DE STIL Evolucija i rastapanje (razlaganje ili nestajanje ) neolpastitizma: 1917-31 Kenneth Frampton "Umetnost je samo zamena za nedovoljnu lepotu života.Nestaće u onoj meri u kojoj se život pobo ljša." Pit Mondrijan De stil ili neoplasticizam, koji je kao jak pokret trajao jedva 14 godina - od 1917.do 1931.,može se suštinski najbolje predstaviti radom trojice umetnika - slikara Pita Mondrijana i Tea van Desburga i arhitekte Gerita Ritvelda. Ostalih sedmorica članova ove "maglovite"grupe imala su važnu ulogu u pokretu, ali nisu bili tvorci važnih um.dela ili teoretskih radova koja bi bila bitna za sam razvitak pokreta.U svakom slučaju oni su se okupili kao potpisnici prvog De stil manifesta koji je izdat pod Van Dezburgovim uredništvom, u prvom izdaju De stil magazina koji se pojavio 1918. Grupu su povremeno napuštali neki članovi (npr.jedan od osnivača Bart van der Lek),a na njihovo mesto bi uskočio neko drugi ( tako je Barta zamenio Ritveld). Pokret je započeo kao CONFLATION dva slična načina razmišljanja.To je bila neoplatonska filozofija matematičara dr Šenmakersa ( ili Šenmekersa - piše se Shoenmaekers) koji je 1915. i 1916. publikovao svoja dva vrlo važna dela :"Novi izgled sveta " i "Principi plastične matematike" i - "primljeni" arhitektonski principi Hendrika Petrusa Berlagea i Franka Lojda Rajta. Kao što je holandski istoričar umetnosti, Jaffe, utvrdio, mora se naznačiti da je zapravo Šenmakers bio taj koji je formulisao plastične ( odnosi se na oblik) i filozofske principe De stil pokreta kada je, u u svojoj knjizi "Novi izgled sveta", pisao da su dve fundamentalne suprotnosti koje oblikuje naš svet : horizontala - kao putanja zemlje oko Sunca i - vertikala poput zraka koji potiču iz centra Sunca. Napisao je dalje i ono što je primarno za koloristiškiu koncepciju de stila , a to je da su " Tri koloristička principa su bitna - žuta,crvena i plava. To su jedine boje koje postoje...Žuta je kretanje zraka...plava je kontrasna boja žutoj...kao boja ona je nebeski svod, plavo je linija, horizontalnost. Crveno spaja žuto i plavo....žuto zrači, plavo "iščezava", crveno cirkuliše." Ovo se vrlo razlikovalo od Rajtovog isticanja horizontale kao oličenja života u porodici , nasuprot životu u prepiriji ( prirodi ).On je takođe isticao jedinstvenost (homogenost) sveta koji je stvorio čovek ( man-made world). Njegove ideje su bile poznate u Evropi već 1915.preko publikacija koje su štampane u Nemačkoj, pa su tako koegzistirale uz Šenmakersove. Pojava prve Mondrijanove post-kubističke kompozicije koja se isključivo sastojala od izlomljenih vertikalnih i horizontalnih linija, podudara se sa njegovim povratkom iz Pariza u Holandiju, jula 1914. i periodom kome se gotovo dnevno sastajao sa Šenmakersom. S druge strane je uticaj arhitekte Roberta Van`t Hoha, koji je posle boravka u Americi (pre rata) u Huis-ter-heide 1916.godine sagradio betonsku kuću ( od armiranog betona ? )po sopstvenim nacrtima u Rajtovom stilu (ilustr.72). Paradoksalno je da ni on, ni Šenmakers nisu imali značajniju ulogu u pokretu posle 1917., ali su oni do tada već odigrali svoju ulogu. Njihove ideje su brzo prihvaćene i promenjene
( prilagođene)posle rata od strane glavnih aktera ovog pokreta - Mondrijana,Van Dezburga i Ritvelda. U posleratnom periodu još dvojica umetnika su imali kratku,ali važnu ulogu. Jedan je bio belgijski umetnik, Žorž Vantongerlo, a drugi plahoviti holandski pionir apstrakcije Bart van der Lek. Sada izgleda da je njihoa doprinos bio krucijalan i da glavna umetnička linija De stila ne bi imala takve estetske odrednice, da ne bi bile tako odmah i tako čvrsto prihvaćene bez njihovog dejstva.To se dogodilo u periodu od šest godina, od njihovog prvog okupljanja 1917.god.do njihove "zrele" faze 1923. Tako je očigledno,npr.da Van Dezburgova čuvena apstrakcija krave mnogo duguje Van der Leku,dok je Vantongerlova skulptura “Interrelation of Masses” (Međusobna veza masa -ilustr.69) jasno anticipira estetiku mase koju će Van Dezburg i Van Estere koristiti u njihovoj Umetničkoj kući i projektima za Rozenberg kuću. Estetski i programski razvoj De stil pokreta može se podeliti u tri faze. Prva traje od 1916-1921 je faza osnivanja i u suštini je smeštena u Holandiju,sa izvesnim stranim učešćem. Drugi period je od 1921-1925 i smatra se periodom zrelosti pokreta i internacionalizacije, a treća faza ,od 1925-1931 se mora posmatrati kao period transformacije i konačne dezintegracije. Mondrijanovo lično delovanje u De stil pokretu izuzetno je važno za definisanje svih njegovih razvojnij faza,mada je ,kao veliki individualac on je uvek uspevao da održi "distancu" od sveta oko njega. Ipak,on je taj koji teozofski nastrojen stvorio savez između ovog pokreta i Šenmakersa u Larenu 1914. I opet je to bio on koji je uspostavio plodonosnu vezu sa bartom Van der Lekom u Lajdenu 1916.godine - sa umetnikom pod čiji su uticaj i on i Van Dezburg odmah pali,da bi 1925. prekinuo veze sa De stilom i van Dezburgom zbog samovoljne promene ortogonalnog formata (?). 1916-1921 Nezavisno od kuće Roberta Vant`t Hofa u Huis-ter Heide koja je završena 1916.godine, De stil pokret prve faze su odredile i najavile brojne polemike u oblasti slikarstva,skulpture i kulture. Do 1920. i pojave enterijera koji je dizajnirao Gerit Ritveld, ne bi se moglo govotiri o De stil arhitekturi bez obzira na delovanje , kako J.J.P.Uda i njegovu sklonost ka simetriji, tako i Jana Vilsa, koji je kao i Ud bio potpisanik prvog manifesta, ali je nastavio da radi u podjednako tužnom (?) Rajtovom stilu. Zaista je prvenstvano Ritveld bio taj koji je, pod uticajem Van Dezburga i indirektno Mondrijana, prvi upostavio estetiku arhitekture ovog pokreta. 1915-e i 1916-e godine vidimo Mondrijana u Larenu u čestim kontaktima sa Šenmakersom. U tom periodu on uopšte nije slikao,ali je napisao njegov osnovni teoretski esej nazvan "Neoplasticzam u slikarstvu" koji se prvi put pojavio 1917/18. u prvom od 12 De stilovih magazina, a kasnije je prerađen i na francuskom i engleskom jeziku. Od 1917.njegov rad je na jednom novom intelektualnom nivou skretanja na kome se njegov rad sastoji "plutajućih" prvougaonih obojenih površina (ilustr.73). U tom trenutku on je napustio i slikarsku paletu i tehniku svojog post-kubističkog perioda iz 1912 -13. (ilustr.70), kao i nervoznu stakato linearnost i eliptični format svog
"plus/minus" ili "okeanskog"stila 1913/14.godine. I Mondrujan i Bart van der Lek stižu do različitih formulacija toga šta smatraju da treba da bude potpuno nova "čista plastičnost", dok ih je u tome sledio Van Dezburg. Ova poslednja dvojica su stvaljala akcenat samu strukturu slikane površine i uveli skriven geometrijski poredak uskih obojenih (plave,ružičaste i crne) " prečagica" smeštenih u dominantno belo polje (dok je Mondrijan tada ipak još preokupiran organizacijom boje - plave,ružičaste i crne ). Oba Dezburgova - "krava", kao i njegov "Ritam ruske igre" iz tog perioda (ilustr.75) nastaju pod uticajem van der Leka. Istovremeno ona sa razlikuju od sopstvenog van der Lekovog dela "Geometrijska kompozicija br.1" i Mondrijanove " Kompozicije u plavom"(ilsustr.73) koje su definitivno neoplastična dela. 1917.godine je nastala i čuvena crneno-plava stolica Gerita Ritvelda (ilustr.76). Ovaj jednostavan komad nameštaja, koji očigledno vodi poreklo, kao tip od viktorijanske krevetske stolice na sklapanje, omogućio je prenošenje gotovo formirane neoplastične estetika u stvarnu trodimenzionalnost. Ono što je posebno kod ove stolice je, pored njene otvorene artikulacije, i isključiva upotreba osnovnih boja u vezi sa crnim linearnim okvirom - kombinacija koja sa dodatom belom i sivom ,postaje kanon skale boja koju koristi De stil. Interesantno je da je "autsajder" Ritveld uspostavio taj kanon boje neoplastizma,a da se ni Mondrijan ni van Dezburg nisu okrenuli restrikciji boje u to doba. (Samo je van der Lek kao slikar radio sa osnovnim bojama). Ritveldove kolege teško da su mogle u da sagledaju estetski potencijalu u skromnim komadima "osnovnog" (elemental) nameštaja koje je on proizvodio između 191820.godine. Međutim takva koncepcija (nameštaja) dovela je do dizajna studija dr Hartoga (Marsen 1920 - ilustr.78) u kome je svaki komad nameštaja, uključujući i viseće svetiljke bio potpuno elementarizovan, sa idejom da se momentalno sugeriše utisak serije ravni, kako vertikalnih,tako i horizontalnih,u prostoru. Sledeći korak je bila tzv. Berlinska stolica ( ilustr.80) iz 1923.godine - obojena u tonove sive i prvi u nizu potpuno asimetričnog nameštaja koje će raditi sledeće dve godine.Vrhunac razvoja neoplastičnog stila ostvario je u radu na Kući Šreder 1924.godine. Do kraja 1921.se početni sastav De Stil grupe radikalno promenio.Van der lek,Vantongerlo,Van`t Hof,Ud i Kok su rezignirani. Mondrijan se odmah po primirju vratio u Pariz, Ritveld je počeo sa praksom u Utrehtu, a Van Dezburg je počeo da širi još nerazvijen"stil" u inostranstvu. Sveža krv u pokretu bila reflektovala je Van Dezburgovu posleratnu internaconalnu orijentaciju. Od novih članova te godine samo je jedan bio Holanđanin - arhitekta Kor van Esteren. Drugi su bili Rus i Nemac - arhitakta El Lisicki i filmski stvaralac Hans Rihter koji je i pozvao Van Dezburga da poseti Nemačku ,a tom prilikom ge je i Valter Gropijus pozvao da dođe u Bauhaus sledeće godine. Poseta koja je sledila obeležena je lokalnim skandalom i već legendarnim posledicama, jer je po dolasku odmah napao tada preovlađujući individualističku, ekspresionistički i mistični pristup. Suočen sa očekivanim neprijateljskim dočekom Van Dezburg otvara u blizini škole sopstveni atelje u kome je držao kurseve slikanja, skulpture i arhitekture. Pošto je izgleda naišao na lep odaziv studeneta, Gropijus je momentalno izdao edikt kojim im se zabranjuje posećivanje kurseva. Uprkos tome, borba se vodila tokom 1922 i 23.godine, do mometna kada je Van Dezburg, posle izložbe u Landes Museum-u u Vajmaru, otišao sa Kor van Esternom za Pariz da osnuju nov centar
rada u Parizu. Uprkos tome, uticaj njegovih ideja je u Bauhausu bio momentalan i vrlo jak. Čak je i sam Gropijus za svoj atelje projektovao svetiljke poput Ritveldovih u studiju dr Hartoga. Ipak je za razvoj pokreta bio mnogo značajniji susret u Parizu Van Dezburga El Lisickog ,ruskog grafičara,slikara i arhitekte. 1921 – 1925 – Druga faza – Uticaj Lisickog Ovaj susret doveo je do toga da je druga faza De Stil pokreta bila snažno obeležena elementarističkim načelima Lisickog. Iako je Jafe više sklon tome da ovu promenu u orijentaciji više pripiše Van Esternovom pristupu De Stilu u to vreme, sve činjenice govore u prilog tome da su i Van Estern i Van Dezburg »pali« pod uticaj Lisickog, jer je u to vreme Cor van Estern ipak bio više konzervativni dizajner. Do 1920.god.je Lisicki već razvio, zajedno sa svojim suprematističkim mentorom, Maljevićem, svoje lično shvatanje elementarističke arhitekture.Veza ova dva vrlo slična, ali ne i identična, arhitektonska koncepta – suprematističkog elementarizma i neoplastičnog elementarizma, koja su se razvila nezavisno jedan od drugog, je sigurno događaj od suštinske važnosti za istoriju primenjene umetnosti XX veka.U svakom slučaju, rad Van Dezburga više nikada nije bio isti već posle prvog susreta sa Lisickim 1921.godine. To najbolje pokazuju crteži koji su on i Van Esteren počeli da rade sledećih godina – aksonometrične (?) ili hipotetičke arhiektonske konstrukcije u kojima su osnovnu projektovani elementi stvarali niz sekundarnih ravni koje su se nebulozno pojavljivale lebdeći oko svojih gravitacionih centara ( ilsutr.83). Ovi radovi se mogu jedino sagledati kao direktan odgovor De stila na prostorni Praun stil El Lisickog iz 1920.god. Van dezburg je bio toliko zanešen tim stilom da je tražio da se odmah unese u spektrum razmišljanja De Stila. Zbog toga je Lisicki postao član ovog pokreta 1922.god. i tim povodom je Dezburg ponovo štampao u De Stilu 6-7 čuvene L. tipografije dečijih bajki iz 1920.god.” Priče o dva kvadrata” (The Story of Two Squares). Isto tako, “konstruktivistička” naslovna strana koju je Dezburg uradio za De Stil magazin posle 1920.dod.(ilustr.71) ,značajno se razlikuje od onih iz perioda 1917-1920., a čiji je autor Huszar (ilstr.68).Ova promena predstavlja svesni pomak od crnih duboreznih logotipa i klasičnog rasporeda do jedne “čiste”estetike prikladnije visokoj štampi i standardima moderne tehnike. 1923.godine Van Dezburg i njegov skorašnji saradnik holandski arhitekta Kor van Estern, uspeli su da javno kristalizuju arh.stil neoplasiticizma zahvaljujući izložbi zajedničkih radova. Izložba u Parizu je doživela momentalan uspeh i postavljena je i na drugim mestima u samom Parizu, a i u Nansiju. Izložba je pored pomenutih arh.crteža sadržala i projekte Rozenburg kuće i kao dodatak i dva mala rada – njihovu studiju enterijera univerzitetskog hola (ilustr. 84) i njihov projekat za Umetničku kuću. U isto vreme u Holandiji, Huszar i Ritveld sarađivali su na nacrtu za malu sobu koja je trebala da se izgradi kao deo Grosse-Berliner Kunstausstellung 1923.god. Huszar je uradio okruženje, Ritveld nameštaj,uključujući i čuvenu Berlin stolicu. Istovremeno je radio i gospođom Šreder na dizajnu i detaljima za Šreder kuću(ilstr.79 i 81). Gospođa Šreder je kasnije postala član De Stila. Sa ovom produkcijom skoro isključivo arhitektonskom, neoplastični arhitek-
tonski stil se iskristalizovao: dinamični asimetrični aranžmani arhitektonskih elemenata; prostorna eksplozija svih unutrašnjih uglova što je dalje moguće; upotreba pravouglih površina, dekorisanih obojenim niskim reljefom i koje treba da oblikuju unutrašnji prostor; i konačno prihvatanje osnovnih boja u cilju naglašavanja ,artukulacje, odstupanja itd. Kuća Šreder je u mnogim aspekima direktno građevina proizašla iz ''16 Tačaka neoplastične arhitekture'' Van Dezburga.Ona je to po svom ''otvorenom prostoru koji je moguće transfomisati'' (ilustr.79) i uvažavanju osnovnog Dezburgovog stava da nova arhitektura prvo i pre svega mora biti dinamična arhitektura sa otvorenom ''skeletnom'' konstrukcijom –oslobođena masivnih zidova koji smetaju. Ona odgovara Dezburgovom shvatanju arhitekture – ona je istovremeno nemonumentalna i dinamična,antikubična po formi ( različite funkcionalne prostorne celine nisu zatvorene u kocku,pa stoga ni visina,dubina,širina i vreme,kao zamišljena četvrta dimenzija dobijaju, potpuno nov plastičan izraz) otvorenom prostoru ) i antidekorativna. 1925-31 – Trća faza Treća faza De Stila od 1925.god .u znaku je post neoplastičnog razvitka i istovremeno dezintegracije pokreta. U osnovi je ležao dramatični sukob između Mondrijana i Van Dezburga zbog dijagonale koju je ovaj drugi uveo u svoj rad od 1924.god. Zbog toga je Mondrijan napustio grupu, a V.Dezburg je istog časa, za njegovog naslednka odredio Brankuzija. Početno jedinstvo grupe je iščezlo, uprkos ili možda baš zbog V.Dezburgovog polemičkog delovaja. Jer upravo je on bio ''pogođen'' levim antiumetničkim konstruktivističkim konceptom,u kome se društvene snage i sva sredstva tehničke produkcije smatraju sponatanim determinišućim faktorima, nezavisnim od bilo kakve brige za ''idealnim''oblicima univerzane harmonije – što je za Gesamtkunstwerk bilo osnovno i čemu su sve sekundarne forme morale da se podrede .Van Dezburg je bio dovoljno dalekovid da shvati da je ovaj ideal (Gesamtkunstwerk-a) ostvariv samo u jednoj umetničkoj, veštačkoj kulturi – hermetički oslobođenoj “banalne” proizvodnje objekata za svakodnevni život. Takav svet bi u svakom slučaju bio suprotan De Stil nastojanjima za jedinstvo umetnosti i života. Mada je Ritveld imao malo profesionalnih veza sa V.Dezburgom posle 1925.god.njihov rad se ipak mogao porediti. Bilo je to dosta različito od “elementarizma” Kuće Šreder i stolica koje je konsekventno radio od 1917.do 1925. i kretalo se u pravcu prihvatljivijih rešenja koja su proizilazila iz novih tehnika. I dok su odstupanja od prvobitnih kanona neoplasticizma kod Van Dezburga bila intelektualne prirode, kod Ritvelda su bila prvenstveno tehničke (dve verzije stolice iz 1927.god.,jedna bez, jedna sa cevastim metalnim pod okvirom /sub frame/ – svedoče o njegovom prihvatanju novih tehnologija ). Njegova arhitektura posle 1925.godine pretrpela je paralelni razvoj. Kuća Šreder,(sa izuzetkom potpuno pogrešnog pokušaja gradnje u Wassenaar-u 1927.dog.),se nije ponovila. Iste godine realizovao je dve male dvospratne kuće za šofere (?) u Utrehtu (ilustr.82) približno istih dimenzija.Iako se neke tačake V.Dezburgove plastične arhitekture ovde mogu primetiti,veći-
na je nestala. I pored proglašene asimetrije, anti-kubičnost je daleko.To je definitivno zatvorena kutija. Njena struktura jeste skeletna, ali ni jedna od njenih ravni ne “lebdi”( float=ploviti,plutati). Upotreba osnovnih boja nije pomogla. Eksterijer je izveden od betonskih oplata i izuzev čelične vertikalne i hrizontalne mreže koja je držala te betonske blokove, ništa drugo ne nagoveštava nešto drugo do običnu kockastu (kubičnu) masu. Dobrih proporcija ona je pre rezulat arhitektre zasovane na postojećim tehnikama, no demonstracija neoplastične univerzalne ravnoteže. Cafe L`Aubette (L`Obet – ilustr. 87) – sada uništen –se sastojao od dve velike sobe za posetioce i pomoćnog prostora. Sve je bilo smešteno u okviru postojeće građevine iz XVIII veka. Sobe je dizajnirao i realizovao Teo van Dezburg u saradnji sa Hansom Arpom i Sofi Tauber-Arp, za vreme 1928.i 1929.godine U svakoj sobi su osvetljenje, boja i oprema bili integrisani u jedinstvenu kompoziciju.Van Dezburgova zamisao je bila u stvari prerada univerzitetskog hola. Cafe L`Aubette uvodi dijagonalu koja se prostire direktno preko tavanice. Od posebne važnosti je nameštaj u kafe jer u njemu nije bilo ni traga od “elementarističkih”komada. Stolice su bile ala Tonet – proizvodi od savijenog drveta napravljeni po Van Dezburgovom nacrtu itd.itd.(* to itd.znači detalnjo opisivanje enterijera što je potpuno sumanuto). Kafe je završen 1928.godine i predstavljao je poslednje značajno delo neoplastične arhitekture.Većina umetnika vezanih za De Stil, uključujući i samog Dezburga, pali su pod uticaj anti-umetničke”nove objektivnosti” koja je proisticala iz preokupacija za internacionalni socijalizam i bila zainteresovana prvenstveno za tehnička dostignuća novog društvenog poretka. Sama Dezburgova kuća, podignuta 1929 – 1930.godine u Meudon-u,(ilustr.85 I 86) tešto da ispunjava bilo koju od njegovih polemičkih 16 tačaka plastične arhitekture.To je prvenstveno jedna utilitarna kuća-atelje od omalterisanog betonskog okvira i blok konstrukcija, koja je podsećala na umetnička “staništa”Le Korbizjea iz ranih dvadesetih. Za prozore je Dezburg izabrao standardne francuske industrijske okvire a za enterijer je dizajnirao nameštaj za sopstvene potrebe, napravljen od cevastog čelika (ilustr.86). Do 1930.god.je neoplastični ideal sveta univerzalne harmonije “nagrižen” najpre unutrašnjim polemičkim nedoslednostima i kontraverzama, a zatim i kasnijim spoljnim kulturnim uticajem. Ponovo se vratilo na polaznu tačku, u domen apstraktnog slikarstva u okviru Van Dezburgove konkretne umetnosti obešene na zidovima njegovog studija u Meudonu. Ipak ostaje činjenica da je njegova zainteresovanost za univerzalni red ostala nepromenjena do kraja o čemu svedoče i reči iz njegove poslednje polemike pod nazivom ”Manifest o konkretnoj umetnosti” u kojoj govori da “ako su izražajna sredstva oslobođena svih osobenosti onda su u harmoniji sa krajnjim ciljem u umetnosti, koji treba da ostvari univerzalni jezik “. Ipak kako će ta izražajna sredstva da postanu oslobođena u oblasti primenjene umetnosti, kao što je nameštaj, oprema itd. nije objasnio. Teo Van Dezburg je umro u sanatorijumu u Davosu 1931. u 48.godini i sa njim je umro duh neoplasticizma. Od originalne holandske De Stil grupe samo je Mondrijan ostao aktivan da ide dalje i sam demonstrira, u domenu slikarstva, svoje bogate vizije.
1968 G O T O V O ( iz 5.pokušaja ) ! Obavezno pročitaj fusnote na 155.str.
