Virtualna realnost seminarski

Smer: Preduzetnički menadžment Predmet: Informaciono komunikacione tehnologije

Seminarski rad:

Tema: Virtualna realnost

Mentori:

Studenti:

Prof.dr Radisav Vulović

Svetlana Šaponjić 63/10

Mr. Nebojša Stanković

Aleksandra Tešić 69/10 Čačak, decembar 2010. 1

Seminarski rad

Tema:

Virtualna realnost

Mentori:

Studenti:

Prof.dr Radisav Vulović

Svetlana Šaponjić 63/10

Mr. Nebojša Stanković

Aleksandra Tešić 69/10 2

Seminarski rad

Tema:

Virtualna realnost

Mentori:

Studenti:

Prof.dr Radisav Vulović

Svetlana Šaponjić 63/10

Mr. Nebojša Stanković

Aleksandra Tešić 69/10 2

Čačak, decembar 2010.

SADRŽAJ UVOD……………………………………………………………………………………………..…...4 1.VIRTUALNA REALNOST………………………………………………………………………….5  1.1.OSNOVNI 1.1.OSNOVNI POJMOVI O INTERNETU………………………………. INTERNETU………………………………...……………..11 ..……………..11 2.RAZVOJ INTERNETA…………………………… INTERNETA……………………………………………………… ………………………………….. ……….. …………..13 3.PRINCIP RADA INTERNETA…………………………………………………………………...15  3.1 INTERNET PROTOKOL (IP)………………………………………… (IP)…………………………………………………………15  ………………15  3.1.1.TRANSMISSION 3.1.1.TRANSMISSION CONTROL PROTOCOL (TCP)………………………22  (TCP)………………………22  3.1.2 OSTALI TRANSMISIONI TRANSMISIONI PROTOKOLI…………………………………..2 PROTOKOLI…………………………………..24 4 3.1.3 DOMAIN NAME SYSTEM (DNS)…………………………………… (DNS)…………………………………………25  ……25  4.PRETRAŽIVANJE 4.PRETRAŽIVANJE IMENA DOMENA………………………………… DOMENA…………………………………………………….….…2 ………………….….…27  7  ZAKLJUČAK…………………………………………………………………………………………29 LITERATURA…………………………………………..……………………………………………30

3

UVOD

Stalni razvoj računara i informatičkih tehnologija omogućuje realizaciju i primenu novih metoda i pojavljivanje mogućnosti kakve pre nisu bile moguće. Jedan primer takvog razvoja je i tehnologija virtualne realnosti. Tehnikama virtualne realnosti moguće je ostvariti realistične simulacije koje su korisne u mnogim područjima ljudske delatnosti. Simulacije su, naravno bile poznate i ranije, no tehnike virtualne stvarnosti mogu ostvariti utisak "uronjenosti" čoveka u nepostojeći, virtualni ili prividni svet. Takav utisak prisutnosti u prividnom svetu moguće je ostvariti pomoću naprednih računara i uređaja za komunikaciju između čoveka i računara. Tehnike virtualne reanosti koriste i savremene računarske mreže da bi ostvarile komunikaciju između čoveka i od njega udaljene okoline sa svrhom ostvarivanja delovanja na daljinu. Početkom 90-ih godina prošlog veka, javno definisanje virtualne stvarnosti prilično je iskrivljeno. Naime, zahvaljujući njenom ogromnom odjeku u štampi, filmovima i televiziji, od virtualne stvarnosti su se doslovno očekivala čuda. Ali, iako su to neki predviđali, virtualna stvarnost nije ušla u široku primenu. Tako je kod dela javnosti, ali i kod nekih stručnjaka došlo do velike promene u stavovima o virtualnoj stvarnosti, pa su tu tehnologiju proglasili beskorisnom. Međutim, u posljednje vrijeme pronađene su brojne praktične primjene virtualne stvarnosti. Iako one nisu toliko široke koliko se nekada proricalo, definitivno su vrijedne razmatranja. Virtualna stvarnost našla je svoju primenu u prividnom svetu trgovina, pustolovnim igrama, naučno-istraživačkim projektima, vojnim projektima, primenama u industriji... Osnovna korist prividnog sveta jeste u tome što željeni objekat možemo doživeti, istražiti te otkrivati nedostatke, a da ga u stvarnosti ne izgradimo. To znači uštede na materijalu, vremenu izgradnje, postupku učenja i sticanja iskustava.

4

1.VIRTUALNA REALNOST

Da bi pojam i princip virtualne realnosti bio što je moguće jasniji, na samom početku potrebno je pojasniti pojam percepcije. Percepcija je proces u kojem prikupljamo i interpretiramo informacije o svetu oko nas. U procesu percepcije sudeluju čula i mozak. Postoje dve vrste čula – spoljašnja i unutrašnja. Spoljašnja detektuju pojave izvan organizma, a unutarnja detektuju pojave unutar organizma (glad, umor, bol, žeđ...). Spoljašnja čula se još mogu podeliti na daljinska (toplina, vid, sluh) i kontaktna čula (miris, dodir, ukus). Kada je u pitanju virtualna realnost, za sada su dobro razvijeni samo objekti koji utiču na daljinska čula, mada se postupno razvijaju i objekti koji utiču na kontaktna čula. Čula prenose informacije iz okoline, dok mozak interpretira primljene informacije. Osim osećaja, na percepciju utiču i iskustva, znanje, emocije i motivacija. Da bismo prevarili objekat percepcije, osnovna ideja je realne nadražaje koje primaju čovekova čula zameniti veštački generisanim nadražajima. Na taj način možemo realnu okolinu zameniti prividnom okolinom. Kao posledica se javlja to da se u objektu percepcije stvara utisak o prisutnosti osobe u prividnoj, nepostojećoj okolini. Virtualna realnost (engl. Virtual Reality , VR) je kompjuterski kreirano senzorsko iskustvo koje omogućava učesniku da poveruje u prividnu stvarnost. Korisnik je tada ili potpuno okružen tim virtualnim svetom ili delimično uključen slušajući i gledajući aplikacije virtualne stvarnosti. Virtualna stvarnost je skup tehnologija koje korisnika "uranjaju" u virtualno okruženje. Pritom, u idealnom slučaju, korisnikova čula detektuju samo virtualne nadražaje proizvedene računarom, a uz to je ostvaren precizan unos korisnikovih pokreta u računar. Za postizanje ovih efekata koriste se različiti uređaji, o čemu će kasnije biti reči. Virtualna okruženja (VO) se zasnivaju na predmetima koji su definisani u memoriji računara na takav način da računar kasnije može prikazati te predmete na ekranu uz mogućnost interakcije. Kombinovanjem elemenata nestvarne (npr. izmišljene) okoline i stvarne okoline (koja može biti i udaljena), kod korisnika se stvara utisak o prisutnosti u nekoj virtualnoj okolini. To je prikazano i sledećom ilustracijom. 5

Slika 1. Ilustracija virtualne realnosti 

Sledeća slika prikazuje osnovni princip virtualne stvarnosti. Korisnik se nalazi u zatvorenoj vezi i povezan je sa računarom pomoću ulaznih i izlaznih jedinica. Ulazne  jedinice (1) prate pokrete korisnika i prosljeđuju ih računaru (2), koje na osnovu tih i drugih podataka vrši simulaciju virtualnog okruženja (VO). Pomoću izlaznih jedinica (3) – a to su u ovom primeru slušalice koje korisnik nosi na glavi, računar prikazuje virtualno okruženje korisniku, i to što je moguće preciznije. U idealnom slučaju, korisnikova čula bi trebalo detektovati samo veštački generisane nadražaje (od računara), te bi time stvarni svet bio potpuno isključen. Tako u primeru na slici korisnik (4) vidi samo sliku stvorenu na računaru, a zvuk koji čuje trebalo bi da dolazi samo iz slušalica. Time je veza zatvorena, a korisnik precizno vidi, čuje (te eventualno oseća, mirise, oseća ih...) virtualno okruženje s neposrednim rezultatima vlastitih pokreta.

6

Slika 2. Princip virtualne stvarnosti 

Trenutni praktična dostignuća ove ideje ograničena su nemogućnošću da realne osećaje nadoknadimo veštačkim osećajima, a posebno je teško preneti kontaktne osećaje (dodir, miris, ukus).U praksi je granica između virtualne stvarnosti i "običnog" virtualnog okruženja vrlo relativna i slabo definisana, zavisi o toga što uzimamo kao glavno svojstvo virtualne stvarnosti.  Ako kao glavno svojstvo virtualne stvarnosti uzmemo to da korisnika uranja u virtualno okruženje, to jest da korisnik ima osećaj da se nalazi negdje drugo, onda se ta granica može postaviti bilo gde. U tom slučaju se virtualnom stvarnošću može smatrati i obična knjiga ili film, jer se i u njih možemo toliko udubiti da nam se čini da se nalazimo negde drugde. Ipak, najčešće se virtualnim okruženjem smatra interaktivna 3D grafika na personalnom računaru sa mišem, a virtualnom stvarnošću se smatraju uslovi koji korisnika  još više uranjaju u virtualno okruženje korišćenjem raznih dodatnih uređaja.

ISTORIJAT NASTANKA VIRTUALNE REALNOSTI 

Ideja o stavljanju čoveka u neki imaginarni sviet veoma je stara. Prvi je zabeležen pokušaj Morton Heiliga još 1956. godine, pod imenom Sensorama. Bio je to simulator koji je koristio vibracije, zvukove, mirise, pa čak i veštački povetarac, da bi uverio korisnika da vozi motocikl ulicama Bruklina. Danas bi Sensorama verovatno bila nazvana virtualnom video igrom, ali u to vreme nije postojala niti virtualna realnost niti video igre. Gospodin Heilig je Sensoramu zamislio kao atrakciju koja bi se naplaćivala (verovatno u zabavnim parkovima i sl.), međutim ova ideja nije doživela komercijalni uspeh.

7

Slika 3: Hitorama uredjaj 

Od 50-ih godina XX veka, kada se pojavila osnovna ideja, paralelno se razvijaju potrebne tehnologije za razvoj virtualne stvarnosti: računarska grafika, tehnologije prikaza (zasloni, projektori...) i uređaji za unos podataka. Spomenućemo glavne prekretnice u razvoju ovih tehnologija. Prvi patent za uredjaj koji se nosi na glavi (engl. Head Mounted  Display , HMD) registrovan je pri američkom patentnom udruženju 1960. godine (Morton Heilig). Pravim pionirom virtualne stvarnosti, pa i računarske grafike uopšteno, danas se smatra Ivan Sutherland sa serijom radova na HMD uređajima, te na mehaničkim i ultrazvučnim pratiocima položaja. 1975. godine Knowlton razvija virtualnu tastaturu s poluprozirnim ogledalom koje omogućuje istovremeno gledanje tastature i slike objekta.. Ovaj uređaj bio je preteča današnje proširene stvarnosti (o kojoj će, ukratko, biti reči kasnije). Sandin i Sayre razvijaju 1977. godine prvu senzorsku rukavicu koja omogućuje precizno senzorsko praćenje pokreta prstiju. 1979. godine Raab razvija magnetski pratilac položaja pod nazivom Polhemus, čiji će naslednik ranih devedesetih godina postići komercijalni uspeh.

c)

Slika 4:Polhemus

Eric Howlett 1975. razvija optički sistem poznat pod nazivom LEEP ( Large Expanse, Extra Perspective), koji je omogućio posmatranje slika sa ekrana postavljenih vrlo blizu očima, uz velik vidni ugao. 1984. godine NASA razvija prvi praktično upotrebljivi model HMD-a.1989. godine Jaron Lanier, jedan od pionira virtualne stvarnosti, po prvi puta uvodi pojam "virtualna

8

realnost". Ovaj dobro izabran i atraktivan termin sigurno je umnogome uticao na popularnost koju će virtualna stvarnost uskoro doživeti u javnosti. PRIMENE VIRTUALNE REALNOSTI 

Virtualna stvarnost se najviše primenjuje u sledećim područjima: •

Medicina

•

Vojne primene

•

Obrazovanje

•

Zabava

•

Dizajn i razvoj

•

Marketing Medicina je jedno od najjačih područja primene virtualne stvarnosti. Koristi se u

području Hirurgije, kako za obuku, tako i za planiranje Hirurških zahvata. Iz medicinskih snimaka mogu se dobiti 3D prikazi, što je sve češći slučaj na modernim uređajima u medicini. U psihijatriji se virtualna stvarnost koristi za lečenje raznih psihičkih poremećaja, od počevši od straha od letenja do posttraumatskog stresnog poremećaja, te se postižu vrlo dobri rezultati. Jedan od najjačih ulagača u virtualnu stvarnost su vojne organizacije, i mnoge VR tehnologije su ugrađene u simulatore raznih vojnih uređaja.

Slika 5: Primena virtualne realnosti u medicini 

Simulacije raznih vozila su među najčešćim primenama virtualne stvarnosti. Brojni stručnjaci se usavršavaju na različitim simulatorima, a posebvno je važno to da se mogu virtualno uvežbavati različite situacije koje se u stvarnosti retko dešavaju, na primer  spašavanje talaca.

9

Virtualna stvarnost je idealna za industriju zabave, zbog mogućnosti kreiranja iluzija. U zabavnim parkovima kao što je Disneyland postoji veliki broj atrakcija koje koriste tehnike virtualne stvarnosti. U salonima igara pojavljuje se sve više igara koje koriste ovu tehniku, i pitanje je vremena kada će ova tehnologija postati dostupna i kućnim igračima računarskih igara. Takođe se virtualna stvarnost može koristiti za prezentacije budućih projekata u arhitekturi, stvaranje prototipa budućih proizvoda, kao uspešan alat za promociju i marketing na izložbama, sajmovima, itd., jer je sama pojava 3D projekcije još uvek dovoljno zanimljiva da privuče radoznale. Usprkos brojnim područjima primene, postoje i ograničenja. Iako je poslednjih godina došlo do znatnog napretka, oprema je i dalje nepraktična, velika, skupa i složena. Određene vrste virtualne stvarnosti mogu kod korisnika izazvati mučninu, a čak i ako  je ne izazovu, previše su neudobne za dugotrajnu upotrebu. Mučnina koja se javlja kao posledica razlike između vizualnog podražaja i signala središtu za ravnotežu naziva se simulatorska mučnina. UREDJAJI ZA VIRTUELNU STVARNOST:

Uređaji za virtualnu stvarnost dele se prvo na ulazne i izlazne, a zatim na vrste i podvrste unutar svake kategorije.

ULAZNI: • •

Elektromagnetski slijednici  Akustički slijednici

•

Optički slijednici

•

Mehanički slijednici

•

Inercijski slijednici

•

Senzori sile/momenta sile

•

Senzori položaja tijela

•

Senzori položaja ruke

•

Senzori pokreta

•

Optički slijednici pokreta lica 10

•

Ostalo

IZLAZNI: •

Uređaji za 3D prikaz (stereo naočare, Head Mounted Display, projektori)

•

Uređaji za generisanje 3D zvuka

•

Uređaji za generisanje čula dodira i sile

•

Uređaji za generisanje mirisa

1.1 OSNOVNI POJMOVI O INTERNETU Internet je javno dostupna globalna paketna mreža podataka koja zajedno povezuje računare i računarske mreže korišćenjem istoimenog protokola (Internet protocol=IP). To je ‘’mreža svih mreža’’ koja se sastoji od miliona kućnih, akademskih, posovnih i vladinih mreža koje medjusobno razmenjuju informacije i usluge kao što su elektronska pošta, chat, i prenos podataka, povezane stranice i dokumente World Wide Web-a. Za povezivanje se koriste: 1.telefonske mreže, 2.ISDN, 3.ADSL 4.optički kablovi 5.satelitske veze 6.etar  Svaki računar spojen na Internet ima svoju IP adresu, ali se kod korišćenja usluga npr. U Web pretraživaču, uglavnom koriste imena koja se u adrese prevode pomoću DNS-a, sa kojim ćemo se kasnije upoznati. Pre svega, pojam internet znači mreža unutar mreže, ili interkonekcija izmedju više računara.Internet je globalna mreža. Strukturno postoje male mreže koje se međusobno vezuju, i time čine ovu strukturu. Internet se sve više naziva globalnom mrežom informacija (velika internacionalna-globalna baza podataka). Broj računara na internetu se trenutno

11

procenjuje na oko 150 000 000. Količina informacija koju ti serveri posedjuju je ogrmna, i teško je proceniti i prikazati realno kolika je ona zaista. Bilo je dosta rasprave da li se reč ’’internet’’ piše malim ili velikim početnim slovom. Odgorovr glasi: i jednim i drugim. Naime, internet je naziv za bilo koju mrežu koja koristi IP. Ta mreža može biti samo u jednoj zgradi, ili se prostirati celim svetom, ali biti potpuno odvojena od svih ostalih mreža. S druge strane, reč ’’internet’’ označava ime mreže: globalne, javno dostupne mreže koja se sastoji od medjusobno povezanog mnoštva drugih mreža. No, nisu svi interneti pvezani u Internet. Postoje privatne specijalizovane mreže koje su zasnovane na IP, ali nisu povezane u Internet. Takodje, lako se može zamisliti, pa i očekivati, da će u budućnosti postojati i druge mreže, koje su odvojene od današnjeg Interneta, ili zasnovane na drugim protokolima. Zato, kada govorimo o globalnoj, javnoj mreži koja nas danas povezuje, ispravno je pisati ’’Internet’’ jer je to naziv mreže, dok je svaka druga izolovana (privatna) mreža koja koristi IP, bez obzira kako je vlasnik zvao i stovremeno i ’’internet’’. Internet se razvija i raste veoma brzo. Ono što je očigledno jeste da uzima primat nad ostalim masovnim medijima, kao što su novine, TV, radio i telefoni. Internet postaje osnovni izvor informacija za sve veći broj ljudi, koji sve više zapostavljaju medije kao što su novine i televizija. Ipak, tradicionalni masovni mediji neće nestati, ali je sigurno da Internet menja gotovo sve što radimo ,uključujući traženje posla, kupovinu, druženje tj. Svaki aspekt socijalizacije čoveka danas. Sajtovi kao što su myspace ili facebook daju svakom korisniku interneta mogućnost da napravi sopstvenu web stranicu i na taj način se uključi u globalnu mrežu na kojoj sa ostalim korisnicima učestvuje u ’’cyber druženju’’, da sa njima razgovara, raymenjuje fotografije, video zapise itd. Zoutube.com je sajt na kom koristnici širom sveta postavljaju svoje snimke dostupne svim korisnicima, a wikipedia.org je najveća on-line ekcikolpedija na internetu. Pretražiači koa google.com ili yahoo.com i nekolicina drugih omogućuju pretraživanje kompletne mreže ukucavanjem pojma, tj. reči koja se traži. INTERNET U SRBIJI  Internet u Srbiji povavio se u februaru 1996.godine kada je nacionalna akademska mreža preko provajdera BeoTelNet-a spojena na Internet. Iste godine počinju sa radom prvi domaći komercijalni provajderi. Trenutno u srbiji preko 1.800.000 ljudi koristi internet.

12

Pristup Internetu je uglavnom iz kuće (63%), i sa radnog mesta (23%), dok pristup iz internet kafića čini zanemraljivih 1 %. Većina računara u Srbiji se na internet povezuje preko telefonske linije-tzv. ’’Dajl Ap’’ (Dial Up) pristup, putem kablovkog Interneta na svetsku mrežu se povezuje oko 60.000 korisnika, a preko ADSL-a i kablovskog interneta, kao i sporadično snižavanje cena učinili su širokopojasnu (eng.broadband) vezu dostupnijom i tražanijom, te je s toga primetan mesečni rast ADSL korisnika koji iznosi oko 20% mesečno, kao i rast korisnika kablovskog interneta oko 15% mesečno. Bežični Internet je osrednje zastupljen. Broj korisnka koji se na Internet povezuju na ovaj način je par hiljada.

2. RAZVOJ INTERNETA

Već od prvih dana pa sve do danas, internet je proslavio mnogo ’’rodjendana’’, ali koji  je pravi teško će se složiti i najbolji poznavaoci istorije informatike. Neki tvrde kako je to 1961. Godine, kada je dr. Leonar Klajnorok na univerizetu MIT prvi put objavio rad o packetswitching  tehnologiji. Neki navode 1969. godinu kao godinu rodjenja interneta, jer je tada Ministarstvo odbrane SAD-a odabralo  Advanced Research Project Agency Network, poznatiju kao APRANET, za istraživanje i razvoj komunikacija i komandne mreže koja će preživeti nuklearni napad. Sedamdesete godine donele su nekoliko veoma važnih otkrića koja su obeležila razvoj Interneta kakvog danas znamo, a potom se dogodilo i odvajanje  APRANET-a iz vojnog eksperimenta u javni istraživački projekat. Verovatno je najvažniji trenutak bio 1983. Godine kada je tadašnja mreža prešla sa NCP-a ( Network Control  Protocol ) na TCP/IP (Transmission Control Protocol/Internet Protocol ) , što je značilo prelazak na tehnologiju kakva se i danas koristi. Protokoli su standardi koji omogućavanju komunikaciju računara putem mreže, a 1983.godine manje od 1 000 računara je bilo spojeno sa ARPANET-om, koristeći relativno primitivni Network Control Protocol, koji je uprkos mnogim ograničenjima bio upotrebljiv samo u malim mrežama, i nije bio dovoljno fleksibilan za širu upotrebu. Kako se ARPANET eksponencijalno povećavao, videlo se kako je potreban opštiji pristup komunikacionom protokolu kako bi mogli biti udovoljeni sve veći zahtevi i stvarana sve komplikovanija mreža računara.

13

Slika 6: Ilustracija ARPANET-a

Vinon Cerf, koji je sa Robertom Kanom stvorio TCP/IP protokol, jednom je rekao: ’’Stvorili smo protokol koji će se koristiti i u velikim mrežama s velikim brojem računara,  protokol koji će nositi Internet budućnosti, što je značilo da mora biti fleksibilan kako bi  različite mreže funkcionisale u zajedičkom okruženju.’’ Naime, već tada je bilo jasno kako će Internet biti velika mreža sastavljena od velikog broja manjih mreža. Ali, tada je prelaz na TCP/IP bio kontraverzan: neki delovi informatičke zajedince želeli su su prihvatanje drugih standarda, a najviše se pominjao Open System Interconection Protocol. ARPANET je pre službenog prelaza na TCP/IP u nekoliko navrata isključio NCP prenos podataka kako bi uverio ’’neverne tome’’ da se NCP može isključiti po želji. Vinston Cerf i Robert Kan počeli su rad na novom protokolu puno pre 1983. Godine, tačno 10 godina ranije javila se ideja o novom protokolu, a lsdećih godina su se razvijali i usavršavali detalji protokola koji će promeniti istoriju.

Slika 7: Vinton Cerf, jedan od ’’roditelja’’ interneta

Implementacija TCP-a u tadašnje vreme i operativne sisteme trajala je skoro 5 godina, dok je na ARPANET bilo spojeno oko 400 računara. Situaciju je porednostavio detalj što su mnogi računari koristili Packet Eadio i Packet Satellite koje su već nekoliko godina radile sa TCP/IP protokolom. 14

3.PRINCIP RADA INTERNETA

Princip rada Interneta sličan je, upravo, principu rada telefonskih sistema. Dok oni, koristeći telefonske linije prenose glas, Internet ih koristi za prenos informacija. Uz pomoć telefonske linije i modema (uređaj koji digitalne signale iz računara pretvara u analogne, koji su pogodni za prenos putem telefonske linije. Prilikom prijema podataka, modem obavlja inverzan posao, jer iz modulisanog izdvaja digitalne signale koje prosleđuje računaru, računar poziva Internet servis provajdera, nakon čega se vrši povezivanje na Internet. Konektujući se na mrežu svih mreža, računar i sam postaje deo mreže. Internet je komunikacioni medij koji predstavlja globalno sredstvo za komunikaciju u današnjem informacionom društvu. Sam Internet, kao što je već rečeno, predstavlja mrežu velikog broja umreženih računara širom sveta, koji su međusobno povezani pomoću optičkih kablova, telefonskih linija, satelitskih veza i drugih vidova komunikacionog povezivanja. Celokupna mreža funkcioniše na osnovu određenih protokola. Popularnost Interneta ogleda se u činjenici da broj korisnika raste neverovatnom brzinom, tako da svi podaci o eventualnom broju računara i korisnika veoma brzo zastarevaju. Što se tiče servisa Interneta, njihov tačan broj ne može se precizno odrediti, iz prostog razloga što su neki od njih tokom razvoja mreže bili veoma popularni, a potom nestali. Bilo kako bilo, oni se mogu svrstati u pet kategorija, i to u: javne (web, news, razgovor putem Interneta) - osnovne (e-mail, telnet, ftp) - sigurnosne (PGP, SSH, Kerberos) - sistemske (Ping) i - servise za pretraživanje (Veronica, Netfind, WAIS)

3.1 INTERNET PROTOKOL (IP)

Internet protocol je glavna karika u skupu TCP/IP protokola. Sve što odrade TCP, UDP, ICMP, IGMP protokoli nalayi se u, prenosi se IP paketom. IP protocol obezbedjuje nepouzdanu, bez uspostave veze isporuku paketa. Nepouzdana isporuka, znači da se ne garantuje da će IP paket uspešno stići na odredište. Za IP protocol se kaže da obeybedjuje najbolju moguću uslugu( best effort service). 15

Kada dodje do nekog problema, npr ruter nema više slobodnog memorijskog prostora, IP protocol pokreće jednostavan algoritam: odbacuje paket i šalje ICMP poruku izvorištu. Zahtevanu pouzdanost moraju da obezbede viši slojevi (TCP). Termin ++bey uspostave veze’’ znači da IP protocol ne čuva nikakve informacije o međusobnoj poziciji uzastopnih paketa. Svaki paket se posmatra nezavisno od ostalih paketa. Ovo znači da se IP paketi mogu isporučivati bez redosleda. IP (internet protokol) (engl. Internet Protocol ) je protokol trećeg sloja OSI referentnog modela (sloja mreže). Sadrži informacije o adresiranju, čime se postiže da svaki mrežni uređaj (računar, server, radna stanica, interfejs rutera) koji je povezan na internet ima  jedinstvenu adresu i može se lako identifikovati u celoj internet mreži, a isto tako sadrži kontrolne inforamacije koje omogućuju paketima da budu prosleđeni (rutirani) na osnovu poznatih IP adresa. Ovaj protokol je dokumentovan u RFC 791 i predstavlja sa TCP protokolom jezgro internet protokola, TCP/IP stek protokola (engl. Transmission Control  Protocol/Internet Protocol ). IP ne zahteva prethodno upostavljanje veze u trenutku slanja podatka, već računar  koji šalje podatke pokušava sve dok ne prosledi poruku (best effort) model, prenos podataka  je relativno nepouzdan, što znači da nema gotovo nikave garancije da će poslati paket zaista i doći do odredišta nakon što je poslat. Sam paket u procesu prenosa se može promeniti, zbog različitih osnovnih prenosnih pravaca, može se dogoditi da segmenti ne stižu po redosledu, mogu se duplicirati ili potpuno izgubiti tokom prenosa. Ukoliko aplikacija zahteva pouzdanost, koriste se mehanizmi TCP protokla u sloju iznad samog IP protokola. TCP protokol je isto zadužen za definisanje redosleda paketa koji stižu (sekvence).

Slika 8: Šema internet protokola

16

S obzirom da je sam koncept IP protokola oslobođen mehanizama koji osiguravaju pouzdanost, sam proces usmeravanja (rutiranja) paketa unutar mreže je relativno brz i  jednostavan.

INTERNET PROTOKOL KAO MREŽNI PROTOKOL

Prvo treba reći par reči o mrežnom protokolu. Mrežni protokol je specifikacija za standardizovane pakete podataka koji omogućavaju deljenje informacija među mrežama. Protokol prestavlja skup pravila i konvencija za slanje informacija preko mreže. Protokoli se mogu selektivno dodavati i uklanjati na svim mrežnim interfejsima na serveru. Paketi informacija kreću se uz stek protokola, niz njega, kao i kroz medijume za prenos. Protokol definiše format i redosled poruka koje se razmenjuju između dva ili više komunikacionih entiteta, kao i akcije koje se preduzimaju prilikom predaje ili prijema poruke ili nekog drugog događaja. Svakom aktivnošću na Internetu koja podrazumeva komunikaciju dva ili više udaljenih entiteta upravlja protokol. Na primer: protokoli u ruterima određuju putanju paketa od njegovog izvora do odredišta, protokol za kontrolu zagušenja saobraćaja u krajnjim sistemima kontroliše brzinu prenosa paketa između pošiljaoca i primaoca itd. Ovladavanje oblašću umrežavanja računara praktično bi se moglo poistovetiti sa razumevanjem svh aspekata mrežnih protokola. •

TCP/IP (Transmission Control Protocol/Internet Protocol) je jedan od protokola koje podržava Windows operativni sistem, i na koji se oslanja kod prijavljaivanja, kod usluga vezanih za datoteke i štampanje, preslikavanje informacija među kontrolerima domena i kod drugih uobičajnih funkcija.

•

•

 ATM (Asynchronuous Transer Mode) - asihroni režim prenosa. IPX/SPX

(Internetwork

Packet

Exchange/Sequenced

Packet

Exchange)

-

međumrežna razmjena paketa/sekvencionalna razmjena paketa. •

•

•

NetBEUI (NetBIOS Enhanced User Interface) - poboljšani NetBios korisnički interfejs.  AppleTalk DLC (Data Link Control) - kontrola veze za prenos podataka.

17

•

IrDA (Infrared Data Association) - udruženje proizvođača opreme za infracrveni prenos podataka.

•

SNA (Systems Network Architecture) - sistemska mrežna arhitektura. Protokol  – termin koji koristimo, predstavlja konvenciju, standard ili set pravila koje

treba poštovati da bismo uspešno uspostavili i kontrolisali komunikaciju (razmenu podataka). Jednostavnije rečeno, protokoli predstavljaju pravila kojima su definisani sintaksa, semantika i sinhronizacija komunikacije. Nazivamo ih još mrežnim ili internet protokolima. Postoje različiti mrežni protokoli, pri čemu svaki ima posebno mesto i vrši svoju ulogu. Par koji sačinjavaju internet protokol IP i protokol za kontrolu prenosa TCP su najbitniji od mrežnih protokola i termin TCP/IP protokol stek označava skup najkorišćenijih od njih.

FUNKCIJE INTERNET PROTOKOLA IP ima tri primarne funkcije: Adresiranje (definiše način dodele internet adresa), internet moduli koriste adrese koje paketi nose u IP zaglavlju kako bi ih prosledili dalje ka destinaciji. Rutiranje, određivanje putanje za prenos podataka sa jednog računara na drugi bez prethodnog uspostavljanja veze (engl. connectionless), po (engl. best-effort ) modelu. Fragmentaciju i ponovno sastavljanje paketa kada je potrebno kako bi se preneli kroz mrežu koja ima manji MTU (engl. maximum transmission unit ). Zavisno o tome kojim binarnim znamenkama započinje 'vodeća' grupa bitova (prva s lijeva) IP adrese se dijele u tzv. klase IP adresa, prema tablici: Klasa Klasa A Klasa B Klasa C Klasa D (multicast) Klasa E (rezervisana)

Vodeći bitovi (s leva) 0 10 110 1110 1111

Broj bitova(mreža) 7 14 21

Broj bitova (host 24 16 8

Tabela 1: Klase IP adresa

Iz tablice se vidi da je za svaku klasu pretpostavljen deo IP adrese koji označava mrežu, odnosno deo koji označava host ( mrežno računar ili drugi IP uređaj unutar te 18

mreže). Za gore navedeni primer IP adrese (32.240.15.15) pregledom binarnog zapisa možemo ustanoviti da je vodeći bit s leva 0, što dakle govori da se radi o IP adresi A klase. Iz tablice dalje zaključujemo da je za A klasu 7 bitova (nakon vodeće 0) predviđeno kao oznaka mreže, a ostatak od 24 bita kao oznaka hosta. Prilikom zapisivanja adrese mreže, preostali se bitovi zapisuju kao nule, dok se kod adrese hosta obično zapisuje cela adresa. Tako bi u gornjem primeru imali: IP adresa: 32.240.15.15 Klasa za tu adresu: A klasa  Adresa mreže: 32.0.0.0  Adresa hosta: 240.15.15 u mreži 32.0.0.0, ili jednostavno 32.240.15.15 Važno je napomenuti da se ponekad koristi i postupak subnetiranja (od engleskog izraza subnet  tj. podmreža) kada se primenom tzv. maske podmreže na određenu IP adresu broj bitova koji označavaju mrežu odnosno host deo može promijeniti. Tada nije moguće direktno iz IP adrese odrediti mrežniu adresu odnosno adresu hosta, već moramo znati i masku podmreže (engleski subnet mask ). FORMAT ZAGLAVLJA IP PAKETA VERZIJE 4 (IPv4) IP paket se sastoji od dela za zaglavlje i dela za podatke. Zaglavlje čini deo nepromenljive dužine od 20 bajtova i deo promenljive dužine koji je opcioni (max 40 bajtova). Šalje se redosledom: sleva nadesno, sa bitom najveće težine polja nap rvom mestu. IP zaglavlje se sastoji od sledećih polja: 1.

Verzija (verison) – 4 bita – tekuća verzija protokoloa je 4 i označava se sa IPv4; postoji i verzija IPv6

2.

IHL(internet heder length) – bita – pošto dužina zaglavlja nije konstantna, polje u zaglavlju, IHL, obezbedjuje informaciju koliko je zaglavlje dugačko izraženo u broju tridesetvocifrenih reči. Kada ne postoji polje opcija, maksimalna vrednost je 5

3.

Tip usluge (Type Of Service – TOS) – 8 bita – ovo polje doyvoljava hostu da ukaže podrmreži koju vrstu serisa želi; moguće su različite kombinacije pouzdanosti i brzine; za digitalizovani govor brza isporuka paketa je važnija od tačne isporuke; za prenos datoteka važniji je prenos bez grepke nego brzi prenos; tip usluge sadrži sledeća polja: 19

*Precence trobitno polje koje ukazuje na prioritete od 0(normalan) do 7(mrežni upravljački paket) *četiri bita koja dozvoljavaju hostu da specifira šata mu je najvažnije za podešavanje: što manje kašnjenja, što veća propusna moć, što veća pouzdanost ili što manja cena, samo jedan od bitova treba da bude postavljen na 1; ako su sva 4 polja postavljena na nulu, u pitanju je normalan servis: po teoriji ovo polje dozvoljava ruterima da naprave izbor izmedju npr. Satelitskog linka sa velikom propusnošću i velikim kašnjenjem i iznajmljenimh linija sa malom propusnošću i malim kašnjenjem: ToS većina novihih implementacija ne koristi DS/ECN (Differentiated Services/Explicite Congestion Notification) polje podeljen na sledeći način: *Prvih 6 bitova (DS) odredjuje različite nivoe kvaliteta usluge (QoS); i moguće je definisati 60(2) klasa saobraćaje (RFC2474) *Druga 2 bita odnose se na zagušenje saobraćaja (ECN)

4.

Ukupna dužina (Total lenght) – 16 bitova – ukupna dužina uključuje sve u datagramu, i zaglavlj i podatke; maksimalna dužina je 65536 bajtova

5.

Indetifikacija (indetification) – 16 bitova - polje je potrebno da bi omogućilo udaljenom hostu da odredi kom datagramu upravo dospeli (fragment) pripada; normalno se ikremira za jedan pri svakom slanju datagrama;

svi delovi istog

datagrama sadrže istu indetifikacionu vrednost. 6.

Ne deliti DF (dont fragment) – 1 bit – DR ima vrednost 1 da bi ukazao da ne treba delti paket; to je komanda ruteru da ne vrši deobu paketa pošto odredište nije u mogućnosti da spaja delove u celinu; postaljvanjem paketa sa DF bitom pošiljalac zna da će paket stići na odredište kao jedna celin, iako će paket morati da zaobidje mreže sa malim paketima i odabere manje otpimalnu putanju; zahteva se od svih mašina da prihvataju fragmente od 576 bajtova i manje.

7.

Još delova MF(More fragment) 1 bit – MF označava ’’još fragmenata’’; svi fragmetni osim poslednjeg imaju postavljen ovaj bit na 1; potrebno je znati da su svi fragmenti datagramu stigli; odstupanje fragmenta kazuje gde u tekućem datagramu fragment pripada; svi fragmenti osim poslednjeg moraju biti multipl od 8 bajtovba, što  je elementarna jedinica fragmenta; pošto je obezbedjeno 13 bitova, postoji 20

maksimalno 8192 fragmenata po datagramu, pa jemaksimalna dužina datagrama 65536, za jedan veća od polja ukupne dužine. 8.

Vreme postojanja TTL (Time to Live)  – ovo polje je brojač koji se koristi da bi se graničilo vreme postojanja paketa; postavlja se gornja granica za broj rutera kroz koji prolazi paket; postalja sje pošiljalac na neku vrednost (32 ili 64) i umanjuje za jedan pri prelasku kroz svaki ruter, kad ova rednost signe do nule paket se odbacuje, a nazad, u izvorišnoj stanici, šalje se ICPM paket; tako se sprečava kruženje paketa u nedogled.

9.

Protokol (Protocol) – 8 bitova – kada mrežni sloj spoji ceo paket potrebno mu je da zna šta da radi sa paketom; polje protokola ukazuje koji je protokol zadužio IP protokol da mu prenese podatke: TCP UDP; numerisanje je definisano sa RFC 1 700

10.

Kontrolni vid zaglavlja: (Header Checksum) – 16 bitova – kontrolni zbir zaglavlja se izračunava samo za zaglavlje; izračunavanje se obavlja tako što se prvo u polje za kontrolni zbir upišu sve nule; zatim se izračunava prvi komplement od 16-bitnih celina (kao da se zaglavlje sastoji od 16 bitnih reči); od dobijenog zbira (16 – bitnog broja) napravi se prvi komplement i upiše se u polje za kontrolni zbir; na prijemu se ponovi operacija nad celim zaglavljem; ako u prenosu nije došlo do greške dobiće 16-bitni sa svim jedinicama: ako je došlo do greške, paket se jednostavno odbacuje; ybir se mora izračunavati na svakom ruteru pošto se menja najmanje jedno polje TTL

11.

Adresa izvorišta (Source Adress) – 32 bita – ukazuje na adresu mreže i hosta(izvorišnu)

12.

Adresa odredišta ( Destination Adress) – 32 – bita ukazuje na adresu mreže i hosta ( odredišnu)

13.

Opcije (Options) – promenljive družine – retko se koriste i ne podržavaju ih svi ruteri i rečunari: u poljuopcije za sada je definisana: jsigurnost i ograničenje, zapisivanje rute ( ruteri upisuju svoje IP adrese) zapisivanje vremena (ruteri zapisuju svoje vreme i IP adrese), daje kompletan put kada datagram treba da ide, daje listu rutera koe datagram ne treba da zaobidje.

21

14.

Dodatak(Padding) – promenjive dužine – koristi se da obezbedi d je dužina zaglavlja umnožak od 32 bita.

Tabela 2: Šematski prikaz IP zaglavlja

3.1.1. TRANSMISSION CONTROL PROTOCOL (TCP) On je jedan od goavnih protokola koji se koristi na Internetu. Radeći na sloju prenosa u magacinu, olakšava takve kritične zadatke misije kao što je transfer fajla i udaljene sesije. TCP izvršava te zadatke preko metode nazvane (pouzdana konekcija). Kao kod IP, TCP ima svoju sopstvenu strukturu paketa, sastavljenu od brojeva izvornog porta i odredišnog porta koji indetifikuju servise. Broj sekvence traga ya TCP konekcijom i redosledom po kome se salju podaci. Flegovi kontrolišu stanje konekcije, da li je uspostavljeno, u u upotrebi je ili je zatvoreno. Postoji šest flegova koji se mogu koristiti u komibnaciji da se opiše stanje TCP konekcije. Najvažniji za ovu analizu su SYN, ACK I FIN. Suma provere u TCP paketu uverava nas da podatak nije pokvaren prilikom prenosa. TCP (engl. Transmition control protocol) je protokol koji pripada sloju 4 OSI referentnog modela, ima za ulogu da obezbezbedi pouzdan transfer podataka u IP okruženju. Između ostalih servisa koje nudi, neki su: pouzdanost, efikasna kontrola toka podataka, operisanje u ful-dupleksu (istovremeno slanje i primanje podataka) i multipleksiranje koje omogućava istovremen rad niza procesa sa viših slojeva putem jedne konekcije. TCP vrši transver podataka kao nestrukturisan niz bajtova koji se identifikuju sekvencom. Ovaj protokol grupiše bajtove u segmente dodeli im broj sekvence, aplikacijama dodeli broj porta i prosledi ih IP protokolu.

22

TCP obezbeđuje pouzdanost tako što pokrene algoritmi koji pre razmene podataka prvo uspostave konekciju između korisnika, a potom obezbeđuje i niz mehanizama kao što  je slanje ACK broja. Strana koja prima podatke šalje broj sekvence bajta koje je primio, u slučaju da destinacija ne pošalje ACK da je primio određenu sekvencu bajtova u određenom vremenskom intervalu ona biva naknadno ponovo poslata. Mehanizmi pouzdanosti kod TCP-a omogućuju uređajima da se nose sa gubicima, kašnjenjima, dupliciranjem ili pogrešnim isčitavanjem paketa. Time-out mehanizam omogućuje uređaju da detektuje izgubljene pakete 23erv zahteva njihovu ponovnu transimsiju. Uspostavljanje konekcije Komunikacija između aplikacija uz pomoć TCP protokola se odvija tako što se prvo između klijenta i 23erver uspostavi veza (usluga sa konekciojm), za razliku od komunikacije UDP protokolom koji je ne zahteva. Konekcija se uspostavlja tako što se između prijemne i predajne strane iz tri puta razmene poruke sa podešenim odgovarajućim kontrolnim bitima. Prekidanje konekcije Pri završetku slanja podataka, server šalje poruku sa podešenim kontrolnim bitom FIN=1 (engl. FINish). Veza od 23erver ka klijentu se prekida time što klijent na slanje ovakve poruke odgovara sa porukom sa podešenim kontrolnim bitom ACK=1 (potvrda o prijemu). Ukoliko i klijent želi zatvoriti konekciju on isto tako šalje poruku sa podešenim bitom FIN=1. Konačno obostrano prekidanjr veze se potvrđuje od strane 23erver koji odgovara sa porukom u čijem je zaglavlju podešen bit ACK=1.

Slika 9: Šema TCP-a

23

3.1.2.OSTALI TRANSMISIONI PROTOKOLI

INTERNET PROTOKOL VERZIJE 4 (IPv4)

IP protokol verzija 4, ili kraće IPv4 je najrašireniji IP protokol na najvećoj računarskoj mreži danas - Internetu. Pojedine verzije IP protokola se razlikuju po načinu adresiranja, izgledu zaglavlja paketa ali i brojnim drugim detaljima. Najvažnija karakteristika IPv4 protokola je da koristi 32-bitnu IP adresu, tj. propisana dulžina svake IP adrese u ovoj verziji protokola je 32 bita. IPv4 adresa je u osnovi 32-bitni binarni broj. Kako je u pravilu vrlo teško pamtiti niz od 32 znaka '0' ili '1', češće se koriste druge notacije, a najčešće od svih decimalna notacija. Decimalnu notaciju se od 32-bitnog binarnog broja dobije na slijedeći način: 32-bitni broj se odvoji u četiri 8-bitne grupe, svaka grupa se zapiše u dekadskom obliku, te zatim u zapisu prikažu odvojene točkama.

INTERNET PROTOKOL VERZIJE 5 (IPv5)

Ono što bi se moglo nazvati Ipv5 protokolom je postojalo samo kao eksperimentalni protokol u reanom vremenu nazvan ST2, ne IP protokol i opisan je u RFC 1819. Ovaj protokol je napušten u korist RSVPa.

INTERNET PROTOKOL VERZIJE 6 (Ipv6)

U IPv6, novi (ali ne još široko korišćen) standardni internet protokol, gde su adrese 128 bita široke, što bi, čak i sa velikim dodelama netblokova, trebalo da zadovolji blisku budućnost. Teoretski, postojalo bi tačno 2128, ili 3.403×1038 unikatnih adresa domaćinskih interfejsa. Kada bi zemlja bila sačinjena kompletno od zrna peska od 1cm³, onda bi mogla da se dodeli  jedinstvena adresa svakom zrnu u 300 miliona planeta veličine zemlje. Ovaj veliki prostor za

24

adrese će biti retko popunjen, što omogućava da se ponovo kodira više informacija za rutovanje u same adrese.

IPv6 unapređenja u odnosu na IPv4: •

Proširen adresni prostor: IPv6 koristi 128-bitne adrese umesto 32-bitnih adresa koje  je koristio IPv4. Izračunato je da ovo omogućava 7 * 1023 jedinstvenih adresa po kvadratnom metru na površini Zemlje. Čak i ako se adrese nevešto dodeljuju, ovaj adresni prostor deluje bezbedno.

•

Unapređen mehanizam opcija: Opcije IPv6 su smeštene u zasebna fakultativna zaglavlja koja se nalaze između IPv6 zaglavlja i zaglavlja transportnog sloja. Većina od ovih neobaveznih zaglavlja ne bivaju ispitana ili obrađena od strane rutera na putu paketa. Ovo pojednostavljuje i ubrzava rutersku obradu IPv6 paketa u odnosu na IPv4 datagrame. Ovo, takođe, dodatno uprošćava postupak dodavanja dodatnih opcija.

•

Povećana fleksibilnost adresiranja: IPv6 uključuje koncept anycast adrese, do koje se paket isporučuje samo jednim putem. Skalabilnost multikast rutiranja je unapređena tako što je dodat opseg polje za multikast adrese.

•

Pomoć za dodeljivanja sredstava: IPv6 omogućava označavanje paketa za sporiji protok ako pošiljalac traži poseban postupak. Ovo uključuje pomoć za specijalni saobraćaj kao što je real-time video.

3.1.3. DNS (DOMAIN NAME SYSTEM)

Ovo je još jedan od neophodnih servisa na Internetu. DNS je skraceno od Domain Name System ili na srpskom, sistem imena oblasti. Svaki racunar na Internetu mora imati IP adresu, medutim IP adrese su nizovi brojeva sa kojima ljudi teško barataju. Uloga DNS-a je da racunarima dodeli imena koja je lako pamtiti, odnosmo da poveže ime sa IP adresom racunara. Kod DNS sistema ne postoji ogranicenje u broju adresa, jer se koriste za zadavanje imen sva slova, brojevi i neki znaci interpunkcije, a dužina imena je ogranicena na 253 znaka, tako da tako da je broj kombinacija izuzetno veliki.

25

Lako pamcenje imena je obezbešeno i kroz hijerarhijski sistem zadavanja imena korišcenjem oblasti. Svako ime je u stvari oblast koja može d sadrži druga imena, odnosno oblasti. Svi domeni su kategorisani u okviru unapred odredenihoblasti najvišeg nivoa (TLD – Top Level Domains), a to su oznake .com, .net, .org, .rs, .uk, .ru i slicne. TLD na neki nacin klasifikuje domene po nameni ili po poreklu. Na drugom nivou se zadaje ime domena, a na trecem i sledecim nivoima se mogu dodeljivati imena koja su hijerarhijski ispod imena domena. Uzmimo na primer adresu wireless.uzice.net. To je adresa naše mreže. Ona se sastoji od tri nivoa, prvi (.net) pokazuje da se radi o mreži, drugi (.uzice) pokazuje da je mreža geografski vezana za grad Užice, a treci (.wireless) da se radi o wireless mreži. DNS je hijerarhijskisitem. Ne postoji jedno mesto gde su upisani svi domeni vec ih ima mnogo, a oni su medusobno povezani, tako da ako neki DNS server dobije upit za odredeni domen a ne zna koja mu IP adresa pripada, onda se on obrati DNS serveru koji je po hijerarhiji iznad njega, i to tako ide sve dok se ne dode do nekog DNS servera koji zna o kojoj se IP adresi radi. Ovo je važan princip jer omogucava da se resursi mnogo ekonomicnije koriste, i opet obezbeduje kontrolu korišcenja domena o kojoj smo malopre govorili. Naime, kada registrujete neki domen, vo odredite koji je DNS server domacin za taj domen, i taj DNS server je jedini nadležan da da bilo kakvu inforamciju o domenu. Ako vi kontrolišete DNS server, kontrolišete i domen, a DNS server može da bude i kod vas u vašoj lokalnoj mreži, tako d ai fizicki imate kontrolu nad njim. Rasterecenje resursa se obezbeduje i keširanjem inforamcija. Ako DNS server ne zna IP adresukoja odgovara traženom domenu, rekli smo on ce proslediti upit nekom sledecem serveru. Medutim, kada najzad dobije dogovor, on ce ga poslati racunaru koji ga jetražio ali ce ga i zapamtiti, tako da sledeci put kada dobije upit za isti domen, on ce odgovor znati. Tako se znatno štede mrežni resursi jer se ne ponavalju isti upiti. Cak i svaki racunar pamti DNS informacije tako da dok se krecete kroz neki sajt, on ne mora da za svako otvaranje stranice ponovo traži informaciju od DNS-a. Slicno kao i kod DHCP-a, DNS informacija ima odredeni rok trajanja, i nakon toga se briše. Tako je obezbedeno da ako dode do neke promene, videce je svi, jer ce nakon zadatog vremena svaki DNS, iako ima inforamciju o adresi, kada ona zastari da je obriše. Jedini DNS koji nece obrisati informaciju o domenu je onaj koji je domacin domena.

26

Slika 10: Šema DNS-a

Namena DNS-a nije samo da za domen odredi IP adresu. On može da radi još neke stvari, na primer, može da zna gde se nalazeneki servisi vezani za domen. Uzmimo na primer  email servis. Kada pošaljete poruku na neku adresu, mail server vašeg provajdera treba da odredi koji mail server je nadležan da primi poruku koju ste poslali. On iz adrese izdvoji domen i preko DNS-a pošalje upit koji opisno znaci: “Koja je IP adresa mail servera za ovaj domen?” DNS ce mu dati upravo tu informaciju tako da ce on moci da pošalje poruku. To ide cak i nešto dalje. Za svaki domen možete dapodesit informaciju sakojih IP adresa je dozvoljeno da se šalju emailovi koji korsite taj domen. TO se korsiti kao veoam efikasna zaštita od SPAM-a. Dakle, pored IP adrese, mrežne maske, i podrazumevanog prolaza, svaki mrežni uredaj mora da zna i IP adresu DNS servera kome treba da se obrati ako mu je potreban DNS servis. Tek sa ovim, svi neophodni parametri za funkcionisanje mrežnog interfejsa su potpuni.

4.PRETRAŽIVANJE IMENA DOMENA

Internet domen (en. Domain name) je ime koje identifikuje ime računara na internetu. Ta imena su komponente URL adrese za neku web stranicu, a sve web stranice su smeštene na nekom računaru, odnosno serveru. Internet domeni se sastoje od imena i nastavka koje razdvaja tačka u obliku "ime_servera.domena.najviši_domen "

27

Ime domena se odreduje proizvoljno, prema potrebi i afinitetu, što je još jedna pogodnost. Postoji jedno ogranicenje, a to je da ne možete izabrati ime domena u bilo kojoj oblasti, jer  vlasnik neke oblasti uimenu domena u potpunosti kontroliše sva imena koja se u toj obalsti mogu dodeljivati. Dakle, mi za našu mrežu nismo mogli izabrati adresu, na primer, wireless.microsoft.net, jer domen microsoft.net kontroliše neko drugi, i mi takvo ime možemo da koiritimo samo ako nam on to dozvoli. TIme se štiti identitet, dakle ako ste vlasnik nekog imena domen, poptuno kontrolišete njegovo korišcenje. Postoje

mnogi

sajtovi

za

pretraživanje

imena

domena,

kao

što

su:

www.instantdomainsearch.com, pomoću čega možemo pogledati da li je željeno ime domena zauzeto, ukoliko želimo da osnujemo internet sajt pod tim domenom.

28

ZAKLJUČAK

Iako smo još uvijek daleko od "prave" virtualne realnosti, tehnologija svojim napretkom povećava realnost u virtualnim okruženjima. Razvijaju se brže i kvalitetnije grafičke kartice, izrađuju se HMD-ovi sa sve većim vidnim poljem, izrađuju se sve manja prenosna računala... Virtualna stvarnost polako, ali sigurno postaje prava stvarnost. U budućnosti možemo očekivati da će računalri komunicirati izravno sa mozgom i da ćemo na taj način imati u potpunosti percepciju virtualnog sveta. U kontekstu razvoja tehnologije, zanimljiva je i teza da je čovek već deo virtualnog okruženja, a da toga možda nije ni svestan, ili da bi čovjek uz pomoć tehnologije mogao stvoriti virtualne osobe koje neće biti svesne prave stvarnosti. S takvog gledišta nije potrebno stavljati naglasak na pravu stvarnost, nego istaknuti činjenicu da je nešto stvoreno. Posle svega navedenog dolazimo do zaključka da broj novih korisnika Interneta vrtoglavo raste. Internet koriste svi od dece do starijih ljudi. Neki internet posmatraju kao bezgranični izvor zabave; drugi se njime služe da bi u okviru svojih profesija sticali nova saznanja i kontaktirali sakolegama širom sveta, a treći da bi zaradili ogromne svote novca. Pojedini elementi globalno informacijskog prostora, npr. Pojedini web serveri, pojedini računari ili pojedine osobe danas su prepoznatljivi u Internetu po svom nazivu, ili elekronskoj adresi. Klučni deo svakog takvog naziva ili adreseuvek čini Internet domen. Osnovna načela organizacije Internet domenskog sistema DNS (Domain Name System) ostala su nepromenjena od samih početaka pa do danas Internet domeni su organizovani hijerarhijski, kroz ceo ovaj tekst, a i iz prakse vidimo značaj interneta.

29

LITERATURA 1.www.wikipedia.org 2.www.misadjordjevicblog.com 3.Guerra, Ric; Alpaslan, Zahir Y., "From Virtual Reality to Genuine Reality" , 02.11.2004., www.usc.edu/org/techalliance/Anthology%202002/Virtual_Reality.pdf  4. Pandžić, Igor S., "Virtualna okruženja: računalna grafika u stvarnom vremenu i njene  primjene" , Zagreb, Element, 2004.

30

31

32