Naziv srcinala: Danielle Steel UNDERCOVER
Danijela Stil
NA TAJNOM ZADATKU
Preveo Vladan Stojanović Vulkan Beograd, 2015
Mojoj divnoj deci Biti, Trevoru, Todu, Niku, Semu, Viktoriji, Vanesi, Maksu i Zari, Vi ste moje najveće blago i volim vas više no što ću ikad moći da izrazim rečima. Nek vam izazovi budu mali, a blagoslovi i pobede neslućeno veliki. Mnogo vas volim, Mamica/d.s.
Idealna osoba nije ona s kojom možete, već ona bez koje ne možete biti srećni.
Nepoznati autor
Scan: marrica73 Obrada: Mila
Maršal
Prvo poglavlje Ptice su rano ujutro ćeretale najavljujući još jedan savršen dan u bujnoj džungli užno od Bogote. Pablo Ečeverija izašao je iz kolibe u kojoj je živeo s Palomom. Imao je taman ten, smeđe oči najtamnije nijanse, neurednu bradu i kosu do ramena, zataknutu iza ušiju. Paloma je bila trudna. Trebalo je da donese na svet njihovo prvo dete. Datum porođaja se približavao. Paloma je, za razliku od njega, bila svetlokosa i svetloputa. Ime joj je odgovaralo. Paloma na španskom znači “golubica”. Bila je ptica mira u okrutnoj džungli. Pablo je radio kao desna ruka njenog brata Raula Vaskeza Lopeza, jednog od najmoćnijih ljudi u Kolumbiji. Uprkos tome, skromno su živeli. Pablo je, od dolaska iz Ekvadora pre tri godine, zadobijao sve više šefovog poverenja. Raul je imao nadimak El Lobo, Vuk. Bio je lukav, odvažan i hitar kao vuk.
Pablo je bio sin ekvadorskog generala kog su pobunjenici ubili u vojnom udaru. Posvetio se trgovini drogom. Nametnuo se Raulu, posle tri godine rada u Ekvadoru. Sarađivali su tri godine. To je bilo uspešno i produktivno savezništvo. Pablo i Paloma nisu se venčali. To nikome nije smetalo. Planirao je da se oženi njome posle rođenja bebe. Raul i on imali su preča posla. Šefu se dopadalo to što je Pablo bio u vezi s njegovom mlađom sestrom. Smatrao ga je pametnim, sposobnim, poverljivim i iznad svega dobrim čovekom. Paloma je pregurala prvih osam meseci trudnoće bez stručne medicinske pomoći. U devetom mesecu dobro se osećala. Planirala je da se porodi u logoru. Pablo je čitao knjige o porođaju. Odbaciće je do Bogote, udaljene dva sata puta, ako nešto krene po zlu. Njen brat bio je dvadeset godina stariji od nje. Pablo je imao dvadeset osam godina. Bio je mlad za visok položaj koji je zauzimao u Raulovoj organizaciji. El Lobo je umeo da prepozna mladićev talenat. Pomno se raspitao o njemu u Ekvadoru. Ono što je tamo saznao ubedilo ga je da se nije prevario. Ponosio se nepogrešivom procenom karaktera. Pablo ga od stupanja u službu nikada nije izneverio. Besprekorno je izvršavao sva naređenja. Sjajno je rukovodio nabavkom i transportom robe. Za tri godine u organizaciji nije bilo ni najmanjeg problema u njegovom delokrugu rada. Skromni život u logoru mu je odgovarao. Redovno je posećivao Bogotu i Kartahenu za Raulov račun. Voleo je da se vrati u logor u kome je živeo s drugim
ljudima i da se druži s Raulom, s kim se gotovo zbratimio. Po obavljenom poslu požurio bi u kolibu u kojoj ga je čekala Paloma. Prve godine u logoru živeo je u velikom vojnom šatoru sa ostalim ljudima. Stupanje u vezu s Palomom, odraslom u bratovljevim logorima posle smrti roditelja, nametnulo je potrebu za privatnošću. Zadovoljio ju je izgradivši kolibu sopstvenim rukama. Raul je imao i tri rođena brata. Svi su radili s njim. Pablo je brzo po dolasku u logor zapazio Palomu, baš kao i ona njega. Raul je dotad žestoko branio njenu nevinost. Pristajanjem na njihovu vezu pokazao je da ima ogromno poverenje u Pabla, koji je dražesnu devojku smatrao svojim najvećim blagom. Uživao je u slatkom mirisu njene kože dok je noću delio postelju s njom. Obožavao je njenu blagu narav i zaokrugljeni stomak, u kome je rastao plod njihove ljubavi. Raul je hteo bratanca. Pablo se nije izjašnjavao u pogledu pola deteta. Bilo mu je svejedno da li će biti muško ili žensko. Želeo je da porođaj bude lak, a bebica zdrava. Znao je da je Paloma hrabra devojka, naviknuta na život u teškim uslovima. Govorila je da se ne plaši porođaja. Pablo bi, kad je spavala iza njega, s rukom prebačenom preko njegovog ramena, osećao kako ga bebica šutira u leđa. Na sebi je imao ekvadorsku vojničku bluzu, majicu, maskirne pantalone i stare vojničke čizme. Pripalio je prvu cigaretu i duboko povukao dim. Iskrao se iz kolibe, kao i obično, ne budeći Palomu. Imao je običaj da popije prvu šoljicu kafe s Raulom. Razgovarali su o dnevnim obavezama. Poslovali su u Panami, Ekvadoru, Arubi, Venecueli, Boliviji i Meksiku. Izvozili su tone kokaina u Meksiko, Kanadu, Afriku, Evropu i Sjedinjene Države. Prevozili su robu kopnom, vazduhom i morem, brodovima i gliserima iz Kartahene. Pablo je bio zadužen za rukovođenje transportom. Raul je vodio posao iz logora, dok je Pablo diskretno obilazio dva grada i prenosio šefova naređenja. Vraćao se u logor da podnese izveštaj El Lobu, koji je s vojničkom preciznošću upravljao golemim carstvom iz džungle. Veliki kriminalac je zadivljujuće delotvorno i vešto upravljao svojim poslovima. Počeo je od nule. Vredno i strpljivo širio je posao, dok nije stvorio gigantsko carstvo koje je obuhvatalo najveći deo Južne Amerike. Pablo mu je bio najpoverljiviji saradnik, ali e svako znao da je Raul srce, duša i mozak posla s narkoticima. Pablo je popušio cigaretu do kraja, kad je stupio na čistinu na kojoj je obitavao Raul. Na njoj je bio dobro zakamuflirani vojni šator. Niko nije znao gde šef spava. To mesto bila je tajna, čak i za Pabla, iako su se svakog jutra sretali pod šatorom da bi porazgovarali o poslu. U logoru su se šalili govoreći da El Lobo spava s vukovima. Često je menjao ljubavnice. Nisu mu ništa značile. Smatrao ih je privremenim sredstvom za podmirivanje telesnih potreba. Zadirkivao je Pabla, govoreći kako mu nedostaje njegov romantični nerv. Tolerisao je tu saradnikovu
slabost, pošto je njegova sestra profitirala od nje. Pablo ju je držao kao malo vode na dlanu. Raul je mislio isključivo na posao. Kod svojih ljudi najviše je cenio odanost. Oni koji bi ga izneverili na bilo koji način, brzo bi nestajali. Nije se zanimao za njihove porodice, veze sa ženama i privatne živote. Pušio je skupocenu kubansku cigaru, baš kao i svakog jutra, kad je Pablo naišao. Svakog dana ponudio bi mu iz kutije na stolu. Pabloimao ih jestomak uvek odbijao. Ponekad bi popušio jednu noću, prejednu odlaska u kolibu, ali nije za jak duvan tako rano ujutro. Voleo je njihov opori miris, koji bi ga zapahnuo na ulazu u šator. Često je šefu donosio cigare iz Bogote. Mogle su se naći u prestonici, za ljude prefinjenog ukusa poput Raula. Živeo je u džungli da bi bolje upravljao svojim poslovima. Stekao je obrazovanje u Evropi. Dve godine pohađao je Oksford. Vodio e zanimljive razgovore s Pablom do kasno uveče, pijuckajući konjak i pušeći cigare. I Pablo je bio dobro obrazovani izdanak ugledne i imućne ekvadorske porodice. Nije ih spajao samo poslovni interes. Pablove oči blesnule su kad je video Raula. Potapšao ga je po ramenu. Zagrlili su se. Pomalo su ličili na drugog, iakoi vojničko je Pablo držanje. bio mlađi, viši i u savršenoj fizičkoj kondiciji. Imalijedan su sličan zagasit ten “Kako je moja debela sestra?” pitao je Raul. Zadirkivao je Pabla, koji se poslužio jakom kafom. Šef je kuvao i pio na litre. Šoljica mu nikad nije bila prazna. “Svakim danom sve je krupnija”, ponosno će Pablo. “Mislim da će se uskoro poroditi.” Malčice se brinuo, ali je bio dovoljno pametan da to ne spominje šefu, koji ga je nazivao zlogukom babetinom kad bi to učinio. Raul je znao da je Paloma Pablova slaba tačka, a slabosti su uvek opasne. Zbog toga se nikad nije zbližavao ni sa jednom ženom. Samo ih je koristio. Smatrao ih je previše rizičnim ulaganjem. Lako su postajale Ahilove pete. Gledao je kroz prste svom saradniku samo zato što e Paloma bila njegova sestra. Raul je sedeo i gledao sto pun mapa i spisak transportnih brodova, kad je Pablo naišao. Gurnuo je spisak ka saradniku čim je seo. Pokazao je cigarom u pravcu mapa. “Pa, šta misliš? Da li da sutra pošaljemo tovar u Severnu Afriku, a krajem nedelje u Evropu?” Cenio je brzo poslovanje. Nije dozvoljavao da roba dugo stoji u skladištu posle prispeća. Snabdevač je juče isporučio veliku pošiljku u Kartahenu. Hteo je da je što brže prosledi ka tržištima. El Lobo nije voleo da roba čuči u skladištima duže nego što je bilo neophodno, uprkos masno potplaćenim državnim zvaničnicima na svim nivoima.
“Slažem se”, reče Pablo, proučavajući mape. “I ne vidim zašto ne bismo mogli da sutra prosledimo i robu namenjenu Evropi. Zašto da čekamo do kraja nedelje?” Pokazao je na jedan brod sa spiska. Bio je manji od ostalih, ali im je u prošlosti dobro poslužio. “Majami će biti sledeće odredište, po prispeću nove pošiljke.” Raul e klimnuo glavom. Pablo je uvek planirao unapred. Nije bio nimalo manje oprezan od Raula u pogledu transporta i skladištenja robe. Znali su šta hoće - da proslede robu što je brže moguće, uhodanim transportnim rutama. Četvorica ljudi ušli su u šator dok su Raul i Pablo raspravljali o pojedinostima i tehničkim pitanjima. Dvojica su bili u kamuflažnim uniformama, a dvojica u odeći sličnoj Raulovoj i Pablovoj. To su bili vojnici narko-kartela. Nekoliko minuta kasnije oš šestorica ljudi ušli su u šator. Čekali su uputstva. Pablo je otposlao petoricu u Bogotu. Planirao je da povede dvojicu sa sobom u Kartahenu. Dvojica će biti dovoljni. Bio je sjajan strelac. Putovanje u manjim grupama smatrao je pogodnijom taktikom. Raul je slušao kako Pablo deli uputstva ljudstvu. Klimao je glavom odobravajući, i uživao u cigari. Nije nudio skupocene cigare vojnicima, već isključivo Pablu. To je bio znak gotovo bratske bliskosti koju je negovao s prvim saradnikom. Petorica vojnika otišli su pola sata kasnije. Trojica će ostati u logoru. Desetina vojnika rasporedila se po džungli, sa zadatkom da štiti logor. Pablo i El Lobo izmenjali su još nekoliko reči pre nego što je šef klimanjem glavom dao znak najbližem saradniku da pode na put s dvojicom odabranih ljudi. “Videćemo se večeras”, dobacio mu je Pablo preko ramena. Po povratku sa zadatka uvek bi detaljno raportirao šefu o svemu što bi se dogodilo. Raul i Pablo sveli su saobraćanje telefonom i elektronskom poštom na najmanju meru, iako su imali razgranatu i delotvornu mrežu komunikacija. Procenili su da je tako najbolje i najsigurnije. Sretali su se pre i posle Pablovih misija. Pablo se pola sata tiho probijao kroz gusto rastinje džungle. Stigao je do dobro skrivenog džipa. Seo je za volan. Dvojica pratilaca skinuli su kamuflažnu zaštitu i seli u vozilo. Neko vreme vozili su se po teško prohodnom zemljanom putu. Konačno su stigli do slabo održavanog uskog druma. Pola sata vozili su se njime, dok nisu došli do čistine sa uskom pistom, koja je podsećala na nešto širi i ravniji zemljani put. Bila je dovoljno duga da nekoliko minuta kasnije na nju sleti aviončić. Pablo ga je pozvao radiom, pre polaska iz logora. Avion će im omogućiti da stignu do hiljadu kilometara daleke Kartahene i da se vrate iste noći. Niko nije govorio tokom leta. Pablo nije razmenio ni reč s pratiocima dok nisu sleteli na pistu na obodima Kartahene. Nije bio pričljiv čovek.
Mislio je na brojne poslove koji su se morali obaviti tog dana, na pošiljke koje putuju do različitih odredišta i one koje bi tek trebalo da krenu. Seli su u automobil koji ih je čekao pored često korišćene piste. Dovezli su se do skladišta na obodu grada, a odande do neugledne zgrade, koja ni na koji način nije privlačila pažnju. iko ne bi pomislio da se milionski poslovi nadziru iz tog objekta. Pablo je parkirao automobil iza susedne kuće, po čijem su dvorištu jurcali pilići. Ušao je u kancelarijsku zgradu na zadnja vrata. Jedan od njegovih ljudi ostao je ispred njih. Drugi je otišao na prednja vrata. Sva trojica bili su naoružani. Pablo se popeo uz škripave stepenice, u susret trojici ljudi koji su ga čekali. Sastanak je potrajao manje od sata. Preneo im je Raulova uputstva. Uverio se da im ništa nije ostalo nejasno i da su sposobni da izvrše sve zadatke. Kokain je otposlat u severnu Afriku, skriven među poljoprivrednim mašinama. Taj kanal dobro je funkcionisao. Roba za Evropu poslata je s tekstilom u Marselj. I ranije su je slali na taj način. Pablo je posle manje od jednog sata bio na putu ka pisti. Uzleteli su nekoliko minuta pošto je parkirao automobil. Raul ga je čekao u šatoru. Pablo mu je rekao da sve teče po planu. Svu robu slali su preko Kartahene. Šef mu je rekao da sutradan ide u Bogotu. To je bio uobičajeni način rada. Otići će u jedan od gradova u kome su gotovo svakodnevno poslovali. “Da li si jeo?” zabrinuto ga je pitao El Lobo. Jedan čovek kupio je sendviče na putu do piste pored Kartahene. Imali su preča posla od jela i pića. “Jeli smo.” Pablo se osmehnuo, dirnut šefovom bratskom brigom. Raul se, kad su bili sami, prema njemu ophodio kao prema mlađem bratu. Napunio je čašu brendijem. Gurnuo ju je ka njemu. Ponudio mu je cigaru, koju je Pablo prihvatio. Še e bio zadovoljan načinom na koji su se poslovi odvijali. Znao je da će se Pablo pobrinuti da sva njegova naređenja budu izvršena do poslednjeg slova. Zaslužio je brendi, cigaru i sve pohvale. “Moja sestra može da pričeka”, reče El Lobo, s autoritetom neprikosnovenog vođe. Pablo se osmehnuo. Paloma bi mu se obradovala kad god bi se vratio u kolibu. ije postavljala pitanja niti se žalila. Život s Pablom pružao joj je dve godine blaženi mir, sred negostoljubivog, nemilosrdnog okruženja. Dobro je znala da živi u svetu tvrdih, beskompromisnih muškaraca, u kome nije bilo mesta za ženske potrebe i zahteve. Dvojica ljudi su na kraju dana, usred džungle, civilizovano uživali u brendiju i cigaretama. Svakodnevni višemilionski poslovi kojima je Raul rukovodio bili su veoma stresni. Nisu ostavljali prostor za greške. Dosad ih nije bilo. Pablo je besprekornim radom stekao El Lobovo poverenje.
Bližila se ponoć kad se Pablo vratio u kolibu. Paloma je dremala na tankom madracu na podu. Sanjivo se osmehnula na mesečini kad je osetila da je skliznuo kraj nje. Podigao je pokrivače da bi osmotrio njeno baršunasto telo. Činilo mu se da njen stomak raste iz sata u sat, naporedo s detetom. Zagrlila ga je. Poljubio ju je i zagrlio kad je ponovo utonula u san, tiho predući. Zadivljeno ju je posmatrao, sve dok i sam nije zaspao. Pablo se sutradan, posle uobičajenog jutarnjeg sastanka s Raulom, odvezao džipom u Bogotu. Ovog puta išao je sam. Sreo se s čovekom u kući u četvrti Makarena. Od njega je dobio iskrzani kofer pun para, zaradu od nedavno sklopljenog posla. Pablo je često donosio velike sume novca Raulu. Nije pokušavao da sazna kuda taj novac ide, niti šta se s njim dešava, iako se pričalo da Raul ima račune u Švajcarskoj i karipskim zemljama. Šef nikad nije govorio s njim o tome. El Lobo mu e verovao, ali je nešto zadržavao za sebe. Pablo je znao gde se čuva novac, ali je bio dovoljno pametan da se ne raspituje o njemu. Kad se te večeri vratio u logor, Raul mu je rekao da mora da se vrati u Bogotu zbog manjeg posla od onog koji je obavio tog dana. Ovog puta neće prenositi novac, već neka uputstva. Moraju biti prosleđena usmenim putem, da bi se izbeglo ostavljanje pismenog traga. Ugovarali su transfer za Majami, koji je obično tekao glatko. Obavljali su ga provereni saradnici. Čavrljali su nekoliko minuta. Pablu se žurilo da vidi Palomu. Znao je da ga čeka kod kuće s večerom, pošto joj je rekao da ide do obližnje Bogote. Sa osmehom je ispružila ruke kad je naišao. Nosila je jednostavnu, belu, pamučnu haljinu koju je sama sašila i zlatne sandale koje joj je doneo na poklon iz grada. Voleo je da joj donosi poklončiće. Raul ga je redovno upozoravao da će je tako razmaziti i da će ednog dana zažaliti zbog toga. Žene su lako kvarljiva roba, tvrdio je El Lobo, koji nije verovao nijednoj pripadnici lepšeg pola. Seli su za sto da večeraju, okruženi poznatim zvucima džungle. Pablo je čuo zujanje aviončića iznad njih. Znao je da nekoliko ljudi te noći dolazi iz Ekvadora. Bili su podanici Raulovog carstva. Znao je da će se sutra, posle povratka iz misije u gradu, sresti s njima i Raulom. Paloma ga nije pitala šta je radio tog dana. Nikad to nije činila. Njen brat lepo ju e vaspitao. Imali su druge teme za razgovor. U poslednje vreme mislila je isključivo na bebu. Te noći jedva da je progutala neki zalogaj. Previše se raskrupnjala. Posle večere su legli. Osluškivali su buku prašume, uživajući u društvu. Trljao joj je leđa. Zaspala je, kad je bacila belu pamučnu haljinu na pod, pored kreveta. Telo joj je bilo spektakularno lepo, čak i s golemim stomakom. Uvek bi se osmehnuo kad bi ga
video. Grudi su joj bile krupne i pune, veće nego ikad. Imala je duge, graciozne noge, koje se nisu promenile u trudnoći. U nekom drugom svetu bila bi slavljena kao čudesna lepotica. Živela je skromno i izolovano u bratovljevom logoru u užnoameričkoj džungli. Tu niko nije obraćao pažnju na nju. Povremeno je bila predmet zavisti ili divljenja. Kao Raulova sestra, bila je nedodirljiva za sve izuzev Pabla. Samo je on istinski cenio njenu lepotu, obzirnost i blagost. U kokainskoj džungli niko nije držao do tih osobina. Još je spavala kad je rano ujutro napustio logor. Vratio se u Bogotu zbog kratkog sastanka s dobro poznatim saradnikom, s kojim se susretao mnogo puta. Saglasili su se o količini kokaina koja će biti poslata za Majami i o njegovoj ceni. Dogovorili su se i za isplatu. Pablo je prošetao posle sastanka. Seo je na suncem okupanu terasu kafea i naručio šolju jake crne kafe. Kelner ga je poslužio. Ispio je i naručio drugu, iako je bila jaka. Kelner ju je slučajno prosuo dok ju je spuštao na sto. Vrela kafa prosula se po stolu, ali je promašila Pabla. Posramljeni kelner snishodljivo je brisao sto. Nije hteo da ljuti ljude poput Pabla, koji ga je mrko gledao, kao lav koji se sprema da jurne na svoj plen. Kelner je uklonio poslednje ostatke kafe sa stola i gotovo nečujno prošaputao: “Sada.” Pablove oči posle te reči postale su hladne kao čelik. Ošinuo je kelnera smrtonosnim pogledom. Ustao je i bacio nekoliko novčića na sto. Kelner ga je žalosno pogledao. Pablo mu je jednako nečujno poručio: “Ne.” Žurno je pružio korak do džipa. Nekoliko minuta kasnije vozio se u pravcu džungle, hladnog i čvrstog pogleda.
Drugo poglavlje Pablo se kasno te večeri sreo s Raulom i ljudima iz Ekvadora. Planirali su transport robe iz Ekvadora u Panamu. Nije bilo nikakvih novina. Raul mu je na kraju sastanka ponudio cigaru, koju je prihvatio. Kad ju je upalio, video je da ga še posmatra. Kao i uvek u sličnim prilikama, imao je utisak da može da mu pročita misli. “Pa, šta misliš?” Raul se zanimao za njegove utiske o sastanku. “Meni to dobro zvuči.” To nije bio veći posao. Obaviće se na uobičajeni način. Razgovarali su o predstojećoj pošiljci za Majami, mnogo složenijem, većem i zanimljivijem poduhvatu. Raul mu je rekao da sutradan mora da se vrati u Bogotu. Pablo ponekad nedelju-dve nijeNi mrdao iz logora. se i da nije svakodnevno idejeu grad, zbog paralelnih pošiljki. u jednom ni u Dešavalo drugom slučaju se žalio. To bio njegov posao. Bilo je skoro dva ujutro kad su napustili šator. Raul je nestao u žbunju, da bi prenoćio neznano gde u džungli. Po običaju su se zagrlili na rastanku. Paloma je čvrsto spavala kad se Pablo vratio u kolibu. Primetio je da sve više spava kako se porođaj primicao. Nešto mu je govorilo da ih od tog časa deli samo nekoliko dana. Tiho je legao kraj nje i zaspao. Ustao je i obukao se uoči svanuća. Krenuo je na put ne svrativši do Raula, pošto je morao ranije da stigne u Bogotu. Nadao se da će se vratiti kasno po podne. Voleo bi da ne mora da ide u grad, zato što je strahovao da neće biti pored Palome kad počnu porođajni bolovi. Niko drugi nije mogao da joj pomogne - bila je jedina žena u logoru. Mislio je na nju na putu do mesta sastanka, kad ga je neki čovek snažno gurnuo na trotoaru. Izvinio se na španskom i presreo Pablov pogled. Ovaj ga je smesta prepoznao. Nije hteo da zakasni na sastanak. “Ne sada”, rekao je šapatom. Čovek je odgovorio jednako tiho. Niko sa strane ne bi mogao da nasluti da je išta prozborio. “Sada.” Pablo je požurio uskom ulicom, skrenuo za ugao i zašao iza trošne zgradice. Sve vreme lice mu je bilo bezizražajno. Uzeo je ključ ispod saksije. Zapanjujućom brzinom okrenuo je ključ u bravi, ušao u kuću i zatvorio vrata za sobom. Popeo se uz
stepenice i otvorio vrata. Gnevnim pogledom ošinuo je trojicu ljudi u farmerkama i neupadljivoj odeći. “Šta se dešava?” povikao je. ,Juče sam vam rekao, ne sada. Za pet minuta imam sastanak povodom isporuke za Majami. Zašto se niste povukli?” Zvučao je gnevno i napeto. Obraćao im se na engleskom, a ne na španskom. Uperili su pogled ka njemu. Podsećali sureč na onevidljivi zid. nesvakidašnje Bili su nepopustljivi znanja da je poslu, istina, vrste. i bezosećajni. Davali su mu do “Izlaziš, Everete. Gotov si. Negde u lancu postoji slaba karika. Raul će svake sekunde saznati istinu. Možda je već saznao.” Pablo je pomislio na ljude koji su doleteli iz Ekvadora. Zapitao se da li je neko od njih nešto rekao šefu. Sinoć ništa nije ukazivalo na to. A opet, El Lobo je bio đavolski oprezan čovek. Proverio bi sve dojave. Možda ga je zato po treći put ove nedelje poslao u Bogotu. Pablo nije bio spreman da odustane. Previše se približio. Previše je saznao. Neće nikud ići zbog Palome, koja će se svakog časa poroditi. “Đavola sam gotov!” ponovo je povikao na trojku. Pogledi im se nisu pokolebali ni za tren. “Za boga miloga. Tri godine sam ovde. Moja žena samo što se nije porodila.” Drhtao je od besa i snažnih osećanja. Činilo se da će svakog časa zaplakati. “Izložićeš riziku sve ljude uključene u operaciju ako odlučiš da ostaneš, Everete. Raul će doznati istinu za nekoliko sati, ukoliko je već ne zna. Izlaziš. Avion nas čeka. Možda nećeš stići do njega ako ti je El Lobo za petama. Imaš pet minuta. Znaš šta ti je činiti.” Pablo je oklevao jedan beskrajni otkucaj srca. Zurio je u vođu operacije, Bila Kartera, specijalnog agenta Agencije za borbu protiv narkotika. Doleteo je iz Vašingtona da bi ga povukao s terena. U centrali su znali da je svojeglav i temperamentan. Greške su u ovakvim poslovima bile nedopustive. “Šta će biti ako dam otkaz, izađem odavde i odem nazad u džunglu?” “Bićeš mrtav do večeras, baš kao i devojka. Beži odavde! Samo to bi moglo da e spase. Da li išta zna?” Pablo je snuždeno odmahnuo glavom. “Nisi od juče. Ne možeš se vratiti tamo i uništiti sve što si izgradio po cenu tolikih napora i odricanja.” I Pablo je to znao. U Raulovoj organizaciji bilo je i drugih podmetnutih agenata. Mogao bi da ih razotkrije, ako ga provale. Mora da se povuče, ali nije znao da li će preživeti odluku da ostavi Palomu, nekoliko dana pre rođenja njihove bebice. Nikad neće videti ni nju ni dete. Od početka je znao da će ovaj čas kucnuti. Mislio je da će imati više vremena s njima i da će ih jednog dana prebaciti na bezbedno mesto. To je
bio uzaludni san. Sad je to znao. “Ovde imam život”, utučeno je prozborio. Bil Karter progovorio je glasom punim saosećanja. “Svi smo ga imali kad smo radili na tajnom zadatku. Sedam godina radio sam u neprijateljskom taboru. To je mnogo vremena. Spremi se.” Dao mu je torbicu. Pablo je kratko oklevao pre nego što ju je prihvatio i pošao u kupatilo. Pomišljao je da pobegne kroz prozor i vrati se u džunglu, ali je znao koliko bi ljudi to platilo glavom. Da i ne govorimo o tome da njegova smrt ne bi pomogla Palomi. Znao je da nema izbora kad je uzeo brijač i obrijao bradu i glavu. Naneo je nešto tamne šminke ispod očiju. Učinila ga je znatno starijim. Pozorišnom šminkom načinio je dugi, ružni ožiljak na obrazu. Kontaktnim sočivima promenio je boju očiju. Ostavili su mu neupadljivu odeću u spavaćoj sobi, sličnu njihovoj, s kapom za bejzbol. Oblačio se misleći na Palomu u logoru. Nije mogao zamisliti da je više nikad neće videti. Vratiće se po nju. Pronaći će je, ma gde bila, i učiniće sve da je odvede kući. Znao je da nema izbora. Morao je da ode. Kad je izašao iz spavaće sobe stančića kao sasvim druga osoba, dobio je pasoš s pravim imenom, Maršal Everet, i sa značkom specijalnog agenta Agencije za borbu protiv narkotika koju nije nosio tri godine. Agencija ga je pre tri godine poslala u Kolumbiju. Pre toga proveo je tri godine u Ekvadoru, da bi utemeljio identitet neophodan za infiltraciju u El Lobovu organizaciju. Trojka je ustala. Svaki je imao torbu prebačenu preko ramena. Bili su spremni za polazak. Za jedan sat mora biti u avionu. Mora da umakne pre nego što nastane pakao i Raul pošalje svoje ljude za njim. Čovek koji je šest dugih godina bio Pablo Ečeverija ćutke je krenuo za njima niz stepenice, ka neupadljivim kolima. Seo je na zadnje sedište. Tužno je gledao Bogotu kroz prozorsko staklo. Mogao je da pobegne, stigne do džipa i odveze se u logor. Znao je da bi posle toga čitava podzemna operacija propala i da bi mnogo dobrih ljudi izginulo. Brzo su stigli do aerodroma. Prošli su pored obezbeđenja pre nego što su se ukrcali u mali vojni avion koji ih je čekao na pisti. Obezbeđenje ih nije pažljivo zagledalo. Nekoliko trenutaka kasnije leteli su prema Vašingtonu. Bilo je nečeg strahovito nestvarnog u seoskom predelu koji se smanjivao i rasplinjavao ispod Pabla, Maršala Evereta. Žena koju je voleo bila je tamo dole. Napuštao ju je. Jedino što ga je tešilo bila je činjenica da je ona Raulova sestra. To će je donekle zaštititi. Nikad nije ni naslutila da je njen Pablo tajni agent
američke Agencije za borbu protiv narkotika. I Maršal je znao, bolje nego iko, da sada više ništa nije mogao da učini za nju. Kasnije, ako bude imao sreće, nadao se da bi mogao naći način da se vrati a da je ne ugrozi, što bi u najboljem slučaju bila delikatna misija. Bil Karter pogledao je na sat pola sata posle uzletanja. Obavestio je Maršala da će za sat napasti logortoga u džungli. im je uizmakao nekoliko Nisu hteli da se jedan to ponovo desi. Zbog su žuriliRaul da stupe akciju. Everet ih puta. je primorao da odlože napad za čitav dan, odbivši da ode do ugovorenog mesta za sastanak, kad je kelner prosuo kafu. Oglušio se o ugovoreni signal. Bila to nije iznenadilo. Maršal je bio poznat kao svojeglav i nezavisan terenac. Bio je briljantan operativac, spreman na preduzimanje najvećih rizika. Nekoliko puta suprotstavio se pretpostavljenima. Karter je zbog toga krenuo po njega u Kolumbiju. Nije želeo da rizikuje. Hteli su da ga izvuku pre nego što pogine, kad su saznali za slabu kariku. “Recite im da je moja žena tamo i da bi se svakog časa mogla poroditi. Nek paze na nju kad napadnu logor”, umorno reče Maršal pre nego što se okrenuo i sklopio oči. Niko od trojice saputnika nije ni pokušao da razgovara s njim do kraja putovanja. Jedan sat posle Maršalovog bekstva iz Bogote, Raul je od doušnika u gradu dobio informacije da se agenti američke Agencije za borbu protiv narkotika spremaju da napadnu logor. Upravo je doznao istinu o Pablu. Spakovao je papire, podelio naređenja i požurio do kolibe u kojoj je Paloma spavala. Zgrabio ju je za ruku i izvukao iz kreveta. “Znala si za njega, zar ne?” optužio ju je. Gledao ju je pravo u oči iz neposredne blizine. “Šta sam znala?” Užasnula se. Znala je koliko njen brat može biti opasan kad se razbesni. “On je tajni agent... kurvin sin... verovao sam mu kao bratu... On je lažljivo pseto. I ne da ni pet para za tebe. Ti i beba bili ste samo deo njegovog lažnog identiteta, kamuflažni sloj. Šta ti je rekao?” “Ništa...” Zamuckivala je od užasa. “To nije istina... ne može biti.” “Istina je. Pobegao je. Ostavio je automobil u gradu i nestao.” “Vratiće se. Znam da hoće”, prozborila je isprekidanim glasom.
“Nije on tako glup. Bila si pion u njegovoj igri. I šta ćeš s tim?” S gađenjem je pokazao na njen stomak. Instinktivno ga je zaštitila rukama. “Vratiće se po mene. Znam da hoće.” I Raul je verovao u to. Pablo je možda bio varalica, ali bio je dobar čovek mekog srca. Rizikovao bi život zbog žene koju voli. Raul je hteo samo jedno: da se osveti zbog laži koje mu je Pablo prodao, napravivši budalu Povukao od njega.jeBez trunke oklevanja potegao pištolj izufutrole nanišanio sestru. obarač. Paloma je pala na tlojepogođena glavu. iHteo je da na je Pablovi ljudi pronađu i kažu mu šta je uradio. Žena koju je voleo i dete čije je rođenje tako željno očekivao bili su mrtvi. S tom mišlju okrenuo se i izgubio u džungli. Maršal je spavao nekoliko sati kad je Bil Karter pozvan u pilotsku kabinu, jedan sat pre sletanja u Vašington. Uručena mu je šifrovana poruka o napadu na logor. Maršalova žena ubijena je metkom u glavu. El Lobo je ponovo pobegao, pre nego što je logor napadnut. Nestao e bez traga. Sumnja se da je pobegao u Venecuelu ili Ekvador i da će se tamo kriti dok se prašina ne slegne. Bil se vratio na svoje sedište, bez komentara. Nikom nije rekao šta je doznao. Bilo je prerano da se Maršalu kaže za ženinu sudbinu. Pred njim su bile tri nedelje intenzivnih saslušanja. Istina će mu biti saopštena u najpogodnijem trenutku. Tri godine bio je s Raulom u Kolumbiji. Proveo je dve nedelje u Sjedinjenim Državama posle uspešne misije u Ekvadoru koja je postavila temelje za infiltraciju u Raulovu organizaciju. To znači da je proveo čitavih šest godina na tajnom zadatku. Živeo je kao Pablo Ečeverija. Bil je znao da će mu biti potrebno dosta vremena da prebrodi šok zbog nenajavljenog povlačenja s terena. Hteli su da u potpunosti sarađuje na saslušanjima, da im kaže sve što zna i sve šta je radio za Raula. Redovno im je slao šifrovane poruke Hteli o isporukama, pranju novca i ljudima s kojima je sarađivao. su i drugelokacijama, podatke. količinama, Bil je znao koliko će Maršalu biti teško da se vrati u normalan život posle toliko dugog boravka u protivničkom taboru. Bio je odgovoran za njegov rad. Znao je da se izvukao u poslednji čas i da se ne bi povukao da nije strahovao za živote svojih saboraca. Maršal je možda bio spreman da rizikuje svoju glavu, ali nikad ne bi ugrozio život nekog od njih. Maršal se probudio posle sletanja aviona u Vazduhoplovnu bazu Endruz u Merilandu, pored Vašingtona. Izgledao je iscrpljeno i bledo, uprkos zagasitom tenu. Uklonio je ožiljak, obojena kontaktna sočiva i kapu za bejzbol. Posmatrao je svoj odraz u ogledalu u toaletu aviona. Nije mogao da prepozna samog sebe. Obrijao je
glavu i bradu. Oči su mu izgledale mrtvo. Srce mu se skamenilo. Pablo Ečeverija nestao je zauvek i netragom. Ono što je ostalo od specijalnog agenta Maršala Evereta vratilo se kući. To je bilo poslednje mesto na kome je želeo da bude. Nije se osećao kao čovek, već kao robot. Jedan deo njega upravo je umro. Znao je da će ga po iskrcavanju iz aviona odvesti u štab Agencije za borbu protiv narkotika i da ga tamo čeka helikopter prebaciti do Kvantiku, koji Agencija deliveć s FBI-jem. Tamokoji će će ga gasaslušavati tri objekta nedelje.u Pomagaće mu da se vrati u normalan život. Izvršiće niz psiholoških testova, da bi se ocenilo njegovo mentalno stanje. Po povratku iz Ekvadora išao je na dvonedeljni tretman takve vrste. Ovaj će biti drugačiji. U Ekvadoru je zauzimao manje značajno mesto u narko-kartelu nego u Kolumbiji. Odande je otišao u dvadeset petoj godini. Gotovo odmah poslat je na zadatak u Kolumbiju. Sad je bio tri godine stariji. Uvukao se dublje u Raulovu organizaciju. Ostavio je za sobom svet i život do kog mu je bilo veoma stalo, voljenu ženu i bebicu koja tek što nije rođena. Razmišljao je o Palomi i bebi kad su ga odveli u središte baze i uveli u kancelariju dežurnog oficira, koji ga je nakratko osmotrio. Uručio mu je papire i poslao u Kvantiko. Pola sata kasnije stigao je tamo. Odveli su ga u sobu, tačnije, sobicu s krevetom, ormanom, stolicom, stolom i frižiderčićem. Imala je nečeg vojničkog u sebi. Znao je da su i drugi agenti na tajnom zadatku u ovoj zgradi. Neki su bili izdvojeni, što bi mu u ovom trenutku najviše odgovaralo. Hteo je da ostane sam sa svojim mislima, umesto da bude ispitivan i analiziran. Nije mu se žurilo da isprazni um u kompjuter. Znao je da će tako sakupljeni podaci postati predmet proučavanja inteligentnih analitičara. Stao je ispred prozora. Imao je osećaj da je u zatvoru. Bio je daleko od svega poznatog. Za nekoliko sati ponovo je postao Maršal Everet, čovek koga više nije poznavao i koji više nije hteo da bude. Žudeo je da se vrati ženi koju voli, u kolibu u logoru u džungli, južno od Bogote. Poželeo bi da je mrtav kad god bi pomislio na nju i na ono što će morati ponovo da postane. Osećao se kao stranac u sopstvenoj zemlji. Čak mu je i slušanje i govorenje engleskog teško padalo. Godinama je razmišljao na španskom. Kad je te noći sklopio oči i legao u krevet, sanjao je poznate zvukove džungle i Palominu baršunastu kožu.
Treće poglavlje Temeljno ispitivanje kome je Maršal podvrgnut u ogranku agencije u Kvantiku bilo je znatno opsežnije od onog ranijeg, posle boravka u Ekvadoru. A opet, možda mu je ovog puta sve teže padalo. Zazirao je od svih pitanja i svega što je imao da im kaže. Ipak je ispraznio um, onako kako je obučavan. Rekao im je sve što je znao. Skupio je neverovatnu količinu podataka o Raulovim poslovima, mnogo veću nego što su se pretpostavljeni nadali. Zapamtio je svaki detalj i saznao o carstvu zločina više no iko pre njega. Rečeno mu je da je logor napadnut i da je El Lobo pobegao. To ga nije iznenadilo. Raul je bio spreman za bekstvo. Zašao je dublje u džunglu. Pritajio se u njoj koliko je to bilo neophodno i uspeo da preživi. Maršal je bio siguran da je pobegao gliserom ili da je uzleteo sa skrivenog aerodroma u džungli. Čovek El Loba nije mogao opkoljencarstvu ili zaustavljen. Maršal je daoi dovoljnopoput podataka da ozbiljno naudebiti njegovom i da ga neko vremeimsputaju uspore. Pretpostavljeni su neprijatni posao obaveštavanja Maršala o Palominoj i bebinoj sudbini prepustili psiholozima. Oni su sačekali da prođu dve nedelje od njegovog povratka u Sjedinjene Države. Svakodnevno je pričao o Palomi i bebici. Razmišljao e isključivo o njima, pogotovo zato što je znao da je beba u međuvremenu sigurno došla na svet. Nadao se da je Paloma dobro. Terapeutkinja mu je rekla da je Paloma ubijena pre napada na logor i da ju je rođeni brat ustrelio. Maršal dugo nije mogao da dođe sebi. “Učinio je to da bi me povredio”, rekao je hladnim glasom, drhteći od gneva. “Nije”, blago reče ona, pošto je zapisala utiske o Maršalovoj reakciji na strašnu vest. Oči su mu plamtele od gneva, ali je uspevao da se kontroliše. “Siguran sam da e to uradio da bi kaznio sestru.” Nije to očekivao. Nije ni sanjao da će Raul biti dovoljno okrutan i nemilosrdan da ubije rođenu sestru, koja je svakog časa trebalo da se porodi. Tim činom poručio je Maršalu od čega je sazdan. Znao je da je Raul okrutan, ali ne do te mere. “Mislim da nije to učinio da bi vas kaznio”, razuveravala ga je terapeutkinja, dirnuta Maršalovim očajnim izrazom lica i još očajnijim pogledom. “Ne znate kako ti ljudi razmišljaju”, hladno reče Maršal. “Hteo je da uništi ono
što najviše volim, da bi me kaznio za izdaju.” Terapeutkinja je takav stav smatrala pomalo ekstremnim i paranoičnim, ali sve je bilo moguće. Dodeljen mu je bilingvalni psiholog. Mnogo puta razgovarali su na španskom, pošto se Maršal često lakše izražavao na tom jeziku. Predugo je igrao svoju ulogu u protivničkom taboru. To je samo osnažilo njen sud da je bilo krajnje vreme da se vrati u Sjedinjene Države. Svi su se složili s tom procenom. Bilo joj je jasno da će mu biti potrebne godine da se oporavi od gubitka Palome i bebice. Bio je neutešan. Izgubio je roditelje u saobraćajnoj nesreći dok je bio na koledžu. Njegovi dani tajnog agenta u zemljama u kojima je Raul poslovao bili su odbrojani. Preporučila mu je da jednu godinu radi u Sjedinjenim Državama, na administrativnim poslovima. Bilo mu je potrebno vreme da se smiri i zaleči, pogotovo posle Palomine smrti. On je pak neprestano govorio da bi hteo da se vrati na tajni zadatak u bilo kom kraju Južne Amerike, osvete radi. Nije bio spreman da prestane da radi na terenu. Prihvatio bi se i manjih zadataka u Meksiku, u kom je Raul bio slabo prisutan. Nije to rekao terapeutkinji, ali želeo je da se vrati u Kolumbiju, pronađe Raula i ubije ga, zbog onog što je učinio Palomi i njihovom nerođenom detetu. Terapeutkinja je potvrdila da beba nije preživela majčinu smrt. Pošto joj je majka ubijena, mogla je da preživi samo u bolničkom okruženju, pomoću sofisticiranih metoda. Raul je to hteo, da ubije i nju i dete, da uništi sve što je Pablo voleo. Maršal je znao da je Pablo Ečeverija mrtav kao i Paloma i njihovo dete. Ostala je samo ljuštura čoveka koja se odazivala na ime specijalni agent Maršal Everet iz Agencije za borbu protiv narkotika. Proveo je još nedelju dana u Kvantiku pošto je čuo grozne vesti. Nastavili su da ga ispituju, iako im je sve rekao. Osećao se prazno i nemoćno. Plakao je čitave noći kad čuo za Palominu smrt.Dobio Posle toga nije pustio ni suzu niti je išta osećao. Pustiliu su gaje krajem treće nedelje. je ključeve nameštenog stana u Džordžtaunu, zgradi namenjenoj agentima povratnicima s tajnih zadataka. Dobio je posao u užnoameričkom odeljenju Pentagona. Prvog dana jedva se naterao da krene na posao. Imao je osećaj da ide na pogubljenje. Tog hladnog jetkog dana poslednje nedelje februara padao je sneg. Nova kancelarija bila je pusta poput njegovog srca. Odrastao je u Sijetlu. Nije posetio rodni grad posle pogibije roditelja. Pošao je na obuku u agenciji, kao najmlađi pitomac u klasi. Počeo je da obavlja tajne zadatke ubrzo posle diplomiranja. Posle šest godina takvog posla nije imao životno polazište, rodni grad, prijatelje ili nekog s kim bi hteo da obnovi odnose. Nije znao šta će sa sobom posle radnog vremena, niti
šta da kaže kolegama dok je bio na radnom mestu. Analizirao je izveštaje i pisao dubokoumne analize, u kojima je pokazivao koliko dobro poznaje materiju, oblast, ljude i ono što su radili. Znao je sve o trgovini drogom u Kolumbiji i zemljama u kojima je Raul operisao. Povremeno se raspitivao, ali nije bilo vesti o Raulu posle njegovog bekstva iz logora. U proleće mu se činilo da je proveo stotinu godina za stolom u Pentagonu. Napunio je dvadeset devet godina, ali nije mario zbog toga. Proveo je rođendansko veče, kao i svako drugo, sedeći ispred televizora. Često je odlazio u kolumbijski restoran, da bi jeo poznatu hranu. Kad bi ga kelneri s kojima je ćaskao na španskom pitali odakle je, rekao bi da je iz Bogote. Tako mu je bilo lakše nego da im objašnjava zašto tako dobro govori španski. Bez problema je prolazio kao Kolumbijac. Tako se i osećao. Imao je više zajedničkog s Latinoamerikancima nego sa zemljacima. Bil Karter obilazio ga je s vremena na vreme. Znao je da postiže izuzetne rezultate na poslu, ali bi ga razgovor s Maršalom uvek uznemirio. Bilo je nečeg mrtvog u njemu, kao da mu je duša izvetrila. Deo njega umro je s Palomom. Maršalu e to bilo dobrobilo poznato. Zanimalo ga je samo kad može da se vratisaradnika. na posao tajnog agenta, gde u Južnoj Americi, gde gajedno: ne poznaju kao Raulovog Bil je imao neprijatan osećaj da on želi povratak na teren radi osvete. Maršal nije mogao zamisliti da će ostatak života provesti za stolom. Tajni zadaci bili su mu u krvi. Nije mogao da se vrati stvarnom životu, ma šta to bilo za tajnog agenta od kog se očekivalo da preuzme sve crte, navike i običaje neke zemlje, da postane urođenik u svakom pogledu, da bi zatim sve to odbacio, vratio se kući i preobrazio u osobu koje se jedva sećao. “Stvarni život” bio je mnogo dosadniji od opasnog i uzbudljivog bivstvovanja tajnog agenta. Agencija je odlučila da ga godinu dana zadrži u zemlji i da ga posle toga proceni. znali štatvrdeći će s njim toga, niko iako jeneće Maršal nekoliko Terapeutkinja puta tražio da ga pošalju uNisu Meksiko, da posle ga tamo prepoznati. je predložila da mu se obezbedi dodatno vreme u Sjedinjenim Državama da bi se ponovo aklimatizovao i da bi se lakše navikao na normalan život. Maršal je imao osećaj da živi tuđi život. Nedostajali su mu poduhvati za Raula, jutarnji sastanci i večernji razgovori uz brendi i cigare. Sprijateljili su se, iako je znao ko je i zašto je tamo. Maršalu je nedostajalo drugovanje, inteligentni razgovori i zajedničko odlučivanje s Raulom, koliko god da ga je mrzeo zbog onog što je učinio Palomi i njihovoj bebi. Za tim je žalio koliko i za Palominom izuzetnom lepotom i svime što e podelio s njom. Ništa u Sjedinjenim Državama nije moglo zameniti taj izgubljeni svet. Imao je osećaj da lebdi u vakuumu između dva sveta.
U maju nije mogao da poveruje da se vratio pre samo tri meseca. Činilo mu se da su odonda prošle tri godine. Nije mogao da zamisli još tri meseca guranja papira po stolu u Agenciji, da i ne govorimo o obavljanju tog posla do penzije, ako ga nikad ne pošalju na teren. U junu ih je ozbiljno pritiskao da ga pošalju u bilo koji deo sveta u kom se govori španski, da bi mogao da upotrebi znanje o trgovini drogama i pronađe odgovarajući izazov. Više od svega želeo je da radi na tajnom zadatku i da se izbavi iz Pentagona, najveće kancelarijske zgrade na svetu. U septembru, posle dugog, vrelog i dosadnog vašingtonskog leta u kom je proveo svaki vikend u stanu, mislio je da će poludeti. Tražio je sastanak s Bilom Karterom. Pitao ga je da li zaista planiraju da ga drže čitavu godinu u Vašingtonu, pre nego što dobije novi zadatak. Rekao je da se oseća kažnjenim zbog valjano obavljenog posla u Kolumbiji, zato što se predobro navikao na okruženje, što je bio osnovni preduslov za uspešno obavljanje misije. U istom dahu saopštio je kako smatra da ga je Raul dovoljno kaznio. “Zašto se ne opustiš i uživaš, kad već boraviš u glavnom gradu?”, odvratio je Bil Karter. “U Vašingtonu ima mnogo posla. Nisiga iskoristio Zašto ne otputuješ negde?” pitao je prijateljskim tonom. Maršal je pažljivo odmor. posmatrao. “Želim da putujem na bilo koje odredište u Centralnoj ili Južnoj Americi. Hoću da se vratim na posao. Ovde nemam šta da radim.” Bil je čuo da se Maršal od povratka u zemlju nije ni sa kim sprijateljio. Smatrao je to privremenim stanjem. Na tajnom zadatku bio je savršeni kameleon, ali van tog okvira nije znao ko je i šta je. Poznavao je samo jednog “sebe”, desnu ruku jednog od najvećeg dilera droge u Južnoj Americi. Specijalni agent Maršal Everet za njega je bio neznanac. Pustio je da mu kosa malčice poraste pošto ju je obrijao u Bogoti. U Pentagonu se nije blagonaklono gledalo na puštanje brade. Nije prepoznavao čoveka kog bi ujutro video u ogledalu, bez duge kose, brade i vojničke odeće. Imao je osećaj da svakodnevno živi u laži. Dolazio je na posao koji je mrzeo. Radio je s nepoznatim ljudima koje nije želeo da upozna. Kakvih je dodirnih tačaka imao s njima? Ljudi poput njega nalaze se na terenu i rade ono što bi on voleo da radi. Pokušavaju da prekinu lanac komande i ometu aktivnosti narko-kartela. To je bio važan posao. Traćio je vreme gurajući papire za pisaćim stolom. Čak i njegovi nadređeni morali su priznati da se njegove dragocene veštine neodgovarajuće koriste. “Videćemo gde smo pri kraju godine”, reče Bil Karter. Pokušavao je da ga smiri, iako nije imao nijedan posao u inostranstvu za njega. Nisu hteli da mu dopuste da se pozabavi pogubnom osvetom lične prirode. Terenski posao zahtevao je hladnu
glavu i jasan pregled situacije u svakom trenutku. Previše toga izgubio je na poslu koji je voleo. Platio je previsoku cenu. Više nije bio objektivan. Hteo je da se upusti u osvetu. Pretpostavljeni mu neće dopustiti da se njome pozabavi u ime Agencije. Mučili su se da ga procene i da mu nađu posao na kom će biti koristan, a da ne ugrozi sebe i operaciju u kojoj bi učestvovao. Nije stekao prijatelje u glavnom gradu je izlazio sa podacima osobama suprotnog pola. Nijeda preboleo izgubljenu i dete.Svi Ništa unitiprikupljenim nije ih ohrabrivalo ga pošalju na tajniženu zadatak. su bili saglasni da on traći vreme u kancelariji. I Maršal je to znao. Svakog dana bivao e sve obeshrabreniji. Rešio je da napusti Agenciju ako ga do sledeće godine ne pošalju na tajni zadatak. Nije znao čime bi se u tom slučaju bavio, pošto je umeo da radi samo ono što je naučio u Agenciji za borbu protiv narkotika. Bil Karter je na ručku sve to ispričao starom prijatelju Džeku Vošingtonu iz Tajne službe. Često su izmenjivali savete o zamršenim problemima na poslu. Bili su veoma odani agencijama za koje su radili i svojim kolegama. “Imam tipa koji trune za kancelarijskim stolom u Pentagonu”, poverio se Bil prijatelju iz Tajne službe. “Čovek je retko nadaren za tajne zadatke. Šest godina radio je za nas u Ekvadoru i Kolumbiji. Duboko je prodro u narko-kartel. Otkrili smo slabu kariku u lancu. Odlučili smo da ga povučemo, da ne bismo razotkrili čitavu operaciju i da naši ljudi ne bi stradali. Mislim da sam ga prekasno povukao. Vratio se samo polovično. Telo mu je u Vašingtonu, ali su mu srce i um ostali u džunglama užno od Bogote. Bio je s jednom ženom tamo. Naša meta ju je ubila, nekoliko časova posle agentovog bekstva. Gledam kako se polako pretvara u zombija. Sjajno radi svoj posao, ali ga svi smatramo ozbiljnim ranjenikom koji se kreće, iako on toga nije svestan. Dođavola, ne znam šta da radim s njim.” To pitanje mučilo ga je mesecima. Traćili su Maršalov talenat. “To je problem s vama, momci, šaljete ih da vode navodno stvarni život u lažnoj situaciji. Moraju da veruju u to da bi opstali, stoga više ne znaju ko su kad dođe vreme da se vrate kući. Video sam mnogo sjajnih momaka slomljenog uma i duha posle takvog iskustva. To je neophodna alatka za obavljanje vašeg posla, ali đavolski škodi vašim ljudima, kao vojna špijunaža u ratom zahvaćenom području. Ti ljudi nikad se ne vrate kao potpune ličnosti.” “Neki se vrate”, tvrdoglavo reče Bil, ali Džek Vošington nije verovao u to. Prečesto je imao priliku da gleda štetu nanetu radom na tajnim zadacima. Ti ljudi bili su žrtve rata s drogom. “Naši momci svakodnevno rizikuju život, ali obema nogama koračaju po
čvrstom tlu. Znaju ko su, za koga rade i koga brane. Ne gube razum pokušavajući da postanu nešto drugo, u različitoj kulturi, jeziku i zemlji. Zar ne možeš da ga pošalješ na neko pitomije odredište?” “Zaista nemam ništa što bih mogao da mu ponudim. Tražio je Meksiko, ali nisam ubeđen da bi tamo bio bezbedan. Psihološki tim je posle razgovora s njim presudio godinu Njegov dana ostane kuće. uProblem u tome štojednog ovo okruženje više ne smatradakućom. dom kod je logor džungli,jevlasništvo od najvećih kolumbijskih kartela.” “To sam i mislio”, znalački odgovori Džek. Bil nije mogao da kaže da njegov prijatelj nema pravo. Bilo mu je teško da prizna s kakvim se užasnim posledicama ponekad suočavaju njegovi ljudi. To je bilo neizbežno na takvom poslu. Obojica su to znali. “Šta da radim s njim?”, pitao je Bil, zabrinutog izraza lica. Osećao se odgovornim za Maršala, zbog onog što mu se desilo na tajnom zadatku. Želeo je da mu pomogne. “On je sjajan agent. Jedan od najboljih. Mesto mu je na terenu. Izveštaji psihologa su povoljni. Samo misle da mu je potrebno više vremena u Sjedinjenim Državama za aklimatizaciju. Zaslužuje bolje od ovoga. Imam osećaj da će dati otkaz ako ostane na kancelarijskom poslu. To bi bila velika šteta. On je jedan od najposvećenijih i najtalentovanijih ljudi koje imam. Niko nema tako razvijene instinkte.” “Takav čovek bi mi dobro došao”, sa osmehom će Džek. “I moji momci pregore na zadatku. Čuvanje bivšeg predsednika zna da bude veoma dosadan posao. Hvala bogu, pa nemaju često priliku da pokažu šta znaju. Tvoji momci prinuđeni su da svakodnevno naprežu vijuge i daju sve od sebe. Život im visi o koncu.” Zbunjeno je pogledao Bila kad se setio nečega što je ovaj rekao. “Pomenuo si da se bojiš da će momak dati otkaz. Da li misliš da bi napustio Agenciju za borbu protiv narkotika i došao k nama? Imam dva slobodna mesta u predsedničkoj pratnji. Tridesetdevetogodišnji agent umro je pre dve nedelje od srčanog udara. Bio je savršeno zdrav, bez srčanih tegoba. Pao je mrtav na džogiranju, pre polaska na posao. Jedan od mojih najboljih momaka ide na porodično odsustvo zato što mu žena boluje od raka. Želi da bude kod kuće i da brine o njoj i deci. Znam da nemamo običaj da razmenjujemo osoblje, ali kako bi bilo da mu daš neplaćeno odsustvo i da pređe kod mene na šest meseci ili godinu dana, ako mi se dopadne? Iz tvojih reči može se zaključiti da poseduje neophodne veštine. Kod mene će mu biti zanimljivije nego da analizira izveštaje u španskom odeljenju Agencije. Ako je suditi po njegovom iskustvu, tip je više operativac nego analitičar.
“Šta misliš o mom predlogu? Znaš tipa - koliko je uljudan? Da li će se držati pravila Bele kuće? To okruženje znatno se razlikuje od kolumbijske džungle. Ima li ono što mi je potrebno?” Mogao je da se osloni na desetak drugih ljudi, ali ga je nešto u Bilovoj priči zainteresovalo. Kratkotrajno preuzimanje odgovaralo bi mu zbog saradnika na porodičnom odsustvu. Bilov čovek bi posle toga mogao da se vrati u Agenciju za borbu protiv narkotika i nastavi da radi kao tajni agent. Džek je dobro znao da, ako regrutuje čoveka iz Tajne službe za mesto u predsedničkoj pratnji, ovaj neće hteti da ga napusti kad se njegov kolega vrati s odsustva. Svi u Tajnoj službi smatrali su predsedničku pratnju debelom zavetrinom. I na tom poslu bilo je rizika, ali se opasnost nije mogla porediti s onim što je Maršal radio u Agenciji. Džek je znao da ti momci žive na vrhu adrenalinskog talasa, izazvanog svakodnevnim reskiranjem života. Maršal će sigurno izaći na kraj s predsedničkom pratnjom ako odluči da se prihvati tog posla. “Zašto mi ga ne pošalješ da ga pogledam i procenim? Ako mu odobriš neplaćeno odsustvo, moći ću da ga pozajmim' na šest ili devet meseci. Ukoliko mi se dopadne, pitaću predsednika za mišljenje. smodai čudnije stvari. Takvo rešenje svima bi odgovaralo. Tvoj momak više ne Radili bi morao sedi u kancelariji. Ostao bi u tvojoj službi, umesto da då otkaz zbog omrznutog administrativnog posla. Dobićeš priliku da ga po povratku iskoristiš na pravi način. Porazgovaraj s njim o tome i vidi šta će reći.” Pretresli su druge teme: najsvežiji skandal u Senatu, promene u strukturi Ministarstva pravde i postavljenje novog člana Vrhovnog suda, koje je iznenadilo sve u glavnom gradu. Novi predsednik bio je mlad čovek. Imao je srcinalne ideje koje se nisu svima dopadale. U Vašingtonu je uvek bilo tema za razgovor. Džek i Bil voleli su svoje poslove i odgovornosti koje ih prate. Džek je na rastanku posle ručka podsetio da popriča s agentom o neplaćenom odsustvu kojesutradan bi omogućilo pozajmicuBila Tajnoj službi. Bil je obećao da će učiniti, ali je tek našao vremena za to. Pozvao je Maršala u kancelariju. On je s mnogo nade prešao preko njenog praga. “Imaš dobre vesti? Šalješ me na teren?” Maršal je izgledao kao dete pred Božić, koje se još nada da će videti Deda Mraza. Bil je morao da ga razočara. “Nije ono što čemu se nadaš”, odmah mu je rekao. Nije želeo da ga obmanjuje. Maršalov izraz odmah se promenio. Bil je nastavio: “Tuče sam ručao s dobrim prijateljem koji radi u Tajnoj službi. Pričao mi j e o njihovim problemima. Upravo su izgubili dvojicu iz predsedničke pratnje.”
“Čitao sam da je jedan pre dve nedelje dobio srčani napad. Šta se desilo s drugim?” “Žena mu se razbolela. Uzeo je porodično odsustvo. Obično ne razmenjujemo kadrove s Tajnom službom. Moj prijatelj imao je zanimljivu ideju. Mogao bi da te 'pozajmi' na neko vreme ako uzmeš neplaćeno odsustvo kod nas. Radio bi kod njega dok se njegov čovek ne vrati Ovome s odsustva. Da linadao. bi voleo da budeš u predsedničkoj pratnji?” Maršal se snuždio. se nije Mrzeo je posao u španskom odeljenju, ali ni dežuranje na zvaničnim večerinkama i špartanje hodnicima Bele kuće ne može biti naporan posao. Hteo je da se vrati na terenski posao prepun svakodnevnih uzbuđenja. Nadao se svrhovitoj borbi protiv pravih zlikovaca. Pridružio se Agenciji da bi ostavio traga u svetu. Kao deo predsednikove pratnje, živi štit od bombi ili atentatorskih hitaca, bio bi za nijansu korisniji nego za pisaćim stolom u Pentagonu. “Ne znam”, iskreno će Maršal. “Nisam obučen za takvo nešto. Hoću da se vratim na posao, onaj koji znam da radim. Nisam dadilja niti pisar. Hoću da budem na terenu, u opasnosti, pod pritiskom.” “Bićeš”, uveravao ga je Bil, “ali ne još. Dotad mora proći izvesno vreme. Ljudi te znaju. Ne želimo da te pošaljemo u sigurnu smrt. Moramo sačekati da se prašina slegne. Ne zaboravi da si povučen zato što je situacija postala previše vruća. I zlikovci rade za novac. Nisu veverice. Hoćeš li da upoznaš mog prijatelja iz Tajne službe?” Maršal je oprezno klimnuo glavom, iako nije bio siguran da to želi. Nije to bio posao za njega. Tri dana kasnije susreo se sa Džekom Vošingtonom. Bilov prijatelj ostavio je snažan utisak harizmatične osobe. Posao u Tajnoj službi, po njegovim rečima, bio je ednako uzbudljiv kao ono čime se Maršal bavio poslednjih šest godina. Nije bio siguran da je to tačno. Džek je slikao svoj svet svetlim bojama. Neprestano je podsećao Maršala na dosadu koja ga mori u španskom odeljenju, da bi osnažio svoju poziciju. “Da li možete da me privremeno angažujete u Tajnoj službi?”, pitao je Maršal. ije hteo da zauvek napusti Agenciju. Džek mu je rekao da ga razume. I on je bio impresioniran sagovornikom. Maršal je bio pametan momak. Brzo je opažao i tumačio sve signale. Izgledao je pristojno i veoma inteligentno. “Mislim da bih mogao da vas pozajmim od Agencije ako bih se potrudio”, oprezno će Džek. Nikad to nije radio, ali je hteo da proba. “Da budemo načisto”, reče Maršal. “Ne bih želeo da se bavim time. Oberučke
bih prihvatio bilo kakav tajni zadatak u Južnoj Americi kad bi mi ga ponudili. Imate pravo kad kažete da mi nudite nešto bolje od španskog odeljenja. Šta je potrebno da bih postao deo predsedničke pratnje?” “Za početak mi pošaljite CV. Obaviću nekoliko razgovora s pravim ljudima. Potrudiću se da saznaju koliko ste nam potrebni. Ovo je retka prilika da se dočepamo nekog siztipom Agencije za borbu protivgodina narkotika. Pre nekoliko uradilisesmo nešto slično iz CIA, a pre deset s agentom FBI-ja. godina Takve stvari dešavaju, iako ne često. Ponekad je rezultat vredan truda.” “Voleo bih da privremeno pređem kod vas. Izvukao bih se iz kancelarije”, reče Maršal. Počeo je da se zagreva za tu ideju. “Poludeću ako ostanem u njoj još pet meseci ili duže. Možda ću dati otkaz. Razmišljam o tome.” Džek nije bio iznenađen. Bil je sumnjao u to i nije hteo da izgubi ovakvog čoveka. “Nemojte to da radite”, pribrano če Džek. “Predložena razmena mogla bi da pomogne i vama i meni. Pošaljite mi CV. Pokucaću na prava vrata. Kreativnost ume da bude zarazna.” Maršal je klimnuo glavom. Zainteresovao se za ovu ideju, iako je na početku bio prilično hladan. Čeznuo je za akcijom. Žudeo je za njom od povratka u zemlju. Nije se čuo sa Džekom do oktobra. Džek je prvo razgovarao s Bilom. Dobio je traženo odobrenje s višeg mesta. Proverili su Maršala. Dopalo im se sve što su čuli. Džek je tražio da Bil napiše Maršalu ugovor o jednogodišnjem neplaćenom odsustvu, da bi prešao da radi u Beloj kući. Posao je bio prestižan. Maršal se zagrejao za njega posle razgovora sa Džekom. Znao je da se to ne može porediti s onim što je radio dok je bio na tajnom zadatku, ali je bilo mnogo bolje od sedenja u kancelariji iz koje je očajnički želeo da pobegne. Posao u predsedničkoj pratnji bio je veoma cenjen. Prelaz je odobren. Džek je obavestio Maršala da može da počne da radi od ponedeljka. Mesto agenta koji je umro od srčanog udara zauzeo je neko iz Tajne službe. Maršal će zamenjivati čoveka koji je otišao na porodično odsustvo da bi brinuo o bolesnoj supruzi. Pitao se da li će ga kolege iz predsedničke pratnje izbegavati zbog njegovog posebnog statusa. Nadao se da će izaći s tim na kraj, ako do toga dođe. Bio je nervozan prvog dana na poslu. Nije znao šta ga čeka. Prvo su ga upoznali s dužnostima. Obišao je oblast u kojoj će raditi, uključujući i Ovalni kabinet i privatne predsedničke odaje. Nije mogao da obiđe sve privatne odaje zato što je prva dama večerala s decom. Predsednik je odleteo u Njujork predsedničkim avionom, da
bi te večeri držao govor u Ujedinjenim nacijama. Prva dama ostala je kod kuće. Vodič mu je objasnio da ona često obeduje s decom kad nema zvaničnih obaveza. Volela je da provodi vreme s dvoje dece od šest i devet godina. Porodica je bila veoma važna i predsedniku, koji se vikendom često igrao s decom. Bela kuća je, zahvaljujući tome, podsećala na pravi dom, a atmosfera u velelepnom zdanju bila je prilično opuštena. Predsednikova kćerka jednom se iskrala niz stepenice da bi videla zvaničnu večeru. Fotografisana je kako viri kroz stepenišnu ogradu. Fotografija je bila divna, rekao je stariji pripadnik Tajne službe. Maršal mu je verovao, iako je nikad nije video. Na tajnom zadatku i u stvarnom životu imao je veoma malo dodira s decom. Palomina bebica trebalo je da bude prvo značajnije iskustvo te vrste. Rečeno mu je da se javi za prvu smenu. Obukao je crno odelo kupljeno za tu priliku. Došao je ranije da bi obišao teren i dobio uputstva. Bil mu je poželeo sve najbolje kad je napustio Agenciju za borbu protiv narkotika zbog “neplaćenog odsustva”. Rekao mu je da se nada da će mu biti dobro na privremenom poslu, ali ne toliko da zauvek napusti Agenciju. Obećao je da će povremeno razgovarati s njim, da bi video kako se snalazi na novom radnom mestu. Dao mu je do znanj a da će ga hteti, ako on bude hteo da se vrati u Južnu Ameriku kao agent na tajnom zadatku. Maršal mu je rekao da hoće i da će u međuvremenu dati sve od sebe kao pripadnik predsedničke pratnje. “Učini nas ponosnim”, rekao je Bil Karter. “Hoću, gospodine”, sa osmehom je odvratio Maršal. Prvog jutra na dužnosti naređeno mu je da stoji ispred Ovalnog kabineta i prati predsednika ako odluči da izađe iz njega. U blizini je bilo još agenata Tajne službe. ije se očekivalo da će predsednik napuštati kabinet do ručka. Ješće u porodičnoj trpezariji. Posle podne imaće niz sastanaka u Ovalnom kabinetu. Šef mu je objasnio da je predsednik danas veoma zauzet, da očekuje važan telefonski razgovor i da će se susresti s mnogo ljudi, među kojima će biti nekoliko šefova država. Maršal je dva sata stajao na istom mestu. Ličio je na statuu u odelu sa “špagetom” u uhu. “ Špageta” je bila kolokvijalni naziv za žicu koja povezuje slušalicu u uhu s radio-aparatom. Radio je bio uključen. Maršal se ubijao od dosade i pokušavao da ne zaspi na nogama. Nekoliko lepih žena projurilo je pored njega. osile su papire, fascikle i ajpode. Za trenutak je spustio pogled na cipele i ugledao dva mala stopala u iskričavim ružičastim cipelicama s mašnicama. Podigao je pogled i ugledao devojčicu s plavom kosom i kikama, bez prednjih zuba. Ozbiljno ga je posmatrala. Nosila je sivu suknju i ružičasti džemper. Izgledala je neverovatno slatko. Odmeravala ga je od glave do pete. Bila je lepša nego na fotografijama. Imala
e krupne plave oči. Gledala ga je bez ustezanja. Pogledala ga je u oči. Najviše ga je iznenadilo što je šestogodišnja predsednikova kćerka bila bez pratnje. “Nikad te nisam videla”, obratila mu se bez okolišanja. “Da li si nedavno došao?” “Da, danas sam počeo da radim”, rekao je kao da razgovara s odraslom osobom. ije bio siguran kako da se ponaša. Nije očekivao da će ga devojčica ispitivati. “Da li ti se dopada ovde?” ljubazno ga je upitala. Klimnuo je glavom, pokušavajući da se ne osmehne. Ličila je na smešnog vilenjačića. Nije očekivao da će je upoznati, ili razgovarati s njom. “Da, dopada mi se”, odvratio je. “Svi su veoma ljubazni”, rekao je. Pitao se da li uvek luta sama po Beloj kući i zašto nije u školi. “Zovem se Amelija. On je moj tata.” Pokazala je ka Ovalnom kabinetu. Maršal e klimnuo glavom. “Da li si upoznao mog tatu?” “U stvari, još nisam. Od jutros je veoma zauzet.” Klimnula je glavom kao da je to očekivano. Zatim je odgovorila na neizgovoreno pitanje. “Obično sam i ja, ali u mojoj školi vladaju male boginje. Mama ne želi da se razbolim. Dobiješ pege koje svrbe. Da li si bolovao od njih?” “Mislim da jesam. Ne sećam se”, odvratio je ozbiljnim glasom. Lepo je razgovarao s novom prijateljicom u ružičastim cipelicama. “Pa, ja ih nemam, pa ne možeš da ih dobiješ od mene. Moj brat ih je imao prošle godine, ali ja ih nisam dobila, zato mama ne želi da ih sad dobijem. Marta, koja se brine o nama, ima grip. Mama kosu.Nasmejao Krenula se. sam dole u posetu. Šta ćeš biti za Noć veštica?” Pitanje ga jesređuje iznenadilo. “Ne znam. Nisam razmišljao o tome.” Dvadeset godina nije obukao kostim za oć veštica. “Trebalo bi”, ozbiljno ga je posavetovala. “To je sutra.” “Šta ćeš ti da budeš?” pitao je. Uživao je u razgovoru s njom. Bila je veoma pametna i zabavna. Zahvaljujući njoj, potencijalno dosadno jutro ispred Ovalnog kabineta bilo je mnogo zabavnije od posla u kancelariji. “Htela sam da budem Pepeljuga, ali teško hodam u cipelicama. Bojim se da ne padnem. Zbog toga ću biti miš, s baletankama i baletskom suknjicom”, dodala je sa
osmehom. Maršal se osmehnuo. “Miš u baletskoj suknjici zvuči kao sjajna ideja.” “Moj brat biće vampir. Tata mu je kupio lažnu krv. Mama kaže da će sve da isprlja”, rekla je zakikotavši se. Anegdota o predsedniku Sjedinjenih Država koji kupuje lažnu krv sinu za vampirski kostim zvučala je čudesno normalno. Posao u Beloj kući mnogo se razlikovao od onog što j e radio proteklih šest godina. Podsetilo ga je na ono što drugi ljudi rade, oni s porodicama i decom. Vrata Ovalnog kabineta su se otvorila. Predsednik je zastao na njima. Iznenadio se kad je zatekao kćerku u razgovoru s pripadnikom Tajne službe. Pogledao je Maršala. Osmehnuo se i upitno pogledao kćerkicu. “Šta radiš ovde sama-samcita, mlada damo?” “Marta je bolesna. Mama sređuje kosu. Rekla sam mu za lažnu krv koju si kupio Bredu. On neće biti ništa.” Pokazala je Maršala dok je govorila. “Zaboravio je da je sutra Noć veštica. Rekla sam mu za moj kostim miša.” da će uskoro Mama se pitati si. Da li si joj rekla da ćeš“Mislim sići ovamo?” Zvučaovreme je kao ručku. bilo koji otac.će Amelija se gde smesta uzvrpoljila. “Bila je zauzeta.” Devojčica je volela da kradom posećuje oca. Činila je to kad god je mogla. “Odvešću te gore”, reče predsednik. Zatim se obratio Maršalu s prijateljskim izrazom lica. “Hvala vam što ste zabavljali moju kćerku. Ima mnogo prijatelja u Beloj kući”, rekao je. Volela je da se muva oko njegove kancelarije. Zaputio se ka privatnom liftu. Amelija se okrenula i mahnula Maršalu pre nego što je zakoračila u lift. Doviknula mu je niz hodnik pre nego što su se vrata zatvorila. “Doći ću sutra da ti pokažem kostim!”, obećala je. Mahnuo joj je. “Slatka je, zar ne?” reče jedna od predsednikovih pomoćnica dok je žurila pored njega s gomilom knjiga. “Oboje su, Bred i ona. Ima finu decu. Stalno silaze ovamo. To je deo posla.” Nije bio očaran poslom u Tajnoj službi. Bio je dosadan, ali manje od onog u Pentagonu. Nije očekivao porodičnu atmosferu koju su stvarala predsednikova deca. Začudilo ga je što je jedva čekao da vidi Ameliju obučenu kao miša. Pitao se da li će deca obilaziti Belu kuću za Noć veštica skupljajući slatkiše. Susret s Amelijom nagnao ga je da se ne oseća kao da je na poslu, već kao deo porodice. To mu se dopalo. Počeo je da sagledava posao na drugačiji način. Predsednik se vratio deset minuta kasnije i prodrmao ruku Maršalu. “Nadam se da vas Amelija nije namučila. Voli da stiče prijatelje.”
“Ni najmanje. Rekla mi je za svoj kostim za Noć veštica i bratovljevu veštačku krv.” “Nešto mi govori da ću je sutra često viđati, ponajviše na maminom novom belom kauču. Nadrljaću ako se to desi. Amelija misli da bi sutra trebalo da radim u kostimu.” Predsednik je opušteno ćaskao s novim pripadnikom Tajne službe. Usput ga je kako procenjivao. samkad dabibivideli Supermenov kostim bio najpogodniji, ali ne znam bi mediji“Mislio reagovali predsednika u tesnom trikou.” Nasmejali su se. Predsednik se trenutak kasnije vratio u Ovalni kabinet, da bi se susreo sa šefom neke bliskoistočne države. Maršalu je već rečeno da će se britanski premijer sutradan sastati s predsednikom. Verovatno neće biti u kostimu. Maršal se nasmejao na pomisao o predsedniku u Supermenovoj odeći. Ratosiljao se najvećeg dela napetosti koja ga je mučila prvog dana na poslu. Ovo je bilo svetlosnim godinama daleko od onoga što je radio na tajnom zadatku za Agenciju. Nije video predsednika do kraja dana. Filip Armstrong je u sedam sati izašao iz Ovalnog kabineta. Poželeo je laku noć svima. Sa osmehom prvi dan na poslu?” Mladićglavom mu se dopao. Primetio ga sejeobratio još preMaršalu. susreta“Pristojan s Amelijom. Maršal je klimnuo osmehnuvši se. “Veoma dobar prvi dan, gospodine. Hvala na pitanju. Uživao sam u razgovoru s vašom kćerkom.” “Kome ste bili dodeljeni pre ovoga?” Pretpostavljao je da je čuvao nekog od bivših predsednika ili da je radio nešto slično. “Pozajmljen sam iz Agencije za borbu protiv narkotika. Šest godina radio sam na tajnom zadatku u Južnoj Americi. Poslednjih osam meseci bio sam u Pentagonu, čekajući novi zadatak. Poslali su me ovamo.” Maršal se osmehnuo. “Ovde vam je sigurno veoma dosadno”, reče predsednik. Podigao je obrvu, zadivljen onim što je čuo. Ljudi iz Agencije za borbu protiv narkotika koji su bili na tajnim zadacima smatrani su tvrdokornom elitom. Živeli su u teškim uslovima, izloženi stalnoj opasnosti. “Ne, gospodine. Samo je drugačije. Pentagon je mnogo mirniji od ovoga.” U Beloj kući uvek je prštalo od aktivnosti. Bio je pasivni ali budni posmatrač, izuzev ako predsednik nije negde išao, što danas nije bio slučaj. Od jutros je radio u Ovalnom kabinetu. Izašao je samo za trenutak, kad je otpratio kćerku na sprat. “Pa, želim vam dobrodošlicu u Belu kuću. Nadam se da će vam ovde biti prijatno. Drago nam je što ste postali deo tima”, srdačno će predsednik. Započeo je
razgovor sa sekretaricom. Ušao je u privatni lift i otišao na sprat. Filip Armstrong ostavljao je utisak blagog, porodičnog čoveka. Bio je ljubazan prema Maršalu. Potrudio se da se već prvog dana oseti kao kod kuće. Bio je dopadljiv čovek. Sva istraživanja javnog mnjenja pokazivala su da većina Amerikanaca deli to mišljenje. Maršal se dobro osećao kad je napustio Belu kuću krajem prvog radnog dana. ije lovio tona loše kokaina momke donitiAfrike, je pokušavao ih nadmudri. Nije Današnji organizovao transporte Kariba ilidaSjedinjenih Država. dan podsećao je na normalan dan na poslu, iako je radio u Beloj kući i čavrljao s predsednikom. Pomislio je da privremeni posao možda neće biti tako neprijatan. ajviše mu se dopao susret s devojčicom. Smeškao se dok se vozio s posla do službenog stana u Džordžtaunu, u kom se prvi put osetio kao kod kuće, uprkos golim zidovima i oskudnom, bezličnom nameštaju. Osvrnuo se oko sebe i shvatio da mora učiniti nešto da bi oplemenio atmosferu. Počeo je da posmatra stan novim očima. Prvi put od napuštanja Kolumbije i saznavanja za smrt Palome i bebe osetio se živim. Devojčica s kikama i sjajnim ružičastim cipelicama dodirnula mu je srce i obojila dan svetlim nijansama.
Četvrto poglavlje Sledeći dan na poslu bio je zahtevniji od prvog. Maršal je bio deo ekipe od šest pripadnika Tajne službe koji su pratili predsednika helikopterom na sastanak s britanskim premijerom u Kemp Dejvidu. Ostali su tamo do ručka. Predsednik je zatim govorio u Kongresu. U Belu kuću vratili su se sredinom popodneva. To je bio zanimljiv i događajima bogat dan. Britanski premijer i njegovi pomoćnici bili su veoma prijatni s njima. Pripadnici Tajne službe popričali su s britanskim kolegama, uz nešto zdravog smeha. Bilo je nečeg uzbudljivog u druženju s ljudima na poslu. Maršal je dobio priliku da razgovara s kolegama iz Tajne službe dok su čekali za vreme svečanog ručka. Izgledali su opušteno, gotovo lenjo, iako su bili stalno budni. Jedan od njih imao je više od dvadeset godina staža, dok su ostali bili bliži Maršalovim godinama. Zainteresovali su senakad je rekao da dolazi iz Agencije nedavno vratio sa šestogodišnjeg zadatka terenu u Južnoj Americi. Znali sui da da se je imao veze s kartelima droge, što mu je obezbedilo njihovo poštovanje. “Ovo je sigurno đavolska promena”, s divljenjem će jedan od mlađih agenata. “Razmišljao sam o Agenciji, ali sam se oženio odmah posle koledža. Na takvom poslu ne možeš imati ženu i decu.” Maršal je odmah pomislio na Palomu i njihovu bebu i klimnuo glavom. “Imaš sreće što si se izvukao u jednom komadu. Naslušali smo se groznih priča.” Da, o ženi koju voliš, s bebom u stomaku, ubijenoj u znak odmazde, pomislio je Maršal. “Da, ima groznih priča”, saglasio se, ali nije odao nijedan podatak o sebi. avikao je da krije svoje istinsko ja. Radio je to automatski. “Ne mislite na njih dok ste tamo. Jednostavno, radite ono što morate. Ono što vi radite ovde jednako je važno, čak i važnije. Štitite predsednika Sjedinjenih Država. To je važan posao. Ja sam samo sledio krijumčare narkotika i pokušavao da ometem poslovanje kartela.” Svi su znali da je to gotovo nemoguć poduhvat. Maršal je uspeo da im nanese priličnu štetu. Nedovoljnu po njegovim merilima, iako su pretpostavljeni tvrdili da im je zadao strahovit udarac, pogotovo podacima koji su od njega prikupljeni posle povlačenja s terena. Tako je pisalo u zvaničnom izveštaju o operaciji. Raul će dugo pamtiti ono što mu je učinio. Maršal nije rekao ništa od toga novim kolegama. “Da li si morao da odeš zato što te je neko razotkrio?” pitao je jedan od njih,
radoznao da sazna što više o novom kolegi i njegovom poslu. “Postojala je slaba karika u lancu. Morali su da me povuku s terena bez najave.” U njegovim očima nije se moglo videti koliko je odlazak bio bolan, niti šta je ostavio sa sobom. “To je težak život. Sigurno ti je drago što si se vratio kući.” Maršal je samo muklo uzdahnuo. Istina je bila da mu nije bilo drago. Žudeo je za nekadašnjim životom. Boravak u Vašingtonu smatrao je privremenim. Održavala ga je samo vera da će se jednog dana vratiti na tajni zadatak. Maršal je rekao samo: “Ovde je drugačije.” Tom reakcijom podsetio je nove kolege da su tipovi sa iskustvom na tajnim zadacima nepovratno naviknuti na takvu vrstu posla. “Sigurno čudesno dobro govoriš španski”, dodao je drugi kolega sa osetnim poštovanjem. Maršal se nasmejao. Nikome nije promakla njegova skromnost i opreznost. “Ponekad pomislim da neko ga bolje od ko engleskog. godina govorio engleski. Postanete drugi.govorim Zaboravite ste ili koŠest ste bili. Svenisam je to isprva prilično neobično. Posle izvesnog vremena to postane jedini život koji poznajete.” Još je češće čitao južnoameričke od domaćih novina i gledao špansku televiziju. Nije to pomenuo, da ne bi pomislili da je skrenuo pameću. “Da li si završio s Agencijom?” zanimao se jedan od kolega. “Nadam se da nisam”, tiho će Maršal. “Taj posao mi odgovara. Daje više prostora. Pruža mogućnost da nanesete ozbiljnu štetu zlikovcima. Možda sam navikao na svakodnevnu adrenalinsku plimu.” Svi su znali da veliki broj operativaca Agencije gine na terenu, čak i u Sjedinjenim Državama. “I na ovom poslu susretaćeš se s navalama adrenalina. Momci su se sigurno grozno osećali kad je Kenedi pogođen. Uradili su sve što su mogli, ali se sranja ponekad dešavaju... uradiš sve kako treba, i opet zabrljaš.” “Takav je i rad na tajnom zadatku. Nikad ne znaš šta će se desiti dok se sve ne završi, dok ne uspeš ili ne pogineš.” Agenti su samo ćutke klimali glavom. Sastanak s britanskim premijerom se završio. Krenuli su u Kongres s predsednikom. Više nije bilo vremena za priču. Razgovor je bio zanimljiv. Agenti su dobili priliku da nazru ličnost novog kolege. Nije mnogo pričao o sebi. Pokušavao je da se usredsredi na novi posao. Zapazili su koliko je ozbiljan i savestan u tom pogledu.
Nije se opustio čitavog dana, sve dok se predsednik nije vratio u Ovalni kabinet, a Amelija u četiri po podne pojavila u kostimu miša s ružičastim baletankama i u baletskoj suknjici. Neko joj je nacrtao mišje brkove. Blistala je od sreće dok je skakutala između stolova i jurcala po kancelarijama. Potrčala je ka Maršalu sa širokim, bezubim osmehom. Nosila je plastičnu bundevu dopola ispunjenu slatkišima. Nekoliko sekretarica došlo je spremno na posao. Ubacile su čokoladice u bundevu. Maršalu je bilo žao što nije imao ništa da joj då. Nije se setio da kupi slatkiše za decu. Njen brat pojavio se posle nekoliko minuta. Ozbiljni, lepi dečačić maskirao se u vampira. Lažna krv kapala mu je iz usta. Nosio je plastične vampirske zube. Ljubazno je prodrmao Maršalovu ruku. “To je moj brat, Bred”, predstavila ga je Amelija. “Maršal Everet”, reče Maršal kad je prodrmao dečakovu ruku. “Opasna krv”, rekao je s divljenjem. Devetogodišnjak je razvukao usne u jeziv osmeh. Maršal je zamišljao štetu koju je lažna krv načinila na spratu. Crvena tečnost još je kapala s dečakovog lica. “Da li ćete skupljati slatkiše po komšiluku?” pitao ih je. Izraz razočaranja prešao je preko Amelijinog lica. Duboko je uzdahnula. “Tata nam ne da. I morali bismo da povedemo nekog iz Tajne službe s nama, pa ne bi bilo zabavno. Možemo da skupljamo slatkiše samo ovde u kući.” Kuća je bila Bela kuća. Nekoliko zaposlenih već im je dalo slatkiše. “Bila sam na paradi u školi”, ponosno će Amelija kad je njen brat pokucao na vrata Ovalnog kabineta. Poznati glas pozvao ih je da uđu. Pola sata proveli su u kancelariji s ocem. Izašli su s predsednikom. Imao je vampirsku krv na košulji i tamnu mrlju na kravati. Žalosno je pogledao Maršala, koji se s razumevanjem osmehnuo. “Vidim da vas je napao vampir, gospodine.” “Pazi se da i ti ne nastradaš”, upozorio ga je predsednik, dok se Bred gušio od smeha. Sekretarica je sa osmehom darivala decu čokoladicama kad je prošla kraj njih. “Sad idemo u kuhinju”, saopštila je Amelija. Bila je otvorenija i rečitija od brata. Maršalu se dečak činio stidljiv. Devojčica je lako sklapala poznanstva. Ponašala se kao da godinama poznaje Maršala. Uvrstila ga je u vojsku prijatelja. Deca su nedugo potom protrčala hodnikom s prilično punim bundevama. Predsednik se vratio na posao. Maršal ga je štitio s još trojicom kolega na dužnosti. “Slatka deca”, prokomentarisao je jedan od njih. “Život u Beloj kući sigurno im ne pada lako.” Jedva da su znali za neki drugi. Otac je bio pri kraju druge godine
mandata. Amelija je imala četiri, a Bred sedam godina kad su se uselili u predsedničku rezidenciju. Predsednik je pre toga osam godina bio u Senatu. Ovo je bio jedini život za koji su znali i koji će izvesno vreme poznavati. Sva istraživanja avnog mnjenja govorila su da mu je novi mandat u džepu. To je značilo da će Amelija imati dvanaest godina kad budu napustili Belu kuću. Bred će biti u srednjoj školi. Odrašće na zanimljivom mestu, u zaštićenom i luksuznom okruženju, koliko god se otac trudio da se normalno ophodi prema njima. Maršal je sutradan prvi put sreo prvu damu. Bila je viša, lepša verzija Amelije, stidljiva poput Breda. Deca su bila kombinacija roditelja. Maršal je lako mogao da zamisli Ameliju kao predsednicu, s kostimom miša, kikama i svim ostalim. Njihova majka bila je pametna, brižna žena. Radila j e kao advokat, pošto je završila Jejl kao najbolja u generaciji. Predsednik i ona zajedno su studirali pravo. Nedugo po stupanju u brak odustala je od karijere, kad se njen muž kandidovao za Senat. Bila je posvećena supruga. Učestvovala je u dobrotvornim akcijama da bi pomogla siromašnima, pogotovo deci. Izbegavala je sva kontroverzna i osetljiva pitanja. Nije stavove. Trudila se da bude uzorna supruga. Bila ispoljavala je savršenanapadne partnerkapolitičke predsednika Sjedinjenih Država. Naučila je francuski i španski kad je njen suprug stupio na predsedničku dužnost. U poslednje vreme učila je kineski. Imala je četrdeset dve godine. Bila je četiri godine mlada od supruga. Bila je lepa. Imala je divnu figuru. Igrala je tenis, sjajno je skijala i vežbala svakog dana u šest ujutro. Čitava zemlja ju je volela. Ova retko inteligentna žena bila e blage i stidljive naravi, što ju je činilo još dopadljivijom. Suprug joj je uvek pripisivao uspeh na izborima. Prva porodica umnogome je podsećala na Kenedijeve, ali na savremen, skromniji način. Nisu bili razmetijivi niti izveštačeni. Bili su ono što esu. To ih je učinilo najpopularnijom i najvoljenijom predsedničkom porodicom u poslednjih nekoliko decenija. Maršal je dan posle Noći veštica upoznao predsednikovu suprugu na zvaničnoj večeri. Bio je zadivljen njenim upečatljivim izgledom u crnoj večernjoj haljini, koja e pokrivala jedno i otkrivala drugo rame. Odmah je primetila novo lice među pripadnicima Tajne službe. Potrudila se da ga pozdravi dok je dočekivala goste. “Amelija mi je pričala o vama”, obratila mu se srdačnim tonom, sa znamenitim stidljivim osmehom. Podsetila ga je na princezu Dajanu iz mlađih dana. Bila je prelepa plavuša, kao i ona, ali na američki način. “Imate fantastičnu devojčicu”, Maršal joj je dao kompliment, “i veoma zgodnog sina, uprkos vampirskoj krvi.”
Zakolutala je očima i zavapila: “Niste videli novi beli kauč.” Predsednik je predvideo tu katastrofu. Ipak je kupio krv, da bi ugodio sinu. Takvim i sličnim postupcima trudio se da deci olakša život u strogo kontrolisanom okruženju. Nije mogao zaobići činjenicu da žive u Beloj kući i da im je veliki broj “normalnih” stvari nedostupan. To nije smetalo Ameliji, ali je često mučilo Breda. Nedavno je pristupio školskom fudbalskom timu. Pola tuceta pripadnika Tajne službe pratilo ga je na treninzima i utakmicama. Prva dama vratila se svojim dužnostima pošto je poželela dobrodošlicu Maršalu. Predsednik mu je iste noći dobacio kratku, prijateljsku napomenu. Prvi put u karijeri imao je osećaj da je u porodici, a ne samo na poslu. Zbog toga je uživao u radu mnogo više nego što je očekivao. Zvanična večera bila je elegantni skup za više od sto četrdeset zvanica. Priređena je u čast japanskog prestolonaslednika i njegove supruge. Spektakularno veče bilo je tipično za skupove u režiji ove administracije. Maršal je posle Noći veštica, svečanih večera i susreta u Kemp Dejvidu stekao prilično jasnu sliku o prvoj porodici. Posao je bio stresan samo kad je predsednik bio u pokretu. Svaki čovek u njegovoj pratnji morao je da bude veoma budan i spreman da ga zaštiti u svakom trenutku. Predsednik je bio opušten i spokojan, što je ponekad otežavalo zaštitu od mogućih napada. Bio je više nego spreman da se zaustavi na neplaniranom mestu i pomeša s narodom. Težak posao Tajne službe zbog toga je bio oš teži. Predsednik Armstrong uradio je nešto slično tokom Maršalove druge nedelje na poslu. Zatražio je da se kola zaustave ispred prodavnice da bi nešto kupio ženi. Uleteo je u prodavnicu nenajavljen, okružen agentima Tajne službe, s Maršalom na čelu. Melisa je sinoć nešto pomenula na večeri. Hteo je da je iznenadi i da joj lično kupi poklon. radnje Zapanjeni kupci su ga okružili, želeći da mu stegnuagenata ruku. Obezbeđenje trudilo se daodmah pomogne predsednikovoj pratnji. Dvojica nekako su ga ubedili da pričeka napolju u kolima, dok oni kupe torbu koju je Melisa htela, onu koja se dobro slagala s kostimom koji je planirala da obuče za Dan zahvalnosti. Predsednik je jedva čekao da je obraduje. Ljudi iz Tajne službe kolektivno su odahnuli od olakšanja kad se vratio u automobil. “Načisto pretrnem od straha kad god uradi takvo nešto”, poverio se šef smene Maršalu kad su bezbedno doveli predsednika do odredišta. “Ostarim deset godina kad god se neplanirano zaustavi. Stalno to radi kad je s decom. Ne shvata koliko je to opasno.” Iznenadna poseta prodavnici uznemirila je Maršala. Lutao je pogledom u svim pravcima. Pretraživao je gomilu u potrazi za sumnjivim likovima i
aktivnostima. Takva zaustavljanja bila su manje opasna od onih unapred zakazanih, kad su poremećene osobe ili terorističke grupe mogle da isplaniraju napad. Ni spontana zaustavljanja nisu bila bezazlena. Predsednik je voleo da to radi, da bi održao iluziju normalnosti u životu svoje dece. Prva dama bila je znatno razumnija, lakša za saradnju i zabrinutija za dečju bezbednost. Svi su znali da predsednik Armstrong ceni spontanost. Retko kad je radio ono što mu se kaže, zbog čega su pripadnici Tajne službe neprestano bili na najvišem stepenu budnosti. Predsednik je s porodicom i rođacima proslavio Dan zahvalnosti u Kemp Dejvidu. Maršal je sa zadovoljstvom radio četiri smene uzastopce. Većina kolega imali su porodice ili nekog s kim su hteli da provedu praznike. On nije. Više mu se dopadalo da radi, nego da samuje u stanu. Zamenjivao je po jednog kolegu svakog dana, zbog čega su mu bili zahvalni. Čudili su se što nije imao planove za praznik. Čovek bez porodice, posle šestogodišnjeg rada u narko-kartelima Južne Amerike, nije imao nikog s kim bi proveo praznike. Nije očekivao da će toliko uživati u porodičnom prazniku, kome je prisustvovao iz prikrajka. samo stajao po strani, kao robot. Igrao je fudbal s Bredom nekoliko putaNije razgovarao s Amelijom. Predsednik i prva dama zahvalili su mu nai ljubaznom ophođenju prema deci. Upozorili su ga da im ne dopusti da ga iskorišćavaju niti da mu Amelija preterano dosađuje pričom. Godinama nije proveo tako ugodan Dan zahvalnosti. Prijalo mu je i društvo kolega. Uspostavili su dobre odnose. Funkcionisali su kao tim. Veoma ozbiljno su pristupali svom poslu. Kad se Bil Karter raspitao kod njegovih pretpostavljenih, rečeno mu je da Maršal dobro radi, da se sjajno uklopio, pogotovo s prvom porodicom, i da je predsednik nekoliko puta zatražio da dežura vikendom, zato što se lepo družio s decom. “Nisam siguran da ćemo ga vratiti za godinu dana”, rekao je njegov pretpostavljeni Bilu. “Možda i neće hteti da se vrati na teren.” “Ne računajte na to”, reče Bil Karter, dobar poznavalac ličnosti, “to mu je u krvi. Drago mi je što se dobro snašao. Povratak u Sjedinjene Države teško mu je pao. Brinuo sam se za njega. Neke gadne stvari dogodile su se kad smo ga izvukli. Izgleda da se oporavlja. Neki ljudi nikad ne prebrode ono što su doživeli zahvaljujući nama”, reče Bil. Obuzeo ga je osećaj krivice. Često je viđao ljude nesposobne da posle povratka s terena nastave normalan život i zaborave osobe koje su ostavili za sobom. Strahovao je da će Maršal biti jedan od njih. Neko vreme ponašao se kao živi mrtvac. Bilo mu je drago kad je čuo da se lagano vraća u život zahvaljujući blizini predsednika, prve dame i naročito njihove dece. Obradovao se kad mu je rečeno da
mu dobro ide i da je koristan i cenjen na novom poslu. Sve poverene zadatke obavljao je vredno i posvećeno. Maršal je, po sopstvenom zahtevu, dežurao i na dan Božića. Posle toga otišao je s predsedničkom porodicom na skijanje u Aspen. Skijao je s Bredom, dok je Melisa učila Ameliju. U mladosti je bila uspešna takmičarka. Amelija se s lakoćom spuštala snežne padine.obaveza. Predsednik je retko skijao. Najviše provodio je bio kodjedan kuće -niz imao je previše Zamolio je Maršala da skijavremena s Bredom, pošto je od najmlađih agenata u pratnji. Bred je voleo da provodi vreme s njim. Dečak bi se uvek nasmejao kad bi mu se Maršal u šali obratio na španskom. Prva dama čula ih je ednog dana. Obratila mu se na gotovo savršenom španskom, što ga je iznenadilo. ekoliko minuta razgovarali su na tom jeziku. Pitala ga je gde ga je naučio. Rekao je da je šest godina živeo u Južnoj Americi. Setila se da je radio u Agenciji za borbu protiv narkotika. Htela je da zna šta mu se dešavalo na tajnom zadatku, ali se ustezala da pita. Bred je čuo za njegovu prošlost od drugih agenata. Neprestano je tražio da mu priča o onome što mu se desilo na jugu. Maršal je odbijao. Bred mu je poverio da želi da jednog dana radi za CIA. Maršal ga je zadirkivao, govoreći da je Agencija bolja. Izgradio je prisan odnos s oba deteta. Izuzetno je poštovao njihove roditelje, način na koji su postupali s decom i zaposlenima. Bilo mu je žao kad su napuštali Aspen. Uživao je u skijanju i opuštenom druženju s Melisom i decom. Po povratku u Vašington nastavio je da radi u predsednikovoj blizini. Još nije imao društveni život niti ga je želeo. Nije pokazivao zanimanje za žene koje je sretao na poslu. Posle gubitka roditelja, Palome i deteta shvatio je da ne želi da se zaljubljuje. Previše je strahovao od gubitka voljene osobe. Zadovoljavao se poslom. Zima i proleće behu puni obaveza: svečanih večera, političkih skupova, putovanja u Evropu, Aziju i Australiju, poseta Teksasu, Kaliforniji i drugim saveznim uključujućiotišao i kratko zadržavanje u Oklahomi kad je tornada opustošio državama, državu, a predsednik da proceni razmere štete. Maršal je niz u majskom zatišju shvatio da je od povratka iz Kolumbije prošlo punih petnaest meseci i da je sedam meseci u predsednikovoj službi. Amelija mu je nacrtala čestitku za rođendan. Poklonila mu je kolačić sa svećicom kad je napunio tridesetu. Bred mu je poklonio fudbalsku loptu s potpisom Arona Rodžersa, jednu od najvećih dragocenosti. Maršal nije hteo da je uzme. Bred nije popuštao. Maršal mu je obećao da će lopta biti na počasnom mestu u njegovom stanu, koji je još izgledao sumorno i sterilno. Hteo je da promeni to stanje, ali nije imao kad. U Džordžtaunu se nije osećao kao kod kuće. Poslednje mesto gde se tako osećao bila je koliba u Raulovom logoru, ali samo zbog osobe koja je živela u njoj.
Nešto ređe pomišljao je na Palomu, iako ga je još proganjala njena slika s velikim, zaobljenim stomakom. Duboko u svesti šunjala mu se pomisao da ulovi i ubije Raula. Izvori iz Agencije rekli su mu da se vratio u Kolumbiju i da pokušava da obnovi carstvo zločina. Agencija je imala operativca u njegovom logoru, na niskom hijerarhijskom nivou. Niko nije uspeo da ponovi Maršalov uspeh. Raul je bio oš oprezniji. Naučio je bolnu lekciju posle Maršalove izdaje. Shvatio je da ga je neprijatelj tri godine vukao za nos. Smatrao je da ga je pobedio i da mu je slomio srce kad je ubio Palomu. Bil Karter pozvao ga je u julu, da bi ga izvestio da su sakupili dovoljno podataka da napadnu Raulov logor. Akcija je izvedena s ubitačnom preciznošću. Ubili su Raula i dva zlikovčeva brata. Bil se nadao da će Maršalu laknuti posle tih vesti. On je osećao samo prazninu, džinovsku rupu u stomaku i srcu. Iznenadilo ga je kad je shvatio da pogibija njegovog neprijatelja nije bila važna. Raul možda nije među živima, ali je divna žena koju je voleo mrtva, a njihovo dete nikad nije rođeno. Dobro je što je Raul mrtav, ali se ništa neće promeniti. Sve to pripada prošlosti. Maršal je sutradan njima, zureći uprazno. Sećao se života Raulom i Palomom. Činilorazmišljao mu se da seo sve dešavalo juče, a opet tako davno. Nalazios se u rezidenciji na Long Ajlandu koju je predsednik iznajmio na mesec dana. Stražario je ispred kuće kad je osetio da ga neko cima za rukav. Spustio je pogled i ugledao Ameliju. Bio je milion kilometara daleko. Nosila je kupaći kostim. Zabrinuto ga je posmatrala. “Da li si tužan?” pitala ga je bez okolišanja. Tugovao je zbog Palome i bebice. Smatrao je da je Raul dobio ono što je zaslužio. Ništa od toga nije mogao da objasni devojčici, koja je uočila čežnjiv izraz u njegovim očima kad je spustio gard i odlutao u prostoru i vremenu do logora u Kolumbiji u kome je tri godine živeo kao Pablo Ečeverija. Jedan deo njega doveka će biti taj čovek. Pablo je sada bio mrtav koliko i Paloma i Raul. “Naravno da nisam”, reče Maršal sa osmehom. “Pa, kad ćemo plivati u okeanu?” Obećao je da će je tog popodneva povesti na plivanje. Bred je otišao na pecanje s ocem, u čamcu predsednikovog prijatelja. Maršal je dobio zadatak da ostane kod kuće s Amelijom i njenom majkom. To mu nije teško padalo. “Izgledao si tužno”, nije se dala Amelija. Pažljivo je posmatrala njegovo lice. Sad je dobro izgledao. “Htela sam da tražimo školjke i pravimo zamak od peska.” “Važi, hajdemo”, rekao je. Radiom je obavestio kolege o svojim aktivnostima. Zatražio je tri agenta za plažu i jednog da ga zameni pred kućom. Nekoliko minuta
kasnije krenuo je s Martom, dadiljom, na plažu. Poneli su lopatice, grabuljice i kalupe za zidanje zamka. Maršal je izgradio pristojan dvorac kad im se prva dama pridružila. Skupili su punu koficu školjki. Prva dama izgledala je zadovoljno. U poslednje vreme nije se najbolje osećala. Mnogo se odmarala. Počele su da kruže glasine o njenom lošem zdravlju. Svi su se zabrinuli. Nosila je kupaći kostim s belim kombinezonom, ispod kog su se nazirale konture njenog tela. Primetio je izbočinu kakvu je poslednji put video kad je Paloma zatrudnela. Shvatio je da prva dama nosi dete u utrobi. Štampa nije bila obaveštena o tome. Bila je u četvrtom ili petom mesecu trudnoće. Nekim čudom dosad je uspevala da je sakrije. Ćutke ju je posmatrao. Osmehnula se, videvši da je primetio da je u drugom stanju. “Mislili smo da je najbolje da vest o trudnoći što duže sačuvamo u tajnosti. Ovog vikenda reći ćemo deci”, rekla je kad je Amelija otrčala do ivice okeana s Martom i kanticom. “Primite moje čestitke”, tiho će Maršal. Ponovo je pomislio na Palomu. Melisina trudnoća u četrdeset drugoj i u stresnim životnim okolnostima neće biti laka. Pitaodete se ukako će Amelija njen oduševljeno brat primiti dočekati novost. Amelija je bilaDevojčica zvezda i najmlađe porodici. Moždai neće konkurenciju. mu je, dva dana kasnije, saopštila veliku vest. “Dobićemo bebu”, rekla je bez uvijanja, dok su gradili još jedan zamak na plaži. “Hoću devojčicu. Vratićemo ga nazad ako bude dečak. Mama kaže da joj mogu pomoći oko nje.” Nije delovala uznemireno. Vest je očigledno bila saopštena na pravi način. Amelija je punila sedmu godinu. Dopadala joj se ideja da bude starija sestra. Iznenadio se kad je saznao da jedva čeka da se to desi. Igrao se s Amelijom birajući imena za novorođenče. Zadirkivao ju je, podsećajući je da beba može biti dečak. Uvek bi se namrštila kad bi joj to rekao. Vest je sledeće nedelje osvanula u medijima. Predsednik i prva dama očekivali su rođenje bebe u novembru, nešto pre Dana zahvalnosti. Prva dama saopštila je da će smanjiti broj obaveza u narednim mesecima. Maršal se radovao zbog njih. Smatrao ih je divnim roditeljima. Predsednik je izgledao veoma zadovoljno. Melisa je bila u šestom mesecu kad su se krajem avgusta vratili u Vašington. Trudnoća se i te kako primećivala. Vest o prinovi doprinela je porastu popularnosti prve porodice i samog predsednika. Smatralo se da će sigurno pobediti na izborima sledeće godine. U tri godine mandata donosio je razumne odluke. Narod je živeo bolje. Svi su smatrali da je zemlja u sigurnim rukama dok je Filip Armstrong na njenom čelu.
Deca su se u septembru vratila u školu. Maršal se sastao s Bilom Karterom da bi raspravili o kraju plaćenog odsustva, koje je isticalo za jedan mesec. Izgledao je zdravo i pravo, na telesnom i duhovnom planu. Činilo se da je procvetao tokom edanaest meseci rada u predsedničkoj pratnji. Bil Karter nije se mogao oteti utisku da se Maršal neće vratiti u Agenciju. Smatrao je da će mu to više odgovarati od života na tajnom zadatku. Skupo je platio to iskustvo. “Pa, šta želiš? Znaš da nas možeš napustiti i preći u Tajnu službu. Ovo ti je dobra prilika za odluku da to učiniš. Nama si već dao mnogo.” Nije želeo da Maršala grize savest zbog napuštanja Agencije. Bio je tako dobar u Tajnoj službi da bi bila šteta da je napusti. Dobio je neočekivan odgovor. “Vraćam se”, tiho će Maršal. “Za to sam obučavan. Bilo mi je divno ovih godinu dana. Izgleda da mi je odmor bio potrebniji nego što sam mislio. Volim Armstrongove - oni su divna porodica. Ali moje srce pripada Agenciji.” “Još želiš da radiš na tajnim zadacima?” Bil Karter zbunjeno ga je posmatrao. ije mogao da veruje sopstvenim ušima. “Tamo mogu najviše da doprinesem. Ovo je sjajan posao, ali su sve moje veštine, obuka i iskustvo povezani sa Agencijom za borbu protiv narkotika.” Videlo se da je dugo razmišljao o tome. “U Tajnoj službi te obožavaju, Maršale. Na svakoj proceni dobijaš najviše ocene. Predsednik sigurno pobeđuje na sledećim izborima. Pruža ti se prilika da pet dobrih godina radiš s predsednikom koga voliš.” “Znam, ali ne pripadam tom svetu. Ne želim da protraćim sve što sam naučio za šest godina u Ekvadoru i Kolumbiji. Raul je mrtav, ali je ostavio legiju ambicioznih naslednika. Tamo ima mnogo posla. Tako ću na najbolji način služiti domovini. Želim da se vratim.Americi. Nije miZnam važnoda gde me vratiti poslati, dokle godilitoEkvador, bude u Centralnoj ili Južnoj se nećeš mogu u Kolumbiju ali u Meksiku je atmosfera iz dana u dan sve vrelija. Mislim da bih ti tamo dobro poslužio, uz odgovarajuću pripremu. Sve Raulove poslove u Meksiku obavljao sam preko posrednika. Tamo me niko neće prepoznati.” Veoma jasno davao je do znanja šta hoće. “Imam još šest nedelja u Tajnoj službi. Mogu da ostanem do kraja godine, ako želiš. Nisam im neophodan, a Agenciji jesam. Mnogo agenata Tajne službe želi posao koji obavljam. Hoću novo zaduženje na terenu, ma kako teško bilo. Vreme je. Omekšao sam muvajući se po svečanim večerama i igrajući se s decom. Imam trideset godina. Ništa me ne vezuje za Vašington ili Sjedinjene Države. Znam da je to prava stvar za mene.”
Bil Karter nije mogao da se ne složi s njim. Ipak je bio iznenađen. Svi su mislili da je Maršal srećan u Tajnoj službi. Bili su oduševljeni njime, iako je na izvestan način bio previše kvalifikovan za taj posao. Iskustvo na tajnim zadacima u suzbijanju trgovine narkoticima nije mu bilo potrebno za rad u Tajnoj službi. Hteo je da ponovo koristi sve veštine koje su mu stajale na raspolaganju. “Daj nam malo vremena da pronađemo pravi tebe.” Velika Panami eksponencijalno je rasla. U ovom času bilaposao je većazaod Raulove. U operacija njoj će bitiu mesta za njega. I Meksiko je bio u igri, baš kao što je Maršal rekao. Tu odluku doneće komitet. Zadatak u Panami ili Meksiku biće opasniji od pređašnjih. Maršal e, po svoj prilici, bio od ljudi koji uživaju da se suočavaju sa opasnostima i izazovima. Njegovi pretpostavljeni u Tajnoj službi bili su razočarani vestima. Agent kog je zamenjivao bio je spreman da se vrati na posao, pa pronalaženje zamene za njega nije bio problem. Njegova supruga dobro je reagovala na hemoterapiju. Prva porodica imala je lepo mišljenje o njemu. Prve nedelje oktobra proneo se glas da se Maršal vraća u Agenciju pre kraja godine, nastavioPlanirali rad na terenu. su mu da ćeilimu za nekoliko nedelja reći gde će da ga biposlati. su daObećali ga u novembru decembru bace u vatru. Predsednik mu je rekao da mu je žao zbog toga i da mu se divi na hrabrosti, neophodnom preduslovu za obavljanje tog posla. Bred je hteo da zna sve krvave detalje s novog zadatka, o kome Maršal još nije znao ništa i koje mu nikad ne bi saopštio. Prva dama naterala ga je da obeća da će doći da vidi bebu. Saznali su da nosi devojčicu. Amelija je bila oduševljena. Teško je primila vest o Maršalovom odlasku. Rekla mu je da je to vrlo glup i zao postupak. Rasplakala se kad joj je majka rekla da odlazi. “Moram da se borim s lošim momcima” objasnio joj je, “da biste ti, tvoj brat i nova sestra bili bezbedni. To je moj posao.” “Zašto se neko drugi ne bori s lošim momcima, da bi ti ostao ovde?” “Zato što sam bolji od njih”, rekao je. U toj šali bilo je mnogo istine. “Posećivaću te”, rekao je, iako je znao da se to neće skoro desiti, “kad god budem u Vašingtonu. Osim toga, imaćeš pune ruke posla oko sestrice. Uopšte ti neću nedostajati.” Znao je koliko će ona njemu nedostajati. Zavoleo je oba deteta za edanaest meseci službovanja u Beloj kući. Duboko je poštovao i voleo i njihove roditelje. Znao je da će mu rastanak s njima veoma teško pasti. Deca su se u Maršalovim poslednjim nedeljama u Beloj kući spremala za Noć veštica. Amelija je odlučila da ove godine bude veštica iz Čarobnjaka iz Oza sa
zelenim licem. Bred se spremao da bude astronaut u svemirskom odelu specijalno napravljenom za njega, koje je dobio na dar od NASA. Bio je veoma uzbuđen. Amelija je nekoliko puta prošetala po Beloj kući, lica namazanog zelenom bojom. To e u Maršalu probudilo gorko-slatku uspomenu. Setio se da ih je upoznao uoči prošlogodišnje Noći veštica. Njihova je u osmom mesecu trudnoće.zbog Reklabebe je dai dobro će overaspoloženi godine biti maskirana kaomajka velikabila bundeva. Svi su bili uzbuđeni kad su čuli da je predsednik pristao da prisustvuje otvaranju dečje bolnice u Virdžiniji i da će povesti decu sa sobom. Melisa je rekla da je veoma umorna, ali se složila da pode s njima. Bolnica joj je bila važna zato što će siromašna deca iz čitave zemlje u njoj dobijati hirurške usluge koje njihovi roditelji ne mogu da priušte. Dve godine gurala je taj projekat. I predsednik ju je podržao u tom nastojanju. Zbog toga će čitava porodica prisustvovati otvaranju. Maršal je određen za pratnju. Ceremonija e zakazana za subotu, da deca ne izostaju iz škole. Amelija će imati čast da presecanjem vrpce pusti bolnicu u rad. Radovali su se putovanju. Maršal se ukrcao u helikopter s knedlom u grlu. Znao je da će ovo biti jedno od poslednjih putovanja s prvom porodicom. Bio je svestan da će mu mnogo nedostajati, pogotovo deca. Helikopter je sleteo u predviđeno vreme. Čekala ih je limuzina koja će ih prebaciti do bolnice. Imali su punu pratnju Tajne službe, s Maršalom na čelu. Pružio e ruku Melisi dok je izlazila iz helikoptera. Pomogao joj je da uđe u limuzinu. Hodala je polako. Veoma ga je podsećala na Palomu u poslednjim danima trudnoće, kad mu se činilo da stomak više ne može da raste. Porođaj se očekivao za tri nedelje. Bilo je očigledno da joj je teško i da ulaže veliki trud da bi se pojavila na otvaranju. U bolnici ih je sačekao brojni odbor za doček, kao i gomila radoznalaca koji su došli da vide prvu porodicu, a pogotovo decu. Amelija je jedva čekala da preseče vrpcu. Predsednik se oko probijao gužvu, se. Pripadnici obrazovali su živi zid njega.kroz Maršal je, porukujući prethodnom dogovoru, Tajne zaostaoslužbe da bi bio pored Melise, s nekolicinom kolega. Obišli su bolnicu. Prilazili su ulazu sa spoljnje strane da bi Amelija presekla vrpcu. Skakutala je gore-dole. Bila je veoma uzbuđena. Stajala je ispred majke tokom pozdravnih govora. Maršal je budno motrio gomilu, iz navike i refleksno, a ne zato što se nadao nekom zlu. Posmatrao je sva lica ispred sebe, iako su prisustvovali dobrotvornoj priredbi. Najedanput je, kao na usporenom snimku, video čoveka koji e iskoračio i podigao pušku u visini ramena. Nanišanio je predsednika. U poslednjem trenutku uperio je oružje u Melisu. Maršal je uzviknuo znak upozorenja. Tri pripadnika Tajne službe oborila su predsednika na tlo. Pokrili su ga svojim
telima. Maršal je skočio ka Melisi. Oborio ju je na zemlju, dok je Amelija vrištala. astala je paklena gungula. Agenti Tajne službe nagrnuli su sa svih strana. Dvojica su zgrabili atentatora. Predsednik je još bio na tlu ispod agenata. Gomila je vrišteći bežala, a Melisa stenjala. Udarila je glavom o tlo. Bred je bio u naručju pripadnika Tajne službe. Maršal je bio na Ameliji. Oborio ju je i zagrlio. Čuo je kako metak zviždi pored njih. Spustio je pogled na nju i ugledao krv na njenom licu i rukama. Bila je pogođena, ali nije znao gde. Pokušao je da je podigne i trkom odnese na bezbedno mesto, ali nije mogao. Leva ruka odbijala je da je podigne. Devojčica ga je posmatrala užasnutim očima. Nije plakala. “Da li ću umreti?”, pitala je promuklim šapatom. Njena majka podigla se na kolena. Pokušavala je da zagrli kćerku. Maršal je rekao da je ne pomera i da legne na zemlju. Bila je povređena i samrtno bleda. “Ne mrdaj, dušice”, rekao je Ameliji. Nežno ju je položio na tlo. Policija i agenti Tajne službe jurnuli su da im pomognu. Predsednik je bio odmah iza njih, opkoljen agentima iz pratnje. Položili su je na nosila i uneli u bolnicu. Melisa je izbezumljenoihtrčala kraj njih. se na predsednika. je trčao za strana. njima. Opkoljavao je bataljon TajneOslanjala službe i policije. Doktori su Bred pristizali sa svih Sve oči počivale su na Ameliji i njenom krvavom licu. Svi izuzev agenata i porodice udaljeni su iz prostorije. Doktori su skinuli odeću devojčici. Pregledali su njeno lice i telo. Metak ju je samo okrznuo po glavi. Nije bilo ulazne ni izlazne rane niti ozbiljne štete. Rana je bila površinska, samo zato što ju je Maršal hitro i odlučno oborio. Spasao joj je život. Da nije reagovao, metak bi je pogodio u glavu i ubio. Melisa se onesvestila, shvativši kakva je sudbina umalo zadesila njenu kći. Doktori su pregledali i nju. Filip se uplašio da će se poroditi pre vremena. On i Bred nisu bili ozledeni. Amelija je bila zbrinuta. Doktori su se postarali za ranu. Obrijali su i očistili oblast oko površinske ozlede. Previli su je. Maršal ni za sekundu nije skidao pogled s nje. Amelija mu se osmehnula kad se predsednik okrenuo prema njemu, da bi mu zahvalio. “Spasao si me, Marše”, reče devojčica. Maršal se osmehnuo. Suze su mu tekle niz obraze. Plakao je od olakšanja. Melisa je došla svesti. Utvrdili su da je pretrpela blaži potres mozga kad je pala. Spremali su se da ultrazvukom provere stanje bebe, kad su primetili da se pomera. Utvrdili su da joj srce kuca. Potencijalna tragedija izbegnuta je zahvaljujući Maršalu, njegovim brzim refleksima, pouzdanim instinktima i uvežbanim reakcijama. Predsednik je spustio ruku na njegovo rame da bi mu zahvalio. Bio je duboko ganut. Ruka mu se umazala krvlju s agentovog sakoa. Tekla mu je niz ruku i kapala na pod.
Maršal nije ni osetio da je ranjen. Metak koji je okrznuo Amelijinu glavu završio je u Maršalovom levom ramenu. Ruka mu je mlitavo visila. Krv mu je liptala iz rane, dok su doktori trčali ka njemu, posle predsednikovog uzvika. Zavrtelo mu se u glavi. Mislio je kako je spasao Ameliju i Melisinu bebu. Nije želeo da dožive Palominu sudbinu. Nije hteo da iko od njih strada. Soba se vrtela oko njega kad su ga spustili u invalidska kolica. Isekli su mu sako i košulju. Nekoliko minuta kasnije položili su ga na nosila. Metak se zadržao u ramenu. Više nije znao gde je. Podigao je glavu i ugledao Raulovo lice. Govorio je španski. Izvikivao je Palomino ime. Pripadnici Tajne službe skupljali su se oko njega. Organizovali su evakuaciju prve porodice na zadnji izlaz bolnice. Biće prebačeni helikopterom. U Vašingtonu će im biti ukazana pomoć. Ispred bolnice je ključalo od ljudi. Svi su hteli da znaju da li je neko poginuo. Kombiji s novinarima i televizijske kamere već su bili na licu mesta. Policija je odavno odvela atentatora. “Da li će Maršal umreti, tatice?” pitala je Amelija, uspaničenog izraza lica. Suze su joj tekle niz obraze. “Spasao mi je život. Ustreljen je zbog mene.” Pogodio ga je metak koji ju je okrznuo i koji je mogao ubiti Breda ili pogoditi Melisu u stomak. Umesto toga, završio je u njemu. Spasao ih je pravovremenom, instinktivnom reakcijom. Predsednik joj se obratio pribranim glasom. “Ne, bebice, neće umreti. Bio je veoma hrabar.” Brzom reakcijom spasao je porodicu Filipa Armstronga. Bio je duboko zahvalan što tog dana niko nije ubijen. Otpratili su ih do helikoptera i vratili u Belu kuću, gde su ponovo pregledani. Melisa i beba su, na svu sreću, prošle bez težih posledica. Filip i Bred prošli su bez ijedne ogrebotine, Amelijina rana bila je besprekorno očišćena. Melisa nije imala problema, izuzev glavobolje i čvoruge na glavi, zarađene padom. Samo je Maršal bio ranjen. Filip je od agenata Tajne službe doznao da je Maršal u stabilnom stanju, da je u operacionoj sali i da mu hirurzi vade metak iz ramena. Dobijao je isti odgovor sledećih pet sati. Bio je duboko zabrinut za agentovu sudbinu. Pozvao je jednog doktora. Rekao mu je da pokušavaju da mu spasu levu ruku, zbog ozbiljnog oštećenja nerva, prouzrokovanog dumdum metkom. Podmuklo tane načinilo je veliku štetu. Dva agenta bdela su pored njega u bolnici. Četvorica su došli nešto kasnije. Starešina je obavestio nadređenog da pozove Bila Kartera, koji se odmah dovezao u Virdžiniju. Sedmorica ljudi čekali su da izguraju Maršala iz operacione sale. Svi su
se slagali da je spasao Melisu i Ameliju Armstrong. Hirurzi koji su porazgovarali s njima u toku operacije objasnili su im da su pribegli mikrohirurgiji da bi mu sačuvali levu ruku. Dumdum metak načinio je stravičnu štetu. Zamalo što nije izdahnuo na operacionom stolu zbog velikog gubitka krvi. Sva tri hirurga izašla su u osam uveče iz operacione sale da bi obavestila okupljene da je Maršal alijedaćutala. je nervZnali previše moćii da vlada levom rukom.preživeo, Sedmorka su oštećen. šta će toNikad značitiviše za neće Maršala kako bi oni primili takvu vest. Njegova karijera u Tajnoj službi i Agenciji za borbu protiv narkotika bila je gotova. Bio je nepovratno obogaljen. Možda će s vremenom povratiti neke osnovne funkcije, ali to neće biti dovoljno za izvođenje tajnih zadataka za Agenciju ili za rad u Tajnoj službi. Spasao je tri života: Melisin, Amelijin i bebin. Hrabri čin platio je gubitkom leve ruke. Rizikovao je život da bi spasao nevine. Znali su da ni u kom slučaju ne bi drugačije postupio i da se život Maršala Evereta, jedini za koji je znao, mora promeniti. Bil Karter ćutke je sedeo, pitajući se da li bi preživeo takvo nešto. Maršal više nikad neće raditi na terenu.
Peto poglavlje Predsednik se pobrinuo da Maršal bude prebačen helikopterom u bolnicu Volter id, čim je to postalo moguće. Konačna lekarska presuda, u skladu s prvobitnim sumnjama, bila je da su njegovo levo rame i ruka pretrpeli nepopravljiva oštećenja. Predsednik je doveo trojicu specijalista. Svi su posle pregleda potvrdili prognozu hirurga. Maršal nikad neće povratiti potpunu kontrolu nad levom rukom. Moglo se desiti da mu ruka ostane potpuno neupotrebljiva. Ostaće u bolnici nekoliko nedelja da bi nadgledali njegov oporavak Preporučeno mu je da što pre počne rehabilitaciju i fizikalnu terapiju, da ruka ne bi prebrzo atrofirala. Moraće žestoko da se trudi da bi se oporavio. Leva ruka nemoćno mu je visila. Maršal je znao šta to znači. Mogao je da prihvati, ali ne i da razume. Rizikovao je život šest godina na izuzetno opasnom tajnom zadatku, ne zaradivši ni ogrebotinu. Njegova karijera okončala se u poslednje dve nedelje u godini pozajmice Tajnoj službi, na ceremoniji sečenja vrpce u bolnici, dok je pokušavao da spase ženu, nerođenu bebu i devojčicu. Ni za trenutak nije zažalio zbog hrabrog čina, ali nije mogao da ne primeti ironiju. Više nikad neće raditi u Agenciji ili Tajnoj službi. Od sada će moći da obavlja samo administrativne poslove, koji ga nisu zanimali. Predsednik ga je posle hirurške intervencije posetio da bi mu zahvalio za ono što je učinio. Maršal se maglovito sećao njegove posete. Melisa i Amelija došle su da ga vide čim se dovoljno oporavio za posete. Melisa mu je naterala suze na oči kad mu je rekla da će bebici nadenuti njegovo ime kao srednje, zato što joj je spasao život. je bila mala uteha bebuidentitet. koja je Zapitao umrla zbog je suđeno Raul ubio PalomuTopošto je saznao njegovzapravi se danjega li mu kad je bilo da ovako okaje greh iz prošlosti. Amelija ga je posetila u kostimu za Noć veštica, sa zeleno ofarbanim licem. Poljubila ga je u obraz. Izmazala ga je bojom, ali mu to nije smetalo. Rekao joj je da je s njegovom rukom sve u redu, da bi je odobrovoljio. “Da li se ljutiš na mene zbog ruke?”, tiho ga je upitala. Izgledala je zabrinuto. jena majka nežno je prešla rukom preko nabreklog stomaka. “Nikako. Bio bih mnogo ljut da si umrla. Nisam mogao da dozvolim takvo nešto”, nežno joj se obratio. Bio je spreman da primi metak za nju, i za svakog člana njene porodice. Zbog toga je bio tamo. Radio je svoj posao. Hirurzi su mu rekli da
može da vodi normalan život i da će moći da radi sve što ne zahteva obe ruke. To je značilo da neće moći da bude agent u Agenciji, da štiti predsednika Sjedinjenih Država, svira violinu ili klavir, ili da radi na tajnom zadatku. Znao je da bi ga kancelarijski posao u Pentagonu ubio. Rođen je da se šunja džunglom, rizikujući život u nadmudrivanju sa zlim momcima koji vladaju kartelima droge. Nije znao čime će se baviti, ali to sigurno neće biti nešto što je dosad radio ili do čega mu je stalo. To će zahtevati nemerljiva prilagođavanja. Stalno su ga podsećali na to da je imao sreće što je ostao živ. Nije delio to mišljenje. “Hvala ti što si mi spasao život” reče Amelija sa zelenim licem, “i mamin i bebin. Hoćeš li nas posetiti? Tata kaže da sad ne možeš da ideš u Južnu Ameriku.” “Ne, ne mogu” potvrdio je Maršal. Pokušavao je da ne zvuči povredeno. Filip i Melisa znali su koliko mu je teško. Karijera mu je okončana u tridesetoj godini. Bila e herojska, od prvog do poslednjeg dana. Njegovi izoštreni instinkti spasli su ih od najgoreg. “Drago mi je što ne ideš”, tvrdoglavo će Amelija, “zato što loši momci sad ne mogu da te ubiju, što su možda mogli. Tata kaže da si ranije imao mnogo sreće i da sledeći put možda ne bi bilo tako.” Maršal je znao da bi radije umro nego živeo kao bogalj. Rekli su mu da postoji bezbroj stvari koje može da radi jednom rukom - da vozi, skija, igra tenis, bavi se sportom, da radi na kompjuteru. Bio je desnoruk. Jednoruki tajni agent bio bi preterano prepoznatljiv na terenu. Ne bi mogao da napuni pištolj dovoljno brzo ili da se odbrani od dilera droge u slučaju borbe prsa u prsa. Biće časno otpušten iz Agencije zbog invalidnosti. Dobiće doživotnu, pristojnu penziju zbog iskazanog herojstva koje prevazilazi zahteve dužnosti, u odbrani predsednikovog života. Predsednik je lično naredio da mu se dodeli uvećana penzija. To će biti više nego časni kraj njegove karijere, ali ipak kraj. Mogao je da otpočne privatni posao, kupizakuću živi više udobnozadatku. od penzije do kraja života. deo Dobio e i uvećanu platu sve ili godine radanego na tajnom Uštedeo je najveći te sume. Problem je bio u tome što nije znao šta će sa sobom. Ostatak života pružao se pred njim kao užasavajuća pustoš. Nije mogao da se suoči s takvom perspektivom. Kad god bi pogledao Ameliju i Melisu, bilo mu je drago što je to učinio. Nije razmišljao, delovao je rukovodeći se instinktima. Smatrao je to svojim poslom. Ni u kom slučaju ne bi drugačije odlučio. Osećao je da plaća dug vaseljeni zbog nevinih ljudi koji su umrli zbog njega. Nedelju dana posle posete bolnici, Amelija ga je pozvala da mu kaže da je majka rodila bebu. Došla je na svet nedelju dana ranije, ali je dobro. Bila je u bolnici da je vidi. Dopala joj se. Jedva čeka da je Maršal vidi. Ležao je u krevetu posle
njenog poziva i mislio o Armstrongovima. Imali su sve što je žrtvovao i što nikad nije istinski želeo u mlađim danima, dok nije sreo Palomu: decu, porodicu, stabilnost, dom. Bio je spreman da se toga ponovo odrekne. Njegov život se u međuvremenu promenio. Osetio se vrlo staro kad je pomislio na sebe bez ruke. Ponekad bi zbog okončanja voljene karije poželeo da je mrtav, iako se stideo samosažaljenja. Psihoterapija je bila sastavni deo procesa rehabilitacije. Hteli su da mu dodele savetnika za pronalaženje posla. Odbio je takvu pomoć. Šta će sad s onim što je naučio? Da li da počne da radi kao jednoruki plaćeni ubica? Bil Karter podsetio ga je da u Agenciji ima mnogo toga što bi mogao da radi, ako bi hteo. Mogao je da obrađuje podatke i koristi znanje jezika i poznavanje narko-kartela. Kancelarijski posao nije ga zanimao. Veliki broj penzionisanih radnika Agencije, CIA i FBI-ja zapošljavao se u privatnom sektoru, na poslovima bezbednosti. Ni to ga nije zanimalo. Ti poslovi bili su suviše laki. Osim toga, imao je trideset, a ne pedeset godina. Voleo je predsedničku porodicu, ali je poslednja godina bila preterano mirna za njegov ukus, sve do poslednjeg dana. Bio je obučavan za takve prilike, ali nije očekivao takav kraj - dumdum metak nije mu oduzeo život, ali je stavio tačku na njegovu karijeru.
*** Na molbu Armstrongovih, Maršal je proveo Dan zahvalnosti s njima. Držao je Dafni Maršal Armstrong zdravom rukom. Bebica ga je iznenađeno posmatrala. Sićušna, nežna plavuša ličila je na sestru i majku. Došla je na svet pre tri nedelje. ije mogao da ne pomisli da bi dete koje je trebalo da dobije s Palomom ličilo na nju, pošto životu je Paloma plavaprošlosti. kao Melisa. je sada ostala pripadalo njegovom imalobila je zadah Sva To uzbuđenja su zaprošlosti. njim. Sve u Božić je proveo sam u stanu. Pokušavao je da smisli šta će raditi do kraja života. Pio je viski, pa crveno vino. Napio se. To je bila jedna mogućnost - mogao je da postane pijanica i džabalebaroš. Ta ideja ponekad mu se činila privlačnom. Bil Karter primetio je to kad ga je izveo na ručak, da bi video kako mu je. Maršal je cimnuo dve tekile pre ručka. Mnogo ljudi napustilo je Agenciju zbog invalidnosti. Zbog istog razloga napuštali su tužilaštvo, CIA i FBI. Morali su da pronađu način da planiraju bivstvovanje posle toga, a da ne postanu pijanci i ne dignu ruku od života. Bil mu je popovao o tome. Maršal se pretvarao da ga sluša, iako ga uopšte nije zanimalo. Nagovarao je Maršala da izlazi i da se druži s ljudima. Lako je tebi da
pričaš kad imaš posao, mislio je Maršal. Nije razmišljao o ženama. Čitave dve godine, od odlaska iz Kolumbije i Palominog ubistva, nije bio na sastanku s nekom ženom. Nije znao da li će ikad to učiniti. Nije mogao da zamisli da će ikad voleti ijednu ženu kao Palomu. S mrtvom levom rukom osećao se kao pola čoveka ili kao ceo bogalj. Žene mu nisu bile ni nakraj pameti. Izabrao je samoću. Nije želeo da se druži, čak ni s bivšim kolegama iz Tajne službe, koje je zavoleo. Nije hteo da ga neko sažaljeva. U januarskoj izolaciji doznao je da će krajem meseca biti odlikovan zbog herojskog dela. Dodeliće mu medalju za hrabrost za izuzetan podvig učinjen na polju avne bezbednosti. Priznanje je bilo u ravni Kongresne medalje za hrabrost. Ceremoniji će prisustvovati svi njegovi poznanici iz Agencije za borbu protiv narkotika i Tajne službe, kao i prva porodica. Predsednik ga je odlikovao posle dirljivog govora u Istočnoj sobi Bele kuće. Maršal je zaplakao kad je predsednik pustio Ameliju da mu prikači medalju na grudi. ije to očekivao. Prijem je počeo posle zaglušujućeg aplauza. Medalja je bila od zlata i plavog s petokrakom zvezdomTonaveče crvenoj, traci. Priznanje mu jeemajla iznenađujuće mnogo značilo. bilo jebeloj jednoi plavoj od vrhunaca njegovog života. Moglo se porediti sa spasavanjem bebe koja je nosila njegovo ime, ali mu nije pomoglo da pronađe ono što će raditi u budućnosti. Rame ga je još đavolski bolelo. Predano je vežbao da bi ojačao levu ruku. Mogao je da podigne podlakticu nekoliko centimetara. To mu je pomagalo u nekim poslovima, ali nije mogao da uhvati loptu niti da uradi bilo šta korisno levom rukom, koja je uglavnom mrtvo visila. Čudesno se izveštio u obavljanju niza poslova jednom rukom, uključujući i vožnju auta. Otkad je ostao bez posla, nije imao šta da radi noću. Nije hteo da se druži s ljudima TajneNije službe ilišta drugim agentima je poznavao, zato što govorili oizposlu. imao da kaže o tome. koje Odvezao se na nekoliko danasuu stalno Novu Englesku. Otišao je na skijanje u Vermont. Prilično se dobro snalazio na snežnim padinama. Jedne noći po povratku u Vašington lutao je internetom. Našao je sajt koji e nudio kuće i stanove za iznajmljivanje u Evropi. Nije imao pametnija posla. Pretraživao je spiskove s toskanskim vilama, venecijanskim palatama, letnjikovcima na jugu Francuske, seoskim imanjima u Provansi i stanovima u Parizu. Naišao je na nekoliko dostojanstvenih seoskih kuća u Kotsvoldu. Nisu ga privlačile zbog nezgodne klime. Nije znao zašto se zaustavio kod spiska stanova u Parizu. Bili su iznenađujuće jeftini. Svi internet sadržaji delovali su mu zanimljivo posle nekoliko čaša vina, uključujući i one o navikama lavova pri parenju i
insektima. Jedne večeri je, posle preterivanja u piću, proučavao tekstove o NLO-ima sve do jutra. Noći su. mu bile duge i tužne. Jedan od pariskih stanova svideo mu se zbog ko zna kog razloga. Posmatrao je ponuđene fotografije. Bio je ukusno namešten i osunčan. Nalazio se u Šesnaestom arondismanu, pored Avenije Foš. Ako je verovati mapi, bio j e blizu Trijumfalne kapije i parka zvanog Bagatel, u prilično otmenom susedstvu. “Šta bih, dođavola, radio u Parizu?”, zapitao se. Šta bi radio na nekom drugom mestu? Španski jezik mu u Francuskoj neće biti od koristi. Pariz mu se činio kao zgodno mesto za višemesečno opijanje i davljenje u samosažaljenju. Apartman se mogao unajmiti na šest meseci do godinu dana. Imao je dnevnu sobu, veliku osunčanu spavaću sobu, kuhinjicu s trpezarijom i terasu s pogledom na Ajfelovu kulu. Noću je bila blistavo osvetljena. Pomislio je da je krajnje vreme da zbriše odavde. To nije bila Južna Amerika, u kojoj bi žudeo za starim životom, ili utešna nagrada, Španija, slična a različita od zemalja koje je upoznao na tajnom zadatku. Engleska je bila previše dosadna zimi. Jednom je bio u Parizu. Svideo mu se. Bio je polazišteBilo za putovanja u druge evropske zemlje kaokoji što je ili na da skijanje udobro Švajcarskoj. mu je muka od tipova iz Tajne službe suItalija, ga pozivali izađe iz sažaljenja, pitajući ga kako je i šta radi. Bio je umoran od laganja. Govorio im je da je dobro, zato što mu se činilo neprikladnim da im kaže kako se oseća grozno i da povazdan hvata zjala. Nije se osećao dobro, ali nije hteo da im kaže istinu. Odlikovanje koje je dobio nije moglo da mu nadoknadi izgubljenu ruku. Znao je da sažaljeva samog sebe. Možda će u dalekom Parizu lakše podnositi svoju muku. Promeniće sredinu, ako ništa drugo. Vratiće se ako mu se tamo ne dopadne. Ionako e morao da se iseli iz stana u Džordžtaunu. Pripadao je Agenciji. Pustili su ga da stanuje u njemu dok je radio u Tajnoj službi. Nisu ga dirali posle povrede, ali je znao da će pre ili kasnije morati da potraži drugi smeštaj. Zašto ne bi proveo nekoliko meseci u Parizu, dok ne smisli šta će raditi u budućnosti? Poslao je poruku na sajtu za nekretnine. Dobio je odgovor sledećeg dana. Stanarina je bila manja od navedene u oglasu. Taj iznos neće mu predstavljati problem. Osećao se pomalo luckasto kad je pristao da iznajmi stan na šest meseci, s mogućnošću produžetka najma za narednih šest. Stan će biti useljiv za dve nedelje. Vlasnik je rekao da se seli u Brisel, ali da želi da zadrži pariski stan. Upozorio ga je da je savršen za samca, da je pomalo tesan za par, zato što ima malo ormana, kao i većina pariskih stanova, i da nikako ne bi odgovarao paru s detetom. Rekao je da je nameštaj uglavnom od kože, u dobrom stanju, i da bi voleo da u takvom stanju i ostane po isteku najma. Pohvalio se da odiše muževnim tonom. Maršalu se to svidelo. Nije bio pretrpan šarenim drangulijama i kitnjastim nameštajem.
“Ne brinite”, otpisao mu je Maršal, “nemam ni ženu ni decu.” “Možda imate psa”, dobio je odgovor elektronskom poštom. “Nemam ni psa.” “Navešću tu mogućnost u ugovoru o najmu”, ponudio je vlasnik, “za slučaj da se predomislite. Stan je blizu parka, što je dobro za psa.” Maršal se obavezao da pošalje novac. Posao je sklopljen posle tri dana. Imao je stan u Parizu. Obavestio je Agenciju da napušta stan u Džordžtaunu krajem meseca, a Bila Kartera da će odsustvovati nekoliko meseci. Bil mu je brzo odgovorio. Rekao e da misli da je to sjajna ideja i da se iznenadio kad je saznao da ide u Pariz. Nadao se da će mu promena prijati. Znao je s kakvim se izazovima susreće. Sažaljevao ga e. Svi su ga sažaljevali. Maršal je zbog toga i želeo da ode, i to što dalje. Umorio se od tuđeg sažaljenja. Dovoljno je sažaljevao sam sebe. Za nekoliko dana se spakovao. Spisak nepotrebnih stvari postavio je na sajt. Pažnju mu je privukao sajt o psima. Tamo je bilo štenadi svih rasa i veličina. Nije znao zašto mu se pogledsezaustavio baš jednogodišnjeg na spisku pasa psa-tragača za usvajanje.kome Detaljno ga je proučio. Zainteresovao za Stenlija, je vlasnik tražio pogodan dom. Maršal je otišao na vlasnikov veb-sajt i video fotografiju psa. Riđe kuče imalo je tužnjikavo lice s hiljadu bora. Pozvao je vlasnika da bi porazgovarao s njim. Osećao se jednako luckasto kao kad je odlučio da se odseli u Pariz. “Zašto ga poklanjate? Da nije nekog ubio?” “Jednostavno je preveliki. Živim u stanu u Džordžtaunu, u kom zbilja nema mesta za njega. Da i ne govorimo o tome da je moja devojka alergična na pse.” Maršal htede da mu predloži da se odrekne devojke. Jedva se uzdržao. Nije hteo da bude grub. “Da li je navikao da se olakšava van kuće?” “U potpunosti”, ponosno reče vlasnik. “Fantastičan je u tom pogledu, ali se rastuži kad samuje po čitav dan. Voli društvo.” “Izgleda depresivno”, prokomentarisao je Maršal. Nešto u vezi sa psom mu se dopadalo, čak i smešno ime za kućnog ljubimca, Stenli. Reklo bi se da je čovek, a ne pas. “Mogu li da ga upoznam?” “Naravno. Gde živite?” “Još deset dana biću u Džordžtaunu. Selim se u Pariz, u stan pored parka. Da li
pas govori francuski?” “Ne”, ozbiljno odgovori Stenlijev vlasnik, “ali ume da izigrava mrtvaca.” Otkrili su da ih deli nekoliko ulica i ugovorili sastanak za sutradan. Maršal se osećao budalasto, ali je čitavog dana bio uzbuđen, kao da ide na ljubavni sastanak, a ne na upoznavanje sa psom. Sreli su se u ugovoreno vreme na ugovorenom mestu. Stenli je sumnjičavo motrio Maršala. Seo je i zurio u njega pre nego što mu je pružio šapu. Imao je najtužnije lice koje je Maršal video, izuzev, možda, sopstvenog. Posle rukovanja s Maršalom prevrnuo se i opružio, pretvarajući se da je mrtav. Sigurno se nadao nečem ukusnom. Pošli su u šetnju, posle male predstave. Pas se ponašao veoma pristojno. Zazirao je od ostalih četvoronožaca. Bio je ogroman, ali se prestravio kad je neko kučence zalajalo na njega. “Cvikator je”, priznade vlasnik. Stenli je šetao ne potežući uzicu. “Primio je sve vakcine. Ima čip i tetovažu na trbuhu u slučaju da se izgubi, kao i pedigre, ali ne tražim novac za njega. Samo želim da ga lepo udomim. Šta radite?” Primetio je mlitavu levu ruku. Maršal htede da mu kaže da je bio udarač u Jenkijima. Nije voleo da priča o muci koja ga je snašla. “Penzioner sam”, jednostavno je odgovorio. “Imate sreće”, sa zavišću reče mladić. Zamišljao je golemo bogatstvo ili srećni dobitak. Bio je Maršalov vršnjak. Izgledao je nervozno i napeto. “Ne baš. Radio sam u Agenciji za borbu protiv narkotika. Nedavno sam penzionisan. Provešću šest meseci u Francuskoj.” Stenlijev vlasnik nije pitao da li je penzionisan zbog ruke. Pretpostavio je da je o tome reč. “Ne znam da li mogu da vodim psa u Francusku. Verovatno mogu, uz zdravstvenu potvrdu.” “Da. Mislim da je čip neophodan za putovanje u inostranstvo. To neće biti problem, pošto ga Stenli ima. Francuzi vole pse. Moja mama živela je tamo godinu dana. Imala je francuskog buldoga. Vodila ga je svuda sa sobom, čak i u restorane. Stenli je, naravno, preveliki za takvo nešto.” Maršalu se dopadala ideja o velkom psu. Stenlijevo lice takođe. Izgledao je pitomo. Biće dobro društvo u dugim, samotnim noćima. “Uzeću ga”, iznenada reče Maršal, kao da je zaposednut vanzemaljskim
entitetom. Za manje od nedelju dana iznajmio je stan u Parizu i usvojio gigantskog goniča. Možda gubi razum. “Da li ste sigurni?” Vlasnik je bio blago zaprepašćen, a Maršal možda još više. “Jesam”, jasno i glasno će Maršal. Pitao se šta ga je spopalo. Možda je ovo posledica psihoze izazvane povredom i propašću karijere. “Kako će podneti putovanje avionom, u tovarnom prostoru?” Malčice se brinuo zbog toga. Nije hteo da naudi usvojenoj životinji. “Pošteno rečeno, nikad nije leteo”, oprezno će vlasnik. “Veterinar će mu propisati sedativ. Daću vam njegovo ime. Mogli biste da ga povedete sa sobom ako aerodromskom osoblju kažete da je obučeni pas.” “Mislim da ne bih prošao kao slepac”, ozbiljno reče Maršal. Možda lud, ali ne i slep. “Obučene pse koriste i epileptičari. Upozoravaju ih na napade. Koriste se i u borbi protiv depresije i drugih bolesti.” Posmatrao je Maršalovu mlitavu levu ruku dok govorio.u Maršal pitao je da izgledao li će to upaliti. Nadao je se na da pločniku, će se pas lepo jeponašati avionu.seStenli priličnoPokušaće. pitomo. Sedeo zverajući u prolaznike. “Pokušaću. Poneću sedative za slučaj da priča ne prođe.” Izmenjali su podatke. Maršal je ponudio novac za psa, ali Stenlijev vlasnik nije hteo ni da čuje. Obećao je da će ga isporučiti sutradan, s pripadajućom dokumentacijom. Maršal se složio. Vlasnik je objasnio da mu je potrebno veće da bi se oprostio od njega. To je zvučalo tužno, ali se dobro slagalo sa Stenlijem, koji je izgledao depresivno. Mahao je repom kad ga je Maršal pomilovao i rekao: “Videćemo se sutra.” Stenlijev vlasnik sutradan je doveo psa do Maršalove kuće, u skladu s dogovorom. Doneo je dokumenta o poreklu i vakcinaciji, zdravstvenu potvrdu, kao i onu o ugradnji čipa. Maršal je mogao da ga vodi u Francusku. Dao mu je i bočicu sedativa za slučaj da mu zatreba na putu. Maršal je rešio da posluša vlasnika i pokuša da ga predstavi kao obučenog psa, da bi mogao da putuje s njim. Stenli je njuškao po stanu kao pravi gonič. Mahao je repom i izgledao srećno, uprkos tužnom licu. “On je sjajan pas”, reče njegov još malo pa bivši vlasnik. Izgledalo je da će svakog trenutka briznuti u plač. Poslednji put pomilovao je psa s ljubavlju. Zahvalio e Maršalu, poželeo mu sreću i otišao. Maršal je seo. Zagledao se u svog psa. “Pa, Stenli, nadam se da će ti se Pariz svideti”, obratio mu se ozbiljnim tonom. Uvek je želeo psa, ali zbog posla nije mogao da ga ima. Dobio je Stenlija i stan u
Parizu. Ovo je ličilo na avanturu. Bio je spreman za nju. Naredne nedelje krenuo je da se oprosti od Armstrongovih. Poveo je i psa. Deci se dopao. Amelija je rekla da je to najsmešniji pas kog je ikad videla. Zagrlila je Maršala na rastanku, baš kao i Bred. Pogledao je bebicu, usnulu u majčinom naručju posle dojenja. “Pazi na moju imenjakinju”, rekao je i poljubio Melisu u obraz. “Javljaj se, Marše”, srdačno reče predsednik. “Voleli bismo da znamo gde si.” “Javljaću se”, obećao je Maršal. Rastanak s prvom porodicom teško mu je pao. Deca Armstrongovih unela su radost i toplinu u njegov život. Biće sam sa psom u Parizu. Nije poznavao nikog u glavnom gradu Francuske. Ni u Vašingtonu nije stekao prijatelje - izuzev Armstrongovih. To je značilo da ništa nije ostavljao za sobom. Let do Pariza prošao je bolje nego što se nadao. Putovao je u poslovnoj klasi. Mirne duše slagao je službenicu Er Fransa da je Stenli obučeni pas. “Za šta je obučen?” pitala je da bi popunila formular. “Secka mi meso”, ozbiljno odgovori Maršal. Pokazao je na ruku. Klimnula je glavom i nastavila da piše, ne slušajući ga. Upisala je “obučeni pas” u odgovarajuću rubriku na obrascu. Posle pola sata bio je u avionu. Stenli je legao kraj njegovih nogu i zaspao. Putnik na susednom sedištu izgledao je iznenađeno, ali ništa nije rekao. Putovao je noćnim letom i stigao u Pariz sutradan u podne, s dva kofera i psom. Taksista ih je dovezao do broja 22 u Ulici Bigo, pored malog elegantnog hotela. Popeli su se liftom do petog sprata. Domar mu je dao ključeve koji su ga čekali u kovertu. Stan je bio udoban i dobro održavan, kao na fotografijama. Bio je pun svetlosti, uprkos sivom februarskom danu. Počeo je da pada sneg kad je Maršal spustio kofere u spavaćoj sobi. Tek tada shvatio je da su prošle pune dve godine od povlačenja iz Bogote. Otišao je skrhan tugom zbog napuštanja Palome i bebe. Istog dana bila je ubijena. Konačno je osetio da počinje novi život, s jednom zdravom rukom i psom u iznajmljenom stanu, u gradu u kome nikog nije poznavao. Konačno e mogao da sahrani duhove prošlosti i nastavi da živi.
Arijana
Šesto poglavlje Robert Gregori oduvek je imao sve što se moglo tražiti i dobiti od života: porodični imetak, najbolje škole, studije na Prinstonu, članstvo u prestižnom klubu, diplomu Poslovne škole na Harvardu. Imao je i ženu koju je obožavao, kćerku oko koje se njegov život vrteo od časa njenog rođenja i očekivano uspešnu poslovnu karijeru. Pre godinu dana zadesila ga je velika tragedija - supruga Lora umrla je od tumora na mozgu. Lečili su je najbolji doktori. Ni sva njegova ljubav i novac nisu mogli da je spasu. Njena smrt slomila mu je srce. Potražio je utehu u kćerki Arijani. Obasuo ju je ljubavlju i pažnjom. I ona je volela oca. Pokušala je da popuni prazninu koju je majka ostavila za sobom. Robertova duga i uspešna karijera bližila se kraju. Nedostajalo mu je samo edno. Nije ispunio mladalački san. Oduvek je hteo da bude ambasador u Velikoj Britaniji ili Francuskoj. I njegov otac gajio je istu, neostvarenu ambiciju. San o ambasadorskom položaju ponovo se razgoreo dok je pratio predsedničku kampanju Filipa Armstronga, kandidata kog je podržavao svim srcem. Robert je, iz iskrenog divljenja prema čoveku kog je hteo da vidi u predsedničkoj fotelji i zarad ispunjenja vlastitog cilja, uplatio pozamašne sume na račun njegove kampanje. Bio je siguran da će posle Armstrongove pobede u trci za Belu kuću dobiti ambasadorski položaj u Velikoj Britaniji ili Francuskoj. Rekao je to Arijani nekoliko puta. Samo ga je ta nada mogla odvratiti od tugovanja za preminulom suprugom. “Tata, za boga miloga, zašto bi hteo da budeš ambasador? To bi bila nepotrebna glavobolja i poslednje što ti je potrebno u ovom trenutku.” Arijana nije blagonaklono gledala na njegovu ambiciju, pogotovo otkad je postao udovac. Bližio se sedamdesetoj. Imao je četrdesetogodišnju, zahtevnu karijeru iza sebe. Strahovala je da bi ambasadorski posao bio previše stresan za njega, pogotovo zbog tuge koja ga je teško pritiskala posle majčine smrti. Pre nekoliko godina imao je ozbiljne srčane probleme. Rešeni su uspešnom operacijom. Nije joj se dopadala ideja o preuzimanju novih obaveza. Nije imala nikog osim njega. Bio joj je sva rodbina. U dvadeset drugoj godini nije želela da živi u Engleskoj ili Francuskoj, a nije mogla da ga ostavi samog u tuđini. Pre šest meseci diplomirala je na Bernardu na Kolambiji. Nije htela da studira
na Prinstonu kao otac, iako je on insistirao na tome. Dobila je dobar posao, pomoćnika urednika u prestižnom onlajn modnom časopisu. Oduvek je želela karijeru u svetu mode. Počela je da ostvaruje taj san. Volela je da posećuje modne priredbe, da pronalazi nove trendove i upoznaje važne kreatore. Htela je da jednog dana postane urednik časopisa Vog. Volela je modu od najranijeg detinjstva. egovala je jednostavni i prirodni stil svoje majke. Od nje je nasledila i ljubav prema modi. Lora Gregori bila je elegantna i graciozna žena. Arijana je bila lepršavija, mlađa majčina verzija. Očev stan bio je pun fotografija divne, obožavane supruge. Dugonoga, plavokosa i plavooka Arijana bila je ista majka. Lora je bila dvadeset godina mlađa od supruga. Prerano je napustila ovaj svet. Robert ju je obožavao od prvog trenutka, baš kao i svoju kćerku. Smatrala je očevu želju za ambasadorskim položajem nerazumnom i potencijalno opasnom po njegovo zdravlje. Htela je da ostane u Njujorku. Uživala je u druženju s prijateljima i novom poslu. Od oca je, posle diplomiranja, dobila stan na Trajbeki. Priredila je bal da bi proslavila useljenje. Prijatelji su joj dolazili gotovo svake noći. Često je izlazila, ali dugo nije bila u ozbiljnijoj vezi. Živela je životom iz snova svake dvadesetdvogodišnjakinje i dosta starijih devojaka. Brižni otac trudio se da joj učini život lakšim, srećnijim i sigurnijim. Kupio joj e stan u kući s vratarom, pod dvadesetčetvoročasovnim nadzorom. Njena bezbednost bila mu je najpreča briga. Zahtevao je da ne zove taksi na noćnim izlascima, već da se koristi uslugama servisa za iznajmljivanje limuzina. Tražio je da stanuje u velikoj zgradi u bogatom susedstvu. Ispunjavao joj je svaku želju. Arijana se brinula o njemu posle majčine smrti. Jednom ili dva puta nedeljno večerala je s ocem. Zvala ga je svakog dana. Znala je koliko mu majka nedostaje. Nekoliko puta sreoSvaki se saput Filipom Armstrongom kampanji na skupovima darodavaca. podsetio bi ga da želiudapredsedničkoj bude ambasador u Velikoj Britaniji ili Francuskoj, ako on pobedi na izborima. Predsednički kandidat nikad nije obećao da će udovoljiti Robertovoj želji, već da će je razmotriti i dati sve od sebe da e ispuni. Bilo je i drugih nimalo manje darežljivih darodavaca i mnogo činilaca o kojima je valjalo razmisliti pri imenovanju ambasadora. Predsednik se poneo kao pošten čovek od integriteta, što je samo povećalo Robertovo poštovanje prema njemu. Arijana se nije zabrinula ni posle Armstrongove pobede. Otac je bio pozvan na ceremoniju inauguracije. Zamolio ju je da mu se pridruži na balu te večeri. To je bio uzbudljiv doživljaj. Upoznala je predsednika i njegovu suprugu, Melisu Armstrong,
koja se ljubazno i srdačno pozdravila s njom. Predsednik je očigledno visoko cenio njenog oca. On je blistao od zadovoljstva na povratku u Njujork. Bio je siguran da će uskoro biti imenovan za ambasadora u jednoj od dveju željenih zemalja. Arijana nije htela da ga obeshrabri, ali nije bila toliko sigurna u izvesnost imenovanja. Znala je da su obilne donacije u kampanji dobar put do ambasadorskog položaja, ali njen otac nije bio mlad, ni zdrav, nije imao suprugu koja bi igrala ulogu domaćice, ni iskustva u diplomatiji. U svakom slučaju, otac se radovao kao dete, a ona nije htela da mu kvari raspoloženje. Prošla su dva meseca od inauguracije, bez vesti o postavljenju. Zaključila je da od toga neće biti ništa. Volela je novi posao i nije htela da napušta Njujork, čak ni radi odlaska u London ili Pariz, iako ne bi imala ništa protiv da se zaposli u nekom od tamošnjih modnih časopisa. U martu je upoznala momka koji joj se zaista dopao. Studirao je prava u Njujorku. Imao je dvadeset šest godina. Sjajno su se zabavljali. Bilo joj je žao oca kad su imenovani ambasadori u Velikoj Britaniji i Francuskoj. Neuspeh mu je još teže pao kad je doznao da je u London poslat njegov prijatelj. Nije poznavao poslatog u Francusku, je čuodazabrine. njega. Ostaće Bio je iz Los Anđelesa. Njoj je čoveka pao kamen sa srca. Više nijeniti morala u jujorku. Tako je bilo sve do maja, kad ju je otac zamolio da dođe na večeru. Zabrinula se da nema novih problema sa zdravljem, kad ga je zatekla u smrknutom raspoloženju. Od majčine smrti neprestano je strepela za njegovo zdravlje. To je bio najveći strah u njenom životu. Volela ga je koliko i on nju. Oduvek ga je idealizovala. Drhtala je od straha dok je bio na operaciji. Otada se dobro osećao. Večerala je s njim u trpezariji njegovog stana na Petoj aveniji, s pogledom na Central park. Tvrdio je da u njemu posle majčine smrti vlada grobna atmosfera. Trudila se da što češće večera s njim. Pozivala ga je u posetu, ali on nije voleo da svraća u Trajbeku. Najčešće su se sretali u njegovom stanu, kao te večeri. “Danas sam razgovarao s predsednikom Armstrongom. Pozvao me je”, tiho je rekao. Arijana se iznenadila. “Zašto te je zvao, tata?” Znala je da su dva ambasadorska mesta koja je želeo zauzeta. Ona nisu mogla biti razlog poziva. “Ponudio mi je ambasadorski položaj”, rekao je kad je poslužena supa. Bilo je asno da nije oduševljen ponudom. “Stvarno? U kojoj zemlji?” Zapitala se da li mu je predsednik ponudio utešnu nagradu poput Rima ili Madrida, ili nešto zbilja zastrašujuće, poput Gane, Nepala ili nekog mesta na koje ne bi htela da ide.
Otac je odgovorio posle kraćeg oklevanja. Videlo se da je razmišljao čitavog dana. “Ponudio mi je Argentinu”, smrknuto je prozborio. “Bićemo u Buenos Ajresu, koji se dopao svima koji su tamo bili. Dvonedeljni odmor ipak se znatno razlikuje od trogodišnjeg ili četverogodišnjeg boravka u nekom gradu. Mislim da to nije dobra ideja. Ta zemlja je godinama imala velikih problema, posle kojih je bankrotirala. Argentinci su verovatno divni ljudi, ali ne mogu da rešavam njihove probleme. Tamo bih bio izložen velikom pritisku. Da i ne govorimo o tome da bismo bili okruženi opasnim zemljama krcatim revolucionarima, otmičarima i narko-kartelima. Takva glavobolja nije nam potrebna.” “U potpunosti se slažem”, obzirno će Arijana. Laknulo joj je kad je shvatila da otac ne razmišlja o prihvatanju postavljenja. “Dakle, odbio si?” “Pokušao sam. Zamolio me je da razmislim. Rekao je da će nam se Argentina veoma dopasti, da se svi zaljube u nju i da mi nudi položaj s ovolikim zakašnjenjem, zato što su mog prethodnika morali silom da razdvajaju od ambasadorske fotelje. ije hteo da ode, zato što mu je tamo bilo previše lepo.” “Možda je imao ljubavnicu”, našalila se Arijana, da bi olakšala očev položaj. ije imala ni najmanju želju da četiri ili tri godine živi u Argentini. Htela je da njen otac ostane u Njujorku, pogotovo pošto su mu Pariz i London izmakli. Pretpostavljala je da i on to želi. “Odbićeš postavljenje, tata, zar ne?” Htela je da je on razuveri, iako je videla da još nije odlučio. “Ne znam. Možda i nije važno gde smo. To bi moglo biti divno iskustvo za oboje. Ambasadorski položaj velika je čast i priznanje. Argentina bi mogla biti zabavna zemlja. Čuo sam da su tamošnji ljudi divni i veoma gostoprimljivi, da grad liči na Pariz i da je društveni život fantastičan. Rekao je da je ambasadi neophodna domaćica sposobna da je dekoriše. Siguran sam da si dorasla tom zadatku i da će ti se taj posao dopasti.” “Ne želim da idem bilo gde, a ponajmanje u Argentinu”, rekla je s izvesnom panikom. “Ne govorimo njihov jezik i nikoga ne poznajemo.” Pokušavala je da ga obeshrabri na svaki mogući način, iako joj je bilo jasno da ništa ne postiže. Predsednik mu je znalački prodao ideju. “Zaboravljaš da ću biti ambasador. To će nam omogućiti da upoznamo sve koji nešto znače. Govoriš španski dovoljno dobro da se snadeš”, hrabrio ju je. “Ne, ne govorim ga tako dobro. Učila sam ga dve godine u srednjoj školi. Mogu da se snađem u pošti i na železničkoj stanici. To je sve.” “Šta misliš, Ari?” pitao ju je zavaljen u stolicu. Nije ni dirnuo supu, kao ni ona.
Izgubila je apetit. “Hoćemo li da probamo? Jednom se živi. Možda ćemo zauvek žaliti ako propustimo ovu priliku.” Možda će on žaliti, ali ona neće. Nedvosmisleno oj je dao do znanja da očekuje da krene s njim. Priča o odlasku u Argentinu činila ju e veoma nervoznom. “Tata, šta ćemo ako se tamo razboliš?” S pravom se brinula. Imao je problema sa srcem. Nije htela da zaglavi u bolnici u tuđini. “Dobro sam. Pregledao sam se pre mesec dana. Sve je u najboljem redu. Znam da ti to verovatno zvuči glupo, ali voleo bih da budem ambasador pre nego što umrem.” Mladalački san još je plamteo u njegovom srcu. “Ne umireš. Bolje bi ti bilo da ne pominješ takve stvari. Ne zaboravi da si rekao da te zanimaju samo Engleska i Francuska.” Uspaničeno ga je slušala. Osećala je da gubi u ovoj raspravi. Htela je da vodi svoj život u Njujorku, a ne da uskoči u majčine cipele i krene u Argentinu s njim. “Možda će biti zanimljivo. Svi zavole Argentinu. Možda ćeš i ti.” Nije odustajao od pokušaja da je ubedi. Lađe su joj tonule. “To je dug period. Govorimo o tri, možda i sve četiri godine. Šta ako nam se Argentina ne dopadne? Imaću dvadeset šest godina kad se vratimo. Propustiću sjajnu priliku za napredovanje na poslu.” Dvadeset šesta joj je iz ove perspektive izgledala kao devedeseta godina. “Nikad nećeš doživeti slično iskustvo.” Predsednik ga je očigledno stručno obradio. Arijana je u tom trenutku mrzela Filipa Armstronga zato što je uvalio njenom ocu ambasadorsko mesto u Argentini. Ućutala se zato što nije znala šta da kaže da bi izrazila nezadovoljstvo i zabrinutost zbog te odluke. Jeli su supu. “Hteo sam da te obavestim da razmišljam o tome, da se ne bi previše iznenadila.” Ovo joj e zvučalo još gore. “Tata, ne želim da idem u Argentinu.” Nije mogla biti jasnija i iskrenija. Izgledao je veoma zabrinuto zbog onog što mu je rekla. “Ne bih voleo da te ostavim samu u Njujorku. Potrebna si mi tamo, Arijana. Ne mogu da idem sam, bez tvoje mame.” Molećivo ju je pogledao. Grizla ju je savest, ali nije bila spremna na toliku žrtvu. Smatrala je da otac nema pravo da traži takvo nešto od nje. To je nije oslobađalo odgovornosti. Dala je reč majci da će brinuti o njemu. Nije znala da će to podrazumevati selidbu u daleku i nepoznatu Argentinu. ajviše ju je plašilo to što otac nikad ne odustaje od jednom donesene odluke. Pri kraju večere bila je na ivici plača. Otišla je odmah posle poslednjeg posluženja, da bi se srela s prijateljima u taverni Vejverli u centru. I njen momak bio je tamo. Primetio
e da je potresena, iako ju je poznavao tek odnedavno. “Šta nije u redu?” pitao je pošto ju je zagrlio i poljubio. “Ocu je ponuđen ambasadorski položaj u Argentini.” “To zvuči zanimljivo”, raspoloženo je prokomentarisao. “Možeš da ga posetiš i naučiš tango.” Pokušavao je da je odobrovolji. Nije mu rekla da neće posećivati oca, već da on želi da ona otputuje tamo i živi s njim. Nije htela da mu to kaže i pokvari romansu na početku, pre nego što se otac odluči. Otac ju je sutradan pozvao. Odlučio se. Obavestio je predsednika da prihvata ambasadorski položaj. Za četiri nedelje mora da otputuje u Buenos Ajres. Arijana je smesta briznula u plač. Govorio joj je da će to biti zanimljivo i uzbudljivo iskustvo, da će joj se Argentina svideti i da će praktično biti ambasadorka. Volela je oca, ali je znala da ume da bude neosetljiv na mišljenja drugih. Verovao je da je uvek u pravu. Ovog puta nije bio, bar što se nje tiče. “Ne želim da budem ambasadorka”, žustro mu je odgovorila. “Imam dvadeset dve godine, život i posao u Njujorku. Ne idem s tobom, tata. Pričaj šta hoćeš. Nećeš uspeti da me nateraš.” “Arijana, ti si sve što imam”, nepopustljivo reče otac. “Neću te ostaviti ovde. Previše bih brinuo.” “Ovde sam bezbednija nego u Argentini. Tamo otimaju ljude.” Borila se tek reda radi. Znala je da se o svemu dogovorio s predsednikom. “Telohranitelji će stalno biti s nama. Nijedan stranac godinama nije otet. Uzalud brineš.” Posle tih reči prekinuo je vezu. Te noći ponovo je razgovarala s njim, ali ništa nije postigla. Vratila se u stan, besna na oca, sedamdesetogodišnjaka s ozbiljnim srčanim tegobama koji je pre godinu dana izgubio voljenu suprugu. Nije ga mogla pustiti da ode sam. Dugo je razmišljala. Do jutra je odlučila da mora podneti tu žrtvu zbog njega, iako nije želela da napusti posao u Njujorku i otputuje u Argentinu. Možda je imao pravo kad je rekao da će uživati u tome i da će joj biti drago što ga je poslušala. Osećala je da nema izbora, zato što je on već odlučio. Odustajanje od posla u onlajn časopisu koji je veoma volela zamalo joj je slomilo srce. Urednica je bila veoma ljubazna. Uveravala ju je da je mesto pomoćnika čeka kad god se vrati. Predložila joj je da vodi blog u Buenos Ajresu. Još teže joj je bilo da novom momku, Ijanu, kaže da se seli u Buenos Ajres s ocem. Bio e mnogo manje potresen nego što se nadala. Na osnovu njegove reakcije zaključila
e da nije mnogo očekivao od njihove veze. Zagrlio ju je i rekao da mu se javi i da će e posetiti ako ga put nanese do Argentine. Otac joj je rekao da kupuje koliko god joj duša ište, zato što će joj za ulogu domaćice ambasade biti potrebno mnogo lepe odeće. Pohara radnji s luksuznom odećom bila je slaba uteha za život koji je napuštala. Tugovala je sve do odlaska iz jujorka u junu. Znalakadjesudapoleteli ih tamo zima. Poslali stvari brodom. Ponela je osam kofera za čeka Buenos Ajres. Letelisusuneke prvom klasom. Nije progovorila ni reč u avionu. Nije znala šta je očekuje. Otac joj je bio zahvalan zato što se nije mnogo bunila, iako nije krila da nije srećna zbog selidbe. Obećao je da će dati sve od sebe da joj se oduži. Rekao je da želi da se divno provede u Argentini. Odseli su u luksuznom hotelu u Buenos Ajresu. Ambasada još nije bila spremna za njih. Pre polaska bili su upozoreni da će pre useljenja morati da se malo “potrude” oko nje. Sutradan su je obišli. Bila je na Posadasu u četvrti Rekoleta. To je bila spektakularna zgrada s divnim freskama, ukrasima i kaminima. Vapila je za nameštajem. Veliki broj soba bio je prazan. Na svim prozorima bile su divne zavese. Arijana je od očeve nove sekretarice dobila ambasade. spisak radnji sa stilskimse nameštajem drugim stvarima potrebnim za opremanje Sekretarica ponudila dai krene s Arijanom u obilazak radnji. Arijani je bilo jasno da je čeka mnogo posla pre useljenja. Bila je dirnuta srdačnim prijemom osoblja, koje se trudilo da joj pomogne na svaki način. Obe očeve sekretarice otišle su u hotel s njom. Mlađa joj je predala gomilu pozivnica najuglednijih domaćica u Buenos Ajresu i gotovo svih ambasada u gradu. Svi su želeli da prirede večeru, ručak ili bal na kom će ih predstaviti. Lokalne domaćice nadmetale su se za čast da ih prve ugoste. Imali su dovoljno pozivnica za narednih mesec dana. “O, bože moj”, reče Arijana. Listala je brojne pozivnice, kao da izbor među njima njene moći. U poslednjih godinu posle majčine postalai e deo prevazilazi očevog društvenog života. Znala je da će bitidana domaćica zabava usmrti ambasadi da će pohoditi društvene događaje s njim. Zato je i došla u Argentinu. Pomagala joj e Euhenija, devojka tek nešto starija od nje. Bila je divno odevena, s besprekorno negovanom kosom i malim dijamantskim minđušama. Poticala je iz aristokratske porodice. Znala je mnogo o najvažnijim lokalnim porodicama, drugim ambasadorima i njihovim suprugama. Nesebično je delila to znanje s njom. Društveni život u Buenos Ajresu, po svoj prilici, bio je vrlo bogat. Euhenija joj je dala do znanja da će igrati značajnu ulogu u njemu. Sledećeg jutra je u Euhenijinom društvu krenula u obilazak prodavnice stilskog nameštaja. Otac joj je rekao da kupi sve što je potrebno ambasadi. Mogao je to da
dopusti sebi. Bila je prijatno iznenađena cenama, mnogo nižim od onih u Njujorku. ašla je mnogo prekrasnog nameštaja iz prekomorske Francuske. Mnoge ugledne porodice našle su se u novčanoj oskudici. Nekolicina je preživljavala prodajući nameštaj. Arijanu je grizla savest što ga tako jeftino kupuje. Do ručka je kupila dovoljno nameštaja da ispuni nekoliko soba i dva prekrasna, bledoružičasta i svetloplava obisonska tepiha. Euhenija je savršeno govorila engleski jezik. Pohađala je koledž u Sjedinjenim Državama. Obećala je da će naći učitelja Arijani, da bi obnovila i unapredila španski. Arijana je bila spremna da uradi sve što je neophodno da bi olakšala očev život i da bi što bolje odigrala svoju ulogu domaćice u ambasadi. Krotko je prihvatila svoju sudbinu, rešena da oca učini ponosnim. Htela je da ambasada divno izgleda i da priređuje najelegantnije prijeme u Buenos Ajresu. Te noći otišli su na formalnu večeru u francuskoj ambasadi. Hrana je bila čarobna. Žene su nosile raskošne večernje haljine. Naišli su na najsrdačniji prijem. Livrejisana posluga služila je zvanice. Posle večere započeo je ples. Arijana nikad nije videla lep kristal i porcelan. Imala je osećaj manira da se našla drugoj epohi, kojoj je svetako elegantno i luksuzno, a ljudi besprekornih živeliu život kakav višeu ne postoji u drugim delovima sveta. Argentinci su voleli da izlaze i da se dobro zabavljaju. Veče u francuskoj ambasadi bilo je samo prvo u nizu. Ugošćeni su u britanskoj, italijanskoj, nemačkoj i španskoj ambasadi. Izlazili su doslovce svake večeri. Upoznali su gotovo sve najuglednije i najuticajnije ljude u gradu. Argentinska elita nadmetala se za čast da ih ugosti u svom domu. Ugledne porodice možda su imale manje novca nego u srećnijim vremenima, ali su posedovale armije slugu i prekrasne domove. Bili su neopisivo gostoprimljivi i odeveni po najnovijoj modi. Arijana i njen otac nikad nisu videli takoi Iraca. lepe žene. su bili zgodni i muževni. su mnogo Nemaca, Italijana Čak Muškarci i oni rođeni u Argentini imali su Sretali strana imena, zbog velikog broja ljudi koji su došli iz Evrope prethodnih decenija, da bi se ovde naselili i potražili sreću. Grad nikad nije spavao. Zabave su stalno bile priređivane. Plesalo se po čitavu noć. I svi zgodni muškarci u gradu umirali su od želje da igraju s Arijanom i nauče je tango. Otac ju je jedne takve večeri ponosno posmatrao iz prikrajka, pušeći kubansku cigaru s muškarcima. Arijana nije mogla to da gleda skrštenih ruku. Uzela mu je cigaru, poljubila ga u obraz i prošaputala: “Nema pušenja.” Vodila je računa o njegovom zdravlju. Znala je da bi pokojna majka učinila to isto. Lokalne domaćice bile su očarane njenim ocem koliko i muškarci njom.
Predivne žene flertovale su s njim na svakom soareu. S oduševljenjem su igrale s njim. Bili su najtraženiji par u gradu. Arijana je, posle prve dve nedelje u Buenos Ajresu, morala priznati da se dobro zabavlja. Sretala se s mladim ljudima koji su joj se dopadali. Upoznala je devojke s kojima je imala šta da priča i koje su je pozivale u svoje kuće, i veoma zgodne i ukusno odevene mladiće koji su nenapadno flertovali s njom. Nikad se nije osećala tako prihvaćenom, niti joj je igde ukazivana ovolika pažnja. Htela je da napiše blog o tome za onlajn časopis u Njujorku u kom je radila pre polaska za Argentinu. Bila je toliko zauzeta ukrašavanjem i opremanjem ambasade da nije imala vremena za takvo nešto. Nameštaj je polako pristizao u zgradu ambasade, koja je postepeno menjala izgled. Opremala ju je što je brže mogla onim što je kupovala i pronalazila po gradu. Šest nedelja po dolasku u Argentinu priredili su raskošnu zabavu, da bi svima zahvalili na ukazanom gostoprimstvu i dobrodošlici. Otac je bio veoma ponosan zbog svega što je učinila. Pronašla je sjajan bend, uz pomoć novih prijatelja. I otac i kćerka su se do kraja avgusta osećali u Argentini kao kod kuće. Robert e uživao ambasadorskom Dopadali mu se osoblja ljudi s kojima je dolazio u dodir. Učiou se diplomatskom poslu. poslu, uz pomoć su iskusnog ambasade. Dobro se zabavljao i nastojao da što više nauči o zemlji u kojoj je službovao. Arijana je imala širok krug prijateljica koje su je neprestano pozivale na večere i ručkove, da gledaju mladiće kako igraju polo i da izlaze po klubovima. Izlazila je svake večeri, sa ocem ili bez njega. U septembru je priznala ocu da je bio u pravu i da joj je drago što je pošla s njim. Sve bolje je govorila španski. Volela je njihov dom i nove prijatelje. “Nisam verovala da će biti ovako. Svi kažu da ovo liči na nekadašnji Pariz”, reče Arijana. Robert je bio srećan zbog njene sreće. Posetila je Punta del Este u Urugvaju za vikend, s prijateljicama. To je bilo najomiljenije morsko letovalište bogatih i uglednih Argentinaca. Otac je za svaki dva telohranitelja s njom. Glupo se Divno osećalaseuprovela. njihovom društvu. Nisu slučaj joj biliposlao potrebni. Izlazila je bez njih. Neke prijateljice imale su telohranitelje, ali ih nisu vodile u Punta del Este. Putovale su s njima samo kad bi išle u letnjikovce u argentinskoj provinciji, zato što su banditi prepadali putnike na drumovima. Otac ju je iznenadio u oktobru. Rekao je da su ih prijatelji pozvali u goste za vikend. To je bila porodica koja se Arijani naročito dopadala, s tri kćerke njenog uzrasta i dva zgodna starija sina. U njihovoj kući zabava nikad nije prestajala. To je bilo još izraženije u njihovom letnjikovcu, finki, na dva sata vožnje od Buenos Ajresa. Veliki broj njenih prijatelja imao je kuće u toj oblasti. Posećivali su ih vikendom. U subotu posle ručka krenuli su s domaćinom u kratku vožnju do
susednog imanja. Otac je želeo da ga vidi zato što je čuo da je veoma lepo. Čim su izašli iz automobila, rekao je da ga je iznajmio. Vlasnici su se iselili u Sjedinjene Države. Izdali su ga Gregorijevima na nekoliko godina. Bilo je besprekorno održavano. Kuća je bila nenameštena. Sedmoro slugu živelo je na imanju. Arijana je tako dobila još jednu kuću za opremanje. Zamišljala će u soba. njoj vikendima s prijateljima. zgradi bilo je je zabave desetakkoje spavaćih Na imanjupriređivati je bilo i nekoliko kućica Uzaglavnoj goste i poslugu. Arijanini prijatelji bili su uzbuđeni koliko i ona. Bilo im je drago što će biti susedi. Naredne nedelje počela je da pazari nameštaj za letnjikovac, da bi što pre počela da ga koristi. Do Božića, koji je u Argentini bio u leto, preobrazila je iznajmljenu kuću u čudesno prijatan, elegantan i luksuzan dom. Ispunila je prostrane i prozračne sobe divnim francuskim nameštajem, krevetima s baldahinima i pastelnim nijansama. Otac je unajmio pola tuceta slugu. Vodili su kuvara iz ambasade sa sobom. Prvu zabavu priredili su za novogodišnji vikend. Imali su dvadesetoro gostiju u kući. Došli su i svi susedi. Igranka je trajala do šest ujutro. Doručkovali su na terasi. Svi su otišli kući u osam, da bi prespavali dan. Vodili su dekadentan, raskošan, ugodan život. Nisu mogli da veruju da su proveli punih šest meseci u Argentini. Vreme je letelo. Arijanin španski bližio se savršenstvu. Euhenija je imala mnogo posla zahvaljujući dekorisanju, zabavama, kupovinama i izlascima s prijateljicama. Arijana nikad nije bila tako zaposlena. Stalno se susretala s nečim novim, kupovala, upoznavala ljude i priređivala večere u ambasadi za goste iz domovine. Zahvaljujući klasičnoj lepoti, aristokratskom stilu odevanja, savršenim manirima i zvonkom smehu, u dvadeset trećoj godini bila je jedna od najpoželjnijih devojaka u Buenos Ajresu. Svi su je smatrali veoma zabavnom. Stekla je ugled jedne od najsposobnijih domaćica u gradu. Svi su obožavali Gregorijeve. Planirala je novu zabavu za vikend u letnjikovcu sredinom januara, dve nedelje posle već legendarne proslave Nove godine. Oni koji nisu bili na njihovom imanju u provinciji hteli su da vide kako ga je opremila i da provedu vikend na njemu. Pozvala je desetak mladih parova. Počela je da izlazi sa starijim bratom prijateljica sa susednog imanja. I oni će biti tamo. Otac je ostao u Buenos Ajresu. Pravdao se povećanim obimom posla. Uistinu je hteo da mladima pruži priliku da se što bolje zabave. Podsetio je Arijanu da povede oba telohranitelja, pošto je put do finke bio na lošem glasu zbog bandita. Biće sigurna u pratnji telohranitelja. Odlučila je da povede samo jednog, pošto je drugi dobio grip. Nije htela da ga maltretira putovanjem u provinciju. Povela je i kuvara ambasade, da bi spremao hranu za goste. Ostavila je
njegovog pomoćnika u gradu s ocem. Sastavljala je spiskove gostiju i raspoređivala zvanice za stolovima dok su se vozili ka imanju. Kuvar je spavao na zadnjem sedištu. Nije dangubila tokom gotovo dvočasovne vožnje do iznajmljenog imanja. S uzbuđenjem je očekivala vikend. Svi gosti su joj se dopadali. Vozili su se gotovo dva sata i stigli nadomak imanja kad su se kola oštro zaustavila. Podigla je pogled s beležnice i ugledala vojni kamion preprečen preko druma. Pola tuceta ljudi stajalo je ispred kola. Izastari kamiona je bilo još ljudi. Pogledala je telohranitelja, da bi videla da li je zabrinut. Vrata su bila zaključana. Pitala se da li će ih vozač zaobići ili će sačekati da se pokrenu. Ljudi u šarolikim vojnim uniformama polako su pošli ka njima. Uočila je da su svi naoružani. Telohranitelj za volanom nije ni mrdnuo. “Felipe, da li nam preti opasnost?” Klimnuo je glavom. Kuvar je hrkao na zadnjem sedištu, nesvestan da su se zaustavili. “Da li ćemo pokušati da se provezemo između njih?” Izgledala je zabrinuto. Vozač je pažljivo posmatrao naoružane ljude. Nije izgledao uplašeno. “Izbušili bi nam gume”, tiho je prozborio. Dva čoveka stigla su do vozačevog prozora. Pokazali su mu da spusti staklo. Nije to učinio. Najbliži je bez oklevanja uperio pištolj u vozačevu glavu. Ispalio je hitac kroz staklo. Felipe je pao preko volana. Arijana je vrisnula kad je krv pokuljala iz rane. Neko je slomio prozor na njenim vratima. Otključao je bravu. Izvukao ju je iz automobila pre nego što je shvatila šta se događa. Hitro su joj nabacili kapuljaču preko glave, podigli je i bacili na zadnji deo kamiona. Nisu obraćali pažnju na kuvara na zadnjem sedištu, koji se probudio kad je Felipe ustreljen, i video kako je izvlače iz automobila i nose s kapuljačom preko glave. Mahala je rukama. Pokušavala je da se otme čoveku koji ju e nosio. Ubacili su je u kamion i uskočili za njom. Ubrzo su krenuli. Kuvar je užasnuto posmatrao kako Ništa kamion šipražje putajei najmanje nestaje s vidika. Sve se dogodilo veoma brzo. nijezamiče mogaou da učini.pored Izbrojao osam ljudi oko automobila. U kamionu ih je bilo još više. Svi su imali bradu i šlem. Neki su se krili iza maski za skijanje. Maskirani zlikovci oteli su Arijanu. Kuvar je još pet minuta drhtao od straha u automobilu. Izašao je i gurnuo Felipeov leš na suvozačko sedište. Seo je na krvavo sedište. Odvezao se do finke. Toliko je drhtao da je jedva vozio. Istrčao je iz automobila, vrišteći iz sveg glasa, čim je stigao do imanja. Ljudi su pritrčali da bi videli šta se događa. Kroz otvorena vrata automobila ugledali su Felipeov leš i mnogo krvi. Kuvar je histerično plakao dok je osoblju i dvema gošćama koje su već pristigle na imanje pričao o onome što se dogodilo. Gošće su vrisnule kad su videle Felipov leš u automobilu i uplakanog i krvlju isprskanog kuvara.
Pozvali su lokalnu policiju. Došli su posle jednog sata. Kuvar im je ispričao šta se dogodilo. Pitali su ga da li je Arijanin otac obavešten o otmici. Ispostavilo se da nije. Rekli su da su se slične stvari i ranije dešavale na tom putu, ali da odavno nije otet neko tako važan kao Arijana. Stvar je bila ozbiljna. Pozvali su šefa, koji je pozvao šefa policije u Buenos Ajresu. Kćerka američkog ambasadora je oteta. Neko e morao da saopšti vest njenom ocu. Šef policije Buenos Ajresa otišao je u ambasadu i zamolio za prijem kod ambasadora. Rečeno mu je da sačeka nekoliko minuta. Robert Gregori mislio je da je neki američki građanin počinio ozbiljan zločin u Buenos Ajresu. Učtivo je pružio ruku šefu policije koji je blago drhtao zbog neugodne vesti koju je morao da saopšti uvaženom diplomati moćne zemlje. “Vaša ekscelencijo”, rekao je. Ustao je čim je Robert ušao u sobu. “Imam tužnu dužnost da vam saopštim da je vaša kćerka oteta na putu do finke. Vozač je ubijen. Službenik ambasade koji je putovao na zadnjem sedištu prošao je neozleđen. Vaša kćerka nije povređena prilikom otmice. Bila je živa i zdrava kad je odvedena. Češljamo činimosvesve našoj moći da je pronađemo. Dajem vam reč daseoski će našapredeo vlada iučiniti da što vamjejeuvratimo neozleđenu.” Soba se zavrtela oko Roberta Gregorija dok je slušao šefa policije. Njegove reči zvučale su tako strašno i nestvarno. Ono što šef policije govori, jednostavno, nije moguće. Ne može biti istina. Nisu mogli da otmu Arijanu. Poslao je telohranitelja s njom. Trebalo je da brine o njenoj bezbednosti. Ljudi svakodnevno putuju od Buenos Ajresa do svojih letnjikovaca. Zašto su oteli baš nju? “Znate li ko ju je oteo?” prozborio je prigušenim glasom. Izvadio je bočicu s pilulama nitroglicerina iz džepa. Osećao je strašan bol u grudima. Bio mu je poznat. Gurnuo je pilulu pod jezik i seo. Odmerio je šefa policije užasnutim, preplašenim pogledom. “Još ne znamo”, iskreno reče policajac. “Odvešću se na lice mesta. Odmah ćemo krenuti u potragu. Mislim da je već počela. Želite li da pođete sa mnom, gospodine?” “Želim”, odgovorio je Robert klimajući glavom. Imao je osećaj da se kreće ispod vode. Moraće da stigne do nje, da je pronađe. Moraće da je spasu od otmičara. Sledio je šefa policije do njegovog automobila. Šef je došao s vozačem i pratiocem. Tiho su razgovarali na putu do finke kojim su Arijana i Felipe prošli pre nekoliko sati. Robert Gregori nije progovorio ni reč. Bio je u šoku. Lokalna policija čekala ih je u kući, pošto je šef policije Buenos Ajresa javio da
dolaze. Kuvar koji je posmatrao čitav događaj sa zadnjeg sedišta sad je nešto smirenije ispričao šta je video. Policajci su rekli Robertu da ne znaju ko je oteo njegovu kćerku. Previše razbojničkih grupa operisalo je u oblasti oko druma. Bili su sigurni da će uskoro dobiti zahtev za otkup. Tada će saznati ko ju je oteo. Do tada će morati da čekaju. svakujesumu”, reče Robert drhtavim glasom. u licu.lošem Ruke su mu“Isplatiću drhtale otkad čuo strašnu vest. Imao je osećaj da je Posiveo u veoma,jeveoma filmu. “Mediji će odmah izvestiti o onome što se dogodilo”, reče šef policije. “To bi nam moglo pomoći, u slučaju da je neko negde vidi. Potrebna nam je njena fotografija.” “Pošaljite nekog u ambasadu, dobiće sve što vam je potrebno.” Robert se sručio na najbližu stolicu. Jedna od Arijaninih prijateljica pokušavala je da ga smiri, ali bez uspeha. Izgledao je veoma staro i bolesno. Gosti su pristizali. Čuli bi priču o otmici i videli krvavu unutrašnjost automobila. Policija se muvala po imanju. Arijanine prijateljice su plakale. Znale su da se ovakve priče često završavaju na tragičan način. Isplata otkupa nije garantovala da će se oteta osoba vratiti kući živa. Oba šefa policije pokušavala su duže od jednog sata da uvere Roberta Gregorija da će Argentinci učiniti sve što je u njihovoj moći da mu vrate kćerku. Robert ih je posmatrao umornim, uplakanim očima. “Molim vas”, očajnički je zavapio, “molim vas... imam samo nju...”
Sedmo poglavlje Čovek koji je izvukao Arijanu iz automobila i koji ju je poneo, uradio je to tako brzo da nije imala vremena da reaguje. Pokušala je da pruži otpor i da se otme, ali ju e on čvrsto stegao. Ubacio ju je u kamion. Dvojica ljudi prebacili su noge preko nje. Pritisli su je teškim čizmama tako da nije mogla da se pomeri. Teško je disala zbog tesne, debele kapuljače. Vezali su joj noge i ruke konopcima. Gruba užad ozleđivala e njenu osetljivu kožu. Nosila je letnju haljinu koja se isflekala od prljavštine na podu kamiona i čizmama. Slušala je grubi razgovor na španskom. Pokušavala je da shvati šta pričaju. Govorili su nekim dijalektom. Debela kapuljača prigušivala je zvukove. Nije znala gde je vode ili ko su oni. Govorili su o izvesnom Horheu. Zvali su je La Rica, bogatašica. Mislili su da su se dočepali devojke iz bogate porodice. isu znali ili da pogoršalo su oteli kčerku američkog ambasadora.je Pitala se dazbog li bi otkupa, to saznanje poboljšalo njen položaj. Pretpostavljala da je oteta a ne iz političkih motiva. Pokušala je da suzbije paniku, iako su je teške čizme pritiskale, grubi konopci povređivali, a debela tkanina kapuljače gušila. Vozili su po neravnom terenu. Posle svake neravnine udarila bi glavom o pod kamiona. Nekoliko puta zamalo što nije izgubila svest. Nije smela da plače. Htela je samo jedno - da izvuče živu glavu. Pokušavala je da sačuva prisustvo duha i čuje o čemu otmičari govore. Jedan ju je nekoliko puta udario vrhom čizme. Svaki put bolno bi jeknula. Bila je sigurna da joj e slomio rebro. Pitala se šta njen otac radi, da li zna za otmicu i da li je potraga za njom Molila se da se ih policija zaustavi, ali se Znala to nijejedesilo. nijenebila ovakopočela. uplašena. Upinjala da sačuva prisebnost. da jojNikad panika bi pomogla. Pokušavala je da bude hrabra. Iz Buenos Ajresa krenuli su oko podneva. Vozili su se gotovo dva sata pre nego što je izvučena iz automobila. Više nije znala koliko je sati. Osluškivala je otkucaje svog srca. Činilo joj se da je prošlo mnogo vremena dok se kamion nije zaustavio. Čula je muške glasove u kamionu i oko njega i topot nogu u trku. Podigli su je i spustili na tlo. Ostala je bez vazduha posle pada. Nije mogla ni da pisne. Ležala je tamo gde je bačena, s rukama vezanim na leđima. Glava ju je bolela. Jedan otmičar snažno ju je gurnuo čizmom. Ponovo je čula ime Horhe. Bila je bosa. Cipele su joj ostale u kamionu.
Čula je pucnjavu u blizini i zapitala se da li će je ubiti kao Felipea. Kroz koprenu straha i bola shvatila je da im je vrednija živa. Bila je strahovito žedna. Usta su joj se punila prljavštinom s kapuljače. Jedva je disala ispod nje. Najedanput je zavladala tišina. Čula je muški glas koji je izvikivao naređenja. Taj glas govorio je drugačijim, razumljivijim španskim jezikom. Ličio je na onaj kojim su govorili i poznanici glavnog grada.saGovorio je da e stave u kutiju. Nije njeni znalaprijatelji šta to znači. Ponovoiz su je podigli zemlje iimponeli. Spustili su je u tesan prostor. Morali su da je gurnu da bi je smestili u njega. Čula je kako se teški poklopac spušta preko nje. Teško je disala. Bilo je vrelo. ije mogla da se pomeri. Pitala se da li će tu umreti. Obuzela ju je neodoljiva želja za snom, uprkos bolu od konopaca i izubijanih rebara. Žudela je za spasenjem od užasa i bola. Naizmenično se onesvešćivala i osvešćivala u tami, s kapuljačom na glavi, koja joj je ometala disanje. Mnogo, mnogo kasnije čula je glasove. Poklopac kutije se podigao. Osetila je svež vazduh. Probudio ju je. Bilo joj je žao zbog toga. Htela je da spava. Ljudi su opet vikali. Jedan glas blizu nje izdavao je naređenja. Prepoznala ga je. Konopci na rukama i nogama bili su presečeni. Osetila je dodir noža na koži. Oslobodili su je veza, ali nije mogla da se pomakne. Čitavo telo bilo joj je ukočeno. Zapovednički glas naredio im je da je izvade i usprave. Pala je na zemlju čim su to učinili - noge su joj bile previše slabe i ukočene da bi je držale u uspravnom položaju. Ležala je na tlu, previše užasnuta da bi se pomerila. Isti glas naredio je da e odnesu unutra. Neko ju je nosio. Visila je kao slomljena lutka, slušajući škripanje šljunka pod čizmama. Bačena je na stolicu. Koraci su se udaljili. Više nije bila vezana. Nepomično je sedela, s kapuljačom na glavi. Samo se srce kretalo u njenim grudima. Strahovala je da će biti ubijena. Osećala je nekog u blizini. Čula je njegovo disanje nije li nišani pištoljem. Zatvorilai je oči,znala jer seda plašila onog na što nju bi mogla videti.Neko joj je skinuo kapuljaču. “Ne boj se”, tiho reče neko pokraj nje. Nije mu verovala. Nije otvarala oči. “Neću ti nauditi. Potrebna si mi živa”, tiho je nastavio. Glas je pripadao obrazovanom muškarcu. Govorio je španski, zbog čega se zapitala da li zna ko je ona i da li mari zbog toga. Nije bilo važno ko je, ako je oteta zbog otkupa. Suma će se povećati kad saznaju da je ambasadorova kćerka. “Bože moj, baš si zgodna”, rekao e nepoznati. Lice joj se isprljalo, baš kao i haljina. Bila je bosa, s tragovima konopaca na zglobovima. Otmičar nije očekivao da će videti plavokosu lepoticu, aristokratskog lica. “Ne boj se”, ponovio je, “otvori oči. Neću te povrediti.” Nije mu verovala, posle svega što joj se dogodilo.
Nešto u njegovom glasu govorilo joj je da je on voda otmičara. Polako je otvorila oči. Ugledala je muškarca tamnog tena i dugog, uskog, privlačnog lica. Imao e plave oči, crnu kosu i lepo oblikovane vilice. Nekoliko dana nije se brijao. Na sebi e imao zeleni vojnički prsluk, maskirne pantalone i vojničke čizme. Ćutao je. Pogledi su im se sreli. Pružio je ruku i dodirnuo joj lice. Imala je modricu na obrazu od udarca o pod kamiona i ružne posekotine od konopaca na zglobovima i nogama. “Žao mi je što su ti ovo učinili”, rekao je brižnim tonom, kao da su saveznici. “To su divljaci. Ne razlikuju damu od krmače.” Nije se osmehnula niti je skretala pogled s njegovog lica. “Možeš li da hodaš?” tiho je upitao. Nije odgovorila. Nije znala da li će moći. Svaki centimetar tela ju je boleo. Osećala je peckanje u nogama i rukama. Vazduh je bio svež. Imala je utisak da su u podnožju planina, ali nije znala gde su. Bili su u šatoru. Pomogao joj je da ustane sa stolice. Pitala se kuda je vodi, da li će je silovati, ubiti ili mučiti. Ćutala je. Izveo ju je iz šatora. Ukočeno je hodala iza njega. Odveo ju je do male kolibe i pokazao na nju. Shvatila je da je to poljski nužnik. Čekao je napolju dok se olakšavala. Vratio ju je u šator. Nasuo joj je čašu vode. Nije mu zahvalila. Nije imala šta da mu kaže. Bila je previše potresena da bi govorila. “Da li si gladna? Hoćeš li hranu?” Odmahnula je glavom i popila čašu vode. Usta su joj se osušila. Pohlepno je pila. “Kako se zoveš?” Ponovio je pitanje kad mu nije odgovorila. Nije htela da ga ljuti. Glas joj je, posle svega što je tog dana proživela, ličio na promuklo krkljanje. “Arijana”, tiho je prozborila. “Divno ime za divnu devojku. Tvoja porodica želi da se što pre vratiš kući. Pustićemo čimmiplate Žao mizajeplemenitu što ti ovo radimo, nam je ubijaju novac neophodan. te, Veruj da ćeotkup. biti potrošen stvar.” Stvarali zbog koje ljude i kidnapuju žene zbog otkupa ne može biti plemenita. Nije mu verovala, iako je bio ljubazan prema njoj. “Neću im dozvoliti da te povrede.” Vrhom prsta nežno je prešao preko modrice na njenom obrazu. Pričao je još neko vreme o potrebi za promenama i o tome kako su odlučne i grube akcije ponekad jedini način za privlačenje pažnje. Zvučao je kao neko ko vodi sveti rat za narodnu dobrobit. Te reči zvučale bi isprazno i visokoparno da nešto od toga nije imalo smisla. Pričao je o siromaštvu i laganom propadanju čitave zemlje. Znala je da u nekim pojedinostima ima pravo. “Ti i tebi slični morate promeniti način života”, rekao je. Gledao ju je pravo u oči. Zaključila je da ne zna da je oteo ambasadorovu kćerku. Govorio je još
neko vreme. Dao je znak jednom od svojih ljudi. Rekao mu je da je odvede. “Ovog puta budi pažljiv”, podsetio ga je. Čula ga je kako naređuje dvojici da je vrate u kutiju. Posegnuli su za kapuljačom. Uhvatio ju je i sklonio ispred njih. Sa osmehom u je pogledao, da bi je podsetio na obećanje da neće dozvoliti da joj se išta loše dogodi. “Bez konopaca”, rekao im je kad su je poveli iz šatora. “Samo spustite poklopac na kutiji.” Odgurali su je do kutije i strpali u nju. Morala je da podigne i skupi noge da bi stala u nju. Spustili su poklopac. Bez kapuljače, videla je rupice za vazduh i cevčicu u uglu. Ležala je u tami. Borila se protiv panike. Zaspala je, moleći se da je otac što pre izbavi iz zatočeništva. Probudila se ujutro, kad su podigli poklopac. Grubo su je uspravili i odveli do vođinog šatora. Sedeo je za stolom i pisao dnevnik, dok je ona treptala na jarkom suncu. “Jednog dana ljudi širom sveta čitaće moje reči. Shvatiće šta sam i zašto sam radio. Znaće da sam imao pravo.” Osmotrio ju je i ponudio joj odeću. Dao joj je vojničku košulju, mušku majicu, pamučne pantalone i čizme. Presvukla se u klozetu. Haljina joji se iscepala na mnogo mesta.nisu Imala je mnogo modrica telu. izbrijanog Zaudarala e na znoj užas. Ni muškarci u logoru mirisali nimalo bolje,na izuzev vođe. “Kasnije ćemo te odvesti do reke”, tiho je rekao, “da se okupaš.” Rekao im je da joj donesu nešto za jelo. Poslužili su je neprepoznatljivim mesom i tanjirom pirinča. Ponudio ju je šoljom kafe. Još mu nije rekla ništa izuzev imena. “Kada ćete me pustiti?”, pitala ga je pošto je pojela meso i pirinač. Nije htela da ede, ali je morala, zato što je umirala od gladi. Poslednji put jela je pre polaska na put. Iznenadila ga je kad je progovorila. “Pustićemo te čim tvoji plate otkup. Odakle si?” Po njenom naglasku procenio e da nije iz Argentine, iako je dobro govorila španski. “Ti si Amerikanka?” Nije mu palo na pamet da nije odavde. Izgledao je zadovoljno. Odgovorila je klimanjem glavom. “Baš fino. Čitav svet čuće našu poruku.” “Nikoga nećete ničemu naučiti ubijanjem ljudi i korišćenjem nasilja za slanje političkih poruka.” Izmamila mu je osmeh hrabrim odgovorom. “Nasilje je ponekad jedini glas koji narod sluša. Prvo moraš da im skreneš pažnju. Šta radiš u Argentini?” “Živim ovde”, jednostavno je rekla. Plašila se da će se naći u gorem položaju ako mu kaže da je ambasadorova kćerka. Očigledno je da nisu čuli vesti na radiju o otmici kćerke američkog ambasadora. “Ti si bogata Amerikanka”, rekao je. Ljutito ju je posmatrao. Nastavio je kad je
obuzdao gnev. “Da li ikad preispituješ svoj način života? Zapitaš li se koliko ljudi gladuje da bi ti jela, i koliko ljudi svakodnevno umire zbog tebe?” “Ne bi im pomoglo ako bih umrla za njih. Ubijanjem ništa nećeš postići.” “Arijana, ovo je sveti rat. Rat za gladne i umiruće, koje bogataši iskorišćavaju i odbacuju kad ih iscede.” Ćutala je. Nedugo potom otpratio ju je kroz šumu do reke. Posmatrao ju je dok se kupala. Okrenula mu je leđa. Izašla je iz reke čista i osvežena. Otpratio ju je do svojih ljudi koji su je strpali u kutiju sličnu mrtvačkom sanduku. Mučila se u njoj, čitavog dana. Zamalo što se nije onesvestila kad ju je uveče izvukao iz sanduka. Njegovi ljudi su je kažnjavali, dok ju je on štitio, vadio iz sanduka, hranio i pojio hladnom vodom. Pošli su u njegov šator. Teturala se pored njega, omamljena vrućinom. Videla je dnevnik na stolu. Dao joj je čašu hladne vode. Iskapila ju je. Pokazao joj je na stolicu. “Neću te trpati u sanduk kad mi poveruješ.” Htela je da mu kaže da mu veruje, da se ne bi vraćala u njega. “Želim da idem kući”, tužno je prozborila. Izgledao je kao osoba s kojom se moglo razgovarati. Nije bio grubijan poput ostalih. Te noći rekao joj je da se školovao u Španiji, kod jezuita, i da se vratio u Argentinu kao branilac potlačenih i spasilac siromašnih. Pravdao se da otima bogataše zbog uzvišenih ideala. Smatrao se nekom vrstom savremenog Robina Huda. Posle izvesnog vremena vratio ju je u kutiju. Rekao je kako mu je žao zbog toga. Tako se završila druga noć u logoru. Pomislila je na oca, dok su revolucionari spuštali poklopac na sanduk. Nadala se da e dobro. Htela je da bude hrabra, ali je čitave noći ridala u sanduku. Njen otac vratio se u Buenos Ajres. Šef gradske policije neprestano ga je uveravao da će uskoro naći njegovu kćerku. Zahtev za otkup nije stizao. Njena fotografija bila je na svim televizijskim kanalima. Otmica je postala svetska vest. Predsednik Armstrong pozvao ga je čim je saznao za otmicu. Izrazio je najdublje žaljenje zbog strašnih vesti i obećao pomoć CIA. Šestočlani tim agenata doleteo je iste noći. Tražili su da se odmah vide s Robertom. Kuvar ambasade ponovo je bio saslušan. Rekao im je sve što je znao. Opisao je muškarce koji su je oteli, kamion i sve što su radili. Nisu saznali ništa novo. “U tom kraju operiše nekoliko banditskih grupa. I kolumbijski karteli mogli su pokušati da se osvete Sjedinjenim Državama zbog pretrpljene štete, ali iskreno, imaju na raspolaganju delotvornije metode od otmice ambasadorove kćerke.
ajprostije rečeno, trgovci drogom su poslovni ljudi, a oni nisu nerazumni. Nemaju razloga da krenu na vas, zato što se nikad niste sukobili s njima”, rekao mu je Sem Adams, šef tima CIA, kad je saslušao kuvarevo svedočenje. “Da su otmicu izveli lokalni banditi, već bi se oglasili. Operacija je izvedena vrlo umešno, što ne upućuje na njih.” “Postoji još jedna toj oblasti operiše i izvesni revolucionar Horhe, koji namerava da mogućnost. promeni svet.UUobrazio je da je Če Gevara dvadeset prvog veka. Oteo je priličan broj ljudi. Seli logor po obroncima Anda. Traga za načinom da proširi svoje političko evanđelje po svetu. Ambasadorska kćerka dobro bi mu došla. Njegovi ljudi najverovatnije nisu znali koga otimaju. Većina banditskih grupa već bi pokušala da se dokopa novca.” Ovi očigledno nisu žurili s traženjem otkupa. “Znate li gde je njegov logor?” pitao je Robert. Lice mu je već dva dana imalo boju betona. “Nekoliko puta ušli smo mu u trag. Kretao se prebrzo da bismo ga uhvatili. Ima malu, ali odanu grupu sledbenika. Ne zadržavaju se dugo na jednom mestu. Raspitujemo se po čitavoj oblasti, ali još ništa nismo saznali. Meštani ga se boje. Ne trguje drogom. Ostavljamo ga na miru, iako je na našem spisku potencijalnih meta. Morali bismo da angažujemo mnogo ljudi da bismo mu ušli u trag. Revolucionari nisu naš problem. Trgovci drogom jesu, a on nije od te fele. On je više sveti čovek, borac protiv 'korupcije' i grehova bogatih.” “Kidnapuje žene i ubija ljude. Ne bih rekao da je sveti čovek”, reče Robert gnevno. Već dva dana oscilirao je između besa i užasa. “I nije, samo misli da jeste”, suvo će Sem Adams. Specijalni tim došao je da pronađe ali dosad postigli nikakve rezultate.Nije Semmu se padalo nadao na da pamet je još živa i da Arijanu, je nisu ubili za nauknisu korumpiranim kapitalistima. da podeli ta razmišljanja s njenim ocem. Blisko su sarađivali s argentinskom vladom i policijom. Davali su sve od sebe, ali je posao bio težak, zato što je finka bila blizu planinskog lanca obraslog džunglom i šumom, vrlo pogodnog za skrivanje. Potraga za Arijanom trajala je danima, bez ikakvih rezultata. Zahtev za otkup oš nije stizao.
***
Nekoliko dana posle otmice Horhe je napustio logor na jedan dan. Strpali su Arijanu u kutiju da se znoji preko dana. Niko nije znao gde je otišao. Kad se vratio, znao je ko je ona. Izbavio ju je iz kutije. Otišao je u grad da bi video da li iko priča o otetoj Amerikanki. Njena fotografija bila je u svim novinama i na svim televizijskim vestima. Osmehnuo se kad ju je video. Nije se nadao tako velikom dobitku. “Dakle, si oslobodi. ambasadorova kćerka”, rekao jeOdredi sa širokim “Tvoja vlada učiniče sve dati te Pomozi mi, Arijana. svojuosmehom. cenu. Koliko novca da tražim za tebe?” “Traži koliko god hoćeš. Vlada neće platiti ni pare za moje oslobođenje. Važna sam samo mom ocu”, tiho je prozborila i spustila praznu čašu. Samo ju je on hranio i pojio. Ostali joj nisu davali ništa za jelo i piće. Držali su je u sanduku do njegovog povratka. “A moj otac nije veliki bogataš.” “Sigurno te mnogo voli”, reče Horhe. Poigravao se s njom. “Šta misliš, koliko te voli? Da li je poslovan čovek?” Klimnula je glavom. “Koliko ljudi je umrlo od njegove ruke?” “Niko nikada nije umro zbog mog oca”, odlučno je rekla. “On je častan čovek.” “Takvim se i moj brat predstavlja pred svetom. Zauzima visok položaj u vladi. Ali on je bogataš. A oni nikad nisu časni. Jednog dana i on će širiti moju poruku. Već e počeo da nam pomaže. Zna da sam u pravu. Jednog dana preuzeće našu bolesnu, umiruću vladu. Učiniće je zdravom i predaće je narodu koji zaslužuje da bude na vlasti. Konačno će se pobrinuti za slabe i bolesne, i nahraniti siromašne.” Verovao je u ono što govori. Njegova poruka ostavila bi upečatljiviji utisak na nju da nije bila njegov zarobljenik. “Arijana, koliko vrediš svom ocu? Deset miliona? Dvadeset? Samo pet?” “Ne je rekla. zatraži da znam”, bi što pretiho otišla kući. Poželela je da Horhe odredi iznos otkupa i da ga “Tvoja fotografija je na svim televizijskim kanalima u Buenos Ajresu. Sigurno mnogo vrediš.” Pozvao je jednog od svojih ljudi. Rekao mu je da donese tanjir hrane. Sinulo joj je da nosi vojničku odeću, kao i svi ljudi u logoru. Mogla bi nastradati ako logor bude napadnut u toku potrage za njom. Bila je u zamci između svetova. U njemu je sve češće videla otmičara i spasioca, pošto je bio izvor svih blagodeti. Neće se zbuniti. Oteo ju je. Upravo je određivao iznos otkupa. Znala je da će otac platiti svaku sumu. Prodaće sve što ima da bi je oslobodio. Vratiće je kući po bilo koju cenu.
Dva pripadnika argentinske vlade posetila su te noći Roberta Gregorija u ambasadi. Jedan je bio miran, tih mladić. Obećao mu je svu vladinu pomoć. Drugi je bio stariji, namazaniji političar koji se izdaleka osećao na kolonjsku vodu. Nosio je skupoceno odelo i uveravao domaćina da je učinio sve što je mogao da bi olakšao potragu za njegovom kćerkom. Osećao se i na korupciju. Mladi čovek nekada se zanosio komunističkim idejama. Otarasio se tih zabluda, progledao i stekao veliki uticaj u vladi. Sem Adams rekao je da gaji ambiciju da jednog dana zavlada zemljom. Bio je čovek iz naroda koji je uspeo. Saosećajno je govorio o ambasadorovom bolu, zaklinjući se da će mu pomoći. Robert nije verovao ni jednom ni drugom. Rekao je to Semu kad su otišli. “Hulio Markos je pompezna ništarija. Korumpiran je do srži i jalov. Luis Munjoz bi jednog dana mogao biti opasan. Sjajno je umrežen, pametan i ambiciozan. eki ljudi misle da će daleko dogurati. Mislim da su obojica nastojali da vas zadive kooperativnošću. Nisam siguran da će se potruditi da nam pomognu.” Sem je mnogo više verovao u CIA i njene doušnike nego u lokalnu vladu, poznatu po nesposobnosti u sličnim slučajevima. Robert nije ni pokušao da ga razuveri. Sve ambasade ponudile su pomoć. Ta podrška delovala je iskrenije i više je obećavala. Robert je najviše nade polagao u agente CIA, koji su se neumorno trudili. Noćna mora produžavala se unedogled. Otmičari se nisu oglašavali. Robert je strahovao da je Arijana mrtva. To je bilo moguće. CIA je češljala seoska područja i obronke Anda. Niko nije video Arijanu niti grupu koja bi odgovarala opisu njenih otmičara. CIA je zastupala stanovište da ju je Horhe oteo i da se krije u šumi u podnožju planina, ali nije mogla da mu ude u trag. Otmičari su konačno, dve nedelje posle otmice, s nepoznatog telefonskog broja pozvali lokalnu televizijsku stanicu u Buenos Ajresu. Zatražili su dvadeset miliona američkih dolara u neobeleženim Rekli su da ćevlasti proslediti isplatu novca. Iznos otkupa sada jenovčanicama. bio poznat. CIA i lokalne saznaleuslove su da za je poziv obavljen iz govornice u vladinoj zgradi. Taj trag nije vodio nikuda. Robert je sada znao sumu potrebnu za oslobađanje njegove kćerke. Počeo je da sakuplja novac. Telefonski poziv osnažio je nadu da je Arijana još živa. Horhe je premestio logor dublje u šumu, dva dana pre poziva upućenog televiziji u Buenos Ajresu. Ovog puta sedeo je pored nje u kamionu. Nije nosila kapuljaču niti je bila vezana. Postao je njen zaštitnik u novom logoru. Nije se odvajao od zatočenice. Nije mogla da beži. Brzo bi se izgubila u šumi i umrla. Opstaće samo ako bude ostala pored njega.
“Znaš da sam u pravu”, rekao je te noći, kad ju je poslužio pirinčem i graškom. Jeo je isto što i ona. Posle obroka izvukao je cigaru iz ulubljene aluminijumske kutije na stolu. U njoj je čuvao i sveščice dnevnika. Rekao je da je to avijatičarska kutija koju je pronašao u džungli posle pada malog aviona s drogom iz Ekvadora. “Uzeli smo drogu i zakopali pilota i ostatke aviona. Otad je kod mene. Novac od droge omogućio nam je da započnemo borbu. Dugo smo živeli od njega.” “Sada se izdržavate otimanjem žena radi otkupa”, rekla je s prekornim pogledom. Nasmejao se kad je to rekla. “Podsećaš me na majku kad me tako gledaš. Bila je dobra i hrabra žena, kao ti. Otac je bio bogataš. Tukao ju je svake noći. Bila je siromašna cura iz planinskog sela. Zaljubio se u nju kad je imala petnaest godina. Maltretirao ju je do kraja života. Imao sam četrnaest godina kad sam ga ubio. Jedne noći pijan se vratio kući. Tukao je majku. Udario sam ga zbog onog što je učinio te i svih prethodnih noći. Pao je na leđa i razbio lobanju. Nikad nisam zažalio zbog toga. Mislio je da može da radi šta god hoće zato što je imao para. Majka je konačno mogla da odahne posle njegove smrti.Moj Umrla posleje nekoliko godina, ali je jedno vreme živela onako kako zaslužuje. bratjetada radio u policiji. Sastavio je izveštaj u kome je pisalo da je provalnik upao u kuću i ubio oca. Zaslužio je da umre, baš kao i svi bogataši.” Horhe se čitavog života svetio bogatašima. “Mama me je posle toga poslala u Španiju na školovanje. Vratio sam se kad se razbolela. Umrla je prerano.” Izgledao je i zvučao tužno. “Ko je dobio ostatak imetka?”, pitala je. Htela je da sazna što više toga o njemu. Bio je višeslojna ličnost. “Da li je išta ostalo?” “Imetak je nasledio moj brat. Iskoristio ga je da postane važna ličnost. Pomaže nam na sve načine. Čini to diskretno, da ne bi ugrozio sebe. Potreban nam je na visokom položaju u vladi. Zna da sam u pravu. Istupiće iz senke kad kucne pravi čas. ečemo dugo čekati na to.” Upalio je cigaru. Ponudio joj je dim. Odbila je. Htela je da zna ko je njegov brat, ali se nije usuđivala da pita. Mogao bi je ubiti pre isplate otkupa ako proceni da previše zna. “Novac tvoga oca finansiraće naš pokret sve dok ne budemo spremni da krenemo u akciju. Moj brat kaže da nećemo dugo čekati taj dan. Vlada je toliko slaba da bi se mogla srušiti sama od sebe. Mnogo ljudi širom zemlje spremno je da nam priđe. Deset godina gradio sam temelje pokreta, dok ste se vi bogatili. Spreman sam da žrtvujem sve zbog vlastitih uverenja. Koliko takvih ljudi znaš?” “Ne mnogo”, morala je da prizna.
“Znaš li makar jednog?”, pitao je dok su sedeli pod drhtavom svetlošću sveća. “Verovatno ne znam nijednog.” U njemu je bilo nečeg očaravajućeg. Dela su mu bila krajnje pogrešna, ali počela je da se pita da li je njegova motivacija iskrena. “Jednog dana uvidećeš da sam u pravu”, rekao je, ubeđen u istinitost svojih reči. “Možda nećeš hteti da se vratiš. Možda ćeš ostati s nama i čekati da svane veliki dan.” Za Arijanu je to još bila užasavajuća pomisao. Htela je da se vrati kući. Brinula se za oca. Osećala se bezbedno u Horheovom prisustvu. Niko je nije povredio otkad e dovedena u logor. Ljubazno se ponašao prema njoj. Te večeri pustio ju je da spava na vojničkom ležaju u njegovom šatoru. Logor je bio tako duboko u šumi da je znao da ne može pobeći. Nije imala kuda da beži. jegovi ljudi spavali su u drugim šatorima. Bio je sam, kao i uvek. Imao je svoj ležaj. Doneo je drugi ležaj u šator za nju. Ležala je na njemu i tonula u san dok je on pisao dnevnik, s cigarom u ruci. Posmatrala je njegovo divno lice obasjano svećama. Ličilo je na Isusovo. Zaspala je s mišlju da bi Horhe mogao biti sveti čovek. Pošto je saznao traženu sumu za otkup, Robert Gregori bavio se prikupljanjem i prebacivanjem sredstava. CIA mu je pomagala u tome. Više nije mogao da radi kao ambasador posle Arijanine otmice. Taj posao preuzeo je karijerni diplomata iz ambasade. Svakodnevno je uzimao nitroglicerin. Doktor iz ambasade brinuo je zbog njegovog srca, a on zbog Arijane. Prošle su dve nedelje od telefonskog poziva televizijskoj stanici. Uputstva za predaju novca nisu stizala. Horhe je svakodnevno vodio Arijanu do rečice na plivanje. Voda je bila hladna. Gledao ju je dok se kupa okrenuta leđima. Jednog dana doplivao je do nje. Zagrlio ju e. Bili su nagi. Nije se usprotivila. Polako ju je okrenuo prema sebi. Divio se lepoti njenog tela u bistroj vodi. Bila je hipnotisana njegovim plavim očima i privlačnim licem. Poljubio ju je. Muškost mu se burno uzdigla, trljajući se o nju. Htela je samo edno, da je grli. Žudela je za bezbednošću koju je donosio njegov zagrljaj. U životu koji je delila s njim bilo je nečeg praiskonskog i jednostavnog. Vodili su ljubav pod vodom, sa svom strašću koja se taložila još od prvog susreta. Bio je beskrajno nežan. Govorio je da je voli. Verovala mu je. Počela je da veruje da pokušava da ostvari plemenite ciljeve pogrešnim metodama. Bio je usamljeni ratnik, plivač protiv struje. Život nikad nije bio tako jednostavan ili čist kao u tom trenutku. Ostala je bez daha u njegovom zagrljaju. Rekla mu je da i ona voli njega. Njen opstanak u potpunosti je zavisio od toga. Život u šumi svodio se na najnužnije. Bio je muškarac. Brinuo je o njoj. Rekao joj je da neće dozvoliti da joj se išta loše dogodi. Verovala mu je. Činjenica da je drži zarobljenu radi otkupa više nije bila bitna. Želela je da bude s njim.
Ponovo su vodili ljubav te noći. Posvetio se dnevniku kad je zaspala. Napisao oj je dirljivo ljubavno pismo u kome je opisao svoja osećanja i nadu u nastanak drugačijeg, boljeg sveta koji će podeliti s njom. Dao joj je do znanja da je postala njegovo nadahnuće i da su njihovi životi spojeni u jedan. Ujutro ga je pročitala. Zaplakala je. Bio je jedina stvarnost za koju je znala. Sećanje na oca je bledelo. Sve ono za šta se zalagao, iz ove perspektive izgledalo je tako pogrešno. Samo su Horheove reči imale smisla. Popodne su proveli šetajući šumom. Kupali su se u rečici i ponovo vodili ljubav. Želela je samo jedno, da bude s njim. Bio je otelotvorenje ljubavi i nežnosti. Svet koji je poznavala pre njega je nestao. Ostao je samo njen život u šumi s njim. Više nije marila da li će otac platiti otkup. Horhe se nasmejao kad mu je to rekla, dok su te noći vodili ljubav pod svetlošću sveca u šatoru. “Možda ti ne mariš, ali ja marim. Hiljade ljudi u čitavoj Argentini zavise od nas. Odgovoran sam za njih. Tvoj otac pomoći će nam da ih nahranimo. Finansiraće svetu stvar. Moramo da smislimo siguran način za preuzimanje novca.” Nije rekao da li će mu brat pomoći u tomjedno, poslu.daOtkup se posle tognoći objašnjenja činio prihvatljivijim. Želela je samo bude joj s njim. Svake posle pisanja dnevnika, a pre odlaska na spavanje, napisao bi joj ljubavno pismo. Pronalazila ih je svakog dana kad bi se probudila. Žudno ih je čitala. Niko joj nije pružio toliko ljubavi. Jeli su zajedno, odvojeno od njegovih ljudi. Živeli su na jednostavan način. Bila je s njim šest nedelja. Činilo im se da su zajedno od pamtiveka. Uputstva za plaćanje otkupa poslata su pravo u ambasadu. Otmičari su tražili da novac bude podeljen na manje iznose i ostavljen na različitim mestima po čitavoj Argentini. Tako će praćenje novca biti otežano, ako ne i onemogućeno. Čak je i CIA bila jednostavnim i delotvornim sistemom isplate otkupa. Morali su priznati da jezatečena bio znatno teži za praćenje od jednokratne isporuke. “Sigurno imaju hiljade ljudi spremnih da preuzmu i proslede novac. Problem je što će sakupljanje otkupa potrajati. Očigledno je da im se ne žuri. Biće im potrebno četiri, pet ili šest meseci da bi sakupili svih dvadeset miliona dolara.” Horhe je smislio ovaj izuzetno lukav plan. Semu Adamsu to se nije dopadalo. Zaključio je da imaju posla s krajnje promućurnim zlikovcem. “ A šta će u međuvremenu biti s Arijanom?” pitao je njen otac. Ponovo je izgledao užasnuto. “Možda je već mrtva.” “Iskustvo nam govori da Horhe ne operiše na taj način. Držaće je kao
zarobljenicu, da bi je iskoristio kao sredstvo pritiska.” Sem mu nije rekao da su spasli otetog čoveka koji je proveo osam meseci u kutiji s cevčicom za disanje. Oslobođen je posle plaćenog otkupa. Žrtve otmica nisu uvek preživljavale, ali nisu imali razloga da veruju da je Horhe ubio Arijanu. Nije rekao ocu kako veruje da joj mladost i lepota idu u prilog. Počeće isplatu otkupa, pod pretpostavkom da je još živa. Sem je predložio sistem ubrzanih isplata. Tako će isplatiti pun iznos za dva meseca. Robert je prihvatio njegov predlog. Narednog meseca isplaćivali su novac u skladu s dogovorom. Arijana je bila u zarobljeništvu gotovo tri meseca. Povezanost s Horheom rasla je iz dana u dan. Dramatično se povećala kad je posumnjala da je trudna. Ništa mu nije rekla, dok nije bila poprilično sigurna. Šapnula mu je to jedne noći, ležeći u njegovom naručju. To e bio najveći dar koji su mogli pokloniti jedno drugom. Horhe se oduševio. Znao je da će mu biti još privrženija. Arijana je mislila da je zatrudnela posle prvog vođenja ljubavi, pošto otada nije imala mesečnicu. Isprva je to pripisivala proživljenim traumama. Grudi su joj se povećale, kao i stomak. Horhe je rekao da je sad još lepša. Bio je još pažljiviji prema njoj. Posmatrao ju je s obožavanjem. Ni za trenutak se nije odvajao od nje. Bila mu je previše dragocena da bi dopustio da joj se išta dogodi. Britanski i izraelski ambasador su, na dan kad je Arijana rekla Horheu da je trudna, došli u američku ambasadu u Buenos Ajresu da bi se sastali s Robertom i odredom CIA koji je tražio Arijanu. Britanci su predložili stalne izviđačke letove s korišćenjem infracrvenih uređaja iznad šume u kojoj se, po mišljenju CIA, Horhe krio. Izraelski ambasador ponudio je komandose za misiju spasavanja ako avioni uoče neke tragove. Robert je s mnogo nade pogledao Sema, pošto je saslušao ugledne goste. “Da li bismo mogli da probamo?” Sem je sumnjao u uspeh poduhvata, ali se složio da pokušaju. “Nemamo šta da izgubimo ako metod ne da rezultate. I ta oprema ne može sve da vidi”, rekao je. Potrošili su sve adute. Mogli su da izgube sve ako pokušaju napad, zabrljaju i ako je Horhe ubije. “Nemate šta da izgubite izuzev života moje kćerke”, smrknuto reče Robert Gregori. Zajedničkim snagama obrazovali su novi odred za terenska dejstva. Balska sala ambasade postala je komandno mesto združenog odreda. S novopridošlim Britancima i Izraelcima narastao je na četrdeset ljudi. Danonoćno su radili na Arijaninom spasenju.
Prva i druga misija izviđanja nisu ništa otkrile. Treća je odletela dalje na jug i uočila drhtavu svetlost u džungli. Na filmu se nije videlo gotovo ništa, ali se šef izraelskog obaveštajnog tima kleo da je to logor, iako mali. Sem im je rekao da Horhe uvek radi s malom jedinicom raspoređenom na širokom prostoru. Britanski ambasador, bivši vojni obaveštajac, bio je siguran da je video šator na filmu, ali se niko drugi nije složio s njim. Slabašna svetlost omogućila im je da odrede lokaciju logora, duboko u džungli. Sem se posavetovao sa ostalima. Složili su se da će poduhvat biti težak. Izraelci su tvrdili da je izvodljiv. Usvojili su plan koji je predviđao da se približe logoru, obeleženom na mapi. Zapaliće vatreni prsten oko njega ako se pokaže da su u pravu. Isteraće pobunjenike iz skloništa na brutalan način i izazvaće haos i metež, koji će im olakšati Arijanino spasavanje, ako je tamo. Cilj operacije bio je spasavanje otete devojke i uklanjanje revolucionara. Horhe nije imao nikakve korisne podatke, pa im nije bio potreban živ. Smatrali su ga revolucionarom malog kalibra, obuzetim otkačenim kvazireligioznim idejama. Svet će biti bolje mesto bez njega i njegovih ljudi. Argentinska vlada dala im je zeleno svetio za ostvarenje plana. Strahovali su da bi Horhe mogao postati veći problem u budućnosti, pošto je privlačio sve više pristalica. Argentinski predstavnici u odredu bili su više nego raspoloženi da ga uklone. Odluka je donesena u najstrožoj tajnosti. CIA je bila spremna da preuzme potpunu odgovornost za njegovo ubistvo. iko neće znati istinu izuzev pripadnika odreda. Arijana će biti jedini preživeli iz logora. Ostali će ostaviti kosti u šumi. Otmičari nikom nisu bili potrebni živi. Odredili su datum akcije. Obavili su još izviđačkih letova i uočili ista treperava svetla. Izraelci su posle dva dana bili spremni da krenu u akciju. Imali su pomoć Britanaca i CIA, kao i nezvaničnu dozvolu lokalnih vlasti. Pronašli su čistinu u džungli, nedaleko od svetala. Helikopter će zalebdeti iznad čistine i pokupiti komandose i Arijanu posle napada na logor. Biće teško. Svi umešani, uključujući i Arijaninog oca, dobro su znali da mnogo toga može poći po zlu i kakve su posledice takvog razvoja događaja. Niko nije hteo da rizikuje s nizom isplata u narednih mesec dana. Mnogo toga moglo je poći naopako i na tom planu. Arijana bi mogla biti ubijena. Složili su se da je vreme da je izbave. Čitava misija pripremana je u najstrožoj tajnosti. Hteli su da što manje ljudi zna za nju, iz straha da vest o akciji ne stigne do Horhea, ako je imao simpatizera u vladi. Odlučili su da napadnu noću, pomoću infracrvenih uređaja. Odred se ulogorio dovoljno daleko od šume da ne privlači pažnju, ali dovoljno blizu da helikopter sleti ako je izvuku. Komandosi su nosili uniforme slične onima iz Horheove grupe, da ne bi privlačili pažnju meštana.
Izraelski komandosi krenuli su u planirano vreme. Bilo ih je dvanaest, sa svom neophodnom opremom za izvođenje misije. Za jedan sat dopešačili su do logora. Potajno su se kretali. Imitirali su zvukove šume i napredovali u potpunom mraku, u kom su se dobro snalazili zahvaljujući infracrvenim uređajima. Posle izvesnog vremena ugledali su tri šatora Horheovog logora. Prosledili su podatke štabu. Povukli su se i počeli da pripremaju vatreni prsten. Komunicirali su ručnim signalima. Svi u logoru su spavali. Samo u jednom šatoru gorela je sveća. Horhe je završio pisanje dnevnika. Sastavljao je ljubavno pismo za Arijanu. Napisao ga je i stavio pored njenog ležaja. Poljubio ju je, ugasio sveću i skliznuo na ležaj pored nje. Čvrsto e spavala kad ju je zagrlio. Mnogo puta napisao je da veruje da su je više sile poslale da bi mu omogućile da dovrši svetu misiju. U njoj je video anđela koji će blagosiljati njegov narod. Vatreni prsten zapaljen je posle pola sata. Komandosi su nosili azbestna odela, da bi mogli da uđu u logor i izađu s njom. Odabrali su put za povlačenje. Nisu znali samo gde jedno - u kom je šatoru. Bili su će sigurni da najveći pripada Horheu, ali nisu znali je zarobljenica, niti u kakvom je stanju zateći, da li je vezana lancima ili konopcima. Bili su spremni gotovo na svaki ishod. Vatra je zahvatila prvi šator. Pola tuceta nagih ljudi istrčalo je iz njega. Jedan je imao odeću zahvaćenu plamenom. Spavali su kad se šator zapalio. Nisu mogli da pobegnu kroz vatreni prsten koji ih je opkoljavao sa svih strana. Našli su se u zamci. Zapaljeni ljudi vrištali su dok je vatra zahvatala šator. Muškarac i žena istrčali su iz najvećeg šatora, do kog vatra još nije stigla. Izmenjali su nekoliko reči. Predao joj je neku kutiju i potrčao u pomoć svojim ljudima. Arijana se trkom vratila u šator i stavila Horheova ljubavna pisma u kutiju. Čuvala ih je među vezanaplamenovima. pantljikom u Videla jastučnici. Istrčala je napolje. je kako ljudi viču i vrište je kako ih Horhe trkomČula obilazi i pomaže onima kojima se moglo pomoći. Jedan komandos dao je znak drugom. Pokazao je na Arijanu. To je sigurno ona. U logoru nije bilo drugih žena. Niko nije pazio na nju usred sveopšteg haosa. Trojica izraelskih komandosa bešumno su prošli kroz vatreni zid. Zgrabili su je, obmotali azbestnim ćebetom i izneli iz vatrenog prstena. Borila se protiv njih. Vrištala je Horheovc ime, stiskajući metalnu kutiju, od koje nije htela da se rastane. Nije znala ko su ovi ljudi. Nisu mogli da joj se obrate zbog zaštitnih maski na licima. Onemogućavale su im da se predstave i da je smire. Pokazali su na udaljeni deo šume dok je pokušavala da se otme. Nastavila je da izvikuje Horheovo ime. On
nije mogao da je čuje. Borio se protiv požara sa svojim ljudima. Bila je izneta iz plamtećeg pakla pre nego što je iko od njih video šta se dešava. Komandosi su je nosili na sigurno mesto, iako se trudila da se oslobodi. Za trenutak je provirila iz azbestnog ćebeta, na vreme da vidi kako izgorelo drvo pada na logor i mrvi Horhea. Telo mu se zapalilo. Učinilo joj se da čuje kako je doziva. Divlje se otimala, ali nije mogla da savlada ljude koji su je nosili. Kad je poslednji put videla Horhea, njegov leš ležao je ispod drveta. Čitav logor nestajao je u plamenu, dok je čvrsto stiskala njegovu kutiju na grudima. Bilo joj je drago što je ponela njegova ljubavna pisma kad su pobegli iz šatora. Nije znala šta se događa dok je Izraelac trčao kroz šumu s njom. Čvrsto ju je držao, da se ne bi okrenula i potrčala nazad u logor, što bi svakako učinila. Ostali su ih sledili u stopu. Niko ih nije video. Znali su da se svi ljudi u logoru bore s požarom ili da su mrtvi. Doveli su Arijanu do čistine. Opirala se svom snagom. Htela je samo edno, da se vrati u logor opkoljen plamenom. Helikopter se spustio. Ubacili su je u letelicu i popeli se za njom. Helikopter je napustio čistinu za manje od minuta. Iz vazduha su gledali kako se plamen širi kroz šumu. je uspešno izvedena. su je. Zapovednik je skinuo protivpožarnu masku,Misija a za njim i ostali. Odmah Spasli su se predstavili. “Ovde smo da bismo vam pomogli, gospođice Gregori. Mi smo deo jedinice koju su sastavile britanska i izraelska vlada, CIA i vaš otac.” Ona je samo vrištala i tresla glavom. Izgledala je raspamećeno s razbarušenom kosom i usplamtelim očima. eko joj je dao jaknu kad se oslobodila azbestnog ćebeta. Iz šatora je istrčala naga. “Ne... ne... Vratite me... ne razumete.” Udarila je jednog od njih. Odgurnula ga e od sebe. “Vratite me...” “Na sigurnom ste, Arijana”, brižno reče zamenik komandira. Pitao se šta su joj uradili u poslednja tri meseca. Pobojao se da je izgubila razum u zatočeništvu. Nije znao da je upravo videla kako njen ljubavnik i otac njenog nerođenog deteta gine u požaru. “Ubili ste Horhea!”, vrištala je. “On je sveti čovek!” Shvatili su. Grčevito je stiskala na grudima metalnu kutiju s njegovim dnevnikom i pismima. Samo to joj je ostalo od voljenog muškarca. Primetili su i da ima opekotine na rukama. Posle dvadesetominutnog leta iznad šume sleteli su u logor, u kom su ih svi čekali. Jedan od britanskih agenata javio je Semu u ambasadi, čim je video Arijanu kako izlazi iz helikoptera. On je odmah preneo dobre vesti njenom ocu. Robert je čitave noći gutao nitroglicerin. Čekao je da čuje da li je živa,
taj stres lako je mogao da ga gurne preko ivice. “Imamo je”, šturo reče Britanac. Nije znao mnogo više od toga. “Predaćemo vam je za nekoliko sati. Procenićemo u kakvom je stanju i da li je potrebno da je prebacimo u bolnicu.” Čim je veza prekinuta, Sem se okrenuo Robertu. Potapšao ga e po ruci, sa suzama u očima. “Imaju je. Vaša devojčica vraća se kući.” Robert se rasplakao i zagrlio Sema. “Hvala ti, bože. Mislio sam da je mrtva.” “Za nekoliko sati vratiće se kući. U ovom času procenjuju u kakvom je stanju.” Semu nije bilo poznato, niti bi rekao Robertu, da je Arijana jecala, plakala i preklinjala spasioce da je vrate u logor iz kog su je izvukli, iako je znala da bi to bilo besmisleno. Videla je Horhea smrvljenog palim drvetom. Čovek koga je volela i otac njenog deteta bio je mrtav. Bio je prva žrtva požara. Odmeravala je spasioce praznim, skrhanim pogledom. Jedan od njih nekako ju je nagovorio da spusti staru metalnu kutiju. Pomogao joj je da se obuče. Ličila je na osobu poremećenog uma, dok je pila vodu, razbarušene kose i unezverenog pogleda. Bilo im je jasno da je čeka dug i mučan povratak u normalan život. Sretali su se s tim fenomenom kod ljudi koji su dugo boravili u zatočeništvu. Otmičari bi im isprali mozak, tako da više nisu znali ko su i u šta veruju. Horhe ju je stručno i temeljito obradio. Kombinovani odred tiho je doneo odluku da je preveze u bolnicu, umesto u ambasadu. Savetovali su se podalje od nje, da ih ne bi čula. U ovakvom stanju nije mogla da ide kući. Bila je smetena, potresena i traumatizovana. Reagovala je histerično. Nisu uspevali da je smire. Jedan od operativaca CIA pozvao je Sema. Upoznao ga je s planom da je iste noći pošalju u bolnicu. Bili su spremni i na tu mogućnost, ako bude povređena. “Da li je povređena?”, tiho upita Sem, pošto se udaljio od Roberta. “Na fizičkom planu ništa joj ne fali, izuzev malo opekotina na šakama”, odvratio je agent. Zvučao je napeto. “Imamo posla s ozbiljnim slučajem stokholmskog sindroma. Hoće da se vrati u zapaljeni logor. Borila se kao divlja mačka.” “Sranje, mislim da njen otac ne očekuje takvo nešto. Možda će se dovoljno smiriti da je obiđe.” Brinuo se za Roberta, načetog preteranim uzbuđenjima. “Hoće da se vrati Horheu. Misli da je sveti čovek. Suđeno mu je da postane mučenik. Poginuo je. Izgorelo drvo palo je na njega pre nego što smo otišli. Kaže da nosi njegovo dete. Ne znam da li je to istina.”
“Čekaj da njen otac čuje za to. Obavesti me kad stignete u bolnicu. Dovešću ga za nekoliko minuta.” Sem je po povratku u Robertovu sobu zatekao starca kako stiska grudi, posivelog lica. “Dobro je, Roberte. Bezbedna je. Pokušajte da se smirite.” “Mislim da doživljavam srčani napad”, rekao je, mršteći se od bola. Sem je pozvao hitnu pomoć. Stigla je pet minuta kasnije. Bolničari su potvrdili starčeve reči. Previše toga dogodilo se u prethodna tri meseca. Sem se povezao kolima hitne pomoći s njim. Usput su probali da ga povrate elektrošokovima. Trpeo e strahovit bol. Odmah je odvezen na kardiološko odeljenje. Doktor je izašao da porazgovara sa Semom. Rekao mu je da su hteli da obave angiogram, ali da nije bio dovoljno snažan da preživi intervenciju. Radili su sve što su mogli. Sledećih nekoliko sati, dok su čekali Arijanin dolazak, lebdeo je na ivici smrti. Prebacili su je do Buenos Ajresa helikopterom umesto automobilom. S aerodroma je dovezena do bolnice. Sem ju je tamo dočekao. Zapovednik njene pratnje turobno je zvučao. “Kaže da ne želi da vidi oca, da je on zao čovek.” “Divna vest, nema šta”, umorno reče Sem. “Njen otac je pre dva sata doživeo srčani udar i nalazi se na kardiološkom odeljenju. Ne bi mogla da ga vidi i da hoće.” Lekarski tim čekao je da proceni Arijanino stanje. Neutešno je plakala dok su je pregledali. Rastavili su je od kutije. Obećali su da će se brinuti o njoj, kad je počela da vrišti. Požalila se na strahovite bolove. Doktori su primetili da krvari. Ultrazvuk je pokazao da doživljava spontani pobačaj. Pokušali su da joj to objasne. Ona je još više plakala. Obilno je krvarila, kad su joj dali sredstva za umirenje. Neprestano je mrmljala Horheovo ime. Uradili su joj kiretažu te noći dok je spavala. Izgubila je fetus, odmah po dolasku u bolnicu. Svi su u tome videli blagoslov. Predali su Semu metalnu kutiju koju je grčevito stiskala, da bi je poslao u ambasadu, po jednom od agenata CIA. Čovek koji ju je dopratio pitao je za njen sadržaj. Rekla je da su unutra Horheova ljubavna pisma. Sem je otvorio kutiju i pregledao njen sadržaj. Nije video sveščiće dnevnika ispod pisama. Dozvolio je da se kutija pošalje u ambasadu. Procenio je da su pisma bezopasna. Nadao se da će ih Arijana jednog dana baciti. Od njih ne može imati nikakve koristi, samo će je podsećati na strašna vremena u zatočeništvu. Bila je mirnija kad se ujutro probudila. Utonula je u duboku depresiju. Prethodne noći izgubila je bebu. Rekli su da je bila u šestoj nedelji trudnoće, što znači da intervencija nije bila naročito teška. Fizički se dobro osećala, ako se izuzmu
posledice kiretaže i površinske opekotine na šakama. Lekari su zbrinuli opekotine, ali njen um nije radio kako treba. Sem i psihijatri pokušali su da joj objasne da se žrtve ponekad identifikuju s otmičarima, da zaboravljaju ko su i šta su, kao i sve u šta su verovale pre otmice, i da joj se Horhe zbog toga nametnuo kao zaštitnik i osoba od poverenja. “Alinaštasvetu. ako je biojeu samo pravu?”, rekla je pošto ih je saslušala. “Pomislite na svu sirotinju Hteo da im pomogne.” “Ne možete pomoći sirotinji otmicom nevine žene, držanjem te iste žene u zatočeništvu usred šume i traženjem otkupa od dvadeset miliona dolara”, bez uvijanja reče Sem. Gledao ju je pravo u oči. I ona je isto to govorila Horheu u prvim danima zatočeništva. Revolucionar ju je naterao da promeni mišljenje. “Hteo je da nahrani gladne i oslobodi potlačene”, branila ga je Arijana. Posle vođenja ljubavi prestala je da ga doživljava kao otmičara. Postao je njen ljubavnik. “To su nesumnjivo plemeniti ciljevi”, odvratio je Sem, “ali on je naredio svojim ljudima da ubiju vašeg vozača. Ubijali su i ranije. Oni su revolucionari, Arijana. Žele da preuzmu vlast i ubiju ljude poput vašeg oca, koji je dobar čovek. Voli vas. Vaš otac nikada nije nikoga povredio, dok je Horhe naudio velikom broju ljudi.” Uključujući i nju. Temeljito joj je isprao mozak. “Ubio je svog oca”, odvratila je ravnim glasom, “zato što je povređivao njegovu majku. Zaštitio ju je.” “To ne znači da je pravilno postupio”, trezveno reče Sem. Učinilo mu se da je slabašni plamičak zablistao u njenim očima. Setila se Horheovih reči. Sem je znao da će ovakvo stanje duha potrajati. “Biće vam potrebno vreme da o svemu dobro razmislite. U jedno sam siguran. Otac vas silno voli. Mesecima se strahovito brinuo zbog vas.” “Gde je?” Izgledala je uplašenoj zabrinuto, kao da se tek sad setila da ima oca. Oklevao je da joj saopšti istinu. Morala je da zna, čak i u ovakvom duševnom stanju. “Sinoć je doživeo srčani udar. Leži na kardiološkom odeljenju. Kažu da mu se stanje stabilizovalo i da se odmara. Svašta je preživeo, baš kao i vi”, saosećajno reče Sem. Otmičar je snosio celokupnu odgovornost za ono što se dogodilo, a ne Robert Gregori ili njegova zbunjena kćerka. “Mogu li da ga vidim?” pitala je. Sem je klimnuo glavom. Nekoliko minuta kasnije odvezli su je na sprat u invalidskim kolicima. Dokotrljala se do očeve bolesničke postelje. Robert je izgledao užasno, ali bolje nego sinoč. Sem se plašio da
će umreti pre nego što stigne do bolnice. Robert je, na svu sreću, preživeo. Lekari su razmišljali o angiogramu, ali nisu bili sigurni da će izdržati tu intervenciju. Osmehnuo se. Suze su mu potekle niz obraze čim je video njeno lice. Nežno ju e pomilovao po kosi. “Hvala dragom bogu, živa si i zdrava.” “Volim te, tata”, rekla je glasom devojčice. “I ja tebe volim, dušice. Toliko sam brinuo. Žao mi je što ti se to dogodilo. Žao mi je što smo dolazili u Argentinu. Imala si pravo kad si odbijala da kreneš. Već sam poslao ostavku u Vašington. Idemo kući čim izađem odavde.” Klimnula je glavom kroz suze, iako više nije bila sigurna gde je njen dom - u šumi s Horheom, u Buenos Ajresu ili Njujorku. Osećala se kao Doroti u Čarobnjaku iz Oza. Htela je samo da ode kući, ma gde ona bila. Znala je da je Horhe mrtav. Imala je njegov dnevnik i ljubavna pisma u avijatičarskoj kutiji. Verovala je u istinitost osećanja opisanih u pismima. Volela je i svog oca. “Samo se odmori” nežno mu se obratila. “Ne brini zbog mene. Vratila sam se.” Telom, ali ne i umom. “Hvala bogu”, reče njen otac i sklopi oči. Dali su mu sredstva za umirenje. ekoliko minuta kasnije je zaspao, srećan što je njegova ljubljena kćerka živa i zdrava. U svom dugom životu ničemu se nije obradovao kao njenom povratku. Tog popodneva uradili su angiogram i pokušali angioplastiku. Dve arterije bile su zakrčene. Krizirao je na operacionom stolu. Ostareli, iscrpljeni organizam prestao je da funkcioniše. Dva puta pokušali su da ga ožive elektrošokovima. Uspeli su, ali su morali da odustanu od hirurške intervencije. Nije imao dovoljno snage za to. Vratili su ga u sobu. Arijana ga je čekala u njoj. Izgledao je iscrpljeno. Poljubila ga je u obraz i sela pored njega. Uhvatila ga je za ruku. Nedugo potom prestao je da diše, pred njenim očima. Pritisnula je dugme za hitne intervencije. Medicinski tim utrčao je u sobu i pokušao da ga oživi. Trudili su se dvadeset minuta. Arijana ih je posmatrala, tiho jecajući. jen otac bio je dobar, a ne loš čovek. Volela ga je koliko on nju. Ništa se nije moglo učiniti za njega. Srce mu je bilo previše oštećeno. Lekari su odustali od uzaludnih pokušaja da ga ožive. Ostavili su Arijanu pored njega. Za dva dana izgubila je dva voljena muškarca i bebu. Horhe je sinoć poginuo pred njenim očima. Otac je upravo izdahnuo od višemesečne brige za nju. Osećala se kao ubica kad ga je poslednji put poljubila i izašla iz sobe. Sem ju je čekao napolju. Odvezao je do ambasade. Dočekala ju je Euhenija, spremna da joj pomogne na svaki način. Obavestila ju je da će se osoblje ambasade pobrinuti za formalnosti oko prebacivanja
njenog oca u domovinu. Euhenija joj je pomogla da se spakuje. Ispraznili su finku posle njene otmice. Predsednik Armstrong pozvao ju je iste noći da bi joj izrazio saučešće i da bi joj rekao da mu je laknulo kad je čuo da je spasena i da je nepovređena. “Vaš otac je, ako ništa drugo, umro s utešnim saznanjem da ste živi i zdravi. Ponovo vas je video pre smrti. To mu je mnogo značilo”, rekao je predsednik. Bio je duboko potresen događajima u Argentini. Obećao je da će doći na očevu sahranu u jujork. Arijana se dva dana kasnije ukrcala u avion za Ameriku. Njen otac putovao e u Njujork u kovčegu, istim avionom. Još je bila u šoku. Službenici ambasade rekli su da je isuviše potresena da bi razgovarala s medijima. Pozvala je nekoliko prijateljica u Buenos Ajresu, da bi se oprostila s njima. Nije imala vremena ni srca da ih vidi. Zahvalila je britanskom i izraelskom ambasadoru za pomoć u spasavanju i dvojici emisara argentinske vlade koji su je posetili da bi izrazili zadovoljstvo što je spasena i žaljenje zbog smrti njenog oca. Njihova poseta bila je formalna i kratka. Čvrsto je zagrlila Euheniju na aerodromu. Ponela je kutiju s Horheovim pismima i dnevnikom. Putovala je u pratnji telohranitelja. “Čuvaj se, Arijana”, poručila joj je Euhenija na rastanku. Klimnula je glavom, dok su joj suze tekle niz lice. Nije imala gde da se vrati. Više nije imala oca koji ju je voleo i štitio od rođenja. Muškarac koji ju je oteo i koji joj je rekao da je voli, prevrnuvši njen um i život naopako, bio je takođe mrtav. Znala je da joj je za povratak u normalno stanje potrebna pomoć, ali nije imala kome da se obrati, niti je mogla da se osloni na ikog izuzev na sebe. Provela je deset meseci u Argentini. Za to vreme ostala je bez čvrstih životnih orijentira. Ko su dobri, a ko loši ljudi? I gde je njeno mesto u svemu tome? Horhe i otac umrli su zbog nje, jedan dok je spasavana, a drugi zbog preterane brige za nju, posle otmice. Šok od požara i izbavljenja ubio je njenu odgovorna troje ljudi. Pitalakoji se je da leteo li će za ikad moći da oprostibebu. sebi Bila zbog jetoga. Morila za ju smrt je krivica, u avionu Njujork iz Buenos Ajresa. Htela je da zaboravi sve što se dogodilo, ali je znala da nikad neće moći. Avijatičarska kutija s Horheovim tajnama i ljubavnim pismima putovala je s njom. Zamislila ga je u svetlosti sveća. Pisao je s cigarom u jednoj ruci. Nadneo se privlačnim licem preko dnevnika. Mislila je na prodorne plave oči zbog kojih je prihvatila njegov pogled na svet. Možda ništa od onog što joj je rekao nije bila istina. Možda je nije voleo. Znala je da će joj biti potreban čitav život da nadoknadi troje ljudi koji su, po njenom mišljenju, stradali njenom krivicom. Nadala se da će joj bog oprostiti. Nije mogla da oprosti
samoj sebi, ali bog će možda moći.
Osmo poglavlje Tri očeve sekretarice pomogle su Arijani da završi sve poslove u Njujorku. Zadržao ih je na platnom spisku dok je boravio u Buenos Ajresu. Odabrale su i rezervisale najveću salu u prestižnom pogrebnom zavodu na Aveniji Medison. Ljudi su dva dana dostojanstveno odavali poštu njenom ocu. Vratila se u očev stan posle kratkog zadržavanja u pogrebnom zavodu i pokušala da se sredi. Više ništa nije imalo smisla. Njen otac je mrtav. Ostala je sama. Nejasno se sećala odlaska u Buenos Ajres i svega što se tamo desilo. Glava joj je bila puna uspomena na ljude, zabave i mesta koja joj više ništa nisu značila. Jedini glas u njenoj glavi pripadao je Horheu. Avijatičarska kutija koju je donela sa sobom čučala je u ormanu. Nije imala hrabrosti da je otvori i pročita njegov dnevnik i pisma. Htela je da ih sačuva na sigurnom mestu da bi ihmrzeo, jednogiskvarena dana pročitala. Vratila se u Njujork bi ponovo postala ono što je najviše bogatašica. Optuživao ju je da zbog toga i nagovarao je da se promeni. Osećala je da ga izdaje svojim prisustvom u Njujorku, iako je tu bio njen dom. Duboko je prezirala samu sebe zbog uništenja koja je prouzrokovala i života koji su izgubljeni zbog nje. Nikad joj nije palo na pamet da se tako oseća zbog Horhea, zbog svega što joj je učinio, ponajviše njenom umu. Ispraznio ga je i ispunio mešavinom iščašene filozofije i revolucionarnih ideja. Sadržaj njenog uma bio joj je neprepoznatljiv. Morala je da živi s tuđim mislima, koje nisu odgovarale njenom nekadašnjem načinu života. Osećala se kao utvara, bez prošlosti i budućnosti. Očev pogreb bio je izuzetno bolno iskustvo. Sahranjen je u porodičnom mauzoleju, poredSvi voljene supruge. Položen je posla u grobnicu vetrovitog, ledenog aprilskog dana. s kojima je imao ikakva došli jednog su na sahranu. Veliki broj ožalošćenih otišao je s groblja u stan. Došli su njegovi prijatelji, saradnici, oni koji su ga voleli i poštovali, oni s kojima je odrastao, i njeni stari prijatelji iz sažaljenja prema njoj. Pogrebu je, u skladu s obećanjem, prisustvovao i predsednik Armstrong. To je stvorilo ogroman bezbednosni problem i još veću saobraćajnu gužvu, pošto je Tajna služba zaustavila saobraćaj u okolini groblja i dopratila predsednika do mauzoleja. Arijani je laknulo što nije došao u stan posle ceremonije. Poljubio ju je u obraz i zagrlio na groblju. Rekao je kako mu je žao zbog svega što se dogodilo. Izgledao je kao čovek opterećen krivicom, onako kao što se ona osećala. Kad su svi otišli kućama, ostala je sama i izgubljena.
I Sem Adams prisustvovao je pogrebu. Sutradan ju je obišao, da bi video kako e. Ćutke je sedela u dnevnoj sobi. Odmerila ga je praznim pogledom. Bilo mu je asno da je pred njom dug i trnovit put. To ga nije iznenadilo. CIA joj je preporučila nekoliko terapeuta u Njujorku, sa iskustvom u pomaganju žrtvama otmica. “Šta ćeš sad, Arijana?”, pitao ju je, ne krijući duboku zabrinutost. Tri meseca tragalineće su zabitinjom. dobro je znao da se samo deo nje vratio odande i da više nikad ista i Vrlo celovita. Horhe se pobrinuo da u zatočeništvu zaboravi ko je i šta je. Očeva smrt lišila ju e najveće potpore u najgorem trenutku. Osećala je da je jedan deo nje nestao, da je zauvek izgubljen. Jetki osećaj krivice do vrha je ispunio sve praznine. To je bio težak život. Sem se ozbiljno zabrinuo da će podići ruku na sebe. “Ne znam”, rekla je, zureći ispred sebe. Pre deset meseci napustila je stan u Trajbeki. U očevom stanu osećala se kao u grobnici. Kućepaziteljka je bdela nad njom, kao što je činila od njenog detinjstva. Brižna žena rasplakala bi se kad god bi e videla. Bilo joj je jasno da devojka koja se vratila iz Argentine nije ona koju je poznavala i volela čitavog života. Ni samu sebe nije mogla da prepozna. “Moraćeš da radiš s terapeutom da bi izvidala rane”, brižno će Sem. “Htela bih da se bavim dobrotvornim radom”, rekla je ravnim tonom, iako u ovom stanju nije mogla nikom da pomogne. Morala je prvo da sredi zbrku u glavi. “Imaćeš vremena za to. Zašto ne iskoristiš leto za odmor i oporavak?” Setila se mirnog mesta koje je jednom obišla s ocem. Rekao je da će tamo otići ako mu se ikad ukaže potreba da potraži duhovno utočište. To je bilo sigurno mesto za skrivanje od sveta, gde niko neće videti koliko je grize savest i gde je niko neće osuđivati zbog onog što je učinila. Imala je tuđu krv na rukama. Prala ih je neprestano otkad se vratila kući. I nikako nije mogla da se otrese krvavocrvenih mrlja. Obećao je da će se javljati i da će je ponovo obići. Nadao se da će se razvejani delići njenog uma s vremenom vratiti na svoje mesto. Zamišljao ga je kao slagalicu od hiljadu komadića, od koje većina čini nebo. Nebo koje je video u Arijaninim očima dok mu je zahvaljivala na poseti bilo je veoma tamne boje. Strepeo je da je ovo njihov poslednji susret. Bio je veoma tužan zbog nje. Arijana je posle Semovog odlaska dugo sedela i zurila ispred sebe. Mislila je na oca, Horhea i kutiju s ljubavnim pismima u ormanu. Nije se osećala dovoljno snažno da posegne za njima i pročita njegove reči. Mislila je isključivo na noć njegove
pogibije i logor u plamenu. Nije se sećala spasavanja, prevoženja u logor i opiranja spasiocima. Traumatični prizor plamtećeg stabla koje pada na Horhea zbrisao je sva druga sećanja na tu noć. Sem i ostali ispričali su joj šta se zatim dogodilo. Njihov posao bio je završen njenim povratkom kući. Za nju su muke tek počinjale. Ostala je bez dva muškarca koja je volela. Prošetala je pošto je Sem Medison. otišao. Sve u okolini izgledalo isto. kuće, isti vratari, iste radnje na Aveniji Zima se krajem aprilajejoš nijeIste povlačila iz Central parka. Bio je jednako turoban kao kad je otišla. Pomislila je na tihi manastir u Berkširu, kog se setila pre nekoliko sati. Očajnički je poželela da ode tamo, iako više nije mogla da se seti njegovog imena. Na svu sreću, nije zaboravila ime obližnjeg grada. Posle besane noći rano je ustala i pozvala garažu. Naredila je da spreme očeva kola i napisala poruku kućepaziteljki da će odsustvovati tokom vikenda. Spakovala je nešto najneophodnijih stvari u torbu i krenula. U poslednji čas otrčala je u svoju sobu i ponela avijatičarsku kutiju. Gurnula ju je u kofer. Tamo će biti najsigurnija. Bila je njena jedina veza sa svim što se nedavno dogodilo i dokaz da je sve bilo stvarno. Nije htela da se razdvaja od nje. Napustila je grad. Vozila se tri sata na sever. Više no jednom ostajala je bez daha, pogotovo posle napuštanja Njujorka. Mislila je da će svakog časa ugledati vojno vozilo preprečeno preko puta i da će ponovo biti oteta. Sećanje na traumatični događaj bilo je previše snažno. Često je zastajala da bi se smirila i povratila dah. To e bilo poslednje sećanje na njen skorašnji život i ono što je tada bila. Kad bi pomislila na njega, videla bi Felipea, presamićenog preko volana, s rupom od metka u glavi. Palo joj je na pamet da je i on stradao zbog njenih grehova. Horhe je tvrdio da je bogatstvo njen najveći greh. Bogataši su bili uzrok svih svetskih zala. Sirotani poput Felipea stalno su umirali zbog njih. To je imalo smisla. Sećanje na njegovu smrt potvrđivalo je njegove reči. Imao je pravo da traži dvadeset miliona dolara očevog novca da bi pomogao sirotinji. Sirotani su sveci, a bogataši grešnici. Usadio e u njoj mržnju prema samoj sebi, koja je sve više jačala. Horhe je obećao da će je spasti. Sada je mrtav. Stigla je do uspavanog gradića u Berkširu čije ime je unela u GPS uređaj. Zaustavila se na benzinskoj pumpi i pitala za karmelićanski manastir koga se tako dobro sećala. Posetila ga je s ocem, posle vikenda kod prijatelja. Ušao je u kapelu i zapalio sveću, kao što je uvek radio. Sećala se da su kaluđerice bile veoma ljubazne s njima. Majka je ostala u gradu. Uživala je u vremenu provedenom s ocem, naklonjenom karmelićankama. Govorio je da su to čudesne žene. Iznenadile su je svojom srdačnošću, govorljivošću i obaveštenošću. Nije to očekivala od žena koje su, kako je otac tvrdio, živele povučenim, mirnim životom. Stara kaluđerica koja ih
e provela po manastiru bila je dobro raspoložena i pričljiva. Uživala je u druženju s njima. Arijana ju je dobro zapamtila. Među njima će naći ono što joj je potrebno u ovakvom trenutku. Dovezla se na parkiralište ispred manastira oko dva po podne. Odahnula je od olakšanja i naslonila glavu na sedište, kad je čula pesmu kaluđerica u kapeli. Prvi put posle povratka iz Argentine osećala je da se vratila kući. Na ulazu je bila tabla s natpisom Manastir Svete Gertrude. To je bilo ime manastira. Osvrtala se oko sebe, slušajući pesmu kaluđerica, svesna da joj je bilo suđeno da dođe ovamo. Arijana je ušla u kancelariju manastira. Kaluđerica u staromodnoj odeždi od teške vune i otvorenim sandalama počastila ju je toplim osmehom. “Mogu li da vam pomognem?” pitala je, odmeravajući posetiteljku pronicljivim pogledom. Imala je četrdeset i neku i bezvremeni glatki ten karakterističan za kaluđerice. Dugovale su ga životu bez stresa. “Možete”, tiho će Arijana kad je utonula u stolicu preko puta stola, “mislim da možete. Posetila sam vaš manastir s ocem... pre pet godina.” Spokojna kaluđerica strpljivo je čekala da čuje ostatak priče. Naslušala se čudesnih priča od posetiteljki koje su se zadržavale nekoliko minuta, nekoliko dana ili dolazile s namerom da postanu iskušenice i stupe u red. Manastir je bio ostrvo mira usred nestabilnog i nemirnog svetskog okeana. “Kako mogu da vam pomognem?”, upita kaluđerica. Bilo joj je jasno da predivna plavuša s najtužnijim mogućim pogledom nije došla da bi obišla svetinju. “Odgovorna sam za smrt nekoliko muškaraca i bebe”, snuždeno će Arijana. Na putu do manastira dodala je na spisak svojih žrtava Felipea, kao i ljude koji su izginuli u požaru podmetnutom kad je izbavljena iz Horheovog logora. Kaluđerica nije delovala impresionirano. Čula je i gore priče. Bila je sigurna da ih devojka nije lično pobila. “Ne slušam ispovesti”, nežno joj se obratila, “ali imamo divnog sveštenika koji će večeras držati misu. Razgovarajte s njim ako hoćete.” Arijana je odmahnula glavom - htela je da govori s njom. Htela je da se rastereti i da oj objasni zašto je morala da dođe ovamo. Sedela je i posmatrala karmelićanku sa svešću da je učinila pravu stvar. Morala je da potraži utočište i pronađe oproštaj za počinjene grehe na ovom mestu. “Upravo sam se vratila iz Argentine.” Pokušaće da ispriča svoju priču. “Moj otac umro je zbog mene... od velike brige za mene... oteta sam u januaru... na putu za letnjikovac... Ubili su vozača, zbog mene... Horhe me je spasao, bio je svetac... ali ubili su ga zbog mene... Samo je pokušavao da nahrani gladne, za to mu je bio
potreban novac od otkupa... sve su ih pobili... sve te ljude... oteli su me iz logora. Otac je sutradan umro... izgubila sam bebu...” Zbrkane reči provalile su iz nje. Karmelićanka je ćutke slušala, s očima punim najdubljeg saosećanja. Devojka je bila veoma smetena i potresena. Njena priča bila je jedna od najgorih koje je čula. “Oteta si u Argentini?” tiho će kaluđerica. Pokušavala je da protumači i razmrsi zbrkanu priču. je klimnula glavom. “Verovatno zbog otkupa.” Ponovo je klimnula. “KadaArijana si se vratila?” “Pre nedelju dana”, reče Arijana usplamtelog pogleda. “Pre nekoliko dana sahranili smo mog oca...” Pokušala je da ne misli na hladni mauzolej u kome ga je ostavila. Počivao je pored njene majke, koju je obožavao i koja mu je toliko nedostajala posle smrti. “A tvoja majka? Da li je i ona bila u Argentini?” “Nije, umrla je pre dve godine, godinu dana pre našeg odlaska u Buenos Ajres.” Kaluđerica se setila novinskog članka o otmici kćerke američkog ambasadora, koja e tek nedavno pronađena. Njeno spasavanje bilo je znatno manja vest od otmice. Kaluđerice su redovno i pažljivo čitale novine, da bi bile u toku sa svetskim zbivanjima. Bila je gotovo sigurna da su se u januaru molile za njeno izbavljenje. “Čitale smo o tome”, brižno reče kaluđerica. “Izraelski komandosi su me spasli. Tom prilikom ubili su Horhea i njegove ljude. Izvukli su me iz logora koji je nestao u plamenu. Te noći izgubila sam bebu. Moj otac umro je sutradan.” Govorila je kroz suze. Ućutala se kad je ispričala tužnu priču. Kaluđerica je ustala i zaobišla sto, da bi je zagrlila i utešila. “Nisi nikog ubila. Svi ti ljudi umrli su zbog sopstvenih grešaka, a ne zbog tvojih dela. To važi i za tvog oca. Snašla ih je strašna sudbina, ali ne tvojom krivicom.” ije pomenula bebu i nije znala čija je. Želela je da uteši istraumiranu devojku. “Da li bi htela da ostaneš nekoliko dana kod nas? Rado ćemo te ugostiti.” Zvučala je iskreno. Arijana je klimnula glavom. “Mislim da sam zato i došla ovamo. Otac je, kad smo vas posetili, rekao da bi došao ovamo ako bi mu ikad zatrebalo utočište. Ne znam gde trenutno živim, ko sam ili šta da radim. Želela bih da pomognem sirotinji, kao što je Horhe tražio od mene, ali ne znam kako.” “Ima mnogo načina za takvo nešto. Nemaš grehe koje bi okajavala. Drugi su se ogrešili o tebe. Prvenstveno mislim na ljude koji su te oteli i razdvojili od porodice.” Uvidela je da je devojka zbunjena i rastrojena. “Reci mi kako se zoveš.” Nije mogla
da se seti imena pročitanog u novinama. Zapamtila je da je njen otac bio ambasador u Argentini. Samo proviđenje ju je dovelo ovamo. Pitala se da li su joj molitve pomogle da nađe svetinju. Htela je da što pre obavesti opaticu o njenom dolasku. “Arijana Gregori.” “Dobrodošla si u manastiru, možeš ostati koliko hoćeš. Otpratiću te do sobe.” Arijana je klimnula glavom, kao devojčica koja zna da će je majka spasti od svega strašnog što joj se dogodilo. Ili će joj reći da je sve to bio loš san i da joj ne preti nikakva opasnost. “Prošetaćemo vrtom kad se smestiš.” Široko se osmehnula. “Sestre će se obradovati kad čuju da si stigla. Pripremamo leje za sadnju letnjeg povrća. Voliš li vrtlarstvo?” “Ne znam”, snebivljivo će Arijana. Povrće se, što se nje i velikog broja drugih ljudi tiče, nekom magijom pojavljivalo na stolu. Nije znala kako se uzgaja. “Pa, naučićemo te. Nema ničeg uzbudljivijeg od uzgajanja šargarepe ili paradajza... imamo i božanstven bosiljak. Sestra Luiza pravi ukusan zeleni sos. jena porodica poreklom je iz Italije.” Raspoloženo je ćeretala dok se pela kamenim stepenicama s Arijanom. Krenule su hodnikom i stigle do sobice za goste. U manastiru je bilo nekoliko prostorija za putnike u potrazi za spokojem, odmorom i molitvom. Prostorija je bila mala i ogoljena. Razlikovala se od svega što je Arijana poznavala. Nudila je utočište od strašnih i zbunjujućih uspomena koje je nosila sa sobom. “Da li si išta donela sa sobom?” Klimnula je glavom, misleći na omanju torbu u kolima, s avijatičarskom kutijom. Smatrala je da joj je Horhe poverio svetu misiju. Nije mogla da ga izneveri. Zbog toga je čuvala kutiju kao Sveti gral. “Donesi svoje stvari i obuci udobnije cipele. Obavestiću opaticu o tvom dolasku.” Sišle su niz isto stepenište, da bi Arijana uzela torbu iz automobila. Kaluđerica je nestala iza jednih vrata. Našla je opaticu u kuhinji. Ljuštila je krompir. U manastiru su svi radili. Na opaticu Elizabet došao je red da ljušti krompire. Tvrdila e da je to sjajna prilika za molitvu. Pogled joj je zaiskrio kad je ugledala sestru Meri, koja joj se žurno približavala. Opatica Elizabet imala je večito radostan, nasmejan pogled. “Imamo posetitetljku”, reče sestra Meri s ozbiljnim izrazom lica, potresena goščinom pričom, “kćerku našeg ambasadora u Argentini, onu koja je oteta pre nekoliko meseci. Spasli su je pre deset dana, ali je njen otac umro. Došla je kod nas. Zvuči zbunjeno i uplašeno. Smestila sam je u sobu. Rekla je da bi htela da ostane kod nas.” “Da li ume da ljušti krompir?” sa osmehom će opatica. Sestra Meri joj je
uzvratila osmehom. “Ne bi se reklo.” “Naučićemo je. Drago mi je što je došla. To će biti dobro za nju i za nas”, reče stara kaluđerica, neimpresionirana vestima. Opatica je bila mala zbrčkana starica. Govorila je s jedva primetnim irskim naglaskom. Stigla je iz postojbine u šesnaestoj godini. Naredne godine došla je u manastir, koji otad nije napuštala. Sada je imala sedamdeset i neku. Bila je veoma upućena u svetska zbivanja, uprkos povučenom životu u manastiru. “Ovo je dobro mesto za oporavak. Ima li majku?” Sestra Meri odmahnula je glavom. “Izgleda da nema nikog svog.” “Pa, imaće nas. Izvedi je u vrt. Doći ću da je vidim kad oljuštim krompir.” Pokazala je na gomilu krompira u velikom loncu kraj sebe. Sestra Meri znala je da će najveći broj kaluđerica biti u vrtu. Arijana će tako moći da se upozna s njima. Arijana se raspakovala i gurnula avijatičarsku kutiju ispod kreveta. Obula je patike za posetu vrtu i sišla niz stepenice. Sestra Meri ju je čekala. Zadnja vrata vodila su u veliki, zidom opasanikrastavcem, vrt, koji je bundevama, ličio na rajski. Bio je ipun besprekornih leja s paradajzom, kukuruzom, salatom graškom. Sestra Meri rekla joj je da uzgajaju biljke čitave godine. Pola tuceta kaluđerica tiho je radilo u vrtu. Osmehnule su se gošči kad su je videle sa sestrom Meri. Radile su ćutke, razmišljajući i moleći se. Raspričale su se čini im je sestra Meri objasnila da je gošća resila da provede neko vreme u manastiru. “To su dobre vesti!”, sa širokim osmehom reče jedna od kaluđerica, Arijanina vršnjakinja. Nosila je različitu odeću od ostalih. Sestra Meri rekla je da je ona iskušenica, da je došla u manastir pre skoro godinu dana i da će biti primljena u red posle godinu dana boravka u manastiru. Ostale žene bile su u tridesetim i četrdesetim godinama. Jednaparadajza”, je imala preko Bila je krupna i vesela. “BićeKaluđerice mi potrebna pomoć u sadnji rečešezdeset. mlada kaluđerica, kolutajući očima. su se nasmejale. “Sestra Pola još pokušava da ovlada vrtlarstvom”, objasnila je sestra Meri. “Ne, to nije tačno”, ispravila ju je sestra Pola. “Samo pokušavam da pravim što manje štete” Opatica je u tom času ušla u vrt. Sa osmehom se obratila Arijani. “Sestra Pola je naš najveći molitveni izazov. Neprestano se molimo da njeno povrće oživi.” Svi su se nasmejali kad je to rekla, uključujući i Arijanu. Stekla je utisak da se nalazi u spokojnoj zajednici, posvećenoj jednostavnim poslovima, među ženama koje uživaju u životu i međusobnom društvu.
Još malo su popričale i nastavile posao. Đubrile su zemlju. Arijana se ponudila da pomogne sestri Poli. Dve mlade žene radile su sa zadovoljstvom i razgovarale. Opatica Elizabet dala je znak sestri Meri da ih ostavi zajedno. Arijana se umorila do ručka. Ruke su joj se isprljale od zemlje. Prvi put ih je oprala tog dana, što je bio dobrodošli odmak od dotadašnjeg mahnitog ribanja podstaknutog krivicom. U kuhinji ju je dočekala sestra Merijen, zastrašujuća stara kaluđerica ozbiljnog lika. Zamolila ju je da joj pomogne da izvadi grašak iz mahuna za večeru. Arijana je prvi put radila takvo nešto. Slavodobitno je istiskivala zelene loptice u činiju. “Pazi je se, uliva strah”, prišapnula joj je sestra Pola na rastanku. Arijana je brzo otkrila da sestra Merijen samo izgleda nepristupačno i da je puna pohvala i ohrabrenja za one koji slušaju njene savete. Pomogla joj je da postavi sto za osamnaest kaluđerica koje su živele u manastiru. Nedugo potom pridružila im se za večerom. Bila je predmet živog razgovora za stolom. Izazvala je opšte zanimanje, ali e niko nije pitao šta ju je dovelo u manastir. Kaluđerice su bile srećne što je s njima. Sveštenik je došao posle večere da sasluša njihove ispovesti. Kratko je porazgovarao s Arijanom. Predložio joj je da se ispovedi. U tami ispovedaonice poverila mu je da se smatra odgovornom za smrt velikog broja ljudi, svog vozača, muškaraca u Horheovom logoru i bebe. Svi su umrli zbog nje. Procenila je da je odgovorna za smrt desetoro ljudi, oca, ljubavnika i nerođenog deteta. Zapanjila se kad joj je sveštenik odredio pokoru od samo jedne molitve Zdravo, Marijo. Opatica Elizabet već mu je objasnila ko je i šta je Arijana. “To je sve?”, reče Arijana, posle ništavne pokore, koja joj se učinila preblagom. jeni roditelji redovno su posećivali crkvu. Ona ju je zaobilazila nekoliko godina. a koledžu je prestala da ide u crkvu. U Argentini je redovnije pohađala mise, zato što su to radile njene prijateljice. Volela je da ide u crkvu s njima. To je bio bitni deo tamošnje kulture, tradicije i društvenog života. “To je sve”, potvrdio je mladi sveštenik kad je izašao iz ispovedaonice. “Samo edna Zdravo, Marijo - za tebe. Želim da oprostiš sebi, Arijana, i da prestaneš da mučiš sebe. Nisi ubila nijednog od tih ljudi. Svi izuzev tvog oca umrli su zbog sopstvenih, a ne tvojih dela. Ne gubi iz vida da ni on nije bio mlad čovek. Proživeo e svoje, ma kako tužno to zvučalo. Moraš da oprostiš sebi zbog izginulih ljudi i zbog onog što ti se dogodilo. Znaj da to nije bila tvoja, več njihova krivica. To se odnosi i na izgubljenu bebu, kojoj nije bilo suđeno da se rodi, zbog načina na koji je začeta u zatočeništvu. Ti si jedina osoba za koju bi trebalo da se moliš i kojoj bi trebalo da oprostiš. Nisi učinila ništa loše.” Obraćao joj se iznenađujuće snažnim, asnim glasom.
“Da li ste sigurni, oče?” šapnula je, ubeđena da greši i da je previše blag prema njoj. “Potpuno sam siguran”, odlučno je rekao. “Pokušaj da, dok si ovde, zaboraviš sve to. Kaluđerice iz Manastira Svete Gertrude divne su osobe. Srećne su što si u njihovom društvu.” To ju je nagnalo da mu prizna još nešto, što ga nije iznenadilo, zato što se slagalo s onim što je već čuo i zato što je bilo posledica otmice i dugih meseci provedenih u vlasti poremećenog čoveka koji joj je izopačio um ludačkim idejama. “Razmišljala sam da ostanem ovde. Možda je ovo način da živim pomažući sirotinji.” Očajnički je nastojala da pronađe način da okaje ono što je, po njegovom mišljenju, pogrešno smatrala svojim gresima. “Razmišljaš o stupanju u red?” “Da. Možda sam zato došla ovamo.” “Smatraš li se pozvanom?” “Ne znam. Možda.” Još je verovala da je Horhe imao pravo. Htela je da se žrtvuje za siromašne, uprkos činjenici da je pokušao da iznudi dvadeset miliona dolara od njenog oca, da je ubio njenog vozača i da ju je oteo. Nije mogla da uvidi da to nisu bila dela dostojna vrlog čoveka. “Samo ti to možeš da znaš”, tiho je poručio sveštenik, “da li se smatraš pozvanom da stupiš u red. To saznanje će se nametnuti. Ja pak verujem da Bog želi da živiš svoj život, da se udaš, dobiješ decu i obitavaš u svetu u kom si odrasla, umesto da odustaneš od života da bi okajala grehe koje nisi počinila. Imaš mnogo toga da daš svetu, Arijana. Učinićeš to kad kucne pravi čas. U međuvremenu živi ovde sestrama i pokušaj nađeš duševni mir. To je tvoja jedina u ovom času.”saBio je mudar, uprkosdamladosti. Bio je samo deset godina starijimisija od nje, ali je odrastao u gadnom kraju Bostona. Njena priča prevazilazila je njegovo znanje i iskustvo. Mladi sveštenik razljutio se kad je pomislio na ono što joj je Horhe uradio. Arijana je razmišljala o sveštenikovim rečima na putu u svoju sobu. Spavala je kao beba, prvi put posle otmice. Umorila se od rada u vrtu, pomaganja u kuhinji, druženja s kaluđericama i razgovora sa sveštenikom. Arijana je provela leto u Manastiru Svete Gertrude, u spokojnoj i lekovitoj atmosferi. Planirala je da napusti manastir u septembru. Nije se osećala spremno za taj korak kad je taj dan došao. Činilo joj se da bi to bilo ravno napuštanju materice.
Još se pitala da li je pozvana da ostane u manastiru. Opatica Elizabet govorila joj je isto što i mladi sveštenik. Želela je da vidi Arijanu u kaluđerskoj odeći, ali je osećala da je njeno mesto u svetu, a ne u manastirskoj zajednici. I posle usrdnih molitava smatrala je da je Arijani suđeno da se vrati svom životu, a ne da ostane s njima. Opatica je imala osećaj da Arijana želi da im se pridruži da bi kaznila sebe ili da bi se sakrila od sveta. To su bili pogrešni razlozi za pristupanje redu. Nadala se da će se Arijana jednog dana oporaviti od onoga što ju je snašlo. Činilo joj se da joj boravak u Manastiru Svete Gertrude pomaže da zaleći rane. Ostala je do Dana zahvalnosti i planirala da proslavi Božić sa sestrinstvom. Odložila je datum napuštanja manastira za posle Nove godine. Poslala je poruku Semu Adamsu. Dala mu je do znanja gde je. Došao je da je poseti u decembru, kad ga je posao doveo do Nove Engleske. Život u manastiru joj e godio, ako je suditi po njenom izgledu. Delovala je zdravo i pravo, ali nije mogao da ne vidi duboku tugu u njenim oćima. “Koliko planirate da ostanete ovde?”, oprezno je prozborio. Zapitao se da li planira da stupi u red, kad je od nje dobio božićnu čestitku iz manastira. “Ne znam”, odgovorila je oklevajući. “Mislila sam da odem u januaru, ali nemam gde”, tužno je prozborila. Avijatičarska kutija još je bila pod njenim krevetom. Još je čitala Horheova ljubavna pisma, ali ne i dnevnik. Bio je previše nepovezano i dogmatično štivo za njen ukus. Jednom ili dva puta pokušala je da ga pročita, ali je brzo odustala. Imala je dvadeset četiri godine. Jedini muškarac koji ju e ikad voleo bio je njen otmičar, koji ju je tri meseca držao u zatočeništvu, tražeći milionski otkup za njeno oslobađanje. Nije imala sa čime da uporedi tu ljubav da bi procenila da li je bila prava. Svi su joj govorili da nije. Još nije bila sigurna u to. Verovala je da ju je strastveno voleo, uprkos svemu što joj je učinio. Upoznala je Sema sa svojim razmišljanjima. mu jeHorheovim jasno da je, i posledaosam meseci od dramatičnog spasavanja, ostala podBilo snažnim uticajem, ga voli i brani. “Imam ideju”, oglasio se Sem. Pomenuo ju je pre nekoliko meseci, ali je tad nije zanimala. Nadao se da će sada naići na bolji prijem. Procenio je da joj je u ovom trenutku profesionalna pomoć potrebnija od druženja s kaluđericama. “U Parizu radi deprogramer, jedan od najboljih na svetu. Nekolicina radi u Sjedinjenim Državama, ali on je bolji. CIA godinama diskretno koristi njegove usluge. Postiže izuzetno dobre rezultate.” “Mislite li da mi je deprogramiranje neophodno?” upitala ga je preneraženo. Osećala se mnogo staloženije i samosvesnije nego pre osam meseci. Još nije znala koliko je Horhe ozbiljno manipulisao njenim umom, koliko duboko joj je usadio
svoja verovanja. “Osećam se mnogo bolje. Ovde sam srećna.” Još je mislila na Horhea i na sve što je rekao, ali ne od jutra do mraka. Semu nije promakla zbunjenost u njenim očima. “Živite kao kaluđerica”, brižno joj se obratio. “Vi ste dvadesetčetvorogodišnjakinja koja okajava tuđe grehe. Zar ne biste voleli da se oslobodite okajavajući toga?” Klimnula glavom. Znala je sve da govori istinu. Ostajala manastiru, grehe jeu čije je postojanje manje verovala. Osećalaje seu krivom, ali je sve manje znala zbog čega. “Šta on radi?” pitala je za deprogramera. Zazirala je od te ideje. “Pa, uobičajene stvari”, nehajno će Sem, “odseče vam glavu, napuni je piljevinom i sokom od jabuka. Zatim vam peče nožne prste na laganoj vatrici.” Izbečila se. Nasmejala se, a za njom i on. “Iskreno, nisam siguran. Mislim da mnogo priča. Upoznat je s kultovima i političkim pitanjima. Bolje no iko na svetu zna kako e biti zarobljenik briljantnih, uvrnutih ljudi. Svi muškarci i žene koje smo mu poslali, vratili su se kući u jednom komadu. Kleli su se da im je spasao život, misleći na njegov kvalitet. Nije dovoljno preživeti.” Njen život sveo se na preživljavanje. Još e kažnjavala sebe. Smatrao je da život karmelićanske kaluđerice nije idealan za ženu njenih godina. I opatica Elizabet mislila je tako. Nežno je pokušavala da je izgura iz gnezda. Međutim, Arijana nije htela da se vraća u očev prazan stan. Tamo nije bilo nikog izuzev posluge. Nije htela da se vrati na posao u onlajn modnom časopisu, u kom je radila pre odlaska u Buenos Ajres. Banalni svet mode sada joj je bio dalek i tuđ. Imala je problema da se usredsredi na bilo šta osim jednostavnih poslova. Nije bila spremna da radi, iako je to htela. Nije znala kakvog posla bi se prihvatila. Htela e da radi nešto što bi Horhe pozdravio, iako je bio mrtav. Više nije bila naivna curica, s diplomom koledža. Okrutni poznavalac ljudske psihe preoblikovao je i traumatizovao njen um, dovevši je do ivice ludila. Delovala je smireno i ostavljala utisak celovite ličnosti, ali Sem je znao da je ostala bez značajnog dela svog bića. Nadao se da će ga naći u Parizu uz deprogramerovu pomoć. U tome je video jedinu nadu da ikad vodi normalan život. ije uviđala koliko je sputana i uskraćena. “Hoćete li da kontaktiram s njirn? Mogu da ga pozovem i raspitam se kad je slobodan. Radi za nas i za francusku vojsku. Ima pune ruke posla otkad se zakuvalo u Iraku. Siguran sam da će naći vremena za vas. Naša kancelarija za selidbu pomoći će vam da nađete privremeni smeštaj.” Bio je spreman da učini sve što je u njegovoj
moći da bi je ohrabrio na saradnju s deprogramerom, zato što je bio ubeđen da bi od nje mogla imati velike koristi. “Mogu to i sama”, rekla je zamišljeno. Strah joj se ogledao u očima. “Strahujem od saradnje s deprogramerom. Šta ako mi se stanje pogorša i ako mi se sve vrati?” ije htela da se seća otmice i prvih dana u zarobljeništvu. “To se dosad nije desilo”, uveravao ju je Sem. “Niko od operativaca nije rekao da se oseća gore posle saradnje s njim.” Propustio je da pomene da mu nikad nisu slali civile, samo agente CIA koji su dugo, ponekad i godinama, bili u zarobljeništvu. Imali su iste probleme kao ona. “Upoznao sam ga. Dobar je momak. Jedanaest godina robijao je u Libiji zbog političkih razloga. Svakodnevno su ga mučili. Uspeo e da preživi. Zdrav je i čitav. Ima ženu i četvoro dece. Pomaže drugima da povrate svoj život. Neverovatno je dobar u tome. Ma, nema mu ravnog.” “Povratila sam život”, odvratila je ozbiljnim tonom, dok je on lutao pogledom po manastirskoj sobi za posetioce. Ponovo ju je pogledao u oči. “Ne, niste”, nastavio je tihim glasom. “Ne znam čiji je ovo život, ali znam da nije vaš, Arijana. Zar ne želite svoj život? Premladi ste da se predajete i živite 'podnošljivo dobro', krijući se do kraja života, od sebe i svih ostalih. Zaslužujete bolje od ovoga. Dovoljno ste propatili. Zašto mu ne biste dozvolili da pokuša da vam pomogne?” “Razmisliću o tome.” Nije zvučala ubedeno. Sem je krenuo u Njujork s mišlju da je njegova misija propala. Arijana je te večeri upoznala opaticu Elizabet s njegovim predlogom. “Kakva divna ideja”, rekla je s uobičajenim blistavim osmehom i pogledom punim razumevanja, kao da je Arijana pomenula izlet u Njujork radi kupovine ili ručka s prijateljicom. “Mislite li da mi je to potrebno?” pitala ju je Arijana, gledajući u njene mudre, stare oči. “Možda. Verovatno”, ispravila se. “Došlo je vreme da uradiš sve što možeš da bi izviđala rane, pre nego što postanu neizbrisive. Još su sveže. Volela bih da doveka ostaneš s nama, ali mislim da si stvorena za drugačiji život. Moraš da se oslobodiš prošlosti da bi bila u stanju da ispuniš svoju sudbinu. Možeš uvek da nam se vratiš, ako se na to odlučiš. Neophodno je da pre toga istražiš svet.” Arijana je bila spasena pre nepunih osam meseci. Boravak u manastiru omogućio joj je da zaleči rane. Ožiljci su ostali, i to veoma sveži. Verovatno nikad neće iščeznuti, ali bi deprogramer mogao da ih učini manje ružnim i manje štetnim. “To ti ne može škoditi. Ne ideš u
zarobljenički logor. Prekini terapiju ako ti ne bude odgovarala.” Arijani to nije palo na pamet. “Zašto ne bi probala? Ako je dovoljno dobra za agente CIA, koji moraju da se u potpunosti oporave da bi se vratili na posao, zašto ne bi bila i za tebe? Ponekad, jednostavno, moraš da zaigraš u kolu. Bila si veoma hrabra. Ovde si se lepo odmorila i oporavila.” Više nije imala slomljeni, očajnički pogled s kojim se pojavila u manastiru. “Vreme je da napraviš sledeći korak i da se u potpunosti oporaviš.” Mudra starica zatim je rekla nešto što je prenerazilo Arijanu, koja je potcenila njenu obaveštenost. “Ne možeš do kraja života da nosiš sa sobom tu limenu kutiju sa svim što je u njoj. Zar ne misliš da je preteška?” Široko se osmehnula, ali je pogledom dosegla do Arijaninog srca. Klimanjem glavom dala je do znanja starici da je razumela poruku. Razmišljala je puna dva dana pre nego što je pozvala Sema u Vašington. Iznenadio se kad je čuo njen glas. Nije ga zvala od izlaska iz bolnice. “Važi, pokušaću”, rekla je napetim glasom. “Šta ćete pokušati?” Zvučao je zbunjeno, kao da je bio usred nekog posla kad ga je pozvala. Bavio se s nekoliko teških slučajeva istovremeno, ali mu je ona bila najpreča. “S deprogramerom u Parizu. Kako se zove?” nastavila je drhtavim glasom. “Jael le Floš. On je iz Bretanje.” Nije joj rekao da je bio komandos u francuskim specijalnim snagama. Zvučalo bi previše tvrdokorno. Bio je sazdan od tvrdog materijala, ali sjajan u svom poslu. Znao je da joj je potrebna sva Jaelova stručnost. “To je divno”, ohrabrio ju je. “Odmah ću ga obavestiti elektronskom poštom.” Odgovor je stigao za manje od jednog sata, iako je u Francuskoj bilo veoma kasno. “Može početi da radi s vama za dve nedelje. Upravo završava slučaj.” Trudio se da radi samo s jednom osobom, iako je obučio izvestan broj ljudi za taj posao. ikom nije prepuštao slučajeve koje mu je slala CIA. Duboko je poštovao tu organizaciju. “Koliko dugo će to trajati?” nervozno upita Arijana. “Koliko god bude potrebno”, iskreno odgovori Sem. “To, u suštini, zavisi od vas, od vaše otvorenosti prema njemu i brzine procesa. Ne bih se usudio da prognoziram na osnovu ranijih iskustava. Deprogramiranje bi moglo potrajati šest nedelja ili godinu dana. U proseku traje nekoliko meseci. Postoje gora mesta od
Pariza za izlečenje duše. Sarađujemo i s tipom koji živi u vojnoj bazi u Misisisipiju. ešto mi govori da ćete biti srećniji u Parizu s Jaelom.” Uspeo je da je nasmeje. “Važi, pretpostavljam da ste u pravu. U redu.” Duboko je uzdahnula, kao da se sprema da skoči bandžijem s visoke litice, moleći se da se konopac ne prekine. “Prijavite me.” To je bila najhrabrija odluka koju je ikada donela. Osećala je da to želi. Pohitala je do opatice Elizabet čim je prekinula vezu. “Tako se ponosim tobom”, oduševljeno reče opatica, kao da je njena štićenica dobila Nobelovu nagradu. “Mislim da će ti biti drago što si se odlučila za to. Pošalji nam razglednicu iz Pariza. Od detinjstva ga nisam posetila.” “Mnogo ćete mi nedostajati”, reče Arijana kad je zagrlila staricu. Osećala se kao da napušta rođenu kuću. Manastir je sada bio njen jedini dom. Stari očev stan u jujorku bio je samo prazna ljuštura. Izgubio je dušu posle očeve smrti. “Ovo je tako uzbudljivo!” reče stara kaluđerica. Tapšala je rukama od sreće. Za večerom je s materinskim ponosom obavestila sestrinstvo da Arijana ide u Pariz na specijalni kurs. Kaluđerice su uzdisale i govorile da ima mnogo sreće. Arijana nije delila njihovo raspoloženje. Pokušavala je da prikrije strah od budućnosti. Posle izjave opatice Elizabet nije imala izbora. Pozvala je Šilu, jednu od očevih sekretarica koja je nadzirala stan u Njujorku i ostatak imovine. Zamolila ju je da joj pomogne da nađe stan u Parizu. Rekla joj je da joj nije važno gde će biti, dokle god bude mali i u pristojnom susedstvu. Zadovoljiće se spavaćom i dnevnom sobom i kuhinjicom. Jela e kao ptičica i nije mnogo kuvala. Nije poznavala nikoga u glavnom gradu Francuske. Imala je osećaj da se vraća u školu. Sem joj je rekao da Jael radi u kući u Osmom arondismanu, u kraju s mešavinom poslovnih i stambenih zgrada. Šila joj se javila sutradan. Prosledila joj je spisak trgovca nekretninama u Parizu, s nameštenim i nenameštenim stanovima. Arijana je odabrala nameštene, pošto se nadala da neće ostati više od šest nedelja koje je Sem pomenuo. Birala je između nekoliko nekretnina, uključujući kućicu u Sedmom arondismanu, stan na II Sen Luju, koji je agent za nekretnine opisao kao šarmantan ali nepogodan, studentski stan na Mareu i dva nameštena stana u Šesnaestom arondismanu. Jedan je imao spavaću sobu, dok je drugi bio garsonjera u prizemlju. Očeva sekretarica mislila je da ovaj drugi nije bezbedan. Arijana se složila s njom. Bezbednost joj je bila veoma važna, a garsonjera je mogla biti premala. Agent je rekao da je kuća u Sedmom arondismanu veoma šik. Bila je na levoj obali, dalje od Jaela. To bi značilo duža putovanja na seanse. Takođe, bila je prostranija nego što je bilo neophodno. “Izgleda da je onaj stan u Šesnaestom arondismanu najbolji. Na najvišem je
spratu. Navodno je svetao i blizu parka.” Sve nekretnine iznajmljivane su za razumne sume. “Zašto ne probate s tim stanom?”, reče Arijana okraćalim dahom, kao da izvodi hrabri skok u nepoznato. Šila ju je pozvala jedan sat kasnije. Sve je bilo sređeno. Može ga iznajmiti na godinu dana, s opcijom za još toliko. Mogla je da ga napusti kad god poželi, s tridesetodnevnim otkaznim rokom. Vlasnik stana odselio se u Holandiju. Stan je bio opremljen svim što je potrebno za kuvanje i posteljinom. Mogla je da se useli bez prethodnih priprema, s koferom u ruci. “To nije sve”, dodala je očeva pouzdana i delotvorna sekretarica. Bila je prijatna žena, iako je Arijana nije dobro poznavala. ije bila srdačna i ljubazna, ali je dobro radila svoj posao. “Možete da pušite i držite psa.” Arijana se nasmejala. “Ne radim ni jedno ni drugo.” “Pa, nikad se ne zna. Možda ćete se pofrancuziti, početi da pušite francuske cigarete i kupiti psa.” Arijana je zamislila sebe kako šeta s otmeno podšišanom francuskom pudlicom i goloazom u ustima. Nasmejala se. “Veliko vam hvala, Šila. Veoma cenim ono što ste uradili za mene.” “Novac će biti prosleđen danas. Pobrinuću se da vas u Parizu čeka bankovni račun, za svaki slučaj. Šta ćete tamo raditi?” “Pohađaću kurs.” Šila se obradovala. Višemesećni boravak u karmelićanskom manastiru u Berkširu činio joj se previše depresivnim za devojku Arijaninih godina. Sirotica je preživela toliko toga. Pariz je zvučao mnogo zdravije. Znala je da bi njen otac bio zadovoljan kčerkinim izborom. Oduvek je voleo Pariz. Posećivao ga je često sa Arijanom i suprugom. “Da li vam je potreban auto?” pitala je Šila. Mislila je na sve, kao i uvek. “Ne. Služiću se metroom i taksijem. Mislim da neću ostati dugo, najviše dva-tri meseca.” “Pa, bon voyage”, rekla je Šila s teškim američkim naglaskom. “Dobro se zabavite. Javite mi ako vam išta zatreba. Zovite u svako doba.” Arijana ju je zamolila da rezerviše let za prvi februar. Drugog će se sastati s Jaelom. Nije želela da gubi vreme. Još se brinula zbog onog što bi joj Jael mogao učiniti. Sve u vezi s deprogramiranjem bilo joj je misteriozno i zastrašujuće. Pitala se da li se služi hipnozom i koliko toga će hteti da zna o onom što je doživela. Nije htela da s njim govori o odnosu s Horheom. Bio je isuviše dragocen i ličan. Htela je da ga sačuva za
sebe. Nije znala da li će se Jael složiti s tim. Sve kaluđerice rasplakale su se kad je napustila manastir. I Arijanine oči su se ovlažile. Sestra Pola napisala joj je pesmu i isplela šal. Imao je mnogo suvišnih niti. Arijana se nasmejala kad ga je stavila oko vrata. Bio je ružičast. “Nikad nisam naučila da pletem”, snebivljivo je priznala sestra Pola. Arijana joj e obećala da će ga svakodnevno nositi. Opatica Elizabet naslikala joj je malu sliku za pariski stan. Na njoj je bio buket ruža, veseo i šaren, poput umetnice. Darovala joj je i fotografiju svih sestara, da ne bi zaboravila koliko je vole. Podsetila je da može da se vrati kad god zaželi. “Donesi mi beretku!” našalila se krupna sestra Merijen, neprikosnovena vladarka kuhinje. Zavolela je Arijanu, iako je kasapila krompir umesto da ga ljušti. “Obesiću je na kuhinjski zid. Izgledaće otmenije.” Osmehnula i čvrsto zagrlila Arijanu. “Bog te blagoslovio, dete. Čuvaj se. Svakodnevno ćemo se moliti za tebe.” Arijana je plakala kad su je kola koja je Šila unajmila odvezla iz manastira. Pre nekoliko meseci poslala je očev automobil u Njujork. U manastiru joj nije bio potreban. Odvezla se pravo na aerodrom, s kog je poletela u Evropu. Nije htela da svraća do očevog stana. To bi je samo rastužilo. Ukrcaće se na noćni let za Pariz. Stići će rano ujutro. Imaće čitav dan da se smesti, pre nego što počne saradnju s Jaelom. Pozvala je manastir s aerodroma. Opatica Elizabet podsetila ju je na to koliko je vole i da će se moliti za nju. Bila joj je zahvalna na tome. Nije znala šta može da očekuje od Jaela. Opatica je mislila da je deprogramiranje dobra ideja. Arijana je verovala njenom sudu u svemu. Starica joj je na izvestan način zamenjivala preminule roditelje. Njena podrška bila joj je neophodna, posle svega što je doživela prošle godine. Godišnjica otmice bila je teško iskustvo. Nije htela da ode u Pariz dok ona ne prođe. Avion je preleteo preko svetlosti Njujorka i Long Ajlanda, a zatim skrenuo desno ka Bostonu. Mislila je na voljene kaluđerice dok je leteo preko Masačusetsa, na putu ka Evropi. Nije sasvim odustala od ideje da im se jednog dana pridruži, ali je ponovo poslušala savet opatice Elizabet, koja je nepokolebljivo tvrdila da joj je mesto u svetu. Smatrala se vrlo smelom zbog odluke da sama pođe u Pariz. Neće dugo ostati u glavnom gradu Francuske. Vratiće se za nekoliko meseci, govorila je sebi, dok se naslanjala glavom na sedište... biće kod kuće najkasnije u aprilu ili maju, na vreme za proleće u Berkširu, u Manastiru Svete Gertrude. Nije mogla zamisliti da živi bilo gde, izuzev s kaluđericama. Sad leti za Pariz, da pije cafe au lait, jede kroasane i upozna tajanstvenog deprogramera Jaela.
Deveto poglavlje Avion je sleteo na Aerodrom Šarl de Gol nešto posle osam sati ujutro. Arijana e preuzela dva velika kofera s trake za prtljag. Zamolila je Šilu da joj pošalje neke stvari iz Njujorka. Nije htela da putuje s mnogo prtljaga. Ponela je dosta džempera, farmerki i topli kaput, ali ne i letnju odeću. Planirala je da napusti Pariz pre nailaska toplih dana i da se vrati u Berkšir ili Njujork. Razmišljala je o traženju posla. Htela je da radi s decom, možda siročićima ili u utočištu za beskućnike, negde gde će biti u dodiru sa siromašnima. Horhe je još snažno uticao na njen život. Sela je u taksi na aerodromu. Vozaču je dala adresu na Aveniji Foš. Dobila je šifru na ulaznim vratima. Namrgođena kućepaziteljka predala joj je ključeve stana. Cigareta joj je visila iz usta. Izgledala je veoma francuski. Arijana se predstavila kao nova stanarka. Žena nije reagovala. Dobro došla u Francusku, pomislila je Arijana uz osmeh. Putovanje je bilo avantura. Učila je francuski na koledžu. Naučila je dovoljno da se snađe. Njen španski je posle jedne godine u Argentini bio znatno bolji. Snalazila se i na francuskom. Nije imala problema s taksistom. Stan je, kako je izgledalo, bio u otmenom susedstvu. Avenija Foš bila je luksuznija nego što je očekivala. Bila je blizu Trijumfalne kapije i Jelisejskih polja. alazila se na pogodnoj, centralnoj lokaciji, u dobrom, prestižnom komšiluku. To je i htela. Zgrada je bila besprekorna. Mali lift odveo ju je do četvrtog sprata. Ušla je u stan pun svetlosti čak i u hladnom, zimskom danu. U stanu je bilo toplo. Osvrnula se ioko sebe. kao Setilai mnoštvo se da je razglednica. obećala kaluđericama im poslati fotografije svega svačega, Odmah će da se će prihvatiti tog posla. Počela je od stana. Spavaća soba bila je lepa, s ružičastom posteljinom i uskim krevetom s baldahinom. Dnevna soba izgledala je malčice zapušteno, kao da je većina nameštaja kupljena na buvljaku, ali je imala šarma. Kuhinja je bila sićušna, ali odgovarajuća. Frižider je bio smešno mali. Spustila je kofere u spavaćoj sobi. U njoj je bio stari orman, umesto plakara, dovoljno veliki da primi sve što je donela. Kupatilo je imalo ogromnu kadu. Sat kasnije bućnula se u nju s uzdahom olakšanja. Nije mogla da veruje. Našla se u Parizu. Prvi put živela je sama u stranoj zemlji. Osećala se zrelo. Svuda je bila sama, kada nije bila s voljenim kaluđericama. Ponekad bi se uplašila od pomisli da je sama
na svetu, posle očeve smrti. Niko neće znati niti mariti ako joj se nešto dogodi. Šila bi posle izvesnog vremena shvatila da je nestala, ako bi prestala da piše čekove i koristi kreditne kartice. Ona i niko drugi. Od povratka iz Argentine nije videla nijednog prijatelja u Njujorku. Posle svega što se desilo u Buenos Ajresu, osećala se drugačije i otuđeno od njih. Prijatelji u Buenos Ajresu nisu bili u njenom životu dovoljno dugo da bi ostali u vezi kad je otišla. Posvemašnja samoća znala je da bude zastrašujuća. Pokušala je da ne razmišlja o njoj. Izašla je iz kade. Obukla se. Odlučila se za farmerke, patike i toplu jaknu, i izašla u šetnju. Šetala je Jelisejskim poljima sve do Trga Konkord. Uspela je da pronađe Trg Vandom i prošeta Ulicom Rojal do Luvra i vrta Tiljeri. Vratila se na Trg Konkord. Kupila je mapu, iako se sećala Pariza s ranijih putovanja s roditeljima. Snalazila se bez nje, u posećenijim delovima grada. Pomislila je da svrati do hotela Ric na šolju čaja. Poslednji put odsela je u njemu s ocem. Predomislila se. To mesto suviše bi je podsećalo na njega. Zabavljala se posmatrajući ljude i izloge prodavnica. Tri sata kasnije vratila se u stan umorna ali srećna. Nedugo potom ponovo je izašla, da bi nešto prezalogajila. Pronašla je bakalnicu koja je nudila pečenu piletinu, francuski hleb, sir i nešto voća. Odnela je hranu kući. Počastila se veoma ukusnim obrokom. Prohtelo joj se da čita Horheova pisma, zato što se osećala usamljeno. Odustala e od te namere. Umesto toga odložila je kutiju na gornju policu ormana. Otišla je u postelju s knjigom. Oko deset je čvrsto zaspala. Ustala je u osam ujutro, pripremila prženice i pojela nešto voća. U pola devet se obukla. Razmišljala je da pođe metroom, ali se bojala da se ne izgubi. Odvezla se taksijem na Jaelovu adresu. Živeo e u Napuljskoj ulici, u Osmom arondismanu. Imala je šifru ulaznih vrata. Krenula je ka kućici u zadnjem delu dvorišta, s crvenim vratima. Pozvonila je i čula lavež psa. Vrata joj je otvorio muškarac nepravilnih crta lica i duge kose. Imao je četrdeset idržanju neku. Bio je pravgovorilo kao pritka. osmehom ijojtvrdokornosti. je dao znak da uđe. Sve usenjegovom i izgledu je oSa muževnosti Najedanput uplašila. Šta ako bude grozan prema njoj i ako poželi da joj uradi nešto bolno? Za trenutak je poželela da se okrene i nada u beg. Stari vučjak baš tada ju je ugledao i mahnuo repom. I on je na prvi pogled izgledao zastrašujuće. “Zdravo, ja sam Arijana Gregori”, učtivo je prozborila, kao da je došla u posetu prijatelju. “Ja sam Jael le Floš”, rekao je. Uveo ju je u malu dnevnu sobu opremljenu udobnim starim nameštajem. U takvoj sobi mogli ste da sedite do kasno u noć, pijete, pušite i čavrljate s prijateljima. Videla je pepeljaru na stočiću za kafu. Rekao oj je da može da puši. Nije joj ponudio ništa za piće. Pokazao joj je na stolicu na
koju bi trebalo da sedne. Sačekao je da skine jaknu. Smestio se u veliku, udobnu fotelju preko puta nje. Posle izvesnog vremena zagledao se u nju tamnosmedim, gotovo crnim očima. Kosa mu je bila crna kao noć. Usred zime imao je zagasit ten čoveka koji provodi mnogo vremena na otvorenom. Na zidovima su bile fotografije jedrilica. Zaključila je da je edriličarstvo njegova pasija. Odmah je prešao na stvar. “Zašto si otišla u Argentinu?”, pitao je. Nije je osuđivao, već je pitao. Ni za trenutak je nije ispuštao iz vida. Prva reakcija bila je da kaže kako ju je otac naterao na to. Znala je da to ne bi bilo pošteno, iako je učinila sve da bi ga odgovorila od te namere. Išla je tako daleko da je odbila da krene. Nije mogla da ga pusti da krene sam. Zbog toga je dala otkaz, raskinula s novim dečkom i pošla s njim. “Moj otac bio je postavljen za ambasadora. Zahtevao je da pođem s njim. Pošla sam.” Izostavila je suvišne detalje. “Da li si želela da ideš?” Imala je osećaj da njen sagovornik može da vidi sve, da proniče u njenu dušu i da mora da mu kaže istinu. “Ne, nisam. Tek što sam diplomirala na koledžu. To se desilo pre dve godine”, dodala je, da bi njen sagovornik mogao da smesti događaje u jasan vremenski okvir. “Dobila sam posao koji mi se dopadao. Izlazila sam s osobom s kojom sam se dobro zabavljala. Htela sam da ostanem u Njujorku.” “Da li si mu to rekla?”, pitao je. Upalio je cigaretu, pogleda uprtog u nju. “Da, jesam.” “Naterao te je da kreneš?” Pokušavao je da shvati suštinu njihovog odnosa. Nije želela da slika ocaštotamnim bojama, pogotovo ne u ovom trenutku. Nikad ga nije optuživala za ono se dogodilo, pa neće ni sada. “Majka je umrla prethodne godine. Nije hteo da ide sam. Želeo je da pođem s njim. Pošla sam. Bio je bolestan. Moja pomoć bila mu je neophodna. Obećao je da ćemo se dobro zabavljati. Neko vreme i bilo je tako. Svake večeri išli smo na zabave. Upoznala sam mnogo divnih ljudi, s kojima se inače ne bih srela. Računali smo da u Argentini nećemo provesti više od tri godine.” “To je mnogo vremena u tvojim godinama”, prokomentarisao je. Govorio je napadnim francuskim naglaskom, ali je njegov engleski bio odličan. Razumeo je sve što bi mu rekla. “To vreme moralo ti je izgledati kao večnost.”
“Jeste, kad smo otišli, ali mi se posle nekoliko meseci dopalo. I otac je imao pravo - to je bila šansa kakva se ukazuje jednom u životu.” “Šansa da se bude otet i zarobljen tri meseca? Ne verujem da bi se zbog toga odrekla posla i dečka u Njujorku.” Rekao je suvim tonom. Bila je zaprepašćena. “Da li si se po povratku u Ameriku vratila na posao?” Odmahnula je glavom. “Zašto nisi?” “Mislim da sam htela da radim nešto drugo posle svega što se dogodilo, nešto poput pomaganja siromašnima. Radila sam u modnom časopisu. Taj posao sad mi se čini banalnim i besmislenim.” “Zašto? Više ne voliš modu?” pitao je nevinim tonom. Hteo je da se uvuče u njenu glavu. Uspevao je u toj nameri. Gledao je njenu odeću. Nosila je farmerke prestižne marke, jednostavan ali skup džemper, firmirane cipele i tašnu. Nije mogla reči da je moda više ne zanima. “Samo mislim da je važnije pomagati siromašnima”, odlučno je odvratila. “Ko što ti jejetostigla rekao?” Hteo jejezik. da zna ko još prebiva u njenoj glavi. Odgovorila je pre nego da zauzda “Horhe.” “A ko je to?” nežno je pitao. Blago se nagnuo napred da ugasi cigaretu. Oklevala je pre nego što je odgovorila. Znala je da on zna odgovor na pitanje, ali da želi da čuje šta će reći. “Vođa grupe koja me je otela.” “O, da. Vođa pobunjenika, zar ne. Imam li pravo?” Klimnula je glavom. “Zaštitnik siromašnih koji je tražio otkup od okruglo dvadeset miliona dolara. Znaš li da je imao bankovne račune u Švajcarskoj? Da li ti je rekao za njih?” Jedan od doušnika pomenuo je taj podatak posle Horheove smrti. Najverovatnije je bio tačan. “Ne, nije.” Izrekla je to s tužnim pogledom. Verovao je u uzvišene ideale. Bio im je tako posvećen i tako neprijateljski raspoložen prema bogatašima. “Da li si stvarno mislila da bi podelio taj novac siromašnima?” pitao je Jael. “Ne znam. Rekao je da će tako učiniti. Verovala sam mu.” “Šta ti je još rekao?” Zasipao ju je pitanjima. “Rekao mi je da me voli.” Iskreno mu je odgovarala. “Mislim da me je zaista voleo, bez obzira na politička ubeđenja. Imali smo čudesnu vezu. Nikad nisam upoznala takvog muškarca.” “A sada? Da li ti nedostaje?” Imao je oči i glas koji su je nagonili da mu sve
kaže, čak i kad nije htela. Hipnotički je delovao na nju. Pomalo kao Horhe, ali na neobičan način. Jael je od nje tražio samo jedno - istinu. “Svakodnevno”, rekla je s neokrnjenom iskrenošću. “Neprestano mislim o njemu. Možda nešto ređe nego pre.” Deprogramer nije izgledao iznenađeno. “Da li ti je dao da išta poneseš, neki deo odeće, važan simbol, neki pisani materijal?” Klimnula je glavom. “Imam njegova ljubavna pisma. Čuvam ih u kutiji koju je držao na stolu. Dao mi ih je... malo pre...” - jedva je govorila, činilo joj se da će ostati bez daha - “napada na logor, u kom sam spasena... dao mi je kutiju pre smrti... U njoj je i njegov dnevnik. Pisao ga je svake večeri. Čuvam ljubavna pisma u toj kutiji. Stavila sam ih u nju kad je kamp počeo da gori.” “Da li svakodnevno čitaš ta pisma?” Odmahnula je glavom. “Nekada sam ih čitala svakodnevno. Sad ih poneki put čitam noću, kad mi nedostaje i kad sam tužna. Mislim da nikada neću sresti čoveka poput njega.” “Nadam se da nećeš”, tiho reče Jael. Nije pomenuo da mrzi muškarce koji izopačuju tuđe umove dok njihove žrtve ne zaborave ko su i šta su. “Da li čitaš njegove dnevničke zapise?” “Ne, to je preterano ideološko i ezoterično štivo. Nekoliko puta probala sam da ih čitam. U njima ima previše politike. Čitam ljubavna pisma, ali ne i dnevnik. I njega čuvam.” “I gde je ta kutija? Da li si je ponela u Pariz?” Nije se odvajala od nje otkad ju e uzela iz njegovih ruku. “Nalazi se u ormanu u mojoj spavaćoj sobi, na najvišoj polici.” “Da li bi se potresla kad bi ti je neko oduzeo ili ako bi je izgubila?” Uspaničila se kad je to ćula. Uplašila se da će je deprogramer zatražiti od nje, ali nije. Ne bi mu e dala. Znao je da ne bi trebalo da je traži. Otelotvoravala je suštinu problema s kojim su se suočavali. Njihovo druženje tek je započelo. Ispipavao je situaciju. “Da”, tiho je prozborila. “Potresla bih se.” “U tom slučaju, jedan od naših ciljeva biće da jednog dana prestaneš da čitaš njegova pisma. Ne moraš da okajavaš njegove grehe, pomažući sirotinji i radeći ono što ti je rekao da radiš. Ništa mu ne duguješ. Ubio bi te, da tvoj otac nije platio otkup.” Jael je bio ubeđen u istinitost svojih reči. Arijana mu nije verovala.
“Štitio me je od svojih ljudi”, rekla je u njegovu odbranu. “Šta misliš, od koga su ti ljudi primali naređenja?” jetko upita Jael. “On je bio vođa grupe. Želeo je da veruješ da te spasava od njih. To te je činilo zavisnijom od njega. Nametnuo ti se kao jedini zaštitnik u svom logoru. Učinio je to da bi te zbunio i naterao da zaboraviš ko je.” Postavio je još jedno pitanje, na koje je znao odgovor. “Da li ste bili ljubavnici?” Klimnula je glavom i progovorila. “Zatrudnela sam s njim. Izgubila sam dete kad je logor napadnut.” Za nju je to bio napad, a ne spasenje, zato što ga je tako poimala na nivou osećanja. To iskustvo bilo je jednako užasavajuće kao otmica na drumu. Čak i više, zato što je izvedeno veoma delotvorno, u tami osvetljenoj plamenovima, zato što je videla kako Horhe gine u njemu. I zato što nije znala ko su njeni spasioci. “Upravo si navela arsenal sredstava za zbunjivanje i preobraćanje zarobljenika. Štitio te je u logoru. Pretpostavljam da te je samo on hranio, pojio, oslobađao veza i izvodio iz prostora u kom si bila utamničena.” Klimnula je glavom. To je bila istina. “Vodio je ljubav s tobom. Govorio je da te voli. Imao je sreću što si tako brzo zatrudnela - to je produbilo vašu vezu. Znam da mi ne veruješ, ali nije te voleo, Arijana. Iskorišćavao te je. To je bio deo njegovog plana, baš kao i otkup. Hteo je novac tvog oca i tvoj um. Dobio je i jedno i drugo. Bio je pametan čovek. Jednog dana, da si ostala s njim, iskoristio bi te u revoluciji protiv ustaljenog poretka. Još te iskorišćava, ako želiš da radiš za siromašne da bi mu ugodila, umesto da nastaviš vlastitu karijeru. Ništa mu ne duguješ. Ubio bi te bez i najmanjeg oklevanja ako bi to bilo u njegovom interesu. Bila si mu korisnija živa. Još te kontroliše pismima. Želim da mi obećaš da ćeš mi reći kad god ih budeš čitala. Neću te kažnjavati niti koriti, ali moram znati kada i koliko često ih čitaš. To je sastavni deo terapije.” “Mislim da me je stvarno voleo”, tužno je prozborila. “Veruj mi”, tiho će Jael, “da nije bio sposoban za to. Bio je opasan. Igrao je pogibeljnu igru s tvojim umom.” Još pažljivije se zagledao u nju. “Hoćeš li da ga se oslobodiš?” Oklevajući je klimnula glavom. “Čak i ako to podrazumeva prihvatanje saznanja da te nije voleo?” Ponovo je klimnula, sa suzama u očima. “Da li si bila zaljubljena u nekog drugog muškarca?” Čak i ako jeste, bila je nevina, naivna, pristojna cura i veoma mlada kad se to dogodilo. Odmahnula je glavom. “Ne baš. Izlazila sam s tipovima koji su mi se dopadali. Prilično sam se zagrejala za momka s kojim sam izlazila u Njujorku, neposredno pre odlaska u Argentinu. U srednjoj školi sam nekoliko meseci imala dečka i još jednog na drugoj godini koledža. Ali to su bili momčići. Horhe je bio muškarac očaravajućeg uma.”
“Imao je opasan, bolestan, očaravajući um”, ispravio je. “Takav um uništava ljude. Koristio te je. Odbacio bi te čim bi prestala da budeš korisna. Verovatno bi te ubio pošto bi dobio otkup. Nikad te ne bi oslobodio. Previše bi znala o njemu. To bi te učinilo opasnom. Poigravao se s tobom, Arijana. Ne možeš mu posvetiti ostatak života. Moraš da ga se oslobodiš, da prozreš njegove obmane, ako želiš kvalitetan život. Jednog dana u tvom životu pojaviće se muškarac kog ćeš zavoleti. Ne želiš da se Horhe ispreči između vas dvoje. Jednog dana moraćeš da savladaš sve to, kao sećanje na strašnu saobraćajnu nezgodu. Preživela si to iskustvo. Ne želim da doveka hramlješ zbog njega.” “Ni ja to ne želim”, tiho je rekla. “Zbog toga sam ovde.” “Dobro je”, rekao je. Osmehnuo se i ustao. “U tom slučaju znamo šta nam je činiti. Danas smo dobro počeli. Videćemo se sutra”, rekao je. Ustala je i krenula za njim do vrata. Usput je shvatila da se kupa u znoju. Imala je osećaj da ju je pregazio autobus. Tri sata koje je provela s njim proletela su u trenu. Tog popodneva odlučila se za dugu šetnju po Bulonjskoj šumi. Razmišljala je o svemu što joj je Jael rekao. Još joj je bilo teško da poveruje u istinitost njegovih reči. Jedan deo nje još je verovao da ju je Horhe voleo. To iskustvo bilo je previše stvarno da ne bi bilo istinito. Prihvatala je Jaelove tvrdnje na intelektualnom nivou, ali ne i u svom srcu. Posle toga otišla je u Luvr. Otpešačila je kući. Sem Adamas pozvao ju je da bi saznao njene utiske o prvoj seansi. “Bilo je teško, ali bio je ljubazan.” “To lepo zvuči”, reče Sem. Laknulo mu je. Iz iskustva je znao da Jael nije uvek “ljubazan” ali je sa ženama bio blaži nego s muškarcima. Možda zato što je bio Francuz. mu je drago što je nije zaplašio na početku saradnje. Njegova veština bila joj jeBilo neophodna. Kad je te večeri otvorila orman u spavaćoj sobi, ugledala je kutiju na najvišoj polici. Spopala ju je snažna želja da je skine i pročita pisma. Nije to učinila, da bi sutradan to mogla da kaže Jaelu. Poželela je da mu ugodi, što je bio prvi korak na putu oporavka. Legla je bez večere. Spavala je sve do sutradan. Probudila se na vreme da se okupa, obuče i krene na sastanak s Jaelom. Izgledao je manje strašno kad ga je ugledala po drugi put. Znala je šta je očekuje. Pokazao joj je tehniku koju će koristiti. Ritmički ju je kuckao po kolenima. Zamolio ju je da zažmuri i nanovo proživi dan kad je oteta. Ta tehnika ponekad se primenjivala u radu sa žrtvama ekstremnih
trauma. Nije želela da to radi, ali je pristala zato što mu je verovala. Sve mu je ispričala, zatvorenih očiju. Zamolio ju je da otvori oči i da sve ponovo proživi. Imala e osećaj da leti unatraške i da se otmičari smanjuju, pod njom, kad ga je poslušala. Tog dana nisu razgovarali o Horheu, već o ljudima koji su je izveli iz kola na putu za finku. Začudila se kad je otkrila da se seća svakog od njih, do najsitnijeg detalja. Četiri sata pričala je Jaelu. Bilo joj je muka kad su završili. Impresioniralo ju je letenje unatraške, na velikoj visini. Muškarci su izgledali manje strašni iz daljine. Povratila je kad se tog popodneva vratila kući. Sutradan je referisala Jaelu o tome. Koristili su isti proces za svaki dan njenog zatočeništva. Horhe je ubrzo zaigrao u filmu, u prvim danima njihove veze. To je bio dug, mučan i spor proces. Krajem prve dve nedelje shvatila je da je pred njima veliki posao. Trajaće šest meseci, ili možda tri. San o povratku kući za šest nedelja bio je razvejan. U poslednje dve nedelje dva puta je čitala Horheova pisma. Uvek je to činila noću, kad je bila opterećena uspomenama, i kad je htela da se podseti da ju je voleo. Njegova ljubav plašila ju je znatno manje od svega što joj se dogodilo, kad su je svakodnevno trpali u kutiju i ostavljali da se prži na jarkom suncu dok je on ne bi spasao. Počela je da shvata smisao onog što joj je Jael na rekao na prvoj seansi. Samo joj je Horhe davao hranu i piće, vodio u klozet, naređivao da e izvade iz zagušljivog sanduka u kome je čuvana, skidao konopce s ruku i nogu i vodio na rečicu da se opere i pliva u hladnoj vodi. Bio je jedini izvor blagodeti i olakšanja u teškom zarobljeničkom životu. Shvatila je zašto je u takvim okolnostima bilo lako pomisliti da je voli. Rastužila se kad je uvidela da je bila žrtva veste manipulacije, čoveka namernog da zadobije njeno poverenje. Posle dve nedelje razgovora s Jaelom još je iskreno verovala da se njen otmičar zaljubio u nju. jegova ljubav izgledala je previše stvarno da bi posumnjala u nju. Jael nije pokušavao da je razuveri. Proces je napredovao zadovoljavajućom brzinom. Bila je zahvalan subjekat: posvećena, inteligentna. Znao je će jednog dana stići na cilj, samo nije znao kada. U iskrena jednom itrenutku oslobodiće seda Horhea. Bio je siguran u to. Kad se to desi, pitaće se kako je mogla da se zaljubi u njega i poveruje u ono što oj je govorio. Njegov posao tada će biti završen. Dotad će imati mnogo posla.
Deseto poglavlje Arijana je prva tri meseca, do prvog maja, viđala Jaela svakog dana, pet puta nedeljno. Ponovo je proživljavala svaki dan otmice. Razgovarali su o njenim utiscima, onome što je rečeno, što joj je učinjeno, o ubistvu vozača i zašto se smatrala odgovornom zbog njega, kad nije ona organizovala otmicu. Dotakli su se i očeve smrti. On je zahtevao da se ide u Argentinu. Molila ga je da to ne čini, da bi sad mislila da je njegova smrt, kao i sve ostale, njena krivica. Počela je da uviđa kako je Horhe manipulisao njome, kako je kontrolisao i izvrtao njen misaoni proces, ali je pred njom još bio dug put. Jael joj je posle prvomajskih praznika rekao da će se viđati tri puta nedeljno. Usporiće, da bi dobila više vremena za druge aktivnosti. Često bi joj bilo muka posle susreta s njim, pogotovo posle korišćenja zahtevne tehnike detaljnog prisećanja. Pobunila se zbog manjeg broja seansi. “Ostaću ovde deset godina ako sad usporimo”, žalila se. Terapija je trajala tri meseca. “Da li bi to bilo tako strašno? Zašto žuriš da se vratiš?” Znao je da je malo toga čeka u domovini. Tamo nije imala nikog izuzev kaluđerica u Manastiru Svete Gertrude i praznog očevog stana. Nije imala muškarca niti posao. I još nije bila načisto kakvim bi se poslom bavila. Novac joj nije bio potreban za život, pogotovo posle očeve smrti, ali želela je da se bavi nečim smislenim i korisnim. U prolazu mu je pomenula da zbog griže savesti nije načinjala nasledstvo. To je bila još jedna posledica Horheove mržnje prema bogatima, Los Ricos. Nije htela da bude jedna od njih. Otkup koji je otac platio, iako ne u celosti, umanjio je nasledstvo. Bio je veoma, veoma bogat čovek. Ona je bila njegova jedina naslednica. Horhe ju je obmanuo u pogledu onoga što je uistinu bio. Još to nije razumela, niti ga je prebolela. Jael joj je skrenuo pažnju na to da bi njena novootkrivena briga za siromašne bila za svako poštovanje da je podstaknuta plemenitim pobudama, ali da se to ne bi moglo reći ako odbija očev novac da bi živela u skladu s Horheovim iščašenim standardima i zaslužila njegovo poštovanje. On je, naposletku, bio čovek koji je za nju tražio otkup od dvadeset miliona dolara. I ko može da kaže kako bi ga iskoristio? Da li bi pomogao
siromašnima, kao što je tvrdio, ili bi omastio brk? CIA je izvestila Jaela da je Horhe slao novac u Švajcarsku i da je nagomilao pozamašno bogatstvo. Često je to govorio Arijani, da bi razobličio njegovu priču o svetoj misiji. “Mislim da ti je potrebno vreme za druge stvari. Uživaj u Parizu, nađi prijatelje, razgovaraj s ljudima i radi ono što ti godi, nemoj samo da se viđaš sa mnom”, rekao e kad mu je saopštila da želi da radimučenice. sa siromašnima. Bila jedaspremna da život žrtvuje sve da bi okajala grehe i živela životom “Ne dopusti ti se čitav svede na brisanje Horhea iz glave i duše”, brižno reče Jael, “i ne žuri s odustajanjem od života da bi služila siromašnima. Moraš da se zabavljaš i radiš nešto od onoga što si ranije radila. Idi u pozorište, bioskop, kupovinu.” Slušala ga je, ali je napustila njegovu kancelariju neubeđena u tačnost njegovih reči. Još se nije osećala spremnom da izađe u svet. Plašila ga se. Kraj još nije bio na vidiku, ali se osećala bolje i tri nedelje nije dirala avijatičarsku kutiju niti je čitala Horheova pisma, što je bio dosad najduži period apstinencije. Kutija joj je ipak uvek bila pri ruci, za svaki slučaj. Jael nije pokušavao da se raspravlja s njom. Znao je da će kutija zauvek nestati kad njihov posao bude gotov. Do tada se šalio, nazivajući je bocom skrivenom ispod kreveta. Mogla je čitati Horheova pisma u bilo koje doba. Jednog dana uživala je u šetnji kejom, razgledanju polovnih knjiga i turističkih brodova koji su klizili Senom, kad je primetila niz prodavnica kućnih ljubimaca i odlučila da uđe u jednu od njih. U njoj je našla najčudniji asortiman. Tu je bilo guštera, iguana, pacova, miševa, lasica, pa čak i kokošaka u kavezima. Naišla je na zid tužnjikave štenadi koja je tragala za domom. Tu je bilo terijera, pudlica, nekoliko orkširaca i jedna naglašeno turobna ženka francuskog buldoga, za koju je prodavac rekao da je trinaesto prase i neobično sitna za svoju pasminu. Imala je crnu mrlju na oku i ružičast nos. Ostatak je bio beo. Pažljivo se zagledala u Arijanu i zalajala smešno tankim glasom. Imala je osam nedelja. Arijana je pitala može li da je uzme. Prodavac ju je izvadio napolje i dao joj je. Kučence je potrčalo oko njenih nogu, lajući i skakućući čim ga je spustila na pod. Liznulo ju je po obrazu kad ga je podigla. Bilo je nepodnošljivo slatko. Podsetila je sebe da joj pas nije potreban. Šta bi radila s njim? Imala je ozbiljnog posla s Jaelom. Morala je da se izbori s proživljenim traumama. U štencu nije bilo ničeg traumatičnog. Malo, slatko biće samo je želelo da bude voljeno. “Hvala lepo”, rekla je kad je vratila psa prodavcu i izašla iz prodavnice. Izgledala je odlučno i ponosno, zato što nije podlegla impulsu. Čula je lavež štenca dok je odlazila. Sutradan je prepričala taj događaj Jaelu. “Zašto ga nisi kupila?” radoznalo je upitao. “Da bi se lišila zadovoljstva, ili zato
što nisi želela psa?” “Ne znam”, rekla je. Razmišljala je o tome. “Mogao bi se pokazati kao dobro društvo.” Pogledao je starog vučjaka koji je spavao kraj njegovih nogu, kad je to rekao. Prisustvovao je svim seansama. Svuda ga e pratio. Podsećao j e Arijanu na francusku ljubav prema psima. “Morala bih da ga šetam. Šta bi bilo s njim ako bi mi se nešto desilo?” Izrekla je ono što joj je bilo na umu. “Šta bi bilo ako bi me neko napao ili oteo dok šetam psa?” Trebalo joj je mnogo vremena da to prevali preko usana. Bilo mu je drago kad je to učinila. “Da li se bojiš nove otmice?” pitao je. Klimnula je glavom, sa suzama u očima. “To se neće dogoditi, pogotovo u Francuskoj. Ovde nema bandita na putevima. To se ne dešava. Ne sećam se kad je u Francuskoj neko otet.” Znala je da je to istina, ali se ipak plašila. “Da li bi se bolje osećala s telohraniteljem?” pitao je ozbiljnim glasom. Pretpostavljao je da bi mogla da ga priušti ako bi to htela. Bio je popustljiv u pogledu sličnih mera. Imala je pravo da se plaši, posle onog što je doživela u Argentini. “Ne, glupo bih se osećala. Trebalo bi da živim kao svi drugi.” “Ali ti nisi kao svi drugi. Pobunjenici su te oteli i tri meseca držali u zarobljeništvu. Drugi ljudi nisu to doživeli. U redu je ako se plašiš.” “Verovatno imaš pravo.” Osećala se bolje pošto je to rekla. Pomislila je na psetance. Setila ga se kad je izašla iz Jaelove kuće. Tog popodneva vratila se u prodavnicu kućnih ljubimaca na keju. Belo štene buldoga još je bilo tu. Skočilo je i zalajalo kad je videlo Arijanu. Ovog puta nije mogla dajojmu odoli. Nije ni pokušala. Posle s Jaelom, takvaljubimca odluka izgledala je prihvatljivo. Kupila je sve što joj razgovora je bilo potrebno za kućnog - ružičasti povodac i ogrlicu ukrašenu veštačkim dijamantima. Odvela je psetance kući. Raspilavila se od sreće po dolasku u stan. Arijana se smejala dok je psetance urilo po stanu igrajući se s njom. Zabavljalo se igračkama koje je Arijana kupila. Lepo su se družili. Sledećeg jutra povela ga je u dugu šetnju u Bagatel, pošto tog dana nije išla kod Jaela. Kučence je bilo premlado da bi se igralo s drugim psima. Arijana ga je spustila na travu. Trčali su dok se štene nije umorilo i prevrnulo na leđa, podigavši šapice. Bilo je nepojmljivo slatko. Ljudi su se smejali gledajući ga. Arijana je odlučila da ga nazove Lili. Sutradan ju je povela kod Jaela. Stari vučjak mrzovoljno je primio gošću. Omirisao ju je i udaljio se. Lili je spavala kraj Arijaninih nogu od početka do kraja seanse. Posle toga izvela ju je u šetnju u Tiljeri.
Ispostavilo se da je veoma zahvalno društvo. Arijana je pomislila da je konačno stekla novu prijateljicu. Tri meseca sastajali su se tri puta nedeljno. Osećala se sve bolje. Jael ju je iznenadio kad joj je rekao da mesec dana neće biti tu. Imao je jedrilicu na jugu Francuske. Planirao je da odjedri do Italije sa suprugom, decom i još jednim parom. “Da li smo gotovi?” Radili su šest meseci. “Misliš li da jesmo?” pitao je značajnim tonom. Odmahnula je glavom. Avijatičarska kutija još je bila u ormanu. Pre nekoliko dana ponovo je pročitala njegova pisma. Pitala se da li će ikad prevazići to iskustvo. Nije joj se žurilo da napusti Francusku. Bila je srećna u Parizu. Zavolela je stan. Iznajmila je automobil. ekoliko puta izvezla se u seoske predele. To je bio veliki korak za nju. Isprva je strepela da će biti napadnuta i oteta. Sad se vozila ne razmišljajući o tome. Nigde nije išla bez Lili. Osećala se sigurnije u kolima nego kad je išla pešice. Vodila je Lili u park, iako ju je šetanje još činilo nervoznom. Bila je sve hrabrija. Neprestano je osvajala nove prostore. “Kada ćeš se vratiti?” Nije znala šta će raditi tokom Jaelovog odsustva. Obilazila je muzeje, izložbe, aukcije i išla u kupovinu, ali on je bio stožerna tačka njenog boravka u Parizu. Šetala je po metropoli s Lili. S njom se osećala hrabrije, iako je Lili bila premala da bi je zaštitila. Pružala joj je iluziju zaštite. “Vratiću se za mesec dana, krajem avgusta. Nastavićemo poslao”, odvratio je Jael. Arijani se činilo da će čitava Francuska biti zatvorena mesec dana, čak i neki restorani i prodavnice. “Šta misliš, kada ćemo biti gotovi, Jaele?” pitala ga je prilično obeshrabrenim glasom. “Kad ta kutija više ne bude u tvom ormanu niti ispod kreveta, i kad ti pisma više ne budu potrebna.” To je bio njihov cilj. Pitala se koliko će vremena proći dok ga ne ostvare. Jael je rekao da će se to jednog dana dogoditi samo od sebe. Niko od njih nije mogao da nasluti kada će to biti. Arijana je mnogo ređe mislila na Horhea, ali se nije oslobodila njegovog suptilnog uticaja. Još je pokušavala da mu ugodi i da bude žena koju je voleo ili tvrdio da voli. Jaelovo jednomesečno odsustvo iz grada nagnalo ju je na sličan poduhvat. Iznajmila je automobil. Odvezla se na jug Francuske. Zaustavljala se u mestima koja e htela da poseti. Povela je Lili sa sobom. Psetance je spavalo na prednjem sedištu. Posetila je Eks an Provans i Sen Pol de Vans. Stigla je do Sen Tropea. Provela je deset dana u primorskom mestu. Zatim je polako pošla prema Parizu. Sve u svemu,
odsustvovala je tri nedelje. Slala je razglednice kaluđericama u Manastiru Svete Gertrude iz svakog mesta koje je posetila. Tri meseca slala im je Liline fotografije. Na putovanju je našla vremena da pročita Jaelovu knjigu o stokholmskom sindromu i biografiju Peti Herst koju je sama kupila. Bogatašica se zaljubila u otmičare posle kidnapovanja. Obe knjige podarile su joj dublji uvid u ono što joj se i u njena osećanja Horheu, duboku ljubavzai zavisnost udogodilo njoj. Shvatila je da su joj toprema bila jedina sredstva u borbi opstanak. koju je posejao U septembru su nastavili rad. Jael je dodao gas, zato što je rekla da jedva čeka da završe posao. Tek oko Božića ostvarili su značajniji napredak. Shvatila je da je trudnoća bila samo jedna od Horheovih manipulacija. Pokušao je da zavlada njome i da joj izvrne um naopako. Bila je tako očajna i uplašena da se pripila uz njega u nastojanju da sačuva goli život. Želela je da veruje da je voli. Izgubila je sve kojima e verovala i na koje se oslanjala. Majka joj je umrla godinu dana pre otmice, a otac kad mu je bila oduzeta. “Da li si sad spremna da se ratosiljaš kutije?”, pitao je Jael. To je bio poslednji ispit. “Bolji božićni poklon nećeš dobiti. Spakuj je u ukrasni papir i zakopaj ili baci.” Užasavala ju je pomisao o odbacivanju poslednjih uspomena na Horhea. Još nije bila spremna da odustane od iluzije o njegovoj ljubavi, niti od njenih simbola, pisama u avijatičarskoj kutiji. “Šta će biti ako me nijedan muškarac ne zavoli?” “To se neće dogoditi tako lepoj, dvadesetpetogodišnjakinji”, rekao je sa osmehom.
pametnoj
i
šarmantnoj
“Možda posle Nove godine”, oprezno je rekla. Nije navaljivao. Morala je sama da je se reši. Nisu pominjali kutiju sve do januara, pošto se Jael vratio sa sedmodnevnog skijanja. Radili su gotovo godinu dana. Godišnjica prve seanse se bližila. Najedanput oj je sinulo. “Spremna sam” rekla je jedva čujnim glasom. “Mislim da sam gotova.” Više nije želela Horhea u svom životu, njegov dnevnik ili pisma. Dosadilo joj je da gleda kutiju na vrhu ormana, podsetnik na najgore dane svog života. “Prvi put sreli smo se drugog februara. Rešiću je se tog dana.” Najednom je bila potpuno sigurna da će to učiniti. “Kako ćeš je se rešiti?” sa zanimanjem upita Jael. Scenario je morao biti njen, baš kao i pobeda i sloboda koje će potom izvojevati.
“Mislim da ću je negde zakopati. Možda dok šetam Lili. Ma, zajedno ćemo je zakopati.” “Da li ćeš ostaviti sadržaj kutije nedirnut?” Odmahnula je glavom kad je razmislila o tome. “Mislim da ću spaliti pisma i dnevnik, i vratiti pepeo u kutiju. Biće to nešto slično kremaciji.” Zamišljala je taj čin. Jael je klimnuo s odobravanjem. Do slobode svako dolazi na svoj način. “Drugog februara, kažeš. Hoćeš li da pođem s tobom?” “Ne, hoću da to uradim sama.” Na izvestan način sahraniće Horhea i sve što su podelili. U noći prvog februara stavila je avijatičarsku kutiju u kuhinjsku sudoperu. Pažljivo je izvadila pisma i upalila šibicu. Lili je sedela pored nje i sa zanimanjem posmatrala šta radi, kao da je znala da se dešava nešto važno. Ruke su joj zadrhtale kad je ivica papira potamnela i savila se. Trgla se i ugasila plamen. Pred očima joj je zaigrala leša koji gori ispod palog drveta, u noćiVatra u kojoj je spasena. Osećala slika je kaonjegovog da ga ponovo spaljuje. Nije mogla to da učini. je bila previše simbolična. Podsećala ju je na tu noć. Pokušala je s drugim pismom. Jednako brzo ugasila je plamen. Razmišljala je o dnevniku, ali je on bio predebeo za spaljivanje. Sastojao se od sedam sveščica ispunjenih Horheovim tekstovima. Pomislila je da pozove Jaela i potraži savet, ali je znala da mora sama doći do rešenja. “Pa, šta misliš?”, pitala je Lili, koja je nakrivila glavu. Na kraju je rešila da ne spali papire. Ostaviće pisma i dnevnike u avijatičarskoj kutiji. Zakopaće ih sutra ujutro u parku, kad izvede psetance u šetnju. Našla je lopaticu u kuhinjskoj fioci. Poslužiće kao alatka za kopanje. Nadala se da će zemlja biti dovoljno meka da iskopa rupu dovoljno veliku da primi kutiju. Tada će konačno biti gotovo. Zakopaće Horhea u Parizu, izgnaće ga iz srca i uma. Bilo je vreme za to. Osećala se spremno da krene dalje. Ležala je u krevetu te noći, razmišljajući o njemu. Nestrpljivo je čekala jutro. Probudila se pre zore. Padao je sneg, kao da želi da joj oteža put do Bagatela i zakopavanje kutije. Nadala se da će se vreme promeniti. Htela je da to danas obavi. To je bio simbolični čin. Izraelci su je spasli pre nešto manje od dve godine. Prošla je edna godina otkad je počela da radi s Jaelom na povraćaju svog uma. Nije htela da čeka sutrašnji dan. Vreme je. Sneg se posle podne pretvorio u kišu, koja je konačno stala u pola pet. Još je
bilo dnevnog svetla. Tlo je bilo vlažno. Ipak je navukla ogrlicu Lili i ponela ulubljenu metalnu kutiju ispod pazuha. Nije se rastajala od nje otkad ju je dobila od Horhea. Ukazala mu je mnogo više poštovanja nego što je zaslužio. Nije bio vredan njene ljubavi, posvećenosti i tuge koja ju je pratila posle spasenja. Nije zaslužio bolju sudbinu od one koja ga je snašla. Sad je to znala. Nije sumnjala u to. Jedva je čekala da se ratosilja kutije s njegovim pismima i dnevnicima. Činilo joj se da gori ispod ruke. Prošetala je s Lili do Bagatela. Nosila je kutiju i lopaticu. Posle izvesnog vremena pronašla je čistinu okruženu živom ogradom. Videla je meku zemlju ispod grmlja. Pustila je povodac. Znala je da će psetance ostati pored nje. Počela je da kopa lopaticom. Posao je posle kiše bio lakši nego što je očekivala. Rupa u zemlji brzo se širila i produbljivala. Spustila je kutiju u nju. Pomolila se za mir u duši i za zamalo izgubljeni i konačno povraćeni život. Pokrila je kutiju vlažnom zemljom, dok nije iščezla s vidika. Zauvek je nestala iz njenog života. Preostali deo njenog života sada e mogao da počne. Biće drugačiji, možda jači i bolji posle svega što je doživela. Pogledala je u tlo, plitki grob za avijatičarsku kutiju i sve što je u njoj. “Zbogom”, tiho reče Ariana. Dohvatila je Lilin povodac i pružila korak ka izlazu iz parka. Otrčali su do stana. Nikad se nije osećala slobodnije.
Arijana i Maršal
Jedanaesto poglavlje Sneg je padao kad je Maršal stigao u Pariz. S terase svog stana posmatrao je kako džinovske snežne pahulje padaju s neba. Pred njim je bio prizor iz zimske zemlje čuda. Pomislio je da nikad nije video nešto ovako lepo. Raspakovao se i izašao da kupi nešto za večeru. Častio se bocom kvalitetnog crvenog vina, da bi proslavio dolazak u Pariz. Sneg se pretvorio u kišu dok se vratio u stan. Stenli ga je snuždeno posmatrao. Hteo je napolje, ali je kiša još jako padala. “Evo kako ćemo”, rekao je psu. “Uzdrži se. Odvešću te u park čim kiša prestane da pada.” Veliki pas tužno je zacvileo i legao, kao da hoće da kaže da prihvata pogodbu. Kiša je prestala sat kasnije. Mašalvuneni se niješal radovao šetnji,Bilo ali je biohladnije je rešennego da ispuni datu reč. Obukao je kaput i obmotao oko vrata. u Vašingtonu, ali je vazduh bio čist i svež, uprkos oštroj zimi. Odmicali su žustrim tempom, iako se vreme ni Stenliju nije dopadalo. Maršal je znao gde je park. Išao je ka njemu, kad je primetio privlačnu plavušu s belim psetancetom ispred sebe. Zainteresovao se za nju zato što e delovala tajanstveno i otmeno. Pratio ju je na velikom odstojanju kad je ušla u park. Stenli je, iako je bio daleko, podigao glavu. Zainteresovao se za belo psetance. Hteo je da jurne za njim. Maršal je cimnuo povodac. Laganim korakom pratio je psa. Plavuša je nestala s vidika. Ponovo ju je ugledao kad je sa Stenlijem zašao za ugao. agnula se preko nečeg na pored žive Okrenula ograde. Isprva mislio čisti za psom. Spustila je kutiju zemlju. mu jejeleđa. Pasda je lopaticom gledao kako kopa rupu. Maršal je video da poseže za starom limenom kutijom. Zasijala je na svetlosti kad je sunce provirilo iza oblaka. Radoznalo ju je posmatrao. Stideo se svojih postupaka, ali ga je plavuša očarala krhkom lepotom. Zapazio je duboku tugu na njenom licu kad se okrenula i spustila kutiju u rupu. Video je kako zatvara oči i izgovara nekoliko reči, dok je sa Stenlijem prolazio stazom pored nje. Njeno lice poprimilo je spokojan izraz kad je dohvatila pseći povodac i otišla. Izgledala je kao neko ko se oslobodio teškog tereta. Nije mogao da se ne zapita o sadržaju kutije. Bio je obučavan da osmatra ljude i opaža neobične reakcije. Uzbunilo ga je nešto u vezi s plavušom. Video je kako istrčava iz parka sa psom. Činilo se da leti sa
širokim osmehom na licu. Obavila je zadatak, ma o čemu da se radilo. Stari instinkti nagnali su ga da se zapita da li je učinila nešto nezakonito ili pogrešno. Nije izgledala kao zločinac, ali nikad se ne zna. I čudnije stvari su se dešavale. Kutija je bila premala za leš - nasmejao se u sebi zbog te sumnje. Možda je sahranila kućnog ljubimca, ali se u tom slučaju ne bi osmehivala. Izgledala je srećnije pri odlasku iz parka, nego pri dolasku. Sve što je video izgledalo mu je neobično i sumnjivo. Vraćao se istim putem. Stenli ga je povukao ka grmu ispod kog je tajanstvena devojka zakopala kutiju, kao da je i on nešto osetio. Naposletku, bio je pas-tragač. “Polako, momče”, upozorio ga je Maršal. Zemlja se klizala pod njegovim nogama, od silne kiše. Ravnoteža mu se poremetila zbog mrtve ruke. Maršal je vodio Stenlija na dugom povocu u park. Gonič je uveliko kopao šapama kad je stigao do njega. Mahnito je rovao. Maršal je morao da se zapita šta je namirisao. Stenli je pogledom tražio pomoć od gazde. “Ne gledaj me tako. Dobro ti ide i bez mene. Imam samo jednu zdravu ruku.” Pas je otkrio kutiju i zalajao na nju. Pitao se da li je gonič pratio miris žene ili psa. Zanimalo ga je šta je u njoj, iako se osećao glupo zato što iskopava ono što je zakopala u parku. Stari instinkti su proradili. Bio je previše radoznao da bi im odoleo. Sagnuo se i izvukao kutiju iz mekog tla. Prepoznao je staru avijatičarsku kutiju. Oprezno ju je otvorio, plašeći se onog što će u njoj pronaći. Ko bi znao šta ljudi zakopavaju? Otvorio ju je jednom rukom i ugledao svežanj pisama, od kojih je jedno nagorelo po ivicama. Zaronio je dublje i ispod pisama našao gomilu sveščica. U kutiji nije bilo ničeg zastrašujućeg, droge ili ostataka sitne životinje, samo pisama i sveščica. Hteo je da je vrati u rupu, kad ga je zapljusnuo novi talas radoznalosti. Zapitao se zašto ih je zakopala, umesto da ih ednostavno baci. Nešto ga je vuklo da se upozna s njenim sadržajem. Zdravom rukom otro je zemlju s kutije. Pažljivo je utabao tlo nogom, da ne bi znala da je kutija odneta, ako se vrati. Snebivljivo se obratio Stenliju. “Znam da je ovo glupo, ali ja sam penzionisani agent. Šta da ti kažem? Rođen sam sumnjičav. Verovatno su to pisma omrznute svekrve ili dnevnici četrnaestogodišnjeg deteta.” Lepa plavuša nije izgledala dovoljno staro da ima četrnaestogodišnje dete - verovatno pripadaju dečku na kog se naljutila. Stara avijatičarska kutija izgledala mu je neobično. Mnogo stvari mogla je staviti u nju, umesto sveščica i starih pisama. Naslućivao je misteriju, ili joj se nadao. Ustao je, s kutijom i povocem u zdravoj ruci. Krenuo je ka kapiji. Stenli ga je posmatrao kao da želi da mu kaže da se ne slaže s njegovim postupkom. Maršal mu se obratio prijateljskim tonom. “Ne gledaj me tako. Ti si je iskopao. Šta si očekivao od mene?” Pas je onjušio
vazduh i skrenuo pogled. Pokušao je da pojuri za pticom, uprkos povocu. Nekoliko minuta kasnije izašli su iz parka. Maršal se osećao kao da nosi kovčeg s blagom. Jedva je čekao da dozna zašto je bacila pisma. Odgovor je verovatno bio banalan, ali bi mogao biti zanimljiv. Oslobodiće se pisama i kutije kad ih pročita. eće je zakopati na istom mestu, da ga devojka ne bi slučajno zatekla pri toj nečasnoj radnji. Rešiće je se na drugi način. Spustio je kutiju na kuhinjski sto. Očistio ju je vlažnom krpom. Meka zemlja lako se skidala s lima. Čudesno vešto otvorio je bocu vina jednom rukom. Znao je da e mora stisnuti kolenima. Natočio je čašu šato margoa. Darivao ga je sebi da bi proslavio dolazak u Pariz. Iscerio se, misleći na misteriju koja čeka da bude rešena. Osećao se kao Šerlok Holms kad je odneo metalnu kutiju do kožnog kauča. Zatim se vratio u kuhinju, da bi doneo čašu vina. Seo je na kauč, otvorio kutiju i izvadio pisma. Pročitao je ono s nagorelim ivicama. Nije očekivao da će biti na španskom. Zapitao se da li je plavuša Špankinja. Strasno ljubavno pismo bilo je upućeno nekoj Arijani i potpisano s “Horhe”. Bilo je jasno da je dvojac uživao u strastvenoj romansi. U njemu nije bilo ili svada. Bilo jesemnogo vatrenih njenih zanosnih usana, očijunaznaka i tela u nevolja ljubavnom grču. Blago postideo čitanjaopisa tako intimnog pisma, pogotovo zato što je video ženu koja ga je zakopala. Odsustvo datuma i nagorele ivice budile su njegovu radoznalost. Pitao se da li je pokušala da ga zapali, pa se predomislila i zakopala kutiju. Otpio je šato margo. Zavalio se na kauč i počeo da čita pisma i dnevnike pronađene u avijatičarskoj kutiji u parku. Noć je pala. Sedeo je u toplom, udobnom stanu očaran Horheovim pismima. Znao je samo jedno: da je Arijana, bez obzira na to da li je ona bila plavuša koju je video, morala biti posebna žena da bi bila nadahnuće za ovako strastvene redove.
Dvanaesto poglavlje Maršal je nameravao da pročita samo nekoliko pisama, od najmanje trideset uredno poslaganih u kutiji. Bila su tako puna ljubavi, strasti i snage da nije mogao da se uzdrži. Do ponoći je pročitao i poslednje. Prešao je na dnevnik. Bio je zanimljiviji. Pisma su bila previše srceparajuća za njegov ukus. Čovek koji ih je napisao, potpisujući ih imenom Horhe, često je govorio o stapanju u jedno biće. Stekao je utisak da pokušava da je ubedi da ne može da postoji bez njega i da bi trebalo da napusti sve što je ostalo od njenog “starog života” da bi bila s njim. Često e to naglašavao. Maršal je pretpostavio da su sva trideset dva pisma napisana u kratkom periodu. U nekima od njih govorio je o detetu koje nosi u sebi. Očigledno je da je bila trudna. Šta god da se desilo među njima, i uprkos njegovim naporima, nije uspeo dabijojzakopala proda priču ga zauvek u novom životu. Da este, ne pismapou kojoj Parizujei dužna ne bi todauradila sama.prati Možda sad ima supruga ili drugog muškarca u svom životu i ne želi da ih on otkrije. Mogla je poželeti da se ratosilja pisama iz mnoštva romantičnih razloga. Horhe je možda bio loš čovek, uprkos slatkim rečima. Pojmovi poput “stapanja” i napuštanja svake pomisli na “stari život” zvučali su pomalo nezdravo i preterano za njegov ukus. Možda je i plavuša tako mislila. Dnevnik je, takođe, bio napisan dobrim španskim jezikom, s elegantnim frazama kakve se najčešće usvajaju po evropskim jezuitskim školama. Njegova ideologija nije zaostajala po ekstremizmu za romantičnim izlivima. Govorio je o uspostavljanju novog poretka i novog sveta u kome će sve što je dosad postojalo biti uništeno, i u kome će se siromašni dići i zavladati svetom, a svi bogataši biti kažnjeni i zbačeni s vlasti. To je bila klasična revolucionarna filozofija. Ista priča nastavljala se unedogled. Tip je voleo da sluša samog sebe. Činilo se da ima kompleks boga i da želi da vlada svetom. Iz teksta je provejavala duboka mržnja prema višim klasama i svima koji imaju novca. Sa osmehom se obratio Stenliju, u pauzi čitanja. “Tip zvuči kao komunista.” Potegao je još jedan gutljaj čudesnog vina. Pas se prevrnuo na leđa i pretvarao da je mrtav. Vratio se čitanju dnevnika. Nije mogao da razluči hronološki sled sveščica.
Počeo je s onom najbližom. Naišao je na stranice o otetoj ženi i novcu njenog oca koji će godinama finansirati pokret. Horhe je u tome prepoznavao izvesnu ironiju. O kojoj god ženi da se radilo, pisac je u njoj video samo prečicu do miliona. Govorio je da ju je držao u kutiji, iz koje ju je oslobodio tog popodneva. Hvalio se da će uskoro biti njegova. Maršal je zbog izvesnih izraza ponovo pročitao tekst. Govorio je o “otmici” i “držanju u kutiji”. Ti izrazi ispunjavali su ga nelagodnošću. Ponovo ju je pomenuo nešto kasnije. Ovog puta nazvao ju je Arijanom. Opisivao je njenu lepotu i kako ju je gledao dok se kupala u rečici. Znači da se žena iz pisama pojavljuje i u dnevniku. Dnevnički zapisi uznemirili su Maršala. Osećao se kao voajer. Tekst je svedočio o želji za moći, nasilju, opsednutosti i želji za totalnom kontrolom. Naježio se. Tip mu se nije dopadao, zbog dela u kome je opisivao kako su njegovi ljudi ubili njenog vozača. Nešto u onome što je čitao nateralo ga je da se u potpunosti razbudi. Pojedini delovi izgledali su mu neodređeno poznato. Pokušao je da završi prvu sveščicu dnevnika, ali je zaspao s njom u rukama. Probudio se sledećeg jutra. Sunce je obasjavalo sobu. Stenli mu je gurkao zdravu ruku. Hteo je napolje. Prošlo je deset. “Dobro, momče, samo trenutak”, rekao je i ustao. Umio se i osmotrio sebe. Spavao je u odelu. Natakao je pletenu kapu na neočešljanu glavu i hitro obukao kaput. Stenli ga je čekao pred vratima. Maršal mu je vezao povodac. Sišli su niz stepenice, izašli iz kuće i krenuli prema parku. Kupio je kartu za više ulazaka na kapiji. Potrčao je stazom sa psom. Posle prve krivine spazio je Arijanu. Stajala je sa psom blizu mesta na kome je zakopala kutiju. Nosila je kratki kaput i crveni šal. Nadao se da nije rešila da iskopa kutiju i da shvati da je nestala. Nije ga videla, ali mu se griža savesti očitavala na licu dok je Stenli potezao povodac da bi stigao do belog psetanceta. “Smiri se.” Cimnuo je povodac. Gonič je nevoljno krenuo za njim. Prošli su pored nje i psetanceta. Nije delovala potreseno dok je hodala pored mesta na kom je zakopala kutiju, pa je pretpostavio da ne zna da više nije tamo. Usporio je korak. Posmatrao ju je. Uplela je dugu plavu kosu u kiku. Okrenula se kad je osetila da je posmatra. Pogledi su im se načas sreli. Nastavila je da šeta. Delovala je odsutno i nezainteresovano. Posle nekoliko minuta napustila je park sa psom. Vratio se kući, posle kraće šetnje. Seo je na kauč i nastavio da čita dnevnik. Završio je prvu sveščicu do ručka. Istuširao se i presvukao. Pojeo je nešto i počeo da čita drugu. U njoj nije bilo ničeg
zanimljivog. Piščevi nebulozni politički stavovi su ga zamarali. Treća je ponovo probudila njegovu radoznalost. U njoj je Horhe pominjao brata, Luisa. Rekao je da će jednog dana postati predsednik i da će mu tada pomoći da promeni svet. Luis je, prema Horheu, veoma inteligentno krio istinske političke stavove. Obmanuo je sve osobe iz svoje okoline. Čekao je pravi trenutak. Horhe je napisao da mu je obećao deo novca od otkupa i da će Luis njime kupiti oružje za pokret u Boliviji i Ekvadoru. Ostatak će ostaviti na tajnom bankovnom računu. Maršal je ustao i počeo da hoda prostorijom kad je pročitao te redove. Nije znao iz koje su južnoameričke zemlje bili Horhe i Luis. Pominjao je planine i šume, koje su mogle biti bilo gde. Za trenutak se zapitao da li je to Kolumbija. Više no ikad hteo e da sazna nešto o devojci. Očigledno nije bila Špankinja, kako je pretpostavio zbog ljubavnih pisama. Bila je iz Južne Amerike. Umirao je od želje da sazna ko je. Šesto čulo poručivalo mu je da je važnija nego što mu se činilo kad ju je video u parku sa psom. Čitao je čitavo popodne. Pročitao je tri sveščice. Situacija je, blago rečeno, bila čudna. Bio je ui Parizu. je unjenog svom stanu po čitav dan, razmišljajući o ženiPitao koju nije poznavao čitajućiSedeo dnevnik ljubavnika, zagriženog revolucionara. se da li je došla u Evropu da kupi oružje. Ali zašto bi zakopala kutiju s njegovim ljubavnim pismima, ako je ta pretpostavka tačna? Možda nije htela da budu pronađena ako bude uhvaćena. Devojka u parku izgledala je pristojno i nevino. Godine rada na tajnom zadatku naučile su ga da tome ne pridaje pažnju. Pitao se gde živi i zaključio da je u susedstvu. Nije mogao da spava od uzbuđenja izazvanog pročitanim štivom. Napravio je omlet i dokrajčio bocu vina.
*** Arijana je imala mnogo prijatniji dan nego Maršal. Otišla je na razgovor s Jaelom, pošto je izvela Lili u park. Otvorila je deprogramerova vrata s pobedničkim izrazom lica. “Učinila sam to”, slavodobitno je uskliknula. Prihvatio je i odložio njen kaput. Ponela je Lili sa sobom. Omirisala je vučjaka, skočila na kauč i legla. Navikla se na seanse. Najčešće je spavala u Arijaninom krilu. “Juče sam zakopala kutiju, u smiraj dana. To je to. Gotovo je. Više mi nije potrebna.” Nikad nije pročitala dnevnik. Sveščice su bile pune političkih dogmi. Ljubavna pisma su je opčinjavala, a ne
dnevnički zapisi. “Kako se osećaš?” “Prvi put u dve godine osećam se kao slobodna žena. Konačno, konačno sam slobodna!” Krvavo je radila da bi to postigla. Jael se osmehnuo. Izgledao je zadovoljno. Ovo je bio komplikovan slučaj. Bilo mu je veoma teško da joj ukaže na istinu, zato što je bila pristojna osoba, snažnog integriteta i strastveno odana voljenoj osobi. Duboko je verovala da je Horhe, uprkos svemu, dobra osoba. To je činilo zadatak gotovo nemogućim. Konačno je stigla do cilja. Izgledala je kao drugačija osoba. Tuga je konačno nestala s njenog lica. Najzad je bila slobodna. Jaelu je bilo drago zbog toga. “Šta ćeš sad?” pitao ju je. Još nije odlučila. Budućnost se otvarala pred njom. Budućnost koju nije mogla da vidi pre nego što je izgnala Horhea iz svog života. “Neko vreme uživaću u Parizu.” Upravo je produžila najam stana. “Možda ću putovati.” Htela je da obiđe Italiju, iako ju je pomisao na samotno putovanje ispunjavala nervozom. Osećala je da je Italija bezbedna. Nikad se ne bi vratila u Južnu Ameriku. U Evropi je znala da je na sigurnom. “Pokušaću da se ponovo zaposlim u onlajn modnom časopisu ili da pronađem posao u nekom od velikih modnih časopisa poput Voga ili Ofisjela.”“ Nije htela da se vrati u Njujork. Tamo nije bilo ničega za nju. Imala je dvadeset pet godina. Horhe je konačno izgubio moć nad njom. Zakopavanje kutije nije je oslobodilo. Oslobodila je samu sebe, uz Jaelovu pomoć. To joj je omogućilo da se konačno otrese kutije koja ju je sputavala kao teška robijaška kugla na lancu. Odsad će mnogo lakše koračati kroz život. “Zvučiš kao neko ko ima mnogo planova.” Veoma se ponosio njom. Mnogo je napredovala. Predano je radila da bi stigla dovde. Prihvatala je sve njegove savete. smo gotovi?”, oprezno ga je upitala. Plašila se njegovog odgovora. Znala e da “Da će jojli nedostajati. “Da, jesmo”, tiho je prozborio i upalio cigaretu. Posmatrao ju je iz svoje stolice. Bila je veoma lepa i na mnogo načina izuzetna žena. Znao je da će jednog dana usrećiti nekog muškarca. Nadao se da će se to desiti što pre. Teško mu je padala pomisao da takva žena samuje. Za ovih godinu dana prirasla mu je za srce. Duboko e verovao da zaslužuje najlepši mogući život. “Nedostajaćeš mi”, tužno je prozborila. Godinu dana bio je središnji tok njenog života i njen spas. Bez njegove pomoći nikad se ne bi oslobodila Horhea. Spasao joj e život. Bila mu je duboko zahvalna zbog toga.
“Javljaj se, Arijana. Hteo bih da znam šta radiš i šta ti se dešava. “Dajem reč da ću ti se javljati. Još neko vreme ostaću u Parizu. Možda do sledećeg leta. Ili još duže, ako pronađem posao.” Zagrlio ju je na rastanku. Čudno se osećala zbog pomisli da se više neće vratiti. Čitavu godinu viđala ga je gotovo svakodnevno. Znao je sve o njenom životu. Pozvala je Sema Adamsa u Vašingtonu kad se tog popodneva vratila kući. Tek što je bio stigao u kancelariju. Iznenadio se kad je čuo njen glas. Godinu dana nije razgovarao s njom. “Da li je sve u redu?” pitao je zabrinutim glasom. “Sve je u najboljem redu. Zvala sam vas da bih vam zahvalila. Upravo se navršila puna godina saradnje s Jaelom le Flošom.” “Blagi bože, mislio sam da je ta saradnja okončana pre nekoliko meseci. Još ste u Parizu?” “Da. Danas sam diplomirala. Zato vas zovem. Trajalo je duže nego što smo mislili.” “Kako se osećate?” Zvučala je veoma dobro. Radovao se zbog toga. Bila je dobra devojka. Nije zaslužila onakvu sudbinu. “Sjajno se osećam.” Nije mu pomenula zakopanu kutiju s pismima. Nije morao da zna za taj deo priče. Ticao se isključivo nje i Jaela. Samo je krajnji rezultat bio bitan. Slobodna je. Horheov duh više je ne progoni. Izgubio je uticaj nad njom. Konačno je nestao. Najzad je shvatila koliko je bio zao. Pokupiće pokidane niti svog života i nastaviće dalje. Nije se više osećala krivom ni zbog očeve smrti. Samo je tugovala za njim. “Kad se vraćate za Sjedinjene Države?” “Ne znam. Ostaću ovde još neko vreme. Stan mi se dopada. Imam psa. Možda ću pokušati da pronađem posao. Hoću da proputujem Evropu pre povratka.” Izvojevana sloboda otvorila joj je put u svet. Sem ju je izuzetno poštovao zbog hrabrosti da se izbori s nevoljama. Znao je da Jael ume da bude grub, ali je bio najbolji u svom poslu. Nije je pitao da li se s nekim viđa. To bi bilo preterano lično pitanje. Pretpostavljao je da to nije slučaj. Morala je prvo da istisne Horhea iz glave. Jael joj e, po svoj prilici, pomogao da ga se ratosilja. Sem se radovao. Bila je dovoljno mlada da počne iz početka. Znao je da su poslednje dve godine bile veoma težak
period u njenom životu. “Pa, nadam sa da ćete mise redovno javljati. Voleo bih da znam kad ćete se vratiti u Sjedinjene Države.” Pitao se da li bi susret s njim, čak i izlazak na kafu, oživeo bolne uspomene u njenom srcu. Izvela je Lili u Bagatel u smiraj dana. Maršal je u to vreme daleko odmakao u čitanju četvrte sveščice Horheovog dnevnika. Ponovo je pisao o bratu, koji je očigledno zauzimao visok položaj u vladi, igrao dvostruku igru i u potaji šurovao s Horheovom revolucionarnom grupom. Radio je sve što je bilo u njegovoj moći da bi obezbedio čvrstu finansijsku osnovu pokreta. Horhe je čak naveo da se brat setio da do sredstava za ostvarenje plemenitih ciljeva dođu nizom otmica. Napisao da će mu brat pomoći u svrgavanju vlade i da se taj dan primiče. Maršal je pažljivo čitao dnevnik i pokušavao da pogodi ko bi to mogao biti. ije znao o kojoj zemlji je reč. Horhe nikad nije navodio imena. To ga je izluđivalo. Čitao je čitave noći i sledećeg dana. Nije došao u Pariz da bi se bavio takvim stvarima, ali nije mogao da ispusti dnevničke zapise iz ruku. Opsedala ga je slutnja da je naleteo na nešto važno. Nije znao šta da uradi s tim otkrićem niti kome da se obrati. Zvučao bi kao ludak ako bi počeo da objašnjava kako je iskopao kutiju ljubavnih pisama i dnevnik u pariskom parku i da je , zahvaljujući tako pronađenim podacima, saznao da je neka južnoamerička vlada u opasnosti da bude svrgnuta. Toliki broj vlada u tom delu sveta bio je u osetljivom, nestabilnom položaju. Situacija ga je toliko mučila da je dva dana kasnije, kad je pročitao poslednju sveščicu dnevnika, pozvao Bila Kartera iz Agencije. Naročito ga je brinulo to što je Horhe u više navrata naveo da je sve rekao Arijani. Ako je njegov brat u vladi znao za to, pretila joj je opasnost i od njega. Horhe je bio opasan tip, jedan od otkačenih ljudi s briljantnim umom koji su se odmetnuli i okrenuli tamnoj strani. Njegov brat nije bio nimalo bolji. Igrao je izuzetno opasnu dvostruku igru. Horhe je na više mesta u dnevniku tvrdio da njihovo vreme dolazi. Bil Karter bio je iznenađen i zadovoljan što čuje Maršala. Još ga je sažaljevao zbog onoga što mu se desilo. Bio je izuzetan agent. Sad je mlad penzioner pred kojim je čitav život. Metak u levoj ruci prekinuo je sjajnu karijeru. Maršal je mogao da radi mnogo toga, ali su tajni zadaci bili njegova strast. Ništa ih nije moglo zameniti. “Pa gde si sad?”, pitao ga je Bil. “U Parizu sam.”
“Srečkoviču.” Morao je nešto da kaže. “Stigao sam pre četiri dana. Znam da ovo zvuči ludo, ali mislim da sam natrapao na nešto.” “Molim ti se, bože, nemoj mi reći da jurcaš za dilerima droge po Parizu.” “Ne,Nisam ali izgleda naleteo na opasneje.revolucionare. NašaoNeka samzvuče neki dnevnik. sigurandaštasam imam. Na španskom Imam samo imena. neodređeno poznato, ali ne znam otkud. Pisac dnevnika zove se Horhe. Ima brata u vladi, Luisa. U središtu priče je žena. Horhe je zaljubljen u nju. Mislim da sam je video. Plava je, ima plave oči i zove se Arijana. Imam mnogo sitnih delića slagalice, ali nedovoljno da shvatim o čemu se radi. Horhe neprestano govori o svrgavanju vlade. Možda imamo posla samo s nečijim maštarijama. Nisam uspeo da shvatim ni o kojoj je zemlji reč.” “Kako si se, dođavola, upleo u sve to?”, pitao je Bil, zapanjen neočekivanim novostima s druge strane okeana. “Ne pitaj. Moj pas je iskopao dnevnik. Žena za koju sumnjam da je Arijana zakopala ga je pred našim očima. Ne znam da li je to bila ona, ali najverovatnije este. Da li te priča podseća na nešto?” “Ne”, iskreno će Bil. “Da li si mnogo pio od dolaska u Francusku?” Zadirkivao ga je, ali mu nijedan podatak iz Maršalove priče nije zvučao poznato. “Da li si siguran da pas nije iskopao njen prvi roman? Priča je malo prezačinjena.” Obojica su znali da dokazi ponekad slučajno iskrsnu i da stvarnost uvek daleko prevazilazi maštu. Znali su i da većina tragova ne vodi nikuda, ali da neki vode na pravu stranu. “Možeš li da se pozabaviš ovim oskudnim podacima? Znam da zvučim kao bezumnik, alizvuči čini mi se da je taj Horhe tu Arijanu iodeljenjem da se zaljubio znam, sve to blesavo. Pretresi to s oteo južnoameričkim i vidiu nju. da li Ne će išta isplivati. Možda je daleka istorija. Ne znam koliko je dnevnik star.” “Da li petljaju s drogom?” “Ne, ako je suditi po onome što piše u dnevniku. Pun je revolucionarnih ideala i prevratničkog žara. Uobičajeno sranje o temeljnom preuređenju sveta i dolasku siromašnih na vlast. Ništa što već nismo čuli. Ti tipovi ponekad uspeju da urade nešto ili da naprave veliku štetu pokušavajući to.” Revolucionari nisu bili Maršalova specijalnost, već trgovci drogom. A opet, te dve aktivnosti ponekad su išle podruku. Obojica su znali da trgovina drogom ponekad finansira revolucionarne poduhvate.
“Razumem, ali ako ne trguju drogom, nećemo imati bogzna kakve razloge da krenemo na njih. Rekao bih da je to nešto iz delokruga CIA. Razmisliću o tome. Znam nekoga koga zovem u sličnim slučajevima. Ponekad mi daje dobre podatke. Predaču mu ovaj materijal. Videčemo da li će on nešto iskopati.” Okončali su razgovor. Bil je posle toga morao da se pozabavi manjim krizama u Čileu. Izgubljen e kontakt s agentom na putu za Boliviju. Zaboravio je na Maršalovo pitanje. Setio ga se tek sutradan. Pozvao je Sema Adamsa u CIA. Nije bio tu. Ostavio mu je poruku. Pozvao je Bila baš kad se spremao da napusti kancelariju na kraju lošeg dana. Agent u Boliviji bio je ubijen, a čitava operacija upropašćena. Dve godine ozbiljnog rada otišle su dođavola. Izgubili su jednog čoveka. “Izvini što te zovem ovako kasno”, reče Sem. “Imali smo loš dan.” “I mi”, reče Bil. “Izgubili smo agenta u Boliviji. Propale su nam dve godine rada.” “Šta je bilo?” Znao je da ga Bil nikad ne zove ako mu nije potrebna neka informacija koju ne može da dobavi preko svoje Agencije. “Imam penzionisanog agenta u Parizu, mladog Maršala Evereta. Bio je jedan od naših najboljih ljudi. Misli da je naleteo na nešto. Možda je posredi lažna uzbuna ili nešto sa čim ste već upoznati, ali se on zagrejao za to. Tip je pametan. Bio je jedan od najboljih terenaca. Šest godina radio je na tajnom zadatku u Ekvadoru i Kolumbiji. Poslali smo ga na jednogodišnje neplaćeno odsustvo da se ohladi pre novog terenskog zadatka. Pozajmili smo ga Tajnoj službi. Ranjen je u ruku dok je štitio predsednika i njegovu porodicu. Presreo je metak namenjen predsednikovoj kćerki, ali je to bio kraj njegove spektakularne karijere. Sad je u Parizu. Misli da je naleteo na neke važne podatke. Imam samo imena. Horhe, Luis i žena po imenu Arijana. Maršal misli da je Horhe možda oteo ženu i da je zaljubljen u nju. Misli da u je video u Parizu. Cura ima dvadeset i neku, plave oči, plavu kosu i metar pedeset pet.” Sem je uzdahnuo kad je čuo Bilovu priču. “To su bajate vesti”, rekao je, “ako je reč o toj Arijani. Govoriš o nečemu što se pre dve godine desilo u Argentini. Pobunjenici su oteli kćerku američkog ambasadora Roberta Gregorija na putu do njihove kuće na selu. Vozač je ubijen. Tri meseca boravila je u zatočeništvu. Tražili su dvadeset miliona dolara otkupa. Britanci i Izraelci pomogli su nam da napadnemo logor. Izvukli su je i ubili Horhea. Njen otac umro je sutradan od srčanog udara Pre nekoliko dana razgovarao sam s njom. Upravo je završila program deprogramiranja kod stručnjaka u Parizu. Otišla je tamo po našoj preporuci. Tvoj tip je verovatno video nju. U Parizu je, ali je to hladan trag. Ništa značajno nije se dogodilo s
Horheovom organizacijom posle njegove smrti. Taj tip nikad nije imao velike planove. Bavio se uglavnom otimanjem bogataša zbog otkupa. Njegove pristalice prilično su nedelotvorne bez njega. Otad nismo čuli ništa o njima”, uveravao ga je Sem. “Ubili smo nekolicinu njegovih ljudi kad smo napali logor.” “Horhe je, izgleda, imao rođenog brata u vladi, Luisa. On planira da preuzme vlast. Ili je to planirao pre dve godine”, rekao mu je Bil. “Znamo za njegovog brata”, staloženo će Sem. “Mislim da je u mladosti bio levičarski aktivista. Otada se smirio i postao deo vladajuće strukture. Naši izveštaji govore da su se braća otuđila i da ne govore. Proveriću sve još jednom, ali mislim da e njegov brat čist.” Sem je zvučao mirno i neimpresionirano. “Možda nije ono što mislite da jeste”, upozorio ga je Bil. “Moj čovek misli da oj preti opasnost, ako brat pomisli da nešto zna. Horhe je u dnevniku napisao da joj e sve rekao.” “Nadam se da se vara” umorno će Sem. “Prošla je kroz pakao pošto smo je izvukli. Vratila se u normalu tek posle dve godine. Horhe ju je izvrnuo naglavačke. Imala je težak oblik stokholmskog sindroma. Bila je godinu dana u manastiru. Odande je otišla u Pariz na deprogramiranje. Oživljavanje starih demona u ovom času nije joj ni najmanje potrebno. To bi se desilo, ako bi počela da sumnja da joj je Horheov brat na tragu. Dve godine je nema u medijima. Javnost je zaboravila na nju, što je dobro. Samo ja znam gde je.” “Možeš li mi poslati njenu fotografiju”, pitao je Bil, “da bismo proverili da li je to ona? Možda nije. Možda je plavuša slučajno pronašla te dnevnike”, s nadom upita Bil. “Naravno”, reče Sem. I on se nadao da penzionisani agent nije video Arijanu u Parizu, već nekuDve drugu devojku. bratželeo traga da za je njom, nije ljudi mogao da zna da je u Parizu. godine živelaAko je uHorheov osami. Nije njegovi pronađu, niti da je upozorava na opasnost. Nije bilo nikakvih dokaza za to, izuzev Maršalove sumnje. “Odmah ću ti poslati njenu fotografiju. Iskreno se nadam da to nije ona. Nadam se da je Horheov brat neće naći, ako to jeste ona. Nema razloga da je traži u Parizu.” Obojica su znali da trgovci drogom i pobunjenici imaju načina da pronađu ljude koje traže, čak i da su na drugom kraju sveta. Nikad nisu zaboravljali dug ili lica. Sem je bio siguran da je još krive za Horheovu smrt, baš kao što je ona sebe krivila. Kad je prekinuo vezu, setio se kutije s ljubavnim pismima koju je Arijana ponela iz logora i od koje se nije razdvajala. To je bila stara limena kutija. Pregledao
e njenu sadržinu. Našao je pisma i procenio da nisu zanimljiva. Nije video sveščice s dnevničkim zabeleškama ispod njih, koje su ga sad zanimale. Hteo je da ih pročita, ako je agent u Parizu prepozna na fotografijama. Sem je elektronskom poštom poslao Arijanine fotografije Bilu. On ih je prosledio Maršalu. U to doba u Parizu je prošla ponoć. Maršal je čuo signal za prispeće elektronske pošte. Otvorio je poruku. ju je čitav minut. Izgledala e fantastično. S fotografijama su stigli i šturi Posmatrao podaci o otmici. To je bila ona. Nije bilo nikakve sumnje da je žena s fotografije zakopala kutiju s pismima i dnevnikom. Video ju je i narednog dana. Zvala se Arijana Gregori. Pozvao je Bila kad je pročitao izveštaj o otmici. “To je ona. Izgleda da je svašta preturila preko glave.” “Strašno se namučila, ako je verovati mom kontaktu u CIA”, reče Bil. “Upravo e završila deprogramiranje u Parizu.” Maršal je pretpostavio da je zbog toga i zakopala kutiju. To je verovatno bio neki ritual u okviru kog se rešila poslednjeg fizičkog dokaza traumatičnih događaja. U upravo prispelom izveštaju pisalo je da je zatrudnela s otmičarem i da je doživela spontani pobačaj pri spašavanju. “Njen otac imao je srčani napad i umro dan pošto je izbavljena. Nema porodicu. Nije ni čudo što se dve godine oporavljala od otmice. Zabrinuti su zbog dnevnika. Nekakako im je promakao u Buenos Ajresu. Znali su za brata, ali su mislili da je ugledni vladin zvaničnik. Nanjušio si nešto, Maršale. Devojka bi mogla biti u velikoj nevolji ako joj e Horheov brat na tragu.” Bil je pozvao Sema čim je prekinuo razgovor s Maršalom. “To je tvoja cura”, potvrdio je čim se Sem javio. “Sranje, nadao sam se da nije, već da je reč o neobičnoj podudarnosti, da je neka nepoznata žena pronašla njena pisma. Nije mi jasno kako mi je dnevnik promakao u Buenos Ajresu. Rekla je da su u kutiji samo ljubavna pisma. Horhe je poginuo pri napadu na logor, baš kao i njegovi ljudi. Možda i nije znala da su dnevnici u kutiji. Kako god, nisam ih video. Bio sam toliko zabrinut za nju i njenog umirućeg oca da sam zanemario kutiju s ljubavnim pismima. Ponela ju je sa sobom. Sigurno nije znala za dnevnik. Bila je van sebe i besna na nas zato što smo ubili čoveka kog je smatrala svetim.” Bil je klimao glavom slušajući ga. Situacija je bila nezgodna za njega, kao i za sve umešane. “Ko je njegov brat?” zanimao se Bil. “Tip po imenu Munjoz. Treći ili četvrti čovek u argentinskoj vladi. Veoma vešt igrač. Mogao bi da napravi veliku štetu ako igra dvostruku igru i priprema državni udar. Ništa se nije dogodilo, iako su prošle dve godine od Horheove smrti. Možda je
to samo priča, iza koje neće uslediti nikakva akcija. Odavno se javno odrekao brata. Tvrdio je da mu je laknulo kad smo ga ubii. Govorio je da je ludak. Možda su obojica ludi”, reče Sem. Zvučao je zabrinuto. “Odmah ćemo prionuti na posao. Doznaćemo šta smera. Ne želim da uplašim Arijanu dok ne saznam nešto više. Može li tvoj čovek u Parizu da je drži na oku dok ne otkrijemo šta se događa?” Dve godine niko je nije dirao. Niko u Argentini ne može znati da je u Parizu niti ima razloga da veruje u to. To znači da je zasad sigurna. Mogla bi se naći u ozbiljnoj opasnosti samo ako izroni iz anonimnosti. Sem nije hteo da je upozorava dok ne dođe do podrobnijih saznanja o Munjozovim namerama. “Everet, moj čovek u Parizu, sada je penzioner”, podsetio ga je Bil. “Izgleda da ponekad zaboravlja na tu činjenicu. Ne bi se mešao u ovo da nije tako. Reći ću mu da je drži za oku. Potrebna joj je ozbiljnija zaštita, ako su joj zli momci na tragu. Pronaći će je, pre ili kasnije, ako su rešili da to učine.” I Sem je to znao. Nije ni pokušavao da porekne. Stresao se od jeze. Bio joj je veoma naklonjen. “Samo mu reci da pazi na nju. Javiću ti se kad proverim Munjoza i saznam šta smera. Hteo bihjedaprekinuo vidim tevezu. dnevnike. sam dovoljno čuo. Zvaću nešto doznam.” Sem Bil jeZasad pozvao Maršala. Zamolio ga je tedačim motri na Arijanu sa sigurne razdaljine. Sem je obećao da će mu poslati njenu adresu elektronskom poštom. Stigla je za jedan sat. Maršal je ležao u krevetu, razmišljajući o tajanstvenoj plavuši, kad mu je Bil prosledio poruku iz Amerike. Ispostavilo se da e živela na sledećem uglu. Sažaljevao ju je. Ako Horheov brat traga za njom, verovatno će je naći. I noćna mora počeće ponovo.
Trinaesto poglavlje Posle završetka terapije s Jaelom osećala se kao posle diplomiranja na koledžu. Svet se ponovo otvorio pred njom. Slobodnije je izlazila. Išla je u muzeje, na ručkove i vikendom u Dovil. Zaradila je pet stotina evra u kazinu. Nije znala da je Maršal prati niti je imala razloga da sumnja u to. Sem je proveravao Munjoza preko doušničke mreže u Buenos Ajresu. Nije bilo izveštaja o revolucionarnoj aktivnosti. Horheov brat bio je još ugledniji i uticajniji nego pre dve godine. Sem se malo smirio kad je to čuo. Preneo je Bilu da nema razloga da brine, uprkos Horheovim dnevničkim zabeleškama. Možda ga je Luis samo obmanjivao, pretvarajući se da podržava njegovu ideju. Sem je, za svaki slučaj, hteo da vidi dnevnike. Sve je ukazivalo na to da se Horhe zavaravao u pogledu svog brata. Maršal je obećao da će ih kopirati, ali nije imao kad, pošto je stalno pratio Arijanu. Arijana se posle vikenda u Dovilu, gde je proslavila “diplomiranje” kod Jaela, raspitala o šansama za zapošljavanje u francuskom izdanju Voga. Rekli su da zasad nemaju slobodnih mesta, ali su je pozvali na spektakularnu proslavu u čast novog dizajnera u Dioru. Dve godine nije bila na zabavi. Odlučila je da prihvati poziv i kupila novu haljinu. Pojavila se na zabavi u čudesnoj crvenoj haljini, iako joj nije bilo svejedno što ide sama. Njena fotografija sutradan je osvanula u Herald tribjunu, s kratkim propratnim člankom. Potresla se kad ga je pročitala. Predstavljena je kao kćerka pokojnog američkog ambasadora u Argentini, koju su tamošnji pobunjenici pre dve godine kidnapovali i čiji je otac umro nedugo po njenom spasavanju. Nije želela da iko više pominje taj deo njene prošlosti. Morao je da izađe na videlo, zato što se nalazio u arhivima novina. Divno je izgledala na fotografiji. Pozvala je Jaela pošto je pročitala članak. Požalila se na novinare koji ponovo čeprkaju po njenoj traumatičnoj prošlosti. “Ne možeš da se boriš protiv takvih pojava, Arijana. Bilo je očekivano da neko podgreje tu priču. Mediji ništa ne zaboravljaju, pogotovo šokantne, tragične ili senzacionalističke priče.” Njena otmica zadovoljavala je sva tri kriterij uma. “Pretpostavljam da imaš pravo.” Zvučala je tužno. Kratki članak oživeo je neugodna sećanja. Vratio ih je u njen svakodnevni život.
“Dođavola s novinarima alavim na senzacije. Izgledaš bajno na fotografiji. Daj im nešto drugo da pišu o tome”, zadirkivao ju je. “Opusti se i počni da se zabavljaš.” Zbog toga je otišla na zabavu i kupila novu haljinu. Ali članak je oživeo sećanja na sve što je htela da zaboravi. “Kutija je nestala iz tvog života, Arijana”, reče Jael. Ta poruka trebalo je da je podseti je prošlost mrtvaNije i zakopana. suočavala s njom, iako oje otmici. mislila da ju je da ostavila za sobom. htela daPonovo svi kojesepoznaje u Parizu govore To je bila bolna tema, iako više nije bila zaljubljena u Horhea. “Pokušaj da zaboraviš na taj člančić. Zabavljaj se. Neće svaki put pisati o tome. Vesti brzo zastarevaju.” “Nadam se”, rekla je. Oklevala je da se ponovo pojavi u javnosti. Sem nije kontaktirao s Jaelom da bi mu preneo zabrinutost povodom Horheovog brata. Temeljno su proveravali Munjoza. Činilo se da nema ničeg zabrinjavajućeg. Maršalova prismotra činila se dovoljnom merom predostrožnosti. U martu je došlo do blagog otopljavanja. Proleće je bilo iza ugla. To ju je malo oraspoložilo, uprkos članku u novinama. Šetala je parkom s Lili. Primetila je muškarca kog je i ranije viđala. Imao je goniča, raspoloženog za jurcanje za paunovima u Bagatelu. Odsutno je šetao sa psom, nedaleko od nje. Maršalu je bilo muka kad je video njenu fotografiju u novinama tog jutra. Strahovao je da će završiti na internetu, a preko njega na bilo kom kompjuteru na svetu. Njen otac bio je poslovni čovek većeg kalibra. Nasledila je njegov imetak, što nije pisalo u članku. Maršal je taj zaključak izveo iz podatka iz izveštaja CIA, u kome je pisalo da je jedinica. Članak je pominjao otmicu u Argentini. Njena fotografija sad se mogla videti u čitavom svetu, s pratećim natpisom o otmici. Maršalu se to nikako nije dopadalo. Strahovao je da Horheov brat traga za njom. Dve godine izbegavala je medije i živela povučeno. Nehotice je uspela da nestane s radara. Sada se, zahvaljujući uspešnoj saradnji s Jaelom, polako vraćala u svet. Maršal je brinuo zbog toga. U novinskom članku pisalo je da je godinu dana živela u Parizu. Taj podatak dobijen je od Voga. Maršal se nadao da članak nije preuzela nijedna vodeća novinska agencija. Sem je rekao da posle umirujućih izveštaja manje brine zbog Luisa Munjoza. Ipak je tražio da Maršal nastavi da je prati, sve dok provera ne bude okončana. Maršal je svakodnevno pratio Arijanu u parku. Šetali su pse. Nikad ga nije primećivala niti je izgledala zabrinuto. Osećao je da je poznaje, posle svega što je saznao o njoj. Čuvao je avijatičarsku kutiju s pismima i dnevnikom u stanu. Nije želeo da ga iko vidi kako je ukopava ispod grmlja u parku. Nameravao je da ih
zadrži dok ne nade vremena da ih kopira. Sem mu je rekao da ne mora da žuri. Sledio je Arijanu s neupadljive razdaljine i u dužim šetnjama. Obično se radilo o šetnjama pored Sene, posetama muzejima ili odlascima u bakalnicu. Osećala se slobodnije, ali je i dalje živela povučenim životom. Prestala je da izlazi noću posle zabave kod Diora. Verovatno zbog neprijatnog članka u novinama. Maršal je razmišljao o njoj u svom stanu kad bi se uverio da neće izlaziti. Nikad nije išla sama na večeru. Činilo se da nema prijatelje u Parizu i da se ni sa kim ne vida. Nekoliko dana nije izlazila. Pitao se da li je bolesna, pogotovo kad je video da domar šeta njenog psa. Bio je u potpunosti zaokupljen razmišljanjima o njoj i brigom za nju. To je bilo čudno, zato što ona nije ni znala da on postoji. Planirao je da poseti Firencu i Veneciju tokom vikenda. Odložio je ta putovanja. eće prestati da je prati dok mu Sem Adams iz Vašingtona ne javi da je bezbedna. Prijalo mu je što joj pomaže, iako nije znala da to čini. Ponovo se osetio korisnim. Iznajmio je automobil da bi mu se našao u slučaju potrebe. Dosad mu nije bio potreban. Danju je pešačila, koristila metro i šetala psa. Razmišljao je o neobičnoj misiji kojom se bavio dve nedelje, kad je izveo Stenlija, u vreme u koje je ona izvodila Lili u šetnju. Pas mu je poslužio kao dobrodošli paravan. Primetio je da je neki muškarac posmatra s klupe u parku. Ustao e i pošao za njom kad je izašla iz parka. Pratio ju je s diskretne razdaljine. Gledao je kako ulazi u zgradu na Aveniji Foš. Nije primetila da je iko prati, baš kao ni Maršala proteklih nedelja. Sumnjivi pratilac stajao je neko vreme ispred kuće. Ušao je u automobil i otišao. Maršal se zabrinuo. Rekao je sebi da to verovatno nije ništa i odlučio da je ubuduće pažljivije prati. Provodio je više vremena ispred njene zgrade praveći se da nekog čeka ili sedeći u automobilu. Nekoliko dana kasnije primetio je drugog muškarca, koji je krenuo za njom. Jednom prilikom uvrebao je oba pratioca u istom automobilu kuće. Ni u jednom trenutku nije pokazala da je svesna prismotre. Pozvaoispred je Bilanjene Kartera. “Znam da zvučim kao paranoični penzionisani agent”, izvinio se, “ali nešto se dešava, bez obzira na Adamsove tvrdnje. Dvojica ljudi na smenu je slede u parku. Sedeli su u kolima ispred njene zgrade. Krajnje je vreme da je Sem upozori na ono što se događa. Mislim da je neophodno da zna da je predmet prismotre. Otvoriće vrata ako se neko od tih tipova uvuče u zgradu i pozvoni.” Maršal je znao da ne može ništa da uradi ako neko krene na nju ili pokuša da je otme. Bio je sam i nenaoružan. “Ona je zgodna cura. Možda su to temperamentni Francuzi zainteresovani za nju.” Bil se nadao da je to istina. Brinulo ga je što je Maršal zabrinut. Znao je da ima
gotovo nepogrešiv instinkt. Dokazao je to na terenu. “Nisu od te fele. Izgledaju mi kao prljavi igrači. Siguran sam da su je pratili. Reci tvom tipu da je pozove.” Bil je, iz poštovanja prema Maršalu, istog popodneva pozvao Sema. Preneo mu je Maršalova zapažanja. Još se nadao da se ne dešava ništa opasno i da je Maršal previše revnostan zbog preosetljivog instinkta. Poštovao ga je u dovoljnoj meri da pozove svog poznanika u CIA. Sem je odbacio Maršalove procene. Posle niza umirujućih izveštaja o Horheovom bratu, nije verovao da joj je on na tragu. Možda je to bio neko drugi. “Ako je pozovem, nasmrt će se preplašiti. Možda ovo nema nikakve veze s Horheom, njegovim bratom ili otmicom. Na svetu ima mnogo loših momaka. Ona je bogata cura. U svakom slučaju, mora biti oprezna. Vratiću je dve godine unazad, na psihološkom planu, ako je prestrašim zbog nepostojeće opasnosti.” Jednako dobro znao je da nikad neće oprostiti sebi ako joj se nešto desi, a on propusti da je upozori. “Reci tvom tipu da bdi nad njom još neko vreme”, zamolio je Bila kad se upoznao s Maršalovim izveštajem. “Pričekaću još nekoliko dana pre nego što je pozovem. Da li može da mi pošalje fotografije dvojice koji je prate? Proveriću ih.” Bil je pozvao Maršala. Preneo mu je Semove reči. Zamolio ga je da fotografiše Arijanine pratioce. “Ne raspolažem visokotehnološkom opremom”, požalio se Maršal. “Povukao sam se iz posla. Probaću da ih fotografišem mobilnim telefonom.” Prošetao je pored njene kuće tog popodneva. Fotografisao je jednog od njih. Spavao je u kolima. Sutra ujutro snimio je i drugog, dok je sedeo na klupi u parku. Motrio je na Arijanu, pretvarajući se da čita novine. Odmah je poslao fotografije Bilu, koji ih je prosledio u Ameriku. Sem ga je sutradan pozvao. tip je naleteo na nešto. Ne znam šta je, ovo iz imaPaname. ikakve veze “Tvoj s Horheom ili njegovim bratom. Jedan tip ali je ne iz verujem Čilea, a da drugi Obojica su sitne ribe. Rade za svakog ko je spreman da odreši kesu. Bili su u zatvoru zbog trgovine drogom, izdavanja čekova bez pokrića i prostitucije. Nemaju veze s argentinskom vladom ili s bilo kim u toj zemlji. Neko ih je unajmio. Proklet da sam ako znam ko. Ne želim da je plašim. Reci tvom tipu da nastavi da je prati. Sigurno je dobar ako je sve ovo doznao šetajući psa.” “Jeste”, potvrdio je Bil. “Bio je jedan od najboljih agenata na terenu.” Pozvao je Maršala. Prepričao mu je razgovor sa Semom. “Da li je on normalan?”, eksplodirao je Maršal. “Šta čeka? Da li hoće da je neko opet otme? Ne poznajem je. Ne mogu da je pratim kao telohranitelj. Pomisliće
da je progonim. Tražiće da me uhapse. Mora da joj objasni šta se dešava.” “Ne zna šta se dešava, baš kao ni ti”, upozorio ga je Bil. “Možda planiraju da oj ukradu tašnu.” “Dobro znaš da je to obično sranje. Pre dve godine oteli su je pobunjenici. jihov voda ima rođenog brata na visokom položaju u argentinskoj vladi. Potražiće e ako misli da zna nešto što bi ga moglo razotkriti. Nedavno se pojavila u javnosti. Incident samo što se nije dogodio. Pomisliće da sam lud ako joj priđem i kažem da je dvojica ljudi prate.” Bio je siguran da se nešto opasno kuva. Uspaničio se kad je sutradan primetio dvojicu novih ljudi u automobilu. Uhodili su je. Bilo ih je četvoro. Svi instinkti govorili su mu da se spremaju za akciju. Udvostručili su snage na terenu. Dvojica su je pratili kući iz parka, dok su druga dvojica sedeli u automobilu ispred njene zgrade, s upaljenim motorom. Video je kako Arijana ide pravo na njih, na povratku iz parka. Tog vrlo toplog majskog dana izašla je u šetnju u šortsu, majici i sandalama. Posmatrao je četvoricu sumnjivaca i nju. Uočio je kako klimaju glavom. Stigao ju je u četiri duga koraka. Presekao joj je put sa širokim osmehom. Pretvarao se da je pozdravlja, kao stari prijatelj. Uzeo ju je podruku i poveo ulicom. Obratio joj se tihim glasom. “Arijana, molim te da mi ukažeš poverenje. Radim za Agenciju za borbu protiv narkotika. Četvorica Južnoamerikanaca upravo te opkoljavaju. Mislim da imaju veze s Horheovim bratom, koji traga za tobom. Hoću da uđeš u moja kola i da se odvezeš sa mnom.” Uspaničeno ga je posmatrala. Nije znala da li da mu veruje. Osmehivao se dok su išli ka njegovim kolima, parkiranim nešto dalje niz ulicu, naočigled četvorice sumnjivaca. Ključeve automobila je, na svu sreću, nosio u džepu. Stigli su do automobila. Otključao ga je dugmetom na ključu. “Uđi”, brzo je rekao. Molio se u sebi da ga posluša bez oklevanja. Nije očekivao da će je četvorka oteti dok je u njegovom društvu. Moći će da je odvedu ako ga ubiju. Krenuli su ka njima, laganim ali odlučnim korakom. Uskoro će stići do automobila. “Ne osvrći se. Ulazi. Osmehuj mi se dok to budeš činila.” Nije znala zašto je poverovala nepoznatom mladiću. Poslušala ga je, uprkos užasnom strahu. Ono što joj je rekao zvučalo je isuviše istinito. Znala je da ne sme da reskira. Podigla je Lili i skliznula u automobil. Stenli je ušao na zadnje sedište. Maršal je veštim pokretom seo za volan i zaključao vrata. Odvezao se, baš kad su dvojica Južnoamerikanaca prišli automobilu. Udaljio se pre nego što su stigli da reaguju ili da ih zaustave. Računali su da će se devojka vratiti. Za njih je ovo bio neplanirani, opušteni izlazak s prijateljem.
Maršal se okrenuo prema njoj dok su odmicali. Zašao je za ugao najvećom brzinom. Bila je smrtno bleda. Drhtala je, držeći psetance u krilu. Užasnuto je zurila u njega. “Žao mi je što sam te prestrašio. Zovem se Maršal Everet. Ja sam penzionisani agent. Ovi ljudi te nedeljama prate. U početku su te pratila dvojica. Juče su im se pridružila još dvojica. Izvestio sam CIA preko moje agencije. Znaju ko su ti ljudi, bolje reći, prva dvojica. Ali ne znaju ko ih je unajmio. Horheov brat mogao bi da te traži ako si išta saznala od njegovog brata. Bile su mu potrebne dve godine da te nade, ako ti je on za petama.” Video je da drhti na suvozačkom sedištu. Nervozno e gledala Stenlija i stiskala Lili uza se. “Moj pas neće joj nauditi”, uveravao ju je. “Gde me vodite?” rekla je prigušenim glasom. “Ne znam ništa o Luisu, izuzev da zauzima visok položaj u vladi i da je planirao da preuzme vlast s Horheom. Ne znam ni njihovo prezime. Horhe mi ga nikad nije rekao. Govorio mi je da je njegov brat dvostruki agent, koji se bori za narodno dobro.” “U međuvremenu su te oteli”, procedio je kroz stisnute zube. Posle nekoliko oštrih skretanja stigao je do Periferika i Port Mejoa, a odande do auto-puta koji je vodionakaAveniji aerodromu. ljudi Foš. Nije znao zašto ide na tu stranu. Hteo je da ode što dalje od Palo joj je na pamet da je moguće da je Maršal otmičar, a ne Južnoamerikanci koje je nabedio, da bi lakše izveo svoj naum. Ali nešto u njegovoj priči zvučalo je istinito. Nije znala kome da veruje. Setila se svih groznih događaja od pre dve godine. Maršal joj je svojim rečima i delima ulivao poverenje. Po svemu se razlikovao od Horhea. “Ne znam kuda idemo”, pošteno je priznao. “Na neko sigurno mesto.” Nadao se da će održati to obećanje. Pozvao je Bila Kartera da bi je razuverio i da bi ga obavestio o onome što se dogodilo. Poziv je preusmeren na govornu poštu. Preko zvučnika u automobilu čula je da je zvao specijalnog agenta Bila Kartera iz Agencije za borbu protiv narkotika, što je donekle potvrdilo njegovu priču. A opet, i ta poruka mogla je biti lažna. Nije smela da mu pruži otpor kad joj je rekao da je u opasnosti i kad je zatražio da pođe s njim. Užasavala ga se, iako ga je viđala u parku sa psom. ikad nije obraćala pažnju na njega ili bilo koga drugog. Sad je bila u njegovom automobilu. Nije znala kuda ide, kao ni on. Ostavio je poruku Bilu da ga pozove. Rekao mu je da je Arijana Gregori u njegovom automobilu i da su četvorica ljudi krenuli na nju ispred njene kuće. Tražio je da ga Bil odmah pozove. Rekao mu je da e situacija ozbiljna, da mora pozvati Sema Adamsa i obavestiti ga o najnovijim dešavanjima. Prilično se opustila na pomen Semovog imena. Shvatila je da je Maršal ne laže.
To je pak značilo da su ljudi koji su krenuli na nju predstavljali stvarnu opasnost. Užasnutog pogleda obratila se Maršalu. “Zašto me gone?” “Ne znam, ali nedeljama te uhode. Izvestio sam o tome čim sam ih uočio. Zvao sam starog šefa u Agenciji. On je pozvao Sema Adamsa.” Nije rekao da je šefa zvao pošto je pročitao dnevnik. Nije hteo da zna da je kutija kod njega i da ju je iskopao kad je video gde ju je zakopala. “Zašto me nije zvao?” Izgledala je uplašeno i zbunjeno. “Zato što ne znaju šta se događa i ko vuče konce iz pozadine. Rekao je mom starešini iz Agencije da nije hteo da te uplaši dok ne bude siguran da ti ne preti opasnost. Mrsko mi je, ali moram da kažem da je pogrešio.” Pokušaj otmice bio je rečit signal da se situacija zaoštrava. I ona je to znala. Suze su joj potekle niz obraze. Drhtala je od užasa. Imala je osećaj da se vratila dve godine unazad. Našla se u noćnoj mori baš kad je pomislila da je zauvek okončana, mrtva i pokopana. “Mislila sam da je gotovo”, promrmljala je kroz suze. Sažalio se na nju.
Tribjuna “Kaoi iinterneta, svi ostali.i Smatram da je tvoja fotografija stigla do novinskih agencija da su zahvaljujući njoj saznaliiz gde si. Doznaćemo ko je u pozadini ovih dešavanja”, uveravao ju je. Nešto mu je palo na pamet. Otkucao je novi broj. Tek tada primetila je da vozi jednom rukom. Telefon je zazvonio. Javio se muškarac s napadnim škotskim naglaskom. “Makdonald. Novi Skotland jard.” Zvučao je uznemirujuće zvanično. “Mak? Ovde Maršal Everet. Potrebna mi je usluga.” “Opet ti”, progundao je čovek koji se predstavio kao Makdonald. “Kad smo se poslednji put videli, zamalo što me nisi uhapsio u Panami. Kako si, momče? Da li izbegavaš nevolje? Gde si, uzgred budiMak rečeno? Teškoštajesepratiti te.” Prošlo je četiri godine od njihovog poslednjeg susreta. nije znao sve otada promenilo. “U Parizu sam, s prijateljicom. Imaš li mesta za dva gosta?” “Zašto ne odvedeš žensku u hotel? Da nisu počeli da vas neredovno plaćaju?” “Preveliki sam škrtac za takvo nešto. Spavaću na kauču, ako ga imaš.” “Prepustićeš curu meni? Baš si velikodušan”, rekao je. Arijana se nasmejala, uprkos svemu. Zvučao je kao pristojan momak, što je učvrstilo Maršalov kredibilitet. Pominjanje Skotland jarda imalo je isti učinak, ukoliko i to nije bio deo zavere, što oj se činilo sve manje verovatnim. Verovala je Maršalu, koliko god da je bila prestrašena. Ulazak u automobil s njim bio je traumatično iskustvo. Učinila je to
zbog njegovog pogleda koji joj je poručivao da mora to da učini da joj se nešto strašno ne bi dogodilo. Spasao ju je. “Kada ćeš doći?”, pitao ga je Džef Makdonald, starešina Specijalnog direktorata londonske policije, zaduženog za borbu s međunarodnim kriminalom. Prvi put sreli su se kad je Džef Makdonald pohađao specijalnu obuku na akademiji FBI-ja u Kvantiku. Maršal se obučavao za rad u Agenciji. Sprijateljili su se, sarađujući na nekoliko slučajeva. “Stižemo za pet sati. Hteli smo da te iznenadimo. Izvezli smo se iz Pariza”, reče Maršal. Pokušavao je da zvuči opuštenije nego što je uistinu bio. “Da li još radiš na tajnim zadacima?” “Na takvom sam zadatku. Iako više nisam u službi. Objasniću ti kad stignemo.” “To su dobre vesti za one tipove iz Južne Amerike čije si poslove majstorski upropašćivao. Čudi me što te dosad nisu ucmekali.” “Nije da se nisu trudili”, sa osmehom reče Maršal. “Slušaj, Mak, ne pričaj nikome da dolazim. Ne pominji ni curu.” “Znači da varaš suprugu, jelda? Nadam se da nisam na zvučniku”, rekao je kroz smeh. Čak se i Arijana nasmejala. “Slušam te preko zvučnika. I još nemam ženu. Nijedna me neće.” “Zvuči logično. Nego, čime se sad truješ, tekilom ili viskijem? Skoknuću da kupim nešto pre nego što stigneš.” “Na poslu sam, Mak”, reče Maršal. Pokušavao je da zvuči dostojanstveno pred Arijanom. Umeo je da pretera s pićem sa Džefom kad bi rešili slučaj. “Šta je sa ženom u tvom društvu? Da li je agent?” “Nije. Sve ću ti ispričati kad se vidimo. Zvaću te iz Londona. Tada ćeš mi dati adresu.” “Želim ti prijatnu vožnju. Drži volan obema rukama, momče, i gledaj ispred sebe”, rekao je. Nasmejao se vlastitoj šali i prekinuo vezu. Maršal je s nelagodnošću odmerio saputnicu. “Izvini, Mak je malčice sirov, ali je divan čovek. Radili smo zajedno na nekim slučajevima. Toliko mu verujem da bih mogao da mu poverim život. U stvari, upravo sam to učinio.” Osmehnuo se. Shvatio je koliko mu je posao nedostajao. Bio je pun adrenalina. Mislio je samo na četvorku iz Avenije Foš, koja je zamalo po drugi put otela Arijanu. “Ne možemo da se vratimo dok ne saznamo ko su ti ljudi i o čemu se
ovde radi. Mislim da bi trebalo da se držimo dalje od Pariza dok nam Sem ne javi da možemo da se vratimo”, rekao je. Klimnula je glavom. Nije htela da bude blizu onih ljudi. Bilo joj je drago što joj je Maršal pomogao. “Možemo ostati kod Maka dok CIA nešto ne sazna. Oni tipovi misle da ćeš se vratiti za nekoliko sati. Izvesno vreme neće shvatiti da si nestala. Verovatno misle da izmenjujemo nežnosti u hotelskoj sobi. Do sutra će uvideti da nešto nije u redu. Imaš li neki osetljiv materijal u stanu?” Odmahnula je glavom. Stenli je pružio golemu glavu preko zadnjeg sedišta i omirisao Lili. Liznula mu je nos. Dobro su se slagali. “Da li će išta naći? Bilo šta što te vezuje s Horheom ili njegovim bratom?” “Ne. Nedavno sam se ratosiljala toga.” Maršal se u poslednji čas zaustavio da ne kaže: “Da, znam. Sad je to kod mene.” Klimnuo je glavom. “Kako si znao da se nešto događa?”, pitala ga je. Zaključila je da je ponovo u opasnosti ako je ono što Maršal tvrdi tačno. “Primetio sam da te jedan od njih prati. Isprva si imala dvojicu pratilaca. Na smenu su te sledili do parka. Pozvao sam šefa u Agenciji. On je saznao ostalo od Semaneuverljivo Adamsa i iCIA. Identifikovao sam na osnovu fotografije.” bilo manjkavo, ali je ona bilatepreviše uznemirena da bi Objašnjenje to zapazila. je U glavi joj je ponovo zavladala zbrka. Stresla se kad je pomislila na ono što bi se dogodilo da se Maršal nije umešao. Sad bi bila u prtljažniku njihovog automobila s kapuljačom preko glave. Možda bi je i ubili. Pitala se da li su odavno tragali za njom i da li su je pronašli pomoću fotografije u Herald tribjunu. Nekoliko sati ćutke su se vozili. Stigli su do tunela kod Kokela pored Kalea. Maršal je rezervisao mesto telefonom. Stigli su pola sata pre polaska voza. Dovezao e kola do perona. Odlučili su da ostanu u njima. Nije hteo da se Arijana šeta unaokolo. Strahovao je od zlikovaca koji ih možda prate. Nije verovao u to, ali želeo e da bez budepasoša maksimalno oprezan. Hteojejenosila da bezbedno Nigde išao u džepu. Arijana svoj u stigne torbi. do U Londona. inostranstvu se nije nije rastajala od putnih isprava. Maršal se spremao da kaže kako su oba psa uslužna, ako ih neko bude pitao. Imao je jednu od starih legitimacija agencije. Omogućavala mu e da se predstavlja kao agent kad je to bilo neophodno. Za trideset pet minuta prešli su Lamanš. Izašli su iz voza u Foukstonu, gde su pokazali pasoše. Nastavili su dalje. Bil ih je pozvao iz kancelarije kad su stigli do periferije Londona. Maršal mu je ispričao šta se dogodilo. Uključio je zvučnik zato što je vozio, i da bi Arijana čula razgovor. Ćutala je, samrtno bleda u licu. “Gde je vodiš?”, zabrinuto će Bil.
“Idemo kod mog prijatelja iz Skodand jarda.” “Ne ideš valjda kod onog manijaka kog su poslali u Panamu s tobom?” Bil se nasmejao. “Baš kod tog. Mislim da će tamo biti sigurna. Odsešćemo kod njega u Londonu.” Ispričao je Bilu o četvorici Južnoamerikanaca. “Nadam se da voli da pije”, rekao je Bil. Maršal je pogledao Arijanu. Osmehnula se. Malčice se oraspoložila. “Pozvaću Sema.” Zatim se obratio Arijani. “Gospođice Gregori, da li je s vama sve u redu?” “Da, da, jeste”, prozborila je oklevajući. Usledilo je nekoliko stresnih sati. Borila se sa uspomenama na užase od pre dve godine. Ovo se nije moglo porediti s tim. Znala je da je Maršal ono što je rekao da jeste. Pukom srećom donela je pravu odluku da ide s njim. “U dobrim ste rukama - najboljim”, uveravao ju je Bil. “Brzo ćemo otkriti o čemu se ovde radi. Agent Everet dobro je postupio kad vas je izvukao iz Pariza.” “Drago mi je što je tako odlučio”, tiho je prozborila. Zahvalno je pogledala Maršala. “Šta mislite, zašto su ponovo krenuli na mene?” “Još ne znamo. Mislim da je specijalni agent Everet u pravu. Možda je ovo maslo Horheovog brata, zabrinutog zbog onog što biste mogli znati. Verovatno pokušava da vas ućutka pre nego što ga razotkrijete. Trebalo mu je mnogo vremena da vas pronađe.” “Ne znam ništa o njemu, osim da je u vladi. Ne znam ništa izuzev toga.” “Izgleda da igra dvostruku igru. Vi to znate. To ga stavlja u veoma opasan položaj. To je dovoljan razlog da poželi da vas ukloni. Sem Adamas saznaće ostalo.” Razgovaraće sa Semom o eventualnom hapšenju četvorice Južnoamerikanaca u Parizu. To bi im pružilo priliku da ih ispitaju. Neki ili svi verovatno su na spisku terorista, što bi moglo da im obezbedi pravni osnov za deportaciju. Neophodno je da što pre pronađu onog ko ih je unajmio da je otmu. Najverovatnije se radilo o Horheovom bratu. Pitanje je da li će moći da potvrde tu pretpostavku. Maršal je pozvao Džefa Makdonalda posle razgovora s Bilom. Škot mu je izdiktirao kućnu adresu i rekao da će se sastati za dvadeset minuta. Toliko im je trebalo da stignu do njegovog doma. Mak ih je čekao kad je Maršal pozvonio. U Londonu nije bilo tako toplo kao u Parizu. Arijani je bilo hladno u šortsu i majici. Mak je udario Maršala po ramenu kad su ušli u kuću.
“Lepo je videti te, momče.” Široko se osmehnuo kad je video Arijanu. Makdonald je bio visok, krupan muškarac, u ranim pedesetim, koji je u mladosti igrao ragbi. S divljenjem je posmatrao gošću. “Oprostite, supruga me je napustila pre trideset godina. Otada nisam pošteno očistio kuću.” Nije mu smetalo što su došli sa psima. Arijana je otišla u kuhinju da bi ih napojila. kao Maršal da su zajedno odrasli. Stenli jedvorištu. pokvasioDomaćin Lili od glave do petePsi doksujedrugovah laptao vodu. ih je ostavio u zadnjem e ponudio goste pićem. Odbili su ga. Rekao je da ima gostinsku sobu na spratu za Arijanu, ako je želi. Maršalu je pokazao kauč. Izgledalo je da nijedna opruga na njemu nije čitava, ali mu to neće smetati. Namrštio se kad je video Maršalovu oklembešenu ruku. “Šta ti se desilo?” pitao ga je s primetnim saosećanjem. Nije mu bilo jasno kako može da se bavi svojim poslom s jednom zdravom rukom. “Penzionisan sam po hitnom postupku. Posle šest godina na tajnom zadatku u Južnoj Americi pozajmljen sam na godinu dana Tajnoj službi. Presreo sam metak namenjen predsednikovoj kćeri. Ostatak priče ti je poznat. Odlučio sam da se neko vreme muvam po Parizu. Posao mi nedostaje. Ništa na svetu ne može da se poredi s tim da te upucaju loši momci.” Pokušao je da zvuči opušteno. Arijana ga je slušala. Sažalila se na njega. Nije primetila da njen spasilac ne vlada levom rukom. “Pa, šta se dešava?” pitao je Mak kad su seli u dnevnu sobu. Maršal mu je ispričao o onome što se dogodilo tog jutra i dve godine pre toga. “To pogano zvuči. Rekao bih da iza svega stoji njegov brat.” Mak se slagao s Maršalovom procenom situacije i pravca iz kojeg im preti opasnost. “U Americi rade na tome”, tiho će Maršal. “Možda bismo mogli da vam pomognemo.” Mak se s divljenjem osmehnuo gošći. “Ne smemo dopustiti da ta kopilad maltretiraju ovakvu curu. Dočepaćemo ih se.” Sem Adams pozvao ih je te večeri kod Maka, dok je domačin spremao večeru, gulaš s povrćem. Rekao im je da pritiskaju doušnike i da očekuju nove informacije za nekoliko sati. Zahvalio je Maršalu što ju je izvukao i dovezao u London. “To je bila dobra odluka.” Pohvalio ga je što su stigli do Maka u jednom komadu. Znao je Britanca po čuvenju. Svi u poslu su ga znali. Užasnuo se kad mu je Bil Karter rekao da je Arijana za dlaku izbegla novu otmicu. Imali su mnogo sreće. Ne bi se izvukla bez Maršalovih pouzdanih instinkata i brze reakcije kad je video da četvorka kreće u akciju. Njegova kola, na svu sreću, bila su u neposrednoj blizini. Sve im je išlo
naruku. Bilo mu je drago što je Arijana sarađivala s Maršalom, iako ga nije znala. Šesto čulo prišapnulo joj je da nema izbora. Te večeri uživali su u opuštenom obroku s Makom. Pojeli su domaćinov iznenađujuće ukusan gulaš. Arijani se posle obilne večere vratila boja u obraze. Muškarci su posle obroka pili brendi. Arijana je bila iscrpljena zbog šoka i emocionalne napetosti. Osećala sigurno u društvu dvojice specijalnih agenata. Još ednom je zahvalila Maršalu zatosešto ju je spasao i doveo u London. “Najbolji je”, Mak je na sva usta hvalio svog drugara. “Ne zna da pije, ali je najbolji agent s kojim sam radio.” Arijana se nasmejala. Poželela im je laku noć i otišla na sprat, u gostinsku sobu. “Da sam na tvom mestu”, posavetovao ga je Mak, dok je snažnom rukom sipao brendi u čaše, “zapio bih se noćas i greškom legao u krevet u gostinskoj sobi. Možda ću ja to učiniti, ako ti zazireš od toga.” Maršal se nasmejao. Znao je da je Mak sjajan agent i jedan od najpoštovanijih ljudi u Jardu. Priča o piću i terevenkama bila je samo gluma. Pomagao im je da se opuste. Bukvalno je spasao Maršalu život u Panami, kad je posao s drogom pošao naopako. Razgovarali su do duboko u noć. Mak je iskreno žalio zbog Maršalovog penzionisanja. Znao je da je gubitak ruke bio strahovit udarac za njegovog prijatelja, koji je hrabro nosio svoj krst. Gubitak karijere u tridesetoj bio je velika tragedija, pogotovo za agenta Maršalovog kalibra. Život zaista nije bio pošten prema njemu. Razgovarali su o Arijaninoj situaciji. Mak je rekao da mu se nimalo ne sviđa. Ako je Luis Munjoz na njenom tragu, loviće je godinama, ako ga niko ne spreči. Biće u stalnoj opasnosti. “U takvoj situaciji neće moći da vodi normalan život. Rekao bih da e normalna, pristojna devojka.” Zaključili su da je svašta preturila preko glave i da se dobro oporavila. Iznenadno bekstvo iz Pariza dodatno ju je uzdrmalo. Sem Adams pozvao ih je sledećeg jutra i rekao da je četvorka iz Avenije Foš pohapšena. Prva dvojica bili su nižerazredni kriminalci, ali su dvojica novih pratilaca bili ozbiljniji igrači. Jedan se pojavio na spisku međunarodnih terorista. Zadržan je u Francuskoj. Drugi je imao falsifikovani pasoš. I on je osumnjičen zbog terorističkih aktivnosti. Identifikovan je kao poznati plaćeni ubica iz Perua. Osuđen je zbog ubistva. Sva četvorica tvrdili su da su se slučajno zatekli u Parizu i da su se jednako slučajno muvali po tom kraju grada. Nisu rekli ko ih je unajmio i šta su tamo tražili. Kad se Arijana probudila, Maršal joj je ispričao da su nesuđeni otmičari uhapšeni. Još nisu doprli do čoveka u pozadini dešavanja, niti su imali ijedan trag ka Munjozu. Sem je osam sati kasnije pozvao Maršala. “Pun pogodak”, rekao je čim je
Maršal odgovorio na poziv. “Jedan od najpouzdanijih doušnika tvrdi da je Munjoz diskretno obučavao grupu pobunjenika u Boliviji i da je skrojen od istog materijala kao njegov brat. Veštiji je od njega i čeka pravi čas da se nametne kao vođa. Bio je veoma oprezan. Niko nije pomenuo Arijanu, ali ako Munjoz veruje da zna previše, poželeće da je ukloni pre nego što ga razotkrije. “Jedan od naših ljudi u Buenos Ajresu predstaviće istinu o njemu vlastima. Mislim da posle toga više neće moći da očuva položaj u vladi. Vest o saradnji s bolivijskom terorističkom grupom neće se svideti ljudima iz vlade. To će ih predstaviti u lošem svetlu. Neće moći da ga optuže i izvedu pred sud, ali će mu povezanost s Horheom, ako je nadahnut istim idejama, trajno naškoditi. Dnevnik će biti dovoljan dokaz da bude proglašen za izdajnika. Možda će ga i uhapsiti. Ne znamo šta će biti. Problem je što će, i ako ga isteramo iz vlade, još biti tu negde, gnevniji nego ikad. Arijana neće biti bezbedna ni na jednom delu Zemljine kugle ako ga ne likvidiramo, što je prilično ekstreman postupak po današnjim merilima. Nećeš biti ni ti, ako doznaju da si nas obavestio o ovome ili ako budeš bio viđen s njom. Ovo je ozbiljan problem.” “Šta ćemo preduzeti?” pribrano upita Maršal. Nije se brinuo za sebe. Trgovci drogom godinama su ga progonili pošto bi ih raskrinkao ili uništio njihove organizacije. Suština je u tome što je on izabrao takav način života, a Arijana nije. ije mogla živeti u strahu ili skrivajući se do kraja života. Gde god da ode, neće moći da se sakrije od Munjoza. “Šta da joj kažem?” pitao ga je Maršal. “Daj nam nekoliko dana da vidimo šta će biti s Munjozom. Želeli bismo da posle toga dođete ovamo. Razgovaraćemo o tome. Ne vraćajte se u Pariz, u vaše stanove. To bi bilo previše opasno. Imate li sve što vam je potrebno? Pasoše?” Maršal mu je rekao da imaju. Pokazali su ih na ulasku u Veliku Britaniju. “Gde je dnevnik?” Maršal nije stigao da umnoži sveščice, zato što je pratio Arijanu. “Sveščice s dnevničkim zapisima ostale su u mom pariskom stanu. Mogu da pošaljem nekog po njih.” Neće mu biti nimalo prijatno kad Arijana vidi da su kod njega. Nije znala da kutija više nije zakopana u Bagatelu. Nadao se da će mu oprostiti, zato što joj je spasao život zahvaljujući tome. “Zašto ne pošaljete nekoga po dnevnik? Mi ćemo ovde obaviti ostatak posla. Želim još podataka o Munjozu i njegovim aktivnostima, sve što se može saznati. Hoćemo da dođete ovamo.” Moraće da odlete do Vašingtona. To mu se neće dopasti, kao ni njoj. Maršal je znao da će ostati samo nekoliko dana na ispitivanju. Objasniće
im kako je došao do svojih zaključaka, kad je video kako je prate, dok će im ona ponuditi podatke iz prošlosti. Takvi razgovori obavljaju se oči u oči. Popili su kafu kad se Arijana probudila. Maršal ju je obavestio o razgovoru sa Semom i pomenuo da će možda morati da odu u Vašington. Nije se obradovala. Uveravao ju je da će ispitivanja biti rutinska. Nije joj rekao, ali podrazumevalo se da će ona morati da promeni načindaživota akobez joj jetelohranitelja. Munjoz na tragu. će postati prioritet. Neće moći mrdne ZasadBezbednost je bila pod Maršalovom zaštitom. Imao je pravo da nosi oružje, kao penzionisani agent. Zamolio e Maka da mu ga nabavi. Prijatelj ga je naoružao. Maršal i Arijana izašli su tog popodneva u šetnju sa Stenlijem i Lili. Razgovarali su o svemu što se dešavalo. Ostavili su pse u Makovoj kući. Taksijem su se odvezli do Harodsa, da bi Arijana kupila odeću. Imala je samo majicu, šorts i sandale u kojima je juče krenula u park. Posle dva sata vratili su se s pristojnom odećom. Maršal je kupio jaknu i pantalone. Hteo je da se u Vašingtonu pojave pristojno obučeni. Arijana mu je na povratku iz Harodsa još jednom zahvalila za sve što je učinio za nju. “Nedeljama brinem zbog tebe”, priznao je. “Kako si znao ko sam?” “Pozvao sam Bila kad sam uočio da te neko prati. On je pozvao Sema da ga pita da li mu išta zvuči poznato. Poslao je fotografiju Bilu. On ju je prosledio meni, s iscrpnim izveštajem o tebi.” Nije joj rekao da je u njemu pisalo i o izgubljenoj bebi. “Posle toga bio sam ubeđen da se nešto zbiva. Video sam tvoju fotografiju u Herald tribjunu. Prepoznao sam te iz parka.” Shvatila je da je njegovo objašnjenje manjkavo. Postiđeno ju je posmatrao. Znao je da je bolje da prizna - da će ona ionako otkriti istinu. “Pročitao sam dnevnik”, tiho je prozborio. Priznanje ju je šokiralo. “Kako ti je to pošlo za rukom?” Postojao je samo jedan primerak. “Prvog dana boravka u Parizu izašao sam u šetnju sa psom. Video sam te kako zakopavaš kutiju. Stenli ju je iskopao. On je gonič... a ja bivši agent. Hteo sam da vidim šta je u njoj. Odneo sam je kući i pročitao dnevnik. Nešto u vezi s pričom zvučalo mi je poznato. Pozvao sam Bila. On je proverio podatke. Žao mi je, Arijana. ije trebalo da radim to.” Izgledao je vrlo postiđeno i skrušeno. “Hvala bogu što si to učinio”, tiho je rekla. Nije imala šta da oprašta. Spasao ju e zahvaljujući radoznalosti i izoštrenim instinktima.
Kad se Mak te noći vratio kući sa sjajnom indijskom večerom, Maršal ga je zapitao da li ima mlađeg saradnika koji bi mogao da skokne do Pariza. Šefovi iz Vašingtona želeli su kutiju s dnevnikom, a on još malo odeće. “Nema problema, momče. Sutra ću poslati nekog po to. Daj mi ključeve stana.” Maršal mu je dao ključeve i šifru na vratima zgrade. Rekao mu je gde je kutija. Jedan od Makovih doneo je avijatičarsku kutiju sledeće večeri. Arijana je uzdahnula kad agenata ju je ugledala. “Mislila sam da je više nikad neću videti”, tužno je prozborila. Zamolila je Maršala da je skloni, da je ne bi gledala. Zauvek je završila s njom. Više nije bila deo njenog života, iako ju je Maršal iskopao. Rane su zarasle. Neće dozvoliti da se otvore, iako joj je pretila opasnost da ponovo bude oteta. Horhe je bio zauvek izgnan iz njenog života. Te večeri razgovarali su s Makom. Sledeće nedelje čekali su novosti. Maršal je bio u stalnoj vezi s Bilom i Semom preko Arijaninog ajpeda, koji se zatekao u njenoj tašni kad su napustili Pariz. Makov agent doneo je i Maršalov laptop. Sem ih je pozvao u petak uveče. “Imam dobre i loše vesti”, rekao je Maršalu. Dobra vest bila je da su raskrinkali Luisa Munjoza kao dvostrukog agenta i revolucionara, i da je uklonjen iz vlade. Loša vest bila je da je iščezao i da niko, čak ni najpouzdaniji doušnici ne znaju gde je. “Mogao bi biti bilo gde”, reče Sem. Zvučao je obeshrabrujuće. “U Južnoj Americi, severnoj Africi, čak i u Evropi. Kurvin sin iskliznuo nam je iz šaka. Veoma je pametan. Jednostavno je nestao bez traga.” Maršal je pomislio na Arijanu. Zapitao se da li će imati srca da joj saopšti neprijatne vesti. To je značilo da više nikada neće biti sigurna. Sem je zatim dodao: “Koliko brzo možete doći ovamo?” “Kad god hoćeš. Sedeli smo kod Maka i čekali vesti. Siguran sam da smo mu dosadili.” “Šta kažeš na ponedeljak?” predložio je Sem. “Voleli bismo da vas vidimo. I ponesi dnevnik.” “Dolazimo u ponedeljak”, potvrdio je Maršal. Sutradan je preneo vesti Arijani. Srce ga je zabolelo kad je video njen izraz lica na vest da je Horheov brat pobegao. Znala je šta to znači. To je bila veoma, veoma loša vest za nju. “Šta će sad biti?”, pitala ga je tužnim glasom. “Ne znam”, iskreno je odgovorio. “Pretpostavljam da će nam reći u ponedeljak.” Jedno je bilo sigurno - život će im se promeniti.
Četrnaesto poglavlje Maršal i Arijana proveli su mirno subotnje veče s Makom u njegovoj kući. Nisu izlazili. Arijana je delovala odsutno. Ništa im nije rekla, ali im je bilo jasno da razmišlja o novim životnim okolnostima i da je donekle podsećaju na dane u zarobljeništvu. Bila je u klopci, i bez pobunjenika i metalne kutije. Opasnost je ovog puta odasvud pretila. U svakom trenutku neko bi je mogao prepoznati. Rizik bi je mogao pratiti do kraja života. Višednevni boravak s dvojicom muškaraca pod istim krovom oživljavao je sećanja na Horhea i njegove ljude, iako je ovo bila drugačija situacija. Mak i Maršal možda su bili obzirniji prema njoj, ali se isto moglo reći i za Horhea. Nije htela da ponovo oboli od stokholmskog sindroma. Pozvala je Jaela te večeri, pritisnuta klaustrofobijom i nervozom. Rekla mu je da je Horheov brat poslao ljude za njom, verovatno pošto je video njenu fotografiju s Diorove zabave u Parizu. Novinska fotografija proširila se internetom, zajedno s kratkim člankom o njoj. Pitala se da li je čekao da se pojavi da bi je napao. Koštala ga je položaja u vladi. Njegov nestanak učinio je njen položaj još osetljivijim. Rekla e Jaelu da se oseća sputano i uplašeno. Ćutke je slušao njenu priču. Nije dobro zvučala, s obzirom na ono što je proživela i na trud koji je uložila da bi se izborila s traumama. Upravo je povratila slobodu, samo da bi je odmah izgubila, možda zauvek. Bila je krajnje uzdrmana. To se zapažalo u njenom glasu. “Da li se osećaš krivom?”, pitao je Jael pošto ju je saslušao. “Zbog Horheovog brata, ili bilo čega drugog? Znaj da nisi kriva. Nikad nisi bila.” Hteo je da bude siguran da joj je to jasno. Njegov staloženi glas pomogao joj je da pronađe duhovnu ravnotežu. “Ne”, tiho je prozborila posle kraćeg razmišljanja. Uvek je bila iskrena prema njemu. “Mislim da sam samo uplašena i tužna zato što nikad neću moći da vodim normalan život. Počela sam da uživam u životu. Osećala sam se tako slobodno. Želela sam da pronađem posao i počnem da radim. Opet je sve pošlo naopako.” Baš kao kad je oteta. “Ovde su ljubazni prema meni. Ali ništa ne mogu da učinim. Mislim da ću otići u manastir kad se vratim u Sjedinjene Države. Možda ću se zamonašiti”, rekla je utučeno. Munjoz i njegovi ljudi tamo je neće naći. U Manastiru Svete Gertrude biće spokojna. Osećala je da je njen život završen, iako je imala samo
dvadeset pet godina. To je na mnogo načina bilo tačno. Završio se, što se nje tiče, kad je s ocem krenula u Argentinu. To je bilo najgore što joj se ikad dogodilo, pored majčine smrti. To je okončalo očev život, a sada i njen. “Prašina će se najverovatnije slegnuti. Taj zlikovac neće te loviti doveka”, rekao e Jael. “Nema dovoljno ljudi i para za to.” Oboje su znali da novac i ljudi neće biti problemi da akoćebude pronašao drogom je to već učinio, pokušati da je saveznike nađe osvetemeđu radi. trgovcima “Ima taj preča poslailiodako osvećivanja brata”, pokušao je da je ohrabri. “Razotkriven je, ako se brinuo zbog toga. Sada će se negde sakriti, u Boliviji, Čileu, Ekvadoru, Kolumbiji, ko bi ga znao. Pre ili kasnije dići će ruke od potrage za tobom. Nesumnjivo je da ćeš izvesno vreme morati da budeš na oprezu. To bi moglo potrajati.” To joj neće lako pasti. Možda su krenuli i Maršalovim tragom. Ako su ga povezali s njom ili prepoznali, ako ga je neko od njih fotografisao, čak i mobilnim telefonom, mogli su ga identifikovati kao agenta, pomoću svojih izvora. Maršal je ipak bio u drugačijoj situaciji. Već je dobrovoljno rizikovao glavu i menjao identitet. S Arijanom to nije bio slučaj. I kaoopasnosti penzionisani našla u velikoj mimoagent svojenastupao volje. je kao dobrovoljac. Arijana se dva puta “Sutra uveče vraćamo se u Sjedinjene Države. U ponedeljak ćemo se u Vašingtonu sastati s ljudima iz CIA.” To je oživelo stare uspomene na grozne dane kad je obaveštajna agencija bila deo njenog svakodnevnog života. Ponovo će se vratiti u njen život u ulozi spasioca. “Nadam se da će mi dopustiti da se brzo vratim u Pariz”, tužno je prozborila, ne verujući u to. “Moraćeš da promeniš neke stvari ako ti dozvole da se vratiš ovamo”, taktički reče Jael. “Ovde nemaš nikakvu zaštitu. Možda bi mogla da unajmiš tog penzionisanog agenta kao telohranitelja”, predložio je. Jedan telohranitelj neće joj biti dovoljan. Moraće da ih unajmi nekoliko. Na svu sreću, mogla je to da priušti. “Ima samo jednu zdravu ruku”, rekla je ravnim glasom. Jael se nasmejao. “Veruj mi da su ti tipovi smrtonosni i bez ruku. Obučeni su da prežive u svim prilikama. Možda ti može pomoći. Ozbiljno ti kažem. Potreban ti je snažan odbrambeni sistem. Moraćeš da se pritajiš na izvesno vreme, dok se Munjoz ponovo ne pojavi, nestane zauvek ili bude ubijen. Sve troje je moguće. U međuvremenu moraš biti jaka i pametna. Znam da ćeš savladati i ovo iskušenje. Sve će biti u redu. Situacija je znatno bolja nego prošli put. Dobro si zaštićena. Nisi u zarobljeništvu, niti si prepuštena na milost i nemilost muškaraca u tvom društvu”, podsetio ju je. “Ti muškarci me hrane i štite od zlikovaca”, rekla je. “Baš kao Horhe.”
“Grešiš”, tvrdio je. “Ovo je znatno drugačija situacija. Linije su jasne, kao i igrači. Penzionisani agent i tip iz Skotland jarda dobri su momci. Loši momci su na tvom tragu. Prošli put su se loši momci pretvarali da su dobri. To te je zbunilo i pomelo. Ovog puta timovi su prepoznatljivi. Svi rade ono što se od njih očekuje. Loši momci pokušavaju da te se dočepaju i povrede, ako im se za to ukaže prilika. Dobri momci nastoje da te zaštite od njih. Ne zavisiš od njih u pogledu hrane.” Podsetio ju je na tu jednostavnu životnu činjenicu. Taj detalj bio je veoma važan. Bez Horhea bi umrla od gladi i žeđi u šumi. “Možeš da naručiš picu i šampanjac ako to želiš. Ova situacija suštinski je drugačija, Arijana. Ne sumnjam da je grozna, nepoštena i krajnje stresna, ali ovog puta nisi sasvim bez kontrole. Možda izbori nisu veliki, ali možeš da biraš. Možda ti se ne sviđaju, ali si kadra da donosiš neke odluke o načinu na koji želiš da budeš zaštićena. S Horheom nisi imala nikakvog izbora. U potpunosti te je kontrolisao.” S uzdahom je razmišljala o njegovim rečima. Znala je da ima prvo, ali joj se situacija nije dopadala. Skrenuo joj je pažnju na to da se nikome ne bi dopala. Maršal i Mak pili su kafu u kuhinji dok je Arijana razgovarala s Jaelom. Družili su se kao u starim dobrim vremenima, kad su se borili protiv kriminala. “Šta misliš, kako ovo podnosi?” pitao ga je Mak. Maršal nije bio siguran. Video e koliko je napeta. Čuvala je sve u sebi, ne poveravajući se nikome. “Ovo joj sigurno teško pada, da i ne pominjemo podsećanja na pretrpljene užase”, rekao je. Video je to u njenim očima čim joj je prišao u Parizu. Bio joj je zahvalan što je svojevoljno pošla s njim. Poverovala mu je, iz nedokučivih razloga, dovoljno dugo da je izbavi iz neposredne opasnosti. Ubili bi je da nije. “Upravo je naučila kako da živi s tim uspomenama uz pomoć deprogramera. Sad se ponovo suočava s velikom opasnošću.” Nova kriza žestoko ju je uzdrmala. Nije je osuđivao zbog toga. Primetio bogzna kakav apetit. je da veoma slabo jede. Bila je mršava, što je značilo da nema “Šta će vam momci iz Vašingtona reći?” “Reći će nam da se neko vreme sklonimo u zavetrinu. Možda će hteti da je negde sakriju. Ne verujem da će joj dopustiti da se vrati u Pariz i živi sama. To bi bilo ravno ludilu.” Mak se složio s njegovom procenom. Nije mogla doveka živeti u njegovoj gostinskoj sobi, iako bi to voleo. Dugo nije bilo žene u njegovom životu. ekoliko godina bio je u vezi s koleginicom iz drugog odseka. Pronašla je drugog kad je i njoj dosadilo da gubi vreme s njim. Bio je neženja bez obaveza. Šalio se na račun toga. Posao mu nije ostavljao mnogo vremena za zabavu ili žene. Takav život mu je odgovarao. Posao mu je uvek bio najvažniji u životu. Ni Maršal nije bio
mnogo drugačiji, dok nije upoznao Palomu. Žene posle nje nisu zauzimale značajno mesto u njegovom životu, ali borba protiv zla jeste. Mak i Maršal godinama su bili opsednuti njome. “Šta je s tobom? I ti bi morao da budeš oprezan, bar izvesno vreme”, reče Mak s očinskom brigom. Oduvek je bio naklonjen Maršalu. Bio je sjajan agent i dobar čovek. Lepo su sarađivali na poslu i van njega. “Umem da brinem o sebi”, reče Maršal. Posmatrao je beskorisnu levu ruku. “Čak i ovakav.” Znali su da ima pištolj u džepu i da će ga iskoristiti ako bude neophodno. “Nisi imao sreće” prokomentarisao je Mak. “Možda nisam. Nikad ne bih oprostio sebi da je Amelija Armstrong stradala zato što nisam bio dovoljno brz. Ili njena majka. Bila je u osmom mesecu trudnoće.” “To te čini herojem”, cinično reče Mak. “Loši momci pobeđuju, pošto više ne možeš da se boriš protiv njih.” “Jok. Ti i ja smo zamenljivi, Mak. Dobri smo u svom poslu, ali to se može reći i za gomilu drugih ljudi. Brojniji smo od njih. I uporni smo.” “I oni su. Pobili su mnogo valjanih ljudi za mog radnog veka”, smrknuto će Mak. “Ima neke ironije u činjenici da me je sredio usamljeni jahač. Šest meseci pre atentata izašao je iz duševne bolnice. Očekivalo bi se da to bude maslo nekog pametnijeg zlikovca, s dobrim razlozima da me ubije. Ne mogu da se otmem utisku da sam tako glupo nastradao, kao oni tipovi koji slome vrat u kadi.” “Ne bih se složio”, sa osmehom će Mak. “Štitio si predsednika Sjedinjenih Američkih Država. To donekle menja situaciju.” Maršal se osmehnuo. Arijana je ušla u kuhinju posle razgovora s Jaelom. Skuvala je čaj. Izgledala je staloženije. “Mogu li da pomognem?” oglasila se kad je sela za kuhinjski sto. Osećala se sve bolje u njihovom društvu, u nametnutoj osami s Maršalom. Oraspoložila se posle razgovora s Jaelom. Znao je kako da je vrati na pravi kolosek. Njihove razgovore nazivao je podešavanjima. Uvek bi se bolje osećala posle njih. “Možeš”, saosećajno će Mak. “Počisti kuću, ženo. Posebnu pažnju obrati na prozore i podove. Ne očekuješ da ću doveka živeti u ovom svinjcu, zar ne?” asmejala se. Sa stanom u Parizu iznajmila je i usluge spremačice, koja je dolazila dva puta nedeljno.
Mrzela je kućne poslove. Nikad se nije bavila njima. Uvek ih je prepuštala drugima. “Nisam bogzna kako dobra u tome”, priznala je. Mak se namrštio. “Nijedna od mlađih cura nije. Uh, savremene žene su beskorisne. Po ceo dan kupuju i sređuju nokte. I šta nama muškarcima preostaje? Kuvamo, čistimo, peremo, ribamo podove - mi smo prave žene!” Arijana se zakikotala. Sviđao joj se. Kako i ne bi kad je bio tako duhovit. Pomislila je da je žalosno što je takav čovek sam, bez žene i dece. Maršal joj je rekao da je mnogo starijih agenata u sličnoj situaciji. I mlađih. U njihovom životu nije bilo mnogo mesta za brak, veze ili ljubav. Njihove žene loše su prolazile. Pomislio je na Palomu dok su razgovarali. Ona je najgore prošla, zahvaljujući njemu. Čavrljali su još neko vreme. Popela se na sprat da bi se spakovala. Mak im je te večeri ponovo skuvao gulaš. U šerpu je ubacio sve što je imao u frižideru, izuzev nekoliko limunova i čokoladnog pudinga. Škot je imao bećarski frižider, s mnogo ostataka ribe i krompira, kupljenih na putu od posla do kuće. Podelili su bocu pristojnog vina. Arijana ga je jedva gucnula. Bila je nervozna zbog sutrašnjeg putovanja u Vašington i onoga što će saznati od CIA u ponedeljak. “Sve će biti u redu”, uveravao ju je Mak. Videlo se da mu ne veruje. Kad se narednog jutra opraštao od njih na aerodromu, morao je da proguta knedlu kad je zagrlio Maršala. Imao je grozan osećaj da ga više neće videti. Nikada ranije to mu se nije dogodilo. “Čuvaj se, momče”, rekao je preterano emotivnim glasom kad su predali prtljag i Stenlija u korpi. Lili je putovala u kabini s njima, u torbi koju je Mak nabavio. Muškarci su razgovarali dok je Arijana uzimala karte na šalteru. “Lep ste par”, reče Mak Maršalu “Mogao si i dopala gore dau prodeš, je verovatno i bio slučaj.” Nije setihim šalio. glasom. Arijana mu se mnogo proteklihšto nedelju dana. Maršala e poznavao odranije. Od početka je o njemu imao visoko mišljenje. Arijana mu se predstavila kao inteligentna i obzirna devojka, lišena luksuznih navika i snobizma koji se mogao očekivati s obzirom na njeno poreklo. Mnogo ju je zavoleo. “Vrlo duhovito.” Maršal se namrštio kad je čuo da Mak govori o njima kao o paru. Igrao je ulogu aktivnog agenta, iako to više nije bio. Njegova misija bila je da dovede Arijanu u Vašington živu i zdravu, i da je preda CIA. Nije je posmatrao kao ženu, već kao potencijalnu žrtvu zlikovaca kojoj je potrebna zaštita. Njenu zaštitu smatrao je svojim poslom, iako nije bio u aktivnoj službi. “Moraš je naučiti da kuva. U protivnom, biće ti beskorisna.” Obojica su se
smejali kad im se Arijana pridružila s kartama i Lili u torbi. Ponela je koferčić, s ono malo stvari kupljenih u Harodsu. Sve ostalo bilo je u Parizu. Ni tamo nije imala mnogo stvari. U Parizu je donedavno vodila jednostavan život. Radila je s Jaelom. Zagrlila je Maka na rastanku. Zahvalila mu je za gostoprimstvo. Rekla mu je da oj je žao što ga ostavlja samog. “Sledeći put možeš da spavaš u mojoj sobi”, namignuo joj je. Nasmejala se. Znala je da je bezopasan i da se pretvara kako flertuje s njom. Obojica su bili veoma pristojni. Na svakom koraku osećala je njihovu brigu i poštovanje. Jael je imao pravo. Ovo nimalo nije ličilo na otmicu. Bila im je veoma zahvalna za pažnju i brigu. “Pazite se. Budite oprezni”, rekao im je Mak na rastanku. Pratio ih je pogledom dok su prolazili pored obezbeđenja. To je bila stara navika. Mogao je da ih provede pored kontrolnog punkta pomoću legitimacije Skotland jarda, ali nije. Bilo mu je žao što odlaze, pogotovo zbog Maršala. Ponovo mu se javio strašni osećaj da je ovo njihov poslednji susret. Nije znao njegovo poreklo. Maršal mu je vratio pištolj pre nego što su krenuli. Oči su mu se ovlažile na putu prema Londonu. Srce ga je zabolelo kad je ušao u praznu kuču, video njihove sudove od doručka u sudoperi i nasuo sebi piče. Razmišljao je o svom prijatelju. Nadao se da će s njim sve biti u redu i da se ništa loše neće dogoditi ni njemu ni njoj. Arijana je zastala da kupi časopise na putu do aviona. Kupila je španski, francuski i američki Vog, Tajm i Internešnel herald tribjun. Maršal je obično išao turističkom klasom, ali je CIA tražila da idu prvom, zbog bezbednosnih razloga. Zahtevali su da se Maršal ne odvaja od nje, da stalno bude u njenoj blizini. “Imaš sreće što te nisu strpali u ekonomsku klasu”, našalio se kad je podigla pogled sa časopisa. Osmehnula se. Dosad je sve teklo glatko. Razmišljao je o Maku kad je avion uzleteo. Uživao je u druženju s njim. Nedostajala mu je saradnja s Makom na terenu. Bio je fantastičan agent i jedan od najpametnijih, najhrabrijih ljudi koje je poznavao. Umeo je da zavara nemarnim izgledom i opuštenim držanjem. Ličio je na rasejanog visokoškolskog profesora. Bio je najbrži revolveraš kog je poznavao. Jedne noći za nekoliko sekundi ubio je trojicu zlikovaca. Četvrtog je sredio nožem, munjevitom brzinom. Te noći ostavio je strahovit utisak na Maršala. Brzo su se sprijateljili. Dao mu je reč da će naći vremena da ga vidi kad se vrati u Pariz i krene na planirana putovanja po Evropi. Arijana nije mnogo pričala. Pojeli su laki obrok. Počela je da čita časopise i
zaspala za nekoliko minuta. Stjuardesa se osmehnula kad ju je nežno pokrio ćebetom. Pomislila je da su par na medenom mesecu. Nikad joj ne bi palo na pamet da pred sobom ima bivšeg agenta i progonjenu ženu koji lete u susret CIA. Arijana se probudila posle dva sata. Primetila je ćebe. Zahvalila mu je snenim osmehom. Gledao je film. Zaustavio ga je i skinuo slušalice kad je video da se probudila. “Kako si?” Bio je zabrinut zbog onog što bi se moglo dešavati u njenoj glavi i nataloženog stresa. Zavalila se u udobno sedište i s uzdahom progovorila. “Napeta sam zbog sutrašnjeg dana”, tiho je rekla. “Šta će učiniti sa mnom? Ne želim da budem zatvorena sigurnosti radi.” Ni on nije želeo da je takvo nešto snađe. To ne bi bilo pošteno. Bila je tako mlada. Zaslužila je normalan život. Nije mu palo na pamet da je i njemu potreban. Odavno ga nije imao. Posle Palome nije se zainteresovao ni za jednu ženu. Ponekad mu se činilo da je poginula pre nekoliko dana, umesto pre pune tri godine. Otada nije pogledao nijednu ženu. I neće. Gubitak voljene osobe je preterano traumatično iskustvo. Paloma je umrla zbog njega. Znao e da će ga krivica zauvek pratiti i da će bebina i njena krv doveka ostati na njegovim rukama. “Verovatno će ti dodeliti pratnju na neko vreme. Mogla bi da razmisliš o unajmljivanju telohranitelja. Pomoći ću ti u tome ako želiš. Ima mnogo valjanih ljudi s manjim povredama koji više ne mogu da rade za bezbednosne agencije. Veliki broj njih posle penzionisanja ili invalidnosti našao je uhlebljenje u privatnom sektoru.” “Da li ti radiš takve poslove?” pitala je, podstaknuta radoznalošću. Bio je veoma diskretan. Nikad nije govorio o povredi ili privatnom životu. Znala je da je došao u Pariz na nekoliko meseci, ali nije znala zašto. Čula je da je rekao Maku da je izgubio ruku kad je presreo metak namenjen predsednikovoj porodici, dok je radio za Tajnu službu. Pred njom to nije pominjao. “Ne, ja sam odradio svoje”, odvratio je. Nije zvučao gorko, već ravnodušno. “Znaš, sranja se dešavaju. Ne bi bilo pošteno da se prihvatim takvog posla bez jedne ruke. Možda bih mogao, ali za pola plate.” Iscerio se. Trgla se, zbog grozne šale. Znala je da se vešto služi zdravom rukom i da mu ona ozledena mlitavo visi. Uprkos tome spasao ju je u Parizu. “Dugo me je pratila sreća na terenu. Loši momci pre ili kasnije došli bi mi glave. Zamerio sam se velikom broju opasnih ljudi radeći na tajnim zadacima. Takvi poslovi ne rade se do penzije, iako bih dao sve od sebe da tako bude. Sudbina ponekad umeša prste.” To je bilo jedno od mogućih gledanja na stvar. Imala je osećaj da je njen zaštitnik filozofski nastrojen i u miru sa samim
sobom. Bio je mlad za tako dubokoumne misli. Rekao je da je nedavno napunio trideset jednu, što ga je činilo šest godina starijim od nje. “Šta ćeš raditi?” pitala ga je. “Putovaću. Radiću sve ono što nisam mogao dok sam bio u Agenciji. Godinama nisam bio na odmoru.” Mogao je da radi šta želi s uvećanom penzijom, izuzev da radi kao agent. “Ponekad pomislim da bih voleo da predajem. Dobro poznajem Južnu Ameriku. Možda bih mogao da predajem spoljnu politiku. Nešto ću smisliti. Šta ćeš ti raditi?” Znao je da ona ne mora da radi, ali pitao se čime će se baviti u slobodno vreme, bolje reći, šta će raditi kad povrati slobodu. “Htela sam da se zaposlim u modnom sektoru. Radila sam u onlajn modnom časopisu kad smo otišli u Argentinu. To je bila početnička pozicija, ali mi se posao dopao. Volela bih da nastavim da radim u toj delatnosti, ali donedavno nisam bila spremna za to. Nameravala sam da potražim posao u nekom pariskom modnom časopisu. Ne znam šta će mi dozvoliti da radim.” Rekla mu je da je gotovo godinu dana živela u manastiru s kaluđericama. “To sam uvek smatrao tužnim životom i bacanjem vremena”, oprezno je prozborio. Nije hteo da je uvredi. Odmahnula je glavom. “Život u manastiru nije takav, zaista nije. Kaluđerice se sjajno zabavljaju. Divne su i vode lep, svrhovit život. Volela sam da živim s njima. Naučile su me da gajim povrće.” Osmehivala se misleći na opaticu Elizabet, sestru Polu, sestru Merijen i ostale kaluđerice. “Mogla bi da radiš u vrtu”, zadirkivao je. “Bila sam grozna u ljušćenju krompira”, priznala je. “Neko vreme mislila sam da sam u manastir došla s razlogom. Opatica me je odgovorila od stupanja u red. Znala je da sam se plašila povratka u svet. Posle toga došla sam u Pariz da radim s Jaelom le Flošom. Drago mi je što sam to učinila. I evo koliko sam u međuvremenu napredovala. Ponovo bežim od otmičara i pobunjenika. To je, po svemu sudeći, moja sudbina.” Posle toga gledali su filmove. Sleteli su u Vašington u predviđeno vreme. Prošli su kroz carinu i imigraciono odeljenje. Dočekala su ih dva agenta CIA. Preuzeli su Maršalovog psa iz prtljažnog odeljenja. Odveli su ih u luksuzni hotel u Džordžtaunu. Dobili su apartman s dve spavaće i zajedničkom dnevnom sobom. Agent je neprestano stražario ispred vrata. “Putovanje s tobom prvoklasno je iskustvo”, ponovo ju je pecnuo. “Poslednji
put smestili su me u jeftin hotel pored aerodroma.” Odseli su u luksuznom apartmanu s dve spavaće sobe, da bi mogao da motri na nju. Agent je dežurao pred vratima zbog istog razloga. Niko nije mogao znati da je ovde, ali igrali su na sigurno. e bi mogli da se operu ako im bude oteta ili ubijena pred njihovim nosem na američkom tlu. Prošli put nisu bili odgovorni za njenu otmicu, pošto nije bila pod njihovom zaštitom. Ovog puta bi bili. Naređeno im je da te noći večeraju u sobi. Maršal je naručio hamburger, a Arijana salatu. Hotel im je dozvolio da oba psa budu u apartmanu. Arijana je naručila mleveno meso za Stenlija, pošto je pitala Maršala, i iseckanu piletinu za Lili. Stenli se još durio. Mrzeo je da putuje u korpi u odeljku za prtljag. Lili je spavala u torbi. Stenli se veoma dopao agentu koji je dežurao ispred apartmana. Igrali su se kad god bi izašao s Maršalom. Ponudio se da prošeta Lili. Izveo je oba psa. CIA joj je naredila da ne napušta sobu, da ne bi privukla pažnju. Maršal je poneo dnevničke sveščice i pisma u tašni. Ostavio je ulubljenu limenu kutiju Maku. Znao je da Arijana ne voli da je gleda. Ponudio joj je da umnoži pisma pre nego što ih preda iz CIA sastanku. je glavom. Ta pričas bila je završena za nju.ljudima Nije htela da na ih vidi niti daOdmahnula upropasti sve što je postigla Jaelom. Zajedno su odgledali film u dnevnoj sobi apartmana i rano otišli na spavanje. Lili je spavala s njom na krevetu. Stenli se ispružio na kauču u dnevnoj sobi. Bio je edva nešto kraći od odraslog čoveka. Maršal se nasmejao kad su ga ostavili da hrče na kauču. “I on voli da putuje s tobom.” Arijana je dugo ležala budna u postelji. Pitala se šta će se desiti sledećeg dana i da li će biti nekih novosti. Možda je Horheov brat nekim čudom pronađen. To bi je oslobodilo. To je bilo previše dobro da bi bilo istinito. Sem Adams pozvao ih je kad su se smestili. Rekao im je da će se videti sutradan. Ugovorili su sastanak u pola deset, u prostorijama CIA u Maklinu u Virdžiniji, nekoliko kilometara od Vašingtona. Ustala je u šest. Naručila je kafu i počela da čita Vašington post u dnevnoj sobi sa psima. Maršal e izašao iz svoje sobe u farmerkama, da ih izvede u šetnju. Zahvalila mu je. Popili su kafu kad se vratio sat kasnije. Obukli su se za sastanak. Ostavili su pse u apartmanu sa znakom Ne uznemiravaj na vratima, da ne bi pobegli kad spremačica naiđe. U devet i petnaest ušli su u automobil CIA. Arijana e nosila crnu suknju i džemper kupljen u Harodsu za ovaj sastanak. Maršal je nosio odelo koje mu je Makov saradnik doneo iz Pariza. Izgledali su ozbiljno i otmeno.
Arijana je nervozno ušla u zgradu. Sem Adams ih je pozdravio. Rukovao se s Maršalom i zagrlio Arijanu, da bi je ohrabrio. Nekoliko minuta kasnije sreli su se s pola tuceta ljudi zaduženih za njihov slučaj. Predočili su im da je situacija nepromenjena. Munjoz nije pronađen. Negde se krio, verovatno u Južnoj Americi, ali mogao je biti bilo gde. Smatrali su da je više nego verovatno krivi ArijanuSem za svoju i bratovljevu smrt. Znali su daod je osvetoljubiv, bašdakao i Horhe. Adamspropast sumnjao je da je Luis promućurniji brata i beskrajno bolje povezan. Činjenica da je dugo igrao dvostruku igru ukazivala e na to. “Imamo osnovane razloge za zabrinutost”, objasnio joj je jedan od Semovih ljudi dok su sedeli za stolom za sastanke. Sreli su se dan ranije, da bi sačinili plan koji je Sem odobrio. Maršal ih je ćutke slušao. Znao je šta sledi, iako se nadao da greši. “U ozbiljnoj ste opasnosti, gospođice Gregori. Ne možemo vam ponuditi odgovarajuću zaštitu dok se nešto ne promeni - dok ne pronađemo Luisa Munjoza, dok ga ne stavimo iza rešetaka ili likvidiramo. Videli ste šta se zamalo dogodilo u Parizu. Takvo neštozbog će seotkupa, ponoviti. pronađu, pokušaće vasimotmu. Ovog puta neće vas oteti već Čim zbogvas osvete. Držaće vas živudadok ne predate novac za finansiranje njihovih poduhvata. Zatim će vas ubiti. Suočavate se sa znatno većim rizikom nego ranije. Kidnapovanje zbog otkupa je dečja igra u poređenju s ovim. Ne znamo ko je u Munjozovom timu i da li u njemu ima vladinih zvaničnika spremnih da izvrše njegova naređenja i uprljaju ruke.” Četvorka u Parizu regrutovana je širom Južne Amerike, među plaćenicima, pobunjenicima i plaćenim ubicama. Suočavate se s ološem najgore vrste.” Arijana je prebledela. “Pa, šta mi je činiti? Da li da se krijem do kraja života? I kako ću to izvesti?” ije to želela. Radije bi umrla, pomislila je dok su agenti raspravljali o njenoj sudbini. Maršal se zabrinuo kad je video očajanje na njenom licu. Razumeo je kako se oseća, pogotovo u njenim godinama. Želeli su da je strpaju u zatvor, baš kad je njen život ponovo počinjao. “Ne morate da se krijete do kraja života”, brižno će Sem, “već samo neko vreme. Nekoliko godina. Olakšaćemo vam situaciju koliko god je to moguće, Arijana. Znam da vam je teško. Doveli smo vas ovamo da bismo vam ponudili pristupanje Programu za zaštitu svedoka, na najelitnijem nivou, s maksimalnom sigurnošću. Živećete na najudobniji način, u sigurnosti. Ostvarićemo to u saradnji s vama.”
“Predlažete mi da se preselim u Montanu i pretvaram se da sam neko drugi?” rekla je s grimasom užasa, dok su ljudi iz obezbeđenja klimali glavom. Zaplakala je. “Šta ću tamo raditi? Biću sama.” Činilo joj se da je takav život gori od smrti. Skrivače se pod lažnim imenom, okružena nepoznatim ljudima koji nikad neće saznati istinu o njoj. I koliko dugo će morati da živi u laži? “Pomoći vam da iako unajmite osoblje. neke agente u vašoj okolini dok se ćemo ne priviknete, se nadamo da Rasporedićemo vam neće biti potrebni. Boravićete u sigurnom okruženju dok se nešto ne promeni povodom Munjoza ovde ili u Argentini. Podrazumeva se da ćemo nastaviti da tragamo za njim. Potraga bi se, uz nešto sreće, mogla brzo okončati”, pokušao je da je ohrabri, dok su suze tekle niz njene obraze. I Maršal je poželeo to isto, ali nije imao šta da kaže. Znao je da su u pravu. Predložio bi joj isti plan. Svet je za nju bio preterano opasno mesto. I takvo stanje moglo bi potrajati. “Šta će biti ako odbijem da idem?”, tvrdoglavo je prozborila. Ta izjava odgovarala je njenim godinama. “To bi značilo svakodnevno suočavanje s nemerljivim rizikom. Govorim o onome što ste upravo iskusili u Parizu. Pomoći ćemo vam da izaberete lokaciju. ekoliko mesta je u opticaju. Nalaze se u seoskim oblastima, u državama s niskom stopom kriminala, gde nećete privlačiti pažnju. Jasno vam je da vam nećemo predložiti gradove poput Vašingtona ili Njujorka.” Nije mnogo pogrešila kad je pomenula Montanu. Vajoming je bio jedna od najomiljenijih država Programa za zaštitu svedoka. “Iskreno mislimo da je ovo najmudriji izbor za vas, u ovoj situaciji. Ovaj program obično je namenjen osobama koje se spremaju da svedoče na sudu. Vaš slučaj je drugačiji, zato što ste potencijalna žrtva otmice. Želimo da vas zaštitimo od ljudi koji su vam za petama. Ovaj slučaj bi u nekom trenutku mogao dovesti do suđenja. Tada biste dobili sudski poziv za svedočenje. Sada smo usmereni na vašu bezbednost.” Objasnio joj je da su preduzeli sve neophodne korake, obavili sve pripremne radnje i isposlovali sve dozvole i pre nego što su joj ponudili ovu vrstu zaštite. Dozvola Ministarstva pravde stigla je dok su bili u Londonu. I ona i Maršal primljeni su u program. I kancelarija državnog javnog tužioca potvrdila je njihov prijem, u sklopu uobičajene procedure. Sem je zamolio sve agencije da ubrzaju proces prijema. Sve je bilo obavljeno na najbrži mogući način. Arijana se prenerazila kad je saznala da je njena molba za prijem u Program
zaštite svedoka već pozitivno rešena i odobrena. Sve joj je predočeno kao svršen čin, što ju je još više uznemirilo. Nije bilo nikog da je posavetuje ili da joj kaže šta da radi. Bila je u potpunosti prepuštena samoj sebi, što nije bila prednost. Bila je premlada za donošenje tako značajnih odluka, koje bi mogle uticati na ostatak njenog života ili na njen opstanak. “Zašto ne biste razmislili tome Daćemo dan ili dva? je tookrupna i da se mnogo toga mora uzeti u oobzir. vamZnamo spisak da mesta kojimaodluka razmišljamo. Učinićemo sve da vam olakšamo život. Pomoći ćemo vam da nađete posao. Obezbedićemo vam kuću i stipendiju u visini od 60.000 dolara godišnje. Sredićemo sva dokumenta i obezbedićemo bilo koju pomoć.” Zavrtelo joj se u glavi. Bila je u neobičnoj situaciji, zbog pozamašnog nasledstva, koje joj je omogućavalo da živi luksuzno, gde god joj se prohte. Klimnula je glavom, iako se osećala nedoraslo ovom izazovu. Preneraženo je posmatrala šestorku koja je napuštala salu za sastanke. Maršal je pre sastanka predao sveščice dnevnika i pisma Semu, u velikom kovertu žutosmeđe boje. Sem mu se obratio kad su krenuli. “Nudimo vam istu pogodbu, Everete. U vašim velikojtragom. ste opasnosti. su vasu Program četiri operativca u Parizus fotografisala, poći će Hoćemo Ako da stupite zaštite svedoka gospođicom Gregori kad odabere lokaciju, ili samostalno. Vi ćete odlučivati o tome.” Sem im je predao spisak lokacija u državama koje najviše odgovaraju potrebama programa. “Hoćete da sklonite i mene?” pitao ih je Maršal. Začudio se kad je Sem Adams klimnuo glavom. “Imate isto toliko razloga da budete u programu kao ona. Možda i više, kad se uzme u obzir vaša prošlost.” Sem je bio ozbiljan. Otpratio ih je iz sobe za sastanke do svoje kancelarije. Razgovarali su još nekoliko minuta. Arijana se borila sa suzama. Maršal se držao rezervisano. “To je kao da me šaljete u zatvor ili Sibir”, rekla je Semu kad su izašli iz sobe za sastanke. “Pokušavamo da vam spasemo život”, utučeno će Sem. “Žestoko smo se trudili da vas izbavimo iz Horheovog logora. Ne bismo želeli da vas izgubimo.” Znao je da se to može desiti, baš kao i Maršal. Spustili su se u prizemlje, do automobila koji ih je čekao. Arijana je briznula u plač čim su napustili zgradu. Plakala je sve do hotela. Maršalu je teško padalo da je gleda u takvom stanju. Opteretili su je mnoštvom podataka. Prebacio je ruku preko njenih ramena kad su se vratili u apartman. Plakala mu je na grudima.
“Znam da to grozno zvuči. Ali neće biti tako strašno. I neće večito trajati. Tipovi poput mene stalno nalaze tipove poput Munjoza. Moraš im dati vremena da obave svoj posao. U istom smo čamcu. Hoće da zatvore i mene. Ili da me pošalju u Sibir, kao što si rekla.” Nije delovao potreseno kao ona, samo iznenađeno. Navikao e da ide na mnogo gora mesta, pod mnogo gorim uslovima, na mnogo duže periode. “Žao unjkavo je prozborila i izduvala nos kad joj je dodao maramicu. “Ja sam za mi sveje”, kriva.” “Ne, nisi. Ovo je oduvek bio moj posao. Ljudi su godinama pokušavali da me ubiju. Napustio sam Kolumbiju zbog slabe karike u našim redovima.” Prvi put rekao oj je nešto o sebi. “Morao sam da pobegnem u žurbi, govorim o minutima. Imao sam ženu i dete. Njen brat bio je trgovac drogom u čijem sam logoru boravio tri godine na tajnom zadatku. Ubio je i nju i bebu, čim je saznao da sam pobegao. Ti ljudi ne igraju u male uloge. Sem ima pravo. Munjoz će te ubiti ako mu se pruži prilika. Ne dozvolimo mu da to učini. Čitav život je pred tobom. Ovo neće dugo trajati.” Pokušao je da zvuči što optimističnije, da joj čitavu situaciju predstavi kao kraći intermeco. “Moglo bi potrajati godinama”, rekla je i izduvala nos. Nije prestajala da plače. Razmišljala je o onom što ju je čekalo. Podigla je pogled ka njemu. “Hoćeš li otići u isto mesto?” Bio je njen jedini prijatelj. Plašila se da “nestane” sama. Ako krene s njom, poznavaće nekoga. Osećala se sigurno u njegovoj blizini. Dirnuo ju je pričom o ženi i detetu. “Žao mi je zbog onog što ti se dogodilo. Zašto su ti ljudi tako gnusni?” “Takvi su kakvi su. Nemaju morala ni savesti. Slede izopačene ideale. Motivisani su novcem, moći, ili i jednim i drugim. To upropašćuje ljude. Pretpostavljam da su neki ljudi tako sazdani.” Video je dosta takvih u službi. Pročitala je to u njegovim očima. Dodao joj je čašu vode. Seli su da pogledaju spisak lokacija. Vajoming je bio na vrhu spiska, zajedno s državom Vašington, Aljaskom, Severnom i Južnom Dakotom, Montanom, Oklahomom, Arkanzasom i Nju Meksikom. To su bile seoske, retko naseljene države. Nijedna joj se nije dopadala. Ponovo se rasplakala. Zatim je pomislila na Vajoming. “Kad sam bila mala, želela sam da živim na ranču. To je trajalo nekih deset minuta.” Nasmejala se kroz suze. “U mladosti sam mnogo jahala. Možda bismo mogli da uzgajamo konje.” Ta ideja nije izgledala tako loše. Imala bi šta da radi ako bi kupila konje. Umela je da jaše.
“Ako izaberemo neko mesto pored univerzitetskog grada, mogao bih da pođem s tobom i da predajem, ako bi mi dozvolili”, predložio je Maršal, zamišljenog pogleda. “Mislim da ne bih bio mnogo koristan kao radnik na ranču.” S kiselim osmehom pokazao joj je levu ruku. “Sećam se jednorukog učitelja jahanja”, sa osmehom će Arijana. “Bio je najbolji učitelj kog sam imala.” Zvučala je iskreno. “Prepustiću ti konje”, ponovio je. Bio je spreman da krene s njom. To ju je ohrabrilo u izvesnoj meri. Morala je da razmisli o svemu. Izašli su u šetnju u Rok Krik park, u pratnji četvorice agenata. Ponovo su razgovarali o programu. Vajoming e bio njihova najdraža država sa spiska ponuđenih lokacija. Sve više se zagrevala za ideju o farmi konja. Ionako će sve trajati godinu ili dve, možda i manje ako uhvate Luisa. Maršal ju je zamalo ubedio da će se to najverovatnije dogoditi. Nadao se da govori istinu. Moguće je da Munjoz nestane na mnogo godina ili doveka. To bi značilo da će zauvek ostati u Vajomingu. “Šta ćeš predavati?” “Političke nauke, s naglaskom na južnoameričkim zemljama. Mogao bih da predajem španski, ako ne bi bilo drugih mogućnosti. Radije bih predavao političke nauke ili i jedno i drugo.” Bio je spreman da se zaposli. Dopadalo mu se to što će biti s njom. Ni on nije hteo da bude sam u Programu zaštite svedoka. Bio je samotnjak, nezavisnog duha, ali mu je pomisao na odlazak u nepoznato mesto, u kome nikog ne poznaje, s novim identitetom, zvučala previše usamljenički. Radio je nešto slično na tajnom zadatku. Preuzimao je nove identitete, ali to je bio mnogo zanimljiviji, aktivniji posao. Neprestano je živeo na oštrici žileta. Znao je da ide na mnogo pitomije, dosadnije i udobnije mesto od onih u kojima je nekad živeo. Takođe, imaće manje posla, što će predstavljati još jedan problem. Ispričao joj je o Raulovom logoru u džungli. Pitala je za Palomu. Nekoliko minuta govorio je o njoj. Zatim je promenio temu. Bilo joj je jasno da mu je još teško da priča o tome, kao i njoj o Horheu. Sutradan ujutro pozvali su Sema. Zamolili su ga da svrati do hotela. Maršal je govorio za oboje. Rekao je da pristaju da udu u Program zaštite svedoka i da razmišljaju o Vajomingu, ali da žele da znaju više o lokacijama kojima CIA raspolaže. Predočio je da želi da bude pored grada s koledžom i da Arijana želi da ima konjušnicu, koju će sama finansirati, za šta je i te kako sposobna. Dobila je ideju da dovodi siromašnu decu na jahanje i da im daje časove, iako joj je Maršal rekao da ne zna koliko takve dece ima u Vajomingu, daleko od urbanih centara. Ideja im se svidela. Semova reakcija ih je iznenadila.
“Posedujemo prilično veliki ranč u Vajomingu. Korišćen je u sličnu svrhu. Trenutno je slobodan. Traži nešto sređivanja. Ima prilično veliku glavnu zgradu, dovoljno veliku za brojnu porodicu. Poslednji svedok koji je u njoj živeo imao je četvoro dece. Tu je i kuća za predradnika i nekoliko manjih zgrada. Moraćete da se potrudite i da je sredite, na naš račun, naravno. U blizini je grad s koledžom. Nije Harvard, ali je pristojna obrazovna ustanova. Ta lokacija mogla bi odgovarati i ednom i drugom.” Sem je izgledao kao čovek kome je pao veliki kamen sa srca. Arijana je još bila oprezna. “Kako ću pristupati svom novcu?” Većina korisnika programa zaštite nije imala taj problem. Sem je i na to mislio. “Novac će biti prebacivan na neki od vaših računa. Mi ćemo se starati za to, da niko ne bi mogao da ih poveže s vama. Slaćemo novac na vaš račun, otvoren pod lažnim imenom kojim ćete se služiti dok budete bili u programu. Podizanje novca neće biti problem. Morate da izaberete nova imena, kad smo već kod toga”, podsetio ih je. “Mogu li da radim šta god hoću u kući?” pitala je Arijana. Ova opaska izmamila je osmeh Semu. “Možete u okviru razumnih granica”, reče Sem. “Sledeći svedok koji bude boravio u njoj možda neće biti oduševljen ako sve obojite u ružičasto s purpurnim prugama. Pretpostavljam da se time možemo kasnije pozabaviti.” Hteo je da bude srećna, koliko god je to moguće u ovim okolnostima. Dopalo joj se ono što je čula, pošto je Sem zvučao kao neko ko ne misli da će doveka ostati u toj kući. Maršal se složio da krene s njom. Bilo bi joj neuporedivo teže kad bi se s ovim iskušenjem suočavala sama. Nije dobro poznavala Maršala, ali je on za kratko vreme osvojio njeno poverenje. Već joj se dokazao na mnogo načina. “Kada ćemo krenuti?” pitala je Sema, sa strahom u očima. “Uskoro.” “Koliko sutra?” Uspaničila se. Bio je utorak. “Recimo, u petak. Hoćemo da vas pošaljemo odavde što je pre moguće. Pretpostavljamo da vas traže u glavnom gradu. Neko bi mogao da vas vidi. Svet je mali. Ne znamo gde je Munjoz. To nas čini veoma nervoznim. Možda je ovde, pod lažnim imenom i s falsifikovanim pasošem. Izvešćemo vas iz Vašingtona što pre.” Maršal je klimnuo glavom. “Možemo li da povedemo pse?”, pitala je. Izgledala je i zvučala zabrinuto.
“Naravno. Radićemo na vašim identitetima i životnim pričama. Imaćete odgovore na pitanja odakle ste, zašto ste se tamo doselili, šta ste radili pre toga i gde ste se školovali. Možete da tražite prijatelje u lokalnoj zajednici, ali ne smete da odstupate od zadatih uloga. Maršal će vam pokazati kako se to radi.” Sem se osmehnuo. Znao je da je on stručnjak u preuzimanju i održavanju novih identiteta. Šest godina život mu je zavisio od toga. Znao je kako da se u potpunosti poistoveti s izmišljenom osobom. Ljudi iz programa su im tog popodneva pokazali fotografije novog doma. To je bila velika, prilično zapuštena seoska kuća. Arijana je smesta odlučila da je oboji o svom trošku i da stavi nove ograde. Nameštaj nije izgledao nimalo bolje. I njime će se pozabaviti. Kuća koju je Maršal koristio izgledala je dovoljno prostrano. Opremljena je za predradnika, kad je imanje služilo kao ranč, pre nego što ga je vlada kupila. Maršal je rekao da mu odgovara i da mu nije potrebno ništa otmeno. ije mario za izgled enterijera. U Kolumbiji je tri godine živeo u kolibi. Pre toga je u Kkvadoru boravio u šatoru. Život u kući biće veliko poboljšanje u odnosu na ranija boravišta. “Ići ćete kao... prijatelji?” ljubazno je pitao agent iz programa. “Kao muž i žena? Brat i sestra? Poslodavac i zaposleni?” Nisu razmišljali o tome. Arijana je odgovorila. “Predstavićemo se kao prijatelji. Došao je da mi pomogne da osnujem farmu konja, pošto je izgubio suprugu. Ja sam upravo ostala bez oca.” To je na izvestan način bila istina. Varijanta s bratom i sestrom bila bi isuviše otkačena, i Maršal nije bio njen radnik. Bolje će se osećati ako se predstave kao prijatelji. Bliskost istini smanjivala je mogućnost greške. Maršal je planirao da potraži posao na koledžu. Program im je ponudio pomoć pri pronalaženju posla. Snabdeo ga je neophodnim dokumentima i preporukama, što e bila uobičajena procedura. Rečeno im je da izaberu nova imena. Objašnjeno im je da će biti najbolje ako zadrže ista imena i inicijale. Maršal se odlučio za majčino devojačko prezime Džonson, a Arijana za Robert, po ocu. Do petka će dobiti kreditne kartice, pasoše, vozačke dozvole, bankovne račune i gomilu drugih legitimacija s novim imenima. Program će se pobrinuti za to. Arijana je te noći pala u krevet isceđena i iscrpljena. Maršal je telefonirao Beloj kući kad je zaspala. Hteo je da poseti Armstrongove pre odlaska u Vajoming. Odavno nije video Breda i Ameliju. Melisa se obradovala kad ga je čula - dugovala mu je život. Rekao je da želi da vidi imenjakinju. Predsednik je bio u zvaničnoj poseti Izraelu. Melisa i deca ostali su kod kuće. Pozvali su ga da svrati u četvrtak
posle škole. Rekao je da će doći. Arijana je sutradan otišla u kupovinu, u pratnji četiri agentkinje. Pazarila je sve što bi joj moglo zatrebati u Vajomingu. I Maršal je pošao u kupovinu s jednim agentom, i znatno kraćim spiskom potrepština. Kupio je kofere za oboje. Morao je da naruči još“za nekoliko kad se vratio u hotel. Arijana ga jedaiznenadila količinom kupljene svaki slučaj”. Nasmejao se kad je počela mu se pravda. Nikadodeće nije živeo sa ženom, izuzev s Palomom. Život na Arijaninom nivou bio je potpuno novo iskustvo. Sutradan ju je pozvao da s njim poseti Armstrongove. Bila je počašćena i iznenađena pozivom. Upoznala je Filipa Armstronga i njegovu suprugu, prisustvovala je Inauguralnom balu s ocem i predsednik je došao na očev pogreb. Iznenadila se kad je videla koliko je Maršal blizak s prvom damom i njenom decom. Amelija joj je pričala kako joj je Maršal spasao život, a njemu o svemu što je radila, dok se Bred igrao po sobi helikopterom na daljinsko upravljanje, za dlaku promašivši njihoveporodicom. glave. Držali što ih je duboko Proveli su divna dva sata s prvom Tosujebebicu, bio dobrodošli odmak dirnulo. od napetosti u kojoj su živeli, posle otmice u Parizu izbegnute za dlaku. “Biću odsutan neko vreme”, objasnio je Maršal deci pre odlaska. Melisa je zabrinuto podigla obrvu. Deca su ga već pitala da li je Arijana njegova nova devojka. Rekao je da nije i da su samo prijatelji. Ameliji je laknulo. Izgledala je tužno kad je rekao da će odsustvovati. “Ponovo ideš na tajni zadatak?” pitala ga je. Posmatrala ga je krupnim plavim očima koje su ga osvojile čim ih je ugledao. “Tako nekako.” “Mislila sam da više ne možeš da radiš takve poslove.” “Napravili su izuzetak u mom slučaju, ali mi ne preti nikakva opasnost. Idem na veoma bezbedno mesto, ovde u Sjedinjenim Državama. Posetiću vas čim budem mogao.” Nije video razlog da ne poseti predsednika pod pseudonimom. Nadao se da će se sve brzo završiti. Melisa mu je na rastanku, pošto je zagrlio decu, prišapnula da vodi računa o sebi. Toplo je zahvalila Arijani na poseti. Sekretarica ju je podsetila na identitet gošće i na ono što joj se dogodilo. Pitala se da li Maršal radi na njenom obezbeđenju. Setila se da je već upoznala devojku, koja je na nju ostavila vrlo dobar utisak. Na povratku u hotel, Arijana je u automobilu oduševljeno govorila o dečici.
Raznežila se kad je videla kako je obziran i nežan s njima, i koliko ga vole. Videla je da zauzimaju veliki prostor u njegovom srcu. Zaključila je da bi bio dobar otac da je njegov život pošao drugačijim tokom. Palo joj je na pamet da su izgubili bebe, začete s voljenim osobama, u šokantnim traumatičnim okolnostima. Sudbina se okrutno poigrala s njima. Stenli i Lili glavicu čvrsto su su stigli hotel. Gonič je obgrlionjuškom. šapama. Ona je naslonila naspavali, njegovekad široke grudi.uPoklopio ju jejuogromnom Tiho je hrkala. Bilo je lepo što imaju pse koji se dobro slažu. Stenli je mogao da smaže Lili u jednom zalogaju, ali na svu sreću to nije hteo. Ponekad mu je grickala i potezala duge, mlitave uši. Neko vreme krotko bi trpeo takvo maltretiranje. Odgurnuo bi je i otišao da legne na neko drugo mesto kad bi mu dosadilo. Sutradan, posle posete Beloj kući, svanuo je dan odlaska u Vajoming. Arijana je izašla iz spavaće sobe u farmerkama, košulji s ružičastim kockicama i džemperu iste boje, s ravnim cipelama i bez šminke. Vezala je dugu plavu kosu u konjski rep. Izgledala je kao devojčica od šesnaest godina kad je spustila Lili u torbu. Bili su spremni za spolazak. Prethodne dobili su legitimacije, telefone i kompjutere novim imenima. Svevečeri što ih je vezivalo za stara imenamobilne bilo je uklonjeno. Federalni sudija odobrio je njihova nova prezimena. Sve promene dobile su zvanični pečat. Obimni posao bio je obavljen u režiji Ministarstva pravde. Oba pariska stanodavca obaveštena su da odustaju od najma, u okviru ugovorenog roka od šezdeset dana. Maršal se već susretao s ovakvom situacijom, u nešto drugačijem obliku. Za Arijanu je preuzimanje izmišljenog identiteta bilo novina. Nije progovorila ni reč dok su se vozili prema aerodromu. Privatnim avionom prevezeni su do Vajominga, u pratnji četiri agenta CIA. Imali su dokumenta u kojima je stajalo da su kupili kuću za skromnu sumu, kroz u slučaju da ikome padne pamet da proveri taj udeo priče.daArijana e nemo piljila avionski prozor. Togna jutra pozvala je Jaela Parizu, bi ga obavestila o onome što se dešava. Rekao joj je da ga pozove u slučaju da joj zatreba. Osećala se čudno na putu ka novom obitavalištu, u društvu Maršala, kog je slabo poznavala. Let do Kaspera u Vajomingu trajao je četiri sata. Arijana nije spavala, govorila niti jela u avionu. Samo je zurila kroz prozor. Maršal se zabrinuo za nju. Znao je kroz kakve muke je prošla. Plašio se da ne poklekne pod teretom loših uspomena. Činilo se da je prošlost proganja. Program joj je ponudio stručnu pomoć u prilagodavanju novim uslovima. Odbila ju je. Smatrala je da će imati više koristi od razgovora s Jaelom.
Maršal je već preuzimao novi identitet, pod mnogo ozbiljnijim okolnostima. Zbog toga nije osećao teskobu ili zabrinutost. Nije bio sasvim spokojan. Preseljenje i navikavanje na život s nepoznatom ženom izazivali su blagu nervozu. Arijana je okretala leđa svemu što je poznavala. Odlučio je da je prepusti njenim mislima, zato što nije znao šta da kaže. Čavrljao je s agentima. Prethodne večeri pozvao je Maka da bi se oprostio od njega. Neodređenim izrazima nagovestio je ono što će se dogoditi. Nije mu rekao gde idu. “Pretpostavio sam da će je neko vreme staviti na led. Ništa drugo nisu mogli da učine. Pa, čuvaj se, momče. Nadam se da idete na pristojno mesto. Ne može biti gore od onih na kojima si bio. I svaka ti čast. To je đavolski lukav način da smuvaš žensku”, peckao ga je . “I postaraj se da čisti kuću. Ima još dosta da uči o tome.” “Ne znam da li ču je smuvati, ali sam siguran da će me naterati da čistim kuću.” Obojica su se nasmejali. Pri sletanju na aerodrom, Arijana je primetila nekoliko kuća i rančeva usred pustog predela. Učinilo joj se da sleću na Mesec. “Da li je sve u redu?” brižno upita Maršal. Okrenula je glavu od prozora i klimnula. Nije ga ubedila. Program je najedanput izgledao tako stvarno. Nedostajali su joj Pariz, Buenos Ajres i Njujork, čak i Makdonaldova prijatna, neuredna kuhinja u Londonu. Poželela je da bude bilo gde, izuzev ovde. Krenula je za Maršalom i četvoricom agenata ka izlazu iz aviona. Suze su joj se kotrljale niz lice.
Petnaesto poglavlje Posle polučasovne vožnje stigli su do ranca nedaleko od Kaspera, vlasništva Programa za zaštitu svedoka. Na aerodromu ih je čekao kombi. Veće vozilo bilo je neophodno za prevoz pozamašne količine prtljaga i pasa. Kapija imanja bila je naherena. Vapila je za farbanjem. Imali su poštansko sanduče. Rečeno im je da imaju i poštanski pregradak. Koledž Kasper, na kome je Maršal hteo da predaje, bio je udaljen četrdeset minuta vožnje. To nije bila preterana razdaljina za put do posla i natrag. Provezli su se kroz kapiju i povezli dugim prilaznim putem. Prošli su pored predradnikove kuće i nekoliko manjih zgrada i šupa za poljoprivredne mašine i opremu. Ugledali su veliki ambar levo od druma. Arijana je nameravala da ga ispuni konjima, koje će nabaviti o svom trošku. Ugledali su glavnu zgradu s tremom i belom drvenom ogradicom, okruženu visokim stablima. U daljini se uzdizala planina Kasper. Bilo je toplo. Hladio ih je nežni povetarac. Jedan od agenata popeo se uz stepenice sa svežnjem ključeva u ruci. Otključao je ulazna vrata. Kamionet i automobil čekali su ih ispred kuće. Maršal i Arijana izmenjali su poglede i ušli u kuću za agentom. Kilometrima unaokolo nije bilo drugih kuća. Mesto je bilo divno, ali je izgledalo pusto. Arijana nikad nije živela u tako tihom, zabačenom mestu. Sve e izgledalo nepoznato. Nedostajali su joj veliki gradovi, na koje je navikla. Ni manastir nije bio ovako izolovan. Agent je upalio svetio. Ostatak grupe ušao je u kuču. Prizemlje se sastojalo od dnevne sobe, trpezarije, niše s kaminom, velike prozračne kuhinje i širokog stepeništa, koje je vodilo do četiri spavaće sobe na spratu. Nameštaj je bio oskudan i bezličan, sličan motelskom, a zidovi goli. U kući nije bilo ničeg toplog ili udobnog. Sa setom je pomislila na šarmantni stan u Parizu. Očeva sekretarica Šila otputovala e u Pariz da prenese njene stvari u očev apartman u Njujorku. Znala je da je Arijana u Programu zaštite svedoka, ali ne i gde će otići pod novim imenom. Arijani je rečeno da ne sme da je zove, u slučaju da joj je telefon pod prismotrom. Sa Šilom će komunicirati posredstvom ljudi iz programa ili CIA. Šila je očajavala zbog sudbine koja je zadesila njenu štićenicu. Strepela je da je više nikad neće videti. Arijana se osvrtala po oskudno nameštenoj seljačkoj kući. Uperila je tužni pogled u Maršala.
“Dobro došla kući”, tiho je prozborio. Bilo mu je žao što kuća ne izgleda lepše. Delovala je zapušteno. Moraće žestoko da se potrude da bi je učinili toplom i privlačnom. Ljudi iz programa postarali su se da ih dočeka pristojno napunjen frižider. U njemu su našli mleko, jaja, puter, salatu, jogurt, šunku, ćuretinu, banane, kukuruzne pahuljice,čekao instantihkafu i šećer.radnji Imaćeraspoređenih šta da jedu danas i narednog jutra.kilometara. Na radnoj površini je spisak u krugu od petnaest Arijana se neraspoloženo osvrtala po rančerskoj kući. Agenti su otišli posle pola sata. Ostala je sama s Maršalom. “Osvežićemo je novom bojom i novim stvarima”, rekao je. Pokušavao je da zvuči ohrabrujuće. Video je koliko je nesrećna. Luis Munjoz ukrao joj je život kakav e poznavala, kao i njegov brat pre dve godine. Sela je za kuhinjski sto. Maršal je skuvao kafu. Nadao se, nje radi, da će kuća biti lepša. Imanje je bilo divno, a predeo veličanstven. Promena je bila drastična u odnosu na Pariz i Njujork, njena predašnja boravišta. Patila je od kulturnog šoka, pijuckajući kafu iz napukle šolje. Posle izvesnog vremena pribrala se i sa osmehom podigla glavu. “Ne bih preživela ovo iskušenje da nisi pored mene”, iskreno mu se obratila. Luksuz joj nije nedostajao, ali je izolacija bila zastrašujuća i depresivna. Unutrašnjost glavne zgrade činila joj se sve ružnijom. Nije mogla da zamisli da u takvom ambijentu živi nekoliko godina, ili do kraja života. Kuća je bila tako bezlična. Osećala se kao da živi tuđ život umesto svog. “Varaš se, preživela bi. Savladala si mnogo gora iskušenja.” “Hvala bogu što sam kupila pristojnu odeću pre nego što sam došla ovamo”, našalila na svoj račun. Nasmejao se. Stenli su sedajurili, gnevno se ovde se sviđa.” Nije sve bilo tako crno. Maršali Lili je znao je moglo bitilajući. gore, “Psima mnogo gore, da je za dlaku izbegla otmicu i verovatno smrt u Parizu. “I mi ćemo se navići”, hrabrio ju je, iako je kuća i njemu izgledala depresivno. Koliba u džungli bila je prijatnije mesto od zapuštene zgrade u kojoj nije bilo ničeg što bi ogrejalo dušu. Ni ona ni on nisu se u njoj osećali kao kod kuće. “Dođavola, kako se ovo desilo?” tiho reče Arijana. Ustala je da bi proverila sadržaj kuhinjskih ormana i fioka. Našla je mnogo izuzetno ružnih tanjira, rasparenih čaša i escajg za šestoro koji kao da je donesen s otpada. Viljuške i kašike behu listom savijene. “Dobro, više ne moram da gledam”, rekla je, okrenuvši se prema njemu. “Mrzim ružni porcelan. Idemo u varoš da kupimo nove stvari.” Osećala se bolje
pošto je to prevalila preko usana. Osmehnuo se. Život sa ženom i njihov način razmišljanja bili su za njega potpuno novo iskustvo. Otrčala je uz stepenice da bi pogledala posteljinu i peškire na spratu. Presudila im je za tili čas. Proglasila ih je nepodnošljivo ružnim. “Idemo u kupovinu, do najbližeg Targeta ili Ikee. Pazarićemo nešto nameštaja i nešto za zidove.” Setila se spektakularnog uspeha ostvarenog Buenos Ajresu u mnogo većem zdanju. oj, istina, na raspolaganju stajaliuprekrasni antikviteti i obisonski tepisi.Tamo Bila su je spremna da se uhvati ukoštac s izazovom opremanja ružne rančerske kuće. Maršal je u tome video povoljan znak. Ostavili su pse u kući i seli u kamionet. Zaustavili su se u predradničkoj kući. Razgledali su je i zaključili da je negostoljubiva, kao i glavno zdanje, iako joj se kuhinja više dopadala. U spavaćoj sobi naišli su na izrezbareni drveni krevet, predivan ručni rad. “Moraćeš da je osvežiš i preurediš”, rekla je kad su se vratili u kamionet i povezli ka gradu. Pustila je muziku i uperila pogled kroz prozor. Maršal ju je sažaljevao. Davala je sve od sebe, iako je život bio tako nepravedan prema njoj. Nije bio nimalo pravedniji ni prema njemu. Provezli su se kroz varošicu s bakalnicom, perionicom, hemijskim čišćenjem, knjižarom, benzinskom pumpom i još nekoliko radnji. Nisu se zaustavljali da bi ih obišli. Posle pola sata stigli su do Kaspera, punog mladih ljudi i života, pretrpanog restoranima, barovima i kafeima. U Glavnoj ulici bilo je i nekoliko umetničkih galerija i prodavnica antikviteta. Arijana se oraspoložila. Pojeli su nešto i popili kapučino. Pošli su u potragu za kućnim potrepštinama. Našla je dva lepa stola i pisaći sto u prodavnici antikviteta, veliko platno u jednoj i pola tuceta lepih uramljenih fotografija u drugoj galeriji. Odvezli su se do Targeta, u kom je našla posteljinu i peškire za obe kuće, pristojnih boja i dezena. Kupila je stolove, stolice, kojekakve drangulije, šarena pomagala i stvari za kuhinju. Pazarila je set plavih italijanskih keramičkih tanjira, čaše za vino i vodu od plavog murano stakla i elegantni čelični escajg s drškama od kosti. Nije kupovala ništa luksuzno ili prefinjeno, ali su sve stvari izgledale lepo i svedočile o dobrom ukusu. Maršal je bio zadivljen delotvornošću s kojom je izvela čitavu operaciju. Za tili čas napunili su kamionet. Ugovorila je da joj sutradan isporuče nameštaj. Stigla je da kupi neke stvari za njegovu kuću. Oborila ga je s nogu. Rekla je da je njena majka volela da uređuje dom i da je od nje naučila kako se to radi. Lepo je iskoristila nove kreditne kartice. “Dobra si u ovom poslu”, s poštovanjem će Maršal. “Trebalo bi mi godinu dana
da se snađem i odaberem šta da kupim za kuću.” “Ovo je zabavno”, rekla je. Prvi put od dolaska u Vajoming bila je zadovoljna. “Trebalo bi da vidiš šta sam napravila od ambasade u Buenos Ajresu. Bila je gotovo prazna kad smo stigli. Svi su mi čestitali kad sam je opremila. Ostavila sam sve kupljene stvari u njoj, kao očev poklon ambasadi. Nadam se da ćemo je posetiti za manje od stotinu godina. Neježelim da provedem ostatak života u Kasperu”, primetnim očajanjem. Ipak izgledala bolje nego nekoliko časova ranije. rekla je s “Nećeš dugo ostati ovde”, rekao je. Trudio se da zvuči ubedljivo. “Otkud znaš?” Želela je da mu veruje, ali nije mogla. “Zato što momci iz CIA dobro rade svoj posao. Pronaći će ga. Nisu tako dobri kao oni iz moje Agencije, naravno”, našalio se. Uspeo je da je nasmeje. Umeo je da razveseli ljude i u najgorim situacijama. Čitavog života je to radio. Dopadala mu se. Želeo je da bude srećna, iako je situacija u kojoj su se našli, bez svoje krivice, bila daleko od idealne. Divio se njenom borbenom duhu. Parkirali ispred bakalnice, da jekupe hranu za večeru. je roštilj. Utovario ga jesuu se kamionet. Kleo se da dobar roštiljdžija, iakoKupio godinama nije prilazio roštilju. “To je srećna okolnost”, rekla je sa osmehom, “zato što bismo pomrli od gladi ako bismo zavisili od mog kulinarskog umeća. U Parizu sam opstajala na salati, brzoj hrani i sirevima.” Ovo nije bio Pariz, a ona nikad nije naučila da kuva. “Da se dogovorimo. Ja ću kuvati, a ti ćeš sređivati kuću.” Ponovo ju je nasmejao. Život ih je primoravao da se upoznaju, kao preživeli brodolomnici na pustom ostrvu. Kad se smrklo, shvatila je da je zabrinuta zato što će boraviti sama u kući. Maršal je osetio njenu nervozu za večerom. Rekao je: “Mobilni telefon biće mi uključen čitavo veče. Pozovi me ako budeš imala nekih problema.” “Kakvih problema bih mogla imati? Misliš da će vuk naići i pojesti mene i Lili?” Pokušavala je da se našali. Nikad nije živela na ovako izolovanom mestu. Osećala se bezbednije u gradu, čak i s plaćenim ubicama za petama. “Da li ćeš se bolje osećati ako budem spavao u nekoj od gostinskih soba?” ponudio je pomoć. Snebivljivo je klimnula glavom. “Znam da zvuči glupo, ali plašim se da spavam sama usred ove nedođije. Teško e poverovati da je ovde bezbednije nego u gradu, s onoliko ljudi okolo.” “Niko neće pokušati da te otme ili ubije na ranču, Arijana. Ne znaju gde si.”
Zbog toga su i došli ovamo. Klimnula je glavom, ali joj se ovde nije dopadalo. Kasper je bio lep, ali joj nije delovao zabavno niti uzbudljivo. Reagovala je kao devojka iz grada. Maršal se radovao pecanju i šetnjama po prirodi. Ni jedna ni druga aktivnost nije je privlačila. Rečeno im je da u okolini ima dobrih skijaških terena. To ih je obradovalo. Kasper je imao pozorište, simfonijski orkestar i muzej. Arijana je rekla da bi htela da ga obiđe. I on je to želeo. Vratio se u predradničku kuću posle večere. Preneo je kofer u glavnu zgradu. Odabrao je spavaću sobu najdalju od njene, da je ne bi uznemiravao ako bude gledao televiziju, što je često činio. Svaka spavaća soba imala je televizor. U dnevnoj sobi bio je veliki aparat s ravnim ekranom i pristojnim zvučnim uređajem. Obećao je da će ga napuniti muzikom koja joj se dopada. Povukla se u spavaću sobu da bi se raspakovala. On je slao elektronsku poštu s kompjutera u kuhinji. Čula je kako se penje na sprat i otvorila vrata svoje spavaće sobe, da bi mu još jednom zahvalila što će prespavati u glavnoj zgradi s njom. Izgledala je opušteno. Nosila je nabranu, belu, pamučnu spavaćicu s plavim trakama, kupljenu u Harodsu, onu koju je nosila kod Maka. kosa Živeo padalajejoju e preko ramena. Izgledala je tako mladoliko i lepo Raspuštena da se ukopaoplava u mestu. ovoj kući s njom, posle svega što su preturili preko glave. Predstavljali su se kao prijatelji, sustanari. Takav život veoma se razlikovao od onog u džungli ili usamljeničkog bivstvovanja posle njega. “Lepo spavaj”, rekla je i zatvorila vrata. Dugo je ležao u krevetu, razmišljajući o njoj. Sanjao je Palomu kad je zaspao. Osećao ju je u svom naručju, kao da ga nikad nije napustila.
se zajedno upustili istraživanje ambara. Zaključila je dasuostavlja bolji Sutradan utisak odsukuća. Skoknuli su dougrada i pronašli prodavnicu u kojoj kupili filmove i kompakt-diskove. Ispostavilo se da imaju sličan ukus, samo što je on voleo i latinoameričku muziku, posle dugog boravka u Južnoj Americi. Osmehnuo se kad e rekla da je naučila da igra tango u Argentini. Kupili su još neke stvari za kuču. Stigao je i nameštaj. Rasporedila ga je, uz njegovu pomoć. Zapanjio se kad je video koliko kuća bolje izgleda zahvaljujući jastucima, svećama, novom nameštaju, slici i fotografijama koje je ona kupila, a on okačio. Pronašla je odgovarajuće mesto za svaki predmet. Kuća je izgledala znatno prijatnije. “Auh! Čarobna je”, rekao je, zadivljen rezultatima njenog rada. “Mani se konja, trebalo bi da se baviš uređenjem enterijera. Stvarno si dobra u tom poslu.” Kuća je
izgledala mnogo bolje kad je rasporedila sve što je u međuvremenu bilo kupljeno. Ispekao je rebarca i piletinu na roštilju i pustio muziku. Osećali su se skoro kao kod kuće. Sve je bilo tako novo. Lepo se osećao u njenom društvu. Osećao je da mu je zahvalna zbog pomoći. Pogledali su film na ravnom ekranu. Zaspala je pre kraja, naslonivši se na njegovopogledao, zdravo rame. Zagrlio upitno kao daPodigao hoće dajegaruku. pita šta radi. ju je, uživajući u filmu. Stenli ga je “Gledaj svoja posla”, prošaputao je Maršal, ne mičući ruku s usnule cimerke. Probudila se pri kraju filma. Zadirkivao ju je zato što se uspavala, iako je znao da se umorila posle napornog dana. Novo okruženje ispunjavalo ju je blagom nervozom. Sledeće nedelje otišao je u koledž i popunio molbu za posao predavača političkih nauka, španskog jezika ili krivičnog prava. Razumeo se u sve navedene discipline. Pozvao se na nove “preporuke”, u kojima je pisalo da ima dvogodišnji staž u vojnoj obaveštajnoj službi. Imao je odgovarajuću dokumentaciju za sve tvrdnje iz izmišljene biografije. Arijana mu je pravila društvo. Pogledala je oglasnu tablu u potrazi za nekim ko bi im počistio kuću i ekipom za preuređenje ambara. Prepisala je nekoliko imena i elektronskih adresa. Pomislila je da će joj biti potreban neko za brigu o konjima, kad ih kupi. Potražila je i takve ljude. Sem Adams pozvao ih je posle nekoliko dana da vidi kako se snalaze. Maršal je rekao da im dobro ide. I Arijana mu je bolje zvučala. Po isteku druge nedelje lepo se osećala u novoj kući, iako je Maršal još spavao u gostinskoj sobi. Pomisao da će biti sama noću činila ju je nervoznom. Nije želela da se on iseli. Iz daljine je povremeno dopiralo otegnuto zavijanje kojota. Zbog njih je oprezno izvodila Lili u šetnju. Stenli e uživao u neuporedivo većem životnom prostoru. Na njen zahtev, u nedelju su otišli u crkvu. Upoznali su neke susede, koji su ih veoma prijateljski dočekali. Posle nekoliko nedelja počeli su da svraćaju s kolačima, pitama i džemovima iz kućne radinosti. Dolazili su da upoznaju nove susede i da vide šta će uraditi s rančom. Trudili su se da im ukažu dobrodošlicu u novoj sredini. ajveći broj radio je u gradu. U crkvi su upoznali i upravnika simfonijskog orkestra, muzejskog kustosa i nekoliko profesora Koledža Kasper. Posle šest nedelja posetila ih je dama koju su upoznali u crkvi. Donela im je domaći džem od kupina. “Otkad ste u braku?”, pitala je Arijanu. Maršal je kosio travu. Mahnuo je gošći. Arijana je uvela gošću u kuhinju. Tu je i postavila škakljivo pitanje, dok se divila ukusno uređenoj kući. “Pa... hm... u stvari, nismo u braku. Mi smo prijatelji. Maršal je izgubio
suprugu. Moj otac je umro. Posle njegove smrti odlučila sam da kupim ranč. Maršal se ponudio da mi pomogne. Interesi su nam se poklopili. Godinama se znamo. Hteli smo da napustimo Čikago i drastično promenimo način života.” Tvrdili su da dolaze iz Vetrovitog grada. Arijana je samoj sebi zvučala neuverljivo. Činilo joj se da gošća ni za trenutak nijesepoverovala njenu priču.uOsmehnula i klimnula glavom.juIspričala je Maršalu šta dogodilo,ukad je ušao kuću da se se osveži. Iznenađeno je pogledao kad je izvadio osvežavajuće piće iz frižidera. “Kako bi bilo da joj kažemo da živimo u grehu i stavimo tačku na tu priču?” predložio je sa osmehom. “Ionako svi to misle.” Smejao se. Ta opaska ga je veselila. Okupala je pse kad je gošća otišla. Košulja joj se ovlažila od vode i sapunice i zalepila za lepo oblikovano telo. Nešto ga je nagnalo da joj priđe i zagrli je desnom rukom. Privukao ju je sebi i poljubio. Delao je bez razmišljanja, duboko ubeđen da čini nešto razumljivo i normalno. Zagrlila ga je i strastveno uzvratila poljubac. Ostali su bez daha. “Da li je ovo dobra ideja?”, pitao je Maršal promuklim glasom, između poljubaca. Dugo nije puštao osećanja i strasti u svoj život. Preplavili su ga. Arijana e plovila na istom talasu strasti. Podigao ju je jednom rukom i odneo u spavaću sobu. Zbacili su odeću sa sebe i vodili ljubav kao izgladneli ljudi koji su se domogli hrane. Bili su toliko dugo sami da su ih osećanja u potpunosti nadvladala. Arijana je, kad su se istutnjali, ležala na leđima. Začuđeno ga je posmatrala. Nežno ga je poljubila. Tiho se nasmejala. “Auh! Šta bi se desilo da ona žena iz crkve nije postavila to pitanje?” Nasmejao se i podigao na laktove, da bi je bolje pogledao. Imala je zanosno telo. Bila je prekrasna, senzualna žena. Tek sad spoznao je da ju je želeo još od prvog susreta u parku. Godinama nije dozvoljavao sebi da se zainteresuje za ženu. Zabrinuo se zbog onog što se upravo dogodilo među njima. “Da se nije desilo danas, desilo bi se nešto kasnije. Ne verujem da bismo dugo čekali”, rekao je milujući joj bradavice. Bio je svestan da se radilo o neizbežnom, iako pomalo zastrašujućem događaju. Ponovo ga je ispunila želja za njom. Bio je izuzetan ljubavnik. “Noću me je izluđivala pomisao na tebe u drugoj sobi”, priznao e. Nije hteo da pomisli da je želi isključivo zato što ih je sudbina zbližila. Duboko se zainteresovao za nju kad je pročitao Horheove dnevnike i shvatio šta joj se dogodilo. Još tada je zarobila njegovo srce. “I ja sam pomišljala na to”, priznala je. “Da li je ovo pametna ideja? Šta će biti
ako se zamrzimo?” Nije verovao da će se takvo nešto dogoditi. Nekoliko nedelja slagali su se čudesno dobro. Bila je opuštena, pažljiva, obzirna osoba, baš kao i on. “Uvek možemo zatražiti da nas ljudi iz programa razdvoje. Mogu da se odselim u predradnikovu kuću”, nastavio je ozbiljnim glasom. “Voleo bih da znaš da nikad nisam učinio nešto ovakvo”, reče Maršal. “Godinama sam radio na tajnim zadacima. Odsustva bila retka kratka. Nisam imao vremena da sedok zbližim nekom ženom kod kuće.suRoditelji su imi stradali u saobraćajnoj nesreći sam sbio na koledžu. Otada nemam dom, u pravom smislu te reči. Nisam hteo da me neka žena godinama čeka, da joj slomim srce ili poginem. Mislio sam da nemam pravo da tako postupam, samo da bih se na trogodišnjem zadatku u inostranstvu tešio mišlju da me kod kuće neko voli. To ne bi bilo pošteno. Uvek sam bio veoma pažljiv u tom smislu. Tako je bilo dok nisam upoznao Palomu. Nisam očekivao da ću se zbližiti s nekim na poslu. Zaljubio sam se u nju. Ubijena je zbog mene. Nisam mogao da se otmem utisku da svi koje volim umiru - roditelji, Paloma i naša bebica. Taj osećaj sprečavao me je da se zbližim s nekim posle njene smrti. Nisam hteo da nekog zavolim i da gasebi izgubim ili, još zbog mene bude povreden ili ubijen. Nikad neću oprostiti zbog onog štogore, joj sedadogodilo.” Zaplakao je posle tih reči. Nikada nije pred nekim ovoliko otvorio dušu. Nikad nije bio iskren s Palomom, zato što nije smela da zna njegov identitet. Nije mogao da oj se poveri. Njihov život zbog toga je bio laž. Biće pošten od samog početka, ako bude delio život i ljubav s Arijanom. Rešio je da ne krije istinu od nje. “Ne znam koliko toga je ostalo od mene”, tužno je prozborio. “Jedan deo mene umro je u Kolumbiji, kad je ubijena.” Klimnula je glavom. Nežno ga je poljubila, duboko dirnuta njegovom ispovešću. “Nisam sigurna da li ću ikada u potpunosti razumeti šta mi se desilo s Horheom. Mislila sam da smo se voleli. Sad znam da je bio grozna osoba i da nisam mogla da se zaljubim u njega, niti da ga istinski poštujem. Ono što se među nama desilo bilo je čarobno, ili je bar tako izgledalo. U njegovom prisustvu postala sam neko drugi. Nije sve bilo loše. Tada mi se sve što je govorio i radio činilo ispravno. Mnogo sam se obradovala kad sam saznala da nosim njegovo dete. Mislim da sam na izvesno vreme izgubila razum. Sve je izgledalo tako stvarno. I on je ubijen zbog mene. Ne mogu to da zaboravim, baš kao ni izgubljenu bebu.” “Ubijen je zato što te je oteo, što je težak zločin”, brižno ju je ispravio Maršal, kao što bi Jael učinio. “Stradao je zbog svojih nedela, a ne tvojom krivicom.” Za razliku od Palome, koja je bila nevina žrtva. Spajalo ih je i to što su izgubili osobe koje su strastveno voleli i bebe. Oboje su bili u nemogućim vezama, osuđenim na
propast. Sada im je to bilo jasno. To ih nije sprečavalo da vole i dobiju duboke ožiljke koji nikada neće sasvim izbledeti i nestati. “Bojim se da će mi se ponovo dogoditi nešto strašno ako nekog zavolim”, priznala je, ispovedajući strahove koji su morili i Maršala. “Ne želim da stradaš zbog mene.” “Ne bih želeo da se išta loše desi bilo kome od nas. Zbog toga smo došli ovamo. Učiniću sve što mogu da te zaštitim”, obećao je. Verovala mu je. Agenti koji su ih dopratili u Vajoming ostavili su mu oružje, na njegov zahtev. “Moramo verovati da je najgore za nama. I da nam se takvo nešto ne može ponoviti”, oprezno je prozborila. “Jednog dana otići ćemo odavde.” Maršal nije mogao da se ne zapita da li će želeti da živi s njim kad napuste Vajoming. Bilo mu je teško da u to poveruje, s obzirom na njene kapacitete. Šta bi takva žena tražila s jednorukim penzionisanim agentom, kad može biti s kim god poželi? Bilo je prekasno za povlačenje. Zaljubio se u nju. Bilo mu je jasno da i ona njega voli. “Volim te, Maršale”, rekla je i potvrdila reči poljupcem. “I ja tebe volim, Arijana”, rekao je. Zagrlio ju je zdravom, snažnom rukom. Ponovo su vodili ljubav.
Šesnaesto poglavlje Maršal se, pošto su vodili ljubav u glavnoj zgradi, zvanično preselio u njenu spavaću sobu. Živeli su kao par. Polako su sređivali kuću i imanje. Vredno je preuređivala ambar s ekipom lokalnih majstora. Počela je da kupuje konje u okolini i da ih dovodi na farmu. Uskoro je imala šest grla, u novim štalama. Dvojica ljudi pomagali su joj u brizi o njima. Nastavili su da upoznaju ljude u crkvi. Četvrtog jula prisustvovali su pikniku na susednom ranču. Pozvali su domaćine na roštilj. Dvojica muškaraca otišli su na ribarenje. Arijana se zbližila sa susetkom. Pozvala je njihovu decu da jašu konje. Počela je da ih obučava. Razgovarala je s dvema dobrotvornim organizacijama. Ponudila je besplatne časove jahanja siromašnoj deci. Učila ih je da jašu i da se brinu o konjima. Uživala je u druženju s decom. Maršal je krajem avgusta dobio dobre vesti s Koledža Kasper. Pojavilo se slobodno mesto na odeljenju španskog jezika. Maršal ga je prihvatio sa zadovoljstvom. Imali su šta da rade. Uživali su u druženju s ljudima, bez preteranog zbližavanja, da se ne bi odali. Bili su srećni. Divno su se slagali i sve više zbližavali. Sretali su mnogo ljudi, ali su bili najbolji drugovi. Maršal je još hteo mesto na katedri političkih nauka. Obradovao se kad su mu rekli da bi sledečeg semestra mogao dobiti priliku da se okuša u toj disciplini. Arijana je dovodila sve više grla na ranč. Sve je teklo kao po loju, iako im je ponekad bilo neobično što su odsečeni od svih i svega što su poznavali, kao da su ljudi bez prošlosti, rođeni po dolasku na ranč. U novembru je počeo da pada sneg. Provodili su duge, lenje vikende u krevetu. Vodili su ljubav i spavali zagrljeni. Slušali su muziku ili gledali filmove. Arijana je rekla da nikad nije bila tako srećna. I on nije poznavao ovako ispunjen život. Voleo e Palomu, ali ona je bila dete i nikad nije živela u velikom svetu. Ne bi mogla da bude srećna u Sjedinjenim Državama niti bi razumela njegov život da ju je odveo iz džungle. Arijana i on bili su savršeno usklađeni, jednako sposobni. Noću su satima razgovarali i razmenjivali hiljade ideja. Delili su knjige i muziku. Išli su u pozorište i na koncerte. Radovali su se kad je Filip Armstrong osvojio drugi mandat. Živeli su kao u raju. Okajali su svoje grehe i zaslužili novopronađenu sreću. Proslavili su Božić na ranču. Odlazili su na zabave u susedstvu, kad nisu bili
zavejani. Bilo mu je lepo dok je predavao španski. Uprava koledža obavestila ga je da će u prolećnom semestru moći da predaje političke nauke, s posebnim osvrtom na Južnu Ameriku. Kad su stigli praznici, nisu mogli da veruju da je od dolaska na ranč prošlo šest meseci. Njihov odnos iz dana u dan bivao je sve bogatiji. Izgubili su sve poznato u životu i ponašli jedno drugo. Svi su ih smatrali divnim parom. Volela je da idesuu se grad s njim. Obilazila galerijeod i radnje, dok je na koledžu. Sretali u najdražem kafeu. je Najbolje svega bilo je on to predavao što su se osećali bezbedno. Znali su da im se ništa loše neće dogoditi i da ih Munjozovi ljudi ovde neće naći. Retko su govorili o tome. Arijana je prestala da se stalno pita kada će se ovo završiti. Nije to više želela. Maršal je u proleće počeo da predaje političke nauke. Arijana je kupila još dva grla, kobilu i ždrebe. Redovno je držala časove jahanja. Uživala je u njima. Jahala je svakodnevno. Naučila je Maršala da se druži s konjima i da jaše s njom. Arijana je otišla na jahanje u brda, pošto je Maršal okončao ciklus predavanja iz političkih nauka u prolećnom semestru. Vratila se i ugledala automobil ispred kuće. ije ga prepoznala. Sjahala je i povela konja u ambar. Smestila ga je u štalu. Grabila e prema kući u jahaćim čizmama. Raspuštena kosa lepršala joj je na letnjem povetarcu. Hitro se popela uz stepenice i ušla u kuću. Osetila je izvesnu strepnju kad e prešla preko praga. Maršal i Sem sedeli su na kauču u dnevnoj sobi. Slutila je da se nešto strašno dogodilo, da je Munjoz otkrio njihovo skrovište i da će ih napasti. Maršal je požurio da je razuveri kad je razabrao njena osećanja. “U redu je, Arijana. Pronašli su i ubili Munjoza. Bio je u Boliviji. Regrutovao je pobunjeničku vojsku. Sve je gotovo”, reče Maršal ustavši. Zagrlio ju je. Za njih je to bio kraj rata. Mogli su da izađu iz programa. Bio joj je potreban čitav minut da shvati šta joj Maršal govori i šta to znači za njih. “Sad možete da idete kući”, tiho reče Sem kad je ustao da je zagrli. Primetio je nemu komunikaciju između nje i Maršala i očiglednu bliskost među njima. Nije se iznenadio. Oboje su bili dobri ljudi. Pretrpeli su velika iskušenja pre nego što su se sreli. Nije mu smetalo što su se zbližili. Godinu dana živeli su zajedno. Arijana je zapanjeno posmatrala Sema. Mogu da se vrate kući. Ali gde je to mesto? Da li je to očev prazni stan u Njujorku? Neki iznajmljeni stan u Parizu? Maršal nije ni imao dom. CIA je pokupila njegove stvari iz Pariza. Uskladištila ih je do njegovog povratka. Nisu imali porodice, samo jedno drugo. Ranč u Vajomingu bio je jedini dom za koji su znali, s konjima i psima. Živeli su u kući u vlasništvu federalnog Programa za zaštitu
svedoka, koja će sad biti stavljena na raspolaganje nekom drugom. “Da li to znači da smo beskućnici?”, zbunjeno se obratila Maršalu. “Ne baš”, rekao je smešeći se, kad je sela s njima. “Da li je sve gotovo?” ponovo je pitala, nesposobna da poveruje u ono što je upravo čula. Sem je klimnuo glavom. Požurio je da im lično saopšti dobru vest. Zaslužili su. “Došao sam čim sam mogao. To se juče dogodilo. Čišćenje u Boliviji i Čileu još traje, ali su naši stručnjaci za procenu rizika dali zeleno svetio za vaš povratak kući.” i Maršalu više nije pretila opasnost od Munjoza. Njegovi tragovi ohladili su se posle posla u Kolumbiji. Odsustvovao je nekoliko godina. Zlikovci nikad nisu saznali ko je on. Ništa ga nije vezivalo za Pabla Ečeveriju, čoveka koji je nekada bio. “Mislim da to znači da smo izbačeni na ulicu”, dodao je Maršal sa osmehom. Ta vest izazivala je gorko-slatko osećanje. Ovde su bili srećni. Nisu znali gde da krenu. Pitao se da li će Arijana ostati s njim, kad je dobila priliku da bira. Imala je mnogo više samonjemu jedno,nedostupnih da je voli. mogućnosti. Nije hteo da se bavi pretpostavkama. Znao je “Koliko brzo moramo da se iselimo?” pitala je Arijana Sema. “Moram da prodam konje.” Imala ih je deset. “Mi ćemo se pobrinuti za to”, velikodušno odgovori Sem. “Možete se iseliti kad god hoćete. Ma, možete otići sutra, ako želite. Slobodni ste da idete kud god vam drago.” Arijana se bojala da nikad neće čuti te reči. Sad nije znala šta da radi. Pogledala je Maršala. Očekivala je da će preuzeti inicijativu. “Obavestite nas kad želite da vas iselimo”, reče Sem. Bio je siguran da će zatražiti to od njega čim povrate dah. Ubrzo je otišao. Iste noći odleteo je u Vašington. Nije imao vremena za gubljenje. Arijana je sela na stepenice ispred kuće kad se Sem odvezao. Zagledala se u Maršala. Imali su mnogo tema za razgovor. “Auh... nisam to očekivala. Mislila sam da će proći godine.” “Ja nisam”, rekao je kad je seo na najvišu stepenicu pored nje. “Šta ćemo sad?” Stresao se od zebnje kad ju je pitao. “Pretpostavljam da ćemo otići kući. Ma gde to bilo”, odgovorila je. “Šta ti
misliš? Gde bi hteo da ideš?” Mogli su da odu na bilo koje mesto na svetu. Bili su toliko iskorenjeni da nisu znali gde bi otišli. Maršal nije imao šta da traži u Vašingtonu, a Arijana nije želela da se vrati u Njujork. Pariz nije bio ni njen ni njegov grad. Od danas više nisu imali dom u Vajomingu. Čitav svet stajao im je na raspolaganju. “Rekla sam ti da smo beskućnici.” Osmehnuo se i nagnuo se da je poljubi. “Šta ćemo sa ostalim?” pitao je ozbiljnim tonom. “Sa ostalim?” ponovila je. Nije ga razumela. “S nama.” “Kako to misliš - s nama?” Izgledala je zbunjeno. “Poslednjih godinu dana morali smo da živimo zajedno, kao brodolomnici. Brod je stigao da nas spase. Više nisi prinuđena da živiš sa mnom, Arijana. Možeš da ideš kuda god hoćeš i da budeš s kim god hoćeš. Ne moraš da budeš s jednorukim banditom poput mene. Tvoj svet je mnogo veći od mog.” Hteo je da joj da svaku priliku da ode, ako to želi. Voleo ju je dovoljno da poželi sve najbolje za nju. “Da li si poludeo? Ti nisi jednoruki bandit i ja te volim. Takođe, nisam bila prinuđena da živim s tobom. Mogli smo da izaberemo različite lokacije. Nismo morali da živimo zajedno u kući. To je bio naš izbor. Zašto bi na nekom drugom mestu bilo drugačije? Ne želim da budem s nekim drugim, već s tobom. Volim te, gde god da smo, ili gde god budemo bili.” Njene reči ispunile su ga ushićenjem. Poljubila ga je . “Hteo sam da znaš da imaš izbor. Nisam želeo da se osećaš obaveznom da ostaneš sa mnom.” “Nepratiti osećam obaveznom. Nadam da želišgadajebudeš sa mnom, zatosuštoprošle ću te doveka akoseme ostaviš”, rekla je. se Pažljivo posmatrala. Oboje godine prevladali strahove od zbližavanja i gubitka. “Ne bih mogla da živim bez tebe i nadam se da nikad neću morati. Ne bih znala šta da radim da nisi bio ovde.” ekoliko minuta ljubili su se na stepeništu. Okrenuo se prema njoj s ozbiljnim izrazom lica. “Pa, gde ćemo živeti?” Zažmurila je, pretvarajući se da okreće zamišljeni globus. Zaustavila ga je . “Živećemo u Parizu!”, rekla je sa širokim osmehom. “Šta misliš? Tu smo se sreli. I ne želim da se vraćam u Njujork. Ne još.” Za taj grad vezivalo ju je previše uspomena. U Parizu joj je samo poslednji dan bio neprijatan. “Tamo možemo početi
iz početka, na pravi način. Još želim da se zaposlim. Možda možeš da predaješ tamo, kao što si ovde činio. Konačno ćemo živeti običnim životom, kao sav normalan svet.” Blistala je od sreće. Osmehnuo joj se. “Pristajem, pod jednim uslovom”, rekao je i ustao. Sišao je niz stepenice. Iznenađeno ga je pratila pogledom. Nije znala šta radi. Okrenuo se prema njoj i spustio na zoveš... koleno. da Pogledao oči. “Arijana Gregori... Arijana Robert... kako god da se li hoćešjudajeseu udaš za mene pre nego što pođemo u Pariz? Ili čim tamo dođemo, ako ti tako više odgovara. Hoćeš li biti moja supruga?” Skočila je sa stepenika. Zagrlila ga je i zamalo oborila. Povratili su slobodu. Zaprosio ju je. Toliko puta bila je oslobođena, iz Horheovog logora posle otmice, Jaelovom zaslugom u Parizu i ponovo iz Programa za zaštitu svedoka. Nije želela da se oslobodi Maršala, dokle god bude živa. “Da”, rekla je isprekidanog daha. Ponovo ju je poljubio. Palo im je na pamet da se nikad ne bi sreli da Luis Munjoz nije pokušao da je otme. Ne bi živeli zajedno godinu dana niti bi se venčali. “Mnogo mu dugujemo”, reče Arijana kad su ušli u kuću. Obuhvatio ju je oko struka. “Ne preterujmo”, kroz smeh reče Maršal budućoj supruzi. Zastao je da bi je pažljivije osmotrio. “Vidiš li bebe u našoj budućnosti?” pitao je. Nije znao šta će reći. I ona i on izgubili su nerođeno dete, što ih je traumatizovalo. Nije znao da li će hteti da se ponovo okuša u tome. Pogledala ga je raširenim očima i klimnula glavom. Ponovo ju je poljubio. Njihov život u tom trenutku postao je savršen u svakom pogledu.
Sedamnaesto poglavlje Trebalo im je tri dana da sve organizuju i popakuju ono što će poneti. Arijana se postarala da konji budu prodati na aukciji. Bilo joj je žao da se rastane od njih, ali nije imalo smisla zadržati ih i seljakati na neko drugo mesto. Nije htela da ih šalje u štale pored Pariza ili Njujorka. Bilo je daleko jednostavnije prodati ih u Vajomingu. Pozvali su nekoliko ljudi da bi im rekli da se sele i da bi se oprostili od njih. isu stekli bliske prijatelje, zato što su živeli u skladu s uverenjem da se ovde neće dugo zadržavati. Rešavala se da proda očev stan u Njujorku. Odložila je tu odluku. ovac joj nije bio neophodan. Za stan ju je vezivalo mnoštvo uspomena na roditelje. Maršal je pozvao koledž. Saopštio im je da neće produžiti ugovor i predavati političke nauke u jesenjem iakodabiimtojevoleo. se seli u Evropu s budućom suprugom.semestru, Rekli su mu žao štoObjasnio odlazi i daje sudazadovoljni poslom koji je obavio u prolećnom semestru, zbog čega su mu i ponudili produženje ugovora. Poneli su vrlo malo toga sa sobom. Svu novu posteljinu, porcelan i nameštaj ostavili su novim stanarima. Poneli su samo odeću, muziku, pse i nešto drangulija. ameravali su da u Parizu počnu iz početka, od nule. Poslala je mnogo elektronskih poruka tražeći posao. Maršal je pozvao američku ambasadu u Parizu. Zatražio je posao u administraciji. Raspitivao se za predavačku poziciju na Sorboni. Arijana je pozvala Jaela. Upoznala ga je s novostima. Obradovao se, pogotovo kad je čuo da je ponovo slobodna i da se vraća u Pariz. Rekao je da je mislio da će se vratiti, zato što je bila srećna u njemu. Uveravao ju je da je to divan grad za novi početak. Poslala je elektronsku poruku opatici Elizabet. Obavestila ju je da se udaje. Opatica je brzo odgovorila. Sve kaluđerice čestitale su joj na udaji. Maršal je porazgovarao s Makom, veče pre napuštanja Vajominga. Rekao mu je za Munjoza i da je zaprosio Arijanu. “Nadam se da je odbila”, zadirkivao ga je Mak. Zvučao je vrlo zadovoljno. “Da li si je naučio da čisti kuću?” “Ne baš.” Nije mu rekao da obavlja više kućnih poslova od nje.
“Pa, svrati do Londona, da proslavimo. Nadam se da će se zadržati duže od moje, koja je zbrisala s poštarom, ili nekim sličnim. Ali ti si mnogo bolji tip od mene. Siguran sam da će ostati s tobom.” Bilo mu je drago zbog njih. Zamolio je Maršala da prosledi njegove pozdrave i ljubav Arijani. U petak su se ukrcali u avion na lokalnom aerodromu. Bili su spremni za polazak. da Šerif je preuzeo u kući. To Potpisali je bila formalnost, a ne neophodnost. je zadatak ih ih otprati do Vašingtona. su niz formulara. Posle togaDobio bili su slobodni. Prenoćili su u dobrom hotelu u Vašingtonu. Sledećeg popodneva krenuli su za Pariz. Arijana je tog jutra otišla u kupovinu. Vratila se s belom svilenom haljinom za venčanje. Odlučili su da što pre napuste Sjedinjene Države. Bili su nestrpljivi da stignu u Pariz i počnu iz početka. Odmah će se baciti na pronalaženje stana. U međuvremenu će odsesti u Ricu, njoj najdražem hotelu. Pozvali su je na razgovor u Vogu, Ofisjelu i povodom posla na jednom veb-sajtu. Američka ambasada pozvala je Maršala na razgovor kad stignu u Pariz. Njegov CV ostavio je snažan utisak. Razgovarali su o svemu tome u avionu za Pariz. Hteli su da se venčaju čim
Ric. stignu, pre nego štoambasadu pronađu stan. je agenta nekretnine kad su stigli Maršal je pozvao zbogPozvala venčanja. Bilo je za jednostavnije venčati se uunjoj, nego probijati se kroz pravne lavirinte namenjene strancima namernim da se venčaju u Francuskoj. Začudio se kad je čuo da diplomate u Francuskoj nemaju pravo da sklapaju brakove. To je mogao učiniti samo francuski zvaničnik. Na njih se najčešće moralo čekati. Sekretarica u ambasadi objasnila mu je šta da radi. Predstavio se kao penzionisani agent sa zavidnim ugledom i predsedničkim odlikovanjem i naznačio da je nevesta ambasadorska kćerka. Zamolila ga je da sačeka. Brzo mu se javila. Uveravala ga je da će proces ići ubrzanim tokom i da će naći nekog da obavi ceremoniju. je daBio dođu i ispune formulare. se,kad kadjetozavršila urade, može obavitiZamolila narednogihdana. je zadovoljan. ObavestioVenčanje je Arijanu razgovor s agentom za nekretnine. Uzbuđenim glasom saopštila mu je da mogu obići tri stana i da sva tri savršeno odgovaraju njihovim potrebama. Jedan je bio na sunčanoj strani Avenije Foš, drugi u navodno šarmantnom ćorsokaku, a treći u Park Monsou. Želela je da ih obiđu istog popodneva. Složila se s njegovim predlogom da posle toga svrate do ambasade. Hteli su jednostavnu ceremoniju. Nikog neće zvati. Venčanju će prisustvovati samo mlada i mladoženja. Htela je da zamoli Jaela da bude njen svedok, pošto se bez njegove pomoći nikad ne bi odvažila na ovakav korak, niti bi zakopala kutiju zahvaljujući kojoj je upoznala Maršala. Jael je na izvestan način bio otac njihove veze. Pozvala ga je, ali je on napustio Pariz na nedelju dana.
Kad su tog dana stigli do ambasade, otkrili su da je predsednička poseta u toku. Ispred zgrade su bili kordoni policije. Mere bezbednosti bile su veoma jake. Ipak su ih pustili u zgradu. Maršalu je nešto palo na pamet dok su u predvorju čekali da popune formulare. Prišao je recepciji. “Da li je predsednik u zgradi, gospodine?” pitao je marinca za šalterom. “Zašto želite da znate?” Marinac se odmah ukočio. Malo se opustio, zato što je Maršal ulivao poverenje. “Ja sam lični prijatelj prve porodice. Nekad sam radio u Tajnoj službi i Agenciji za borbu protiv narkotika. Zovem se Maršal Everet. Voleo bih da razgovaram s njim, ako je to moguće”, diskretno je objasnio mladiću. Marinac nije morao da zna da je bio samo pozajmljen Tajnoj službi. Mladi vojnik podigao je telefonsku slušalicu. Porazgovarao je s nekoliko ljudi i predao slušalicu Maršalu. Izgledao je impresionirano. Arijana je stajala kraj njih. Predsednik je bio na liniji. “Otkud ti ovde, Marše?” pitao ga je predsednik raspoloženim glasom. “Pa, vratio sam se u Pariz. I ženim se. Hoćete li da mi budete svedok, ako to obavimo na brzinu?” Filip Armstrong pristao je bez trunke oklevanja. Pitao je osobu do sebe o svom rasporedu za sutradan. “Tvoj sam do podneva, ako to možeš da obaviš sutra u pola edanaest. Melisa i deca su ovde. Mogu li da dođu?” “Naravno! Biće nam drago da ih vidimo.” “S kim se ženiš, uzgred budi rečeno?” “S divnom ženom. Arijanom da ste poznavali njenog oca.” Predsednik je odmah prepoznao ime.Gregori. Začudio Mislim se i zapitao kako ih je sudbina spojila. “Nisam znao da je poznaješ.” Zvučao je iznenađeno. Nije znao da su pre godinu dana posetili njegovu ženu i decu u Beloj kući. “Nisam je poznavao dok sam radio za vas, gospodine. Upoznali smo se pre godinu dana. Upravo smo proveli godinu u Programu za zaštitu svedoka.” “Sutra ćeš mi pričati o tome”, rekao je. Bio je u žurbi. Maršal je prekinuo vezu. Obratio se Arijani. “Rekao je da će biti moj svedok. Melisa bi mogla biti tvoj, ako hoćeš.” Arijana se osmehnula. Imati prvu damu za svedoka na venčanju bilo je prilično impresivno,
nešto o čemu će jednog dana s ponosom pričati deci. “To je savršeno.” Odmerila je Maršala blistavim pogledom. Potpisali su dokumenta. Dodeljen im je termin sutradan za jedanaest i petnaest. Predsednikov pomoćnik već ih je zvao da bi ugovorio detalje. Sve je išlo kao po loju. Vratili su se u Ric i popili čašu šampanjca za barom. Razgovarali su o stanovima koje su tog dana obišli. Arijani se najviše dopao onaj u Aveniji Foš. Zavolela je to mesto. Maršal nije imao ništa protiv. To je bio veliki, sunčani stan s tri spavaće sobe. Bio je nenamešten. Dobiće još jednu priliku da uredi enterijer. Biće dovoljno veliki da udomi prinovu, ako je budu dobili dok žive u Parizu. Popeli su se do svoje sobe u Ricu i vodili ljubav. Prvi dan u Parizu bio je stvarno savršen.
*** Tačno u jedanaest stigli su u ambasadu. Svi dokumenti bili su spremni. Čekala ih je ambasadorova pomoćnica. Povela ih je uz stepenice. Maršal se iznenadio kad je video ambasadora. Prepoznao je Arijanu. Bio je veoma ljubazan. Postarao se da ceremoniju obavi zamenica gradonačelnika Pariza. Period čekanja bio je sveden na minimum, na ambasadorov zahtev. Predsednik je, pet minuta kasnije, došao s Melisom, okružen pratnjom ljudi iz Tajne službe. Bred i Amelija bili su odmah iza njih, okruženi živim zidom agenata. Arijana je nosila belu svilenu haljinu kupljenu u Vašingtonu. Zaustavili su se kod cvećaraZačešljala da kupe mali buket belih Izgledala je nenametljivo, mladoliko elegantno. je blistavu plavuljiljana. kosu pozadi. Amelija se nasmejala čim ju jei videla. Osmeh je odmah zatim ustupio mesto grimasi razočaranja. “Ne izgledaš kao mlada. Trebalo bi da nosiš veliku, široku belu haljinu.” “Nisam mogla da je nađem”, objasnila je Arijana. Maršal ju je upoznao s predsednikom, kog je srela s ocem. Rekao je da izgleda predivno. Poljubila je Melisu i decu i predala buket Ameliji. Zamolila ju je da bude deveruša. Devojčica je ćutke prihvatila buket. Blistala je od ponosa i zadovoljstva. Maršal je predao prstenje Bredu. Ceremonija je započela odmah zatim. Zamenica gradonačelnika uspela je da je
učini dirljivom, iako nije poznavala mladence. Maršal je ponosno posmatrao Arijanu, vlažnih očiju. Prešli su dug put da bi dovde stigli. Melisa im se smešila, dirnuta njihovom ljubavlju. Amelija je držala buket kao svetu baklju tokom ceremonije. Bred je pravovremeno predao prstenje Maršalu. Arijana je ostala bez daha kad ga je videla. Maršal se prethodnog dana iskrao da bi ga kupio u Kartijeu. Odoka je odredio njenu veličinu. Izmenjali su prstenje. Burma joj je savršeno pristajala. Poljubio ju je kad je zamenica gradonačelnika objavila da su postali muž i žena. Filip Armstrong prvi je poljubio mladu po završetku ceremonije. Svi su se počastili šampanjcem. Predsednik je, tačno u dvanaest i pet, krenuo u susret novim obavezama. Melisa i deca ostali su još pola sata s mladencima. Zatim su i oni morali da krenu. Arijana i Maršal zahvalili su ambasadoru i zamenici gradonačelnika. Izašli su iz ambasade i zaustavili taksi. “Auh! U braku smo”, rekla je kad je skliznula na sedište kraj njega. “Gde ćemo, gospođo Everet?” pitao ju je sa širokim osmehom. Odlučili su da ručaju u bašti Rica. Arijana je zatim poželela da prošeta Bagatelom, parkom pored kog su nekad živeli i pored kog će se ponovo nastaniti. U tom parku video ju je prvi put. U njemu je sve počelo, onog dana kad je zakopala kutiju. Uživali su u dugom, prijatnom ručku. Pili su šampanjac i birali destinaciju za medeni mesec. Maršal je predložio Veneciju. Ideja joj se dopala. Posle ručka, ne skidajući odeću s venčanja, taksijem su otišli do Bagatela. Šetali su vrtovima. Još je nosila ljiljane i začuđeno gledala usku burmu i Maršala. Izgledala je savršeno srećno, baš kao i on. Zastali su kraj mesta na kome je zakopala kutiju, koju je on pronašao i iskopao. To je bio sudbonosni trenutak. Na tom mestu zakopala svoju iskopao njihovu budućnost. međuvremenu je prošaoječitav život.prošlost, Vratili sua seonu Pariz. Savršen kraj priče uistinu U je bio samo njen početak..
Sadržaj Maršal Prvo poglavlje
5 6
Drugo poglavlje Trećepoglavlje Četvrtopoglavlje Petopoglavlje Arijana Šestopoglavlje Sedmopoglavlje Osmopoglavlje
13 19 33 48 57 58 71 92
Devetopoglavlje Desetopoglavlje ArijanaMaršal i Jedanaestopoglavlje Dvanaestopoglavlje Trinaestopoglavlje Četrnaestopoglavlje Petnaestopoglavlje Šesnaestopoglavlje Sedamnaestopoglavlje
108 116 123 124 127 138 153 172 181 186
