psihologija

POREKLO IMENA: Termin psihologija čije je doslovno značenje proučavanje duše postoji od 16 veka.Psihologija označava princip života,duh,nešto što udahnjuje život telu. Psihologija je odgovorna za ponašanje ljudi. S obzirom na grčko poreklo naziva ( starogrčki mit o Psyche ) običaj je da se kao opšti simbol psihologije,psihičkog i psihološkog koriszi grško slovo Ψ . Danas je uobičajno da se psihologija definiše kao nauka o psihičkim pojavama i ponašanju ljudi i životinja.Razuđenost pojava kojima se psihologija bavi otkriva se već pri pokušaju klasifikacije pojava psihičkog života. Postoje dva moguća autora imena nauke: Rudolph Göckel (Rudolf Goclenius) je 1590 napisao rad sa naslovom “Psychologia...” Marko Marulić je nešto ranije napisao raspravu “Psichiologia ...”, ali rad nije sačuvan

Uobičajno je da se psihičke pojave prema sadržaju dele na:

Kognitivne (saznajne) -učenje nepri-pamćenje -opažanje -inteligencija -mišljenje

Emotivne (osećajne) -pripadaju elementarna osećanja prijatnosti i jatnosti,složenije emocije kao što su gnev,iznenađenje i dr,ali i neke trajnije dispozicije emocionalnog ispoljavanja,kao što je temperament.

Motivacione U motivacione pojave spadaju razni fizički ili organski motivi (glad,žeđ) ,lični (npr.radoznalost) , i socijalni motivi (npr.altruistički motiv) ,želje,svesne namere i druge. Svaka od ovih pojava može postojati i različitim u različitim oblicima,kao proces,trenutno stanje ili trajnija dispozicija.

Neke večne dileme psihologije: • • • • •

Duša – telo • Analogna je dualitetu ideje i materije u filozofiji • Povezana je sa: ulogom biologije, fiziologije i genetike – problem redukcionizma Nasleđe – sredina/vaspitanje Prirodna nauka – društvena nauka • i u jednom i u drugom slučaju se proučava ponašanje Nomotetski – idiografski pristup • odnos mnoštva i pojedinca Molarni – molekularni pristup • odnos celine i delova

• Zdravo – bolesno Uočeno je da kada se neko pozicionira u okviru jedne od ovih podela, obično prihvata i celinu ostalih podela, pa se formiraju dva osnovna sklopa: 1. duša, molarno, društvena nauka, idiografski pristup, proučavanje bolesnog... 2. telo, molekularno, prirodna nauka, nomotetski pristup, proučavanje zdravog...

“Večni” problem psihologije • • • • •

U večne probleme možemo svrstati i odgovore na spomenute dileme Međutim, jedan problem treba istaći na prvom mestu: • problem predviđanja ponašanja pojedinca Mnogi misle da je konačni cilj svake nauke predviđanje – predikcija U fizici se predviđanje vrši na osnovu fizičkih zakona – Omovog, Gej-Lisakovog, Njutnovog. . . Najbolje što psihologija može da ponudi su statistički zakoni – verovatnoća da će pojedinac učiniti neki akt

Definicija psihologije • • • • • • •

• • • • • • • •

Nauka o duši – duša je slabo definisan pojam i nije pogodan za definiciju • osim toga, to je tautologija – prevod termina Epistemološki, svaku nauku odlikuju njeni: pojmovi, definicije, hipoteze, zakoni, teorije i metode Kraće, osim predmet proučavanja, nauku odlikuju i metode Zato neke definicije nastoje da obuhvate i epistemološku strukturu psihologije Zbog različitog shvatanja predmeta i metoda, definicije psihologije variraju od paradigme do paradigme Da bi se razgraničila od fizike ističe se da se psihologija bavi svesnim pojavama i procesima svesti Nažalost, takva definicija ima sledeće probleme: • postoje nesvesni procesi • svest je suprotstavljena telu – svojoj organskoj bazi • svest je unutrašnja stvar pojedinca, a mi smo društvena bića • svesti je teško pristupiti – bavili bismo se samo introspekcijom Dakle, definicija mora da obuhvati svesne i nesvesne procese i ponašanje Svesni i nesvesni procesi se u nekim definicijama objedinjuju kao mentalni procesi Deskripcija mentalnih procesa i ponašanja jeste korisna sama po sebi Ali cilj psihologije nije deskripcija, nego tumačenje i predikcija Zato se može reći da psihologija izučava ponašanje (i sve druge raspoložive izvore): kako bi razumela mentalne procese i zašto se ljudi ponašaju tako kako se ponašaju i da bi na osnovu toga mogla predviđati ponašanje, delovati preventivno, stvarati povoljnu klimu za razvoj itd.

Kratka istorija psihologije: U psihologiji, od starih Grka počinje podela na: filozofiju i fiziologiju, telo i dušu, introspekciju i posmatranje. Hipokrat (IV vek pne) • Potpuno je odbacio ideju bolesti kao božje kazne i promovisao je gledište da bolest potiče od fizičkih uzroka • Osnovni uzrok bolesti je neravnoteža četiri tečnosti: krvi, crne žuči, žute žuči i sluzi • Izučavao je anatomiju i fiziologiju mozga i poznavao je osnovne veze mozga i drugih organa • Smatrao je da je telo napravljeno od fizičke materije, a duša ne • Međutim, smatrao je da su povezani i da je MOZAK izvor duše Platon (IV vek pne) • Bio je idealista - smatrao je da ono što postoji to je ideja • Ideja je bezvremena, večna forma i već je prisutna u našem umu • Dakle, pomoću tog istog uma, razmišljanjem, razumom, možemo saznati ideju • Čulima se ne može saznati stvarnost • Platon je, dakle, ontološki podelio dušu i telu i taj dualizam je opstao do danas

• Inače, Platon je smatrao da je središte uma u mozgu Aristotel (III vek pne) • • • • •

Platonov učenik Smatrao je da je svet sazdan od materije, pa je i duša određeni proizvod anatomske i fiziološke aktivnosti Da bismo saznali svet (i dušu) moramo ih posmatrati (videti, čuti, opipati, mirisati...) Za suštinu života smatrao je upravo ψυχη, pa se on smatra prvim autorom predmeta nauke Smatrao je da je središe duše u srcu (a mozak je hladio krv)

Ukratko • • •

po Platonu duša se spoznaje samoposmatranjem – racionalizam po Aristotelu duša se spoznaje posmatranjem – empirizam Dok je Platon razdvojio dušu i telu, Aristotel je nastojao da ih poveže, kroz povezivanje čulnog saznanja i mišljenja, materije i forme. . .

Rene Descartes – Cartesius (1596 – 1650) • U pogledu načina saznavanja zastupao je racionalističku poziciju Platona • Razdvajao je materijalno telo i nematerijalnu dušu • Duši je pridavao dominantnu ulogu • Ukazivao je da nas čula obmanjuju i da je jedini pouzdan put ka saznanju introspekcija John Locke (1632 –1704) • John Locke je zastupao empiricizam Aristotela • Smatrao je da su duša i telo međusobno uslovljeni • Dete se rađa kao Tabula rasa (poreklo pojma seže do Aristotela), a ispisuje se na osnovu iskustva posmatranja Immanuel Kant (1750 – 1850) • Odrekao je mogućnost psihologiji da bude empirijska nauka 1. zato što psihičke pojave imaju samo vremensku a ne i prostornu dimenziju i ne mogu se matematički predstaviti 2. jer su unutrašnje i subjektivne i ne mogu se spolja posmatrati i meriti • S druge strane, Kant je uradio mnogo na prevazilaženju razlika između racionalizma i empiricizma, idealizma i materijalizma, duše i tela, razvijajući ideju sinteze empirijskog iskustva (teze) i urođenih kategorija (antiteze).Ni racionalizam ni empirizam nisu dovoljni za pravo znanje, moramo imati osnovna pravila, čiste koncepte razumevanja da bismo mogli organizovati naše iskustvo u znanje • “Pojmovi bez opažaja su prazni; opažaji bez pojmova su slepi” Moderno doba – nastanak psihologije • Gustav Theodor Fechner (1801 – 1887) godine 1860. objavljuje knjigu “Osnovi psihofizike” • Osnovni doprinos Fechnera je u metodološkom fundiranju psihologije kao nauke • zasniva se na empirijskim podacima • koristi se eksperiment • koriste se objektivne metode – merenje • Fechneru se pripisuje i osnovna formula: S = klogR • Ova matematička formula, koja je povezala dušu i materiju, odnosno ponašanje i svet, utemeljila je psihologiju kao nauku

Psihologija kao posebna nauka razvija se u drugoj polovini dvadesetog veka.Poseban značaj za pojavu ove nauke imaju istraživanja u fiziologiji koja proučava različite telesne funkcije.Od početka 19-tog veka fiziologija se okreće eksperimentalinim istraživanjima i ispitujući čulne funkcije otkriva da između fiz.draži i svesnih utisaka o njima postoje neki pravilni odnosi. Ključnu ulogu u nastanku psihologije kao posebne nauke imalo je otvaranje psihološke laboratorije na Univerzitetu u Lajpcigu 1879 godine.Istoričari psihologije ovu godinu najčešće navode kao godinu nastanka naučne psihologije.Osnivač laboratorije bio je filozof Vilhelm Vunt (1832-1920). Psihološke perspektive ili paradigme:Razvoj naučne psihologije, nakon Fechnera, obično se posmatra kroz psihološke perspektive ili paradigme.Psihološka paradigma je izvestan opšti pogled na svet psihe.Često ima utemeljenje u nekom filozofskom pravcu, ali je isto tako karakteriše i specifičan pogled na psihičke pojave i način njihovog izučavanja.

Prve psihološke perspektive Strukturalizam: Osnivač: Wilhelm Max Wundt (1832 – 1920).Strukturalisti tragaju za osnovnim elementima uma, kao što su osećaji ili misli.Strukturalizam se naslanjao na razvoj prirodnih nauka, fizike i hemije.Drugim rečima, kao i Fechner, Wundt je sledio ideju naučne revolucije i scijentizam. Scijentizam – ono što uspeva u jednoj nauci, mora da uspeva i u drugoj. Osnovne metode su bile: eksperiment i introspekcija.Temeljno su obučavali ispitanike (pa i same sebe) da tačno opisuju šta vide, čuju ili razmišljaju kada im se pokaže neka draž. Strukturalist pita “šta su elementarni sadržaji ljudskog uma, tj. kakva je struktura uma”.Čovekovoj svesti nije dodeljena neka druga, posebna uloga, osim da prepozna svet oko sebe.Tako je čovek kod strukturalista imao ulogu pasivnog analizatora dolazećih stimulusa. Jedan od problema stukturalizma bio je elementarizam, odnosno molekularizam, odnosno naglašena analitičnost. Strukturalisti su nastojali da rekonstruišu celinu, govorili su o volji i sl. ali tu celinu nisu neposredno istraživali. Postojalo je uverenje da će, kao u hemiji, kada otkrijemo elemente, biti lako sastaviti celinu – jedinjenja.Drugi problem je predstavljala dosledna i isključiva upotreba introspekcije.Ispitanici su, bez obzira na obučenost, davali vrlo različite opise čak i jednostavnih draži.Strukturalistička introspekcija je dobra za opis vanjskih pojava, ali sakriva celovitost naših opažaja.Veoma važan naslednik Wundta i tipičan predstavnik strukturalizma u SAD bio je Edward Titchener.

Funcionalizam: Kada je u Evropi stasao strukturalizam, u Americi je stvorena alternativna paradigma – funkcionalizam.Osnivač je bio William James (1842 – 1910).Značajan uticaj na funkcionaliste imala je teorija evolucije.Funkcionalist pita ne samo “šta ljudi rade”, nego i “zašto to rade”. Funkcionalisti posmatraju ljude kao aktivne agente koji obrađuju stimuluse i biraju reakcije na njih.Zašto? Zato što svest ima praktičan značaj – za adaptaciju, preživljavanje i snalaženje. Funkcionalisti izučavaju: 1. Praktičnu ulogu mentalnih procesa i svesti 2. Odnos organizma i sredine Odlikuje se pragmatizmom u izboru metoda – svaka je metoda dobra koja donosi rezultate. Između ostalog i eksperimenti na životinjama. James je posebno poznat po izučavanju svesti, voljne aktivnosti, navika i emocija Prigovarajući molekularizmu strukturalista, James kaže da iz poznavanja molekularnog sastava vode ne znamo ništa o njenoj celini: da u njoj žive ribe, da žubori, da po njoj plove brodovi itd. Jamesova je čuvena sintagma “tokovi svesti” • Svest je tok različitih sadržaja: verbalnih misli, viđenja, čujenja i drugi oseta • Tok moramo razumeti u celini, s obzirom na njegovu adaptivnu funkciju

Poznata je i James-Langeova teorija emocija.James i drugi poznati funkcionalista, John Dewey, smatraju se suosnivačima filozofskog pravca pragmatizma.Na funkcionalizam je očigledan uticaj imala Darvinova teorija evolucije.Nasleđe funkcionalizma sadrže: bihejviorizam, kognitivna psihologija, evoluciona psihologija.

Asocijacionizam: Prvi asocijacionista bio je Hermann Ebbinghaus (1850 – 1909) .Osnovno polje izučavanja bili su načini na koji se ideje ili događaji povezuju u umu i kako putem tog povezivanja dolazi do učenja.Ebbingaus je ustanovio metodologiju za ispitivanje zaboravljanja i zapamćivanja – npr. putem besmislenih slogova.Njegovo poznato otkriće su krive zaboravljanja, odnosno zapamćivanja. Uočio je ključnu zakonitost da učestano ponavljanje mentalnih asocijacija dovodi do toga da ih bolje upamtimo.Njegov naslednik, Edwin Guthrie je otkrio da se veze između draži i odgovora uspostavljaju ukoliko između njih postoji vremenska bliskost.Edward Lee Thorndike je, međutim, utvrdio da asocijacija draži i odgovora nastaje pre na osnovu “zadovoljstva” nego na osnovu bliskosti. Thorndike je to nazvao zakonom efekta: tokom vremena, akcije (efekat) za koje je organizam nagrađen (zadovoljstvo) se učvršćuju i ponavljaju se češće. Iako je asocijacionizam nastao u Evropi, Thorndike je bio pod uticajem Jamesa, pa se asocijacionizam često razvrstava u tradiciju funkcionalizma.Asocijacionizam kao zasebna paradigma nije opstao. Međutim, tema povezivanja draži i odgovora, ostavila je neizbrisiv trag u psihologiji, npr. u • Bihejviorizmu • Kognitivnoj psihologiji Ivan Petrovič Pavlov:Dobitnik Nobelove nagrade za fiziologiju 1904., predstavljao je sponu jedne rane psihološke perspektive, asocijacionizma i jedne “moderne” – bihejviorizma.Njegovo ime je ostalo trajno povezano sa izučavanjem pojave nesvesnog, nevoljnog povezivanja jedne, naizgled irelevantne, draži sa spletom različitih odgovora. • Primetio je da psi u kavezima saliviraju čim čuju laboratorijskog tehničara, pre nego što vide hranu u njegovim rukama • Pre toga, laborant je donosio meso • Meso izaziva salivaciju – bezuslovni refleks • Nakon određenog broja pojavljivanja laboranta sa mesom, koraci laboranta izaziva salivaciju – bezuslovni refleks • Pavlov ovu pojavu naziva učenjem putem uslovljavanja Klasično uslovljavanje se sastoji u povezivanju jedne neutralne draži (pojava laboranta) sa drugom draži koja prirodno izaziva određeni fiziološki ili emocionalni odgovor (hrana).U psećem umu, na neki način, dolazi do povezivanja laboranta i hrane, van pseće svesne kontrole.

Bihejvirozam: Bihejvioristi su Pavlovljeva istraživanja usvojili kao prototip psihološkog istraživanja uopšte.Jedino za šta naučna psihologija može da se interesuje je ponašanje.Jedino se eksterne draži i ponašanje mogu objektivno utvrditi – meriti.Misli, osećanja, želje, namere mogu biti predmet filozofije, ali ne i psihologije.Bihejvioristički stav se može sažeti u čuvenoj skraćenici: S – R (stimulus – reakcija). S – R je i danas jedna od temeljnih jednačina psihologije. Bihejviorizam je rođen kao reakcija na usredsređenost na “svesna stanja” koja je odlikovala strukturalizam i funkcionalizam.Ali još više na bavljenje nesvesnim subjektivnim doživljajima koje je bilo karakteristično za psihodinamsku psihologiju koja je upravo nastajala u Evropi.Bio je snažno oslonjen na logički pozitivizam kao filozofski pravac. Osnivač: John Watson (1878 – 1958).Watson je u suštini istraživao to “šta ljudi rade i zašto”, poput funkcionalista i bio je blizak Thorndikeu, ali je odlučno odbacio bilo kakvo istraživanje “tokova svesti”.Za razliku od Pavlova, Watson se bavio prvenstveno voljnim učenjem.

Ipak, najkarakterističniji predstavnik radikalnog bihejviorizma bio je Burrhus Frederic Skinner (1904 – 1990).Njegov najpoznatiji doprinos je bio pojam operantnog ponašanja i učenja.Operantno ponašanje je ono koje organizmu najsigurnije obezbeđuje nagradu, a kada organizam “otkrije” takvo ponašanje, on teži da ga ponavlja. Bihejviorizam je prošao nekoliko faza razvoja, koje je uglavnom odlikovalo postepeno uvođenje unutrašnjih, “organizmičkih” varijabli u osnovnu jednačinu.Formula je dobila oblik S – O – R, pri čemu su u početku O varijable imale status intervenišućih varijabli (najpoznatija takva varijabla je navika). Neo(neo)bihejvioristi su kasnije dopustili da te varijable imaju status hipotetičkih konstrukata (kao što je, na primer, umor).Bihejviorizam je imao veliki uticaj na sve društvene nauke .Njegova zaostavština su metodološka rigoroznost, objektivnost i merenje, sa metodološke strane, a razumevanje nižih kognitivnih procesa, posebno učenja, sa psihološke.U tom pogledu, za bihejviorizam se može reći da i danas postoji kao psihološka paradigma.

Geštalt psihologija: Naziv potiče od nemačke reči “Gestalt” (sklop, forma, obličje, oblik, stas).Radi se o evropskoj perspektivi začetoj u tzv. Berlinskoj školi.Nastanak geštalt teorije vezuje se za Maxa Wertheimera (1880 – 1943), Kurta Koffku i Wolfganga Köhlera.Ova perspektiva je nastala na osnovama protivstavljanja molekularnom pristupu u psihologiji, posebno prisutnom u strukturalizmu. Geštaltisti su u prvi plan istakli “celinu”. Ne samo u tom smislu da je “celina više od delova”, nego da celina diktira način na koji opažamo delove Svojstvo celine ilustrovali su “fi-fenomenom” • U mraku, dve lampice se brzo naizmenično pale i gase • Mi jasno opažamo da se svetlo kreće levo-desno • Svojstvo delova je svetlo, a pokret je svojstvo celine, i postoji samo u našem opažanju U pogledu odnosa prema celini, geštalt psihologija je bila suprotstavljena i bihejviorizmu. Dakle, individuum se mora izučavati u celini, svi njegovi fizički, fiziološki i mentalni aspekti Geštaltisti su najdalje otišli u izučavanju percepcije i njihovi nalazi su i danas osnova za razumevanje perceptivnih zakona.U te zakonitosti spadaju “zakoni geštalta” kao što su: • blizina, • sličnost • zajednička sudbina • “dobra forma” Mnoge optičke iluzije se mogu protumačiti na osnovu geštalt teorije.Geštaltisti su se bavili i višim kognitivnim procesima, posebno rešavanjem problema. Recimo, jedan od dva osnovna načina rešavanja problema je putem uviđanja, koji su geštaltisti nazvali “aha doživljaj”. Zamerke geštalt psihologiji: • Ostala je nedorečena i neprecizna. Iako su sami insistirali na povezanosti mozga i percepcije, malo je urađeno na tom planu • Očigledno je da “zakoni geštalta” i “aha doživljaj” postoje (Arhimed je, očigledno, imao isti doživljaj, ali ga je na grčkom nazvao “eureka”), ali nisu dobili dobra objašnjenja i potkrepljenja • Posebno je pojam “dobre forme”, iako intuitivno jasan, ostao neprecizan • Geštaltizam se u filozofskom smislu oslanjao na Husserlovu fenomenologiju • Možemo smatrati da danas ova paradigma nema više aktivnih autora

Molarno – molekularno Danas se ova podela koristi generalno da označi dilemu: celina (molarno) nasuprot delova (molekularno).U strukturalizmu i asocijacionizmu je dominirao molekularni pristup, bihejvioristi su se podelili po tom pitanju, dok je geštaltizam jasno molaran.Debata molarno – molekularno se u priličnoj meri poklapa sa filozofskim debatama o atomizmu, holizmu i redukcionizmu.

Psihodinamska psihologija: Psihodinamska psihologija i teorija psihoanalize su termini koji se obično naizmenično koriste.Psihoanaliza, u užem smislu, predstavlja oblik psihoterapije.Nedvosmisleni rodonačelnik ove paradigme je Sigmund Freud (1856 – 1939).Freud je raspolagao ranijim zapažanjima i istraživanjima..Freud je usvojio principe “psihodinamike”, nastale po ugledu na termodinamiku – psiha je rezultat interakcije i konflikta nagona i emocija (Brücke, Breuer). Psihodinamska psihologija je, u celini, i dalje vrlo prisutna u savremenoj psihologiji, bilo kao paradigma od koje se treba distancirati, bilo kao paradigma na koju se treba ugledati.Psihodinamska psihologija je verovatno najpoznatija psihološka paradigma, od samog svog početka provokativna i kontroverzna, jednako osporavana koliko i uvažavana. Verovatno najveći doprinos psihodinamske psihologije je invencija nesvesnog.Još važnije, svesno ponašanje je samo vrh ledenog brega. Freud je podelio ličnost na tri instance: Id, Ego i Superego. Ego je domenu svesnog, Id u domenu nesvesnog, a Superego je većinom nesvestan.Odnos nesvesnog i svesnog, kao i nesvesnog i stvarnosti bremenit je konfliktima. Protiv tih konflikata Ego se bori mehanizmima odbrane (regresija, reaktivna formacija, sublimacija itd.). Osnovni izvor energije ličnosti je libido.Libido je nesvestan, instinktivan, dolazi iz Ida i u načelu je suprotan pravilima civilizacije (Superegu). Libido prolazi kroz faze razvoja: od oralnog, analnog i faličkog do zrelog genitalnog.Usled konflikata, osoba može ostati fiksirana na nekom stadijumu razvoja.Naročito je poznata fiksacija na faličkom stadiju u kojem se razvija Edipov odnosno Elektrin konflikt. Psihodinamska psihologija je nastavila sa razvojem u više pravaca Na primer, veći značaj su dobili: • kontrola pojedinca nad vlastitom sudbinom • uloga svesnih procesa • uloga socijalnih faktora. . . Psihodinamska psihologija – ocena Jedna od suštinskih ocena psihoanalitičke teorije je ona koju je izneo Karl Popper: • psihoanaliza nije opovrgljiva Po Popperu, teorija koja nije opovrgljiva nije naučna (može biti umetnost, religija, filozofija...).Jednostavno, psihoanaliza ima objašnjenje za sve, ako podaci odbace jedno objašnjenje, poteže se drugo, često suprotno. Međutim, psihoanalitička objašnjenja su originalna, intuitivno bogata... razumljiva i ubedljiva svima, prvenstveno obrazovanim laicima.

Kognitivna psihologija: Smatra se da je kognitivna psihologija danas dominantna psihološka paradigma u Severnoj Americi.Takođe, smatra se da su njeni koreni pre svega u funkcionalizmu, a zatim i u strukturalizmu, geštaltizmu i bihejviorizmu.Naime, nakon tih ranih paradigmi, negde oko 1950. počinje intenzivno obnovljeno interesovanje za kogniciju.Tome je doprineo razvoj kibernetike, ergonomije, ali i (psiho)lingvistike nakon II Svetskog rata. *Noam Chomski je, npr. tvrdio da su deca preprogramirana da razumeju jezik i skup “mentalnih pravila” koja stoje iza njega Vrlo uticajan je bio i rad švajcarskog psihologa Jeana Piageta.Autor kome se pripisuje prvi značajan kritički, ali i integrativan doprinos, u obliku knjige “Kognitivna psihologija” je Ulrich Neisser. U psihologiji 60-ih i 70-ih godina XX veka je interes za kognitivne procese, odnosno obradu informacija toliko narastao da je prozvan kognitivnom revolucijom. Psihički život počinje sa čulnim osetima, a ne svesnim ili nesvesnim motivima.Umesto svesnih govori se o kognitivnim procesima.Drugi mentalni procesi kao što su motivi, želje i mišljenja se prihvataju, ali se introspekcija odbacuje kao naučna metoda.Suština kognitivne paradigme je u tome da kognicija u najvećoj meri određuje čoveka, njegove doživljaje i ponašanje.

U kognitivnoj psihologiji dominira pozitivistička filozofska paradigma. • traga se za kauzalnim odnosima • koriste se eksperimentalna istraživanja • podaci se prikupljaju objektivnim metodama, pre svega merenjem Zbog ovakvog metodološkog opredeljenja nekada se naziva kognitivizmom.Tako shvaćen kognitivizam je metodološki veoma blizak bihejviorizmu. Osim toga, perspektiva je veoma široka po predmetu interesovanja Njene glavne discipline su: • Kognitivna psihologija u užem smislu - od čula do inteligencije • Kognitivna neuronauka – presek biološke i kognitivne perspektive • Kibernetika, VI i ekspertski sistemi • Teorije ličnosti, uključujući i socijalni konstruktivizam • Psihoterapija S druge strane, socijalni konstruktivizam se bazira na konstruktivističkoj paradigmi, suprotnoj pozitivizmu.Vodeći autor socijalnog konstruktivizma je George Kelly (1905 – 1967), autor Teorije ličnih konstrukata.Teorija ličnih konstrukata danas nalazi praktičnu primenu u kliničkoj psihologiji, ali i u rešavanju problema “sticanja znanja” u ekspertskim sistemima.

Humanistička psihologija: Humanizam je filozofski pravac koji čoveka vidi kao jedistvenog, kao “centar volje”, sposobnog da se menja i razvija.Humanistička psihologija se najviše povezuje sa Carlom Rogersom (1902 – 1987) i Abrahamom Maslowom (1908 – 1970). Rogersu dugujemo pojmove kao što su: self-koncept i samoaktualizacija. Maslowu dugujemo teoriju o hijerarhiji motiva: na dnu su fiziološke potrebe, na vrhu su potrebe za samoaktualizacijom. Generalno rečeno, ideja da je “čovek centar sveta” izgubila je na uverljivosti, a empirijska podrška osnovnim tezama humanističke psihologije smatra se nedovoljnom.Smatra se da je jedna od modernih perspektiva, pozitivna psihologija, naslednik humanističke psihologije.

Ostale perspektive: Postoji veliki broj škola, pravaca i pristupa koji još nisu dovoljno dugo aktivni da bi bili jedinstveno razvrstani. Na primer, teorija crta tumači ličnost kao određeni sklop ličnih dispozicija ili osobina.Crte se unisono identifikuju faktorskom analizom, pa im je alternativni naziv “dimenzije” i čitav pristup se naziva dimenzioni.Za teoriju crta se, takođe, kaže da je psihometrijska, odnosno da traga za crtama tako što izučava individualne razlike.

Oblasti psihologije Osnovne podele Jedna od često korišćenih podela je na teorijske i praktične discipline. • U teorijske se ubrajaju opšta, biološka, socijalna, razvojna. . . • U praktične se ubrajaju: pedagoška, klinička, industrijska. . . Slična je podela na bazične i izvedene • Bazične su: fiziološka, kognitivna, razvojna, socijalna i psihologija ličnosti • Izvedene su istovremeno i primenjene: psihologija rada, klinička, pedagoška, zdravstvena, forenzička, sportska... Podela se može izvršiti i na osnovne i specijalne • u osnovne spadaju: biološka, kognitivna, razvojna, socijalna, klinička. . . • u specijalne spadaju: zdravstvena, školska, inženjerska, organizaciona. . .

Biološke osnove psihičkog života Osnovna podela Nervni sistem • ćelije • centralni nervni sistem • mozak i kičmena moždina • periferni nervni sistem • somatski i autonomni (vegetativni) endokrini sistem evolucione i genetske osnove • evoluciona teorija • genetika i nasleđivanje

Nervni sistem Ćelije i njihova funkcija Ćelije u nervnom sistemu • • • •

Nervne ćelije – neuroni Glijalne ćelije – neuroglija Ostale ćelije (krvi sudovi, vezivno tkivo...) Između ćelija je prostor ispunjen tečnošću punom jona i velikih molekula (čini 10-15% mozga, npr.)

Neuron:

Danas je potvrđena “neuronska doktrina”: • mozak je sastavljen od neurona i drugih ćelija, koje su nezavisne strukturno, metabolički i funkcionalno • informacije se prenose od neurona na neuron preko tankih razmaka – sinapsi Ima mnogo tipova neurona, vrlo različitih, posebno u mozgu Osnovne podelu su po: 1. obliku – multipolarni, bipolarni, monopolarni 2. veličini – mali i veliki 3. funkciji • senzorni – od receptora ka CNS-u, aferentni • motorni – od CNS-a ka mišićima, eferentni

•

interneuroni – od senzornog ka motornom neuronu

Delovi ili zone neurona Telo ili soma - u njemu je ćelijsko jezgro od 10μm do 100μm Dendriti – brojni produžeci tela koji znatno povećavaju njegovu prijemnu površinu,dužina obično 1 - 3μm Akson – jedan produžetak koji predstavlja izlaznu zonu neurona , obično dužine nekoliko μm, ali kod kičmenih senzornih i motornih neurona može biti dugačak preko 1m

Akson Postoje dva osnovna tipa aksona, otprilike podjednako zastupljena u NS Mijelinizirani aksoni • obično su debeli, dugi i vrlo brzi, provode i do 100 m/s • mijelin je uglavnom mast i služi kao izolator • mijelinski omotač nije neprekidan nego ima čvorove • pravilna ishrana (posebno u detinjstvu) ga stvara i održava, bolesti ga oštećuju • formiraju ga ćelije glije Aksoni bez mijelina • obično kratki, tanki i spori (5m/s) Akson se završava razgranato a svaka od grana na kraju ima kvržicu.Akson je sposoban da provodi struju u oba smera.Međutim, organizacija NS je takva da neuroni sprovode impulse u skladu sa njihovom namenom: uvek “ka centrali” (aferentni) ili uvek “od centrale” (eferentni).

Akcioni potencijal

Komunikacija u neuronu je elektrohemijska.U stanju mirovanja, neuron se nalazi u slanoj sredini u kojoj ima puno katjona natrijuma (+).Neuronska membrana je propustljiva samo za katjone kalijuma (+) i oni izlaze iz ćelije anjoni kalcijuma (-) ostaju u ćeliji katjona natrijuma ima malo u ćeliji Zato je neuron “iznutra” negativan,oko –70mV – napon mirovanja. Kada neka draž pređe prag ekscitacije, ona izazove kratkotrajnu i prolaznu promenu propustljivosti ćelijske membrane.Ona postane propustljiva za jone Na+ Joni Na+ pohrle u ćeliju Neuron na tom mestu postane “iznutra” pozitivan, oko +40mV Ova naponska promena naziva se akcioni potencijal Promena traje oko 1 ms, nakon čega se propustljivost membrane u kratkom vremenu vraća u stanje mirovanja – spremna za sledeći impuls.Složenim ćelijskim mehanizmom, akcioni potencijal putuje velikom brzinom duž aksona, ne gubeći intenzitet. Stvaranje i “pumpanje” katjona i anjona u i iz ćelije je glavni posao metabolizma neurona.Većina energije se u mozgu troši na održavanje napona mirovanja neurona i akcionih potencijala.AP nastaje odjednom, kada pobuda pređe prag i uvek je istog napona (ne može biti jači ili slabiji).Dakle, draž okida neuron po principu sve ili ništa i on odgovara uvek istim akcionim potencijalom.Nakon što je neuron opalio, on se kratko odmara, dok se napon mirovanja ne uspostavi – refraktorna faza.U početku refraktorne faze uopšte ne reaguje, a nešto kasnije može da reaguje na jaču draž. Neuroni nisu svi isti – daleko od toga Neki neuroni uopšte nemaju aksone i nemaju akcioni potencijal.Neuroni se razlikuju po visini praga ekscitacije Dužina refraktorne faze, oblik akcionog potencijala, propusnost sinapsi, osetljivost na neurotransmitere itd. – varira od neurona do neurona.U tom pogledu, neuroni slede opštu strategiju u građi živih organizama: specijalizacija, diversifikacija i organizacija. Kako se prenosi jačina draži Neuron radi po “sve ili ništa” principu.Kada draž pređe prag, neuron pali, uvek istim naponom.Međutim, ako je draž jača, neuron će okidati u rafalu.Što je draž jača, rafal je pravilniji i duži.Drugo, ako je draž jača, okinuće veći broj neurona.Na taj način nervni centri dobijaju informaciju o jačini draži. Da li se NS zamara Neuroni/aksoni su praktično nezamorljivi (osim refraktorne faze).Međutim, u čulima, nervnim centrima, posebno u sinapsama, postoje mnogi mehanizmi inhibicije koji mogu da ugase osetljivost i provodljivost tih centara (npr. adaptacija čula).

Sinapsa Jedan neuron je povezan sa mnogim drugim neuronima preko sinapsi.Neki neuroni imaju 100.000 sinapsi, ali najčešće ih imaju 5-10.000.

Sinapsa ima tri dela: presinaptički deo - aksonsku kvržicu postsinaptičku membranu sa receptorima sinaptički prorez, između ove dve, debljine od 2 (električne) do 40nm (hemijske, nanometar je milijarditi deo metra) Postsinaptička ćelija može da bude ne samo neuron, nego i mišićna ili endokrina ćelija.Njena anatomija i fiziologija su veoma složene. Osnovna podela sinapsi je na: • hemijske – najčešće su, šire su, sporije su (imaju kašnjenje od 0,5 ms), imaju kompleksan način prenošenja, jednosmerne su • električne – ređe su, uže, jednostavnije, brze (u delovima CNS koji upravljaju bežanjem) Po funkciji, dele se na: • Aktivacijske – povećavaju verovatnoću okidanja postsinaptičkog neurona • Inhibicijske – smanjuju tu verovatnoću

Neurotrasmiteri postoje kesice (džepovi) sa neurotrasmiterima.Neurotransmiteri su organska jedinjenja koja služe kao “hemijski glasnici” između neurona.Neuron, u principu, proizvodi samo jedan transmiter.U postsinaptičkoj membrani postoje receptori za transmitere.Receptori su specijalizovani proteini.Neki receptori su aktivacioni (aktivacione sinapse), drugi inhibitorni (inhibicijske sinapse).

neorotransmiter receptori

U aksonskim kvržicama hemijskih sinapsi

Prenos impulsa putem neurotrasmitera Neurotransmiteri i receptori su kao ključevi i brave.Kada se ključ i brava poklope, receptor se aktivira i: • Počne da pobuđuje postsinaptički neuron ili • Počne da inhibira pobudu postsinaptičkog neurona, u zavisnosti kakva je priroda sinapse Čim se to desi, aksonske kvržice usisavaju neurotransmiter nazad, ili ga razgrađuju.

Neuromodulatori Prenos impulsa putem neurotransmitera nije jednoznačan i uvek isti.Kao prvo, sinapse mogu biti aktivacijske ili inhibicijske.Dalje, iako neuron može da luči samo jedan transmiter, on može da luči i neuromodulatore. Neuromodulatori smanjuju ili povećavaju propusnost sinapsi, ili utiču na aktivnost aksona u pogledu lučenja transmitera.

Prenos impulsa kroz sinapse neurona A stiže do kvržice njegovog aksona.Neke kesice u kvržici aksona neurona A ispuštaju neurotrasmiter u sinaptički prorez.Neki molekuli transmitera prelaze preko sinapse i poklapaju se sa nekim receptorima u dendritu (ili telu) neurona B.Receptori neurona B primaju sve više transmitera, dejstvo se kumulira i ako dostigne prag, okida neuron B.Kada akcioni potencijal neurona B stigne do njegovih kvržica, proces se nastavlja sa neuronom C itd. U sinapsi A – B transmiter se brzo usisava ili razgrađuje, tako da je prenos impulsa kratak i tačan, a sinapsa je spremna za sledeći impuls.

Akcioni potencijal . Dakle,mi znamo gde (u sinapsi) i kada (kad god akcioni potencijal izazove lučenje neurotransmitera) neuroni komuniciraju,znamo i šta (neurotransmitere) koriste za komunikaciju,jedino ne znamo tačno kako oni to rade. Dosada je poznato na desetine jedinjenja koja prenose i stotine koje mogu da prenose impulse kroz sinapse Međutim, potraga se nastavlja.Za neke transmitere je poznato gde se u mozgu ili telu sintetišu i koja jedinjenja učestvuju u tome.Međutim, za rad sinapsi su potrebne veoma male količine, molekularne.Zato je ta oblast – sinteze, širenja, katalize transmitera – još uvek nedovoljno poznata.Psiholozima je posebno važno kako su povezani sa psihičkim pojavama, u kakvoj su interakciji sa lekovima, hranom, raspoloženjima, aktivnostima... a povezani su. Amini

Aminokiseline Neuropeptidi

Acetilholin Norepinefrin Epinefrin (adrenalin) Dopamin Serotonin. . . Gama-aminobutirna kiselina (GABA) Glutamat Histamin. . . Endorfini Oksitocin Vazopresin. ..

Glutamat (glutamička kiselina): • Najprisutniji je transmiter.Glavni je aktivacijski transmiter u mozgu. • Dejstvo mu je brzo.Deluje i kao neuromodulator, pa se misli da učestvuje u učenju i pamćenju. • Ako ga ima premalo, pogoduje Alchajmerovoj bolesti, ako ga ima previše, pogoduje epilepsiji. Gama-aminubutirna kiselina (GABA): • Glavni je inhibitorni transmiter u mozgu

• • •

Sintetiše se iz glutamata Nedostatak dovodi do mišičnih spazama, epilepsije Dobro je proučen i zna se da, takođe, ima mnoge druge uloge, interakcije i protivrečne funkcije

Acetilholin (ACh) • Aktivacijski transmiter u CNS i PNS • Uglavnom učestvuje u upravljanju mišićima • Nađen je i u hipokampusu, zoni memorije • ACh je nekako blokiran u Alchajmerovoj bolesti • Nađen je i u mišićima, gde pobuđuje nerve da grče skeletne mišiće, kao i u autonomnom NS, ali inhibira neurone u srcu • Ima i neuromodulatorsku ulogu Dopamin (DA) • Ima i ekscitacijsku i inhibitornu funkciju (postoje dva tipa receptora za njega) • Aktivira sistem zadovoljstva u mozgu • Na taj način nas potkrepljuje da ponavljamo ona ponašanja koja “luče” dopamin • Prirodno ga “luče” hrana i seks, ali i mnoga druga • Dopamin je osnova instrumentalnog (operantnog) učenja • Ako ga nema • bivaju oštećeni memorija, pažnja i rešavanje problema • Dolazi do Parkinsonove bolesti (degenerisane su grupe neurona koje ga luče) • Kod shizofrenije ga ima previše • Deluje i kao hormon, a luči ga hipotalamus • Stvara se iz tirozina, a od dopamina se stvaraju norepinefrin i epinefrin. . . Serotonin (5-HT) • Obično je inhibitorni, ali ima i aktivacijskih receptora • Utiče na pobudu, raspoloženje, apetit i osetljivost za bol • Ako ga nema dovoljno: depresija, agresija i bes, anksioznost, bipolarni poremećaj, “versko ludilo”. . . • Inhibira spavanje • LSD inhibira njega, pa zato pojačava raspoloženje i uklanja pospanost • Antidepresivi i anksiolitici obično sprečavaju “usisavanje” serotonina, tako da on ostaje duže u sinapsama • Deluje i kao hormon, ima ga u gljivama, otrovu pauka, voću... • Retko koja fiziološka supstanca ima tako široku oblast dejstva kao serotonin • Bez njega se ne osećamo dobro

Nervni sistem Centralni nervni sistem – CNS Čine ga mozak (1) i kičmena moždina (2). Višestruko je zaštićen,mehanički (kostima - lobanjom i kičmom,cerebrospinalnim likvorom i ovojnicama),hemijski (ovojnicama - meninzima i posebnim kapilarima). CNS ima dve vrste tkiva: belu i sivu masu. Siva masa čini koru velikog mozga, a centralni deo kičmene moždine Bela boja potiče od mijelinske opne kojom su obavijeni aksoni.

Mozak – encephalon Mozak je meka, ružičasta, želatinozna masa, teška oko 1,4 kg, sastavljena većinom od masti.Hrani se, a u tome verovatno ima ulogu i likvor.Osnovna goriva su mu kiseonik i glukoza. Njegovih 2% od telesne težine troši oko 20%krvi, 20% kiseonika i 20% glukoze.Pošto nema rezerve ovih namirnica, brzo umire bez njih (bez kiseonika za oko 3-5 minuta).Postoji “barijera između krvi i mozga” koja se bazira na posebno tankim kapilarima,ona onemogućava prolaz velikih molekula iz krvi u mozak.To je nužno da se ne bi narušilo složeno neurohemijsko funkcionisanje mozga.Međutim, ako se u mozgu pojavi patološko stanje nedostatka nekog neurotransmitera, on se ne može nadoknaditi pilulama ili injekcijama. Mozak ima oko 100 milijardi neurona, od kojih se ogromna većina nalazi u kori velikog mozga .Ima otprilike isto 14 toliko glijalnih ćelija.Procenjuje se da su ti neuroni međusobno povezani sa najmanje 100 triliona sinapsi (10 ). Masa mozga je oko 0,5kg pri rođenju, brzo raste prvih pet godina, najveća je u dobi 18-30, a kasnije opada. Većina neurona je prisutna već par meseci po rođenju. Povećanje mase potiče od rasta neurona, mijelinizacije, povećanja broja puteva, povećanja broja glijalnih ćelija itd.Veliki broj neurona umre tokom ranog razvoja (embrionalnog), čak i do 80%. Nakon 20. godine, do kraja života, umre nešto manje od 10% neurona (ne u svim delovima mozga jednako).Masa mozga se do kraja života smanji za 7-8%. Veruje se da postoji i neurogeneza, stvaranje novih neurona, recimo u hipokampusu (memorija). Mozak prima informacije iz čitavog tela i šalje informacije čitavom telu. Informacije putuju preko: • 12 kranijalnih nerava koji izlaze kroz otvore u bazi lobanje • kičmene moždine i njenih 31 par spinalnih (kičmenih) nerava, koji izlaze kroz otvore između pršljenova

Glavni delovi mozga (pogled sa desne strane) Cortex – moždana kora

Limbički sistem Thalamus Hypothalamus Hipofiza (pituitarna žlezda) Mali mozak Moždano stablo Kičmena moždina

Glavni delovi mozga

Zadnji mozak • Medulla oblongata – produžena moždina • Pons – most • Cerebellum – mali mozak Srednji mozak – mesencephalon Zadnji i srednji mozak čine moždano stablo Prednji mozak • Korteks - kora • Limbički sistem • Talamus • Hipotalamus (često se tretira kao deo limbičkog sistema) Moždano stablo – zadnji i srednji mozak ”Mozak gmizavca”

Stari mozak koji upravlja nevoljnim ponašanjem, prenosi čulne informacije između velikog mozga, malog mozga, kičmene moždine i autonomnog nervnog sistema. Medula potpuno kontroliše osnovne telesne funkcije: puls, disanje, gutanje, probavu.U meduli se ukrštaju nervni putevi iz leve i desne strane tela i prelaze u suprotnu hemisferu.U ponsu se ukrštaju putevi iz raznih delova mozga, između ostalog iz dve strane mozga .Kroz moždano stablo se proteže retikularna formacija koja održava opštu pobudu mozga i “stare” aktivnosti (hodanje, umor, uriniranje i defekaciju, seksualnu aktivnost...). Srednji mozak – mesencephalon

Mali je po zapremini i predstavlja završetak moždanog stabla.U njemu se ukrštaju optički živci – chiasma opticum. U njemu je substantia nigra (crna materija) koja je najveći proizvođač dopamina u mozgu.

Cerebellum Mali mozak.Sadrži veoma veliki broj gusto pakovanih neurona. Povezan je masivnim putevima sa senzornim korteksom i sa kičmenom moždinom. Fina mišićna koordinacija, položaj tela u prostoru, posturalni tonus, ravnoteža.

Limbički sistem “Mozak sisara”, emocije, motivacija, memorija. Hipokampus igra važnu ulogu u pamćenju. Osobe sa oštećenim hipokampusom prepoznaju stare prijatelje, ali ne prepoznaju nove osobe, ma koliko ih često viđali. Smatra se centrom za stvaranje deklarativne memorije - verbalnog zapamćivanja događaja, prostora...

Limbički sistem Amigdale – dva badema koji se nalaze iza

Thalamus • • • • •

Relejni sistem mozga, u centru mozga, u visini očiju Povezuje “mozak gmizavca” sa “mozgom sisara” i korteksom, kao i razne zone korteksa međusobno Praktično sve senzorne informacije iz tela prolaze kroz njega On projektuje tačno određene senzacije u tačno određene zone korteksa Kontroliše budnost, spavanje i svesnost, zajedno sa retikularnom formacijom

Hypothalamus •

slepoočnog režnja. Igraju važnu ulogu u doživljaju straha, kontroli besa i agresije. emocionalnom učenju i dugotrajnoj memoriji Septum, koji utiče na intenzivne emocije -uživanje (orgazam), bes, strah Ukratko, svi delovi limbičkog sistema su važni za emocije, motivaciju i za formiranje trajne deklarativne memorije

Nalazi se ispod talamusa, veličine je pasulja, ali jedan od najzaposlenijih delova mozga • U zajednici za hipofizom održava homeostazu • Često se klasifikuje kao deo limbičkog sistema • Kontrola autonomnog sistema i veza sa endokrinim sistemom preko hormona hipofize Hipocampus – deo limbičkog sistema, centar za stvaranje dugotrajne memorije. Kontroliše: Promet vode i krvi u telu, krvni pritisak, telesnu temperaturu, puls, glad, žeđ Kao deo limbičkog sistema, učestvuje u kontroli napada, bežanja, seksualne pobude, cirkadijalnih ritmova

Bazalne ganglije Sistem nagrade – potkrepljenja Grupe neurona koje se prostiru u nizu, od ispred talamusa do srednjeg mozga. Povezuju moždano stablo, limbički sistem i korteks. Sintetišu različite neurotrasmitere: • Dopamin (substantia nigra) • GABA (striatum i globus pallidum) • Glutamat (podtalamička jezgra)

Niz moždanih struktura koje stvaraju prijatnost.Osećanje prijatnosti onda služi da potkrepljuje ponašanje. Zbog toga nastojimo da se približimo objektima, da ponovimo ponašanja ili uspostavimo stanja organizma koja aktiviraju “sistem nagrade”. Mezokortikalni i mezolimbički putevi se smatraju osnovnim delovima ovog sistema • Bazalne ganglije • Limbički sistem • (pre)Frontalni korteks

Sistem nagrade - potkrepljenja Sistem dominantno funkcioniše na dopaminu.Dopamin luče neuroni crne mase (substantia nigra) u srednjem mozgu. Njihovi aksoni idu u ostale delove limbičkog sistema (npr. nucleus accumbens).Iz limbičkog sistema “putevi zadovoljstva” vode u (pre)frontalni korteks.Postoje nalazi da poremećaj ovog sistema dovodi do bolesti zavisnosti Takvi ljudi nastoje da nagradu-potkrepljenje postignu na neki drugi način, koristeći spoljne agense. Limbički sistem Mozak sisara”, emocije, motivacija, memorija.Hipokampus igra važnu ulogu u zapamćivanju.Osobe sa oštećenim hipokampusom prepoznaju stare prijatelje, ali ne prepoznaju nove osobe, ma koliko ih često viđali. Smatra se centrom pamćenja događaja (epizodička memorija), ali i snalaženja u prostoru.Amigdale – dva badema koji se nalaze iza slepoočnog režnja. Igraju važnu ulogu u doživljaju straha, reakcijama besa i agresije,emocionalnom učenju i dugotrajnoj memoriji. Septum, koji utiče na bes i strah.

Cortex • • • •

Kora velikog mozga. Debela 2-4 mm. Čine je neuroni bez mijelina (zato je siva) Kora (korteks) velikog mozga, ispeglana, ima oko 2000 cm2 – kvadrat čija je stranica oko 45 cm Njeni neuroni čine oko 80% velikog mozga Kontroliše najsloženije funkcije: pamćenje, pažnju, percepciju, mišljenje, jezik, svest...

Hemisfere • • •

• •

Mozak je većim delom podeljen na levu i desnu hemisferu Iako su anatomski i fiziološki vrlo slične, pokazuju izvesne razlike u funkcionisanju Nervni putevi (aferentni i eferentni) se u meduli ukrštaju, tako da je leva hemisfera povezana sa desnom stranom tela, a desna sa levom – kontralateralnost Postoje i ipsilateralni putevi, posebno iz očiju Hemisfere komuniciraju međusobno prvenstveno kroz žuljevito telo – corpus calosum

Lateralizacija mozga • • •

Telo u celini nije simetrično (srce, jetra...) Odvajkada je poznata lateralizacija u korišćenju ekstremiteta, očiju i ušiju Prirodno je da tu asimetričnost prati i građa i funkcionisanje hemisfera u mozgu

Specijalizacija hemisfera - lateralizacija

Prvo je utvrđeno da afaziju imaju osobe sa lezijama u levoj hemisferi (Brocina zona).Zatim je utvrđeno da i osobe koje govore, ali bemisleno, imaju lezije leve hemisfere (Wernickeova zona).Zatim je Sperry 1964. utvrdio da se hemisfere ponašaju kao dva odvojena mozga.Osnovni nalazi o tome su dobijeni od “ljudi sa podeljenim mozgom” – kojima je zbog povrede ili operacije presečen corpus calosum. Specijalizacija hemisfera Takvi ljudi imaju bizarne simptome. Recimo, kažu da vide jedno, a pokazuju drugo.To je zato što je verbalna obrada vizuelnih informacija u levoj hemisferi, a prostorna orijentacija i koordinacija u desnoj.Uglavnom je potvrđeno da je verbalizacija u levoj hemisferi.Noviji nalazi ukazuju da to da obe hemisfere, posebno desna, paralelno obrađuju podatke, a leva nastoji da dodeli značenje onome što vidi, čak i ako značenja nema. Neki nalazi ukazuju da leva hemisfera obrađuje podatke analitički, deo po deo, jednu za drugom, serijski.Desna hemisfera to radi holistički, simultano.Postoji nalaz da je kod ljudi sa podeljenim mozgom desna hemisfera više poremećena nasiljem doživljenim kao dete.U Japanu postoje nalazi da ljudi koriste fonetsko kana pismo u levoj, a slikovno kandži pismo u desnoj. Lateralizacija funkcija u mozgu U široj javnosti je jako dobro primljena ideja o lateralizaciji, npr. • “Levi mozak je analitičan, matematički, naučnički...” • “Desni mozak je stvaralački, pesnički...” Postoji više tumačenja lateralizacije: evolucionih, istorijskih, fizioloških.Po jednom od njih, lateralizacija verbalnih funkcija je specifična za našu vrstu, a ona je bila fiziološki povod za motornu lateralizaciju.Nalazi su, međutim, protivrečni i mogu se tumačiti na različite načine.

Ono što je sigurno je da u mozgu vladaju principi • paralelnosti (isti posao radi više centara), • redundantnosti (funkcija opstaje iako se ukloni deo mozga), • isprepletnosti (mnogostruke interakcije), • prilagođavanja sredini, uslovima, iskustvima • preuzimanja funkcija itd...

Frontalni režanj (motorika, prefrontalni korteks – organizacija ciljeva, misli i ponašanja) Temeni režanj (senzorni korteks, prostorna orijentacija) Slepoočni režanj (sluh, ukus, vid) Potiljačni režanj (glavni centri za vid)

Režnjevi hemisfera i korteksa Frontalni, odmah ispred centralne fisure, sadrži primarni motorni korteks. Temeni (parijetalni), odmah iza centralne fisure, sadrži primarni somatosenzorni korteks. Učestvuje i u vizuospacijalizaciji i orijentaciji u prostoru Homunkulus U motorni i senzorni korteks stižu putevi iz talamusa na taj način da odslikavaju opštu shemu tela.Ako bi se zone ovih delova korteksa precrtale, dobio bi se smešan patuljak sa ogromnom glavom, licem, usnama, jezikom i rukama, a svi ostali delovi tela su mali. Slepoočni (temporalni) režanj, odmah iza ušiju, sadrži primarni auditivni korteks.Bavi se prepoznavanjem onoga što se čuje, pa i razumevanjem jezika (Wernickeova zona).Tu su i centri sa ukus i miris. Potiljačni (occipitalni) režanj je dominantno posvećen vidu.

• • • •

M - primarni motorni korteks S - primarni senzorni korteks B - Brocina zona (stvaranje govora) W - Wernickeova zona (razumevanje govora)

Međutim, 75% korteksa izgleda nije namenjeno nekoj određenoj funkciji, nego predstavlja Asocijacione zone. Danas se sve više misli da te zone nisu namenjene samo “asocijaciji” čulnih i motornih informacija, nego dodatnoj i kompleksnijoj obradi.Procenjuje se da se 50% korteksa kod primata bavi vizuelnom obradom. Prefrontalni korteks Frontalni režnjevi su kod čoveka znatno veći nego kod drugih vrsta i čine skoro 1/3 mozga.Posebno je zanimljiva oblast odmah iza čela sa gustom mrežom neurona i veza sa svim delovima mozga.Ključni podaci o njihovim funkcijama došli su od “frontalnih ljudi” – kojima je prefrontalni korteks oštećen.Rodbina i prijatelji za takve ljude kažu da to “više nisu oni”. U značajnoj meri bivaju oštećeni planiranje, suđenje, uvid.Oštećena je kompleksna motorika.Uglavnom su apatični, bez socijalnog uvida, ne brinu se o sebi, pažnja im je slaba i kratka, rade nešto samo ako im se naredi.Naglašeno imitiraju tuđe ponašanje, perserveriraju, nisu spontani, slabo govore, gube snagu u nogama, urinarna inkontinencija... Ukratko, njihovo ponašanje postaje veoma neobično, iako su ga svesni. Ovojnice. moždane komore i likvor Dura mater – spoljašna ovojnica (mening)

CSF – cerebrospinalni likvor Ventrikule – moždane komore

Mozak i memorija •

Radna memorija – pamćenje svežih događaja, važna za računanje, formiranje rečenice, pamćenje uputstava. . . • Kratko traje i prekrivaju je novi utisci • Deklarativna memorija – sve što smo naučili i možemo da prepričamo, tj. sastoji se iz epizodičke (memorije događaja) i semantičke, dugotrajna je • Proceduralna memorija – pamćenje veština, pre svega motornih. Vrlo je trajna. Radna memorija je verovatno smeštena u korteksu.Kada ispitanici dobiju zadatak da ponove nešto što su upravo čuli, “upale” im se zone u prednjem mozgu.U stvaranju deklarativne memorije ključnu ulogu igra hipokampus.Kada ispitanici dobiju zadatak da ponove staro gradivo, “upale” im se subkortikalne zone u sredini mozga (hipokampus i dr.).Hipokampus ne učestvuje u radnoj i proceduralnoj memoriji.Hipokampus ne učestvuje u čuvanju podataka.U proceduralnoj memoriji izvesnu ulogu igra mali mozak.

Kičmena moždina – medulla spinalis

• Cilindrična tvorevina, 42 (ž) ili 45 (m) cm dugačka • U njoj su senzorni i motorni neuroni i nervna vlakna (aksoni) koja dolaze iz mozga • Uzlaznim putevima putuje informacije iz raznih telesnih receptora (kroz talamus do senzornog korteksa) • Silaznim putevima putuju informacije iz mozga (npr. iz primarnog motornog korteksa) mišićima Ona je sedište spinalnih, bezuslovnih refleksa. • prenose se direktno sa senzornog na motorni neuron • vrlo su brzi (mi osetimo da smo udareni ispod kolena, ali noga se već trgla – patelarni refleks je jedan od najbržih, svega 40 ms). • nevoljni su, tj. nisu “centralno modulisani” Drugim rečima, kičmena moždina predstavlja početak obrade informacija i reaktivnosti na sredinu.

Periferni nervni sistem Čine ga neuroni i nervna vlakna koji se ne nalaze “u kostima”.Njegovi glavni delovi su: • somatski nervni sistem • kranijalni nervi • spinalni nervi • autonomni nervni sistem Somatski nervni sistem.Zadatak mu je da upravlja voljnim pokretima, tj. skeletnim mišićima (poprečno prugastim) Autonomni nervni sistem.Zadatak mu je da upravlja nevoljnim pokretima, tj. neskeletnim mišićima (glatkim), a sa ciljem kontrole metabolizma • krvni sudovi • digestivni trakt • srce • bronhije. . . Lobanjski (kranijalni) živci • • • •

Njima su inervirana sva čula u glavi (vid, sluh, ukus, ravnoteža, dodir...) Njima su inervirani mišići glave (oka, lica, vilica, jezika...) Ali i vrat i rameni mišići... Nervus vagus (lutalica) ide čak do pluća, srca, GI organa...

Kičmeni (spinalni) živci • •

31 par, levi i desni Svaki živac iz kičme izlazi u dva korena: leđni (dorzalni) i trbušni (ventralni) • Leđni je senzorni, aferentni – od tela ka moždini • Trbušni je motorni, eferentni – od moždine ka telu

Autonomni nervni sistem • Simpatički i parasimatički • Simpatički “greje” (troši energiju), parasimpatički “hladi” (prikuplja energiju) • Simpatički: širi zenice i bronhije, ubrzava srce, usporava GI organe, sužava krvne sudove • Parasimpatički obrnuto Neuroni simpatičkog sistema se nalaze u ganglijama u dva lanca, sa leve i desne strane kičme, gde su povezani sa spinalnim nervima.Neuroni parasimpatičkog sistema se nalaze raštrkani po telu, obično u blizini organa na koje utiču.

Endokrini sistem – hormoni Žlezde i hormoni Hormoni su hemijska jedinjenja koja endokrine žlezde, odnosno žlezde sa unutrašnjim lučenjem, luče u krv Postoje i egzokrine žlezde, kao što su suzne, pljuvačne, znojne... Uloga hormona je poznata odavno, Aristotel je, npr., tačno opisao efekte kastracije petla Od starih Grka potiče i vekovima traje podela ljudi na temperamente. Prevelika količina: • crne žuči (bubrezi ili gušterača) izaziva sporost i melaholiju - melanholici • flegme (bronhijalne sluzi) izaziva pospanost i sporost - flegmatici • krvi dovodi do jakih ali promenljivih osećanja - sangvinici • žute žuči (jetra) izaziva sumnjičavost, ambiciju i bes - kolerici Hormoni Hormoni su deo šireg poglavlja hemijske komunikacije u telu Tu još spadaju • Neurotransmiteri – sinaptička komunikacija • Feromoni – komunikacija između organizama iste vrste • Alomoni – komunikacija između organizama različite vrste (cveće i insekti). . . Deset principa hormonske aktivnosti 1. Deluju obično postepeno, dugo nakon što su izlučene prve količine, a hormoni se zadržavaju u krvi nakon što su izlučeni 2. Menjaju intezitet i frekvenciju ponašanja, ali ga ne izazivaju ili prekidaju 3. Utiču na metabolizam ugljikohidrata, masti i belančevina i okidaju dugotrajne promene 4. Na kvantitet i vrstu izlučenog hormona utiču unutrašnji i sredinski faktori 5. Svaki hormon deluje na različite organe i ponašanje, jedno ponašanje mogu da modulišu različiti hormoni 6. Luče se u malim količinama i često rafalno 7. Nivo mnogih hormona prati dnevni ritam 8. Međusobno su u interakciji 9. Hemijska struktura hormona je slična kod svih kičmenjaka, ali funkcije variraju 10. Utiču samo na one ćelije koje imaju receptore (proteine) koji mogu da ih prepoznaju Razlike i sličnosti neuronske i hormonske komunikacije • • • • •

Neuroni komuniciraju ciljano, sa tačno određenim neuronima i u tačno određeno vreme – poput telefonske komunikacije Hormonska komunikacija liči na tv-prenos, prijemnici su raštrkani po telu i nije vremenski precizna Nervi prenose brzo, hormoni sporo Slični su po tome što i neuron i žlezda proizvode hemikaliju, čuvaju je i luče kad je potrebno Takođe, ni transmiteri ni hormoni ne deluju na sve ćelije, nego samo na one koje poseduju odgovarajuće receptore

Hormoni – dejstva

Npr. stresna situacija aktivira mozak, a on izaziva lučenje stresnih hormona.Međutim, razmišljanje o stresnoj situaciji takođe dovodi do lučenja stresnih hormona.U 3-4 mesecu trudnoće genetski programirano lučenje polnih hormona dovodi do razvoja polnih organa i razlika u strukturi i funkciji delova mozga, npr. Hipotalamusa.U kasnijem životu, hipotalamus utiče na lučenje hormona važnih za reprodukciju (npr. menstrualni ciklus).Prenatalni hormoni dovode i do drugih polnih razlika: agresivnost, dužina života, lateralizacija hemisfera • kod žena su Brocina (stvaranje govora) i Wernickeova zona (razumevanje govora) bolje razvijene • Međutim, ženski corpus calosum je nešto veći – to je mogući razlog zašto se funkcije govora kod žena mogu preneti i na desnu hemisferu

Žlezde •

Hipotalamus kontroliše hipofizu

•

Hipofiza (žlezda gospodar) kontroliše: • Štitnjaču • Jajnike i testise • Pankreas • Korteks nabubrežne žlezde • Ravnotežu vode i soli

•

Štitnjača (tireoidea) kontroliše • Rast i razvoj • Nivo metabolizma

Nadbubrežne (adrenalne) žlezde Hemijska fabrika koja proizvodi oko 50 hormona.Kora žlezde (cortex) proizvodi seriju kortikosteroida.Najmoćniji je kortizol, hormon stresa.Kontroliše metabolizam ugljikohidrata, krvni pritisak, reakciju na upale, alergije.Androgeni (testosteron itd.) kontrolišu polno specifične funkcije. Moždina žlezde (medulla) se može smatrati delom simpatičkog PNS-a:luči seriju kateholamina (”hormona stresa”): dopamin, epinefrin, norepinefrin – na podsticaj simpatičkog PNS, a u sklopu reakcije na stres. • Epinefrin i norepinefrin spremaju telo za napad ili bežanje • Po sastavu i dejstvu su vrlo slični, ali razlike ipak postoje Epinefrin obezbeđuje da više kiseonika i glukoze stigne do mozga i mišića – npr. povećavajući krvni pritisak i puls, ali nema psihoaktivni efekat. Norepinefrin, pored simpatičkih reakcija, utiče na delove mozga koji kontrolišu: pažnju, pobudu, nagon, motivaciju, emocije, budnost. Pankreas luči glukagon i insulin i reguliše koncentraciju šećera u krvi, a s time i poletnost, glad... Gonade – jajnici (ovariumi) i testisi – luče polno specifične hormone • Androgene (testosteron...) • Estrogene (estradiol...) i progestine (progesteron...) Utiču na razvoj i ponašanje, posebno seksualno Utiču na sekundarne polne karateristike...

NS, ES i IS

Nervni, endokrini i imunološki sistem su povezani.Stimulacija ili oštećenje nekih zona hipotalamusa i kore odmah povećava ili smanjuje aktivnost imunog sistema.Ubacivanje antigena odmah povećava električnu aktivnost nekih delova mozga.Imune ćelije imaju receptore za neurotransmitere.Imune ćelije proizvode neurotransmitere i hormone, što znači da mogu direktno da utiču na mozak i endokrini sistem. . . Imunopsihologija je utvrdila da “negativne emocije” slabe imunitet, a “pozitivne” ga jačaju

Evolucione i genetske osnove 5 Darvinovih principa evolucije 1. Varijacija. Jedinke jedne vrste razlikuju se međusobno po fizičkim karakteristikama i ponašanju 2. Nasleđivanje. Barem neke od varijacija među pripadnicima vrste su nasleđene. Kao rezultat, potomak teži da bude sličniji roditeljima nego drugim pripadnicima vrste 3. Nadmetanje. Pripadnici većine vrste produkuju daleko više potomaka nego što ih može preživeti. Darwin je izračunao da par slonova može imati oko 19 miliona živih potomaka u periodu od 750 godina nakon rođenja, imajući u vidu reproduktivnu moć svakog para slonova, ukoliko ne bi bilo problema preživljavanja. U stvarnosti, postoji nadmetanje oko parenja, hrane i mesta za život 4. Prirodno odabiranje. Oni pripadnici vrste koji prežive proces nadmetanja i nastave sa razmnožavanjem, težiće da imaju osobine koje su prilagođenije sredini od onih koji nisu preživeli. Dakle, postoji prirodna selekcija i preživljavanje najpodobnijih (u smislu reproduktivne uspešnosti, a ne fizičke podobnosti) 5. Adaptacija. Kao rezultat prirodnog adabiranja, svaka naredna generacija će težiti da bude bolje prilagođena svojoj sredini. Imaće osobine koje će im obezbeđivati bolji pristup hrani i razmnožavanje

Evolucija i ponašanje • • • •

Evolucija govori o pradavnim uticajima na naše ponašanje Ti uticaji su sadržani u genomu 99,9% naših gena su identični kod svih ljudi i oni čine “našu ljudsku prirodu” Njima dugujemo “ugrađene” biološke mehanizme koji nam omogućavaju i koji nas primoravaju da živimo i preživimo, pa i da se • Ponašamo • Osećamo • Pa i da mislimo na određeni način

Evolucija je promena, tokom vremena, učestanosti kojom se geni (i osobine koje iz tih gena nastaju) javljaju u okviru populacije koja se razmnožava.Nasledni materijal ćelije se može promeniti usled mutacija (slučajni događaji, zračenje, hemijski agensi...).Mutacije mogu biti takve da se prenose na potomke (ako “uđu” u polne ćelije). Prirodna selekcija Neke mutacije povećavaju verovatnoću preživljavanja i sposobnost reprodukcije u konkretnoj sredini.One će verovatno biti sačuvane u populaciji i tokom vremena će postati uobičajene za tu vrstu.Mutacije koje imaju suprotan efekt neće biti uobičajene i verovatno će se ugasiti.Mutacije koje su neutralne mogu biti sačuvane da bi bile “evaluirane” u nekim drugim uslovima (sredini).

Prirodna selekcija i adaptacija Prirodna selekcija utiče da bolje adaptirani organizmi duže žive i imaju više potomaka.Međutim, dobru adaptiranost nije uvek lako definisati.Nasleđe je “istorijsko”, ono reprezentuje istorijsko iskustvo vrste, a ne samo današnje ili neko drugo vreme. “dobro” adaptiran obično znači “najbolje što može” a ponekad i “najmanje loše”. . . Čuveni su primeri cistične fibroze i srpaste anemije Geni i DNK • • • •

• • • •

U jezgru svih ćelija našeg tela nalaze se 23 para štapičastih formacija zvanih hromozomi • Izuzetak su jedino eritrociti (nemaju jezgro) i polne ćelije (imaju samo 23 hromozoma) U svakom od ukupno 46 hromozoma nalaze se molekuli DNK Molekul DNK se sastoji od dva niza nukleotida Svaki nukleotid čini: • Jedna od četiri baze: adenin, timin, guanin i citozin (ATGC) • Plus jedan molekul šećera (S) i jedan molekul fosfata (P) • Baze su vezane za molekule S Nukleotidi u svakom nizu su spojeni molekulima S i P Baze nukleotida iz dva niza se spajaju u parove: A-T i G-C (ili T-A i C-G). Na taj način nastaje struktura slična ljestvama: strane (kičmu) čine nizovi molekula S i P, a prečage čine parovi baza Ljestve su spiralno uvijene u desno, a zatim je spirala višestruko vrlo tesno uvijena u kalemove i gusto spakovana u hromozom DNK • • • • • •

Geni i DNK

Ljestve” su široke 2,2 do 2,6 nm (10-9) Nukleotidi su dugački 0,3 nm, ali najveći hromozom, prvi, ima 220 miliona parova baza Zato ukupna dužina DNK čoveka, iz svih hromozoma, iznosi oko 1,8 m Hemijski sastav DNK svih živih bića je jednak Mnogi geni različitih živih bića su isti Neki delovi DNK služe za proizvodnju proteina a neki ne • U čoveka, značajan deo DNK ne kodira proteine, nego služi za svrhe ćelijske deobe, održavanja DNK itd.

Gen je napravljen od DNK.Svaki gen nosi informacije o sintezi jednog proteina.Proteini se prave od aminokiselina.Ima 20 aminokiselina.Dakle, DNK azbuka mora: • Biti bazirana na rečima od 3 slova • Takvu reč čini sekvenca od 3 nukleotida iz jednog niza • Pošto postoje 4 baze, to znači da ovakva azbuka daje mogućnost formiranja 64 reči, dovoljno da se opiše svaki protein Sve naše ćelije imaju sve hromozome, dakle i gene.Međutim, samo 5-10% gena u jednoj ćeliji je aktivno jer ostali u njoj nemaju svrhu.“Human genome project” je mapirao sve gene za kodiranje proteina u čovekom genomu.Određen je hromozom u kome se gen nalazi i njegovo mesto u hromozomu.Određene su “reči” njegove azbuke, odnosno sekvence nukleotida (ukupno ih ima oko 3 milijarde).Određena je funkcija gena – protein koji proizvodi.Najveće iznenađenje ovog projekta je to što čovekov genom sadrži svega 20-25.000 gena, znatno manje od 100.000 koliko se očekivalo.

Geni i ponašanje Genotip je specifični sklop gena jedne individue.Fenotip je skup osobina jedne individue. Fenotip se razlikuje od genotipa zato što: • Genotip se vidi samo iz DNK, a fenotip se vidi posmatranjem jedinke • Isti genotip može dati različite fenotipe zbog uticaja sredine • Isti fenotip može proisteći iz različitih genotipa, recimo zbog interakcije gena Genotip stičemo rođenjem, a fenotip zavisi od genske interakcije i od sredine Prirodna selekcija deluje na genotip preko fenotipa

Dominantni i recesivni efekt U hromozomima postoje dve kopije svakog gena – od svakog roditelja Koji gen će se ispoljiti u fenotipu zavisi od toga da li je dominantan ili recesivan • Ako su obe kopije gena dominantne, osobina će se ispoljiti • Ako su obe kopije gena recesivne, osobina će se ispoljiti • Inače će se ispoljiti osobina dominantnog gena Recesivni gen i dalje postoji u jedinki i prenosi se na potomke – čeka povoljnu kombinaciju da se ispolji Npr. gen za crne oči je dominantan, a za plave recesivan • Dete može imati plave oči samo ako od oba roditelja dobije gen za plave oči • Plavooko dete može imati dva plavooka roditelja, jednog plavookog i jednog crnookog (ali sa recesivnim plavim genom) ili čak dva crnooka roditelja sa recesivnim plavim genom • Crnooko dete, međutim, ne može imati dva plavooka roditelja... Otkrivene su neke urođene bolesti za koje je odgovoran jedan gen.Fenilketonuriju izaziva jedan poznat recesivni gen (dakle, potrebna su oba roditelja).Gen onemogućava razlaganje aminokiseline fenilalanina koja se gomila u telu, teško oštećuje mozak i ubija osobu do 30. godine.Ako se pravovremeno otkrije (npr. kod roditelja) šanse za normalan život, uz dijetu, su velike. Hantingtonovu bolest uzrokuje jedan poznat dominantan gen.Bolest se obično javlja oko 30-40 godine života, pre toga bez najave, i tokom 10-15 godina teško oštećuje mnoge motorne funkcije, govor i memoriju.

Polno specifični geni • • • • •

Normalna žena ima dva slična hromozoma u 23. paru, nazvana X hromozomi Normalan muškarac u 23. paru ima dva nejednaka hromozoma X i Y Kod muškaraca, odnos dominantni-recesivni gen je u 23. paru narušen Mnogi geni iz X hromozoma, makar i recesivni, biće uvek ispoljeni jer nemaju dominantnu kopiju u Y Primer je slepilo za boje

Poligenski efekt i interakcije Većina naših osobina je poligenska.To znači da u formiranju te osobine učestvuje više parova gena, obično veći broj.Između gena postoje interakcije • Jedan gen može da prigušuje druge • Jedan gen može da ostvari funkciju samo ako postoje drugi geni... Npr. kokoš ima gene za zube, ali su oni prigušeni Iznenađujuće mali broj gena kod čoveka se može objasniti jedino velikim brojem kombinacija i interakcija gena u formiranju našeg fenotipa.

Interakcija gena i sredine • • •

Dijabetes ima poznatu genetsku osnovu. Međutim, ako jedan MZ blizanac oboli, drugi ima svega 50% šanse da oboli Slično važi za shizofreniju To dokazuje da u formiranju fenotipa učestvuje veliki broj faktora, pre svega sredina

Istraživanje naslednosti Time se bave teorija evolucije, bihejvioralna genetika, bihejvioralna neuronauka, molekularna genetika, komparativna biologija i sl.Metode koje se koriste su: • Selektivno ukrštanje Sprovodi se kod biljaka i životinja.Ukrštaju se roditelji sa visoko, odnosno nisko prisutnom osobinom koja se istražuje.U meri u kojoj se potomci jednih i drugih roditelja sistematski razlikuju po toj osobini, za nju možemo smatrati da je nasleđena.Iz iskustva sa domaćim životinjama i poljoprivrednim kulturama se zna da je veliki broj fenotipskih karakteristika nasledan. • Blizanačke studije Kod ljudi se naslednost ispituje poredeći: Blizance odgajane zajedno sa decom iz iste porodice Blizance odgajane zajedno i odvojeno Decu odgajanu zajedno i odvojeno kontrolišući pri tome i druge varijable, npr. pol Npr. korelacije IQ između parova dece su: MZ blizanci = 0,86 DZ blizanci (istog pola) = 0,60 Braća/sestre = 0,47 • Genetsko inženjerstvo / manipulacija

Zahvaljujući novim tehnologijama, može se manipulisati sa DNK biljaka i životinja.Npr. hemijskom ili direktnom intervencijom se može onemogućiti “dejstvo” nekog gena.Npr. može se inaktivirati gen za receptor za neki neurotransmiter.Zatim se posmatraju promene u ponašanju.

Heritabilnost Osobina visina težina inteligencija (IQ) školske ocene ekstraverzija savesnost saradljivost neuroticizam emocionalnost aktivitet socijabilnost impulsivnost

Heritabilnost 0,80 0,60 0,70 0,40 0,36 0,28 0,28 0,31 0,40 0,25 0,25 0,45

Postoji više vrsta koeficijenata heritabilnosti, a namenjeni su oceni stepena naslednosti neke osobine.U tabeli je heritabilnost prikazana kao proporcija.Npr. 80% IR u visini je nasleđeno (a ne 80% visine jedne osobe).

Nasleđe ili sredina, priroda ili odgoj Evolucijom se, na osnovu fenotipa, konstruiše genom, odnosno genotip.U stvaranju fenotipa učestvuje sredina.Dakle, sredina deluje i na nivou vrste i na nivou jedinke.U tom smislu, učešće sredine u ponašanju nije sporno.Međutim, suština živog sveta je adaptabilnost.Da bi organizmi bili adaptabilni, oni moraju biti tako građeni.Dakle, prilagođavanje sredini mora biti ugrađeno u naše gene.

Geni i ponašanje DNK -> Proteini -> Soma(građa: neurona, sinapsi, receptora, žlezda...).Ovaj tok informacija je jednosmeran Soma <-> Sredina (fizičko i socijalno okruženje).Soma i Sredina su u interakciji: Fenotipska plastičnost – sposobnost da se isti genotip razvije u različite fenotipe pod uticajem sredine Jedinka bira sredinu koja joj odgovara, ili je prilagođava sebi Roditelji, takođe, mogu da stvaraju sredinu za decu, prema sebi, a ne samo da im prenose gene Soma <-> Ponašanje <-> Sredina Konačno, Ponašanje (ponašanje i mentalni procesi) je u interakciji i sa Somom i sa Sredinom.Fenotipska plastičnost nije svojstvo jedinke, nego genotipa.Nju kontroliše suprotan mehanizam – kanalisanje razvoja, koje predstavlja genetsku kontrolu nad fenotipskim promenama i mutacijama.Npr. kada postanu aktivni “polni geni”, oni kanališu ostale gene i postavljaju im mnoga ograničenja. Kad se doda još dominantnost –recesivnost i poligensko delovanje, vidi se složenost odnosa gena i ponašanja.Mogli bismo rezimirati da je glavni princip interaktivnost glavnih elemenata – some, sredine i ponašanja.Ali je interaktivnost genotipski programirana.

Percepcija

Šta je saznanje ili kognicija? Neisser:Svi procesi pomoću kojih se čulni inputi pretvaraju, redukuju, obrađuju, pohranjuju, dozivaju i koriste Ovi procesi se ubrajaju u kogniciju čak i ako se odvijaju bez prisustva nadržaja – npr. predstave i halucinacije U kogniciju spadaju: opažanje, pamćenje, govor, mišljenje. . . • Šta sve predstavlja percepciju: • Organizacija oseta i njihovo tumačenje • Stvaranje iskustva • Opažanje realnosti • Primena ranije formiranog modela stvarnosti... • Šta sve mora da postoji da bi imali percepciju: • Sklopovi oseta • Pažnja • Pamćenje – memorija, prethodno znanje i iskustvo • Motivacija i emocije. . . Nekada se čulna osetljivost proučavala odvojeno od percepcije i ta tradicija još postoji.Danas se celo područje proučava u okviru kognitivne psihologije, pri čemu:percepcija i čulna osetljivost spada u niže kognitivne procese i nalazi se na početku obrade čulnih podataka.Iako procesi formiranja opažaja – percepta nisu svesni, svest utiče na percepciju. Percepcija –današnja taksonomija • Čula i stvaranje oseta • Čulna memorija • Pažnja – selektivna • Prepoznavanje oblika, složaja ili sklopova • Memorija – kratkotrajna, operativna

Čula i stvaranje oseta Čula su organi u kojima se neka vrsta fizičke energije pretvara u nervne impulse.Pored ove uloge, organi čula imaju i druge funkcije: fokusiranje, 3D identifikacija izvora, zaštita itd.Osnovu naše nadražljivosti čine specijalizovane receptorske ćelije koje se nalaze u organima čula. Fizička energija ili hemijska supstanca, kada postanu prisutne u našim čulima se nazivaju draž. Receptorske ćelije draž pretvaraju u nervne impulse koji stižu u mozak i nazivaju se oset, osećaj ili senzacija. Mozak obrađuje pristigle osete, daje im “smisao” i formira opažaj ili percepciju. Osnovni principi nadražljivosti Prenošenje aspekata spoljnog sveta i vlastitog tela u tihu i tamnu šupljinu lubanje, do mozga, složen je proces.Prvi korak je transdukcija: • Pretvaranje fizičke ili hemijske energije u nervne impulse • Receptori su specijalizovane nervne ćelije • Kada su nadraženi, generišu akcione potencijale • Akcioni potencijali (impulsi) putuju različitim nervnim putevima do mozga Transdukcija Intenzitet draži se kodira na sledeće načine: • Slabe draži proizvedu retke impulse

• •

u vremenski nepravilnim intervalima Jake draži proizvode brze i jednolične rafale Jake draži aktiviraju veći broj receptora - neurona

Kvalitet draži, npr. boja, visina zvuka, temperatura ili bol... kodiraju se: • Tako što se koriste specijalizovani nervni putevi • Tako što impulsi stižu do specijalizovanih centara u mozgu • Pored toga što su čulni receptori specijalizovani, oni mogu na poseban način da okidaju nervne impulse. . Psihofizika Psihofizika se bavi,određivanjem svih vrsta osetljivosti,zakonitostima koje povezuju draži i osete,senzornom adaptacijom i svim drugim pitanjima draži i oseta.U početku se ona smatrala posebnom naučnom oblašću koja povezuje fiziku i psihologiju.Ima svoje metode od kojih su mnoge izvršile uticaj na merenje psihičkih pojava uopšte.Otkrila je nekoliko ključnih zakona kojima je definisan odnos draži i reakcije i koji predstavljaju jedine zakone u psihologiji koji liče na fizičke zakone.

Osetljivost – detekcija Apsolutni donji prag: minimalna magnituda draži koju možemo dosledno osetiti.Iako neuroni rade po sve-ili-ništa principu, mnogi faktori utiču na to da kriva osetljivosti bude u obliku stepenice • Greške,šum, usmerenje... Zato se prag operacionalno definiše kao ona magnituda draži koju možemo da detektujemo u 50% slučajeva. Apsolutni donji prag :Najtačnije određivanje apsolutnog praga je pomoću teorije signalne detekcije.Na osnovu proporcija odgovora i njihovih odnosa može se detaljnije analizirati prag. Apsolutni gornji prag :Kada se intenzitet draži povećava iznad neke granice, receptori više nisu u stanju da prenesu to povećanje.Vrlo često se u tom trenutku aktiviraju drugi receptori, recimo za bol.

Prag razlike – diskriminacija : Razlikovanje intenziteta dve draži je jednako važno kao i detekcija bilo koje od njih.Diferencijalni prag se takođe definiše kao ona razlika u intenzitetu draži koju prepoznajemo u 50% slučajeva.Taj prag, odnosno razlika, naziva se jedva primetna razlika (Just Noticeable Difference).JND je, zapravo, stepen psihičke promene koji odgovara izvesnom stepenu fizičke promene.

Diferencijalni prag • Weberov zakon: ΔI/I = c • ΔI je priraštaj u intenzitetu draži (JND), I je intezitet stare draži, a c je konstanta, tzv. Weberov količnik • Dakle, JND stoji u stalnom odnosu prema jačini draži • Npr. za težinu je c=0,02=1/50 • Ako dignemo teg od 50 g, moći ćemo da osetimo razliku tek ako je drugi teg 51 g ili više • Ako je teg težak 500g, razlika mora da bude najmanje 10g itd. Weberov količnik za visinu tona je 1/333 (najmanji), a za ukus soli 1/3 (najveći) – kod čoveka.Weberov zakon nije potpuno tačan, ali je kasnijim radom Fechnera dobio univerzalno značenje, pa se često naziva i Weber-Fechnerov zakon.Mnogi smatraju da je JND važnija od apsolutnog (donjeg) praga, te da je ona samo specijalan slučaj JND JND se takođe može analizirati putem teorije signalne detekcije.

Čulna adaptacija Nakon ponovljenog ili intenzivnog draženja osetljivost opada.Povišava se apsolutni prag i JND.U manjoj ili većoj meri, adaptacija je prisutna kod svih čula.Nakon što draž prestane, osetljivost se vraća na prvobitni nivo.Adaptacija nije svesna i ponavlja se uvek na isti način, ako treba i uzastopno.Međutim, kod nekih čula možemo svesno da vratimo osetljivost (sluh), a kod nekih ne (miris).

Vrste čula Mnogo podela.Klasičnih pet: vid, sluh, ukus, miris, dodir. • Eksteroceptivna primaju spoljne nadražaje • Interoceptivna primaju nadražaje iz tela, bola i istezanja • Proprioceptivna se bave položajem delova tela međusobno (nekada se izjednačavaju sa interoceptivnim) Čulo ravnoteže se nekada uvrštava u klasičnih 5, a nekada u proprioceptivna.Neposredna (miris, ukus, dodir) i posredna (vid, sluh).

Kožna osetljivost Koža je čulni organ.Sadrži receptore za najmanje tri čula: • Za dodir - pritisak • Za temperaturu • Za bol Kombinacije ovih i nekih drugih čula daju ostale kombinacije: svrab, golicanje. . . Svi receptori su u obliku nervnih završetaka sa i bez telašaca, kvržica i pločica, kao i završetaka omotanih oko korena dlake. Pritisak (dodir) se pripisuje:završecima oko dlake (gde ima dlaka),Majsnerovim telašcima-diskovima pri samoj površini kože (u epidermisu, gde nema dlaka) i Pačinijevim telašcima duboko u koži, u masnom tkivu.Bol se pripisuje slobodnim nervnim završecima duboko u koži – dermisu, blizu sloja masnog tkiva. Hladno Krauzeovim kvržicama dublje u koži - dermisu Toplo Rufinijevim telašcima dublje u koži – dermisu Nažalost, i dalje nismo sigurni da je ova podela tačna, odnosno potpuna.Na primer, jaka toplota okida i receptore za hladno (iznad 450C).Takođe, koža je elastična tako da se istezanje (dodir) prenosi na veliki region.To otežava otkrivanje specifičnih receptora. Gustina receptora u koži znatno varira.Od gustine receptora prvenstveno zavise pragovi.Npr. donji prag za dodir je najniži na obrazu-nosu-gornjoj usni (oko 1,6 mg), a najviši na nožnom palcu (oko 3,2 mg).Osetljivost je visoka i na jagodicama prstiju – čitanje Brajevog pisma.JND je niža za hladno (0,150C) nego za toplo (0,40C).Na osećaj hladno-toplo jako utiče adaptacija.

Bol Vrlo je neprijatan, ali evolucija kaže da to tako treba.Smatra se da slobodni nervni završeci predstavljaju receptore za bol u čitavom telu.Međutim, neki su povezani sa mozgom sporim, a neki brzim putevima.Draž koja je dovoljno jaka oštećuje tkivo, tkivo luči neurotransmitere, a ovi okidaju slobodne nervne završetke. Brzi nervni putevi dovode do prvog, fazičkog, lokalizovanog, svetlog bola, koji označava nastanak povrede.Spori nervni putevi dovode do drugog, toničkog, difuznog, tupog bola, koji traje dugo.Bol je daleko od prostog prenošenja impulsa od receptora do mozga.Zato naš osećaj bola varira od situacije do situacije, kao što postoje i individualne pa čak i kulturne razlike. Postoji više mehanizama koji utiču na doživljaj bola.U kičmenoj moždini i moždanom stablu postoje “neuralne kapije”.Kroz neuralne kapije prolaze samo spori putevi.Kapija može da pojača protok impulsa ka limbičkom sistemu ili da ga smanji – spreči.Pojačava ga verovatno tako što spori neuroni masovno luče neki neurotransmiter koji okida i susedne neurone. Smanjuje/sprečava ga tako što učestvuju drugi neuroni, verovatno iz korteksa.Oni luče endorfine koji zatvaraju kapije.Dokazi za postojanje kapija:morfijum je veštački endorfin,elektrostimulacija zatvara kapije,akupunktura

verovatno takođe stimuliše neke neurone koji zatvaraju kapije (ako se osobi ubrizga anti-endorfin, akupunktura ne deluje),drugi čulni impulsi, recimo trljanje ili temperatura, zatvaraju kapije. Glijalne ćelije u kičmenoj moždini utiču na provodljivost impulsa bola.One su verovatno odgovorne za to što kada imamo infekciju ili stres – sve nas boli.Postoji i periferna regulacija bola.Povrede ili upale mogu toliko da senzitiziraju receptore za bol da okidaju na najmanji dodir. Bol i kultura Postoje brojna zapažanja o dobrovoljnom izlaganju bolu, ponekad neverovatnom, kod pripadnika različitih kultura Bol ima jaku komponentu koja nije uslovljena stimulusom (npr. neuralne kapije). To može biti jedno objašnjenje tolerancije na bol.Drugo objašnjenje može biti sociopsihološko, vezano za način iskazivanja emocija, zabranu da se bol pokazuje, odnos prema pojedincu, životu i sl.

Vid Oko je slično fotoaparatu, ima sočivo pomoću kojeg fokusira sliku na fotoosetljivu površinu.Oko je organ čula vida, a nadražuje ga svetlo.Svetlo ima dva fizička tumačenja: talasno i korpuskularno, ali u domenu čula vida koristi se talasno.Dakle, svetlo pripada spektru elektromagnetske radijacije.Spektar je definisan talasnom dužinom zračenja U okviru tog spektra, svetlo zauzima mali deo, a od tog malog dela, mi možemo da vidimo jedan još manji deo.

Oko registruje svetlo koje objekti oko nas emituju ili odbijaju.Intenzitet svetla utiče na svetlinu vizuelnog oseta, a talasna dužina na boju.Oko je skoro savršena lopta koja se sastoji od dve odvijene komore ispunjene tečnošću.Oko je obavijeno zaštitnom beonjačom, ispod koje se nalazi tamno pigmentirana sudovnjača.Svetlo kroz rožnjaču (korneu) ulazi u prvu komoru.Na dnu ove komore se nalazi obojena dužica (iris) koja se skuplja i širi i tako otvara ili zatvara zenicu.

Zenica propušta manje ili više svetla kroz sočivo.Sočivo se nalazi na početku druge komore i vezano je ligamentima za cilijarni mišić.Mišić reguliše konveksnost sočiva kako bi slika koja pada na mrežnjaču (retinu) bila oštra.Kada je cilijarni mišić opušten, on zateže ligamente, sočivo je spljošteno i oštro vidimo udaljene predmete.Kada gledamo bliske predmete, mišić se zateže, popušta ligamente i sočivo se prirodno skuplja. U drugoj komori se nalazi specijalna tečnost – staklasto telo.Očna jabučica je gustim spletom mišića povezana sa kostima očne duplje, tako da je pokretljiva u svim pravcima.

Dno oka prekriva mrežnjača – retina.Ona ima tri sloja • Prvi su ganglijske ćelije, čiji aksoni tvore optički živac • Drugi su bipolarne, horizontalne i amakrine ćelije koje povezuju receptore međusobno i sa ganglijskim ćelijama • Treći sloj čine gusto zbijeni receptori Postoje dva tipa receptora, štapići i čepići.Svetlo ulazi kroz prvi sloj, a sloj sa receptorima je sasvim na dnu, uronjen u sudovnjaču. Retina – razlika čepića i štapića Bipolarne ćelije povezuju receptore sa ganglionima.Više štapića je povezano sa jednim ganglionom, jedan štapić je povezan sa više gangliona.Jedan čepić je tipično povezan sa jednim ganglionom (posebno u fovei). Rezultat • jedan isti izvor svetla na štapiću će aktivirati više ganglijskih neurona, a na čepiću samo jedan neuron • bićemo osetljiviji na svetlo ako ona pada na štapiće • ali će nam slika biti mutna jer se nervni putevi ukrštaju Čepića ima oko 6 miliona, a štapića oko 125 miliona.Čepići su gusti u centru retine, najgušći u fovei, žutoj mrlji, na dnu optičke osovine.To je zona najjasnijeg vida i u njoj nema štapića..Izvan ove zone je čepića vrlo malo.Kako se odmičemo od fovee, broj štapića naglo raste, a onda polako opada sve do periferije.Štapići su osetljiviji na svetlo nekoliko stotina puta od čepića.Međutim, jedino čepići mogu da kodiraju talasnu dužinu – boju. Zato boju možemo da vidimo samo kad je svetlo jako, a u tami vidimo samo nijanse sivog.Na jakoj svetlosti, štapići ne emituju nikakve smislene nervne signale.Na retini, nedaleko od fovee, prema nosu, postoji slepa mrlja, potpuno bez receptora. Na tom mestu izlazi optički živac iz oka. Na tom mestu smo potpuno slepi, ali se to “popunjava” tokom obrade signala.

Optičko raskršće

Vidni nervi su II kranijalni nervi i po građi su drugačiji od ostalih nerava. Nakon što izađu iz oka, u bazi mozga, u zoni hipofize i hipotalamusa se delimično ukrštaju – chiasma opticum. Aksoni iz nosne zone retine se ukrštaju, a sa spoljne strane retine ne. Dakle, polovina vlakana ide kontralateralno, a polovina ipsilateralno. Rezultat je da slika sa desne polovine retine oba oka stiže u okcipitalni korteks leve hemisfere, a slika sa leve polovine retine u desnu hemisferu.

Adaptacija na mrak i na svetlo Na jakom svetlu čepići i štapići okidaju vrlo često i troše rezerve hemikalija potrebnih za recepciju.Kad uđemo u tamnu sobu, treba im vremena da obnove resurse.Oporavak počinje odmah, kod oba tipa receptora. Čepići obnove resurse posle 5 minuta, ali je njihova osetljivost na svetlo generalno niska, tako da ukupno povećanje osetljivosti vida nije veliko Međutim, štapići nastavljaju sa oporavkom još 30-tak minuta, u kom periodu im se osetljivost može povećati za 100.000 puta U mraku se receptori napune hemikalijama.Kad izađemo na svetlo, toliko su osetljivi da zaguše nervna vlakna.Potrebno je kratko vreme, oko 1 minuta, da se resursi, rafalnim okidanjem, istroše da bi se osetljivost smanjila.U hemikalije koje su relevantne za rad receptora spada vitamin A.

Viđenje boja Stari filozofski problem – da li boja postoji u fizičkom svetu, ili postoji samo u našim glavama.Ono što mi zovemo boja, to je samo talasna dužina svetlosti – boja se formira u našem mozgu.Mi smo u stanju da vidimo deo elektromagnetskog spektra u opsegu talasnih dužina od oko 400 do 700 nm.

Mešanje boja •

Suptraktivno ili mešanje pigmenata -CMY (engl. cyan, magenta, yellow) • Kada se mešaju boje, recimo tempere..., mi vidimo boju koja ostane nakon što sve zamešane tempere apsorbuju svoj deo spektra

•

• Od bele boje svetlosti se oduzmu boje zamešanih tempera Aditivno mešanje ili mešanje svetlosti-RGB crvena, zelena i plava • Ako pomešamo svetlost nekoliko obojenih sijalica, mi ćemo videti zbir njihovih boja

Aspekti i kvaliteti viđenja boje Konstatnost boje: svetlo koje odbija objekt, bez obzira na osvetljenje, na mutan vazduh, na prisustvo drugih boja itd. vidimo u istoj boji. Boja-nijansa je kvalitet koji opisujemo nazivom boje: zelenkasta, limun-žuta i sl. Svetlina boje zavisi od količine odbijene svetlosti, pri čemu je bela boja najsvetlija, a crna najtamnija Zasićenje ili čistoća boje. Zasićene boje su čiste, nemaju primesa bele ili sive, a nezasićene odaju utisak da imaju U rasponu 400-700 nm razlikujemo oko 150 nijansi.To znači da nam je JND za boju 2 nm.Pošto svaka nijansa može da ima različite svetline i zasićenost, u stanju smo da razlikujemo preko 7 miliona boja.Za oko 7500 boja postoje službeni nazivi.

Young – Helmholtzova teorija viđenja boja Trihromatska teorija boja, nastala početkom XX veka.Bazirana na aditivnim primarnim bojama (zelene, plave i crvene) iz kojih se mogu dobiti sve ostale.Dakle, mora da postoje tri vrste čepića, za svaku od te tri boje. Dalja istraživanja su pokazala da je ta pretpostavka tačna.Svaki tip čepića sadrži pigment (protein) koji je dominantno osetljiv na jedan deo spektra: • Kratke talasne dužine (ljubičasta i plava) • Srednje (zelena i žuta) • Duge talasne dužine (narandžasta i crvena) Teorija je podržana analizom slepoće za boje, a zatim i pronalažnjem gena odgovornih za proizvodnju crvenog, zelenog i plavog pigmenta. Da li je Y-H teorija tačna – problemi • Naknadne slike u boji • Ako fiksiramo jednu crvenu površinu 30 sec, pa prenesemo pogled na beo papir, videćemo istu površinu, ali u zelenoj boji • Naknadne slike su u komplementarnoj boji • Komplementarne boje se nalaze na suprotnim strana tzv. kruga boja • Nemamo nazive kao što su zelenkasto-crvena i žućkasto-plava • To je zato što su te boje suprotne, oponentske i ne možemo da ih vidimo simultano

Teorija oponentskih procesa Heringova teorija zadržava postojanje 3 tipa receptora na prvom nivou.Međutim, svaki od ovih receptora reaguje na dve talasne dužine (ima dva različita pigmenta), na različit način: • Crveno – zeleni receptor • Plavo - žuti • Belo – crni receptor (noviji dodatak toj teoriji) Ako na retinu padne crveno svetlo, crvene komponente receptora se aktiviraju, čime smo onemogućeni da istovremeno vidimo zelenu boju. Ako izuzmemo crno-beli receptor, dva osnovna receptora su u stanju da identifikuju 4 boje.Svaka od ovih boja se kodira na specifičan način i impulsi se šalju u mozak.Kombinacijom ove 4 boje (plus crno-bela) se dobijaju sve ostale boje, svetline i zasićenja.Naknadne slike nastaju tako što se jedna komponenta receptora “umori” i kad pogled prenesemo na neutralnu površinu koja odbija sve talasne dužine, “odmorna” komponenta prevlada.

Moderna dvostepena teorija

S obzirom da su obe prethodne teorije uglavnom tačne, danas su one spojene u jednu.Na prvom stepenu su tri RGB čepića.Drugi stepen sadrži tri oponentska procesa (mehanizma).Dva hromatska, crveno-zeleni (R-G) i žuto-plavi (Y-B) i jedan monohromatski, belo-crni (W-Blk). Kad je proces ekscitiran, on šalje mozgu signale za prvu komponentu boje (R, Y, W), a kad je inhibiran šalje signale za drugu komponentu. Povezanost prvog i drugog stepena je kompleksna, sa tri tipa veza: => jaka ekscitacijska, -> slaba ekscitacijska i =( jaka inhibicijska • Receptor R => R-G proces, -> Y-B proces • Receptor G =( R-G proces, -> Y-B proces • Receptor B =( Y-B proces • R, G i B -> W-Blk proces Žuto svetlo na retini proizvodi dve slabe ekscitacije na Y-B, pa signalizira žutu boju. R-G proces prima jak ekscitacijski i jak inhibicioni impuls, što se poništava i on ne signalizira ni jednu boju. Takođe, W-Blk proces signalizira osvetljenost. . . Ovim modelom se može predstaviti većina pojava naše vizuelne nadražljivosti. Ne postoji slaganje oko toga gde se nalaze procesi koji pripadaju drugom stepenu.Hering je smatrao da se oni nalaze u retini, u postreceptorskim neuronima.Kasniji nalazi ukazuju da se oni nastavljaju u talamusu, “razvodnoj tabli” za korteks.

Oštrina vida Definicija oštrine vida ima dva aspekta: • Prostorni (da se vide detalji na slici) • Kontrastni (da se vide razlike u svetlini) Viđenje ivice ili konture, tj. regiona gde se menjaju svetlo i tamno, se smatra prvim i osnovnim zadatkom vida. Slepilo za boje Najčešće je nasledno i posledica je nedostatka pigmenta u nekom tipu receptora, ali može nastupiti i zbog oštećenja oka, nerava ili mozga.Nasleđuje se preko X hromozoma, pa je nekoliko puta češće kod muškaraca.Najčešći tip slepila za boje prouzrokovan je nedostacima u crvenim ili zelenim receptorima (crveno-zelenom procesu) – oko 7%.Znatno ređi je poremećaj u žuto-plavom procesu.Ova dva tipa se nazivaju dihromatskim.Najređa je potpuno slepilo – monohromatsko.

“Obrada slike” Prvu obradu vrše neuroni u retini – transdukciju, viđenje boje i osvetljenosti, adaptaciju na mrak i svetlo itd.Kao u slučaju primarnog senzornog korteksa, svaka tačka retine ima svoju reprezentaciju u primarnom vizuelnom korteksu okcipitalnog režnja.Fovea zauzima najveću površinu. Ne postoji jedna zona u kojoj je mapirana retina, nego ih je najmanje 10 – to verovatno igra ulogu u paralelnoj analizi i integraciji slike. Obrada koja se vrši u korteksu počinje, izgleda, sa detekcijom nekih važnih odlika slike.Te odlike su linije u različitim položajima, oblici, boje, dubina, pokreti... Pojava svake od tih odlika okida posebne grupe neurona u vizuelnom korteksu – paralelno.Drugim rečima, pretpostavlja se da postoje specijalizovane grupe neurona za prepoznavanje određenih odlika.Dakle, simultano se obrađuju, verovatno u više vizuelnih zona, oblik, boja, udaljenost i pokret. Tako prerađena slika prelazi u vizuelni asocijacioni korteks gde se povezuje sa znanjem i pamćenjem.Delovi temporalnog režnja, npr., imaju intenzivnu aktivnost u zadacima prepoznavanja ljudskih lica (fuziformni girus). Amigdale imaju ekstenzivan vizuelni input i “burno” reaguju na neke i samo neke vizuelne signale-slike.

Čulo sluha

• • •

•

• • • • •

Spoljno, srednje i unutrašnje uvo Spoljno (Outer Ear): ušna školjka (prikupljanje i usmeravanje), slušni kanal (sprovođenje) Srednje (Middle Ear) uvo predstavlja šupljinu u lobanji, obloženo je sluzokožom i Eustahijevom tubom je povezano sa ždrelom • bubna opna • slušne koščice – čekić, nakovanj i uzengija (malleus, incus i stapes) Unutrašnje (Inner Ear) uvo je šupljina u lobanji i sistemom kostiju i membrana podeljeno je u dva osnovna sistema: • vestibularni (čulo ravnoteže) i • kohlearni (čulo sluha)

Sistem za transdukciju čula sluha je puž Puž ili cochlea se sastoji od spiralno uvijene kosti (oko 2,5 zavijutka, 3,5 cm) Uzduž je podeljen na dva stepeništa bazilarnom membranom Gornje stepenište (vestibularno) počinje ovalnim oknom, koje ima membranu i za koje je pričvršćena uzengija Donje stepenište (scala tympani) počinje ovalnim oknom, na kome je membrana, proteže se duž puža i u dnu puža je povezano otvorom sa vestibularnim stepeništem

•

Zvuk “ulazi” preko membrane ovalnog okna, prolazi kroz vestibularno stepenište, dolazi do kraja puža, prelazi u timpaničko stepenište i stiže do mebrane okruglog okna, gde biva amortizovan

Gornje stepenište je opet podeljeno uzduž tankom opnom na dva dela, tako da puž u stvari, na poprečnom preseku, ima tri komore: gornje stepenište, srednji kanal (ductus cochlearis) i timpaničko stepenište. Sve komore u pužu su ispunjene limfom. Puž je na početku širok i kasnije se sve više sužava, dok je bazilarna membrana najuža kod ovalnog okna, a najšira na kraju puža. Srednji kanal je zapravo ključno mesto transdukcije. U njemu je smešten Kortijev organ.Kortijev organ se proteže duž bazilarne membrane i sastoji se od hiljada receptorskih ćelija. Puž – pretvaranje zvuka u nervne impulse Receptorske ćelije imaju dlačice. Dlačice izlaze u srednji duktus. Preko dlačica, dodirujući im vrhove, pruža se poseban poklopac (tektorijalna membrana).Receptorske ćelije su sinapsama povezane sa neuronima čiji aksoni čine slušni živac. Slušni živac preko “razvodne table” talamusa šalje impulse u auditivni korteks potiljačnog režnja.Slušne koščice imaju zadatak da prenesu treperenje bubne opne na membranu ovalnog okna.Mebrana ovalnog okna prenosi treperenje na tečnost u pužu. Kretanje tečnosti pomera bazilarnu membranu.To uzrokuje da se dlačice receptorskih ćelija češu o poklopac, što okida njihove akcione potencijale, koji okidaju lučenje neurotransmitera i time se okidaju neuroni slušnog živca. Šta je zvuk? • • • •

Zvuk koji čujemo izaziva mehanička energija koja se, poput talasa, prenosi od izvora kroz medijum U fluidnim medijumima, kao što su vazduh ili voda, zvuk se prostire u vidu longitudinalnih talasa koji predstavljaju naizmenično zgušnjavanje i razređivanje čestica (molekula) Vrh talasa u prenosnom medijumu predstavljen je najvećim zbijanjem, a dno talasa najvećim razređenjem čestica Talasi imaju talasnu dužinu i amplitudu (jednako kao i svetlosni talasi)

Učestanost – visina • • • •

Talasna dužina zvučnih talasa se iskazuje kroz njihovu frekvenciju (učestanost) i to u hercima (Hz), broju ciklusa u sekundi Talasne dužine tj. učestanosti čujemo kao visinu tona Mladi ljudi mogu da čuju treperenje u rasponu od 20-20000 Hz, sa jnd manjom od 1 Hz kod niskih tonova, a od 100Hz iznad 10kHz Sa starenjem, sposobnost čujenja visokih tonova opada do 12kHz

Amplituda - jačina • • • •

Što se tiče amplitude talasa, nju prepoznajemo kao jačinu zvuka Izražava se u decibelima (dB) Skala u decibelima je logaritamska i predstavlja odnos neke date amplitude i jedne referentne amplitude – u slučaju zvuka referentna amplituda je donji apsolutni prag = 0 dB Pošto je skala logaritamska, povećanje od 10dB znači da je zvuk jači 10 puta

Zvukovi jači od 85 dB, izazivaju trajna kohlearna oštećenja, prvo nakon dužeg izlaganja (više od 8 sati), kasnije momentalno (iznad 140dB).Nismo jednako osetljivi na zvuk u celom frekventom opsegu.Najosetljiviji smo oko 1000Hz. Boja tona

• • •

Boja tona ili tembr potiče od toga što je veoma teško proizvesti čist ton. Zato različite boje potiču od smese tonova različite učestanosti (slična je zasićenju kod boja) Ako u zvuku dominira jedna frekvencija, a ostale predstavljaju harmonike, kažemo da se radi o tonu Ako je zvuk sastavljen od različitih, nepravilnih frekvencija, kažemo da se radi o šumu

Kako čujemo visinu tona Kao i kod vida, postoje dve konkurentske teorije.Prva je opet Helmholtzova i naziva se teorija mesta. Prema toj teoriji, bazilarna membrana se ponaša kao zastava na vetru.Kod visokih frekvencija najviše treperi početni, uski deo membrane, kod srednji srednji deo, a kod niski završni široki deo. S obzirom da receptori u svakom delu mebrane okidaju različite neurone, mozak može da odredi visinu tona.Kasnija istraživanja, bazirana na bušenju rupa u membrani, potvrdila su da mlazovi tečnosti kroz te rupe zavise od mesta rupe i od frekvencije tona. Takođe, novija istraživanja su potvrdila da su neuroni iz slušnog živca mapirani u posebnim delovima auditornog korteksa. Međutim, toj teoriji protivreče neki podaci.Pre svega, tonovi nižih, pa čak i srednjih frekvencija izazivaju treperenje velikog dela bazilarne membrane.Drugim rečima, niska jnd se ne može objasniti tom teorijom.Zato je formulisana frekventna teorija. Po toj teoriji, čitava bazilarna membrana treperi i receptori reprodukuju frekvenciju ulaznog tona tako što okidaju u istom ritmu.Glavni nedostatak ove teorije je što neuroni, u najboljem slučaju, mogu da okinu do 1000 puta u sekundi. Frekventna teorija je kasnije dopunjena principom plotuna.Naime, jedan neuron ne može da prenese ton viši od 1000Hz, ali grupa neurona, koordinisano mogu.Danas se uglavnom smatra da obe teorije važe, teorija mesta na visokim frekvencijama, a frekventna teorija (uz princip plotuna) na nižim frekvencijama.

Kako lociramo izvor zvuka Koristimo nekoliko principa.Princip vremenske razlike koristi to što zvuk prvo dolazi do bližeg uva, pa zatim do daljeg.Sposobni smo da otkrijemo vrlo male vremenske razlike, od 10 mikrosekundi, pa možemo da odredimo položaj izvora sa tačnošću od par stepeni. Princip razlike u jačini se bazira na tome što je zvuk jači na bližem, a slabiji na daljem uvu. Treći princip je aktivni, mi pomeramo glavu da bismo detektovali neku od ovih razlika. Gluvoća Iako većina ljudi misli da je slepilo teže od gluvoće, treba imati u vidu izjavu Helen Keller koja je bila i slepa i gluva i koja je rekla da vas slepilo odvaja od stvari, a gluvoća od ljudi. Dva osnovna tipa gluvoće su: konduktivna i nervna. Konduktivna je posledica oštećenja mehanizma sprovođenja zvuka do kohlee: bubna opna i slušne koščice.Ovaj tip se može korigovati pomagalima. Nervna gluvoća je posledica oštećenja receptora ili slušnog živca. Ona se ne može korigovati. Najčešći uzrok nervne gluvoće je izlaganje prejakom zvuku.

Čulo ukusa i mirisa To su hemijska čula koja su bazirana na prepoznavanju molekula, a ne na nekoj formi energije.Evoluciono i funcionalno su tako prepleteni da ih neki tretiraju kao “skupno hemijsko čulo”. Osnovni organ čula ukusa je jezik, iako on ima i druge funkcije (u žvakanju).Na obodu i dnu jezika, i vrlo malo u sredini, raspoređene su gustativne papile, a u njima hemoreceptori u obliku flaše.Ima oko 10.000 papila na jeziku, različitih tipova, a u svakoj ima promenljiv broj hemoreceptora.

Čulo ukusa – gustativno čulo

Postoje četiri osnovna ukusa: za slatko, slano, kiselo i gorko. • Na vrhu jezika ima najviše receptora za slatko • Na prednjim ivicama za slano • Na zadnjim ivicama za kiselo • I u dnu jezika za gorko Međutim, podela nije oštra, a receptora za ukus ima i u drugim delovima usne duplje. Ljudi obično nemaju problema da svaki ukus, ma kako složen, razlože na ova četiri osnovna (i teže da tako urade). Svo bogatstvo ukusa koje mi osećamo formiraju se od ova četiri osnovna.U novije vreme se smatra da postoje i receptori za masnoću.Tačan mehanizam prepoznavanja hemikalija i okidanja akcionih impulsa nije poznat.Međutim, izgleda da hemoreceptori nisu specijalizovani, nego su neuroni koje oni okidaju specijalizovani .Bilo mestom na kome se nalaze, bilo svojom građom. Osim toga, izgleda da postoje međusobne ekscitacije i inhibicije neurona, čime se postiže razlikovanje i kombinovanje ukusa. Međutim, “ukus” formiramo i na osnovu dodira, temperature, bola (ljute paprike), mirisa pa i izgleda.Tako je jezik, osim receptora za ukus, bogato opremljen i receptorima za temperaturu i dodir.Možemo da osetimo ukus samo onih materija koje su rastvorljive u vodi: šećeri, soli, kiseline i “opasne” materije kao što su alkaloidi. Donji prag za ukus je nizak, ali jnd je relativno visoka (oko 0,2 – ako hoćemo da osetimo začin moramo dodati još 20%) i zavisi od mesta u usnoj duplji. Osim kvaliteta (4 vrste) i jačine ukusa, mi ukuse jasno delimo po prijatnosti.Prijatnost-neprijatnost je urođena i formirana evolucijom: • Prijatni su ukusi hrane • Neprijatni su ukusi najčešćih otrova • Među ukusima hrane, najprijatniji su oni koji su najkorisniji – šećeri (brze kalorije)

Čulo mirisa – olfaktorno čulo

Osnovni organ je nos, iako on ima i druge funkcije.Periferni deo olfaktornog sistema čini mirisna oblast nosa. To je površina od oko 480mm2, žuto-smeđe boje, u zadnjem delu gornjeg nosnog prolaza.U toj sluzokoži (olfaktornom epitelu) smeštene su mirisne i potporne ćelije.Mirisne ćelije završavaju dlačicama-trepljama koje su uronjene u mirisne mehuriće koje stvaraju potporne ćelije. S druge strane, aksoni mirisnih ćelija prolaze kroz kost i vezuju se sa sinapsama u olfaktornom bulbusu.Bulbus je ispupčenje moždane mase.Nervni putevi dalje vode do mirisnog korteksa koji se nalazi sa unutrašnje strane slepoočnog režnja.Iako je čulo mirisa kod čoveka nerazvijeno, vidi se njegova evoluciona važnost na osnovu veoma direktne veze sa korom.Zanimljivo je i da postoji direktna veza bulbusa i dela kore za koji se zna da učestvuje u formiranju dugotrajne memorije. Osetljivost zavisi od supstance i generalno je niska: osećamo mešavine čak u odnosu 1:50 milijardi. Ipak, to je 100 puta manje nego kod pasa, zato što mi imamo oko 10 miliona, a psi milijardu receptora.Molekule koje nastaju isparavanjem dolaze u naš nos bilo udisanjem, bilo izdisanjem kroz nos.Te molekule moraju biti topive u masti jer su mirisni mehurići ispunjeni masnom supstancom. Tačan način prepoznavanja molekula nije poznat.Smatra se da možemo da razlikujemo 10 do 40 hiljada mirisa, pa čak i do 100.000. Po svemu sudeći, postoji veliki broj različitih receptora, možda oko 1000.Receptori imaju strukturu sličnu postsinaptičkoj membrani – funkcionišu po principu ključeva i brava.Dakle, isti receptor može da reaguje na mnogo različitih mirisnih supstanci. Ni time se ne može objasniti veliki broj različitih mirisa koje osećamo, pa je verovatno da se to rešava specifičnim nervnim kodiranjem različitih mirisa.Na primer, svaka mirisna supstanca pali samo određene zone u olfaktornom bulbusu. Miris, komunikacija i ponašanje Miris kod životinja ima mnoge funkcije: • izbegavanje opasnosti,

• nalaženje i biranje hrane, • Komunikaciju sa drugim jedinkama • Parenje i razmnožavanje... U novije vreme se izučava socijalna i seksualna funkcija mirisa kod čoveka.Ključnu ulogu u takvoj komunikaciji igraju hemijske materije – feromoni.Kod životinja, recimo mrava, postoji složen sistem komunikacije pomoću feromona. Mnogi sisari imaju vomeronazalni organ koji je namenjen detekciji feromona.Te životinje luče feromone u znoju i urinu.Kod životinja oseti prisustvo feromona druge životinje, receptori vomeronazalnog organa šalju signale u hipotalamus i limbički sistem.Odatle se pokreće lučenje polnih hormona, seksualno ponašanje, ovulacija ili agresija. Kod ljudi postoje nalazi da možemo da prepoznamo odeću sa našim mirisom, kao i da li je odeću nosio muškarac ili žena.Nije potvrđeno da li miris može da igra ulogu u izboru partnera (u odnosu na čulo vida, npr).Menstrualna sinhronija je pojava da žene koje zive zajedno teže da sinhronizuju cikluse.Neki eksperimenti to potvrđuju, kao i da bi sinhronizacija mogla biti rezultat razmene feromona.Međutim, mnoge žene koje inače žive zajedno, u bliskim odnosima, nemaju sinhronizovane cikluse.

Čulo ravnoteže

Vestibularni organ je deo unutrašnjeg uva.Ima dva glavna dela: • Tri polukružna kanalića • Dve membranozne kesice U polukružnim kanalićima se nalazi limfa, a na jednom kraju kanalića postoji greben iz koga vire trepljaste receptorske ćelije.Treplje su prekrivene pihtijastom kupolom.Kanalići su raspoređeni u 3 ravni (3D).Adekvantna draž je ugaono ubrzanje.Kada okrenemo glavu, pokrene se limfa usled inercije, pomakne kupolu, kupola pomakne treplje i receptori okinu. Membranozne kesice sadrže vlaknaste ćelije, koje su prekrivene pihtijastom masom.U želatinoznoj masi su raspoređeni kristali.Adekvatna draž je linearno ubrzanje.Kad se telo pokrene u nekom pravcu, kristalići pritišću ili povlače vlakna i okidaju receptore.Pošto su oba receptorska organa osetljiva samo na ubrzanje, ne možemo da osetimo ravnomerno kretanje (ako podatak ne dobijemo od nekog drugog čula).

Kinestetičko (proprioceptivno) čulo U mišićima, ligamentima i zglobovima postoje nervni završeci koje pobuđuje naše kretanje.Verovatno u tome učestvuje i kožno čulo (dodira), posebno u nekim delovima tela (prsti).Ovi receptori nisu objedinjeni u jednom organu, adekvatna draž je istezanje.Vrlo su precizni i informišu CNS o međusobnom položaju delova tela (tzv. koordinacija).U saradnji sa vestibularnim čulom kontrolišu našu telesnu orijentaciju u prostoru i kretanje kroz prostor.

Obrada oseta

Problemi sa osećajima Okolina je neprekidno promenljiva.Naš položaj u odnosu na okolinu je promenljiv.Drugim rečima, oseti se sastoje od neprekidnog niza nadražaja koji se smenjuju velikom brzinom, nesistematski, neplanirano, neočekivano... Ako okrenemo glavu vidimo potpuno drugačiju scenu, ako izađemo iz prostorije, ako grupa ljudi uđe u prostoriju. . . Nasuprot tome, način na koji mi opažamo okolinu je stabilan, logičan, promene slede poznate pravilnosti, sve ima svoj smisao.Jedino objašenje je da mi ne koristimo sirove ulaze iz čula, nego ih obrađujemo. Neki osnovni principi rane kognicije Izgleda da su naš mozak i kognitivni aparat, u celini, upravo karakteristični po “spajanju suprotnosti” i kombinovanju protivrečnih rešenja, koristeći ono što je najbolje u svakom.Ovde ćemo spomenuti dva takva dualna principa koji su uočeni kod nižih kognitivnih procesa. Prvo takvo rešenje – dilema je: serijska ili paralelna obrada.Serijska obrada podrazumeva da čulne informacije prolaze kroz kognitivne nivoe, jedan za drugim, kroz jedan “kanal”.Paralelna obrada podrazumeva istovremenu obradu na više nivoa, kroz različite “kanale”. Dosadašnji nalazi govore da • Postoje elementi i jednog i drugog tipa obrade • Koriste se uzajamno, kako kad i kako gde Druga dihotomija je: od detalja ka celini – od celine ka detaljima Na engleskom se to naziva: bottom-up i top-down procesiranje.Prvi tip funkcioniše tako, npr. dok čitamo ovo, što od karakterističnih složaja draži (odlika) formira slova, pa reči, pa rečenice.Bottom-up procesiranje je isključivo diktirano onime što je prezentirano čulima.Rezultat tog procesiranja je, takođe, diktiran dražima. Top-down procesiranje kontroliše naša pismenost, poznavanje konteksta, znanje, pažnja, potrebe itd. na osnovu kojih formiramo svesne ili nesvesne hipoteze ili očekivanja.Rezultat ovog procesiranja je određen višim kognitivnim procesima i konativnim faktorima. Po svemu sudeći, u percepciji se koriste oba tipa obrade, uzajamno, naizmenično, kako kad i kako gde.Konačan rezultat opažanja je sadejstvo draži i očekivanja.

Čulna memorija Ona je prvi korak ka stabilizaciji oseta i danas se njeno postojanje smatra potvrđenim.Nekada se naziva senzorni registar ili tampon (buffer), zato što se koristi informatička terminologija.Najpoznatija su ikonička (vizuelna) i ehoička (auditivna). Ikonička memorija čuva integralnu sliku, sa svim detaljima, ali vrlo kratko, tako da nakon 0,5s više ne postoji.Detalji u slici nemaju značenja, na njima još nije izvršeno nikakvo prepoznavanje. Ehoička memorija je slična: čuva doslovnu zvučnu sliku, neko ograničeno vreme. Nalazi se razlikuju u zavisnosti od prirode zvuka: od 150ms do 20s, tipično 2-4s. Generalno, dugotrajnija je od ikoničke.Mesto čulne memorije nije poznato, veruje se da sami receptori, posebno retina, mogu da čuvaju podatke, a da je za drugi deo odgovoran CNS.

Pažnja • • •

Usmeravanje mentalne aktivnosti na jedan čulni sadržaj, a zanemarivanje ostalih Uobičajena paradigma je “koktel efekat”, kada na koktelu, u opštem žamoru, slušamo samo sagovornika, sve dok nam nešto drugo, recimo naše ime, ne odvuče pažnju Pažnjom postižemo nekoliko ciljeva • Smanjujemo broj čulnih infromacija koje moramo da obradimo • Odbacujemo manje važne, a zadržavamo važne čulne informacije • Povezano sa prethodnim, razdvajamo bitno od nebitnog (šuma)

•

Snimanje mozga je pokazalo da draži na koje ne pazimo “ulaze” u CNS, ali ne stižu do svesti (frontalni korteks) • Dakle, postoji slaganje oko toga šta je pažnja, ali ne i oko toga kako pazimo Izvesno je jedno: kognitivni resursi su ograničeni i ne mogu da obrade i sprovedu u delo sve čulne podatke. Da bi to rešio, CNS-u stoje na raspolaganju dve strategije: • odabrati jedan sadržaj i posvetiti mu se potpuno – selektivna pažnja • odabrati dva ili više sadržaja i posvetiti im se površno – podeljena pažnja Većina istraživanja podrazumevaju svesnu pažnju, tj. svesno usmeravanje kognitivnih procesa Danas se govori i o nesvesnoj pažnji: • Vrlo je brza i efikasna i odvija se verovatno paralelno • Može biti rezultat učenja - automatizmi • Ali postoje i mehanizmi koji su urođeni i nalaze se na nižim nivoima obrade

Selektivna pažnja • • • •

Najjednostavnija forma selektivne pažnje, često nesvesne, predstavljaju pokreti očiju ili glave Vid nije stacionaran, nego se sastoji iz fiksacija i sakada Fiksacije su kratki periodi tokom koje su oči relativno mirne i usmerene ka jednoj tački Traju oko 1/3 sekunde i tokom fiksacije se prenosi najveći deo vizuelnih informacija do očnog živca

Sakade - pokreti očiju • Najbrži pokreti na ljudskom telu – oko 1000 stepeni u sekundi • Traju 20-200 ms • One nisu nasumične i zavise od mnogih faktora, kao što su • poznatost objekta • “opasnost” – oružje na slici biva intenzivno skenirano • instrukcije, hipoteze ili pitanja sa kojima se pregleda slika • Npr. prilikom posmatranje lica najviše fiksiramo tačku između očiju, dva obraza, a nešto manje bradu i usta • Pored velikih sakada, postoji i konstantno vibriranje oka - mikrosakade • Mikrosakade se sastoje od kratkih oscilacija, manjih od jednog stepena, napred nazad • Služe verovatno osvežavanju slike na retini • Sakade se izvode sa oba oka sinhronizovano • Tokom sakada ne postoji potpuni prekid vizuelnog prenosa, ali mi ih nismo svesni Pažnja - teorija filtera Broadbent je prvi sistematski istraživao pažnju.Koristio je, kao i mnogi drugi posle njega, čulo sluha jer se pomoću slušalica lako prezentiraju dva odvojena zvučna signala (dihotička prezentacija).Broadbent je postavio teoriju filtera. Filter je nervni mehanizam koji se nalazi na spoju dva kanala (tampona) i propušta informacije samo sa jednog a drugi blokira. Međutim, mi na koktelu možemo da čujemo da neko izgovara naše ime i da “promenimo kanal”. Pažnja - teorija prigušivanja Pošto možemo da čujemo nešto na drugom kanalu, Treismanova je predložila teoriju prigušivanja.Po njoj, filter ne blokira ostale kanale, nego ih samo prigušuje.

Zato možemo da “promenimo kanal”, ali je ova teorija zahtevala i komponentu rečnika, na osnovu koje, u prigušenom kanalu, prepoznajemo važne sadržaje i skrećemo pažnju na njih. Nedostaci ove teorije: • Priroda, lokacija i mehanizmi rečnika u ovoj teoriji nisu dovoljno objašnjeni • Kapaciteti kanala odluke (koji primaju rezultate percepcije) moraju biti znatno veći nego kod Broadbenta Pažnja - teorija pozne selekcije • • •

Po teorijama rane selekcije (Broadbent i Treisman), u čulnoj memoriji (kanalima) su neobrađeni podaci a filter određuje koji podaci će ići dalje na “osmišljavanje” Deutch i Norman predlažu teoriju po kojoj svi podaci idu na “osmišljavanje” u više nervne centre, pa se tamo odlučuje o kanalu kome će biti posvećena pažnja i na koji će se reagovati Danas se smatra da sve ove teorije mogu biti tačne, ali tako što važe za različite nivoe obrade informacija • Npr. iako na koktelu možemo da skrenemo pažnju na drugi razgovor, postoji i “nepažljivo slepilo

Prepoznavanje oblika Prepoznavanje oblika, složaja i objekata • • • •

Kako prepoznajemo draži, kako im dajemo smisao, pridajemo značenja...? Prepoznavanje oblika se danas može podeliti na više načina Sa klasičnog, psihološkog stanovišta nameću se dva nivoa: • Prvi je prepoznavanje objekata, koje draži pripadaju kom objektu – uglavnom je bottom-up • Određivanje šta dobijeni objekt jeste – uglavnom je top-down Sa savremenog, neurofiziološkog i kognitivno-psihološkog stanovišta podela bi mogla biti nešto drugačija: • Detekcija osnovnih odlika slike na nervnom nivou – npr. linije i boje (bottom-up) • Kategorizaciju odlika u objekte, na osnovu nekih poznatih sklopova, kao što su brojevi ili slova (topdown)

Prepoznavanje oblika po geštalt teoriji Prvi koji su analizirali sposobnost prepoznavanja oblika bili su geštaltisti, početkom XX veka.Oni su sledili psihološku podelu i analizirali su prvenstveno povezivanje draži u celinu.Ideja vodilja geštalt teorije je da je celina više od delova.Kasnije je uočeno i da celina (kontekst) utiče na to kako vidimo delove. Prva perceptualna pravilnost koju su geštaltisti uočili je odnos figure i pozadine. Figura je određenija, tačnije lokalizovana, solidnija, bolje integrisana, manja je i izgleda kao da se nalazi ispred pozadine.Pozadina je slabije strukturisana, nije omeđena, neodređeno se prostire.Da bi se uopšte uočila, figura mora da ima konturu koja je odvaja od pozadine, a kontura je bazirana na kontrastu (ivicama) po svetlini ili boji Draži koje čine konturu vidimo kao deo figure. Problematika percepcije figure i pozadine se obično ilustruje iluzijama.

Na prvoj slici je prikazana Rubinova iluzija kod koje naše opažanje osciluje između dve figure: vaze i dva lica Na drugoj slici isto postoje dve figure: saksofonista i lice Naša percepcija brzo prelazi od jednog do drugog geštalta, ali ne možemo oba videti simultano. Da bi objasnili načine na koji vizuelne draži organizujemo u geštalt i kako formiramo figuru, geštaltisti su formulisali principe ili zakone percepcije.Objavljeno je mnogo principa geštalta, od početnih nekoliko, do današnjih stotinak (uključujući varijante, različite primere itd.).Svi oni se, u suštini, odnose na načine na koji grupišemo draži u celinu – geštalt.Principi geštalta su popularni u grafičkoj industriji, dizajnu, fotografiji itd. Princip blizine:po ovom načelu elementi u opažajnom polju teže da se grupišu na osnovu prostorne i vremenske blizine.Što su dva elementa bliža veća je verovatnoća da će se opaziti kao celine (važi i za izdvojene akustičke stimuluse). Princip sličnosti:elementi koji su slični po nekom svojstvu (obliku,boji i dr.) sjedinjuju se u veće organizacione jedinice. Princip kontinuiteta:odnosi se na opažajnu tendenciju da se u celinu grupišu oni elementi koji se kreću ili menjaju u zajedničkom jednoobraznom pravcu. Princip zatvorenosti forme ili klozure:elementi se tako grupišu da celekupna figura bude što zatvorenija ili potpunija.

Prepoznavanje sklopova Koristi se u savremenoj kognitivnoj psihologiji i I.T. Bazira se na neurofiziološkoj podeli – kako formiramo objekte Top-down analiza je uključena, ali na elementarnom nivou i bazira se na kategorizaciji draži • Kategorizacija je top-down strategija • Kategorije mogu biti nervne (urođene), stečene ili mešovite • Svesne ili nesvesne, verbalne ili neverbalne. . . • U psihologiji se obično nazivaju predstavama

Teorije detekcije odlika Nobelovci Hubel i Wiesel su 1979. utvrdili da određeni neuroni u vizuelnom korteksu odgovaraju samo na određene draži prezentirane na onaj deo retine koji pokrivaju ti neuroni.Neuroni većinom uopšte ne reaguju na prosto osvetljavanje retine, nego na “specifično orijentisane delove linija”. Proste ćelije okidaju na linije određene debljine, pod određenim uglom, na njihovom delu retine. Kompleksne ćelije okidaju na linije određene orijentacije, koje se nalaze bilo gde u njihovoj zoni retine. Hiperkompleksne ćelije odgovaraju na linije određene dužine. Ova teorija je posebna po tome što kategorije nalazi u nervnoj strukturi korteksa.Ona je kasnije dopunjena teorijama poređenja odlika (feature-matching).Najpoznatiji takav model je Selfridgeov Pandemonijum za prepoznavanje slova (1959). Model se sastoji od demona: • Demon slike prima čulne draži

• Demon odlika otkriva nervne odlike slike • Kognitivni demoni “vrište” kada prime određene kombinacije nervnih odlika • Demon odluke sluša koji kognitivni demon najglasnije vrišti Selfridgeov model dodaje kognitivne (misleće) demone koji sadrže naučene (memorisane) sklopove.Međutim, osim za slova, model ne daje rešenje za to koji su osnovni sklopovi.Biederman je to rešio tako što je predložio skup od 36 osnovnih geona.Od 36 geona i njihovih transformacija naš perceptivni sistem može formirati milijarde oblika, koristeći samo kombinacije sa tri geona.

Teorije prepoznavanja složaja Pored teorija, tačnije modela, baziranih na osnovnim odlikama slike, postoje i drugi, slični, i vrlo često posvećeni rešavanju praktičnih problema računarske percepcije.Zapravo, najjednostavniji oblik svih ovih teorija je model poređenja sa uzorkom.Po tom modelu mi slike koje vidimo poredimo sa uzorkom ili prototipom, odnosno sa svesnim ili nesvesnim predstavama. Dobre strane teorija prepoznavanja složaja Za razliku od teorije geštalta, mnogo su bolje percepciju utemeljile u CNS.Na taj način je psihološki pristup percepciji, pa i geštaltistički, dobio jaču podršku.Uverljivo je tumačenje da mozak prvo prepoznaje neke osnovne odlike slike (linije, ivice, boje...), a da se zatim skupovi tih odlika stepenovano usložnjavaju, na osnovu poređenja sa pre-memorisanim oblicima. Problemi teorija prepoznavanja složaja

Zasada u njih nisu uključeni viši nivoi za top-down analizu.Npr. nijedan od tih modela ne obuhvata celinu, kontekst, iskustvo, orijentaciju... Npr. slova se brže prepoznaju kada su u rečima nego izolovana.Kontekst utiče na to da li ćemo u sredini videti 13 ili B.Muškarci vide: četku ili stonogu, metu, glavu.Žene vide: češalj ili zube, tanjir, šolju.

Opažanje dubine Sposobnost da vidimo 3D je zapanjujuća, s obzirom da na retinu pada 2D slika.Mi rekonstruišemo dubinu na osnovu signala o dubini – različitih vizuelnih informacija koje logički ili matematički ukazuju na dubinu.Signali se klasifikuju na monokularne i binokularne. Monokularno viđenje dubine • Senke i senčenje – sistem senki koje objekti ostavljaju na podlozi ili jedni na drugima je važan signal dubine • Relativna veličina – manji objekat je dalji • Prekrivanje – ako objekat A prekriva objekat B, A će nam izgledati bliže • Relativna visina – objekat koji je niži izgleda bliži horizontu • Linearna perspektiva – ako linije izgledaju kao paralelne, a ukrštaju se, vidimo dubinu • Tekstura ili zrnatost – ako se smanjuje izgleda dalje • Jasnoća – ako nešto vidimo mutno, izgleda dalje • Relativno kretanje ili paralaksa – objekti koji se kreću sporije izgledaju dalji Binokularno viđenje dubine • Ključne informacije o dubini dobijamo binokularnim gledanjem • Binokularni disparitet

•

• Levo i desno oko primaju različitu sliku • Deluje samo za bliske objekte, preko 3-4 metra je zanemarljivo • Mozak obrađuje razlike između leve i desne slike i na osnovu toga ima informaciju o dubini Konvergencija • Na osnovu podataka iz očnih mišića mozak zaključuje da li oči fokusiraju blizak ili udaljen predmet

Opažanje pokreta Vrlo je evoluciono važno, pokret je nešto što će prvo privući pažnju.Nažalost, ne postoji saglasnost oko toga kako opažamo pokret • Prema jednom mišljenju, ne postoji pokret u našem opažanju, nego samo sled slika za koji nesvesno zaključujemo da predstavlja kretanje • Po drugom mišljenju, mi kretanje neposredno opažamo Retina je jako osetljiva na pokret, dovoljna je promena od 1/5 prečnika čepića da se detektuje pokret.Relativno kretanje objekta u odnosu na pozadinu takođe predstavlja informaciju o kretanju.Ako se stave sijalice čoveku na zglobove, ispitanici će u trenu, za 1/10s shvatiti da se radi o čoveku koji hoda. Pronađeni su neuroni u korteksu koji reaguju na posebne vrste pokreta, u posebnim pravcima.Postoji selektivna adaptacija na pokret (ako duže gledamo isti pokret) i naknadne slike (ako prenesemo pogled, činiće nam se pokret suprotnog smera).U opažanju pokreta učestvuju i druga čula: podaci o kretanju očiju, glave, tela u celini. Fi-fenomen – stroboskopsko kretanje Wertheimer je izveo eksperiment sa dve sijalice u mraku koje se naizmenično pale.Ako su razdaljina i frekvencija paljenja dobro odabrane, ispitanici će videti jedno svetlo koje se kreće levo-desno.Na fi-fenomenu se bazira film, svetlosni ukrasi, reklame itd. Dva vizuelna puta u mozgu Danas figuriše stav da postoje dva osnovna vizuelna (auto)puta.Prvi je Šta-put, vodi od primarnog vizuelnog (potiljačnog) korteksa na dole do temporalnog režnja.Taj put učestvuje u prepoznavanju oblika, boja i identiteta objekata. Drugi je Gde/Kako-put, vodi od vizuelnog korteksa, ka gore, u temeni režanj .On učestvuje u određivanju mesta u prostoru koje objekti zauzimaju, prepoznavanju pokreta, ali i u upravljanju pokretima. Putevi su obilno povezani, tako da ne postoji opšta saglasnost o ovim njihovim odvojenim funkcijama.

Konstantnost opažaja • • • • •

Konstantnost boje i svetline Konstantnost oblika Konstantnost veličine Stalnost postižemo tako što korigujemo sliku na osnovu iskustva i okolnih predmeta Ako nemamo iskustvo ili ne vidimo okolinu, konstantnost nestaje