Naslov originala SPIRITUAL TECHNOLOGY: A JOURNEY INTO ONESELF
Prevod: Vladimir Stojaković Izdavač: Vladimir Stojaković Copyright 2012 Vladimir Stojaković Sva prava zadržava autor. Nijedan deo ove publikacije ne sme se reprodukovati na bilo koji način bez pismene dozvole autora.
Korektura: Marija Stojaković Lektura: Nataša Radanović Likovno rešenje: Nataša Radanović http://www.arelena.com/ mailto:
[email protected]
SPIRITUALNA TEHNOLOGIJA: PUT U SEBE Vladimir Stojaković
ZAHVALNICA Želim da se zahvalim Ž. M. Slavinskom za strpljivu podršku i učenje koje mi je tokom godina nesebično pružio.
Nećemo prestati da istražujemo A kraj sveg našeg istraživanja Biće da stignemo odakle smo pošli I saznamo to mesto prvi put. T. S. Eliot
SADRŽAJ
UVOD SPIRITUALNI RAZVOJ I REŠAVANJE PROBLEMA TRENUTAK ČISTOG BIĆA Istinsko Biće, kakvo zaista jeste Novi susreti izvan vremena i prostora PROŠLI ŽIVOTI, KOSMIČKE AVANTURE SVESTI Aspektika i prošli životi Moji zaključci Glavne dobrobiti Memento PITANJE KOJE JE STVORILO UNIVERZUM Intenziv Prosvetljenja Intenziv Gnoze Alternativna Tehnika Stabilna svest o sebi Individualni Gnostički Intenziv PUT U SEBE Crna noć duše Nova igra Nulta tačka Priroda svega Tačka bez povratka Putem četvrte dimenzije Prelazak ambisa
Iza Plerome Mislilac lično Izvor mog univerzuma Mehanika ega OD DISONANCE GOMILE DO HARMONIJE JEDNOG Kratak prikaz Aspektike Trenutno stanje ljudskog bića Pogled u bolju budućnost Poslednji aspekt PORTALI U JEDNOST Duboki PEAT i Primordijalni Polariteti DP4 i spiritualni inženjering Unifikacioni Proces i slamanje vremena SPIRITUALNI RAZVOJ I OSTVARIVANJE CILJEVA SPIRITUALNI RAZVOJ I NOVO DOBA DODATAK I: Kompletna bibliografija Ž. M. Slavinskog, zaključno sa aprilom 2012. DODATAK II: Kompletna lista sistema Ž. M. Slavinskog, zaključno sa aprilom 2012.
UVOD
Ovo je knjiga o Spiritualnoj Tehnologiji Živorada Mihajlovića Slavinskog, o mojim iskustvima sa njom, koja stičem evo već više od 20 godina. Osim opisa iskustava, ovde ćete naći prikaze nekih od brojnih metoda koje je Slavinski razvio tokom godina. Ko je Ž. M. Slavinski? Kratko rečeno, on je klinički psiholog po obrazovanju, koji je spiritualno tragalaštvo započeo u ranim godinama. Do sada (2012.), napisao je 28 knjiga na temu spiritualnog (vidi Dodatak I) i stvorio 16 sistema terapije i spiritualnog razvoja (vidi Dodatak II), u okviru kojih postoji više različitih metoda. Između ostalog, ovi metodi bave se uklanjanjem problema i trauma, sećanjem i integracijom prošlih života, dostizanjem spiritualnih stanja kao što su Prosvetljenje, Praznina, Jednost i druga. Spiritualna Tehnologija je kišobran termin koji obuhvata sve metode Slavinskog. Jedan deo ove knjige objavljen je u prošlosti na mom blogu, na engleskom jeziku, a drugi deo objavljujem ovde prvi put. Imajte u vidu da kompozicija ove knjige nije tipična, jer su članci na blogu pisani kao nezavisne celine. Sačuvao sam ovakvu strukturu u knjizi, da bih zadržao prirodni tok izlaganja. Sa jedne strane to je dobro, jer poglavlja mogu da se čitaju nezavisno. Sa druge strane, usled takve strukture, neka ponavljanja bilo je teško izbeći. Prvo poglavlje SPIRITUALNI RAZVOJ I REŠAVANJE PROBLEMA razmatra važan aspekt rada Slavinskog - odnos između spiritualnog razvoja i rešavanja problema. Takođe definiše osnovnu terminologiju i koncepte korišćene u ostatku knjige. Drugo poglavlje TRENUTAK ČISTOG BIĆA opisuje spontano iskustvo koje je fundamentalno uticalo na moj život i spiritualni rad. Takođe razmatra krajnji cilj spiritualnog razvoja ili našu Istinsku Prirodu, naše Istinsko Biće. Treće poglavlje PROŠLI ŽIVOTI, KOSMIČKE AVANTURE SVESTI opisuje moja iskustva sa sećanjem prošlih života i prikazuje Memento, metod koji sam koristio sa klijentima, u cilju sećanja i integracije njihovih prošlih života. Četvrto poglavlje PITANJE KOJE JE STVORILO UNIVERZUM razmatra evoluciju kako ega tako i individualne svesnosti i prikazuje Intenziv Gnoze, metod koji je stvorio revoluciju u našoj spiritualnoj evoluciji. Peto poglavlje PUT U SEBE je najduže i centralno poglavlje i glavni razlog zbog kojeg sam napisao ovu knjigu. Između ostalog, ono opisuje moja iskustva sa metodama Slavinskog tokom najintenzivnije godine mog rada na sebi i stanja svesti kroz koja sam tada ubrzano prolazio. Takođe, ovde opisujem i jedan aspekt mog iskustva o kojem nikada ništa nisam našao u knjigama ili bilo kom izvoru informacija. Ako odlučite da pročitate samo jedno poglavlje ove knjige, neka to bude ovo poglavlje. Šesto poglavlje OD DISONANCE GOMILE DO HARMONIJE JEDNOG daje prikaz Aspektike i na osnovu mog iskustva opisuje kakve revolucionarne promene praktičar doživljava kada ovaj metod vredno koristi. Drugim rečima, pročitaćete kako da fundamentalno izmenite svoj život. Sedmo poglavlje PORTALI U JEDNOST prikazuje 3 metoda koji pripadaju sistemu PEAT, a naročito Duboki PEAT, koji je kako to Slavinski sam kaže, kruna njegovog rada. Ovo je moj omiljeni metod u ovom trenutku i svetski šampion, po mom mišljenju, u efikasnom
uklanjanju potisnutog mentalnog i emocionalnog naboja. Takođe, Duboki PEAT integriše Primordijalne Polaritete, o čemu ste možda ponešto i čuli. Osmo poglavlje SPIRITUALNI RAZVOJ I OSTVARIVANJE CILJEVA govori o zlonamerno nametnutom i lažnom sukobu između spiritualnog i materijalnog, sa tačke gledišta praktičara Spiritualne Tehnologije. Odnos ciljeva i spiritualnog razvoja uvek je interesantna tema. Deveto i poslednje poglavlje SPIRITUALNI RAZVOJ I NOVO DOBA napisano je samo sa jednim ciljem na umu. Da nekako napravimo razliku između bućkuriša Novog Doba i istinskog spiritualnog razvoja. Većina podrazumeva da su Novo Doba i spiritualni razvoj isti ili slični. Ovakva percepcija, a naročito njeno iznošenje u spoljni svet, degradira istinske vrednosti i nepotrebno produžava patnju jednog dela populacije. Osećam potrebu da naglasim sledeće. Budući da je ovo knjiga o metodama Slavinskog, prirodno je da mnoge ideje i koncepti ovde izneti pripadaju učenju Slavinskog. Međutim, budući da je glavna tema knjige moje iskustvo stečeno Spiritualnom Tehnologijom, ovde takođe iznosim svoje lične stavove i zaključke, koji proizilaze iz tog iskustva i mogu, ali i ne moraju, da budu u skladu sa učenjem Slavinskog.
SPIRITUALNI RAZVOJ I REŠAVANJE PROBLEMA
Spiritualna Tehnologija je skup sistema za ubrzanje spiritualnog razvoja i rešavanje problema, sa jasnim ciljevima, principima i strukturom, koju je stvorio Živorad Mihajlović Slavinski. Spiritualna Tehnologija ima dve svrhe:
Da eliminiše naše probleme, u cilju unapređenja kvaliteta života
Da ubrza naš spiritualni razvoj
Šta podrazumevamo pod rešavanjem problema?
To je sposobnost Spiritualne Tehnologije da efikasno ukloni naše svakodnevne i praktične životne probleme, bez obzira da li su oni dugotrajni, nastali u davnoj prošlosti, ili su novijeg datuma. Šta podrazumevamo pod problemima? Sve što ima emocionalni naboj - strahovi, fobije, otpori, anksioznost, kompulsivnosti bilo kog tipa, nepoželjna ponašanja, mane, slabosti, itd. Sve što ima naboj koji mi doživljavamo kao problem. Na primer, napadi panike, ljubomora, strah od javnog nastupa, stres, nesanica, depresija, prejedanje, agresivno ponašanje, napetost u prisustvu autoriteta, nedostatak motivacije da radimo na svojim ciljevima, osećanje niže vrednosti, potreba za privlačenjem pažnje, neuspeh, problemi u odnosima i slično. Po svojoj prirodi to su emocionalni, mentalni, psihički ili spiritualni problemi. Postoje i fizički problem, takođe. Kada su fizički problemi psihosomatskog porekla, Spiritualna Tehnologija rešava ih efikasno i direktno. Ukoliko nisu psihosomatskog porekla, fizički problemi mogu biti rešeni Spiritualnom Tehnologijom indirektnim putem, ili mogu biti olakšani uklanjanjem emocionalnog naboja koji je osoba dodala na svoj fizički problem. Takođe, osoba može biti dovedena u stanje prihvatanja nekog fizičkog problema koji je u ovom trenutku nemoguće ukloniti, što znači da je patnja vezana za njega eliminisana. U okviru Spiritualne Tehnologije smatramo da je problem uklonjen onda kada on u potpunosti nestane. Šta je spiritualni razvoj? Sa praktične i operativne tačke gledišta, ljudsko biće se sastoji iz tri dela, uslovno rečeno. Prvi deo - naše fizičko telo. Drugi deo - naš ego. Ego je skladište svog našeg mentalnog i emocionalnog naboja koji smo nagomilali tokom godina, u ovom životu, uključujući i ostatak naboja iz prethodnih života. Naboj je uzrok naših problema, iz čega proizilazi da je ego skladište svih naših problema koje uklanjamo Spiritualnom Tehnologijom. Ego je veo koji nosimo na svom Biću, pod čijim uticajem verujemo da smo odvojeni od ostatka postojanja. Količina naboja koju smo akumulirali tokom vremena čini da ego bude gust i neprovidan. Ovo stvara iluziju da smo entitet odvojen od ostatka egzistencije. Ego je balon od sapunice naše proizvodnje u kojem egzistiramo i koji nesvesno održavamo u postojanju. Budući da je proces njegove kreacije bio većinom nesvestan ili polusvestan, mi nemamo saznanje da je on naša kreacija. U stvari, mi smo poistovećeni sa njim, verujući da smo mi taj balon od sapunice. Treći deo - naša svest, naše Istinsko Biće. To je ono što mi zaista jesmo. Naša istinska priroda. Kada od nas otpadne sve što nismo, jedino što ostaje je naše Istinsko Biće. I kada se ovo desi, kada od nas otpadnu svi naši veštački delovi, mi nećemo imati osećaj da smo izgubili bilo šta.
Istinsko Biće je čista svest, bez materije, energije, vremena i prostora. Budući da nema materiju i energiju, ono ne zauzima prostor, što takođe znači da nikada nije rođeno ili stvoreno, odnosno da postoji izvan vremena. Iako bez materije, energije, vremena i prostora, ono međutim ipak postoji na jedan drugačiji način, vrlo živo, u večnom ovde i sada. Iako je Istinsko Biće aspekt celokupne Jednosti Egzistencije, ego nas sprečava da to direktno doživimo. Kako je to moguće? Zbog količine uskladištenih sadržaja svesti koji se u njemu nalaze i koji ga čine neprohodnim za našu percepciju. Način da se ovo prevaziđe je postepena eliminacija sadržaja svesti iz ega, tako da on postaje tanji i prohodniji za našu percepciju, što će nam omogućiti spoznaju da mi nismo ovaj zamrznuti balon od sapunice i da ne postoji granica koja razdvaja ono što je unutra od onoga što je napolju. Kako stanjiti ego? Praktikovanjem spiritualnog razvoja, odnosno uklanjanjem naših svakodnevnih problema koji čine slojeve ega. Kako to da smo identifikovani sa egom? Mi smo u potpunosti prekriveni slojevima ega, i u tim naslagama ne možemo da pronađemo i prepoznamo sebe. Budući da Istinsko Biće ne postoji u materijalnom smislu, način da se ono iskusi je da se bar na trenutak ukloni ono što u nama postoji u materijanom smislu, što će omogućiti našoj percepciji da sagleda to što stoji iza svega. Jedini način da iskusite prazninu bazena je da ispraznite vodu. Način da iskusite Istinsko Biće je da, bar privremeno, ispraznite sadržaje svesti. Kada se deidentifikujete od ega, vi sagledavate da niste materija, energija, vreme i prostor, već čista i totalna svest i da ne postoji granica između vaše svesti i svesti ostatka egzistencije. Kako možemo definisati spiritualni razvoj? To je proces postepenog uklanjanja naslaga ega, do njegovog potpunog nestanka i potpune slobode Istinskog Bića. Ego može biti uklonjen i trenutno, međutim, u većini slučajeva to je posledica srećnog slučaja, a ne ciljane primene tehnika spiritualnog razvoja. Uprkos svom imenu, spiritualnim razvojem ne razvijamo ništa i ne stičemo ništa. U stvari, mi njime gubimo sve ono što nismo, dok ne ostane ono što zaista jesmo. To je gubitak svega onoga što može biti izgubljeno, dok ne ostane samo ono što ne može biti izgubljeno. Da ponovim, postoje dva cilja Spiritualne Tehnologije:
Da eliminiše naše probleme, u cilju unapređenja kvaliteta života
Da ubrza naš spiritualni razvoj
U stvari, oba cilja su isti proces, sa različite tačke gledišta. Neki od nas koriste Spiritualnu Tehnologiju uzimajući u obzir većinom prvu tačku gledišta vezanu za eliminaciju problema, dok je drugi koriste imajući na umu prvenstveno spiritualni razvoj. Kako bilo, uklanjajući svoje probleme uklanjate i slojeve ega, čineći tako korake na stazi spiritualnog razvoja, bez obzira da li ste toga svesni ili ne. Sa druge strane, spiritualni razvoj u okviru Spiritualne Tehnologije primenjuje se prvenstveno eliminacijom svakodnevnih problema, jer su oni gradivni blokovi ega koji nas odvajaju od našeg Istinskog Bića, od Jednosti, koja jeste cilj spiritualnog razvoja. Većina razume potrebu da ukloni svoje svakodnevne probleme, međutim, mnogo je manje onih koji razumeju ovaj poriv koji nas gura u pravcu spiritualnog. Razmislite o sledećem. Cilj spiritualnog razvoja je potpuno i trajno oslobođenje Bića. Oni koji su ostvarili ovaj cilj kažu da je praćen nestankom patnje, pojavom ispunjenja i blaženstva, i prepoznavanjem sebe kao besmrtnog bića, između ostalog. Zar zaista ne želite da ovo lično iskusite, da živite takav život? Bez ikakve sumnje, ja znam da ja želim.
TRENUTAK ČISTOG BIĆA
Jedan događaj iz moje prošlosti, spontano iskustvo, bitno je uticao na moj dalji život i spiritualno tragalaštvo. Bilo je 1992. godine. U to vreme na Intenzivima Gnoze već sam doživeo nekoliko Direktnih Iskustava Istine. Hajde da prvo definišemo terminologiju. Direktno Iskustvo Istine je primereniji termin za ono što se obično naziva Prosvetljenjem. Prosvetljenje je nesrećno izabran termin i koristi se za opis različitih iskustava i fenomena.
Kada u mnoštvu identiteta kroz koje prolazim svakodnevno, uspem da prepoznam i iskusim svoje Istinsko Biće, ko ili šta ja zaista jesam, to nazivamo Direktnim Iskustvom Istine. Ova Istina je ista za svako ljudsko biće na planeti, a isto tako i za ostatak Egzistencije. Njegova glavna karakteristika je nestajanje dualnosti. Subjekat i objekat postaju jedno. To iskustvo je realnost iza svega što postoji, i možemo je nazvati Jednost. Prosvetljenje može biti privremeno ili trajno. Privremeno Prosvetljenje događa se kada se ego pomeri iz svesti u jednom kratkom trenutku, i svest prepozna svoju istinsku realnost, svoju pravu prirodu. Trajno prosvetljenje dešava se kada ego u potpunosti nestane na ovaj ili onaj način, ostavljajući Istinsko Biće u potpunosti čistim i slobodnim zauvek, ili dogod Istinsko Biće želi da bude čisto i slobodno. U Zenu, privremeno Prosvetljenje naziva se Kenšo, a trajno Satori. Intenziv Gnoze je osmišljen i struktuiran da izazove privremeno Prosvetljenje. I on to čini bez premca, u poređenju sa bilo kojim drugim savremenim metodom. U ranijim verzijama Intenziva, privremeno Prosvetljenje, bilo je praćeno različitim fenomenima. Ovi fenomeni bili su izazvani snažnim pražnjenjima energije sadržane u našim identifikacijama sa jedne strane, i energijom koju je praktičar uložio tokom Intenziva da doživi Direktno Iskustvo. Iako su se fenomeni dešavali istovremeno ili skoro istovremeno sa Direktnim Iskustvom, oni nisu bili njegov integralni deo. Oni su bili deo ega, odnosno manifestacije ega. U savremenom Intenzivu Gnoze sa Alternativnom Tehnikom, koji je stvorio Ž. M. Slavinski, fenomeni više nisu pratioci Direktnog Iskustva. Objašnjenje za ovu promenu je dvojako. Alternativna Tehnika je daleko superiornija od prethodne "nealternativne", a na kolektivnom nivou, napori prethodnih generacija prokrčili su put za one koji dolaze posle. U cilju jasnoće treba napomenuti, da trajno Prosvetljenje nije praćeno fenomenima iz prostog razloga što takva osoba više nema ego iz koje bi ti fenomeni mogli da se manifestuju. Postoji još nešto što je postojalo u ranijim Intenzivima, a postoji i u savremenim. To su takozvane realizacije. Realizacija je naša verbalizacija Direktnog Iskustva. Verbalizacija nije Istina sama po sebi, već način na koji verbalizujemo Direktno Iskustvo u nameri da ga stabilizujemo i integrišemo. Privremeno Prosvetljenje izuzetno kratko traje, i mi ga gotovo uvek postajemo svesni onda kada je ono već prošlo. Tada pokušavamo da ga verbalizujemo. Mi verbalizujemo stanje bez ega, ne dok smo u njemu, nego kada ono prođe, a mi smo se već vratili u uobičajeno stanje sa egom. Samim tim, naša verbalizacija je uvek izrečena sa ego tačke gledišta. Kakva će naša realizacija biti zavisi od aspekta realnosti na koji smo se usmerili da ga direktno doživimo. Drugim rečima, koji smo Koan ili pitanje koristili tokom Intenziva. Na primer, realizacije su "Ja sam ja", "Ja sam sve", "Ja sam praznina", "Život je sve", "Ja sam drugo ljudsko biće", itd.
Realizacija podrazumeva usku tačku gledišta sa koje posmatramo jedno naličje Apsolutne Realnosti, ono na koje smo bili usmereni u nameri da ga doživimo direktno. Međutim, usmerenost na samo jedan aspekt Apsolutne Realnosti isključuje sve druge njene aspekte, a takođe podrazumeva subjekat kao posmatrača i objekat kao posmatrano. Zato realizacija ne može biti Istina sama po sebi. U Direktnom Iskustvu, subjekat i objekat su jedno, a naše verbalizacije zasnovane su na tačkama gledišta koje smo imali pre i posle Direktnog Iskustva.
Istinsko Biće, kakvo zaista jeste
Iskustvo koje pominjem na početku ovog poglavlja desilo se jednog zimskog jutra godine 1992. Probudio sam se, i kada sam otvorio oči, doživeo sam sebe na način potpuno drugačiji od uobičajenog. U tom trenutku, nisam postojao kao entitet, već kao čista svest. Ranije, imao sam svoj prostor u kojem sam postojao, koji sam zauzimao, ali sada jednostavno nisam postojao u prostoru. Moj lični prostor je bio potpuno prazan, ali nekako, ja sam i dalje bio tu. Moj prostor je sada bio apsolutno prazan, a istovremeno živ. Ja sam bio taj prostor. Ranije, doživljavao sam sebe kao materiju i energiju. Sada, nisam bio ni materija ni energija. Moje telo je bilo materija, i sasvim sigurno sam koristio energiju, međutim ja u tom trenutku nisam bio svoje telo iako sam mogao da ga koristim, a ni bilo kakav energetski entitet. Budući da nisam bio materija i energija, i da nisam zauzimao prostor, ja u stvari nisam postojao. A pošto nisam postojao, nikada nisam bio stvoren ili rođen, što znači da nikada neću nestati ili umreti. To su bili uvidi koji su se, sami od sebe, nametali u tom trenutku. Uprkos ovom nepostojanju u smislu entiteta, ovo je bilo najživlje iskustvo sebe koje sam ikada doživeo. Bio sam živa suština egzistencije. I sve oko mene bilo je živo i sveže. Bio sam isto Ja koje sam uvek bio, ali je ovo Ja sada bilo potpuno čisto od bilo čega osim samog sebe. Sve identifikacije i sadržaji svesti su nestali. Ostalo je samo Čisto Biće.
Ja sam bio unutra i napolju istovremeno, kao čista svest. U stvari, termini "unutra" i "napolju" su ovde potpuno neprimereni, jer je i jedno i drugo bilo potpuno isto, apsolutno prazno i živo, i sve sam to bio Ja. Ja - jedno sa Egzistencijom. Bilo je to najjednostavnije i najprirodnije stanje koje čovek može da doživi. Bilo je takođe najbliskije i najpoznatije stanje koje postoji. Sva druga moguća stanja su strana i otuđena u poređenju sa ovim, bez obzira na činjenicu što sam prvi put bio u ovom stanju, a bezbroj puta u mnogim drugim stanjima. U stvari, ovo uopšte nije bilo stanje. Za stanje su potrebno dva - Ja i stanje. Ovo je bilo samo Ja, bez stanja, bez slika, misli, emocija ili telesnih senzacija. Bez bilo kakvih pratećih fenomena. Samo tišina, mir, moje sopstvo, moje prisustvo i ništa drugo. Po prvi put bio sam u centru sebe, koje je istovremeno suština svega što postoji. Apsolutna Praznina, Apsolutna Punina, Totalna i Čista Svest. Značajan aspekt ovog iskustva bio je kontrast između mog materijalnog entitetskog nepostojanja sa jedne strane, i istovremeno mog intenzivnog, ispunjavajućeg i kristalno čistog prisustva sa druge strane. Postao sam u potpunosti Ja, gubeći sve što sam pre toga bio. Posle nekoliko sekundi, pojavila se misao slična opisanim realizacijama koje doživljavamo na Intenzivima: "Samo Ja i ništa više!" Međutim, za razliku od realizacija koje sam doživljavao na Intenzivima, ova je bila potpuno prazna. Bila je to samo privremena i providna misao, opservacija bez naboja, koja je postojala samo dok sam je ja mislio. Čim sam prestao, misao se rasula u Praznini iz koje je i došla, i ostala je ponovo kristalno čista svest. Učesnik Gnostičkog Intenziva obično ima osećaj da je realizacija Istina, sama po sebi. I to može da potraje neko vreme posle Intenziva, što ukazuje da u takvoj realizaciji postoji neki naboj. Ovoga puta, bilo je odmah jasno da je misao koja se pojavila samo prolazni i prazni fenomen, koji sam upotrebio da pokažem na Višu Realnost. U tom "Samo Ja i ništa više!", prvi put sam upotrebio zamenicu "ja" da ukažem na Istinsko Biće, dok sam je ranije koristio da ukažem na ego. Ja je postojalo samo dok sam mislio Ja. Čim bih prestao, ono bi se takođe nežno rasulo u Prazninu, ostavljajući Biće iza sebe. Ova razlika između ovog Ja i onog poznatog stanja identifikacije sa egom, dodatno je izoštrila iskustvo koje opisujem. Međutim, skoro istog trenutka po javljanju misli "Samo Ja i ništa više!", dogodilo se sledeće. Zamislite osobu koja mesečari potpuno gola, i onda se iznenada probudi ispred grupe posmatrača. Šta je prvo što bi ta osoba uradila? Verovatno bi se refleksno pokrila, što je pre moguće. To je, upravo, ono što sam ja učinio. Kao da sam znao, u tom stanju bez ega, da se on (ego) nalazio malo iznad mog tela, na levoj strani. Par trenutaka po javljanju pomenute realizacije, povukao sam svoj ego nazad na sebe, sa istom onom odlučnošću kojom bi se pomenuti mesečar pokrio.
Zašto sam ovo uradio? Kao prvo, nisam bio svestan šta mi se upravo desilo. Primetio sam da nešto nedostaje i automatski ga vratio na svoje mesto. Drugo, bio je to refleksni gest koji je izvršen pre nego što sam svesno mogao da odlučim šta da činim. I na kraju, ja sam i dalje bio identifikovan sa svojim ego. Neposredno posle ovog iskustva, pojavio se osećaj da sam povlačenjem ega nazad "vratio sebe". Čak sam osetio i neku vrstu olakšanja. Sa današnje tačke gledišta, bila je to smešna pomisao. I suprotna od onoga što se stvarno desilo. Ja sam, vrativši svoj ego, u stvari opet izgubio sebe. Ponovo sam bio izgubljen u šumi ego sadržaja. Ovo pokazuje moju poistovećenost sa egom u tom trenutku i potpuni nedostatak razumevanja šta se u stvari desilo. Potom, imao sam sledeći "uvid". U to vreme čitao sam mnogo knjiga o spiritualnom razvoju. Mnoge od njih su opisivale trajno Prosvetljenje kao Prazninu ili Apsolutnu Prazninu. Ovo je još jedan nesrećno izabrani termin, koji i dalje nastavljamo da koristimo. Moj "uvid" je bio u tome da sam tokom odsutnosti ega iskusio "neku" Prazninu, ali ne onu "krajnju". Ovo je naravno, sa današnje tačke gledišta, još jedna smešna pomisao. Šta može biti praznije od potpunog nepostojanja bilo čega? Ukoliko već ne postoji materija, energija, vreme i prostor, kako bismo to mogli još da ispraznimo? Ukoliko postoji samo beskrajno ništa, bez ijedne slike, misli, emocije ili telesne senzacije, šta bi tu još moglo da se isprazni? Čitanje knjiga o spiritualnom razvoju može da bude kontraproduktivno, ukoliko nije praćeno zdravim razumom, a takođe i odgovarajućim iskustvom, koje dobijamo praktičnom primenom sistema i disciplina spiritualnog razvoja. Ovo je problem od kojeg "pate" mnogi spiritualni tragaoci. Naše razumevanje knjiga zasniva se na našem dotadašnjem iskustvu. Mi doživljavamo sebe kao entitet sačinjen od materije i energije, pre nego što nam efikasne tehnike spiritualnog razvoja omoguće da doživimo i uverimo se da to nije istina. I kada knjige kažu da je Istinsko Biće jedno sa Egzistencijom, mi zamišljamo da se naše Ja nekako širi i prožima čitavu Egzistenciju, i tako postaje jedno sa njom. Ovakvu percepciju sam primetio kod više spiritualnih tragalaca, i ona je u skladu sa našim dotadašnjim iskustvom da smo entitet, a ne čista svest. Međutim, istina je upravo suprotna. I naše Ja, i Egzistencija prestaju da postoje u smislu materije, energije, vremena i prostora. I kako su i jedno i drugo Apsolutna Praznina, u njima ne postoji ništa, što znači da ne postoje ni razlike. Na taj način su Ja i Postojanje jedno. Dok knjige pričaju o Praznini, mi shvatamo da osoba ostvaruje Prazninu kada nestanu ego sadržaji, međutim zadržavamo nesvesnu predstavu da po nestanku sadržaja, neka forma, neki kontejner u kojem je taj sadržaj postojao, nastavlja da postoji. Ovo jeste istina za neka iskustva koja postoje na skali stanja na putu do Praznine. Ali nije istina za trajno Prosvetljenje. U njemu, koje je krajnje stanje, i sadržaj i kontejner nestaju trajno i potpuno. Ovo je dobro ilustrovano jednom Zen anegdotom. Dugogodišnji učenik Bodidarmin obraća mu se sledećim rečima: "Majstore, godinama si me učio da budem prazan, da ispraznim
svoju svest. Konačno sam uspeo. Šta sada?" Bodidarma uzima svoj štap, udara učenika i kaže: "Sada idi i izbaci tu prazninu napolje!" U seriji predavanja o Zenu, "Ptica na žici" ("A bird on a wing"), Ošo (Osho) kaže: "Nije dovoljno isprazniti čašu. Čašu treba potpuno razbiti. Iako prazan, ako si tu, ti si pun. Čak te i Praznina ispunjava. Ako osećaš da si prazan, onda nisi prazan uopšte. Ti si tu. Samo se ime promenilo." Dodatni razlog mog nerazumevanja iskustva koje mi se desilo tog jutra, bio je u njegovoj jednostavnosti, prirodnosti, normalnosti i bliskosti. Sve je to bilo vrlo drugačije od mojih svesnih i nesvesnih predstava o tome kako "krajnja realnost" treba da izgleda, stečenih čitanjem knjiga o spiritualnom razvoju. Postojao je, međutim, jedan aspekt ovoga iskustva, koji sam za razliku od ostalih, u tom trenutku ispravno prepoznao. Možda baš zato što o njemu nisam čitao u knjigama. U trenutku kada sam privukao svoj ego nazad i opet se spojio sa njim, iskusio sam da ego nije samo mentalni koncept, već energetski entitet slabe gustine, koji sam sada jasno osećao u svom telu, a i na njemu. Mogu slobodno da kažem da je to bilo fizičko iskustvo. Kasnije u životu, iskusiću ponovo i ponovo ovaj fizički aspekt entiteta koji nazivamo ego. Nekoliko godina kasnije, Ž.M. Slavinski stvorio je Aspektiku, novi metod spiritualnog razvoja i eliminacije problema, koji mi je omogućio da konačno u potpunosti razumem prirodu i značaj iskustva tokom kojeg je moj ego bio odvojen od mene.
Novi susreti izvan vremena i prostora
Isto iskustvo ponovilo se još dva puta. Drugi put desilo se 1996. godine. Do tada sam već uradio stotine Aspektnih procesa, što mi je omogućilo jasan uvid u prirodu prvog iskustva.
U ovom periodu, radio sam Aspektne procese noću, i spavao neko vreme tokom dana. Moj biološki časovnik je bio potpuno poremećen. Kada bih spavao tokom dana, spuštao sam roletne i zamračivao sobu, a kada bih se probudio obično ne bih znao da li je dan ili noć. Jedno popodne, zaspao sam kao i obično. Kada sam se probudio, moj ego je opet nedostajao. Ovoga puta nisam reagovao na isti način kao ranije. Nisam povukao svoj ego nazad, ali opet, nisam shvatio da ga nema. Primetio sam naravno razliku u percepciji, ali sam usled mnogo urađenih procesa bio dosta čistiji, pa je ta razlika bila manja nego kada se isto iskustvo desilo prvu put. U sledećem trenutku, shvatio sam da ne znam da li je dan ili noć, jer soba je bila potpuno zamračena, i da samim tim nisam znao da li treba da ustanem da idem na posao, ili mogu da nastavim da spavam. Kada sam uložio svesni napor da se setim koje je doba dana, kao i u ranijem iskustvu, ego je jednostavno "kliznuo" nazad na svoje mesto. Ovoga puta bilo mi je jasno šta se desilo. Treći put isto iskustvo desilo se 2004. godine, dok sam živeo u Sidneju. Prolazio sam tada kroz neka vrlo neprijatna i dramatična zbivanja. Te noći, zaspao sam razmišljajući o toj svojoj ličnoj drami. Sledeće jutro probudio sam se bez ega. Posle nekoliko sekundi, misao se pojavila u svesti: "Ja prolazim kroz ovakvu dramu, a potpuno sam miran." Opet, nisam bio svestan šta se dešava, odnosno da ego nedostaje. U trenutku kada se pojavila ova misao, ego je opet neprimetno "kliznuo" na svoje mesto. I naravno, shvatio sam šta se desilo. I tokom ovog trećeg puta, primetio sam razliku u percepciji između stanja kada ega nema i kada je tu, ali ta razlika je sada bila još manja, jer sam tokom godina nastavljao da radim procese i tanjim ego. Verujem da se tokom noći, u dubokom snu, ego odvaja od spavača. I kako se buđenje bliži, on se vraća na svoje mesto. Ova tri puta, iz nekog razloga, ovaj mehanizam je zakazao i ego se nije vratio, dok ja to nisam, u budnom stanju nesvesno "popravio". Ova tri puta, nekom greškom ili nekim čudom, dobio sam neočekivani i beskrajno dragoceni poklon, da iskusim kako je biti u stanju trajnog Prosvetljenja. Priznajem da ovo zvuči kontradiktorno, jer ovo stanje za mene nije bilo trajno. Međutim, trajalo je sasvim dovoljno dugo, sva tri puta, da dobijem potpuno jasan i čist uvid u njega, bez ikakvih smetnji i pratećih fenomena. Ova tri iskustva uticala su na brzinu mog spiritualnog razvoja u ogromnoj meri. Bio sam motivisan da radim bezbrojne procese, i za razliku od većine spiritualnih tragalaca, znao sam tačno šta je moj cilj i šta me tamo čeka. Znao sam da na "drugoj strani" neću naći neko drugačije i čudno biće, neku nihilističku prazninu, već sebe onakvog kakav već sada jesam, ali u potpunosti slobodnog i čistog od svog ego smeća koje nosim u ovom trenutku.
Ova iskustva oduvala su moje iluzije o "krajnjoj realnosti", ukinula mnoge spiritualne mitove, pogrešne koncepte, i dodatno iskorenila neke egzistencijalne strahove koje većina nosi u sebi. Pored jasne vizije cilja spiritualnog razvoja, koji je bio i moj cilj, znao sam iz iskustva da postoji kraj na spiritualnoj stazi, i da sam taj kraj već tri puta iskusio. Bio sam svestan, i još uvek jesam, da postoji jasna i kristalno čista razlika između života u egu i života bez njega, i da ta razlika nije filozofska i konceptualna, već vrlo realna. I da je moguće stići tamo. I da je taj cilj vredniji od svih mogućih napora koje čovek u njega može da uloži. Kako bilo, ja nisam u stanju da svesno izazovem iskustvo koje mi se desilo ta tri puta. Šta raditi u tom slučaju? Odgovor je u Spiritualnoj Tehnologiji i njenim jednostavnim, brzim i efikasnim metodama. Ž. M. Slavinski je unapredio Intenziv u meri u kojoj niko nije verovao da je moguće. Bilo da koristite njegovu grupnu ili individualnu verziju, obe će vam omogućiti da doživite Direktno Iskustvo Istine. Koje su razlike između moja tri spontana iskustva i Prosvetljenja koja se stiču na Intenzivima? Moja iskustva, opisana u ovom poglavlju, trajala su duže, nisu imala prateće fenomene i ego je bio potpuno odvojen od mene, duže nego što se dešava tokom Intenziva. Realizacija je takođe bila drugačija od one koja se dešava tokom Intenziva, jer nisam bio ograničen na jedan aspekt realnosti u tom trenutku. Međutim, iskustva doživljena na Intenzivima i ona, opisana ovde, su suštinski ista. U njima nestaje dualnost i subjekat i objekat postaju jedno. Biće je ostavljeno oči u oči sa samim sobom, shvatajući da ni na jednoj strani nema nikoga, da je taj niko osvežavajući, životan i radostan, i potpuno nezavisan od ovog ili bilo kog drugog univerzuma.
PROŠLI ŽIVOTI, KOSMIČKE AVANTURE SVESTI
Verujem da je strah od smrti bitan faktor u formiranju životnog iskustva i ličnosti prosečnog ljudskog bića. Veliki spiritualni učitelj Ošo rekao je da svaki strah ima korene u strahu od smrti. Isto je napisao i renomirani savremeni filozof Emil Sioran (Emil Cioran), ateista po opredeljenju, koji nije propuštao priliku da se podsmehne religiji i misticizmu. Japanski Bušido, "Put Ratnika", kodeks ponašanja japanskih samuraja, navodi istu tezu sa malo drugačije tačke gledišta: "Samo onaj koji u potpunosti prihvati smrt može u potpunosti uživati u životu". Mnogo toga što činimo u životu motivisano je potrebom da se izbegne ili prevaziđe smrt. Iako zvuči kontradiktorno, naše verovanje da imamo samo jedan život sprečava nas da živimo ovde i sada i uživamo u životu, tako što usmerava našu pažnju na buduću tačku u vremenu kada ćemo prestati da postojimo. Ono stvara osećanje da smo u stalnoj trci sa vremenom da ostvarimo to što smo naumili da ostvarimo u životu, jer vreme neumitno teče, a mi smo potpuno nemoćni da ga usporimo. Kako starimo, ovo osećanje se pojačava, pretvarajući se ponekad u stanje panike niskog intenziteta, uvek prisutno u pozadini našeg Bića. Detinjaste crkvene priče o "večnom paklu", o tome kako moramo da "zaradimo" svoju besmrtnost, samo doprinose ovoj anksioznosti. One su izmišljene da podstaknu i pojačaju strah od smrti, u cilju kontrole i manipulacije javnosti. Mada, mora se priznati da mnogim ljudima priče o reinkarnaciji zvuče jednako divlje i neutemeljeno, kao što crkvene priče zvuče meni. Štaviše, u nekim slučajevima, priče o reinkarnaciji zvuče još smešnije. Kako bilo, kada su prošli životi u pitanju, kao i u svakom drugom aspektu spiritualnog razvoja, smisao nije u verovanju već u ličnom iskustvu. Od verovanja nema dobrobiti. Naprotiv, u većini slučajeva imamo probleme. U ovom poglavlju, prikazao sam Memento, metod regresivne integracije prošlih života, koji je stvorio Ž. M. Slavinski. Memento nam omogućava da steknemo lična iskustva u ovoj oblasti. Ovde sam, isto tako, naveo svoja iskustva sa prošlim životima stečena Aspektikom. Aspektika nije usmerena na prošle živote, već je metod "opšte namene", stvoren da omogući uklanjanje problema i ubrzanje spiritualnog razvoja. Aspektiku je takođe stvorio Ž. M. Slavinski.
Aspektika i prošli životi
Pre početka mog svakodnevnog rada sa Aspektikom, prošli životi mi nisu izgledali preterano važni. Nisam verovao da ću biti sposoban da ih se setim, bez obzira na količinu uloženog napora i na metod upotrebljen u tu svrhu. Bar dok ne učinim pristojan napredak u čišćenju sadržaja ega stvorenih u sadašnjoj inkarnaciji. Na neki način, Aspektika je potvrdila ovo moje uverenje. U mom životu pre Aspektike, nisam mogao da se setim baš ničega što bi dalo bilo kakav nagoveštaj prošlih života. I, da budem potpuno iskren, nisam siguran da sam uopšte verovao u prošle živote. Možda je relevantno da napomenem da sam pre susreta sa Aspektikom stekao pristojno iskustvo u spiritualnom radu, koristeći metode istog kreatora, kao što su Gnostički Intenziv i Ekskalibur. Međutim, na moje iznenađenje, nekoliko nedelja po početku redovnog rada sa Aspektikom, prošli životi počeli su da se pojavljuju jedan za drugim. Razlog ovog iznenadnog uspeha ležao je u činjenici da Aspektika u jednom procesu prazni relativno veliku količinu ego sadržaja, a takođe je igralo važno ulogu i to što sam svakodnevno radio veću količinu procesa. Aspektika je ubrzano integrisala velike komponente ega, ostavljajući prostor za starije i dublje potisnute sadržaje da izađu na površinu i postanu dostupni. Sa istom efikasnošću, Aspektika je praznila sadržaje prethodnih inkarnacija, tako da sam bio u stanju da počistim više prošlih života u jednom danu. Na osnovu svojih predrasuda i ograničenog iskustva, verovao sam da će se dve stvari dogoditi kada i ako se prvi put setim nekog prošlog života: •
Od tog trenutka, imaću iskustvo sebe kao besmrtnog bića
•
Svi moji strahovi će nestati ili će biti značajno umanjeni
Bilo je naivno očekivati da će se dve, ovako suštinske i egzistencijalne promene, dogoditi samo usled sećanja i integracije jedne prethodne inkarnacije. Jedan prošli život je relativno mali komadić ega. On utiče i izaziva promene u nekim aspektima života, međutim da bi se jedna tako "globalna" promena desila u mom unutrašnjem univerzumu, u svesti i percepciji, mnogo više "čišćenja" je potrebno, kako prošlih života, tako i sadržaja ega stečenih u ovom životu. Kako bilo, prošli životi su nastavljali da izlaze na površinu i ja sam nastavljao da ih čistim. Istovremeno, čistio sam sadržaje ega koji nisu bili direktno vezani za prethodne inkarnacije.
Nisam mogao da kontrolišem koji i kakvi sadržaji će izaći na površinu. Ono što jesam mogao, bilo je da počistim šta god se pojavi, i to sam i radio. Na osnovu svojih iskustava sa procesovanjem prošlih života, došao sam do određenog broja zaključaka. Da li su ti zaključci primenljivi na druge praktičare verovatno zavisi od metoda koji koriste u cilju integracije prošlih života, a i od ličnosti praktičara.
Moji zaključci
• U početku se pojavljuju manje značajni prošli životi. Kao da postoji neka vrsta odbrambenog mehanizma u našoj ličnosti, neki "osigurač" ili "čuvar kapije" koji propušta i dozira pojavu samo onih sadržaja sa kojima praktičar može da se suoči u tom trenutku. • Nisu svi prošli životi ostavili svoje tragove i sadržaje u mom egu. Neke od njih, činilo mi se, nikada neću biti u stanju da prizovem i integrišem. Iz ovog ili onog razloga, oni su bili već očišćeni, zaboravljeni ili jednostavno nisu ostavili nikakav trag u meni. Moguće...? Iz mog iskustva - da, moguće je. • Nisu svi prošli životi kojih sam se sećao bili moji, već kao da su pripadali takozvanim "bestelesnim entitetima" (više o ovome možete naći u knjizi "Nevidljivi uticaji" Ž. M. Slavinskog). • Većina prošlih života ima manji uticaj na naš sadašnji život, a samo nekoliko njih imaju veliki značaj. U mom slučaju, bila su dva koja su uticala na moj sadašnji život u veoma velikoj meri. Integracijom ta dva, ostvario sam veliko olakšanje i stekao mnoge uvide vezane za sadašnji život i oblike ponašanja koji datiraju još od ranog detinjstva. Uzelo mi je mnogo više vremena da uklonim naboj sa te dve prošle inkarnacije, u poređenju sa ostalim kojih sam se setio. • Zaključio sam da karma ne funkcioniše tako proračunato i precizno kao što se to često prikazuje u savremenim filmovima i New Age (Novo Doba) knjigama. Jedan primer Holivudskog shvatanja karme bio bi sledeći: ja, sin, u prošlom životu ubio sam svog oca nožem. Sada, u ovom životu, ja sam otac, on je moj sin, i on mene ubija na isti način - nožem.
Ovakvo površinsko i naivno shvatanje karme nema mnogo veze sa istinskim stanjem stvari. Karma je više zasnovana na "privlačnosti". Gore pomenuti otac i sin biće privučeni jedan drugome u nekom narednom životu, i njihov odnos imaće "ukus" prethodnog, ali to ne znači da bilo ko mora biti ubijen. Kada kažem "ukus", to znači da bi te dve osobe u ovom životu mogle da budu supružnici u "nezdravom" odnosu, i da zbog uzajamne "privlačnosti" koja datira iz prethodne inkarnacije, oni neće biti u stanju da odnos poprave ili da ga prekinu. Kada jedno od njih dvoje uspešno prizove sećanje prethodne inkarnacije i očisti njen naboj, ta osoba će biti u stanju da prekine nezdravi odnos. I tada se može desiti jedna interesantna pojava. Posle kratke unutrašnje borbe, druga osoba takođe postaje sposobna da odustane od nezdravog odnosa. Kao da je u karmičkom odnosu neophodno da obe strane imaju naboj, i kada jedna strana taj naboj isprazni, druga takođe gubi interes i "privlačnost" zasnovanu na dešavanjima iz prethodne inkarnacije. • Uvideo sam da su tragovi mojih prošlih života bili sa mnom sve vreme, ali ih nisam prepoznao kao takve. Ili im nisam dozvolio da se ispolje dovoljno da ih prepoznam kao sećanja prethodnih inkarnacija. Samo onim osećanjima i sadržajima koji su bili jasno asocirani sa ovim životom, bilo je dozvoljeno da se ispolje u svesnoj instanci ličnosti. Sve ostalo bilo je brzo i efikasno cenzurisano i potisnuto još dublje u nesvesno. Na primer, sećam se jedne situacije kada sam imao 6 godina. Igrao sam se na igralištu sam, ispred zgrade u kojoj smo živeli. U jednom trenutku pogledao sam u pravcu neba. Jaka osećanja su me preplavila i niotkuda pojavila se neobjašnjiva misao "Odatle sam ja došao". Osetio sam jaku nostalgiju. Osećanje je bilo vrlo realistično. Trajalo je kratko jer sam ga snažno potisnuo gotovo istog trenutka. Oko dve decenije kasnije, radeći Aspektiku setio sam je jednog perioda "između života", koji se dogodio mnogo pre moje sadašnje inkarnacije. U tom iskustvu, kretao sam se ka ovoj planeti, iz pravca vasione. Nisam imao fizičko telo. Doživljavao sam sebe kao "svetlosni krug", i bio u identitetu "svemirskog putnika". Iz pravca vasione, gledao sam ka plavoj planeti, krećući se u njenom pravcu. Istog trenutka kada mi se tokom procesa javilo ovo sećanje kretanja ka planeti zemlji, takođe sam se setio davno zaboravljenog iskustva kada sam imao 6 godina u ovom životu, dok sam gledajući ka nebu osetio jaku nostalgiju... • Generalno gledano, proces funkcionisanja memorije, kada se sećamo događaja iz prošlih života, je isti kao proces prisećanja događaja iz ovog života. Vaše Ja je isto u oba slučaja, ali su identiteti i sećanja različiti. Imate isto Ja kao i sada, a možda ste drugog pola, ili imate više godina nego sada i drugačije identitete koji ukazuju na vrlo drugačiji karakter koji ste imali u prethodnim inkarnacijama. U ovoj situaciji ukazuje se veoma vredan uvid. Vi stičete sposobnost da razlikujete pravo Ja od identiteta. Prirodno, time delimično popušta i vaše nesvesno i grčevito držanje za te identitete. U stvari, ovo bi mogla da bude najveća dobrobit koju ljudsko biće ima od sećanja i integracije prošlih života.
• Procesovanje prošlih života je manje dramatično od procesovanja problema i trauma iz ovog života, zbog prirodne vremensko prostorne distance. •
Periodi "između života" su nekada interesantniji od samih prošlih života.
Jednom prilikom procesovao sam klijenta, koristeći Memento, proces Ž.M. Slavinskog stvoren u cilju sećanja i integracije prošlih života. Kada smo završili jednu prethodnu inkarnaciju, trebalo je da uradim takozvanu stabilizaciju iskustva i završim seansu. Klijent, mlađa ženska osoba, do tog trenutka već je uradila 5-6 Memento seansi, tako da možemo reći da je bila relativno iskusna. Ovoga puta, međutim, umesto da završim seansu, nastavio sam dalje, da vidim šta se dešava u periodu između života. Bilo je vrlo interesantno. Opisala je događaje tokom kojih je pregovarala o sledećoj inkarnaciji sa nekim "astralnim bićima". Bića su opisivala kakve živote mogu da ponude, a ona je tražila da vidi kratak pregled svake od ponuđenih inkarnacija. Ceo ponuđeni život bi joj bljesnuo pred očima u samo nekoliko sekundi. Pregovori su bili teški, jer su obe strane bile odlučne da dobiju ono šta žele. Svi ponuđeni životi bili su vrlo dramatični. Astralna bića su je ubedila da prihvati jedan od ponuđenih života, nakon čega je bila trenutno privučena paru koji je bio u seksualnom odnosu. Sadržaj života koji je bio pred njom, kao i sve drugo što se dešavalo tokom pregovora sa astralnim bićima je bio trenutno zaboravljen. Nastavio sam seansu dok nismo integrisali i prošli život koji je prihvatila po nagovoru astralnih bića. Seansa tokom koje smo integrisali dve prošle inkarnacije i jedan period između života trajala je oko dva i po sata. Ovde treba napomenuti da se periodi između života javljaju retko tokom Memento seansi. U većini slučajeva klijent jednostavno uđe u sledeći život, umesto da iznosi interesantne priče koje su se dešavale između dve inkarnacije. • Svaki put, baš pre nego što bi sećanje prošlog života izašlo na površinu, morao sam da ispraznim jedan donekle neobičan sadržaj svesti. Ja sam ga zvao "smrznuta praznina". Ovaj sadržaj je bio prethodnica bukvalno svakom prošlom životu. Doživljavao sam ga više kao kompletno stanje, a manje kao individualno osećanje. Ličilo je na neku vrstu katatoničnog iskustva ili vakuuma, koji bi me u potpunosti obuzeo i predstavljao jaku barijeru između svesnog i nesvesnog dela ličnosti. Sastojao se od kondenzovane neutralne energije, bez naočigled bilo kakvog prepoznatljivog emocionalnog sadržaja. Na prvi pogled "smrznuta praznina" nije imala nikakav sadržaj, što međutim nije bilo tačno. Sastojala se od kondenzovane energije, koja kao da je bila pod pritiskom. Cilj ovog stanja bio je da stvori neku vrstu zida između mene i prošlog života. Prava praznina nema nikakav pritisak u sebi. Uloga "smrznute praznine" je bila da u potpunosti potisne prošli život i da mi omogući da novi život zaista bude novi početak. Interesantno je da se "smrznuta praznina" nije pojavljivala nikada osim u slučaju prošlih života, iako sam tokom mnogih procesa koje sam uradio na sebi, imao posla sa potisnutim sadržajima koji su često bili dramatičniji i neprijatniji od mojih sećanja prethodnih inkarnacija.
• Tokom svog rada sa Aspektikom, setio sam se i integrisao inkarnacije na drugim planetama, u telima koja nisu ljudska, u telima koja nisu organska, setio sam se planetarnih katastrofa, ratova u svemiru i putovanja kroz vasionu. I sve vreme, bez obzira koje i kakvo telo sam koristio i da li sam ga uopšte imao, i bez obzira na različite identitete koje sam u tom trenutku imao, ovo isto Ja bilo je sve vreme prisutno, isto onakvo kakvo je danas. Na neki način, ovo je proširilo moju svest i viziju. Nisam više bio fokusiran samo na ovu planetu. Potencijalno igralište se dramatično povećalo, a vreme pretvorilo u večnost. Osećao sam se kao da sam otkrio neku kosmičku tajnu, koju je malo njih znalo. Tajna je bila jednostavna. Igrač može da se zaigra i u potpunosti prepusti igri. Međutim, iako potpuno obuzet, igrač sada zna jednim delom svesti da je sve ovo samo igra. Beskrajna igra. I da svrha igre nije u životu ili smrti, u pobedi ili gubitku, već u samom iskustvu igre, u evoluciji koja se iskustvom stiče, u integraciji čitavog univerzuma nazad u Biće, tamo gde on zaista pripada.
Glavne dobrobiti
• Važna dobrobit sećanja i čišćenja prošlih života je u sticanju sposobnosti razlikovanja istinskog Ja u šumi ego sadržaja. Kako se nižu prošli životi jedan za drugim, ne možete da ne primetite da je ovo isto Ja prisutno ili je bilo prisutno u svakom od njih. Ovo je veoma naglašeno najrazličitijim identitetima, polom i ličnostima iz prošlih inkarnacija. Sve je drugačije i raznovrsno, samo Ja je u potpunosti isto sve vreme. Kada, u kratkom vremenskom roku, sagledate tolike različitosti iz prošlih života sa jedne strane, i uvek isto ja sa druge strane, kontrast između ta dva postaje veoma izražen, što rezultira svesnim razlikovanjem sopstvenog Ja od identifikacija. • Sledeća velika dobrobit je što integracijom i pražnjenjem sadržaja prošlih života uklanjate njihov uticaj na vaš sadašnji život i u velikoj meri povećavate nivo slobode Bića. Ljudi često pristupaju regresiji u prošle živote u nadi da će otkriti da su bili neke velike i važne ličnosti, u cilju podsticanja vlastitog ega. Međutim, sa spiritualne tačke gledišta, nebitno je šta je neko bio u prošlim životima.
U stvari, sa spiritualne tačke gledišta, prošli životi ne postoje. Biće je uvek ovde i sada. Ono nema ni prošlost ni budućnost, već samo sadašnjost. Važnost prošlih života je jednaka količini njihovog naboja koja je uskladištena u egu. Jednom kada uklonite taj naboj uklonjena je i važnost prošlih života i oni se pretvaraju u blede mentalne slike, kao snovi odsanjani u nekoj davnoj prošlosti. Ubrzo, i slike bivaju zaboravljene, jer više nema naboja da ih održava u egzistenciji. • Po prirodi stvari, što više prošlih života integrišete, to ćete imati više koristi. Još jedna važna dobrobit je u vezi čišćenja naboja prošlih života sa fenomenom koji se u određenim krugovima naziva "prelazak ambisa". Kada uklonite dovoljno veliku količinu ego sadržaja, u jednom trenutku dolazi do spoznaje da ste nematerijalno biće. Taj momenat zaista liči na prelazak ambisa. U jednom kratkom trenutku vi prestajete da postojite kao entitet u prostoru i vremenu, koji ima materiju i energiju, i od tada doživljavate sebe kao čistu svest. Međutim, izgleda da je pre "prelaska ambisa" potrebno ukloniti sve ili skoro sve identitete prethodnih inkarnacija, jer je u njihovoj prirodi da doživljavaju sebe kao materijalni ili energetski entitet, što stoji na putu doživljaju sebe kao nematerijalnog bića. Kao što sam napomenuo ranije, dve glavne dobrobiti, koje sam očekivao da će se desiti po integraciji prve prošle inkarnacije, bile su da prepoznam sebe kao besmrtno biće i da dođe do nestajanja strahova. Kasnije sam otkrio da ove promene nisu vezane za sećanje prvog prošlog života, već su na neki način povezane sa prelaskom ambisa. Moj doživljaj ovog fenomena opisan je u poglavlju PUT U SEBE.
Memento
Budući da sam, radeći Aspektiku, uklonio veću količinu ego sadržaja nastalih u ovom životu, u mom slučaju prošli životi izašli su na površinu spontano. Međutim, mi ne možemo da
primenimo Aspektiku direktno na prošle živote, jer u većini slučajeva nemamo svesnu vezu sa prošlim životima od koje bismo mogli da započnemo Aspektni proces. Memento, Regresivna Integracija stvoren je, između ostalog, da reši ovaj problem. On nam omogućava da uđemo u prošle živote, iako nemamo ili, bolje rečeno, izgleda da nemamo nikakav kontakt sa njima. Memento je kompletan metod integracija prošlih inkarnacija. Moji prijatelji, članovi porodice i klijenti koje sam vodio kroz Memento su bili veoma zadovoljni rezultatima. Iskusnim ljudima nije promaklo da Memento pokriva sve važne aspekte regresivne terapije, počevši od efikasnog ulaska u prošli život, do njegovog potpunog razumevanja i konačne integracije. Tokom Memento procesa klijent je u potpunosti svestan. Procesor ne koristi hipnozu i sugestije. Klijent nije u stanju transa već ima punu kontrolu nad sobom i seansom. Ovo je važno, jer samo svesna iskustva imaju spiritualnu vrednost. Spiritualni razvoj i čišćenje svesti možemo sagledati kao proces iznošenja nesvesnih komponenti ličnosti na svetlost svesti i njihovog efikasnog pražnjenja od energetskog naboja. Po ulasku u prošli život, Memento nas vodi kroz njegove najvažnije događaje. Procesovanje samo važnih događaja omogućava uštedu vremena i bolje razumevanje prethodne inkarnacije u celini, uključujući ponašanja koja je klijent ispoljavao u tom životu i igara koje je tada igrao. Istovremeno, sve se ovo kritički evaluira u odnosu na klijentov sadašnji život. Posle nekoliko seansi, postaje očigledno kako su naši životi u stvari jednostavni. Oni samo izgledaju komplikovano kada ih proživljavamo pod uticajem naboja uskladištenog u egu. Međutim, kada prođete kroz ceo jedan život za oko 45 minuta, kroz njegove važne događaje i probleme, uviđate kako je sve jednostavno kada se posmatra sa distance i bez naboja. Kako je lako naći rešenja za naše probleme ili doneti prave odluke za problemske situacije. U stvari, kako bi bilo lako da nemamo ego koji izobličava i komplikuje činjenice i situacije. Ponekada klijent prepozna osobu iz prošlog života kao neku osobu iz ovog života. Kada se ovo desi, karmički odnosi se bolje razumeju i lakše razrešavaju. Mnogi bivaju privučeni Mementu upravo zbog mogućnosti razrešenja teških odnosa u ovom životu. Sledeća interesantna odlika Mementa je njegova funkcionalnost, koja nam omogućava da odredimo da li je prošli život sa kojim radimo zaista klijentov ili pripada nekom od klijentovih prikačenih entiteta. Bestelesni entiteti imaju svoj ego koji se restimuliše u periodima naših kriza. Mi doživljavamo naboj njihovog ega kao svoj i to čini teške situacije još težim. Memento nas oslobađa od prikačenih entiteta, oslobađajući time dva bića, klijenta i prikačeni entitet, koji sada može da nastavi svoj prirodan evolutivni tok. Slična karakteristika Mementa omogućava nam da odredimo da li je klijentu ovo prvi život na ovoj planeti, ili ih je imao više. Rehabilitacija sposobnosti koje smo izgubili u prošlim životima je još jedna dobrobit koju Memento pruža. U materijalima za Memento procesore, Slavinski navodi sledeće:
"Drugi valjan razlog za "čišćenje" prošlih života je ovaj: Na taj način mi uklanjamo blokade koje sprečavaju ispoljavanje nekog talenta ili sposobnosti u ovom životu. To je put za rehabilitaciju sposobnosti koje je klijent nekada imao. Njegove sposobnosti mogu da budu blokirane iz više razloga. Najčešći je da je on bio kažnjen zbog korišćenja ili ispoljavanja neke svoje sposobnosti. Na primer, bio je spaljen na lomači u srednjem veku jer je slobodno ispoljavao svoja verovanja. U ovom životu imaće jaku tendenciju da potiskuje svako slobodno ispoljenje svojih mišljenja i ubeđenja. Drugi veoma čest razlog za gubljenje sposobnosti je njihova zloupotreba u prošlosti kada ih je Klijent imao. Zato ih sada koči i blokira. Na primer, u prošlom životu čovek je bio izuzetno dominantna osoba koja je nametala svoju volju svima oko sebe, pa je tako sprečio svoje dete da stupi u brak sa voljenom osobom i njegovo dete je izvršilo samoubistvo. Da bi izbegao da mu se takvo iskustvo ponovi, kojeg nije svestan ali čije posledice oseća, čovek se sada ponaša kao slaba osoba koja se svima podređuje." Međutim, vrhunac Mementa i najvažnija korist koju od njega dobijamo je otkrivanje odluka koje donosimo u trenutku smrti u prethodnim inkarnacijama, tačnije neposredno posle smrti. Ove odluke donosimo imajući u vidu celi život koji se upravo završio. To su odluke koje donosimo za budućnost i one su u mnogim slučajevima negativne. Tokom jednom Memento procesa, klijent, žena srednjih godina, setila se prošlog života u kojem je bila majka troje dece, od kojih jedno, ono najmlađe, umire od neke tada neizlečive bolesti. Kako to često biva, majka krivi sebe za smrt deteta i do kraja te inkarnacije intenzivno pati zbog gubitka sina. U trenutku procesa, kada dolazimo do procedure u kojoj identifikujemo odluke donesene neposredno posle smrti u prošloj inkarnaciji, klijentkinja saopštava sledeće: "Uvek ću ga voleti i nikada ga neću napustiti". Ova odluka se, prema njenim rečima, odnosila na preminulo dete. Pre naše Memento seanse, tokom kratkog razgovora koji obično obavljam sa klijentima, ona se požalila na svoju nemogućnost da održi veze sa muškarcima. Kao po nekom pravilu, veze bi se uvek prekidale u onom periodu kada se ukaže mogućnost da postanu trajne. Tokom seanse, po otkrivanju navedene odluke, ona ima uvid kako je nesvesna odluka uticala na njene odnose sa muškarcima u ovom životu. Svaki put kada bi njen odnos sa partnerom pokazao tendenciju da preraste u nešto ozbiljnije, kada bi se ukazala mogućnost zasnivanja porodice, koja u njenoj svesti podrazumeva i decu, ona bi nesvesno osetila kako opet "napušta" i "izdaje" preminulo dete iz prethodnog života. Tada bi počela da se ponaša destruktivno, što bi dovelo do raskidanja odnosa sa partnerom. Ovo ponašanje je, naravno, bilo nesvesno i kompulsivno. Nekoliko dana posle naše seanse u emailu mi je napisala da se sada prvi put u životu oseća opušteno u muškom društvu. Ponoviću da najvažniji aspekt naših prošlih života nisu traumatična iskustva, kako mnogi misle, niti šta smo tada bili ili činili, već odluke koje smo tada doneli, prvenstveno u periodu
neposredno posle smrti. One na nas utiču u večnom ovde i sada, dok ih ne iznesemo na svetlo svesti, sagledamo i time ih se oslobodimo. Na osnovu tih odluka, pre rođenja u ovom životu, mi biramo uslove i okruženje u kojem ćemo ga proživeti. Najvažniji aspekti sadašnjeg života određeni su upravo tim odlukama. I po rođenju, značajan deo naše ličnosti i ponašanja se formira u skladu sa tim odlukama. Integrišući te odluke, mnogi problemi koji iz njih proizilaze bivaju zauvek rešeni. Memento Procesor sa najviše iskustva, Bojana Mihajlović, objavila je izvrsnu knjigu pod naslovom Memento, Prošli Životi. Između ostalog, u knjizi Bojana ističe sledeće - iako je Memento tehnika integracije prethodnih života, pravi cilj Mementa je da naš sadašnji život učini boljim i kvalitetnijim. Veći deo Memento procedure možete naći u knjizi "Nevidljivi uticaji", tvorca ovog metoda Ž. M. Slavinskog.
PITANJE KOJE JE STVORILO UNIVERZUM
Meher Baba, uvaženi mistik dvadesetog veka, uveo je u praktičnu spiritualnu filozofiju koncept Evolucije i Involucije svesti. U skladu sa Babinim učenjem, pre stvaranja univerzuma postojala je svest, po svojoj prirodi božanska, ali u potpunosti nesvesna. Nije bilo univerzuma, ni dualnosti, već samo svest u potpuno nesvesnom stanju. U tom stanju, u svesti se javlja "inicijalni poriv" ili "hir" za samospoznajom, ispoljen u formi pitanja "Ko sam ja?". Ovo su, u skladu sa Meher Babom, prve reči izrečene od Boga. Ovaj poriv ili hir pokrenuo je kreaciju univerzuma, sa jedinim ciljem da svest postane svesna sebe. U nameri da ostvari svoj cilj, svest sekvencijalno stvara različite medije (kamen i metal, biljka, crv, riba, životinja i ljudsko biće). Kroz identifikaciju sa ovim medijima ili nosačima, svest postepeno stvara iskustvo sebe. Na ovaj način, svest evoluira, što vremenom dovodi do sticanja svesnosti.
Prema Meher Babi, proces sticanja svesnosti je bio samo polovično završen kada je evolucija dostigla stadijum ljudskog bića, zato što je ljudsko biće svesno Kreacije, ili Iluzije kako je Baba naziva, ali još uvek nije svesno sebe, odnosno svoje božanske prirode. Prva polovina ovog procesa, od potpune nesvesti do nastanka ljudskog bića naziva se Evolucija, a što je relevantno za ovo poglavlje, započinje pitanjem "Ko sam ja?" Međutim, kako to da je svest u evoluiranom ljudskom biću svesna samo Kreacije, a nesvesna svoje božanske prirode? U periodu pre evolucije i "inicijalnog poriva", dok je svest bila u potpuno nesvesnom stanju, nije postojalo ništa osim svesti. Jedini način da svest stekne iskustvo sebe, bio je da istupi iz Jednosti, da stvori prvi polaritet deleći sebe na dva, na inicijalni Jin i Jang, na Ja i Ne-Ja. Ova dualnost bila je i još uvek jeste veštačka, međutim, podela na Ja i Ne-Ja imala je evolutivnu funkciju da omogući svesti da stiče iskustva i evoluira. Kako se svest identifikovala sa različitim medijima, tako je sticala impresije o njima, istovremeno stičući impresije o ostatku egzistencije, iako je podela na Ja i Ne-Ja bila proizvoljna i samonametnuta. Ove impresije Meher Baba naziva sanskarama. Sanskare su utisci koje je Biće steklo o sebi i ostatku egzistencije, identifikujući se sa različitim medijima tokom evolucije. Svrha sanskara bila je da pomogne uspostavljanju iskustva sebe i iskustva ostatka univerzuma, da izoluje svest u lokalizovanu tačku Ja ili sebe, nasuprot svemu ostalom. Lokalizacija iskustva sebe, stvaranje novih i savršenijih medija, učenje kroz iskustvo i odnose sa različitim oblicima egzistencije, doveli su do evolucije i razvoja svesnosti. U svojim Predavanjima (Discourses) ili Besedama, kako se to kod nas popularno prevodi, tom 7 (Volume 7), u poglavlju pod naslovom Formacija i Funkcija Sanskara (The formation and Function of Sanskaras), Meher Baba kaže: "Sticanje sanskara se neprestano odvija tokom procesa evolucije, kao i u kasnijem periodu ljudskih aktivnosti. Sticanje sanskara može se uporediti sa namotavanjem konca oko pruta, gde konac predstavlja sanskare, a prut predstavlja um individualne duše. Namotavanje počinje sa početkom Kreacije i traje kroz sve evolutivne stupnjeve uključujući i ljudsku formu. Namotani konac predstavlja sve sanskare, kako prirodne tako i neprirodne." Sanskare stečene u predljudskom evolutivnom periodu Baba naziva prirodnim, a neprirodnim naziva one stečene u ljudskoj fazi evolucije. Razlog zbog kojeg ljudsko biće nije svesno svoje božanske prirode je u činjenici da ima sanskare, impresije, taj nusproizvod evolucije, taj evolutivni talog, koji je nadživeo svoju prvobitnu svrhu i korist, i sada nam stoji na putu da prepoznamo ko i šta mi zaista jesmo. Možemo reći da se ego sastoji od sanskara o sebi i o ostatku univerzuma. U egu ne postoji ništa drugo. U skladu sa Spiritualnom Tehnologijom Ž. M. Slavinskog, sadržaji ega su klasifikovani u 4 kategorije: mentalne slike, misli, emocije i telesne senzacije.
Budući da su sadržaji ega samo drugi termin za sanskare, iz toga proizilazi da su i sanskare klasifikovane u iste 4 kategorije. Važno je razumeti razliku između takozvanog "funkcionalnog ega" i "statusnog ega". Ovu razliku naglašavali su spiritualni emisari svih epoha, uključujući Meher Babu, Ošoa, Krišnamurtija (Krishnamurti), i Ž. M. Slavinskog, takođe. Statusni ego je ono čime se bavi spiritualni razvoj. Kada u ovoj knjizi pomenem ego, ja uvek mislim na statusni, a ne na funkcionalni ego. Funkcionalni ego odrasle osobe ne može biti uklonjen spiritualnim razvojem. On nam omogućava da preživimo, da funkcionišemo kao entitet i da rešavamo probleme svakodnevnog života. Prosvetljeno ljudsko biće, kao što je Meher Baba na primer, ne gubi svest o činjenici da je on i dalje fizički i funkcionalno entitet. Ovaj oblik individualnosti ne stoji na putu spiritualnog razvoja. Naprotiv, postoje indikatori da funkcionalni ego obavlja svoj posao bolje u slučaju prosvetljenog ljudskog bića, kada nije sve vreme ometan od strane statusnog ega. Ošo je istakao u svojim predavanjima više puta, da je prosvetljenje jedini način da se postane istinska individua. Statusni ego je ono što spiritualni razvoj želi da ukloni ili smanji što je više moguće. To je skladište svih naših problema, entitet koji nas odvaja od ostatka egzistencije, onaj koji ima potrebu da bude poseban, koji žudi za pažnjom, uzrok naše patnje, uzrok kompulsivnog misaonog toka, onaj koji sve vreme pokušava da nas ubedi da smo bolji ili lošiji od drugih ljudskih bića. Prema učenju Slavinskog, statusni ego ima dve glavne karakteristike, jaku potrebu da postoji i odvojenost od ostatka postojanja. Makroevolucija svesti, kolektivna evolucija od "inicijalnog poriva" do sadašnjeg trenutka, analogna je mikroevoluciji svesti koja se dešava tokom jednog života jednog ljudskog bića. Kada se dete rodi, ono je nesvesno sebe, drugim rečima ima svest ali nema svesnost. Ne razlikuje sebe od ostatka postojanja. Kako raste, identifikuje se sa različitim medijima, kao što su njegovo ime, telo, itd., u cilju sticanja ličnog Ja nasuprot ostatku egzistencije. Svrha sticanja ličnog Ja je razvoj svesnosti odraslog ljudskog bića. Tokom ovog procesa, dete stiče identitete, kao što su "ja sam ovo telo", "ja sam energija", "ja sam dete" itd., a takođe stiče mnoge impresije o sebi koje ne moraju da budu identifikacije, ali su na neki način fokusirane oko njih. Dete postavlja mnoga pitanja o sebi i svetu oko sebe. Kada pokaže na drvo i pita "Šta je ovo?", roditelji odgovaraju "To je drvo." Kako dete nema svesnost odrasle osobe, jedini način na koji može da uči je putem sticanja impresija. Dete stvara impresije o drvetu. Ovo "znanje" tada biva dodato u "bazu" znanja koje je dete do tada akumuliralo, i ova baza impresija kada postane dovoljno velika stvoriće iskustvo sebe, odnosno ego, koji se razlikuje
od ostatka sveta. Sužavanje svesti na jednu ograničenu tačku i njeno razdvajanje od ostatka univerzuma stvara uslove za razvoj svesnosti. Međutim, jednom kada je svesnost formirana, ego postaje suvišan. On je ispunio svoju funkciju i sada nam više nije potreban. I upravo tu nastaje problem. Ego ne odlazi nigde, već ostaje tu gde je i bio. Sada je stanje sledeće. Odrasla osoba je zatrpana mrtvom strukturom koja se sastoji od impresija. Podsetiću, svrha ega bila je da odvoji svest od ostatka univerzuma da bi svesnost mogla da se razvije i on je uspešno ispunio svrhu zbog koje je stvoren. Ali budući da je i dalje tu, i efekat razdvojenosti je takođe prisutan, iako jedinka sada ima razvijenu svesnost. Ljudsko biće se ne seća svoje božanske prirode zato što je bilo potpuno nesvesno kada ego nije postojao, a sada ne može da iskusi svoju istinsku prirodu zato što je pokriveno impresijama o sebi i postojanju. U ovoj fazi razvoja, kada odrasla osoba usmeri pažnju unutar sebe, da doživi sebe, neka impresija se pojavi, i osoba ima iskustvo te impresije umesto iskustva onoga što osoba zaista jeste. Zato Meher Baba kaže da je ljudsko biće svesno samo Kreacije, svesno iluzije, ali nije svesno svoje božanske prirode. Pošto svest nema materiju, energiju, vreme i prostor, da bi svest mogla da iskusi sebe, sanskare moraju da se sklone u stranu (sanskare se inače sastoje od materije, energije, vremena i prostora). Kada pomenuto dete vidi drvo ili pomisli na drvo, doživeće impresije koje je stvorilo u trenutku kada su roditelji imenovali drvo. I kada odraste, nastaviće da doživljava impresije o drvetu uvek kada vidi ili pomisli na drvo, umesto da doživi ono što drvo zaista jeste, deo Jednosti sa svojim individualnim karakteristikama. Zato Meher Baba život naziva iluzijom. Naša percepcija je iluzorna. Mi doživljavamo naše uskladištene impresije o sebi i univerzumu, umesto da doživljavamo šta mi i postojanje zaista jesmo. Jedina razlika između prosečnog ljudskog bića i prosvetljene osobe je što prosvetljena osoba nema sanskare. I dokle god odraslo ljudsko biće nastavlja da funkcioniše kroz ego, ono prvenstveno koristi sada prevaziđeni mehanizam učenja kroz impresije, stvarajući time još više impresija u egu i više patnje za sebe. I to je ono što Baba naziva neprirodnim impresijama. One su neprirodne zato što je odrasla osoba sada sposobna da uči kroz svest, a ne kroz impresije. Da bolje razumemo učenje Meher Babe, citiraću deo teksta iz Vikipedije posvećenog ovom velikom spiritualnom učitelju:
"Meher Baba je podržavao koncept nedualnosti. Po njemu, raznovrsnost kreacije ili dualnost je iluzija, a smisao života je svesna realizacija apsolutne Jednosti koja je suština svih živih i neživih bića i stvari. Meher Baba poredi originalno stanje Boga sa beskrajnim okeanom bez obala, koji ima samo nesvesnu božanstvenost - nesvestan je sebe jer ne postoji ništa drugo osim njega. Iz ovog stanja, Bog je imao "hir" da spozna Sebe, i upitao se "Ko sam ja?" Kao odgovor na ovo pitanje, stvorena je Kreacija. Nepomični okean bez obala uzburkao se stvarajući bezbrojne "kapljice" sebe ili duša. Evolucija i Involucija Prema Babi, svaka duša putem evolucije teži da ostvari svesnu božanstvenost: kroz iskustva formi sedam "kraljevstava" - kamen i metal, biljka, crv, riba, životinja i čovek. Duša stiče sanskare (impresije) svake forme. Ove impresije vode daljoj evoluciji, preuzimanjem novih, kompleksnijih formi. Sa svakom novom formom, povećava se svesnost, dok duša ne iskusi i odbaci forme svih evolutivnih "kraljevstava". Krajnja forma evolucije duše je ljudska forma. Samo u ljudskoj formi, duša može da iskusi svoju božansku prirodu, ulazeći u fazu involucije, kroz koju se postepeno oslobađa svih impresija koje stvaraju privid odvojenosti od Boga. Reinkarnacija i realizacija Boga Baba uči da u ljudskoj formi duša postaje podložna reinkarnaciji, "nevoljnom procesu asocijacije i disocijacije svesti." Svrha reinkarnacije je da stvori uslove za oslobađanje od iluzije. Duša se reinkarnira bezbroj puta u svim mogućim uslovima života uključujući ceo mogući spektar ljudskog iskustva (muško i žensko, bogat i siromašan, jak i slab, itd.). Kroz iskustvo suprotnosti, sanskare vremenom blede i nestaju." Babino učenje o evoluciji i involuciji, genezi i poreklu svesti možete naći u njegovom kapitalnom delu naslovljenom "Bog Govori". Da pogledamo sada detaljnije koncept involucije. Tokom faze evolucije, svest je evoluirala od stanja potpune nesvesti do svesnog ljudskog bića, zadržavajući pritom i nusproizvod evolucije, koji nazivamo ego. Ego, kao čaura u sebe obuhvata ljudsko biće, stvarajući patnju i sprečavajući nas da doživimo našu istinsku prirodu, kao i prirodu svega što postoji. Involucija je proces tokom kojeg ljudsko biće, bilo da je toga svesno ili ne, stupa na stazu postepenog uklanjanja impresija (sanskara), do njihovog potpunog nestanka, u nameri da kompletira ciklus sticanja svesnosti i vraćanja u Jednost, u svoje prirodno stanje. Kada ljudsko biće ovo čini svesno, to se naziva spiritualnim razvojem. Nesvesna evolucija dešava se kroz spontanu disocijaciju od sanskara, tokom mnogih inkarnacija (vidi "Bog Govori").
Kao što su već kroz istoriju napominjali spiritualni učitelji, spiritualni razvoj stvoren je da skrati trajanje involucije na što manji broj inkarnacija, ili na samo jednu, kada je to moguće. Stvoren je da skrati patnju koja se dešava tokom involucije putem njenog namernog ubrzavanja, čineći je svesnom i kontrolisanom, u okruženju koje je bezbedno koliko god je to moguće. Međutim, šta je to kod prosečnog ljudskog bića što ga inicira da stupi na stazu aktivnog spiritualnog razvoja i upusti se u svesnu i ubrzanu involuciju Ovde dolazimo do poente ovog poglavlja. Kao što je faza evolucije svesti bila inicirana jednim pitanjem, isto tako i faza involucije svesti biva inicirana jednim pitanjem. I na naše iznenađenje, ili ne na naše iznenađenje, pitanje koje pokreće fazu involucije je isto pitanje koje je pokrenulo i fazu evolucije: "Ko sam ja?" Više reputabilnih spiritualnih disciplina i prosvetljenih mistika slaže se u sledećem - ljudsko biće stupa na svesnu stazu spiritualnog razvoja kada se poriv u formi pitanja "Ko sam ja?" javi u svesti. Ljudsko biće tokom životnog ciklusa prolazi kroz različite faze odrastanja (detinjstvo, pubertet, zrelost) doživljavajući kontinuirano bezbrojne identitete. Odrasla osoba prolazi kroz mnogo identiteta samo u jednom danu. Svest je centrirana u blatu ega, u njegovim nestabilnim strukturama koje se stalno menjaju, i ranije ili kasnije, svest počinje da se pita "Ko sam ja?". Od svih ovih identiteta kroz koje sve vreme prolazim, koji je moj pravi identitet? Treba napomenuti sledeće. "Inicijalni poriv" da spoznamo sebe, koji se desio pre početka univerzuma, stvorio je u nama tenziju koja i dalje postoji, jer prvo "Ko sam ja?" ostaje neodgovoreno. Ovo je prva struktura ikada stvorena. Njena tenzija nije oslobođena činjenicom da smo postali svesni kada smo evoluirali u ljudska bića. U stvari, mi smo je povećali našom uglavnom nesvesnom potragom za sobom. Ona će biti oslobođena samo kada dobijemo odgovor na inicijalno pitanje.
Intenziv Prosvetljenja
Iako je potraga bazirana na pitanju "Ko sam Ja?" prisutna u različitim spiritualnim tradicijama, prvi ko je u celini zasnovao svoje učenje na njemu bio je još jedan uvaženi mistik dvadesetog veka Ramana Maharši (Ramana Maharshi). Maharši je tokom svog rada mnogo puta ponovio da je najbrži put ka Prosvetljenju kroz upornu potragu baziranu isključivo na ovom pitanju. Čak je i svojoj prvoj knjizi dao naslov "Ko sam Ja? ". Međutim, Maharši je svoje učenje prezentovao više u formi predavanja, a manje u vidu praktične i struktuirane "korak-po-korak" tehnologije, koja bi mogla da proizvede očekivani rezultat sa prihvatljivim stepenom izvesnosti, u okviru razumnog vremena. Sledeći evolutivni korak u "Ko sam Ja?" tehnologiji, da tako kažem, desio se kada je amerikanac Čarls Berner (Charles Berner) učinio revolucionarni proboj stvorivši nešto što je on nazvao Intenziv Prosvetljenja. Sledi deo članka sa Vikipedije posvećen Intenzivu Prosvetljenja: "Intenziv Prosvetljenja je osmislio američki spiritualni učitelj Čarls Berner (1929-2007), takođe poznat pod imenom Jogešvar Muni (Yogeshwar Muni). (...) Tokom šezdesetih, Berner je razvijao procese interpersonalne komunikacije u cilju ličnog razvoja. Kao što je sam objasnio, primetio je da oni koju su ostvarivali slab napredak u ličnom razvoju nisu znali ko oni zaista jesu. Drugim rečima, bili su identifikovani sa lažnom slikom o sebi, sa egom ili ličnošću, nesvesni svog Istinskog Bića. Tradicionalne tehnike samorealizacije, kao što je drevni joga metod samospoznaje baziran na pitanju "Ko sam Ja?" (kao što je učio Ramana Maharši u dvadesetom veku), zahtevali su više vremena nego što ga je na raspolaganju imao prosečan zapadnjak u potrazi za ličnim razvojem. Inspiracija za Intenziv Prosvetljenja došla je Berneru jednog sunčanog prolećnog popodneva 1968. "Jednog popodneva imao sam 5-6 slobodnih sati i nisam znao kako da ih ispunim. Bio sam u Santa Kruz planinama u Kaliforniji, zureći u drveće u jednoj lepoj i tihoj oblasti... Iznenada, ideja o Vežbi Prosvetljenja pala mi je na pamet, da koristim format Zen sešina (intenzivna meditacija u izolaciji), ali da je nazovem Intenziv. Osnovna struktura Intenziva Prosvetljenja i Tehnike Intenziva došla mi je u tom trenutku. Iz kog izvora je to došlo ja zaista ne znam, i uopšte nisam imao nameru da se time bavim. (...) Zašto ne uzeti skoro 7000 godina staro pitanje "Ko sam ja?" i kombinovati ga sa tehnikama komunikacije koje znam? I tako je rođen Intenziv Prosvetljenja." Prvi, eksperimentalni Intenziv Prosvetljenja održan je ubrzo u pustinji Kalifornije. Berner je održao desetak Intenziva tokom sledećih nekoliko godina, postepeno unapređujući strukturu, pravila tehniku, itd. Kada je optimizovao seminar za "vikend tragača za istinom", počeo je da trenira druge da vode Intenzive na isti način. Njegov 99. i poslednji Intenziv održan je u Berkliju 1975. Intenziv Prosvetljenja sada se održava u mnogim zemljama, uglavnom kao samostalna tehnika, nezavisna od bilo kakve tradicije, pokreta ili organizacije."
Intenziv Prosvetljenja je omogućio svakome, da bez ikakvog prethodnog znanja ili iskustva, ostvari u samo tri dana nešto čemu su bezbrojne generacije spiritualnih tragalaca čitavog života težile, u manastirima i ašramima, u okviru okultnih organizacija ili kroz samostalne napore. Da dožive Prosvetljenje, Direktno Iskustvo Istine, ni manje ni više. Treba naglasiti da Prosvetljenje ostvareno na trodnevnom Intenzivu nije trajno već privremeno. Međutim, u svojoj suštini, to je isto iskustvo. Glavna razlika je što se, kod privremenog Prosvetljenja, ego (sanskare) na kratko pomeri u stranu u jednom kratkom trenutku vremena, dok je kod trajnog Prosvetljenja ego u potpunosti nestao ili je značajno smanjen, tako da je osoba u stalnom kontaktu sa svojim Istinskim Bićem. Sledeći citat iz Vikipedije daje više detalja o Intenzivu: "Forma Forma Intenziva Prosvetljenja liči na kombinaciju meditacije u izolaciji i radionice uzajamnog savetovanja ("co-counseling", ovde preveden kao "uzajamno savetovanje" je forma laičke psihoterapije koju je stvorio Harvi Džekins (Harvey Jackins). Odvija se u parovima. Oba partnera naizmenično preuzimaju uloge klijenta i savetnika. Komentar V.S.). Kao u slučaju Zen sešina, Intenziv vodi osoba koja se tradicionalno zove Majstor, mada neki preferiraju termin Voditelj. Uloga Majstora je da organizuje Intenziv, da omogući njegov nesmetani tok, i da obezbedi učesnicima odgovarajuće informacije, podršku i ohrabrenje, kako grupi u celini, tako i pojedincima kada je to potrebno. Majstoru pomažu asistenti koji se brinu o učesnicima i okruženju u kojem se Intenziv održava. Intenziv Prosvetljenja ima niz pravila koja podsećaju na monaški stil života, jer nije dozvoljeno čitanje, gledanje televizije ili šminkanje. Pravila su osmišljena da omoguće potpuno i trajno usmerenje učesnika na svrhu Intenziva u najvećoj mogućoj meri. Učesnici ne ulaze u diskusije, rasprave ili konflikte. Posebno je naglašeno da učesnici ne smeju da iznose sudove o drugim učesnicima kada komuniciraju. Tehnika Tehnika usmerava učesnika na pitanja "Ko sam ja?" tokom celog Intenziva. (Ostala pitanja koja se tipično koriste su "Šta sam ja?", "Šta je život?" i "Šta je drugo ljudsko biće?") Usmerenje na pitanje koje učesnik koristi kombinuje se sa jedan-na-jedan komunikacijom, tokom koje učesnici sede u parovima, i naizmenično komuniciraju svom dijadnom partneru sve što se u svesti javi kao rezultat njihovog usmerenja na pitanje sa kojim rade. Tokom svake dijade, dok jedan partner radi tehniku i komunicira, drugi pažljivo sluša i ne sme da reaguje. Korist od komunikacije svog unutrašnjeg iskustva drugom ljudskom biću, u bezbednom okruženju, je u dramatičnom ubrzanju unutrašnjih promena potrebnih za dostizanje vrhovne istine. Ovakva tehnika kontemplacije i komunikacije radi se u četrdesetominutnim dijadama odnosno vežbanjima, koja se odvijaju od ranog jutra do kasne večeri i smenjuju se sa solo meditacijama (uključujući obroke, odmor, šetnju i pauze).
Ono što Intenziv Prosvetljenja razlikuje od tradicionalne meditacije u izolaciji, a povezuje ga sa "uzajamnim savetovanjem", je što učesnici ne sede okrenuti ka zidu kada meditiraju, već provode većinu vremena okrenuti jedan ka drugom u dijadi, naizmenično komunicirajući. " U dopisu koji je poslao na diskusioni forum Spiritualne Tehnologije, Slavinski opisuje istorijski razvoj metodologije meditacije, koji je doveo do razvoja Bernerove tehnike. "U drevna vremena Prosvetljenje je zahtevalo potpunu posvećenost ljudskog bića: raskid veza sa svakodnevnim životom, sa porodicom, odbacivanje ciljeva i ambicija. Najbolji primer je Buda. On se prosvetlio posle osam godina uporne meditacije. Njegovo prosvetljenje je bilo sveobuhvatno, Direktno Iskustvo sebe, drugog ljudskog bića, svega... Mnogo vekova kasnije nastaje Rinzai škola Zena. Oni otkrivaju da je lakše doživeti Direktno Iskustvo ukoliko se usmerimo na samo jedan segment realnosti, umesto na ceo život. Zato su njihovi praktičari meditirali na takozvane Koane ili pitanja, i njihova Gnostička Iskustva su bila ograničena, ali se skratilo vreme potrebno da se Direktno Iskustvo postigne. U tradicionalnim školama misticizma nisu obraćali pažnju na vreme potrebno da se doživi Gnoza ili Prosvetljenje, jer su ionako verovali da je vreme iluzija. Ali za nas, ljude 21. veka, vreme potrebno da se doživi Direktno Iskustvo je od velike važnosti. Tako su sredinom prošlog veka neki ljudi otkrili da je rad u parovima efikasniji od individualnog. Dva ljudska bića bi naizmenično meditirala i komunicirala rezultate jedan drugom. Logika ovakvog pristupa bila je vrlo jednostavna: kada radimo u parovima, imamo dve svesti protiv jedne nesvesti. Drugi su otkrili da je kombinacija meditacije i komunikacije najefikasnija, jer se na taj način sadržaji ega najbrže prazne." Bernerova ideja iz koje je nastala tehnika Intenziva bila je jednostavna, a istovremeno izuzetno efikasna. Učesnik bi usmerio pažnju unutar sebe, da iskusi sebe, i neka identifikacija (sanskara) bi se pojavila u njegovoj svesti kao rezultat tog napora. Potom bi učesnik iskusio tu identifikaciju što je bolje mogao, i iskomunicirao rezultate svom dijadnom partneru, što je dovodilo do ubrzanog pražnjenja sanskara. Usled upornog rada sa tehnikom na ovakav način, u jednom trenutku dovoljan deo sanskara bi se ispraznio ili bi se ego kratkotrajno pomerio u stranu, što bi omogućilo učesniku da doživi sebe direktno, da doživi Prosvetljenje ili Direktno Iskustvo Istine, kako ga zovu u okviru terminologije Intenziva.
Intenziv Gnoze
Međutim, Intenziv kakav je bio osmišljen od Bernera nije bio lak zadatak za prosečno ljudsko biće. Trajao je tri dana, 18 sati na dan. Da, 18 sati od 6 ujutro do ponoći. Imao je oko 40 dijada, od kojih je svaka trajala 40 minuta. Pored dijadnih vežbi, Intenziv je imao druge aktivnosti, kao što su meditacija u šetnji, gimnastika, vežbe komunikacije, solo meditacija, itd. Sve u svemu, Intenziv Prosvetljenja zahtevao je ogromne napore od učesnika, fizičke, emocionalne i mentalne. Pored svoje ekstremno zahtevne strukture, Intenziv je imao mnogo strogih pravila (oko 40, ukoliko se tačno sećam). Iako su ova pravila ustanovljena opravdano, u nameri da se stvore najbolji mogući uslovi za dostizanje Prosvetljenja, ona su pred učesnike stavljala dodatne izazove i otežavala već ionako dovoljno teško iskustvo. Sledeća karakteristika tog Intenziva bila je česta pojava katarzi, odnosno jakih i dramatičnih energetskih pražnjenja, kroz koje su prolazili mnogi. Za tipičnu osobu, nenaviklu na ovakvu vrstu socijalne interakcije, katarze su bile neprijatna pojava. Pored trodnevnih Intenziva, postojali su i duži, koji su trajali jednu, dve ili čak šest nedelja. Oni su bili namenjeni ozbiljnim tragaocima, sposobnim i voljnim da se izlože ovakvoj vrsti napora. Procenat uspeha Bernerovih Intenziva je bio oko 30%. Što znači, procenat onih koji su uspevali da dostignu cilj Intenziva, Direktno Iskustvo Istine ili Prosvetljenje, na Bernerovom tipu Intenziva bio je oko 30%. Međutim, činjenica da je Intenziv bio toliko težak za izdržati, nije mogla da umanji njegov značaj i odvrati učesnike. Bila je to jedina tehnika u ljudskoj istoriji koja je omogućavala tragaocu da doživi Prosvetljenje sa prihvatljivim procentom izvesnosti, za samo 3 dana. Iznenada, mnogima od nas koji smo do tada mogli jedino da čitamo ili slušamo o Prosvetljenju omogućeno je da ga i doživimo. Oni koji nisu bili uspešni na svom prvom Intenzivu, učestvovali bi na sledećem ili nekoliko sledećih, sve dok i oni ne bi doživeli Direktno Iskustvo. Ošo, jedan od najznačajnijih mistika uopšte, uvrstio je i Intenziv Prosvetljenja u veću grupu tehnika praktikovanih u njegovoj komuni. Ja bih bio veoma iznenađen ukoliko Intenziv nije bio najefikasnija tehnika ikada korišćena u Ošovoj zajednici. Vest o čudesnoj novoj tehnici krenula je da se širi svetom. Godine 1980. Ž. M. Slavinski odlazi u London da lično iskusi Intenziv Prosvetljenja, u nameri da ga donese u tadašnju Jugoslaviju, ukoliko Intenziv ispuni njegova očekivanja. Posledice ove odluke uskoro će izmeniti život više hiljada ljudi.
Intenziv se u Jugoslaviji pokazao uspešnijim nego u bilo kojoj drugoj državi. Tokom više godina, hiljade ljudi učestvovali su na Intenzivima i brojni Majstori obučeni su od strane Slavinskog. U jednom trenutku, Jugoslavija je imala više aktivnih Majstora nego sve ostale države zajedno. Samo Slavinski lično vodio je više od 140 Intenziva različite dužine. Godine 2005., jubilarnim Intenzivom na kojem je učestvovalo 60 praktičara, Slavinski je obeležio 25 godina od prvog Intenziva održanog u Jugoslaviji, koji je takođe on vodio. Ubrzo potom, Bernerov "Priručnik za Intenziv Prosvetljenja" (Consciousness of Truth - A Manual for Enlightenment Intensive) preveden je na srpski od Slavinskog i njegovih saradnika. Ceo tiraž je brzo rasprodat. Ovo je bio prvi prevod Bernerovog priručnika na bilo koji jezik. Godine 1985., Slavinski objavljuje svoju značajnu knjigu "Susreti sa Istinom: Intenziv Prosvetljenja", što je u stvari bila prva knjiga o Intenzivu ikada napisana. Bernerov pomenuti priručnik nije bio napisan u formi knjige. Bernerovi saradnici objavili su transkripte njegovih usmenih predavanja u vidu priručnika. Deset dugih godina, Slavinski je vodio brojne Intenzive i obučio mnoge Majstore, bez uvođenja bilo kakvih promena u originalnu Bernerovu verziju. Berner je od njega tražio da ne unosi suštinske promene, a ako ih unese, da takođe promeni ime sistema, jer to tada više neće biti isti sistem. Posle deset godina vođenja originalnog Intenziva, Slavinski unosi značajna poboljšanja i, u skladu sa dogovorom koji je imao sa Bernerom, menja ime tehnike u Intenziv Gnoze. Najznačajnija poboljšanja uvedena su u samu tehniku Intenziva. Emocije su uvedene kao operativni element i "komanda" koju u dijadi aktivan partner daje pasivnom je reformulisana, tako da je postala efikasnija, i lakša za razumevanje i korišćenje. Objasniti tehniku učesnicima više nije bilo problematično. Eksplozivna energetska pražnjenja, koja su često prethodila iskustvu Prosvetljenja, počela su da se povlače, bivajući postepeno zamenjena mekanim osipanjem energetskih blokova. U to vreme, Slavinski piše: "Postoje dva načina da doživite Direktno Iskustvo: kroz katarzu uz mnogo energetskog pražnjenja (put Zmije), ili mirnim putem bez vidljivih energetskih fenomena (put Golubice). Ovaj drugi način podseća na padanje pahuljice." Veći broj pravila Intenziva biva napušten, jer su se pokazala kao prevaziđena ili nepotrebna. Trajanje Intenziva skraćeno je sa 3 dana na 1 i po dan. Ceo Intenziv skraćen je na samo 14 dijada, u poređenju sa prethodnih 40. Ono najvažnije je bio procenat uspeha koji se popeo na oko 80%, u poređenju sa originalnim Intenzivom čiji se procenat uspeha kretao oko 30%. Intenziv je doživeo transformaciju od ekstremno teškog iskustva u razumno teško iskustvo. Godine 1993., Slavinski objavljuje svoju drugu knjigu na temu Intenziva "Priručnik za Majstore Intenziva Gnoze: Teorija i Praksa." Iako namenjena Majstorima, bila je korisna svim zainteresovanim za Intenziv i nije podrazumevala predznanje ili iskustvo.
Alternativna Tehnika
Godine 1999., dešava se još jedna revolucionarna promena u Spiritualnoj Tehnologiji nazvana Alternativna Tehnika. U dopisu na diskusioni forum Spiritualne Tehnologije, Slavinski ovako opisuje njen nastanak: "Pre par godina, prolazio sam pored jedne bašte na periferiji Beograda i primetio dva radnika koji su pokušavali da obore veći drveni stub, ukopan duboko u zemlju. Klimali su ga napred nazad i levo desno i posle nekoliko minuta uspeli su da ga sruše. Ja sam se zapitao: "Koliko bi im trebalo vremena kada bi stub gurali samo u jednom pravcu?" Zaključio sam da bi im trebalo mnogo više vremena, ako bi uopšte uspeli u tome. U tom trenutku, svanula mi je u svesti ideja o mnogo efikasnijem Intenzivu Gnoze sa Alternativnom Tehnikom. Otišao sam kući i pozvao članove porodice i nekoliko prijatelja, i sledećeg dana stvorio sam novu vrstu Intenziva. Bio sam u pravu što se tiče Alternativne Tehnike. Ona je ekstremno brza. Sada, umesto 40 dijada i mnogo rigidnih pravila, Intenziv traje samo 5 dijada i učesnici mogu da piju kafu, jedu sve što žele, itd., što je bilo zabranjeno ranije." U Alternativnoj Tehnici praktičar se naizmenično kreće između dva terminala ili dve suprotnosti, do ostvarenja željenog rezultata. Budući da živimo u Bipolarnom Univerzumu, Alternativna Tehnika obuhvata obe strane polariteta, dok se ranija Bernerova tehnika bavila samo jednom stranom. Alternativna Tehnika ima isti efekat na komponente ega kakav klimanje ima na stub ukopan u zemlju - uklanja ih brzo i efikasno, uz najmanji mogući napor i najkraće moguće vreme. Sledeća važna promena uvedena u Intenziv od strane Slavinskog, otprilike istovremeno kada i Alternativna Tehnika, je takozvani Diplomatski Govor. Ranije, od učesnika je zahtevano da komuniciraju sve što se javi kao posledica rada tehnike, u obliku u kom se javi. Drugim rečima, učesnik je komunicirao sadržaje svesti "kakvi jesu", bez izostavljanja, izmena ili dodavanja.
Ovo je bila možda najveća barijera mnogim učesnicima. U prirodi Intenziva je da se desi sledeće: kada duboko zaronite u potisnute sadržaje ega, u mnoga problematična i traumatična iskustva (ona koja potiskujete najviše, kojih se plašite ili stidite najviše, držeći ih podalje od sebe, a naročito od drugih), ranije ili kasnije ona isplivaju na površinu, i od vas se očekuje da ih u potpunosti iskomunicirate svom dijadnom partneru, kakva jesu, bez izmena ili izostavljanja. Ova barijera traćila je mnogo vremena, jer bi se mnogi učesnici blokirali suočeni sa najintimnijim i najprivatnijim sadržajima svesti, nemoćni da ih iskomuniciraju partneru. Pre Diplomatskog Govora, nije postojalo rešenje za ovaj problem, a podsetiću vas, upravo su ta iskustva, ti sadržaji svesti koji izlaze na porvršinu tokom rada, ono što stoji između učesnika i njegovog ili njenog Prosvetljenja. Sledeći aspekt istog problema bili su kritički i često uvredljivi sadržaji koje su učesnici imali prema Majstoru. Od njih se očekivalo da ih takođe iskomuniciraju kakvi jesu, a od Majstora da sve stoički istrpi, bez mogućnosti intervencije, jer se i to smatralo regularnim delom rada tehnike. Koristeći Diplomatski Govor, učesnik više ne mora da opisuje iskustvo "kako jeste", već može da ga formuliše u opštim terminima, bez detalja, bez imenovanja osoba, bez podataka na osnovu kojih bi moglo da se zaključi o kome pričamo ili šta se tačno desilo. Diplomatski Govor je danas moguće koristiti u svim metodama Spiritualne Tehnologije, što vrlo uspešno uklanja jednu od najvećih prepreka koja je sprečavala mnoge ljude da idu na seminare i seanse. Tako izgleda Intenziv Gnoze danas. Alternativna Tehnika skratila ga je sa 40 na zvanično 5 dijada, mada u mnogim slučajevima Intenziv je gotov u 4, a ponekad i u 3 dijade. Katarze su potpuno nestale, a procenat uspeha se popeo preko 90%. I na svakom Intenzivu ovog tipa, ima više učesnika koji dožive više od jednog Direktnog Iskustva. Intenziv Gnoze je danas lako iskustvo, neuporedivo lakše od svojih davnih prethodnika.
Stabilna svest o sebi
Usled ovako značajnog unapređenja tehnike Intenziva, a verovatno i evolucije na kolektivnom nivou, desio se dramatičan skok u nivou svesti praktičara Spiritualne Tehnologije, kojem se u počecima rada sa Intenzivom, a i dugo vremena kasnije, verovatno niko nije nadao. Slavinskom i njegovim saradnicima trebalo je 10 godina učestvovanja na Intenzivima, 10 godina koje su obeležile "suze, krv i znoj", da ostvare stanje nazvano "stabilna svest o sebi", što se tada sa pravom smatralo revolucionarnim uspehom spiritualnog tragaoca. U stanju stabilne svesti, osoba je sve vreme u kontaktu sa Istinskim Bićem, i nema potrebe da nastavi sa praktikovanjem Intenziva, jer je kontinuirano u Direktnom Iskustvu Sebe. Za ono što je Slavinskom i njegovim saradnicima trebalo 10 dugih godina, da ostvare stabilnu svest o sebi, danas se relativno često dešava učesnicima posle samo jednog ili nekoliko Intenziva Gnoze sa Alternativnom Tehnikom. Kada učinite sve što je u vašoj moći da ubrzate spiritualnu evoluciju, egzistencija često uzvraća darovima koji prevazilaze naše nade i očekivanja. U prošlosti, naporan petodnevni seminar je bio neophodan da obuči i osposobi Majstore da vode Intenzive, da "prežive" brojne izazove i uspešno dovedu što veći broj učesnika do Direktnog Iskustva. Slavinski danas tvrdi da takva vrsta treninga više nije potrebna, i da svako ko je iskusio Direktno Iskustvo Istine može da vodi Intenziv Gnoze sa Alternativnom Tehnikom.
Individualni Gnostički Intenziv
Međutim, ovo još nije kraj priče o Intenzivu Gnoze. Godine 2005., savladan je poslednji izazov "Ko sam ja?" tehnologije, čime se bučno srušila jedina preostala prepreka između ljudskog bića i Direktnog Iskustva Istine. Slavinski ukršta tehniku Intenziva Gnoze i svoj efikasni metod za eliminaciju problema i integraciju polariteta DP4 (Duboki PEAT Četvrti Nivo), i kao rezultat ove plodne sinteze nastaje Individualni Gnostički Intenziv, koji omogućava praktičaru da postigne Prosvetljenje individualno, samo uz pomoć Majstora Intenziva. Ono što je nekada zahtevalo grupu od najmanje 12 učesnika, minimum 3 dana teškog rada, 18 sati na dan, jedan dan izostajanja sa posla, odgovarajuću lokaciju, nekoliko asistenata, kuvara, više strogih pravila, sposobnost da se izdrže sve vrste psihičkih i fizičkih izazova i kriza, itd., sada praktičar može da ostvari za oko pola sata, samo uz pomoć jedne osobe. U svom dopisu na forumu Spiritualne Tehnologije, Slavinski piše sledeće: "Želeo bih da objavim sledeće: Sada je moguće doživeti Direktno Iskustvo Istine (Gnozu, Prosvetljenje...) individualno! Nedavno sam stvorio i počeo da praktikujem Individualni Gnostički Intenziv. Kao što neki od vas znaju, 25 godina praktikujem Intenziv kao grupnu tehniku. Tokom ovog dugog vremenskog perioda, Intenziv je prošao kroz mnoge promene. Između ostalog, postao je kraći, brži i procenat učesnika koji doživljavaju iskustvo postajao je sve veći i veći. To je spiritualna evolucija! Sada Individualni Gnostički Intenziv traje 15-30 minuta! Procesor (stari termin bio je "Majstor Intenziva") u stanju je da dovede svog klijenta do Direktnog Iskustva Istine na sve važne koane (pitanja): "Ko sam ja?", "Šta je život?" i "Šta je drugo ljudsko biće?" ili na bilo koje drugo pitanje. Kao što neki od vas znaju, po otkrivanju Direktnog Odgovora na Večno pitanje "Ko sam ja?", osoba napreduje mnogo brže u svim spiritualnim i terapeutskim sistemima, metodama ličnog razvoja i slično. Moram da ponovim - to je spiritualna evolucija. Ko zna kakve će nam još darove doneti u, ne tako dalekoj, budućnosti?" Godine 2011. Ž. M. Slavinski objavljuje svoju treću knjigu na temu Intenziva "Intenziv Gnoze sa Alternativnom Tehnikom". U ovoj praktičnoj knjizi detaljno je objašnjeno kako se vodi grupni, a takođe i Individualni Gnostički Intenziv. I evo nas. Od potpune nesvesti i "inicijalnog poriva", preko eona evolucije do svesnog ljudskog bića, od naših dalekih predaka zamišljenih nad večnim pitanjem "Ko sam ja?", preko generacija spiritualnih tragalaca koji su se odricali svakodnevnog života, u nadi da će možda naći odgovor na ovo pitanje, preko Ramane Maharšija, Čarlsa Bernera i Ž. M. Slavinskog, evo nas, odvojeni samo Individualnim Gnostičkim Intenzivom i sa njegovih 30 minuta, od najvažnijeg otkrića koje ljudsko biće može da stekne. Od pronalaženja odgovora na pitanje "Ko sam ja?", na pitanje koje je stvorilo univerzum. Evo nas, 30 minuta od ostvarenja svrhe ovog univerzuma.
I to je sada naš izbor.
PUT U SEBE
Crna noć duše
Dvadeset godina je prošlo od kada sam stupio na svoju spiritualnu stazu. U svesti mnogih, spiritualni razvoj još uvek je povezan sa asketizmom, napornim radom i potiskivanjem svih vrsta. Povezan je sa odricanjem od zadovoljstva, uspeha, od svega što normalno ljudsko biće želi. To je dosadan i beživotan crno beli film, lišen sokova života, u kojem aspirant sedi u neudobnoj i besmislenoj lotus pozi, stisnutih zuba, ozbiljnog i fokusiranog izraza lica, kao da pokušava da potisne poslednju iskru života, koja je nekako uspela da preživi i postavi se između aspiranta i njegovog ozbiljnog Boga, ili njegove sumorne Nirvane. Ne, hvala. U mom slučaju, moj put bio je i još uvek jeste, oslobađajuća, nenaporna i uzbudljiva kosmička avantura, u pravom smislu reči avantura. Više puta, osetio sam ono uzbuđenje koje će doživeti budući svemirski istraživači, kada budu otkrivali nove svetove, nove dimenzije, nove oblike života...
Bez potrebe da u bilo kom trenutku ustanem iz svoje udobne fotelje, istražio sam i proputovao bezbrojne skrivene i udaljene delove svog univerzuma, njegov prostor i vreme, slojeve i dimenzije. U borbi sa njegovim čudnim stanovnicima, oslobodio sam mnoge delove sopstvenog Bića i doveo ih kući, tamo gde zaista pripadaju. Ali počnimo od početka. Pokušati da odredim trenutak u vremenu u kojem je nastao moj interes za spiritualno, bilo bi jednako pokušaju da na brojčaniku časovnika odredim tačku od koje vreme počinje. Međutim, kao što znamo kada određeni čas počinje, isto tako znamo kada određena priča počinje. Kao i mnoge druge lične priče ovog tipa, moja takođe počinje fenomenom koji zovu "Crna noć duše". Crna noć duše je ono beznadežno stanje, u kojem nema svetla na kraju tunela, dobro poznato u svetu spiritualnog razvoja, ali ne isključivo vezano za njega. Ono signalizira kraj jednog životnog razdoblja, ukazujući da je svet u kome živimo dotrajao. Svet koji je jednom bio primeren našem evolutivnom nivou i našim potrebama, došao je do svog kraja, i proboj u novi i veći svet je potreban. Problem je, međutim, što kada svet kolabira vrlo je mračno i mi ne možemo da vidimo da postoji veći i stvarniji svet izvan našeg koji se upravo ruši. Po definiciji, termin "svet" u sebe obuhvata sve što postoji, pa kako možemo znati da izvan našeg postoji sledeći, veći i sadržajniji svet? Tokom prvog perioda mog "mislećeg" života, bio sam tvrdokorni ateista, iako nikada niko nije pokušao da me "upiše" u ateističku "školu mišljenja". Moj ateizam bio je zasnovan na mom jakom i tada nesvesnom pristupu životu - "Ja želim istinu i ništa osim istine" - kakva god ta istina bila. Ovo ubeđenje je bilo i još uvek jeste vrlo jednostavno - daj mi istinu, kakva god ona jeste, a ja ću sa njom već nekako da izađem na kraj. Nema samoobmane. Imao sam samo dva kriterijuma za validaciju istine. Prvi: da je stečena na osnovu ličnog iskustva ili da je u skladu sa njim. Drugi: da je u skladu sa zdravim razumom. Zadovoljstvo mi je da prijavim sledeće. Iako sam danas veoma drugačija osoba, oba moja kriterijuma za validaciju istine ostala su potpuno ista, i nemam nameru, a ni potrebu da ih sada ili bilo kada menjam. U ranoj mladosti, bacio sam pogled na oficijelnu religiju, i gotovo trenutno shvatio da nije za mene. Nije bila bazirana na ličnom iskustvu, i povrh toga, kao da se trudila da ga onemogući. Delovala mi je kao neinteligentna, mentalno nehigijenska i psihološki zagađujuća aktivnost. Prirodno, od dva tada ustanovljena pogleda na stvarnost, teizma i ateizma, negovao sam ateizam, bez ikakve namere da bilo šta negujem. U skladu sa svojim ateističkim uverenjima i potrebom da budem svestan realnosti kakva jeste, kakvu je ja doživljavam, a ne kakva mi je servirana, odbacio sam treću opciju spiritualnost - kao sujeverje neinteligentnih i bežanje od stvarnosti naivnih ljudi, koje je krasila nesposobnost prihvatanja istine i suočavanja sa njom. Ako nema Boga i života posle smrti, zašto se ne suočiti sa tim, bez obzira koliko to zastrašujuće bilo? Nema milosti kada je istina u pitanju. Živeti život u lažima koje sam lično
kreirao i pokušavati sve vreme da ubedim sebe i okolinu u te laži, bila je za mene najgora vrsta idiotizma koje sam mogao da se setim. Mogućnost da živim takav život ni u jednom trenutku nije čak ni uzeta u obzir. Međutim, u životu nemilosrdnog i beskompromisnog ateiste, kakav sam tada bio, pre ili kasnije dolazi period kada život gubi svaki smisao, kada je gotovo nemoguće pronaći razlog da ujutro ustanete iz kreveta, da nagurate hranu u sebe i otkotrljate se u pravcu nečega. Kada se ovo desilo meni, imao sam 19 godina. Do tog trenutka, bio sam sposoban da pronađem ciljeve u životu, i da ih ostvarujem sa uzbuđenjem i zadovoljstvom. Međutim, ispunjavanje mojih ciljeva uporno nije ispunjavalo mene. Povrh toga, kada se u mojoj svesti u punom intenzitetu ispoljila do tada pritajena, a dobro poznata ateistička dilema "zašto raditi bilo šta kada će to biti neumitno uništeno smrću, bilo mojom ili mog rada, ili cele planete", i u potpunosti obuzela mene i moj svet, našao sam se lišen bilo kakve volje da aktivno učestvujem u životu. Nastavio sam da se krećem po inerciji, ljuštura ispunjena beznađem i besmislom. Istražio sam i pregledao svaki komadić svog sveta, tog koji sam sam stvorio, i nisam našao baš ništa vredno življenja. Znao sam ga uzduž i popreko, iznutra i spolja, i bio je isceđen i lišen smisla, bez ičega za šta bih mogao da se uhvatim. Međutim, kada crna noć duše dođe u posetu, ako je čovek sposoban da u potpunosti naseli svoj svet, takav kakav jeste, da ga doživi u potpunosti, u tkivu umirućeg sveta neumitno će početi da se pojavljuju pukotine, a kroz njih i mali zraci svetlosti. I ako ste u tim trenucima vrlo svesni, pošteni prema sebi i dosledni svojim uverenjima o spoznaji istine na osnovu ličnog iskustva, mali zraci svetlosti neće vam promaći. I kada pogledate kroz te pukotine, i vidite ono što je napolju, stari umirući svet će početi bučno da se ruši, a vama će se ukazati mnogo veće, uzbudljivije igralište, i u njemu novi potencijal za do tada neuspešno traženo ispunjenje.
Nova igra
Jednom prilikom, osoba koju sam smatrao kredibilnom, ispričala mi je priču o jednom svom paranormalnom iskustvu, da tako kažem. Poznavao sam tu osobu godinama. On je bio tip čoveka po mom ukusu, ateista i realista, duhovita i vrlo prizemljena osoba. Zdrav razum je zračio iz njega, kako u trivijalnim tako i u značajnim životnim situacijama. Nikada nisam čuo da priča bilo šta slično, a ovu priču ispričao mi je, na neki način, poverljivim tonom. Da sam je čuo od njega ranije, verovatno bih je odbacio koristeći razna, do tada korišćena i uvek spremna, priručna objašnjenja. Ali ne ovog puta. Ta priča je došla iz kredibilnog izvora, u trenutku kada je moj svet bio mrtva struktura koja je spremno čekala da se sruši. I to je bio moj zrak svetlosti. Kako sam dozvolio ovom zraku da uđe u moje Biće, tokom nekoliko narednih sati, sve više i više pukotina pojavilo se i proširilo u mom svetu, kada se u jednom trenutku cela struktura srušila, otkrivajući svežu, osunčanu i vibrantnu novu realnost, bez granica i punu uzbudljivih mogućnosti. Osetio sam se kao ponovo rođen, a noćna mora kroz koju sam prolazio u prethodnom periodu izgledala je upravo tako - kao noćna mora posle koje sam se probudio u stvarnom svetu i spoznao da je sve kako treba da bude. I nova igra je mogla da počne. Požurio sam kući i ispreturao knjige moje majke, znajući da tamo ima knjiga o spiritualnom, onih koje sam ranije zaobilazio u širokom luku. Dve su mi privukle pažnju: "Psihički Trening Jogija" i "Ključevi Psihičke Magije", Ž. M. Slavinskog. Pročitao sam obe te noći. Sledećeg dana kupio sam svaku knjigu istog autora dostupnu u tom trenutku. Pažnju mi je najviše privukla ona naslovljena "Susreti sa Istinom: Intenziv Prosveteljenja", u kojoj je bio opisan istoimeni metod Čarlsa Bernera. Cilj ovog metoda, koji je bio široko praktikovan u staroj Jugoslaviji, bio je da omogući praktičaru da doživi Prosvetljenje za samo 3 dana. Čitajući knjigu više puta, mislio sam "ovo je za mene, ovo je ono šta ja tražim." To sam tražio čitavog života, iako to nisam znao. Koga je briga za okultne moći, te nusproizvode i otpatke spiritualnih disciplina, kada je Sveti Gral i jedini istinski cilj spiriutualnog razvoja, Istina sama, dostupna čak i potpuno neiskusnoj osobi za samo 3 dana. Međutim, dok sam čitao, takođe sam se pitao, da li je moguće da je zaista toliko lako? Za samo 3 dana? Zar nije dobro poznata činjenica da je neophodno provesti godine u manastirima ili drugim izolovanim zajednicama, praktikujući zahtevne spiritualne discipline da bi se doživelo Prosvetljenje? Gde su ovde napori, snaga volje, odricanja? Zar nije Prosvetljenje nadljudsko postignuće, podareno samo specijalnima, iskustvo koje doživi jedan od milion, posle celoživotnog ektremnog psihofizičkog napora? Da li sam ja zaista toliko srećan da nađem to što se tako teško nalazi na samom početku svoje potrage, tu ispred mog nosa, u mom gradu? Zar neću morati da se upustim u dugo i iscrpljujuće traganje, kroz daleke zemlje i njihove udaljene oblasti, kako to u knjigama biva, samo da bih našao učitelja i metod koji zaista radi?
I ako Slavinski i ovaj metod koji koristi zaista nešto vrede, kakvi tek moćni metodi i učitelji postoje u velikom svetu, ako ovako nešto postoji ovde, u jednoj komunističkoj zemlji koja nikada nije imala spiritualnu tradiciju, mislio sam tada. Sledećih nekoliko meseci proveo sam studirajući na univerzitetu i uporedo čitajući sve knjige o spiritualnom razvoju do kojih sam mogao da dođem. Nažalost, kao što je slučaj i sa knjigama vezanim za bilo koju drugu oblast života, većina knjiga napisanih na temu spiritualnog je smeće, na ovaj ili na onaj način. Pored Slavinskog, jedini drugi autor čije su knjige na mene ostavile veliki uticaj bio je Ošo, najveći Govornik Božanskog koji je ikada hodao ovom planetom, po mom skromnom mišljenju. Dok sam se privikavao na ideju da učestvujem na svom prvom Intenzivu, praktikovao sam nekoliko tradicionalnih i savremenih metoda spiritualnog i ličnog razvoja, u nameri da se pokrenem u željenom pravcu. Većina ovih sistema dala je neke rezultate, ali su bili indirektni. Nisu bili usmereni na Direktno Iskustvo, kako to Intenziv radi. Neki od njih su otvarali mogućnost da praktičar jednog dana, u dalekoj budućnosti, možda doživi Prosvetljenje, posle više godina ili verovatnije više decenija zahtevne prakse. Ti sistemi su mogli da povećaju količinu energije koju sam u tom trenutku imao, da poboljšaju moju koncentraciju i da možda uklone neke plitke probleme. Međutim, to su bile površne i kozmetičke promene. Bilo je očigledno da će mi sa ovim metodama i sistemima verovatno trebati nekoliko života da ostvarim značajan napredak.
Nulta tačka
Nekoliko meseci kasnije, bio sam spreman za svoj prvi Intenziv. Istovremeno, čuo sam dobru vest. Slavinski je unapredio Intenziv Prosvetljenja. Više nije trajao 3, već samo jedan i po dan. Bio je mnogo lakši i istovremeno mnogo efikasniji nego njegov prethodnik, govorili su oni koji su imali prilike da iskuse obe verzije. Ime novog metoda bilo je Intenziv Gnoze.
Učestvovao sam na svom prvom Intenzivu u malom selu pored Beograda, gde su Slavinski i njegovi saradnici kupili imanje, koje su koristili za Intenzive i druge seminare. Bilo nas je više od 20 učesnika, nekoliko asistenata, i Majstor, mlada žena koja je tokom celog Intenziva odavala utisak da dobro zna svoj posao. Došli smo u petak uveče. Intenziv je trebalo da počne u subotu ujutro i završi se u nedelju oko podne. To veče, u petak, po redovnom rasporedu Intenziva Gnoze, održavao se Majstorov uvodni govor, nakon kojeg je trebalo da idemo na spavanje. Dok sam slušao Majstora kako priča, sedeći na podu sa ostalim učesnicima, bilo je mnogo buke u pozadini moje svesti: "Šta ja radim ovde?", "Hoću li ja zaista da učestvujem u nekom kolektivnom ispovedanju, pričajući strancima ono što ne bih rekao ni bliskim osobama?", "Kako sam uspeo da se pretvorim u jednog od onih koje sam uporno prezirao?", "Zar ja zaista verujem da ću doživeti Prosvetljenje, ni više, ni manje?" Odjednom, Majstor je izgledala gojazno, a tako ne bi trebalo da izgledaju spiritualni ljudi, asistenti su izgledali kao narkomani, a ostali učesnici izgledali su tako obično. Zašto se ovi obični ljudi uopšte usuđuju da pomisle da će njima biti dato da dožive Prosvetljenje? Međutim, bez obzira na pozadinsku buku, u svesnom delu svog bića, ja sam bio u potpunosti fiksiran na cilj Intenziva, kao ispaljeni projektil čija meta više ne može da se izmeni. Bio sam privučen na ovo mesto, kao gravitacijom, i njena sila bila je najjača upravo ovde. Tu je bila moja nulta tačka. Kada sam otišao na spavanje, spremajući se za skori sudar sa svojom metom, znao sam da neću napustiti Intenziv pre njegovog kraja ni po koju cenu, i da ću bez pogovora učiniti bilo šta što Majstor od mene sutra i prekosutra bude tražila. Kako to obično biva, malo sam spavao prve noći. Sutradan smo počeli i ja sam se bez milosti bacio u Intenziv. Nije više bilo buke u pozadini. Bio sam fokusiran da ostvarim svoj cilj, iako nisam znao šta je moj cilj, budući da ga nikada ranije nisam doživeo. Međutim, postojalo je neko poverenje, neko unutrašnje osećanje da radim pravu stvar, da sam konačno "kliknuo" na svoje mesto u svetu, kao da sam upravo otkrio svoju misiju i smisao. A postojala je i neka vrsta uzdržanog drugarstva, prećutne uzajamne podrške koju su učesnici pružali jedni drugima, iako se većinom nisu poznavali pre Intenziva. Kao da smo u istom čamcu zajedničkim snagama veslali prema nekom cilju. Svako je bio usmeren na sebe, ali nismo gubili iz vida da smo u istom plovilu i da je koordinacija veoma važna. Zajedno, prolazili smo kroz različita stanja svesti, kao kroz različita stanja nemirnog mora. Oko podneva, prvi učesnik, žena, doživela je Prosvetljenje. Video sam taj trenutak i znao bez ikakve sumnje da je to bilo Direktno Iskustvo Istine. Znao sam to na svim nivoima, a najviše u centru sebe, na nivou svog Istinskog Bića. Nešto se slomilo u meni, kao da je moj oklop eksplodirao, i moja suština je vibrirala na najvišoj i najčistijoj frekvenciji, otvarajući se u potpunosti prema Egzistenciji. Uskoro, jedan za drugim, učesnici su počeli da doživljavaju Direktna Iskustva, kao kokice u mikrotalasnoj pećnici. Ja nisam doživeo Prosvetljenje prvog dana. Svesno, bio sam predat
Intenzivu, čineći sve u mojoj moći da ostvarim svoj cilj, ali u pozadini sam već počinjao da se pitam da li ću ja biti jedina osoba na ovom Intenzivu koja neće doživeti Prosvetljenje. Drugi dan imao je samo 4 dijade i završavao se oko podne, što je ujedno bio i kraj Intenziva. Ostali učesnici su nastavili da doživljavaju Direktna Iskustva. Ja sam međutim bio nekako prazan i nisam više mogao da guram napred istom silinom kao ranije. Svaki put kada bih odlučno pokušao da radim tehniku, nekako bih izgubio tlo pod nogama i propao u prazninu. Jaka odlučnost da nastavim nije bila od pomoći. Ali sam i dalje gurao najbolje što sam mogao. U jednom trenutku tokom pretposlednje dijade, Majstor me pozvala da joj priđem, što Majstori često rade tokom Intenziva. Ovo se zove "izvlačenje iskustva". Radi se kada je učesnik ili vrlo blizu iskustva ili ga je već imao, ali toga nije svestan. Gledala me u oči vrlo fokusirano i smireno. I nastavila je da me gleda. U tom trenutku imao sam utisak da su njene oči prodrle do centra mog Bića. Ceo svet se u trenutku pretvorio u njene oči i kao da je nestala razlika između tih očiju i mene. Neprijatno je kada neko zuri u vas na ovakav način, međutim nije ovog puta bilo neprijatno. Vreme i prostor su nestali, a pojavio se beskraj. Ja sam bio u centru sebe i u centru tog beskraja. Prepustio sam se tom trenutku, ali sam istovremeno bio u potpunosti svestan i priseban. Posle nekoliko sekundi, rekla je: "Kaži mi... Ko si ti?". I tada se desilo. Iz suštine mog Bića, nešto je prasnulo urlajući "JA SAM JA!... JA SAM JA!", ispunjavajući me u potpunosti, ispunjavajući me samim sobom. Otvorio sam usta da ovo naglas kažem, ali kao riba u vodi, nisam proizveo nikakav zvuk, još uvek zureći u oči Majstora. Nije postojala nikakava potreba da se bilo šta kaže, ali sam i dalje hteo da odgovorim na njeno pitanje. I kada sam konačno naglas izgovorio "JA SAM JA!", obznanjujući to celom svetu, iako mi je istovremeno bilo potpuno svejedno da li će me neko ili nešto čuti, osećao sam se kao da sam ovo dreknuo pravo u Uvo Egzistencije, u njenu suštinu, koja je bila moja suština takođe. I tako je počeo moj put u sebe.
Priroda svega
Više ništa nije bilo isto posle mog prvog Direktnog Iskustva Istine. U vremenu koje će doći, to iskustvo je postalo moja pupčana vrpca koja me povezivala sa lekovitom Egzistencijom, sa mojim Istinskim Bićem. Bilo je sa mnom sve vreme. Pre njega, bilo je mnogo tame bez vidljivog izlaza. Posle njega, bez obzira koliko bi teška neka situacija bila, zračak svetla na kraju tunela uvek je bio prisutan. Postoje mnoge dobrobiti od Direktnog Iskustva Istine, a najvažnija je ponovno sticanje istinskog centra svog Bića. Na tu temu, u knjizi "Nevidljivi uticaji", Ž. M. Slavinski piše: "Za integraciju odnosno primanje i prihvatanje podličnosti neophodan je stabilan stožer ili operativni Ego. Takav operativni Ego je Ja koje svaka osoba nesumnjivo doživljava u grupnom Gnostičkom Intenzivu ili Individualnom Gnostičkom Intenzivu (IGI). Od trenutka kada se to doživi, individua deluje iz sebe, ona je svesna suprotstavljenih sila koje je vuku na različite strane, ali ona zna da se to što je vuče razlikuje od nje. Posle takvog iskustva podličnosti sasvim jasno rotiraju oko središnog Svesnog Ja i sa njima se mogu raditi različiti procesi, ali čovek više nikada ne može da u jednom periodu oseća da je on jedno Ja, a u drugom periodu drugo Ja. Sa takvim zabludama je zauvek završio." Po završetku svog prvog Intenziva, odmah sam odlučio da nastavim sa njima. Međutim, moja namera je bila da ubrzam svoj spiritualni razvoj što je više moguće, stoga mi je trebao metod koji bih mogao da primenjujem sam, izvan Intenziva, koji je tada bio isključivo grupna tehnika. U to vreme postojao je sistem nazvan Ekskalibur (kasnije Integralni Ekskalibur), koji je omogućavao praktičarima da efikasno ljušte slojeve ega i uspešno uklanjaju nagomilani naboj, uključujući i teške probleme. U okviru ovog sistema, koji je stvorio Ž. M. Slavinski, postojao je takozvani Završni Proces, koji je omogućavao praktičarima da na kraju seminara svesno i namerno uđu u stanje Praznine. Fenomen Praznine je dobro poznat u svetu Spiritualnog Razvoja, naročito u Budizmu i Zen Budizmu. Ali za razliku od Budista koji su morali da meditiraju dugo da bi ga doživeli, na seminaru Ekskalibura bilo je moguće iskusiti ovo stanje za svega nekoliko minuta, koristeći proces specijalno osmišljen za dostizanje Praznine. Moje mišljenje je da možemo razlikovati Prazninu Ega i Apsolutnu Prazninu. Praznina Ega dešava se kada uradimo proces i jedna komponenta ega nestane, ostavljajući Prazninu na svom dotadašnjem mestu. Praktičar sada doživljava Prazninu umesto komponente koju je integrisao procesom. Tamo gde se do malopre nalazilo nešto, sada nema ničega. Pored nemogućnosti da doživi upravo integrisanu komponentu ega, praktičar u mnogim slučajevima ne može jasno da doživi ni ostatak ega. Zato što je integrisana komponenta takođe bila praktičareva veza sa ostatkom ega.
Osoba se oseća prazno u tom trenutku. Praznina je u centru Bića i dominira svešću, dok je ostatak ega na periferiji, mada i dalje egzistira. I zato što ego i dalje postoji, dualnost mora postojati takođe. Praznina Ega je najoptimalnije stanje za dostizanje Direktnog Iskustva Istine. Pošto sadržaji svesti u tom trenutku ne stoje na putu, uz malo dodatnog napora, praktičar može da se probije kroz oslabljeno i mutno prisustvo ega i doživi Prosvetljenje. Kada se desi ovaj pomak od Praznine Ega do Direktnog Iskustva, to znači da se takođe desio pomak od dualnosti ka jednosti. Praznina Ega je privremeno iskustvo, zato što će se ostatak ega uskoro vratiti u centar Bića i zauzeti svoje mesto. Mi ga privlačimo nazad snagom svoje identifikacije sa njim. Iako privremeno, Praznina Ega je i dalje vredno iskustvo, jer nam otkriva našu prirodu i prirodu Egzistencije. Svaki put kada uradimo proces, mi ispraznimo i integrišemo određenu količinu naboja, što je praćeno iskustvom Praznine i privremenog gubitka veze sa ostakom ega. Nastavljajući da radimo procese, mi sve više i više ego komponenti pretvaramo u Prazninu. Apsolutna Praznina dešava se kada se poslednja komponenta ega pretvori u Prazninu. Ovo se desilo Budi i ostalim Prosvetljenim Majstorima. Apsolutna Praznina je kraj puta, krajnja realnost, Jednost. Ceo sadržaj ega je nestao, ne samo jedna komponenta. Ona je Apsolutno Prazna. U Apsolutnoj Praznini nema ni Praznine, jer ne postoji ništa što bi moglo da bude prazno. Mi doživljavamo Prazninu kao praznu dok smo identifikovani sa egom. Zato što je Praznina u kontrastu sa našim svakodnevnim stanjem identifikacije sa nečim, sa materijom i energijom, sa nabojem, sa entitetom koji verujemo da jesmo. Jednom kada prestanemo da budemo identifikovani sa nečim, mi više ne doživljavamo Prazninu kao praznu, već kao normalno stanje Sebe. Apsolutna Praznina i Direktno Iskustvo Istine su Jednost, u njima nema dualnosti, subjekat i objekat postali su jedno. Apsolutna Praznina i trajno Prosvetljenje su trajna stanja, dok je privremeno Prosvetljenje isto iskustvo, ali vrlo kratkotrajno i pod jakim uticajem ega. Apsolutna Praznina je priroda Egzistencije i ljudskog bića. Trajno Prosvetljenje je kada ljudska jedinka dostigne Apsolutnu Prazninu. Danas, stanje Praznine Ega dešava se skoro svaki put kada primenimo neki od procesa Slavinskog (PEAT, DP4, Aspektika, itd.), ali kada sam je ja svesno iskusio prvi put, to stanje nije bilo lako dostupno. Možda nije loše napomenuti sledeće. Mnogi ljudi dožive Prazninu i Direktno Iskustvo Istine spontano u svakodnevnom životu, izvan seminara i seansi, ali ne prepoznaju njihovu pravu prirodu i samim tim nemaju velike koristi od tih iskustava. Na seminarima kao što su Intenziv Gnoze ili Ekskalibur, učesnici se svesno usmeravaju da dožive ova spiritualna iskustva. Oni investiraju vreme, napor i novac. I jednom kada ih tako dožive, sa intencijom, svesno i sa razumevanjem, oni ih integrišu u svoje Biće. Tada imaju najveću moguću korist od ovih iskustava.
Moje iskustvo Praznine na Ekskalibur seminaru nije bilo prvo iskustvo Praznine u mom životu, ali je sasvim sigurno bilo prvo takvo svesno iskustvo, praćeno odgovarajućim razumevanjem. Još uvek se jasno sećam velikog utiska koje je ostavilo na mene. Ključni deo Ekskalibur seminara bio je takozvani Metod-1. Koristili smo ga da eliminišemo uporne i tvrdokorne probleme. Brzo sam postao vešt u korišćenju ovog metoda, kako na sebi, tako i na drugima. Ovo je bio moj prvi ozbiljan spiritualni rad, jer sam bio u stanju da svakodnevno uklanjam značajne slojeve ega i, što je bilo važno, mogao sam to da uradim samostalno, bez pomoći drugih. Metod-1 odlično radi. Čak i danas kada u okviru Spiritualne Tehnologije postoje mnogi efikasni metodi, neki praktičari i dalje koriste Metod-1 da ubrzaju svoj spiritualni razvoj i poprave kvalitet života.
Tačka bez povratka
Tokom perioda između 1990. i 1995. godine, učestvovao sam na nekoliko seminara za obuku sistema Slavinskog, uključujući više kratkih Intenziva i jedan duži, koji je trajao 7 dana. Nebrojeno puta primenio sam Metod-1 na sebi, a više puta i na drugima. Eksperimentisao sam i sa modernim i tradicionalnim tehnikama i disciplinama koje nije stvorio Slavinski. U ovom periodu desilo mi se i spontano stanje bez ega, opisano u poglavlju TRENUTAK ČISTOG BIĆA. I tada mi se desio četrnaestodnevni Intenziv, posle kojeg više nije bilo povratka na staro. On je uneo fundamentalne promene u moju ličnost i pokrenuo mehanizme koji su sami od sebe gurali u pravcu daljeg napretka. Za razliku od kratkih Intenziva, tokom četrnaestodnevnog, čovek zagazi duboko u blato ega. Četrnaest dugih dana vi uporno gurate ka Istini, konfrontirajući se sa nagomilanim smećem koje ste potiskivali u prošlosti i koristili sve moguće strategije da ga zaobiđete.
I prvo što u tom procesu strada su mehanizmi odbrane. U svakodnevnom životu, restimulacije nam se dešavaju relativno često. Restimulacija se desi kada neki događaj podstakne inače potisnut i pasivan sadržaj nesvesnog da se aktivira i ispliva na površinu. Taj sadržaj je u većini slučajeva bolan i uznemirujući, drugim rečima ima naboj. Kada nam neko kaže nešto uvredljivo mi možemo biti povređeni ili besni. To je restimulacija. Kada prolazimo kroz teške životne periode, kao što je razvod na primer, mi patimo u velikoj meri. Ta patnja je takođe restimulacija. U ovakvim situacijama, uključuju se naši mehanizmi odbrane. Ovi "amortizeri" imaju ulogu da omekšaju traumatična ili neprijatna iskustva, da nam omoguće da nastavimo život u što optimalnijem stanju. Mehanizmi odbrane obavljaju svoj posao tako što izobličavaju istinu da nam je predstave u što prihvatljivijem izdanju. Međutim, tokom Intenziva učesnik je sve vreme usmeravan da doživljava svoje sadržaje svesti "kakvi jesu", bez izobličavanja, menjanja, potiskivanja itd., jer to je jedini način da se oni zaista isprazne. U protivnom, sadržaji svesti istrajavaju i mi ne možemo da ostvarimo cilj Intenziva - Direktno Iskustvo Istine. Tokom našeg upornog suočavanja sa sadržajima svesti, mehanizmi odbrane se automatski uključuju, da ispune svoju svrhu, a mi ih svesno guramo u stranu ili se probijamo kroz njih, radimo uprkos njima, kada u jednom trenutku oni bivaju slomljenji. Ovo nije samo po sebi loše. Malo kasnije ću objasniti ovakav stav. Dugi Intenziv je bio moje jedino teško spiritualno iskustvo. Četrnaest dana gurala je napred grupa od 40 učesnika, kroz mnoga čudna i izmenjena stanja svesti. Imao sam utisak da smo grupa istraživača izgubljena duboko u dalekoj i gustoj džungli, gde ljudska noga još nije kročila, opremljeni jedino mačetama da čistimo put kroz divlju i nepoznatu vegetaciju, dok okolo vrebaju nepoznate životinjske vrste. Na kraju, imao sam dva oprečna utiska o Intenzivu. Sa jedne strane, doživeo sam samo jedno i po Direktno Iskustvo Istine. Majstor je nekako uspeo da iz mene "iščupa" ono prvo, ali nisam uspeo da verbalizujem drugo, iako sam ga doživeo. Verbalizovao sam ga više meseci kasnije, radeći solo procese, uz pomoć drugog metoda Ž. M. Slavinskog. To je, po mom mišljenju i dotadašnjem iskustvu, bio slab rezultat za jedan dugi Intenziv. Na primer, na sedmodnevnom Intenzivu godinu dana ranije, koji se takođe računa u kratke, doživeo sam 7 Direktnih Iskustava i svako je bilo lako doživljeno i verbalizovano. Sa druge strane, dugi Intenziv je bio jedan od ključnih trenutaka u mom spiritualnom razvoju. Pre njega, sve što sam činio da ubrzam rad na sebi doživljavao sam kao guranje tereta uzbrdo. Posle njega, moj spiritualni rad krenuo je da se odvija sam od sebe. Pre njega, postojao je komunikacioni kanal između mene i potisnutih sadržaja ega. Posle njega, taj kanal se pretvorio u autoput bez ograničenja brzine. Međutim, kako sam nastavio sa svojim svakodnevnim životom, jedna pojava počela je da me uznemirava. Iznenada, moji sadržaji svesti napadali su me uvek i svagde. Restimulacije su mi se dešavale na najmanji dašak vetra, drugim rečima, postao sam preosetljiv.
To je bila konsekvenca otvaranja i proširivanja komunikacionog kanala između mene i nesvesnog tokom četrnaestodnevnog Intenziva. Povrh toga, usled gubljenja mehanizma odbrane, doživljavao sam sve neprijatnosti u nerazblaženom obliku. Negde sam pročitao da su jednom prilikom Bernera pitali: "Kakav će mi biti život posle dugog Intenziva?" On je odgovorio otprilike: "Ne mora da znači da će biti bolji, ali će sigurno biti bliži Istini." Ovo sam sada jako dobro razumeo. Količine ego slojeva, uklonjenih tokom dugog Intenziva, čine nas bližim Istini. Takođe, sposobniji smo da se suočimo sa sadržajima svesti kakvi jesu, bez izobličavanja, da budemo pošteniji prema sebi. Drugim rečima, naša sposobnost konfrontacije sa sadržajima svesti je trajno povećana usled dugog Intenziva. I ovo nas čini bližim Istini. Ali sa druge strane, budući da smo posle dugog Intenziva u bliskom kontaktu sa problematičnim sadržajima, da se lako restimulišemo i primamo udarce u njihovoj punoj snazi, je objašnjenje za deo Bernerovog odgovora da ne mora da znači da će naši životi biti bolji. Međutim, kao što rekoh, ovo nije samo po sebi loša stvar. Sa tačke gledišta spiritualnog tragaoca, stanje u kojem sam se našao posle četrnaestodnevnog Intenziva, je povoljno ukoliko imamo neki metod kojim možemo da praznimo taj naboj, kada se spontano restimuliše. U stvari, po mom mišljenju, ovo je poželjno stanje za jednog spiritualnog aspiranta. Jer spiritualni aspirant upravo želi da ukloni ove sadržaje nesvesnog. A oni se najlakše uklanjaju kada sami od sebe izlaze na površinu svesti. Međutim, kako to u životu obično biva, moje stanje preosetljivosti koincidiralo je sa nekim neprijatnim životnim zbivanjima, koja su u meni stvorila jake restimulacije. Iznenada, bio sam prevladan nabojem i trebao mi je moćniji metod da se sa njim obračunam. Metod-1 je bio dobar, ali je neprijatelj bio u većini. Stanje je bilo vanredno i ekstremna vremena zahtevala su ekstremne mere. Nekoliko meseci posle dugog Intenziva, prisustovao sam Intenzivu Eksalibura. Tokom dva dana koristili smo Metod-1 u parovima, vodeći jedni druge naizmenično, u cilju uklanjanja svojih problema. Tokom pauze drugog dana, jedan učesnik mi je rekao da je načuo da će Ž. M. Slavinski uskoro predstaviti novi metod, koji će biti efikasniji od svega što smo do tada radili Kada sam čuo ovu vest, imao sam jako osećanje da je zaista tačna, iako je takvih glasina bilo i ranije. Imajući u vidu svoje tadašnje stanje, nastalo usled dugog Intenziva, osetio sam olakšanje i veće nego što sam u tom trenutku želeo. Zvuk fanfara začuo se iz daljine, a ja sam jednostavno znao da me uzbudljiva dešavanja čekaju u bliskoj budućnosti. Međutim, moja tajna očekivanja su bila skromnija u odnosu na to što ću u narednom periodu zaista iskusiti.
Putem četvrte dimenzije
Ime novog sistema bilo je Aspektika, Gnoza Četvrte Dimenzije. Septembra 1995., dobio sam pismo od Slavinskog kojim je ujedno objavio novi sistem i pozivao na seminar Aspektike. Počinjalo je sledećom rečenicom: "Želim da ti saopštim nešto što će dramatično uticati na tvoj budući život..." Odmah sam telefonirao da rezervišem mesto, ali su prva dva seminara već bila rasprodata, tako da sam morao da čekam treći, koji je bio zakazan tek za dve nedelje. Jedan moj prijatelj je uspeo da dobije mesto na drugom seminaru. Istog dana, po završetku obuke, pozvao me da dođem kod njega. Otrčao sam tamo i on me proveo kroz Aspektni proces. Imao sam utisak da mi je Aspektni proces oduvao glavu sa ramena. Sedeo sam zaprepašćen, u beskrajnoj i dubokoj Praznini, pitajući se kako je to moguće, za samo nekoliko minuta? Tri dana posle procesa osećao sam mir i prijatnu Prazninu, pitajući se šta se desilo sa nabojem, misleći kako su naši problemi iluzorni, kako sam bio glup da patim zbog naboja koji realno ne postoji, kako je ceo moj svet lažan, izgrađen na nestvarnim snovima koji stvaraju realnu patnju. Međutim, naboj je iluzoran samo onda kada ga više nema. Pre toga, on je vrlo realan. Kao što Ekart Tole (Eckhart Tolle) kaže: "Pitanje nije da li je svet iluzija. Pitanje je da li je on za tebe iluzija." Trebalo mi je 3 dana da integrišem iskustvo Praznine izazvano prvim Aspektnim procesom. Vremenom, ova integracija postaje sve brža, dok se na kraju dešava gotovo trenutno. U početku, čovek je identifikovan sa egom, sa nabojem koji čini ego, i kada se nađe u Praznini, praktičaru treba vreme da kondenzuje trenutno rasklimani ego i stavi ga nazad u svoj centar. Praktičar to čini jer je identifikovan sa egom, imajući utisak da kada ego nedostaje, i on sam - praktičar - takođe nedostaje. Kasnije, kada usled mnogo procesa i deidentifikacije od ega, praktičar prepozna Prazninu kao svoj pravi centar, procesovani aspekt jednostavno otpadne sa periferije Bića i čovek ostaje
ono što je bio i pre procesa - Praznina, samo što je sada on još više ta Praznina, jer se još jedan aspekt ličnosti pridružio Praznini. Na dan kada sam završio kurs Aspektike, otišao sam kući i uradio 30 procesa. I više nisam mogao da stanem. U ovom razdoblju svog života, nisam imao mnogo obaveza. Godinu dana ranije diplomirao sam na fakultetu, a posao sam imao pre kraja studija. Budući da sam po profesiji bio simfonijski muzičar, moje radno vreme bilo je kratko. Živeo sam kod roditelja, imao mnogo slobodnog vremena i koristio ga za procesovanje Aspektikom, radeći brojne procese svaki dan. Posle oko 500 Aspektnih procesa, konačno sam razumeo iskustvo koje sam doživeo tog jutra 1992., opisano u poglavlju TRENUTAK ČISTOG BIĆA. Nije to bilo samo "neko" spiritualno stanje, kako sam do tada razmišljao o njemu, već stanje Čiste Svesti, Apsolutne Praznine, koje jeste krajnji cilj spiritualnog razvoja. Nije mi bilo jasno kako sam mogao da ne prepoznam nešto tako očigledno. Kako sam mogao da ne vidim da je Apsolutna Praznina Apsolutno Prazna? Kako sam mogao da mislim da je to "neka" Praznina, a ne ona "krajnja", kada u njoj nije bilo baš ničega? Kako sam mogao da očekujem da se još više isprazni nešto što je već Apsolutno Prazno? Spoznaja da sam već iskusio Apsolutnu Prazninu, taj Sveti Gral spiritualnog razvoja, da sam blizak sa njom, da to nije ništa drugo do ja sam, čist od nagomilanog smeća, imala je na mene veliki uticaj. Istovremeno, postao sam ubeđen da je moguće dostići to stanje korišćenjem Spiritualne Tehnologije Ž. M. Slavinskog. Apsolutna Praznina se činila tako bliska, tako prirodna i dostižna, kao da je bila tu, iza ugla. Samo je trebalo da učinim napor i otresem sa sebe smeće, kojim sam se pokrio tokom godina, kao kada otresete utiske noćne more koja je upravo prošla i eto Apsolutne Praznine. Tako mi se činilo u tom trenutku. I da sam uspeo da tog trenutka dostignem trajnu Apsolutnu Prazninu, to ne bi imalo veze ni sa kim drugim. Bila bi to moja privatna stvar. Ne bi imala veze sa Bogom, niti bilo kojom drugom silom koja navodno upravlja univerzumom. Da sam je dostigao, zemlja se ne bi otvorila, nebo ne bi palo, ništa senzacionalno se ne bi desilo u mojoj okolini. Verovatno niko ništa ne bi ni primetio. Apsolutna Praznina, znao sam tada, nije imala veze sa bilo kakvim moralnim zaslugama i nije bila nešto što samo privilegovani i specijalni mogu da dobiju. To sam bio samo ja, dobar ili loš, specijalan ili običan, a ne nešto što treba da dobijem ili zaslužim. Izgledalo mi je da samo treba da zaustavim sve aktivnosti, kao kada odlučim da završim uzbudljivu igru i da se smirim. I kao prirodan rezultat sledi pojava normalnog stanja Apsolutne Praznine. Tako je to tada izgledalo, sa jedne strane. Sa druge strane, bilo je očigledno da bez obzira na moje novo razumevanje stvari, bio sam potpuno nemoćan da uklonim ego u jednom potezu, bilo kakvom svesnom odlukom ili akcijom.
I tek tada sam se bacio u procesovanje beskrajnom voljom. Od tog trenutka, imao sam jasnu viziju svog cilja, zasnovanu na ličnom iskustvu. Bila je sa mnom sve vreme. Bila je to najjača ciljna struktura koju sam ikada imao i gurala me napred neverovatnom silinom. Da bolje opišem iskustva koja su potom usledila, napomenuću sledeće. Kao što sam rekao više puta, ego se sastoji od velikog broja identifikacija. One su uzrok naše nesposobnosti da doživimo ono što zaista jesmo. Kada se fokusiramo da doživimo sebe, neka identifikacija se ispreči u svesti. Budući da smo identifikovani sa njom, mi je doživljavamo kao istinu o sebi, kao našu istinsku prirodu. Identifikacije možemo da klasifikujemo u različite grupe, koristeći različite kriterijume. Jedan način bio bi klasifikacija identifikacija u dve grupe: identifikacija sa entitetom i identifikacije sa svešću. Prva grupa, identifikacije sa entitetom, stvaraju utisak da postojimo kao entitet koji ima materiju i energiju i postoji u vremenu i prostoru. Iz ovoga proizilazi da je taj entitet nastao u određenom trenutku i da će neumitno u nekom trenutku nestati. Drugu grupu, identifikacije sa svešću, je teže definisati. Mi smo stvorili identifikacije sa svešću, umesto da jednostavno budemo svest. Budući da živimo u egu, mi nemamo pristup onome što zaista jesmo, ne možemo da ga doživimo direktno. A znamo iz iskustva da smo svesna bića. Međutim, pošto tu svest ne možemo direktno da iskusimo kakva ona zaista jeste, mi smo stvorili utiske i o njoj. To je put ega. Da ne doživljavamo pojave direktno, već da kreiramo impresije o njima i da potom te impresije pobrkamo sa stvarnim bićima, pojavama i objektima. To je ono što činimo i kada je svest u pitanju. Naše identifikacije sa svešću nisu svest same po sebi. Identifikacije su sadržaji ega, sadržaji nesvesnog, misaone forme. Svest je ono što ostaje kada te identifikacije nestanu. Svest je onaj "živi prostor" koji se ukaže kada se identifikacije isprazne. U skladu sa nekim tradicionalnim spiritualnim disciplinama, postoje 4 nivoa egzistencije: fizički, emocionalni, mentalni i spiritualni. Po mom mišljenju, prva dva nivoa, fizički i emocionalni, spadaju u ono što nazivam prvog grupom, u identifikacije sa entitetom. Druga dva nivoa, mentalni i spiritualni, spadaju u drugu grupu, u identifikacije sa svešću. Biti "spiritualan" je takođe identifikacija, koja je po svojoj prirodi jednaka bilo kojoj drugoj identifikaciji. Ona je, isto tako, energetska formacija ili misaona forma, kako to Ekart Tole kaže. To je samo još jedna komponenta ega, ništa bolja od bilo koje druge komponente ega. Biti "spiritualan" je vozilo koje koristimo tokom jednog perioda našeg traganja, koje smo stvorili da nam pomogne da putujemo spiriutalnom stazom, da dođemo do Istinskog Bića. Međutim, pre nego što ugledamo svoje Istinsko Biće, moramo ukloniti ono što ga zaklanja, a to su identifikacije, u koje spada i "spiritualna" osoba. Krajnja realnost je Jednost. Ona nema sadržaje i sve što postoji sadrži je u sebi. Ako bilo šta isključite iz te Jednosti, onda to više nije Jednost, već dualnost. Zato ne možemo da kažemo da je Jednost spiritualna, jer to isključuje mnoge "nespiritualne" objekte, pojave i bića.
Naravno, dve grupe identifikacija koje pominjem nisu u potpunosti razdvojene, kako bi se to moglo zaključiti iz mog opisa, jer ego nije grupa kompartmentalizovanih komponenti. Pre bi se moglo reći da je ego mreža međusobno povezanih elemenata, u kojoj mentalne komponente gravitiraju ka mentalnom centru, a emocionalne komponente gravitiraju prema emocionalnom centru.
Prelazak ambisa
Posle nekih 3000 Aspektnih procesa, desilo mi se značajno iskustvo koje zovem "prelazak ambisa". Ovaj fenomen je i ranije opisivan u određenim spiritualnim krugovima. Ja ne znam da li moje iskustvo odgovara njihovom, međutim termin savršeno odgovara mom iskustvu, pa ga zato i koristim. Sedeo sam u svojoj sobi radeći Aspektiku. U jednom trenutku imao sam utisak da stojim na ivici ambisa, gledajući u beskrajnu provaliju ispod sebe. Sve drugo je prestalo da postoji. Litica na kojoj sam stajao bila je vrlo kratka, dužine mojih stopala. Iza mene je bio kameni zid. Nisam mogao nazad, a na sve strane okolo pružao se ambis. Imao sam utisak da me procesovanje gura preko ivice, u provaliju. Primetio sam da sam postao izraženo svestan sebe kao entiteta, sačinjenog od sabijene energije, koji zauzima određenu količinu prostora. I ranije sam bio svestan sebe na ovaj način, ali sada se taj entitet iskristalisao i pokazao jasno oivičen, ogoljen i nezaštićen. Sve vreme sam bio svestan gde sam se fizički zaista nalazio. Imao sam potpunu kontrolu nad situacijom. Da sam prekinuo proces i otvorio oči, ovo iskustvo bi se jednostavno povuklo. Ali, ja sam ga dočekao sa dobrodošlicom. Iako je bilo prilično zastrašujuće, kao i uvek kada se ego suočava sa mogućim nestankom, imao sam jako osećanje da sam na pragu nove svesti. Sve okolo bilo je Praznina osim mene, litice na kojoj sam stajao i kamenog zida iza. Ambis je bio beskrajna Praznina i ja sam se spremao da u nju skočim.
I skočio sam. I umesto da padnem, ja sam nestao! Iznenada, više nije bilo razlike između mene i Praznine. I to nije sve. Bila je to sada prijateljska i osvežavajuća Praznina, a ne više zastrašujući ambis. To sam bio samo ja. Entitet koji sam bio samo pre nekoliko trenutaka, sačinjen od kondenzovanog naboja, nestao je kao da nikada nije ni postojao. Imao sam osećaj da mi se Praznina u kojoj sam se našao bezglasno osmehuje. Zamišljena litica je nestala. Umesto nje, postojao je samo nasmejani prazan prostor u mojoj sobi, neodvojiv od mene, a soba je izgledala prelepo i svetlucavo. Kakvo je to oslobađajuće iskustvo bilo! Bio je to kraj mene kao forme, kao entiteta koji je postojao u vremenu i prostoru, u materiji i energiji. Kao da sam stupio u Večnost. Ako ne postojim, kako bih onda ikada mogao da nestanem? Na osnovu moje prethodne klasifikacije identifikacija u dve grupe, prelaskom ambisa načinio sam veliku i trajnu rupu u prvoj grupi, u identifikacijama sa entitetom. Uvideo sam da ne postoji nikakav "emocionalni aparat" ili mehanizam u nama koji stvara emocije. Emocije dolaze iz Praznine, drugim rečima stvaram ih ja lično. I jednom kreirane i proživljene, one bi trebalo da se vrate tamo odakle su došle, u Prazninu. Mnoge od njih se i vrate. Međutim, kada ne možemo da se suočimo sa svojim emocijama, mi ih potisnemo u ego, dodajući još sadržaja njegovoj masi. Ono što sam ranije doživljavao kao "emocionalni aparat" bila je samo masa potisnutih emocija sa kojom sam bio identifikovan i kroz koju nisam mogao da se probijem, do tog trenutka. Pre prelaska ambisa, ovaj "emocionalni aparat" bio je lociran u oblasti oko pleksusa, u telu i delimično izvan njega, projektovan napred. To je bio onaj entitet kojeg sam bio izoštreno svestan pre nego što sam prešao ambis i koji se raspao u trenutku prelaska. Gubeći ovu identifikaciju, ja nisam uklonio sve potisnute emocije, niti sam izgubio sposobnost da doživljavam emocije. Naprotiv, postale su nekako čistije i lakše sam ih prihvatao, bez obzira kakve one bile. Takođe, zato što više nisam bio identifikovan sa njima, prestao sam da vrednujem sebe u odnosu na emocije koje osećam.
Iza Plerome
Od tog trenutka, doživljavao sam sebe kao svest. Mislio sam, sve glavne identifikacije - telo i energija - nestale su. Samo je ostala svest i tako i treba da bude. Naravno, nisam bio u pravu. Svoje identifikacije sa svešću pobrkao sam sa pravom svešću. Posle nekih 3200 Aspektnih procesa, sledeća "globalna" promena desila se u mojoj svesti. Radio sam procese, kao i obično. Iznenada, moj ego se odjednom otvorio ka spoljnom svetu, kao kada otvorite lepezu. Osetio sam se izloženo i nezaštićeno, pa sam ga automatski zatvorio i nastavio sa procesovanjem. Ovo je opet bila nesvesna i refleksna reakcija. Bio sam zbunjen i nisam u potpunosti razumeo šta se dešava. Posle kratkog vremena, ego se opet otvorio i ja sam ga odmah zatvorio. Ovo se tokom nekoliko minuta desilo najmanje 3 puta, dok nisam sagledao šta se ukazuje onog trenutka kada se ego otvori. Bilo je to novo stanje svesti, trajno "Ja sam Ja" stanje. Bio je to značajan korak napred, novo postignuće koje mi je podarila Aspektika, taj neverovatno efikasni sistem spiritualnog inženjerstva. Ja sam bio ja sve vreme, i na šta god bih usmerio svoju pažnju, to je isto bilo Ja. Međutim, iskustvo je bilo dvostruko. Sa jedne strane, imalo je ukus krajnjeg stanja spiritualnog razvoja. Sa druge strane, mogao sam da vidim kroz novo Ja, da vidim Prazninu koja je iza njega i prepoznam da kao takvo ne može biti krajnja realnost. Iako je iz jednog ugla izgledalo kao čista svest, ono je bilo samo još jedna identifikacija sa svešću, mada na višem nivou. Izgledalo je kao čisto i providno polje svesti koje me okruživalo. Njegova čistota bila je rezultat nedostatka one količine ego sadržaja koja ga je ranije pokrivala. Međutim, od samog početka imao sam uvid da je ovo "polje svesti" moja kreacija i projekcija u realnost. Mogao sam da naslutim njegove granice, da vidim njegove ivice i Prazninu izvan njih. Jedino što je trebalo da uradim je da ga uporedim sa stanjem opisanim u poglavlju TRENUTAK ČISTOG BIĆA. U ovom "Ja sam Ja" stanju, još uvek je postojalo Ja, čisto i projektovano oko mene. Kao čaša napunjena svežom vodom. Ali ovo Ja je bilo takođe misaona forma. U stanju bez ega nema misli, nema sadržaja, i ne postoji Ja. Nema vode u čaši. U stvari, nema ni čaše. Naše Ja je samo misaona forma. Prva koju smo ikada stvorili. Pojavila se u nesvesnom stanju. Mnoge misaone forme su kasnije dodate na ovu prvu. Tako je nastao ego i postao gust i neprobojan za našu percepciju. Sada kada imamo svesnost, nemamo sećanje na vreme pre ega, kada je Biće bilo čisto, jer smo tada bili nesvesni, a ne možemo ni da razaberemo sebe u gustim slojevima ega. Zato verujemo da smo ego. Imao sam uvid da sam ja stvorio svoje Ja da bih mogao da imam iskustva. Trebala mi je osnova, "platforma", na kojoj bih mogao da doživljavam iskustva. Koristio sam svoje ja kao što slikari koriste platno ili pčele saće.
Način na koji Aspektika funkcioniše je još nešto što me osposobilo da odmah prepoznam ovo stanje kao sledeću fazu spiritualnog razvoja, umesto da ga pobrkam sa krajnjom realnošću. Svaki Aspektni proces završava se u Praznini. U stvari, u većini slučajeva, završava se takozvanim Pleroma stanjem, ali proces dalje usmerava praktičara da sagleda šta je iza Plerome. Naravno, iza Plerome je uvek Praznina. Posle određenog broja Aspektnih procesa, praktičar stiče jasnu svest zasnovanu na iskustvu, da je Praznina iza svega i suština svega. Radeći Aspektiku, prošao sam mnoga i različita stanja svesti. Svako se neumitno završavalo u Praznini, bez izuzetka. Potvrdio sam bezbroj puta da nijedno stanje nije stvarno i trajno, bez obzira koliko ono ispunjavajuće ili "spiritualno" na prvi pogled izgledalo. Sve su to bili samo sadržaji, privremene energetske tvorevine. "Ja sam Ja" stanje je bilo dvostruko na još jedan način. Kada bih usmerio pažnju na drugo ljudsko biće, naizmenično bi se smenjivala dva iskustva. Sa jedne strane, drugo ljudsko biće je takođe bilo Ja. Sa druge strane, drugo ljudsko biće je bilo - drugo ljudsko biće. U svakodnevnom ego stanju, mi ne doživljavamo druge kakvi oni zaista jesu, već doživljavamo svoje impresije o njima. U "Ja sam Ja" stanju stičete sposobnost da sagledate druge bliže Istini, da ih razdvojite od utisaka koje ste o njima stvorili. Ista situacija dešavala mi se i sa objektima na koje bih usmerio svoju pažnju, bez obzira da li je taj objekat bio u meni ili izvan mene. U Ja sam Ja stanju, misaona forma Ja i dalje pokriva Prazninu. Međutim, novo je što Ja postaje centar Bića, a sadržaji svesti su na periferiji i nisu više deo onoga što doživljavamo kao svoj pravi identitet. Drugim rečima, stekao sam sposobnost da razlikujem sadržaje svesti od sebe. U Ja sam Ja stanju, kada je čovek srećan, on sebe ne doživljava kao srećnu osobu, već je on i dalje Ja koji je srećan u tom trenutku. Kada se nečega plaši, on sebe ne doživljava kao uplašenu osobu, već je on i dalje Ja koji je uplašen u tom trenutku. Razlika je suštinska. On nije identifikovan sa srećnom ili uplašenom osobom, već su to njegova trenutna stanja ili emocije, a istinski identitet ostaje Ja sve vreme, bez obzira na stanje ili emociju u kojoj se trenutno nalazi. Dopalo mi se ovo novo stanje. Bilo je veliko ohrabrenje da nastavim u istom pravcu. Mada, ni u jednom trenutku nisam imao nameru da se držim za njega, već da napravim sledeći korak. I nastavio sam sa procesima nesmanjenom žestinom, satima svakog dana. Dan bez procesovanja bio je straćen dan.
Mislilac lično
Mnogo procesa kasnije, ne sećam se tačnog broja, usledila je sledeća "globalna" promena u svesti, praćena iskustvom koje me je, u poređenju sa drugim iskustvima na spiritualnoj stazi, daleko najviše uplašilo. Radio sam procese kao i obično. U jednom trenutku, moj doživljaj sebe kao svesti se iskristalisao i izdvojio od svega ostalog. Centar svesti bio je lociran u prednjoj polovini glave, pružajući se oko 20 cm u prazan prostor ispred očiju. Bio sam izoštreno svestan da je ovo tačna lokacija na kojoj boravi moja svest, moje "pravo" Ja. Ovo je bila ona oblast koju sam koristio za mišljenje, moj prostor u kojem se mišljenje odvijalo. Bio je to mislilac lično. I kao što sam se pre "prelaska ambisa" susreo sa svojim "emocionalnim aparatom" i raspoistovetio se od njega, ovoga puta našao sam se oči u oči sa svojim "misaonim aparatom" i bio sam na korak da se raspoistovetim od njega takođe. I baš kao i ranije, kada je izgledalo da je "emocionalni aparat" neki entitet koji zaista postoji, ovoga puta je takođe izgledalo da je "misaoni aparat" neki entitet koji zaista postoji. U trenucima ovih susreta, oba entiteta sam doživljavao kao pravog sebe. Ali ovo iskustvo je bilo prilično zastrašujuće. Bio sam mnogo jače identifikovan sa svešću i mišljenjem, nego sa bilo čim drugim, telom, energijom ili emocijama. Ovo je bilo tačno ne samo za trenutke deidentifikacije koje ovde opisujem, već za ceo moj život. Kada sam "prešao ambis" i raspoistovetio se od sebe kao entiteta u materiji, energiji, vremenu i prostoru, iako to tada nisam svesno prepoznao, tokom celog procesa imao sam odstupnicu. Mogao sam da učinim korak nazad i ostanem poistovećen sa svešću. Zato prelazak ambisa i nije bio tako strašan. Ovoga puta nisam imao gde. Znao sam nesvesno, kada se povučem od svesti, nema više ničega na šta bih mogao da stanem, jer više ništa ne postoji. Ovo je glavni uzrok straha koji sam doživljavao u tim trenucima. Nastavio sam procese i iznenada, moja identifikacija sa svešću je nestala i sledećeg trenutka se vratila, u malo drugačijoj verziji. Jak strah se pojavio. Nastavio sam dalje, i onda se ovo
nestajanje i vraćanje "svesti" opet ponovilo. I drugi put je bilo jednako zastrašujuće kao i prvi put. Mislio sam, ako postoji smrt, evo je. Ovo je jedina prava smrt, smrt svesti. Osećaj je bio da će moja svest prestati da postoji, a samim tim i ja sa njom. Naravno, jednim delom svog Bića, znao sam da je ovo samo subjektivno iskustvo i da se u stvari dešava nestanak sledeće identifikacije. Ovo mi je omogućilo da nastavim procese, ali strah je dalje postojao nezavisno od mog svesnog stava. Kao i uvek, nemilosrdno sam nastavljao da radim procese. Treći put, identifikacija sa svešću je iznenada nestala i opet se skoro istog trenutka vratila, u svojoj sledećoj verziji. Strah je i dalje bio tu, ali i moje procesovanje takođe. I onda je moja identifikacija sa svešću nestala zauvek. Pogledao sam u sebe, ali mene više nije bilo. Postojalo je samo Prisustvo. Samo Praznina neodvojiva od praznog prostora izvan mene. Postojalo je Ništa i to Ništa je bila Živa Svest. Nisam postojao u tom trenutku, a opet sam bio prisutniji nego ikada ranije. Kratko vreme posle ovog iskustva imao sam generalnu identifikaciju Ja sam Praznina. Međutim, ona nije trajala dugo. Ovoga puta bez drame, dalje procesovanje je i nju raspršilo. Ostalo je stanje Bića koje se ne može verbalizovati. U jednom od mnogih predavanja Ekart Tole citira Lao Cea: "Tao o kojem možemo da pričamo nije Tao". I odmah dodaje: "Ali sada kada smo ovo rekli, možemo da pričamo o njemu." Jedini način da verbalizujete nešto je da stvorite misaonu formu. I jedini način da intelektualno razumete tu verbalizaciju je da stvorite misaonu formu. Međutim, u Praznini nema misaonih formi. Ne možete iskazati nedostatak misaonih formi stvarajući misaone forme. Isto tako, ne možete iskusiti nedostatak misaonih formi, stvarajući misaone forme. U Praznini ne postoji Ja, jer je Ja još samo jedna misaona forma. Da verbalizujete nešto, uključujući Prazninu, morate da mislite prvo. A pre nego što pomislite bilo šta, morate prvo da stvorite Ja, jer ko je tu da misli? I čim ste stvorili Ja, stvorili ste i dualnost - Ja i ono što nije uključeno u to Ja. I šta god iz te dualnosti kažete o Jednosti biće lažno i netačno. Biće dualno, a Praznina i Tao su Jednost. Biće izrečeno sa određene tačke gledišta. A tačka gledišta uključuje objekat koji gledate, a isključuje sve ostalo. Vi ste postojali kao Tao ili Praznina pre nego što ste stvorili prvu misaonu formu, prvi mehur, prvo energetsko polje, jer svaka misao je samo energetsko polje. I taj mehur je zauzeo određeno mesto. I sada imate unutra i spolja. Ja i Ne Ja. Nije moguće misliti pre nego što stvorite makar privremeno Ja. Ovo privremeno Ja nije problem. Verujem da čak i potpuno prosvetljeni ljudi moraju da stvore ovo privremeno Ja pre nego što mogu da misle. Ali oni ga puste da ode onog trenutka kada im više ne treba, kada je proces mišljenja dao rezultat zbog kojeg je pokrenut.
Problem je u fiksiranom, gustom i slojevitom Ja, koje je ego, koje je relativno trajno, koje je steklo svoju autonomiju i koje ne možemo da otpustimo u trenutku kada nam više nije potrebno. U skladu sa mojom prethodnom klasifikacijom identifikacija, ovoga puta sam probušio trajnu rupu u drugoj grupi, u identifikacijama sa svešću. U stvari, reč "rupa" ne opisuje tačno fenomen o kojem govorim. Kada uklonite deo ega i načinite "rupu", on se posle nekog vremena reorganizuje i restruktuira, popunjavajući prazno mesto dubljim sadržajima. Ovakve globalne promene u svesti ne dešavaju se kada načinimo rupu, već kada stanjimo ego dovoljno, da možemo da sagledamo sebe i realnost u većoj meri kakvi oni zaista jesu, uz manje izobličavanja naše percepcije od strane ega. Kada sam dostigao novo stanje i raspoistovetio se sa svešću i misaonim procesima, ja nisam dostigao stanje čiste svesti, niti sam uklonio sve svoje potisnute misli i mentalne komponente. Međutim, jesam otvorio prozor u egu kroz koji sam mogao da sagledam Jednost uvek kada sam to hteo. Kao i u slučaju "emocionalnog aparata", i ovog puta sam sagledao da ne postoji nikakav "misaoni aparat" ili mehanizam u nama kojim mislimo. Ja mislim, a ne neki deo mene i ja nastavljam da postojim kada misaoni proces stane. Ono što sam ranije doživljavao kao "misaoni aparat" bila je masa akumuliranih i potisnutih misaonih formi, koje sam stvorio i zaboravio da one nisu ja. Istovremeno, sposobnost da mislim je postala efikasnija, jer je bila manje uslovljena potisnutim mentalnim komponentama. Stekao sam sposobnost da koristim Prazninu kao bazu iz koje mislim, umesto nesvesnih i fiksiranih mentalnih sadržaja, koje sam ranije koristio u tu svrhu. Razlika između ova dva je ista kao razlika između donošenja odluka baziranih na činjenicama i odluka baziranih na lažima. Stekao sam sposobnost da zaustavim proces mišljenja, da se odmorim od njega, a to je zauzvrat rezultiralo superiornijim misaonim procesima. Moja oba prethodna stanja "Ja sam Ja" i "Ja sam Praznina" nestala su i samo je Prisustvo ostalo. Od tog trenutka, kao da sam nastavio da živim u dva sveta. Pre početka mojih spiritualnih avantura, bio sam u stalnoj dualnosti. Sada, imao sam pristup Jednosti. Bio sam sposoban da zaustavim kompulsivni misaoni tok tokom relativno dugih perioda. Međutim, bio sam sposoban da ne mislim dogod sam svesno držao pažnju na nemišljenju. Ako bih prestao da svesno ne mislim i usmerio pažnju na nešto drugo, kompulsivni misaoni tok bi se ponovo uspostavio, a sa njim bi i ostatak ega zauzeo svoje mesto. Postalo mi je jasno da je upravo kompulsivno mišljenje ono što hrani ego i održava ga u egzistenciji. Ekart Tole definiše meditaciju kao "istupanje iz kontinuiranog toka misli". Ošo kaže da se njegovo Prosvetljenje desilo kada je odustao od kompulsivnog mišljenja, što je izazvalo dezintegraciju ega. Prema Radža Jogi, koliko je meni poznato, Samadi se dešava kada je praktičar sposoban da ne misli 28 minuta kontinuirano. Ju Dži Krišnamurti (UG Krishnamurthi) još jedan prosvetljeni mistik istoka, napisao je knjigu pod naslovom "Misao je tvoj neprijatelj".
Ono što je važno da se razume je da nijedan od pomenutih mistika ne misli na sposobnost mišljenja. Ona je neotuđivi deo svesti i ne može biti uklonjena. Razvila se kao instrument rešavanja problema, kao instrument opstanka, od pradavnih vremena. Ono na šta misle pomenuti mistici je kompulsivno mišljenje, koje uporno nastavljamo pod uticajem bolnog naboja od kojeg se ego sastoji. Kada sam se raspoistovetio sa svešću i mentalnim komponentama, opet sam mislio da sam probio poslednju veliku prepreku. I na neki način, ovoga puta bio sam u pravu. Sve se ovo dešavalo između septembra 1995. i septembra 1996. Od tada, pa do danas (2012.), nisu nastupile nove "globalne" promene u svesti. Sve što se desilo od tada može se nazvati "proširivanjem Praznine", pretvaranjem preostalih aspekata i komponenti ega u Prazninu. Dalji rad nije izazvao nikakva nova stanja i ja verujem da ne može postojati stanje iza ovoga. U ovom periodu, moj cilj više nije bio da dostižem nova stanja, već da integrišem što je moguće više aspekata ličnosti u Prazninu. U stvari sve njih, ako je moguće. Na kraju, ovo bi značilo pretvaranje Praznine u Apsolutnu Prazninu, u Čistu Svest.
Izvor mog univerzuma
Radeći Aspektiku doživeo sam mnoga čudna, dramatična, interesantna i ponekad neverovatna iskustva. Međutim, nije moguće, a ni potrebno, opisati ih detaljno. Susreo sam se sa mnogim neobičnim aspektima svoje ličnosti, poznatim, delimično poznatim i nekim potpuno nepoznatim. Setio sam se prošlih života na ovoj planeti, na drugim planetama, u organskim i neorganskim telima. Setio sam se perioda između života i putovanja kroz univerzum bez fizičkog tela. Sreo sam čudna bića i fenomene, setio se kosmičkih ratova i katastrofa. Setio sam se vremena kada sam znao da je Egzistencija samo igra, a ja sam bio igrač koji je u toj igri zaista uživao.
Generalni utisak je bio da sam se upustio u kosmičku avanturu, posetio bezbrojna i čudna mesta i susreo i borio se sa mnogim neobičnim stanovnicima svog univerzuma. Na kraju, došao sam do izvora svega što postoji i shvatio da sam ja jedno sa tim izvorom. Imao sam utisak da sam "diskreirao" ako ne ceo, onda veći deo ličnog univerzuma. Otišao sam nazad u prošlost, od sadašnjeg vremena, korak po korak, do trenutka kada sam se manifestovao u ovom univerzumu. Tokom samo jedne godine, uradio sam 30 000 Aspektnih procesa. Kako sam se približavao ovom broju, javilo se osećanje da zatvaram krug, da se bliži neka vrsta kraja. I onda jednog dana, radeći procese, osvestio sam sledeću odluku: "Da odvojim Ja od Ne Ja da bih imao iskustva." Trenutak kada sam doneo ovu odluku, eonima u prošlosti, bio je trenutak kada sam iz Jednosti zakoračio u dualnost. Kada sam stvorio prvi polaritet - Ja i Ne Ja. Bio je to početak mog postojanja u Manifestovanom. Po otkrivanju ove odluke, više nije bilo moguće ići dalje u prošlost. Vremenska linija došla je do svog početka i krug je bio zatvoren. Osvešćivanje ove odluke koincidiralo je sa probojem kroz drugu grupu identifikacija, vezanih za svest i mišljenje. Ovo nije bila slučajnost već vrlo logična povezanost. I negde u ovo vreme, nešto je počelo da se dešava što me zbunjuje i dan danas. To je verovatno najčudniji aspekt mog spiritalnog puta, nešto o čemu sam ranije izbegavao da pričam i pišem. Sve drugo što sam iskusio koristeći Aspektiku bilo je, u većoj ili manjoj meri, već pomenuto u literaturi ili predavanjima drugih spiritualnih tragalaca. Međutim, ono što ću opisati u sledećem poglavlju, nisam uspeo da nađem ni u jednoj knjizi ili bilo kom drugom izvoru informacija vezanim za spiritualni razvoj.
Mehanika ega
Kratko vreme nakon što sam počeo da radim Aspektne procese, postao sam svestan svog ega u "fizičkom" smislu. Uvideo sam da je oblikovan kao mehur, lociran delom u meni, a delom u praznom prostoru ispred. Uvideo sam da je sve što bih iskusio ili pogledao bilo izobličeno egom, kao što prizma izobličava objekte koje kroz nju gledamo. Nije bilo moguće iskusiti ili videti bilo šta kakvo zaista jeste. Potom sam postao sposoban da vidim ego. U početku, izgledao je kao tamna masa preko očiju i oko glave. Mogao sam da vidim koliko se prostirao u prostoru ispred mene, mada je to viđenje bilo nejasno. Kada bih doživeo restimulaciju, masa bi postajala tamnija. A kada bih uradio Aspektni proces i završio u Praznini, masa bi postajala svetlija i nekako rastresita, kao magla ili beli oblaci. U početku, nisam bio siguran da li je ovo samo subjektivno iskustvo. Sa jedne strane, bilo je teško poverovati da ego postoji na nekom nivou fizičke egzistencije. Sa druge strane, ono je bilo u skladu sa iskustvom opisanim u poglavlju TRENUTAK ČISTOG BIĆA, kada sam prvi put doživeo da ego nije samo koncept, već stvarni entitet, sačinjen od kondenzovane energije. U tom stanju bez ega, ova maglovita masa nije postojala. Kada sam uradio tih 30 000 procesa, više nisam mogao da radim Aspektiku. Svi aspekti ličnosti integrisali su se u jedan, sa kojim više nije bilo moguće raditi procese. Zatim se desio sledeći neočekivani fenomen. Shvatio sam da delimično mogu da odvojim ego od svog tela. Uglavnom sam ga osećao najjače oko glave i vrata, pa niz kičmu sve slabije, sa obe strane tela, do pleksusa, gde se osećaj gubio. Kada bih zatvorio oči, mogao sam da ga vidim, kao da gledam kroz gustu želatinsku masu. Bio sam umotan u tu masu, oko 20 cm debelu, koja je bila kako unutra tako i napolju. Ego sam od tela delimično odvajao na sledeći način. Seo bih pod uglom od oko 45 stepeni i nagnuo glavu unazad. U ovom položaju osećao sam ego masu na svom licu. Stvarala je osećaj kao da sam stavio glavu u plastičnu kesu i povukao je unazad. Nastala bi tenzija i fizički pritisak u glavi i gornjem delu tela, kao da zaista rastežem neku elastičnu masu. U početku, jednostavno bih seo u ovaj položaj, u kojem sam najjače osećao fizički aspekt ega, usmeravajući punu pažnju na njega. Izgledalo je da se na ovaj način masa vremenom smanjuje. Potom sam primetio sledeće. Kada nagnem glavu unazad, masa pozadi bi je snažno povukla na dole, a masa sa prednje strane bi je gurnula uvis, gurajući naviše donju vilicu. Osećanje je slično kao da nosite radnički šlem i nagnete glavu unazad, a težina šlema je pritiska na dole. I kada vraćate glavu u normalan položaj, to radite otežano zbog dodatnog tereta. Ako spustim glavu unazad, primetio sam, i brzo je vratim unapred, mogao sam da "pokidam" deo ego mase. Kada bih ovo uradio, čuli su se zvuci kao da se neki elastični materijal kida ili lomi. Osećao sam da guram glavu kroz neku vrstu guste mase i ako bih to uradio dovoljno snažno i odgovarajućom brzinom, deo mase bi pukao. Nekada je ovo "pucanje" bilo toliko glasno da bih zastao da proverim da li sam sebi naneo neku fizičku povredu.
Nastavio sam ovo da radim neko vreme. Nisam morao da držim pažnju na sebi kao tokom normalnog procesovanja, jer uglavnom nije bilo sadržaja. Ako bi se pojavio neki, bilo je dovoljno da ga sagledam i on bi samim tim nestao, odnosno bivao integrisan. Obično bi to bila neka mentalna komponenta, mada, uglavnom nije bilo ničega. U svakodnevnom životu, takođe sam uglavnom bio prazan, osim kada bi se desio neki događaj koji bi me restimulisao. Tada bi neki sadržaj boravio u svesti, do prve prilike kada bih mogao da se povučem i uklonim ga svesnom pažnjom. Ponekada bi se pojavilo nešto složenije, što ovakvim "divljim procesovanjem" nije bilo moguće ukloniti. Ego masa je bila interaktivna. Reagovala je na moja psihološka i telesna stanja, a takođe je povratno uticala na njih. Kada bih se probudio ujutro dobro naspavan, masa je bila mekana, rastresita, svetla i prostirala se dalje u prostor. Kada sam bio umoran ili pod stresom, masa je postajala tamnija, zauzimala je manji prostor i bila čvrsta do tačke u kojoj bih imao problem da pomeram glavu, sedeći pod određenim uglovima. Kada sam bio pod stresom, ako bih svesno opustio svoje fizičko telo, masa bi takođe omekšala. Kada sam želeo da uđem u stanje Jednosti, jedino što je trebalo da uradim je da se defokusiram i pustim masu da se nekako otvori i pomeri prema mom potiljku i leđima, više unutar fizičkog tela i ja bih izgubio osećanje dualnosti i doživljaj ega. Izgledalo je kao da moj nos viri kroz ego masu, u prazan prostor ispred mene. Ako bih stavio pažnju na bilo koji objekat, nastajala bi dualnost, ja i objekat. Ako bih se defokusirao i bio bez objekta u svesti, doživljavao bih Jednost. Budući da se Jednost dešava kada subjekat i objekat postanu jedno, logično je očekivati da se ego povuče ili otvori, u trenutku kada nemate objekat u svesti. I obrnuto, kada stavite pažnju na neki objekat i stvorite dualnost, logična posledica je da se ego ponovo zgusne. Da bih se fokusirao, morao sam istovremeno da fokusiram masu u pravcu objekta moje pažnje, kao da zatvaram lepezu. I obrnuto, kada bih se defokusirao, dozvolio bih masi da se otvori, kao kada otvaram lepezu. Kasnije, kada se količina mase smanjila, bio sam u stanju da je "rastegnem" isturajući donju vilicu pravo napred. Osetio bih kako se masa rastegla i kako se ponovo skuplja, kad vratim vilicu u normalnu poziciju. Tokom perioda dok sam smanjivao masu fizičkim pokretima, pojavile su mi se dve dijagonalne ogrebotine na zadnoj strani vrata. Protezale su se iz pravca ušiju, ka kičmi, ukoso nadole. One su bile rezultat trenja između ega i vrata. Drugi put, nešto je puklo u donjoj vilici i vratu. Bila je to manja fizička povreda koja je trajala nekoliko dana. Teško je poverovati da ego ima objektivnu, fizičku realnost ili energiju zgusnutu do tačke frikcije sa materijom. Da smo umotani u svoj ego, koji možemo da rastežemo i pokretima smanjujemo. Da je moguće zauzeti određenu telesnu poziciju i osetiti kako se ego fizički opire. Da je moguće saviti vrat na određeni način i osetiti da se savija još neka nevidljiva masa, koja nije deo fizičkog tela, slična gumi ili mekanoj plastici. Još uvek sam začuđen ovakvim razvojem situacije i imam više neodgovorenih pitanja u vezi sa njom.
Ono što mogu da kažem je da sam uspeo da smanjim veličinu ovog entiteta manipulišući ga fizički i da je to smanjivanje rezultiralo tačno onako kako bi smanjivanje ega trebalo da rezultira. Moje iskustvo života i sebe menjalo se, a svest se proširila još više, upravo onako kako se širi usled spritualnog razvoja. Istovremeno, fizički otpor koji je ego pružao, njegova masa i debljina su se smanjivali. Bio sam u stanju da "merim" svoj progres skoro fizičkim sredstvima. Jedino što je trebalo da uradim je da uporedim sadašnju masu ega sa njegovom masom u ranijem periodu i smanjenje bi ukazivalo na ostvareni napredak. Godine 1997. preselio sam se u Australiju, a 1998. Slavinski je objavio PEAT, svoj novi sistem spiritualnog razvoja i eliminacije problema. PEAT je ubrzo počeo da se širi van granica Srbije i bivše Jugoslavije. Zbog načina na koji sam napustio Srbiju, nisam mogao da se vratim i naučim PEAT, tako da sam to vreme koristio da eksperimentišem sa više tradicionalnih i savremenih sistema spiritualnog razvoja, u nameri da nekako nastavim svoj put. U Australiji, postali su dostupni mnogi metodi i discipline o kojima sam ranije mogao samo da čitam i slušam. Međutim, većina njih više nije bila privlačna. Zahvaljujući svom akumuliranom iskustvu bio sam u stanju da relativno tačno procenim vrednost nekog sistema, njegove ciljeve i prirodu, čak i ako ga nisam lično prošao. Eksperimentisao sam samo sa onim metodama koje su, po mom mišljenju, imale šta da ponude. Naučio sam korisne stvari i još uvek učim, ali nisam našao ništa što bi se po efikasnosti uklanjanja naboja moglo porediti sa sistemima Slavinskog. Moj glavni kriterijum je količina naboja koju metod može da ukloni i za koje vreme to postiže. Godine 2000. oboren je diktatorski režim u Srbiji, a krajem 2002. dobio sam Australijsko državljanstvo. Ove dve okolnosti omogućile su mi da se bezbedno vratim u Srbiju i naučim PEAT. Duboki PEAT omogućio mi je da smisleno i efikasno nastavim svoj spiritualni put, za razliku od "fizičkog procesovanja" koje sam u međuvremenu koristio. Moji utisci o PEAT-u opisani su u poglavlju PORTALI U JEDNOST. I tako dolazimo do kraja ove faze mojih spiritualnih avantura. Bila je to bitka u kojoj sam uživao beskrajno. I baš ovo uživanje je možda najoriginalniji aspekt mog puta. Svaki put kada sam se spremao da sednem u svoju "procesorsku stolicu", sa zadovoljstvom sam se pitao, šta će sledeće da se desi? Koja ću čuda Egzistencije otkriti ovoga puta, pre nego što se opet vratim kući, u Prazninu? Kakav ću biti na kraju današnjeg dana? Postoje tragaoci u prošlosti i sadašnjosti koji su bili uspešni, mnogi uspešniji od mene, međutim, koliko njih može da kaže da je uživalo na svom putu? Da su imali normalan život, kao što sam ga ja imao? Živeo sam u dve države, oženio se i dobio dvoje divne dece, studirao dva puta, prvo muziku, a potom informatiku i radio sve što sam želeo da radim, a da niko nije ni primetio da se bavim nekom "čudnom" aktivnošću, koja se zove spiritualni razvoj. U stvari, procesovanje je doprinelo normalnosti mog života, jer sam njime uklonio mnoge praktične barijere i probleme. Spiritualna Tehnologija mi je omogućila da se efikasno bavim spiritualnim razvojem, svojom misijom u ovom životu, a da pri tom ne moram da se odreknem bilo čega. I vezano za tu
misiju, zahvaljujući Spiritualnoj Tehnologiji, ostvario sam više nego što sam se usudio i da maštam. Spiritualna Tehnologija je uspela da preobrati spiritualni razvoj, nekada napornu, dosadnu i često mučnu disciplinu, u vrlo uzbudljivu aktivnost ispunjenu istinskim zadovoljstom. Danas, kada posmatram svet iz Praznine, vidim Jednost. A naslućujem takođe i mnoga misteriozna i skrivena naličja Egzistencije koja nisam video ranije. Ovi aspekti tajnovite Jednosti obećavaju još avantura koje me čekaju na mom Putu u Sebe.
OD DISONANCE GOMILE DO HARMONIJE JEDNOG
Kratak prikaz Aspektike
Kao većina metoda Slavinskog, Aspektika koristi probleme i nepoželjna stanja kao stepenice za dostizanje vrednosti, čiji egzistencijalni značaj je veći od uklanjanja naših svakodnevnih teškoća. Da bi čitalac bolje razumeo prirodu i dubinu promena izazvanih redovnim korišćenjem Aspektike, prikazaću ukratko kako fukcioniše Aspektni proces.
U Aspektici, mi tretiramo probleme i nepoželjna stanja kao aspekte ličnosti. Na početku procesa, praktičar identifikuje cilj koji određeni aspekt želi da ostvari za njega, a potom se penje lancem sve viših i viših ciljeva, do najvišeg, koji je Apsolutna Praznina, Sunjata, Tao, itd. "Osnovu Aspektike čini znanje da postoji Najviši Cilj u ovom univerzumu prema kojem sve gravitira", piše Slavinski u materijalima za obuku Trenera Aspektike. Kada praktičar dostigne najviši cilj, koji je uvek isti za svaki aspekt i svaku osobu, mada može biti izražen različitim terminima, struktura celog aspekta se raspada. U prvom delu procesa praktičar se penje lancem sve viših ciljeva. Potom doživljava iskustvo Praznine, a zatim se u drugom delu procesa spušta istim ciljnim lancem, posmatrajući svaki cilj, ovoga puta sa tačke gledišta Praznine. Kada na kraju sagleda početni problem ili nepoželjno stanje od kojeg je proces počeo, ukoliko je metod primenjen kako treba, aspekt se integrisao, oslobađajući u sebi zarobljenu energiju. U većini slučajeva problem više ne postoji, osim kada se nepoželjno stanje sastoji iz više različitih Aspekata. U tom slučaju, praktičar mora da ponovi proces sa svakim preostalim aspektom. Jedan proces traje oko 10 minuta, za početnike, a sa iskustvom ovo vreme se značajno skraćuje. Kada se praktičar spušta lancem posmatrajući ciljeve i početni problem, on koristi stanje Praznine u operativne svrhe. Ovo je originalno svojstvo Aspektike, kao što Slavinski piše u knjizi o Aspektici: "U većini sistema orijentalne i Perenijalne filozofije govori se o Praznini ili Velikom Neispoljenom kao o praizvoru čitavog ispoljenog univerzuma. Ali su ta izlaganja uvek i isključivo teorijska. Korišćenje Dinamičke Praznine kao operativnog činioca prvi put je ostvareno u Aspektici. Možete naći pisane izvore sa raspravama i spekulacijama o Praznini, ali ćete tek u Aspektici naučiti kako da je koristite u procesu." Tokom istorije, različiti mislioci verovali su da je ljudsko biće u suštini dobro. Po sećanju, parafraziraću jednoga od njih: "zlo je samo poremećena želja za dobrim". Mogli bismo da kažemo da je ova hipoteza operativno dokazana Aspektikom. Svi naši aspekti i osobine, uključujući i najgore mane, u svojoj najdubljoj suštini žele samo jedno, da nas usmere i dovedu do najveće vrednosti dostupne ljudskom biću, do Apsolutne Praznine, Boga, Jednosti, Sunjate, Carstva Nebeskog, itd. Svaki praktičar će se neumitno uveriti u ovo, u svakom Aspektnom procesu. O pozitivnoj orijentaciji naših problema i nepoželjnih stanja, Slavinski piše: "Sledeći element nove sinteze je sagledavanje naših nedostataka, neželjenih stanja i poremećaja ne kao neprijatelja koje treba staviti pod kontrolu, pobediti ili zauvek ukloniti iz života, već kao privrženih saveznika koji nam nose na poklon dragocene darove - ključeve slobode i Spiritualnog razvoja.
U učenjima prethodnih perioda neposredno je isticano ili prećutno podrazumevano da su nedostaci ličnosti i karaktera, bolesti, poremećaji i nepoželjna stanja od kojih patimo naši neprijatelji. Neprestana borba sa njima ili tačnije rečeno sa samim sobom, smatrana je za večiti usud Ljudskog Bića. U orijentalnim učenjima to su zli duhovi, u hrišćanskim demoni ili delo Satane, u psihoanalizom inspirisanim školama kompleksi; srednjovekovna magija i magija novoga vremena gledaju na njih kao na zle Inteligencije, a humanistička psihologija kao na slabosti koje treba prevazići. Kod svih je zajedničko da u našim nepoželjnim Aspektima vide, u manjem ili većem stupnju, neprijatelje ili bar buntovnike u našem subjektivnom svetu. Aspektika pomera granice dosadašnjih saznanja i ruši ustaljene zaključke mnogih prethodnih generacija. Sticanjem novih iskustava na osnovu novorazvijene metodologije, po prvi put ćete videti u njima najbolje prijatelje, bezmalo anđele, koji ne samo da vam žele dobro, već vam žele najbolje. Oni vas uporno i neumorno gone ka najvišem i najdragocenijem što Ljudsko Biće može da doživi, alhemijskoj integraciji Bića, Praznini, Spiritualnoj suštini života, Bogu ili Istini, Jednom ili Apsolutu, nazovite to kako hoćete."
Trenutno stanje ljudskog bića
Prosečno ljudsko biće današnjice je gomila, koja se sastoji iz mnogo aspekata ličnosti, od kojih je većina zbunjena, glasna i tvrdoglava. Glavna karakteristika aspekata je da imaju određeni nivo autonomije, što znači da se ne ponašaju u skladu sa voljom svog vlasnika, već kontrolišu osobu kroz različita kompulsivna ponašanja, uporni u nameri da ostvare svoje "zakucane" ciljeve. Da stvari budu gore, mnogi aspekti iste osobe su u međusobnom konfliktu. Konflikt je ključna reč za opis stanja mnogih od nas. Mi smo u stanju komplikovane dezintegracije i dezorganizacije ličnosti, gde mnogi kontradiktorni porivi vuku na svoju stranu, ne sluteći da
na najvišem nivou, svi oni hoće isto - da se ujedine sa Čistom Svešću, istinskom prirodom univerzuma. Kako je došlo do ovako mizernog stanja ljudskog bića? Ego se formira kroz odluke. One su najvažnije komponente nesvesnog i svi ostali elementi ega proizilaze iz njih. Ponekad su odluke i ciljevi isto, a ponekad je cilj ono što dobijete kada odluku projektujete iz svesti u manifestovanu realnost. Većina dece još uvek nisu komplikovane ličnosti, međutim, ona imaju odluke koje su sa sobom donela iz prethodnih života i perioda između života. Činjenica da su mala deca u preverbalnom stanju, ne sprečava ih da stvaraju mentalne impresije koje imaju istu ulogu i snagu kao i odluke. Dečija svesnost nije u potpunosti razvijena, stoga oni donose manje odluka od odraslih osoba. Međutim, odluke iz detinjstva mogu biti izvor ozbiljnih problema kasnije, jer deci nedostaje sposobnost da realno procene životne situacije, a istovremeno osećaju da su u velikoj meri ranjiva i zavisna. Tokom faze puberteta, proces formiranja ega se ubrzava. Gledano spolja, na to ukazuje, između ostalog, izražena potreba za nezavisnošću. Iznutra, emocionalne teškoće osoba u pubertetu često prati mentalna hiperaktivnost. Rezultat povećane psihološke aktivnosti, zajedno sa stvarnim ili umišljenjim unutrašnjim ili spoljašnjim barijerama, je veliki broj odluka koje bivaju donesene u fazi puberteta. Samim tim, u početku zrele životne faze, osoba je već, više ili manje, dezintegrisana gomila. Međutim, da u potpunosti razumemo opseg dezintegracije, treba napomenuti još ponešto. Kada je odluka doneta, osoba se polarizuje. Polarizacija je suprotna od integracije. Kada donesemo odluku mi se polarizujemo na naše trenutno stanje na jednoj strani i naš cilj na drugoj strani. Drugim rečima, primetio sam da moj život na neki način nije celovit, da mu nešto nedostaje i doneo sam odluku da to nadoknadim. Sada sam polarizovan na moje sadašnje stanje i na cilj, koji treba da me učini celovitim, kada ga ostvarim. Dogod sam polarizovan, podeljen na dva, ne osećam se kompletno ili celovito. Ako donesem odluku da napustim roditeljsku kuću i budem samostalan, moguće je da nisam zadovoljan sa količinom slobode koje imam u tom trenutku. Jedan deo mog života nedostaje, u ovom slučaju sloboda. Moje sadašnje stanje je ograničenost, a moj cilj sloboda. To je polarizacija. Između polova ovakve ciljne strukture postoji tenzija, u kojoj je zarobljena emocionalna energija i pažnja. Tenzija me gura u pravcu ostvarenja mog cilja. Deo moje svesti je zarobljen u ciljnoj strukturi. I dogod osećam ovu tenziju, osećam i potrebu da se nje oslobodim, da je razrešim. Kada je odluka ostvarena u stvarnosti, ciljna struktura se raspada, energija se oslobađa i, u odnosu na taj cilj, ja se neko vreme osećam kompletno. Energija i pažnja koje su bile zarobljene u ciljnoj strukturi sada su mi opet na raspolaganju.
Ali šta se dešava ako ne uspem da ostvarim svoju odluku, odnosno svoj cilj? Sve odluke koje nisam ostvario su još uvek u meni, gurajući iz podzemlja svesti u pravcu svojih ciljeva. Njihova tenzija još postoji, moja energija je i dalje zarobljena, a moja pažnja još uvek vezana. Prosečna osoba ima bezbroj neostvarenih odluka u svom nesvesnom. Sve one u sebi imaju zarobljenu energiju i deo naše svesti, našeg Bića, sve vreme pokušavaju da nametnu svoje ciljeve ostatku ličnosti. I to nije sve. Ciljevi i odluke nisu samo šta ja želim da budem, činim ili imam, već i šta ja ne želim da budem, činim ili imam. U procesu ostvarivanja ciljeva, susrećemo se sa barijerama i doživljavamo poraze, tokom kojih donosimo takozvane porazne odluke. Kada muškarac predloži brak devojci, može da mu se desi da bude odbijen. U tom trenutku, postoji verovatnoća da će on doneti nesvesnu odluku ili zaključak da "odnosi sa ženama mogu da povrede". Sada imamo dve suprotne odluke od kojih svaka vuče na svoju stranu. Prva odluka da ima odnos i druga da "odnosi mogu da povrede", ne odustaju od svojih ciljeva. Kada nije u blizini žena, on misli o njima, a kada se približi nekoj, postaje anksiozan, nesiguran i želi da se povuče. Kada beba dođe na svet, a porođaj je bio težak, ona može da donese nesvesnu odluku ili zaključak "da je život opasan i da se treba čuvati". Činjenica da je beba u preverbalnom stanju neće je sprečiti da donosi odluke odnosno stvara impresije koje će kasnije biti verbalizovane. Odluka "da je život opasan i da se treba čuvati" reflektovaće se na mnoge aspekte života kasnije. Osoba se neće osećati bezbedno izvan kuće, paziće da se ne ističe u bilo čemu, da ne preuzima inicijativu, da se ne bori za svoja prava, itd. Mnoge druge odluke sličnog tipa proizaći će iz ove prve inicijalne odluke i u velikoj meri formirati život osobe. Sa druge strane, beba koja dolazi na svet želi da učestvuje u životu u najvećoj mogućoj meri, što će biti u konfliktu sa odlukom donesenom tokom teškog porođaja. I tako dalje. Pored činjenice da imamo bezbroj neostvarenih odluka u podrumu svesti, koje nemilosrdno guraju ka svojim ciljevima i sadrže tenziju koju mi osećamo, mnoge od njih su suprotne jedna drugoj i svaka u rukama drži deo naše svesti. Simbol raspeća dobro ilustruje stanje prosečnog ljudskog bića. I to nije sve. Sada na odluke dodajte i ostale komponente ega koje su grupisane oko odluka, kao što su slike, misli, emocije i telesne senzacije. Rezultat svega ovoga je teret koji svakodnevno nosimo. Možemo da kažemo da je naše breme jednako ukupnoj sumi svih ciljnih struktura i njihovih tenzija, uključujući i ostale sadržaje svesti akumulirane oko odluka i ciljeva. Da bismo razumeli način na koji je ovo povezano sa Aspektikom, treba nam znanje o osam dinamizama svesti. Više o njima možete naći u knjigama Kreaton i Aspektika Ž. M. Slavinskog.
Sve što postoji ima nagon za opstankom. U ljudskom biću, ovaj poriv je evidentan u osam oblasti ili dinamizama (težnje, impulsi, nagoni). Sledeći deo iz knjige Kreaton definiše pojedinačne dinamizme: • "Prvi dinamizam je težnja prema preživljavanju sopstvenog bića, ili samopreživljavanju. On se u biologiji naziva samoodržanjem. Možemo ga nazvati samodinamizmom, jer u njemu vidimo u potpunosti izraženu individualnost. •
Drugi dinamizam je težnja da se preživi kroz seks, porodicu, rađanje i podizanje dece.
• Treći dinamizam je težnja prema egzistiranju u grupama individua: školi, klasi, profesiji, gradu, naciji, rasi, itd. • Četvrti dinamizam je težnja prema preživljavanju kroz ceo ljudski rod, čovečanstvo. Tako crna rasa spada pod treći dinamizam, a sve ljudske rase spadaju pod četvrti. • Peti dinamizam je težnja ka egzistenciji čitavog živog sveta, svih živih bića, bilo da su ljudi, biljke, životinje ili prelazni oblici. • Šesti dinamizam je težnja prema egzistenciji čitavog fizičkog univerzuma, kojeg čine materija, energija, vreme i prostor. • Sedmi dinamizam je težnja da se preživi kao Spiritualno Biće. Sve spiritualno, sa identitetom ili bez njega, spada pod ovaj dinamizam, koji se može nazvati spiritualni dinamizam. • Osmi dinamizam je težnja ljudskog bića da postoji kao beskonačnost, težnja da se preživi kroz Boga i u njemu, težnja ka Istini, svemu što postoji, itd. Ovaj dinamizam se stoga naziva Božiji ili beskonačni dinamizam ili dinamizam Apsolutne Istine. " Svaki dinamizam zauzima određenu oblast života u kojoj se manifestuje. Prvi zauzima najmanju oblast, svaki sledeći sve veću, a osmom pripada sve manifestovano i nemanifestovano. Svaki dinamizam u sebi sadrži sve prethodne dinamizme, a osmi u sebi sadrži sve ostale. Svaki dinamizam je podređen onima iznad, a svi su podređeni osmom dinamizmu. Svaki dinamizam ima svoje ciljeve koji proizilaze iz njegove prirode. Ciljevi svakog dinamizma su podređeni ciljevima viših dinamizama, a ciljevi svih dinamizama su podređeni cilju osmog - što je Apsolutna Praznina, Jednost, Sunjata, Tao, itd. Ako se sada vratimo na proces odrastanja i stvaranja odluka, možemo reći da smo u trenutku rođenja počeli da se spuštamo od osmog dinamizma, preko svih ostalih, do prvog, i da smo na tom putu stvorili bezbrojne ciljne strukture u odnosu na svaki od osam dinamizama. U jednom trenutku, kada je formiranje ličnosti relativno završeno, znali mi to ili ne, počećemo da se penjemo nazad, od prvog ka osmom dinamizmu. Da bismo to postigli, moraćemo da integrišemo sve polaritete, sve ciljne strukture koje smo stvorili tokom procesa spuštanja.
Naravno, proces spuštanja nije tako jasno uređen kako to može izgledati iz mog opisa, niti prati strogo razdvojene vremenske periode, jer ni egzistencija, a ni odrastanje nisu komparmentalizovani. Dinamizmi se preklapaju i odluke donete u relaciji sa jednim dinamizmom nisu donete u samo jednom životnom razdoblju. Međutim, iako sam pojednostavio ovaj proces u cilju lakšeg izlaganja, njegov rezultat je i dalje isti. Da se vratimo Aspektici. Ciljevi na lancu koji pripadaju jednom aspektu, kojima se penjemo i spuštamo tokom procesa, poređani su u hijerarhijskom redu, od najnižeg ka najvišem, i oni se manje ili više podudaraju sa hijerarhijom dinamizama. Poslednji cilj na lancu je po pravilu poriv za ujedinjenjem sa Apsolutnom Prazninom. U početku praktičnog rada sa Aspektikom, aspekti koje integrišete imaju oko 5-6 ciljeva na lancu. Početnik stiče svest o svojim aspektima, ovim energetskim tvorevinama koje postoje u njegovom telu i u prostoru oko njega, i uviđa da ih ima bezbroj. Samo posmatranjem količine aspekata možete da se uverite do koje mere se razvio proces dezintegracije ličnosti. Međutim, to neće trajati dugo.
Pogled u bolju budućnost
Sa primenom Aspektike, odluke akumulirane tokom formacije ličnosti, dok ste se spuštali hijerarhijom dinamizama, bivaju postepeno integrisane u svesnu instancu ličnosti. Njihove ciljne strukture i tenzija nestaju, oslobađajući zarobljenu energiju. Prateći sadržaji svesti uzrokovani odlukama i fokusirani oko njih takođe bivaju ispražnjeni. Posle svakog procesa osećaćete veću slobodu, više energije, bolju integrisanost, a deo Bića vratiće se kući, tamo gde mu je mesto.
Mnoge odluke integrisane Aspektikom biće takozvane porazne odluke. Njihova integracija će razrešiti bezbrojne unutrašnje konflikte, doprineti celovitosti Bića i povećati nivo slobode, sa svakim procesom koji uradite. Ranije, kada ste imali dve mogućnosti, da idete levo ili desno, krenuli biste levo na primer i barijere bi se pojavile gurajući u desno, koje bi odjednom izgledalo privlačnije. Potom biste krenuli na desno i druge barijere bi se pojavile, gurajući na levo ovoga puta, koje bi odjednom izgledalo privlačnije. I onda biste krenuli opet na levo... Tako funkcionišu porazne odluke. One stoje u opoziciji nekoj ranijoj afirmativnoj odluci i čine da oscilujete između dve odluke, između dva pola polariteta. I nema satisfakcije ni na jednoj strani, jer kada se primaknete jednom polu, druga strana postaje privlačnija. Ukoliko ne integrišete obe odluke i dobijete slobodu od i slobodu za, oscilovaćete kao klatno napred nazad. Ovo je beskrajni perpetuum mobile, koji se hrani vašom energijom. Potom, kada počistite aspekte iz novije prošlosti, stariji aspekti će se pojaviti. Pojaviće se odluke neverbalnog tipa koje ćete sada prvi put verbalizovati, u cilju njihove integracije. Doživećete interesantna i značajna iskustva. Život će biti bogat uvidima o sebi, svom ponašanju, drugim ljudima i postojanju. Postaćete Mistik, iniciran u egzistencijalne tajne Univerzuma, na osnovu ličnog iskustva, što jeste jedino pravo znanje. Količina slobode će rasti, a ego će biti sve tanji i tanji. A vi ćete dostizati viša stanja svesti, što znači da ćete doživljavati sebe više kao svest koja postoji izvan materije, energije, vremena i prostora, a manje kao ego. Pojaviće se prošli životi i odluke koje ste u njima doneli i, što je takođe važno, odluke donete u fazama između života. I vi ćete ih integrisati. Ovo kretanje ka prošlosti u procesovanju je prirodno i očekivano, jer kada uklonite površinski sloj ega, stariji zauzima njegovo mesto. Verovatno ćete otkriti glavnu nameru sa kojom ste ušli u sadašnji život, koju takođe zovu "vaša misija" u "školi mišljenja" gde Holivud sreće New Age. Moguće je da ćete otkriti i detalje vezane za "svoju misiju" kao što su zašto ste došli na svet baš u toj porodici ili državi. Ono što je najvažnije, bićete slobodni od "svoje misije". Neće više biti kompulsivna i nećete joj se opirati. Najverovatnije je da ćete nastaviti da je ispunjavate, ali ovoga puta svesno, znajući da je to ono što je od početka trebalo da radite. Ili ćete jednostavno promeniti "svoju misiju", ako vam više ne odgovara. Zašto da ne? Vi ste odlučili u prošlosti šta će "vaša misija" biti u ovom životu i vi možete i da se predomislite. Međutim, da biste mogli da je promenite, morate prvo da je osvestite. Inače će nastaviti da bude kompulsivna sila koja gura u nepoznatom i predodređenom pravcu. Budite uvereni, dokle god je "vaša misija" nesvesna, postojaće i deo u vama koji joj se protivi, jer sve što je nesvesno i neintegrisano ima svoj suprotni pol. I eto ga, još jedan konflikt koji treba da bude integrisan i razrešen u cilju ponovnog sticanja izgubljene slobode. A sloboda da zaista izvršavate "svoju misiju" desiće se samo onda kada je i njen suprotni pol integrisan, jer postoji samo jedna vrsta slobode - sloboda od nečega i sloboda za nešto.
U jednom trenutku, doći ćete do kritične tačke u svom razvoju, kada postanete svesni određenih ego mehanizama, načina na koji stvarate ego sadržaje, prvenstveno odluke. Kada prepoznate ove ego obrazce, svaki put kada se javi tendencija da stvorite poraznu odluku, bićete toga svesni i samim tim će ovaj proces biti osujećen. Ranije, spiritualni progres dešavao se samo tokom Aspektnog procesa, a sada, ceo život postaje spiritualni proces. Prestaćete da sebi stvarate probleme i vaš put prema osmom dinamizmu je sada otvoren i izvan procesovanja, a ne samo tokom njega. I tako dalje. Ići ćete dalje u prošlost, do izvorne odluke, kada ste odlučili da istupite iz Jednosti i uđete u manifestovani univerzum. Pre ove tačke, proći ćete kroz određeni broj stanja svesti koja se relativno jasno razlikuju. Pošli ste od svakodnevnog "ego stanja", u kojem boravi većina žitelja planete, i prva globalna promena u svesti bila je stabilno "Ja sam Ja" stanje, u kojem niste više identifikovani sa različitim sadržajima svesti. Dominantna identifikacija je sada "Ja sam Ja". Potom dolazi sledeći nivo koji sam nazvao "Ja sam Praznina" stanjem. Ranije, ja sam stalno bio ja, a sada se ja pretvorilo u Prazninu. Ova Praznina je takođe identifikacija. Tokom mnogih Aspektnih procesa sreli ste se sa Prazninom bezbroj puta i vratili se nazad u ego. Po sećanju, stvorili ste impresiju o Praznini u svojoj svesti. Sledeći nivo nastupiće kada "Ja sam Praznina" identifikacija nestane i pred vama se otvori istinska Praznina. U tom trenutku nema globalne identifikacije, kao što su "Ja sam Ja" ili "Ja sam Praznina". Novo stanje sam nazvao "Prisustvo". Vi se usmerite unutar sebe, a tamo nema nikoga u smislu materije, energije, vremena i prostora. Nema nikakvog entiteta, a vi ste još uvek tu, mnogo više tu nego što ste ranije bili. U stanju "Prisustva", biće vam poznata istinska priroda egzistencije, ali to još uvek nije kraj puta ili stanje u kojem ego ne postoji. Sadržaji vezani za "ko sam ja?", "koji je smisao života i postojanja?" i slično, biće integrisani u svest i ove "spiritualne tajne" biće vam uveliko otkrivene. Ono što je ostalo u sadržajima ega je vezano za svakodnevni praktičan život. Da biste nastavili svoj put ka Čistoj Svesti, trebaće vam još procesovanja, ali ovoga puta ono će biti vezano samo za praktične aspekte života. Tokom svog iskustva sa Aspektikom i Spiritualnom Tehnologijom Ž. M. Slavinskog, identifikovao sam sledeće relativno stabilne nivoe razvoja: •
"Ego stanje" - u kojem je većina pre nego što se upuste u spiritulani razvoj
•
Stabilno "Ja sam Ja" stanje
•
Stabilno "Ja sam Praznina" stanje
•
Stanje "Prisustva"
•
Stanje "Čiste Svesti"
Ovo poslednje, koje bi se takođe moglo nazvati "Čisto Prisustvo", je za mene još uvek hipotetičko, iako sam ga iskusio nekoliko puta, ali nažalost nisam uspeo da ga zadržim, kao što sam opisao u poglavlju TRENUTAK ČISTOG BIĆA. Trenutak kada budete integrisali vašu "izvornu odluku", da napustite Jednost i uđete u manifestovani univerzum, poklopiće se sa ulaskom u četvrto stanje, koje sam nazvao "Prisustvo".
Poslednji aspekt
U pogledu na ciljni lanac kojim se penjemo i spuštamo tokom Aspektnog procesa, tokom prolaska kroz navedena stanja svesti, desiće se sledeće. Prosečan broj ciljeva na lancu je u početku bio 5-6. Vremenom ovaj broj je sve manji. Mnogi elementi samog procesa su ili automatizovani ili otpadaju usled rada, jer više nisu neophodni. Proces koji je ranije trajao desetak minuta sada traje minut-dva ili kraće. Šta se desilo sa ciljevima kojih više nema? Tokom spuštanja niz ciljni lanac, neki ciljevi nestaju, a neki bivaju izmenjeni u skladu sa vašim trenutnim nivoom razvoja i bivaju zadržani do daljnjeg. Ovo se naziva Sintropija. Da bismo bolje razumeli Sintropiju, prvo ćemo definisati Entropiju. Entropija je drugi zakon termodinamike: "ENTROPIJA je tendencija organizovanih oblika, organizama i organizacija da se postepeno dezintegrišu na sve niže nivoe strukture i funcionisanja. Entropija nas navodi da gledamo na svet u celosti kao na organizam koji se postepeno troši i raspada. Ta tendencija je dominantna kod takozvane nežive materije i posmatranje entropskih fenomena je najlakše na njoj izvesti. Na primer, mašina se postepeno kvari i konačno raspada, energija nekog sistema biva iscrpljena itd.", piše Slavinski u knjizi Aspektika.
Ukratko, entropija je tendencija relativno zatvorenih i organizovanih sistema da postepeno padnu na niži nivo organizacije i uređenosti. Iako je prvenstveno vezana za neživu materiju, možemo reći da tokom formiranja ega, kada se spuštamo od osmog dinamizma naniže i stvaramo mrežu konfliktnih odluka, prolazimo kroz fazu evolucije kojom dominira entropija. Ovo nije u celini loše, jer nam formacija ega omogućava da steknemo svesnost, koju kao bebe nemamo. Kada ciklus entropije dostigne svoj vrhunac, prirodno se usmeravamo ka njenoj suprotnosti, ka samo-realizaciji, spiritualnom razvoju i integraciji. Drugim rečima ka sintropiji. Koncept entropije je dobro poznat u modernoj nauci. Može se reći da se probio iz ekskluzivnih krugova progresivne nauke i ušao u domen opšteg znanja. Eksploatisan je u fikciji, naročito u naučnoj fantastici. Na primer, engleski pisac Dž. G. Balard (J. G. Ballard) koristi entropiju kao lajtmotiv u nekima od svojih najpopularnijih priča. Međutim koncept sintropije je relativno nepoznat. Tokom 2011. godine je bilo skoro nemoguće naći definiciju sintropije na internetu, a početkom 2012. počela je da se pojavljuje u različitim internet rečnicima, mada uglavnom nejasno definisana. U knjizi Aspektika, Slavinski piše o sintropiji: "Nešto kasnije naučnici su našli mnoštvo dokaza za postojanje suprotnog principa: SINTROPIJE, a to je težnja oblika, organizama i organizacija da dostignu sve više nivoe strukture, reda i funkcionisanja. Kao što entropija dominira kod nežive materije, princip sintropije je dominantan i lako uočljiv kod živih organizama. Kako se ide uz evolucionu lestvicu, sintropija se u sve većem stupnju ispoljava kod razvijenijih vrsta živih bića, kod kojih je svest u većem stupnju razvijena, kulminirajući, bar na ovoj planeti, u čoveku. Albert Sent-Đerđi (Albert Szent-Györgyi), jedan od retkih naučnika koji je dva puta dobio Nobelovu nagradu, sintropiju definiše kao sveprisutnu "urođenu težnju žive materije da samu sebe usavrši", ukazujući na mogućnost da se takav sintropijski princip može uočiti i na subatomskom nivou materije. Sintropija je tesno povezana sa procesom sinteze i u osnovi je psihološke i Spiritualne težnje ka sintezi, razvoju, celini i samoprevazilaženju. Sent-Đerđijeva koncepcija ima stoga dalekosežne posledice ne samo za fiziku i biologiju, već znatno veće za humanističku i transpersonalnu psihologiju i Neognostičke sisteme razvoja." Ukratko, sintropija je suprotna entropiji i može se definisati kao tendencija relativno zatvorenih i uređenih sistema da dostignu više nivoe uređenosti, organizacije i harmonije. Sintropija je jedan od ključnih koncepata Aspektike, na najmanje dva načina. Prvo, samo uzdizanje lancem viših ciljeva je samo po sebi sintropijski pokret. Potom, što je važnije, tokom spuštanja niz ciljni lanac, neki ciljevi nestaju, neki se menjaju, a neki su izmenjeni, ali sada sintropijski integrisani u veću uređenost, bolju organizaciju i više harmonije sa ostatkom ličnosti.
U jednom periodu neki cilj može biti izmenjen i ostavljen u ličnosti, u skladu sa vašim trenutnim nivoom razvoja. Još uvek želite da taj cilj imate, niste spremni da se od njega rastanete. Kasnije, na višem nivou razvoja, kada se ponovo javi u procesu, isti cilj može nestati umesto da bude izmenjen, jer to je u skladu sa vašim sadašnjim, višim nivoom razvoja. Vi ste spremni da ga pustite da ode i on postaje suvišan na nivou uređenosti koji je sada uspostavljen u ličnosti. Kada radite procese, sintropija se dešava bez obzira da li ste je svesni ili ne. Ona je urođena tendencija svesti, njen evolutivni nagon. Međutim, jednom kada ste svesni sintropije, podržaćete je i na svesnom nivou, a možda čak i uživati u njoj. Koncepti entropije i sintropije možda zvuče akademski, ali kada ih iskusite kroz Aspektiku, oni postaju veoma realni i praktični. Kako se napredak koji ostvarujemo Aspektikom reflektuje na dinamizme? Integracija odluka, ciljeva i naboja koji ih prati je sama po sebi kretanje od najnižeg ka najvišem dinamizmu. U svakodnevnom životu, da biste mogli da se usmerite na sledeći dinamizam, treba prvo da očistite prethodni. Ako vam je pažnja vezana za ciljeve jednog dinamizma, teško je i nije optimalno usmeravati se na sledeći. Međutim, u Aspektnom procesu, vi se krećete kroz sve dinamizme odjednom. Vi izolujete aspekt sa kojim želite da radite i ubrzate njegovu evoluciju, sve do osmog dinamizma, za deset minuta ili kraće. U životu, ovaj aspekt bi neumitno morao da prođe kroz sve faze svoje prirodne evolucije, "odavde do večnosti", što se takođe dešava i u Aspektnom procesu. Ali umesto desetak minuta ili kraće, ceo proces bi trajao mnogo duže. Išao bi fazu kroz fazu, dinamizam po dinamizam, i svaka faza bi mogla da traje bilo koji period vremena, mesecima, godinama ili čak životima. Šta znači očistiti dinamizam? U skladu sa Slavinskim, dinamizam je čist kada više nemamo samonametnute barijere koje stoje na putu ostvarivanja ciljeva dinamizma, odnosno tendencije koje postoje u njegovom okviru se slobodno ispoljavaju. Vi ćete i dalje imati težnju prvog dinamizma da opstanete kao jedinka, ili težnju drugog da opstanete kroz porodicu i podizanje dece, ili težnju bilo kog od osam dinamizama, ali više neće biti naboja lične proizvodnje koji stoji na putu ostvarenja tih težnji. Redovnim procesovanjem broj ciljeva na lancu smanjiće se na samo jedan preostali cilj. Ovo će se poklopiti sa ulaskom u stanje "Prisustva". Iza poslednjeg cilja biće uvek samo Praznina. I za razliku od velikog broja aspekata koje ste imali ranije, sada ćete imati samo jedan preostali aspekt. Ovo je dramatična promena. Od mnoštva aspekata, relativno razdvojenih jedan od drugog, došli ste do samo jednog preostalog aspekta. Obratite pažnju na sledeći citat iz knjige Aspektika: "Ako imate bilo koje dve ideje (Vrednosti ili Aspekta ličnosti) koji su u konfliktu, utvrdićete da možete ukloniti konflikt ako, tražeći
njihove sve više ciljeve, konačno dođete do Najvišeg Cilja, koji je zajednički za obe Vrednosti ili oba Aspekta." Ovaj citat nam pomaže da razumemo kako je moguće integrisati mnoštvo aspekata u samo jedan. Bez obzira na nivo na kojem se aspekt inicijalno ispoljava, njegov najviši cilj je uvek isti. Jednom kada bilo koja dva konfliktna aspekta dovedete do najvišeg cilja, on će kod oba biti isti, aspekti će biti usaglašeni i konflikt više neće postojati. Ranije ste imali aspekte koji su imali slojeve. Ti slojevi su bili ciljevi. Sada ste uklonili slojeve ostavljajući one ciljeve koje svesno želite da imate. Iza ili ispred njih više nema naslaga, već samo Praznina. To je nivo integracije koji ste ostvarili do sada. U ovoj fazi nećete više moći da radite Aspektiku, jer su ciljevi integrisani u svest i iza njih je uvek Praznina. Neće biti integracije, oslobađanja energije ili nestajanja ciljne strukture. Neće biti nikakvih pratećih promena, proces je sada ispražnjen. Isti razlog koji omogućava Aspektici da brzo integriše sadržaje ega, po mom uverenju, takođe čini da Aspektika u jednom trenutku ne može dalje. Taj razlog je kretanje uz hijerarhijski lanac ciljeva. On nam omogućava da integrišemo aspekte brzo, krećući se putem "četvrte dimenzije". Aspektika ne gubi vreme sa pratećim sadržajima svesti, već prati one ključne - odluke i ciljeve. Proces je vrlo brz, do tačke kada više ne može dalje, jer ciljni lanac po kojem se krećemo više ne postoji. Međutim, nema razloga da budemo razočarani, naprotiv. Ako ste završili seminar Aspektike i koristili metod redovno i ako ste uspeli da uđete u stanje "Prisustva", onda znate iz ličnog iskustva da su se vaš novac i napor višestruko isplatili i da je vreme koje ste potrošili radeći ovaj metod možda najkorisnije utrošeno vreme u vašem životu. Stanja svesti koja se dostižu Aspektikom su cilj svakog spiritualnog sistema ili discipline, međutim, ja ne poznajem metodologiju koja ta stanja može dostići brzinom Aspektike. Kada dođete do trenutka da Aspektika više nije od koristi, drugi metod Slavinskog, Duboki PEAT, može sasvim lepo da nastavi tamo gde je Aspektika stala. On nema ograničenja ovakvog tipa ili ih ja još uvek nisam našao. Da zaključim, mi prolazimo proces odrastanja kada stvaramo ego sa ciljem da steknemo svesnost. Proces formacije ega podseća na kotrljanje grudve snega. Što se više kotrlja, to je veća i veća. U periodu kada smo stekli svesnost, dolazi trenutak kada je vreme da počnemo sa kotrljanjem grudve unazad. To je proces koji sam delimično opisao u ovom poglavlju. Počinjemo tako što silom guramo grudvu nazad. U početku, na jednoj strani uspevamo da smanjimo njene sadržaje, a na drugoj strani i dalje po malo dodajemo. Dok ne dođe kritična tačka kada uklanjamo njene naslage bez uporednog dodavanja novih. I tada, grudva kao da ide uzbrdo sama od sebe, postajući sve manja i manja. Ako se ne upustimo u svesno putovanje u suprotnom pravcu, po inerciji i gravitaciji, grudva će biti sve veća i veća.
Proces akumulacije ego mase, odluka i pratećih sadržaja svesti nastaviće se tokom celog života i naše breme će biti sve teže i veće. Dezintegracija ličnosti će se neumitno nastaviti, a sa njom naša patnja postaće veća. Kada dođe starost, čovek je često razočaran, nezadovoljan i nesposoban da dalje skriva svoje mane. Nagomilani naboj preliva se nekontrolisano u spoljni svet, trujući sve na svom putu. Izvesnost bliske smrti, slabo i bolesno fizičko telo u kombinaciji sa celoživotnim potiskivanjem izneće na svetlo dana ono najgore u čoveku. Ovo je nažalost završnica koja se dešava mnogima. Međutim, u bilo kojem životnom dobu nije kasno da zakotrljamo grudvu unazad, jer danas imamo efikasne metode kao što su Aspektika i Duboki PEAT. Dovoljna je jedna svesna odluka i vi ćete biti na putu u bolju budućnost.
PORTALI U JEDNOST
Iz TAO-a se rađa Jedno. Iz Jednog se rađaju dva. Iz Dva se rađaju Tri. Iz Tri se rađaju sve stvari. Univerzum nosi Jin iza sebe a Jang ispred sebe. Kroz jedinstvo sveprožimajućih principa On dostiže harmoniju. Lao Ce Tao Te Đing
Tao Te Đing (Tao Te Ching), klasično delo Taoističke filozofije, iz kojeg su preuzeti navedeni stihovi, pripisuje se Lao Ceu (Lao Tzu), jednoj od centralnih ličnosti kineske kulture, kojeg smatraju osnivačem Taoizma. Navedene sutre skrivaju ili otkrivaju, u zavisnosti od percepcije čitaoca, tri egzistencijalne tajne. Možemo ih tumačiti sa dve tačke gledišta: u pogledu na čitav univerzum ili u pogledu na lični, subjektivni univerzum. Stihovi Lao Cea su jednako relevantni za oba gledišta, jer makrokosmos je u mikrokosmosu i obrnuto. Budući da je tema ove knjige lični univerzum, ograničićemo se na primenljivost stihova na evoluciju individualne svesti. Prva tajna govori o poreklu subjektivnog univerzuma. U početku, Biće je bilo u Jednosti: "Iz TAO-a se rađa Jedno." Potom, Biće je odlučilo da uđe u manifestovani univerzum. Kada je donelo ovu odluku, koju možemo nazvati "prvom odlukom", ono se podelilo na dva: "Iz Jednog se rađaju dva." Podelilo je Jednost na dva i stvorilo prvi polaritet, prvi Jin i Jang ili Primordijalne Polaritete. Spiritualni tragaoci koji su putem procesovanja otkrili prvu odluku, verbalizovali su je na različite načine, međutim, bez obzira na specifičnu formulaciju, njen rezultat je uvek isti dualnost. Prvi Jin i Jang možemo tumačiti kao Ja i Ne-Ja, iako postoje drugačije interpretacije, u zavisnosti od osobe. Mnoge impresije o Ja i Ne-Ja kasnije su stvorene i one čine gradivne blokove subjektivnog univerzuma. Drugim rečima, posle prvog, postepeno je stvoreno mnoštvo polariteta: "Iz Dva se rađaju Tri. Iz Tri se rađaju sve stvari." Druga tajna otkriva nam da je polaritet esencijalna struktura subjektivnog univerzuma: "Univerzum nosi Jin iza sebe, a Jang ispred sebe." Mi živimo u bipolarnom univerzumu i sve što postoji ima dve strane, Jin i Jang. Dobro i zlo, sloboda i ropstvo, sreća i patnja, itd. Ovi polariteti nisu dva odvojena entiteta već dve strane iste pojave. Kada uklonite ideju zla, uklonili ste ideju dobra takođe, jer nešto je dobro samo u odnosu na loše ili zlo. Sloboda postoji samo ako postoji ropstvo, a sreća je tu samo u odnosu na nesreću ili patnju. U Tao Te Đingu, Lao Ce takođe kaže: "Kada ljudi Zemlje spoznaju lepotu kao lepotu, Nastaje i prepoznavanje ružnog. Kada ljudi Zemlje spoznaju dobro kao dobro Nastaje i prepoznavanje zla." Treća i najvažnija tajna sadržana u ovim često citiranim sutrama je nama najinteresantnija: "Kroz jedinstvo sveprožimajućih principa On dostiže harmoniju". Drugim rečima, integracija polariteta je ključ našeg Spasenja, Jednosti, Prosvetljenja, Carstva Nebeskog, TAO-a, itd. Međutim, da li je ovo zaista tajna? Učenja o polarnoj strukturi univerzuma i integraciji polariteta kao stazi koja vodi u Jednost, stara su hiljadama godina i dostupna u Taoizmu, Advaita Vedanti, Alhemiji, Zen Budizmu, itd. Uprkos tome, znanje o polaritetima i njihovoj
integraciji ostaje nevidljivo za mnoge spiritualne tragaoce. Verujem da postoje dva razloga za to. Prvi je evolutivne prirode. Zovemo ga "dualna percepcija". Mi živimo u bipolarnom univerzumu i sve što postoji mora imati dva pola. Postojanje objekta, pojave ili ideje koja ima samo jedan pol u ovom univerzumu nije moguće. Naš unutrašnji univerzum je takođe bipolaran. Naše misli i emocije postoje u bipolarnim strukturama odnosno polaritetima. Percepciju da su ove suprotnosti odvojeni i sukobljeni entiteti nazivamo dualnom percepcijom. Ona ne odgovara pravoj prirodi polariteta. Svest u dualnoj percepciji nije u stanju da prepozna polove jednog polariteta kao dve strane istog entiteta. Nije u stanju da sagleda da su oba pola sve vreme prisutna. Jedan pol u jednom trenutku dominira i vezuje pažnju, a drugi pol biva privremeno potisnut. Bez obzira što je potisnut, drugi pol je u određenoj meri uvek prisutan, ma koliko mali u tom trenutku bio. Stoga, svest uporno pokušava da ostvari samo jedan pol polariteta, dok nesvesno potiskuje i pokušava da eliminiše drugi pol istog entiteta. Ovo je slično kao da desnom rukom gradite, a levom rukom rušite. Posle nekog vremena uslediće reakcija istovremeno izazvana potiskivanjem pola B i barijerama na putu ostvarenja pola A. Tada dolazi do obrnutog usmeravanja vaših napora. Sada počinjete da potiskujete pol A, istovremeno težeći da dosegnete pol B. Sada levom rukom gradite, a desnom rukom rušite. Meher Baba opisuje ovu pojavu na sledeći način: "Sanskare (impresije ili akumulirani otisci iskustava iz prošlosti) nanesene specifičnim akcijama i iskustvima, čine um prijemčivim za slične akcije ili iskustva. Međutim, kada dostigne određenu tačku, ova tendencija biva osujećena prirodnom reakcijom, koja se sastoji iz kompletne promene usmerenja ka njenoj direktnoj suprotnosti, što otvara prostor za aktiviranje suprotnih sanskara. Osoba uskoro prepoznaje necelovitost iskustva samo jedne suprotnosti i nesvesno pokušava da uspostavi izgubljenu ravnotežu krećući se opet u drugu suprotnost. Stoga će osoba koja je nekoga ubila razviti psihološku potrebu i prijemčivost na mogućnost da i ona sama bude ubijena. Takva osoba proživljava deo iskustva u kojem ona igra ulogu ubice, dok druga polovina celokupnog iskustva, uloga žrtve, ostaje u njenoj svesti samo kao podatak, koji je, međutim, sada ugrađen u njeno iskustvo. Iz njega će nastati potreba da se iskustvo kompletira privlačenjem suprotnosti koja nedostaje, a to je iskustvo žrtve. Svest ima tendenciju da ispuni ovu novu i hitnu potrebu. Drugim rečima, ubica će uskoro razviti tendenciju da bude ubijen u nameri da pokrije celokupnu situaciju ličnim iskustvom. Kao dabrov rep koji se kreće levo-desno, ljudski um oscilira između dva ekstrema u tkanju života. Evolucija psihičkog života najbolje je predstavljena ne pravom linijom već cik-cak kretanjem. Oscilacije postaju sve manje i manje kako se individua približava svom cilju i one sasvim prestaju kada ga ona ostvari."
Ono što dualnu percepciju drži fiksiranom u svesti je emocionalni i mentalni naboj. Postoji jasna razlika između naboja jednog i drugog pola i samim tim našeg iskustva polova, što dualnu percepciju čini realnom. Da bismo ovo bolje razumeli, moramo prvo razumeti način na koji stvaramo polaritete. Polaritete stvaramo odlukama. Uvek kada donesemo odluku, mi se takođe polarizujemo odnosno stvorimo polaritet. Na primer, odlučili smo da nađemo odgovarajućeg partnera polaritet "samoća i odnos" je automatski stvoren. Ili odlučujemo da nađemo posao i zarađujemo novac - polaritet "imati i nemati" je automatski stvoren. Sa svakom odlukom koju smo doneli, gde je ranije bila jednost i celovitost, sada imamo dualnost i podeljenost. Kada imamo dva, mi sledimo jednu stranu, da imamo odnos ili da imamo novac, u gornjim primerima. Mi investiramo energiju u taj pol, misleći o njemu i osećajući emocije vezane za njega. Takođe, isto investiramo u drugi pol, dok ga potiskujemo ili izbegavamo. I tako dobijate polaritet čiji polovi su jasno definisana i razgraničena iskustva. Obe strane imaju naboj koji ima moć da našu pažnju i iskustvo drži fiksiranima u dualnoj percepciji. Dualna percepcija čini da još uvek ima spiritualnih tragalaca koji ne prepoznaju važnost integracije polariteta. Međutim, izgleda da se u poslednje vreme ovakvo stanje ubrzano menja. To je evolucija. Stisak dualne percepcije nad Bićem polako popušta i sve je više tragalaca koji stiču svest da je integracija polariteta ključ spiritualne evolucije. Drugi razlog zbog kojeg integracija polariteta još uvek ostaje slepa mrlja u svesti mnogih, je nedostatak specifičnih tehnika koje bi omogućile integraciju polariteta. Ako ste čitali Lao Cea ili Advaita Upanišadu ili Meher Babu, verovatno ste hteli da znate kako integrisati polaritete. Problem je međutim što konkretne tehnike nisu navođene ili su bile komplikovane i vremenski zahtevne ili je odgovor bio besmislen, kao na primer "moraš mnogo da meditiraš", ili je zahtevano da idete u Zen manastir ili ašram i posvetite se u potpunosti spiritualnom. Srećom, to vreme je završeno. To nas dovodi do teme ovog poglavlja, koja je Primordijalne Energije Aktivacija i Transcendencija ili ukratko PEAT. Kao i sve procese prikazane u ovoj knjizi, PEAT je stvorio Ž. M. Slavinski. PEAT sistem je grupa tehnika koje operišu sa polaritetima. One nam omogućavaju da eliminišemo probleme, integrišemo polaritete, stvaramo poželjne osobine i identitete i postižemo još neke značajne rezultate, u cilju unapređenja kvaliteta života i dramatičnog ubrzanja spiritualne evolucije. PEAT se sastoji od šest metoda (zaključno sa aprilom 2012.): Bazični PEAT, Duboki PEAT, DIP (Direktne Integracije PEAT), DP2 (Duboki PEAT drugi nivo), DP4 (Duboki PEAT četvrti nivo) i Spoj ili Unifikacioni Proces. U ovom poglavlju prikazaću Duboki PEAT, DP4 i Unifikacioni Proces primenjen na vreme. Zašto integrisati polaritete? Zato što je to ono čemu vi inače težite. Vi oscilujete između polova polariteta zato što želite oba pola. Samo jedan nije dovoljan, jer vi ne želite pola života ili pola sebe. Ali polove nećete integrisati kompulsivnom oscilacijom.
U stvari, verovatno hoćete, jednog dana u dalekoj budućnosti. Proces integracije polariteta prisilnom oscilacijom u svakodnevnom životu trajaće dugo, verovatno životima i biće ispunjen patnjom. Cilj je da popravite svoj život sada. Tokom kompulsivne oscilacije vi patite, jer patnja je u ekstremima, a "srednja staza je staza mudrosti". U seriji predavanja naslovljenoj "Od ličnosti do individualnosti", Ošo kaže: "I zapamtite, ako se od jedne pogrešne stvari pomerite u njenu suprotnost, došli ste do druge pogrešne stvari - jer samo pogrešna stvar može biti polarno suprotna drugoj pogrešnoj stvari". Postoje mnogi primeri u našoj istoriji koji potvrđuju Ošove reči. Dovoljno je da se setimo komunizma i fašizma, ektremne levice i ekstremne desnice. Oba su rezultirala isto, milionima mrtvih, represijom i destrukcijom svih vrsta. Polariteti su samo ideje oko kojih grupišemo sadržaje svesti, slike, misli, emocije i telesne senzacije. Kada nakupimo dovoljno emocionalnog i mentalnog naboja, polovi izgledaju kao da zaista postoje. Onda mi jurimo ova priviđenja i ona jure nas. Nemamo slobodu za i slobodu od. U jednom trenutku mi želimo pol A zato što nas naboj formiran oko njega gura u tom pravcu, ali naboj formiran oko pola B se opire. Potom, kad nam je dosta toga, okrećemo se polu B, kojem nas gura naboj formiran oko njega, ali sada se opire naboj formiran oko pola A. Onda nam je u jednom trenutku i toga dosta. Ali mi nastavljamo da radimo ono na šta nas naboj prisiljava - da oscilujemo između polova. Kada integrišemo polaritete, prvo uklanjamo slojeve naboja formirane oko dve ideje. Kada ideje ostanu čiste, spontano se integrišu u svest, jer nisu više "zakucane", odnosno fiksirane. One su sada samo prazne misli, jer više nema naboja koji ih podržava. A mi smo slobodni da doživimo ili ispoljimo pol A, bez otpora koji stvara pol B, ili da ispoljimo i doživimo pol B, bez otpora koji stvara pol A. Sloboda od nečega i sloboda za nešto. I Jednost. Što više polariteta integrišemo imaćemo bolji kvalitet života i veće spiritualno ispunjenje. Jedan klijent mi je rekao: "Ne želim da integrišem dobro i zlo, jer više neću biti u stanju da ih razlikujem. Kako bih mogao ako su jedno?" Naravno, ovakav stav proizilazi iz nedostatka razumevanja procesa integracije polariteta i manjka spiritualnog iskustva. Kada integrišem polaritete, ja gubim naboj, a ne zdrav razum. Ja sam i dalje svesno biće, sve svesnije sa svakom integracijom, i ja sam taj koji razlikuje dobro i zlo, a ne moj naboj. Slavinski kaže: "Po integraciji, pozitivni pol je uvek jači od negativnog". Kada nema naboja na nekom polaritetu, mi imamo izbor, a kada imamo izbor, mi biramo pozitivnu stranu. Ljudsko biće je u suštini dobro. Negativnu stranu biramo onda kada nas naboj koji u sebi nosimo na to prisiljava.
Duboki PEAT i Primordijalni Polariteti
Pre nekoliko godina, u jednom dopisu na diskusioni forum Spiritualne Tehnologije, Ž. M. Slavinski je napisao da je Duboki PEAT kruna njegovog rada. Imajući u vidu količinu i raznolikost sistema koje je Slavinski stvorio i broj knjiga koje je napisao na različite teme u okviru Perenijalne filozofije (vidi dodatke), ova izjava nas navodi da obratimo posebnu pažnju na Duboki PEAT. Bilo bi veoma teško i izvan okvira ove knjige objasniti kako se Duboki PEAT praktično radi, ali ću prikazati njegove važne aspekte. Za više detalja pročitajte knjigu Slavinskog "PEAT, Novi Putevi" ili završite PEAT seminar. Duboki PEAT proces počinje od problema koji želimo da eliminišemo. Klijent ili solo praktičar suočava se sa problemom, tako što ga doživljava sada. Potom, kombinacijom suočavanja sa sadržajima svesti, dodirivanjem određenih aku-tačaka oko oka, disanjem, alternativnom tehnikom, i između ostalog vrlo pažljivom introspekcijom, praktičar prati lanac sadržaja svesti, dublje i dublje ili više i više ako želite, do spontane polarizacije na najvišem nivou, koja je praćena integracijom polariteta. Koliko ja znam, ne postoji nijedan drugi sistem u kojem se spontana polarizacija dešava na najvišem nivou. Jednom kada se polarizacija ispolji, čista od sadržaja svesti, praktičar primenjuje deo Dubokog PEAT-a koji se zove procedura za integraciju polariteta. Polarizacija je kada klijent istovremeno doživljava dve suprotnosti, dva pola, kao što su tuga i radost. Integracija je kada ta dva postanu jedno i klijent u tom trenutku ne može da ih doživi odvojeno. Postoji više alternativnih metoda koje spadaju u takozvanu meridijansku terapiju, od kojih je najpoznatiji EFT (Emotion freedom technique). EFT je stvorio Gari Kreg (Gary Craig). U cilju eliminacije negativnih iskustava, EFT praktičar usmerava klijenta da tapka određene akutačke ili krajeve meridijana, dok se klijent istovremeno svesno suočava sa neprijatnim iskustvom. Prema kineskoj medicini, meridijani su kanali u energetskom polju našeg tela. Aku-tačke su krajevi meridijana na površini tela. U skladu sa Gari Kregom i EFT teorijom, naše negativne misli i emocije izazivaju poremećaje u energetskom polju tela. Tapkajući aku-tačke, mi
popravljamo poremećaje i praznimo problematična iskustva, odnosno nepoželjne sadržaje svesti, oslobađajući se time od problema. Iako se Duboki PEAT često stavlja u isti koš sa EFT-om i sličnim tehnikama, Duboki PEAT ima više razlika nego sličnosti sa meridijanskim terapijama. Postoje tehničke razlike kao na primer: U Dubokom PEAT-u mi ne tapkamo već samo dodirujemo tačke, Duboki PEAT koristi samo 3 tačke dok EFT koristi 13, itd. Ove razlike, međutim, nisu veoma bitne. Bitno je da je EFT jedan veoma površinski i kozmetički proces u poređenju sa Dubokim PEAT-om. EFT ne prati lanac sadržaja svesti, što znači da ostaje na površini. EFT ne izaziva polarizaciju i prateću integraciju polariteta. EFT nema nikakve spiritualne aspekte, on je samo terapija. EFT ne rezultira integracijom Primordijalnih Polariteta, o čemu ću više reći kasnije. Količina naboja koju Duboki PEAT prazni u jednoj primeni je neuporedivo veća u odnosu na količinu naboja koju uklanja EFT. A upravo je pražnjenje naboja ono čemu ove tehnike zaista služe. I tako dalje. Prosta činjenica da Duboki PEAT koristi aku-tačke ne čini ga istim ili sličnim sa ostalim procesima koji takođe koriste aku-tačke. Duboki PEAT sadrži mnogo više od prostog pipanja tačaka. U Dubokom PEAT-u koristimo alternativnu tehniku, što je originalno svojstvo Spiritualne Tehnologije. Mi se naizmenično krećemo između dva terminala. U slučaju Dubokog PEAT-a, jedan terminal su sadržaji svesti sa kojima se suočavamo dok dodirujemo tačke oko očiju. Drugi terminal je "Ja, ovde i sada", koji doživljavamo dok dodirujemo oblast grudne kosti, istovremeno koristeći određenu Formulu, koja nam omogućava da nastavimo proces bez otpora ili samo-sabotaže (sa prihvatanjem i saradnjom svih aspekata našeg Bića). Alternativna tehnika čini PEAT proces brzim i ima još jednu bitnu funkciju, o kojoj ću nešto više reći kasnije. Kretanje lancem sadržaja svesti je bitna karakteristika Dubokog PEAT-a. Brojni sistemi tretiraju samo površinski sloj problema u jednoj seansi, nesvesni slojeva koji postoje ispod, a pripadaju problemu sa kojim trenutno rade. U Dubokom PEAT-u mi krećemo od površinskog sloja, idući relativno brzo, sloj po sloj, sve dublje i dublje. Na kraju procesa, u većini slučajeva, dolazi do integracije polariteta, drugim rečima, pomeramo se iz dualne percepcije u stanje Jednosti, a problem od kojeg smo pošli više ne postoji. Obratite pažnju na najvažniju sličnost između Dubokog PEAT-a i Aspektike. Oba metoda kreću se lancem sve viših sadržaja svesti, dostižući na kraju spiritualna stanja. Ovo je bitan činilac efikasnosti Dubokog PEAT-a i Aspektike. Nije mi namera da tvrdim da je kretanje vertikalnim lancem sadržaja svesti jedini način da neki metod bude efikasan. Iz iskustva znam da nije tako. Međutim, kada je u pitanju količina naboja koju metod može da ukloni u jednoj primeni, još uvek nisam našao ništa što je doraslo Aspektici ili Dubokom PEAT-u. U poglavlju OD DISONANCE GOMILE DO HARMONIJE JEDNOG, opisao sam silaznu evolutivnu spiralu ili formaciju ega i svesnosti, a takođe i uzlaznu evolutivnu spiralu, u odnosu na
kretanje hijerarhijskim lancem ciljeva koje se dešava u Aspektici. Potpuno isti principi važe za Duboki PEAT. Kada se u Dubokom PEAT-u penjemo lancem sadržaja svesti, u jednom trenutku dolazi do polarizacije, tačnije - polarizacija postaje očigledna. Jedan vid pojave polarizacije tokom Dubokog PEAT-a je takozvana "iznenadna promena". U jednom trenutku klijent je osećao tugu i odjednom, bez vidljivog razloga, klijent oseća radost. Ali kada ga usmerimo da obrati pažnju na prethodno osećanje tuge, klijent obično sagledava da je ono i dalje tu, slabog intenziteta, dok radost dominira. Ono što je važno je da su i tuga i radost istovremeno prisutne, što je polarizacija. Drugi uobičajeni vid polarizacije je istovremena pojava oba pola, manifestovana na fizičkom telu, takođe. Klijent kaže: "Osećam kao da sam se fizički podelio na dva dela, na levu i desnu stranu. Na desnoj strani doživljavam sebe kao snažnu osobu, a na levoj doživljavam sebe kao slabu osobu." Očigledno, pojavio se polaritet snaga i slabost. U ovoj fazi, Procesor vodi klijenta kroz proceduru integracije polariteta. Teško je reći zašto se polarizacija spontano javlja tokom Dubokog PEAT-a. Mi znamo da naša psiha ima polarnu strukturu, kao i sve drugo u ovom univerzumu, ali zašto se polarizacija dešava u Dubokom PEAT-u, a ne i u drugim tehnikama? U stvari, bilo bi tačnije reći da se polarizacija dešava kako u svakodnevnom životu, tako i u drugim tehnikama, ali na mnogo nižem nivou nego u Dubokom PEAT-u. Možemo reći da je svaki unutrašnji konflikt koji se pojavi u životu ili tokom primene drugih metoda takođe polarizacija. Međutim, u Dubokom PEAT-u, polarizacija se dešava na najvišem nivou. Polovi polariteta su dve ideje na najvišem nivou apstrakcije, stoga nema ničega iznad ili iza njih. Pre polarizacije koja se dešava na kraju Dubokog PEAT-a, uklonjeni su svi grubi sadržaji svesti koji pokrivaju polaritet. Samo dve ideje, očišćene od bilo kakvih primesa, ostaju na pozornici svesti, kao što su sloboda i ropstvo, stvaranje i razaranje, aktivno i pasivno, manifestovano i nemanifestovano, itd. Dok se penjemo hijerarhijskim lancem sadržaja svesti, krećemo se od specifičnog, postepeno ka sve apstraktnijem, dok ne dođemo do najapstraktnijih vrednosti ili ideja. Opet, ovaj princip je isti kao u Aspektici. U knjizi Aspektika, Slavinski piše: "Ako izdvojite bilo koju ideju u univerzumu, u odnosu na nju možete naći drugu ideju, ili konkretniju ili apstraktniju. Izuzetak je ideja Apsoluta ili Praznine kao ekstrem na apstraktnoj strani. Kada, tokom Aspektnog Procesa dođete do nje, vi nedvosmisleno uviđate i saopštavate da nema ničeg višeg. Ako pođemo od ideje televizora i hoćemo da postanemo specifičniji, tj. da vršimo konkretizaciju televizora, moramo da govorimo o vrstama ili kategorijama televizora ili o njegovim delovima, koji svi spadaju pod opštiju ideju televizora. U tom procesu možemo da mislimo ili govorimo o Tošibi, Sanjo, Filipsu, Telefunkenu i sličnim markama televizora itd., odnosno o bilo kojoj vrsti ili kategoriji televizora.
Ako hoćemo da nastavimo sa procesom konkretizacije na jednom tipu televizora, na primer na televizoru Sanjo, mislićemo o crno-belim Sanjo televizorima i kolor Sanjo televizorima. Ukoliko nastavimo sa procesom konkretizacije na kolor Sanjo televizoru, mislićemo o portabl televizoru, kućnom i restoranskom itd. Obratite pažnju da u kretanju naniže svaki nivo postaje sve specifičniji, sve konkretniji, a da je broj jedinica ili primeraka u svakoj kategoriji sve manji. Ima manje Sanjo televizora nego televizora uopšte, manji je broj Sanjo portabl televizora nego svih Sanjo tipova itd. (...) Da sada pogledamo proces uopštavanja na televizorima, u kome ćemo se kretati ka sve opštijim ili apstraktnijim idejama. Da bismo otkrili ideju koja je apstraktnija ili opštija od ideje televizora, treba da postavimo sebi pitanje: "Kojem cilju služi televizor?" Ili "Šta mu je cilj?" Naravno, on je sredstvo za širenje informacija, odnosno cilj mu je informisanje. Znači dolazimo do ideje informisanja. Da li primećujete da je ideja informisanja šira i obuhvatnija od ideje televizora? U nju spadaju i informisanje preko radija, novina, knjiga, usmene informacije itd. Ideju televizora možete da stavite u ideju informisanja, jer je ideja televizora uža od ideje informisanja." Kada se desi integracija na najvišem nivou, sve moguće varijacije osnovnih ideja uključene su u nju. Ideje slobode i ropstva uključuju fizičku slobodu, slobodu od kompulsivnih stanja, slobodu u odnosima, političku slobodu, slobodu govora, itd. U trenutku integracija, Jednost se spušta sa najvišeg i najapstraktnijeg nivoa, naniže do najspecifičnije manifestacije osnovnih ideja - slobode i ropstva u ovom slučaju. Međutim, ovo još uvek ne objašnjava zašto, u većini slučajeva, dolazi do polarizacije na kraju Dubokog PEAT-a, umesto da dođemo do samo jednog stanja. U stvari, mi ponekad dođemo do samo jednog stanja na kraju Dubokog PEAT-a, kao što je Mir ili Jednost na primer. Ovo nazivamo Pleroma stanjem. Postoje dva načina da završite Duboki PEAT: integracija polariteta i Pleroma stanje. Pleroma je starogrčka reč koja znači "Punina" ili "Božija Milost". Pleroma je relativno stabilno spiritualno stanje. Pre desetak godina većina procesa Dubokog PEAT-a završavala se u Pleromi. Danas se ova stanja dešavaju mnogo ređe i kako izgleda, možda će u bliskoj budućnosti zauvek nestati iz Dubokog PEAT-a. Takođe, danas znamo da je Pleroma samo jedna strana polariteta, stoga svaki put kada klijent dođe do nje, mi pokušavamo da je preokrenemo u integraciju polariteta. Preokretanje Plerome u integraciju uspešno je u većini slučajeva. Šta izaziva polarizaciju tokom Dubokog PEAT-a, odnosno zašto on ne rezultira svaki put Pleroma stanjem, kao što je slučaj u Aspektici? Po mom mišljenju, uzrok polarizacije u Dubokom PEAT-u je alternativna tehnika. U Dubokom PEAT-u naizmenično doživljavamo dva terminala. Jedan terminal su sadržaji svesti (slike, misli, emocije i telesne senzacije), a drugi terminal je "Ja, ovde i sada". Dok doživljavamo sadržaje svesti istovremeno dodirujući tačke oko oka, naša pažnja je sužena oko sadržaja svesti sa kojim radimo i mi smo uglavnom slepi za ostatak sebe kao celine.
Međutim, kada se usmerimo na drugi terminal, "Ja, ovde i sada", dodirujući oblast grudne kosti, mi doživljavamo sebe kao celinu, uključujući i sadržaj sa kojim radimo. Ovo nam omogućava da sagledamo "širu sliku", a šira slika uvek uključuje pol koji je suprotan sadržaju svesti sa kojim radimo, što izaziva pojavu polarizacije u svesti. Ako bismo probali da radimo Duboki PEAT bez alternativne tehnike, po mom mišljenju, ne bi se desila polarizacija i integracija koja je prati. Postoje najmanje 3 razloga zbog kojih je Duboki PEAT revolucionaran i jedinstven proces. Omogućava nam da u jednoj primeni uklonimo količinu naboja kojoj ne može da parira nijedan meni poznati proces. Omogućava nam da integrišemo polaritete, čime tretira obe strane naših problema, obe strane entiteta, što je od ključnog značaja, imajući u vidu da je univerzum u kojem živimo bipolaran. Omogućava nam da integrišemo Primordijalne Polaritete. Primordijalni Polariteti su naš Jin i Jang, prvi polaritet koji smo stvorili, donevši odluku da napustimo Jednost i stupimo u manifestovani univerzum. Oni su naše najviše i najapstraktnije vrednosti. Kao što Slavinski kaže "da je vaš život knjiga, vaši Primordijalni Polariteti bile bi njene korice". Svi ostali sadržaji naših života nalaze se između tih korica. Oni su individualni kodovi koji igraju važnu ulogu u formiranju i usmeravanju ponašanja, iskustava i životnih okolnosti. Oni su dve polovine našeg sveta i sve što u njemu postoji spada u jednu ili u drugu polovinu. Primordijalni Polariteti su naše prve i najviše vrednosti koje naizmenično pokušavamo da dosegnemo ili da se od njih povučemo. Oni nas privlače ili odbijaju velikom snagom. Da bismo bolje razumeli na koji način Primordijalni Polariteti utiču na nas, citiraću sledeće primere iz knjige PEAT, Novi Putevi: "Postoje Praiskonski Polariteti kod kojih nije moguće reći koji je od njih pozitivan, a koji negativan. Vrlo dobar primer za to su Kodovi Ljubav i Sloboda. Koji od njih je negativan? Očito da oba deluju kao pozitivni polariteti, ali kod osobe koja ih ima kao Lične Kodove oni to nisu. Do sada sam otkrio kodove Ljubav i Sloboda kod nekoliko desetina osoba. Srećemo ih kod osoba oba pola. Pretpostavimo da ih ima neka žena. Ona već u detinjstvu sluša od svojih drugarica da je ljubav najlepši mogući doživljaj. U jednom trenutku u vreme adolescencije ona biva privučena osobi suprotnog pola i zaljubljuje se. Ukoliko ostvari vezu sa tom osobom ona oseća trenutno ispunjenje, zadovoljstvo i sreću. Ali budući da su njeni Kodovi Ljubav i Sloboda, posle kratkog vremena javlja se težnja ka suprotnom Kodu, Slobodi, a Kod u kojem jeste, Ljubav, postaje negativan. Njoj smeta što njen mladić kontroliše, hoće da zna gde je i sa kim bila prethodnog dana, prebacuje joj da se suviše slobodno ponaša u društvu drugih muškaraca i tome slično. Budući da su njeni Kodovi Ljubav i Sloboda, ona počinje da Ljubav oseća kao sve negativnije stanje, a Sloboda postaje pozitivan Kod koji dobija sve veću snagu i privlačnost.
Ona mora pre ili posle da raskine ljubavnu vezu. U prvom trenutku opet oseća ispunjenje najzad sam slobodna! Mogu da radim šta hoću, niko me ne ograničava, Sloboda je najveća vrednost! To stanje ne može da traje dugo, jer uskoro Ljubav kao Kod dobija sve veću privlačnu snagu, a Sloboda je gubi. Ona kaže sebi i drugima: "Osećam da je za sreću potrebno dvoje. Ja nisam uspela da nađem pravog čoveka." I, to je pravilo, uskoro se na horizontu pojavljuje"pravi čovek". Ona iznova prisilno i nesvesno teži njemu, uspostavlja novu vezu i igra se ponavlja. Većina čitalaca verovatno zna primere osoba koje najveći deo života provedu bacane iz jedne pogrešne veze u drugu. One se pitaju, gde greše, ali taj problem ne može da se reši racionalno, neophodna je integracija ta dva Koda. Kad takva osoba integriše polaritete Ljubav i Sloboda, ona osvesti i neutrališe njihove nesvesne sile. Posle takve integracije ona je u stanju da bude u ljubavnom odnosu i da se istovremeno oseća slobodnom. Takođe, ona će birati takvog partnera koji će joj omogućiti da voli kao slobodno biće. Nekada ljudi gledaju preusko na Lične Kodove i nisu u stanju da shvate da njihovo stajalište ne obuhvata sve mogućnosti ispoljenja Kodova, jer ih shvataju doslovno. Primera radi, mnogi ne razumeju kako u životu deluju Kodovi Stvaranje i Razaranje, koji se sreću kod mnogih ljudi. Takvi kodovi prisutni su i truju čoveku život u mnogim oblastima. Kada čovek sa takvim Kodovima nađe novog prijatelja on prisilno i nesvesno počinje proces stvaranja. On novog prijatelja najčešće idealizuje, unosi u njega poželjne osobine koje taj čovek možda nema, ne vidi njegove nedostatke i slično. Posle nekog vremena, kada se uključi Kod Razaranje, taj čovek se neminovno razočarava u prijatelja, uveren je da se ovaj lažno prikazivao u povoljnijoj svetlosti, sve više mu smetaju njegovi nedostaci i on konačno razara taj odnos. U drugim oblastima života takođe su primetni njegovi Kodovi. Imao sam prijatelja koji je više puta organizovao grupe ljudi: Džudo klubove, klubove ljubitelja bridža i kampove za druženje mladih ljudi. To je radio sa ogromnom energijom, bila je očigledna kompulsivna komponenta u njegovim aktivnostima. Tada je aktivan bio Kod Stvaranja. Posle nekog vremena bi se razočarao (,,Ljudi se ne ponašaju kako smo se dogovorili", "Niko ovde ne ceni šta sam ja uradio za zajedničko dobro"). Ispoljavao bi prisilnu tendenciju da se te organizovane grupe uklone iz egzistencije i nije se zadovoljavao predlozima prijatelja da se jednostavno povuče iz njih. Ne, on je morao da učini sve da one više ne postoje. Osobe sa tim Kodovima počinju veliki broj aktivnosti i prestaju sa njima razočarani. Neko vreme skupljaju marke, razglednice, stare fotografije i slično, pa kada se uključi Kod razaranja sve to pobacaju. Oni počinju da uče neki strani jezik, pa prestaju posle kratkog vremena, učlanjuju se u šah klub, u planinarsko društvo, počinju da treniraju neki od sportova i sve to naglo prekidaju. Takvih primera ima bezbroj." Važne karakteristike Primordijalnih Polariteta (PP) su sledeće:
• Od mnoštva polariteta koji postoje u nama, PP imaju najveći naboj, a samim tim i najveći uticaj na naša iskustva, osećanja, mišljenje, ponašanje, okolnosti, itd. •
Pre nego što ih integrišemo Dubokim PEAT-om, PP su nesvesni i kompulsivni.
• PP su na najvišem nivou apstrakcije. Oni pokrivaju sve i možemo reći da su ostali polariteti proizašli iz njih. •
PP su naše najviše vrednosti i najjači atraktori.
• Kao što je prikazano na primeru ljubavi i slobode, polovi Primordijalnih Polariteta nisu fiksirano pozitivni i fiksirano negativni. Određeno vreme jedan pol je pozitivan, a drugi negativan. Potom polovi menjaju vrednost. Mi oscilujemo nesvesno i kompulsivno između polova Primordijalnih Polariteta. Određeno vreme mi želimo da dostignemo jedan pol, a izbegavamo drugi. Rezultat je naša podeljenost, pocepanost na dva. • Dva pola Primordijalnih Polariteta određuju našu glavnu životnu igru i naš fundamentalni životni problem. Naša igra sastoji se iz pokušaja da integrišemo polove oscilovanjem između njih. • Nesvesno i prisilno oscilovanje između polova nazivamo fundamentalnim životnim problemom. • Po integraciji Primordijalnih Polariteta Dubokim PEAT-om, oni postaju svesni i gube naboj. Mi možemo da nastavimo da igramo istu životnu igru, međutim, ovoga puta ćemo je igrati svesno. Ili možemo da odlučimo da je više ne igramo. Imaćemo slobodu za i slobodu od. Korist od integracije Primordijalnih Polariteta: • Posle integracije postajete svesni oscilacija koje ste nesvesno činili tokom života. Takođe, imaćete bolje razumevanje svog dosadašnjeg ponašanja, odnosa sa drugima i života uopšte. • Vaš fundamentalni problem je razrešen, što u stvari znači da vaša glavna životna igra više nije kompulsivna. • Oslobođeni ste čeličnog stiska dualnosti. Ovo ne znači da ćete postati Buda preko noći. Pošto ste doživeli Jednost po integraciji Primordijalnih Polariteta, uprkos činjenici da se vraćate u dualnost relativno brzo, sada znate iz ličnog iskustva da Jednost zaista postoji. Dualnost više nije jedina realnost koju poznajete. Jednost više nije samo verovanje ili koncept. Sada znate da ona postoji i da je i vama takođe dostupna. • Praktičar postaje svesniji svojih novih i starih problema i posle integracije Primordijalnih Polariteta, oni će biti rešavani brže i lakše. Kada čitate o PP i koristima od njihove integracije, pazite da ne steknete preterana očekivanja. Opet, čovek neće postati Buda po integraciji PP. Postoje mnogi polariteti u našem nesvesnom i uprkos činjenici da PP imaju najveći uticaj i naboj, oni su samo jedan par u moru polariteta. Ima mnogo drugih polariteta, nekih manje bitnih i nekih veoma bitnih.
Uprkos činjenici da integracija PP eliminiše vaš fundamentalni problem, to je ipak samo jedan problem. Postoje još mnogi problemi zasnovani na drugim polaritetima. Integracija PP je samo početak vaših avantura sa Dubokim PEAT-om. Duboki PEAT je živ metod. Tokom godina promenio se i evoluirao značajno. Za ove promene, u najvećoj meri, možemo da zahvalimo predanom radu i kreativnosti Ž. M. Slavinskog, koji je nastavio uporno da usavršava Duboki PEAT i eliminiše probleme sa kojima su se susretali praktičari. Međutim, potencijal i mogućnosti Dubokog PEAT-a su takve da ponekad imamo utisak da je on skoro živo biće, kojeg vlastiti momentum gura u pravcu sopstvene evolucije. Iako je većina tehničkih problema koje je Duboki PEAT imao rešena, možemo da naslutimo još jednostavniju i efikasniju verziju ovog procesa u bliskoj budućnosti. Promene kroz koje je prošao Duboki PEAT tokom godina možemo svrstati u nekoliko kategorija koje se prožimaju: •
Rešenja za probleme koji su se pojavljivali tokom primene procesa
•
Poboljšanja postojećih procedura
•
Uvođenje novih koncepata
•
Uvođenje novih procedura
Za mene lično, solo procesovanje Dubokim PEAT-om nikada nije bilo teško ili problematično. Praktičar prvo nauči da radi proces solo, a potom sagleda kako reaguje na proces, odnosno koji je spektar mogućih situacija koje se njemu lično pojavljuju tokom procesa. Ostatak je rutina. Međutim, rad sa klijentima je druga priča. U počecima Dubokog PEAT-a, bilo je lako sa lakim klijentima, izvodljivo sa klijentima prosečne težine i često nemoguće sa teškim klijentima. Srećom, danas je drugačije. Sve problemske situacije koje mogu da nastanu tokom procesa rešene su i pokrivene efikasnim procedurama. Praktičar više nije ostavljen da se snalazi kako zna i ume, već je opremljen kompletom alata koji pokriva svaku tešku situaciju u koju klijent može da stavi praktičara. Ne postoji metod koji je stoprocentno efikasan, međutim, sada možemo reći da za svaki problem u seansi Dubokog PEAT-a imamo spremna rešenja i količina neuspešnih seansi svedena je na teoretski minimum. Iz mog iskustva, od svih procesa Ž. M. Slavinskog, Duboki PEAT je najteži za rad sa klijentima. Ostali procesi su uglavnom pravolinijski i sekvencijalni. Imaju "prepisan" sled koraka i praktičar jedino treba da se pobrine da klijent ne skreće sa staze. Ukoliko skrene, jedino što praktičar treba da uradi je da vrati klijenta nazad i da nastavi da prati propisane korake. Postoji samo jedna putanja kojom proces treba da ide. Međutim, sa Dubokim PEAT-om je drugačije. Praktičar često bira najbolju putanju u zavisnosti od klijentove komunikacije, odnosno od sadržaja svesti koji se klijentu javljaju u
tom trenutku. Praktičar mora da izabere pravu alatku u pravo vreme, da bi proces tekao optimalno. A postoji više različitih alata za mnoge faze procesa i više tačnih postupaka koje možemo primeniti u različitim fazama. Međutim, čak i ako napravimo grešku, ukoliko nastavimo dalje, u većini slučajeva uspešno ćemo završiti seansu, samo će nam zaobilazni put uzeti više vremena. Imam utisak da nema mnogo praktičara koji umeju da koriste Duboki PEAT na profesionalnom nivou. Sa jedne strane, to jeste izazov. Sa druge strane, spretni Procesori i Treneri PEAT-a su traženi i cenjeni. Sve je više ljudi koji žele da integrišu svoje Primordijalne Polaritete, ili onih koji žele da eliminišu svoje probleme, ili da nauče solo primenu Dubokog PEAT-a. Ukoliko još uvek tragate za svojim profesionalnim identitetom ili želite da promenite postojeći posao, ovde ima dosta prostora za mnoge od nas. Pitanje je jedino da li ste dorasli ovom izazovu. Doprinos Slavinskog svetu spiritualnog razvoja i terapije je veliki i teško je odlučiti se koji bi od mnogih procesa koje je stvorio bio njegovo najznačajnije postignuće. Da li je to Individualni Gnostički Intenziv, koji omogućava svakome da doživi Direktno Iskustvo Istine za pola sata ili manje? Ili je to Unifikacioni Proces primenjen na vreme, koji traje 5-10 minuta i omogućava svakome da doživi da vreme ne postoji? Ili je to možda Aspektika koja nam omogućava da integrišemo ličnost neverovatnom brzinom? Ili DP4, koji nam omogućava da integrišemo izabrane polaritete i što je važnije da stvaramo poželjne osobine ličnosti? Ili je to Duboki PEAT koji kao osetljivi sonar detektuje naše Primordijalne Polaritete u moru sadržaja ega, izvlači ih na površinu, čiste od bilo kakvih primesa i integriše u svest, oslobađajući nas ropstva koje nas je sputavalo od početka našeg univerzuma? Za mene, odgovor bi bio da je Spiritualna Tehnologija u celini jednako značajna. Izdvojiti samo jedan proces i proglasiti ga najvažnijim umanjilo bi značaj ostalih metoda i jedinstvenih dobrobiti koje nude tragaocu. Na primer, koji bi se istinski spiritualni tragalac usudio da umanji značaj Direktnog Iskustva Istine stečenog Intenzivom Gnoze? Za mene, Spiritualna Tehnologija je kraljica moderne terapije i spiritualnog razvoja. A kruna dostojna ove kraljice je svakako Duboki PEAT proces.
DP4 i spiritualni inženjering
Kada se Duboki PEAT pojavio na spiritualnoj sceni, a ubrzo i knjiga o njemu, praktičari Spiritualne Tehnologije postali su svesni važnosti integracije polariteta, kako u spiritualnom razvoju i terapiji, tako i u životu uopšte. Takođe, činjenica da je Duboki PEAT efikasno integrisao polaritete privukla je praktičare širom sveta, koji su bili svesni važnosti integracije polariteta, a do tada nisu primenjivali metode Slavinskog. Osim Primordijalnih Polariteta, Duboki PEAT je efikasno integrisao i druge polaritete koji su spontano izlazili na površinu svesti. To su po pravilu polariteti koji su imali najviše naboja, koji su tom trenutku najviše mučili praktičara i samim tim, korist od njihove integracije bila je najveća. Kako smo uspešno eliminisali mnoge bolne komponente ega, kod mnogih praktičara se javila potreba za metodom koji bi nam omogućio da biramo polaritete koje želimo da integrišemo. Ponoviću, Duboki PEAT integriše polaritete koji se spontano javljaju na površini svesti kao rezultat primene procesa. To su upravo oni polariteti koji u tom trenutku imaju najviše naboja u nesvesnom praktičara. Međutim, Duboki PEAT nam ne omogućava da svesno izaberemo polaritete koje želimo da integrišemo. DP4 je stvoren da zadovolji ovu potrebu. DP4 (Duboki PEAT četvrti nivo) ima tri glavne svrhe: da integriše izabrane polaritete, da eliminiše probleme i da stvara sposobnosti i osobine ličnosti koje želimo da imamo. Tokom DP4 procesa praktičar integriše polaritete krećući se naizmenično između njih, drugim rečima koristeći alternativnu tehniku. Interesantno je primetiti da ovaj pokret imitira oscilacije između polova koje inače spontano doživljavamo u svakodnevnom životu, u nesvesnoj nameri da te polove integrišemo. Kako izgleda, DP4 ubrzava evoluciju imitirajući precizno šta evolucija inače radi. Međutim, evoluciji treba mnogo vremena da integriše polaritete sporim i bolnim klackanjem između njih. Ovaj proces je uvek praćen patnjom. DP4 integriše polaritete za 10 minuta ili manje i patnje uglavnom nema. Postoji više inteligentnih tehničkih detalja koje je Slavinski uneo u DP4, a potom ih i proširio na druge metode Spiritualne Tehnologije. Jedan od njih je prepoznavanje i operativno korišćenje fenomena da svako naše iskustvo ima svoj najznačajniji trenutak, koji u tom iskustvu sadrži najviše naboja. Za negativna iskustva to je najdramatičniji trenutak, a za pozitivna to bi bio vrhunac pozitivnog u tom iskustvu ili vrhovni trenutak. Ova pojava se operativno koristi u takozvanom "Snapšot" (Snapshot) metodu.
Ukoliko želimo da uklonimo traumatično iskustvo koristeći DP4, prvo ćemo izabrati najdramatičniji trenutak tog iskustva. Onda ćemo zaustaviti to iskustvo u svesti u njegovom najdramatičnijem trenutku, ni sekund pre ni sekund posle, kao da pritiskamo dugme za pauzu na DVD plejeru. DP4 operiše direktno sa 4 elementa naboja: mentalna slika, misao, emocija i telesna senzacija. Kada praktičar identifikuje najdramatičniji trenutak iskustva, on ga zaustavlja u vremenu, odnosno zamrzava sliku tog trenutka. Sledeći korak je prepoznavanje ostala 3 elementa: misao, emocija i telesna senzacija koji se spontano javljaju u najdramatičnijem trenutku. Sledeće poboljšanje koje je Slavinski uveo u DP4 je fiksiranje ostala 3 elementa, a ne samo mentalne slike. U DP4 procesu, mi sada radimo samo sa 4 elementa koja se originalno pojavljuju u najdramatičnijem trenutku, onako kako ih je klijent izneo u početku procesa, umesto da radimo sa svim mislima, emocijama i telesnim senzacijama vezanim za celo traumatično iskustvo. Fiksiranje sva 4 elementa naboja u velikoj meri je ubrzalo eliminaciju problema i traumatičnih iskustava i DP4 procesa uopšte. Kada primenimo DP4 proces na najdramatičniji trenutak, mi ne praznimo samo njega, već celu traumu. Na ovaj način "Snapšot" metod skraćuje vreme procesovanja nekoliko puta. U knjizi Transcendent, Slavinski piše: "Predstavnici mnogih metoda terapije i primenjene psihologije zabludno veruju da je uspeh u uklanjanju nekog nepoželjnog stanja utoliko veći ukoliko zahvatimo širi raspon tog stanja ili veći broj njegovih elemenata. Moja praksa pokazuje suprotno. Ukoliko iz čitavog iskustva izdvojite samo jedan trenutak, najkarakterističniji ili trenutak koji je ispunjen nabojem u najvećoj meri, postići ćete mnogo veći uspeh. Otud potiče moje opažanje, koje su ostali praktičari prihvatili i pretvorili u izreku: "Svaka budala zna da se kapi vode nalaze u okeanu. Ali samo mudri ljudi znaju da se čitav okean nalazi u kapi vode." Kada identifikujemo 4 elementa oba pola, mi se naizmenično usredsređujemo na polove i njihove elemente dok se ne isprazne, ostavljajući Prazninu na obe strane. Kada se ovo desi, negativno iskustvo je ispražnjeno i klijent više ne može da ga oseti. Ovo je takođe dokaz "teorije 4 elementa", koja nas uči da se svako naše iskustvo, bez obzira da li je pozitivno ili negativno, jednostavno ili komplikovano, sastoji samo iz pomenuta 4 elementa i ničega više. Drugim rečima, kada koristeći DP4 uklonite 4 elementa iz iskustva, u njegovom najdramatičnijem trenutku, celo iskustvo prestaje da postoji. Sledeća interesantna karakteristika DP4 metoda je naizmenično dodirivanje po jedne akutačke oko oba oka, povezujući polove polariteta, jedan sa desnim, a drugi sa levim okom, u zavisnosti koji pol ima više naboja. Prema Slavinskom, ovo angažuje i usklađuje moždane hemisfere, pošto je desno oko povezano sa levom, a levo oko sa desnom hemisferom. Angažovanje i sinhronizacija obe hemisfere takođe doprinosi brzini i efikasnosti procesa.
Popularna karakteristka DP4 metoda je njegova sposobnost da stvara sposobnosti i osobine ličnosti. U ovom trenutku postoje bezbrojni metodi na tržištu za koje tvrde da stvaraju osobine i sposobnosti, međutim malo njih to radi na spiritualan način - putem uklanjanja naboja. Da pojasnim, osobine i sposobnosti su nešto što Biće već sada ima ili može da ispolji. Problemi nastaju kada stvorimo naboj koji sprečava ispoljenje potencijalnih osobina i sposobnosti. Postoji najmanje dva pristupa rešenju ovog problema. Jedan je da na silu namećemo poželjne osobine, kao što je autosugestija ili brojni metodi pozitivnog mišljenja. Ovaj pristup ne uklanja naboj koji blokira poželjnu osobinu. Radije, on dodaje još naboja u cilju stvaranja poželjne karakteristike. Međutim, novostvoreni naboj će biti u konfliktu sa već postojećim, koji sprečava ispoljenje osobine. Takođe, nova osobina je sada deo ego strukture, umesto da bude integralni deo svesti. Ovakav pristup ne stvara trajne rezultate, jer inicijalni naboj, koji sprečava ispoljenje osobine, sada je potisnut i samo je pitanje kratkog vremena kada će još većom silom odskočiti nazad. DP4 pristup uklanja naboj koji sprečava ispoljenje željene osobine, istovremeno osposobljavajući praktičara da prepozna da je osobina sada dostupna. Na ovaj način, ne samo što je uklonjen naboj, već je osobina integrisana u svest, umesto da bude deo strukture ega. Ovakav pristup sadrži u sebi više nego što je vidljivo na prvi pogled. On zadovoljava potrebe svakodnevnog života, naše ciljeve i želje, dok istovremeno ubrzava spiritualni razvoj. Ne postoji mnogo metoda koji ovo čine istovremeno. Suštinski, on integriše jedan sveprisutan i u nama duboko usađeni polaritet - materijalno i spiritualno. Priča o DP4 metodu ne završava se ovde. Njegove značajne karakteristike su ekstremna fleksibilnost i upotrebljivost. Nove primene DP4 metoda otkrivaju se skoro svakodnevno i one su ograničene jedino maštom i kreativnošću praktičara, kako Slavinski kaže. Jedna od verzija DP4 metoda je takozvani Spoj ili Unifikacioni Proces primenjen na vreme. Za samo 5-10 minuta, ovaj proces trajno menja život praktičara.
Unifikacioni Proces i slamanje vremena
Cilj Unifikacionog Procesa primenjenog na vreme je da omogući klijentu da doživi da prošlost i budućnost ne postoje. Proces traje 5-10 minuta i ostvaruje trajnu promenu u percepciji vremena. Iskusio sam ga prvi put 2003. godine i rezultati koje sam tada dobio i danas traju (2012.). Kada zatvorim oči i doživim prošlost i budućnost, one ne postoje. Postoji samo ovde i sada. Prva verzija ovog procesa zvala se "Brisanje prošlosti i budućnosti" (Past/Future Rundown). Međutim, iako su obe verzije (Brisanje prošlosti i budućnosti i Unifikacioni Proces) bazirane na DP4 metodu i postižu iste rezultate - nestajanje prošlosti i budućnosti - između njih postoje značajne razlike. Da bismo primenili Brisanje prošlosti i budućnosti, tražili smo od klijenta da se seti svog najtraumatičnijeg životnog iskustva. Samo ponovni prolazak kroz ovo iskustvo bilo je dovoljno da seansu učini dramatičnom. Neki klijenti bi izabrali jedno iskustvo, pa bi na kraju seanse promenili mišljenje i proglasili neko drugo iskustvo za najtraumatičnije, zbog čega smo morali da ponovimo proces. Neki klijenti bi na kraju Brisanja prošlosti i budućnosti prijavili da je prošlost prazna ali ne i budućnost, tako da smo i to morali da popravljamo dodatnim procesovanjem. Neki klijenti su prijavljivali nepoželjne efekte izazvane Brisanjem prošlosti i budućnosti. Ništa od ovoga više nije slučaj sa Unifikacionim Procesom. Naprotiv, u potpunosti je suprotno. Unifikacioni Proces primenjen na vreme je metod sa najmanje naboja i možda najlakši za primenu u okviru Spiritualne Tehnologije. Nije ni najmanje dramatičan, ne traži probleme ili traumatična iskustva i obično traje kraće od generičkog DP4 procesa. Uvek radi iz prve, pa nema potrebe da ga ponavljamo ili bilo šta popravljamo. I nema nepoželjnih efekata. Imajući sve ovo u vidu, čudno je da Unifikacioni Proces ostvaruje tako fundamentalne i trajne rezultate. Šta znači nestajanje prošlosti i budućnosti? Kada sam prvi put čuo za rezultate ovog procesa, pomislio sam: "Šta ostaje? Ako nema prošlosti i nema budućnosti, ono šta ostaje je u potpunosti prosveteljeno Biće". Nažalost, to nije tako. Moj prethodni zaključak bio je baziran na percepciji da prošlost i budućnost zaista postoje, što jeste baš ona iluzija koju uklanja Unifikacioni Proces. Prošlost i budućnost su iluzija. One postoje jedino u našem egu. Spiritualni učitelji nas ovome uče hiljadama godina. Mi smo stvorili impresije o prošlosti i budućnosti, odnosno stvorili smo vremensku liniju. Potom smo poređali događaje na toj vremenskoj liniji, uključujući traume i probleme.
Mi verujemo da će traume i događaji poređani na ovoj vremenskoj liniji nestati kada nestane iluzija vremenske linije. Međutim, neće, jer traume i događaji nikada nisu ni bili na zamišljenoj vremenskoj liniji, već ovde i sada, a mi smo ih na tu liniju projektovali, u prošlost ili u budućnost. Kada ispraznite utisak prošlosti i budućnosti Unifikacionim Procesom, doživljavate da one ne postoje, već postoji jedino ovde i sada. Imate jasno iskustvo da su prošlost i budućnost iluzija, a vaš sadašnji trenutak postaje širok i rasprostranjen. Međutim, većina naših problema i trauma koje su postojale pre primene Unifikacionog Procesa su i dalje tu, jer oni nikada nisu ni postojali na vremenskoj liniji. Preostaje vam da ih čistite drugim metodama, kao što su Duboki PEAT, Aspektika ili opet Unifikacioni Proces, ali ovoga puta primenjen na probleme. U čemu je značaj Unifikacionog Procesa primenjenog na vreme? U klijentima se javlja neka vrsta značajnog olakšanja i oslobođenja, kao da su se rešili velikog tereta, za koji nikada nisu verovali da može nestati. Ovaj aspekt spiritualnog iskustva dešava se i sa Direktnim Iskustvom Istine i integracijom Primordijalnih Polariteta. On je povezan sa Spasenjem, sa prepoznavanjem iluzornosti naše percepcije sveta i sagledavanjem besmrtnosti onoga što mi zaista jesmo. Hiljadama godina staro učenje, da budemo "ovde i sada", koje u novije vreme uspešno popularizuje Ekart Tole, dobilo je u Unifikacionom Procesu svoj najbolji, najlakši, najjednostavniji i najbrži metod. Ono što je ranije tražilo mnogo ubeđivanja od strane spiritualnih učitelja, dugotrajnu meditaciju i komplikovanu metodologiju, sada je dostupno za 5-10 minuta. Govorim o sposobnosti da se bude ovde i sada. Filozofske i naučne rasprave o vremenu traju od početka vremena. Postoji linearna percepcija vremena, specifična za Judeo-Hrišćanska učenja i teorije Njutna (Isaac Newton). Linearna percepcija vremena je verovatno još uvek najbliža većini ljudi. Postoji ciklična pecepcija vremena, karatkeristična za određeni broj drevnih kultura, kao što su severno američka plemena, ili religije kao što su Hinduizam, Budizam, Džainizam, itd. Postoji Ajnštajnova Teorija Relativiteta, koja je uvela pogled na vreme iz drugačijeg ugla. Mada, ova interpretacija ne pomaže prosečnoj osobi da bolje razume fenomen vremena. Postoji i tumačenje vremena kao iluzije koja ne postoji izvan naše percepcije. Predstavnici ove teorije su, između ostalih, Budizam, neki grčki filozofi i neki noviji nemački filozofi, kao što su Lajbnic i Kant (Leibniz i Kant). Pored navedenih, verovatno postoje i drugi pogledi na fenomen vremena i njegovu istinsku prirodu. Ne možemo da ne primetimo koliko energije, inteligencije i vremena je utrošeno na razumevanje nečega što u stvari ne postoji. Srećom, to vreme je završeno.
Ne treba vam doktorat iz filozofije ili kvantne fizike da biste razumeli vreme. Verovatno ni fizičari i filozofi ne razumeju vreme, ukoliko nisu iskusili ovo o čemu pišem. Zahvaljujući Unifikacionom Procesu, potrebno je 5-10 minuta vašeg vremena, da jednom zauvek razrešite misteriju, koja je tokom istorije okupirala mnoge, a tako malo njih je uspelo da je reši.
SPIRITUALNI RAZVOJ I OSTVARIVANJE CILJEVA
Polaritet spiritualno i materijalno pocepao je ljudsko biće na dvoje, kako izgleda, od početka svesnog života naše vrste. Koji je uslov da dve sile u nama smatramo polaritetom? Da jedna bude pozitivna, a druga negativna? Ne. Po mom mišljenju, jedini uslov je da osećamo da su dve težnje u konfliktu, da nam percepcija govori da ne možemo imati obe istovremeno. Međutim, šta ako uklonimo ovaj konflikt iz svesti? Vekovima ljudi veruju da čovek ne može biti istovremeno spiritualan i materijalan. Ovo se nesvesno podrazumeva. Ako je neko odlučio, svesno ili nesvesno, da je spiritualno važnije, on automatski zanemaruje ili odustaje od materijalnog i obrnuto. U nekim kulturama postojalo je uverenje da je siromaštvo vrlina, da je ono nekako spiritualno. Ovakav sistem verovanja je stvorilo sveštenstvo i establišment u nameri da isperu mozak većini. Jer ako većina digne ruke od bogatstva ili ima konflikte vezane za materijalno, više će ostati establišmentu. Naravno, oni su samo zloupotrebili našu duboko ukorenjenu dualnu percepciju života, u korist svojih vrlo prizemnih i materijalnih ciljeva. Ošo je došao u posed od preko 90 luksuznih vozila i paradirao u njima svaki dan, u nameri da pošalje jednostavnu poruku - siromaštvo nije vrlina, međutim, malo njih je shvatilo šta je on želeo da prenese. U nekim kulturama verovalo se da su bogati ljudi nemoralni. Dugo je blagoslov iz Jevanđelja po Mateju netačno citiran kao "Blago siromašnima, jer je njihovo carstvo nebesko" iako u
originalu on glasi "Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko". Nekako se ono "duhom" negde zagubilo, ali eto, našlo je svoj put nazad. U nekim materijalistički orijentisanim kulturama, mnogi su zapostavljali spiritualno i uglavnom sledili svoje materijalne ciljeve, pokazajući tako da i oni nesvesno veruju da nije moguće imati spiritualno i materijalno istovremeno. Imućni ljudi su često osećali krivicu ili sramotu u pogledu svog materijalnog bogatstva. U ovoj knjizi, spiritualni razvoj je prikazan, između ostalog, kao kontinuirani proces integracije polariteta, dok se naša percepcija ne pomeri iz dualnosti ka Jednosti. To je evolucija. Naravno ovo nije primenljivo samo na jednu ljudsku jedinku, već važi za čovečanstvo u celini. Prolaskom vremena, naša kolektivna evolucija odvija se spontano. Sa određene tačke gledišta ovo znači da granica koja u svesti razdvaja polaritete postaje sve tanja i tanja na nivou populacije, znali mi to ili ne, hteli mi to ili ne. Indikatori ovakvog razvoja vidljivi su sve više. Svakoga dana sve je više ljudi koji prepoznaju prosti idiotizam razdvajanja spiritualnog i materijalnog. Da biste imali celovit i ispunjavajući život, trebaju vam oba i možete imati oba, jer se oni međusobno ne isključuju. U stvari, oni se međusobno dopunjuju. Niti su "spiritualni" superiorni zato što su spiritualni, niti su bogati superiorni zato što su bogati. Ako se bilo koja strana oseća superiorno, to je samo jeftini pokušaj ega da kompenzuje osećanje inferiornosti jer misli da druga strana ima nešto što mi nemamo. Obe strane su, međutim, necelovite. Imajte u vidu sledeće. Ako sledite spiritualno, a nesvesno ste isključili materijalno, nikada nećete biti zaista spiritualni. Postojanje je Jednost i ta Jednost obuhvata sve uključujući i materijalno. Ako iz Jednosti isključite bilo koji njen aspekt onda nikada nećete imati Jednost, a nećete imati ni zadovoljavajući život zbog nedostatka materijalnih sredstava za svoje potpuno normalne potrebe. Ako, međutim, sledite samo materijalno i svesno ili nesvesno izbegavate spiritualno, osujetićete mogućnost ispunjenja, jer ispunjenje je spiritualna kategorija. U avgustu 2011. imao sam interesantan susret. Sara Fozmo (Sarah Fosmo), lični asistent Toni Robinsa (Tony Robbins) kontaktirala me u nameri da zakaže individualni PEAT seminar. Toni je želeo da nauči PEAT. Neko vreme pre toga, Trener PEAT-a Satjen Radža (Satyen Raya), pristupio je Robinsu u kafiću u Kanadi i ponudio da demonstrira PEAT. Toniju se PEAT dopao i on je, kako sam kaže, odlučio da ga nauči. Pre početka mog internet seminara sa Robinsom, razmišljao sam kako najbolje da mu predstavim PEAT, budući da on zna mnogo iz srodnih oblasti. Mislio sam da je najbolje da uporedim PEAT sa onim što Robins radi, ukazujući na sličnosti i razlike. Rekao sam otprilike: ako u jednu kategoriju stavimo ono što on radi i nazovemo je uspeh ili ostvarivanje ciljeva, onda možemo PEAT staviti u drugu kategoriju koju možemo nazvati terapija i spiritualni razvoj.
Na to je Robins rekao sledeće: "Uspeh nije jedino čime se ja bavim. Tako to mediji prikazuju. Ono što ja tražim je ispunjenje." Možda ga nisam citirao od reči do reči, ali sam sasvim sigurno pogodio značenje. Nekoliko nedelja kasnije, prisustvovao sam Tonijevom četvorodnevnom seminaru Oslobodite Unutrašnju Snagu (Unleash the Power Within) u Italiji, kojem je prisustvovalo oko 8000 učesnika. Pričajući o osnovnim ljudskim potrebama, Robins je na najviše mesto stavio ispunjenje i naglasio da je ono spiritualna kategorija. Nekoliko nedelja kasnije prisustvovao sam njegovom ekskluzivnom seminaru u Meksiku, gde su pristup imali samo članovi Robinsonovog Platinum kluba. Tema je bila ljudski odnosi, kako steći poželjne ili popraviti postojeće odnose. Tokom skoro sedam dana koliko je trajao seminar, Robins je mnogo puta koristio spiritualne koncepte, koji se obično ne koriste na ovakvim seminarima. Takođe, od nekoliko učesnika sam čuo da on povremeno vodi drugi seminar koji se zove Jednost. Nisam učestvovao na njemu, ali sudeći po imenu, sigurno da je u pitanju seminar vezan za spiritualni razvoj. Činjenica da čovek koji je već godinama najpoznatiji svetski trener vrhunskih dostignuća (peak perfomance coach) prevazilazi konflikt između spiritualnog i materijalnog, ne samo u privatnom životu, već i u profesionalnom radu, samo potvrđuje moju tvrdnju sa početka ovog poglavlja. Veštačka granica koja razdvaja materijalno i spiritualno postaje sve tanja i tanja, bar kod naprednijeg dela populacije. Sa tačke gledišta praktičara Spiritualne Tehnologije, hteo bih da dodam još par stvari. Šta nas odvaja od naših ciljeva? Naše unutrašnje barijere. U radu sa klijentima, često srećem problem "Osećam nedostatak motivacije da radim na svojim ciljevima" ili "Osećam otpor da radim na svojim ciljevima". Kako uklanjamo ovakve barijere i pomažemo klijentima da slede svoje ciljeve? Primenjujući metode kao što su Duboki PEAT i Aspektika. Mi praktične probleme klijenata, često vezane za materijalno, eliminišemo ovim suštinski spiritualnim tehnikama. Sa druge strane, radeći aktivno na svojim materijalnim ciljevima, mi takođe ubrzavamo svoju spiritualnu evoluciju. Kako? Naši ciljevi imaju svoje barijere, odnosno potisnute sadržaje ega koji su sa njima povezani. Ovi sadržaji su upravo ono što nas odvaja od Jednosti. Ostvarujući ciljeve nižeg nivoa, mi prvo prevazilazimo te barijere, a potom se automatski okrećemo ka ciljevima viših nivoa, idući sve više, do Najvišeg Cilja, koji će pre ili kasnije doći na red. Ovo se ne može izbeći, čak i kada bi to hteli. Uspeh ubrzava spiritualnu evoluciju. Ako ne sledite svoje ciljeve, vi ne stagnirate samo u materijalnom smislu, već u spiritualnom, takođe. Kada sagledate ove pojave iz pravog ugla, spiritualno je materijalno i materijalno je spiritualno i nikad nije bilo drugačije.
SPIRITUALNI RAZVOJ I NOVO DOBA
Kada me zainteresovani pitaju čime se bavim, obično kažem "spiritualni razvoj", a istovremeno osećam potrebu da im objasnim da nisam sledbenik Novog Doba (New Age). Objašnjenje bi bilo, međutim, isuviše komplikovano, a pitač koji je postavio socijalno prihvatljivo i lakonsko pitanje dobio bi više nego što je tražio ili bio spreman da sluša. Bilo je mnogo jednostavnije u dobima pre Novog. Postojala je religija. Tradicionalnim vernicima su od detinjstva servirani upakovani sistemi verovanja. Na drugoj strani postojali su ateisti i naučnici koji su često bili proganjani zbog svojih stavova. Šta je zajedničko za ove dve grupe - teiste i ateiste? Obe su imale relativno stabilna ubeđenja. I mada su ona imala ozbiljne nedostatke, obe grupe su mogle da formiraju izdiferencirane i stabilne identitete bazirane na svojim verovanjima. Traganje za Istinom je bilo preventivno sprečavano nametnutim ili samonametnutim sistemima verovanja. Naravno, postojala je sumnja, jer ona kao senka prati svako verovanje, ali uz malo više potiskivanja i malo manje inteligencije, sumnja je uspešno gurana pod tepih. Postojala je uvek i treća grupa ljudi - spiritualni praktičari ili tragaoci, ali oni nisu svesno pratili bilo koji sistem verovanja. U stvari, njihova misija je bila i još uvek jeste, da se kroz postojeće sisteme verovanja probiju u život, u slobodu, u Istinu i izvorno iskustvo. Šta imamo danas? Imamo Novo Doba. Da vidimo kako Vikipedija definiše Novo Doba: "Novo Doba (Pokret i Spiritualnost) je decentralizovani zapadni socijalni i spiritualni pokret koji traži Univerzalnu Istinu i ostvarenje najvišeg ljudskog potencijala. Ono kombinuje aspekte spiritualnosti, kosmologije, astrologije, ezoterije, komplementarne i alternativne medicine, različite religijske prakse, humanizam, kolektivizam, prirodu i brigu za okruženjem. Novo Doba karakteriše individualni pristup spiritualnosti, dok istovremeno odbija religioznu doktrinu i dogmu." Postoji najmanje jedan problem sa ovom definicijom. Mi još čekamo da vidimo bilo kakvu istinsku spiritualnost u okviru pokreta Novog Doba, njegovim mnogim doktrinama i aktivnostima, a naročito među sledbenicima.
Prosečan sledbenik Novog Doba ne razume prirodu spiritualnog. On je pobrkao stvaranje novih i originalnih identiteta sa otkrivanjem svog pravog identiteta, koji je Istinsko Biće, Čista Svest. On je pobrkao stvaranje novih impresija sa uklanjanjem impresija. Sledbenici novog doba koriste svaku priliku da poziraju i stvaraju svoj "imidž", što je izgradnja novog identiteta i njeno potvrđivanje kroz druge ljude. U ovom pogledu, nema razlike između tradicionalnih teista i ateista na jednoj strani i sledbenika Novog Doba na drugoj strani. Svi oni neguju kaveze u kojima žive, samo što sledbenik Novog Doba ima poslednji model. Postoji, međutim, jedna razlika. Tradicionalni teisti i ateisti imali su relativno stabilne i kroz istoriju uspostavljene sisteme verovanja iz kojih proizilaze relativno stabilni identiteti, dok sledbenik Novog Doba još uvek je zbunjena i neizdiferencirana individua. Razlog za ovo je u samom Novom Dobu, u bućkurišu različitih i često nesrodnih doktrina i aktivnosti, sistema i svih mogućih fenomena, koji se svi smatraju validnim aspektima Novog Doba, i koji stvaraju nered i haos, koji se potom reflektuje na ličnost sledbenika. Međutim, stvarati sopstveni identitet baziran na sistemima verovanja, bez obzira da li je taj sistem stabilan ili nestabilan, nije spiritualno. Opet, spiritualno podrazumeva uklanjanje naslaga ega dok se ne ukaže Istinsko Biće, a ne stvaranje novih koji će ga još više zatrpati. Kada stvorim novi identitet, on ne može da bude ono što ja zaista jesam, jer ja sam postojao pre tog identiteta. Istinsko Biće je Jedno sa Egzistencijom, što znači, dogod postoje dva - ja i moj identitet, imaću dualnost, a ne Jednost. Kada individua odluči da pristupi pokretu Novog Doba i počne izgradnju novog identiteta, ona čini korak nazad na spiritualnoj stazi. Ona je korak dalje od sebe. Ovo čini Novo Doba jednim suštinski nespiritualnim pokretom. Razumevanje da spiritualni razvoj nije stvaranje nečega novog već odbacivanje lažnog, je spiritualna zrelost. Ona se dešava kada steknete praktično iskustvo sa metodama i sistemima istinskog spiritualnog razvoja, kao što su sistemi Slavinskog. Novo Doba je vratilo neke aspekte ljudske svesti i inteligencije pravo u srednji vek. Prosečan sledbenik Novog Doba veruje u neverovatne gluposti i svakakve divlje ideje koje mašta u kombinaciji sa suspendovanom inteligencijom može da smisli. Drugo ime za Novo Doba moglo bi da bude Doba Divljih Ideja. Vekovima, oficijelna religija je potiskivala i kažnjavala slobodno mišljenje i spiritualne potrebe. Ali kao što znamo, kada nešto potiskujemo, ono time postaje jače. Novo Doba je rezultat erupcije izazvane opresijom koje je nad ljudskim bićem počinila oficijelna religija i još neki aspekti društva. Kao rezultat, javlja se nekontrolisani i neartikulisani prasak, koji nazivamo Novo Doba. Klatno je otišlo na drugu stranu, u suprotni ekstrem. Tako funkcioniše binarni um. Crno belo mišljenje. U prošlosti, verovali smo ili u oficijelne religije, ili da je čovek samo biološka mašina čija svest je rezultat statističke fluktuacije.
Danas međutim, sledbenik Novog Doba veruje u bilo šta što je suprotno stavovima oficijelne religije ili ateizma. I onda je biznis došao na scenu. Mnogi poslovno orijentisani umovi uočili su da bi mentalitet Novog Doba mogao da bude sasvim lep izvor zarade. I gurui Novog Doba počeli su da iskaču kao pečurke posle kiše. Danas, imamo takmičenje u divljim idejama. Ko uspe da izmisli najdivljiju, imaće veću pažnju sledbenika, a u skladu sa tim i veći račun u banci. Drugi metod koji koriste gurui Novog Doba je pakovanje starih, dobro poznatih, očiglednih i zastarelih, dosadnih i jalovih ideja u novu šarenu ambalažu i predstavljanje istih sa senzacionalizmom, uz mnogo buke. Gurui Novog Doba podsećaju me na prodavce na Flemington pijaci u Sidneju, gde subotom prodaju voće i povrće po velikoprodajnim cenama. Oni viču i mlataraju hvaleći svoje proizvode. Proizvodi su uglavnom isti, šargarepa, krompir, paradajz, međutim, prodavci kao da veruju da će najglasniji vikač privući najviše kupaca. I možda su u pravu. Zaista, kako da se istinski spiritualni tragalac snađe u kupusištu Novog Doba? Postoji jednostavan kriterijum koji može da pomogne - u ovom univerzumu je sve moguće ali je mnogo manje toga verovatno. Treba da razumemo razliku između mogućeg i verovatnog i da se bavimo verovatnim držeći moguće na umu. Ovaj kriterijum nije loš put za izlazak iz nereda Novog Doba, a može biti koristan u drugim situacijama takođe. Postoji crno i belo na krajevima palete, a između njih su sve boje i nijanse. Binarni um vidi samo crno i belo, dok se život odvija između ova dva. Binarni um: "Ako nije oficijelna religija ili ateizam, onda je to spiritualni razvoj. Šta god da je suprotno od ateizma i teizma mora biti spiritualno. Što znači da sve ideje Novog Doba, svi alternativni pristupi životu, njegove mnoge tehnike za ostvarivanje ovoga i onoga, sve to spada u kategoriju spiritualnog, u spiritualni životni stil". Na sreću, nije tako. Postoji jednostavni kriterijum koji nam omogućava da razlikujemo spiritualne sisteme od ostatka Novog Doba, koji nas vraća na definiciju spiritualnog razvoja sa početka knjige. Ako je tehnika osmišljena da uklanja naboj, da ljušti i prazni slojeve ega ili nam omogućava da doživimo Direktno Iskustvo, ono što je iza naboja, onda je to spiritualni razvoj. Ako tehnika ima drugačije ciljeve, kakvi god oni bili, to nije spiritualni razvoj. Možda je Novo Doba, ali nije spiritualni razvoj. Na samom početku svog spiritualnog puta, pokazivao sam, manje više, sve budalaste aspekte mislioca Novog Doba. Odlučio sam da privremeno suspendujem zdrav razum, a nisam imao jasne kriterijume koji bi me vodili kroz moju potragu. Bio sam izgubljen u šumi divljih ideja, dok je zdrav razum dizao ustanak u podrumu svesti. Srećom, metode Spiritualne Tehnologije ubrzo su očistile moju viziju. Spiritualni razvoj nam omogućava da doživimo sebe i ostatak Egzistencije u većoj meri kakvi oni zaista jesu. Kada uklanjamo nesvesne sisteme verovanja, identifikacije i ostale ego sadržaje, stičemo
sposobnost da sagledamo realnost uz manju distorziju ega. Što manje živimo u egu, u lažnom, to više živimo u realnosti, u Istinitom. Usled doslednog korišćenja Spiritualne Tehnologije, rigidne ego strukture će oslabiti i ukazaće se prolaz. On će nas izvesti iz binarnog uma, dalje od dualne percepcije i crno belog sveta, u realnost sa mnogo boja i mi ćemo imati oči ovoga puta da zaista vidimo svet kakav jeste. Kako bilo, iako ja nisam sledbenik Novog Doba, ne negiram da je Novo Doba proizvelo neke efikasne tehnike za različite aspekte života. Nema spora oko toga, dogod smo u stanju da razlikujemo tehnike spiritualnog razvoja na jednoj strani i metode smišljene za ostvarivanje drugačijih ciljeva, na drugoj strani. Kao što sve dođe i prođe, proći će i Novo Doba i neko još novije će doći. A spiritualni razvoj, kao potok sveže vode, biće i dalje tu, da poveže prvo probuđeno ljudsko biće iz prošlosti, sa poslednjim probuđenim ljudskim bićem u budućnosti.
Dodatak I
Kompletna bibliografija Ž. M. Slavinskog zaključno sa aprilom 2012. Knjige nisu hronološki poređane. Na poslednjem mestu nalazi se DVD ROM Spiritualna Tehnologija koji je dostupan samo na engleskom jeziku.
Psihički trening jogija Ključevi psihičke magije Simboli hermetizma Kratka enciklopedija parapsihologije i hermetizma
Psihonauti unutrašnjih svetova Psihotronika, uvod u savremenu parapsihologiju Njihov onostrani život Talismanska magija Praktični kurs gnostičkog okultizma Staze i bogaze jastva Susreti sa istinom, intenziv prosvetljenja Priručnik za majstore intenziva gnoze, teorija i praksa Ekskalibur Novi Ekskalibur, alhemija svesti Ekskalibur - 2 Integralni Ekskalibur, novi putevi Kreaton, majstor igre stvaranja PEAT i neutralizacija praiskonskih polariteta Povratak jednosti Aspektika, gnoza četvrte dimenzije Sunjata, božanska praznina i mistična fizika Ji Džing, filozofska mašina Praskozorje Aivaza Nevidljivi uticaji, sloboda od delovanja bestelesnih entiteta Transcendent Intenziv gnoze sa alternativnom tehnikom PEAT, novi putevi Psihička samoodbrana i vodič do viših hermetičkih rituala DVD ROM, Spiritualna Tehnologija
Dodatak II
Kompletna lista sistema Ž. M. Slavinskog, zaključno sa aprilom 2012. Sistemi nisu hronološki poređani. Gnostički intenziv sa alternativnom tehnikom Individualni gnostički intenziv Trostruka zlatna meditacija Transdimenzionalno disanje (ili Svetlosni dah) Integralni ekskalibur Ekskalibur - 2 Aspektika Memento Sunjata Metod rada sa entitetima Hologramska prepravka života Magično ogledalo, integracija senke Kreaton (sastoji se od više metoda, vidi Kreaton knjigu od ŽMS) PEAT (sastoji se od 6 metoda: Bazični PEAT, Duboki PEAT, DP2 (Duboki PEAT drugi nivo), DP4 (Duboki PEAT četvrti nivo), DIP (Direktne integracije PEAT), Metod spoja ili Unifikacioni proces (primenjen na vreme ili na probleme). Unutrašnja magija reči (sastoji se od 2 metoda: Ivana, kraj reči i Verbalna redukcija i ekspanzija)
Transcendent (sastoji se od većeg broja metoda uključujući metod Kažiprsta, Spiritualnu Alhemiju i drugo, vidi Transcendent knjigu od ŽMS)
ONLINE SEMINARI I SEANSE SPIRITUALNE TEHNOLOGIJE: http://www.arelena.com/ mailto:
[email protected] +381 65 3582 195
