PREDMET PSIHOLOGIJE Psihologija proučava psihičku stvarnost ili psihički život. Psihički život čine psihički procesi i psihičke dispozicije ili stanja. Psihički procesi mogu biti intelektualni (opažanje, učenje, pamćenje), emocionalni (osećanja) i konativni (voljni). Psihičke dispozicije su relativno trajne osobine pojedinca (navike, sposobnosti, temperament...) Psihologija proučava psihički život izučavajući dve vrste pojava, a to su postupci i reakcije pojedinca koje mogu opažati ostali ljudi. Drugi način saznanja o psihičkom životu je na osnovu neposrednog iskustva koje imamo mi sami i koje imaju drugi ljudi o svojim doživljajima. Psihologiju kao nauku karakteriše izučavanje naučnim metodama i tehnikama, kao i povezivanjem novih saznanja sa već stečenim saznanjima. Psihologiju možemo definisati kao sistematsko izučavanje psihičkog života ljudi i životinja, a na osnovu proučavanja objektivnog ponašanja i neposrednog iskustva. . Psihologija treba da odgovori na tri pitanja: Šta? – da prikaže što potpunije psihičke pojave; Kako? – da pokaže kako se odvijaju prishički procesi; Zašto? – da otkrije i objasni uzrok pojedinih psihičkih pojava. Teorijski značaj psihologije je u tome što nam otkriva novo i daje saznanje o psihičkim pojavama ili psihičkoj stvarnosti. Praktični značaj psihologije je primena rezultata psihičkih istraživanja.
GRANE PSIHOLOGIJE U okviru psihološke nauke stvaraju se posebne naučne discipline za izučavanje pojedinih grupa psihičkih pojava. Neke od njih su: • Opšta - generalna psihologija (proučava osnovne psihičke funkcije normalnog odraslog čoveka) • Fiziološka psihologija (proučava zavisnost psihičkih pojava od organskih osnova) • Razvojna – genetička psihologija (proučava razvitak psihičkog života od rođenja do starosti) • Socijalna psihologija (proučava uticaj pojedinca na društvo i društa na pojedinca) • Psihometrija (bavi se pitanjem merenja psihičkih procesa i osobina) • Pedagoška psihologija (proučava psihološku stranu vaspitanja i obrazovanja) • Psihologija rada (proučava zavisnost uspeha u radu od različitih psihičkih faktora) • Mentalna higijena (predstavlja primenu psihičkih saznanja na čuvanje duševnog zdravlja)
PSIHOLOŠKI PRAVCI U psihilogiji postoji više pokušaja da se objasne psihološke pojave, neke od njih su: • Strukturalna psihologija: Za cilj istraživanja postavlja utvrđivanje strukture tj. sastav psihičkih pojava polazeći od toga da su psihičke pojave sastavljene od elemenata. • Geštaltistički pravac: Naglašava da su sve psihičke pojave nedejive celine. Pristlice ovog pravca oštro kritikuju strukturalističko shvatanje. Smatraju da mi sve draži spoljnjeg sveta primamo kao organizovane celine • Biheviorizam: Osnivač ovog pravca je Rotson koji takođe svoju kritiku usmerava na shvatanje strukturalizma. Po ovom pravcu, psihologija mora isključivo da proučava spoljnje ponošanje. Zato samoposmatranje ili introspekcija ne može biti naučna metoda kojom bi se služila psihologija. • Refleksološki pravac: Razvio ga je sovjetski naučnik Pavlov. Prema ovom pravcu osnovni fiziološki mehanizam predstavlja refleksna aktivnost nervnog sistema, posebno moždane kore. Na sve psihičke procese treba gledati kao na vrste uslovnih refleksa koji nastaju u nervnom sistemu.
1
• Dinamički pravac: Prvenstveno pažnju treba posvetiti proučavanju pokretačkih, dinamičkih snaga ponašanja. Po Frojdovoj psihoanalitičkoj teoriji pokretači ljudskog ponašanja su nagoni, a naročito seksualni nagon. • Funkcionalizam: Polazi od Darvinovog učenja o evoluciji i prilagođavanju živih bića. Osnovni princip u objašnjavanju psihičkog života je prilagođavanje uslovima sredine.Ovo shvatanje je danas prevaziđeno, ali je ostalo kao korisna radna hipoteza.
METODE I TEHNIKE Pod metodama podrazumeva se opšti način organizovanja istraživanja nekog problema. Postoje dve osnovne metode: eksperimentalno istraživanje i sistematsko neeksperimentalno istraživanje. Karakteristike eksperimentalnog istraživanja su: namerno izazivanje pojave koja se želi ispitati, ponavljanje pojave i kontrola uslova u kojima se ispitivana pojava javlja. Suština eksperimentalnog istraživanja je sistematsko i namerno menjanje uslova, ti uslovi se nazivaju nezavisnom promenljivom, a pojava koja se pod delovanjem menjanja uslova takođe menja naziva se zavisnom promenljivom. Postoji više vrsta eksperimenata, možemo razlikovati objektivni eksperiment (kada kao zavisnu promenljivo pratimo objektivne manifestacije psihičkih pojava npr.pokrete) i introspektivni eksperiment (kada se doživljaji ispitanika istražuju na osnovu njegovih izveštaja). Eksperimentalno istraživanje je najsigurnija metoda istraživanja jer pomoću nje možemo otkriti uzroke javljanja određenih pojava. Međutim, nije uvek moguće primeniti eksperiment npr. Ne može se eksperimentalno istraživati kako neko oštećenje mozga deluje na čoveka jer ga nećemo namerno povrediti. Sistematsko neeksperimentalno istraživanje zasniva se na posmatranju pojava koje se ispituju. Ovo posmatranje se razlikuje od svakodnevnog posmatranja. Ovo posmatranje mora da se vrši sa ciljem, sa unapred utvrđenim planom, sistematski i mora biti kontrolisano. Postoji više vrsta, objektivno sistematsko eksperimentalno istraživanje (posmatranje i beleženje objektivne manifestacije psihičkih pojava), sist. neeksperimentalno istraživanje (posmatranje sopstvenih doživljaja odnosno introspektivno posmatranje). Posmatranje može biti stuktuirano (ako se koriste posebni postupci za prikupljanje podataka npr. intevju ili upitnik) i nestruktuirano (ako se registruje sve što istraživač smatra važnim). Introspekcija, ili samoposmatranje je posmatranje sopstvenih doživljaja. Ona je pre svega način dobijanja podataka, a na tim podacima može da počiva i eksperimentalno istraživanje. Tehnike psihološkog istraživanja su: • Upitnik: Sistem pitanja sastavljen prema određenim principima čija je podesnost za ispitivanje utvrđena prethodnim proveravanjem. • Intervju: Usmeni upitnik, dobijanje podataka putem razgovora. • Anketa: Uvek anonimna, ipituje se javno mnjenje u vezi sa nekom društvenom pojavom. • Test: Može biti test ličnosti (upitnik i projektivni test) i test sposobnosti.
2
OPAŽANJE Čovek o pojavama i zbivanjima oko sebe saznaje uz pomoć intelektualnih psihičkih procesa: putem opažanja, učenja i mišljenja. Osnovu našeg opažanja čini reagovanje na draži posredstvom čulnih organa. Čovek ne reaguje na sve draži na koji bi mogao u datom trenutku da reaguje, između velikog broja draži, on reaguje samo na ograničen broj, odnosno, čovek vrši selekciju između draži. Opažanje je, dakle, složen proces koji se sastoji od izbora ili selekcije između draži koja deluju na naša čula, njihovog oragnizovanja u celini i tumačenja tih celina. Opažanje se može definisati i kao subjektivno odražavanje objektivnog sveta putem čula, pa ga opštije rečeno možemo definisati kao svest o predmetima i njihovim svojstvima kada neposredno deluju na naša čula. Opažaji su kada prilikom delovanja nekog predmeta na naša čula mi konstatujemo koji je predmet u pitanju npr. sto, čovek, knjiga i sl. (iskustvo). Oseti su kada prilikom istog mi konstatujemo i neka svojstva tog predmeta npr. crvena boja knjige (prost čulni doživaljaj). Oseti se doživljavaju redovno u sastavu opažaja. Nastanak oseta: Kada fizičko-hemijski procesi, tj. draži, deluju na čulni organ, oni izazivaju određenu vrstu fiziološkog procesa u nervnim ćelijama, to nervno uzbuđenje se prenosi neuronima do određenog dela moždane kore, a u tom delu se javlja doživljaj, psihička pojava kojom postajemo svesni draži koja je delovala na čulni organ, a tu pojavu nazivamo osetom. Draži mogu biti mehaničke, svetlosne, termičke i hemijske. Zahvaljujući postojanju različitih vrsta čulnih organa, mi razlikujemo različite vrste draži i imamo različite vrste oseta ( npr. Čulom vida opažamo svetlosne draži, čulom ukusa neke vrste hemijskih, čulom mirisa druge vrste hemijskih itd.) Potrebno je da draž ima određenu jačinu da bi moglo doći do oseta, tj. draž mora da dostigne izvestan intenzitet. Taj najmanji intenzitet draži koji je potreban da bi došlo do oseta je apsolutni prag draži. Ako je prag draži manji, osetljivost čula je veća, a ako je prag draži veči, osetljivost čula je manja. Uticajem drugih čula ili kada su čulni organi duže u akciji,oni menjaju osetljivost. To menjanje osetljivosti čulnih organa nazivamo adaptacijom i senzibilizacijom. Adaptacija se javlja gotovo kod svih čulnih organa. Ona je veoma velika kod čula dodira, posle delovanja jačih draži u toku izvesnog vremena dolazi gotovo do gubitka osetljivosti. Slaba je adaptacija u oblasti čula sluha. Kod bola, smatra se, nema uopšte adaptacije. Senzibilizacija je kada usled delovanja draži na jedan čulni organ dođe do povećanja osetljivosti drugog čula. Npr. Kada se u stanju umora umivamo hladnom vodom da bismo se osetili svežijim. Postoje određeni zakoni grupisanja draži u celine. To su:
• Princip blizine: spremnost ljudi da prostorno i vremenski bliske draži opažaju kao celinu. • Princip grupisanja po sličnosti: u celinu se grupišu draži koje su međusobno slične. • Princip simetričnosti: tendencija da draži koje obrazuju neku pravilnu figuru opažamo kao celine. • Princip kontinuiteta: sklonost da u početku posmatranja zapaženu formu opažamo kao formu koja se nastavlja.
Jedna od važnih zakonitosti opažanja je opažanje objekata kao izdvojenih figura na manje izrazitoj pozadini. Figuru opažamo kao reljefnu, pomerenu unapred, sa više detalja i sa jasno ocrtanom formom na manje izraženoj osnovi. Manje i zatvorene površine opažamo kao figure na većim i manje struktuiranim površinama. Stalnost opažaja je zakonitost da opažaji ostaju nepromenjeni iako se draži menjaju. Stalnost opažaja veličine je zakonitost da predmete pri različitim udaljenosti od nas vidimo kao predmete jednake veličine. Stalnost opažaja oblika je kada opažanje oblika ne zavisi samo od draži i slike na mrežnjači već i od našeg iskustva (npr. Mi znamo da sedamo za okrugli sto iako iz našeg ugla on ne izgleda okrugao).Smisao ovih zakonitosti je olakšavanje našeg snalaženja u objektivnom svetu.
3
Iluzija je kada opažaj koji imamo nije u skladu sa drugim podacima o tom objektu, a koji su se kroz praksu pokazali kao važniji za naše snalaženje. Zato njih možemo nazvati i kao pogrešni, odnosno neadekvatni opažaji. Postoje iluzije apercepcije koju izazvane osećanjima, željama i očekivanjima (npr. kada neko usled strahova vidi u nekom predmetu čoveka koji će ga napasti). Druga vrsta su čulne obmane koje su izazvane određenim odnosom datih draži (npr.kada štap uronjen u vodu opažamo kao prelomljen). Činioci koji zazivaju pažnju mogu se podeliti u dve grupe: • Prvu grupu čine osobine draži: njihova veličina, intenzitet, kretanje, njihova razlika od okolnih draži. Ovako izazvanu pažnju nazivamo nenamernom ili spontanom pažnjom. • Drugu grupu čine unutrašnji činioci: potrebe, interesi,očekivanje, postavljeni zadatak. Ovako izazvanu pažnju nazivamo namernom ili hotimičnom pažnjom. Kako pažnja znači izbor ograničenom broja draži između velikog broja mogućih, određen je broj draži i objekata koje mi možemo obuhvatiti pažnjom, a to je tačno 8 odvojenih tačaka i brojeva, oko 6 slova, oko 4 figure raznog oblika, a svega oko 3 figure raznih boja. Broj elemenata koje je moguće u jednom trenutku posmatrati je 6. Puna, nepromenjena pažnja na istim elementima i predmetima, ne može se zadržati duže od nekoliko sekundi. Posle perioda pune pažnje dolazi do slabljenja ili prekida pažnje, pa do ponovnog uspostavljanja pune pažnje.
UČENJE Pod učenjem se podrazumevaju relativno trajne promene ponašanja na osnovu iskustva. Postoji više vrsta učenja: • Učenje uslovljavanjem Ovaj vid učenja prvi je proučavao Pavlov i smatra ga osnovom svih psihičkih procesa. Pavlov je više puta kratko vreme pre davanja hrane psu izazvao zvuk zvona. Kasnije je primetio da je pas lučio pljuvačku i onda kada je čuo samo zvuk zvona. Pas je naučio novi oblik ponašanja, da luči pljuvačku ne samo kad se pojavi hrana nego i kad začuje zvuk zvona. U ovom slučaju imamo bezuslovnu draž – hranu, koja uvek izaziva reakciju (lučenje pljuvačke) i uslovnu draž – zvono, koje reakciju izaziva samo ukoliko se više puta ponavlja sa bezuslovnom draži. Sada je bezuslovna reakcija lučenje pljuvačke na hranu, a uslovna reakcija lučenje pljuvačke na zvono. Pri ovakvom učenju javlja se generalizacija uslovnog reagovanja, kada se naučeno ponašanje primenjuje i u drugim sličnim situacijama. To se pokazalo u ogledu sa malim Albertom. Psiholog Votson je vršio ogled tako što je, dok se dečak Albert igrao sa belim pacovom, pustio iza njegovih leđa iznenadni jak zvuk. Mali Albert posle ne samo da se plašio pacova, već i drugih krznenih predmeta, pa čak i belih predmeta, npr. belog mantila. Uslovni refleks moguće je pojačati, a isto tako i ugasiti. Ukoliko se davanje uslovne draži sa bezuslovnom ponavlja češće, uslovni refleks se pojačava. Ukoliko se uslovna draž daje više puta bez bezuslovne draži, dolazi do gašenja uslovnog refleksa • Mehaničko učenje U ovom slučaju imamo seriju draži za koje ne postoji nikakav urođeni način reagovanja. U takvom mehaničkom učenju zadatak je zapamtiti redom podatke koji su dati u nizu. Ovakvo učenje prvenstveno počiva na asocijativnim vezama, a važnu ulogu ima ponavljanje. Učenje zavisi od obima i vrste materijala koje se uči. (učenje napamet). • Učenje pokušavanjem Pri ovakvom učenju pokušavamo sa različitim reakcijama, da bismo najzad našli onu koja će najviše odgovarati i koja će dovesti do uspeha. Psiholog Torndajk je izvršio eksperiment stavljajući gladnu mačku u kavez, a postavljajući ispred kaveza parče ribe. U kavezu se nalazila poluga, koju ako životinja povuče, vrata se otvore. Mačka je jurcala i činila veliki broj nepotrebnih suvišnih pokreta, međutim, ona je činila i nekoliko pokreta pomoću kojih je uspela da otvori vrata. Kada se životinja vrati u kavez i ovo ponovi nekoliko puta, broj neuspelih pokreta se smanjuje i vremenom ona koristi samo
4
one pokrtete koji joj pomažu u otvaranju kaveza. Takvo učenje se ostvaruje pokušavanjem , međutim, da bi se takvo učenje pokazalo kao uspešno potrebno je da životinja ima motiv. Do učenja dolazi samo ukoliko pokreti povedu do zadovoljenja potrebe. Kada naučeno ponašanje dovodi do neposrednog zadovoljenja potrebe, govorimo o primarnom nagrađivanju. Kad nas nešto podstiče na učenje ne zbog neposredne koristi nego zato što je uslov za zadovoljenje potrebe, to je sekundarno nagrađivanje. • Učenje uviđanjem Učenje koje počiva na uviđanju odnosa među stvarima i pojavama. Kada intelektualno biće uvidi određene odnose među stvarima dolazi do učenja. To pokazuje eksperiment u kojem se majmun koji je u kavezu doseti toga da štapom može dohvatiti bananu. Kod čoveka je ovakvo učenje daleko češće. U ovom slučaju do uspeha dolazi naglo, neuspeli pokušaji se ne ponavljaju već samo uspeli, naučeni način dolaženja do cilja koristi se i u drugim sličnim situacijama. Asocijacija je povezanost izmeđudva doživljaja, koja ima za posledicu da ponovno javljanje jednog od ovih doživaljaja izaziva obnavljanje i drugog doživljaja. Svaki naš doživljaj asocijativno je povezan sa velikim brojem različitih doživljaja, a koji će se doživljaj povezati sa drugim doživljajem zavisi od mnogih činilaca, pre svega motivacije. • Verbalno i motorno učenje Verbalno učenje je učenje gradiva izraženog verbalnim simbolima (rečima i brojevima), a motorno učenje je učenje pokreta. Ova dva učenja se uvek javljaju zajedno. Posle jednog prezentovanja verbalnog materijala mi možemo reprodukovati, tačno onim redom kojim je materijal prezentovan, samo ograničeni deo tog materijala. Mnogo brže i lakše se uči materijal koji ima smisla: pojedine reči uče se lakše nego slogovi bez smisla i izolovani brojevi, povezani tekst lakše nego nepovezane reči. Motornim učenjem stičemo motorne navike ili veštine (trčanje, skakanje, pisanje). Steći neku motornu veštinu znači uspeti brzo, lako i bez napora izvoditi motorne radnje. Takvim učenjem mnogobrojni pokreti objedinjuju se u jedinstven sistem pokreta. Tok sticanja navika Veštine nazivamo i navikama, motorne veštine motornim navikama, a verbalne veštine verbalnim navikama. Mogu se razlikovati dva načina sticanja navika: • Kriva sa pozitivnim ubrzanjem prikazuje napredovanje koje je u početku sporije, a posle izvesnog vremena postaje brže. Javlja se kod učenja do tada nepoznatog i težeg gradiva. • Kriva sa negativnim ubrzanjem registruje napredovanje koje je u početku brže, a kasnije se usporava. Javlja se pri učenju lakšeg materijala gde znatan deo materijala znamo od ranije. Postoje tri faze u procesu sticanja navika: 1. Početno napredovanje koje je vrlo često relativno brzo, koristi se ranije znanje. 2. Usporavanje napredovanja jer je potrebno ono što je do tada naučeno povezati u nove celine. Ovaj period usporenog napredovanja ili prestanka napredovanja u učenju naziva se platoom ili zastojem u učenju. 3. Ponovno ubrzano napredovanje do koga dolazi pošto je utvrđeno ono što je prethodno učeno. Transfer učenja je prenošenje dejstva ranijeg učenja na kasnije učenje. Ako ranije učenje pomaže da kasnije učenje bude brže i lakše, to je pozitivan transfer. Ako ranije učenje ometa i otežava novo učenje, to je negativan transfer. Postoje dve vrste pozitivnog transfera: 1. Transfer na osnovu identičnih ili sličnih elemenata (učenje jednog romanskog jezika doprinosi učenju drugog romanskog jezika) 2. Transfer koji se sastoji u korišćenju metoda i tehnika učenja koji su usvojeni u toku prethodnog učenja. Ako učeći neki materijal uočimo zakonitosti i to primenimo u kasnijem učenju.
5
PAMĆENJE Pamćenje je proces zadržavanja onog što smo naučili i prepoznavanje i obnavljanje sadržaja koji smo učili. Pamćenje može biti namerno (kada sebi postavimo cilj da nešto zapamtimo) i nenamerno pamćenje (zadržavanje nekih doživljaja iako nismo postavili cilj). Postoje dve vrste pamćenja: • Motorno pamćenje: zadržavanje i obnavljanje naučenih pokreta • Mentalno pamćenje: zadržavanje i obnavljanje različitih intelektualnih doživljaja. Mentalno pamćenje može da bude slikovito pamćenje (pamćenje predmeta, slika) i verbalno-logičko pamćenje (zadržavanje materijala i njegovo reprodukovanje rečima). Predstave su reprodukcije opažaja ili njihovih delova. Od opažaja se obično razlikuju po tome što su manje žive, manje potpune i manje postojane. Intenzitet doživljaja koje reprodukujemo na osnovu pamćenja slabiji je od onih koje doživljavamo kad draž neposredno deluje na naše čulo. Bitna razlika između opažaja i predstava je u znanju ili svesti o tome da opažaj imamo kad draži neposredno deluju na naša čula,a predstave kad imamo čulne doživljaje, a draži u tom momentu ne deluju na čula.
• • • •
Postoje različiti poremećaji pamćenja: Hipomnezija je smanjena sposobnost zapamćivanja novih i obnavljanja ranijih podataka Amnezija je potpuno izgubljena sposobnost pamćenja Paramnezija grupa poremećaja koja podrazumeva lažna osećanja Hipermnezija je nesposobnost zaboravljanja nekih doživljaja
Zadržavanje i zaboravljanje Zadržavanje ili retencija je pojava da ono što smo učili možemo kasnije, posle dužeg ili kraćeg vremena proteklog od učenja, da koristimo.Zadržavanje je više ili manje potpuno trajanje u nervnom sistemu onog što smo naučili. Zadržavanje je ono što je od učenja ostalo, a zaboravljanje je ono što se od naučenog izgubilo. Po engleskom psihologu Bartletu postoje tri vrste promena u toku procesa zadržavanja: 1. Uprošćavanje sadržaja je gubljenje znatnog dela detalja i povezivanje preostalih detalja u celinu 2. Racionalizacija sadržaja je konstruisanje objašnjenja za ono što nije jasno, zamenjivanje nepoznatog poznatim 3. Naglašavanje je isticanje nekih pojedinosti pri obnavljanju koje u originalnom sadržaju nisu bile istaknute. Zaboravljanje je potpuno ili delimično, trajno ili privremeno gubljenje onoga što smo naučili. Iako možda potpunog zaboravljanja nema, delimično zaboravljanje redovna je pojava. Zaboravljanje nastupa odmah čim prestane učenje. Zaboravljanje je u vremenu koje sledi neposredno iza učenja znatno je brže nego u kasnijim periodima. Zaboravljanje je u početku veoma naglo, ono postepeno opada, a iza izvesnog perioda postaje neznatno. Reminiscencija je pojava da neki relativno obiman i složen tekst možemo bolje da reprodukujemo izvesno vreme posle učenja, nego neposredno iza učenja. Po Frojdovom shvatanju, glavni uzrok zaboravljanja je potiskivanje iz naše svesti sadržaja koji su nam neprijatni. Glavni uzrok zaboravljanja je u tome što naša aktivnost posle učenja ometa obnavljanje onog što smo učili pre. Naknadna aktivnost deluje retro-aktivno, koči, inhibira, ono što je ranije naučeno, zato glevni uzrok zaboravljanja leži u retroaktivnoj inhibiciji.
6
Faktori koji utiču na uspešnost učenja su: 1. Fiziološki faktori: struktura nervnog sistema od kojeg zavise individualne razlike u sposobnosti pamćenja, zdravstveno stanje, odmorenost, poli uzrast 2. Fizički faktori: temperatura u prostoriji, vlažnost vazduha, količina kiseonika, doba dana, mesto itd. 3. Faktori u vezi sa karakteristikama materijala: obim, vrsta, poznatost materijala 4. Psihološki činioci: motivacija, aktivnost pri učenju, osmišljavanje materijala 5. Faktori u vezi sa načinom i organizacijom učenja: tehnika učenja Učenje pre svega zavisi od interesovanja i volje da se nešto nauči, tj. od motivacije. Ako nema namere da se nešto nauči i veoma veliki broj ponavljanja ne daje gotovo nikakve rezultate. Ukoliko je namera konkretizovanija, određenija, utoliko je uspeh učenja veći. Veoma je važna za uspeh aktivnost u učenju, tj. da se materijal koji se uči ne ponavlja jednostavno čitajući ga nego da se u njemu traže i nalaze celine, onda povezuju, da se prave beleške, a poseban značaj ima preslišavanje.Pri učenju motornih veština važno je da se radnje koje se uče pokušavaju samostalno izvršiti. Takođe je od velike važnosti uviđanje smisla, treba uvek nastojati da učenje bude logičko, a izbegavati da bude mehaničko. Vizuelna sredstva (crteži, dijagrami, slike) doprinose uspehu u učenju.
MIŠLJENJE Složeni psihički procesi koji nam omogućavaju da mnogo potpunije upoznamo stvarnost i da se uspešnije u njoj snalazimo jesu procesi mišljenja. Pomoću mišljenja mi uviđamo odnose i veze među pojavama. Mišljenje se javlja uz opažanje, uz sećanje, ili uz maštanje. Karakteristike za proces mišljenja su: • Operisanje opažajima, predstavama, rečima, pojmovima ili znacima i simbolima • Usmerenost takvog korišćenja iskustva • Uviđanje odnosa i veza koje pre nismo uočavali Zato se može reći da je mišljenje usmereno operisanje znacima ili simbolima pomoću koga dolazimo do uviđanja odnosa. Mogu se razlikovati dve glavne vrste motiva koje pokreću i usmeravaju mišljenje: 1. Motivi ljudskog ponašanja: želja da nešto postignemo, da se istaknemo, da bolje obavimo posao, ljubav prema nekome itd. 2. Motivi koji se javljaju pri uočavanju problema: težnja da se problem reši, da nam nejasno postane jasno, da se započeti zadatak završi. Mišljenje i govor veoma su tesno povezani.Govor je redovni oblik misli, forma u kojoj se smisao izražava i sredstvo pomoću koga se misao tačnije precizira i razvija. Pojam je skup bitnih i opštih osobina jedne klase predmeta. Formiranje pojmova je složen misaoni proces koji se sastoji od upoređivanja predmeta, analize, sinteze, a pre svega apstrakcije i generalizacije. Apstrakcija znači izdvajanje na osnovu upoređivanja i razlikovanja određenih karakteristika grupe predmeta, a zanemarivanje drugih svojstava predmeta koja se ocenjuju kao nebitna. Generalizacija ili uopštavanje sastoji se u povezivanju apstrakcijom odvojenih karakteristika u jednu celinu, a uz nju znanje da se te odvojene odlike mogu naći i u drugim slučajevima i da ćemo uvek kada budu te karakteristike zajedno date znati da se radi o istoj vrsti predmeta.
7
ZAKLJUČIVANJE Zaključivanje je kada se iz datih podataka i saznanja kojima raspolažemo mišljenjem dolazi do novih saznanja. Induktivno zaključivanje je kada od pojedinačnog znanja o pojedinim predmetima dolazimo do uopštavanja o tim predmetima, do saznanja neke pravilnosti. Deduktivno zaključivanje je kada od znanja o opštem dolazimo do saznanja da i pojedine nove predmete treba uključiti pod taj pojam. Postoji veliki broj psiholoških uzroka pogrešnog zaključivanja. Pošto mi ne doživljavamo intelektualne procese odvojeno od emocionalnih i motivacionih, naša osećanja i naši motivi utiču na naše zaključivanje. Postoje i drugi uzroci pogrešnog zaključivanja među koje možemo ubrojati i vaspitanje i takozvani halo-efekat (sklonost da se na osnovu opšteg utiska o nekoj pojavi donose zaključci o pojedinostima i obrnuto, da se na osnovu suda o jednom detalju donose zaključci o celoj pojavi ili ostalim detaljima) Proces zaključivanja se završava sudom. Sud karakterišu dva momenta: 1. on predstavlja konstatovanje nekog odnosa, 2. praćen je doživljajem uverenosti u tačnost ili netačnost odnosa. Vrste mišljenja: 1. Konkretno – opažajno mišljenje : kada se u procesu mišljenja koristimo prevenstveno opažajima i njihovim reprodukcijama 2. Apstraktno mišljenje: kada koristimo apstraktne pojmove kao simbole kojima operišemo 3. Produktivno mišljenje: kada je rezultat misaonog procesa nešto novo za nas, nešto što do tada nismo uopšte znali 4. Stvaralačko mišljenje: kada je taj rezultat društveno značajan, npr. naučna otkrića, umetnička dela itd. Razlikujemo i imaginativno i realističko mišljenje koji se razlikuju po tome što je imaginativno slobodnije u kombinovanju veza, manje zavisno od uobičajenog načina rešavanja problema i više pod dejstvom ličnih potreba i želja. Maštanje je vrsta imaginativnog mišljenja koja predstavlja slobodno kombinovanje predstava. Snovi se javljaju pri opuštanju organizma prilikom spavanja. Živost snova, u kojima vizuelne slike doživljavamo kaorealna zbivanja, može se objasniti time što su znatni delovi moždane kore manje aktivni, pa je intenzitet onih delova koji su uzbuđeni veliki. Postoji više teorija tumačenja snova: • Čovek u snu ispunjava želje koje ne može ili teško može ostvariti u stvarnosti • Snovi su izraz želje da se do kraja domisli ono što je ostalo nejasno. Rešavanje problema Rešavanje problema znači uvideti veze i odnose. O problemu govorimo kada nam je cilj poznat, ali nam nije poznat put kojim ćemo doći do cilja. Psiholog Danker došao je do određenog redosleda procesa rešavanja problema: 1.Čovek prvo vrši uopštene pokušaje kojima nastoji da se orijentiše u kom pravcu da traži rešenje 2.Zatim slede određeni pokušaji ili funkcionalni pokušaji koji se sastoje u traženju načina kako da se postupi i postavljanju određenih pretpostavki o tome šta će se dogoditi ako na određeni način postupimo. 3.U trećoj fazi je pokušavanje sasvim određenih postupaka od kojih se očekuje da će dovesti do definitivnog uspeha.
8
Veoma važan momenat u procesu rešavanja problema predstavlja određivanje pravca, odnosno direkcija. Ona određuje na šte ćemo obratiti pažnju, koja će se znanja i predstave obnavljati, kako će se pojedini podaci povezivati. Da bismo rešili problem mi moramo našu mentalnu aktivnost upraviti u određenom pravcu. Ako takva direkcija ne dovodi do rešenja, moramo je izmeniti. Faktori koji utiču na uspeh u rešavanju problema: • Organizacija i raspored elemenata i podataka važnih za rešenje problema • Broj i vrsta podataka kojima raspolažemo (potreban je određeni broj, ali suviše veliki broj podataka može da oteža, naročito ako ne možemo izdvojimo nepotrebne podatke) • Znanje u oblasti u koju spada problem (samo ako se elastično služimo tim znanjem) • Inteligencija • Osetljivost za probleme • Radoznalost • Upornost u radu i dr.
INTELIGENCIJA Inteligencija je sposobnost snalaženja u novim situacijama na osnovu mišljenja. Po Spirmanu inteligencija zavisi od dve grupe faktora: 1. od opšteg ili generalnog faktora (G faktor) koji odgovara onomešto nazivamo inteligencijom i 2. od više posebnih ili specifičnih faktora ( S faktor) važnih za uspešno obavljanje određenih vrsta poslova. Po Terstonu, uspešno rešavanje različitih vrsta problema zavisi od određenog broja posebnih faktora koji učestvuju pri inteligentnim radnjama i od jednog opšteg faktora. Pod inteligencijom treba podrazumevati kombinaciju svih sedam posebnih faktora i opšteg faktora. Sedam faktora primanrnih sposobnosti su: 1.W – faktor – sposobnost rečitosti, bogatstvo rečnika 2.V – faktor – sposobnost za razumevanje rečima 3.N – faktor – numerički faktor, sposobnost uspešnog operisanja brojevima 4.S – faktor –spacijalni faktor, sposobnost predstavljanja i zamišljanja prostornih odnosa 5.M – faktor – faktor memorisanja, sposobnost zadržavanja i obnavljanja utisaka 6.P – faktor – faktor percipiranja, sposobnost brzog uočavanja objekata i malih razlika 7.R – faktor – faktor rezonovanja, sposobnost nalaženja opštih principa i zakonitosti Po Gilfordu inteligenciju sačinjava oko pedeset faktora, a njih možemo da grupišemo u pet grupa: 1. sposobnost pamćenja: zadržavanje i obnavljanje utisaka 2. kognitivne sposobnosti: uočavanje podataka i osetljivost za nalaženje problema 3. sposobnosti konvergentnog mišljenja: sposobnost da se dosledno ide ka nalaženju rešenja u pravom pravcu 4. sposobnosti divergentnog mišljenja: originalnost, kreativnost, mogućnost nalaženja više dobrih rešenja 5. sposobnosti evaluativnog mišljenja : kritičnost u tačnom ocenjivanju šta je ispravno, a šta nije ispravno. Testovi inteligencije su skup zadataka za koje je na osnovu prethodnog istraživanja utvrđeno na koji ih način treba postavljati i na koji način treba ocenjivati rezultate koji se dobiju njihovim rešenjem. Pomoću njih je moguće sa približnom tačnošću oceniti razvijenost sposobnosti mišljenja pojedinca. Međutim, oni ne otkrivaju sa punom sigurnošću inteligenciju svokog pojedinca i na osnovu rezultata mi ne možemo sa potpunom pouzdanošću predvideti budući uspeh svakog pojedinca. Stepen inteligencije koji pojedinac pokazuje zavisi i od nasleđa i od uslova u kojim je on živeo. Sredina utiče na razvitak inteligencije, zato se kod odoba iz istih porodica javlja sličnost u inteligenciji jer su odrasli u istim uslovima života. Bolji uslovi više podstiču razvitak inteligencije.
9
Razvitak inteligencije dostiže svoj maksimum u periodu između 16 i 25 godina. Prosečna inteligencija je od 90 do 110, od 110 do 140 je iznad prosečna, a iznad 140 genijalnost. Od 70 do 130 je normalna inteligencija.Kod osoba sa visokim količnikom inteligencije, inteligencija se brže razvija i sporije opada. Po stepenu umne zaostalosti razlikujemo tri grupe: 1. debili ili moroni – inteligencija između 50 i 70, umni uzrast dece između 8 i 12 godina 2. imbecili – inteligencija između 20 i 50, na nivou dece između 3 i 7 godina 3. idioti – inteligencija ispod 20, na nivou dece ispod 3 godine
OSEĆANJA Osećanja su doživljaj našeg vrednovanja i subjektivnog odnosa prema stvarima, ljudima, događajima i prema sopstvenim postupcima. Karakteristike emocionalnog ponašanja su: • za emocije karakteristične fiziološke promene (krvotok, disanje itd) • promene u pokretima lica, tela i glasa Razvitak emocija zavisi od nesleđenih osnova i od iskustva. Prisustvo uloge učenja u razvitku osećanja utvrdio je eksperiment Votsona sa malim Albertom. On je na osnovu ovog ogleda zaključio da čovek specifične emocije vezane za određene situacije, uglavnom uči. Sastavni deo emocija čine promene u funkcionisanju različitih organa. Najizrazitije i najčešće ispitivane telesne promene pri emocijama su promene u krvotoku, disanju i u sporovođenju električne struje kroz kožu. Međutim, javljaju se mnoge druge telesne promene: u radu organa za varenje, u veličini zenice, u količini lučenja pljuvačke, napregnutosti mišića itd. Smisao tih telesnih promena je u tome da osposobe organizam za povećani napor u situaciji koja je izazvala emocije. Psihosomatski poremećaj je oboljenje izazvano i podstaknuto čestim neprijatnim emocijama (najčešće dugog strahovanja ili brige) Emocionalno izražavanje zavisi od dva činioca: od nasleđa i njime određenih normalnih fizioloških promena i od socijalnog učenja. Zbog fizioloških promena u emocijama dolazi do pojava bledila, crvenila,drhtanja... Izražavanje emocija zavisi i od učenja kako da izražavamo određene emocije. Među pripadnicima različitih kultura postoji razliku i u način i u intenzitetu izraćavanja pojedinih emocija. Emocije se manifestuju u različitim pokretima, pre svega u izrazu lica, u pokretima tela i promenama glasa. Najizraženiji su pokreti mišića oko očiju i ustiju. Na osnovu ovih pokreta formiraju se i karakteristične razlike u izrazu lica pri pozitivnim i pri megativnim osećanjima. Glas čovek je takođe veoma izrazit znak emocija (jecanje,plač, povišen i spušten ton, ubrzan ili usporen tempo govora) Američki psiholog Vudvort došao je do skale koja pokazuje nalaze o mogućnosti razlikovanja emocija po izrazu. Emocije je podelio u šest grupa: 1. ljubav, sreća, veselost 2. iznenađenje 3. strah i patnja 4. gnev i odlučnost 5. gađenje i odvratnost 6. prezir Tačnoj oceni emocija naročito pomaže poznavanje situacije u kojoj se javlja emocionalni izraz. Postoji više merila po kojima se mogu klasifikovati emocije koje se javljaju kod ljudi: • prema važnosti i učestalosti javljanja: primarne su strah, gnev, radost i žalost • prema intelektualnim doživljajima uz koje se javljaju • prema sadržaju predstava i misli uz koje se vezuju: uz sopstvenu ličnosti ili uz druge
10
Strah je među primarnim emocijama najvažnija i najčešća. Strah se javlja kao reagovanje na neočekivane situacije, posebno one koje se ocenjuju kao opasne. Ako se opasnost koja je izazvala strah produžava, strah se uvećava i prelazi u doživljaj užasa. Ako je intenzivan strah smanjuje nivo intelektualnih procesa i mišljenje postaje manje živo i celishodno. Dok ne postaje suviše intenzivan, strah može da koristi jer aktivira organizam i čini ga spremnim da se odupre opasnosti. Gnev izaziva ometanje zadovoljenja naših motiva i ostvarenja naših ciljeva. Intenzitet ovog osećanja veoma varira, on se kreće od bezumnog besa do sitnih ali čestih negodovanja. U ranom detinjstvu gnev se manifestuje u jasno izraženim agresivnim pokretima, međutim, kod odraslog čoveka izrazi gneva ostaju prikriveni i manje direktni. Radost i žalost su česte emocije koje se redovno izmenjuju u našem životu. Radost se javlja obično kad postignemo postavljeni cilj, a njen intenzitet zavisiće od toga koliko je taj cilj za nas bio važan i da li smo do njega došli teško ili lako. Radost je veća ako se za ostvarenje cilja trebalo uložiti više napora. Žalost se uglavnom javlja kad izgubimo nešto što je za nas bilo od vrednosti i značaja. Za razliku od ostalih primarnih emocija, žalost je manje aktivna i manje osposobljuje organizam za akciju. Čulna osećanja su osećanja koja se javljaju uz čulne utiske, uz osete. Javljaju se pre svega uz čulne utiske koji su biološki važni, uz organske osete, osete ukusa, a prvenstveno uz osete bola. Grupu emocija u vezi sa sopstvenom ličnošću čine emocije koje se javljaju povezano sa sadržajima naših misli i predstava. Najčešća ovakva osećanja su: osećanje uspeha, neuspeha i stida. Najvažniji među emocijama upravljenim ka drugim osobama su ljubav,ljubomora, zavist, sažaljenje, prezir itd. Estetska osećanja čine posebnu grupu osećanja vrednovanja. Pod njima podrazumevamo osećanje prijatnosti izazvano našom ocenom da je nešto lepo. Afekti su intenzivna emocionalna stanja koja se naglo javljaju, imaju buran tok i praćena su izrazitim telesnim promenama. Svaka emocija, a naročito primarne emocije, postaje afekat kad se razvije do velikog intenziteta. Pri afektu mišljenje postaje rigidno i uporno se zadržava na istim idejama, oslobađa se energija i izaziva povećanu aktivnost organizma. Ako situacija koja izaziva osećanje dugo traje ili se često ponavlja, moguće je da osećanje koje se javlja uz ovu situaciju počne da slabi i da se postepeno gubi. Raspoloženja su manje intenzivna emocionalna stanja,koja relativno dugo traju i daju emocionalni ton svem našem doživljavanju. Često su raspoloženja izazvana događajima koji su izazvali intenzina osećanja prijatnosti ili neprijatnosti
MOTIVI Motivi su oni unutrašnji činioci koji pokreću na aktivnost,koji usmeravaju i njome upravljaju, radi ostvarenja određenih ciljeva. Izvor motiva su potrebe, odnosno nedostajanje nečega. Urođene organske potrebe izazivaju aktiviranje određenih fizioloških procesa, a to aktiviranje organizma jeste nagon. Što znači, da je potreba nedostatak u organizmu, a nagon aktiviranje organizma usled tog nedostatka. Podsticaji su takvi objekti ili situacije koje izazivaju javljanje motiva i podstiču da se motivi aktualiziraju (nagrade, pohvale) Motivi mogu biti različiti: navike, interesi, stavovi, osećanja. Emocije su česti motivi jer mi tećimo da učinimo ono što će nam doneti prijatnost, a izbegavamo ono što bi nam donelo neprijatnost. Motivi se mogu podeliti prema različitim merilima:
11
• •
Primarni (urođeni) motivi i sekundarni (stečeni) motivi Biološki motivi (telesne potrebe) i socijalni motivi (neophodan kontakt sa drugim ljudima)
Sve biološke potrebe predstavljaju nedostatak ili suvišak određene materije u organizmu.Organizam teži da nastalu neravnotežu usled ovog nedostatka ili suviška otkloni, a radi uspostavljanja ravnoteže automatski se javlja aktivnost organizma. Ovakvo automatsko javljanje aktivnosti organizma je homeostaza. Od boloških motiva najvažniji su glad i žeđ, oni počivaju na potrebi za određenim hemijskim materijalima. Kad su oni nezadovoljeni dobijaju prvenstvo nad svim ostalim motivima. Materinski motiv može da se podeli na dva motiva: motiv da se imaju deca i motiv da se brine o već rođenoj deci. Prvi se naziva predmaterinski, a drugi poslematerinski. Seksualni motiv javlja se usled funkcionisanja endokrinih žlazda, a posebno polnih žlezda i hipofize. Sekrecija hormona adrogena kod muškaraca i estrogena kod žena neposredni je povod javljanja seksualnim težnji. Svi motivi čoveka zavise od društva i društvenih uslova. Od sredine u kojoj se čovek razvija i živi zavisiće kojim će objektima i na koji način zadovoljiti svoje biološke potrebe. Zato su svi biološki motivi uvek socijalizovani motivi. Socijalnih motiva je veliki broj, najvažniji za razumevanje ljudskog ponašanja su: Motiv za društvom ili afilijativni motiv ogleda se u težnji čoveka da bude u društvu sa drugima, da izbegava dugotrajnu usamljenost. Ovaj motiv je opšti i snažni motiv. Podaci govore u prilog tome da je ovaj motiv više urođen, a ne stečen. Motiv za afektivnom vezanošću ogleda se u potrebi da nekog volimo i da nam drugi uzvraća naklonost i u težnji da budemo emocionalno vezani sa drugim osobama. Motiv za samopotvrđivanjem je težnja pojedinca da ga prizna sredina u kojoj živi. Jedan oblik ovog motiva je motiv za prestižom koja se ogleda u težnji da se istakne ispred ostalih u svojoj sredini. Postoje društva u kojima se izbegava svako isticanje pojedinca. Srodan motiv je i motiv za dominacijom. Motiv za samostalnošću je motiv koji nalazimo kod svih ljudi. Svi pokazuju težnju da budu konretne ličnosti, da imaju samostalnost odlučivanja i da ne budu pod stalnim nadzorom. Agresivnost je sklonost da se napadnu drugi ljudi, fizički ili rečima, i sklonost da se nanose razne vrste štete drugima. Agresivnost je više u društvu naučen način zadovoljavanja motiv nego samostalan motiv. Prirodno se javlja kao reakcija kad nas neko ugrozi, napadne ili povredi. Javlja se kao reakcija na ometanje zadovoljenja motiva. Moralna svest su principi, norme i standardi ponašanja koje mi usvajamo od ranog detinjstva i koji postaju deo naše ličnosti. Postupci koji nisu u skladu sa tim usvojenim normama izazivaju osećanje stida i krivice. Osnovni uslovi da dođe do formiranja moralne svesti su: da postoje osobe koje deluju kao prenosioci moralnih principa i da postoji vezanost uz takve osobe. Nivo aspiracije je razlika u stepenu ili nivou zahteva koje ljudi sami sebi postavljaju. Nivo aspiracije zavisi od više faktora: mi treba da vodimo računa da cilj treba da bude dovoljno težak da bi njegovo ostvarenje dovelo do zadovoljstva, ali da ne bude suviše težak da ne bi došlo do neuspeha. Uspeh podiže nivo aspiracije, a prethodni neuspeh ga smanjuje. Hijerarhija motiva: Motivi se javljaju više puta u isto vreme, a ponekad je nemoguće zadovoljiti sve motive u isto vreme. Dominantan motiv je onaj koji prevladava, a on se razlikuje u zavisnosti od situacije. Po Maslovu ako se biloški motivi jave istovremeno sa ostalim motivima, oni dobijaju prvenstvo, a među biološkim motivima prioritet imaju motiv žeđi, pa motiv gladi. Posle bioloških motiva po prvenstvu u zadovoljavanju dolazi motiv sigurnosti. Biološki motivi i motiv sigurnosti po njemu predstavljaju motive
12
nižeg reda. Treći je motiv za emocionalnom vezanošću, zatim motiv za samopotvrđivanjem i ugledom. Poslednji i najviši motiv je motiv za samoaktualizacijom. Frustracija je sprečavanje zadovoljenja motiva. Frustracionom situacijom nazivom psihološko stanje u kome se nalazi pojedinac kad nešto sprečava zadovoljenje njegovih motiva. Frustraciona tolerancija je otpornost prema neuspehu odnosno podnošenje frustracije. Do frustracije može doći zbog neke objektivne smetnje odnosno pojavom neke objektivne fizičke prepreke, ili socijalne smetnje odnosno prepreke izazvane drugim ljudima ili njihovim shvatanjem. Konflikti su sukobi motiva, a konfliktna situacija je situacija u kojoj se čovek nalazi usled sukoba motiva. Po Levinu postoje tri vrste konflikta: 1. konflikt dvostrukog privlačenja – kada treba da se opredelimo između dva cilja, a oba nas privlače 2. konflikt dvostrukog odbijanja – kada se nalazimo pred izborom dve stvari,a obe su nam neprijatne 3. konflikt privlačenja-odbijanja – kad nas u isto vreme jedan isti predmet i privlači i odbija Odbrambeni mehanizmi su karakteristične reakcije na frustraciju koje se koriste da bi se sakrio neuspeh u ostvarivanju različitih ciljeva. Čovek odbrambene mehanizme ne koristi svesno. 1. Racionalizacija – kada ličnost umesto pravih razloga ponašanja iznosi iskonstruisane, lažne razloge; ona obmanjuje samu sebe. Postoje dve vrste racionalizacija: a) „kiselo grožđe“ kada se za neki nepostignut cilj govori da nije vredan b) „slatki limun“ kada se za lako postignut cilj kaže da je vredniji nego što jeste. 2. Identifikacija – kada za motive koje nismo mogli da ostvarimo tražimo zadovoljenje u ostvarenjima drugim (identifikovanje roditelja s decom) 3. Projekcija – kada neku izrazito negativnu sopstvenu osobinu pripisujemo drugima 4. Maštanje – kada svoje želje i motive ne zadovoljavamo realnom aktivnošću već zamišljanjem da su ostvareni. 5. Represija – kada motive koje su u suprotnosti sa društvenim normama potiskujemo iz svesti 6. Regresija – vraćanje na načine reagovanja koji su bili karakteristični u jednom ranijem periodu našeg razvitka 7. Kompenzacija – zamena teško ostvarivih ciljeva onim lakše ostvarivim 8. Sublimacija – kada neki motiv ne možemo da zadovoljimo ostvarenjem cilja direktno, nego ga zadovoljavamo ostvarenjemdrugih, posrednih, ciljeva.
LIČNOST Ličnost je jedinstvena organizacija osobina koja se formira uzajamnim delovanjem pojedinca i socijalne sredine i određuje opšti, za pojedinca karakterističan način ponašanja. Ličnost ne čini samo zbir ma kojih osobina nego njihova međusobna povezanost i zavisnost. Osobine koje čine ličnost formiraju se u toku života, one nisu date rođenjem nego se razvijaju zavisno od sredine. Psihologija ličnosti proučava jedinstvo, doslednost i osobenost ponašanja ljudi. Postoje tri glavne grupe problema psihologije ličnosti: 1. Problem strukture ličnosti: 1. momenti važni za upoznavanje bilo kog pojedinca, 2. momenti važni za upoznavanje određenog pojedinca 2. Problem dinamike ličnosti: snage koje pokreću na aktivnost 3. Problem razvitka ličnosti Osobinama ličnosti označavamo različite vrste dispozicija, stečenih i nasleđenih. Crte ličnosti možemo razlikovati po temperamentu, karakteru i sposobnosti.
13
Po Katelu postoji dvanaest faktora na koje je moguće svesti crte ličnosti. Ovi faktori predstavljaju izvorne ili fundamentalne osobine.Pored ovih faktora postoje i mnoge druge, površinske ili sekundarne osobine. Ove osobine mogu da budu različito razvijene kod svakog pojedinca: 1. ciklotomija (iskrenost, otvorenost) – shizotomija (zatvorenost) 2. opšta mentalna sposobnost(inteligentnost) – mentalna defektnost(neinteligentnost) 3. emocionalna uravnoteženost – emocionalna neuravnoteženost 4. dominantnost (težnja za moći) – submisivnost (popustljivost) 5. otvorenost (veselost)– zatvorenost (sklonost depresiji) 6. pozitivan karakter (istrajnost) – zavisan karakter (nepostojanost) 7. ciklotomija koju karakteriše preduzimljivost (društvenost) – shizotomija koju karakteriše povlačenje u sebe (plašljivost) 8. zrelost (nezavisnost) – nezrelost (zavisnost od drugih) 9. socijalizovanost (obzirnost) – primitivnost (nevaspitanost) 10. ciklotomija koju karakteriše poverenje u druge (verovanje u druge) – paranoja (sumnjičavost) 11. boemska bezbrižnost (nekonvencionalnost) – konvencionalna praktičnost (neemocionalnost) 12. promišljenost (logičnost) – jednostavnost, naivnost (sentimentalnost) Temperament Tempretament je za pojedinca karakterističan način reagovanja na različite dražii situacije. Temperamentom označavamo koliko se lako, koliko često, sa kojim intenzitetom i sa kojim trajanjem javljaju osećanja. Hipokratova klasifikacija razlikuje četiri tipa temperamenta: 1. Kolerični temperament – ogleda se u jakim osećanjima, lakom rešavanju na akciju i u čestom uzbuđivanju odnosno, nagle i jake reakcije 2. Sangviničan temperament – ličnost koja brzo reaguje, ali ne izrazito jakim i dugotrajnim osećanjima, odnosno, brze ali slabe reakcije 3. Flegmatični temperament – retke, slabe i spore reakcije 4. Melanholični temperament – ličnost koja retko reaguje, ali kada reaguje to čini intenzivnim dugotrajnim osećanjima, odnosno, retke, spore, ali jake reakcije. Karakter je sistem crta ličnosti koje pokazuju kako pojedinac postupa i deluje u vezi sa moralnim principima i moralnim shvatanjima društva u kome živi. Karakterne osobine su dakle one osobine kojima se izražavaju istovremeno i voljne osobine ličnosti i njegov odnos prema društvenim etičkim principima. Sposobnosti su one crte ličnosti od kojih zavisi razlika u uspešnom obavljanju određenih poslova. Mogu da budu mentalne sposobnosti (inteligencija), psihomotorne sposobnosti i senzorne sposobnosti. Psihomotorna sposobnost se ogleda u uspešnoj koordinaciji ruku, spretnosti prstiju i sposobnosti brzog motornog reagovanja. Senzorne sposobnosti su sposobnost za razlikovanje intenziteta i kvaliteta različitih vrsta jednostavnih čulnih draži. Postoje senzorne sposobnosti u oblasti čula vida, sluha, mirisa, statičkih, kinestetskih i drugih oseta. TIPOVI LIČNOSTI Najpoznatije tipologije ličnosti su Jungova, Krečmerova i Šeldonova.
14
Po Jungu, ljudi se mogu svrstati u introvertirani i ekstravertirani tip ličnosti. Introvertiranu ličnost bi karakterisala sklonost ka razmišljanju,povučenost,zatvorenost, uzdržljivost u ispoljavanju emocija, ređi i slabiji kontakti sa ostalim ljudima, bavljenje sopstvenim doživljajem. Ekstravertiranu ličnost karakteriše otvorenost ponašanja, spremnost na neposrednu akciju, realističnost, interesovanja za fizičku i socijalnu sredinu, dobri kontakti. Jung ne smatra da kod svakog čoveka postoji samo jedan ili drugi način reagovanja. Po Krečmeru postoje dva tipa ličnosti: shizotimni tip i ciklotimni tip. Za shizotimni tip ličnosti karakteristični su povučenost,ozbiljnost,laka razdražljivost, sklonost fanatičnom zastupanju neke ideje, hladan odnos prema drugim ljudima, individualizam, sklonost ironiji. Za ciklotomnu ličnost karakteristični su otvorenost, društvenost, taktičnost, vedrina, srdačan odnos prema drugima, realističnost, praktičnost, nalaženje zadovoljstva u telesnim uživanjima, sklonost šali. Po Šeldonu ljude možemo razvrstati u tri tipa ličnosti: viscerotonički, somatotonički i cerebrotonički tip. Viscerotonički tip karakterišu emocionalna uravnoteženost, doslednost u ponašanju, tolerantnost, srdačnost, praktičnost, realizam, sklonost prema udobnosti. Somatotonički tip karakterišu aktivnost,pokretljivost, energičnost, težnja za vlašću, agresivnost, sklonost izlaganju opasnosti,nedostatak takta i saosećanja. Cerebrotonički tip karakteriše kontrolisanost postupaka, sklonost ka razmišljanju, uzdržljivost, povučenost, izbegavanje društva i bučne sredine, velika osetljivost. Samosvest je znanje o sebi kao jedinstvenoj i osobenoj jedinki, a uz koje se znanje pridružuju i određena osećanja i težnje. Slika koju imamo o sebi, doživljaj samosvesti, u velikom stepenu zavisi od toga šta okolina misli o nama. Osnove naših ličnosti čine tri različite grupe bioloških faktora: nervni sistem, endokrini sistem i telesna konstitucija. 1.Nervni sistem predstavlja faktor od koga zavisi razvitak ličnosti zbog toga što njegova struktura u velikoj meri određuje mogućnosti razvitka pojedinih osobina. Od njega zavise dispozicije za inteligenciju i druge sposobnosti. Funkcionisanje nervnog sistema u znatnom stepenu određuje osobine temperamenta. 2.Od endokrinog sistema odnosno od žlezda sa unutrašnjim lučenjem u velikom stepenu zavise različite osobine ličnosti, između ostalog i temperament 3.Telesna konstitucija utiče na formiranje ličnosti. Pod telesnom konstitucijom podrazumeva se veličina i razvijenost pojedinih delova tela i njihova srazmera. Socijalni faktori koji utiču na formiranje ličnosti su: • Porodica i porodični uslovi (najvažnija u formiranju ličnosti) • Škola, grupa vršnjaka • Rođaci i poznanici • Organizacije i društva • Literatura i filmovi • Brak i odnosi u braku • Zanimanje • Socijalni položaj itd. TEORIJE LIČNOSTI Frojdova psihoanalitička teorija Po Frojdu, psihički život je kao ledeni breg koji plovi morem: samo mali deo brega se vidi iznad površine (to je naša svest), a ogromna masa se nalazi pod vodom (naša podsvest). U oblasti nesvesnog nalaze se nagoni i instinkti (instinkti života i instinkti smrti). Frojd ličnost deli na :
15
•
Biološku stranu, odnosno na instinkte, koje on označava izrazom id. Id teži da postigne po svaku cenu zadovoljenje instinkata. Id predstavlja osnovne fiziološke potrebe i nagone. • Psihološku stranu, koju on naziva ego. Ego vodeći računa o realnoj situaciji nastoji da omogući zadovoljenje onog čemu nagonski deo teži. Ego su psihičke funkcije kao što su opažanje,pamćenje, mišljenje. • Socijalnu stranu, koju naziva superego. Superego sprečava zadovoljenje zahteva koje postavlja id a koji nisu u skladu sa društvenim moralom. Superego se sastoji iz principa, normi, moralnih propisa, ideala itd. Za formiranje ličnosti po Frojdu odlučujuće je detinjstvo. Dete do svoje pete godine života prođe kroz određene stadijume, to su: • Oralni stadijum je do kraja prve godine deteta. U ovom periodu su usta glavna oblast preko koje dete izražava svoju aktivnost • Analni stadijum u toku druge godine života deteta. Glavno interesovanje i zadovoljstvo je u defekaciji • Falički stadijum izvor zadovoljstva je manipulisanje seksualnim organom . U toku ovog stadijuma javlja se tzv. Edipov kompleks, težnja deteta prema roditelju suprotnog pola i neprijateljstvo prema roditelju istog pola. • Genitalni stadijum poslednji stadijum kada više libido nije upravljen na sopstvenu ličnost već na osobu suprotnog pola. Olportova teorija ličnosti Olport ličnost prikazuje kao organizaciju relativno trajnih opštih osobina ili crta ličnosti. Sve su osobine individualne, ako se govori da su neki ljudi ambiciozni, uporni, pošteni, podrazumeva se da je svaki čovek ambiciozan, uporan ili pošten na svoj način. On tvdi da osobine imaju i motivacioni karakter, i da kad kažemo za nekig da je socijalan, time ne izražavamo samo način njegovog ophođenja prema ljudima, već označavamo i cilj njegovog ponašanja: da traži i stvara kontakte sa ljudima. Od jedinke koja je pri rođenju isključivo biološko biće, učenjem se formira zrela individua koja na svoje postupke nije pokrenuta nesvesnim nagonom,nego je njeno delovanje svesno. Fromova socijalna teorija ličnosti Fromova teorija ličnosti se ogleda u razmatranju ličnosti uzimajući u obzir, pored psiholoških momenata, i sociološke i filozofsko-etičke momente. Ličnost čoveka, onakvu kakva je u određenom društvu u određenom momentu, moćemo razumeti samo onda ako poznajemo društveni sistem u kom čovek živi. Specifične ljudske potrebe po Fromu su potreba za vezanošću, za emocionalnom vezom sa drugim ljudima, potreba da se nađe svoje mesto i svoja uloga u svetu, da bude deo društva, potreba da se bude punopravan, priznat, prihvaćen, potreba za stvaranjem, da se bude određena i posebna ličnost, da ima svoj identitet, da ima određen pogled na svet.
16
