Naslov originala: Danielle Steel HONOR THYSELF
Danijela Stil
POŠTUJ SEBE S engleskog prevela Nataša Vujnović
Mojoj majci, Normi, koja nikada nije pročitala nijednu moju knjigu, ali je ipak bila ponosna na mene, bar se nadam. Problematičnim odnosima između nekih manje srećnih majki i ćerki, propuštenim prilikama, izvitoperenim dobrim namerama, i na kraju ljubavi koja nas sve vodi, kakva god priča izgledala, činila se, ili bila. Na sve moguće načine koji su mi tada bili važni, majku sam izgubila sa šest godina, kada ona više nije bila tu da mi češlja kosu, da ne bih izgledala blesavo u školi. Bolje smo se upoznale kada smo postale dve odrasle, sasvim drugačije žene, s veoma različitim pogledima na svet. Često smo razočaravale jedna drugu, slabo smo se razumele, ali obema odajem poštovanje za to što smo se trudile i istrajale do kraja. Ova knjiga je za majku kakvu bih volela da sam imala, kakvoj sam se nadala svaki put kad bismo se srele, koja mi je pravila palačinke i ćufte kada sam bila mala, pre nego što je otišla, za onu kakva sam sigurna da je želela da bude čak i kad je to učinila, i konačno s ljubavlju, saosećanjem, i oproštajem za onu kakva je bila. Na svoj poseban način, naučila me je da budem majka kakva jesam. Neka ti se Bog smiluje i čuva te kraj sebe, da nađeš svoju radost i svoj mir.
Volim te, mama. d.s.
„Ako postaneš ceo, Sve će ti doći.“ Tao Te Čing
1. Bilo je tiho sunčano novembarsko jutro, kada je Kerol Barber podigla pogled s računara i zagledala se u baštu svog doma na Bel eru. Beše to velika, prostrana kamena vila u kojoj je živela petnaest godina. Prozračna soba u stakleniku gde je smestila svoju kancelariju gledala je na ružičnjak koji je sama zasadila, na fontanu i jezerce u kojem se ogledalo nebo. Pogled je bio umirujuć, a kuća tiha. U poslednjih pola sata jedva da je pomerila ruke po tastaturi. Bilo je i više nego frustrirajuće. Uprkos dugoj i uspešnoj karijeri u kinematografiji, pokušavala je da napiše prvi roman. Iako je godinama pisala pripovetke, nijednu nije objavila. Jednom je čak pokušala da napiše i scenario. Sve vreme dok su bili u braku, ona i njen pokojni muž, Šon, planirali su da snime zajednički film, ali to se nikada nije ostvarilo. Bili su isuviše zauzeti drugim stvarima, svojim osnovnim zanimanjima. Šon je bio producent i režiser, a ona glumica. Ne samo glumica, Kerol Barber je bila velika zvezda, još od svoje osamnaeste godine. Pre samo dva meseca napunila je pedeset godina. Po sopstvenom izboru, već tri godine nije snimila nijedan film. U njenim godinama, čak i pored njene izuzetne lepote, dobro uloge bile su prava retkost. Kerol je prestala da radi kada se Šon razboleo. U poslednje dve godine, otkako je on umro, putovala je u London i Njujork da poseti svoju decu. Učestvovala je u brojnim dobrotvornim akcijama, mahom onim vezanim za prava žena i dece, zbog čega je nekoliko puta odlazila u Evropu, Kinu i nerazvijene zemlje širom sveta. Veoma su je pogađali nepravda, siromaštvo, politički progoni i zločini nad nevinima i nezaštićenima. Brižljivo je vodila dnevnik o svim svojim putovanjima, kao i jedan veoma dirljiv o periodu koji je prethodio Šonovoj smrti. Pre nego što će on umreti, razgovarali su o tome da ona napiše knjigu. Mislio je da je to divna ideja i ohrabrivao ju je da započne s radom. Sačekala je da prođu dve godine od njegove smrti da to i uradi. Poslednjih godinu dana muči se s pisanjem. Knjiga bi joj pružila priliku da otvoreno govori o stvarima koje su joj važne, i naterala bi je da zaroni duboko u sebe onako kako gluma to nikada nije. Očajnički je želela da dovrši knjigu, ali nikako nije uspevala da se pokrene
s mrtve tačke. Nešto ju je uporno sprečavalo mada nije imala predstavu šta je to. Klasičan slučaj kreativne blokade, ali kao pas koji glođe kosku, odbijala je da se preda i odustane. Želela je da se jednog dana vrati glumi, ali ne pre nego što napiše knjigu. Osećala je to kao nešto što duguje Šonu i sebi. U avgustu je odbila naizgled dobru ulogu u važnom filmu. Režiser je bio sjajan, scenarista je već dobio nekoliko Oskara za svoj raniji rad. Radila bi sa zanimljivim glumcima. Ali kada je pročitala scenario, nije osetila baš ništa. Nije osećala nikakvu povezanost. Više nije želela da glumi ako je uloga ne bi oborila s nogu. Proganjala ju je ta knjiga, još uvek tek u začetku, što ju je sprečavalo da se vrati poslu. Negde duboko u srcu, znala je da mora prvo da se pozabavi pisanjem. Ovaj roman bio je glas njene duše. Kada je Kerol konačno započela knjigu, insistirala je na tome da ne piše o sebi. Tek kada joj se dublje posvetila shvatila je da upravo to radi. Glavni lik je imao mnoge Keroline osobine i što se više udubljivala bilo joj je sve teže da piše, kao da nije mogla da podnese suočavanje sa sobom. Već nedeljama, ponovo nije bilo nikakvog napretka. Bila je to priča o ženi zrelih godina koja preispituje svoj život. Sada je shvatala da je sve povezano s njom, sa životom koji je živela, muškarcima koje je volela, i odlukama koje je donosila. Kad god bi sela da piše, uhvatila bi sebe kako zuri u prazno, razmišlja o prošlosti, a monitor njenog računara bi ostajao prazan. Proganjali su je odjeci ranijeg života, i dok se s njima ne pomiri znala je da neće moći da se posveti romanu, niti da razreši probleme. Pre toga je morala da nađe ključ za ta vrata, no on joj je izmicao. Sva pitanja i sumnje vratili bi se kada bi sela da piše. Najednom je počela da preispituje svaki svoj potez. Zašto? Kada? Kako? Da li je bila u pravu ili je pogrešila? Da li su ljudi u njenom životu zaista onakvi kakvim ih je ona u tom trenutku doživljavala? Da li je bila nepravedna? Iznova su je mučile iste nedoumice i pitala se zašto je to sada uopšte važno. Ali bilo joj je važno, izuzetno. Neće napredovati s pisanjem knjige sve dok ne odgovori na pitanja o sopstvenom životu. To ju je dovodilo do ludila. Kao da je, odlukom da napiše knjigu, bila primorana da se suoči sa sobom na način na koji nikada nije morala, koji je godinama izbegavala. Sada nije imala gde da se sakrije.
Ljudi koje je poznavala lutali su noću po njenim mislima, dok je ležala budna, čak i po njenim snovima. A ujutru se budila iscrpljena. Najčešće se pojavljivo Šonovo lice. Jedino je za njega bila sigurna ko je i šta joj je značio. Njihova veza je bila veoma otvorena i iskrena. Ostale nisu, ne u toj meri. U svaku bi mogla da posumnja osim u onu sa Šonom. On je silno želeo da ona napiše knjigu koju mu je opisala, osećala je da mu to duguje, da je to na izvestan način poklon za rastanak. Želela je da dokaže sebi da je sposobna za to. Bila je paralisana od straha da neće umeti, i da nije spremna za to. Maštala je o tome više od tri godine, i morala je da zna da li nosi tu knjigu u sebi ili ne. Kada bi pomislila na Šona, na um bi joj pala reč spokoj. Bio je dobar, nežan, mudar, pažljiv čovek, i uvek divan prema njoj. U početku je uneo sklad u njen život i zajedno su napravili čvrst temelj zajedničkog života. Nikada nije pokušao da je poseduje ili nadvlada. Njihovi životi nikada nisu delovali zamršeno ili isprepletano, njih dvoje su putovali rame uz rame, prijatnim tempom, zajedno do samog kraja. Zbog svega toga, čak je i Šonova smrt, posledica raka, bila tiho nestajanje, neka vrsta prirodne evolucije u drugu dimenziju gde ona više ne može da ga vidi. Zbog snažnog uticaja na njen život, uvek je osećala njegovu blizinu. Smrt je prihvatio kao još jednu stepenicu na svom životnom putu, promenu koju je u jednom trenutku morao da pretrpi, kao kakvu čudesnu priliku. Izvlačio je pouku iz svega što je radio, i šta god da se pojavilo na njegovom putu, sa zadovoljstvom je prihvatao. Na samrti, naučio ju je još jednoj izuzetno važnoj lekciji o životu. Dve godine nakon njegove smrti, još uvek joj je nedostajao, njegov smeh, njegov glas, blistav um, njegovo društvo, njihove duge mirne šetnje po plaži, ali uvek je imala osećaj da je on negde u blizini, da radi isto što i uvek, ide dalje, i deli s njom neku vrstu blagoslova, baš kao dok je bio živ. Njihovo poznanstvo i ljubav bili su joj jedan od najvećih darova u životu. Pre nego što je umro, podsetio ju je da i dalje ima mnogo toga da uradi, i podsticao je da se vrati poslu. Želeo je da ona ponovo snima filmove i da napiše knjigu. Oduvek je voleo njene pripovetke i eseje, i tokom godina posvetila mu je desetine pesama, koje je on čuvao. Povezala ih je kožnim koricama nekoliko meseci pre njegove smrti, a on ih je satima iznova čitao.
Nije imala vremena da započne knjigu pre nego što je umro. Bila je isuviše zauzeta negujući ga. Napravila je pauzu od godinu dana na poslu da bi bila s njim i da bi ga negovala kada se stanje pogoršalo, posebno nakon hemoterapije i u poslednjih nekoliko meseci njegove bolesti. Bio je hrabar do samog kraja. Dan pre nego što će umreti otišli su u šetnju. Nisu mogli da odu daleko i jedva da su razmenili pokoju reč. Šetali su jedno uz drugo, držali se za ruke, često bi zastali kada bi se on umorio, i oboje su zaplakali kada su seli da posmatraju zalazak sunca. Znali su da je kraj blizu. Preminuo je naredne noći, mirno, na njenim rukama. Pogledao ju je poslednji put, uzdahnuo blago se osmehnuvši, sklopio oči i otišao. Zbog te otmene pomirenosti sa sudbinom, kasnije joj je bilo teško da oseti bol kada bi mislila na njega. Bila je spremna koliko je to moguće. Oboje su bili spremni. U njegovom odsustvu osećala je prazninu koju i sad oseća. Želela je da je ispuni tako što će bolje razumeti sebe. Znala je da će joj knjiga pomoći, ako ikada uspe da je napiše. Želela je bar da pokuša da pokaže da mu je dorasla, njemu i poverenju koje joj je ukazao. Bio joj je neiscrpni izvor inspiracije, u životu i u poslu. Doneo joj je smirenost i radost, izvesno spokojstvo i uravnoteženost. Brojni su razlozi zbog kojih je osećala olakšanje što već tri godine ne radi na filmu. Radila je predugo i isuviše naporno i još i pre nego što se Šon razboleo znala je da joj je potreban odmor. Znala je i da će odsustvo radi samospoznaje vremenom doneti i dublji smisao njenoj glumi. Tokom godina snimila je značajne filmove, a glumila je i u nekim velikim i popularnim ostvarenjima. Ali sada je želela nešto više, želela je da u svoj rad unese nešto što nikada dotad nije uspela. Dubinu koja je dolazila samo s mudrošću, iskustvom, i vremenom. U pedesetoj godini nije bila stara, ali otkako se Šon razboleo, godine su je obogatile kao ništa dotad i znala je da će se to sigurno odraziti i na filmskom platnu. A ako joj pođe za rukom, i u njenoj knjizi. Knjiga je za nju predstavljala simbol vrhunca odrastanja, i oslobađanja od poslednjih aveti iz prošlosti. Provela je tolike godine pretvarajući se kroz glumu da je neko drugi, pokušavajući da udovolji svetu. Došlo je vreme da se oslobodi okova tuđih očekivanja i da konačno bude ono što jeste. Sada ne pripada nikome. Ima slobodu da bude šta god poželi.
Nikada nije predugo pripadala nekom muškarcu dok nije upoznala Šona. Bili su dve slobodne duše koje su živele zajedno, i uživali su jedno u drugom s ljubavlju i uzajamnim poštovanjem. Vodili su paralelne živote, u savršenoj simetriji i ravnoteži, ali nikada komplikovane. To je bilo jedino čega se plašila kada se udavala, da će se sve previše iskomplikovati ili da će on pokušati da je „poseduje”, da će nekako sputati ili ugušiti jedno drugo. To se nije desilo. On ju je uveravao da se neće desiti, i održao je obećanje. Znala je da je tih osam godina sa Šonom nešto što se dešava samo jednom u životu. Nije očekivala da će se ponoviti s nekim drugim. Šon je bio jedinstven. Nije mogla da zamisli da će se ponovo zaljubiti ili poželeti da se uda. Nedostajao joj je protekle dve godine, ali nije ga žalila. Njegova ljubav ju je toliko ispunjavala da joj je sada bilo lepo čak i bez njega. U njihovoj uzajamnoj ljubavi nije bilo patnje ni bola, iako su kao i svi parovi povremeno vodili žučne rasprave, kojima bi se kasnije smejali. Ni Šon ni Kerol nisu bili zlopamtila, nisu bili pakosni, niti je bilo zlobe u njihovim svađama. Osim što su se voleli, bili su najbolji prijatelji. Upoznali su se kada je Kerol imala četrdeset godina, a Šon trideset pet. Iako je bio pet godina mlađi, bio joj je pravi uzor, posebno njegov način sagledavanja sveta. U to vreme, on je bio u usponu karijere, a ona je snimala više filmova nego što je želela. Godinama pre toga, bila je primorana da prati put sve zahtevnije karijere. Sreli su se pet godina pošto se iz Francuske vratila u Los Anđeles, i trudila se da provodi više vremena sa svojom decom, uvek rastrzana između njih i sve primamljivijih uloga. Godinama nakon povratka iz Francuske nije bila u ozbiljnoj vezi s muškarcem. Naprosto nije imala vremena ili volje. Izlazila je s muškarcima, obično kratko, neki su bili iz njene profesije, uglavnom režiseri i scenaristi, ostali su se bavili nekim drugim vidom stvaralaštva, umetnošću, arhitekturom ili muzikom. Bili su zanimljivi, ali nije bila zaljubljena u njih, i bila je ubeđena da se nikada više neće ni zaljubiti. Sve do Šona. Upoznali su se na konferenciji na koju su oboje došli da bi raspravljali o pravima glumaca u Holivudu i zajedno su diskutovali o promeni uloge žene na filmu. Ni jednom ni drugom nije smetalo što je pet godina mlađi od nje. Njima to ništa nije značilo. Bili su srodne duše, bez obzira na godine.
Mesec dana nakon što su se upoznali, otputovali su na vikend u Meksiko. Uselio se tri meseca kasnije, i nikada nije otišao. Šest meseci posle useljenja, uprkos Kerolinom negodovanju i strepnjama, venčali su se. Šon ju je ubedio da je to prava stvar za oboje. Bio je potpuno u pravu, iako je Kerol u početku tvrdoglavo tvrdila da ne želi ponovo da se udaje. Bila je ubeđena da će im njihove karijere stati na put, stvoriti razdor i uticati na njihov brak. Kao što je Šon i obećao, ti strahovi su bili neosnovani. Činilo se da je njihova veza blagoslovena. Njena deca su još uvek bila mala i živela su s njom, što je Kerol dodatno zabrinjavalo. Šon nije imao svoje dece, a nije ih imao ni s njom. Obožavao je njeno dvoje dece, a složili su se da su oboje isuviše zauzeti da bi se posvetili još jednom. Umesto toga negovali su jedno drugo, i svoj brak. Entoni i Kloi su bili srednjoškolci kada su se ona i Šon venčali, što je i uticalo na njenu odluku da se uda za Šona. Nije želela da daje primer zajedničkog života bez obaveza, i njena deca su oberučke prihvatila taj brak. Želeli su da Šon ostane, a on je dokazao da im je dobar prijatelj i očuh. A sada, na njenu žalost, deca su odrasla i otišla. Kloi je našla posao, nakon što je diplomirala na Stenfordu. Bila je pomoćnik zamenika urednika za modne dodatke u jednom londonskom modnom časopisu. Posao joj je više donosio ugled, pružao joj zabavu i uzbuđenje što radi za britanski Vog, pomagala je pri stilizovanju, organizovala snimanja, obavljala sitne poslove za gotovo nikakvu platu. Kloi je bila oduševljena. Ličila je na majku i mogla je da bude manekenka, ali radije je ostala u uredništvu, i sjajno se provodila u Londonu. Bila je pametna, neposredna devojka i oduševljavala se ljudima koje je upoznavala preko posla. Ona i Kerol su često razgovarale telefonom. Entoni je krenuo očevim stopama na Volstritu, u svetu finansija, nakon što je završio master na Harvardu. Bio je ozbiljan, odgovoran mladić, i uvek su bili ponosni na njega. Koliko je Kloi bila lepa, toliko je on bio zgodan, ali oduvek je pomalo stidljiv. Izlazio je s mnogim pametnim, zanimljivim devojkama, ali nijedna mu do sada nije značila ništa posebno. Društveni život ga je zanimao manje nego posao. Marljivo je radio da izgradi svoju karijeru u finansijama, i nikada nije zaboravljao na svoje ciljeve. Zapravo, malo šta mu je odvlačilo pažnju, i kada bi ga Kerol kasno noću pozvala na
mobilni vrlo često bi ga zatekla kako i dalje sedi za kancelarijskim stolom. Oboje su bili veoma vezani za Šona i za svoju majku. Oduvek su bili dobri, pažljivi i nežni, uprkos povremenim raspravama između Kloi i Kerol. Kloi je oduvek zahtevala više majčine pažnje i vremena nego njen brat, i žustro je protestvovala kada bi majka otišla nekuda na snimanje, posebno dok je išla u srednju školu, kada je želela da Kerol bude u blizini, kao sve ostale majke. Zbog njenih pritužbi Kerol je osećala grižu savesti, iako je organizovala da je deca posećuju na snimanjima kad god je to bilo moguće, ili bi koristila pauze da nakratko ode kući. S Entonijem je bilo lako, s Kloi uvek malo teže, bar za Kerol. Kloi je mislila da njen otac hoda po vodi, i bila je više nego spremna da istakne majčine mane. Kerol je govorila sebi da je takva priroda odnosa između majke i ćerke. Bilo je lakše biti majka divnog sina. Priča joj je izmicala, likovi su delovali bledo, zaplet i rasplet zavezani u čvor negde u njenoj glavi. Sve je bilo veoma zamršeno, kao klupko vune s kojim se poigrala neka mačka. I šta god da je radila, koliko god da je razmišljala o svemu, činilo se da ne može da razreši zbrku. To ju je dovodilo do ludila. Dva Oskara nalazila su se na polici iznad njenog stola, kao i Zlatni globus koji je osvojila samo godinu dana pre nego što se povukla da neguje Šona. Holivud je još uvek nije zaboravio, ali Majk Epelson ju je uveravao da će jednoga dana konačno dići ruke od nje, ako se ne vrati poslu. Ponestajalo joj je izgovora, i dala je sebi rok do kraja godine da započne knjigu. Preostala su još dva meseca, a nije bilo napretka. Kad god bi sela za radni sto, obuzela bi je panika. Čula je da se vrata iza nje polako otvaraju i iznenađeno se okrenula. Nije joj smetalo da je prekidaju, štaviše, jedva je dočekala. Dan ranije, sređivala je ormariće u kupatilu umesto da radi na knjizi. Kada se okrenula, ugledala je Stefani Morou, svoju asistentkinju, kako neodlučno stoji na ulazu u radnu sobu. Bila je lepa, učiteljica po zanimanju, i Kerol ju je zaposlila da joj pomaže tokom leta, pre petnaest godina, kada se prvi put vratila iz Pariza. Kerol je kupila kuću na Bel eru, prihvatila je uloge u dva filma te prve godine, i potpisala jednogodišnji ugovor za pozorišnu predstavu na Brodveju. Ozbiljno se posvetila pravima žena, morala je da
promoviše svoje filmove, i bila joj je potrebna pomoć da organizuje decu i osoblje. Stefani je došla na dva meseca i ostala zauvek. Petnaest godina kasnije, imala je trideset devet godina. Živela je s jednim čovekom, ali nikada se nije udavala. On je imao razumevanja za njen posao, a i sam je često putovao. Stefani i dalje nije bila sigurna da li želi da se uda, a bilo je jasno da ne želi decu. Zadirkivala je Kerol i govorila da je ona njena beba. Kerol bi joj odgovarala da je ona njena dadilja. Bila je sjajna asistentkinja, odlično se snalazila s novinarima, i bila je veoma rečita. Nije bilo toga što ona ne ume da reši. Kada se Šon razboleo, učinila je sve što je mogla za Kerol. Bila je tu za decu, za Šona, i za nju. Pomogla je Kerol čak i da organizuje sahranu i da izabere sanduk. Tokom svih ovih godina, Stefani je postala više od običnog radnika. Bez obzira na to što ih je delilo jedanaest godina razlike, dve žene su postale bliske prijateljice, i gajile uzajamnu naklonost i poštovanje. Stivi, kako ju je Kerol zvala, nije bila nimalo ljubomorna. Radovala se Kerolinim pobedama, žalila zbog njenih neuspeha, volela svoj posao, i svaki dan dočekivala strpljivo i veselo. Kerol je bila izuzetno vezana za nju i otvoreno je priznavala da bi bila izgubljena bez nje. Bila je savršena asistentkinja i kako to biva s ljudima koji se bave takvim poslom, Kerolin život bio je na prvom mestu, a njen na drugom, a ponekad kao da nije ni imala svoj život. Stivi je volela Kerol i svoj posao i nije se bunila. Kerolin život je bio daleko uzbudljiviji od njenog. Stivi je bila visoka metar i osamdeset, imala je ravnu crnu kosu i krupne smeđe oči. Tog dana, dok je stajala na ulazu u Kerolinu kancelariju, na sebi je imala farmerke i majicu. – Čaj? – prošaputala je. – Ne, arsenik – rekla je Kerol stenjući, dok se vrtela na stolici. – Ne mogu da napišem ovu prokletu knjigu. Nešto me koči, a ne znam šta. Možda je to samo strah. Možda sam svesna da ne umem. Ne znam zašto sam pomislila da ću moći. – Nemoćno je pogledala u Stivi. – Možeš – smireno reče Stefani. – Budi strpljiva. Kažu da je najteže početi. Samo moraš da sediš dovoljno dugo da bi uspela. – Poslednje nedelje, Stivi joj je pomogla da sredi ormane, preuredi baštu i očisti garažu. I da odluči da renovira kuhinju. Kerol je na sve moguće načine pokušavala
da odvrati pažnju od pisanja i smislila je sve moguće izgovore da izbegne još jedan početak. Tako je bilo već mesecima. – Možda ti treba odmor – predložila je Stivi, a Kerol je zaječala. – U poslednje vreme, čitav moj život je odmor. Pre ili kasnije, moram ponovo da radim, na filmu ili na pisanju ove knjige. Majk će me ubiti ako odbijem još jedan scenario. Majk Epelson je bio producent, i izigravao je njenog agenta već trideset dve godine, otkako ju je otkrio s osamnaest godina. Pre sto godina, bila je samo seljančica iz Misisipija, s dugom plavom kosom i krupnim zelenim očima, koja je u Holivud došla više iz radoznalosti nego zbog istinske ambicije. Majk Epelson je od nje napravio ono što je danas. Uz to, bila je istinski darovita. Svi su ostali bez daha posle prvog probnog snimanja koje je obavila u osamnaestoj godini. Ostalo je istorija. Njena istorija. Sada je jedna od najpoznatijih glumica na svetu, uspešnija više nego što je ikada mogla i da sanja. Zašto onda pokušava da napiše knjigu? Neprestano je sebi postavljala to pitanje. Znala je odgovor, kao što ga je znala i Stivi. Tragala je za delom sebe, delom koji je negde zaturila, delom koji je želela i morala da pronađe da bi ostatak njenog života imao smisla. Poslednji rođendan veoma ju je pogodio. Pedeseti rođendan predstavljao je značajan trenutak u njenom životu, posebno sada kada je ostala sama. Taj podatak se nije mogao zanemariti. Odlučila je da poveže sve delove sebe, onako kako to nikada nije uradila, da ih spoji u celinu, umesto da delići njene ličnosti lebde u prostoru. Želela je da njen život dobije smisao, za nju samu ako ni za koga drugog. Želela je da se vrati na početak i da shvati. Mnogo toga je doživela slučajno, posebno u ranoj mladosti, ili je bar tako izgledalo. Pratile su je sreća i nevolje, mada je sreća preovlađivala, bar kad je reč o deci i karijeri. Ali nije želela da njen život izgleda kao slučajnost, bez obzira na to što je imala sreće. Mnogo toga što je učinila bilo je reakcija na okolnosti ili na druge ljude, a ne svesno donesena odluka. Sada joj je bilo važno da otkrije jesu li odluke koje je donosila bila ispravne. I šta onda? Neprestano se pitala šta bi to značilo. Ne bi promenilo prošlost. Ali moglo bi da promeni preostale godine u njenom životu. To je ono što želi da promeni. Sada kada Šona više nema, još važnije joj je bilo
da sama bira i odlučuje, a ne samo da čeka da joj se nešto dogodi. Šta ona želi? Želi da napiše knjigu. Samo to zna. Možda će nakon toga sve doći samo od sebe. Možda će tada imati jasniju sliku o tome kakve uloge želi u filmovima, na koji način želi da utiče na svet, koje ciljeve želi da podrži, i šta želi da bude do kraja života. Njena deca su odrasla. Sada je red na nju. Stivi je nestala i ponovo se pojavila sa šoljom čaja. Čaj od vanile bez kofeina. Poručila ga je za nju iz Mariaž frera, iz Pariza. Kerol ga je zavolela dok je živela tamo i još uvek joj je bio omiljen. Bila je zahvalna Stivi na vrelim šoljicama čaja koje joj je donosila. Prijale su joj. Kerol je zamišljeno prinela šolju ustima i srknula. – Možda si u pravu – rekla je Kerol zamišljeno, pogledavši ženu koja je godinama bila uz nju. Zajedno su putovale, pošto ju je Kerol vodila sa sobom na snimanja. Stivi je bila „momak za sve“ zbog čega je Kerolin život klizio glatko kao svila, i uživala je što radi za nju. Obožavala je svoj posao, i rado je svakog jutra dolazila da radi. Svaki dan je bio drugačiji i predstavljao je izazov. I dalje je osećala uzbuđenje nakon svih godina koje je provela radeći za Kerol Barber. – Na šta misliš? – pitala je Stivi, spuštajući duge noge u udobnu kožnu fotelju. Mnogo vremena provele su zajedno u toj sobi, planirale, razgovarale o svemu i svačemu. Kerol je uvek bila spremna da sasluša Stivino mišljenje, čak iako bi na kraju uradila nešto sasvim suprotno. Ipak, savete svoje asistentkinje uglavnom je smatrala mudrim i veoma ih je cenila. Za Stivi, Kerol nije bila samo poslodavac već nešto poput mudre tetke. Dve žene su delile stavove o životu, često usaglašene, posebno kada je reč o muškarcima. – Možda bi trebalo da otputujem. Ne da bih pobegla od knjige, već da bih je na taj način slomila, kao tvrdu školjku koja se opire i drugačije se ne može otvoriti. – Mogla bi da posetiš decu – predložila je Stivi. Kerol je obožavala da posećuje sina i ćerku, pošto oni više gotovo nisu ni dolazili kući. Entoniju je bilo teško da napusti kancelariju, mada bi uvek stigao da se vidi s njom kada ona dođe u Njujork, koliko god da je bio zauzet. Voleo je svoju majku. Kao i Kloi, koja bi sve otkazala kako bi jurcala s majkom po Londonu da bi se zabavljale i išle u kupovinu. Upijala je majčinu ljubav i
vreme, kao što zemlja upija sunce posle kiše. – Posetila sam ih pre nekoliko nedelja. Ne znam... možda bi trebalo da uradim nešto sasvim drugačije... da odem nekud gde nikad nisam bila... recimo u Prag ili tako nešto... ili u Rumuniju... Švedsku... Nije ostalo mnogo mesta na svetu koje nije posetila. Držala je govore na konferencijama posvećenim ženama u Indiji, Pakistanu i Pekingu. Susrela se s vođama mnogih svetskih država, radila je za UNICEF, i obratila se američkom Senatu. Stivi je oklevala da kaže ono što je bilo očigledno. Pariz. Znala je koliko joj taj grad znači. Kerol je živela u Parizu dve i po godine i posetila ga je samo dva puta u poslednjih petnaest godina. Kerol je govorila da tamo nema više ničega za nju. Odvela je Šona u Pariz ubrzo nakon venčanja, ali on nije podnosio Francuze i radije je išao u London. Stivi je znala da Kerol već desetak godina nije bila u Parizu. A tokom onih pet godina pre poznanstva sa Šonom, otišla je samo jednom, da proda kuću u Ulici Žakob, tačnije, u uličici iza nje. Stivi je išla s njom da zatvori kuću i oduševila se. Ali tada se Kerolin život već okrenuo ka Los Anđelesu, i rekla je da nema razloga da zadrži kuću u Parizu. Bilo joj je teško kada ju je zatvorila, i nikada se više nije vratila, ako se izuzme zajedničko putovanje sa Šonom. Odseli su u Ricu, a on je sve vreme gunđao. Voleo je Italiju i Englesku, ali ne i Francusku. – Možda je vreme da se vratiš u Pariz – rekla je Stivi oprezno. Znala je da joj ti duhovi ne daju mira, ali nije mogla ni da pomisli da bi i nakon petnaest godina mogli ozbiljno da je uznemire. Ne posle osam godina provedenih sa Šonom. Šta god da joj se dogodilo u Parizu odavno je prežaljeno, a ona je povremeno s naklonošću govorila o tom gradu. – Ne znam – rekla je Kerol, razmišljajući. – Novembar je veoma kišovit. Ovde je veoma lepo vreme. – Rekla bih da ti vreme ne pomaže da napišeš knjigu. Onda nešto drugo. Beč... Milano... Venecija... Buenos Ajres... Meksiko... Havaji. Možda bi ti prijalo da odeš na neku plažu, ako već želiš lepo vreme. – Obe su bile svesne da nije problem u vremenskim prilikama. – Videću – rekla je Kerol i udahnula, dok je ustajala sa stolice. – Razmisliću o tome.
Kerol je bila visoka, ali ne kao njena asistentkinja. Bila je vitka, krhka, i dalje se dobro držala. Vežbala je, ali to nije bio jedini razlog njenog dobrog izgleda. U tome su imale udela i sjajne genetske predispozicije, dobra struktura kostiju, telo koje je prkosilo vremenu i lice koje je spremno lagalo o njenim godinama iako se nije podvrgla nikakvim operacijama kako bi mu pomogla. Kerol Barber je naprosto bila lepa žena. Kosa joj je i dalje bila plava, duga i ravna i često ju je vezivala u rep ili punđu. Frizeri na snimanjima sa uživanjem su radili s njenom svilenkastom kosom još otkako joj je bilo osamnaest godina. Imala je izuzetno krupne zelene oči, visoke jagodice, nežne i savršene crte lica. Imala je lice i telo manekenke, ne samo zvezde. Njeno držanje je odisalo samopouzdanjem, skladom i gracioznošću. Nije bila arogantna, prosto je uživala u svojoj koži, i kretala se elegantno kao balerina. Studio s kojim je potpisala prvi ugovor obezbedio joj je časove baleta. I danas se kretala kao balerina, savršenog držanja. Bila je izuzetno privlačna žena, i retko kad se šminkala. Njen stil bio je jednostavan što je njenu pojavu činilo još upečatljivijom. Stivi je osećala strahopoštovanje prema njoj kada je počela da radi. Kerol je tada imala samo trideset pet godina, a sada ima pedeset, koliko god to izgleda neverovatno. Delovala je bar deset godina mlađe. Iako je Šon bio pet godina mlađi, izgledao je kao da je stariji od nje. Bio je zgodan, ali ćelav i sklon gojenju. Kerol je i dalje imala figuru dvadesetogodišnjakinje. Pazila je na ishranu, ali uglavnom je samo imala sreće. Bogovi su je blagoslovili na rođenju. – Idem da obavim neke poslove – rekla je asistentkinji nekoliko minuta kasnije. Ogrnula je beli kašmirski džemper i ponela bež tašnu od aligatorove kože koju je kupila u Ermesu. Volela je jednostavnu ali kvalitetnu garderobu, posebno ako je reč o francuskoj. U pedesetoj, Kerol je na izvestan način podsećala na Grejs Keli kada je ova bila dvadesetogodišnjakinja. Odlikovala se istom elegantnom, aristokratskom ležernošću, iako je Kerol delovala pristupačnije. Nije bilo ničeg odbojnog u vezi s njom, a imajući u vidu njen uspeh, bila je iznenađujuće skromna. Kao i svi ostali, i Stivi je volela tu njenu osobinu. Kerol nikada nije bila nadmena. – Mogu li da učinim nešto za tebe? – ponudila se Stivi.
– Možeš, napiši knjigu dok ja nisam tu. Sutra ću je poslati agentu. – Stupila je u kontakt s književnim agentom, ali nije imala ništa da joj pošalje. – Dogovoreno – nasmešila se Stivi. – Ja ću da čuvam zamak. Pravac Rodeo. – Ne idem na Rodeo drajv – rekla je Kerol zvanično. – Hoću da potražim nove stolice za trpezariju. Mislim da je zrela za podmlađivanje. Kad bolje razmislim, i ja sam, ali sam prevelika kukavica da bih to uradila. Ne želim da se probudim i izgledam kao neko drugi. Trebalo mi je pedeset godina da se naviknem na ovo lice. Ne bih da ga se odreknem. – Ne treba ti to – uveravala ju je Stivi. – Hvala ti, ali videla sam tragove vremena u ogledalu. – Imam više bora od tebe – rekla je Stivi, i to je bilo tačno. Imala je nežnu irsku kožu koja, na njenu žalost, nije bila otporna kao koža njene poslodavke. Pet minuta kasnije, Kerol se odvezla svojim karavanom. Vozila je isti automobil već šest godina. Za razliku od ostalih holivudskih zvezda, nije imala potrebu da bude viđena u rols-rojsu ili bentliju. Dovoljan joj je bio i karavan. Od nakita je nosila samo dijamantske minđuše, i dok je Šon bio živ, jednostavnu zlatnu burmu, koju je letos konačno skinula. Sve osim toga smatrala je nepotrebnim i producenti su morali da pojzajmljuju nakit za nju kada je trebalo da se pojavi na premijeri. U privatnom životu, najekstravagantiji komad nakita koji je Kerol nosila bio je zlatan sat. Najblistavija stvar na njoj bila je ona sama. Vratila se nakon dva sata, dok je Stivi u kuhinji jela sendvič. Imala je svoju kancelariju, i žalila se samo na to što je previše blizu frižidera, koji je prečesto posećivala. Svake večeri je vežbala u teretani da bi istrošila ono što je pojela tog dana na poslu. – Zar si već završila knjigu? – upitala ju je Kerol kada je ušla. Bila je mnogo bolje raspoložena nego kada je odlazila. – Skoro. Ostalo mi je još poslednje poglavlje. Daj mi još pola sata, i biće gotovo. Kakve su stolice? – Nisu se uklapale sa stolom. Ne odgovaraju dimenzije. Možda ako uzmem i novi sto. – Smišljala je projekte, a obe su znale da mora da se
vrati poslu, ili da napiše knjigu. Lenjost joj nije pristajala. Celog života je radila, i sada kada Šona više nema, Kerol je morala nečim da se bavi. – Odlučila sam da prihvatim tvoj savet – rekla je i sela za kuhinjski sto naspram Stivi s ozbiljnim izrazom lica. – Koji savet? – Stivi više nije mogla da se seti šta je rekla. – Da otputujem. Moram da odem odavde. Poneću svoj kompjuter. Možda ću početi sve iz početka dok budem sedela u hotelskoj sobi. Ionako mi se ne sviđa ovo što sam do sada napisala. – Meni se sviđa. Prva dva poglavlja su dobra. Samo nadogradi to i nastavi. Kao da se penješ uz planinu. Ne spuštaj pogled i ne staj dok ne stigneš do vrha. – Bio je to dobar savet. – Možda. Videću. U svakom slučaju, moram da razbistrim misli – rekla je i uzdahnula. – Rezerviši mi kartu za Pariz za prekosutra. Ovde nemam nikakvih obaveza, a do Dana zahvalnosti ima još tri i po nedelje. Mogla bih da mrdnem dupe pre nego što se deca vrate kući za praznike. Sada je pravi trenutak. – Razmišljala je o tome na putu do kuće i odlučila. Osećala se mnogo bolje. Stivi je klimnula glavom i uzdržala se od daljih komentara. Bila je ubeđena da će joj prijati da ode, posebno na mesto koje voli. – Mislim da sam spremna da se vratim – rekla je Kerol tiho, zamišljena. – Uzmi mi sobu u Ricu. Šonu se nije svidelo, ali ja sam bila oduševljena. – Koliko želiš da ostaneš? – Ne znam. Rezerviši sobu na dve nedelje, da budem mirna. Mislila sam da mi Pariz posluži kao baza. Zaista želim da odem u Prag, a nikada nisam bila ni u Budimpešti. Želim malo da skitam i vidim kako ću se osećati. Slobodna sam kao ptica na grani, mogla bih to i da iskoristim. Možda će me novi prizori nadahnuti. Mogu da se vratim kad god poželim. Pri povratku ću svratiti u London na nekoliko dana da posetim Kloi. Ako to bude uoči Dana zahvalnosti, možda će poželeti da se vrati sa mnom. To bi moglo da bude zabavno. I Entoni će doći za Dan zahvalnosti, tako da u povratku neću morati da svraćam u Njujork. – Kud god je putovala trudila se da poseti decu, pod uslovom da su slobodni. Ali ovo putovanje je bilo njeno. Stivi joj se nasmešila, i nažvrljala kratke beleške s detaljima. – Biće zabavno u Parizu. Nisam bila tamo otkako si zatvorila kuću. To je bilo pre
petnaest godina. – Kerol je delovala pomalo postiđeno. Nije bila dovoljno jasna. – Ne bih da ispadnem nezahvalna. Obožavam da putujem s tobom. Ali ovo želim da uradim sama. Ne znam zašto, ali mislim da moram da proniknem u svoje misli. Ako te povedem, radije ću razgovarati s tobom nego da preispitujem sebe. Tragam za nečim, a nisam sigurna ni šta je to. Valjda tragam za samom sobom. – Bila je ubeđena da su odgovori vezani za njenu budućnost i za knjigu, zakopani u prošlosti. Sada je želela da se vrati i iskopa sve što je ikada ostavila za sobom i davno pokušala da zaboravi. Stivi je delovala iznenađeno, ali se nasmešila svojoj poslodavki. – U redu. Ali brinem se za tebe kada putuješ sama. – Kerol to nije radila često i Stivi se nije dopala ta ideja. – I ja brinem – priznala je Kerol – i užasno sam lenja. Razmazila si me. Ne volim da se petljam s nosačima i da sama naručujem čaj. Ali možda će mi prijati. Zar boravak u Ricu može da bude težak? – Godinama su joj stizale pretnje, ali ne i u skorije vreme. Prepoznavali su je u gotovo svakoj zemlji. Čak i da nisu, ona je lepa žena koja putuje sama. Šta ako se razboli? Kerol je često budila majčinski nagon u Stivi. Volela je da brine o njoj i da je štiti od stvarnog života. To je bilo njena životna misija i njen posao. – Ne treba mi telohranitelj. Biću dobro. Pa šta i ako me prepoznaju? Kao što je Ketrin Hepbern imala običaj da kaže, spustiću glavu i izbegavaću kontakt očima. – Obe su se i dalje čudile kad bi se setile koliko puta je to upalilo. Kada je Kerol izbegavala poglede na ulici, daleko ređe su je prepoznavali. Bio je to stari holivudski trik, mada nije baš uvek uspevao. Ali dovoljno često. – Mogu da dođem ako se predomisliš – ponudila se Stivi, a Kerol se osmehnula. Znala je da njena asistentkinja ne želi samo da putuje. Stivi se brinula za nju, što ju je raznežilo. Stivi je u svakom smislu bila savršena poslovna sekretarica, uvek se trudila da olakša Kerol život i da nasluti problem pre nego što on nastane. – Obećavam da ću se javiti ako upadnem u nevolju, ako budem usamljena, ili se osetim čudno – uveravala ju je Kerol. – Ko zna, možda ću se vratiti posle nekoliko dana. Nekako je zabavno samo otići, bez nekog
posebnog plana. Milion puta je putovala da bi promovisala filmove, ili na lokacije gde su se snimali. Retko je imala priliku da jednostavno otputuje kao sad, ali Stivi je mislila da je to dobra zamisao, iako nije bila svojstvena Kerol. – Uvek ću biti dostupna, ako poželiš da me pozoveš, čak i noću ili u teretani. I u svakom trenutku mogu da sednem u avion i da dođem – obećala je Stivi, iako se Kerol uvek trudila da je ne zove noću. Godinama su postojale jasne granice i obe su ih poštovale. Poštovala je Stivin privatni život, a kada je Kerol imala svoj, Stivi ga je poštovala. Zbog toga je njihov poslovni odnos s vremenom postajao sve bolji. – Pozvaću avio-kompaniju i Ric – rekla je Stivi, dok je dovršavala sendvič i stavljala tanjir u mašinu za sudove. Kerol je odavno svela kućnu poslugu na jednu ženu, koja je dolazila svakog jutra pet dana nedeljno. Sada kada nema Šona i dece, nije joj trebalo previše pomoći. Sama je petljala po frižideru i više nije morala da kuva. Volela je da vozi sama. Uživala je u normalnom životu lišenom bremena filmske zvezde. – Počeću da se pakujem – rekla je Kerol i izašla iz kuhinje. Završila je za dva sata. Ponela je veoma malo stvari. Nekoliko pantalona, nekoliko farmerki, jednu suknju, džempere, udobne cipele za šetnju i jedan par cipela s visokom potpeticom. Spakovala je jaknu i kabanicu i izvadila topao, vuneni kaput s kapuljačom koji će nositi u avionu. Najvažnija stvar koju je ponela bio je njen laptop. Osim toga, trebalo joj je vrlo malo stvari, a možda ni to neće koristiti, ako na putovanju ništa ne smisli. Samo što je zatvorila kofer, Stivi je ušla u spavaću sobu da joj saopšti da je sve rezervisano. Za dva dana poleće za Pariz, a u Ricu su joj obezbedili apartman s pogledom na Trg Vandom. Stivi je rekla da će je ona voziti na aerodrom. Kerol je bila spremna za odiseju u potrazi za samom sobom, u Parizu, ili kud god da ode. Ako odluči da poseti još neki grad, rezervisaće hotel kada stigne u Evropu. Kerol je sada bila uzbuđena zbog same pomisli na putovanje. Biće divno ponovo posetiti Pariz posle toliko godina. Želela je da prođe pored svoje stare kuće u blizini Ulice Žakob, na levoj obali, u čast svog nekadašnjeg dvoipogodišnjeg boravka u tom delu grada. Sada joj se činilo da je to bilo u nekom prošlom životu. Bila je mlađa nego
Stivi kada je napustila Pariz. Njen sin, Entoni, koji je tada imao jedanaest godina, bio je oduševljen što će se vratiti u Ameriku. Kloi je imala sedam godina i bila je tužna što napušta Pariz i prijatelje. Savršeno je govorila francuski. Imali su osam i četiri godine kada su otišli tamo, dok je Kerol snimala film u Parizu. Snimanje je trajalo osam meseci, a oni su ostali još dve godine. Tada je to delovalo kao dug vremenski period, posebno u njihovim mladim životima, pa čak i njoj. A sada se vraća, na neku vrstu hodočašća. Nije znala šta je tamo čeka, niti kako će se osećati. Ali bila je spremna. Nije mogla da dočeka da krene. Sada je shvatila da je to važan korak za pisanje knjige. Možda će je povratak osloboditi i otvoriti joj vrata koja su tako čvrsto zatvorena. Nije mogla da ih otvori na silu sedeći pred računarom na Bel eru. Možda će se tamo vrata sama širom otvoriti. To je ono čemu se nadala. Zbog samog saznanja da će otputovati u Pariz, te noći je uspela da piše. Satima je sedela za računarom pošto je Stivi otišla, i tu ju je Stivi zatekla kad je došla narednog jutra. Izdiktirala je neka pisma, platila račune, i obavila poslednje pripreme. Kada je sledećeg dana krenula na aerodrom, Kerol je bila spremna. Usput je raspoloženo ćaskala sa Stivi, prisećajući se poslednjih sitnica, poruke za baštovana, stvari koje će stići dok ona ne bude tu. – Šta da kažem deci ako budu zvali? – pitala je Stivi kad su stigle, vadeći Kerolinu torbi iz karavana. Nije imala mnogo prtljaga zato što je putovala sama. – Reci im samo da sam otišla – ležerno odvrati Kerol. – U Pariz? – Stivi je uvek bila diskretna, i ljudima je, čak i Kerolinoj deci, govorila samo ono što bi joj Kerol rekla da sme da kaže. – Naravno. Nije to nikakva tajna. Verovatno ću im se i sama javiti. Pozvaću Kloi pre nego što krenem u London. Prvo želim da smislim šta ću da uradim. – Volela je taj osećaj slobode, putovala je sama i spontano donosila odluke o sledećem odredištu. Takva spontanost i neposrednost nisu joj bili svojstveni. Izgledalo je kao božji dar. – Ne zaboravi da mi javiš šta radiš – prekorila ju je Stivi. – Brinem se za tebe. – Verovatno više nego njena deca, koja nisu uvek bila toliko brižna, ali su je volela. Stivi se ponekad prema njoj ponašala kao da joj je
majka. Poznavala je Kerolinu slabu stranu koju drugi nisu videli, ranjivu, onu koja je bolela. Ostalima, Kerol je delovala smireno i snažno, ali nije uvek bilo tako ispod površine. – Poslaću ti imejl kad stignem u Ric. Ne brini ako ti se ne javim posle toga. Ako odem u Prag ili Beč, ili negde drugde, verovatno ću ostaviti kompjuter u Parizu. Ne želim da se bakćem s gomilom imejlova dok budem tamo. Ponekad je zabavno pisati na običnom papiru. Možda će mi promena prijati. Zvaću te ako mi zatreba pomoć. – Bolje bi ti bilo. Lepo se provedi – rekla joj je Stivi kad je nosač uzeo torbu i čekirao je. Putovala je prvom klasom. Dobro ju je odmerio a onda se nasmešio kada ju je prepoznao. – O, dobar dan, gospođice Barber, kako ste? – Bio je ushićen što je sreo filmsku zvezdu. – Dobro, hvala na pitanju. – Uzvratila mu je osmehom. Krupne zelene oči ozarile su joj lice. – Idete u Pariz? – upitao je, potpuno očaran. Bila je lepa kao i na filmskom platnu i delovala je prijateljski, ljubazno i stvarno. – Idem. – Sada je osećala zadovoljstvo samim tim što je to izgovorila, kao da je Pariz samo na nju čekao. Dala mu je dobru napojnicu, a on ju je pozdravio dodirnuvši kapu, dok su dvojica nosača potrčala ka njoj i zatražila autogram. Potpisala se, još jednom mahnula Stivi, a zatim nestala iza terminala, u farmerkama, teškom tamnosivom kaputu, i s velikom putnom torbom u rukama. Plavu kosu je skupila u uredan rep, a kada je ušla stavila je i tamne naočare. Niko nije obratio pažnju na nju dok je prolazila. Bila je samo još jedna žena koja žuri ka kontrolnom punktu, na putu ka avionu. Putovala je Er Fransom. Ni nakon petnaest godina nije imala problema s francuskim jezikom. Imaće priliku da vežba u avionu. Avion je poleteo na vreme, i dok su leteli ka Parizu ona je čitala knjigu. Na pola puta je zaspala i, kao što je i tražila, probudili su je četrdeset minuta pre sletanja, što joj je ostavilo dovoljno vremena da opere zube, umije se, očešlja i popije šolju svog čaja od vanile. Sedela je na svom mestu i gledala kroz prozor dok su sletali. Bio je kišni novembarski dan u Parizu i srce joj je poskočilo čim ga je ugledala. Iz razloga u koje nije bila sasvim sigurna, krenula je na hodočašće kroz vreme, i čak i nakon svih ovih
godina, imala je osećaj da se vratila kući.
2. Apartman u Ricu bio je divan baš kao što se i nadala. Svuda samo svila i saten, u svetloplavim nijansama pomešanim s bojom starog zlata. Imala je dnevnu i spavaću sobu, i sto u stilu Luja XV gde je priključila svoj kompjuter. Poslala je Stivi imejl deset minuta po dolasku, dok je čekala na kroasane i čajnik s vrelom vodom. Lične zalihe čaja od vanile koje je ponela sa sobom potrajaće tri nedelje. To je bilo nepotrebno budući da čaj stiže iz Pariza, ali ovako neće morati da izlazi i kupuje ga. Stivi joj ga je dala dok se pakovala. U imejlu je pisalo da je stigla bezbedno, da je apartman prelep, i da je let prošao u najboljem redu. Rekla je da u Parizu pada kiša, ali da joj ne smeta. Pomenula je i da će isključiti računar i da joj neće pisati neko vreme, ako uopšte bude pisala. Ako bude imala nekih problema, pozvaće je na službeni telefon. Pomislila je da nakon toga pozove decu, ali je ipak odustala od te namere. Volela je da razgovara s njima, ali oni su sada imali svoj život, a ovo putovanje je pripadalo samo njoj. Morala je to sama da uradi. Još uvek nije želela da podeli detalje s njima. A znala je da će se začuditi što tako sama luta po Evropi. Sve je to delovalo pomalo tugaljivo, kao da nema ništa pametnije da radi, niti s kim da bude, što je bilo tačno, ali njoj je putovanje prijalo. I osećala je da je ključ za knjigu koju je pokušavala da napiše ovde, ili bar jedan od ključeva. Znala je i da bi se deca brinula za nju, kada bi znala da putuje sama. Ponekad su Stivi i deca bili svesniji njene slave nego ona sama. Kerol je volela da je ignoriše. Kroasani i čaj su stigli, doneo ih je livrejisani konobar. Stavio je srebrni poslužavnik na stočić na kojem su već stajali kolačići, bombonjera i korpa s voćem, kao i flaša šampanjca koju je poslao upravnik hotela. Bili su veoma pažljivi prema njoj. Oduvek je volela Ric. Ništa se nije promenilo. Bilo je lepše nego ikada. Stajala je kraj visokih francuskih prozora i posmatrala Trg Vandom na kiši. Avion je sleteo tog jutra u jedanaest sati. Prošla je pravo kroz carinsku kontrolu i stigla u hotel u pola jedan. Sada je već bilo jedan. Imala je čitavo popodne da skita i obilazi poznata mesta po kiši. I dalje nije znala kuda će posle Pariza, ali za sada je bila srećna.
Pomišljala je da nikuda neće ni otići, ostaće u Parizu i uživaće. Nema ničeg boljeg od ovoga. I dalje je mislila da je Pariz najlepše mesto na svetu. Raspakovala je ono malo stvari koje je ponela sa sobom i okačila ih u ormar. Okupala se u ogromnoj kadi, uživala u mekim ružičastim peškirima, a zatim obukla toplu odeću. U pola tri je prošla kroz hol s nešto evra u džepu. Ostavila je ključ na recepciji. Imao je težak mesingani privesak i bio je nezgrapan za nošenje, a nije volela da šeta s tašnom u rukama. Oduvek ju je smatrala nepotrebnim teretom. Gurnula je ruke u džepove, navukla kapuljaču, pognula glavu i nečujno prošla kroz kružna vrata, a čim je izašla, stavila je i tamne naočare. Do tada, kiša se već pretvorila u maglu koja joj je milovala lice dok je silazila niz glavno stepenište Rica prema Trgu Vandom. Niko nije obraćao pažnju na nju, niti ju je prepoznao. Bila je samo nepoznata žena u Parizu koja je izašla u šetnju, u pravcu Trga Konkord, odakle je planirala da se uputi ka levoj obali. Čekala ju je duga šetnja, ali ona je bila spremna. Prvi put nakon toliko godina, mogla je da radi šta joj se prohte u Parizu, da ide kud god poželi. Nije morala da sluša Šonovo gunđanje ili da zabavlja decu. Nije morala da udovoljava nikome osim sebi. Shvatila je da je dolazak ovamo bio prava odluka. Nije joj smetala čak ni hladnoća i slaba novembarska kiša. Imala je debeo kaput da je greje, a cipele s gumenim đonom štitile su joj noge od vlažnih ulica. Tada je pogledala u nebo, duboko udahnula i osmehnula se. Nema spektakularnijeg grada od Pariza, bez obzira na vreme. Oduvek je mislila da je tamošnje nebo najlepše na svetu. Sada, kada ga je posmatrala iznad krovova dok je šetala, izgledalo je kao svetlucavi sivi biser. Prošla je pored hotela Krijon i stigla na Trg Konkord, s fontanama, statuama i saobraćajnom bukom. Dugo je stajala tu, upijajući dušu grada, a zatim peške krenula ka levoj obali, s rukama duboko zavučenim u džepove. Bilo joj je drago što je torbu ostavila u sobi. Samo bi joj smetala. Ovako se osećala slobodnije. Trebalo joj je samo malo novca da plati taksi na povratku, ako odluta predaleko i bude isuviše umorna da se vrati peške. Kerol je volela da luta Parizom. Oduvek je bilo tako, čak i dok su deca bila mala. Vodila ih je po čitavom gradu, do svih spomenika i muzeja, da se igraju u Bulonjskoj šumi, Tiljerijama, Bagatelu i Luksemburškom parku. Negovala je uspomenu na godine provedene ovde, iako je Kloi mnogo toga
zaboravila, a Entoni bio presrećan što se vraća kući. Nedostajali su mu bejzbol, hamburgeri, milkšejkovi, američka televizija i američki fudbal. Konačno, bilo je teško ubediti ga da je uzbudljivije živeti u Parizu. Za njega nije, iako su oboje naučili francuski, kao i ona. Entoni je još uvek pomalo govorio francuski, Kloi nimalo, a Kerol je bilo drago što je u avionu otkrila da se i dalje dosta dobro snalazi. Sada jedva da je imala priliku da ga govori. Usredsredila se na jezik dok su živeli ovde, i govorila ga je tečno. Više nije tako, ali i dalje je govorila prilično dobro, ako se izuzme le i la gde Amerikanci najčešće greše. Svakome kome to nije maternji jezik bilo je teško da savršeno ovlada njime. Ali dok su živeli tamo, bila je veoma blizu savršenstvu, što je zadivilo njene francuske prijatelje. Prešla je na levu obalu preko mosta Aleksandra III, u pravcu Palate invalida, a zatim je krenula ka kejevima; pored starih antikvarnica kojih se i dalje sećala. Pošla je niz Ulicu de Sen Per, i nastavila ka Ulici Žakob. Vratila se ovamo kao golub pismonoša i skrenula u uličicu gde se nalazila njihova kuća. Prvih osam meseci boravka u Parizu, živeli su u stanu koji je studio iznajmio za njih. Bio je premali i skučen za nju, dvoje dece, asistentkinju, dadilju, i konačno su nakratko prešli u hotel. Decu je upisala u američku školu, i pošto je snimanje završeno, a ona odlučila da se nastani u Parizu, pronašla je tu kuću u neposrednoj blizini Ulice Žakob. Bila je pravi mali dragulj, imala je dvorište i prelep vrt u zadnjem delu. Kuća je bila dovoljno velika i beskrajno ljupka. Dečje sobe i dadiljina prostorija nalazile su se na poslednjem spratu, imale su oeil de beuf 1 prozore i mansardu. Njena soba na spratu niže bila je dostojna Marije Antoanete, imala je ogromnu, visoku tavanicu, visoke francuske prozore koji su gledali na vrt, pod iz osamnaestog veka i boiseries,2 kao i sasvim ispravan ružičasti kamin. Pored spavaće sobe nalazili su se njena kancelarija i garderoba, kao i ogromna kada gde se s Kloi kupala u peni, ili se opuštala u samoći. U prizemlju su se nalazile prostrana dnevna soba, trpezarija i kuhinja, kao i izlaz u vrt, gde su ručavali u proleće i leto. Bila je to prava bombonica od kuće, izgrađena u osamnaestom veku za neku kurtizanu. Nikada nije saznala celu priču, ali pretpostavljala je da je veoma romantična. Kakvom se i njoj činila. Lako je pronašla kuću i ušla u dvorište, pošto je kapija bila otvorena.
Stajala je posmatrajući prozore svoje stare spavaće sobe i pitala se ko li sada tamo živi, jesu li srećni, da li je to dobar dom za njih, da li su im se tu ostvarili snovi. Ona je tu bila veoma srećna dve godine, a na kraju i veoma tužna. Teška srca je napustila Pariz. I sada je, pri samoj pomisli na to vreme, osetila isti onaj teret. Kao da je otvorila vrata koja su bila zapečaćena poslednjih petnaest godina i prisetila se mirisa, zvukova i osećanja, uzbuđenja što je tu sa svojom decom, što otkriva nove stvari, gradi novi život, a zatim se konačno vraća u Ameriku. Bila je to teška odluka u sumornim vremenima. I dalje se ponekad pitala da li je ispravno odlučila, da li bi sve bilo drugačije da su ostali. Ali dok je tako stajala, nekako je osećala da je uradila pravu stvar, za decu, ako ništa drugo. Možda čak i za sebe samu. Bilo je teško razlučiti čak i nakon petnaest godina. Shvatila je da je došla upravo zbog ovoga. Da ponovo razmisli o svemu, da se uveri da nije pogrešila. Jednom kada to bude znala, u svojoj duši, imaće neke odgovore koji su joj potrebni za knjigu. Putovala je unazad uz mapu svog života, pre nego što je i shvatila šta se desilo. Čak i ako je knjiga plod mašte, prvo je morala da otkrije istinu, da bi mogla da je pretvori u priču. Znala je i da je predugo izbegavala te odgovore, ali sada se osetila ohrabrenom. Polako je, pognute glave, izašla iz dvorišta, i naletela na čoveka koji je nailazio kroz kapiju. Zapanjio se kad ju je video, a ona mu se izvinila na francuskom. Klimnuo je glavom i produžio. Kerol je nakon toga tumarala po levoj obali, posmatrajući antikvarnice. Svratila je u pekaru gde je obično vodila decu i kupila macarons,3 koje je usput jela iz kesice. Taj kraj je u njoj budio razna sećanja koja su je preplavila kao plima, ali nije joj bilo nelagodno. Setila se mnogo čega i najednom je osetila potrebu da se vrati u hotel i piše. Sada je znala u kom pravcu knjiga treba da se razvija i odakle da počne. Želela je da preradi početak i dok je razmišljala o tome zaustavila je taksi. Hodala je već skoro tri sata i već je pao mrak. Dala je vozaču adresu hotela Ric. Krenuli su ka desnoj obali, dok je ona sedela na zadnjem sedištu taksija i razmišljala o svojoj staroj kući, i o stvarima koje je tog popodneva videla dok je šetala. Prvi put je posle
mnogo vremena lutala po Parizu i dozvolila sebi da razmišlja o tome. Bilo je drugačije kada je došla ovamo sa Šonom, ili kada ju je ophrvala tuga dok je sa Stivi zatvarala kuću. Mrzela je što mora da je se odrekne ali nije imalo nikakvog smisla zadržati je. Los Anđeles je bio predaleko, snimala je film za filmom i nije imala više nijedan razlog da se vrati u Pariz. To poglavlje je za nju bilo završeno. I tako je prodala kuću godinu dana nakon odlaska. Doputovala je na dva dana, rekla Stivi šta da uradi, a zatim se vratila u Los Anđeles. Tada se nije zadržavala ali sada nije imala ništa osim vremena. A ni uspomene je više nisu plašile. Nakon petnaest godina, bile su isuviše daleko da bi mogle da joj nanesu bol. Ili je možda sada bila spremna. Pošto je izgubila Šona, može da se suoči i sa ostalim gubicima u svom životu. Šon ju je tome naučio. Utonula je u misli dok su se vozili kroz tunel nadomak Luvra, gde su uleteli u saobraćajnu gužvu. Nije marila. Kerol nikuda nije žurila. Bila je umorna od puta, vremenske razlike i ove duge šetnje. Planirala je da večera ranije u svojoj sobi i da radi na knjizi do odlaska u krevet. Razmišljala je o knjizi dok su se polako probijali kroz tunel, a onda se i zaglavili. Bio je saobraćajni špic, i sve je vrvelo od automobila. U to doba dana u Parizu je uvek vladao saobrćajni metež. Pogledala je ka kolima pored taksija i ugledala dva mladića na prednjim sedištima kako se smeju i trube automobilu ispred sebe. Iz tog automobila provirio je još jedan mladić i mahnuo im. Ludo su se zabavljali i neobuzdano se smejali nečemu, što je nasmejalo čak i Kerol. Izgledali su kao Marokanci ili severnoafrikanci, imali su lepu tamnu put boje bele kafe, a na zadnjem sedištu njihovog automobila sedeo je dečak od sedamnaestak godina koji nije učestvovao u njihovoj zabavi. Delovao je nervozno i nesrećno zbog nečega, i jedan dug trenutak, njegov pogled se susreo s Kerolinim. Izgledao je gotovo uplašeno i bilo joj ga je žao. U njenoj traci i dalje je vladao zastoj, ali kola u susednoj konačno su se pokrenula. Mladići na prednjim sedištima i dalje su se smejali i dok su se udaljavali, dečak sa zadnjeg sedišta je iskočio iz automobila i počeo da beži. Kerol ga je kao obuzeta posmatrala kako trči nazad kroz tunel i nestaje i baš kad se izgubio iz vida, čula je brundanje kamiona koji se zaustavio negde ispred njih. Sledećeg trena videla je da su se oba automobila s veselim momcima pretvorila u vatrene lopte, dok je
čitavim tunelom odjekivala serija eksplozija, a vatreni zid pohrlio je ka njima. Razum joj je govorio da izađe iz kola i beži, ali čim je pomislila na to, vrata taksija su se naglo otvorila i osetila je kako leti preko automobila, kao da su joj naprasno izrasla krila. Svuda unaokolo videla se samo vatra, njen taksi je nestao, potonuo u zaborav kao i ostali automobili u blizini. Imala je osećaj da sanja, gledala je automobile i ljude kako nestaju ispod nje, drugi su leteli kao i ona, a onda je utonula u potpunu tamu.
3. Ulica ispred tunela nadomak Luvra satima je bila zakrčena vatrogasnim kolima. Pozvane su i jedinice za suzbijanje nereda, koje su došle pod punom ratnom opremom, imali su štitove i šlemove i nosili su mitraljeze. Ulica je zatvorena. Stigla su ambulantna kola, hitna pomoć, i čitava vojska bolničara. Policija je kontrolisala posmatrače i pešake, dok je bombaški odred tragao za neeksplodiranim bombama. U samom tunelu zavladao je pravi pakao dok su automobili i dalje eksplodirali zahvaćeni vatrom i bilo je gotovo nemoguće izvući ljude. Razbacana tela zakrčila su tunel, preživeli su ječali, a oni koji su mogli da hodaju, trče ili puze izlazili su, većina s kosom ili odećom u plamenu. Kada je televizijska ekipa stigla da snimi mesto nesreće i intervjuiše preživele, zatekla je pravi košmar. Većina nastradalih bila je u šoku. Nijedna teroristička grupa još nije bila preuzela odgovornost ali na osnovu svega što su preživeli iz tunela opisali, bilo je jasno da je u pitanju bomba, možda čak i više njih. Prošla je ponoć kada su vatrogasci i policija saopštili reporterima da veruju da su izvukli sve preživele. Bilo je još tela zarobljenih u automobilima ili među olupinama i krhotinama, ali trebalo im je još nekoliko sati da ugase požare i da ih izvuku. Dva vatrogasca nastradala su u plamenu dok su pokušavali da spasu ljude kada je eksplodiralo još automobila, a nekoliko spasilaca i bolničara koji su pokušavali da pomognu unesrećima ili da ih zbrinu na licu mesta, ugušilo se isparenjima. Žene, deca, muškarci, svi su umirali. Prizor je bio neverovatan, mnogi su izvučeni živi ali bez svesti. Žrtve su prevozili u sve četiri bolnice gde je angažovano dodatno medicinsko osoblje. Dva centra za opekotine već su bila prepuna i oni sa slabijim opekotinama slati su u specijalne ustanove na obodima Pariza. Spasioci su se besprekorno organizovali, kao što je to rekao jedan televizijski spiker i učinjeno je sve što se moglo s obzirom na prirodu napada. Pretpostavili su da je reč o teroristima, a bombe su razorile čak i delove zida tunela. Pri pogledu na gust crni dim koji je kuljao iz tunela i na požar koji je unutra buktao, bilo je teško poverovati da je iko preživeo. Na kraju, Kerol je završila u malom udubljenju u zidu tunela, što ju je,
pukim slučajem, zaštitilo od razbuktalog požara. Bila je među prvima na koje su vatrogasci naišli kada su ušli u tunel. Imala je duboku ranu na obrazu, slomljenu ruku, opekotine po rukama i tešku povredu glave. Kada su je izneli na kolicima i predali lekarima i bolničarima hitne pomoći, bila je u komi. Brzo su joj sanirali rane, intubirali je da bi mogla da diše, i poslali je u bolnicu Piti-Salpetrijer, gde su smeštali najteže slučajeve. Njene opekotine bile su daleko bezopasnije od većine drugih koje su videli. Ali povreda glave je bila opasna po život. Bila je u teškoj komi. Proverili su ima li kakvih dokumenata, i nisu pronašli ništa. Nije imala ništa u džepovima, čak ni novac. Ali džepovi su joj se možda ispraznili od siline vazdušnog udara. Ako je imala torbu, izgubila ju je kada je izletela iz kola. Bila je neidentifikovano lice, NN žrtva terorističkog napada u Parizu. Nije imala ništa na osnovu čega bi je identifikovali, čak ni ključ hotelske sobe u Ricu. Pasoš joj je ostao na hotelskoj recepciji. Mesto nesreće napustila je kolima hitne pomoći, u kritičnom stanju, s još jednom onesvešćenom žrtvom koja je iz tunela izašla naga, s opekotinama trećeg stepena po celom telu. Bolničari su zbrinuli oba pacijenta, ali nisu se nadali da će stići živi do bolnice. Žrtva s opekotinama preminula je u ambulantnim kolima. Kerol je i dalje bila živa kada su je povezli u urgentni centar. Tim je bio u pripravnosti, čekali su da stigne prvi nastradali. Prvih dvoje kola hitne pomoći stigla su s mrtvim telima. Načelnica urgentnog centra izgledala je smrknuto dok je pregledala Kerol. Posekotina na obrazu je bila ozbiljna, opekotine po rukama bile su drugog stepena, a rana na licu delovala je beznačajno u odnosu na ostale povrede. Pozvali su ortopeda da joj namesti ruku, ali prvo su morali da joj saniraju povredu glave. Hitno je morala na skener ali srce joj je stalo pre nego što su počeli da je snimaju. Kardiolozi su se grozničavo trudili i pokrenuli joj srce, da bi joj nakon toga dramatično opao krvni pritisak. Oko nje je radilo jedanaestoro ljudi, dok su pristizale druge žrtve, ali u tom trenutku Kerol je bila među najtežim slučajevima. Pregledao ju je neurohirurg i konačno su mogli da obave skeniranje. Lekar je odlučio da sačeka s operacijom, nije bila dovoljno stabilna da je podnese. Očistili su joj opekotine, namestili ruku, a pošto je prestala samostalno da diše stavili su je na aparate. Bilo je jutro kada se situacija u urgentnom centru smirila a
neurohirurg je ponovo pregledao. Najviše ih je brinuo otok na mozgu, a bilo je teško proceniti koliko jako je udarila u zid ili pločnik tunela, ili kakve će to posledici ostaviti ako preživi. Još uvek nije želeo da je operiše, i načelnica urgentnog centra složila se s njim. Radije bi izbegli operaciju kako joj ne bi pogoršali stanje. Kerolin život je visio o koncu. – Da li joj je tu neko iz porodice? – upitao je doktor smrknutog lica. Pretpostavljao je da će želeti da se pobrinu za poslednju pričest. Većina porodica je to želela. – Nema porodice. Nismo uspeli da je identifikujemo – objasnila je načelnica urgentnog centra a on je klimnuo glavom. Te noći je bilo nekoliko neidentifikovanih pacijenata u bolnici. Pre ili kasnije, potražiće ih rođaci ili prijatelji, i saznaće se njihov identitet. To u ovom trenutku nije bilo važno. Bez obzira na identitet, dobijali su najbolju negu koju je grad mogao da ponudi. Bili su tela raznesena bombama. Doktor je te noći već video troje dece kako umiru, nekoliko minuta po dolasku, sve troje s tako teškim opekotinama da ih je bilo nemoguće prepoznati. Teroristi su izvršili kukavički napad. Hirurg je rekao da će obići Kerol za sat vremena. Smestili su je na odeljenje za reanimaciju, gde je ceo tim očajnički pokušavao da je održi u životu i da stabilizuje njeno stanje. Bukvalno je lebdela između života i smrti. Činilo se da je preživela samo zato što je odbačena u nišu tunela gde je bila zaštićena od plamena. U suprotnom, izgorela bi živa kao mnogi drugi. Neurohirurg je u podne otišao da odspava na kolicima u ostavi. Primili su četrdeset dva pacijenta nastradala u bombaškom napadu u tunelu. Sve u svemu, u policijskom izveštaju navedeno je devedeset osmoro povređenih, i do tog trenutka prebrojali su sedamdest jednu žrtvu, a u tunelu ih je bilo još. Bila je to duga i ružna noć. Kada se vratio četiri sata kasnije, doktor se iznenadio što je još uvek živa. Stanje je bilo nepromenjeno, respirator je i dalje disao umesto nje, ali je novo skeniranje pokazalo da se otok na mozgu nije povećao, što je bila izuzetno dobra vest. Činilo se da se najteža povreda nalazi u moždanom stablu. Pretrpela je difuznu aksonalnu povredu, uz manja oštećenja nastala usled jakog potresa mozga. Još uvek je bilo nemoguće proceniti kakve će biti dugoročne posledice. Oštećen joj je i veliki mozak, što bi moglo da
ugrozi muskulaturu i memoriju. Posekotina na obrazu joj je zašivena, i dok ju je posmatrao, neurohirurg se obratio kolegi koju je oregledao, primetivši da je privlačna žena. Znao je da je nikada do tada nije video, ali njeno lice mu je bilo odnekud poznato. Pretpostavio je da ima četrdeset, najviše četrdeset pet godina. Bio je iznenađen što je niko nije potražio. Još uvek je bilo rano. Ako živi sama, možda će proći dani pre nego što bilo ko shvati da je nestala. Ali ljudi ne ostaju zauvek neidentifikovani. Sutradan je bila subota i timovi u urgentnom centru nastavili su da rade bez prestanka. Uspeli su da prebace neke pacijente na druga odeljenja u bolnici, a nekoliko ih je prevezeno ambulantnim kolima do specijalizovanih centara za opekotine. Kerol je i dalje ostala na spisku njihovih najteže povređenih pacijenata, zajedno s mnogima iz ostalih pariskih bolnica. U nedelju joj se stanje pogoršalo, dobila je groznicu, što se i očekivalo. Njeno telo je bilo u stanju šoka a ona se i dalje borila za život. Groznica je trajala do utorka kada je konačno popustila. Otok na mozgu se blago smanjio i nastavili su pažljivo da prate stanje. Ipak, nije bila ništa bliže buđenju iz kome nego kada je stigla u bolnicu. Rana na obrazu je zarastala ali će ostaviti ožiljak. Najveću brigu i dalje im je zadavao mozak. Držali su je pod sedativima, zbog respiratora, ali i bez lekova bi bila u dubokoj komi. Nisu mogli da procene dugotrajne posledice koje će povrede ostaviti na njen mozak, niti su znali da li će preživeti. I dalje se nije smelo ni pomisliti da se izvukla. Daleko od toga. U sredu i četvrtak nije bilo nikakvih promena, život joj je i dalje visio o koncu. U petak, čitavih nedelju dana otkako je primljena u bolnicu, novi rezultati skeniranja bili su nešto bolji, što je ohrabrivalo lekare. Načelnica urgentnog centra je prokomentarisala da je ona ostala jedini neidentifikovani pacijent. Svi ostali, bilo da je reč o živima ili mrtvima, do tada su identifikovani. Istog tog dana, sobarica koja je spremala njenu sobu obavestila je glavnu sobaricu Rica da Kerol cele nedelje nije spavala u svom apartmanu. Tu su joj bili torba i odeća, ali krevet nije korišćen. Bilo je očigledno da se prijavila u hotel i potom nestala. Glavnoj sobarici to nije bilo nimalo čudno, pošto su gosti ponekad radili neobične stvari, na primer, iznajmili bi sobu ili
apartman da bi održavali tajnu ljubavnu vezu i dolazili bi samo povremeno, retko, ili gotovo nikad, ukoliko bi im se plan izjalovio. Bilo joj je čudno samo to što je Kerolina torba ostala u sobi. Bilo je očigledno da ništa nije taknuto otkako se prijavila. Reda radi, prijavila je slučaj recepciji. Zabeležili su taj podatak, ali soba je bila rezervisana na dve nedelje a imali su i kreditnu karticu kao garanciju. Trebalo bi da se zabrinu tek nakon isteka rezervacije. Znali su ko je ona i možda nije ni planirala da koristi sobu, već je samo želela da joj bude na raspolaganju iz nepoznatih razloga. Filmske zvezde se čudno ponašaju. Možda je odsela negde drugde. Nije bilo razloga da je povežu s terorističkim napadom u tunelu. Na recepciji su ipak zabeležili komentar na njenom računu (gost nije koristio sobu otkako se prijavio). Taj podatak, naravno, nije bio namenjen novinarima, niti bilo kome drugom. Bili su iskusni. Njen nestanak, ako je uopšte reč o nestanku, možda je bio povezan s njenim ljubavnim životom što zahteva diskreciju koja je za njih svetinja. Kao i svi otmeni hoteli, krili su brojne tajne, a klijenti su im bili zahvalni za to. Sledećeg ponedeljka Džejson Voterman je pozvao Stivi. On je bio Kerolin prvi muž i otac njene dece. Bili su u dobrim odnosima, ali nisu često razgovarali. Rekao je Stivi da već nedelju dana pokušava da dobije Kerol na mobilni ali nije dobio nikakav odgovor na poruke koje je ostavio. Nije prošao ništa bolje ni kada ju je tokom vikenda pozvao na kućni broj. – Otputovala je – objasnila je Stivi. Srela ga je nekoliko puta i uvek je bio ljubazan prema njoj. Znala je da su on i Kerol u dobrim odnosima zbog dece. Razvedeni su već osamnaest godina mada Stivi nije znala detalje. To je bila jedna od retkih stvari koje joj Kerol nije pominjala. Znala je samo da su se razveli dok je Kerol snimala film u Parizu pre osamnaest godina i da je ona ostala tamo još dve godine s decom. – Ponela je mobilni ali nije dostupna dok je u inostranstvu. Otišla je pre skoro dve nedelje. Očekujem da će se uskoro javiti. – Ni Stivi nije razgovarala s njom još od onog jutra kada je Kerol stigla u Pariz, pre deset dana, ali Kerol ju je upozorila da neće biti dostupna. Stivi je pretpostavljala da tumara unaokolo ili piše pa ne želi da je uznemiravaju. Nije ni pomislila da joj dosađuje i čekala je da Kerol stupi u kontakt s njom kada bude spremna.
– Znaš li gde je? – Zvučao je zabrinuto. – Ne baš. Krenula je od Pariza, ali htela je da poseti još neka mesta. – Zanimalo ga je da li je našla novu ljubav, ali nije želeo da pita. – Da li je sve u redu? – Stivi se najednom setila dece. Kerol bi želela da je obaveste ako im se nešto desilo. – Jeste, nije ništa važno. Pokušavam da se organizujem za Božić. Znam da planiraju da provedu Dan zahvalnosti s njom, ali nisam bio siguran kakav je plan za Božić. Razgovarao sam s Entonijem i s Kloi, ali ni oni nisu sigurni. Ponudili su mi kuću na Svetom Bartolomeju za Novu godinu, ali nisam želeo da im poremetim planove. – Posebno sada, otkako je Šon umro, praznici s decom značili su joj više nego ikad. Džejson je uvek imao razumevanja. Stivi je znala da je imao još jedan kratak brak i još dvoje dece, koja su živela u Hongkongu s majkom kao i da su sad u pubertetu. Kerol je pomenula da ih Džejson ne viđa često, samo nekoliko puta godišnje. Bio je mnogo privrženiji Kerol i njihovoj deci. – Reći ću joj da ti se javi čim je budem čula. Verujem da će to biti uskoro. Očekujem da se javi svakog dana. – Nadam se da nije bila u Parizu kad je eksplodirala ona bomba. Bilo je strašno. – Ta vest je odjeknula i u Americi, ekstremna fundamentalistička grupa konačno je preuzela odgovornost za napad, što je izazvalo proteste i u arapskim zemljama koje ni po koju cenu nisu želele da budu povezane s izvršiocima napada. – Bilo je užasno. Gledala sam na vestima. U početku sam se brinula ali tog dana je tek bila stigla. Sigurna sam da se udobno smestila u hotel nakon leta i da nije bila ni blizu svega toga. – Dugi letovi obično bi je izmorili i kada bi stigla često bi ostala u sobi i prespavala dan. – Da li si pokušala da joj pošalješ imejl? – pitao je Džejson. – Isključila je računar. Zaista je samo želela da bude sama. – Stivi je zvučala opušteno. – Gde je odsela? – upitao je zabrinuto. To je uznemirilo Stivi. Razmišljala je o tome, ali je rekla sebi da nema razloga za brigu. Bila je ubeđena da je Kerol dobro, ali Džejsonova zabrinutost bila je zarazna. – U Ricu – rekla je Stivi kratko. – Pozvaću je i ostaviću poruku.
– Možda putuje tako da može proći još nekoliko dana dok ne dobiješ odgovor. Još uvek nisam previše zabrinuta. – Neće škoditi da joj ostavim poruku. Uostalom, moram da znam šta da radim za kuću, izgubiću je. A ne želim da prihvatim ako deca neće da pođu sa mnom. Moglo bi da im bude zabavno. – Preneću joj ako mi se bude javila – uveravala ga je Stivi. – Pokušaću da je dobijem u Ricu. Hvala. – Onda je prekinuo vezu a Stivi je ostala da sedi za stolom u kancelariji, zamišljena. Činilo se potpuno neverovatnim da se nešto dogodilo Kerol i Stivi je odlučila da ne brine. Koliki su izgledi da je doživela teroristički napad? Otprilike jedan u sto miliona. Stivi je prestala da misli o tome i nastavila da radi, da sakuplja informacije o nekom projektu zaštite prava žena za Kerol. Dok je Kerol odsutna, Stivi može da nadoknadi zaostatak. Istraživala je za govor koji je Kerol planirala da održi u Ujedinjenim nacijama. Čim je spustila slušalicu, Džejson je pozvao pariski Ric i zatražio Kerolinu sobu. Stavili su ga na čekanje dok su je zvali da najave poziv. Uvek su proveravali sve njene pozive, gde god da odsedne. Onda su mu reklio da Kerol nije u sobi i uputili ga na recepciju što ga je začudilo. Recepcioner ga je zamolio da sačeka a zatim se javio zamenik upravnika s britanskim akcentom i zamolio Džejsona da se predstavi. Razgovor je postajao sve čudniji i to mu se nimalo nije dopadalo. – Ja sam Džejson Voterman, bivši muž gospođice Barber i stalni gost u Ricu. Nešto nije u redu? – Osetio je mučninu u stomaku, a nije bio siguran zašto. – Da li je gospođica Barber dobro? – Siguran sam da jeste, gospodine. Ovo je krajnje neuobičajeno ali glavna sobarica je ostavila napomenu u vezi s njenom sobom. Takve stvari se dešavaju. Možda putuje, ili je zapravo odsela negde drugde. Ali nije koristila svoju sobu otkako se prijavila. U normalnim okolnostima, ne bih to ni pominjao ali sobarica je zvučala zabrinuto. Navodno, sve njene stvari su tamo, kao i njena tašna, a pasoš je na stolu. Već skoro dve nedelje nema nikakvih naznaka da je neko boravio u sobi. – Govorio je prigušenim glasom kao da otkriva neku tajnu. – Sranje – izletelo je Džejsonu. – Da li ju je iko video? – Koliko ja znam, nije, gospodine. Želite li da pozovemo nekoga? – Ovo
je bilo krajnje neobično. U hotelima kao što je Ric nisu otkrivali ljudima koji zovu da gost koga traže nije koristio svoju sobu dve nedelje. Džejson je znao da su i oni zabrinuti. – Želim – Džejson je odgovorio. – Ovo će vam verovatno zazvučati čudno, ali ako biste mogli, proverite u policiji ili u bolnicama gde su smeštene žrtve napada u tunelu, da li imaju neidentifikovanih žrtava, živih ili mrtvih. – Bilo mu je mučno da prizna ali iznenada se zabrinuo za nju. Još uvek ju je voleo, uvek ju je voleo, ona je majka njegove dece i dobri su prijatelji. Samo se nadao da joj se ništa strašno nije desilo. Međutim, ako nije u pitanju napad u tunelu, nije mogao ni da pretpostavi šta joj se dogodilo. Stivi je verovatno znala više od njega ali nije želela da otkriva tajne. Možda je otišla da se nađe s nekim tipom u Parizu, ili negde u Evropi. Na kraju krajeva, posle Šonove smrti ponovo je bila slobodna. Ali zašto onda nije koristila svoju sobu, ili bar ponela pasoš i tašnu? Takve stvari se ne dešavaju, govorio je sam sebi. Ali postoje i izuzeci. Nadao se da je na sigurnom, s novim ljubavnikom, a ne u bolnici, ili nešto još gore. – Da li biste proverili? – zamolio je zamenika upravnika, koji je smesta obećao da će to i uraditi. – Da li biste bili toliko ljubazni da mi ostavite vaš broj telefona, gospodine? – Džejson ga je ostavio. U Njujorku je bio jedan sat a u Parizu sedam uveče. Nije očekivao da će mu se javiti do sutra. Prekinuo je vezu, pomalo nervozan, i seo za sto. Dugo je zurio u telefon i razmišljao o njoj. Nakon samo dvadeset minuta sekretarica mu je rekla da ima poziv iz hotela Ric u Parizu. Bio je to onaj isti prigušeni britanski glas od ranije. – Da? Jeste li otkrili nešto? – napeto je upitao Džejson. – Mislim da jesam, gospodine, ali možda nije reč o njoj. Jedna žrtva bombaškog napada odvedena je u bolnicu Piti Salpetrijer. Plavuša, stara otprilike četrdeset, četrdeset pet godina. Nije identifikovana i niko je nije tražio. – To je zvučalo kao da je Kerol izgubljeni prtljag i Džejsonov glas se pretvorio u graktanje kada je progovorio. – Da li je živa? – Užasavao se odgovora. – Nalazi se na odeljenju intenzivne nege, u kritičnom je stanju, ima povredu glave. Ona je jedina preostala neidentifikovana žrtva bombaškog napada. Slomljena joj je i ruka i ima opekotine drugog stepena. – Džejsonu
je pozlilo dok je slušao. – U komi je, zato nisu ni mogli da je identifikuju. Nemamo razloga da verujemo da je to gospođica Barber, gospodine. Verujem da bi je čak i u Francuskoj neko prepoznao, s obzirom na to da je poznata širom sveta. Ova žena je verovatno Francuskinja. – Ne mora da znači. Možda ima opekotine po licu. Ili možda jednostavno nisu očekivali da je vide tamo. Ili možda to nije ona. Molim boga da nije. – Džejson je bio na ivici suza. – I ja – tiho je rekao zamenik upravnika. – Šta želite da učinim, gospodine? Da li da pošaljem nekoga iz hotela da proveri? – Doći ću ja. Mogu da stignem na let u šest sati. To znači da ću u Parizu biti oko sedam ujutru, a u bolnici oko pola devet. Možete li da mi rezervišete sobu? – Mozak mu je radio trista na sat. Kad bi samo mogao da stigne ranije, ali znao je da je to prvi let. Često je išao u Pariz i uvek je putovao tim letom. – Pobrinuću se za to, gospodine. Iskreno se nadam da to nije gospođica Barber. – Hvala vam. Videćemo se sutra. – Džejson je seo za svoj sto, potpuno ošamućen. Nemoguće. Nemoguće da joj se to desilo. Nije mogao da podnese ni samu pomisao na to. Nije znao šta da radi, pa je ponovo telefonirao Stivi u Los Anđeles i rekao joj šta je čuo od zamenika upravnika u Ricu. – O, bože! Molim te, bože da to nije Kerol – rekla je Stivi prigušenim glasom. – Iskreno se nadam da nije. Otići ću da se uverim lično. Ako ti se javi, zovi me. I nemoj ništa da pominješ deci ako budu zvala. Reći ću Entoniju da idem u Čikago ili u Boston ili tako nešto. Ne želim ništa da im govorim dok ne budemo sigurni – rekao joj je Džejson strogo. – Idem i ja – rekla je Stivi, potpuno izbezumljena. Poslednje mesto gde je sada želela da bude bio je Los Anđeles. S druge strane, ako je Kerol dobro, pomisliće da su svi poludeli, ako se Džejson i ona pojave kada se bude vratila u Ric iz Budimpešte, Beča, ili gde god da je bila. Verovatno je dobro i putuje nekuda po Evropi, zabavlja se i ne pomišljajući da brinu za nju. – Zašto ne bi sačekala da vidimo šta ću ja otkriti. Čovek iz hotela je u
pravu, možda to nije ona. Verovatno bi je prepoznali da jeste. – Ne znam. Izgleda prilično obično bez šminke i otmene frizure. A verovatno ne očekuju da se američka filmska zvezda pojavi u pariskom urgentnom centru. Možda im to nije palo na pamet. – Stivi se pitala i da li joj je izgorelo lice što bi objasnilo pretpostavku da je nisu prepoznali. – Nemoguće da su toliko glupi, pobogu. Ona je jedna od najpoznatijih glumica na planeti, čak i u Francuskoj – brecnuo se Džejson. – Pretpostavljam da si u pravu – rekla je Stivi nepoverljivo. Ipak, ni Džejson nije bio siguran, inače ne bi odlučio da se zaputi u Pariz. Samo su pokušavali da ohrabre jedno drugo, bez mnogo uspeha. – Neću stići do deset uveče po tvom vremenu – rekao je Džejson Stivi – i verovatno neću saznati ništa još nekoliko sati. Otići ću u bolnicu pravo s aerodroma kako bih je što pre video. Do tada će kod tebe već biti ponoć. – Svakako me pozovi. Biću budna, a ako zaspim, mobilni telefon će mi biti pri ruci. – Dala mu je broj telefona, on ga je zapisao i obećao da će je zvati kad stigne u bolnicu u Parizu. Nakon toga, rekao je svojoj sekretarici da mu otkaže sve obaveze za popodne i za naredni dan. Rekao joj je šta planira ali ju je upozorio da ništa ne pominje njegovoj deci. Zvanična verzija je bila da je morao da ode na hitan sastanak u Čikago. Posle pet minuta napustio je kancelariju i zaustavio taksi. U svoj stan na Aper ist sajdu stigao je dvadeset minuta kasnije i ubacio garderobu u kofer. Bilo je dva sata i morao je da krene iz grada u tri da bi stigao na let u šest. Narednih sat vremena bili su pravo mučenje dok je čekao vreme za polazak. Bilo je još gore kada je stigao na aerodrom. Sve je izgledalo nekako nestvarno. Pošao je da vidi ženu u komi u pariskoj bolnici i molio se bogu da to nije njegova bivša supruga. Razvedeni su već osamnaest godina a poslednjih četrnaest godina je svestan da je napravio najveću grešku u životu kada ju je napustio. Napustio ju je zbog dvadesetjednogodišnje ruske manekenke, za koju se ispostavilo da je najkoristoljubivija devojka na planeti. U to vreme bio je ludo zaljubljen u nju. Kerol je bila na vrhuncu karijere i snimala je dva-tri filma godišnje. On je bio čudo od deteta na Volstritu, ali njegov uspeh nije mogao da se meri s njenim. Osvojila je dva Oskara zaredom, dve godine pre nego što će je napustiti, i to ga je dotuklo. Bila je dobra žena, ali kasnije je shvatio da je
njegov ego bio preosetljiv da bi preživeo takvu konkurenciju. Morao je da oseti da je i sam velika zverka, a u senci Kerolinog uspeha, to nije bilo moguće. I tako se zaljubio u Nataliju koja ga je naizgled obožavala da bi ga zatim opelješila i napustila zbog nekog drugog. Ruska manekenka je najgore što ih je zadesilo, posebno njega. Bila je zapanjujuće lepa i zatrudnela je nekoliko nedelja nakon što su započeli vezu. Zbog nje je napustio Kerol i oženio se Natalijom čim je dobio razvod. Naredne godine rodila je još jedno dete, a onda ga napustila zbog čoveka koji je imao mnogo više novca nego Džejson. Od tada se još dvaput udavala i sada je živela u Hongkongu gde se udala za jednog od najuticajniji finansijera u svetu. Džejson jedva da je i poznavao svoje dve ćerke. Bile su lepe kao i njihova majka i bili su praktično neznanci, mada ih je posećivao dva puta godišnje. Natalija im nije dozvoljavala da ga posete u Americi, a njujorški sud nije imao nikakvu nadležnost u Hongkongu. Bila je prava veštica i gadno ga je opelješila kada su se razvodili, godinu dana nakon što su se Kerol i deca vratili iz Pariza u Los Anđeles. Iako je, dok su bili u braku, Kerol živela s njim u Njujorku, ipak je odlučila da ode u Los Anđeles. Tamo je radila, i to je izgledalo kao novi početak nakon Pariza. Kada je Natalija otišla, pokušao je da se pomiri s Kerol. Ali bilo je prekasno. Tada više nije želela ni da čuje za njega. Imao je četrdeset jednu godinu kada se zaljubio u Nataliju i prolazio je kroz nekakvu suludu krizu srednjih godina. S četrdeset pet, kada je shvatio kakvu je grešku napravio, i kakvu pometnju je uneo u svoj i Kerolin život, bilo je isuviše kasno. Rekla mu je da ne želi da ima bilo šta s njim. Trebalo joj je nekoliko godina da ga preboli i ponovo su se sprijateljili tek kada se udala za Šona. Konačno je bila srećna. Džejson se više nikada nije ženio. S pedeset pet, bio je uspešan i sam, a Kerol je smatrao jednim od najboljih prijatelja. Nikada neće zaboraviti izraz na njenom licu kada joj je saopštio da je napušta, pre osamnaest godina. Izgledala je kao da je pucao u nju. Od tada je hiljadu puta ponovo preživeo taj trenutak i znao je da nikada neće oprostiti sebi. Sve što je sada želeo bilo je da otkrije da je živa i zdrava i da ne leži u nekoj bolnici u Parizu. Kada se te večeri ukrcao u avion, znao je da je voli više nego ikad. U toku leta molio se za nju, što nije radio još otkako je bio dečak. Bio je spreman da se nagodi s Bogom,
samo da žena u pariskoj bolnici ne bude Kerol. A ako je to ipak ona, da preživi. Džejson je probdeo čitav let i razmišljao je o njoj. Prisećao se Entonijevog i Kloinog rođenja... dana kada ju je upoznao... njene lepote u dvadeset drugoj godini i njene lepote sada, dvadeset osam godina kasnije. Zajedno su proveli deset divnih godina, dok on nije sve pokvario s Natalijom. Nije mogao ni da zamisli kako se Kerol tada osećala. Snimala je važan film u Parizu kada je on doputovao i saopštio joj. Bio je to isti ovaj let kao i večeras, tada je imao zadatak, da okonča njihov brak kako bi mogao da se oženi Natalijom. Sada se molio za njen život. Bio je ispijen i nervozan kada je avion sleteo po jakoj kiši na aerodrom Šarl de Gol u Parizu, nekoliko minuta pre sedam sati ujutru po pariskom vremenu. Stigli su nekoliko minuta ranije. Kada su sleteli u rukama je držao pasoš. Više nije mogao da izdrži neizvesnost. Želeo je samo što pre da stigne u bolnicu i svojim očima vidi neidentifikovanu žrtvu bombaškog napada.
4. Džejson u Pariz nije poneo ništa osim akten-tašne i male putne torbe. Nadao se da će mu posao odvući pažnju u avionu, ali nije ni takao aktentašnu jer nije mogao da se usredsredi na papire. Te noći je razmišljao samo o svojoj bivšoj ženi. Avion je sleteo u Pariz u 6.51 po lokalnom vremenu, i parkirao se na udaljenoj pisti. Putnici su se po pljusku stepenicama spustili do autobusa koji ih je čekao a zatim se gegali i teturali ka terminalu, dok je Džejson nestrpljivo stajao s očajničkom željom da što pre stigne do grada. Pošto je imao samo ručni prtljag, u taksiju je bio već u pola osam i zamolio je vozača, na lošem francuskom, da ga odveze u bolnicu Piti Salpetrijer, gde se nalazila neidentifikovana žena. Znao je da je to u Bulevaru de l’opital, u trinaestom arondismanu, a sve je to i zapisao da ne bi došlo do neke zabune. Dodao je komad papira vozaču, koji je klimnuo glavom i rekao: – Dobro. Razume – s jakim francuskim akcentom. Njegov engleski nije bio ništa bolji, a ni lošiji od Džejsonovog francuskog. Vožnja do bolnice je potrajala gotovo čitav sat, a Džejson je sve vreme strepeo na zadnjem sedištu, govoreći sebi da žena koju će videti verovatno nije Kerol i da će završiti na doručku u Ricu gde će je sresti kada se bude vratila. Znao je koliko je ona sada nezavisna. Oduvek je bila takva, ali otkako je Šon umro još više se osamostalila. Znao je da često putuje po svetu na konferencije o pravima žena i da je obišla nekoliko misija s grupama iz Ujedinjenih nacija. Ipak, nije znao šta ju je dovelo u Francusku. Šta god da je u pitanju, nadao se da je nije odvelo ni blizu tunela u trenutku terorističkog napada. Uz malo sreće, ispostaviće se da je bila negde drugde. Ali ako je tako, zašto su njena tašna i pasoš na stolu u Ricu? Zašto je izašla bez dokumenata? Ako joj se nešto dogodilo, niko ne zna ko je ona. Znao je koliko Kerol ceni anonimnost i mogućnost da slobodno luta unaokolo bez straha da će je obožavaoci prepoznati. U Parizu joj je bilo lakše, ali ne mnogo. Kerol Barber je poznata širom sveta i jedino to mu je davalo nadu da žena u bolnici Piti Salpetrijer nije ona. Kako je moguće da nisu prepoznali to lice? To je nezamislivo osim ako zbog nečega nije
postala neprepoznatljiva. Hiljade užasavajućih misli vrzmale su mu se po glavi kada se taksi konačno zaustavio pred bolnicom. Džejson je platio vožnju, ostavio dobru napojnicu i izašao. Njegov izgled je govorio o njegovom položaju uglednog američkog poslovnog čoveka. Nosio je tamnosivo englesko odelo, tamnoplavi kaput od kašmira i izuzetno skup zlatni sat. I u pedeset devetoj je i dalje bio privlačan. – Merci! – doviknuo mu je taksista kroz prozor, mahnuvši mu, zadovoljan dobrom napojnicom. – Bonne chance! – Poželeo mu je sreću. Izraz lica Džejsona Votermana govorio je da mu je sreća i te kako potrebna. Ljudi obično ne odlaze u bolnicu pravo s aerodroma, posebno ne u ovu, osim ako se nije desilo nešto loše. Vozač je to shvatio. Džejsonove oči i izmučeno lice rekli su mu ostalo. Izgledao je kao da mu treba brijanje, tuširanje i odmor. Ali ne još. Džejson je ušao u bolnicu s torbom u rukama, nadajući se da neko dovoljno dobro razume engleski da bi mu pomogao. Zamenik upravnika u Ricu dao mu je ime načelnice urgentnog odeljenja i Džejson je zastao da porazgovara s mladom ženom na prijavnici i pružio joj je list papira s načelnicinim imenom. Brzo je odgovorila na francuskom pa joj je dao do znanja da francuski nit razume, niti govori. Pokazala je na lift iza sebe i podigla tri prsta rekavši: – Troisičme čtage. – Treći sprat. – Réanimation – dodala je. Nije mu prijalo da to čuje. Bila je to francuska reč za odeljenje intenzivne nege. Zahvalio joj se i prišao liftu krupnim, brzim koracima. Želeo je da završi s ovim. Bio je vrlo napet, osećao je kako mu srce mahnito tuče. U liftu nije bilo nikoga i kada je izašao na trećem spratu, osvrnuo se, potpuno izgubljen. Znak je ukazivao na Réanimation. Krenuo je ka natpisu, prisećajući se da je devojka iz prizemlja upotrebila tu reč i završio na prijavnici odeljenja na kojem je medicinsko osoblje jurilo unaokolo dok su beživotni pacijenti ležali u boksevima. Čulo se zujanje i brujanje aparata, zvučni signali dopirali su iz monitora, ljudi su ječali a nakon dugog leta, od mirisa bolnice mu se prevrtao želudac. – Da li neko govori engleski? – upitao je strogim glasom a žena kojoj se obratio tupo ga je pogledala. – Anglais. Parlez-vous anglais? – Ingliš... trenutak... – Govorila je mešavinom engleskog i francuskog i otišla da pozove nekoga. Pojavila se doktorka u belom mantilu, u bolničkoj
pidžami s kapom za tuširanje i stetoskopom oko vrata. Bila je Džejsonovih godina i dobro je govorila engleski, što je bilo pravo olakšanje. Odjednom se uplašio da ga niko neće razumeti ili još gore, da on neće razumeti njih. – Mogu li da vam pomognem? – upitala ga je razgovetno. Tražio je načelnicu odeljenja urgentnog centra i pomenuta doktorka je rekla da ona nije tu, ali se zato ponudila da pomogne. Džejson je objasnio zašto je došao i zaboravio da doda bivša ispred reči žena. Pažljivo ga je odmerila. Bio je dobro obučen i delovao je ugledno. I bio je veoma zabrinut. Plašeći se da izgleda pomalo sluđeno, objasnio je da je upravo doleteo iz Njujorka. Činilo se da razume. Objasnio je da je njegova žena nestala iz hotela i da se plaši da je možda ona njihova neidentifikovana pacijentkinja. – Kada? – Nisam siguran. Bio sam u Njujorku. Stigla je na dan terorističkog napada na tunel. Od tada je niko nije video i nije se vraćala u hotel. – To je skoro dve nedelje – rekla je kao da se pita zašto mu je trebalo toliko dugo da shvati da mu je žena nestala. Bilo je prekasno da objašnjava da su razvedeni pošto ju je nazvao svojom suprugom, a možda je tako bilo i bolje. Nije bio siguran kakva prava imaju bivši supružnici, verovatno nikakva, kao ni bilo gde drugde. – Trebalo je da otputuje i možda to nije ona. Nadam se da nije. Došao sam da vidim. – Činilo se da odobrava i klimnula je glavom, a zatim rekla nešto sestri na prijavnici koja je pokazala ka sobi sa zatvorenim vratima. Doktorka je zamolila Džejsona da pođe za njom, što je on i učinio. Otvorila je vrata sobe ali nije mogao da vidi pacijentkinju koja je ležala u krevetu. Bila je okružena aparatima a pored nje su stajale dve sestre koje su mu zaklanjale pogled. Čuo je šištanje respiratora i zujanje aparata. Kad ga je doktorka uvela, učinilo mu se da je soba prepuna aparata. Najednom se osetio kao uljez, kao medicinski voajer. Uskoro će videti nekoga koga možda uopšte ne poznaje. Ali morao je da je vidi. Morao je da se uveri da to nije Kerol. Dugovao je to njoj, njihovoj deci, čak iako je sve izgledalo kao ludost. I bilo je, čak i njemu, ličilo je na paranoju ili možda na osećaj krivice. Koračao je iza doktorke i video nepokretnu ispruženu figuru, s respiratorom u ustima, flasterom na nosu i zabačenom glavom . Bila je
potpuno mirna a lice joj je bilo mrtvački bledo. Zavoj na glavi delovao je ogromno, imala je još jedan na obrazu, kao i gips na ruci i bilo mu je teško da je vidi iz tog ugla. Približio se još jedan korak da bolje pogleda a zatim zadržao dah dok su mu se oči ispunile suzama. Bila je to Kerol. Njegova najgora noćna mora se obistinila. Prišao joj je sasvim blizu i dotakao pomodrele prste koji su virili ispod gipsa. Nije se pomerila. Bila je u nekom drugom svetu, daleko od njih, i izgledala je kao da se nikada neće vratiti. Suze su mu se slivale niz obraze dok je stajao i posmatrao je. Dogodilo se ono najgore. Ona je neidentifikovana žrtva bombaškog napada na tunel. Žena koju je nekada voleo i koju još uvek voli borila se za život u Parizu, bila je tu sama, skoro dve nedelje, a niko od njih nije mogao ni da zamisli šta joj se desilo. Džejson je delovao slomljeno kada se okrenuo ka doktorki. – Ona je – prošaputao je, a sestre su zurile u njega. Svima je bilo jasno da ju je prepoznao. – Žao mi je – rekla je doktorka nežno i pokazala mu da pođe za njom. – To je vaša žena? – upitala je, mada joj više nije trebala nikakva potvrda. Njegove suze su govorile sve. Bio je skrhan od bola. – Nismo imali načina da je identifikujemo – objasnila je doktorka. – Nije imala dokumenta, ništa. Ništa nije imala kod sebe. – Znam. Ostavila je tašnu i pasoš u hotelu. Ima običaj da to uradi, da izađe bez tašne. – Uvek je to radila. Strpala bi deset dolara u džep i izašla. Radila je to godinama još dok su živeli u Njujorku, iako joj je on stalno govorio da ponese lična dokumenta. Ovoga puta desilo se najgore, i niko nije znao ko je ona, u šta on nikako nije mogao da poveruje. – Ona je glumica, veoma poznata filmska zvezda – rekao je, mada to sada nije bilo važno. Bila je žena s teškom povredom glave na odeljenju intenzivne nege, ništa više. Doktorku je zainteresovalo ono što je rekao. – Ona je glumica? – Bila je zapanjena. – Kerol Barber – rekao je, svestan kakvu će reakciju to izazvati. Doktorka se zaprepastila. – Kerol Barber? Nismo znali. – Bila je vidno očarana. – Bilo bi lepo da novinari ne saznaju za ovo. Moja deca ništa ne znaju. Ne želim da čuju od njih. Voleo bih lično da im saopštim.
– Naravno – rekla je doktorka, shvativši šta ih čeka. Lečenje će se nastaviti kao i ranije, ali sada, kada se sazna da je to ona, opsedaće ih novinari. To će im umnogome otežati rad. Bilo je mnogo lakše dok je bila nepoznata žena, žrtva napada. Činjenica da je na njihovom odeljenju intezivne nege jedna od najvećih američkih filmskih zvezda pretvoriće im život u pakao. – Biće veoma teško odbraniti se od novinara kada saznaju – rekla je zabrinuto. – Možda bismo mogli da iskoristimo njeno venčano prezime. – Voterman – odgovorio je. – Kerol Voterman. – Nekada davno to je bilo istina. Nikada nije uzela Šonovo prezime, Klark. Mogli su i to da iskoriste i shvatio je da bi njoj to možda bilo draže. Ali zar je to sada važno? Važno je samo da preživi. – Da li je ona... da li je... hoće li biti dobro? – Nije mogao da upita da li će umreti. Izgledalo je da su mali izgledi da preživi. Njemu je Kerol izgledala strašno, gotovo kao da je mrtva. – Ne znamo. To je veoma teško predvideti kada su u pitanju povrede glave. Bolje je nego što je bilo i rezultati skeniranja glave su dobri. Otok splašnjava. Ali ne možemo da kažemo kakve će biti posledice dok se ne probudi. Ako se ovako nastavi, uskoro ćemo je skinuti s respiratora. Tada će morati da diše sama i da se probudi iz kome. Do tada ne možemo da znamo kolika su oštećenja niti kakve će biti dugotrajne posledice. Moraće sve da uči iznova, ali otom potom. Još smo daleko od toga. Život joj je i dalje ugrožen. Postoji rizik od infekcije i komplikacija a mogao bi ponovo da se pojavi otok. Pretrpela je težak udarac u glavu. Srećom, nema velike opekotine, a i ruka će zarasti. Najviše brinemo za glavu. – Nije mogao ni da zamisli kako da saopšti deci, ali morali su da znaju. Kloi mora da dođe iz Londona a Entoni iz Njujorka. Imaju pravo da vide majku i znao je da će želeti da budu uz nju. A šta ako umre? Nije mogao da podnese ni samu pomisao na to i opet je pogledao u doktorku. – Treba li da je prebacimo nekud? Može li da se učini još nešto? Doktorka je izgledala uvređeno. – Učinili smo sve što se može učiniti, čak i pre nego što smo saznali ko je ona. Nama to ništa ne znači. Sada moramo da čekamo. Vreme će pokazati svoje, ako preživi. – Želela je da ga podseti da joj je život još uvek u opasnosti. Zaslužio je toliko.
– Da li je operisana? Doktorka je ponovo odmahnula glavom. – Nije. Odlučili smo da je bolje da ne opterećujemo dodatno organizam, a otok se sam povukao. Pristupili smo oprezno i smatram da je to najbolje za nju. – Džejson je s olakšanjem klimnuo glavom. Bar nisu dirali mozak. To mu je davalo nadu da će jednoga dana ponovo biti ona stara. To je najviše čemu mogu da se nadaju, u suprotnom, suočiće se s tim kad dođe vreme, kao što bi to uradili i da umre. Pomisao na to ga je užasavala. – Šta sada planirate da uradite? – upitao je, spreman za akciju. Nije mu bilo svojstveno da samo sedi i čeka. – Čekaćemo. Ništa drugo ne možemo da uradimo. Narednih dana ćemo znati više. – Klimnuo je glavom i osvrnuo se oko sebe da osmotri sumorno bolničko okruženje. Čuo je za Američku bolnicu u Parizu i pitao se da li bi mogli da je prebace tamo, ali zamenik upravnika hotela već mu je rekao da je ovo najbolje mesto za nju. Imaju izvanredan urgentni centar i Kerol će primiti najbolju medicinsku negu u slučaju da je zaista onako ozbiljno kako izgleda. – Idem u hotel da javim deci. Vratiću se posle podne. Ako se bilo šta desi, možete me naći u Ricu. – Dao joj je i svoj međunarodni broj mobilnog koji su zapisali na Kerolin karton zajedno s njegovim imenom. Sada je imala ime iako nije zaista bilo njeno. Kerol Voterman. Imala je muža i decu. Ali imala je i čuveni identitet za koji će se saznati. Doktorka je rekla da će obavestiti samo načelnicu odeljenja o Kerolinom identitetu, ali oboje su znali da je samo pitanje vremena kada će novinari saznati. U takvim slučajevima uvek saznaju. Bilo je pravo čudo što je do sada niko nije prepoznao. Ali ako neko progovori, novinari će nagrnuti u rojevima i život će im se pretvoriti u pakao. – Potrudićemo se da sačuvamo tajnu – uveravala ga je. – I ja. Vratiću se danas popodne... i... hvala vam... za sve što ste do sada učinili. – Održali su je u životu. I to je nešto. Nije mogao ni da zamisli kako bi bilo da je morao da ode u parisku mrtvačnicu i identifikuje telo. Na osnovu svega što mu je doktorka rekla, zaključio je da je to zamalo izbegao. Ipak je imala sreće. – Mogu li ponovo da je vidim? – upitao je i ovoga puta je sam ušao u sobu. Sestre su i dalje bile tu ali su se sklonile u
stranu da bi mogao da priđe krevetu. Stajao je iznad nje i ovoga puta joj je dodirnuo obraz. Cevčice iz respiratora prekrivale su joj lice, video je zavoj na njenom obrazu i pitao se kolika je povreda. Blage opekotine već su zarastale a ruka joj je bila prekrivena melemom. – Volim te, Kerol – prošaputao je. – Bićeš ti dobro. Volim te. Kloi i Entoni te vole. Moraš što pre da se probudiš. – S kreveta nisu dopirali znaci života i sestre su diskretno skrenule pogled. Bilo im je teško da gledaju, bilo je toliko patnje u njegovim očima. Potom se sagnuo da je poljubi u obraz i osetio poznatu mekoću njenog lica. Čak i nakon svih ovih godina, to se nije promenilo. Kosa joj je bila rasuta na krevetu ispod zavoja. Neka sestra ju je očešljala i primetila kako je divna, kao nežnožuta svila. Kada ju je ugledao u njemu su se uzburkala samo najlepša sećanja. Loša su bila zaboravljena, tako je već neko vreme. Bar kada je on u pitanju. Kerol i on nikada nisu pominjali prošlost. Razgovarali su jedino o deci, ili o onome što im se trenutno događa. Bio je veoma dobar prema njoj kada je Šon umro, bilo mu je žao. Ona je to teško podnela. Udala se za čoveka koji je pet godina mlađi od nje, a mlad je i umro. Džejson je došao na sahranu i bio je velika podrška njoj i deci. A evo je sada, bori se za život, dve godina nakon Šonove smrti. Život je čudan i ponekad veoma okrutan. Ali živa je. Ima šansu. To je najbolja vest koju je mogao da prenese njihovoj deci. Užasavao se onoga što treba da im kaže. – Vratiću se kasnije – šapnuo joj je kad ju je ponovo poljubio, a respirator je ritmično disao umesto nje. – Volim te, Kerol. Oporavićeš se ti – rekao je s odlučnim izrazom lica, a zatim izašao iz sobe, trudeći se da ne zaplače. Morao je da bude jak, za nju, i za Entonija i Kloi. Bez obzira na to kako se oseća. Izašao je iz bolnice i po pljusku odšetao do obližnje železničke stanice Austerlic. Bio je mokar do gole kože kada je pronašao taksi i vozaču dao adresu hotela Ric. Izgledao je sumorno kao što se i osećao, kao da je ostario sto godina za jedan dan. Nije zaslužila ono što joj se desilo. Niko nije. Kerol ponajmanje. Bila je dobra žena, dobra osoba, divna majka, i dobra supruga dvojici muškaraca. Jedan ju je napustio zbog kurvice a drugi je umro. A sada se i sama bori za život nakon terorističkog napada. Da se usudio, razbesneo bi se na Boga, ali nije. Sada mu je Njegova pomoć bila potrebnija više nego ikada i dok su se vozili ka Trgu Vandom u prvom
arondismanu, preklinjao je Boga da mu pomogne dok bude saopštavao deci. Nije mogao ni da zamisli kako im izgovara te reči. Zatim se setio da mora da obavi još jedan poziv. Uzeo je mobilni i pozvao Los Anđeles. Kod Stivi je bila skoro ponoć, ali obećao je da će se javiti čim bude nešto saznao. Stivi se javila posle prvog zvona. Bila je budna i čekala je njegov poziv. Trajalo je predugo, po njenom mišljenju, osim ako avion nije kasnio. Do sada bi već trebalo da se javi ako to nije Kerol. Poslednjih sat vremena je umirala od brige i glas joj je zadrhtao kada se javila. – Ona je – rekao je, a da se nije ni predstavio. Znala je. – O bože... kako je? – Istog trenutka suze su joj potekle niz obraze. – Nije dobro. Na respiratoru je, ali je živa. U komi je zbog povrede glave. Nisu je operisali, ali primila je strašan udarac. I dalje je u opasnosti i još uvek ne znaju kakve će biti posledice. – Bio je direktan. Prema deci će biti nežniji, ali Stivi je imala prava da zna sve i ništa drugo je ne bi zadovoljilo. – Dođavola! Dolazim prvim avionom. – Ipak, očekivao ju je desetočasovni let, ako vremenski uslovi budu povoljni. A protiv nje je bilo i devet sati vremenske razlike. Stići će tek narednog dana. – Da li si javio deci? – Nisam još. Idem ka hotelu. Ne možeš ništa da učiniš. Ne znam ima li uopšte smisla da dolaziš. – Sada joj nije trebala asistentkinja, a možda joj nikada više neće ni trebati. Ali Stivi joj je bila i prijateljica. Već godinama je deo porodice i njegova deca su je volela, kao i ona njih. – Niko ne može ništa da učini – rekao je drhtavim glasom. – Ne bih podnela da budem bilo gde drugde – rekla mu je kratko. – Ni ja. – Ostavio joj je adresu bolnice i rekao da će se videti sutra u Parizu. – Obezbediću ti sobu u Ricu. – Mogu da odsednem u Kerolinoj sobi – Stivi je bila praktična. Nema svrhe da se plaća još jedna. – Osim ako nećeš ti – rekla je oprezno. Nije htela da se nameće. – Rezervisao sam sebi posebnu sobu, a uzeću i jednu za decu. Pokušaću da ih smestim blizu Keroline da bismo bili što bliže jedni drugima. Pred nama je težak period. Ako se povrati, oporavak će potrajati. Ne mogu ni da zamislim šta će biti ako se ne oporavi. – Bio je iznenađen
kada je shvatio da bi želeo da ona preživi, čak i ako povreda glave ostavi teške posledice. Nakon svega što su preživeli ne bi mu smetalo ni da bude kao biljka, nije želeo da ona umre, zbog sebe ali i zbog dece. Voleće je bez obzira na njeno stanje, a znao je da se i Stivi tako oseća. – Videćemo se sutra. Srećan put – rekao je, iscrpljen, i prekinuo vezu. Iako je kod nje bilo tri sata ujutru, odmah je pozvao svoju sekretaricu i rekao joj da ništa ne kaže njegovom sinu ali da otkaže sve planirane sastanke i obaveze. – Neću se vraćati neko vreme. – Izvinio joj se što je zove usred noći, ali ona je rekla da joj ne smeta. – Znači ipak je to gospođica Barber? – upitala je sekretarica zabrinuto. Obožavala je Kerol u svakom smislu, i kao osobu i kao glumicu. Kerol je preko telefona uvek bila ljubazna prema njoj. – Jeste – rekao je sumornim glasom. – Pozvaću Entonija za nekoliko sati. Do tada nemoj da stupaš u kontakt s njim. Suočićemo se s ozbiljnim problemima kada novinari saznaju za ovo. Prijavio sam je u bolnicu pod svojim prezimenom, ali to neće potrajati. Pre ili kasnije, sve će se saznati, a ti znaš šta to znači. – Žao mi je, gospodine Voterman – rekla je sekretarica sa suzama u očima. Ljudi širom sveta tugovaće zbog Kerol i moliće se za nju. Možda će to pomoći. – Javite mi ako mogu bilo šta da učinim za vas. – Hvala ti – rekao je i prekinuo vezu kada su stigli do Rica. Potražio je zamenika upravnika s kojim je razgovarao na recepciji. Nosio je hotelsku uniformu i dočekao Džejsona s ozbiljnim izrazom lica. – Nadam se da imate dobre vesti – rekao je oprezno, ali bilo mu je jasno da nije tako. Videlo se po Džejsonovom licu. – Nemam, to je ona. Moramo da pazimo da se ne sazna – rekao je i gurnuo mu dvesta evra u ruku. S obzirom na okolnosti, to nije bilo neophodno, ali nije ni škodilo. – Shvatam – rekao je zamenik upravnika. Potom je obećao Džejsonu da će mu dati trokrevetni apartman naspram Kerolinog. Džejson mu je saopštio da sutra stiže Stivi i da će odsesti u Kerolinom apartmanu. Džejson je pratio zamenika na sprat. Nije imao hrabrosti da vidi Kerolinu sobu, niti dokaze da je nedavno bila puna života. Sada mu se
činilo kao da je mrtva. Ušao je za zamenikom u svoj apartman i sručio se na stolicu. – Mogu li nešto da vam donesem, gospodine? – odmahnuo je glavom i mladi Englez se tiho povukao dok je Džejson očajno gledao u telefon na stolu. Mogao je još malo da odlaže ali za nekoliko sati će morati da pozove Entonija i Kloi. Moraju da znaju. Kerol možda neće poživeti dok oni ne stignu. Morao je što pre da im javi. Nije želeo da zove Kloi dok se Entoni ne probudi u Njujorku. Čekao je do sedam ujutru po njujorškom vremenu. Do tada se istuširao i šetao po sobi. Nije mogao da jede. U jedan ujutru po pariskom vremenu, olovnih nogu, prišao je stolu i prvo telefonirao sinu. Entoni je bio budan i spremao se da krene u kancelariju na jutarnju sastanak. Uhvatio ga je tačno na vreme. – Kako je u Čikagu, tata? – Entoni je zvučao kao mladić pun života. Bio je sjajno dete i Džejsonu je bilo drago što rade zajedno. Bio je vredan, pametan i dobar. Umnogome je ličio na Kerol ali je posedovao očev istančan smisao za finansije. Brzo je učio i jednoga dana će postati veliki ulagač rizičnog kapitala. – Ne znam kako je u Čikagu – bio je iskren Džejson. – Ja sam u Parizu i nije naročito dobro. – Šta radiš tamo? – Entoni nije znao ništa o tome i iznenadio se. Nije znao čak ni da je njegova majka otputovala. Odlučila je da ode odmah nakon njihovog poslednjeg razgovora, tako da nije bio upućen. Poslednjih jedanaest dana bio je prezauzet da bi je pozvao, što njemu nije bilo svojstveno. Ali znao je da će ona razumeti. Planirao je da joj telefonira tog dana. – Entoni... – Nije znao odakle da počne i bolno je uzdahnuo. – Dogodila se nesreća. Tvoja majka je ovde. Odmah je pomislio na najgore. – Da li je dobro? – Ne, nije. Pre dve nedelje ovde je eksplodirala bomba u nekom tunelu. Do pre nekoliko sati nisam znao da je ona jedna od žrtava napada. Do sada je niko nije identifikovao. Doputovao sam prošle noći da proverim. Nestala je iz Rica istog dana kad se to desilo. – O bože. – Entoni je zvučao kao da se zgrada upravo sručila na njega. – Jel’ mnogo loše?
– Prilično. Ima povredu glave i u komi je. – Hoće li se oporaviti? – Entoni se borio da ne zaplače i osetio se kao da ima četiri godine kada je postavio to pitanje. – Nadamo se. Dosad je izdržala, ali još se nije sasvim izvukla. Priključena je na respirator. – Nije želeo da se njihov sin šokira kada je ugleda. Isuviše je potresno videti je u tom stanju. – Dođavola, tata... kako je to moglo da se desi? – Džejson je čuo sina kako plače. Obojica su plakali. – Zla kob. Bila je na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Tokom čitavog leta sam se molio da to nije ona. Ne mogu da verujem da je nisu prepoznali. – Da li joj je lice uništeno? – Ako nije, čudilo ga je što postoji neko ko nije prepoznao njegovu majku. – Ne baš. Ima posekotinu i malu opekotinu na jednom obrazu. Ništa što jedan dobar plastični hirurg ne bi mogao da sredi. Problem je povreda glave. Preostaje nam samo da čekamo. – Stižem. Da li si javio Kloi? – Prvo sam pozvao tebe. Sada ću da joj javim. Imaš let u šest sati s Kenedija, ako nađeš slobodno mesto. Stići ćeš ovamo sutra ujutru po pariskom vremenu. – Ukrcaću se u taj avion. – Taj dan će biti pravo mučenje za njega dok bude čekao let. – Odmah ću da se spakujem i krenuću iz kancelarije. Vidimo se sutra, tata... i, tata... – Glas mu je ponovo zadrhtao. – Volim te... i reci mami da i nju volim. – Tada su već prestali da kriju suze. – Već sam joj rekao. Sutra ćeš joj i sam reći. Sada smo joj potrebni. Pred njom je teška borba... Volim i ja tebe – rekao je Džejson i završili su razgovor. Nisu više mogli da govore. Mogući ishod bio je isuviše potresan za obojicu. Zatim je pozvao Kloi, što je bilo hiljadu puta gore. Briznula je u plač i uspaničila se čim joj je rekao. Dobra vest je to što je ona mogla da stigne za sat vremena. Kada je konačno prestala da plače rekla je da će sesti u prvi avion. Sada je samo želela da vidi svoju mamu. U pet popodne Džejson je sačekao ćerku na aerodromu. Jecala je i bacila mu se u naručje čim se pojavila i zajedno su otišli u bolnicu. Kloi je
stajala i stezala oca za ruku dok je gledala majku i plakala. Oboje su bili uznemireni ali bar su imali jedno drugo. U devet uveče, pošto su ponovo razgovarali s lekarom, vratili su se u hotel. Nije bilo nikakvih promena, ali Kerol se i dalje držala. I to je nešto. Kloi je satima plakala kada su stigli u hotel. Džejson ju je konačno smestio u krevet i zaspala je. On je prišao mini baru i nasuo sebi skoč. Sedeo je i pio u tišini, razmišljajući o Kerol i o njihovoj deci. Ovo je nešto najgore što ih je do sada zadesilo i samo se nadao da će Kerol preživeti. Te noći je potpuno obučen zaspao na svom krevetu i probudio se u šest ujutru. Istuširao se, obrijao i obukao i mirno je sedeo u dnevnoj sobi apartmana kada se Kloi probudila i izašla da ga potraži sva naduvena u licu. Znao je da se oseća još gore nego što izgleda. I dalje nije mogla da veruje šta se desilo njenoj majci. Sačekali su Entonijev avion u sedam sati, uzeli njegovu torbu i vratili se u hotel na doručak. Entoni je izgledao sumorno i iscrpljeno u farmerkama i debelom džemperu. Trebalo je da se obrije ali nije ga bilo briga. Ostali su u sobi dok Stivi nije stigla u Ric, u pola jedan. Džejson je za nju poručio sendvič i u jedan su svi zajedno krenuli ka bolnici. Entoni se hrabro držao ali se slomio kada ju je ugledao. Kloi je samo tiho plakala dok ju je Stivi grlila, a kada su napustili sobu plakali su svi četvoro. Jedinu utehu pružalo im je to što su čuli da se Kerolino stanje u toku noći blago poboljšalo. Te večeri je trebalo da je skinu s respiratora kako bi utvrdili da li može samostalno da diše. To je bilo i ohrabrujuće i rizično. Ako ne bude mogla da diše bez respiratora, ponovo će je intubirati, a ta mogućnost ne sluti na dobro. Njen mozak mora da bude dovoljno živ da bi naredio njenom telu da diše. Džejson je posiveo kada je čuo doktorku a deca su se uspaničila. Stivi je tiho rekla da će i ona i deca prisustvovati skidanju s respiratora. Džejson je potvrdio klimnuvši glavom. Taj trenutak će biti presudan za Kerol, a oni će saznati da li je sposobna da samostalno diše. Večerali su u hotelu, mada niko nije mogao da jede. Bili su iscrpljeni, uplašeni, umorni od vremenske razlike i previše zabrinuti. Stivi je sedela s njima dok su zurili u tanjire ne pipajući hranu da bi se nakon toga vratili u bolnicu na još jedno teško iskušenje u košmaru Keroline bitke za opstanak.
U kolima je vladala potpuna tišina dok su se vozili ka bolnici. Svi su bili zadubljeni u misli i intimna sećanja na Kerol. Doktorka im je objasnila da oštećeni deo moždanog stabla upravlja disanjem. U zavisnosti od toga da li će moći samostalno da diše, lekari će zaključiti da li joj se mozak oporavlja. Trenutak isključivanja respiratora i iščekivanja za svakoga od njih biće ispunjen užasom. Kloi je gledala kroz prozor automobila dok su joj suze tiho klizile niz obraze, a brat ju je čvrsto držao za ruku. – Biće dobro – nežno joj je šapnuo, a ona je odmahnula glavom i okrenula se. U njihovom svetu više ništa nije dobro i bilo je teško poverovati da će ikada više biti. Majka je bila njihova pokretačka snaga i centar njihovog života. Nesuglasice s majkom više joj nisu bile važne. Sada je samo želela svoju mamu. Entoni se osećao potpuno isto. Zbog činjenice da je povređena i u opasnosti, njih dvoje su se osećali kao deca. Bili su ranjivi i nasmrt preplašeni. Nisu mogli da zamisle život bez majke. Nije mogao ni Džejson. – Sve će biti u redu – otac je pokušao da ih ohrabri. Pokušao je da odiše samopouzdanjem koje nije osećao. – Šta ako ne bude? – prošaputala je Kloi dok su se približavali bolnici i prolazili pored sada dobro poznate železničke stanice Austerlic. – Onda će je vratiti na respirator dok ne bude spremna. – Kloi nije imala hrabrosti da razmišlja o tome. Bar ne naglas, znala je da su ostali jednako zabrinuti kao i ona. Svi su strepeli od trenutka kada doktorka isključi respirator. Kloi je poželela da vrišti pri samoj pomisli na to. Izašli su iz kola pred bolnicom a Stivi je nečujno koračala za njima. Jednom je već doživela nešto slično, kada su njenom ocu radili operaciju na otvorenom srcu. U ključnom trenutku je pomislila da neće izdržati ali on je preživeo. Kerolin slučaj je delovao nekako osetljivije, s obzirom na to da se nije znalo koliko je ozbiljna povreda glave i kakve su dugoročne posledice. Grupa je delovala sumorno i zabrinuto dok se vozila bleštavim liftom do Kerolinog sprata i nečujno ušla u njenu sobu da sačeka doktorku. Kerol je izgledala manje-više isto, sklopljenih očiju disala je ritmično uz pomoć aparata. Nekoliko minuta kasnije ušao je dežurni lekar. Svi su znali zašto su se se članovi Keroline porodice okupili u njenoj sobi. Ranije tog
dana objasnili su im šta će se desiti i oni su užasnuto posmatrali sestru kako skida flaster s Kerolinog nosa. Do tada, mogla je da diše samo kroz cevčicu u ustima. Ali sada joj je nos bio slobodan i pošto ih je upitao da li su spremni, doktor je dao znak sestri da izvadi cevčicu iz Kerolinih usta i jednim pokretom isključio je aparat. Protekao je strašan trenutak tišine i svi su gledali u Kerol. Nije bilo ni naznaka da će prodisati, doktor joj je prišao, uputio sestri kratak pogled i tek tada je Kerol počela samostalno da diše. Kloi je ispustila glasan uzdah olakšanja i briznula u plač, dok su se Džejsonu suze slivale niz obraze. Entoni je prigušio jecaj. Instinktivno, Kloi se bacila Stivi u zagrljaj. Stivi je u isto vreme plakala i smejala se dok je čvrsto grlila Kloi. Čak se i doktor nasmešio. – To su veoma dobre vesti – rekao je ohrabrujući ih. Na tren, pomislio je da neće uspeti ali baš kad ih je obuzela panika, uspela je. – Njen mozak govori njenim plućima šta da rade. To je veoma dobar znak. – Znali su da postoji mogućnost da do kraja života ostane u komi, čak iako može samostalno da diše. Ipak, da nije prodisala, izgledi za oporavak bili bi još manji nego dosad. Bio je to prvi korak ka životu. Doktor je rekao da će u toku noći pažljivo pratiti njeno stanje kako bi se uverili da samostalno diše, iako nema razloga za brigu. Svakog trenutka stanje joj se popravljalo. Nepokretno telo na krevetu nije odavalo znake života ili pokreta, ali videli su kako joj se grudi polako odižu i spuštaju sa svakim udahom. Ako ništa drugo, još uvek postoji nada. Stajali su pored njenog kreveta još sat vremena, uživajući u pobedi koju su podelili te večeri. Onda je Džejson konačno predložio da se vrate u hotel. Doživeli su dovoljno uzbuđenja za jedan dan i bilo mu je jasno da je deci potreban odmor. Za njih je bilo veoma traumatično da gledaju kako lekar isključuje respirator. Izašli su u tišini, a Stivi je poslednja napustila sobu. Zastala je na tren pored kreveta i dodirnula Keroline prste. Ona je i dalje bila u dubokoj komi i prsti su joj bili hladni. Sada kada više nije imala cevčicu za disanje u ustima i flaster preko nosa, više je ličila na sebe. To je bilo lice koje je Stivi toliko puta videla i koje su obožavaoci poznavali i voleli. Ali za Stivi je ono bilo nešto više. Bilo je to lice žene kojoj se divila i kojoj je bila odana tolike godine. – To je bilo dobro – rekla je Stivi nežno kada se sagnula da je poljubi u
obraz. – Sada budi dobra, potrudi se još samo malo i pokušaj da se probudiš. Nedostaješ nam – rekla je dok su joj suze tekle niz obraze, a potom je izašla da se pridruži ostalima. Sve u svemu, bila je to dobra noć, iako veoma naporna.
5. Dva dana pošto su se okupili u Parizu desilo se ono neizbežno. Neko je, iz hotela ili iz bolnice, obavestio novinare. U roku od nekoliko sati ispred bolnice se okupilo desetine fotografa, a oni najodvažniji ušunjali su se unutra gde su zaustavljeni pred vratima njene sobe. Stivi je izašla iz Keroline sobe u hodnik, i kočijaškim rečnikom, hladnokrvno zaustavila njuškala i naredila da ih izbace. Ali tog trenutka nastao je pakao. U bolnici su odlučili da prebace Kerol u drugu sobu i postave čuvara. Ali to je samo dodatno zakomplikovalo i otežalo situaciju njenoj porodici. Fotografi su ih vrebali u hotelu, i čekali ispred bolnice. Na oba mesta postavljene su televizijske kamere i blicevi su ih zaslepljivali kad god bi se pojavili. Navikli su na to. Kerol je uvek štitila svoju decu od javnosti, ali Kerol Barber u komi, pritom još i žrtva terorističkog napada, bila je vest koja je obišla svet. Ovoga puta nisu mogli da se sakriju od novinara. Morali su da se prilagode i da što bolje iskoriste situaciju. Najbolja vest bila je to što Kerol diše samostalno. I dalje je bila u komi, ali ukinuli su joj sedative, i lekari su se nadali da će uskoro pokazati znake života. U suprotnom, mogle su da joj ostanu dugoročne posledice s kojima niko od njih nije želeo da se suoči. U međuvremenu, novinari su ih neprestano gnjavili. Kerol je bila na naslovnim stranama svih svetskih novina, uključujući pariski Mond, Figaro i Herald tribjun. – Oduvek mi se sviđala ta njena slika – rekla je Stivi, pokušavajući da podigne raspoloženje, dok su narednog jutra svi zajedno čitali novine uz doručak. Već tri dana su bili u Parizu. – I meni – rekao je Entoni, dok je jeo drugu čokoladnu rolnicu. Popravio mu se apetit. Navikli su da svakog dana zajedno odlaze u bolnicu, razgovaraju s lekarima i sede pored Kerol koliko god mogu. Onda bi se vratili u hotel i sedeli u dnevnoj sobi apartmana, iščekujući novosti. U bolnici nisu odobravali noćne posete, a ona je i dalje bila u dubokom snu. Za to vreme, ljudi širom sveta čitali su o njoj i molili se. Obožavaoci su počeli da se okupljaju ispred bolnice i da podižu transparente kada bi stigli članovi porodice. Bilo je dirljivo.
Kada su tog jutra krenuli ka bolnici, jedan čovek, u svom pariskom stanu u Ulici di Bak, nasuo je sebi belu kafu, namazao džem na parče tosta i seo da pročita jutarnje novine kao i svakog jutra. Otvorio ih je i kao i uvek izravnao nabore i pogledao naslovnu stranu. Ruke su mu zadrhtale kada je ugledao fotografiju. Fotografija je snimljena pre mnogo godina kada je Kerol snimala film u Francuskoj. Čim ju je ugledao prepoznao ju je, bio je s njom tog dana, posmatrao ju je na snimanju. Oči su mu zasuzile dok je čitao članak i čim je završio pozvao je bolnicu Piti Salpetrijer. Prebacili su ga na odeljenje za reanimaciju gde se raspitao za njeno stanje. Rekli su da je stabilno, ali da nemaju ovlašćenje da pružaju detaljnije informacije putem telefona. Pomislio je da pozove direktora bolnice, ali ipak je odlučio da lično ode u Piti. Bio je visok i otmen, sedokos, sa safirnoplavim očima skrivenim iza naočara. Videlo se da je nekad bio zgodan, zapravo, i dalje je, uprkos godinama, bio zgodan muškarac. Kretao se i govorio kao neko ko je navikao da izdaje naređenja. Obavijala ga je aura autoriteta. Bio je to Matje de Bjankur, nekadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova. Samo dvadeset minuta pošto je pročitao članak, obukao je kaput, izašao iz stana i seo u auto. Veoma ga je potreslo ono što je pročitao. Još uvek se živo sećao Kerol, kao da je juče bilo, iako je zapravo prošlo petnaest godina otkako ju je poslednji put video, kada je napuštala Pariz, i četrnaest otkako nije razgovarao s njom. Od tada nije čuo ništa o njoj, osim onoga što bi pročitao u novinama. Znao je da se ponovo udala, za holivudskog producenta, i to ga je žacnulo, mada je bio srećan zbog nje. Pre osamnaest godina, Kerol Barber je bila ljubav njegovog života. Matje de Bjankur je stigao u bolnicu i parkirao auto na ulici. Ušao je u hol i upitao ženu na prijavnici gde je Kerolina soba. Smesta su ga zaustavili i rekli da ne mogu da mu daju obaveštenja o njoj i da su sve posete zabranjene. Zatražio je da vidi direktora bolnice i pružio svoju vizitkartu ženi na prijavnici. Pogledala ju je, pročitala njegovo ime i nestala. Direktor bolnice se pojavio posle tri minuta. Zagledao se u Matjea kao da želi da proveri da li je ime na vizitkarti verodostojno. Bila je to vizitkarta njegove porodične advokatske kancelarije gde je radio poslednjih deset godina otkako se povukao iz politike. Imao je šezdeset osam godina,
ali je izgledao mlađe. – Mesje ministre? – nervozno je rekao direktor bolnice, kršeći ruke. Nije mogao da zamisli šta je njega dovelo ovamo, ali Matjeovo ime i ugled bili su legendarni dok je bio ministar unutrašnjih poslova i još uvek su ga povremeno pominjali u novinama, često su ga pitali za mišljenje i citirali. Već trideset godina on je uticajan čovek. Izgledao je kao čovek kome ne treba protivrečiti. – Kako mogu da vam pomognem, gospodine? – Bilo je nečeg gotovo zastrašujućeg u Matjeovom pogledu. Izgledao je zabrinuto i veoma potreseno. – Došao sam da posetim staru prijateljicu – rekao je ozbiljnim tonom. – Bila je prijateljica moje žene. – Nije želeo da privlači pažnju svojom posetom, mada će zahtev da se sretne s direktorom bolnice sigurno izazvati izvesno interesovanje, ali mogao je samo da se nada da će čovek biti diskretan. Matje nije želeo da mu se ime razvlači po novinama, ali u tom trenutku bio je spreman da rizikuje gotovo sve ne bi li je ponovo video. Znao je da mu je to možda poslednja prilika. Novinski izveštaji su navodili da je i dalje u kritičnom stanju, i da joj je život ugrožen nakon terorističkog napada. – Rečeno mi je da ne prima posetioce – objasnio je Matje, i direktor bolnice je odmah shvatio o kom pacijentu je reč. – Naše porodice su bile veoma bliske. – Matje je bio očajan i smrknut, što nije promaklo niskom, predusretljivom čoveku. – Siguran sam da zbog vas možemo da napravimo izuzetak, gospodine. Bez sumnje. Želite li da vas otpratim do njene sobe? Govorimo o gospođi Voterman... gospođici Barber... zar ne? – Tako je. I da, bio bih vam zahvalan kada biste me odveli do njene sobe. – Direktor bolnice ga je bez odlaganja odveo do lifta, koji je stigao gotovo istog trenutka, prepun lekara, bolničarki i posetilaca, koji su izašli i Matje i direktor uđoše u kabinu. Njegov vodič je pritisnuo dugme, i nekoliko trenutaka kasnije izašli su na Kerolinom spratu. Matje je osećao kako mu srce ubrzano kuca. Nije znao šta će i koga će zateći kada uđe u njenu sobu. Nije očekivao da ga njena deca preppoznaju, bili su isuviše mali u to vreme. Pretpostavljao je da će kraj nje biti i njen sadašnji muž. Nadao se da su izašli da se odmore. Direktor se zaustavio kraj prijemnog šaltera i došapnuo nekoliko reči
glavnoj sestri. Ona je klimnula glavom, zainteresovano pogledala Matjea i pokazala na vrata u dnu hodnika. Matje ga je pratio bez reči, skrhan bolom i brigom, pri slabom bolničkom osvetljenju, izgledao je u skladu sa svojim godinama. Direktor se zaustavio pred vratima koje im je sestra pokazala i otvorio ih, pokazujući Matjeu da uđe. Načas je oklevao, a zatim prošaputao: – Da li je njena porodica tu? Ne želim da se namećem ako nije zgodno. – Najednom je shvatio da bi mogao da se nađe u nezgodnoj situaciji. Za trenutak je zaboravio da mu ona više ne pripada. – Želite li da vas najavim ako su unutra? – upitao je direktor, a Matje je odmahnuo glavom i nije ponudio nikakvo objašnjenje. Direktor je shvatio. – Proveriću. – Zakoračio je u sobu dok je Matje čekao ispred i vrata su se zatvorila. Nije mogao da vidi šta se dešava unutra. Direktor se pojavio nekoliko trenutaka kasnije. – Njena porodica je tu – potvrdio je. – Želite li da sačekate u čekaonici? Matje je osetio olakšanje kada je čuo taj predlog. – Da. Sigurno im nije lako – rekao je dok ga je direktor vodio nazad do male izdvojene čekaonice, koja se obično koristila kad ima previše posetilaca ili za ljude koji su u dubokoj žalosti i žele da se osame. Bila je savršena za Matjea, koji je želeo da izbegne ljubopitljive poglede i da se osami dok čeka. Nije mogao da zna koliko dugo će porodica ostati uz nju, ali bio je spreman da čeka čitav dan, čak i noć. Morao je da je vidi. Direktor bolnice je pokazao na stolicu i ponudio Matjea da sedne. – Želite li nešto da popijete, gospodine? Možda šolju kafe? – Ne, hvala – rekao je Matje i ispružio ruku. – Zahvaljujem vam na pomoći. Bio sam u šoku kada sam saznao vest. – Kao i svi mi – primetio je direktor bolnice. – Dve nedelje je provela ovde pre nego što smo otkrili ko je. Strašno. – Bio je prikladno uzdržan. – Hoće li joj biti dobro? – upitao je Matje, s tugom u očima. – Bojim se da je prerano za prognoze. Povrede glave su ozbiljne i teško je proceniti. Još uvek je u komi, ali samostalno diše, što je dobar znak. Ipak, i dalje je u opasnosti. – Matje je klimnuo glavom. – Vratiću se kasnije da vas obiđem – obećao je direktor – sestre će vam doneti šta god poželite. – Matje mu se ponovo zahvalio i on ode. Čovek koji je nekada bio
francuski ministar unutrašnjih poslova sada je sedeo snužden kao i svaki drugi posetilac, razmišljajući o nekome koga je voleo, zadubljen u misli. Matje de Bjankur je i dalje bio jedan od najuglednijih i najuticajnijih ljudi u Francuskoj, a bio je uplašen kao i bilo koji drugi posetilac na odeljenju intezivne nege. Plašio se za nju, ali i za sebe. Pri samoj pomisli na to da je ona tu, u obližnjoj sobi, obuzelo ga je uzbuđenje kakvo godinama nije osetio. Džejson, Stivi, Entoni i Kloi tada su već satima bili uz Kerol. Smenjivali su se na stolici pored njenog kreveta, milovali je po ruci ili razgovarali s njom. Kloi je poljubila majčine modre prste koji su virili ispod gipsa, preklinjući je da se vrati. – Hajde, mamice, molim te... želimo da se probudiš. – Zvučala je kao dete, i na kraju je samo sedela i jecala, dok je Stivi nije zagrlila, dala joj vode, a neko drugi je zauzeo njeno mesto pored Kerol. Entoni se trudio da bude hrabar, ali nije mogao da izusti više od nekoliko reči pre nego što se slomio. A Džejson je samo stajao iza njih, rasejan. Neprestano su pokušavali da razgovaraju s njom, zato što je postojala slaba mogućnost da može da ih čuje. Molili su se da je to povrati. Do sada ništa nije uspevalo. Njena deca i Džejson bili su iscrpljeni, tužni i izmučeni zbog vremenske razlike, a Stivi se hrabro borila da održi vedar duh, mada nije bila u mnogo boljem stanju od njih. Ali čvrsto je odlučila da učini sve da pomogne, i za Kerolino i za njihovo dobro. U potaji, bila je očajna kao i oni. Kerol joj je bila draga prijateljica. – Hajde, Kerol, moraš da napišeš knjigu. Nije vreme za lenčarenje – rekla je kao da njena poslodavka može da je čuje, kada je na nju došao red da sedne na stolicu i Džejson se nasmejao. Dopadala mu se Stivi. Bila je jaka žena i bila je divna prema njima. Video je da ona iskreno voli Kerol. – Znaš, ovo je zbilja vrhunac kreativne blokade. Jesi li razmišljala o knjizi? Mislim da bi trebalo. Tu su i deca. Kloi izgleda bajno, ima novu frizuru, i gomilu novih modnih detalja. Čekaj samo da ti stigne račun! – rekla je a ostali su se nasmejali. – To bi trebalo da je probudi – rekla im je. Bilo je to dugo popodne, i bilo je očigledno da se ništa nije promenilo. Očajnički su se nadali da će se promeniti. Bilo je pravo mučenje gledati je tako
nepokretnu i mrtvački bledu. – Možda bi trebalo da se vratimo u hotel – predložila je Stivi konačno. Džejson je izgledao kao da će se svakog trenutka onesvestiti. Od jutra niko nije jeo, a i tada jedva da su nešto stavili u usta. Džejson je posiveo u licu, a Kloi je sve više plakala i činilo se da ne može da prestane. Entoni nije izgledao ništa bolje, a Stivi je malaksala. – Mislim da bi svi trebalo da jedemo. Javiće nam ako se nešto desi, a uveče možemo ponovo da dođemo – razborito je predložila i Džejson je klimnuo glavom. Trebalo mu je piće, mada nije često pio. Sada je i to donosilo izvesno olakšanje. – Ne želim da idem. – Kloi je sedela i jecala. – Hajde, Klo. – Entoni ju je privio k sebi i zagrlio. – Mama ne bi volela da nas vidi ovakve. Moramo da čuvamo snagu. – Nešto ranije, Stivi je predložila da se okupaju u hotelskom bazenu kada se vrate i njemu je to zvučalo dobro. Potrebna im je fizička aktivnost da bi se izborili s velikim pritiskom. I Stivi je žudela za plivanjem. Konačno ih je okupila ispred sobe i javila se sestri. Nije joj bilo lako da ih pomeri, pošto niko zapravo nije želeo da napusti Kerol, ni ona sama, ali znala je da moraju da se izbore kako znaju i umeju. Nisu znali koliko sve to može da potraje, a nisu smeli da klonu duhom. Stivi je bila svesna da time neće pomoći Kerol. Zato je preuzela na sebe odgovornost da brine o njima. Trebala im je čitava večnost da stignu do lifta. Kloi je zaboravila džemper, a Entoni kaput. Vraćali su se jedno po jedno, i konačno ušli u lift, obećavajući jedno drugom da će se vratiti za nekoliko sati. Mrzeli su što je ostavljaju samu. Sa svog mesta u izdvojenoj čekaonici, Matje ih je video kada su otišli. Nikoga nije prepoznao, ali znao je ko su. Čuo ih je kako razgovaraju američkim akcentom. Dve žene i dva muškarca. Čim su se vrata lifta zatvorila, prišao je glavnoj sestri. U uobičajenim prilikama, sve posete su bile zabranjene, ali on je Matje de Bjankur, cenjeni bivši ministar unutrašnjih poslova, i direktor bolnice joj je rekao da učini za njega sve što poželi. Bilo je jasno da za njega ne važe pravila, a on se tako i ponašao. Glavna sestra ga je bez reči uvela u Kerolinu sobu. Ležala je kao usnula princeza, priključena na infuziju, kada ju je sestra pregledala i proverila monitore koji su pratili njeno stanje. Kerol je ležala potpuno mirna i bleda
kao smrt. Pogledao ju je, a potom je nežno pomilovao po licu. Sve što je ikada osećao prema njoj ogledalo mu se u očima. Sestra je ostala u sobi, ali se diskretno okrenula. Osećala je da prisustvuje nečemu veoma intimnom za oboje. Dugo je stajao i posmatrao je, kao da očekuje da ona otvori oči, i konačno je, pognute glave i sa suzama u očima, izašao. Bila je lepa baš kao što ju je zapamtio i činilo se da godine nisu ostavile traga na njoj. Čak joj je i kosa ostala ista. Skinuli su joj zavoje s glave, a Kloi ju je očešljala pre nego što su otišli. Bivši ministar unutrašnjih poslova Francuske dugo je sedeo u kolima, a zatim je zagnjurio lice u šake i zaplakao kao dete razmišljajući o svemu što se dogodilo, o svim obećanjima koje joj je dao, a nije ih ispunio. Srce ga je bolelo zbog onoga što je trebalo da se desi, a izjalovilo se. Tada je prvi i poslednji put pogazio svoju reč. Godinama se gorko kajao zbog toga, ali i sada je znao da nije imao izbora. I ona je to znala, zato je i otišla. Nikada je nije krivio što ga je napustila. U to vreme je imao previše obaveza. Samo je želeo da razgovara s njom o tome sada, dok ona leži u dubokom snu. Kada je otišla, odnelo je njegovo srce, koje joj je i dalje pripadalo. Nije mogao da podnese ni samu pomisao na to da bi sada mogla da umre. Dok je vozio, bio je svestan samo svoje želje da je po svaku cenu ponovo vidi. Iako se nisu videli petnaest godina, iako se u međuvremenu mnogo toga dogodilo, i dalje joj je bio odan. Samo jedan pogled na nju, i ponovo je bio opijen.
6. Pet dana po dolasku Keroline porodice u Pariz, Džejson je zatražio sastanak s lekarima kako bi im razjasnili situaciju. I dalje je bila u komi, i izuzev činjenice da više nije na respiratoru i da diše samostalno, ništa se nije promenilo. Nije bila ništa bliže svesnom stanju u odnosu na prethodne tri nedelje. Mogućnost da se nikada neće probuditi užasavala ih je. Lekari su bili ljubazni, ali iskreni. Ako se uskoro ne povrati, moglo bi da dođe do trajnog oštećenja mozga. Čak i sada postoji ozbiljna opasnost od toga. Izgledi za oporavak svakog trenutka su sve slabiji. Njihova zabrinutost probudila je Džejsonova najdublja strahovanja. Medicina nije mogla da učini više ništa da joj pomogne. Sve je u božjim rukama. Dešavalo se da se ljudi probude iz dugotrajne kome, ali iizgledi da povrati normalne moždane funkcije postepeno su slabili. Svi su bili u suzama kada su lekari napustili čekaonicu gde su obavili razgovor. Kloi je jecala, a Entoni ju je grlio, dok su mu suze lile niz obraze. Džejson je tiho sedeo sa suzama u očima, a Stivi je obrisala oči i uzdahnula. – Dobro, ljudi. Ona se nikada nije predavala. Ne smemo ni mi. Znate kakva je. Kerol sve radi kad ona to želi. Uspeće. Sada ne smemo da gubimo nadu. Šta kažete na to da danas odemo nekuda? Morate da se odmorite od svega ovoga. – Pogledali su je kao da je sišla s uma. – Kuda to? Možda u kupovinu? – Kloi je bila besna, a muškarci zapanjeni. Već danima su se samo vozikali od hotela do bolnice, a nijedno od ta dva mesta nije ublažavalo njihovu patnju. I Stivi je to osećala, ali je pokušala da ih održi na okupu. – Bilo kuda. U bioskop. U Luvr. Nekud na ručak. U Versaj. U Notr Dam. Glasam za nešto zabavno. U Parizu smo. Hajde da vidimo šta bi ona želela da radimo. Ne bi želela da sedite ovde po ceo dan. – Njen predlog je dočekan bez imalo oduševljenja. – Ne možemo tek tako da je ostavimo i zaboravimo na nju – rekao je Džejson neumoljivo. – Ja ću ostati s njom. Vi se zanimajte nečim drugim nekoliko sati. Da, Kloi, možda i kupovinom. Šta bi tvoja majka radila?
– Sredila bi nokte i kupila cipele – rekla je Kloi nestašno i zatim se zakikotala. – I izdepilirala bi noge. – Savršeno – složila se Stivi. – Hoću da danas kupiš bar tri para cipela. Tvoja majka nikad ne kupi manje. Može i više. Zakazaću ti manikir u hotelu. Manikir, pedikir, depilacija nogu, ceo paket. I masaža. Masaža bi i vama prijala, gospodo. Šta kažete na to da rezervišemo termin za skvoš u hotelskom klubu? – Znala je da obojica vole skvoš. – Nije li to neuobičajeno? – Entoni je upitao s izrazom krivice na licu, mada je morao priznati da cele nedelje žudi za vežbanjem. Osećao se kao lav u kavezu. – Nije. Možete da odete na plivanje kada završite. Zašto svi zajedno ne ručate pored bazena, i počnete odatle? Momci neka odu na skvoš, Kloi neka sredi nokte, a onda svi zajedno na masažu. Mogu da vam zakažem masažu u vašim sobama, ako vam se to više sviđa. – Džejson joj se zahvalno osmehnuo. Iako nevoljno, morao je priznati da mu se sviđa ta zamisao. – A ti? – Ovo je moj posao – rekla je ležerno. – Mnogo sedim i čekam, i organizujem štošta. – Isto je učinila i za Kerol dok je Šon bio bolestan, a ona provodila dane prikovana uz njegov krevet, posebno nakon hemoterapije. – Nekoliko sati opuštanja nikome neće škoditi. Prijaće vam. Ja ću ostati s njom. – Osećali su grižu savesti kad god bi je ostavili samu u bolnici. Šta ako se probudi dok oni nisu tu? Nažalost, činilo se da su mali izgledi da se tako nešto desi. Stivi je telefonirala u hotel i sve zakazala, i bukvalno naredila Kloi da svrati u Fobur Sent Onore kada krene na ručak. Tamo je cipela bilo u izobilju, a postojale su i radnje za muškarce. Dvadeset minuta kasnije isprašila ih je iz bolnice kao da su deca, i poslala ih da obave šta imaju. Bili su joj zahvalni. Ona je ostala da sedi u tišini Keroline sobe. Dežurna sestra joj je klimnula glavom. Nisu govorile istim jezikom, ali do tada su se već sprijateljile. Žena koja je tog dana negovala Kerol bila je Stivinih godina. Poželela je da može da razgovara s njom, ali je umesto toga prišla beživotnom telu na krevetu. – Dobro, mala. Dosta je bilo. Moraš da mrdneš dupetom. Lekari su besni. Vreme je da se probudiš. Potreban ti je manikir, kosa ti je grozna. Ovaj nameštaj je užasan. Moraš da se vratiš u Ric. Uostalom, moraš da
napišeš knjigu. Uskoro će i Dan zahvalnosti. Moraš da se probudiš – rekla je Stivi glasom očajnika. – Nije pošteno prema deci. Ni prema kome. Ti se nikada ne predaješ, Kerol. Dovoljno si spavala. Probudi se! – To joj je govorila i u sumorno vreme posle Šonove smrti, ali Kerol se tada brzo povratila, jer je znala da bi Šon to želeo. Ovoga puta Stivi ipak nije pomenula njegovo ime. Samo decu. – Smučilo mi se sve ovo – dodala je malo kasnije. – Sigurna sam da se i tebi smučilo.Znaš li ti koliko je ovo dosadno? Previše si se uživela u ulogu Uspavane lepotice. Stvarno preteruješ. Iz kreveta nije dopirao nikakav zvuk niti se Kerol pomerila i Stivi se zapitala da li je tačno da ljudi čuju svoje najbliže dok su u komi. Ako je to iole tačno, računala je na nju. Celo popodne razgovarala je sa svojom poslodavkom, uobičajenim tonom, o svakodnevnim temama, kao da Kerol može da je čuje. Sestra se bavila svojim poslom, ali ju je sažaljevala. Bolničari su do tada već izgubili nadu, a ni doktori nisu bili daleko. Prošlo je već previše vremena od bombaškog napada. Izgledi da će se oporaviti polako su kopneli. Stivi je bila svesna toga, ali nije se obeshrabrila. U šest sati, posle osam sati provedenih kraj Kerolinog kreveta, Stivi ju je ostavila i krenula ka hotelu da proveri kako su ostali. Nije ih bilo ceo dan i nadala se da im je odmor prijao. – Dobro, idem ja sad – rekla je Stivi, baš kao što je govorila kada odlazi s posla u Los Anđelesu. – Od sutra više nema izmotavanja, Kerol. Što je mnogo, mnogo je. Danas sam ti dala slobodan dan. Ali to je sve. Nema više vremena za dangubljenje. Sutra se vraćamo na posao. Probudi se, osvrni se oko sebe, doručkuj. Napisaćemo pisma. Čeka te milion telefonskih razgovora. Majk zivka svaki dan. Ne mogu više da izmišljam izgovore zašto nećeš da mu se javiš. Moraš sama da ga pozoveš. – Znala je da zvuči kao ludača, ali prijalo joj je da razgovara s njom kao da je ona svesna i sluša šta joj Stivi govori. A govorila je istinu, Kerolin prijatelj i agent Majk Epelson, zvao je svakodnevno. Čim su novine objavile vest, zvao ih je dvaput dnevno. Bio je očajan. Poznavao ju je još dok je bila dete. On ju je i otkrio u apoteci u Nju Orleansu. Kupio je od nje pastu za zube, i zauvek joj promenio život. Bio joj je kao otac. Te godine je napunio sedamdeset i još uvek je bio snažan. A sada se desilo ovo. Nije imao decu, samo nju. Preklinjao ih je da dođe u
Pariz, ali Džejson ga je zamolio da sačeka, bar još nekoliko dana. Ionako im je bilo teško, samo im je još on trebao, koliko god da je bio dobronameran. Stivi im je bila zahvalna što su joj dozvolili da ostane, ali ona im je pomagala. Kao i Kerol, bili bi izgubljeni bez nje. Jednostavno je bila takva. Kerol je imala još prijatelja, u Holivudu, ali zbog mnogo vremena koje su provodile zajedno i zbog svega kroz šta su prošle u poslednjih petnaest godina, Kerol je bila bliskija sa svojom asistentkinjom nego s njima. – Dobro, znači, razumele smo se? Ne možeš da prespavaš ostatak života. Dosta si se izležavala i izigravala divu. Čeka te posao. Moraš da se probudiš i napišeš tu prokletu knjigu. Ja odbijam da je napišem umesto tebe. Moraćeš sama. Dosta je bilo dangubljenja. Večeras se dobro naspavaj i sutra da si se probudila. Dosta je. Vreme je isteklo. Odmor je završen. Kraj. A ako mene pitaš kakav je bio, reći ću ti da nije bio bogzna šta. – Sestra bi se smejala da je razumela. Nasmešila se Stivi kada je izlazila. Za sat vremena završava smenu i vraća se kući gde je čekaju muž i troje dece. Stivi je imala samo dečka i komatoznu ženu u krevetu koju je veoma volela. Bila je potpuno iscrpljena kada je izašla. Ceo dan je razgovarala s Kerol. Nije se usuđivala da joj priča dok su ostali bili s njom, ako se izuzme poneka nežna reč. Nije to planirala, ali kada su otišli, odlučila je da pokuša. Nisu imali šta da izgube. Nije moglo da škodi. Stivi je zatvorila oči i oslonila glavu na naslon dok se taksijem vozila ka hotelu. Sada već poznati paparaci čekali su ispred Rica, u nadi da će uspeti da se dokopaju fotografija Keroline dece. Osim toga, Harison Ford je upravo stigao iz Amerike s porodicom. Madona je trebalo da stigne sutradan. Iz samo njima poznatih razloga, Dan zahvalnosti su provodili u Parizu. Kao i Kerolina porodica, koja je bila slomljena zbog toga, s obzirom na razlog koji ih je na to naveo. Stivi je već razgovarala sa šefom kuhinje i organizovala pravu večeru za Dan zahvalnosti u privatnoj trpezariji. Činilo joj se da je to najmanje što može da učini. Bilo je nemoguće nabaviti slez za pire od slatkog krompira. Njen dečko, Alan, poslao ga je Fedeksom iz Amerike. Svakog dana su razgovarali telefonom i ona ga je obaveštavala o svemu, a on je, kao i svi ostali, poželeo Kerol sve najbolje i rekao da se moli za nju. Bio je dobar momak, ali Stivi nikako nije mogla da zamisli da se uda za njega niti za bilo koga. Bila je udata za svoj posao i za Kerol,
sada u ovim teškim vremenima, kada je toliko toga bilo na kocki, više nego ikad. Te večeri, ostali su bili mnogo bolje raspoloženi, i na Stivin nagovor, večerali su u Espadonu, glavnom restoranu hotela. Bilo je blistavo, veselo i bučno, a hrana je bila veličanstvena. Stivi im se nije pridružila. Naručila je masažu, pojela supu u sobi i otišla na spavanje. Svi su joj se zahvalili na aktivnostima koje im je organizovala tog dana. Ponovo su se osećali kao ljudi. U naletu nervoze, Kloi je kupila šest pari cipela i haljinu kod Sen Lorana. Džejson nije mogao da poveruje, ali je i sam kupio dva para džon lob cipela u Ermesu dok ju je čekao, a Entoni koji je mrzeo kupovinu, kupio je četiri košulje. Obojica su kupila malo odeće, uglavnom džempere i farmerke koje će nositi u bolnici, pošto su poneli vrlo malo garderobe. Plivanje i masaža su ih osvežili. A Džejson je pobedio sina u skvošu, što se retko dešavalo, i ta pobeda mu je veoma značila. Uprkos strašnim okolnostima koje su ih dovele u Pariz, proveli su prijatan dan, zahvaljujući Stivi i njenom optimističnom stavu. Ona je bila potpuno slomljena kada je pošla u krevet i u devet je već čvrsto spavala. Iz bolnice su ih pozvali sutradan ujutru u šest. Stivi je srce sišlo u pete kada je zazvonio telefon. Bio je to Džejson. Prvo su pozvali njega. Poziv u to vreme mogao je značiti samo jedno. Plakao je kada se Stivi javila. – Gospode... – rekla je Stivi, još uvek pospana, ali već u stanju pripravnosti. – Probudila se – rekao je, kroz jecaj. – Otvorila je oči. Ne progovara, ali oči su joj otvorene i klimnula je glavom lekarima. – O, bože... o, bože... – To je bilo sve što je Stivi mogla da izgovori. Pomislila je da je Kerol umrla. – Idem tamo. Želiš li da pođeš sa mnom? Mislio sam da pustim decu da spavaju. Ne bih im budio lažnu nadu dok ne proverim kako je. – Stižem. Spremiću se za pet minuta. – A zatim se onako uplakana zasmejala. – Mora da me je čula. – Znala je da za to nije zaslužan njen osmočasovni monolog. Bog i vreme konačno su odradili svoje. Ali možda nije bilo naodmet ni ono što je rekla. – Šta si joj rekla? – upitao je Džejson, brišući suze radosnice. Izgubio je nadu posle jučerašnjeg razgovora s lekarima. Ali sada se probudila.
Njihove molitve su uslišene. – Rekla sam joj da nam je dosadilo sve ovo, da treba da ustane i vrati se na posao. Tako nešto. – Svaka čast – rekao je kroz smeh. – Trebalo je ranije da pokušamo. Sigurno je osetila grižu savesti. – Nadam se da jeste. – Ovo će biti sjajan poklon za Dan zahvalnosti. – Pokucaću ti za pet minuta – rekao je Džejson i spustio slušalicu. Kada je pokucao, Stivi je otvorila u farmerkama i džemperu, i u debelom kaputu. Nosila je kaubojke koje je često nosila i na poslu. Pronašla ih je u prodavnici polovne robe i obožavala ih je. Govorila je da joj te čizme donose sreću. Sada više nije sumnjala u to. Nosila ih je i prethodnog dana. Uzbuđeno su ćaskali na putu do bolnice i nisu obraćali pažnju na sada već dobro poznate kulturno-istorijske spomenike koji su ih okruživali. Nisu mogli da dočekaju da je vide, a Džejson je podsetio Stivi da su lekari rekli kako Kerol još uvek ne može da govori. Za to će možda trebati više vremena. Ali budna je. Sve se preokrenulo za jednu noć. U tišini bolnice, požurili su ka njenoj sobi ispred koje je stajao čuvar. Pozdravio ih je klimanjem glave dok su ulazili, i pretpostavio da njihov rani dolazak ne znači ništa dobro. Bilo je hladno, sunčano jutro, i bio je to najlepši dan u Stivinom životu, a za Džejsona su lepši bili samo oni dani kada su mu se rodila deca. Ovoga puta Kerol se ponovo rodila. Probudila se! Kada su ušli, Kerol je ležala otvorenih očiju, a pored nje je stajala njena lekarka. Upravo je bila stigla. Prvo su njoj javili, i odmah je došla. Nasmešila se Stivi i Džejsonu, a zatim i svojoj pacijentkinji. Kerol je pogledala doktorku u oči dok joj se ona obraćala na engleskom, s teškim akcentom, ali nije odgovarala. Nije ispustila nikakav zvuk niti se osmehnula. Samo je posmatrala, ali stegla je doktorku za ruku kad je ova to tražila od nje. Stisak je bio slab, i Kerol je skrenula pogled ka svojim posetiocima kada ih je čula, ali ni njima se nije osmehnula. Lice joj je bilo bezizrazno, kao maska. Stivi joj se obratila kao da se ništa nije dogodilo, a Džejson se nagnuo da je poljubi u obraz. Ni na to nije reagovala. Konačno, zatvorila je oči i ponovo zaspala. Doktorka, Džejson i Stivi su izašli iz sobe da razgovaraju napolju. – Ne reaguje – rekao je Džejson zabrinuto. Stivi je bila oduševljena i
zaključila je da se poklonu ne gleda u zube. Ovo je početak i mnogo je bolji od svega dosad. – Ovo je tek početak – rekla je doktorka Džejsonu. – Možda vas još uvek ne prepoznaje. Možda je delimično izgubila pamćenje. Moždana kora i hipokampus su oštećeni, a oni su odgovorni za očuvanje memorije. Ne znamo šta se održalo niti koliko će joj trebati da povrati pamćenje. Uz malo sreće, mozak će joj normalno funkcionisati i pamćenje će joj se vratiti. Ali za to treba vremena. Sada mora da se priseti svega. Kako da se pomera, kako da govori, kako da hoda. Njen mozak je preživeo strašan šok. Ali sada imamo izgleda. Sada smo na početku. – Izgledala je vrlo ohrabreno. Bezmalo su se bili pomirili s tim da se neće povratiti. Ovo im je dokazalo da se čuda zaista dešavaju, kada ih najmanje očekuješ. Zatim se osmehnula Stivi. – Sestre su mi rekle da ste joj juče ceo dan pričali. Nikad se ne zna šta mogu da čuju ili šta može da izazove promenu. – Mislim da je bilo samo pitanje vremena – skromno je rekla Stivi. Predugo je trajalo, posmatrano iz njihovog ugla. Bile su to tri košmarne nedelje za Kerol i iscrpljujuća nedelja za njih. Ona bar nije bila svesna šta se dešava. Oni su, sasvim svesno, morali da se suoče sa strahom da će je izgubiti. Bili su to najgori trenuci u Stivinom životu. Potpuno su promenili njena shvatanja o smislu života. – Uradićemo skener i magnetnu rezonancu, a poslaću joj i logopeda da proveri kako će reagovati. Možda jednostavno još uvek ne može da se seti reči. Daćemo joj mali podstrek za početak. Stivi im je rekla da Kerol govori francuski, ali želeli su da obnove njeno znanje maternjeg jezika. Na francuskom bi to bilo mnogo teže. – Mogu ja da radim s njom ako mi neko pokaže – prijavila se Stivi, a doktorka joj se ponovo nasmešila. Ovo je bila velika pobeda za nju. – Mislim da ste juče bili sjajni. – Doktorka nije štedela pohvale. Ko zna šta ju je probudilo? Džejson i Stivi su se potom vratili u hotel da obaveste Entonija i Kloi. Otac ih je probudio, a oni su odreagovali isto kao i Stivi kada ju je pozvao. Kada su se probudil, na licu i u očima ukazao im se strah. – Mama? – rekao je Entoni, panično. Imao je dvadeset šest godina i bio je odrastao muškarac, ali ona je i dalje bila njegova mama.
– Probudila se – rekao je Džejson i ponovo se rasplakao. – Još uvek ne može da govori, ali videla nas je. Biće njoj dobro, sine. – Entoni je briznuo u plač. Još nisu znali da li će se sasvim oporaviti, ali živa je i probudila se iz kome. To je svakako početak i veliko olakšanje za sve njih. Kloi se bacila ocu u zagrljaj, plakala je i smejala se u isto vreme, kao dete, a onda je skočila iz kreveta i zaigrala. Zatim je potrčala da zagrli Stivi. Za doručkom su se svi smejali i razgovarali, a u deset sati su otišli da je posete. Do tada se ponovo probudila, i radoznalo ih posmatrala kada su ušli u sobu. – Zdravo, mama – rekla je Kloi opušteno dok je prilazila njenom krevetu da bi je uhvatila za ruku, a zatim se nagnula i poljubila je u obraz. Nisu primetili nikakvu reakciju. U najboljem slučaju, delovala je iznenađeno. Ali izraz lica joj se promenio. Nekoliko dana ranije skinuli su joj zavoje s lica i posekotina je ostavila gadan ožiljak, ali to je bio najmanji problem. Već su se navikli na njega, iako je Stivi znala da će se Kerol uznemiriti kada ga vidi, ali to može da pričeka. Kao što je Džejson rekao, dobar estetski hirurg sve će srediti kada se vrate kući. Kerol je ležala na krevetu, posmatrala ih i u nekoliko navrata okrenula glavu da ih isprati pogledom. I Entoni ju je poljubio, a ona ga je posmatrala začuđeno, da bi joj zatim prišao Džejson i uhvatio je za ruku. Stivi se naslonila na zid i smešila joj se, ali Kerol kao da je nije primećivala. Možda još uvek nije mogla dobro da vidi na daljinu. – Danas si nas mnogo usrećila – rekao je Džejson svojoj bivšoj ženi uz osmeh ispunjen ljubavlju dok ju je držao za ruku. Ona ga je tupo posmatrala. Trebalo joj je dosta vremena ali uspela je da sastavi jednu reč i da je izgovori. – Uuu... mmor... na. – Znam da si umorna, dušo – rekao je nežno. – Dugo si spavala. – Volim te, mama – dodala je Kloi, a Entoni je ponovio njene reči. Kerol ih je posmatrala kao da ne zna šta to znači, a onda je ponovo progovorila. – Voo... da. – Slabašnom rukom pokazala je čašu, koju je sestra prinela njenim usnama. Stivi se najednom prisetila En Benkroft u filmu
Čudotvorka. Bili su na samom početku. Ali sada su bar išli u dobrom pravcu. Kerol se nikome od njih nije direktno obratila, niti je izgovorila njihova imena. Samo ih je posmatrala. Ostali su s njom do podneva, a zatim su otišli. Kerol je izgledala iscrpljeno, a glas, ona dva puta koliko je progovorila, nije zvučao kao njen. Stivi je pretpostavila da je i dalje promukao od respiratora, koji je nedavno uklonjen. Zvučala je kao da je boli grlo, a oči su joj upale. Mnogo je oslabila, mada je i ranije bila mršava. Ipak, i dalje je bila lepa, čak i sada. Možda više nego ikada, iako je bila bleda. Izgledala je kao da bi mogla da zaigra Mimi u Boemima. Dok je ležala tamo izgledala je kao tragična heroina, ali svi su se nadali da je tragedija izbegnuta. Džejson se kasnije tog popodneva ponovo sreo s doktorkom. Kloi je odlučila da ponovo ode u kupovinu, ovoga puta da proslavi. Potrošačka terapija, kako je to zvala Stivi. Entoni je vežbao u teretani. Popravilo im se raspoloženje i nisu osećali grižu savesti što se vraćaju uobičajenim aktivnostima i životu. Čak su i obilno ručali u Volteru, Kerolinom omiljenom pariskom restoranu, što su svi troje dobro znali. Džejson je rekao da je to ručak u njenu čast. Kerolina lekarka je rekla da su rezultati skenera i magnetne rezonance već neko vreme dobri. Nije bilo uočljivih oštećenja mozga, što je bilo sjajno. Mala oštećenja nerava već su zalečena. Ipak, nisu mogli da procene koliko joj oštećen centar za pamćenje niti da predvidi koje će se funkcije mozga povratiti. Vreme će reći svoje. Slušala je kad bi joj se obratili i izgovorila nekoliko reči tog popodneva, od kojih se većina odnosila na njeno fizičko stanje i ništa više. Rekla je „hladno“ kada je sestra otvorila prozor i „uh“ kada su joj vadili krv, i još jednom kada su joj nameštali infuziju. Reagovala je na bol i nadražaje, ali izgledala je kao da ne razume kada joj je doktor postavljao pitanja na koja se nije moglo odgovoriti s da ili ne. Kada su je upitali kako se zove, odmahnula je glavom. Rekli su joj da se zove Kerol, a ona je slegnula ramenima. Kao da je to ne zanima. Sestra je rekla da se nije odazvala kada su je pozvali po imenu. A kako nije znala ni svoje ime, sumnjali su da će se setiti njihovih. Što je još važnije, doktorka je bila prilično uverena da Kerol ne zna ni ko su oni. Džejson se nije obeshrabrio, i kada je o tome kasnije obavestio Stivi,
rekao je da je sve samo pitanje vremena. U njemu se ponovo probudila nada. Možda i previše, pomislila je Stivi. Ona je sebi već priznala da postoji mogućnost da Kerol možda više nikada neće biti ona stara. Probudila se, ali moralo je da prođe još mnogo vremena pre nego što Kerol postane ono što jeste, ako se to ikada desi. Na to pitanje još nije bilo odgovora. Toga dana neko iz bolnice ponovo je razgovarao s novinarima i sutradan ujutru je objavljeno da se Kerol Barber probudila iz kome. Već danima nije bila u kritičnom stanju. I dalje je predstavljala važnu vest. Stivi je bilo jasno da je neko u bolnici potplaćen da obaveštava novinare o Kerol. To ne bi bilo ništa neobično čak ni u Americi, ali ipak joj se gadilo. To ju je pratilo zato što je filmska zvezda, ali se činilo da je cena previsoka. U članku je nagovešteno da postoji mogućnost trajnog oštećenja mozga. Ali fotografija koju su objavili uz tekst bila je divna. Snimljena je deset godina ranije, kada je Kerol bila na vrhuncu slave, mada je i sada izgledala više nego dobro, ili je bar tako bilo pre bombaškog napada. Kada se sve uzme u obzir, izgledala je prilično dobro za ženu s povredom glave koja je na svojoj koži osetila posledice eksplozije. Kada su saznali da se probudila, obišla ju je i policija. Lekari su im dopustili da nakratko razgovaraju s njom, i bilo im je jasno da se ona ne seća ni napada, niti bilo čega drugog. Otišli su a da od nje nisu dobili nikakve informacije. Džejson i deca su je i dalje posećivali, kao i Stivi, a ona je nastavila da proširuje rečnik. Knjiga. Ćebe. Žedna. Ne! Često je ponavljala tu poslednju reč, posebno kada su joj vadili krv, i poslednji put je povukla ruku, pogledala u sestru i rekla joj da je „zla“, što ih je sve nasmejalo. Ipak su joj izvadili krv, ona je briznula u plač, začudila se i rekla „plače“. Stivi je razgovarala s njom kao da se ništa nije desilo, a Kerol bi ponekad samo sedela i satima zurila u nju, ne progovarajući. Sada je mogla da sedne, ali i dalje nije mogla da sastavi rečenicu, ili da izgovori njihova imena. Uoči Dana zahvalnosti, tri dana otkako se probudila, bilo je jasno da ne zna ko su oni. Nije prepoznavala nikoga, čak ni svoju decu. Svima je to teško palo, ali ipak je najviše povredilo Kloi. – I ne prepoznaje me! – rekla je sa suzama u očima kada je s ocem
napustila bolnicu. – Prepoznaće te, dušo. Treba joj vremena. – Šta ako ostane ovakva? – Izrekla je njihov najveći strah. Niko drugi se nije usudio to da kaže. – Vodićemo je kod najboljih svetskih lekara – uveravao ju je Džejson, a to je i mislio. I Stivi se brinula zbog toga. Nastavila je da razgovara s Kerol, dok je njena prijateljica i poslodavka ostajala nema. Povremeno bi se nasmejala onome što bi Stivi rekla, ali u njenim očima nije bilo ni naznake prepoznavanja. Osmeh je za nju bio nešto novo. Kao i smejanje. Uplašila se kada se prvi put nasmejala, i odmah zatim briznula u plač. Kao da su gledali bebu. Morala je da nauči mnogo toga, i čekao ju je naporan posao. Logoped je radio s njom. Našli su Britanku koja joj nije davala mira. Rekla je Kerol kako se zove i terala ju je da ponavlja to ime unedogled. Nadala se da će ponavljanje probuditi neku iskru, ali za sada ništa nije uspevalo. Kada je osvanuo Dan zahvalnosti, Stivi joj je rekla da je praznik i objasnila je šta on predstavlja u Americi. Pričala joj je šta spremaju za večeru, a Kerol je delovala zainteresovano. Stivi se ponadala da joj je to uzburkalo sećanja, ali prevarila se. – Ćurka. Šta je to? – Rekla je to kao da nikada ranije nije čula tu reč, i Stivi se osmehnula. – To je ptica koju ćemo pojesti za ručak. – Zvuči odvratno – rekla je Kerol, praveći grimasu, i Stivi se nasmejala. – Ponekad i jeste. To je tradicija. – Perje? – upitala je Kerol zainteresovano. Sve se svodilo na osnove. Ptice imaju perje. Setila se bar toga. – Ne. Nadev. Mljac. – Opisala joj je nadev dok je Kerol zainteresovano slušala. – Teško – rekla je onda, i oči su joj se napunile suzama. – Da pričam. Reči. Ne mogu da nađem. – Prvi put je izgledala razočarano. – Znam, žao mi je. Vratiće se. Možda bi trebalo da krenemo od psovki. Možda će biti zabavnije. Znaš, sranje, jebote, kreten, drkadžija, one dobre. Što da se mučimo s ćurkom i nadevom? – Psovke? – Stivi je klimnula glavom i obe su se nasmejale. – Kreten –
ponosno je izgovorila Kerol. – Jebote. – Bilo je jasno da nema predstavu šta to znači. – Sjajno – Stivi je bila ganuta. Volela je ovu ženu više nego svoju majku ili sestru. Ona je zaista bila njena najbolja prijateljica. – Ime? – upitala je Kerol i ponovo se rastužila. – Tvoje ime – ispravila se. Napregla se. Logoped je želeo da izgovara rečenice, ali ona uglavnom nije mogla. Još ne. – Stivi. Stefani Morou. Radim za tebe, kod kuće u Los Anđelesu. Mi smo prijateljice. – Oči su joj zasuzile kada je to izgovorila, a zatim je dodala: – Volim te. Mnogo. Mislim da i ti mene voliš. – Lepo – rekla je Kerol. – Stivi. – Vežbala je. – Ti si moja prijateljica. – Bila je to najduža rečenica koju je do sada sklopila. – Jesam. Tada je ušao Džejson da poljubi Kerol pre nego što odu u hotel da proslave Dan zahvalnosti. Deca su se spremala u Ricu, a tog jutra su ponovo išli na plivanje. Kerol ga je pogledala i osmehnula mu se. – Kreten. Jebote – rekla je, a on se zapanjio, a zatim je pogledao u Stivi, pitajući se šta se to desilo, uplašio se da Kerol gubi razum. – Nove reči. – Široko se osmehnula. – Oh, sjajno! To će joj koristiti. – Nasmejao se i seo. – Tvoje ime? – upitala je. Već joj je rekao, ali je zaboravila. – Džejson. – Na tren je izgledao tužno. – Da li si ti moj prijatelj? Na trenutak je oklevao pre nego što je odgovorio, i pokušao je da zvuči uobičajeno i opušteno. Bio je to težak trenutak i još jednom se pokazalo da se ona ne seća ničega iz prošlosti. – Bio sam tvoj muž. Bili smo u braku. Imamo dvoje dece, Entonija i Kloi. Bili su ovde juče. – Zvučao je umorno, ali ponajviše tužno. – Deca? – Zvučala je bezizrazno, a shvatili su i zašto. – Sada su veliki. Odrasli. To su naša deca, ali imaju dvadeset jednu i dvadeset šest godina. Dolazili su da te posete. Videla si ih sa mnom. Kloi živi u Londonu, a Entoni u Njujorku, i radi sa mnom. I ja živim u Njujorku. – Bilo je to previše informacija za nju. – Gde ja živim? S tobom?
– Ne. Ti živiš u Los Anđelesu. Više nismo u braku. Već duže vreme. – Zašto? – Njene oči zaronile su duboko u njegove kad je postavila to pitanje. Sada je morala sve da zna da bi otkrila ko je. Bila je izgubljena. – Duga je to priča. Možda bi o tome trebalo da razgovaramo drugi put. – Nijedno od njih dvoje nije želelo da joj kaže za Šona. Bilo je prerano. Nije znala čak ni da ga je imala i nije morala da sazna da ga je izgubila pre dve godine. – Razvedeni smo. – To je tužno – rekla je. Činilo se da razume šta znači reč razvedeni, što je Stivi bilo zanimljivo. Neke reči i pojmove je razumela, dok su joj drugi bili potpuno nepoznati. Čudnih pojmova je uspela da se seti. – Jeste – složio se Džejson. Potom joj je i on pričao o Danu zahvalnosti i o večeri koja ih čeka u hotelu. – Zvuči kao previše hrane. Muka. – Klimnuo je glavom i nasmejao se. – Jeste, u pravu si. Ali to je lep praznik. To je dan kada treba zahvaliti na dobrim stvarima koje su se desile i na blagoslovima koje smo primili. Kao na primer to što sada sediš i razgovaraš sa mnom – nežno je rekao. – Ove godine sam zahvalan na tebi. Svi smo zahvalni, Kerol – rekao je i Stivi je diskretno krenula da izađe iz sobe, ali on joj je kazao da može da ostane. U poslednje vreme među njima nije bilo tajni. – Ja sam zahvalna što imam vas dvoje – rekla je, posmatrajući ih. Nije bila sigurna ko su oni, ali bili su dobri prema njoj, i osećala je njihovu ljubav. Gotovo je mogla da je napipa u toj sobi. Neko vreme su ćaskali, ona se setila još nekih reči, mahom vezanih za praznik. Reči pita s mlevenim mesom i bundevara pojavile su se niotkuda, ali Kerol nije znala šta one znače. Stivi joj je pomenula samo pitu s jabukama, jer u hotelu nisu mogli da naprave ostale. I konačno, Džejson i Stivi su se spremili za polazak. – Vraćamo se u hotel da obeležimo Dan zahvalnosti s Entonijem i Kloi – Džejson je nežno objasnio Kerol dok ju je držao za ruku. – Voleo bih da i ti možeš da pođeš s nama. – Namrštila se kada je pomenuo hotel, kao da pokušava da izvuče nešto što je izmicalo njenom mentalnom kompjuteru, ali jednostavno nije mogla. – Koji hotel? – Ric. Tamo odsedaš kad god dođeš u Pariz. Obožavaš ga. Divan je.
Spremaju za nas posebnu večeru s ćuretinom u posebnoj trpezariji. – Te godine su bili zahvalni za mnogo toga. – Dobro zvuči – rekla je Kerol, s tužnim izrazom lica. – Ničega ne mogu da se setim, ko sam, ko ste vi, gde živim... hotela... ne sećam se čak ni Dana zahvalnosti, ni ćurke, ni pita. – Tuga i nemoć naterale su joj suze na oči a njima se srce cepalo dok su je gledali takvu. – Setićeš se – tiho je rekla Stivi. – Budi strpljiva. Ima previše podataka kojih treba da se setiš. Ne može sve odjednom. Polako – rekla je s ljubavlju. – Uspećeš. Obećavam ti. – Da li ti ispunjavaš obećanja? – upitala je, gledajući Stivi pravo u oči. Znala je šta je obećanje, iako se nije sećala ni imena hotela. – Uvek – rekla je Stivi, svečano podižući ruku kao da se zaklinje, a zatim se prekrstila s dva prsta, a Kerol se zasmejala i progovorila uglas s njom. – Časna reč! Sećam se toga! – rekla je pobedonosno. A Stivi i Džejson su se nasmejali. – Vidiš! Sećaš se značajnih stvari kao što je „časna reč“. Setićeš se i ostalih – rekla je Stivi nežno. – Nadam se – žustro je odvratila Kerol, dok ju je Džejson ljubio u čelo a Stivi je stezala za ruku. – Lepo se provedite. Pojedite malo ćuretine i za mene. – Donećemo ti malo večeras – obećao je Džejson. On i deca su planirali da je posete nakon večere. – Srećan Dan zahvalnosti – rekla je Stivi kada se nagnula da poljubi Kerol u obraz. Osećala se čudno jer je za Kerol Stivi sada bila neznanac, ali ipak je to učinila, a Kerol ju je uhvatila za ruku. – Visoka si – rekla je, a Stivi se široko osmehnula. – Jesam. – Bila je viša od Džejsona, nosila je štikle, a on je imao preko metar i osamdeset. – I ti si, mada ne kao ja. Srećan Dan zahvalnosti, Kerol. Dobro došla nazad u svet. – Jebote – rekla je Kerol i nasmešila se, oboje su se nasmejali. Ovoga puta, oči su joj nestašno zaiskrile, a Stivi je osim zahvalnosti za Kerolin povratak među žive, mogla samo da se nada da će ona jednom ponovo biti kao nekad i da će se vratiti doba vremena. Džejson je u međuvremenu
izašao i Stivi se osmehnula. – Jebi se – rekla je Stivi. – I to treba da znaš. Veoma je korisno. Kerol se široko osmehnula i pogledala u oči ženu koja je već petnaest godina njena prijateljica. – Jebi se i ti – rekla je razgovetno, i obe su se nasmejale, a Stivi joj je poslala poljubac i izašla iz sobe. Niko od njih nije očekivao takav Dan zahvalnosti, ali bio je najbolji koji je Stivi dotad doživela. A možda i Kerol.
7. Sasvim slučajno, Matje je došao da poseti Kerol tog popodneva na Dan zahvalnosti, dok su njena porodica i Stivi proslavljali praznik u hotelu. Bio je oprezan kada ju je posećivao. Nije želeo da ih sretne. I dalje mu je bilo nelagodno, bez obzira na okolnosti. Situacija je u početku bila kritična, te nije želeo da ih ometa dok su u stanju šoka i žalosti. Ali pročitao je u novinama da se probudila i da joj je bolje, i zato je ponovo došao. Nije mogao da izdrži. Polako je ušao u sobu i pogledao je, upijajući njen lik. Prvi put ju je video budnu. Srce mu je poskočilo od radosti kada ju je ugledao. U njenim očima nije bilo ni nagoveštaja prepoznavanja. Nije bio siguran da li je to posledica vremena ili udarca. Ali nakon svega što su preživeli zajedno, nije mogao ni da pomisli da ga se neće setiti. Svakog dana je mislio na nju. Bilo je teško poverovati u to, da je zdrava, setila bi se bar njegovog lica. Iznenađeno i začuđeno se okrenula ka njemu dok je ulazio u sobu, ne mogavši da se seti ni da li ga je ikada ranije videla. Bio je visok, zgodan, sedokos muškarac prodornih plavih očiju i ozbiljnog lica. Izgledao je autoritativno i ona se zapitala da nije možda lekar. – Zdravo, Kerol. – On je prvi progovorio. Obratio joj se na engleskom s teškim akcentom, pošto nije bio siguran, s pravom, da li se i dalje seća francuskog. – Zdravo. – Bilo je očigledno da ga ne prepoznaje, što mu je umalo slomilo srce, s obzirom na to koliko su značili jedno drugome. Ona je delovala bezizrazno. – Verovatno sam se mnogo promenio – rekao je. – Prošlo je dosta vremena. Ja sam Matje de Bjankur. – Na njenom licu nije bilo nikakve reakcije, ali mu se ljubazno osmehnula. Njoj su sada svi bili nepoznati, čak i bivši muž i rođena deca, a sada i ovaj čovek. – Jeste li vi lekar? – upitala ga je, a on je odmahnuo glavom. – Jeste li mi prijatelj? – upitala je oprezno, mada je bila svesna da ne bi ni dolazio da nije. Ali to je bio njen način da ga pita da li se poznaju. Morala je da se oslanja na druge da bi to otkrila. Njega je pitanje zapanjilo. Dovoljno je bilo samo da je vidi, bio je zaljubljen u nju. Ona se, pak, nije sećala ničega.
Nije mogao a da se ne zapita šta je osećala prema njemu pre nesreće. Bilo je jasno da sada ne oseća ništa. – Da... da... jesam. Veoma dobar prijatelj. Dugo se nismo videli. – Odmah je shvatio da je izgubila pamćenje, i oprezno joj je pružao informacije. Nije želeo da je šokira. I dalje je delovala slabašno, poduprta na velikom bolničkom krevetu. Nije hteo da kaže previše jer je u sobi bila i sestra. Nije znao da li sestra razume engleski, ali je za svaki slučaj bio oprezan. A svakako nije mogao da se poverava ženi koja ga se čak i ne seća. – Upoznali smo se dok si živela u Parizu. – Doneo joj je cveće, i predao sestri veliki buket ruža. – Živela sam u Parizu? – To je za nju bila novost. Niko joj to dosad nije pomenuo. Toliko toga nije znala o sebi da je počela da se nervira. Video joj je to u očima. – Kada? – Znala je da sada živi u Los Anđelesu, i da je živela u Njujorku s Džejsonom, ali niko nije pominjao Pariz. – Živela si ovde dve i po godine. Otišla si pre petnaest godina. – Oh. – Kerol je klimnula glavom i više ništa nije pitala, samo ga je posmatrala. Nešto u njegovom pogledu ju je zbunjivalo, nešto nedokučivo i daleko. Nije bila sigurna šta je to, da li je dobro ili loše. Budio je snažna osećanja. Nije se uplašila, ali osetila je nešto, i nije mogla da prepozna taj osećaj. – Kako se osećaš? – ljubazno je upitao. Bilo je bezbednije govoriti o sadašnjosti nego o prošlosti. Kerol je dugo razmišljala o tome, tražeći reč, a onda ju je pronašla. Zbog njegovog prijateljskog obraćanja, osećala je da ga dobro poznaje , ali nije bila sigurna. Bilo je gotovo kao sa Džejsonom, no ipak drugačije. – Zbunjeno – odgovorila je kad ju je pitao kako se oseća. – Ništa ne znam. Reči. Ne mogu da ih nađem. Ni ljude. Imam dvoje dece – rekla je Kerol, još uvek iznenađena. – Sada su odrasli ljudi – objasnila je, kao da podseća samu sebe. – Entoni i Kloi. – Bila je ponosna što se setila njihovih imena. Upijala je sve što su joj govorili. Bilo je mnogo toga. – Znam. Upoznao sam ih. Divni su. Kao i ti. – I dalje je bila lepa kao nekad. Bio je zatečen saznanjem da vreme gotovo nije ni ostavilo traga na njoj, mada je primetio ožiljak na obrazu, ali nije ga pomenuo. Izgledao je
veoma sveže. – Setićeš se. Sve će ti se vratiti. – Klimnula je glavom, ali nije delovala ubeđeno. Još uvek je mnogo toga nedostajalo i ona je bila potpuno svesna toga. – Jesmo li bili dobri prijatelji? – upitala ga je, kao da traga za nečim. Šta god da je to, nije uspevala da dopre do njega. Nije mogla da ga pronađe u glavi. Šta god da joj je on značio, sad je nestalo, kao i ostali detalji iz njenog života. Njen um je bio prazan papir. – Jesmo. – Zatim su neko vreme sedeli u tišini, i konačno, on oprezno priđe krevetu i nežno je uhvati za ruku. Dozvolila mu je to, ne znajući šta bi drugo. – Veoma mi je drago što se oporavljaš. Posetio sam te dok si bila u komi. Pravi je blagoslov što si se probudila. – Znala je da i ostali tako misle. – Nedostajala si mi, Kerol. Mislio sam na tebe sve ove godine. – Želela je da ga pita zašto, ali nije se usudila. Zvučalo joj je isuviše komplikovano. Nešto u njegovom pogledu izazivalo joj je nemir. Nije mogla da ga protumači, ali veoma se razlikovalo od Džejsonovog pogleda i pogleda njene dece. Oni su bili mnogo otvoreniji. Ovaj čovek je bio obavijen nekakvim velom tajne, kao da postoji mnogo toga što joj nije rekao, što se naslućuje u njegovim očima. Bilo joj je teško da shvati. – Lepo od tebe što si došao – rekla je ljubazno, pronalazeći frazu koja se najednom sama nametnula. Ponekad se i to dešavalo, a ponekad bi morala da se pomuči zbog samo jedne reči. – Mogu li ponovo da dođem? – Klimnula je glavom, ne znajući šta bi drugo rekla. Skrivene poruke su je i dalje zbunjivale, a i dalje nije mogla ni da nasluti ko je on. Predosećala je da je možda bio nešto više od prijatelja, ali nije rekao da su bili u braku. Nije mogla da pretpostavi kakvu ulogu je odigrao u njenom životu. – Hvala ti za cveće. Prelepo je – rekla je, tražeći u njegovim očima neizgovorene odgovore. – Kao i ti, draga moja – rekao je, ne puštajući njenu ruku. – Oduvek si bila lepa, i još uvek si lepa. Izgledaš kao devojčica. Iznenadila se, shvativši nešto na šta dotad nije ni pomislila. – Ne znam koliko godina imam. Znaš li ti? – Bilo mu je lako da izračuna, samo je dodao petnaest godina u odnosu na doba kada ga je napustila. Znao je da sigurno ima pedeset, iako nije izgledala tako, ali nije znao treba li on to da
joj kaže. – Mislim da nije važno. I dalje si veoma mlada. Ja sam sada starac. Imam šezdeset osam godina. – Njegovo lice otkrivalo je godine, ali ne i njegov duh. Imao je toliko energije i snage da je njegov izgled prkosio godinama. – Izgledaš mlađe – bila je ljubazna. – Ako nisi lekar, čime se baviš? – upitala je. Njoj je i dalje ličio na doktora, ako se zanemari činjenica da nije nosio beli mantil. Imao je dobro skrojeno tamnoplavo odelo i tamnosivi kaput. Bio je dobro obučen. Imao je i belu košulju i ozbiljnu kravatu, seda kosa mu je bila uredno podšišana i sređena, a naočare bez rama odavale su tipičnog Francuza. – Ja sam advokat. – Nije joj rekao čime se bavio ranije. Više nije važno. Klimnula je glavom i ponovo ga odmerila, a on je prineo njenu ruku usnama i nežno joj poljubio prste. I dalje su bili modri od posledica pada. – Ponovo ću te posetiti. Moraš da se oporaviš. – A zatim je dodao: – Stalno mislim na tebe. – Nije znala zašto. Mučilo ju je to što se ne seća ničega iz prošlosti, čak ni svojih godina i zanimanja. Svi su bili u prednosti. Znali su sve što ona ne zna. A sada je i ovaj stranac znao delić njene prošlosti. – Hvala – bilo je sve što je uspela da mu kaže, dok je on nežno spuštao njenu šaku na krevet. Ponovo joj se osmehnuo i sledećeg trenutka otišao. Sestra ga je prepoznala, ali ništa nije rekla Kerol. Neprikladno bi bilo da ona komentariše to što ju je posetio bivši ministar. Na kraju krajeva, Kerol je filmska zvezda i verovatno poznaje mnogo uticajnih ljudi. Ipak, bilo je očigledno da joj je Matje de Bjankur bio izuzetno privržen i da ju je dobro poznavao. Čak je i Kerol to osetila. Ostali su došli iste večeri nakon praznične gozbe. Bili su dobro raspoloženi, a Stivi joj je donela pomalo od svega što su večerali, i sve joj objasnila. Kerol je zainteresovano probala svako jelo, rekla je da joj se ne dopada ćurka, ali veoma su joj se svideli slatkiši od sleza. – Mama, pa ti mrziš te slatkiše – obavestila ju je Kloi zapanjeno. – Uvek si govorila da je to đubre i nisi nam dozvoljavala da ih jedemo kad smo bili deca. – Baš šteta. Sviđaju mi se – rekla je, uz stidljiv osmeh, a zatim ispružila
ruku ka svom mlađem detetu. – Žao mi je što sada ništa ne znam. Pokušaću da se setim. – Kloi je klimnula glavom i oči su joj se napunile suzama. – Ne mari, mama. Mi ćemo ti pomoći. Mnogo toga nije ni važno. – Jeste – rekla je Kerol nežno. – Želim sve da znam. Šta voliš, šta ne voliš, šta volimo da radimo zajedno, šta smo radile dok si bila mala. – Često si bila odsutna – rekla je Kloi tiho, a otac joj je uputio prekoran pogled. Bilo je prerano za takve razgovore. – Zašto sam često bila odsutna? – Kerol je opet izgledala zbunjeno. – Naporno si radila – rekla je Kloi kratko, dok je Entoni zadržao dah. Slušao je to godinama, i ti razgovori između njegove majke i sestre nikada se nisu dobro završavali. Nadao se da ovoga puta neće biti tako. Nije želeo da se majka sada uzbuđuje zbog toga. I dalje je bila veoma osetljiva, i ne bi bilo pošteno optuživati je za nešto čega se ona i ne seća. Kerol nije mogla da se odbrani. – Šta sam radila? Čime sam se bavila? – Kerol je pogledala u Stivi kada je postavila to pitanje, kao da bi mlada žena mogla da joj odgovori. Već je osetila da među njima postoji neka posebna veza, iako nije znala detalje, niti se sećala njenog imena i lika. – Ti si glumica – objasnila joj je Stivi. Niko joj još to nije rekao. – Veoma ugledna glumica. Ti si velika zvezda. – Zaista? – Kerol je bila zatečena. – Da li me ljudi prepoznaju? – Začudila ju je i sama pomisao na to. Svi su se nasmejali, a Džejson je prvi progovorio. – Možda nije trebalo da ti kažemo, da se ne uobraziš. Ti si verovatno jedna od najpoznatijih filmskih zvezda na svetu. – Baš čudno. – Prvi put se setila reči čudno, i svi su se nasmejali. – Nije nimalo čudno – rekao je Džejson. – Ti si veoma dobra glumica. Snimila si mnogo filmova i osvojila neke veoma značajne nagrade. Dva Oskara i Zlatni globus. – Nije bio siguran da li se seća šta to uopšte znači, a izraz njenog lica je govorio da se ne seća. Ipak, reč filmovi probudila je neka sećanja. Znala je šta je to. – Svi na svetu znaju ko si ti. – Kako se ti osećaš zbog toga? – okrenula se i upitala Kloi, i na trenutak je bila ona stara. Svi u sobi su zadržali dah dok su čekali da Kloi odgovori.
– Ne baš prijatno – prošaputala je. – Bilo je teško kada smo bili mali. – Kerol se rastužila kada je to čula. – Ne budi luda – prekinuo ju je Entoni, pokušavajući da popravi raspoloženje. – Bilo je sjajno imati mamu filmsku zvezdu. Svi su nam zavideli, išli smo na svakakojaka zanimljiva mesta, a ti si bila prelepa. I dalje si. – Nasmešio se majci. Oduvek je mrzeo njihove prepirke i Kloino nezadovoljstvo dok je odrastala, mada je u poslednje vreme bilo malo bolje. – Možda je tebi bilo lepo – brecnula se Kloi. – Meni nije. – Zatim se okrenula ka majci, a Kerol ju je saosećajno pogledala i stisnula joj ruku. – Izvini – bilo je sve što je rekla. – Ni meni to ne zvuči zanimljivo. Da sam ja dete, volela bih da je moja mama stalno uz mene. – A onda je iznenada pogledala u Džejsona. Prisetila se još jednog važnog pitanja. Bilo joj je teško što ništa ne zna. – Imam li ja majku? – Odmahnuo je glavom, laknulo mu je što su nakratko promenili temu. Kerol se tek probudila iz mrtvih posle jezivih nedelja i nije želeo da je Kloi uznemirava, ili još gore, da započinje svađu s njom, a svi su znali da je sposobna da uradi tako nešto. Među njima je bilo mnogo nesporazuma, daleko više nego između majke i sina. Entoni nikada nije bio kivan na majku zbog njenog zanimanja i uvek je od nje očekivao daleko manje nego Kloi. Bio je mnogo samostalniji, čak i kao dete. – Tvoja majka je umrla kada si imala dve godine – objasnio joj je. – Otac ti je umro kad si imala osamnaest. – To znači da je bila siroče. Odmah se setila te reči. – Gde sam odrasla? – upitala je zainteresovano. – U Misisipiju. Na farmi. – Ničega se nije sećala. – Otkrili su te s osamnaest godina i odveli u Holivud. Živela si u Nju Orleansu, gde su te i pronašli. – Klimnula je glavom i ponovo se okrenula ka Kloi. Sada ju je više zanimala ona nego sopstvena prošlost. To je bila novost. Kao da se vratila kao neko drugi, promena je bila gotovo neprimetna, ali činilo joj se da više nikada neće biti kao nekad. Ipak, bilo je prerano za zaključke. Kretala je iz početka, i računala je na njihovu pomoć. Kloi je to učinila urođenom iskrenošću i nepromišljenošću. U početku su se svi zabrinuli, ali Stivi je ubrzo pomislila da je tako možda i najbolje. Kerol je to dobro
primila. Želela je da zna sve o sebi i o njima, i dobro i loše. Morala je da ispuni praznine u sećanju, a bilo ih je previše. – Žao mi je što sam često bila odsutna. Moraćeš da mi pričaš o tome. Želim da znam sve, želim da znam kako je bilo tebi. Prekasno je, ti si sad odrasla. Ali možda možemo nešto da promenimo. Kako ti je sada? – Dobro – rekla je Kloi iskreno. – Živim u Londonu. Ti me posećuješ. Dolazim kući za Božić i za Dan zahvalnosti. Više mi se ne sviđa Los Anđeles. Lepše mi je u Londonu. – Gde si studirala? – upitala je Kerol. – Na Stenfordu. Kerol nije reagovala. To joj je zvučalo nepoznato. – To je odlična škola – uključio se Džejson, a Kerol je klimnula glavom i potom se osmehnula ćerki. – Od tebe ne bih ni očekivala nešto drugo. – Ovoga puta se Kloi nasmešila. Posle su prešli na vedrije teme, i na kraju su se vratili u hotel. Kerol je bila umorna kada su otišli. Stivi je poslednja izašla iz sobe, zastala na trenutak i došapnula prijateljici: – Bila si sjajna s Kloi. – Moraćeš da mi ispričaš ponešto. Ništa ne znam. – Razgovaraćemo – obećala je Stivi, i tek tada primetila ruže na stolu u uglu sobe. Bilo ih je bar dva tuceta, crvenih, s dugim stabljikama. – Od koga su ove ruže? – Ne znam. Od nekog Francuza koji me je posetio. Zaboravila sam njegovo ime. Rekao je da smo stari prijatelji. – Čudi me da ga je obezbeđenje pustilo. Ne bi smeli to da rade. – Smeli su da je posećuju samo članovi porodice, ali nijedan francuski čuvar neće odbiti bivšeg ministra Francuske. – Svako može da kaže da je stari prijatelj. Ako ne budu pazili, nećeš moći da živiš od obožavalaca. – Na ulazu je bilo na stotine buketa. Stivi i Džejson su rekli da ih razdele ostalim pacijentima. Ispunili su nekoliko soba. – Nisi ga prepoznala? – Bilo je to glupo pitanje, ali ipak ga je postavila, za svaki slučaj. Nikad se ne zna. Pre ili kasnije, sećanja će isplivati na površinu. Stivi je očekivala da se to desi svakog trenutka, i nadala se tome.
– Naravno da nisam – bilo je sve što je Kerol rekla. – Zašto bih prepoznala njega kad se ne sećam ni rođene dece? – Samo pitam. Reći ću čuvaru da malo bolje pripazi. – Već je primetila neke propuste u obezbeđenju koji joj se nisu dopadali, i žalila se. Kada dežurni čuvar ode na pauzu, niko ga ne zamenjuje i bilo ko može da uđe. Neko je očigledno i ušao. Želeli su da Kerol ima bolje obezbeđenje. – U svakom slučaju, cveće je lepo. – I on je bio prijatan. Nije ostao dugo. Rekao je da poznaje moju decu. – To svako može da kaže. – Morali su da je zaštite, od njuškala, paparaca, obožavatelja, i ko zna koga. Ipak, ona je zvezda, a u bolnici nikad nisu imali tako poznatog pacijenta. Predložila je Džejsonu da unajme privatno obezbeđenje, ali u bolnici su tvrdili da mogu da se izbore s problemom. Stivi će ih podsetiti da budu pažljiviji. Poslednje što žele jeste da se ušunja neki fotograf i slika je. Kerol više nije spremna na takvo narušavanje privatnosti mada se ranije gotovo svakodnevno suočavala s tim problemom. – Videćemo se sutra. Srećan ti Dan zahvalnosti, Kerol – rekla je Stivi i srdačno se osmehnula. – Jebi se – rekla je Kerol razdragano, i obe su se nasmejale. Bilo joj je sve bolje i bolje. Na trenutak je zvučala kao ona stara.
8. Sutradan su Džejson, Kloi i Entoni otišli u Luvr, a zatim i u kupovinu. Vratili su se u hotel i ručali u baru, u prizemlju. Džejson i Entoni su potom otišli u svoje sobe da obave neke poslovne razgovore. Obojica su zaostajala s ugovorima na kojima su radili. Ali bile su to vanredne okolnosti, i njihovi klijenti su imali razumevanja. Nekolicina Džejsonovih partnera ih je zamenjivala na različitim projektima. Planirali su da nadoknade izgubljeno kada se vrate. Kloi je otišla na plivanje i na masažu dok su njen brat i otac radili. Uzela je slobodne dane na poslu. Njeni saradnici su bili veoma predusretljivi. Rekli su joj da ostane u Parizu s majkom koliko god to bude potrebno. Tog popodneva je čak imala vremena i volje da se javi momku kojeg je nedavno upoznala u Londonu. Ispričala mu je o majčinoj nesreći, a on je bio pažljiv i saosećajan. Obećao je da će joj se uskoro javiti, i rekao da želi da je vidi kada se vrati u London. Planirao je da joj se javi i bio je oduševljen što ga je nazvala. Zvao se Džejk. Pošto su ostali bili zauzeti, Stivi je iskoristila priliku da bude nasamo s Kerol. Lekari su joj rekli da joj ispriča što više o njenom životu. Nadali su se da će tako uspeti da je podstaknu da se priseti svega. Stivi nije imala ništa protiv, ali nije želela da uznemiri Kerol tužnim događajima, kojih je bilo dosta. Ponela je sendvič i sela naspram Kerol da razgovaraju. Nije imala nikakav poseban plan. Kerol je postavljala brojna pitanja. Primera radi, prethodnog dana je pitala za svoje roditelje. Počinjala je od nule. Stivi je bila na pola sendviča kada ju je Kerol upitala za razvod. Ali u ovom slučaju, Stivi je morala da prizna da ne zna baš mnogo. – Tada nisam radila za tebe. Znam da se Džejson posle razvoda oženio nekom ruskom manekenkom, čini mi se. Razveli su se otprilike godinu dana po tvom povratku iz Francuske. Tek sam ti se bila pridružila i nisi mi se previše poveravala. Mislim da je nekoliko puta dolazio i posumnjala sam da te je pitao da se pomirite. To je bila samo moja pretpostavka, ti mi ništa nisi rekla. I nikada mu se nisi vratila. U to vreme bila si prilično ljuta na
njega. Trebalo je nekoliko godina da se sve smiri. Do tada, stalno ste se svađali preko telefona, zbog dece. U poslednjih deset godina bili ste dobri prijatelji. – Kerol je to i sama shvatila i klimnula je glavom, pokušavajući da se priseti bilo čega iz vremena kada je bila udata za Džejsona, ali nije mogla. Sećanja su izbledela. – Da li sam ja napustila njega ili on mene? – Ni to ne znam. Moraćeš njega da pitaš. Znam da ste živeli u Njujorku. Bili ste u braku deset godina. Zatim si ti otišla u Francusku. Tamo si snimala veoma važan film. Mislim da je razvod već bio u toku. Ostala si u Parizu još dve godine nakon snimanja, zajedno s decom. Kupila si kuću i prodala je godinu dana nakon povratka u Los Anđeles. Bila je to baš lepa kućica. – Kako ti to znaš? – Kerol je bila zbunjena. – Da li si radila za mene dok sam bila u Parizu? – Opet se zbunila. Toliko toga je morala da shvati i poređa hronološki. – Nisam, došla sam da je zatvorim umesto tebe. Doputovala si na nekoliko dana, rekla mi šta želiš da zadržiš i vratila se u Los Anđeles, a ja sam se pobrinula za ostalo. Kuća je bila mala, ali prelepa. Iz osamnaestog veka, čini mi se, imala je boiseries i parket, velike francuske prozore koji su gledali na vrt, i kamine na svakom ćošku. Bilo mi je žao što je nisi zadržala. – Zašto nisam? – pitala je Kerol, mršteći se dok ju je slušala. Želela je da se seti svega toga, ali nije mogla. – Rekla si da je predaleko. U to vreme si mnogo radila. Nisi imala vremena da dolaziš u Pariz između snimanja. Sada imaš, ali tada je bilo drugačije. Mislim da nisi ni želela da se vratiš. – Stivi nije želela da ispriča ostatak. – Htela si da provodiš više vremena s decom, posebno s Kloi. Entoni je oduvek bio samostalan. – Stivi ga je poznavala od njegove jedanaeste godine, i čak ni tada mu nije smetalo da ostaje sam ili s prijateljima i da provodi raspust kod oca u Njujorku. Kloi je želela da provodi više vremena s majkom i smatrala je da joj Kerol ne posvećuje dovoljno pažnje. Po Stivinom mišljenju, bila je veoma zahtevno dete, i još uvek je takva, mada daleko manje. Kloi sada imala svoj život i više ne zahteva od majke da joj posvećuje toliko vremena. Ali i dalje želi da bude
u centru pažnje kada je s njom. – Da li je u pravu u vezi s onim što je rekla juče? – Kerol je izgledala istinski zabrinuto. Zapravo, želela je da zna da li je dobra osoba. Bilo je zastrašujuće ne znati to. – Nipošto – rekla je Stivi kratko. – Nešto od toga sigurno jeste istina. Sigurno si mnogo radila dok su bili mali. Imala si dvadeset osam godina kada se Kloi rodila i bila si na vrhuncu karijere. Tada se nismo poznavale. Ja sam se pojavila sedam godina kasnije. Ali ona je već tada bila ljuta na tebe. Mislim da si ih vodila sa sobom na snimanja kad god si mogla, zajedno s privatnim učiteljem, osim kada si snimala na neobičnim lokacijama, kao što je na primer Kenija. Međutim, kad god si snimala na nekoj urbanoj lokaciji vodila si ih, čak i kada sam ja počela da radim za tebe. S vremenom, Entoni više nije želeo da ide, a kada su krenuli u srednju školu, nisu smeli da izostaju s nastave. Do tada, uglavnom su putovali s tobom, što je izazivalo nezadovoljstvo u njihovoj školi. Ali nezadovoljna je bila i Kloi kad ih ne bi povela. – I više od toga, kako je Kloi rasla, Stivi je sve češće podozrevala da ona želi da bude kao njena mama, što je predstavljalo mnogo veći problem. Ali to nije pomenula Kerol. – Sigurna sam da nije lako biti dete poznate ličnosti, ali oduvek sam se divila tvom trudu, nastojanju da provodiš s njima što više vremena, čak i sada. Nikada se nije desilo da otputuješ nekud a da ih ne posetiš u Londonu i Njujorku. Nisam sigurna da Kloi shvata koliko je to neuobičajeno, niti koliko truda zahteva. Pomalo je nazahvalna, bar kad je reč o vremenu koje si provodila s njom dok je bila dete. Koliko ja znam, bila si veoma dobra majka. Mislim da je ona jednostavno želela više. – Zašto? – Neki ljudi su naprosto takvi – rekla je Stivi znalački. – Mlada je, izboriće se ona s tim, ako bude htela. U suštini, ona je dobro dete. Samo me nervira kada te kinji. Mislim da to nije pošteno prema tebi. Ona je i dalje velika beba. Mora da odraste. – Onda joj se nasmešila. – Uostalom, ti si je razmazila. Daješ joj sve što poželi. Ja to znam. Plaćam račune. – Sram me bilo – rekla je Kerol blago. Sada je govorila sasvim dobro. Pronalazila je reči, ali ne i priču iza njih. – Šta misliš, zašto to radim? – Griža savesti. Velikodušnost. Voliš svoju decu. Dobro ti ide i želiš to
da podeliš s njima. Kloi te ponekad iskorišćava, pokušava da te natera da se osetiš krivom, mada nekad pomislim da ona zaista misli da je prevarena kao dete. Čini mi se da je želela da njena majka bude obična domaćica iz predgrađa koja po ceo dan ide za njom i nema druge obaveze. Kada si bila u gradu, svakog dana si išla po nju u školu, ali ti nisi samo snimala filmove. Bila si veoma zauzeta. – Čime to? – Dok je slušala Stivi činilo joj se da sluša priču o nekom drugom. Kerol nije imala osećaj da razgovaraju o njoj. Žena koju je Stivi opisivala bila joj je potpuno nepoznata. – Godinama se boriš za ženska prava. Putovala si po nerazvijenim zemljama, govorila u Senatu, bila u Ujedinjenim nacijama, držala govore. Potpuno si posvećena onome u šta veruješ, i ja mislim da je to sjajno. Oduvek sam ti se divila zbog toga. – A Kloi? Da li mi se i ona divi zbog toga? – rekla je Kerol tužno. Na osnovu onoga što joj je Stivi ispričala, nije delovalo tako. – Ne. Čini mi se da je sve što joj oduzima vreme i novac samo dodatno nervira. Možda je isuviše mlada da bi brinula o takvim stvarima. Da budemo iskreni, ta putovanja su ti oduzimala dosta vremena, kad nisi bila na snimanjima. – Možda je trebalo da ostanem kod kuće – rekla je Kerol, pitajući se da li je sada moguće nadoknaditi načinjenu štetu. Nadala se da jeste. Činilo joj se da treba da nadoknadi nešto svojoj ćerki, čak iako je ona bila pomalo razmažena. – To onda ne bi bila ti – kratko je rekla Stivi. – Uvek imaš hiljadu stvari na umu. – A sada? – Ne toliko. Usporila si poslednjih nekoliko godina. – Stivi je pazila šta govori, zbog Šona. Nije bila sigurna da li je Kerol spremna da čuje za njega, i da se izbori s osećanjima koja bi to moglo da probudi, posebno ako bi se setila svega. – Zaista? Zašto? Zašto sam usporila? – Kerol je delovala zabrinuto i trudila se da podstakne sećanja. – Možda si se umorila. Mnogo si izbirljivija u vezi s izborom filmova koje snimaš. Poslednje tri godine ništa nisi snimila. Odbila si brojne uloge.
Želiš one koje će ti nešto značiti, a ne samo nešto što je privlačno i komercijalno. Pišeš knjigu, ili bar pokušavaš. – Stivi se nasmešila. – Zato si i došla u Pariz. Mislila si da će ti to pomoći da razjasniš neke stvari. – Umesto toga, umalo te je koštalo života. Stivi će se večno kajati zbog toga što je Kerol krenula na ovo putovanje. I dalje ju je potresala činjenica da je umalo izgubila tu ženu koju toliko voli i divi joj se. – Mislim da ćeš više snimati kada završiš tu knjigu. Reč je o romanu, ali mislim da će u njemu biti mnogo toga o tebi samoj. Možda zato nisi mogla da pišeš. – Da li su to jedini razlozi za usporavanje? – Kerol ju je posmatrala s detinjom nevinošću, i Stivi je napravila dugu pauzu, ne znajući šta da joj odgovori. Odlučila se za istinu. – Nisu. Postoji još jedan razlog. – Stivi je uzdahnula. Nije želela to da joj kaže, ali neko će joj pre ili kasnije reći, pa bolje da to bude ona. – Bila si udata, za divnog čoveka. Zaista divnog. – Nemoj mi reći da sam se ponovo razvela – rekla je Kerol nezadovoljno. Dva razvoda su joj delovakla previše. I jedan je dovoljno tužan. – Nisi – utešila ju je Stivi. Obudoveti, izgubiti čoveka koga voliš, mnogo gore. – Bila si u braku osam godina. Zvao se Šon. Šon Klark. Udala si se za njega kada si imala četrdeset a on trideset pet. Bio je veoma uspešan producent, mada nikada niste zajedno radili na nekom filmu. Bio je izuzetno dobar čovek i mislim da ste bili veoma srećni. Tvoja deca su ga obožavala. On nije imao svoje dece, niti ste imali zajedničke. Kako god bilo, pre tri godine se razboleo. Teško se razboleo. Rak jetre. Godinu dana je bio na terapiji, i primio je to veoma filozofski. Veoma smireno. Veoma dostojanstveno je prihvatio sve što mu se desilo. – Stivi je uzdahnula pre nego što je nastavila. – Umro je, Kerol. Na tvojim rukama. Godinu dana nakon što se razboleo. Pre dve godine. Bila je to velika promena. Mnogo si pisala, malo si putovala, provodila si vreme s decom. Odbila si brojne uloge, mada si rekla da ćeš se vratiti poslu kada napišeš knjigu. I ja verujem da hoćeš, da ćeš je napisati i vratiti se filmu. Ovo putovanje je bilo deo plana. Mislim da si mnogo sazrela nakon njegove smrti. Mislim da si sada jača. – Ili je bar bila pre bombaškog napada. Neverovatno je da se izvukla i ko zna kakve će posledice to ostaviti, kada se svedu računi. Još
uvek je prerano. Kada ju je Stivi pogledala, niz Keroline obraze tekle su suze. Stivi ju je dotakla za ruku i pomilovala je. – Izvini. Nisam želela sve to da ti ispričam. Bio je divan čovek. – Drago mi je da jesi. Veoma je tužno. Izgubila sam muža koga sam sigurno volela, a sada ga se čak i ne sećam. To je kao da izgubiš sve što si imao ili voleo. Izgubila sam sve ljude u svom životu i našu zajedničku prošlost. Ne sećam se čak ni njegovog lica, ni imena, niti svog braka s Džejsonom. Ne sećam se ni rođena svoje dece. – Njoj je to izgledalo kao prava tragedija, gore i od same eksplozije bombe. Lekari su joj sve objasnili. Zvučalo je nestvarno. Kao i sve ostalo. Kao da je taj život pripadao nekom drugom, a ne njoj. – Nisi izgubila nikoga osim Šona. Svi ostali su uz tebe. A s njim si provela divne trenutke kojih ćeš se jednoga dana setiti. Ostali su i dalje ovde, na ovaj ili onaj način. Tvoja deca, Džejson, tvoj posao. I prošlost je tu, iako je se još uvek ne sećaš. Veze koje postoje među vama i dalje postoje. Ljudi koji te vole neće te napustiti. – Ne znam čak ni šta im značim, ko sam... šta oni meni znače – rekla je Kerol potišteno, i izduvala nos u maramicu koju joj je dodala sestra. – Osećam se kao brod koji je potonuo i sa sobom povukao sve što ima. – Nije potonuo. Izgubljen je u magli. Kada se magla raziđe, pronaći ćeš svoje stvari, i sve ljude s tog broda. Ionako je većina toga samo teret. Možda ti je i bolje bez toga. – A šta je s tobom? – upitala je Kerol, posmatrajući je. – Šta značim tebi? Da li sam dobar poslodavac? Da li sam dobra prema tebi? Voliš li svoj posao? Kakav je tvoj život? – Želela je da zna kakva je Stivi osoba, a ne samo kakva je ona prema njoj. To ju je zaista zanimalo. Iako je izgubila pamćenje, Kerol je ostala ona dobra žena koju je Stivi volela. – Volim svoj posao, i tebe. Možda i previše. Volim da radim za tebe više nego bilo šta. Volim tvoju decu, posao koji obavljamo zajedno, ciljeve za koje se boriš. Dobar si čovek i zato te toliko volim. Zaista si dobra osoba, Kerol. I dobra majka. Ne dozvoli Kloi da te ubedi u suprotno. – Stivi se nervirala zbog toga. Kloi je i sama umnogome doprinela problemima među njima dvema. Bila je stroga prema svojoj majci, a ponekad i ogorčena zbog prošlosti. Stivi je smatrala da treba da zaboravi na
sve to i da nije pošteno što sada sve to pominje. – Nisam sigurna da sam se dovoljno posvetila Kloi – rekla je Kerol tiho – ali drago mi je što ti misliš da sam dobar čovek. Teško je kada to ne znaš. Kada nemaš predstavu o tome ko si ili kakav si bio prema drugim ljudima. Što se mene tiče, ne bi me čudilo ni da sam običan baksuz i da si ti samo ljubazna prema meni. Ne mogu da posnesem to što se ničega ne sećam, i što ne znam šta mi je ko značio u životu. Plaši me razmišljnje o tome. – Zaista ju je plašilo. Kao da je letela u mraku. Nije mogla da zna kada će naleteti na zid, kao što je naletela kada je eksplodirala bomba. – A šta je s tvojim životom? – upitala je Stivi. – Jesi li udata? – Nisam. Živim s jednim muškarcem – rekla je Stivi, i zastala. – Voliš li ga? – zanimalo je Kerol. Želela je da zna sve, o svima. Morala je da sazna ko su oni da bi otkrila sebe. – Ponekad – bila je iskrena Stivi. – Ne uvek. Nisam sigurna u svoja osećanja prema njemu i zato se nikad nisam udala za njega. Uostalom, udata sam za svoj posao. On se zove Alan. Novinar je. Često putuje, što meni odgovara. Naš odnos je prijatan i razborit. Ne bih to nazvala ljubavlju. A kada pomislim na udaju za njega, poželim da pobegnem koliko me noge nose. Nikada nisam imala žudela da se udam, tim pre što ne želim decu. – Zašto? Znaš li? – Imam tebe – zadirkivala ju je Stivi, a zatim se uozbiljila. – Mislim da ne nosim to u sebi. Nikad nisam osetila potrebu da budem majka. Zadovoljna sam ovim što imam. Imam psa, mačku, posao koji volim, i momka s kojim povremeno spavam. Možda je meni to dovoljno. Volim da sve bude jednostavno. – Da li je on zadovoljan? – Kerol je zanimao Stivin život. Kerol je to smatrala nedovoljnim. Stivi se očigledno nečega plašila, a Kerol nije mogla da shvati šta je to. – Verovatno nije na duže staze. Kaže da želi decu. Ali sa mnom ne može da ih ima – kratko je rekla Stivi. – Bliži se četrdesetoj i misli da treba da se venčamo. To bi moglo da nam dođe glave. Ne želim decu. Nikad ih nisam želela. Odavno sam donela tu odluku. Imala sam grozno detinjstvo i obećala sam sebi da nikome neću uraditi nešto slično. Sviđa mi se što sam odrasla, što nemam obaveze, niti nekoga ko će mi jednog dana prebacivati
za sve moje greške. Pogledaj tebe i Kloi. Ako smem da kažem, mislim da si bila divna majka, a ona je ipak ljuta na tebe. Ne želim da mi se dogodi nešto slično. Radije ću provoditi vreme sa svojim psom. A ako zbog toga izgubim Alana, to znači da nam nije bilo suđeno. Na samom početku sam mu rekla da ne želim decu, i on se nije bunio. Možda njegov biološki sat otkucava. Ne i moj. Ja ga nemam. Odbacila sam ga pre mnogo godina. Zapravo, bila sam toliko sigurna u to da sam podvezala jajnike još dok sam bila na studijama, i nemam nameru to da menjam. Ne želim da usvojim dete. Volim svoj život takav kakav je. – Zvučala je potpuno ubeđena u ono što govori, dok ju je Kerol netremice posmatrala, pokušavajući da shvati šta je od toga strah, a šta istina. Bilo je i jednog i drugog. – Šta će biti kada se meni nešto desi? Starija sam od tebe. Šta ako umrem? To jest, kada umrem, ne ako. Poslednje tri nedelje život mi je visio o koncu. Šta onda? Ako sam ja najznačajnija osoba u tvom životu, šta će se desiti kada mene ne bude? Sigurno se plašiš toga. – To je istina, htela Stivi da se suoči s tim ili ne. – Svi se plašimo toga. Šta se događa kada ženi umre muž? Ili dete? Ili te muž napusti i ostaneš sama? Svi moramo da se suočimo s tim, pre ili kasnije. Možda ću ja umreti pre tebe. A možda ćeš jednog dana poludeti i otpustiti me, ako nešto zabrljam. U životu ništa nije sto odsto sigurno osim ako svi zajedno ne skočimo s mosta kada napunimo devedeset godina. Čovek mora da rizikuje. Mora biti iskren i znati šta želi. Ja sam iskrena prema sebi. Bila sam iskrena i prema Alanu. Ako mu se ne sviđa, može da ide. Nikada ga nisam slagala i rekla da želim decu. Na početku sam mu stavila do znanja da ne želim da se udajem i da mi je posao sve na svetu. Za mene se ništa nije promenilo. Ako on ne može da živi s tim, ili mu se ne sviđam zbog toga, onda mora da ode i pronađe ono što želi. To je sve što bilo ko od nas može da uradi. Kockice se ponekad uklapaju samo na određeno vreme. Sigurno je bilo slično i s tobom i Džejsonom, inače biste još uvek bili u braku. Gotovo ništa ne traje večno. Spremna sam da prihvatim to i iskoristim što bolje mogu. To je najviše što mogu da učinim. Naravno, Alan ponekad izigrava drugu violinu u odnosu na tebe, i na moj posao. Ponekad
sam ja druga violina u njegovom životu. Meni to odgovara. Ali njemu možda smeta. Ako je tako, s nama je gotovo. Bilo je lepo dok je trajalo. Ne tragam za princom na belom konju, niti za savršenom ljubavnom pričom. Samo želim nešto praktično i stvarno što će mi odgovarati. Što će oboma odgovarati. On nije moj zarobljenik, niti ja želim da budem njegov. Tako ja doživljavam brak. – Bila je iskrena kao i uvek. Stivi nikada nikoga nije lagala, i nije se zavaravala. Uvek je bila razborita, kad je reč o njenom životu, poslu, muškarcima. Zato je bila jaka, realna i prijatno društvo. Kerol je to shvatila. Stivi je bila samosvojna u svakom smislu te reči, i iskrena do srži. – Da li sam i ja tako mislila? – upitala je Kerol, ponovo zbunjena. – Rekla bih da si i ti uvek bila iskrena prema sebi, bar koliko ja znam. Mislim da si mogla da se pomiriš s Džejsonom, kada se pokajnički vratio po tvom povratku iza Pariza, ali nisi to uradila. Mislim da si spremnija na komprimis nego ja i zato ti odgovara da budeš u braku. Ali nikada, ni zbog koga i ni zbog čega nisi žrtvovala svoje vrednosti ili principe, svoju samosvojnost. Kada veruješ u nešto, ne odustaješ od toga. To mi se sviđa kod tebe. Spremna si da se boriš za ono u šta veruješ, bez obzira na prepreke. To je divna osobina. Iznad svega želiš da budeš dobar čovek. – Važno mi je i da znam da sam bila dobra majka – rekla je Kerol tiho. Iako je izgubila pamćenje, Kerol je znala da je to važan deo nje. – I jesi – uveravala ju je Stivi. – Možda. Čini mi se da mnogo toga treba da nadoknadim Kloi. Spremna sam na to. Možda ranije nisam to primećivala. – Sada kada kreće iz početka, Kerol je bila spremna da bude pažljivija i da ovog puta sve odradi kako treba. Pruženu priliku doživela je kao pravi dar i želela je da ga iskoristi. Bar je Entoni delovao zadovoljno onim što mu je pružila, ili je naprosto bio učtiviji. Možda dečaci ne očekuju mnogo od svojih majki. Ali Kloi je očigledno očekivala i Kerol je mogla bar pokušti da smanji jaz između njih. Želela je da pokuša. Razgovarale su dok se nije smrklo, o detaljima iz njenog života koje je Stivi znala i kojih se sećala, o njenoj deci, muževima i Kerol ju je upitala da li je imala nekog muškarca u Parizu dok je živela u tvom gradu. Stivi je neodređeno pretspotavila da je bila u vezi. – Šta god da se desilo, nije se
lepo završilo. Retko si to pominjala. A kada smo zatvorile kuću, jedva si čekala da odeš iz Pariza. Sve vreme si delovala povređeno. Nisi se viđala ni sa kim, i čim si mi dala poslednja uputstva u vezi s kućom, odjavila si se iz hotela i otputovala u Los Anđeles. Ko god da je on, mislim da si se plašila da ćeš ga ponovo sresti. Nisi imala ozbiljnu vezu prvih pet godina kad sam počela da radim za tebe, sve dok se nisi zaljubila u Šona. Oduvek sam predosećala da te je neko veoma povredio. Nisam znala da li je to bio Džejson ili neko drugi, a nismo se dovoljno poznavale da bih te pitala. – Kerol je sada žalila što je bilo tako. Nije bilo drugog načina da to sazna. – I sada ne mogu da otkrijem – rekla je Kerol tužno. – Ako je postojao neko u Parizu, on je zauvek izgubljen u mom sećanju. Možda više i nije važno. – Bila si prilično mlada. Imala si trideset pet kada si se vratila. Četrdeset kada si upoznala Šona. Ostali s kojima sam te viđala pre njega bili su samo zavaravanje, muškarci s kojima si izlazila. Zanimala su te jedino deca, posao i ciljevi za koje si se zalagala. Proveli smo godinu dana u Njujorku, dok si igrala u brodvejskoj predstavi. Bilo je zabavno. – Volela bih da mogu da se setim bar nečega – rekla je Kerol napeto. Još uvek nije mogla da dopre do prošlosti. – Setićeš se – rekla je Stivi samouvereno, a zatim se nasmejala. – Veruj mi, ja toliko toga želim da zaboravim iz svog života. Detinjstvo, na primer. Kakav je to pakao bio. Roditelji su mi bili alkoholičari. Moja sestra je zatrudnela s petnaest godina i završila u domu za posrnule devojke. Odrekla se deteta, rodila još dvoje kojih se takođe odrekla, doživela nervni slom, i završila na psihijatriji pre nego što je napunila dvadeset jednu. S dvadeset tri je izvršila samoubistvo. Moja porodica je prava noćna mora. Jedva sam izvukla živu glavu. Zato verovatno i ne žudim za brakom i porodicom. Mislim da to donosi samo patnju i bol. – Ne uvek – rekla je Kerol nežno. – Žao mi je. Rekla bih da ti nije bilo lako. – Nije – rekla je Stivi i uzdahnula. – Potrošila sam čitavo bogatstvo na psihijatra da bih se izborila s tim. Mislim da sam uspela, ali radije ne bih komplikovala sebi život. Srećna sam što živim kroz tebe. Prilično uživam radeći za tebe.
– Ne vidim zašto. Meni ne zvuči tako. Pretpostavljam da je sve to s filmovima uzbudljivo. Ali razvodi, muž na samrti, slomljeno srce u Parizu. Meni to ne zvuči naročito zabavno. Pre bih rekla da je to stvaran život. – U pravu si. Niko ne može da mu umakne. Čak i kad si slavan, moraš da se bakćeš s istim stvarima kao i svi mi, možda čak i više od nas. Ti si izuzetno dobro podnosila slavu. Bila si krajnje diskretna. – I to je nešto. Hvala bogu na tome. Jesam li pobožna? – upitala je. – Ne naročito. Bila si izvesno vreme, kad je Šon bio na samrti i nedugo nakon njegove smrti. Inače ne ideš često u crkvu. Odrasla si kao katolikinja, ali mislim da se to više odrazilo na tvoj duh, nego na potrebu za strogim religioznim ritualima. Živiš u skladu s tim, dobra si osoba. Ne moraš da ideš u crkvu da bi bila takva. – Postala je Kerolino ogledalo koje joj je pokazivalo ko je bila i ko je sad. – Volela bih da odem u crkvu kada izađem iz bolnice. Imam mnogo razloga za zahvalnost. – I ja – rekla je Stivi, smešeći joj se. Zatim joj je poželela laku noć i vratila se u hotel, razmišljajući o svemu o čemu su tog dana razgovarale. Kerol je bila iscrpljena i zaspala je čvrstim snom i pre nego što je Stivi stigla u hotel. Nastojanje da obnovi život koji je ispario zahtevao je mnogo energije.
9. U subotu posle Dana zahvalnosti, porodica je došla u kratku posetu, ali Kerol je i dalje bila umorna od prethodnog dana. Dug razgovor sa Stivi, milion pitanja koja joj je postavila o svom životu, ta priča, ona sama, potpuno su je iscrpeli. Svi su videli da joj treba odmor, te su se zadržali veoma kratko. Ponovo je zaspala i pre nego što su izašli, a Stivi je osetila grižu savesti što prethodnog dana nije skratila razgovor, ali bilo je mnogo toga što je Kerol želela da sazna. Kloi i Entoni su planirali da u nedelju odu u Dovil, i ubedili su Stivi da pođe s njima. Pomislila je da bi to moglo da bude zabavno, osim toga, Džejson je pomenuo da bi voleo da bude nasamo s Kerol. Oporavila se nakon jednodnevnog odmora i bilo joj je drago što će ostati sama s Džejsonom. Mnogo toga je želela da čuje od njega lično, mnogo detalja iz života koji su proživeli zajedno. Došao je u njenu sobu, poljubio je u obraz i seo. U početku su razgovarali o deci, i zaključili kako su izrasli u dobre ljude. Primetio je da je Kloi uzbuđena zbog svog prvog posla. A Entoni je vredno radio s njim u Njujorku, što i nije bilo veliko iznenađenje. – Oduvek je bio sjajno dete – rekao je Džejson ponosno. – Odgovoran, plemenit. Bio je odličan student. Na fakultetu je igrao košarku u prvom timu. Prosto je projezdio kroz pubertet. Uvek te je obožavao. – Džejson joj se nežno osmehnuo. – Misli da hodaš po vodi. Dva-tri puta je gledao svaki tvoj film. Jedan je odgledao čak deset puta i vodio je sve svoje drugove. Svake godine bi na rođendanskoj proslavi pokazivao tvoju najnoviju sliku. Sam je to želeo. Mislim da nikada nije bio kivan ni na koga. Naprosto prihvata sve što mu se desi, a ako se desi nešto loše, pokušava to da iskoristi na najbolji mogući način. To je sjajna osobina. Ima zdrav odnos prema životu i uvek ispliva na površinu. Zvuči čudno, ali mislim da mu je odgovaralo što si bila toliko zauzeta. Postao je snalažljiv i veoma samostalan. Za Kloi to ne mogu da kažem. Mislim da nije prihvatala tvoju karijeru dok je bila mala. Uvek žudi za nečim i stalno želi više nego što ima. Za nju, čaša nikad nije ni dopola puna. Za Entonija je prepuna. Čudno
je koliko braća i sestre mogu da se razlikuju. – Da li sam ih zanemarivala? – upitala je Kerol zabrinuto. – Nisi, ali često si odustvovala. Uglavnom si vodila i Kloi sa sobom na snimanja. I više nego što sam ja mislio da treba. Izvukla bi je iz škole i povela tutora. Čak ni to nije pomoglo. Kloi je jednostavno veoma zahtevna. Oduvek je bila takva. – Možda ima prava da bude takva – rekla je Kerol otvoreno. – Ne znam kako sam mogla da snimim tolike filmove i da budem dobra majka. – Izgleda da ju je ta misao prilično mučila. Džejson je pokušao da je razuveri. – Snalazila si se, i to prilično dobro. Mislim da si sjajna majka, ne samo dobra. – Nisam, ako je moja ćerka, naša ćerka – ispravila se uz osmeh – nesrećna. – Nije nesrećna. Samo traži mnogo pažnje. Ispunjavanje njenih prohteva je posao koji zahteva puno radno vreme, ako joj se to dozvoli. Niko ne može da napusti sve čime se bavi i svu pažnju posveti detetu. Dok smo bili u braku, zahtevao sam deo te pažnje. Da, bila si zauzeta dok su bili mali, ali i jednom i drugom si poklanjala mnogo pažnje, posebno dok nisi snimala. Bilo je nekoliko napornih godina, u vreme kada si osvojila Oskare, kada si snimala film za filmom. Ali čak i tada si ih vodila sa sobom. Snimala si epski film u Francuskoj i oni su sve vreme bili uz tebe. Kerol, da si bila lekar ili advokat, bilo bi još gore. Poznajem žene koje imaju normalan posao, neke od njih rade na Volstritu, i ne provode gotovo nimalo vremena sa svojom decom. Ti si uvek bila uz njih. Mislim da je Kloi želela mamu koja bi se posvetila samo njoj, koja ne radi, već sedi kod kuće, vikendom pravi kolače s njom i po ceo dan je vozika unaokolo. Možeš li da zamisliš koliko bi to bilo dosadno? – Možda i ne bi – rekla je Kerol tužno – ako je to ono što je njoj trebalo. Zašto nisam napustila glumu kada smo se venčali? – Sada joj se to činilo razumnim, ali Džejson se nasmejao i odmahnuo glavom. – Mislim da još uvek ne shvataš da si velika zvezda. Bila si na vrhuncu karijere kada sam te upoznao, i postajalo je sve uzbudljivije. Ti si na samom vrhu, Kerol. Bila bi prava šteta da si odustala od takve karijere. Ono što si ti uspela predstavlja neverovatno dostignuće, a uspela si i da
podržavaš ciljeve koji su važni tebi i svetu, i da iskoristiš svoje ime za dobrobit svih. I pored toga si bila dobra majka. Mislim da je Entoni zato toliko ponosan na tebe. Svi smo. Čini mi se da bi Kloi uvek mislila da je izvukla deblji kraj, bez obzira na sve. Naprosto je takva. Možda je to njen način da dobije ono što želi ili što joj je potrebno. Veruj mi, tvoja deca nikada nisu bila zapostavljena ili nevoljena. Daleko od toga. – Volela bih da Kloi drugačije posmatra sve to. Izgleda veoma tužno kada govori o svom detinjstvu. – Kerol je osećala grižu savesti mada nije znala šta je tačno uradila, ili propustila da uradi. – Ide na terapiju – rekao je tiho. – Već godinu dana. Preboleće ona sve to. Možda će posle ove nesreće konačno shvatiti koliko je srećna što te ima. Ti si majka s pet zvezdica. – Čak i sada, lišena sećanja, brinula je za svoju decu, i bila mu je zahvalna na utešnim rečima. Dok ga je slušala, pitala se da li bi Kloi volela da ode s njom u London na nekoliko nedelja, kada se oporavi. Možda bi joj to pokazalo da je majka zaista voli i da želi da provodi vreme s njom. Nije mogla da se vrati u prošlost niti da prepravi istoriju, ali mogla je da se potrudi i ispravi neke stvari u budućnosti. Kloi očigledno smatra da joj je u detinjstvu nešto uskraćeno. Možda je ovo Kerolina prilika da se iskupi i da joj pruži sve za šta misli da joj je uskraćeno. Bila je spremna na to. Ništa nije važnije. Knjiga koju je pokušavala da napiše, ako joj se ikada vrati, može da sačeka. Njeni prioriteti su se promenili nakon bombaškog napada. Bilo je to strašno buđenje i poslednja prilika da uradi pravu stvar. Želela je da je iskoristi dok još može. Neko vreme su pričali o svemu i svačemu, a onda ga je nemo pogledala dok je sedeo na stolici gde je prethodnog dana sedela Stivi i pričala joj o svom životu. Želela je da čuje i njegovu priču. – Šta se nama dogodilo? – tužno je upitala Kerol. Njihova priča očigledno nije imala srećan kraj čim su se razveli. – Uh... to je teško pitanje... – Nije bio siguran da li je spremna da čuje sve to, ali ona je tvrdila da jeste. Morala je da zna ko su njih dvoje, šta im se desilo, zašto su se razveli i šta se dešavalo posle toga. Sada je znala za Šona, čula je od Stivi, ali znala je vrlo malo o svom životu sa Džejsonom, osim da su bili u braku deset godina, da su živeli u Njujorku i da imaju
dvoje dece. Ostalo je za nju bilo misterija. Stivi nije znala detalje, a Kerol se ne bi ni usudila da pita decu, koja su u to vreme ionako bila isuviše mala da bi znala šta se desilo. – Da budem iskren, nisam baš siguran – konačno je odgovorio. – Godinama sam pokušavao da shvatim. Mislim da je najlakše odgovoriti da sam prolazio kroz krizu srednjih godina, dok si ti imala ozbiljnu karijeru. Ta dva elementa su se sudarila i rasturila nas. Ali bilo je komplikovanije. U početku je bilo sjajno. Kada sam se oženio tobom, već si bila zvezda. Imala si dvadeset dve, a ja trideset jednu godinu. Već pet godina sam bio uspešan na Volstritu i želeo sam da finansiram neki film. To nije donosilo nikakvu posebnu finansijsku dobit, naprosto je izgledalo zabavno. I sâm sam bio klinac i želeo sam da upoznam lepe devojke. Ništa više od toga. Upoznao sam Majka Epelsona na sastanku u Njujorku. On je tada bio veliki producent i radio je kao tvoj agent otkako te je otkrio. I dalje je tako – obavestio ju je. – Pozvao me je u Los Anđeles, ugovarao je nekakav posao. I tako sam ja došao, potpisao se na isprekidanoj liniji kao finansijer filma i upoznao tebe. Bila si najlepša devojka koju sam dotad video, a povrh svega, bila si fina, ljupka, mlada i nevina. Tada si još uvek bila puna južnjačkog duha. Već četiri godine si radila u Holivudu, a i dalje si bila neodoljiva, nevina klinka, a ipak i velika zvezda. Kao da te uspeh i slava nisu promenili. Pristojna, krotka, iskrena devojka, koja se verovatno nimalo nije promenila otkako je otišla s očeve farme u Misisipiju. Još uvek si imala južnjački akcenat. I to mi se svidelo. A onda te je Majk naterao da ga se otarasiš. Uvek mi je nedostajao. Bio je deo ljupkosti koju sam voleo kod tebe. Zaista si bila samo obična klinka. Do ušiju sam se zaljubio ui tebe, a ni ti nisi bila ravnodušna. Doleteo sam nekoliko puta dok si snimala film, samo da bih te video. Razvlačili su naša imena po tabloidima i časopisima. Vunderkind s Volstrita u vezi s najtraženijom zvezdom Holivuda. Bila si ono pravo. Nije bilo glamuroznije zvezde od tebe. – Nasmešio joj se. – I dalje je tako – rekao je velikodušno. – Jednostavno nisam bio navikao na sve to. Mislim da nikada nisam navikao. Imao sam običaj da se uštinem kada se ujutru probudim jer nisam mogao da verujem da sam se oženio Kerol Barber. Ima
li nešto bolje od toga? Venčali smo se šest meseci pošto smo se upoznali, kada si završila snimanje. Isprva si govorila da si isuviše mlada za udaju, što je verovatno bilo tačno. Nagovorio sam te, a ti si bila iskrena. Rekla si da nisi spremna da odustaneš od karijere. Želela si da snimaš filmove. Ludo smo se zabavljali. Nikada se nisam tako dobro provodio kao tada s tobom. Majk nas je jednog vikenda odveo u Las Vegas svojim avionom, i tamo smo se venčali. Bio nam je kum, on i neka tvoja tadašnja prijateljica. Bila ti je cimerka, i da me ubiješ ne mogu da se setim njenog imena. Bila je deveruša. A ti si bila najlepša mlada koju sam dotad video. Pozajmila si haljinu korišćenu za snimanje nekog filma iz tridesetih godina. Izgledala si kao kraljica. Otišli smo u Meksiko na medeni mesec. Proveli smo dve nedelje u Akapulku, a ti si se potom vratila na posao. Tada si snimala otprilike tri filma godišnje. To je vraški mnogo. Studio te je terao da izbacuješ film za filmom, s velikim zvezdama, velikim imenima, najvećim producentima i odbijala si scenarije čim bi ih dobila. Bila si industrija za sebe. Nikada nisam video nešto slično. Bila si najtraženija zvezda na svetu, a ja sam bio oženjen tobom. Nismo izlazili iz novina. To može da opije dvoje mladih ljudi, i pretpostavljam da vremenom dosadi. Ali tebi nije dosadilo. Uživala si u svakom trenutku, a ko bi mogao da ti zameri? Bila si ljubimica celog sveta, najpoželjnija žena na planeti... i pripadala si meni. Najviše vremena si provodila na snimanjima, a između filmova, živeli smo zajedno u Njujorku. Uzeli smo sjajan stan na Park aveniji. Kad god sam mogao, posećivao sam te na snimanju. Zapravo, vrlo često smo se viđali. Razgovarali smo o deci, ali za njih nije bilo vremena. Uvek je trebalo snimiti još neki film. A onda je došao Entoni. Na izvestan način, bio je pravo iznenađenje. Tada smo bili već dve godine u braku. Napravila si šestomesečnu pauzu, čim je počelo da se primećuje, i vratila se na posao kada je on imao tri nedelje. Snimala si film u Engleskoj, povela si ga sa sobom, kao i dadilju. Tamo ste proveli pet meseci, a ja sam dolazio svakih nekoliko nedelja. Bio je to lud način života, ali tvoja karijera je bila isuviše uspešna da bi je prekinula, a ti si bila isuviše mlada da bi poželela da napustiš sve to. Potpuno te razumem. Kad si bila trudna s Kloi, ponovo si
napravila prekid. Entoni je tada imao tri godine. Vodila si ga u park, kao i sve ostale mame. Uživao sam u tome. Brak s tobom bio je kao da se igram „porodice“, ali s filmskom zvezdom. Najlepša žena na svetu bila je moja. – Oči su mu zasuzile kada je to izgovorio, a Kerol ga je posmatrala s kreveta i pitala se zašto nije malo usporila. Činilo se se da on ne preispituje kao što to ona radi. Karijera joj više nije delovala toliko značajno. Ali tada je bila. Jasno joj je to stavio do znanja. – Kako god bilo, godinu dana po Kloinom rođenju, kada je Entoni imao pet godina, ponovo si zatrudnela. Ovoga puta je to bilo čista slučajnost, i oboje smo bili uznemireni. Ja sam razvijao posao i radio kao lud, a ti si neprestano snimala po čitavom svetu. Mislili smo da je dovoljno što imamo Entonija i Kloi. Ipak smo se odlučili za još jedno dete. Ali izgubila si ga. Bila si očajna, kao i ja. Tada sam se već navikao na ideju o trećem detetu. Bila si na snimanju u Africi. Odrađivala si svoj deo bez kaskadera, što je bila prava ludost, i pobacila si. Naterali su te da se vratiš na posao nakon četiri nedelje. Imala si bedan ugovor, i čekala su te još dva snimanja. Kao na traci. Dve godine kasnije, osvojila si prvog Oskara, a pritisak je samo još više porastao. Mislim da se tada nešto desilo, ne tebi, već meni. Još si bila mlada. Imala si trideset kada si osvojila Oskara. Ja sam se bližio četrdesetoj i mada to nikada sebi nisam priznao, verovatno me je izluđivalo što imam ženu koja je uspešnija od mene. Zarađivala si pravo bogatstvo, ceo svet je znao za tebe. Mislim da sam se umorio od razvlačenja po novinama, od tračeva, od toga što svi gledaju u nas gde god da se pojavimo. Nikada niko nije obraćao pažnju na mene, sve se vrtelo oko tebe. To s vremenom postaje naporno ili naprosto povredi čovekov ego. Možda sam i sâm želeo da budem zvezda, ko će ga znati? Samo sam želeo normalan život, ženu, dvoje dece, kuću u Konektikatu, možda i u Mejnu tokom leta. Umesto toga, leteo sam preko sveta da bih te video, deca su bila ili s tobom, ili sa mnom, a ti si patila dok si bila odvojena od njih. Počeli smo često da se svađamo. Želeo sam da napustiš sve, ali nisam imao hrabrosti da ti to kažem, i zato sam se istresao na tebi. Jedva da smo se viđali, a kada bismo se i videli, svađali smo se. A onda si, dve godine kasnije, osvojila još jednog Oskara, i mislim da je to presudilo. To je bio kraj. Posle toga sam izgubio svaku nadu. Znao sam da nikada nećeš
prestati, bar ne u skorije vreme. Potpisala si ugovor za osmomesečno snimanje u Parizu, a ja sam izgubio glavu. Trebalo je da ti kažem, ali nisam. Mislim da nisi bila svesna onoga što mi se dešava. Bila si prezauzeta da bi razmišljala o tome, a ja ti nikada nisam rekao koliko mi sve to smeta. Snimala si filmove, pokušavala da zadržiš decu kraj sebe na snimanju, i letela naokolo da bi me videla kad god izdvojiš nekoliko slobodnih dana. Imala si dobre namere. Jednostavno nije bilo dovoljno dana u godini da uradiš sve što si želela, za svoju karijeru, decu i mene. Možda bi tada i napustila sve da sam ja to tražio. Ko zna? Ali nisam. – Pogledao ju je kao da se kaje što nije tražio od nje da napusti karijeru. Džejsonu su trebale godine da shvati ono što je sada znao, i što je delio s Kerol. Nastavio je s ozbiljnim izrazom lica dok ga je Kerol posmatrala, napeta i tiha. Nije želela da ga prekida. – Počeo sam da se opijam i da odlazim na zabave i, priznajem, ponekad bih preterao. Više puta su moji podvizi završili u tabloidima, a ti se nikada nisi požalila. Nekoliko puta si me upitala šta se dešava, a ja sam odgovorio da se samo zabavljam, što je bilo istina. Pokušavala si češće da dolaziš kući, ali kada si počela snimanje u Parizu, ostala si zarobljena tamo. Snimalo se šest dana u nedelji. Entoni je imao osam godina, pa si ga tamo upisala u školu, a Kloi četiri, i pola radnog vremena je bila u vrtiću, a ostatak je provodila s tobom na snimanju, s dadiljom. Ja sam, kod kuće, počeo da živim kao mladić. Zapravo, kao budala. – Izgledao je iskreno posramljen dok je gledao u svoju bivšu ženu, a ona mu se osmehnula. – Izgleda da smo oboje bili mladi i ludi – rekla je velikodušno. – Sigurno je užasno biti u braku s nekim ko skoro nikad nije kod kuće i toliko radi. Klimnuo je glavom, zahvalan za ono što je rekla. – Bilo je teško. Što više razmišljam o tome, to mi je jasnije da je trebalo da te zamolim da napustiš sve, ili bar da usporiš. Ali s dva Oskara za pojasom, bila si na vrhu. Smatrao sam da nemam prava da ti uništim karijeru, pa sam zato uništio naš brak, i samo da znaš, uvek ću se kajati zbog toga. Nikada ti to dosad nisam rekao, ali to je ono što osećam. Kerol je nemo slušala i klimnula glavom. Cenila je njegovu iskrenost. Ničega se nije sećala, ali bila mu je zahvalna na iskrenosti, čak i kada je
pričao o sebi. Delovao je kao istinski dobar čovek. Njihova priča joj je delovala zanimljivo. Kao i uvek tih dana, činilo joj se da je to nečiji tuđ život i nije stvarao nikakve slike u njenoj glavi. Dok je slušala, pitala se zašto sama nije pomislila da odustane od karijere i spase brak, ali to je izgledalo kao nezaustavljiva lavina. Svi znaci upozorenja bili su tu, no karijera joj je, po svoj prilici, bila previše važna. Predstavljala je silu, sama po sebi, kao da se odvijala nezavisno od nje. Sada je, kao i on, sagledala uzroke njihovih problema. Šteta što tada ništa nisu preduzeli niti pokušali da preduzmu. Zaokupljena karijerom, nije bila ni svesna problema, a on je bio ozlojeđen i skrivao je to od nje. Izjedalo ga je iznutra, i vremenom se iskalio na njoj. Njemu su trebale godine da to prizna, čak i sebi. Bio je to školski primer raspada braka, no ipak je bilo tužno čuti ga. Zažalila je što tada nije bila malo mudrija. Ali bila je mlada, ako to može da posluži kao izgovor. – Otišla si u Pariz i povela decu. Dobila si sjajnu ulogu, igrala si Mariju Antoanetu. Bila je to jedna od onih velikih epskih uloga. Nedelju dana nakon vašeg odlaska, otišao sam na zabavu Hjua Hefnera. Nikada do tada nisam video tako lepe devojke, lepe skoro kao ti. – Žalosno joj se osmehnuo, a ona mu je uzvratila. Bilo je tužno slušati ga. Kraj se mogao predvideti. Nije je čekalo nikakvo iznenađenje. Znala je kako se film završava, i da nisu živeli srećno do kraja života, inače joj on sada ne bi pričao tu priču. – Nisu bile kao ti. Ti si uvek bila pristojna, fina i iskrena, i dobra prema meni. Neprestano si radila, i često si odsustvovala, ali bila si dobra žena, Kerol. Oduvek si bila takva. Ove devojke su bile od drugog soja. Jeftine sponzoruše, neke i prave profesionalke, nabeđene starlete, manekenke, propalice. Ja sam bio oženjen pravom ženom. Ove devojke su bile razmetljive prevarantkinje i obrađivale su okolinu kao od šale. Upoznao sam rusku manekenku Nataliju. Ona je tada žarila i palila po Njujorku. Svi su znali za nju. Došla je niotkuda, iz Moskve, preko Pariza, i jurila je velike pare, na sve moguće načine. Moje i bilo čije. Mislim da je bila ljubavnica nekog pariskog plejboja, već sam i zaboravio. U svakom slučaju, od tada je bila s gomilom takvih tipova. Sada je u četvrtom braku i živi u Hongkongu. Mislim da joj je muž Brazilac, trgovac oružjem ili nešto slično, pun kao
brod. Izigrava bankara, ali mislim da se bavi mnogo opasnijim poslovima. Kako god bilo, izula me je iz cipela. Da budem iskren, previše sam popio, neko mi je dao malo koke i završio sam s njom u krevetu. Tada više nismo bili kod Hefnera. Bili smo na nečijoj jahti na reci Hadson. Bila je to žestoka ekipa. Imao sam četrdeset jednu, a ona dvadeset jednu. Ti si imala trideset dve i radila si u Parizu, pokušavala da budeš dobra majka, čak iako si bila odsutna supruga. Ne verujem da si me ikada prevarila. Mislim da ti to nije padalo na pamet, a nisi imala ni vremena. U Holivudu te je pratila besprekorna reputacija, što ne mogu da kažem i za sebe. Svi tabloidi su se bavili nama dvoma. Mislim da se ona pobrinula za to. Imali smo strastvenu vezu, koju si ti učtivo ignorisala, u šta je gotovo nemoguće poverovati. Zatrudnela je dve nedelje pošto smo se upoznali. Odbila je da prekine trudnoću. Želela je da se venčamo. Rekla mi je da me voli i bila je spremna da se odrekne svega radi mene, svoje karijere, manekenstva, domovine, svog načina života, i da ostane kod kuće i odgaja našu decu. Muzika za moje uši. Želeo sam ženu domaćicu, na šta ti nisi bila spremna, ili su, na osnovu svega što sam video, postojali vrlo mali izgledi za to. Ko zna? Nikada te nisam pitao. Izgubio sam glavu zbog nje. Nosila je moje dete. Želeo sam još dece, a ti si veoma teško podnela trudnoću s Kloi. Uostalom, s obzirom na tvoj raspored, bila bi prava ludost da smo napravili još dece. Bilo je dovoljno teško vući dvoje dece sa sobom po svetu, čak ni ja nisam mogao da te zamislim s troje ili četvoro, a Entoni je rastao. Želeo sam i da deca budu sa mnom. Ne pitaj me kako, ali ubedila me je da je brak najbolje rešenje, za nju. Trebalo je da budemo ušuškana porodica s gomilom dece. Kupio sam kuću u Griniču i pozvao advokata. Mora da sam izgubio razum. Klasičan primer krize srednjih godina. Finansijer s Volstrita gubi razum, uništava sebi život i vara svoju ženu. Otputovao sam u Pariz da ti saopštim da se razvodimo. Nikada do tada nisam video nekoga da tako plače. Na pet minuta sam se zapitao šta ja to radim. Proveo sam noć s tobom i skoro da sam se opasuljio. Imali smo divnu decu i nisam želeo da patite. A onda mi je ona telefonirala. Bila je kao veštica koja plete začaranu mrežu, i uspela je. Vratio sam se u Njujork i podneo zahtev za razvod braka. Nisi tražila ništa osim alimentacije. I sama si mnogo zarađivala, a bila si isuviše
ponosna da bilo šta uzmeš od mene. Rekao sam ti da je Natalija trudna i mislim da sam te time umalo ubio. Bio sam najokrutniji kučkin sin na svetu. Mislim da sam ti se svetio za svaki trenutak tvog uspeha, ili za svaki sekund koji nisi provela sa mnom. Šest meseci kasnije, bio sam ponovo oženjen, a ti si i dalje bila u Parizu. Nisi htela da razgovaraš sa mnom, što je bilo razumljivo. Nekoliko puta sam svraćao da vidim decu, a ti bi mi ih poslala s dadiljom u Ric. Potpuno si me isključila. Zapravo, nisi razgovarala sa mnom dve godine, osim preko advokata, sekretarica i dadilja. Bilo ih je na sve strane. Vic je u tome što si dve i po godine kasnije, kada si se vratila u Los Anđeles, prilično usporila s poslom. I dalje si snimala filmove, ali mnogo ređe, i provodila si vreme s decom. To bi mi bilo sasvim prihvatljivo, bilo je bolje nego tvoj raniji ritam. Nisam znao da ćeš uraditi to. Ali nisam imao hrabrosti da čekam niti da te pitam. Natalija se porodila dva dana posle venčanja, a godinu dana kasnije rodila je još jedno dete. Prestala je da se bavi manekenstvom na dve godine, a zatim mi saopštila da se smrtno dosađuje. Napustila me je i vratila se manekenstvu. Decu je neko vreme ostavila sa mnom, a potom i njih odvela. Upoznala je nekog neverovatno bogatog plejboja, razvela se od mene i udala se za njega, a u međuvremenu me opelješila. Ne pitaj me zašto, ali nisam se trudio da sastavim predbračni ugovor. Tako da je unovčila svoj dobitak i produžila. Decu nisam video pet godina. Nije mi dozvoljavala. Bili su izvan mog domašaja, a ona je lutala po Evropi i Južnoj Americi i sakupljala muževe. U suštini, bila je to prostitucija na visokom nivou, a ona se sjajno snalazila u tome. Za to vreme, ja sam uništio tebe i naš brak. Kad si se vratila u Los Anđeles, recimo da sam čekao da se slegne prašina, da bih te konačno posetio pod izgovorom da želim da vidim decu, ali došao sam zbog tebe. Smirila si se, a ja sam ti ispričao šta se desilo. Bio sam iskren i ispričao sam ti svoje viđenje istine. Mislim da tada nisam shvatao ono što mi je sada jasno, da sam bio ljubomoran na tvoju karijeru i na tvoj uspeh. Zamolio sam te da pokušamo još jednom. Rekao sam da bi to bilo bolje za decu, ali mislio sam na sebe. I dalje sam te voleo. I sad te volim – rekao je kratko. – Uvek sam te voleo. – Izgubio sam glavu za Ruskinjom. Ali ti me više nisi htela kada sam
poželeo da se vratim. Ne krivim te. Nema ničeg goreg od toga. Bila si učtiva, otmena, i vrlo ljubazno si mi rekla da se nosim, baš tim rečima. Rekla si da je za tebe sve završeno, da sam uništio sva osećanja koja si gajila prema meni, da si me iskreno volela i da ti je žao što me je tvoja karijera toliko pogodila i što si toliko bila odsutna. Rekla si da bi usporila samo da sam te pitao, mada nisam sasvim siguran da je to tačno, bar ne u početku. Bila si puna energije, i u tom trenutku, bilo bi teško odreći se svega. I tako sam se ja vratio u Njujork, a ti si ostala u Los Anđelesu. S vremenom smo postali prijatelji. Deca su odrasla. Kao i mi. Udala si se za Šona otprilike četiri godine posle našeg susreta, a ja sam bio srećan zbog tebe. Zaista je bio dobar čovek i bio je sjajan prema našoj deci. Bilo mi je žao zbog tebe kada je umro. Zaslužila si takvog čoveka, jednog istinski dobrog, a ne kretena kakav sam ja ispao. A onda je on umro. Osećao sam se užasno zbog tebe. Sada smo ovde, kao prijatelji. Iduće godine punim šezdeset. Bio sam dovoljno pametan da se više ne ženim posle onoga s Natalijom. Ona živi u Hongkongu i dvaput godišnje idem da vidim decu. Ponašaju se prema meni kao prema strancu, što zapravo i jesam. I dalje je lepa, posle mnoštva operacija. Čoveče, ima samo trideset devet godina. Devojke imaju sedamnaest i osamnaest i izgledaju veoma egzotično. Alimentacija koju i dalje plaćam za njih dve mogla bi da izdržava neku omanju državu, ali one žive prilično burno. Sada se obe bave manekenstvom. Kloi i Entoni ih nisu upoznali, što možda i nije tako loše. – I eto nas ovde. Ja sam ti kao brat, prijatelj i bivši muž koji te i dalje voli i mislim da ti je dobro bez mene. Nikada nisam osetio da si zažalila što mi se nisi vratila i što mi nisi pružila drugu priliku, posebno pošto si upoznala Šona. Ne trebam ti, Kerol. Imaš svoj novac, koji sam nekada davno mudro uložio na tvoje ime, pa me i danas pitaš za savet. Volimo se na neki čudan način. Uvek ću biti tu za tebe, ako ti zatrebam. A mislim da isto važi i za tebe. Naša veza više nikada neće prerasti u nešto drugo, ali za tebe me vežu neverovatna sećanja. Nikada ih neću zaboraviti. Žao mi je što ih ti više nemaš, jer smo proveli divne trenutke zajedno. Nadam se da ćeš ih se jednoga dana setiti. Drag mi je svaki trenutak koji smo proveli zajedno, i nikada neću prestati da se kajem zbog bola koji sam ti naneo. Izvukao sam
deblji kraj, a to sam i zaslužio. Bio je potpuno otvoren prema njoj, i dok ga je slušala, Kerol je bila duboko ganuta. – Nadam se da ćeš mi jednog dana oprostiti. Mislim da već jesi. Davno. Među nama više nema ogorčenja, nema napetosti. Sve se s vremenom sredilo, delimično zahvaljujući tvojoj velikodušnosti. Imaš ogromno srce, bila si mi dobra žena, i divna majka našoj deci. Zahvalan sam ti za to. – Potom je ućutao, posmatrao je, dok ga je ona saosećajno gledala. – Preživeo si mnogo toga – rekla je nežno. – Hvala ti što si sve to podelio sa mnom. Izvini što nisam bila dovoljno pametna da budem žena kakva je tebi potrebna. Kad smo mladi, pravimo razne gluposti. – Posle njegove isposvesti, osećala se kao da je ostarila. Trebalo mu je dva sata da ispriča celu priču. Bila je umorna, ali morala je da razmisli o mnogo čemu. Ništa iz njegove priče nije podstaklo njena sećanja, ali imala je snažan utisak da se trudio da bude pošten, prema oboma. Negativac u toj priči bila je samo ruska manekenka, ali činilo se da je to i zaslužila. Napravio je pogrešan izbor i bio je svestan toga. Ona je bila opasna mlada žena. Kerol nikada nije bila takva, i uvek se trudila da bude iskrena i nežna prema njemu. Jasno joj je to stavio do znanja. Malo toga je imala da prebaci sebi, osim činjenice da je često putovala i previše odsustvola. – Zahvalan sam što si živa, Kerol – rekao joj je nežno pre nego što je otišao, a ona je osetila da je iskren. – Bio bih slomljen, kao i naša deca, da te je ta bomba ubila. Nadam se da će ti se pamćenje vratiti. Čak i da se ne vrati, znaj da te mi volimo. – Znam – rekla je nežno. Svi su joj to do sada dokazali, čak i on, mada više nisu bili u braku. – I ja tebe volim – rekla je nežno. Sagnuo se da je poljubi u obraz a zatim otišao. Uneo je nešto u njen život, ne samo sećanja i podatke o njenoj prošlosti već i nežno prijateljstvo koje je bilo nešto posebno.
10. Kada je prošao vikend posle Dana zahvalnosti, Džejson i Entoni su saopštili da moraju da se vrate u Njujork. Kloi je osetila da treba da se vrati na posao. I Džejk ju je nekoliko puta zvao. Ništa više nisu mogli da učine za Kerol, a znali su da je van životne opasnosti. Njen oporavak će po svemu sudeći teći polako, i sve je bilo samo pitanje vremena. Deca će doći u Los Anđeles za Božić, za mesec dana, a očekivalo se da će ona do tada izaći iz bolnice i da će biti sposobna da podnese let. Kerol je pozvala Džejsona da im se pridruži za praznike, što je on rado prihvatio. Situacija je bila pomalo čudna, ali na neki način su osećali da su ponovo jedna porodica. On će ipak otići s decom na ostrvo Sveti Bartolomej za Novu godinu. Pozvao je i nju da pođe s njima, ali lekari joj nisu preporučivali da putuje kad se vrati u Los Anđeles. Bila je isuviše slaba i to ju je zbunjivalo. Još uvek nije mogla da hoda, a kako se ničega nije sećala, sve što je radila iziskivalo je ozbiljan napor. Želela je da ostane kod kuće kad se vrati u Los Anđeles. Ali nije htela da uskrati deci putovanje s ocem. Prošli su toliko toga od njene nesreće. Znala je da će im prijati odmor. Poslednje veče u Parizu, Džejson je proveo sat vremena nasamo s Kerol i zamolio je, iako svestan da je rano za taj razgovor, da razmisli o pokušaju da obnove svoju vezu. Oklevala je, pošto se i dalje nije sećala ničega iz njihove prošlosti, a znala je da on prema njoj gaji duboka osećanja. Bila mu je zahvalna što je proveo toliko vremena u Parizu i shvatila je da je on dobar čovek. Ali nije osećala ništa više prema njemu i sumnjala je da će se to s vremenom promeniti. Nije htela da ga zavarava, niti da mu budi lažnu nadu. Sada je morala da se usredsredi na oporavak i želela je da provodi vreme sa svojom decom. Nije bila u stanju da razmišlja o muškarcima. Uostalom, činilo joj se da je njihova priča isuviše komplikovana. Uspeli su da ostvare dobar odnos pre njene nesreće, i nije želela da rizikuje da se taj odnos ponovo naruši. Oči su joj bile pune suza kada mu je odgovorila: – Ni sama ne znam zašto, ali čini mi se da je pametnije za oboje da ostavimo sve ovako kako
je. Još uvek ne znam mnogo o svom životu, ali znam da te volim. Sigurna sam da je bilo strašno kada smo se razišli. Ipak, iz nekog razloga nikada se nismo pomirili, iako se ja ne sećam. Udala sam se za drugog i svi mi kažu da sam bila srećna s njim. I ti si sigurno imao druge žene. Osećam našu zajedničku snagu i jačinu naše prijateljske ljubavi . Imamo decu koja će nas večno povezivati. Ne bih volela to da uništim ili da te povredim. Sigurno sam negde pogrešila, ili sam te izneverila, kada si otišao drugoj. Cenim ljubav koja nas sada spaja, kao roditelje naše dece i prijatelje. Ne želim to da izgubim ni za šta na svetu, niti da učinim bilo šta čime bih to ugrozila. Nešto mi govori da bi pokušaj da oživimo naš brak bio isuviše rizičan, možda čak i poguban po nas dvoje. Ako tebi ne smeta – nežno mu se nasmešila – volela bih da sve ostane kako jeste. Čini mi se da sada imamo dobitnu kombinaciju, i nema potrebe da bilo šta menjamo. Ako uspem da izbegnem neku novu eksploziju, uvek ću biti tu za tebe. Nadam se da ti je to dovoljno, Džejsone. Meni se čini da je ono što imamo pravi blagoslov. Ne želim to da pokvarim. – Jednostavno nije gajila romantična osećanja prema njemu, koliko god da je bio zgodan, dobar i zaljubljen u nju. Više nije gajila takva osećanja prema njemu, mada je bila uverena da je nekada bilo drugačije. Sada je drugačije. Bila je sigurna u to. – Plašio sam se da ćeš to reći – tužno je odvratio. – Možda si u pravu. Postavio sam ti isto pitanje posle razvoda od Natalije, kada si se vratila u Los Anđeles. Odgovorila si mi slično kao i sada, mada mi se čini da si tada još uvek bila ljuta na mene. Imala si pravo da se ljutiš. Ispao sam kreten kada sam te napustio, i zaslužio sam sve što me je snašlo, i više od toga. Greške iz mladosti... ili u mom slučaju, iz srednjih godina. Nisam imao prava da te pitam ovo, ali morao sam još jednom da pokušam. I ja ću biti tu za tebe, zauvek. Možeš da računaš na mene, Kerol. Nadam se da to znaš. – Upravo sam saznala – rekla je, dok su joj suze navirale ne oči. Bio je divan prema njoj posle nesreće. – Volim te, Džejsone, onako kako se samo može voleti. – I ja tebe – rekao je i čedno su se poljubili. Posle svega, činilo joj se najpametnijim da sve ostane onako kako jeste. I on je to mislio. Na trenutak je video tračak nade, ili je želeo da ga vidi i poželeo je da je pita. Ako ima izgleda, nije hteo da ih propusti. Ako ih nema, ne mari, on je i dalje voli.
Oduvek ju je voleo. Bilo mu je žao što napušta Pariz. Bez obzira na okolnosti, uživao je u vremenu koje je proveo s njom. I znao je da će mu ponovo nedostajati kada ode. Bar će biti zajedno za Božić, u Los Anđelesu, s decom. Stivi je planirala da ostane u Parizu kraj Kerol sve do njenog povratka u Los Anđeles, koliko god da potraje. Razgovarala je s Alanom nekoliko puta, i on je imao razumevanja za njenu želju da ostane. Konačno je i njemu delovalo normalno što Stivi želi da bude s Kerol. Razumeo je da je pod stresom i nije se žalio. Stivi ga je volela zbog toga. Alan je ponekad bio zaista sjajan momak, koliko god da se njihove potrebe, ciljevi i stavovi prema braku razlikuju. Entoni je posetio majku pre nego što je otputovao za Njujork, proveo je sat vremena s njom i rekao joj, kao i Džejson, koliko je zahvalan za to što je preživela. I Kloi joj je to rekla, kada je došla da se pozdravi s majkom sat vremena ranije, na putu ka aerodromu. Svima je laknulo što je preživela. – Pokušaj da se kloniš nevolja, bar nakratko, dok ne stignem kući. Nema više suludih putovanja poput ovog. Sledeći put povedi bar Stivi. – Entoni nije bio siguran da bi to bilo šta promenilo, jednostavno se zatekla na pogrešnom mestu u pogrešnom trenutku. Ipak, i dalje bi zadrhtao pri pomisli da je umalo ostao bez majke zbog eksplozije u Parizu. – Hvala ti što si pozvala tatu da provede Božić s nama. To je lepo od tebe. – Znao je da bi u suprotnom njegov otac bio sam. Već dugo nije imao pored sebe nikoga ko mu je posebno značio. Prvi put posle osamnaest godina njih četvoro će zajedno proslaviti praznik. Poslednji koji su proveli zajedno za njega je bio davna uspomena, i nije bio siguran da će se ikada više ponoviti, tako da mu je to mnogo značilo, kao i njegovom ocu. – Biću dobra – obećala je Kerol, ponosna na svog sina. Mada se nije sećala detalja iz njegovog detinjstva, nije teško bilo zaključiti da je pristojan momak, baš kao što je njegov otac i rekao. Iz očiju mu je zračila ljubav prema majci, kao što je i njen pogled odisao ljubavlju prema njemu. Oboje su zaplakali kada su se još jednom zagrlili, mada je Kerol znala da će ga uskoro ponovo videti. Sada bi lako zaplakala, i sve je mnogo više primala k srcu. Morala je da nauči da prihvati toliko toga. Kao da se zaista ponovo rodila.
Kada su se zagrlili pre no što je Entoni izašao, u sobu je ušao neki čovek. Bio je to visoki Francuz strogog držanja koji ju je već jednom posetio i doneo joj cveće. Nikako nije mogla da zapamti njegovo ime, a ono što je preostalo od njenog poznavanja francuskog potpuno je izbledelo. Razumela je lekare i sestre, ali nije mogla da im odgovori na francuskom. Bilo je dovoljno teško ponovo govoriti na engleskom i prisetiti se svih reči. Sada je govorila sasvim dobro, ali francuski je i dalje bio preveliki zalogaj za nju. Entoni kao da se sledio u mestu, a Francuz ga je pogledao, blago mu se osmehnuo i klimnuo glavom. Videla je da ga je njen sin prepoznao, jer se Entoni ukočio, a pogled mu se zaledio. Bilo je jasno da mu nije drago što vidi tog neznanca. Francuz je rekao da je porodični prijatelj i da poznaje njenu decu, tako da se nije iznenadila što su se prepoznali. Ali se uznemirila kada je videla da se Entoni zaprepastio. – Zdravo, Entoni – rekao je Matje tiho. – Dugo se nismo videli. – Šta ćeš ti ovde? – rekao je Entoni drsko. Nije ga video još otkako je bio dete. Zaštitnički je pogledao u svoju majku, a Kerol ih je posmatrala, pokušavajući da shvati šta se događa. – Došao sam da posetim tvoju majku. Već nekoliko puta sam bio ovde. – Među njima se jasno osećala napetost, a Kerol nije imala predstavu zbog čega. – Da li te se setila? – upitao je Entoni hladno. – Nije – odgovorio je Matje umesto nje. Ali Entoni se vrlo dobro sećao tog čoveka, i suza koje je njegova majka prolila zbog njega. Zaboravio je na to sve do sada. Nije ga video petnaest godina, ali se sećao kao da je bilo juče koliko je očajna bila kada im je saopštila da napuštaju Pariz. Plakala je kao da joj se srce cepa, i on to nikada nije zaboravio. Pre toga, Entoniju se dopadao Matje, i to mnogo. Igrao je s njim fudbal, ali ga je mrzeo dok je gledao majku kako plače. Plakala je zbog Matjea. Sada se setio da je i pre toga bilo suza. Mesecima. Bio je srećan što će se vratiti u Ameriku, ali pogodilo ga je to što je njegova majka bila potresena kada su napuštali Pariz. Koliko se on seća, dugo je tugovala, čak i kada su se vratili u Los Anđeles. Znao je da je kasnije prodala kuću i da je rekla kako se više nikada neće vratiti. Entoniju više nije bilo važno, mada je u
Parizu stekao nekoliko dobrih drugova. Ali znao je da je važno njegovoj majci, i kada bi mogla da se seti, i sada bi joj bilo važno. Veoma se zabrinuo kada je ugledao Matjea u njenoj sobi. Matje se ponašao kao da ima prava da radi šta god poželi. Ni od čega nije prezao, očekivao je da ga ljudi slušaju i rade ono što im on kaže. Entoni se setio da mu se to nije dopadalo kod njega kad je bio dete. Matje ga je jednom poslao u sobu zato što je bio neprijatan prema majci, a Entoni se proderao na nju, rekavši da mu Matje nije otac. Matje mu se kasnije izvinio, ali Entoni je još osećao njegov autoritet dok je stajao u toj sobi, kao da mu je baš tu mesto. Bilo mu je jasno da njegova majka i dalje ne zna ko je taj čovek. – Ostaću samo nekoliko minuta – rekao je Matje uljudno, a Entoni je ponovo prišao majci i zaštitnički je zagrlio. Želeo je da Matje izađe iz njene sobe i iz njenog života, zauvek. – Videćemo se uskoro, mama – obećao je. – Čuvaj se. Javiću ti se iz Njujorka. – Poslednje reči je izgovorio gledajući u Matjea, i bilo mu je mrsko što mora da je ostavi u sobi s tim čovekom. Nije mogao da joj naudi, nije ga se sećala, a pored nje je uvek bila i jedna sestra. Ali Entoni je ipak bio nezadovoljan. Odavno je iščezao iz njenog života, pošto joj je naneo strašan bol. Po mišljenju njenog sina, nije imao razloga da se vraća. Sada je veoma ranjiva. Entoniju se srce cepalo. Pošto je njen sin izašao, Kerol je upitno pogledala Matjea. – On te se seća – rekla je, posmatrajući ga. Nije bilo nikakve sumnje u činjenicu da njen sin ne voli tog čoveka. – Zašto te ne voli? – Morala je da se osloni na druge da bi saznala sve ono što je i sama trebalo da zna, a što je još važnije, morala je da veruje da će joj oni reći istinu, kao što je to učinio Džejson. Divila mu se zbog toga, i znala je da mu sigurno nije bilo lako. Matje je delovao mnogo zatvorenije, kao da nije spreman za ispovest. Delovao joj je vrlo oprezno kad god bi je posetio. Primetila je i reakcije sestara. Očigledno su ga poznavale i Kerol je žudela da sazna ko je on. Planirala je da pita Entonija kada joj se bude javio. – Bio je dečak kada sam ga poslednji put video – rekao je Matje uzdahnuvši, i seo. – Sve je posmatrao očima deteta. Oduvek je bio veoma zaštitnički nastrojen prema tebi. Bio je divan dečak. – To je i sama znala. –
Povredio sam te, Kerol. – Bilo je besmisleno poricati. Momak će joj reći, mada on ne zna celu priču. Znaju je samo njih dvoje, iako on još uvek nije bio spreman da joj ispriča. Nije želeo ponovo da je zavoli, a plašio se da će se to dogoditi. – Život nam je bio veoma komplikovan. Upoznali smo se dok si snimala film u Parizu, pošto te je napustio muž. Zaljubili smo se jedno u drugo. – Rekao je to s pogledom ispunjenim čežnjom i kajanjem. I dalje ju je voleo. Videla je to u njegovim očima. Razlikovalo se od onoga što je videla u Džejsonovim. Francuz je bio napetiji i pomalo smrknut. Gotovo ju je plašio, ali samo na trenutke. Džejson je, za razliku od njega, odisao toplinom i nežnošću. Čudno se osećala pored njega. Nije mogla da proceni da li ga se plaši, da li mu veruje, ni da li joj se uopšte dopada. Bio je obavijen velom tajne i pritajene strasti. Šta god da se dogodilo između njih nekada davno, u njemu je i dalje tinjao žar, a i u njoj se nešto probudilo. Nije mogla da ga se seti, ali osetila je nešto neprepoznatljivo prema njemu, nije znala da li je to strah ili ljubav. I dalje nije znala ko je on, a njoj, za razliku od sestara, njegovo ime ništa nije značilo. On je samo čovek koji tvrdi da su se nekada voleli. I njega je zaboravila, kao i sve ostalo. Nije znala ko je on, da li je dobar ili zao. Nejasna osećanja koja je budio u njoj, ispunjavala su je nelagodom, koju nije mogla sebi da objasni. Izmicalo joj je sve što je nekada znala ili osećala prema njemu. – Šta se zatim dogodilo? – upitala ga je Kerol kada je Stivi ušla u sobu. Iznenadila se kad ga je ugledala. Kerol ih je upoznala, a Stivi je onda izašla u hodnik, sa začudnim izrazom lica. Rekla je Kerol da će biti u blizini. Kerol se osećala sigurnije. Mada je znala da taj neznanac ne može da je povredi, pred njim se osećala kao da je naga. Nije skidao pogled s nje. – Desilo se mnogo toga. Bila si ljubav mog života. Želim da razgovaram s tobom o tome, ali ne sad. – Zašto? – brinula ju je njegova tajnovitost. Skrivao je nešto, a to nije dobar znak. – Zato što mnogo toga treba reći, a imamo premalo vremena. Kada si se probudila, nadao sam se da ćeš se setiti, ali prevario sam se. Voleo bih da drugi put razgovaramo o tome. – Onda je rekao nešto što ju je zapanjilo. – Živeli smo zajedno dve godine. – Zaista? – Nije mogla da veruje. – Jesmo li bili u braku? – Nasmešio
se i odmahnuo glavom. Na svakom ćošku je nalazila po nekog muža. Džejson. Šon. Sada i ovaj čovek, koji tvrdi da je živeo s njom. Nije običan obožavatelj, već čovek s kojim je očigledno bila u ozbiljnoj vezi. Niko joj nije rekao za njega. Možda nisu znali. Ali Entoni očigledno jeste, i njegova reakcija nije bila dobra, što joj je mnogo govorilo. Ovo nije bila srećna priča, a očigledno se i loše završila. – Ne, nismo. Želeo sam da se oženim tobom, i ti si želela da se udaš za mene. Nismo mogli. Imao sam porodičnih problema i naporan posao. Nije bio pravi trenutak. – Sve je pitanje trenutka. Kao i sa Džejsonom. To je sve što je Matje za sada hteo da joj kaže. Potom je ustao i obećao da će ponovo doći. Nije bila sigurna da li to želi. Možda je ovo priča koje ne želi da se seti. Dok je govorio, sobu kao da su ispunili tuga i kajanje, a onda se osmehnuo. Njegov pogled je prodirao duboko u nju, kao da se setila nečeg u vezi s njim, ali nije znala šta je to. Nije želela ponovo da ga vidi, ali nije imala hrabrosti to da izgovori. Ako ponovo dođe, reći će Stivi da ostane s njom, da bi je zaštitila. Osećala je da neko treba da je zaštiti od njega. Plašila ga se. Bilo je nečeg neverovatno snažnog u vezi s njim. Zastao je da je poljubi u ruku, a ona ga je posmatrala. Bio je uzdržan, veoma pristoajn, no istovremeno i veoma drzak. Ušao je u sobu žene koja ga se ne seća, a ipak joj je rekao da su se nekada voleli, živeli zajedno, i želeli da se venčaju. Dok ju je posmatrao, osetila je koliko je želi. Stivi je ušla u sobu čim je on izašao. – Ko je taj čovek? – upitala je. Činilo se da joj je neprijatno, a Kerol je odgovorila da ne zna. – Možda je on misteriozni Francuz koji ti je slomio srce, o kome mi nikada nisi pričala – rekla je Stivi znatiželjno, a Kerol se nasmejala. – Zaboga, stvarno naviru sa svih strana, zar ne? Muževi, momci, misteriozni Francuz. Rekao je da smo živeli zajedno i da smo želeli da se venčamo, a ja ga se ne sećam kao što se ne sećam ni svih ostalih. Možda je u ovom slučaju dobro što ne znam o čemu se radi. Deluje mi pomalo čudno. – On je samo Francuz. Svi su oni pomalo čudni – rekla je Stivi zlobno – i tako prokleto napeti. Ja ne volim takve. – Mislim da ih ni ja ne volim. Možda sam ih tada volela.
– Možda si s njim živela u kući koju si prodala kada sam počela da radim za tebe. – Može biti. Entoni je pobesneo kad ga je video. A i sam je priznao da me je povredio – rekla je Kerol zamišljeno. – Bar je bio iskren. – Volela bih da mogu da se setim bar nečega – rekla je Kerol, i osetila zebnju. – Sećaš li se bilo čega? – Ne, ama baš ničega. Priče su zadivljujuće, ali imam utisak da slušam pripovest o tuđem životu. Koliko ja shvatam, previše sam radila i nikada nisam bila kod kuće s mužem. Izgubila sam ga zbog dvadesetjednogodišnje manekenke koja ga je šutnula nakon što je on šutnuo mene. Po svemu sudeći, ja sam se nedugo zatim zaljubila u ovog Francuza, zbog koga sam patila, a moj sin ga je mrzeo. Onda sam se udala za divnog čoveka koji je umro previše mlad, a sad sam ovde. – U očima joj je sinula iskra humora dok je to govorila i Stivi se nasmejala. – Zvuči zanimljivo. Pitam se da li je postojao još neko? – Kao da se ponadala, a Kerol se zgrozila. – Nadam se da nije! I ovo je previše. Iscrpljuje me i sama pomisao na ovu trojicu. A tek deca. – I dalje se brinula za Kloi i pitala se šta li joj je uskratila i može li da joj nadoknadi izgubljeno. To joj je sada bilo najvažnije. O Džejsonu više ne mora da brine, iako ga voli, Šon je umro, a taj Francuz, ko god da je, ne zanima je, samo želi da zna šta joj je on značio. Nekako joj se činilo da je bolje da ne sazna. Ta priča ne sluti na dobro. Nije želela da doda još jednu bolnu uspomenu. Dovoljno joj je bilo i ono što joj je Džejson ispričao o njihovom životu. Mogla je da zamisli koliko je bila očajna u to vreme. A povredio ju je i ovaj Francuz. To je sigurno bilo bolno razdoblje u njenom životu, toliko je mogla da shvati. Hvala bogu na Šonu. Svi su imali lepo mišljenje o njemu. Ali i njega je izgubila. Kao da nije imala mnogo sreće s muškarcima, ali imala je sreće sa svojom decom. Potom ju je Stivi, uz sestrinu pomoć, podigla iz kreveta. Zahtevali su da vežba hodanje. Iznenadila se koliko joj je teško. Kao da su njene noge zaboravile šta
treba da rade. Osećala se kao dete dok se saplitala i padala, i morala da uči kako da se uspravi. Onda se konačno njena motorika oporavila i nestabilno je hodala niz hodnike dok su je Stivi i sestra pridržavale. Ponovno savladavanje hodanja predstavljalo je težak napor. Sve je bilo naporno. Svakog dana je iscrpljena dočekivala veče i utonula bi u čvrst san pre nego što bi Stivi otišla. Entoni je održao obećanje i javio joj se iz Njujorka čim je stigao. I dalje je bio besan zbog Matjea. – Nema on šta tebe da posećuje, mama. Slomio ti je srce. Zbog toga smo napustili Francusku. – Šta je uradio? – upitala je Kerol, ali Entoni je tada još uvek bio samo dete. – Bio je zao prema tebi i rasplakao te je. – Zvučalo je toliko jednostavno da se nasmešila. – Sada ne može da me povredi – ubeđivala je sina. – Ubiću ga ako te povredi. – Ni sam se više nije sećao detalja, ali osećanja su i dalje bila snažna. – Reci mu da se gubi. – Obećavam, ako bude neprijatan prema meni, izbaciću ga. – Ali želela je da sazna malo više. Dva dana pošto su Džejson i Entoni otišli, Majk Epelson je rekao da dolazi u Pariz da je poseti. Zvao je svakodnevno i razgovarao je sa Stivi. Rekla mu je da je Kerol dovoljno snažna da ga primi, mada se za nekoliko nedelja vraća u Los Anđeles tako da mogu i tamo da se vide. Odgovorio je da ne želi da čeka i seo u avion u Los Anđelesu. Stigao je u Pariz sutradan, nakon što je nedeljama brinuo zbog nje. Bila mu je kao ćerka. Tako je od trenutka kada su se upoznali, kada je imala osamnaest godina. Majk Epelson je bio zgodan, naočit muškarac živahnih očiju i gromkog smeha. Imao je sjajan smisao za humor i već pedeset godina se bavio produciranjem filmova. Otkrio je Kerol u Nju Orleansu pre trideset dve godine i ubedio je da dođe u Holivud na probno snimanje. Ostatak je holivudska istorija. Probno snimanje je prošlo savršeno, i zahvaljujući njemu, lansirana je među zvezde kao raketa. Obezbedio joj je posao na prvom filmu i pazio na nju kao mama kvočka. Bio je uz nju kada je upoznala Džejsona, on ih je i upoznao, mada nije znao kakve će to
posledice imati. Bio je i kum njenom prvom detetu. Njena deca su ga obožavala i smatrali su ga svojim dedom. Bio je njen agent otkako joj je pokrenuo karijeru. Pre nego što bi potpisala bilo koji ugovor, prvo bi razgovarala s njim i nikada nije prihvatila nijedan posao bez njegovog odobrenja ili mudrog saveta. Kada je čuo za njenu nesreću i njeno stanje, bio je očajan. Stivi ga je upozorila da se Kerol i dalje ničega ne seća. Neće ga prepoznati, niti će se setiti njihove zajedničke prošlosti, ali kad shvati koliko znače jedno drugom, Stivi je bila sigurna da će joj biti drago što ga vidi. – I dalje se ničega ne seća? – pitao je preko telefona, uznemiren. – Hoće li joj se vratiti pamćenje? – Umirao je od brige otkako mu se Stivi javila iz Pariza. Želela je da ga obavesti pre nego što u novinama pročita za Kerolinu nesreću. Plakao je kada mu je telefonirala. – Nadamo se da hoće. Zasad ga ništa nije promenilo, ali svi se trudimo, i mi i Kerol. – Ponekad satima pokušava da se seti onoga o čemu su joj pričali otkako se probudila iz kome. Džejson se dogovorio sa sekretaricom da pošalje fotografije i radosnice. Fotografije su bile prelepe, ali nisu zapalile iskru sećanja. Lekari ipak nisu gubili nadu, a njena lekarka, neurolog, i dalje je govorila da treba još vremena i da se izvesna sećanja možda nikada neće vratiti. Udarac u glavu, povrede, a nakon toga i koma ostavili su trag. Koliki je taj trag i da li je reč o trajnim oštećenjima, tek je trebalo utvrditi. Kerol je najteže podnosila tu situaciju. Uprkos Stivinim upozorenjima, kada je ušao u njenu sobu Majk Epelson nije bio pripremljen na to da ga uopšte neće prepoznati. Očekivao je bar nešto, sećanje na njegovo lice, na neki deo njihove dugogodišnje povezanosti. Nije bilo ničega, njegov ulazak nije izazvao nikakvu reakciju. Srećom, i Stivi je bila u sobi. Primetila je njegovo očajanje, dok je Kerol samo zurila u njega. Stivi joj je rekla ko je on i najavila je njegov dolazak. Koliko god se trudio da to izbegne, Majk je briznuo u plač kada ju je zagrlio. Bio je kao krupan, nežni meda. – Hvala bogu – bilo je sve što je mogao da izgovori, da bi se konačno smirio, olabavio stisak i oslobodio Kerol iz zagrljaja. – Ti si Majk? – upitala je Kerol nežno, kao da ga prvi put vidi. – Stivi mi je mnogo pričala o tebi. Bio si divan prema meni. – Zvučala je zahvalno,
mada je to osećanje bilo samo posledica priča koje je čula. – Volim te, malena. Oduvek sam te voleo. Bila si najslađa devojčica koju sam upoznao. – Morao je da se bori sa suzama dok ju je posmatrao, a ona mu se osmehnula. – S osamnaest si bila prava bomba – rekao je ponosno. – Još uvek si. – Stivi kaže da si me ti otkrio. Zbog toga sebi ličim na neku zemlju, cvet ili retku pticu. – Ti jesi retka ptica i cvet – rekao je, spustivši se u jedinu udobnu stolicu u sobi, dok je Stivi stajala u blizini. Kerol je zamolila asistentkinju da ostane s njom. Čak i sada kada se nije sećala šta je sve Stivi činila za nju, Kerol se oslanjala na njenu pomoć. Osećala se sigurno i zaštićeno kraj visoke, tamnokose mlade žene. – Volim te, Kerol – rekao je, mada ga se ona nije sećala. – Ti si neverovatno darovita. Snimili smo neke sjajne filmove tokom godina. I ponovo ćemo, kada ovo ostane iza tebe. – I dalje je uživao duboko poštovanje i bio je aktivan u poslu, a tako je već pola veka, otkako se Kerol rodila. – Ne mogu da dočekam da se vratiš u Los Anđeles. Okupio sam ti najbolje lekare Sidars Sinaja. – Njeni pariski lekari će joj preporučiti kome da se obrati kada se vrati kući, ali Majk je voleo da se oseća korisnim i da drži stvari u svojim rukama. – Pa, odakle da počnemo? – upitao je nestrpljivo. Želeo je da učini sve što može da bi joj pomogao. Znao je mnogo o njenim holivudskim počecima, čak i o ranijem periodu njenog života. Više nego bilo ko drugi. Stivi joj je to objasnila pre nego što je stigao. – Kako sam te upoznala? – Kerol je želela da čuje tu priču. – Prodala si mi pastu za zube u maloj prodavnici na uglu, u Nju Orleansu i bila si najlepša devojka koju sam ikada video – rekao je nežno. Nije pominjao ožiljak na njenom obrazu. Već ga je vidlea, sada kada je mogla da ustaje. Bila je u kupatilu i pogledala se u ogledalo. Isprva je bila šokirana, a potom je zaključila da to nije važno. Živa je, a ožiljak je neznatna cena za njen život. Ono što zaista želi jesu uspomene, a ne besprekorna lepota. – Pozvao sam te da dođeš u Los Anđeles, na probno snimanje. Kasnije si mi rekla da sam ti ličio na makroa. Lepo, zar ne? – Bio je krupan, veseo
čovek i sećanje na taj događaj nateralo ga je na gromoglasan smeh. Ispričao je tu priču milion puta. – Prvi put je neko pomislio da sam makro. – I Kerol se nasmejala. Već je potpuno obnovila svoj rečnik i mogla je da shvati šta znači ta reč. – Došla si u Nju Orleans iz Misisipija – nastavio je. – Sa očeve farme. Umro je nekoliko meseci pre toga i ti si prodala imanje. Izdržavala si se tim novcem i nisi mi čak dozvolila ni da ti platim kartu. Rekla si da ne želiš da imaš „obavezu“ prema meni. Tada si opasno otezala dok si pričala. To mi se mnogo svidelo. Ali nije prolazilo u filmovima. – Kerol je klimnula glavom. I Džejson joj je to rekao. Tragovi tog južnjačkog otezanja zadržali su se i kada se udala za njega, ali davno su nestali. Pre mnogo godina. – Došla si u Los Anđeles i sjajno odradila probno snimanje. – Šta je bilo pre toga? – Poznavao ju je duže od bilo koga drugog, pa je pomislila da zna nešto o njenom detinjstvu. Džejson joj ga je samo površno pomenuo i nije znao detalje. – Nisam siguran – rekao je iskreno. – Dok si bila mlađa, često si pričala o svom ocu. Mislim da je bio dobar prema tebi, a ti si uživala na farmi. Živela si u malom gradu nadomak Biloksija. – Kada je izgovorio tu reč, u njoj se nešto probudilo. Nije znala zašto, ali na pamet joj je pala jedna reč koju je zatim izgovorila. – Norton. – Stivi i Epelson zapanjeno su je pogledali kada je prevalila tu reč preko usta. – Tako je, Norton. – Bio je oduševljen. – Imala si svinje, krave, piliće i... – Prekinula ga je. – Lamu. – I sama je izgledala zatečeno dok je to izgovarala. Bilo je to prvo čega se sama setila. Majk se okrenuo i pogledao Stivi, koja je napeto posmatrala Kerol, a Kerol je klimala glavom. Pogledala je Majka u oči. Otvarao joj je vrata koja niko drugi nije uspeo da odškrine. – Imala sam lamu. Otac mi je poklonio za rođendan. Rekao je da ličim na nju, zato što imam krupne oči, dugačke trepavice i dugačak vrat. Uvek je govorio da izgledam smešno. – Govorila je kao da može da ga čuje. – Zvao se Konvej. – Majk je klimnuo glavom plašeći se da je prekine. Dešavalo se nešto veoma važno i sve troje su bili svesni toga. To su njena prva sećanja. Morala je da se vrati na sam početak. – Majka mi je umrla kad sam bila
mala. Nisam je upoznala. Na klaviru je stajala njena slika na kojoj me drži u krilu. Bila je veoma lepa. Zvala se Džejn. Ličim na nju. – Kada je to izgovorila, oči su joj se napunile suzama. – Imala sam i baku Rut. Pravila mi je kolače. Umrla je kada sam imala deset godina. – Nisam to znao – rekao je Majk tiho. Kerol je se jasno sećala. – I ona je bila lepa. Otac mi je umro neposredno pre no što sam maturirala. Njegov kamionet se prevrnuo u jarak. – Svega se setila. – Rekli su da moram da prodam farmu i ja... – Zastala je zbunjena, a onda se naglo okrenula ka njima. – Ne znam šta se onda desilo. – Prodala si je, otišla u Nju Orleans i ja sam te otkrio – dopunio ju je, ali ona je želela svoja sećanja, ne njegova. Ipak, dalje nije mogla. To je bilo sve za sada. Koliko god da je želela da se seti još nečega, nije mogla. Ali setila se mnogo toga za kratko vreme. I dalje je u mislima videla majčinu fotografiju i bakino lice. Neko vreme su ćaskali o drugim temama, a Majk se nagnuo ka njoj i uhvatio je za ruku. Nije ništa rekao ali ubijalo ga je što je vidi tako smetenu. Molio se da joj se vrati pamćenje i da ponovo bude bistra, zauzeta, inteligentna, darovita žena kakva je nekad bila. Plašila ga je i sama pomisao na to da više nikada neće biti ona stara, da će zauvek imati ograničenja, bez sećanja na bilo šta što se dogodilo pre više od nedelju dana. Imala je problema i s kratkoročnim pamćenjem. Nije mogla da se vrati glumi ako ostane ovakva. Bio bi to kraj jedne velike karijere i jedne divne žene. I ostali su bili zabrinuti zbog toga, i sama Kerol je bila zabrinuta na izvestan način. Borila se za svaki delić sećanja koji je mogla da ugrabi. Majkova poseta predstavljala je svojevrsnu pobedu. To je bilo sve čega se do sada setila. Do tog trenutka ta vrata su bila čvrsto zatvorena, a on je nekim čudom uspeo da ih otvori. Želela je da se seti još nečega. Razgovarala je sa Stivi o povratku u Los Anđeles i o kući. Kerol se nije sećala svoje kuće. Stivi joj je sve opisala i to u nekoliko navrata. Pričala joj je o vrtu, kada ju je Kerol čudno pogledala i rekla: – Mislim da sam imala vrt i u Parizu. – Jesi, imala si – rekla je Stivi tiho. – Sećaš li se te kuće? – Ne. – Kerol je odmahnula glavom. – Sećam se očevog ambara, gde sam muzla krave. – Delići sećanja polako su se vraćali, kao delovi
slagalice. Ali većina se nije uklapala. Stivi se upitala da li će se sada, kada se setila pariskog vrta, setiti i Matjea? To nije mogla da zna. Gotovo se nadala da ga se neće setiti, ako ju je zaista toliko povredio. Setila se koliko je Kerol bila uznemirena kada su zatvarale tu kuću. – Koliko dugo ostaješ u Parizu? – upitala je Stivi Majka. – Samo do sutra. Želeo sam da vidim svoju malecku, ali moram da se vratim. – Bio je to dug put za čoveka njegovih godina, da bi ostao samo jednu noć. Bez razmišljanja bi otišao i na kraj sveta zbog nje i želeo je to još otkako ga je Stivi izvestila o nesreći. Džejson ga je zamolio da sačeka, a on je poslušao, ali očajnički je želeo da dođe. – Drago mi je što si došao – rekla je Kerol i nasmešila mu se. – Do sada se ničega nisam setila. – Setićeš se kada se vratiš u Los Anđeles – rekao je Majk s lažnim samopouzdanjem. Istinski je strahovao za nju. Rečeno mu je šta da očekuje, ali ovo je bilo nekako gore. Borio se da ne zaplače dok ju je gledao u oči, znajući da se ne seća ničega o svom životu, karijeri i o ljudima koji je vole. – Da sam ja zaglavio ovde i meni bi se pomutilo pamćenje. – Kao i Šon, ni Majk nikada nije voleo Pariz. Sviđala mu se samo francuska hrana. Smatrao je da su Francuzi nezgodni za saradnju, neorganizovani i u najmanju ruku nepouzdani. Jedina stvar zbog koje mu je boravak u gradu bio podnošljiv bio je Ric, za koji je tvrdio da je najbolji hotel na svetu. Osim toga, bio je mnogo srećniji u Americi. Želeo je da se Kerol što pre vrati, lekarima koje on poznaje. Već je okupio najbolje lekare u gradu. Kao samoproklamovani, istrajni hipohondar, bio je član upravnih odbora dve bolnice i jednog medicinskog fakulteta. Nije želeo da je ostavi te večeri i da se vrati u hotel, ali video je koliko je umorna. Proveo je s njom celo popodne, te je i sam bio iscrpljen. Pokušao je još malo da joj podstakne sećanje pričama o njenim holivudskim počecima, ali ništa više se nije vratilo. Samo delići uspomena na detinjstvo u Misisipiju. Sve što joj se dogodilo posle osamnaeste godine, kada je napustila farmu i dalje je bilo u mraku. Ipak, i to je dovoljno za početak. Dugi razgovori su je i dalje zamarali, a pokušaji da povrati pamćenje potpuno su je iscrpeli. Bila je spremna da zaspi kada se Majk spremio da
krene. Pre nego što je otišao, zastao je kraj njenog kreveta i pomilovao je po dugoj plavoj kosi. – Volim te, malena. – Oduvek ju je tako zvao, još dok je bila dete. – Sad se oporavi i vrati se kući što pre. Čekaću te u Los Anđelesu. – Ponovo je morao da se bori da ne zaplače kada ju je zagrlio, a potom je izašao iz sobe. Dole ga je čekao vozač, da ga odveze u hotel. Stivi je ostala da Kerol zaspi, a onda je i ona otišla. Majk ju je pozvao kada se vratila u sobu i zvučao je uznemireno. – Gospode – rekao je – ona se baš ničega ne seća. – Lama, njen rodni grad, njena baka, majčina fotografija i očev ambar, to je prvi tračak nade za nas. Mislim da si joj mnogo pomogao. – Stivi je bila zahvalna i iskrena. – Nadam se da ćemo uskoro prevazići sve to. – Majk je želeo da Kerol bude ona stara i da se vrati svojoj karijeri. Nije želeo da se završi ovako, oštećenjem mozga i povredama. – I ja se nadam – složila se Stivi, a on joj je rekao da je dao kratku izjavu ispred bolnice. Američki novinar ga je prepoznao i pitao kako je Kerol i da li ju je posetio. Rekao je da je ona dobro. Rekao je novinaru da joj se vraća pamćenje i da se skoro svega seća. Nije želeo da se priča kako je izgubila razum. Mislio je da je za njenu karijeru važno da ostave dobru sliku o njenom oporavku. Stivi nije bila sigurna da je on u pravu, ali to svakako nije moglo da škodi. Kerol nije razgovarala s novinarima, tako da nije bilo načina da saznaju istinu, a njenim lekarima je bilo zabranjeno da daju izjave. Majk je zaista voleo Kerol, ali uvek je mislio i na njenu karijeru. Asošijeted pres je narednog dana ukratko preneo tu izjavu o kojoj su sve novine brujale. Filmska zvezda, Kerol Barber, oporavlja se u Parizu, a pamćenje joj se vratilo, prema tvrdnji Majka Epelsona, njenog producenta i agenta. Izjavio je da se ona vraća u Los Anđeles, da se posveti karijeri. U članku nije pomenuto da tri godine nije snimila nijedan film. Samo je rečeno da joj se vratilo pamćenje i da je to jedino važno. Kao i obično, Majk Epelson je pazio na nju i želeo joj samo najbolje.
11. Nekoliko dana nakon Majkove posete, Kerol se osećala užasno. Zakačila je strašnu prehladu. Osim što se trudila da prebrodi neurološka oštećenja i ponovo prohoda, bila je podložna i uobičajenim ljudskim boljkama, baš kao i svi ostali. Doktorka joj je dodelila dva fizikalna terapeuta koji će raditi s njom, kao i logopeda koji je dolazio svakog dana. Hodanje se popravljalo, ali se zbog prehlade osećala vrlo loše. I Stivi se prehladila. Ne želeći da pogorša Kerolino stanje, ostala je u svojoj sobi u Ricu. Pregledao ju je hotelski lekar i dao joj antibiotike u slučaju da se stanje pogorša. Imala je gadnu upalu sinusa i žestoko je kašljala. Pozvala je Kerol koja je zvučala jednako loše. Na dužnosti je bila nova sestra koja je ostavila Kerol samu za vreme ručka. Kerol je bila usamljena bez Stivi i prvi put otkako je stigla u bolicu, uključila je televizor. Gledala je vesti na CNN-u. Ubijala je vreme. I dalje nije mogla dovoljno da se usredsredi na knjige. Čitanje joj je bilo naporno. Pisanje je išlo još teže. Ni rukopis joj više nije bio isti. Stivi je odavno shvatila da Kerol još dugo neće pisati knjigu, mada joj to nije pominjala. Sada ionako nije mogla da je piše. Više se nije sećala zapleta, a njen računar je ostao u hotelu. Morala je da se izbori s mnogo važnijim problemima. Kerol je ležala sama u sobi i uživala gledajući televiziju. Nova sestra ionako nije bila zanimljivo društvo i bila je prilično stroga. Zbog zvuka koji je dopirao s televizora, Kerol nije čula kada su se vrata sobe otvorila i prepala se kada je videla da neko stoji u podnožju kreveta. Kada je okrenula glavu, on je stajao tu i posmatrao je. Bio je to mladić od šesnaestak godina, u farmerkama. Imao je tamnu kožu i krupne bademaste oči. Kada ju je pogledao u oči, delovao je izgladnelo i uplašeno. Nije imala predstavu šta on radi u njenoj sobi, ali nije skidao pogled s nje. Pretpostavila je da ga je čuvar pustio. Verovatno je samo kurir koji je došao da isporuči cveće, ali nije bilo ni traga od buketa. Pokušala je da mu se obrati na lošem francuskom, ali on je nije razumeo. Onda je pokušala na engleskom. Nije bila sigurna koje je nacionalnosti momak. – Mogu li da ti pomognem? Tražiš li nekoga? – Možda se izgubio ili je
bio njen obožavalac. Nekolicina njih ju je tražila, mada je čuvar trebalo da ih drži po strani. – Ti si filmska zvezda? – upitao je, s nepoznatim akcentom. Ličio je na Španca ili Portugalca. Nije mogla da se seti ni reči španskog. Mogao je biti i Italijan, Sicilijanac. Bio je tamnoput. – Jesam. – Osmehnula mu se. Bio je vrlo mlad. Ispod široke jakne nosio je tamnoplavi džemper. Jakna, dva broja veća, kao da nije bila njegova, a patike slične Entonijevim, bile su pocepane. Njen sin je govorio da mu te patike donose sreću i poneo ih je u Pariz. Ovaj dečko je izgledao kao da nema ništa bolje. – Šta radiš ovde? – ljubazno mu se obratila, pitajući se da li želi njen autogram. Potpisala ih je nekoliko otkako je tu, mada loše. Njen sadašnji rukopis nimalo nije ličio na onaj stari. Bomba je bila kriva za to. I dalje joj je bilo teško da piše. – Tražim tebe – rekao je kratko i pogledi su im se sreli. Znala je da ga nikada ranije nije videla, a opet, u njegovim očima je bilo nečega poznatog. U njenom umu je iskrsnula slika automobila i njegovog lica, kako je posmatra. A onda je shvatila. Videla ga je u tunelu, u kolima pored svojih, pre nego što je eksplodirala bomba. Iskočio je i potrčao, a onda je buknuo plamen i nekoliko trenutaka kasnije utonula je u tamu. U isto vreme u glavi je imala viziju, videla ga je kako vadi nož iz jakne. Imao je dugačku, zakrivljenu oštricu i koštani balčak. Bilo je to opako oružje. Posmatrala ga je kad je zakoračio, a ona je skočila iz kreveta na drugu stranu. – Šta to radiš? – Stajala je prestravljena, u bolničkoj spavaćici. – Sećaš me se, zar ne? U novinama je pisalo da ti se vratilo pamćenje. – Izgledao je preplašeno gotovo koliko i ona, dok je brisao oštricu o farmerke. – Uopšte te se ne sećam – rekla je drhtavim glasom, moleći se da je noge ne izdaju. Bila je nadomak dugmeta za hitne slučajeve koje se nalazilo na zidu iza nje. Ako ga dohvati, možda će uspeti da je spasu. U suprotnom, on će joj prerezati grkljan. Nije sumnjala u to. U dečakovim očima se videlo da je spreman da ubije. – Ti si glumica i grešnica. Ti si kurva – vikao je u tihoj prostoriji, dok se Kerol povlačila. Bacio se na nju. Bez ikakvog upozorenja, preskočio je krevet, zamahujući ka njoj nožem
i u tom trenu ona je iz sve snage pritisnula crno dugme. Čula je da se u hodniku oglasio alarm, kada je dečak posegnuo ka njoj i zgrabio je za kosu, ponovo je nazivajući kurvom. Bacila je na njega poslužavnik od ručka, on se zateturao, a istog trenutka u sobu su uletele četiri sestre i dva lekara, očekujući da je zateknu u kritičnom stanju i umesto toga ugledali momka s nožem. Divljački je zamahivao ka njima i dalje pokušavajući da dohvati Kerol, nadajući se da će je ubiti pre nego što ga zaustave. Ali doktori su ga uhvatili za ruke i onesposobili, a jedna sestra je otrčala po pomoć. Čuvar se pojavio u sobi posle nekoliko sekundi i bukvalno iščupao dečaka iz njihovih ruku, bacio nož u ćošak, prikovao ga za pod i stavio mu lisice, dok je Kerol polako skliznula na pod, drhteći. Sada se setila svega, taksija, kola koja su bila pored, muškaraca koji su se smejali na prednjem sedištu i trubili automobilu ispred sebe i dečaka na zadnjem sedištu kako zuri u nju, gleda je u oči, a zatim beži, ka izlazu iz tunela... eksplozije... požara...leta kroz vazduh...a zatim i beskrajne tame koja ju je obavila...sve je bilo jasno kao dan. Vratio se da je ubije pošto je video Majkovu izjavu u novinama da joj se vratilo pamćenje. Hteo je da je prekolje da ga ne bi prepoznala. Jedino nije znala kako je uspeo da se provuče pored čuvara. Njena lekarka je stigla za nekoliko minuta, pregledala je i pomogla joj da se smesti u krevet. Laknulo joj je kada je videla da Kerol nije povređena, mada je bila u šoku i drhtala je od straha. Dečaka s nožem je već odvela policija. – Jesi li dobro? – zabrinuto je upitala doktorka. – Mislim da jesam... Ne znam... – rekla je Kerol i dalje drhteći. – Setila sam se... Setila sam se svega kad sam ga ugledala... u tunelu. Bio je u kolima koja su bila pored mog taksija. Pobegao je, ali pre toga me je video. – Kerol je jako drhtala i zubi su joj cvokotali, a doktorka je zamolila sestru da donese ćebad. – Čega se još sećaš? – upitala je doktorka. – Ne znam. – Izgledalo je kao da je Kerol u šoku, a doktorka ju je ogrnula ćebetom i nastavila da je ispituje. – Sećaš li se svoje spavaće sobe u Los Anđelesu? Koje je boje? – Mislim da je žuta. – Gotovo je mogla da je vidi u mislima, ali
nejasno. I dalje je sve bilo u magli. – Imaš li vrt? – Imam. – Kako izgleda? – Ima fontanu... i jezerce... ruže koje sam posadila... crvene su. – Imaš li psa? – Nemam. Uginula je. Davno. – Sećaš li se šta si radila pre bombaškog napada? – Doktorka ju je pritiskala, pokušavajući da što bolje iskoristi vrata koja su se otvorila u njenom umu, vrata koja je razvalio dečak koji je došao da je ubije svojim ružnim nožem. – Ne – rekla je, a onda se setila. – Da... Išla sam da vidim svoju staru kuću... u blizini Ulice Žakob. – Jasno se sećala adrese, svoje šetnje, taksija kojim se vraćala u hotel i upala u saobraćajnu gužvu. – Kako izgleda? – Ne znam, ne mogu da se setim – odgovorila je Kerol tiho, a neki drugi glas u sobi odgovorio je umesto nje. – To je mala, dvorišna kuća s vrtom i divnim prozorima. Ima mansardu i oeil de bouef prozore. – Bio je to Matje, stajao je kraj njenog kreveta. Bio je besan. Pogledala ga je uplakana, ne želeći da ga vidi, a u isto vreme je osetila olakšanje što je on tu. Bila je zbunjena, a on je pogledao u doktorku koja je stajala s druge strane kreveta. – Šta se ovde desilo? – zaorio se njegov glas. – Gde je bio čuvar? – Došlo je do nesporazuma. Otišao je na ručak kad i sestra. Niko nije došao da ga zameni. – Doktorka je bila uznemirena Matjeovim opravdanim besom. – I ostavio je samu? – brecnuo se na nju. – Oprostite, mesje ministre, neće se ponoviti. – Glas joj je bio leden. Mada je delovao autoritativno, Matje de Bjankur je nije plašio. Brinula se samo za svoju pacijentkinju i onoga što je moglo da je zadesi od ruke mladog Arapina. – Dečak je došao da je ubije. On je jedan od terorista koji su postavili bombe u tunelu. Mora da je video onaj glupi članak u jučerašnjim novinama o tome kako joj se vratilo pamćenje. Želim da pred njenim vratima stoje po
dva stražara, danonoćno. – Nije imao nikakav autoritet u bolnici, ali čak je i doktorka znala da to što govori ima smisla. – Ako ne možete da je zaštitite, pošaljite je nazad u hotel. – Pobrinuću se za to – uveravala ga je doktorka. Jedva je stigla to da izgovori kada je u sobu ušao direktor bolnice. Matje ga je smesta pozvao, čim je video kako izvode dačaka s lisicama i čuo od policije šta se desilo. Potrčao je uza stepenice ka Kerolinoj sobi. Krenuo je u posetu. Digao je paklenu galamu kada je saznao šta je dečak umalo uradio. Da nije uspela da dohvati dugme, bila bi mrtva. Direktor bolnice je, na lošem engleskom, upitao Kerol da li je dobro a potom je ponovo izjurio da poseče neke glave. Poslednje što im je trebalo jeste da neko u njihovoj bolnici ubije američku filmsku zvezdu. To bi imalo loš odjek u štampi. Doktorka je izašla, srdačno se osmehnuvši Kerol i uputivši hladan pogled Matjeu. Nije volela da joj laici govore šta treba da radi, čak ni kada je reč o penzionisanim ministrima, mada je u ovom slučaju znala da je on u pravu. Malo je nedostajalo da Kerol nastrada. Bilo je pravo čudo što dečak nije uspeo u svojoj nameri. Uspeo bi da ju je zatekao na spavanju. Kroz glavu joj je prošlo hiljadu mogućnosti. Matje je seo na stolicu pored njenog kreveta i pomilovao je po ruci, a zatim je nežno pogledao i grubost kojom se obraćao bolničkom osoblju je iščezla. Bio je besan zbog propusta u obezbeđenju. Napadač je lako mogao da je ubije. Zahvalio se bogu što nije. – Planirao sam da dođem danas kod tebe – rekao je nežno. – Želiš li da odem? Ne izgledaš dobro. Odmahnula je glavom umesto odgovora. – Prehladila sam se – rekla je, gledajući ga pravo u oči. Duboko u njima naišla je na nešto što je probudilo sećanja. Bile su to oči koje je nekada volela. Nije se sećala detalja onoga što se među njima desilo, nije bila sigurna ni da li želi da se seti, ali setila se i nežnosti i bola i jake strasti. Još uvek se tresla od šoka posle incidenta. Bila je prestrašena. Ali iz nekog razloga kraj njega se osećala sigurno i zaštićeno. Bio je moćan čovek, u svakom pogledu. – Želiš li šolju čaja, Kerol? – Klimnula je glavom. U sobi je bio termos
s toplom vodom i kutija njenog omiljenog čaja. Stivi ga je donela iz hotela. Napravio ga je baš onako kako je ona volela, ni preslab, ni prejak. Dodao joj je šolju, a ona u je uzela, oslonivši se na lakat. Bili su sami u sobi. Kada je čula ko je unutra, sestra je ostala ispred vrata. Ako ništa drugo, Kerol je u dobrim rukama i više joj ne treba medicinska pomoć. Sestra je ostala za svaki slučaj, a ne iz preke potrebe. – Mogu li i ja da uzmem jednu šolju? – Klimnula je glavom, a on je napravio sebi isti čaj. Tada se setila da ga je prvi put probala s njim. Uvek su ga zajedno pili. – Često sam mislio na tebe – rekao joj je pošto je otpio malo čaja od vanile. Kerol nije progovorila ni reč. Bila je isuviše uplašena onim što se upravo desilo. – I ja sam mislila na tebe – priznala je. – Ne znam zašto, ali mislila san. Pokušavam da se setim, ali mi ne ide. – Polako se prisećala nekih stvari, međutim, nije se setila ničega u vezi s njim. Nikakvih detalja. Sećala se samo njegovih očiju i činjenice da ga je volela. To je sve. I dalje nije znala ko je on, ni zašto su svi napeti kada se pojavi. Što je još važnije, nije se sećala da je živela s njim, ni kakav je bio njihov zajednički život, pamtila je samo čaj. Činilo joj se da joj ga je on i ranije pravio. Mnogo puta. I doručak, na kuhinjskom stolu, dok se sunčeva svetlosti razlivala po prostoriji. – Da li se sećaš kako smo se upoznali? – Odmahnula je glavom. Bilo joj je malo mi je bolje kad je popila čaj. Spustila je praznu šolju na sto i ponovo legla. Sedeo je veoma blizu nje, ali njoj to nije smetalo. Osećala se sigurno kraj njega. Nije želela da bude sama. – Upoznali smo se dok si snimala film o Mariji Antoaneti. Ministar kulture je priredio prijem u Kej d’Orseju. Bio mi je stari prijatelj i navaljivao je da dođem. Nisam želeo. Imao sam druge obaveze te večeri, ali digao je takvu galamu da sam došao. A tamo si bila i ti. Plenila si lepotom. Stigla si pravo sa snimanja i još uvek si bila u kostimu. Nikada to neću zaboraviti. Marija Antoaneta nikada nije tako izgledala. – Kerol se osmehnula na to sećanje. Prisećala se kroz maglu, kostima i spektakularno oslikane tavanice Kej d’Orseja. Njega se nije sećala. – Bilo je proleće. Posle toga si morala da se vratiš na lokaciju gde ste snimali film da bi vratila kostim. Odvezao sam te i kada si se presvukla,
prošetali smo pored Sene. Sedeli smo kraj reke, na keju, i dugo razgovarali. Imao sam utisak da lebdim među oblacima, a ti si rekla da osećaš isto. – Sećanje mu je izmamilo osmeh i pogledi su im se ponovo sreli. – Bio je to coup de foudre – prošaptala je. To su bile njegove reči nakon te prve večeri... coup de foudre... udar groma... ljubav na prvi pogled. Setila se njegovih reči, ali ne i onoga što je usledilo. – Šetali smo satima. Ostali smo budni dok nije došlo vreme da se vratiš na snimanje, u pet sati tog jutra. Bila je to najuzbudljivija noć u mom životu. Rekla si mi kako te je muž napustio zbog druge žene. Bila je veoma mlada, ako se dobro sećam. Ruskinja, čini mi se. Nosila je njegovo dete. Bila si očajna, satima smo razgovarali o tome. Mislim da si ga iskreno volela. – Klimnula je glavom. Isti utisak stekla je i posle razgovora s Džejsonom. Bilo je neobično što mora da se oslanja na sve te ljude koji su joj govorili kako se osećala. Ničega nije mogla da se seti. Ničega u vezi s Džejsonom. Ali počela je da se priseća nekih stvari u vezi s Matjeom, ne toliko događaja, koliko osećanja. Setila se da ga je volela, kao i te prve uzbudljive noći. Nejasno se sećala povratka na snimanje, nakon neprospavane noći. Ali nije znala kako je to tada izgledalo. Zapravo, vrlo malo se promenio, ako se zanemari seda kosa. Tada je bila tamna, gotovo crna. Imao je pedeset godina kada su se upoznali i bio je jedan od najmoćnijih ljudi u Francuskoj. Mnogi su ga se plašili. Ona nikada. Nikada je nije plašio. Isuviše ju je voleo. Želeo je samo da je zaštiti, kao što je to i sada učinio. Nije želeo da je iko povredi. Sada je to osećala, dok je sedeo kraj nje i pričao o prošlosti. – Sutradan uveče pozvao sam te na večeru i otišli smo na neko neobično mesto iz mojih studentskih dana. Lepo smo se proveli i ponovo razgovarali celu noć. Nismo prestajali. Nikada do tada nisam uspeo tako da se otvorim nekome. Pričao sam ti o svemu, o svojim osećanjima, tajnama, snovima i željama i još ponešto što nisam smeo, o svom poslu. Nikad nisi izneverila moje poverenje. Nikad. Imao sam poverenja u tebe, od samog početka. I bio sam u pravu. Viđali smo se svakodnevno sve dok pet meseci kasnije nisi završila snimanje filma. Trebalo je da se vratiš u Njujork ili Los Anđeles, nisi bila sigurna kuda treba da odeš i ja sam te zamolio da ostaneš u Parizu. Tada
smo se već mnogo voleli i ti si pristala. Zajedno smo pronašli kuću. Onu u blizini Ulice Žakob. Zajedno smo išli na aukcije, zajedno je opremili. U vrtu sam sagradio kućicu na drvetu za Entonija. Obožavao ju je. Čitavo leto je proveo u njoj. Otputovali smo na jug Francuske kada su oni otišli da posete oca. Svuda smo išli zajedno. Svaku noć sam provodio s tobom. Tog leta, proveli smo dve nedelje na jahti na jugu Francuske. Mislim da nikad do tada nisam bio toliko srećan, ni pre, ni kasnije. Bili su to najbolji dani mog života. – Kerol je klimala glavom dok je slušala. Nije mogla da se seti tih događaja, samo osećanja. Imala je osećaj da su ti trenuci bili čarobni. Obuzela ju je toplina dok je razmišljala o njima, ali postojalo je još nešto, nešto što se nije uklapalo, nekakav problem. Potražila je njegov pogled i tada se setila i izgovorila naglas. – Bio si oženjen – rekla je tužno. – Jesam. Moj brak je odavno bio završen, deca su nam odrasla. Žena i ja smo bili potpuni stranci, živeli smo odvojenim životima deset godina pre nego što si se ti pojavila. Hteo sam da je napustim i pre nego što sam tebe upoznao. Obećao sam ti da hoću i to sam i mislio. Želeo sam da sve prođe neprimetno, da ne bih osramotio bilo koga od nas. Razgovarao sam sa svojom ženom i ona me je zamolila da to ne činim, bar ne odmah. Plašila se skandala i poniženja koje će doživeti ako je ostavim zbog poznate filmske zvezde. Za nju je to bilo bolno i postojala je velika mogućnost da bude uvučena u skandal svetskih razmera, tako da sam pristao da sačekam šest meseci. Imala si mnogo razumevanja. Činilo se da to nije ni važno. Bili smo srećni. Živeo sam s tobom u našoj maloj kući. Obožavao sam tvoju decu, a mislim da su i oni mene voleli, bar u početku. Tada si bila veoma mlada, Kerol. Imala si trideset dve kada smo se upoznali, a ja pedeset. Mogao sam da ti budem otac, ali pored tebe sam se osećao kao dečkić. – Sećam se broda – rekla je tiho – na jugu Francuske. Posetili smo Sen Trope i staru luku u Antibu. Mislim da sam bila veoma, veoma sreća s tobom – rekla je sanjalački. – Oboje smo bili srećni – rekao je tužno, prisećajući se svega što je usledilo nakon toga. – Nešto se desilo. Morao si da odeš. – Da. – Iznenadio se što se setila. Gotovo je i sam zaboravio, mada je
tada preživljavao pravu dramu. Pozvali su ga na brod radio-stanicom. Morao je da je ostavi na aerodromu u Nici, a on je otputovao vojnim avionom. – Zašto si otišao? Mislim da su pucali na nekoga. – Mrštila se, pokušavajući da se seti dok ga je posmatrala. – Koga su upucali? – Morala je da zna. – Francuskog predsednika. Bio je to neuspeli atentat tokom proslave Dana Bastilje na Jelisejskim poljima. Trebalo je da budem tamo, ali ja sam bio s tobom. – Bio si u vladi... u samom vrhu, nešto vrlo tajnovito. Šta si bio?... Tajna policija? – Škiljila je u njega s kreveta. – To je bila jedna od mojih dužnosti. Bio sam ministar unutrašnjih poslova – rekao je tiho, a ona je klimnula glavom. Sada se setila. Mnogo toga iz svog života je zaboravila, ali toga se setila. Uplovili su u luku i taksijem se odvezli do aerodroma. Ostavio ju je nekoliko minuta kasnije, a ona ga je posmatrala kako poleće vojnim avionom i sama se vratila u Pariz. On se izvinjavao što mora tako da je ostavi, a oko njega su bili vojnici s mašinkama. Nije se uplašila, ali bilo joj je čudno. – Desilo se još nešto slično... drugom prilikom... neko je povređen, a ti si me ostavio negde, na putovanju... bili smo na skijanju, a ti si otišao helikopterom. – Ponovo je videla kako se helikopter diže i raspršuje sneg. – Predsednik je imao srčani udar i ja sam otišao da budem s njim. – To je već bio kraj, zar ne? – Rastužila se. Klimnuo je glavom, u početku nije govorio, već se i sam prisećao. Zbog tog događaja prizvao se pameti i podsetio se da ne može da napusti svoj posao, da pripada Francuskoj. Posedovali su ga, koliko god da ju je voleo i želeo sve da napusti zbog nje. Ipak nije mogao. Posle toga su proveli još neko vreme zajedno, ali nije potrajalo. I žena mu je pravila mnogo problema. Bilo je to nepodnošljivo vreme, za oboje. – Da, kraj se bližio. Ta dva događaja delile su dve godine i mnogo divnih trenutaka. – Ne sećam se više ničeg – rekla je, posmatrajući ga, pitajući se kakve su bile te dve godine. Činilo joj se da su bile uzbudljive, jer i je on bio takav, ali povremeno i naporne, što je bila još jedna njegova odlika. Kao što joj je upravo rekao, vodio je komplikovan život. Politika i drama koja ju je
pratila, bile su njegova pokretačka snaga. Ali neko vreme, bila je to i ona. Bila je srce koje ga je održavalo u životu. – Prvi zajednički Božić proveli smo u Gštadu, s decom. Ti si potom otišla na snimanje u Englesku, a ja sam te svakog vikenda posećivao. Kada si se vratila, želeo sam da odem kod advokata radi razvoda, ali žena me je ponovo preklinjala da to ne činim. Rekla je da ne može da se suoči s tim. Bili smo u braku dvadeset godina i imao sam utisak da joj nešto dugujem, bar poštovanje, pošto je više nisam voleo. Znala je to, znala je koliko te volim i nije mi prebacivala. Bila je veoma saosećajna. Te godine sam planirao da dam ostavku u vladi, bio bi to savršen trenutak i za okončanje braka, ali onda su me izabrali za još jedan mandat. Nas dvoje smo tada bili zajedno već godinu dana, najsrećnijih godinu dana mog života. Pristala si da mi daš još šest meseci. Ja sam ozbiljno nameravao da se razvedem. Arlet je obećala da me neće sprečavati, ali onda su se u vladi desili neki skandali u koje su bili upleteni neki drugi ljudi i znao sam da nije pravi trenutak. Obećao sam da ću, ako mi daš još godinu dana, podneti ostavku i poći s tobom u Ameriku. – Nikada to ne bi uradio. Bilo bi ti teško u Los Anđelesu. – Osećao sam da dugujem nešto svojoj zemlji... i svojoj ženi... Nisam mogao tek tako da ih napustim, a da ne ispunim svoju dužnost, ali ozbiljno sam nameravao da sve ostavim i pođem s tobom, a onda... – Zastao je na tren, a Kerol se setila šta se desilo. – Desilo se nešto strašno... – Poginula ti je ćerka... u saobraćajnoj nesreći... Sećam se... bilo je strašno... – Pogledi su im se sreli, ostali su tako, a onda se ona protegnula ka njemu i uhvatila ga za ruku. – Imala je devetnaest godina. Poginula je na planini. Otišla je na skijanje s prijateljima. Bila si divna prema meni. Ali tada nisam mogao da napustim Arlet. Ne bi bilo ljudski. – Kerol se setila da joj je to već jednom rekao. – Uvek si mi govorio da ćeš je napustiti. Od samog početka. Rekao si da je vaš brak završen, ali nije bilo tako. Uvek si osećao da joj još nešto duguješ. Uvek je tražila još šest meseci i ti si joj ih davao. Uvek si štitio nju, a ne mene. Sada se sećam. Stalno sam čekala da se razvedeš. Živeo si sa mnom, ali bio si oženjen njome. I Francuskom. Dodavao si još jednu
godinu za Francusku i šest meseci za svoju ženu i u tome su prošle dve godine. – Pogledala ga je, zatečena onim čega se upravo setila. – A ja sam bila trudna. – Klimnuo je glavom, s izrazom patnje na licu. – Tada sam te preklinjala da se razvedeš, zar ne? – Opet je klimnuo glavom, ponizno. – Moji ugovori su imali klauzulu o besprekornom ponašanju i da je iko saznao da živim s oženjenim čovekom i da nosim njegovo dete, moja karijera bi bila okončana. Našla bih se na crnoj listi ili bih ostala bez posla. Toliko sam rizikovala zbog tebe – rekla je tužno. Oboje su bili svesni rizika. Njegova zemlja bi mu oprostila što ima ljubavnicu i što vara ženu, u Francuskoj bi to bilo sasvim prihvatljivo. Njena zemlja ili bar njena industrija, ne bi joj oprostila aferu s oženjenim muškarcem, činjenocu da je nečija ljubavnica, umešana u javni skandal s visokim državnim zvaničnikom. Nezakonito dete da i ne pominjemo. Klauzule o ponašanju u njenim ugovorima bile su veoma stroge. Preko noći bi postala niko i ništa. Rizikovala je zato što ju je on ubeđivao da će se razvesti, ali nikada nije ni otišao advokatu. Žena ga je preklinjala da to ne čini i on to nikada nije ni uradio. Samo je odugovlačio. Sve više. – Šta se desilo s detetom? – upitala je prigušenim glasom, gledajući ga. I dalje nije mogla da se seti nekih stvari, mada joj se mnogo toga vratilo. – Izgubila si ga. Dečaka. Bila si nadomak šestog meseca trudnoće. Pala si s merdevina dok si ukrašavala jelku za Božić. Pokušao sam da te uhvatim, ali pala si tik pored mene. Provela si tri dana u bolnici, ali smo ga izgubili. Kloi nikada nije ni saznala da si bila trudna, ali Entoni je znao. Objasnili smo mu. Pitao me je da li ćemo se venčati i ja sam rekao da hoćemo. Onda je poginula moja ćerka, a Arlet je doživela nervni slom i preklinjala me da ostanem. Pretila je samoubistvom, a ti si tada već izgubila dete, tako da nismo morali da žurimo s venčanjem. Preklinjao sam te da shvatiš. Na proleće bih podneo ostavku, a mislio sam i da će se Arlet do tada oporaviti. Trebalo mi je još vremena, ili sam bar tako govorio. – Tužno ju je pogledao. – Na kraju, mislim da si uradila pravu stvar. – Ubijalo ga je što to govori. – Ne verujem da bih je ikada napustio. Planirao sam. Verovao sam da hoću, ali naprosto nisam mogao. To, ili moj posao. Nisam se povukao još šest godina po tvom odlasku iz Pariza. A nisam siguran da bih ikada mogao da napustim Arlet. Uvek bi postojalo nešto,
neki razlog da mi ne dozvoli da je napustim. Mislim da me čak nije ni volela, ne kao ti, ili kao što sam ja voleo tebe. Samo nije želela da me izgubi zbog druge žene. Da si Francuskinja, ti bi trpela. Ali nisi. Stalno si mislila da te lažem, što sam ponekad i radio. Naprosto nisam imao hrabrosti da ti kažem da ne mogu da presečem. Sebe sam lagao više nego tebe. Kada sam ti rekao da ću se razvesti, zaista sam to mislio. Mrzeo sam te što si me napustila. Mislio sam da si okrutna prema meni. Ali bila si u pravu. Na kraju bih ti samo slomio srce, čak i više nego ovako. Poslednjih šest meseci bili su noćna mora. Neprestane svađe, neprestano plakanje. Bila si očajna kada si izgubila bebu. Kao i ja. – Šta je presudilo? Šta me je nateralo da odem? – Glas joj se pretvorio u šapat. – Novi dan, nova laž, novo odlaganje. Jednog jutra si samo ustala i počela da se pakuješ. Sačekala si kraj školske godine. Nisam preduzeo ništa da se razvedem, a tražili su da prihvatim još jedan mandat u ministarstvu. Pokušao sam da ti objasnim, ali nisi htela da slušaš. Otišla si nedelju dana kasnije. Odvezao sam te na aerodrom i oboje smo sve vreme plakali. Rekla si mi da ti se javim, ako se razvedem. Zvao sam te, ali nikada se nisam razveo i ostao sam da radim u vladi. Bio sam im potreban. Kao i njoj, ne neki čudan način. Nije me volela, ali navikli smo jedno na drugo. Osećala je da joj dugujem da ostanem s njom. Zvao sam te nekoliko puta pošto si se vratila u Los Anđeles, a onda si prestala da primaš moje pozive. Čuo sam da si prodala kuću. Jednog dana sam otišao da je vidim. Skoro da mi je prepuklo srce kada sam se setio koliko smo bili srećni u njoj. – Išla sam da je vidim onog dana, pre nego što je u tunelu eksplodirala bomba. Vraćala sam se u hotel kada se to desilo – rekla je, a on je klimnuo glavom. Bila je njihovo utočište, zaklon, ljubavno gnezdo u kojem su začeli dete. Nije mogla a da se ne zapita šta bi se dogodilo da je rodila dete, da li bi se konačno razveo od svoje žene. Verovatno ne bi. On je Francuz. Francuzi imaju ljubavnice i vanbračnu decu. Rade to već vekovima i ništa posebno se nije promenilo. To je i dalje bilo prihvatljivo, ali ne i za Kerol. Ona je bila seljančica iz Misisipija, bez obzira na svoju slavu i nije želela da živi s tuđim mužem. Rekla mu je to još na samom početku. – Nije
trebalo ni da počinjemo – rekla je, posmatrajući ga s kreveta dok joj je glava počivala na jastuku. – Nismo imali izbora – kratko je rekao Matje. – Bili smo isuviše zaljubljeni jedno u drugo. – Ne verujem u to – rekla je odlučno. – Mislim da ljudi uvek imaju izbor. Mi smo ga imali. Samo smo pogrešno izabrali i zato smo platili visoku cenu. Nisam sigurna, ali mislim da te nikada nisam zaboravila. Dugo nisam mogla da te prebolim, sve dok nisam upoznala svog drugog muža. – Sada se jasno sećala. – Pročitao sam da si se udala, pre desetak godina – rekao je, a ona je klimnula glavom. – Bilo mi je drago zbog tebe – a onda se žalosno osmehnuo – i bio sam veoma ljubomoran. On je pravi srećnik. – Nije. Umro je pre dve godine od raka. Svi kažu da je bio divan čovek. – Zato je Džejson bio ovde. A pitao sam se otkud to. – Svakako bi došao. I on je dobar čovek. – Nisi tako mislila pre osamnaest godina – rekao je Matje napeto. Nije bio siguran da li bi isto rekla za njega, da je dobar čovek, čak ni danas. U njenim očima, nije bio dobar. I sama je tada to rekla. Rekla je da ju je lagao i obmanjivao i da je nepošten i nečastan. Pogodila je pravo u živac. Niko ga nikada nije optužio za nešto slično, ali bila je u pravu. – Sada mislim da je dobar čovek – rekla je Kerol za Džejsona. – Svi na kraju ispaštamo zbog svojih grehova. Ruskinja ga je napustila kad sam se ja vratila iz Pariza. – Da li je pokušao da ti se vrati? – Matje je želeo da zna. – Izgleda da jeste. Kaže da sam ga odbila. Verovatno sam i dalje bila zaljubljena u tebe. – Da li se kaješ zbog toga? – Kajem se – rekla je iskreno. – Protraćila sam dve i po godine na tebe, a verovatno još pet pokušavajući da te zaboravim. Previše vremena sam potrošila na čoveka koji nije želeo da napusti svoju ženu. – A onda se setila nečega i zapitala se šta se desilo. – Gde je ona sada? – Umrla je pre godinu dana, nakon dugog bolovanja. Bila je teško bolesna poslednje tri godine svog života. Drago mi je da sam bio uz nju. Dugovao samo joj toliko. Naš brak je trajao četrdeset šest godina. Nije to
bio brak kakav sam želeo, kakvom sam se nadao kada sam se oženio u dvadeset prvoj, ali šta je tu je. Bili smo prijatelji. Bila je veoma velikodušna po tom pitanju. Ne verujem da mi je oprostila, ali je shvatala. Znala je koliko sam zaljubljen u tebe. Prema njoj to nikada nisam osećao. Bila je veoma hladna. Ali bila je pristojna, iskrena žena. – Znači, ostao je, kao što je oduvek i mislila. I sam je rekao da je uradila pravu stvar što ga je napustila. Sada ima odgovore, one zbog kojih je došla u Pariz. Zna da je bilo prekasno za nju i Džejsona, kada je on odlučio da joj se vrati. Više ga nije volela i nije mogla da ga spreči da se oženi ruskom manekenkom. Tada nije imala izbora, a kad ga je dobila, više ga nije želela. Ni sad ga ne želi. Prekasno je. A Matjeu bi zauvek ostala samo ljubavnica. Ne bi ostavio svoju ženu sve do njene smrti. Kerol se činilo da je to shvatila kada je odlazila iz Pariza, zato je to i uradila. Ali tek sada je znala da je to bila prava odluka. On joj je to potvrdio, što je zapravo predstavljalo neku vrstu poklona. Prisetila se mnogo čega, nekih događaja i previše osećanja. Kao da je ponovo osetila ono razočaranje i očaj koji su je obuzeli kada je konačno odustala i napustila ga. Malo je nedostajalo da uništi i nju i njenu karijeru. Razočarao je čak i njenu decu. Kakve god da su mu bile namere i osećanja, bar u početku, poneo se nečasno. Džejson je, koliko god da je njoj bilo teško, bar bio iskren i pošten. Razveo se od nje i oženio se drugom ženom. Matje to nikada nije učinio. – Čime se sada baviš? Jesi li i dalje u vladi? – upitala je. – Bio sam do pre deset godina, a onda sam se povukao i vratio u porodičnu advokatsku kancelariju koju vodim sa svoja dva brata. – A bio si najmoćniji čovek u Francuskoj. Sve je bilo u tvojim rukama i uživao si u tome. – Jesam. – Što se toga tiče, bio je iskren, a sada je bio iskren i u vezi sa svim ostalim. Pokazalo se da je bila u pravu, ali čak i sada joj je bilo teško da to čuje. Isuviše dobro se sećala koliko ga je volela i koliko ju je povredio. – Moć opija čoveka kao droga. Teško je odreći je se. Bio sam navučen. Ali na tebe sam bio navučen još više. Tvoj odlazak me umalo nije ubio. Ipak, nisam mogao da je ostavim, ni nju ni svoj posao. – Nikada nisam želela da napustiš posao. Nije u tome bio problem.
Želela sam da se razvedeš. – Nisam mogao. – Oborio je glavu kad je to rekao, a potom je ponovo pogledao u oči. – Nisam imao hrabrosti. – Bilo mu je veoma teško da to prizna i Kerol nije odmah odgovorila. – Zato sam te napustila. Glas mu se pretvorio u šapat. – Ispravno si postupila. – Klimnula je glavom. Dugo su sedeli u tišini, a kada ju je pogledao, zažmurila je i utonula je u san. Prvi put posle dužeg vremena, bila je spokojna. Sedeo je i posmatrao je, da bi potom konačno ustao i nečujno izašao iz njene sobe.
12. Kerol se probudila usred noći, okrepljena dugim snom. Setila se Matjeove posete, njegove priče i dugo je samo ležala i razmišljala o njemu. Uprkos nejasnim sećanjima, uspeo je da istera mnoge duhove iz njenog života. Bila mu je zahvalna što je konačno bio iskren prema njoj i rekao da je ispravno postupila kada ga je napustila. Bilo je pravo olakšanje čuti to od njega. Uvek se pitala šta bi se desilo da je ostala – da je sačekala samo još malo. On joj je sada potvrdio da se ništa ne bi promenilo. Kada se probudila, pored nje je bila sestra, a ispred vrata su stajala dva čuvara, zahvaljujući galami koju je Matje podigao. Zvala je Džejsona i decu da ih obavesti o napadu. Uverila ih je da je dobro i da je opet imala sreće. Džejson se ponudio da se vrati u Pariz, ali ona im je objasnila da je policija preuzela stvar u svoje ruke. Iako je i dalje bila potresena, rekla im je da je bezbedna. Svi su se užasnuli što je doživela još jedan napad posle svega što joj se dogodilo. Entoni ju je ponovo upozorio na Matjea. Zapretio je da će lično doći da je zaštiti, ali ona mu je rekla da je sve u redu. U gluvo doba noći ležala je i razmišljala o svemu. O teroristi, o Matjeu i njihovoj zajedničkoj prošlosti. Bila je uznemirena i nervozna. Onda je telefonirala Stivi u hotel. Bilo joj je krivo što je uznemirava, ali očajnički je želela da čuje poznat glas, mada je bilo veoma kasno. Stivi je spavala. – Popušta li prehlada? – upitala ju je Kerol. Njoj je bilo mnogo bolje, iako je i još bila malaksala i potresena poslednjim događajima. Dok ih se prisećala, delovali su joj još strašnije. – Popušta, čini mi se, ali nije sjajno – rekla je Stivi. – Zašto si budna u ovo doba noći? – Kerol joj je potom ispričala šta se desilo kada je dečak s nožem upao u njenu sobu. – Molim? Mora da se šališ? Gde je, dođavola, bio čuvar? – Stivi se užasnula baš kao i Kerolina porodica. – Na pauzi za ručak. Kažu da niko nije došao da ga zameni. – Kerol je duboko uzdahnula i ponovo legla, misleći koliko je sreće imala. – Nasmrt sam se prepala. – Uzdrhtala bi pri samoj pomisli na to. Bilo joj je drago što je ubrzo naišao Matje.
– Odmah dolazim. Neka stave pomoćni krevet u sobu. Neću više da te ostavljam samu. – Ne budi luda. Bolesna si. A ja sam dobro. Neće dozvoliti da se ponovi nešto slično. Matje je bio ovde i napravio je pakao. Sigurno i dalje ima nekog uticaja. Direktor bolnice se nacrtao ovde u roku od pet minuta. Klanjao se i izvinjavao. Policija je satima bila ovde. Neće dozvoliti da se to ponovi. Samo sam se nasmrt prepala. – Nije ni čudo. – Bilo je teško poverovati da je preživela dva napada. Policija je rekla da će sutradan doći da uzmu detaljan iskaz. Nisu želeli dodatno da je uznemiravaju odmah nakon napada. Njen napadač je uhapšen, tako da nije bila u opasnosti. – Setila sam ga se iz tunela – rekla je Kerol i dalje potresena, tako da je Stivi promenila temu da bi joj odvukla pažnju i upitala je za Matjea. – Da li je misteriozni čovek otkrio nešto o vašoj vezi? – Stivi je i dalje bila veoma radoznala u vezi s njim. – Jeste. I sama sam se ponečega setila. Setila sam se i dečaka s nožem – rekla je, vraćajući se na napad. – Bio je u tunelu, u kolima pored mojih i pobegao je. Bombaši samoubice sigurno su mu rekli da će umreti. Po svemu sudeći, nije bio spreman za sedamdeset sedam devica koje ga čekaju u raju. – Nije, radije bi ubio tebe. Gospode, ne mogu da dočekam da se vratimo kući. – Ni ja – rekla je Kerol i uzdahnula. – Ovo putovanje je potpuni promašaj. Ali mislim da sam našla odgovore. Ako mi se ikada vrati pamćenje i ponovo naučim da koristim računar, rekla bih da sam spremna da napišem knjigu. Dodaću ponešto i u vezi s ovim. Ne smem to da propustim. – Možda bi sledeći put mogla da pišeš kuvar ili knjigu za decu? Ne dopada mi se istraživanje koje si sprovela za ovu knjigu. Ali odgovori koje je dobila od Džejsona i Matjea bili su joj potrebni zbog nje same. Sada je to znala. Što je još bolje, čula ih je od njih lično, umesto da nagađa i sama izvodila zaključke. – Šta ti kaže Alan? – pitala je Kerol dok su ćaskale, polako se opuštajući. Lepo je imati nekog s kim možeš da razgovaraš usred noći.
Nedostajalo joj je to posle Šona. Sada se postepeno prisećala, iako su to bile tek sitnice. Ono što joj je Stivi ispričala o njemu probudilo je neka sećanja. – Kaže da mu nedostajem – odgovorila joj je Stivi. – Ne može da dočeka da se vratim. Kaže da žudi za mojom kuhinjom. Mora da je i on izgubio pamćenje. Šta tu može da mu nedostaje? Kineska hrana za poneti ili gotova jela? Četiri godine mu nisam skuvala pristojan obrok. – Ne krivim ga. I meni si danas nedostajala. – Doći ću sutra. Sutra uveče ću tu da spavam. – Niko me ne juri – ubeđivala ju je Kerol. – Ostali su odleteli u vazduh. – A malo je nedostajalo da i nju raznesu. – Nema više nikog. – Ne zanima me. Radije ću biti s tobom. – Ja bih radije bila u Ricu – nasmejala se Kerol – nego u bolnici Piti Salpetrijer. Budimo iskreni. Ti imaš mnogo bolju sobnu uslugu. – Nema veze – bila je neumiljiva Stivi. – Useljavam se. Nek se nose ako im se ne dopada. Ako ni za vreme ručka ne mogu da ostave obezbeđenje pred tvojim vratima, onda ti je potreban pas čuvar. – Mislim da se Matje pobrinuo za to. Tresli su se od straha pred njim. Večeras u hodniku ima oko milion čuvara. – I ja ga se plašim – rekla je Stivi iskreno. – Deluje opasno. – I jeste. – Kerol je pamtila to u vezi s njim. – Ali prema meni nije bio takav. Bio je oženjen. Samo nije želeo da ostavi ženu. Razgovarali smo o tome danas. Živeli smo zajedno dve i po godine. Nije hteo da se razvede, pa sam ga napustila. – Bila sam u vezi s jednim takvim. Teško ih je pobediti. Većina ne uspeva. Nikada više to nisam uradila. Alan možda ponekad i jeste kreten, ali bar je samo moj. – Znam, izgleda da mi je trebalo malo vremena da to shvatim. Rekao mi je da će je ostaviti kada smo se upoznali, da je njegov brak završen i da je tako već deset godina. – Svi govore te gluposti. Samo što njihove žene ne znaju za to. Nijedan ne napusti ženu. – Bili su u braku do prošle godine. Rekao je da sam bila u pravu što sam otišla.
– Očigledno. Jesu li se razveli? – Stivi je zvučala iznenađeno. U njegovim godinama, niko se ne razvodi. Posebno ne u Francuskoj. – Nisu, umrla je. Ostao je s njom do samog kraja. Četrdeset šest godina. Navodno lošeg braka. Čemu to? – Navika. Lenjost. Kukavičluk. Ko će ga znati zašto. – Dok je živeo sa mnom, poginula mu je ćerka. A onda je njegova žena pretila da će se ubiti. Stalno su postojali izgovori, neki valjani, mada uglavnom neopravdani, sve dok ja konačno nisam odustala. Bio je oženjen njome i Francuskom. – Zvuči kao da nisi imala izgleda. – I nisam. I sam to sada kaže. Tada nije tako govorio. – Nije joj rekla za bebu koju je izgubila, ali razgovaraće s Entonijem o tome jednog dana, pod uslovom da se on seća. Nikada joj ništa nije pominjao, ali bilo je očigledno, kada su se sreli u bolnici, da je na kraju omrznuo Matjea. Čak su se i njena deca osećala izneverenim. Ostavio je trajan ožiljak na njenom sinu, kakvi god da su detalji. – Bila si očajna kad smo se vratile da spakujemo stvari. – Jesam. – Čini mi se da si se setila mnogo čega – primetila je Stivi. Kerol je prilično napredovala u poslednjih nekoliko dana. Pamćenje joj je podstakao i dečak s nožem. – Jesam. Malo-pomalo, sve se polako vraća. Više osećanja nego događaji. – To je tek početak. – I Majk Epelson joj je pomogao, ako se izuzme ona izjava za novine, zbog koje ju je onaj dečak napao. – Nadam se da ćeš se uskoro vratiti u hotel. – Stivi je bila veoma zabrinuta zbog opasnosti koja joj je pretila od preostalih terorista. Ali sada se i policija zabrinula. – I ja. Onda su poželele jedna drugoj laku noć i prekinule vezu, a Kerol je još dugo ležala budna i razmišljala koliko je imala sreće, kakav su blagoslov njena deca, koliko je čudnovat njen oporavak i koliko je srećna što ima prijateljicu kao što je Stivi. Trudila se da ne razmišlja o Matjeu ni o dečaku koji je došao da je ubije svojim strašnim nožem. Ležala je u krevetu sklopljenih očiju i duboko disala. No bez obzira na sve, u mislima joj je
stalno iskrsavala ta strašna slika, a onda bi njen um pobegao na sigurno, kod Matjea. Kao da je i nakon toliko godina on i dalje njeno utočište, kao da će je on zaštititi od opasnosti. Nije želela da poveruje u to, ali duboko u srcu ipak je verovala. Gotovo je mogla da oseti njegov zagrljaj dok je konačno tonula u san.
13. Sutradan, policija je došla da uzme izjavu od Kerol. Uhapšeni dečak je bio iz Sirije i imao je sedamnaest godina. Bio je član fundamentalističke grupe odgovorne za tri nedavna teroristička napada, dva u Francuskoj i jedan u Španiji. Nisu mogli da kažu ništa više o njemu, a samo je Kerol mogla da ga poveže s napadom u tunelu. Mada su joj sećanja i dalje bila nejasna, kao i detalji iz ličnog života, jasno se setila da ga je videla u kolima pored njenih, dok je sedela u taksiju zaglavljenom u saobraćajnoj gužvi. Setila se svega kada je ugledala njegovo lice u svojoj bolničkoj sobi. Prikovao je pogled za nju kad je nasrnuo dugačkom, zakrivljenom oštricom. Policajci su je ispitivali gotovo tri sata i pokazivali joj fotografije raznih osoba. Nije prepoznala nijednog od njih, samo momka koji je upao u sobu i pokušao da je ubije. Jedna fotografija ju je kao kroz maglu podsetila na vozača automobila koji se nalazio pored nje, ali njega je površnije osmotrila nego dečaka na zadnjem sedištu i nije bila sigurna da je to on. Nimalo nije sumnjala u vezi s dečakom koji ju je napao, jasno se sećala očaja na njegovom licu dok ju je posmatrao sa zadnjeg sedišta. Njegov napad pokrenuo je sećanja. Slike su bile veoma jasne. Vraćale su se i ostale uspomene, mnoge izvučene, naoko besmislene. Zamislila je očev ambar dok se prisećala kako je muzla krave, kao da je to bilo juče. Čula je očev smeh, ali koliko god da se trudila da se usredredi, nije uspela da prizove njegov lik. Nije se sećala ni susreta s Majkom Epelsonom u Nju Orleansu, kada ju je on otkrio, ali setila se probnog snimanja i snimanja prvog filma. Tog jutra se probudila razmišljajući o tome, ali susret s Džejsonom i početak njihove veze potpuno su joj iščezli iz pamćenja. Setila se prvih dana njihovog braka i stana u Njujorku gde su živeli posle venčanja i kroz maglu je videla Entonijevo rođenje, dok su detalji u vezi s Kloi, filmovima koje je snimila ili Oskarima koje je osvojila, zauvek iščezli, kao i uspomena na Šona. Sve je bilo iskidano i izvučeno iz konteksta, kao inserti iz filmova koji su završili na podu sobe za montažu. U mislima su joj iskrsavala lica ili imena, često nepovezana, a onda bi se pojavile čitave scene i sve bi bilo
jasno kao dan. Njen život je ličio na neku sumanutu slagalicu, koju je neprestano pokušavala da sredi i ponovo sastavi i čim bi pomislila da je uspela, da se nečeg setila, pojavila bi se još neka sitnica, lice, ime ili događaj i cela priča bi se preokrenula, kao kaleidoskop, koji se neprekidno obrće, menjajući boje i oblike. Iscrpljivali su je pokušaji da sve obuhvati i dokuči. Dešavalo se da na nekoliko sati potpuno povrati kontrolu nad svojim pamćenjem, a onda bi nastupio period blokade, kao da joj se mozak umorio od promena i razvrstavanja koji su joj neprestano zaokupljali svest. Terala je sebe da se seti svega, postavljala hiljade pitanja kad joj nešto novo padne na pamet, trudila se da izoštri sliku u sočivu svog uma. Bio je to naporan posao, možda najteži dotad. Stivi je bila više nego svesna koliko je to iscrpljuje i sedela je u tišini sobe kada bi videla da Kerol pokušava da se priseti nečega. Kerol bi onda nešto rekla, ali uglavnom je satima ćutke ležala. Stivi se činilo da ona samo zuri u prazno i razmišlja. Ponešto i dalje nije imalo smisla, kao neoznačene fotografije u albumu s licima ljudi za koje nije znala ni ko su, ni zašto su tu. Nečega se sećala isuviše dobro. Ostalog gotovo nimalo. Sve joj se izmešalo u svesti. Ponekad satima nije mogla da prepozna scenu, lice ili ime i svako prepoznavanje bilo je pravi uspeh. Svaki put se osećala kao pobednik, a potom bi dugo nemo ležala, potpuno iscrpljena. Policija je bila zadivljena njenim sećanjima. Isprva su im rekli da se ničega ne seća. Većina ostalih žrtava s kojima su razgovarali zapamtila je još manje. Nisu obraćali pažnju ni na šta oko sebe dok su sedeli u tunelu, razgovarali sa saputnicima, slušali radio, ili su šok izazvan samim događajem i povrede koje su zadobili izbrisali sećanja. Policija i jedinice obaveštajne službe već nedeljama su ispitivale ljude. Do tog trenutka su im govorili da Kerol nije u stanju da doprinese istrazi. To se najednom promenilo i oni su joj bili zahvalni na pomoći. Obezbedili su joj dodatnu zaštitu u bolnici. Tamo su sada bila dva člana specijalnih jedinica, CRS, stajali su ispred njenih vrata u vojničkim čizmama i tamnoplavim uniformama. Bilo je sasvim jasno ko su oni i zašto su tu. Njihove mašinke su sve govorile. CRS su činile najopasnije pariske jedinice za suzbijanje nereda, obezbeđivanje u slučajevima visokog rizika, za delovanje prilikom terorističkih napada. Činjenica da su i oni uključeni potvrđivala je
ozbiljnost situacije zbog koje je Kerol završila u bolnici Piti Salpetrijer. Nije bilo razloga za sumnju da bi ostali članovi grupe ponovo pokušali da je napadnu. Koliko je bilo poznato, svi počinioci su poginuli u samoubilačkom napadu u tunelu, izuzev dečaka koji je pobegao. Kerol se jasno sećala da je potrčao ka izlazu neposredno pre eksplozije prve bombe. Nije se dobro sećala ostalih eksplozija, zato što ju je vazdušni udar već bio izbacio iz taksija. Ali policija je i dalje bila zabrinuta i smatrala da je u opasnosti zato što je poznata ličnost. Teroristi bi stekli veliku prednost kad bi je se rešili, to bi predstavljalo dodatni uspeh, jer bi ubistvo slavne osobe privuklo pažnju na njihove ciljeve. U svakom slučaju, policija i jedinice obaveštajne službe svojski su se trudili da Kerol ne pogine na francuskoj teritoriji. Želeli su da učine sve što je u njihovoj moći da je održe u životu, bar dok ne napusti Francusku. Imajući u vidu da je Amerikanka, obavestili su i FBI. Oni su obećali da će narednih nekoliko meseci nadgledati njenu kuću na Bel eru, posebno kad se Kerol vrati u Los Anđeles. Istovremeno je osećala i strah i sigurnost. Pomisao na to da joj i dalje preti opasnost nimalo je nije ohrabrivala. Već je platila veoma visoku cenu zbog toga što se našla u tunelu u vreme samoubilačkog bombaškog napada. Sada je samo želela da povrati svoje pamćenje, napusti bolnicu i vrati se kući da bi nastavila svoj život. I dalje se nadala da će napisati roman. Sve u vezi njenog života, prošlog i sadašnjeg, činilo joj se dragocenim, posebno njena deca. Matje se pojavio usred razgovora s policajcima. Nije rekao ništa, nečujno se ušunjao u sobu i nemo posmatrao. Klimnuo joj je glavom i izgledao ozbiljno i zabrinuto dok je slušao. Obavio je nekoliko telefonskih razgovora s obaveštajcima koji su radili na tom slučaju i još jedan s načelnikom CRS-a. S aktuelnim ministrom unutrašnjih poslova razgovarao je dan ranije. Matje nije želeo nikakve propuste u istrazi, niti u njenom obezbeđenju. Svima je bilo i više nego jasno da je taj slučaj izuzetno važan njemu lično. Nije morao da objašnjava zašto. Kerol Barber je uvaženi gost Francuske, a ministru unutrašnjih poslova je priznao da je već godinama njegova bliska prijateljica. Ministar nije pitao za detalje. Matje je posmatrao njeno lice dok su je ispitivali i kao i policajci, iznenadio se kad je čuo čega se sve seća. Mogla je da se seti brojnih detalja
koji su joj ranije bili nepoznati. Ovoga puta joj nije smetalo Matjeovo prisustvo. Smirivalo ju je što je pored nje neko poznat i više ga se nije plašila. Mislila je da je strah koji je u početku osećala podstaknut predosećajem da joj je on bio izuzetno važan, iako nije znala zašto. Sada zna i začudo, setila se više detalja o njihovom zajedničkom životu nego o bilo čemu drugom. Najlepši trenuci koje je provela s njim duboko su joj se urezali u pamćenje i sada su izranjali iz mora koje ga je prekrivalo. Sećala se mnoštva sitnih detalja, važnih trenutaka, sunčanih dana, strastvenih noći, nežnosti i agonije koju je preživela zato što on nije želeo da napusti ženu, rasprava koje su zbog toga vodili. Njegova objašnjenja i izgovori urezali su joj se u pamćenje, čak i njihovo jedrenje po jugu Francuske. Sećala se gotovo svakog razgovora koji su vodili dok su lenjo plovili pokraj Sen Tropea, kao i njegove neutešne patnje kada mu je, godinu dana kasnije, poginula ćerka. Njihove zajedničke patnje i razočaranja nakon pobačaja. Preplavila su je sećanja na njega, i kao da su potisnula sve ostalo. Sećala se bola koji joj je naneo, kao da je bilo juče, i dana kada je napustila Francusku. Tada je već izgubila svaku nadu u njihov zajednički život. Sada kada zna sve to, bilo joj je neobično da bude s njim u sobi. Nije osećala strah, već nelagodu. Izgledao je strogo i nesrećno, zbog čega je isprva zazirala od njega, ali sada kada se setila njihove prošlosti, njegova strogost bila joj je bliska. Nije izgledao kao srećan čovek. Činilo se da i njega muče sećanja na vreme provedeno s njom. Godinama je želeo da je moli za oproštaj, i sudbina mu je sada pružila priliku. Kerol je delovala iscrpljeno kada su policija i zvaničnici napustili sobu. Matje je seo pored nje i dodao joj šolju čaja i ne pitavši je da li ga hoće. Zahvalno ga je pogledala i osmehnula se. Bila je toliko iscrpljena da ju je jedva prinela ustima. Video je kako joj se tresu ruke i pridržao šolju. Sestra je i dalje bila ispred sobe, i razgovarala s dvojicom čuvara CRS-a. Protesti bolnice zbog njihovih mašinki zanemareni su. Kerolina bezbednost bila je na prvom mestu, iznad bolničkog pravilnika. Mašinke su ostale. Kerol ih je i sama videla kada se sa sestrom prošetala hodnikom, pre nego što su istražitelji došli da uzmu njen iskaz. Šokirala se kada je ugledala oružje, ali u isto vreme se osećala sigurnom. Kao i Matjeovo prisustvo, i to je u isto
vreme bilo i prokletstvo i blagoslov. – Jesi li dobro? – upitao je tiho, a ona je klimnula glavom, i otpila čaj koji je držao. Tresla se kao prut. Bilo je to naporno jutro, ali ne kao jučerašnje, kada je dečak s nožem upao u njenu sobu. Znala je da taj događaj i taj osećaj nikada neće zaboraviti. Bila je ubeđena da će umreti, čak i više nego dok je letela kroz tunel. Ovo je bilo mnogo intimnije, upereno protiv nje lično, kao raketa usmerena pravo ka njoj. I dalje bi osetila strah kada bi pomislila na to. Pogled na Matjea ju je smirivao. Delovao je veoma pitomo dok je sedeo tu pored nje. Imao je nežnu stranu koju ona nije zaboravila. Bilo je i više nego očigledno, a iz očiju mu je zračila ljubav prema njoj. Nije bila sigurna da li su to samo njegova sećanja, ili ta vatra nikada nije zgasnula u njemu, ali nije imala želju da ga pita. Neka vrata je najbolje zauvek zatvoriti za sobom. Ono što se nalazi iza njih bilo je isuviše bolno za oboje, ili je bar ona tako mislila. Nije joj pričao o sadašnjosti, samo o prošlosti, što joj je bilo sasvim dovoljno. – Dobro sam – uzdahnula je, naslonila glavu na jastuk i pogledala ga u oči. – Bilo je naporno – rekla je, misleći na ispitivanje, a on je klimnuo glavom. – Bila si odlična. – Ponosio se njome. Ostala je smirena, govorila razgovetno i potrudila se da izvuče svaki detalj iz svog iskidanog pamćenja. Ostavila je snažan utisak, što njega nije nimalo iznenadilo. Uvek je bila izuzetna žena. Bila je sjajna prema njemu kada mu je poginula ćerka, i u mnogim drugim situacijama, i nikada ga nije izneverila, kao on nju. Bio je svestan toga, i godinama je sve iznova preživljavao u mislima. Petnaest godina ga je progonio njen lik, njen glas, dodir, a sada je sedeo pored nje. Bilo mu je toliko čudno da je jedva mogao da poveruje u ono što se dešava. – Da li si već razgovarao s njima? – zanimalo ju je. Policajci su bili fini i puni poštovanja dok su je nemilosrdno pritiskali da im kaže i najmanju sitnicu. Ipak, činilo joj se da su previše blagi prema njoj, i posumnjala je da je on zaslužan za to. – Sinoć sam razgovarao s ministrom unutrašnjih poslova. – Na kraju krajeva, on je bio zadužen za istragu, i odgovoran za način na koji će je
sprovesti, kao i za njen konačan ishod. Istim poslom se bavio i Matje kada su se upoznali. – Hvala ti – rekla je zahvalno ga gledajući. Mogli su da budu grubi, što je svojstveno njihovom uobičajenom stilu, ali nisu. Zahvaljujući njemu, bili su blagi prema njoj. – Da li ti nedostaje stari posao? – Delovalo joj je uobičajeno da mu nedostaje. Bio je veoma moćan, najmoćniji čovek u Francuskoj. Svakome bi teško palo da se odrekne toga, posebno muškarcu. Iz posla je crpeo snagu kada ga je upoznala, i bio je veoma uspešan, zato nikada nije mogao ni da ga napusti. Osećao je da blagostanje njegove zemlje zavisi samo od njega. Zemlje koju voli. – Ma patrie – kako joj je on to često govorio, izgarajući od strasti za svojom domovinom i svojim narodom. Teško da se to promenilo, iako se povukao. – Ponekad – rekao je iskreno. – Teško je odreći se takve odgovornosti. Slična je ljubavi, ne prestaje, čak i ako čovek promeni adresu. Ali sada je drugačije. Danas je posao zahtevniji, nije čist kao nekad. Terorizam je zahtevao velike promene u svim zemljama. Nijedan vođa ne može da ga se reši. Kada sam ja bio na vlasti bilo je jednostavnije. Znalo se ko su loši momci. Sada oni nemaju lice, i vidiš ih tek pošto naprave štetu, kao u ovom slučaju. Sada je teže zaštititi zemlju i narod. Svi su razočarani, a neki i veoma ogorčeni. Teško je biti heroj. Ljudi su kivni na sve i svakoga, ne samo na svoje neprijatelje već i na svoje vođe. – Rekao je to uz uzdah. – Ne zavidim današnjim predstavnicima vlasti, ali da, nedostaje mi. – Uputio joj je jedan od retkih osmeha. – Kome ne bi? Bilo je veoma uzbudljivo. – Sećam se koliko si uživao – rekla mu je uz zagonetan osmeh. – Imao si suludo radno vreme i po čitavu noć primao pozive. – On je tako želeo. Uvek je želeo da zna svaku sitnicu. Bio je opsednut. Čak i tog jutra je stajao u njenoj sobi i nadgledao ispitivanje kao da je još uvek glavni. Ponekad bi se zaboravio. Javnost ga je i dalje veoma poštovala, kao i njegovi naslednici. Često je komentarisao politička pitanja, i neretko su ga citirali u novinama. Zvali su ga i nekoliko dana ranije da iznese svoj stav o napadu na tunel i o načinu na koji se to rešava. Ponudio je diplomatski odgovor, što baš i nije ličilo na njega. Kada bi ga nešto uznemirilo, ili kada bi kritikovao vladu, nije birao reči. – Francuska je oduvek bila moja prva ljubav – odgovorio je. – Dok
nisam upoznao tebe – dodao je nežno. Ona, pak, nije bila sigurna da je to istina, niti da je ikada bilo tako. Shvatila je da je bila na trećem mestu, iza njegove otadžbine i njegovog braka. – Zašto si se povukao? – upitala ga je Kerol tiho, i ponovo posegnula za čajem. Ovoga puta je sama držala šolju. Pribrala se i bilo joj je bolje. Ispitivanje ju je uzbudilo, ali konačno se smirivala. I on je to primetio. – Mislio sam da je došlo vreme. Dugo sam služio otadžbini. Obavio sam svoj zadatak. Istekao mi je mandat, vlada se promenila. Imao sam zdravstvenih problema, koji su verovatno bili posledica posla. Sada sam dobro. U početku mi je strašno nedostajao, otad mi nude manje značajne pozicije, kao gest dobre volje. Ne želim to. Ne želim utešnu nagradu. Imao sam ono što sam želeo. Mislio sam da je vreme da ga se odreknem. Uživam u advokaturi. Nekoliko puta mi je ponuđeno da postanem sudija, ali to bi mi bilo dosadno. Zabavnije je biti advokat nego sudija. Bar meni. Mada ove godine planiram da se povučem i iz advokature. – Zašto? – Izgledala je zabrinuto. On je čovek kome je potrebno da radi. Čak i u šezdeset osmoj, imao je volju i energiju mnogo mlađeg čoveka. Primetila je to kad su je ispitivali. Sav je ustreptao dok je pratio tok ispitivanja. Takvom čoveku ne bi prijalo da se penzioniše. Dovoljno je što se odrekao ministarskog polažaja, činilo joj se da ne bi bilo mudro da se odrekne i advokature. – Ostario sam, draga moja. Vreme je da se posvetim nečem drugom. Pisanju, čitanju, putovanjima, razmišljanju, otkrivanju novih svetova. Planiram da putujem po jugoistoku Azije. – Prethodne godine bio je u Africi. – Želim da usporim, da uživam u svemu, dok još mogu. – Godine su pred tobom. I dalje si vitalan, mladolik čovek. Nasmejao se njenom izboru reči. – Jeste, mladolik, ne i mlad. Postoji razlika. Želim da uživam u životu, i u slobodi koju nikad nisam imao. Više nikome ne moram da se pravdam. To ima dobre, ali i loše strane. Deca su mi odrasla, odrasli su mi čak i unuci. – Nasmejao se. Bilo je teško zamisliti, ali shvatila je da je to istina. – Arlet je umrla. Nikoga ne zanima gde sam ni šta radim, tužno je to priznati, ali tako je. Najbolje bi bilo da iskoristim priliku dok još mogu, pre nego što deca počnu da zovu moju kućnu pomoćnicu i pitaju da li sam pojeo ručak ili se upišao u krevet. –
Bio je daleko od toga, a njegovo viđenje budućnosti ju je dirnulo. Na neki način, i ona je bila u istoj situaciji. Njena deca su mnogo mlađa od njegove. Znala je da je njegov najstariji sin sigurno duboko zagazio u četrdesete, i da nije mnogo mlađi od nje. Oženio se mlad i rano je dobio decu, tako da nije vezan za njih kao ona za svoju. Ali čak su i njena deca završila školovanje, navodno odrasla, i žive svako u svom gradu. Da nema Stivi da joj svakog dana pravi društvo, njena kuća bi se pretvorila u grobnicu. Nema muškarca pored sebe, deca nisu kod kuće, nikome ne polaže račune, ni sa kim ne provodi vreme, ni o kome ne mora da brine, nikome nije važno da li je i kada večerala. Mlađa je od njega skoro dvadeset godina, ali sada je i sama slobodna. Zato je i počela da radi na knjizi i pošla na putovanje po Evropi, da bi pronašla odgovore koji su joj nedostajali. – A ti? – Okrenuo se ka njoj. U očima su mu se skrivala ista pitanja. – Već dugo nisi snimila nijedan film. Mislim da sam ih sve odgledao. – Ponovo se osmehnuo. Tako je ugađao sebi. Sedeo bi u zamračenom bioskopu, posmatrao je i slušao njen glas. Neke je gledao i tri-četiri puta, a potom ponovo na televiziji. Njegova žena nije komentarisala i tiho bi napustila prostoriju kada bi se Kerol pojavila na televiziji. Znala je. Do samog kraja. Tu temu nisu potezali tokom poslednjih godina zajedničkog života. Prihvatila je njegovu ljubav prema Kerol, i činjenicu da nju nikada nije tako voleo, niti će. Prema ženi je gajio drugačija osećanja. Odnosila su se na dužnost, obavezu, saosećanje i poštovanje. Njegova osećanja prema Kerol rađala su se iz strasti, požude, snova i nadanja. Izgubio je snove, ali ne i nadu i ljubav. Bile su njegove zauvek, čuvao ih je u svom srcu, kao što se redak dragulj čuva u sefu, daleko od opasnosti, daleko od očiju. Dok su sedeli u bolničkoj sobi i razgovarali, Kerol je osetila emocije koje i dalje gaji prema njoj. Soba je oživela od onoga što nije izrečeno, ali i dalje postoji tu, bar kada je on u pitanju. – Nisu mi se dopadali scenariji koje sam dobijala poslednjih nekoliko godina. Ne želim da igram glupe uloge, osim ako nije reč o nečem zaista smešnom. I o tome sam razmišljala u poslednje vreme. Oduvek sam želela da snimim komediju. Uskoro bih to mogla i da uradim. Ne znam da li sam komična, ali volela bih da pokušam i poigram se s tim. Što da ne? Inače, želim uloge koje su meni značajne i koje bi će ostaviti traga na gledaoce.
Nma smisla da mi se lice tek tako pojavi na platnu, samo da ljudi ne bi zaboravili na mene. Veoma pažljivo biram uloge, moraju da mi budu važne, inače nisu vredne truda. Nema mnogo takvih uloga, posebno za glumice mojih godina. A kad mi je muž bio bolestan, nisam htela da radim. Od tada mi se nijedan scenario nije svideo. Sve samo đubre. Nikada nisam snimala gluposti, i ne nameravam sada da počnem. Nema potrebe. Pokušala sam da napišem knjigu – priznala mu je uz osmeh. Uvek su vodili zanimljive razgovore, o filmovima, politici, svom poslu, o situaciji u svetu i o životu. Bio je veoma obrazovan, načitan i filozofski nastrojen, magistrirao je književnost, psihologiju i umetnost, i doktorirao na temu iz oblasti političkih nauka. Imao je svoje stavove i veoma britak um. – Pišeš li knjigu o svom životu? – Zvučao je zainteresovano. – I da, i ne. – Snebivljivo se nasmešila. – To je roman o ženi zrelih godina koja preispituje svoj život nakon muževljeve smrti. Već nekoliko puta krećem iz početka. Napisala sam nekoliko poglavlja, pokušala da menjam uglao posmatranja, ali uvek zastanem na istom mestu. Ne mogu da dokučim smisao njenog života, sada kada njega više nema. Ona je vanserijski neurohirurg, ali uprkos svom znanju, nije mogla da izleči muža od tumora na mozgu. Žena navikla na moć i kontrolu, i nemoćna da promeni tok sudbine, našla se na životnom raskršću. Okreće se prihvatanju, predaji i shvatanju sebe same i suštine života. U prošlosti je donela neke važne odluke, čije posledice i dalje oseća. Napušta posao i kreće na putovanje, u nadi da će pronaći odgovore na svoja pitanja, ključeve vrata koja je sama zaključala dok je grabila napred. Sada mora da se vrati, da bi mogla da nastavi dalje. – Iznenadila je sebe sećanjima u vezi s knjigom. – Deluje zanimljivo – primetio je, sa zamišljenim izrazom lica. Bilo mu je potpuno jasno da je reč o njoj i o njenim odlukama. I njoj je to bilo jasno. Izbori, raskrća na njenom putu i ništa manje važna odluka u vezi s Matjeom, napuštanjem Francuske, vezom koju je doživljavala kao ćorsokak. – Nadam se. Možda će jednoga dana snimiti film po njoj, ako je ikada napišem. E, tu ulogu bih volela da igram! – Oboje su znali da ju je već odigrala. – Sviđa mi se da pišem knjigu. Omogućava mi ulogu pripovedača, sveznajućeg, sveprisutnog, a ne samo dijalog između likova, i izraz lica na filmskom platnu. Pisac zna sve, ili bar mislim da bi trebalo da zna. Ali kako
to obično biva, otkrila sam da ja ne znam. Nisam mogla da odgovorim na sopstvena pitanja, te sam došla u Evropu da ih potražim, pre nego što nastavim da pišem. Nadala sam se da će mi to otvoriti neka vrata i osloboditi moju kreativnost. – I da li je? – Delovao je zainteresovano, a ona se skrušeno osmehnula. – Ne znam. Možda jeste. Čim sam stigla u Pariz, otišla sam da vidim našu staru kuću i rodile su mi se neke zamisli. Krenula sam nazad u hotel da se posvetim pisanju, a eksplozija se desila na putu do hotela. Sve mi je isparilo iz glave, zajedno sa svim ostalim što je ikada bilo u njoj. Veoma je čudno ne znati ko si ili gde si bio, ko ti je bio važan. Svi ljudi, sva mesta i događaji nestaju, a ti ostaješ sam u tišini, bez predstave o svojoj prošlosti, ili o tome ko si bio. – Bio je to pravi košmar koji on nije mogao da zamisli dok ju je posmatrao. – Sada se sve vraća, u delovima. Ali ja ne znam ni šta sam zaboravila. Uglavom vidim slike i likove, sećam se osećanja, a nisam sigurna kako se uklapaju u celinu, u slagalicu mog života. – Njega se sećala bolje nego bilo koga drugog, što ju je veoma čudilo. Sećala se više detalja o Matjeu nego o rođenoj deci, i to ju je rastužilo. Šona se gotovo nije ni sećala, osim onoga što su joj ispričali, i nekih važnih trenutaka iz osmogodišnjeg zajedničkog života. Čak se i njegove smrti sećala nejasno. I Džejsona se sećala vrlo slabo, mada je znala da ga voli na nežan, bratski način. Prema Matjeu je gajila drugačija osećanja. Sećanja na njega budila su u njoj nemir i nagoveštavala intenzivno uživanje i patnju. Mahom patnju. – Mislim da ćeš se svega setiti. U potpunosti. Moraš biti strpljiva. Možda ćeš zbog toga shvatiti nešto što inače nikada ne bi shvatila. – Možda. Lekari su davali ohrabrujuće prognoze, ali još nisu mogli da obećaju potpuni oporavak. Bilo joj je bolje, brzo je napredovala, ali i dalje bi se događalo da naleti na zid. Postojale su reči, mesta, događaji i ljudi koji su joj jednostavno nestali iz glave. Nije znala hoće li ih ikada ponovo pronaći, mada joj je terapeut pomagao. Oslanjala se na druge koji su delili s njom zajedničku prošlost podsticali sećanja, kao što je to učinio Matje. U njegovom slučaju, još nije bila sigurna da li je to dobro ili loše. Ono što je dosad podelio s njom rastužilo ju je zbog svega što su izgubili, čak i dete. – Ako se ne setim svega – bila je razborita – bezmalo neću moći da radim. Za
mene je možda sve gotovo. Glumica koja ne može da zapamti tekst neće dobijati mnogo poslovnih ponuda, mada sam radila s gomilom takvih – rekla je i nasmejala se. Izuzetno dobro je podnosila gubitak koji je pretrpela, i bila daleko manje potištena nego što su to očekivali lekari ili njena porodica. I dalje se nadala. Kao i on. Delovala mu je veoma živahno i vispreno, s obzirom na okolnosti, i na ono što je njen mozak preživeo. – Nekada sam uživao da te gledam na snimnju. Svakog vikenda sam odlazio u Englesku, dok si radila na filmu u kojem si glumila nakon Marije Antoanete. Sad ne mogu da se setim naslova. Glumili su i Stiven Arčer i ser Harland Čedvik. – Pokušao je da se priseti, a Kerol je, i ne trudeći se, izgovorila ime filma. – Bogojavljenje. Gospode, užasan film – rekla je, mršteći se, a potom se iznenadila što se setila naziva, pa i samog filma. – Opa, odakle mi to? – Sve je negde unutra – rekao je Matje nežno. – Pronaći ćeš. Samo moraš da tražiš. – Mislim da se plašim onoga što ću pronaći – rekla je iskreno. – Možda je ovako lakše. Ne sećam se onoga što me je povredilo, ljudi koje sam mrzela, niti onih koji su mene mrzeli. Događaja i ljudi koje sam sigurno želela da zaboravim... Istina, ne sećam se ni lepih trenutaka – rekla je, zamišljeno. – Volela bih da sam zapamtila više toga o deci, posebno o Kloi. Mislim da sam je povredila svojom karijerom. Sigurno sam bila veoma sebična dok su ona i Entoni bili mali. Čini mi se da mi je on oprostio, čak kaže da nema šta da mi prašta, ali Kloi je iskrenija. Deluje ljutito i veoma povređeno. Žalim što tada nisam bila pametnija i što nisam provodila više vremena s njima. – Sa sećanjem se javila i krivica. – Provodila si vreme s njima. Ponekad sam mislio da preteruješ – uveravao ju je Matje. – Svuda si ih vodila sa sobom. Nisi ispuštala Kloi iz vida kad nisi radila, a kad si radila, vodila si se ja sobom na snimanje. Ni u školu je nisi upisala. Bila je veoma zahtevna mlada dama. Šta god da joj daš, ona poželi nešto drugo ili više. Bilo je teško ugoditi joj. – Je li to istina? – Bilo je zanimljivo videti to njegovim očima, jer su njene bile zamagljene, i pitala se da li je on u pravu, ili su na njega uticale polne i kulturološke razlike među njima. – Ja sam tako mislio. Nikada nisam provodio toliko vremena sa svojom
decom, a nije ni njihova majka, mada nije radila kao ti. Nisi se odvajala od Kloi i neprestano si brinula za nju. I za Entonija. S njim mi je bilo lakše. Bio je stariji i pristupačniji, jer je dečak. Bili smo sjajni prijatelji dok si bila ovde. Na kraju me je omrznuo, kao i ti. Video je da stalno plačeš. – Izgledao je kao da oseća krivicu, kao da mu je neprijatno dok to govori. – Zar sam te mrzela? – upitala je zbunjeno. Ona je pamtila, ili je na osnovu potisnutih sećanja predosećala, patnju, ne mržnju. Možda je to isto. Razočaranje, obmana, nemoć, bes. Činilo joj se da je mržnja preteška reč. Nije ga mrzela dok je sedeo pored nje. Entoni je bio besan kad ga je ugledao, kao duboko razočarano ili iznevereno dete. Na kraju krajeva, Matje nije izneverio samo njih već i sebe. – Ne znam – rekao je, dobro promislivši pre nego što je odgovorio. – Možda je trebalo da me mrziš. Strašno sam te izneverio. Pogrešio sam. Preuzeo sam na sebe obaveze koje nisam mogao da ispunim. Nisam imao prava da ti obećam ono što sam obećao. Tada sam verovao u ta obećanja, ali kada se osvrnem unazad, a često sam to radio, znam da su to bili samo snovi. Želeo sam da ih ostvarim, ali nisam mogao. Moj san je postao tvoja noćna mora. Na kraju, i moja. – Trudio se da bude iskren prema njoj i prema sebi. Već godinama želi da joj kaže sve to, i pravo je olakšanje što mu se pružila prilika, mada je bolno za oboje. – Entoni nije želeo ni da se pozdravi sa mnom kada si odlazila. Osećao se kao da vas je izneverio prvo njegov otac, a potom i ja. Bio je to težak udarac za tebe i tvoju decu, ali i za mene. Mislim da sam tada prvi put u životu pomislio da sam loš čovek. Bio sam rob okolnosti. – Klimnula je glavom, upijajući njegove reči. Nije mogla da ih potvrdi ili opovrgne, ali nisu bile besmislene. Dok ga je slušala, saosećala je s njim, znajući da je i on nesumnjivo patio. – To su sigurno bila teška vremena za sve nas. – Jesu. I za Arlet. Dok se ti nisi pojavila, nisam ni pomišljao da me voli. Možda je i sama to tek tad otkrila. Nisam siguran ni da je to bila prava ljubav. Ali osećala je da joj dugujem nešto i pretpostavljam da je bila u pravu. Oduvek sam sebe smatrao časnim čovekom, a tada se nisam poneo časno ni prema jednoj od vas dve. Niti prema sebi. Voleo sam tebe, a ostao s njom. Možda bi bilo drugačije da nisam ostao u vladi. Moj drugi mandat je sve promenio, kao i tvoj slava. Činjenica da imam ljubavnicu ne bi
nikoga posebno šokirala, i drugi su ih imali, ovo je ipak Francuska, ali pošto si ti u pitanju , bio bi to neverovatan skandal za sve nas, mislim da bi uništio i tvoju i moju karijeru. Arlet je izvukla korist iz svega toga – rekao je iskreno. – U potpunosti je iskoristila situaciju, ako se dobro sećam – rekla je Kerol, najednom napeta. – Rekla je da će obavestiti moj studio i novinare, a potom je pretila i samoubistvom. – Sećanja su samo navirala, a Matje je izgledao posramljeno. – To nije neuobičajeno ovde u Francuskoj. Žene prete samoubistvom mnogo češće nego u Americi, posebno kada je posredi ljubav. – Vukla nas je za nos – izletelo joj je, a on se nasmejao. – Moglo bi se reći, mada bih ja pre rekao da me je držala za neki drugi deo tela. Ali tu su bila i deca. Iskreno sam verovao da neće progovoriti više ni reč sa mnom ako je ostavim. Ubedila je mog najstarijeg sina da razgovara sa mnom, u ime cele porodice. Lukavo je to izvela. Ne mogu da je krivim. Bio sam ubeđen da će pristati na razvod. Nismo se voleli, tako je bilo već godinama. Bio sam naivan kad sam pomislio da će tek tako pristati da me pusti. U svojoj naivnosti, obmanjivao sam tebe. – Rekao je to s tugom u glasu, a Kerol ga je pogledala. – Oboje smo se nalazili u teškom položaju – rekla je velikodušno. – Jesmo – složio se – zarobljenik naše ljubavi, njen talac, a opet i ministar unutrašnjih poslova, sa svim obavezama koje idu uz to. – Dok je to govorio, Kerol je shvatila da se i on suočio s odlukama, i to teškim, ali ipak je morao da odabere. On je svoje odabrao, kao i ona kada je odlučila da ode. Setila se da se plašila kako je možda prerano da odustane, godinama se pitala nije li trebalo da ostane, da li bi se možda završilo drugačije, da li bi konačno bio njen. Konačno ga je prebolela tek kad je upoznala Šona i udala se. Sve dotad krivila je sebe što je prerano napustila Matjea, ali dve i po godine su se činile dovoljno dugim da on ispuni obećanje i bila je uverena da on to nikada neće uraditi. Uvek je postojao neki izgovor, koji je s vremenom postajao sve neuverljiviji. On je verovao u njih, ali Kerol više nije mogla. Predala se. Njegov dar njoj, kada su razgovarali o tome nakon nesreće, bilo je njegovo priznanje da je bila u pravu. Čak i sa istumbanim sećanjima, bilo je pravo olakšanje konačno čuti to priznanje. Ranije, u
telefonskim razgovorima koje su vodili kad ga je napustila, stalno ju je osuđivao da je otišla prerano. Sada je znala da nije bilo tako. Bilo je pravo vreme. Čak i nakon petnaest godina joj je prijalo da to sazna, baš kao i sve ono što joj je Džejson ispričao o njihovom braku. Počela je da se pita, nije li, na neki čudan način, bomba u tunelu zapravo bila blagoslov. Pojavili su se svi ljudi iz njene prošlosti, i otvorili joj srca. Inače nikada ne bi saznala sve ovo. Upravo to je nedostajalo njenoj knjizi i životu. – Trebalo bi da se odmoriš – konačno je rekao Matje, kada je primetio umor u njenim očima. Policijsko ispitivanje ju je iscrplo, a razgovor o prošlosti bio je naporan za oboje. Onda joj je postavio pitanje koje ga je proganjalo otkako ju je ponovo pronašao. Došao je nekoliko puta da je poseti, naizgled opušten i učtivo zabrinut, ali njegovo interesovanje za nju bilo je mnogo smišljenije nego što je izgledalo. Sada kada je sasvim svesna i kada se setila koliko su značili jedno drugom, poštovao je činjenicu da ima izbor. – Da li bi volela da te ponovo posetim, Kerol? – Zadržao je dah dok je to izgovarao, a onda je dugo oklevala. U početku ju je njegovo prisustvo uznemiravalo i zbunjivalo, ali sada je osećala sigurnost kad je on tu, kao anđeo čuvar koji je štiti raskošnim krilima i dubokim plavim očima, očima boje neba. – Volela bih – rekla je konačno, nakon beskrajno duge pauze. – Volim da razgovaram s tobom. – Oduvek je volela. – Više ne moramo da razgovaramo o prošlosti. – Znala je dovoljno, nije bila sigurna da želi još nešto da sazna. Čak i sada je bilo isuviše bolno. – Možda bismo mogli da budemo prijatelji. Volela bih to. – Klimnuo je glavom, i dalje želeći više, ali nije hteo da je uplaši, a znao je da bi to moglo da se dogodi. Još je bila slaba nakon svega što joj se desilo, a prošlo je mnogo vremena od njihove veze. Verovatno je prekasno, koliko god je njemu bilo teško da prizna. Izgubio je ljubav svog života. Ali ona se sada vratila, drugačija. Možda će to, kao što je i sama rekla, biti dovoljno. Mogu da pokušaju. – Doći ću sutra – obećao je, i pogledao je dok je ustajao. Izgledala je krhko ispod tih prekrivača. Jedva se primećivala u krevetu. Poljubio ju je u čelo. Spokojno se osmehnula dok je sklapala oči i obratila mu se pospanim šapatom. – Zbogom, Matje... hvala ti... – Nikada je nije toliko voleo.
14. Kasnije tog popodneva Stivi se pojavila u bolnici s malom priručnom torbom i zamolila sestru da joj nameste pomoćni krevet u Kerolinoj sobi. Planirala je tu da prenoći. Kada je naišla, Kerol se upravo budila iz dužeg dremeža. Odspavala je nekoliko sati po Matjeovom odlasku, iscrpljena od napornog jutra, a zatim i od razgovora s njim. I jedno i drugo je zahtevalo da se potpuno usredsredi. – Useljavam se – rekla je Stivi, dok je spuštala torbu. Oči su joj i dalje bile vodnjikave, nos crven i kašljala je. Ali pila je antibiotike i tvrdila da više nije zarazna. I Kerol se oporavljala od prehlade. – U kakvu si nevolju danas upala? – Kerol joj je ispričala da su je posetili iz policije. Stivi je bilo drago što vidi dvojicu vojnika iz CRS-a pred vratima, mada su je njihove mašinke uznemiravale, ali to će osetiti i bilo koji potencijalni napadač. – Matje je ostao pošto su oni otišli. Prisustvovao je mom razgovaru s policijom – dodala je Kerol zamišljeno, dok ju je Stivi sumnjičavo posmatrala. – Treba li da se zabrinem? – Ne verujem. Bilo je previše davno. Bila sam klinka, mlađa nego ti sada. Dogovorili smo se da ostanemo prijatelji, ili bar da pokušamo. Mislim da nema loše namere. Izgleda kao nesrećan čovek. – Oči su mu bile prodorne, onakve kakve ih je zapamtila iz vremena njihove strastvene ljubavi, ali sada je iz njih izbijala neka duboka tuga koje nije bilo ranije, osim kad mu je umrla ćerka. – Ionako uskoro idem kući. Lep je osećaj upokojiti utvare koje te proganjaju, i sprijateljiti se s njima. To im oduzima moć. – Nisam sigurna da bilo šta može oduzeti moć tom čoveku – Stivi je zvučala razumno. – Nadire ovamo kao plima, i svi skaču na noge čim ga ugledaju. – Bio je veoma uticajan čovek. Još uvek je. Zvao je ministra unutrašnjih poslova zbog mene. Tako smo dobili stražu pred vratima. – Ne smeta mi. Samo ne želim da se uzbuđuješ zbog njega – rekla je
Stivi zaštitnički. Nije želela da išta povredi Kerol, nikad više, ako je moguće. I ovo je previše. Oporavak je dovoljno naporan. Nije morala da se bakće i s emotivnim pitanjima, posebno Matjeovim. Što se tiče Stivi, on je imao svoju priliku. – Ne uzbuđujem se zbog njega. Ponekad me uznemire uspomene na život s njim, ali bio je veoma pristojan. Zatražio je dozvolu da me ponovo poseti. – To je ostavilo snažan utisak. Nije pretpostavio da se to podrazumeva, već ju je pitao. – Jesi li mu dopustila? – zanimalo je Stivi. I dalje mu nije verovala. Imao je zastrašujuće oči. Kerol se nije složila s njom. Poznavala ga je bolje od svih, ili je bar nekada bilo tako. – Jesam. Mislim da sada možemo da budemo prijatelji. Vredi pokušati. On je veoma zanimljiv čovek. – I Hitler je bio zanimljiv... i Staljin... Ne znam zašto, ali imam utisak da ovaj čovek ne preza ni od čega da bi dobio ono što želi. – Tako je bilo nekad. Sada je drugačije. Mi smo drugačiji. Ostario je. Gotovo je. – Kerol je bila potpuno ubeđena da je tako, ali Stivi nije. – Nemoj da se kladiš. Stara ljubav zaborava nema. – Njihova svakako nije zaboravljena. Godinama je mislila na njega i dugo ga je volela. Nikoga nije mogla da zavoli dok se nije pojavio Šon. Ali Kerol ni reč nije rekla, samo je klimnula glavom. Stivi se raskomotila na pomoćnom krevetu koji su uneli za nju, a kasnije te večeri se spremila za spavanje i rekla da prave zabavu u pidžamama. Kerol je osećala grižu savesti što će njena asistentkinja ostati s njom, a ne u Ricu. Ali nakon incidenta s dečakom naoružanim nožem, Stivi više nije mogla da podnese da bude daleko od Kerol. Uostalom, obećala je Džejsonu da će biti uz nju. Zvao je bezbroj puta, potresen zbog napada. Zvala su i Kerolina deca. Sada su ispred sobe stražarili čuvari s mašinkama, a Stivi ju je štitila unutra. Kerol je dirnulo kad je videla koliko je Stivi stalo do nje. Kikotale su se i razgovarale do kasno u noć kao dve devojčice, dok je sestra ispred vrata razgovarala s čuvarima. – Baš je zabavno – rekla je Kerol u jednom trenutku, kroz smeh. – Hvala ti što si ostala sa mnom. – I ja sam bila usamljena u hotelu – priznala je Stivi. – Alan zaista
počinje da mi nedostaje. – Odsutna je već nedeljama, propustila je čak i Dan zahvalnosti. – Često me zove. Čak počinje da zvuči kao odrastao čovek, što je prilično dobra vest s obzirom na to da je prošlog meseca napunio četrdeset godina. Nema sumnje da kasno pali. – Ni on ni ona nikada nisu bili u braku i on je u poslednje vreme počeo da priča o tome i o dugoročnim planovima za budućnost. – Pozvao me je da proslavimo Božić s njegovim roditeljima. Do sada smo uvek bili razdvojeni za praznike. Činilo nam se da su zajednički praznici prevelika obaveza. Pretpostavljam da je to korak napred. Pitanje je samo ka čemu? Zadovoljna sam ovim što imamo. – Razgovori o dugoročnim planovima su je uznemiravali. – Šta bi uradila kad bi se udala? – upitala je Kerol oprezno, iz svog kreveta, pod svetlošću noćne lampe. Soba je bila gotovo u mraku, što im je pomoglo da se ispovedaju i postavljaju pitanja koja inače ne bi imale hrabrosti da postave, mada su oduvek bile prilično otvorene jedna prema drugoj. Ipak, čak i među njima su postojale tabu teme. Kerol joj nikad do tada nije postavila takvo pitanje, a i sada je oklevala. – Ubila bih se – rekla je Stivi kratko i počela da se smeje. – Zašto pitaš? Ne znam... ništa... mrzim promene. Imamo udoban stan. On mrzi moj nameštaj, a mene baš briga. Možda bih prekrečila dnevnu sobu, i nabavila još jednog psa. – Stivi nije mogla da shvati zašto bi se išta promenilo, ali postojala je ta mogućnost. Kada bi se venčali, Alan bi polagao mnogo više prava na njen život i zato nije ni želela da se uda. Volela je svoj život takav kakav je. – Mislim na tvoj posao. – Moj posao. Kakve veze on ima s brakom, osim ako se ne udam za tebe? Pretpostavljam da bih se u tom slučaju uselila u tvoju kuću. – Obe su se nasmejale. – Mnogo radiš, putuješ sa mnom. Često smo odsutne. A kad doživim eksploziju u tunelu, ti ostaneš zarobljena u Parizu – objasnila joj je Kerol uz osmeh. – Ah, to. Ne znam, dođavola. Nikada nisam razmišljala o tome. Mislim da bih se pre odrekla Alana nego svog posla. Zapravo, sigurna sam u to. Ako mu smeta što radim za tebe, može da nestane, zauvek. Ne odustajem od ovog posla. Nikad. Pre bi morala da me ubiješ. – Kerol je prijalo što to
čuje, mada se planovi ponekad nenadano promene. To ju je brinulo. Želela je da Stivi ima lep život, a ne samo dobar posao. – Šta Alan misli o tome? Da li se nekad žali? – Ne baš. Ponekad gunđa, ako sam predugo odsutna, i kaže da mu nedostajem. Ja mislim da je to dobro za njega, pod uslovom da ne nađe novu cimerku. Ali on je prilično stabilan i veoma zauzet. Zapravo putuje i više nego ja, mada ne toliko daleko. – Uglavnom je putovao u Kaliforniju, dok ona s Kerol putuje po inostranstvu. – Koliko znam, nikada me nije prevario. Mislim da je bio prilično neobuzdan kad je bio mlađi. Ja sam prva žena s kojom živi. Do sada je bilo sasvim pristojno. To je samo razlog više da tako i ostane. Zašto popravljati nešto što nije pokvareno? – Da li te je zaprosio, Stivi? – Nije, hvala bogu. Ali bojim se da hoće. Nikada nije razgovarao o braku. Sada povremeno iskrsne i ta tema. Često, u poslednje vreme. Kaže da misli da bi trebalo da se venčamo. Ali nikad me nije zaprosio. Uznemirilo bi me da to uradi. Pretpostavljam da je to nekakva kriza srednjih godina, što je jednako poražavajuće. Ne želim da mislim da smo toliko stari. – Niste. Lepo je što oseća odgovornost prema tebi. Više bi me brinulo da nije tako. Idete li kod njegovih roditelja za Božić? – upitala je Kerol, a Stivi je zaječala sa svog kreveta na drugom kraju sobe. – Pretpostavljam. Njegova majka je dozlaboga dosadna. Misli da sam previsoka i prestara za njega. Lepo. Ali ima simpatičnog oca. Sviđaju mi se i njegove dve sestre. Pametne su, na njega. – Kerol je sve to izgledalo prilično normalno, i podsetilo je da sutradan telefonira Kloi. Želela je da je pozove u Kaliforniju na nekoliko dana, pre nego što stignu ostali, da bi mogle da budu malo same. Mislila je da bi to obema prijalo. Ležala je u mraku nekoliko trenutaka, razmišljala o onome što je Matje rekao o njoj i o tome koliko je Kloi bila zahtevna i naporna devojčica. Kerol je osetila olakšanje, laknulo joj je, ali i dalje je želela da joj nadoknadi ono što je mislila da joj nedostaje. Nijedna nije imala šta da izgubi, a mogle su da dobiju mnogo toga. Gotovo je zaspala kada je Stivi ponovo progovorila. Bilo je to još jedno od onih pitanja koja je lakše postaviti u mraku. Nisu mogle da vide jedna
drugu. Bilo je kao da se ispovedaju. Kerol je iznenadilo njeno pitanje. – Jesi li i dalje zaljubljena u Matjea? – Stivi je već danima razmišljala o tome i brinula. Kerol nije odmah odgovorila. Razmišljala je, a onda rekla ono što je bilo najbliže istini. – Ne znam. – Misliš da bi mogla da se preseliš ovamo? – Stivi je bila zabrinuta za svoj posao, baš kao što se Kerol plašila da je ne izgubi. Ovoga puta Kerol je odgovorila odmah, bez imalo oklevanja u glasu. – Ne. Bar ne zbog muškarca. Sviđa mi se moj život u Los Anđelesu. – Iako su Entoni i Kloi otišli, volela je svoju kuću, grad, prijatelje, klimu. Sive pariske zime više nisu ostavljale utisak na nju, koliko god da je grad lep. Doživela je sve to pre mnogo godina. Nije želela da se seli. – Ne idem ja nikud – uveravala je svoju asistentkinju. Ubrzo potom obe su utonule u dubok san, umirene činjenicom da se u njihovim životima ništa neće promeniti. Budućnost je izvesna, koliko god je to moguće. Kada se narednog jutra Kerol probudila, Stivi je već ustala, obukla se, a krevet joj je bio namešten. Sestra je ušla u sobu noseći poslužavnik s Kerolinim doručkom, a neurolog je nestrpljivo čekala. Doktorka je stala kraj Kerolinog kreveta i srdačno se osmehivala. Bila je njihov omiljeni pacijent, a njen oporavak je prevazilazio sva očekivanja. To je i rekla Kerol, dok je Stivi stajala, ponosna kao da joj je majka. Imali su mnogo razloga za zahvalnost. – I dalje ne mogu da se setim mnogih stvari. Svog broja telefona, adrese. Pročelja svoje kuće. Znam kako mi izgleda spavaća soba, vrt, čak i kancelarija. Ostatak kuće ne mogu da zamislim. Ne sećam se lika moje kućne pomoćnice, ni njenog imena. Ne sećam se svoje dece dok su bili mali... Mogu da čujem očev glas, ali ne mogu da zamislim njegov lik... Ne znam ko su mi prijatelji. Jedva se sećam svojih brakova, posebno drugog. – Nabrajanju nije bilo kraja i doktorka se nasmejala. – Poslednje što ste pomenuli možda je pravi blagoslov. Ja se isuviše dobro sećam svojih brakova! Ah, kad bih samo mogla da ih zaboravim! – rekla je i sve tri su se nasmejale, a onda se doktorka opet uozbiljila. – Morate biti strpljivi, Kerol. Potrebni su meseci, možda i cela godina, možda
i dve. Neke stvari se možda nikada neće vratiti, neke sitnice. Da biste podstakli sećanja možete da gledate fotografije, pisma, oslonite se na prijatelje koji će vam pričati o svemu. Pomagaće vam i deca. Vaš mozak je pretrpeo strašan potres i sada se oporavlja. Dajte mu vremena. To je kao kad u bioskopu pukne filmska traka. Treba vremena da se namesti i proradi kako treba. Neko vreme slika titra i preskače, zamućena je, zvuk je ubrzan ili usporen, a onda film ponovo normalno teče. Morate biti strpljivi tokom tog procesa. Lupanje nogama ili gađanje platna kokicama neće ubrzati proces. Što ste nestrpljiviji, sve je teže. – Hoću li se setiti kako se vozi auto? – Motorika i koordinacija već su joj se popravile, ali i dalje nisu bile savršene. Fizikalni terapeut je naporno radio s njom, i ostvarili su dobre rezultate. Popravila je ravnotežu, ali s vremena na vreme soba bi se samo okrenula oko nje, ili bi osetila slabost u nogama. – Možda ne u početku. Verovatno ćete se setiti. U svakom slučaju, moraćete da se setite svega što ste nekada radili bez razmišljanja. Rukovanja mašinom za sudove, mašinom za veš, automobilom, računarom. Sve što ste dosad naučili mora ponovo da se učita u kompjuter u vašoj glavi, ili da se osveži ako je sačuvano. Mislim da je sačuvano i više nego što znate. Za godinu dana možda više neće biti nikakvih tragova nesreće. Možda čak i za šest meseci. Ili će možda zauvek ostati neka sitnica koja će vam zadavati malo problema. U Kaliforniji će vam trebati fizikalni terapeut, neko ko ima iskustva s oštećenjima mozga. Htela sam da preporučim logopeda, ali čini mi se da s tim nemate problema. – Nakon početnih poteškoća u pronalaženju odgovarajućih reči, činilo se da je potpuno ovladala svojim rečnikom, i to odavno. – Mogu da preporučim izvrsnog neurohirurga iz Los Anđelesa koji će pratiti vaš slučaj. Poslaćemo mu vašu dokumentaciju kad stignete u Los Anđeles. Predlažem da ga u početku posećujete dvaput nedeljno, ali ipak on treba da odluči o tome. Kasnije možete da ga viđate jednom u nekoliko meseci, ako nemate nikakvih problema. Želim da obratite pažnju na glavobolje i da ga obavezno odmah obavestite o tome. Nemojte da čekate do sledeće kontrole. Obratite pažnju i na probleme s ravnotežom koji bi još neko vreme mogli da potraju. Danas ćemo obaviti snimanja, ali ja sam
izuzetno zadovoljna vašim oporavkom. Vi ste pravi fenomen u našoj bolnici. Ostali koji su preživeli bombaški napad nisu prošli tako dobro, mnogi su podlegli povredama, čak i nakon nekoliko dana, većina od opekotina. Kerolina ruka je lepo zacelila, opekotina na licu bila je površinska, a već se navikavala i na ožiljak. Doktorka se začudila kad je shvatila da Kerol nije nimalo sujetna. Bila je razumna žena i mnogo više brinula za mozak nego za lice. Još uvek nije odlučila da li da ukloni ožiljak operativnim putem ili da još neko vreme živi s njim i potom odluči šta će. Kao i lekari, brinula se zbog mogućih posledica anestezije na mozak. Ožiljak može da sačeka. – I dalje ne želim da letite bar još nekoliko nedelja. Znam da hoćete da se vratite kući za praznike, ali volela bih da sačekate do dvadesetog ili dvadeset prvog. Pod uslovom da do tada ne bude nikakvih komplikacija što bi umnogome poremetilo planove. Ali kako sada stoje stvari, mislim da ćete za Božić biti kod kuće. – Keroline oči su se napunile suzama dok je slušala, kao i Stivine. Za trenutak se učinilo da se nikada neće vratiti kući ili da je neće prepoznati kad se vrati. Biće to divan Božić jer će s njom biti njena deca i Džejson. Godinama nije proveo praznike s njima. Deca su bila uzbuđena što on dolazi, isto kao i ona. – Kada mogu da se vratim u hotel? – upitala je Kerol. Bila je sigurna i ušuškana u svojoj bolničkoj čauri i pomalo se plašila izlaska iz bolnice, ali svidela joj se pomisao na to da će poslednje dane u Parizu provesti baš u Ricu. Već su pristali da pošalju i sestru s njom. – Videćemo kakvi će biti rezultati današnjih snimanja. Možda ćete već sutra ili preksutra biti otpušteni. – Kerol je sinula, mada je znala da će joj nedostajati osećaj sigurnosti koji je nudilo ovo mesto, s medicinskom pomoći uvek pri ruci. Već je dogovoreno da stražari CRS-a pođu s njom u Ric, a pojačaće i hotelsko obezbeđenje kada se ona vrati. Sve je već bilo isplanirano. – Šta mislite o tome da s vama u avionu bude i jedan lekar? Čini mi se da je to dobra ideja, i da bi vam tako bilo lakše. Pritisak bi mogao da izazove promene koje bi mogle da vas uznemire, ali mislim da ne bi trebalo da bude problema. To je samo mera predostrožnosti, još jedan način da se opustite. – Kerol i Stivi su bile oduševljene tom idejom. Stivi ništa nije rekla, ali brinula se zbog puta i zbog pritiska u avionu, kao što je
doktorka rekla. – To bi bilo sjajno – rekla je Kerol brzo, a Stivi je potvrdila klimnuvši glavom. – Imam mladog neurohirurga čija sestra živi u Los Anđelesu i on umire od želje da otputuje kod nje za praznike. Obavestiću ga. Biće oduševljen. – Kao i ja – rekla je Stivi s olakšanjem. Uhvatila ju je panika zbog odgovornosti koju će preuzeti na sebe kad ostane sama s Kerol u avionu, posebno ako se nešto iskomplikuje dok su u vazduhu. Let traje jedanaest sati. Nakon svega što je Kerol preživela, to je mnogo vremena za brigu o pacijentu, bez stručne pomoći ili saveta. Pominjali su mogućnost da iznajme avion, ali Kerol je želela da putuje redovnom linijom. Iznajmljivanje aviona joj je izgledalo kao nepotreban trošak, ona je ipak pokretni pacijent, samo je slaba. Želela je da se vrati onako kako je i došla, Er Fransom, da pored nje bude Stivi, a sada i mladi lekar koji ima sestru u Los Anđelesu. Stivi se opustila. Mogla bi čak i da odspava, pošto će s njima biti i doktor, i to neurohirurg. – Mislim da smo se dogovorili – rekla je doktorka i ponovo se osmehnula. – Javiću vam kasnije kakvi su rezultati. Mislim da uskoro možete da početi da se pakujete. Uskoro ćete piti šampanjac u Ricu. – Znali su da se šali, jer su već upozorili Kerol da neko vreme ne bi smela da pije alkohol. Ionako je retko pila, tako da joj to nije teško palo. Pošto je doktorka otišla, ustala je i istuširala se. Stivi joj je pomogla da opere kosu i ovog puta je Kerol dobro odmerila ožiljak na obrazu. – Moram priznati da nije baš lep – rekla je, mršteći se. – Izgleda kao ožiljak iz tuče – rekla je Stivi bezbrižno. – Kladim se da ćeš uspeti da ga prikriješ šminkom. – Možda. Možda je to moje odlikovanje. Bar mi mozak i dalje radi – rekla je Kerol, slegnuvši ramenima dok se udaljavala od ogledala, brišući kosu peškirom. Ponovo je pomenula Stivi da se pomalo plaši izlaska iz bolnice. Kao da izlazi iz materice. Bilo joj je drago što će i medicinska sestra poći s njom. Kada je osušila kosu, telefonirala je Kloi u London, rekla joj da će se uskoro vratiti u hotel, i da će za Božić biti u Los Anđelesu. Pretpostavila je, kao i svi ostali, da će rezultati biti dobri, ili bar ne lošiji od prethodnih.
Ništa nije nagoveštavalo drugačiji ishod. – Pitala sam se da li bi došla nekoliko dana ranije – ponudila je Kerol ćerki – pre ostalih. Možda odmah po mom povratku. Možeš da mi pomogneš da se pripremim za Božić. Možemo zajedno da idemo u kupovinu. Mislim da nisam kupila ništa pre nego što sam otišla iz Los Anđelesa. Bilo bi lepo da budemo malo same. Mogle bismo da isplaniramo neko putovanje na proleće, nekud gde bi ti volela da odeš. – Kerol je danima razmišljala o tome i bila je oduševljena tom zamišlju. – Samo nas dve? – Kloi je delovala zaprepašćeno. – Samo nas dve. – Kerol se nasmešila dok je držala slušalicu i pogledala u Stivi, koja joj je držala palčeve. – Mislim da treba da nadoknadimo propušteno. Ja sam za, ako ti to želiš. – Uh, mama... Nikada ne bih pomislila da ćeš to da uradiš – Kloi je osetila duboko poštovanje. – Vrlo rado. Bilo bi to pravo uživanje za mene, ako imaš vremena. – Setila se šta je Matje rekao o tome koliko je zahtevna i naporna bila kao dete. Ali čak i da je tako, ako je njoj to važno, zašto joj to ne bi pružila? Ljudi imaju različite potrebe, možda je Kloi zahtevnija od drugih, bez obzira na razlog, bez obzira na to da li je njena majka kriva ili ne. Kerol ima vremena. Zašto ga ne bi iskoristila da usreći ćerku? Čemu inače služe majke? To što je Entoni samostalniji i samopouzdaniji, ne znači da su Kloine potrebe nevažne. Samo su drugačije. Kerol je i s njim želela da provodi više vremena. Želela je da podeli dar koji je dobila, svoj život. To su njena deca, iako su odrasli i imaju svoj život. Šta god da im sada treba, pokušaće to da im pruži, ne samo u ime prošlosti već i u ime sadašnjosti i budućnosti. Jednoga dana njih dvoje će voditi svoj život i imaće svoje porodice. Sada je vreme da podeli s njima posebne trenutke, pre nego što bude prekasno. Ovo joj je možda poslednja prilika, upravo je jedva izvukla živu glavu. – Razmisli kuda bi volela da odeš. Možda na proleće. Bilo gde na svetu. – Bila je to sjajna ponuda, i kao i uvek, Stivi je bila oduševljena svojom poslodavkom i prijateljicom. Uvek je bila tu, za sve njih. Bila je izuzetna žena, i bilo je pravo zadovoljstvo poznavati je i voleti je. – Šta kažeš na Tahiti? – rekla je Kloi u jednom dahu. – Mogu da uzmem odmor u martu.
– Zvuči sjajno. Mislim da nikad nisam bila tamo. Bar mi se tako čini. Čak i da jesam, ničega se ne sećam, tako da će mi sve izgledati kao novo. – Obe su se nasmejale onome što je rekla. – Smislićemo nešto. U svakom slučaju, nadam se da ću dvadeset prvog biti u Los Anđelesu. Mogla bi da dođeš dvadeset drugog. Ostali neće doći do Badnje večeri. Nije to mnogo vremena, ali nije ni loše za početak. Do tada ću biti u Parizu. – Ali znala je da Kloi mora da nadoknadi zaostali posao u britanskom Vogu i da radi čak i vikendima kako bi nadoknadila period odsustva, tako da Kerol nije očekivala da je vidi pre nego što stignu u Los Anđeles. Još uvek se nije osećala dovoljno dobro da bi otputovala u London da je poseti. Htela je da se pripremi za let do Los Anđelesa, putovanje koje će za nju predstavljati svojevrstan izazov. Sada će joj biti lakše pošto će s njima poći i neurohirurg. – Doći ću dvadeset drugog, mama. I hvala ti – rekla je Kloi. Kerol je osetila da joj se ćerka od srca zahvalila. Ako ništa drugo, cenila je majčin trud. Možda se ona uvek trudila, rekla je Kerol sama sebi, samo što njena ćerka to dosad nije primećivala ili nije bila dovoljno odrasla da shvati i bude zahvalna. Sada se obe trude i dovoljno su svesne da budu uljudne jedna prema drugoj. I to je bilo dovoljno, obema. – Javiću ti kad se vraćam u hotel. Sutra ili prekosutra. Zvaću te – rekla je Kerol smireno. – Hvala, mama – odvratila je Kloi s ljubavlju. Prekinule su vezu pošto su jedna drugoj rekle da se vole. Kerol je potom telefonirala Entoniju u Njujork. Bio je u kancelariji i zvučao je zauzeto, ali bilo mu je drago što je čuje. Rekla mu je da se vraća u hotel i da se raduje što će ga videti za Božić. Bio je raspoložen, mada ju je upozorio da se ne viđa s Matjeom. Svaki put je potezao tu temu. – Jednostavno mu ne verujem. Ljudi se ne menjaju. Sećam se koliko si patila zbog njega. Sećam se da si preplakala poslednje dane u Parizu, iako se ne sećam zbog čega. Samo znam da si bila mnogo tužna. Ne želim da ponovo prolaziš kroz to. Dovoljno si se namučila. Radije bih da se pomiriš s tatom. – Prvi put joj je to rekao i Kerol je ostala zatečena. Nije želela da ga razočara, kao što nije želela ni da povredi Džejsona, ali nije planirala da se pomiri s njim.
– To se neće desiti – rekla je smireno. – Mislim da je bolje da ostanemo samo prijatelji. – Pa, Matje nije prijatelj – zarežao je njen sin. – Ponašao se kao kreten prema tebi dok ste živeli zajedno. Bio je oženjen, zar ne? – Sećanja su mu izbledela, ostao je samo loš utisak, i to veoma loš. Sve bi učinio da zaštiti majku od takve patnje. Sada ga je bolelo i samo sećanje. Zasluživala je mnogo više, koji god da je muškarac u pitanju. – Jeste, bio je oženjen – rekla je tiho. Nije želela da se nađe u situaciji da mora da ga brani. – Tako sam i mislio. Zašto je onda živeo s nama? – Provodio je s njima dosta vremena. – Ljudi u Francuskoj pristaju na takve stvari. Pored žena imaju i ljubavnice. Niko ne uživa u tome, ali čini se da ovde to prihvataju. Tada je bilo mnogo teže razvesti se. I ljudi su pristajali na takav život. Želela sam da se razvede, ali onda mu je poginula ćerka, a žena mu je zapretila samoubistvom. Zauzimao je veoma visok položaj u vladi i njegov razvod bi izazvao ogromnu pažnju medija. Zvuči glupo, ali ono što smo mi radili bilo je manje šokantno. Rekao je da će se razvesti. Trebalo je da se venčamo. Mislim da je zaista verovao u to, ali nikada nije bio pravi trenutak. Tako da smo mi otišli – rekla je i uzdahnula. – Nisam želela da odem, ali nisam želela ni zauvek tako da živim. Nije mi delovalo pošteno. Ni za tebe, ni za mene. Previše sam američki nastrojena za tako nešto. Nisam želela da budem nečija doživotna ljubavnica i da vodim tajni život. – Šta se desilo njegovoj ženi? – upitao je Entoni ozbiljno. – Umrla je. Prošle godine. – Biće mi veoma teško ako se ponovo spetljaš s njim. Samo će te povrediti. Jednom je već to uradio. – Zvučao je kao da joj je otac, a ne sin. – Nisam se spetljala s njim – rekla je, trudeći se da ga ubedi i smiri. – Zaista? Budi iskrena, mama. – Volela je da čuje to „mama“. I dalje joj je zvučalo čudno i ispunjavalo je ljubavlju. Uzbudila bi se kad god bi je deca tako oslovila. – Ne znam. Ne mogu ni da zamislim. Sve je to davna prošlost. – I dalje te voli. Video sam to čim je ušao. – Ako je tako, zaljubljen je u sećanje na ono što sam nekad bila. Svi
smo ostarili. – Zvučala je umorno kada je to rekla. Desilo joj se toliko toga otkako je stigla u Francusku. Čekao ju je dug oporavak, trebalo je mnogo toga da nauči i prihvati. Bilo je previše i razmišljati o tome. – Nisi stara. Samo ne želim da patiš. – Ni ja. Sada ne mogu ni da razmišljam o tome. – Te reči su ga utešile. – Dobro je. Uskoro ćeš doći kući. Nemoj mu dozvoliti da bilo šta započne pre nego što kreneš. – Neću, ali moraćeš da mi veruješ – rekla je i u tom trenutku se osetila kao majka. Koliko god da je sin voli, ima prava da sama donosi odluke i živi svoj život. Želela je da ga podseti na to. – Jednostavno mu ne verujem. – Zašto mu, za sada, ne bismo pružili priliku? Nije loš čovek. Bio je u teškoj situaciji, i mene je upleo u tu. Ja sam bila nepromišljena što sam to dopustila, ali bila sam mlada, jedva nešto starija nego ti sada. Trebalo je da shvatim šta će se desiti. On je Francuz. U to vreme, Francuzi se nisu razvodili. Nisam sigurna ni da li se sada razvode. Ovde je ljubavnica deo narodne tradicije. – Ako mene pitaš, to je bez veze. – Jeste – priznala je. Sada se jasno sećala svega. Potom su promenili temu, a Entoni joj je rekao da u Njujorku pada sneg. Kada je to čula, zamislila je sneg i najednom se setila kako ih je, kad su bili mali, vodila na klizanje u Rokfelerov centar s velikom novogodišnjom jelkom. Padao je sneg. Bilo je to neposredno pre odlaska u Pariz, kad je u njihovom životu još uvek sve bilo kako treba. Džejson je došao po njih i odveo ih na sladoled. Sećala se tih dana kao najsrećnijih u svom životu. Sve je izgledalo savršeno, iako nije bilo tako. – Utopli se – rekla mu je Kerol, a on se nasmejao. – Hoću, mama. I ti se čuvaj. Nemoj da se glupiraš u Ricu, na primer da odeš na ples. Naišla je na prepreku, nije znala šta je hteo da kaže. – Da li ja volim da plešem? – rekla je zbunjeno. – Neobuzdano. Najbolja si na plesnom podijumu. Podsetiću te na to kad dođem za Božić. Pustićemo neku muziku ili ću te odvesti u neki klub. – Deluje zabavno. – Ako ne izgubi ravnotežu i ne padne, rekla je sebi, zaprepašćena time što i dalje ne zna toliko toga o sebi.
Bar ima nekoga da je podseti. Razgovarali su još nekoliko minuta a zatim prekinuli, pošto je i njemu rekla da ga voli. A onda je Džejson telefonirao njoj. Ušao je u sinovljevu kancelariju baš u trenutku kada je Entoni spuštao slušalicu, i rekao mu da majka zvuči veoma dobro. Kerol je bila dirnuta Džejsonovim pozivom. – Čujem da u Njujorku pada sneg – rekla je Džejsonu. – Neprekidno. Deset centimetara u poslednjih sat vremena. Kažu da ćemo do večeras imati šezdeset centimetara snega. Sreća tvoja što ideš u Los Anđeles, a ne ovamo. Čuo sam da je danas tamo 23 stepena. Jedva čekam da dođem za Božić. – Ja jedva čekam da se okupimo – rekla je uz srdačan osmeh koji je odražavao njena osećanja. – Baš sam se setila kako sam vodila decu na klizanje u Rokfelerov centar, a ti si nas posle vodio na sladoled. Bilo je tako lepo. – Sada se sećaš nečega što sam ja već zaboravio – rekao je uz osmeh. – Imali smo običaj da vodimo decu na klizanje u park. Bilo je zabavno. – I vrteška i jezerca za puštanje brodića. Zoološki vrt. Mnogo toga su radili zajedno, provodila je dosta vremena s decom kad nije snimala filmove. Možda je Matje u pravu, možda ona nije nemarna majka kakvom se smatrala. Zbog Kloi joj se činilo da nikada nije bila tu. – Kad izlaziš iz bolnice? – pitao je Džejson. – Nadam se sutra. Očekujem da mi danas kažu. – Rekla mu je i da će s njom putovati i lekar, a on je osetio olakšanje. – Pametna odluka. Nemoj da praviš gluposti pre nego što kreneš. Odmaraj se i jedi mnogo kolača u hotelu. – Doktorka kaže da treba da šetam. Možda ću obaviti božićnu kupovinu. – Ne brini za to. Imamo jedini poklon koji smo želeli. Tebe. – Bilo je lepo od njega što je to rekao i ponovo ju je raznežio. Koliko god se trudila da iz sećanja izvuče neko romantično osećanje prema njemu, nije mogla, ali volela ga je kao brata. On je otac njene dece, čovek koga je volela i s kojim je bila deset godina u braku. Bio je večno urezan u njenom srcu, ali drugačije neko ranije. Njihova veza i odnos promenili su se tokom godina. Bar kada je ona u pitanju. S Matjeom je drugačije. Za njega su je vezivala
mnogo neprijatnija osećanja i ponekad je osećala uznemirenost. S Džejsonom nikada nije bilo tako. Džejson je bio kao topao sunčev zrak pod kojim se osećala zaštićeno i prijatno. Matje je bio tajanstveni vrt u koji se plašila da uđe, ali i dalje se sećala njegove lepote i trnja. – Videćemo se u Los Anđelesu – rekao je Džejson razdragano, a potom prekinuo vezu. Nešto kasnije, doktorka je donela rezultate. Pokazali su da joj je bolje. – Pakujte se – doktorka joj se zadovoljno smešila. – Idete kući... ili zasad, nazad u Ric. Sutra možete da izađete iz bolnice. – Zapravo, bilo im je žao što odlazi, ali bili su srećni zbog nje. I ona je bila srećna. Protekli mesec bio je neverovatan. Stivi joj je tog popodneva spakovala stvari i obavestila hotelsko obezbeđenje da stižu narednog dana. Šef obezbeđenja je savetovao da je uvedu na zadnji ulaz iz Ulice Kambon. Otvoriće ga samo zbog nje. Većina novinara i paparaca čekaće je na Trgu Vandom. Kerol je želela da izbegne gužvu, mada je bila svesna da će je pre ili kasnije fotografisati. Za sada je želela predah. Prvi put će izaći posle mesec dana, pošto je izbegla sigurnu smrt. Stivi je želela da joj omogući da stane na noge, pre nego što je novinari zaskoče. Vest da Kerol Barber izlazi iz pariske bolnice biće na svim naslovnim stranama u svetu. Nije lako biti zvezda. Nema nikakve privatnosti. Živa ili mrtva, javnost smatra da ona pripada njima. Stivin posao je da je zaštiti od radoznalih očiju. Doktori su joj spasli život. Vojnici CRS-a i hotelsko obezbeđenje brinuli su o njenoj bezbednosti. Kad se sve uzme u obzir, Stivi je shvatila da ima najlakši zadatak. Matje ju je pozvao te večeri da proveri kako je. Otišao je na kraći poslovni put u Lion. Tamo je radio na nekom slučaju. – Idem kući! – nasmejala se pobedonosno, dok je s druge strane dopirala tišina. – U Los Anđeles? – upitao je potišteno, a ona se nasmejala. – Ne, u hotel. Žele da ostanem još dve nedelje pre nego što otputujem, kako bi se uverili da sam dobro. U avionu će sa mnom biti i lekar, a u hotel će poći sestra. Biću dobro. Doktorka će me posećivati. Sve dok ne napravim neku glupost, ili niko ne pokuša da me ubije, biću dobro. Moram da šetam da bih ponovo čvrsto stala na noge. Možda mogu da vežbam između juvelirnica na Trgu Vandom. – Šalila se, pošto nikad sebi nije
kupovala nakit, ali bila je raspoložena, a njemu je laknulo što čuje da odlazi samo do hotela, za sada. Želeo je da provede neko vreme s njom pre nego što ode. Bilo je isuviše rano da je ponovo izgubi. – Možemo da šetamo po Bagatelu – rekao je, i čim je pomenuo tu reč, setila se da je već bila tamo s njim. I u Luksemburškom parku i Bulonjskoj šumi. U Parizu je bilo mnogo mesta za šetnju. – Vraćam se sutra. Zvaću te. Čuvaj se, Kerol. – Hoću. Obećavam. Pomalo se plašim što izlazim iz bolnice. Imam osećaj kao da sam od stakla. – Ne baš, ali bila je svesna svoje krhkosti i ranjivosti kao nikad do tada. Nije želela ponovo da rizikuje. Plašilo ju je da se odvaja od lekara koji su joj spasli život. Bilo joj je drago što će u hotel poći i sestra, a Stivi je uzela sobu povezanu s njenim apartmanom, u slučaju da Kerol zatreba pomoć, što niko nije očekivao. Ipak, svi su bili zabrinuti, čak i Matje. – Jesi li sigurna da već smeš da letiš avionom? – Želeo je da ona ostane, ali bio je i iskreno zabrinut, čak i kao prijatelj. – Kažu da smem, pod uslovom da se tokom naredne dve nedelje ne desi ništa nepredviđeno. Želim da provedem Božić s decom, kod kuće. – Mogli bi da ga proslave s tobom u Ricu – rekao je s nadom u glasu. – Nije to isto. – Uostalom, Pariz je u svima njima budio ružna sećanja. Proći će dosta vremena pre nego što se njena deca ponovo osete prijatno u Ricu, i zaborave na mučne dane provedene u čekanju na ishod njene borbe za život. Biće lepo vratiti se kući, posebno njoj. – Shvatam. Ako si raspoložena, voleo bih da te posetim sutra u hotelu, kad se vratim s puta. – Nema problema – rekla je smireno. Radovala se susretu s njim, čak i odlasku u šetnju. To je bilo dovoljno bezazleno, čak i za nju. – Videćemo se sutra – rekao je, misleći na nju, dok je spuštao slušalicu. Užasavao se dana kada će ga ponovo napustiti, ovoga puta možda zauvek.
15. Keroline pripreme za izlazak iz bolnice bile su mnogo napornije nego što je Stivi očekivala. Kerol se sutradan ujutru probudila umorna i nervozna što napušta sigurnu čauru. Još jednom je morala da se pretvori iz gusenice u leptira. Stivi joj je pomogla da opere kosu, Kerol se prvi put našminkala i neočekivano dobro prikrila ožiljak na obrazu. Stivi joj je pomogla da obuče farmerke, crni džemper, zelenu jaknu koja je ostala u hotelu, i crnih mokasina od antilopa. Nosila je svoj zaštitni znak, dijamantske minđuše, a kosu je skupila u prepoznatljiv konjski rep. Ponovo je izgledala kao Kerol Barber, a ne kao pacijentkinja u bolničkoj spavaćici. Čak i nakon pakla kroz koji je prošla, plenila je prirodnom lepotom. Izgledala je veoma mršavo i krhko kada je sela u kolica, a lekari i sestre su došli da se pozdrave s njom. Sestra koja će poći s njima u Ric nosila je kaput i gurala kolica, dok su dvojica stražara CRS-a išla uz Kerol, strogog držanja, s mašinkama u rukama. Stivi je nosila Kerolinu i svoju torbu. Bili su šarolika družina. Spustili su se liftom i prošli kroz predvorje okruženi bolničkim obezbeđenjem, a direktor bolnice je došao da se rukuje s njom i poželi joj sve najbolje. Rastanak je bio dirljiv. Njena doktorka ih je ispratila do automobila koji su poslali iz Rica, dugačke mercedes limuzine. Oba stražara, sestra, Stivi i Kerol brzo su ušli u kola. Spustila je prozor i mahnula mnoštvu dobronamernih ljudi na pločniku, dok se Stivi čudila njihovoj ludosj sreći kad je shvatila da im se fotografi nisu isprečili na putu. Uz malo sreće, u hotel će ući nepprimećeni, iz Ulice Kambon i otići će pravo u Kerolin apartman. Dovoljno ju je izmorilo i to što je ustala, obukla se i ponovo izašla napolje. Bila je to velika promena. Limuzina je klizila niz Ulicu Kambon i zaustavila se pred sporednim ulazom u Ric koji je otvoren specijalno za nju. Ustala je na pomalo nesigurnim nogama, pogledala u nebo i nasmešila se, dok su stražari stajali tik uz nju. Polako je krenula ka ulazu u hotel, osmehujući se, kada su se između nje i ulaza isprečila četvorica fotografa. Kerol je na trenutak oklevala a onda nastavila da hoda, s osmehom na licu. Neko im je ipak
dojavio. Stražari su im odmahnuli da se sklone, s paparaci su se pomerili u stranu, ne prestajući da škljocaju, uzvikujući njeno ime, a jedan joj je uzviknuo „Bravo!“ i dobacio joj ružu. Uhvatila ju je, okrenula se, nasmešila mu se, a potom otmeno ušetala u hotel. Unutra ju je čekao upravnik i otpratio je do apartmana. Čak i tako malu razdaljinu Kerol je prešla mnogo teže nego što je očekivala. Obezbeđenje je motrilo na hodnik, a kada je ušla u apartman, izgledala je iscrpljeno. Ipak je zahvalila upravniku na ogromnom buketu ruža koji je stajao na stolu, u znak dobrodošlice. Nekoliko trenutaka kasnije on je izašao, a stražari su se smestili ispred vrata, dok se hotelsko obezbeđenje rasporedilo oko njih. Stivi je spustila Kerolinu torbu, i strogo je pogledala. – Sedi. Deluješ iscrpljeno. – Bila je zabrinuta za svoju prijateljicu. Kerol je bila bleda kao krpa. – I jesam – priznala je Kerol, spuštajući se u stolicu. Osećala se kao da ima sto godina. Sestra joj je pomogla da skine kaput, a potom skinula i svoj i sklonila ga u stranu. – Ne mogu da verujem da sam ovoliko umorna. Samo sam ustala iz kreveta i dovezla se ovamo. Osećam se kao da me je udario autobus – umorno se žalila Stivi. – I udario te je, pre mesec dana. Opusti se. – Stivi je i dalje bila ljuta što je neko obavestio novinare o Kerolinom dolasku. To je bilo neizbežno, ali sada je neće pustiti da diše, čekaće je na svakom izlazu iz hotela. Kad god poželi da izađe, moraće da se probija između njih. Stivi je razmišljala i o službenom ulazu. Ranije im je to pomagalo, mada on nije daleko od sporednog ulaza u Ulici Kambon, tako da će i na njega motriti. To je samo unosilo dodatnu napetost u Kerolin život, što joj u ovom trenutku nimalo nije trebalo. Bilo bi lepo da niko nije saznao da je prešla iz bolnice u hotel. Ali izgledi za to su bili mali, zbog sobarica koje su sređivale apartman, sobne posluge koja će joj donositi obroke a tu su i zbog internih tračeva koji se šire po svakom velikom hotelu, čak i tako blistavom kao što je Ric. Neko je morao da kaže novinarima. Uzeli su mnogo novca za tu informaciju. I ne pitajući, Stivi joj je dodala šolju čaja, koju je Kerol zahvalno uzela. Imala je utisak da se tog jutra popela na Mont Everest. Kada se uzme u obzir sve što je preživela, to nije bilo daleko od istine. – Hoćeš li da jedeš?
– Ne, hvala. – Zašto ne prilegneš? Mislim da si već odradila jutarnju gimnastiku. – Dođavola, hoću li se ikada ponovo osećati normalno? U bolnici nisam bila ovoliko umorna. Mrtva sam. – I bila si – potvrdila je Stivi. Primetila je da je Kerol klonula duhom, što je sasvim normalno. Prelazak iz bolnice u stvaran svet, koliko god pažljivo izveden i precizno isplaniran, za nju je bio kao da su je ispalili iz topa. – Za dan-dva ćeš se osećati bolje, možda i pre. Moraš da se navikneš na okruženje, da zaboraviš ušuškanost bolnice. Kad sam pre dve godine operisala slepo crevo, činilo mi se da imam devedeset godina kad sam se vratila kući. Pet dana kasnije, igrala sam kao blesava u klubu. Samo polako, mala. Samo polako – tešila ju je Stivi, a Kerol je uzdahnula. Bila je krhka i malaksala i to ju je obeshrabrivalo. Kerol je polako ušla u spavaću sobu, i začuđeno se osvrtala. Videla je računar i tašnu na stolu. Činilo joj se da je pre samo nekoliko sati izašla iz te sobe u sudbonosnu šetnju. Kada se okrenula ka Stivi, oči su joj bile pune suza. – Veoma je čudno znati da sam, nekoliko sati po izlasku iz ove sobe, bila na ivici smrti. Kao da sam umrla i ponovo oživela ili dobila novu priliku. – Stivi je klimnula glavom i zagrlila prijateljicu. – Znam. I ja sam to pomislila. Hoćeš da promeniš sobu? – Kerol je odmahnula glavom. Nije želela da joj ugađaju i povlađuju. Samo joj je trebalo vremena da se navikne na sve što se desilo, ne samo fizički već i psihički. Ležala je i gledala unaokolo kada joj je Stivi donela ostatak čaja. Bilo joj je mnogo bolje kad leži. Obuzela ju je nelagoda kad je ugledala novinare, mada se to nije primećivalo. Nikada se nije primećivalo. Izgledala je kao kraljica kada im je otmeno mahnula, osmehnula se i prošla pored njih, plavokosa, s dijamantskim minđušama koje su joj svetlucale u ušnim školjkama. Stivi je ipak naručila ručak i Kerol se okrepila od hrane. Uživala je u toploj kupki, u ogromnoj kadi u kupatilu od ružičastog mermera, a onda je ponovo legla u raskošnom baršunastom ogrtaču ružičaste boje koji je dobila u hotelu. Bilo je četiri sata kada se javio Matje, a ona je do tada već bila odremala i osećala se mnogo bolje.
– Kakav je osećaj vratiti se u hotel? – upitao je ljubazno. – Dolazak mi je pao teže nego što sam očekivala – priznala mu je. – Bila sam mrtva kad smo stigli, ali sada mi je mnogo bolje. Ne mogu da verujem da je to bio takav udarac. Na sporednom ulazu smo naleteli na paparace. Mora da sam izgledala kao Frankenštajnova nevesta kad sam izašla iz automobila. Jedva sam hodala. – Siguran sam da si izgledala divno. Uvek tako izgledaš. – Jedan mi je dobacio ružu, što je bilo lepo. Umalo da padnem. Izraz „kao list na vetru“ posle toga je dobio nov smisao. – Nasmejao se onome što je rekla. – Hteo sam da te pozovem da se prošetamo, ali čini mi se da nisi raspoložena. Da li umesto toga primaš posetu? Možda bismo sutra mogli u šetnju? Ili da se provozamo, ako ti to više odgovara. – Hoćeš li da dođeš na čaj? – ponudila mu je. Nije želela da ga pozove na večeru, a nije bila sigurna ni da li on uopšte treba da dođe. Njihova veza je bila krhka, teško pogođena patnjom iz prošlosti i ljubavlju koju su delili. – Zvuči sjajno. U pet sati? – predložio je, zahvalan što želi da ga primi. – Ne idem nikuda – potvrdila je. – Biću ovde. Stigao je sat vremena kasnije, u tamnoplavom odelu i sivom kaputu. Tog popodneva je bilo jezivo hladno i obrazi su mu porumeneli od vetra. Kerol je nosila isti crni džemper i farmerke u kojima je došla iz bolnice, crne mokasine i dijamantske minđuše. Zaključio je da je prelepa, mada veoma bleda. Ali oči su joj sijale i osećala se bolje kada je popila čaj, pojela malo kolača i macarons iz Ladurea, koje je hotel poručio za nju. Bilo mu je drago što vidi stražare ispred njene sobe, kao i hotelsko obezbeđenje raspoređeno po čitavom spratu. Nisu hteli da rizikuju, i to s razlogom. Incident u bolnici svima je dao do znanja da je Kerol u opasnosti. – Kako je bilo u Lionu? – pitala je uz blagi osmeh. Bilo joj je drago što ga vidi. – Naporno. Morao sam da izađem pred sud. Umalo da zakasnim na voz. Muke običnog građanina i advokata. – Nasmejao se sam sebi. Bio je očigledno veoma srećan što je vidi. Razgovor s njim kao da ju je preporodio, živnula je ponovo postala ona stara. Pojela je pola tuceta macarons, primetio je sa zadovoljstvom i
podelila s njim ekler. Nadao se da joj se vratio apetit, bila je veoma mršava, mada ne onoliko bleda kao kad je stigao. Kada se uzme u obzir sve što je preživela u poslednjih nekoliko nedelja, neobično je bilo videti je kako sedi tu naspram njega, u farmerkama i s dijamantskim minđušama. Tog popodneva su joj uradili manikir. Nokti su joj bili bledoružičasti, tu boju je nosila već godinama. Nemo se divio njenim dugim, otmenim prstima dok je pijuckala čaj. Stivi ih je ostavila same. Povukla se u svoju sobu, zajedno sa sestrom. Bilo joj je drago što se Kerol oseća prijatno s njim. Upitno ju je pogledala pre nego što je izašla iz sobe, a Kerol se osmehnula i klimnula glavom, dajući joj do znanja da je sve u redu. – Plašila sam se da više nikada neću videti ovu sobu – priznala mu je Kerol, dok su sedeli u dnevnoj sobi njenog apartmana. – I ja sam se toga plašio – priznao je, s olakšanjem na licu. Žudeo je da je povede u šetnju, da je izvede iz hotela, ali ona očigledno nije bila spremna za tako nešto, mada je i sama to želela. – Izgleda da u Parizu uvek upadnem u nevolju, zar ne? – rekla je, nestašno se osmehujući, a Matje se nasmejao. – Rekao bih da si ovog puta preterala, a ti? – primetio je, a ona je klimnula glavom. Potom su počeli da razgovaraju o knjizi. Tokom poslednjih nekoliko dana, na pamet su joj pale neke zamisli u vezi s knjigom, i nadala se da će moći da radi kad se vrati u Los Anđeles. Divio joj se zbog toga. Izdavači su stalno tražili od njega da napiše svoje memoare, ali on to još uvek nije učinio. Mnogo toga je, po sopstvenim rečima, želeo da uradi. Zato je i odlučio da se iduće godine penzioniše i posveti onome o čemu je sanjario, pre nego što bude prekasno. Ženina smrt ga je podsetila na to da je život kratak i dragocen, posebno u njegovim godinama. Božićne praznike će provesti s decom na skijanju, u Valdizeru. Kerol je sa žaljenjem rekla da su njeni skijaški dani prošlost. Poslednje što je želela jeste još jedan udarac u glavu, i on se složio s njom. Podsetili su se lepih vremena kada su zajedno išli na skijanje, dok je ona živela u Francuskoj. Išli su nekoliko puta i vodili i njenu decu. Oboje su bili odlični skijaši. Kao mladić, takmičio se za reprezentaciju. Razgovarali su o svemu i svačemu dok je napolju padao mrak. Bilo je skoro osam sati kada je ustao, obuzet grižom savesti što se toliko zadržao.
Trebalo je da je pusti da se odmara. Predugo je ostao. Ona je delovala umorno, ali opušteno. Kada su ustali, pogledala je kroz visoke prozore i uzviknula. Napolju je padao sneg, a ona je otvorila prozor i proturila ruku, pokušavajući da dohvati pahulje, dok ju je on nemo posmatrao. Okrenula se i pogledala ga krupnim, detinjim očima. – Vidi! Pada sneg! – rekla je ushićeno. Klimnuo je glavom i nasmešio joj se, dok je ona posmatrala noć preplavljena zahvalnošću. Njoj je sada sve bilo novo i radovala se sitnicama. Za njega je ona bila najveća radost. Oduvek je bilo tako. – Divno je – rekla je oduševljeno, a on je stajao tik iza nje, ali je nije dodirivao. Uživao je u njenom prisustvu i treperio iznutra. – Kao i ti – rekao je nežno. Bio je srećan što je tu s njom, i što mu ona dozvoljava da bude pored nje. Bio je to dragocen dar. Okrenula se ponovo ka njemu, dok je iza nje padao sneg, i pogled joj se susreo s njegovim. – One noći kada sam se uselila u našu kuću, padao je sneg... bio si sa mnom... dodirivali smo pahulje, ljubili se... sećam se da sam pomislila kako nikad neću zaboraviti tu noć, bilo je prelepo... krenuli smo u dugu šetnju pored Sene, a oko nas je padao sneg... nosila sam bundu s kapuljačom... – prošaputala je. – ... izgledala si kao ruska princeza... – To si mi i rekao. – Klimnuo je glavom dok su se prisećali te magične večeri, a onda, dok su stajali kraj otvorenog prozora u Ricu, neprimetno su prišli jedno drugom i poljubili se, a vreme je stalo.
16. Kerol je bila zabrinuta kada joj je Matje telefonirao narednog jutra. Osećala se bolje i stajala je stabilnije, ali prethodne noći je satima ležala budna i razmišljala o njemu. – Ono sinoć je bilo prava ludost... Izvini... – rekla je čim se javila. To ju je mučilo celu noć. Nije želela ponovo da prolazi kroz sve to s njim. Ali sećanja na onu davnu noć bila su toliko snažna da su je oborila s nogu. Oboje su osetili isto, kao nekada. Nisu mogli da odole jedno drugom. – Zašto je bila ludost? – upitao je razočarano. – Zato što je sada sve drugačije. Tada je bilo tako. Sada je drugačije. Ne možeš se vratiti nazad kroz vreme. Uskoro odlazim. Nisam želela da te zbunjujem. – Niti je želela da on zbunjuje nju. Kada je otišao, osetila je vrtoglavicu. Ne zbog povrede. Zbog njega, i zbog obnovljenih osećanja koja je nekada gajila prema njemu. – Nisi me zbunila, Kerol. Ako sam zbunjen, sâm sam kriv za to, ali mislim da nisam. – Osećanja prema njoj nisu ga zbunjivala. Znao je da se ponovo zaljubio u nju, i da je oduvek bilo tako. Za njega se ništa nije promenilo. Kerol je bila ta koja je zatvorila vrata, i ponovo je pokušavala da učini isto. – Želim da budemo prijatelji – rekla je odlučno. Ali ništa više. – Jesmo prijatelji. – Ne želim da se to ponovi – rekla je, misleći na poljubac. Trudila se da zvuči odlučno, ali osećala je strah. Znala je kako on utiče na nju. Prethodne večeri taj osećaj ju je preplavio kao plima. – Onda neće. Dajem ti časnu reč. – Obećao je, ali ona je znala kakva su njegova obećanja. Nikada ih ne bi održao. Ili bar dosad nije. – Znamo koliko ona vredi. – Reči su joj same izletele, i čula ga je kako uzdiše. – Izvini. Nisam tako mislila. – Jesi. Zaslužio sam to. Recimo samo da moja reč sada vredi više nego ranije. – Izvini. – Bilo joj je neprijatno zbog onoga što je rekla. Nije u potpunosti vladala sobom, što nije opravdanje, zaslužio on to ili ne. Činilo
se da joj nije uzeo za zlo. – Dobro. Šta je s našom šetnjom? Jesi li raspoložena? – Sneg od prethodne noći se već otopio. Bila je to samo kratka vejavica, ali napolju je bilo hladno. Nije želeo da se ona razboli. – Moraćeš da obučeš debeo kaput. – Imam jedan... zapravo, imala sam ga. – Setila se da ga je nosila one večeri u tunelu, i kao i i sve ostalo što je tada imala na sebi, nestao je, strgnut je s njenih leđa. Bila je u ritama kada ju je hitna pomoć pokupila. – Pozajmiću kaput od Stivi. – Kuda želiš da idemo? – U Bagatel? – Izgledala je zamišljeno. – Sjajno. Dogovoriću da nas tvoji čuvari prate drugim kolima. – Nije želeo da rizikuje, što se njoj svidelo. Treba smisliti kako da izađe iz hotela. Predložila je da se nađu ispred Krijona i da potom pređe u njegov automobil. – To mi liči na špijunažu. – Nasmejao se. Sve mu je već bilo poznato, i u prošlosti su bili oprezni. – Jeste špijunaža – nasmejala se. – Kada ćemo se naći? – Zvučala je srećnije i opuštenije nego pre nekoliko minuta. Trudila se da postavi granice. – Može li u dva? Pre toga imam sastanak. – Videćemo se kod Krijona u dva. Uzgred, kako izgleda tvoj automobil? Ne bih volela da uđem u pogrešan auto. Nasmejao se na tu pomisao, mada je bio siguran da bi vozaču bilo drago. – Vozim mornarskoplavi pežo. Imaću sivi šešir, ružu i jednu cipelu. – Namejala se. Sada se setila i njegovog smisla za humor. S njim je doživela lepe trenutke, ali i patnju. I dalje je bila ljuta na sebe što ga je poljubila prethodne večeri. To se neće ponoviti. Čvrsto je odlučila. Zamolila je Stivi da organizuje prevoz. Ručale su u njenoj sobi, s poslužavnika. Pojela je vrlo ukusan sendvič i hotelsku pileću supu. – Jesi li sigurna da si spremna za izlazak? – Stivi je brinula za nju. Izgledala je bolje nego prethodnog dana, ali odlazak u šetnju bio je krupan korak, možda čak i prevelik za nju u ovom trenutku. Nije želela da Matje iscrpljuje Kerol, ili da se ona uzbuđuje zbog njega. Izgledala je iscrpljeno i
rastrojeno kada je sinoć otišao. – Videću kako ću se osećati. Ako se premorim, vratiću se. – I Matje je pazio na nju i ne bi joj dozvolio da pretera. Pozajmila je Stivin kaput, a asistentkinja ju je otpratila do kola koja su je čekala u Ulici Kambon. Navukla kapuljaču i stavila tamne naočare. Nosila je isto što i prethodnog dana, ali ovoga puta je imala debeo beli džemper. Ispred su čekala dva paparaca koji su je snimili dok je ulazila u automobil. Stivi se vozila s njom dva bloka, a onda se peške vratila u hotel, dok su uz Kerol ostala dvojica čuvara. Matje ju je čekao ispred Krijona, tačno tamo gde je i rekao da će biti, tako da je neopaženo prešla iz svog automobila u njegov. Niko je nije pratio. Kada je ušla u njegova kola, ostala je bez daha, i osetila blagu vrtoglavicu. – Kako se osećaš? – upitao ju je zabrinuto. I dalje je bila veoma bleda, ali je izgledala veoma lepo, kada je skinula kapuljaču i naočare. Još uvek ga je ostavljala bez daha. – Prilično dobro – odgovorila je. – Malo sam malaksala, ali drago mi je što sam izašla iz hotela. – Već joj je dosadilo da sedi u sobi, a rekla mu je i da jede previše kolača, jer nema pametnija posla. – Zvuči blesavo, ali lepo je prošetati. Ovo je nešto najuzbudljivije što sam uradila u poslednjih mesec dana. – Osim što ga je poljubila. Ali ne bi sebi dozvolila da sad razmišlja o tome. U njenim očima je primetio da je zauzela odbrambeni stav i da želi da ga drži na odstijanju, mada ga je poljubila u obraz kada je ušla. Stare navike teško odumiru, čak i nakon petnaest godina. Negde duboko u njoj ukorenila se navika da s njim razmenjuje nežnosti. Bila je potisnuta, ali nije iščezla. Bio je divan sunčan dan i odlučili su da se odvezu do Bagatela. Bilo je hladno i vetrovito, ali oboje su se toplo obukli i iznenadila se kad je shvatila koliko joj prija što je izašla na vazduh. Uhvatila ga je pod ruku radi oslonca, i krenuli su u dugu, laganu šetnju. Bila je zadihana kada su se vratili u njegov automobil. Stražari su pratili iz daljine kako ih ne bi uznemiravali, ali bili su dovoljno blizu da pripaze na nju. – Kako se osećaš? – ponovo ju je upitao. Zabrinuo se da su otišli predaleko. Prebacivao je sebi zbog toga, ali bio je toliko opijen njenim
prisustvom da nije mogao da stane. – Divno! – Obrazi su joj bili rumeni od šetnje po hladnoći, a oči su joj zaiskrile kad mu je odgovorila. – Divan je osećaj biti živ. Želeo je da je izvede nekuda, ali nije se usuđivao. Video je da je umorna, ali opuštena. Raspoloženo je ćaskala na putu do hotela. Urkos njihovim „špijunskim“ planovima, odvezao ju je pravo do Rica, dok su ih njena kola pratila. Oboje su zaboravili da stanu kod Krijona. Stigli su do Rica s Trga Vandom, kod glavnog ulaza u hotel. Podsećala je sebe da nemaju šta da kriju. Sada su samo stari prijatelji i oboje su izgubili supružnike. Bilo joj se neobično što im je i to zajedničko. U svakom slučaju, slobodni su i bez obaveza, a on je sada samo advokat, a ne ministar unutrašnjih poslova. – Da li želiš da se popneš? – upitala je i okrenula se ka njemu, a potom opet navukla kapuljaču. Nije se trudila da stavi naočare. Nije uočila nijednog paparaca niti bilo koga drugog. – Možeš li da izdržiš? Nisi previše umorna? – pitao je zabrinuto. – Verovatno će me kasnije stići umor. Sada se osećam dobro. Doktor kaže da treba da šetam. – On se samo plašio da su previše šetali, ali Kerol je izgledala veoma živahno. – Mogli bismo ponovo da popijemo čaj, ali bez ljubljenja – podsetila ga je, a on se nasmejao. – Objasnila si mi situaciju. Važi, popićemo čaj, ali nema ljubljenja. Mada moram da priznam da sam uživao – bio je iskren. – I ja sam. – Stidljivo se osmehnula. – Ali to više nije u ponudi. To je na izvestan način bio jučerašnji jedinstven specijalitet. – Pogrešili smo, koliko god da nam je prijalo u tom trenutku. – Kakva šteta. Zašto se ne bi popela s čuvarima? Ja ću doći čim parkiram auto. – Tako neće morati ništa da objašnjava ako je dočeka neki paparaco koji vreba iz zasede. – Videćemo se uskoro – rekla je i izašla iz njegovog automobila, dok su čuvari iskočili iz njenog i pratili je u stopu. Trenutak kasnije osetila je kišu bliceva, što ju je isprva iznenadilo, a onda se osmehnula i mahnula. Kad su je već uhvatili, nema smisla da bude neprijatna. Davno je to naučila. Brzo je ušla u hotel, prošla kroz predvorje i liftom se popela do svoje sobe. Stivi je čekala u apartmanu, iako joj je Kerol rekla da može da izađe. I ona se
upravo vratila. Nosila je vetrovku umesto kaputa koji je pozajmila Kerol. Prošetala se Ulicom de la Pe. Prijalo joj je da izađe na vazduh. – Kako je bilo? – upitala je Stivi uljudno, a Kerol je klimnula glavom. – Bilo je lepo. – Pokušavala je da dokaže samoj sebi da mogu da budu prijatelji. Matje je stigao samo minut kasnije, i Stivi im je naručila čaj i sendviče koje je Kerol smazala čim su stigli. Popravio joj se apetit, i Matje je video da joj je prijao izlazak. Izgledala je umorno ali zadovoljno dok su šetali. Razgovarali su, kao i uvek, o raznoraznim temama, filozofskim, kao i o onim svakodnevnim. Nekada je voleo da razgovara s njom o politici i cenio je njeno mišljenje. Još uvek nije bila spremna za to, niti je bila u toku sa zbivanjima u Francuskoj. Ovoga puta nije ostao do kasno, i kao što je obećao, nije bilo poljupca. Prethodne večeri sneg je pokrenuo lavinu sećanja, a s njima i osećanja koja su je iznenadila i zbog kojih se previše opustila. Sada je ponovo postavila granice, i on ju je zbog toga poštovao. Poslednje što je želeo bilo je da je povredi. Bila je ranjiva i osetljiva i tek se vratila u život. Nije želeo da je iskoristi, samo da bude s njom, koliko god mu ona to dozvoli. Bio je zahvalan na onome što imaju. Bilo je teško poverovati da je išta preživelo razaranja iz prošlosti. – Može li sutra još jedna šetnja? – upitao je pre nego što je krenuo, a ona je zadovoljno klimnula glavom. Uživao je u vremenu koje je proveo s njom. Stajala je na vratima apartmana, kada ju je pogledao i osmehnuo se. – Mislio sam da te više nikada neću videti – rekao je, uživajući u tom trenutku. – I ja sam to mislila – složila se. – Videćemo se sutra – rekao je tiho, a zatim izašao iz njenog apartmana. Na izlazu je pozdravio stražare i pognute glave izašao iz Rica, razmišljajući o njoj i o tome koliko mu je prijalo da se šeta pored nje, dok ga ona drži podruku. Sutradan su se sastali u tri sata. Šetali su se sat vremena, a potom se vozili do šest. Neko vreme su sedeli u kolima u Bulonjskoj šumi i razgovarali o svojoj staroj kući. Rekao je da je godinama nije video i dogovorili su se da prođu pored nje na putu do hotela. Ona je već obavila
to hodočašće, ali sada će to učiniti zajedno. Dvorišna kapija ponovo je bila otvorena i dok su stražari diskretno čekali ispred, ušli su ruku podruku. Instinktivno, oboje su se okrenuli ka spavaćoj sobi, pogledali se i uhvatili za ruke. Delili su toliko toga ovde, nadali se mnogo čemu, a potom su se njihovi snovi srušili. Kao da su došli na groblje svoje nekadašnje ljubavi. Nije mogla da ne pomisli na bebu koju je izgubila, i pogledala ga je suznim očima. I protiv volje, osetila je da su prisniji nego ikada. – Pitam se šta bi se desilo da smo dobili dete – rekla je nežno, a on je znao na šta je mislila i uzdahnuo. Nakon njenog pada s merdevina naišao je veoma težak period. Usledila su teška vremena. – Pretpostavljam da bismo sada bili u braku – rekao je, s gorkim kajanjem u glasu. – Možda i ne bismo. Možda čak ni tada ne bi napustio Arlet. – U Francuskoj se rađa mnogo vanbračne dece. Tu tradiciju su negovali čak i francuski kraljevi. – Ubilo bi je da je saznala. – Tužno se okrenuo ka Kerol. – Umesto toga, umalo da ubije tebe. – Bila je to tragedija za oboje. – Nije bilo suđeno – rekla je Kerol zamišljeno. I dalje je svake godine na taj dan, dan kada je njihova beba umrla, odlazila u crkvu. Shvatila je da se taj dan bliži i potisnula ga iz misli. – Voleo bih da jeste – rekao je tiho, dok se borio sa sobom da je ne poljubi. Umesto toga, setivši se obećanja koje joj je dao, zagrlio ju je. Dugo su ostali zagrljeni. Osećao je njenu toplinu i razmišljao koliko su bili srećni u toj kući. Činilo mu se da je to trajalo čitavu večnost, ali u odnosu na ceo život, dve i po godine nisu ništa, iako je tada to bio ceo njihov svet. Ovoga puta se Kerol okrenula ka njemu poljubila ga. Bio je zatečen, oklevao je, a onda potisnuo svoju odluku i uzvratio joj poljubac, a potom je ponovo poljubio. Posle se uplašio da će biti ljuta na njega, ali nije imao razloga za strah. Bila je toliko opijena osećanjima prema njemu da nije mogla da odoli. Ponela ju je bujica. – Sada ćeš da mi kažeš da nisam održao reč – prekorio ju je, tobože zabrinuto. Nije želeo da se ona naljuti i laknulo mu kad je video da nije ljuta.
– Ni ja nisam održala reč – rekla je smireno, dok su izlazili iz dvorišta da bi se vratili u automobil. – Ponekad mi se čini da te se moje telo seća bolje nega ja sama – rekla je tiho. Njeno srce ga se svakako sećalo. – Mislila sam da će mi biti lakše ako ostanemo samo prijatelji – rekla je iskreno, a on je klimnuo glavom. – Ni meni nije lako, ali želim da ti udovoljim. – Dugovao joj je barem toliko. Ali ona bi ga uvek iznenadila. – Možda bi trebalo da uživamo u svemu naredne dve nedelje, u ime naše prošlosti, i da se oprostimo od nje kad odem. – Ne sviđa mi se taj plan – rekao je kada su se vratili u automobil. – Šta ima loše u tome da ponovo budemo zajedno? Možda nam je bilo suđeno da se ponovo sretnemo. Možda nam Bog pruža novu priliku, sad kad smo oboje slobodni. Nikoga nećemo povrediti. Ne moramo da se pravdamo nikome osim sebi samima. – Ne želim da me ponovo povrediš – iskreno je rekla kada je upalio auto i okrenuo se ka njoj. – Poslednji put je isuviše bolelo. – Klimnuo je glavom. Nije mogao da opovrgne njene reči. – Shvatam. – Onda joj je postavio pitanje koje ga je mučilo godinama. – Da li si mi ikada oprostila, Kerol? Što sam te izneverio i što nisam uradio ono što sam obećao? Hteo sam, ali ništa se nije odvijalo onako kako sam ja želeo. Na kraju ipak nisam mogao to da uradim. Da li si mi oprostila zbog toga, i zato što sam te toliko povredio? – Nije imao prava na oproštaj, znao je, ali se nadao da mu je oprostila. Nije bio siguran. Zašto bi? Nije to zasluživao. Pogledala ga je krupnim iskrenim očima. – Ne znam. Ne sećam se. Sve je nestalo. Sećam se lepih stvari i patnje. Ne znam šta se desilo nakon toga. Znam samo da mi je trebalo mnogo vremena. – Nije mogao da očekuje bolji odgovor. Dovoljno je neverovatno i to što u tim nesvakidašnjim okolnostima ona želi da provodi vreme s njim. Bilo je previše tražiti oproštaj, i sam je znao da nema prava na to. Odvezao ju je do hotela i obećao da će doći sutradan da je povede u još jednu šetnju. Želela je da poseti Luksemburški park, u koji je često vodila Entonija i Kloi dok su živeli u Parizu. Na putu do kuće, Matje je mislio samo na njene usne dok su se spajale
s njegovim. Otključao je vrata, prošao kroz hodnik do radne sobe i seo u mraku. Nije znao šta da joj kaže, niti da li će je ikada više videti kada ode. Pretpostavljao je da ni ona sama to ne zna. Prvi put nisu imali prošlost, budućnost, živeli su dan za danom. Nije mogao da zna šta će se desiti nakon toga.
17. Šetnja po Luksemburškom parku s Matjeom, pokrenula je u Kerol lavinu sećanja na vreme kada je tu dolazila sa svojom decom i s njim. Prvi put je bila u parku s Matjeom, a potom je često dovodila Entonija i s Kloi. Smejali su se prisećajući se dečjih nestašluka i trenutaka koji su joj donedavno bili zamagljeni. Dok je obilazila Pariz s njim u sećanje su joj se vraćale mnoge sitnice kojih se pod drugačijim okolnostima ne bi setila. Uglavnom su to bili prijatni zajednički trenuci ispunjeni nežnošću. Bol koji joj je naneo sada je jenjavao u poređenju sa srećom koje se setila. I dalje su se smejali i opušteno razgovarali kada su, ispred Rica, izašli iz automobila. Pozvala ga je na večeru u svoj apartman a on je prihvatio. Pružio je ključeve svog automobila voiturieru,4 dok ga je ona držala podruku, a onda im je blic foto-aparata sevnuo u lice. Oboje su podigli pogled, zatečeni, i Kerol se ponovo osmehnula, dok je Matje ostao ozbiljan i dostojanstven. Nije voleo da se fotografiše ni kada je u najboljem izdanju, a posebno nije želeo da ga slika paparaco koji radi za žutu štampu. Dok su živeli zajedno, uvek su bili pažljivi, ali sada je rizik bio mnogo manji. Nisu imali šta da kriju. Naprosto mu nije prijalo da ga slikaju i da se priča o njemu. To nije njegov stil. Požalio joj se dok su ulazili u hotel. U poslednje vreme su koristili glavni ulaz. Tako je bilo lakše jer bi u suprotnom morali da joj otvaraju sporedni ulaz iz Ulice Kambon. Nosila je sive pantalone i Stivin kaput kada su je fotografisali, a u ruci je držala tamne naočare. Očigledno su je prepoznali, ali kao da nisu znali ko je Matje. Pomenula je to Stivi kada su se popeli. – Saznaće – bilo je sve što je Stivi rekla. Brinula se što je Kerol toliko često s Matjeom. Ali njih dvoje su delovali srećno i opušteno, a Kerol je svakog dana bila sve snažnija. Njegovo društvo nimalo joj nije smetalo. Stivi je tražila da im večeru posluže u sobi. Kerol je naručila sautéed foie gras,5 a Matje odrezak. Stivi je jela u svojoj sobi sa sestrom. Primetile su da se Kerol oseća dobro. Primetno je ojačala i vratila joj se boja u lice. I više od toga, Stivi je shvatila da Kerol izgleda srećno. Matje joj je te večeri pravio društvo do deset sati. Uvek su imali mnogo
toga da kažu jedno drugom i nikada ne bi ostali bez teme koja bi oboje zainteresovala. Ponovo su je tražili iz policije, radi daljeg ispitivanja u vezi s bombaškim napadom u tunelu. Želeli su da znaju da li se setila još nečega, ali uzalud. Neposredno posle napada izgubila je svest, čim je automobil pored nje eksplodirao. Ali dobili su mnogo izjava od ostalih. Činilo se da policija smatra da su, uz izuzetak dečaka koji se pojavio u bolnici, svi bombaši poginuli. Nije bilo više osumnjičenih. Matje joj je pričao o slučajevima na kojima radi u svojoj advokatskoj kancelariji. I dalje je uporno ponavljao da želi da se penzioniše. Smatrala je to lošom odlukom, pod uslovom da ne nađe nešto drugo čemu bi se posvetio. – Isuviše si mlad za penziju – bila je uporna. – Voleo bih da je tako, ali nije. Šta je s tvojom knjigom? – upitao je. – Da li si razmišljala o tome? – Jesam – priznala je, ali još uvek nije bila spremna da počne da piše. Razmišljala je o drugim stvarima, recimo o njemu. Uskoro je i danju i noću mislila na njega. Pokušala je da se odupre tom nagonu. Nije želela da postane opsednuta njime, htela je samo da uživa u njegovom društvu dok ne pođe kući. Shvatila je da je dobro što uskoro odlazi, pre nego što se stvari otrgnu kontroli, kao nekad. Ponovo su se poljubili pre nego što je krenuo kući. Taj poljubac je bio deo prošlosti, ali i sadašnjosti. Bila je to navika pomešana sa žudnjom, radost i tuga, ljubav i strah. Ostatak vremena provodili su razgovarajući o njegovom poslu, njenoj knjizi, karijeri, deci, o svemu što im padne na pamet. Činilo se da neprestano razgovaraju i oboje su uživali u toj uzajamnoj razmeni ideja. Inteligentan razgovor s njim predstavljao joj je izazov. Morala je da napreže um ne bi li bio kao nekad. I dalje se dešavalo da se pomuči oko neke reči ili pojma. I još uvek nije shvatila kako se koristi računar. Tajne njene knjige ostale su zaključane u njemu. Stivi se ponudila da joj pomogne, ali ona je uporno tvrdila da nije spremna. Iziskivalo je previše usredsređenosti. Narednog jutra, za doručkom, Stivi joj je donela novine. Nosila je čitavu gomilu. Na svim naslovnim stranama bili su Kerol i Matje, koga su prepoznali i naveli njegovo ime. Na slici je izgledao sumorno i iznenađeno.
Kerol je izgledala divno, imala je širok osmeh. Upotrebili su drugu fotografiju, na kojoj se osmehivala. Izgledala je lepo, ožiljak na obrazu jedva se primećivao, ne toliko da bi je to uznemirilo. A Herald tribjun je pošteno odradio domaći zadatak. Ne samo da su prepoznali Matjea kao bivšeg ministra unutrašnjih poslova, već je to očigledno zagolicalo radoznalost nekog revnosnog mladog reportera, ili možda nekog starijeg. Proverili su arhivu iz vremena dok je živela u Francuskoj i pokušali da nađu njihove fotografije iz tog perioda. Pronašli su jednu dobru, snimljenu na skupu organizovanom u dobrotvorne svrhe u Versaju. Kerol je pamtila taj događaj. Pazili su da ne dođu zajedno na zabavu. Arlet je bila s njim, a Kerol je došla s filmskom zvezdom s kojom se i slikala. Bio je njen stari prijatelj i došao je u posetu Parizu. Bili su divan par, i neprestano su ih fotografisali, i mada njegovi obožavatelji to nisu znali, bio je prikriveni homoseksualac. Savršena fasada za Kerol. Kasnije te večeri, nakratko se srela s Matjeom u vrtu. Tiho su razgovarali kada ih je ugledao fotograf i slikao ih. Sve što su novine narednog dana objavile bilo je „Matje de Bjankur, ministar unutrašnjih poslova, u razgovoru s američkom filmskom zvezdom Kerol Barber.“ Imali su sreće. Niko nije posumnjao, mada je njegova žena bila besna kada je videla novine. Dve fotografije, iz Versaja, i ispred Rica od prethodnog dana, imale su drugačiji komentar. „Nekad i sad. Da li smo nešto propustili?“ Pitanje je postavljeno. Kerol je znala da nikada neće dobiti odgovor. Dobro su prikrivali svoje tragove. Bilo bi drugačije da je rodila dete, da je on napustio Arlet, podneo zahtev za razvod, ili se povukao iz ministarstva, ali ništa od toga se nije desilo. Sada su bili samo dvoje ljudi koji ulaze u hotel, dvoje starih prijatelja, ili nešto više. On više ne radi u ministarstvu, oboma su preminuli bračni drugovi. Bilo je teško izvesti nekakav zaključak iz svega toga, utoliko pre što je ona ranjena u bombaškom napadu. Imala je prava da se viđa sa starim prijateljima koje je poznavala dok je živela u Parizu. Ali komentar u Tribjunu postavljao je zanimljivo pitanje, na koje niko sem Matjea i Kerol nije mogao da odgovori. Telefonirao joj je čim je to video. Bio je iznerviran, takve insinuacije su mu smetale. Ali Kerol je navikla na to. Živela je s tim celog života.
– Zaista su glupavi – rekao je besno. – Ne, zapravo su vrlo pametni. Morali su ozbiljno da se potrude da bi pronašli tu sliku. Sećam se kada su nas snimili. Arlet je bila s tobom i jedva da si mi se obratio te večeri. Tada sam već bila trudna. – Iz glasa joj je izbijala izvesna oštrina, ozlojeđenost, bes, tuga. Posle te večeri usledila je svađa, prva od mnogih. Do tada joj je dao već hiljadu izgovora, a ona ga je optuživala da odugovlači. Tokom narednih nekoliko meseci njihov zajednički život polako je zamirao, posebno pošto je izgubila bebu. Loše se provela te večeri u Versaju kada je fotografija snimljena. I on se toga sećao, i mučila ga je griža savesti, zato ga je fotografija iz Herald tribjuna toliko potresla. Nije podnosio da ga podsećaju na bol koji joj je naneo. Znao je da će se i ona uznemiriti, osim ako nije zaboravila. A nije. – Ne vredi da se sad nerviramo zbog toga – konačno je rekla. – Ništa ne možemo da uradimo. – Hoćeš li da budemo pažljiviji? – upitao je oprezno. – Ne baš – rekla je tiho. – Sada više nije važno. Oboje smo slobodni. A ja uskoro odlazim. – Trebalo je da otputuje za deset dana. – Nikoga nećemo povrediti. Ako bilo ko želi da sazna nešto, zaključiće da smo stari prijatelji. – Kasnije tog jutra neko je, naravno, poželeo da sazna. Zvali su iz časopisa Pipl da pitaju jesu li ikada bili u vezi. – Naravno da nisu – odgovorila je Stivi umesto Kerol, koja nije prihvatila poziv. Nastavila je da im priča kako Kerolin oporavak teče veoma dobro, nadajući se da će im time odvući pažnju, a potom obavestila Kerol o toku razgovora. – Hvala – rekla je Kerol mirno, dovršavajući doručak, a Stivi se poslužila kroasanom. – Brineš da će novinari sve otkriti? – zabrinuto je pitala Stivi. – Nemaju šta da otkriju. Mi zaista jesmo samo prijatelji. Povremeno se poljubimo, ali to je sve. – Ne bi to priznala nikome osim Stivi, posebno ne svojoj deci. – Šta će biti posle? – brinula se Stivi. – Ništa. Idemo kući – rekla je Kerol i pogledala asistentkinju u oči. Stivi je videla da Kerol zaista veruje u to, ali ona sama nije bila ubeđena. Videla je ljubav u Kerolinim očima. Matje je oživeo neku magiju u njoj.
– I šta onda? – Ta knjiga je završena. Ovo je samo nežniji epilog priče koja je nekada davno doživela veoma tužan kraj. – Zvučala je odlučno, kao da ujedno pokušava da ubedi i samu sebe. – Nema nastavka? – upitala je Stivi, a Kerol je odmahnula glavom. – Dobro, ako ti tako kažeš. Meni baš i ne izgleda tako, ako ti to nešto znači. Čini mi se da je on i dalje ludo zaljubljen u tebe. – Ni Kerol nije bila ravnodušna prema njemu, uprkos onome što je govorila Stivi i sebi. – Može biti – rekla je Kerol i uzdahnula – ali ludo je ključna reč. Oboje smo tad bili ludi. Mislim da smo odrasli i opametili se. Nikada nismo imali izgleda. – Sada je drugačije – primetila je Stivi. Polako je menjala mišljenje o Matjeu i videla je koliko je Kerol stalo do njega. Bilo je očigledno da se i on tako oseća. Stivi se svidelo što on štiti Kerol. – Možda nije pravi trenutak. – To svakako. Više ne živim ovde. Imam svoj život u Los Anđelesu. Prekasno je – odlučno je rekla Kerol. Znala je da ga voli, ali nije želela da se vraća na staro. – Možda će on hteti da se preseli – rekla je Stivi s nadom, a Kerol se nasmejala. – Prestani. Ne vraćam se više tome. Bio je ljubav mog života. Nekad. Sada je drugačije. Ne možeš zanemariti petnaest godina. – Možda i možeš. Ne znam. Ne volim da te vidim samu. Zaslužuješ da ponovo budeš srećna. – Stivi je bilo krivo što se Kerol osamila nakon Šonove smrti. Živela je gotovo kao pustinjak. Šta god da se desilo među njima, vreme koje je provela s Matjeom vratilo ju je u život. – Srećna sam. Živa sam. To je dovoljno. Imam svoju decu i svoj posao. To je sve što želim. – Potrebno ti je više od toga – rekla je Stivi zamišljeno. – Ne, nije – Kerol je bila nepokolebljiva. – Isuviše si mlada da bi se povukla iz igre. Kerol ju je pogledala pravo u oči. – Imala sam dva muža i veliku ljubav. Šta još želiš? – Želim da budeš srećna. Znaš, „Živeli su srećno do kraja života“ i
slične gluposti. Možda je za srećan kraj ovoga puta potrebno malo više vremena. – Tu si u pravu. Petnaest godina. Mnogo više vremena. Veruj mi da bi to stvorilo pometnju. Nekada sam uživala ovde. Više nije tako. Živim u Los Anđelesu. Vodimo potpuno različite živote. – Zaista? Ne prestajete da razgovarate dok ste zajedno. Već godinama nisi izgledala toliko zadovoljno. Nisam te videla ovakvu još od Šona. – Nije želela da je ubeđuje, ali morala je da prizna da joj se dopada taj čovek, iako je bio pomalo strog i pravi Francuz. Bilo je očigledno da je i dalje voli. Njegove žene više nema. Ovog puta je bar slobodan i podoban za brak. Kao i Kerol. – On je inteligentan, zanimljiv čovek. Čak bih rekla briljantan. Ali je Francuz – bila je uporna Kerol. – Bio bi očajan bilo gde drugde, a ja više ne želim da živim ovde. Srećna sam u Los Anđelesu. Uzgred, šta je s Alanom? Šta ima novo kod njega? – Bilo je jasno da želi da promeni temu. Čim je postavila pitanje, Stivi kao da je progutala knedlu s onim kroasanom. – S Alanom? Zašto? – Kao da je nešto skrivila pa želi da izbegne odgovor. – Kako to misliš zašto? Samo pitam kako je. – Onda se osmehnula Stivi. – Dobro. Da čujem. Šta se dešava? – Ništa, ama baš ništa. – Pocrvenela je. – Dobro je. Sjajno. Rekao je da te pozdravim. – Ne lupetaj – rekla je Kerol, smejući joj se. – Nešto se dešava. – U sobi je zavladala napeta tišina. Stivi nikada nije uspevala da sačuva svoje tajne. Samo Keroline. – Dobro, dobro. Nisam htela da ti kažem dok ne stignemo kući. I još nisam odlučila. Moram da razgovaram s njim i da vidim kakvi su uslovi. – Kakvi uslovi? – Kerol je izgledala zbunjeno, a Stivi se samo spustila u stolicu i uzdahnula. – Sinoć me je zaprosio – priznala je Stivi, uz posramljeni osmeh. – Preko telefona? – Nije mogao da dočeka. Kupio je čak i prsten. Ali nisam pristala. – Sačekaj prvo da vidiš prsten – zadirkivala ju je Kerol, a Stivi je zaječala. – Ništa bez prstena.
– Nisam sigurna da želim da se udam. On se kune da se neće mešati u moj posao. Kaže da će biti isto kao dosad, samo još bolje, s papirima i prstenom. Ako pristanem, hoćeš li da mi budeš kuma? – Biće mi čast. Mislim da treba da pristaneš – odvratila je Kerol. – Zašto? – Mislim da ga voliš – rekla je. – Pa? Zašto moramo da se venčamo? – Ne morate. Ali lepo je preuzeti tu obavezu. Ja sam se osećala kao ti sada kada sam se udala za Šona. Džejson me je ostavio zbog mlađe žene. Matje je lagao i mene i sebe i nije želeo da napusti ženu i posao. Slomio mi je srce. Poslednje što sam želela bilo je da se ponovo udam ili čak zaljubim. Šon je uspeo da me nagovori i nikada nisam zažalila. Bilo je to najbolje što sam učinila. Samo se uveri da je Alan pravi čovek. – Mislim da jeste – Stivi je zvučala utučeno kada je to rekla. – Onda sačekaj da vidiš kako ćeš se osećati kada se vratiš. Možete da imate dugu veridbu. – Želi da se venčamo u Las Vegasu, za Novu godinu. Zar to nije otrcano? – Veoma. Ali može da bude zabavno. Deca će biti na Svetom Bartolomeju s Džejsonom. Mogla bih da dođem – prihvatila je Kerol, a Stivi je prišla da je zagrli. – Hvala ti. Obavestiću te. Plašim se da ću pristati. – Možda si spremna – rekla je Kerol, posmatrajući je s ljubavlju, trudeći se da je ubedi. – Mislim da jesi. Često pričaš o tome u poslednje vreme. – Zato što on stalno priča o tome. Opsednut je time. – Hvala ti što si mi rekla – rekla je Kerol nežno. – Bolje bi ti bilo da budeš uz mene i držiš me za ruku ako pristanem – rekla je Stivi preteći, ali smešila se i izgledala je srećno. – Računaj na to – obećala je Kerol. – Ne bih to propustila ni za šta na svetu. Kerol je te večeri ponovo izašla s Matjeom. Prvi put su otišli u restoran. Išli su u Oranžeri na ostrvu Sen Luj na Seni, a ona je obukla jedinu suknju koju je ponela. Matje je obukao tamno odelo i ošišao se. Izgledao je veoma
uglađeno i izuzetno privlačno, mada je i dalje bio veoma besan zbog navoda u Herald tribjunu. Bio je slika i prilika pravedničkog gneva. – Pobogu – rekla je Kerol, smejući mu se. – U pravu su. Istina je. Kako možeš toliko da besniš? – Ponašao se kao kurva koja izigrava devicu, ali to mu nije rekla. – Ali niko nije znao! – Veoma se ponosio time što je nju oduvek nerviralo. Mrzela je što se kriju i što ne deli svoj život s njim. – Imali smo sreće. – I bili smo oprezni. – Bio je u pravu, zaista su bili oprezni. Oboje su bili svesni toga da svakog trenutka može da izbije veliki skandal. Bilo je pravo čudo što se to nije dogodilo. Za večerom su razgovarali o drugim temama, a hrana je bila izvrsna. Sačekao je desert da bi započeo jednu, za nju osetljivu, temu. Njihova budućnost. Prethodne noći nije spavao, razmišljao je o tome. Insinuacije iz novina su ga podstakle na to. Bilo je vreme. Predugo su se skrivali, i zaslužili su uvažavanje, bar sada, u ovim godinama. Podelio je to s njom dok su jeli tart taten sa sladoledom od karamele koji im se topio u ustima. – Uvažavaju nas – primetila je Kerol. – Izuzetno. Bar mene. Ne znam čime si se ti bavio u poslednje vreme. Ali ja sam pristojna udovica. – I ja sam – rekao je ukočeno. – Nisam bio u vezi ni sa kim otkako si otišla – dodao je, i bilo joj je dovoljno samo da ga pogleda da bi mu poverovala. Oduvek je tvrdio da je ona jedina žena s kojom je bio u vezi, izuzev njegove supruge. – Zbog članka u Tribjunu izgledamo nečasno i prljavo – požalio se. – Nije tačno. Ti si jedan od najuticajnijih ljudi u Francuskoj, a ja sam filmska zvezda. Šta očekuješ da kažu? Bivša glumica i propali političar viđeni kako šetaju kao dva penzosa? To smo mi. – Kerol! – Nasmejao se onome što je rekla, šokiran. – Moraju da prodaju novine, tako da su pokušali da nas predstave zanimljivijima nego što jesmo. Slučajno su pogodili, ili su postavili pravo pitanje. Ako im ti ili ja ne kažemo, nikada neće biti sigurni. – Mi znamo. To je dovoljno. – Za šta? – Za život kakav je trebalo da izgradimo pre mnogo godina, a nismo jer
ja nisam umeo da se se izborim i ispunim obećanje. – Sada je spreman da to prizna, ali tada nije mogao. – Šta hoćeš da kažeš? – Izgledala je zabrinuto. Prešao je na stvar. – Hoćeš li da se udaš za mene, Kerol? – Uhvatio ju je za ruku dok je postavljao pitanje i zagledao se duboko u njene oči. Ona je jedan dugačak trenutak nemo sedela, a potom odmahnula glavom. To je iziskivalo nadljudski napor. – Ne, Matje, neću. – Bila je odlučna i on se snuždio. Plašio se tog odgovora. Plašio se da je prekasno. – Zašto? – Bio je tužan, ali se nadao da će uspeti da je ubedi da se predomisli. – Zato što ne želim da se udajem – rekla je umorno. – Zadovoljna sam svojim životom. Dvaput sam se udavala. Dovoljno je. Volela sam svog pokojnog muža. Bio je divan čovek. S Džejsonom sam provela deset lepih godina. Možda je to sve što sam zaslužila. Tebe sam volela svim srcem, ali sam te izgubila. – To ju je umalo koštalo života, ali nije to rekla. Znao je i sam, i kajao se zbog toga poslednjih petnaest godina. Ona je vremenom prebolela. On nikad nije. – Nisi me izgubila. Otišla si – podsetio ju je, a ona je odmahnula glavom. – Nikad te nisam ni imala – ispravila ga je. – Imala te je tvoja žena. I Francuska. – Sada sam udovac, u penziji – naglasio je. – Jesi. Ja nisam. Jesam udovica, ali nisam u penziji. Želim da snimim još filmova, ako dobijem pristojne uloge. – Ponovo se radovala tome. – Mogla bih da putujem po svetu, kao dok sam bila udata za Džejsona, čak i kad sam bila s tobom. Ne želim kod kuće nekoga ko će se žaliti, ili ne daj bože pratiti me unaokolo. Želim svoj život. Čak i da se ne vratim snimanju filmova, želim da budem slobodna i da radim šta mi se prohte. Za sebe, za Ujedinjene nacije, za ciljeve u koje verujem. Želim da provodim vreme sa svojom decom i da napišem tu knjigu, ako ikada ponovo uspem da uključim računar. Ne bih bila dobra žena. – Volim te takvu kakva si. – I ja tebe volim. Ali ne želim da se vezujem niti da preuzmem bilo
kakvu obavezu. A iznad svega, ne želim da ponovo budem povređena. – To je bila suština, iznad karijere i ciljeva. Isuviše se plašila. Već je znala da se ponovo zaljubila u njega. Bila je u opasnosti. Sada više nije želela da izneveri sebe radi njega. Prošli put je bilo isuviše bolno, mada on više nije u braku. – Ovoga puta te ne bih povredio – rekao je, s izrazom krivice na licu. – Mogao bi. Dešava se. To je smisao ljubavi. Biti spreman na to da ti slome srce. Ja nisam spremna. Jednom sam to doživela. Nije mi se svidelo. Ne želim da mi se ponovo desi, posebno ne sa istim muškarcem koji mi ga je i prvi put slomio. Ne želim ponovo toliko da patim, ni da volim. Imam pedeset godina. Prestara sam za tako nešto. – Nije tako izgledala, ali tako se osećala, posebno nakon bombaškog napada. – Gluposti. Ti si mlada žena. I stariji od nas se venčavaju. – Očajnički je želeo da je ubedi, ali bio je svestan da neće uspeti. – Oni su hrabriji od mene. Živela sam kroz tebe, Šona i Džejsona. Dosta je. Ne želim više to da radim. – Bila je nepopustljiva i on je znao da ozbiljno tako misli. Ali i on je odlučio da je ubedi da se predomisli. I dalje su raspravljali o tome kada su izašli iz restorana, ali Matje nije nimalo napredovao. Nije želeo da se tako završi. – Sviđa mi se život u Los Anđelesu. Ne želim ponovo da živim u Francuskoj. – Zašto? – Ja nisam Francuskinja. Ti si Francuz. Ja sam Amerikanka. Ne želim da živim u tuđoj zemlji. – Ranije si želela. Uživala si ovde – bio je uporan, trudio se da je podseti, ali ona je isuviše dobro pamtila. Zato se i plašila. Ovoga puta se više plašila sebe nego njega. Nije želela da donese pogrešnu odluku. – Jesam. Ali bila sam srećna kad sam se vratila kući. Tada sam shvatila da ne pripadam ovde. To je bio deo našeg problema. Ti si to nazivao kulturološkim razlikama. Zbog njih ti nije smetalo da živiš sa mnom dok si u braku s njom, čak i da se naše dete rodi van braka. Ne želim da živim negde gde se stavovi toliko razlikuju od mojih. Na kraju budeš povređen trudeći se da budeš nešto što nisi, negde gde ne pripadaš. – Sada mu je bilo jasno da ju je povredio toliko da su čak i nakon petnaest godina ožiljci i dalje sveži, svežiji čak i od onog na njenom obrazu. Oni koje joj je on
ostavio bili su preduboki. Uticali su čak i na njen stav prema Francuskoj i Francuzima. Želela je samo da ode kući i da proživi ostatak života sama i u miru. Pitao se kako ju je Šon ubedio da se uda za njega. I on ju je ostavio kad je umro. Sada je zatvorila vrata svog srca. Razgovarali su o tome na putu do hotela i oprostili se u kolima. Ovoga puta nije želela da ga pozove gore. Ovlaš ga je poljubila, zahvalila mu se na večeri i brzo izašla iz automobila. – Hoćeš li bar razmisliti o tome? – preklinjao ju je. – Neću. Razmišljala sam pre petnaest godina. Ti nisi. Lagao si me, Matje, i mene i sebe. Odugovlačio si skoro tri godine. Šta sad hoćeš od mene? – Oči su joj bile krupne i tužne, i video je da nema svrhe, mada nije želeo da poveruje u to. – Oprosti mi. Dozvoli mi da te volim i da brinem o tebi do kraja života. Kunem ti se da te ovog puta neću izneveriti. – Videla je da zaista to misli. – Mogu i sama da brinem o sebi – rekla je tužno, gledajući ga kroz otvoren prozor pošto je izašla iz automobila. – Isuviše sam umorna da bih ponovo preuzela toliki rizik. – Potom se okrenula i požurila uza stepenice Rica, dok su stražari hodali iza nje. Matje ju je posmatrao dok mu nije nestala iz vida, i potom se odvezao. Dok se vozio kući, niz obraze su mu tiho tekle suze. Sada je znao ono čega se sve vreme plašio i u šta nije želeo da poveruje. Izgubio ju je.
18. Kerol je bila neobično tiha dok je sutradan ujutru doručkovala sa Stivi, koja je jela omlet s pečurkama i pecivo s čokoladom. – Imaću sto kila kad krenemo kući – požalila se Stivi, dok je Kerol u tišini čitala novine. Stivi se pitala da li se Kerol oseća dobro. Jedva je prozborila koju reč otkako se probudila. – Kako je bilo sinoć na večeri? – konačno je upitala Stivi, a Kerol je spustila novine. Utonula je u stolicu i uzdahnula. – Lepo. – Gde ste bili? – U Oranžeriju, na ostrvu Sen Luj. Stalno sam odlazila tamo s Matjeom. – Bio je to jedan od njegovih omiljenih restorana, a postao je i jedan od njenih, pored Voltera. – Jesi li dobro? Kerol je klimnula glavom umesto odgovora. – Samo sam umorna. Prijale su mi šetnje. – Svakog dana je izlazila s Matjeom, i provodili su sate u šetnji i razgovoru. – Da li se iznervirao zbog onog u Herald tribjunu? – Malo. Preboleće. Ne znam kako može da se buni zbog toga. Pogodili su. Pravo je čudo što niko dosad nije otkrio, mada smo bili prilično oprezni u to vreme. Mnogo je rizikovao, kao i ja. Zaboravio je. – Verovatno će pasti u zaborav – tešila ju je Stivi. – Sada ionako niko ništa ne može da dokaže. Davno je to bilo. – Kerol je ponovo klimnula glavom. Složila se. – Jesi li se lepo provela? – Ovoga puta Kerol je slegnula ramenima. Onda je pogledala preko stola u svoju asistentkinju i prijateljicu. – Zaprosio me je. – Šta je uradio? – Zaprosio me je. Hoće da se udam za njega. – Lice joj je bilo bezizrazno. Stivi je prvo izgledala zapanjeno, a zatim oduševljeno, za razliku od Kerol. – Bože blagi! Šta si mu odgovorila?
– Odbila sam ga. – Njen glas je bio bolno miran. Stivi ju je samo posmatrala. – Zaista? Stekla sam utisak da ste i dalje zaljubljeni jedno u drugo i činilo mi se da želi da se pomirite. – Pokušava. Bar je pokušavao. – Kerol se pitala hoće li ikada više razgovarati s njom. Verovatno je povređen zbog onoga sinoć. – Zašto si ga odbila? – Iako je u početku bila zabrinuta zbog njegovog prisustva, Stivi je sada bila razočarana. – Prekasno je. Desilo se toliko toga. I dalje ga volim, ali mnogo me je povredio. Bilo je isuviše teško. I ne želim ponovo da se udajem. Rekla sam mu to sinoć. – Mogu da shvatim prva dva razloga, da ne želiš da budeš povređena. Ali zašto ne želiš ponovo da se udaješ? – To sam već odradila. Raspuštenica. Udovica. U Parizu mi je slomljeno srce. Zašto bih ponovo rizikovala? Ne želim. Ovako je mnogo lakše. Sad mi je lepo. – Govoriš kao ja. – Stivi je zvučala poraženo. – Ti si mlada, Stivi. Nikada se nisi udavala. Trebalo bi bar jednom to da uradiš, ako toliko voliš nekoga i spremna si da se obavežeš. – Mislila je na Alana. – Volela sam muškarce s kojima sam bila u braku. Džejson me je napustio. Siroti Šon je umro, prerano. Ne želim ponovo da prolazim kroz sve to, posebno ne s čovekom koji mi je već jednom slomio srce. Zašto da rizikujem? – Volela ga je, ali ovog puta je htela da odlučuje glavom, a ne srcem. Tako je sigurnije. – Da, ali ako sam dobro shvatila, nije se ponašao prema tebi kao gad. Bar na osnovu onoga što si mi ti ispričala. Zapetljao se u sopstvenu mrežu. Plašio se da napusti ženu, bio je visoki funkcioner u vladi i dobio novi mandat što je dodatno zakomplikovalo situaciju. Sada se povukao iz ministarstva, a ona je umrla. Teško da će ponoviti istu grešku. Srećna si kad si s njim, ili bar tako izgleda. Jesam li u pravu? – Jesi – rekla je Kerol iskreno – srećna sam. Ali čak i da ne napravi istu grešku, šta onda? Umreće i opet ću biti povređena. – Izgledala je tužno dok je to izgovarala. – Ne želim ponovo da mu poklonim srce. Isuviše boli. – Bilo joj je dovoljno teško kada je izgubila Šona i pokušavala da se oporavi.
Trebale su joj dve godine. Pet godina je patila pošto je ostavila Matjea u Parizu. Svakog dana se nadala da će je pozvati i reći da je napustio ženu, ali on to nikada nije učinio. Ostao je s njom. Do njene smrti. – Ne možeš tek tako da odustaneš – rekla je Stivi, tužna zbog nje. Nije shvatala da su Kerolina osećanja toliko snažna. – Ne liči na tebe da odustaneš. – Nisam želela da se udam ni za Šona. On me je nagovorio. Ali tada sam bila tvojih godina. Sada sam prestara. – U pedesetoj? Ne budi luda. Izgledaš kao da imaš trideset pet. – Osećam se kao da imam devedeset osam. A moje srce je staro trista dvanaest godina. Veruj mi, preživelo je mnogo toga. – Daj, Kerol. Nemoj tako. Sada si umorna zato što si pretrpela veliki šok. Sećam se tvog izraza lica kada smo se vratile u Pariz da zatvorimo kuću. Volela si tog čoveka. – O tome ti pričam. Ne želim ponovo to da osetim. Bila sam očajna. Mislila sam da ću umreti kada sam otišla odavde i oprostila se od njega. Tri godine sam noću plakala zbog njega. Ili bar dve. Kome to treba? Šta ako ode ili umre? – Šta ako se to ne desi? Šta ako ti vreme provedeno s njim bude pravo uživanje, ovoga puta istinsko, ne ukradeno, pozajmljeno, ili skriveno? Govorim o pravoj sreći, u ozbiljnoj vezi ili životu. Zar bi rizikovala da propustiš tako nešto? – Da. – U Kerolinom glasu nije bilo ni trunke sumnje. – Da li ga voliš? – Volim ga. Koliko god to zvučalo neverovatno, čak i meni, nakon toliko vremena. Mislim da je divan. Ali ne želim da se udam za njega, niti za bilo koga drugog. Želim da budem slobodna i da radim šta mi se prohte. Znam da to zvuči sebično. Možda sam oduvek bila sebična. Možda je zato Kloi toliko besna, možda me je zato Džejson ostavio zbog druge. Bila sam toliko zauzeta svojom karijerom i izigravanjem filmske zvezde da sam možda propustila ono najvažnije. Mislim da nisam, ali nikad se ne zna. Odgajila sam decu, volela svoje muževe. Nisam se odvajala od Šona sve do njegove smrti. Sada ću da radim ono što ja želim i neću da brinem da li ću time nekoga uvrediti, izneveriti, iznervirati ili podržati neki cilj koji se
drugima ne dopada. Ako poželim da sednem u avion i otputujem, mogu to i da uradim. Ako ne budem želela da se javim kući, neću se javiti. I to nikoga neće uznemiriti. Sada ionako nikoga nema kod kuće. Uostalom, želim da napišem knjigu i neću da brinem o tome da li ću razočarati nekog, ili da li će neko misliti da treba da budem negde drugde i radim ono što njemu odgovara. Pre osamnaest godina život bih dala za Matjea. Odrekla bih se karijere zbog njega da me je pitao. I zbog Džejsona, kad smo već kod toga. Želela sam da rađam Matjeu decu i da budem njegova žena. Ali to je davna prošlost. Sada nisam voljna da se odreknem svega. Imam kuću koju volim, prijatelje koje volim, viđam decu kad god mogu. Ne želim da sedim ovde u Parizu, a da maštam da sam negde drugde. Još manje s čovekom koji bi mogao da me povredi i koji je to već učinio. – Mislila sam da voliš Pariz – Stivi je bila iznenađena njenim govorom. Možda je zbilja prekasno. Nije verovala u to, ali Kerol ju je skoro ubedila. – I volim ga. Obožavam ga. Ali ja nisam Francuskinja. Ne želim da slušam šta sve ne valja u mojoj zemlji i koliko su Amerikanci nepodnošljivi, ili kako ne razumem ništa zato što potičem iz druge zemlje, koja je pritom necivilizovana. Matje je polovinu naših problema pripisivao „kulturološkim razlikama“ zato što sam očekivala da se razvede da bi živeo sa mnom. Nazovi to staromodnim i puritanskim, ali nisam želela da spavam s tuđim mužem. Želela sam svog. Mislila sam da mi bar toliko duguje. Ali on je ostao s njom. – Situacija je bila mnogo složenija, posebno zbog njegovog položaja u vladi, ali njegovo njegov stav da nema ničeg lošeg u tome što ima ljubavnicu bio je tipično francuski i uvek ju je duboko vređao. – Sada je slobodan. Nećeš morati da se baviš time. Ako ga voliš, ne shvatam šta te sprečava. – Prevelika sam kukavica – rekla je Kerol ozlojeđeno. – Ne želim da me ponovo povredi. Radije ću otići pre nego što se to desi. Na kraju se uvek desi. – Tužno je to – rekla je Stivi nesrećno, posmatrajući prijateljicu. – Jeste tužno. Bilo je tužno i pre petnaest godina kada sam ga napustila. Veoma tužno. Oboje smo bili skrhani. Oboje smo plakali na aerodromu. Ali naprosto nisam mogla više da ostanem, ne u takvoj situaciji. Možda bi sada
nešto drugo bilo u pitanju. Njegova deca, njegov posao. Njegova zemlja. Ne mogu da ga zamislim kako živi bilo gde osim u Francuskoj. A ja ne želim da živim ovde, bar ne stalno. – Zar ne možete da nađete neko rešenje? – upitala je Stivi, a Kerol je odmahnula glavom. – Jednostavnije je da i ne pokušavamo. Niko neće biti razočaran. Niko neće osećati da mu je nešto uskraćeno. Nećemo povrediti jedno drugo, ili uvrediti, ili pokazati nepoštovanje prema onom drugom. Mislim da smo oboje isuviše stari. – Donela je odluku i ništa nije moglo da je pokoleba. Stivi je dobro znala šta to znači. Kerol je bila tvrdoglava kao mazga. – Znači, ostaćeš sama do kraja života, sa svojim uspomenama i posećivaćeš decu nekoliko puta godišnje? Šta će se desiti kada oni budu imali svoj život i svoju decu, i ne budu imali vremena da se viđaju s tobom? Šta onda? Snimićeš poneki film svakih nekoliko godina, ili ćeš odustati? Napisaćeš knjigu, povremeno održati govor o nekoj temi koja te tada više neće preterano ni zanimati. Kerol, to je nešto najgluplje što sam ikada čula. – Žao mi je što tako misliš. Meni zvuči sasvim logično. – Neće ti biti logično za deset ili petnaest godina, kada budeš usamljena zato što si propustila sve te godine s njim. Njega tada možda više neće biti, a ti ćeš propustiti priliku da budeš s čovekom koga voliš već gotovo dvadeset godina. Ono što vas dvoje imate već je izdržalo test patnje i vremena. I dalje se volite. Zašto ne iskoristite priliku dok još možete? Još uvek si mlada i lepa, i imaš još mnogo toga da uradiš. Ali kada okončaš karijeru, ostaćeš sama. Ne želim da ti se to desi. – Stivi je bila veoma tužna zbog nje. – Šta bi ja to trebalo da učinim? Da se odreknem svega zbog njega? Da više ne budem ono što jesam? Da se potpuno povučem iz sveta filma? Da prestanem da radim za UNICEF? I da samo sedim i držim ga za ruku? To nije ono što želim da budem kad porastem. Moram da poštujem sebe, i da ispoštujem svoja uverenja. Ako ja to ne učinim, ko će? – Zar ne možeš imati i jedno i drugo? – rekla je Stivi, iznervirano. Želela je da Kerol ima još nešto osim dobrotvornog rada, ponekog snimljenog filma i prazničnih okupljanja s decom. Zaslužuje da bude srećna i voljena i
da ima nekoga ko će biti uz nju do kraja života, ili koliko god to bude moguće. – Zar moraš da postaneš Jovanka Orleanka i da se zavetuješ na celibat do kraja života da bi poštovala svoje želje? – Možda i moram – procedila je Kerol kroz zube. Stivi je uspela da je iznervira, što je i želela, ali nije verovala da je uspela da dopre do nje. Dve žene su se vratile novinama, ljute jedna na drugu. Nije bilo uobičajeno da se toliko raspravljaju. Nijedna nije progovorila sve dok u podne nije došla doktorka da pregleda Kerol. Bila je zadovoljna njenim oporavkom i šetnjama za koje joj je rekla. Popravio joj se mišićni tonus nogu, sada je imala dobru ravnotežu, a pamćenje ju je sve bolje služilo. Doktorka je bila uverena da će Kerol moći da otputuje u Los Anđeles kako je i planirala. Nije postojao medicinski razlog koji bi je u tome sprečio. Rekla je da će je ponovo pregledati za koji dan, i podstakla je da nastavi da radi isto što i do sada. Razmenila je nekoliko reči sa sestrom a zatim je otišla u bolnicu. Pošto je doktorka otišla, Stivi je poručila ručak za Kerol, ali ju je ostavila samu za stolom i ručala u svojoj sobi. Bila je previše iznervirana onim što joj je Kerol rekla da bi mogla neobavezno da ćaska s njom za vreme ručka. Smatrala je da Kerol čini najveću grešku u svom životu. Verovala je da ljubav ne pada s neba, i ako je ponovo završila u Kerolinom krilu, bio bi pravi zločin protraćiti je. Još gore bi bilo pobeći iz straha da ponovo ne bude povređena. Kerol se dosađivala dok je ručala sama. Stivi je rekla da je boli glava, ali Kerol je sumnjala u to. Nije je ispitivala i pošto je neko vreme šetala po dnevnoj sobi apartmana, konačno je telefonirala Matjeu u kancelariju. Pomislila je da je možda izašao na ručak, ali ipak ga je pozvala. Sekretarica je istog trenutka prebacila vezu. Jeo je sendvič za radnim stolom i ceo dan je bio loše volje. Dva puta se obrecnuo na sekretaricu i zalupio vratima kancelarije nakon razgovora s klijentom koji ga je nervirao. Bilo je jasno da nije njegov dan. Nikada ga nije videla takvog. Bila je oprezna kada mu je rekla ko je na vezi. Smesta se javio, u nadi da se Kerol predomislila. – Da nisi previše ljut da bi razgovarao sa mnom? – upitala je Kerol nežnim glasom. – Nisam ljut na tebe, Kerol – rekao je tužno. – Ponadao sam se da
zoveš zato što si se predomislila. Ponuda i dalje važi. – Osmehnuo se. Važiće doveka, do kraja njegovog života. – Nisam. Znam da sam u pravu. Isuviše sam uplašena da bih se ponovo udavala. Bar za sada. Jednostavno ne želim. Jutros sam razgovarala sa Stivi, i ona mi kaže da ću za desetak--petnaest godina promeniti mišljenje. – Do tada ću ja biti mrtav – rekao je suvo a ona je zadrhtala. – Bolje bi ti bilo da ne budeš. Šta je sad to? Kratkotrajna ili dugoročna ponuda? – Dugoročna. Da li se ti to poigravaš sa mnom? – Bio je svestan da to i zaslužuje. Zaslužio je sve što mu sada učini, nakon onoga što joj je učinio u prošlosti. – Ne poigravam se s tobom, Matje. Pokušavam da pronađem sebe, i da poštujem ono u šta verujem i ono što jesam. Volim te, ali moram da poštujem sebe, u suprotnom, ko sam ja? To je sve što imam. – Oduvek si poštovala sebe, Kerol. Zato si me i napustila. Isuviše si poštovala sebe da bi ostala. Zato te i volim. – Tu je ležala suština njihovog problema, za njega nekada, a za nju sada. Uvek su bili rastrzani između nemogućih odluka koje su donosili zarad poštovanja prema sebi i li drugima. – Hoćeš li da izađemo na večeru? – upitala ga je. – Vrlo rado. – Laknulo mu je. Plašio se da će otići, da više neće želeti da ga vidi. – Volter? – pitala ga je. Bili su tamo sto puta. – U devet? – U Parizu je to bilo uobičajeno vreme za večeru, možda čak i pomalo rano. – Savršeno. Hoćeš da dođem po tebe u hotel? – Naći ćemo se tamo. – Bila je daleko samostalnija nego ranije, ali i to mu se sviđalo. Nije postojalo ništa u vezi s njom što mu se ne sviđa. – Pod jednim uslovom – dodala je iznenada. – Kojim? – Pitao se šta li je sada smislila. – Nemoj ponovo da me zaprosiš. – Večeras neću. Ali ne prihvatam taj uslov na duže staze. – U redu. Pošteno. – Njen odgovor ga je naveo na pomisao da bi jednog dana mogao da je ubedi da se predomisli. Možda kada se potpuno oporavi od nezgode koju je doživela, ili pošto napiše knjigu. Jednoga dana će je
ponovo zaprositi i nadao se da će tada konačno pristati. Bio je voljan da čeka. Čekali su već petnaest godina, još koja neće škoditi. Čekaće koliko god bude trebalo. Odbijao je da odustane, bez obzira na to što ona priča. Stigla je u restoran Volter na keju Volter, tačno u devet sati. Čuvari su bili s njom u kolima, a Matje je stajao na ulazu u restoran kada je stigla. Noć je bila vedra, duvao je hladan decembarski vetar. Poljubio ju je u obraz kada mu je prišla. Ona ga je pogledala i osmehnula mu se. Želeo je samo jedno, da joj kaže da je voli. Imao je osećaj da celog života čeka samo na nju. Sedeli su u separeu, u uglu. Restoran je bio prepun. Konobar je doneo predjelo od presnog povrća, vruć tost i puter. Izgurali su čak do deserta, a da se nisu dotakli nijedne osetljive teme. A nakon deserta, dok su grickali čokoladne moka bombone, zbog kojih je ona rekla da neće moći da zaspi, on se konačno slomio. Ideju je dobio tog popodneva, nakon njihovog razgovora. Ako nije spremna da pristane na brak, imao je drugi plan. – Nekada davno, kada sam te upoznao, rekla si mi da ne veruješ u zajednički život. Verovala si u potpunu posvećenost u braku. Ja sam se složio s tobom. Po svemu sudeći, više ne razmišljaš tako. Kakav bi bio tvoj stav o nekoj vrsti neobavezujućeg dogovora o zajedničkom životu, gde bi mogla slobodno da dolaziš i odlaziš kad ti se prohte? Nešto kao otvoren brak. – Osmehnuo joj se, a ona je nastavila da jede čokoladne dražeje. Pojela je dovoljno da ne spava narednih nedelju dana, kao i on. Ali kome treba san kada je ljubav nadohvat ruke? Možda i večna. – Šta to tačno znači? – Pogledala ga je zainteresovano. Ako ništa drugo, bio je kreativan, tvrdoglav, odlučan, kao i ona. To ih je nekada spajalo. Kao i uzajamna ljubav. – Ne znam. Možda bismo mogli da smislimo nešto što bi oboma odgovaralo. Da budem iskren, radije bih se oženio tobom. To se uklapa u moje poimanje posvećenosti. Uostalom, oduvek sam želeo da se oženim tobom. Dopada mi se ideja da mi ti budeš žena, a znam da se dopadala i tebi. Možda nam sada ne trebaju papiri i titule, ako te to suviše ograničava. Šta kažeš na to da šest meseci godišnje ti živiš kod mene u Parizu, a šest meseci ja kod tebe u Kaliforniji? Mogla bi da dolaziš i odlaziš kad poželiš,
da putuješ, baviš se svojim projektima, snimaš filmove, pišeš, posećuješ svoju decu. Ja ću te čekati. Da li bi ti to više odgovaralo? – Deluje nepošteno prema tebi – bila je iskrena. – Šta bi ti imao od toga? Bio bi veoma usamljen. – Izgledala je zabrinuto kad je postavila to pitanje, a on ju je pomilovao po ruci. – Imao bih tebe, ljubavi. To je sve što želim. I vreme koje budeš mogla da odvojiš za mene. – Nisam sigurna da mi zajednički život zvuči kao dobra ideja, čak i sada, mada smo onda bili srećni. Ali bilo mi je isuviše čudno što nisam udata za tebe. Isto bi moglo da se desi i sada. – Osim toga, rešenje koje on nudi ne bi zaštitilo njeno srce, niti bi bilo ko od njih bio sprečen da ode. Nije postojao način da se to osigura. Nije bilo garancija. Ako želi da uloži svoje srce, moraće da rizikuje, bez obzira na to kako će izabrati da žive. Ali ono što joj je Stivi rekla tog jutra nije prošlo nezapaženo. – Šta ti želiš? – rekao je. – Plašim se da ću biti povređena. – I ja – priznao je. – Ne možemo biti sigurni. Možda je to rizik koji moramo da prihvatimo kad volimo. Možemo da pokušamo i vidimo kako ide? Mogao bih da dođem u Los Anđeles posle praznika. – Znala je da on putuje s decom, a ona je želela da bude sa svojom. Uz malo sreće, za novogodišnju noć će ići na Stivino venčanje u Las Vegas. – Mogao bih da dođem prvog januara, ako ti to odgovara – ljubazno je predložio. – Mogu da ostanem koliko god želiš. A na proleće, ti možeš da dođeš kod mene u Pariz. Zašto ne bismo probali da putujemo neko vreme, u skladu sa svojim obavezama, da vidimo kako to izgleda? – Znajući da je spreman da se oženi njome, nije verovala da je „iskušava“. Trudio se koliko god je mogao da joj udovolji, i da joj ostavi prostor koji je želela za sebe. – Kako ti to zvuči? – Zanimljivo. – Nasmešila mu se. Nije bila spremna da prihvati bilo kakvu obavezu. Ali dok ga je gledala, znala je da ga voli. Više nego ikada, samo razumnije. Ovog puta je štitila sebe. Prošli put je upala u nevolju zato što to nije radila. – Hoćeš da pokušamo? – bio je uporan, a ona se nasmejala. – Možda. – Ponovo se osmehnula i pojela još jednu šaku bombona. Gledao ju je kako jede i nasmejao se. Nikada nije mogla da odoli tim
bombonama. Setio se starih vremena. Posle mu ne bi davala da spava. – Nedeljama nećeš moći da zaspiš – upozorio ju je. Samo je žalio što neće biti kraj njega u tim besanim noćima. – Znam. – Zadovoljno se osmehnula. Dopadala joj se ideja. Nije imala osećaj da prodaje dušu, ili da previše rizikuje. I dalje je rizikovala da bude povređena zato što ga voli, ali htela je da se opusti i vidi da li joj to odgovara. – Mogu li da te posetim u januaru? – ponovo je pitao, dok su se osmehivali jedno drugom. Sve je bilo mnogo bolje nego prethodne večeri. Shvatio je da je prenaglio. Nakon bola koji joj je naneo u prošlosti, znao je da mora da ide polako, da ponovo zasluži njeno poverenje. Znao je i koliko je njoj važno da poštuje sebe. Oduvek je bilo tako. Ovoga puta nije bila spremna da se proda zarad njegove udobnosti, niti da se prilagođava njegovom životu. Mislila je na sebe. I volela ga je. – Možeš – rekla je nežno. – Volela bih da dođeš. Koliko bi mogao da ostaneš? Nekoliko nedelja? Dana? Meseci? – Verovatno bih mogao da ostanem nekoliko meseci, ali ne moram da ostanem toliko. Sve zavisi od tebe. – Videćemo kako ide – rekla je, a on je klimnuo glavom. Želela je da ostavi odškrinuta vrata, u slučaju da se predomisli. – Dobro zvuči – rekao je, trudeći se da je ubedi. Nije želeo da prenagljuje i opet je uplaši. Podsetio je sebe da je preživela strašnu tragediju i da je za dlaku izbegla smrt zbog čega je bila ranjiva i uplašena. – Mogla bih da dođem u Pariz u martu, po povratku s Tahitija. Mogla bih da ostanem celo proleće, u zavisnosti od ostalih obaveza – brzo je dodala. – Naravno. – Ona je sada imala više obaveza od njega, posebno ako se on povuče iz advokature. Za sada će samo uzeti odsustvo. Za njega je to pravi trenutak. Za nekoliko nedelja će završiti većinu predmeta, a nije prihvatio nove. Kao da je predosetio da će se ona vratiti u njegov život. Platio je račun. Njih dvoje su poslednji izašli iz restorana. Bilo je kasno, ali rešili su mnogo toga. Predložio joj je nešto prihvatljivo. Njeno srce neće biti zaštićeno od povreda, ali neće se odreći života zbog njega. Sada joj je to važno, možda i više nego ranije.
Odvezao ju je nazad u hotel, dok su ih njena kola pratila. Malo je nedostajalo da prođe kroz kobni tunel u blizini Luvra, ali je u poslednjem trenutku skrenuo. Ponovo su ga otvorili, no on nije želeo da prođu tuda. On je gotovo zaboravio, ali ona nije. Oči su odale njen strah u trenutku kada je skrenuo. – Izvini – rekao je i uputio joj pogled pun ljubavi. Nije želeo da učini bilo šta što bi je uznemirilo ili uplašilo, u bilo kom smislu. – Hvala ti – rekla je, naginjući se da ga poljubi. Svideli su joj se planovi koje su upravo napravili, kao i njemu. To još uvek nije ono što on želi, ali znao je da ponovo mora da zasluži njeno poverenje, da shvati njene potrebe, i promene u njenom životu. Bio je spreman na to zbog nje. Samo je želeo da je usreći. Stigli su u hotel za pet minuta, a on ju je zagrlio i poljubio pre nego što je izašla iz automobila. – Hvala ti, Kerol, što si mi pružila još jednu priliku. Ne zaslužujem je. Ali obećavam ti da te ovoga puta neću razočarati. Dajem ti časnu reč. – Ponovo ga je poljubila, a on ju je otpratio u hotel, držeći je za ruku. – Vidimo se sutra? – Mirno ga je pogledala i osmehnula se. – Zvaću te ujutru. Pošto pozovem Er Frans. Čuvari su je ispratili do apartmana. Na licu mu je titrao osmeh dok je ulazio u auto. Bio je srećan. I ovog puta neće prokockati priliku, u to je bio siguran. Stivi se probudila u četiri ujutru i videla svetlo u Kerolinoj sobi. Prišla je na prstima, da proveri je li sve u redu. Iznenadila se kada ju je zatekla kako sedi za stolom, nad računarom. Bila joj je okrenuta leđima i nije je čula kada je ušla. – Jesi li dobro? Šta to radiš? – Stivi je tada sinulo da Kerol nije mogla da koristi računar otkako je doživela nesreću, a sada je radila punom parom. – Pišem knjigu. – Pogledala ju je preko ramena i osmehnula se. Stivi je nije videla takvu još otkako se Šon razboleo. Bila je srećna, radila je i bila je živa. – Shvatila sam kako se uključuje računar i kako da prepravim priču. Krenuću iz početka i odbaciću sve što sam dosad uradila. Sada znam kuda idem.
– Opa! – Stivi se osmehnula svojoj poslodavki. – Ubacila si u petu brzinu. – Jesam. U Volteru sam pojela dve činije čokoladnih moka bombona. Sad neću spavati nekoliko godina. – Obe su se nasmejale, a onda se Kerol okrenula i zahvalno je pogledala. – Hvala ti za ono što si rekla jutros. Matje i ja smo večeras shvatili šta želimo. – Venčaćete se? – Stivi ju je pogledala uzbuđeno, a Kerol se nasmejala. – Nećemo. Bar ne za sada. Možda jednog dana, ako se pre toga ne poubijamo. On je jedina osoba tvrdoglavija od mene. Neko vreme ćemo putovati tamo-amo dok ne vidimo kako ide. Dogovorili smo se da pola godine on živi kod mene u Kaliforniji. Živećemo u grehu. – Nasmejala se, pomislivši kako je ironično što sada ona ne želi da se venča. Zamenili su uloge. – Nije loše – rekla je Stivi srećno. – Nadam se da ćeš se jednog dana udati za njega. Mislim da je on pravi čovek za tebe. Sigurno si i ti tako mislila, inače ne bi godinama trpela sve one gluposti. – Da, slažem se. Samo mi treba vremena. Nije nam bilo lako. – Ponekad ispadne tako, ali na kraju se isplati. – Kerol je klimnula glavom, a Stivi je zevnula. – Kako napreduje knjiga? – Za sada sam zadovoljna. Vrati se u krevet. Videćemo se ujutru. – Odspavaj i ti malo – rekla je Stivi i vrastila se u svoju sobu. Činilo se da od toga ipak neće biti ništa. Kerol je bila budna i puna energije.
19. Svoje poslednje veče u Parizu Kerol i Matje su proveli na večeri u novom restoranu za koji je čuo i želeo da ga vidi. Hrana je bila izvrsna, atmosfera romantična i intimna i divno su se proveli. Do tada je već sve organizovao. Doći će u Los Anđeles drugog januara. Dan ranije će se vratiti sa skijanja u Valdizeru. Razgovarali su o tome kako će provesti praznike i ona mu je rekla da će pred Božić provesti malo više vremena s Kloi. Nije to ništa posebno, ali je dovoljno za početak. – Znaš, zaista joj nisi ništa uskratila – uveravao ju je. I dalje je Kloino nezadovoljstvo smatrao nerazumnim, s obzirom na ono što je video dok je bila dete. Ali Kloini utisci iz tog vremena bili su drugačiji. – Ona misli da jesam. Možda je to jedino važno. Nemar je u očima ili u srcu posmatrača. Imam vremena da joj se posvetim. Zašto to ne bih i uradila? – Mada neće imati mnogo vremena pre nego što im se pridruže Kloin otac i brat. Njihovo poslednje zajedničko veče nije bilo nimalo tužno, jer je Kerol znala da će Matje doći u Kaliforniju za dve nedelje. Radovala se Božiću koji će provesti s decom i Džejsonom. Nadala se da će za Novu godinu otići u Las Vegas, na Stivino venčanje. I pored toga, Stivi je već najavila da će u martu ili aprilu poći s njom u Pariz. Alan je bio spreman da pokaže razumevanje. Kerol će pokušati da se bar neko vreme snađe i bez nje. Možda će putovati po Italiji ili Francuskoj s Matjeom. Nadala se da će do tada daleko dogurati s knjigom. Kada je stigao desert, izvukao je nešto iz džepa i pružio Kerol kartije kutijicu. Bio je to božićni poklon za nju. Pažljivo ju je otvorila, osećajući olakšanje što unutra nije prsten. Njihov dogovor još uvek nije ozvaničen. Tek je trebalo da se uvere da li im odgovara. Kada je otvorila kutiju, unutra je videla divnu zlatnu narukvicu. Bila je sasvim jednostavna, ukrašena sa samo tri dijamanta, izgravirana s unutrašnje strane. Rekao je da je to najbolji deo. Približila ju je sveći koja je gorela na stolu da bi mogla da pročita posvetu. Onda su joj se oči napunile suzama. Pisalo je „Poštuj sebe. Volim te, Matje“. Poljubila ga je i
stavila narukvicu. On je na taj način želeo da joj stavi do znanja da odobrava sve što ona radi i da je voli takvu kakva je. Bio je to ujedno znak poštovanja i ljubavi. I ona je njemu spremila poklon, a on se osmehnuo kada je video da je kupljen u istoj juvelirnici. Otvorio ga je oprezno kao i ona svoj i ugledao elegantan zlatan sat. Pre mnogo godina mu je poklonila jedan koji je i dalje nosio. Arlet je znala da ga je dobio od nje, ali se uzdržavala od komentara. Nije nosio nikakav nakit, i znala je da će mu to značiti. I ona je izgravirala poklon za njega. Na poleđini je pisalo „Joyeux Noël. Je t’aime. Kerol“6 Bio je oduševljen poklonom koliko i ona svojim. Restoran se nalazio u blizini Rica tako da su prošetali do hotela, dok su ih čuvari pratili. Kerol se do sada već navikla na njih, kao i Matje. Stali su ispred hotela i poljubili se kada ih je zaslepeo blic. Okrenuli su se, i Kerol mu je brzo došapnula: – Nasmeši se. – Poslušao je, a kada je paparaco ponovo sevnuo blicom, oboje su se smejali. – Kad te već uhvate, bolje je da se lepo nasmeješ – rekla je, gledajući ga, i on se ponovo nasmejao. – Uvek izgledam kao serijski ubica kada me iznenade fotografi. – Sledeći put ne zaboravi da se nasmeješ – rekla je Kerol dok su ulazili u predvorje. Nije ih bilo briga da li će se pojaviti u novinama. Nisu imali šta da kriju. Otpratio je do sobe i ponovo poljubio u dnevnoj sobi njenog apartmana. Stivi je već otišla na spavanje, pošto je završila s pakovanjem. Kerolin računar je i dalje stajao na stolu, ali te večeri nije planirala da radi. – I dalje sam opčinjen tobom – rekao je strastveno i ponovo je poljubio. Radovao se onome što će otkriti kada dođe kod nje u Kaliforniju. Odlično se sećao kako im je nekada bilo divno. – Nemoj – nežno je odgovorila Kerol. Nije želela ludilo koje su preživeli u prošlosti. Želela je nešto mirno i toplo, ne očajničku strast koju su iskusili ranije. Ali kada ga je pogledala, shvatila je da on nije Šon. On je Matje. On je moćan, strastven čovek, oduvek je bio takav, i još uvek je, uprkos godinama. Ništa nije mirno i blago kada je Matje u pitanju. Ni Šon nije bio takav, ali on je bio drugačiji čovek. Matje je pokretačka snaga, i savršeno joj odgovara. Njihova ujedinjena energija mogla bi da zapali svet. U početku se plašila toga, ali sada se ponovo navikavala.
Oboje su nosili svoje poklone i dugo su sedeli u dnevnoj sobi apartmana i razgovarali. To je nešto što im je najbolje išlo, a ostalo će uskoro doći na red. Nijedno od njih se nije usuđivalo na veću fizičku aktivnost. Ona je nedavno bila povređena, i doktorka joj je savetovala da sačeka, što im je delovalo kao mudra odluka. Nije želeo bilo čime da je ugrozi, i brinuo se zbog leta avionom. Ujutru će je odvesti na aerodrom. Trebalo je da krenu u sedam jer je do osam morala da čekira kartu za let u deset. Neurohirurg koji će putovati s njima obećao je da će doći u Ric do pola sedam, da bi je još jednom pregledao pre polaska. Dogovorio se sa Stivi i rekao joj da je uzbuđen zbog putovanja. Matje je konačno otišao oko jedan. Kerol je delovala smireno i srećno dok je prala zube i oblačila spavaćicu. Bila je uzbuđena zbog njegovog dolaska u Kaliforniju i zbog svega što je planirala da uradi pre nego što on stigne. Imala je mnogo čemu da se raduje u narednih nekoliko nedelja. Biće to sasvim novi život. Stivi ju je probudila u šest ujutru. Kerol se već bila obukla i doručkovala kada je stigao mladi doktor. Izgledao je kao dete. Prethodnog dana se oprostila od svog neurohirurga, kojoj je takođe poklonila kartije sat, praktičan, od belog zlata, s kazaljkom koja pokazuje sekunde. Doktorka je bila oduševljena. Matje je stigao tačno u sedam. Nosio je odelo i kravatu, kao i uvek, i primetio je da Kerol izgleda kao devojčica, u farmerkama i širokom sivom džemperu. Htela je da se obuče komotno za putovanje. Našminkala se u slučaju da je primete fotografi. Nosila je narukvicu koju je dobila od njega i dijamanti su joj se presijavali na ruci. Matje je ponosno nosio svoj novi sat, i govorio je koliko je sati svakome ko je hteo da ga čuje, dok se Kerol samo smejala. Oboje su delovali srećno i opušteno. – Slatki ste – rekla je Stivi, kada je portir došao po njihov prtljag. Ona je, kao i uvek, sve organizovala. Ostavila je napojnicu za sobnu poslugu i sobarice, za vratara koji joj je pomogao, kao i za dva zamenika upravnika na recepciji. Sve je obavila. Matje je bio zadivljen kad je izvela doktora iz sobe, ponela Kerolin računar i tešku tašnu, izborila se sa svojim prtljagom, pozdravila se s medicinskom sestrom i razgovarala s čuvarima.
– Zaista je sjajna – rekao je Kerol dok su se liftom spuštali u predvorje. – Jeste. Sa mnom je već petnaest godina. Doći će sa mnom na proleće. – Njenom mužu neće smetati? – Kerol mu je rekla da će se Stivi možda udati. – Izgleda da neće. Ja sam deo paketa. – Nasmejala se. Do aerodroma su ih vozila dva automobila. Kerol je išla s Matjeom, a Stivi, doktor, i čuvari u iznajmljenoj limuzini. Sada već poznati fotografi slikali su je dok je ulazila u Matjeov auto. Zastala je na tren da se osmehne i mahne. Izgledala je kao prava filmska zvezda s osmehom, dugom plavom kosom i dijamantskim minđušama. Niko ne bi mogao ni da pretpostavi da je bila povređena ili bolesna. Vešto se našminkala, tako da je Matje je jedva primećivao mali ožiljak na njenom obrazu. Opušteno su razgovarali na putu do aerodroma i Kerol nije mogla a da ne pomisli na njihovu prethodnu vožnju do aerodroma, pre petnaest godina. Bilo je to strašno jutro za oboje. Nije prestajala da jeca. Tada je verovala da ga nikada više neće videti. Uprkos neuverljivim obećanjima koja mu je ponudila, znala je da se neće vraćati, a to je i on znao. Ovoga puta je na aerodrom stigla nasmejana, prošla je kroz kontrolu, i otišla u VIP salon s Matjeom, a Stivi se pobrinula za prtljag. Pošto su ga u Er Fransu prepoznali, dopustili su mu da prođe s njom. Doktor ju je diskretno pregledao pola sata pre poletanja. Sve je bilo u redu. Radovao se putovanju prvom klasom. Matje ju je ispratio do izlaza kada su najavili let. Razgovarali su do poslednjeg trenutka, a onda je zagrlio. – Ovog puta je drugačije – rekao je, potvrđujući ono o čemu je ona tog jutra razmišljala. – Jeste. – Oboje su bili zahvalni na drugoj prilici. – Bio je to jedan od najgorih dana u mom životu – rekla je Kerol nežno, gledajući ga. – I u mom – rekao je i zagrlio je. – Čuvaj se tamo. Nemoj previše da se naprežeš. Ne moraš da uradiš sve odjednom – podsetio je. U poslednjih nekoliko dana počela je da radi više i da se kreće brže. Ličila je na onu staru. – Doktor kaže da sam dobro – odgovorila mu je. – Ne izazivaj sudbinu – prekorio ju je, kada je naišla Stivi da je podseti
da treba da uđu u avion. Kerol je klimnula glavom i ponovo pogledala Matjea. Njegove oči odražavale su isto ono zadovoljstvo koje je i sama osećala. – Lepo se provedi s decom – rekao joj je. – Javiću se čim stignem – obećala je. Stivi ga je obavestila o detaljima leta. Poljubili su se, i ovoga puta nije bilo fotografa koji će ih prekinuti. Kerol je jedva uspela da se odvoji od njega. Pre samo nekoliko dana plašila se da mu ponovo otvori svoje srce, a sada je svakim danom osećala sve veću bliskost s njim. Bila je tužna što ga ostavlja, ali i srećna što se vraća u Los Anđeles. Lako se moglo desiti da se nikada ne vrati s ovog putovanja. Svi su bili svesni toga, kada se konačno odvojila od njega i polako krenula ka avionu. Zaustavila se, okrenula, pogledala ka njemu uz širok osmeh, osmeh koji je on dobro pamtio. Bio je to osmeh filmske zvezde koji je obarao s nogu obožavaoce širom sveta. Stajala je tako jedan dug trenutak i nemo izgovorila „je t’aime“, a onda mu mahnula, okrenula se i ušla u avion. Bilo je to čudesno putovanje, a sada se vraća kući, s Matjeom u srcu. Ovoga puta ispunjenim nadom, a ne ranjenim.
20. Let do Los Anđelesa protekao je u blaženom miru. Mladi neurohirurg joj je nekoliko puta proveravao vitalne funkcije, ali Kerol nije imala nikakvih problema. Pojela je dva obroka, odgledala film, a potom spustila sedište u ležeći položaj, sklupčala se ispod pokrivača i prespavala ostatak puta. Stivi ju je probudila pre nego što su stigli, da bi mogla da se umije, našminka i sredi kosu. Postojale su velike šanse da će je dočekati novinari. Aviokompanija joj je ponudila invalidska kolica, ali ona ih je odbila. Htela je da izađe na svojim nogama. Više joj se dopadala priča o čudesnom oporavku nego mogućnost da je predstave kao invalida, jer se nije tako osećala. Iako je let bio dug, osećala se snažnije nego tokom poslednjih nekoliko nedelja. Deo toga je bio posledica uzbuđenja zbog nade koju je delila s Matjeom, ali mahom je to bila zasluga njenog osećaja zahvalnosti i spokoja. Ne samo da je preživela bombaški napad u tunelu već je odbila da prizna poraz. Nemo je pogledala kroz prozor, ugledala zgrade, bazene, poznate prizore losanđeleskog krajolika. Videla je natpis Holivud, osmehnula se i pogledala Stivi. Bilo je trenutaka kada je mislila da više nikada neće videti sve to. Oči su joj se ispunile suzama. Toliko toga se desilo u poslednja dva meseca. Vrtelo joj se u glavi od tih misli kada je stajni trap dotakao tlo i avion je zarulao po pisti. – Dobro došla kući – rekla je Stivi uz širok osmeh, a Kerol je pogledala i umalo nije zaplakala od olakšanja. Mladi lekar je bio ushićen što je stigao u Los Anđeles. Sestra će doći po njega i provešće nedelju dana zajedno pre nego što se on vrati u Pariz. Kerol i njeni saputnici iskrcali su se među prvima. Osoba zadužena za VIP u Er Fransu dočekala ih je da ih provede kroz carinsku kontrolu. Kerol nije imala ništa da prijavi, osim narukvice koju je dobila od Matjea. A konačno je prihvatila i invalidska kolica kako bi prešla dug put do šaltera za pasošku kontrolu. Bila je to preduga šetnja za nju. Carinska kontrola je već bila obaveštena o njenom dolasku. Već je pripremila carinsku prijavu, rekli su joj koliko duguje, i u roku od nekoliko minuta ispisala je ček. Čim ga je predala, službenik je proverio pasoše i pustio ih da prođu.
– Dobro došli, gospođice Barber. – Carinik joj se osmehnuo dok je ustajala iz invalidskih kolica, za slučaj da fotografi čekaju njen dolazak. Bilo joj je drago što je to učinila jer ih je čekalo čitavo mnoštvo, vikali su i dozivali je dok su blicevi sevali na sve strane. Bukvalno su joj klicali kada su je ugledali a ona je mahnula, prošla pored njih sigurnim korakom, i izgledalaja je sjajno i snažno. – Kako se osećate?... Kako vam je glava?... Šta se desilo?... Kakav je osećaj vratiti se kući? – Dovikivali su joj pitanja. – Divan! Zaista divan! – Blistala je kad ju je Stivi uhvatila pod ruku da bi je provela pored njih. Nisu je pustili čitavih petnaest minuta, fotografisali su je. Kada su ušli u limuzinu koja ih je čekala ispred, izgledala je umorno. Stivi je unajmila sestru koja će biti uz nju kad stigne kući. Nije joj bila potrebna medicinska nega, ali se činilo pametnijim da u početku ne ostaje sama. Kerol je predložila da je otpuste čim stignu deca, ili bar kad dođe Matje. Bilo je utešno imati nekog u blizini u toku noći, a Stivi se vraćala svom čoveku, svom životu i svom krevetu. Dugo je bila odsutna i bila je srećna što se vratila. Posebno sad kad ju je Alan zaprosio. Želela je da zajedno proslave. Matje je prvi pozvao Kerol, bukvalno čim su ušli u kuću. Celu noć i ceo dan je brinuo za nju. Kada je stigla kući, u Parizu je bilo deset uveče, a u Los Anđelesu jedan. – Da li je sve prošlo kako treba? – upitao je zabrinuto. – Kako se osećaš? – Sasvim dobro. Nije bilo nikakvih problema, čak ni pri poletanju i sletanju. – Njena doktorka se brinula da bi promene pritiska mogle da joj naškode ili da izazovu teške glavobolje, ali sve je prošlo besprekorno. – Doktor je samo jeo i gledao filmove. – Odlično. Ipak mi je drago što je pošao – rekao je Matje s olakšanjem. – I meni – priznala je. I ona je bila pomalo zabrinuta. – Već mi nedostaješ – požalio se, ali bio je dobro raspoložen, kao i ona. Uskoro će se ponovo videti i njihov zajednički život, kako god da ga organizuju, uskoro će ponovo otpočeti. Imala je čemu da se nada. – I ti meni.
– Šta ćeš prvo da uradiš? – Bio je uzbuđen zbog nje. Znao je koliko joj znači što se vratila, nakon svega što je preživela. – Ne znam. Šetaću i posmatraću i zahvaljivaću se bogu što sam živa. – I on je bio zahvalan. Setio se u kakvom šoku je bio kada ju je prvi put video, na respiratoru u bolnici Piti Salpetrijer. Mislio je da je mrtva. Bezmalo je i umrla. Njen oporavak je ličio na ponovno rađanje. Sada imaju jedno drugo. Sve im je izgledalo kao san. – Kuća izgleda divno – rekla je, gledajući unaokolo, dok je razgovarala s njim. – Zaboravila sam koliko je lepa. – Jedva čekam da je vidim. Razgovarali su još nekoliko minuta, a Stivi ju je raspakovala. Sestra je stigla deset minuta kasnije. Bila je prijatna žena, veoma uzbuđena što će upoznati Kerol. Kao i svi koji su čitali o tome, bila je užasnuta nesrećom koja ju je zadesila u Parizu i rekla je da je pravo čudo što je preživela. Kerol je potom otišla u svoju spavaću sobu i razgledala unaokolo. Sada se svega savršeno sećala. Tako je bilo već neko vreme. Provirila je u vrt, a onda ušla u radnu sobu i sela za sto. Stivi joj je već bila namestila računar. Sestra je otišla da spremi ručak. Stivi je zamolila kućnu pomoćnicu da nabavi namirnice. Kao i obično, mislila je na sve, do poslednjeg detalja. Ništa nije propustila. Kao po običaju, ručale su zajedno u kuhinji. Kerol je dopola pojela sendvič s ćuretinom a onda se rasplakala. – Šta ti je? – upitala je Stivi nežno, ali znala je i sama. Bio je to uzbudljiv dan za Kerol, čak i za nju. – Ne mogu da verujem da sam ovde. Mislila sam da se nikad neću vratiti. – Konačno je mogla da prizna užasan strah koji je preživela. Više nije morala da bude hrabra. Čak i kada je preživela eksploziju, poslednji preživeli terorista došao je da je ubije. To je više nego što bilo koje ljudsko biće može da doživi. – Dobro si – podsetila ju je Stivi i zagrlila, a onda joj dodala maramicu da obriše nos. – Izvini, čini mi se da ni sama nisam shvatala koliko sam potresena. Još i Matje... to je previše uzbuđenja za mene. – Imaš prava da se potreseš – podsetila ju je Stivi. – Možeš da ustaneš i
da vrištiš ako želiš. Zaslužila si. Sestra je sklonila posuđe od ručka, a Kerol i Stivi su još neko vreme sedele za kuhinjskim stolom. Onda joj je Stivi napravila čaj od vanile. – Trebalo bi da odeš kući – podsetila ju je Kerol. – Alan sigurno jedva čeka da te vidi. – Dolazi po mene za pola sata. Javiću ti kako je prošlo. – Stivi je bila nervozna i uzbuđena. – Samo vi uživajte. Ispričaćeš mi sutra. – Kerol je osećala krivicu što joj oduzima toliko vremena. Stivi joj je oduvek pružala i više od onoga što bi se moglo nazvati uobičajenim, ili što spada u „dužnosti“. Davala je dušu i telo za svoju poslodavku i svoj posao, više nego što bi bilo ko drugi to radio. Stivi je otišla nakon pola sata, kada je Alan dvaput zatrubio ispred kuće, i dok je žurila ka vratima, Kerol joj je poželela sreću, a onda otišla u radnu sobu i gledala kroz prozor. Računar je bio spreman, ali bila je previše umorna da bi mogla da radi. Već je bilo tri sata, što znači da je u Parizu ponoć. Bila je iscrpljena. Tog popodneva je izašla u vrt i telefonirala deci. Kloi je trebalo da stigne sutradan. Rekla je da ne može da dočeka da vidi majku. Kerol je htela da je sačeka odmorna, ali je odlučila da legne po losanđeleskom vremenu, tako da je u krevet otišla tek u deset sati. Tada je u Parizu već bilo jutro. Zaspala je čim je spustila glavu na jastuk i ujutru se zapanjila kad je shvatila da je spavala do pola jedanaest. Probudila se kada je Stivi provirila u njenu sobu široko se osmehujući. – Jesi li budna? – Koliko je sati? Mora da sam spavala dvanaest ili trinaest sati. – Kerol se protezala i zevala. – Bio ti je potreban san – rekla je Stivi dok je razmicala zavese. Kerol je odmah primetila mali dijamant na njenoj levoj ruci. – Onda? – rekla je, pridižući se uz pospani osmeh. Bolela ju glava i trebalo je da ode na zakazane preglede kod neurologa i neuropsihijatra. Radili su kao tim s pacijentima koji su pretrpeli povrede mozga. Pretpostavljala je da je glavobolja normalna pojava s obzirom na vremensku razliku i let. Nije bila zabrinuta.
– Jesi li i dalje slobodna za Novu godinu? – upitala ju je Stivi, ne mogavši da prikrije uzbuđenje, a Kerol se ozarila. – Uradićeš to? – Hoću? – rekla je Stivi, pomalo uplašena, a onda ispružila ruku kako bi Kerol pogledala prsten. Bio je to mali, ali izvanredan starinski dijamantski prsten koji joj je divno stajao. Stivi je bila oduševljena, a Kerol je bila srećna zbog nje. Zaslužila je svu sreću ovog sveta, zbog ljubavi i utehe koju je pružala drugima, posebno svojoj poslodavki. – Krećemo za Las Vegas ujutru, na dan dočeka Nove godine. Alan je rezervisao sobe u Belađu, za nas i za tebe. – Doći ću. Sa zadovoljstvom. O bože, moramo da idemo u kupovinu. Treba ti venčanica. – Kerol je živnula kad je to izgovorila. Bila je uzbuđena zbog svoje prijateljice. – Možemo da idemo s Kloi. Danas bi trebalo da se odmaraš. Juče si imala naporan dan. Kerol je polako ustala iz kreveta. Osećala se bolje kada je popila šolju čaja i pojela tost. Stivi je otišla s njom kod lekara i usput su razgovarale o venčanju. Neurolog je rekao da je sve u redu i da se ne napreže. Bio je iznenađen kada je pogledao njen karton, i pročitao izveštaj iz Pariza. Doktorka mu je pripremila konačan izveštaj na engleskom. – Vi ste prava srećnica – rekao joj je. Predvideo je da će narednih šest meseci do godinu dana imati problema s pamćenjem, što su joj rekli i u Parizu. Nije bila oduševljena lekarem, više joj se sviđala doktorka iz Pariza. Ali nije morala da dolazi na kontrolu narednih mesec dana. Ponovo mora da ide na skener, samo da bi bili sigurni. Moraće da nastavi s fizikalnom terapijom. Doktor koji je ostavio utisak i na Kerol i na Stivi bio je neuropsihijatar koji je Kerol primio u istoj ordinaciji, odmah nakon neurologa. Bio je temeljan, precizan, i veoma konkretan. Neuropsihijatar je bila žena, koja je kao sunčev zrak obasjala ambulantu kada je ušla da pregleda Kerol. Bila je krhka poput vile, s krupnim plavim očima, pegicama i jarkocrvenom kosom. Osmehnula se Kerol čim je ušla i predstavila se kao doktorka Una O’Rurk. Bila je Irkinja u pravom smislu te reči i imala je jak akcenat. Sam pogled na nju popravio je Kerol raspoloženje, a doktorka je doskakutala do
stola kao vila u svom belom mantilu, i nasmešila se dvema ženama koje su sedele naspram nje. Stivi je bila uz Kerol kao moralna podrška, ali i da bi rekla detalje kojih se ona možda ne bi setila ili ih nije ni znala. – Pa, čujem da ste malo leteli po pariskom tunelu. Svaka čast. Čitala sam o tome. Kako je bilo? – Ne tako zabavno kao što zvuči – rekla je Kerol. – Imala sam druge planove kad sam krenula u Pariz. – Doktorka O’Rurk je onda pogledala njen karton i prokomentarisala gubitak pamćenja. Želela je da zna kakva je sad situacija. – Mnogo bolja – rekla je Kerol. – U početku je bilo veoma neobično. Nisam znala ko sam, ni ko su ljudi oko mene. Ničega se nisam sećala. – A sada? – Svetloplave oči su videle sve. Toplo se osmehivala. Bio je to detalj koji im je nedostajao u Parizu, ali Kerolin novi losanđeleski neuropsihijatar je pridavao značaj psihološkom faktoru, tako da je morala da je poseti bar još tri ili četiri puta, mada se dobro osećala. – Pamćenje me mnogo bolje služi. I dalje imam praznine, ali ne mogu ni da se uporede sa stanjem posle buđenja iz kome. – Da li ste imali napade panike? Probleme sa spavanjem? Glavobolje? Neobično ponašanje? Depresije? – Kerol je na sve odgovorila odrečno, ali je pomenula slabu glavobolju koju je imala tog jutra kad se probudila. Doktorka O’Rurk se složila s Kerol da je u odličnom stanju. – Rekla bih da ste imali mnogo sreće, ako se tako može reći. Veoma je teško predvideti posledice ovakve povrede mozga. Mozak je prava nepoznanica. Ponekad mislim da je ovo što mi radimo više umetnost nego nauka. Da li planirate da se vratite poslu? – Ne zasad. Pišem knjigu. Mislila sam da od proleća počnem da čitam scenarije. – Ne bih žurila na vašem mestu. Možda ćete još neko vreme biti umorni. Ne preterujte. Telo će vam samo reći koliko može da izdrži, i može da vam se obije o glavu ako budete preterivali. Ponovo bi mogli da se pojave problemi s pamćenjem. – Pomisao na to ostavila je snažan utisak na Kerol, i Stivi ju je strogo pogledala. – Da li vas još nešto zanima? – pitala je i sačekala Kerolin odgovor. – Ne baš. Ponekad me uplaši pomisao da sam bila na ivici smrti. I dalje
imam noćne more. – To je normalno. – Kerol joj je onda ispričala da ju je u bolnici napao preživeli bombaš koji se vratio da je ubije. – Izgleda da ste mnogo toga preturili preko glave, Kerol. Mislim da bi sada trebalo da se odmarate. Pružite sebi priliku da se oporavite od emotivnog šoka i fizičke traume. Svašta ste preživeli. Jeste li udati? – Nisam, ja sam udovica. Moja deca i bivši muž dolaze za Božić. – Izgledala je srećno kada je to rekla i doktorka se nasmejala. – Još neko? Kerol se osmehnula. – Obnovila sam staru ljubav u Parizu. Dolazi odmah posle praznika. – Odlično. Uživajte, zaslužili ste. Neko vreme su sedele i razgovarale, a doktorka je predložila vežbe za podsticanje pamćenja, što je zvučalo zanimljivo i zabavno. Doktorka je bila vesela, razdragana i puna života. Stivi i Kerol su to prokomentarisale kada su izašle iz ordinacije. – Ljupka je – primetila je Stivi. – I pametna – dodala je Kerol. – Sviđa mi se. – Imala je utisak da bi sve mogla da je pita ako bi se dogodilo nešto neočekivano. Čak ju je pitala i da li sme da spava s Matjeom, a doktorka O’Rurk joj je odobrila i upozorila je da koriste kondom, zbog čega je Kerol porumenela. Odavno nije morala da brine o tome. Doktorka O’Rurk je, uz vragolast osmeh, prokomentarisala da joj posle svega što je preživela samo treba da zakači neku polnu bolest. Kerol se složila i nasmejala, osećajući se kao devojčurak. Osetila je olakšanje kada je izašla iz ordinacije zato što ima lekara s kojim može da razgovara u slučaju da, sada kada se vratila kući, oseti neke posledice nezgode. Ali zasad joj je dobro. Radovala se praznicima koje će provesti s porodicom i Stivinom venčanju. Sve je zvučalo veoma zabavno. Kerol je navaljivala da na povratku iz ordinacije svrate u Barniz da potraže venčanicu za Stivi. Stivi je probala tri venčanice i zaljubila se već u prvu. Kerol joj je kupila kao svadbeni poklon, a u prizemlju su pronašle bele satenske manolo cipele. Haljina je bila dugačka i isticala je Stivinu veličanstvenu figuru. Udaće se u belom. Za Kerol su pronašle tamnozelenu haljinu. Bila je kratka, bez bretela, smaragdno zelena. Rekla je da se oseća
kao mladina majka. Kloi je trebalo da stigne tek u sedam uveče, tako da su celo popodne mogle da se vrzmaju po kući i pripreme se za njen dolazak. Stivi je trebalo da ode po nju, i u poslednjem trenutku, Kerol je odlučila da krene s njom. Pošle su u šest. Njen cvećar je u pet isporučio sasvim okićenu novogodišnju jelku i u kući se najednom osetio duh Božića. Na putu do aerodroma ponovo su razgovarale o venčanju. Obe su bile uzbuđene. – Ne mogu da verujem da ću to uraditi – rekla je stoti put tog dana, a Kerol joj se osmehnula. Obe su znale da ispravno postupa i Kerol je to ponovila. – Ne misliš da sam luda, zar ne? Šta ako ga omrznem za pet godina? – Stivi je bila u vrtlogu emocija. – Nećeš, a ako se to desi, razgovaraćemo o tome tada. I ne, ne mislim da si luda. On je dobar čovek i voli te, a ti voliš njega. Da li je prihvatio da nećete imati decu? – upitala je Kerol zabrinuto. – Navodno jeste. Kaže da sam mu ja dovoljna. – U redu – rekla je Kerol. Kada su izašle iz automobila, zazvonio je Kerolin mobilni telefon. Bio je to Matje. – Šta radiš? – upitao je razdraganim glasom. – Došla sam po Kloi na aerodrom. Danas sam bila kod lekara i kažu da sam dobro. U povratku smo kupile venčanicu za Stivi. – Uživala je dok mu je pričala šta je sve radila. Posle pariskog košmara, svaki trenutak je izgledao kao dar s neba. – Sad se već brinem. Preteruješ. Imaš li lekarsko odobrenje, ili bi trebalo da odmaraš? U Parizu je bilo skoro četiri ujutru. Probudio se i odlučio da je pozove. Imao je utisak da je isuviše daleko od njega. Želeo je da joj čuje glas. Zvučala je uzbuđeno i mladalački. – Rekao je da treba da dođem na kontrolu za mesec dana. – Kada je to izgovorila, najednom se setila vremena kada je nosila njegovo dete, i oterala je tu misao iz glave. Bila je isuviše tužna. I tada je uvek želeo da čuje lekarske izveštaje i ljubio ju je u stomak koji je rastao. Došao je s njom na jedan pregled, da bi čuo bebine otkucaje srca. Prošli su mnogo toga zajedno, posebno nakon pobačaja i kada mu je poginula ćerka. Povezivala
ih je zajednička prošlost, čak i sad. – Nedostaješ mi – ponovio je ono što je rekao i prethodnog dana. Poslednjih petnaest godina nije bila deo njegovog života i sada kada se vratila, činilo mu se da dani bez nje nemaju kraja. Nije mogao da dočeka da dođe. Narednog dana je trebalo da ode na skijanje s decom i obećao je da će se javiti odande. Rekao je da mu je žao što ona ne ide s njima, iako ne može da skija. Nikada nije upoznala njegovu decu i želeo je da to ispravi. Znao je da će za nju to biti pomalo gorko iskustvo. Ona se radovala što će provesti vreme sa svojom decom. Kerol i Stivi su čekale da Kloi prođe carinsku kontrolu. Znala je da će Stivi doći na aerodrom, ali se iznenadila kada je ugledala majku. – Došla si? – rekla je iznenađeno, bacivši joj se u zagrljaj. – Smeš li to da radiš? Jesi li dobro? – Izgledala je zabrinuto, ali oduševljeno, a Kerol je bilo još draže što je došla. Vredelo je truda samo da bi videla Kloin izraz lica, oduševljen, uzbuđen i zahvalan. Uživala je u majčinoj ljubavi, a Kerol je upravo to i želela. – Dobro sam. Danas sam bila kod lekara. Mogu da radim šta god poželim, ali ne smem da preterujem. Ovo mi nije ličilo na preterivanje. Jedva sam čekala da te vidim – rekla je i zagrlila ćerku oko struka, a Stivi je otišla po automobil. Kerol još uvek nije vozila i nije planirala da počne u skorije vreme. Lekari joj nisu preporučivali, a nije se osećala spremnom ni za pritisak koji zahteva vožnja po Los Anđelesu. Tri žene su ćaskale na putu do kuće i Kerol je ispričala o Stivinim planovima za udaju. I Kloi je takođe oduševljena. Poznavala je Stivi gotovo ceo život i volela je kao stariju sestru. Stivi je otišla kada su stigle kući, a Kloi je sela s majkom u kuhinji. Spavala je u avionu tako da nije bila nimalo pospana. Kerol joj je napravila kajganu, a potom su pojele i sladoled. Bila je skoro ponoć kada su otišle u krevet. Sutradan su otišle u božićnu kupovinu. Kerol nije kupila nijedan poklon. Ostala su joj još dva dana da sve obavi. Te godine odlučila je da Božić bude skroman, ali lep. Već narednog dana je kupila poklone za Džejsona, Stivi i decu, u Barnizu i Nimanu. Bile su na vratima kada ju je pozvao Majk Epelson. – Vratila si se! Zašto mi se nisi javila? – Zvučao je povređeno.
– Nema ni dva dana da sam stigla – izvinjavala se. – A sinoć je došla i Kloi. – Zvao sam Ric pa su mi rekli da si se odjavila. Kako se osećaš? – I dalje je bio zabrinut za nju. Pre mesec dana smrt je pokucala na njena vrata. – Sjajno. Malo sam umorna, ali to je normalno zbog vremenske razlike. Kako si ti, Majk? – Zauzeto. Mrzim ovo doba godine. – Neko vreme su razgovarali o svemu i svačemu, a onda joj je rekao pravi razlog svog poziva. – Šta radiš u septembru? – Krećem na fakultet. Što? – zadirkivala ga je. – Zaista? – Zvučao je iznenađeno. – Ne. Otkud znam šta ću raditi sledećeg septembra? Srećna sam što sam uopšte ovde. Malo je nedostajalo da ne budem. – Oboje su bili svesni da govori istinu. – Ne pominji mi to. Znam – rekao je. I dalje je bila pod utiskom zbog njegovog dolaska u Pariz. Niko na njegovom mestu ne bi tek tako krenuo na dugo putovanje iz Los Anđelesa. – Pa, malecka, imam ulogu za tebe. I to odličnu. Ako ne prihvatiš ovaj film, dajem otkaz. – Rekao joj je ime režisera i ostalih zvezda koje će glumiti u filmu. Trebalo je da igra glavnu ulogu s dvojicom velikih glumaca i jednom uglednom mladom glumicom. Bila bi glavna zvezda. Bio je to sjajan film s velikim budžetom, a radila bi s režiserom kojeg poznaje i voli. Nije mogla da veruje u ono što čuje. – Jesi li ozbiljan? – Nego šta. Režiser u februaru počinje snimanje novog filma u Evropi. Biće tamo do juna. Ovaj tvoj ne može da počne pre septembra. U avgustu mora da završi postprodukciju prvog filma. Tako da bi imala vremena da završiš knjigu, ako se i dalje baviš time. – Bavim se. Već radim na njoj. – Bila je oduševljena onim što joj je rekao. – Jedan deo će se snimati u Evropi. U Londonu i Parizu. Ostatak u Los Anđelesu. Kako ti se čini? – Kao stvoreno za mene. – Još uvek mu nije rekla za Matjea. Ali ono što joj je upravo ispričao savršeno se uklapalo u njene planove. Moći će da provede vreme s Matjeom i u Parizu i u Los Anđelesu. London je bio samo
šlag na torti. Tamo će moći da bude s Kloi. – Poslaću ti scenario. Žele odgovor do kraja nedelje. Pored tebe, u igri su još dve glumice koje bi ubile za ovu ulogu. Sutra ću ti poslati scenario po kuriru. Pročitao sam ga sinoć i mislim da je sjajan. – Verovala mu je. Uvek joj je govorio istinu, a imali su slične sklonosti kad je reč o scenarijima. – Odmah ću ga pročitati – obećala je Kerol. – Ozbiljno, kako se osećaš? Misliš li da ćeš biti spremna do tada? – I dalje je zvučao zabrinuto. – Da. Svakim danom se osećam sve bolje. Ovdašnji lekari su mi rekli da je sve u redu. – Ne preteruj – podsetio je, kao što je to učinio i Matje. Obojica su je isuviše dobro poznavala. Uvek je preterivala, prosto je takva. Naporno je radila. Bila je takva otkako je započela karijeru, mada je u poslednjih nekoliko godina usporila. Ali osetio je kako ponovo daje gas. Dovoljno se odmarala. – Kasnije ćeš zažaliti – upozorio ju je. – Znam. Nisam toliko glupa. – Bila je više nego svesna svega što je preživela i koliko ju je to iscrpelo. Trebalo joj je vremena da se oporavi. Ali još neko vreme nije planirala ništa ozbiljno. Može da se odmara i s Matjeom. Knjigu će pisati tempom koji joj bude odgovarao. Ostalo joj je još osam meseci do povratka na posao. – Dobro, malecka, s ovim se vraćaš u igru. – Bio je oduševljen. – Izgleda da je tako. Jedva čekam da pročitam scenario. – Raspametićeš se – obećao je. – U suprotnom ću pojesti svoje cipele. – Ulog je bio velik. Bio je krupan čovek i nosio je broj četrdeset osam. – Javiću ti se drugog dana Božića. – Sutradan je bio Badnji dan i Džejson i Entoni je trebalo da stignu iz Njujorka. – Srećan Božić, Kerol – rekao je Majk, s knedlom u grlu. Nije mogao ni da zamisli kako bi bilo da nje više nema, da svi tuguju za njom. Nije se usuđivao da misli na to. Bila bi to prava tragedija za njega i za mnoge druge. – Srećan ti Božić, Majk – rekla je i prekinula vezu. Dok su večerale, ispričala je Kloi za scenario i videla kako se devojka smrkla. Tada je prvi put shvatila koliko njena ćerka prezire njenu karijeru.
– Snimaćemo i u Londonu, ako pristanem. To bi bilo sjajno. Mogla bih da budem s tobom. Ti bi mogla da svratiš u Pariz kad budem tamo. – Kloino lice se ozarilo kada je to čula. Znala je koliko se njena majka trudi i to joj je mnogo značilo. Koliko god da je po Kloinom mišljenu zgrešila u prošlosti, sada pokušava da se iskupi. – Hvala, mama. To bi bilo lepo. Večerale su same. Naručile su kinesku hranu koju je donela medicinska sestra. Kerol nije želela da izgubi nijedan trenutak sa svojom ćerkom. Kloi je te noći spavala u njenom krevetu i kikotale su se kao dve devojčice. Sutradan su otišle po Džejsona i Entonija na losanđeleski aerodrom. Za divno čudo, Stivi je imala slobodan dan. Bio je Badnji dan i zaslužila ga je. Na posao je trebalo da se vrati drugog dana Božića. Tog popodneva stigao je scenario od Majka. Ovlaš ga je prelistala i zasad joj je izgledao sjajno, baš kao što joj je i obećao. Odlučila je da ga pročita na Badnje veče, kada svi odu na spavanje. Ali već je bila gotovo sasvim sigurna da će joj se svideti. Majk je bio u pravu. Ponudili su joj sjajnu ulogu. Ispričala je Matjeu sve preko telefona. Bio je uzbuđen. Znao je da ona želi da se vrati poslu, a ovo je izgledalo kao savršena uloga za nju. Entoni i Džejson su među prvima izašli iz aviona. Kloi ih je odvezla kući i pri povratku su svi govorili uglas. Kikotali su se i smejali i prepričavali doživljaje s prethodnih proslava Božića. Pomenuli su godinu kada je Entoni slučajno oborio jelku. Tada su živeli u Njujorku, Entoni je imao pet godina i pokušavao je da uhvati Deda Mraza dok se spušta niz dimnjak. Bilo je mnogo takvih priča koje su ganule Kerol i zabavile ostale. Sada se sećala gotovo svega. Kada su stigli kući naručili su picu, a kada su deca otišla u svoje sobe, Džejson je došao u kuhinju da uzme piće i zatekao Kerol. – Kako se zaista osećaš? – upitao je ozbiljno. Izgledala je bolje nego poslednji put kada su se videli, ali i dalje je bila bleda. Obavila je mnogo toga otkako se vratila kući. Znajući nju, možda i previše, pomislio je. – Zapravo, dobro – rekla je, i sama iznenađena time. – Dobro si nas isprepadala – rekao je, misleći na bombaški napad i njegove posledice. Bio je divan prema njoj i ona je i dalje bila ganuta
njegovim rečima. – I sebe sam dobro isprepadala. Nisam imala sreće, ali na kraju se sve dobro završilo. – Jeste – rekao je, smešeći joj se. Neko vreme su razgovarali, a onda je on otišao u krevet a Kerol je, pre nego što je otišla u svoju sobu, svratila i u radnu. Volela je to doba noći, kada se sve smiri. Oduvek ga je volela, posebno dok su deca bila mala. Bilo je to vreme kada je mogla da se posveti sebi. Bilo joj je potrebno. Pogledala je na sat i videla da je tek prošla ponoć. U Francuskoj je bilo devet ujutru. Mogla je da pozove Matjea, čak je to i poželela u jednom trenutku, da bi mu čestitala Božić. Ali nije to uradila. Sada imaju vremena, dovoljno, a on će uskoro doći u Los Anđeles. Bila je srećna što je ponovo deo njenog života. Bio je to neočekivan dar. Sedela je za svojim stolom, posmatrala računar, i pregledala poslednje beleške. Sada joj se sve razbistrilo i znala je šta želi da napiše. Pogledala je u vrt, u osvetljenu fontanu i jezerce. Deca su kod kuće, u svojim sobama. Tu je i Džejson, dragi prijatelj i brat, kako ga je sad doživljavala. Njihov prelazak iz prošlosti u ovo što sada imaju prošao je glatko. Trebalo je da snimi film. Stivi se udaje za nedelju dana. Preživela je teroristički napad i vratilo joj se pamćenje. Kerol je sklopila oči i nemo se zahvalila Bogu na svemu što ima, a potom ih je ponovo otvorila i osmehnula se. Ima sve što je oduvek želela, čak i više od toga. I najbolje od svega, ima samu sebe. Nije se kompromitovala. Nije se odrekla svojih ideala i vrednosti, niti onoga što je njoj važno. Bila je iskrena prema sebi i prema onima koje voli. Pogledala je narukvicu koju joj je Matje poklonio i ponovo pročitala posvetu. „Poštuj sebe“. To je i činila. Još uvek nije rekla svojoj porodici za Matjea. Ali reći će im kad za to dođe vreme. Znala je da će se Entoni u početku verovatno buniti, ali nadala se da će se s vremenom smiriti. Ima pravo na svoje mišljenje. Brine se za nju. A ona ima pravo na svoj život, pravo da odlučuje onako kako ona smatra da je najbolje. – Šta to radiš? – čula je glas iza sebe. Bila je to Kloi, koja je stajala na vratima u spavaćici. Opet je želela da spava u majčinom krevetu i Kerol nije imala ništa protiv. Prisetila se vremena kada je Kloi bila devojčica. I tada je volela da spava s majkom.
– Samo razmišljam – rekla je Kerol i okrenula se ka njoj uz osmeh. – O čemu? – O tome kako ove godine imam mnogo razloga da budem zahvalna. – I ja – rekla je Kloi nežno, a potom prišla da zagrli majku. – Veoma mi je drago što si ovde. – A onda je otrčala u hodnik dugim, gracioznim nogama. – Hajde, mama, idemo u krevet. – Važi, šefe – rekla je Kerol kada je isključila svetlo u kancelariji i pošla za ćerkom kroz hodnik, ka spavaćoj sobi. – Hvala ti – šapnula je Kerol, gledajući u nebo sa zahvalnim osmehom na licu. Ove godine će zaista imati srećan Božić. za balkandownload.org Thalia
1
Fr.: omanji, kružni prozori kakvi se najčešće nalaze u potkrovljima. (Prim. prev.) 2 Fr.: bogato ukrašene drvene obloge za zidove. (Prim. prev.) 3 Fr.: vrsta kolačića, „padobranci“. (Prim. prev.) 4 Fr.: lakej. (Prim. prev.) 5 Fr.: sotirana guščja džigerica. (Prim. prev.) 6 Fr.: Srećan Božić. Volim te. (Prim. prev.)
