lo g o
Nikola Rot
OSNOVI
SOCIJALNE PSIHOLOGIJE
UNIVERZITET U BEOGRADU
Dr NIKOLA ROT
OSNOVI SOCIJALNE PSIHOLOGIJE
ZAVOD ZA UDŽBENIKE I NASTAVNA SREDSTVA BEOGRAD
PREDGOVOR ĐESETOM 1ZDANJU
Predgovor desetom IZDANJU Prvo izdanje Osnova socijalne psihologije objavljeno je 1973. godine. Šesto lzdanje iz 1982. godine dopunjeno je u delu knjige u kome se razmatraju efekti socijalizacije. A glavne promene u devetom izdanju iz 1994. godine odnosile su se na prikaz motivacije. U tom izdanju je izostavljeno u ranijim izdanjima prisutno poglavlje o istraživanju i ispitivanju socijalnih stavova. To je učinjeno ne zbog toga što je smatrano nevažnim ili manje važnim, već zato što se ta materija posebno i potpunije izučava u okviru obaveznih vežbi. Informacije o istraživanju i ispitivanju socijalnih stavova mogu se dobiti iz knjige Havelka N., Kuzmanovic B. i Popadić D., Metode i tehnike socijalno-psiholoških istraživanja, koja je objavljena 1998. godine. Ona predstavlja priručnik za vežbe iz socijalne psihologije. Ovo, deseto izdanje ne razlikuje se mnogo od devetog. Kao i sva dosadašnja izdanja čine ga četiri dela. U prvom, pod naslovom Uvodni deo (strane od 7. do 70), razmatraju se opšta pitanja socijalne psihologije kao nauke. To su izlaganja o predmetu i problemima kojima se bavi socijalna psihologija, o razvoju socijalne psihologije, osnovnim metodama i tehnikama koje se koriste, te o teorijskim pristupima i objašnjavanju socijalno-psiholoških pojava. Taj deo knjige (koji se bavi osnovnim pitanjima koja svaka naučna disciplina razmatra), zajedno sa ostale tri celine u kojima se izlaže problematika socijalizacije (koja je bitna za prikazivanje socijalnog ponašanja), opravdava naslov knjige Osnovi socijalne psihologije. Drugi deo knjige, pod naslovom Socijalizacija: procesi, agensi i izvori (strane od 71. do 181), posvećen je razmatranju tri pitanja pojave socijalizacije, a to su: procesi, agensi i izvori socijalizacije. Kao procesi, prikazani su različiti putevi sticanja socijalnorelevantnog ponašanja. To su različite vrste učenja koje se mogu, s obzirom na to da se ima u vidu socijalni efekat na učenje, nazvati socijalnim učenjem. Detaljno su prikazane pojedine vrste učenja po modelu važne i česte u procesu socijalizacije. Razlikuju se agensi od izvora socijalizacije. Pod agensima se podrazumevaju osobe i institucije putem kojih se prenosi konkretan sadržaj socijalizacije, a pod izvorima činioci od kojih taj sadržaj zavisi. Treba napomenuti da se manje govori o izvorima nego o agensima socijalizacije. Kao izvori, navode se kulture, društveni. sistemi i društvene strukture u kojima pojedinci žive. Nedovoljno se prikazuju faktori koji se pojavljuju i razvi-
3
NIKOLA ROT
jaju u toku filogenetskog razvoja ljudske vrste (u toku antropogeneze), a utiču na mnoge sadržaje socijalizacije, pre svega one koji se za ljude pokazuju univerzalnim. U trećem delu knjige, čiji je naslov Efekti socijalizacije (strane od 183. do 311), saopštava se više o genetskim osnovama sadržaja socijalizacije, naročito u poglavlju sa podnaslovom „Socijalizacija i motivacija”. Posle izlaganja o dejstvu socijalnih činilaca na pojedine kognitivne funkcije i na emocionalno ponašanje, iscrpno se prikazuje povezanost socijalizacije i motivacije. Kao dve kategorije motiva, obe važne za socijalno ponašanje, razlikuju se motivi socijalnog ponašanja i socijalni motivi. Prvima se označavaju brojni motivi koji utiču na socijalno ponašanje samim tim što se realizuju u socijalnim uslovima. Od njih se razlikuju socijalni motivi, tj. oni za čiju je rea lizaciju potrebna interakcija sa drugim osobama, a koji predstavljaju važan pokretač socijalnog ponašanja i imaju, više ili manje, genetske komponente kao osnovu. Takvi motivi su ne samo gregarni afilijativni, motiv za afektivnom vezanošću, motiv borbenosti, več i svi ostali motivi u knjizi prikazani i označeni kao socijalni. Zato svi oni i predstavljaju izvore socijalizacije. Motive ljudske aktivnosti i to takođe socijalne motive predstavljaju i u četvrtom delu knjige, koji nosi naslov Socijalni stavovi (strane od 313. do 461), prikazane važne dinamičke dispozicije koje se nazivaju stavovima, vrednostima i ideologijama. To su u toku života usvojene važne pokretačke snage. Nisu više nepromenljive po sadržaju i trajne dinamičke snage. Naprotiv, često su po cilju izmenljive i ograničene po trajanju. Ali su važni i stalni pokretači širokog opsega i raznih vidova ponašanja, naročito socijalnog. Doprinose povezivanju sa nekim osobama i grupama, ali i sukobima sa drugima. Zbog značaja koji imaju za socijalno ponašanje i odnose među ljudima, izlaganju o ovim kontinuirano aktualizovanim dinamičkim dispozicijama poklonjen je relativno veliki prostor u knjizi. Iako promenljive i izmenljive dinamičke snage po svom sadržaju, neosporne su njihove genetske osnove. U toku antropogeneze dolazi do izuzetnog razvitka kognitivne i, posebno, simboličke sposobnosti buduče ljudske vrste. Naročita razvijena i izgrađena verbalna simbolička sposobnost dovodi do pojave govora i jezika, koje među svim vrstama živih bića poseduje jedino ljudska vrsta. Angažovanjem navedenih za ljude distinktivnih karakteristika razvijenosti kognitivnih funkcija, simboličke kompetentnosti i sposobnosti govora one postaju pokretačke snage bitne ne samo za održanje nego i za izuzetan razvoj, stvaralaštvo i moć ljudske vrste Dovode do pojave i drugih za ljude specifičnih svojstava, koja nisu samo pozitivna. Stavovi, vrednosti i iđeologije i drugi oblici uverenja i verovanja izraz su novih i samo za ljude karakterističnih pokretačkih snaga aktivnosti traženja objašnjenja, uzroka, razloga i smisla svih stvari i zbivanja koja čovek uočava. Javlja se nova, samo ljudima svojstvena, snažna kategorija pokretačkih snaga, čija je suština traženje objašnjenja i smisla svega što čovek vidi i mis li da postoji. Kada čovek nema za ovo proverene, a često ni proverljive podatke, ljudska potreba za traženjem objašnjenja zadovoljava se verovanjima i uveravanjima, koja su često u neskladu sa realnošću i racionalnošću. Ali uvek su veoma važni i snažni motivi,
0
________________________________________________________________________PREDGOVOR ________________________________________________________________________
DESETOM
IZDANJU
iako mnogi stavovi, ranoge vrednosii i ideologije, ili bar njihov deo, predstavljaju ne samo neproverene i nesigurne tvrdnje nego i predrasude, neracionalna verovanja i interesima i željama izazvana uverenja. U ovoj knjizi, u kojoj se uglavnom izlažu problemi socijalizacije, prikazuje se samo deo problematike kojom se bavi socijana psihologija. Ne razmatraju se sistematski važne oblasti ove discipline, pre svega problemi socijalne percepcije i kognicije i široka oblast socijalne interakcije. Ne izlaže se iscrpnije ni uloga socijalno-psiholoških procesa u obavljanju mnogih delatnosti. Delimično se govori o socijalnoj kogniciji i nekim pitanjima društveno-političke aktivnosti ljudi. Međutim, neka važna pitanja socijalnog ponašanja ljudi, kojima se ova knjiga namerno ne bavi, obrađuju se organizovano tokom studija socijalne psihologije. O njima je objavljeno više knjiga i publikacija. Neke od njih, čiji se delovi koriste u nastavi socijalne psihologije, jesu: Havelka, N.: Socijalna percepcija, drugo izdanje, Zavod za udžbenike, 2001. Rot, N.: Psihologija grupa, četvrto izdanje, Zavod za udžbenike, 1999. Rot, N.: Znakovi iznačenja. Verbalna i neverbalna komunikacija, Nolit, 1982. Havelka, N.: Psihologija interpersonalnih odnosa u obrazovanju, Učiteljski fakultet u Beogradu, 1996. Havelka, N.: Učenik i nastavnik u obrazovnom procesu, Zavod za udžbenike, 2000. Kuzmanović, B., Popadić, D. i Havelka, N.: Promene vrednosti i vrednosnih orijentacija mladih, Psihološka istraživanja br. 7,1995. Golubovič, Z., Kuzmanović, B. i Vasović, M.: Društveni karakter i društvene promene u svetlu nacionalnih sukoba, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 1995. O problemima kojima se bavi socijalna psihologija napisane su i druge publikacije i radovi, strani i naši, objavljeni ranije i u novije vreme. Tokom poslednjih desetak godina kod nas je objavljen veći broj radova u kojima se prikazuju i analiziraju mnoga za našu društvenu situaciju važna socijalno-psihološka pitanja. Ti radovi se bave, između ostalog, pitanjima međuljudskih odnosa u procesu obrazovanja, ciljevima i promenama ciljeva obrazovanja i vaspitanja, vrednosnim orijentacijama adolescenata i njihovim promenama, javnim mnjenjem i faktorima koji na njega utiču, autoritarnošću i oblicima nacionalne svesti, socijalnim konfliktima i njihovim rešavanjem. Autori tih radova su N. Havelka, B. Kuzmanović, Pantić, M. Vasović i mnogi drugi istraživači u domenu socijalne psihologije.
U Beogradu, jula 2002.
Nikola Rot
5
PREDMET I PROBLEMI SOCIJALNE PSIHOLOGIJE
PREDMET SOCIJALNE PSIHOLOGIJE Socijalna psihologija postaje samostalna empirijska naučna disciplina tek u XX veku. Psihologija, koja sredinom XIX veka postaje empirijski zasnovana naučna disciplina, a pre toga vekovima počiva prvenstveno na slobodnom razmatranju psihičkih pojava, dugo vremena i pošto se formirala kao empirijska nauka, psihički život ljudi posmatra i proučava kao život izolovanih pojedinaca. Ona ne obraća posebnu pažnju na to da je čovek u stalnom odnosu sa drugim Ljudima, da se u društvenim uslovima razvija i formira i da se celokupno njegovo delovanje ostvaruje u društvenoj situaciji. Uočeno je, doduše, odavno da društveni činioci utiču na mišljenje, osećanje i osobine ljudi, kao i to da psihičke osobine Ijudi imaju uticaj na društvene pojave. Ali to u novoformiranoj empirijskoj psihologiji dugo vremena nije posebno izučavano. Formirane su bile i mnoge posebne grane psihologije a socijalna psihologija kao posebna psihološka disciplina nije postojala, iako je psihički život čoveka određen socijalnim uslovima a ljudsko ponašanje znatnim delom društveno ponašanje. Sistematsko empirijsko izučavanje ponašanja ljudi u društvenim uslovima počinje tek 20-tih godina XX veka. Tada se formira socijalna psihologija kao posebna empirijska psihološka disciplina. Njen predmet je, najopštije rečeno, proučavanje, društvenog ponašanja ljudi. Ali izrazom „društveno ponašanje“ predmet socijalne psihologije nije dovoljno jasno određen. Često se navodi da društveno ponašanje proučavaju razne od društvenih nauka. U nastojanju da se jasnije odredi predmet izučavanja socijalne psihologije ističe se da taj predmet čini ponašanje pojedinaca u društvu, u društvenom kontekstu ili u društvenoj situaciji. Kad se ovako određuje predmet socijalne psihologije, naglasak se postavlja na pojam ,,pojedinac“. Želi se istaći da se socijalna psihologija uvek interesuje za individue, pojedince, njihove doživljaje i postupke, a ne za društvo i društvene institucije u celini niti za rezultate zajedničkog društvenog života. Za ovo se interesuju druge društvene nauke. Ali i određenje da socijalna psihologija izučava ponašanje pojedinca u društvu ostaje još dosta opšte i nedovoljno jasno određenje. Ostaje takvim zbog toga što su pojmovi ,,ponašanje“ i ,,društvo“ ili „društvena situacija“ nedovoljno precizirani. Pokušavajući da se bliže odredi i oštrije ograniči pojam socijalne psihologije vrlo često se sužava njen predmet i oblast interesovanja istraživanja. Naročito je ta-
PREDMET I PROBLEMI SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE
ko u shvatanjima laika, nestručnjaka, jer mnogi od njih često smatraju da je glavni predmet interesovanja socijalne psihologije ponašanje ljudi u masi. Prema ovome shvatanju, socijalna psihologija bi, pre svega, proučavala ponašanje koje odstupa od uobičajenog (normalnog) i od ponašanja koje je u skladu sa postojećim društvenim normama (normativnog), a koje je pod snažnim uticajem emocija i javlja se u masovnim situacijama. Tako bi, na primer, bilo ponašanje ljudi u panici u kojoj, savladani strahom, pokušavaju da se spasu ne obazirući se na druge, ili u masovnom revoltu kada, poneseni besom, ruše i uništavaju ne vodeći računa o smislu i celishodnosti takvih postupaka. Drugi smatraju da je glavno pitanje kojima se socijalna psihologija bavi proučavanje agresivnog ponašanja Ijudi; osobina ljudi i psiholoških činilaca koji doprinose formiranju sukoba između pojedinaca i između grupa, sporova i borbi među etničkim grupama i narodima, javljanju rasne i verske netrpeljivosti i uopšte nasilja, sukoba i ratova među ljudima. Treći ističu kao glavnu oblast interesovanja socijalne psihologije proučavanje mišljenja i uverenja ljudi o raznim društveno važnim pitanjima, njihovih stavova prema nacionalnom pitanju i nacionalizmu, prema religiji i crkvi, društvenom sistemu i uređenju, sistemu obrazovanja i vaspitanja i mnogim drugim za društveni život važnim pitanjima; drugim rečima, da je glavni problem kojim se socijalna psihologija bavi proučavanje formiranja i menjanja stavova i javnog mnjenja. Sve su to zaista problemi kojima se socijalna psihologija bavi. Ali to je samo deo pojava i pitanja iz široke oblasti ponašanja pojedinaca u socijalnim situacijama koje socijalna psihologija izučava ili treba da izučava. Koje sve pojave i koja pitanja ulaze u oblast izučavanja socijalne psihologije postaće jasnije ako objasnimo šta sve predstavlja socijalnu situaciju i ako ukažemo na to kakav može biti odnos između pojedinca i socijalne situacije. Pojam socijalne situacije obuhvata druge osobe, grupe ljudi, ustanove i organizacije koje postoje u društvu, proizvode društvenog života i rada ljudi kako materijalne (kao što su: naselja, putevi, fabrike i sve što su ljudi stvorili) tako i nematerijalne (kao što su: jezik, umetnost, društve na shvatanja i norme i kultura uopšte). Između pojedinaca i tako široko određenog pojma socijalne situacije moguća su u načelu tri odnosa: neposredne interakcije kako između pojedinaca tako i između grupa; 2. uticaj socijalnih situacija različite vrste na ponašanje ljudi i njihove psihičke funkcije i osobine i 3. uticaj psihičkih karakteristika ljudi na socijalne situacije i društvena zbivanja. U okviru svakog od ova tri odnosa između pojedinaca i socijalne situacije postoje mnogobrojne pojave koje mogu biti predmet izučavanja, te se mogu razlikovati tri velike grupe problema kojima se bavi socijalna psihologija.
P ROBLEMI IZUČAVANJA Šta proučava socijalna psihologija postaće nam jasnije kad iznesemo pregled glavnih problema za koje se ona interesuje. Zadržavajući se na iznošenju problema koji su, pre svega, od teorijskog interesa, ali ne navodeći samo one pojave
9
NIKOLA ROT
koje su do danas izučavane nego i sve one koje po svojoj prirodi pripadaju oblasti socijalne psihologije, mi možemo razlikovati tri velike grupe problema. U okviru svake od ovih grupa problema postoje skupine pitanja za koje se socijalna psihologija interesuje već danas ili če se njima baviti u budućnosti. Prvu veliku grupu problema čini proučavanje različitih vidova neposredne interakcije ljudi. Postoji veliki broj različitih vrsta interakcija među Ijudima. Interpersonalnu interakciju imamo i kad se sastanu dve osobe i uzajamno se ocenjuju ili kada postoji među njima određeni emocionalni odnos. Međusobnu interakciju imamo i kad nastavnik izlaže nastavno gradivo učenicima na času. U takvoj situaciji ne samo da učenici slušaju i ocenjuju nastavnikovo izlaganje nego i nastavnik reaguje na ponašanje učenika. Imamo interakciju i kad pojedinci koji se nalaze na nekom sastanku rešavaju o određenim pitanjima dnevnog reda. Mnogi problemi kojima se bavi socijalna psihologija predstavljaju pojave u kojima neposredni uzajamni odnos ljudi i neposredni uzajamni uticaj jedne osobe na drugu imaju veliki udeo. Neki autori i određuju socijalnu psihologiju kao proučavanje socijalne interakcije Ijudi. Iako nije jedina oblast problema kojima se socijalna psihologija bavi, problematika socijalne interakcije je široka oblast problema socijalne psihologije u okviru koje možemo razlikovati veći broj užih skupina ili podgrupa problema. Takve skupine problema u okviru izučavanja neposredne socijalne interakcije, među ostalim, jesu: 1. Proučavanje komuniciranja među ljudima, odnosa među njima koji se ostvaruje korišćenjem znakova. Za čoveka je specifična verbalna komunikacja, ali važno sredstvo saopštavanja informacija ostaje i neverbalna komunikacija. 2. Izučavanje opažanja i ocenjivanja drugih osoba i njihovih osobina; ocenjivanje emocionalnih stanja ljudi sa kojima dolazimo u dodir i njihovih relativno trajnih osobina ili crta ličnosti motiva i namera, kao i zakonitosti na kojima počiva formiranje impresija o drugim osobama, te proučavanje tačnosti naših ocena o drugim osobama i uslova od kojih zavisi tačnost ili netačnost naših ocena. 3. Proučavanje javljanja naklonosti i nenaklonosti među osobama, proučavanje tzv. interpersonalne privlačnosti. U okviru ove relativno nove oblasti izučavanja razmatraju se činioci koji dovode do javljanja naklonosti ili nenaklonosti. 4. Proučavanje ponašanja Ijudi u struktuiranoj grupi: formiranja grupe, nastajanja grupnih normi, grupne strukture i pitanja vođa u grupi i rukovođenja, dinamike grupe ili menjanja ponašanja članova grupe i mnogih drugih pitanja u vezi sa ponašanjem pojedinaca u grupi; kao i proučavanje ponašanja ljudi u nestruktuiranoj grupi, u masi i u izuzetnim situacijama, kao što su, na primer, panika ili agresivno masovno ponašanje. U ovu grupu problema ulazi i deo problematike socijalnih stavova, problematike formiranja i menjanja stavova putem interakcije. Stavovi se međutim, izučavaju prvenstveno u okviru pojave socijalizacije budući da su oni rezultat i efekat procesa socijalizacije i delovanja posrednika ili agensa socijalizacije. Drugu veliku grupu problema predstavlja proučavanje delovanja različitih socijalnih faktora na opažanje, mišljenje, motivaciju i celokupnu ličnost. Takvi
10
PREDMET I PROBLEMI SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJ E
socijalni faktori koji utiču na psihičke funkcije i ponašanje pojedinaca mogu biti različiti. O njima govorimo kao o agensima, i izvorima socijalizacije. Njihovim delovanjem na pojedinca nastaju određene promene u ponašanju i u osobinama pojedinaca o kojim promenama govorimo kao o efektima socijalizacije. Celu ovu veliku grupu problema socijalne psihologije nazivamo problemima socijalizacije. U okviru nje možemo razlikovati više podgrupa problema. Među ostalim, sledeće: 1. Proučavanje procesa socijalnog učenja putem kojih se ostvaruje socijalizacija, tj. putem kojih dete i odrastao čovek prihvataju određene oblike socijalnog ponašanja i formiraju se kao ličnosti. 2. Proučavanje delovanja pojedinih između društvenih činilaca na promene u ponašanju pojedinaca. Takvi društveni činioci mogu biti porodica, vršnjaci, škola i mnogi drugi faktori koje nazivamo agensima socijalizacije. A može to biti i kultura u celini, kao i društvena zajednica sa svojom socijalnom stretifikacijom i društveno-političkim sistemom, a o kojima možemo govoriti kao o izvoru socijalizacije. 3. Proučavanje posledica delovanja socijalnih faktora na psihičke funkcije čoveka i na njegovu ličnost u celini, te posebno dve oblasti efekata socijalizacije. 4. Proučavanje socijalne motivacije ljudi, tj. izvora i prirode motiva koji pokreću na socijalno ponašanje i koji se javljaju u procesu socijalne interakcije ljudi, a koji su takođe prvenstveno rezultat socijalizacije. 5. Proučavanje formiranja, menjanja i delovanja socijalnih stavova i vrednosti važnih, determinanti socijalnog ponašanja ljudi. I u okviru ovih podgrupa pitanja postoje skupine problema kojima se pojedini stručnjaci posebno bave. Jedna takva danas razvijena oblast proučavanja jeste proučavanje uticaja jezika i jezičke zajednice kojoj pojedinac pripada na njegovo opažanje, mišljenje i osećanje. Druga jedna značajna i veoma razvijena oblast ispitivanja jeste proučavanje uloge kulture u razvitku psihičkih funkcija i celokupne ličnosti pojedinaca članova određene kulture. Treću grupu problema, za sada najmanje sistematski proučavanih, čine pitanja o ulozi pojedinih psihičkih funkcija i posebno ličnosti i njenih osobina na društvene pojave i društveno zbivanje. Od individualnih osobina pojedinaca zavisiće u izvesnoj meri njegovo opažanje i ocenjivanje drugih osoba. Od ličnih karakteristika zavisi donekle i formiranje određenih socijalnih stavova, kao i predrasuda, prema nacionalnim, verskim ili rasnim grupama. Individualne osobine pojedinaca doći će do izražaja i pri ponašanju u izuzetnim masovnim situacijama. Ali, psihološke karakteristike ljudi imaju uticaj i na politički život, na međunarodne i ekonomske odnose i socijalnu patologiju. U okviru ove, za sada relativno malo istraživane grupe problema, počinju se formirati pojedine oblasti istraživanja koje se postepeno osamostaljuju. Među ostalim, takve su oblasti: proučavanje političkog ponašanja, tj. ispitivanja o tom u kojoj meri karakteristike ličnosti utiču na opredeljivanje i zalaganje za određene oblike političkog uređenja; proučavanje
NIKOLA ROT
uloge psiholoških faktora u odnosima među narodima i državama; psihologija međunarodnog ponašanja; proučavanje uloge psiholoških činilaca u ekonomskom životu; u javljanju delinkventnog i devijantnog ponašanja. Pitanjima iz ove grupe problema bave se delimično i sve grane primenjene socijalne psihologije. Sve one, među ostalim, proučavaju kako psihičke karakteristike ljudi utiču na aktivnost i rezultate aktivnosti u različitim oblastima ljudske delatnosti: u industriji, školskom radu, u vojsci, u administraciji. Razvijaju se i postepeno obrazuju i posebne grane primenjene psihologije. Treba istaći da tzv. primenjena socijalna psihologija nije naprosto korišćenje rezultata istraživanja o osnovnim psihološkim i socijalno-psihološkim problemima, a radi što uspešnijeg obavljanja pojedinih ljudskih delatnosti. Takvo prosto prenošenje saznanja bilo bi nemogućno i neispravno jer se ponašanje ljudi menja u zavisnosti od uslova u kojima se odvija i u svakoj oblasti delatnosti dobija svoje osobenosti. Zato pojedine grane primenjene socijalne psihologije postaju samostalne oblasti socijalno-psihološkog istraživanja. Neke su od ovih oblasti danas u procesu brzog razvitka. Pre svega, to je industrijska socijalna psihologija koja proučava socijalnopsihološke pojave u uslovima industrijskog rada. Ona se danas pretvara u veliku i važnu oblast psihologije koja naglašava i uzima u obzir značaj činjenice da u industrijskom radu ljudi ne deluju samo u izolovanim malim grupama (koje su gotovo isključivo proučavane ranije) nego u preduzeću, koje predstavlja povezani sistem grupa: organizaciju. Treba spomenuti da postoji veoma velik broj pokušaja klasifikovanja problematike kojom se bavi socijalna psihologija. U različitim pregledima i udžbenicima socijalne psihologije nailazimo na različite pokušaje razvrstavanja socija lno-psiholoških problema. U udžbenicima je često kao merilo razvrstavanja prihvaćen princip da se kao odvojena poglavlja prikažu one grupe problema o kojima postoji najviše istraživanja i rezultata istraživanja, pa se često kao tri velika poglavlja u udžbenicima socijalne psihologije mogu naći poglavlja o socijalizaciji, stavovima i grupnim procesima. Navedene tri velike grupe problema nisu među sobom strogo odvojeni problemi, niti su iznetim pregledima iscrpene sve grupe iz skupina problema kojima se socijalna psihologija bavi. Nije moguće strogo odvojiti psihološke probleme i reći da pripadaju isključivo jednoj ili drugoj grupi problema. Izučavajući pojedina pitanja iz ma koje od spomenutih grupa problema, redovno je neophodno voditi računa o zakonitostima čije je proučavanje označeno kao osnovno pitanje neke druge grupe problema. Proučavajući, na primer, opažanje osoba a što smo svrstali među probleme socijalne interakcije Ijudi mi moramo voditi računa i o činiocima koji su doveli do toga da se druge osobe opažaju na određeni način, dakle o problemu socijalizacije, o osnovnoj temi jedne druge velike grupe socijalno-psiholoških pitanja. Socijalna psihologija je u stalnom i brzom razvitku i neprestano se razvijaju nove oblasti istraživanja koje i nisu spomenute u ovom pregledu. Već više godina razvija se, npr., proučavanje socijalnog ponašanja životinja; poslednjih godina kao posebna oblast počinje se formirati genetička socijalna psihologija koja ima za cilj da utvrdi eventualne urođene osnove socijalnog ponašanja Ijudi.
12
PREDMET 1 PROBLEMl SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJ E
DEFINICIJE SOCIJALNE PSIHOLOGIJE Izneti pregled pitanja kojima se bavi socijalna psihologija pomoći će nam da sažeto odredimo predmet socijalne psihologije, da je definišemo. Definisanje predmeta socijalne psihologije dosta je teško zbog toga što nema pune saglasnosti o tome šta sve socijalna psihologija treba da proučava i zbog toga što ima više društvenih naučnih disciplina koje se interesuju za iste pojave, mada sa drugim ciljem, kao i socijalna psihologija. Polazeći od navedene podele problema kojima se socijalna psihologija bavi, mogli bismo dati njenu opisnu definiciju i označiti je kao naučnu disciplinu koja proučava uticaj socijalnih činilaca na ponašanje pojedinaca, njihovo ponašanje kad su u neposrednoj interakciji, kao i ulogu psiholoških karakteristika ljudi u društvenom zbivanju. Određujući, međutim, predmet neke discipline, mi nastojimo da iznesemo opšte i zajedničke karakteristike problema kojim se određena naučna disciplina bavi i da te karakteristike istaknemo u definicijama naučne discipline. Veoma često se socijalna psihologija, u skladu sa shvatanjem da ona treba da izučava socijalnu interakciju ljudi, određuje kao naučni studij o tome kako ljudi utiču jedan na drugoga. Polazeći od tog shvatanja neki autori definišu socijalnu psihologiju kao granu psihološke nauke koja se bavi proučavanjem ponašanja pojedinaca u multiindividualnim (gde postoji međudejstvo većeg broja pojedinaca) i kolektivnim situacijama (Floyd Allport) ili kao izučavanje psihičke aktivnosti ljudi u kolektivu i masi, a koje se javljaju na osnovu međudejstva ličnosti (sovjetski psiholog Baranov). Ovakve definicije su preuske; ne obuhvataju, bar eksplicitno, svu problematiku kojom se socijalna psihologija stvarno bavi i ne vidi se da su njen predmet još dve velike grupe problema problemi socijalizacije i problemi delovanja psiholoških činilaca na društvene pojave. Zbog toga bolje odgovaraju definicije koje šire određuju predmet socijalne psihologije i postavljaju joj kao zadatak: proučavanje socijalne prirode čoveka (Asch, 1952), ili proučavanje ponašanja pojedinaca u društvu (Krech i Crutshfield, 1962), ili proučavanje pojedinaca u društvenom kontekstu (Sekord Backman, 1964). Međutim, nedostatak ovih definicija je njihova nedovoljna određenost. Kao definicije koje najbolje odgovaraju mogu se prihvatiti one koje objedinjuju ukazivanje na stvarno široku problematiku socijalne psihologije i relativno jasno određivanje pojava koje ona treba da izučava. Takve, među ostalim, izgledaju definicije G. Olporta (Allport) i Šerifa (Sherif). Olport (1968) veli da je predmet socijalne psihologije proučavanje socijalne prirode pojedinaca sa glavnim ciljem da se razume i objasni kako na misao, osećanja i ponašanje pojedinaca utiče aktuelno, zamišljeno ili implicitno prisustvo drugih ljudi. Time što navodi ne samo aktuelno prisustvo drugih ljudi nego i implicitno i zamišljeno njihovo prisustvo ova definicija ne ograničava predmet socijalne psihologije na izučavanje aktuelne interakcije među ljudima. Ona uključuje i proučavanje delovanja drugih
13
NIKOl.A ROT
osoba, društva, društvenih institucija i društvenih proizvoda koji su rezultat ranijih interakcija. Navodeći da proučava i uticaj zamišljenog prisustva drugih ljudi na ponašanje pojedinaca, u ovoj definiciji se vodi računa o tome da na naše psihičke funkcije i na konkretno ponašanje utiče i zamisao o budućem kontaktu sa ljudima. Naše pamćenje, npr., zavisi od toga pred kim očekujemo da ćemo saopštiti ono što nastojimo upamtiti. Još potpunije određuje predmet socijalne psihologije Šerifova definicija. Prema Šerifu (Sherif, 1956) predmet socijalne psihologije je naučni studij neposrednog iskustva i ponašanja ljudi u odnosu na socijalnu situaciju. Ova nam definicija izgleda najpogodnijom iz nekoliko razloga: 1. Ukazuje izričito na to da je, proučavajući socijalno-psihološka pitanja, neophodno proučavati ne samo postupke ljudi nego i ono što doživljavaju. 2. Ne ograničava se na proučavanje neposredne interakcije ljudi nego zahteva proučavanje ponašanja i iskustva u odnosu na socijalnu situaciju. A pojam socijalne situacije, ili socijalne draži veoma se široko određuje. Šerif navodi da socijalnu draž mogu predstavljati pojedinci, grupe ljudi, proizvodi materijalne kulture (kao što su tehnologija i sva sredstva kojima se ljudi služe) i proizvodi nematerijalne kulture (kao što su shvatanja i vrednosti koja važe u nekom društvu ili jezik neke zajednice). 3. Najzad, važna prednost ove definicije je ta što se formulacijom ,,u odnosu na socijalnu situaciju“ dozvoljava tumačenje da je predmet socijalne psihologije, pored proučavanja interakcije ljudi, i proučavanje uticaja socijalnih faktora na ponašanje pojedinca, kao i proučavanje uticaja ljudi i njihovih psihičkih karakteristika na društvene pojave i društvena zbivanja. Ako u Šerifov pojam socijalne draži uključimo i razvijenost proizvodnih snaga i na njima izgrađene proizvodne odnose, onda u Šerifovom određenju imamo i dovoljno široku i dovoljno određenu definiciju socijalne psihologije. Navodeći karakteristike socijalne psihologije kao nauke, istaknuto je da je ona psihološka disciplina i da ona, za razliku od nekih drugih disciplina koje kao svoj predmet određuju takođe ponašanje čoveka, izučava ponašanje čoveka s obzirom na psihički život. To nam izgleda da bi to trebalo jasno naglasiti i u definicijama socijalne psihologije. Mogli bismo je, polazeći od Šerifovog određenja, definisati kao naučno proučavanje psihičkih pojava i njihovih manifestacija u vezi sa socijalnom situacijom. Ako doživljaje i postupke u vezi sa socijalnom situacijom označimo kao socijalno ponašanje, mogli bismo reći da je socijalna psihologija naučna disciplina koja proučava socijalno ponašanje. Takvim određenjem se ističu dva momenta bitna za socijalnu psihologiju kao nauku: 1. Da ona proučava, kao svaka psihološka disciplina, psihološke pojave (intelektualne, emocionalne, konativne procese i osobine čoveka) i njihovo manifestovanje u postupcima i proizvodima ljudi i 2. Da ih proučava uvek u vezi sa socijalnim društvenim pojavama, a to znači: ili u neposrednoj socijalnoj interakciji osoba, ili kad socija lne pojave utiču na psihičke, ili kad psihičke utiču na socijalne.
14
PREDMET 1 PROBLEMI SOCIJ ALNE PSIIIOLOGIJ E
SOCIJALNA PSIHOLOGIJA I S RODNE NAUČNE DISCI PLINE Budući da je socijalna psihologija psihološka disciplina, ona je, pre svega, povezana sa opštom psihologijom, a zatim i sa mnogim drugim psihološkim disciplinama. Kako je socijalna psihologija istovremeno i društvena nauka, ona je u vezi sa drugim društvenim naukama, a posebno sa sociologijom i antropologijom.
Soci jalna psihologi ja i opšta psihologija Za studij socijalne psihologije potrebno je poznavati opštu psihologiju. Opšta psihologija se bavi proučavanjem ponašanja pojedinaca prvenstveno obraćajući pažnju na aktivnost čoveka u odnosu na nesocijalnu (fizičku) sredinu. Socijalna psihologija ispituje ljudsku aktivnost s obzirom na delovanje socijalnih faktora. Stoga proučavajući probleme socijalne psihologije nesumnjivo je da je neophodno potrebno poznavati pojmove koje koristi opšta psihologija i rezultate do kojih je ona došla. Veza između opšte i socijalne psihologije je neosporna. Ali o tome kakav je odnos između socijalne i opšte psihologije postoje različita mišljenja. Jedno je shvatanje da opšta psihologija otkriva osnovne zakonitosti psihičkog života, zakonitosti koje uopšte važe za psihički život, a socijalna psihologija te opšte važeće zakonitosti primenjuje na probleme kojima se ona bavi. Da bi se otkrile opšte zakonitosti socijalnog ponašanja čoveka, nije potrebno posebno istraživati društveno ponašanje ljudi, nego je dovoljno primeniti saznanja opšte psihologije. Principi percipiranja, motivacije, učenja, utvrđeni u opštoj psihologiji primenjivi su i u proučavanju problema socijalne psihologije. Tako Hal (Hull, 1943. u knjizi „Principi ponašanja“) iznosi mišljenje da za upoznavanje i psiholoških fenomena uopšte, kao i socijalno-psiholoških, treba da koristimo zakonitosti principa učenja koje smo utvrdili u opštoj psihologiji. Ukratko: generalna ili opšta psihologija otkriva osnovne principe ponašanja, a socijalna psihologija te principe ekstrapolira na određene probleme kojima se bavi. Međutim, ovo shvatanje je kritikovano. Jedan od najoštrijih kritičara je Aš koji ističe da je nemoguće upoznati principe ljudskog ponašanja, npr., dati adekvatnu teoriju emocija ili motivacije, ako se ne proučava i odnos između pojedinaca i drugih ljudi, ako se zaključci donose samo na osnovu posmatranja odnosa čoveka i fizičke draži. Socijalna psihologija ne može naprosto da primenjuje principe opšte psihologije do kojih je ova došla ispitujući situacije koje nisu socijalne. Aš zaključuje da je socijalna psihologija posebna nauka čijim se saznanjem dopunjuju i koriguju pojmovi opšte psihologije. Ukratko, socijalna psihologija nije prosta primena principa opšte psihologije ili deo opšte psihologije. Socijalna psihologija je samostalna naučna disciplina, koja omogućuje da se dopuni i koriguje opšta slika o čoveku, jer je slika koju daje opšta psihologija nepotpuna. Danas uglavnom preovladava ovakav stav. Neki autori smatraju čak da bi bilo opravdano govoriti samo o socijalnoj psihologiji, jer je psihički život pojedinaca uvek pod uticajem drugih osoba i dru-
NIKOLA ROT
štvenih činilaca. Individua onakva kakva se po tradiciji tretira u opštoj psiho logiji je apstrakcija. I zaista, danas sve više preovladava mišljenje da pri ispitivanjima u opštoj psihologiji treba uzimati u obzir i socijalni faktor. Na primer, da treba imati u vidu da na percipiranje ne utiču samo fizički faktori nego i socijalni. Danas opšta psihologija uzima u obzir sve više delovanje socijalnih faktora. Ali, to ne znači da je opšta psiho logija u potpunosti socijalna psihologija ili njen deo. Ona ostaje posebna i osnovna psihološka disciplina. Iako postoji uska veza između opšte i socijalne psihologije, može se i utvrditi razlika među njima. Šta će proučavati opšta a šta socijalna psihologija može se odrediti prema tome u kom stepenu socijalni faktori utiču na pojedine pojave. U opštoj psihologiji se tretiraju pojave za koje uloga socijalnih faktora nije bitna i naročito značajna, kao, npr., proces javljanja naknadnih slika ili procesi opažanja fizičkih objekata. Tu socijalni faktori igraju izvesnu ulogu, ali nisu odlučujući. Međutim, psihičke fenomene za koje su socijalni faktori odlučujući proučava socijalna psihologija. Pokušavajući da razgraničimo predmet opšte i socijalne psihologije možemo reći da opšta psihologija proučava one procese kod kojih socijalni faktori nisu odlučujući, iako imaju ulogu i treba ih uzimati u obzir, a socijalna psihologija proučava one fenomene kod kojih su socijalni faktori odlučujući. Zaključujući možemo reći da postoje ubedljivi razlozi za to da je socijalna psihologija, iako blisko povezana sa opštom psihologijom, ipak samostalna psihološka disciplina. Ona je to, prvo, zbog toga što postoji cela oblast pojava kojima se opšta psihologija ne bavi. Takve su pojave, među ostalim, ponašanje pojedinaca u grupi i izučavanje uticaja psiholoških momenata na društveno zbivanje. Socijalna psihologija, dalje, iako koristi istraživačke postupke razvijene u opštoj psihologiji, ima i posebne naučne postupke stvorene radi izučavanja socijalno-psiholoških pojava i pronađene u toku razvitka socijalne psihologije. Takvi su postupci, na primer, sociometrijska tehnika ili skale za merenje stavova. A glavni je razlog opravdanosti postojanja socijalne psihologije kao posebne discipline taj što je orijentacija socijalne psihologije drukčija od orijentacije opšte psihologije čak i onda kada izučavaju iste psihičke aktivnosti. Opšta psihologija bavi se izučavanjem psihičkih procesa uopšte, posmatrajući ih apstraktno i izučavajući ih, pre svega, u odnosu na fizičke objekte a socijalna psihologija izučava te procese s obzirom na socijalnu situaciju, s obzirom na njihovu uslovljenost socijalnom situacijom. Stoga, iako veza između opšte i socijalne psihologije ostaje uska i trajna, socijalna psihologija predstavlja samostalnu oblast istraživanja psiho loške stvarnosti kojom se opšta psihologija u načelu ne bavi.
Sođjalna psihologija i sociologija Socijalna psihologija je u vezi sa mnogim, u načelu sa svim, društvenim naukama, ali je posebno bliska njena veza sa sociologijom i antropologijom. Naročito često se ističe povezanost sa sociologijom. Po mišljenju nekih autora, socijalna psihologija i nije drugo nego spoj psihologije i sociologije čak, po nekima, grana sociologije. Veze su zaista bliske. Ali razlike između socijalne psihologije i socio-
16
PREDMET I PROBLEMl SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJ E
)lonjitreDa) ne 3na eđu ičaenu ave >ces ctof e °j raz'gija ulokod alna iholma ina;ocipsiihotupraz;o je ak i avasve)bzijom. 1. 2. l naročialna rana )cio-
logije kao naučnih disciplina postoje. Teško ih je precizno fiksirati jer mnoge od društvenih pojava izučavaju i sociologija i socijalna psihologija. Cesto se pokušava da se razlika između socijalne psihologije i sociologije odredi definisanjem socijalne psihologije kao naučne discipline koja proučava ponašanje pojedinaca u grupi, a sociologije kao nauke koja se bavi proučavanjem grupe u celini. Međutim, i socijalna psihologija se interesuje za neke strane grupe u celini: za strukturu grupe, za grupne norme, za uticaj grupe u celini na pojedince. A. s druge strane, i sociologija se interesuje i za psihološke karakteristike pojedinaca članova grupe: za njihove stavove, za njihove uloge u grupi. Zato spomenute definicije ne razgraničavaju dovoljno oštro i dovoljno jasno predmet socijalne psihologije od predmeta sociologije, ne pokazuju suštinu razlike između ovih dveju naučnih disciplina. Da bi se potpunije objasnile te razlike, ponekad se navodi da bi razlike između ovih dveju naučnih disciplina trebalo tražiti u faktorima kojima one objašnjavaju društveno ponašanje, u osnovnim pojmovima koje koriste u prikazivanju i objašnjavanju društvenog ponašanja, jednom reči, u razlikama u pristupu društvenim pojavama. Razlika između socijalne psihologije i sociologije, veli se, je u tome sa kog aspekta posmatraju pojave socijalna psihologija i sociologija. Pojave u vezi sa grupom mogu se posmatrati sa psihološkog ili sa sociološkog aspekta. Ako se vodi računa na primer o tome kako ekonomski faktori utiču na ponašanje grupe u celini, ili ako se vodi računa o posledicama tog ponašanja na društvene odnose imamo sociološko proučavanje. Ako se, međutim, pri proučavanju grupe pažnja obraća na lične karakteristike članova grupe i koriste psihološki pojmovi za objašnjenje imamo socijalno-psihološko istraživanje. Klajnberg (Klineberg, 1954), socijalni psiholog, ilustruje razliku između predmeta socijalne psihologije i sociologije na primeru proučavanja gangova. Proučavajući gang sociolog se interesuje prvenstveno za ekonomske i druge socijalne jzroke koji su doveli do formiranja ganga, za odnos ganga prema raznim socijalnim institucijama (zakonima, školi), za efekat delovanja ganga na zajednicu u užem i širem smislu). Socijalnog psihologa interesuju psihološke karakteristike pojedinca i gang u celini, lični stavovi pojedinca, kao 1 stavovi karakteristični za ceo gang, životne istorije pojedinih članova, delovanje pojedinaca na gang. Tri razlike koje se ističu jesu: sociologija obraća, pre svega, pažnju na grupu u celini, na njeno poveza 20 delovanje; socijalna psihologija na psihičke momente u vezi sa grupom: stavove. crte ličnosti itd.; sociolog proučavajući grupu i kad se bavi pojedincem, traži ono što je slič zo i jednako u ljudskom ponašanju, dok socijalni psiholog ukazuje na individualne razlike i nastoji da ih protumači objašnjavajući ih bilo ličnim iskustvom poje-uica, bilo nasleđem; 3. sociolog se zadržava, pre svega, na sadržajima ponašanja članova grupe, na sadržajima društvenih normi, dok socijalni psiholog obraća pažnju na procese, na to kako dolazi do određenog ponašanja i formiranja određenih shvatanja.
17
NIKOLA ROT
Postoji zaista bliska povezanost socijalne psihologije sa sociologijom, jer sociologija često prati i koristi za objašnjenje psihološke pojave kao što su: socijalni stavovi, vrednosti i prihvaćene grupne norme, a socijalna psihologija izučavajući socijalno ponašanje mora voditi računa o sociološkim fenomenima kao što su društvena stratifikacija, društveni sistem i društvene institucije. Međutim, između sociologije i socijalne psihologije, iako su veze bliske, postoje i razlike i u predmetu izučavanja i u postupcima i u njihovoj orijentaciji. Sociologija se interesuje, pre svega, za društvene pojave u njihovoj celovitosti, a ako se i interesuje za ponašanje pojedinaca, ona to čini da bi dobila dopunske podatke i ostvarila svoj osnovni zadatak. Socijalna psihologija se, međutim, uvek bavi izučavanjem psiholoških pojava, bilo ponašanja pojedinca u društvenoj situaciji bilo psihološkim karakteristikama grupe kao celine. Bitna razlika između ovih dveju disciplina je u njihovoj orijentaciji. Socijalna psihologija se interesuje za psihičke pojave i kad izučava isti onaj objekat koji izučava sociologija, npr. grupu, a sociologija se uvek interesuje za grupu i druge društvene pojave kao za sociološke pojave, čak i kad koristi (kao dopunske) podatke o psihičkim karakteristikama pojedinaca -članova grupe.
Soci jalna psihologija i antropologi ja Termin antropologija označava nauku o čoveku. Ali tim terminom označava se i proučavanje telesnih karakteristika pripadnika društvenih grupa, kao i nekih rezultata grupnog života (jezika, umetnosti, običaja i kulture uopšte). Deo antropologije koji proučava telesne karakteristike članova društva naziva se fizičkom antropologijom, a deo koji izučava pojedine oblike i proizvode društvenog života socijalnom antropologijom. Često se široko određenje antropologije kao nauke o čoveku ograničava tako što se antropologija određuje kao nauka koja se bavi proučavanjem kulture primitivnih društava, nerazvijenih naroda i plemena, pa se naziva kulturnom antropologijom. Sve češće se međutim, javlja tendencija da se kulturna antropologija ne ograniči na proučavanje ekonomski zaostalih plemena, nego se kao njen predmet postavlja proučavanje kultura različitih društava, nerazvijenih i razvijenih. Veza između socijalne psihologije i antropologije postoji. Socijalni psiholozi koriste različite nalaze do kojih je došla antropologija, a antropolozima su potrebna saznanja, teorije i metode psihologije. Za razumevanje i objašnjenje mnogih psiholoških problema potrebno je znati kako se psihološke pojave manifestuju u različitim kulturama, da bi se razgraničilo šta univerzalno važi za sve ljude, a šta je specifično za određeno društvo. Ako se želi, na primer, ispitati da li je motiv za sticanjem urođen ili stečen, potrebno je uzimati u obzir rezultate antropoloških istraživanja. Ako se motiv za sticanjem ne sreće u svim društvima, onda se o njemu teško može govoriti kao o urođenom motivu. Slično je sa pitanjem univerzalnosti pojave Edipovog kompleksa. S druge strane, psihologija pomaže antropologiji da objasni određene antropološke nalaze. Mnoge pojmove, teorije i zakonitosti psihologije koriste antropo-
18
PREDMET 1 PROBLEMI SOCIJ ALNE PS IHOLOGIJ E
lozi da objasne život pojedinih plemena i grupa. Na primer, u antropologiji je poznat primer jednog plemena sa Nove Gvineje (Arapeši) u kome su karakteristični nesebičnost i gostoljublje, gde ne postoji želja za isticanjem, gde niko ne želi biti vođa, gde nema agresivnosti. Ovakvo ponašanje mnogi antropolozi, kao i psiholozi, objašnjavaju koristeći psihološke pojmove, konkretno time što se deca slobodno vaspitavaju, bez mnogo kažnjavanja i što nisu frustrirana. Ali činjenica da se ove dve naučne discipline uzajamno dopunjuju ne znači da među njima nema bitnih razlika i da nisu dve samostalne naučne oblasti. Raz lika je opet, pre svega, u osnovnom zadatku tih nauka. Antropologija se interesuje za karakteristične načine organizovanja života u različitim društvenim zajednicama a ne za psihičke procese i aktivnost pojedinaca, pripadnika tih zajednica. To je predmet izučavanja socijalne psihologije. Često se i istraživanja psiholoških problema u vezi sa društvenim pojavama nazivaju sociološkim ili antropološkim. To se obrazlaže time da je odvajanje problema socijalne psihologije, sociologije i antropologije nepotrebno i nemoguće. Da li će se istraživanje psiholoških karakteristika pripadnika pojedinih naroda nazvati sociološkim i antropološkim istraživanjem, a što je dosta čest slučaj, ili psihološkim nije, po njihovom mišljenju, važno. Da je npr. socijalne stavove moguće razumeti i objasniti samo uzimajući u obzir sociološke (ekonomske) faktore, a karakteristike pripadnika neke društvene zajednice uzimajući u obzir njihovu kulturu to je neosporno. Ali to ne može značiti da ispitivanje psihičkih pojava, kao što su stavovi, uverenja, osobine ličnosti, a koje mora da se ostvaruje koristeći znanja o psihičkim pojavama i naučne postupke najpodesnije za takvo ispitivanje nije psihološko ispitivanje. Zaista je potrebno, ispitujući stvarnost, koja je kompleksna, vršiti kompleksna istraživanja. Treba izučavati i sociološku i antropološku i psihološku stranu društvenih pojava. Neophodna je saradnja stručnjaka tih nauka. Saradnja stručnjaka raznih nauka potrebna je, redovno kad se izučavaju složene pojave stvarnosti. Ali to ne znači da stručnjaci pojedinih naučnih disciplina ne izučavaju i nemaju za zadatak da izučavaju upravo određenu stranu stvarnosti, određeni aspekt pojava. Oni to najuspešnije mogu upravo ako su kao stručnjaci osposobljeni za izučavanje problema određene naučne oblasti. O sociologiji, antropologiji i socijalnoj psihologiji opravdano je govoriti kao o tri različite naučne discipline. Kao što se saznanja istih disciplina dopunjuju, tako i stručnjaci iz tih oblasti treba da sarađuju. Ali to ne znači da to nisu posebne i samostalne naučne discipline.
19
N IKOLA ROT _________________________________________________________________________________________
RAZVOJ SOCIJALNE PSIHOLOGIJE
TRI PERIODA U RAZVITKU SOCIJALNE PSIHOLOGIJE Psihologija je dugo proučavala ponašanje ljudi ne uzimajući u obzir da čovek živi u društvu, da je stalno u nekom odnosu sa drugima i da svoju društvenu situaciju doživljava i na nju reaguje. Proučavala psihički život čoveka uzimajući ga kao izolovanog pojedinca. Nije postojala izgrađena socijalna psihologija koja bi proučavala kako na psihičke procese i ponašanje ljudi deluje aktivnost drugih ljudi i uslovi u kojima žive. Cak ni davno uočene činjenice da društveni činioci drugi ljudi, društvene institucije i proizvodi zajedničke aktivnosti ljudi utiču na psihički život pojedinca i da psihički procesi i osobenosti čoveka utiču na društvene pojave psihologija dugo nije sistematski izučavala. Formirane su već i posebne grane psihologije, namenjene izučavanju pojedinih oblasti psihičkog života: kao dečja psihologija (za proučavanje psihičkog razvoja deteta), psihofiziologija (za proučavanje odnosa i veza između fizioloških osnova i psihičkih pojava), diferencijalna psihologija (za proučavanje razlika između pojedinaca i grupa), pedagoška psihologija (za proučavanje psihičkih procesa u toku obrazovanja i vaspitanja), psihologija životinja (za proučavanje ponašanja životinja) a socijalna psihologija još nije postojala kao samostalna naučna disciplina. Ali iako nije bilo socijalne psihologije kao samostalne naučne discipline, odavno je bilo razmatranja, ideja i pretpostavki o mnogim pitanjima kojima se danas socijalna psihologija bavi. Mislioce i stručnjake iz pojedinih oblasti društvenih nauka odavno je zanimalo zašto se Ijudi udružuju i žive u društvu; koji psihološki momenti utiču na to da se ljudi organizuju u društvu i stvaraju države sa određenom organizacijom i koja društvena organizacija najbolje odgovara ljudskim osobinama; ko postaje vođa i kako vođe utiču na one koje vode i zašto ih njihovi sledbenici slušaju; da li se ljudi u različitim društvenim uslovima menjaju i kako je moguće vaspitati ljude za društveni život i za određenu organizaciju društvenog života. Sva su ova pitanja bar delimično i socijalno-psihološki problemi za koje se i savremena socijalna psihologija interesuje i istražuje ih. Pre svega filozofi su nastojali da shvate i objasne i društveno ponašanje ljudi. Od Platona i Aristotela pa do savremenih filozofa mnogi medu njima pokušavaju da dadu celovitu sliku o svetu i društvu i objasne društveno ponašanje ljudi. Oni takva
20
RAZVOJ SOCIJALNE PSIIIOLOGIJE
svoja nastojanja zasnivaju redovno na određenim podacima koje su ili sami prikupili ili su to učinili drugi, ali, po pravilu, na ograničenom i za takva široka uopštavanja nedovoljnom broju podataka. Mnogi od njih ukazali su na važna pitanja, izneli nove i plodne ideje i ponudili rešenja koja se i danas potvrđuju kao moguća i verovatna. Ali da bismo potpunije upoznali pojedine oblasti pojava i utvrdili zakonitosti njihovog javljanja, mi moramo pažljivo izučavati te pojave koristeći odgovarajuće naučne postupke. Izučavanju određenih pojava potrebno je posvetiti posebnu naučnu disciplinu koja će sistematski izučavati te pojave. Teoretske pretpostavke mogu dati orijentaciju i ponuditi objašnjenja, ali ne mogu same za sebe pružiti potrebno znanje. To može tek naučna aktivnost koja povezuje teorijsko razmatranje sa sistematskim empirijskim istraživanjima. Tek kad dođe do takvog povezivanja možemo govoriti o naučnom proučavanju objektivno datih pojava. Nauka koja se bavi sistematskim izučavanjem socijalno-psiholoških pojava, objedinjujući teorijsko uopštavanje i sistematsko empirijsko istraživanje, obrazovala se relativno kasno. Ona koristi ideje i zamisli filozofa, ali ih proverava na prikupljenim podacima i činjenicama. Mogu se razlikovati tri perioda u razvitku socijalne psihologije: Prvi, relativno dug period u kome socijalna psihologija ne postoji kao posebna ni teorijska ni empirijska disciplina. Pojedini socijalno-psihološki problemi pretresaju se u okviru filozofije. Sistematska ispitivanja se ne vrše, a pojedina pitanja se razmatraju u sklopu i u skladu sa drugim filozofskim razmatranjima. Taj period traje od antičkih vremena do polovine XIX veka. Socijalna psihologija u tom periodu ne postoji kao posebna ni teorijska ni empirijska naučna disciplina. Drugi period u kome se problemi socijalne psihologije tretiraju posebno, odvojeno od drugih problema. Problemi se tretiraju pod različitim nazivima: kao psihologija naroda, psihologija mase, kolektivna psihologija. Ali još nema razrađene adekvatne metodike empirijskog istraživanja niti takvog istraživanja. Ovaj period traje od druge polovine XIX veka do dvadesetih godina XX veka i u njemu postoji, može se reći, socijalna psihologija kao teorijska disciplina ali ne postoji kao empirijska. Treći period je relativno kratak period socijalne psihologije. To je period u kom se socijalna psihologija konstruiše kao posebna empirijska nauka sa fiksiranim predmetom i razvijenim metodama i tehnikama, a što se događa tek početkom XX veka.
RAZMATRANJA O POJEDINIM SOCIJALNO-
PSIHOLOŠKIM PROBLEMIMA Platon i Aristotel O mnogim problemima koje danas izučava socijalna psihologija filozofi iz■: se od davnina svoja shvatanja. Posebno se ističu dva takva pitanja: 1) koji psi‘: loški momenti podstiču ljude da žive u društvu i 2) da li se ljudi menjaju usled
21
NIKOLA ROT
delovanja društvenih uslova. Ova dva pitanja obuhvataju dve velike grupe problerna i savremene socijalne psihologije: problem uloge psihićkih momenata u društvenom zbivanju i problem uticaja socijalnih faktora na psihičke procese i funkcije. Oba ova pitanja razmatraju i dva najistaknutija filozofa antičkog doba, Platon i Aristotel. Platon smatra da društvo nastaje i postoji jer ljudi sami sebi nisu dovoljni. Potrebna je organizovana aktivnost većeg broja ljudi da bi se mogli održati. Van društva pojedinci ne bi mogli zadovoljiti ni svoje osnovne potrebe. Zato ljudi stvaraju društvo (državu) i zato ga održavaju. A kakva će biti država zavisi od toga kakvi su ljudi u njoj. Ne možemo se nadati da ćemo stvoriti dobru državu dok ne stvorimo takve ljude koji će imati određene osobine koje obezbeđuju funkcionisanje države. Države mogu biti dobre i loše. To zavisi, pre svega, od toga kakvi su ljudi koji državom upravljaju. Najbolja je država u kojoj vladaju oni kod kojih je visoko razvijena sposobnost razuma i težnja sa saznanjem. Dok ne postanu filozofi kraljevi ili kraljevi filozofi, neće biti dobre države veli Platon. Najbolji, a to su filozofi, među ljudima treba da vladaju. Oni kod kojih preovlađuje težnja za sticanjem treba da rade i privređuju; a oni kod kojih je jaka želja za čašću i slavom treba da brane državu od neprijatelja i ratuju. Ljude je moguće vaspitavati i menjati, smatra Platon. Njih i treba posebno i dugo vaspitati za građane najbolje, idealne države. Platon razvija detaljni plan takvog vaspitanja. Svu decu treba odvojiti od roditelja da ne bi primila njihove rđave navike i da se ne bi ugledala na njihov rđavi primer. Treba sprovoditi sistematsko obrazovanje, vaspitanje i strogi izbor posle određenih perioda takvog vaspitanja. Onaj mali deo stanovništva koji posle trideset i pet godina vaspitavanja i tri stroge selekcije preostane treba još petnaest godina da se snalazi sam u životu i da prođe kroz period borbi i takmičenja sa drugim ljudima. A kad i taj period prođe, oni koji se održe, biće zreli ljudi, filozofi, i oni u pedesetoj godini života treba da preuzmu vladanje državom. Aristotel se razlikuje od Platona u shvatanju o uzrocima postojanja društva. I on navodi da je društvo neophodno da bi se ljudi održali. Ali ljudi ne žive u društvu samo radi toga što im je ono potrebno za održavanje nego i zbog toga što po svojoj prirodi teže za društvenim životom, što su društvena bića. Veća je potreba za porodicom nego za životom u široj društvenoj zajednici. Ali kod svih postoji potreba za društvenim životom. Zato je prirodno da ljudi žive u društvu, ali ne i da svi imaju pravo da upravljaju društvom. To treba da čine samo najsposobniji. Većina ljudi je po prirodi glupa i lenja i bliža životinji nego božanstvu. Njima se ne može dati vlast da upravljaju državom. Oni su sposobni samo zato da snagom svog tela izvršavaju naređenja. Oni su robovi po prirodi i njima i državom treba da upravljaju oni koji su u stanju da, koristeći razum, predviđaju ono što će biti. Sve ljude je, međutim, moguće i potrebno vaspitavati za društveni život. Ali razne ljude za različite dužnosti. Oni koji se odlikuju razumom putem aktivnosti će razviti svoje osobine i postati osposobljeni da uspostave ravnotežu svojih potreba, da umeju da se savlađuju i da u svom karakteru i svom delovanju nađu srednji put, zlatnu sredinu. A sve treba učiti da slušaju zakone i poštuju red. Čovek, ako nije
22
RAZVOJ SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJ E
usavršen, najgora je životinja baš zato što je obdaren razumom koji može da koristi da zadovolji svoju pohlepu i nezasitost. Zato društvo treba da nadzire čoveka, da stvori u njemu potrebu da sluša i poštuje zakone, a ne da bude sklon naglim i štetnim promenama.
Hobs i Ruso Svoja shvatanja o spomenuta dva pitanja, kao i o mnogim drugim problemima kojima se socijalna psihologija bavi i danas, iznosili su mnogi mislioci od antičkog doba do danas. U sedamnaestom veku daje Hobs (1588-1679) svoj odgovor na pitanje zašto ljudi žive u društvu. On smatra, kao i Platon, da oni žive u društvu jer je to neophodno za njihovo održanje. Ali društveni život ne proizilazi iz prirode čoveka. Naprotiv, društveni život je nasilje nad ljudima. Čovek je po prirodi samoživ i sebičan. Njegova glavna težnja je želja za moći, a za njom teži da bi osigurao zadovoljenje svoje sebičnosti. Čovek je čoveku vuk i ljudi su u stalnoj međusobnoj borbi i nadmetanju nastojeći da ostvare svoje lične interese i sebe uzvise a druge da savladaju i unize. Ljudi su u stalnom međusobnom ratu. Da taj rat svih protiv svih ne bi doveo do propasti svih Ijudi, oni se udružuju i stvaraju državu. Iako društveni život nije prirodan za čoveka, on je neophodan za njega. Iz straha da drugi ne učine njemu ono što on teži da učini drugima, čovek stvara i prihvata društvenu organizaciju i održava je. Tako Hobs prvenstveno psihološkim faktorima objašnjava i poreklo društva i regulisanje društvenog života. Sto godina kasnije, u osamnaestom veku, Ruso (1712-1778) iznosi shvatanje slično Hobsovom da život u društvu nije prirodno stanje čoveka. Do društvenog života dolazi jer spoljni uzroci (oskudica, napad neprijatelja) nagone ljude na to. Zbog toga se Ijudi dogovaraju da zajednički žive. Sklapaju društveni ugovor, ugovor da će živeti u društvu da bi zajednički lakše savladali teškoće. Ali Ruso nema tako rđavo mišljenje o prirodi čoveka kao Hobs. Njegov prirodni čovek, koji živi sam, nije rđav čovek. Pre stvaranja države svi su ljudi ravnopravni a svaki je slobodan. Nema prisvajanja tuđeg jer nema privatne svojine. U to doba čovek i ne zna šta je dobro a šta zlo. Stvaranjem društva on se menja i stiče osobine koje se mogu označiti bilo kao dobre bilo kao rđave. Tek u društvu stvaraju se moralne norme, tek u njemu ima prestupa i zločina. Tek stvaranjem društva koje počiva na privatnom vlasništvu javlja se takmičenje i rivalstvo i razvijaju osobine kao što su lakomost i zavist. Društveni život odlučno menja čoveka jer kad se menja društvo menjaju se čovek i njegove osobine. Ruso se zalaže za stvaranje novog društva u kom će biti ukinute privilegije plemstva i izgraditi društvo u kome će narod biti suveren. Ruso ne smatra, kao Hobs, da je izvor društvenih teškoća i društvenog zla u rđavoj prirodi ljudi. Po njemu je suprotno: izvor rđavih osobina ljudi je u rđa•
23
NIKOLA ROT
Hedonizam i altruizam Na sebičnosti čoveka kao njegovoj osnovnoj karakteristici izgrađena je veoma proširena i uticajna koncepcija o individualnom i socijalnom ponašanju čoveka, poznata pod nazivom hedonistička teorija. Razvio ju je engleski filozof Bentam (J. Bentham, 17481832). Osnovna pokretačka snaga čoveka je težnja za postizanjem zadovoljstva i nastojanje da se izbegne bol. Čovek ocenjuje šta će mu doneti više zadovoljstva a manje nevolje. On se odriče neposrednog užitka da bi izbegao kasniju neprijatnost ili postigao veće i trajnije zadovoljstvo u budućnosti. On postupa po nekoj vrsti hedonističke računice. I društvo počiva na istom principu; najbolje je ono društvo u kome postoji najveće moguće zadovoljstvo za najveći mogući broj ljudi. Osnovna ideja hedonističkog shvatanja javlja se i u mnogim savremenim psihološkim teorijama. Ona je prisutna i u psihoana litičkoj teoriji, a po kojoj čovek i svesno i nesvesno teži za zadovoljstvom i ta težnja predstavlja jedan od najmoćnijih pokretača aktivnosti, a takozvani princip zadovoljstva jedan od važnih principa objašnjenja ljudskog ponašanja. Javlja se u različitim varijantama i kod ranijih i kod savremenih bihejviorista. Bihejvioristički principi potkrepljivanja redukcije tenzije izgrađeni su na hedonističkoj ideji. Isto tako hedonistička teorija motivacije uključena je u mnoge savremene teorije motivacije. Hedonističku koncepciju mnogi opravdano kritikuju ukazujući na to da se celokupno ljudsko ponašanje ne može objasniti težnjom za zadovoljstvom. Ali trajnost hedonističke ideje i njeno pojavljivanje u mnogim varijantama kod pristalica različitih koncepcija govori za to da u toj teoriji leži delimično objašnjenje ljudskog ponašanja, iako njome nije moguće objasniti to ponašanje u celini. Veći je broj autora koji obrazlažu shvatanje da egoizam, lični interes i težnja za zadovoljstvom ne mogu biti jedini princip objašnjenja ni individualnog ni društvenog ponašanja Ijudi. Oni ukazuju na to da, pored sebičnosti kao podsticaja aktivnosti, postoji i ljubav prema drugim ljudima, simpatija za druge kao snaga koja pokreće ljude. Osim težnje za ličnim zadovoljstvom, postoji i spremnost ljudi da se udruže sa drugim ljudima i da im pomažu. Već Adam Smit (A. Smith, 1727-1790), poznati engleski ekonomista, koji inače ističe iste ideje kao i Bentam i smatra da sebičnost i težnja za zadovoljstvom predstavljaju važne pokretače ljudske aktivnosti, navodi da postoje i drugi principi u ljudskoj prirodi koji podstiču ljude da deluju u interesu i za sreću drugih i čine da se sreća drugih oseća kao sopstvena potreba. U XIX veku veći je broj autora koji, kao i Ruso, ističu kao osnovu društvenog života i društvenog ponašanja ljudi spremnost za saradnju sa drugima i drušvenost, a ne sebičnost i težnju za moći. I Darvin, a onda i osta li autori koji prihvataju princip evolucije vrste, ističe simpatiju i društvenost kao važne faktore u ljudskom životu. Od prirode datu težnju za solidarnošću, naglašava kao osnovu društvenog života jedan od osnivača anarhizma, Bakunjin (M. A. Bakunjin, 1814-1876). Drugi istaknuti teoretičar anarhizma Kropotkin (P. A. Kropotkin, 1824-1921) navodi kao karakteristiku ljudskog ponašanja uzajamno pomaganje Ijudi zasnovano na urođenoj težnji ka solidarnosti. Društvenost ili gregarnost ili afilijativnost na-
24
RAZVOJ SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE
glašavaju mnogi autori kao suštinsku karakteristiku čoveka. Francuski psiholog Ribo (T. Ribot, 1839-1916) kao i mnogi drugi naglašavaju da su saosećanje i simpatija za druge vrlo značajna odlika Ijudskog reagovanja. On razlikuje više vrsti takvog osećanja i u njemu vidi osnove prosocijalnog ponašanja. Pojavu saosećanja kao važnog faktora društvenog života najdetaljnije analizira filozof Šeler (M. Scheler, 1874-1928) koji razlikuje 8 vrsti saosećanja.
SHVATANJA O SUŠTINI SOCIJALNOG PONAŠANJA Pitan je osnivača socijalne psihologi je Iako u periodu do potkraj devetnaestog veka imamo mnogo zanimljivih i vrednih ideja o socijalnom ponašanju ljudi, nemamo još socijalne psihologije. Ne samo zato što spomenuti i drugi mislioci ne koriste sistematsko istraživanje odgovarajućim naučnim postupcima nego, pre svega, zbog toga što njihov cilj nije bio da proučavaju i prikažu psihološke momente društvenog ponašanja. Oni se nisu prvenstveno interesovali za proučavanje psihičkih procesa u vezi sa društvenim pojavama, nego su se, pre svega, interesovali za pitanje porekla društva i pojedinih oblika društvene organizacije. Oni prvenstveno iznose shvatanje o problemima koji su sociološki a ne socijalno-psihološki, iako pojedine društvene pojave objašnjavaju psihološkim momentima. Upravo su zbog toga i njihove ideje od interesa za socijalnu psihologiju. Od devetnaestog veka veći je broj autora koji pokušavaju prikazati ulogu psihičkih činilaca u raznim oblicima društvenog života. Oni ne razmatraju samo pojedina pitanja, npr., pitanje o poreklu društvenog života i o njegovoj ulozi u menjanju ljudi, nego kao cilj svoga razmatranja postavljaju objašnjenje raznih socijalno-psiholoških pojava i objašnjenje socijalnog ponašanja' u celini nalazeći kao osnovne uzroke psihološke činioce. Neki od njih prikazuju karakteristike pojedinih naroda izvodeći ih iz psiholoških karakteristika kao nemački etnopsiholozi. Drugi analiziraju socijalne pojave nalazeći im uzrok u podruštvljavanju ili imitaciji kao Tarde i Ross. Treći objašnjavaju socijalno ponašanje ljudi pojmom sugestije kao Le Bon. Neki opet, kao McDougall, pokušavaju da celokupno društveno ponašanje izvedu iz urođenih osobina ljudi, iz instinkata. Danas se neki od ovih autora (kao i neki drugi koji se bave sličnim pitanjima) označavaju osnivačima socijalne psihologije i prvim socijalnim psiholozima. Ali ni spisi ni njihova razmatranja nisu socijalna psihologija u savremenom smislu. Iako zaista obrađuje problematiku koja je socijalno-psihološka, oni je obrađuju još uvek pre svega na osnovu slobodnoga razmatranja i zaključivanja. Međutim, njihov prilog razvitku socijalne psihologije kao samostalne naučne discipline veoma je značajan. Oni iznose mnoge od savremenih problema postavljajući težište na praćenje psihičkih procesa i na objašnjavanje njihove uloge u društvenom životu. Oni pokazuju da postoji potreba i mogućnost da se formira socijalna psi-
25
NIKOLA ROT
hologija kao samostalna naučna disciplina i od lučno utiču na njeno formiranje i njen razvoj. Odgovor na pitanje od kada postoji socijalna psihologija i ko je njen osnivač zavisi od toga šta podrazumevamo pod socijalnom psihologijom. Ako pod socijalnom psihologijom podrazumevamo samostalnu empirijsku naučnu disciplinu čiji se nalazi i tumačenja zasnivaju na predmetu socijalne psihologije adekvatnom empirijskom naučnom postupku, onda je ona veoma mlada naučna disciplina na čijem formiranju i razvijanju radi od dvadesetih godina XX veka veliki broj istraživača. Ako, međutim, socijalnom psihologijom budemo smatrali i slobodno, više ili manje argumentovano, razmatranje o raznim pojavama društvenog ponašanja, možemo reći da socijalna psihologija kao nauka postoji odavno. Takva razmatranja javljaju se, kao što je navedeno, od antičkog doba. Mnoga se javljaju i u toku XIX veka. Ističu se među njima četiri koncepcije: shvatanja koja za objašnjenje socijalnog ponašanja koriste princip evolucije; tumačenja koja naglašavaju kolektivnu i grupnu svest; učenja koja za osnovu objašnjenja koriste pojmove imitacije i sugestije, kao i instinktivistička koncepcija. Sve su te koncepcije bile i podsticaj za empirijska istraživanja, pa time i za formiranje socijalne psihologije kao empirijske naučne discipline.
Shvatanja evolucionista Pod uticajem Darvinovih radova veći broj autora objašnjava društveni život i društveno ponašanje polazeći od ideje evolucije. Najznačajniji je među njima, sem Darvina (Ch. Darwin, 1809-1882), Spenser (H. Spencer, 1820-1903). Njihova osnovna, nova i veoma važna ideja je da se oblici društvenog ponašanja ljudi menjaju i da su u različitim društvenim uslovima različiti. Darvin se bavi pitanjima društvenog života čoveka u svojim delima „Poreklo vrsta“ i „Poreklo čoveka“ u kojima obrazlaže svoju hipotezu da se čovek razvija iz nižih bića. Objašnjavajući čovekov društveni razvitak, on naročito ističe ulogu kulture, naglašavajući dva procesa: proces kooperacije i proces simpatije. On je smatrao da su ova dva momenta bitna za društveni život. Od posebnog je interesa što on za objašnjenje društvenog života ne ističe prirodno odabiranje kao prvenstveni uzrok, nego smatra da razvitak čoveka zavisi, pre svega, od selekcije u psihološkom i socijalnom smislu. Afirmisaće se i steći položaj i ugled u društvu oni ljudi koji razvijaju osobine koje će odgovarati društvenim potrebama i koji unapređuju društveni život ljudi. Spenser koristeći Darvinov princip evolucije iznosi da je život proces stalnog prilagođavanja unutrašnjih uslova pojedinaca spoljašnjim uslovima sredine. I on upotrebljava pojam simpatije za objašnjenje socijalnog ponašanja čoveka. Društvo se formira na bazi seksualnog instinkta koji dovodi do stvaranja porodice koja je osnovna jedinica društva. U osnovi porodice je simpatija i saradnja. Za održavanje i podizanje dece neophodni su saosećanje i simpatija. Dete je nemoćno i slabo. Svojom nemoći izaziva simpatiju, prvenstveno majke, ali i ostalih
26
RAZVOJ SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJ E
članova porodice. I društvo u celini i socijalno ponašanje i socijalne institucije imaju postepen razvitak prema određenim zakonima evolucije. Iz ranijih nerazvijenih oblika možemo objasniti postojeće razvijene oblike. Zadatak socijalne psihologije je da detaljno proučava razvitak socijalnog ponašanja. Ove ideje prihvata niz autora i primenjuje ih u objašnjavanju pojedinih socijalnih institucija. Tako Tajlor (E. B. Tylor 1832-1917) smatra da se religija razvija od animizma, preko panteizma do monoteizma. Morgan (L. N. Morgan, 1818-1881) smatra da se ekonomski život razvijao od lova, preko stočarstva i poljoprivrede, do industrijskog načina života. I porodični odnosi imaju svoj evolucioni put od promiskuiteta, preko grupne ženidbe i poligamije, do monogamije.
Shvatan ja koja naglašavaju nadindividualnu svest U drugoj polovini XIX veka kao jedno od objašnjenja društvenog ponašanja ljudi javlja se objašnjenje idejom o grupnoj ili kolektivnoj svesti. Ta grupna ili kolektivna svest, navodi se, razlikuje se od individualne i u njoj leži izvor i društvenog ponašanja ljudi i za pojedino društvo karakterističnih institucija. Ovu ideju najpre razvijaju nemački naučnici Lazarus i Štajntal (M. Lazarus i H. Steinthal) koristeći pojam i termin narodnoga duha. Ova ideja je najviše razrađena kod francuskog sociologa Dirkema (E. Durkheim). Zastupa je i osnivač eksperimentalne psihologije Vunt (W. Wundt). Dirkem (E. Durkheim, 1859-1919) je delovao krajem XIX i početkom XX veka i ima značajan uticaj na razvoj društvenih nauka kao i socijalne psihologije. Smatrao je da postoje dve svesti: individualna i kolektivna. Ljudi u društvenoj zajednici imaju određene ideje, misli, praksu, iskustvo (a njih stvara kolektivni život). Te ideje imaju neku vrstu samostalne egzistencije, nezavisne od individualne. On ove ideje naziva grupna svest jer predstavljaju misli i osećanja grupe. Ne postoji samo individualna nego i kolektivna svest, drugačija od individualne i nezavisna od nje. Upravo kolektivna svest održava socijalni život i reguliše ga. Kolektivne ideje predstavljaju snagu koja prisiljava pojedinca na određeno ponašanje. Ovu samostalnu kolektivnu svest objašnjava primerom religije, koja kao kolektivna ideja ima svoju samostalnu egzistenciju. Religiozna ideja, po Dirkemu, ne postoji samo kao uverenje pojedinca, a ipak ona umnogome reguliše ponašanje Ijudi. Pojam kolektivne ideje i kolektivne svesti u raznim formama sreće se do današnjih dana, mada, po pravilu, taj pojam ostaje nejasan i neodređen. Kolektivnu svest, veli Dirkem, ne možemo upoznati istražujući psihički život pojedinca. Upoznajemo je na osnovu kolektivnih, društvenih, manifestacija: pravnog sistema društva, njegovih moralnih normi i drugih institucija. Sve one prisiljavaju čoveka, koji je po pravilu sebičan, da nastupa društveno korisno i da manifestuje solidarnost. Drugi osnovni pojam kojim Dirkem operiše jeste pojam solidarnost. Solidarnost je, po njemu, jedna od osnovnih društvenih snaga. Ona je u nerazvijenim društvima mehanička, a u organizovanim organska. Pojam solidarnosti je naročito naglašavan u želji da se pokaže da klasna borba nije neizbežna zakonitost društvenog razvitka.
27
NIKOLA ROT
Lazarus (L. Lazarus, 1824-1903) i Štajntal (M. Steinthal, 1823-1899) su nemački naučnici koji su radili zajedno. Oni su svoj interes upravili na proučavanje jezika, mitologije, religije, literature i umetnosti naroda i njihovih psiholoških (etnopsiholoških) karakteristika. Lazarus i Štajntal uvode nov pojam, pojam narodnog duha, koji u njihovim izlaganjima dobija mistično značenje. Sam pojam narodnog duha definišu, doduše, na prihvatljiv način. Pod njime podrazumevaju sličnu svest mnogih pojedinaca. Pojedinci koji čine narod, imaju izvesne ideje i predstave zajedničke. Ali u objašnjavanju pojedinih pojava taj narodni duh suprotstavljaju pojedinačnoj svesti, prikazujuči ga kao samostalno biče. Objektivizacija tog metafizičkog narodnog duha je folklor, jezik, mišljenje, moral. Proučavajuči moral, jezik i običaje nekog naroda upoznajemo njegov narodni duh. Ističući da su jezik i običaji osnovne manifestacije narodnog duha, više su uticali na to da se razviju filološka i etnografska nauka nego što su doprineli razvitku socijalne psihologije, iako se smatraju osnivačima takozvane etnopsihologije. Viljem Vunt (W. Wundt, 1832-1921) dao je važan prilog razvitku socijalne psihologije. Vunt smatra da treba razlikovati dve grane psihologije: fiziološku psihologiju i psihologiju naroda. Psihologija naroda ili etnička psihologija obuhvatala bi, po Vuntovom mišljenju, proučavanje svih viših mentalnih procesa. Individualna psihologija ne može potpuno da prikaže složenije mentalne procese, a koji su uslovljeni socijalnim momentima: jezikom, običajima i mitovima. Vunt tako ističe važnost socijalnih faktora za više mentalne procese. Pri tome naglašava posebno ulogu triju socijalnih faktora: jezika, mitova i običaja. Da bi prikazao više mentalne procese, on proučava ta tri socijalna momenta. Vunt argumentiše: mišljenje je sistem asocijacija. Ali šta će se asocirati zavisi od aperceptivne mase, a ova opet, pre svega, od jezičkih navika, mitova i običaja. Zacelo da je ispravno Vuntovo isticanje značaja socijalnih faktora za mentalne procese. Međutim, i Vunt je platio danak vremenu u kojem je živeo. I on je koristio sličan pojam kao Lazarus i Štajntal, s kojima je inače oštro polemisao napadajući ove autore zbog njihovog mišljenja da može postojati neki duh van pojedinačne svesti. Međutim, i sam je, pod uticajem Hegela, isticao da postoji samostalna narodna duša (Volksseele) čije su upravo manifestacije jezik, običaji i mitovi.
Shvatanja ko ja naglašavaju imitaci ju i sugestiju Veći je broj autora koji kao osnovne pojmove za objašnjenje društvenog ponašanja koriste pojmove sugestije i imitacije. Upravo su među njima autori koji su prvi sistematski pokušali da prikažu i objasne socijalno ponašanje u celini. Gabrijel Tard (G. Tarde, 1843-1904) je u svojim studijama isticao da je osnovni socijalni proces proces imitacije. Objašnjavanje socijalnog ponašanja Tard bazira na pojavi imitacije i mnogo napora uložio je u pronalaženje pojedinih zakonitosti procesa imitacije pomoću kojih nastoji da protumači društveno ponašanje. On ističe tri zakona imitacije. Prvi, tzv. zakon silaska, kazuje da socijalno niže klase po-
28
RAZVOJ SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE
dražavaju socijalno više klase. Ono što se događa u centru, imitira se na periferiji. Radi ilustracije navodi primer mode. Drugi, tzv. zakon geometrijske progresije, kazuje da se pojedine pojave socijalnog života šire geometrijskom progresijom. Ilustracije su glasine. Sa udaljenošću od mesta izvora iz kojeg su potekle glasine postaju sve proširenije i sve im se više dodaje i sve se više po sadržaju menjaju. Treći, tzv. zakon o unutrašnjem koje se preferira spoljašnjem, ističe da se više imitira kultura uže sredine (npr., vlastite nacije), nego šire sredine (neke druge nacije). Međutim, Tard ne objašnjava detaljnije kako teče proces imitiranja. Pod uticajem Sarkove (Charcot) škole Tard prihvata da se imitacija bazira na nekoj vrsti somnambulizma i nepotpune svesti. Ali ako je imitacija jedini zakon društvenog ponašanja, postavlja se pitanje kako objasniti sporove i sukobe. To je Tard pokušao objasniti navodeći da je sve novo, svaka invencija i inovacija rezultat konflikta dvaju modela koji se imitiraju. I društveni sukobi (pa i ratovi) nastaju zato što se imitiraju različiti modeli. GistavLe Bon (G. Lebon, 1841-1931) je imao veliki uticaj na shvatanja svoga vremena. Njegova dela su i kod nas prevođena. On je bio pod uticajem pomenutih francuskih psihijatara, a posebno P. Janeta, pa je mnoge pojave u socijalnom ponašanju objašnjavao sugestijom i regresijom na primitivniji stupanj svesti. Po njemu je ponašanje mase osnovna socijalna pojava. Le Bon kaže: U masi, gomili pojedinac u potpunosti gubi svoju svesnu ličnost i pokorava se svim sugestijama koje na njega deluju (pre svega, sugestijama vođe), te postupa u suprotnosti sa svojim navikama i svojim karakterom. Na neki način se pojedinac u gomili ponaša kao hipnotisan subjekt. Pod uticajem svemoći sugestije u čoveku izbija njegova primitivna priroda, izbijaju njegovi instinkti i od davnina ukorenjene predrasude. Ljudi u masi su impulzivni, emocionalni, okrutni, nesposobni za racionalno mišljenje. Covek u gomili, masi, spušta se za nekoliko stepenica niz lestvice civilizacije. Ove karakteristike ponašanja ljudi u masi i njihovu podložnost sugestiji, mogu izvesni pojedinci da iskoriste. Takvi pojedinci koji umeju pokrenuti mase na akciju postaju vođe. Za pokretanje mase na akciju nije važna racionalna argumentacija. Reč vođe koji uspeva da pokrene mase predstavlja samo neku vrstu pritiska na dugme, znak na koji mase stupaju u akciju, predstavlja neku vrstu signala koji u ljudima izaziva oživljavanje svih primitivnih nagona. Le Bon naročito naglašava da uloga mase postaje sve moćnija i da u njoj treba videti opasnost za civilizaciju i opasnost da čovek opet padne na primitivan nivo. U suštini Lebonovog shvatanja nalazi se strah od revolucionarnih pokreta koji su se sve snažnije širili u drugoj polovini XIX veka. Njegovo učenje o masi trebalo je da posluži buržoaziji kao opravdanje borbe protiv masovnih revolucionarnih pokreta. E.
Ros (E. Ross, 1866-1907) je svoja shvatanja izneo u delu „Socijalna psihologija" (1908). On određuje socijalnu psihologiju kao naučnu granu koja se bavi proučavanjem interakcije između čoveka i njegove socijalne sredine. Pod uticajem Le Bona, Ros smatra za najvažniji društveni fenomen sugestiju, ocenjujući je
29
NIKOLA ROT
kao princip društvenog ponašanja uopšte. Pojmove sugestije i imitacije koristi za objašnjenje različitih društvenih pojava. Njima objašnjava: običaje, modu, javno mnjenje, konflikte među ljudima i druge društvene pojave. Bos je zaslužan, pre svega, što je ubedljivo isticao ulogu socijalnih faktora u ponašanju i mentalnim procesima. Bez uticaja socijalnih faktora, mentalni razvitak deteta bi se zaustavio na stupnju inteligencije koji nije daleko od stupnja idiota, veli Ros.
Instinktivističko shvatanje Mek Dugala Psiholog Vilijem Mek Dugal (W. McDougall, 1871-1938) godine 1908. publikuje delo „Uvod u socijalnu psihologiju“, u kome iznosi shvatanje da se osnova socijalnog ponašanja ne može tražiti samo u sugestiji i imitaciji, nego je treba tražiti pre svega u instinktima. Mek Dugal je najizrazitiji predstavnik instinktivističkog shvatanja, shvatanja koje u instinktima vidi osnov celokupnog ponašanja čoveka. Mek Dugal instinkte određuje kao urođene tendencije. Mek Dugal prvo navodi dvanaest a zatim osamnaest instinkata na koje je moguće svesti i iz kojih je moguće objasniti sve oblike ponašanja. Među instinktima Mek Dugal ističe naročito sledeće: instinkt bežanja (uz koji se vezuje emocija straha), instinkt odbacivanja, odbijanja od sebe (emocija odvratnosti), instinkt radoznalosti (emocija čuđenja), instinkt borbenosti (emocija besa), instinkt potčinjavanja (osećanje ponižavanja), instinkt samopotvrđivanja (osećanje vlastite vrednosti), instinkt za reprodukcijom vrste (seksualni); roditeljski (sa emocijom nežnosti); zatim: gregarni, za sticanjem i za stvaranjem. Snažan podsticaj razvitku socijalne psihologije bilo je upravo delo Mek Dugala „Uvod u socijalnu psihologiju“. On ističe da je psihologija zanemarila proučavanje ljudskog socijalnog ponašanja. Upoznati socijalno ponašanje i proučavati ga potrebno je da bi se upoznao znatan deo psihičkog života. Ali psihološko proučavanje društvenog ponašanja važno je i za sve društvene nauke. One traže odgovor na pitanje koje ljudske pokretačke snage dovode do toga da ljudi žive u grupama, da slede vođe, da se pokoravaju zakonima i propisima ili da im se suprotstave. Psiholozi treba da utvrde da li su takve pokretačke snage strah jednog čoveka od drugog kao što misli Hobs, ili su to potrebe da se ljudi međusobno pomažu da bi se mogli održati kao što smatraju Platon i Ruso, ili je to rezultat procene da će živeći u društvu imati više zadovoljstva, a manje neprijatnosti kao što misli Bentam, ili je to opšta sklonost Ijudi da podražavaju tuđe ponašanje kao što kaže Tard. Jer psihologija ne daje rešenja, stručnjaci iz pojedinih društvenih nauka sami, a bez dovoljno podataka i obrazloženja za to, konstruišu psihološke pretpostavke ljudskog društvenog ponašanja. Na njima onda grade svoja objašnjenja društvenih pojava koje izučavaju. Bez dovoljno poznavanja psihologije oni obično konstruišu ili prihvataju takva psihološka objašnjenja koja će potvrditi njihove osnovne ideje. Klasična politička ekonomija, npr., polazi od pretpostavke da je čovek dosledno i potpuno razumno i inteligentno biće koje uvek traži šta je za njega najkorisnije iako ljudi, kako navodi Mek Dugal, većinom deluju iz neracional-
L
30
RAZVOJ SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE
nih, a ne iz racionalnih uzroka. Mnogi etički sistemi počivaju na amaterskoj psihologiji, npr. na shvatanju stoika da je ideal čoveka čovek oslobođen emocija i emocionalnog reagovanja ili na Kantovom učenju da mudar i dobar čovek treba da bude slobodan od želja. Među stručnjacima, u različitim oblastima društvenih nauka. veli Mek Dugal, moguće je razlikovati dve grupe. Jednu, koja kao psihološko objašnjenje društvenog ponašanja prihvata utilitarističko shvatanje da izvor svog ponašanja ljudi treba da traže u težnji da se postigne zadovoljstvo, a izbegne bol. Drugu, koja sve objašnjava proizvoljno izabranim, nejasno shvaćenim i neodređeno prikazanim pojmovima koje nazivaju savešću, moralnom sposobnošću ili instinktima. Osnovna činjenica od koje treba poći u analizi ljudskog ponašanja, navodi Mek Dugal, jeste da je ljudska aktivnost prema određenim ciljevima upravljena, namerna aktivnost. Zato je osnovni zadatak psihologije da otkrije koji su osnovni ciljevi kojima čovek teži i koji su osnovni pokretači, bazični motivi, koji gone čoveka na aktivnost. Mek Dugal smatra da su takve pokretačke snage instinkti: urođene tendencije da se na određene objekte obraća pažnja, da se u vezi sa njiina doživljavaju određene, emocije i da se na određeni način postupi u odnosu na njih. On nastoji utvrditi koje takve urođene težnje postoje kod čoveka. Mek Dugal smatra da na osnovu svoje analize može pokazati da postoji ograničen broj takvih urođenih tendencija, kojima je moguće objasniti celokupno ponašanje Ijudi. U prvom izdanju svoje knjige (1908. godine) navodi, kao što smo rekli, dvanaest urođenih tendencija, a u kasnijem osamnaest. Osim toga, postoje i urođene nespecifične tendencije za ođređenim načinima ponašanja u odnosu na druge ljude: simpatija, sugestija i imitacija. Uz određene objekte koji predstavljaju ciljeve kojima ljudi teže vezuje se više instinkata i povezuje u sentimente. Krajnji uzrok ponašanja ljudi leži u instinktima. U njima je i izvor društvenog ponašanja ljudi: u gregarnom okupljanju ljudi i formiranja grupa, u instinktu za isticanjem izvor je takmičenja i rivalstva među ljudima, a u instinktu borbenosti ratovima i sukobima među ljudima. Koliko će se razviti i u kojoj meri doći do izražaja pojedini instinkti i pojedini sentimenti, zavisi od mnogih uslova, jer se uslovi u kojima ljudi žive razlikuju. Postoje i razlike u društvenom ponašanju i njegovim oblicima među pojedincima i među pojedinim grupama. Koristeći svoje veliko psihološko znanje, ali i više nego što je bilo korisno izvanrednu imaginaciju, Mek Dugal daje detaljne analize moralnosti, savesti, religioznosti i pokušava objasniti različite oblike društvenog ponašanja. Mek Dugal je zaista ubedljivo ukazao na potrebu sistematskog psihološkog izučavanja društvenog ponašanja ljudi. Ali i on je dao jednu u suštini spekulativnu konstrukciju psiholoških osnova društvenog ponašanja. Svojim izlaganjem on je pružio jedan povezan sistem objašnjenja ali, i pored sveg njegovog širokog znanja, nedovoljno zasnovan na činjeničnim podacima. Njegovo shvatanje uskoro je i podvrgnuto opravdanoj oštroj kritici. Ukazano je na to da mnogi pokretači ljudske aktivnosti, koje Mek Dugal smatra urođenim instinktima (na primer, instinkti za sticanjem, za potčinjavanjem) i nisu urođene tendencije, da kod čoveka kao pokretače njegove delatnosti nalazimo velik broj stečenih motiva koji se ne mogu svesti na urođene tendencije, nego su formirani u toku života čoveka, a pre
31
NIKOLA ROT
svega u toku njegovog društvenog života, te da je nedopustivo zanemarena uloga socijalne sredine. Kritičari su opravdano naglašavali da se pod uticajem društvenih uslova stvaraju razne potrebe čoveka i da naše ponašanje uopšte, a društveno ponašanje napose, nije u manjoj meri određeno kulturom kojoj pripadamo i društvenim uslovima u kojima živimo, nego što je urođenim tendencijama. Društveno ponašanje ljudi čak prvenstveno je određeno društvenim uslovima.
RAZVOJ SISTEMATSKOG EMPI RIJSKOG IZUČAVANJA Počeci
sistematskog empirijskog istraživanja Socijalna psihologija se konačno oformljuje kao samostalna naučna disciplina razvitkom sistematskog empirijskog proučavanja društvenog ponašanja ljudi. Misaoni napor pojedinaca koji su u toku vekova iznosili svoja shvatanja i o pojavama kojima se danas bavi socijalna psihologija bio je neophodan uslov da se pojavi socijalna psihologija kao nova naučna disciplina. Međutim, da bi se društveno ponašanje čoveka moglo sigurnije upoznati, bilo je neophodno pristupiti sistematskom empirijskom proučavanju toga ponašanja. Neophodno je bilo koristiti odgovarajuće naučne postupke da bi se došlo do podataka čija će se tačnost moći da proverava i do saznanja koja se mogu dodavati jedno drugome, koja se mogu kumulirati. Nije bilo dovoljno razvijati samo teorijske sisteme kojima se pruža neko objašnjenje određenih pojava, ma koliko takvi sistemi izgledali ubedljivi i privlačni. Uvek je moguće jednom takvom sistemu suprotstaviti drugi teorijski sistem sa drugačijim tumačenjem pojava. Da bi se stvorila jedna naučna disciplina koja proučava empirijske pojave, kao što je to socijalna psihologija, nužno je bilo pristupiti sistematskom izučavanju tih empirijskih pojava. I takvom sistematskom empirijskom istraživanju neophodan je teorijski pristup i nužna su teorijska uopštavanja. To daje orijentaciju šta treba istraživati i kako treba istraživati, i omogućava uopštavanje koje nam pruža objašnjenje pojava. Ali teorijska orijentacija i teorijsko uopštavanje moraju se osloniti na empirijska istraživanja jer se takvim istraživanjima proverava opravdanost teorijskih pretpostavki i vrednost teorijskih uopštavanja. Zato o formiranju socijalne psihologije kao samostalne nauke možemo govoriti tek kada su se našli istraživači koji pristupaju sistematskom empirijskom izučavanju socijalnopsiholoških pojava. Do toga dolazi dvadesetih godina XX veka. U periodu od 1920. do 1930. godine više istraživača počinje sa empirijskim istraživanjima većeg broja socijalnopsiholoških problema. Nemački psiholog Mede (W. Moede) proverava pretpostavku o uticaju prisustva drugih osoba, na razne psihičke funkcije pojedinca. On utvrđuje da pojedinci u prisustvu drugih osoba pokazuju manju osetljivost na bol. Ako uz prisustvovanje drugih proveravamo njihovu mišićnu snagu (posebnim aparatom koji se zove dinamometar), oni pokazuju veću snagu ruke nego ako proveravanje vršimo kad nema drugih osoba. Ako se od pojedinaca zahteva da između velikog broja različitih slova precrtavaju sa-
32
RAZVOJ SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJ E
mo neka od tih slova, učinak če biti veći kad rade u prisustvu drugih nego kad rade pojedinačno, iako će počiniti više grešaka. Gotovo istovremeno sovjetski psiholog Behtjerev (V. Behterev) eksperimentalno proverava da li su tačniji sudovi i ocene koji se donose pojedinačno ili sudovi i ocene do kojih se dolazi putem diskusije u grupi. Njegova istraživanja pokazuju da se donoseći sudove i ocene u grupi tačnije procenjuje trajanje određenih vremenskih intervala, da se sa većom potpunosti označavaju detalji na pokazanoj slici i da se uspešnije rešavaju zadati problemi. Američki psiholog Mur (T. Moore) ispituje eksperimentalno neke pojave sugestije, pojave kojoj su mnogi autori pridavali izuzetan značaj u objašnjavanju društvenog ponašanja. Od svojih ispitanika zahteva da ocene tačnost većeg broja tvrdnji o jezičkoj pravilnosti i nepravilnosti, o tom šta je moralno i šta nije moralno i o tom koji su muzički intervali dopadljiviji. Posle izvesnog vremena istim ispitanicima saopštava šta o tim pojavama tobože misle druge osobe i kakvo mišljenje tobože imaju stručnjaci, te traži od njih da ponovno ocene iste tvrdnje. Mogao je da konstatuje da ispitanici pod uticajem mišljenja većine i saopštenog mišljenja stručnjaka u velikoj meri menjaju svoje ranije sudove. Američki psiholog F. Olport (Floyd Allport) produžava i produbljuje istraživanja koja je započeo Mede, o delovanju prisustva drugih osoba na ponašanje pojedinaca. I on utvrđuje da usled prisustva drugih dolazi do povećanja učinka motornih aktivnosti: brže se obavljaju različite jednostavne radnje kad su prisutne druge osobe nego kad su ispitanici sami, a ta razlika je naročito velika kod onih koji su radeći sami radili veoma sporo. U prisustvu drugih više je verbalnih asocijacija, nalazi se više argumenata za neku tvrdnju i daju se manje ekstremne ocene. Međutim, ispitanici, iako iznose više argumenata kad su drugi prisutni nego kad se nalaze u izolovanoj situaciji, iznose argumente koji su manje dobri i manje vredni nego argumenti saopšteni u izolovanoj situaciji. Olport zaključuje da se brzina složenijih aktivnosti u prisustvu drugih povećava, ali njihova vrednost smanjuje. Na osnovu vlastitih i tuđih empirijskih istraživanja Olport objavljuje 1924. godine knjigu u kojoj daje pregled socijalne psihologije a u kojoj se zalaže za empirijsko izučavanje socijalno-psiholoških pojava, oštro kritikuje štetnost i neopravdanost pokušaja objašnjenja društvenog ponašanja pojmom nadindividualne, kolektivne i grupne svesti. Ovom knjigom on osniva bihejvioristički pravac u američkoj socijalnoj psihologiji i odlučno utiče na dalji razvoj socijalne psihologije. U tom periodu i Mejo (E. Mayo), Retlisberger (F. Roethlisberger) i Dikson (W. J. Dickson) počinju sa istraživanjem važnim za razvitak socijalne industrijske psihologije u Hautorn (Havvthorne) fabrikama kod Čikaga o faktorima koji utiču na produktivnost rada. Dolaze do nalaza o velikoj važnosti međuljudskih odnosa: postupaka poslovođe, odnosa među radnicima, značaja koji se daje radu pojedinca. Bogardus (E. S. Bogardus) konstruiše svoju skalu socijalne distance pomoću koje utvrđuje koliki se stepen prisnosti prihvata u odnosima sa predstavnicima pojedinih naroda i grupa. Konstatuje, a to potvrđuju i dvadeset godina kasnije po-
33
NIKOLA ROT
novljena ispitivanja, da je u stavovima prema pojedinim narodima veoma velika podudarnost među njegovim ispitanicima, studentima iz raznih krajeva Sjedinjenih Američkih Država. Znatna većina njegovih ispitanika pokazuje najveću naklonost prema Englezima i severnim Evropljanima, izrazit negativan odnos prema Crncima, Indijcima, narodima Istoka, a u nešto manjoj meri negativan stav prema pripadnicima južnoevropskih zemalja. U tom razdoblju konstruiše i Terston (L. L. Thurstone) jedan novi instrument za ispitivanje i merenje stavova. Po uzoru na metodološke postupke korišćene u ispitivanju odnosa između fizičkih draži i jačine oseta, on pronalazi daleko osetljivije i pouzdanije sredstvo za utvrđivanje socijalnih stavova nego što su upitnik i intervju postupci koji su gotovo isključivo do tada korišćeni za ispitivanje stavova. Socijalni stavovi, tj. pozitivan ili negativan odnos prema društveno važnim pojavama i institucijama, isticani su od strane više autora kao relativno trajne psihološke karakteristike čijim ispitivanjem možemo uspešno proučavati društveno ponašanje. Terston, u zajednici sa više saradnika, konstruiše skale za ispitivanje stavova prema različitim društvenim pojavama: religiji, nacijama, Crncima, ratu i miru, kontroli rađanja itd. Njegove skale za ispitivanje stavova, kao i kasnije konstruisani usavršeni oblici tih skala, postaju veoma važno sredstvo za mnoga i do danas veoma intenzivna ispitivanja kako prirode stavova tako i njihovog sadržaja.
Razvoj od tridesetih godina XX veka Dvadesetih godina započeti razvitak ubrzano se nastavlja tridesetih godina i kasnije. U periodu od 1930. do 1940. godine u oblasti socijalne psiho logije javlja se već veoma velik broj istraživača. Veliki je broj istraživača koji već tridesetih godina razvijaju socijalno-psihološka istraživanja. Među ostalima potrebno je spomenuti engleskog psihologa Bartleta (F. Bartlett) koji vrši sistematska istraživanja o uticaju socijalnih faktora na pamćenje i posebno na proces retencije. Utvrđuje uticaj socijalnih činilaca na tri karakteristična momenta u procesu retencije: na simplifikaciju ili uprošćavanje zapamćenog sadržaja, na racionalizaciju ili usklađivanje zapamćenog shvatanjima karakterističnim za kulturu kojoj pojedinac pripada i akcentuaciju ili naglašavanje nekih momenata kao posebno važnih. Početkom tridesetih godina javljaju se i istraživanja Kaca i Brejlija (D. Katz i K. Braly) o etničkim stereotipijama, tj. o proširenim, uprošćenim, rigidnim shvatanjima o karakteristikama pripadnika pojedinih naroda, shvatanjima koja su po pravilu izraz predrasuda i podrška održavanju predrasuda. Koristeći postupak koji su prvi primenili Kac i Brejli izvršen je veoma veliki broj sličnih istraživanja, a vrši se još i danas. Tridesetih godina vrši i objavljuje svoja značajna i veoma uticajna istraživanja, važna i za razumevanje socijalnog ponašanja ljudi, švajcarski psiholog Pijaže (J. Piaget). Njegova su istraživanja posvećena, pre svega, proučavanju intelektualnoga razvoja dece. Ali su ona od veoma velikog značaja za upoznavanje procesa socijalizacije i posebno formiranja moralne svesti. Dugo vremena značajni radovi Pi-
34
RAZVOJ SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE
jažea zanemareni su od strane američkih a onda i drugih, socijalnih psihologa. Danas, međutim, ne samo oni koji se bave razvojnom psihologijom nego i socijalni psiholozi posebnu pažnju obraćaju njegovim istraživanjima i njegovi nalazi i njegove ideje predstavljaju važan podsticaj za mnoga savremena istraživanja moralnog razvitka, kao i uopšte za pokušaje teorijskog uopštavanja procesa socijalizacije. U smišljeno konstruisanoj eksperimentalnoj situaciji utvrđuje Š e r i f ( M . Sherif) da mi ocene i o fizičkim i o društvenim pojavama donosimo ne samo na osnovu draži koje na nas deluju nego i na osnovu našeg referentnog sistema, tj. na osnovu standarda za ocenjivanje određene vrste pojava koje smo obrazovali na osnovu našeg iskustva. Na stvaranje referentnog sistema deluju razni momenti. Jedan takav važan momenat, naročito ako je situacija koja se ocenjuje nedovoljno određena, jeste ocena drugih članova grupe kojoj pojedinac pripada. Kad dođe do ocenjivanja neke situacije, onda međusobno različite ocene pojedinaca, koje su dali kad su bili sami, počinju se približavati jedna drugoj kad ocene o istoj pojavi daju u grupi. Naša procena da je kretanje svetle tačke u tamnoj prostoriji a koja se u stvari ne kreće (pojava koja se naziva autokinetičkim efektom), kretanje u određenom rasponu, izmeniće se kad čujemo drugačije ocene drugih pojedinaca 1 tom kretanju. Mi ćemo ocenjivati da je kretanje manje nego što smo to ocenjivali pre, ako drugi ocenjuju da je to kretanje malo a ocenjivaćemo ga da je veće nego što smo ga ocenjivali kad smo bili sami, ako drugi ocenjuju da je veliko, čak 2 kasnije, kad ponovo sami posmatramo takvo tobožno kretanje, mi ćemo ga ocenjivati prema standardu ili normi koja je formirana u grupnoj situaciji. Ovim svojim ispitivanjem Šerif ukazuje na to koliko naši sudovi zavise od socijalnih momenata. Tim istraživanjem Šerif pokreće mnogobrojna i plodna istraživanja o formiranju grupnih normi i o konformiranju. Objavljivanjem svog postupka za ispitivanje naklonosti i nenaklonosti među članovima grupe, postupka poznatim pod nazivom sociometrijski test, tridesetih godina XX veka Moreno (J. Moreno) daje veoma koristan način za ispitivanje odnosa u grupi i grupne strukture kako se to tehnički naziva. To je u suštini jednostavan postupak pri kome svaki član grupe treba da označi sa kojim drugim članovima grupe bi najradije, a sa kojim najmanje rado obavljao neke aktivnosti (bio u društvu, radio neki posao). Korišćenjem ovog postupka možemo utvrditi položaj ili status koji pojedini članovi grupe imaju, povezanost ili kohezivnost grupe, postojanje podgrupa i klika i druge odnose u grupi. Usavršen i kombinovan drugim postupcima ispitivanja Morenov sociometrijski postupak omogućuje uspešno istraživanje i faktora od kojih zavise određene vrste odnosa. Među ostalim, koristeći ovaj postupak, utvrdeno je da će se kao osobe sa kojima će se obrazovati trajne male grupe (prijateljska grupa, bračna zajednica), birati pre svega, takve osobe sa kojima postoji mogućnost čestog i neposrednog kontakta, zatim one koje imaju slične vrednosti i slične stavove, pa osobe čije se karakteristike ocenjuju kao poželjne i važne za ostvarenje ciljeva grupe ili čije osobine ocenjujemo kao korisne za nas.
35
NIKOLA ROT
Razvitak od četrdesetih godina Najsnažniji podsticaj razvitku socijalne psihologije dala je aktivnost Levina (K. Lewin). Levin krajem tridesetih godina započinje sa eksperimentalnim istraživanjem nekoliko složenijih oblika društvenog ponašanja, za koje je dotle smatrano da ih je nemoguće istraživati eksperimentalno. Među ostalim, on počinje sa istraživanjima o tipovima rukovođenja. Dobro smišljenim eksperimentima on pokazuje da je moguće razlikovati tri tipa rukovođenja: demokratsko pri kome svi članovi učestvuju pri donošenju odluke, autokratsko pri kome vođa rešava o svemu i svima nameće svoje odluke, zatim zanemareno rukovođenje (koje Levin naziva „laissez faire“ „pusti da ide kako hoće“) pri kome se vođa ne interesuje za rad grupe. Kao najomiljenije rukovođenje pokazuje se demokratsko rukovođenje. Najmanje omiljen i najmanje koristan za ostvarenje zadataka grupe pokazuje se poslednji način rukovođenja, zanemareno rukovođenje. Autokratsko rukovođenje koje, kao što naknadna istraživanja pokazuju, u nekim kritičnim situacijama predstavlja koristan i prihvaćen način rukovođenja u redovnoj, normalnoj situaciji izaziva kod članova grupe apatiju (nezainteresovanost i neangažovanost) ili agresivnost i manje je omiljeno od demokratskog načina rukovođenja. Pod uticajem ovih ispitivanja razvija se i cela jedna oblast teorijskog istraživanja o rukovođenju, kao što dolazi i do praktične primene dobijenih rezultata, do pokušaja vežbanja za uspešno rukovođenje. Još značajnija za razvoj socijalne psihologije su Levinova istraživanja o grupnom odlučivanju. Koristeći posebnu vrstu eksperimentalnog istraživanja, tzv. akcioni eksperiment, pri kome se problem ispituje na sadržajima koji imaju za ispitanike praktičan značaj, a postignuti rezultati proveravaju u svakodnevnoj životnoj situaciji, Levin pristupa istraživanju o najpogodnijem načinu uticaja na menjanje ponašanja. Na američkim domaćicama ispituje na koji ih je način moguće najuspešnije podstaći da promene način ishrane u porodici i način ishrane dojenčadi. Upoređuje efikasnost tri postupka: 1) postupka pri kome stručnjaci izlažu pred grupom domaćica opravdanost korišćenja iznutrice stoke (a što do tada američke domaćice nisu upotrebljavale u ishrani) u ishrani porodice ili upotrebe ribljeg ulja i mleka u ishrani dece; 2) postupka pri kome stručnjaci ubeđuju pojedinačno svakog od ispitanika, i 3) postupka pri kome same domaćice u grupi putem diskusije zajednički odlučuju o tome da li će promeniti ili neće promeniti do tada uobičajeni način ishrane. Utvrđuje da je do najveće promene stavova prema načinu ishrane došlo pri korišćenju trećeg od spomenutih postupaka, pri primeni grupne diskusije. Kontroliše kakav je efekat svakog od ovih vrsta pokušaja da se promeni ponašanje proveravajući kako se posle izvršenog ispitivanja domaćice stvarno hrane u svojim kućama i kako ishranjuju decu. Dolazi do zaključka da je grupna diskusija najcelishodniji postupak da se postigne promena ponašanja jer najveći postotak upravo onih domaćica, koje su diskutovale u grupi, i donele zajednički zaključak da će promeniti način ishrane, stvarno i menja način ishrane. Naravno da Levinov cilj nije bio samo da promeni način ishrane nekoliko američkih domaćica. Smisao njegovih istraživanja bio je da, polazeći od određenih te-
36
RAZVOJ SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE
orijskih pretpostavki, utvrdi od kojih faktora, snaga, zavisi donošenje odluka u grupi i menjanje ponašanja članova grupe. Interesuje ga, kako je on to nazvao, problem grupne dinamike. Tim ispitivanjem počinju i pokreću se veoma značajna i danas veoma intenzivna istraživanja o problemima grupne dinamike. Levin je pokazao, vlastitim istraživanjima i istraživanjima drugih, koja je pokretao i organizovao, da je moguće empirijski, pa i eksperimentalno, istraživati i složenije oblike socijalnog ponašanja i proširio problematiku socijalne psihologije uključujući u nju i pojave rukovođenja i grupne dinamike. Za razvoj socijalne psihologije nije od manjega značaja i orijentacija u socijalnopsihološkim istraživanjima za koju se on zalagao. Ukazivao je na važnost povezivanja teorije i sistematskog eksperimentalnog istraživanja, naglašavajući da ništa nije tako praktično kao dobra teorija. Isticao je da socijalna psihologija može i treba da doprinese ne samo boljem poznavanju prirode i ponašanju čoveka nego da može i mora da doprinese i stvaranju boljih odnosa među ljudima i boljem životu Ijudi. Nijedno istraživanje bez akcije a nijedna akcija bez istraživanja bila je postavka za koju se Levin zalagao. Rezultate istraživanja treba proveravati u praksi, a društveno važne akcije i reforme potrebno je naučno pripremiti i pratiti. Nisu, razume se, spomenuti za razvitak socijalne pšihologije značajni istraživači, jedini istraživači koji se bave izučavanjem socijalno-psiholoških problema tridesetih godina ovoga veka. Naprotiv, već je u to doba veoma veliki broj stručnjaka koji izučavaju socijalno-psihološku problematiku. U toku i posle Drugog svetskog rata se broj i stručnjaka i istraživanja još više i naglo uvećao. Stvaraju se posebni instituti za proučavanje socijalno-psiholoških problema, osnivaju posebni psihološki časopisi posvećeni isključivo objavljivanju radova iz oblasti socijalne psihologije a problematika istraživanja proširuje se i produbljuje. Osim teorijskih istraživanja razvijaju se i mnogobrojna istraživanja u primenjenoj socijalnoj psihologiji: u industriji, u oblasti socijalnog staranja, u vojsci, u školskom životu, u oblasti političkog ponašanja i međunarodnih odnosa itd. Socijalno-psihološka istraživanja izvode se i u okviru drugih društvenih nauka: sociologiji, antropologiji, politikologiji i drugima. Danas je oblast socijalno-psiholoških istraživanja jedna od oblasti psihologije u kojoj radi veoma veliki broj psihologa stručnjaka i u kojoj se objavljuje veoma veliki broj radova. Sedamdesetih godina se intenzivno produžuje izučavanje socijalno-psiholoških problema i područja započetih u prethodnim decenijama. Ali počinje i razvija se proučavanje i novih pitanja iz već ranije proučavanih područja, kao i novih oblasti socijalno-psiholoških pojava. Sve se veća pažnja poklanja izučavanju vrednosti kao dinamičkih snaga i dispozicija koje pokreću širi obim ponašanja od socijalnih stavova (M. Rokeach i dr.). Intenzivno se izučavaju grupna interakcija i posebno problemi kompeticije i kooperacije i grupnog odlučivanja (M. Deutsch, H. A. Simon, J. L. Janis i dr.). Ranije započeto proučavanje opažanja osoba snažno se razvija i proširuje u izučavanje atribucije psiholoških procesa procene pokretačkih snaga, motiva i namera, tuđeg i vlastitog ponašanja (E. E. Jones, H. H.
37
NIKOLA ROT
Kelley, D. J. Bern i dr.). I javljanje naklonosti prema drugima, pa i ljubav, postaju teme organizovanog empirijskog proučavanja (E. Walster, Z. Rubin, B. J. Murstein i dr.). Dugo zanemareno a društveno veoma važno empirijsko izučavanje prosocijalnog i altruističkog ponašanja naglo se i sistematski razvija (B. Latane, J. M. Darley, E. Staub i dr.). Daleko su intenzivnija socijalno-psihološka lingvistička istraživanja (G. A. Miller, R. Brown), a proučavanju verbalne komunikacije pridružuje se živo interesovanje za komunikaciju telom ili neverbalnu komunikaciju (M. Argyle, A. Mehrabian i dr.). Formiraju se i, kao oblasti socijalne psihologije, ekološka psihologija koja prati uticaj fizikalne sredine na socijalno ponašanje (J. Altman, H. M. Proshansky i dr.), te izučavanje seksualnog ponašanja i seksualnom motivacijom izazvani interpersonalni odnosi (D. Byrne i dr.). Sva ta pitanja i problemi, u načelu teme fundamentalne, neprimenjene, socijalne psihologije, postaju teme i problemi i posebnog izučavanja kome je cilj da doprinese rešavanju teškoća koje se javljaju u raznim oblastima ljudske delatnosti, postaju i teme primenjene socijalne psihologije. Među velikim brojem istraživača koji u toku Drugog svetskog rata i kasnije pokreću i vrše važna socijalno-psihološka istraživanja moguće je ovde spomenuti samo nekoliko. U toku Drugog svetskog rata Olport i Postman (G. Allport i L. Postman) izvode eksperimentalna istraživanja glasina i nalaze zakonitosti koje je Bartlet već utvrdio kao karakteristične za proces menjanja zapamćenog materijala. Cetrdesetih godina počinje Aš (S. Asch) sa sistematskim istraživanjem opažanja osoba ukazujući na celovitost impresije koja se formira o drugima i na važnost pojedinih crta kao centralnih crta oko kojih se impresija o drugim osobama obrazuje. Krajem četrdesetih godina vrši Adorno (T. Adorno) sa saradnicima opsežna empirijska istraživanja o ulozi ličnih karakteristika pri političkom opredeljivanju. Utvrđuje da postoje ličnosti, koje on naziva autoritarnim ličnostima, koje su upravo zbog crta ličnosti koje poseduju sklone prihvatanju antidemokratske orijentacije i fašističke ideologije. Socijalno-psihološko istraživanje snažno se razvija pedesetih godina. Aš, koji je četrdesetih godina pokrenuo sistematsko istraživanje opažanja osoba, pedesetih godina sa svojim klasičnim ispitivanjima o pritisku grupe na suđenje pojedinaca pokreće kasnije brojna istraživanja pojave konformiranja. Pedesetih godina Haulend (C. Hovland) sa saradnicima počinje na Jelskom univerzitetu sa sistematskim eksperimentalnim istraživanjima uloge pojedinih faktora u formiranju i menjanju stavova. Sa ovim njegovim radovima počinje veoma intenzivno istraživanje stavova i uslova njihovog javljanja i menjanja. Pedesetih i šezdesetih godina stalno raste broj istraživača i istraživanja. Sve složeniji problemi podvrgavaju se sistematskom empirijskom, pa i eksperimentalnom istraživanju. Počinje se sa eksperimentalnim istraživanjem lako složenih problema kao što su: uslovi intenziteta afilijativnog motiva (S. Schachter). motiva za postignućem (D. C. McClelland), agresivnosti (L. Berkovvitz i A. Bandura), pokornosti i potčinjavanja (S. Milgram) i mnogih drugih složenih oblika društvenog ponašanja.
38
RAZVOJ SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJ E
I poslednjih decenija XX veka nastavlja se razvitak socijalne psihologije i socijalnopsiholoških istraživanja. Sve je šira i sve češća primena socijalno-psiholoških znanja u pojedinim oblastima delatnosti. Među ostalima u radu raznih vrsta organizacija, od privrednih i upravnih do obrazovnih i zdravstvenih, kao i u organizovanju funkcionisanja manjih teritorijalnih zajednica kao što je komuna. Naročito se socijalno-psihološka znanja koriste u delovanju sredstava masovnih komunikacija. Uporedo sa primenom stečenih socijalno-psiholoških znanja razvija se istraživačka i teorijska aktivnost u oblasti socijalne psihologije. Kao što se može oceniti iz periodičkih pregleda socijalno-psiholoških istraživanja proširuje se i produbljuje izučavanje od ranije praćenih pitanja iz oblasti socijalizacije, socijalne kognicije i socijalne motivacije, kao i socijalne interakcije, a pokreću nove teme i problemi. Iz publikacije („European Review of Social Psychology“, Vol. 11) koju su pripremili Štrebe i Hjuston (Stroebe i Hewstone, 2000) vidi se da je poslednje decenije, pažnja, među ostalim problemima, bila posvećena izučavanju ambivalentnosti stavova, strukturalnim karakteristikama jezika u njegovoj reprezentacionoj i komunikativnoj funkciji, ulozi stereotipnosti u socijalnoj kategorizaciji, a naročito pitanju socijalne identifikacije i socijalnog identiteta.
Uzroci brzog razvo ja Nastojeći da ukažu na uzroke tog naglog razvoja socijalne psihologije autori navode nekoliko momenata. Pre svega, ukazuju na podsticaj koji je došao od opšte psihologije. Razvitkom opšte psihologije dolazi se do saznanja da se psihički život čoveka ne može izučavati posmatrajući čoveka kao izolovanu jedinku i van socijalne situacije u kojoj živi. Društveni uslovi u kojima pojedinac živi značajno utiču na njegove psihičke funkcije i njegovu ličnost u celini. Dalje, uočeno je da se u društvenom kontekstu javljaju psihološke pojave koje ne možemo uočiti proučavajući samo izolovano ponašanje čoveka. Istovremeno, već relativno razvijena opšta psihologija svojim postignutim rezultatima i razvijenim sredstvima istraživanja omogućava relativno brz razvitak socijalne psihologije. Formiranje socijalne psihologije je pre svega, veli francuski socijalni psiholog Stecel (J. Stoetzel, 1963), rezultat smelosti ljudskog duha da se sve oblasti ljudskog ponašanja, i individualnog i kolektivnog, podvrgnu sistematskom posmatranju, pa i eksperimentisanju. Drugi podsticaj dolazi od raznih društvenih nauka. Njihov napredak, s jedne strane, pruža mnogobrojne podatke važne za socijalnu psihologiju a, s druge strane, postavlja psihologiji zahteve da pruži odgovor na mnoga pitanja o psihičkom životu ljudi. Psihološka pitanja koja se postavljaju u društvenim naukama, jer se i one bave proučavanjem pojava vezanih za aktivnost ljudi, zahtevaju i podstiču psihološko proučavanje društvenog ponašanja. Na primer, kulturna antropologija ne može objasniti pojave koje proučava ako ne upozna i ne utvrdi shvatanja, norme i karakteristike ličnosti pripadnika određene kulture. Slično važi i za sociologiju; za potpunije razumevanje društvenih zbivanja potrebno je uzeti u obzir stavove Ijudi, aktera tih zbivanja.
39
NIKOLA ROT
Treći je podsticaj u praktičnim potrebama društva i nastojanju da se planski utiče na socijalno ponašanje ljudi i tako olakša rešavanje različitih aktuelnih društvenih problema i zadataka. Proučavanje grupnog ponašanja intenzivnije se razvija jer se želi da se rezultati psihološkog istraživanja koriste za povećanje proizvodnje i zarade u industriji i ublažavanje tenzija i sporova među klasama i slojevima stanovništva. Nije slučajno da u toku II svetskog rata dolazi do mnogobrojnih istraživanja glasina, propagande, formiranja i menjanja stavova.
40
METODE I TEHN IKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE
METODE I TEHNIKE SOCIJALNE PSIHOLOGIJE
METODA KAO OPŠTI PRISTUP POJAVAMA Svaku nauku karakteriše poseban postupak u proučavanju pojava za koje se interesuje. Bez takvog razrađenog postupka kojim se služi i koji svaka nauka nastoji usavršiti i razviti ne može se konstituisati neka naučna disciplina. Taj naučni postupak kojim se služe pojedine naučne discipline naziva se metodom. Najopštije značenje toga termina je: postupak kojim se nastoje utvrditi naučne činjenice i otkriti naučna istina. To je razrađeni i sistematski postupak racionalnog mišljenja i prikupljanja podataka pri kome nastojimo da, kolikogod je to moguće, izbegnemo greške u ocenama i zaključcima, a koje u svakodnevnom, nenaučenom, posmatranju i prikazivanju zbivanja često činimo. O njemu govorimo kao o naučnom načinu mišljenja. Četiri su karakteristike toga naučnog pristupa koje, među ostalima, ističe Z. Bujaš (1967). Prva je sistematičnost a označava da se određenom postupnošću prati i proverava mogućnost delovanja raznih potencijalnih uslova na oblike javljanja i menjanja izučavane pojave. Druga je karakteristika objektivnost izučavanja i prikazivanja pojava a podrazumeva se pod tim dosledno nastojanje da se na prikaz i tumačenje proučavanih pojava isključi uticaj očekivanja, želja i naklonosti. Kontrola manifestovanja proučavane pojave treća je karakteristika a sastoji se u brižljivom kontrolisanju njenog izazivanja i praćenju javljanja i roka izučavane pojave kolikogod se puta smatra potrebnim. Cetvrta je opreznost u zaključcima i generalizacijama a odlikuje je izbegavanje da se uopštava na osnovu jednog ili malog broja slučajeva i preduzimanje tolikog broja proveravanja da se zaključci sa, makar relativnom, sigurnošću mogu izvesti. Proces utvrđivanja naučnih činjenica i otkrivanja istine je složen. Koriste se različiti pristupi, primenjuju različiti principi u pojedinim fazama istraživanja, koriste se različiti postupci u organizovanju istraživanja prikupljanja i obradi, kao i u interpretaciji. Vrlo često se i različiti pristupi i principi ili vrste postupaka nazivaju takođe metodom. Tako se izraz ,,metoda“ upotrebljava često u veoma različitim značenjima. Metodom se često označava oblik misaone aktivnosti koji se pretežno koristi u prikazivanju i objašnjavanju određenih pojava, opšti pristup izučavanim pojavama. Takvi oblici misaone aktivnosti mogu biti: analitički (kada iz složene ce-
41
NIKOLA ROT
line izdvajamo delove ili elemente) ili sintetički (kada izdvojene, elemente povezujemo u celinu); komparativni (kada upoređujemo produkte prateći razlike i sličnosti među njima); deskriptivni (kada se ograničavamo na opisivanje opaženog); genetički (kada utvrđujemo stupnjeve u razvitku proučavane pojave). Najčešće razlikovani oblici misaone aktivnosti po kojoj se način proučavanja može klasifikovati jesu induktivni i deduktivni postupak. O induktivnom postupku govorimo kada iz pojedinačnih opaženih podataka izvodimo opšte zaključke, a o deduktivnom kada iz opštih postavki zaključujemo o pojedinim slučajevima. Ova dva oblika misaone aktivnosti predstavljaju dva najčešća opšta pristupa u naučnom proučavanju. O njima možemo da govorimo i kao o racionalističkom i empirističkom pristupu pojavama. Racionalistički pristup pojavama to je deduktivno-hipotetski pristup. Na osnovu ograničenog broja opservacija, ili na osnovu principa i pojmova izvedenih iz određenog filozofskog sistema, prihvata se izvesna pretpostavka pa se, rezonujući uz poštovanje formalno logičkih principa, pokušava objasniti pojava. Mnogi mislioci dali su zanimljive prikaze i tumačenja socijalno-psiholoških pojava koristeći racionalistički pristup. Međutim, potrebno je napomenuti da je to nedovoljno pouzdan put ispitivanja socijalno-psiholoških pojava, pošto se ovakvim postupkom teško mogu proveriti način rada kojim se služi autor i rezultati do kojih je došao. Sam autor ne navodi iscrpnije podatke koje je koristio i naučne postupke kojima se služio. On to ne može navesti, budući da je on pre svega prikazivao pojave i izvodio zaključke ne koristeći određene naučne postupke i oslanjajući se na ograničeni broj informacija i podataka. Usled teškoće verifikacije rezultata takav pristup se ne prihvata kao dovoljna osnova za razvoj socijalno-psihološke nauke. Racionalistički pristup dozvoljava da se ospori pravilnost svakog donesenog zaključka, jer ne pruža dovoljno sigurnih argumenata za doneti zaključak. Dozvoljava da i oni koji brane takav zaključak, isto tako kao i oni koji ga kritikuju, s jednakim pravom zastupaju svoja shvatanja a bez obaveze da se pozovu na proverene podatke. Racionalistički pristup pojavama bio je dominantan u prvom i drugom periodu razvoja socijalne psihologije. Le Bon, Tard, pa i Mek Dugal koristili su se takođe pre svega zaključivanjem na osnovu pretpostavki koje su mogle biti opravdane, ali koje nisu bile proverene i zato su stalno osporavane. Empiristički pristup pojavama stavlja težište na utvrđivanje činjenica, na ono što je empirijski provereno. Zaključivanje se više ne vrši samo na osnovu ograničenih informacija i opštih pretpostavki nego se naučnim postupkom prikupljaju podaci, pa se iz tih empirijski dobijenih podataka oprezno izvode generalizacije. Razume se da se koristeći i ovaj pristup primenjuje deduktivno-hipotetičko zaključivanje. Takav postupak je sporiji, ne vodi obično do tako širokih generalizacija kao racionalistički. Međutim, pošto je pouzdaniji, on danas predstavlja opšte prihvaćeni pristup pojavama u oblasti socijalne psihologije. Ali njegovo korišćenje ne znači odbacivanje ili zanemarivanje teorije. Znači samo zahtev da se teorija bazira na što je moguće sigurnijem empirijskom materijalu.
42
METODE I TEHN IKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE
METODA KAO METODOLOŠKI PRINCIP Izraz metoda upotrebljava se i za označavanje opštih osnovnih principa koje koristimo pri proučavanju nekog problema. O tim principima govorimo i kao o metodološkim principima. Važni metodološki principi za sve nauke, pa i za socijalnu psihologiju, su principi na koje ukazuje dijalektički materijalizam i, posebno, istorijski materijalizam. Treba istaći da principi dijalektičkog materijalizma nisu neke apriorne postavke ili proizvoljne konstrukcije. To su na osnovu postignutog naučnog saznanja iz raznih oblasti nauka izvedene postavke o opštim zakonitostima javljanja pojava. Njihova primena pri svakom novom istraživanju pruža značajnu pomoć za uspešno ostvarivanje tog istraživanja jer daje orijentaciju u postavljanju problema, u prikupljanju podataka, u njihovoj obradi i njihovom objašnjenju. Spomenućemo neke od dijalektičkih metodoloških principa čija je primena od značaja i u socijalno-psihološkim istraživanjima. Takvi su među ostalima: princip materijalnosti, princip razvojnosti, princip prerastanja kvantitativnih promena u kvalitativne, princip svestranosti i princip konkretnosti. Princip materijalnosti ili materijalistički princip kazuje da je materija primarna a da psihičko nastaje u toku evolucije materije. Primenjen u psihologiji taj princip ističe da treba polaziti od toga da svi psihički fenomeni imaju svoju materijalnu, konkretno svoju fiziološku osnovu. Njegov posebni smisao u socijalnoj psihologiji je da u psihološkim komponentama društvenih zbivanja, iako ih je neophodno uzimati u obzir pri objašnjenju društvenih pojava, ne možemo tražiti i naći poslednji i osnovni uzrok pojava. Mi ne možemo, na primer, pojedine društvene pokrete objasniti samo na osnovu ideja ili stavova koje pristalice ili protivnici nekog pokreta imaju, iako je proučavanje i njihovih stavova i poreklo tih stavova važno i potrebno za razumevanje pokreta. Kad se društvene pojave objašnjavaju psihološkim fenomenima kao krajnjim uzrocima, imamo posla sa psihologizmom, jednom neadekvatnom koncepcijom objašnjavanja društvenih zbivanja. Princip razvojnosti ili istoričnosti kazuje da svaku pojavu treba razmatrati kao pojavu koja je nastala i koja se menja, a ne kao večitu i nepromenljivu. Punu primenu ima ovaj princip i u objašnjavanju socijalno-psiholoških pojava. Stavovi, norme i vrednosti, na primer, karakteristični za neku grupu ili zajednicu u jednom periodu ne ostaju isti u drugom periodu, ako je u međuvremenu došlo do razvitka u proizvodnim snagama, proizvodnim odnosima, tehnici, civilizaciji i kulturi. Isto tako, norme društvenog ponašanja koje su karakteristične za zajednicu u kojoj mi živimo ne predstavljaju univerzalne norme koje važe za sve zajednice. Shvatanja bila bi suprotna principu razvojnosti i pogrešna. Druge zajednice koje su se razvile i žive u drugim uslovima zacelo imaju neke druge karakteristike. Takvo shvatanje da su oblici ponašanja vlastite zajednice opšti i jedino pravilni, a svi koji od tih oblika odstupaju da su devijantni i inferiorni, jedna je od formi etnocentrizma. Princip prerastanja kvantitativnih promena u kvalitativne, sa kojim je povezan i princip jedinstva postepenih i skokovitih promena, takođe se manifestuje i u socijalno-psihološkim pojavama. Grupa, na primer, nije naprosto zbir pojedinaca;
43
NIKOLA ROT
proučavajući karakteristike grupe naći ćemo psihološke pojave koje ne možemo utvrditi kod pojedinaca koji čine grupu, posmatrajući svakog za sebe. Formiranjem grupe javljaju se nove pojave: grupne norme, grupna struktura i odnosi među članovima grupe. Objedinjavanje grupa daje takođe novu pojavu: organizaciju koja isto tako nije naprosto zbir grupa nego nova pojava sa svojim posebnim karakteristikama koje nema svaka grupa posmatrana za sebe. Princip svestranosti naglašava mnogostruku povezanost pojava i kazuje o potrebi da pri istraživanju svake socijalno-psihološke pojave treba uzeti u obzir uticaj velikog broja raznih činilaca. Mi ne možemo, na primer, često navođenu pozitivnu korelaciju između stavova roditelja i dece prema pojedinim društvenim pitanjima uvek objasniti samo prihvatanjem roditeljskih stavova od strane dece. Pripadnost istom sloju, ista ekonomska situacija isto tako mogu biti uzrok podudarnosti, kao što to mogu biti i mnogi drugi činioci. Princip konkretnosti kazuje da uvek treba voditi računa o posebnosti pojava koje se izučavaju i specifičnosti uslova u kojima se javljaju. Mi ne možemo, na primer, nečije postupke objasniti samo stavovima prema nekom objektu (u odnosu na koji postupa), niti samo poznavanjem osnovnih crta ličnosti ili karakterističnih motiva, nego uvek moramo uz sve to uzeti u obzir i specifičnu situaciju (sa mnogo obeležja koje ona sadrži) u kojoj dolaze postupci do izražaja da bismo određene oblike socijalnog ponašanja shvatili i objasnili. Realnosti treba pristupiti kao određenoj konkretnoj pojavi.
METODA KAO OPŠTI NAČIN O RGANIZACIJE ISTRAŽIVANJA Istraživanje problema svake nauke složena je aktivnost koja obuhvata više posebnih radnji i faza: 1) formulisanje problema istraživanja: često u formi hipoteza koje se istraživanjem proveravaju; 2) izrada plana istraživanja (koji sadrži predviđanje subjekata na kojima će se vršiti istraživanje, postupaka i instrumenata za prikupljanje i za obradu podataka, toka istraživanja i drugih momenata, kao i konstruisanje i proveravanje predviđenih postupaka za prikupljanje podataka); 3) sprovođenje istraživanja; 4) obrada dobijenih rezultata, njihova analiza i tumačenje; 5) izvođenje zaključka. Sve ove radnje zajedno predstavljaju opšti način organizovanja istraživanja i čine naučnu metodu. Kao kod svih empirijskih nauka tako i u socijalnoj psihologiji razlikujemo dve osnovne metode istraživanja: sistematsko neeksperimentalno i eksperimentalno istraživanje. Razlika između ovih dveju metoda prvenstveno je u tome što pri eksperimentalnom ispitivanju namerno i sistematski menjamo uslove u kojima se neka pojava javlja. Ovim menjanjem uslova proveravamo da li će ono dovesti do promene na pojavi. Na taj način možemo zaključiti o zakonitostima javljanja neke pojave. Kod sistematskog neeksperimentalnog istraživanja o uzrocima i uslovima javljanja ili menjanja neke pojave zaključujemo na osnovu posmatranja i analize povezanosti proučavane pojave sa nekim drugim pojavama a bez namer-
44
METODE 1 TEHNIKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJ E
nog manipulisanja uslovima javljanja ispitivane pojave. O takvoj metodi govori se i kao o korelacionoj metodi jer se ispituju i upoređuju korelacije među podacima i na osnovu njih nastoji objasniti pojava. Pri istraživanju mi težimo ne samo tome da što egzaktnije opišemo izučavanu pojavu nego i da proverimo postojanje povezanosti između uslova ili varijabli koje pratimo u istraživanju. Želimo da utvrdimo od kojih uslova zavisi određeni oblik ponašanja koji pratimo. Takav uslov nazivamo nezavisnom varijablom ili nezavisnom promen ljivom. Ponašanje koje taj (praćeni) uslov izaziva i uzrokuje nazivamo zavisnom varijablom ili zavisnom promenljivom. Koristeći i eksperimentalnu i neeksperimentalnu metodu cilj istraživamja može biti, a po pravilu i jeste, utvrđivanje takvih veza i pronalaženje kauzalnih odnosa među varijablama. Pri eksperimentalnom istraživanju mi možemo, po našem planu i prema našoj volji, menjati određene uslove i pratiti da li će njihova promena izazvati neke promene u posmatranom ponašanju. Pri neeksperimentalnoj metodi to nismo u mogućnosti, nego se moramo osloniti na utvrđivanje statističke korelacije. Koristeći obe ove osnovne metode mi možemo u istraživanju postaviti kao cilj da pojavu koju izučavamo pratimo i što tačnije opišemo. Istraživanje sa takvim opštim ciljem nazivamo deskriptivnim. Kada istraživanje ima za cilj i praćenje promena na izučavanim pojavama i uslova u kojima dolazi do promena, govorimo o eksplorativnom istraživanju. Mi ne predviđamo da će se nešto određeno sa posmatranom pojavom dogoditi. Mi možemo, i kad pri tom primenimo eksperimentalnu metodu (menjamo određene uslove), samo da pratimo da li će se i šta će se sa praćenom pojavom dogoditi. Ali ne očekujemo sasvim određeni ishod niti proveravamo da li će ili se neće dogoditi ono što smo očekivali i predvideli. Kad, međutim, polazimo od određene hipoteze i u istraživanju proveravamo njenu tačnost, imamo posla, sa eksplikativnim istraživanjem. To je istraživanje sa određenim zadatkom; ono omogućava ne samo naučni opis pojava nego i njeno objašnjenje, eksplikaciju. Koristeći ga nastojimo utvrditi veze između varijabli, i to, kad god je moguće, uzročne veze između nezavisne i zavisne varijable. Koristeći eksperimentalnu metodu mi možemo sa većom sigurnošću zaključiti o kauzalnim vezama. Ali mi to činimo i na osnovu sistematskog neeksperimentalnog istraživanja koristeći pri tom korelacioni postupak i multivarijantnu analizu. Budući da je cilj naučnog istraživanja utvrđivanje veza među pojavama, objašnjenje pojava, mi po pravilu, posle eksplorativnog istraživanja, koje omogućava da bolje upoznamo pojavu i koje ukazuje na moguće veze, pristupamo eksplikativnom istraživanju kojim se proverava da li pretpostavljena relacija zaista postoji.
METODA EKSPE RIMENTALNOG ISTRAŽIVANJA Karakteristike Eksperimentalno istraživanje, koje predstavlja jednu od osnovnih metoda kako psihologije uopšte tako i socijalne psihologije, mogli bismo definisati kao način organizovanja istraživanja pri kome se ne samo kontrolišu nego stvaraju i
45
NIKOLA ROT
menjaju uslovi javljanja neke pojave a sa ciljem da se utvrdi zavisnost određene pojave od određenih uslova. Kao karakteristike eksperimenta navode se obično sledeće: 1) Namerno izazivanje pojave koja se želi posmatrati. Kod eksperimenta se ne čeka na to da se pojava spontano javi nego se ona namerno izaziva da bi se posmatrala. 2) Ponavljanje javljanja pojave. Da bi se željena pojava mogla potpunije ispitati, ona se može opetovano namerno izazvati. 3) Kontrola uslova pod kojima se javlja posmatrana pojava. Svi uslovi koji se smatraju važnim za neku pojavu kontrolišu se i prate jer samo kad su svi bitni uslovi od kojih zavisi neka pojava pod kontrolom, mi možemo biti sigurni u vrednost našeg ispitivanja i u vrednost zaključaka koje donosimo na osnovu rezultata ispitivanja. 4) Kvantifikacija ili brojno izražavanje takođe se navodi kao karakteristika eksperimentalnog istraživanja. Omogućava merenje ispitivanih pojava i preciznije opisivanje i pouzdanije objašnjenje. 5) Sistematsko menjanje uslova pod kojima se javlja neka pojava. Bitna karakteristika eksperimentalnog istraživanja je da se namerno menjaju pojedini od uslova, dok se svi ostali uslovi zadržavaju konstantnim, da bi se videlo da li će se, i koliko, pojava promeniti sa promenom nekih od uslova. Ova se karakteristika eksperimenta smatra suštinskom osobinom eksperimenta. Uslov kojim se manipuliše (koji se namerno menja) naziva se nezavisnom eksperimentalnom varijablom ili promenljivom, a promena na pojavi do koje dolazi takvim menjanjem uslova zavisnom varijablom ili zavisnom promenljivom. Iz navedenih karakteristika proizlazi i određena prednost eksperimentalnog istraživanja. Namerno izazivanje pojava omogućava nam da istraživanje izvršimo kad želimo i da za istraživanje izaberemo najpogodniju priliku i najpogodnije uslove. Druga karakteristika eksperimenta, a to je ponavljanje ispitivanja po volji, omogućava proveravanje i vlastitih i tuđih rezultata i na taj način obezbeđuje sigurnost dobijenih rezultata. Striktna kontrola uslova, a pre svega variranje uslova (što predstavlja bitnu karakteristiku eksperimenta) pruža i najveću prednost eksperimentalnom ispitivanju i čini ga najpouzdanijim načinom za otkrivanje zavisnosti među pojavama i za utvrđivanje kauzalnih odnosa. Eksperiment se, baš zahvaljujući ovoj karakteristici, i može definisati kao stvaranje uslova pod kojima će se javljati pojava koja se želi posmatrati da bi se utvrdile kauzalne veze između tih uslova i posmatrane pojave.
Vrste eksperimentalnog istraživanja Eksperimentalno istraživanje ili eksperiment moguće je klasifikovati na osnovu različitih kriterijuma. Prema tome da li se za sve ispitanike uvodi eksperimentalna varijabla ili samo za deo subjekta razlikujemo eksperiment jednostavne sukcesije i eksperiment sa kontrolnom grupom.
46
METODE I TEHNIKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE
Kod eksperimenta jednostavne sukcesije svi su subjekti izloženi određenim eksperimentalnim uslovima. Na istim subjektima se vrši posmatranje promena njihovog ponašanja pre i u toku eksperimentalnog variranja varijabli. Mere se karakteristike ponašanja ispitanika pre uvođenja određenih uslova, a zatim posle davanja određenih uslova. Na primer, meri se kakvi su stavovi određene grupe pre određenog načina ubeđivanja, neposredno posle ubeđivanja i eventualno posle dužeg perioda vremena. Prednost ove vrste eksperimenta je u tome što se mogu pratiti promene na istim individuama. Nedostaci su, pak, u tome što već prvo ispitivanje i merenje može delovati kao neko upozorenje. Na primer, ispitivanjem stavova, prema ratu na neki način te ispitanike upozoravamo na problem, pa već to da oni o tome razmišljaju više nego obično, može da izazove izvesne promene u njihovim stavovima. Kod eksperimenata sa kontroinom grupom obično se radi sa dve grupe subjekata, a može i sa više grupa. Obično se jedna grupa izloži nekim određenim uslovima (recimo, propagandi) a druga ne. Rezultat eksperimenta se utvrđuje tako što se upoređuje ponašanje obe grupe. Zato je bitno da grupe budu izjednačene ili da budu bar ujednačene prema bitnim obeležjima. na primer, po uzrastu, po lu, inteligenciji i drugim nekim osobinama. Ujednačavanje se vrši u onim obeležjima za koje se može očekivati da mogu da izazovu razlike u rezultatima. Ako to ne bi bilo urađeno, ne bi se moglo utvrditi da li postoji zavisnost između promena u ponašanju i variranog uslova ili ne postoji. Ovakvom vrstom eksperimenta otklanja se nedostatak koji se javlja u eksperimentima jednostavne sukcesije. Danas se ova vrsta eksperimenta preferira, mada i ona sadrži nedostatke. Jedan proizlazi iz teškoće da se dobiju ekvivalentne grupe. Za njihovo obrazovanje postoje različiti postupci, kao: postupak reprezentativnih uzoraka, slučajnog izbora pojedinaca i drugi načini izbora. Moguće je kombinovati prvu i drugu vrstu eksperimenata pa pratiti promene u ponašanju istih subjekata a istovremeno posmatrati i drugu, kontrolnu, grupu. Prema jednom, drugom kriterijumu, eksperimente bismo mogli podeliti na laboratorijske i terenske. Terenski eksperiment karakteriše to što se izvodi u svakodnevnoj, normalnoj situaciji (u fabrici, školi itd.). Kod njega nema artificijelnosti situacije, ali je zato teže precizno kontrolisati situaciju pošto može da deluje više različitih faktora nego što je to moguće u laboratorijskom eksperimentu. Laboratorijski eksperiment iz tih razloga ima u naučnim istraživanjima prednost. Pomoću laboratorijskog eksperimenta sa više sigurnosti možemo utvrđivati kauzalne odnose ili proveravati rezultate dobijene drugim postupcima. Ukoliko bi eksperimentalna situacija zaista postala toliko artificijelna da utiče na rezultate, eksperimenta se moramo odreći. Međutim, laboratorijska situacija postaje artificijelna samo onda ako je propušteno da se uzmu u obzir bitni momenti situacije. Ali ako su uzeti u obzir bitni uslovi javljanja pojave, eksperimentalna situacija i u laboratorijskim uslovima dozvoljava uspešno ispitivanje, pa čak je i uspešnija od drugih vrsta postupaka. Postoji izvesna prednost terenskog eksperimenta nad laboratorijskim. Ona je, pre svega, u tome što se istraživanje vrši u životnoj situaciji. Međutim, terenski
NIKOLA ROT
eksperiment nije pogodan za proveravanje hipoteza onom preciznošću koju pruža laboratorijski eksperiment. Zato, kad god je to moguće, rezultati dobijeni terenskim eksperimentom proveravaju se laboratorijskim eksperime ntom. To znači da se ove dve vrste eksperimenta često kombinuju i dopunjuju. Razlikuju se i posebne vrste eksperimentalnog istraživanja. Takva jedna je akcioni eksperiment koji je uveo Levin. Karakteristika te vrste eksperimenta je ne samo što se obavlja u prirodnim uslovima (a što imamo i kod terenskog eksperimenta) nego i što se ostvaruje na konkretnoj praktičnoj akciji i što se efekat namernog variranja uslova prati u toku dužeg vremenskog perioda i u redovnom ponašanju subjekata. Takvom akcionom eksperimentalnom istraživanju srodan je postupak tzv. kvazieksperimentalnog nacrta. Ta vrsta istraživanja primenjuje se kada se sistematski i korišćenjem naučne metodologije prati efekat pojedinih namerno organizovanih novih društvenih mera u raznim oblastima života. Na primer, uvođenje određenih mera u saobraćaju da bi se smanjio broj saobraćajnih nesreća, novih postupaka u nastavi i slično. Naziva se i prirodnim eksperimentom, iako se taj naziv koristi češće u drugom značenju. Ponekad se kao posebna vrsta eksperimenta u stručnoj literaturi navode takvi oblici organizacije istraživanja koji, u stvari, iako se nazivaju eksperimentalnim, nisu eksperimentalno istraživanje. Tako je sa tzv. prirodnim eksperimentom i tzv. eksperimentom ,,ex post facto“. Prirodnim eksperimentom naziva se, ponekad, posmatranje ponašanja ljudi u izuzetnim ali ne namerno izazvanim situacijama. Na primer, pri izbijanju požara, pri potresu, poplavi. U takvim situacijama, koje se razlikuju od redovnih i koje sama priroda kao da varira, može doći do promena u ponašanju. O eksperimentu ,,ex post facto“ govorimo kad se neka prošla pojava, koja se odvijala u različitim uslovima i eventualno dovela do različitih oblika ponašanja, naknadno analizira, obično koristeći statističke podatke i postupke i prateći pojedine faktore. Međutim, ni jedan od ova dva oblika istraživanja nije stvarno eksperimentalno istraživanje. Oba predstavljaju posebne oblike sistematskog neeksperimentalnog istraživanja.
Ograničenja eksperimentalnog istraživanja Iako je eksperimentalno istraživanje veoma pogodna naučna metoda koja se sve više i sve uspešnije primenjuje, ipak postoje granice mogućnosti njene primene. Nije moguće eksperiment koristiti pri ispitivanju svih pojava, jer je neke pojave nemoguće namerno izazvati. Nemoguće je, na primer, eksperimentalnim putem ispitivati od kojih faktora zavisi uspešan brak, jer nije moguće ljude dovoditi u bračnu vezu radi toga da bi se utvrdile neke zakonitosti. Nemoguće je isto tako eksperimentalnim putem ispitivati uticaj određenih socijalnih faktora na formiranje određenih crta ličnosti ili na primer, javnog mnjenja o nekoj društvenoj pojavi. Eksperimentalnom izučavanju dosta se često postavlja i prigovor da je to veštački način ispitivanja, da su uslovi ispitivanja u laboratorijskom eksperimentu
48
METODE I TEHNIKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJ E
neprirodni, da su to uslovi koji ne postoje u normalnoj životnoj situaciji, pa da zbog toga ni reagovanje koje se javlja u takvim uslovima nije opravdano prihvatiti kao zakonito reagovanje. U životu, navodi se, redovno deluje jedan složen splet faktora a ne ograničen broj uslova koji se nalaze pod kontrolom. Ovaj prigovor koji se postavlja eksperimentalnom ispitivanju psihičkih pojava, iako je često na mestu, opšte uzev, nije opravdan. Kao što su to potvrdila i iskustva na osnovu velikog broja izvršenih eksperimentalnih istraživanja, eksperiment je uvek opravdan kada su dati bitni uslovi. Nije neophodno da u eksperimentalnoj situaciji imamo sve one uslove koje nalazimo u redovnoj životnoj situaciji. Kad god su dati bitni uslovi javljanja određene pojave, opravdano je koristiti eksperiment i očekivati rezultate na osnovu kojih če se moći zaključiti sa relativnom sigurnošću o ispitanoj pojavi. Kao prigovor eksperimentu navodi se i to da eksperimentalna situacija sama po sebi utiče na menjanje pojave koja se posmatra. Sama činjenica da se subjekt nalazi u eksperimentalnoj situaciji i da zna da se na njemu vrši eksperiment, navodi se, izazvaće drugačije reagovanje nego što bi bilo da subjekt nije svestan toga da se na njemu vrši neki opit. Da bi se pokazala važnost ovog prigovora, dosta često se spominje ispitivanje u kome je grupa radnica stavljena pod nepovoljne uslove, očekujući da će ti nepovoljni uslovi izazvati smanjenje efekata rada. Pokazalo se, međutim, da su ove radnice stalno povećavale svoj radni učinak, iako su uslovi u kojima su radile bili gori nego kod ostalih radnika sa kojima nije vršen eksperiment. To se objašnjava, između ostalog, time što su one, znajući da se njihov rad posmatra i da se na njih obraća pažnja, ulagale veći napor. U vezi sa ovim prigovorom možemo reći da ima veliki broj pojava koje je moguće ispitivati a da subjekt zna da se nad njim vrši ispitivanje, a da ipak zbog toga ne dođe do promena u ponašanju. Međutim, eksperimentalna situacija može zaista uticati na određene pojave. Ali i takve pojave je moguće eksperimentalno ispitivati, samo subjekti ne smeju da znaju šta se kod njih ispituje i kakva se reakcija od njih očekuje. Iznosi se ponekad prigovor eksperimentalnom istraživanju u socijalnoj psihologiji polazeći od etičkog stajališta. Navodi se da nije etički uopšte eksperimentisati sa ljudima. Ovako uopšten prigovor ne može se prihvatiti, ali sigurno je da je, iz humanih razloga nedopustivo, vršiti oglede na ljudima kad ti ogledi imaju štetne posledice za pojedinca i njegovu ličnost. Zaključujući izlaganje o metodi eksperimentalnog istraživanja potrebno je lstaći da ona nije nipošto samo određeni način prikupljanja podataka nego, pre svega, predstavlja određeni način organizovanja istraživanja, i to najsigurniji za proveravanje postavljene hipoteze i utvrđivanja zakonitosti. Postoje i drugi validni. iako neeksperimentalni postupci za utvrđivanje zakonitosti. Podaci prikupljeni sistematskim neeksperimentalnim istraživanjem dozvoljavaju takođe da se na osnovu njih izvedu opšti zaključci i generalizacije. Zato se koriste razni postupci, korelacioni i komparativni postupak koji takođe omogućuju utvrđivanje zavisno>ti i zakonitosti među pojavama.
49
NIKOLA ROT
METODA SISTEMATSKOG NEEKSPERIMENTALNOG ISTRAŽIVANJA Karakteristike Druga osnovna metoda, kao što smo spomenuli, jeste metoda sistematskog ili kontrolisanog neeksperimentalnog istraživanja. Ova se metoda veoma mnogo koristi i u prirodnim naukama. Ali naročito se često koristi u društvenim naukama, takođe i u psihologiji, posebno u socijalnoj psihologiji. Svoju osnovu ima u posmatranju koje se često upražnjava u svakodnevnom životu. Mi se u svakodnevnom životu koristimo posmatranjem ponašanja ljudi u različitim prilikama u kojima ih sretamo. Mnoga shvatanja o psihičkim pojavama, i socijalnom ponašanju posebno, predstavljaju uopštavanja na osnovu takvog svakodnevnog posmatranja. Treba, međutim, napomenuti da takvo prigodno posmatranje ne predstavlja naučnu metodu i da uopštavanja izvedena na osnovu njega nisu sigurna niti na naučnoj osnovi bazirana uopštavanja. Da bi neeksperimentalno posmatranje moglo služiti naučnim ciljevima i moglo biti osnova naučne metode, ono treba da zadovolji određene uslove. Ono mora biti: 1) sa ciljem tj. predmet posmatranja i njegova svrha treba da budu određeni; 2) sa planom tj. prema unapred utvrđenom postupku koji će se primeniti u posmatranju; 3) sistematsko tj. posmatranje u kome će se registrovati sve što može biti od značaja za ispitivani problem; 4) kontrolisano tj. posmatranje pri kome će se voditi računa o uslovima u kojima se posmatrana pojava javila, i 5) objektivno tj. posmatranje pri kome će se registrovanje pojava jasno razlikovati od objašnjavanja i tumačenja na osnovu predubeđenja i želja. Tek ovakvo sistematsko neeksperimentalno posmatranje ima naučnu vrednost i predstavlja osnovu za naučnu metodu. Ovakvo posmatranje, za raz liku od prigodnog posmatranja, a koje svi stalno upražnjavamo u svakodnevnoj praksi, naziva se sistematskim ili kontrolisanim posmatranjem. Iako se o metodi sistematskog neeksperimentalnog istraživanja govori kao o metodi posmatranja, pod tom metodom se ne podrazumeva samo „posmatranje“ koje bi značilo opažanje samo neposrednim korišćenjem čula nego i korišćenje različitih instrumenata za prikupljanje podataka i obrada podataka prikupljenih putem različitih statističkih tehnika. I ova metoda uključuje sve faze istraživanja kao i metoda eksperimentalnog istraživanja. Mogla bi se definisati kao naučno istraživanje pri kome nema namernog variranja uslova (manipulisanja varijablama) nego se pojave proučavaju u uslovima u kojima su prirodno date. Sistematsko neeksperimentalno istraživanje može počivati na slobodnom, nestruktuiranom posmatranju pojava. Ali najčešće ne počiva, nego se pri primeni ove metode koriste različite tehnike za prikupljanje podataka u načelu sve koje se koriste i pri eksperimentalnom istraživanju. Cak je mogućnost korišćenja raznih tehnika kod sistematskog neeksperimentalnog istraživanja i veća. Za takvo istraživanje moguće je koristiti i tehnike koje počivaju na tzv. sekundarnim podacima, tj. takvim podacima koji postoje od ranije, a koji se u predviđenom neeksperimen-
50
METODE ITEHNIKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE
talnom istraživanju koriste kao izvor. Među ostalim takva je tehnika analize sadržaja komunikacije. I ova metoda predstavlja složen proces istraživanja koji se sastoji iz više faza kao i eksperimentalno istraživanje. Uopšte, između dveju pomenutih osnovnih metoda i ne postoje oštre granice. Većinu od pet spomenutih karakteristika eksperimentalnog istraživanja nalazimo obično i kod neeksperimentalnog istraživanja (namerno izazivanje pojave, ponavljanje ispitivanja, kontrolu uslova, kvantifikaciju). Osnovna razlika je u tome što kod neeksperimentalnog istraživanja ne manipulišemo po svojoj volji i po svom planu uslovima čiji uticaj želimo ispitati.
Prednosti i nedostaci Može se reći da metoda sistematskog neeksperimentalnog istraživanja ima neke prednosti nad metodom eksperimentalnog istraživanja. To su: 1) Šira primenljivost. Metodu neeksperimentalnog istraživanja moguće je koristiti za istraživanje velikog broja problema, pa i mnogih problema koji se ne mogu istraživati eksperimentalno, a svih koji se mogu proučavati koristeći i eksperimentalnu metodu. Ova je metoda upotrebljiva u slučajevima u kojima je nemoguće namerno izazvati pojavu koju želimo proučavati i kad ne postoji mogućnost da se manipuliše nezavisnom varijablom ili zbog toga što se ne zna koji bi faktor mogao biti uzrok javljanja neke pojave ili što manipulisanje iz etičkih ili drugih razloga nije ostvarivo. 2) Veća prirodnost situacije. Čak i kada neeksperimentalno istraživanje nije terensko i kad se ne ostvaruje u toku redovnog javljanja pojave koja se istražuje, sistematsko neeksperimentalno istraživanje je manje artificijalno, manje veštačko, jer se pri njemu ne izdvaja pojava iz uslova u kojima se redovno javlja, pa su i podaci koji se dobijaju bliži i sličniji javljanju istraživane pojave u svakodnevnom životu. Na primer, zaključci distribucije stavova dobijeni neeksperimentalnom metodom često više odgovaraju i više su slični distribuciji stavova kako se u svakodnevnom životu manifestuju, nego što su to podaci o stavovima na osnovu eksperimentalnog istraživanja. 3) Istraživanje deluje manje na ispitivanu pojavu nego što je to slučaj pri metodi eksperimentalnog istraživanja. Pri neeksperimentalnom istraživanju ispitanici i ne znaju da se na njima vrši ispitivanje. A i kad je nemoguće izbeći da to ne znaju, situacija je bliža redovnoj i svakodnevnoj i manje utiče na reagovanje ispitanika. Spomenuto je da su sve ovo prigovori metodi eksperimentalnog istraživanja. Oni u daleko manjoj meri važe, ili uopšte ne važe, za sistematsko neeksperimentalno istraživanje. Njen nedostatak i njeno ograničenje, međutim, upravo su u onom u čemu je naučna prednost eksperimentalnog istraživanja, a to su: 1) Teža i nesigurnija kontrola uslova u kojima se ispitivana pojava javlja. Baš zbog toga što se ispituje u prirodnoj situaciji i što pojava koja se ispituje nije lzalovana od okolnosti u kojima se redovno javlja, mi smo i manje sigurni nisu li neki od nekontrolisanih uslova izazvali onaj oblik pojave koji nam se prezentuje.
51
NIKOLA ROT
A zato što je tih uslova potencijalno mnogo, mi ni onda kada ih pratimo ne možemo određeno i pouzdano reći koji je od njih uticao, više ili manje, na pojavu onakvu kakva se u neeksperimentalnom istraživanju manifestuje. 2) Nemoguče je sa onom pouzdanošću, kao što je to moguće koristeći metodu eksperimentalnog istraživanja, zaključiti o kauzalnim vezama. Nemoguće je, jer nema osnovne karakteristike eksperimentalnog postupka, sistematskog i namernog manipulisanja nezavisnom promenljivom. Slika o distribuciji određenih stavova u određenoj populaciji, dobijena anketiranjem može biti sličnija stvarnoj situaciji nego slika dobijena na osnovu laboratorijskog eksperimenta. Ali, koje su determinante javljanja stavova i uopšte suštinski uslovi javljanja ispitivane pojave (njena struktura, razvoj, menjanje) bolje i sigurnije će se upoznati korišćenjem metoda eksperimentalnog istraživanja.
Vrste neeksperimentalnog istraživanja u soci jalno j psihologiji Možemo razlikovati više vrsta istraživanja. Prema tome da li se ono vrši u svakodnevnoj prirodnoj situaciji, na terenu, ili ne raz likuje se terensko i neterensko sistematsko neeksperimentalno istraživanje. A prema tome koristimo li posebne tehnike (i kakve) za prikupljanje postoji struktuirano i nestruktuirano istraživanje. O nestruktuiranom neeksperimentalnom istraživanju govorimo kad pri prikupljanju podataka ne koristimo posebne tehnike, nego se oslanjamo na neposredno posmatranje. Takvo posmatranje (neposredno) može biti sa participacijom ili bez participacije. Neposredno posmatranje sa participacijom imamo kada istraživač i sam obavlja aktivnosti koje i osobe čije ponašanje prati. O struktuiranom neeksperimentalnom istraživanju govorimo i kad koristimo lažne tehnike za prikupljanje podataka. Kad se istraživanje vrši na mestu na kome se istraživana pojava redovno javlja ili kad se vrši dok se ona javlja, govorimo o terenskom istraživanju. Na primer, kad se proučavaju odnosi među radnicima u preduzeću, u samom preduzeću i dok su oni na svom redovnom radu. Neterensko neeksperimentalno istraživanje imamo kad pojavu koju želimo ispitati posebno i namerno izazivamo na taj način što pitamo ispitanike o njoj, kao što se to čini, na primer, pri ispitivanju javnog mnjenja. Ove vrste sistematskog neeksperimentalnog istraživanja uzajamno se ne isključuju. One se mogu kombinovati: strukturalno istraživanje može biti na terenu ili van terena. Detaljnije ćemo prikazati terensko sistematsko neeksperimentalno istraživanje, i to jednu posebnu, često korišćenu, vrstu neterenskog neeksperimentalnog istraživanja istraživanje stavova i mišljenje na osnovu uzorka. Sistematsko neeksperimentalno istraživanje na osnovu uzorkaje postupak kojim se ispituje neka pojava koristeći za to uzorak iz celokupne populacije kojoj ispitivani subjekti pripadaju. Naziva se često i anketiranjem ili survey (servej) is-
52
METODE I TEHNIKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE
traživanjem. Uz njegovu primenu koriste se različite tehnike za prikupljanje podataka. Često je to upitnik, pa neki autori izjednačuju upitnik sa postupkom istraživanja na osnovu uzorka. To je neopravdano jer, sem upitnika, mogu da se koriste i druge tehnike. Ispitivanje ovim postupkom može se obaviti samo u jednom određenom momentu ili u više sukcesivnih ispitivanja. Ponavljanje ispitivanja na istom uzorku ili panel-ispitivanje, imamo često: a) kada se ispituje uticaj nekog događaja na ponašanje i b) kada se ispituje neka tendencija. Ako se želi ispitati da li je neki krupan događaj, na primer neki politički događaj, uticao na pojedine stavove ljudi, onda se ispitivanje obavlja pre i posle događaja. Tako je, na primer, u SAD ispitivano mišljenje o korišćenju atomske bombe u ratne svrhe: prvi put pre atomske eksplozije (probe na Bikinskim ostrvima), a drugi put posle nje. Koristi se često i pri ispitivanju razvoja neke tendencije. Obično u takvom slučaju nisu samo dva, nego je više sukcesivnih ispitivanja na istom uzorku. Pri tome se unapred određuju periodi u kojima će se vršiti ispitivanja. Takva ispitivanja je, na primer, vršio kod nas R. Supek na radnim akcijama. Primer panel-ispitivanja predstavlja i rad Lazarsfelda, Berelsona i Gaudeta (1940) o problemu menjanja raspoloženja glasača od dana objavljivanja izbora glasanja. Uzorak je brojao 600 ljudi i subjekti su sedam puta intervjuisani u toku sedam meseci, otprilike svakog meseca po jedanput. Autori su posmatrali promene i iz njih zaključivali o važnosti pojedinih faktora za konačnu odluku glasača. Prednosti panelskog ispitivanja su: 1) pouzdanija ispitivanja jer se ponavljaju; 2) omogućavaju da se prate promene i otkriju faktori koji utiču na njihovo javljanje. Nedostaci su: 1) veoma je teško, pa i nemoguće, održati isti uzorak. Utvrđeno je da u toku jedne godine oko 25% ispitanika otpadne usled smrti, seobe ili zato što su bili nepristupačni za ispitivanje u vreme ispitivanja. Ukoliko je vremenski period između ispitivanja duži, utoliko se uzorak više osipa; 2) ranije ispitivanje može uticati na ponašanje. Na primer, ako vršimo ispitivanje o stavu prema korišćenju atomske bombe, samim postavljanjem pitanja možemo da podstaknemo veće interesovanje ispitnika za ovaj problem: ispitanici više razmišljaju o njemu i mogu da zauzmu drugačiji stav od onog koji bi imali da nisu podstaknuti na razmišljanje; prestaju biti pravi predstavnici ispitivane grupe. Ipak, i pored ovih nedostataka, panelskim ispitivanjima se dobijaju korisni podaci. Terensko sistematsko neeksperimentalno istraživanje proširuje mogućnost ispitivanja socijalno-psiholoških problema i to proučavanjem neke pojave u prirodnim uslovima u kojima se ona javlja, na samom terenu. Na taj način postaje moguće utvrditi delovanje niza faktora koji nisu dostupni eksperimentalnom pristupu. Prva takva istraživanja, vršena u antropologiji, raz likuju se donekle od primene ove metode kasnije u sociologiji i socija lno j psihologiji. Razlika jc u tom što u ranijim antropološkim ispitivanjima nije bilo kvantitativnog registrovanja podataka nego je materijai prikupljan na osnovu neposrednog posmatranja i eventualno terenskog intervjua. To nam može ilustrovati antropološko terensko ispitivanje kojc je vršio Malinovski (1926). Malinovski je koristio ovaj postupak ispitujući karakteristike stanovnika Trobri-
53
NIKOLA ROT
jandskih ostrva (u Tihom okeanu, blizu Nove Gvineje). On je živeo jedan duži period vremena među stanovnicima tih ostrva, posmatrao je njihov život i vodio razgovore s pripadnicima plemena o pojavama koje su ga interesovale. Na taj način je prikupio i podatke o ekonomskom životu, društvenim odnosima i psihičkim osobinama pripadnika toga plemena. U sociologiji je razvijen i usavršen ovaj postupak. Primer ovakvog ispitivanja u sociologiji može nam pružiti studija Vornera i Lanta (W. L. Warner i P. S. Lunt, 1941). Ispitivanja su vršena u jednom tipičnom gradu SA D. Autori su angažovali čitav tim ispitivača koji su zajedno sa njima živeli u gradu i učestvovali u životu stanovništva. Oni su pravili zapise o događajima, vršili intervjue, proučavali razne izveštaje, čitali zapisnike sednica raznih organizacija, interesovali se za razne momente života stanovnika: versku pripadnost, prihode. Tako su došli do podataka o karakterističnim društvenim aktivnostima, ugledu, o klasnoj strukturi i drugim karakterislikama stanovnika grada. Kod ovog ispitivanja korišćena je već, za razliku od ispitivanja koje je vršio Ma linovski, i tehnika koja je omogućava la kvantifikaciju zadataka.
U socijalnoj psihologiji metoda je dalje razvijana, naročito u pravcu potpunije kvantifikacije i verifikacije (proveravanja) podataka. Tako se ova metoda razvila od relativno slobodne interpretacije podataka dobijenih na osnovu ličnog posmatranja do istraživanja na osnovu stroge kvantifikacije i verikacije. Jedno poznato ispitivanje ove vrste je tzv. Benington studija Njukoma (T. Newcomb, 1943). Njukom je na jednom američkom koledžu vršio obimna terenska ispitivanja, od kojih navodimo samo jedan aspekt. Ispitivao je, pored ostalog, karakteristike osoba koje su se isticale u javnom životu koledža. Da bi to ispitao, koristio se tehnikom skala procene, a za ocenjivanje osobina pojedinaca koji su se isticali u ispitivanoj sredini. Tražio je da izabrani procenjivač za svakog takvog pojedinca odredi 28 ličnih karakteristika. Zatim je registrovao shvatanje tih pojedinaca o vlastitoj ulozi i sredini u kojoj su živeli. Organizovao je fiktivne izbore da bi utvrdio stvarni društveni ugled pojedinaca. Ove podatke dopunio je ispitivanjem stavova (pomoću skale za merenje stavova) prema raznim društvenim pojavama. Za sve to vreme ispitivač je živeo u toj zajednici i vršio posmatranja. Pri upotrebi postupka terenskog istraživanja moguće je koristiti različite tehnike, ali je bitna karakteristika ta što istraživači posmatraju pojave i prikupljaju o njima podatke na terenu u njihovom prirodnom odvijanju.
METODA KAO POSTUPAK U POJEDINIM FAZAMA ISTRAŽIVANJA; TEHNIKE ISTRAŽIVANJA Izraz metoda upotrebljava se, dalje, za označavanje metodskih postupaka koji se koriste za istraživanje i proučavanje pojedinih grupa pojava, na primer učenja ili stavova, te se govori o metodama istraživanja učenja ili metodama istraživanja stavova. Veoma često se metodom označava i poseban naučni postupak korišćen u jednom određenom istraživanju od strane jednog određenog istraživača. Govori se, na primer, o metodi istraživanja formiranja grupnih normi
54
METODE 1 TEHNIKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE
koju je koristio Šerif služeći se ocenama autokinetičkog efekta kao materijalom na kome istražuje problem. Za označavanje naučnog postupka kojim se koristi određeni istraživač ispitujući određeni problem često se koristi i termin metodika istraživanja, a ponekad i metodologija određenog istraživanja. Možda bi bilo najcelishodnije, a sve zbog toga da bi bilo više preciznosti i jasnoće, za označavanje u određenom istraživanju primenjenog i prikazanog postupka koristiti izraz metodika. Možemo najzad, spomenuti korišćenje izraza metoda u još jednom značenju: u značenju naučnog postupka u pojedinim fazama istraživanja. Mi ćemo za ovaj smisao koristiti izraz tehnika. Pod tehnikama, dakle, podrazumevamo naučne postupke koji se koriste u pojedinim fazama istraživanja. Možemo razlikovati tehnike. u fazi prikupljanja podataka (sprovođenja istraživanja), u fazi sređivanja i obrade podataka, u fazi izvođenja zaključaka. U fazi sređivanja i obrade podataka takve su tehnike različiti postupci statističkog opisivanja i grafičkog prikazivanja prikupljenih podataka. U fazi izvođenja zaključaka koristimo tehnike analize prikupljenih podataka kao što su, na primer, tehnike statističkog zaključivanja. Mi ćemo se ukratko zadržati samo na tehnikama prikupljanja podataka. Napredak empirijskih društvenih nauka, pa i socijalne psihologije, u velikoj meri zavisi od postojanja dobrih tehnika za prikupljanje podataka. Zato istraživači stalno nastoje da usavrše već postojeće tehnike i da nađu nove koje će još bolje poslužiti. Postoji veliki broj takvih tehnika koje se koriste u istraživanjima socijalnopsihološke problematike. One se mogu klasifikovati prema različitim kriterijumima. Ako se podele prema tome koliko detaljne podatke dobijamo i koliko nam ti podaci omogućuju da potpunije utvrdimo uslove i uzroke javljanja neke pojave, razlikujemo: intenzivne i ekstenzivne tehnike. Intenzivne tehnike, kao na primer intervju, omogućavaju nam da utvrdimo mnoge karakteristike ponašanja (koje je teško utvrditi koristeći ekstenzivne tehnike) kao i motive, karakteristične crte ili strukturu ličnosti pojedinaca koje ispitujemo. Ekstenzivne tehnike, na primer upitnik, imaju drugu prednost: omogućavaju ispitivanje neke pojave na široj populaciji. Prema tome da li podatke dobijamo obraćajući se ispitanicima zahtevom da nas neposredno obaveste o pojavi koju ispitujemo ili postupamo tako da kod ispitanika izazivamo neke reakcije koje nam služe kao pokazatelji na osnovu kojih za•đjučujemo o ispitivanoj pojavi razlikujemo direktne i indirektne tehnike. Direktne tehnike počivaju na odgovorima ispitanika na neposredno postavljena pitanja o ponašanju koje nas interesuje. Indirektne tehnike počivaju na tumačenjima reakcije ispitanika, koje mi inače namerno izazivamo (i iz kojih zaključujemo o ispitivanoj pojavi) a koje tek posredno, indirektno, govore o problemu koji istražujemo. Direktne su tehnike, u tome smislu, na primer, upitnik, intervju, skale procene, skale za merenje stavova, sodometrijska tehnika i drugi postupci. Poseb■a vrsta direktnih tehnika je tehnika neposredne opservacije koja može biti sa -češćem posmatrača u aktivnosti tehnike ispitanika koji se posmatraju, ili bez nji-
55
NIKOLA ROT
hovog učešća; dalje, nestruktuirano ili struktuirano (kao što je, na primer, Bejlsov sistem kategorija) posmatranje. Indirektne su tehnike razne projektivne tehnike i razni postupci prikupljanja podataka kada ispitanici ne znaju radi čega ih ispituju i o čemu se zaključuje na osnovu njihovih odgovora. Prema tome da li koristimo već od ranije u neku svrhu prikupljene podatke ili ih prikupljamo u toku obavljanja istraživanja tehnike za prikupljanje podataka mogu se podeliti na tehnike na primarnim podacima i tehnike na sekundarnim podacima. Sve dosada spomenute intenzivne i ekstenzivne, direktne i indirektne tehnike su tehnike na primarnim podacima. Među tehnike na sekunđarnim podacima ubrajaju se: analiza raznih statističkih podataka, analiza biografskih podataka ili proizvoda delatnosti. Jedna posebna detaljnije razrađena tehnika koja počiva na sekundarnim podacima jeste kvantitativna analiza sadržaja komunikacija. Pregled najčešće korišćenih tehnika za prikupljanje podataka, raspoređenih prema spomenutim kriterijumima, izgledao bi ovako: A. Tehnike na primarnim podacima
I Tehnike neposredne opservacije 1. Nestruktuirana neposredna opservacija: sa participacijo m bez participacije 2. Struktuirana neposredna opservacija, na primer: Balesov siste m analize interakcionog procesa Tehnika simulacije
56
II Direktne (i poludirektne) tehnike u formi upitnika Upitnik (u užem smislu). Intervju Sociometrijski postupak Skale procene Poludirektne skale za merenje stavova
III Indirektne tehnike I Projektivne tehnike, kao Rorschachova, TAT, Rosenzvveilgov frustracioni test Semantički diferencijal 3. Razne vrste struktuiranih tehnika korišćenih za indirektno ispitivanje: testovi znanja, testovi zaključivanja, upitnici i sl.
4. 5. 6. 7.
Tehnike na sekundarnim podacima
8.
Analiza sadržaja komunikacija specifično struktuirana i kvantitativna analiza manifestnog sadržaja raznih vrsta saopštavanja.
Statistički popisi (ranije i u druge svrhe izvedeni); Personalni i drugi dokumenti (arhivska građa, autobiografije, đnevnici, pisma); Kvalitativna analiza raznih produkata ljudske aktivnosti i društvenog života (raznih proizvoda materijalne i nematerijalne kulture: načina stanovanja, ishrane, podizanja dece, jezika, običaja, normi ponašanja);
TEORIJ SKI PRISTUPl U SOCIJ ALNOJ PSIHOLOGIJ I I KARAKTERISTIKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJ E
TEORIJSKI PRISTUPI U SOCIJALNOJ PSIHOLOGIJI I KARAKTERISTIKE SOCIJALNE PSIHOLOGIJE
TEORIJSKI PRISTUPI Nijedna nauka ne može da postoji ni da se razvija bez određenih teorijskih postavki od kojih polazi u istraživanju problema. Teorijski pristup daje orijentaciju u izboru problema i u izboru pojava koje će se posmatrati, određuje sredstva kojima će se podaci prikupljati i prikazivati, kao što određuje i način na koji će se objašnjavati. Teorije u socijalnoj psihologiji nisu razrađeni teorijski sistemi iz kojih bi bilo moguće izvesti određene i proverljive hipoteze za cele oblasti socijalnog ponašanja i na osnovu kojih bi bilo moguće logično i koherentno objasniti sve pojave socijalnog ponašanja. Čak se može reći da teorije u socijalnoj psihologiji za sada nisu uvek ni dovoljno razrađene teorije srednjeg obima, tj. takva teorijska uopštavanja koja predstavljaju sredinu između specifičnih radnih hipoteza postavljenih u istraživanjima i obuhvatnijih spekulativnih sistematskih teorija. Mnoge teorije u socijalnoj psihologiji tek se u tom pravcu razvijaju. Teorije srednjeg obima su, pre svega, pokušaji da se objasne određene vrste pojava kao što je, na primer, frustraciona psihodinamička teorija predrasuda ili kao što je, još uža od ove, inokulaciona teorija Mek Gvajera kojom on objašnjava sticanje imunosti prema ubeđivanju. One su dosta brojne i, po pravilu, počivaju na nekoj od opštih psiholoških teorija. Predstavljaju primenu teorijskih pristupa, uglavnom onih istih koje nalazimo pri objašnjavanju psiholoških problema uopšte. Tri takva najčešća korišćena teorijska pristupa jesu: bihejvioristički, geštaltistički i psihoanalitički.
Bihejvioristički pristup Bihejviorističko shvatanje ili bihejvioristička teorija imala je, a ima i danas, velik uticaj na istraživanje psiholoških pojava uopšte. Naročito u Sjedinjenim Američkim Državama. Jedna od postavki bihejviorizma jeste da organizam, na primer čovek, reaguje na određene draži i da se to reagovanje manifestuje u spoljnjem ponašanju, u pokretima i sistemima pokreta, i da psihologija, ukoliko želi biti naučna, treba da proučava upravo to spoljnje ponašanje. Druga važna postavka jeste da kao osnovnu jedinicu proučavanja treba uzeti povezanost između draži (S) i reakcije organizma na draž (R). Draž (S) izaziva neke promene u organima
57
NIKOLA ROT
(O) i te se promene manifestuju u uočljivim reakcijama organizma (R). Zbog toga se, kao formula i za proučavanje i za objašnjavanje svih psiholoških pojava, može smatrati formula: S-O-R. Neke su vrste reagovanja nasledne (refleksne) i uvek se javljaju kad se javi određena draž. Ali većina je stečena. Ponašanje ljudi, onakvo kakvo jest, prvenstveno je stečeno, naučeno ponašanje. Na primer, stavovi i vrednosti, a što je čest predmet izučavanja u socijalnoj psihologiji, jesu stečene reakcije. Kako se stiču pojedini oblici ponašanja i koji procesi leže u osnovi sticanja, glavni je problem i zadatak na koji treba da odgovori psihološko istraživanje. Zato je proces učenja ključni problem psihologije. Učenje se može objasniti uslovljavanjem i stvaranjem asocijativne veze između draži i reakcije. Da između određenih draži i određenih reakcija dolazi do čvrstih asocijativnih veza, bihejvioristi često objašnjavaju time što takve određene veze predstavljaju korist za organizam, donose mu zadovoljstvo i oslobađaju ga od određenih teškoća (dovode do redukcije tenzije, smanjenja ili prestanka napregnutosti organizma). Tako hedonizam postaje sledeća osnovna postavka koju često koriste bihejvioristi u objašnjavanju ponašanja ljudi. Ovi se principi koriste i pri objašnjavanju pojedinih oblika socijalnog ponašanja. Formiranje stavova objašnjava se, na primer, takođe ovim principima. Delovanje ubeđivanja (persuazije) na menjanje stavova bihejvioristi objašnjavaju modelom instrumentalnog učenja. Do menjanja stavova dolazi zbog toga što posle promene sledi, ili se pretpostavlja da će slediti, neko zadovoljstvo ili neka korist. Koristeći ove principe, autori koji prihvataju bihejviorističko učenje objašnjavaju i poreklo predrasuda. Predrasude su, po njima, sredstva za smanjenje napetosti i nezadovoljstva izazvanih frustracijom (osujećenjem) nekih motiva; pomeranjem agresivnosti na neke etničke i rasne grupe mi se oslobađamo tenzije. Jedan poznati istraživač Skiner (J. B. Skinner, 1957), i govor ili, kako ga on naziva, verbalno ponašanje, objašnjava kao rezultat učenja na osnovu dugotrajnog i mnogo puta ponovljenog namernog uslovljavanja od strane sredine. Neki autori (G. C. Homans, 1950, H. H. Kelley i J. W. Thibaut, 1959) i grupne procese objašnjavaju spomenutim principima. Treba, međutim, imati na umu da se istraživači koje smo pomenuli, kao i mnogi drugi koji koriste bihejviorističku teoriju, ne zadovoljavaju u objašnjavanju pojava prostom primenom spomenutih bihejviorističkih postavki. Oni ih modifikuju, proširuju i unose mnoge nove pojmove da bi objasnili pojave koje istražuju. Samo njihova osnovna postavka ostaje bihejvioristička.
Geštaltistički pristup Najuticajnija teorijska koncepcija, a verovatno i najplodnija, u socijalnoj psihologiji jeste geštaltistička. Prva osnovna geštaltistička postavka jeste isticanje važnosti celine i celovitosti pojava. Ono što je pri posmatranju psihičkih pojava, prvenstveno dato to su celine. Psihologija uopšte, i socijalna psihologija posebno, treba da proučavaju takve celine. Karakteristično je za čoveka da on teži da ima i održi organizovan i smisleno povezan pogled na pojave oko sebe i na svet. Celina ima odlike koje ne možemo upoznati ako proučavamo pojedine elemente
58
TEORIJ SKI PRISTUPI U SOCIJ ALNOJ PSIHOLOGIJ I I KARAKTERISTIKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJ E
i
pojedine faktore za sebe. Zato uvek pri proučavanju treba voditi računa da se sve doživljava u celinama. Druga osnovna postavka geštaltista je da neke takve celine predstavljaju usklađenije i jednostavnije organizacije i da mi nastojimo upravo da sve doživljavamo u takvim usklađenijim i jednostavnijim celinama. Ovi geštaltistički principi, postavljeni i korišćeni prvobitno u proučavanju i objašnjavanju percepcije, primenjeni su i pokazali su se veoma plodni i pri objašnjavanju socijalno-psiholoških pojava. Kao što određene karakteristike opažanja ostaju iste neki crtež, npr., trougao, opažamo kao crtež iste vrste i kad je veličina njegovih stranica i ugao među njima različit tako i u oblasti socijalnog ponašanja ostaju neki oblici isti i kad se izmene pojedini njeni delovi. Interakcija ljudi koja se odvija u određenom vidu ostaje istovrsna i kad se izmene svi pojedinci koji su u interakciji; sistem birokratije ili sistem autokratskog rukovođenja mogu ostati i onda kad sve osobe između kojih su ostvarivani ovi sistemi budu nove osobe. Kao što elementi u opažanju zavise od opažanja celine tako će i ocena socijalnog ponašanja nekog pojedinca biti u zavisnosti od celog socijalnog okvira u kome se to ponašanje odvija. Polazeći od geštaltističkog shvatanja socijalni psiholog Aš (S. E. Asch, 1952) pokazuje da mi i osobine ljudi nastojimo opažati kao celine. Ocenjujući neku osobu mi prvenstveno uočavamo kod nje takve osobine koje čine međusobni sklad i daju jedinstvenu sliku o čoveku. Čak i kad nema dovoljno podataka za takvu usklađenu celovitu sliku, mi izmišljamo i dodajemo određene osobine da bismo dobili jedinstvenu celovitu sliku o čoveku. Ljudi, naglašava drugi psiholog, Hajder (F. Heider, 1958), teže za redom, jednostavnošću i ravnotežom u svemu što doživljavaju. Tom težnjom za usklađenošću i ravnotežom i mnogi drugi psiholozi objašnjavaju formiranje i menjanje stavova i razne grupne procese.
Psihoanalitički pristup Dosta je autora i psihologa, a još više antropologa, koji socijalne pojave objašnjavaju polazeći od psihoanalitičkih shvatanja. Psihoanalitička koncepcija ističe važnost nesvesnih psihičkih procesa, ulogu nagona, a posebno seksualnog nagona libida i agresivnosti, značaj doživljaja u prvim godinama života formiranje i ponašanje čoveka u toku celog njegovog života. Ona zastupa složenost strukture ličnosti, koja se sastoji od nagonskog dela (id), osnovnih psihičkih funkcija kao što su opažanje i mišljenje (ego), koje su u službi zadovoljenja nagona i savesti i nad ja (super ego) koji predstavlja društvene norme usvojene kao principe vlastitoga ponašanja. Ovim i nekim drugim psihoanalitičkim postavkama i pojmovima mnogi autori pokušavaju objasniti pojave socijalnog ponašanja. Već osnivač psihoanaiitičkog učenja, Frojd (S. Freud) nastanak grupa i društva objašnjava time što dolazi do „deseksualizacije libida“ (gubljenja otvorenog seksualnog karaktera libida) i identifikovanja sa vođom grupe, koji za članove grupe predstavlja uzor i ideal, koji ima položaj u grupi kao što ga ima otac u porodici. Ne postoji, po Frojdovom shvatanju, usklađenost između ciljeva pojedinaca i ciljeva društva. Kod pojedinaca postoji snažna urođena agresivnost koju super ego (savest čoveka) stalno pokušava da obuzda, ali u tome nikad u potpunosti ne uspeva. Vrlo često ta urođena agre-
59
NIKOLA ROT
sivnost preovladava i u takvim slučajevima imamo ratove, sukobe i progone drugih ljudi. Ako se super ego pokaže dovoljno jakim, onda dolazi do društveno prihvatljivog ponašanja ali se agresivnost usmerava prema samom sebi. objašnjenje jednog poznatog istraživača, Adorna (T. Adorno i saradnici, 1950), o povezanosti između autoritarne strukture ličnosti (a za koju je karakteristično potčinjavanje autoritetu, konvencionalnost u ponašanju, krutost u mišljenju, postojanje predrasuda) i antidemokratske orijentacije počiva na psihoanalitičkom shvatanju. Do formiranja autoritarne ličnosti dolazi zbog potisnute mržnje agresivnosti prema roditeljima koji zahtevaju od dece bezuslovnu pokornost i sputavaju svako njihovo slobodno izražavanje. Ova se agresivnost prema roditeljima potiskuje u oblast nesvesnog ali dolazi ipak do izražaja u ponašanju ličnosti. Ona se manifestuje u predrasudama prema drugim narodima, u konzervativnosti u odnosu na razne društvene pojave i pitanja i u spomenutim crtama autoritarne ličnosti.
Vrednost pojedinih teorijskih pristupa Svi ovi principi, kao i neki drugi koji se koriste pri objašnjenju socijalnopsiholoških pojava, pre svega su teorijski pristupi. Oni nisu kompletni teorijski sistemi, razrađena shvatanja koja bi omogućila da se sve socijalno-psihološke pojave objasne jednim opštim principom ili sa nekoliko principa izvedenih iz tog principa, kao što je, npr., Tardovo shvatanje koje sve socijalno-psihološke pojave objašnjava imitacijom (podražavanjem) ili Mek Dugalovo shvatanje po kome se sve socijalno-psihološke pojave izvode iz određenog broja instinkata i njihovih kombinacija. Bihejviorističke, geštaltističke, a u izvesnoj meri, i psihoanalitičke postavke koje smo spomenuli služe prvenstveno kao orijentacija u izboru problema koji de se istraživati, pojava koje će se proučavati i nalaženju načela kojima će se problemi objasniti. Socijalni psiholozi njihovu vrednost redovno proveravaju empirijskim istraživanjima, kao što i iz takvih empirijskih istraživanja izvode i razvijaju i nove dopunske teorijske postavke. Ne postoji danas, a mnogi smatraju da pri sadašnjem znanju i nije moguće da postoji, neki opšti teorijski sistem kojim bi bilo moguće objasniti do kraja sve socijalnopsihološke pojave. Ukazuje se na to da svaki od spomenutih teorijskih pristupa ima makar delimično opravdanje pri istraživanju i objašnjavanju određenih pitanja i određenih strana socijalno-psiholoških pojava. Zbog toga između pristalica i zagovornika raznih teorijskih pristupa ne mora biti suprotnosti nego može, a često i jest tako, da bude dopunjavanje. Ali, dok je koristeći ove teorijske principe moguće neke pojave istraživati i objašnjavati, njihova se primena pri proučavanju drugih pojava pokazuje nedovoljnom. Bihejviorizam sa svojom formulom draž-reakcija pokazuje se često kao suviše uzak i krut pristup. Frojdova psihoanalitička koncepcija, zasnovana pre
60
TEORIJ SKI PRISTUPI U SOCIJ ALNOJ PSIHOLOGIJ I I KARAKTERISTIKE SOCIJ ALNE PS IHOLOGIJ E
svega na analizi pojedinaca, može često korisno da posluži za objašnjenje nekih oblika individualnog ponašanja, ali ne zadovoljava pri objašnjavanju društvenog ponašanja. I geštaltističko učenje ne uvažava dovoljno činjenicu da u socijalnom ponašanju postoji trajna uzajamna interakcija i povezanost sa celokupnom socijalnom strukturom u kojoj se ta interakcija odvija. Zato se ulažu napori za nalaženje novih, drugačijih teorijskih formula i pristupa koji bi bili podesniji za objašnjavanje raznih socijalno-psiholoških pojava. Jedan takav pokušaj je i teorija uloga, koja naglašava značaj kulturne sredine u kojoj ljudi žive i u kojoj se ostvaruje njihovo socijalno ponašanje. Ali i ova teorija daje jednostranu i uproščenu sliku o ponašanju ljudi izvodeći celokupno socijalno ponašanje iz toga koje mesto pojedinac zauzima u društvu i grupi. Poslednjih godina se pokušava da se nedostaci spomenutih teorijskih pristupa prevaziđu tzv. teorijom otvorenog sistema, koja naglašava povezanost psiholoških pojava i sredine u kojoj se one pojavljuju, a ipak ne svodi u celini aktivnost čoveka na sredinske faktore nego naglašava važnost ljudske motivacije i aktivnosti i ističe njihov uticaj na sredinu. Za sada je ova teorija još nedovoljno razrađena ali su ideje koje se u njoj ističu veoma plodne.
Marksovo učenje Dugo vremena su u socijalno-psihološkim istraživanjima i objašnjenjima nedovoljno korišćene Marksove (K. Marx, 1818 1883) postavke, iako su veoma važne i korisne i za objašnjenje socijalno-psiholoških pojava. Uzrok tome je što su na Zapadu, u zemljama kapitalističkog sistema, Marksove ideje, iz straha da bi mogle izazvati revolucionarne društvene pojave, prećutkivane i iskrivljavane. U socijalističkim zemljama opet u kojima se moglo očekivati da se Marksova shvatanja koriste i za razvijanje psiholoških i socijalnopsiholoških istraživanja preovladalo je kruto dogmatsko tumačenje, pa i iskrivljavanje Marksovih ideja i svako se socijalno-psihološko istraživanje ili objašnjenje prikazivalo kao idealistički psihologizam. Navođeno je i na Zapadu i na Istoku da Marks i marksizam uče da sve određuju, do kraja i u potpunosti, ekonomski faktori, proizvodne snage i na njima ostvareni proizvodni odnosi. Iznošeno je da zbog toga, navodno prema marksističkom shvatanju, nema potrebe ni razloga da se vrše neka psihološka istraživanja društvenog ponašanja. Međutim, niti je to Marksovo shvatanje, niti se proučavanjem psiholoških momenata u društvenom zbivanju negira važnost ekonomskih i drugih socijalnih faktora za ponašanje ljudi. Marks je sasvim sigurno opravdano isticao značaj ekonomskih faktora za razvitak društva i za formiranje određenih oblika ponašanja i svesti ljudi. Ali on je istovremeno isticao važnost uzimanja u obzir i čovekovih osobina i njegove aktivnosti za objašnjavanje društvenog zbivanja. On je isticao da postoji uzajamno dejstvo objektivnih uslova u kojima čovek živi i ljudske aktivnosti. I stavovi, vrednosti, uverenja, očekivanja i namere ljudi od važnosti su za razumevanje ne samo ' udi i njihovog ponašanja nego i društvenih pojava. Marks je isticao, kao bitnu udsku karakteristiku, stvaralaštvo ljudi i težnju čoveka da ispolji i razvije svoju
61
NIKOLA ROT
ličnost. Poznato je da je Marksova ideja da je smisao revolucionarne aktivnosti upravo stvoriti takve uslove u kojima će čovek postati razvijena, skladna i slobodna stvaralačka ličnost. Kad Marks analizira društvene pojave, on ukazuje na važnost ljudskih ideja i karakteristika ljudi kao na jedan od značajnih faktora društvenog kretanja. Razmatrajući odnos između društvenih uslova i ponašanja ljudi, Marks ne ističe kao neposrednu determinantu ekonomsku situaciju čoveka, nego njegovo mesto u proizvodnji, tj. njegov odnos prema ostalim Ijudima u procesu proizvodnje; sa time u skladu formiraju se čovekove ideje, stavovi i očekivanja. Time na neki način anticipira jednu od savremenih socijalno-psiholoških teorija, teoriju uloga, kao što se i još novija i opštija teorija, teorija otvorenog sistema, može pozvati na Marksove ideje. Moglo bi se reći da iz Marksovih koncepcija ne samo da ne proizlazi da ne treba proučavati psihološke pojave nego, naprotiv, direktno sledi da je potrebno psihološko izučavanje društvenog ponašanja. U konkretnim Marksovim analizama moguće je sresti i sasvim određene postavke o pojedinim socijalno-psihološkim pojavama: o efektu interakcije ljudi, o formiranju grupnih shvatanja, o značaju i ulozi uverenja i stavova. Marks, između ostalog, navodi, da će stvaranjem velikih preduzeća, u kojima se okuplja veliki broj radnika i gde do lazi do bliskog dodira među njima, doći do ubrzanog razvijanja klasne ideologije, tj. određenih stavova i vrednosti i da ti stavovi i vrednosti utiču na društveno zbivanje. Od značaja je i ukazivanje na istorijski karakter svih društvenih pojava, pa i oblika društvenog ponašanja, njegove ideje o težnji za samoaktualizacijom čoveka i suštini ljudske prirode, kao i Marksovo učenje o alijenaciji i dezalijenaciji čoveka. Međutim, od navedenih, uglavnom opštih postavki, ni Marks ni marksisti nisu otišli mnogo dalje.
KARAKTERISTIKE SOCIJALNE PSIHOLOGIJE KAO NAUKE Socijalna psihologija kao društvena nauka Određujući bliže karakter socijalne psihologije kao nauke, mogu se istaći tri njene karakteristike: 1) da je društvena nauka, 2) da je psiho loška disciplina i 3) da je empirijska naučna disciplina. Moguće je, ne obuhvatajući time sve postojeće naučne discipline, razlikovati prirodne i društvene nauke. Dok su predmet izučavanja prirodnih nauka fizičke i biološke pojave, društvene nauke izučavaju, uopšteno rečeno, društvene pojave. Ove društvene pojave mogu biti društveni život i njegova organizacija u celini ili pojedine grupe proizvoda aktivnosti ljudi u društvu. Proučavanjem društvenog života u celini i proučavanjem njegovog razvoja bavi se sociologija, a proučavanjem pojedinih proizvoda aktivnosti društvenog života Ijudi bave se pojedine od mnogih društvenih nauka. Tako se, npr., politička ekonomija bavi proučavanjem pro-
62
TEOR IJ SKI PRISTUPI U SOCIJ ALNOJ PSIHOLOGIJ l 1 KARAKTERIST IKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE
izvodnje, raspodele i potrošnje dobara, lingvistika govorom i njegovim zakonitostima itd. Svima društvenim naukama zajedničko je to što se bave problematikom vezanom za čoveka kao društveno biće. Žato se nazivaju i humanističkim naučnim disciplinama. Dok se o opštoj psihologiji može govoriti kao o naučnoj disciplini koja je istovremeno i prirodna i društvena nauka, socijalna psihologija je prvenstveno društvena naučna disciplina. O opštoj psihologiji možemo govoriti i kao o prirodnoj nauci, jer je čovek biološko biće i njegov psihički život prirodna pojava. Poseban razlog što je opšta psihologija i prirodna nauka je taj što ona uključuje proučavanje bioloških i fizioloških osnova psihičkog života, a to znači prirodnih pojava. Ali čovek i njegov psihički život formiraju se i manifestuju u društvenim uslovima i pod uticajem brojnih društvenih činilaca. Zato je opšta psihologija istovremeno i društvena naučna disciplina. Socijalna psihologija bavi se, međutim, prvenstveno proučavanjem ponašanja ljudi u društvenim situacijama. Ona u poslednje vreme izučava doduše biološke i fiziološke momente socijalnog ponašanja ljudi nastojeći da utvrdi postoje li i u čemu su genetičke osnove društvenog ponašanja ljudi. Zbog toga se sve više izučava i socijalno ponašanje životinja. Socijalna psihologija, kao i ostale društvene nauke, prvenstveno proučava problematiku vezanu za društveni život ljudi. Ali socijalna psihologija, kao društvena naučna disciplina, ima svoju posebnu problematiku po kojoj se razlikuje od ostalih društvenih nauka. Socijalna psihologija izučava društveno ponašanje čoveka kao svoj specifičan problem. Ona ne izučava oblike organizacije društvenog života, kao što to čini sociologija, niti zakonitosti pojedinih posebnih aktivnosti ljudi u društvu, kao što čine ostale društvene nauke, nego se bavi proučavanjem društvenog ponašanja ljudi uopšte, bez obzira na to u kojoj se sferi aktivnosti to ponašanje ostvaruje i bez obzira na to koje su vrste proizvodi te aktivnosti.
Socijalna psihologija kao psihološka disciplina Već iz činjenice da socijalna psihologija proučava određene oblike ponašanja čoveka, konkretno da proučava njegovo društveno ponašanje, moglo bi se izvesti da je socijalna psihologija psihološka disciplina. Međutim, i mnoge druge društvene nauke određuju se kao naučne discipline koje proučavaju određene oblike ponašanja. Zato, određujući predmet socijalne psihologije, treba istaći da ona izučava ponašanje ljudi u društvu s obzirom na psihički život i psihičke pojave. I socijalna psihologija, kao i opšta psihologija, proučava kognitivne, emotivne i ko".ativne procese uvek u vezi sa nekom društvenom situacijom ili draži. Upravo po :ome ona se razlikuje od ostalih društvenih nauka. Razlikuje se od opšte psihologije po tome što opšta psihologija izučava za*;onitosti ponašanja bez obzira na to da li se ono ostvaruje u odnosu na fizikalne ±raži i situacije ili ne. Ona ga izučava uopšteno i apstrahovano. Socijalna psiholoa. međutim, ograničava se upravo na proučavanje društvenog ponašanja čovekako se pojedine funkcije razvijaju pod uticajem društvenih činilaca i kako se _ đruštvenim uslovima manifestuju, u kojim se oblicima u raznim vrstama dru-
63
NIKOLA ROT
štvenih odnosa javljaju, kao i to kako psihički faktori deluju na pojedine društvene pojave. Time se socijalna psihologija po svom predmetu razlikuje od opšte psihologije. Ponekad se socijalno-psihološka istraživanja nazivaju i sociološkim. Polazi se od toga da se i neke društvene nauke interesuju, pa i same istražuju, kako pojedini psihički procesi i izvesne psihičke osobine deluju na određene društvene pojave i zbivanja. Empirijska sociologija, na primer, zanima se i za to kako ljudsko saznanje ili kako motivi utiču na društvene pojave. Ali i u slučajevima kad se sociologija ili neka druga društvena nauka bavi izučavanjem opažanja i stavova, motiva i crta ličnosti imamo posla sa psihološkom problematikom. Takvo izučavanje uvek je izučavanje psihološkog pitanja bilo koje struke da je stručnjak koji se njime bavi. Proučavajući društveno ponašanje, socijalna, psihologija mora uzimati u obzir delovanje različitih socijalnih faktora i koristiti saznanja pojedinih društvenih disciplina. Ali to ne znači da je socijalna psihologija samim tim sociološka disciplina ili mešovita nauka, spoj neke društvene nauke, konkretno, sociologije i psihologije. Svaka naučna disciplina mora da koristi rezultate drugih nauka, posebno onih koje izučavaju pojave u vezi sa kojima se manifestuju zakonitosti predmeta koje ona izučava. Socijalna psihologija mora da uzima u obzir rezultate sociologije i antropologije, kao i niza drugih društvenih nauka. Ali, iz toga ne proizlazi da je ona spoj ili hibrid psihologije i sociologije ili psihologije i antropologije. Da bi se odredio karakter neke nauke, odlučujuće je uočiti šta predstavlja osnovne probleme koje ona izučava. Za socijalnu psihologiju, rečeno je, takav suštinski problem je proučavanje društvenog ponašanja s obzirom na psihičke pojave. Zato je socijalna psihologija psihološka naučna disciplina.
Socijalna psihologija kao empirijska disciplina O socijalno-psihološkim pojavama odavno postoje razmatranja pojedinih mislilaca. U prikazu razvoja socijalne psihologije spomenuto je da od Platona i drugih mislilaca staroga veka pa sve do danas postoje razmatranja i pokušaji objašnjenja prirode društvenog ponašanja čoveka i pojedinih vidova tog ponašanja. Svi ovi napori i rezultati od značaja su za razvitak socijalne psihologije, iako ne počivaju na sistematskom izučavanju empirijskih podataka putem određenih metoda i tehnika izučavanja. Međutim, mi danas o socijalnoj psihologiji govorimo kao o naučnoj disciplini koja počiva na sistematskom empirijskom izučavanju svojih problema odgovarajućim naučnim postupcima. To znači da ona sve generalizacije zasniva na empirijskim podacima prikupljenim naučnim putem. Govoreći danas o socijalnoj psihologiji mi govorimo o njoj kao o empirijskoj naučnoj disciplini. Kao takva naučna disciplina socijalna psihologija, kao što je pokazano, konstituiše se relativno kasno, tek u XX stoleću. Tek dvadesetih godina XX veka pristupa se sistematskom empirijskom izučavanju adekvatnim metodama i tehnikama. I tek od toga perioda možemo govoriti o socijalnoj psihologiji kao o samostalnoj psihološkoj disciplini.
64
TEORUSKI PRISTUPI U SOCIJ ALNOJ PSIHOLOGIJ I I KARAKTER ISTIKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJ E
I danas važan sastavni deo izučavanja društvenog ponašanja ljudi čine teorijska razmatranja o tom ponašanju. I danas teorija i u socijalnoj psihologiji, kao i u drugim naukama, ima značajnu ulogu. Ali, i u socijalnoj psihologiji, kao i drugim empirijskim disciplinama, teorijske pretpostavke i teorijska uopštavanja postavljaju se na osnovu sistematskih, naučnim putem prikupljenih, empirijskih podataka, kao što se i na empirijskim podacima proveravaju i verifikuju.
STANJE SAVREMENE SOCIJALNE PSIHOLOGIJE Kao karakteristike stanja u socijalnoj psihologiji danas moguče je istaći nekoliko momenata: proširenje problematike, razvitak istraživanja u mnogim zemljama, usavršavanje i razvijanje tehnika i postupaka istraživanja, širenje socijalno-psiholoških istraživanja u okviru mnogih društvenih nauka, kao i napor u razvijanju teorijskih osnova socijalno-psiholoških istraživanja. Poslednjih deset godina socijalno-psihološko istraživanje se i dalje snažno razvija i proširuje problematika kojom se socijalna psihologija bavi. U pregledima tekućih psiholoških istraživanja znatan je broj iz oblasti socijalne psihologije. Stvaraju se i osamostaljuju nove oblasti socijalno-psiholoških istraživanja i nove grane socijalne psihologije. Razvijaju se, pored industrijske socijalne psihologije i psiholingvistike, kao posebne grane socijalne psihologije, psihologija političkog ponašanja i psihologija internacionalnih odnosa, psihologija socijalnog ponašanja životinja i genetička psihologija, a naglo i sa velikim uspehom psihologija organizacija. Razvijaju se psihološka istraživanja u oblasti mentalnog zdravlja ljudi koji žive u naseljima (komunalna socijalna psihologija). Veći broj stručnjaka danas opravdano ističe da se više i ne može govoriti o socijalnoj psihologiji kao o jednoj jedinoj nauci, nego da treba govoriti o socijalno-psihološkim naukama. Malo je pojedinaca koji mogu obuhvatiti i pratiti celokupnu problematiku kojom se danas socijalna psihologija bavi. Pored opšte socijalne psihologije, koja obrađuje opšte i osnovne socijalno-psihološke probleme, danas postoji socijalna psihologija malih grupa, socijalna psihologija organizacija, socijalna psihologija komunikacionog procesa, socijalna psihologija u školi, socijalna psihologija u industriji, kao i mnoge druge već osamostaljene oblasti socijalne psihologije. Ali, taj nagli razvitak ima i svoju negativnu stranu. Zbog njenog naglog razvoja, socijalnu psihologiju je sve teže pratiti i poznavati oblast u celini, i sve je više pojava dobrog poznavanja neke uske grane, a nepoznavanje celine nauke. Socijalna psihologija ima svoje začetke u idejama i razmatranjima evropskih filozofa i mislilaca. Ali kao empirijska naučna disciplina ona se formira u Sjedinjenim Američkim Državama. Ovde dolazi i do njenog naglog razvoja. Većina socijalnopsiholoških istraživanja, a posebno eksperimentalnih, vršena je u Americi 1 donedavna su neki američki autori bili u pravu kad su govorili da je socijalna psihologija američka naučna disciplina. Ali od pedesetih godina socijalno-psihološko istraživanje naglo se razvija u evropskim i drugim neameričkim zemljama.
65
NIKOLA ROT
Danas postoji relativno razvijena socijalna psihologija u Francuskoj, Engleskoj, Holandiji, Belgiji, Japanu, Zapadnoj Nemačkoj i u drugim zemljama. Socijalna psihologija u ovim zemljama, objedinjujući dobre tradicije evropskog interesovanja za teoriju sa značajnim američkim dostignućima u tehnici istraživanja, postaje sve značajniji deo svetske socijalne psihologije. Razvitak socijalne psihologije u socijalističkim zemljama počinje znatno kasnije. Uzrok tome je, pre svega, u krutoj interpretaciji marksizma i u proglašavanju svakog istraživanja psiholoških činilaca društvenog zbivanja idea lističkim zastranjivanjem. To je imalo za posledicu da se zakoči razvitak socijalne psihologije u gotovo svim socijalističkim zemljama. Međutim, poslednjih godina uviđa se neopravdanost i neodrživost takvog shvatanja. Postaje jasno da je upravo u socijalističkim zemljama gde je sastavni deo revolucionarnih promena društva stvaranje nove socijalističke svesti i razvijanje novih, humanijih socijalističkih odnosa socijalno-psihološko istraživanje posebno potrebno i naročito značajno. Od šezdesetih godinapočinje se uspešno razvijati socijalna psihologija u SSSR-u, pa zatim u Poljskoj, Cehoslovačkoj i drugim socijalističkim zemljama. I kod nas se socijalna psihologija, kao samostalna naučna disciplina, počinje razvijati kasnije nego u Sjedinjenim Američkim Državama i nekim evropskim zemljama. Pojedina socijalno-psihološka istraživanja vrše se, međutim, kod nas relativno rano. Već tridesetih godina značajna su istraživanja profesora Stevanovića o ulozi socijalnih faktora u ispitivanju sposobnosti. A od četrdesetih godina u Beogradu i u Zagrebu istražuju se pojedini socijalno-psihološki problemi (kao, na primer, sociometrijska istraživanja u grupama, istraživanje pojedinih socijalno-psiholoških problema u industriji). Pedesetih godina formiraju se na psihološkim odeljenjima filozofskih fakulteta u Zagrebu, Beogradu, a zatim u Ljubljani, posebne katedre za socijalnu psihologiju. Time počinje intenzivnija aktivnost u oblasti socijalne psihologije; pre svega u formiranju kadrova, a zatim i u sistematskom istraživanju socijalno-psiholoških problema. Danas je socijalna psihologija u našoj zemlji u razvoju i veći broj istraživača obrađuje probleme iz različitih oblasti socijalne psihologije: uticaj socijalnih faktora na pojedine psihičke funkcije; grupne interakcije, a posebno u uslovima industrijskog rada; formiranja stavova i vrednosti pojedinih kategorija stanovništva a posebno omladine; psihološke probleme u vezi sa samoupravljanjem. socijalno-psihološke probleme delinkvencije. Iako još ograničen po obimu, taj istraživački rad, zahvaljujući povećanom broju stručnjaka i stečenom iskustvu, ima uslove da se znatno brže razvija. Dalja karakteristika sadašnjeg stepena razvitka socijalne psihologije jest nagao razvitak istraživačkih tehnika. Postupci za istraživanje se usavršavaju i nalaze novi, statistička obrada postaje sve obimnija i preciznija, a korišćenje elektronskih računskih mašina (kompjutera) u socijalno-psihološkim istraživanjima stvara mogućnost za ispitivanje sve složenijih problema na sve široj populaciji. Razvitkom postupaka istraživanja i korišćenjem automatizacije u obradi podataka empirijsko istraživanje dobija veoma široke mogućnosti. Razvijaju se ne samo tehnike istra-
66
TEORIJ SKI PRISTUP I U SOCIJ ALNOJ PSIHOLOGIJ I 1 KARAKTERISTIKE SOCIJ ALNE PSIHOLOGIJE
živanja nego su značajno usavršeni: planiranje istraživanja, kontrola uslova u kojima se istraživanje vrši, utvrđivanja i specifikacija varijabli koje se prate. Za savremenu socijalnu psihologiju karakteristično je, međutim, da se znatno više razvijala jedna vrsta empirijskog istraživanja: laboratorijsko eksperimentalno istraživanje. Metodom eksperimenta pristupa se danas ispitivanju veoma složenih vidova socijalnog ponašanja. Ne samo ispitivanju formiranja i menjanja stavova i grupnog odlučivanja nego i takvih problema kao što su ispitivanje komunikacija među ljudima, raspodele društvene moči, donošenja odluka, uslova javljanja pojedinih socijalnih motiva (agresivnog, afilijativnog) i drugih složenih oblika socijalnog ponašanja. Dobro smišljenim eksperimentima pokušavaju se danas proučavati razna veoma složena pitanja. Ali taj razvitak eksperimentalne metodologije imao je u izvesnim s lučajevima i negativne posledice koje neki stručnjaci opravdano kritikuju. U sve većem broju počeli su se javljati istraživački radovi kojima se ispituju, doduše metodološki korektno, i takvi problemi koji nemaju ni teorijskog ni praktičnog značaja i čiji rezultati važe samo u laboratorijskoj situaciji, a često se ne mogu ni primeniti i ne pokušavaju primenjivati na realne situacije. Jedan pesimistički raspoložen kritičar prikazuje takvu tendenciju izjavom da mi sve više znamo o sve beznačajnijim stvarima. Iznosi se opravdan prigovor na artificijelnost i na nerealnost takvih rezultata. Ali time se ne poriče prvorazredni značaj eksperimenta u socijalno-psihološkom istraživanju i potreba korišćenja eksperimentalne metode. Karakteristično je za današnji razvitak socijalne psihologije i da ima sve više interesa za socijalno-psihološka istraživanja u raznim društvenim naukama i sve više istraživanja socijalno-psiholoških momenata u okviru istraživanja problema vezanih za pojedine društvene nauke. Razvija se sve intenzivnija saradnja socija lnih psihologa sa stručnjacima iz drugih oblasti društvenih nauka. Istovremeno se sve veća pažnja obraća teoriji. Sve više problema društvenog života iz raznih nauka prevodi se na socijalnopsihološki jezik, formuliše kao određen socijalno-psihološki problem i podvrgava sistematskom empirijskom istraživanju. Naglašava se potreba da socijalna psihologija pruži što puniji doprinos rešavanju tekućih društvenih problema, stvaranju što boljih i humanijih odnosa među ljudima. Interes za teorijski pristup u socijalno-psihološkim istraživanjima dolazi do izražaja ne samo u nastojanjima da se sve češće koriste pojmovi i konstrukti pojedinih od spomenutih opšte teorijskih orijentacija u istraživanju nego i u razvijanju novih teorijskih pristupa i još češće u razvijanju tzv. teorija srednjeg obima, tj. takvih teorijskih uopštavanja kojima se nastoje objasniti pojave iz neke uže oblasti socijalne psihologije kao i pojedine grupe problema. Ali još uvek nema šire socijalno-psihološke teorije i obično se koriste pojmovi i konstrukti opštih psiholoških teorija. Socijalna psihologija je, kao što veli G. Olport u jednom od svojih poslednjih radova, još gotovo u začetku. Ali pored svih teškoća i lutanja koje je kao mladu naučnu disciplinu karakterišu, ,,ona može da postane centralna nauka za razumevanje i poboljšanje čovečanstva. Ali, put je dug i težak, a naše znanje još oskudno“.
67
SOCIJALIZACIJA: PROCESI, AGENSI IIZVORI
SOCIJALIZACIJA: PROCESI, AGENSI IIZVORI
PROCESI SOCIJALIZACIJE
SHVATANJA I PROBLEMI Važnost proučavanja socijalizacije Ljudska jedinka se rađa ne samo kao najbespomoćnije biće među svima vrstama živih bića nego i bez ikakvih znakova onih osobina koje smatramo da odlikuju čoveka kao posebnu vrstu živih bića. Rađa se snabdeveno samo određenim brojem nagona i refleksa, kao nehumanizovana, nekultivisana i nesocijalizovana biološka kreatura. Rađanje svake nove generacije je, kao što se slikovito izražava T. Parsons, ponavljanje najezde varvara. Ljudska jedinka se rađa bez ikakvih znanja i navika rukovanja stvarima i ophođenja sa ljudima, bez sposobnosti govora i komunikacije, bez ikakve kulture i morala; rađa se sa impulsima koji čak otežavaju socijalne kontakte i socijalni život. Ali, istovremeno, ona se rađa sa mogućnostima da se razvije neuporedivo više nego svaka druga vrsta živih bića. I u najtežim uslovima podignuta ljudska jedinka postaje kvalitativno drugačija od ma kog drugog živog bića, biće koje se, među ostalim, služi sistematski oruđima i govorom. Ali ona to postaje tek učenjem putem delovanja socijalnih faktora. Tek postepeno, živeći u ljudskoj sredini i učeći u njoj, ljudska jedinka stiče navike, znanja, osobine i načine ponašanja koji joj omogućavaju da živi i deluje u društvu i da postane osoba i ličnost. Sve to ona postiže procesom socijalizacije. Socijalizacijom ona stiče ogroman fond znanja, navika i veština, razvija često veoma složene osobine i sposobnosti i stiče sve one kvalitete kojima se suštinski razlikuje od svih drugih živih bića. Dve su grupe efekata socijalizacije: 1) formiranje za život u društvu i za funkcionisanje društvu važnih osobina i načina ponašanja i 2) razvitak od biološke jedinke u ličnost sa mnogim karakteristikama zajedničkim za sve ljude, ali i sa svojim specifičnim osobinama. Svako društvo preduzima mere, navodi Inkeles (A. Inkeles, 1968), da se formiraju za funkcionisanje društva odgovarajući oblici ponašanja. Među ostalim: određena znanja i veštine radi fizičkog održanja ljudi, govor i jezik radi uzajamne komunikacije, stavovi i mišljenja radi zajedničke orijentacije, vrednosti radi ostvarivanja zajedničkih ciljeva, određene forme efektivnog ponašanja radi regulisanja afektivnog sporazumevanja među ljudima, određeni načini moralnog ponašanja radi kontrole nepoželjnih i društveno štetnih istupa i postupaka. Društvo, preko raznih faktora i različitim sredstvima, nastoji da kod svojih članova stvori za održanje društva poželjne, i potrebne oblike ponašanja.
PROCESI SOCIJ ALIZACUE
Socijalizacijom se, kao što je spomenuto, formira i ljudska ličnost. Pojedinac se rađa sa ograničenim brojem urođenih refleksa i urođenih tendencija za reagovanje. Tek postepeno, putem socijalnog učenja, formira se pojedinac u osobu i ličnost sa karakteristikama koje ga čine ljudskim bićem, pripadnikom određene kulture i specifičnom svojevrsnom individuom. Jedan od prvih i najvažnijih podsticaja za sistematsko proučavanje socijalizacije dolazi od antropologa koji su svojim istraživanjima pokazali da postoje značajne razlike u ponašanju ljudi pripadnika različitih društava i kultura. Oni, tražeći objašnjenje za ove razlike, nalaze da je uzrok razlikama u tome što se u različitim kulturama postavljaju različiti zahtevi za ponašanje. Mehanizam putem kojeg su zahtevi kultura prenošeni na pojedince, članove određene kulturne zajednice, oni su označavali kao proces socijalizacije ili naprosto kao socijalizaciju. Malinovski (B. Malinowski), Margaret Mid (M. Mead), Rut Benedikt (R. Benedict), Klakhon (C. Kluckhohn) i dr. kao jedan od važnih zadataka antropologije postavili su proučavanje uticaja kulture na ličnost. Polazeći od toga da je u tom mehanizmu najvažniji momenat postupak u podizanju dece, karakterističan za pojedinu kulturu, antropolozi su posebnu pažnju poklonili praćenju i izučavanju načina podizanja dece. I u sociološkoj literaturi već krajem prošlog veka počinje se obraćati pažnja pojavi socijalizacije i pojam socijalizacije počinje se koristiti za objašnjenje ponašanja pripadnika različitih društvenih grupa. Jedan od istaknutih sociologa, nemački sociolog Zimel (G. Simmel), govori o procesu formiranja grupe i razvijanju oblika udruživanja ljudi kao o socijalizaciji. Da bi došlo do celishodnog udruživanja i da bi se društvo održalo, potrebno je obezbediti usvajanje određenih oblika ponašanja članova grupa i društva. Pojavom socijalizacije sociolozi objašnjavaju relativnu stabilnost društvenih odnosa. Formira se, navode oni, kod ljudi stanje društvene svesti ili socijalni karakter, koji obezbeđuje održavanje određenih društvenih odnosa. Problem socijalne kontrole, tj. formiranja i oblikovanja osećanja i želja pojedinaca tako da budu usklađeni sa potrebama grupe, jedan je od problema kojim se pre svega, veoma intenzivno bave psihološki orijentisani sociolozi. Zavisnost načina podizanja dece od klasne pripadnosti i socijalne strukture i važnost društvenih uloga i usvajanje ponašanja vezanog uz položaje koje pojedinci imaju u društvu i društvenim grupama dalji su problemi za koje se interesuju sociolozi. Ali svako proučavanje procesa socijalizacije, ma koja od društvenih nauka da se time bavi, uvek je i proučavanje psihološkog problema. Jer proučavati pojavu socijalizacije znači istraživati i utvrditi zašto i kako čovek manifestuje određene oblike ponašanja (posebno u vezi sa društveno važnim pojavama), znači istraživati kako dolazi do određenih osećanja, sudova, motiva, stavova ili crta ličnosti. Bez korišćenja psiholoških pojmova i znanja takvo je izučavanje nemoguće. Mnoge od psiholoških disciplina bavile su se u stvari proučavanjem pojedinih problema socijalizacije i pre nego što je ovaj termin sistematski korišćen za označavanje osnovnog izvora socijalnog ponašanja ljudske jedinke. U opštoj psihologiji proučavan je i proučava se proces učenja, među ostalim, i učenja u socijalnim
73
NIKOLA RO'l'
uslovima. U razvojnoj psihologiji samim tim što je ona proučavanje razvitka jedinke, a posebno deteta, predmet izučavanja proces socijalizacije nužno se detaljno izučava, i razmatra. U pedagoškoj psihologiji izučavaju se efekti različitih načina i uslova učenja, pa i socijalnih, na ponašanje i razvoj jedinke. Posebno i izričito, socijalna psihologija postavila je kao jedan od svojih centralnih problema proučavanje socijalnog učenja i socijalizacije. U tom proučavanju ona, pored posebnih problema koje postavlja i specijalnih istraživanja koje vrši, sintetički koristi saznanja drugih psiholoških disciplina.
Pojam socijalizacije U skladu sa dve grupe efekata socijalizacije imamo i dve grupe definicija pojma socijalizacije. Jednu užu, koju sretamo prvenstveno kod sociologa i antropologa i koja naglašava važnost socijalizacije za osposobljavanje jedinke za društveni život, i drugu širu, koju nalazimo prvenstveno kod psihologa a koji, osim ovoga efekta socijalizacije, naglašavaju i važnost socijalizacije za formiranje ličnosti. U okviru prve grupe definicija socijalizacija se određuje kao sticanje veština, znanja, motiva i stavova koji su potrebni za izvršenje sadašnjih i budućih uloga pojedinaca u društvu (D. F. Aberle, 1961); kao proces putem kojeg jedinka uči da se ponaša tako da bude prihvaćena od ostalih članova, grupe kojoj pripada; odnosno kao proces putem kojeg Ijudska jedinka uči da se ponaša kao ostali članovi društva. Nema sumnje da je važan cilj aktivnosti različitih agensa socijalizacije da nove generacije nauče ponašanje u skladu sa prihvaćenim društvenim normama i da ih formira tako da ponašanje doprinosi održavanju i funkcionisanju društva u kome žive. Opravdano ističe From (E. Fromm, 1963) da je smisao socijalizacije uvek i u tome da se kod pojedinca stvore potrebe da članovi društva teže da se održava i razvija postojeći društveni sistem. Međutim, takve su definicije preuske. One izjednačuju pojam konformiranja i pojam socijalizacije. Ne mora rezultat socijalizacije biti usvajanje svih oblika ponašanja sredine kao sopstvenih principa ponašanja. Pojedinac može da odbaci veći ili manji deo konvencionalnih shvatanja i normi. Kad tako ne bi bilo, ne bi bilo ni intenzivnijeg razvitka i napretka društva. Socijalizacija može da dovede do formiranja i ličnosti sa shvatanjima suprotnim konvencionalnim shvatanjima. Da su ovakve sociološke i antropološke definicije preuske, pokazuje i činjenica da se ni u jednoj kulturi ne formiraju članovi kulture koji bi imali potpuno jednake oblike ponašanja. Dalje, prema takvim definicijama rezultat socijalizacije bio bi uvek formiranje društveno-pozitivnih socijalnih osobina. Svaka socijalizovana jedinka bila bi nužno i pozitivna socijalna jedinka. Međutim, očigledno je da nije tako jer u svakom društvu postoje i tzv. devijantne osobe. I ove devijantne osobe su socijalizovane, tj. i njihovo ponašanje je, makar delimično, rezultat socijalizacije i socijalnog učenja. Rezultat socijalizacije može biti socijalno ponašanje koje se u društvu prihvata i ceni i koje pomaže u održavanju društvenog života -
74
PROCESI SOCIJ ALIZACIJE
prosocijalno ponašanje. Ali rnože biti i ponašanje koje se u društvu osuđuje i progoni. I ovakvo ponašanje je socijalizacijom ostvareno ponašanje. Najzad, uvek će rezultat socijalizacije zavisiti i od nasleđenih individualnih karakteristika pojedinca i od njegovog ličnog iskustva, pa nikad efekat socijalizacije neće biti stvaranje potpuno jednoobraznih ljudskih jedinki. Psihološke definicije pojma socijalizacije su šire. Sve one ističu da rezultat socijalizacije pripadnika određenog društva nije samo sticanje zajedničkih oblika ponašanja nego uvek i formiranje svojevrsne ličnosti. Ličnost u celini, sa svojim specifičnim karakteristikama, također je proizvod socijalizacije. Zbog toga se u psihološkim definicijama pojam socijalizacije ponekad određuje veoma široko: kao proces putem kojeg se ljudska jedinka od biološkog bića transformiše u ličnost, tj. biosocijalnu jedinku sa određenim, za nju karakterističnim osobinama i načinom ponašanja. Prihvatajući da se ličnost u celini formira procesom socijalizacije i psiholozi naglašavaju da se, govoreći o socijalizaciji, uvek misli i na formiranje za društveni život određenih relevantnih osobina. Polazeći od toga, socijalizaciju definišu Cigler i Čajld (E. Zigler i J. J. Child, 1969) kao proces kojim individua putem transakcije sa drugim osobama razvija svoje specifične oblike socijalno-relevantnog ponašanja i iskustva. Ovom definicijom kao proizvod socijalizacije naglašava se stvaranje socijalno-relevantnog ponašanja. Iz ovakve definicije moglo bi se zaključiti da se u proces socijalizacije ne uključuje formiranje jedinke sa svojim specifičnim karakteristikama. Međutim, i jedinka, sa svim svojim osobenostima, jeste proizvod socijalizacije. Zato bi, po našem mišljenju, bila potpunija definicija socijalizacije kao procesa socijalnog učenja putem kojeg jedinka stiče socijalno-relevantne oblike ponašanja i formira se kao ličnost sa svojim specifičnim karakteristikama. Neki autori umesto pojma socijalizacije upotrebljavaju pojam kulturalizacije ili akulturacije (J. Stoetzel, 1963. i G. Allport, 1969). Oni naglašavaju da je proces socijalizacije uvek proces putem kojeg članovi društva usvajaju one oblike ponašanja koji su karakteristični za kulturu kojoj pripadaju. Svi oblici ponašanja koje pojedinac uči, svi modeli koje treba da usvoji, oblici su ponašanja koji postoje u određenoj kulturi i u njoj se zahtevaju ili smatraju poželjnim. Propisi kako da se jede, odmara, ophodi sa drugim ljudima, tumači svet, oko sebe jesu propisi i shvatanja određene kulture. Nema deteta koje bi moglo da se odupre delovanju kulture i kulturnih normi i koje bi moglo da ne usvoji za određenu kulturu karakteristične oblike ponašanja. Svako je, kao što se izražava G. Olport, zatvorenik kulture u kojoj se podiže. Iako je socijalizacija zaista usvajanje sasvim određenih oblika ponašanja, ipak nije opravdano izjednačiti pojam socijalizacije sa pojmom kulturalizacije, odnosno zameniti prvi sa drugim. Pojam socijalizacije je širi pojam. Njime se označava uopšte proces nastajanja ljudskog socijalnog bića. Pojmom kulturalizacije označava se usvajanje određenog sadržaja neke kulture. Proučavajući formiranje jedinke u socijalno biće nas zanima taj proces formiranja bez obzira na to koja je kultura u pitanju, zanima nas upravo ono što je opšte i zajedničko u svakoj kul-
75
NIKOLA ROT
turalizaciji. Proučavajući proces socijalizacije mi se ne zadovoljavamo izučavanjem globalnog uticaja jednog kompleksa faktora (a na što ukazuje pojam kulture), nego tražimo da utvrdimo delovanje pojedinih momenata kulture, delovanje pojedinih od socijalnih faktora. Najzad, kao što je već spomenuto, socijalizacija ne dovodi do potpunog izjednačavanja ljudi. A pojam kulturalizacije u izvesnoj meri implicira takvo shvatanje.
Problemi socijalizacije Za proces socijalizacije, kao što je spomenuto, interesuju se i antropologija i sociologija i socijalna psihologija. Kao što se ove društvene discipline razlikuju u određenju pojma socijalizacije, razlikuju se i po tome koje probleme socijalizacije postavljaju kao osnovne probleme. Antropologe i sociologe interesuje, pre svega, pitanje održavanja i obnavljanja kulture i društva. Interesuje ih kako je moguće da određena društva traju i produžavaju da se razvijaju i kako se sirovi materijal biološkog čoveka transformiše u osobu koja je u stanju da izvršava društvene operacije. Sociolog tretira socijalizaciju kao usvajanje ponašanja u skladu sa položajem u grupi, kao sticanje uloga, tj. navika i stavova koji omogućavaju da čovek izvršava zadatke koji se u društvu očekuju od njega. Zanima ga, pre svega, razvitak modalne ličnosti karakteristične za određeno društvo. U psihološkim istraživanjima dva pitanja dugo su bila u središtu interesovanja: procesi socijalizacije, tj. osnovni principi socijalnog učenja putem kojeg se ostvaruje socijalizacija, te uloga roditelja u socijalizaciji deteta, a posebno važnost odnosa i postupaka roditelja u toku podizanja dece. Sa razvitkom proučavanja proširuje se problematika istraživanja. Pod uticajem rezultata koje su dobili antropolozi i psiholozi sve veću pažnju poklanjaju ulozi specifične kulture u kojoj se dete razvija. Počinju istraživanja razlika u postupku podizanja dece u različitim kulturama i efekta tih razlika na socijalizaciju. Pod uticajem socioloških interesovanja i razmatranja i psiholozi počinju proučavati delovanje i drugih prenosnika društvenih zahteva pored roditelja i delovanje škole i vršnjaka. I oni prihvataju važnost izučavanja de lovanja socijalne strukture pojedinih društava i njenog uticaja na podizanje dece. Istovremeno interes se više ne ograničava na socijalizaciju deteta nego se proučava i proces socijalizacije adolescenata i odraslih. Sve veća pažnja počinje se poklanjati i ulozi masovnih sredstava komunikacija. Pokušavajući, makar uprošćeno, da damo pregled problematike proučavanja socijalizacije, možemo razlikovati tri velike grupe problema: Proučavanje procesa socijalizacije, tj. vrsta i oblika učenja putem kojih se socijalizacija ostvaruje. Ovo je centra lni problem psihološkog proučavanja socijalizacije. On je od teorijskog i praktičnog interesa. Od teorijskog je interesa zato što se takvim proučavanjem utvrđuju osnovni principi i mehanizmi kojima se stiču i socijalno-relevantno ponašanje i osobene karakteristike pojedinaca. Proučavanjem toga problema žele se utvrditi osnovni načini učenja, posebno socijalnog učenja. Opravdano je pretpostaviti da se kao što pri učenju uopšte ima više principa učenja, tako i pri socijalnom učenju može utvrditi nekoliko osnovnih vrsta so-
76
PROCESl SOCIJ ALIZACIJ E
cijalnog učenja. Ova grupa problema uključuje i izučavanje faktora koji olakšavaju ili otežavaju ostvarenje određenih, društvenom shvatanju usklađenih oblika socijalnog ponašanja. Među ostalim: kakvu ulogu imaju nasleđem dati faktori; kakva je posledica nagrađivanja i kažnjavanja i posebnih oblika nagrađivanja i kažnjavanja; kakav je značaj odnosa prema detetu i atmosfere u porodici, i veliki broj drugih posebnih pitanja. Praktički značaj izučavanja ove grupe problema je u tome što se rezultati utvrđeni teorijskim istraživanjem mogu primeniti i primenjuju se u svakodnevnoj praksi vaspitanja. Drugu grupu problema predstavlja izučavanje uloge izvora i agensa socijalizacije. Socijalizacija uvek ima određeni sadržaj, tj. putem socijalizacije nastoje se oformiti kod pojedinaca sasvim određene osobine i načini ponašanja, pre svega oni koji se u određenoj kulturi i određenom društvu smatraju vrednim i poželjnim. Zato kultura i društvo kome jedinka pripada predstavljaju osnovni izvor socijalizacije. Socijalizacija se ostvaruje putem delovanja drugih osoba i institucija koji predstavljaju faktore preko kojih društvo nastoji da se određeni oblici ponašanja usvoje. Ti faktori su oruđa društva, njihovi agensi. Veliki je broj takvih prenosnika društvenih standarđa i normi na dete, mladića i odrasla čoveka. Pre svega, to su porodica, a posebno, u prvim godinama života kada je uticaj na dete najizrazitiji, majka. Zatim su takvi prenosnici: škola, vršnjaci osobe sa kojima je pojedinac u kontaktu pri obavljanju svoje profesije, masovna sredstva komunikacija i druge osobe i institucije. Treću grupu problema čini proučavanje efekta socijalizacije. Pre svega su to pitanja delovanja socijalizacije na formiranje društveno-relevantnog ponašanja: stavova i vrednosti prema mnogobrojnim opštevažnim pitanjima, kao i sistema ponašanja koje je neophodno socijalizovati u svakome društvu (način kako se jede, kako se eliminiše hrana iz tela, agresivni impulsi, seksualno ponašanje). Zatim su to pitanja o delovanju drugih osoba i ostalih socijalnih faktora na razvitak psihičkih funkcija i ličnosti u celini. Ovu treću grupu problema čini veoma veliki broj, dosad uglavnom nedovoljno proučenih, pitanja. Tek je mali broj sistema ponašanja iscrpnije proučavan i za neznatan broj takvih sistema mi danas posedujemo makar ograničena saznanja o njihovom formiranju i razvitku. Treba istaći da ove grupe problema nisu međusobno odvojena pitanja. Više su to varijable koje je moguće apstrahovati iz složenog procesa socijalizacije. Istražujući pojedine od ovih problema socijalizacije mi koristimo dve spomenute osnovne metode istraživanja u socijalnoj psihologiji: sistematsko neeksperimentalno i eksperimentalno istraživanje. Nastojeći da utvrdimo zavisnost pojedinih oblika socijalizovanog ponašanja od određenih faktora, mi smo često prisiljeni da se koristimo terenskim istraživanjima. Takva istraživanja nam omogućavaju da posmatramo ponašanje u toku dužeg perioda, na velikim uzorcima i da pratimo simultano delovanje većeg broja faktora. Korišćenje sistematskog neeksperimentalnog metoda često je nužno i iz etičkih razloga. Nemoguće je i nedozvoljeno je, na primer namerno izazivati oblike postupanja sa decom koji bi mogli dati negativni efekat. Iako je, i u ovim istraživanjima, sistematsko neeksperimentalno istraživanje manje pouzdano, mi smo ipak, koristeći ga, u mogućnosti da pratimo vezu
77
NIKOLA ROT
između varijabli koje posmatramo. Nismo međutim, i onda kad utvrdimo povezanost posmatramh varijabli, sigurni koja je od njih antecedentna a koja je posledična. Utvrđeno je, na primer, u više istraživanja da neprihvatanje deteta i stepen neprihvatanja deteta od roditelja ide uporedo sa stepenom nesocijalnog ponašanja deteta. Ali teško je na osnovu terenskih studija zaključiti da je neprihvatanje uzrok nesocijalnog ponašanja jer često neprihvatanje dolazi zbog toga što dete pokazuje ponašanje koje roditelji ocenjuju kao nesocijalno. Eksperimentalno istraživanje, a posebno laboratorijski eksperiment, ima prednost zato što sa relativnom sigurnošću omogućava utvrđivanje interakcionog odnosa. Ali spomenuta ograničenja primene eksperimenata zahtevaju da se pri istraživanju problema socijalizacije koriste obe osnovne metode i da se kad god je to moguće, povezuju i dopunjuju. Na osnovu terenskih istraživanja, a posebno longitudinalnih, mi ćemo formulisati hipoteze čiju ćemo tačnost proveravati eksperimentalnim istraživanjem. To će nam omogućiti i zaključivanje o interakcionim odnosima. I kad koristimo eksperimentalno istraživanje proučavajući proces socijalizacije, ogled treba da organizujemo tako da eksperimentalna situacija bude što sličnija životnoj situaciji. To, međutim, ne znači da u ogledu moraju biti prisutni svi faktori koje zatičemo u realnom životu. Oni čak i ne smeju biti svi prisutni. Ali moraju postojati i treba kontrolisati one faktore koji su u životnoj situaciji bitni.
Teorijska shvatanja i pristupi Mi nemamo izgrađenu neku celovitu teoriju socijalizacije. Pokušaji teorijskog uopštavanja po pravilu se ograničavaju na objašnjenje procesa socijalnog učenja putem kojeg se ostvaruje socijalizacija. U teorijama redovno nije dovoljno razmotrena uloga raznih varijabli koje utiču na proces socijalizacije, na primer: uloga socijalnih agenasa, niti se u dovoljnoj meri razmatraju efekti socijalizacije. Njima se, pre svega, pokušavaju objasniti putevi i načini kojima se ostvaruje proces socijalizacije. Proces socijalizacije ostvaruje se uvek socijalnim učenjem. Pod socijalnim učenjem podrazumeva se učenje u kom važnu ulogu imaju socijalni faktori, pre svega druge osobe. Kao što postoje različiti pokušaji objašnjenja procesa učenja uopšte, različite teorije učenja, tako postoje i različite teorije socijalnog učenja. Te teorije veoma često predstavljaju prostu ekstrapolaciju principa učenja na socijalno učenje. Odatle i opravdana kritika nekih autora danas relativno malobrojnih pokušaja teorijskog objašnjenja procesa socijalnog učenja. Među ostalima i Bandura i Valters (Bandura i Walters, 1963) naglašavaju da su sve danas postojeće teorije socijalnog učenja nepotpune. One predstavljaju prosto prenošenje, vrlo često na proučavanju ponašanja pacova, utvrđenih principa učenja na učenje u specifičnoj ljudskoj situaciji. One ne vode dovoljno računa o tome da je socijalno učenje redovno učenje pod uticajem drugih osoba, učenje koje ima svoje specifične karakteristike. Možemo razlikovati dve velike grupe teorija socijalizacije. Prvu grupu čine bihejviorističke teorije socijalnog učenja putem uslovljavanja, tzv. S-R teorije učenja. Drugu veliku grupu čine kognitivne razvojne teorije socijalizacije.
78
PROCESI SOCIJ ALIZACIJE
Za sve S-R teorije učenja karakteristično je shvatanje da do učenja dolazi na osnovu stvaranja veza između draži i odgovora, a putem asocijacija. Učenje se sastoji u sticanju spremnosti da se u određenoj situaciji (koja predstavlja draž) ponaša na određeni način (izvrši određena reakcija). Svako učenje po tom shvatanju je učenje uslovljavanjem. U shvatanju o tome koji su osnovni mehanizmi uslovljavanja postoje razlike. Prema tome koji od mehanizama naglašavaju bihejviorističke S-R teorije međusobno se razlikuju. Neke od njih dosledno naglašavaju Pavlovljev princip uslovljavanja. Prema njima uslovljavanje počiva na povezivanju uslovne draži i bezuslovne reakcije. Mi smo u mogućnosti bez učenja da bezuslovnom reakcijom reagujemo na bezuslovnu draž na hranu lučenjem pljuvačke. Ako se uz bezuslovnu draž dovoljno često povezano javi uslovna draž, mi ćemo naučiti da bezuslovnom reakcijom odgovorimo i na ovakvu uslovnu draž. Mehanička asocijativna veza po dodiru, dovoljno puta ponavljana, osnova je uslovljavanja. Drugu podgrupu ovih teorija socijalizacije predstavljaju teorije koje naglašavaju princip instrumentalnog uslovljavanja. Najproširenije i najuticajnije od ovakvih teorija socijalnog učenja jesu teorije koje polaze od teorijskih uopštavanja Hala (C. Hull) i njegove teorije uslovljavanja putem potkrepljivanja. Ova grupa teorija naglašava da je redukcija tenzije osnovni pokretač i socijalnog učenja kao i učenja uopšte. Ističe važnost spoljnjeg potkrepljivanja nagrade i kazne. Pojedini autori koji polaze od Halove teorije potkrepljivanja, objašnjavajući proces socijalizacije, ističu važnost tzv. medijacionih varijabli: očekivanja, nade i drugih. Treću podgrupu bihejviorističkih S-R teorija predstavlja šezdesetih godina formulisana Bandura teorija opservacionog uslovljavanja. Bandura naglašava da se pretežni deo socijalnog učenja ostvaruje imitacijom, čija je osnova tzv. opservaciono uslovljavanje. Takvo opservaciono uslovljavanje imamo u slučajevima kada se nešto uči i bez posebnog vežbanja i bez neposrednog nagrađivanja, a naprosto na osnovu posmatranja tuđeg ponašanja i efekta tog ponašanja. Bandura smatra da je i takvo učenje učenje uslovljavanjem jer da se i pri tom učenju stvara veza između određene draži i određene reakcije putem potkrepljivanja, tj. zamišljanja korisnog efekta određenog oblika ponašanja. O ovoj teoriji, vrlo uticajnoj u poslednje vreme, kao i o drugim S-R teorijama, biće još posebno reči. Sve ove bihejvioristički orijentisane teorije karakteriše zanemarivanje značaja razvoja i razvojnih stadija. One zastupaju shvatanje da se u toku celog života, na svim uzrastima istim principima učenja mogu objasniti sve pojave socijalizacije. To osporava druga grupa teorija socijalizacije, tzv. kognitivne razvojne teorije. One u objašnjavanju dečjeg razvitka uopšte, a socijalizacije posebno, ističu značaj maturacije i razvitka. Među prvima ideju razvoja isticao je Gezel (A. Gesell, 1937). On naglašava da je za razvoj važna maturacija urođenih osnova. Mehanizmi koji na određenom uzrastu dolaze do svog punog razvitka i izražaja determinišu određeni oblik ponašanja. U njegovom pristupu sredinski faktori, iako on eksplicitno ne negira njihovu ulogu, ne dobijaju značaj. Zato njegovo objašnjenje dečjeg razvoja, kao i objašnjenje svih onih koji ističu isključivu ili dominantnu ulogu genetičkih faktora u razvitku, i ne predstavlja u pravom smislu teoriju socijalizacije.
79
NIKOLA ROT
Stvarnu teoriju socijalizacije principijelno raz ličitu od S-R teorija, predstavIjaju shvatanja Pijažea (J. Piaget) i Kolberga (R. Kohlberg). I oni ističu važnost razvitka, govore o stadijalnom kognitivnom razvoju od kojeg zavisi javljanje različitih oblika ponašanja. Ali Pijaže i Kolberg naglašavaju i važnost iskustva, pa time u procesu učenja i značaj sredinskih i posebno socijalnih faktora. Prema razvojnoj kognitivnoj teoriji, koju je razvio Pijaže, razvoj je funkcija unutarnjih procesa ali zavisi od aktivnosti i iskustva pojedine jedinke. Kod deteta se zakonito na određenom uzrastu javljaju nove kognitivne strukture, novi načini shvatanja sveta oko sebe. U razvitku mišljenja ili inteligencije Pijaže razlikuje 4 glavne faze: fazu senzorimotorne inteligencije koja dominira u periodu do 2 godine, predoperacionalnu fazu od 2 godine do zaključno 7 godina, konkretno operacionalnu fazu od 8 do zaključno 11 godina i, kao najvišu i završnu fazu razvitka, formalno operacionalnu koja se razvija od dvanaeste godine života. Tek u četvrtom periodu, od 12-te godine života, nalazimo potpuno manipulisanje simbolima, sposobnost da se veći broj karakteristika neke situacije i problema ocenjuju i istovremeno kombinuju, da se postupa prema unapred izrađenom planu kojim se predviđaju različite mogućnosti kombinacije. U tom periodu tek karakteristično je za mišljenje da se zamišljaju brojne moguće pretpostavke i njihova vrednost proverava u mislima pre nego što se donese zaključak i pristupi akciji. Tek u tom periodu javlja se razvijeno hipotetičko deduktivno mišljenje koje omogućava naučno razmatranje. Pijaže opravdano postavlja da socijalizacija neće zavisiti samo od toga da li socijalni agensi deluju i koji se sadržaj preko socijalnih posrednika prenosi nego i od toga da li jedinka shvata šta se prenosi i kako shvata. Za razumevanje i objašnjenje socijalizacije važno je imati na umu da se kognitivne strukture razlikuju i da na različitim uzrastima postoje razlike u mogućnostima i načinima shvatanja. I sadržaj socijalizacije i uspešnost u nastojanju da se određeni društveni zahtevi socijalizacijom realizuju zavisiće od kognitivnih sposobnosti deteta. Dokaz za to, prema Pijažeu, pruža pre svega razvitak moralnog prosuđivanja i moralne svesti kod deteta. Dobar ilustrativan primer za to jeste i objašnjenje karakteristika adolescenata koje daju Pijaže i Inhelderova (J. Piaget i B. Inhelder, 1958). Kod adolescenata imamo razvijenu najvišu fazu mišljenja, formalno operacionalnu inteligenciju. Ona omogućava adolescentima da razmišljaju, pretpostavljaju i zaključuju veoma dosledno o različitim pojavama sveta i društva: o prirodi čoveka, o dobru i zlu, o društvu u kom žive i o tom kako bi ono moglo da se menja i koje bi posledice određene promene izazvale, o podizanju dece, o tome kako su sa njima postupali njihovi roditelji i kako bi bilo moguće bolje postupati. Oni razmatraju različite mogućnosti i zaključuju o njihovim mogućim posledicama. A bilo kakav od zaključaka koji logički opravdano proizlazi iz premisa da prihvate, oni smatraju da ga treba dosledno u praksi i realizovati i sprovoditi. Emocionalno se vezuju i angažuju za apstraktne ideje i zaključke do kojih dolaze koristeći razvijenu sposobnost formalno operacionalnog mišljenja. Oni su iznenađeni da odrasli ne pristupaju realizaciji logičkih implikacija ideja koje oni sami (odrasli) zastupaju. Uočavaju da postupci odraslih nisu u skladu sa njihovim ispovedanim uverenjima.
80
PROCESI SOC IJALIZAC IJ E
Adolescenti sami rešeni su da postupaju logički i dosledno. U tome je jedan od izvora kritičkog odnosa adolescenata prema odraslima i njihove kritike uređenja sveta i društva. Pijažeovim shvatanjima stavljaju se mnogi prigovori. Pored svih prigovora (da su stadiji o kojima govori u velikoj meri arbitrarni, da je nepravilno govoriti o animističkom mišljenju kao posebnoj fazi, da se ne vodi dovoljno računa o ulozi socijalnih faktora u razvitku prikazujući smanjivanje pojedinih faza kao nužno i vezano za određeni uzrast bez obzira na iskustvo deteta i socijalne uslove u kojima živi) koji se mogu staviti, Pijaže ima velikih zasluga za bolje razumevanje procesa socijalizacije. On je, pre svega, pokazao da proces socijalizacije, a posebno razvitak moralne svesti, zavisi u velikoj meri od kognitivnih funkcija. Dete na određenom uzrastu ne može da shvati i prihvati sve zahteve okoline. Kakvo će se ponašanje formirati pod delovanjem socijalnih faktora zavisiće od toga koliko je dete sposobno da shvati socijalnu stimulaciju kojoj je izloženo. Pijaže je u pravu da u procesu socijalizacije viši kognitivni procesi imaju važnu ulogu i da se socijalizacija ne može objasniti principom prostog vezivanja draž’ i reakcije. S-R mehanizmom kako to bihejviorističke teorije postavljaju. Ali ni Pijažeova, kao ni S-R teorija, a niti ostale teorije razvoja ne mogu nam objasniti kako se ostvaruje proces socijalizacije u celini. Teorije razvoja i mogu još manje nego S-R teorije da objasne kako dete i odrastao čovek interakcijom sa socijalnom sredinom stiču nove oblike socijalnog ponašanja. One dopunjuju teorije socijalizacije opravdano ukazujući da se pri objašnjenju socijalizacije neophodno mora voditi računa o tome da će i sadržaj i efekat socijalizacije zavisiti od stepena kognitivnog razvitka na kom se jedinka nalazi. Zasluga je Pijažea, i kasnije Kolberga, što su znatno doprineli tome da se preovladavaju mnoge jednostranosti u pristupu izučavanju socijalizacije, karakteristične za shvatanja bihejviorista. Takve jednostranosti medu ostalim, jesu: zanemarivanje uloge nasleđa i razvoja, gledanje na dete samo kao na pasivno i reaktivno biće, snvatanje da su za ljudsko ponašanje značajni samo biološki motivi i da je suština socijalizacije u ukroćivanju ovih motiva. Pijaže je, ukazujući na važnost razvitka kognitivnih struktura, ukazao na to da nasleđem dati osnovi za razvitak mišljenja imaju značaja za socijalizaciju. Danas već postoji dosta obimna literatura koja pokazuje da se ljudske jedinke već rođenjem razlikuju po većem broju tendencija, i da sve one mogu uticati na proces socijalizacije. Postoje razlike u čulnoj osetljivosti, pokretljivosti, perceptualnoj reakciji, kvalitetu i intenzitetu emocionalnog reagovanja, intenzitetu pojedinih nagonskih tendencija, biohemijskim karakteristikama i drugome. Po mnogim autorima, i razlike u manifestovanju agresivnosti kao i motiva zavisnosti u izvesnoj meri određene su nasleđem. Nije dete „tabula rasa“ u koju je moguće utisnuti štogod se želi i na koje je moguće izvršiti uticaj kakav god se želi. Neće jednaka nastojanja i uticanja imati jednak efekat kod sve dece. Pijažeova istraživanja i razmatranja doprinose i preovladavanju shvatanja o čoveku kao pasivnom biću koga socijalni uslovi modeliraju kao što lončar modelira glinu. Dete je aktivno biće koje i samo pokušava da deluje na svoju sredinu i
81
NIKOLA ROT
stvarno deluje na nju. Postoji interakcija između jedinke i sredine a ne samo uticaj sredine na jedinku. Kognitivne karakteristike, pokazao je Pijaže, različito razvijene na različitim uzrastima, predstavljaju faktor koji posreduje u toj interakciji i od karakteristika kognitivne strukture zavisiće i efekat interakcije. Za S-R teorije karakteristično je i shvatanje da su pokretačke snage čoveka određeni broj bioloških potreba i nagona i da je smisao socijalizacije da zadovoljenje ovih potreba kanališe u socijalno prihvatljive okvire. Te teorije bliske su Hopsovom učenju o punom egoizmu čoveka ili Frojdovom shvatanju po kome društvo postoji prvenstveno zbog toga da jednog čoveka zaštiti od drugoga i da primitivni, sebični i destruktivni nagoni ne bi postali dominantni pokretači aktivnosti. Danas se opravdano ukazuje na to, a to potvrđuju i novija istraživanja, da, osim potreba čije zadovoljenje omogućava održanje jedinke i vrste, postoje i druge karakteristične ljudske potrebe koje imaju i svoju genetičku osnovu; radoznalost i težnja za saznanjem i istraživanjem, težnja za aktivnošću i manipulisanjem, težnja da se manifestuju i razviju različite sposobnosti i mogućnosti koje jedinka poseduje. U toku razvitka formira se veliki broj potreba koje deluju kao samostalne snage i neopravdano je tvrditi da je jedini cilj ljudske aktivnosti usmeren na redukciju biološkim nagonima izazvanih tenzija i postizanje osećanja zadovoljstva redukcijom tih tenzija. Ne postoje društvo i socijalizacija samo zbog toga što je svaki čovek sebičan i opasan za druge i što treba zaštititi jednog pojedinca od drugoga nego i radi toga da se omogući i vlastitim mogućnostima i društvenim zahtevima usklađen razvitak jedinke.
SOCIJALNO UČENJE Vrste i oblici socijalnog učen ja Bez obzira na to kolika je uloga nasleđem datih opšteljudskih i individualnih karakteristika i njihovog postepenog sazrevanja socijalizacija zavisi prvenstveno od učenja, zapravo od socijalnog učenja. Redovno se principi koji važe za učenje uopšte koriste i za objašnjenje socijalnog učenja. Zato, i kad je reč o socijalnom učenju, postavlja se pitanje kao kad se govori o učenju uopšte o osnovnim vrstama učenja ili o osnovnim principima na kojima počiva socijalizacija. Postavlja se pitanje da li se celokupno socijalno učenje može svesti na princip klasičnog uslovljavanja, uslovljavanja asocijacijom po kontigvitetu kao što je to zastupao Pavlov ili danas smatra Gatri (E. R. Guthrie); ili se može svesti na učenje putem instrumentalnog uslovljavanja i potkrepljivanja, kako to misle Skiner (B. F. Skinner) i Hal (C. L. Hull) i mnogi drugi; ili se može svesti na princip tzv. vikarijskog ili opservacionog uslovljavanja, princip kojim Bandura (A. Bandura) pokušava da objasni najveći broj slučajeva socijalnog učenja. Postavlja se pitanje da li je uopšte moguće prihvatiti postojanje jednog jedinog oblika učenja kao principa objašnjenja procesa socijalizacije. Pokazalo se pri objašnjavanju procesa učenja (uopšte) da nijedna od redukcionističkih teorija nije
82
PROCESI SOCIJ ALIZACIJE
uspela u svom pokušaju da sve slučajeve učenja objasni takvim svođenjem samo na jedan određeni oblik učenja. Zato je danas (i kad je reč o učenju uopšte) većina psihologa mišljenja da postoji više osnovnih oblika učenja i da je nemoguće objasniti učenje svodenjem na jedan mehanizam i jedan princip, nego da treba prihvatiti više principa i mehanizama učenja. To što važi za učenje uopšte važi i za socijalno učenje. Kad je reč o socijalnom učenju, postavlja se još i novo pitanje: da li je proces socijalizacije moguće objasniti makar i sa više principa učenja uslovljavanjem ili, kao važne vrste učenja mi nalazimo i druge forme za koje uslovljavanje nije bitno. Veoma često se o takvim, za socijalno učenje karakterističnim formama, govori o identifikaciji, imitaciji i drugim oblicima učenja po modelu. Doduše autori po pravilu i ove forme učenja po modelu pokušavaju svesti na neki oblik uslovljavanja. Možemo odmah napomenuti da nam izgleda da se pokušaji da se svi oblici učenja po modelu svedu na neki oblik učenja uslovljavanjem ne mogu da održe i da makar o nekim od oblika učenja po modelu treba govoriti kao o posebnoj vrsti učenja, različitoj od učenja uslovljavanjem. Po našem mišljenju, pored učenja uslovljavanjem i učenja po modelu, opravdano je razlikovati i treću posebnu vrstu socijalnog učenja učenje koje počiva prvenstveno na višim kognitivnim procesima. Pijažeova istraživanja, pre svega, a onda i istraživanja drugih autora zastupnika kognitivne razvojne teorije, potvrđuju da se o socijalizaciji na osnovu uviđanja može govoriti kao o posebnom putu socijalizacije. Za takvo učenje su upravo viši mentalni procesi zaključivanja o relacijama bitni i karakteristični. To se učenje ne može svesti niti na mehanički princip uslovljavanja niti na identifikaciju ma kako se oni objašnjavali. Ne može se svesti niti na kognitivno učenje kakvo prihvata, na primer, Tolman, koji ukazuje na važnost kognitivnih procesa, ali pre svega jednostavnih i zasnovanih na asocijativnom vezivanju. Mi ćemo, polazeći od ovih razmatranja, razlikovati tri glavne vrste socijalnog učenja: učenje uslovljavanjem, učenje po modelu i učenje uviđanjem. U okviru svake od ovih vrsta moguće je razlikovati nekoliko oblika učenja.
Klasično uslovljavanje Veoma važan i čest oblik socijalnog učenja i put socijalizacije nesumnjivo je -čenje uslovljavanjem. U toku celog života, a posebno u detinjstvu, to je vrsta učenja kojim se stiču mnogi oblici socijalnog ponašanja. Moguće je razlikovati više obli*:a učenja uslovljavanjem. Pre svega, možemo navesti učenje uslovljavanjem koje se :asniva na asocijacijama po dodiru. Polazeći od Pavlovljevih nalaza i zaključaka, rrvi je Votson (B. Watson) razvio teoriju koja kao osnovu učenja i kao jedinicu po"ašanja postavlja uslovni refleks. Suština njegovog shvatanja jeste: učenje se sastoji _ stvaranju asocijativne veze između jedne fizičke draži (S) i reakcije organizma R u stvaranju tzv. S-R veze. Svako složeno ponašanje može da se svede na veći rroj takvih elementarnih veza. Učenje je, sažeto rečeno, povezivanje draži i reakcie zasnovano na senzorno-motornim asocijacijama po kontigvitetu. Kad se asociaci-
83
NIKOLA ROT
ona veza draži i odgovora ponavljanjem učvrsti imaćemo naučeno ponašarfje. To ilustruju Pavlovljevi ogledi na psima. Na viđenje hrane (bezuslovna draž) pas reaguje lučenjem pljuvačke. Za ovu reakciju na hranu nije potrebno nikakvo učenje. Ova reakcija organizma je bezuslovna reakcija ili bezuslovni refleks. Ako se, međutim, uz hranu povezano pojavljuje glas zvona i ovo povezano davanje hrane i zvona dovoljno puta ponovi, životinja će naučiti da luči pljuvačku i na glas zvona. Glas zvona je za lučenje pljuvačke uslovna draž a lučenje pljuvačke na glas zvona uslovni refleks. Stvorena je asocijativna veza između zvuka zvona i određene reakcije lučenja pljuvačke. Velimo: životinja je naučila da na glas zvona luči pljuvačku, ona je uspostavila jednu novu vezu do koje je došlo asocijacijom po dodiru ili kontigvitetu. Čim se ta veza češće javlja ona postaje i čvršća. Ova reakcija na glas zvona nije urođena. Ona je stečena. Po Pavlovljevom mišljenju i mišljenju mnogih drugih, do te veze nije došlo zbog toga što reakcija koja je naučena dovodi do nagrade. Životinja ne dobija hranu zbog toga što na glas zvona luči pljuvačku. To je dakle uslovljena reakcija ali nije instrumentalno uslovljena. Po mnogim autorima, veliki broj slučajeva socijalnog učenja može se objasniti ovim modelom. Po F. Olportu (F. Allport) na tom principu dete uči da govori. Ono na određenom stupnju razvitka refleksno počinje da proizvodi glasove i kombinacije glasova. Kad se uz određene, slučajno proizvedene glasove, pojavi neka određena spoljna situacija ili neka reakcija odraslih (pojavi se na primer majka) i ova veza između određenih glasova i određene spoljne pojave određeni broj puta ponovi stvoriće se između glasova i objekata određena veza, dete će određenim glasovima (,,mama“) imenovati majku. Velimo: dete je naučilo da imenuje i zove majku. Slično se stiču nazivi za različite predmete: roditelji ponavljajući određene glasove pokazuju na određene predmete; dete tako uči da imenuje određene predmete, da povezuje određene kombinacije glasova i određene objekte. Ovakvim klasičnim uslovljavanjem autori pokušavaju da objasne učenje deteta da se suzdrži od reakcija koje društvo smatra nepoželjnim, na primer od ispoljavanja agresivnosti. Takvim uslovljavanjem objašnjava se i učenje deteta na čistoću. Ako dete na neželjen način vrši uriniranje ili defekaciju, roditelji će (kad dete bude na određenom uzrastu) reagovati na to nekom kaznom (fizičkom, ukorom, uskraćivanjem detetu nečeg što ono želi). Zbog toga se uz javljanje društveno nepoželjnog ponašanja kod deteta javlja i osećanje neprijatnosti izazvano kaznom. Ovo osećanje neprijatnosti počiva na reakciji autonomnog nervnog sistema, karakterističnoj za svako emocionalno reagovanje. Posle izvesnog ponavljanja veze između kazne i manifestovanja neželjenog ponašanja već i pomisao na realizovanje nepoželjnog ponašanja izaziva takvu autonomnu reakciju a koju prati osećanje neprijatnosti. Zbog toga dete odustaje od manifestovanja nepoželjnog reagovanja. Nije posredi, smatraju autori zastupnici principa klasičnog uslovljavanja, delovanje zakona efekta koji imamo kod tzv. instrumentalnog učenja. Uzrok suzdržavanja od nepoželjnog ponašanja, smatra među ostalim Ajzenk (H. J. Eysenck, 1965), nije u tome što time dete postiže nešto što želi i što mu donosi nagradu, jer upravo ostvarenje društveno nepoželjne reakcije predstavlja ne-
84
PROCESI SOC IJALIZAC IJ E
posredno zadovoljstvo za dete, nego je uzrok uzdržavanju asocijacijom uspostavljena veza između autonomne reakcije koja izaziva neprijatnost i neželjenog ponašanja. Po Ajzenku se čak i formiranje tzv. moralne svesti i moralno ponašanje mogu objasniti ovakvim klasičnim uslovljavanjem. Moralna svest ili savest po njemu i nije ništa drugo nego principom klasičnog uslovljavanja formiran uslovni refleks. Da je zaista tako pokušava da dokaže pozivajući se na ogled harvardskih istraživača Solomona i Vajna (R. L. Solomon i C. Wynne, 1953). Ova dva istraživača ostavili su štenad, staru šest meseci, da gladuju 24 časa. Potom su izgladneli psi dovođeni u prostoriju u kojoj se nalazio eksperimentator i uz njega dve zdele sa hranom. U jednoj zdeli je bilo kuvano konjsko meso, omiljena pasja hrana, a u drugoj komercijalna pasja hrana (koja se kupuje pripremljena u trgovini) a koja je manje omiljena kod životinja. Kad je psima ostavljeno da biraju hranu, uvek su bira li kuvano konjsko meso. Eksperimentator je, međutim, kad god bi štene pokušalo da uzme omi ljeno meso, udario štene dosta blago po leđima. Štene bi odustalo od uzimanja hrane i pristupalo zdeli sa manje omiljenom hranom. Eksperimentator je ponavljao ovaj postupak u toku nekoliko dana sve dok životinje nisu naučile da odmah čim uđu u prostoriju odu ka zdeli u kojoj je bi la manje omi ljena hrana. Istraživači produžavaju sa og ledom. Psi koji su naučili da uzimaju manje omiljenu hranu ostavljeni su dva dana bez hrane i onda dovedeni u prostoriju. U prostoriji su opet bile zdele sa više i manje omiljenom hranom. Ali u njoj sad nije bilo eksperimentatora. Sve su životinje, kao što su naučile, požurile ka zde li sa manje omiljenom hranom. Ove hrane, međutim, nije bi lo dovoljno da se životinje zasite. U drugoj zdeli bila je za njih omiljena hrana. Ali, kao što je posmatranjem utvrđeno, sve su životinje oklevale da odmah pristupe zde li sa tom hranom. Iako su bile gladne i iako je to bila više omiljena hrana, kružile su oko zdele, njuškale hranu, uđaljavale se pa opet približavale, neke su uzbuđeno lajale i cvilele. Bilo je očigledno da je došlo do emocionalne reakcije kod životinja. Kod njih je došlo, može se zaključiti, do konflikta između želje da se uzme hrana i između naučenog ponašanja, tj. navike da se ta vrsta hrane ne uzima. Prateći ko liko će se vremena gladne životinje suzdržavati da uzmu hranu istraživači su konstatovali da je to vreme suzdržavanja različito za pojedine životinje. Jedno je od štenadi počelo da jede već posle 6 minuta, drugo tek iza nekoliko časova, a jedno od štenadi nije čak ni za 16 dana gladovanja pristupilo jelu i istraživač je prekinuo posmatranje jer bi životinja uginu la. Kod ove životinje očigledno da je naučeno ponašanje bilo veoma čvrsto. Određenim postupcima, navode istraživači, moguće je postići kod životinja da ili više „odolevaju iskušenju“ ili da više imaju osećanje nelagodnosti, ,,krivice“. Kad bi udarili štene odmah pošto je pristupilo zdeli sa zabranjenom hranom, a pre nego što je počelo da jede stvarala se jača otpornost prema iskušenju. A kad bi štene bilo udareno tek kad bi pojelo nešto hrane više se javljalo izrazito emocionalno reagovanje; kao da se javlja lo izrazitije osećanje nelagodnosti.
Ovaj ogled, smatra Ajzenk, potvrđuje da savest i postupanje po određenim normama nije ništa drugo nego uslovljavanjem naučeno ponašanje, uslovni refleks. U svakom društvu, veli on, postoji niz zabranjenih akata čije se izvršavanje ocenjuje kao nemoralno. Ako neko počini jedan od tih akata, nastupaju sa kaznom bilo roditelji bilo nastavnici bilo druge osobe. Kazna, kao što je spomenuto, izaziva osećanje neprijatnosti vezano za reakciju autonomnog nervnog sistema. Ako se kod deteta deluje sa kaznom neposredno posle počinjenog zabranjenog
85
NIKOLA ROT
akta, i to praktikuje dovoljno često i dovo ljno rano, već pomisao na zabranjeni akt izazvaće sličnu autonomnu reakciju. Ona će odvraćati od izvršenja zabranjenog akta. Formiraće se „unutrašnji policajac", kako se izražava Ajzenk, i dete će se uzdržati od neželjenog akta i bez primene neke pretnje ili spoljne sile. Uslovljavanjem se kod njega stvara kao što je pokazano u opisanom eksperimentu da se događa i kod štenadi unutrašnji otpor da se čini što je zabranjeno. Formira se unutrašnji regulator ponašanja koji nazivamo moralnom svešću ili savešću. Kod čoveka, navodi Ajzenk, taj proces će biti daleko brži i opštiji, zahvaljujući njegovoj sposobnosti generalisanja i korišćenja govora. Ali u suštini proces će biti isti kao i opisani proces u ogledu sa štenadi: savest će se i kod njega formirati uslovljavanjem i predstavljaće isto tako uslovni refleks.
Instrumentalno uslovljavanje Najčešće se proces socijalizacije objašnjava učenjem na principu instrumentalnog uslovljavanja ili potkrepljivanja. Većina autora, koja pokušava da da teoretsko objašnjenje procesa socijalizacije (R. Seas, E. Maccoby, P. Mussen, N. Miller, J. Dollard, A. Bandura i dr.) objašnjava ga prvenstveno učenjem na principu instrumentalnog uslovljavanja. Takvo učenje naziva se instrumentalnim jer predstavlja sredstvo, instrument, da se neka potreba zadovolji i neki cilj postigne. Ne nauči se nešto naprosto zbog toga što postoji ponavljanjem uspostavljena veza (kao što smatraju pristalice klasičnog uslovljavanja), nego se nauči zbog toga što se tim novim stečenim oblikom ponašanja postiže neki cilj i što se njime može zadovoljiti neka potreba. Da takav način učenja može biti put sticanja novih načina ponašanja, dokazuje se, među ostalim, rezultatima Skinerovih ogleda sa životinjama. Izgladneli pacov koji se nalazi u kavezu i koji, da bi došao do hrane, mora da nauči da pritisne jednu polugu naučiće to postepeno. Pacov podstaknut glađu vrši različite pokrete. Jednim od njih slučajno pokrene polugu. Pokretanje poluge izaziva padanje male kožurice slanine u kavez. Pacov i kad pojede tu kožuricu ostane gladan, i dalje vrši niz slučajnih pokreta. Opet neki od pokreta dovode do pritiska na polugu i do dobijanja hrane. Ako se ovaj postupak duže vremena ponavlja, broj slučajnih pokreta sve se više smanjuje a određeni pokreti, oni koji dovode do pokretanja poluge i dobijanja hrane, sve više se učvršćuju. Posle dovoljnog broja ponavljanja pacov nauči da vrši samo jedan celishodan pokret kojim odmah dolazi do hrane. On je naučio određeni oblik, ponašanja koji mu služi kao sredstvo za zadovoljenje potrebe. On ga je naučio jer je taj pokret instrumentalan, jer mu omogućava da dođe do hrane.
Na važnost ovakvog oblika učenja već je ukazao Torndajk (E. Thorndike). On je ovaj princip učenja detaljno opisao i kao najvažnije načelo učenja označio zakon efekta po kome organizam brže uči one reakcije kojima dolazi do zadovoljenja potreba, koje imaju određeni efekat. Ukazujući na karakteristike ove vrste učenja navodi se da je, da bi došlo do učenja, potrebno da organizam bude motivisan i aktivan; dalje da je potrebno da neka od njegovih slučajnih reakcija dovede do nagrade, da se takvo nagrađivanje ili potkrepljavanje određenih reakcija dovoljno puta ponovi. Na taj način stvara se određena veza između draži (nagrade) i reakcije.
86
PROCESI SOCIJ ALIZACIJE
Polazeći od ovog shvatanja Hal (Hull) je izgradio svoju veoma proširenu teoriju učenja poznatu pod nazivom teorije potkrepljenja. I po njemu, neophodni uslov svakoga učenja je postojanje neke potrebe ili motiva i zadovoljenje te potrebe. Da bi neki oblik ponašanja bio naučen, on mora da dovede do smanjenja potrebe ili do redukcije tenzije. Tu redukciju Hal naziva potkrepljenjem. Ako se neka draž i neka reakcija, koja dovodi do redukcije tenzije, javljaju dovoljno često zajedno, doći će do učvršćenja veze između te draži i reakcije. Kad se sledeći put javi ista draž, javiće se i tendencija da se ponovi ista reakcija. Velimo da je organizam naučio da na određenu draž reaguje određenim odgovorom. Hal je za objašnjenje koristio veći broj i drugih pomoćnih pojmova i hipoteza. Polazeći od Halove teorije Miler i Dolard (N. Miller i J. Dollard, 1941) razvili su svoju teoriju socijalnog učenja koju su oni nazvali teorijom imitacije. Oni razlikuju više oblika imitacije, svodeći međutim sve te oblike na učenje uslovljavanjem. Jedan oblik imitacije imamo u dijadnoj situaciji u kojoj je ponašanje jednog pojedinca draž ili diskriminativni znak za drugog pojedinca. Drugi pojedinac vrši istu reakciju koju i model, jer ta reakcija i kod njega dovodi do nagrade. Učenje na istom principu imamo i onda kad od strane modela postoji upućivanje i vođenje ponašanja. Model pokazuje i kazuje koji su znaci važni i koje su reakcije važne. Na taj način se ponavljanjem uči i uvežbava da se postupi kao što i model postupa. Ali na određeni način postupa se zbog toga što taj način ponašanja dovodi do zadovoljenja neke potrebe. Svoju koncepciju učenja imitacijom, a koja se svodi na uslovljavanje, autori ilustruju primerom sa dva mala dečaka, dva brata, koja obojica žele bombone. Starije dete (model) već ranije je naučilo da će u slučaju kad čuje približavanje oca, potrčati prema vratima, dobiti bombonu, jer otac to redovno čini, kad mu dečak izađe u susret. Ako drugi dečak i sam, kad vidi da njegov stariji brat (model) trči, takođe potrči ka vratima i takođe primi bombonu (nagradu od oca), on će posle izvesnog vremena naučiti ponašanje koje je već od ranije bilo ponašanje modela. Masen (P. Mussen, 1967), kao i mnogi drugi autori, takav oblik učenja smatra glavnim načinom socijalizacije. Da bi majka naučila dete da se ponaša učtivo, da dete, na primer, svaki put kad nešto traži rekne ,,molim“, a svaki put kad nešto dobije, da kaže ,,hvala“ nagradiće ga kad postupi onako kako ona želi. A neće ga nagraditi kad ne postupi tako. Nagradiće ga kad rekne ,,molim“ ili kaže ,,hvala“. Ona na taj način potkrepljuje određenu reakciju sve dok ta reakcija ne postane potpuno naučena. Na sličan način majka će učiti dete da sedi mirno za stolom, da pere ruke, da održava red u prostoriji. Nagrađivaće željeni oblik ponašanja. Nagrade, koje uvek zadovoljavaju neku potrebu, mogu biti različite vrste: priznanje, pohvala, zadovoljenje neke želje, poklon itd. Sve ono što dovodi do zadovoljstva može predstavljati sredstvo za sticanje određenog socijalizovanog oblika ponašanja. I antropološki podaci pokazuju da je takav način učenja ''eoma proširena praksa kod mnogih plemena i društava.
87
NIKOLA ROT
U knjizi B. Vajtinga (B. Whiting, J960) „Šest kultura “ jedan od saradnika (W. Nydegger) izveštava o načinu razvijanja veoma cenjene osobine odgovornosti kod pripadnika jednog filipinskog plemena, Tavonga. Kod tog plemena roditelji veoma rano, već u petoj godini života, daju svoj deci da obavljaju različite poslove: da stavljaju drva na vatru, da se sama peru, da donose vodu. Odrasli pažljivo prate kako deca rade. Svaki put kad učine onako kako to roditelji žele, oni ih nagrađuju: pohvalom, nekom hranom, nekim željenim predmetom. Mnogi od roditelja koriste i posebne oblike potkrepljivanja. Često, navodi autor, u želji da potkrepi ponašanje svoje male kćerke koja je nešto dobro uradila, na primer, lepo oprala sudove, majka govori detetu: To je vrlo dobro. Uskoro ćeš sve ti raditi za mene, moja ,,balasanko“. Reći maloj devojčici „balasanko“ velika je pohvala i priznanje, jer se tako naziva mlada devojka u doba za udaju. A deca tog plemena, kao i sva deca, veoma željno i nestrpljivo očekuju da budu što pre odrasle osobe. U istom plemenu na sličan način razvija se i druga, veoma cenjena osobina osobina kooperativnosti. Kad god dete pokaže spremnost da nekom pomogne da radi zajedno sa njim, da sa drugim detetom podeli jelo ili svoju igračku manifestovana osobina se nagrađuje. Takvo nagrađivanje počinje još u najranijim godinama. Čim kod deteta primete neki postupak koji izražava spremnost za saradnju sa drugim, odrasli pohvale ili nagrade dete.
Ali ne samo u ranom detinjstvu nego u toku celog života takav oblik učenja, na principu instrumentalnog uslovljavanja, predstavlja važan način socijalizacije. Nagrađivanje za manifestovanu marljivost, za spremnost da se pomogne drugima, za istinoljubivost za sve ono što društvo ceni kao osobinu i način ponašanja učvrstiče nagrađivanjem te osobine i njima odgovarajući način ponašanja. Pri ovom, kao i pri drugim oblicima učenja, važnu ulogu ima transfer učenja: naučeno ponašanje ne ograničava se na učvršćenu vezu između sasvim određene draži i poželjnog reagovanja nego se proširuje i na mnoge druge slične situacije. Dete koje je naučilo da kazuje ,,molim“ i ,,hvala“, neće to reći samo onda kad dobije kolač nego i mnoge druge stvari, ne samo onda kad nešto traži i dobija od majke nego i kad traži i dobija i od drugih osoba. Reagovanje naučeno na jednu draž javlja se i u vezi sa sličnim dražima. Razume se da i ponašanje koje je društveno nepoželjno i koje većina članova društva osuđuje može, ako bude dovodilo do nagrade pojedinca koji takvo ponašanje upražnjava, da se učvrsti i da postane za tog pojedinca karakteristično. Ako, na primer, siledžijsko ponašanje za onoga ko ga ispoljava nema nikakvih negativnih posledica a dovodi do neke nagrade na primer ugleda među vršnjacima, osećanja moći ili nekog drugog oblika zadovoljstva ono će se fiksirati kao oblik ponašanja i lako postati ponašanje podražavano od drugih koji od takvog ponašanja takođe očekuje nagradu za sebe. Čak i bez namere da neko nagrađuje negativno ponašanje takvo negativno ponašanje može postati karakterističan oblik reagovanja jer omogućava zadovoljenje određenih potreba. Ako dete vikanjem ili ispoljavanjem agresivnosti, na primer, bacanjem o pod, bude uspevalo da postigne što želi, jer roditelj u želji da se dete umiri čini što ono traži, postaće takvo ponašanje karakteristično ponašanje deteta. Prema mnogim autorima i ponašanje kojim je moguće izbeći kaznu (ne samo ono kojim se postiže nagrada) može biti instrumentalno ponašanje. Moguće je
88
PROCESI SOCIJ ALIZACIJ E
naučiti određeni oblik ponašanja jer se, upražnjavajući ga, izbegavaju negativne sankcije. U takvom slučaju imamo, vele ovi autori, takođe učenje potkrepljivanjem, doduše ne pozitivnim nego negativnim. Kad dete nauči da se stara o čistoći na taj način što ga roditelji svaki put kad ne vodi računa kazne i ono upražnjavajući zahtevani oblik ponašanja može da izbegne kaznu opet učenje možemo objasniti instrumentalnim uslovljavanjem. Nije. prema tome, jedino moguće objašnjavanje za suzbijanje nepoželjnih oblika ponašanja objašnjenje učenjem na osnovu principa klasičnog uslovljavanja, nego je takvo učenje moguće objasniti i principima kako ih formulišu Torndajk i Hal. Veliki broj autora i smatra da se socijalizacija ostvaruje i jednim i drugim od spomenutih načina uslovljavanja: i putem asocijativnog uslovljavanja na principu kontigviteta i instrumentalnim uslovljavanjem. Sticanje novih oblika ponašanja, smatraju među ostalim Maurer (O. Mowrer) i Ajzenk, ostvaruje se prvenstveno putem instrumentalnog uslovljavanja, a učenje uzdržavanja od manifestovanja društveno nepoželjnih impulsa i tendencija prvenstveno klasičnim uslovljavanjem.
Opservaciono ili vikarijsko uslovljavanje Posebnu vrednost za objašnjavanje procesa socijalizacije imaju istraživanja koja je šezdesetih godina vršio A. Bandura sa saradnicima, kao i njegova razmatranja o prirodi socijalnog učenja. Bandura smatra da je za proces socijalizacije od naročitog značaja jedan poseban, za socijalno učenje naročito važan oblik učenja uslovljavanjem, učenje koje on naziva vikarijskim (pomoćnim ili posrednim) ili opservacionim (učenjem na osnovu posmatranja tuđeg ponašanja) uslovljavanjem. Po njegovom mišljenju, na takvoj vrsti učenja počivaju svi oni oblici učenja koji se označavaju kao učenje imitacijom ili identifikacijom, kao i učenje uloga, a i pojava socijalne facilitacije, kao i pojave sugestivne zaraze. Takvo učenje imamo kad se stiču novi oblici ponašanja ili se modifikuju oblici ponašanja koje je pojedinac još od pre stekao a samo na osnovu posmatranja ponašanja drugih, bez pokušavanja da se uvežbava i uči takvo ponašanje, bez neposredne nagrade onoga koji uči takvo ponašanje, naprosto direktnim podražavanjem ponašanja nekoga modela. Bez podsticanja nagradom ili nekom vrstom potkrepljivanja uči se, smatra Bandura, veoma često ponašanje koje manifestuje neki model. Verovatno je, po njemu, da medijacioni procesi (predstave ili implicitne verbalne reprezentacije) imaju važnu ulogu u tom učenju. Postojeće teorije učenja, koje izlažu Bandura i Valters (1963) na principu uslovljavanja po dodiru, kao i na principu instrumentalnog uslovljavanja, nisu u mogućnosti da nam objasne veoma velik broj sticanja novih oblika ponašanja u procesu socijalizacije ukoliko se te teorije ne dopune i u izvesnoj meri ne koriguju. Te teorije, po njihovom mišljenju, ne mogu da nam objasne kako će se javiti novi oblici ponašanja različiti od onih kojima jedinka već raspolaže. Ne može ni objašnjavanje koje među ostalima daje Skiner, a to je sukcesivnom aproksimacijom pri kojoj se potkrepljuju samo one od postojećih reakcija (korišćene kao instrument da se zadovolji neka potreba) koje su slične obliku ponašanja za koje se
89
NIKOLA ROT
želi da bude usvojeno. Na taj način, smatra Skiner, reakcije kojima pojedinac već vlada mogu se pretvoriti u nove sisteme odgovora. Opravdano primećuju Bandura i Valters da bi bilo veoma teško objasniti veliko bogatstvo i raznolikost oblika socija lnog ponašanja kad bi jedini put sticanja novih načina bio onaj o kome govori Skiner. Za razvitak socija lnog ponašanja i za proces socijalizacije, smatraju Bandura i Valters, učenje opservacionim uslovljavanjem predstavlja najvažniji oblik učenja. Veoma često se takvim učenjem stiču i oblici društveno poželjnog ponašanja i društveno neželjenog i osuđivanog ponašanja. Za potvrdu svoga shvatanja pozivaju se ovi autori na velik broj ogleda koje su izveli, naročito na oglede sa sticanjem agresivnog ponašanja. U jednom takvom istraživanju, objav ljenom J967. formirano je nekoliko grupa dece. Sva ona posmatraju film u kome model (junak u filmu) manifestuje niz agresivnih akcija, fizičkih i verbalnih. Taj se film, međutim, razlikuje po posledicama koje agresivno ponašanje donosi glavnom licu u filmu. Jedna grupa đece posmatra film u kome g lavni junak biva kažnjen za manifestaciju agresivnosti, druga posmatra varijantu filma u kojoj agresivni junak dobija nagradu, a treća grupa g lcda varijantu filma u kome agresivnost junaka nema za njega nikakvlih posledica, ni pozitivnih ni negativnih. Na osnovu posebnog testa (koji služi proveravanju u kojoj će meri biti podražavano posmatrano agresivno ponašanje u filmu), istraživači konstatuju da sve tri grupe podražavaju posmatrane oblike agresivnog panašanja. Ali oni ih podražavaju u različitom stepenu. Daleko više podražavaju agresivno ponašanje deca koja su gledala film u kome je agresivno ponašanje bilo nagrađeno ili nije imalo nikakvih posledica, nego deca koja su gledala varijantu u kojoj je agresivno ponašanje bilo kažnjeno. U svim situacijama agresivno ponašanje u većoj meri manifestuju dečaci nego devojčice. Medutim, kad je naknadno proveravano samo da li su deca zapazila i zapamtila koji su oblici agresivnog ponašanja prikazani u filmu, moglo se utvrditi da nije bilo razlike u znanju o viđenom agresivnom ponašanju među grupama. Razlike u tome nije bi lo ni između dečaka i devojčica.
Ovim istraživanjem Bandura, u skladu sa svojom teorijskom koncepcijom, že li da pokaže da treba razlikovati znanje o nekom ponašanju (znanje da ono postoji i da je moguće) od primene toga znanja u sopstvenom reagovanju od sticanja novih osmotrenih reakcija a na osnovu posmatranja ponašanja modela. Posmatrano ponašanje postaće sopstveno ponašanje, smatra Bandura, tek onda ako ono bude potkrepljeno. A ono može biti potkrepljeno na taj način što subjekt koji posmatra tuđe ponašanje i uočava da je ono nagrađeno (ili bar da nije kažnjeno), zamišlja i ocenjuje da, kad bi se on na taj način ponašao, može postići određenu nagradu. Od različitih faktora zavisi koja će količina opserviranog ponašanja biti primenjivana pri vlastitom reagovanju. Zavisi, između ostalog, i od pripadnosti polu. Dečaci su skloniji da podražavaju posmatrano agresivno ponašanje nego devojčice. Bandura i njegovi saradnici navode veliki broj eksperimenata koji potvrđuju da postoji učenje socijalnog ponašanja na osnovu posmatranja ponašanja drugih osoba. Pre svega, na taj način dolazi do sticanja različitih oblika agresivnog ponašanja. Autori to pokazuju većim brojem ogleda.
90
PROCESI SOCIJ ALIZACIJ E
Među ostalim, i jednim ogledom u kome živi model ispoljava neuo bičajene oblike agresivnosti u odnosu na lutku. I sasvim mala deca, kad im se po tom dade lutka da se njom igraju, manifestuju slične inače neuobičajene oblike agresivnog ponašanja. Kontrolna grupa dece, kojoj nije prezentovano takvo ponašanje nije pokazivala oblike agresivnog ponašanja igrajući se lutkom.
Ali ne samo da podražava tuđe agresivno ponašanje nego se, kao što pokazuju istraživanja, podražavaju i veoma različiti oblici ponašanja, a putem učenja na osnovu opservacije: reakcije samoocenjivanja sopstvenih postupaka, orijentacija u donošenju sudova, specifične varijacije u načinu izgovaranja, korišćenje određenih jezičkih formulacija i drugi oblici ponašanja. Istraživanja potvrđuju da takav način učenja, pri kom nema očiglednog pokušavanja da se neki oblik ponašanja postepenim vežbanjem stekne, niti neposrednog nagrađivanja, može da se manifestuje i posle, dužeg vremenskog perioda proteklog od uočavanja ponašanja modela. Na taj način, navodi Bandura, mogu se sticati i socijalni stavovi. Uočavajuči kako ocenjuju i kakav odnos imaju drugi prema određenim pojavama ili osobama, često se usvaja njihova ocena i njihov stav. Bandura to i lustruje sledećim primerom. Na jednom sastanku pristalica američke rasističke organizacije Ku-k luks-k lan prisustvuju zajedno sa rodite ljima i deca. Na sastanku se ističe da je glavni uzrok povećanog kriminala u SAD u nemoralnosti i sklonosti nemoralu američkih Crnaca. Navodi se da oni imaju osobine koje ih čine sklonim krimina lu, da imaju čak i drugačiji sastav krvi da ih treba izolovati od belaca i da ne treba dozvoliti nikakvo mešanje belaca i Crnaca. Ispoljena mržnja prema Crncima i negativni stav prema njima prisutna deca manifestuju kasnije u svojim igrama. Svoje protivnike u igri oni nazivaju „prokletim Crncima“. Deca, zaključuje Bandura, stekla su predrasude direktno posmatranjem negativnog odnosa drugih osoba, modela.
Postoje različiti oblici takvog posrednog uslovljavanja smatra Bandura. Moguće je da posredno ili opservaciono uslovljavanje počiva na principu asocijacija po kontigvitetu, na klasičnom uslovljavanju. Za potvrdu poziva se na jedno saopšteno istraživanje prema kom, kad je kod jednog psa stvoren refleks lučenja pljuvačke (uslovni refleks) na neki znak vezan sa hranom, da je i kod drugog psa, a na kom nije vršen ogled nego koji je samo bio prisutan dok je na prvom obavljen eksperiment, došlo do lučenja pljuvačke na uslovnu draž. Poziva se na jedno drugo istraživanje (S. M. Berger, 1962) u kom je formiran galvanski kožni refleks kao uslovna reakcija. Takav psihogalvanski refleks javio se ne samo kod onih kod kojih je direktno sprovedeno uslovljavanje nego i kod onih koji su posmatrali stvaranje galvanskog kožnog refleksa kao uslovnog refleksa. Kad su te osobe posmatrači videle da model izbegava draž a za koju su pretpostavljale da izaziva bol dolazilo je do javljanja psihogalvanske reakcije i kod njih. Javljanje predrasuda kod dece na osnovu uočavanja predrasuda kod roditelja Bandura takođe objašnjava klasičnim uslovljavanjem višega reda. Pridavanje negativnih karakteristika Crncima od strane roditelja izaziva negativne emotivne reakcije i kod dece, a na osnovu prethodnog primarnog uslovljavanja, na osnovu stečenog pozitivnog odnosa prema roditeljima. Najčešće je ipak takvo opservaciono uslov-
91
NIKOLA ROT
ljavanje, po mišljenju Bandure, na primeru instrumentalnog uslovljavanja. Zamišlja se i ocenjuje da podražavajući neki oblik tuđeg ponašanja možemo postići nagradu ili neko zadovoljenje za sebe; da podražavani oblik ponašanja ima instrumentalnu vrednost za nas. Bandura smatra da ovakvo posredno uslovljavanje počiva u suštini na istim principima kao i drugi oblici učenja uslovljavanjem. I pri ovakvom učenju formiraju se nove reakcije stvaranjem asocijativnih veza između određenih elemenata. Ne direktnim vežbanjem, ali putem opservacije. Ove nove integracije uključuju reprezentacione reakcije (predstave, verbalizacije) izazvane posmatranim ponašanjem modela. Ipak to nije fundamentalno različit tip učenja od tradicionalnog asocijativnog učenja. Ono što je karakteristično za takvo učenje jest, po Banduri, činjenica da karakteristike modela i različite interpersonalne varijable mogu značajno da utiču na obim, nivo i tip reagovanja koji se stiče takvim opservacionim uslovljavanjem. Upravo po tome, i uglavnom po tome, ovo se učenje razlikuje od spomenutih vrsta učenja uslovljavanja. I upravo zbog toga što se o ulozi ovakvih interpersonalnih varijabli pri socijalizaciji ne vodi dovoljno računa, smatra Bandura, nije moguće u potpunosti dosad postojećim koncepcijama učenja objasniti veliki broj slučajeva socijalnog učenja. Nema sumnje da je Bandura ukazao na važnost i učestalost socijalnog učenja koje počiva na podražavanju tuđeg ponašanja i ugledanju na način reagovanja nekoga modela. Zaista tuđe ponašanje i uočavanje načina reagovanja drugih osoba predstavlja važan izvor sticanja sopstvenih oblika ponašanja. Ali je sporno da li pri tome imamo redovno, kao što Bandura misli, neki oblik učenja uslovljavanjem i da li je moguće to učenje svesti na učenje na principu klasičnog ili instrumentalnog uslovljavanja kao što to Bandura pokušava. Govoreći o imitaciji mi ćemo se vratiti na razmatranje ovog, za socijalno učenje, važnog oblika učenja.
UČENJE PO MODELU Učestalost i vrste učenja po modelu Cesto se u stručnoj literaturi ukazuje na to da je podražavanje tuđeg ponašanja i ugledanje na načine reagovanja koje pokazuju druge osobe važan izvor socijalnog ponašanja. Danas mi raspolažemo mnogobrojnim podacima o tome da je socijalno ponašanje kakvo sretamo kod članova pojedinih društava i kultura, u velikoj meri ponašanje koje je stečeno na osnovu ugledanja na ponašanje drugih osoba. Pokazuju to, među ostalim, i brojni antropološki podaci. Kod mnogih plemena sticanje određenog oblika socijalnog ponašanja zasniva se prvenstveno na ugledanju na postupke odraslih. Odrasli namerno i sistematski nastoje da obezbede da deca podražavaju njihovo ponašanje. Među ostalim, izveštava jedan antropolog (M. Nash, 1958) da kod pripadnika jedne subkulture u Gvatemali majke još
92
PROCES l SOCIJ ALIZACIJ E
sasvim malim devojčicama daju minijaturne upotrebne predmete mali vrč za vodu, četku, kamen za tucanje kafe da bi deca sa tim predmetima radila ono isto što rade i odrasli. Devojčice se podstiču da obavljaju, koristeči ove predmete, iste poslove koje obavlja majka i da se tako pripremaju za različite aktivnosti buduće domaćice. Dečaci u istom plemenu prate očeve pri njihovim odlascima u lov i tako uče kako će sami loviti. U mnogim jezicima jednom istom reči označavaju se naši pojmovi ,,poučavati“ i ,,pokazati“. Le Vin 1 Le Vin (R. Le Vine i B. Le Vine, 1963. u knjizi „Šest kultura“) navode da se kod Gusi plemena u Keniji i obavljanje nužde uči ugledanjem na to kako odrasli vrše tu aktivnost. Majka izvodi dete u polje i sama tamo obavlja nuždu da bi mu pokazala kako ono treba da je obavlja. Ili to čini stariji brat ili starija sestra. Tek pošto je pokazano više puta kako ta aktivnost treba da se obavlja, roditelji pristupaju korišćenju sankcija, kažnjavanju, da bi decu naučili socijalizovanom obavljanju ove aktivnosti. I u zapadnoj kulturi mnoge od igračaka predstavljaju minijature različitih upotrebnih predmeta i oruđa. Igrajući se tim predmetima dete uči mnoge aktivnosti odraslih podražavajući njihov način postupanja sa istim predmetima i oruđima namenjenim odraslima. Korišćenje modela u svakodnevnom životu kao puta za sticanje određenih oblika ponašanja toliko je često da mi to i ne opažamo. Mnogo puta su ti modeli samo simbolički, ikonički modeli slike, na kojima je prikazano kako treba nešto učiniti ili verbalna uputstva kako se treba služiti nekom napravom. I u tim slučajevima, u stvari, mi imamo proces učenja na osnovu podražavanja neke aktivnosti. U vaspitavanju takvo učenje po modelu ima veoma važnu ulogu. Ističu se različite značajne ličnosti i opisuje njihovo ponašanje, a sa ciljem da postanu uzori za naše ponašanje. U dečjoj literaturi stalno sretamo dobre i rđave junake. Dobri junaci treba da posluže kao uzor koji treba podražavati a rđavi treba da nam demonstriraju ponašanje koje ne bi smelo da se upražnjava. I preko jednih i preko drugih dolaze do izražaja socijalne norme koje se socijalizacijom žele nametnuti deci. Čak i kad ne postoji namera da tuđe ponašanje bude model, ono često postaje takav model. Sve što vidimo i čujemo preko sredstava masovnih komunikacija (televizije, filma, revija, radija) predstavlja važne izvore sticanja socijalnog ponašanja a na osnovu ugledanja na prikazano ponašanje. Pošto je takvih masovnih sredstava komunikacija toliko mnogo i zato što je svako od nas izložen toliko mnogo vremena njihovom delovanju, mnogi autori smatraju da ta sredstva danas imaju veoma veliku ulogu u formiranju našeg socijalnog ponašanja. Posebno veliki uticaj imaju na decu i adolescente kod kojih još nisu čvrsto fiksirani određeni oblici ponašanja, posebno moralnog ponašanja. Po mišljenju mnogih, danas su ta sredstva masovnih komunikacija važniji faktori u formiranju određenih standarda i normi nego što je to uticaj roditelja i škole. O tome da je učenje po modelu veoma čest i veoma važan put socijalizacije ne može biti spora. Međutim, pitanje o kome se diskutuje u stručnoj literaturi je: da li postoji jedan ili više oblika učenja po modelu i da li je učenje po modelu posebna vrsta učenja, načelno drugačija od učenja uslovljavanjem.
93
NIKOLA ROT
Već je spomenuto Bandurino mišljenje da svi oblici učenja po modelu predstavljaju u osnovi jedan isti oblik učenja učenje opservacionim uslovljavanjem i da se to učenje ne može smatrati suštinski drugačijim od učenja uslovljavanjem. Mnogi autori, međutim, ne dele to mišljenje. Oni govore o nekoliko oblika učenja po modelu, smatrajući neke od tih oblika specifičnim, posebnim vrstama učenja, različitim od učenja uslovljavanjem. Kao tri oblika učenja po modelu spominju se: učenje identifikacijom, učenje imitacijom i učenje učenjem uloga. Neki autori smatraju da su učenje identifikacijom i imitacijom ista vrsta učenja koja se razlikuje od učenja učenjem uloga, dok drugi razlikuju i identifikaciju od imitacije. Po našem mišljenju, opravdano je govoriti o tri oblika učenja po modelu identifikaciji, imitaciji i učenju uloga. Pitanje je, međutim, da li su sva tri oblika posebne forme učenja koji se ne mogu svesti ni na jedan drugi oblik učenja. Po našem mišljenju, učenje uloga je jedan složen postupak učenja u koji je uključeno i učenje uslovljavanjem i učenje identifikacijom i imitacijom, kao i učenje na osnovu uviđanja, ali ne predstavlja autonoman i samostalan način učenja. Učenje imitacijom može da bude takođe na osnovu različitih principa učenja ali može da predstavlja i poseban oblik učenja srodan identifikaciji. Po našem mišljenju, opravdano je shvatanje koje u učenju identifikacijom gleda, pre svega, posebnu vrstu učenja koje sadrži karakteristike koje nemamo kod učenja uslovljavanjem ili učenja na osnovu uviđanja. Pre svega, kod tog učenja imamo važnu ulogu motivacionih i emocionalnih faktora i upravo na emocionalnoj osnovi zasnovanu povezanost sa modelom: usvajanje globalnih oblika ponašanja kao svojih trajnih načina reagovanja. Upravo po ovim karakteristikama učenje identifikacijom može da se razlikuje ne samo od učenja uslovljavanjem i uviđanjem nego i od drugih oblika učenja po modelu. Prihvatljivo je shvatanje Masenovo da se identifikacija i imitacija razlikuju kao procesi učenja. Kad imamo posla sa usvajanjem složenih, integrisanih oblika ponašanja, a ne posebnih reakcija i specifičnih načina reagovanja, a do kojih složenih oblika ponašanja dolazi bez posebnog treninga i bez direktnog nagrađivanja manifestovanog ponašanja; dalje, kad je veza sa modelom u čije se ponašanje ugleda lična vezanost za model, pozitivan emocionalan odnos prema njemu, i, najzad, kad su usvojeni oblici ponašanja stalni oblici ponašanja koji se manifestuju u toku dužeg vremena opravdano je govoriti o identifikaciji i učenju identifikacijom. Kad međutim, imamo usvajanje specifičnih oblika ponašanja, a na osnovu opservacije i bez posebnog treninga i direktnog nagrađivanja; kad pri tom ne mora da postoji emocionalna vezanost za model; i, najzad, kad usvojen uži segment ponašanja može da se upražnjava samo u toku ograničenog perioda vremena opravdano je govoriti o imitaciji i učenju imitacijom.
Učenje identifikaci jom Mnoge složene reakcije, mnogi sistemi ponašanja, brojne karakteristike ličnosti, različiti motivi i stavovi nisu rezultat neposrednog potkrepljivanja i postepenog uvežbavanja u njihovom sticanju. Često takve osobine kao da se pojav-
94
PROCESI SOCIJ ALIZACIJ E
ljuju spontano, bez neposrednog vežbanja i bez postojanja nečije svesne namere da te osobine poučavanjem usadi nekome drugome. LJ takvim slučajevima obično se govori da su te osobine stečene identifikacijom sa nekom osobom. Kad vidimo čoveka da pokazuje slične pokrete kao i njegov otac, da voli ona jela koja on vo li, da ponavlja sudove i shvatanja koje otac iznosi opravdano je da smatramo da imamo posla sa identifikacijom deteta sa ocem. Zasluga je Frojdova (S. Freud) što je prvi sistematski ukazao na postojanje takvog spontanog i složenog ugledanja na ponašanje nekoga uzora i da je za takvo ugledanje uveo pojam identifikacije. Iako Frojd mnogo i dosta detaljno govori o identifikaciji, njegovo određenje pojma jest uglavnom deskriptivno. On veli (u delu „Grupna psihologija i analiza ega“, 1921) da se identifikacijom oblikuje ja (ego) neke osobe prema obliku nekoga ko je prihvaćen za model. Frojd razlikuje dve vrste identifikacije: defanzivnu i, kako je on zove, anaklitičku. Prvu vrstu identifikacije povezuje sa razrešenjem edipalnog kompleksa. Dete, koje zbog svojih neprijateljskih osećanja prema ocu doživljava strah od kastracije i osvete a istovremeno ocu i zavidi zbog ljubavi majke prema ocu, oslobađa se svoje konfliktne situacije na taj način što se poistovećuje, identifikuje sa ocem. Uvidajući da ne može sa uspehom da se takmiči sa ocem, a u strahu da će biti kažnjeno, ono svoje rivalstvo sa ocem i neprijateljstvo prema njemu zamenjuje identifikovanjem sa njim. Time postiže, veli Frojd, smanjenje straha i posredno zadovoljenje želje za majkom. Identifikacijom se odstranjuje ili bar smanjuje anksioznost izazvana edipalnom situacijom. Identifikujući se sa ocem dete usvaja očeve stavove i vrednosti kao sopstvene. Oni postaju deo ličnosti deteta, njegov tzv. super ego. Do takve identifikacije dolazi iz straha od kazne, iz straha od toga da model ne ispolji agresivnost prema onome koji se identifikuje sa modelom. Zato se o takvoj identifikaciji govori kao o identifikaciji sa agresorom ili o agresivnoj identifikaciji. Stoga što ona istovremeno služi kao odbrana onome ko se identifikuje, ova vrsta identifikacije naziva se i defanzivnom ili odbrambenom identifikacijom. O postojanju takve vrste identifikacije govore i drugi autori. Mnogi od njih, međutim, poreklo ove vrste identifikacije drugačije objašnjavaju. Takva drugačija objašnjenja daju, među ostalim, J. Vajting (J. V. M. Whiting, 1960) i J. Kagan (1958). Prema Vajtingu, izvor identifikacije sa nekim modelom jeste u želji da se ima položaj koji ima model, u zavisti što se nema isti status koji ima model. To je dosta često u literaturi navođena koncepcija o poreklu defanzivne identifikacije za koju se kaže da počiva na hipotezi zavisti za statusom. Prema Vajtingu, dete uočavajući da neka osoba ima kontrolu nad stvarima koje ono želi i da bi mu ta kontrola omogućila da postigne nešto što želi zavidi takvoj osobi i nastoji da je podražava. Ne mora to više biti roditelj, niti ljubav roditelja, već druge osobe i sve ono što dete želi: priznanje, određeni predmeti, ljubav itd. Što više zavidi nekoj osobi na njenom položaju, utoliko će dete jače nastojati da se ponaša kao ta osoba. Ono u mašti, u zamišljanju, vidi sebe kao osobu kojoj zavidi, koja ima položaj koji joj omogućava zadovoljenje njegovih želja. Upravo ovo zamišljanje sebe kao druge osobe čijem se statusu zavidi suština je onoga što nazivamo identifikacijom smatra Vajting.
NIKOLA ROT
Kaganovo objašnjenje je slično. Samo on ne naglašava toliko zavist i suprotnost prema modelu sa kojim se identifikuje. On ističe takođe da je izvor identifikacije u želji da se ima status drugoga, ali zbog toga što se uočava da ta osoba sa kojom se dete identifikuje ima neke karakteristike koje bi dete želelo da su i njegove. Identifikovanje nije toliko zbog straha i zavisti koliko usled želje da se ostvare ciljevi koje dete želi da ostvari (a koje ostvaruje neka druga osoba) i što se ocenjuje da druga osoba ima određenu moć nad stvarima; da ona poseduje ljubav drugih, da je drugi poštuju, da su joj privrženi, da može sebi da obezbedi različite predmete i prednosti. Budući da roditelji izgledaju detetu kao osobe koje mogu sve postići, kao osobe koje su moćne, suprotno od deteta koje se oseća bespomoćnim, dete želi da ima moć koju poseduju i roditelji. Ono želi da im bude slično da bi imalo i sličnu moć. Ima više pokušaja da se primerima i empirijskim istraživanjima pokaže da zaista postoji ova vrsta identifikacije, tj. defanzivna identifikacija ili identifikacija sa agresorom. Obično su, međutim, takvi pokušaji više ilustracije i interpretacije nego stvarni dokazi na osnovu empirijskog materijala. Među ostalim, postojanje te vrste identifikacije pokušava potvrditi Ana Frojd (Anna Freud, 1946) svojim tumačenjima određenih kliničkih slučajeva. Među ostalim, sledećeg: Jedan dečak, koji ne pokazuje uspeh u učenju, svaki put kad ga učitelj prozove da odgovara izvodi grimase koje izazivaju smeh kod ostalih učenika. To se stalno ponavlja i dečak je doveden u klinički tretman. U toku analize utvrđuje se da su te grimase u stvari podražavanje ljutitog izraza nastavnika da ih dečak čini nenamerno i uvek kad se plaši da će nastavnik njime biti nezadovoljan. Upravo on ih i čini zbog toga što se plaši nastavnika i on, nenamerno, podražavajući njegovo ponašanje nesvesno očekuje da će ublažiti agresivnost nastavnika prema njemu. Dosta često se za potvrdu postojanja defanzivne identifikacije navodi saopštenje Betelhajma (B. Bettelheim, 1943) o ponašanju zatvorenika u nacističkim koncentracionim logorima. Betelhajm navodi da mnogi zatvorenici, iako strahovito mučeni i maltretirani od gestapovskih stražara, podražavaju mnoge oblike ponašanja stražara, da se ponašaju kao da su promeni li vlastitu ličnost i kao da su prihvatili vrednosti koje su vrednosti njihovih mučitelja. Prema Betelhajmu, većina zatvorenika koji su bili duže vremena u logoru prema novim zatvorenicima pokazuje agresivno ponašanje slično ponašanju koje pokazuju i logorski stražari; i rečnik im je sličan. Posebno prema dostavljačima među zatvorenicima postupaju surovo i to na isti način kao i gestapovski stražari prema njima. Čak se može zapaziti, veli Betelhajm, da zatvorenici i u načinu zabavljanja i u načinu odevanja nastoje da podražavaju prema sebi neprijateljske i agresivne stražare. Došlo je, smatra Betelhajm, do identifikacije sa agresorom.
Mnogi autori, međutim, dovode u pitanje postojanje takve vrste identifikacije, a posebno navedene ilustracije i interpretacije kao dokaz za njihovo postojanje. Ono što navodi Ana Frojd i ono što iznosi Betelhajm, pre svega, je tumačenje na osnovu jedne usvojene koncepcije, a nije sistematska evidencija postojanja defanzivne identifikacije navode ovi kritičari. Opisane pojave, pokazuju oni, mogu se i drugačije tumačiti. Bandura, na primer, iznosi da je objašnjenje Ane Frojd da do grimasa kod dečaka dolazi usled identifikacije sa nastavnikom nedokazana pretpostavka. Protiv nje govori činjenica da se učenici svaki put smeju kad dečak izvodi grimase. Taj smeh je upravo potkrepljivanje izvođenja grimasa. On
______________________________________________________________________________________________ PROCESI SOCIJ ALIZACIJ E _________________
je podsticaj da se takvo ponašanje ponavlja jer dečaku donosi odredeno zadovoljstvo; na njega se obraća pažnja, on stiče ugled. Isto tako Bandura kritikuje Betelhajmovo objašnjenje. Oštrina u postupanju starijih zatvorenika prema novijim zatvorenicima, veli Bandura, može se objasniti time što je u logoru postojao princip kažnjavanja svih za prestup jednoga. Može se objasniti željom da se izbegne odmazda koja bi pogodila sve zatvorenike. Još manje govori u prilog defanzivne identifikacije, smatra Bandura, pojava oštrog kažnjavanja doušnika. Prirodno je da će se u logorskoj situaciji prema takvim osobama veoma oštro postupiti. Ni podražavanje u načinu odevanja ne može potvrditi postojanje ove vrste identifikacije jer su logoraši za takvo podražavanje redovno bili kažnjavani. Bandura smatra da je verovatnije da kod onih osoba koje su podražavale neke oblike ponašanja stražara (odevanje, način zabavljanja) imamo posla sa ličnostima za koje je karakteristična težnja za moći, koji se i inače dive autoritetima i podražavaju one koje imaju moć. Verovatno je da se podražava neko ponašanje, ne zbog identifikacije sa agresorom, nego zbog toga što se ocenjuje da takvo ponašanje može dovesti do uspeha. Kad deca prema kojima roditelji ispoljavaju agresivnost kažnjavajući ih oštrim fizičkim kaznama pokazuju agresivnost prema drugoj deci, to ne znači defanzivnu identifikaciju sa roditeljima, nego je to opravdanije objašnjavati kao usvajanje načina ponašanja koje se ocenjuje kao efikasno i sa kojim se nešto postiže. Druga vrsta identifikacije, a koja je manje sporna, jeste tzv. razvojna identifikacija. Frojd je, spomenuli smo, naziva anaklitičkom. O ovoj vrsti identifikacije on govori već zibog toga što ne bi bilo moguće objasniti, koristeći samo pojam defanzivne identifikacije, socijalizaciju ženske dece. Naime, socijalizacija putem defanzivne identifikacije objašnjava se, po Frojdu, strahom od kastracije i mehanizmom koji razrešava edipalni konflikt. Kod devojčica se ne može govoriti o strahu od kastracije i Edipovom kompleksu. Zato on pretpostavlja postojanje i druge vrste identifikacije a koja počiva na vezanosti uz drugu osobu koja pruža pomoć i podršku. Izvor ove vrste identifikacije nije u strahu od kastracije nego u strahu devojčice da ne izgubi ljubav majke i u njenoj težnji da zadrži i obezbedi majčinu pomoć i podršku. Veći broj drugih autora suštinu identifikacije uopšte vidi u ljubavi prema modelu, poštovanju prema njemu i emocionalnoj vezanosti za model. Među prvima je Maurer (O. Mowrer, 1950) koji u ovim momentima vidi osnovu identifikacije i koju naziva razvojnom identifikacijom. Osnova identifikacije sa roditeljima leži u pomoći i podršci koju roditelji pružaju detetu. Zato što se dete oseća zavisnim od roditelja i vezanim za njih javlja se kod deteta i spremnost da usvoji načine ponašanja roditelja koje voli. Po Maureru. takvo usvajanje ponašanja roditelja možemo objasniti principom sekundarnog uslovljavanja. Sekundarno uslovljavanje, kao što je poznato, imamo kad se uslovna draž (na koju je već uslovljavanjem stečena reakcija) povezuje sa nekom novom draži, drugom uslovnom iii sekundarnom uslovnom draži. Pas koji je naučio da luči pljuvačku na zvuk zvona, može, ako se taj zvuk zvona povezuje sa javljanjem neke nove draži, na primer dodira, da nauči da reaguje lučenjem pljuvačke i na dodir. Dete je primar-
97
NIKOLA ROT
nim uslovljavanjem naučilo da voli majku. Majka zadovoljava potrebe deteta i kad god dete ima neku potrebu, prisutna je majka; zbog toga dete počinje da voli majku. Ono se emocionalno vezuje za majku. Zato što je emocionalno vezano za majku, dete podražava sada i pojedine oblike ponašanja majke. To podražavanje ponašanja majke predstavlja, prema Maureru, supstituciju, zamenu, za majku i pruža detetu, kome je prisutnost majke potrebna i koje želi prisutnost majke, zadovoljstvo. U svom objašnjenju Maurer posebno govori o ulozi verbalnog ponašanja. Starajuči se o detetu, majka tepa detetu, proizvodi određene glasove. Dete podražava te glasove i samo to podražavanje pruža detetu zadovoljstvo jer mu stvara situaciju sigurnosti. Podražavajući glasove ili neko drugo ponašanje majke dete to doživljava kao prisutnost same majke. Glasovi i drugi oblici ponašanja koje podražava predstavljaju majku i doživljavaju se kao zamena za nju. Svoje shvatanje Maurer je razvio, kao što on sam veli, na osnovu posmatranja kako pojedine vrste ptica mogu da nauče da podražavaju ljudske glasove. Posmatrajući dresiranje ptica on je utvrdio da je dreser mogao imati uspeha samo onda ako je on ptice redovno sam hranio, pojio, starao se o njima. Da bi ptice naučio da izgovaraju pojedine reči bilo je neophodno da mnogo vremena provodi sa pticama, ponavljajući reči i fraze koje je želeo da ptice nauče. Uočio je da su ptice, kad god bi videle onoga ko ih dresira i kad god bi čule glasove koje je on proizvodio, manifestovale radovanje. Ptice su, smatra Maurer, upravo zbog toga i ponavljale g lasove koje je proizvodio dreser i koje je on hteo da ptice nauče, jer su ti g lasovi dobili vrednost sekundarnog nagrađivanja. I izgovaranje tih glasova kao i sama prisutnost dresera predstavlja lo je za ptice zadovoljstvo.
Empirijsko istraživanje procesa identifikacije dosta je teško. Između ostalog i zbog toga što se identifikacija kao hipotetski pojam ne može neposredno posmatrati. Potrebno je naći operaciono određenje identifikacije, tj. objektivno uočljive pojave kojima je moguće potvrditi postojanje identifikacije sa nekim modelom i meriti obim te identifikacije. Istraživači su to pokušali na nekoliko načina. Među ostalim, pokušali su to polazeći od koncepcije da identifikacija predstavlja usvajanje globalnih oblika ponašanja. Zato su nastojali da utvrde sličnosti između ponašanja modela i ponašanja subjekta koji se identifikuje sa modelom u određenim. globalnim oblicima ponašanja: u načinima izražavanja, sistemima pokreta, složenim aktivnostima. Obično se pretpostavlja da postoji identifikacija dece sa roditeljima, pa su traženi takvi slični globalni oblici ponašanja kod dece i roditelja. Međutim, veoma je teško utvrditi postojanje takve sličnosti između roditelja i dece jer je teško na osnovu posmatranja globalnog ponašanja, kao što su način izražavanja ili načini pokreta, utvrđivati sličnost između odraslih roditelja i nedorasle dece. Drugi je postupak utvrđivanja identifikacije ne na osnovu traženja objektivne sličnosti nego na osnovu ocenjivanja sličnosti sa modelom. Od ispitanika se zahteva da rešavaju različite testove ličnosti, a potom da označe kako bi model, otac, odgovarao na iste testove. Broj identičnih odgovora u ova dva slučaja rešavanja testova kazuje o stepenu identifikacije. Osnovna teškoća kod ovog postupka je u tome što ga je moguće primeniti tek sa decom starijeg uzrasta. Treći je po-
98
_______________________________________________________________________________________________ PROCESl SOCtJ AL IZAC IJ E _________________
stupak utvrđivanja sličnosti u shvatanjima o ulogama, vrednostima i stavovima. Pretpostavlja se da tamo gde imamo identifikaciju imamo i slične stavove i vrednosti. Za ovaj postupak važi prigovor koji i za prvi od spomenutih postupaka; naime, teško je upoređivati stavove, vrednosti i druga shvatanja odraslih i dece. Osim ovih prigovora ukazuje se i na teškoću da je i u slučajevima gde se manje-više pokaže postojanje sličnosti teško utvrditi uzroke te sličnosti, teško je dokazati da li je zaista identifikacija uzrok sličnosti. Empirijskim istraživanjima, s pomenutim ili njima sličnim, istraživani su mnogi problemi u vezi sa identifikacijom. Među ostalim, pokušava se proveriti postojanje svake od spomenutih vrsta identifikacije. Među empirijski m istraživanjima sa takvim ciljem pominje se u literaturi istraživanje Mišela i Grusekove (W. Mischel i J. E. Grusec, 1966). Istraživači su formirali dve grupe predškolske dece. Sa jednom je nastavnica (koja je bila u dogovoru sa istraživačima) postupala izrazito ljubazno pokazujući prema svakom od dece srdačan odnos u individualnom kontaktu sa decom. Prema drugoj grupi dece pokazivala je nezainteresovani odnos. Deca su ostavljena da se igraju, a ona nije obraćala pažnju na njih. Pos le toga nastavnica je pred decom demonstrirala jednu igru. U prikazivanje te igre uključila je određene oblike ponašanja neke izraze i neke pokrete koji nisu bili bitni za samu igru. Potom su deca iz obeju grupa postavljena da sama izvode tu igru bez prisustva nastavnice. Posmatrano je ponašanje dece u toku izvođenja igre. Utvrđeno je da deca sa kojom je nastavnica prethodno postupala izrazito srdačno više podražavaju njeno ponašanje u toku igre nego deca iz grupe prema kojoj je nastavnica prethodno pokazivala nezainteresovani odnos. Rezultati pokazuju da je do ugledanja na ponašanje modela i do eventualne identifikacije sa njime dolazilo u slučaju kad je postojala emocionalna vezanost sa modelom. Potvrđuju dakle postojanje razvojne identifikacije. Možemo napomenuti da su istraživači pošli od pretpostavke da će se potvrditi postojanje odbrambene identifikacije, tj. da će se deca iz one grupe prema kojoj je nastavnica pokazivala nezainteresovani odnos više ugledati na nju nego deca iz druge grupe. I jedno ranije istraživanje Bandure i Hjustonove (A. Bandura i A. C. Huston, 1961), u kom je korišćena slična metodika, daje slične rezultate. I ovi su autori radili sa grupama predškolske dece prema kojima je manifestovan različiti odnos. Eksperimentatori su takođe prikazali pred decom neku igru pri čemu su vršili neke za igru nebitne ali upadljive radnje (ponavljali frazu „Sad idem ovamo“, govorili „Marš, marš, napred!" i slično). Pošto su deca ostavljena sama da se igraju, utvrđeno je da su deca iz grupe prema kojoj je prethodno manifestovan prijateljski i srdačan odnos više podražavala ove nebitne pokrete i izraze nego deca iz druge grupe. Treba spomenuti da autori inače ne smatraju da rezultat potvrđuje postojanje razvojne identifikacije. Oni, u skladu sa svojom teorijskom koncepcijom, smatraju da je identifikacija zasnovana na us lovljavanju i tumače dobijene rezultate kao posledicu incidentalnoga uslovljavanja, naime da su ti neuobičajeni oblici ponašanja naučeni uslovljavanjem uzput, bez namere da se nauče.
Neki autori (B. Mussen i A. Parker, 1965) opravdano ističu da postojanje razvojne identifikacije treba proveravati tamo gde postoji trajna vezanost između onih koji uče i između modela, a ne na licima između kojih postoje samo kratkotrajni odnosi. Zbog toga oni nastoje da provere da li će biti više ugledanja na ponašanje roditelja koji su deci skloniji i koji pokazuju stalno razumevanje i podršku ili kod roditelja koji su manje bliski u svojim odnosima prema deci i koje i deca ocenjuju kao više rezervisane i manje srdačne.
99
NIKOLA ROT
Istraživači najpre intervjuišu 30 majki petogodišnjih devojčica. Tim intervjuima žele da utvrde kakav je odnos majki prema deci: da li one pokazuju razumevanje prema deci i daju joj podršku ili ne. Posle toga svakoj od devojčica daju da rešava jedan poznat test prolaska kroz lavirint. Četiri nedelje kasnije ponavljaju ispitivanje sa istim testom. Ali sada su prisutne i majke. Svaka od njih pokazuje svojoj kćerki kako da reši zadatak. Istovremeno prema dogovoru sa istraživačima manifestuje niz posebnih oblika ponašanja: povremeno vuče veoma sporo linije, komentariše rečima „Daj sad da vidim“, pravi određene petlje u crtežu, stav lja određen znak na kraju rešenja i sl. Posle toga devojčice treba opet same da rešavaju zadatak. Sve one, razume se, pokazuju, izrazit napredak u rešavanju. I one devojčice za koje je utvrđeno da majke imaju blizak i srdačan odnos prema njima, kao i one za koje je utvrđeno suprotno. Međutim, u namerno uključenim za rešavanje nevažnim načinima postupanja prilikom rešavanja (a prema dogovoru sa istraživačima) postoje signifikantne razlike. One devojčice čije majke pokazuju izrazitu bliskost u vlastitim rešenjima podražavaju značajno više takvih postupaka majke.
Ovi, kao i veći broj drugih rezultata empirijskih istraživanja potvrđuju postojanje razvojne identifikacije. Za to govore i podaci istraživanja u kojima se pokazuje veza između razvijenosti motiva zavisnosti i ugledanja na ponašanje odraslih prema kojima postoji zavisnost i od kojih se traži i očekuje pomoć i podrška. Rezultati empirijskih istraživanja ne potvrđuju, međutim, postojanje odbrambene identifikacije sa agresorom.
Učenje imitacijom Pri objašnjavanju ne samo socijalnoga učenja nego uopšte socijalnoga ponašanja ljudi veoma se često koristi termin imitacija. Njime se objašnjava sličnost u ponašanju članova pojedinih grupa, zajednica, kao i uopšte pojava konformiranja u ljudskom društvu. Jedan od sistema koji kao ključni pojam za objašnjenje socijalnog ponašanja koristi pojam imitacije jest poznati pokušaj Tardov (G. Tarde). Po njemu je imitacija „ključ za socijalnu tajnu“. On govori da je društvo u suštini imitacija. Postavlja tzv. zakone imitacije kojima pokušava da objasni socijalno ponašanje. Proces imitacije po njemu sličan je hipnotičkom stanju, somnambulizmu. Odvija se pod delovanjem slika u glavama onih koji imitiraju, a te slike nastale su na osnovu opažanja modela. U stvari, Tard više opisuje pojavu podražavanja tuđeg ponašanja nego što je objašnjava. Tražeći izvore nesumnjivo česte pojave podražavanja tuđeg ponašanja veliki broj autora izvor imitacije vidi u instinktima. Po njima, među ostalim nasleđenim tendencijama za određene oblike ponašanja, postoji i instinkt za imitacijom. Navodi se da je on važan za održavanje jedinke. Zahvaljujući njemu jedinka lako i brzo usvaja oblike ponašanja koji joj omogućavaju da se uspešno nosi sa preprekama na koje nailazi u prirodi i u kontaktu sa drugim jedinkama. Neki autori, prihvatajući instinktivni karakter imitacije, ne pridaju imitaciji motivacioni karakter. Gledaju na imitaciju kao nasledem dat način postupanja, kao sredstvo putem kojeg se mogu zadovoljiti različiti nagoni i motivi. Među ostalim, Mek Dugal (W. McDugall, 1908) navodi da je to nespecifična urođena tendencija, kao što je i „primitivna pasivna simpatija“. Ona omogućava da se neki od urođenih motiva zadovolje. Mek
100
PROCESi SOCIJ ALIZACIJE
Dugal pokušava i da objasni kako dolazi do imitacije. Njegovu pažnju privlači pojava da deca uspevaju da relativno precizno podražavaju glasove modela i nauče govor ma koje sredine, ili da lako podražavaju različite pokrete odraslih. On smatra da je to podražavanje moguće objasniti tzv. empatijom u čijoj osnovi leži automatska motorna mimikrija. U procesu opažanja uključuje se automatski motorno podražavanje pokreta koje vrši posmatrani objekt. Ovom objašnjenju slično je i objašnjenje pojavom tzv. ideomotome aktivnosti a koje sretamo kod Džemsa (W. James, 1890). Po toj koncepciji, ideja o nekoj akciji sama po sebi podstiče na izvršenje akcije. Javlja se težnja da se ono što se vidi ili zamišlja i izvede. Mi uvek imamo impuls da učinimo ono što vidimo da neko drugi čini. Bihejvioristima je korišćenje takvih ,,mentalističkih“ pojmova kao „empatija“ i ,,ideja“ strano. Oni pojavu imitacije, kao i svako učenje, pokušavaju da objasne uslovljavanjem. Dete će (veli, među ostalima, E. B. Holt, 1931) ponoviti svaku akciju nekoga drugoga, ako tuđe izvršenje akta stimulira neki čulni organ deteta u trenutku kada ono samo, i to slučajno, vrši taj akt. Stvara se asocijativna veza između tuđeg akta i sličnog akta deteta. Dete će, na primer, naučiti da plješće rukama na taj način što će među ostalim pokretima slučajno izvršiti pokret udaranja o dlan. Roditelji kad to opaze upotrefciće određeni izraz, na primer ,,taši-taši“. Ako se to nekoliko puta ponovi, dete će zapljeskati rukama kad čuje te reči ili kad vidi da neko drugi plješće. Na sličan način, kao što je pomenuto, F. Olport objašnjava učenje govora kod dece. KriHkujući ovo objašnjenje Bandura i Valters navode da je takvim objažnjenjem nemoguće objasniti sticanje novih reakcija. Dete bi na taj način moglo da nauči samo ono što na neki način već ima u svom repertoaru. Veliki broj autora pojavu imitacije pokušava da objasni pojmom operacionog ili instrumentalnog uslovljavanja. U početku slučajan oblik ponašanja, ako bude potkrepljen dovoljno puta, usvojiće se kao vlastiti oblik ponašanja. Do podražavanja dolazi, navode među ostalim Miler i Dolard, jer se takvim uslovljavanjem mogu zadovoljiti određene potrebe. Ni ovo objašnjenje, međutim, ne može da posluži za sve slučajeve. Posebno za one gde nema pokušavanja i nema direktnog nagrađivanja. Na to, kao što je već ranije navedeno, ukazuju posebno Bandura i njegovi saradnici. Oni posvećuju posebnu pažnju proučavanju procesa imitacije. Bez obzira na to da li je njihovo teorijskc objašnjenje procesa ispravno i prihvatljivo, nesumnjivo je da njihovim istraživanjima i razmatranjima zahvaljujemo za najviše novih podataka o pojavi imitacije. Oni su ukazali na veoma veliku ulogu tog oblika učenja koji je, po njihovom mišljenju, i najvažniji oblik socijalizacije i razvitka ličnosti. Imitacijom je moguće, pokazuju oni na osnovu eksperimentalnih istraživanja, usvojiti nove oblike ponašanja koje ispoljava neki posmatrani model. Oni to potvrđuju velikim brojem ogleda. Uticaj posmatranog ponašanja na ponašanje onih koji ga posmatraju potvrđuju i istraživanja o ponašanju dece roditelja koji u svojim postupcima manifestuju agresivno ponašanje, kao i roditelja koji sebe kontrolišu i koji kod sebe inhil/iraju agresivno ponašanje. Slični su rezultati dobijeni i praćenjem uticaja demonstriranog seksualnog ponašanja. Gde se pred decom uzdržava od takvog ponašanja jer
101
NIKOLA ROT
se ono inhibira, manje se pojavljuje i kod dece nego gde to nije slučaj. Bandura i saradnici misle da kao modeli ne deluju samo roditelji nego i različite osobe iz dečje sredine, kao i sredstva masovnih komunikacija. U jednom istraživanju (A. Bandura i ostali, 1961) jedna grupa predškolske dece posmatra agresivno ponašanje odraslih a druga grupa posmatra neagresivno ponašanje. Pri tom u svakoj od ovih grupa polovina ima kao uzor odraslu osobu istoga pola a druga polovina suprotnoga pola. Prikazano agresivno ponašanje sastoji se u određenim oblicima fizičke i verbalne agresije ispoljene prema lutki igrački. Ovaj isti ogled ponavljaju istraživači (1963) prikazujući filmove sa agresivnim ponašanjem, zatim agresivno ponašanje živih modela, kao i crtane filmove u kojima se prikazuje agresivno ponašanje. Dobijeni rezultati ovih istraživanja pokazuju da su deca posmatrajući agresivno ponašanje redovno u svojoj sopstvenoj aktivnosti manifestovala posmatrane agresivne reakcije. U filmu prikazana agresivnost isto je tako podražavana kao i agresivnost koju je pokazivao živi model. Deca iz grupa kojima nije manifestovano agresivno ponašanje nisu ga pokazivala ni u sopstvenom postupku. Ona su podražava la suzdržljivo ponašanje koje je tim grupama demonstrirano.
Posmatranjem ponašanja modela moguće je izazvati mhibitorne i desinhibitorne efekte. To znači da će u slučajevima gde se model uzdržava od ispoljavanja određenih impulsa (na primer, agresivnog) koji se osuđuju u društvu i subjekti koji su izloženi modelu pokazivati inhibiciju takvih impulsa. Slično, tamo gde model manifestuje izrazito nekontrolisano ponašanje, i posmatrani subjekti manifestovaće ne samo takvo nekontrolisano ponašanje nego i druge uzdržavane oblilke ispoljavanja dotad inhibiranog impulsa. Ono što su do tada kočili oni će sada slobodnije manifestovati. Da ponašanje modela može imati desinhibitorni efekat 1 kod odraslih pokazuju, među ostalim, ogledi Valtera i saradnika (1962,1963). Subjekti, odrasle osobe, učestvuju u tobožnjem proučavanju pamćenja. Njima je rečeno da treba da pomažu eksperimentatoru u proučavanju efekta kažnjavanja na učenje. Oni treba da za svaku grešku u učenju (a koje se tobože proučava na jednoj grupi ispitanika) daju električni šok. Ispitanici su u stvari u dogovoru sa istraživačem i oni namerno u 15 do 30 pokušaja učenja daju pogrešne odgovore. Subjekti na kojima se proučava desinhibitorni efekat ponašanja razume se, ne znaju za taj dogovor sa tobožnjim ispitanicima. Pošto je izvršena prva serija od 30 pokušaja, prikazuje se subjektima film u kome se dva ado lescenta tuku noževima. Dakle, film sa agresivnim sadržajem. Jedna druga grupa subjekata, kontrolna, gleda film u kome takođe dva ado lescenta deluju, ali zajednički rade na izvršenju nekog zadatka. Posle gledanja filmova produžava se sa tobožnjim ispitivanjem učenja: Opet subjekti, u eksperimentalnoj i u kontrolnoj grupi, treba da daju električne šokove tobožnjim ispitanicima koji greše. Istraživače interesuje da li će biti razlike u intenzitetu šokova koje daju subjekti eksperimentalne grupe i subjekti kontrolne grupe, i da li će biti razlike u intenzitetu davanja šokova pre i posle gledanja filma sa agresivnim sadržajem. Pokazuje se da postoje takve razlike. Subjekti iz eksperimentalne grupe daju intenzivnije šokove od subjekata iz kontrolne grupe, kao što daju i šokove sa većim intenzitetom posle gledanja agresivnog filma. Istraživaći zaključuju da je posmatranje agresivnosti imalo desinhibitorni efekat.
Sličan desinhibitorni efekat pokazuju i ogledi u vezi sa seksualnim ponašanjem. Oni koji su posmatrali manje uzdržano seksualno ponašanje pokazuju i sami posle posmatranja takvog ponašanja slobodnije ponašanje nego ranije. Može se zaključiti da će i oni koji posmatraju kršenje različitih vrsta zabrana od strane
102
drugi zači a pise p efek a posm , kvog šanje naša n ponaj mode ranije vrši n Bandi jalno nijeg slučaj vrlo h Band i zavis i mod e ti. ali mod e Iim i agres i drug a nakn j mani f doci i nje. D
PROCESI SOCIJ ALIZAC IJE
drugih i sami posle posmatranja u većem stepenu kršiti te zabrane. Na primer, vozači automobila koji uočavaju da drugi vozači nekažnjeno krše saobraćajne propise pokazaće i sami sklonost da te propise krše. Do inhibitornih i desinhibitornih efekata na osnovu ponašanja modela dolazi, pokazuju istraživanja, već na osnovu posmatranja određenih oblika ponašanja, čak i kad se ne uočavaju posledice takvog ponašanja. Ali još više dolazi kad se uočavaju pozitivne posledice za ponašanje modela, kad se, na primer, uočava da model za ispoljavanje agresivnog ponašanja nije kažnjen nego čak i nagrađen. Imitacijom, najzad, moguće je da dođe do manifestovanja ranije naučenog ponašanja, a koje nije u međuvremenu manifestovano. Posmatrano ponašanje modela može da posluži kao podsticaj da se obnove reakcije slične vrste koje su ranije naučene ali koje neko vreme nisu bile manifestovane. Kad se uoči da model vrši neke reakcije koje su slične tim ranije naučenim one se počnu obnavljati. Bandura i saradnici smatraju da je na taj način moguće da se izazove kako socijalno nepoželjno, tako i socijalno poželjno ponašanje. Kao primer obnavljanja ranijeg naučenog ponašanja pod uticajem posmatranog ponašanja Bandura navodi slučaj osobe koja je napustila lokalni način govora, a koja, kad dođe u svoj kraj, vrlo brzo prihvata stari način izražavanja. Na sve ove tri kategorije ponašanja do kojeg dolazi imitacijom utiču, prema Banduri i Valtersu, određeni faktori. Jedan od tako važnih momenata od kojeg će zavisiti imitacija i stepen imitacije jeste posledica koju posmatrano ponašanje modela ima za model. Čak i takve posledice koje se ne mogu neposredno osmotriti, ali o kojim je moguće zaključivati, utiču na imitaciju. Uticaj posledica koje za model ima posmatrano ponašanje modela potvrđuje veći broj ogleda. Među ostalim i već spomenuti ogled sa nekoliko grupa dece koja posmatraju filmove sa agresivnim sadržajem u kojima agresivni junak u jednom slučaju biva kažnjen, u drugom nagrađen, a u trećem ostaje bez posledica. Kad su deca iz svih tih grupa naknadno bila testirana radi toga da bi se proverilo koliko će agresivno ponašanje manifestovati u sopstvenom ponašanju, pokazalo se: da su deca koja su bila svedoci nagrađenog agresivnog ponašanja manifestovala najviše agresivno ponašanje. Deca koja su gledala kažnjeno agresivno ponašanje pokazivala su manje agresivnog ponašanja i od grupe dece koja su gledala film u kome je agresivni junak bio nagrađen i od grupe dece koja je gledala film u kome agresivno ponašanje nije imalo nikakvih posledica. U intervjuima sa decom koja su gledala film u kome je agresivni junak bio nagrađen i koja su sama pokazivala posle toga agresivno ponašanje moglo se utvrditi da su i ta deca osuđivala agresivno ponašanje iako su ga sama podražavala. Posledice nagrada za agresivno ponašanje pokazale su se moćnijim podsticajem ponašanja nego stečeni sistemi vrednosti. Posmatranje nagrađivanja agresivnog ponašanja imalo je desinhibitorni efekat. Suprotno tome, pokazalo se da je uočavanje kažnjavanja za agresivno ponašanje imalo inhibitorni efekat. Imalo je za posledicu uzdržavanje agresivnog ponašanja u najvećoj meri. Ova, kao i druga istraživanja, potvrđuju da, kako pozitivno socijalno tako i devijantno ponašanje, mogu da se uče i usvajaju posmatranjem modela koji je za svoje ponašanje nagrađen odnosno kažnjen.
103
NIKOLA ROT
Na stepen imitacije posmatranog ponašanja utiču, dalje, karakteristike osoba koje posmatraju ponašanje modela. Veći broj istraživanja potvrđuje da će osobe koje za svoje napore nisu dovoljno nagrađivane ili koje smatraju da to nisu, biti spremnije da podražavaju model koji ima uspeha, model koji, na primer, agresivnim ponašanjem, postiže nešto što želi. Više će podražavati model osobe koje nemaju dovoljno samopouzdanja, zatim osobe koje su već ranije imale uspeha manifestujući ponašanje koje je ispoljio model. Isto tako, osobe za koje je karakteristična zavisnost od drugih više će podražavati tuđe ponašanje nego samostalne osobe. Izvesnu ulogu imaju i karakteristike ličnosti slične karakteristikama ličnosti modela. Pa već i sama pretpostavka da postoji sličnost sa modelom doprinosi podražavanju. U jednom istraživanju, na primer (E. Stotland i M. Patchen, 1961), pokazalo se da su veći stepen predrasuda prema Crncima ispo ljavali oni subjekti kojima je saopšteno da imaju slične karakteristike sa osobama koje poseduju izrazite predrasude prema Crncima. I određena emocionalna stanja mogu ulicati na stepen imitacije. Valters i saradnici pokazali su da subjekti srednjoškolci dovedeni u situaciju emocionalne uzbuđenosti (stresa) više menjaju svoje sudove o autokinetičkom rasponu pod delovanjem drugih subjekata nego subjekti koji se nalaze u emocionalno uravnoteženom stanju. I fiziološkim putem izmenjeno emocionalno stanje, na primer, drogama ili farmakološkim preparatima, dovodi do pojačavanja podražavanja. Posebno u slučajevima kad subjekti nisu u stanju da objasne svoje stanje, kad ne znaju da je do njega došlo usled delovanja nekih farmakoloških sredstava. I agresivno ponašanje roditelja koji pokazuju agresivnost kažnjavajući dete stvara sklonost ka podražavanju agresivnog ponašanja od strane deteta, između ostalog, i zbog toga što se dete nalazi u izmenjenom emocionalnom stanju. Bandura smatra da i tzv. masovne zaraze mogu da se delimično objasne takvom, zbog emocionalnog stanja, povećanom sklonošću ka podražavanju. U masovnoj situaciji imamo uzajamno delovanje modela koji se svi nalaze u izmenjenom emocionalnom stanju; usled toga dolazi bilo do desinhibitornih efekata (i napuštanja nekih normi ponašanja) bilo do pojavljivanja ranije naučenih primitivnih oblika ponašanja. Spomenuto je da se pojava imitacije pokušava objasniti različitim principima učenja. Verovatno je da ona, u stvari, i može da počiva na različitim mehanizmima učenja: na učenju na principu klasičnog uslovljavanja, na učenju na principu instrumentalnog uslovljavanja, a u velikom broju slučajeva na posmatranju tuđeg ponašanja i bez neposrednog potkrepljivanja. Bandura, kao što smo pomenuli, smatra da u takvim slučajevima imamo posla sa opservacionim uslovljavanjem. Po našem mišljenju, međutim, kod takvog podražavanja veoma često važnu ulogu imaju kognitivne funkcije, i to i više kognitivne funkcije, pa je verovatno da u velikom broju slučajeva gde Bandura govori o opservacionom uslovljavanju mi imamo složeniji vid učenja učenje uviđanjem.
104
PROCESI SOCIJ AUZACIJE
Učenje učenjem uloga Neki autori govore i o trećem obliku učenja po modelu: o učenju putem učenja uloga. Mi od detinjstva učimo kakva se očekivanja u odnosu na ponašanje vezuju uz zauzimanje različitih položaja. Od pojedinaca na različitim položajima u društvu i u grupama očekuje se, naime, određeno ponašanje. Svaki od članova porodice, na primer, ima određeni položaj ili status: položaj oca, majke, starijeg sina, mlađe kćerke. U skladu sa društvenim shvatanjem očekuje se od svakoga od njih da će se na određeni način ponašati: majka da će se starati o podizanju dece, otac o obezbeđenju potrebnih sredstava za život porodice, deca da će pokazati poštovanje prema roditeljima itd. Slično, od osoba sa određenim zanimanjem očekuje se da će se ponašati u skladu sa svojim zanimanjem. Od lekara, na primer, da se stara da izleči svoje pacijente, da ne govori o njihovim intimnim teškoćama itd. Ovo ponašanje koje se očekuje od osoba sa određenim statusom ili položajem naziva se ulogom. Uloga se definiše kao očekivano ponašanje vezano uz određeni status. U literaturi se ukazuje na to da je takvo ponašanje vezano uz status važno i za društvo i za pojedinca. Za društvo je važno jer se na taj način usklađuju aktivnosti članova društva i članova grupa. Za pojedinca je važno jer mu omogućava da se lakše snađe u različitim situacijama znajući šta se od njega očekuje. Velik deo vaspitanja sastoji se u sticanju znanja o tome kakvo se ponašanje očekuje od osoba na različitim položajima i u različitim situacijama. Mi svi učimo različite uloge. Takvo učenje uloga uključuje sticanje znanja o tome kako treba postupiti, kakve stavove treba imati, kako treba emocionalno reagovati kad se zauzima određeni položaj. Takvo učenje u velikoj meri je učenje ugledanjem na ponašanje nekoga ko ima položaj koji smo mi sami stekli ili koji želimo da steknemo. Na primer, student medicine pripremajući se za lekara usvaja određene načine ponašanja koje vidi kod već gotovog lekara. On usvaja određen odnos prema pacijentima, određena shvatanja o životu, zdravlju i bolesti. Osobe koje imaju položaj lekara služe mu kao model. Postoji diskusija o tome da li je to učenje učenje posebne vrste, koje počiva na principima drugačijim nego što su principi na kojima počiva učenje uslovljavanjem. Po nekim autorima, opravdano je govoriti o takvom učenju kao o učenju koje ima svoje posebne karakteristike. Prema Serbinu i Elenu (Th. A. Sarbin i V. L. Allen, 1969), takvo učenje ima nekoliko specifičnih karakteristika, pri njemu se ne uče pojedine reakcije nego organizovani sistemi ponašanja; uloga se mora učiti kao totalni organizovani sistem. Dalje, zato što uloge imaju uvek interakcioni karakter, što su uvek komplementarne sa nekom drugom ulogom, učeći ih treba učiti i ove druge komplementarne uloge. Za razumevanje karakteristika toga oblika učenja, po spomenutim autorima, može nam poslužiti dramaturški model, model kako glumci uče svoje pozorišne uloge. Ni za učenje životnih uloga nije dovoljno učiti samo reči nego treba učiti i postupke i akcije; uloga se mora postepeno uvežbavati; pri tom je važan činilac voditelj koji kritikuje, hvali i daje socijalnu podršku. Učenje uloga koje počiva na pokušajima i greškcma važnije je od proste imitacije.
105
NIKOLA ROT
Verovatnije je, međutim, da pri tom obliku učenja nemamo posla sa jednom sasvim novom vrstom učenja koje bi počivalo na drugačijim principima od onih na kojima počiva učenje uslovljavanjem i na kojima počivaju drugi oblici učenja po modelu. Verovatno je da imamo posla sa jednim složenim oblikom učenja pri kome se kombinuju različiti principi učenja: učenje uslovljavanjem, opservaciono učenje (kako ga prikazuje Bandura). ali i učenje koje uključuje u velikom stepenu i angažovanje kognitivnih funkcija. Ipak je opravdano posebno pomenuti ovaj način učenja jer predstavlja jedan poseban složen proces učenja, veoma čest i vrlo važan za socijalizaciju. Ukazujući na faktore koji olakšavaju ili otežavaju ovaj oblik učenja po modelu, Sikord i Bekmen (P. F. Secord i S. W. Backman, 1964), koji smatraju da učenje uloga predstavlja posebnu vrstu učenja, navode veći broj takvih momenata. Među ostalim: 1) Jasnoću o očekivanom ponašanju koje se vezuje uz određenu poziciju. Tamo gde su uloge jasno definisane, gde je precizirano, kakvo se ponašanje, vezano uz određeni položaj, očekuje takvo se ponašanje i lakše usvaja. U periodima društvenih promena u kojima se raniji standardi i načini ponašanja napuštaju a novi još nisu dovoljno fiksirani, kad je ponašanje vezano uz određene položaje manje-više neodređeno uloge se teže stiču. I kod nas su, u procesu menjanja mnoge uloge: oca, adolescenta, žene, nastavnika, učenika; 2) Saglasnost među članovima društva o tome kakvo se ponašanje vezano uz određeni položaj očekuje. Gde postoji saglasnost lakše se uočava određeno ponašanje vezano uz određeni položaj. To već zbog toga što se ponašanje vezano uz određeni položaj konzistentno nagrađuje, ukoliko je u skladu sa društvenim shvatanjem, a dosledno kažnjava, ukoliko nije u skladu. Gde se društvo u celini slaže da žena treba da ima ravnopravnost u različitim odnosima lakše će se usvojiti i naučiti ponašanje vezano uz pripadnost ženskom polu (od strane devojčica ili devojaka) nego tamo gde se sa novijim shvatanjima o ravnopravnosti mešaju i starija patrijarhalna shvatanja; 3) Lakše će se naučiti ponašanje vezano uz određeni položaj tamo gde se svi slažu da neka osoba zaista ima određeni položaj i ima pravo na takav položaj i gde svi postupaju u skladu sa tim. Na primer, ako majka postupa sa kćerkom čas kao sa odraslom osobom a čas kao sa još nedoraslom, ili otac sa sinom jedanput kao sa samostalnim a onda kao sa nesamostalnim subjektom kćerci i sinu biće teže sticanje uloga vezanih uz njihov položaj; 4) Sticanje uloga biće olakšano onda ako je shvatanje o očekivanom ponašanju vezano uz određeni položaj usklađeno sa shvatanjem o ponašanju vezanom uz komplementarni položaj. Na primer, teže će se usvojiti ponašanje koje proizilazi iz shvatanja da je žena ravnopravna ako se smatra da muškarac ipak treba da bude dominantan; 5) Jedan od faktora koji utiče na sticanje uloga jest i pervazivnost uloga, tj. pojava da se ponašanje vezano uz položaj manifestuje u velikom broju odnosa i prilika. Tamo gde se ponašanje manifestuje u većem broju situacija velimo da imamo pervazivniju ulogu. Uloga nastavnika je, na primer, pervazivnija, prožima veći broj njegovih aktivnosti, nego što je uloga radnika. Od nastavnika se traži da se u velikom broju situacija ponaša u skladu sa svojim položajem. Pervazivnije uloge se teže i sporije uče i zahtevaju duži period socijalizacije; 6) Najzad, sticanje uloga
106
PROCESI SOCIJ ALIZAC IJE
zavisi i od motivisanosti da se određeno ponašanje, vezano uz neki položaj, usvoji. Želi li se neki status, brže i lakše će se usvojiti i ponašanje vezano uz njega. Primer za to pružaju nam uloge vezane uz uzraste. Dečak ili devojka žele biti odrasli i motivisani su da se ponašaju tako. Zato oni brzo uče ponašanje vezano uz status odrasle osobe. Ljudi su, međutim, manje motivisani da prihvate položaj starih osoba i kad imaju godine i zato se sporije prihvata i uči ponašanje vezano uz staračko doba.
UČENJE UVIĐANJEM O učenju uviđanjem kao vrsti učenja, u stručnoj literaturi relativno se malo govori. Uzroka za to ima više. Jedan od razloga jeste i taj što je učenje obično proučavano u jednostavnim situacijama, u kojima je kontrola uslova relativno dobra. Važan razlog jeste i uticaj bihejviorističkog shvatanja a koje namerno zapostavlja proučavanje neposrednog iskustva a upravo pri takvom proučavanju dolazi do izražaja uviđanje. Već proučavajući proces učenja kod životinja istraživači su ukazivali na važnost kognitivnih elemenata u učenju. Pre svih je to učinio Tolman (E. Tolman), koji je zastupao mišljenje da učenje nije naprosto S-R veza, asocijativna veza između jedne senzacije i jedne motorne reakcije i da se ne može svesti na mehaničko povezivanje putem dodira dvaju elemenata i ponavljanja tog povezivanja. Učenje se u suštini sastoji, smatrao je Tolman, u znanju o određenim odnosima između draži. I životinja, kad uči prolazi kroz lavirint, uči raspored pojedinih mesta (uči gde treba da skrene levo ili desno, da ide napred ili natrag), uči, kao što se Tolman izražava, „kognitivnu mapu“. Dotad neutralne draži tokom učenja prolaza kroz lavirint postaju znaci koji upozoravaju na nešto. Životinja uči tako što uči da očekuje da će u određenoj situaciji, kad se javi određeni znak, ako se na određeni način ponaša, doći do određenog cilja. Uči da određeno ponašanje, da određeni znak predstavlja sredstvo za određeni cilj. Učenje je, prema tome, sticanje značenja znakova. Sigurno je da kod čoveka kognitivne funkcije pri učenju imaju još veći značaj. Opravdano je pretpostavljati da je pri učenju čoveka angažovanje kognitivnih funkcija, i to i viših kognitivnih funkcija, po pravilu uključeno u sticanje novih oblika ponašanja. Između opštih psiholoških teorija na značaj kognitivnih procesa, i posebno uviđanja, pri procesu učenja ukazuje geštaltistička teorija. Zasluga je geštaltista što su dali psihološku analizu procesa uviđanja pokazujući da ono ne počiva na mehaničkim asocijacijama i da i kod viših životinja već postoji učenje putem uviđanja. To je pokazano, pre svega, poznatim Kelerovim ogledima sa šimpanzama. Kad do sticanja određenog načina ponašanja dolazi usled toga šta se uočava postojanje određenih odnosa u datoj situaciji, onda nema više učenja na principu asocijacija po kontigvitetu, niti na osnovu uslovljavanja potkrepljivanjem, niti učenje podražavanjem. To je novi ob lik učenja, učenje putem rešavanja problem-
107
NIKOLA ROT
nih situacija i uviđanja odnosa. Takvo učenje, za razliku od učenja pokušaVanjem i uslovljavanjem, karakteriše: 1) da do uspeha dolazi naglo, odjednom; 2) da se, pošto je jednom rešen problem, pokušavanje više ne ponavlja i 3) da se nađeno rešenje koristi ne samo u istim nego i u sličnim situacijama. Geštaltisti navode da u osnovi takvog učenja leži prestruktuiranje opažajnog polja. Situacija se vidi na novi način, delovi situacije vide u novim odnosima i upravo usled toga dolazi do sticanja novog načina ponašanja i rešenja problema. I kada pristalice pojedinih teorija uslovljavanja, da bi objasnili složenije procese učenja, uvode pojam takozvanih medijacionih faktora, mi, u stvari, imamo uključivanje kognitivnih faktora u objašnjenje učenja. Na primer, Maurerova teorija, koja u svom novijem obliku pridaje važnost pri učenju emocionalnom stanju koje on naziva ,,nadom“, pretpostavlja kognitivne procese. ,,Nada“ označava, u stvari, očekivanje neke buduće koristi za organizam koji uči i nije samo emocionalno stanje nego, upravo zato što je očekivanje, ona predstavlja i zamišljanje i zaključivanje. I učenje imitacijom u velikom broju slučajeva može se, po našem mišljenju, objasniti učenjem koje počiva na višim kognitivnim procesima. To važi i za objašnjenje imitacije koje daje Bandura, za objašnjenje putem opservacionog uslovljavanja. Bandura i sam, izlažući svoje shvatanje, ukazuje na važnost kognitivnih procesa. Po njemu, važnu ulogu u opservacionom uslovljavanju imaju „reprezentacioni procesi“. On doslovno veli: „Predstavne i verbalne reprezentacije draži modela determiniraju trajne produkte učenja na osnovu opservacionog iskustva“ (1963). Nove reakcije, veli dalje Bandura, stiču se na taj način što se „nove asocijativne veze između bihejvioralnih elemenata uspostavljaju putem opservacije“. Pri tom učenju, objašnjava Bandura, stvaraju se nove integracije na osnovu novih veza, a koje se ne zapažaju direktno nego koje se traže i nalaze za koje je dakle potrebno mišljenje. Pri opservacionom učenju, imajući pred sobom kao uzor nečije ponašanje, mi to ponašanje podražavamo tako što kombinujemo elemente kojima već od ranije raspolažemo, što ostvarujemo nove veze i nove strukture. Na taj način mi dobijamo nove celine. U te celine ulaze ne samo predstave o našem ranije naučenom načinu ponašanja nego i reprezentacije (predstave) na osnovu opažanja ponašanja modela. Upravo tako dolazimo do novih integracija i novih smislenih celina a koje čine oblik ponašanja koje se podražava. Takvo sticanje novog načina ponašanja a koje treba da se ostvari i bez vežbanja, tj. odjednom, i bez direktnog neposrednog nagrađivanja može zaista da se realizuje samo korišćenjem simboličnih procesa, dakle mišljenjem. Zato takvo učenje, po našem shvatanju, predstavlja zaista oblik učenja koji se razlikuje od učenja uslovljavanjem i oblik učenja koji je bliži učenju uviđanjem nego učenju mehaničkim uslovljavanjem. Važno je istaći da ne bi bilo opravdano smatrati da je svako učenje u koje su uključeni kognitivni procesi, pa i eventualno viši kognitivni procesi, samim tim učenje koje nije na principu uslovljavanja. Kod svakog učenja prisutni su kognitivni procesi u izvesnoj meri, pa i kod učenja životinja. Ako nema drugih, prisutne su bar senzacije i percepcije i diskriminacija i selekcija draži na osnovu njih. I
108
PROCESI SOCIJ ALIZACIJ E
kod najjednostavnijeg uslovljavanja na principu kontigviteta nalazimo neke saznajne procese. Kad životinja nauči da izbegne, na primer, neki zamračeni put jer doživljava šok ako se njime kreće, ona to uči koristeći senzornu diskriminaciju, razlikovanje svetlosti od tame. Mogu i viši kognitivni procesi kod čoveka da budu uključeni u proces učenja, a da ipak opravdano smatramo da je takvo učenje na principu asocijativnog uslovljavanja, bilo klasičnog bilo instrumentalnog. Kad dete uči da kaže ,,hvala“ ono to čini pre svega zbog toga što se uz takvu reakciju više puta ponavlja nagrada. Ono verovatno tek naknadno uspostavlja relaciju između određenog ponašanja i posledica tog ponašanja. Ono tek naknadno uviđa. Učenje uviđanjem imamo onda kad je uočavanje relacija suština učenja, kad efekta učenja ne bi bilo bez korišćenja viših kognitivnih funkcija. Kao što o učenju uviđanjem uopšte govorimo kad čovek ne bi mogao rešiti probleme na koje naiđe bez korišćenja simboličkih procesa, tako, možemo reći, da i pri socijalnom učenju o uviđanju govorimo tek kad su osnova socijalnim učenjem stečenog načina socijalnog ponašanja nalaženje relacija i apstraktno mišljenje. Sigurno je da ponašanja, stečenog na taj način, imamo u oblasti socijalne percepcije, obrazovanja stavova, grupne aktivnosti, a posebno u oblasti moralnog ponašanja. Takozvani dobar procenjivač ljudi svoje ponašanje zacelo zasniva na takvom načinu učenja. On iz određenih znakova zaključuje o određenim osobinama ljudi i prema tome zaključku podešava svoj postupak prema ljudima. Naši stavovi nisu samo automatski prihvaćene grupne norme, ili samo emocionalni odnosi koji proizlaze iz naših potreba i želja, nego su često i zaključci na osnovu ocene činjenica. Da ljudi, koji žive pod jednakim uslovima, imaju različite stavove, može da bude posledica ne samo različitih motiva nego i različitih zaključaka, na osnovu sličnih ili različitih podataka. Težeći za kognitivnom konzistentnošću ljudi menjaju svoje stavove da bi ih uskladili sa činjenicama. Tako u formiranju grupne strukture, a koja redovno predstavlja hijerarhiju statusa. članovi grupe ispoljavaju ponašanje vezano uz status koji zauzimaju koristeći svoje kognitivne funkcije. Oni ocenjuju i zaključuju koje oblike ponašanja, radi svoje afirmacije u grupi, treba da usvoje i upražnjavaju. Važnost viših kognitivnih procesa u procesu socijalizacije najizrazitije pokazuje Pijaže u objašnjavanju sticanja moralnog ponašanja. Da se moralna svest postepeno razvija i da prolazi kroz određene faze razvoja a u zavisnosti od razvijenosti i angažovanja kognitivnih funkcija, dokazali su sistematskim istraživanjima Pijaže i Kolberg (J. Piaget i L. Kohlberg). Proučavajući proces moralnog suđenja, Pijaže (1932) je zahtevao od đece različitog uzrasta da ocene koja je od devojčica čiji se postupci saopštavaju u konstruisanim pričama ,,dobro“ a koja je od njih ,,zločesto“ dete. Dve od takvih priča glase: 1)
2)
Bila jedinom jedna devojčica koja se zvala Marija. Ona je želela da prijatno iznenadi svoju majku i da joj nešto izveze. Ali ona nije dobro znala kako se barata makazama i napravila je veliku rupu na svojoj haljini. Jedna devojčica koja se zvala Margarita jednoga dana, kada njena majka nije bila kod kuće, uzela je majčine makaze. Igrala se malo njima. A onda je, jer nije dobro znala kako se njima barata, napravila malu rupu na svom haljetku. Deca-ispitanici trebala su da označe koja je od devojčica bila više ,,zločesta“.
109
NIKOLA ROT
Ova ispitivanja pokazuju da deca na uzrastu do 9 godina nisu u stanju da ocenjuju namere i da, donoseći svoje moralne sudove, uzmu u obzir intenciju onoga koji je nešto počinio. Deca su do tog uzrasta odgovarala da je više ,,zločesta“ bila Marija, jer je ona napravila veću štetu, veću rupu na svojoj haljini. Tek deca iznad 8 godina, navodi Pijaže, uzimaju u obzir i nameru pri svojoj moralnoj oceni, pa odgovaraju da je Marija, iako je napravila veću rupu, bila bolja, i to zbog toga što je imala dobru nameru. Na raznim uzrastima, zaključuje Pijaže, postoje različita shvatanja o tome šta je moralno. Na mlađem uzrastu postoji, kako se on izražava, heteronomna moralnost, tj. moralnost koja počiva na shvatanju da je potrebno pokoravati se određenim propisima koje je neko postavio i nametnuo. Moralno je ono što je neophodno da se uradi, što mora da se uradi jer to zahtevaju odrasli. Nemoralno je ono za što slede sankcije. Moralnost se postepeno razvija u zavisnosti od razvitka kognitivnih sposobnosti. Tek od 9 godina pojavljuje se takozvana autonomna moralnost, tj. takva moralnost pri kojoj se postupci ne ocenjuju više prema tuđim propisima nego prema sopstvenim principima. Sad tek postaje namera, a ne objektivni efekat, kriterijum za ocenjivanje moralnosti. Ocenjuje se prema sopstvenom zakonu, sopstvenom merilu. Ovaj razvitak od heteronomne do autonomne moralnosti ostvaruje se, smatra Pijaže, ne uslovljavanjem ili poučavanjem od strane odraslih nego zahvaljujući razvitku kognitivnih sposobnosti i spontanom naporu dece da se moralno ponašanje ocenjuje prema nekom opštijem principu. Nastavljajući sa sličnim ispitivanjima, Kolberg (1963, 1964. i 1969) zaključuje da razvitak moralnosti traje duže i ide dalje nego što je smatrao Pijaže. Po njemu, najviša faza razvitka, a koja se javlja tek kod adolescenata i tek sa razvitkom formalno operacionalnog mišljenja, nije naprosto u usvajanju određenih načina postupanja kao sopstvenih principa, nego je u izgradnji sistema opštih pravila na osnovu kojih se ocenjuju pojedinačni slučajevi, i to relativno nezavisno od shvatanja sredine. Postoje veoma opšta sopstvena merila šta je moralno. Postoji sistem izgrađenih i koherentnih opštih principa koji i čini ono što nazivamo ličnom savešću, a prema kojim principima se ocenjuje svaki pojedini slučaj. Takvo ocenjivanje, razume se, moguće je samo korišćenjem viših kognitivnih funkcija.
NEKI OD USLOVA SOCIJALIZACIJE Da li će proces socijalizacije uspešnije ili manje uspešno da se ostvaruje, da li će se odvijati brže ili sporije zavisiće od velikog broja faktora. Zavisiće, pre svega, od procesa diskriminacije, generalizacije i, naročito, procesa internalizacije, procesa koji čine sastavni deo socijalizacije. Zavisiće, zatim, od načina nagrađivanja i kažnjavanja, njihovog intenziteta, rasporeda i vrste. Zavisiće, dalje, od uslova u sredinama u kojima se socijalizacija ostvaruje i od odnosa tzv. agensa socijalizacije prema onom ko se socijalizuje. Zavisiće, najzad, od mnogih karakteristika ličnosti, delom zasnovanih na nasleđu a još većim delom stečenih.
110
PROCESI SOCIJ ALIZACIJE
Diskriminaci ja i generalizacija draži I
u procesu socijalizacije putem socijalnog učenja važnu ulogu imaju procesi na koje je ukazano u proučavanju učenja uopšte. Među ostalim, diskriminacija i generalizacija. Važan sastavni deo učenja je sticanje sposobnosti da se u odnosu na određene draži ponaša drugačije nego u odnosu na druge draži. Sastavni deo učenja je, dakle, i razlikovanje draži i različito reagovanje na različite draži. I efikasno socijalno učenje zahteva sposobnost, često veoma preciznog, razlikovanja draži i situacija. Bandura to ilustruje na primerima agresivnosti koja može biti društveno prihvaćena i društveno osuđivana. Opšte uzev, u većini društava agresivnost se osuđuje i kažnjava. Ali, ipak, ne svaka i ne uvek. Umerena fizička agresija prema vršnjacima u mnogim društvima ne samo da se toleriše nego se i podržava. Veli se: „Neka se brani ako ga neko napadne i neka uzvrati ako ga neko udari“. Ali agresivnost prema određenim osobama, ili suviše intenzivna agresivnost ne odobrava se nego kažnjava. Prema vlastitoj braći, na primer, smatra se nepoželjnom, još nepoželjnijom i još više osuđivanom smatra se agresija prema roditeljima. Slično, u određenim situacijama ona se podržava pa čak i ceni i poštuje, a u drugim osuđuje. Na primer, u ratu. Ali ne samo u ratu nego i u mnogim igrama i sportovima agresivnost se podržava. Ceni se, na primer, bokser koji ne izbegava borbu nego koji je dovoljno agresivan. Opet, međutim, važe neka pravila: dopuštaju se samo određeni načini agresije, a drugi osuđuju. Socijalnim učenjem potrebno je naučiti razlike u situacijama u kojima je agresivnost kao oblik socijalnog ponašanja dozvoljena a u kojima nije, koji oblik agresivnosti sme da se manifestuje a koji ne sme. Ukratko: treba naučiti diskriminisanje draži na koje će se reagovati. Ova diskriminacija ostvaruje se pri različitim vrstama učenja na različit način; pri učenju instrumentalnim uslovljavanjem tako što se određeni oblici reagovanja potkrepljuju pozitivnom nagradom a drugi ne, ili, potkrepljuju negativnim sankcijama. Kod učenja imitacijom kao diskriminativni znak za određeno ponašanje služi i uočavanje posledica koje manifestuje model. Nagrađeno ponašanje podsticaj je za podražavanje ponašanja. Naučen oblik ponašanja po pravilu se uopštava, generališe; primenjuje se i u situacijama koje nisu kao ona u kojoj je ponašanje naučeno nego su samo slične. Svako ponašanje, pa i socijalno, bilo bi teško učiti kada ne bi bilo generalizacije, nego bi u svakoj novoj situaciji trebalo naučiti novi način reagovanja. Potrebni bi bili bezbrojni slučajevi pokušavanja i učenja, a opet bi ostali nedovoljno korisni jer su socijalne draži i situacije retko identične. Zato je generalizacija naučenog ponašanja neophodna za efikasno socijalno ponašanje. U Ijudskom ponašanju mi sretamo i slučajeve neopravdanog generalizovanja ili pregeneralizovanja. Takav slučaj imamo kad se naučeno ponašanje manifestuje u odnosu na draži na koje se ne očekuje naučeno reagovanje i koje se smatraju nebitnim dražima za odgovarajuće reagovanje. Takav slučaj imamo pri neurotičkim reakcijama. Primer za to je rezultat klasičnog ogleda Votsona (J. Watson i R. Revner, 1920) poznat pod nazivom „slučaj Albert“, gde dolazi do javljanja straha ne samo od pacova, za koje je strah uslovljen, nego i od svih belih predmeta.
111
NIKOLA ROT
Internalizacija Od posebnog značaja za proces socijalizacije jesu internalizacija i inhibicija. O inhibiciji govorimo u vezi sa socijalizacijom kada je reč o uzdržavanju od manifestovanja impulsa čije manifestovanje društvo smatra nepoželjnim ili o uzdržavanju od naučenih a društveno nepoželjnih načina ponašanja. Internalizacijom se označava usvajanje određenih od društva i društvenih agenasa zahtevanih principa ponašanja kao stalnih sopstvenih pravila ponašanja. Pojam internalizacije u stvari obuhvata i pojam inhibicije. Kad je reč o socijalizaciji, onda i uzdržavanje od neželjenih načina ponašanja i manifestovanje društveno zahtevanih oblika ponašanja predstavljaju načine ponašanja koji se upražnjavaju ne usled vanjskog pritiska nego iz unutrašnjih razloga. Pozitivno socijalizovana osoba ne dolazi u iskušenje da manifestuje neprihvaćene impulse. Ona sama, pokrenuta unutrašnjim snagama, sprečava javljanje takvih impulsa. Isto tako, ona će u odgovarajućim situacijama postupiti prema normama i standardima, ne zbog toga što je neko prisiljava ili što se plaši sankcija, nego zbog toga što je određeni način ponašanja postao za socijalizovanu osobu sopstveni princip ponašanja. Moramo istaći da još nije dovoljno jasno kako spoljnim ograničenjima nametnuti načini ponašanja postaju unutrašnjim regulativima diktirani oblici ponašanja i kako takva samokontrola može da dobije premoć nad neposrednim nagradama i kaznama. To se pokušava objasniti različitim principima: različitim načinima us lovljavanja i različitim načinima učenja po modelu. Koristeći princip klasičnog uslovljavanja za objašnjenje, navodi se da do internalizacije dolazi (takođe) učvršćivanjem veza između draži i reakcije putem ponavljanja. Pošto ispoljavanje društveno nepoželjnog impulsa, na primer agresivnosti, dovodi do kažnjavanja, javlja se autonomna reakcija koju prati osećanje neprijatnosti ne samo pri pokušaju manifestovanja tog impulsa nego i na pomisao tog manifestovanja. Zbog toga se odustaje od realizovanja nepoželjnog ponašanja. Neprihvaćeni impuls se inhibira. Prema teoriji instrumentalnog uslov ljavanja, uzrok za nemanifestovanje nepoželjnih impulsa jest negativno potkrepljivanje, a uzrok za manifestovanje željenog ponašanja pozitivno potkrepljivanje. Na taj način se formiraju navike ponašanja u skladu sa društvenim zahtevima. Ove generalizovane navike predstavljaju ono što nazivamo internalizacijom. Ali dato objašnjenje generalizovanim navikama ne pokazuje se ubedljivim. Ostaje neobjašnjeno zašto se određeno, društvenim normama usklađeno, ponašanje održava i kada više nije potkrepljivano ili da ostaje čak i onda kada se usvojenom moralnom ponašanju suprotno ponašanje potkrepljuje. Zato Aronfrid (Aronfreed, 1969), nastojeći da ostane u okviru bihejviorističke teorije, nudi posebno dopunsko objašnjenje. Instrumentalnim uslovljavanjem stečeno ponašanje koje je u skladu sa moralnim normama može da se učvrsti i da postane trajno i internalizovano ponašanje. Može, na primer, iskrenost i izbegavanje laži postati trajan i karakterističan način ponašanja. Postaje to jer se pri pridržavanju, uslovljavanjem stečene, iskrenosti kao načina ponašanja javlja osećanje zadovoljstva, upravo zato što se pridržava takvog postupanja koje je društveno cenjeno. Kasni-
112
PROCESI SOCIJ ALIZACIJE
je, kadgod se pojavi situacija u kojoj može da se laže ili da se ne laže, već sama ideja da se neće lagati i da će se pridržavati usvojene norme ponašanja izaziva osećanje zadovoljstva. To osećanje je potkrepljenje za usvojeno moralno ponašanje. Tako se pokušavaju zadržati i pojam internalizacije i bihejvioristički principi objašnjenja. Veoma često se pojava internalizacije objašnjava nekom od vrsta učenja po modelu. Dete identifikacijom sa roditeljima usvaja kao svoje sopstvene principe njihove principe ponašanja. Ovi principi, kao što Frojd navodi, čine relativno samostalni deo naše ličnosti, tzv. super ego. On je stalni regulator ponašanja usklađenog sa društvenim normama. On zadržava ispoljavanje društveno neprihvaćenih impulsa a goni na manifestovanje društveno zahtevanih oblika ponašanja. Po drugim teorijama učenja po modelu, mi imamo relativno dosledno ponašanje prema društvenim normama zbog toga jer naprosto podražavamo reagovanje roditelja ili drugih uzora. Razvojne teorije socijalnog učenja koje naglašavaju važnost viših kognitivnih procesa za socijalizaciju ističu da se opšti stavovi ponašanja, moralni stavovi, stiču postepeno učenjem u zavisnosti od razvitka kognitivnih funkcija. Celokupnu sredinu, ceo socijalni svet u kom živi, dete postepeno shvata i razume, pa tako shvata i propise ponašanja koji su takođe deo toga sveta. Ono ih shvata i usvaja na taj način što učestvuje u tom socijalnom svetu i što je u socijalnoj interakciji sa njim. U zavisnosti od toga koliko shvata i kako shvata te principe ponašanja, ono je u stanju da ih usvoji i da se prema njima ravna. A shvata ih u zavisnosti od svog intelektualnog razvitka. Stoga, kao što je spomenuto, mi i razlikujemo faze u razvitku moralnog ponašanja. Ovi različiti pokušaji objašnjenja zacelo da ukazuju na neke od momenata coji su značajni za internalizaciju. Ali ni jedno od ovih objašnjenja ne daje dovojan uvid u suštinu procesa internalizacije. Ni jedno ne daje zadovoljavajući odgorar na već spomenuta pitanja: kako to da spoljnim faktorima nametnuti načini polašanja postaju sopstveni principi ponašanja i kako to da ponašanje prema usvoenim principima postaje snažnija determinanta postupaka od neposredne nagraie ili kazne? To je i razlog što su neki teoretičari postavili pitanje: da li je uopšte Dpravdano govoriti o internalizaciji kao o posebnom procesu u okviru procesa so:ijalizacije; da li je taj pojam uopšte potreban? Po njima, internalizacija je neka vrta učenja o kojoj se govori kad se kontrola ponašanja vrši od strane samog pojeiinca a ne od strane spoljnih faktora. Prvobitno je kontrola ponašanja bila eksterla, spoljna (neka nagrada ili kazna), a onda je postepeno postala ponašanje nezaisno od spoljnih sankcija jer je jedinka počela sama da manipuliše nagradama i ;aznama prema samoj sebi. Ako pojedinac postigne da samog sebe nagrađuje i :ažnjava, onda on to čini anticipirajući neku društvenu nagradu ili kaznu, iako ni jdna ni druga ne moraju biti stvarno realizovane. Vernik, na primer, postupa u ladu sa moralnim normama koje mu nalaže njegova vera, jer mu se obećava za oralno ponašanje večna nagrada, odnosno jer mu se za takozvano nemoralno onašanje preti kaznom na onom svetu. Kad imamo učenje zamišljenom i očeki■’nom nagradom i kaznom, govorimo o internalizaciji. Međutim, ni ovakvim re-
113
N IKOLA ROT
zonovanjem problem internalizacije nije rešen. Ostaje otvoreno pitanje kako se spoljna kontrola zamenjuje unutrašnjom i kako to da ta unutrašnja kontrola deluje i bez posebnog spoljnog potkrepljivanja.
Faktori koji doprinose internalizaciji Da bi doprineli objašnjenju procesa internalizacije, istraživači ukazuju na mnoge empirijskim istraživanjima utvrđene zakonitosti koje, bar donekle, objašnjavaju pojavu da se neki princip ponašanja trajno održava, iako nema spoljnog potkrepljenja. Oni ukazuju na delovanje nekoliko faktora: na ulogu emocija, na značaj takozvanog medijacionog potkrepljivanja i na uticaj faktora kao što su intenzitet i raspored nagrađivanja i kažnjavanja. Istraživanja pokazuju da će rezultat uslovljavanja biti veoma trajan ako se neka uslovna draž vezuje sa intenzivnom reakcijom autonomnog nervnog sistema i intenzivnim negativnim emocijama. Čim se intenzivnije emocije javljaju uz neku uslovnu draž, tim se upornije održava uslovljavanjem naučena reakcija na tu draž. Time se, među ostalim, objašnjava i uporno održavanje neuroze. Teoretičari koji zastupaju shvatanje da je učenje uslovljavanjem put socijalizacije vrlo često ukazuju na takozvano medijaciono potkrepljivanje. Utvrđeno je da ukoliko je duži period između reakcije i potkrepljivanja, utoliko je manji efekat potkrepljivanja. Da bi životinja instrumentalnim uslovljavanjem nešto naučila, potrebno je da postoji bliska temporalna veza između reakcije i nagrade; nagrada treba da dođe neposredno iza akta ponašanja koje se želi fiksirati. Isti princip važi za učenje na osnovu asocijacija po kontigvitetu. Pas neće moći da se uslovIjavanjem nauči da luči pljuvačku na glas zvona, ako se zvuk bude javljao u razmacima većim od pola minuta posle prezentovanja hrane. Čovek je, međutim, u stanju da anticipira potkrepljivanje, da odlaže zadovoljenje želja na duži rok. On može da odloži neposredno zadovoljenje. Doduše, i za ljudsko ponašanje važi princip da ukoliko interval između zahtevanog ponašanja i potkrepljivanja bude duži, efekat potkrepljivanja (bilo nagradom bilo kaznom) će utoliko biti manji. Taj negativni efekat dužeg intervala čovek, međutim, može da umanji korišćenjem simboličkog samonagrađivanja. Moguće je, naime, navode neki autori (O. K. Mowrer i A. D. Ullman, 1945), da čovek samog sebe podseća na nagradu koja će naknadno doći, koja se očekuje. Moguće je, utvrdili su istraživači, naučiti čak i pacove da odlože zadovoljenje neke potrebe ako se u toku perioda u kome ne smeju da pristupe hrani (jer će doživeti električni šok) stalno oglašava metronom, koji inače redovno prati i davanje šoka. Kod deteta, i čoveka uopšte, takvu ulogu podsećanja na korisnost odlaganja zadovoljenja potrebe može imati ukazivanje samom sebi na buduću nagradu, samopotkrepljivanje u intervalu od manifestovanja željenog ponašanja i nagrade takvog ponašanja. Neka istraživanja o odlaganju zadovoljenja potrebe pokazuju da odlaganje zadovoljenja zavisi od većeg broja faktora, dakle i ponašanje koje se održava i bez spoljnjeg potkrepljivanja. Jedan od takvih faktora je uverenost da će se odricanjem od neposredne nagrade, u kasnijem periodu zaista postići veća i trajnija nagrada.
114
PROCESI SOCIJ ALIZACIJE
To potvrđuju istraživanja koja je vršio Mišel sa saradnicima (W. Mischel, 1958. do 1964). On je ispitivao decu sa Trinidada. Zahtevao je od dece da biraju iz među male nagrade koja se daje neposredno (bombone u vrednosti od 5 centi) i veće nagrade ali koja će se dobiti kasnije (bombona u vrednosti od 20 centi). Našao je da će od više faktora zavisiti da li će dete prihvatiti kasniju i veću nagradu. Među ostalim, od poverenja u osobu koja je obećavala, nagradu koja će uslediti kasnije. Deca, kad nisu imala poverenja u tu osobu birala su manju nagradu. Pokazalo se, analizom istraživanja, da su dečaci čiji je otac bio stalno u porodici u znatno većem postotku birala veću i kasniju nagradu. Po mišljenju istraživača zbog toga što su imala veće poverenje u eksperimentatora, a imala su takvo poverenje jer su u porodici naučili da im odrastao muškarac obećanja i ispunjava.
Potkrepljivanje ponašanja u sklađu sa društvenim normama mi imamo ne samo samoinstrukcijom o čemu govori Maurer. Stalno postoji takvo potkrepljivanje od strane raznih agensa socijalizacije, a putem simboličkog nagrađivanja i kažnjavanja. Naime, i roditelji i nastavnici i druge osobe, pa sredstva masovnih komunikacija, stalno ističu i ponavljaju važnost održavanja određenih moralnih principa. I ukoliko agensi socijalizacije to jasnije i doslednije čine utoliko se ljudi tih principa potpunije i pridržavaju. Između faktora u vezi sa rasporedom nagrađivanja i kažnjavanja, a koji utiču na internalizaciju, naročito se naglašava važnost parcijalnog potkrepljivanja. O parcijalnom potkrepljivanju govorimo kad se potkrepljuju ne svi željeni odgovori organizma na neku draž, nego samo neki od takvih odgovora. Parcijalno potkrepljivanje, kao što su pokazala istraživanja, ima za posledicu da se naučeno ponašanje duže održava i sporije gubi nego ponašanje formirano kontinuiranim potkrepljivanjem. Ako se dva pacova stave u Skinerov kavez i jedan od njih stalno 100 puta potkrepljuje (dobija svaki put hranu kad pokrene polugu), a drugi potkrepljuje 100 puta, ali ne za svaki određeni pokret nego za svaki četvrti (tri pravilna pokreta se ne nagrađuju hranom tek se na četvrti pojavljuje hrana), onda će ovaj drugi pacov znatno kasnije prestati sa vršenjem naučenoga pokreta i kad više ne bude bio nagrađivan. Prema tome, posledica parcijalnog potkrepljivanja je da se naučeno ponašanje održava dugo i kad nije više neposredno nagrađivano. Više autora smatra da je upravo u dejstvu parcijalnog potkrepljivanja objašnjenje relativne trajnosti svakog naučenog ponašanja. Iako sticanje novih načina ponašanja, navode neki autori, ide znatno brže kad je nagrađivanje sistematsko i dosledno, tako stečeni odgovori brzo se gube. Ako je, međutim, potkrepljivanje samo povremeno, određeni način ponašanja usvaja se sporije, ali, jednom stečen, pokazuje trajnost. Postavlja se pitanje ima li i parcijalno kažnjavanje sličan efekat. Hoće li se iete duže uzdržavati od zabranjenog ponašanja ako kažnjavanje bude parcijalno, tj. bude povremeno kažnjavano a ne za svaki prestup? Po analogiji sa delovanjem rarcijalnog nagrađivanja, moglo bi se zaključiti da će biti tako. Prema mišljenju ~.ekih autora (L. Festinger, 1963), kažnjavanje, ako je relativno blago i povreme",o, a pri tom nije sigurno da će uvek uslediti kad se počini neki zabranjeni akt, bi:e trajnije po svojim posledicama za ponašanje. Biće to zbog toga što će osoba nobilisati dopunske razloge za uzdržavanje od zabranjenog postupka. Dete će, ~ieđu ostalim, isticati (u zamišljanju) strogost kazne ili umanjivati vrednost izvr-
115
NIKOLA ROT
šenja zabranjivanog akta, ili će sebe ubeđivati da će izvršenje akta biti suprotnc moralnim principima. Ukratko: ono će ulagati napor da opravda uzdržavanje oc željenog a zabranjenog akta i tako ućvršćivati internalizaciju. Ako pojedinac uopšte ne predviđa kaznu za neki društveno nepoželjan i zabranjen postupak, ili predviđa da kazne neće biti on će eventualno činiti ono što je društveno nepoželjno a u očekivanju koristi za sebe. Ako predviđa redovno i strogo kažnjavanje on će izbegavati da čini ono što je zabranjeno, ali ne prvenstveno zbog toga što je došlo do internalizacije društvenih normi. Najverovatnije je da će do najvišeg internalizovanja, kao i najpotpunijeg pridržavanja internalizovanih normi, smatra Festinger, doći kad kažnjavanje bude parcijalno primenjivano. Ali treba istaći da za takve zaključke nema dovoljno eksperimentalnih dokaza. Oni su, pre svega, rezultat rezonovanja i ostaju veoma nesigurni. Tim više što ima dosta podataka koji pokazuju da konzistentnost u kažnjavanju društveno nepoželjnog ponašanja ipak pokazuje najveći efekat. Prema Festingeru, manje intenzivno nagrađivanje može imati pozitivni uticaj na održavanje naučenog načina ponašanja od intenzivnijeg. Utvrđeno je nekim istraživanjima (L. Festinger i O. Lawrence, 1960) da potkrepljivanja koja su manje intenzivna pokazuju tendenciju boljeg održavanja uslovljenih principa ponašanja. Naučeni načini ponašanja u takvim slučajevima teže se gase i gube. Istraživači to objašnjavaju opet time da subjekt nastoji da opravda napor koji ulaže da bi se držao usvojenih principa. Festinger postavlja hipotezu da će viši organizmi (na višem razvojnom stupnju od pacova) biti više vezani uz nešto za čije ostvarenje treba ulagati napor, čak i ako se rezultat tog napora ne može dovoljno da opravda. Kad ljudi ulažu napor kome postignuta nagrada nije adekvatna, oni će sami nastojati da nađu neko potkrepljenje za uloženi napor, pridavaće posebnu vrednost onome što su postigli. Ljudi ono za šta su trpeli cene i vole. Nema u tim slučajevima izrazitog spoljnjeg nagrađivanja, a ipak se usvojeno ponašanje održava, i to čak duže nego kad postoji izrazito nagrađivanje. U skladu sa ovim je i opšte iskustvo da će roditelji koji manje i ređe nagrađuju decu za aktivnosti koje oni žele da deca vrše, imati više uspeha od onih koji više i stalno nagrađuju. Ako deca stalno dobijaju novac, ili nešto drugo što žele, to će biti manji i manje trajan podsticaj da se ponašaju prema očekivanjima i željama roditelja: da marljivo uče, da postignu dobre ocene i slično. Da će manja zabrana i manje stroga pretnja imati veći efekat internalizacije potvrđuju i neka eksperimentalna istraživanja. Dva istraživača (E. Aronson i J. Carlsmith, 1963) dovodi li su decu od 3 do 4 godine u prostoriju u kojoj su se nalazile igračke. Bilo je 5 igračaka. Za svaku od igračaka utvrđen je rang preferencije za svako dete. Istraživači su posle toga onu igračku koja je bila druga po preferenciji izdvojili. U produžetku ogleda deo dece se igrao sa svim igračkama, osim sa igračkom koja je za njih bila druga po preferenciji (a koju je istraživač poneo sa sobom). Za drugi deo dece stvorena je drugačija situacija. Ostavljene su sve igračke u prostoriji ali je deci rečeno da im se zabranjuje da se igraju igračkom koju su ta deca ocenila kao drugu po preferenciji. Pri tom je strogost zabrane varirana. Nekima od dece je strogo zabranjeno da se igraju spomenutom igračkom, a drugoj je deci to mnogo blaže zabranjeno. Posmatrano je ponašanje dece. Utvrđeno je da se deca i ko-
116
PROCESI SOCIJ AL IZAC IJ E
joj je blaže i kojoj je strože zabranjeno nisu igrala igračkom. Istraživače je, međutim, zanimalo da li će se i u kom slučaju povećati privlačnost igračke kojom je bilo zabranjeno da se igraju. Posebnim ispitivanjem istraživači su utvrdili da je u situaciji blage zabrane bilo malo promena, a u slučaju stroge zabrane mnogo promena u preferenciji. Pri blažoj zabrani čak je dobila kod izvesnog broja dece i niži rang preferencije. Ali pri strožoj zabrani kod većeg broja igračka je dobila viši rang preferencije. Blaža zabrana, zaključuju istraživači, pokazalo se da ima veću snagu internalizacije.
Polazeći od rezultata ovih i nekih drugih istraživanja, autori zaključuju da zabrane i zastrašivanja kaznom koje su stroge i oštre neće dovesti do internalizacije nekih moralnih vrednosti, ili će eventualno dovesti do slabe internalizacije. Međutim, tamo gde je zabrana ipak dovoljno jaka da spreči prekršaj, ali istovremeno još toliko slaba da zahteva posebni napor da se zabrane pridržava, internalizacija će biti izrazita. Treba istaći da dobijeni rezultati i iz njih izvedeni zaključci nisu uvek u skladu sa nekim drugim rezultatima istraživanja o delovanju intenzivne i manje intenzivne kazne i parcijalnog, odnosno neprekidnog potkrepljivanja. I autori koji su izveli spomenute zaključke ograđuju se od njihovog generalisanja. Oni ukazuju na to da njihove nalaze, na primer, nalaze o delovanju parcijalnog potkrepljivanja, ne treba tumačiti kao da konzistentnost u nagrađivanju i kažnjavanju nije efikasna. Konzistentnim potkrepljivanjem, vele oni, lakše se i brže uspostavlja željeno ponašanje. Verovatno je, međutim, da se takvo ponašanje i ranije gubi. Svi spomenuti faktori ukazuju na momente koji verovatno deluju na proces internalizacije. Ali taj proces, kao što je spomenuto, ostaje još uvek nedovoljno razjašnjen. Ni pokušaj korišćenjem pojma funkcionalne autonomije, tj. objašnjenjem da nešto što je bilo sredstvo za ostvarenje nekog cilja može postati cilj kome se teži radi njega samoga, a koji je uveo G. Olport (G. Allport, 1907) ne objašnjava pojavu internalizacije nego je samo opisuje. Biće potrebno još mnogo istraživanja da bi se objasnila priroda toga procesa.
Nagrađivanje i kažnjavanje Mnogobrojni rezultati pokazuju da je nagrađivanje efikasnije sredstvo socijalizacije od kažnjavanja. Ono je efikasnije: 1) jer nagrađivanje ima jači efekat; ako se koristi, željeno ponašanje brže se i lakše stiče nego kažnjavanjem; 2) nagrađivanje, dalje, ima trajniji efekat; nagrađivanjem usvojen oblik ponašanja duže se zadržava nego način ponašanja iznuđen kažnjavanjem; 3) nagrađivanjem se redovno stiču novi oblici ponašanja, a kažnjavanjem prvenstveno postiže uzdržavanje od neželjenog ponašanja, i to iz straha od kazne i samo dotle dok je pretnja kažnjavanjem aktuelna; 4) nagrađivanje, najzad, ima pozitivan efekat na razvitak ličnosti; razvija osećanje sopstvene vrednosti, sigurnosti u sebe, aktivnost i kreativnost i podiže nivo aspiracije; kažnjavanje, međutim, a ono redovno izaziva frustraciju, može imati supretan efekat na ličnost. Kažnjavanje se ipak veoma široko i veoma često koristi u procesu socijalizacije i dece i odraslih. Ono je veoma prošireno sredstvo kojim se služe roditelji, nastavnici i društvo u celini. Među stručnjacima pokrenuta je diskusija o celishod-
117
NIKOLA ROT
nosti primenjivanja kažnjavanja kao sredstva socijalizacije i vaspitanja. Postavljeno je pitanje nije li, s obzirom na prednosti nagrađivanja nad kažnjavanjem, celishodno izbegavati kažnjavanje uopšte i ima li ono uopšte neki koristan efekat. Pristupilo se i eksperimentalnom istraživanju delovanja kažnjavanja. Pre svega sa životinjama. U jednom ogledu dva su pacova u Skinerovom boksu vežbana da nauče da pritisnu na polugu. Potkrepljivani su hranom. Pošto su naučili pokret, jedan od pacova bi dobio jak udarac električnom strujom kad bi dotakao polugu; bio je kažnjavan. Drugi pacov, međutim, ostavljen je samo bez nagrade, nije naprosto dobijao hranu: nije bilo potkrepljivanja, nagrade.
Problem koji je istraživač postavio bio je: da li će ono što je naučeno pre da se izgubi kod pacova koji više nije nagrađivan a kažnjavan je svaki put kad bi manifestovao ono što je naučio, ili će naučeno pre da se izgubi kod pacova koji nije više nagrađivan ali nije ni kažnjavan. Pokazalo se da je pacov koji je kažnjavan ispoljavao naučeno ponašanje slabijim pokretima, manje izraženim i sporijim. Ali i to je bio iznenađujući rezultat ogleda kod njega je jednako dugo zadržano naučeno ponašanje (koje je kažnjavano) kao i kod drugog pacova koji nije više nagrađivan, ali nije ni kažnjavan. Kažnjavanje nije smanjilo manifestovanje broja naučenih reakcija koje su kažnjavane u odnosu na manifestovanje broja reakcija koje naprosto nisu više nagrađivane. Ponovljeni ogledi ovakve vrste dali su slične rezultate. Na osnovu svih njih zaključeno je: kažnjavanje utiče na smanjenje intenziteta reagovanja a naročito ako je kažnjavanje intermitentno; međutim, nema znatnijeg uticaja na celokupno trajanje reagovanja i na broj manifestovanja kažnjavanog reagovanja. Ukratko, efekat kažnjavanja pokazao se veoma slabim, znatno manjim nego što je očekivano (W. K. Estes, 1944). Treba, međutim, imati na umu da je u pomenutom i u njemu sličnim ogledima situacija bila posebna. Prvo, pacovi su bili veoma motivisani da pokreću polugu na to ih je gonila glad, veoma intenzivan i jak motiv čijeg se zadovoljenja ne može odreći. I drugo, pritiskivanje poluge bio je jedini način na koji su u datoj situaciji životinje mogle zadovoljiti potrebu, druge alternative nije bilo za pacove u pomenutom ogledu. Zato, smatraju Čejn i Valters (J. A. Cheyne i R. H. Walters, 1971) u jednoj skoro objavljenoj monografiji o efektu kažnjavanja, dobijeni rezultati o malom efektu kažnjavanja važe za situaciju kad imamo posla sa pokušajem otklanjanja reagovanja a za koje je reagovanje organizam veoma motivisan i kad takvo reagovanje predstavlja jedini mogući način da se postojeća jaka potreba zadovolji. Može se zaključiti da efekat kažnjavanja zavisi od većeg broja faktora, a prvenstveno od dva: 1) od toga koliko je jaka motivacija organizma koji se kažnjava da upražnjava ponašanje koje se kažnjava i 2) od toga da li postoji ili ne postoji alternativno ponašanje za neželjeno i kažnjavano ponašanje, a kojim bi bilo moguće zadovoljiti motiv. U slučajevima kad deluju ova dva faktora, postoji tendencija da se ponašanje koje se nastoji otkloniti kažnjavanjem veoma sporo gubi i isto tako dugo zadržava kao ono ponašanje koje nije ni nagrađivano ni kažnjavano.
118
PROCESI SOCIJ ALIZACIJE
Kad, međutim, ne deluju navedena dva faktora (nema jake motivacije i postoji alternativni način reagovanja za zadovoljenje potrebe), rezultati kažnjavanja pokazuju se mnogo efikasnijim. Istraživanja Postmana (L. Postman, 1944), Disa (J. Deese, 1952) i drugih pokazuju da je u slučaju, kad nema jake motivacije da se nešto čini, i blagim kažnjavanjem moguće otkloniti neželjeno ponašanje, čak i ako je to ponašanje jedina alternativa za zadovoljenje, inače ne naročito jake, potrebe. Isto tako moguće je kažnjavanjem otkloniti i veoma motivisano reagovanje ukoliko postoji alternativno reagovanje za zadovoljenje inače jake potrebe. U ovom poslednjem slučaju kažnjavanje izaziva menjanje ponašanja, podstiče na varijabilnost ponašanja. Subjekti pod njegovim uticajem napuštaju dotadanje načine zadovoljenja potreba i traže nove načine zadovoljenja. Ne samo ostvareno kažnjavanje nego i pretnja kažnjavanjem, smatra veći broj autora, pokazuje se efikasnom. Oni ukazuju na to da se pretnja kažnjavanjem s uspehom koristi u društvu da bi se predupredilo javljanje neželjenih oblika ponašanja. Pretnja da će se platiti kazna (a koja se zaista i ostvaruje) za protupropisnu vožnju, pretnja zatvorom za učinjeno delinkventno delo utiču na to da znatan broj osoba koje bi inače učinile te prestupe ipak prestupe ne vrši. Sigurno je da efikasnost i kazne i pretnje nije potpuna. To pokazuje činjenica da ima i mnogo prestupa i mnogo kažnjavanja. Opravdano je, međutim, pretpostaviti da bi ih bilo i više da pretnje kaznom i kažnjavanja nema. Verovatno da bi efekat kažnjavanja i pretnje kaznom bio daleko veći kad bi se kazna dosledno primenjivala (za svaki slučaj prestupa) i kad bi ona usledila neposredno iza prekršaja. Efekat kažnjavanja i efekat pretnje kaznom možemo objasniti time što i ponašanje drugih osoba i posledice tog ponašanja služe kao modeli našeg ponašanja. 1 pri uzdržavanju od prestupa zbog toga što znamo da postoji kažnjavanie, imamo socijalno učenje, obično učenjem na osnovu imitacije. Kažnjavanje kao sredstvo socijalizacije nemoguće je izbeći. Jedan od osnovnih zahteva socijalnog razvitka jeste naučiti dete da inhibira izvesne oblike ponašanja putem kojih inače dolazi neposredno do nagrade. Neophodno je naučiti dete otpornosti iskušenju ili tačnije rečeno otpornosti prema ponašanju koje se u društvu smatra devijantnim ili nepoželjnim i suzdržavanju od određenih akcija, a koje inače same po sebi dovode do zadovoljstva. Veliki broj istraživanja posvećen je proučavanju uticaja pojedinih faktora na efekat kažnjavanja. Ta su istraživanja pokazala da efekat kažnjavanja za ponašanje zavisi od karakteristika kazni, intenziteta, frekvencije, doslednosti i vremenskog rasporeda kažnjavanja, od prirode odnosa između osobe koje kažnjava i osobe koju kažnjavaju, od uslova u kojima se kazna primenjuje i od velikog broja drugih faktora. Mi ćemo ovde ukratko pomenuti samo nekoliko: intenzitet kažnjavanja, vremenski raspored kažnjavanja i ulogu kognitivnih momenata pri kažnjavanju. Na osnovu ogleda sa životinjama, zaključeno je da veliki značaj za efekat kažnjavanja ima intenzitet kazni. Ispitivanja sa životinjama pokazala su da, kad je intenzitet malen, pacov koji je naučio da prolazi kroz jednostavni lavirint da bi došao do hrane, a koji je potom, kad je pokušavao da ponovo prođe kroz lavirint,
119
NIKOLA ROT
dobivao električni šok malog intenziteta nije napuštao naučeni oblik ponašanja. Kazna nije imala efekta. Kad je intenzitet kazne bio jači životinja je pokrete vršila sporije. Kad je, međutim, intenzitet još više pojačan životinja je prestala da prolazi kroz lavirint. Iz ovakvih ogleda izvedena je generalizacija: da sa promenom intenziteta od slabije ka jačoj kazna se pokazuje sukcesivno: neefikasnom, zatim delimično supresivnom, te potpuno supresivnom. Ako se povežu intenzitet i trajanje kazne, dolazi do sumiranja efekata; još brže se napušta neželjeno kažnjavano ponašanje. I istraživanja sa decom pokazuju da su deca koja su u laboratoriji kažnjavana intenzivnim kaznama pokazivala manju spremnost da se igraju sa za njih privlačnim igračkama od dece koja su kažnjavana manje intenzivnim kaznama. Tako je, međutim, bilo samo kad su korišćene jednostavne i neverbalne kazne. Kad su, međutim, korišćene bilo samo verbalne ili osim drugih, i verbalne kazne, odnos između intenziteta i efekta kazne nije bio tako jednostavan. U laboratorijskim studijama sa životinjama dosledno se pokazuje da je efikasnost kazne utoliko manja ukoliko je vremenski razmak između manifestovanja neželjenog ponašanja i kažnjavanja veći. Slično potvrđuju i laboratorijska istraživanja sa ljudima. Ako se kažnjavanje primeni u vreme kad se neželjeno ponašanje još manifestuje, kad ono nije još završeno, kao reakcija na kaznu javlja se osećanje anksioznosti. Po pravilu se ta anksioznost povezuje sa različitim doživljajima prilikom manifestovanja određenog ponašanja, na primer na proprioceptivnim osetima. Kasnije takvi doživljaji predstavljaju znak za izbegavanje zabranjenog akta i dovode, ukoliko dođe do odustajanja izvršenja, do redukcije anksioznosti. Ovo potvrđuju kako istraživanja sa životinjama tako i istraživanja na deci. Deca školskog uzrasta koja su kažnjavana verbalnim ukorom kad god bi uzela za njih privlačne igračke u slučajevima kad su kažnjavana odmah čim bi se približila igrački (ali pre nego što bi se dotakla igračke) duže su oklevala da se igraju tim igračkama, i ređe su se igrala tim igračkama od one dece koja su kažnjavana tek pošto su već uzela igračke ili držala ih rukama nekoliko sekundi. Opravdano se ukazuje na to da se rezultati dobijeni istraživanjima na životinjama ne smeju primeniti bez posebnog proveravanja na ljudsko ponašanje. Na potrebu velike opreznosti ukazuju posebno podaci o tome da korišćenje govora i angažovanje kognitivnih funkcija značajno utiču na menjanje ponašanja. Ogledima je utvrđeno da verbalne instrukcije utiču na usmeravanje pažnje, na menjanje motivacije, na anticipaciju posledica i da uopšte olakšavaju učenje uzdržavanja od određenih oblika ponašanja. Već označavanje nekog akta da je ,,rđav“ može da predstavlja snažan podsticaj da se taj akt ne izvrši. U ogledima je npr. pokazano da će inhibicija od izvršenja akta biti daleko veća ako se deci ukaže da ne samo da ne smeju da dotaknu određenu igračku, nego da ne smeju ni da žele da dotaknu igračku, jer bi to bio ,,rđav“ postupak. Zaključuje se da će mnogo uspešnije biti zadržavanje od izvršavanja nepoželjnog načina ponašanja ako se koristi neko objašnjenje i apelira na određene momente, ako se angažuju kognitivne funkcije deteta. U takvim slučajevima, kad imamo angažovanje kognitivnih funkcija moguće je da i slaba kazna, primenjena pošto je izvršen zabranjeni akt, može imati za posledicu naknadno uzdržavanje od neželjenog ponašanja. Subjekt postaje
120
PROCESI SOCIJ AL IZAC IJ E
lakše svestan opšte zakonitosti ponašanja u vezi sa zabranjenim aktom. Povećavajući kognitivne elemente informacije kojima se apelira na potrebu i opravdanost uzdržavanja od zabranjenog akta povećava se efikasnost kažnjavanja. O efektu fizičke kazne u literaturi ima veoma mnogo diskusije. Istraživači se slažu u tome da je intenzivno fizičko kažnjavanje dece nepoželjno i da ima negativne efekte. Postoji, međutim, spor o tome da li povremeno i blaže fizičko kažnjavanje koristi ili šteti. Danas veliki broj autora smatra da umerena fizička kazna, iza koje sledi objašnjenje, predstavlja upotrebljiv put za inhibiranje određenih naučenih i neželjenih reakcija. Međutim, ako intenzitet fizičke kazne postane visok, dolazi do javljanja anksioznosti, koja se (na principu klasičnog uslovljavanja) vezuje sa zabranjenim reagovanjem ali koja istovremeno interferira sa obraćanjem pažnje na verbalna obrazloženja koja su trebala da posluže kao orijentacija za uzdržavanje od neželjenog ponašanja. Ukratko, efekat postaje manji, jer se uputstva koja se daju slabije prate i na njih obraća manja pažnja. Ukazuje se, dakle, na to da intenzivna fizička kazna ima dvostruki negativni efekat: a) dovodi do anksioznosti koja se povezuje sa nekom od komponenata zabranjenog reagovanja ali b) dovodi i do interferencije sa korišćenjem verbalnih uputstava koje je trebalo da služi za kontrolu ponašanja. Na pitanje treba li detetu najpre objašnjavati (pošto je izvršilo zabranjeni akt), pa ga onda kažnjavati ili treba ići obrnutim putem prvo ga kazniti za učinjeni prestup a onda objasniti zašto je kažnjeno psiholozi odgovaraju da je efikasnije primeniti fizičku kaznu, ali blagu, a potom koristiti objašnjavanja zbog čega je došlo do kazne. Ovaj princip, navode istraživači, važi dok je kazna umerena. Kažnjavanje ima za posledicu ne samo određeni odnos prema aktivnosti koja se kažnjava nego i prema osobi koja kažnjava. Autori navode da, u slučajevima u kojima postoji dobar odnos između roditelja i deteta, kažnjavanje ne remeti taj odnos, nego čak može dovesti do veće vezanosti za roditelje. Efekat kažnjavanja zavisiće od oštrine kažnjavanja i frekvencije primene kazne. Ukoliko agensi socijalizacije, koji inače redovno nagrađuju, pristupaju povremeno kazni kažnjavanje se pokazuje efikasnijim. Zbog toga je kazna onih roditelja koji imaju srdačan odnos prema svojoj deci efikasnija nego kazna roditelja koji nemaju srdačan odnos prema deci. U takvim slučajevima i umereno fizičko kažnjavanje, a koje se samo povremeno primenjuje, pokazuje se efikasnim. Ono je efikasno ne zbog toga što izaziva bol kod kažnjenog deteta, nego pre svega zbog toga što za dete predstavlja znak da je roditelj nezadovoljan i da se suzdržava od manifestovanja pozitivnog afektivnog odnosa prema detetu. Takvo povremeno uzdržavanje pokazuje se veoma efikasnim u razvijanju otpornosti prema iskušenjima i postupcima koji se zabranjuju; posebno u slučajevima kad je detetu jasno da će se podrška opet obnoviti i pojaviti kad se dete bude u budućnosti držalo zahtevanog pravila ponašanja.
121
NIKOLA ROT
AGENSI I IZVORI SOCIJALIZACIJE
Definicija socijalizacije kao socijalnog učenja koje se ostvaruje interakcijora sa drugim osobama ukazuje na postojanje i delovanje faktora preko kojih se socijalizacija ostvaruje, ukazuje na postojanje takozvanih agensa ili posrednika socijalizacije. Svaki član društva može biti agens socijalizacije, može biti prenosilac društvenih shvatanja o ponašanju. Često su takvi agensi socijalizacije osobe i kad nemaju namere da deluju na određene oblike ponašanja i da nekoga socijalizuju. Međutim, agense socijalizacije najčešće predstavljaju osobe koje svesno i namerno utiču na formiranje ponašanja deteta i sa kojima je dete u trajnoj i afektivnoj vezi: roditelji i nastavnici. Iako se socijalizacija ostvaruje, pre svega, direktnom interakcijom s drugim osobama, pre svega sa roditeljima, nije neposredno delovanje drugih osoba jedini put socijalizacije. Prenosnike društvenih shvatanja i normi predstavljaju i različite društvene institucije, na primer, škola i sredstva masovnih komunikacija. Termin „agens socijalizacije“ ili posrednik odnosno prenosilac socijalizacije pokazuje istovremeno da, osim osoba i institucija preko kojih se prenose društvena shvatanja, deluju i faktori koji određuju sadržaj socijalizacije, od kojih se sadržaj socijalizacije prenosi. Takve faktore možemo nazvati izvorima socijalizacije. Od njih zavisi koje če se norme, standardi, zahtevi za ponašanje preko agensa prenositi kao oblici ponašanja koje dete treba da usvoji. Osnovni izvor socijalizacije jeste kultura zajednice kojoj dete pripada, odnosno subkulture u koje su dete i njegova sredina uključeni. Posebnu i važnu ulogu u delovanju kulture kao izvora socijalizacije imaju društveni sistem i društvena struktura karakteristični za određenu kulturu.
AGENSI SOCIJALIZACIJE Porodica U stručnoj literaturi največa se važnost u procesu socijalizacije redovno pridaje porodici. Ona se po pravilu i najdetaljnije prikazuje među agensima socijalizacije. Shvatanje skoro svih autora je da su uslovi porodičnog života, i to posebno u prvim godinama detinjstva, odlučujući za formiranje ličnosti. „Dete je otac čoveka” naglašavaju ovi autori zajedno sa Frojdom (S. Freud). Ovom formulacijom oni žele da istaknu da, više od svega drugog, rano detinjstvo deteta određu-
122
V
AGENSI I IZVOP.I SOCIJ ALIZACIJE
je kakva će biti ličnost odrasla čoveka. Porodica predstav lja socijalnu instituciju čijem uticaju na dete je Frojd posvetio posebnu pažnju. Njegovu analizu strukture porodice i dinamike uticaja porodice ocenjuju mnogi autori kao jedan od naročito značajnih priloga socijalnoj psihologiji. I Frojd i drugi psihoanalitičari nastoje da prikažu da je porodica ne samo institucija preko koje se ostvaruje socijalizacija u tom smislu što porodica deluje da se usvoje društvene norme nego da je porodica i faktor od kojeg zavisi u kakvu će se ličnost dete razviti. Način na koji roditelji nagrađujući i kažnjavajući nastoje da postignu da dete usvoji društvene norme određuje ne samo norme ponašanja deteta nego determiniše i njegovu ličnost. Pod uticajem psihoanalitičkih shvatanja mnogi su autori u razmatranju procesa socijalizacije pridavali poseban značaj nekim posebnim aktivnostima u vezi sa zadovoljavanjem dečjih potreba: načinu zadovoljenja potrebe deteta za hranom, posebno u prvoj godini života (u oralnoj fazi po Frojdu) i postupku u navikavanju na čistoću posebno u toku druge godine života (u analnoj fazi po Frojdu). Ukazuje se na to da je za razvitak ličnosti, za efekat socijalizacije, važno da li se dete doji ili ne i koliko dugo vremena se doji. Niz autora ukazuje na to da će dete biti utoliko tolerantnije u svojim odnosima, da će ono i kao ličnost pokazivati utoliko više poverenja prema drugim ljudima ukoliko je duže dojeno. Rano prekidanje dojenja, navode neki psihoanalitičari, dovodi do formiranja pesimizma, tzv. oralnog pesimizma, a kasno prekidanje do optimizma, tzv. oralnog optimizma. Međutim, izvršena istraživanja nisu pokazala da postoji pretpostavljena korelacija između osobina ličnosti i dojenja ili nedojenja, odnosno ranog ili kasnog prekidanja dojenja. Bar nisu pokazaia da postoji jednoznačna korelacija. Neka istraživanja ipak ukazuju na to da izvesna veza između trajanja dojenja i osobina ličnosti postoji. Jedan istraživač, Vajting (J. W. M. Whiting, 1954) na osnovu uporednog istraživanja u 37 različitih društava dolazi do zaključka da postoji veza između emocionalne stabilnosti i perioda u kome je prekinuto dojenje. Zaključuje da je relacija pozitivna ako se dojenje obavlja do 18 meseci. Ukoliko je dete duže dojeno do toga perioda, utoliko je njegova emocionalna stabilnost izrazitija. Po Vajtingu, međutim, ukoliko se dojenje produži posle toga perioda veza između emocionalne stabilnosti i trajanja dojenja postaje negativna; čim je duže dojenje iza 18 meseci, emocionalna nestabilnost je veća. Spomenuto je da je posebna pažnja posvećivana i uticaju postupaka u navikavanju deteta na čistoću i uspehu ili neuspehu u tome navikavanju. Po Frojdu, od neuspeha ili uspeha da dete bez posebnih teškoća preovlada stadij razvitka na kome se ostvaruje navikavanje na čistoću zavisi javljanje ili nejavljanje karakteristika tzv. analnog karaktera. Dete koje nije uspelo da preovlada potpuno analni stadij pokazaće kao ličnost osobine kao što su pedantnost, tvrdoglavost i škrtost tri glavne karakteristike analnog karaktera. Istraživanja koja su vršena sa ciljem da se potvrdi ova povezanost između manje ili više neuspešnog načina navikavanja na čistoću i tzv. analnog karaktera nisu dala očekivane rezultate. Nisu pokazala da takva veza postoji. Dosta je istraživanja koja su potvrdila da je mokrenje u krevet (enurezis) najčešće kod dece kod koje je bio izrazito strog postupak u na-
123
NIKOLA ROT
vikavanju na čistoću i prema kojoj majke nisu bile dovoljno srdačne u svojim odnosima, a same su patile od određenih oblika anksioznosti. Ali nema potvrde da sa određenim postupcima u navikavanju na čistoču ide uporedo i javljanje spomenutih karakteristika analnog karaktera. Treba, međutim, napomenuti da je veći broj istraživanja potvrdio da postoji korelacija između spomenute tri karakteristike analnog karaktera. U stručnoj se literaturi naglašava ne poričući značaj ni načina ishrane ni načina navikavanja na čistoću, ali ne pridajući tome odlučujuću ulogu da je za razvitak buduće ličnosti deteta najvažniji momenat osećanje sigurnosti, osećanje deteta da ga roditelji vole i da se brinu o njemu. Nisu toliko važni pojedini specifični postupci u odnosu prema detetu koliko opšti odnos i opšta atmosfera u porodici, a prvenstveno osećanje sigurnosti deteta. Nedovoljna briga za dete ili nedostatak ljubavi prema detetu, ističe se, prvenstveni su uzroci zbog kojih se kod deteta razvijaju određene društveno nepoželjne osobine: agresivnost i neprijateljski stav prema okolini ili zatvaranje pred oko linom, povučenost i pasivnost. Neće toliko smetati, smatra se danas, što dete nije dojeno; čak neće toliko smetati daljem razvitku deteta ni strog postupak prema njemu (ako dete takav postupak oseća kao izraz brige za njega) koliko će negativne posledice za razvitak ličnosti deteta izazvati nebriga za dete i loša atmosfera u porodici. Postupak u ishrani i način navikavanja na čistoću verovatno imaju takođe uticaja na socijalizaciju deteta, ali prvenstveno utoliko ukoliko kroz ove postupke dolazi do izražaja opšti odnos roditelja prema detetu, njihova ljubav ili neljubav, njihova briga ili nebriga. Opšta atmosfera u porodici važnija je, dakle, nego pojedine vrste postupaka prema deci. Deca iz porodica u kojima postoji međusobno poverenje, ljubav i drugarski odnosi i između roditelja samih i između roditelja i dece, verovatnije je da će biti odrasli ljudi sa pozitivnim osobinama (sa osećanjem nezavisnosti, sigurnosti u sebe, uravnoteženi, sa dobrim socijalnim kontaktima) nego što će postati deca iz porodica u kojima su česti sukobi i razmirice i u kojima nema dovoljno brige i ljubavi za dete. Razmatrajući značaj opšteg odnosa prema detetu u stručnoj literaturi ističu se posebno kao važni za proces socijalizacije dva odnosa: srdačan odnos prema detetu nasuprot hladnom odnosu, te omogućavanje slobodne aktivnosti detetu nasuprot strogom ograničavanju njegove aktivnosti. Veći je broj istraživanja koji pokazuje da srdačan roditeljski odnos prema deci predstavlja važan uslov uspešne socijalizacije u pravcu u kom to roditelji žele. Već je spomenuto da je ogledima utvrđeno da će dete više podražavati ponašanje modela ako mu model pruža podršku, nego ako mu je ne pruža, ako postoji srdačan odnos prema detetu, nego ako ne postoji. Objašnjava se to time što u situaciji u kojoj postoji srdačan odnos lakše dolazi do formiranja osećanja odgovornosti i lakše se i ćešće javlja osećanje krivice kad dete postupi suprotno postavljenoj normi. Modeli, tj. roditelji koji pokazuju srdačan odnos biće efikasniji u procesu socijalizacije, pre svega, zbog toga što će ih deca više podražavati i što će od njih spremnije prihvatiti svaku pouku. Dete se oseća vezanijim za roditelje koji su srdačni prema njemu. Dete, objašnjava se dalje, koje ima osećaj pozitivne vezanosti za roditelje, želeće da bude što vi-
124
AGENSl 1 IZVORI SOCIJ ALIZACIJE
še u prisustvu roditelja, pa će tako biti i više mogućnosti za ugledanje na roditelje. Dalje, dete u slučajevima kad postoji srdačan odnos, posebno je motivisano da stekne odobravanje roditelja a izbegne neodobravanje. Tamo gde postoji srdačan odnos kao najefikasniji način socijalizacije pokazuje se korišćenje tzv. psihološkog kažnjavanja, tj. povremenog manifestovanja uskraćivanja ljubavi. Pokazalo se, međutim, da ova tehnika kažnjavanja deluje u većoj meri na javljanje osećanja krivice nego na konformiranje ponašanja, na javljanje samokritičnosti i samoosude ukoliko je dete učinilo neki prestup. Pri tome važnu ulogu ima i korišćenje kognitivnih momenata, ubeđivanje i apelovanje na kognitivne funkcije deteta. Pokazuje se da već korišćenje označavanja pojedinih postupaka kao negativnih, na primer izjave ,,To je rđavo“, ,,To je ružno“ imaju izrazit efekt. Ali i ovo korišćenje kognitivnih momenata deluje više na ponašanje posle prestupa, na samokritiku i osećanje krivice nego što deluje na same postupke. Drugi opšti stav roditelja o kome u stručnoj literaturi ima mnogo diskusije jeste davanje slobode aktivnosti deteta ili permisivnost nasuprot strogoj kontroli aktivnosti deteta ili restriktivnosti u odnosu na dete. lako se ukazuje na važnost toga odnosa, nisu sasvim jasne veze između permisivnosti i restriktivnosti, s jedne strane, i njihovih posledica u ponašanju deteta, s druge strane. Ukazuje se, naime, da će taj efekat zavisiti od delovanja drugih faktora, posebno od emocionalnog konteksta u kome se ostvaruje kontrola aktivnosti deteta. Neki autori ističu da će roditelji koji ostvaruju strogu kontrolu, koji su izrazito restriktivni, ali imaju istovremeno i izražen srdačan odnos prema detetu postići da deca budu poslušna, učtiva, čista ali istovremeno da će deca prema kojima postoji takav odnos pokazivati manje kreativnosti i manje nezavisnosti nego deca roditelja koja imaju srdačan odnos prema deci, ali su manje stroga u kontrolisanju dece, manje su restriktivni. Mišljenja, međutim, nisu podudarna. Neki autori smatraju da će najveći uspeh imati jaka kontrola i dovoljno srdačnosti u odnosu prema deci, dok drugi da će takav pozitivan efekat imati pre svega umerena kontrola uz koju ide srdačan odnos prema deci. Ove razlike u rezultatima istraživanja i u zaključcima pokušavaju se objasniti razlikama u definisanju pojmova kontrole i razlikama u shvatanjima o tome što treba podrazumevati pod strogom a što pod umerenom kontrolom. Dosta je, međutim, jedinstveno mišljenje u tome da potpuna tolerantnost, potpuna permisivnost, ne daje uspešne rezultate u socijalizaciji. Ako nema nikakve kontrole, i u slučaju da postoji srdačan odnos, verovatno je da će posledica biti slabo kontrolisanje sopstvenih impulsa kod deteta i nizak nivo aspiracije deteta iako posledica ne mora biti i antisocijalno ponašanje deteta. Međutim, ako sa preteranom permisivnošću ide uporedo odbacivanje deteta, verovatno je da će dete pokazivati, pored drugih negativnih osobina, i antisocijalno ponašanje. Govoreći o učenju imitacijom spomenuto je da će model koji ima moć dete više podražavati nego model koji nema moći. Roditelji, po pravilu, imaju moć i oni se : doživljavaju od strane deteta kao osobe koje ih zaštićuju i sve mogu. Zato rodirelji ne bi trebalo da budu preterano restriktivni prema detetu. Oni samim svojim položajem izazivaju kod deteta podražavanja njihovog ponašanja, oni su samim svojim roditeljskim položajem model na koji se često ugleda.
125
NIKOLA ROT
U stručnoj literaturi koja se bavi problemima vaspitanja ukazuje se na efekat različitih načina postupanja prema deci za formiranje ličnosti. Ističe se, kao što je spomenuto, da je najuspešniji način socijalizacije naizmenično manifestovanje ljubavi za dete i uskraćivanje manifestovanja takve ljubavi. Dete treba da vidi da ga vole, ali i da oseti kad postupi na način koji nije u skladu sa zahtevanim ponašanjem da mu se ljubav uskraćuje. Ovaj postupak tzv. psihološke discipline pokazuje se efikasnim jer kod dece postoji intenzivna potreba za podrškom i za ljubavi. Neki oblik kažnjavanja, međutim, smatra se, mora da se primenjuje jer deca imaju nesocijalizovane impulse koje je potrebno kontrolisati i menjati, a ovaj psihološki vid kažnjavanja pokazuje se najcelishodnijim. Istraživači ukazuju i na određene oblike vaspitanja koji otežavaju proces socijalizacije i formiranja pozitivne ličnosti. Proces socijalizacije je otežan, ako se detetu dozvoljava da čini sve što hoće, a ništa mu se ne zabranjuje, ako se manifestuje samo ljubav prema detetu, a nikad uskraćivanje ljubavi ili neka druga kazna. Takvo dete lako postaje sebično i samoživo. Ne doprinosi uspešnoj socijalizaciji ni nedovoljno manifestovanje ljubavi prema detetu, i to ili zbog toga što takve ljubavi prema detetu stvarno nema ili zbog toga što se ne vodi računa o potrebi deteta da ga roditelji vole. Dosta je verovatno da će u slučajevima gde nema manifestovanja ljubavi prema detetu doći do razvijanja nezainteresovanosti za svoju sredinu i za društvo, a često i do formiranja agresivnosti. Negativno deluje i nedosledno postupanje roditelja. Kad roditelji u pojedinim slučajevima na neželjeno ponašanje deteta reaguju oštrim sankcijama a u drugim slučajevima ili uopšte ne reaguju ili čak nagrađuju ponašanje deteta, reagovanje roditelja za dete biće nepredvidljivo i verovatno je da će ono postati nesigurno i da će se kod njega razviti sklonost ka neurotičnosti. Postoji veliki broj istraživanja o pojedinim konkretnim činiocima porodičnog života i njihovoj ulozi u procesu socijalizacije. Jedan od takvih često razmatranih posebnih faktora jeste odnos između roditelja. Rezultati istraživanja pokazuju važnost skladnih odnosa između roditelja za razvitak deteta. Nesklad između roditelja dovodi do javljanja konflikta i u samom detetu. Deca, po pravilu, vole oba roditelja, identifikuju se delimično i sa jednim i sa drugim i zato konflikt među roditeljima izaziva često i konflikt u samom detetu. Ono u slučajevima gde postoji razdor među roditeljima ocenjuje da je ugrožena njegova potreba za sigurnosti i ljubavi, i to ponekad izaziva kod deteta reakcije koje dobijaju vid antisocijalnog ponašanja i agresivnosti. Istraživanja pokazuju da postoji pozitivna korelacija između nesklada i sukoba u porodici, s jedne strane, i određenih nepoželjnih oblika ponašanja kod dece, s druge strane; javljanja ljubomore, sebičnosti, emocionalne nestabilnosti, strašljivosti, svadljivosti, osećanja nesigurnosti. Zato neki autori smatraju da je za decu bolje da se roditelji između kojih postoji težak i nesavladiv nesklad razvedu nego da ostanu, eventualno zbog deteta, zajedno. Važnost dobrih odnosa među roditeljima potvrđuju i ispitivanja koja pokazuju da stabilnost ličnosti, lična sreća i posebno uspešan brak zavise u velikoj meri od toga da li su brakovi roditelja (jednog i drugog bračnog druga) bili srećni ili nisu. Terman (L. M. Terman, 1938) na osnovu sistematskog ispitivanja, dolazi do za-
126
AGENSI I IZVORI SOCIJ AI.IZACIJE
ključka da je najvažniji uslov za srećan brak emocionalna stabilnost supružnika, a najvažniji faktor od kojeg zavisi ova emocionalna stabilnost srećan brak njihovih roditelja. Neka istraživanja potvrđujući Termanove zaključke dolaze do rezultata da su u onim slučajevima u kojima su brakovi roditelja oba supružnika bili uspešni u 3/4 slučajeva bili uspešni i brakovi njihove dece. Gde su brakovi roditelja supružnika bili nesretni, bilo je samo 28% uspelih a 38% izrazito rđavih brakova. Neka istraživanja pokazuju da je za uspeh u braku posebno važno da je bio srećan brak roditelja sa muževljeve strane. Drugi poseban faktor u vezi sa porodicom, čiji je uticaj posebno ispitivan, jeste nepotpunost porodice. Nepotpuna je ona porodica u kojoj nedostaje jedan od roditelja bilo usled smrti bilo usled razvoda. Veći je broj istraživanja koja pokazuju da je među delinkventnom omladinom dva puta više dece iz nepotpunih porodica nego među nedelinkventnom omladinom. Nepotpuna porodica ima u većoj meri negativan uticaj na decu između 8-10 godina nego na stariju decu. Ipak, ističu mnoga istraživanja, važniji faktor od nepotpunosti porodice i negativniji za socijalizaciju deteta predstavlja neusklađenost odnosa među roditeljima. U stručnoj se literaturi razmatra delovanje i drugih činilaca. Među ostalim: uticaj na socijalizaciju deteta pripadnosti određenoj klasi i sloju, zaposlenosti majke, broja dece i reda rođenosti. Danas se opravdano ukazuje na to da na socijalizaciju i na razvitak ličnosti porodica ne utiče samo u periodu ranog detinjstva. I kasniji periodi života, a posebno period adolescencije, predstavlja razdoblje u kojima je značajan ne samo uticaj faktora van porodice nego i porodice. Period adolescencije predstavlja posebno osetljiv period razvitka jer se u to doba ostvaruje prelaz od potpune zavisnosti dece od roditelja u relativnu samostalnost dece. Omladina u tom periodu izrazito teži za nezavisnošću i samostalnošću, a ekonomska zavisnost od roditelja, kao i nedovoljna pripremljenost za život i nedostatak uslova za to ne dozvoljavaju punu nezavisnost i samostalnost. Zato odnos roditelja u tom periodu treba da je dobro odmeren i pažljiv. Ako roditelji u tom periodu ne budu pokazali izvesnu tolerantnost i ne budu davali izvesnu slobodu, može to izazvati protest koji će se manifestovati ili agresivnošću ili zatvaranjem i povlačenjem u sebe.
Škola Važan faktor socijalizacije, često istican u literaturi, jeste i škola. Škola je važna za proces socijalizacije i za razvitak deteta iz više razloga: zbog toga što dolazak u školu predstavlja dolazak u novu sredinu sa novim i strožim zahtevima, što se dolaskom u školu ulazi u nove, drugačije odnose sa osobama druge vrste nego što su to bili odnosi u porodici; što i nastavnici, kao i roditelji, predstavljaju za dete uzore koje ono podražava i preko kojih usvaja nova shvatanja i stavove; što društvo putem škole nastoji da kod dece razvije određene osobine koje se smatraju u društvu poželjnim a da spreči razvijanje onih koje se smatraju društveno negativnim; što je nastojanje škole da utiče na formiranje ličnosti deteta organizovano i veoma sistematsko; što je delovanje škole na dete u toku mnogo i dugo vre-
127
NIKOLA ROT
mena. Preko postavljenih ciljeva i zadataka vaspitanja i obrazovanja društvo nastoji da se kod deteta formiraju određena društvena shvatanja koja smatra bitnim i važnim. Škola je kontrolisani agens socijalizacije koji planski deluje u pravcu u kom to žele vladajuće snage u društvu. Škola je, kao što navodi Havelka (1980), najznačajnija od društvenih institucija koje nastoje da integrišu nove generacije u društveni život. Proces intelektualnog, emocionalnog i naročito socijalnog razvitka, započet u porodici, sistematski i intenzivno se produžava u ško li ali u novim uslovima i sa mnogo strožim i težim zahtevima. Dete ušavši u školu mora da prihvati mnoge nove oblike ponašanja. Mora da nauči da se uzdržava od zadovoljenja mnogih želja a koje su roditelji bez odlaganja zadovoljavali. Mora, da nauči da bude u toku dužeg vremena mirno, da se prilagodi situaciji u kojoj je ono jedna jedinka među velikim brojem svojih vršnjaka. Treba da se prilagodi i da se snađe u mnogobrojnim novim zahtevima koje postavljaju i nastavnik i drugovi. To su stroži i teži zahtevi od onih koje su detetu postavljali roditelji. Dete će se utoliko lakše snaći u za njega novim školskim uslovima ukoliko su očekivanja i stavovi učitelja sličniji očekivanjima i stavovima roditelja. U početku nastave, u prvim godinama osnovnog školovanja, namere i aktivnosti roditelja i nastavnika u vezi sa socijalizacijom donekle su istovetni. To olakšava veliki prelaz do kojeg je došlo za dete. Želi li nastavnik, posebno u prvim godinama osnovne nastave, a to je period u kome je uticaj nastavnika izrazito velik, da uspe u svojim ciljevima socijalizacije, neophodno je da vodi računa o toj situaciji naglog prelaza i da ostvari personalni odnos prema svakom od učenika u razredu. Za uspeh socijalizacije važno je da postoji srdačan odnos nastavnika prema učenicima, kao što je to važno i u porodičnoj situaciji. Mnogi autori, ipak, ističu da taj odnos topline ne bi smeo biti izrazito lično emocionalno angažovanje, nego bi trebalo da bude neki oblik srdačne objektivnosti, jednaka zainteresovanost za sve učenike. Treba napomenuti da, iako su sredstva kojima nastavnik raspolaže u ostvarivanju ciljeva socijalizacije znatna, ona su ipak manja nego sredstva kojima raspolažu roditelji i mogu, ako se kod deteta pojavi otpor, biti nedovoljna za uspeh socijalizacije. Efekat socijalizacije u školskim uslovima zavisi od velikog broja čini laca vezanih za učenika, za nastavnika, ali i za njegovu domaću sredinu. Takvi faktori su, među ostalim, lične osobine deteta, lične osobine nastavnika, odnos nastavnika prema učeniku, njegova pedagoška umešnost, odnosi među učenicima i mnogi drugi. Između velikog broja momenata u vezi sa školskim životom koji mogu uticati na proces socijalizacije i na razvitak ličnosti deteta poseban značaj imaju organizacija školskog života, ličnost učitelja i nastavni školski program. S obzirom na organizaciju školskog života, škola može da počiva na principu autoritarnosti ili na više-manje razvijenim demokratskim odnosima među svim učesnicima u procesu nastave. Po pravilu, u školskim odnosima vlada veći ili manji stepen autoritarnih odnosa. Potrebno je ulagati sistematski napor da se u što većoj meri razvijaju demokratski odnosi i u školskom životu jer će uticaj takvih odnosa biti veoma veliki na kasnije ponašanje deteta. Drugi važan momenat u vezi sa organizacijom školskog života jeste orijentacija: ili na doslovno usvajanje
128
AGENSI 1 IZVORI SOC IJALIZAC IJ E
am u ), u
nastavnog gradiva ili na razvijanje spremnosti za samostalno mišljenje i samostalno rešavanje problema. Očigledno je da je potrebno razvijati ovu drugu orijentaciju i što brže se osloboditi tradicionalne orijentacije škole uglavnom na memoriranje gradiva. Nastavnici i kao ličnosti već predstavljaju i naglašavaju određene vrednosti i time već utiču na svoje učenike. Njihov uticaj zavisi, dalje, od toga koliku pažnju -t poklanjaju svakom pojedinom učeniku i koliko vode računa o individualnosti i ini dividualnoj situaciji svakog deteta pojedinačno. Uticaj nastavnika pokazuju neka e ispitivanja i razmatranja, u znatnoj meri zavisi i od njegovog društvenog položaja. Na žalost, sa razvitkom privrede u različitim zemljama po pravilu ide smanjivaJ nje društvenog ugleda nastavničkog položaja. To ima svoje negativne posledice i l u selekciji nastavničkog kadra i u uticaju koji nastavnici imaju na svoje učenike, čak i onda kad su nastavnici izrazito pozitivne ličnosti. Preko sadržaja nastave prenosi se sis.ematski određeno gledanje na svet i društvo. Nastavni programi su svesno i namerno izrađeni u skladu sa shvatanjima ) onih snaga i društvenih struktura koje predstavljaju vodeće političke i društvene snage u društvu. Pre svega, u skladu su sa koncepcijom i ideologijom na kojoj i počiva društveni sistem. Ne manje nego preko sadržaja nastavnog gradiva, škola deluje na formiranje ličnosti učenika angažujući se svesno i direktno na procesu vaspitavanja ličnosti. Čak i onda kad taj proces vaspitavanja nije dovoljno organizovan, on se ostvaruje preko celokupne atmosfere škole, odnosno društva čiji je škola, u stvari, uvek samo sastavni deo. Mnogobrojna ispitivanja pokazuju kako postojeći školski sistem i današnja praksa u procesu nastave imaju različit uticaj na različite kategorije učenika. Škola je u svojim zahtevima orijentisana, po pravilu, prema učenicima srednjih sposobnosti. Zato ona vrši u izvesnoj meri negativan uticaj i na one sa nižim, kao i na one sa najviše razvijenim sposobnostima. Neka ispitivanja pokazuju da manje sposobni dečaci kao reakciju na frustracije, do kojih dolazi jer ne mogu udovoljiti zahtevima škole, pokazuju određene negativne osobine: sklonost svađi i nasilju, hvalisavost, sebičnost, eventualno apatiju i zatvaranje u sebe. Kod devojčica je, navode ova ista istraživanja, česta pojava, kao reakcija na frustraciju a zbog nemogućnosti da se udovolji zahtevima koje postavlja škola: nepažljivost, obeshrabrenost i zanošenje maštom. Škola je naročito teška za učenike sa posebnim ličnim problemima. Vrlo često nastavnici, već zbog obično velikog broja učenika u razredu, ne obraćaju dovoljno pažnje individualnim situacijama i problemima. Jedno starije istraživanje, a za koje postoje potvrde i u novijim razmatranjima, pokazuje da učitelji kao glavne probleme kod učenika smatraju: laganje, varanje, povredu društvenih seksualnih normi, lenost i drskost. Oni manje pažnje obraćaju osobinama kojima kliničari posvećuju veću pažnju i koje su upravo posledica posebnih ličnih problema učenika: nesocijalnom ponašanju i agresivnosti kao simptomima ličnih problema učenika. I izrazito dobri učenici ne dobijaju dovoljno podsticaja u tradicionalnoj školi. Pošto su oni u mogućnosti da mnogo brže savladavaju materijal i da savladavaju znatno više gradiva, školski zahtevi nisu za njih dovoljan podsticaj za angažovanje njihovih intelektualnih sposobnosti. Naprotiv,
129
NIKOLA ROT
dosta često izazivaju kod njih dosadu, lenčarenje, maštanje ili agresivne oblike ponašanja. Za uspeh socijalizacije u školi od značaja je domaća sredina učenika. Verovatno je da deca iz siromašnih slojeva imaju više teškoća da se snađu u školskim uslovima nego deca iz porodica sa boljim ekonomskim i kulturnim uslovima. Deca iz različitih sredina gledaju različito na škoiu i na nastavnike. Ona koja su, zahvaljujući porodičnim uslovima, došla pripremljena u školu, lako će savladavati školsko gradivo i videti u nastavniku osobu koja im pomaže i koja im omogućava da ostvare ciljeve kojima i oni i njihovi roditelji teže. Ona deca koja dolaze nedovoljno pripremljena, ili su nedovoljno sposobna da zadovolje školske zahteve, lako će u nastavniku videti osobu neprijateljski raspoloženu prema sebi, kao osobu koja dete ne ceni i ne voli. Ako postoji takav odnos u početku školovanja, on će se odraziti na ceo proces socijalizacije u toku školovanja, kao i na celu ličnost. U stručnoj literaturi se naglašava da je za uspeh deteta u školi veoma važan odnos roditelja prema školi. Ispitivanja pokazuju da je u početku školovanja kod pretežne većine roditelja i dece odnos prema školi pozitivan. Roditelji žele da im deca idu u školu i deca vole da idu u školu. Ali ako se dete posle nekog vremena ne oseti zadovoljnim, ako dođe do neuspeha u školi, promeniće se ne samo osećanje deteta prema školi nego vrlo često i stavovi roditelja prema školi. A negativan stav roditelja prema školi doprineće tome da se neuspeh deteta u školi još više poveća i pojača. U jednoj britanskoj studiji (H. Himmelvveit i A. Sealy, 1966) pokazuje se da učenici iz radničkih slojeva koji su postizali dobre rezultate u školi imaju u mnogo većoj meri podršku roditelja za rad u školi, a njihovi roditelji, po pravilu, pozitivan odnos prema školi. Međutim, deca, inače jednakih sposobnosti, ali koja su pokazivala neuspeh u školi, ponavljala razred ili napuštala školu često nisu imala u porodici podršku za svoj rad u školi, a njihovi roditelji često su pokazivali negativan odnos prema školi. Treba napomenuti da ima mnogo opravdanja za shvatanja koja ističu da danas škola nema više onaj dominantan značaj za socijalizaciju koji joj je nekada pridavan, a koji joj se i danas ponekad pripisuje. Uticaj škole je danas manji već zbog toga što je manji značaj svakog od tradicionalnih autoriteta. Osim toga, na proces socijalizacije utiče danas snažnije nego ranije veliki broj drugih agenasa socijalizacije, pored porodice i škole. Posebno veliki uticaj imaju vršnjaci i masovna sredstva komunikacija. Veća izloženost upravo ovim uticajima danas nego u prošlosti čini da je neopravdano pridavati izrazito velik značaj školi u procesu socijalizacije, kao što je i neosnovano školu činiti odgovornom za svaki neuspeh u socijalizaciji.
Vršnjaci Veći broj autora ističe da vršnjaci grupa dece ili mladića i devojaka približno istog doba i sa sličnim interesima a koja međusobno druguju imaju u detinjstvu i mladalačkom dobu veliki uticaj na formiranje ličnosti. Grupa vršnjaka značajno utiče na to koje će vrednosti dete nastojati da ostvari, deluje na njegovo
130
AGENSl 1 IZVOR I SOCIJ ALIZAC IJ E
nastojanje za nezavisnošću i samostalnošću, kao i na formiranje mnogobrojnih i ličnih, a posebno socijalnih stavova. Po mnogim autorima, vršnjaci su možda najuticajniji faktori u formiranju stavova deteta i mladića, a po mišljenju nekih autora važniji od nastavnika i odmah po važnosti posle roditelja. Grupe vršnjaka, po Hevigharstu (R. Havighurst, 1953), imaju nekoliko funkcija u razvijanju ličnosti deteta i mladića: one omogućavaju da se dete razvija kao druga deca istog uzrasta, da se postane drugačije i ekstravagantno; omogućavaju razvijanje novih vrednosti i sticanje odgovarajućih socijalnih stavova i uloga; omogućavaju postizanje lične samostalnosti i nezavisnosti; doprinose tome da se razvija socijabilnost, normalno ponašanje, da se shvataju i prihvataju društveni ciljevi i uopšte osigura normalan razvitak mladog čoveka. Zato uključivanje u razredni kolektiv i prijateljsko vezivanje sa vršnjacima predstavljaju važne momente u procesu socijalizacije. Pijaže u drugovanju sa vršnjacima nalazi izvor autonomne moralnosti. Uticaj vršnjaka ostvaruje se postepeno. Na ranom uzrastu dete još nije spremno za zajedničku aktivnost sa vršnjacima. Dvogodišnje dete, na primer, i kad se zajedno igra sa drugom decom igra se, u stvari, uporedo sa njima. U tom dobu malo ima saradnje u aktivnosti. Sposobnost za zajedničku igru raste u trećoj i četvrtoj godini. Tek sad je moguće govoriti o začecima formiranja grupe vršnjaka ili grupa za igru. Tek u to doba dete postaje svesno prisustva druge dece i pokazuje želju za drugom decom. Ali ni u tom dobu vršnjaci nemaju većeg značaja na formiranje ponašanja deteta. Taj značaj dobijaju tek nekoliko godina kasnije, kad dete pođe u školu. Došavši u školu dete želi da bude prihvaćeno od drugih, da se uključi u razredni kolektiv i da se u njemu afirmiše. Ono mora da razvije određene osobine koje će tome doprineti. Sociometrijska ispitivanja pokazuju da su među takvim osobinama kod dečaka u osnovnoj školi osobine kao što su: fizička snaga i veština, smelost, sposobnost za kontakt s drugima, smisao za šalu i humor. Dečaci sigurni u sebe lakše su i brže prihvaćeni od strane vršnjaka, a oni plašljivi i nesigurni lako postaju meta napada ostale dece. Pri tom su deca osetljiva na tuđe ocene o njima. Prihvatanje od strane druge dece podiže njihovo osećanje sigurnosti i razvija njihovo samopoštovanje. Često kao zamenu za nepostignutu popularnost u razredu deca traže tešnji prijateljski kontakt sa jednim ili dva vršnjaka. Takvo prijateljstvo za veliki broj može da postane važnije nego prihvatanje od strane razreda i konformiranje normama razreda. Kroz pripadnost grupi vršnjaka, pre svega u periodu adolescencije, mladi ljudi traže svoj identitet, nastoje da postignu ličnu autonomiju i nađu uspešniji put u svet odraslih. U periodu od 14 godina većinu dece privlače više zajedničke aktivnosti sa vršnjacima nego život u porodici. Ne mora to značiti da se automatski napuštaju roditeljske vrednosti, iako se i to dešava. Ali redovno je da mladi ljudi u to doba postaju otvoreniji za nova iskustva i pokazuju više samostalnosti. Oni teže da se emancipuju od roditeljskog ograničavanja i ništa nije neprijatnije adolescentu nego prebacivanje i ruganje da je nesamostalan, da je potpuno pod kontrolom roditelja i posebno majke. Grupe vršnjaka ne karakteriše samo to što imaju neke zajedničke vrednosti i stavove, što pokazuju određene istovetne načine
131
ponašanja nego je važna karakteristika drugovanja i uključenost u grupe vršnjaka, nastojanje da se objasne i formulišu sopstvene dileme, da se izmene mnogobrojna iskustva o društvu i životu, da se stavljaju pod pitanje i u sumnju autoritativne deklaracije roditelja, nastavnika i drugih odraslih s obzirom na to da su takve deklaracije često uprošćene idealizacije i mnogo puta suprotne njihovom konkretnom ponašanju. Neki pisci (T. Parsons, 1951) govore o „kulturi vršnjaka“, a pod time podrazumevaju standarde ponašanja koje postavlja određena omladinska grupa. Omladinska grupa vrši jak pritisak na sve svoje članove da se potčine ovim standardima. Ti su standardi često u suprotnosti sa shvatanjima i normama roditelja i drugih odraslih osoba. Često se dešava da se zahtevi i očekivanja koje postavljaju roditelji podređuju zahtevima koje postavlja grupa vršnjaka. Vrlo često je kod adolescenata mnogo važnije odobravanje ili neodobravanje vršnjaka nego odobravanje ili neodobravanje roditelja. Najizrazitiji uticaj je shvatanje vršnjaka u periodu od 13 do 19 godina. Istraživanja pokazuju da se u to doba mladi ljudi razlikuju u mnogim svojim stavovima od svojih roditelja. To pokazuje, među ostalim i jedno istraživanje (L. J. Neiman, 1963) o stavovima prema ulozi žene. Autor je na 350 ispitanika od kojih je deo imao 1J-13 godina, deo 15-18 a deo 20-24 godine isipitivao koje su norme za ispitanika važnije: one formirane u porodici ili one koje zastupaju vršnjaci; te koliko se razlikuju, posebno stavovi o ulozi žene, kod ispitanika od stavova njihovih roditelja. Posebnim skalama ispitivana su shvatanja o socijalnim i političkim pravima žena („Žene imaju pravo da se takmiče sa muškarcima u različitim poslovima“), o seksualnom ponašanju („Žene imaju isto toliko prava da imaju predbračne polne odnose kao i muškarci“), o porodičnom autoritetu („Prirodno je da roditelji strože kontrolišu kćerku nego sina“) i o ekonomskim pravima (,,Za jednak rad treba da bude jednaka nagrada ženama kao i muškarcima“). Rezultati ispitivanja pokazuju da kod dečaka postoji puno prihvatanje jednakih ženskih prava na uzrastu od 11 do 13 godina, a neprihvatanje na kasnijim uzrastima, na uzrastu od 15 do 18 i na uzrastu od 20 do 24 godine. Kod devojaka se pojavljuje na svim uzrastima prihvatanje jednakih prava za muškarce i žene. Utvrđeno je da je i za dečake i za devojke postojala razlika u stavovima koje su oni imali i stavovima koje su smatrali da ih imaju njihovi roditelji. Ta je razlika bila naročito velika kod ispitanika na uzrastu od 15 do 18 godina. Na uzrastu od 20 do 24 godine pokazuje se da ispitanici smatraju da izrazita razlika postoji samo između njihovih stavova i stavova roditelja suprotnoga pola. Kod mladića na tom uzrastu pojavljuje se ponovo vraćanje na antifeminističke stavove i približavanje stavovima oca.
Manja se suprotnost javlja između shvatanja mladih ljudi i shvatanja roditelja u slučajevima gde postoje prisni i srdačni porodični odnosi. Tamo, međutim, gde nema čvrstog porodičnog života ili gde u samoj porodici postoje suprotnosti, prihvatanje standarda i normi vršnjaka je izrazitije i znatnija je razlika između tih standarda i roditeljskih shvatanja. U slučajevima kad dete ne bude dovoljno prihvaćeno od strane drugova u razredu verovatno je da će ono tražiti grupe vršnjaka van razreda, i to, pre svega, takve grupe u kojima se nalaze pojedinci koji imaju teškoće slične njegovim. To su redovno grupe iz bližeg susedstva koje mogu postati potencijalna osnova za devijantno ponašanje i za regrutovanje u maloletne prestupnike. Mnoga istraživa-
AGENSII IZVORI SOCIJ ALIZAC IJ E
nja sociologa i psihologa pokazuju veliku ulogu vršnjaka u razvijanju delinkventnoga ponašanja. Po mišljenju izvesnog broja, naročito starijih autora, delinkventi se prvenstveno regrutuju iz odredenih gradskih rejona a preko određenih grupa vršnjaka. Po njima je, na susedstvu bazirana grupa vršnjaka, glavni izvor delinkvenata. Drugi autori ne prihvataju u potpunosti ovo shvatanje. Oni govore o dve kategorije delinkvenata: a) o delinkventima koji su u prestupništvo upali, pre svega, druženjem sa drugim mladim Ijudima iako i u tom slučaju postoje određeni problemi u porodičnom životu koji su doprineli javljanju delinkventnog ponašanja, i b) o onima kojima nisu sredina i društvo osnovni uzrok delinkventnosti nego je to, pre svega, nesređena porodična situacija i zbog nje njihov poremečen emocionalni život. Danas se i smatra da delinkventnost i nije direktna posledica drugovanja, nego da je osnovni uzrok pojave delinkvetnosti u nesređenim i nesrećnim porodičnim prilikama. Ove prilike čine osnovu, a uključivanje u grupu vršnjaka stvara priliku za orijentaciju mladih ljudi prema prestupništvu.
Socijalizacija odraslih Niti su roditelji, nastavnici i vršnjaci jedini agensi socijalizacije, niti socijalizacija prestaje sa detinjstvom i mladalačkim dobom. Socijalizacija se odvija u toku celoga života a kao agensi socijalizacije deluju mnogobrojni faktori. Socijalizacija ostvarena u detinjstvu i mladosti nije dovoljna da pojedinac može sa uspehom da udovolji zahtevima na koje nailazi u toku života. Ukoliko je društveni razvitak nagliji, potreba za sticanjem novih oblika ponašanja, potreba za daljom socijalizacijom, sve je veća. Potrebne su stalne promene i u znanjima i u veštinama i u načinima zadovoljenja svakodnevnih potreba (ishrani, stanovanju, odevanju), kao i u shvatanjima i vrednostima i u odnosima sa drugim ljudima. Promene u ponašanju stalno se zbivaju, i to bilo na taj način što nam druge osobe direktno postavljaju zahteve za određenim nama novim oblicima ponašanja, bilo tako što ponašanje drugih, ocenjujući ga kao uspešno, uzimamo kao uzor. U novijoj literaturi opravdano se ukazuje na to da ljudi i samoinicijativno preduzimaju napor da svoje ranije oblike ponašanja koriguju i zamene, sve radi toga da bi uspešnije održavali odnose sa drugim ljudima i sa većim uspehom obavljali različite aktivnosti. Zato se, po nekim autorima, može govoriti i o sopstvenoj socijalizaciji, o socijalizaciji samoga sebe. Iako to socijalizacija nikad nije, jer i kad sami ulažemo napor da promenimo svoje ponašanje, mi ga menjamo prema nekome modelu, ipak je opravdano govoriti o sopstvenoj inicijativi da se izmeni ponašanje. Podsticaji za to mogu bili određeni ekonomski motivi: nastojanje da se ponaša tako da se obezbedi veći prihod i bolje materijalno stanje. Mogu to biti želja za priznanjem, za moći ili neki drugi motiv. Najčešće je takvo sopstvenom inicijativom ostvarivano menjanje ponašanja menjanje koje se ostvaruje učenjem uloga vezanim uz status koji se želi. Kolike promene u ličnosti ovaj trajni proces socijalizacije izaziva, koje situacije zahtevaju nove oblike socijalizacije, koji sve agensi i na koji način deluju o tome još ne znamo mnogo. Možemo istaći nekoliko faktora koji su, prema auto-
NIKOLA ROT
rima, koji se bave pitanjima socijalizacije odraslih (O. Brim, 1968) posebno važni. Takvi su faktori: zanimanje koje se obavlja, situacija u vezi sa njom, sopstvena porodica koja se osniva i situacija u njoj, kao i šira zajednica u kojoj se odvija život pojedinca. Zanimanja koja obavljamo često zahtevaju izmene u načinu našega ponašanja. Mi često i ne obavljamo u toku svog života ona zanimanja za koja smo se pripremali. Ali i kad ih obavljamo, pripreme za ta zanimanja samo su opšte i redovno su nedovoljne za uspešno obavljanje određenih konkretnih poslova u okviru toga zanimanja i za usklađivanje svoje aktivnosti sa stalnim usavršavanjima u tehnološkom procesu koja zahvataju manje-više sva zanimanja. Zato je potrebno učiti nove veštine i sticati nova znanja. Potrebno je istovremeno i učiti nove interpersonalne odnose, menjati navike, interese, stavove, shvatanja, pa i vrednosti. Promene su u ponašanju potrebne vrlo često i zbog toga što su, kao što to potvrđuju istraživanja, očekivanja u vezi sa izabranim zanimanjem često nerealistička. Često se očekuje da če zanimanje pružiti pune mogućnosti u zadovoljavanju želja za prihodom i za društvenim priznanjem, za uticajem i za manifestovanjem i ispoljavanjem svojih sposobnosti i interesa. Kad se pokaže da su očekivanja bila nerealna, potrebno je menjati nivo svojih aspiracija, mnoge vrednosti, pa i sliku o samome sebi. Istraživanja pokazuju da i u slučajevima kad nema promena zanimanja niti promena u zanimanjima već sama činjenica da se uključuje u određenu profesiju dovodi do menjanja mnogih ranijih stavova i uverenja i formiranja novih normi. Uključivanje u određenu profesiju, među ostalim, rađa određeno shvatanje o društvenom značaju te profesije, shvatanje o drugim profesijama, određena uverenja 1 svom sopstvenom položaju u društvu. Upražnjavanje ma koje profesije utiče na razvijanje ličnosti i s obzirom na to koliko bavljenje određenom profesijom pruža zadovoljstva pojedincu. Ako je pojedinac zadovoljan svojim zvanjem i aktivnošću vezanom uz svoje zvanje, to zadovoljstvo značajno utiče na njegovu ličnost, jer predstavlja jedno od najtrajnijih zadovoljstava, budući da aktivnost u vezi sa zvanjem ispunjava glavni deo delatnosti čoveka. Zadovoljstvo koje donosi sopstveno zanimanje i posao utiče na samopoštovanje, i osećanje sigurnosti, na odnos prema drugim ljudima, na shvatanja o mnogim društvenim pitanjima, na opšte osećanje 2 optimizam. Razume se, ne manji uticaj na ličnost ima nezadovoljstvo sopstvenim poslom i zanimanjem. Važan podsticaj za promenu ponašanja, pa i važnih osobina pojedinca, predstavlja ženidba i udaja. Ulaskom u brak postavljaju se novi zahtevi za oba bračna druga. Odnos između supružnika, muža i žene, verovatno je podsticaj za najveće promene u ponašanju odraslih. Da bi brak bio uspešan, potrebno je da se supružnici prilagode zajedničkom životu i jedno drugome. Oni moraju da podese svoje navike i način života, da usklade interese i stavove, pa i da menjaju neke svoje osobine. Ovakvo usklađivanje je uslov za srećan brak. Razvodi su pokazatelji neuspeha da se bračni drugovi izmene koliko je to nov zajednički život zahtevao. Promene u ponašanju supružnika moraju biti utoliko veće ukoliko je među njima veća razlika u kulturi. Promene su neophodne već i u slučaju kad bračni drugovi
134
AGENSI IIZVORI SOCIJ ALIZAC IJ E
pripadaju istoj kulturi ili istoj subkulturi, kad su iz istog društvenog sloja i sa sličnim obrazovanjem. Ali one su znatno veće kad pripadaju različitim društvenim slojevima, različitim etničkim grupama, kad postoje razlike u obrazovanju. Pripadnost različitim kulturnim sredinama često znači različit način ishrane, odevanja, zabave, različito gledanje na podizanje dece, na seksualno ponašanjt. Sve to zahteva usklađivanje i menjanje i uzajamno približavanje ponašanja. U stručnoj literaturi se posebno ističe važnost usklađivanja motiva zavisnosti, za dominacijom i za pomoći. Ako su ovi motivi kod oba supružnika izrazito razvijeni, a ne dođe do promena, verovatno je da će doći do sukoba. Brak će se održati samo ako se pored drugih oblika ponašanja usklade i ovi motivi. Istraživanja pokazuju da se zaista ličnosti oženjenih, odnosno udatih, osoba više menjaju nego ličnosti (iz kontrolne grupe) neoženjenih i neudatih. Oni koji se mladi žene više menjaju karakteristike ličnosti nego oni koji su se ženili u kasnijim godinama. Ne samo da do promena dolazi u prvim godinama braka i da su te promene u tom periodu potrebne nego je sa starenjem supružnika potrebno dalje menjanje ponašanja. Može se govoriti o kontinuiranoj uzajamnoj socijalizaciji supružnika. Prema nekim podacima (a na osnovu više ispitivanja projektivnim tehnikama TAT) muževi postaju vremenom sve zavisniji; sve se više konformiraju u različitim odnosima na poslu, a u kući raste autoritet žene. Neka ispitivanja o zadovoljstvu i sreći u braku pokazuju da su oni najveći u prvoj godini. Zatim da otprilike sledećih 15 godina to zadovoljstvo opada, a onda ponovo raste i zaustavlja se na određenom nivou, često u periodu kad poslednje od dece napušta kuću stvarajući svoju sopstvenu porodicu ili odlazeći u samostalno zanimanje. Moguće je da sklad između supružnika, posle tog perioda u kom su sva deca odrasla i napustila kuću, bude i veći nego u ranijem periodu. Sada su oni upućeni više jedno na drugo i vode više računa jedno o drugome nego u vreme dok su deca bila u porodici. Pitanje je, međutim, da li je uvek i zadovoljstvo u odnosu na sopstveni žlvot veće budući da ima dosta podataka koji pokazuju da život u tom periodu izgleda manje ispunjen i da je sa manje očekivanja. Značajne promene u načinu života supružnika zahteva rađanje dece. Potrebno je naučiti starati se o deci, treba im posvetiti znatan deo vremena, neophodno je drugačije organizovati i rad i odmor i zabavu. Pod uticajem dolaska dece u porodicu menjaju se i mnoga gledanja na oblačenje, ličnu slobodu, na važnost autoriteta i reda. Neka istraživanja, ukazuju na to da mnogi od mladih roditelja nisu spremni za zadatke oca i majke i da treba da nauče nove stavove, da formiraju nove motive i da promene mnoge od uobičajenih načina ponašanja. Od njih se zahteva više nesebičnosti, više staranja o drugome, posebno o detetu, više uzdržavanja, i promene u mnogim drugim oblicima ponašanja. Sa dolaskom dece u porodici, a posebno sa njihovim razvitkom, stvaraju se i novi interpersonalni odnosi. Kako se ponašati da bi ti odnosi bili dobri treba da nauče ne samo deca nego i roditelji. Sa rastom dece roditelji moraju formirati nove uzrastu i potrebama dece usklađene stavove, moraju da vode računa o potrebama i željama dece na različitim uzrastima. Deca, sa svoje strane, utiču na pona-
135
NIKOLA ROT
šanje i stavove roditelja i nastoje da imaju uticaj već zbog toga da bi držanje roditelja bilo što više u skladu sa njihovim željama. Tako i deca postaju agensi socijalizacije za roditelje, i može se reći da je između roditelja i dece u toku uzajamni proces socijalizacije. Uticaj dece raste sa njihovim uzrastom i sa starenjem roditelja. Ako deca koja su odrasla ne žive odvojeno, dolazi sa starošću roditelja do inverzije u odnosima. Od prvobitne situacije u kojoj su roditelji imali punu odgovornost, autoritet i moć nad decom dolazi do toga da deca preuzimaju sve veću odgovornost za roditelje, imaju sve veći autoritet i sve veću moć nad njima. Ponekad se ta promena odvija postepeno i bezbolno, a ponekad, međutim, rađa konflikte i krize. I život u zajednici, komuni, posebno užoj, kao što su naselje, mesto ili opština utiče na promene ponašanja. Dolazi do interakcije sa prijateljima, članovima različitih institucija, sa susedima i mnogim osobama iz okoline. Zajednica je institucija u kojoj se pojedinac nužno susreće sa normama i standardima šireg društva kome zajednica pripada. Tako i zajednica utiče na prihvatanje određenih društvenih normi i shvatanja. Ali ona sama se menja u zavisnosti od sastava njenih članova. Promene u gustini populacije, u starosnoj dobi, u etničkom sastavu, sastavu s obzirom na obrazovanje i kvalifikacije utiču i na zajednicu. Sa promenom sastava zajednice menjaju se i mnoga shvatanja i uverenja. Posebno, promena mesta boravka izaziva promene u ponašanju. Socijalna pokretljivost, prelazak sa sela u grad, izaziva menjanje i napuštanje starih, u seoskim uslovima formiranih shvatanja i vrednosti i usvajanja novih, karakterističnih za novu gradsku sredinu. Menja se shvatanje o načinu odevanja, ishrani, odmaranju, o podizanju dece, o seksualnom ponašanju, odnosima među ljudima.
Sredstva masovnih komunikacija Već je spomenuto mišljenje Bandure i Valtersa da su simbolički modeli, prezentovani ili slikom ili putem reči, važan objekt podražavanja. Danas, pri ogromnom broju sredstava masovnih komunikacija kojima smo izloženi, njihov uticaj, postaje veoma veliki. U literaturi se navodi da je naročito uticaj televizije na ponašanje ljudi, a posebno na ponašanje mladih, sve značajniji. Modeli ponašanja prikazani na televizijskom ekranu dobijaju sve veću ulogu u formiranju ponašanja i modifikovanju socijalnih normi. Jedan od razloga što roditelji i škola postaju manje uticajni, po mišljenju Bandure i Valtersa, jest upravo u tome što sve uticajnija postaje televizija. Jedan od uzroka što je televizija sve više, a roditelji sve manje uticajni, leži u tome što su modeli dati televizijskom i filmskom slikom daleko bogatiji detaljima, daleko jasniji, daleko konkretniji i, prema tome, mnogo lakši za podražavanje nego što su to pouke i verbalna uputstva o tome kako se treba ponašati koje pružaju roditelji. Ako roditelji i svojim sopstvenim ponašanjem pružaju model, bogatstvo detalja i jasan uzor za podražavanje, tek tada mogu imati značajan uticaj i eventualno veći od modela koje pruža televizija i film. Na osnovu laboratorijskih istraživanja u kojima je deci putem filma prikazano devijantno ponašanje, najčešće agresivno, i meren uticaj na filmu prikazanog ponašanja, proizlazi da je delovanje modela sa filma isto toliko snažno i veliko kao
136
AGENSl I IZVOR l SOCIJ ALIZACIJE
i uticaj modela u realnom životu. Bandura i Valters na osnovu svojih istraživanja zaključuju da slikom prikazano ponašanje deluje ne samo na podražavanje novih oblika ponašanja nego i na obnavljanje ranije stečenih, a napuštenih, agresivnih oblika ponašanja. U istraživanjima Valtersa i saradnika (Walters, 1962,1963) od ispitanika je zahtevano da tobože sudeluju u jednom ispitivanju pamćenja. Njima je kao zadatak postavljeno da pomažu eksperimentatoru u ispitivanju dešavanja kažnjavanja na učenje. Za svaki pogrešni odgovor trebalo je da ispitanika sa kojim su sarađivali kazne električnim šokom. Ovi ispitanici su, međutim, bili u dogovoru sa ispitivačem i oni su, prema unapred utvrđenom planu, namerno davali pogrešne odgovore. (Davanje električnih šokova bilo je podešeno tako da nije moglo izazvati nikakvo negativno dejstvo kod ispitanika.) Neki subjekti prethodno su posmatrali tuđe agresivno ponašanje, a drugi nisu. Utvrđeno je da su subjekti koji su posmatraii agresivno ponašanje davali intenzivnije električne šokove nego subjekti koji nisu posmatrali agresivno ponašanje. Posmatranje agresivnog ponašanja, zaključili su istraživači, ima dezinhibitorni efekat, izaziva javijanje neželjenog agresivnog ponašanja, koje je pod uticajem društvenih normi dotad bilo uzdržavano.
Ne samo posmatrano agresivno ponašanje nego i drugi posmatrani oblici ponašanja, konstatuju isti autori, podražavaju se i postaju modeli prema kojima se oblikuje sopstveno ponašanje. Nema sumnje, smatraju neki autori, ogromna masa seksualne i agresivne stimulacije, na koje dete neizbežno nailazi u sredstvima masovne komunikacije, utiču na njega i na tok njegove socijalizacije. Ta stalna seksualna i agresivna stimulacija vrši pritisak na dete i otežava uspeh njegova nastojanja da, u skladu sa roditeljskim i društvenim normama, kontroliše svoje impulse i kanališe ih u društveno prihvačene oblike. Treba napomenuti da ima i drugačijih mišljenja o delovanju masovnih sredstava komunikacija i posebno o uticaju u tim sredstvima prikazanog agresivnog ponašanja. Prema ovom mišljenju to delovanje je ograničeno, a sredstva masovnih komunikacija, i kad se njima prezentuje agresivno ponašanje, mogu da posluže za oslobađanje od agresivnih impulsa. Primer za podražavanje je samo za one osobe koje traže takav primer, dakle, samo za one osobe koje su već iz nekih uzroka sklone agresivnosti i devijantnom ponašanju. Isto se tako ponekad iznose argumenti da su sadržaji prezentovani u sredstvima masovnih komunikacija upravo oni sadržaji za koje postoji interes publike i da se ne može reći da se ljudi na određeni način ponašaju zato što im se neko ponašanje prezentuje u sredstvima masovnih komunikacija, nego da stvar stoji obrnuto: da se prezentuje ono čemu su ljudi skloni i što oni žele da im bude prezentovano. Verovatno je, međutim, da je postojala sklonost i interesovanje za određeno društveno nepoželjno opažanje ili ne da se prikazivanjem pružaju konkretni modeli ponašanja i da interesovanje, i ukoliko ga je bilo, postaje intenzivnije, a može da se pojavi ako ga nije bilo. Verovatno je da je delovanje cirkularno: postoji interes kome se udovoljava prezentovanjem određenih načina ponašanja, a to prezentovanje onda doprinosi razvijanju i širenju tog interesovanja. Mi nemamo dovoljno pouzdanih načina utvrđivanja delovanja sredstava komunikacija na ponašanje ljudi, kao što nemamo ni dovoljno metodološki do-
137
NIKOLA ROT
bro zasnovanih sistematskih ispitivanja o tome. Pri nastojanju da se utvrdi delovanje sredstava masovnih komunikacija na ponašanje obično se koriste tehnike intervjua i upitnika. Eksperimentalna laboratorijska istraživanja, koja bi mogla dati pouzdanije podatke, teško je organizovati pri ispitivanju ove problematike. Laboratorijska istraživanja koja su vršili Bandura i saradnici zacelo su metodološki korektnija istraživanja, a rezultati dobijeni njime nedvosmisleniji i zaključci koji se iz njih izvode opravdaniji. Za opravdanost zaključaka Bandure i saradnika govore i indirektni podaci o tome kako se masovnim sredstvima komunikacija posredovani pojedini oblici ponašanja brzo i široko šire i podražavaju. Tako je, na primer, sa načinom odevanja kod omladine, načinom zabave i drugim oblicima ponašanja. Ova proširenost ne obuhvata samo gradove nego i udaljenija mesta jer upravo zahvaljujući sredstvima masovnih komunikacija, posebno televiziji, prostorna udaljenost ne predstavlja više prepreku za podražavanje određenih modela. Da sredstva masovnih komunikacija, a posebno televizija, snažno utiču na sadržaj socijalizacije, pokazuju danas već brojna istraživanja. Australijski psiholozi Mari i Susan Kipaks (Murray i Kippax, 1979), daju pregled velikog broja istraživanja izvršenih u 16 zemalja u toku šezdesetih i sedamdesetih godina o gledanju televizije i njenom uticaju. Podaci pokazuju da je često da deca već i u ranom uzrastu (od tri do pet godina) prate dnevno televizijske emisije dva časa i više. Na kasnijem se uzrastu trajanje gledanja još uvećava. U Velikoj Britaniji, na primer, deca u uzrastu od 12 do 15 godina giedaju razne televizijske programe od tri do tri i po časa dnevno. Slično je i u nekim drugim zemljama. Angažovanošću gledanjem televizije smanjuje se vreme za socijalne kontakte i sa odraslima i sa drugom decom, za igru i za čitanje. Tolika zaokupljenost gledanjem televizije ne može da ne utiče i na formiranje određenih osobina deteta. Televizija uvećava znanje, doprinosi realnijem gledanju na svet, značajno olakšava i ubrzava razumevanje prirodnih i društvenih zbivanja. Ali istovremeno, posebno određenim svojim sadržajima reklamom i obimom prezentovanog nasilja, dečjem uzrastu neodgovarajućim načinima prikazivanje različitih međuljudskih odnosa ima i negativne posledice. Među ostalim razvija potrošački mentalitet, toleranciju prema nasilju koje se stalno prikazuje i vidi, a verovatno kod određenog dela gledalaca razvija i sklonost ka nasilju.
138
IZVORl SOCIJ ALIZAC IJ E
IZVORI SOCIJALIZACIJE
KULTURA I SOCIJALIZACIJA Pojam kulture; implicitna kultura Svaka ljudska jedinka već rođenjem postaje deo određene društvene zajednice koja ima svoje karakteristične načine regulisanja života i karakteristične norme svoga ponašanja, tj. svoju kulturu. Društveni sistem sa svojom ideologijom i kultura sa svojim standardima i normama osnovni su faktori koji određuju sadržaj socijalizacije; glavni su izvori socijalizacije. Za neku grupu karakteristični i normirani, načini ponašanja određuju, pre svega, sadržaj socijalizacije. Svaka je socijalizacija zato i kulturalizacija, ili akulturacija. Za određenu kulturu karakterističan način života, karakteristična shvatanja o životu i norme ponašanja deluju kontinuirano od njihovog rodenja na sve članove kulturne zajednice. Ljudi pripadnici ma kog društva moraju da rešavaju mnoge probleme. Neki od tih problema su opšti za sve ljude, pa zato i za sva društva. Takav je slučaj sa zadovoljenjem bioloških potreba (za hranom, temperaturom, odnosno stanovanjem i druge). Druge su potrebe specifične za pojedina društva. Ali i jedne i druge potrebe rešavaju pripadnici različitih društava na donekle različite načine. Pripadnici društava više ili manje se razlikuju u tome na koji način rešavaju pitanja održavanja života, regulišu odnose među sobom, organizuju društvo u kome žive. Sve to čini kulturu određenog društva. Kako će ljudi i društva rešavati pojedine probleme zavisi od nekoliko faktora. Zavisi najpre od fizikalnih faktora: klime, oblika zemljišta, prirodnog bogatstva zemlje. Ima autora koji su naglašavali značaj geografskih faktora za organizaciju društva i život ljudi. Naučna disciplina koja proučava uticaj ovih faktora na Ijudski život, geografska antropologija, ističe ove momente. Treba, međutim, imati na umu da čovek nije pasivno biće i da ne postoji njegova potpuna zavisnost od fizikalnih faktora nego da je ljudska karakteristika da aktivno i sistematski menja svoju geografsku sredinu. Kako će ljudi rešavati svoje probleme zavisi, zbog toga, i od tradicija određene društvene zajednice, njene istorije, njenog kontakta sa drugim narodima i sa njihovim shvatanjima. Zasluga je antropologa što su naglasili značaj ovih faktora za objašnjenje organizacije života ljudi i načina njihovog ponašanja. Ali rešavanje životnih problema ljudi i društva zavisi, pre svega, od razvitka proizvodnih snaga društva, društvenih odnosa i na tome izgrađenog društve-
139
NIKOLA ROT
nog sistema. Najveće razlike u organizaciji života i načinu ponašanja, najveće razlike u kulturi, jesu među društvenim zajednicama koje se nalaze na različitom stupnju privrednog i društvenog razvitka. Od dvadesetih godina počeli su mnogi stručnjaci, posebno antropolozi, ukazivati na značaj kulture za socijalizaciju. Kultura je faktor od kojeg zavisi formiranje osnovnih karakteristika organizacije života ljudi, a onda i u velikoj meri, i njihovih osobina isticano je. Pri tom se pojam kulture različito određuje. Pod kulturom se ponekad podrazumeva sve ono što je ljudskom rukom stvoreno. U pojam kulture bi ulazili i objekti koje je čovek izgradio, i običaji koji su se kod pripadnika određene zajednice formirali, njihova ekonomska praksa, način podizanja dece, političke institucije koje postoje u zajednici, mitovi, verovanja, tradicije, znanja, nauka, umetnost i mnogo drugog. Jedan antropolog (C. Wissler, 1923), pokušavajući da sistematizuje mnogobrojne momente koji po njegovom shvatanju ulaze u pojam kulture, razlikuje 9 oblasti života, koje čine kulturu, i to: jezik, materijalne karakteristike društva (način ishrane, stanovanja, saobraćaja, oruđa, oružja, način odevanja, postojeća zanimanja); umetnost; mitologiju, verovanja i znanja; crkvenu organizaciju i religioznu praksu (u što se uključuje i tretiranje bolesnih i mrtvih); porodični i socijalni sistem (način sklapanja braka, međuljudske odnose, društvenu kontrolu, način zabavljanja); vlasništvo i sistem na koji je organizovano vlasništvo; upravljanje društvom (političke organizacije, pravnu i sudsku praksu); ratovanje i način ratovanja. U ovako širokom i neodređeno fiksiranom sadržaju leži slabost ovakve definicije pojma kulture. Korišćenje tako širokog određenja pokušavaju pravdati neki autori primenom principa geštalta preuzetim iz psihološke teorije. Oni vele, među ostalima Kardiner i Linton, da su svi mnogobrojni momenti koji čine kulturu međusobno povezani, da postoji koherentnost kulture jer svaki deo zavisi od celine i ima neke slične karakteristike. Čak i ličnost, smatraju oni, oformljuje se u zavisnosti od kulture kao celine. Drugi autori, da bi taj toliko široki i neodređeni pojam pokušali odrediti, prihvataju razlikovanje eksplicitne i implicitne kulture. Pod eksplicitnom kulturom podrazumevaju spoljne manifestacije života neke zajednice. Pod implicitnom: motive i osobine pripadnika te zajednice, njihove ideje i verovanja. Oni ukazuju na to da su upravo motivi, osobine i ideje faktori koji deluju na spoljno ponašanje i bez kojih je to spoljno ponašanje nemoguće objasniti. Ovakvo razlikovanje dvaju delova kulture nalazimo i u dosta često citiranoj definiciji kulture Krebera i Klakhona (L. Kroeber i C. Kluckhohn, 1952). Po njima, pod kulturom treba podrazumevati sistem eksplicitnih i implicitnih načina ponašanja i propisa o ponašanju, formiranih u toku života grupe, a koji se prenose od generacije na generaciju. Jezgro kulture, po njima, čine upravo tradicionalne ideje i njima pridavana vrednost a koje se prenose od jednog na drugo pokolenje. Po našem mišljenju, upravo ovaj momenat koji spomenuti autori naglašavaju kao jezgro kulture, sistem tradicijom prenošenih ideja i vrednosti, čini ovako
140
IZVOR l SOCIJ ALIZAC IJ E
određenje spornim. Opravdano je, naime, postaviti pitanje da li su za život društva najvažniji načini organizacije života i shvatanja koja se zaista nepromenjeno prenose od generacije na generaciju. Ako su stepen razvitka proizvodnih snaga i na njima izgrađena i tehnologija i društveni odnosi od značaja, a oni to jesu, onda je nužno prihvatiti da se upravo najvažniji momenti u životu neke društvene zajednice menjaju sa razvitkom proizvodnih snaga te zajednice. Da je zaista tako, pokazuju upoređivanja razvoja pojedinih društava i u relativno kraćim vremenskim periodima. U roku od 100 i manje godina menjaju se mnogi osnovni i karakteristični načini ponašanja različitih društava. Ono što se prenosi od generacije na generaciju po pravilu su manje značajni elementi društva: folklor, običaji, način odevanja, određene preferencije u ishrani i slično. Opravdano je, međutim, prilhvatiti da postoje razlike u organizaciji života između pojedinih društava i da na način života i ponašanje ljudi utiču i istorija i tradicija određenog društva, da te razlike čini veliki broj faktora koji povezano deluju, i da sve to utiče i na sadržaj i način socijalizacije. Zbog toga nam izgleda kao podesnija definicija kulture određenje po kome bi se pod kulturom podrazumevali za određenu zajednicu karakterističan način organizovanja života i sistem ponašanja i vrednosti koji se formiraju i menjaju u toku života grupe. Radi boljeg objašnjenja pojma kulture antropolozi su uveli pojam implicitne kulture. Uvođenjem toga pojma približile su se antropološka i psihološka problematika. Granice između socijalnih psihologa koji se bave proučavanjem veze između društvenih uslova i ponašanja i psihološki orijentisanih antropologa, a takvim možemo označiti sve one koji koriste pojam implicitne kulture i koji spoljne načine ponašanja određene zajednice objašnjavaju korišćenjem psiholoških pojmova, postaju veoma neodređene. Zbog toga što ono što ljudi čine i kako čine zavisi od njihovih saznanja, njihove motivacije i njihovih osobina, stav mnogih antropologa je da, radi objašnjenja određenih spoljnih načina života, za pripadnike određenog društva, treba utvrditi karakteristične ideje, motive i osobine. To čini implicitnu kulturu ili suštinu kulture, kao što se izražava Klakhon. Utvrđivati sve faktore znači proučavati psihološke faktore i tako dolazi do nužne veze između antropologije i psihologije. U pojam implicitne kulture ulazi nekoliko kategorija psiholoških fenomena. Prema Kreču, Kračfildu i Balakiju (D. Krech, R. Crutchfield i L. E. Ballachey, 1962); 1) saznanja i verovanja, 2) vrednosti i 3) norme. Implicitnu kulturu čine saznanja i verovanja karakteristična za određeno društvo. Ovamo pripadaju i sva stečena saznanja o svetu i društvu, naučna saznanja ali i verovanja, praznoverice i mitovi. Mitovi i religiozna uverenja za pripadnike određenog društva nisu proste fikcije kao što bi bio sadržaj neke priče ili novele. Mitovi za njih realno postoje i utiču na njihovu sudbinu. Pripadniku nekog nerazvijenog društva mit znači isto što i verniku hrišćaninu biblijska priča o stvaranju sveta ili o prvom čoveku. To postaje sastavni deo njegova gledanja na život i svet kao što su verska učenja postala sastavni deo hrišćanske civilizacije, a onda i ponašanja i normi ljudi.
141
NIKOLA ROT
Drugu kategoriju psiholoških fenomena koji čine implicitnu kulturu predstavljaju vrednosti. Pod vrednostima podrazumevamo shvatanja o tome šta se ocenjuje kao dobro ili loše i za šta se, prema uverenju pripadnika neke grupe, treba boriti i čemu treba težiti. U svakom društvu postoje određene vrednosti kao više ili manje dominantne. Opšteprihvaćene vrednosti predstavljaju društvene ideale koji se postavljaju kao uzori i zadaci pred pojedine članove društva, čak i onda ako oni te ideale ne ostvaruju trajno i u svakodnevnoj aktivnosti. Norme, treći momenat implicitne kulture, predstavljaju propise i standarde prihvaćene od članova društva ili grupe. Veliki broj normi postoji u svakom društvu. Za razumevanje društva najvažnije norme predstavljaju sistemi uloga koji postoje u društvu. Mogu se pođeliti na: običaje, norme ponašanja u užem smislu i institucionalizovane norme. Za običaje se ne zahteva njihovo bezuslovno održavanje. Da neko nosi kravatu ili ne nosi, da se ženi ili ne ženi, da muškarac ne radi kućne poslove ili da ih radi nije bitno za održanje društva. Određeni način ponašanja smatra se prirodnim i normalnim, ali ako pojedinac drugačije postupi, to ne izaziva posebne posledice, ne kažnjava se posebnim kaznama. Može samo biti ocenjeno u društvu kao neobično i tuđe. Norme u užem smislu ili tzv. moralne norme regulišu, međutim, ponašanje koje se smatra važnim za društvo. Na primer, norme da se ne smeju zlostavljati deca, da treba nemoćnim i bolesnim pomoći i druge uključuju sankcije protiv kršenja ovih vrsta društvenih standarda, ponekad i korišćenje utvrđenih normi kažnjavanja. Najvažniji oblik ponašanja za neko društvo su institucionalizovani oblici ponašanja. To su sistemi standarda ponašanja o tome kako se mora postupiti u određenim situacijama. Ne postupi li se, slede nužno sankcije društva. Tim standardima se regulišu za održanje društva, onakvog kakvo jeste, bitni momenti i zbog toga se standardi i čuvaju korišćenjem različitih društvenih sankcija. U svakom većem i razvijenijem društvu ne postoji samo jedan sistem standarda i jedan sistem ponašanja potpuno identičan za sve članove društva. U okviru jednog opšteg globalnog sistema, opšte kulture, obično imamo i nekoliko međusobno donekle različitih sistema ponašanja, nekoliko subkultura. One se formiraju, pre svega, na osnovu klasne, etničke ili regionalne pripadnosti.
Istraživanja o vezi kulture i ličnosti Na značaj kulture za socijalizaciju i formiranje ličnosti ukazuju, pre svega, antropolozi. Njihova istraživanja, od dvadesetih godina XX veka pružaju bogatstvo podataka o tome da se pripadnici različitih kultura međusobno razlikuju ne samo u načinu organizovanja života društva nego i u svojim shvatanjima, stavovima, vrednostima, pa i crtama ličnosti. Dvadesetih godina Rivers (W. H. Rivers), Malinovski (B. Malinowski) i Sapir (E. Sapir) sakupljaju veliki broj podataka o životu i karakteristikama pripadnika različitih kultura. Ova istraživanja postaju podsticaj brojnim istraživanjima tridesetih i četrdesetih godina u kojima se ukazuje upravo na vezu između određene kulture i ličnosti pripadnika te kulture. Među ovim istraživanjima ističu se istraživanja Margaret Mid (M. Mead), Rut Benedikt (R. Benedict), R. Lintona, A. Halovela (A. J. Hallowell) i drugih.
142
IZVORI SOCIJ ALIZACIJE
U jednom svom poznatom radu Margaret Mid (1930) prikazuje 3 fizički međusobno slična plemena sa Nove Gvineje, plemena Arapeš, Mundugumor i Čambuli. Konstatuje da među tim plemenima ima značajnih razlika u načinu organizovanja života, sa kojima idu uporedo i razlike u karakteristikama ličnosti. Pripadnici plemena Arapeš ističu kao cenjene osobine ličnosti i sami se odlikuju njima: kooperativnost, spremnost za međusobno pomaganje, osećanje odgovornosti, tolerantnost. Pripadnici plemena Mundugumor ističu se kao svadljivi. skloni neprijateljskim aktima prema ostalim članovima plemena, izrazito kompetitivni i agresivni. Pripadnike trećeg plemena, plemena Ćambuli, karakteriše i izrazit smisao za umetnost, sklonost ceremonijalu i formalističkom ponašanju. Kod tog su plemena jasno razgraničeni poslovl između muškaraca i žena, kao što su i veoma precizno fiksirani načini ponašanja, s jedne strane, za žene, s druge, za muškarce. Pri tom, žene, pre svega, privređuju i imaju realnu moć u društvu.
Rut Benedikt, koja je također proučavala kulturu mnogih nerazvijenih plemena, naglašava povezanost i koherentnost svih elemenata kulture i usklađenost ličnih karakteristika sa određenom kulturom. U jednom istraživanju (1934) ona upoređuje kulture i ličnosti pripadnika indijanskog plemena Zunji iz Novog Meksika, plemena Dobu sa Nove Gvineje i plemena Kvakiutl Indijanaca sa pacifičke obale SAD. Dok je za pripadnike plemena Zunji karakteristična umerenost, blagost, trezvenost, potiskivanje lične inicijative i uzdržavanje od agresivnosti, pripadnici plemena Dobu žestoki su, agresivini, lukavi i nepoverljivi. Indijanci iz plemena Kvakiutl, opet izraziti su individualci koji strogo vode računa o privatnom vlasništvu, kod kojih je veoma razvijena težnja za isticanjem, prestižom i slavom. Za njih je karakteristična institucija ,,potlač“ koja se sastoji u tome da se dugo vremena sabirana imovina izlaže da bi se videlo koliko je pojedinac bogat i moćan i prilikom plemenske svečanosti spaljuje.
Autori Tomson i Džozef (L. Thomson i A. Joseph, 1947) proučavajuči pleme Hopi Indijanaca u SAD naglašavaju da se karakteristike ličnosti pripadnika toga plemena mogu objasniti time što pomažu pripadnicima plemena da se održe u veoma teškim prirodnim uslovima u kojima žive. Oni istovremeno ističu da, iako je moguće govoriti o nekim opštim karakteristikama ličnosti pripadnika plemena, ipak postoje znatne varijacije među pojedincima. Tomson i Džozef konstatuju da kod plemena Hopi i deca i odrasli izbegavaju manifestovanje svakoga isticanja. Kod svih su razvijena nastojanja da se zadovolje zahtevi i očekivanja ostalih. Ispoljavanje neprijateljstva i agresivnost kao i isticanje pred ostalim, smatraju se manom i sramotnim. Potisnuto je spontano reagovanje i očigledna je tendencija ka rigidnom ponašaju. Ličnost, karakteristična za pripadnika plemena Hopi, smatraju autori rezultat je uslova prirodne sredine u kojoj žive, infantilnih seksualnih konflikata i određenih emocionalnih odnosa u porodici.
Osim ovih autora, četrdesetih i pedesetih godina, veliki broj drugih poznatih antropologa vrši slična istraživanja. Klakhon (C. Klukhohn, 1941,1945) proučava Navaho Indijance koji se po njemu odlikuju praktičnošću, izrazitim aktivitetom, energičnošću, vitalnošću i radoznalošću. Halovel proučava druga indijanska plemena, među ostalim pleme Odžibva, za koje je karakteristična dezinteresovanost za personalne veze, neemocionalni odnosi među članovima. oslanjanje na samog sebe. Po mišljenju ovih i drugih autora, kultura u znatnoj meri određuje kako će se pripadnici određene grupe ponašati u različitim situacijama, kojim će
143
NIKOLA ROT
vrednostima težiti i koje će osobine ličnosti razvijati. Postoji korelacija između karakteristika kulture i karakteristika ličnosti. Od pedesetih godina ima veći broj pokušaja antropoloških istraživanja u kojima se nastoje preovladati mnogi metodološki nedostaci u ranijim antropološkim istraživanjima. U njima se više ne nastoji obuhvatiti prikazivanje celokupnog ponašanja, nego se orijentiše na utvrđivanje određenih sistema ponašanja, a istovremeno pokušavaju izvesti generalizacije o osnovnim determinantama razlika u načinu ponašanja pripadnika pojedinih kultura. Među ovim istraživanjima mogu se pomenuti istraživanja Vajtinga i Čajlda (J. V. M. Whiting i 1.1. Child, 1953). Na osnovu posmatranja ponašanja pripadnika 75 kulturnih zajednica, i to, pre svega, njihovih stavova prema bolesti i njihovih postupaka prema bolesnicima, autori zaključuju da strogost u suzbijanju agresivnosti u procesu vaspitavanja dece i oštri zahtevi za kontrolom agresivnosti idu uporedo sa shvatanjem da su bolesti prouzrokovane bacanjem čini. Strog postupak u odvikavanju od dojenja povezan je, po njima, sa verovanjem da bolesti izazivaju određena jela koja su vrači svojim čarolijama učinili otrovnim. Druga jedna grupa autora, Beri, Čajld i Bejkn (H. Barry, 1.1. Child i H. Bacon, 1959) razliku u ponašanju vezuju uz razlike u obimu u kom se akumuliraju zalihe hrane. Oni razlikuju privrede u kojima ima mnogo stvaranja rezervne hrane i u kojima se koriste domaće životinje i privrede koje počivaju, pre svega, na lovu i ribarenju i u kojima se ne stvaraju zalihe hrane. Društva za koja je karakterističan visok stepen akumuliranja hrane teže da njihova deca socijalizacijom razvijaju crte ličnosti kao što su odgovornost, tačnost, poslušnost, pokoravanje. Društva u kojima se stvaraju samo male zalihe hrane nastoje da se kod njihove dece razvijaju osobine kao što su težnja za ličnim uspehom i postignućem, samostalnost, nezavisnost i upornost. Karakter privrede određuje, dakle, sadržaj socijalizacije. Nije sadržaj socijalizacije arbitraran nego zavisi od uslova života. Kad bi članovi društava u kojima je razvijena poljoprivreda i u kojima se zajedničkim organizovanim radom akumulira hrana razvijali kod svoje dece više težnju za ličnom afirmacijom nego za saradnjom i poslušnošću, to bi dovodilo do konflikata i ometalo uspešno ostvarivanje ciljeva društva. U drugom jednom svom radu (1957) isti autori pokazuju da je i razlikovanje muških i ženskih uloga, tj. postavljanje oštrih razlika u ponašanju između pripadnika ženskog i muškog pola, zavisno od ekonomskih uslova. Najveće razlike u ulogama zahtevaju se u društvima u kojima su ulaganje velikog napora i razvijena veština neophodni za privređivanje. Po mišljenju ovih autora, koje iznose u drugom jednom radu (1963), i frekvencija delinkvencije zavisi od određenih karakteristika društava, od karakterističnih tipova domaćinstva i od toga zavisne prirode i količine kontakta oca porodice sa muškom decom. Navešćemo, najzad, jedan pokušaj razlikovanja tipova kultura koje je izveo američki antropolog Hsu (F. L. Hsu, 1961). On je pokušao da veći broj kultura svede na četiri tipa kulture koji se međusobno razlikuju prema tome koji je odnos u porodici dominantan: odnos otac sin, odnos majka sin, odnos muž žena ili odnos brat brat.
144
IZVORI SOCIJ ALIZAC IJ E
Prvi tip kulture čine društva u kom je dominantan odnos otac sin. Karakteristična ku ltura u kojoj je dominantan ovaj odnos jeste stara Kina. Pažnja se poklanja dečacima koji treba da nastave tradiciju porodice, i čuvaju uspomenu na oca, dedove i pradedove. Od sina se zahteva da je pokoran a od oca da podržava sina. Ženidbu organizuju roditelji. Brak se ne sklapa zbog ljubavi nego zbog toga da bi se produžilo muško potomstvo i produžila porodica. Čovek čija žena ne rodi sina ima pravo da uzme drugu ženu. Društva u kojima je dominantan ovaj odnos konzervativna su društva u kojima se naglašavaju obaveze, upravljanje je autokratsko, a obožavanje predaka jeđna forma poliateizma. Primer za kulturu u kojoj se naglašava odnos majka sin pružaju pojedina društva u Indiji. Ovde je karakteristična zavisnost sina od materinske brige. Iako se u kulturi odraslih naglašava uloga muškarca, staranje o deci je briga majke. U životu deteta otac je manje važna figura i u religioznim verovanjima nalazimo mnoga ženska božanstva. Za verovanje karakteristična je zavisnost od natprirodnih sila. Kao što deca zavise od majke, tako odrasli zavise od tih nadnaravnih snaga. Krajnje blaženstvo jeste u ponovnom ujedinjenju sa božanstvom. Dominacija odnosa muž žena karakteristična je za evropske kulture, kao i za SAD. U tim kulturama m ladići i devojke samostalno traže svoje bračne drugove. Važnu ulogu u životu m ladih ljudi ima romantična ljubav. Svako treba da sam krči sebi put u život. Ne treba da očekuje da će to učiniti porodica za njega. Naglašavaju se lična sloboda i oslanjanje na samog sebe. Čest je konflikt među generacijama. Lakše dolazi do socijalnih promena. Dominaciju odnosa brat brat sretamo kod mnogih plemena u Africi i kod nekih plemena američkih Indijanaca. Dečaci rano napuštaju roditeljsku kuću i žive sa vršnjacima. U životu plemena važnu ulogu ima ritual brata po krvi. Njime se učvršćuje veza između pojedinih vršnjaka. Manje se naglašavaju veze sa prošlošću, a i slabija je orijentacija prema budućnosti.
Treba napomenuti da, i pored metodološkog napretka u antropološkim istraživanjima, ostaju otvorena mnoga metodološka pitanja. Pre svega, pitanje o tome šta je uzrok a šta posledica među prikazanim pojavama. Posebno je pitanje da li zaista način vaspitavanja dece predstavlja uvek osnovni uzrok određenog načina ponašanja karakterističnog za određeno društvo. Osim ovog opšteg metodološkog problema diskutabilni su i mnogi konkretni postupci u istraživanju. Nije uvek obezbeđena relijabilnost i validnost različitim od koriščenih tehnika. Otvoreno je pitanje opravdanosti generalizacija, pitanje koliko je iz takvih, obično uporednih, studija više kultura opravdano izvoditi uopštavanja o značaju pojedinih faktora za ponašanje uopšte.
Pokušaji objašnjenja povezanos.i kulture i ličnosti Pokušavajući da nađu objašnjenje za utvrđene veze između karakteristika kulture i određenih načina ponašanja, a posebno određenih osobina ličnosti, autori najčešće izvor te veze nalaze u iskustvima u ranom detinjstvu. Ova iskustva, smatraju oni, karakteristična su za pojedine kulture u kojima po tradiciji postoji određeni način podizanja dece, determinisan eventualno i uslovima života, koji onda određuje kakva će se ličnost formirati. Pri tom neki autori naglašavaju neke posebne momente. Margaret Mid, na primer, kao i neki drugi autori, kao važan momenat koji će odrediti formiranje ličnosti često ističe stepen tolerantnosti od-
145
NIKOLA ROT
nosno netolerantnosti prema deci i od toga zavisnu veću ili manju frustriranost. Što su pripadnici plemena Arapeš blagorodni i plemeniti ljudi, uzrok leži u tome što se prema deci ne vrši nikakva presija, što se ona retko kažnjavaju i što usled toga nisu frustrirana. Suprotno tome, pripadnici plemena Mundugumor bili bi netrpeljivi i agresivni zbog toga što se deca od malena surovo kažnjavaju i što su, usled toga, veoma frustrirana. Drugi autori, kao posebno važan momenat, naglašavaju odnos prema ispoIjavanju agresivnosti. Vajting, na primer, ističe da će tamo gde se manje toleriše ispoljavanje agresivnosti kod dece, biti i manje agresivnosti u ponašanju odraslih. U motivima i narodnim pričama takvih društava pripadnici plemena se nikad ne prikazuju agresivnim, agresivni su samo stranci koji se spominju. Treći autori ističu razvijenost emocionalnih odnosa, odnosno njihovu nerazvijenost u ranom detinjstvu. Sto su, na primer, stanovnici Bali otočja u Indoneziji, navode Bejtson i Mid (B. Bateson i M. Mead, 1942), introvertirani i izrazito neemocionalni u svojim odnosima objašnjavaju oni time što malu decu podižu njihove nešto starije, ali još uvek i same male i mlade, sestre. O svakom malom detetu brine se više takvih „malih majki“. Mala sestra igra se sa detetom dokle je to za nju zanimljivo, a redovno joj je staranje i briga o detetu teret i dosadan posao. Ne dolazi do razvijanja srdačnijih i trajnijih emocionalnih odnosa. Na važnost emocionalnih odnosa za razvijanje određene kulture ukazuje i Hsu čije smo shvatanje izneli. Pored dominacije određenih odnosa, navodi Hsu, određena kultura zavisiće i od obima i veličine porodice, tolerisanja ili suzbijanja agresivnosti i veće ili manje strogosti u vaspitavanju. Proširene porodice (a pod tim se ne podrazumevaju samo porodice sa velikim brojem dece nego uopšte porodice u kojima postoji uska povezanost sa širom rodbinom) stvaraju decu koja se pokazuju tolerantna. U takvoj proširenoj porodici čuvaju se tradicije i tradicionalni načini ponašanja. Emocionalne veze sa pojedinim članom nisu intenzivne, ali zato postoje veze sa velikim brojem članova porodice i različiti od članova mogu se prihvatiti kao uzori. Deca se osećaju manje frustrirana različitim barijerama jer mogu da nađu podršku i zaštitu, ako im to ne daju roditelji, kod nekog od mnogobrojnih rođaka. U takvim društvima, po mišljenju Margaret Mid, nema pojave Edipovoga kompleksa. Mnogi autori ističu ne negirajući važnost načina vaspitavanja dece ulogu uslova sredine, a prvenstveno ekonomskih uslova. Spomenuto je objašnjenje Tomasa i Džozefa za javljanje karakteristika Hopi Indijanaca. Napomenuli smo da važnost ekonomskog faktora naglašavaju i Beri, Čajld i Bejkn koji razlikuju društva koja u većem i u manjem stepenu akumuliraju rezerve hrane. Ulogu ekonomskih faktora pominju, među ostalima, Kardiner i drugi, koji pokazuju kako se sa promenom načina privređivanja menjaju mnoga uverenja i mnoge osobine. U jednom svom ispitivanju M. Mid (1955) pokazuje kako sa uvođenjem efikasnije uprave i izgradnjom železnice u krajevima gde je ranije vladao kruti plemenski hijerarhijski sistem i postojao izraziti autoritet starijih dolazi do promena u moralnim shvatanjima, u načinu sklapanja brakova, gledanju na autoritete. Spomenućemo posebno dva pokušaja da se sistematski prikaže veza između kulture i ličnosti. To su pokušaji Lintona i Kardinera da objasne te veze i po-
146
IZVORl SOCIJ ALIZAC IJ E
znat pokušaj objašnjenja uticaja kulture na ličnost E. Froma. Linton i Kardiner (R. Linton, 1945) za objašnjenje ove veze koriste pojam „bazične strukture ličnosti“. Ova struktura ličnosti, po njima, ne obuhvata celu ličnost nego samo one delove ličnosti koji su zajednički za članove grupe, a po kojima se, opet, članovi jedne grupe razlikuju od članova druge grupe. Ova bazična struktura ličnosti usklađuje se institucijama određene kulture, a do nje dolazi na osnovu određenog ranog iskustva zajedničkog svim članovima društva, pre svega, usled određenoga načina podizanja deteta. Pri tom podizanju naročito su važni momenti: način ishrane i odvikavanje od dojenja, emocionalni odnosi sa roditeljima, način disciplinovanja, odnos među braćom. Ovi momenti određuju rano iskustvo deteta. A ovo rano iskustvo determiniše kasnije osobine ličnosti. Način podizanja deteta povezan je sa različitim karakteristikama društva, vladajućom mitologijom i karakterističnom tehnikom i proizvodnjom. Osnovne karakteristike ličnosti formirane u ranom detinjstvu zajedničke za sve članove društva dolaze do izražaja putem projekcije u različitim institucijama društva, u folkloru, umetnosti. Ovaj „projektivni sistem“ određuje onda, „sistem realnosti“, tj. shvatanja o pojavama i odnosima u svetu i društvu. E. From (E. Fromm, 1941,1947. i 1955) naglašava da je ličnost rezultat prilagođavanja ljudskih potreba uslovima društvenog života uzetog u celini. Neopravdano je prihvatiti, po njegovom mišljenju, da su porodični odnosi sami za sebe i isključivo uzrok formiranja određene ličnosti. Način života nekoga društva rezultira iz kompleksa istorijskih, ekonomskih, socijalnih i psiholoških faktora i manifestuje se u idejama, stavovima, i celokupnom ponašanju koje dete usvaja putem vaspitanja. Ali roditelji koji vaspitavaju dete samo su predstavnici društva; oni predstavljaju osobe koje prenose na dete za određeno društvo karakteristične ideje i vrednosti. Porodica nije poslednji uzrok određenih osobina ličnosti nego je i sama efekat određene kulture, kao što je i agens sredstvo kojim se određena kultura služi u vaspitavanju novih generacija. Kao centralni pojam kojim nastoji objasniti vezu između kulture i ličnosti From koristi pojam socijalnog karaktera. Pod tim on podrazumeva „jezgro karakterne strukture koje je zajedničko za većinu članova iste kulture i u suprotnosti sa individualnim karakterom po kome se ljudi koji pripadaju istoj kulturi međusobno razlikuju jedan od drugoga“. Možemo, dakle, po Fromu, razlikovati socijalni karakter, kao deo karaktera zajednički za većinu pripadnika određenog društva, i individualni karakter, kao deo karaktera po kome se svaki pojedinac razlikuje od svakog drugog. Uslovi u kojima neko društvo živi a koje čini način proizvodnje, industrijska tehnika, klima, naseljenost, politički i geogr&fski faktori, kulturne tradicije i uticaji dovode do toga da je svako društvo struktuirano na svoj određeni način i da mi uvek imamo posla sa određenim specifičnim društvom. Socijalne strukture društva su relativno fiksirane (za određeni istorijski period). Članovi društva, klase i slojevi u društvu, ponašaju se na taj način da društvo bude sposobno da funkcioniše u skladu sa postojećim društvenim sistemom. Funkcija je socijalnog karaktera upravo da formira ličnosti članova društva tako da oni žele da deluju upravo onako kako treba da deluju da bi društvo funkcionisalo. Preko socijalnog
147
NIKOLA ROT
karaktera kanališe se ljudska energija na aktivnost i na način aktivnosti koji omogućavaju održavanje određenog društva. Moderno industrijsko društvo, na primer, veli From, traži i formira određene osobine koje omogućavaju uspešno funkcionisanje toga društva. Takve su osobine među ostalim: disciplinovanost, urednost, tačnost. Društvo treba čoveka koji će maksimalno koristiti svoje energije za rad, koji će biti uredan i tačan. Socijalni karakter stvara se interakcijom ekonomskih, socioloških i ideoloških faktora. U toj interakciji najvažniji su ekonomski faktori jer se oni najsporije i najteže menjaju. Zato način proizvodnje determiniše socijalne relacije u društvu, način i praksu društvenog života. A li i religiozna, politička i filozofska shvatanja nisu samo proste projekcije proizvodnih odnosa, nego također utiču na socijalni karakter i stabilizuju ga. Dok su objektivni uslovi stabilni, socijalni karakter ima ulogu društvenog stabilizatora. Kad se, međutim, spoljni uslovi promene i kad nisu više u skladu sa tradicionalnim socijalnim karakterom, on postaje elemenat dezintegracije društva, „dinamit namesto socijalnog maltera“. Ali treba istaći da čovek, iako je u stanju da se prilagodi različitim uslovima, „nije ipak beli list hartije na kome kultura piše svoj tekst“. Čovek ima svoje urođene karakteristične ljudske potrebe: za srećom, harmonijom, ljubavi i slobodom. Ove potrebe su dinamički faktori i izazivaju, kad je njihovo zadovoljenje frustrirano, reagovanje i otpor. Ako se ne mogu trajno zadovoljiti, izazivaju otuđenje ili alijenaciju čoveka. Do sada nijedno od postojećih društava nije bilo tako struktuirano da je zadovoljavalo ove osnovne potrebe čoveka. Zato su sva dosadašnja društva bila društva u neskladu sa pravom ljudskom prirodom, društva u kojima se nije mogao razviti potpun i zdrav čovek. Bila su to „nezdrava društva“. Stvar svesnog ljudskog revolucionamog napora, je formiranje „zdravog društva“. Nesumnjivo da su proučavanja antropologa i korišćenje saznanja do kojih su oni došli u vezi sa istraživanjem uloge kulture doprinela boljem razumevanju problema socijalizacije ličnosti. Korišćenjem pojma kulture uveden je jedan nov važan momenat u objašnjenje formiranja ličnosti. Ukazuje se, koristeći ovaj pojam, na to da je veliki broj faktora, a koji svi deluju povezano, od kojih zavisi efekat socijalizacije. Pri tom se opravdano pridaje značaj i ulozi tradicija, istorije i uopšte specifičnih uslova razvitka pojedinog društva. Sigurno je da i ovi momenti, povezani sa drugim, i u zavisnosti sa njima, utiču na formiranje društva. Zasluga je antropologa, dalje, što su, proučavajući različite kulture i za njih, karakteristične načine ponašanja pokazali da se pripadnici različitih kultura mogu razlikovati u bitnim momentima ljudskog ponašanja. Oni su pokazali da ljudsku prirodu nije pravilno gledati ni kao nepromenjivu ni kao svuda istu, niti smatrati da su karakteristike i načini ponašanja pripadnika ma kog društva nužno i univerzalni ljudski načini ponašanja i univerzalne ljudske karakteristike; istraživanja antropologa značajno su doprinela tome da se oslobodimo pogrešnog etnocentričkog shvatanja. Ali, zaključujući ovo izlaganje o pokušaju objašnjenja veze između kulture i ličnosti, treba ukazati na određene nedostatke i određena pogrešna shvatanja koji se dosta često javljaju kod antropologa i kod antropoloških pristupa. 1) Mnoge antropološke studije prikazuju članove određene kulturne zajednice suviše upro-
148
IZVORI SOCIJ ALIZACIJE
šćeno, prikazuju ih kao manje-više jednoobrazne ličnosti. Međutim, pripadnici jednog istog plemena mogu biti i kooperativni i srdačni, kao i što mogu biti i agresivni i netolerantni. Ljudi jesu fleksibilni, menjaju se pod uticajem sredine, ali oni, ipak, nisu kao glina od koje lončar formira oblike kakve hoće. Iako u ponašanju Ijudi važnu ulogu imaju u određenoj kulturi institucionalizovani oblici ponašanja, ipak postoje razlike u potrebama pojedinaca i u mnogim njihovim karakteristikama. 2) Često se pojam kulture dosta neodređeno upotrebljava, ne precizira se na koje se sve faktore misli kada se ukazuje na determinisanost određenih oblika ponašanja kulturom. Pojmom kulture vrlo često zamagljuje se uloga pojedinih važnih faktora društvenog razvitka uopšte, pa i razvitka same kulture. 3) Kultura se tretira kao nešto što postoji samo od sebe i samo po sebi, a ne vidi značaj, prvenstveno važnih za društveni razvitak i ponašanje ljudi, proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa. Osobenosti društvene organizacije i ponašanja Ijudi pripisuju se kulturi u celini kao glavnoj determinanti. Zanemaruju se određene zakonitosti društvenog života i ponašanja, i jedno i drugo pokušava objasniti delovanjem specifičnosti kulture. Takva koncepcija se označava kulturnim determinizmom. Ne uočava se da su često veće sličnosti između pripadnika različitih klasa i slojeva, pripadnika grupa sa istom pozicijom u društvu a u različitim nacijama i kulturama, nego što su razlike među pripadnicima različitih slojeva i statusa u istoj kulturi. 4) Tome treba dodati mnogobrojne metodološke slabosti i ograničenja koja se pri istraživanju tako složenih pojava, kao što su, s jedne strane, kultura a, s druge strane, ličnosti, javljaju, a o kojima je već bilo reči.
Nacionalne karakteristike Bilo je i ima pokušaja da se utvrdi veza i između karakterističnih osobina kulture i osobina ličnosti i kod pripadnika razvijenih društava zapađne civilizacije. Takva društva su, po pravilu, organizovana na etničkom principu, predstavljaju nacionalne države. Zato se o karakteristikama pripadnika razvijenih društava obično govori kao o nacionalnim karakteristikama ili o nacionalnom karakteru. Pojam nacionalnog karaktera proširuje se i na pripadnike određenih etničkih grupa van matične nacionalne drzave. Često su autori takvih prikaza novinari i publicisti koji uočavaju mnoge zanimljive osobine nekog naroda ili zemlje, ali čiji su zaključci u velikoj meri zasnovani, pre svega, na impresijama i predstavljaju, po pravilu, uopštavanja u stepenu u kome podaci kojima oni raspolažu to ne dopuštaju. Takvi prikazi su obično uprošćavanje stvarnog stanja stvari i mogu poslužiti kao korisne hipoteze koje je, međutim, potrebno strožim istraživačkim postupcima proveravati. Postoje pokušaji prikazivanja nacionalnih karakteristika i od strane stručnjaka iz pojedinih oblasti društvenih nauka, pre svega od strane antropologa, a koji su zasnovani na više sistematskom posmatranju, ponekad i na sistematskom istraživanju. Ali ni od stručnjaka dosad dati prikazi nacionalnih karakteristika ne mogu zadovoljiti strože naučne kriterijume. Zato se, za gotovo sve prikaze nacionalnih karakteristika kojima zasad raspolažemc može reći da ne predstavljaju do-
149
NIKOLA ROT
voljno sigurne rezultate i zaključke. Razloga za to ima više. Ni osnovni pojmovi, na primer pojam o tome šta treba smatrati nacionalnim karakteristikama, nisu do sada dovoljno raščiščeni. Nije fiksirano koje osobine ličnosti treba ispitivati i kako ih utvrđivati. Takvo istraživanje otežano je gotovo zakonitim delovanjem predrasuda onih koji zaključuju o karakteristikama određenih naroda i njihovom vezanošću za sopstvenu naciju i kulturu a nenaklonošću prema nacijama sa kojima je njihova vlastita bila u sukobu ili jeste u sukobu; zatim ideologijom, aktualnom situacijom u svetu i naročito manje-više svuda proširenim etničkim stereotipijama. Metodološke slabosti su dalji faktor koji se redovno javlja pri datim istraživanjima, a koje izviru iz nerazrađene teorijske osnove, nepostojanja pouzdanih tehnika istraživanja, sklonosti ka neopravdanim generalizacijama. Zato vrlo često prikazi nacionalnih karakteristika pripadnika određenih naroda, umesto da nas oslobađaju stereotipnog gledanja na pojedine narode i umesto da doprinesu suzbijanju etničkih stereotipija, često doprinose još njihovom proširivanju. U načelu je opravdano postaviti zahtev za utvrđivanjem određenih nacionalnih karakteristika. Opravdano je zbog toga što zaista kultura kao celina, pa tako i kultura neke razvijene nacionalne države, utiče na psihološke osobine Ijudi i što postoji verovatnoća da u određenoj nacionalnoj državi nalazimo određene psihičke karakteristike kod pripadnika određenog naroda češće nego u drugoj nacionalnoj državi kod pripadnika neke druge nacije. Od četrdesetih godina ovoga veka ima sve više pokušaja prikazivanja karakteristika pojedinih naroda. Antropolozi, sociolozi, a u manjoj meri psiholozi, pokušavaju da, polazeći od različitih teoretskih pretpostavki, najčešće od psihoanalitičke teorije, iznesu sintetičke prikaze nacionalnih karakteristika pojedinih naroda. Mi ćemo ovde ukratko spomenuti neke pokušaje prikaza nacionalnih karakteristika: Amerikanaca, Nemaca i Rusa naroda čijem je prikazu karakteristika u toku I svetskog rata i posle njega poklonjeno najviše pažnje. Karakteristike Amerikanaca pokazuje, među osta lim, već spomenuti istaknuti američki antropolog Margaret Mid. Ona kao suštinske osobine Amerikanaca navodi težnju za uspehom, i to prvenstveno za uspehom u ekonomskom napredovanju i poboljšanju svog ekonomskog stanja, i sklonost ka konformiranju. U težnju da postigne uspeh, Amerikanac se energično bori sa preprekama i teškoćama. Uspeh vidi kao nagradu za vrlinu a neuspeh kao znak i dokaz svoje nedovoljne lične vrednosti. Iako redovno samosvestan i siguran u sebe, u izrazito teškim situacijama pokazuje javljanje osećanja nesigurnosti. Nezainteresovan je za prošlost, osim u slučaju kad pozivanje na pretke doprinosi uglednijem statusu. Drugi jedan antropolog G. Gorer, ističe kao karakteristike Amerikanaca odbacivanje i nepriznavanje autoriteta, dominaciju majke i žene u svakodnevnom životu, popustljivost prema deci i nastojanje da se postigne što viši društveni status. Američko je dete, veli Gorer nezasito u svojim zahtevima da mu se obraća pažnja i da mu se čini po volji. Zbog toga i odrastao Amerikanac stalno teži da bude priznat, da bude uticajan i da ima prijatelje. Zadovoljstvo u posedovanju mašina ili sticanju različitih predmeta, a radi toga da bi dostigao i prestigao standard svojih suseda, dalja je karakteristika američkog karaktera. Drugi se cene, prema tome, koliko se približavaju američkom shvatanju o vrednostima, društvenim odnosima i društvenom uređenju.
150
V.
\
IZVORI SOCIJ ALIZAC IJ E
Prema prikazivanju Amerikanaca, pa i pripadnika ma koga naroda, kao osoba sa jednoobraznim trajnim osobinama veliku skeptičnost izražava američki sociolog Risman (D. Riesman, 1950), i to u svojoj poznatoj knjizi „Osamljena gomila“. Po njemu, moguće je govoriti eventualno o tipovima ponašanja koji se sretaju u društvu. To bi bili oblici ponašanja češči od nekih drugih, ali predstavljaju posledice društveno-ekonomskih uslova u kojima ljudi žive. Slične, česte oblike ponašanja moguće je sresti u svakom društvu sa jednakim uslovima. U jednom svom novijem radu (1967) Risman je još više rezervisan prema pokušajima davanja nacionalnih karakteristika kao nekih opštih i trajnih osobina pripadnika nekog naroda. Takvi holistički pristupi, veli on, pod uticajem su stereotipija. Teško je govoriti da postoji neka karakterizacija opšta za sve, jer postoje, posebno u američkom društvu, znatne razlike između etničkih grupa i klasa. Zatim i one karakteristike koje se mogu eventualno uočiti pre svega su posledica razvitka društva, industrijalizacije i urbanizacije. One se mogu uočiti i kod drugih naroda sa sličnim stepenom razvitka. Nemoguće je prihvatiti ni da su eventualne karakteristike koje možemo u određenom periodu uočiti trajne karakteristike. Prihvatanje fiksiranosti nacionalnih karakteristika u suprotnosti je sa evidentnošću ljudske plastičnosti koju potvrđuju podaci iz istorije različitih društava. Među ostalim, engleskog i švedskog društva, veli Risman. Ovi narodi, koji su danas poznati po svojoj disciplinovanosti i stabilnosti, bili su još u XIX veku veoma nemirni, buntovni i skloni neredima. Sve karakteristike grupa menjaju se u zavisnosti od razvitka. Zato je tesko prihvatiti da postoje neke trajne karakterološke osobine Amerikanaca. Osobine koje su danas eventualno tipične za Amerikance nisu specifično američke. One se javljaju, ili se mogu javljati, i van granica Amerike. Tako je, na primer, uočljivo da je ono što je među ostalim karakteristično za znatan deo američke omladine, na primer, interes za filmske zvezde, određeni način zabave, uticalo na omladinu i van granica Amerike i postalo sastavni deo internacionalne omladinske subkulture. Mogu se, eventual no, kao relativno česte osobine koje se u američkom društvu naglašavaju i kao vredne i kao česte, prema Rismanu, spomenuti: egalitarizam, aktivizam ili bar nefatalizam, iskrenost i otvorenost, nestrpljivost, mala uloga tradicionalnih veza. Veliki je uticaj masovnih sredstava komunikacija koje šire kao vrednosti određene oblike i ponašanja i određeni izgled čoveka: da je bo lje biti živahan il preduzimljiv nego inertan, da je vrednije težiti da se nešto postigne nego biti rezigniran, da je bolje tražiti zadovoljstvo nego biti uzdržljiv, da je bolje biti društven nego povučen u sebe, da je korisnije biti vitak nego debeo, i slično. Masovna sredstva komunikacija utiču na shvatanja kako treba biti obučen, kako opremiti kuću, kako se zabavljaiti i tako utiču na stvaranja tipičnih načina ponašanja i života. Jedno od masovnih sredstava komunikacija koje ima veliki uticaj na mlade Amerikance jeste, po mišljenju Rismana, koledž, koji posećuje sve veći broj omladine a uskoro će ga posećivati i većina. Može se očekivati da će obrazovanje koje se tu stiče i sve tolerantniji postupak u podizanju dece imati za posledicu da autoritarnost kao osobina ličnosti počne da se gubi, a tolerantnost da postaje sve izrazitija. Stoga, što više raste bogatstvo, verovatno je da će biti manje izrazito kompetitivnih, manje štedljivih i manje onih čija je karakteristika izrazita težnja za ličnim uspehom.
151
NIKOLA ROT
U posleratnim godinama bio je veliki interes za utvrđivanje i objašnjenje nacionalnih karakteristika Nemaca, naroda koga su njegovi upravljači u relativno kratkom periodu poveli u dva velika rata. U tim prikazima nastoji se, pre svega, objasniti kako je bilo moguće da se stanovništvo Nemačke ne samo pridobije za rat nego i skloni da se odlučno zalaže u dva, po razaranjima i žrtvama, za sve strašna rata. Po mišljenju većeg broja autora, osnova nemačkog nacionalnog karaktera je u autoritarnosti oca porodice. Naročito naglašavana crta Nemaca je pokoravanje autoritetu i poštovanje autoriteta. Dete se identifikuje sa ocem, smatraju mnogi autori tih prikaza u skladu sa psihoanalitičkom teorijom, i svoju sk lonost ka autoritarnosti prenosi na ceo društveni život. U autoritarnosti je koren i drugih karakterističnih osobina: intezivnih nacionalističkih osećanja i spremnosti da se žrtvuje za domovinu, na koju se gleda kao na širu zajednicu sličnu porodici a čiji se upravljač predstavlja i doživljava kao otac. I domovina se označava kao zemlja oca, otadžbina Vaterland. Kao osobine ističu se i težnja za moći, i prestižem, jako i duboko osećanje nesigurnosti (koje se osećanje nastoji kompenzirati težnjom za moći), grupna i nacionalna solidarnost, osećanje dužnosti, smisao za disciplinu, red i čistoću, te požrtvovanost (budući da se i dete i građanin vaspitavaju da poštuju autoritet i da mu se pokoravaju). Od Hitlera formirani državni sistem, nacionalsocijalizam, navode neki od ovih autora, predstavljao je model države koji se zasniva na jednakim principima autoritarnosti kao i autoritarna porodica i zato je imao široku podršku Nemaca. Po nekim autorima, nema značajnijih promena u ličnosti Nemaca ni posle II svetskog rata. Po njima, postoji i dalje izrazito poštovanje autoriteta i jednaka spremnost da se pokorava nekom vođi kao što je to i dosad bila karakteristika Nemaca. Drugi autori, međutim, pozivajući se na mnogo uverljivih podataka ukazuju na to da su bar kod jednoga dela mladih u Nemačkoj nastupi le znatne promene. Umesto pokoravanja autoritetu kao važna karakteristika javlja se kritičnost prema autoritetu i izrazita težnja za individualnom slobodom.
Iz navedenih primera se vidi da su mnoge karakterizacije dosta nesigurna uopštavanja, da ima različitih tumačenja istih podataka, a uvek mnogo slobodnoga konstruisanja. Ovi nedostaci u prikazivanju nacionalnih karakteristika još više dolaze do izražaja u pokušajima utvrđivanja nacionalnih karakteristika Rusa. Kod ovih prikaza veliki uticaj imaju i predrasude prema društvenom sistemu u Sovjetskom Savezu. Među ostalim, antropolozi Corer i Rikman (G. Gorer i J. Rickman, 1949) pokušavaju konstruisati sliku ruskog karaktera polazeći od psihoanalitičkih postavki o oralnom karakteru. Od lučujućl faktor za formiranje ruskog nacionalnog karaktera, vele oni, ima dugo povijanje deteta i fiksacija na oralnoj fazi. Iz toga proizlaze osobine kao što su: indiferentnost za fizički bol i njeno lako podnošenje, prihvatanje različitih vrsta ograničavanja i sk lonost situaciji neodgovarajućem emocionalnom reagovanju. Ne mogu se smatrati dovoljno zasnovanim ni generalizacije koje o Rusima iznosi Margaret Mid (1951). Ona navodi da na osnovu tri vrste izvora ruskih ličnosti prikazanih u literaturi, ciljeva i ideala koji se postavljaju u sovjetskom društvu, te podataka o karakteristikama savremene generacije Rusa proizlazi da je za Ruse karakteristično naglo i oštro izmenjivanje intenzivnih osećanja ljubavi i mržnje, nepostojanje trajnog uzajamnog poveranja u međuličnim odnosima, jako osećanje krivice, slaba samokontrola i nepostojanje planiranja vlastitih postupaka.
152
IZVORI SOCIJ ALIZACIJE
Na primeru prikaza nacionalnih karakteristika Rusa, još očiglednije nego na ostalim prikazima, uočljivo je kako veliku ulogu imaju arbitrarne konstrukcije, stereotipije i predrasude, obično povezane sa političkom orijentacijom i ideologijom. Mi zato, kao što je spomenuto, veoma malo pouzdano znamo o nacionalnim karakteristikama. Cak je ostalo i otvoreno pitanje koliko je opravdano govoriti o nacionalnim karakteristikama, kao što je ostao dosta neodređen i sam pojam nacionalnog karaktera. Ponekad se pojam nacionalnog karaktera određuje naprosto kao kulturom formirano ponašanje. Tako se, u stvari, kultura dovodi u vezu sa samom sobom, određujući ponašanje kao proizvod kulture i ličnost kao izraz određene nacionalne specifične kulture. Ovog nedostatka u određenju pojma ne oslobađa se ni Kardiner, koristeći pojam bazične strukture ličnosti. Naime, njegova bazična struktura ličnosti odnosi se više na sociokulturnu osnovu ličnosti nego na stvarnu ličnost. Opravdano naglašavaju Inkeles i Levinson (A. Inkeles i D. Levinson, 1969) da, ukoliko uopšte govorimo o nacionalnom karakteru, onda pod tim treba podrazumevati određene relativno trajne dispozicije ličnosti. Ne može se pojam karaktera izjednačiti sa za društvo karakterističnim oblicima ponašanja, formiranim pod uticajem društvenih uslova: sa navikama, običajima, folklorom. O nacionalnom karakteru opravdano je govoriti tek ako se pođe od koncepcije ličnosti kao relativno trajnog i organizovanog sistema dispozicija. Pri tom ne mora se nužno pretpostaviti, čak se to i ne sme, da će sve ličnosti pripadnika određene nacije biti jednoobrazne. Ono što se može eventualno očekivati to je javljanje određenog modalnog tipa ličnosti, ili još verovatnije, više modalnih tipova ličnosti u određenoj nacionalnoj kulturi. Polazeći od ovakvih pretpostavki, Inkeles i Levinson određuju pojam nacionalnog karaktera kao sistem relativno trajnih karakteristika i sklopova u ličnosti koji su modalni među odraslim članovima društva. Prihvatajući ovakvo određenje, opravdano je proveravati kolika je uloga socijalno-kulturnih faktora u stvaranju i menjanju modalne ličnosti; drugim rečima, u kojoj meri sistem uslova života u određenom društvu dovodi do posebnih sklopova osobina u ličnosti svojih članova. Ukoliko se utvrdi postojanje nekih modalnih tipova ličnosti, opravdano je postaviti i drugi problem, a to je o ulozi modalne ličnosti u održavanju stabilnosti, odnosno u menjanju društvene strukture i društvenih odnosa. Zbog složenosti problematike istraživanja nacionalnih karakteristika pomenuti autori opravdano predlažu da bi istraživanje trebalo orijentisati ne prema utvrđivanju globalne ličnosti, nego, pre svega u sadašnjem periodu istraživanja, obratiti pažnju na utvrđivanje određenog ograničenog broja kategorija ponašanja. Po njihovom mišljenju takve kategorije koje bi za sada bilo moguće ispitivati jesu među ostalima: odnos prema autoritetu, shvatanje o vlastitom ja (shvatanje o tome šta pojedinac misli da jeste, šta bi voleo da bude i šta očekuje da će biti), o osnovnim mehanizmima koje koristi za održavanje ravnoteže (šta čini da bi održao osećanje samopoštovanja), o glavnim formama anksioznosti (koji su glavni oblici iskustva koji se ocenjuju da ugrožavaju ličnost), o agresivnosti, o načinima
153
NIKOLA ROT
kognitivne aktivnosti i neke druge. Potrebno bi bilo kategorije operacionalno definisati, utvrditi za njih odgovarajuću tehniku istraživanja, te vršiti uporedna istraživanja pripadnika većeg broja nacionalnih kultura. Tek veoma pažljivim sistematskim ispitivanjima mi ćemo moći da utvrdimo koliko je opravdano uopšte govoriti o nacionalnim karakteristikama i koliko je uopšte celishodno razvijati istraživanja nacionalnog karaktera.
Istraživanja J. Cvijića o psihičkim osobinama južnoslovenskih naroda Postoji više pokušaja da se utvrde nacionalne karakteristike i južnoslovenskih naroda Balkana. Najvredniji i najznačajniji od takvih prikaza jeste rad Jovana Cvijića, objavljen u knjizi „Balkansko poluostrvo“. Knjiga je objavljena 1918. godine na francuskom. Na srpskohrvatskom je izašla 1931. a posle smrti Cvijićeve. U prvom delu prikazuje geografiju Balkanskog poluostrva, a u drugom govori o psihičkim osobinama stanovnika Balkanskog poluostrva smatrajući da je proučavanje psihičkih osobina deo antropogeografije. Cvijić smatra da postoji etničko, pa i psihološko jedinstvo južnoslovenskih naroda. Kao zajedničke psihičke karakteristike navodi osobine kao što su osećajnost, saosećanje, bogata mašta i sklonost oduševljenju i zanosu. Označava ih jednim imenom kao idealizam. U okviru tog jedinstva postoje regionalne razlike: tipovi mentaliteta. Razlikuje četiri glavna tipa: dinarski (sa varijetetima šumadijskim, erskim, bosanskim i jadranskim), centralni (sa varijetetima kosovsko-metohijskim, zapadno-makedonskim, moravskovardarskim, šopskim i južno-makedonskim), istočno-balkanski (sa varijetetima: donjodunavskim, srednjogorskim, rumelijsko-tračkim i pomačkim) i panonski (sa varijetetima: sremsko-banatskim, slavonskim i alpijskim). Najdetaljnije i ne bez idealizovanja, prikazuje dinarski tip koji, po njemu, obuhvata najveći deo slovenskog stanovništva Balkanskog poluostrva. Daje detaljnu karakterizaciju ovog tipa, i kao njegove oznake, među ostalim, navodi: mentalno zdravlje i stoičko podnošenje teškoća, solidarnost koja je naročito izrazita u teškim pri likama, toplinu osećanja i srdačnost (koje se izražavaju u velikom razlikovanju različitih vrsta srodstava), izrazito lično dostojanstvo, poštovanja starijih, dece i žena, i poštovanje predaka, jaku naciona lnu svest i živo osećanje potrebe za naciona lnom slobodom, izrazite vojničke vrline, energičnost i impu lsivnost, bistar i hitar duh, smisao za pesništvo, pripovedačku sposobnost i slikovit stil.
Sa manje idealizovanja i konkretnije prikazani su pojedini varijeteti u okviru dinarskog tipa i pojedine grupe u okviru varijeteta. Među varijetetima posebnu pažnju poklanja prikazu erskog varijeteta koji smatra najhomogenijim i najpotpunijim predstavnikom dinarskog tipa. U okviru njega razlikuje više grupa. Jednu od takvih grupa čine i „dinarska plemena“ a pod kojim nazivom Cvijić obuhvata Crnogorce. Navodimo samo nekoliko karakteristika koje on daje za dinarska plemena: izrazito junaštvo, junačka sujeta, oholost, ponos, isticanje časti i dostojanstva, ozbiljnost do ukrućenosti, snažno javno mnjenje i njegov veliki uticaj, veoma jaka želja za pohvalama,
154
IZVORl SOCIJ AUZACUE
izrazit strah od sramote; „ljudi i u punoj snazi malo rade“, veli Cvijić, ,,ne žure i ne vode računa o vremenu, žene rade mnogo a, nisu ravnopravne“.
Sa manje detalja, a ne uvek bez predrasuda, prikazuje Cvijic ostale tipove i njihove varijetete i grupe. Ali uvek daje živu i bogatu karakterizaciju nastojeći da kompleksno objasni javljanje pojedinih osobina koje smatra karakterističnim. Možemo istaći da Cvijićev rad, iako relativno davno objavljen, i po svojim teorijskim osnovama i po obradi predstavlja značajno delo, u mnogo pogleda vrednije od svih spomenutih izlaganja o nacionalnim karakteristikama pojedinih naroda. Cvijić, iako radi i piše u periodu kad su rasno etnička shvatanja bila proširena, odbacuje objašnjenje nacionalnih karakteristika pojmom rase. On sam veli da se malo koristio antropologijom, podrazumevajući pod tim fizičku antropol°gij u > i razlikovanjem po urođenim fizičkim karakteristikama. Ističe da je to učinio zbog toga što se rase ne podudaraju sa etničkim grupama. Iako smatra da je zadatak geografije, a posebno antropogeografije, da utvrđuje i psihičke karakteristike, on te karakteristike ne izvodi samo iz geografskih faktora nego kao činioce koji determinišu određene psihičke osobine, navodi i istoriju, seobe i kulturu. Veliki značaj pridaje društvenim i ekonomskim odnosima i načinu privređivanja. Ovim momentima objašnjava, na primer, glavnu razliku između pripadnika dinarskog i centralnog tipa. Za ovaj poslednji, centralni, tip jedna je od bitnih karakteristika, veli Cvijić, „moralna mimikrija" socijalno prerušavanje, zatim nepoverljivost i pretvorljivost. Ali to su osobine, navodi Cvijić, stvorene uslovima života i stanovnici centralnih oblasti razvili su ih da „mogu živeti i da se sačuvaju od nasilja ugnjetača“. I jednu od njega naglašenih opštih karakteristika južnoslovenskih naroda, maštovitost, dovodi u vezu sa načinom privređivanja, i konkretno sa ekstenzivnim stočarstvom koje ljudima ostavlja dosta slobodnog vremena, „Većina junačkih srpskih pesama, i pripovedaka, basni i poslovica su neosporno pastirskog porekla" jer se ,,u dokolici, na vrhovima visokih planina često povećava navika da se razmišlja o svetu i o ljudskoj sudbini: stvaralačka mašta se razvija" veli Cvijić. Ali razvija se i sklonost ka sporom načinu rada, radu bez naprezanja i sklonost besposlici dodaje Cvijić. Iako u uvodu govori o psihološkom jedinstvu južnoslovenskih naroda, u stvari razlikuje veliki broj tipova ličnosti. On, možemo zaključiti, u skladu sa najnovijim zahtevima stručnjaka koji se bave problematikom utvrđenja nacionalnih karakteristika, prihvata u praksi multimodalni pristup. lako Cvijić to izričito ne formuliše, on u suštini upotrebljava i pojam modalnog tipa. On, naime, govori o „etnopsihičkim profilima“ i tipovima. To znači da, prikazujući psihičke osobine južnoslovenskih naroda, ne misli na prikaz kompletnih ličnosti nego na utvrđivanje najčešćih karakteristika kod pojedinih tipova, varijeteta i grupa. Iako je istraživanje izvršeno pre mnogo godina, mora se odati priznanje postupku istraživanja kojim se Cvijić koristio. On sam veli da je koristio metodu direktnog i metodu indirektnog posmatranja. Sam je izradio detaljne upitnike na osnovu kojih su njegovi mnogobrojni saradnici beležili podatke koje je od njih tražio. Koristeći postupak indirektnog posmatranja, on na osnovu folklora, narodnih
155
NIKOLA ROT
pesama, narodnih shvatanja, zatim na osnovu istorije i političkih institucija, te najzad na osnovu antropoloških razlika (a kojima, kao što sam veli, ne pridaje veći značaj) zaključuje o određenim karakteristikama grupa, varijeteta i tipova. Razume se, on nije preovladao, niti je mogao preovladati, mnoge metodološke teškoće i probleme koji su otvoreni još i danas, i za mnoge njegove zaključke može se postaviti pitanje njihove opravdanosti, kao što se za pojedine od postupaka koje je koristio postavlja pitanje validnosti. Kao što je često pri istraživanju nacionalnih karakteristika, lična shvatanja i lična orijentacija utiču na izbor podataka i na njihovu interpretaciju. Cvijić je, kao što sam veli, pošao od postavke jedinstva južnih Slovena i od ubeđenja o potrebi njihovog ujedinjenja. Pri tom on dinarski tip smatra najvažnijim i osnovnim tipom među svim južnoslovenskim tipovima. Ta koncepcija je uticala na rad i dinarski tip je detaljnije obrađen i u izvesnoj meri idealizovan. Pripadnici onih grupa koje, po Cvijićevom mišljenju, pokazuju manje nacionalne svesti oštrije su ocenjivani i nepotpunije prikazani. Zacelo je u njegovom radu došlo do izražaja njegovo lično političko angažovanje, njegove naklonosti i pristrasnosti. Ali, i po bogatstvu podataka i opservacija, i po polaznim postavkama i metodologiji, Cvijićev rad ima ne samo veliki značaj za razvitak naučnih disciplina, kao što su geografija, antropogeografija i etnologija, nego i Cvijićeva istraživanja i njegovi rezultati o nacionalnim karakteristikama južnoslovenskih naroda, i pored neizbežnih nedostataka, predstavljaju značajan i do sada nedostignut prilog proučavanju nacionalnih karakteristika južnoslovenskih naroda.
POLOŽAJII ULOGE Pojam i vrste položaja i uloga Veza između kulture i društvene strukture, s jedne strane, i ličnosti i ponašanja, s druge, ostvaruje se, između ostalog, kroz položaje koje pojedinci zauzimaju u društvu i kroz ponašanje koje se vezuje uz određeni položaj. U različitim društvima mogu se razlikovati kategorije stanovništva koje imaju različite funkcije i položaje u društvu i od kojih se zahteva i očekuje, u određenom društvu, određeno ponašanje. Ljudi se u svakom društvu ponašaju vodeći računa o tome kakav položaj zauzimaju, kakve poslove obavljaju i kakvo se ponašanje od njih očekuje. Socijalizacija u svakom društvu znatnim delom sastoji se upravo u usvajanju određenog načina ponašanja, onoga koje se od strane članova društva očekuje od onih koji imaju određene pozicije i funkcije. Svako društvo predstavlja jednu složenu organizaciju u kojoj se kategorije stanovništva razlikuju po funkcijama. Za funkcionisanje društva u celini neophodno je da postoje takve različite kategorije stanovništva koje će ostvarivati različite zadatke u društvu. Za svaku vrstu takvih mesta u društvu postoje propisi i norme o tome kako treba da se ponašaju oni koji zauzimaju određena mesta u složenoj društvenoj organizaciji. Mesta različita po zadacima i funkciji, i u društvu u celini i u
156
1ZVORI SOCIJ ALIZACIJE
pojedinim većim i manjim grupama, nazivaju se položajima ili statusima. Ponašanje koje se očekuje od pojedinaca koji imaju određene položaje naziva se ulogom. Može se reći da se usklađivanje aktivnosti članova društva u celini, a tako i usklađivanje članova pojedinih grupa i kontrola njihove aktivnosti ostvaruje upravo pomoću sistema položaja i uloga koji postoje u određenim društvima i grupama. Ukazivanje na postojanje položaja i uloga od strane antropologa predstavIjalo je važan prilog razumevanju i objašnjenju organizacije i života društva. Pojmovi položaja i uloga pokazali su se veoma plodnim i korisnim. Zbog njihove vrednosti za objašnjenje i društvenih odnosa i ponašanja ljudi oni su iz antropologije prešli u sociološke i socijalnopsihološke prikaze društvene strukture i društvenog ponašanja. Na žalost, određenje pojmova u vezi sa postojanjem određenih funkcija i očekivanog ponašanja u društvu nije u stručnoj literaturi uvek ujednačeno. Neki autori upotrebljavaju termin pozicija, drugi termin status za označavanje postojanja različitih funkcija koje pojedine kategorije stanovništva u društvu imaju. Neki od njih smatraju da je opravdano samo korišćenje termina pozicija jer termin status sadrži ukazivanje na ugled i vrednost koji se pridaju određenoj funkciji. Ima ih opet koji smatraju da, upravo zbog toga što uz svaku funkciju ide i shvatanje o vrednosti te funkcije, postoji opravdanje da se za označavanje različitih funkcija u društvu koristi termin status i govore o hijerarhiji statusa koja, smatra se, postoji u svakom društvu. Neki autori opet koriste oba pojma naizmenično i ne prave razlike između njih. Dok, najzad, neki pojam statusa upotrebljavaju kao širi pojam u okviru kojeg je moguće razlikovati više različitih pozicija. Mi ćemo u izlaganju koristiti termin položaj. Tek kad budemo želeli da istaknemo razlike u ugledu koju neka funkcija u društvu ima, upotrebićemo termin status. Položaj možemo definisati kao mesto u određenom socijalnom sistemu koje se sastoji u upražnjavanju određenih aktivnosti ili obavljanju određenih funkcija i ispunjavanju određenih zadataka, a uz koje se vezuju određeni oblici ponašanja. Svaki pojedinac, ma u kom društvu, ima bar jedan položaj. Već i malo dete ima određeni položaj u društvu: položaj malog deteta. Obično odrastao čovek ima veći broj položaja; svoj klasni položaj, zatim položaj s obzirom na profesiju koju obavlja, položaj u porodici čiji je član, položaj u preduzeću ili ustanovi u kojoj radi, pa u krugu prijatelja sa kojima druguje, kao i u drugim organizacijama i grupama kojima pripada. Ima položaja koji se mogu sresti u svim društvima. To su univerzalni položaji. Moguće je da se u različitim kulturama uz iste položaje vezuju različita očekivanja o ponašanju osoba koje imaju te položaje. Antropolog Linton (R. Linton, 1945) , koji je veoma mnogo uticao na to da se u društvenim naukama koriste pojmovi statusa (kako se on izražavao) i uloga, definisao je status kao mesto koje u određenom sistemu zauzima pojedinac za određeno vreme. Društvo se po njemu može prikazati kao organizovani sistem raznih statusa. U različitim društvima postoje različiti statusi. Neki su statusi (ili položaji) opšti i nalaze se u svim društvima. Linton razlikuje pet vrsti takvih opštih ili univerzalnih statusa, s obzirom na: 1) pol i doba (a s obzirom na ovaj status moguće je razlikovati veći broj užih sta-
157
NIKOLA ROT
tusa: status malog deteta, dečaka, devojčice, odrasla čoveka, odrasle žene, starog čoveka i stare žene); 2) profesije koje obavljaju članovi društva (u svakom društvu postoje određena zanimanja: poljoprivrednici, zanatlije, lekari itd.); 3) društveni prestiž i hijerarhiju (u svakom društvu postoji rangovanje ljudi i pojedinih grupa ljudi s obzirom na različite kriterijume ili s obzirom na posed, na obrazovanje ili na zanimanje); 4) porodičnu ili plemensku pripadnost (u svim društvima razlikuju se grupe stanovništva s obzirom na zajedničko poreklo, zajedničko krvno srodstvo) i 5) pripadnost grupama čiji članovi imaju nekakav zajednički interes. (Takve grupe mogu biti: klase, političke stranke, verske organizacije.) Ovih pet vrsta Lintonovih univerzalnih statusa možemo razlikovati i u nerazvijenim i u razvijenim društvima. Ali oni nisu jedini položaji koji postoje u društvu. Osim njih postoji veliki broj položaja specifičnih za određeno društvo, a kojih u mnogim drugim društvima nema. Svi položaji koji postoje u nekom društvu utiču na ponašanje osoba koje zauzimaju te položaje. Neki utiču više, a drugi manje. Kao dva naročito važna položaja, na čijem ćemo se mi prikazivanju nešto više zadržati, možemo spomenuti klasni položaj i položaj s obzirom na pol. Dok položaj označava mesto u društvenoj strukturi ili, eventualno, mesto pojedinaca u nekoj grupi, pojam uloge označava ponašanje vezano uz određeni položaj, označava ponašanje koje članovi društva očekuju od onih koji imaju određeni položaj. Obično se uloga i definiše kao očekivano ponašanje u određenoj kulturi od pojedinca koji ima određeni položaj. Ovo očekivano ponašanje uključuje u sebi: a) postupke koji se smatraju obaveznim da ih izvršava onaj koji ima određeni položaj, b) postupke na koje ima pravo onaj koji ima određeni položaj i c) određene načine psihološkog reagovanja koji se smatraju prirodnim za osobe koje imaju određene položaje u društvu ili u grupama. Ove tri kategorije ponašanja vezanog uz određeni položaj, a koje nazivamo ulogom, moguće je ilustrovati na primeru ponašanja koje se očekuje od lekara. Lekar je obavezan za određene postupke: da se stara o bolesniku, da nastoji da ga izleči, da se uzdržava od iznošenja privatnih stvari svojih pacijenata, da se prema bolesnicima i potčinjenom osoblju moralno ponaša itd. Lekar istovremeno ima i pravo na određene postupke: da naredi određeni sistem ishrane i higijene, da zahteva otvorenost i iskrenost od svojih pacijenata itd. Najzad od lekara se očekuje da ima određene stavove i teži za određenim vrednostima: da, na primer, smatra nauku važnom i da je ceni kao značajno sredstvo u razvijanju znanja u borbi protiv bolesti i za zdravlje, da je trajno zainteresovan za uvećavanje svog medicinskog znanja. Slično je moguće utvrditi za položaj pripadnika neke druge profesije, ili za položaj oca ili majke ili deteta. U određenom društvu vezuju se uz ove položaje određeni postupci koji se smatraju obaveznim, određeni postupci za koje se smatra da nosioci tih položaja na njih imaju pravo kao i određeni karakteristični načini psihološkog reagovanja. Potrebno je istaći da zauzimanje nekoga položaja u društvu ili grupi ne dovodi do karakterističnog ponašanja samo zbog toga što ostali ljudi očekuju određeno ponašanje. Zauzimanje određenog položaja, a naročito nekih, izaziva samo po sebi izvesne oblike ponašanja. Do tih oblika ponašanja ne dolazi naprosto zbog
158
IZVORI SOCIJ ALIZACIJE
toga što se očekuju i zahtevaju nego i zbog toga što ih položaj sam po sebi determiniše. Na primer, klasni položaj ili status prate određeni oblici ponašanja, ali ne prvenstveno zbog toga što se takvo ponašanje zahteva, nego zbog toga što ono proizlazi iz toga mesta koje pojedinac u društvenoj strukturi zauzima. Kao što se dete sa kojim se loše postupa može formirati kao osoba sa određenim negativnim osobinama, i to ne zato što se te osobine od njega očekuju, nego zbog toga što po određenim psihološkim zakonitostima određeni postupak izaziva određeno reagovanje tako i pripadnost određenom položaju rađa ponekad, sama po sebi, određene karakteristike ličnosti onoga koji zauzima taj položaj. Zato je potpunija definicija uloga određenje da su uloge očekivano i karakteristično ponašanje osobe koja zauzima određeni položaj. Oblici ponašanja vezani uz neki položaj nisu svi podjednako bitni. Neki su važniji i zahtevaju se uvek, a drugi su manje važni i ne zahtevaju se redovno. Bitni i neophodni deo ponašanja vezanog uz određeni položaj naziva Njukom (T. M. Newcomb, 1950) propisanom ulogom, odnosno zabranjenom ulogom. Propisanu ulogu čini ponašanje koje se bezuslovno očekuje ili bezuslovno zabranjuje nekome koji ima određeni položaj. Ponašanje koje se vezuje uz određeni položaj može se prikazati linijom na čijem jednom kraju nalazimo oblike ponašanja koji se zahtevaju kao obavezni od svih onih koji zauzimaju određen položaj, a na drugom kraju načine ponašanja koji su svima koji imaju taj položaj zabranjeni. Između ova dva ekstrema, između propisane i zabranjene uloge, nalazi se ponašanje koje se smatra više ili manje poželjnim, odnosno više ili manje nepoželjnim. Njukom to ilustruje ulogom majke u savremenom američkom društvu. Od nje se kao bezuslovno ponašanje očekuje staranje da dete dobije dovoljno hrane (u 100% slučajeva), kao poželjno njeno nastojanje da dete bude u svojim akcijama pošteno (u 70%), kao relativno poželjno ponašanje da se bavi detetom nastojeći da zadovolji njegov interes za slušanjem priča (5%), kao ponašanje koje se u značajnoj meri zabranjuje da laže detetu i da ga obmanjuje (u 50%) i kao ponašanje koje se apsolutno zabranjuje da fizički maltretira dete (100%).
Položaj i uloge mogu se međusobno razlikovati na osnovu više kriterijuma. Mogu se, pre svega, razlikovati s obzirom na njihovu proširenost ili opštost među članovima društva. Neke položaje zauzimaju svi članovi društva i od svih njih se očekuje određeno ponašanje, na primer položaj i uloga građanina. Drugi položaj i uloge ograničeni su samo na uže grupe, na primer lekare, trgovce, zanatlije. Propisi o ponašanju za pojedince od tih grupa ne važe i za pripadnike drugih grupa. Uloge se mogu, dalje, razlikovati s obzirom na doslednost ili pervazivnost mamfestovanja određenog ponašanja. Ponašanje vezano uz određeni položaj može se očekivati kao ponašanje koje se mora manifestovati u svakom odnosu koji nosilac tog položaja ima prema drugim Ijudima. Od uloga vezanih, na primer, za položaj nastavnika ili sveštenika zahteva se da se određeno ponašanje manifestuje u svim kontaktima koje pojedinac na tom položaju ima sa drugim osobama. Druge uloge, međutim, mogu da se manifestuju samo povremeno, samo u odnosu sa određenim Ijudima. Na primer, od studenta se izričito zahteva određeni
159
NIKOLA ROT
način ponašanja samo pri ispunjavanju njegove osnovne funkcije studiranja, a u različitim odnosima u različitim situacijama od njega se ne zahteva neko određeno ponašanje kao studenta. Nadalje se uloge razlikuju s obzirom na specifičnost ili određenost ponašanja koje se vezuje uz poziciju. Ponašanje vezano uz neki položaj može biti više ili manje određeno. Uz neke položaje vezano je sasvim određeno i specifično ponašanje, podjednako obavezno za sve koji imaju taj položaj. Tako je, na primer, sa ponašanjem vojnika i vojnika posebnih činova. Uz druge položaje vezuje se slobodnije variranje ponašanja; nema tako čvrstih propisa o ponašanju. Lekar, na primer, treba da što bolje leči svoje pacijente, ali mnogi od oblika njegovog ponašanja nisu propisani. Uloge se, najzad, mogu razlikovati i s obzirom na njihovo trajanje. Neke uloge traju tokom celog života, a neke su samo povremene. Uloga muškarca ili žene uključuje ponašanje koje se manifestuje u toku celog života. Uloga studenta je, međutim, samo privremena. Uloge su uzajamno povezane, one su komplementarne i recipročne. Svaka uloga je deo sistema uzajamno zavisnih odnosa. Neko ko treba da vrši neku ulogu treba da nauči ne samo ponašanje vezano uz položaj koji on zauzima nego i uloge i drugih osoba sa kojima je njegov položaj u vezi. Na primer, položaj majke i oca i njihove uloge su recipročne i komplementarne. Uloga majke uključuje ne samo znanje o očekivanom ponašanju vezanom uz položaj majke nego i znanje o očekivanom ponašanju vezanom uz položaj oca. I obrnuto: položaj i uloga oca povezani su sa položajem i ulogom majke. Upravo ovakvo usklađivanje i dopunjavanje uloga omogućava da se akcije članova društva usklade i da se njihova aktivnost kontroliše, tj. omogućavaju ostvarenje dveju važnih funkcija uloga: njihovu funkciju da kanališu različite aktivnosti članova grupe tako da se te aktivnosti dopunjuju i usklađuju, i drugu funkciju, važnu za pojedinca, da mu omoguće da se lakše snalazi u različitim situacijama a na osnovu znanja kakvo ponašanje se od njega očekuje i kakvo ponašanje može da očekuje od onoga sa kime je u kontaktu.
Uloga i ponašanje ličnosti Budući da između položaja i uloge postoji povezanost, opravdano je očekivati da će sa promenom položaja doći do promene ponašanja pojedinca. Mladić, pošto se oženi, verovatno će, zato što je promenio jedan od svojih društvenih položaja, promeniti i mnoge oblike ponašanja. Da se zaista sa promenom položaja menja i ponašanje, potvrđuje više istraživanja. Uloge vezane uz određene položaje različite su u različitim društvima. Ali one mogu da se menjaju u toku vremena i u istom društvu. Sa razvitkom i promenom društva menjaju se i uloge vezane uz mnoge položaje. Sa razvitkom društva menja se, na primer, i shvatanje o ulozi žene; priznaju joj se veća prava nego u
160
1ZVORI SOCIJ ALIZACIJE
manje nerazvijenom društvu. Moguće je da sa razvitkom društva i neki položaji nestanu, a novi da se pojave. Proučavajući društvene promene mi moramo proučavati promene u položajima, funkcijama i zadacima, kao i promene u sadržajima uloga uz položaje koji su eventualno ostali nepromenjeni. Danas je, među ostalim, veoma živ proces promene uloge studenata, a i omladine uopšte, u velikom broju društava. Treba istaći da ponašanje pojedinca nije određeno samo položajem koji neko zauzima. Ono zavisi od sklonosti, sposobnosti i raznih ličnih karakteristika pojedinca. Različite osobe na istom položaju pokazuju razliku u svom ponašanju a da time još uvek ne krše standarde o očekivanom ponašanju vezanom uz taj položaj. Po pravilu, međutim, u relativno stabilizovanom društvu postojaće, makar delimično, prihvatanje propisanih načina ponašanja. Neki elementi ponašanja, oni koji se smatraju, bitnim za određeni položaj, javljaće se kao zajednički za sve one koje imaju taj položaj. Istovremeno će biti ipak moguće da oni u ispoljavanju tih uloga manifestuju svoj lični stil. Kao što je spomenuto, zauzimanje nekog položaja u društvu ili u grupi ne dovodi do određenog ponašanja samo zbog toga što članovi društva očekuju određeno ponašanje od nekoga ko zauzima određeni položaj. Zauzimanje naročito nekih od položaja izaziva samo po sebi neke karakteristične oblike ponašanja. Zauzimanje nekog položaja utiče na formiranje određenih osobina ličnosti kao što pokazuje veći broj istraživanja. U jednom istraživanju (W. E. Henry, 1949) na osnovu ispitivanja 100 osoba na rukovodećim položajima u američkoj privredi utvrdio je da se kod njih mogu naći kao zajedničke, među ostali m, sledeće osobine ličnosti: izrazita težnja za prestižom, agresivnost, odlučnost, organizaciona sposobnost, identifikovanje sa višima od sebe, hladan i poslovan odnos prema potčinjenima, osećanje nesigurnosti i strah od gubitka položaja. Verovatno je, pretpostavlja istraživač, da svi ispitanici nisu imali sve te osobine pre nego što su zauzimali rukovodeće položaje. Oni su ih stekli upravo upražnjavajući određene položaje. U jednom drugom ispitivanju u kome su registrovane osobine ličnosti određenog broja nastavnika pokazalo se da je veliki broj nastavnika, dok su radili u razredu sa decom, pokazivao smisao za humor, demokratičnost, kooperativnost. Kad su ovi isti nastavnici bili unapređeni na više administrativne položaje, konstatovano je da su ove osobine izgubili, a umesto njih su se pojavile osobine autoritarnosti i formalizma u odnosima sa Ijudima.
Kao što proizlazi iz analize uloga, pojam uloga koristi nam da potpunije objasnimo ponašanje pojedinca. Koristi nam zato što je ponašanje, vezano uz određeni položaj, jedna od važnih determinanti ponašanja ljudi. Ljudi će se u konkretnoj situaciji ponašati i u zavisnosti od toga kako se u određenom društvu očekuje da se u takvoj konkretnoj situaciji ponaša. Uzimanje u obzir pojma uloga pomaže nam da objasnimo neke nedoslednosti u ponašanju pojedinaca. Ljudi, naime, ne mogu da postupaju samo u skladu sa svojim trajnim dispozicijama nego moraju voditi računa o situaciji i o ponašanju koje društvo očekuje od njih u određenoj situaciji. Zbog toga i neki autori zahtevaju da se pri utvrđivanju osobina ličnosti po-
161
smatra ponašanje pojedinca u različitim situacijama. Pretpostavka da se osobine ličnosti manifestuju konzistentno i nezavisno od situacije u kojoj se pojedinac nalazi, smatraju oni, nije ispravna. Bilo bi korisno, predlažu, na primer, Serdžent i Pis (S. S. Sargent i K. Pease, 1950), da se konstruišu takvi testovi osobina ličnosti kojima će se određena osobina proveravati u većem broju različitih situacija u koje pojedinac dolazi. Korišćenje pojma uloge pomaže nam, dalje, u objašnjenju ponašanja ljudi i zbog toga što zauzimanje određenih položaja i ponašanje kakvo se očekuje od onoga ko zauzima određeni položaj može da utiče kao što je navedeno na formiranje nekih trajnih osobina ličnosti. Sve to, međutim, ne znači da se ličnost može tretirati samo kao subjektivni aspekt kulture i da se nečije ponašanje može svesti na uloge koje on u društvu i grupama zauzima. Postoji tendencija da se društvo i njegova kultura tretiraju kao nešto što postoji i mimo članova društva i ima egzistenciju samu po sebi. Neki sociolozi zastupaju mišljenje da je za upoznavanje ponašanja ljudi dovoljno poznavati kulturu i uloge karakteristične za određenu kulturu. Da bismo upoznali ponašanje ljudi, smatraju oni, važnije je upoznati kulturu kojoj pojedinci pripadaju nego utvrđivati individualne karakteristike pojedinaca. Ovakvo shvatanje, već smo istakli, neopravdano je jer svaki pojedinac ima i nasleđem date osobine i ličnim specifičnim iskustvom formirane karakteristike. Ponašanje je uvek, pa i u konkretnim situacijama, određeno ne samo položajem i ulogom nego i manje-više trajnim osobinama ličnosti. Kad tako ne bi bilo, mi ne bismo imali ni razlike među ljudima u efektu socijalizacije ni neuspele socijalizacije. Ličnost nije prost zbir uloga karakterističnih za određenu kulturu. Društvo i kultura nisu svemoćne institucije koje bi u potpunosti determinisale ponašanje pojedinca. To, razume se, ne znači da kultura, i posebno položaji i uloge koje postoje u određenoj kulturi, nisu važan činilac za razumevanje ponašanja ljudi. Oni sigurno utiču na to da se formiraju određeni modeli ponašanja koji se onda podražavaju i u ponašanju pojedinaca članova određenog društva. Između kulture i ličnosti postoji interakcija. Nije ličnost prosti otisak kulture, ali ni proces socijalizacije, koji je uvek determinisan određenom kulturom, ne ostaje bez delovanja na ličnost i njeno ponašanje.
Sukobi uloga Uloge predstavljaju, kao što je rečeno, očekivano ponašanje. Ponekad je, međutim, takvo očekivano ponašanje teško ili nemoguće ostvariti, ili zbog toga što je neka uloga u neskladu sa drugim ulogama koje isto lice treba da ostvaruje, ili zbog toga što očekivanja jednih, koja se vezuju uz određeni položaj, nisu uskladiva sa očekivanjima drugih ili sa mogućnostima onoga koji ima ulogu. U prvom slučaju imamo sukob više uloga ili sukob među ulogama, a u drugom slučaju sukob u vezi sa jednom ulogom ili konfliktom unutar uloge. Odrastao čovek ima po pravilu veći broj uloga. Obično on može da ih obavlja bez teškoća jer se one ostvaruju u različito vreme i jedna drugoj ne protivreče. Neko je otac porodice, član radne jedinice i član prijateljske grupe. Sve ove uloge, po pravilu, on može bez ikakvog sukobljavanja jedne uloge sa drugom da ostvaru-
IZVOR I SOCIJ ALIZACIJE
je. Moguće je, međutim, da uloge postanu neuskladive, da jedna uloga zahteva ponašanje koje je u suprotnosti sa drugom ulogom. Na primer, uloga ispravnog građanina zahteva od svakoga da osuđuje prestupe i kršenja zakona i traži kaznu za prestupnike. Takav građanin istovremeno može biti otac ili prijatelj neke osobe koja vrši prestup. U takvom slučaju su njegova uloga kao dobrog građanina i njegova uloga kao oca u sukobu. U takvom je sukobu, na primer, lekar koga bolesnik poziva uveče, a on želi da prisustvuje proslavi koju priređuju njegovi prijatelji; njegove uloge kao lekara i kao prijatelja nalaze se u tom slučaju u sukobu. Da bi došlo do sukoba između više uloga, potrebno je da postoji zahtev da ista osoba obavlja istovremeno više uloga i da te uloge sadrže suprotno ponašanje, ponašanje koje se ne može uskladiti. Takvu situaciju imamo često kod žena koje su zaposlene a koje istovremeno treba da se staraju o porodici i deci. Sukobi među ulogama često su samo privremeni; traže se i nalaze načini da se one usklade. To se postiže obično na taj način što se uloge vrše u različito vreme. U normalnim situacijama konflikt obično može da se izbegne. Ali u vanrednim situacijama pojavljuje se često dilema u kojoj je nemoguće uskladiti uloge. Takva je, na primer, situacija kad izbije poplava, potres, kad dođe do požara, a pojedinci koji pripadaju različitim grupama među ostalim, porodici i određenoj radnoj organizaciji moraju se opredeliti koja će im grupa biti važnija. Jedan američki istraživač (L. M. Killian, 1952) ispitivao je kako bi se ponašali pripadnici različitih grupa kad u takvoj vanrednoj situaciji dođe do konflikta među ulogama. On je utvrdio da u takvim situacijama prevladava ponašanje koje je određeno pripadnošću primarnim grupama, pre svega pripadnošću porodici. Većina ispitanika je saopštavala da bi se u slučaju neke elementarne katastrofe pre svega založila za to da spase svoju porodicu, a tek potom da čuva interese ustanove u kojoj radi. Češći su sukobi druge vrste: konflikti unutar jedne uloge. Do takvih sukoba može doći ili zbog toga što postoji nesklad između osobina nosioca uloge i ponašanja koje se očekuje od osobe na tom položaju ili zbog toga što postoje različita shvatanja i očekivanja o tome kako treba da se ponaša onaj koji ima određeni položaj. Prvi slučaj imamo kad neko nema sposobncsti da uspešno ostvaruje zadatke na poiožaju koji zauzima ili kad nije dovoljno motivisan da čini ono što se od njega očekuje. Na primer, neki lekar koji ne bi mogao da podnese krv ili rane, teško obavlja posao lekara. Najčešći su konflikti usled toga što postoje protivrečni zahtevi u vezi sa ponašanjem uz određeni položaj. Postoje različita shvatanja o tome kako treba neko ko ima određeni položaj da se ponaša. Mogu postojati različita shvatanja o tome kako treba da se ponaša direktor šk'ile; jedno shvatanje imaju viši administrativni organi, a drugo shvatanje mogu da imaju nastavnici. Ako ona osoba koja ima položaj direktora ocenjuje da je opravdano i jedno i drugo očekivanje i da ima obaveze i prema jednima i prema drugima a nije u mogućnosti da ih uskladi ona će se naći u konfliktnoj situaciji. Jedan istraživač (M. Komarovska, 1946) izveštava da se često devojke studentkinje nalaze u konfliktnoj situaciji zbog teško usk ladivih očekivanja koja im se postavljaju. Od njih se očekuje, a one to i same žele, da budu što marljiviji studenti i postanu
163
NIKOLA ROT
što bolji stručnjaci i da se što više posvete svome studiju. S druge strane, roditelji, a i one same, žele da reše i svoje lične probleme; da osnuju porodicu. Zahtevaju od njih i da se dopadnu, da se scaraju o svome izgledu, da posećuju društva. Tako se ova dva očekivanja sukobljavaju. Isti istraživač govori, o još jednoj čestoj konfliktnoj situaciji kod devojaka studentkinja. Ova proizlazi iz, ne tako retkog, shvatanja da žena ne treba da se ističe svojim intelektualnim sposobnostima i da suviše pametna i suviše obrazovana žena nije dobra žena. Istraživač saopštava o izveštaju jedne od svojih ispitanica koja se nalazi u tako nastaloj konfliktnoj situaciji. Ona izveštava da ima mladića iz sredine koja smatra da žene niti mogu niti treba da budu naročito pametne. U toj situaciji studentkinja, prema svom saopštenju, ponaša se ponekad tako da daje izgled da je nedovoljno obrazovana. Ona ostav lja mladiću da objašnjava stvari koje zna inače bolje od njega, namerno izgovara neispravno strane reči, ne pobija njegove vr lo uprošćene i primitivne sudove o umetnosti ili slično. Sve radi toga da svoje ponašanje i karakteristike uskladi očekivanjima mladića.
Postoje pokušaji i eksperimentalnog istraživanja o tome kako se ljudi ponašaju kad dođe do konflikta uloga. Između ostalih, eksperimentalno su to istraživali Gros, Mekičem i Mejsn (N. Gross, A. W. McEachern, I. W. Mason, 1958). Kao ispitanike uzeli su 108 školskih upravitelja u jednoj od država SAD. Svojim su ispitanicima najpre prezentovali situacije koje su uključivale probleme sa kojima se upravitelji sretaju. Među ostalim, saopštili su da učite lji kojima oni upravljaju postavljaju zahtev za povećanjem plate, a istovremeno da gradski finansijski odbor, koji rešava o sredstvima za škole, zahteva da se p late ne povećaju. Ispitanici su trebali da označe: a) smatraju li opravdanim zahteve učitelja ili zahteve gradskog odbora; b) kakve reakcije i sankcije očekuju ako ne podrže zahteve jednih odnosno drugih i c) kako bi se u takvoj situaciji ponašali. Utvrdi li su da je većina ispitanika bila svesna da je došlo do konflikta u vezi sa njihovom ulogom upravitelja ško le. Na pitanje kako bi se ponašali, većina (64%) je izjavila da bi preporučila najviše plate na koje učitelji, s obzirom na svoj posao, imaju pravo. Manji deo (9%) saopštilo je da ne bi povećao plate i da bi se pridržavao zahteva gradskog odbora. Jedan znatan deo (28) izjavio je da bi u nastaloj situaciji tražio nekakav kompromis.
Na osnovu rezultata istraživanja Gros i saradnici izvode zaključke (koje oni označavaju teorijom) o mogućem ponašanju kad dođe do konflikta u vezi sa ulogom. Osoba koja se nalazi pred suprotnim očekivanjima može izabrati jednu od sledeće tri mogućnosti: a) da prihvati jedno ili da prihvati drugo očekivanje; b) da traži kompromis i c) da pokuša da izbegne ponašanje i prema jednom i prema drugom zahtevu. Šta će ta osoba izabrati, zavisi od tri činioca: a) šta ocenjuje kao opravdano, b) koliko uvažava moguće sankcije i c) šta smatra važnijim: opravdanost očekivanja ili sankcije. Kad bi se rukovodila samo opravdanošću očekivanja, samo time što smatra da je pravedno, onda bi ona mogla da postupi na sledeće načine: a) ako smatra jedno od očekivanja pravednim ili pravednijim nego drugo, da postupi prema njemu; b) ako smatra oba očekivanja jednako opravdanim, da traži kompromis i c) ako ne smatra ni jedno opravdanim, da izbegava da donese odluku. Kad bi se ta osoba pri svom odlučivanju rukovodila samo sankcijama, ona bi; a) ako uz udovoljenje i jednog i drugog očekivanja idu sankcije, ali jedna je pozitivna (nagrada) a druga negativna, izabrala onaj postupak od kojeg će imati veću korist i b) ako uz udovoljenje i jednog i drugog očekivanja idu jednako negativne
164
IZVOR l SOCIJ ALIZAC IJ E
sankcije, ona bi tražila kompromis. Budući da oba momenta, i ocena opravdanosti i sankcije, utiču na ponašanje, moguča su tri načina ponašanja. Prvi način predstavlja ponašanje osobe koje možemo nazvati moralnim tipom ponašanja. O takvom ponašanju govorimo kad se daje uvek prvenstvo opravdanosti očekivanja nad sankcijom. Postoji spremnost da se prihvati ono što se ocenjuje da je pravo, bez obzira na sankcije. Samo u slučaju kad se ocenjuje da su oba suprotna očekivanja opravdana, traži se kompromis. Ako se ocenjuje da su oba neopravdana, ne pristupa se uopšte akciji. Drugi način ponašanja je ono koje pokazuje praktični tip. O tom tipu govorimo kad se prvenstvo daje sankcijama. Postupiće se tako da negativne sankcije i negativne posledice budu što manje. Da li neko ima pravo ili nema, za osobe toga tipa nije od značaja. Treći tip se može nazvati moralnopraktičnim tipom. Uzimaju se u obzir i opravdanost očekivanja i sankcije, ne dajući prvenstvo ni jednom ni drugom. Situacija se lako rešava ako oba momenta upućuju na isto rešenje. Ali ako nije tako, traži se izlaz u kompromisu. Neki drugi istraživači predlažu korišćenje jednog drugoga modela ponašanja u konfliktnoj situaciji vezanoj uz uloge. Prema njima, za odluku o ponašanju nisu toliko bitni opravdanost očekivanog ponašanja i sankcije koliko je važno shvatanje i očekivanje za pojedinca njemu najvažnije referentne grupe. U konkretnoj situaciji postupaće onako kako, po njegovom mišljenju, od njega očekuje grupa sa kojom se on identifikuje i kojoj se on konformira.
Razlike između muškaraca i žena; muške i ženske uloge Nijedna od razlika među ljudima nije toliko uočljiva kao razlika između muškaraca i žena, i to razlika i u njihovom izgledu i u njihovom ponašanju. Pre svega, izrazite su fizičke i fiziološke razlike: u visini, u težini, u telesnoj snazi, a naročito u anatomskoj konstituciji i u morfologiji. Utvrđene su i druge fiziološke i biološke razlike: veća smrtnost muške dece, veća otpornost žena prema bolestima i fizičkim tegobama, veći prosečni vek žena, češće javljanje određenih bolesti i nedostataka kod muskaraca (slepoća za boje, mucanje, epilepsija, čir u stomaku, kostobolja, bolesti srca). Ukazuje se i na znatne razlike u psihološkim karakteristikama: u osobinama temperamenta, u sposoonostima, zatim u različitim crtama ličnosti, vrednostima i interesima. Mnogi naglašavaju da je, u vezi sa temperamentom, karakteristična veća podložnost žena emocijama, a veći aktivitet i izrazitija agresivnost da su karakteristike muškarca. Navodi se da su, po pravilu, dečaci nemirniji, neposlušniji, a devojčice plašljivije, osetljivije i više ekstravertirane. Mnogo je diskusije i o razlikama u sposobnostima. Danas se smatra dokazanim da nema nikakve značajne razlike u opštoj inteligenciji i da između proseka velikog broja muškaraca i velikog broja žena nema signifikantne razlike u stepenu inteligencije. Distribucija inteligencije, prema nekim nalazima, doduše, jest različita i veće su razlike u kvocijentu inteligencije među muškarcima nego među
165
NIKOLA ROT
ženama. Ima, prema tim navodima, nešto više muškaraca sa izrazito visokom inteligencijom, ali ih više ima i sa izrazito niskom. Na osnovu ispitivanja pokazuju se, međutim, izvesne razlike u pojedinim sposobnostima koje ulaze u sklop inteligencije kao opšte sposobnosti. Prema tim nalazima, žene su superiornije u verbalnoj sposobnosti, sposobnosti pamćenja i perceptivnoj diskriminaciji, a muškarci u numeričkoj i spacijalnoj sposobnosti. Među psihičkim osobinama veoma često se naglašavaju razlike u pojedinim crtama ličnosti u vrednostima i interesima. Prema većem broju nalaza kod muškaraca je izrazitija težnja za ličnom afirmacijom, za dominacijom i moći, češće se kao osnovna vrednost javlja težnja za saznanjem (teorijska vrednost), izrazitiji su interesi za sport, politiku, tehniku, nauku, otkrića. Za žene se navodi da je kod njih češće najvažnija estetska ili religiozna vrednost, da su saosećajnije, moralističnije, da je izrazitiji interes za socijalne odnose, za humane aktivnosti, za odevanje i ukrašavanje. Brojna istraživanja i razmatranja u psihološkim razlikama rezimiraju Mekobi i Džeklin (Maccoby i Jacklin, 1974). Navode da je moguće navesti tri grupe osobina za koje se spominje da se po njima razlikuju muškarci i žene: osobine u kojima je verovatno da postoje razlike, takve u kojima je sasvim nesigurno da li postoje, te takve u kojima nema razlika, iako se ističe da postoje. Verovatna je veća agresivnost kod dečaka i razvijenija spacijalna sposobnost, a izraženija verbalna sposobnost kod devojčica. Sasvim je nesigurno, kako se često navodi, da su dečaci aktivniji, kompetitivniji i sa jačom težnjom za dominacijom, a devojčice anksioznije i pasivnije. Prema nalazima istraživanja može se reći da nije tačno, iako se često misli da jeste, da su devojčice socijalnije, sugestibilnije, sa manjim samopoštovanjem, slabijim motivom za postignućem i sa osobinama više određenim nasleđem nego što su to dečaci. Ali i onda kada se razlike pojavljuju, postavlja se pitanje o poreklu tih razlika. O tome postoje dva shvatanja. Prvo je shvatanje da su sve razlike više ili manje zasnovane na nasleđu, da imaju svoju genetičku osnovu. Ne samo fiziološke i biološke nego i razlike u osobinama temperamenta, pa onda i razlike u vrednostima i interesima da imaju svoj koren u nasleđu. Te razlike su, navodi se, nužne i one proizlaze iz same pripadnosti određenom polu. Drugo je shvatanje da su sve razlike, osim onih koje proizlaze neposredno iz fizioloških funkcija važnih za reprodukciju vrste, rezultat kulturne elaboracije kako se izražava Margaret Mid. Do njih je došlo zato što se u određenim kulturama sretaju određena shvatanja o ženama, jer se od žena očekuje određeno ponašanje. Do razlika, drugim rečima, dolazi jer se pridaju različite uloge ženama i različite uloge muškarcima. Margaret Mid, koja je najodlučniji zastupnik ovoga shvatanja, iznosi mišljenje da su gotovo sve, ako ne i sve, crte ličnosti koje nazivamo maskulinim ili femininim isto tako malo vezane uz pol kao i oblačenje i maniri. Po njenom mišljenju, nema ni osobina temperamenta za koje bi se moglo reći da su karakteristične osobine za ženu odnosno karakteristične osobine za muškarca. Ona se poziva na rezultate antropoloških istraživanja prema kojima kod onih na-
166
IZVORI SOCIJ AUZAC IJ E
roda kod kojih je karakteristika blag i tolerantan odnos, kao što je to slučaj kod Arapeša, takvu osobinu blagosti i tolerantnosti nalazimo u istoj meri i kod muškaraca i kod žena. Kod onih kod kojih je karakteristična agresivnost, kao kod Mundugumora, nalazimo je u istoj srazmeri i kod muškaraca i kod žena. Osobine temperamenta, iako se baziraju na nasleđu, smatra Margaret Mid, jednako su distribuirane i kod muškaraca i kod žena. Što se tiče različitih drugih crta ličnosti, posebno vrednosti i interesa, očigledno je da su razlike u tome rezultat kulturne elaboracije, posledica shvatanja o tome kakve treba da budu žene i kakvi treba da budu muškarci i kakvo se od njih ponašanje očekuje. Glavni uzrok razlikama u psihološkim osobinama između muškaraca i žena koje su se javljale u toku istorije i koje se javljaju i danas jest, smatra V. Smiljanić (1979), u tome što postoje različita očekivanja i različiti načini gajenja muške i ženske dece. Danas nema sumnje o tome da su mnoga shvatanja o karakteristikama žena izazvana predrasudama prema ženi. Te predrasude vuku svoj koren iz različitih izvora, i iz religioznih shvatanja i shvatanja mnogih uticajnih filozofa. I jevrejsko-hrišćanska religija, i na njoj zasnovana zapadna civilizacija i kultura, naglašavaju superiornost muškarca. Slično je i u mnogim drugim religijama: hinduističkoj, muslimanskoj. Slična mišljenja o manjoj vrednosti žena iznose i mnogi uticajni filozofi klasike. Opravdano je zbog toga shvatanje da veliki broj mišljenja o ženama kao manje vrednim počiva na prenošenim i prihvaćenim predrasudama. Da je to tako potvrđuju radikalne promene i u ponašanju i u mogućnostima žena do kojih dolazi u društvima u kojima se stvaraju uslovi za ravnopravnije učešće žena u celokupnom životu društva i u kojima se oslobađa od predrasuda. Sporno je, ipak, da li zaista postoji puna izjednačenost u svim crtama ličnosti, posebno u crtama temperamenta. Dosta je autora koji smatraju da je veći broj osobina ličnosti, posebno temperamenta, determinisan pripadnošću određenom polu, među ostalim, da je osobina agresivnosti vezana uz pol. Dosta je podataka da su, po pravilu, kod živih bića mužjaci i bolje opremljeni za borbu i agresivniji. Navodi se, dalje, da u svim kulturama muškarci ratuju. Ukazuje se na razlike u aktivitetu između muške i ženske (male) dece. Sigurno je, međutim, da su razlike u vrednostima, interesima, kao i u mnogim drugim osobinama ličnosti, rezultat kulturne elaboracije, posledice shvatanja o tome kakva treba da bude žena a kakav muškarac i kako treba da se ponašaju. Ove propise o ponašanju, karakteristične za određena društva i određene sredine, po pravilu i same žene prihvataju, pa i samo prema tome usmeravaju svoj razvitak. U borbi protiv predrasuda o inferiornosti žena mnogi od onih koji se zalažu za ravnopravnost žena smatraju da će opravdanost takvih zahteva dokazati ako budu dokazali da postoji potpuna jednakost između muškaraca i žena, i to u svim njihovim osobinama. Međutim, za opravdano pnhvatanje ravnopravnosti žena nije uopšte od značaja da li su žene po svim osobinama jednake sa muškarcima. One to, verovatno, nisu i nema potrebe ni da budu. Rešenje ravnopravnosti jeste u oslobađanju od predrasuda prema ženama i u jednakom vrednovanju i muških i ženskih osobina, bilo da su te osobine posledica nasleđa ili rezultat kulturne elaboracije.
167
NIKOLA ROT
DRUŠTVENA STRUKTURA I SOCIJALIZACIJA PONAŠANJA Važnost društvene strukture za razvitak ličnosti Najznačajniji među položajima jeste socijalno-ekonomski položaj i, posebno, klasni položaj koji pripadnici određenog društva zauzimaju. To je jedan od najproširenijih položaja, budući da se svi članovi društva mogu svrstati u određene klase i slojeve. On je, dalje, veoma trajan položaj, jer da ga članovi, po pravilu, zauzimaju u toku celog svoga života. Uz njega se zatim, vezuje veliki broj oblika različitog ponašanja i on značajno utiče na razvitak ličnosti pojedinaca, pa se o njemu može govoriti kao o veoma pervazivnom položaju. Iako su društvena struktura i klasna pripadnost tako značajni za objašnjenje ponašanja ljudi, ipak je dosta kasno počelo da se proučava kako i koliko klasna pripadnost utiče na razvitak ličnosti i na ponašanje. Interesovanje sociologa i socijalnih psihologa za proučavanje uticaja društvene strukture i klasne pripadnosti na ponašanje počinje relativno kasno, u zapadnoj literaturi zapravo tek od četrdesetih godina XX veka. Društvena struktura i pripadnost određenim klasama značajno deluju na razvitak ličnosti i na ponašanje, i to i neposredno i posredno. Društveni sistem u kom pojedinac živi određuje i porodične odnose, i školski sistem, i vrednosni sistem, i pravni sistem, kao i mnogobrojne druge institucije društva i preko svih njih utiče na socijalizaciju. Određeni društveni poredak deluje ne samo posredno nego i neposredno. Svako društvo, u skladu sa svojim uređenjem, postavlja određene zahteve ponašanja, nameće određeni moral, podržava određene vrednosti i stavove i orijentiše na formiranje pojedinih motiva i crta ličnosti. Društveni sistem, dalje, utiče na razvitak ličnosti svakog pojedinog člana društva i na taj način što od njega i od pripadnosti određenoj klasi ili određenom sloju u društvu zavise mogućnosti razvitka ličnosti svih pripadnika društva. U klasnom društvu takve su mogućnosti nejednake. Pripadnici vladajuće klase potencijalno imaju daleko veće mogućnosti nego pripadnici eksploatisane klase. Opravdano se, međutim, iznosi da ni pripadnici vladajuće klase nisu u stanju da koriste mogućnosti koje im se pružaju upravo zbog svoje klasne vezanosti. Oni, da bi zadržali svoj privilegovani položaj, razvijaju upravo one osobine ličnosti koje pogoduju održavanju tog položaja i na taj način koče i onemogućavaju razvitak ličnosti. From je u pravu kad veli da je ličnost koju je čovek mogao da razvije u svakom od klasnih društvenih sistema bila uvek samo kompromis između težnji pojedinca i zahteva koje je postavljalo određeno društvo. Ličnost se, ističe From, zato i može razumeti samo ako se poznaje struktura društva u kome pojedinac živi. Obrazlažući opravdanost izučavanja veza između klasne pripadnosti i ponašanja mnogi autori ističu da su i ličnost i ponašanje determinisani socijalnom sredinom u kojoj se pojedinac kreće. Pripadnost određenoj klasi upućuje na kontakte sa pripadnicima iste klase a otežava kontakte sa pripadnicima drugih klasa slojeva. Psihološki efekat klasne pripadnosti, naglašavaju Dejvis i Hevigharst
168
IZVORI SOCIJ ALIZAC IJ E
(A. Davis i R. J. Havighurst, 1946), jeste da postavlja različitu okolinu i različito učenje za decu različitih klasa. Ljudi sličnog socijalnog ekonomskog položaja, sličnih zanimanja, slični po obrazovanju i prihodima više saobračaju međusobno nego ljudi koji se razlikuju po tim karakteristikama. Ljudi sličnog socijalno-ekonomskog statusa i žive, kao što to pokazuju američka istraživanja, u sasvim određenim delovima grada, njihova deca idu u škole u kojima je malo pripadnika drugih klasa i slojeva. Jedan istraživač, Trajon (R. C. Tryon, 1955. i 1959), mogao je pokazati za veći broj američkih gradova da su pojedine četvrti naseljene pripadnicima istih slojeva. Drugi jedan autor, Senters (R. Centers, 1949) pokazao je kako određena zanimanja velikim delom preuzimaju pripadnici određenog sloja. Jedan autor (A. Hollingshead, 1949), razlikujući pet klasa, mogao je utvrditi u jednom američkom gradiću da pretežna većina (63%) učenika jedne škole druguje sa pripadnicima iste klase, jedan manji postotak (33%) sa pripadnicima dveju susednih klasa, a samo neznatan broj (4%) sa onim učenicima koji pripadaju udaljenijim klasama. Ali određena sredina i učestali kontakt sa takvom sredinom nisu ni jedini ni osnovni uzrok postojanja veze između pripadnosti odredenoj klasi ili sloju i ponašanja. Važniji je uzrok u tome što pripadnost određenoj klasi utiče i posredno i neposredno kao što je navedeno na razvitak ličnosti i na formiranje ponašanja i što klasna pripadnost znači određeni socijalnoekonomski položaj i samim tim stvara razlike u potrebama, interesima i drugim osobinama. Ponekad se pokušava negirati značaj klasnog kriterijuma za razlikovanje populacije uopšte i posebno za razlike u ponašanju i osobinama ličnosti. Među ostalim, američki psiholog R. Braun (R. Brovvn, 1965), u svom pregledu socijalne psihologije, navodi da bi se značaj klasnih razlika za ponašanje mogao prihvatiti samo u slučaju da postoje jasne i određene granice između: a) objektivne pripadnosti nekoj klasi, b) svesti o pripadnosti nekoj klasi i c) stila i načina života. Po svim ovim karakteristikama klase bi morale da se jasno razlikuju, a i razlike da se dosledno podudaraju. Ovakav je zahtev, međutim, neopravdan, jer ni u razmatranju efekata drugih varijabli u determinisanju određenih oblika ponašanja mi nemamo potpunu podudarnost ni uvek oštre distinkcije. Ako postoje globalna podudarnost, i modalne razlike opravdano je i potrebno uzimati u obzir delovanje klasne pripadnosti na ponašanje. Ako mi zaista možemo razlikovati, s jedne strane, bogate, uticajnije i uglednije, a s druge strane, siromašne, manje uticajne i manje ugledne i, ako uz te razlike idu opšte razlike u ponašanju opravdano je razlikovati populaciju određenoga društva s obzirom na klasnu pripadnost i uz klasnu pripadnost vezane oblike ponašanja. Veliki broj istraživanja pokazao je da je to zaista tako i da mi možemo bez teškoća svrstati, s jedne strane, stanovmštvo nekog društva u klase i slojeve, a s druge strane, utvrditi za pojedine klase i slojeve karakteristične modalne oblike ponašanja. lako je pokazano da postoji uticaj klasne pripadnosti, i to pervazivni uticaj, tj. uticaj koji se manifestuje u velikom obimu različitih oblika ponašanja, ipak ne bi bilo ispravno smatrati da pripadnost određenoj klasi ili određenom sloju automatski odreduju neke određene lične karakteristike, stavove i vrednosti. Veza je
169
zaista samo opšta. Ne postoji potpuna korelacija između pripadnosti nekoj klasi ili sloju i određenog oblika ponašanja. Da takve pune korelacije nema, razumljivo je iz više razloga. Pre svega, ne postoji podudarnost između realne klasne pripadnosti i svesti o toj pripadnosti. To je, među ostalim, utvrdio i Senters (R. Centers, 1949) koji je, zahtevajući, od svojih ispitanika da sami označe u koju klasu pripadaju, utvrdio da je dosta velik broj ispitanika koji su objektivno pripadali radničkoj klasi a sebe svrstali u srednju klasu. Istraživanja su pokazala da su takvi pripadnici radničke klase koji su se identifikovali sa srednjom klasom zastupali konzervativnija shvatanja od onih radnika koji su se identifikovali sa radničkom klasom. Ne postoji potpuna podudarnost, dalje, zbog toga što se ekonomska pozicija, pripadnika srednjih slojeva menja u toku razvitka i što postoji veća ili manja društvena mobilnost. Postoji u svim društvima i prelaženje iz jednog sloja i jedne klase u drugi sloj i drugu klasu, tzv. društvena pokretljivost. Jedan od važnih razloga što ne postoji potpuna podudarnost jeste i tzv. dinamička zavisnost između klasne pripadnosti i određenog ponašanja. Više autora, među njima i Konvers (Ph. E. Converse, 1958), prihvatajući postojanje zavisnosti određenih oblika ponašanja od pripadanja određenoj klasi, smatraju da je stepen ove zavisnosti različit u različito vreme i u toku vremena se menja; da je zavisnost dinamična. Čak i u kratkim vremenskim periodima dolazi, po Konversu, do promena u stepenu zavisnosti stavova i drugih psihičkih karakteristika od određene klasne pripadnosti. Konvers to zaključuje na osnovu upoređivanja rezultata istraživanja o vezi između klasne pripadnosti i ponašanja izvršenih 1945. i 1956. godine. On je mogao da utvrdi da je 1956. ta zavisnost bila manja. Kao neke od činilaca slabljenja stepena zavisnosti u periodu od 1945. do 1956. u SAD Konvers iznosi: a) porast ekonomskog prosperiteta posle 1945. godine, a time i smanjenje klasne polarizacije u odnosu na period slabijeg ekonomskog stanja, posebno u odnosu na period ekonomske depresije; b) delovanje rata i spoljno-političke situacije u situacijama u kojima postoje (ili se prihvata da postoje) zajednički problemi za sve pripadnike društva, klasne razlike se smanjuju, tako je redovno u ratnoj situaciji, a tako je bilo i sredinom 50tih godina u periodu kad je vođen intenzivan hladni rat; c) različite momente u vezi sa političkim životom: smanjivanje razlika u političkim stavovima dveju velikih američkih partija, privlačnost kandidata za predsednika države i druge. Ovakvo prilaženje pitanju zavisnosti između klasne pripadnosti i ponašanja, a koje Konvers naziva dinamičkom zavisnošću, ima svoje opravdanje. Ali treba naglasiti, a i sam autor navodi taj momenat, da je eventualno slabljenje zavisnosti privremeno. Sa promenom nekih od faktora može doći do ponovnog jačanja zavisnosti između ponašanja i klasne pripadnosti. Dogod postoje klase, klasna pripadnost ostaje važna determinanta ponašanja. Ne može, najzad, biti pune korelacije između ponašanja i klasne pripadnosti i zbog toga što na ponašanje ljudi utiču mnogobrojni faktori: nasledni momenti, lično iskustvo, obrazovanje, pripadnost određenoj etničkoj ili religioznoj grupi, uopšte pripadnost određenim subkulturama itd. Zbog svega toga, na povezanost između psihičkih karakteristika i klasne pripadnosti treba gledati kao na odnos
170
IZVORI SOCIJ ALIZAC IJ E
koji postoji kad se posmatraju pripadnici pojedinih slojeva u celini i kad se misli samo na češće oblike ponašanja kod pripadnika jednog sloja nego kod pripadnika drugog sloja; kad se utvrđuju modalni oblici ponašanja.
Određivanje klasne pripadnosti u socijalno-psihološkim istraživanjima U socijalnoj psihologiji obraća se pažnja na značaj klasne pripadnosti za ponašanje tek od pre nekoliko decenija. Pojam klase pri tome ne određuje se ni u socijalnoj psihologiji, kao što je to slučaj sa drugim društvenim naukama, jednoznačno i uvek dovoljno jasno. Poznato je Lenjinovo određenje pojma klase, dato u oslonu na radove Marksa i Engelsa. Klasa je po njemu velika grupa ljudi koja se razlikuje po svom mestu u istorijski određenom sistemu društvene proizvodnje, i to: a) po svome odnosu prema sredstvima proizvodnje (jedni su vlasnici sredstava za proizvodnju, a drugi to nisu); b) po svojoj ulozi u društvenoj organizaciji rada (jedni upravljaju i odlučuju, a drugi to ne čine), i c) po načinu raspodele i veličini udela u raspodeli društvenog bogatstva (jedni prisvajaju rad drugih i uzimaju za sebe pretežni deo proizvedenih dobara a drugi se moraju zadovoljiti neznatnim delom, neophodnim za njihovo održavanje). Prema klasicima marksizma, postoje svega dve klase: jedna koja je vlasnik sredstava za proizvodnju i koja iskorišćava drugu klasu i druga koja radi i stvara vrednosti ali je eksploatisana i siromašna. Ali i marksizam prihvata da se u okviru ovih dveju osnovnih klasa mogu razlikovati i sporedne klase ili slojevi, kao što mogu postojati i međuklase i prelazne klase, a koje objedinjuju karakteristike dveju osnovnih klasa. Primenjujući u potpunosti gornje kriterijume, u svakom savremenom društvu bilo bi moguće podeliti stanovništvo na dve osnovne ili eventualno na tri klase i nastojati utvrditi i postotak stanovništva koji pojedina od ovih klasa obuhvata. Po nekim autorima (na primer, G. Watsonu, 1966), primenjujući taj kriterijum na stanovništvo SAD, utvrdilo bi se da 2/3 stanovništva pripada radničkoj klasi, 10% klasi vlasnika nad sredstvima za proizvodnju a koji ne žive od svog vlastitog rada nego od rente, dividendi i kamata i oko 23% onima koji delom žive od svog rada, a delom od povlastica koje im pružaju imovina i posed. Međutim, takva podela ne pokazuje se najpodesnijom za empirijska istraživanja, posebno u razvijenim društvima, jer je teško naći pokazatelje po kojima bi bilo moguće relativno lako kategorisanje stanovništva na pojedine klase. Zbog toga je tražen takav indikator podele na klase i slojeve čijom primenom ćemo relativno lako moći svrstati populaciju u određene kategorije, a istovremeno dobiti razlike u ekonomskoj i društvenoj moći, kao i razlike u psihološkim karakteristikama pripadnika pojedinih kategorija. U američkoj sociološkoj i socijalno-psihološkoj literaturi nalazimo najčešće tri kriterijuma na osnovu kojih se pokušava izvršiti klasifikacija po klasnoj pripadnosti: 1) na osnovu ocene prestiža i ugleda pripadnika pojedinih kategorija; 2) na
171
NIKOLA ROT
osnovu svesti o pripadnosti određenoj klasi ili određenom sloju i 3) na osnovu objektivnih indeksa kao što su visina prihoda, obrazovanje ili vrsta zanimanja. Istraživanja su pokazala da na osnovu sva ova tri kriterijuma, kao i korišćenjem nekih drugih, možemo razlikovati slojeve različite i po ekonomskoj i društvenoj moći i po određenim psihološkim karakteristikama. U ranijim sistematskim istraživanjima veze između društvene strukture i ponašanja korišćen je prvi od spomenutih kriterijuma razlikovanje pripadnika pojedinih klasa na osnovu prestiža i ugleda. Vorner (L. Warner, 1941) i saradnici na osnovu istraživanja stratifikacije stanovništva jednoga grada na istočnoj obali SAD, a koristeći slobodne intervjue u kojima je pitano za ugled koji imaju pojedinci i za razlike u ponašanju, dobili su (i danas najčešće korišćenu) pode lu na tri klase i, u okviru svake od njih, na dve potklase. Tako su oni došli do poznate podele na gornju klasu (sa potklasama gornja gornja i donja gornja), srednju klasu (sa potklasama gornja srednja i donja srednja) i donju klasu (sa potklasama gornja donja i donja donja). Oni su utvrdili da u svakoj od potklasa gornje klase ima oko 2% stanovništva: u gornjoj gornjoj nalaze se oni koji se odlikuju bogatstvom i ugledom po poreklu, a u donju gornju ulaze oni koji se odlikuju takođe bogatstvom i ugledom, ali koji su stekli prvenstveno sopstvenim uspehom. U gornju srednju potklasu, a koju po njihovim nalazima čini 10% stanovništva, ulaze prvenstveno osobe koje obavljaju važne rukovodeće poslove u privredi i administraciji: i pripadnici slobodnih profesija, a u donju srednju, koja obuhvata 28% stanovnika, ulaze činovnici, poslovni ljudi na manje važnim položajima i kvalifikovani radnici. U gornju donju, koja obuhvata 33% populacije, ulaze polukvalifikovani radnici i u poslednju od potklasa, donju donju, koja obuhvata 25% stanovništva, nekvalifikovani radnici i razne vrste najamnih radnika. Sličan kriterijum pri klasifikovanju u klase i slojeve upotrebio je u jednoj od poznatih studija (Elmtovvn-studiji, 1949) i Holingshed (A. B. Hollingshead) i zaključio o postojanju pet klasa: I koju čini 1% najbogatijih; II koju čini oko 7% stanovnika koje karakteriše vrlo dobar socijalno-ekonomski položaj i dobro obrazovanje; III koju čini 13% činovnika i visokokvalifikovanih radnika; IV koju čini 39% stanovništva a sastavljena je od po lukvalifikovanih radnika, i V koju čini 37% stanovništva a sastavljena je od nekvalifikovanih radnika. Drugi od spomenutih kriterijuma razvrstavanje na osnovu svesti o pripadnosti određenoj klasi koristio je sredinom 40-tih godina Senters i 13 godina kasnije (1958) Konvers. Oni su tražili od ispitanika da sami sebe uvrste u neke od ponuđenih kategorija. Kategorije koje su bile ponuđene bile su sledeće: gornja, srednja, radnička i donja klasa. Oni su uveli termin radnička klasa, ukazujući opravdano na to da je korišćenje tog termina ispravnije nego termina „donja klasa“ i da bi upotreba termina ,,donja“ klasa za radničku klasu verovatno uticala na to da se izbegava svrstavanje u tako nazvanu klasu. Mogli su utvrditi da je distribucija, a na osnovu sopstvenog opredeljivanja, 1945. i 1958. bila slična. U gornju k lasu svrstalo se 3% odnosno 1%, u srednju 43% odnosno 35%, u radničku 51 odnosno 59%, u donju 1 odnosno 2%. Kao što je već spomenuto, pokazalo se da ovo svrstavanje u klase nije bilo u potpunom skladu sa objektivnim kriterijuma i objektivnom pripadnošću određenoj klasi. Kao što se vidi, postoji relativna podudarnost na osnovu klasifikacije po oba pomenuta kriterijuma. Sa tim se rezu ltatima delimično podudaraju i podaci svrstavanja u klase na osnovu objektivnih kriterijuma kao što su: visina prihoda, stepen obrazovanja i vrsta zanimanja. Na osnovu svrstavanja prema ovim kriterijumima, koje je izvršeno u SAD 1958. i 1959. pokazalo se da onih sa visokim prihodima (iznad 10 000 dolara) ima 12%, onih sa završenim fakultetom 18% i otprilike 25% populacije koji se po zanimanju mogu svrstati među slobodne profesije, direktore i vlasnike. Tako bi gornji sloj
172
IZVORI SOCIJ ALIZACIJE
sačinjavao, prema ovoj klasifikaciji, između 12 i 25% stanovništva. Onih sa prihodima od 5-10 000 dolara bilo je 43%, sa srednjim školskim obrazovanjem 41%, a oko 34% onih koji su po zanimanju bili činovnici, trgovci ili visokokvalifikovani radnici. Prema tome, srednji sloj obuhvatao bi između 34 i 43%. Najzad onih sa manjim prihodom od 5 000 dolara bilo je 43%, sa obrazovanjem nižim od srednjeg 39%, a oko 41% onih koji su bili polukvalifikovani i nekvalifikovani radnici. Ove bi kategorije sačinjavale donji sloj, a koji bi obuhvatao između 35% i 49% populacije SAD. Kao što se vidi, podudarnost između tri upotrebljena objektivna kriterijuma nije potpuna, ali je približna.
lspitivanja pokazuju da je na osnovu sve tri vrste kriterijuma ocenjivanja ugleda, vlastitog svrstavanja i na osnovu objektivnih pokazatelja moguće razlikovati nekoliko kategorija stanovništva, koje se razlikuju međusobno po svom mestu u društvenoj proizvodnji, kao i po svojim prihodima, zanimanju, svom uticaju i ugledu, te svojoj klasnoj svesti. Razume se dobijeni postoci i podaci važe samo za onu zemlju u kojoj je izvršeno ispitivanje. Sigurno je, takođe, da postotak pojedinih kategorija populacije varira i sa vremenom u kome se vrši ispitivanje, a verovatno i sa uzorkom na kom se vrši ispitivanje. Pokazuje se, međutim, da je na osnovu svakog od pomenutih kriterijuma takva klasifikacija na klase i slojeve moguća. U utvrđivanju društvene stratifikacije moguće je poći i od drugih kriterijuma. Jedan takav drugi kriterijum primenio je jedan američki istraživač (P. Goodman, 1960) koji je razvrstavao ispitanike prema uticaju koji imaju u američkom društvu i prema stavovima koje su saopštili da imaju prema vladajućem socijalnom sistemu. On je na taj način došao do razlikovanja 4 kategorije stanovništva, veoma različite po postotku populacije koji ulaze u pojedine kategorije. Po njemu, prvu kategoriju činili bi uprav ljači koji predstavljaju vrh društva. To su oni na moćnim ključnim položajima u zemlji, koji upravljaju odborima velikih finansijskih i industrijskih korporacija, zatim guverneri država, senatori, članovi vrhovnog suda i neki drugi; čini ih 1/100% SAD. Drugu kategoriju naziva organizatorima. To su oni kojima je povereno da organizuju aktivnost u različitim preduzećima i ustanovama i koji istovremeno zarađuju više od 10 000 dolara godišnje a obuhvataju 5% američke populacije. Pretežni deo stanovništva ovaj autor uvrstava u ,,mase“. U ovu kategoriju ulazi oko 75% populacije a koja se međusobno dosta razlikuje. U nju ulaze, kako se autor izražava, alijenirani izvršioci različitih poslova za nekoga drugoga koji se po pravilu ne brinu o tome da li su principi američkog ekonomskog sistema i društva ispravni i opravdani ili nisu, i koji se trude da se održe na površini društva. Najzad, u IV kategoriju ulazi oko 20% onih koji su po strani u društvenom životu, ,,autsajderi“, kako se autor izražava. To su siromasi različitog porekla; najamni radnici na farmama, Crnci, Portorikanci i drugi.
Istraživanja o povezanosti klasne pripadnosti i osobina ličnosti Govoreći o društvenoj strukturi i njenoj vezi sa socijalizacijom i ponašanjem, moguće je ukazati samo načelno na povezanost između društvene strukture i ponašanja. To smo i učinili u uvodnom izlaganju. Želimo li, međutim, da konkretnije ukažemo na vezu, potrebno je pristupiti istraživanju o povezanosti pripadnosti sasvim određenoj strukturi i određenih karakteristika ličnosti. Takvi su pokušaji od četrdesetih godina dosta često vršeni u SAD. U početku četrdesetih godina nastojalo se, pre svega, utvrditi kakve veze postoje između klasne pripadnosti i oso-
173
NIKOLA ROT
bina ličnosti uopšte; pristup je bio, može se reći, globalan. Uviđajući nedostatak ovakvoga pristupa, od pedesetih godina postoje pokušaji da se utvrdi veza između klasne pripadnosti i konkretnih sistema ponašanja. Jedan od važnih podsticaja za utvrđivanje značaja klasne pripadnosti za ponašanje ljudi, a pri kom je korišćen globalni pristup, jeste istraživanje prikazano u radu Vornera i Lanta (L. Warner i P. S. Lunt, 1941). Istraživanje je izvršeno u jednom američkom gradu koji su naučnici smatrali tipičnim za SAD. Bez teškoća, vele autori, bilo je moguće stanovništvo svrstati u tri klase: gornju, srednju i donju i u po dve potklase svake od njih. Članovi pojedinih klasa i potklasa, zaključuju autori, misle o sebi kao o manje-više jedinstvenoj grupi i pokazuju sličnost u svojim gledanjima na mnoge društvene pojave. Njihovo osećanje solidarnosti dolazi naročito do izražaja kad govore o klasi koja je iznad one kojoj oni pripadaju, žaleći se na njenu ekskluzivnost, i kad govore o klasi ispod svoje klase, kritikujući njenu pokretljivost, tj. nastojanje da se uvrste u klasu više od vlastite. Pripadnici jedne klase ocenjuju pripadnike druge klase kao drugačije od sebe, i to s obzirom na njihov položaj u društvu, s obzirom na određene načine ponašanja i na pojedine osobine ličnosti. Ovakvo ukazivanje na razlike utoliko je detaljnije ukoliko su klase i potklase bliže jedna drugoj. Čim je stvarna klasna razlika veća, ona se manje detaljno ističe. Opšte uzev, manje se jasno uočavaju klasne razlike i razlike u ponašanju kod klasa iznad sopstvene nego kod klasa ispod sopstvene. Zbog toga pripadnici najviših potklasa prave oštrije razlike u stratifikaciji, ukazuju na više pojedinosti u razlikama među klasama nego pripadnici ostalih klasa i potklasa. I ovi autori konstatuju da se ne može govoriti o jednoobraznosti u ponašanju kod pripadnika pojedine klase ili potklase nego da se može govoriti samo o nekoj ,,modalnoj sredini“ s obzirom na ponašanje. Iznoseći karakteristike pojedinih klasa i potklasa Vorner i Lant, kao karakteristike gornje klase navode, među ostalim: težnju za novcem, isticanje važnosti porekla, osećanje lične sigurnosti, odbijanje da se država meša u ekonomski život. Slične karakteristike nalazi i Stagner (R. Stagner, 1948), koji rezimira rezultate većeg broja različitih istraživanja. Prema njemu, karakteristike su gornje klase još i: izrazita težnja za moći, sebičnost, bezobzirnost, autokratski odnos prema ljudima, netrpeljivost, konzervativnost, a istovremeno veće samopouzdanje, veća emocionalna uravnoteženost, veća otvorenost u ponašanju i veća sigurnost u sebe nego kod pripadnika nižih klasa. Za srednju klasu karakteristično je, prema Vorneru i Lantu, među ostalim: težnja za sticanjem imovine, nastojanje da se poveća životni standard, izrazit napor da se vlastitoj deci omogući uspeh u društvenoj hijerarhiji i obezbedi udobniji život. Prema rezultatima koje saopštava Stagner, za srednju klasu je karakteristično: osećanje nesigurnosti i nezadovoljstva švojim položajem. Naročito ekonomski slabiji deo ove klase (donja srednja potklasa) nastoji da pokaže da je njen socijalni položaj viši nego što je položaj pripadnika ,,niže“, radničke klase. Ovaj deo srednje klase karakteriše: konzervativnost, netolerantnost i sklonost agresivnosti. Pripadnici ove potklase često nastoje da se uvrste u viši sloj. Kako im to po
174
IZVOR I SOCIJ ALIZAC IJ E
pravilu ne uspeva, kod njih je najviše nezadovoljstva i sa svojim položajem i sa samim sobom. To je i razlog, navodi se u nekim sociološkim analizama, da pripadnici ove potklase predstavljaju najpogodniji materijal za prihvatanje različitih nacionalističkih ideologija i rasnih i etničkih predrasuda. Vorner i Lant, iznoseći psihološke karakteristike radničke klase, ističu da je za gornji sloj te klase takođe karakteristična težnja za sticanjem imovine i novca, zatim nastojanje da se pripadnici ove potklase pokažu kao viši po društvenom statusu nego što jesu, ambicija da napreduju u društvenoj hijerarhiji, nastojanje da svojoj deci daju bolje obrazovanje nego što su ga sami stekli. Za donji sloj, međutim, novac nema tako veliki značaj; teži se za novcem, radi toga što je potreban za održavanje. Manje se brine za podizanje dece, manje su ambicije da se napreduje u društevnoj hijerarhiji i manje su aspiracije uopšte. Treba istaći da različiti autori prikazujući karakteristike pripadnika radničke klase u SAD često iznose suprotne karakteristike kao njihove odlike. Dosta često se ističe osećanje manje sigurnosti u sebe, manja spontanost u reakcijama i slabija emocionalna uravnoteženost. Po nekima i veća sklonost ka neurotičnosti. Po drugima, međutim, pojave neuroze češće su kod viših klasa, a najređe upravo kod najniže s obzirom na društvenu hijerarhiju i moć. Dosta se često ukazuje na postojanje agresivnosti kod radničke klase a koja se manje ispoljava na radnom mestu, a više prema različitim manjinskim grupama, pa i prema članovima vlastite porodice. Veći broj istraživanja pokazuju da pripadnost određenoj klasi i potklasi ima za posledicu daleko intenzivniju komunikaciju između pripadnika istog sloja nego između pripadnika različitih slojeva. Spomenuto je već Holingshedovo istraživanje kojim je to pokazano za učenike osnovnih škola. Slični su nalazi u vezi sa komunikacijama između studenata, kao i među odraslima. Uporedo sa uzajamnom komunikacijom među pripadnicima istog sloja ide i participacija u pojedinim organizacijama i institucijama. U određenim institucijama, klubovima, organizacijama nalaze se po pravilu članovi koji su iz iste potklase ili klase. Ova uzajamnost u komuniciranju i zajednička participacija u istim organizacijama i institucijama doprinose da se oformljuju slični stavovi, slična uverenja i slične vrednosti, kao i mnoge slične osobine ličnosti ne samo u vezi sa pojavama koje su bitne za pripadnost određenoj klasi nego i u odnosu na pojave za koje karakteristični stavovi nisu nužno determinisani klasnom pripadnošću.
Veza između društvene strukture i pojedinih sistema ponašanja Pedesetih i šezdesetih godina istraživači nastoje da utvrde konkretnije veze između klasne pripadnosti i ponašanja. Oni više ne idu na traženje veze između klasne pripadnosti i globalnog ponašanja i ličnosti u ceiini nego pokušavaju, koristeći razrađeni metodološki postupak, da utvrde povezanost između pripadnosti određenom sloju i određenih užih segmenata i sistema ponašanja. Tako, među ostalim, nastoje da utvrde vezu između klasne pripadnosti i ponašanja u porodici,
175
NIKOLA ROT
klasne pripadnosti i stavova prema deci, klasne pripadnosti i agresivnosti itd. Neke od rezultata ovakvih istraživanja ukratko ćemo navesti. Istraživanja pokazuju da su porodice srednje klase stabilnije nego porodice niže klase. U porodicama koje imaju viši društveni status, prema nekim istraživanjima, muževi donose više odluka u kući nego žene, dok je u porodicama sa srednjim statusom (porodicama koje pripadaju srednjoj klasi) visok stepen ravnopravnosti među bračnim drugovima u odlučivanju. U porodicama sa niskim socijalnim statusom, prema nekim rezultatima, žena bi bila dominantnija u porodičnim odnosima nego u grupama sa srednjim i višim statusom. Roditelji svih klasa manifestuju slične vrednosti u vaspitavanju svoje dece. Svi ih poučavaju da budu razumni, umereni, poslušni, da se pridržavaju društvenih normi i slično. Utvrđene su, međutim, i izvesne razlike: roditelji iz srednjih klasa ulažu poseban napor da se kod dece internalizuju društveni standardi, posebno društveni mor;;l, samokontrola, promišljenost u akcijama. Roditelji iz radničke klase više naglašavaju, ističu neki istraživači, zahtev za poslušnošću, urednošću, požrtvovanošću. Roditelji srednje klase pokazuju najtolerantniji odnos prema deci, manifestuju najviše ravnopravnosti u kontaktima sa njima i pokazuju najveću pristupačnost. Istovremeno deca iz srednje klase ocenjuju svoje roditelje kao zainteresovane za njih, kao kompetentne, i uopšte, ocenjuju svoje roditelje pozitivnije nego što to, prema istraživanjima, čine dečaci iz radničke klase. Razmatrajući povezanost klasne pripadnosti sa agresivnim ponašanjem veći broj istraživanja konstatuje da odrasle osobe iz radničke klase svoju agresivnost češće ispoljavaju u otvorenom neprijateljstvu prema drugima nego pripadnici gornje i gornje srednje klase. Oni iz viših klasa češće pokazuju agresivnost prema samima sebi, potcenjujući sami sebe; u tim klasama je i više slučajeva samoubistava. I’deca iz radničke klase pokazuju se agresivnijima u odnosu na drugu decu nego deca iz srednje klase. To se može konstatovati, prema nekim istraživačima, i analizirajući dečje fantazije. U njima se javlja više agresivnosti kod dece iz nižih klasa. Deca iz srednje klase, međutim, više naglašavaju nezavisnost i potrebu za nezavisnošću, pokazuju veći nivo aspiracija, posebno u vezi sa školom i u vezi sa uspehom u školi, manifestuju veću veru u uspeh, pokazuju veću istrajnost u aktivnostima i izrazitiju internalizaciju motiva za postignućem, ali istovremeno manifestuju i veću spremnost ka konformisanju. U istraživanjima posebna je pažnja posvećena utvrđivanju razlika u načinu podizanja dece u zavisnosti od klasne pripadnosti. Na pitanje zašto postoje razlike u ponašanju pripadnika različitih klasa, često se odgovara da je tako upravo zbog toga što postoje razlike u načinu podizanja dece. Izvršen je veliki broj sistematskih istraživanja sa ciljem da se utvrdi ovakva povezanost između klasne povezanosti i načina podizanja dece. Prvo veće i poznato istraživanje izvršili su Dejvis i Hevigharst (A. Davis i R. J. Havighurst, 1946) u Cikagu. Oni su našli da su deca iz radničke klase češće i duže dojena, da su i, kad je prekinuto dojenje, češće hranjena i da im je davana hrana kad god su to deca želela, da je kod njih kasnije počelo navikavanje na čistoću, ali i kasnije
176
\
V
IZVORI SOCIJ ALIZACIJE
zahtevano da preuzimaju odgovornosti i dužnosti u kući. Kod dece iz srednje klase bio je stroži sistem dojenja i ishrane, ranije se počelo sa navikavanjem na čistoću, ali manje su strogo kažnjavana za neodržavanje čistoće kad je vežbanje na čistoću započeto, češće su pohvaljivana i nagrađivana. Ipak, u celini uzeto, prema ovom istraživanju, koje je poznato pod nazivom „čikaška studija“, postupak kod roditelja srednje klase stroži je, sa više zahteva samodiscipline i više ograničavanja nego kod roditelja iz radničke klase. Roditelji iz radničke klase prema ovoj studiji, pokazuju se permisivnijim i tolerantnijim prema deci u prvim godinama života. U istraživanju izvršenom desetak godina kasnije (R. Sears, E. E. Maccoby i H. Levin, 1957), u Bostonu dobijeni su, međutim, gornjim rezultatima suprotni rezultati. Prema ovoj bostonskoj studiji, roditelji srednje klase počinju kasnije sa navikavanjem na čistoću, manje fizički kažnjavaju, uopšte su manje strogi, srdačniji su prema deci i, u celini uzeto, tolerantniji su i permisivniji prema deci od roditelja iz radničke klase. Tražeći objašnjenje za to što se rezultati razlikuju od rezultata autora čikaške studije ovi autori (bostonske studije) smatraju da Dejvis i Hevigharst nisu ispravno interpretirali svoje rezultate i da je i iz njihovih podataka bilo moguće zaključiti o većoj permisivnosti roditelja srednje klase. Dejvis i Hevigharst ne prihvataju, međutim, takvo objašnjenje i navode da njihovi podaci ukazuju nesumnjivo na veću permisivnost kod roditelja radničke klase. Razlog što su rezultati različiti, oni smatraju da je u tome što nisu bili korišćeni jednaki i adekvatni uzorci. Da bi proverili opravdanost bilo jednog bilo drugoga zaključka, veći broj istraživača ponovio je ispitivanja o vezi između klasne pripadnosti i načina podizanja dece. To su, među ostalima, učinili L’tman (N. Littman, 1957) i saradnici u državi Oregon, i Vajt (M. White, 1957) u Kaliforniji. Iz oba ova istraživanja proizlazi da su zaključci bostonske studijo, po kojoj postoji veća permisivnost kod roditelja srednje klase, ispravniji. Obe studije, međutim, istovremeno pokazuju da su razlike u načinu podizanja dece među klasama nešto manje nego što se to u bostonskoj studiji navodi. Pokušavajući da nađu uzrok razlika u rezultatima istraživanja četrdesetih i istraživanja pedesetih godina, Bronfenbrener (U. feronfenbrenner, 1958) proverava mogućnost da razlike potiču otuda što su stvarno postojali različiti postupci kod pripadnika pojedinih klasa u različitim periodima. On smatra da su od četrdesetih godina nastupile značajne promene u shvatanjima pripadnika srednje klase o najpogodnijem načinu podizanja dece. Pre Drugog svetskog rata, po njemu, američke radničke majke bile su zaista popustljivije u vaspitavanju dece, a posle Drugog svetskog rata to su postale i majke iz srednje klase. Do toga je, po Bronfenbrenerovom mišljenju, došlo usled toga što su se i shvatanja stručnjaka o tome kako treba podizati decu izmenila. On za ovo nalazi potvrdu u analizi sadržaja stručnih publikacija o podizanju dece. Mogao je konstatovati da je u tim publikacijama od kraja dvj desetih do kraja tridesetih godina naglašavano da roditelji treba da budu tačni ; sistematični u postupcima prema deci: da majke strogo po od-
177
NIKOLA ROT
ređenom vremenskom redosledu doje decu, da počnu u tačno određeno vreme sa davanjem čvrste hrane deci ne vodeči računa o otporu deteta, da tačno i odlučno počnu sa vežbanjem na čistoću, da paze da dete ne zagospodari roditeljem itd. Međutim, deset godina kasnije naglašava se u stručnoj literaturi da je za uspešno podizanje dece, pre svega, važno manifestovanje brige i poklanjanje pažnje detetu, da mu pažnju treba ukazati kad god dete pokazuje potrebu za njom, da je korisniji blaži postupak, da sisanje palca nije tako štetno i opasno, da se može prekinuti sa dojenjem i navikavanjem na čistoću i kasnije itd. Majke srednje klase, srnatra Bronfenbrener, bolje su upoznate i više se drže preporuka stručnjaka o tome kako treba podizati decu. One su četrdesetih godina slušale jedan savet a pedesetih godina drugi savet, drugačiji od ranijeg. Zbog toga majke iz srednjih klasa postaju tolerantnije prema impulsima i željama dece pedesetih godina nego što su bile četrdesetih. One dozvoljavaju veću slobodu izražavanja, više tolerišu agresivnost svoje dece, dopuštaju veću slobodu kretanja van kuće. Istovremeno roditelji iz srednje klase i više očekuju od dece, postavljaju im veće zahteve, više nastoje da deca produže školovanje i da se osposobe za što bolji i ugledniji društveni položaj. Roditelji radničke klase, međutim, zahtevaju veću disciplinu, skloni su korišćenju oštrijih kazni, ponekad i fizičkih, odlučnije zahtevaju od svoje dece pokornost i poslušnost. Razlike između postupaka roditelja pripadnika srednje klase i radničke klase, međutim, konstatuje i Bronfenbrener, postaju sve manje.
LITERATURA* Na srpskohrvatskom jeziku Cvijić, J.: Balkansko poluostrvo. Vojno delo, Beograd, 1966. Frojd, S. (Freud, S.): Odabrana dela I-VIll. Matica srpska, Novi Sad, 1970. From, E. (Fromm, E.): Zdravo društvo. Rad, Beograd, 1963. Na engleskom 1955. From, E. (Fromm, E.): Bekstvo od slobode. Nolit, Beograd, 1964. Na engleskom; 1941. From, E. (Fromm, E.): Čovjek za sebe. Naprijed, Zagreb, 1966. Na engleskom 1947.
*) U pregledu literature na srpskohrvatskom jeziku navedeni su pored knjiga i monografskih studija i pojedinačni radovi. U pregledu literature na stranim jezicima navedene su samo knjige i studije, a od pojedinačnih radova samo neki o kojima se u tekstu opširnije izlaže.
178
IZVORI SOCIJ AL IZACIJE
Havelka, N.: Socijalizacija ličnosti. U: Rot, N. (urednik) Socijalna psihologija. Rad, Beograd, 1972, 64-122. Havelka, N.: Psihološke osnove grupnog rada u vaspitanju i obrazovanju. Naučna knjiga, Beograd, 1980. Hrnjica, S.: Socijalizacija. U: Hrnjica, S: Opšta psihologija sa psihologijom ličnosti. Naučna knjiga, Beograd, 1980, 109-215. Kreber, A. L. (Kroeber, A. L.) urednik: Antropologija danas. Vuk Karadžić, Beograd, 1972. Na engleskom 1953. Malinovski, B.: Magija, nauka i religija. Prosveta, Beograd, 1971. Mead, M.: Spol i temperament u tri primitivna društva. Naprijed, Zagreb, 1968. Na engleskom 1935. Milić, V.: Sociološka koncepcija Jovana Cvijića. Književnost, Beograd, 1958, 9 i 1011. Olport, G. V. (Allport, G. W.): Razvoj ličnosti. U: Olport, G. V.: Sklop i razvoj ličnosti, Kultura, Beograd, 1969, 79-398. Na engleskom 1961. Pijaže, Ž. (Piaget, J.) U: Psihologija inteligencije. Nolit, Beograd, 1968. Na francuskom 1961. Risman, D. (Riesman, D.): Usamljena gomila, Beograd, 1965 Na engleskom 1950. Rot, N.: Razvoj ličnosti. U: Rot, N.: Psihologija ličnosti. Zavod za udžbenike Srbije, 12. izd. 1982, 146-177. Smiljanić, Vera: Društveni razvoj i muške i ženske uloge. Psihologija, 1979, 2, 107113. Zvonarević, M.: Socijalizacija ličnosti. U: Zvonarević, M.: Socijalna psihologija. Školska knjiga, Zagreb, 1976,181-320. Na stranim jezicima Allport, G. W.: Pattern and Growth in Personality. Holt, New York, 1965. Aronfreed, J.: The concept of Internalization. U: Goslin, D. A. and Glass, D. C. (Eds.): Handbook of Socialization Theory and Research. Rand McNally, Chicago, 1969. Bandura, A.: Social Learning through Imitation. U: Jones, M. R. (Ed.): Nebraska Symposium on Motivation. Univer. of Nebraska Press, 1962, 211-269. Bandura, A.: Vicarious Processes: A Case of no Trial Learning. U: Advances in Exp. Social Psychology. Vol. 2, Academic Press, New York, 1965, 3-55. Bandura, A. and Walters, R. H.: Social Learning and Personality Development. Holt, New York, 1963. Benedict, Ruth: Patterns of Culture. Houghton Mifflin, Boston, 1934. Bronfenbrenner, U.: Socialization and Social Class trough Time and Space. U: Maccoby E. E., Newcomb, T. and Hartley, E. (Eds.): Readings in Social Psychology, 3. ed, Holt, 1958, 400-425.
179
NIKOLA ROT
Cheyne, J. A. and Walters, R.M.: Punishment and Prohibition. U: New Directions in Psychology. Holt, New Yark, 1970. Clausen, J. A. (Ed.): Socialization and Society. Little, Boston, 1968. Davis, A. and Havighurst, R. U.: Social Class and Color Differences in Child. Rearing. Amer. Sociol. Review, 1964, 11, 698-710. Duijker, H. C. and Frijda, N. H.: National Character and National Stereotypes. North Holand, Amsterdam, 1960. Eysenck, M. J.: Fact and Fiction in Psychology. Penguin Books. Harmandsworth, 1965. Gorer, G. and Rickman, J.: The People of Great Russia. Grosset Press, London, 1949. Gross, N., McEachern, A. W. and Mason, W. S.: Role Conflict and its Resolution. U: Maccoby E. E. and al.: Readings in Social Psychology, 1958, 447-459. Freud Anna: The Ego and the Mechanisms ofDefence. Intern. Univ. Press. New York, 1946. Freud, S.: Civilisation and its Discontents. Hogarth, London, 1930. Hsu, F. L. K. (Ed.): PsychologicaI AnthropoIogy. Dorsey, Homewood 111, 1961. Inkeles, H. and Levinson, D.: National Character. U: Handbook of Social Psychology. Vol. IV, 1969, 418^50. Kluckhohn C.: Culture and Behavior. U: Lindzey, G. (Ed.): Handbook of Social PsychoIogy. Addison Wesley, Cambridge, Mass, 1954. Maccoby, E. E. and Jacklin, C. N.: The PsychoIogy o f S e x Differences. Stanford Univ. Press, Stanford, 1974. Mead, Margaret: Growing Up in New Guinea. Morrow, New York, 1930. Mead, Margaret: Male and Female: A Study of the Sexes in a Changing World. Morrow, New York, 1949. Miller, N. E. and Dollard, J.: Social Learning and Imitation. Yale Univ. Press, New Haven, 1941. Mowrer, O. M.; Learning Theory and Personality Dynamics. Ronald, New York, 1950. Murray, J. P. and Kippax Susan: From the Early Window to the Late Night Show: International Trends in the Study of Television’s Impact on Children and Adults.V: Berkowitz. L. (Ed.): Advances in Exper. Soc. Psychology. Vol. 12, Academic Press, New York, 1979, 253320. Mussen, P.: Early Socialization. U: New Directions in Psychology. III. Holt. New York, 1967. Piaget, J.: Le jugement moral chez l’enfant Alcan, Paris, 1932. Sarbin, T. R. and Allen, V. L.: Role Theory. U: Handbook of Social Psychology Vol. I. 1969, 488-567.
180
IZVORI SOCIJ ALIZACIJE
Sears, R. R., Maccoby, E. E. and Levin, H.: Patterns of Child Rearing. Row, Evanston, 111,1957. Solomon, R. L. and Wynne. L. C.: Traumatic Avoidance Learning: Acquisition in Normal Dogs. Psychological Monographs, 1953, 67. Stoetzel, J.: La psychologie sociall. Flammarion, Paris, 1963. Warner, W. L. and Lunt, P. S.: The Social Life of a Modern Community. Yale Univ. Press, New Haven, 1941. Whiting, B. B. (Ed.): Six Cultures: Studies in Child Rearing. Wiley, New York, 1963. Whiting, J. W. and Child, J. L.: Child Training and Personality: A Crosscultural Study. Yale Univ. Press, New Haven, 1953. Zigler, E. and Child, J. L.: Socialization. U: Handbook of Social Psychology. Vol. III. 1969, 450-589.
181
NIKOLA ROT
Proučavanje dejstva procesa socijalizacije, a do kojeg dolazi socijalnim učenjem čije sadržaje određuju izvori socijalizacije koji se prenose i ostvaruju putem bitnih agensa socijalizacije, čini treču veliku grupu problema socijalizacije. O tim dejstvima ili rezultatima procesa socijalizacije govorimo kao o efektima socijalizacije. O tome šta sve treba razmatrati prikazujući efekte socijalizacije postoje različita shvatanja. Ona zavise, pre svega, od određenja pojma socijalizacije. Ako taj pojam odredimo imajući uvek u vidu samo društveno poželjne i korisne efekte, kao što ga određuju sociološke definicije, onda pod efektima socijalizacije treba podrazumevati znanja, stavove i motive koje je potrebno da ljudi imaju da bi mogli izvršavati svoje uloge u društvu i da bi društvo moglo da se održava i funkcioniše. Mi smo se, međutim, opredelili za šire određenje prema kome čovek procesom socijalizacije stiče ne samo znanja i osobine potrebne za održavanje i funkcionisanje društva nego i mnogobrojne i raznovrsne osobine i načine njihovog manifestovanja. Efekti socijalizacije dolaze do izražaja u celokupnom ponašanju čoveka, u svim njegovim funkcijama i u ličnosti u celini. Dolaze, razume se, do izražaja i u društvenom ponašanju, a koje socijalna psihologija upravo izučava. U načelu, svi oblici ponašanja čoveka predstavljaju, makar delimično, i efekte socijalizacije. Svi su se oni razvijali i oformili, a neki i u potpunosti nastali, bilo pod direktnim uticajem drugih osoba bilo indirektnim uticajem ljudi, tj. delovanjem različitih objekata i institucija nastalih ljudskom aktivnošću i interakcijom. Celokupno ponašanje ljudi i sve ljudske osobine mogu se posmatrati i kao efekti socijaiizacije kao ponašanje i kao osobine koje su nastale ili se oformile socijalnim učenjem, učenjem u kome je uticaj drugih osoba bio važan činilac. Iako bi bilo opravdano razmatrajući efekte socijalizacije proučavati sve oblike ponašanja ljudi, kao i ličnost čoveka u celini, mi to ne bismo bili u mogućnosti da učinimo i da imamo dovoljno podataka i dovoljno znanja. Ali ne postoji ni potreba da se u okviru prikaza socijalno-psihološke problematike govori o svim različitim efektima socijalizacije. Nema potrebe za to već zbog toga što se o pojedinim efektima socijalizacije govori u generalnoj psihologiji, psihologiji ličnosti i u više grana psihologije, kao što se i o socijalizaciji nužno govori izlažući svaku od posebnih oblasti socijalne psihologije. U opštoj psihologiji govori se, iako ne uvek davoljno niti dovoljno sistematski, o ulozi socijalnih faktora u razvitku pojedinih psiholoških funkcija. Nema prikazivanja psihologije ličnosti a da se ne razmatra i uticaj
184
~
\
EFEKTI SOCIJ ALIZACIJE
socijalnih činilaca na razvoj ličnosti. O dejstvu socijalnih uslova na formiranje ponašanja i osobina izlaže se i u razvojnoj i u pedagoškoj psihologiji, u psihologiji rada i u kliničkoj psihologiji, kao i u drugim granama psihologije. Kada se u socijalnoj psihologiji govori o pojedinim oblastima socijalno-psiholoških pojava o komuniciranju, opažanju i ocenjivanju osoba, javljanju naklonosti i nenaklonosti, o grupnom ponašanju uvek je uključeno i izlaganje o efektima socijalizacije. Zato je i moguče i celishodno da se u izlaganju o efektima socijalizacije u ovom pregledu ograničimo na iznošenje podataka o uticaju socijalnih faktora na pojedine od osnovnih psihičkih funkcija i na formiranje dveju vrsta dispozicionih osnova od posebne važnosti za socijalno ponašanje: na izlaganje o motivima socijalnog ponašanja i o socijalnim stavovima. Zadržaćemo se, dakle, na tri grupe efekata socijalizacije. Počečemo sa podacima o dejstvu socijalnih faktora na neke od kognitivnih funkcija i na emocionalno ponašanje. Budući da se o tome, makar uzgred, govori i u opštoj psihologiji, ovde će biti delovanje socijalnih faktora na te funkcije sasvim ukratko izloženo. Detaljnije će biti prikazana uloga socijalnih činilaca u razvitku i formiranju konativne funkcije, u formiranju motiva kao determinanti socijalnog ponašanja, posebno za socijalno ponašanje najvažnijih motiva socijalnih motiva. Treću grupu efekata socijalizacije koja će biti prikazana u posebnom odeljku i kojoj će biti posvećeno najviše prostora čine socijalni stavovi. Oni predstavljaju dispozicione osnove koje značajno utiču na socijalno ponašanje ljudi, pre svega na njihov odnos i postupke u vezi sa raznim društveno važnim pojavama. Intenzivno su izučavani socijalni stavovi u socijalnoj psihologiji i neko vreme bili centralna tema socijalno-psiholoških istraživanja i razmatranja. I u ovome pregledu biće iscrpnije reči o prirodi socijalnih stavova, njihovom formiranju i menjanju, o pojedinim posebnim vrstama socijalnih stavova, kao i o postupcima koji se koriste za njihovo utVrđivanje.
185
NIKOLA ROT
SOCIJALIZACIJA OSNOVNIH PSIHIČKIH FUNKCIJA
SOCIJALNI FAKTORI I OPAŽANJE Antropološki podaci o delovanju socijalnih faktora na opažanje Opažanje se često određuje kao neposredno čulno saznanje. Takva definicija prikriva složenost procesa opažanja i navodi na pomisao da opažanje nije drugo nego jednostavno odražavanje putem čula onoga što je objektivno dato. Opažanje je, međutim, složen proces koji zavisi i od objektivno datih draži, i od fiziološke strukture organizma i procesa u organizmu, kao i od mnogih personalnih i socijalnih faktora. Čini ga više procesa: selekcija draži, njihova organizacija u celine i interpretacija draži. Na sve ove sastavne procese složenog procesa opažanja utiču socijalni faktori i čine da i opažanje kao proces i kao rezultat opažanja opažaj zavise od socijalizacije. Da je to tako potvrđuju, među ostalim podacima, očigledno i antropološki podaci, kao što to pokazuju i mnogi eksperimentalnim istraživanjem dobiveni nalazi, posebno pojava tzv. perceptualne odbrane i perceptualne akcentuacije. Antropolozi izučavajuči karakteristike pojedinih grupa stanovništva mogli su da konstatuju da osim razlika u socijalnim institucijama postoje i razlike u kognitivnim funkcijama, emocionalnom reagovanju i u motivaciji. Među ostalim i u opažanju. Najviše podataka o uticaju socijalnih faktora na opažanje ima u podacima o opažanju boja kod pripadnika različitih manje razvijenih društava. Prema nekim stručnjacima, postoji teoretska mogućnost da se uzimajući u obzir ton boje, zasićenost i svetlinu razlikuje oko 7,5 miliona boja. Međutim, i u najrazvijenijim jezicima nalazimo samo nekoliko hiljada termina za razne nijanse boja. Ali i u ovim jezicima u redovnoj upotrebi tek je neznatan broj termina za određen veoma ograničen broj boja, najčešće za 7 tzv. duginih boja i još nekoliko prelaznih među njima, te još nekoliko boja kojih u duginom spektru nema. Antropolozi pokazuju da je u pojedinim kulturama broj naziva za boje još manji. Prema jednom autoru (D. Walles, 1926) pripadnici afričkog crnačkog plemena Ašanti nemaju više od tri termina za boje. Oni imaju samo termine koji odgovaraju našim nazivima za crno, crveno i belo. Terminom za crno označavaju i purpurnu, i plavu, i mrku, i još mnogo drugih boja. Terminom za crveno označavaju i ružičasto,
186
SOCIJ ALIZAC IJ A OSNOVN IH PSIHIČKIH FUNKCIJ A
i žuto, i narandžasto. Terminom za belo označavaju ne samo belu boju nego svetle nijanse mnogih boja. Slično iznosi Margaret Mid da pripadnici jednog novogvinejskog plemena smatraju istom bojom i žutu, i maslinastu, i plavozelenu, i mnoge nijanse sivoga. I analize klasičnih grčkih tekstova pokazuju da se tek sa razvitkom grčkog društva javljaju brojniji izrazi za veći broj nijansa boja. Kod starijih grčkih autora, Ksenofona i Homera, manje je naziva za boje nego kod Aristotela. Ksenofon, koji je živeo u VI veku pre naše ere, nema termina za narandžasto, a koji nalazimo kod Aristotela (,,ksantos“), koji je živeo u IV veku. Aristotel nema poseban termin za tamnoplavu boju koji nalazimo kod Posidonija iz II veka pre naše ere (,,kianus“). Svaka kultura deli spektar, može se zaključiti, na drugi način. Pokušavajući da odgovore na pitanje zašto je tako, neki su autori tražili objašnjenje u neurofiziološkim razlikama, u razlikama u sposobnosti da se opažaju različite boje. Danas je takvo objašnjenje napušteno. Razlike su ne u sposobnosti uočavanja različitih boja nego u postojanju i nepostojanju termina za određene boje. To potvrđuju, među ostalim, podaci koje navodi Dub (L. Doob, 1956). Prema ovim podacima, pripadnici plemena Buganda u Africi, kad im se dade zadatak da različito obojene kartone svrstaju u klase, neće ih svrstati prema bojama nego prema obliku ili veličini. Oni ne obraćaju pažnju na razlike u bojama. Ali pripadnici toga plemena koji su prošli kroz evropske škole, svrstaće kartone i po bojama, i to na isti način kao što bi to učinili i Evropljani. Opravdan je zaključak da opažanje i razlikovanje boja zavisi od leksičkog fonda. Od njega zavisi da li će biti imenovana određena boja. Od toga zavisi i da li će na određene nijanse biti obraćena pažnja, pa prema tome i da li će te nijanse biti opažene. Ne zavisi to od određene anatomske strukture oka ili centralnog nervnog sistema. A da li će biti više ili manje termina za boje i koji će termini postojati u jeziku, zavisiće od važnosti razlikovanja određenih boja za život i važnosti toga razlikovanja u svakodnevnoj delatnosti, kao i od razvijenosti društva. Gde uslovi sredine i kontakti među ljudima zahtevaju tačniju diskriminaciju boja, biće opažanje boja detaljnije i preciznije. Uostalom, i među pripadnicima iste kulture postoje značajne razlike i u imenovanju, a verovatno i u opažanju boja. Obrazovaniji, po pravilu, razlikuju više boja od manje obrazovanih, i to upravo zbog toga što raspolažu bogatijim rečnikom. Zainteresovani za razlike u bojama opaziće više nijansi od onih koji to nisu: žene koje više vode računa o odevanju i bojama često tačnije i potpunije razlikuju boje od muškaraca. Kao što postoji uticaj socijalnih faktora na vizuelne senzacije, takav uticaj postoji i na auditivne i na drugim čulima zasnovane osete i opažaje. Iz stručne i putopisne literature poznato je da pripadnici pojedinih plemena ne reaguju na mnoge zvukove na koje su članovi drugih plemena, međutim, veoma osetljivi. Pripadnici manje razvijenih društava zapažaju i razlikuju mnoge glasove koje članovi civilizovanih društava, koji žive u slabijem kontaktu sa prirodom, ili uopšte ne zapažaju ili ne razlikuju. Od interesovanja, dalje, zavisiće i percepcija i dis-
187
NIKOLA ROT
kriminacija različitih auditivnih draži: dobar poznavalac svojih kola zapaža i neznatne razlike u šumu motora dok neko ko ne poznaje ta kola ne opaža takve razlike. Što važi za opažanje pojedinih zvukova važi i za opažanje određenih kombinacija zvukova i reagovanje na njih. Iste kombinacije tonova pripadnici jedne kulture doživljavaju kao prijatne, a neke druge kao neprijatne, kao konsonantne, odnosno disonantne. Moderna, u određeno i različito doba, muzika pokazuje kulturna istorija od publike je redovno ocenjivana u početku kao neprijatan doživljaj. Tako je ocenjivana kad se pojavila čak, danas smatrana kao najviši domet muzičkog stvaralaštva, i Betovenova muzika. Očigledna je razlika u osetljivosti za različite vrste ili intenzitet mirisa i ukusa i njihove kombinacije. Zapažanje mirisa i ukusa i reagovanje na njih veoma je zavisno od socijalnih uslova i zato dosta različito u različitim kulturama. Prema nekim podacima, čak i osetljivost za bol, ili bar manifestovanje reagovanja na bol, različito je kod pripadnika različitih društava. Prema antropološkim podacima, Indijanci su manje osetljivi za neke vrste bola; oni su u stanju da drže ruku i u vreloj vodi ne pokazujući nikakve znake bola. Postoje mnogobrojni podaci i o uticaju socijalnih faktora na opažanje predmeta. Poznati su podaci da se u jezicima različitih kultura nalazi različiti broj termina za pojedine kategorije predmeta. Kod Eskima nalazimo veoma velik broj reči za različite vrste snega, kod Arapa za različite vrste peska i slično. Jedan izrazit primer uticaja kulturnih normi na opažanje ili bar imenovanje pojava navodi antropolog Malinovski (B. MaIinowski, 1922). On saopštava da je za stanovnike Trobrijandskih ostrva karakteristično da smatraju da postoji sličnost deteta sa ocem, ali da ne postoji sličnost deteta sa majkom i da ne postoji sličnost među braćom istih roditelja. Takve sličnosti smatraju neprirodnim i nemogućim. lako se smatra da deca treba da liče na oca, tvrdi se da braća ne liče jedan na drugoga. Neki pripadnik plemena nikad neće reći da dete liči na majku ili da braća liče jedno na drugo. Roditelj kojemu bi to bilo rečeno smatrao bi to velikom uvredom. Cinjenica da se ne navodi sličnost sa majkom i sličnost među braćom ne mora značiti da se ta sličnost ne zapaža. Verovatno je, međutim, da se ona zaista manje zapaža, ili, kao što neki autori smatraju, uopšte ne zapaža. Poznato je, naime, da potpunije opažamo ono za što smo motivisani da opažamo, a da ono za šta nismo motivisani opažamo nepotpuno ili uopšte ne opažamo. Društveni život i društveni faktori utiču na opažanje vremena. Poznato je da se astronomsko vreme (mereno časovnicima) ne podudara sa doživljajem vremena, sa psihološkim vremenom. Doživljaj trajanja zavisi od ritma određenih bioloških procesa, ispunjenosti vremenskog intervala sadržajem, našeg interesovanja za sadržaj i našeg emocionalnog reagovanja na njega, kao i od socijalnih faktora. Antropolog Kreber (A. L. Kroeber, 1920) iznosi podatke o kalifornijskim Indijancima prema kojima nijedan od njih nije znao svoje godine starosti niti pamtio događaje koji su se dogodili pre 5-6 godina. Oni nisu poklanjali pažnju proticanju vremena, pa nisu imali nikakvu vremensku meru, jer za njihov život nije bilo va-
188
SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIČKIH FUNKCIJ A
žno obraćanje na duže periode prošlosti. Često su, pokazuju antropološki podaci, različiti socijalni događaji osnova za ocenjivanje trajanja. Tako, prema podacima, urođenici sa Madagaskara trajanje određuju trajanjem kuvanja određenih jela. Kad žele da kažu da nešto traje oko pola sata, vele da traje koliko traje kuvanje pirinča. Za kratko vremensko trajanje navode da traje onoliko koliko je potrebno da se isprži skakavac. Pripadnici jednog drugog plemena period od 15 minuta označavaju kao vreme potrebno da se ispeče kukuruz ili skuva pregršt povrća. Ilustrativan primer uticaja socijalnih faktora na opažanje vremena i kod evropskog čoveka daje Lazarsfeld (P. Lazarsfeld, 1937) prikazujući ponašanje nezaposlenih radnika. On saopštava da su ti radnici dok su bili zaposleni paž ljivo kontrolisali proticanje vremena, a kad su postali nezaposleni, postali su indiferentni prema tome. Dok su pre bili veoma tačni, sad se dešavalo da su na sastanke dolazili i po čitav sat kasnije. Činjenica da su ostali bez posla uticala je i na to koliko će važnosti pridavati vremenu, kao i na njihov doživljaj vremena. Slično potvrđuju i primeri iz naše sredine. U mnogim nerazvijenim planinskim krajevima, gde ne važi uzrečica da je vreme novac, veoma se neodređeno ocenjuju periodi vremena. Ako upitate ljude iz tih krajeva koliko vremena treba da se dođe do određenog mesta, a put donde oni dobro poznaju, oni će dati sasvim neadekvatne procene, bilo znatno kraće bilo znatno duže od vremena koje je stvarno potrebno da se pređe taj put.
Polazeći od toga da se fizikalna situacija u različitim kulturama različito opaža, neki autori govore o institucionalizaciji opažanja, tj. o tome da postoje norme kako određene situacije i objekte treba opažati. Kad takve norme postoje, onda se opaža ne onako kakav je objekt realno, nego onako kao što standardi zahtevaju smatraju mnogi od istraživača. Za stanovnike Trobrijandskih ostrva zaista je dete uvek slično ocu, a nikad nije slično majci. Da socijalni faktori utiču na opažanje objašnjava se često od socijalnih uslova zavisnom kategorizacijom draži. Postoji ogromna količina draži i ogroman broj razlika među dražima. Sve te draži i sve razlike među njima Ijudi ne opažaju iako, s obzirom na svoje fiziološke sposobnosti, postoji mogućnost da ih opažaju. Čak bi opažanje svih razlika u dražima ometalo snalaženje i aktivnosti ljudi. I među sobom različite draži mi svrstavamo u iste kategorije. Na taj način, doduše, mi uprošćavamo datu situaciju, propuštamo da koristimo mnoge informacije koje pruža sredina, ali olakšavamo sebi snalaženje i orijentaciju. U kategorizaciji ključnu ulogu ima leksički fond. Socijalni faktori utiču na opažanje prvenstveno preko jezika. Od njega zavisi koje će se i koliko kategorija upotrebiti da bi se prikazala stvarnost koja nas okružuje. U onim sredinama u kojima je iz različitih razloga važna finija diskriminacija određenih oblasti stvarnosti postoji više termina kategorija za tu oblast. Stvarnost se potpunije i detaljnije opaža. Zbog toga kod stočarskih naroda nalazimo veliki broj termina u vezi sa stokom, kod naroda koji žive u snegu veliki broj termina za različite vrste snega, kod onih u pustinji za vrste peska. Postojanje posebnih termina omogućava da se brzo reaguje na draži i da se lakše sporazumeva sa drugim ljudima. Gde nema posebnih termina potrebno je pojave opisivati i teže se utvrđuje određena draž ili određena konstelacija draži.
189
NIKOLA ROT
Perceptualna odbrana i perceptualna akcentuacija Između većeg broja laboratorijskih eksperimentalnih dokaza o uticaju socijalnih faktora na opažanje od posebnog su interesa pojave perceptualne odbrane i perceptualne akcentuacije. Na pojavu perceptualne odbrane ukazao je Mek Ginis (E. McGinnies, 1949). On je pokazao da se može govoriti o tendenciji da se predmeti i situacije, koji su iz ma kojeg razloga neprijatni, sporije i teže opažaju, da postoji pojava kao da se osoba brani od toga da ono što ne voli ne dođe do njene svesti. Mek Ginis je tu pojavu nazvao perceptualnom odbranom. O njenom postojanju zaključio je na osnovu eksperimentalnih istraživanja. U jednom istraživanju, Postman, Bruner i Mek Ginis (L. Postman, J. Bruner i E. McGinnies, 1947), izlagali su na tahistoskopu reči izabrane prema Olport-Vernonovoj skali za ispitivanje vrednosti. Ova skala, kao što je poznato, polazi od Šprangerovog raz likovanja 6 tipova vrednosti: teorijske, ekonomske, estetske, socijalne, političke, i religiozne. Pošto su prethodno utvrdili koje su vrednosti karakteristične za njihove ispitanike, oni su na tahistoskopu izlagali reči u vezi sa pojedinim od ovih vrednosti, na primer reči: ,,nauka“, ,,istina“ (u vezi sa teorijskom vrednosti), ,,koristan “ u vezi sa ekonomskom vrednosti, ,,lepota “ u vezi sa estetskom vrednosti itd. Mogli su konstatovati da ispitanici brže opažaju reči koje su u skladu sa vrednostima karakterističnim za njih. Međutim, reči koje su bile u vezi sa vrednostima suprotnim njihovim, opažali su posle dužeg vremena negoli reči koje su bile u vezi sa njihovim vrednostima i u vezi sa vrednostima za njih neutralnim. Zaključili su da postoji neka vrsta kočenja ili blokiranja opažanja draži koje su suprotne interesima ličnosti i koje izazivaju negativnu emocionalnu reakciju kod njih. Mek Ginis je, polazeći od ovih podataka, produžio sa ovim istraživanjima. On je u jednom ogledu (1949) izložio na tahistoskopu 11 neutralnih i 7 socijalno tabuiranih reči, reči čije se izgovaranje izbegava u društvu jer se smatraju nepristojnim i nepodesnim za korišćenje u komuniciranju. Sve te reči izlagao je najpre veoma kratko i postepeno povećavao trajanje izlaganja sve dotle dok ispitanik reči nije tačno prepoznao. Istovremeno merio je galvanski kožni refleks kao indikator emocija.
Izvodeći ovaj ogled mogao je utvrditi da je prag prepoznavanja bio znatno viši za tabuirane nego za neutralne reči. Međutim, mogao je konstatovati da se pri eksponiranju tabuiranih reči, a i onda kad nisu bile prepoznate, javljao psihogalvanski refleks. Takve tabuirane reči, dalje, vrlo često su netačno prezentovane, mnogo češće nego neutralne reči. Zaključio je da se ispitanici ponašaju kao da se brane da opaze reči čije se izgovaranje smatra nepristojnim i izbegava u društvu, kao da postoji odbrana od toga da se opazi ono što izaziva neprijatnost. Danas kad se govori o perceptualnoj odbrani, na koju je Mek Ginis ukazao ovim svojim istraživanjima, misli se na tri momenta: 1) da za neprijatne draži postoji viši prag prepoznavanja nego za neutralne draži; 2) da takve draži izazivaju iskrivljene, neadekvatne opažaje i 3) da i onda kad se saopštava da nisu prepoznate, ipak izazivaju emocionalno reagovanje. Pojam perceptualne odbrane izazvao je dosta diskusije. Ukazuje se da je to protivrečan pojam: govori se o odbrani od prepoznavanja draži zbog toga što ona izaziva određen sadržaj osećanja neprijatnosti; međutim, da bi mogla izazvati osećanje neprijatnosti, ona bi morala biti prepoznata, tj. prezentovana reč bi mo-
190
SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIČKIH FUNKCIJ A
rala biti opažena. Terminom perceptualna odbrana kazuje se, u stvari, navode kritičari tog termina, da se izbegava opažanje određenih draži pre nego što se saznaje šta draži predstavljaju. Zato su Mek Ginisovi nalazi podstakli niz novih istraživanja i pokušaja objašnjenja. Među, objašnjenjima pojave perceptualne odbrane nalazimo i sledeće: a) da subjekti u stvari opažaju draži, ali da izbegavaju da ih nazovu pravim imenom budući da se u društvu smatra nepodesnim i nepristojnim da se ime iznese; b) da se određene draži zbog manje učestalosti javljanja zaista i teže i sporije opažaju, da postoji kompeticija između različitih dispozicija za odgovor; slabije su dispozicije za opažanje retko prezentovanih draži, kao što su društveno tabuirane reči, a veća je dispozicija za slične njima po obliku ali netabuirane reči; c) da draži ostaju polusvesne, subliminalne, u slučajevima kad postoji tendencija da se izbegava njihovo opažanje i da se brani od njihovog opažanja; one su percipirane ali ne potpuno i ne dovoljno da bi došle sasvim do svesti, međutim, dovoljno da izazovu emocionalnu reakciju. Otvoreno je, međutim, pitanje postojanja subliminalnih percepcija. Bez obzira na to koje je objašnjenje pojave perceptualne odbrane tačno, dobijeni podaci potvrđuju da na naše opažanje utiču socijalni faktori i da opažanje određenih vrsta draži zavisi od društvenih normi. Postoji cela grupa eksperimentalnih istraživanja koja pokazuje uticaj socijalnih faktora na spremnost za određenu organizaciju draži. Veći je broj laboratorijskih eksperimenata koji pokazuju kako socijalni faktori utiču na opažanje na taj način što se stvara socijalnim faktorima uslovljena spremnost da se na određeni način draži organizuju u celine i na određeni način interpretiraju. Ova ispitivanja pokazuju, pre svega, važnost nagrađivanja odnosno kažnjavanja određenog načina organizovanja draži. Ta istraživanja pokazuju da nagrađivanje stvara veću spremnost da se aktualizira određen način opažanja pre nego drugi neki način a koji nije nagrađivan. Jedan od prvih eksperimenata kojim je to pokazano bio je eksperiment Šefera i Marfija (E. Schafer i G. Murphy, 1943). Oni su koristili parove figura koje zajedno čine krug a svaka figura u paru može se opažati kao profil lica. U prvoj fazi eksperimenta svaki od profila prikazan je grupama ispitanika. Pri prezentovanju jednoj grupi uz profil A davana je uvek nagrada, neki iznos novca. Isto je rađeno sa prezentovanjem drugog profila, B. U drugoj fazi eksperimenta izlagana je celovita slika svim grupama sa kojima je vršeno vežbanje. Ta slika predstavlja reverzibilnu sliku, tj. sliku na kojoj se čas jedan deo opaža kao figura na osnovi a čas drugi deo. U ogiedu je slika izlagana na tahistoskopu. Ukoliko nije bilo prethodnog nagrađivanja (bilo uz deo A bilo uz deo B), ispitanici su jednom opažali deo A kao figuru na osnovi a potom figuru B na osnovi (koju je činio deo A). Međutim, kod ispitanika koji su bili nagrađivani pri opažanju dela A kao figure, kad god je bila izložena cela slika, opažana je redovno samo figura A na osnovi (koju je činila figura B). Kod druge grupe koja je bila nagrađivana kad je bila izložena figura B, opažana je uvek (i kad je izložena cela slika), samo figura B (na osnovi koju je činila figura A).
Iako rezultati istraživanja nisu sasvim konzistentni (naime, dok nagrađivanje po pravilu ima za posledicu isticanje one figure koja je nagrađivana, kažnjavanje ne utiče redovno na menjanje opažanja) ipak se, sumirajući rezultate, opravdano može zaključiti da se potkrepljivanjem određenih načina organizovanja dra-
191
NIKOLA ROT
ži u celine stvara izrazitija spremnost da se opaža na način koji je nagrađivan. Mi u svakodnevnom životu naglašavamo često određene načine opažanja i određenu organizaciju opažanja i takva društvena podrška ima zacelo uticaja na organizaciju naših opažaja. Da ono što predstavlja nagradu, ono što se smatra društveno vrednim i poželjnim, utiče na naše opažanje, pokazuju ogledi poznati pod nazivom perceptualna akcentuacija ili naglašavanje u opažanju. Ovi ogledi pokazuju da socijalni faktori mogu uticati na opažanje čak i takvih karakteristika opažaja kao što je veličina. Poznat je ogled Brunera i Gudmana (J. Bruner i C. Goodman, 1947) koji pokazuje takav uticaj socijalnih faktora. Istraživači su od svojih subjekata, dečaka od 10 godina, tražili da ocene veličinu metalnog novca razne vrednosti i različite veličine: od jednog centa, pet centi, 10 centi, 25 centi i pola dolara. Novci veće vrednosti su veći. Trebalo je da ispitanici označe veličinu metalnih komada novca na taj način što bi na posebno konstruisanom aparatu označili krug one veličine koju ima posmatrani novac. Radili su sa nekoliko grupa ispitanika. Među ostalim bile su grupe dečaka iz siromašnih porodica i jedna grupa dečaka iz bogatih porodica. U produžetku ogleda zahtevali su od svojih ispitanika da veličinu pojedinih vrsta metalnog novca označe prema sećanju. Rezultati ov og istraživanja su pokazali: 1) da je pri neposrednom posmatranju svaka vrsta novca bila donekle precenjivana s obzirom na svoju veličinu, i to utoliko više ukoliko je bila veća vrednost metalnog komada novca; 2) kod siromašnije dece precenjivanje veličine bilo je izrazitije nego kod dece iz bogatijih porodica; 3) kod procenjivanja na osnovu sećanja kod dece bogatijih roditelja dolazilo je do precenjivanja veličine samo komada od pola dolara a kod siromašnije dece kod procenjivanja veličine svih vrsta novca javljalo se precenjivanje njihove veličine.
Istraživači su mogli zaključiti da socijalni faktor, kao što je imovno stanje, i na osnovu njega pridavanje različite vrednosti i važnosti pojedinim vrstama novca (u zavisnosti od ekonomskog stanja), utiče na ocenu veličine pojedinih vrsta novca. Javila se tendencija da se precenjuje veličina objekata koji su smatrani važnim i vrednim. Zato što su za siromašniju decu i komadi metalnog novca manje vrednosti važni i značajniji nego što su za bogatiju decu, siromašnija deca su i na osnovu sećanja precenjivali veličinu ovih komada novca i više precenjivali tu veličinu pri neposrednom posmatranju. Istraživači su ovu pojavu nazvali naglašavanjem u opažanju ili perceptualnom akcentuacijom. Ponovljena ispitivanja, iako su često dala iste rezultate, nisu ih ipak uvek potvrđivala. Nije uvek ono što je smatrano važnijim opažano većim. Jedan socijalni psiholog (H. Tajfel, 1957), uzimajući u obzir rezultate većeg broja istraživanja, zaključuje da za pojavu perceptualne akcentuacije koja po njemu nesumnjivo postoji i koja je rezultat uticaja socijalnih faktora na opažanje treba uzeti u obzir više momenata: intraserijalni i interserijalni efekat, kao i, pre svega, važnost dimenzije veličine za vrednost objekata. Kod metalnog novca, gde je veličina proporcionalna vrednosti novca, dimenzija veličine je važan momenat. Zato pri ocenjivanju veličine novca imamo pojavu perceptualne akcentuacije. Tamo, međutim, gde je stvarna veličina nebitna za značenje i vrednost objekta nemamo pojavu perceptualne akcentuacije veličine.
192
SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIČKIH FUNKCIJ A
Postoji veći broj različitih laboratorijskih ispitivanja koja potvrđuju uticaj socijalnih faktora na opažanje, bilo neposredni bilo posredni. Među ostalim, takva su istraživanja o uticaju motiva gladi na opažanje subjekata kojima se može zadovoljiti glad (D. McClelland i J. Atkinson, 1948), istraživanja o uticaju osobina ličnosti na opažanje (H. Witkin, 1954) i dr. Ova istraživanja pokazuju da percepcija zavisi od aktuelnih motiva, kao i od osobina ličnosti, a motivi, kao i osobine ličnosti, formiraju se pod uticajem socijalnih faktora. Među istraživanjima možemo, najzad, spomenuti istraživanja o uticaju kulture na geometrijsko optičke obmane ili iluzije. U jednom od takvih ispitivanja (H. H. Segall, D. T. Campbell i M. Herskovits, 1963. i 1964) istraživači su ispitivali blizu 400 subjekata iz 14 neevropskih i tri evropske kulturne zajednice. Proveravali su da li postoji razlika među pripadnicima pojedinih kultura u ocenjivanju Miler-Lajerove (Miller-Lyer), Sandersove i vertikalno-horizontalne iluzije. Njihovi rezultati pokazuju da pripadnici evropskih kultura oštrije zapažaju Miler-Lajerovu i Sandersovu iluziju a slabije vertikalno-horizc.Ttalnu iluziju nego subjekti iz neevropskih kultura. Istraživači to objašnjavaju time što evropski narodi žive u sredinama u kojima se često javljaju tesani predmeti (građene kuće u obliku paralelopipeda i drugi predmeti u obliku kutija) i da oni, na primer, Miler-Lajerovu „kraću liniju“ vide kao prednji brid neke kutije, a ,,dužu“ kao zadnji brid, kao unutrašnjost; budući da znaju da kutije imaju iste bridove, oni na osnovu navike ocenjuju da su prednji bridovi (a koji su objektivno jednake dužine kao zadnji) kraći, a stražnji duži. Polazeći od ovog objašnjenja postavili su pretpostavku da će osobe koje žive u tropskim šumama, u kojima je malo tesanih predmeta, slabije opažati Miler-Lajerovu iluziju. Njihova se pretpostavka potvrdila.
Uticaj socijalnih faktora na učenje i pamćenje Kao što je dosta dugo pri razmatranju u generalnoj psihologiji zanemarivano ukazivanje na ulogu socijalnih faktora pri opažanju, tako je zanemarivano i uzimanje u obzir uticaja socijalnih faktora pri procesima učenja i pamćenja. Socijalni faktori, međutim, dolaze do izražaja kod svih mentalnih aktivnosti koje čine procese učenja i pamćenja. Učenje određujemo kao relativno trajno menjanje ponašanja na osnovu iskustva, a pamćenje kao trajanje ostvarenih promena učenja. To su međusobno povezani procesi i jedan pretpostavlja drugi. Oni su složeni i obično se, kao o sastavnim delovima procesa pamćenja, govori o fiksaciji ili učenju (koje mora prethoditi pamćenju), retenciji (zadržavanju) i zaboravljanju, te rekogniciji i reprodukciji. Uticaj socijalnih faktora postoji na svaki od ovih procesa. Postoji pri fiksaciji, već zbog toga što ona uključuju selekciju draži, a pri selekciji kao što smo pokazali govoreći o opažanju socijalni faktori imaju značaja. Već učeći neki materijal mi ga fiksiramo s obzirom na naše interese formirane u zavisnosti od socijalnih uslova i s obzirom na to gde i kome ćemo ga reprodukovati. Mi učimo s obzirom na soci-
193
NIKOLA ROT
jalnu situaciju u kojoj očekujemo da ćemo ono što učimo saopštiti i koristiti. Pri retenciji i zaboravljanju mi imamo gubljenje jednog dela podataka koje smo naučili i zadržavanje i organizaciju drugog dela. Koji će se detalj izgubiti iz sećanja a koji će se zadržati i formirati određenu koherentnu i smislenu celinu onoga što smo učili zavisi takođe od socijalnih faktora. U velikoj meri zavisi od kulture kojoj pripadamo i koji ćemo smisao dati onome što smo zadržali u sećanju. Delovanje socijalnih faktora imamo i pri rekogniciji i reprodukciji već zbog toga što jedan i drugi proces zavise od onoga što je zadržano, odnosno zaboravljeno. U izlaganju o uticaju socijalnih faktora na funkcije pamćenja i učenja nemamo nameru da govorimo o uticaju tih faktora na specifične sadržaje učenja. Da je takav uticaj veoma velik, pokazuju podaci o delovanju socijalnih faktora na formiranje stavova, uverenja i vrednosti. Mi ćemo o tome govoriti posebno. Ovde želimo istaći kako socijalni faktori utiču na same procese učenja i pamćenja, bez obzira na to koji se sadržaj uči i pamti. Prikazaćemo to na rezultatima istraživanja F. Bartleta (F. Bartlett) o uticaju socijalnih faktora na retenciju i reprodukciju, na istraživanjima glasina i na eksperimentalnim istraživanjima o uticaju stavova i očekivanja na pamćenje.
Uticaj socijalnih faktora na retenciju i reprodukciju Poznata su u literaturi istraživanja engleskog psihologa Bartleta (1932) o uticaju socijalnih faktora na transformaciju zapamćenog materijala u procesu retencije. On je, koristeći metod ponovljene i metod serijske reprodukcije, izvršio veći broj istraživanja o promenama u procesu retencije. Primenjujući metod ponovljene reprodukcije, Bartlet je od svojih ispitanika, Engleza po nacionalnosti, zahtevao da pročitaju (dvaput) jednu afričkocrnačku priču. Zatim je, najpre posle 15 minuta, a potom posle različitih vremenskih intervala tražio od ispitanika da prema sećanju reprodukuju pročitanu priču. Primenjujući postupak serijske reprodukcije i koristeći pri tom slične narodne priče, ali i razne tekstove i slike, zahtevao je od svojih ispitanika da, pošto upoznaju sadržaj, ovaj sadržaj saopšte drugom ispitaniku. Ovaj je trebalo da to prenese sledećem, ovaj opet nekom drugom itd. Na ovaj način je bilo moguće pratiti za socijalnu psihologiju zanimljivu pojavu prenošenja saopštenja. Na osnovu rezultata svojih istraživanja Bartlet je zaključio da u procesu retencije dolazi do tri vrste transformacija na materijal. Pre svega, dolazi do uprošćavanja ili simplifikacije sadržaja. Izostavljanjem mnogih detalja i gubljenjem mnogih pojedinosti sadržaj se znatno skraćuje. Od zadržanih detalja konstruiše se jedan uprošćeni ali smisleno povezan sadržaj. Pri tome se ono što je nepoznato i strano shvatanjima pojedinca pripadnika određene kulture gubi pre nego što je poznato i blisko. Po pravilu se nepoznato i strano zamenjuje poznatim i bliskim. Time dolazi do druge vrste promena na materijalu, koju Bartlet naziva racionalizovanjem. I delovi sadržaja i sadržaj u celini dobijaju oblik koji je prihvatljiv ispitaniku i njegovoj socijalnoj grupi i njima razumljiv. Ne samo termini nego i navođenje uzroka i objašnjenja stranih za neku kulturu zamenjuju se uobičajenim i prihvatljivim u određenoj kulturi. Treća vrsta transformacije sastoji se u tome što se neki momen-
SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIČKIH FUNKCIJ A
ti, koji se u originalnom sadržaju ne ističu, u reprodukovanim saopštenjima naglašavaju. Neki momenti postaju dominantni, i to upravo oni koji su važni u određenoj društvenoj sredini. Ovu vrstu transformacije Bartler naziva naglašavanjem ili dominacijom. Kod sve tri vrste transformacija u procesu retencije, kao što se vidi, važnu ulogu imaju socijalni faktori. Promene na materijalu vrše se, pre svega, radi usklađivanja sa shvatanjima i konvencijama socijalne grupe kojoj pojedinac pripada. Među Bartletovim nalazima od interesa su za socijalnu psihologiju i njegovi rezultati o uticaju kulture na sadržaj, obim i način reprodukovanja. Bartlet je, između ostalog, utvrdio da pripadnici određene kulture pamte pre svega ono što je u sk ladu sa institucijama i običajima koji postoje u određenoj kulturi i koji, po njemu, deluju kao šematska baza za konstruisanje zapamćenoga pri reprodukciji. Istovremeno, interesi, vrednosti, shvatanja, karakteristični i specifični za određenu kulturu deluju na to šta će biti zapamćeno i na koji način reprodukovano. Bartlet to pokazuje na primerima o tome šta su pripadnici jednog afričkog plemena zapamtili i saopštili posle svog puta u Englesku (tada metropolu njihove zemlje koja je bila kolonija Velike Britanije). Predstavnici plemena Svazi, saopštava Bartlet, posetili su radi pregovora Englesku. Po povratku u zemlju, kad je od njih zatraženo da saopšte šta su videli i doživeli prilikom boravka u Engleskoj, Bartlet je mogao uočiti da se kod svih pripadnika plemena naročito živo i čvrsto zadržala u sećanju slika o pokretima engleskih saobraćajaca koji su regulisali gradski saobraćaj. Objašnjavajući zašto je upravo ovaj detalj zadržan u sećanju pripadnika plemena, Bartlet iznosi da je tome raz log što pokret kojim londonski saobraćajac reguliše saobraćaj predstavlja kod pripadnika Svazi plemena gest pozdravljanja. Upravo zbog toga što se pokret saobraćajaca uklapao u socijalni okvir, u način ponašanja karakterističan za pleme. on je ostavio utisak na pripadnike plemena i isticao se u njihovoj reprodukciji.
Bartlet je mogao konstatovati da i način reprodukovanja, manja ili veća živost prilikom reprodukovanja sadržaja zavise od socijalnih faktora. Neke se reprodukcije, veli Bartlet, iznose živo i sa unošenjem u ono što se izlaže. Kod plemena Svazi to su pre svega saopštenja, u vezi sa stokom, ženidbom i decom. Kod susednog, manje miroljubivog, Zuluplemena, na takav način se izlažu, pre svega, događaji u vezi sa borbama i ratovanjima. Ne samo na način reprodukovanja nego i na bogatstvo detalja u reprodukciji utiču socijalni faktori. Bartlet je utvrdio da pripadnici Svazi-plemena pamte i najsitnije detalje u vezi sa stokom. Oni su mogli da saopšte za svako od grla stoke kad je nabavljeno, od koga je kupljeno i koliko je plaćeno. To su bili u stanju da učine pripadnici plemena i u slučaju kad je bio u pitanju vrlo veliki broj grla. Dobijao se utisak da pripadnici plemena imaju izrazito, iznad uobičajenog, razvijeno pamćenje. Bartlet je pristupio proveravanju postoji li zaista kod pripadnika plemena posebno razvijena sposobnost pamćenja. Stavljao je u zadatak dečacima iz p lemena da prenose poruke koje su se sastojale od određenog broja (25) reči, iz jednog dela sela u drugi deo, udaljen od prvoga 10 minuta i pratio koliko će pojedinosti biti saopšteno. Mogao je utvrditi da u takvim slučajevima pamćenje pripadnika plemena nije bilo veće neg o što je pamćenje eng leskih dečaka.
195
NIKOLA ROT
Zaključio je da i obim pamćenja zavisi od toga koji značaj ima sadržaj za one koji pamte. Stoga što je za pripadnike stočarskog Svazi-plemena bilo od značaja sve što je u vezi sa stokom, oni su sadržaje u vezi sa grlima stoke odlično pamtili. Ono što za njih nije bilo od posebnog značaja, to i nisu pamtili bolje nego osobe sa prosečnim pamćenjem. Bartlet je zaključio da u slučaju kad u određenom društvu postoji prema nekom sadržaju posebni interes, onda reprodukcija tog sadržaja može biti veoma detaljna, gotovo kompletna, i onda je takva reprodukcija veoma živa. Ukoliko ne postoji neki poseban interes, reprodukcija će imati prosečan obim i biće više mehanička. Pamćenje u celini, smatra Bartlet, pod uticajem je za grupu karakterističnih i od nje preferiranih tendencija. Ovakve tendericije mogu da izazovu i konstrukciju u reprodukovanju, kao što to potvrđuje primer sa pripadnicima Svazi-plemena koji su se vratili posle posete Londonu u svoju zemlju i saopštavali šta su tamo videli. Za objašnjenje uticaja različitih faktora, a među ostalim i socijalnih, na naše iskustvo i ponašanje američki psiholog Šerif (M. Sherif, 1936) koristi pojam ,,sistem referencija“. Ovaj pojam Šerif definiše kao sistem faktora koji stoje u funkcionalnom odnosu i koji deluju u konkretnoj situaciji na ponašanje. Na naše ponašanje uopšte, pa i na naše pamćenje, a posebno reprodukovanje, deluje mnogo faktora i svi oni deluju povezano, kao sistem smatra Šerif. Mi možemo ponašanje objasniti samo uzimajući u obzir ovako povezano delovanje različitih faktora: spoljnih (kao što su draži) i unutrašnjih (kao što su potrebe, interesi i stavovi). Pri tom delovanje socijalnih faktora dolazi do izražaja na taj način što od njih zavisi formiranje potreba, interesa i stavova. Kao ilustracija delovanja socijalnih faktora, konkretno normi, shvatanja i iskustava određene grupe na izbor, prezentovanih sadržaja, njihovo tumačenje i njihovo reprodukovanje može nam pos lužiti i opis mletačkog pozorišta kako ga daje Vojvoda Draško u „Gorskom vijencu“: ,,U jednu se kuću sakupljahu, pošto mrkni i pošto večeraj. Kuća bješe sila od svijeta! uždi u njoj hiljadu svijećah; po zidu joj svud bjehu panjege, cijele se napuni naroda. tako isto i kuća osta la; svud mogaše iz zida vidjeti, đe virahu ka miši iz gn’jezda. Dok se jedna podiže zavjesa, treći dio od kuće otvori. Bože dragi, tu da vidiš čuda! Tu izmilje nekakvoga puka, to ni u san nikad doć ne može, svi šareni kao divlje mačke: dok ih stade po kući krivanja, gdje ko bješe zapljeska rukama; imah mrtav padnut od smijeha!“
196
SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIČKIH FUNKCIJ A
Ono što Draško zapaža u M letačkom pozorištu i šta od toga pamti određeno je time što je za njega, kao pripadnika određene sredine, s jedne strane, važno, a s druge strane, neobično. Iznosi upravo ono što Njegoš, uživljavajući se u psihologiju svojih sunarodnika, smatra da bi oni u pozorištu zapazili.
Glasine i širenje glasina Karakteristične promene u pamćenju, o kojima govori Bartlet, pokazuju se naročito izrazito, kao što su pokazali Olport i Postman (G. Allport i L. Postman, 1947) , u pojavi glasina. Olport i Postman, koji su se bavili eksperimentalnim proučavanjem glasina, određuju glasine kao specifične vrste tvrdnji koje se zasnivaju na verovanju, a koje kolaju od osobe do osobe, obično usmenim putem i bez oslonca na utvrđena fakta. Glasine bismo mogli definisati kao neverifikovane tvrdnje o nekom đogađaju koje usmeno cirkulišu i koje se u toku cirkulisanja menjaju u svom sadržaju. Njihove bi karakteristike bile: a) neverifikovanost podataka koji se primaju i prenose kao stvarno postojeće činjenice; b) prenošenje tvrdnji o tim podacima od osobe na osobu i c) promene u sadržaju u toku prenošenja tvrdnji. Treba istaći da nije svako prenošenje saopštenja širenje glasina. O glasinama možemo govoriti tek kad imamo posla sa prenošenjem na osnovu neevidentiranih podataka, kad se ti podaci u toku prenošenja transformišu i kad se prenošenje ostvaruje putem većeg broja lica. Takve neverifikovane, a po pravilu znatnim delom i netačne, tvrdnje kolaju gotovo u svako doba u svakom društvu. Postaju naročito brojne i naročito proširene kada za članove društva nastupi izuzetno važna ili posebno teška situacija. Veliki broj glasina koje kruže kod velikog dela stanovništva javljaju se, npr., u ratnim situacijama. U svojoj studiji o glasinama Olport i Postman navode velik broj primera glasina koje su kolale u SAD u toku II svetskog rata. Posebno je japanski napad na Perl Harbor (Pearl Harbour, 1942) prilikom kojeg su Japanci potopili znatan deo američke pacifičke ratne flote, bio povod za širenje glasina. Pronosili su se glasovi da vlasti priznaju samo mali deo stvarno uništenih pomorskih jedinica, da su Japanci zauzeli Havaje, da je cela američka flota u potpunosti uništena. Ispitivanja su pokazala da je takve glasine prihvatala velika većina stanovništva. Na primer, na jednom od univerziteta 68% svih studenata verovalo je u sve te tvrdnje od kojih ni jedna nije bila tačna. Glasine koje su se širile u toku rata, konstatuju Olport i Postman, bile su pre svega izraz straha. Kad god bi bio objavljen neki neuspeh američkih jedinica a uspeh neprijatelja, to je bio povod za širenje određenih glasina, Tako, na primer, saopštavaju spomenuti autori, kad je potonuo jedan američki brod za prenošenje uglja, proširena je glasina da je neprijatelj torpedovao jedan od najvećih američkih brodova na kome je bilo ukrcano nekoliko hiljada američkih bolničarki. Glasine su se u toku rata produžavale i onda kad se vojna situacija sasvim izmenila u prilog SAD. Sad su dobile prvenstvo one glasine koje su imale izvor ne u strahu, nego takve kojima je izražavano neprijateljstvo prema nekim grupama stanovništva prema kojima su već postojale predrasude. I kad sc već nazirala pobe-
197
NIKOLA ROT
da, javljale su se mnoge glasine. Sada im je izvor prvenstveno bio u željama i očekivanjima. Tim glasinama prikazivano je da se nešto stvarno dogodilo što se želi da se dogodi. Na osnovu analiza Olport i Postman razlikuju, po izvoru, tri vrste glasina: glasine koje su prvenstveno izraz straha, glasine koje sadrže, pre svega neprijateljstva prema pojedinim grupama stanovništva, i glasine kojima se izražavaju želje. Izvor glasina, po mišljenju Olporta i Postmana, leže, pre svega, u strahovanju za sebe i svoju grupu i u postojanju agresivnih i neprijateljskih tendencija prema određenim grupama. Obično su ova dva izvora glasina međusobno povezana. Strahovanje, na primer u situaciji kad je japanska mornarica napala američku flotu u Perl Harboru, izazvalo je napetost i emocionalnu tenziju. Ona se ublažava samim time što se saopštava o strahovanju. Ublažavanje je još veče ako se neKO okrivi kao uzročnik teškoća koje su izazvale strahovanje. Po pravilu, kod ljudi postoje, usled različitih frustracija, potisnute agresivnosti. U teškoj situaciji koja je dovela do strahovanja ljudi ispoljavaju agresivnost usmeravajući je prema grupama prema kojima postoje predrasude. Osim ova dva izvora glasina strahovanja i nagomilane agresivnosti i neprijateljstva, izvor glasina može biti u sukobu motiva kod pojedinaca i u tenziji koja usled toga sukoba nastupa. Kad, na primer, neko ko inače zastupa stavove protiv rata ipak želi da se protivnik njegove zemlje napadne i uništi, on će sukob između miroljubivih principa i neprijateljskih stavova na neki način ublažiti time što će istaći vesti o okrutnosti i nedelima protivnika, govoriti o njegovoj nehumanosti i lošim osobinama. Neki autori (R. T. La Piere i P. R. Farnswort, 1936) kao izvor glasina spominju i težnju pojedinca da se istakne u društvu među drugima, oni govore o „rivalstvu u konverzaciji“ kao o jednom od izvora glasina. Pojedinci, u želji da u sredini u kojoj se nalaze obrate pažnju na sebe, saopštavaju nešto što će privući interes grupe. Zbog toga oni saopštavajući neke događaje uvećavaju neke momente ili dodaju neke nove, za slušaoce zanimljive, pojedinosti. Dva su osnovna faktora od kojih će zavisiti širenje glasina, kao i to da li će se proširiti na veći ili manji deo stanovništva. Ta dva faktora jesu: važnost sadržaja glasina i nesigurnost situacije u kojoj dolazi do širenja glasina. Prema Olportu i Postmanu, stepen širenja glasina može se prikazati kao proizvod važnosti sadržaja glasina i nesigurnosti i nejasnoće situacije u kojoj se glasine saopštavaju. Nije, prema tome, dovoljno da postoji jedan od ovih faktora, nego je neophodno da su oba prisutna. Neće biti širenja glasina ako je neki sadržaj važan ali situacija nije nejasna, kao što neće biti kolanja glasina ni ako je situacija veoma nejasna ali događaj koji se zbio nije od značaja. Delovanje ova dva faktora ilustruje već i spomenuti primer u vezi sa napadom na Perl Harbor. Glasine su se posle toga napada veoma proširile zbog toga što se radilo o jednom veoma važnom događaju za celu zemlju i zbog toga što je, istovremeno, situacija, bar za neko vreme, bila veoma nejasna. Osim ova dva momenta, važni uslovi za širenje glasina jesu i dramatičnost i zanimljivost sadržaja koji se glasinom prenosi i izgled autentičnosti saopštenja kojim se glasina prenosi. Ako je nešto neobično, zanimljivo i živo prikaza-
198
SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIČKIH FUNKCIJ A
no lako postaje predmet prepričavanja i glasina. Širenju doprinosi i tobožnja verodostojnost saopštenja, prividna autentičnost prepričavanoga sadržaja. Ta se autentičnost ostvaruje na taj način što se iznose veoma konkretni detalji, na primer, podaci o tačnom mestu gde se nešto zbilo, tačnom vremenu u kome se zbilo, o broju lica koji je tom događaju prisustvovao iako o svemu tome stvarnih podataka nema. S obzirom na njihovo poreklo, mogu se razlikovati dve vrste glasina: spontano nastale i namerno konstruisane glasine. Navedeni primeri glasina bili su primeri spontanih glasina kojima je izvor bio u stvarnom strahovanju i u neizvesnosti situacije. Mogu glasine, međutim, i namerno da se ubacuju sa određenim ciljem. Tako se i u propagandi, posebno u ratnoj propagandi, namerno ubacuju određene glasine kao sastavni deo tzv. psihološkog rata. U literaturi se navodi da se nacionalsocijalistička propaganda obilno služila glasinama kao sredstvom. Tako je, na primer, 1940. godine među francuskim vojnicima sistematski šireno i saopštavano o tome da njihove porodice gladuju, da je vlada podmićena i korumpirana, da jedan deo ljudi uživa u izobilju. Sistematski su širili glasove o organizovanim zaverama pripadnika jevrejske manjine u različitim zemljama, čak su uporno širili i dosta fantastičnu konstrukciju o tzv. zaveri „sionskih mudraca“. I u svom vlastitom narodu namerno su širili određene glasine, među ostalim da je u ratu svaki zarobljeni Nemac bio mučen i ubijen, da postoji plan da se celokupno nemačko stanovništvo po završetku rata iseli ili istrebi. Glasine se namerno koriste kao sredstvo i u unutrašnjim političkim borbama među strankama i grupacijama, a postoje podaci da se svesno koriste i u trgovini radi uništenja konkurencije. Američki autori, na primer, saopštavaju da su organizovano širene glasine da se u jednoj od poznatih fabrika cigareta pojavila kuga ili da se određena vrsta robe koju proizvodi određeno preduzeće izrađuje od nečistog materijala. Oni govore da postoje određene organizacije („rumor racketing“) za širenje takvih glasina. Upravo zbog brojnosti glasina u toku rata i njihove opasnosti za borbenu sposobnost zemlje, u SAD je u toku Drugog svetskog rata pristupljeno sistematskom praćenju i proučavanju glasina. Spomenuti autori, Olport i Postman, pristupili su eksperimentalnom ispitivanju glasina koristeći postupak serijske reprodukcije, kojim se služio i Bartlet pri proučavanju promena u sadržaju zapamćenoga u procesu retencije. Oni su u tim svojim istraživanjima mogli utvrditi da se u sadržaju glasina javljaju iste one vrste promena o kojima je Bartlet govorio da se javljaju u procesu retencije. Javlja se pre svega, kako se oni izražavaju, niveliranje sadržaja (,,leveling“); time označavaju promenu koju je Bartlet nazvao simplifikacijom. Glasine, konstatovali su ovi autori, nasuprot dosta proširenom shvatanju da se po sadržaju uvećavaju, postaju konciznije, sadrže sve manje podataka i reči i sve se manje detalja u njima spominje ukoliko se dalje prenose. Broj detalja opada naročito naglo u početku. Kasnije je njihovo opadanje znatno sporije. Linija smanjivanja detalja slična je Ebinghausovoj krivulji zaboravljanja. Ostvaruje se, međutim, bar u eksperimentima, svega za nekoliko minuta, i u toku prenošenja
1
99
Grupa
Učenje posle
Zaboravljanje posle
1. učenje
5. učenje
1. reprodukcije
5. reprodukcije
Prosovjetska
16,8
48,0
37,0
18,8
Antisovjetska
14,2
41,0
31,0
11,4
Grupa
Učenje posle
Zaboravljanje posle
1. učenje
5. učenje
1. reprodukcije
5. reprodukcije
Prosovjetska
6,2
16,0
20,0
5,8
Antisovjetska
10,0
26,0
30,0
18,1
SOCIJ ALIZAC IJ A OSNOVNIH PSIH IČKIH FUNKCIJ A NIKOLA ROT
Za svoje istraživanje izabrali su dve grupe subjekata. U prvoj grupi su bili ispitanici koji su, na osnovu posebnog ispitivanja njihovih stavova i na osnovu poznavanja, ocenjeni kao antisovjetski već putem malog broja osoba. Ne dolazi, međutim, nikad do tako velikog zaboravljanja i orijentisani. U drugoj grupi su bili studenti prosovjetski orijentisani. Ispitanicima iz obe grupe najpre gubitkaje prezentovan sadržaja kao što neutralan se to javlja normalnog procesa zaboravljanja. Određeni, politički tekst, akod sa ciljem da se utvrdi da li postoje raz like u pamćenju među preostali deo sadržaja posle prenošenja preko nekoliko osoba stabilizuje se i dalje grupama. Pošto su grupe ujednačene, svakoj od grupa dato je da uči dva izabrana teksta. Jedan od ovih podataka tekstova bio je je izrazito drugi (blago) prosovjetski. prosovjetskom tekstu bile su gubljenje veoma antisovjetski, usporeno. aSadržaj se povezuje u Uodređenu celinu, koja se da je u Sovjetskom Savezu postignut veliki privredni su izgrađene mnogobrojne običnotvrdnje tako formuliše da se lako pamti i prenosi. Katkad napredak, preostajedajedna oštro formulisana fabrike, da je formirana radnička klasa koja nije više eksploatisana i sl. I jedna i druga grupa trebalo tvrdnja ili parola. Skraćivanje i nivelisanje sadržaja nije slučajno. Zadržavaju se oni detalji je da dva puta uzastopno pažljivo pročita oba teksta. Petnaest minuta posle čitanja zatraženo je od njih koji doprinose tome da celoreprodukuju zbivanje predstavlja smislenu oni jedanput podaci koji da što tačnije i potpunije ono što su pročitali. Ovo celinu je ponaviljano svakemogu nedeljeda a posluže da se potvrdi štoputsejeočekuje i što čitan se želi. napomenuti da neki u toku četiri nedelje.ono Svaki ponovo dvaput tekstTreba i 15 minuta posle čitanja trebaloautori ga je Na taj životu, način bilozaje razliku ukupno 5 od učenja. U drugom delu situacije, eksperimentamiispitivano je navodereprodukovati. da u stvarnom eksperimentalne nemamo zaboravljanje. Bez ponovnog davanja na čitanje i učenje u toku pet nedelja, svake nego nedeljedajedanput, prenošenje na osnovu prethodnoga opažanja i konstatovanja nekih faktora, širenje ispitivano je ko liko je svaka od grupa zapamti la od jednoga i drugoga teksta. Proveravano je koliko je glasinazadržano, najčešće počinje od sećanja i tumačenja. Zato već i na početku nema mnogo odnosno zaboravljeno 5 puta. Na osnovu količine naučenoga i količine zaboravljenoga detalja,materijala ali ni kasnije izrađenemnogo su kriveuprošćavanja. učenja i krive zaboravljanja. Istraživanje je bilo tako organizovano da je Druga karakteristika je usklađivanje sadržaja glasina bila moguća kvantifikacijai kod efektaglasina učenja i kod efektaretencije zaboravljanja. Skraćeno prikazani rezultati su sledeći: shvatanjima onih koji glasine prenose. Ovu karakteristiku, koju Bartlet naziva
racionalizovanjem, Olport i Postman označavaju kao pojavu asimilacije. Asimilacija se vrši u zavisnosti od većeg broja faktora. Među ostalim, menja se sadržaj pojedinih delova sa ciljem da celo saopštavanje postane povezana zaokružena celina. Iskrivljavanje se često a) Učenje zaboravljanje vrši radi toga da ibi se nešto što prosovjetskog je nedorečenomaterijala do kraja objasnilo. Veliki uticaj na sadržaj imaju i predrasude. I situacije i osobe koje se u glasinama spominju prikazuju se u skladu sa predrasudama koje prenosilac glasina ima. Treća vrsta promena, o kojima Bartlet govori kao o dominaciji ili naglašavanju pojedinih tema, kod Olporta i Postmana označava se kao akcentuacija, isticanje pojedinih detalja. Mogu to biti ponekad beznačajne pojedinosti, ali obično su istaknuti takvi detalji koji su neobičniji, koji privlače pažnju i upadljiviji su. Isticanje može biti na taj način što se povećava broj, ili se povećava veličina nečega što se spominje u glasinama, što se nešto što se zbivalo u prošlosti prikazuje kao nešto što se događa sada. Vrlo često se ističu različiti simboli i stereotipna tumačenja, zatim kretanje, obim i drugo. b) Učenje i zaboravljanje antisovjetskog materijala
Uticaj stavova i očekivanja na pamćenje Postoji veći broj istraživanja i podataka o tome da sadržaj pamćenja u velikoj meri zavisi od mnogobrojnih personalnih i socijalnih faktora, među ostalim od formiranih stavova. Uticaj stavova na učenje i na reprodukciju ispitivali su, među ostalim, u danas već klasičnom radu Levin i Marfi (J. M. Levine i G. Murphy, 1953). Oni su u svom istraživanju želeli da provere da li će pod uticajem određenih stavova doći do bržega učenja i sporijeg zaboravljanja sadržaja koji su u skladu sa tim stavovima, a sporijeg učenja i bržeg zaboravljanja sadržaja koji je u suprotnosti sa stavovima. Posebno ih je zanimalo da li će biti razlike u krivama učenja i zaboravIjanja između sadržaja koji su u skladu sa stavovima i sadržaja koji im je u suprotnosti.
200
Publika za podizanje plata
Publika protiv podizanje plata
Argumenti
Argumenti
kongruentni
nekongruentni
kongruentni
nekongruentni
novinarstva
11,3
4,9
13,7
6,1
pedagogije
11,5
8,6
11,3
8,8
NIKOLA ROT
SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIČKIH FUNKCIJ A
su izabrali dve grupe ispitanika, studente novinarstva i studente pedagogije. Pošto u suprotnosti Istraživači sa njihovim stavovima. Pokušavajući da objasne razlike u krivama učenja za im saopštili da će odnosno materijal koji ba da uče oni naknadno saopštiti: jedanput publici koja se slaže jedan i sudrugi materijal, za tre jednu i drugu grupu, autori navode da bi razlozi za to sa sadržajem koji se čita, a drugi put publici koja se ne slaže sa tim sadržajem, dali su i jednoj i drugoj mogli biti u prirodi materijala, u specifičnosti stavova, u razlikama u njihovom afektivnom grupi da dvaput pročitaju materijal. I materijal je bio različit. U jednom tekstu saopštavani su tonu, u argumenti stepenu suprotnosti materijala stava ali nekusaopštavani zakonitost krivama učenja za povećanje između plata nastavnika, a ui drugom tekstu su orazlozi protiv takvogi zaboravljanja za sadržaje kojikojoj su ućeskladu sa stavovima, koji su uje:suprotnosti sa povećavanja. Kao publika se prezentovati ono što jeodnosno naučeno navedena a) organizacija nastavnika koja se zalaže za povećanje plate nastavnika i b) organizacija građana iz čijih poreza stavovima, autori nisu mogli utvrditi. Potvrdili su, međutim, postavljenu pretpostavku seo javne službe, pa i plate, a koja je protiv povećanja plata nastavnika. Istraživači su izabrali efektu naplaćuju stavova na učenje i pamćenje. Može se zaključiti: da pri učenju učestvuje ličnost spomenute dve grupe subjekata namerno, pretpostavljajući da će studenti novinarstva biti osetljiviji kao celina, sa svojim stavovima, željama i interesima. Ovi momenti utiču na selektivnost i prema stavovima očekivane publike od studenata pedagogije. Materijal je opet bio tako organizovan u fiksaciji, u retenciji, i u reprodukciji materijala. Postoji zavisnost učenja i zaboravljanja da je ibilo moguće rezultate izraziti brojevima. Pokazalo se da u reprodukovanju neposredno posle upoznavanja materijala nema učiti bitne razlike od socijalnih stavova onoga koji uči. Rezultati potvrđuju hipotezu da će se brže i brže tome da likoji se pretpostavlja biti sapšteno publici shvatanjima koji je tekst u skladu pamtitiumaterijal je u skladu da sa će stavom subjekta koji sa učičijim od materijala je suprotan (kongruentan) ili publici za koju se može očekivati da je tekst u suprotnosti sa njenim shvatanjima tome stavu ili koji je subjektu irelevantan. (nekongruentan). Pokazale su se signifikantne razlike u količini zadržanog materijala kad je Neka istraživanja međutim, da ova generalizacija ne važi apsolutno. Dva reprodukcija vršena pokazuju, nedelju dana posle učenja. Potvrđena je i pretpostavljena razlika izmedu istraživača (E. Jones i Jane Aneshausel, 1956)Skraćeno pokazali su da ima slučajeva kad subjekti studenata novinarstva i studenata pedagogije. su prikazani rezultati u sledećem pregledu. Cifre iuviše tabelizadrže označavaju broj tačno reprodukovanih jedinica. brže nauče od materijala koji nije u skladu sa njihovim stavovima. To se može dogoditi u slučajevima kad zapamćivanje takvog materijala ima posebnu funkciju, kad treba da posluži za pripremu odbrane vlastitih stavova, a u materijalu su izneti argumenti protiv tih stavova. U spomenutom istraživanju pristalice segregacije brže su učili i više zapamtili iz antisegregacionog materijala nego protivnici segregacije kad su pretpostavljali da će uslediti debata segregaciji. Upravo Zadržano posle onedelju dana od učenjas obzirom na ovaj rezultat može se postaviti prigovor korišćenju testova informisanosti za utvrđivanje motiva i stavova. Ima, naime, pokušaja da se na osnovu količine znanja o nekoj pojavi zaključuje o pozitivnom odnosu prema toj pojavi. Eksperimentalno je istraživano i delovanje drugog jednog socijalnog faktora, očekivanja, konkretno očekivanje o tome pred kojom publikom će se reprodukovati ono što se uči. Znatan deo mentalne aktivnosti čoveka sastoji se u komunikaciji sa nekom realnom ili imaginarnom publikom. Kad nešto radimo ili o nečemu mislimo, mi veoma često to činimo imajući u svesti neku osobu ili neku grupu koja eventualno posmatra šta činimo ili kojoj ćemo eventualno saopštiti šta smo uradili ili saznali. Isto tako i kad nešto fiksiramo, učimo, činimo to s obzirom na to kada, gde i kome ćemo to saopštiti. Mi i pamtimo vodeći računa o tome kako ćemo i kojom prilikom reprodukovati ono što pamtimo. Mi već pri učenju uzimamo u obzir publiku za koju pretpostavljamo da ćemo joj ono što učimo i pamtimo saopštiti. Može se pretpostaviti da će takva očekivana publika imati uticaja na naše pamćenje i da ćemo mi više zapamtiti iz materijala za koji ocenjujemo da je u skladu sa shvatanjima i stavovima očekivane publike kojoj ćemo taj materijal reprodukovati, a da ćemo manje zapamtiti ako je taj materijal koji učimo u suprotnosti sa shvatanjima i stavovima zamišljene i očekivane publike. Upravo polazeći od ove pretpostavke, dva Rezultati pokazuju da postojii značajna količiniorganizuju materijala koje su pojedine istraživača (Claire Zimmerman R. A. razlika Bauer, u1958) eksperimentalno grupe zapamtile. Prosovjetska grupa brže je i više naučila iz prosovjetskog nego iz istraživanje. antisovjetskog materijala, sporije je zaboravljavala i manje zaboravila iz prosovjetskog nego iz antisovjetskog materijala. I obrnuto: antisovjetska grupa brže je učila i sporije zaboravljala antisovjetski materijal nego prosovjetski. Pokazale su se razlike i u količini zapamčivanja i zaboravljanja između grupa i materijala koji je bio u skladu sa stavovima subjekata i koji je bio
202
201
NIKOLA ROT
manje podataka kad su očekivali publiku koja se ne slaže od onoga što su zadržali kada su očekivali publiku koja se slaže sa informacijama koje su učili. Došlo je do promene i u sadržaju i do smanjenja tačnosti, pa i menjanja sadržaja saopštenja. Na primer, grupa ispitanika predviđajući da će saopštenje o opravdanosti povećanja nastavničkih plata biti dato publici koja je suprotna takvom povećavanju ne samo da je znatno manje zapamtila od argumenata nego je argumente i iskrivila. U originalu teksta je saopšteno da je povećanje plata nastavnika opravdano i zbog toga što su velike razlike u platama između zdravstvenih radnika i nastavnika. Međutim, veliki broj subjekata, reprodukujući taj deo teksta navodili su da je ta razlika relativno mala. Do smanjenja tačnosti, smatraju autori, dolazi iz dva razloga: a) usled potpunog zaboravljanja i b) usled menjanja sadržaja i njegovog iskrivljavanja pod uticajem pretpostavljenih stavova očekivane publike. Možemo prihvatiti da je istraživanjem ukazano zaista na jednu zakonitost koja se često manifestuje u praksi. Mi učimo i pamtimo s obzirom na buduću publiku. Student uči za ispit baš tako da može što uspešnije odgovoriti upravo onom nastavniku koga i očekuje da će ga ispitivati i da može izložiti upravo ono što očekuje i kako očekuje da će biti ispitivan.
SOCIJALNI FAKTORII MIŠLJENJE Proučavanje uticaja socijalnih faktora na mišljenje i suđenje jedan je od centralnih problema socijalne psihologije. Tim se pitanjem bavimo proučavajući formiranje i menjanje socijalnih stavova, kao što je to i jedan od centralnih problema pri formiranju grupnih normi ili pri pojavi konformisanja pod pritiskom grupe. Međutim, i kad mišljenje po svom sadržaju nije vezano za društveno ponašanje ili socijalne pojave, socijalni faktori utiču na proces mišljenja i suđenja. Takvi socijalni faktori mogu biti grupa kojoj pripadaju subjekti kod kojih se odvija proces mišljenja; mogu to biti pojedinci sa kojima je neko u neposrednom kontaktu, kao što to može biti i stvarna ili fiktivna većina. U okviru ovog izlaganja, o uticaju socijalnih faktora na mišljenje mi se ograničavamo na razmatranje samo nekih pitanja iz inače veoma široke problematike o delovanju socijalnih momenata na Pretpostavka od koje su pošli istraživanju potvrđena Količina zapamćenog mišljenje i suđenje. Ograničićemo se nau izlaganje o uticaju drugihje.osoba i o pritisku grupe materijala zaista zavisi od toga kome će materijal biti reprodukovan, odnosno za koga se na suđenje, o uticaju tuđih sudova na uverenost u sudove različite psihološke strukture, na pretpostavlja da ćesugestije predstavljati publiku kojoj će materijal saopšten. se izlaganja o pojavi i o vezi između kulture, jezika ibiti mišljenja, te Publika na kratakkojoj prikaz namerava što senauči utiče i na iobim i na sadržaj pamćenja. Autori smatraju da delovanja saopštiti socijalnihono faktora utvrđivanje razvoj inteligencije. se može govoriti o opštoj zakonitosti da znatan deo mentalne aktivnosti pri učenju i pri zadržavanju pod uticajem realne ili zamišljene komunikacije realnoj ili zamišljenoj Uticajstoji drugih osoba na suđenje publici.Rezultati Anticipacija subjekata kojima saopšten ima znatan uticaj na to štau mišljenja dolaze čestoćedomaterijal izražaja biti u vidu iskazanih sudova, na primer, će biti zadržano i koliko će biti zadržano od informacija koje se fiksiraju. Ako se određenim stavovima. Sud se može označiti kao zaključni, konkluzivni, deo ocenjuje procesa da se očekivana publikaseslaže sa označiti informacijama za koje saznajemo, će biti tačnije i mišljenja, a mišljenje može kao problemom usmerenosećanje operisanje simbolima potpunije nego ako ocenjujemo da se ona sa tim informacijama ne slaže. Razlike su tako kojim dolazimo do saznanja ili uverenja o postojanju odrevelike da je to, smatraju autori, i od praktične važnosti. U spomenutom ispitivanju jedna grupa ispitanika (studenti novinarstva) zadržali su upola
204
203
SOCIJ AUZAC IJ A OSNOVNIH PSIHIČKIH FUNKCIJ A
đenih odnosa među pojavama. Sud je, međutim, ne samo konačni i zaključni proces u dužem procesu mišljenja nego je i akt kojim se izražava rezultat procesa mišljenja u pojedinim njegovim fazama. Kao dve bitne karakteristike suda ističu se: a) konstatovanje postojanja određenih odnosa (sud kao konkluzivni deo procesa mišljenja sadrži konstataciju o postojanju ili nepostojanju odnosa saznanje do kojeg smo došli, na osnovu mentalne intelektualne aktivnosti) i b) doživljaj uverenosti o tačnosti ili netačnosti odnosa koji se konstatuje. Ovaj doživljaj uverenosti je kod suda manje ili više eksplicitan, a uverenost u iskazani sud je bitan, konstitutivan, momenat suda. Može se odrediti kao stepen sigurnosti o tačnosti ili netačnosti donetoga suda. Pokazano je i prihvaćeno da će na sudove koji imaju za sadržaj konstatovanje društveno važnih odnosa postojati uticaj različitih socijalnih faktora. Sigurno je da će sadržaj sudova o društveno-relevantnim pitanjima zavisiti od shvatanja sredine. Antropološki podaci pokazuju da su shvatanja i sudovi pojedinaca o različitim pitanjima društvenog života više ili manje u skladu sa normama zajednice. U socijalnoj psihologiji utvrđen je uticaj porodice kojoj pojedinac pripada, kulture u kojoj je vaspitan i drugih socijalnih faktora na stavove individue. Postoji, međutim, uticaj socijalnih faktora na sve vrste sudova, a ne samo na sudove kojima se iznosi nešto od društvenog značaja. Problemu uticaja pojedinih socijalnih faktora posebno mišljenja autoriteta, shvatanja većine, sudova grupe posvećena su istraživanja već u početku razvitka empirijske socijalne psihologije. Jedno od takvih ispitivanja je još početkom dvadesetih godina izvršeno eksperimentalno istraživanje H. Mura (H. T. Moore, 1921), o uticaju većine i uticaju eksperata na sudove o različitim pojavama. Mur je proveravao da li je moguće promeniti evaluaciju o nekom sadržaju samo na osnovu znanja kako o tom sadržaju sude drugi, iako nema nikakvih posebnih racionalnih razloga i argumenata za takvu promenu. Mur je od svojih ispita nika zahtevao da donesu sud o tačnosti nekoliko kategorija tvrdnji. Prezentovano im je 18 parova rečenica koje su sve bile gramatički nepravilno formulisane i zahtevao da za svaki par navedu koja je od formulacija u paru gramatički manje ispravna. Prezentovano je zatim 18 parova tvrdnji u kojima je navedeno neko kršenje etičkih normi; ispitanici su imali da navedu koji je od saopštenih prekršaja etičkih normi teži prekršaj. Najzad, ispitanici su imali da ocene, opet dato u 18 parova, koja su od dva muzička intervala više konsonantni. Pošto je posle nekoliko dana ponovio ispitivanje da bi utvrdio koliko su dati sudovi stabilni, istraživač je nakon dva i po meseca (posle perioda za koji se moglo očekivati da se ispitanici više ne sećaju kakve su sudove dali pri prvom ispitivanju), zahtevao od ispitanika da ponovo donesu sudove o istim rečenicama i tvrdnjama. Međutim, ovoga puta je jednoj grupi subjekata saopštio kakvo mišljenje o tvrdnjama ima navodna većina, a drugoj kako procenjuju tvrdnje eksperti. Sumirajući rezultate svog ispitivanja Mur je utvrdio da je i navedeno mišljenje većine i navedeno mišljenje stručnjaka znatno uticalo na promenu sudova ispitanika. Pod uticajem mišljenja većine ispitanici su promenili 63% svojih sudova o jezičkim formulacijama, 50% sudova o kršenju etičkih normi i 43% svojih sudova o konsonanciji. Sličan uticaj bio je i tobožnjih eksperata.
205
NIKOLA ROT
Mur smatra da su istraživanja potvrdila pretpostavku da nije potrebno iznošenje posebnih racionalnih razloga i argumenata da bi došlo do takve promene; do promene može doći već na osnovu toga što saznajemo kako drugi, većina ili osobe koje uživaju autoritet, nešto procenjuju. Imamo, smatra Mur, u ovom slučaju delovanje sugestije na naše mišljenje. Da li postoji uticaj prestiža ili autoriteta na naše sudove i kad nema nikakvih opravdanih razloga za njihovu promenu, dak le, da li postoji delovanje sugestije proveravao je u jednom poznatom istraživanju i M. Šerif (M. Sherif, 1936). Istraživač je najpre zahtevao da ispitanici imena 16 pisaca poređaju prema tome koliko ih cene, koju im vrednost pridaju. Potom je zahtevao da isto tako ranguju po vrednosti 16 kraćih proznih tekstova, svaki od 2 do 3 rečenice, a uz koje je uvek označeno ime jednog od 16 autora koje su prethodno poređali po vrednosti. Ovi tekstovi nisu bili, međutim, tekstovi različitih autora, nego su bili svi tekstovi jednog te istog autora, izabrani tako da se međusobno, po svojim stilskim karakteristikama, i uopšte po vrednosti, ne razlikuju. Pokazalo se da je prethodno rangovanje autora po vrednosti uticalo i na rangovanje tekstova. Subjekti su pokaziva li tendenciju da kao vrednije ocene one tekstove uz koje su bili označeni autori kojima su dali viši rang. I obrnuto: da kao manje vredne ocene one tekstove kojima su dali manji rang. Korelacija između rangovanja autora i rangovanja tekstova iznosila je kod različitih subjekata između 0,30 i 0,53.
Dobijene rezultate Šerif smatra dokazom da postoji delovanje sugestije na osnovu prestiža. Subjekti, iako nema opravdanih razloga za to, ocenjuju tekstove pod uticajem svoje ocene vrednosti autora. Prestiž sa autora se prenosi i na tekstove. Tekst se smatra vrednijim naprosto zbog toga što se takvim smatra autor. Mi mnoge svoje sudove donosimo pod delovanjem sugestije, među ostalim, sugestije na osnovu prestiža. Kritičan prema takvom tumačenju i sa namerom da pokaže njegovu neispravnost organizuje Aš (S. Asch, 1952, 1958) eksperimente kojima želi da proveri opravdanost shvatanja o delovanju neracionalnih momenata, sugestije, na sud ljudi. On proverava da li socijalna presija na pojedinca može da dovede do toga da on izmeni svoje sudove, i da tim svojim prethodnim sudovima sam donese suprotne sudove. On pretpostavlja da je neopravdano shvatanje da socijalni uticaji mogu, ne uzimajući u obzir nikakve racionalne razloge, izazvati promene u sudovima, da postoji automatsko potčinjavanje shvatanjima ostalih članova grupe. On to proverava svojim danas klasičnim istraživanjima o de lovanju pritiska grupe na sud pojedinca. Formira grupe od 4 do 9 ispitanika. Pošto je sa tokom budućeg ispitivanja i sa zadacima koje treba da izvrše u toku ispitivanja prethodno upoznao sve članove grupe osim jednoga, ispitivač saopštava da će pokazati četiri vertikalne linije. Krajnje leva od njih je standardna linija. Ostale tri se razlikuju po svojoj dužini međusobno, s tim da je jedna od njih iste dužine kao standardna linija. Zadatak ispitanika jeste da navedu koja je od ovih triju linija jednaka standardnoj liniji. Ispitanici treba da redom glasno saopšte svoj sud. Svi su ispitanici, osim jednog instruirani kako treba da odgovore. U jednoj seriji ispitivanja (pokazanoj u studiji o nezavisnosti i konformisanju, 1956) ima 18 procena dužina i predviđeno je da u 12 od ovih procena instruisani subjekti izjave bilo za kraću bilo za dužu od standardne linije da je jednaka standardnoj liniji.
206
SOCIJ ALIZACiJ A OSNOVNIH PSIHIČKIH FUNKCIJ A
Subjekt koji nije instruisan, kritički ili naivni subjekt, daje svoj sud poslednji, pošto su svi drugi ispitanici, od kojih je zatraženo da namerno daju pogrešne sudove, dali svoje procene. Razlike između standardne linije i linija za koje su subjekti, koji su bili u dogovoru sa istraživačem, izjavljivali da su jednake bile su očigledne, one su se kretale od pola do jedan i tri četvrt inča (inč palac = 2,5 cm). Rezultati pokazuju da je od 50 kritičkih subjekata bilo samo 13 koji nisu ni jednom sudu podlegli pritisku ostalih članova i koji su u svojim procenama veličine ostali nezavisni. Jedan od ispitanika podlegao je u 11 od 12 ocena, 3 u 10 od 12,3 u 9, 5 u 8 itd. Od 600 mogućih pogrešnih sudova (12 x 50) 50 subjekata dalo je ukupno 192 suda koji su bili pod uticajem namerno neispravnih sudova ostalih članova grupe i izjavilo bilo za dužu bilo za kraću liniju da je jednaka standardnoj, a ne za onu od 3 linije koja je bila stvarno jednaka standardnoj liniji. 68% suđova ostalo je nezavisnih a 32% doneto je pod pritiskom grupe i u očiglednoj suprotnosti sa opaženom situacijom.
Rezultati nesumnjivo govore o uticaju mišljenja grupe na suđenje pojedinaca. I Aš prihvata postojanje takvoga uticaja. Postavlja, međutim, pitanje da li taj uticaj treba shvatiti kao delovanje sugestije ili i za realno netačan sud, dat pod uticajem grupe, postoje racionalni i opravdani razlozi. Aš smatra da ni u ovom slučaju, iako imamo promene u jednostavnim perceptivnim sudovima, a pod uticajem sudova drugih osoba, nemamo posla sa sugestijom, tj. sa promenom sudova za koju ne postoje racionalni razlozi. On to pokušava da obrazloži analizom ponašanja subjekata u ovom istraživanju i analizom pretpostavljenih procesa koji su se kod njih odvijali. Kad su sudovi večine neočekivano bili suprotni sudovima kritičkih subjekata, došlo je veli Aš do delovanja dveju snaga na ove subjekte. Jedna je snaga jasna i nedvosmislena percipirana situacija, a druga je snaga čvrsta i jedinstvena ocena ostalih članova grupe, a koja je u protivrečnosti sa percipiranom situacijom. U traženju svoga odgovora, veli Aš, ni jedan od kritičkih subjekata ne može da ne uzme u obzir sudove koje su dali ostali članovi grupe i koja su u suprotnosti sa onim što on opaža. Svaki mora da vodi računa o jedinstvenom i drugačijem sudu od vlastitoga. I neposredna reakcija kritičkih subjekata jeste pokazivanje nesigurnosti i (kao što se može oceniti iz naknadnih intervjua) doživljaj neobičnosti i zagonetnosti. Subjekti pitaju ispitivača da li su pravilno shvatili instrukciju, ponovo pažljivo posmatraju izložene linije, približavaju se kartonima na kojima su označene linije i mere ih. Kad se neslaganje između sopstvenih sudova i sudova ostalih članova u grupi produžava, oni počinju da sumnjaju u ispravnost svoga vida ili postavljaju različite hipoteze (da njima izgleda drugačije jer oni gledaju iz drugog ugla) da bi objasnili nesklad između onoga što oni opažaju i onog kako ocenjuje većina. Neki, i pored dilema, ostaju pri svojim sudovima, suprotnim sudovima ostalih članova grupe. Međutim, mnogi, bar u jednom delu sudova, naročito kad su razlike između standardne linije i njoj nejednake linije male, podležu sudovima većine i saopštavaju isto što i ostali članovi grupe. Ali, smatra Aš, i kad nastanu promene u izjavama pod uticajem sudova većine, one retko nastupaju zbog toga što se percepcija, perceptivni sud, zaista promenio, zbog toga što subjekti vide drugačije nego ranije. Kritički subjekti su, smatra Aš, i onda kad su menjali svoje sudove, menjali te sudove ne zato što su drugačije opažali nego zbog toga što su smatrali da je prirodno da ostali koji su je-
207
NIKOLA ROT
dinstveni u svom sudu imaju pravo. Neki su subjekti i izjavljivali da su svoj sud promenili zbog toga da se njihovi sudovi ne bi razlikovali od sudova većine. Takvo reagovanje, navodi Aš, bilo je sasvim logično i opravdano. Subjekti ocenjuju da se svi u grupi nalaze pred objektivno istom situacijom. Zbog toga sudovi drugih imaju za njih objektivnu vrednost i predstavljaju validni izvor evidencije. Zaključuju, s obzirom na to da je objektivna situacija za sve ista, da i sudovi treba da budu jednaki i da sudovi koje oni donose treba da budu jednaki sudovima koje donose svi ostali. Na osnovu analize, zaključuje Aš, može se reći da promene u sudovima pod uticajem većine ne nastaju zbog automatskog podražavanja sudova većine, zbog delovanja sugestije, nego u datoj situaciji, iz opravdanih razloga. Ašovi rezultati izazvali su brojna nova istraživanja i podstakli na ispitivanje pojave konformisanja. lako njegovo tumačenje može biti sporno, ovim originalnim i značajnim ogledima pokrenuto je proučavanje i razmatranje jedne nove oblasti pojava. Rezultati, bez obzira na to kako ih tumačiti, pokazuju da postoji snažan uticaj tuđih sudova na naše sudove.
Uticaj tuđih sudova na uverenost različitih vrsta sudova U istraživanjima o uticaju drugih osoba na suđenje ispitivano je de lovanje na promenu sadržaja suda. Nije ispitivan daleko češći i baš zato važan, uticaj na promenu uverenosti u sud. Da li tuđi sudovi i saopšteni stepen uverenosti u te sudove utiču, i u kojoj meri, na uverenost u sudove proveravano je u jednom kod nas izvršenom istraživanju (N. Rot, 1960,1970). Cilj istraživanja bio je: utvrditi da li postoji različit po veličini uticaj sudova većine na uverenost u sudove različite psihološke strukture, to jest sudove koji počivaju na različitim vrstama psiholoških podataka (na različitim vrstama psiholoških procesa). Nije ispitivan uticaj na sadržaj suda nego uticaj na jedan od konstitutivnih momenata suđenja, na uverenost u doneti sud.
a) b)
c)
d)
Na osnovu prethodnih ispitivanja utvrđeno je da se sudovi mogu razlikovati po vrsti podataka na kojoj počivaju, po različitoj psihološkoj strukturi. Između pojedinih sudova, različitih po psihološkoj strukturi, postoji, utvrđeno je ranijim istraživanjima, izrazita i signifikantna razlika u stepenu uverenosti. Mogu se razlikovati: Sudovi na perceptivnoj evidentnosti, tj. sudovi koji počivaju na perceptivnim podacima, kao na primer sud „Ova so ba ima prozore". Uz takve sudove pridružuje se najveći stepen uverenosti; Sudovi na logičkoj evidentnosti, tj. sudovi koji počivaju na uočavanju opravdanosti ili neopravdanosti nekog logičkog zaključka, kao na primer sud „Ako je A jednako B, a B jednako C, onda je A jednako C“. I uz ove sudove pridružuje se visok stepen uverenosti, ali manji nego uz sudove na perceptivnoj evidentnosti; Sudovi na naučnom autoritetu, tj. sudovi koji se prihvataju na osnovu poverenja u podatke prezentovane kao naučne, kao na primer sud „Zemlja se okreće oko svoje osovine". I uz ove sudove pridružuje se relativno visok stepen uverenosti ipak signifikantno manji nego uz dve već pomenute vrste sudova; Sudovi na subjektivnom iskustvu, tj. sudovi koji počivaju na sećanju o vlastitom ponašanju, kao na primer sud „Često se kajem zbog reči izrečenih u srdžbi i naglo-
208
SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIČKIH FUNKCIJ A
sti“. Uz ove sudove pridružuje se signifikantno manji stepen uverenosti nego uz ranije spomenute sudove; e) Sudovi na afektivnom odnosu, tj. sudovi koji se donose prvenstveno zbog emocionalnog odnosa prema nekom sadržaju, ali pri kom odnosu nije ličnost izrazito angažovana, kao na primer sud „Crvena boja je lepša od plave“. Uz ovu vrstu sudova nalazimo najniži stepen uverenosti. U istraživanju zahtevano je od ispitanika da označe stepen uverenosti u veći broj sudova svake od pomenutih kategorija sudova. Posle nekoliko meseci, kad više nije bilo moguće da se ispitanici sećaju svojih ranijih odgovora, ponovo je od njih zahtevano da označe svoju uverenost u tačnost ili netačnost istih sudova. Međutim, pri ovom ispitivanju istovremeno su saopšteni i tobožnji odgovori navodno već velikog broja ispitanih studenata. Pored eksperimentalne grupe, koju je činilo 50 ispitanika, ispitivanje je izvršeno sa kontrolnom grupom od koje je zahtevano da ponovo označi svoju uverenost ali kojoj nije saopštena nikakva uverenost drugih u iznete sudove.
Dobijeni rezultati su pokazali da je kod svih vrsta sudova pod uticajem označene uverenosti tobožnje večine došlo do promene u uverenosti (u odnosu na ranije date odgovore). U 23% sudova uverenost pri ponovnom ispitivanju približila se označenoj uverenosti većine. Obim uticaja bio je različit kod sudova različite psihološke strukture. Najmanji je bio uticaj na sudove na perceptivnoj evidentnosti na 5,3% takvih sudova; nešto veći na sudove na logičkoj evidentnosti na 19,5%; zatim na sudove na subjektivnom iskustvu 26,5%, pa na sudove na afektivnom odnosu 30,0%, i najveći na sudove na naučnom autoritetu 43,5% sudova. Iz analize obrazloženja (zahtevanih u istraživanju) koja su ispitanici dali uz svaki svoj odgovor pri prvom i drugom ispitivanju bilo je moguće zaključiti da je osnovni razlog za različit uticaj mišljenja većine na uverenost sudova različite psihološke strukture u razlikama u poverenju u podatke različite vrste. Pokazalo se da je najveće poverenje u perceptivne podatke, pa je i najmanji uticaj tuđih sudova na sudove koji počivaju na takvim podacima. Najveći uticaj bio je na sudove na naučnom autoritetu, a razlog za to mogao bi biti u tome što o sadržajima ovih sudova saznajemo uvek na osnovu tvrđenja drugih. Budući da se ovi sudovi zasnivaju na mišljenju drugih, opravdano je pretpostaviti da će uticaj mišljenja drugih biti na te sudove najveći. Iz analize obrazloženja i posebno upoređenja obrazloženja datih pri prvoj i pri ponovljenoj oceni sudova (kada je saopšteno tobožnje mišljenje većine), vidi se da se ne može smatrati da su novi odgovori, u kojima je izmenjen stepen uverenosti i približen saopštenom stepenu većine, obrazloženi jednako valjanim razlozima kao što su razlozi zbog kojih je dat prvi odgovor. Analiza pokazuje da se kod svih vrsta sudova u odgovorima datim pod uticajem većine navode neadekvatni argumenti. Može se prihvatiti mišljenje da promene uverenosti nastaju usled toga što se na sadržaj o kom se donosi sud gleda iz novog ugla. Međutim, taj novi aspekt nije po pravilu jednako opravdan i jednako racionalan. Razlozi koji se navode kad se uverenost približava označenoj uverenosti većine nisu jednako valjani kao oni koji su navođeni pri prvom davanju odgovora kad nije bilo uticaja većine. Iz rezultata proizlazi da se pod uticajem mišljenja većine često menja i sud a ne samo predmet suđenja. Menja se zbog toga što se drugačije gleda na isti
209
NIKOLA ROT
sadržaj, a drugačije se gleda upravo pod uticajem mišljenja većine. To mišljenje većine izaziva traženje obrazloženja koja, međutim, nisu racionalna nego racionalizovana obrazloženja. Ne sudi se, kao što Aš smatra, pod uticajem drugih o drugom nekom sadržaju. Sudi se o istom, ali drugačije, i to upravo pod uticajem drugih. Postoji, može se zaključiti, delovanje sugestije, tj. delovanje koje ne počiva na jednako racionalnim razlozima kao što počivaju sudovi koji se donose nezavisno od uticaja mišljenja većine. To naravno ne znači da nema korišćenja mentalnih funkcija, da nema ocenjivanja i rezonovanja. Samo to rezonovanje nije jednako vredno kao ono kad ne deluje uticaj većine. Verovatno se, pre svega, u takvom traženju novih i po pravilu neadekvatnih razloga i obrazloženja za svoje odgovore, a pod delovanjem drugih osoba, i sastoji sugestija.
Sugestija i shvatanje o sugestiji Spomenutim istraživanjima o uticajima drugih osoba na sadržaj sudova i na uverenost u sudove koje donosimo ponovo je pokrenuto već ranije u stručnoj literaturi razmatrano pitanje uloge sugestije u socijalnom ponašanju. Dok Mur, Serif i drugi autori smatraju da postoji delovanje sugestije i da se uticaj drugih osoba i većine može objasniti delovanjem sugestije, Aš, kao i neki drugi autori zastupaju suprotno mišljenje i smatraju da i u slučaju kad postoji delovanje drugih osoba na mišljenje i suđenje imamo u načelu isti racionalni proces kao što ga imamo redovno pri mišljenju i suđenju. Postavlja se, dakle, pitanje postoji li pojava sugestije i, ako postoji, kako je treba objasniti. Problem sugestije odavno je razmatran u socijalnoj psihologiji i pojedini autori objašnjavali su različite pojave ponašanja uopšte i socijalnog ponašanja posebno pojavom sugestije. Delovanjem sugestije, na primer, objašnjavana je hipnoza, zatim nesigurnost svedočenja (zbog podložnosti sugestivnosti pitanja), delovanje propagande, ponašanje u masi. Neki autori su čak iznosili mišljenje da se suština socijalnog ponašanja može objasniti delovanjem sugestije. Poznato je takvo shvatanje G. Tarda (G. Tarde). On je, kao i neki drugi autori a pre svega Liebo i Bernem (Liebault i Bernhim), psihijatri koji su delovali u francuskom gradu Nansiju, smatrao podražavanje drugih univerzalnom i fundamentalnom pojavom u socijalnom životu. I velik broj drugih autora naglašava postojanje sugestije, ne pridajući joj, međutim, takvo univerzalno značenje nego tumačeći pojavom sugestije, ograničeni, veći ili manji, broj pojava u oblasti socijalnog života. Postoje različiti pokušaji objašnjenja podložnosti tuđem mišljenju i podražavanja tuđih postupaka, različita objašnjenja za pojavu sugestije i imitacije. Jedno od starijih objašnjenja jeste objašnjenje ideomotornom reakcijom. Navodi se, kao što je mislio između ostalih i V. Džems (W. James), da do pojave sugestije, a onda i hipnoze, dolazi kad nastupa senzorna fiksacija, kad se ograniči svest na jedan opažaj ili jednu ideju. Ta u svest čvrsto usađena ideja automatski prelazi u motorno ponašanje, u motornu reakciju. Zbog toga već ideja ili predstava pokreta, mišljenje o pokretu, može dovesti do izazivanja pokreta. Ovo shvatanje prihvata i nansijski psihijatar A. Liebo i iznosi mišljenje da u takvim ideomotornim reakcijama leži suština i hipnotičkih fenomena. On razvija shvatanje da su sugestija i hipnoza istovrsni procesi. Sugestija je samo forma pro-
210
SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIČKIH FUNKCIJ A
cesa koji imamo kod hipnoze a do koje dolazi zbog toga što se raportom (odnosom između onoga koji hipnotiše i hipnotisanoga) ograničava polje pažnje i dominantna postaje jedna ideja. Lieboova shvatanja produžava Bernem i razvija psihoterapiju na osnovu hipnoze. On zastupa mišljenje da je i sugestja, kao i hipnoza, normalan i u suštini ideomotorni proces. I sugestiji kao i hipnozi pod ložan je svaki zdrav čovek. Drugačije je shvatanje pariskog psihijatra Šarkoa (J. M. Charcot) koji smatra da samo bolesne osobe konkretno one koje boluju od histerije, mogu biti hipnotisane. Između hipnoze i sugestije postoji zato oštra razlika. Sugestija se pojavljuje kod svih osoba i opšti je proces. P. Zane (P. Janet) ublažava tu suprotnost između hipnoze i sugestije. Veli da je pojava hipnoze abnormalni oblik sugestibilnosti. Kod hipnoze dolazi do segregacije svesti, a kod normalne sugestibilnosti, iako postoji takođe cepanje svesti, ona je manjega oblika. I kod sugestije kao i hipnoze postoji, dakle, disocijacija i odvajanje između budne svesti i automatskog, refleksnog, podsvesnog ja. Dok Tard razvija svoju koncepciju o imitaciji kao univerzalnom i osnovnom procesu socijalnog ponašanja na osnovu shvatanja Lieboa i Bernema, Šarkoovo shvatanje služi kao osnova za Lebonovo (G. LeBon) objašnjenje ponašanja gomi le. U gomili, naime, kao u stanju hipnoze dolazi, po njemu, do razdvajanja između razvijene i racionalne svesti i podsvesnih primitivnih slojeva i do izbijanja i dominiranja onoga što je zaostalo i iracionalno. Postoje i druga shvatanja. Pre svega, pokušaj da se sugestija objasni asocijacijama i uslovnim reakcijama kao što čine F. Olport (F. A llport), Behtjerev (V. M. Behterev) i C. Hal (C. Hull). Oni smatraju da do pojave sugestije do lazi tako što se učvršćuju veze između određenih znakova i određenih motornih puteva; ti znakovi postaju onda uslovljavanjem podsticaja za reaktivizaciju određenih motornih puteva. I u stanju sugestije dešava se slično kao u reagovanju dečaka koji neposredno na poziv majke: „Sine, hajde u krevet“, odmah i neposredno izvršava nalog. Drugi autori nastoje da ukažu na razliku između asocijacija koje redovno imamo kod učenja i asocijacija koje se mogu nazvati sugestijom. Oni navode da kod sugestije pojedinac ne uzima u obzir sve važne ideje koje bi mogao i koje redovno uzima u obzir, ne koristi svoju punu inteligenciju. Pri sugestiji neke, inače korišćene, asocijacije su blokirane. Kad vešt trgovac, u želji da nešto proda, spominje modu i laskajući mušteriji („Odlično vam stoji“) uspeva da eliminiše da kupac uzme u razmatranje različite momente koji bi ga mogli navesti da ne kupi robu ceni, svog specifične potrebe, svoj lični ukus imamo takav slučaj redukcije tendencija koje inače determinišu ponašanje na ograničeni broj ili čak jednu determinantu reagovanja.
Objašnjavajući delovanje uticaja članova grupe na menjanje sudova, u ogledu koji smo spominjali, Aš polazi od drugačijeg shvatanja. On prihvata gešta ltističko mišljenje po kome nema stvarne razlike između ponašanja koje se označava kao ponašanje pod sugestijom i ponašanje koje nije pod sugestijom. U oba slučaja procesi su u suštini racionalni. Do promena u suđenju, smatra Aš, ne dolazi usled delovanja nekih neracionalnih razloga, nego i onda kad mišljenje nekog autoriteta ili većine utiče na sud pojedinca, postoje za to logički opravdani, racionalni, razlozi. Ljudi, kad promene svoj sud o nekom sadržaju na osnovu toga što su upoznali mišljenje drugih o tom sadržaju, menjaju svoj sud zbog toga što su sada upozoreni na jedan drugi aspekt situacije o kojoj sude. Sada sude o tom aspektu a ne o onom o kome su ranije sudili. Kad subjekti u Murovom ogledu daju pošto im je saopšteno mišljenje većine i eksperata drugačije ocene nego ranije, oni to čine zato što je opravdano da uzimaju u obzir tako važan momenat kao što je shvatanje stručnjaka ili mišljenje većine. Greške u sintaksi, etičke prekršaje, konsonanciju tonova sada drugačije procenjuju i drugačije vide. U stvari ne dolazi do pro-
NIKOLA ROT
mene suda nego do promene u predmetu suđenja smatra Aš, pozivajući se na mišljenje jednog drugog pristalice geštaltističkog shvatanja, Dunkera (K. Duncker, 1938). Zbog svega toga treba prihvatiti da je sud pod uticajem mišljenja većine ili pod uticajem nekog autoriteta isto tako racionalan kao što je sud donesen na osnovu zaključivanja iz datih podataka ili premisa. Osnovni principi i opažanja i učenja i mišljenja važe i onda kad se opažanje ili sud menjaju pod uticajem sudova drugih osoba. Zauzimajući stav možemo istaći da je davanje značaja sugestiji, koji su joj pridavali Liebo i Bernem i pod njihovim uticajem, Tard, Le Bon i drugi, zaista neopravdano. Čovek ne prihvata automatski mišljenje drugih u svakoj situaciji, niti se svi procesi pri delovanju mišljenja drugih mogu objasniti neracionalnim momentima. Ne može se menjanje suda i ponašanje pojedinaca shvatiti kao automatsko podražavanje sudova ili postupaka drugih, a pri čemu ne bi sudelovale intelektualne funkcije čoveka. Čovek je razumno biće koje koristi svoje intelektualne sposobnosti i onda kad racionalni razlozi nisu osnovni razlozi njegovih postupaka. Isto tako je tačno da pod uticajem mišljenja drugih ne mora doći do direktne promene suda. Do promene suda može doći kad se sazna za tuđe mišljenje zaista zbog toga što se sada situacija drugačije zapaža ili drugačije interpretira, što se, kao što veli Aš, o nečemu drugome sudi. Međutim, činjenica je, takođe, da u određenim situacijama dolazi do promene suda, iako nema nikakvih promena u sadržaju o kom se sudi i u ocenjivanju sadržaja. U beogradskim ispitivanjima bilo je moguće konstatovati, upoređujući obrazloženja istih ispitanika koja su dali sudeći prvi put samostalno a drugi put pod uticajem mišljenja većine, da, iako su sudovi bili različiti, u obrazloženjima nije bilo razlike. Nije došlo do promene u objektu suđenja, iako je došlo do promene u sudu. Ali ni u slučajevima kad dolazi do promene suda pod uticajem nečijeg tuđeg mišljenja, mi nemamo prosto podražavanje tuđih sudova bez angažovanja intelektualnih funkcija i bez nastojanja da se nađu, koliko god je moguće, neki ,,dobri“ razlozi za novi sud. Traže se i nalaze eventualno argumenti za novi sud. Ali ovi argumenti nisu jednako vredni ni jednako valjani kao što su bili oni koje je pojedinac koristio donoseći svoj sud dok nije poznavao mišljenje pod čijim je uticajem. Ovi argumenti često u stvari nisu racionalni argumenti nego racionalizovani argumenti; oni se traže da bi se našlo opravdanje za promenu do koje je već pod tuđim uticajem došlo. Možemo, prema tome, zaključiti da sugestija kao pojava koja se razlikuje od reagovanja koje nije pod sugestijom postoji, iako nije tako univerzalan i tako fundamentalan proces kao što Tard, Lebon i neki drugi autori misle. Poreklo sugestije nije u urođenoj i kod svih ljudi prisutnoj instinktivnoj tendenciji. Zbog toga što mi često opravdano prihvatamo mišljenje drugih i oslanjamo se na njega, mi mišljenje drugih prihvatamo često i kad nema takvog logičkog opravdanja. Kad će do takvog logički neopravdanog prihvatanja tuđeg mišljenja doći, kad ćemo imati posla sa pojavom sugestija, zavisiće od karaktera situacije kao i određenih osobina ličnosti koja podleže sugestiji. Sugestiju bismo mogli definisati kao pojavu da se prihvata neko uverenje ili postupa na određeni način pod uticajem onoga što drugi saopštavaju ili čine, a ne
212
____________________________________________
SOCIJALIZACIJA OSNOVNIH PSIHIĆK IH FUNKCIJA ______________
na osnovu racionalno opravdanih razloga niti na osnovu prisile od strane drugih. Postoje različite vrste ponašanja koje je prvenstveno determinisano uticajem tuđeg ponašanja a bez logički adekvatnih razloga ili prisile i naređenja. Najčešće se razlikuju dve vrste sugestije: ideomotorna i sugestija na osnovu prestiža. Ideomotornom sugestijom naziva se vrsta sugestije do koje dolazi bilo na osnovu opažanja tuđeg pokreta i li na osnovu verbalnog saopštenja a koja se manifestuje u menjanju pokreta. Primer za ideomotornu sugestiju bio bi zarazno zevanje ili nenamerno vršenje nekog pokreta, na primer pomeranje ruke, naprosto na osnovu izjave neke druge osobe da se ruka pomera. Sugestija koja se manifestuje u promeni mišljenja i sudova pod uticajem drugih naziva se sugestijom na osnovu prestiža. Može se definisati kao prihvatanje s uverenjem postavki nekoga komunikatora a u odsustvu logički adekvatnih razloga za prihvatanje. Može biti pođ uticajem autoriteta, referentne grupe, neposrednim uticajem druge osobe, pod uticajem stvarne ili tobožnje većine. Upravo ova vrsta sugestije od posebnog je interesa za socija lnu psihologiju. Uloženo je dosta napora u proveravanje postavke da kod ljudi postoji posebno svojstvo, razvijeno u većoj ili manjoj meri, koje izaziva spremnost da se prihvati tuđi uticaj. O toj spremnosti za prihvatanje sugestije govori se kao o sugestibi lnosti. U pokušaju, međutim, da se empirijskim putem utvrdi da li postoji takva opšta spremnost za prihvatanje sugestije, dobijeni su negativni rezultati. Takve jedinstvene opšte spremnosti, više ili manje razvijene kod različitih pojedinaca, nema. Zato su neki istraživači pokušali da utvrde eventualno različite vrste sugestibi lnosti. Jedan od takvih pokušaja, korišćenjem faktorske analize, jeste i pokušaj engleskog psihologa Ajzenka (H. J. Eysenck, 1957). On je došao do zaključka da postoje tri vrste sugestibilnosti: a) primarna sugestibilnost koja se manifestuje u pokretima izazvanim verbalnom sugestijom (da se na primer telo, i bez namere subjekta, pokreće u pravcu koji neko sugeriše); b) sekundarna sugestibi lnost koja dovodi do promena u osetima i opažajima (da se oseti, na primer, miris kad nam neko saopštava da postoji miris, iako ga stvarno nema); c) sugestibilnost za sugestiju na osnovu prestiža a koja se manifestuje u menjanju mišljenja i sudova pod uticajem saopštenih tuđih stavova i sudova. Proveravajuci ove rezultate američki psiholog Gilford (J. P. Guilford, 1959) konstatuje da se ne može sa sigurnošću govoriti ni o spomenuta tri faktora ili tri vrste sugestibilnosti. Verovatnije je da deluju različiti faktori kod različitih s lučajeva sugestibilnosti, kao i da je u velikoj meri prijemljivost za sugestiju zavisna od različitih osobina ličnosti. Možda se može, ako ne uvek a ono često, i svesti na određene osobine ličnosti, među ostalim na osobine kao što su submisivnost, impulsivnost, pos lušnost i druge.
Kultura, jezik i mišljenje Najradikalnije shvatanje o uticaju kulture na način mišljenja je shvatanje koje je početkom ovoga veka izneo francuski naučnik Levi-Bril (L. Levy-Bruhl, 1910). On zastupa shvatanje o suštinskoj razlici u mentalitetu podrazumevajući pod mentalitetom, pre svega, način mišljenja i tumačenja stvarnosti između pri-
213
NIKOLA ROT
padnika razvijenih i civilizovanih naroda i mentaliteta nerazvijenih ili primitivnih naroda. O njihovom načinu mišljenja on govori kao o primitivnom mentalitetu. Za pripadnike razvijenih i civilizovanih naroda karakteristično je da se u svom rnišljenju rukovode principom logičkog determinizma i da to mišljenje počiva na logičkom principu identiteta. To je kauzalno mišljenje. Za primitivni mentalitet bilo bi karakteristično da je misljenje animističko i mističko i da počiva na principu participacije, tj. prihvatanja mogućnosti da ista stvar bude istovremeno različita, na primer da neka ptica bude i ptica i božanstvo i plemenski tabu. Ovakvo mišljenje je prekauzalno mišljenje, mišljenje koje je nesposobno za traženje i nalaženje kauzalnih veza. Zato što kod pripadnika nerazvijenih naroda postoji primitivni mentalitet, nemoguće je verovanja, institucije i praksu pripadnika primitivnih plemena tumačiti našim pojmovima i objašnjavati našim načinom mišljenja. Do takvog primitivnog mentaliteta doveli su određeni socijalni uslovi i tek sa njihovom promenom može eventualno doći i do promene toga načina mišljenja. Detaljnija ispitivanja i na njima razvijena razmatranja pokazala su da je ovakvo shvatanje neodrživo. Animizma i animističkog mišljenja ima i kod civilizovanih naroda. Ima ga više kod manje razvijenih, ali zbog toga što je više pojava nepoznato. Međutim, one pojave stvarnosti koje pripadnici različitih plemena, i najnerazvijenijih poznaju objašnjavaju se isto tako kauzalno kao i kod pripadnika civilizovanih naroda. Znači da su i oni sposobni za kauzalno mišljenje i stvarno ga koriste tamo gde imaju dovoljno iskustva i informacija. Ne postoji, dakle, principijelna razlika u načinu mišljenja ili u mentaliletu, kako se izražavao Levi-Bril. I on sam je u kasnijim radovima napustio svoje prvobitno shvatanje i prihvatio da nema suštinske razlike između načina mišljenja pripadnika razvijenih i civilizovanih naroda i pripadnika nerazvijenih društava. Kultura je, međutim, kao što je već spomenuto, ipak značajan faktor koji utiče na naše mišljenje i suđenje. U velikoj meri kultura utiče na mišljenje i suđenje preko jezika karakterističnog za određenu kulturu. Ovaj uticaj određenih jezika, ođređenih kultura utvrdili su i pokazali stručnjaci u brojnim psiholingvističkim istraživanjima. Oni su pokazali da postoji, s jedne strane, zavisnost jezika određene zajednice od uslova života, a, s druge strane, zavisnost mentalnih procesa, i posebno mišljenja, od jezika i njegovog leksičkog fonda i njegove strukture. Jedan od osnivača psiholingvistike, Sapir (E. Sapir, 1921) veli: Nije jezik samo sredstvo komuniciranja. Mi u velikoj meri vidimo i tumačimo svet u zavisnosti od jezičkih navika grupe kojoj pripadamo. Mi vidimo i čujemo, veli Sapir, i imamo druga iskustva u znatnoj meri baš onako kako to činimo jer jezičke navike naše zajednice stvaraju predispozicije za određeni izbor i interpretaciju. Slična shvatanja iznosi i jedan od kasnijih i istaknutih psiholingvista, Vorf (B. L. Whorf, 1956) koji smatra da ljudi različitih kultura vide svet na različit način. Gramatičke kategorije jezika utiču na kognitivne kategorije. Da je jezik određene zajednice važan faktor za način doživljavanja, pokušao je Vorf da pokaže analizom jezika Hopi-Indijanaca. Jezik Hopi-Indijanaca, po Vorfu, bitno se razlikuje po lingvističkim karakteristikama od evropskih jezika. Hop i nemaju jezičke forme za neposredno
214
SOCIJ ALIZAC IJ A OSNOVNIH PSIH IČKIH FUNKCIJ A
izražavanje prošlosti, sadašnjosti, ili budućnosti. Hopi, na primer, nikada neće reći „Bio sam onde pet dana“; oni će eventualno reći: „Ostao sam peti dan“. Za sve ono što znači kratko trajanje oni nemaju imenica; nema, na primer, reči kao što su ,,plamen“, ,,dim“. Oni nemaju ni reči kojima bi izrazili pojam brzine. Pojam brzine izražavaju na taj način da uz reč koja znači neki pokret dodaju reč kojom se ističe intenzitet pokreta. Oni ne mogu reći „brzo trči“, nego eventualno „jako trči“. Oni ne prikazuju zbivanja kao događanja u vremenu, kao nešto što se zbiva duž vremenske dimenzije: prošlost sadašnjost budućnost, nego po pravilu kao nešto što se preobražava iz unutrašnjeg u spoljašnje, što nastaje iz unutrašnjih mogućnosti stvari, iz srca i svesti ne samo ljudi i životinja, nego i biljaka, stena i cele prirode. Korišćenje takvog jezika nameće i određen način gledanja na svet i njegovo određeno tumačenje. Veći broj autora na sličan način analizira jezike drugih plemena i naroda. Klakhon i Lajton (C. Kluckhohn i A. A. Leighton, 1946) konstatuju da pripadnici Navaho-Indijanaca imaju različite reči, glagole, kojima označavaju manipulisanje na različitim vrstama predmeta. I ako je ista vrsta radnje, ako je predmet na kome se vrši radnja čvrst i krut upotrebljava se jedna reč, a ako je njegov oblik promenljiv upotrebljava se druga reč. Slične razlike su utvrdili i drugi istraživači, ukazujući na velike razlike i u sintaksi i u leksičkom fondu. Oni svi zaključuju da leksički fond, kao i struktura jezika, utiču na mišljenje i ocenjivanje pojava, na gledanje na svet i stvari oko sebe, pa i na način ponašanja pripadnika određene jezičke zajednice. Vrlo često psiholingvisti i prenaglašavaju uticaj jezika na mišljenje i na tumačenje sveta. Oni vele da ljudi različite kulture govoreći različite jezike svet oko sebe organizuju na različit način i misle o njemu ražličito. Takvo shvatanje o jeziku kao odlučujućoj determinanti mišljenja naziva se lingvističkim determinizmom. Opravdano se osporava tačnost ovakvog shvatanja. Treba uzeti u obzir da i sam jezik zavisi od stvarnosti, i on je formiran pod uticajem uslova u kojima ljudi žive. Ukoliko je stvarnost slična, slične su i jezičke forme. I stoga što je ona zaista u mnogo čemu slična za sve ljude, postoje (u velikoj meri) i zajednički principi na kojima počivaju i leksička građa i sintaksa različitih jezika. Svi jezici imaju konstrukcije kojima se izražava odnos subjekt predikat, svima je moguće izraziti osnovne logičke operacije (kauzalne ili druge veze), u svakom postoje pojmovi broja i vremena, svi imaju sisteme zamenica kojima se razlikuju osobe kao ,,ja“, ,,ti“, ,,on“ itd. Zbog toga je, ne poričući uticaj jezika na mišljenje, pravilnije reći da i jezik i mišljenje zavise u izvesnoj meri od uslova u kojima ljudi žive. Nije jezik sam po sebi determinanta mišljenja nego i mišljenje određuje jezik, i oni uzajamno utiču, a zavise i jedno i drugo od kulture i uslova života određene društvene i jezičke zajednice. Da postoji povezanost između jezika i mišljenja pokazao je svojom analizom razlika u jeziku između obrazovanih i slabo obrazovanih Engleza engleski istraživač Bernsten (B. Bernstein, 1959). On upoređuje, kako se on izražava, ,,javni govor“ kojim se služi slabije obrazovano stanovništvo Engleske i „formalni govor“ koji upotrebljava obrazovana srednja klasa; pokazuje da postoje dosta izra-
NIKOLA ROT
zite razlike između tih dvaju govora i smatra da te razlike izražavaju i razlike u načinu mišljenja i ponašanja. Za „javni govor“ ili govor slabo obrazovanih karakteristično je, među ostalim: koriščenje kratkih, gramatički jednostavnih, rečenica i upotreba siromašnih, često nedovršenih, konstrukcija što za posledicu ima ograničeno shvatanje stvarnosti, otežano saopštavanje ideja i odnosa (budući da za to treba koristiti precizne i razrađene formulacije); često ponavljanje ograničenog broja jednostavnih sveza kao što su: ,,onda“, ,,pa“, ,,tako“ što ima za posledicu da se teško izražavaju složeniji logički odnosi i teže fiksiraju finije logičke distinkcije; korišćenje ograničenog broja prideva i priloga što smanjuje individualno označavanje objekata i prikazivanje specifičnosti i osobenosti procesa; Česta upotreba ličnih zamenica ,,mi“, ,,ti“, ,,vi“, na primer, ,,Mi mislimo“, ,,Vi kažete" i sl. što sprečava da se zauzme objektivniji odnos prema zbivanju; česta upotreba rečenice u obliku pitanja a kojima se traži solidarnost, kao na primer ,,To je tako zar ne?‘" što otežava i sprečava analizu onoga što se prikazuje, česta upotreba kategoričkih tvrdnji kao što su „Kad vam ja kažem“ što podstiče na uzdržavanje od proveravanja i na nekritičnost. I ova analiza, kao i mnogi drugi podaci do kojih se došlo psiholingvističkim istraživanjima, potvrđuje da jezik zaista stoji u vezi sa načinom mišljenja i da razvijanje kulture govora značajno utiče i na razvijanje mišljenja i doprinosi njegovoj većoj preciznosti, objektivnosti, apstraktnosti i kritičnosti.
Socijalni faktori i merenje inteligencije Socijalni faktori koji utiču na mišljenje utiču i na sposobnost mišljenja, na inteligenciju. Istraživanja socijalnih psihologa pokazala su da u velikoj meri od socijalnih faktora zavise i određenje pojma inteligencije, merenje, kao i razvitak inteligencije. Inteligencija se različito definiše: kao uspešnost u prilagođavanju sredini, kao sposobnost apstraktnog mišljenja, kao sposobnost za učenje itd. U tim definicijama obraća se pažnja na različite momente, na one momente koji se u određenom društvu cene. Oni ulaze u određenje inteligencije. Ova zavisnost od vrednovanja određenih karakteristika mišljenja pokušava se prevazići širom definicijom inteligencije pa se ona, kao što je to najčešće, određuje kao sposobnost snalaženja putem mišljenja u novim situacijama, ili kao sposobnost rešavanja problema putem mišljenja. Međutim, uticaj pripadnosti određenoj kulturi ne može se izbeći ni pri takvom određenju. Nije, naime, svejedno šta se podrazumeva pod problemom i na rešavanje kakvih problemnih situacija se misli. Iako to u spomenutoj definiciji nije izrečeno, u instrumentima kojima se meri inteligencija nalaze se određeni problemi karakteristični za određenu kulturu. U instrumentima za merenje inteligencije, testovima inteligencije, mi imamo uvek određene vrste zadataka, takve zadatke čije se rešavanje smatra važnim u određenoj kulturi. Često se, na primer, u američkim testovima inteligencije nalaze zadaci kojima se rešavaju problemi prostora i kojima se ispituje tzv. spacijalna sposobnost. Takvi su zadaci i takva sposobnost sigurno važniji za tehnički razvijenu nego za tehnički ma-
216
SOCIJ AUZACIJ A OSNOVNIH PSIHIČKIH FUNKCIJ A
nje razvijenu zemlju. Problemi, dalje, koji se nalaze u testovima inteligencije zahtevaju uvek određeno znanje. A znanje zavisi od određenog obrazovanja, od pripadnosti određenoj kulturi i subkulturi. Koliko god psiholozi ulagali napor da konstruišu takve zadatke u testovima koji neće biti teži ili lakši za pripadnike različitih kultura i subkultura, oni su danas svesni toga da takvih zadataka čije rešavanje ne bi olakšavala ili otežavala pripadnost određenoj kulturi nema. Ispitanici, smatra na primer francuski psiholog Stecel (J. Stetzel, 1963), iz one sredine u kojoj je konstruisan test, redovno će postići u proseku bolje rezultate nego ispitanici iz druge sredine. Svaka kultura preferira određene strane inače složene sposobnosti kao što je inteligencija. Ovo preferiranje dolazi do izraza i kad se inteligencija određuje i, posebno, kad se ispituje. Zbog toga pripadnici drugih kultura ili subkultura, a ne onih za čije je prilike konstruisan test, neće biti u ravnopravnom položaju kad budu njime ispitivani. Zadaci u testu biće lakši za one koji pripadaju subkulturi kojoj pripadaju i konstruktori testa i subjekti na kojima je proveravana merna vrednost testa. Ovo je u jednom istraživanju tridesetih godina ubedljivo pokazao B. Stevanović (1934). On je, dajući svpju konstrukciju testa inteligencije poznatu pod nazivom „Beogradska revizija“ (a koji test predstavlja originalnu reviziju Termanove revizije BineSimonovog testa inteligencije) i ispitujući njime veliki broj dece, mogao konstatovati da su bolji prosečni rezultati gradske dece od rezultata seoske dece. Slično je konstatovano i u drugim zemljama. To je utvrdio i američki psiholog Terman ispitujući američku decu. Terman je bio mišljenja da je uzrok tome u razlikama u prirodnoj obdarenosti, u tome što se inteligencija gradske dece stvarno značajno razlikuje od inteligencije seoske dece. Inteligencija gradske dece veća je, smatra Terman, pre svega zbog toga što se vrši pozitivna selekcija gradskog stanovništva; u gradove dolaze sa sela oni koji su najpreduzimljiviji i najsposobniji, a u selu ostaju manje sposobni. B. Stevanović želi da proveri opšte važenje takvoga tumačenja. On, naime, sumnja da je to glavni uzrok razlika u inteligenciji gradske i seoske dece, koje je i on utvrdio ispitujući decu u Srbiji. Verovatnije je da je uzrok slabijeg proseka seoske dece u tome što su zadaci u testu (zbog manjeg znanja i iskustva) teži za seosku decu. On smatra da je proveravanje ove pretpostavke upravo na deci iz Srbije veoma pogodno, jer u Srbiji je većina gradskog stanovništva u prvoj generaciji seljačkog porekla; pa, čak i kad bi se prihvatilo da sposobniji seljaci lakše prelaze u grad, prekratak je period ove migracije da bi odabiranje moglo imati većeg efekta. Da bi proverio tačnost, odnosno netačnost Termanovog mišljenja, B. Stevanović pristupa sistematskoj analizi rezultata ispitivanja inteligencije određenog broja gradske i seoske dece iz Srbije. Ispitujući 233 deteta iz Beograda i Kragujevca (iz gradova) i 157 dece iz sela u blizini tih gradova, dobija da je prose’čni kvocijent inteligencije gradske dece 109. a seoske dece 95. Razlika je značajna. Se oska deca zaostaju u proseku za 14,28 meseci iza gradske dece, zaostaju više od jedne godine umnog količnika. Da bi utvrdio da li je ta razlika us lovljena stvarnom razlikom u inteligenciji, B. Stevanović pristupa analizi uspeha i seoske i gradske dece na pojedinim zadacima. Rezonuje: kad bi gradska deca u rešavanju svih zadataka testova bila bolja a seoska slabija, opravdano bi bilo prihvatiti da
217
NIKOLA ROT
je uzrok razlika u rezultatima ispitivanja inteligeneije u stvarnim razlikama u inteligenciji. Međutim, ako nije tako, ako su seoska deca na nekim zadacima bolja od gradske ili jednaka gradskoj takav zaključak ne bi bio opravdan. Analiza pokazuje da u 55 zadataka, koliko ih je bilo u testu, ima 9 zadataka u kojima su seoska deca bolja od gradske, a 10 zadataka u kojima su jednaka. Proveravajući u kojim su zadacima bolja gradska deca, on konstatuje da su to, pre svega, zadaci kojima se zahteva okretnost verbalnog izražavanja, tumačenje motiva i duševnih stanja raz likovanje većih novčanica i uopšte zadaci u kojima dolazi do izraza iskustvo i znanje koji se stiču pre svega u gradskim uslovima. U zadacima u kojima dolazi do izraza čulna diskriminacija, neposredno pamćenje, koncentracija pažnje, obavljanje jednostavnih računskih radnji seoska deca su bolja ili jednaka gradskoj deci. Za rešavanje ovakvih zadataka nisu bitni gradski uslovi, za njihovo rešavanje mogu deca da steknu znanje i iskustva i u seoskoj sredini. Zadaci u testu, konstatuje B. Stevanović, nisu jednako teški odnosno jednako laki za seosku i gradsku decu. Oni su teži za seosku decu. Za proveravanje svoje pretpostavke Stevanović koristi još jedan postupak. Izračunava kore laciju između rasporeda zadataka iz testa koji su dobro diskriminisali inteligentnu i neinteligentnu decu i između rasporeda zadataka koji su najviše diskriminisali gradsku i seosku decu. Polazi naime, od pretpostavke da: kada bi seoska đeca bila stvarno slabija po inteligenciji. onda bi i za njih bili najteži oni zadaci (i u njima imali najmanji uspeh) koji su najteži za slabije inteligentnu decu. Računanjem utvrđuje da je ta korelacija bila veoma mala, iznosila je svega 0,15.
Nalazi analiza govore u prilog pretpostavke da glavni uzrok prosečno s labijih rezultata seoske dece od gradske dece, utvrđen ispitivanjem inteligencije dece u Srbiji, ne leži u razlikama u inteligenciji, nego prvenstveno u tome što su zadaci u testovima lakši za gradsku decu, što su oni podešeni, iako ne namerno, za pripadnike određene subkulture. B. Stevanovič sam zaključuje svoje istraživanje: „Ako bi nam se dopustila izvesna špekulacija sa ovim brojevima, mogli bismo reći da u relativnom neuspehu kod seoske dece (prema varoškoj) učestvuje otprilike 1/5 do 1/4 urođene sposobnosti, a da se ostatak neuspeha (4/5 do 3/4) može da objasni nedostatkom iskustva, tj. uticajem sredine." Znatne razlike u rezu ltatima na testovima inte ligencije između gradske i seoske dece Srbije konstatovane su i merenjem sedamdesetih godina novom revizijom koju su nakon sistematskih istraživanja i proveravanja izradili Ivić, Mi lenković, Ružica Rosandić i Vera Smiljanić (1967). Novom beogradskom ska lom, koja predstavlja u znatnoj meri izmenjenu Beogradsku reviziju Bine-Simonove skale koju je izradio B. Stevanović, pokazuje se da je prosek izmerene inteligencije seoske dece određenog uzrasta, jednak proseku inteligencije gradske dece mlađe za jednu godinu. Na primer, prosek seoske dece stare osam godina jednak je proseku initeligenc lje gradske dece stare sedam godina. Kada se uporede rezultati samo dece iz velikih gradova Srbije (Beograda, Novog Sada, Kragujevca i Niša) sa rezultatima seoske dece razlika je još veća. Ona je za godinu i po do pune dve godine na pojedinim uzrastima. G lavnim uzrokom razlika smatraju autori razlike u sređinskim uslovima, važnim za podsticanje razvoja inteligencije. To potvrđuju podaci koji pokazuju da se razlika u rezultatima seoske i gradske dece smanjuje sa trajanjem školovanja; zaostajanje seoske deca za gradskom mnogo je veće na predškolskim uzrastima. Važnost sredinskih uslova potvrđuje i konzistentna veza između obrazovanja roditelja i rezultata na testovima i kod gradske i kod seoske dece. Deca obrazovanijih roditelja imaju veći izmereni prosek inteligencije od dece istog uzrasta a čiji roditelji imaju slabije obrazovanje. Ispitivanja izvršena na uzorku od preko 2 000 ispitanika iz raznih krajeva Srbije pokazuju izvesnu ne veliku, razliku i u prosečnoj inteligen-
218
SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIČKIH FUNKCIJ A
ciji dečaka i devojčica. Ona je na dva od jeđanaest praćenih uzrasta u korist devojčica a na ostalim uzrastima u korist dečaka. Ali značajna je (u korist dečaka) samo na dva praćena poslednja uzrasta, kod dece od 13 i 14 godina. Razlike, smatraju autori. ne mogu se svesti na raz like u inteligenciji vezane uz pol.
Sredinski uslovi u razvitku inteligencije Mnogo je istraživanja i mnogo diskusije o tome u kojoj je meri inteligencija određena nasleđem a u kojoj meri na njen razvitak utiču faktori sredine. Ima autora koji smatraju da je razvitak inteligencije gotovo u potpunosti zavisan od maturacije i nasleđa. Ovi se autori pozivaju na tzv. stalnost kvocijenta inteligencije kao na dokaz za svoje shvatanje. (Kvocijent inteligencije je broj koji se dobija kad se, testovima utvrđen, mentalni uzrast podeli sa hronološkim i pomnoži sa 100.) Stabilnost kvocijenta inteligencije znači da se ona, u stvari, u toku života, kad se posmatra u poređenju sa inteligencijom ostalih istog doba, uvek zadržava u istoj proporciji. Ako smo utvrdili, na primer, da dete od dve godine ima kvocijent inteligencije tačno 100, mi opravdano možemo očekivati da če njegov kvocijent inteligencije biti isto toliki i u dvadesetoj i u četrdesetoj godini. Pokazalo se, međutim, da apsolutne stalnosti kvocijenta inteligencije nema; može se govoriti samo o relativnoj stalnosti. On če ostati za iste osobe približno jednak samo ako se bitnije ne izmene uslovi u kojima su osobe kao deca ili mladi ljudi živeli. Izmene li se znatno ti uslovi, kao što pokazuju ispitivanja, izmeniće se i kvocijent inteligencije. Postoje i direktni dokazi za to da razvitak inteligencije u velikoj meri zavisi od uslova u kojma dete živi i razvija se: od ekonomskih uslova, od stepena u kome se bave sa detetom roditelji i u kom podstiču razvoj njegovih intelektualnih dispozicija, od kvaliteta škole, školske nastave i drugih faktora. Postoji danas veliki broj istraživanja čiji rezultati govore u prilog shvatanja da, iako inteligencija u prvom redu zavisi od nasleđa, njen razvoj ipak u velikoj meri određuju i socijalni faktori u kojima dete živi i raste. U prilog shvatanja o značaju socijalnih faktora za razvitak inteligencije govore i upoređivanja i analize razlika u inteligenciji Crnaca i belaca vršenih u SAD. Ispitivanja redovno pokazuju da belo stanovništvo, uzeto u celini. ima viši prosek inteligencije (100) nego crnačko stanovništvo u proseku (86). Neki su autori iz toga izvodili zaključak o urođenosti inteligencije navodeći da je ta razlika uslovljena razlikama u rasnoj pripadnosti. Detaljnija ispitivanja pokazala su, međutim, da je takav zaključak neopravdan i da pažljivije razmatrani podaci govore upravo u prilog shvatanja uticaja sredinskih uslova na razvitak inteligencije. Ova istraživanja pokazala su, među ostalim, da je inteligencija Crnaca sa severa SAD u proseku viša nego inteligencija Crnaca sa juga SAD, čak da je inteligencija nekih kategorija Crnaca sa severa u proseku viša nego inteligencija belaca iz pojedinih krajeva sa juga. Ovi rezultati mogu se objasniti time što su uslovi života, a posebno mogućnosti školovanja Crnaca na severu daleko bolji nego što su uslovi života Crnaca na jugu. Uticaj socijalnih faktora na razvitak inteligencije još očiglednije potvrđuju nalazi Klajnberga (O. Klineberg, 1935) o razlikama u inteligenciji crnačke dece u
219
NIKOLA ROT
zavisnosti od vremena koje su ona provela u gradu. Kad su, naime, upoređivana crnačka deca koja su došla u grad i živela u gradu sa crnačkom decom koja su ostala na selu, pokazalo se da je prosečna inteligencija crnačke dece iz gradova bila utoliko veća ukoliko su ova deca više godina provela u gradskim uslovima, koji su bolji nego seoski. Pokazalo se da je prosek inteligencije crnačke dece koja su provela u gradu: jednu do dve godine bio 72, one koja su provela 3-4 godine bio je 76, dece koja su u gradu živela 5-6 godina bio je 84, one koja su živela u gradu 7 do 8 godina bio je 90, a dece koja su živela u gradu više od 8 godina prosek inteligencije bio je 94. Proizlazi da za razvitak inteligencije nije nevažno da li dete živi i raste u dobrim ili lošim materijalnim uslovima, u gradu ili selu, da li posećuje školu ili ne, da li je škola koju posećuje dobra ili slaba, da li u kući postoji podsticaj za intelektualni razvitak ili ne itd. Bolji uslovi daju više podstreka za razvitak inteligencije. Inteligencija je, zaključuje jedan autor (A. Montagu, 1964), u socijalnim uslovima stečena sposobnost, jedan oblik ponašanja koji se mora naučiti od drugih ljudi. Rođenjem data sposobnost za inteligenciju postaje razvijena umešnost jedino ako bude vežbana, a šta će od ove sposobnosti postati zavisiće od sredinskih uslova. Danas se sve više prihvata da je uticaj nasleđa veći od uticaja sredinskih uslova. Zaključuje se to, među ostalim, iz podataka koji pokazuju pozitivnu korelaciju između kvocijenta inteligencije i bliskosti srodstva. Kvocijent inteligencije jednojajnih blizanaca mnogo je sličniji nego dvojajnih blizanaca, a ovih nego dece koja nisu blizanci. Ali korelacija ni kod jednojajnih blizanaca, a koji imaju jednake genetske osnove i za razvoj inteligencije, nije potpuna. Ona iznosi kada rastu odvojeno a prema podacima, iz više ispitivanja, oko 0,75. Uticaj sredinskih faktora ostaje, dakle, znatan. Potvrđuju to i podaci o zavisnosti izmerenog stepena inteligencije od obrazovanja roditelja, njihovog ekonomskog stanja i od opšte razvijenosti kraja. Veoma uverljiv argument za značaj sredinskih uslova za razvitak inteligencije jesu podaci o tome kako sa razvitkom opštih uslova života, ekonomskih i kulturnih, nekoga kraja rastu i procesi izmerene inteligencije dece iz tog kraja. To pokazuju, među ostalim, i nalazi američkog istraživača Vilera (Wheeler, 1965). On je merio inteligenciju dece u jednom planinskom kraju američke države Tenesi (Tennessee), najpre 1930. godine, a potom 1940. Prosek je 1930. iznosio 82+40, a deset godina kasnije 93±25. Taj veliki porast u proseku inteligencije dece, koju je pažljivo birao da budu u oba ispitivanja iz istih porodica, objašnjava autor velikim ekonomskim i kulturnim napretkom do kojeg je došlo u tom ranije zaostalom i siromašnom kraju. U toku proteklih deset godina između prvog i drugog ispitivanja izgrađene su ceste i kraj povezan sa razvijenijim centrima, razvijen saobraćaj, izgrađeno više industrijskih objekata, proširen sistem škola i poboljšani uslovi školovanja; uopšte unapređivani su i ekonomski i kulturni uslovi živ ljenja.
U jednoj studiji engleski psiholog Vernon (Ph. E. Vernon, 1969), na osnovu razmatranja velikog broja tuđih istraživanja, kao i posebno, na osnovu rezultata vlastitih ispitivanja inteligencije dece iz različitih krajeva sveta (Engleske i Škotske, crnačke dece sa Jamajke i iz Ugande, eskimske dece i indijanske dece iz Ka-
220
SOCUAUZACIJ A OSNOVNIH PSIHIČKIH FUNKCIJ A
nade), zaključuje o glavnim sredinskim faktorima koji utiču na razvitak intelektualnih sposobnosti. Po njegovom mišljenju, pre svega, negativan uticaj na razvoj inteligencije ima, kako se on izražava, konceptualna i jezička deprivacija u periodu ranog i kasnijeg detinjstva, u periodu kad deca formiraju svoje pojmove o objektima i razvijaju svoju umešnost uočavanja relacija i mišljenja. Posebno su značajne predškolske godine i prve školske godine. Od važnosti je, međutim, i period sve do adolescencije. Ako nema dovoljno podsticaja da se razvija jezik i sposobnost izražavanja i razvija formiranje pojmova, to će imati izrazite negativne posledice na razvoj inteligencije. On naglašava povezanost između govora i mišljenja. Opažanje i formiranje pojmova o svetu oko sebe, naglašava Vernon, zavisi od jezika kojima dete raspolaže. A razvijenost jezika zavisi opet od kulturne grupe kojoj pripada. Poziva se na spomenutu analizu Bernštajna o razlikama između ,,javnog“ i „formalnog" govora. Mišljenja je da razlike koje je utvrdio Bernštajn (Bernesten, 1979) ne važe samo za slojeve u Velikoj Britaniji nego da se slične razlike mogu utvrditi između tehnološki razvijenih i nerazvijenih kultura. Ne samo da postoji podudarnost razvijenosti jezika sa mišljenjem nego postoji i sa određenim vrednostima. Tamo gde postoji detaljno razrađen i razvijen jezik uporedo ide i internalizovana kontrola (samokontrola). Kod manje obrazovanih, za koje je karakterističan tzv. javni govor, nalazimo spolja nametnutu disciplinu i manju orijentaciju na budućnost. Veliki uticaj, po mišljenju Vernona, na razvitak inteligencije imaju, pre svega još dva faktora: nedovoljni podsticaj u praksi rane socijalizacije i nepovoljna domaća klima, te nedovoljna intelektualna stimulacija u periodu adolescencije. Atmosfera u porodici koju karakteriše bilo autokratski odnos prema detetu, bilo nezainteresovanost za njega izazivaju manji napor da se savlada novo i predstavljaju nedovoljan podsticaj za razvitak. I prezaštićenost ne predstavlja povoljne uslove za puni razvitak intelektualnih sposobnosti. Najpovoljnija je situacija demokratska klima, ali u kojoj se postavljaju zahtevi detetu. Materinska prezaštićenost može doprineti razvitku verbalnih sposobnosti, ali ne dovodi do razvitka celokupne intelektualne sposobnosti. Za takav razvitak najpovoljnija je demokratska klima u kojoj se detetu postavljaju zadaci i zahtevi. I nedovoljna stimulacija u periodu adolescencije, bilo po obimu bilo po vrsti, utiče negativno na razvitak. Važnu ulogu ima u tom periodu škola koju mladi ljudi posećuju. U tom periodu nije toliko važan podsticaj na aktiviranje senzorno-motornih funkcija, pa ni na formiranje pojmova, smatra Vernon, koliko je važno razvijanje i podržavanje razvijanja intelektualne radoznalosti, težnje da se napreduje i razvija i nastojanja da se postigne uspeh i lična afirmacija. Postoji ceo niz faktora koji, iako imaju značaj, nemaju toliki uticaj na razvitak intelektualne sposobnosti kao već spomenuta tri faktora. Takvi su faktori po Vernonu: nedovoljna ishrana i nedostatak u ishrani, nedostatak senzorne stimulacije, nedovoljna materinska briga u podizanju deteta, kasni početak i kratko trajanje pohađanja škole i neke karakteristike kulture. Nedovoljnost ishrane, a koja je česta posebno u zemljama sa niskim prihodima, može da izazove trajna oštećenja na mozgu, ali pre svega u forma-
~221
NIKOLA ROT
tivnom stadiju, u periodu trudnoće majke i u ranom detinjstvu, i može tako uticati na smanjenje mogućnosti razvitka urođenih osnova sposobnosti. Međutim, kasnije, i slaba ishrana kao i slabo zdravlje, ma koliko da uz njih ide smanjena aktivnost, izgleda da ne utiču mnogo na mentalni razvitak. Iako mnogi psiholozi kao važan faktor ističu senzornu stimu laciju i emocionalni odnos u prve dve godine života Vernon je mišljenja da podaci kojima danas raspolažemo nisu dovoljno ubedljivi. Jasno je da ekstremna socijalna deprivacija ima traumatske efekte za dete. Ali u praksi ona nije bitan faktor. Nije zbog toga što redovno u svim socijalnim sredinama ima dovoljno podsticaja za angažovanje čula i senzorne aktivnosti; i zbog toga se može smatrati da senzorna i perceptualna deprivacija nisu posebno važan faktor za razvitak intelektualnih sposobnosti. To nije, po Vernonu, ni nedovoljna materinska briga, u podizanju dojenčadi. To može da izazove emocionalne poremećaje, ali je nesigurno da li ima dugotrajne efekte na razvitak sposobnosti. Sigurno je da dužina posećivanja škole, i u nerazvijenim zemljama, pa čak i u slučaju kad su škole slabe, doprinosi tome da se postignu bolji rezultati i u školskom uspehu i u razvitku sposobnosti mišljenja. Ali ni taj način nije odlučan. Štetnijim za razvitak inteligencije pokazuje se duže odlaganje početka nastave. Mogu se najzad pomenuti i neke opšte karakteristike kulture kao momenti koji usporavaju odnosno zadržavaju razvitak inteligencije. Vrednosti puritanske etike, smatra Vernon, karakteristične za zapadnu srednju klasu, znatno doprinose razvitku inteligencije. Po njegovom mišljenju, više nego kulture manje civilizovanih naroda.
I klasna i etička pripadnost, smatra Vernon, ima uticaja na razvitak sposobnosti. Rezultati istraživanja večeg broja istraživača pokazali su manji prosek razvijenosti sposobnosti kod pripadnika nižih klasa i pojedinih etničkih grupa. Treba, međutim, spomenuti da su te razlike znatno manje poslednjih godina nego pre 40 i 50 godina, posebno razlike među pripadnicima, pojedinih klasa. Što je kod siromašnijih slojeva razvitak sporiji, uzrok bi mogao biti u tome što je manji podsticaj u razvitku dece, što se manje ceni vrednost pohađanja škole i što svi spomenuti faktori koji deluju negativno, mogu lakše da imaju veći značaj kod pripadnika sloja koji je ekonomski u nepovoljnijem položaju. Vrlo često se uticaj klasne pripadnosti isprepliće sa pripadnošću etničkim grupama, posebno kad su pojedine etničke grupe manje razvijene i u slabijem ekonomskom položaju od većinske etničke grupe. Kao što je spomenuto, u SAD postoje razlike između Crnaca i belaca, kao što postoje i razlike između doseljenih belaca i novih imigranata, posebno iz Portorika i Meksika. I tu se javlja kumulativna razlika. Kod dece Crnaca i pojedinih etničkih grupa, koje su slabijeg ekonomskog položaja, kod mlađe dece je razlika manja nego dece starijeg uzrasta. Na osnovu analize faktora koji usporavaju razvitak intelektualnih sposobnosti i negativno deluju na njega Vernon zaključuje da se kao faktori koji pozitivno utiču i podstiču razvitak sposobnosti mogu spomenuti: zadovoljenje bioloških i socijalnih potreba deteta i razvijanje radoznalosti kod njega; razvijanje kinestetskog i perceptivnog iskustva ohrabrivanjem različitih vrsta aktivnosti; tolerisanje nekonformisanja i eliminisanje magičkog verovanja; redovno i produženo školovanje u kom će se više naglašavati samostalno otkrivanje novoga nego memorisanje. Posebnu vrednost, smatra Vernon, imaju: lingvistička stimulacija i razvijanje precizne jezičke formulacije i jasnoće u određivanju pojmova; demokratska klima ali sa zahtevima među kojima se naglašavaju samokontrola i lična odgovornost; konceptualna stimulacija i podsticanje na upoznavanja novih stvari i formi-
222
SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIĆKIH FUNKCIJ A
ranja novih pojmova (putem putovanja, knjiga, televizije) a naročito razvijanje jezičkog izražavanja. Raspravljajući o tome na koji način u nerazvijenim društvima stvoriti uslove za uspešniji i brži razvitak sposobnosti, Vernon ukazuje na nekoliko puteva. Jedan od tih je ekonomski progres društva, posebno ako se u okviru tog progresa poboljša vaspitni sistem i daju perspektive za napredovanje i obezbeđenje lične egzistencije. Drugi je put otvaranje škola i razvijanje sistema vaspitanja. Vernon, međutim, smatra da u praksi u nerazvijenim zemljama škola nije tako moćan instrument razvijanja sposobnosti kao što to izg leda u teoriji. Nije zbog toga jer su sami nastavnici duboko prožeti tradicijama stare kulture. Oni nastoje, pre svega, da prenesu određena znanja koja su sama po sebi neznačajna za razvijanje inteligencije, a manje su orijentisani na razvijanje logičkog rezonovanja, razvijanje apstraktnog mišljenja i govora, te razvijanje inicijative, odgovornosti i demokratskih stavova. Vernon iznosi mišljenje da poseban značaj za razvitak sposobnosti u nerazvijenim društvima ima savladavanje i usvajanje razvijenog stranog jezika podesnog za unapređenje miš ljenja, posebno tamo gde maternji jezik nije dovo ljno razvijen. U takvim društvima najveća je smetnja za brži razvitak sposobnosti, po Vernonu, u tradicionalnom, za razvijanje sposobnosti nepodesnom, načinu podizanja dece i vaspitavanja om ladine i mnogim stavovima odraslih. Sve to treba menjati želi li se postići brži razvitak. Međutim, to je najteže i mi najmanje znamo o tome kako je to moguće postići.
SOCIJALNI FAKTORII EMOCIONALNO PONAŠANJE Socijalni momenti i javljanje emocija Emocije se mogu definisati kao stanje povećane aktivnosti organizma koje se manifestuje u karakterističnom doživljaju (prijatnosti odnosno neprijatnosti), u određenim fiziološkim promenama i karakterističnom spoljnjem ponašanju (ekspresiji emocija). Iako je emocionalno ponašanje u velikoj meri određeno naslednim osnovama, kao što to pokazuju nalazi o osnovama temperamenata, socijalni faktori značajno utiču i na javljanje emocija i na njihovo izražavanje. Emocionalno ponašanje, kao i svako drugo složeno ponašanje, razvija se u zavisnosti od nasleđa i od učenja. Pojedine vrste emocija javljaju se u korelaciji sa uzrastom pojedinca, razvitkom nervnog i glandularnog sistema i sposobnošću mišićnog reagovanja. Ovo ukazuje na ulogu naslednog faktora u razvitku emocija. Ali istovremeno mi znamo da dete postepeno uči da emocionalno reaguje na određene objekte i situacije, kao što postepeno, jednim delom, stiče i načine kako će izraziti svoje emocije. To ukazuje na to da razvitak emocije zaista, s jedne strane, zavisi od nasleđa, a s druge strane, od učenja. Da je nasleđe važan faktor razvitka emocija pokazuju, među ostalim, ispitivanja K. Bridžesove (K. Bridges, 1932). Ona je proučavajući emocionalnu ekspresiju dece u dobi od nekoliko dana do dve godine došla do zaključka, potvrđenog i naknadnim proveravanjima, da se emocije javljaju uvek određenim redom. Kod svakog deteta u toku njegovog razvitka javlja se kao prva jedna određena vrsta emocija, pa onda zakonitim redom različite druge.
223
NIKOLA ROT
Prilikom rođenja i neko vreme posle rođenja moguće je u okviru emocionalnog ponašanja utvrditi samo postojanje neizdiferenciranog stanja uzbuđenosti. U dobi od tri meseca iz ovog stanja opšte uzbuđenosti diferenciraju se dve vrste emocija: emocija prijatnosti i emocija neprijatnosti. Sada se zavisno od situacija, javlja jedna ili druga. Od emocije neprijatnosti (bola) u periodu od 3-ćeg do 5og meseca života diferenciraju se gnev i gađenje, a u sedmom mesecu pojavljuje se emocija straha. Od emocije prijatnosti, kad je detetu otprilike 6 meseci, diferenciraju se emocije zadovoljstva i ponosa, a iza osmog meseca javlja se emocija ljubavi, i to najpre ljubav prema odraslima, i potom Ijubavi prema deci.
Mi imamo dosta dokaza i o tome da učenje predstavlja važan faktor u razvitku emocija. Pre svega to nam pokazuje, u stručnoj literaturi veoma poznat, ogled sa malim Albertom. Voltson sa svojim saradnicima (J. Watson i R. Raynar, 1920) izveli su poznati eksperiment sa devetomesečnim Albertom. Mali dečak se, dolazeći u laboratoriju, rado igrao sa belim pacovima ne pokazujući nikakav strah od njih. Kad je nekoliko puta, dok se igrao sa pacovima, namerno izazvan nenadan jak zvuk, draž na koju deca reaguju strahom, počeo se plašiti belih pacova. Ali nije pokazivao strah samo od belih pacova nego i od mnogih drugih predmeta koji su bili slični pacovima: belih predmeta, krznenih predmeta.
Ranije neutralna draž učenjem putem uslovljavanja postala je draž koja izaziva emociju straha. Na taj način, smatra Votson, čovek uči gotovo sve posebne emocije, sem ograničenog broja urođenih emocija koje i predstavljaju osnovu za sticanje novih emocija. Da učenje predstavlja faktor u razvitku emocija pokazuju i razlike u dražima i situacijama koje kod različitih pojedinaca izazivaju emocije i to često različite. Postoje za pojedine karakteristične dispozicije za emocionalno reagovanje, na primer, preferencije za određena jela, za određene boje, za određene oblike stečene učenjem. Ulogu učenja pokazuje i pojava podudarnosti između javljanja određenih emocija na određene situacije između roditelja i dece. Tamo gde se majke plaše mraka i grmljavine, po pravilu, plaše se mraka i grmljavine i deca. I pri spomenutom učenju emocija, posebno pri sticanju preferencija za određena jela i određene boje, socijalni faktori imaju važnu ulogu. Uticaj socijalnih faktora na javljanje emocija pokazuju najjasnije antropološki podaci o razlikama u emocionalnom reagovanju pripadnika različitih kultura na iste situacije. Među ostalim, Klajnberg (O. Klineberg, 1954) daje primere koji pokazuju kako se kod pripadnika različitih društava javljaju različite emocije u vezi sa inače najvažnijim momentima u životu: sa rađanjem, sa ljubavi i sa smrti. Klajnberg navodi, koristeći antropološke podatke, kako rađanje blizanaca u različitim društvima izaziva različite emocionalne reakcije. Kod jednog australijskog plemena majka redovno ubija jedno od blizanaca jer, prema shvatanju pripadnika plemena, imati blizance znači sramotu, znači imati porod kao što ga imaju životinje rađajući veći broj mladunčadi. Prema nekim starijim podacima, kod nekih crnačkih plemena u delti Nigera čak je postojao zakon da se blizanci i majka ubiju. Ukoliko bi se u izuzetnom
224
SOC IJALIZAC IJ A OSNOVNIH PSIHlCKIH FUNKCIJ A
slučaju majka ostavila u životu, ona je živela prezrena i prokažena, odvojena od ostalih članova plemena. Postoji, međutim, kod drugih plemena sasvim suprotno reagovanje na rađanje blizanaca. Kod jednog plemena u dolini reke Konigo (Bankundo plemena) majci blizanaca ukazuje se u toku celog njenog života najveće poštovanje. Ona nosi specijalni počasni znak na leđima i ima specijalni naziv „majka blizanaca". Veliki je broj podataka o razlikama u emocijama u vezi sa seksualnim ponašanjem ljudi. Kod različitih plemena različita su shvatanja o telesnoj lepoti i prema tome različiti ideali dopadanja. Kod mnogih naroda se, na primer, žena smatra utoliko lepšom, poželjnijom ukoliko je deblja. Negde su vanbračna deca sramota, a drugde je to neophodni dokaz za vrednost žene i za njenu sposobnost da rađa decu, čak i preduslov da se može udati. Kulturna antropologija pokazuje, a o tome će biti još reči govoreći o socijalizaciji bioloških potreba da postoji veoma različito emocionalno reagovanje u vezi sa mnogim momentima seksualnog ponašanja. Kao i rađanje i seksualni život, tako i smrt, posebno smrt srodnika, izaziva različite emocionalne reakcije u različitim kulturama. Po pravilu, smrt srodnika izaziva duboku žalost i zahteva jasno i dugotrajno manifestovanje te žalosti. Ima, međutim, društava gde smrt i najbližih srodnika ne izaziva mnogo žalosti niti manifestovanje žalosti. Antropolozi izveštavaju da kod jednog plemena na Filipinima smrt i najbližeg srodnika ne izaziva dužu žalost. Majka za detetom ili žena za mužem žale svega jedan dan. A kad umru stari ljudi, nema žaljenja uopšte; smatra se da je smrt u starosti neizbežna i da očekuje sve ljude i da nema razloga ni za iznenađenje ni za žaljenje. Kod nekih plemena čak (u Sibiru i na Fidži ostrvima) veruje se da svako produžava posle smrti zagrobni život u onom fizičkom smislu u kome je umro; smatra se dužnošću dobrog sina da ubije oca pre nego što postane suviše star, toliko star da bi mu život i posle smrti bio isto tako težak kao što je starački život. Razlike u emocionalnom reagovanju povodom smrti srodnika, kao i na druge situacije koje izazivaju intenzivna emocionalna reagovanja, posledica su društvenih uslova i posebno uloga koje se vezuju za određene položaje, položaje pojedinih članova porodice u određenoj kulturi. Zbog toga što su društveni uslovi drugačiji nego u zapadnoj kulturi i reagovanje na smrt je drugačije. Socijalni psiholog Stecel (J. Stotzel, 1965) ukazuje na nekoliko momenata koji uslovljavaju takvo različito reagovanje na pojavu smrti. On veli: u zapadnoj kulturi smrt člana uže porodice veliki je i nenadoknadiv gubitak jer je u tom sistemu porodica jezgro društva i jer se ona sastoji od malog broja članova i u njoj svaki ima svoju posebnu ulogu; postoji samo jedan otac, jedna majka. U sistemu zapadne kulture nema nikakvog automatskog nadoknađivanja položaja i uloge umrloga u odnosu na preživele članove porodice kao što je to kod nekih plemena. Jeđan od razloga što se dozvoljava i manifestuje intenzivna bol kad dođe do smrti užeg srodnika u zapadnoj kulturi je i to što su članovi uže porodice bili ne samo subjekti koje smo voleli nego i izvor frustracija. Prema njima su postojala ambivalentna osećanja, pa
225
se zbog toga sa njihovom smrću javlja i osećanje krivice. Ovo osećanje krivice nameće tada izražavanje intenzivne žalosti, pa i doživljaj intenzivnog bola da bi se na taj način iskupila krivica. Najzad, u zapadnim društvima, u skladu sa društvenim normama, očekuje se i zahteva da se za bližim srodnikom žali i žalost manifestuje. U kulturama sa drugačijom socijalnom strukturom i drugačijim ulogama reagovanje na smrt je drugačije. U mnogim društvima svi ujaci se smatraju osobama koje imaju istu ulogu kao što je ima otac; otac se lako nadoknadi. U mnogim društvima posle smrti muža ili žene obavezna je ponovna ženidba ili udaja za određenog srodnika umrlog, a postoji i institucija adopcije dece. Postoje i različite druge institucije koje sve čine da smrt nekog člana porodice predstavlja manji gubitak nego u zemljama zapadne kulture.
Kulturom uslovljene razlike u izražavanju emocije I izražavanje emocija jednim delom je posledica socijalizacije. Treba, međutim, istaći da svi autori dugo nisu smatrali da socijalni faktori imaju značajnijeg uticaja na ekspresiju emocija. Mnogi su zastupali mišljenje da je izražavanje emocija, kako se manifestuje i pri pojedinim specifičnim emocijama, određeno nasleđem. Takvo mišljenje je zastupao i Darvin (Ch. Darwin, 1873). U svom delu „Izražavanje emocija kod čoveka i životinja“ on navodi da su nasleđem dati faktori osnova emocionalne ekspresije, i to zbog toga što ekspresija emocija predstavlja ostatke nekad korisnih pokreta i što je ta ekspresija direktna posledica fizioloških promena koje se dešavaju pri emocijama. Što se mi pri iznenađenju stresemo, ostatak je, za održanje korisnog reagovanja (koje se sastoji u pojačanoj spremnosti na akciju organizma) na neku iznenadnu promenu u okolini. Slično, stiskanje zuba i stezanje pesnica u gnevu predstavljaju ostatke pokreta koji su pratili napadačku aktivnost na neprijatelja a na koju je reagovano određenim akcijama i emocijom besa. Da su neki emocionalni izrazi direktna posledica fizioloških promena pri emocijama, pokazuju primeri kao što su drhtanje, bledilo, crvenilo što je posledica promena u funkcionisanju organa za krvotok, disanje i varenje, promene redovne pri emocionalnom reagovanju. U prilog shvatanja o urođenosti emocionalnog izraza navode se i podaci koje je dala Ladigina Kots (Ladygina Kohts, 1935) prema kojoj postoji velika sličnost u emocionalnim ekspresijama kod čoveka i kod šimpanza. Mnogi autori, međutim, koristeći veliki broj podataka pokazuju da je izražavanje emocija određeno i nasleđem i socijalnim faktorima. Proveravajući mišljenje Ladigine Kots o sličnosti emocionalne ekspresije kod čoveka i majmuna, neki autori (J. Foley, 1935) iznose podatke iz kojih proizlazi da je teško reći da postoji takva sličnost. Poznavajući situaciju u kojoj životinja izražava određenu emociju mi pokazujemo tendenciju da izraze tih emocija tumačimo kao emocije koje mi imamo u sličnim situacijama. Međutim, kad se zahteva da se ocene emocionalni izrazi životinja sa slika, ne poznajući situaciju u kojoj je izraz manifestovan, ocene o izrazu emocija kod životinja su veoma nekonzistentne. Ubedljive dokaze o uticaju socijalnih faktora, posebno pripadnosti određenoj kulturi, na izražavanje emocija predstavljaju brojni antropološki podaci. Oni
SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIČKIH FUNKCIJ A
pokazuju da se iste emocije u različitim kulturama mogu izraziti na razlićit način, kao i da isti izraz u različitim kulturama može da predstavlja ekspresiju za različite emocije. Antropolozi naglašavaju da je taj uticaj kulture na emocionalni izraz razumljiv jer emocionalna ekspresija služi i kao sredstvo komunikacije među ljudima. Izražavajući emocije mi saopštavamo nešto drugima i izražavanje emocija treba učiti kao što treba učiti i govor. Postoje brojni podaci koji potvrđuju razlike u ekspresiji istih emocija u različitim kulturama. U literaturi se, među ostalim, navodi da se agresivnost kod Eskima, koja se u zapadnim društvima manifestuje često fizičkim napadom, izražava prvenstveno pevanjem podrugljivih pesama. Pobedio je protivnik koji je uspeo da sastavi podrugljiviju i bo lju pesmu. Kinezi, navodi se u literaturi, ispoljavaju gnev, među ostalim, fiksiranjem širom otvorenih očiju. (Zbog toga, navode neki autori, Kinezima lica Evropljana, koji, po pravilu, imaju krupnije oči nego Kinezi, izgledaju kao gnevna i ljutita lica.) Iznenađenje se, prema nekim autorima, kod Kineza izražava plaženjem jezika, a nezadovoljstvo i neslaganje udaranjem o dlanove (što u zapadnim društvima predstavlja znak za zadovoljstvo i odobravanje.) Veći bpoj primera razlika u ekspresiji emocija iznosi Klakhohn (C. Kluckhohn, 1954) koristeći podatke La Bara (W. LaBarre, 1947). On navodi da je, na primer, zviždanje u Japanu izraz učtive poslušnosti prema osobi koja je socijalno superiorna, kod jednog afričkog plemena (Basubo-plemena) znak odobravanja, a u Evropi izraz nezadovoljstva prema nekom govorniku ili glumcu. P ljuvanje na nekoga je u mnogim delovima sveta izraz krajnjeg prezira, međutim, kod afričkog plemena Masai ono predstavlja izražavanje dobre volje i sk lonosti prema nekom. M okrenje po nekom je težak napad i izrazita uvreda na Zapadu, a kod afričkih vrača to je znak prenošenja snage na drugoga i početak ritualnog lečenja. U znak poštovanja prema nekome na Zapadu se ustaje pred njima, a kod stanovnika Fidži ostrva seda pr;d onim kome se želi ukazatl poštovanje. Ovi i mnogi drugi primeri pokazuju da izražavanje emocija, iako delom određeno naslednim i organskim faktorima, ipak je u znatnoj meri pod uticajem kulture i socija lnog učenja.
Uticaj socijalnih faktora dolazi do izraza i u stepenu u kom se emocije izražavaju, u razlikama u količini i intenzitetu emocionalne ekspresije. U kulturi Zapada smatra se opravdanim i normalnim, bar u većini situacija, izraziti svoje emocije. Nije međutim, svuda tako. U mnogim kulturama ispoljavanje emocija je strogo regulisano, a često i sasvim zadržano. Mnogi narodi Dalekog istoka, na primer Japanci, čude se fizičkoj stidljivosti a psihološkoj nestidljivosti ljudi zapadne kulture. Neki njihovi autori vele da ljudi sa Zapada slobodno ispoljavaju svoje emocije slične žabi koja toliko otvara usta da joj se vidi utroba. U stručnoj literaturi se navodi da je, između ostalog, za Kineze i za većinu severnoameričkih Indijanaca karakteristično da se odlikuju uzdržljivošću u izražavanju emocija. Suprotno tome, pripadnici nekih naroda pokazuju veoma intenzivnu ekspresiju emocija, na primer većina pripadnika crnačkih naroda i plemena, kao i pripadnici nekih romanskih naroda. Velike su razlike u shvatanjima o ulozi nasleđa, odnosno socijalnog učenja i kulture na izražavanje emocija. Ima autora koji, poput La Bara (LaBarre, 1947), smatraju da se izražavanje emocija uči. Nasuprot takvom shvatanju danas se sve češće naglašava i uloga nasleđa. Predstavnik tog shvatanja je Ekmen (1971). Po njemu izražavanje glavnih emocija a to bi bila sreća i žalost, strah i gnev, gađenje
227
NIKOLA ROT
i iznenađenje počiva na genetički datim osnovama. Zbog toga je ekspresija tih emocija univerzalna; na sličan se način izražavaju u raznim kulturama i pripadnici raznih kultura uzajamno ih tačno ocenjuju. Uticaj učenja i kulture znatan je, međutim, na izražavanje brojnih složenih emocija. Postoje u različitim kulturama, smatra Ekmen, specifični za kulturu karakteristični i naučni načini ekspresije ovih emocija. Ali i na izražavanje spomenutih šest bazičnih emocija, prema Ekmenu, deluju sredinski uslovi. Od kulture i kulturnih normi će zavisiti koje će draži uopšte izazvati te emocije, a i onda kada se jave zavisiće od važećih normi u kojim će situacijama i kojim intenzitetom manifestovati. Bilo je pokušaja da se razlike među pripadnicima raz ličitih kultura u obimu emocionalne ekspresije objasne anatomsko-fiziološkim razlikama. Postavljena je, na primer, tvrdnja da je facijalna ekspresija emocija Kineza zbog toga tako uzdržana i neznatna što je kod Kineza autonomija mišića lica drugačija nego kod Evropljana, što im nedostaju neki mišići lica. Podaci, međutim, pokazuju da ovakvi anatomski razlozi, čak i ako ima izvesnih razlika (a što nije dokazano), nisu glavni uzrok razlika u obimu emocionalne ekspresije. To potvrđuje činjenica da Kinezi koji duže vremena žive izmešani sa pripadnicima drugih naroda i kultura, na primer Kinezi na Havajskim ostrvima, pokazuju sličnu živost ekspresije emocija kao i pripadnici drugih naroda i daleko intenzivnije manifestovanje emocija od Kineza koji žive u Kini. U prilog shvatanja da na ekspresiju emocija utiče socijalno učenje govori i razlika u obimu ispoljavanja različitih emocija kod pripadnika raznih ku ltura. Dok se kod pripadnika određene kulture neke emocije veoma suzdržano manifestuju, druge se veoma intenzivno ispoljavaju. Kinezi i Indijanci, na primer, veoma su uzdržljivi u manifestovanju većine emocija. Međutim, žalost zbog smrti roditelja ili dece manifestuju intenzivnije i duže nego većina drugih naroda. Indijanac, na primer, povodom smrti deteta ili žene, satima i danima glasno nariče. U Kini se deca vaspitavaju da ne pokazuju pred ostalima uzbuđenje ili gnev, ali se isto tako vaspitavaju da veoma živo ispoljavaju žalost zbog smrti oca ili majke. Razlike u stepenu ispoljavanja emocija, zavisne od socijalnih faktora, mogu se utvrditi i među različitim slojevima stanovništva istoga naroda. Po pravilu, gradska populacija je otvorenija i življa u ispoljavanju emocija nego seoska; siromašniji su otvoreniji i neposredniji, a bogatiji i kultivisaniji uzdržljiviji u ispoljavanju mnogih emocija. Na emocionalno ponašanje utiču socijalni faktori, a posebno kultura, mogli bismo reći, pre svega, iz dva razloga: 1. Mi emocionalnim reagovanjem izražavamo odnos prema vrednostima i normama određene kulture. Zajednica je zainteresovana da obezbedi da se određene vrednosti i norme cene i održavaju. Ona zbog toga socijalnim učenjem nastoji da se uz određene vrednosti vezuju određeni subjektivni emocionalni odnosi, da se nešto što treba da se ceni što intenzivnije voli, a nešto što ne treba da se ceni i održava da se što intenzivnije ne voli; 2. Emocionalno reagovanje predstavlja aktiviranje organizma i mobilizaciju snaga organizma. Ono izaziva angažovanje pojedinca budući da emocije imaju snažno motivaciono dej-
228
SOCIJ ALIZACIJ A OSNOVNIH PSIHIČKIH FUNKCIJ A
stvo. Zbog toga je zajednica zainteresovana da kontroliše i da reguliše kad će se ovakvo aktiviranje javiti i kad će se u određenom pravcu, sa posebnim intenzitetom angažovati članovi društva. Ovim razlozima, među ostalim, možemo objasniti da je afektivno ponašanje u određenom društvu u velikoj meri institucionalizovano, da je u određenom društvu regulisano koja situacija izaziva kakve emocije i kad i kako te emocije treba da se izraze. Shvatanja o tome toliko su ukorenjena da mi smatramo prirodnim da se na određenu draž ili određenu situaciju reaguje sasvim određenom emocijom: da izdajstvo domovine izaziva, na primer prezir, da hrabrost izaziva divljenje, da krađa izaziva društvenu osudu itd. U svakom društvu određene emocionalne reakcije ocenjuju se kao nužan i normalan izraz ljuđske prirode. Gubi se iz vida da je do određenog emocionalnog reagovanja na određenu situaciju došlo zbog toga što se takvo reagovanje predviđa društvenim normama. Smatra se nužnim i zakonitim da se drukčije i ne može ponašati nego onako kako se u određenom društvu ponaša.
229
NIKOLA ROT
SOCIJALIZACIJA I MOTIVACIJA
SHVATANJA O MOTIVIMA I VRSTAMA MOTIVA Proces pokretanja aktivnosti čoveka, njenog usmeravanja na određene objekte i regulisanja aktivnosti radi postizanja određenih ciljeva naziva se motivacijom. Pokretačke snage koje izazivaju aktivnost čoveka, koje usmeravaju i upravljaju njome nazivamo motivima. Više nego i jedna druga od mentalnih funkcija motivacija je karakteristična za ličnost, ona je istovremeno važnija za socijalno ponašanje od svake druge kao što je i više nego i jedna druga od mentalnih funkcija formirana pod uticajem društvenih faktora. Ovaj značajan uticaj društvenih faktora izrazit je i za motive koji počivaju na naslednim osnovama, kao što je slučaj sa većinom bioloških motiva, a još je veći za veliki broj u toku socijalnoga života stečenih motiva. Socijalizacija ostavlja potpuniji i dublji efekat na motivaciju nego na i jednu od drugih psihičkih funkcija čoveka. Mnogi autori govoreći o efektima socijalizacije pre svega i imaju u vidu ulogu društvenih faktora u formiranju i modifikovanju pokretačkih snaga Ijudske delatnosti, u formiranju motiva i iz njih vezanih sistema ponašanja. Posebno se u okviru problema socijalizacije razmatraju oni motivi i na njima zasnovani sistemi ponašanja, koji najčešće dolaze do izraza u odnosima sa drugim ljudima i koji su zbog toga najvažniji za socijalno ponašanje ljudi. Kao takvi motivi i sistemi ponašanja prikazuju se samo neki od mnogobrojnih i ne uvek istih kod različitih autora. Ovakvo ograničavanje u prikazivanju uloge socijalizacije na motivaciju je neizbežno kad se ima na umu postojanje i delovanje ogromnog broja motiva, kao pokretača ljudskih delatnosti. Postoji veoma veliki broj motiva. Zbog toga je teško izvršiti klasifikaciju motiva. Ima mnogo pokušaja da se motivi svrstavaju u pojedine vrste i kategorije. Oni se mogu podeliti prema različitim merilima: prema tome da li počivaju na urođenim ili na stečenim potrebama. Biološki ili fiziološki motivi počivaju po pravilu na urođenim, na nasleđu zasnovanim potrebama, kao na primer, motiv za hranom, za odmorom, seksualni motiv i mnogi drugi. Ogroman broj motiva počiva, međutim, na potrebama koje su u toku života stečene i formirane. Na primer, u razmatranju socijalnog ponašanja ljudi često isticani motivi za sticanjem počivaju na potrebi stečenoj i razvijenoj u određenim društvenim uslovima. Motivi se, dalje, mogu podeliti na primarne i sekundarne. Cesto se o urođenim motivima govori kao o pri-
230
SOCIJ ALIZAC IJ A I MOTIVACIJ A
raarnim, a o svim onima koji počivaju na stečenim potrebama kao o sekundamim motivima. Katkad se izrazom „primarni motiv“ ne označavaju samo motivi koji počivaju na urođenim potrebama nego svi oni motivi koji su bitni za biološku i socijalnu egzistenciju čoveka, pa se primarnim motivima, osim urođenih bioloških motiva, smatraju i različiti važni socijalni motivi, kao motiv za društvom ili motiv za sigurnošču. Veoma česta je podela motiva na biološke i na socijalne motive. Pod biološkim motivima podrazumevaju se motivi koji počivaju na telesnim potrebama. To su, po pravilu, urođeni motivi, iako ne moraju svi biološki motivi biti urođeni. I motiv za pušenjem kod strasnog pušača ili za alkoholom kod alkoholičara zasnivaju se na telesnoj potrebi, ali takvoj koja nije urođena nego stečena. Motivi koji počivaju na psihološkim potrebama (na potrebama koje nisu izazvane telesnim organskim potrebama), a za čije je ostvarenje neophodan kontakt sa drugim ljudima i koji su zajednički većem broju ljudi nazivaju se socijalnim motivima. Velike su razlike u shvatanjima o tome koje su osnovne pokretačke snage ljudske aktivnosti i koji su karakteristični ljudski motivi. Neki autori smatraju da se celokupno ljudsko ponašanje može objasniti relativno ograničenim brojem organskih potreba. Takve bi potrebe bile, pre svega: potreba za hranom, vodom, seksualna potreba i još nekoliko drugih bioloških potreba. Sve te potrebe predstavljaju urođene potrebe i osnovni motivi bili bi samo oni koji počivaju na ovim urođenim potrebama. Svi drugi motivi ljudske aktivnosti zasnivaju se na ovakvim urođenim biološkim potrebama i nastali su tako što se zadovoljenje određenih bioloških potreba ostvaruje na određen način ili pomoću određenih objekata. Na primer, ljubav deteta prema majci može postati pokretačka snaga aktivnosti deteta, može postati motiv, vele ovi autori, ali ona to postaje tako što dete nauči da majka predstavlja osobu koja zadovoljava njegove biološke potrebe. To nije urođen ni osnovni motiv; on se formira tako što se vezuje uz biološke potrebe. Jedan vid nativističkog gledanja, tj. shvatanja da je sva motivacija čoveka zasnovana na urodenim i nasleđem datim tendencijama jeste i shvatanje da, osim urođenih bioloških potreba neophodnih za održanje organizma, postoji određeni broj urođenih tendencija ili instinkata kojima se zadovoljavaju različite ne samo telesne potrebe čoveka nego i nebiološke, psihološke potrebe. To je takozvano instinktivističko shvatanje. Prema instinktivističkoj teoriji, celokupno ponašanje čoveka svodi se na određeni broj nasleđem datih instinkata koji predstavljaju osnovne pokretačke snage svih aktivnosti čoveka. Prema nekima, takvih instikata je sasvim mali broj. Prema Frojdu, na primer, postoje svega dva instinkta: instinkt života ili libido i instinkt smrti ili destruktivni instinkt. Prema drugima, postoji veći, ali još uvek ograničen broj. Takvo je, na primer, shvatanje Mek Dugala koji ponašanje ljudi objašnjava na osnovu 18 vrsti instinkata koji, po njemu, predstavljaju konačne uzroke svih ljudskih postupaka. Prema nekima, opet, postoji veoma veliki broj različitih instinkata, cele liste i spiskovi instinkata. Prema drugom shvatanju, a za kdje, po našem mišljenju, ima više opravdanja, pored ograničenog broja urođenih motiva, postoji i veliki broj motiva koji
231
NIKOLA ROT
ne počivaju na telesnim potrebama i koji nisu urođeni nego predstavljaju psihološke potrebe i razvili su se u toku individualnog života čoveka. Nije mogučno, prema ovom shvatanju, ponašanje ljudi objasniti svođenjem na ograničeni broj ni telesnih potreba ni urođenih tendencija instinkata, jer ljudski postupci mogu imati svoj izvor u veoma velikom broju različitih motiva od kojih je pretežna većina stečena na osnovu ličnog iskustva u toku života. Ovi stečeni motivi predstavljaju pokretače raznovrsnih aktivnosti čoveka, među ostalim i pokretače pretežnog broja oblika socijalnog ponašanja ljudi. Pored posebnih stečenih motiva, takve pokretačke snage koje imaju motivacioni karakter predstavljaju i mnogobrojni stavovi, interesi, ili interesovanja, ideali, norme, vrednosti, kao i različite osobine ličnosti čoveka. Pristalice shvatanja (a jedan od njihovih glavnih predstavnika jeste G. Olport G. Allport, 1969) da postoje mnogobrojni stečeni motivi kao samostalne pokretačke snage, smatraju da se ovi motivi formiraju u toku života, na osnovi povezanosti sa određenim urođenim biološkim potrebama, a putem funkcionalne autonomije. Neki način ponašanja koji je nekad predstavljao sredstvo i put da se zadovolji neka od urođenih potreba može postati samostalna (autonomna) snaga koja kasnije sama po sebi pokreće čoveka na aktivnost. Iako se psiholozi razlikuju u shvatanjima o prirodi ljudskih motiva, svi prihvataju da odrasli ljudi postavljaju veoma veliki broj različitih ciljeva. Ali pristalice shvatanja da se ponašanje ljudi može objasniti ograničenim brojem urođenih motiva smatraju da ljudi ove različite ciljeve postavljaju uvek radi zadovoljenja ograničenog broja urođenih motiva. Ma kakvo da je ponašanje, mi možemo analizom utvrditi da su pokretači tog ponašanja uvek samo neki od malog broja urođenih motiva čoveka. Međutim, pristalice shvatanja da kod odraslog čoveka postoji veliki broj motiva misle da stečeni motivi postaju autonomni, postaju samostalne snage ponašanja. Odrastao čovek teži njihovom zadovoljenju radi njih samih, a ne radi zadovoljenja nekih drugih, urođenih motiva. Analize postupaka ljudi ukazuju na to da za ovo poslednje shvatanje ima više razloga. I pristalice shvatanja da svi motivi mogu da se svedu na određeni broj urođenih tendencija zastupaju mišljenje o važnosti socijalnih faktora za razvitak motivacije. I oni smatraju da se motivi, i kad su urođeni, razvijaju i menjaju pod uticajem socijalnih faktora. Upravo delovanjem društvenih uslova, kao i ličnog iskustva, urođene tendencije zadovoljavaju se ne na jednom jedinom nego na različitim objektima i ne na jedan određeni rođenjem dati način nego na različite, od uslova razvitka zavisne, načine. Zato, iako se, po njihovom mišljenju, svi motivi mogu svesti na određene urođene osnove, oni se razlikuju kod pripadnika različitih kultura, pa i pojedinaca za iste kulture. O učenju pod delovanjem iskustva, a pre svega socijalnog iskustva, redovno se govori kao o faktoru od kojeg će zavisiti motivacija ljudi. Niko od autora koji objašnjavaju motivaciju čoveka ne zastupa mišljenje da je identična motivacija malog deteta i odraslog čoveka. Svako je mišljenja da usled delovanja iskustva, a pre svega socijalnog iskustva, dolazi do formiranja složene motivacije karakteristične za odrasla čoveka.
232
SOCIJ ALIZACIJA 1 MOTIVACIJA
Moguć je i jedan drugačiji pokušaj tumačenja Ijudske motivacije. Mogao bi se nazvati evolucionističkim pristupom. Polazeći od shvatanja da je čoveka adekvatnije odrediti kao animal symbolicum, tj. kao živo biće koje karakteriše posedovanje izgrađenog simboličkog sistema nego kao homo sapiens a kako glasi prošireno određenje ljudske prirode moguće je razlikovati dve grupe osnovnih pokretačkih snaga koje deluju kod svih vrsta živih bića. Mogu se označiti vitalnim ili animalnim. To su nagonske snage za održavanjem jedinke, za održavanjem vrste i za zaštitom živog bića od svega što ga ugrožava. Uz njih se javlja sve više i drugih dinamičkih snaga ukoliko je vrsta razvijenija i složenija: za određenom vrstom hrane, za kopulacijom, za borbom i agresijom ili bežanjem i pokoravanjem, za komunikacijom i kontaktom sa drugim jedinkama i mnoge druge nagonske snage. Kod čoveka se pojavljuje i druga grupa za njega specifičnih osnovnih pokretačkih snaga a koje imaju svoj izvor u razvijenosti kognitivnih funkcija, a posebno i jedino kod čoveka izgrađenoj i razvijenoj verbalnoj simboličkoj sposobnosti, izraženoj u sposobnosti govora i korišćenju nekoga od jezika. Ova je sposobnost omogućila i izazvala za ljudsku vrstu distinktivne potrebe: za upoznavanjem pojava i zbivanja i za traženjem razloga, uzroka i veza među stvarima i događajima, za potvrđivanjem vlastite vrednosti i smisla svoje egzistencije, kao i sisteme vrednosti i ideologije. Postoji uzajamni uticaj navedenih dveju grupa osnovnih pokretačkih snaga ljudi. One su i izvor velikog broja drugih dinamičkih snaga ljudske aktivnosti, kao što su uslovi u kojima pojedinci žive, njihovo iskustvo i njihove individualne odlike faktori koji izazivaju brojnost i raznovrsnost ljudskih motiva.
SOCIJALIZACIJA BIOLOŠKIH POTREBA Nesumnjivo je da na biološkim osnovama zasnovane pokretačke snage aktivnosti čoveka imaju značajnu ulogu u toku celog njegovog života. Biološke potrebe predstavljaju nedostatak ili suvišak nečega u organizmu. Ovo stanje nedostatka ili suviška dovodi do aktiviranja organizma, a radi toga da bi se uspostavila ravnoteža, homeostaza, u organizmu. Kad dođe do aktivnosti organizma usled toga što mu nešto nedostaje ili mu je suvišno, čovek to doživljava kao napregnutost, ili tenziju. Tenzija je doživljena potreba. Kad se na tenziju nadoveže zamišljanje objekata i situacija kojima je moguće otkloniti napregnutost, govorimo o (biološkim) motivima. Neke biološke potrebe mogu se automatski zadovoljiti; kao na primer potreba za kiseonikom. One se redovno ne doživljavaju i ne postaju motivi. Većina bioloških potreba ne zadovoljava se, međutim, automatski nego je potrebno da se nađu objekti kojima će se one zadovoljiti i način na koji će se ti objekti koristiti. Zato o njima možemo govoriti kao o biološkim motivima. Bioloških potreba ima veći broj: za hranom, za vodom, za određenom temperaturom, za kiseonikom, za izlučivanjem suvišnih proizvoda iz organizma, za izbegavanjem boli, za odmorom, za aktivitetom, zatim seksualna i materinska potreba. Biološke potrebe deluju u toku celog života čoveka, ali se u toku života menjaju. Menja se način na koji se zadovoljavaju te potrebe i menjaju se objekti i situacije kojima se zadovoljavaju. To menjanje ostvaruje se pod delovanjem socijalnog učenja i zato o tom menjanju govorimo kao o socijalizaciji bioloških potreba.
233
NIKOLA ROT
U početku života i u toku prve dve godine života dete teži da neposredno zadovolji svaku biološku potrebu kako se ona pojavi. Ono traži zadovoljenje bez odlaganja, ne vodeći računa o drugim osobama, kao ni o trenutnoj situaciji. Gotovo svu aktivnost deteta u to doba određuju: glad i zadovoljenje gladi, potreba za aktivitetom, za odmorom, za izlučivanjem suvišnih proizvoda metabolizma i zadovoljenjem drugih bio loških potreba. Ono ove potrebe nastoji da zadovolji neposredno kako se one jave. „Pogledajte dvogodišnje dete“, veli G. Olport, koliko god ga mi voleli, prisiljeni smo da priznamo da je ono nesocijalizovani užas“. Tek postepeno se dete povinuje zahtevima okoline, pre svega porodice (a preko koje deluje kulturna zajednica čiji je porodica deo) i načini zadovoljenja koji se zahtevaju u određenoj kulturi postaju postepeno načini na koje dete zadovoljava svoje biološke potrebe. Uticaj socijalnih faktora na modifikovanje bio loških potreba ilustrovaćemo ukratko na primeru menjanja dveju od tih potreba, potrebe za hranom i seksualnog nagona. Dok malo dete nagonski stavlja sve predmete u usta, razvijajući se ono postepeno uči da se potreba za hranom može zadovoljiti samo određenim vrstama hrane i samo uzimanjem hrane na određeni način. Malo dete ne razlikuje objekte kojima će zadovo ljiti potrebu za hranom. Ono stavlja u usta i guta sve što mu dođe do ruke. Doduše, sam organizam vrši izvesno regulisanje koju će količinu materija određenog hemijskog sastava (proteina, ugljenih hidrata, masti, minerala), dete uzimati kao što to potvrđuju i eksperimentalna istraživanja. Ali organizam ne reguliše koje će sve predmete stavljati u usta i da li će, pored onih koji nisu štetni, uzimati i one koji su štetni da bi zadovo ljilo potrebu za hranom. Međutim, pod uticajem socija lnih faktora, pre svega navika u ishrani sredine u kojoj raste, dete nauči da samo neke vrste hrane uzima da bi zadovoljilo g lad. Prema velikom broju različitih vrsta materija formira se averzija ili odvratnost i ne koriste se nikada kao hrana, iako mnoge od tih materija, s obzirom na njihov hemijski sastav i njihovu vrednost za ishranu i održavanje organizma, mogu da pos luže kao hrana. Pod uticajem socijalnog učenja javlja se odvratnost prema mesu raznih životinja, iako nema nikakvih bioloških razloga, da se to meso ne koristi kao hrana, jednako kao meso drugih životinjskih vrsta. Formira se, na primer, odvratnost prema mesu pasa, mačaka, konjskom mesu. S druge strane, javlja se preferencija i posebna sklonost za određene vrste hrane iako te vrste hrane mogu biti štetne za organizam, kao što su na primer, veoma masna i veoma začinjena jela. U svakoj kulturi postoje karakteristične preferencije za određene vrste je la, kao što postoje i averzije prema različitim vrstama hrane. Nema gotovo nijedne vrste hrane, navode autori, prema kojoj ne postoji u jednoj kulturi averzija, dok se ta ista vrsta hrane u drugoj nekoj kulturi normalno koristi ili čak preferira kao hrana. Muslimani vernici, na primer. ne samo da ne koriste svinjsko meso kao hranu nego kod njih, po pravilu, postoji i odvratnost prema njemu. Prema antropološkim podacima u Kini i Japanu tradicionalno se nisu koristili kao hrana mleko i maslac. Međutim, kao važan sastavni deo ishrane koriste se meso različitih vrsta zmija i mnogih morskih životinja koje se jedu sirove. Čak ni glad, koja može dobiti takav intenzitet da ugrožava opstanak, često neće moći da dovede do toga da se običajima utvrđeni objekti ishrane, ocenjeni kao tabuirani, ipak koriste. U Indiji vernici neće koristiti za hranu, na primer, goveđe meso, iako postoji glad i iako i sama stoka ugiba.
234
SOCIJ ALIZACIJA I MOTIVACIJA
Kao što su socijalno determinisani objekti kojima će se zadovoljiti potreba za hranom, tako od socijalnih faktora zavisi i način zadovoljavanja potrebe za hranom: vreme kad će se hrana uzimati, način na koji će se pripremati, način na koji će se prezentovati za jelo itd. Postoje još detaljniji antropološki podaci o razlikama u zadovoljavanju seksualnog uagona u raznim društvima: a) Prema tim podacima postoje socijalno uslovljene razlike u karakteristikama koje čine osobu drugoga pola seksualno privlačnom. U nekim kulturama to je, na primer, snaga žene, a u drugim vitkost i nežna građa. Kod niza plemena pripadnike i jednog i drugog pola privlačnijim čine namerno stvorene brazgotine na licu. b) Postoje razlike i u shvatanjima o objektima kojima se seksualni nagon sme i zadovoljiti. Po pravilu su takvi objekti osobe suprotnog pola. Ali ima društava u kojima se prihvata, ili bar ne osuđuje, i homoseksualni odnos. Tako je ne samo u pojedinim razvijenijim društvima (kao što je bilo u staroj Grčkoj) nego i kod pojedinih nerazvijenih plemena, na primer kod plemena Čukča u Sibiru. c) U različitim kulturama odnosi sa različitim od srodnika ili članova društva smatraju se nedozvoljenim ili tabuiranim, ocenjuju se kao incest rodoskrnavljenje. U različitim društvima postoje zabrane sklapanja brakova između različitih vrsta srodnika. Negde je zabranjeno sklapanje braka samo između bliskih srodnika, dok je drugde ta zabrana proširena i na veoma daleke krvne srodnike, pa čak i na osobe sa kojima postoji prisniji odnos iako nisu srodnici (na primer, na kumove). Međutim, prema podacima u starom Egiptu, kao i u indijanskoj državi staroga Perua bila je dozvoljena čak i zahtevana ženidba i između braće i sestara kraljevskoga roda. d) Posebno su velike razlike među kulturama u različitim oblicima seksualnog ponašanja. Dok u većini društava inicijativu za seksualni odnos imaju muškarci, u nekim društvima postoji institucija inicijative od strane žena. e) Velike su razlike u shvatanjima o predbračnim i vanbračnim seksualnim odnosima. Prema jednom antropološkom izveštaju (G. B. Mardock) od 118 društava, koje je grupa antropologa ispitivala, samo su tri društva bila u kojima je predbračno seksualno iskustvo smatrano nedozvoljenim. Ova istraživanja su pokazala da se kod nekih plemena čak i zahteva i za mladića i za devojku da imaju predbračne seksualne odnose; u ponekima se traži da devojka pre udaje rodi dete da bi tako dokazala da će biti sposobna da u budućem braku rađa potomstvo. Upravo zbog tako velikog uticaja socijalnih faktora na zadovoljenje seksualnog nagona fiziološki mehanizam javljanja seksualnih nagona, iako danas relativno dobro poznat, ne može u potpunosti da objasni ni javljanje ni zadovoljenje seksualne potrebe kod čoveka. Kao važne komponente zadovoljenja seksualne potrebe kod čoveka javljaju se socijalni i psihološki faktori i oni, tek zajedno sa fiziološkom osnovom, dovode do formiranja seksualnog motiva kakav se javlja kod Ijudi. Seksualno ponašanje i motivacija za seksualno ponašanje sve se češće razmatraju i u socijalno-psihološkim pregledima. To je opravdano iz dva osnovna razloga. Prvo, zato što je seksualno ponašanje pod snažnim uticajem društvenih
NIKOLA ROT
shvatanja. Tu zavisnost seksualnog ponašanja od socijalnih uslova potvrđuju i neobične velike promene i u gledanju na seksualnost i u seksualnom ponašanju do kojih je došlo šezdesetih godina ovoga veka. Te su promene u odnosu za seksualno ponašanje ranijih decenija i vekova tolike, da je često korišćen termin „seksualna revolucija“ sasvim opravdan. Drugo, seksualno ponašanje je samo po sebi vid socijalnog ponašanja, kao što i podstiče na razne oblike interakcije i raznovrsne interpersonalne odnose: na ljubav prema drugoj osobi i vezanost za nju, na staranje o drugome i brigu o njemu, ali i na ljubomoru i nepoverenje, na bezobzirnost prema drugima i nasilje. Sličan uticaj socijalnih faktora na menjanje načina zadovoljenja nalazimo i kod drugih bioloških potreba: za izlučivanjem suvišnih materija iz organizma, za odmorom, za zadovoljenjem materinske potrebe itd.
SOCIJALNl MOTIVI Motivi socijalnog ponašanja i socijalni motivi Razmatrajući motive socijalnog ponašanja, tj. takvog ponašanja koje se ostvaruje u interakciji sa drugim osobama, navode se različita shvatanja o tome koji su motivi osnovni pokretači socijalnog ponašanja Ijuđi. Mnogi autori smatraju da je takav opšti motiv ponašanja, pa i socijalnog, težnja za zadovoljstvom. Predstavnik takvog shvatanja, poznatog kao hedonistička teorija, jeste Jeremija Bentam (J. Bentham, 1879). Drugi su autori isticali, hedonističkom shvatanju blisku, koncepciju o težnji za moći kao glavnoj pokretačkoj snazi socijalnog ponašanja ljudi. Egoizam i težnja za moći, i to zbog toga da bi se obezbedilo što više zadovoljstva, smatra, među ostalim, kao osnovni motiv celokupnog ljudskog ponašanja Hobs (Th. Hobbes, 1651). Veći je broj autora koji osnovu socijalnog života i socijalnog ponašanja nalaze u urođenoj težnji za društvom, u gregarnom motivu (kako ga je nazvao Mek Dugal), a čiji je značaj naglašavao već Aristotel. Ovom shvatanju je slično shvatanje koje osnovu socijalnog ponašanja vidi u urođenom interesu i urođenoj simpatiji za druge ljude, u urođenoj sklonosti da se saoseća sa drugima. Takvo shvatanje, među ostalim, zastupaju Adam Smit (A. Smith, 1970) i teoretičar anarhizma Kropotkin (P. Kropotkin, 1902). Spomenuto je već i da su neki autori isticali imitaciju i sugestiju, tj. urođenu tendenciju da se podražava aktivnost drugih ljudi i spremnost da se prihvati njihovo mišljenje kao osnovu društvenog ponašanja. Najizrazitiji predstavnik ovog shvatanja je francuski sociolog Tard (G. Tarde). Navode se i mnogi drugi motivi kao osnova socijalnog ponašanja ljudi. Danas se, međutim, po pravilu naglašava da su izvori socijalnog ponašanja mnogobrojni. Takvi izvori su i biološke potrebe, jer se one, po pravilu, mogu zadovoljiti tek putem interakcije sa drugim osobama. Osim posebnih pokretačkih snaga o kojima se govori kao o socijalnim motivima, pokretači za socijalno ponašanje jesu i mnogobrojni interesi ili interesovanja, stavovi, razne vrednosti i crte ličnosti ljudi. Proučavajući, međutim, soci-
SOCIJ ALIZACIJA I MOTIVACIJA
jalno ponašanje nastoje se utvrditi i proučiti određene pokretačke snage kojima se prvenstveno može pripisati za pojedine društvene grupe i pojedince karakteristični način interakcije sa drugim ljudima; nastoje se utvrditi posebni socijalni motivi. Svi motivi, proizlaze iz dosadašnjeg izlaganja, počivali oni na urođenim potrebama ili ne, onakvi kakvi postoje kod odraslog čoveka rezultat su uticaja socijalnih faktora na pojedinca. Za socijalnu psihologiju koja izučava društveno ponašanje od interesa su prvenstveno, između mnogobrojnih motiva koji pokreću na interakciju, oni motivi koji odlučno utiču na društveno ponašanje i od kojih više nego od drugih motiva zavise određeni, za pojedino društvo karakteristični načini interakcije, a koji su istovremeno zajednički za celo društvo ili za veće ili manje grupe pripadnika određenog društva. Upravo o takvim motivima govorimo kao o socijalnim motivima. Pokušavajući odrediti bliže karakteristike socijalnih motiva mogli bismo navesti sledeće: a) to su motivi koji se mogu zadovoljiti samo direktnim kontaktom sa drugim ljudima, direktnom interakcijom sa drugim osobama; b) koji, upravo zbog toga što se mogu zadovoljiti samo putem direktne interakcije, pokreću na socijalno ponašanje, predstavljaju pokretačke snage za interakciju među Ijudima više nego drugi motivi; c) koji počivaju ne na biološkim potrebama, na potrebama da se otkloni neki nedostatak ili odstrani neki suvišak u organizmu, nego na psihološkim potrebama, tj. takvim potrebama čije nezadovoljenje ne dovodi do telesnih poremećaja, ali čije nezadovoljenje se ipak doživljava kao stanje napregnutosti kojega se čovek želi osloboditi; d) motivi koje, po pravilu, nalazimo u različitom stepenu razvijene kod članova jednog ili više društava, koji su više ili manje opšte pokretačke snage društvenog ponašanja. Treba istaći da koristeći termin „socijalni motivi 11 mi ne mislimo time reći da svi ti motivi doprinose razvijanju skladnih odnosa među članovima društva, da doprinose boljem funkcionisanju i napretku društva. Mnogi od tzv. socijalnih motiva, naprotiv, dovode do sukoba i sporova i otežavaju skladno funkcionisanje društva. Oni se nazivaju socijalnim zbog toga, što se mogu zadovoljiti isključivo socijalnom interakcijom. isključivo stvaranjem određenih odnosa među ljudima članovima društva i što pokreću na interakciju. Mi možemo razlikovati za društveni razvitak pozitivne socijalne motive ili prosocijalne, kako ih neki autori nazivaju, i socijalne motive (kao što je, na primer, motiv borbenosti i agresivnosti) koji otežavaju društveni život. U stručnoj literaturi se od strane različitih autora navode brojni i različiti motivi kao važni socijalni motivi: za društvom, za moći, za prestižom, za uspehom, za sticanjem imovine, za sigurnosti itd. Mi nemamo ni opšte izgrađene i opšteprihvaćene teorije o osnovnim socijalnim motivima, niti opšteprihvaćene sistematizacije i klasifikacije socijalnih motiva. Ponekad se razlikuju dve grupe socijalnih motiva: a) socijalni, motivi za vezanošću sa drugim ljudima, motivi za društvom, kao što su, na primer, afilijativni motiv ili motiv za afektivnom vezanošću i b) socijalni motivi za obezbeđenjem lične egzistencije i afirmacije kao što su, na primer, motiv borbenosti ili motiv sigurnosti.
237
NIKOLA ROT
Postoje važni oblici socijalnog ponašanja za koje se ne može uvek reći da su pokrenuti samo jednim za određeni oblik ponašanja specifičnim motivom. Četiri vrste takvog ponašanja, o kojima će takođe u ovom delu izlaganja biti govora, jesu: altruističko ponašanje, agresivno ponašanje, ponašanje koje se manifestuje kao poslušnost i pokoravanje, te moralna svest ili moralno ponašanje, ponašanje čije su pokretačke snage usvojeni normalni principi.
SOCIJALNI MOTIVI USMERENI NA OBEZBEĐENJE LIČNE EGZISTENCIJE I AFIRMACIJU Motiv borbenosti U okviru ove grupe motiva možemo, pre svega, govoriti o motivu borbenosti. Manifestuje se u sklonosti pojedinca da ciljeve čijem ostvarenju teži, a čijem se neposrednom realizovanju kao smetnja javljaju drugi ljudi obezbedi ne obazirući se na interes drugih, i to borbom, kompeticijom s njima, koristeći se, ako je to potrebno za ostvarenje ciljeva, i prisiljavanjem i nasilnim sredstvima. Često se sa ovim motivom borbenosti izjednačuje motiv agresivnosti. Opravdano bi bilo, međutim, razlikovati ove motive. O motivu agresivnosti ili uopšte o agresivnosti govorimo onda kad je cilj aktivnosti, da se nanese šteta nekom drugom ili da se neko drugi povredi. Kod motiva borbenosti to nije osnovna karakteristika. Za taj motiv je karakteristično da se borbom, sa drugima, kompeticijom, nastoji ostvariti nešto čemu se teži, ako su drugi smetnja da se to ostvari. Jedan deo autora pokušava da prikaže motiv borbenosti ne samo kao jedan od bitnih ljudskih motiva nego i kao univerzalni i urođeni motiv. Obrazlažući univerzalnost i urođenost ovog motiva pozivaju se ovi autori na to da među ljudima oduvek i uvek postoje sukobi, borbe i ratovi. Ukazujući na urođenost i univerzalnost ovog motiva zaključuje se da su ratovi među ljudima neizbežni i da je verovanje u mogućnost trajnog mira među ljudima iluzija budući da je to u suprotnosti sa ljudskom prirodom. Antropološka istraživanja, međutim, pokazuju da nisu uvek sva plemena vodila ratove. Ratovi su zaista česti ali ne vode se radi toga da bi se zadovoljila borbenost, nego prvenstveno da bi se ostvarili različiti ciljevi: da bi se došlo do plena, da bi se zaštitilo od tuđeg napada itd. Borbenost, ističu mnogi psiholozi, više je način zadovoljenja motiva nego poseban motiv. Motivi se mogu zadovoljiti borbenošću i kompeticijom, a mogu i tome suprotnim načinom kooperacijom i saradnjom sa drugima. Od mnogih faktora će zavisiti na koji će se način različiti važni motivi zadovoljiti: od karakteristika pojedinca i njegovog ličnog iskustva, a pre svega od društvenih uslova i od društvenog sistema u kome ljudi žive. U nekim društvenim sistemima, na primer u klasnom, posebno kapitalističkom društvenom sistemu, kompeticija je opšti način odnosa među ljudima, pa i princip na kome društvo počiva. U takvom društvu je kompetitivnost neizbežna. U njemu može i za društveni sistem karakteristični način zadovoljavanja motiva postati samostalan motiv. Borbe-
238
SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A
nost i kompetitivnost mogu postati opšta osobina pripadnika određenoga društva posebno određene klase. Ova osobina se u kapitalističkom društvenom sistemu stvarno i podržava i gaji; od detinjstva se deca uče tome da kroz takmičenje sa drugim treba da postignu uspeh i pokažu se sposobnijim i vrednijim od drugih.
Motiv sigurnosti Drugi važan socijalni motiv iz ove grupe jeste motiv sigurnosti. On se manifestuje u težnji da se održi nepromenjenom situacija koja će obezbediti zadovoljenje za pojedinca bitnih motiva. Postoji potreba za sigurnošću: a) da će biti obezbeđene sve njegove bio loške potrebe, a pre svega sredstva potrebna za održanje egzistencije; b) da će očuvati svoj položaj i ugled u društvu i da će biti tretiran kao punopravni član društva; c) da će zadovoljiti svoje različite psihološke i socijalne potrebe kao što su estetska, za saznanjem i druge. Motiv sigurnosti, smatra se, ima svoj izvor u potrebi deteta da bude voljeno i da se na njega obraća pažnja. Danas veliki broj psihologa ističe da nezadovoljavanje ove dečje potrebe ima nepoželjne posledice za formiranje ličnosti deteta i budućeg čoveka. Od zadovoljenja motiva sigurnosti kod deteta, ističu mnogi, više će zavisiti kakve će se osobine ličnosti formirati, nego od fiksacije na pojedinim stupnjevima psiho-seksua lnog razvitka kao što je pomenuto, ima veliki značaj i u životu odraslih. U težnji da se mogu u toku celog života da pokazuju kao karakteristične osobine ličnosti: ili nepoverljivost prema okolini i povučenost, ili agresivnost i neprijateljski odnos prema drugima. Deca kod koje je zadovoljen motiv sigurnosti biće socijalna i bolji saradnici u različitim međuljudskim odnosima. Ovaj motiv, kao što je pomenuto, ima*veliki značaj i u životu odraslih. U težnji da se osigura egzistencijalna, socijalna i psihološka sigurnost, smatraju mnogi, leži izvor težnje za redom u društvu, za održavanjem zakonitosti i discipline, za sticanjem svojine. Mnogi američki psiholozi iznose da je motiv sigurnosti, jedan od najmoćnijih motiva stanovnika SAD. U njemu, po mišljenju mnogih, jedan je od izvora konzervativnosti ljudi. U želji da obezbede stalnu i sigurnu sredinu u kojoj će različite potrebe i motivi biti zadovoljeni, mnogi se plaše svake ideje o nekoj odlučnoj i revolucionarnoj promeni društvenog sistema. Plaše se da će radikalnim menjanjem onoga što postoji i što je relativno stabilno i sigurino biti ugroženo zadovoljavanje mnogih potreba.
Motiv za sticanjem Kao o posebnom i važnom socijalnom motivu govori se često i o motivu za sticanjem. Po nekima ovaj motiv, čak se može smatrati i urođenim. Zastupajući shvatanje o važnosti i urođenosti ovog motiva poziva se ponekad na pojavu da je moguće već kod dece zapaziti sakupljanje različitih predmeta i da je izvor tom sakupljanju u određenom motivu za sticanjem. Navodi se da i kod izvesnih životinjskih vrsta, kod pojedinih ptica, na primer gavrana, imamo pojavu sakupljanja ne-
239
NIKOLA ROT
kih predmeta, posebno svetlih predmeta, iako oni ne služe zadovoljenju nikakve druge potrebe. Urođenošću ovoga motiva, a to je zacelo i razlog upornom nastojanju da se prikaže urođeni karakter ovoga motiva, pokušava se pravdati nužnost kapitalističkog društvenog poretka. Argumentiše se: s obzirom na to da je motiv za sticanjem urođen i proizlazi iz Ijudske prirode, i društveni sistem koji počiva na sticanju privatne svojine predstavlja prirodan, neizbežan i jedino održiv društveni poredak. Međutim, rezultati večeg broja istraživanja pokazuju da su različiti uzroci težnje za sakupljanjem određenih predmeta kod dece, kao što su i različiti razlozi težnje za sticanjem imovine kod odraslih. Kod dece to može biti želja da se čini što i drugi čine, nastojanje da se nešto sazna (kao što je, često slučaj, na primer, sa sakupljanjem maraka), težnja da se angažuje aktivnost, i drugo. Sticanje imovine po pravilu je razlog da se osigura obezbeđenje različitih potreba, posebno u društvenom sistemu u kom je posedovanje jedini način da se potrebe mogu zadovoljiti. Antropološka ispitivanja pokazuju da ima dosta plemena u kojima se ne teži za sticanjem lične imovine. Međutim, pretežna većina društava organizovana je na principu privatne svojine i na korišćenju motiva za sticanjem kao pokretačke snage aktivnosti. Smatrajući da uvek postoji neki vid težnje za ličnim posedovanjem mnogi su autori mišljenja da motiv za sticanjem ima urođene osnove i da predstavlja univerzalnu dinamičku snagu. Ovaj motiv nesumnjivo je snažan faktor ljudske aktivnosti, ali i izvor sukoba i između pojedinaca i između raznih grupa, slojeva i klasa. Motiv za sticanjem ima važnu ulogu i u formiranju i razvoju ličnosti. Američki psiholog Viljem Džems (James) ističe da se vlastiti posed i imovina doživljavaju kao važan deo ličnosti. On navodi da postoji ne samo psihološko i telesno ja nego i materijalno ja. Čini ga doživljaj vlastite imovine kao dela samoga sebe, kao važnog segmenta vlastite ličnosti. Težnja za posedovanjem dolazi do izražaja i kao istaknuta crta ličnosti. Doživljaj zadovoljstva u sticanju raznih dobara formira crtu koja se označava kao sebičnost, a kada se manifestuje kao bezobzirno prisvajanje imovine kao crta gramzivosti i lakomosti.
Motiv za samopotvrđivanjem Motivom za samopotvrđivanjem obuhvata se neodređena, veoma opšta ali intenzivna i za ljude karakteristična težnja da se potvrde kao osobe i da i sami sebe a i ljudima pokažu da njihovo postojanje i njihova aktivnost imaju smisao i vrednost. Takva težnja proizilazi iz specifične ljudske karakteristike koja se sastoji u svesti o samom sebi i svome postojanju. Čovek raspolažući razvijenom kognitivnom funkcijom i sposobnošću da zna o vlastitim doživljajima samog sebe stalno ocenjuje. On teži da pokaže da njegova egzistencija kao i ono što radi imaju smisao i značaj. Sa tom težnjom za potvrdom opravdanosti i vrednosti vlastite egzistencije povezani su mnogi motivi. Katkada se sa motivom za samopotvrđivanjem izjednačava motiv za ličnom afirmacijom. Iako mu je taj motiv srodan po izvoru, nije po sadržaju.
240
SOCIJAUZACIJ A I MOTIVACIJA
Motiv za priznanjem, statusom i prestižom Motiv za priznanjem manifestuje se u nastojanju da nas drugi prihvataju, u traženju da drugi odobravaju naše postupke i izjave i u težnji da nas drugi uvažavaju. Po nekim autorima potreba za prihvaćenosti i priznanjem od strane drugih verovatno je najuniverzalnija stečena ljudska potreba. Od rane mladosti dete nastoji da stekne i zadrži priznanje i odobravanje najpre roditelja, pa nastavnika i drugova. I odrasle osobe, iako to često ne priznaju, imaju jaku potrebu da ih drugi prihvate i cene. Osećanja sigurnosti i vlastite vrednosti zavise u velikoj meri od toga da li drugi pokazuju da nas uvažavaju. Upravo zbog proširenosti i snage motiva za priznanjem mi često koristimo izjave da cenimo nečije postupke i ideje, da ih smatramo značajnim osobama kao sredstvo uticanja na druge. Laskanje drugima uspešan je način manipulisanja ljudima baš zato što kod ljudi postoji snažna potreba za priznanjem. Ukoliko je motiv za priznanjem razvijeniji, utoliko je izražajnije konformiranje i utoliko je, uopšte, veća zavisnost od drugih osoba. Srodan motivu za priznanjem je motiv za statusom i prestižom. Status označava mesto koje pojedinac ima u raznim grupama a uz koje se vezuje veći ili manji društveni ugled. Statusi su, po pravilu, u hijerarhijskom odnosu: neki su viši i sa većim ugledom, drugi su niži i sa manjim ugledom. Kod ljudi postoji proširena težnja za što višim statusom i što većim ugledom i deluje kod njih kao trajna pokretačka snaga. To je posebno uočljivo u izrazito formalizovanim organizacijama; izrazit primer je vojska. Članovi takvih organizacija veoma su zaokupljeni željom i nastojanjem da postignu viši položaj ili status. Ali i u neformalnim grupama, kao i u društvu u celini, postoje razlike u statusu i prestižu vezanom za status. Posebno se teži za statusom i prestižem u profesiji koju neka osoba upražnjava i poslu kojim se stalno bavi. Uspešno ostvarenje želje za statusom izaziva osećanje lične vrednosti a neuspeh dovodi do osećanja lične povređenosti i manje vrednosti. Često su težnja i borba za statusom pritajeni ali ipak intenzivni. Osnova prestiža može biti različita: pored uspeha u delatnosti kojom se neko bavi, veličina materijalnog bogatstva, popularnost u javnosti a na osnovu različitih aktivnosti umetničke, sportske, naučne. Često je motiv za statusom i prestižom povezan sa motivom za sticanjem i sa motivom za moći; teži se za većom imovinom i većom moći radi toga što se tako stiče viši status i veći ugled.
Motiv moći Moć znači mogućnost kontrolisanja tuđeg ponašanja i uticanja na njega. Posedovanje moći i hijerarhijski raspored s obzirom na moć imaju važnu ulogu i kod mnogih životinja, a posebno je imaju kod ljudi. Kod mnogih životinjskih vrsta postoji ustaljena hijerarhija moći među jedinkama koje žive u jatu, stadu ili čoporu. Na primer, među kokoškama jednog kokošinjca, među jelenima, majmunima. Jedinke sa većom moći imaju prvenstvo nad onima sa manjom moći u uzimanju hrane, biranju smeštaja, izboru partnera.
241
NIKOLA ROT
Odnosi moći kod ljudi su složeni jer postoji moć s obzirom na različita svojstva i u vezi sa različitim odnosima. Razlike u moći označavaju razlike u stepenu uticanja jer moć i znači potencijalni uticaj. Moć može da počiva na različitim karakteristikama neke osobe: na ličnim karakteristikama kao što su energija, odlučnost, kompetentnost, samopouzdanje, kontrola vlastitog ponašanja, ubedljivost. Ne zavisi manje ni od različitih socijalnih faktora: porekla, pripadnosti određenim grupama i organizacijama, statusa i položaja, imovnog stanja i drugih činilaca. Različiti su izvori težnje za moći. Moć daje mogućnost samopotvrđivanja pružajući osećanje sigurnosti i doprinoseći uverenosti u vlastito značenje i vrednost. Moć ima instrumentalnu vrednost za zadovoljenje različitih potreba. Zadovoljstvo posedovanjem moći može počivati na tome što obezbeđuje autonomiju, nezavisnost i samostalnost, što omogućava da pojedinac lakše radi ono što želi i u većem stepenu upravlja svojom sudbinom. Moći se može težiti i radi nje same nalazeći zadovoljstvo u činjenici da se poseduje vlast nad drugima i da su drugi zavisni od onog koji poseduje moć. Da postoji i takav psihološki izvor težnje za moći, potvrđuju slučajevi da mnoge stvarno moćne osobe ne žele da budu poznate u javnosti i žele da ostanu anonimne. Holandski psiholog Mulder (Mulder, 1977) koji se bavio izučavanjem psiholoških aspekata moći smatra da je u takvoj težnji osnovni izvor motiva moći. Na osnovu nalaza više eksperimenata zaključuje se da posedovanje moći samo po sebi pruža zadovoljstvo. Što se manifestuje veća moć, tim se oseća veće zadovoljstvo. Zato oni koji poseduju moć nastoje da je zadrže ili da još više povećaju razliku u moći između sebe i onih sa manjom moći. Takvo će nastojanje biti tim intenzivnije čim je razlika u moći veća. To znači da čim je nečija moć veća, on želi da oni sa manjom moći budu što zavisniji od njega. Moć je od važnosti i za ličnost onih koji je poseduju i za ličnost onih koji su tuđoj moći podložni. Onima koji je poseduju daje veću slobodu akcije i veću mogućnost delovanja, pruža osećanje sigurnosti i samopouzdanja, podstiče na veće zahteve prema sebi (podiže nivo aspiracije) i razvija optimizam. Često, međutim, dovodi i do nefleksibilnosti i rigidnosti ponašanja i do bezobzirnosti prema drugima. Kod onih čija je moć mala ili koji je uopšte nemaju javlja se oprezno i suzdržano ponašanje, manje je očekivanja o budućnosti i više pesimizma. Kad je vlast tuđe moći veoma izražena i dugotrajna javlja se osećanje nesigurnosti, nesamostalnosti i zavisnosti. Razvija se pokorno i poslušno ponašanje, ali postepeno i otpor tuđoj moći i zahtev za njenim ograničavanjem i ukidanjem. Društveni život ispunjen je borbom za moć i vlast, pre svega borbom između pojedinih društvenih grupa. One grupe koje nemaju moć ili smatraju da je ona nedovoljna, predvođene ambicioznim ljudima koji obično teže i ličnoj moći, bore se da preuzmu vlast i zadobiju moć. One društvene grupe opet koje moć i vlast poseduju nastoje da je zadrže i učvrste.
242
SOCIJ ALIZACIJA I MOTIVACIJA
Motiv za samostalnošću i slobodom Za motiv za samostalnošđu ili nezavisnosti karakteristično je nastojanje da se zadrži sloboda vlastitih postupaka i održi samostalnost uprkos redovnog nastojanja i grupa i pojedinaca da druge podčine i da oni usvoje njihove stavove. Več kod sasvim male dece uočljiv je otpor ograničavanju slobode pokreta i reagovanje ljutnjom i besom na pokušaje sprečavanja slobodnog pokretanja udova. Na prečesto naređivanje od strane odraslih reaguju deca negativistički postupcima upravo suprotnim onima koji se od njih zahtevaju. Osetljivost na tuđe naređivanje i nastojanje da se održi vlastita samostalnost naročito su izraženi u periodu puberteta i adolescencije kada često dolazi do konflikta između dece i roditelja, a naročito između dece i dominantnog i autoritarnog oca. I odrasle osobe brane se od nastojanja da im se nametnu određena shvatanja i određeno ponašanje. Osećajući se ugroženim u svojoj samostalnosti suviše nametljivim ubeđivanjem Ijudi reaguju često ne samo neprihvatanjem ciljeva za koje se neko zalaže nego čak opredeljenjem za suprotne ciljeve. Takva tendencija kao jedna od karakteristika Ijudskog ponašanja utvrđena je istraživanjima. Jedan od istraživača (Brehm, 1964) nazvao ju je reaktancijom. Mi smo, u stvari, stalno izloženi brojnim pokušajima uticanja na naše stavove i postupke. Da ne postoji tendencija kod ljudi da se odupru tuđim nastojanjima da mislimo kao oni i da postupamo kao što drugi žele, mi ne samo da ne bismo ni o čemu imali vlastito mišljenje nego bismo, jer smo izloženi neprestanim ubeđivanjima u ispravnost tuđih gledanja, stalno menjali naše stavove i mišljenja. Kao što težnja za nezavisnošću rađa otpor nametljivom nametanju tuđeg mišljenja, ona je isto tako izvor suprotstavljanja konformiranju. Povremeno se pritisku grupe da svi članovi imaju ista mišljenja suprotstavljaju pojedinci kod kojih je motiv za samostalnošću dovoljno jak. Događa se da kao reakcija na pritisak izbija protivljenje svemu što grupa traži i očekuje. Umesto konformizma pojavljuje se antikonformizam i zauzimanje grupnim stavovima suprotnih stavova samo radi toga da bi se manifestovala vlastita nezavisnost. Treba, međutim, napomenuti da suprotstavljanje sopstvenog stanovišta grupnim stavovima i zahtevima nije lako. Pritisak grupe je jak a pojedinac koji se odupire grupnim shvatanjima izlaže se opasnosti da bude žigosan, osuđen i odbačen. Ljudi lakše uspevaju da ostanu nezavisni i slobodni kada su podržani makar od malog broja pojedinaca. Da je težnja za nezavisnošću i slobodom takođe jedan od važnih ljudskih motiva potvrđuje često angažovanje za nove i vladajućim idejama suprotne stavove kao i stalne oslobodilačke borbe grupa i naroda.
Motiv za samoaktualizacijom Oblik samopotvrđivanja predstavlja i težnja za samoaktualizacijom ili mctiv za samoaktualizacijcm. O njemu, kao o jednom od osnovnih i najkarakterističnijih ljudskih motiva, govori veći broj psihologa i filozofa, pristalica tzv. humanističke psihologije i filozofije. Najizrazitiji predstavnik shvatanja da je motiv za samoaktu-
alizacijom suštinski i karakteristično ljudski motiv jeste A. Mas lov (A. Maslovv, 1954). Po Maslovu, postoji veći broj motiva koji pokreću ljudske delatnosti. Pre svega, to su bio loški motivi, koji, kad nisu zadovoljeni, dobijaju prioritet pred svim osta lim motivima. Međutim, u normalnim uslovima u kojima su osnovne biološke potrebe ljudi zadovoljene, kao što je to u svakom manje-više razvijenom društvu, takav prioritet imaju drugi motivi, pre svega motiv sigurnosti. Ovaj motiv zajedno sa biološkim motivima, veli Maslov, predstav lja niže motive u hijerarhiji motiva. On ih naziva motivima nedostatka. Od njih razlikuje motive rasta ili razvitka. Ovi motivi su važniji za objašnjenje ponašanja čoveka. Među te motive se ubrajaju: motiv za emocionalnom vezanošću, zatim motiv za ugledom i poštovanjem, te kao najvažniji i najviši u hijerarhiji motiva, motiv za samoaktualizacijom. Motiv za samoaktualizacijom sastoji se u težnji ljudi da svoje sposobnosti manifestuju, da postanu ono što u suštini jesu. Čovek mora da bude ono što može da bude, za šta postoje kod njega mogućnosti da bude. On teži da svoje mogućnosti ostvari, da sebe aktualizira. Ova težnja da ostvari, aktua lizira svoje mogućnosti jeste, specifičan ljudski motiv. On će se moći zadovoljiti tek ako svi drugi motivi u hijerarhiji motiva budu zadovoljeni. Da bi čovek postao stvarno razvijena i zrela ličnost, neophodno je da ovaj motiv postoji kod njega kao dominantan ljudski motiv i da se sa uspehom zadovoljava. Zadovoljavajući ovaj motiv čovek zadovoljava i svoju potrebu za ličnim identitetom, za time da bude svojevrsna ličnost koja se razlikuje od svake druge ličnosti, kao i svoju potrebu za stvaralaštvom. Čovek ima potrebu, kao što se From izražava, ne samo da bude kreatura (stvor) prirode nego kreator (stvaralac) u prirodi. Slična toj koncepciji jeste i koncepcija G. Olporta (G. Allport, 1969) koji nag lašava da je stalna težnja čoveka i njegova suštinska karakteristika stalno razvijanje i napredovanje, stalno postajanje. U ovu grupu motiva spada i u socijalnoj psihologiji mnogo izučavani motiv za postignućem. O njemu će biti govora posebno i opširnije.
SOCIJALNI MOTIVI USMERENI NA POVEZANOST SA DRUGIM LJUDIMA Gregarni motiv Među ovim motivima pre svega se ističe tzv. gregarni motiv, koji veći broj autora navodi kao najvažniju osnovu društvenog života ljudi. Kod čoveka, ističu autori koji govore o ovom motivu i naglašavaju njegovu važnost, postoji težnja za vezanošću za neku grupu, težnja da pripada nekoj grupi i da od te grupe bude prihvaćen. Kao što kod raznih vrsta životinjskih predaka čoveka postoji instinktivna osnova za zajednički život, posebno kod nekih insekata, na primer mrava, zatim kod mnogih ptica, pa i kod mnogih sisara koji žive u gomili ili stadu, tako i kod čoveka postoji urođena težnja za pripadnošću nekoj ljudskoj grupi. I sam termin, gregarni motiv, uzet je na osnovu analogije sa ponašanjem životinjskih vrsta koje
SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A
žive u sredinama (latinska reč grex, gregis znači stado). Sa ovim motivom dovodi se u vezu i afirmativni motiv. Ali gregarni motiv može se razlikovati od afirmativnog motiva po tome što ga karakteriše težnja da pojedinac pripada široj grupi, gomili, dok se afirmativni motiv manifestuje u težnji da se bude u društvu sa drugim pojedincima. U gregarnom motivu vide neki autori osnovu vezanosti pojedinaca za različite grupacije ljudi, a pre svega vezanosti za određenu naciju. U njemu bi, po ovom shvatanju, bila i jedna od osnova nacionalnog osečanja i pojave nacionalizma, kao što bi bio i jedan od glavnih faktora motiva patriotizma. Mnogi autori smatraju gregarni motiv urođenim motivom. Prvi je ideju o njegovoj urođenosti obrazlagao Mek Dugal u svom „Uvodu u socijalnu psihologiju“ (1908). Po njemu je gregarni motiv instinktivnog porekla i od najveće socijalne važnosti. On je osnova za različite oblike udruživanja ljudi. Nasleđen je od nižih vrsta živih bića. Mnoge životinje, odvojene od stada pokazuju intenzivnu uznemirenost i nastoje svim sredstvima da se ponovo nađu u stadu. Čak bi se moglo reći, veli Mek Dugal, da što je brojnije stado ili gomila kome jedinka pripada, tim je potpunije zadovoljstvo što se jedinka u njemu nalazi. Kod čoveka se taj njihov motiv stalno manifestuje, veli Mek Dugal. Ljudi doživljavaju boravak u gomili kao rekreaciju. Oni idu da se odmaraju i da dožive zadovoljstvo šetajući ulicama u kojima ima mnogo sveta. U danima odmora skupljaju se na izletištima, svečanostima gde je gomila sveta. I prisustvovanje sportskim takmičenjima, na primer fudbalskim utakmicama, smatra Mek Dugal, ima svoj uzrok i u želji da se bude u gomili. Koliko ljudi bi, pita Mek Dugal, stajalo sat i više na vetru i kiši kad bi svaki od njih bio izolovan od ostalih i mogao da vidi samo igrače, a ne i ostale brojne prisutne posmatrače kao što je on sam. Taj motiv dolazi do izraza i u prisustvovanju koncertima i pozorišnim predstavama. Mi se prijatnije osećamo kad gledamo pozorišni komad i slušamo koncert u punoj nego u praznoj sali. Ali težnja da se bude u društvu ne znači i društvenost, ne znači istovremeno i spremnost da se pomaže drugima, da se uzmu u obzir njihove potrebe, i želje, da se eventualno u zajedničkoj aktivnosti nastoje ostvariti neki zajednički interesi. Kao i svaki instinkt, smatra Mek Dugal, i gregarni motiv može dobiti preterani, morbidno hipertrofirani oblik. Takav je u slučaju osoba koje nikad ne mogu biti same, koje se plaše da pređu preko praznog prostora ili imaju stalnu potrebu da budu okružene drugim ljudima. Mnogi autori, priznajući značaj ovoga motiva, ipak ne smatraju da je on urođen. Njegovu osnovu vide u sticanju navike da se bude u društvu. Od ranog detinjstva živi se u porodičnim uslovima, u društvu, i zato što se tako od ranog detinjstva uči da se različite potrebe zadovoljavaju putem kontakta i u društvu sa drugima, težnja za društvom postaje trajna karakteristika. Drugi neki autori, koji takođe ne smatraju da je gregarni motiv urođen, ali dele mišljenje da predstavlja važan socijalni motiv, vide njegov izvor u bespomoćnosti deteta. Dete može da zadovolji svoje potrebe samo na taj način što mu drugi pomažu. Ono tako uči da zadovoljenje svojih potreba ostvaruje putem društva sa drugima i potreba za društvom postaje njegova stalna karakteristika.
245
NIKOLA ROT
Danas je sve više autora, međutim, koji smatraju da postoje i urođene osnove gregarnog motiva, kao i ostalih motiva usmerenih na povezanost sa drugima. Sasvim je moguće, veli Hernstejn (Herrnstein, 1975), da u toku filogenetske evolucije čoveka, a budući da se stalno nagrađuje manifestovanje vezanosti za društvenu zajednicu, potreba za društvom dobija i nasledne osnove, postaje delom urođena. Ne tako potpuno kao kod socijalnih insekata (mrava, pčela), ali ipak toliko da se izolovanost od ljudi oseća kao tegoba i da se teži tome da se bude među drugima i sa drugima, iako se time ne postiže nikakav poseban cilj.
Motiv za afektivnom vezanošću Veći broj autora kao jednu od važnih potreba čoveka naglašava potrebu da voli i da bude voljen. Govore o toj potrebi kao o motivu za afektivnom vezanošću. Kod čoveka ljubav, veli From (E. Fromm, 1956) koji naglašava njenu važnost za ljudski život, nije izazvana i prouzrokovana nekim posebnim predmetom, nego je ljubav pritajeno i iskonsko čovekovo svojstvo koje neki predmet aktualizira. Ona je, veli dalje From, aktivno stremljenje da ono što volimo bude srećno, slobodno i da se razvija. Ne samo ljubav prema različitim osobama nego čak i ljubav prema nekom predmetu predstavlja aktualizovanje neispoljene ljubavi prema osobi kao opšte karakteristike čoveka. Čovek, kad nekoga voli realizuje tu potrebu za voljenjem. I ljubav prema osobi suprotnog pola jedan je od oblika ove iskonske ljudske potrebe i druga osoba se voli kao otelotvorenje suštinskih ljudskih svojstava. Nije, tačno da postoji samo jedna osoba na svetu koju čovek može ili mora da voli. Postoji iskonska potreba da se voli. Postoje pokušaji sistematskog empirijskog istraživanja o tome da li je potreba za afektivnom vezanošću urođena potreba. Budući da se takva ispitivanja ne mogu vršiti na deci jer je kod dece, afektivnu vezanost moguće posmatrati tek na određenom stupnju razvitka, a tada nije moguće utvrditi šta je od ponašanja koje dete pokazuje, ispoljavajući afektivnu vezanost, rođenjem dato a šta naučeno. Zbog toga je istraživač Harlou (A. P. Harlovv, 1958) pristupio istraživanju urođenosti motiva za afektivnom vezanošću kod malih majmuna. Bebe majmuni pogodan su materijal za ovakva ispitivanja jer već u toku 2-40 dana po rođenju pokazuju veliku pokretljivost: kreću se u prostoru i manipulišu objektima. Istraživač je male majmune, odmah posle rođenja, stav ljao u kaveze. Na taj način su ostali bez kontakta i sa jedinkama svoje vrste i sa ljudima. Kavezi su bili posebno konstruisani. Svaki je bio povezan sa još jednim drugim kavezom u koji je malo majmunče moglo slobodno da prelazi. U jednom od tih kaveza bi la je smeštena naprava od žice u obliku valjka. U drugom kavezu bila je lutka u obliku majmuna, napravljena od gume i presvučena tkaninom, sasvim slična stvarnoj majmunskoj majci. Jedna grupa malih majmuna smeštena je u jedan kavez u kom je bila naprava od žice, a druga u drugi kavez u kome je bi la majka-lutka. I jednoj i drugoj grupi malih majmuna stavljena je flaša sa mlekom u kavez i mali majmuni nisu imali potrebe da se zbog hrane udaljuju iz kaveza u koje su smešteni. Istraživače je interesovalo koliko će vremena ma li majmuni provoditi uz objekat uz koji im je davana i hrana a koliko vremena uz drugi objekat u drugom kavezu. Pokazalo se da su mali majmuni kojima ie hrana bila uz žicu u obliku valjka ipak već od prvoga dana više vremena provodili u drugom kavezu, u ka-
246
SOCIJAUZACUA I MOTIVACIJA
vezu sa majkom-Iutkom. Oni su bili svega 2-3 časa dnevno, pre svega dok su uzimali hranu, uz objekat od žice, a pretežno vreme provodili su uz lutku sličnu pravoj majmunskoj majci. Suprotno tome: mali majmuni koji su dobijali hranu uz majku-lutku zadržavali su se ug lavnom uz ovaj objekat, samo su povremeno, podstaknuti težnjom za kretanjem, prelazi li u drugi kavez i provodili u njemu neznatni deo vremena.
Istraživač zaključuje iz podataka da su oni mali majmuni koji su bili uz objekat koji je bio sličan stvarnoj majmunskoj majci provodili znatno više vremena i kad im je hrana davana uz drugi objekat. da postoji urođena potreba za afektivnom vezanošću. Mali majmuni nisu se zadržavali uz lik sličan majmunskoj majci iz fiziološke potrebe za hranom, nego zbog toga što je postojala druga vrsta potrebe, iz potrebe za afektivnom vezanošću.
Motiv zavisnosti i neki drugi motivi Postoji veći broj motiva koje je moguće svrstati u grupu socijalnih motiva usmerenih na povezanost sa drugima. Takav je i dosta često u stručnoj literaturi spominjani motiv zavisnosti. Izvor tog motiva bi mogao biti u bespomoćnosti novorođenčeta i relativno dugoj zavisnosti deteta od odraslih. Iz biološki uslovljene zavisnosti deteta često se razvija trajna potreba za osloncem na drugu osobu, za podrškom koju drugi pružaju. Ta potreba je kod mnogih jedna od determinanti u izboru bračnog partnera, ulaska u brak i odnosa zavisnosti u braku. Česta je kod žena koje, pre svega usled vaspitanja na nesamostalnost i oslanjanja na roditelje, očekuju da im oslonac koji su bili roditelji bude muškarac za koga se udaju. Ali taj motiv nije redak ni kod muškaraca koji traže suprugu koja će postati zamena za njihovu posesivnu i dominantnu majku koja je svesno podsticala i gajila zavisnost dece od nje. I potreba koja je motivu zavisnosti komplementarna i suprotna, potreba za pružanjem podrške drugoj osobi, takođe je jedan od čestih socijalnih motiva. Ovaj motiv za pružanjem podrške dolazi do izražaja u zaštićivanju druge osobe, u savetovanju i pomaganju drugima, posebno u traženju i nalaženju takvih osoba kojima je potrebna tuđa pomoć, osoba koje su osamljene, obeshrabrene ili bar nesamostalne. U ovu grupu motiva ulazi i afilijativni motiv čije je javljanje i eksperimentalno proučavano, kao i važan altruistički motiv, te iz prakse poslušnosti razvijena spremnost na pokoravanje i slušanje. O ova tri motiva i o ponašanju čija su pokretačka snaga biće posebno govora.
MOTIV ZA POSTIGNUĆEM Motiv za postignućem, njegovo utvrđivanje i poreklo Motiv za postignućem je motiv koji je među stečenim motivima najsistematskije empirijski istraživan. Nađeni su za njega posebni postupci utvrđivanja njegovog postojanja i merenja njegovoga intenziteta. Istraživanjem su ispitivani uslovi
247
NIKOLA ROT
njegovog javljanja i različiti oblici ponašanja koji su u korelaciji sa stepenom razvitka motiva za postignućem. Čak je ispitivana i razmatrana uloga motiva za postignućem u ekonomskom razvitku društva. Psiholog Mek Klilend (D. C. McClelland, 1953) koji je pokrenuo istraživanje toga motiva ukazuje na njega kao na važnu karakteristiku ljudi. Mek Klilend motiv za postignućem određuje kao tendenciju da se ulaže napor da se postigne i ostvari nešto što se smatra vrednim i čime će se istaći pred drugima. Na postojanje takvoga motiva ukazao je među prvima psiholog Mari (H. Murray, 1938), koji među 20 glavnih potreba koje po njegovom mišljenju predstavljaju osnovne pokretačke snage aktivnosti ljudi ubraja i potrebu za postignućem. Određuje je kao dosta složenu potrebu koja se manifestuje u želji da se postigne nešto što je teško ostvariti; da se ovlada i manipuliše stvarima, ljudima i idejama; da se savladaju prepreke i dostigne nešto što se ceni; da se takmiči sa drugima i da se istakne pred drugima i da se drugi nadvise; da se ulaže dugo ponavljani napor da bi se ostvarilo nešto što ja teško. Iz ovog Marijevog određenja potrebe za postignućem proizlazi da ona ima zajedničke momente za većim brojem motiva; motivom borbenosti, motivom za prestižom, motivom za samopotvrđivanjem, motivom za dominacijom, pa i nekim drugim. I uže određenje motiva za postignućem koje nalazimo kod Mek Klilenda nije sasvim precizno jer, i prema njegovoj definiciji, ovaj motiv uključuje, s jedne strane, težnju da se postigne nešto što se smatra vrednim, a s druge strane, težnju da se istakne pred drugima. I pored nedostatka u određenju pojma motiva za postignućem, istraživanja koja su sprovedena pokazala su se veoma plodnim i podsticajnim. Velika je prednost pri istraživanju toga motiva i njegovog delovanja što su nađeni relativno pouzdani postupci za njegovo merenje. Mek Klilend je uložio mnogo napora da nađe tehniku kojom će biti moguće utvrditi postojanje tog motiva i meriti njegov intenzitet. Da bi došao do postupka kojim će se moći utvrđivati motiv za postignućem, on je pristupio proveravanju mogućnosti utvrđivanja jednostavnijeg motiva motiva gladi. Koristio je projektivni postupak koji je našao Mari, TAT-postupak. On je grupe subjekata ostavljao bez hrane 1, 4 ili 16 časova. Posle perioda lišavanja zahtevao je od njih da daju tumačenja pojedinih slika u Marijevom testu. Mogao je konstatovati da sa trajanjem gladovanja raste broj odgovora u kojima se spominje glad ili aktivnosti koje mogu dovesti do zadovoljenja te potrebe. Proverivši na taj način mogućnost korišćenja spomenutog instrumenta za utrvrđivanje i postojanja i intenziteta potrebe za hranom, Mek Klilend pristupa brižljivom traženju načina utvrđivanja i merenja motiva za postignućem. Nakon mnogobrojnih pokušaja on dolazi do zaključka da je i taj motiv moguće meriti koristeći TAT-tehniku. Ako se ispitanicima prezentuju odgovarajuće, relativno dvosmislene slike kakve nalazimo u TAT-testu, pa se od njih zahteva da konstruišu priču u vezi sa situacijom prikazanom na slici zahtevajući da u toj priči odgovore na četiri pitanja 1) šta se događa i ko su ljudi prikazani na slici; 2) šta se dogodilo pre situ-
248
SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A
acije prikazane na slici; 3) šta žele i o čemu misle ljudi prikazani na slici, te 4) šta će se dogoditi kasnije i šta će učiniti lica prezentovana na slici moguće je analizom odgovora ispitanika utvrditi stepan razvijenosti motiva za postignućem. Mek Klilend, na osnovu đužih proveravanja, zaključuje da se odgovori mogu analizarati s obzirom na sledećih 12 kategorija: 1)
2) 3) 4) 5) 6) 7) 8) 9) 10) 11) 12)
Da li se u konstruisanoj priči uopšte govori o postizanju cilja (ukoliko se govori, ne treba dati nijedan poen, ukoliko se, međutim, ne govori, odgovor treba oceniti sa-1); Da li se u odgovoru spominje uspeh u takmičenju i u ostvarenju nekog cilja kojim se nešto može istaći pred drugima; Da li se u odgovorima nalazi rečenica, izraz ili reč kojima se saopštava da neko želi da postigne neki cilj; Da li se spominje neka aktivnost (fizička ili mentalna) koja se preduzima da bi se postigao cilj; Da li se anticipira, zamišlja, ostvarivanje ci lja; Da li se anticipira neostvarivanje cilja; Da li se u odgovorima spominje neka smetnja ili prepreka koju predstavlja neka osoba; Da li se spominju smetnje ka postizanju nekog cilja a koje se nalaze u spoljnjem svetu; Da li se spominju osobine i snage ličnosti koje pomažu tome da se postigne cilj; Da li navodi da postoji pozitivno afektivno stanje usled toga što se postiže cilj; Da li se spominje negativno emocionalno stanje usled toga što se ne postiže cilj; Da li je postizanje cilja postavljeno kao osnovna centralna tema u odgovoru. Ocenjujući motiv za postignućem za sve kategorije odgovora od 2 do 12 daje se po jedan poen. Na taj način moguće je, ocenjujući odgovor na jednu sliku, izraziti intenzitet motiva za postignućem brojevima od 1 do + 11. Kako se u merenju motiva za postignućem koriste 4 slike, rezultati se mogu izraziti brojevima od 4 do + 44. Proveravanja ovog instrumenta pokazala su da on poseduje dovoljno visoku relijabilnost i da predstav lja upotrebljiv instrument.
Proučavanja motiva za postignućem koju je pokrenuo Mek Kli lend produžavaju mnogi istraživači. Kod nas su poslednjih godina taj motiv proučavali Havelka i Lazarević (1981). Oni smatraju da od opšteg motiva za postignućem, a koji se sastoji u težnji da se postigne kompetentnost i što bolji ucinak u svakoj akitvnosti koja se obav lja, treba razlikovati specijalne vrste motiva za postignućem, raz ličite posebne motive za postignućem. Pod tim podrazumevaju tendencije stečene delovanjem odgovarajućih socijalnih uslova da se postigne uspeh u određenim posebnim ob lastima delatnosti. Havelku i Lazarevića su interesovale motivacione osnove sportske aktivnosti najuspešnijih sportista. Našli su da se kod njih opšti motiv za postignućem ne razlikuje značajno u razvijenosti toga motiva kod onih koji se ne bave sportom. Međutim, posebni motiv za postignućem uspeha u sportskoj aktivnosti signifikantno je veći nego kod odgovarajućeg uzorka nesportista. Značajan je, među ostalim, i njihov nalaz da je opšti motiv za postignutim (ispitan na uzorku od 1176 ispitanika) kod naše omladine nedovoljno razvijen. Radi važnosti koji ima razvijen motiv za postignućem za preduzimljivost, za osećanje odgovornosti, a time i za opšti društveni razvitak, autori su mišljenja da bi bilo korisno preduzeti mere socijalizacije za razvijanje opšteg motiva za postignutim.
249
N IKOLA ROT
Mek Klilend smatra da svi motivi kakve sretamo kod čoveka predstavljaju na osnovu iskustva razvijene motive. Tako je, po njegovom mišljenju, i motiv za postignučem u suštini stečen motiv koji može da bude razvijen u različitom stepenu kod pojedinaca članova istog društva i po kojem se mogu razlikovati pripadnici različitih društava. Razvitak toga motiva zavisi, po Mek Klilendu, od određenog načina i sadržaja vaspitanja, kao i od vrednosti koje se postavljaju i cene u određenoj kulturi. Ova dva momenta deluju povezano. U društvu u kom se određene vrednosti cene nastojaće se vaspitavanjem da deca usvoje te vrednosti. Zato će razvitak ovog motiva, pre svega, zavisiti od vaspitanja, od određenog iskustva koje dete stiče u mladosti. Izvor ovom motivu, po mišljenju Mek Klilenda, leži, pre svega, u određenom postupku prema deci. Ako dete bude podsticano da se takmiči sa drugima i da dobro obavlja razne zadatke koji mu budu postavljani i ako bude kad uspe, nagrađivano verovatno je, smatra Mek Klilend. da će doći do razvijanja snažnog motiva za postignućem. Ako se ne bude podsticala kompeticija i ne bude pozitivno reagovalo na postignuti uspeh deteta, verovatno je da se neće razviti ovaj motiv. Ukratko, može se pretpostaviti da će sticanje i razvitak toga motiva zavisiti od određenih postupaka roditelja prema deci. Polazeći od ovih pretpostavki, više autora pristupa konkretnom istraživanju o delovanju određenih postupaka u procesu socijalizacije. Na osnovu tih istraživanja oni zaključuju da će razvijanje motiva za postignućem zavisiti, među ostalim, od relativne strogosti roditelja prema deci. Između motiva za postignućem i strogosti utvrđena je istraživanjem korelacija 0,40. Ukoliko je kod ispitanika motiv za postignućem bio izrazitiji, roditelji su deci izgledali stroži u postavljanju svojih zahteva. U drugom jednom istraživanju utvrđena je korelacija sa brojem obaveza i odgovornosti koje su postavljene pred dete. Tamo gde je zahtevano više odgovornosti i davano više obaveza, motiv za postignućem bio je više razvijen. Jedan istraživač (M. R. Winterbottom, 1958) utvrđuje da je motiv za postignućem bio razvijeniji kod onih dečaka kod kojih je majka na ranijem uzrastu razvijala samostalnost, a istovremeno gde je na uspeh u istraživanju različitih zadataka reagovano pozitivno, manifestovanjem priznanja i pokazivanjem ljubavi. Drugi jedan istraživač (N. M. N. Bradburn, 1963) ukazuje da je motiv za postignućem izrazitije bio razvijen kod onih dečaka čija je majka bila dominantna. Naprotiv, kod kojih je bio otac dominantan, pokazao se relativno nizak motiv za postignućem. Može se spomenuti da neki autori spore pojedine od ovih rezultata. Oni smatraju (B. C. Rosen i R. D.’ Andrade, 1959) da naprosto vežbanje za samostalnost i nezavisnost neće dovesti do intenzivnijeg motiva za postignućem. Vežbanje za nezavisnost ne mora da dovede do jače razvijenosti motiva za postignućem nego može dovesti do nezavisnog ponašanja u određenoj oblasti u kojoj je nezavisnost vežbana. Tek ako je trenirana samostalnost i nezavisnost upravo u postizanju uspeha u takmičenju sa drugima, doći će do razvijanja motiva za postignućem, smatraju ovi autori. Na osnovu izvršenih istraživanja zaključuje se danas da su tri momenta posebno važna za razvijanje motiva za postignućem: 1) Dosledno, naglašavanje i raz-
250
SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A
vijanje samostalnosti i nezavisnosti u vezi sa postizanjem ciljeva kojima će se dete modi istaći pred drugom decom i izvršavanjem zadataka kojima će se pokazati da je bolje i da ima više uspeha od drugih; 2) Relativno rano postavljanje različitih i dosta teških zadataka, manifestujući istovremeno zadovoljstvo zbog postignutog uspeha u rešavanju zadataka i manifestujući nezadovoljstvo zbog neuspeha i 3) Posebnu ulogu ima uticaj majke i postavljanje relativno visokih očekivanja s njene strane i manifestovanje zadovoljstva i ljubavi kad se ti zadaci uspešno obave. Nemački socijalni psiholog Hekhauzen (Heckhausen, 1972), koji se mnogo bavio izučavanjem motiva za postignućem, daje u jednom od svojih radova pregled faktora koji utiču na razvijanje motiva za postignućem. Navodi veliki broj činilaca, a među kojima postoji i interakcija. Ističe četiri grupe činilaca: 1) činioce koji doprinose razvijanju osećanja odgovornosti za vlastite uspehe i neuspehe; 2) faktore koji podstiču samostalnost u preduzimanju akcija; 3) činioce kojima se potkrepljuje postizanje uspeha; i 4) faktore koji dovode do identifikacije sa osobama kod kojih je razvijen motiv za postignućem.
Motiv za postignućem i pojedine karakteristike ponašanja Motiv za postignućem dolazi do izražaja u velikom broju različitih aktivnosti ljudi pretpostavljao je Mek Klilend. Ako se motiv za postignućem manifestuje u mnogobrojnim aktivnostima, opravdano je očekivati da će mnogi oblici ponašanja biti povezani sa razvijenim motivom za postignućem, da će postojati korelacija između razvijenosti motiva za postignućem i određenih oblika ponašanja. Izvršen je veliki broj istraživanja kojima je proveravano da li postoji takva korelacija između razvijenosti motiva za postignućem i određenih oblika ponašanja. Takva korelacija utvrđena je za veći broj karakteristika ponašanja. 1) Postoji korelacija između razvijenosti motiva za postignućem i osetljivosti za percipiranje draži koje su u vezi sa postizanjem uspeha. Oni pojedinci kod kojih je razvijen motiv za postignućem brže i lakše zapažaju objekte i situacije koji stoje u nekoj relaciji sa postizanjem postavljenog cilja. To je potvrđeno i eksperimentalnim istraživanjem ... (D. C. McCIelland, and A. M. Liberman, 1949), pri kome je korišćeno prezentovanje reči koje stoje u pozitivnoj vezi sa postizanjem cilja. Ispitanici sa jakim motivom za postignućem za kraće vreme prepoznavali su takve reči nego ispitanici sa slabim motivom za postignućem. Kad su prezentovane neutralne reči ili reči koje su bi le negativno povezane sa postignućem, nije bilo razlike u vremenu percipiranja između ispitanika sa visokim i niskim motivom za postignućem. Ovu povezanost više istraživača objašnjava time što su reči kojima se kazuje nešto pozitivno u odnosu na postizanje cilja kod onih kod kojih je razvijen motiv za postignućem poznatije, češće opažaju, izgovaraju i zamišljaju.
2)
Postoji povezanost razvijenosti motiva za postignućem i sećanja o prekinutim zadacima. Posebno kad je reč o zadacima za koje se smatra da njihovo rešavanje pokazuje razvijenost, sposobnost i umešnost, kod onih kod kojih je razvijen motiv za postignućem postoji i izrazito bolje sećanje na takve zadatke.
251
NIKOLA ROT
I ova je povezanost eksperimentalno utvrđena. (J. W. Atkinson, 1953). Formirane su tri eksperimenta lne situacije. Prva se sastojala u davanju zadataka sa uputstvom da zadaci nešto mere, ali se ne zna šta mere. Druga eksperimentalna situacija uključivala je davanje zadataka bez davanja ikakvih uputstava i objašnjenja. U trećoj eksperimentalnoj situaciji saopšteno je da se zadacima mere važne sposobnosti i od subjekata zahtevano da ih urade što bo lje umeju. Posle interpo lirane aktivnosti traženo je od subjekata da od ukupno 20 zadanih zadataka navedu one kojih se sećaju. Pokazalo se da je naročito značajna razlika između pojedinaca sa izrazito razvijenim motivom za postignućem i pojedinaca sa niskim motivom za postignućem bila u sećanju o zadacima iz treće eksperimentalne situacije, situacije u kojoj je saopšteno da se zadacima mere važne sposobnosti. Ispitanici sa razvijenim motivom za postignućem sećali su se daleko većeg broja takvih zadataka i njihovo je sećanje bilo daleko potpunije. Nije bilo razlike u sećanju na zadatke iz druge eksperimentalne situacije, a u sećanju na zadatke iz prve eksperimentalne situacije ispitanici sa niskim motivom za postignućem bili su nešto superiorniji.
3)
4)
5)
Postoji korelacija između razvijenosti motiva za postignućem i otpornosti prema pritisku ka konformiranju. Mek Klilend je postavio hipotezu da će pojedinci sa visokim motivom za postignućem biti nezavisni i u većoj meri manifestovati nekonformističko ponašanje. Dovedeni u situaciju u kojoj su bili izloženi pritisku grupe (D. C. McClelland et al., 1953), prikazanim postupkom koji je u istraživanju delovanja mišljenja jednodušne većine na pojedinca primenio Aš (S. Asch, 1952), pojedinci kod kojih je bio razvijeniji motiv za postignućem znatno ređe su menjali svoje sudove o dužini prikazanih linija. Od 15 kod kojih je bio visoko razvijen motiv za postignućem promenili su svoj sud samo dva ispitanika, a od 15 sa niskim motivom za postignućem 13 ispitanika. Potvrđuje se da su pojedinci sa visoko razvijenim motivom za postignućem mnogo manje spremni da menjaju svoje mišljenje pod pritiskom mišljenja većine i sredine: Prema nekim istraživačima (P. Robinson, 1961), postoji i korelacija između intenziteta motiva za postignućem i kvocijenta inteligencije. Objašnjava se to time što inteligentniji pre i lakše uviđaju šta je važno za održavanje i uspeh u određenom društvu. Budući da je u kompetitivnom društvu za uspeh važna borbenost i takmičenje, oni takvo ponašanje prihvataju kao koristan i celishodan način ponašanja. Neki autori utvrdili su i korelaciju sa školskim uspehom (među ostalim i sam Mek Klilend, 1953). Prema nekim nalazima, ta je korelacija dosta visoka, a prema drugima, ona je niska. Ima, međutim i podataka da takva korelacija između razvijenosti motiva za postignućem i školskog uspeha ne postoji. Nekonzistentnost rezultata objašnjava se time što postoje razlike među školama u pritisku koji one vrše da se postigne uspeh. Navodi se da verovatno u školama u kojima se vrši jak pritisak na sve učenike da postignu što bolji uspeh, korelacija neće postojati, jer postignuti uspeh neće biti rezultat inicijative učenika nego posledica pre svega, nastojanja škola. U prilog postojanja takve korelacije govore i podaci da je veći motiv za postignućem kod onih sa višim nego kod onih sa nižim obrazovanjem. Oni sa višim obrazovanjem po pravilu su osobe koje sa boljim uspehom ostvaruju školovanje.
252
SOCIJ ALIZACIJA I MOTIVACIJA
6)
Vršena su ispitivanja o povezanosti razvijenosti motiva za postignućem i izbora određenih zanimanja (C. A. Minor i R. G. Nell, 1958). U ispitivanjima vršenim u SAD utvrđeno je da je izrazito više razvijen motiv za postignućem kod određenih profesija: kod trgovaca, posrednika koji se bave poslovima osiguranja, onih na rukovodećim mestima u privrednim preduzećima, kod osoba koje se bave slobodnom privrednom aktivnošću. Ispitivanjima je takođe utvrđeno da od studenata sa visoko razvijenim motivom za postignućem više odlazi u zaposlenja u privredi nego u druga zaposlenja. Obrnuto je kod onih sa niskim motivom za postignućem. Smatra se da bi mogla biti dva uzroka za ovo: a) što oni koji imaju razvijen motiv za postignućem traže aktivnost u kojima će taj motiv moći da se manifestuje, a to je pre svega u privredi; b) što samo oni koji su spremni na bezobzirnu kompeticiju mogu s uspehom da se održe u različitim privrednim aktivnostima.
7)
Utvrđena je povezanost razvijenosti motiva za postignućem i preferencija za boje. Prema nekim istraživanjima (R. H. Knapp, 1958), pojedinci sa razvijenim motivom za postignućem preferiraju tamnije i mirnije boje, a oni sa niskim motivom za postignućem življe i svetlije boje. Ova razlika objašnjava se razlikama u odnosu prema sredini. Oni sa izrazitije razvijenim motivom za postignućem žele da imaju blagu i pasivnu okolinu na koju se može uticati. A oni sa niskim motivom za postignućem teže za čvršćom i aktivnijom okolinom, a koju reprezentuju svetlije i življe boje.
8)
Istraživanja Aronsona (E. Aronson, 1958) utvrđena je i razlika između razvijenosti motiva za postignućem i grafičke ekspresije. Ako pojedincima stavimo u zadatak da za kratko vreme bace pogled na različite šare, a potom od njih zahtevamo da nacrtaju one koje su zapamtili, pokazuje se da će biti razlike između pojedinaca sa visokim i niskim motivima za postignućem u tome koje vrste šara su zapamtili i kako zapamćene šare prikazuju. Oni sa razvijenim motivom za postignućem češće crtaju linije koje se ne dotiču, koje su odvojene, ostavljaju na krajevima stranica manje prostora, crtaju više prave i dijagonalne linije, češće označavaju oštre i jasno izražene forme. Oni sa niskim motivom za postignućem crtaju isprepletane i povezane linije, ostavljajući veće margine, prave crteže sa oblim linijama i u obliku petlje, crtaju u manje oštrim i jasnim formama i preferiraju talasaste oblike. Istraživač smatra da zbog toga što postoji jasna razlika u crtežima oni mogu da posluže kao alternativna forma za utvrđivanje razvijenosti motiva za postignućem. Razlike interpretira navodeći da je kod onih sa razvijenim motivom za postignućem grafičko izražavanje više dinamičko, da oni teže da ispune prostor, da pokazuju potrebu za većom raznolikošću i da izbegavaju ponavljanje.
9)
Kao naročito značajne odlike pojedinaca za visoko razvijenim motivom za postignućem, za razliku od onih sa nisko razvijenim motivom za postignućem, ističe se da će prvi preferirati određenu vrstu zadataka (J. W. Atkinson, 1957). Neće ih privlačiti suviše laki zadaci, ali će izbegavati i suviše teške zadatke. Izbegavaće ih zbog toga što oni izrazito teže ka uspehu i što se plaše da suviše teški zadaci mogu dovesti do neuspeha a koji osobe sa jako razvijenim motivom za po-
253
NIKOLA ROT
stignućem veoma teško podnose. Zato će pojedinci sa razvijenim motivom za postignućem težiti preduzimanju takvih aktivnosti koje, doduše, zahtevaju izvestan rizik ali taj rizik ne sme biti suviše velik nego mora biti umeren. 10) Utvrđeno je, dalje, da osobe kod kojih je razvijen motiv za postignućem pokazuju naviku da planiraju na duži rok i pokazuju bolji uspeh u različitim dugoročnim ciljevima, u aktivnostima koje se upražnjavaju kroz dugi period vremena. Oni su uspešniji u školi posmatrajući školovanje u celini. Oni isto tako pokazuju veći uspeh u različitim profesijama koje obavljaju. 11) Jedna od karakteristika osoba sa visoko razvijenim motivom za postignućem, pokazuju ispitivanja, jeste i jasno formulisanje podataka i ciljeva. Oni određenije i preciznije označavaju šta predstavlja uspeh a šta predstavlja neuspeh. Isto tako, mnogo detaljnije određuje što na pojedinim etapama treba uraditi u ostvarivanju određenog cilja. Polazeći od rezultata ispitivanja povezanosti razvijenosti motiva za postignućem sa različitim oblicima ponašanja Etkinson (J. W. Atkinson, 1957) pokušao je utvrditi model na osnovu kojeg bi bilo moguće predvideti postupke aktivnosti ljudi. On smatra da će i izbor aktivnosti i uspeh u aktivnostima koje ljudi preduzimaju zavisiti, pre svega, od stepena razvijenosti motiva za postignućem. Ali, po njemu, to neće zavisiti samo od razvijenosti toga motiva, nego i od nekih drugih faktora. Pre svega od očekivanja da će aktivnost dovesti do određenog cilja, da će se aktivnošću postići uspeh, te od privlačnosti cilja koji se želi ostvariti, odnosno posledica do kojih će doći ako se cilj ostvari odnosno ne ostvari. Snaga motivacije za određenu aktivnost, po njemu, može se prikazati kao proizvod tri faktora: snage motiva za postignućem, ocene i očekivanja verovatnoće da će aktivnost dovesti do cilja, te vrednosti i privlačnosti cilja. Snagu motivacije treba predstaviti kao proizvod ova tri faktora. To znači, ako je jedan od ovih faktora jednak nuli da uopšte neće biti motivacije za određenu aktivnost. Ako je, na primer, motiv za postignućem veoma razvijen, a takođe se sa velikom verovatnoćom ocenjuje da će se postav ljeni cilj ostvariti, ali cilj nije uopšte privlačan, ne pridaje mu se nikakva vrednost neće biti motivacije za aktivnost. Slično će biti u drugim slučajevima. Ako nema razvijenog motiva za postignućem ili nema verovatnoće da će se postavljeni cilj ostvariti, iako budu druga dva faktora razvijena, ipak do aktivnosti neće doći. Iz povezanosti ova tri faktora proizilazi dalje, da će ocena verovatnoće uspeha biti uto liko manja ukoliko je zadatak teži a time manja i motivacija za aktivnost. Ali zato što će i ocena vrednosti cilja biti tim manja čim se ocenjuje zadatak lakšim, i u tom slučaju motivacija će biti niska.
Motiv za postignućem i ekonomski razvitak Mek Klilend je svoja istraživanja i posmatranja o motivu za postignućem proširio i na razmatranje uslova ekonomskog razvitka pojedinih društava u različitim istorijskim epohama. Pošao je od izlaganja poznatog sociologa M. Vebera (M. We-
254
SOCIJALIZAC IJA I MOTIVACIJ A
ber, 1904) u njegovoj knjizi „Protestantska etika i duh kapitalizma“. Veber u o\ r oj knjizi zastupa tezu da je protestantska reformacija dovela do razvitka modernog kapitalizma zbog toga što je izazvala promene u karakteru ljudi, što je prethodno dovela do, može se reći, karakterološke revolucije. Sa širenjem protestantizma javlja se veća preduzimljivost i radnika i vlasnika sredstava za proizvodnju, veća energičnost i veća radinost, i to je upravo dovelo do razvitka modernog industrijskog kapitalizma. Upravo zbog toga postoji podudarnost između širenja protestantizma u pojedinim zemljama (Nemačkoj, Švajcarskoj, Engleskoj, Holandiji) i ekonomskog razvitka u tim zemljama. Određeni verski pokret izazvao je ekonomski razvoj. Protestantizam je imao takvo delovanje, smatra Veber, jer uči da se spas ne može postići odvajanjem od sveta u kome živimo, ne može se obezbediti ni formalnim izvršavanjem verskih rituala, kao što se ne može osigurati ni prostim vršenjem dobrih dela. Covek, uči protestantizam, ima svoj poziv, svoje dužnosti u svetu i on treba taj poziv i te dužnosti da ispuni. Dužnost preduzimača i radnika je da proizvode i stvaraju dobra. Budući da je protestantizam istovremeno bio protivnik raskoši i telesnih zadovoljstava, a propovedao štednju i čuvanje onog što je stečeno, kao i proširivanje proizvodnje i stvaranje sve većeg obima dobara, on je podstakao nagao i moćan ekonomski razvitak. U istom smislu uticao je veli Veber, i kalvinizam, koji predstavlja jedan oblik protestantskog učenja, iako je učenje o predestinaciji (učenje da je napred određeno ko će biti izabran za spasenje i večni život) naoko u suprotnosti sa preduzimljivošću. Ako veruju u predestinaciju, moglo se očekivati da će kalvinistički vernici biti pasivni ljudi koji čekaju da se dogodi ono što mora da se dogodi i da bude spasen onaj koji je izabran da bude spasen. Međutim, kalvinističko učenje sadržavalo je i druge postavke. Po njemu, niko ne zna božje odluke i ne zna da li pripada među izabrane. Izabrane moguće je prepoznati ipak po određenim znacima i određenom ponašanju, među ostalim po: jednostavnosti, samoodricanju i odanosti dužnostima, te po tome što uspevaju. Na taj način je moguće i kalvinizam tumačiti kao učenje koje i podstiče aktivnosti i preduzimljivost. Mek Klilend, polazeći od ovih Veberovih misli, želi da Veberovo objašnjenje dopuni unošenjem jednog psihološkog faktora, konkretno razvijenosti motiva za postignućem. Motiv za postignućem predstavlja psihološki mehanizam koji omogućava, smatra Mek Klilend, da bolje razumemo vezu između prirode čoveka i ekonomskoga napretka. Šematski prikazano, Mek Klilendovo objašnjenje je u sledećem: vrednosti karakteristične za protestantizam određuju sadržaj vaspitanja dece i njihovo vaspitanje ka nezavisnosti i samostalnosti; ovo vaspitanje dovodi do stvaranja i razvijanja motiva za postignućem i njemu odgovarajućih vrednosti; ove, opet, stvaraju duh preduzimljivosti karakterističan za moderni industrijski kapitalizam a koji predstavlja, kao što Veber iznosi, bitan faktor ekonomskoga razvitka. Ovu svoju tezu o značaju socijalno-psihološkog mehanizma koju unosi, Mek Klilend pokušava empirijski proveriti na primeru konkretnih društava. Najpre upoređuje stepen razvitka u protestantskim i katoličkim zemljama Evrope. Ako se kao pokazatelj stepena razvitka uzme količina proizvedene električne energije, uzimajući prirodne pogodnosti i mogućnosti pojedine zemlje u obzir, pokazuje se
255
NIKOLA ROT
superiornost protestantskih zemalja nad katoličkim. Prosek u 12 protestantskih zemalja Evrope proizvedene količine električne energije po glavi stanovnika 1950. godine iznosio je 1 983 kilovat-časova električne energije, dok je prosek e lektrične energije u katoličkim zemljama Evrope, a koje nisu imale slabije prirodne uslove, iznosio 474 kW/h električne energije po glavi stanovnika. Čak i protestantske zemlje sa najslabijim prirodnim uslovima, kao što su Holandija i Danska, imale su veći prosek po glavi stanovnika nego što je prosek većine katoličkih zemalja (Poljske, Mađarske, Irske, Španije, Portugalije). Drugo proveravanje je daleko sistematičnije i složenije i sastoji se u analizi sadržaja štiva u školskim čitankama učenika na uzrastu od 8 do 10 godina i utvrđivanja u tim štivima izraženog motiva za postignućem, te upoređivanja ekonomskog razvitka sa razvijenošću motiva za postigućem nađenom spomenutom analizom. U štivima i čitankama dolaze do izražaja određene vrednosti društva. Ta su štiva pogodna za analizu jer su jednostavna i kratka. Mek Klilend bira po dve priče iz 23 zemlje za period 1920. do 1929. godine i za 40 zemalja za godine od 1946. do 1950. Sva izabrana štiva prevedena su na engleski, u njima su izmenjena imena tako da ocenjivači ne mogu da pogode iz koje je ze mlje uzeto štivo. Proverava se da li su štiva zaista karakteristična za sadržaje koji se prezentuju u čitankama na taj način što se traži korelacija tih priča sa grupom ostalih iz iste zemlje. Uzimaju se samo ona za koje postoji visoka kore lacija. Dva ocenjivača nezavisno vrše analizu i njihova ocena pokazuje se veoma relijabilnom. Za 23 zemlje koje su bile u uzorku kojim su obuhvaćene čitanke iz 1920-1929. godine bilo je moguće pratiti stepen razvitka motiva za postignućem u toku intervala od 25 godina. Ako je zaista visok stepen motiva za postignućem važna determinanta ekonomskog razvitka, onda je opravdano pretpostaviti da će u onim zemljama za koje se utvrdi da u tom ranijem periodu (1920-1929) pokazuju visok stepen razvijenosti motiva za postignućem doći do snažnog ekonomskog razvitka. Lica, naime, koja su u periodu od 1920 do 1929. bila deca, postali su aktivni članovi društva, na položajima odličnim za život i razvitak zemlje. Da bi utvrdio koliki je ekonomski razvitak pojedine ze mlje, Mek Klilend pristupa kompleksno m utvrđivanju toga razvitka. Ne zadovoljava se više samo utvrđivanjem količine proizvedene električne energije, nego kao pokazatelj uzima i realni dohodak po stanovniku u svakoj zemlji, izražen tako da je taj dohodak moguće upoređivati među različitim zemljama, zatim, kao treći indikator, uzima tempo ekonomskog rasta koristeći regresivnu jednačinu. Na osnovu ova tri indeksa ekonomskog razvitka konstatuje Mek Klilend, utvrdivši prethodno da između njih postoji pozitivna korelacija, da kod tih zemalja a to je u skladu sa njegovom osnovnom tezom kod kojih je 1925. godine motiv za postignućem, izražen u štivima čitanki, bio viši, postoji i viši porast ekonomskog razvitka nego što bi se očekivao prema regresionoj jednačini. Nije, doduše signifikantna korelacija između razvijenosti motiva za postignućem i svakog od pokazatelja ekonomskog razvitka: između motiva za postignućem i porasta električne energije korelacija je pozitivna i značajna na nivou 0,01, za prosečni prihod po glavi stanovnika korelacija, međutim, nije značajna, ali ona je značajna ako se oba indeksa prikažu zajedno. U tom slučaju je korelacija između motiva za postignućem i zajedničkog indeksa ekonomskog razvitka značajan na nivou 0,02. Time je, smatra Mek Klilend, potvrđena pretpostavka da je utvrđen nivo razvijenosti motiva za postignućem prediktivan za budući porast i tempo ekonomskog razvitka i da zaista motiv za postignućem predstavlja značajnu determinantu ekonomskog razvitka.
Mek Klilend svoju tezu o povezanosti između razvijenosti motiva za postignućem i ekonomskog razvitka primenjuje i u analizi društava u prošlim, istorijskim periodima.
256
SOCIJALIZACIJ A 1 MOTIVACIJ A
Postavlja hipotezu da će kod onih društava kod kojih bude, na osnovu analize literature ili karakteristične grafičke ekspresije (na primer, u ornamentici građevina) za određeni period utvrđen određen stepen razvitka motiva za postignućem, biti moguće utvrditi i odgovarajući stepen ekonomskog razvitka. Tamo gde se utvrdi visok motiv za postignućem, može se očekivati da će u razdoblju od 30 do 50 godina (pošto generacija koja se vaspitava bude postala vodeća snaga u društvu), uslediti i značajan ekonomski razvitak. Ovu svoju pretpostavku Mek Klilend proverava na više slučajeva. Uzima uzorke iz engleske literature za svakih 50 godina, za period od 1400. do danas i utvrđuje krivu koja pokazuje razvoj stepena motiva za postignućem. Na osnovu analize literature utvrđuje i stepen ekonomskog razvitka za svako razdoblje od 50 godina. Upoređujući krive razvitka motiva za postignućem i ekonomskog razvitka Mek Klilend može konstatovati da su one slične. Pri tom se može zapaziti da porast ili pad krive kojom se pokazuje stepen razvitka motiva za postignućem ide 3-50 godina ispred odgovarajuće krive za ekonomski razvitak. Sličan odnos utvrđuje i za SAD od 1800. do 1950. Na osnovu upoređivanja motiva za postignućem, izvedenog iz analize udžbenika i broja tehničkih patenata, dobija opet pozitivnu korelaciju između ovih dvaju niza podataka. Pokušava da utvrdi vezu između motiva za postignućem i ekonomskog razvitka i za veoma udaljene periode kao što je razdoblje antičke Grčke i istorija Perua iz doba pre Inka (800. pre naše ere do 700. posle naše ere). Upoređuje podatke iz grčke literature sa raspoloživim podacima o ekonomskom razvitku zem lje. Konstatuje da je motiv za postignućem, ocenjujući ga prema literaturi, najviši u ranom periodu razvitka Grčke, u vremenu od 900. do 475. pre naše ere. Zatim opada u periodu upravo kad je grčka civi lizacija na vrhuncu (475. do 362. pre naše ere). Taj motiv postaje nizak kad zem lja počinje ekonomski da nazaduje, tj. u periodu od 362. do 100. pre naše ere. Za Peru iz spomenutog vremena nema nikakvih literarnih tekstova, kao što nema ni mnogo podataka o razvoju privrede. Kao indeks za ekonomski razvitak uzima broj građevina, a kao indeks za motiv za postignućem grafičku ekspresiju na dekoracijama i u ornamentici građevina (a o čemu postoje arheološki podaci). Pokazuje se da se u tom periodu od 1500 godina (od 800. pre naše ere do 70. posle naše ere) mogu razlikovati dva perioda visoke razvijenosti motiva za postignućem i dva perioda niske razvijenosti motiva postignućem. To je moguće raz likovati i u ekonomskom razvitku. Posle perioda visoke razvijenosti motiva za postignućem slede periodi izrazito kulturnog razvoja, kao što se to može zaključiti po broju monumentalnih javnih građevina. A iza perioda niskog motiva za postignućem slede periodi osvajanja Perua od strane pripadnika drugih naroda i civilizacija.
Koristeći istu osnovnu tezu, Mek Klilend pokušava da objasni i nazadovanje i pad civilizacije i moći pojedinih država i društava. On smatra da je i opadanje moći povezano sa opadanjem motiva za postignućem kod pripadnika određenih društava. Navodi posebno dva uzroka koji, po njegovom mišljenju, deluju na smanjivanje razvijenosti motiva za postignućem. To su: a) korišćenje robova i prepuštanje vaspitavanja dece robovima (kao što je to bilo u Grčkoj i na jugu SAD), i b) razvijanje, pošto je došlo do zadovoljenja motiva za postignućem, novih motiva koji postaju dominantni i znatno moćniji motiv od motiva za postignućem, kao što su, među ostalim, motiv za uživanjem i estetski motiv. Rezonuje: sa porastom ekonomske i vojne moći dolazi do uvođenja institucije ropstva. Države koje su postale moćne koriste za različite poslove robove. Koriste ih, među ostalim, i za vas-
257
NIKOLA ROT
pitanje dece. Robovi sami, pretpostavlja Mek Klilend, imaju niski motiv za postignućem budući da su u punoj zavisnosti od svojih gospodara. (On to i potvrđuje ispitivanjem motiva za postignućem kod američkih crnaca. Pokazuje se da američki crnci i njihova deca i danas, iako su slobodni, ukoliko nisu uspeli da se uzdignu iz sloja najsiromašnijih, imaju relativno veoma nizak motiv za postignućem.) Po pravilu, u zemljama u kojima postoje robovi prepušta se vaspitavanje dece robovima. Robovi, zbog toga što su sami sa niskim motivom za postignućem, a zatim zbog toga što kao vaspitači tolerišu svaku želju deteta ne samo da ne podstiču nego upravo koče razvijanje motiva za postignućem. Tako nužno dolazi do toga da generacije koje su imale izrazito visok motiv za postignućem, i zahvaljujući njemu razvile moć zemlje, nasleđuju nove generacije kod kojih je karakterističan nizak motiv za postignućem. Tako kao psihološka nužnost dolazi do toga da iza perioda moći i procvata sledi period opadanja i nazadovanja. Mek Klilend ovo ilustruje na primeru južnih država SAD. Belci koji su naselili jug SAD verovatno su bili Ijudi sa visoko razvijenim motivom za postignućem. U tim se državama, međutim, dugo održava period ropstva i robovi postaju vaspitači dece belaca. Usled toga deca belaca postaju ljudi sa slabije razvijenim motivom za postignućem. Slabije se usled toga razvija i njihova zemlja. To je razlog što se razvitak SAD od polovine XVIII veka više ne odvija na jugu zemlje nego prelazi na sever SAD gde je ropstvo bilo slabije razvijeno i ranije ukinuto. Na sličan način se može, smatra Mek Klilend, objasniti i opadanie moći antičke Grčke. Od 325. pre naše ere znatan broj atinskih porodica postaje dovoljno bogat da drži robove. Svakom detetu iz bogatije porodice dodeljuju se dva roba; jedna đojilja, negovateljica i jedan rob pedagog koji vodi dete u školu. Kad ova generacija dece odraste, grčko društvo čine građani sa slabo razvijenim motivom za postignućem. Zato u periodu kad oni postaju zreli Ijudi, dolazi do opadanja moći zemlje. Tako posledica moći i bogatstva, ropstvo, razara svoj izvor tu istu moć i bogatstvo. Posle perioda moći i vlasti nad robovima civilizacije postaju manje preduzimljive i neotpornije na napade neprijatelja i počinje period ekonomskog nazadovanja i gubitka moći. Na primeru razvitka Firence, smatra Mek Klilend, moguće je pokazati delovanje drugog uzroka slabljenja motiva za postignućem javljanja novih dominantnih motiva i time opadanja ekonomskog razvitka. Firenca je u XV veku bila neobičan primer procvata i napretka. Po prostranstvu i po broju stanovnika mala talijanska državica, ona je, u stvari, bila moćna evropska snaga. U periodu renesanse u Firenci niču krupne istorijske ličnosti vodeće u'trgovini, literaturi, arhitekturi, slikarstvu, nauci i muzici. To je bilo moguće smatra Mek Klilend zapravo zbog preduzimljivosti i visoko razvijenog motiva za postignućem stanovnika toga grada i posebno njenih osnivača i vođa. Osnivač porodice Mediči, Đovani, bio je moćan trgovac i bankar i njegova že lja za uspehom omogućila je da je razvio poslove u celoj tadašnjoj Evropi. Međutim, u sledećim generacijama, veli Mek Klilend, slabi motiv za postignućem. I članove porodice Mediči i druge bogate Firentince više od preduzimanja poslova interesuju umetnost, ljubav i razni oblici uživanja. Pasle Kozima, koji učvršćuje ono što je Đovani utemeljio, dolazi Lorenco Veličanstveni, zaštitnik umetnosti i zaslužan za procvat kulture. Ali istovremeno dolazi do slabljenja i opadanja moći Firentinske Republike.
Pokušaj Mek Klilenda, Etkinsona i drugih istraživača da što sistematskije empirijskim putem ispitaju jedan važan segment ponašanja ljudi, kao što je to težnja za afirmacijom i isticanjem, pokazao se veoma značajan. On je vredan po re-
258
SOCIJ ALIZACIJA I MOTIVACIJA
zultatima, kao i po podsticaju koji je dao istraživanju složenog ljudskog ponašanja i složenosti ljudske motivacije. Nalazi o povezanosti i razvijenosti motiva za postignućem sa različitim oblicima ponašanja, rezultati istraživanja o uslovima koji dovode do razvitka toga motiva sve su to nalazi i rezultati koje u velikoj meri potvrđuju i kasnije vršena istraživanja. I pokušaj Mek Klilenda da se unesu psihološki faktori u objašnjenje društvenog razvitka opravdan je i koristan. Za razumevanje društvenih zbivanja neophodno je, među ostalim, utvrditi šta pokreće ljude u različitim uslovima na različite aktivnosti. Društveni razvitak, kao i ekonomski razvitak, zacelo zavise i od postojanja određenih pokretačkih snaga u ljudima, od određenih motiva i njihove snage i razvijenosti. Mek Klilendu i njegovim objašnjenjima moguće je ipak postaviti izvesne prigovore. Pre svega, kao što je već napomenuto, sam pojam motiva za postignućem nedovo ljno je precizno određen. S jedne strane, on označava tendenciju blisku težnji za afirmacijom i za samoaktualizacijom, težnju da se ovlada stvarima, težnju za kompetentnošću i želju da se ispolje sopstvene sposobnosti. Ali on istovremeno označava i tendenciju za kompeticijom, težnju da se uspe bolje od drugih, da se postigne više od njih i bude moćniji od ostalih. Iz Mek Klilendovih, pa i drugih nekih istraživanja, proizilazi da se veoma često zadovoljenje ovoga motiva traži u ostvarenju što boljeg materijalnog stanja, pa se često motiv za postignućem svodi (ne na opštu težnju za kompetencijom nego) na težnju da se kompeticijom ostvari viši ekonomski standard i viši status. Problematično je, međutim, da je zaista tako kod svih onih ljudi koji pokazuju preduzim ljivost za novo i težnju za stvaralaštvom, U stvari, motivom za postignućem, kako ga određuje pa i ispituje Mek Klilend, obuhvaćeno je više motiva i motivacionih faktora. Može se postaviti prigovor i zaključcima o kore latima ponašanja motivu za postignućem. Nisu uvek tako nedvosmisleno utvrđene veze između razvijenosti motiva za postignućem i određenih oblika ponašanja, kao što se to u zaključcima Mek K lilenda i saradnika navodi. Rezultati koji se pokazuju suprotni očekivanjima nastoje se objasniti korišćenjem dodatnih, često dosta iskonstruisanih hipoteza. Slično nije sasvim određeno koji su precizno faktori u procesu vaspitanja koji dovode do razvitka motiva za postignućem. Verovatno je najopravdaniji prigovor Mek Klilendovom objašnjenju ekonomskog razvitka (korišćenjem razvijenosti motiva za postignućem) jednostranost psiho logističkog tumačenja. Teško je prihvatiti protestantizam kao početni lanac u ekonomskom razvitku Evrope. Protestantizam nastaje i širi se kao izraz promenjenih proizvodnih uslova i odnosa. On nastaje kao protest protiv situacije koja koči društveni razvitak. Isticanje oslonca na sebe, važnosti onoga što pojedinac čini, karakteristično za protestantizam, izraz ja stvorene snage i svesti novog građanskog sloja kome feudalizam onemogućava razvitak i koči napredak. Protest protiv feudalizma i katoličkog učenja (koje feudalizam podržava) da samo crkva i njeni zastupnici mogu osigurati spasenje, protest je ličnosti koje su postale svesne svojih snaga. Ali one su to jer su postale ekonomski moćnije. Upravo već ostvareni ekonomski razvitak dovodi do javljanja novih društvenih vrednosti. Ni-
259
N IKOLA ROT
su naprosto konstruisane vrednosti one koje su dovele do promene. Ove nove vrednosti izrastaju iz novih uslova i stiču svoju snagu upravo zbog toga jer omogućavaju brži i dalji razvitak. Verovatno je, dakle, da postoji obrnut odnos od onoga koji navode Veber i Mek Klilend. Javljanje novih vrednosti i javljanje određenog motiva (kao što je to motiv za postignućem) ne izaziva ekonomski razvitak. Stvar stoji suprotno: podizanje ekonomskog stanja rađa veće želje i zahteve i rađa nove motive i izrazitiji motiv za postignućem. To onda, i u tome je Mek Klilend u pravu, zacelo doprinosi još naglijem i moćnijem daljem razvitku. U tom razvitku i Mek Klilendova zasluga je što je to pokazao, zacelo psihološki faktori imaju važnoga udela. Stoga Mek Klilendov pokušaj kojim pokazuje udeo psiholoških faktora u spletu uslova koji pokreću društveno zbivanje nesumnjivo doprinosi potpunijoj analizi i društveno-ekonomskih zbivanja i boljem razumevanju društvenog kretanja.
AFILIJATIVNI MOTIV Manifestovanje afilijativnosti, izvori i uslovi afilijativnosti Afilijativnost ili afilijativni motiv manifestuje se u težnji čoveka ne samo da bude zajedno sa drugim osobama i u njihovom prisustvu (kao što je to pri manifestovanju gregarnog motiva) nego i u težnji da se udružuje sa ljudima. Ukazujući na postojanje afilijativnog motiva poziva se takođe, kao i pri ukazivanju na gregarni motiv, sa kojim je afilijativni motiv nesumnjivo povezan (a po nekim i identičan), na podatke o tom da se izolacija od drugih osoba doživljava kao intenzivna neprijatnost. To potvrđuju izveštaji ljudi koji u toku dužeg perioda nisu bili u kontaktu sa drugim osobama, na primer, zabeleške brodolomnika, osuđenika na samicu i pustinjaka. Iz tih izveštaja proizlazi da se ponekad fizički bol lakše podnosi od izolacije. Iz ovakvih izveštaja može se zaključiti da intenzitet neprijatnosti izazvane izolacijom varira. Posle jačanja neprijatnosti i njenoga porasta do velikog intenziteta često nastupa stanje apatije koje može dobiti oblike potpune bezvoljnosti. Podaci pokazuju da u slučajevima izolacije postoji tendencija da se zamišlja prisustvo drugih, da se o takvom prisustvu sanja, pa i halucinira. Iz nekih podataka pustinjaka eremita proizlazi da oni povremeno doživljavaju teške duševne krize, doživljavaju stanja depresije, besmislenost svoje aktivnosti i života uopšte, čak i besmislenost pobožnosti i vere, a zbog kojih su se i zavetovali da će biti u pustinji i odvojeni od ljudi. Oni o takvim stanjima duševne krize saopštavaju kao o „iskušenjima đavola“. U skladu sa ovim podacima da se osamljenost doživljava kao intenzivna neprijatnost jeste i činjenica da se kažnjenici, kad im se želi nametnuti posebna teška kazna, osuduju za određeni period vremena na samicu. Takvo samovanje se neobično teško izdržava, ukoliko osobe osuđene na samicu ne budu u stanju da same sebi organizuju neku fizičku ili mentalnu aktivnost. Postoje i eksperimentalni podaci kako se potpuna izolacija od ljudi doživljava kao intenzivna neprijatnost.
SOCUALIZACIJA I MOTIVACIJA
Istraživač Šehter (S. Sehachter, 1959) obaveštava o ogledu koji je sproveo sa 5 studenata dobrovoljaca. Ispitanici su pristali da ostanu sami u prostoriji bez prozora i bez ikakve komunikacije (osim putem telefona) sa spoljnim svetom, bez knjiga, radija ili bez ičega što bi moglo zabaviti. Predviđeno je, razume se, da im se redovno dotura hrana. Rezultati pokazuju da je od 5 subjekata ogled jedan napustio svega posle dva sata boravka u izolaciji, tri ispitanika napustila su ogled posle dva dana, a samo jedan je ostao 8 dana (do kojega je roka ogled bio i predviđen). Svi ispitanici izveštavaju da su imali osećanje veće ili manje nelagodnosti. Ispitanik koji je ostao najduže izjavljuje kako je to osećanje nelagodnosti, iako je znao da će posle 8 dana izolacija biti prekinuta, stalno raslo i povećavalo se.
Postoji više pokušaja objašnjenja porekla afilijativnosti. Među ostalim, nalazimo pokušaj objašnjenja na osnovu urođenih tendencija za afilijativnošću, na osnovu instinkta za udruživanje. Tako je već spomenuto objašnjenje Mek Dugala. Ljudi su, veli on, afilijativni jer postoji urođena težnja za udruživanjem. Kao što se mravi skupljaju u kolonije tako se nužno i ljudi udružuju u grupe. I dete, odraslo sasvim izolovano od ljudi čim bi imalo priliku da dođe u kontakt sa ljudima, udruživalo bi se sa njima i težilo da bude sa njima. Drugi autori ne smatraju da postoji posebna urođena težnja za afilijativnošću. Po njima, do afilijativnosti dolazi zbog toga što se tek udruživanjem mogu zadovoljiti različite od urođenih potreba. Tek ako se ljudi udruže, oni sebi mogu da osiguraju hranu, vodu, toplinu. Osnova afilijativnosti leži po tom shvatanju u bespomoćnosti deteta i njegovoj zavisnosti od majke. Dete je dugo vremena bespomoćno i u zadovoljavanju svojih osnovnih bioloških potreba prisiljeno da se osloni na pomoć drugih, da traži tu pomoć od drugih i da bude sa drugima. Zbog toga, vele ovi autori, i kad dete odraste i postane čovek ono, i kad bi moglo da živi bez kontakta sa drugima, traži takav kontakt sa drugima. To je razlog što Ijudi tek izuzetno žive usamljeni i bez dodira sa drugim osobama i što se takvo ponašanje smatra nenormalnim i devijantnim. Treća grupa autora smatra da je glavni uzrok udruživanja odraslih osoba ne u težnji da se zadovolje različite urođene potrebe, jer se takve biološke potrebe kod odraslog čoveka, posebno kod onog koji ima dovoljno sredstava za život, mogu zadovoljiti i bez udruživanja sa drugim osobama, nego u različitim psihološkim i stečenim potrebama kao što su: potreba za postignućem, za prestižom, za moći i druge. One se ne mogu zadovoljiti u izolaciji, nego se ove stečene potrebe, naučene putem socijalnog učenja, mogu zadovoljiti tek kontaktom i stvaranjem određenih odnosa sa drugim Ijudima. Zbog zadovoljenja ovih stečenih potreba javlja se afilijativno ponašanje. Postoji, najzad, četvrto shvatanje po kome je afilijativno ponašanje u celini naučeno ponašanje i po kome do njega dolazi i zbog toga što se žele zadovoljiti bilo biološke bilo stečene potrebe, niti zbog toga što bi postojala neka urođena tendencija za udruživanjem, nego što je takav način ponašanja naučen. Od ranog detinjstva dete se uči kontaktima. Za udruživanje sa drugima se nagrađuje i na takvo udruživanje podstiče. Na taj način se učenjem, na principu uslovljavanja, usvaja afilijativnost kao način ponašanja. U detinjstvu naučen afilijativni način ponašanja produžava se i upražnjava kao naviknuti oblik ponašanja i kod odraslog čoveka. Mi nemamo mogućnosti da posebnim istraživanjima proverimo tačnost ma kojeg od ovih shvatanja, a eventualnu netačnost svih ostalih. Posebno je teško pro-
261
Postupak ispitanika zajedno
Snaga afilijativnosti
svejedno
sam
Jaka anksioznost
62,5
28,1
9,4
0,88
Slaba anksioznost
33,5
60,0
7,0
0,35
NIKOLA ROT
SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A
Proveravanja podatakaosnovama pokazuju daafilijativnog je zaista kodponašanja subjekata stvorena veća odnosno manja veravati shvatanje o urođenim kod čoveka. To je teško anksioznost, zavisno od informacija u početku ogleda, da je određen postotak onih (19%) kod kojih je zbog toga, jer na uzrastu deteta, kad bi se eventualno moglo pristupiti proveravanju, mi izazvana jaka anksioznost odbio da produži sa ogledom i, najzad, a čime je potvrđena postavljena hipoteza, nikad ne možemo sa sigurnošču utvrditi što je do ponašanja koje dete manifestuje da sa većom anksioznošću ide uporedo i izrazitija želja za afilijativnošću. To pokazuju i brojevi iz sledeće nasleđem dato a što je naučeno. Verovatno je da do afilijativnog ponašanja dolazi iz sva tabele: četiri uzroka spomenuta u pokušajima objašnjenja izvora toga ponašanja: i zbog toga što postoje urođene tendencije za afilijativnošću, i zbog toga što se tek udruživanjem sa drugim osobama mogu zadovoljiti biološke potrebe, i zbog toga što tek kontakt sa drugim ljudima omogućava zadovoljenje mnogih stečenih potreba, kao i zbog toga što se potkrepljivanjem afilijativno ponašanje uči od detinjstva.
Uzroci intenziteta afilijativnosti U nemogućnosti da istraživanjima daju odgovor o opštim uzrocima udruživanja psiholozi su pristupili istraživanju posebnih, specifičnih, faktora od kojih zavisi intenzitet težnje za udruživanjem, intenzitet afilijativnog motiva. Oni su pošli od činjenice da tendencija za udruživanjem, bez obzira na to koji je njen osnovni uzrok, postoji i da treba pokušati utvrditi koji su specifični uslovi koji razvijaju ili koče težnju za udruživanjem, od kojih zavisi jačanje ili slabljenje afilijativnog motiva. Takav zadatak istraživanja postavio je i S. Sahter (S. Schachter, 1959). Na osnovu podataka o reagovanju osoba koje su duže vremena bile izolovane od dodira sa drugim ljudima opravdano je zaključiti da je težnja za udruživanjemjrovezana sa osećanjem neprijatnosti, posebno sa osećanjem straha ili, kako se Sahter izražava, anksioznosti. Zato on postavlja hipotezu da će jačanje anksioznosti dovesti do jačanja afilijativne tendencije. Da bi je proverio, organizuje dosta složenu eksp°rimentalnu situaciju. Istraživač svoje subjekte, studentkinje, dovodi u prostoriju u kojoj se nalazi čovek ozbiljna lica, u belom mantilu, sa stetoskopom. U prostoriji se nalaze i impresivni električni aparati. Čovek u prostoriji predstavlja se subjektima kao lekar koji bi želeo da vrši oglede sa električnim šokovima. Jednom delu subjekata saopštava da će ti električni šokovi biti jaki u veoma bolni, iako neće izazvati nikakve štetne pasledice. Namera istraživača je da kod tih subjekata izazove jaku anksioznost. Drugom delu subjekata, ista osoba saopštava da ima nameru da izvede oglede sa električnim šokovima, ali da ti šokovi neće biti bolni i da će og led biti dosta zanimljiv. Namera je da se ovim saopštenjem izazove blaži oblik anksioznosti. I kod prvog i kod drugog dela nastavlja sa objašnjenjem, da treba da dadu podatke o tome kako se osećaju i da na skali sa pet kategorija (od -2 dio +2) označe kako se osećaju u vezi sa time da treba da prime električni šok. Posle toga svim subjektima je rečeno da je potrebno još 10 minuta da se sve pripremi za eksperiment. Za ovo vreme, saopšteno im je, mogu da pričekaju bilo u prostorijama u kojima će svaki biti sam, a koje su udobne i snabdevene knjigama i časopisima, ili u učionicama u kojima će biti zajedno sa drugima. S obzirom na to da je ograničen broj prostorija, rečeno je dalje u objašnjenju, u kojima bi subjekti morali čekati početak eksperimenta sami, treba da oni koji žele da budu zajedno sa drugima označe i stepen svoje želje. Na kraju je svima saopšteno da mogu, ako to žele, i da odustanu od sudelovanja u ogledu. Sa ovime je, u stvari, ogled i bio završen. Smisao ogleda je bio da se kod subjekata stvori veća i manja anksioznost i proveri da li sa jačanjem anksioznosti ide i jačanje afilijativnog motiva.
262
NIKOLA ROT
tričnog šoka), birali u velikom postotku da budu zajedno. Međutim, ispitanici kod kojih je izazvana anksioznost time što su dovedeni u infantilnu situaciju, želju da budu u društvu sa drugima izražavali su mnogo ređe od onih kod kojih je izazvan strah.
Na osnovu rezultata ovog ispitivanja istraživači zaključuju da treba razlikovati strah i anksioznost i delovanja jednog i drugog emocionalnog stanja na afilijativnu tendenciju. Dok intenzivniji strah, po njima, izaziva intenzivniju afilijativnost, anksioznost smanjuje težnju za udruživanjem sa drugim ljudima, i to tim više ukoliko je veča. Objašnjavaju to time što u slučaju kad je izazvan strah razgovor sa drugima dovodi do smanjenja straha, a u slučajevima kad je usled namerno izazvane infantilne situacije došlo do osećanja nelagodnosti, subjektima postaje neprijatno da o svom stanju saopštavaju i oni ne žele zbog toga kontakt sa drugim osobama. Treba napomenuti da mi nemamo dovoljno podataka za opravdanost ovoga zaključka. Mi ne možemo sa sigurnošću reći da različite vrste straha različito deluju na javljanje afilijativnoga motiva. Sigurno je da izazvan strah od električnog šoka a ostavljajući nerešeno pitanje da li imamo u tom slučaju javljanje sasvim Dobijeni podaci potvrđuju postavljenu hipotezu. Ispitanici kod kojih je izazvana određenog ili više-manje neodređenog straha (kao što misli Šehter) utiče na intenzitet veća anksioznost u većem postotku su želeli da vreme do početka ogleda provedu zajedno afilijativnog motiva. sa drugima, da budu u društvu sa drugima. Kod njih je, kao što je to utvrđeno merenjem, Postavlja se pitanje usled čega dolazi do veze između intenziteta straha i intenziteta intenzitet afilijativnosti bio u proseku znatno veći. Posebnim istraživanjima utvrđeno je da afilijativnog motiva. Zašto oniveća kojianksioznost doživljavajužele intenzivni imajusai drugima intenzivnije želje osobe kod kojih je izazvana da budustrah zajedno u znatno da se udružuju sa drugim osobama. Na ovo pitanje može se odgovoriti, veli Šehter, većem broju samo u slučajevima kad je postojala mogućnost da komuniciraju, da navođenjem uzroka: što udruživanje do redukovanja straha ogledima i 2) što razgovaraju sadva drugima i to 1) upravo o ogledu kojidovodi se priprema. Kad je u posebnim udruživanje dovodi do veće kognitivne jasnoće. Prvi uzrok, po Šehterovom mišljenju, zato bila dana mogućnost da budu zajedno, ali je ispitanicima saopšteno da neće smeti što sa jačanjem straha dolazi do jačanja afilijativnog motiva je u tome što subjekti kod međusobno razgovarati ili da će moći da razgovaraju, ali samo o stvarima koje nemaju kojih je izazvan intenzivan strah boraveći zajedno imaju mogućnost da razgovaraju veze sa ogledom ni onih sa većom anksioznošću koji su izjavili da žele biti zajedno nijeo situaciji koja onih je izazvala strah. Samo saopštavanje o određenom stanju tenzije i bilo više nego sa slabijom anksioznošću. neprijatnosti dovodismatra do smanjenja te tenzije i do smanjenja straha. a to govori Dok Sehter da veću afilijativnost izaziva javljanje veće Ljudi, anksioznosti, neki takođe u prilogdaovog objašnjenja, su što naučili da u društvu drugih mogu lakše koji da se autori smatraju neodređen strah, kao je to slučaj kod anksioznosti, nije faktor je suprotstave opasnosti koja je izvor straha, da su jači kad ih je više, pa se zato u društvu u pozitivnoj korelaciji sa intenzitetom afilijativnog motiva, nego da je u pozitivnoji manje plaše. korelaciji sa intenzitetom afilijativne tendencije intenzitet sasvim određenog straha; dakle, uzrok povezana što se prisa intenzivnijem strahovanju intenzivnije že li društvo sa da nijeDrugi afilijativnost anksioznošću nego da je povezana sa strahom. Istraživači drugima, po mišljenju Šehterovom, je u tome što kontakt sa drugima dovodi do veće (I. Sarnoff i P. G. Zimbardo, 1961) zaključuju to na osnovu posebnog ogleda koji su izveli. jasnoće i boljeg uvida u sopstveno stanje. Šehter, naime, polazi od jedne ideje koju je izneo Jednoj grupi, kao i u Šehterovom ogledu, rečeno je da će dobiti električni šok. Polovini članova L. Festinger, a to jejeda za kognitivnom Ljudi teže da sebe ocene, grupe saopšteno da postoji će šok bititežnja jak, a polovini da će biti slab.jasnoćom. Kod obe grupe izazvan je strah od električnog da znaju šoka. štaFormirana je sa njima, je i druga u grupa kakvom kod koje su stanju, je izazvana koje anksioznost, sposobnosti i to kodimaju jednogi,dela posebno, grupe jakakakve a kod grupe slaba. Jednomemocije delu ispitanika iz ovesagrupe saopštenokoja je dajetreba da sisaju različite emocijedrugog imajudela i da li su njihove u skladu situacijom emocije izazvala. objekte: dečje cucle, ženske grudnjake i druge neke objekte. Kako su objekti bili studenti, zreli i odrasli Kad nemaju objektivnih kriterijuma na osnovu kojih bi mogli da sebe evaluiraju, ljudi do ljudi, ovaj zahtev je kod njih izazvao neodređenu neprijatnu emociju; kao što je pretpostavljano, infantilna jasnoćesituacija o sebiu nastoje da dođuizazvala upoređujući se sakoja drugim Naročito kad intenzivna. je reč o koju su dovedeni je anksioznost je, kaoosobama. što je provereno, bila dosta osećanjima, nedostaju objektivni kriterijumi da se oceni da li su ta osećanja adekvatna Drugom delu grupe bilo je naređeno da duvaju u dečje pištaljke. Očekivano je, a to je i potvrđeno, da će takvo ponašanje takođe izazvati izvesnu nelagodnost, veliku nego manju. Treba Ispitanicima grupa, kao situaciji. Zato se ljudi pitaju: „Kako drugi reagujualiunetakvoj situaciji? li sesvih te situacije i u Sehterovom ogledu, saopštenoreagovanja je da pre produžavanja ogleda mogu biti zajedno sopstvena i sami. Pokazalo se da su plašiti ili ne treba?“. Na osnovu drugih mi onda ocenjujemo osećanja. ispitanici iz grupe kod koje je izazvan realistički strah (strah od elekOsećanje je, posebno njihovu vrstu i njihov kvalitet, smatra Šehter, uopšte teško oceniti i mi pokazujemo sklonost da, kad se nađemo u stanju uzbuđenosti,
264
263
SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A
emocije koje su se javile ocenjujemo prema manifestacijama drugih osoba u istoj situaciji. I u spomenutim ogledima subjekti su bili u stanju neizvesnosti o svojim osećanjima i želeli su da se nađu sa drugima i da razgovaraju sa drugima da bi smanjili stanje neizvesnosti. Budući da je trebalo da prime električni šok, izazvalo je to kod njih određeno osećanje straha. Pitali su se koliko je opravdano da se plaše. Da bi to utvrdili, želeli su da doznaju šta drugi osećaju u istoj situaciji. U prilog prihvatanja važnosti težnje za kognitivnom jasnoćom za javljanje afilijativnosti govori i podatak da su subjekti pre početka najavljenog eksperimenta izražavali želju da budu upravo sa osobama koje su se nalazile u istoj situaciji. Kad im je u jednom posebnom ogledu ostavljeno da biraju da budu sa drugim subjektima koji su u istoj situaciji ili sa studentima koji su došli na konsultaciju (a koji ništa ne znaju o eksperimentu), oni su po pravilu birali da budu sa onim subjektima sa kojima takođe treba da bude izveden isti ogled. Šehter, kao i mnogi drugi autori, smatra da se može zaključiti da su zaista dva uzroka zbog kojih strah dovodi do jačanja afilijativne težnje: prvi je uzrok smanjenje straha u afilijativnoj situaciji i drugi je želja da se vlastita osećanja uporede sa osećanjima drugih i na taj način smanji neizvesnost o sebi i postigne veća kognitivna jasnoća o svom stanju.
Red rođenosti i afilijativnost Na osnovu određenih pretpostavki, kao i na osnovu podataka o redu rođenosti subjekata sa kojima je vršio oglede, Šehter je došao od zaključka da je red rođenosti, činjenica da li je pojedinac prvo dete koje je rođeno ili je dete koje je rođeno posle druge dece, faktor od kojeg zavisi intenzitet afilijativnog motiva u situaciji kad dođe do javljanja anksioznosti. On je posebnim ogledima mogao da utvrdi da znatno veći broj prvorođenih bira, u eksperimentalnoj situaciji koju je organizovao, da do početka davanja električnih šokova bude zajedno sa drugima, nego što to biraju subjekti koji su kasnije rođeni. Šehter je postavio pitanje: nije li možda to zbog toga što su prvorođena deca društvenija, što uopšte više teže za društvom u svakoj situaciji a ne samo kad dođe do straha. Posebne analize koje je vršio pokazale su da nije tako. Kad je izazvani strah bio malen, onda prvorođenih koji su želeli da budu zajedno u društvu sa drugima nije bilo više nego onih koji su kasnije rođeni. Samo kad je strah bio dovoljno intenzivan, razlika između prvorođenih i kasnije rođenih, koji su tražili društvo sa drugima, bila je signifikantna. Šehter je pristupio i posebnom ispitivanju da bi proverio da li uopšte red rođenosti (činjenica da je neko prvo dete, drugo, treće ili četvrto) stoji u korelaciji sa intenzitetom afilijativnog motiva u situaciji kad dođe do javljanja dovoljno intenzivnog straha. Na osnovu upoređivanja podataka dolazi do zaključka da je intenzitet afilijativne težnje u strogom odnosu, u izrazitoj korelaciji, sa redosledom po rođenosti. Koliko je dete dalje u redosledu rođenosti, toliko se proporcionalno smanjuje broj izbora da se bude pre početka davanja šokova zajedno sa drugima, utoliko je manji intenzitet afilijativnog motiva. Iz porodica sa četvoro dece, na primer, prvorođeni biraju češće da budu zajedno sa drugima nego drugorođeni, drugorođeni češće nego trećerođeni, a trećerođeni češće od četvororođenih. On
NIKOLA ROT
je mogao utvrditi da prvorođeni teže da budu u društvu sa drugima, kad se kod njih izazove dovoljno intenzivna aksioznost, u 74-100% slučajeva, drugorođeni u 45-60%, a trećerođeni u 17-20%. Red rođenosti je, zaključuje Šehter, bitna varijabla. Oni koji su raniji po redu rođenosti, utvrđuje Šehter, pokazuju u spomenutoj eksperimentalnoj situaciji i veći stepen anksioznosti, kao što pokazuju i izrazitiju težnju za afilijacijom. Nema, veli Šehter, razlike između jedinaca i prvorođenih, kao što na intenzitet afilijativnog motiva ne utiče ni veličina familije. Apsolutni red rođenosti je u čvrstom odnosu sa afilijativnom reakcijom anksioznih subjekata. Pokušavajući da objasni ovu vezu između reda rođenosti, s jedne strane, intenziteta anksioznosti i afilijativnog motiva, s druge strane, Šehter ukazuje na nekoliko momenata. On navodi da će razlog ovoj povezanosti ležati, među ostalim, u tome što roditelji prilikom rođenja prvoga deteta imaju manje iskustvo u podizanju dece, što su nesigurniji u to kako treba da se ponašaju i kako da reaguju na različite oblike ponašanja kod deteta. Ova njihova nesigurnost ima za posledicu da se brinu za dete više nego što je to potrebno i da reaguju brigom i staranjem češće nego što to stvarna situacija zahteva. Zbog toga i dete više traži pažnju roditelja i više je uz njih vezano. Osim toga, po pravilu, ranije rođena deca osećaju se rađanjem mlađe braće ugrožena, a starija se braća često ponašaju grubo prema mlađoj deci. Tako se mlađa deca već u detinjstvu postepeno navikavaju i na neprijatne situacije, a u kojima se moraju snaći sami. Kod ranije rođene dece, poziva se Šehter na rezultate istraživanja većeg broja drugih autora, razvija se intenzivnije osećanje zavisnosti i jača potreba za zavisnosti od rodite lja. I upravo ova razlika u razvijenost potrebe za zavisnosti, smatra Šehter, osnova je za objašnjenje povezanosti između reda rođenosti i intenziteta afilijativnoga motiva. Ranije rođena deca osećaju intenzivniju potrebu za osloncem na roditelje i na druge osobe, kod njih dolazi situacija neizvesnosti do izrazitijeg osećanja zavisnosti i, usled toga, do izrazitije težnje da se bude sa drugima. Ove svoje zaključke o povezanosti između reda rođenosti, intenziteta anksioznosti i intenziteta afilijativnog motiva Šehter pokušava da proveri na pojavama iz svakodnevnog života. On to čini razmatrajući vezu između reda rođenosti i pojave alkoho lizma, reda rođenosti i frekvencije traženja pomoći od psihoterapeuta, te reda rođenosti i efikasnosti borbenih pilota. Na osnovu statističkih podataka moguće je utvrditi da hroničnih alkoholičara ima znatno više među kasnije rođenom decom, a znatao manje među jedincima i prvorođenima. To se, prema Šehterovom mišljenju, može objasniti tako što su hronični alkoholičari, koji, kao alkoholičari uopšte, pribegavaju alkoho lu zbog osećanja teskobe ili nelagodnosti, osobe koje piju same, koje ne traže društvo u piću. Oni sa svojom teskobom i nelagodnošću se nose sami, ne tražeći društvo. To teže mogu ranije rođeni i zbog toga među hroničnim alkoholičarima nalazimo znatno više kasnije rođenih. Drugu potvrdu za svoje zaključke nalazi u razlikama između prvorođenih jedinaca, s jedne strane, i kasnije rođenih, s druge strane, koji traže pomoć psihoterapeuta. Tražiti pomoć psihoterapeuta, kad se pojave teškoće tumači autor kao
266
SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A
traženje socijalnog kontakta. Zbog toga će više tražiti pomoć psihoterapeuta on i koji, kad se nađu u teškoćama, traže društvo drugih nego oni koji su u stanju da se i sami nose sa svojim teškoćama. Zbog toga je opravdano očekivati da će među pacijentima psihoterapeuta biti više ranije nego kasnije rođenih. Prema Šehteru, statistički podaci to i potvrđuju. Oni pokazuju da je među ranije rođenim proporcionalno više onih koji dolaze da traže pomoć psihoterapeuta, da oni koji su ranije rođeni duže ostaju u psihoterapeutskom tretmanu od kasnije rođenih, kao i da ranije prekidaju psihoterapeutsko učenje od kasnije rođenih. Sa usmerenim porastom straha poboljšava se izvršavanje različitih aktivnosti. Ali ako strah postane izrazit, efekat aktivnosti se pogoršava. Iz ovog saznanja moglo bi se pretpostaviti da će prvorođeni i ranije rođeni biti manje efikasni u različitim aktivnostima od kasnije rođenih, ako su te aktivnosti praćene izrazitijim osećanjem straha. Budući da se strah nužno i redovno javlja u raznim ratnim situacijama, može se pretpostaviti da će i vojnici, posebno kad treba da izvršavaju individualne zadatke, koji su kasnije rođena deca biti bolji borci nego vojnici koji su prvorođena ili ranije rođena deca. Da je zaista tako, o tome nema mnogo podataka. Među ostalim podacima koji ovu pretpostavku potvrđuju i na koje se Šehter poziva jesu podaci jednog istraživača psihologa (E. P. Torrance, 1954) o pilotima lovcima. Ovi su podaci posebno podesni za proveravanje iznete pretpostavke iz više razloga: što se efikasnost pilota lovaca lako može izraziti brojem oborenih neprijateljskih aviona, što se piloti lovci bore sami i rezultat njihove aktivnosti nije pod uticajem tako velikog broja faktora kao što je aktivnost u zajedničkoj borbi i, najzad, što kritične situacije u koje dolazi svaki pilot lovac prirodno da izazivaju izrazito osećanje straha. Zaista, podaci na koje se Šehter poziva potvrđuju pretpostavku. Prema njima, među pilotima lovcima koji su naročito pokazali uspeh (koji se mogu ubrojati među asove pilote koji su oborili pet i više neprijateljskih aviona) ima značajno više kasnije rođenih nego prvorođenih i jedinaca. Više kasnije rođenih ima i među onim pilotima koji su oborili u borbi sa neprijateljem jedan ili više aviona, dok manje prvorođenih i jedinaca ima među onima koji nisu pokazali poseban uspeh. Podaci pokazuju da je relativno mali broj istaknutih pilota lovaca među prvorođenim i jedincima, a da je istaknutih pilota lovaca utoliko veći broj (proporcionalno) ukoliko su kasnije rođeni. Zaključujući izlaganje o afilijativnosti, možemo reći da je opravdano pretpostaviti da se ljudi udružuju iz različitih razloga: delimično zbog toga što postoji nasleđem data tendencija za udruživanjem, zacelo i zbog toga što se mnoge urođene potrebe mogu zadovoljiti samo udruživanjem ljudi u grupe i zajednice, dalje delom zbog toga što se veliki broj u toku života stečenih potreba zadovoljava samo zajedničkom ljudskom aktivnošću, te najzad zbog toga što se afilijativno ponašanje uči i potkrepljuje i postaje i jedna od navika ponašanja. U okviru ovih opštih uzroka deluje veći broj specifičnih faktora koji utiču na to da se želja za udruživanjem bilo poveća bilo smanjuje. Dosadašnjim istraživanjem utvrđen je relativno mali broj faktora. Iz izlaganja koje je izneto proizlazi da su među takvim faktorima: strah i intenzitet straha koji povećava želju za afilijacijom; nesigurnost i
267
NIKOLA ROT
nejasnoća o svom psihičkom stanju i posebno o vlastitim emocijama koji takođe povečavaju težnju za udruživanjem; sličnost sa drugim osobama i sličnost situacije u kojima se ljudi nalaze, kao i mogućnost verbalne komunikacije sa drugima koji takođe utiču na povećanje želje za udruživanjem; zatim red rođenosti koji, kad se pojavi dovoljno intenzivan strah, predstavlja važan faktor budući da će oni ranije rođeni u takvim situacijama pokazati veći stepen težnje za afilijacijom nego oni kasnije rođeni; te, najzad, sa redom rođenosti povezan stepen razvijenosti motiva za zavisnošću koji je kod jedinaca i ranije rođenih po pravilu izrazitiji i zato kod njih više podstiče na javljanje težnje za afilijacijom nego što je kod kasnije rođenih kod kojih se pojavljuje manje izrazita želja za afilijativnim ponašanjem u situaciji straha.
AGRESIVNOST Pojam i pojava agresivnosti Postoji diskusija o tome šta treba podrazumevati pod agresivnim ponašanjem. Ponekad se kao agresivno određuje svako ponašanje neke osobe koje nanosi štetu drugoj osobi ili je povređuje. Opravdano se, međutim, postavlja prigovor takvom određenju. Navodi se da je moguće da nečiji postupak, a koji se ne može označiti agresivnim, nanese štetu drugoj osobi, kao na primer postupak nespretnog lovca koji umesto zeca rani svog druga u lovu. Ponašanje u tom slučaju nije opravdano označiti kao agresivno ponašanje. Zato je opravdano prihvatiti kao određenje agresivnog ponašanja takvo ponašanje koje se manifestuje u napadu na druge osobe a sa namerom da se drugoj osobi nanese šteta. Prema tom određenju, opravdano je smatrati agresivnim ponašanjem i to ponašanje koje u stvarnosti ne prouzrokuje štetu drugoj osobi ali pri kome postoji namera onoga čije ponašanje označavamo agresivnim da takvu štetu drugom nanese. Agresivno ponašanje ima široke razmere u odnosima i među pojedincima i među grupama i izvor je mnogih teškoća i problema i u pojedinačnim međuljudskim odnosima kao i u odnosima među grupama Ijudi. Upravo zbog toga što je agresivno ponašanje tako često i tako veliki broj u životu ljudi i društva, ulagan je veliki napor da se individualna agresivnost članova zajednice obuzda. U svakom društvu postoje mnogobrojne sankcije protiv agresivnog ponašanja. Društveni propisi, kao i moralni sistemi, usvajaju načela i principe kojima se agresivnost nastoji obuzdati i ograničiti. Na žalost, više je takvog nastojanja kad je reč o agresivnosti u međuličnim odnosima nego kad je reč o agresivnosti među grupama i narodima. Agresivnost među grupama čak se često i direktno i indirektno podržava. Govoreći o agresivnom ponašanju treba razlikovati agresivnost kao način reagovanja od agresivnog motiva i težnje da se agresivno postupi. Veoma je verovatno da je urođena i prirodna reakcija Ijudi da reaguju agresivnim impulsom kad su napadnuti od drugih ili sprečeni da ostvare svoje intenzivne potrebe, že-
268
SOCIJA I.IZACIJA I MOTIVACIJA
lje i motive. Već malo dete, kada mu se sprečava slobodno kretanje, na primer kada ga oblače, reaguje agresivnim pokretima. Opravdano se smatra da je emocija gneva karakteristična psihička reakcija agresivnog impulsa, primarna emocija. Međutim, mi nemamo pravo da u svim slučajevima kad se pojavi agresivni impuls govorimo o postojanju motiva agresivnosti. O takvom motivu možemo govoriti tek onda kada ponašanje koje može, među ostalim, biti izazvano agresivnim impulsom ima jasan i svestan cilj da povredi nekoga ili nanese nekome štetu. O agresivnom motivu možemo govoriti, dakle, samo onda kad ponašanje nije prosta reakcija na sprečavanje zadovoljstva neke potrebe ili reakcije odbrane na napad nego ponašanje koje nalazi zadovoljstvo u samom agresivnom aktu. Dok je reagovanje agresivnim impulsom verovatno zasnovano, makar delimično, na urođenim tendencijama (budući da je važno za održavanje jedinke), opravdano se postavlja pitanje da li se o agresivnom motivu može govoriti kao opštem i urođenom. Opravdano je takvo razlikovanje napada na nekoga, kad smo ugroženi tuđim napadom, od agresivnog postupanja koje je pokrenuto našom željom i namerom da drugome nanesemo štetu. Međutim, takvo razlikovanje nije uvek lako sprovesti. Nije lako zbog toga jer mi, iako reagujemo napadom zbog toga što smo ugroženi ili izazvani tuđim napadom, često u svojoj reakciji napadom doživljavamo i zadovo ljstvo što sami uzvraćamo agresivnim ponašanjem. U takvim slučajevima, naglašavaju neki autori, lako do lazi do aktualizacije i javljanja želje i težnje kod nas da se neko drugi povredi. A ako je tako, onda je opravdano takvo ponašanje oceniti kao agresivno. Zato često i ponašanje, i kad nije pokrenuto željom da se nekome nanese šteta nego iz potrebe da se branimo, lako postaje ponašanje koje je opravdano označiti kao agresivno ponašanje. Potrebno je praviti razliku između agresivnih impulsa i osećanja i agresivnih postupaka. Agresivno osećanje se ne ispoljava uvek otvoreno i vrlo često ne dovodi do agresivnih postupaka. Društvo i društvene norme predviđaju razne mere protiv manifestovanja agresivnosti i ispoljavanja agresivnih postupaka. Agresivna osećanja nesumnjivo da su jedan od bitnih podsticaja za agresivne postupke. Ali, da li će doći do agresivnih postupaka ne zavisi samo od agresivnih impulsa nego i od drugih uslova koji zajedno sa agresivnim osećanjem deluju kao podsticaj za agresivne postupke. Mi ćemo u ovom izlaganju pod agresivnim ponašanjem podrazumevati ponašanje kome je namera da nekom drugom bude naneta šteta i li da neko drugi bude povređen bez obzira na to kako je do tog ponašanja doš lo (da li je od početha postojala namera da se neko povredi ili se ona tek javila u toku reagovanja na neku situaciju) i bez obzira na to da li se manifestuje u otvorenim i uočljivim postupcima na štetu drugoga ili ostaje samo že lja da drugi bude povređen. S obzirom na to što je za razumevanje ljudskog ponašanja, a onda i za organizovanje odnosa u društvu, veoma važno utvrditi poreklo agresivnog ponašanja i uslove njegovog javljanja i jačanja, mnogo je razmatranja o agresivnosti. Među ostalim, postoji veći broj pokušaja da se objasni poreklo agresivnog ponašanja. Te
NIKOLA ROT
pokušaje bismo mogli svrstati u tri grupe: 1) shvatanja koja smatraju da je agresivnost jedna od fundamentalnih i urođenih snaga ljudskog ponašanja; 2) shvatanja koja prihvataju urođene elemente kao komponentu agresivnog ponašanja, ali ističu i značaj sredinskih uslova za javljanje i razvijanje agresivnog ponašanja, kao i važnost učenja i 3) shvatanja koja smatraju da je agresivno ponašanje isključivo ili prvenstveno stečeno i naučeno ponašanje.
Instinktivistička shvatanja Veči je broj shvatanja koja izvor agresivnog ponašanja vide u urođenim osnovama instinktima. Dva naročito razrađena i često navođena takva shvatanja jesu shvatanja S. Frojda (S. Freud) i K. Lorenca (K. Lorenz). Frojd koji izvor celokupne aktivnosti čoveka vidi u instinktima, kao što je poznato, nije sasvim precizno izneo koji sve instinkti kod čoveka, po njegovom mišljenju, postoje i deluju. U kasnim svojim radovima govori o dve grupe instinkata: instinktima života i instinktima smrti. Instinkti života s luže održanju jedinke i vrste. Među njima najveću pažnju posvetio je izlaganju o seksualnom instinktu u kome je video izvor najrazličitijih oblika ponašanja. Instinkt smrti i li destruktivni instinkt nije tako očigledan, veli Frojd, kao instinkt života. Zato je taj instinkt manje proučavan i zbog toga mi o njemu manje znamo. A i on je veoma važan za razumevanje ljudskog ponašanja, misli Frojd. Svaki čovek umire to je očigledno i može se reći, veli Frojd, da je cilj života smrt. Čovek umire jer dolazi do organskih fizioloških promena koje dovode do smrti. Ali, naglašava Frojd, postoji kod čoveka i želja za smrti. Ona je nesvesna. Ona je psihološki izraz principa konstantnosti koji vlada u celoj prirodi. Tim principom se postavlja da svi živi procesi pokazuju tendenciju ka stabi lnosti koja postoji u neorganskom svetu, tendenciju da se vrate u stanje mirovanja neorganskog sveta, živa bića su rezultat delovanja kosmičkih snaga na neorgansku materiju. Promene do kojih do lazi delovanjem ovih snaga u početku su veoma nestabilne; javljaju se samo kratkotrajne iskre života. Postepeno, usled evolucionih promena, povećava se trajanje života. Ali još uvek se oživljeni oblici prirode vraćaju ka stabilnosti mrtve prirode. Kad, međutim, dođe do razvitka reprodukcionih mehanizama, mehanizama putem kojih se pojedine vrste živih bića množe, živa bića postaju sposobna da reprodukuju jedinke svojih vrsti život postaje trajna pojava. Ali i dalje ostaje snažno delovanje principa konstantnosti, i živi oblici prirode i dalje teže da se vrate u stanje mirovanja. Želja za smrti je stalni izraz toga principa. Iz instinkta smrti izvire agresivni nagon. Agresivnost je težnja za destrukcijom samoga sebe, težnja za sopstvenom smrću, usmerena prema drugim objektima koji tako predstavljaju zamenu za vlastito biće. Jedinka se bori sa drugim osobama za svoj opstanak jer je njena želja za vlastitom smrću blokirana snagama instinkta života. Agresivni nagon veoma je moćan nagon i Frojd je postajao u toku života kao savremenik uništavanja, ubijanja, progona sve uvereniji u njegovu izvanrednu moć i njegovo strašno delovanje i ogromnu ulogu u životu ljudi i društava.
270
SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A
Polazeći od ovih Frojdovih shvatanja, Hartman (H. Hartmann, 1949) i Ana Frojd (Anna Freud, 1949) razvijaju shvatanja da se agresivna energija, jednako kao i energija libida, stalno stvara u organizmu. Ako se ova agresivna energija ne neutrališe ili ne oslobodi putem neke socijalno prihvatljive akcije, doći će neizbežno do manifestovanja rušilačke i destruktivne snage te energije, doći će do agresivnog napada na druge osobe. U takvom napadu nalazi se zadovoljstvo, jer ispoljavanje agresivnosti znači oslobađanje tenzije izazvane nezadovoljenim nagonom. Prema ovim shvatanjima, agresivnost se akumuliše u organizmu kao voda u bazenu u koji stalno pridolaze pritoke. Kad akumulacija pređe određeni nivo, neizbežno dolazi do agresivnih akata. Procesi koji se automatski odvijaju u organizmu nužno dovode do agresivnosti. Prikazujući ovo shvatanje neki stručnjaci označavaju ga kao hidraulički model o poreklu agresivnosti. Ne prihvatajući da je agresivnom ponašanju izvor u instinktu smrti, poznati naučnik u oblasti istraživanja ponašanja životinja Lorenc (K. Lorenz, 1970), isto tako kao i Frojd, smatra da je izvor agresivnom ponašanju u moćnom urođenom agresivnom instinktu. Taj agresivni instinkt je moćan jer je, kao i svi drugi instinkti, važan za održavanje jedinke i vrste. Agresivno ponašanje je izrazito instinktivno ponašanje, veli Lorenc. Ono je uvek socijalna aktivnost, budući da je neophodno, da bi moglo da dođe do manifestovanja agresivnog ponašanja, da imamo prisustvo organizma iste vrste. O agresivnom ponašanju može se govoriti kad je agresivnost cilj za sebe a ne sredstvo za ostvarenje nekih drugih ciljeva ili za zadovoljenje nekih drugih potreba. Kad jedinke pojedinih vrsta živih bića napadaju jedinke neke druge vrste, one to čine ne iz agresivnosti nego radi različitih drugih ciljeva. Agresivnost se javlja samo u odnosu na jedinke iste vrste. O agresivnosti koja je izraz urođenog instinkta možemo govoriti kad se ta agresivnost nužno pojavljuje i kad se njom ne ostvaruje neki poseban cilj. Lorenc je uložio mnogo napora da pokaže da takvo agresivno ponašanje, agresivnost radi agresivnosti same po sebi, postoji kod različitih vrsta živih bića. On smatra da je takvo ponašanje mogao utvrditi među ostalim, kod jedne vrste (istočnoindijskih) riba. Posmatrajući ponašanje ovih riba u akvarijumu on je našao da je za tu vrstu karakteristično da pokazuju izrazitu agresivnost u doba parenja. Pokazuje je prvo ženka. Njena agresivnost izaziva agresivnost mužjaka. Mužjak, međut'm, tu agresivnost redovno ne ispoljava na ženki, on je manifestuje na nekom drugom mužjaku. Ispoljivši je pristupa parenju ostavljajući ženku nepovređenu. Ali ako nema u blizini mužjaka on će uništiti ženku. Agresivnost se mora ispoljiti; ako nema prisutnog rivala, onda na nekom drugom objektu. Agresivno ponašanje koje ima svoj izvor u instinktu postoji i kod ljudi. Zbog toga što postoji takav agresivni instinkt, ljudi, na primer, u polarnoj ekspediciji, iako vezani međusobno prijateljstvom i poslom, a zbog odsustva drugih osoba na koje bi mogli da usmere svoju agresivnost, počinju posle izvesnog vremena da se ponašaju agresivno jedan prema drugome. Dolazi do čestih sukoba među članovima grupe, kojih ne bi bilo, ili bi bilo manje, da žive u normalnim uslovima. Ljudi se međusobno bore sa takvim entuzijazmom, veli Lorenc, jer postoji potre-
271
NIKOLA ROT
ba za agresivnim ponašanjem. Oni se ne bore zbog toga što su podeljeni u tabore, stranke i protivničke grupe, nego su podeljeni u protivničke grupe jer postoji potreba za agresivnim ponašanjem, potreba da se bore. Kod životinjskih vrsta, posebno onih koje su osposobljene da ubijaju druge životinje relativno lako i jednim udarcem (ili ujedom), razvile su se u toku filogenetskog razvitka, a radi zaštite i održanja vrste, snažne forme inhibicije agresivnosti u ponašanju prema jedinkama iste vrste. Postoje i kod čoveka određene inhibicije agresivnosti. Takvu inhibiciju predstavlja, na primer, ritual pušenja „lule mira“, smešak pri pozdravljanju i sve ono što nazivamo „dobrim manirima' 1 . Ali zato što čovek po svojoj prilici nije isključivi mesožder i što nije imao toliko razvijene fizičke mogućnosti da sa lakoćom ubije drugu jedinku, niti je bio prisiljen da to zbog svog održanja čini kod njega su inhibicije agresivnosti slabije nego kod životinja osposobljenih da jednim udarcem ubiju drugu jedinku. Može se žaliti, veli Lorenc, što čovek nije stekao slične osobine inhibicije kao čisti mesožder. U osnovi bezopasni svežderač, kome nedostaju od prirode data oružja da ubije svoj plen, on je ostao bez izgrađenih mehanizama koji sprečavaju čiste mesoždere da zloupotrebe svoju moć ubijanja za uništavanje jedinke svoje vrste. Čovek je, međutim, izmislio veštačka oruđa i oružja, stekao ogromnu moć ubijanja i poremetio ravnotežu upravo zbog toga što kod njega nema moćnih inhibicionih mehanizama. Budućnost je čoveka da stvori i razvije takve moćne brane protiv uništavajuće snage svoje agresivnosti, koja ima jake instinktivne korene. Kao što je sa svim teorijama koje počivaju na shvatanjima o instinktima kao osnovnim pokretačima aktivnosti, tako je i sa instinktivističkim teorijama o poreklu agresivnosti: one nisu dokazane, ali nisu ni oborene budući da ih je teško proveravati. Treba, međutim, istaći da osnovne postavke tih teorija nisu potvrđene. Ne može se reći ni da kod životinja koje se održavaju ubijajući druge životinje nedvosmisleno postoji agresivni instinkt koji bi dovodio do agresivnosti radi same sebe. Borbenost i spremnost da se napadnu druge jedinke po pravilu ima za cilj obezbeđenje plena, zaštitu svoje teritorije, odbranu mladunčadi. I teško je aktivnosti koje se u tom cilju manifestuju nazvati ponašanjem koje počiva na agresivnom instinktu kojemu bi i izvor i smisao bili agresivnost sama po sebi. I kad se životinje iste vrste bore uzajamno, bore se radi obezbeđenja zadovoljenja različitih potreba. O instinktu agresivnosti kao fundamentalnoj urođenoj karakteristici bilo bi opravdano govoriti kad bi se agresivno ponašanje javljalo bez obzira na situaciju u kojoj se živo biće nalazi i kad bi se stalno, posle izvesnog vremena, javljala agresivnost i bez obzira na potrebu za hranom ili neku drugu potrebu. Lorenc je pokušao pokazati da takvo ponašanje postoji kod životinja. Ali njegovi su dokazi veoma oskudni, a i njih je, međutim, moguće tumačiti i drugačije.
Frustracija i agresivnost Najčešće se agresivnost objašnjava frustracionom teorijom agresivnosti. Prema ovoj teoriji ne prihvata se da se agresivnost automatski gomila sama po sebi. Do nje dolazi usled sprečavanja zadovoljenja potreba i motiva, usled frustraci-
272
SOCIJALIZACIJ A 1 MOTIVACIJ A
je. Ako se frustracije ponavljaju, dolazi do gomilanja agresivnosti. Prema koncepciji Milera i Dolarda (N. Miller i J. Dollard, 1941), poznatoj kao teorija traženja žrtve, frustracijom izazvana i nagomilana agresivnost usmerava se kod čoveka i na najpristupačnije ciljeve, pre svega na razne manjinske grupe. Ne zbog toga što bi te grupe bili faktori koji stvarno ometaju zadovoljenje motiva čoveka, nego zbog toga što je usled frustracije došlo do nagomilane agresivnosti a te grupe predstavljaju objekte prema kojima je najjednostavnije, sa najmanje straha od nepoželjnog reagovanja za sebe, usmeriti agresivnost. Po ovom shvatanju nema doduše, agresivnog nagona koji bi se gomilao sam po sebi, ne postoji poseban nasleđeni nagon za agresivnošću ili destrukcijom ali postoji na nasleđu zasnovan fiziološki proces koji dovodi do agresivnosti. Dosta je dokaza da sprečavanje zadovoljenja motiva kod čoveka i ometanje postizanja postavljenih ciljeva izaziva agresivna osećanja i, eventualno agresivne postupke. Među ostalim to potvrđuju istraživanja Berkera, Demba i Levina (R. Barker, T. Dembo i K. Lewin, 1941). Istraživači su deci pokazali privlačne igračke. Deca su mogla da gledaju te igračke, smeštene u jednoj prostoriji. Nije im međutim, bilo dozvoljeno da u prostoriju uđu i da se igračkama igraju. Kad su posle izvesnog vremena puštena da se igraju sa njima, njihovo postupanje sa igračkama bilo je destruktivno; frustrirana deca bila su agresivna i počela su da razbijaju igračke. Druga grupa dece, kojoj je dozvoljeno odmah da se igraju igračkama, kada dakle nisu bila frustrirana, nisu pokazivala destruktivno i agresivno ponašanje.
I izolacija, u toku dužeg vremena po nekim autorima, izaziva javljanje agresivnosti, i to upravo zbog toga što predstavlja frustraciju. Slično, odbacivanje ili strogost i surovost u postupanju roditelja sa decom, usled toga što su ta deca frustrirana, imaju za posledicu agresivno ponašanje. Prihvatljivo je da i mnogi oblici društvenog agresivnog ponašanja imaju sličan izvor. Duže ekonomske nevolje i razne teškoće stanovništva izazivaju kod njega nezadovoljstvo i sklonost za agresivno ponašanje. Takav izvor grupnog agresivnog ponašanja dokazuju neki autori pozivajući se na utvrđenu korelaciju u toku gotovo 50 godina (1882-1930) između cena pamuka i broja linčovanja u južnim državama SAD. Frustracionoj teoriji iznose se mnogi prigovori. Među ostalim: da ne dovode sve frustracije do agresivnosti; da reakcije na frustraciju nisu samo agresivno ponašanje nego da i drugačije ponašanje (pojačano ulaganje napora da se nešto postigne) može biti posledica frustracije; da može biti agresivnosti i bez ikakve frustracije. Mnogi autori, među njima i L. Berkovic (L. Berkowitz, 1962. i 1965), smatraju da su takvi prigovori tačni. Oni, međutim, po njihovom mišljenju, ne znače da ipak frustracija u određenim uslovima ne izaziva agresivnost. Frustraciona teorija ne može da nam do kraja objasni javljanje agresivnosti. Ali ona je zacelo u pravu ukazujući na to da i frustracija predstavlja čest izvor agresivnosti. Berkovic, kao i pristalice frustracione teorije, ne prihvata da postoji stalan, biološki baziran nagon za destrukcijom. Ali i on je mišljenja da postoje urođene komponente u ljudskom agresivnom ponašanju. On iznosi mišljenje da podaci o
273
NIKOLA ROT
tome da iskustvo i učenje utiču na manifestovanje agresivnog ponašanja ne obaraju pretpostavku o postojanju i urođenih komponenata agresivnog ponašanja. Takvi podaci o uticaju učenja samo pokazuju da prethodno iskustvo može da pojača i li da oslabi manifestovanje agresivnog ponašanja. Ali ti podaci ne dokazuju da u određenim uslovima ne bi došlo do agresivnog ponašanja i bez ikakvog učenja. Više ogleda sa životinjama, podignutim u punoj izolovanosti, dakle bez mogućnosti da nauče agresivno ponašanje, pokazuju da su se životinje pri pojavi određenih draži ipak agresivno ponašale. Prihvatajući u osnovi frustracionu teoriju agresivnosti Berkovic smatra da je ona ipak nepotpuna, i to zbog toga što ne uzima dovoljno u obzir činjenicu da pojava agresivnosti ne zavisi samo od javljanja određenog mehanizma kad dođe do frustracije nego da manifestovanje agresivnosti zavisi i od prisustva odgovarajućih draži. Emocionalna reakcija na frustraciju stvara samo spremnost za agresivne akte. Takvu spremnost moguće je steći i učenjem i navikavanjem na agresivnost, smatra Berkovic. Da bi, međutim, došlo do manifestovanja agresivnih reakcija, potrebno je da postoje određene draži povezane sa agresivnim reagovanjem, koje podsećaju na agresivnu reakciju. Bez prisustva takvih draži ne dolazi do agresivnosti. Draži koje izazivaju agresivno ponašanje sasvim su određeni objekti, na primer osoba koja je izazvala frustraciju kod nas ili neka draž povezana sa tom osobom. Tek ako se pojavi i odgovarajuća draž, onda će agresivno osećanje da se produži u agresivnu akciju. Važnost prisutnosti određenih draži, da bi došlo do agresivnih postupaka, pokušava Berkovic da proveri i potvrdi većim brojem ogleda. U ovim ogledima postupa se obično na sledeći način: u dogovoru sa istraživačem subjekti (studenti prema uputstvima istraživača) sarađuju sa drugim subjektima kojima nije poznato da su njihovi saradnici u dogovoru sa istraživačem. Saveznici istraživača postupaju na dva načina: kod nekih ispitanika namerno izazivaju ljutnju a prema drugima se odnose neutra lno. Svim ispitanicima potom prikazuju se filmovi: u nekim je dat neki agresivni sadržaj, a neki su neagresivni. Posle toga stvara se mogućnost da ispitanici manifestuju svoju eventualnu agresivnost, obično tako da daju električne šokove subjektima saveznicima istraživača. Da bi proverio delovanje draži za manifestovanje agresivnog ponašanja, istraživač za grupu studenata saveznika saopštava ispitanicima da su ti saveznici studenti koji se bave boksom, drugima saopštava da su ti studenti sa odeljenja za lingvistiku. Pretpostavka je da će informacija da se neko bavi boksom više podstaći na agresivnost, da će biti draž za manifestovanje intenzivnije agresivnosti. Rezultati potvrđuju nalaz do kojeg je već došao Bandura sa saradnicima: da će oni isipitanici koji su gledali agresivni film pokazivati veću agresivnost i davati veći broj električnih šokova u toku dužeg perioda vremena. Ali oni potvrđuju i Berkovicevu pretpostavku o delovanju posebnih draži; pokazuje se da će onim studentima (saradnicima istraživača) biti davani brojniji i jači šokovi za koje je saopšteno da su bokseri. Berkovic, objašnjavajući ovaj nalaz navodi da je to zbog toga što je aktivnost boksovanja povezana sa agresivnošću i li zbog toga što oni koji su davali više šokova ne vo le boks i boksere; ukratko, što predstav ljaju podesne draži za izazivanje agresivnosti.
Smisao Berkoviceve dopune i korekcije frustracione teorije agresivnosti, možemo zaključiti, jeste u tome da pored frustracijom izazvane spremnosti za agresivnost, izazvanog impulsa agresivnosti, treba da postoji određena draž koja
274
SOCIJ ALIZACIJA I MOTIVACIJA
će agresivnost pojačati ili eventualno i izazvati. Važnu ulogu u javljanju agresivnih postupaka, a posebno u pojačavanju agresivnosti, imaju određene draži. To su draži koje izazivaju neprijateljstvo ili nesklonost. Koje će to draži biti zavisi i od ličnog iskustva i socijalnog učenja. Zbog toga agresivno ponašanje, pri kom imamo uvek i prisustvo urođenih komponenata, zavisi u velikoj meri i od učenja, pre svega učenja draži i situacija koje dobijaju ulogu podsticaja za agresivne postupke.
Agresivnost i učenje Danas preovladavaju shvatanja koja ističu ulogu učenja, a li prihvataju i postojanje nasleđem datih osnova agresivnosti. U stvari i frustraciona teorija agresivnosti i Berkoviceva dopuna te teorije pretpostavljaju i urođene osnove agresivnog ponašanja. Mišljenje da su i nasleđe i učenje izvori agresivnosti zastupa i From u svojoj knjizi „Anatomija ljudske destruktivnosti“ (Fromm, 1978). Po njemu postoje dve vrste agresivnosti. Prva je filogenetski programirana, dakle urođena, zajednička ljudima i životinjama. Manifestuje se u impulsivnom napadu na one koji ugrožavaju naše vitalne interese. To je biološki korisna, reaktivna i odbrambena agresivnost, a koja prestaje čim prestane i ugrožavanje. Javlja se kao agresivna reakcija na uskraćivanje slobode, na ugrožavanje našeg života, na sprečavanje zadovo ljenja ljudskih egzistencijalnih potreba. From je naziva odbrambenom ili benignom agresivnošću. Ali kod čoveka postoji i druga vrsta agresivnosti a koja nije urođena nego stečena. Za nju je karakteristično zadovoljstvo u povređivanju drugih, u nanošenju zla drugima i u uništavanju. Specifična je za čoveka jer nijedna druga vrsta primata ne muči i ne ubija članove svoje v lastite vrste naprosto zato što u tome oseća zadovoljstvo. From je naziva destruktivnom ili malignom agresivnošću. Dva njena ekstremna i različita oblika su sadizam i nekrofilija. Sadizam je zadovoljstvo u tome da se drugima nanosi bol i da se drže u strahu. Nekrofilija je zadovoljstvo u pretvaranju svega kreativnog u mehaničko i mrtvo i u uništavanju života i svega živoga. Ova za ljude karakteristična stečena i destruktivna agresivnost nastaje kada sredinski i lični uslovi onemogućavaju da se ljudi sa zanosom angažuju u stvaranju nečega što unapređuje život, kad ne mogu sa strašću da se posvete nečemu što je od životne vrednosti. Potreba za intenzivnim doživljajima i za za laganjem sa strasti za nešto karakteristika je čoveka. Kada ne mogu da zadovolje svoje pozitivne strasti, kod ljudi se obrazuju negativne strasti, potreba za uništavanjem i nanošenjem zla drugima. Ali i frustraciona teorija, kao i Berkoviceva dopuna te teorije, ističu važnost učenja za agresivno ponašanje. Učenje kao jedini ili osnovni izvor agresivnog ponašanja naglašavaju pojedine bihejviorističke teorije. Najdos lednije i najrazrađenije shvatanje o učenju kao izvoru agresivnosti iznosi Bandura (A. Bandura, 1965) . Prema shvatanjima koja ističu važnost učenja na različite draži i situacije, a koje ometaju ili otežavaju zadovoljenje naših motiva, moguće je reagovati i kompetitivno ali i kooperativno. Kako će se reagovati zavisi od toga koji je način reagovanja naučen. Moguće je čak naučiti i životinje da na situacije, na koje inače re-
NIKOLA ROT
aguju agresivno, ne reaguju tako. Moguće je postići i suprotno: naučiti životinje da reaguju agresivno na situacije na koje ranije nisu reagovale agresivno. To potvrđuju i ogledi sa ljudima. U jednom ogledu (J. R. Davitz, 1952) jedna grupa dečaka nagrađivana je za agresivne i kompetitivne postupke, a druga za kooperativne i konstruktivne. Kad su pojedinci iz ovih grupa bili izloženi frustraciji (prekinuto je gledanje filma koji ih je interesovao, oduzete im bombone koje su im date), pasmatrano je njihovo ponašanje pri slobodnoj igri. Pokazalo se da su oni dečaci koji su nagrađivani za agresivne postupke manifestovali više agresivnog ponašanja nego oni koji su nagrađivani za kooperativne postupke.
Mi često, smatra Bandura, neke oblike ponašanja neopravdano označavamo agresivnim ponašanjem. To je zbog toga što smo naučili da energično ponašanje koje se nadovezuje na frustraciju označavamo kao agresivno ponašanje, iako to ponašanje ne sadrži nikakve namere da se neko drugi povredi. Bandura se poziva na veoma veliki broj podataka koji govore o značaju učenja za sticanje agresivnog ponašanja. Među ostalim, poziva se na brojne antropološke podatke prema kojima agresivnost nije u svim kulturama tipičan odgovor na frustracije. Da postoje razlike u ponašanju pripadnika različitih kulturnih zajednica potvrđuju i već navedeni podaci od strane Margaret Mid o razlikama u ponašanju pripadnika plemena Arapeš i pripadnika plemena Mundugumor. Da je učenje važan faktor u sticanju agresivnog ponašanja, potvrđuju i podaci o zavisnosti agresivnog ponašanja od načina podizanja dece i postupaka roditelja prema deci. Tamo gde postoji suviše zabrana, mnogo kažnjavanja, posebno fizičkog, agresivno ponašanje javlja se kao češći oblik ponašanja nego tamo gde postoji tolerancija i razumevanje za decu. Na osnovu i neeksperimentalnih terenskih i eksperimentalnih istraživanja moguće je utvrditi da su deca roditelja koji tolerišu ili čak i ohrabruju i nagrađuju agresivnost agresivnija od dece roditelja koji vaspitavaju decu da ograničavaju manifestovanje agresivnih impulsa. Kao i kod drugih oblika ponašanja stečenih potkrepljivanjem intermitentno, povremeno, potkrepljivanje dovodi do najvećeg stepena javljanja agresivnog ponašanja. Da uslovi u kojima dete živi utiču na stepen agresivnog ponašanja, potvrđuju i istraživanja Margaret Bejkon, Čajlda i Berija (Margaret Bacon, I. L. Child, H. Barry, 1963). Oni su na osnovu sistematskog istraživanja u velikom broju kultura mogli utvrditi da se više agresivnog, i uopšte devijantnog, ponašanja javlja kod onih dečaka koji se podižu u odsustvu oca. Oni to objašnjavaju time što kod dečaka u takvim situacijama dolazi najpre do feminine identifikacije, identifikacije sa majkom. Kasnije, kao reakcija na takvu femininu identifikaciju, a u težnji da se manifestuje izrazita maskulinost, dolazi do učestalog i intenzivnog javljanja agresivnog i drugih vrsta devijantnog ponašanja. Najubedljiviji dokazi o značaju učenja za javljanje agresivnog ponašanja jesu već spomenuti ogledi Bandure i saradnika o efektu imitacije. Rezultati tih istraživanja pokazuju da posmatranje agresivnih postupaka dovodi do podražavanja agresivnog ponašanja modela. Opservacionim učenjem, zaključuje Bandura,
276
SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A
može doći do prihvatanja novih, dotad nepoznatih oblika agresivnog ponašanja, može doći do dezinhibicije dotad inhibiranih agresivnih reakcija, može doći, nadalje, do obnavljanja napuštenih oblika agresivnog ponašanja, kao i do usvajanja i primenjivanja različitih oblika agresivnog ponašanja na nove situacije u kojima agresivno ponašanje nije ranije ispoljavano. Mi nemamo danas još punu i usklađenu sliku o izvorima i uslovima agresivnosti. Postoji veliki broj podataka, kao što ima i više shvatanja, međusobno neusklađenih i protivurečnih. Iz tih podataka i razmatranja izgleda nam opravdano je zaključiti: 1) Postoji urođeni mehanizam javljanja agresivnog impulsa, agresivnog osećanja. Njegovo javljanje izazivaju određene vrste frustracija, posebno atak na nas, kao što zavisi i od određenih vrsta draži. 2) Od ličnog će iskustva i socijalnog učenja zavisiti frekvencija javljanja agresivnog impulsa, kao i njegov intenzitet. Moguće je socijalizacijom agresivne impulse inhibirati, kao što je moguće da učenjem mnoge draži i situacije koje ranije nisu predstavljale podsticaj za javljanje agresivnog osećanja postanu podsticaj za takvo javljanje. 3) Od agresivnog impulsa i osećanja treba razlikovati agresivne postupke. Agresivna aktivnost još je u daleko većoj meri, čak prvenstveno i pretežno, zavisna od socijalnog učenja.
Pomeranje agresivnosti i katarza O pomeranju agresivnosti govorimo kad se agresivnost koja ne može da se ispolji prema izazivaču frustracije i agresivnog osećanja manifestuje prema nekoj drugoj osobi koja nije stvarni uzrok frustracije. Do pomeranja agresivnosti dolazi iz različitih uzroka: jer se plašimo sankcije ako usmerimo agresivnost na onoga koji je izazvao frustraciju ili zato što smo naučili da agresivnost ispoljavamo prema određenim osobama. U takvim slučajevima mi tražimo zamenu za objekt na kome ćemo ispoljiti agresivnost, prenosimo agresivnost sa izvora koji je izazvao agresivno osećanje na druge objekte koji ga, u stvari, nisu izazvali. Istraživanja pokazuju da će neka osoba utoliko verovatnije postati objekt prema kojoj će se usmeriti agresivnost, ukoliko je sličnija stvarnom izvoru agresivnog osećanja. Međutim, takva osoba istovremeno, ukoliko je sličnija izvoru koji je izazvao frustraciju, utoliko više i izaziva i uzdržavanje od ispoljavanja agresivnosti iz istog razloga iz kojeg i izazivač frustracije. Na taj način dva faktora: impuls za agresijom i respekt deluju u suprotnim pravcima. Dok su poštovanje i autoritet, na taj način izazvani, jači od agresivnog impulsa, neće biti agresivnog akta. Kad agresivni impuls postane jači od poštovanja, ispoljiće se agresivnost. U društvenom ponašanju dolazi često do pomeranja agresivnosti. Pre svega, do takvog pomeranja dolazi u ponašanju pripadnika određenih grupa prema pripadnicima drugih grupa, različitog etničkog sastava ili različitog porekla. Naročito često dolazi do takvog pomeranja agresivnosti na pojedine manjinske grupe. U tom pomeranju frustracijom izazvane agresivnosti je jedan od važnih izvora nacionalnih predrasuda i progona. I pojava da mladi ljudi pokazuju često nezadovoljstvo i neprijateljstvo prema svakoj vrsti autoriteta, delimična je posledica pomeranja agresivnosti prema ocu na druge autoritete kao što su nastavnici, ško-
277
N IKOLA ROT
la, razne društvene institucije. Uopšte, kad god sretamo količinu agresivnosti koja je u izrazitoj nesrazmeri sa karakterom situacije na koju se agresivno reaguje, možemo reći da imamo posla sa pomeranjem agresivnosti. Agresivnosti se možemo osloboditi, smatraju neki autori, i putem katarze. Termin ,,katarza“ uzet je od Aristotela. Tim terminom Aristotel objašnjava doživljaje posmatrača tragedije. Posmatrajući što doživljava junak tragedije i uživljavajući se u prikazano zbivanje, posmatrač takođe doživljava emocije koje i junak tragedije, preživljava njegova kolebanja i sumnje. Doživljavajući ih oslobađa se emocionalne tenzije. On gledanjem tragedije „pročišćava svoju dušu“ kao što se veli, oslobađa se različitih neprijatnih emocija koje su se kod njega nagomilale. Može se zamisliti da posmatrač tragedije doživ ljava takođe u sebi nagomilane impulse agresivnosti i os lobađa ih se posmatranjem onoga što se zbiva i uživljavanjem u to. Kad se posmatranjem prikazane agresivnosti, na primer u filmu i li na televiziji, naša, usled frustracije nagomilana agresivnost, smanjuje ili gubi, imamo pojavu katarze. Ponekad se taj termin upotrebljava i u drugom značenju. Frojd pod katarzom podrazumeva svako oslobađanje od emocionalne tenzije izražavanjem osećanja. Manifestujući ljutnju oslobađamo se ljutnje. O katarzi se obično i govori u ovom širem značenju, u značenju da svako oslobađanje od potisnutih agresivnih impulsa koje se ostvaruje bilo manifestovanjem vlastite agresivnosti bilo posmatranjem tuđe agresivnosti dovodi do oslobođenja od tenzije i do manjeg stanja agresivnosti. Prema ovom shvatanju, sa agresivnošću je kao i sa jedenjem. Čovek jede onoliko koliko je gladan. Ako je jeo ranije nešto, kasnije će jesti manje; ako je ma na koji način prethodno doživeo i iživeo agresivnost, biće kasnije manje agresivnosti. Slične pojave oslobađanja agresivnosti, bilo kroz sopstvenu agresivnu akciju bilo uživljavanjem u posmatranu tuđu agresivnost, imamo u svakodnevnom životu. Vozači se obično ljute kad ih pretekne neki drugi vozač. Ako oni nešto kasnije preteknu njega i li na neki drugi način ispolje ljutnju koja je kod njih izazvana (nipodoštavanjem vozača, psovkom ili drugim načinom), njihova se agresivnost smanjuje. Psovka i grdnja su veoma čest način oslobađanja od ljutnje i agresivnosti. Do smanjenja agresivnosti može dovesti i uočavanje da je onaj koji je izazvao našu ljutnju sam stradao, sam bio izložen nečijoj tuđoj agresivnosti. Već to što neko koji je u nama izazvao agresivnost strada, biva kažnjen, može da smanji našu agresivnost. Ako nekog vozača koji nas je preticao i time izazvao našu ljutnju, kasnije zaustavi milicionar i kazni, mi ćemo biti ne samo manje ljuti nego i zadovoljni. Pojavu katarze kao načina za smanjenje agresivnosti potvrđuju i neki ogledi. Među ostalim to potvrđuju ogledi koje je sproveo S. Fešbah (S. Feschbach, 1955). U jednom od njegovih ogleda subjekti su dovedeni u stanje ljutnje i agresivniosti na taj način što ih je eksperimentator oštro napao i grdio. Posle toga jednoj polovini subjekata daje se mogućnost da u svojim odgovorima na TATtest, a kojima iznose agresivne teme, daju oduška svojoj agresivnosti. Drugoj polovini ne daju se takvi zadaci iz TAT-testa. Merenjem agresivnosti, posebnim za to konstruisanim instrumentima, bilo je moguće utvrditi da je naknadna agresivnost bila manja kod onih subjekata koji su svojim odgovorima mogli da konstruišu priču sa agresivnim temama nego kod onih kojima nije data mogućnost da odgovaraju na TAT-test.
278
SOCIJ ALIZACIJA I MOTIVACIJA
U drugom svom ogledu (1961) istraživač je opet formirao dve grupe. Kod jedne je izazvao ljutnju a kod druge nije. Polovina subjekata iz jedne i druge grupe gleda posle toga film sa agresivnim sadržajem, a druga polovina iz obe grupe film sa neutralnim sadržajem. Merenje agresivnog ponašanja posle toga pokazuje manji stepen agresivnosti kod onih koji su bili pre naljućeni pa su gledali agresivni film nego kod onih koji su bili naljućeni pa su gledali film sa neutralnim sadržajem. Međutim, kod onih kod kojih nije prethodno izazvana ljutnja pokazalo se da je pos le gledanja filma sa agresivnim sadržajem bi lo više agresivnosti nego kod onih koji takav film nisu gledali.
Neki autori, među ostalim Bandura, ukazuju na to da ogledi sa pojavom katarze nisu tako jednoznačni. Oni navode da ima istraživanja koja pokazuju da i posle prisustvovanja agresivnim scenama agresivnost nije smanjena, da nije, dakle, došlo do katartičkog delovanja. Bandura se, među ostalim, poziva na više istraživanja. U jednom od takvih istraživanja (D. T. Kenny, 1952) po lovini dece data je prilika da ispoljavaju fizičku i verbalnu agresivnost. Drugoj polovini nije data takva mogućnost. Kad je posle toga merena agresivnost, pokazalo se da je ona bila veća kod onih koji su imali prilike da ispoljavaju agresivnost.
Treba istači da i oni koji zastupaju mišljenje o katarktičkom delovanju posmatranja agresivnih scena ipak ne misle da bi bila opravdana generalizacija da usled toga što neko ima mogućnost da ispolji agresivnost (bilo posmatranjem, bilo manifestovanjem agresivnih akata) time postaje (uopšte) manje agresivan. Dolazi, smatraju oni po pravilu do trenutnog olakšavanja i smanjenja agresivnosti. Ali, ako se agresija, kad god se javi agresivni impuls, bez kontrole manifestuje, ili ako se trajno gledaju agresivne scene, a sopstveno ponašanje ne bude kontrolisano, dovešće to do učestalosti agresivnog ponašanja. Ako mi budemo ili samo često ispoljavali agresivnost ili često uočavali ispoljavanje tuđe agresivnosti (a koja nema negativne posledice) verovatno je da će to dovesti do čestog javljanja agresivnog ponašanja i kod nas. Zaključuje se da katarza, iako ima izvesno delovanje na smanjenje agresivnosti, to ima samo u određenim uslovima i za ograničeno vreme. Katarza će se pojaviti samo u tom slučaju ako kod nekoga postoji agresivnost u momentu kad posmatra agresivnu scenu. U tom slučaju verovatno je da će se kod njega smanjiti agresivnost. Ali ako neko, ko inače nije u agresivnom stanju, posmatra agresivnost, to će posmatranje dovesti do javljanja agresivnosti kod njega. Drugo, i kad postoji putem katarze smanjenje agresivnosti, to smanjenje je samo kratkotrajno i privremeno. Ako se, međutim, bude često posmatrala agresivnost, prikazana, na primer sredstvima masovnih komunikacija, smatra se da će to doprineti sticanju navike agresivnog ponašnja, da će dovesti do toga da se i sam posmatrač, u situacijama sličnim onima koje je posmatrao, ponaša agresivno. U vezi sa razmatranjem delovanja katarze postavlja se važno praktično pitanje: da li prikazivanje agresivnosti putem sredstava masovnih komunikacija (televizije, filma, štampe) dovodi ili ne dovodi do razvijanja agresivnosti kod posmatrača, posebno kod dece nego čak do smanjenja agresivnosti. Jedan deo stručnjaka, pozivajući se na podatke o tome da imitacija ima važnu ulogu u procesu socijalizacije, a posebno na podatke istraživanja Bandure i saradnika, zastu-
279
NIKOLA ROT
pa mišljenje da prezentovanje agresivnih scena u sredstvima masovnih komunikacija doprinosi razvijanju agresivnosti. Deca, ako budu često gledala prikazivanja surove borbe i ubijanja, mogu doči do uverenja da je prezentovano agresivno ponašanje uopšte prihvačeno i normalno ponašanje. Ona mogu da zaključe da onako kao što reaguje prikazana agresivna ličnost reaguju i drugi. Ona tako uče da reaguju određenim oblicima agresivnosti. Drugi autori, međutim, iznose argumente za suprotno shvatanje, za shvatanje da u masovnim sredstvima komunikacija prezentovana agresivnost, ako već ne dovodi do smanjenja agresivnosti kod gledalaca, ne dovodi ni do povećanja. Oni svoje shvatanje obrazlažu na sledeći način: 1) televizija ili film ne prikazuju ništa što deca ne bi mogla da vide i u svakodnevnom životu i 2) posmatranje agresivnih situacija pruža mogućnost da se iživi, putem katarze, vlastita agresivnost. Zauzimajući stav u ovoj dilemi, može se, na osnovu raspoloživih podataka istraživanja, reći da postoji više verovatnosti da će kontinuirano prezentovanje agresivnosti putem sredstava masovnih komunikacija dovesti do povećanja agresivnog ponašanja kod posmatrača. Za takav zaključak govori to što je delovanje katarze za oslobođenje agresivnosti, kao što je spomenuto, ograničeno i pojav ljuje se samo pod određenim uslovima. Argument da agresivnosti ima u svakodnevnom životu i da zbog toga prezentovana agresivnost ne upoznaje ni sa čim novim, nije ubedljiv razlog za shvatanje da prikazivanje agresivnosti neće imati negativnog efekta. Izrazitu agresivnost kakva se prezentuje u sredstvima masovnih komunikacija, ne opažaju i ne doživljavaju svi oni kojima se nameće putem masovnih sredstava komunikacije, ona se za njih ili ne javlja uopšte ili javlja samo retko. Međutim, stalna prisutnost agresivnog ponašanja i njeno stalno prikazivanje u sredstvima masovnih komunikacija verovatno da će podstaći posmatrače na to da ne suzdržavaju sopstvene agresivne impulse, učiće ih tome da nema dovo ljno razloga da osuđuju agresivnost niti da se sami uzdržavaju od agresivnosti koju lako mogu da tumače kao stalnu i redovnu pojavu, ili čak normalnu reakciju. Može, dalje, doprineti tome da se putem imitacije uče i novi oblici agresivnosti koje deca pre toga nisu ispoljava la.
ALTRUISTIČKO PONAŠANJE Empirijsko proučavanje pomaganja i nepomaganja drugima Važnost altruističkog, i uopšte prosocijalnog, ponašanja za društveni život podstakla je mnoga filozofska i etička razmatranja o altruizmu i moralnom ponašanju. Ali i pored društvenog značaja altruističkog ponašanja empirijskog izučavanja altruističkog ponašanja do šezdesetih godina u socijalnoj psihologiji gotovo i nije bi lo. Mnogo je više istraživanja agresivnog ponašanja ljudi nego nesebičnog ponašanja kojim se nastoji pomoći drugima. Da takvo ponašanje postoji, pokazu-
280
SOCIJ AUZACIJ A I MOTIVACIJ A
ju svakodnevni primeri naklonosti prema deci i nemoćnima, pružanja pomoći drugim osobama i kada to traži i napor i odricanje. U svim društvima postoje filantropske i socijalne institucije kojima je svrha pomoć onima koji su u nevolji. U mnogim situacijama ljudi pritiću u pomoć jedan drugome i manifestuju dobru volju da učine neku uslugu i pomognu drugoj osobi. Naravno, to ne znači da ljudi veoma često, iz različitih sebičnih razloga postupaju i drugačije i na štetu tuđih interesa i ne obazirući se na potrebe i teškoće svojih bližnjih. Upravo pojave neobaziranja na nevolje ljudi koji su se našli u teškoćama, pa i u smrtnoj opasnosti, i nepriticanje u pomoć, i kad je takvo ponašanje u suprotnosti sa proklamovanim moralnim normama postale su podsticaj za sistematska empirijska istraživanja o pomaganju i nepomaganju drugima i o uslovima od kojih zavise. To su u savremenom svetu česti slučajevi pasivnog posmatranja tuđe nevolje ili neobaziranja uopšte na osobe koje su u teškoćama i kojima je tuđa pomoć neophodna. Takvo ponašanje „posmatrača koji ništa ne preduzima“ bilo je i povod da su Latane i Darli (Latane i Darley, 1970) pristupili ispitivanju o tome zašto ljudi i u slučajevima kada je očigledno da je njihova pomoć potrebna ništa ne preduzimaju. Jedan od takvih slučajeva koji je bio neposredan podsticaj istraživanju sami opisuju ovako: ,,Kitty Genovese sledio je jedan manijak kada se vraćala kući sa posla u tri časa ujutro. Trideset i osam njenih suseda u Kew-Gardens-u izaš lo je na svoje prozore kada je užasnuta kriknu la i nijedan nije došao da joj pomogne, iako je trajalo više od pola časa dok ju je progonitelj ubijao. Nijedan čak nije učinio ni toliko da bi pozvao policiju. Ona je ostala mrtva. U knjizi objavljenoj 1970. u kojoj saopštavaju rezultate svojih istraživanja Latane i Darli spominju i mnoge druge primere nepomaganja. U podzemnoj železnici napada i ubija neka banda čoveka u prisustvu velikog broja putnika od kojih niko ništa ne preduzima. Pored čoveka koji leži nemoćan na trotoaru prolazi gomila ljudi ne osvrćuči se. Imamo dosta primera o sličnom ponašanju ljudi i kod nas. Pored žrtava saobraćajnih udesa ostavljenih na cesti prolaze desetine vozača automobila nezaustavljajući se izveštava povremeno naša štampa. Čovek pogođen infarktom leži na volanu automobila i niko od brojnih i vozača i prolaznika ne preduzima ništa. Jedan težak slučaj nereagovanja i bezobzirnosti opisan je u ljub ljanskim novinama ,,DeIo“ od 9. marta 1976. Dvadesetjednogodišnju Jožicu Tanšek obara automobil na cesti koju je prelazila. Devojka je bačena na krov auta sa kojeg je posle šezdeset metara pala na cestu. U tom trenutku iz suprotnog je smera naišla kolona automobi la koji su svi prešli preko devojke i valja li je još dvanaest metara po cesti. „Vozači se nisu zaustavili i mirno su produžili dalje“ završava svoj izveštaj dopisnik lista. Beogradski list ,,Politika“ 30. maja 1982. objavljuje dopis iz Leskovca o nepoznatom čoveku koji je pao u nesvest u jednoj prodavnici hleba. Niko od prisutnih ne preduzima ništa. Tek dostavljač pošte koji se tu našao iznosi onesvešćenog čoveka na ulicu, sada uz pomoć nekih od prisutnih. Poštar zaustavlja automobile da bi prevezli čoveka u bolnicu. Neki neće ni da se zaustave. Četvorica vozača se zaustavlja ali izjav ljuju da se žure. Posle više pokušaja jedan od vozača ipak prihvata da nemoćnog čoveka odveze do bolnice.
Iznose se, za tako često konstatovani pasivni odnos prema tuđoj potrebi i "evolji, različita objašnjenja. To je posledica života u velikim gradovima i uopšte začina života u savremenom svetu, a koji dovodi do alijenacije ljudi i njihove de-
281
NIKOLA ROT
personalizacije i nezainteresovanosti za druge često je objašnjenje. Izvor takvog ponašanja je u zadovoljavanju nesvesnih sadističkih impulsa pri posmatranju tuđeg stradanja objašnjenje je koje se takođe sreta. Specifično i konkretnije je objašnjenje da je uzrok nepomaganja posledica mešanja fantazije i realnosti a što pothranjuje beskrajni tok televizijskog nasilja, tako da u mozgu nagomilane slike agresije dovode do toga da i stvarni prizor nasilja doživljavamo kao sliku. Slično tome, a jednostavnije i ubedljivije, obrazloženje je da nam sredstva masovnih komunikacija kontinuirano prezentuju toliko nasilja da nam ono izgleda kao redovna pojava na koju postajemo neosetljivi. U mnogim prilikama, međutim, ljudi pomažu jedni drugima, čine uzajamne usluge, predusretljivi su i ljubazni. Ljudi, dakle, nekad jedni drugima pomažu a nekad to ne čine. Da bi našli odgovor na pitanje kada ljudi pomažu a kada ne pomažu jedni drugima, dva američka istraživača, Latane i Darli (Latane i Darley), počinju šezdesetih godina sa serijom istraživanja. Koriste terenski eksperiment pri kom je simulirana prirodna situacija. Proveravaju nekoliko hipoteza o uzrocima nepomaganja u nevolji. Nije nezainteresovanost za druge i apatičnost uzrok nepomaganja. Drugi su uzroci, smatraju Latane i Darli (1970). Pre svega dva: a) ocena da je situacija manje ozbiljna nego što stvarno jeste a na osnovu uočavanja da niko od više prisutnih osoba ništa ne preduzima; b) difuzija odgovornosti; čak i kada pojedinac oceni da je neka osoba u teškoj situaciji, on rezonuje da nije sam obavezan da pomogne niti sam odogovoran za ono šta se događa, nego su to i svi ostali. Kada su Ijudi sami, oni su spremniji da pomognu nego kada su zajedno sa drugima pretpostavljaju Latane i Darli. Nalaze potvrdu za svoje pretpostavke u rezultatima većeg broja sprovedenih ogleda. Među ostalim i u ogledu u kom su ispitanici studenti. Oni pre, tobože predviđene, diskusije o nekom problemu popunjavaju upitnike. Dok ih popunjavaju, počinje kroz otvor na zidu da kulja mlaz dima. Nije jasno šta je uzrok dima, pa je situacija potencijalno opasna. Ogled je tako organizovan da su 24 ispitanika sami dok se javlja dim, a 24 u grupama od po tri osobe. Potvrđuje se pretpostavka da će ispitanici koji su sami češće preduzeti nešto nego ispitanici u grupama. Od onih koji su sami 75% upozorava na opasnost. Od ispitanika u grupama u toku prve četiri minute to čini svega jedan, a u toku šest minuta trojica, dakle svega 12,5%.
Pored spomenuta dva uslova Latane i Darli proveravaju ogledima i dejstvo drugih faktora. Zaključuju da je prisustvo drugih najvažniji uslov. Verovatno je, zaključuju, da prisustvo drugih osoba deluje inhibitorno na spremnost da se pomogne drugima. Nekoliko je razloga, smatraju, za takvo inhibitorno dejstvo: 1. što se, uočavajući da su ostali prisutni neaktivni, ocenjuje da situacija nije ozbiljna i opasna; 2. što dolazi do smanjenja osećanja odgovornosti jer se rezonuje da su drugi isto toliko obavezni da pomažu; 3. što svi prisutni za svakog pojedinca predstavljaju grupu publiku i jer se smatra, budući da niko ništa ne preduzima, da je to prirodno i normalno ponašanje, a drugačije ponašanje da bi moglo biti ocenjeno kao neprikladno. U ogledima prate uticaj mnogih varijabli: pola, klasne pripadnosti, određenih osobina ličnosti, poznanstva sa ostalim prisutnima i poznavanje osobe u nevo-
282
SOCIJ AL IZACUA I MOTIVACIJA
lji, te veličine mesta u kom ispitanici žive. Samo poslednje dve varijable pokazuju se od uticaja na ponašanje. U onim slučajevima kada su ostali prisutni poznati ili se poznaje osoba koja je u nevolji, pomaganje je signifikantno češče. Postoji, iako ne visoka, ipak značajna korelacija i između spremnosti da se pomogne i veličine mesta bilo porek la bilo boravka. Oni iz manjih mesta češće pomažu od ispitanika iz velikih gradova. Ostaje nejasno zašto je tako: da li zbog toga što se u manjim mestima više prati svačije ponašanje, pa se više vodi računa o vlastitim postupcima i li kao što neki autori navode zbog toga što su ljudi u gradskim uslovima izloženi ogromnoj ko ličini draži od čijeg se štetnog delovanja brane indiferentnošću prema onome što se oko njih dešava. Nisu, mišljenja su Latane i Darli, alijenacija, nezainteresovanost za tuđu sudbinu i neverovanje u važnost socijalnih normi osnovni razlozi nepomaganja drugima. Možda je u ovim, kako ih autori označavaju, neodređenim razlozima deo objašnjenja, ali određeni situacioni faktori, a posebno prisustvo drugih osoba, važniji su smatraju Latane i Darli. Verovatno je da u određenim situacijama deluju faktori čije su dejstvo Latane i Darli našli u svojim ogledima. Ali ne samo da to nisu najvažniji faktori nego u nekim uslovima prisustvo drugih osoba ima suprotno dejstvo od onoga koje spomenuti autori navode. Ima situacija kada se pomaže upravo u prisustvu drugih i zbog tuđeg prisustva. Mnogi će vozači automobila, koji kada ih niko ne vidi ne bi ukazali pomoć nekoj žrtvi saobraćajne nesreće, stati i pomoći kada znaju da neko registruje njihovo ponašanje i da zbog toga što nisu pružili pomoć mogu da uslede negativne sankcije za njih. Pružanje pomoći u takvim slučajevima naravno ne može se smatrati altruističkim ponašanjem.
Određenje pojma Da bismo proučili ponašanje koje se naziva altruističkim, treba ga pobliže odrediti. Latane i Darli ulažu malo napora da ponašanje koje oni obično nazivaju pomaganjem, a ponekad i altruističkim ponašanjem, preciznije odrede. Iz njihovog izlaganja proizilazi da oni i kada koriste izraz „altruističko ponašanje“ (altruistic behavior) podrazumevaju pod time pružanje pomoći drugoj osobi bez obzira na motive koji pokreću na pomaganje. Za istraživanje, navode, dovoljno je altruističkim ponašanjem ili pomaganjem smatrati ono ponašanje za koje postoji saglasnost, konsensus, da je takvo. Ali takvo je određenje neodrživo. Ako se izjednače pojmovi altruističkog ponašanja i pomaganja i ne uzima u obzir motiv pomaganja nekome, svako bi se ponašanje od kojeg drugi ima koristi mog lo nazvati altruističkim. I usluge poštara, šofera, prodavca, pa i davanje mita bilo bi takvo ponašanje. Iz ogleda koje vrše vidi se da se u stvari ni Latane i Darli ne drže svog bihejviorističkog određenja nego ispituju ponašanje koje nije samo objektivno pomoć nekome nego je ponašanje čija je namera da se, ulažući napor i podnoseći neku žrtvu, drugome pomogne. Drugačije i specifično određenje altruističkog ponašanja daje Aronfrid (Aronfreed, 1970), jedan od stručnjaka za pitanja socijalizacije. Altruizam je po njemu ponašanje koje počiva na empatiji sa drugom osobom a koja nama omo-
gućava da znamo šta drugi doživljava i da pretpostavljamo da će naš postupak izazvati kod drugoga zadovoljstvo, a i nama samima biti prijatan. Altruističko ponašanje bi bilo ponašanje koje preduzimamo iz zadovoljstva što drugima činimo zadovoljstvo. Altruističko ponašanje po Aronfridu, može se reći, sadrži tri karakteristike: 1. uživljavanje u psihičko stanje drugoga, 2. anticipaciju prijatnih posledica naših postupaka za drugoga i 3. vlastito zadovoljstvo svojim postupkom. Suštinu altruizma činio bi specifični emocionalni doživljaj. Prema ovakvom određenju pomaganje nekome u nevolji zbog toga što je to za nas norma, naš princip postupanja kojeg se držimo makar morali trpeti i žrtvovati ne bi bilo altruističko ponašanje. Neki autori, međutim, na primer, Švarc (Schwartz, 1970) zastupaju mišljenje da se o altruističkom ponašanju može govoriti samo u slučaju kada se postupa prema internalizovanim moralnim normama. Bez znanja o tome šta je moralno, bez trajnih dispozicija da se prema moralnim normama, a koje postaju regulatori naših postupaka, postupa i bez njihovog aktiviranja u situacijama na koje se norme mogu primeniti prema ovome shvatanju nema altruističkog ponašanja. 1 takvo je određenje preusko. Prema njemu nije altruističko ponašanje izazvano osetljivošću za tuđe potrebe i postupak naprosto iz želje i radi zadovoljstva da se drugoj osobi pomogne.
Činioci koji utiču na altruističko ponašanje I kada postoje relativno trajne dispozicije za altruističko ponašanje, njihovo aktuelizovanje zavisiće od mnogih uslova. Od karakteristika situacije, ponašanja drugih osoba, socijalnih normi i od osobina ličnosti zavisiće da li će doći do manifestovanja altruističkog ponašanja. Pretežni deo danas već velikog broja empirijskih istraživanja posvećen je upravo utvrđivanju raznih činilaca koji utiču na javljanje altruističkog ponašanja. Pored Latanea i Darlija, među ostalima, preglede o takvim istraživanjima daju Mekoli i Berkovic (Macaulay i Berkowitz, 1970), Krebs (1970) i Štaub (Staub, 1974). O nekima od ogleda o dejstvu pojedinih faktora na altruističko ponašanje postoje informacije i u našoj stručnoj literaturi (Rot, 1976). Faktori za koje je nađeno da utiču na altruističko ponašanje mogu se svrstati u četiri grupe: situacione činioce, ponašanje drugih osoba, norme ponašanja i osobine ličnosti. Od situacionih faktora, pored prisustva drugih i njihovog broja i poznatosti, spomenućemo i dejstvo stepena nevolje osobe kojoj treba pomoć, obima potrebnog angažovanja, vrste pružene pomoći, načina traženja pomoći i pola. Štaub obaveštava o svojim ogledima iz kojih proizilazi da će se pre i češće pomoći osobi koja je u većoj nevolji nego osobi koja je u manjim teškoćama ali u zavisnosti od toga koliko se treba angažovati u pružanju pomoći. Kada se oceni da pružanje pomoći zahteva napor, veliko angažovanje, nanosi štetu i može dovesti do neprijatnosti ispitanici često izbegavaju da pruže pomoć. Pravilo da će se pre ukazati pomoć kada je potrebnija neće više važiti.
SOCIJ ALIZACIJA I MOTIVACIJA'
Onim osobama za koje su ispitanici u fingiranoj terenskoj eksperimenta lnoj situaciji ocenili da imaju veće teškoće sa nogama osobama za koje je izgleda lo da ne mogu da stanu na noge više je od ispitivanih osoba priteklo u pomoć nego osobama koje su samo navodili da su se povredile pri padu i koje su se samo (simulirajući to) teže kretale. Ali pomoć koja je zahtevana sastojala se jedino u tome da se telefonom obavesti neko. Međutim, osobama koje su dobile (fingirani) srčani napad i ležale na ulici, u eksperimentu koji je Štaub organizovao, niko nije pomogao od ukupno 20 prolaznika. Istraživač smatra da nisu pomogli jer im je izgledalo da bi pružanje pomoći zahtevalo previše angažovanja: traženje prevoznog sredstva, prevođenje i smeštanje u bolnicu. Da je procena potrebnog stepena vlastitog angaž ovanja važna, potvrđuju i rezu ltati istraživanja (Piliarin i saradnici, 1970) koje pokazuje da posmatrani pro laznici nastoje da izbegnu susret sa osobama za koje misle da trebaju pomoć i utoliko više izbegavaju susret ukoliko smatraju da je potrebna veća pomoć i veće angažovanje.
Da je stepen napora i žrtvovanja vezan uz davanje pomoći važan, pokazuju podaci o uticaju vrste pomoći na pomaganje drugome. Latane i Darli (1970) organizuju istraživanje u kome se saradnici istraživaća obraćaju većem broju prolaznika (1 520) tražeći od njih razne vrste usluga. Čim tražena usluga zahteva manje angažovanje, time se češće pruža: 85% prolaznika odgovara na pitanje „Koliko je sati?“, ali samo 39% na traženje kako se zove saopštava svoje ime, a 34% daje zatraženih 10 centi. Od znatnog je uticaja način na koji se traži tuđa pomoć; kada se 10 centi zatraži učtivo i sa prihvatljivim obrazloženjem daje zatraženi iznos 72% prolaznika. Potvrđen je sličnim postupkom, traženjem od 2091-og prolaznika da dade 20 centi, i uticaj pola i osobe koja traži i osobe koja pruža pomoć. Kada je 20 centi tražio mladić, dalo mu ih je 30% prolaznika, a kada ih je tražila devojka dalo je 57%. Kada su novac tražili muškarci dalo ga je 27% žena i 40% muškaraca, a kada su tražile žene 54% žena i 68% muškaraca od kojih je novac tražen. Znatan je uticaj drugih prisutnih osoba njihove ocene situacije i njihovog postupanja na altruističko ponašanje. Više je ispitanika u ogledima (Štaub, 1974) preduzelo neku aktivnost da pomogne osobi koja je bila u nevolji kada je druga prisutna osoba (saradnik istraživača) izjavila da je situacija ozbiljna nego kada je izjavila da nije. Još je veći postotak ispitanika pristupio pomoganju kada. je druga osoba određeno izjavi la da bi bilo potrebno pomoći. Kada je druga osoba sama preduzela nešto da pomogne osobi u nevolji, postotak onih koji su pomogli dalje se povećavao. Najviše je bilo pomaganja kada je prisutna osoba i ukazivala na to da treba pomoći a i sama pomagala. Ponašanje drugih, potvrđuje se, predstavlja model za vlastito ponašanje i kada se radi o altruističkom ponašanju. Postupci su drugih osoba pritom da leko uticajniji nego saveti i uputstva. i
Potvrđuju to i rezultati ogleda (Bryan, 1970). Jednom delu dece između 10 i 12 godina odrasla osoba je izlagala kako je potrebno da se pomaže siromašnoj deci. Intervjuisana deca (pokazuju proveravanja pos le ogleda) znaju da se smatra da treba pomagati druge, ali je manje od trećine stvarno pomoglo. Signifikantno veći broj dece zaista i pomaže iz grupe koja je videla da je osoba koja je govorila da treba pomagati druge i sama aktivno pomagala. Potvrđuje se davno saznanje da su postupci važnije sredstvo socijalizacije od verbalnih uputstava.
285
NIKOLA ROT
Veoma važan izvor altruističkog ponašanja su društvene norme, koje za sadržaj imaju moralno obavezivanje na pomaganje drugima. Takve su norme, po pravilu, sastavni deo vaspitnog sistema u svim društvima, bitan deo mnogih ideologija i raznih religioznih učenja. Zacelo zbog njihove važnosti za održanje i funkcionisanje ljudskih zajednica. Internalizovane, postaju pokretačka snaga altruističkih postupaka. Doduše ne toliko moćna koliko bi se iz učestalosti verbalnog isticanja značaja tih normi mog lo zaključiti. Tako je iz više razloga. Pre svega zbog toga što postoje i snage koje izazivaju nealtruističko ponašanje i altruističkom suprotno ponašanje i mnoge norme ponašanja koje nisu usklađene altruizmu. Ali i pored toga, norme čiji je sadržaj pružanje pomoći onima kojima je potrebna predstavljaju neke od važnih determinanti ponašanja ljudi. Bihejvioristički orijentisani autori, kao što su Latane i Darli, ne pridaju važnost normama kao izvorima altruističkog ponašanja. Navode da je društvenih normi mnogo, da su nedovoljno određene i uzajamno protivrečne. Zato su za pojedinca od male koristi kada u konkretnoj situaciji treba da odluči kako će postupiti. Važniji su već spomenuti i drugi situacioni faktori. Pre nego što će rešiti da li će nekome pomoći ili neće ocenjuje čovek datu situaciju i interpretira je i, vodeći računa koje će koristi i štete imati, bira svoje postupke manje više nezavisno od socijalnih normi. Norme čoveku više služe za naknadno konstituisanje objašnjenja svoga postupka. Ni Aronfrid, koji inače ističe važnost internalizacije standarda ponašanja za socijalizaciju, ne smatra da su norme važne za altruističko ponašanje. Važna je po njemu sposobnost empatije i osećanje zadovoljstva što se drugome koristi. Kao odgovor na argumente spomenutih koncepcija koje ne pridaju značaja altruističkim normama ponašanja može se navesti: 1. nisu norme, posebno moralne norme, uvek tako neodređene da se ne bismo mogli prema njima orijentisati, da na primer ne znamo da nekome ko nemoćan ili povređen leži na ulici treba pomoći; 2. podatak da je saosećanje pokretačka snaga altruističkog ponašanja ne znači da i internalizovane moralne norme to nisu; verovatno je da će, po pravilu, zajedno sa empatijom sa osobom kojoj je potrebna pomoć doći u svest i delovati i određeni principi i norme ponašanja. I
empirijska istraživanja, iako ih nema mnogo, pokazuju značaj moralnih normi za altruističko ponašanje. Među ostalim Švarc (Schwartz, 1970), na osnovu istraživanja procesa donošenja odluke koja prethodi altruističkom ponašanju, zaključuje da je za preduzimanje altruističkog akta potrebno da postoje: a) namera da se preduzme nešto što je dobro za drugoga; b) osećanje odgovornosti za postupak za koji se ocenjuje da je od koristi za drugoga; c) znanje da je taj postupak u skladu sa društvenim moralnim normama. Moglo bi se reći da je altruistički akt dvostruko determiniran normama: prvo normom da treba preduzeti nešto u korist drugoga i drugo time što sadržaj onog što se čini treba da je u skladu sa prihvaćenim društvenim normama. Moralne norme su važan izvor altruističkog ponašanja, veli Štaub (1970), a mogu se razlikovati dve vrste takvih normi. Prvu čine principi o tome kakvo je ponašanje ispravno i konkretno, norma da je pomaganje drugima ljudska obaveza. Drugu vrstu normi čine internalizovani principi da
286
SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A
treba voditi računa o tuđim potrebama i tuđoj dobrobiti. Za ljude koji postupaju po prvoj od ovih vrsta normi velimo da su savesni i odgovorni, a za one koji se drže druge vrste normi da su dobri i plemeniti. U većem broju istraživanja proverava se da li postoji korelacija između altruističkog ponašanja i crta ličnosti, a sa namerom da se utvrdi eventualna uzročna veza. Ali većina istraživanja, verovatno pre svega zbog raznih vrsta nedostataka u metodologiji, pruža nedovoljno pouzdane rezultate. Moguće je ipak, smatra Krebs (1970), koji obaveštava o desetak korelacionih studija, zaključiti o postojanju nekih povezanosti. Kod dece je nađena pozitivna korelacija između altruizma, s jedne strane, i socijalne prilagođenosti, manje agresivnosti i manje kompetitivnosti, te veće emocionalne stabilnosti, s druge strane. Kod odraslih osoba, i to kod žena, utvrđena je pozitivna korelacija sa blagom ekstraverzijom, razvijenošću socijalne vrednosti (merene Olport-Vernonovom skalom), sa ispodprosečnim motivom za postignućem i za dominacijom. Kod odraslih muškaraca: sa socijalnom orijentisanošću, odsustvom neurotičnosti, te sa blagom konzervativnošću i blago razvijenom autoritativnošću. Da postoji pozitivna korelacija altruističkog ponašanja sa poslednje dve osobine, možda se može objasniti time da te osobine dolaze do izražaja i u nekoj vrsti paternalizma: u težnji ne samo da se usmerava tuđe ponašanje nego i da se stara o onima na koje se želi uticati. Nastojeći da dobije pouzdanije podatke Štaub (1974) organizuje složeno i obimno istraživanje o vezi između osobina ličnosti i altruizma. U prvom delu ispitivanja ispitanici (130 studenata) rešavaju više testova ličnosti kojima se ispituju razvijenost osećanja odgovornosti, crta makijavelizma (tendencije da se radi vlastite koristi manipuliše drugima), razvijenost moralnosti (prema Kolbergovoj šemi o šest faza), vrednosti kao što su spremnost za pomaganje drugima, težnja za udobnošću, zahtev za jednakošću sa sve i neke druge osobine. Nekoliko nedelja kasnije, u drugom i glavnom delu ispitivanja, dovode se subjekti u nekoliko situacija, a radi toga da bi istraživač proverio svoju pretpostavku da će se osobine ličnosti kao determinante altruističkog ponašanja pojaviti zavisno od situacionih faktora. Simuliraju se razna stanja koja zahtevaju pomoć, stvaraju uslovi u kojima druge prisutne osobe podstiču ili ne podstiču pomaganje i situacije u kojima se zahteva različit stepen angažovanja.
Iz podataka dobijenih istraživanjem zaključuje istraživač, među ostalim, da postoji visoka pozitivna korelacija između altruističkog ponašanja i sindroma crta ličnosti koji čine: razvijenost osećanja odgovornosti, zainteresovanosti za dobro drugih, razvijena moralnost, nesebičnost, ljubav za ljude crte koje izražavaju socijalnu orijentaciju. Određene usvojene društvene norme, određene vrednosti i crte ličnosti, može se zaključiti, predstavljaju dispozicije za altruističko ponašanje. Rezultatima ovoga istraživanja potvrđena je i važnost internalizovanja određenih normi za altruističko ponašanje. Ispitivanja su pokazala takođe da istovremeno sa dejstvom dispozicija za altruističko ponašanje postoji snažan uticaj situacionih faktora: vrste pomoći koju treba pružiti, podsticanja od strane drugih osoba, zahtevanog stepena angažovanja. Postoji interakcija između određenih crta ličnosti i situacionih faktora. Ponašanje i onih osoba kod kojih je razvijena prosocijal-
287
NIKOLA ROT
na orijentacija biće u različitim situacijama različito. Kada su uslovi povoljniji kada je potreban manji napor, kada je dat primer i podsticaj angažovanje u altruističkom ponašanju je češče i veće i kod osoba sa izraženom prosocijalnom orijentacijom.
Poreklo altruističkog ponašanja Naglašavajući važnost nesebične spremnosti za pomaganje drugima za održanje života svakog pojedinca, kao i za funkcionisanje i održanje društava mnogi autori izvore altruističkog ponašanja vide u nasleđem datim urođenim osnovama. Poreklo je brige i staranja za druge, vele mnogi autori počev od Aristotela, u moćnim urođenim tendencijama društvenosti, bitnoj karakteristici ljudi. Po drugima je poreklo u urođenom saosećanju sa drugima, u urođenoj simpatiji i empatiji kao što to naglašavaju Adam Smit (Smith), Spenser (Spencer) i Šeler (Scheler) među ostalima. Teoretičar anarhizma kao sistema društva Kropotkin i njegove pristalice urođene tendencije da se ljudi uzajamno pomažu ocenjuju toliko snažnim da se na njima može organizovati društveni život. Od psihologa zastupnika urođenih osnova altruističkog ponašanja najdetaljnije izlaže urođenu prirodu altruističkog ponašanja Mek Dugal. Po njemu glavni izvor altruističkog ponašanja leži u roditeljskom, i posebno, materinskom, instinktu. Kao i kod životinja i kod ljudi urođena tendencija za staranjem o vlastitom porodu, briga za njega i nežnost prema njemu izrazito su živi. Povezana sa drugim tendencijama i razvijena pod uticajem iskustva postaje važan i moćan sentiment roditeljske ljubavi. U urođenoj tendenciji za pomoći i zaštitom mladunčadi leži osnova plemenitosti, ljubavi prema drugima i dobrih namera, kao i drugih vrsta altruističkog ponašanja. Osećanje nežnosti prema sopstvenom detetu može da se proširi, pa se javlja spremnost da se zaštiti ne samo svoje nego svako dete, svako mlado biće, pa i svako ko se nađe u nevolji i potrebna mu je pomoć i zaštita. U urođenoj tendenciji da se zaštiti malo dete, pa onda i sve što je nemoćno i čemu je potrebna pomoć izvor je i moralne indignacije, veli Mek Dugal, a na njoj počiva osećanje pravednosti i spremnosti da se bori za pravdu i pomaže pravedna borba drugih. Mek Dugai smatre i simpatiju za druge urođenom tendencijom. Određuje, kao što mnogi fakori definišr. empatiju, kao tendenciju da doživimo osećanje čiju manifestaciju uočavamo kod neke druge osobe iii drugog živog bića. Za sve gregarne životinje je važno i za održavanje jedinki i za održavanje grupe. Ova sposobnost je, na primer, u osnovi ponašanja životinja kada na krik kojim se izražava strah jedne životinje u stadu ili jatu javlja širenje straha i impuls bežanja kod svih ostalih jedinki. Posledica dejstva urođene simpatije je pojava da se na plač jedne bebe javljaju plačem i ostale prisutne bebe. I ostali pokazuju simpatetičke reakcije. Izraz vesclog lica druge osobe izaziva radost i kod nas, krik užasa izaziva sličan doživljaj kod onih koji čuju taj krik. Međutim, Mek Dugal smatra da simpatetička osetljivost nije glavni izvor altruističkog ponašanja. Ona ne podstiče na spremnost da se drugima pomogne. Kad je razvijena, može dovesti i do toga da se izbegava svaki prizor tuđe nesreće, i to upravo zbog toga da se ne bi javila teška i neprijatna emocija tuge, očaja, straha ili užasa i kod sebe. Zato mnogi, inače veoma osetljivi ljudi nisu pogodni za neke aktivnosti pomaganja onima koji pate. U rodite ljskom instinktu leži izravna osnova pomaganja i staranja za druge.
288
SOCIJ ALIZAC IJA I MOTIVAC IJA
Zaštita potomstva je izvor mnogih aktivnosti, posebno kod životinjskih vrsta koje rađaju odjednom jedno ili najviše dvoje mladunčadi. Instinkt materinske zaštite je kod njih toliko moćan da pobeđuje svaki strah. I kod Ijudi je to moćna urođena pokretačka snaga aktivnosti, slabija kod muškaraca nego kod žena, ali jaka i kod njih. Svi pokušaji da se pojave roditeljskog požrtvovanja objasne kao isključivo naučeno ponašanje i li kao ponašanje koje proizilazi iz ličnog interesa pokazuju se, tvrdi Mek Dugal, neodrživim.
Drugo shvatanje kao izvor altruističkog ponašanja vidi njegovo sticanje putem različitih vrsta socijalnog učenja. Altruističko ponašanje je uslovljavanjem na osnovu vezivanja sa primarnim ljudskim potrebama i nagonima stečeno ponašanje smatraju bihejvioristi. Ono je stečeno ponašanje kao što su i ostale forme prosocijalnog ponašanja i razni prosocijalni motivi, na primer, gregarni i afilijativni. Ovde spomenuta objašnjenja koja daju Latane i Darli, koji ističu važnost situacionih faktora i ocenjivanje koristi i štete za sebe od eventualnog pomaganja drugima takođe su izraz takvog shvatanja. Nastanak altruističkog ponašanja objašnjava se interakcionom teorijom razmene koristi i štete koju primenjuje Keli (Kelley, 1966) za objašnjenje različitih dijadnih interakcionih odnosa, pa i grupnih procesa. I u ovom tekstu navedena istraživanja potvrđuju važnost učenja uslovljavanjem za sticanje altruističkog ponašanja. Ali pokazuju i značaj složenijih formi učenja, posebno učenja po modelu i potvrđuju ulogu procesa i faktora na koje je ukazao Bandura u svojoj analizi tzv. opservacionog uslovljanja, u stvari učenja u kom je važan udeo viših kognitivnih procesa. Razmatranja i istraživanja o važnosti internalizacije određenih normi govore o tome da su i složenije kognitivne forme učenja putevi kojima se stiče altruističko ponašanje. Altruističko se ponašanje uči, dakle, raznim vrstama socijalnog učenja. To, međutim, ne znači da nema i urođenih osnova za takvo ponašanje. Ovde se i zastupa shvatanje da se altruističko ponašanje jednim delom razvija na osnovu urođenih osnova. Razvija se uslovljavanjem, i drugim oblicima učenja. Pretežni deo altruističkog ponašanja čovek stiče putem raznih procesa učenja i dejstvom raznih uslova. Učenje je tako važniji izvor altruističkog ponašanja i tek učenjem ono postaje jedno od za ljude karakterističnih načina ponašanja i eventualno se oformljuje u altruistički motiv kao specifičnu ljudsku pokretačku snagu.
Razvijanje altruističkog ponašanja Altruističko ponašanje je kod nekih pojedinaca izrazitije nego kod drugih. To može delom zavisiti od naslednih osnova, ali pre svega su razlike u altruističkom ponašanju i među pripadnicima iste kulture kao i razlike među raznim kulturnim zajednicama, posledice razlika u sticanju, u učenju altruističkog ponašanja. Zato što je zanemareno proučavanje altruizma, nije bilo moguće koristiti za sistematsko i uspešno razvijanje rezultate naučnog saznanja. Nastojanje da se razvije altruističko ponašanje postoji u svakom društvu, makar kao ograničeno altruističko ponašanje kao spremnost za pomaganje, samo pripadnika vlastite etničke grupe ili članova neke druge još uže grupe. Kao sredstvo razvijanja altruističkog ponašanja
NIKOLA ROT
najčešće je korišćeno verbalno ubeđivanje, koje međutim, kad nije praćeno odgovarajućim postupcima, ima slab efekat. Drugi efikasniji način razvijanja je potkrep ljivanje altruističkog ponašanja, pozitivno za manifestovanje altruizma, a negativno za odsustvo altruističkih postupaka tamo gde se zahtevaju i očekuju. Dosada izvršena ispitivanja altruističkog ponašanja pokazuju da se ono uči putem različitih od spomenutih vrsta socijalnog učenja, da pojedini od agensa socijalizacije mogu da imaju važnu ulogu i da je veći broj faktora koji utiču na razvijanje a ltruističkog faktora. Dosledno potkrepljivanje altruističkog ponašanja, davanje primera i učenje po mode lu, kao i učenje uviđanjem mogu biti uspešno korišćeni načini socijalnog učenja. Važni su agensi socijalizacije i za sticanje altruističkog ponašanja roditelji. U porodicama u kojima vlada srdačna atmosfera i gde se koriste psihološke mere kažnjavanja neželjenog ponašanja, a ne primenjuje oštro fizičko kažnjavanje, pre do lazi do razvijanja altruizma i formiranja altruističkih normi ponašanja. Tamo gde bar jedan od rodite lja manifestuje altruističko ponašanje i tako postaje model za dete češće je a ltruističko ponašanje. Masovna sredstva komunikacije, a posebno te levizija, koja deluju na formiranje raznih oblika ponašanja, pretpostavlja se, mogu biti i važni agensi za razvijanje altruizma. Kanadski psiholog Rašton (Rushton, 1979) to pokazuje prikazom rezultata većeg broja empirijskih istraživanja u kojim je proveravana mogućnost korišćenja televizijskih programa za razvijanje prosocijalnog ponašanja. Rašton razlikuje neko liko vrsta prosocijalnog ponašanja. Među ostalima: 1. a ltruističko koje određuje kao nesebično pomaganje drugima; 2. prijate ljsko ponašanje koje se ogleda u ljubavnom ophođenju sa drugima; 3. samokontro lisano ponašanje ono koje se odlikuje sposobnošću da se odupre iskušenjima. U nekom od prikazanih istraživanja (Stein i Friedrich, 1972. i 1975) ispitanicima se, deo predško lakog uzasta, kontinuirano u toku dužeg perioda vremena prezentuju televizijski programi sa agresivnim i programi sa prosocija lnim ponašanjem. Potom se prati ponašanje ispitanika u svakodnevnom životu, u igri i kontaktima sa ostalom decom. Istraživanja ne potvrđuju da prezentovanje prosocijalnih sadržaja, samo po sebi, dovodi do trajnog prosocija lnog ponašanja. Ali pokazuju da se kod jednog dela dece prosocijalno ponašanje povećava u periodu dok gledaju filmove sa prosocijalnom sadržinom (kao što gledanje agresivnih filmova povećava agresivnost u periodu dok se gledaju). Kada se međutim, pored gledanja prosocija lnih sadržaja koriste i drugi načini uticaja igranje uloga onih koji pomažu i, na primer, dolazi do trajnijeg povećavanja prosocijalnog ponašanja: do više pomaganja drugima, više prijaznog ophođenja i više samokontrole u toku dužeg vremena. Dva su verovatna puta kojima se ostvaruje razvijanje prosocija lnog ponašanja smatra Raston. To su: 1. formiranje novlh prosocija lnih normi, a do čega dolazi pre svega kod onih pojedinaca kod kojih nije dotad bilo nikakvih normi i nema prosocijalnih suprotnih normi; 2. razvijanje osetljivosti za druge i sposobnosti empatije.
Jedno od sredstava razvijanja altruističkog ponašanja jeste i osposobljavanje za otklanjanje dvoumljenja kako postupiti u situaciji u kojoj neko traži pomoć. Ceste su situacije u kojima dolazi do aktiviranja po sadržaju uzajamno suprotnih ideja: jednih da u datoj situaciji treba pomoći, a drugih da se treba uzdržati od akcije, da se na primer ne treba mešati u tuđe stvari, ili da se treba čuvati od pona-
290
SOCIJ ALIZACIJA I MOTIVACIJA
šanja koje drugi mogu oceniti kao neprikladno. U toku socijalizacije deca uče mnoga inhibitorna pravila ponašanja kojima se kazuje šta ne treba činiti, uče, na primer, da se ne sme učiniti ništa što nije dozvoljeno. Previše se naglašava zabrana različitih oblika ponašanja, a premalo uče prosocijalne norme. Zato se lakše aktualizuju norme da se suzdrži od aktivnosti nego norme da se aktivno postupi i pomogne drugome. Potvrđuju to i neka istraživanja Štauba (1971). Deci koja učestvuju u ogledima daje se, svakom ponaosob, zadatak da izrade određeni crtež. Saopštava se svima da u susednoj prostoriji jedno drugo dete radi na istom zadatku. Uz to se jednom delu dece saopštava da mogu, ako im što zatreba, otići u drugu sobu, drugom delu dece da ne ulaze, a trećem se o odlaženju u susednu prostoriju ne kaže ništa. Kratko vreme po odlasku eksperimentatora začuje se iz druge prostorje (sa zvučnog snimka) p lač i molba za pomoć devojčice koja je navodno pala i uganu la nogu. Iz grupe dece kojoj je saopšteno da sme ako treba da uđe u susednu prostoriju signifikantno je više dece pošlo da pomogne nego iz grupe kojoj je zabranjeno da uđe i iz grupe kojoj nije ništa rečeno. Na kasnije pitanje istraživača zašto se nisu odazvali pozivu za pomoć ispitanici iz ovih dveju grupa odgovaraju da su smatrali da nije u redu da ulaze kada im nije rečeno da smeju da uđu.
Nejasnoća i dvoumljenje o tome šta da se učini u konkretnoj situaciji mogla bi se otkloniti, smatraju Bejron i Bern (1977), kada bismo decu učili ne samo uopštenim normama ponašanja nego i tome kako da postupe u određenoj situaciji. Trebalo bi decu i u školama učiti kako da pomognu nekome ko nemoćan leži na ulici, šta da preduzmu kad izbije požar, šta da urade kada se neko davi ili je neko napadnut. Kao što se u toku vojne obuke priprema za određeno ponašanje u različitim ratnim situacijama, tako treba učiti kako pomoći drugima u konkretnim situacijama u kojima drugima treba pomoći. A li takvih je situacija mnogo i raznovrsne su. Već zbog toga je za razvijanje altruističkog ponašanja neophodno razvijati i altruističke moralne norme i određene osobine ličnosti za koje je nađeno da su pratioci i pokretači altruističkog ponašanja. Pre svega dve: osetijivost za tuđe potrebe i odgovornost pred samim sobom za vlastite postupke. Internalizacija altruističkih moralnih normi i razvijanje određenih crta ličnosti važni su pre svega radi toga da bi altruističko ponašanje postalo trajno ponašanje i da bi se formirao altruistički motiv kao jedan od trajnih i jakih motiva ponašanja.
KONFORMIRANJE, POSLUŠNOST I POKORAVANJE Konformiranje kao motiv Konformiranje predstavlja čest i važan vid socijalnog ponašanja. Pod njim se podrazumeva spremnost da se prihvati mišljenje i gledanje drugih, uglednih i autoritativnih, osoba i, pre svega, grupa kojima pojedinac pripada a da za takvo prihvatanje nema racionalnih razloga niti da postoji prisila da se to učini. Konformiranju nisu uzrok uviđanje opravdanosti prihvaćenih mišljenja ili podražavanih postupaka. Konformira se nečemu naprosto zato što neko drugi ili grupa tako misli i čini.
291
NIKOLA ROT
O konformiranju se obično govori kao o načinu ponašanja. Ali spremnost na konformiranje jest i, više ili manje razvijena dispozicija pojedinaca, njihovo trajno svojstvo. Zato je konformizam i pokretačka snaga ili motiv ponašanja. Konformiranje je veoma važan oblik socijalnog ponašanja, nastao naprosto iz potrebe da se ponaša kao što to čine ostali i kao što to drugi očekuju da se ponaša. Ponekad se konformiranje manifestuje samo u deklarisanju za stavove koje grupa ima i očekuje, a da se pri tom vlastita gledanja zadržavaju. Najčešće, međutim, dolazi ne samo do manifestovanja očekivanog shvatanja većine i od većine zahtevanog ponašanja nego i do stvarne promene vlastitog mišljenja i ponašanja. Koliko je motiv za konformiranjem snažan potvrdila su i eksperimentalna istraživanja. Poznat je među više ogleda eksperiment koji je pedesetih godina izveo Aš (Asch, 1958). On je grupama ispitanika izlagao tri linije raznih dužina i zahtevao da ih uporede sa četvrtom linijom standardnom. Svi su u grupi osim jednoga člana a upravo taj je bio stvarni ispitanik u ogledu davali unapred predviđene i namerno netačne odgovore. Stvarni ispitanici, oni koji nisu znali za dogovor sa eksperimentatorom, odgovarali su poslednji a pošto su prethodno čuli namerno netačne odgovore. Pokazalo se da je veliki postotak ovih ispitanika, usled konformiranja većini, za očigledno različite linije od standardne navodio da su standardnoj liniji jednake linije. Druga ispitivanja, a u kojima suprotnost između namerno netačnih ocena grupe i stvarnosti nije bila tako očigledna, dala su još izraženiji efekat konformiranja. Navedeni i drugi ogledi potvrđuju postojanje konformiranja kao opšte pojave i veoma česte u svakodnevnom životu. Mi usvajamo ocene grupa kojima pripadamo i saopštena gledanja stvarne ili navodne većine o raznim pitanjima: političkim, estetskim i drugim, iako racionalnih razloga za takve ocene nemamo. Naročito je često konformiranje izjavama o pojavama koje je teško neposredno proveriti. Posebno, ako postoje emocijama zasićene predrasude ili postoji jednodušnost i velika saglasnost sredine. Uporno ponavljano iznošenje nekih tvrdnji, bez obzira na njihovu istinitost, lako se usvaja i širi zahvaljujući i opštoj sklonosti ljudi konformiranju. Konformiranje je veoma izrazito u stavovima, a naročito negativnim stavovima prema pojedinim narodima. Zavisi, pokazala su istraživanja, i od mnogih crta ličnosti. Veće je kod osoba sa manjim intelektualnim sposobnostina, kod emocionalno nestabilnih osoba, kod ličnosti koje karakterišu crte zavisnosti i pasivnosti. Iako postoje individualne razlike u spremnosti na konformiranje, ono je opšta odlika ponašanja svih ljudi. Postoji kao proširena sklonost i spremnost na usvajanje tuđih i grupnih mišljenja i postupaka bez obzira na njihovu razložnost i moralnu opravdanost.
Spremnost za prihvatanje tuđih zahteva; ogled S. Milgrema Ljudi često relativno lako i bez otpora prihvataju da učine nešto što se od njih zahteva, iako taj zahtev ne samo da nije obrazložen i opravdan, nego često nije ni u skladu sa principima ponašanja ljudi, niti sa etičkim normama, usvojenim od njih. Ljudi ne samo da se lako konformiraju, tj. da pod pritiskom grupe me-
292
SOCIJALIZACIJ A 1 MOTIVACIJ A
njaju svoja shvatanja i ocene, kao što je to prikazano Ašovim ogledima, nego su oni spremni da postupaju prema tuđim zahtevima, iako se ti njihovi postupci mogu opravdano označiti nehumanim i neetičkim. Da takvih oblika ponašanja ima, potvrđuje spremnost ljudi da se lako angažuju u porobljivačkim ratovima, progonima i raznim akcijama nasilja, koje mnogi kao pojedinci ne bi prihvatili i ne bi činili, nego bi ih verovatno ocenjivali kao neetičke i nehumane akcije i osuđivali. Da slična tendencija kod ljudi postoji, smatrao je veći broj autora. Mari (H. Murray, 1938) među svojih 20 osnovnih potreba pominje čak dve koje se mogu dovesti u vezu sa ponašanjem ljudi koje označavamo kao spremnost na potčinjavanje. Prva od tih potreba je potreba za samoponiženjem (abasement kako se Mari izražava). Ona se manifestuje u spremnosti ka pasivnom potčinjavanju spoljnoj sili, spremnosti da se podnosi nepravda, da se prihvata vlastita inferiornost, da se priznaju kao pogrešna vlastita dela koja su ranije smatrana ispravnim, da se umanjuje sopstvena vrednost, podnosi bol i nesreće. Ova tendencija je bliska tendenciji o kojoj govori Mek Dugal (W. McDougall, 1908) i koju on naziva instinktom samoponižavanja ili potčinjavanja. On o tom instinktu govori kao o suprotnom instinktu samopotvrđivanja ili samoisticanja. Manifestuje se, po njemu, u posramljenom i pokunjenom ponašanju koje prate: smanjenje muskularne tenzije, sporiji i ograničeniji pokreti, spuštenost glave i bacanje pogleda sa strane. Svi ovi pokreti, veli Mek Dugal, izražavaju potčinjavanje i usmereni su na to da se izbegne obraćanje pažnje na pojedinca ili ublaži eventualno neprijateljstvo neke druge osobe. Osećanje koje se vezuje uz ovaj instinkt, po mišljenju Mek Dugala, jeste osećanje stida. Ova urođena tendencija, po njemu, manifestuje se već kod dece i često se pogrešno tumači kao strah. Kad dete sedeći na majčinom krilu, ćutljivo, sa skrenutim pogledom, bacajući samo povremeno pogled na nekog stranca i daje utisak zastrašenosti imamo, u stvari, reagovanje u kom dolazi do izražaja urođena tendencija za potčinjavanjem. Postojanje ovakvog instinkta, smatra Mek Dugal, potvrđuje mogućnost patološke hipertrofije ove tendencije. Takvu imamo kod bolesnika koji sebe ocenjuje kao kreaturu bez koristi i punu greha, koji za sebe veruje da je počinio mnoštvo sramnih stvari i koji traži sam sopstveno kažnjavanje. Teško je, međutim, prihvatiti da tendencija za potčinjavanjem postoji kao urođena tendencija. Daleko je verovatnije da ponašanje koje karakteriše potčinjavanje predstavlja posledicu uslova u kojima je čovek kroz dugi period istorije živeo, a znatnim delom živi i danas. Za to da nemamo posla sa jednom urođenom tendencijom, govori činjenica da postoji stalna borba ljudi da i po cenu najviših žrtava dođu do slobode i nezavisnosti i oslobode se potčinjenosti. Snažnija je i više karakteristična za čoveka upravo suprotna težnja, težnja za slobodom i nezavisnošću. Potčinjavanje i poslušnost manifestuju se povremeno kao oblici prilagođavanja uslovima u kojima čovek živi i situacijama u kojima se nalazi. Pojavi potčinjavanja koju sretamo u ljudskom ponašanju bliža je druga od ljudskih potreba o kojoj govori Mari, koja se takođe ne može smatrati urođenom potrebom. To je potreba koju on naziva potrebom za poslušnošću i pokoravanjem
293
NIKOLA ROT
(deference). Ona se, po Mariju, manifestuje u sklonosti da se divi nekome drugome, da se taj drugi smatra superiornijim, da mu se odaje poštovanje, u spremnosti da se prepusti uticaju nekoga sa kime se nalazi u društvu, da se podražava tuđi primer i da se konformira. Da postoji spremnost za potčinjavanje tuđim zahtevima u određenim uslovima, čak i u slučaju da se zahtevaju postupci koji se nikad ne bi činili kad takvog zahteva ne bi bilo i koji su u suprotnosti sa prihvaćenim normama i principima potvrđuje laboratorijski ogled S. Milgrema (S. Milgram, 1966, 1974). Milgrema je podstakla na istraživanje uočena spremnost ljudi da se pokoravaju nalogu različitih vrsta autoriteta i onda kad izvršavanje naloga predstavlja suprotnost svakoj humanosti i svim proklamovanim etičkim principima. Bez ove spremnosti ne bi bilo moguće u istoriji dosad najmasovnije uništavanje do kojeg je došlo dolaskom na vlast nacista u Nemačkoj. Ne samo na bojištima u ratu nego i u zatvorima širom Evrope, u zarobljeničkim i koncentracionim logorima, streljanjem i u gasnim komorama uništeni su milioni ljudi. To ne bi bilo moguće da veoma širok krug ljudi to nije podržavao a vrlo velik broj njih spremno se povinovao nalogu da uništava ljude. Milgremov ogled je izazvao veliku pažnju i različite pokušaje objašnjenja dobijenih rezultata. Milgrem je postavio kao zadatak ispitivanja da proveri dokle će ići spremnost ljudi da na zahtev nekog autoriteta nanesu drugim osobama, sa kojima inače nisu bile ni u kakvom kontaktu i koje ne poznaju, teške povrede, pa i smrt; da li će ljudi pokazati spremnost da na zahtev autoriteta, a bez ikakvih drugih uzroka i razloga, prihvate nalog da nanesu teške povrede i to samo radi toga da bi ispunili postavljeni zahtev. Milgrem je, da bi to istraživao, organizovao jedan dosta složen eksperiment: Subjektima, dobrovoljcima u eksperimentu, saopšteno je da će se proučavati efekat kažnjavanja za uspešnost u učenju. Posle uvodnog izlaganja da nauka zna malo o efektu kažnjavanja na pamćenje, ispitanicima je saopšteno da će biti obrazovani parovi subjekata. U svakom paru jedan član će biti učitelj koji će priimenjivati kaznu, a drugi će biti učenik na kome će biti primenjena kazna. U stvari, onaj član u paru koji je dobio ulogu učenika radio je tačno prem? uputstvu istraživača i reagovao u toku ogleda onako kako mu je napred rečeno da treba da reaguje. Stvarni ispitanici u istraživanju bi li su oni subjekti kojima je dat zadatak da izvršavaju kaznu kad se pokaže neuspeh u učenju, oni koji su imali ulogu učitelja. Ovim ispitanicima je rečeno da je njihov zadatak da postignu da drugi član u paru upamti listu reči i da za svaku njegovu grešku primene kažnjavanje. Kažnjavanje, saopšteno je ispitanicima, biće električnim šokovima koje ispitanik može sam da izazove koristeći generator u laboratoriji. Saopšteno mu je da za svaku grešku primeni e lektrični šok, i to tako da za svaku novu grešku primeni šok jačeg intenziteta. Na generatoru su označeni stupnjevi intenziteta. Intenzitet se kretao, prema označenoj skali, od 15 do 450 volti. Ovaj raspon predstavljao je 30 jedinica intenziteta. Na generatoru su bili i natpisi kojima je označavano da se daje slab šok ili se daje jak električni šok. Subjektima učiteljima pre početka postupka dat je šok od 15 volti, dosta jak električni šok, ali još bezopasan. Dat je radi toga da se uvere da će manipulisati stvarnim e lektričnim šokovima. Drugi subjekt u paru, koji je bio u savezništvu sa istraživačem, trebalo je da, prema uputstvu, daje velik broj pogrešnih odgovora. Broj tih pogrešnih odgovora treba lo
294
SOCIJ ALIZACIJA I MOTIVACIJA
je da bude toliki, da je tobožnji učitelj uskoro posle početka ,,učenja“ mogao da primeni veoma jake šokove. Istovremeno mu je bilo dato uputstvo kako treba da reaguje na svako pojačanje električnog šoka. (Razume se on nije dobijao stvarne električne šokove. Ispitanici učitelji, međutim, bili su uvereni da oni daju one šokove koji su bili označeni na generatoru.) Saradnici istraživači trebalo je da kad njihov ,,učitelj “ primeni šok od 75 volti da počnu da prigovaraju, da stenju, kod tobožnje primene šoka od 120 volti da viču da je to neizdrživo bolno, kod tobožnje primene šoka od 150 volti da traže da se prekine sa ogledom i da izjave da dalje ne žele da učestvuju u ogledu, kod 180 volti da viču da ne mogu više izdržati bol, kod 270 volti da odaju glasove kao da su u agoniji, kod 300 da odbijaju svaki odgovor naglašavajući da neće više učestvovati i da se smatraju oslobođenim svake obaveze. Stalno pri tobožnjem davanju visokih šokova, šokova iznad 200 volti, trebalo je da simuliraju vrisak, stenjanje i glasove kao da su u, agoniji; a da bi onaj ko ih sluša nužno imao impresiju da se radi o stvarnoj agoniji i umiranju. Subjektima učiteljima kad bi se obratili sa pitanjem šta treba da rade pošto bi čuli proteste, odbijanje, stenjanje, glasove koji su ličili na agonijiu eksperimentator bi odgovarao da treba da produže sa postupkom bez obzira na ono što izjavljuju „učenici“. Od njih je traženo da se povinuju zahtevu eksperimenta i produže sa započetim istraživanjem. Eksperimentator je davao uputstvo da i onda, kad tobožnji učenici više ne daju odgovore, produže sa povećanjem intenziteta šokova i da neodgovaranje tretiraju kao pogrešan odgovor. Eksperimentator je izjavljivao: „Produžite. Nemate drugog izbora“. Ogled je bio završen kad su ispitanici ,,učitelji “ odlučno odbili da produže sa daljim davanjem šokova. Subjekti u ovom ogledu bili su odrasli muškarci između 20 i 50 godina raznih zanimanja. U svakom ogledu učestvovalo je 40 subjekata od kojih su 40% bili činovnici, trgovci i prodavci u trgovinama; 40% radnici, kvalifikovani i nekvalifikovani i 20% osobe slobodnih profesija sa završenim fakultetima. Svi su bili plaćeni za učestvovanje u ogledima. Ponašanje svakog subjekta registrovano je u toku ogleda, a posebno je beleženo pri kojem intenzitetu davanja šokova protestuje ili definitivno odbija da produži dalje sa učestvovanjem u ogledu. Ceo raspon, kao što je spomenuto, od 15 do 450 volti podeljen je bio na 30 jedinica intenziteta. a)
b) c) d)
Rezultati ovog istraživanja su sledeći: kad je žrtva bila u odvojenoj sobi a ispitanici nisu mogli ni da je vide ni da čuju drugo osim protestovanja žrtve lupanjem o zid (pri tobožnjem davanju šoka od 300 V a iza kojeg bi osoba u drugoj sobi posvema ućutala) 66% ispitanika išlo je do kraja u davanju električnih šokova, a samo 34% odbilo je ranije da produži sa eksperimentom; prosek datih šokova iznosio je 27 jedinica; kad žrtvu nisu videli ali su mogli da čuju sve njene glasove, proteste i žalbe do kraja eksperimenta išlo je 62,5% ispitanika a prosek tobožnje datih šokova iznosio je 24 jedinice; kad je žrtva bila u istoj prostoriji sa ispitanikom, na pola metra udaljenosti od nje 40% je išlo do kraja u ogledu a prosek intenziteta tobožnjih šokova iznosio je 20 jedinica; kad je žrtva bila u sobi i pri davanju šoka intenzivnijeg od 150 volti, zahtevajući da se prekine ogled, odbijala da sama stavi ruku na predmet preko kojeg je tobože dolazila električna energija, tako da je ispitanik bio prisiljen da sam silom stavi ruku tobožnjeg ,,učenika“ na ploču i bio sa žrtvom u telesnom dodiru 30% je išlo do kraja ogleda, a prosek datih šokova iznosio je 17 jedinica intenziteta.
Rezultati ovog ogleda pokazuju da se 2/3 subjekata povinuje nalogu da drugoj osobi nanese smrtonosne povrede, ne obazirući se na njene molbe i preklinja-
295
NIKOLA ROT
nja a u slučaju da ne vidi žrtvu. Kada ne samo čuje nego i vidi žrtvu, jos uvek 40% ispitanika čini sve što se od njih zahteva. Čak 30% ispitanika stavlja silom ruku žrtve na aparat da bi žrtve mogle biti izložene smrtonosnim šokovima. Istraživač, radi toga da bi proverio da li takva spremnost da se izvrše nalozi za najteže atake na druge osobe nije samo rezultat toga što postoji veliki autoritet ustanove u kojoj su vršeni ogledi (u laboratorijama Jelskog univerziteta), vrši oglede sa drugim grupama ispitanika van univerziteta u jednom predgrađu grada Nju Hevn (New Haven). Tom prilikom saopštava da oglede izvodi „Udruženje istraživača", u stvari jedna izmišljena institucija. I u ovoj situaciji rezultati su bili slični. Nešto manji postotak, ali još uvek 48 % ispitanika sluša do kraja naloge eksperimentatora. Istraživači su u tom ogledu proveravali efekat nekoliko varijabli. Uvodili su saradnike koji su pred subjektima ispitanicima, a u dogovoru sa istraživačem, posle izvesnog vremena odbijali da produže sa og ledom. U takvim situacijama kad su videli da neko drugi odbija povinovanje zahtevima, i subjekti ispitanici su u 90% slučajeva odbijali da produže sa ogledima. Kad su, međutim, prema planu istraživanja, takvi saradnici manifestovali izrazitu spremnost da poslušaju zahteve istraživača kod pravih subjekata ispitanika došlo je do izvesnog blagog povećanja postotka potčinjavanja zahtevima. U trećoj variranoj situaciji ispitanici imaju samo pomoćni zadatak. Oni treba samo da saopšte drugima da pokrenu polugu na generatoru da bi se pojačao intenzitet šoka. U takvoj situaciji sasvim mali postotak 3 od 40 ispitanika, tj. 7,5% odbija da produži sa ogledom do kraja. Vršeni su i takvi oblici ogleda pri kojima bi se ekperimentator nalazio u drugoj prostoriji i naređenja davao telefonom ili preko magnetofona. U takvom slučaju znatno se smanjio postotak onih koji su išli do kraja ogleda, a istovremeno mnogi subjekti izjavljuju da slušaju zahteve eksperimentatora, a davali su, u stvari, šokove slabijeg intenziteta. Sam istraživač bio je iznenađen i, može se reći, uzbuđen i zabrinut dobijenim rezultatima, kao što se to može zaključiti iz njegovog komentara: ,,Sa čudnom pravilnošću pokoravaju se dobri ljudi zahtevima autoriteta i izvršavaju akcije koje su bezosećajne i surove. Ljudi koji su u svakodnevnom životu odgovorni i pristojni, zavedeni su sjajem autoriteta, kontrolom njihovog opažanja i nekritičkim prihvatanjem eksperimentatorove definicije situacije da izvršavaju surove akte“. Postoje li granice takvom pokoravanju pita se autor. On ukazuje na to da je možda nemoguće sprečiti ljude da postupaju bruta lno i nehumano kad to zahteva nedvosmisleni legitimni autoritet. Treba se pitati šta kad anonimni eksperimentator može da navede normalne odrasle ljude da, uprkos zaklinjanja i molbi žrtvi puste smrtonosnu struju može tek da učini neka vlada koja poseduje ogroman autoritet i prestiž dajući svojim građanima naređenje da uništavaju ili ubijaju druge ljude. Istraživač sam ne objašnjava u ogledima utvrđeno ponašanje. On pretpostavlja da možda izvesnu ulogu igra postojanje agresivnosti kod ljudi, a možda neka druga još nedovoljno proučena, a za društveni život ljudi veoma važna ljudska osobina. Verovatno je, međutim, da agresivnost nije osnovna determinanta ponašanja manifestovanog u prikazanom ogledu. To pokazuje više činjenica registro-
296
SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A
vanih u samom ogledu: ispitanici žele da prekinu i pitaju da li da prekinu sa ogledom ili sami, kad mogu, falsifikuju izveštaj izjavljujući da daju intenzivniji električni šok nego što ga stvarno daju. Nije verovatno ni da se radi o nekoj urođenoj tendenciji da se prihvata ma kakvo naređenje i urođenoj tendenciji za potčinjavanjem, kao što misli Mek Dugal. Verovatnije je da imamo posla sa jednim oblikom ponašanja do kojeg je došlo dugom navikom postupanja. Živeći kroz duge periode pod veoma teškim uslovima u kojima mnoge od ljudskih potreba, bitnih i za uspostavljanje skladnijih odnosa među ljudima, za razvitak ličnosti, nisu mogle da se razvijaju i dođu do punog izražaja, a u kojima je čovek, da bi se održao, bio prisiljen da prihvata'zahteve koji su dolazili od strane moćnih i autoriteta kod njega se formira jedna tendencija ponašanja koju karakteriše pokoravanje i poslušnost. Da nije u pitanju urođena tendencija, potvrđuju i činjenice iz samoga ogledL, a pre svega podatak da nikada 100% ispitanika nije do kraja išlo u potčinjavanju zahtevima eksperimentatora. U dosadašnjim uslovima žlvota Ijudi previše je bilo prisile na pokoravanje i poslušnost, a premalo podsticaja na razvijanje potrebe za slobodom i nezavisnosti i osećanja lične odgovornosti.
Korišćenje različitih načina da se izazove pokoravanje Da potčinjavanje, iako čest oblik ponašanja, nije urođena i univerzalna tendencija kod ljudi, pokazuju i podaci da se u nameri da se postigne potčinjavanje, koriste brojni postupci kojima se aktualiziraju različite potrebe i različiti motivi ljudi. U opisanom Milgremovom ogledu jedan od takvih korišćenih načina bio je dovođenje pojedinca u takvu situaciju u kojoj je sve podešeno da se neprihvatanje tuđih zahteva učini teškim. Od pojedinca se zahteva da nešto učini. On, doduše, može to da odbije, ali odbijanje je veoma teško jer je stvorena navika da se u sličnoj situaciji potčini zahtevu i jer je stvoren stav da je opravdano da se prihvati zahtev autoriteta. Pojedinac se oseća obaveznim, zbog uloge koju je naučio, da čini ono šlo se od njega očekuje. Drugi jedan način korišćenja spoljnjeg pritiska za potčinjavanje tuđim zahtevima je primena socijalnog pritiska od strane grupe, kao što je bio slučaj u Ašovom ogledu, a koji dovodi do pojave konformiranja. Dalji način korišćenja spoljnog pritiska za postizanje pokoravanja je korišćenje kažnjavanja i nagrađivanja, kao što to čini majka ili neka druga osoba kad želi da postigne da se dete ponaša na određeni željeni način. Neće, međutim, uvek doći do pokoravanja korišćenjem spoljnje prisile. Ljudi, ipak, ponekad odbijaju da učine ono što se od njih zahteva. Spoljni pritisak često ima granice efikasnosti. Vojnik, na primer, koji je zarobljen. iako se na njega vrši oštar pritisak, odbija da da podatke koje od njega zahteva neprijatelj koji ga je zarobio. Vaspitavanjem stvorena je spremnost da se u takvim slučajevima odupire pritisku. Dešava se čak da povećavajući pritisak dolazi do smanjenja, a ne do povećanja, spremnosti da se pokori. Pritisak može da izazove suprotan efekat, kao što to potvrđuju i neki eksperimentalni rezultati.
297
NIKOLA ROT
Istraživač (J. W. Brehm i A. H. Cole, 1966) pružali su subjektima mogućnost da biraju između dva problema na kojima će raditi u toku ogleda. Saopšteno im je da su od drugih ispitanika koji su radili na rešavanju tih problema neki bolje uspeli u rešavanju jednoga od tih problema. a drugi u rešavanju drugoga problema. Spoljni pritisak u ogledu predstavljale su saopštene tobožnje napomene subjektima koji su već učestvovali u ogledu i rešavali probleme. Jednom delu subjekata saopšteno je da je raniji ispitanik ostavio poruku da je izabrao prvi od problema, problem A. Drugim ispitanicima tobožnja poruka je bila određenija; saopšteno je da je subjekt ostavio poruku da on treba da radi na prvom od problema, problemu A. Mada je u drugom slučaju pritisak bio veći, on je izazvao prihvatanje u manjem broju slučajeva nego prvi blaži ob lik pritiska.
Istraživači o ovoj pojavi reagovanja u suprotnosti sa zahtevom govore kao o pojavi ,,reaktancije“. Ljudi nastoje da zadrže slobodu svoje akcije. Kad im izvršeni pritisak izgleda kao nešto što ugrožava slobodu njihove akcije, oni svoju slobodu-čuvaju na taj način što odbijaju da prihvate zahtev ili čak na taj način što učine suprotno. Mi tu pojavu vidimo i kod dece na određenom uzrastu. Deca, kad se od njih izričito nešto traži, odgovaraju (na određenom uzrastu): ,,Neću“. Ako se na to reaguje izjavom: ,,U redu, onda nemoj“ deca veoma često prihvataju da učine ono što je zahtevano. Da bi se postiglo potčinjavanje nekom zahtevu, često je uspešnije od pojačavanja spoljnog pritiska koristiti druge načine, koristiti angažovanje unutrašnjih psiholoških faktora. Često se, na primer, postiže prihvatanje nečega što želimo da bude prihvaćeno na taj način što se subjektu ukazuje pažnja, nastoji se učiniti zadovoljnim i raspoloženim. U takvoj situaciji oseća se pojedinac obaveznim prema onome za koga ocenjuje da je dobronameran prema njemu i da želi da mu pomogne. Teško mu je da odbije zahtevano i pokazuje spremnost da postupi onako kako se od njega traži i očekuje. Sličan je takvom načinu veoma često postupak, korišćen u svakodnevnom životu; to je postupak laskanja ili ingracijacije. Dva su posebna takva načina kojima se apelovanjem na određene psihološke faktore pokušava postići prihvatanje zahteva i u tome često uspeva. To su: nastojanje da se skloni osoba da prihvati neki manji zahtev s tim da se posle iznese veći, te korišćenje osećanja krivice koje se ili namerno izaziva ili za koje je utvrđeno da postoji. Prvi od ovih načina, nastojanje da se obezbedi potčinjavanje time što se najpre postiže prihvatanje manjeg zahteva, imamo često u propagandi. Od potencijalnih kupaca traži se da učine nešto što je u vezi sa korišćenjem reklamirane robe, na primer da odgovore na to da li su zadovoljni uzorkom robe koji je poslat (s uputstvom da ukoliko nije, mogu robu da vrate). Pokazuje se da je vrlo često efekat toga da potencijalni kupac postaje stvarni kupac robe. Uspešnost u korišćenju ovog načina potvrđena je i nekim ogledima. U jednom ogledu (J. L. Freedman i S. C. Fraser. 1966) traženo je od domaćica u jednom američkom gradu da potpišu peticiju (kalifornijskim senatorima) za preduzimanje mera za sigurnost u vožnji. Gotovo sve domaćice kojima su se obratili saradnici istraživača potpisale su peticije. Nekoliko nedelja posle toga drugi saradnici posetili su iste domaćice i grupu (drugih) domaćica od kojih ranije nije traženo, da potpišu peticiju. Od svih je sada traženo da pred svoje kuće stave plakate, koji su namerno bili veliki
298
SOCIJALIZACIJ A 1 MOTIVACIJ A
i
namerno ružni, sa pozivom vozačima da voze paž ljivo. Od onih domaćica koje su potpisale peticiju pristalo je 55%, a od onih kojima se obratilo prvi put, i to odmah sa većim zahtevom, prihvatilo je samo 17%.
Istraživači objašnjavaju ovaj rezultat da u većem postotku prihvataju neki zahtev koji su već manji zahtev prihvatili time što prihvatanje i malog zahteva dovodi do uključivanja u određenu akciju i izjašnjavanja za određenu stvar. Osim toga, u konkretnom primeru spomenutog ogleda, i slika o samom sebi se menja. Kad je neko uzeo makar malo učešće u nekoj opštoj akciji, kao što su, na primer, domaćice koje su potpisale peticiju za preduzimanje mere za veću pažljivost pri vožnji, on se uključio u društvenu akciju i na sebe gleda sad kao na lice koje je postalo aktivno u društvenom životu. Izvršavanjem i male akcije menja se bilo odnos prema samoj akciji i ideji, ili se menja odnos prema samome sebi, ili eventualno oboje. To onda čini osobu manje otpornom da slične akcije ne prihvati u budućnosti, i čak i kad one predstavljaju veće i značajnije angažovanje. Drugi način korišćenja unutrašnjih faktora da bi se postiglo potčinjavanje jest operisanje sa osećanjem krivice. Kad neko učini nešto što sam smatra neispravnim i nepravednim, on se oseća krivim. On nastoji to osećanje krivice da umanji. Umanjiti ga može na nekoliko načina: 1) tako što će izvršiti neko dobro delo koje zahteva izvesno odricanje ili izvestan napor i na taj način postići ravnotežu između rđavog i dobrog postupka; 2) tako što samom sebi nameće neku neprijatnost, izvršenje neke akcije koja mu je neugodna i koju inače ne bi učinio i tako samog sebe kažnjava za svoju krivicu; 3) tako što pokušava da umanji negativnost svoga postupka koji je izazvao osećanje krivice pravdajući taj postupak i nalazeći racionalizaciju za njega. Pokazuje se da prva dva načina imaju za posledicu stvaranje veće spremnosti da se prihvate tuđi zahtevi. Zato se može izvesti zaključak da ljudi koji se osećaju krivim lakše prihvataju tuđe zahteve, postaju skloniji da prihvate ono što se od njih traži od osoba koje se ne osećaju krivima. Za opravdanost ovog zaključka postoje takođe eksperimentalni nalazi. U tim ogledima istraživači (J. L. Freedman, S. Wallington, E. Bless, 1967. J. M. Carlsmith i A. E. Gross, 1969) pokazuju da su subjekti koji su davali šokove u eksperimentima, sličnim prikazanom Milgremovom ogledu, bili spremniji da prihvate i zahteve druge vrste (da učestvuju u kampanji za čuvanje prirode) od onih koji su u tim ogledima imali zadatak samo da pomažu (da stavljaju u pokret metronom kojim je praćen rad u eksperimentu), U drugom jednom ogledu u kom je namerno stvorena mogućnost da ispitanici obmanu eksperimentatora, oni koji su obmanuli bili su spremniji da prihvataju nove zahteve eksperimentatora od onih koji ga nisu obmanu li.
Pokazalo se da, bez obzira na vrstu prestupa i vrstu krivice, subjekti koji su izvršili neki prestup pokazuju veću spremnost da prihvate tuđi zahtev nego oni koji nisu izvršili prestup. Izvršeni prestup izazvao je osećanje krivice i doveo do povećanja spremnosti da se tuđi zahtev prihvati. Pri tom nije neophodno da postoji sklonost prema osobi koja postavlja zahtev, niti naklonost za ono što se traži da se učini. Na primer, naklonost prema osobi kojoj treba (prema zahtevu) učiniti neku uslugu. Cak zahtev ne mora ni da bude ikome od koristi. Vrlo je često čak, ako je nekome naneta šteta, pa se usled toga pojedinac oseća krivim, da on izbe-
299
NIKOLA ROT
gava kontakt sa onim kome je naneo štetu, izbegava dodir sa žrtvom a da ipak pokazuje spremnost da na neki način popravi krivicu. Navodi se, naime, da kod onih koji su počinili neku krivicu postoje dve vrste motivacije: da poprave krivicu time što če da učine nešto dobro, te da izbegnu suočavanje sa žrtvom jer se plaše da se ne otkrije njihova krivica. Priznavanje krivice dovodi do redukcije osećanja krivice, ali i do spremnosti na potčinjavanje. To takođe potvrđuju istraživanja. U jednom ogledu, oni subjekti, uvereni da su svojim lažnim izjavama onemogućili izvođenje ogleda, po pravilu su prihvatili zahtev da učestvuju u jednom drugom, neprijatnijem, ogledu. A oni među takvim subjektima kojima je pružena prilika da priznaju da su dali lažne izjave, u mnogo manjoj meri su prihvatili zahtev istraživača da produže sa novim i neugodnim ogledima. Uspešno korišćenje spomenuta dva postupka potvrđuje se u analizi pojave poznate pod nazivom „pranje mozga" (brainvvashing). Analizirajući postupak indoktrinacije američkih zarobljenika u Korejskom ratu (E. H. Schein, 195 J. i 1956) može se utvrditi da je u tome korišćena tehnika icoja je, pre svega, počivala na spomenuta dva mehanizma. Prema tim analizama, propagandisti Kinezi tražili su od američkih zarobljenika najpre da učine nešto, što doduše nije u sk ladu sa njihovim položajem američkih vojnika, ali što ne predstav lja veliku povredu ili veliki ustupak. Tražili su da, na primer, rukovode diskusionom grupom o sistemu koji v lada u Kini ili da izjave da demokratski sistem nije savršen sistem. Iza takvog malog zahteva sledio je veći. Mnogi su se i potčinili takvom većem zahtevu. Korišćena je dakle tehnika „stopa po stopu“. Druga korišćena tehnika bila je izazivanje osećanja krivice. Zarobljenici su podsticani da iznesu ružne stvari koje su počinili u svom životu i da navedu one od najmanjih do najvećih. Takvo ispovedanje svojih grešaka trajalo je duži period. Pri kraju toga perioda ispovedanja neki su pojedinci iznosili i najintimnije tajne, pa priznavali čak i zamisli i fantazije o nekom ružnom delu. Sve to izazvalo je jako osećanje krivice, ali i spremnost na prihvatanje različitih zahteva. U izvesnom broju slučajeva imalo je za posledicu i zahtevanu potpunu promenu u glcdanju na svet.
MORALNA SVEST Pojam i struktura moraine svesti O moralnoj svesti ne možemo govoriti kao o nekom specifičnom motivu, kao što je, na primer, afilijativni motiv ili motiv za postignućem. Ne možemo govoriti o njoj ni kao o određenom ograničenom segmentu ili sistemu ponašanja, kao što su, na primer, agresivnost ili potčinjavanje. Ali moralna svest predstavlja veoma važnu opštu pokretačku snagu čoveka i dolazi do izražaja u veoma velikom broju aktivnosti i delatnosti ljudi. Istovremeno, ona je i najizrazitiji rezultat procesa socijalizacije. Zbog svega toga, u razmatranju delovanja socijalizacije na motivaciju i ponašanje čoveka potrebno je ukazati i na ulogu moralne svesti u tome. Svako društvo, pa i svaka manja grupa, ima određene standarde o tome šta je pravo i pravilno, a šta nije. Svako društvo postavlja zahteve i propise o tome šta članovi društva treba, a šta ne smeju da čine. Takve propise i standarde za postu-
300
SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A
pke članova društva nazivamo društvenim i moralnim normama. Fi lozofija, a posebno etika, pa onda razne društvene nauke, a prvenstveno sociologija, proučavaju i razmatraju pitanja o poreklu i sadržaju moralnih normi. Među ostalim, pitanje apsolutnog karaktera moralnih normi i pitanje njihove univerzalnosti. Dok je na pitanje o apsolutnosti moralnih normi odgovor koji daje nauka negativan, o pitanju univerzalnosti postoji diskusija. Mnogi stručnjaci smatraju da činjenica da svi ljudi moraju da rešavaju određene egzistencijalne probleme i da svi žive u društvu nameče postavljanje i održavanje određenih principa postupanja u svim društvima. Međutim, problem sadržaja i porekla društvenih moralnih normi nije problem kojim se bavi psihologija. Psihologiju, u vezi sa mora lom interesuje, između ostalog, koje su psihološke komponente mora lnog ponašanja ili moralne svesti i kako se formira i razvija moralna svest. Moralne norme društva značajno utiču na ponašanje ljudi. Oni, pod njihovim uticajem, izgrađuju vlastiti moralni sistem i razvijaju kao određene mora lne principe. Ti principi postaju regulator njihovih ocena, reagovanja i akcija. Ljudi postupaju na određeni način ne samo zato što se to od njih zahteva ili što su prisiljeni pretnjom sankcijama nego i zbog toga što oni sami teže da postupaju u skladu sa određenim principima ponašanja a koje su usvojili ili izgradili i koje doživljuju kao sastavni deo svoje ličnosti. Formirani principi postaju unutrašnja pokretačka snaga koja upravlja njihovim postupcima. Ljudi uglavnom ne ubijaju druge, ne kradu, ne varaju, ne lažu ne samo zbog toga što bi to moglo izazvati negativne posledice za njih; oni tako postupaju i kada krađa ili prevara ne bi ima le nikakvih posledica. Postupaju pokretani svojom moralnom svesti. Moralna svest ili moralnost je psihološka dispozicija, slična veoma generalizovanim stavovima. Ima tri komponente: intelektualnu, emocionalnu i konativnu ili voljnu. Intelektualnu komponentu čine znanja o moralnim principima prema kojima treba postupiti, o tome kako se razni postupci evaluiraju, kao i intelektua lna sposobnost da se određeni opšti principi primene na pojedine s lučajeve. Emocionalnu komponentu čine osećanja u vezi sa postupcima koje ocenjujemo kao moralne ili nemoralne: osećanje moralne dužnosti dok se rešavamo da li ćemo ili da li nećemo postupiti na određeni način, osećanje zadovoljstva kad postupamo u skladu sa usvojenim principima, a nezadovoljstva, osećanja krivice, stida ili kajanja kada tako ne učinimo. Aktivnu ili konativnu komponentu čini spremnost za donošenje odluka da se postupi u skladu sa usvojenim moralnim normama, izvršavanje takvih odluka i doslednost u njihovom izvršavanju. O razvijenoj moralnoj svesti možemo govoriti kada su sve ove komponente prisutne i dovoljno razvijene: kad postoje dovoljno jasni i određeni međusobno usk lađeni moralni rnncipi i sposobnost da se oni primene; kad imamo postupanje u sk ladu sa tim rrincipima i kad se u vlastitim akcijama i delatnostima oni redovno i primenjuju; :e kad dolazi do emocionalnog reagovanja u slučajevima kad se postupi odnosno _e postupi prema usvojenim i izgrađenim moralnim principima. Nisu međutim ove tri komponente uvek jednako razvijene i uvek jednako -sklađene. Može da postoji znanje o tome šta se u društvu ocenjuje kao moralni
N IKOLA ROT
ili nemoralni postupak, kao što može da postoji i dovoljno razvijena intelektualna sposobnost da se moralni standardi primene u različitim postupcima ili da se prema određenim moralnim principima ocenjuju tuđi postupci --a da ipak nema razvijene moralne svesti. Znanje o tome šta je moralno nije dovoljno da neko bude moralan. To pokazuje i primer psihopata. Oni, po pravilu, znaju šta društvo ocenjuje kao moralno i normalno, ali sami društvene standarde o tom šta je moralno kao principe vlastitog ponašanja nisu usvojili. Oni imaju znanje o moralnom, ali nemaju osećanja krivice, stida i kajanja, niti razvijenu spremnost da prema poznatim principima postupaju. Oni će se od postupaka koji nisu moralni uzdržati samo onda kad im za takve postupke neposredno prete sankcije. Čak će, zato što postoje jaki impulsi da zadovolje određene težnje, potceniti verovatnost primene sankcija. Ali i među ljudima koji nisu psihopati ima ih koji postupaju u skladu sa društvenim moralnim normama samo zato što očekuju sankcije i kada očekuju sankcije. Ni kod njih emocionalna i aktivna komponenta moralne svesti nisu dovoljno razvijene. Zato ni za njih ne možemo reći da imaju razvijenu moralnu svest. Iako se ponekad, govoreći o moralnoj svesti, misli pre svega na postojanje moralnih osećanja, ipak ni razvijena emocionalna komponenta i uz postojanje intelektualne nije dovoljna da bismo mogli reći da postoji razvijena moralnost. Često, naime, i relativno razvijena emocionalna komponenta više je razlog da se uzdržavamo od postupka koji ocenjujemo kao nemoralan nego da u vlastitoj delatnosti realizujemo moralne principe. Često su ljudi u situaciji i da znaju šta bi trebalo učiniti i da osećaju šta ne valja učiniti pa ne preduzimaju doduše akcije za koje smatraju da ih ne bi trebalo uraditi ipak ne čine ono što osećaju da bi trebalo da učine. U takvim slučajevima javlja se osećanje nespokojstva, dakle određena emocionalna reakcija. Ali ljudi se tog nespokojstva obično uspešno oslobađaju pribegavajući često korišćenom mehanizmu racionalizacije i konstruišući opravdanje za to što nisu u konkretnom slučaju postupili drugačije nego što jesu. U takvim slučajevima nema dovoljno razvijene konativne ili voljne komponente. Bez dovoljno razvijene aktivne komponente, uz intelektualnu i emocionalnu, nema ni dovoljno razvijene moralne svesti. Najusklađenije su ove tri komponente moralne svesti kod revolucionara koji dosledno deluju prema usvojenim principima postupanja i nastoje da ih u svojoj celokupnoj aktivnosti, i uz cene žrtava, primene. Još češće se dešava da, iako postoje relativno razvijene sve tri komponente moralne svesti, one ne deluju sve u svakoj situaciji i da ljudi, iako ne možemo reći za njih da nemaju moralne svesti, u svom moralnom ponašanju nisu dosledni. Ponekad postupaju u skladu sa moralnim normama i usvojenim moralnim principima, a ponekad to ne čine. Jedan od uzroka što ponekad ne postupaju prema sopstvenim moralnim principima leži u tome što, osim moralne svesti kao pokretačke snage akcija ljudi, deluju i mnogi različiti motivi i što moralne vrednosti nisu jedini ciljevi čijem ostvarenju ljudi teže. Postoje različite potrebe i različiti motivi ljudi kao i različiti ciljevi čijem ostvarenju ljudi teže, a koji u određenim situacijama stoje u suprotnosti sa moralnim principima i dobijaju premoć nad njima.
302
SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACUA
Moralna svest, kao i svaki drugi efekat socijalizacije, stiče se socijalnim učenjem. Svi spomenuti oblici učenja su načini kojima se ostvaruje moralna svest. Međutim, R. Braun (R. Brown, 1966) smatra da svi oblici učenja nemaju istu ulogu u formiranju moralne svesti. Razvitak emocionalne komponente zavisi prvenstveno od učenja uslovljavanjem, pa zatim od učenja na osnovu modela. Konativna komponenta u velikoj meri zavisi od učenja po modelu, a za razvitak kognitivne komponente a bez čijeg razvitka nema razvijene moralne svesti od prvenstvenog je značaja kognitivno učenje i posebno učenje uviđanjem. Bez učenja na osnovu uviđanja ne može se formirati moralna svest kao koherentni sistem opštih principa koji če se, kao što je neophodno za razvijenu moralnost, dosledno primenjivati u različitim situacijama. Kao što je spomenuto, za uspeh socijalizacije bitno je da dođe do internalizacije određenih principa ponašanja. A da bi došlo do formiranja moralne svesti, neophodno je da određene moralne vrednosti budu internalizovane. Pojava internalizacije centralna je za moralni razvoj. Bez internalizacije nema formiranja moralne svesti. Na žalost mi, kao što je navedeno, ne znamo sasvim sigurno kako dolazi do internalizacije. Postoji više pokušaja objašnjenja za proces internalizacije, kao što postoji i više objašnjenja za javljanje osećanja krivice kad se internalizovani moralni principi ne primenjuju. Iako nemamo puno objašnjenje ni procesa internalizacije ni javljanja krivice, mi znamo, kao što je u izlaganju o procesu internalizacije izneto, o mnogim faktorima koji nam bar delimično objašnjavaju zašto se određeni principi ponašanja održavaju i kad nema posebnog podsticaja za njihovo primenjivanje u spoljnoj situaciji, niti sankcija niti potkrepljivanja.
Razvoj i menjanje moralne svesti Kao uopšte o procesu socijalizacije tako i o razvitku moralne svesti možemo razlikovati dve grupe teorija: teorije socijalnog učenja uslovljavanjem i kognitivne razvojne teorije. Teorije socijalnog učenja uslovljavanjem, koje su, po pravilu, bihejviorističke teorije, naglašavaju da je put formiranja moralne svesti učenje uslovljavanjem ili potkrepljivanjem određenih sadržaja ponašanja. One ističu ulogu agensa socijalizacije i značaj određenih tehnika u postupcima prema detetu pomoću kojih dolazi do sticanja moralnosti. Svi oblici uslovljavanja asocijativno ili klasično, instrumentalno, incidentalno, parcijalno, sekundarno, opservaciono navode se kao važni oblici sticanja moralnosti, a u zavisnosti od koncepcija autora. Razumevanju procesa razvitka moralne svesti značajno su doprinele kognitivne razvojne teorije, a pre evega Pijažeovo (J. Piaget, 1932) istraživanje razvitka moralnog suđenja. Opšta shvatanja Pijažea već su prikazana prilikom izlaganja o teorijskim koncepcijama procesa socijalizacije. Kad je reč o moralnom razvoju, a kojim se Pijaže posebno bavio, nalazimo primenu 'stih principa. Na osnovu prikazanih postupaka pri istraživanju, a pri kojima je Pijaže zahtevao od dece različitog uzrasta da ocene moralnost određenih postupaka lica koja se spominju u konstruisanim pričama, Pijaže je (kao što je spomenuto), smatrao da na mlađem uzrastu do 9 godina) možemo govoriti samo o heteronomnoj moralnosti, tj. o moralnosti
303
NIKOLA ROT
koja počiva na shvatanju da je moralno ono što se mora uraditi jer neko drugi (odrasle osobe) zahteva da se tako uradi. Tek na kasnijem uzrastu javlja se viši oblik moralnosti, autonomna moralnost pri kojoj se postupci ocenjuju na osnovu usvojenih i internalizovanih principa o ponašanju, koji deluju kao sopstveni i autonomni regulatori ocena i postupaka. Osnovna ideja Pijažea jeste da je razvitak moralnih sudova, i moralnosti uopšte, deo opšteg procesa kognitivnog razvoja. Da bi moglo doči do razvitka moralnosti, dete mora da dostigne određeni nivo intelektualnog razvitka. U ranijoj fazi razvitka, kao što je spomenuto, za dete je karakterističan realizam i egocentrizam mišljenja, tj. shvatanje da sve ono o čemu se misli i što objektivno postoji, odnosno nesposobnost da se zamisli da stvari drugoj osobi mogu izgledati drugačijima nego što izg ledaju njemu. U oblasti moralnog suđenja realizam se izražava u verovanju deteta da su moralni propisi apsolutni i nepromenljivi i da imaju postojanje sami za sebe, a ne da predstavljaju vrstu socijalnog dogovora koji se može i izmeniti. Egocentrizam se u oblasti moralnog suđenja izražava u nesposobnosti da se preduzme tuđa uloga i da se shvati kako drugi osećaju i kako na druge utiče ono što dete radi. Budući da moralni razvitak zavisi od intelektualnog razvitka, dete u prvoj fazi, kad dominiraju realizam i egocentrizam, doživljava moralne propise kao spoljnje snage. Iza ovoga perioda sledi, po Pijažeu, period kad se dete konformira spoljnim zahtevima i kad ono prihvata obavezu da se konformira, ali još ne uočava svoje učešće u formiranju propisa ponašanja. Ono može da generališe određene opšte principe i da ih primenjuje na pojedine situacije. Ali još uvek je moralni propis nešto što proizlazi iz spoljnjeg autoriteta. U trećoj i poslednjoj fazi razvitka moralnosti dolazi do shvatanja potrebe o uzajamnom poštovanju i uzajamnom pridržavanju određenih pravila, do svesti o potrebi kooperacije deteta sa drugim osobama. Dete sad postaje svesno da je ono samo prista lo da se u svom ponašanju ravna prema određenim propisima, a radi koristi za sebe samog i radi koristi za drugoga. Ono se sada ravna po određenim principima jer prihvata te principe kao svoje principe. Sad je tek moralnost postala autonomnom moralnošću. Ovakvo se shvatanje razlikuje od bihejviorističkog shvatanja za koje je učenje uslovljavanjem isključivi put formiranja moralnosti. Razlikuje se i od psihoanalitičkog shvatanja po kome internalizacija principa nastupa identifikacijom sa rodite ljem (i to znatno ranije nego što smatra Pijaže) a internalizovane moralne vrednosti se više ne menjaju. Značajna jc razlika između Pijažeovog i psihoainalitičkog shvatanja i po važnosti koja se pridaje roditeljima u formiranju moralnosti. Po Pijažeu, do mora lnosti dolazi uvek uviđanjem prava i drugih, ona je uvek moralnost recipročnosti. Ne dolazi do formiranja moralne svesti naprosto na osnovu odnosa sa roditeljima i prostim usvajanjem roditeljskih principa. Zato, po Pijažeovom mišljenju, do formiranja autonomne moralnosti dolazi tek kad se roditeljski pritisak smanji i kad se ograniči regulisanje ponašanja roditeljskim zahtevima ili roditeljskim uzorom, tek kad učestaju kontakti sa vršnjacima i tim kontaktima dolazi do uzajamnog prihvatanja određenih pravila ponašanja.
304
SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACIJ A
Nastavljajući sa istraživanjem razvitka moralnosti u duhu Pijažeovih ideja Kolberg (L. Kohlberg, 1963.1964. i 1969) početkom šezdesetih godina pokazuje da razvitak moralnosti traje duže i da ide dalje nego što je smatrao Pijaže. On se u svojim istraživanjima koristi sličnim postupcima kojim se koristio i Pijaže. I on saopštava svojim ispitanicima konstruisane događaje i situacije i traži od njih da ocene da li su određeni postupci, saopšteni u tim konstruisanim pričama, moralni. Ali sadržaji koji se ispitanicima saopštavaju zahtevaju od njih da ocene navedene mogućnosti i da se odluče između dvaju postupaka od kojih i jedan i drugi mogu biti oce njeni kao moralni, te da navedu koji od tih postupaka smatraju ispravnijim i moralnjim i zbog čega. Ilustrovaćemo prezentovane dileme u Kolbergovim istraživanjima na jednom skraćeno prikazanom konstruisanom Kolbergovom zadatku. Jcdna žena obolela je od neke posebne vrste raka. Postojao je, jedan lek koji je žcni mogao pomoći. Lek proizvodi neki farmaceut u mestu. Ali on ga skupo prodaje, za 2 000 dolara dozu leka. Muž bolesne žene tražio je od poznanika da mu posude potrebni novac. Međutim, skupio je svega 1 000 dolara. Otišao je farmaceutu i molio ga da mu ili lek proda jeftinije ili da pristane da mu postepeno otplaćuje za lek. Farmaceut je odgovorio: ,,Ne, ja sam lek otkrio i hoću da zaradim na njemu“. Očajni čovek provalio je u radionicu farmaceuta i ukrao lek za svoju ženu. Treba oceniti da li je muž bolesne žene to smeo i trebalo da učini. Ako se smatra da jeste, zašto je bi lo opravdano da tako učini.
Kolberg je zahtevao da oko stotinu ispitanika različitog uzrasta, između 7 i 17 godina, ocene ovu i slične situacije koje im je prezentovao. U svim saopštenim situacijama postoji sukob između moralnih shvatanja sankcionisanih zakonom i postupka koji, međutim, može biti opravdan sa gledišta jednog opštijeg i nekonvencionalnog moralnog principa. I Kolbergovi rezultati potvrđuju Pijažeov zaključak da se moralnost postepeno razvija. Najpre dolazi do razvitka heteronomne a potom do razvitka autonomne moralnosti. Kolberg takođe objašnjava neophodnost kognitivnog razvitka za moralni razvoj. Razlikuje, međutim, veći broj faza razvitka moralnosti i smatra da razvoj moralnosti traje duže i ide dalje nego što je mislio Pijaže. U ranoj fazi ili na stupnju predmoralnosti, karakteristični su za postupke deteta, po Kolbergu (a u tome je saglasan sa Pijažeom): objektivna odgovornost koja dolazi do izražaja u tome što se postupak ocenjuje prema rezultatu a ne prema namerama; fiksiranost propisa koja se manifestuje u tome što nema prilagođavanja propisa specifičnoj situaciji; apsolutizam vrednosti koji se manifestuje u verovanju da propisi vrede za sve i da ih svi prihvataju; naivni pragmatizam koji dolazi do izražaja u shvatanju da je krivo ono što se kažnjava i da je neki postupak upravo zbog toga rđav jer se kažnjava; imanentna pravda shvatanje da sve stvari i pojave mogu da kažnjavaju, da i neživa okolina može da kazni nekoga. U razvitku moralnosti Kolberg razlikuje tri stupnja i nekoliko podstupnjeva, ukupno 6 faza. Prvi je stupanj predmoralnosti. U okviru njega razlikujemo dve faze. Prvu fazu čini orijentacija prema kazni i pokoravanju: pokorava se propisima da bi se izbegla kazna. Drugu fazu čini naivni instrumentalni hedonizam; konformira se da bi se postigla nagrada, postupak je instrumentalan za zadovoljenje potreba.
NIKOLA ROT
Drugi stupanj jest moralnost konvencionalnog konformiranja propisu. Prvu fazu u okviru tog stupnja čini tzv. moralnost „dobrog deteta". Konformira se radi toga da bi se izbeglo neodobravanje i nesklonost drugih. Konformira se konvencionalnim i uobičajenim principima koje postavlja većina. Druga faza u okviru ovoga stupnja je mora lnost orijentisana prema autoritetu. Za nju je karakteristično shvatanje da treba činiti ono što je ,,dužnost“, a dužnost je održavanje društvenog reda i autoriteta. Ono što treba činiti ima vrednost za sebe, a ne samo instrumentalnu vrednost. Ako se ne konformira, dolazi do osećanja krivice. Treći stupanj čini moralnost zasnovana na usvojenim i izgrađenim moralnim principima i moralnim vrednostima. Na ovom stupnju neophodno je uskladiti ponašanje s izgrađenim opštim principima. Postoji izgrađeni sistem opštih pravi la koja predstavljaju od ličnosti usvojena merila, koja se dosledno primenjuju u svakom pojedinom slučaju, bez obzira na njihovu korist i štetu za onoga koji ih primenjuje. I na ovom stupnju raz likuju se dve faze. Prvu čini moral društvenog dogovora. Karakteristično je za ovu fazu razvijeno shvatanje da svi imaju pravo da žive, da de laju i da se razvijaju. Zbog toga je potrebno određene principe ponašanja prihvatiti kao opšte principe. Iako su oni dogovorom prihvaćeni principi, arbitrarni principi, oni treba da važe za sve. Ne sme se povrediti pravo drugoga i treba priznavati i poštovati opšte dobro svih. Sledeću i najvišu fazu razvijene moralnosti karakteriše orijentacija ne samo na aktuelne društvene norme i zakone nego i na principe koji imaju svoju logičku univerzalnost i konzistentnost. Ti principi, smatra se, treba da se manifestuju u svakom postupku i da se održavaju bez obzira na to da li su u skladu sa vladajućim normama ili nisu. Ti principi postaju lični imperativ da se prema njima konzistentno postupi. Kolberg, kao što se vidi, u suštini zastupa istu teorijsku koncepciju kao i Pijaže. I on naglašava važnost kognitivnog razvoja. Njegova teorija, kao i Pijažeova suprotstavlja se bihejviorističkim teorijama socijalnog učenja uslovljavanjem. Ali ni ona nije neuskladiva sa tim teorijama, kao što se uopšte teorije socijalnog učenja i teorije kognitivnog razvoja ne isključuju, nego u izvesnoj meri dopunjuju. Ni teorije kognitivnog razvoja ne mogu poricati značaj socijalnih agensa ni ulogu ni važnost različitih oblika socija lnog učenja. Kolberg stvarno i ne negira ulogu roditelja, škole i drugih agensa socijalizacje. On isto tako ne poriče značaj različitih oblika učenja za formiranje moralne svesti. On sam napominje da sa drugom fazom (prvog stupnja) počinje internalizacija moralnih principa, prvenstveno identifikacijom sa roditeljima. Po Kolbergu, i uslovljavanje ima svoju ulogu, a posebno prva faza razvitka počiva prvenstveno na uslovljavanju. Ono što se naglašava jest značaj intelektualnog razvitka. I zaista teorije socijalnog učenja, ukoliko ne prihvate i uključe ulogu intelektualnog razvitka u formiranju moralne svesti, neće biti u mogućnosti da objasne kako dolazi do razvijene moralnosti. S druge strane, teorije kognitivnog razvoja moraju izričitije i jasnije uključiti u svoja objašnjenja delovanje i efekat delovanja socijalnih agensa i društvenih uslova uopšte. U psihološkom razmatranju moralnosti kao posebno pitanje postavlja se pitanje o tome kako dolazi do razlika u moralnoj svesti među generacijama. Ovo pi-
306
SOCIJALIZACIJ A I MOTIVACUA
tanje je posebno problem za pristalice teorija socijalnog učenja. Po njima, do formiranja moralnosti dolazi prvenstveno usvajanjem i internalizacijom moralnih vrednosti agensa socijalizacije, pre svega roditelja. Ako je tako, kako onda objasniti razlike u sadržaju moralnosti između roditelja i dece, uopšte između generacija. Razlika u vrednostima, makar delimičnih, zaista ima i promene u moralnim vrednostima stalno se odvijaju. Jedan od izvora nesporazuma među generacijama redovno je neuviđanje da takve razlike u moralnim vrednostima postoje. Svaka od generacija ocenjuje shvatanja i postupke druge generacije sa svoga stanovišta. Starija veli za mlađu da je manje moralna i da su se kod nje izgubile moralne vrednosti i norme. Mlađa generacija ocenjuje stariju kao zaostalu i konzervativnu. Pripadnici i jedne i druge generacije, dajući takve ocene, ne vide da je došlo do promena u moralnim shvatanjima i vrednostima. Mlađa ne uviđa da ona postupke ocenjuje sa drugih kriterijuma nego starija generacija. Starija generacija isto tako ne uviđa da su drugi principi određivanja kod mlađe generacije, a i ona ima određene moralne vrednosti, ali nove i drugačije, makar delimično, od onih koje ima starija generacija. U pokušajima objašnjenja promena u moralnom shvatanju kod nove generacije ističu se različiti momenti. Prema Elenor Mekobi (E. E. Maccoby, 1968) najčešće se pominju tri momenta kao objašnjenje promena u moralnim vrednostima. Prema nekim autorima, promene nastupaju tokom vremena već kod jedne iste generacije. Vrednosti koje su usvojene još rano u porodici ne ostaju nepromenjene. Da bi vrednosti uopšte postojale, one moraju biti potkrepljivane. Ako tokom vremena sredina u kojoj se živi počne da potkrepljuje moralne vrednosti koje nisu ranije potkrepljivane, onda će kod pripadnika iste generacije nastati menjanje moralnih vrednosti. Budući da se društvo stalno razvija, menja se i ono što će biti potkrepljivano kao vredno, što se postavlja kao princip delovanja kojeg se treba držati. Menjaju se i zakonski propisi, menjaju i ciljevi obrazovanja i oni zajedno sa drugim promenjenim uslovima utiču da se još u toku života iste generacije, sa drugim shvatanjima, menjaju i moralna shvatanja. Te promene su, razume se, još izrazitije kod mladih ljudi pripadnika nove generacije, kod njih idu i brže i dalje. Drugi autori kao objašnjenje razlika u moralnim vrednostima ukazuju, pre svega, na to da sa uzrastom i zrelošću dolazi do delovanja novih i drugih agensa socijalizacije nego što su bili oni u ranom detinjstvu. Preko tih novih agensa prenose se često i mnogi novi i drugačiji sadržaji. Škola će, na primer, posle perioda krupnih društvenih promena, posle revolucionarnog perioda, zastupati i nastojati da prenese vrednosti koje su drugačije od vrednosti posredovanih preko roditelja kao agensa u predrevolucionarnom periodu. Veliku ulogu će imati i stalno menjani novi sadržaji morala, a koji se javljaju i šire preko masovnih sredstava komunikacija. Baš zbog snažnog i širokog delovanja masovnih sredstava komunikacija i na moralna shvatanja, može se govoriti o sličnoj i internacionalnoj subkulturi omladine različitih zemalja. Sredstva masovnih komunikacija, posebno namenjena omladini, veoma su slična po svojim sadržajima u različitim zemljama, i omladina u raznim zemljama prihvata promene koje se javljaju u nekoj od zemalja koja ima trenutno veliki uticaj ne samo na način odevanja i zabavljanja nego i na stavove i vrednosti.
307
NIKOLA ROT
Treće objašnjenje, ili tačnije rečeno treči momenat koji se ističe u objašnjenju, jeste da vrednosti karakteristične za odrasla zrela čoveka predstavljaju vrednosti različite od onih koje su kod iste osobe bile dominantne u mladosti zbog toga što su one racionalno izvedene iz celokupnog znanja i iskustva kojim odrasla i zrela ličnost raspolaže. Ona je intelektualno sposobnija i može izvesti druge i nove zaključke. Istovremeno se i društvena i lična situacija promenila. Pojavili su se mnogobrojni novi momenti koji se moraju uzeti u obzir pri ocenjivanju postupaka. Kao posledica oba ova uzroka razvijaju se i drugačiji principi od onih koji su naučeni i primljeni od roditelja. Kod nas se proučavanjem moralnog ponašanja bavi više godina B. Popović. Zastupa shvatanje da postoje univerza lne osnove moralnosli. Po njcmu „u ljudi svih meridijana ipak postoji nešto zajedničko što bi dozvoli lo isto moralno vaspitanje za sve mlade“. Postoje norme mora lnog ponašanja, različite u raznim kulturama, ali one nisu u sukobu ,,s nekim nadređenim sveljudskim načelom" (Popović, J97S). Za psihologiju su od većeg interesa istraživanja o razvitku moralnosti koju je izvršio sa saradnici ma. Na osnovu istraživanja razvoja moraln lh vrednosti dece i mladih Popović i Miočinović (1977) zaključuju da sc i korišćenjem drugačijeg i samostalnijeg postupka koji su primenili uglavnom potvrđuju u stručnoj Iiteraturi razlikovane etape u razvitku mora lnosti. Utvrđuju tri perioda. U prvom dominiraju utilitarne i hedonističke vrednosti ili heterenomna moralnost. Drugi period je, doba od 9 do 13 godine, vreme promena i nepostojanosti a u kome nalazimo redovno i „brigu o drugima“ i „predviđanje dobrih posledica za sebe“. Treći je period apstraktne autonomne nacionalnosti. Na osnovu istraživanja i razmatranja o razvoju moralnog saznanja autori Popović, Miočinović i Ristić (1981) zaključuju da je nužni us lov moralnog saznavanja razvijanje procesa moralnog shvatanja o svojstvima drugih osoba. Poštovanje tuđe ličnosti je izvor poštovanja apstraktnih moralnih pravila. Ispitivanjem uzoraka dečaka i devojčica na uzrastima od pete do trinaeste godine utvrdili su, mcđu ostalim: da u dečjim sudovima postoje razlike u opisu svojstava odraslih osoba i u opisu svojih vršnjaka, kao i u pridatim osobinama osobama koje se označavaju dobrima i onim koje se ocenjuju kao rđave, da do devete godine nema čvrste pravilnosti u korišćenju određenih psiholoških kategorija u ocenama, da deca što su starija sve ređe koriste u ocenama spoljašnje oblike (fizički izgled) a sve više osobine ličnosti (crte temperamenta i karakterne crte).
Uzimajući u obzir nužnost i zakonitost da se moralni principi, makar delimično, vremenom menjaju, mnogi autori naglašavaju da glavni zadatak socijalizacije u formiranju moralnosti, ne bi trebalo toliko da bude u prenošenju i usađivanju specifičnih i fiksiranih normi i standarda, a kojih bi se trebalo nepromenjeno pridržavati, nego, pre svega, u vaspitavanju deteta da oseća kao svoju potrebu da se u opredeljivanju i postupcima rukovodi pravdom i pravednošću, u razvijanju kod deteta težnje da u svemu što čini vodi računa i o drugima, u nastojanju da se kod njega razviju kao izraziti motivi prosocijalni, pozitivno socijalni motivi, konkretno motiv za afilijacijom, motiv za pomoći drugima, težnja za napretkom i humanošću.
SOCIJALNI STAVOVI
NIKOLA ROT
POJAM I PRIRODA SOCIJALNIH STAVOVA
KORIŠĆENJE POJMA STAVA Pojam stava, iako relativno kratkog veka u značenju u kom se danas upotrebljava, veoma se naglo proširio i veoma se mnogo danas koristi ne samo u radovima socijalnih psihologa nego i u radovima stručnjaka iz oblasti drugih društvenih nauka. Stručnjaci iz raznih oblasti društvenih nauka koriste taj pojam da objasne razne vrste društvenog zbivanja: političko opredeljivanje stanovnika, odnose pojedinih slojeva društva prema raznim društveno važnim pojavama, promene u porodičnim odnosima itd. A li ne samo kao pojam korišćen za teorijska objašnjenja nego i kao pojam primenjen u praktične svrhe, pojam stava se naglo i veoma proširio. Danas je ispitivanje stavova, kako vele Krech, Chrutcfield i Ballachey (1962), postala velika američka industrija. Može se reći da sve više postaje i opšti evropski interes, jer se u sve većem broju evropskih zemalja, kao već od ranije u SAD, intenzivno ispituju stavovi građana prema raznim društvenim pojavama i pitanjima. Institucije za ispitivanje javnog mnjenja stalno vrše takva ispitivanja. Za stavove se interesuju ne samo naučnici i stručnjaci nego i političari nastojeći da doznaju odnos stanovnika prema tekućim političkim pitanjima, da bi prema tome podesili svoju aktivnost i propagandu; interesuje se državna uprava da bi znala da li će imati podršku ili otpor stanovništva u preduzimanju raznih mera praktične politike; interesuju se zdravstvo i zdravstveni organi da bi prema tome orijentisali aktivnost na zdravstvenom vaspitanju; zanimaju se za stavove proizvođači robe da bi mogli baciti na tržište one i onakve proizvode koje potencijalni kupci žele; kao i mnogi drugi koji na raznim mestima deluju. Ima nekoliko razloga za tako široko korišćenje pojma stava. Jedan od njih je u složenosti pojma stava. Odavno je tražen pojam kojim će biti moguće što potpunije prikazati kompleksno ponašanje ljudi. Od Platona sreta se podela psihičkog života na tri oblasti: intelektualnu, emocionalnu i konativnu (voljnu). Ovu trihotomiju psihičkih procesa razradili su Tetens i Kant i posle njih je sretamo redovno u prikazima psihičkog života. Iako je ljudsko ponašanje kompleksno i predstavlja redovno u svakom svom aktu integraciju svih ovih triju funkcija, ponašanje čoveka prikazivano je obično polazeći od shvatanja da je jedna od ovih funkcija isključivo ili dominantno u akciji. Kad od XVIII veka počinje življe razmatranje psiholoških pitanja, između ovih funkcija kao osnovna ističe se intelektualna. Asocijacionistički filo-
314
POJAM I PRIRODA SOC IJALNIH STAVOVA
zofi smatraju da kognitivni procesi pretežno objašnjavaju psihički život i ponašanje ljudi. Polazeči od toga shvatanja stvara se racionalistički model ličnosti. Covek sve što čini, čini na osnovu toga što je određenu stvar saznao i uvideo. Covek se prikazuje kao prevashodno racionalno biće. Kad se formiraju kasnije i drugačiji modeli ličnosti i oni su redovno jednostrani, jer se u njima naglašava ili jedna od pomenutih funkcija ili čak samo jedan momenat iz ponašanja čoveka. Tako se, na primer, pod uticajem psihoanalize proširila ideja o čoveku kao iracionalnom biću, biću kojim vladaju impulsi i emocije koje on sam ne razume i prema kojima je nemoćan. Uloga intelektualnih funkcija, prema tome shvatanju, pre svega je u ragionalizaciji, tj. u pokušaju pojedinaca da konstruiše logički prihvatljive razloge svojih postupaka koji je gonjen impulsima i emocijama učinio i morao učiniti. Ima shvatanja o suštini čoveka, prema kojima sve njegove postupke određuje jedan određeni motiv. Takvo je shvatanje, na primer, izraženo u modelu ekonomskog čoveka, koji i danas koriste mnogi ekonomisti pa i drugi stručnjaci, a prema kome čoveka pokreću na njegove akcije isključivo motivi lične koristi i sticanja. Nije retko ni da se, prema potrebi, u pojedinim disciplinama društvenih nauka konstruiše slika čoveka određujući arbitrarno, nezasnovano na proverenim podacima, neki momenat uzima kao osnovna karakteristika čoveka i izvodi iz njega objašnjenje proučavanih pojava. Upravo primer ekonomskog čoveka kao modela, ilustruje nam takav pristup. Sve su to jednostrana i uprošćena prikazivanja čoveka koja ne mogu zadovoljiti. Zato je za objašnjenje ponašanja čoveka tražen takav pojam koji neće jednostrano naglašavati jednu od psihičkih funkcija i li samo jedan od momenata u psihičkom životu ljudi, nego će potpunije izraziti složeno ljudsko ponašanje u kom dolaze do izražaja sve tri pomenute osnovne funkcije i koji, upravo zbog toga, omogućava bolje objašnjenje relativno doslednog ponašanja čoveka. Takav pojam predstavlja upravo pojam stava, koji uključuje integraciju svih ovih funkcija. Drugi razlog za uspešnu mnogostruku primenu pojma stava je u tome što on omogućava da se prevaziđe jednostranost i sociologističkog i psihologističkog objašnjavanja ljudskog ponašanja. Razna su shvatanja, naime, a tako je delom još i danas, naglašavala urođenost kao osnovu Ijudskog ponašanja, pa su i društveni život i društveno ponašanje Ijudi izvodila iz na nasleđu zasnovanih ljudskih osobina. Tako je, na primer, istinktivističko shvatanje koje urođenim težnjama za ličnom koristi, ili za moći, ili za društvenim životom, ili nekim drugima, pokušava da objasni sve društvene pojave dajući društvenim uslovima sekundarnu ulogu ili im čak poričući svaki značaj. Nasuprot takvim psihologističkim objašnjenjima, javljaju se sociologistička, koja ne samo društveno kretanje u celini nego i ponašanje pojedinaca pokušavaju da objasne isk ljučivo sociološkim faktorima. Lične karakteristike Ijudi i uopšte ljudska aktivnost zanemaruju se kao faktor u objašnjenju čak i pojedinačnog i konkretnog ponašanja ljudi. Pojam stava pokazao se kao pojam koji omogućava da se savladaju ove dve krajnosti i da se povežu dva, za ljudsko ponašanje, a posebno za društveno ponašanje čoveka, značajna momenta: delovanje socijalnih činilaca i osobenost i aktivnost čoveka. Stav predstavlja pojam koji vodi računa o aktivnosti čoveka, uzima u obzir njegovo do-
315
NIKOLA ROT
življavanje ocenjivanje i shvatanje date situacije, emocije kojima on reaguje na to, aktivnost kojom on menja svoju sredinu a istovremeno uzima u obzir i delovanje socijalnih snaga. Stav je, naime, pojam koji predstavlja tzv. međučlanu promenljivu. On je stečena dispozicija, stečena spremnost da se na određeni način opaža, misli, emocionalno reaguje i deluje; ali kakvo će to reagovanje biti zavisi od iskustva pojedinaca formiranog u toku njihovog života. Ovo iskustvo je, opet, uvek iskustvo izgrađeno u toku društvenog života pod delovanjem socijalnih činilaca. Stav je, dakle, takva osobina čoveka preko koje mogu na ponašanje da deluju različiti faktori, pre svega, različiti socijalni faktori. Stvar je konkretnog istraživanja da se utvrdi od kojih faktora zavise stavovi kod pojedinaca, koji su to antecedenti, koje su nezavisne promenljive u lancu u kom je stav međučlana ili posebna promenljiva, a akcije čoveka koju stav determiniše zavisna promenljiva i rezultat delovanja određenih faktora na određenu ličnost. Tako određen pojam stava je ,,miroljubiv“ kao što se izražava G. Olport (G. Allport, 1968) koji je prihvatljiv stručnjacima iz raznih društvenih nauka i pristalicama raznih teorijskih orijentacija. Pojam stava je, dalje, potpunije nego dotad korišćeni pojmovi omogućio ono što je cilj svakog naučnog nastojanja predviđanje. Na osnovu poznavanja stavova prema određenim objektima, upravo zato što se njima bolje nego do tad korišćenim pojmovima izražava kompleksnost ponašanja čoveka i to se pomoću njega povezuje delovanje različitih socijalnih faktora i aktivnosti čoveka, mi možemo, iako još uvek nesigurno i nepotpuno, predviđati ponašanje ljudi. Pojam stava pokazuje se posebno pogodan za objašnjenje i predviđanje ponašanja u vezi sa društveno važnim pojavama i pitanjima.
DEFINICIJE STAVA Više je pokušaja definisanja pojma stava. Najjednostavnije određenje jeste da je on tendencija da se bilo pozitivno bilo negativno reaguje prema određenim osobinama, objektima ili situacijama (Morgan, 1956). Ova jednostavna definicija, kao i svi pokušaji da se neka pojava što jednostavnije, prostije odredi, ima svoje prednosti i nedostatke. Ona je naoko razumljiva ali je po svom sadržaju siromašna. I ovakva definicija stava je suviše opšta, jer ne određuje posebne Jcarakteristike pojma stava pa se izjednačuje sa mnogim drugim srodnim pojmovima, na primer, sa pojmom mnjenja, uverenja, navika i nekim drugim. Na više karakteristika pojma stava ukazuje definicija koju daju Ingliš i Ingliš (English i English, 1958). Oni stav određuju kao trajno stečenu predispoziciju da se na dosledan način ponaša prema nekoj grupi objekata. Ova definicija ukazuje već na neke posebne karakteristike stava: 1) da je on predispozicija, tj. da predstavlja spremnost da se na određeni način odnosi prema određenim objektima, a za što postoji i određena relativno trajna fiziološka osnova; 2) da je stav stečena predispozicija, tj. da stavovi nisu urođeni nego u toku života pojedinca
316
POJAM 1 PRIRODA SOCIJ ALNIH STAVOVA
formirana spremnost da se na određeni način reaguje. Stavovi nisu nasleđem preuzeti nego su naučeni; 3) da je stav osnova na dosledan način ponašanja prema nekoj grupi objekata i da zato utvrđivanje stavova omogućava predviđanje ponašanja. lako ova definicija već sadrži veći broj karakteristika pojma stava nego prethodna, ni ona ne naglašava sve bitne momente prirode stavova, niti omogućava dovoljno jasno razlikovanje od drugih nekih pojmova koji se koriste za objašnjenje ponašanja ljudi. Složenija, zato i potpunija definicija stava, koja ističe još više karakteristika toga pojma, jeste poznata definicija G. Olporta (G. Allport, 1935). Po njemu, pod stavom treba podrazumevati neuralnu i mentalnu spremnost, formiranu na osnovu iskustva, koja vrši direktivni ili dinamički uticaj na reagovanje pojedinca na objekte i situacije sa kojima dolazi u dodir. I ova definicija naglašava: 1) Dispozicioni karakter stavova. Da su stavovi dispozicija ili predispozicija, znači naglašava Olport da oni predstavljaju trajnu neuralnu i mentalnu spremnost, da postoji određena fiziološka organizacija koja uslovljava određeni način reagovanja koje se očituje u određenoj situaciji. Stavovi, drugim rečima, ne postoje uvek manifestno nego samo kao spremnost koja se može aktualizirati u određenoj situaciji. Na primer, kad se povede reč o kontroli rađanja ili o smrtnoj kazni ili o nekom drugom društveno važnom pitanju, onda će neko ko ima određeni stav o tim pitanjima reagovati na određeni način. Njegova neuralna i mentalna dispozicija će se aktivirati. 2) Navodeći da su stavovi spremnost formirana na osnovu iskustva i Olport ističe njihovu stečenost a negira njihovu urođenost; ljudi se ne rađaju sa stavovima prema nekoj rasi, religiji ili naciji nego se ti stavovi stiču u toku života pojedinaca usled određenih uticaja na njega. 3) Navodeći da su stavovi predispozicije, Olport implicitno ukazuje i na njihovu ulogu u relativno doslednom ponašanju ljudi: dolazeći u kontakt sa određenim objektima i situacijama čovek će uvek reagovati prema dispozicijama koje su u njemu formirane u vezi sa tim objektima i situacijama. U Olportovoj se definiciji međutim, ukazuje i na to zašto stavovi determinišu određeno ponašanje u vezi sa određenim objektima i situacijama. Stavovi imaju direktivno ili dinamičko dejstvo. Da imaju direktivno dejstvo znači da će od stava koji imamo zavisiti da li ćemo neku ideju, neke osobe, ili neke objekte oceniti pozitivno ili negativno, biti za njih ili protiv njih. Na primer, od našeg stava prema pitanju razvoda braka zavisiće da li ćemo smatrati da razvod braka treba olakšati ili ga treba ograničiti i dozvoliti samo u slučaju kad postoje eoma krupni razlozi za razvod ili ga ne treba uopšte dozvoliti. Da stav može imati dinamički uticaj znači da će često od stava zavisiti ne samo naša procena situacije, naše mišljenje, nego da će od njega zavisiti i naša akcija. Na primer, stav prema određenom društvenom sistemu, socijalističkom ili kapitalističkom, uticaće i na naše postupke, na naše zalaganje i borbu za održanje i razvitak onog sistema za koji smo, a na borbu protiv onog sistema prema kome imamo negativan stav. Ali ni Olportovo određenje ne uključuje jednu već spomenutu i danas veoma nađašenu karakteristiku stavova, a to je da su stavovi integracija triju osnovnih mentalnih funkcija.
317
NIKOLA ROT
Ovaj momenat naglašen je u definiciji stava koju daju Kreč, Kračfild i Balaki (D. Krech, B. S. Crutchfield i L. E. Ballachey, 1972). Prema njima, stavovi su trajni sistemi pozitivnog ili negativnog ocenjivanja, osećanja i tendencije da se preduzme akcija za ili protiv a u odnosu na različite objekte. Ova definicija u prvi plan stavlja složenost stavova, naglašavajući da oni istovremeno uključuju i kognitivnu i emocionalnu i konativnu funkciju. Izrazom „trajni sistem“ naglašava se njihov dispozicioni karakter i njihova uloga kao osnove za relativnu doslednost ponašanja. Mnogi autori ističu složenost stavova kao njihovu bitnu karakteristiku. Pri tome posebno naglašavaju emocionalnu i li afektivnu komponentu.
SLOŽENOST STAVA Iz navedenih definicija proizlaze i karakteristike stavova. Te su: njihov dispozicioni karakter, njihova stečenost, njihovo delovanje na ponašanje i doslednost ponašanja, te njihova složenost. Kako je o prve tri karakteristike već bilo reči, zadržaćemo se na nešto detaljnijem objašnjenju složenosti stavova. Već je naglašeno da je jedan od uzroka široke upotrebe i upotrebljivosti stavova složenost stava. Stavovi obuhvataju uvek tri komponente: kognitivnu, emocionalnu i konativnu. Kognitivnu komponentu stava čine shvatanja i znanja o projektima prema kojima postoji stav. Naš stav prema nekom narodu ili prema nekom društveno važnom problemu, na primer vaspitanju omladine, pretpostavlja određena znanja i određene sudove. To može biti veoma usko znanje koje tek dozvoljava da razlikujemo jednu pojavu od drugih, a može biti ceo sistem znanja. Na primer, mnogi imaju određeni stav prema korišćenju atomskog naoružanja. Ali pri tom neki znaju samo da je atomsko oružje veoma razorno, a drugi, međutim, znaju i principe na kojima počiva razorno delovanje, količinu proizvedenog naoružanja u svetu i druge detalje. Kognitivna komponenta stavova ne uključuje samo određena znanja nego i sudove, pa i vrednosne sudove. Mi ne samo što imamo neka znanja o objektu prema kome imamo stav nego mi dajemo i ocenu o vrednosti toga objekta. Uz znanje vezuje se i vrednovanje ili evaluiranje, ocena da je nešto dobro ili rđavo, korisno ili štetno, vredno ili nevredno. Da stavovi sadrže emocionalnu komponentu znači da uvek uključuju osećanja u vezi sa objektom prema kome postoji stav. Objekt nam se sviđa ili ne sviđa, prijatan nam je ili neprijatan, mi ga volimo ili ne volimo. Postoje i fiziološki dokazi da su osećanja sastavni deo stavova. Jedan istraživač (J. B. Cooper, 1959) pokazuje to sledećim laboratorijskim ogledom. Utvrdio je kakve stavove imaju ispitanici prema određenim nacijama. Izdvojio je potom one ispitanike koji su imali ekstremne stavove, bilo pozitivne bilo negativne. Ovima je prezentovao tvrdnje u kojima se iznosi sud o narodima prema kojima su oni ima li ekstremne stavove. Dve tvrdnje sadržavale su izrazito negativan a dve tvrdnje izrazito pozitivan sud o tim narodima (na primer: Jedan od najboljih naroda jeste ... Ili pozitivan sud: Između naroda koji su dali najviše za civilizaciju jesu . . . ) . Sudovi su glasno čitani pred ispitanicima a istovremeno je kod njih registrovan psiho-galvanski refleks.
318
POJAM I PRIRODA SOCIJALNIH STAVOVA
Pokazalo se da je kod 19 do 20 ispitanika psiho-galvanski refleks bio intenzivniji kad su davani pozitivni sudovi o narodima prema kojima su imali pozitivan stav, nego kad su takvi sudovi iznošeni o narodima prema kojima su imali neutralan stav. Slično, kod 14 od 20 subjekata bio je izraziti psiho-galvanski refleks kad su davani negativni sudovi o narodima prema kojima su imali pozitivan stav nego kad su takvi sudovi davani o narodima prema kojima su bili neutralni.
Kao i kognitivna, i emocionalna komponenta može biti više ili manje složena. Sa javljanjem stava može naprosto da se javi osećanje prijatnosti ili neprijatnosti, a moguće da se javi ceo niz emocija: saosećanje, divljenje, poštovanje i druge složene emocije. Konativna komponenta stava sastoji se u tendenciji da se učini nešto u odnosu na objekt prema kome imamo stav, da se pristupi akciji u vezi sa tim objektom, da se pomogne da se nešto prema čemu imamo pozitivan stav razvije a da se suzbije nešto prema čemu imamo negativan stav. Pozitivan stav prema socijalističkom društvenom sistemu uključuje preuzimanje akcije da se taj sistem učvrsti i razvije i, obrnuto, negativan stav da se spreči njegov razvitak. Pozitivan stav prema nekoj naciji ili rasi povlači za sobom da se prihvata društvo pripadnika te nacije ili rase, a negativan stav da se izbegava. I konativna komponenta može biti više ili manje složena. Tendencija ka akciji u vezi sa nekim objektom može da se izražava samo u spremnosti da mu se približi ili da se od njega udalji, a može da se manifestuje u celom nizu aktivnosti. Neko ko ima negativan stav prema atomskom naoružanju može da organizuje sastanke, pohode i razne manifestacije protiv atomskog naoružanja, a drugi samo da sa svojim poznanicima diskutuje o tome. Sve spomenute tri komponente stavova mogu biti više ili manje ekstremne i izrazite. Sudovi o objektima prema kojima postoji stav mogu biti više ili manje pozitivni ili više ili manje negativni, emocije više ili manje intenzivne, a aktivnost više ili manje odlučna. Između stupnjeva razvijenosti pojedinih komponenata postoji povezanost. Ukoliko je jedna izrazitije pozitivna, verovatno je da će i druge biti izrazitije pozitivne. Ta povezanost je, prema rezultatima nekih istraživača, relativno visoka, a prema mišljenju drugih samo umerena. Prema rezultatima ispitivanja Adorna i saradnika (o kojima će biti više reči), ova povezanost je veoma visoka. Između stepena pozitivnosti kognitivne i konativne komponente na primer, po Adornu, postoji korelacija, koja se kreće između 0,74 do 0,84. Međutim, prema nekim drugim ispitivanjima, povezanost među komponentama je mnogo labavija i korelacija među njima niža. Prema jednom autoru (Mc Kenzie, 1948), na primer, između mišljenja o Crncima i tendencije ka akciji u vezi sa njima, korelacija je znatno niža. Između negativnih sudova o njima i odbijanja da se radi zajedno sa Crncima, korelacija je svega 0,18 do 0,30. Mišljenje je da je takva korelacija između komponenti utoliko viša ukoliko su pojedine komponente ekstremnije, ukoliko je valencija pojedinih komponenti kao što se neki autori izražavaju izrazitija. Kad postoje izrazito negativni sudovi o Crncima ili nekom drugom narodu, obično se javljaju istovremeno i izrazita intenzivna negativna osećanja prema njima i izrazita tendencija da se odvaja od njih i preduzimaju akcije protiv njih. Ako je valencija bilo koje komponente blaga, onda se ne javlja visoka kore-
319
NIKOLA ROT
lacija ni među komponentama. Može uz blago pozitivne sudove o nekim osobinama Crnaca, na primer, da idu ipak uporedo negativna osećanja prema njima ili negativna tendencija ka akciji. Novija izučavanja stavova ukazuju na to da složenost stavova povećava česta pojava ambivalentnosti stavova, istovremeni i pozitivni i negativni odnos prema objektu stava.
POJMOVI SRODNI POJMU STAVA Veći je broj pojmova koji su po svom sadržaju slični pojmu stava i koje ponekad neki autori upotrebljavaju u slučajevima u kojima drugi autori govore o stavovima. Ipak je moguće ukazati na izvesne razlike između ovih pojmova i pojma stava. Pre svega, takav pojam srodan pojmu stava je pojam uverenja. Kao što imamo stav prema nečemu, možemo imati i uverenje o nečemu. Međutim, koristeći taj izraz, obično se u većoj meri naglašava intelektualna operacija. Kad je reč o uverenjima, redovno imamo naglašeno pozivanje na činjenice i argumente, ili bar na ono što se smatra činjenicom ili argumentom. Uverenje koje neko ima, ima ga obično zato što smatra da za takvo uverenje postoji logična opravdanost. Kad god je ovaj intelektualni momenat naglašen, opravdano je govoriti o uverenjima. Mi imamo, na primer, uverenja o principu evolucije, ili o štetnosti pušenja, ili o apstraktnom slikarstvu, iako možemo u vezi sa tim pojavama imati i stavove. Uverenja mogu biti zasnovana samo na pretpostavci da postoje argumenti, iako logičnih argumenata u stvari nema. U takvom slučaju govorimo o verovanju. Kad su zasnovana na izričito pogrešnim tumačenjima, koja su u suprotnosti sa stvamim stanjem, govorimo o praznovericama. Drugi srodan i često korišćen jeste pojam mnjenja ili mišljenja (engleski „opinion"). Mnjenje predstavlja prema nekim autorima, prelaz između stavova i uverenja. Intelektualna osnova je manje istaknuta nego kod uverenja kao što je i emocionalni momenat manje izrazit nego kod stavova. Od stavova se razlikuje i po tome što su stavovi opštiji, a mnjenja specifičnija. Stavovi su međutim, trajniji, a mnjenja pro laznija. Opravdano je, na primer, govoriti o stavu prema samoupravljanju a o mnjenju ili mišljenju o sprovođenju samoupravljanja. Pri ispitivanju javnog mnjenja obično se ispituju i stavovi i mnjenja. Neki autori, međutim (E. L. Hartly i R. E. Hartley, 1952) ne razlikuju mnjenja od stavova; po njima mišljenja ili mnjenja predstavljaju manifestaciju stavova u konkretnoj situaciji kad se pojedinac o nekom objektu, prema kome ima stav, izjašnjava. Treće je shvatanje o odnosu stavova i mnjenja, shvatanje koje iznosi Ajzenk (Eysenck, 1954). Prema njemu, stavovi predstavljaju integraciju mnjenja; više specifičnih mnjenja o jednom objektu dovode do formiranja stava prema tom objektu. Drugi srodni pojmovi kojima se ponekad označavaju dispozicije za ponašanje jesu pojmovi interesa, crta ličnosti, navika i motiva. Te pojmove međutim, korisno je razlikovati od pojma stava.
320
POJAM I PRIRODA SOCIJ ALN IH STAVOVA
Interesi ili interesovanja mogu se odrediti kao „težnja pojedinca da redovno obraća pažnju na određene objekte i sadržaje i da se njima bilo mentalno (u mislima) bilo aktivno bavi“ (Rot, 1963). Prirodom interesovanja se kod nas intenzivno bavi Pantić (1980). Smatra ih posebnom vrstom vrednosti čija je bitna karakteristika zaokupljenost svesti preferiranim sadržajima i bavljenje izabranim aktivnostima. Navodi više odlika interesovanja po kojima se razlikuju od stavova: uvek su pozitivan odnos, opštija su, predstavljaju dispozicije koje se konstantno manifestuju kao aktivnost i ličnost je njima trajnije i dublje zaokupljena nego što je pojedinim stavovima. Izvršio je, zajedno sa saradnieima, na uzorku od blizu 3 000 ispitanika, istraživanje o razvoju i strukturi interesovanja kod omladine Srbije. Nalazi da su najrasprostranjenija, od trideset raznih interesovanja koje prati, interesovanja za humor, za putovanja, za sportsko-rekreativnu aktivnost i za seks.
Terminom motiv više se ističe konativna komponenta dispozicija ponašanja a manje ukazuje na sadržaj prema kome su usmerene dispozicije nego kod stavova. Crte ličnosti predstavljaju opštiju dispoziciju od stavova, ne označavaju direkciju i manje su dinamičke dispozicije. Pojmom navika označavaju se, takođe, dispozicije da se u odnosu na određene objekte ponaša na odredeni način (ali su tim pojmom manje istaknute emotivna i konativna komponenta) i specifičnije su od stavova. Treba pomenuti jedan stariji pojam, korišćen pre svega u engleskoj stručnoj literaturi, a koji je najsrodniji pojmu stava. To je pojam sentimenta. Ovaj pojam su uvela i koristila tri poznata engleska psihologa, Stout, Shand i McDougal l. Poslednji je detaljnije obradio ovaj pojam kao jedan od osnovnih pojmova za objašnjenje ljudskog ponašanja. Po McDougallu (1908) sentimenti su složene dispozicije za reagovanje u vezi sa određenim objektima ili osobama. Složeni su od konativnog, afektivnog i kognitivnog e lementa. Konativnost im daje dinamički karakter i zato delimično determinišu ponašanje. Primeri sentimenta po MekDugalu su: patriotizam, prijateljstvo, ljubav ili mržnja prema nekoj osobi. Prema tome u kakvoj se situaciji nalazi objekt i li osoba prema kojoj postoji sentiment, aktualiziraju se dispozicije. Na primer, sentiment patriotizma manifestuje se u slučaju kad zemlja koja nam je domovina bude napadnuta od neprijatelja u javljanju osećanja mržnje i neprijateljstva prema onome ko je ugrožava. Kad neko odaje priznanje našoj domovini, javiće se osećanje zadovoljstva i ponosa itd. ... Postoji, dakle, ceo sistem dispozicija za reagovanje, a koje će se dispozicije javiti zavisi od situacije u kojoj se nalazi objekt prema kojem postoji sentiment. lako veoma srodan pojmu stava, pre svega po tome što naglašava složenost dispozicija za određeno ponašanje, pojam sentiment se nije održao u literaturi. Po mišljenju Ajzenka, a koji naglašava srodnost pojmova sentimenta i stavova, uzrok tome je u naglašavanju instinktivnog karaktera sentimenta (kod MekDuga la naime, svaki sentiment ima svoje instinktivno jezgro, a u skladu sa njegovim instinktivističkim učenjem) i zbog toga što je ostao teorijski pojam čija vrednost nije empirijski proveravana kao što je to slučaj sa pojmom stava.
321
NIKOLA ROT
VREDNOSTI I vrednosti su pojam srodan pojmu stava. Sve češće se ispituju i u socijalnoj psihologiji. Osnovni razlog za sve učestalije korišćenje vrednosti za opis socijalnog ponašanja leži u tome što vrednosti koje se navode u socijalno-psihološkim prikazima uključuju veći broj socijalnih stavova i tako obuhvataju širi obim socijalnog ponašanja nego pojedini socijalni stavovi. Pojam vrednosti koristi se u raznim naukama (filozofiji, ekonomiji, matematici), i to u različitim značenjima. Kada se koristi u psihologiji njime se uvek označavaju dispozicije za određeno ponašanje i ciljevi na čije ostvarenje je ponašanje usmereno. Ali ni u psihologiji se pod vrednostima ne podrazumeva uvek ista pojava. Nekad se naglašavaju kao vrednosti ciljevi, dakle, nešto što postoji van čoveka. Drugi put težnje ka određenim ciljevima, dakle nešto što je u čoveku. Za psihologiju ima smisla govoriti o vrednostima samo kao o subjektivnim pojavama, kao o dispozicijama ili težnjama usmerenim na nešto. Ali i o vrednostima kao dispozicijama postoje različita shvatanja. Prema jednom od njih sve stvari i pojave mogu postati vrednosti za čoveka; sve što za čoveka postane izrazito vredno, pa on ulaže intenzivan i trajan napor da to ostvari predstavlja vrednost. To mogu biti stvari koje su od značaja samo za pojedinca na primer lični ugled, posedovanje kuće ili naklonost neke određene osobe, a mogu biti i takvi objekti i pojave koji su važni za celu društvenu zajednicu: napredak zemlje, pravda, sloboda. Drugo je shvatanje da je pod vrednostima opravdano podrazumevati samo takve dispozicije koje određuju širok obim ponašanja i koje kontinuirano i trajno deluju. Prema prvom shvatanju vrednosti mogu biti dispozicije i za sasvim određeno i specifično ponašanje, a prema drugom to mogu biti samo opšte dispozicije ili tačnije dispozicije za ponašanje koje nije specifično nego opšte i manifestuje se u odnosu na razne objekte i u mnogim situacijama. Sa psihološkog stajališta je opravdano kao vrednosti smatrati sve one dispozicije koje su usmerene na ciljeve čije ostvarenje pojedinac veoma intenzivno i kontinuirano želi ostvariti. Samo one dispozicije se mogu smatrati vrednostima koje su, kao što se izražava Rokič (Rokeach, 1973), istraživač koji se među prvima zalagao za korišćenje pojma vrednosti u socijalno-psihološkim prikazima, centralne za čoveka. Možemo kao dve bitne karakteristike pojma vrednosti navesti: a) da su to dispozicije usmerene na ostvarenje ciljeva koji su poželjni i vredni za čoveka i b) da su to dispozicije koje su centralne u strukturi ličnosti čoveka i koje ga snažno i trajno pokreću na određene aktivnosti. Zato želi li se pokazati suština ličnosti čoveka treba utvrditi i za njega karakteristične vrednosti, smatra među ostalima autorima Olport (G. Allport, 1961). Ali budući da ogroman broj objekata može psihološki predstavljati vrednosti za čoveka, više je pokušaja da se mnogobrojne potencijalne specifične vrednosti svedu na ograničeni broj opštih vrednosti od kojih svaka može da se javi kod velikog broja pojedinaca. Dva najpoznatija takva pokušaja u psihologiji jesu Olportov i Morisov (C. Morris, 1956).
322
POJAM I PRIRODA SOCIJALNIH STAVOVA
Olport, polazeći od filozofsko-antropoloških razmatranja nemačkog filozofa Šprangera (Spranger), razlikuje šest opštih vrednosti koje naziva vrednosnim orijentacijama. Po pravi lu moguće je kod svakog pojedinog čoveka utvrditi jednu ili nekoliko od tih vrednosti. Tih šest vrednosnih orijentacija jesu: 1. teorijska za koju je karakteristično interesovanje za saznavanje istine; 2. ekonomska za koju je dominantno interesovanje za ono što je korisno; 3. estetska za koju je karakteristična težnja za lepotom i sk ladom; 4. socijalna kada je nesebična ljubav prema ljudima glavna orijentacija; 5. politička za koju je centralno interesovanje težnja za moći; 6. religiozna za koju je najvažniji i dominantni doživljaj osećanje jedinstva sa svetom. Zajedno sa Lindzijem i Vernonom konstruiše Olport mnogo korišćenu skalu za merenje vrednosti (Allport-Vernon-Lindzeyeva skala). Moris razlikuje 13 osnovnih načina življenja: simpatetičku brigu za druge, stoičku samokontrolu, dinamičku integraciju raz ličitosti i druge. Mogu se svesti na tri osnovne vrednosti: na dionizijsku za koju je karakteristična intenzivna želja za neposrednim zadovoljstvom i užitkom, prometejsku sa glavnom težnjom da se uvek traži, da se menja svet i upravlja njime i budističku čija je karakteristika potiskivanje želja i samokontrola.
Vrednosti kako ih tretiraju Olport i Moris služe za upoznavanje pojedine ličnosti. I te vrednosti ukazuju na određeno socijalno relevantno ponašanje, pa se mogu koristiti i koriste se i pri izučavanju socijalnog ponašanja. Kada se pojam vrednosti koristi za objašnjavanje socijalnog ponašanja, imaju se na umu one vrednosti koje su opšte dispozicije socijalnog ponašanja. Kao što se razlikuju stavovi kao personalni i socijalni tako je opravdano razlikovati i lične i socija lne vrednosti. Za socijalnu psihologiju su od interesa upravo socijalne vrednosti, tj. takve vrednosti koje se odnose na društveno važne pojave i koje predstavljaju veoma opšte dispozicije koje determiniraju širok raspon socijalnog ponašanja. Možemo reći da socijalne vrednosti kojima se bavi socijalna psihologija, pored poželjnosti i centralnosti a što je odlika svih vrednosti karakterišu još i opštost i drustvena relevantnost. Socijalne vrednosti su uvek opšte dispozicije. Ta opštost može biti različitog stepena, ali nikad socijalne vrednosti nisu specifične. Više posebnih socijalnih vrednosti može se integrisati u još opštiju dispoziciju. Na primer, vrednosti kao tolerantnost, individualizam, otvorenost prema novome i neke druge povezuju se u opštiju vrednost, u ideologiju koja se ponekad označava kao liberalnost. I ideologije, koje su već sistemi opštih vrednosti, mogu se povezati u još širu vrednost o kojoj onda govorimo kao o pogledu na svet. Sadržaj socijalnih vrednosti se uvek odnosi na društveno važne pojave i na izrazito društveno ponašanje i može biti različit. Mogu postojati altruističke vrednosti, utilitarističke, makijavelističke, političke i mnoge druge. U socijalnoj psihologiji su od posebnog interesa tzv. političke vrednosti, tj. takve vrednosti koje se odnose na ideje o političko-ekonomskom organizovanju društva, na primer na kapitalistički ili socijalistički sistem, na demokratiju ili autokratiju.
Ispitivanje vrednosti kod nas I kod nas je izvršeno više ispitivanja vrednosti. Mi lica Petrović (1973) traži i nalazi razlike i u vrednostima između delinkventne i nedelinkventne omladine. Zaključuje da je kod delinkvenata češća uti litarističko-hedonistička vrednosna orijentacija: usme-
323
NIKOLA ROT
renost na materijalnu korist i traženje neposrednog zadovoljstva. Kod nedelinkventne omladine izraženiji je sistem vrednosti koji naziva vrednosnom orijentacijom samoprevazilaženja i samoostvarivanja. Medu vrednostima posebno su kod nedelinkventne omladine, u odnosu na delinkventnu, izražene radnospoznajne vrednosti usmerenost na sticanje znanja i sentimenta lna ili humanistička vrednost, kako je autor naziva, a koja dolazi do izražaja u pridavanju važnosti ljubavi i nežnosti prema drugima. Za delinkventnu omladinu nije karakteristično samo da su ove vrednosti slabo razvijene nego i da su uopšte vrednosti slabo integrisane u vrednosne sisteme. Iste godine objavili su Rot i Haveika (1973) nalaze svojih istraživanja o vrstama nacionalne vezanosti i vrednostima kod srednjoškolske omladine iz Beograda i Kragujevca. Ispitivali su proširenost i razvijenost četiri para suprotnih vrednosti: kapitalizma socijalizma, demokratije autokratije, ravnopravnosti neravnopravnosti muškaraca i žena, areligioznosti religioznosti. Našli su da su u visokom stepenu prihvaćene kao vrednosti: areligioznost, socijalizam, demokratija i puna ravnopravnost žena sa muškarcima. Više kod gimnazijske omladine nego one koja posećuje radničke škole. Od vrednosti su razlikovali vrednosne orijentacije, podrazumevajući pod time opšte načine življenja. Rezultati pokazuju da je većina, iz uzorka od 790 ispitanika, prihvatila četiri od sedam raz likovanih opštih načina življenja: delatnu vrednosnu orijentaciju, kognitivnu, altruističku i (sa malom većinom) hedonističku. Relativno neprihvaćene ostale su: ekonomskoutilitaristička vrednosna orijentacija, orijentacija na moć i estetska vrednosna orijentacija. Učenici industrijskih škola više su od učenika gimnazija prihvatali orijentaciju na moć i hedonističko-utilatarističku, a manje estetsku, altruističku i kognitivnu. Možda zato što su te vrednosne orijentacije za njihovu materijalnu sigurnost važniji cilj budući da žive u težim ekonomskim uslovima i zato jer osećaju da se ško le u koje idu i zanimanja za koja se pripremaju manje cene u društvu. Međutim, treba istaći da je korišćenim instrumentima i u ovom, kao i u drugim ispitivanjima vrednosti, bilo moguće utvrditi samo za koje se vrednosti ispitanici deklarišu, a ne i koje stvarno u svakodnevnom životu realizuju. Veći broj radova o vrednostima objavljuju kod nas od sedamdesetih godina Pantić i Kuzmanović. Pantić, među ostalim, ispituje vrednosti u vezi sa društvenim i političkim životom deset razlikovanih slojeva u ispitivanjima izvršenim sedamdesetih godina (Pantić, 1977). Posebnu pažnju posvećuje vrednosti, ili kako se on izražava vrednosnoj orijentaciji, koju naziva modernizmom (Pantić, 1990). Suprotstavlja je tradicionalizmu kao vrednosti. Kao karakteristike modernizma i moderne ličnosti navodi: sposobnost za enpatiju (za uživljavanje u doživljaje drugih), za odlaganje zadovoljenja potreba, visok stepen zahteva prema sebi, otvorenost za nova iskustva, optimizam, nekonformizam i osećanje v lastite kompetentnosti. Kuzmanović (1984) se posebno bavio izučavanjem aktivističke vrednosti i naročito društvenim aktivizmom i njegovom motivacionom snagom. Društveni aktivizam prikazuje kao s loženu dispoziciju koja dolazi do izražaja u pozitivnom odnosu prema angažovanju u rešavanju društvenih pitanja. Njenu kognitivnu komponentu čini, među ostalim, ocena važnosti zalaganja za rešavanje društvenih pitanja, a emocionalnu komponentu zadovoljstvo u društvenoj aktivnosti. Glavni sastavni deo konativne komponente jeste spremnost da se angažovano učestvuje u društvenom zbivanju. U radu, kasnije objavljenom (1990), zaključuje da se mogu razlikovati opšti aktivizam aktivnost u različitim oblastima i društveni aktivizam. Obe ove vrednosti povezane su sa određenim ličnim karakteristikama; i jednu i drugu prate crte ličnosti kao što su dominantnost i ekstravertiranost. Autor aktivističkoj vrednosnoj orijentaciji suprotstavlja pasivističku. Za ovu su karakteristični otpornost prema angažovanju, pasivnost i osećanje nemoći. Verovatno je da se znatan deo osoba ne može naprosto svrstati prema dihotomiji pasivizam aktivizam. Za veliki deo ljudi, može se pretpostaviti, karakteristična je orijen-
324
POJAM I PRIRODA SOCIJ ALNIH STAVOVA
tacija aktivni fataliza m, tj. orijentacija da treba preduzeti sve što se može uz uverenje da ishod stvari ne zavisi samo od nas i da nam ne preostaje, u krajnjoj liniji, drugo do da se mirimo sa onim što mora da bude. To je orijentacija za koju sociolog Veber (Weber, 1968) navodi da je karakteristična za protestantizam i, posebno, kalvinizam. Po njemu, takva je orijentacija izvor preduzimljivosti i važan faktor ekonomskog napredovanja društva.
Vrednosti nastaju, smatra se, tako što se određeni broj pojedinačnih socijalnih stavova povezuje u jedan opštiji stav prema većem broju društvenih pojava, a koji obuhvata sve one odnose koji su sadržaj svakoga od integrisanih stavova. Kada se takva integracija ostvari i formira odgovarajuća vrednost, ona postaje izvor i mnogih novih odnosa i stavova i determinanta za širok obim ponašanja. Vrednosti obično u socijalnopsihološkim istraživanjima utvrđujemo registrovanjem određenog broja socijalnih stavova i proveravanjem, obično putem faktorske analize, da li im je osnovom pretpostavljena skupina stavova. I kada se pojam vrednosti koristi u socijalno-psihološkim istraživanjima, ispituju se u stvari socijalni stavovi. Zato su socijalni stavovi još uvek sadržajniji i za empirijsko ispitivanje odnosa prema društvenim pojavama korisniji pojam.
IDEOLOGIJE Pojam i opšte karakteristike Pod ideologijom se podrazumevaju usklađena uverenja i opredeljenja o opštim pitanjima života, društva i sveta. Ova uverenja obuhvataju širok krug pojava i utiču na široku oblast ponašanja. Često se ideologije određuju kao sistemi vrednosti i stavova o opštim, za ljude važnim, pitanjima. Njima se životne i društvene pojave objašnjavaju, prema pojavama zauzima odnos i stvara spremnost da se u skladu sa ocenom o njima deluje. Iako su stavovi i vrednosti njihov sastavni deo ideologije nisu naprosto zbir vrednosti i stavova nego njihova čvrsta povezanost i objedinjenost. Ideologije su čvršće i stabilnije dispozicije i od stavova i od vrednosti. To pokazuju posebne karakteristike ideologija koje su po mišljenju nekih stručnjaka (Shils i Johnson, 1968) sledeće: Zatvorenost uverenja i njihova otpornost na pokušaje menjanja uverenja koja čine ideologiju uzajamno se podržavaju i suprotstavljaju svakom njihovom osporavanju; 2. Insistiranje na njihovoj neprikosnovenosti i potpunom njihovom pridržavanju od deklarisanih pristalica određene ideologije (na primer, članova neke političke stranke ili pripadnika neke crkve) zahteva se puno usvajanje i dosledno pridržavanje uverenja karakterističnih za određenu ideologiju; 3. Sveobuhvatnost uverenja i njihovo široko primenjivanje uverenja se odnose na širok krug pojava i osnova su za orijentaciju o mnogim i raznim pitanjima; 4. Orijentacija na akciju ideologije uključuju zahtev za realizacijom uverenja koja su sadržaj ideologije, predstavljaju opštu spremnost za akciju i neposredni su pokretač delovanja u skladu sa sadržajima ideoloških uverenja. Ove odlike ideologija čine ih koherentnim sistemima shvatanja i ubeđenja, praćene snažnim afektima i moćnim motivacionim delovanjem.
NIKOLA ROT
Ideologije nastaju, usvajaju se i održavaju se na osnovu raznih ljudskih potreba. Među ovim potrebama posebno je važna potreba za snalaženjem u složenom svetu pojava i zbivanja a koje se mogu različito objašnjavati a različito se i tumače. Ova potreba proizilazi iz razvijenosti kognitivnih funkcija karakterističnih za čoveka. One su izvor nastojanja da se objasne stvari oko nas i traži smisao svega postojanja i zbivanja. Za ideologije karakteristična spremnost za akciju proizi lazi iz potrebe za delovanjem i angažovanjem, a kao izraz aktiviteta koji predstavlja takođe svojstvo čoveka. Ideologije ne nastaju spontano i odjednom. One imaju svoje začetnike osobe koje ih prve artikulišu i sistematski se i postepeno izgrađuju i razvijaju. Obrazuju se i organizovane institucije koje zastupaju, brane i nastoje da ideologije za koje su formirane prošire. Političke stranke, na primer, organizuju se i nastoje da nametnu svoja ideološka g ledanja. Budući da one predstavljaju interese i shvatanja određenih grupa, neki autori su zaključili da su ideo logije redovno sistemi izabranih i iskrivljenih ideja kojima određene snage u društvu žele da osiguraju svoj uticaj a vladajuće snage da čuvaju i obezbede svoju vlast. Odatle i poznato Marksovo shvatanje o ideologiji kao lažnoj svesti, tj. namerno povezanom sistemu u suštini netačnih ideja a radi toga da bi se pružilo tumačenje u korist određene grupe koja zastupa njoj odgovarajuću ideologiju. I autor poznate rasprave o pojavi ideologije Manhajm (Mannheim, 1978) iznosi da u ideologijama, po pravilu, ima i obmanjivanja drugih i samoobmanjivanja. I onda kada nema namernog iskrivljavanja, ideologije su uvek društveno uslovljena shvatanja naglašava Manhajm. Ideologije stvarno nisu sistemi naučnih saznanja. Međutim, nisu ni izbor samo netačnih postavki. One sadrže i generalizovana iskustva i stečena znanja, ali uvek i nedokazane tvrdnje, po pravilu, i problematične a veoma često i netačne postavke. Dve najvažnije grupe ideologija jesu političke ideologije i religijsko-crkvene ideologije. Političke ili društveno-političke ideologije predstavljaju sisteme vrednosti i stavova čiji sadržaji čine uverenja i tvrdnje o društveno-po litičkim pitanjima. Govoreći o ideologijama najčešće se i misli na ovu vrstu ideologija. Religijsko-crkvene ideo logije nude odgovore na teška pitanja o uzrocima i smislu postojanja i trajanja i mestu i ulozi čoveka u svetu, kao i postavke o prirodi čoveka i njegovim obavezama i dužnostima.
Političke ideologije Političkih ideologija je mnogo. Ima ih opštijih i užih, razrađenih i neodređenih, ekstremnih i umerenih. Jednu opštu podelu političkih ideologija daje Ajzenk (Eysenck, 1954). Na opštoj ideološkoj dimenziji koja predstavlja prelaz od krajnjeg radikalizma do krajnjeg konzervativizma razlikuje više političkih opredeljenja. Kao ekstremnu radikalnu ideologiju označava komunističku, a kao ekstremnu konzervativnu fašističku ideologiju. Po njemu, između ovih ideologija bliži radikalizmu je socijalizam, a bliži konzervativizmu je liberalizam kao ideologija. Jedna veoma široka podela ideo logija jeste na ideologije socijalizma i ideologije
326
POJAM I PRIRODA SOCIJALNIH STAVOVA
kapitalizma. U njihove se okvire svrstavaju brojne ideološke koncepcije čiji sadržaj zavisi od društvenih uslova i snaga zemalja u kojima se javljaju. Prihvatanje određene političke ideologije zavisi od više faktora. Najvažniji faktor je interes grupe koja stoji iza određene ideologije. Za prihvatanje ideologije od strane pojedinaca od značaja je shvatanje uže sredine a posebno porodice, kao što su važne i ideje koje u određenom periodu dominiraju. Važnu ulogu u prihvatanju ideologija imaju i neke od osobina ličnosti. Neke su od tih osobina trajne i na nasleđu osnovane kao što su osobine temperamenta, a druge su stečene kao što je slučaj sa crtama autoritarnosti, a koje podstiču na usvajanje ekstremnih konzervativnih ideologija. Funkcija ideologija jeste, pored zadovoljenja grupnih i ličnih interesa, i zadovoljenje potrebe za objašnjenjem mnogih društvenih i drugih pitanja, težnja da se zauzme stav o spornim i za pojedinca važnim problemima i da se u skladu sa time deluje. Iako se ideologije dosta konzistentno održavaju, vremenom se menjaju kao što i intenzitet odanosti određenoj prihvaćenoj ideologiji ne ostaje uvek isti. Protiv onih pripadnika neke ideologije koji, više ili manje, od nje odstupaju, oni koji joj ostaju verni žestoko reaguju. Osuđuju ih i progone nazivajući ih otpadnicima i jereticima, izdajicama i renegatima. I oni koji napuštaju ideologije kojih su se ranije držali, bilo zbog toga što su izmenili uverenja, bilo zato što im izgleda korisnije deklarisanje za nova i vladajuća uverenja, oštro napadaju ideologiju koju su ranije zastupali i kojoj su bili odani. Kod onih koji duže ostaju vezani za određenu ideologiju nije retko da postepeno slabe žar i intenzitet uverenja. Često je ideološko izjašnjavanje samo deklarisanje za određena uverenja iz oportunizma ili iz straha. Kada je, međutim, ideologija iskreno usvojena, ona se obično održava i predstavlja trajnu pokretačku snagu za širok obim ponašanja. U nastavku knjige izlaže se analiza psiholoških osnova političke ideologije koja je označena kao antidemokratska orijentacija, a koja se može nazvati i fašističkom ideologijom, i razmatraju psihološki aspekti nekih drugih političkih ideologija.
Religijsko-crkvene ideologije Najproširenije, najobuhvatnije po objektima i pojavama na koje se odnose i najobaveznije za one koji ih usvajaju, pa time i najuticajnije na ponašanje jesu religijskocrkvene ideologije. Latinska reč religio znači pobožnost, odanost bogu ili bogovima kao natprirodnim, večnim i svemoćnim bićima. Religijska ideologija predstavlja sistem postavki, stavova i vrednosti kao i kompleks ponašanja koja iz njih proizilaze, vezanih uz duboku uverenost u postojanje svemoćnog, transcendentalnog (vanzemaljskog) bića. Religije postoje otkad traje ljudska istorija. Ima lh znatan broj. Tri najproširenije religije i sa izgrađenim učenjem i uverenjima, dakle tri religijske ideologije, sa najviše pristalica su hrišćanstvo, budizam i islam. Religijska učenja, a kojima se pripisuje redovno natprirodno i božansko poreklo i pridaje apsolutni autoritet, razvijaju i nastoje da prošire posebne organizacije cr-
327
NIKOLA ROT
kve. One se staraju da se religijska učenja čvrsto održavaju, ostanu neizmenjena i da se određeno ponašanje, proglašeno kao sastavni deo religije, dosledno upražnjava. Religije na taj način postaju stabilne, trajne i veoma uticajne ideologije. Religijsko-crkvene ideologije počivaju na složenim trajnim i po dejstvu moćnim dispozicijama. Svaka od triju komponenti koje dispozicije uvek sadrže veoma je razvijena, raznovrsna i delotvorna po efektima koje izaziva. Kognitivna komponenta obuhvata mnoga i razna uverenja. Pre svega opšta uverenja, karakteristična za sve religije, o postojanju natprirodnih večnih božanskih bića sa izuzetnim moćima koja su izvor svega što postoji i uzročnik svega što se zbiva. U opšti sadržaj religija ulazi i verovanje u postojanje dva sveta: ovozemaljskog, ograničenog po svom trajanju, i večnog, vanzemaljskog, bez granica u vremenu i prostoru. I čovek se prikazuje kao dvostruko biće: kao telesno biće sa ograničenim trajanjem života i obuzeto strahom pre smrti i kao duhovno biće čija je suština duša koja je besmrtna. Posebno istaknut sadržaj svih religija su određene moralne norme od velikog značaja za ponašanje ljudi i za održanje njihovog društvenog života. Znatan deo sadržaja religijskih uverenja čine postavke o prirodi čoveka koja se, po pravilu, prikazuje kao sklona i dobru i zlu, o svetu, njegovom nastanku i razvoju, kao i o raznim društvenim pitanjima (odnosima među ljudima, među polovima, među generacijama, prema vlasti i prema drugim pitanjima). Treći deo sadržaja čine specifična dogmatska učenja, karakteristična za pojedine religije; za hrišćanstvo, na primer, učenje o tri lica u jednoj osobi ili o bezgrešnom začeću sina božijega. Veoma razvijen je i veoma važan i emocionalan deo religijskih ideoloških dispozicija. U održavanju religioznosti poklanja se velika pažnja razvijanju emocionalnog života vernika. Među ostalim i zbog toga što odanost određenom religijskom učenju, a koje uvek sadrži mnogo iracionalnih elemenata, počiva na emocijama zasićenom verovanju ljubavi i poniznosti prema bogu, strahu od božije kazne i osećanju krivice i kajanju, kao i na razvijenom osećanju obaveznosti strogog postupanja prema verskim propisima. Za religioznost, ističu psihološke analize, karakteristični su i posebni, emocijama zasićeni doživljaji. Posebno je važna postavka da se religiozne vrednosti osećaju i doživljavaju kao ispunjenje smisla individualnog života. Špranger (Spranger, 1942), jedan od autora koji se bavio psihologijom religije, ističe, kao za religiju karakterističan, poseban doživljaj koji naziva religioznim misticizmom. On razlikuje religioznu imanentnu mistiku koju imamo kada se u svemu što postoji nalazi klica božanskog a prema životu i svemu živom postoji afirmativan odnos, i transcendentni misticizam za koji je karakteristično negiranje značaja pojavnoga sveta, zagovaranje askeze i osećanje samoga sebe kao dela večnosti i univerzuma. Olport (Allport, 1950), koji je pisao o doživljaju religioznosti, razlikuje dve vrste religioznosti. Prva je površna religioznost ili, kako se on izražava, ekstrinsička religioznost. Ona božanstvo shvata kao biće koje se brine o interesima svakog pojedinca, gleda na boga kao na dobrog oca koji se stara o nama, našim bližnjima i o našem narodu. Takvu religioznost srećemo kod većine ljudi. Osobe za koje je ona posebno karakteristična vernici su koji se drže verskih propisa i redovno idu u crkvu. Kod takvih je vernika, navodi Olport, više predra-
328
POJAM I PRIRODA SOCIJALN IH STAVOVA
suda, među ostalim rasnih i etničkih, nego kod onih osoba koje nisu revni vemici i ne odlaze redovno u crkvu. Druga vrsta religioznosti je duboka unutarnja ili intrinsička religioznost. Religiozne vrednosti predstavljaju vrednosti koje se cene same po sebi a za vernike karakterističan je doživljaj koji je, kao što je spomenuto, Špranger označio kao imanentni ili transcendentni religiozni misticizam. I treća dispoziciona komponenta, konativna, a iz koje prvenstveno potiče sistematsko i trajno ponašanje u skladu sa postavkama religijske ideologije, razvijena je i složena. Među principima religijsko-crkvenih uverenja istaknuto mesto ima naglašavanje obaveznosti sprovođenja u delo religijskih učenja i od crkve postavljenih normi ponašanja. Crkva kao institucija postavlja zahteve za određene i fiksirane vidove ponašanja i nastoji da se ostvaruju u svakodnevnom životu vernika. To su zahtevi u neposrednoj vezi sa verom kao što su redovna molitva, polaženje u crkvu, postovi, održavanje religijskih praznika. Ali i druge, sasvim određene, oblike ponašanja nameće pripadnost nekoj crkvenoj organizaciji. Među ostalim: način ishrane, postupak u podizanju dece, određene odnose u braku, norme seksualnog ponašanja, postupanje prema drugim ljudima. Propisi o načinima ponašanja koji predstavljaju sastavni deo religijsko-crkvenih ideologija strogi su i detaljni. I preko njih postaje usvajanje određene verske ideologije veoma važna determinanta ponašanja i pojedinaca i velikih grupa kao što su narodi. U nekim slučajevima, kao kod južnoslovenskih pripadnika islama slovenskog porekla, verska uverenja i norme ponašanja postaju i glavna snaga konstituisanja pripadnika muslimanske vere kao posebne nacije. Značaj koji religijski ideološki sistemi dobijaju objašnjava se funkcijama koje mogu da imaju u životu ljudi. U svom pregledu sociologije religije Pavićević (1980) navodi više funkcija koje religija ima i putem kojih zadovoljava razne važne ljudske potrebe. Među ostalim navodi i sledeće tri funkcije religije: 1. Pružanje odgovora na neka osnovna pitanja koja se postavljaju čoveku kao misaonom biću, kao i na brojna različita pitanja o kojima postoje protivrečna objašnjenja i za koja se nude različita rešenja; 2. Davanje utehe i nadanja u, za čoveka neizbežnim, životnim tegobama i nevoljama i nemoći da se preovlada ili ublaži nespokojstvo usled neizbežnosti smrti; 3. Svojim moralno-etičkim zahtevima i normama doprinosi održavanju moralnih standarda a time i održavanju društva. Pored ovih univerzalnih funkcija religijsko-crkvena opredeljenja daju mogućnost da se zadovolje mnogi i različiti motivi karakteristični za čoveka. Takvi su, među ostalim, motiv za društvom i altruistički motiv, motiv za afektivnom vezanošću, zavisnosti i drugi. Ali omogućavaju i zadovoljavanje nesocijalnih i antisocijalnih impulsa. Opravdavajući se odanošću svojoj, jedino istinitoj, veri pripadnost određenoj crkvi može da podržava netolerantnost prema onima koji njihovu veru ne prihvataju, daje osnovu i opravdanje za mržnju i progone i omogućava zadovoljenje, kod svih ljudi prisutnih, agresivnih tendencija, redovno izraženih i snažnih kod verskih fanatika. Intenzivna prožetost religioznim osećanjima može postati i kompenzacija i supstitucija različitih snažnih a nezadovoljenih motiva, od motiva za ličnom afirmacijom i važenjem do seksualnih motiva.
329
Religijsko-crkvene ideologije su, po autoritetu na koji se pozivaju i kojim se održavaju veoma značajni faktori ponašanja i važne determinante ljudskih postupaka. Široke po sadržaju predstavljaju za znatan deo populacije, za vernike, koherentan pogled na svet. Za one koji čvrsto prihvataju određenu religijsku ideologiju ona je daleko delotvorniji faktor i pokretač ponašanja nego što su, i veoma izgrađeni, filozofski sistemi.
VRSTE STAVOVA Stavovi se mogu podeliti prema više kriterijuma. Prema jednom, mogu se podeliti na lične i socijalne. Lični stavovi su oni koji su karakteristični samo za određenog pojedinca. Lični je stav, na primer, stav nekog čoveka prema svojoj majci, prema nekom od svojih prijatelja, prema nekom predmetu koji on poseduje. To su stavovi za koje se, pre svega, interesuje psihologija ličnosti. Socijalnim stavovima nazivaju se takvi stavovi koji su zajednički za veći broj osoba i s obzirom na koje ih je moguće upoređivati i koji se odnose na društveno značajne pojave. Na primer: stav prema pitanju nacionalnosti ili prema pojedinim nacijama, prema pitanju religije ili pojedinim religijama, prema ratu i pitanju razoružanja, prema samoupravljanju, prema braku, porodici, sistemu vaspitanja, prema smrtnoj kazni. Proučavanjem socijalnih stavova bavi se socijalna psihologija, a njihovim utvrđivanjem i mnoge druge društvene nauke (sociologija, politikologija, politička ekonomija). Prema mišljenju nekih autora, proučavanje prirode socijalnih stavova jeste centralni problem socijalne psihologije. Socijalni stavovi se, dalje, mogu razlikovati prema tome na koje se pojave iz koje oblasti odnose na pojave iz oblasti političkog života, na pojave iz oblasti privrede, iz oblasti umetnosti itd. Prema tome na koju se vrstu sadržaja odnose, govorimo o političkim, ekonomskim, estetskim i drugim grupama stavova. Stavovi se mogu razlikovati i s obzirom na njihovu logičku zasnovanost, pa se kao vrsta stavova u okviru ostalih stavova izdvajaju predrasude. I predrasude predstavljaju stavove, ali takve za koje je karakteristično da su logički neosnovani, da se teško menjaju i da su po pravilu praćeni intenzivnim emocijama. U socijalnoj psihologiji predrasudama se poklanja posebna pažnja jer su predrasude u vezi sa pojedinim društveno važnim pojavama koje se javljaju kod većeg ili manjeg broja članova društva važan činilac društvenog ponašanja. U toku kasnijeg izlaganja biće posebno reči o takvim socijalnim predrasudama.
DIMENZIJE STAVOVA Velik broj pojedinaca može imati stav prema istim objektima a da se njihovi stavovi međusobno razlikuju. Ispitujući stavove, treba voditi računa o takvim razlikama jer stavovi prema istim objektima nisu jednaki po svojoj strukturi. Sta-
POJAM I PRIRODA SOCIJ ALNIH STAVOVA
vovi, iako prema istim objektima, nisu jednaki kod svih koji ih imaju. Oni se mogu razlikovati s obzirom na: direkciju, složenost, ekstremnost, usklađenost, dos lednost, snagu stava i otvorenost stava. O razlikama između stavova prema istom objektu govorimo kao o dimenzijama stava. Direkcija stava označava da li je odnos prema objektu prema kome imamo stav pozitivan ili negativan. Ova karakteristika stava naziva se ponekad i va lencijom stava. Svaka od pomenutih komponenata stava ima takođe pozitivnu ili negativnu valenciju i može označavati ili pozitivne ili negativne odnose. Složenost stava označava količinu i vrstu saznanja, emocija i tendencija ka akciji uključenih u stav. Već je spomenuto da svaka od komponenata stava može biti više ili manje složena, uključivati više ili manje saznanja ili osećanja i težnji ka akciji u vezi sa objektom prema kome postoji stav. Kad je reč o složenosti kognitivne komponente, treba istaći da složenost ove komponente dolazi do izražaja ne samo u količini znanja u vezi sa objektom prema kojima postoji stav nego i u vrsti saznanja i u sadržaju sudova i ocena o tom objektu. Može se govoriti o kognitivnom sadržaju stava. Stavovi prema istom objektu, pa i isti po direkciji, mogu naime, kod različitih osoba da se vezuju uz različite sadržaje. Neko je, na primer, za socijalizam prvenstveno zbog toga što smatra da se samo u socijalističkom sistemu mogu u potpunosti otkloniti nemaština i beda, drugi u prvom redu zato što smatra da je socijalizam jedini društveni sistem koji omogućava puni razvitak ličnosti, treći zbog toga što u socijalizmu vidi jedino društveno uređenje u kome se mogu ostvariti demokratski odnosi. Ekstremnost ili stupanj pristajanja uz neki stav jedan je od posebno važnih dimenzija stava. Stav može biti u različitom stepenu pozitivan i u različitom stepenu negativan. I svaka od komponenata stavova može sadržati u većoj i li manjoj meri pozitivan odnosno negativan odnos. Ispitujući stavove, mi nastojimo utvrditi i stepen u kome se neki objekt prihvata ili odbija. Mnogo je napora uloženo da se kvantitativno izrazi, izmeri, stepen ekstremnosti stava. U principu to se nastoji postići svrstavanjem stavova pojedinaca koje ispitujemo u linearni kontinuum koji se proteže od ekstremne nak lonosti preko neutralne tačke do ekstremne suprotnosti. O usklađenosti stava govorimo kad su tri komponente koje čine stav iste valencije; kad su, na primer, sve tri pozitivne ili sve tri negativne. Usklađenost je utoliko veća okoliko su i, osim podudaranja u valenciji, veća podudaranja i u stepenu va lencije pojedinih komponenti: ukoliko su sa izrazito pozitivnim mišljenjem o objektu stava povezane i intenzivno pozitivno osećanje i snažna dispozicija za akciju u prilog objekta prema kome postoji stav. Ispitivanja pokazuju da kod stavova nije redovna potpuna usklađenost i s obzirom na stepen valencije pojedinih komponenti. Već smo spomenuli da su neki istraživači došli do zaključaka da je ona često dosta visoka, a drugi da je ona samo umerena. Prema Adornu, kod antisemitske predrasude postoji izrazita konzistentnost ili usklađenost, jer njegova ispitivanja pokazuju visoku kore laciju između negativnosti mišljenja o Jevrejima, negativnih osećanja prema njima i spremnosti za razne vrste represalija pro-
331
NIKOLA ROT
tiv njih. Drugi autori, kao što je spomenuto, nalaze da su stavovi po pravilu znatno manje konzistentni. Campbell (1947), na primer, ispitujući stepen ekstremnosti tri komponente stavova prema određenim narodima, nalazi da je korelacija stepena ekstremnosti komponenata bila između 0,34 i 0,65. Ponekad se o usklađenosti stavova govori u jednom drugom značenju: misli se na to koliko se pojedini stavovi koje pojedinac ima podudaraju sa njegovim drugim stavovima, koliko su stavovi o određenim društvenim pitanjima u skladu sa stavovima prema drugim pitanjima. Ukazuje se, naime, na pojavu da kod ljudi postoji tendencija da se stavovi među sobom povezuju i usklađuju u jedinstveni sistem. Doslednost stava se ogleda u tome u kojoj se meri stavovi primenjuju na sve slučajeve gde ih je moguće primeniti. Dosledniji je, na primer, stav prema principu samoopredeljenja naroda kod onoga koji prihvata primenu toga principa u svim slučajevima, a manje dosledan kod onoga koji to u slučaju kad smatra da je to protiv interesa njegove zemlje ne prihvata. Snaga stava manifestuje se u otpornosti stava prema podacima koji su suprotni stavu, u njihovoj otpornosti prema menjanju. Najotpornija vrsta stavova su predrasude. Zato je snaga njihovog delovanja velika a mogućnost suzbijanja mala. Moguće je govoriti i o otvorenosti ili izrazitosti stava. Ova se karakteristika stava ogleda u spremnosti da se stav manifestuje, da se ispolji. Neki pojedinci stavove spremno i otvoreno ispoljavaju, a drugi, iako kod njih stavovi nisu manje snažni, ipak ih ne pokazuju i ne iznose. Ambivalentnost stava, kao što je navedeno, označava simultanu pozitivnu i negativnu evaluaciju objekta prema kome postoji stav. Ovo svojstvo nekih stavova spominje se već šezdesetih godina XX veka. Ali interesovanje za ambivalentnost i sistematsko izučavanje ambivalentnosti stavova počinje devedesetih godina. Uočava se da mnogi stavovi nisu jednodimenzionalni, ili pozitivni ili negativni po direkciji, nego istovremeno po nekim odnosima prema objektu prema kojemu postoji stav pozitivni, a po drugima negativni. Istraživači (Jonas, Broemer i Diehl, 2000) pokazuju da ambivalentnost utiče na perzistentnost stava, na njegovu otpornost prema persuaziji, kao i na uticaj stavova na ponašanje. Ambivalentnost nije isto što i neutralnost stavova. Pod neutra lnosti se podrazumeva srednje mesto između pozitivne i negativne evaluacije, a pod ambivalentnosti istovremeno postojanje obe od ovih eva luacija. Istraživači često razlikuju tri tipa ambivalentnosti stavova. Prvi je tip kognitivna ambivalentnost kada se, npr., smatra da je određena osoba inteligentna, ali istovremeno da se u nju ne može pouzdati. Drugi je tip emociona lna ambivalentnost kada prema istoj osobi postoji i naklonost i nenaklonost, i ljubav i mržnja. Treći je tip afektivno-kognitivna ambivalentnost kada prema objektu stava postoji pozitivno osećanje a u isto vreme negativno mišijenje o njemu; ili obrnuto negativno osećanje a pozitivno miš ljenje.
Sve ove odlike stavova nazivaju se obično dimenzijama stava, tj. takvim osobinama koje nalazimo kod svakog stava, ili bar kod velikog broja stavova, i koje mogu biti izražene u većem ili manjem stepenu i za koje je moguće označiti taj stepen razvijenosti.
332
POJAM I PRIRODA SOCIJ ALNIH STAVOVA
STRUKTURE STAVOVA Sindromi stavova i bazični socijalni stavovi Ne javljaju se pojedini stavovi izolovani. Naprotiv, oni se redovno javljaju povezani sa nizom drugih stavova. Kod pojedinaca kod kojih konstatujemo određeni stav prema nekoj određenoj pojavi, na primer, negativan stav prema nekoj etničkoj grupi ili rasi, možemo očekivati i sasvim određene stavove i prema mnogim drugim pitanjima prema drugim narodima, prema pitanju religije i crkve, atomskom naoružanju i ratu itd. Mi, u stvari, i kad kažemo za nekog pojedinca da je po svojim shvatanjima konzervativan ili napredan, želimo reći da ima ne samo jedan određeni stav prema jednom određenom pitanju nego da kod njega postoji ceo niz srodnih stavova prema većem broju pitanja. Vr lo često su i stavovi koji izgledaju jednostavni, u stvari, složeni stavovi. Mi govorimo o stavu prema samoupravljanju i o stavu prema socijalizmu, a u stvari jedan i drugi se sastoje od celog broja različitih stavova. Stav prema socijalizmu, na primer, uključuje stav prema ekonomskom sistemu koji čini osnovu socijalizma, prema političko-pravnom sistemu koji ga karakteriše, prema shvatanjima o nagrađivanju koje se primenjuje u socijalizmu i prema mnogim drugim pitanjima. Iako je retko da se pojedini stavovi javljaju izolovano obično se javljaju povezani sa drugima sa kojima čine sistem stavova retko i da su svi stavovi koje pojedinac ima potpuno povezani i usklađeni sa svim drugim njegovim stavovima. Ako takav slučaj postoji, govorimo o izgrađenoj jedinstvenoj ideologiji, jedinstvenom pogledu na svet ili jedinstvenoj životnoj filozofiji. Češće je, međutim, da se samo neki od stavova povezuju u sistem, u sindrom, dok su mnogi drugi stavovi o raznim pitanjima više ili manje neusklađeni sa tim sistemom stavova. Zato što nas utvrđivanje određenih sistema stavova potpunije informiše o društvenom ponašanju pojedinaca koje ispitujemo i zato što nam olakšava predviđanje njihovog ponašanja, a i pre svega doprinosi razumevanju socijalnog ponašanja uopšte, učinjeno je više pokušaja da se utvrdi koji se socijalni stavovi javljaju često zajedno, kao i da se nađu zajedničke osnove javljanju pojedinih grupa stavova. U oba slučaja govorimo o strukturama stavova. U literaturi, kad se govori o strukturama stavova, ne podrazumevaju se uvek isti pojmovi. Ponekad se pod izrazom struktura stavova podrazumeva veza između određenog broja stavova koji se zajedno pojavljuju i čine sindrom, a ponekad se pod tim izrazom podrazumevaju osnovni faktori, koji se nazivaju i osnovnim ili bazičnim stavovima, a koji izazivaju javljanje niza drugih stavova, odnosno koji se manifestuju u određenom broju drugih sekundarnih stavova. Može se izraz upotrebiti u još jednom značenju i govoriti o strukturi jednog pojedinačnog stava. U tome se slučaju misli, pre svega, na odnos između afektivne, kognitivne i konativne komponente koje čine stav. Neki autori, baveći se pitanjem strukture stavova, nastojali su da strukture stavova utvrde na taj način što bi našli neke faktore, koji se mogu označiti kao primarni ili bazični ili kao osnovni stavovi, koji izazivaju javljanje određenog broja
333
NIKOLA ROT
drugih stavova (koji se pojavljuju bilo kao manifestacija tih stavova ili grupišu oko tih osnovnih stavova). Redovno se utvrđivanje takvih osnovnih stavova pokušava putem faktorske analize, korelacijom između odnosa velikog broja ispitanika prema velikom broju pojava. Jedan od prvih sistematskih pokušaja da se na taj način utvrde osnovni socijalni stavovi bio je pokušaj Fergusona (L. W. Ferguson, 1939). On je sa 10 Terstonovih skala za merenje stavova ispitao stavove 185 studenata prema ratu, religioznosti, patriotizmu, smrtnoj kazni, cenzuri, evoluciji, kontroli rađanja i komunizmu. Dobijene odgovore podvrgao je faktorskoj analizi i došao do zaključka da se mogu utvrditi 3 faktora, koji predstavljaju osnovu svih ispitivanih socijalnih stavova. Takvi osnovni faktori ili bazični stavovi po Fergusonu jesu: 1) religioznost koja se manifestuje pozitivnim stavom prema postojanju boga, negativnim prema evoluciji i prema kontroli rađanja; 2) humanitarnost koja se manifestuje, među ostalima, u negativnom stavu prema smrtnoj kazni i prema ratu, a u zalaganju za blag postupak prema kriminalcima; 3) nacionalizam koji se manifestuje u negativnom stavu prema komunizmu i prema kontroli privredne aktivnosti i u pozitivnom odnosu prema patriotizmu (nacionalističkom).
Osnovni socijalni stavovi prema Gilfordu Jedan od pokušaja da se faktorskom analizom utvrde osnovni stavovi jeste i pokušaj Gilforda (Guilford, 1959). Analogno ovome pokušaju da ličnost odredi utvrđivanjem osnovnih dimenzija sposobnosti, temperamenta, hermetičkih i morfoloških osobina, Gilford pokušava da odredi i osnovne dimenzije socijalnih stavova koje bi predstavljale faktore koji čine osnovu socijalnih stavova. Naziva ih dimenzijama jer smatra da mogu biti u različitom stepenu razvijene, da se mogu kretati od jednog, pozitivnog, ekstrema preko sasvim slabe razvijenosti do drugog, negativnog, ekstrema. Kod različitih osoba ove dimenzije ili osnovni faktor socijalnih stavova mogu biti razvijeni u različitom stepenu. Na osnovu postupka faktorske analize većeg broja drugih istraživača, kao i na osnovu vlastitih istraživanja, Gilford dolazi do zaključka da se svi socijalni stavovi mogu svesti na sledećih pet dimenzija: (1) liberalizam konzervativnost, (2) religioznost areligioznost, (3) humanitarizam nehumanitarizam, (4) nacionalizam intemacionalizam i (5) evolucionalizam revolucionarnost. Svaka od ovih dimenzija, smatra Gilford, manifestuje se u nizu stavova, u celom sindromu stavova. Ona je u vezi sa osnovnim crtama ličnosti pojedinca, sa njegovom motivacijom i njegovim osobinama temperamenta. Svaka od njih predstavlja orijentaciju prema širokoj grupi raznih društvenih pojava i uključuje veći broj stavova i mnjenja o različitim društvenim pitanjima. Sve se odnose na socijalne pojave, kao što su razne društvene institucije (crkva, brak, način upravljanja zemljom) ili socijalne grupe (nacije i nacionalnosti, klase, rase) ili na socijalne akcije (kao što je upražnjavanje političkih sloboda, sistem kazni koji se u nekom društvu primenjuje). Važne su za razumevanje socijalnog ponašanja ljudi određene zajednice. Socijalna organizacija, smatra Gilford, zavisi u znatnoj meri od toga da li kod članova zajednice pretežu više ili manje izražene pojedine di-
334
POJAM I PR IRODA SOCIJALNIH STAVOVA
menzije, ali i razvijenost ovih dimenzija zavisi ad socijalnih uslova u kojima ljudi žive. Najvažnijom od ovih pet dimenzija smatra dimenziju liberalnost konzervativnost i nju Gilford najdetaljnije i prikazuje. Na osnovu većeg broja analiza mnogih autora, smatra Gilford, moguće je utvrditi postojanje većeg broja stavova kojima je svima u osnovi ova dimenzija. Prema tome koji je pol ove dimenzije razvijeniji, nalazimo i određene stavove. Kod pojedinaca kod kojih je tzražen ekstrem koji označavamo liberalizmom sretamo, među ostalim, sledeće stavove: prihvatanje učenja o evoluciji vrsta, prihvatanje kontrole rađanja, zalaganje za olakšanje razvoda braka, naklonost prema komunizmu, spremnost za prihvatanje novoga i sklonost ka kritikovanju kapitalističkog sistema. Kod pojedinaca kod kojih je razvijen drugi ekstrem ove dimenzije konzervativnost imamo upravo suprotne stavove. Postoji, moguće je zaključiti na osnovu većeg broja istraživanja, korelacija sindroma stavova koji označavaju liberalizam sa nekoliko obeležja: sa socijalno-ekonomskim položajem pojedinca korelacija je 0,30; sa inteligencijom korelacija se kreće kod različitih grupa ispitanika između 0,50 i 0,45, posebno je liberalizam povezan sa kreativnom inteligencijom; sa starosnom dobi sa starenjem se povećava sklonost ka konzervativizmu; sa obrazovanjem sa kojim postoji takođe izvesna pozitivna korelacija. Kod onih koji prihvataju liberalne stavove postoji tendencija da poštuju naučnike, pronalazače, umetnike, državnike, dok kod onih sa konzervativnim stavovima da je češće poštovanje vojničkih vođa, atleta i sportista, finansijera i industrijalaca. S obzirom na religioznu pripadnost, između mnogobrojnih religijskih grupa u SAD nalazi da veću liberalnost pokazuju pripadnici jevrejske veroispovesti, unitarijanci (od protestantskih grupa), te baptisti i metodisti, nego katolici i neke protestantske grupe u SAD. Liberalne stavove (upoređujući američke političke partije), u najvećoj meri prihvataju komunisti, zatim socijalisti, pa demokrati i republikanci. Manje iscrpno, pre svega zbog toga što o tome ima manje istraživanja i manje saglasnosti među istraživačima, prikazane su ostale četiri dimenzije. Dimenzija religioznosti nereligioznosti ogleda se u čvrstini vezanosti za neku organizovanu religioznu grupu ili doktrinu. Tri osnovna indikatora ove dimenzije su: verovanje u boga, prihvatanje odnosno neprihvatanje evolucije i prihvatanje kontrole rađanja. Kod pojedinaca kod kojih postoji razvijena karakteristika religioznosti nalazimo verovanje u boga, neprihvatanje evolucije i kontrole rađanja. Postoji korelacija ove dimenzije sa dimenzijom liberalizam konzervativizam. Manje religiozni pokazuju češće liberalne stavove, a više religiozni češće konzervativne stavove. Izvesna korelacija postoji i sa pripadnošću polu žene pokazuju veću religioznost; sa socijalno-ekonomskim statusom oni sa višim statusom češće pokazuju religioznost; sa veličinom mesta u kome žive pojedinci u većim mestima manja je religioznost. Treća dimenzija humanitarizam nehumanitarizam (koja se katkat označava i terminom V. Džemsa (W. James) tender-mindedness osetljivost i toughmindedness neosetljivost) manifestuje se stavovima prema smrtnoj kazni,
335
tretiranju kriminalaca i ratu. Kod onih kod kojih je razvijen humanitarizam na lazimo protivljenje ratu, odbacivanje smrtne kazne i zalaganje za blaži tretman krimina laca. Neki autori navode da je humanitarizam razvijeniji kod žena nego kod muškaraca a razlog tome ležao bi u materinskom nagonu. Četvrta je dimenzija nacionalizam internacionalizam. Ona se manifestuje u naglašavanju odnosno nenaglašavanju važnosti patriotizma, zastupanju ili odbijanju opravdanosti ratova, zalaganju odnosno protivljenju, kontroli i cenzuri društvenog života, odbacivanju komunizma odnosno sklonosti ka komunizmu, zalaganju za zaštitu odnosno odbijanju zaštite vlastitog tržišta i carine, u pozitivnom odnosno negativnom odnosu prema sindikalnim organizacijama. Peta dimenzija evolucionizam revolucionarnost ogleda se u shvatanju o tome kakvim postupkom i kakvim tempom treba sprovoditi socijalne, ekonomske političke promene u društvu. Ovaj Gilfordov pokušaj da se socijalni stavovi svedu na 5 faktora ili, kako on veli, dimenzija, ne može se smatrati dovoljno proverenim i sigurnim. Premalo je pojedinih stavova čije su postojanje i stepen razvijenosti ispitivani, a dosta je arbitraran izbor onih stavova koji su ispitivani i na osnovu kojih su izvedeni zaključci o postojanju tih dimenzija. Stavovi koji se navode kao karakteristični za pojedine dimenzije, u stvari, nisu stavovi koji bi se dosledno manifestovali u svim situacijama u kojima se pojedinac nađe. Njihova razvijenost zavisi od toga u kojoj socijalnoj sredini pojedinci žive, kao i od momentalne društvene i lične situacije. Nadalje, razni stavovi koji se navode kao stavovi jednog sindroma nebitni su, kao što i nema jasne razlike između pojedinih stavova vezanih uz razne dimenzije: uz liberalizam, humanitarizam i internacionalizam. Ali, iako Gilford ne uspeva da da proverenu i sigurnu sliku socijalnih stavova, njegova analiza ubedljivo potvrđuje postojanje povezanosti stavova i njihovo javljanje u sindromima. Faktorskom analizom sprovedenom sa drugim tvrdnjama i li u drugim sredinama verovatno bismo dobili druge ili bar po sadržaju drugačije osnovne dimenzije. To što Gilford označava dimenzijama ili osnovom i faktorima stavova veoma je srodno pojmu vrednosti. Te dimenzije predstavljaju veoma opšte odnose koji determinišu znatan broj stavova, predstavljaju tako veoma široke i za društveno ponašanje važne i bitne orijentacije. To zacelo govori u prilog opravdanosti i korisnosti Gilfordovog postupka.
ANTIDEMOKRATSKA ORIJENTACIJA I AUTORITARNA LIČNOST Problem istraživanja Jedno od najiscrpnijih a istovremeno najstimulativnijih ispitivanja o sindromima stavova i njihovim izvorima jeste ispitivanje koje su izvršili T. W. Adorno, Else FrenkelBrunswik, D. J. Levinson i R. N. Sanford, objavljeno u knjizi pod naslovom „Autoritarna ličnost“ (1950). Podsticaj za preduzimanje ovoga istraživa-
_________________________________________________________________________ POJAM I PRIRODA SOC IJALNIH STAVOVA_______________________
nja bila je veoma proširena, naročito u toku Drugog svetskog rata kod nacista izražena, antisemitska predrasuda. Ispitivanje je završeno u periodu neposredno posle Drugog svetskog rata, i to u vremenu veoma zaoštrenog hladnog rata između Zapada i Istoka, dakle, u periodu kad su naročito u zemljama Zapada opet dolazile do izražaja veoma intenzivne predrasude, predstavljajući prepreku sporazumevanju i saradnji među narodima. Istraživanje je imalo veoma velik odjek i pokrenulo veliki broj ispitivanja o predrasudama. Autori polaze od pretpostavke da antisemitizam (negativan odnos prema Jevrejima) predstavlja jedan povezan sistem stavova, jednu, kako oni vele, organizaciju mišljenja, stavova i vrednosti. Ovaj sindrom stavova povezan je i sa drugim sindromima stavova, pre svega, sa etnocentrizmom negativnim stavovima prema različitim nacionalnostima i manjinama i sa konzervativnošću i konzervativnim stavovima prema različitim društvenim pitanjima. Ova tri sindroma stavova povezuju se, dalje, u jedan jedinstveni sindrom, u antidemokratsku orijentaciju. Antidemokratska orijentacija, po shvatanju autora, zato što se sreta kod pojedinaca pripadnika različitih nacija i raznih slojeva, vezana je uz određene karakteristike ličnosti. Osnovna hipoteza od koje su autori pošli u svome istraživanju jest da postoji korelacija između povezanog sistema stavova, koji možemo nazvati antidemokratskom orijentacijom i određenih karakteristika ličnosti, određene strukture ličnošti. Nije nezavisno od osobina ličnosti, smatrali su ovi autori, kakve će stavove neko imati. Postoji na određenim osobinama ličnosti zasnovana spremnost za prihvatanje antidemokratskih stavova. Širenje i propaganda antidemokratskih shvatanja zavisi od prijemčivosti pojedinaca za takvu propagandu. A ta prijemčivost nije ista kod svih pojedinaca; ona zavisi od njihove ličnosti. Da bi proverili svoju osnovnu hipotezu o postojanju korelacije između antidemokratske orijentacije i određene strukture ličnosti, autori su se poduhvatili sledećih zadataka: (1) da pokažu da postoji sindrom antidemokratske orijentacije, (2) da postoji takva struktura ličnosti koju možemo nazvati autoritarnom ličnosti i (3) da zaista između antidemokratske orijentacije i autoritarne strukture postoji povezanost. Pristupili su ispitivanju velikog broja stavova i većeg broja osobina ličnosti različitim psihološkim instrumentima na uzorku od 2 099 ispitanika. Ispitanici su bili belci iz SAD (koji nisu bili jevrejskog porekla), svi rođeni u SAD, pripadnici različitih grupa (studenata, veterana, radnika, činovnika, čak i pacijenti jedne psihijatrijske klinike i grupa osuđenika koja je izdržavala kaznu u zatvoru), muškog ženskog pola. Korišćen je u ispitivanju veći broj instrumenata; upitnik kojim su prikupljani podaci o zanimanju, ekonomskom stanju, političkoj i verskoj pripadnosti i nekim drugim obeležjima; skale za merenje stavova kojima su ispitivani stavovi prema Jevrejima (Askala); stavovi prema raznim nacionalnostima i manjinama (E-skala) i stavovi prema različitim društveno važnim pitanjima (PEC-skala). Za ispitivanje osobina ličnosti korišćena je, takođe, jedna skala (F-skala), a pored toga, intervju, TAT-test i projektivna pitanja.
337
___________NIKOLA ROT ___________________________________________________________________________________________________________________
Iz dobijenih rezultata, autori su zaključili da zaista postoje ličnosti koje su sklonije antidemokratskoj orijentaciji od drugih i da te ličnosti pokazuju sasvim određene karakteristike, da poseduju određenu strukturu ličnosti i predstavljaju ličnost koju su autori nazvali autoritativnom ili autoritarnom ličnosti.
Antisemitizam i antidemokratska orijentacija Najdctaljnije su autori ispitivali antisemitizam. Oni naglašavaju da je antisemitizam jedna od najraširenijih i najintenzivnijih predrasuda i da predstavlja moćno sredstvo koje koriste antidemokratske snage i politički pokreti radi ostvarenja određenih ciljeva. Svoju pretpostavku da antisemitizam dolazi do izražaja u celom sistemu stavova i miš ljenja i da on predstav lja jednu ideologiju o Jevrejima i nejevrejima proverava li su ispitujući velik broj različitih stavova prema Jevrejima. Konstruisali su, posle većeg broja prethodnih proveravanja, posebnu skalu od 52 tvrdnje, nazvanu A-ska lom, skalom za ispitivanje antisemitizma. U svojoj g lavnoj formi ska la se sastoji od 52 tvrdnje koje sve sadrže negativne ocene o Jevrejima. Podeljena je na 5 grupa tvrdnji i li 5 podskala, a svakom od tih podskala ispituje se jedna grupa negativnih ocena o Jevrejima. Prva podskala sadrži tvrdnje u kojima se iznosi da su Jevreji agresivni, neugodni, uobraženi, nečisti i sa drugim negativnim svojstvima. Sadrži, među osta lim, tvrdnje kao što su: „Jedan od velikih nedostataka Jevreja jesle da su sujetni, prekomerno uobraženi, kao i njihova ideja da su izabrana rasa; Jevreji vo le veoma luksuzan ekstravagantan i senzua lan način života.“ Drugu podska lu čine tvrdnje kojim se iznosi, da su opasni za oko linu, okrutni, kompetitivni, da imaju radikalne ideje i druge. Među ovim tvrdnjama nalaze se tvrdnje kao što su: „Jevreji imaju averziju prema teškom poslu, oni nastoje da budu parazitski e lement u društvu, nalazeći za sebe lagan i neproduktivan posao; Jevreji smanjuju opšti standard života svojom spremnošću da rade najprostiji posao i da žive standardom ispod prosečnog; Izgleda da postojl neka revolucionarna crta u jevrejskom karakteru, a što pokazuje činjenica da ima tako mnogo Jevreja komunista i agitatora." Treću podska lu čine tvrdnje u kojima se zastupaju razni diskriminativni akti prema Jevrejima. Među ostalim, tvrdnje kao što su: „Jevrejima treba ograničiti obav ljanje određenih zanimanja, posebno onih u kojima ima već previše Jevreja; Treba sprečiti da dobiju važnije položaje u društvu" itd. Četvrtu grupu čine tvrdnje u kojima se iznosi da se Jevreji suviše odvajaju od drugih i da se drže suviše zajedno. Među ostalim, u toj se grupi nalaze tvrdnje, kao: ,,Jevreji isključuju nejevreje iz svog društvenog života; Oni se preterano izdvajaju i uvek nastoje da manifestuju svoj jevrejski izgled, manire, i da održavaju veze, pre svega, sa Jevrejima“. Petu podskalu čine tvrdnje u kojima se navodi da su suviše prodorni, da preterano žele da se uključe u nejevrejsku sredinu i da u njoj dobiju položaje. Među ostalim, takve su tvrdnje: „Jevreji previše podržavaju stvari koje su važne za starosedeoce zemlje; Oni previše sakrivaju svoje jevrejstvo, menjaju imena i podražavaju hrišćanske navike i običaje“. Kao što se vidi, i mnoge tvrdnje u pojedinim subskalama su međusobno protivrečne, a tako i cele grupe tvrdnji, a posebno tvrdnje iz četvrte subskale, u kojima se navodi da se suviše odvajaju od drugih, i tvrdnje pete subskale, u kojima se navodi da se suviše mešaju sa drugima. Autori su namerno u svoju skalu uvrstili ovakve protivrečne tvrdnje, da bi proverili svoju pretpostavku da antisemitizam predstavlja ceo sistem međusobno čvrsto povezanih stavova, iako su oni po svom sadržaju vrlo često u suprotnosti.
338
POJAM I PRIRODA SOCIJ ALNIH STAVOVA
Rezultati koje su dobili potvrđuju njihovu pretpostavku. Pokazala se veoma visoka korelacija između prihvatanja različitih tvrdnji jedne subskale kao i između svih subska la. Tako je, na primer, korelacija između, po sadržaju suprotnih, subskala, četvrte i pete, bila 0,74, a između ostalih još i viša (na primer: između subskale 3 i 4 kod pojedinih grupa isipitanika i 0,94). Skala se pokazala veoma re lijabilnom. Koeficijent relijabilnosti iznosio je, prema ispitivanjima autora 0,92. Proveravali su i validnost skale procenjujući rezultate dobijene ovom skalom na izjavama subjekata koji su jasno deklarisa li bilo svoj antisemitski bilo svoj prosemitski stav. Potvrđena je i visoka validnost skala. Na osnovu dobijenih rezultata, autori su zaključili da je zaista antisemitizam jedan povezan sistem stavova, jedna ideologija, koja se sastoji od „stereotipnih negativnih miš ljenja kojima se Jevreji opisuju kao nešto što ugrožava, kao imoralni, kao izrazito različiti od nejevreja, sa neprijateljskim stavovima; a što nameće potrebu različitih oblika restrikcije prema njima: izdvajanje iz sredine, supresiju (pritisak na njih ili ograničavanje prava) kao sredstava za rešavanje „jevrejskog problema". „Antisemitizam je opšti način mišljenja o Jevrejima i odnosima između Jevreja i nejevreja“ zaključuju autori. Autori smatraju da ovako čvrsto povezan sistem međusobno po sadržaju suprotnih stavova ne mogu da objasne različite postojeće teorije o antisemitizmu. Ne može pojavu antisemitizma da objasni, na primer, shvatanja da je antisemitizam naprosto jedna vrsta rasne predrasude i da se svodi na neopravdano uverenje o postojanju nasleđenih negativnih crta koje bi karakterisale Jevreje. Ne može se, po mišljenju autora, objasniti ni shvatanjem da je antisemitizam vrsta religiozne predrasude, tj. da počiva na prihvatanju izrazitih konfesijskih razlika i da su optužbe protiv Jevreja zasnovane na re ligioznim uverenjima glavni izvor antisemitizma. Ne prihvataju kao objašnjenje ni mišljenje da antisemitizam predstavlja neopravdano uopštavanje i pogrešno interpretiranje, da je, na primer, zasnovan na pogrešnom mišljenju da su svi Jevreji neobično bogati, ili da su svi nepošteni, i li da su svi politički radikalni, ili da su uopšte svi jednaki. Autori smatraju da antisemitizam, pre svega, počiva na određenim karakteristikama ličnosti i da te karakteristike ličnosti dolaze do izražaja i u shvatanjima o drugim narodima i o drugim društvenim pojavama. Ovde treba pomenuti da, iako se možemo složiti sa mišljenjem autora da antisemitizam nije naprosto ni forma rasne predrasude, ni oblik religiozne predrasude, ni naprosto neopravdano i pogrešno uopštavanje o Jevrejima, ipak je njihovo dosta kategoričko objašnjenje da je antisemitizam, u stvari izraz određenih osobina ličnosti, u ovom obliku koji autori iznose, teško prihvatljivo. Antisemitizam kao i razne druge vrste predrasuda, koje su sve i društvena pojava, uslovljen je mnogim faktorima, među kojima određeni društveni momenti imaju važnu ulogu. Ono što je prihvatijivo jeste da određene osobine ličnosti utiču na to da se lakše prihvati antisemitska orijentacija i da zaista ima osoba koje su prihvatanju antisemitske orijentacije više sklone od drugih. Ali, time se ne može objasniti univerzalnost ove predrasude. Da se antisemitizam, kao i druge predrasude, ne može isključivo objasniti određenim osobinama ličnosti, među ostalim, potvrđuje i činjenica da je dosta često da antisemitsku orijentaciju pokazuju i pojedinci kod kojih ne postoji autoritarna struktura ličnosti. Opravdan je, međutim, zaključak autora da antisemitizam predstavlja ceo sistem redovno po sadržaju međusobno protivrečnih stavova i mišijenja.
Etnocentrizam Jedan drugi sindrom stavova povezanih sa antisemitskom orijentacijom, smatraju autori, predstav lja sindrom koji su oni nazvali etnocentrizam. I etnocentrizam definišu kao ideologiju, za koju je karakteristično da se pripadnici vlastite grupe, vlastite naci-
339
NIKOLA ROT
je, smatraju superiornijim i vrednijim od pripadnika drugih grupa a mnoge druge etničke i rasne grupe ocenjuju kao manje vredne i inferiorne. Da bi proverili svoju pretpostavku da kod pojedinaca postoji tendencija da se druge nacionalne ili rasne grupe smatraju inferiornijima u odnosu na v lastitu i o drugim grupama imaju negativne stavove i mišljenja, autori opet konstruišu jednu skalu Likertovog tipa, koju nazivaju E-skalom. Skala se sastoji od 34 tvrdnje svrstane u 3 podskale. U prvoj podskali su tvrdnje u kojima se iznose negativna mišljenja o Crncima. Među ostalima, tvrdnje kao što su: Crnci bi rešili mnoge od svojih problema da nisu tako neodgovorni, lenji i takve neznalice; Bi lo bi najbolje ograničiti polazak Crnaca u školu jer veće obrazovanje stvara kod njih ambicije i želje koje oni nisu u stanju da ostvare u takmičenju sa belcima. Tvrdnje iz druge podskale sadrže negativne ocene o raznim narodima i manjinama: Filipincima, Japancima i strancima uopšte. Među ovim tvrdnjama nalaze se i sledeće: Svaka grupa ili socijalni pokret u kome je mnogo stranaca su sumnjivi i treba da budu nadzirani, a kad god je to moguće, proveravani od strane FBI (Federalne policije); Sve je u redu dok su Filipinci na mestu koje im odgovara, ali, oni idu predaleko kad se raskošno oblače, kupuju dobra kola i provode se sa belim devojkama. U trećoj podskali nalaze se tvrdnje u kojima se proverava nacionalistički ili pseudopatriotski stav. Kao ilustracija mogu poslužiti tvrdnje, kao što su: Uvek će biti superiornih i inferiornih nacija u svetu i u interesu svih je najbolje da superiorne nacije imaju kontrolu nad svetskim zbivanjima; Glavna opasnost za američke institucije u toku ovoga veka dolazila je od infiltracije stranih ideja, doktrina i agitatora. Ispitivanja su pokazala, opet, veliku korelaciju u odgovorima i na tvrdnje pojedinih subskala i među subskalama. Ona se kretala od 0,74 do 0,92. Skala je validirana na taj način što su njome ispitivani pojedinci o kojima su postojali drugim putem dobijeni podaci koji pokazuju da imaju izrazit etnocentrični stav. Utvrđena je i relativno visoka relijabilnost i ove skale. Autori su mog li, na osnovu dobijenih rezultata, potvrditi i ono što im je bio jedan od glavnih ciljeva ispitivanja: da postoji visoka korelacija između odgovora na E-skalu i odgovora na A-skalu. Ona je u proseku iznosila 0,80. Zaključili su da etnocentrizam predstavlja ceo jedan sistem stavova i mišljenja i da redovno ne postoji negativan stav prema samo jednoj grupi nego prema većem broju grupa, u nače lu prema svima onima koji se ocenjuju kao stranci. Odbacuju se sve one nacionalne, rasne i manjinske grupe koje se ocenjuju kao tuđe i drugačije, a to redovno nije samo jedna takva grupa. Karakteristično je za etnocentrizam, vele autori, do krajnosti sprovedeno rigidno razlikovanje vlastite grupe i drugih grupa; negativne stereotipije i razni neprijateljski stavovi prema tim drugim grupama, pozitivna stereotipija u odnosu na vlastitu grupu; te hijerarhijsko-autoritativno gledanje na grupnu interakciju, pri čemu se uvek ocenjuje vlastita grupa kao ona koja treba da dominira a druge grupe kao one koje su ili treba da budu podređene. Antisemitizam se u stvari, uklapa u jednu širu orijentaciju, koja se manifestuje u negativnom odnosu prema velikom broju različitih grupa. Antisemitizam je deo etnocentričkog shvatanja i oni koji su antisemiti redovno pokazuju i etnocentrizam uopšte.
Politički konzervativizam Autori su, kao što je spomenuto, pošli još od jedne šire postavke, od toga da se antisemitizam povezuje ne samo sa etnocentrizmom nego i sa jednim sistemom stavova prema raz ličitim političkim, ekonomskim i socijalnim pitanjima i da zajedno sa ovim sistemom stavova čini jednu koherentnu antidemokratsku orijentaciju. Da bi ovo proverili, pristupaju konstruisanju jedne skale kojom ispituju niz stavova prema različitim političkim, ekonomskim i društvenim pitanjima. Skalom je trebalo ispitati: da li postoji sistem stavova koji zajedno čine ono što nazivamo konzervativi-
340
POJAM I PRIRODA SOCIJALNIH STAVOVA
zmom. Na osnovu prethodnih ispitivanja, zaključili su da se konzervativnost u američkim uslovima manifestuje u: podržavanju društveno-političkog stanja onakvog kakvo jeste (zalaganju za statas quo), u suprotstav ljanju društvenim promenama; u podršci konzervativnih vrednosti kao što su naglašavanje praktičnosti, ambicioznosti, težnje za napredovanjem u društvenoj hijerarhiji, težnje za uspehom, izraženim, pre svega, novcem; isticanju važnosti kompeticije i slo bodne konkurencije; zastupanju mišljenja da država treba što manje da se meša u ekonomski život zem lje i život građana i da treba da se ograniči moć sindikata. Konstruisali su nekoliko varijanti skale za merenje ovako shvaćene konzervativnosti, a koju su nazvali PECskalom (skalom za ispitivanje političko-ekonomskog konzervativizma). Pojedine varijante ove skale sadrže različit broj tvrdnji, prva 16 a treća samo 5. U skali se nalaze, među ostalim, i tvrdnje kao što su: Opšte uzev puna ekonomska sigurnost ne valja; Većina ljudi ne bi radila kad ne bi imala potrebu za novcem da njime nabave ono što je neophodno za hranu i život. Dete treba da nauči rano u životu vrednost dolara i važnost ambicije i efikasnost, i da određeno zna šta hoće. Za razliku od dve ranije spomenute skale, neke su tvrdnje u skali tako formulisane da njihovo prihvatanje govori o konzervativnosti a neke da njihovo prihvatanje označava liberalizam. (Sa metodološke strane ovakav oblik skale je ispravniji.) Proveravanja su pokazala postojanje korelacije između odgovora na pojedine tvrdnje, dosta veliku relijabilnost skale i relativnu validnost. Proveravajući korelaciju odgovora na ovu skalu sa odgovorima Ai E-skale dobili su samo umerenu korelaciju: sa A-skalom 0,43 a sa E-skalom 0,57. Kod pojedinih grupa, korelacija sa ovim skalama, posebno sa A-skalom, bila je i znatno manja. Kako je i korelacija između odgovora na pojedine tvrdnje ove skale bila umerena, autori su zaključili da konzervativnost i liberalnost nisu tako konzistentne ideologije kao što su antisemitizam i etnocentrizam. Ali, zato što ipak postoji izvesna korelacija autori smatraju da i stavovi prema političkoekonomskim pitanjima predstavljaju u izvesnoj meri izraz određenih relativno trajnih psiholoških dispozicija. S obzirom na to da postoji, makar umerena, korelacija sa Ai E-skalom, autori su zaključili da je opravdano govoriti o antidemokratskoj orijentaciji kao jednom sistemu stavova a koji uključuje nekoliko drugih sindroma, pre svega, antisemitizam, etnocentrizam i konzervativnost.
Autoritarna ličnost Pošto su istraživanjem utvrdili da postoje tri sindroma političkih stavova koji se povezano javljaju i koji su opravdano označili zajedničkim nazivom kao antidemokratsku orijentaciju, autori pristupaju proveravanju svoje osnovne hipoteze: da između antidemokratske orijentacije i određene strukture ličnosti postoji pozitivna korelacija. Oni pristupaju ispitivanju osobina ličnosti kod kojih je utvrđen visok stepen antisemitizma, etnocentrizma i konzervativizma. Koriste različite instrumente: intervju, projektivne tehnike, a naročtto, jednu posebnu skalu koju su oni nazvali F-ska lom. F-skalu su konstruisali na osnovu velikog broja prethodnih proveravanja a nazvali su je F-ska lom smatrajuči da ona otkriva sklonost ka fašističkoj ideo logiji, ideologiji koja predstavlja najizrazitiji oblik antidemokratske orijentacije. F-skala, dakle, nije skala za ispitivanje fašističkih stavova i stavova uopšte, nego je instrument za ispitivanje određenih osobina ličnosti za koje su autori smatrali na osnovu niza ispitivanja da su karakteristične za one ličnosti koje pokazuju sklonost fašističkoj ideologiji i antidemokratskoj orijentaciji. U tvrdnjama koje sadrži F-skala ne pominju se ni Jevreji, niti druge nacionalne grupe, kao ni po-
NIKOLA ROT
jedini društveno važni problemi. Sadržaj tvrdnji u F-skali uvek se odnosi na pojedine tendencije reagovanja ličnosti koje naoko nemaju veze sa političko-društvenim stavovima. Skala se sastoji od 38 tvrdnji i deli se na 8 podskala kojima se ispituje o osobinama autoritarne ličnosti, devet takvih osobina za koje se pretpostavlja, na osnovu posebnih ispitivanja, da karakterišu autoritarnu ličnost. Tih devet karakteristika autoritarne ličnosti koje se ispituju F-skalom su sledeće: 1) Konvencionalizam: koji se manifestuje u prihvatanju vrednosti i standarda srednje klase i u njihovom rigidnom održavanju. Manifestuje se u prihvatanju takvih tvrdnji kao što su: pokoravanje i poštovanje autoriteta jeste vrlina koju dete treba pre svega da usvoji; pristojan čovek će izbegavati da se druži sa ljudima sa rđavim navikama i rđavim načinom ponašanja. 2) Autoritarna submisivnost: koja se manifestuje u nekritičnom stavu prema idealizovanim autoritetima grupe, u zavisnosti od autoriteta. Ogleda se u prihvatanju tvrdnji kao što su: ono što ovoj zemlji najviše treba, više nego zakoni i politički programi to je nekoliko hrabrih i odanih vođa u koje narod može verovati. 3) Agresivnost: koja se ispoljava u tendenciji da se oštro reaguje prema ljudima koji krše konvencionalne vrednosti, u zalaganju da se oni kazne, prezru i odbace. Manifestuje se u prihvatanju tvrdnji, kao što je tvrdnja: potrebna je stroga disciplina, svaki prestup i devijaciju treba oštro suzbijati. 4) Antiintraceptivnost: suprotstavljanje svemu subjektivnom i imaginativnom, odbijanje bavljenja psihičkim životom i vlastitim doživljajima. Manifestuje se u prihvatanju tvrdnji, kao što je tvrdnja: kad čovek ima problema i dilema, najbolje je da ne misli na to; njegove privatne preokupacije treba da ostanu njegova lična stvar. 5) Poštovanje vlasti: i pozitivan odnos prema njoj identifikovanje sa onima koji imaju moć, naglašavanje strogosti. Ogleda se u prihvatanju tvrdnji, kao što je tvrdnja: ono što nam treba to je disciplina i čvrsta volja da radimo za porodicu i zemlju. 6) Destruktivnost i cinizam: odbacivanje humanosti, potcenjivanje humanih vrednosti. Ogleda se u prihvatanju tvrdnji kao što je tvrdnja: kakva god bila Ijudska priroda, biće uvek ratova i konflikata. 7) Često korišćenje mehanizma projekcije: projektovanje u spoljni svet vlastitih nesvesnih impulsa, sklonost da se veruje da se u svetu zbivaju tajne opasne stvari. Ogleda se u prihvatanju tvrdnji, kao što je tvrdnja: većina ljudi ne shvata kako znatan deo našeg života kontrolišu tajne spletke i planovi. 8) Rigidnost mišljenja i postojanja praznoverica i stereotipija sklonost da se misli u rigidnim kategorijama i verovanje u mistične uzroke sudbine pojedinca. Ogleda se u prihvatanju tvrdnji, kao što je tvrdnja: svako mora da veruje u neke natprirodne sile i njihovoj moći treba da se u potpunosti pokorava. 9) Preterano interesovanje za seksualne nastranosti: njihovo oštro osuđivanje ali često pominjanje, dakle lažno moralisanje. Ogleda se u prihvatanju tvrd-
342
POJAM 1 PR IRODA SOCIJALN IH STAVOVA
nji, kao što je tvrdnja: homoseksualci nisu bolji od kriminalaca i treba ih najstrože kažnjavati. Adornova F-skala koristi se još uvek i smatra dobrim instrumentom za utvrđivanje sindroma crta ličnosti, karakterističnih za osobe krajnje konzervativne orijentacije. Proveravanja vršena na Odeljenju za psihologiju u Beogradu pokazuju, međutim, da prihvatanje znatnog broja tvrdnji iz skale ne mora biti izraz postojanja nekih trajnih osobina ličnosti koje ukazuju na spremnost prihvatanja fašističke ideologije. Prihvatanje znatnog broja tvrdnji govori više o uverenjima karakterističnim za relativno patrijarhalnu sredinu nego o nekim čvrstim osobinama ličnosti. One su za populaciju iz takve sredine potpuno nediskriminativne. Tvrdnje da treba izbegavati druženje sa osobama sa rđavim ponašanjem, da prestupe i devijantnosti treba oštro osuđivati, da se treba pokoravati roditeljima, da homoseksualce treba progoniti i znatan broj drugih prihvatili su gotovo svi članovi pojedinih podgrupa ispitivane populacije, na primer gotovo sve devojke učenice industrijskih škola iz unutrašnjosti Srbije. Skala nema onu univerzalnu vrednost koja joj se često pripisuje i ne ukazuje redovno na postojanje trajnih crta ličnosti iz kojih se zakonito razvijaju profašistički stavovi. Autori smatraju da ispitivanja u potpunosti potvrđuju njihovu hipotezu o korelaciji određene vrste ličnosti sa antidemokratskom orijentacijom. Izračunavanja su pokazala da postoji pozitivna korelacija između rezultata na F-skali kojom se ispituje postojanje autoritarne strukture ličnosti i između svih spomenutih skala kojima se ispituju stavovi. Korelacija između Fi A-skale iznosila je 0,53, između Fi E-skale 0,73; i između Fi PECskale 0,52. Prema tome, zaključuju autori, opravdano je tvrditi da postoje lične dispozicije za antidemokratsku orijentaciju. Osobe koje pokazuju predrasude koje nam otkrivaju skale za merenje stavova odlikuju se osobinama koje karakterišu autoritarnu ličnost. Takva ličnost, smatraju autori, formira se, pre svega, određenim odnosima roditelja prema deci. Polazeći od psihoanalitičke koncepcije, autori iznose mišljenje da formiranje crta autoritarne ličnosti nastaje kao posledica veoma oštrog i rigidnog postupanja roditelja prema deci, njihovog traženja bezuslovne discipline, njihovog naglašavanja dužnosti i obaveza a nedovoljnog ispoljavanja ljubavi prema deci, isticanja važnosti statusa i prisiljavanja da se uzdrži od svake spontane manifestacije. Kao posledica zahteva da se u potpunosti podvrgnu surovom roditeljskom autoritetu, kod dece se razvija neprijateljski stav, ali pošto je za njih opasno da ga manifestuju, oni taj stav potiskuju, identifikuju se sa svojim autoritativnim roditeljem, idealizuju ga, a svoje neprijateljske impulse projektuju na pripadnike nekih grupa, po pravilu takvih grupa koje imaju slabiji društveni status, pre svega na manjine. Strah od vlastitih neprijateljskih impulsa dovodi do rigidne organizacije ličnosti, do stereotipnog mišljenja, izbegavanja bavljenja vlastitim doživljajima i moralističkog prezira svega što odstupa od konvencionalnih vrednosti. Karakteristike autoritarne ličnosti, prema tome, u stvari odražavaju odbrambene mehanizme kojima se sprečava izražavanje potisnutog neprijateljstva prema surovom autoritativnom ocu.
343
NIKOLA ROT
Vrednost i kritika Adornovog istraživanja Studija Adorna i saradnika nesumnjivo se ubraja među važna istraživanja < socijalnom ponašanju ljudi, a posebno o predrasudama i njihovom poreklu. Siste matski sprovedeno istraživanje, sa bogatim rezultatima imalo je velik uticaj na sa vremena istraživanja u socijalnoj psihologiji. Veliki broj istraživača u mnogin zemljama ponavljao je u različitim formama Adornovo ispitivanje. Iako je ispitivanje veoma brižljivo sprovedeno i iako su autori nastojali da svoje zaključke izvedu iz detaljno prikazanih kvantitativnih pokazatelja ipak je više stručnjaka (a to je bilo moguće upravo zbog toga što su autori saopštili svoje podatke iz kojih su izveli svoje zaključke) ukazalo na izvestan broj metodoloških nedostataka ovih istraživanja, kao što su drugi, ukazali na problematičnost i nekih korišćenih polaznih pojmova i mnogih navedenih zaključaka. 1)
Jedan između većeg broja metodoloških prigovora je da uzorak nije bio adekvatan i dovoljno reprezentativan. Svi ispitanici su bili pripadnici određenih grupa grupe studenata jednog univerziteta, grupe sluša laca jedne trgovačke ško le, grupe radnika pojedine fabrike. Ljudi koji su članovi formalnih grupa i organizacija razlikuju se od ljudi koji nisu članovi takvih formalnih grupa i organizacija, kao što se takve grupe, posmatrane u celini, razlikuju među sobom. Zacelo je njihova ideologija pod uticajem shvatanja koja preovladavaju u grupama kojima pripadaju. Neka proveravanja su, na primer, pokazala (P. T. Prothro, 1952), da je korelacija između antisemitskih stavova i anticrnačkih stavova kod ispitanika iz američke države Luizijane znatno manja nego što je u Adornovim istraživanjima. Svi ispitanici, naime, iz ove države imali su anticrnački stav, jer je to proširen stav u ovoj južnjačkoj državi. U zamerkama na uzorak, navodi se takođe da su Adornovi ispitanici pripada li relativno homogenom socija lnom sloju. Svi su bi li pripadnici srednjega s loja. Zato, zaključci izvedeni iz rezultata ispitivanja ne daju puno pravo da se zaključi o povezanosti između antidemokratske orijentacije i autoritarne strukture ličnosti kao opštoj zakonitosti. Primećuje se, najzad, da je veza između autoritarnosti antidemokratske orijentacije proveravana na subjektima koji su pokazivali ekstremnu antidemokratsku orijentaciju i da opet, na taj način dobijeni rezultati, ne opravdavaju generalizaciju i za one pojedince kod kojih antidemokratski stavovi nisu toliko ekstremni. 2) Drugi, često naglašeni prigovor jest na konstrukciju instrumenata. Tvrdnje u skalama koje je koristio Adorno bile su redovno tako formu lisane da je prihvatanje tvrdnji značilo antisemitizam, odnosno etnocentrizam, odnosno autoritarnost. Neki istraživači su ukazali na to da takvo formulisanje može da izazove sasvim određenu vrstu odgovora (koja zavisi od određenih karakteristika ličnosti) pa odgovori ne govore samo o stavovima nego i o drugim osobinama ličnosti. U psihološkoj literaturi danas razlikuju se, naime, pojedinci koji pokazuju tendenciju da prihvataju tvrdnje, da odgovaraju sa ,,da“, i s druge strane, takvi pojedinci kod kojih se može uočiti sklonost da odbijaju tvrdnje koje im se prezentuju. Jedan od kritičara (B. H. Bass, 1955) sastavio je Adornovu skalu formulišući sva pitanja u negativnom obliku. Ispitanicima je dao i originalnu formu F-skale i svoju transformaciju. Teoretski bi korelacija između odgovora na dve ovako u suprotnoj formi formulisane skale morala biti 1,00 a stvarno je bila samo 0,20. Proveravajući uticaj tendencije kod pojedinaca da sta lno prihvataju iznetu tvrdnju, odnosno da konzistentno odbijaju tvrdnju dva istraživača (A. Couch i K. Keniston, 1960) došli su do zaključka da forma datih tvrdnji značajno utiče na odgovore.
344
Najvažnija stvar koju treba naučiti decu je apsolutna pokornost roditeljima. Postoje dve vrste Ijudi u svetu: slabi i jaki. Nijedan pristojan čovek ne može poštovati ženu koja je imala seksualne odnose pre udaje.
Pozitivan odgovor u postocima s obrazovanjem: FakultetSrednjoOsnovnoskim školskim školskim 35 60 80 30 14
53 26
71 39
POJAM I PRIRODA SOCIJALNIH STAVOVA
U pri log ove kritike govore i rezultati dobijeni beogradskim istraživanjem o uticaju mišljenja većine na uverenost pri suđenju (Rot, 1960). Tim istraživanjima je pokazano da, po pravilu, i u slučaju da su tvrdnje problematičnog sadržaja znatno više ispitanika odgovara sa ,,da “ nego sa ,,ne“, čak i onih koji su se pre toga uzdrža li da iznesu svoje mišljenje. U tom istraživanju zaključeno je da se lakše i češće, ako su ostali us lovi NIKOLA ROT podjednaki, donose afirmativni nego negativni sudovi. Kako je prihvatanje tvrdnji u skalama pretežno ukazivalo na postojanje antidemokratske orijentacije odnosno autoritarnosti i ovaj je momenat mogao uticati dva H. visoke Hvmankorelacije i P. B. Sheatsley, 1954) na na skale širokom uzorku sastavljenom od populacije sa na autora to da se(H. dobiju između odgovora korišćene u ovom istraživanju. fakultetskim, srednjoškolskim i osnovnoškolskim obrazovanjem ispitivali uticaje obrazovanja na reagovanja 3) Mogu se postaviti prigovori postupku pri ocenjivanju odgovora ispitanika u inntervjuima, kao i u na F-skalu. Oni su mogli utvrditi da postoje značajne razlike između odgovora osoba sa različitim interpretaciji dobijenih podataka TAT-testom i projektivnim pitanjima. Naime, osobe koje su vršile obrazovanjem, kao što je to prikazano u datom pregledu, u kome se navode odgovori osoba sa različitim intervjue i osobe koje su interpretirale odgovore iz intervjua i odgovore dobijene projektovanim obrazovanjem na neke od tvrdnji u F-skali. tehnikama znale su kakve su odgovore dali ispitanici na ska lama, zna li su koji se subjekti prema odgovorima u njihovim skalama mogu smatrati osobama koje poseduju predrasude a koje ne. Ovo znanje je moglo uticati na interpretaciju podataka dobijenih intervjuom i projektivnim tehnikama. Tim više, što su svi istraživači bili upoznati sa osnovnim koncepcijama Adorna i njegovih saradnika. Opravdano je pretpostavljati da će u takvom slučaju istraživači insistirati, pre svega, na takvim pitanjima kojima će se u odgovoru potvrditi osnovna hipoteza autora. Metodološki bi bi lo ispravnije da oni koji su vršili intervjue nisu ništa znali unapred o onima koje intervjuišu. Tako je, međutim, bilo samo kod jedne male grupe ispitanika, kod ispitivanja grupe psihijatrijskih pacijenata. Već prepuštanjem kodiranja odgovora, dobijenih spomenutim tehnikama, ispitivačima, koji su upoznati sa osnovnim hipotezama istraživanja može doći do deformisanja rezultata. Ako su, na pnimer, ispitivači naišli na neodređen odgovor, verovatno da su ga oni tumačili u skladu sa osnovnom hipotezom. Nadalje, znanje o tome kako je iz odgovora ocenjena jedna od karakteristika autoritarne ličnosti moglo je uticati na ocenjivanje ostalih karakteristika. Ako su ispitivači, na primer, utvrdili, na osnovu određenih odgovora, da ispitanik manifestuje rigidnost, oni su verovatno i kasnije odgovore, pa makar oni bili i neodređeni, svrstavali u skalu sa prvom utvrđenom karakteristikom. Već utvrđene karakteristike pokaziva le su delovanje halo-efekta na kasnije utvrđivane karakteristike. Da je tako zaista, potvrđuju i konkretni primeri iz Adornove studije. Jedan ispitanik je, na primer, u intervjuu izjavio: „Majka je u stvari bila izvanredna osoba. Ona je bila veoma nervozna. Razdražljiva samo onda kad je bila umorna od rada“. Ovaj odgovor moguće je bilo svrstati pod karakteristiku koja označava konvencionalno idealizovanje roditelja i postojanje crte konvencionalnosti i potčinjavanju autoritetu. Ali, ona je mogla biti kategorisana i kao objektivno ocenjivanje a što bi ukazivalo na to da ne postoji crta konvencionalnosti. Međutim, pošto je na osnovu ranijih izjava (i to opravdano) zaključeno da kod te osobe postoje neke druge crte autoritarne ličnosti, to je na osnovu halo-efekta i ova izjava tumačena kao izraz jedne nove crte autoritarnosti (konvencionalnosti). Metodološki bi bilo ispravno da su različiti ocenjivači ocenjivali svaki samo po jednu od karakteristika autoritarne ličnosti, nezavisno jedan od drugoga. Na taj način bi de lovanje halo-efekta bilo izbegnuto. Ovako su, međutim, podaci i nehotice interpretirani prema onome što su ocenjivači znali o ispitanicima i u skladu sa psihoanalitički m shvatanjima od kojih su polazili autori. 4) Dosta kritičara ukazuje na to kao na neki nedostatak istraživanja da u istraživanju nisu dovoljno uzimana u obzir tri važna faktora: obrazovanje ispitanika, njihov socijalno-ekonomski status i inteligencija. Veći broj ispitivanja pokaza lo je da postoji korelacija ispoljavanja predrasuda, s jedne strane, i obrazovanja i statusa, s druge strane. Kod osoba sa većim obrazovanjem i sa višim statusom manje je predrasuda, dok je kod osoba sa nižim statusom i nižim obrazovanjem više predrasuda. Među osta lim su
POJAM 1 PRRODA SOCIJ ALNIH STAVOVA
Ali i istraživačima koji iznose već spomenute kritičke primedbe treba primetiti da faktori, kao što su obrazovanje i ekonomski status, ne deluju jednako u svim sredinama. Već za mnoge evropske zemlje ne može se reći da sa nižim obrazovanjem i nižim socijalnim statusom idu uporedo i povećane predrasude. Ćak je verovatno da je u mnogim zemljama situacija obrnuta, jer sa uvrštavanjem u borbene radničke organizacije i partije ide i prihvatanje ideologije koja se bori sa predrasudama. Njlhove primedbe verovatno važe kad je reč o američkim ispitanicima. Ni oni, ni Adorno i njegovi saradnici, u stvari, nisu vodili dovoljno računa o opštim društvenim uslovima u kojima su živeli ispitanici ni o tome da njihovi odgovori na instrumente (koje su koristili Adorno i drugi istraživači koji su proveravali opravdanost Adornovih zaključaka) zavise u velikoj meri od društvenih uslova i za njih karakterističnih shvatanja, i ne moraju biti, isključivo ili prvenstveno, izraz određenih trajnih karakteristika ličnosti.
Sigurno je jedan od nedostataka i logički neopravdana generalizacija da manifestovanje antidemokratske orijentacije govori nepobitno o postojanju autoritarne ličnosti, i obrnuto: da autoritarne ličnosti nema gde nema ispoljavanja antidemokratske orijentacije. Mi ne možemo ni iz postojanja određenih osobina ličnosti uvek zaključiti o postojanju antidemokratske orijentacije. To potvrđuju i ispitivanja jednog autora (T. F. Pettigrevv, 1958), koja je vršio sa belim studentima iz Južnoafričke unije. Ispitivanja, su pokazala postojanje ekstremnih predrasuda prema Crncima, ali istovremeno manje osobine autoritarne ličnosti nego kod mnogih američkih studenata, a koji su imali manje predrasuda prema Crncima. S druge strane, mogu postojati i osobine autoritarne ličnosti i tamo gde se Iz ovih podataka proizlazi da se određeni odgovori koji ukazuju na autoritarnost izrazito smanjuju sa ne manifestuju etničke ili rasne predrasude. I u zemljama sa socijalističkim uređenjem, u stepenom obrazovanja i da, prema tome, utvrđeni stepen autoritarnosti može biti u zavisnosti ne samo od kojimanekih se prihvata socijalistička a čiji je sastavni tolerantan odnos prema trajnih crta ličnosti nego iideologija, od stepena obrazovanja. Uostalom,deo i sami autori saopštavaju o toj svim nacijama rasama, ima uljudi iako prihvataju progresivnu ideologiju u celini, mogućnosti, iiako je ne uzimaju obzir koji, u svojim interpretacijama. Sličnoizvesne pokazuju neki podaci da postoji, bar u SAD, korelacija između autoritarnosti, prikazane na Fipak pokazuju karakteristike autoritarne ličnosti. Drugim rečima, najveći skali i statusa, kao i između statusa i predrasuda koje se utvrđuju iz ostale tri skale koje su Adorno i njegovi nedostatak Adornovih zaključaka je neopravdano veliko pridavanje značaja saradnici koristili. Pripadnici radničke klase, a posebno iz donjeg sloja radničke klase, prema američkim karakteristikama ličnosti u formiranju socijalnih stavova. To preterano isticanje uloge ispitivanjima, ispoljavali su, na primer, u većem stepenu predrasude prema Crncima nego pripadnici srednjeg psiholoških faktora, iako oni nesumnjivo imaju značaja i uo većem obrazovanju stavova prema sloja. Ali veće ispoljavanje etnocentrizma kod njih ne mora da govori stepenu autoritarnosti. Uzroci različitim društvenim Adorna i njegovih u znatnoj meri za veće ispoljavanjepitanjima, predrasuda čini mogushvatanje biti različiti, kao što i odgovorisaradnika koji predstavljaju indikatore autoritarnosti mogu biti izazvani različitim uzrocima. Među ostalim: ispoljavanje predrasuda u većem psihologističkim. stepenu može biti izazvano time što neko poseduje manje informacije o grupama o kojima ispoljava Međutim, pored svih metodoloških nedostataka i neopravdanih generalizacija predrasude. Isto tako, manifestovanje nekih crta ličnosti koje karakterišu autoritarnu ličnost može imati Adornova studija je od veoma velikog značaja. Adorno i saradnici su nesumnjivo pokazali različite uzroke. Tako, veći zahtev za strogošću prema deci, koji je konstatovan kod pripadnika radničke postojanje sindroma antidemokratske orijentacije kao sistema međusobno klase, može biti izazvan namerom da se izbegne opasnost negativnog uticaja sredine u kojoj detepovezanih boravi. Što pripadnici radničke klase pokazuju manju zaključak intraceptivnost, može bitiosobina izazvano time što u na zaokupljenosti stavova, kao što je opravdan i njihov o uticaju ličnosti socijalne obezbeđivanja sredstava imajuapsolutnom manje vremenavidu, da se bave i da ga stavove, iako, zacelo, nezauživot onom ne usvojim onojvlastitim meri psihičkim u kojoj životom to smatraju analiziraju. Ili: nalaz da više poznaju i u svojim odgovorima spominju ličnosti vojnika, popularnih pevača, a autori. Posebna vrednost njihovog rada je u tome što je, pored toga što je ukazano na neki manje istaknutih umetnika i naučnika može biti naprosto zato što imaju manje obrazovanje. od važnih izvora predrasuda, predstavljao za velik broj istraživanja o Sličandruštvenih uticaj na odgovore može imati i inteligencija, podsticaj kao što pokazuju neki istraživači, zato i manji ulozi psiholoških faktora u formiranju stavova prema različitim društvenim pitanjima. stepen inteligencije sam po sebi može biti uzrok da se prihvataju tvrdnje iz skala. Ovde treba napomenuti da su autori studije sami navodili da postoji mogućnost određenog Velik broj istraživanja u različitim sredinama zaista je potvrdio postojanje takve uticaja veze obrazovanja, statusa i inteligencije na odgovore. A l i, oni su bili mišljenja da ovi uticaji deluju u različitom između osobina ličnosti i stavova, između odgovora na Ai E-skali, s jedne, i F-skali, s smeru i da se manje-više međusobno neutrališu i da zbog toga nije neophodno o njima voditi računa. druge strane, između antisemitizma i etnocentrizma i autoritarnosti. Istraživanje je, može se zaključiti, podstaklo razvoj jedne važne oblasti socijalne psihologije, psihologije političkog ponašanja.
346
347
NIKOLA ROT
POLITIČKO OPREDELJIVANJE I AUTORITARNOST Ajzenkovo shvatanje i kritika tog shvatanja Polazeći od svoje ideje o hijerarhijskoj organizaciji stavova (po kojoj se specifične reakcije na pojedine socijalne situacije objedinjuju u mišljenja i mnjenja, ova u stavove, a stavovi u ideologiju) engleski psiholog Ajzenk (H. J. Eysenck, 1954) analogno svojoj koncepciji o strukturi ličnosti pokušava da utvrdi i osnovne faktore na koje se mogu svesti politički stavovi i političko ponašanje. Političko ponašanje ljudi, po njegovom mišljenju, moguće je objasniti kao rezultantu kombinacija dvaju faktora na koje se mogu svesti stavovi. On razlikuje dve osnovne dimenzije na koje se političko ponašanje, a i socijalno ponašanje uopšte, može svesti: jednu dimenziju, koju on naziva R-faktorom, a koja prema njemu reprezentuje prihvaćene političke stavove i drugu, koju on naziva T-faktorom, a na koju se mogu svesti trajne osobine ličnosti, i to prvenstveno one koje dolaze do izražaja u političkom opredeljivanju. R-dimenzija ili R-faktor, predstavlja prelaz od krajnjeg radikalizma do krajnjeg konzervativizma. Oni koji su radika lniji prihvataju tvrdnje iz Ajzenkove skale, kao što su: da treba ukinuti privatno vlasništvo; da treba ukinuti smrtnu kaznu, da je praktikovanje tzv. engleske nedelje (da se nedeljom ne održavaju nikakve zabavne priredbe niti vrši ikakva aktivnost) zastarelo, da je patriotizam snaga koja ometa mir među Ijudima i dr. Na osnovu faktorske analize odgovora zaključuje da se odgovori mogu grupisati u nekoliko opštih stavova, pre svega: pacifizam, zatim verovanje u društveni napredak i zastupanje većih sloboda ličnosti (slobodniji razvod braka, humanost u izricanju kazni itd.). Oni koji su konzervativniji prihvataju tvrdnje kao što su: da je nacionalizacija industrije nekorisna, da treba razvijati religioznost Ijudi, da su obojeni narodi inferiorni, da su građani koji iz određenog ubeđenja odbijaju da prime oružje izdajice. Iz odgovora onih koji prihvataju ove tvrdnje izvodi postojanje četiri opšte dispozicije, četiri stava, koji, po njemu, karakterišu konzervativnost. To su: etnocentrizam, strogost u vaspitanju dece, religioznost i patriotizam (nacionalistički). Navedeni radikalni stavovi redovno idu zajedno, kao što idu povezano i pomenuta četiri konzervativna stava. Oni čine radikalnu, odnosno konzervativnu ideologiju: dva ekstrema suprotne ideologije na R-dimenziji; R-dimenzija ili R-faktor izražava, dakle, ideološki sistem karakterističan za određenog pojedinca. Kod raznih pojedinaca on može biti više ili manje ekstreman u jednom ili drugom pravcu. Ideologija se stiče u toku života. Ona se uči, kako Ajzenk smatra, pre svega, instrumentalnim uslovljavanjem. Kod onih koji su bogatiji, koji imaju viši socijalno-ekonomski status, češća su konzervativna politička shvatanja, jer su takva shvatanja za njihove interese korisnija. Obrnuto, kod onih koji imaju niži društveni status i koji su siromašniji češća su radikalna shvatanja, opet zbog toga što su, na osnovu iskustva, naučili da su takva shvatanja više u skladu sa njihovim interesima. I Ajzenkovom postupku i njegovim zaključcima mogu se postaviti mnogobrojni prigovori. Pored metodoloških prigovora, koji su spomenuti pri oceni
348
POJAM I PRIRODA SOCIJALNIH STAVOVA
Adornovih skala, i arbitrarnosti u izboru tvrdnji za skalu i vlastitim političkim opredeljenjem determinirano tumačenje dobijenih rezultata. Ajzenk već pristalice Laburalističke stranke ocenjuje kao pristalice političkog radikalizma, verovatno zato što za njega, koji se otvoreno deklariše da je najbliži liberalnim shvatanjima, već shvatanja laburista izgledaju radikalna. Zato se može reći da je R-faktor, u značenju koje mu pridaje Ajzenk, dosta problematičan. Nije manje problematičan njegov zaključak o postojanju druge dimenzije (T-faktora) koja utiče na političko ponašanje. Ajzenk ovu dimenziju naziva T-faktorom na osnovu Džemsovog shvatanja da se mogu razlikovati dva suprotna pola temperamenta. Jedan pol koji V. Džems (W. James) naziva tolerantnim tenderminded = nežan, osetijiv, tolerantan; drugi netolerantnim toughminded = surov, bezobziran, netolerantan. Ajzenk pokušava da i empirijskim putem proveri i potvrdi postojanje ove dimenzije. On, opet, subjektima (prezentuje veći broj tvrdnji i zahteva od njih da označe stepen u kome ih prihvataju, odnosno ne prihvataju. Tvrdnje u toj skali slične su tvrdnjama u Adornovoj F-skali. Na osnovu rezultata faktorske analize opet zaključuje da se odgovori mogu grupisati na jednoj dimenziji, koja se proteže od jednog ekstrema (koji nalazimo kod onih koji odlučno prihvataju tvrdnje iz Ajzenkove skale) do drugog suprotnog ekstrema (kod onih koji odlučno odbijaju tvrdnje iz Ajzenkove skale). Drugim rečima: dolazi do zaključka da se može govoriti o jednoj opštoj dispoziciji ličnosti, a koja predstavlja dimenziju pod koju se mogu svrstati pojedinci, s obzirom na stepen tolerantnosti i netolerantnosti koju pokazuju. Ova T-dimenzija je, po Ajzenku, projekcija osobina temperamenta na oblast socijalnih pojava; ona pokazuje kako ljudi određenog temperamenta reaguju na društvene pojave i politička zbivanja. Jer temperament ima svoju biološko-fiziološku osnovu datu nasleđem, Ajzenk zaključuje da nasledni momenti igraju izvesnu ulogu i u političkom opredeljivanju. Opet se postupku, kojim Ajzenk dolazi do svojih zaključaka, mogu izneti isti prigovori koji su pomenuti u vezi sa zaključkom o postojanju R-faktora. Slobodna spekulacija i konstrukcija u Ajzenkovom zaključku o postojanju T-faktora i njegovom tumačenju njegovoga karaktera još je izrazitija. Ajzenkovi izvodi i njegovo konstruisanje idu, međutim, i dalje. On kombinacijom ovih dvaju faktora, B i T, pokušava da objasni razne vrste političkog ponašanja, da protumači osnovne uzroke opredeljivanja za ođređene političke partije. Kombinovanjem stepena razvijenošti Ri T-faktora kod pojedinaca pokušava da objasni opredeljivanje za pojedine partije u Engleskoj. Za pristalice Komunističke partije karakteristični bi bili: visok stepen netolerantnosti i radikalizam; za fašiste: visok stepen razvijenosti netolerantnosti i konzervativizam; za laburiste: razvijenost radikalizma i srednja razvijenost T-dimenzije; za konzervativce: konzervativizam i srednji stepen razvijenosti T-dimenzije; za liberale: razvijenost tolerantnosti i srednja razvijenost Rdimenzije. Osnovni zaključak koji Ajzenk izvlači iz svoje šeme jeste da su komunisti, po svojim osobinama ličnosti, slični fašistima. Oni, po njemu, u istoj meri pokazuju autoritarnu strukturu ličnosti. Zato on kritikuje Adorna i njegove saradnike što
349
NIKOLA ROT
su svoju skalu za utvrđivanje autoritarne strukture ličnosti nazvali F-ska lom, tj. skalom za utvrđivanje osobina ličnosti koja je sklona fašističkoj ideologiji. Koliko je ovakvo ekstrapoliranje Ajzenkovo neosnovano, ne samo zbog mnogih nedostataka koje pokazuje njegov postupak utvrđivanja Ri T-faktora, nego i zbog samovoljnog interpretiranja podataka, koji neki kritičari opravdano označavaju kao naučno nekorektno, nastojaćemo pokazati u daljem izlaganju o pitanju veze između autoritarnosti i levičarske ideologije. Svoju tvrdnju da je i za pristalice Komunističke partije, kao i za pristalice fašističke ideologije, karakteristično postojanje autoritarne strukture ličnosti, Ajzenk pokušava da dokaže i empirijskim podacima. Treba odmah reći da su ovi njegovi argumenti veoma problematični. On se poziva na dve grupe empirijskih podataka koji, međutim, ne dozvoljavaju, kao što pokazuju analize, zaključke koje iz njih izvodi Ajzenk. Prvu grupu empirijskih podataka, na koje se poziva Ajzenk da bi potkrepio svoju gornju tezu, jeste ispitivanje koje je izvršio jedan njegov saradnik (Coulter, 1953, neobjavljena doktorska disertacija). Ovaj njegov saradnik vršio je ispitivanja pod Ajzenkovim rukovodstvom. On je 43 ispitanika pristalice engleske Komunističke partije, 43 pristalice fašističke ideologije i 83 engleska vojnika koji su izjavili da ne pripadaju ni komunistima ni fašistima, ispitao skalom za merenje R-dimenzije i skalom za merenje T-dimenzije. Zaključio je da su i prista lice komunizma i fašizma slični na skali za ispitivanje T-faktora. Rezultati dobijeni tim ispitivanjem podudarali su se sa rezultatima dobijenim Adornovom F-skalom (kojom su, takođe, svi ovi ispitanici ispitani). Ajzenk, međutim, ne navodi kvantitativne rezultate, dobijene ovim ispitivanjima. Jedan istraživač (Christie, 1956) uspeo je, na osnovu raspoloživih podataka, da proceni srednje vrednosti koje su ispitanici na ovim ska lama pokazali. On je mogao utvrditi da je brojem izražen T-faktor kod politički neutralnih (vojnika) iznosio 14,2, kod komunista 11,05, a kod fašista 7,85 (veći broj pokazuje u većem stepenu razvijeniju to lerantnost, tendermindedness). Ovi kvalitativni pokazatelji kao što se vidi, ukazuju na to da između komunista i fašista postoji razlika, a ne sličnost, kao što Ajzenk, na osnovu istih podataka, tvrdi. Veća je doduše tolerantnost, prema ovim brojevima, kod neutralnih vojnika nego kod komunista, ali je značajno manja kod fašista nego što je kod komunista. S lično je, pokazuje isti kritičar, i sa interpretacijom rezultata dobijenih F-ska lom. Brojevi koji izražavaju rezultate dobijene F-skalom kreću se od 1,0 (a to označava najmanji stepen razvijenosti autoritarne strukture ličnosti) do 7,0 (što označava najviše razvijen stepen autoritarnosti). Američki studenti, ispitivani F-skalom, obično su dobijali rezultate između 3,0 i 4,5. Najviši stepen autoritarnosti utvrđen putem F-skale dobijen je u jednom ispitavanju izvršenom 1952. godine kod grupe nemačkih ispitanika (Cohn i Carsch, 1954). Srednja vrednost za 140 ispitanika iznosila je 5,26. Pomenuti kritičar Ajzenkovog postupka (Christie) mogao je, na osnovu analize, utvrditi da je kod Ajzenkovih ispitanika pristaiica fašističkog pokpeta prosečni rezultat iznosio 5,30, a kod komunista 3,13, dok kod „politički neutra lnih" vojnika 2,50. (To je istovremeno najni ži rezu ltat za autoritarnost saopšten uopšte na osnovu ispitivanja grupa.) Ajzenk je iz ovlh rezultata izveo opet zaista neobičan zak ljučak kao što se izražava jedan autor (Brown, 1965). On je, kao što je spomenuto, zaključio da su komunisti po autoritarnosti isti kao i pristalice fašista, iako njegovi vlastiti rezultati pokazuju da je razlika između njih izrazito velika i da su sasvim blizu rezultatima koje je on naveo da su dobili „politički neutralni" ispitanici. Čak su brojevi koji su i u ovom ispitivanju dobijeni za prista lice Komunističke partije niži od brojeva koji su karakteristični za američke studente.
350
POJ AM I PRIRODA SOCIJ ALNIH STAVOVA
Drugo ispitivanje, na koje se Ajzenk poziva, a koje je sam vršlo, jeste istraživanje jedne grupe radnika među kojima je bilo pristalica Libera lne, Laburističke i Komunističke partije Eng leske. Ajzenk u skladu sa svojim očekivanjima, dobija rezultat da komunisti imaju najniži stepen tolerantnosti. Međutim, kad su neki istraživači (Rokeach i Hanley, 1956) analizirali tvrdnje na osnovu kojih je Ajzenk izveo svoje zaključke, utvrdili su iznenađujuće podatke. Pre svega, pokazalo se da su se komunisti i prema Ajzenkovim podacima pokazali netolerantnim samo u odgovoru na 6 tvrdnji, međutim, u odgavorima na 8 tvrdnji (od ukupno 14 u skali) oni su se pokazali veoma tolerantnima. Već ovi podaci pokazuju neispravnost Ajzenkovog zaključka. Ali to još više pokazuje analiza tvrdnji na kojima su se pristalice Komunističke partije u ovom ispitivanju pokazali netolerantnim. Sve su to tvrdnje o religiji i religioznosti. Među ostalim, takve tvrdnje su sledeće: Jedino ako se vratimo religiji možemo se nadati da će preživeti civilizacija; ispravno je da religiozno vaspitanje u školama bude obavezno i sl. Neopravdano je reći da prihvatanje ovih tvrdnji pokazuje opštu karakteristiku netolerantnosti, i nehumanitarnosti. Pristalice Komunističke partije odbijaju ovakve tvrdnje zbog toga što nisu u skladu sa shvatanjima i ideologijom koju su prihvatili. A ne može se reći da neprihvatanje ovih tvrdnji, nereligiozan stav ili antireligijski, označava nehumanitarnost. Naprotiv, već je i spomenuto da je veći broj istraživača utvrdio čak pozitivnu korelaciju između areligioznosti i humanitarizma kod mnogih ispitanika. Ova analiza, prema tome, pokazuje i da Ajzenkova T-skala u celini ne odgovara i da su njegovi zaključci neispravni. Samo ovakvom proizvoljnom interpretacijom Ajzenk (koji je, međutim, istaknuti istraživač, odličan pisac i koji je nesumnjivo dao značajan prilog istraživanju ličnosti, a posebno važan doprinos u oblasti kliničke psihologije) mogao je doći do zaključka da je autoritarna struktura ličnosti kod komunista i fašista ista, i da oni pokazuju slične rezultate kada se ispitaju skalama za ispitivanje autoritarnosti (F-skalom).
Ovakvi Ajzenkovi zaključci i ovakav njegov postupak oštro je kritikovan u literaturi i njegov zaključak da se F-skalom dobijaju jednaki stupnjevi autoritarnosti i kod komunista i kod fašista, da se, dakle, F-skalom utvrđuje i autoritarnost komunista, opravdano je odbačen kao neispravan. Jedan od kritičara (R. Christie, 1956) parafrazirajući naslov jedne veoma popularne Ajzenkove knjige, „Uses and Abuses of Psychology“ (1953), svom radu, u kome kritikuje Ajzenkov postupak i njegove zaključke, daje naslov „Some Abuses of Psychology“ (1956).
Shvatanja Rokiča i drugih Da je Ajzenkov zaključak da se F-skalom jednako utvrđuje autoritarnost komunista kao i fašista neispravan, pokazuju i mnoga ispitivanja američkih i engleskih istraživača o stepenu autoritarnosti kod pristalica različitih političkih stranaka. U Adornovoj studiji, na primer, nalaze se podaci za ispitanike koji sebe sami smatraju i označavaju pristalicama komunizma, zatim, posetilaca jedne sindikalne škole (orijentisane ,,levo“). Ovi podaci pokazuju veoma nizak stepen autoritarnosti. I drugi jedan poznati istraživač, Rokič (M. Rokeach, 1960) saopštava rezultate ispitivanja pristalica komunizma iz Engleske i konstatuje da je kod njih utvrđen niži stepen autoritarnosti nego kod pristalica svih drugih partija koji su u istom ispitivanju ispitivani (konzervativaca, liberala, laburista i levih laburista). Iako su uzorci u ovim ispitivanjima mali, dobijeni rezultati su od značaja, jer svi pokazuju veoma niske rezultate autoritarnosti kod komunista. Zato ovi autori, a ta-
351
NIKOLA ROT
kvo je mišljenje većine istraživača, zaključuju da F-skala zaista meri autoritarnost kod pristalica fašističke ideologije, a da takve autoritarnosti (koja se meri i utvrđuje F-skalom) nema kod pristalica ,,levo“ orijentisanih političkih partija. Rokič, međutim, i neki drugi autori opravdano zaključuju da to ipak ne znači da kod pristalica Komunističke partije nema autoritarnosti. Oni sasvim ispravno rezonuju da kod pristalica svih partija, kao i kod pristalica različitih pokreta i organizacija, možemo nači pojedince koji pokazuju autoritarnost. Opravdano je samo zaključiti da F-skala ne meri kod njih autoritarnost. Oni iz toga izvode: da F-skala meri samo jednu formu autoritarnosti a da ne meri autoritarnost uopšte. Zato oni pokušavaju konstruisati drugačiju skalu za merenje autoritarnosti, takvu, koja bi merila opštu autoritarnost. Rokič smatra da bi takav instrument morao biti slobodan od ideološkog sadržaja, da u njemu ne bi smele biti tvrdnje koje se odnose na nešto što predstavlja ubeđenje ma koje grupe. Opštu autoritarnost, po Rokiču, treba shvatiti kao način mišljenja a ne kao sistem uverenja. Naziva je dogmatizmom. Glavna je karakteristika dogmatizma da je zatvoreni sistem uverenja, zatvorena svest kako se Rokič izražava (closed mind) čvrsto povezan sistem uverenja pri kome se uporno odbija prihvatanje svega što tome sistemu uverenja protivreči. Treba istaći da je Rokičevu ideju da za ispitivanje opšte autoritarnosti treba konstruisati takvu skalu u kojoj neće biti tvrdnji čiji se sadržaj odnosi na neka uverenja o društvenim pojavama, neobično teško, pa i nemoguće ostvariti. Kod pristalica različitih ideologija i pokreta postoji često veoma širok sistem uverenja. Njihova ideologija često utiče na ocenjivanje raznolikih i mnogobrojnih pojava života budući da predstavlja jedan veoma razrađen koherentan sistem, pa je iz prihvatanja ili neprihvatanja nekih tvrdnji (kakve se, npr., nalaze u Rokičevoj skali za utvrđivanje dogmatizma) veoma teško zaključiti da li je njihovo opredeljivanje posledica određene više ili manje dogmatske strukture ličnosti ili određene ideologije. Takvu kritiku Rokičevoga pokušaja iznose i neki autori. Među ostalim i R. Braon (R. Brown, 1965). On smatra da bi za utvrđivanje opšte autoritarnosti trebalo uzeti drugačiji kriterijum od Rokičevog. Po njegovom mišljenju, trebalo bi je utvrđivati na osnovu toga kakva vrsta informacija dovodi do promene stavova. Ako do promene stavova dovodi naprosto lični autoritet nekog vođe, onda imamo posla sa autoritarnošću. Kod nekoga ko ne bi posedovao autoritarnost, do promene stavova moglo bi doći samo u slučaju ako postoje određeni argumenti dovoljno logički obrazloženi ili takvi kojima se apeluje na onoga koga ubeđujemo. Ukratko: na postojanje ili nepostojanje autoritarnosti, po Braonu, ukazivali bi uslovi pod kojima se menja uverenje a ne samo uverenje. Ne može se, međutim, reći ni da je time nađen put za utvrđivanje opšte autoritarnosti. Van svake sumnje opravdano je pretpostaviti da među pristalicama svih partija i organizacija ima i pojedinaca koji kao ličnu osobinu pokazuju i autoritarnost. Zacelo ih ima i među pojedinim pristalicama levo orijentisanih i socijalističkih partija. Ima ih iz prostog razloga zato što političko opredeljivanje nije determinisano samo ili prvenstveno osobinama ličnosti. Pokušavajući da nađu neki instrument kojim bi se merila autoritarnost uopšte, autori vrlo često žele da ostvare i jednu na-
352
POJAM I PRIRODA SOCIJ ALNIH STAVOVA
meru, koja se ne može smatrati naučnom i koja je izraz dosta proširene predrasude i među naučnicima na Zapadu. Često iza tih pokušaja leži namera da se utvrde da i kod pristalica ekstremnih ,,desnih“ i ekstremnih ,,levih“ partija postoje slične karakteristike. Uzrok ovakvom mišljenju je u dosta proširenom i neopravdanom identifikovanju marksizma i socijalizma sa određenom njegovom interpretacijom, pre svega sa staljinizmom, dakle, u stvari u jednoj zabludi i nepoznavanju, i obično u jednoj predrasudi. U mnogim slučajevima marksistička ideologija ima značajan uticaj na formiranje neautoritarnih osobina ličnosti. Opravdano je pretpostaviti da će opšte humanističko gledanje, karakteristično za marksizam, uticati na razvijanje humanosti i tolerantnosti i kod onih pojedinaca kod kojih ove dve karakteristike nisu izrazite lične osobine ukoliko oni marksizam i socijalizam zaista s ubeđenjem prihvataju.
DELOVANJE I FUNKCIJA STAVOVA Uticaj stava na ponašanje Stavovi su sistemi kognitivnih, emocionalnih i konativnih tendencija. Oni predstavljaju, kao što je rečeno, mentalnu spremnost za određeni način reagovanja i zato utiču na to kako ćemo opažati pojedine objekte, šta ćemo o njima misliti i kako ćemo na njih emocionalno reagovati. Stavovi redovno imaju i dinamičko dejstvo, deluju kao motivi i podstiču i utiču na naše postupke. Znatan deo stavova postaje deo naše ličnosti. Mnogi naši stavovi su nešto što smatramo delom samoga sebe. To nam ilustruje činjenica da mi, u slučaju kad neko napada ili hvali nešto prema čemu imamo izrazito pozitivan stav, to shvatamo kao napad na nas ili pohvalu nas samih. Kad neko napada našu zemlju ili našu decu, mi to doživljavamo kao napad na našu ličnost. Razvoj ličnosti velikim delom se i sastoji u formiranju novih stavova i transformiranju postojećih. Zbog takve svoje prirode stavovi utiču na sve naše mentalne funkcije: na opažanje, na pamćenje, na suđenje i mišljenje, na naše emocionalne reakcije i na našu akciju. Njihov uticaj na opažanje manifestuje se, među ostalim, u njihovom delovanju na selektivnost percepcije. Određeni stav utiče na to da mi, između mogućih opažaja biramo one koji su u skladu sa našim stavom. Neko ko ima negativan stav prema nekoj naciji i njenim pripadnicima videće kod pripadnika te nacije, pre svega, ono što on osuđuje i što smatra negativnim kod njih. Da direktivni i dinamički karakter stava utiče na to da se perceptivne draži biraju u skladu sa stavom i da se u skladu sa stavom te draži organizuju i interpretiraju, potvrđuje velik broj podataka dobijenih istraživanjima. Ova istraživanja pokazuju da takav uticaj stavova i predrasuda postoji ne samo na opažanje socijalnih draži, na primer, drugih osoba, nego i na opažanje i fizičkih karakteristika objekta. To potvrđuju rezultati ispitivanja o pojavi tzv. perceptualne odbrane i mnogobrojna ispitivanja o delovanju etničkih predrasuda. Ovde ćemo pomenuti dva istraživanja koja pokazuju delovanje stavova na opažanje.
353
NIKOLA ROT
U prvom od ovih ispitivanja jedan istraživač (E. Marks, 1943) zahtevao je od svojih ispitanika, studenata belaca, da ocene stepene u kome je boja njihovih kolega studenata Crnaca crna. Pokazalo se da su ispitanici stepen crnila boje kože svojih ko lega Crnaca ocenjivali u zavisnosti od toga koliko su im bili skloni. Opšte shvatanje o prednosti ljudl bele kože uticalo je na opažanje boje kože kod drugih osoba. Kod onih svojih kolega Crnaca koje su više voleli ocenjivali su da im je koža svetlija nego što je stvarno bila, a onih kolega koje nisu voleli, ocenjivali su da je koža tamnija. Drugo u literaturi poznato ispitivanje, jeste ispitivanje koje je izvršio Razran (G.-H. Razran, 1950) o uticaju etničkih stereotipija na ocenjivanje drugih osoba. On je grupi studenata pokazao fotografije 30 devojaka i od svojih ispitanika zahtevao da, koristeći skalu od 5 kategorija (brojeve od 1 do 5), za svaku od devojaka, prikazanih fotografijama, navedu njihovu: priv lačnost, lepotu, inteligenciju, društvenost, pozitivnost karaktera, anksioznost i zabavnost. Posle dva meseca pokazao je istim subjektima ove iste fotografije, izmešane sa određenim brojem novih. Ovaj put je za svaku fotografiju dodao fiktivna imena. Uz fotografije nekih devojaka naveo je jevrejska prezimena, uz fotografije drugih italijanska, irska i američka. Opet je zahtevao od ispitanika da istim postupkom ocene iste osobine kao i ranije. Pokazalo se da su se ocene, koje su sada dali ispitanici znatno razlikovale od njihovih pređašnjih ocena. Za osobe na fotografijama uz koje su označena jevrejska i italijanska imena znatno su se izmeni le ocene o njihovim osobinama. Smanjena je ocena o privlačnosti, zabavnosti, pozitivnosti karaktera, pa čak i ocena o lepoti.
Stavovi deluju isto tako na učenje i pamćenje. Brzo se uči i bolje pamti ono što je u skladu sa našim stavovima, a teže uči i slabije pamti ono što nije sa njima u skladu. Ovu zakonitost, među ostalim, potvrđuje prikazano ispitivanje Levina i Marfija (J. M. Levine i Murphy, 1943) o brzini učenja i količini zapamčenog prosovjetskog i antisovjetskog materijala kod prosovjetski, odnosno antisovjetski orijentisanih ispitanika. Jedno drugo ispitivanje (L. Postman i G. Murphy, 1943) pokazuje da se brže pamte i duže zadržavaju oni, od većeg broja navedenih atributa nekog naroda, koji su u skladu sa stavom prema tome narodu. Potvrda ovakvog uticaja stavova na proces pamćenja jeste i navedeno ispitivanje Bartleta (F. Bartlett, 1932) o promenama u toku retencije. Potvrdu da stavovi utiču na naše ocene, sudove i na naše mišljenje može nam pružiti i naše svakodnevno iskustvo. Pratimo li diskusiju navijača za dva protivnička kluba, konstatovaćemo da oni istu situaciju veoma različito ocenjuju. Onaj koji navija za jedan od klubova nalazi da je taj klub, iako je utakmicu izgubio, igrao dobro ili da nije imao sreće, ili da je sudija na utakmici bio pristrasan. Navijač protivničkog kluba oceniće istu situaciju sasvim drugačije, on će reći da je protivnički klub bio slab, da je sudija bio korektan, da je klub za koji on navija igrao bolje. Psiholog K lajnberg (O. Klineberg, 1954) spominje jedan veoma ilustrativan slučaj poznat u istoriji naučnog istraživanja. Početkom XX veka jedan, u to doba poznati anatom, koji je živeo u Južnoj Africi, objavio je raspravu o anatomskim razlikama između mozgova Crnaca i belaca. U raspravi je, pozivajući se na rezu ltate svojih anatomskih ispitivanja, tvrdio da je iz rezultata očigledno, među ostalim, da je fronta lna zona mozga kod Crnaca slabije razvijena nego kod belaca, da su vijuge u korteksu Crnaca pliće i da su više nalik vijugama koje srećemo kod deteta nego što je to slučaj kod belaca. Zak ljučio je da ove i druge „činjenice" potvrđuju i objašnjavaju intelektualnu superiornost belaca. Ta je rasprava objavljena u veoma uglednom američkom anatomskom časopi'su.
354
POJAM I PRIRODA SOCIJ ALNIH STAVOVA
Nekoliko godina kasnije, drugi jedan istraživač, koji je radio u istoj naučnoj ustanovi, posumnjavši u tačnost zaključaka ponovio je ova ispitivanja. Da bi izbegao uticaj eventualnih predubeđenja, on je pri ponovljenom istraživanju (što nije učinio prvi istraživač) organizovao istraživanje tako da nije mogao znati unapred koji mozgovi pripadaju Crncima a koji belcima. Rezultat ovog ponovljenog istraživanja bio je sasvim različit od rezultata do kojih je došao raniji istraživač koji nije koristio ovu meru obezbeđenja od uticaja predubeđenja. Ovim drugim ispitivanjem pokazalo se da je gotovo sasvim ista proporcija frontalne zone u odnosu na ostale zone mozga i kod Crnaca i kod belaca, da nema gotovo nikakve razlike u dubini moždanih vijuga, niti postoje druge ,,razlike“ koje je konstatovao prvi istraživač. Klajnberg smatra da ne treba sumnjati da je prvi istraživač postupio sa najboljom namerom i sa naučnom savesnošću, niti verovati da je namerno falsifikovao činjenice. Međutim, predrasude prema Crncima, koje je imao kao i mnogi drugi belci iz Južne Afrike, imale su za posledicu da je on našao i zaključio ono što je želeo i očekivao da, naime, postoje anatomske razlike između mozgova Crnaca i belaca, i da one objašnjavaju inferiornost Crnaca u koju je bio ubeđen.
Veoma je očigledan uticaj stavova i predrasuda na naše emocionalno reagovanje, motivaciju i postupke. Uticaj na emocionalno ponašanje ubedljivo iznose, među ostalim antropološki podaci, koji prikazuju kako od shvatanja, vrednosti i stavova, karakterističnih za pripadnike neke kulture zavisi kakve če emocije izazvati iste socijalne situacije: rađanje blizanaca, fizički izgled drugih osoba. Afektivni momenat, opravdano se ističe, bitni je deo stava. Stav prema nekom objektu uvek znači naklonost ili nenaklonost prema njemu. To ima za posledicu da se emocionalno reaguje i na pojedine karakteristike objekta i na mnoge pojave u vezi sa objektom prema kome postoji stav. Ako imamo pozitivan stav prema nekom narodu, volećemo i njegovu kulturu i pozitivno ocenjivati njegovu istoriju. Stavovi imaju, a upravo zbog toga i postoji tako veliki interes za njegovo proučavanje i istraživanje, značajan uticaj i na postupke ljudi. Već spomenuta ispitivanja o strukturi antidemokratske orijentacije, o stavovima koji čine sindrom antisemitizma, etnocentrizma, političke konzervativnosti, pokazuju da se uticaj tih stavova ne ograničava na sudove i ocene nego da se manifestuje i u određenim postupcima: u opredeljivanju za određene partije, u aktivnom zalaganju i sprovođenju određenih mera u korist ili protiv Crnaca i raznih naroda i manjina, u podršci revolucionarnim društvenim promenama ili u postupcima kojima se one nastoje sprečiti. Upravo ovakav uticaj stavova na postupke daje mogućnost predviđanja delovanja ljudi na osnovu utvrđivanja njihovih stavova. To je i, kao što je spomenuto, glavni uzrok interesovanja za ispitivanje stavova u različitim društvenim naukama. Treba, međutim, spomenuti da delovanje stavova na naše mentalne funkcije nije neograničeno. Ne utiču oni na naše opažanje i sudove bez obzira na objektivne podatke. I kod ocena o boji kože, u spomenutom ispitivanju, ispitanici nisu mogli da ne vode računa o stvarnoj boji kože. Oni nisu u potpunosti negirali objektivnu situaciju. Oni su je samo donekle deformisali, a u skladu sa svojim stavovima. Nisu je mogli potpuno ignorisati. Koliko god bili stavovi intenzivni, objektivna situacija predstavlja ograničenje za njihovo delovanje na
355
NIKOLA ROT
naše opažanje i naše sudove. Ukoliko je takva situacija određenija i jasnija, uticaj stavova na proizvoljno tumačenje i na deformisanje podataka je manji. A čim je situacija o kojoj se sudi neodređenija. dvosmislenija i manje jasna, uticaj stavova i predrasuda na opažanje, pamćenje i mišljenje, biće utoliko veći. Baš zbog toga što su socijalne situacije složenije i manje određene i manje jasne nego fizikalne, uticaj stavova i predrasuda na njihovu ocenu i interpretaciju je daleko veći. Poznavanje stavova ne može sa sigurnošću obezbediti tačnost predviđanja ponašanja osoba čije stavove znamo. Akcije ljudi ne moraju biti uvek adekvatne njihovim stavovima. Mogućno je da postoji sasvim određeni stav a da ipak postupci ne budu u skladu sa njima. Čest razlog ove nesaglasnosti između stavova i postupaka jeste u tome što su postupci mnogostruko determinisani, zavisni od velikog broja činilaca. Kako ćemo u odnosu na određene pojave postupiti ne zavisi samo od toga šta volimo i šta bismo želeli učiniti nego i od mogućih posledica za nas ako na određeni način postupimo i od us lova u kojima postupamo. Zato, čak i u slučaju da smo sasvim tačno utvrdili koje stavove u odnosu na pojedine pojave pojedinci imaju, pa i ekstremnost i snagu tih stavova, mi ne možemo sa sigurnošću zaključiti da će to imati za posledicu i sasvim određene postupke. Takvi postupci u skladu sa stavovima su samo verovatni, a nisu sigurni.
Funkcionalni karakter stavova i predrasuda Kao i svi psihički procesi i akti tako i stavovi imaju određenu funkciju u ponašanju čoveka, određenu ulogu u njegovom reagovanju na različite situacije i u njegovom snalaženju u mnogostrukoj i složenoj stvarnosti. Stavovi, pre svega, omogućavaju pojedincu da stekne fiksirane standarde za svoje suđenje i svoje postupke, i da se na taj način lakše snađe u ogromnoj raznolikosti situacija sa kojima se sreta i da ih lakše prosuđuje i kategoriše. Svaki od nas treba da odredi svoj odnos prema velikom broju različitih i često veoma složenih pojava. Često i u situacijama kad nema dovoljno podataka da taj odnos odredi, niti dovoljno mogućnosti da takve podatke prikupi. Stavovi omogućuju da se lakše i brže snađemo, ocenimo mnogobrojne situacije i, budući da je čovek delatno, aktivno biće, delujemo. U psihološkoj literaturi se ukazuje na to da ljudi uopšte teško podnose nejasne ili neodređene situacije i traže da ih razumeju i da se prema njima opredele. Stavovi to upravo omogućavaju. Stavovi, nadalje, pomažu zadovoljenju različitih ljudskih motiva. Pomažu često pojedincu da postigne neku materijalnu korist, da bude prihvaćen od strane svoje sredine, da održi svoje samopoštovanje, kao i da rea lizuje druge, za čoveka važne motive. Zastupajući na primer, stavove koje zastupa i njegova sredina, čovek dek lariše svoju saglasnost sa tom sredinom i obezbeđuje da bude prihvaćen od te sredine. Pojedince čiji stavovi nisu u skladu sa njenim normama i stavovima grupa kritikuje, izoluje i progoni, a pojedince koji prihvataju norme i stavove grupe, ta grupa prihvata kao svoje.
356
POJAM I PRIRODA SOCIJ ALNIH STAVOVA
Funkcionalnost stavova naročito jasno dolazi do izražaja u brojnim analizama o ulozi koju imaju predrasude, koje su vrste stavova, za određenu ličnost. Ove analize pokazuju mnogostruku funkcionalnost predrasuda. Predrasude se, pre svega, formiraju i održavaju radi zadovoljenja mnogih ličnih ciljeva i težnji. Nezadovoljni motivi i usled njih stvorena osećanja nesigurnosti i nagomilana agresivnost veoma često se odražavaju u predrasudama. Osim već spomenutih primera dobru ilustraciju za ovo pružaju i rezultati istraživanja Kempbela (A. Campbell, 1957). Na uzorku od 316 američkih ispitanika on je, putem intervjua, utvrdio njihove stavove prema Jevrejima, zatim stepen njihovog zadovoljstva vlastitom ekonomskom situacijom, te stepen zadovoljstva opštom situacijom u zemlji. Mogao je utvrditi dalje među onima koji su bili zadovoljni sopstvenom ekonomskom situacijom u zemlji bilo svega oko 15% kod kojih se mogao konstatovati antisemitizam; kod onih koji su bili zadovoljni samo sopstvenom ekonomskom situacijom, a nezadovoljni opštom situacijom, ili obrnuto, bilo je znatno više osoba sa negativnim stavom prema Jevrejima 54%; a kod onih koji su bi li nezadovoljni sa oba momenta postotak osoba koje su ispoljavale antisemitizam iznosio je oko 67%. Pri tome, utvrdio je istraživač, ocena nije zavisila od stvarnoga prihoda i stvarne sopstvene ekonomske situacije nego je zadovoljstvo bilo zavisno od njihove ocene visine prihoda i od njihove ocene da li je njihova ekonomska situacija dobra ili nije dobra.
Već je spomenuto da je jedan od važnih izvora predrasuda potisnuta i nagomilana agresivnost, koju pojedinac nije u mogućnosti da usmeri na stvarni uzrok frustracije nego koju pomera na grupe prema kojima nije opasno ispoljiti agresivnost. Različite manjine često predstavljaju „žrtvenog jarca“ (prema biblijskoj priči o starim Jevrejima koji su, kad su ocenili da su zgrešili prema bogu, slali u pustinju jarca da bog svoju ljutinu iskali na jarcu a ne na njima) na kome se ispoljava potisnuta i nagomilana agresivnost. Detaljnije analize ukazuju na uslove koji pogoduju tome da se nagomilana agresivnost usmeri na druge objekte. Prema zaključcima jednog istraživača (R. M. Wiliams, 1947), takvi povoljni uslovi jesu: (1) da je agresivnost blokirana i da ju je nemoguće direktno ispoljiti jer su osobe koje su izazvale frustraciju i predstavljaju stvarni uzrok agresivnosti moćne ili su autoriteti; (2) da su frustracije nejasne i da ih je teško definisati, da se ne zna tačno uzrok osećanja nelagodnosti izazvanog frustracijama; (3) da su supstituti, zamene za agresiju, lako uočljive, lako povredive grupe; (4) da te grupe nisu u mogućnosti da na, prema njima ispoljenoj agresivnosti, uzvrate sopstvenom agresivnošću, da su slabe i nezaštićene. Predrasude mogu poslužiti ne samo kao sredstva da se zadovolje različite nezadovoljene želje, za bogatstvom, imovinom, za društvenim ugledom, za održavanjem vlastitog samopoštovanja, a koje su pojedincu jasne želje i za koje on zna, nego, pokazuju Krač i saradnici (1972), i kao sredstva za zadovoljenjem potisnu: ih želja. Upravo, društveno neprihvaćene i društveno osuđivane želje često se zadovoljavaju ispoljavanjem neprijateljskog ponašanja prema pripadnicima pojedinih grupa. Te su želje, često i za samog onog koji ih ima, nepoznate želje, jer ih on sam, pod pritiskom društvenog shvatanja, prikriva i od samoga sebe. Upravo takve prikrivene želje postaju snažne i oni koji ih imaju (jer ih ne mogu a i ne žele
357
NIKOLA ROT
direktno zadovoljiti) nastoje ih zadovoljiti indirektnim putem. Koriste različite mehanizme, a naročito često mehanizam projekcije. Tako, oni vlastite prikrivene želje, a koje se pod pritiskom društvenog shvatanja ocenjuju kao nemoralne, pripisuju drugima, često različitim manjinskim grupama. Na taj način, umesto da budu nezadovo ljni samim sobom, oni ispoljavaju nezadovoljstvo prema drugima. Adomo i saradnici pokazali su, na osnovu analize odgovora dobijenih projektivnim tehnikama, da kod njihovih ispitanika koji su pokazali najizrazitiji antisemitizam, često, izvor antisemitizma leži u potisnutim željama koje oni sami, kao i društvo, ocenjuju kao nedopuštene i nemora lne. Antisemitski orijentisane studentkinje prikazivale sa mladiće i devojke (koji su na slikama bili prezentovani) kao osobe koje imaju nedozvoljene seksualne odnose, kao agresivne i bez morala. Sebe su smatrale slobodnim od ovakvih impulsa i to saopštavale u svojim odgovorima u kojima je bilo, takođe, moguće konstatovati zavist što same nemaju dovo ljnu slobodu da ostvaruju takve odnose kakve su pripisivali drugima i osuđivali kod drugih. Kod ovih subjekata redovno su u odgovorima bi le izjave o tome kako neobično poštuju i vole svoje roditelje. Analize su pokazale da u stvari, postoji agresivna tendencija prema roditeljima i drugim osobama. One su, na primer, uz mnoge slike korišćene u upotrebljenim projektivnim tehnikama, vezivale priče o ranjavanju, kažnjavanju, ubistvu. U njihovim odgovorima dolazila je do izražaja mržnja prema roditeljima i sumnja u njihovu vrednost. Ova neprijate ljska osećanja prenosile su, međutim, na različite grupe, na ekonomski slabije slojeve, na Jevreje. Te su im grupe služi le kao sredstvo za pražnjenje od neprijateljskih osećanja koja su same imale, prema v lastitim rodite ljima a koji ni sebi nisu priznavale.
Predrasude služe, nadalje, kao sredstvo za zadovoljenje i takvih društveno neprihvaćenih i osuđivanih želja i ciljeva kojih su osobe koje ih imaju svesne. Kod dosta ljudi postoje težnje čije zadovoljenje društvo ne dozvoljava a ispoljavanje osuđuje i kažnjava. Mogu to biti ne samo izrazita lakomost, sebičnost, sklonost okrutnosti, sklonost seksualnoj agresivnosti nego i psihopatske sklonosti. Od straha pred društvenim represalijama i kaznama moraju se odreći njihovog neposrednog zadovoljenja i moraju ih prikrivati. Te, od društv'a osuđivane i kažnjavane sklonosti pojedinci, međutim, mogu često zadovoljiti u svojim postupcima prema manjinama. Prema Crncima ili nekoj drugoj manjini oni mogu da ispolje, na primer, okrutnost objašnjavajući je kao akt koji čine iz idejnih razloga, u korist društva. Analize pokazuju da su pokretači linčovanja Crnaca i najaktivniji učesnici u linčovanju često bile osobe sa takvim, od društva neprihvaćenim, željama. U takvom ispoljavanju neprijateljstva prema grupama oni mogu da zadovolje svoje osuđivane sklonosti a da pri tome ne krše socijalne norme nego, čak eventualno, u određenoj sredini, steknu i afirmaciju. Često je među osobama koje pokazuju izrazito intenzivne rasne predrasude dosta lica koja se mogu označiti kao patološke ličnosti. Takve osobe ne samo da imaju sklonosti ka zadovoljavanju društveno neprihvaćenih težnji nego često imaju neodoljivu potrebu da manifestuju svoje patološke sklonosti. One bi se, pre ili kasnije, kada ne bi dobili priliku da te sklonosti ispolje u neprijateljstvu prema pojedinim manjinama, našle ili u duševnim bolnicama ili u zatvoru. Navodi se da se po pravilu među najogorčenijim i najrevnijim progoniteljima različitih manjina i etničkih grupa nalazi uvek određeni broj patoloških lica za koje bi bilo normalno da se nalaze ili u zatvorima ili u duševnim
358
POJAM I PRIRODA SOCIJ ALNIH STAVOVA
bolnicama. I mada broj takvih ljudi nije veliki, oni često u pokretima i organizacijama koje kao jedan od svojih osnovnih ciljeva postavljaju borbu protiv određenih etničkih grupa i manjina imaju važan položaj i veliki uticaj. Ali bio bi pogrešan zaključak da se smatra da svi oni kod kojih postoje nezadovoljene težnje, ili prikrivene i otvorene od strane društva osuđivane želje, ili patološke sklonosti imaju uvek predrasude ili uvek predstavljaju osobe sa izrazitim predrasudama. Isto tako bi bilo nepravilno zaključiti da su u svim slučajevima osobe koje imaju predrasude osobe sa takvim karakteristikama. Veliki je broj, naža lost, normalnih i, prema opštim društvenim merilima, moralnih ljudi koji imaju predrasude. Kao što su različiti i mnogobrojni izvori predrasuda, i osobe koje ih imaju ličnosti su sa različitim osobinama i karakteristikama.
359
V
NIKOLA ROT
FORMIRANJE I MENJANJE SOCIJALNIH STAVOVA
Stavovi predstavljaju rezultat socijalizacije čoveka. Oni se usvajaju, pre svega, socijalnim učenjem, tj. učenjem u društvenim uslovima pri kome deluju razni socijalni faktori. Zato s'd faktori koji određuju proces socijalizacije i utiču na njega predstavljaju i determinante formiranja socijalnih stavova. Za socijalizaciju ličnosti su od značaja mnogobrojni od socijalnih faktora: i društveni sistem u kom pojedinac živi, i pripadnost određenoj naciji i drugim različitim, velikim i malim grupama. Razume se, istovremeno oblik u kome se socijalizacija manifestuje zavisi od ličnih osobina. Svi ovi spomenuti elementi, kao i različiti specifični uslovi u kojima se pojedinac trajno ili privremeno nalazi, predstavljaju faktore koji utiču na formiranje stavova. Sve ove faktore moguće je, prema njihovoj opštosti i prema tome da li deluju posredno ili neposredno, svrstati u 3 velike kategorije. Prvu bi činili opšti, univerzalni faktori, koji utiču na celokupno društveno zbivanje i, globalno i u istorijskoj perspektivi posmatrano, predstavljaju osnovne determinante toga zbivanja, pa onda i društvenog ponašanja ljudi. Takvi su faktori: razvitak proizvodnih snaga i proizvodni odnosi. Oni predstavljaju osnovne uzroke kojima možemo, posmatrajući u celini društvene pojave, objasniti društveno kretanje. Oni zacelo utiču i na formiranje stavova. Ali njihov uticaj je posredan. On se ostvaruje preko drugih faktora na koje deluju, i može se konstatovati samo kad se stavovi posmatraju na široj populaciji i u toku dužeg vremenskog (čak istorijskog) perioda. Proučavanje delovanja ovih faktora na formiranje stavova ne može biti poseban zadatak psihologa već zbog toga što se psihologija bavi proučavanjem ponašanja pojedinca, a određeno ponašanje pojedinca uvek je izazvano delovanjem mnogobrojnih činilaca i nikad se ne može u celini objasniti samo takvim opštim i posredno delujućim faktorima. Drugu grupu faktora čine takvi opštiji činioci koji neposredno deluju na ponašanje na primer: pripadnost određenoj grupi. Redovno i ovi faktori, u većoj ili manjoj meri, zavise od univerzalnih faktora, kao što su proizvodni odnosi u određenom društvu. Osim grupne pripadnosti, u ovu kategoriju faktora koji utiču na formiranje stavova možemo uvrstiti: informisanost i znanje o objektima i situacijama prema kojima postoji stav, kao i različite personalne momente (aktuelne potrebe i motivaciju i trajne karakteristike određene ličnosti). Jer, ova kategorija faktora deluje neposredno na formiranje stavova pojedinaca i omogućava da konkretnije utvrdimo uzroke postojanja određenih stavova kod određenog pojedinca, psihologija se zanima upravo za delovanje ovih faktora.
360
FORMIRANJE I MENJANJE SOCIJ ALNIH STAVOVA
Možemo, najzad, razlikovati i treću kategoriju faktora od kojih zavisi formiranje stavova. To su mnogobrojni specifični uslovi u kojima se u toku dužeg ili kraćeg vremena, nalazi pojedinac. To su, na primer: izloženost određenim vrstama sredstava masovnih komunikacija, ili određenom načinu organizovanja takvih komunikacija. Danas se vrši sve veći broj i eksperimentalnih ispitivanja o delovanju različitih specifičnih faktora na formiranje i menjanje stavova. Utvrđivanje značaja pojedinih od ovih specifičnih faktora daje najkonkretniju sliku o uzrocima i javljanju menjanja stavova. A istovremeno omogućava i namerno i plansko formiranje i menjanje stavova. To je i razlog što se u psihologiji, poslednjih desetina godina, prvenstveno posvećuje pažnja proučavanju dejstva specifičnih činilaca u formiranju i menjanju stavova.
GRUPNA PRIPADNOST SOCIJALNIH STAVOVA
KAO
FAKTOR
FORMIRANJA
Javljanje određenih stavova kod ljudi shvatićemo, pre svega, utvrđivanjem karakterističnih normi grupa kojima pojedinac pripada i sa kojima se identifikuje. Svaki pojedinac je član velikog broja različitih grupa: velikih grupa kao što su nacija i klasa, i malih grupa kao što su tzv. primarne grupe: porodica, krug prijatelja, radna jedinica. Grupe, velike i male, karakterišu određena uverenja, verovanja, vrednosti, stavovi, mišljenja. Stavovi pripadnika pojedine grupe zavisiće i od za grupu karakterističnih stavova i normi. Grupa koja uopšte ima važnu ulogu u formiranju i menjanju stavova svoj uticaj može da vrši na tri načina: (1) pre svega, time što deluje na izbor, filtriranje komunikacija i informacija koje će dopreti do članova grupe. One komunikacije koje nisu u skladu sa shvatanjima grupe, po pravilu se ne šire kroz grupu. Ljudi, o pojedinim temama (na primer: o kandidatima za izbore, a za koje se oni zalažu) govore sa ostalim članovima grupe. Iznose argumente za opravdanost glasanja za njih, i argumente za glasanje protiv protivničkih kandidata. Argumenti za protivničke kandidate ne prenose se u takvim grupama. Drugi način na koji grupa utiče sastoji se u naglašavanju vrednosti za koje se grupa zalaže i u naglašavanju verodostojnosti komunikacija i komunikatora kojima je grupa sklona, i u koje ima poverenja. Oni komunikatori koji saopštavaju shvatanja u skladu sa shvatanjima grupe predstavljaju više cenjene komunikatore. Za pripadnike neke crkve, na primer, verodostojniji je komunikator i veći autoritet sveštenik te crkve nego mnoga druga lica. Treći način uticaja grupe jeste u socijalnoj podršci koju grupa pruža održavanju stavova u skladu sa grupnim shvatanjima. U savremenom društvu svaki je pojedinac izložen velikom broju različitih i često suprotnih saopštenja. U izboru između ovih saopštenja, i u otporu prema drugima, grupa je veoma važan činilac. Neki autori smatraju da je upravo za nas referentna grupa onaj faktor koji čini da se naši stavovi ne menjaju stalno i ostaju otporni prema mnogobrojnim i različitim
361
\
Skloni sportu ----------------------------------------------------------------------Inteligentni ----------------------------------------------------------------------Konvencionalni--------------------------------------------------
53%
Vole tradiciju ----------------------------------------------------------------------Konzervativni----------------------------------------------------
21%
46
29
34 31
25 42
30
22
45
24
39
35
38 32
16 11
29
30
84
41
75
31
38 38
17 24
26
33
Irci:
Borbeni ----------------------------------------------------------------------Nag log temperamenta ----------------------------------------------------------------------Duhoviti----------------------------------------------------------Pošteni ----------------------------------------------------------------------Vrlo religiozni---------------------------------------------------Crnci:
Praznoverni ----------------------------------------------------------------------Lenji ----------------------------------------------------------------------Lakoumni ----------------------------------------------------------------------Neznalice ----------------------------------------------------------------------Muzikanti -----------------------------------------------------------------------
NIKOLA ROT
FORMIRANJE 1 MENJ ANJE SOCIJ ALNIH STAVOVA
ispitivanje izvršeno 1932, 1933), adopiru. 18 godinaGrupa kasnije vrši ponovio Dži lbertda(G.stavovi M. Gilbert, 1951). grupe komunikacijama kojea objavljeno do nas stalno pritisak članova Upoređenja ova dva ispitivanja pokazala su samo da pridržavaju. je kod ispitanikaOna jednepodržava i druge grupe isti zastupaju red budu uniformni, i da se članovi tihnestavova onebiokoji naroda po preferenciji nego da se, u velikoj meri, podudaraju shvatanja ispitanika o ličnim karakteristikama takve stavove, i sprovodi sankcije protiv onih koji takve stavove ne manifestuju. pripadnika pojedinih naroda. Pokazalo se, na primer, da su između 10 naroda o kojima je vršeno ispitivanje i uticajnajviše grupne pripadnosti na formiranje stavova morali kad u jednomProučavajuči i u drugom ispitivanju preferirani bili Amerikanci, a zatim redom: Englezi, Nemci,bismo, Irci, bismo Japanci hteli iscrpno ovo pitanje, razmatrati uticaj svih vrstaKao grupa. Mi ćemo se, Italijani, i drugi a obraditi na dnu hijerarhije preferencija nalazili su se Turci i Crnci. što pokazuje navedeni pregled, u velikoj su se podudarale i ocene o karakteristikama naroda (etničke međutim, ograničiti nameri iznošenje samo nekih osnovnih podatakapojedinih o delovanju nekih velikih stereotipije), i u prvom i u drugom ispitivanju.
grupa, kao što su nacije i političke i religiozne organizacije, te o delovanju primarnih grupa. Ispitivanja 1932. godine 1950. godine
Uticaj nacionalne kulture O normama i karakterističnim načinima reagovanja velike grupe kao što je nacija govori se obično kao o kulturi određene grupe. Svaki pojedinac, pripadnik takve grupe, Englezi: procesom kulturalizacije usvaja kulturu široke zajednice kojoj pripada. Od normi takve zajednice zavisi kako će se hraniti, odevati, kako će stanovati, koja će zanimanja i na koji način obavljati, kako će se odmarati i zabavljati. Od kulture zavisi i kako će postupati prema deci, prema starim ljudima, drugim osobama, prema gostu. I socijalni stavovi, stavovi prema mnogobrojnim društveno važnim pojavama zavise takođe u znatnoj meri od uverenja, vrednosti normi karakterističnih za pojedine vrste velikih grupa kojima pripada. Samo tako možemo objasniti relativnu sličnost u različitim stavovima kod mnogobrojnih pripadnika pojedinih vrsta takvih velikih grupa. (Posebno se taj uticaj proučava u kulturnoj antropologiji.) Uticaj kulture na određene stavove može nam objasniti ne samo proširenost određenih stavova među članovima neke velike grupe nego i relativnu trajnost takvih stavova, koji se javljaju ponekad i kod većeg broja generacija. Mi ćemo ilustrovati uticaj nacionalne kulture na formiranje stavova podacima o stavovima prema drugim narodima. Oni pokazuju sličnost u tim stavovima među mnogobrojnim članovima grupe kao i to da se ta sličnost održava u toku drugih vremenskih razdoblja.
-
Prvi je primer ispitavanje Bogardusa (E. S. Bogardus, 1928. i 1947) o preferencijama prema veće m broju naroda i etničkih grupa kod relativno velikog broja građana SAD. On je, na uzorku subjekata koj li su pripadali različitim grupama, ispitivao preferencije prema pojedinim narodima. Kod različitih grupa svojih ispitanika dobio je veoma sličnu hijerarhiju preferencija. Kad je 20 godina kasnije (1946) američki psiholog Hartli (E. Hartley) ponovio ovo ispitivanje na 20 različitih grupa američkih građana, dobio je slične rezultate kao i Bogardus pre 20 godina. Kanađani, Škotlanđani, Irci, Francuzi su i 1928. i 1946. na vrhu, između 1. i 6. mesta; Rusi Italijani, Poljaci Rumuni u sredini, između 14. i 18. mesta; a Filipinci i Crnci pri dnu hijerarhijskog reda preferencija. On je za grupe studenata različitih fakulteta i koledža a koji su se razlikovali po svom socijalnom položaju (etničkoj pripadnosti), ličnim interesima i drugim momentima dobio veoma sličan red preferencija. Korelacija između preferencija pojedinih grupa i korelacija sa Bogardusovim rezultatima, bila je visoka. Korelacija između stavova svih ovih grupa iznosila je od 0,68 do 0,95, a sa Bogardusovim rezuitatima 0,78. Druga potvrda važnosti pripadnosti određenoj grupi i uticaja kulture na stavove jeste i ispitivanje etničkih preferencija koje su izvršili Kac i Brejli (D. Katz i K. W. Braly,
362
V
___________NIKOLA ROT __________________________________________________________________________________________________________________
Zasnivajući se na humanističkim koncepcijama osnivača marksističkog pogleda na svet, razvija se kod njih ceo sistem stavova karakterističan za humanizam: stav prema nacionalnoj jednakosti, određeni stavovi prema ženi zastupanje prava na ravnopravnost, prema deci veća tolerantnost i davanje mogućnosti njihovog slobodnog razvitka, prema drugim osobama priznavanje ličnih prava, prema stranim nacijama tolerantnost i odsustvo predrasuda itd. Da pripadnost određenoj religioznoj grupi i crkvenoj organizaciji ima uticaja na stavove, pokazalo se u više ispitivanja. Među ostalim, i u ispitivanju Adorna i njegovih saradnika. Oni su mogli utvrditi da ispitanici koji saopštavaju da su pripadnici određene religije i crkve pokazuju i karakteristične stavove i da imaju slične rezultate na skalama kojima se ispituje antidemokratska orijentacija. Prema njihovim nalazima, pripadnici katoličke crkve i nekih protestantskih sekti (luteranske, mormonske) pokazuju veći stepen antidemokratske orijentacije, posebno antisemitizma i etnocentrizma nego pripadnici nekih drugih verskih ogranizacija, na primer, unitarijanaca. Ali, autori ističu da opredeljivanje za određenu versku organizaciju samo po sebi nije toliko značajan faktor za formiranje određenih stavova, kao što je izraženo shvatanje o važnosti određenog religioznog učenja i održavanja religioznih propisa koje to učenje zahteva. Upravo oni, za koje je utvrđeno da ispoljavaju takva uverenja o važnosti određenoga učenja i održavanja propisa određene crkve, pokazuju u većem stepenu antisemitske i etnocentričke stavove. Pri tome se veći etnocentrizam manifestuje kod onih ispitanika čija su oba roditelja izrazito religiozna. Autori smatraju da u takvim slučajevima dolazi do razvijanja ne samo religioznosti nego i submisivnosti roditeljskom autoritetu i da je upravo kombinacija ovih osobina uzrok za izraženiji etnocentrizam. Pripadanje nekoj crkvi, na primer, određenoj hrišćanskoj crkvi i identifikovanje sa njom, navode autori na osnovu podataka svojih istraživanja, ne znači da svi pripadnici te crkve ispoljavaju za versko učenje karakteristične vrednosti, na primer, za hrišćansko učenje karakteristično isticanje tolerantnosti, bratstva i jednakosti među ljudima. Naprotiv, prema rezultatima Adorna, izgleda da su u SAD ove vrednosti izrazitije kod onih koji se ne osećaju pripadnicima pojedinih hrišćanskih crkvi i crkvi uopšte. Uticaj pripadnosti određenoj crkvenoj organizaciji potvrđuju i neka novija ispitivanja. Dva autora (P. H. Rossi i Alice S. Rossi, 1961) ispitivali su uticaj pripadnosti određenoj crkvenoj organizaciji na pojedine stavove i na ponašanje svojih ispitanika. Zahtevali su od subjekata, među ostalim, da označe koje bi pojedince ili institucije pitali za savet kako da se opredele u vezi sa pojedinim loka lnim problemima. Uticaj Rezultati političkih i crkvenih organizacija pokazuju da pripadnici katoličke crkve najčešće navode da bi takve referentne ličnosti, čija bi Važnu vrstu grupa koje vrše bili uticaj na formiranje određenih stavova čine crkvena političke shvatanja i stavove usvojili, sveštenici. Posebno u pitanjima vaspitanja za katolike organizacija i organizacije. Več su spomenuti o sličnim stavovima pojedinih partija. sveštenici predstavljaju podaci češće autoritet koji podržavaju nego pripadnika za pripadnike protestantskih crkvi. Više autora uopšte naglašava da pripadnosti među verskimpartija onganizacijama ima nego najvećijeuticaj na iformiranje Zacelo, nije prvenstveno uticaj izazvaokatolička sličnostcrkva stavova češće, određenih stavova svojih vernika. u većoj meri, postojanje određenih stavova uticalo na opredeljenje za pojedine partije. A li Drugo partiji je ispitivanje Konversa i Kempbela Converse i A. Campbe ll, 1960) a koje pokazuje uticaj sa članstvom u pojedinoj i prihvatanjem za nju (P. karakteristične ideologije učvršćuju religiozne pripadnosti na opredeljivanje kandidata prilikom glasanja. Pripadnici katoličke crkve u SAD, u se mnogi od stavova koji su od ranije postojali a oformljuju i mnogi drugi koji proizi laze iz većem broju nego pripadnici ostalih crkvi, opredeljuju se prema verskom pripadništvu kandidata. Oni se osnovnih shvatanja karakterističnih partijsku ideologiju. Nema, na primer, sumnje da češće nego drugi pri glasanju za odlučuju za kandidata katolika nego kandidata druge vere.
članstvo u komunističkim partijama, a koje za osnovu imaju razrađen sistem gledanja na različita društvena pitanja, vrši značajan uticaj na formiranje stavova svojih pripadnika.
363 364
FORMIRANJE I MENJ ANJE SOCIJ ALN IH STAVOVA
Uticaj primarnih grupa Najznačajniji uticaj među grupama imaju primarne grupe, kao što su: porodica, ili krug prijatelja, ili radna jedinica. Među ostalim, to pokazuju ispitivanja koja su izvršili Kempbel i saradnici (A. Campbell, G. Gurin i W. E. Miller, 1954). Oni su ispitivali kolika je podudarnost u opredeljivanju pri glasanju za demokrate ili republikance kod pripadnika primarnih grupa, kao što su porodica, prijateljska grupa i radna jedinica. Mogli su utvrditi da je 91% ispitanika glasao za istog kandidata koga su glasali njegovi roditelji ili njegova braća kad su glasali za republikance, a 70% kad su glasali za demokrate. Kao što su glasali prijatelji glasalo je 84% ispitanika koji su glasali za republikance i 83% onih koji su glasali za demokrate. Kao drugovi sa kojima zajedno rade glasali su ispitanici u 76% za republikance a u 78% za demokrate. U jednom ranijem ispitivanju, dva autora (T. M. Nevvcomb i G. Svehla, 1934) pokazali su postojanje korelacije između stavova dece i roditelja. Ta je bila: u stavovima prema crkvi: 0,41, prema komunizmu: 0,54, prema ratu: 0,44. Ispitivanja Lazarsfelda i saradnika (P. Lazarsfeld, B. Berelson i Gaudet, 1944) pokazuju takođe podudarnost između glasanja roditelja i dece. Između 2/3 i 3/4 glasača, uopšte, glasa za stranke za koje je glasao njihov otac.
Uticaj primarnih grupa i grupa uopšte na formiranje stavova postoji, pre svega, kad su te grupe za pojedinca referentne grupe, tj. takve grupe čije norme pojedinci prihvataju i sa kojima se identifikuju. Moguće je da se pojedinci identifikuju i sa takvim grupama kojima stvarno ne pripadaju nego bi im samo želeli pripadati. Dosta je često, na primer, u američkim uslovima, da se sin iz radničke porodice identifikuje sa srednjim slojem. U tom slučaju nije radnička klasa nego srednji sloj za njega referentna grupa. Grupu prihvaćenu kao referentnu pojedinac uzima kao kriterijum za ocenjivanje sebe i vlastitog ponašanja i za obrazovanje različitih stavova. Ona podstiče na održavanje određenih normi i stvaranje novih normi i ima kao što jedan autor navodi (H. H. Kelley, 1952) normativnu funkciju. Služi i kao osnova za upoređivanje sebe i vlastitog ponašanja i ocenjivanja drugih i njihovog ponašanja ima funkciju upoređivanja i vrednovanja. Treba istaći da bi bilo neispravno smatrati da pojedine vrste grupa deluju samostalno i izolovano od drugih grupa i uopšte od drugih faktora koji utiču na formiranje stavova. Kad se, na primer, konstatuje podudarnost između stavova dece i roditelja, ta podudarnost nije samo zbog toga što su pripadnici iste primarne grupe. Deluje, pri tome, i pripadnost svih članova određenim drugim grupama, pre svega, pripadnost određenoj kulturi i određenoj klasi. To potvrđuju i posebna ispitivanja o slučajevima kad su ispitanici glasali suprotno njihovom socijalnom poreklu. U takvim je slučajevima samo u 50% glasanje bilo kao i glasanje roditelja, a u 50% je bilo u skladu sa vlastitim socijalnim statusom. Podudarnost u stavovima pripadnika pojedinih grupa potrebno je objašnjavati delovanjem više momenata. Ona postoji, među ostalim, zato što na pripadnike određene grupe deluje pritisak da se konformiraju i prihvataju za grupu karakteristični standardi i stavovi. Zatim, što se često pojedinci uključuju u takve grupe koje imaju slične stavove njihovima, pa, dalje, zbog toga što pripadnost određenoj grupi (kulturi, klasi) ima
365
NIKOLA ROT
za posledicu da se primaju slične informacije o različitim objektima i situacijama prema kojima postoje stavovi. O uticaju grupe i grupne pripadnosti na formiranje stavova i uopšte na ponašanje govori se posebno u partijama o socijalizaciji ličnosti i grupnom ponašanju.
ULOGA INFORMISANOSTII ZNANJA Opšta je ljudska praksa, kad želimo da se kod pojedinaca formira određeni stav, bilo pozitivni bilo negativni, da to pokušavamo ostvariti iznošenjem podataka koji pokazuju logičnu opravdanost stavova koje zastupamo i za koje želimo da budu i stavovi drugih. Iskustva koja stičemo o pojavama i znanja koja imamo o njima, nesumnjivo je da predstavljaju faktor formiranja stavova. Primera za ulogu informisanosti i znanja o pojavama za formiranje stavova prema tim pojavama ima mnogo: nema, na primer, sumnje da se negativan stav mnogih ljudi prema koriščenju atomskog naoružanja formirao u velikoj meri zahvaljujući informacijama i znanjima o strahovito razornom delovanju takvih oružja i o mogućim katastrofalnim posledicama njegove upotrebe za čovečanstvo. Ulogu saznanja i informacija u formiranju i menjanju stavova ističu i mnoge teorije stavova, posebno, različite teorije balansa. Treba istaći da sve ove teorije naglašavaju da kognitivni elementi koji ulaze u stav ne moraju biti i objektivno tačna saznanja, da formiranje stava ne zavisi samo od kognitivnih elemenata nego i od lične motivacije pojedinca, da nesklad između kognitivnih elemenata i kad deluje na formiranje određenog stava ili na menjanje postojećih stavova, ne mora uvek da dovede do obrazovanja takvih stavova koji bi bili u skladu sa prezentovanim podacima, nego se može javiti korišćenje različitih mehanizama i zadržavanje i obrazovanje stavova koji su u logičkoj protivrečnosti sa pruženim podacima. Iako činjenice i saznanja imaju važnu ulogu u formiranju stavova, njihov uticaj ograničavaju različiti faktori. Među ostalim: ograničenost naših znanja, delovanje autoriteta i lični interesi i motivi. Stavovi, kao što je rečeno, uključuju uvek kognitivnu komponentu. Ali mnogi stavovi mogu da počivaju na veoma ograničenim i oskudnim, a često i objektivno netačnim podacima. Postoji objektivna teškoća da mi o ogromnom broju pojava i situacija prema kojima zauzimamo stav imamo kompletne ili dovoljno potpune podatke. Naprotiv, podaci su veoma često nepotpuni, i ova nepotpunost podataka kojim raspolažemo može imati za posledicu formiranje stava koji je, doduše, u skladu sa tim podacima, ali je ipak objektivno neopravdan. Parcijalni i nesuštinski podaci, koji su sami za sebe tačni, mogu da dovedu do formiranja stava koji, u stvari, nije u skladu sa činjenicama. Ako znamo samo za podatak da Crnci u južnim američkim državama u testovima za ispitivanje inteligencije imaju u proseku niže rezultate nego belci, onda zaključak da su oni inferiorniji po inteligenciji koji je naoko logičan ipak nije tačan. Potpunije poznavanje situacije, uzimanje u obzir da oni imaju manje obrazovanje, sla-
366
FORMIRANJE I MENJ ANJE SOCIJ ALN IH STAVOVA
bije škole, da su manje motivisani pri rešavanju testova pokazuju da takav zaključak i tom zaključku odgovarajući stav prema Crncima nije opravdan. Da zaista mogu nepotpuni i netačni podaci da čine kognitivni sadržaj stava, potvrđuju česte predrasude i praznoverice kod ljudi. To nam ilustruje rezultat jednog ispitivanja u SAD. U toj zemlji je pre izvesnog broja godina, vođena živa kampanja za fluorisanje vode za piće da bi se na taj način smanji lo oštećenje zuba. Dobra namera stručnjaka koji su pokrenu li tu akciju naišla je, međutim, na žestok otpor kod velikog broja stanovništva, a taj otpor obraz lagan je na različite načine. Jedan istraživač koji je pristupio proučavanju razloga koje su navodili oni koji su se opirali fluorisanju, mogao je konstatovati da je velik broj takvih obrazloženja bio potpuno logički bes mislen. Kao raz log, navođeno je, na primer, među ostalim, da dekalcinisana voda izaziva zakrečenje arterija i vena, prerano starenje, gubljenje pamćenja, slabljenje volje, nimfomaniju i druge posledice.
Uticaj činjenica i podataka često ometa delovanje i prihvatanje autoriteta tamo gde je takav autoritet logički neopravdan. Mi se moramo u mnogim našim mišljenjima i stavovima osloniti na autoritet pre svega na naučni autoritet jer je nemoguće da o svim pojavama našeg složenog života imamo mišljenja i stavove čiju smo opravdanost sami proveravali i utvrdili. Uostalom, opravdanost takvog autoriteta potvrđuju naše iskustvo i praksa, pa je takvo prihvatanje autoriteta stručnjaka i neophodno i opravdano. Ali, veoma često mi preuzimamo kao autoritete osobe koje to nisu, ili nisu u onoj oblasti u kojoj ih mi takođe prihvatamo kao merodavne za formiranje stavova. Ispitivanja pokazuju ovaj veliki i često negativni uticaj autoriteta ukazujući na raz like među pojedincima u podložnosti delovanja autoriteta. Spomenućemo, najzad, najvažniji momenat koji ometa delovanje činjenica na formiranje stavova. To je personalni momenat: postojanje određenih snažnih motiva kod ljudi. Veći broj autora smatra da informacije i saznanja imaju samo drugorazredni i sporedni značaj u formiranju stavova. Oni glavnije izvore stavova vide u ličnoj motivaciji. Informacije će retko biti determinante stavova, smatraju, na primer, Kreč, Kračfi ld i Balaki (1972). Biće samo kad te informacije pomažu da se stvore stavovi koji su u skladu sa stavovima koji već postoje kod pojedinaca, a koji svoj izvor imaju, pre svega, u ličnoj motivaciji. U krajnjoj liniji, smatraju oni, že lje i motivi su faktori koji određuju da li će se podaci koji stoje na raspolaganju koristiti i, ako se već koriste, kako će se interpretirati. Informacije i saznanja ne mogu se, po njihovom mišljenju, prihvatiti kao samostalne snage u formiranju stavova. Ukazivanje na važnost motivacije za formiranje stavova je opravdano. Zaista, čovek ne deluje, pa i ne prihvata stavove, samo na osnovu određenih činjenica. Ipak je, po našem mišljenju, u navedenom shvatanju, potcenjena uloga činjenica i informacija u formiranju stavova. Jedna od bitnih ljudskih karakteristika jeste i težnja za usklađenošću svojih mišljenja i stavova i za otklanjanjem kognitivnog nesklada. Već ova težnja za usklađivanjem, kao i težnja za saznanjem, za jasnoćom, za utvrđivanjem istine, predstavlja takođe motivacionu snagu. Drugim rečima, i činjenice imaju motivaciono dejstvo. Podaci zaista neće uvek izazvati na-
367
NIKOLA ROT
puštanje ranijeg stava koji nije u skladu sa novim saznanjem i formiranjem novog, drugačijeg, koji to jeste. Ali uvek će izazvati proces reorganizovanja postojećih stavova. Ljudi će ponekiput koristiti različite mehanizme da bi zadržali mišljenja i stavove koji odgovaraju njihovim željama, ali isto tako, često će činjenice, dovoljno jasne, delovati i da se napuste ranije logički neopravdani stavovi i formiraju novi. Nesklad među kognitivnim elementima deluje motivaciono i predstavlja takođe snagu kao što to opravdano, među ostalima, ističe Festinger (1957). Zato, iako njihovo delovanje nije apsolutno niti stalno, podaci i činjenice imaju značajnu ulogu u formiranju stavova. Nedovoljno je zasada sistematskih ispitivanja o uticaju podataka, činjenica i saznanja na formiranje stavova.
PERSONALNI MOMENTII FORMIRANJE STAVOVA Kao treću grupu opštih faktora koji neposredno deluju na formiranje stavova možemo istaći lične momente. Možemo razlikovati dve grupe personalnih momenata važnih za formiranje stavova: a) aktuelnu motivaciju pojedinaca i b) trajne karakteristike ili crte ličnosti. Psihologija, koja se bavi psihičkim životom i psihičkim karakteristikama pojedinaca, posvećuje posebnu pažnju izučavanju ovih momenata. Iako ovi momenti nisu ni jedini, a obično ni odlučujući faktori stavova, nesumnjivo je da oni imaju značajnu ulogu. A i kada deluju drugi, sociološki, faktori i oni deluju preko personalnih momenata.
Aktualna motivacija Formiranje stavova zavisi u velikoj meri od toga koliko oni doprinose zadovoljenju želja pojedinaca i ostvarivanju njihovih ciljeva. Objekti i pojave koji doprinose zadovoljavanju naših ciljeva obično se pozitivno ocenjuju, prema njima se zauzima pozitivan stav. Obrnuto, prema takvim pojavama koje sprečavaju zadovoljenje naših motiva zauzima se negativan stav. Prema društvenom sistemu koji omogućava udobniji život, ugledniji položaj u društvu imaćemo pozitivan stav. Međutim, oni kojima određeni društveni sistem stvara teže uslove života, kojima je, na primer, nacionalizovana imovina, ili čiji je društveni ugled i uticaj smanjen imaće prema tom istom društvenom sistemu, često, negativan stav. Da prema objektima koji doprinose zadovoljenju naših motiva imamo pozitivan stav, prema onima koji sprečavaju negativan, potvrđuju i rezultati eksperimentalnog ispitivanja. Među ostalim, to potvrđuje i ispitivanje M. B. Smita i saradnika (M. B. Smith, J. S. Bruner i R. W. White, 1956). Oni su pokazali kako stavovi prema Sovjetskom Savezu kod njihovih ispitanika zavise od toga u kojoj meri ti stavovi služe zadovoljavanju njihovih želja. Utvrdili su da taj stav zavisi od različitih motiva karakterističnih za ispitanike: da budu prihvaćeni članovi određene grupe; da imaju priznatu ili dominantnu ulogu u grupi; da se razlikuju od
368
FORMIRANJE I MENJANJE SOCIJ ALNIH STAVOVA
pripadnika neke određene grupe. Kad su negativni stavovi prema Sovjetskom Savezu mog li tome doprineti, formira li su se takvi stavovi; a kad su tome mogli doprineti pozitivni stavovi prema Sovjetskom Savezu, moguće je bilo konstatovati postojanje takvih stavova.
Uticaj motiva na formiranje stavova i značaj instrumentalne vrednosti stavova kako se izražavaju autori za pojedinca pokazuje, na osnovu svog istraživanja, i Rozenberg (M. Y. Rosenberg, 1956). On je, kod svojih ispitanika, najpre utvrđivao njihov stav prema davanju slobode delovanja Komunističkoj partiji u SAD. Ispitivao je da li su za to da se dozvoli da se članovi Komunističke partije slobodno i bez ograničenja obraćaju javnosti ili ne. Nekoliko nedelja kasnije, njegovi ispitanici, studenti, trebalo je da označe: u kojoj meri teže za ostvarenjem određenih ci ljeva i koliko zadovo ljenje očekuju od ostvarenja tih ci ljeva. Naveli su 35 mogućih ciljeva. Među osta lim: mogućnost promena i mogućnost da čovek ima nove i različite vrste iskustva; da bude cenjen od drugih; da ima sta lni prihod; da bude sa drugim u društvu. Treba lo je zatim, da ispitanici svaki od ovih 35 ciljeva svrstaju u 11 kategorija ocena koje su međusobno čini le prelaz od ocene da se određeni cilj može u potpunosti ostvariti (i kad se dozvoli članovima Komunističke partije da se slobodno obraćaju javnosti) do ocene da (dozvoljavanje Komunističkoj partiji pune slobode obraćanja javnosti) u potpunosti sprečava zadovoljenje određenog cilja. Na osnovu dobijenih rezuitata autor zaključuje: da stav prema s lobodi obraćanja javnosti za komuniste i intenzitet toga stava stoji u zavisnosti od toga da li se ocenjuje da dozvola ili zabrana slobode javnosti delovanja Komunističkoj partiji doprinosi ili ometa zadovoljenje ciljeva koje su pojedinci označili kao svoje važne ciljeve.
Stav zavisi od njegove, kako se autor izražava, instrumentalne vrednosti za ostvarenje određenih ciljeva. Prema onome što pojedinac ocenjuje da služi, ostvarenju njegovih ciljeva postojaće pozitivan stav, a prema onome što ocenjuje da sprečava ostvarenje ciljeva imaće negativan stav. Važnost lične motivacije u formiranju i održavanju stavova, a posebno predrasuda, potvrđuju analize izvora mnogih rasnih predrasuda. One pokazuju da, po pravilu, takve predrasude imaju funkcionalni karakter: da služe kao sredstvo da se zadovolje različite težnje i želje koje pojedinci inače nisu u mogućnosti da zadovolje (obično zbog toga što to društvo ne dozvoljava, budući da se te želje ocenjuju kao nesocijalne), da se oslobode nagomilane agresije i tenzije. Predrasude imaju određenu funkciju za ličnost služe ostvarenju nekih motiva. Analize pokazuju da to mogu biti i različite vrste želja i različiti impulsi i da predrasude redovno imaju u njima svoj izvor.
Trajne karakteristike ličnosti Mi smo već pomenuli više istraživanja koja ukazuju na vezu između određenih crta ličnosti i određenih stavova. Pre svega, to pokazuje istraživanje Adorna i njegovih saradnika, koji su pokazali da sindrom antidemokratske orijentacije stoji u korelaciji sa karakteristikama autoritarne ličnosti. Postoji veći broj i drugih pokušaja da se pojedini stavovi i sindromi stavova dovedu u vezu sa određenim trajnim karakteristikama ličnosti. Mi ćemo ovde ukratko izneti neke podatke o
369
N IKOLA ROT
vezi između trajnih karakteristika ličnosti i stavova koji čine nacionalističku orijentaciju, kao i stavova koji čine sindrom konzervativnosti. Veči je broj pokušaja da se sistematskim ispitivanjem nađu korelati određenih formi nacionalizma, pre svega etnocentrizma, u nekim trajnim karakteristikama ličnosti. Več je spomenut najpoznatiji takav pokušaj: ispitivanje i rezultati Adorna i njegovih saradnika. Ovde ćemo, ukratko, spomenuti dva druga, novija, istraživanja o vezi između etnocentrizma i nekih trajnih crta ličnosti. Prvo od njih je ispitivanje H. P. Smita i Elen Rozen (H. P. Smith i Ellen W. Rosen, 1957). Koristili su jednu skalu koju su autori sami konstruisali i kojom smatraju da se može ispitati jedan sindrom stavova koji su oni nazva li „otvorenost prema svetu“ (worldopenness) i koji, prema njima, otkriva stepen etnocentrizma. Među ispitanicima odabrali su one koji su pokazali taj sindrom u najvećem obliku. Potom su ove ispitanike, izjednačivši ih pre toga s obzirom na razna obeležja, kao što su doba, pol, vaspitanje, status, mesto stanovanja, ispitivali standardizovanim intervjuom i sa nekoliko testova ličnosti. Utvrdili su da su oni ispitanici koji su imali nizak rezultat na skali i, prema tome, pokazivali visok stepen etnocentrizma, imali kao karakteristike određene crte ličnosti stereotipnost, spremnost potčinjavanja autoritetu, sklonost pokoravanju, disciplini. Međutim, u maloj meri su pokazivali težnju sa samoaktualizacijom, kritičnost prema roditeljima i druge neke crte. Naprotiv, oni koji su pokazivali visok stepen ispitivanog sindroma, a prema tome mali stepen etnocentrizma, obrnuto, pokazivali su izrazitu težnju za samoaktualizacijom, kritičnost, a u maloj meri stereotipnost u ponašanju i sklonost potčinjavanju autoritetima. Ispitavši svoje ispitanike i F-skalom konstatovali su kod njih one karakteristike za koje Adorno smatra da postoje kod ličnosti sa autoritarnom strukturom. Drugo slično je ispitivanje norveškog psihologa Kristijansena (B. Christiansen, 1959) koji je za subjekte uzeo grupe slušalaca vojnih škola. On je konstatovao da kod subjekata koji pokazuju etnocentrizam postoji sklonost i da otvoreno agresivno reaguju prema drugim osobama, da napadaju i okrivljuju druge nacije, kao i u velikom stepenu nagomilane latentne agresivne tendencije.
I o vezi između političke konzervativnosti i ličnosti daje podatke i Adornova studija. Osim nje, tu vezu pokušava utvrditi i veći broj drugih istraživača. Između ostalih i Mekloski (N. McClosky, 1958). On je kanstruisao skalu za ispitivanje konzervativnosti, uvrštavajući u nju tvrdnje koje se često nalaze kod pisaca koji zastupaju konzervativnost u politici. Među ostalim, takve tvrdnje su: Obaveze su važnije od prava; Ljudsku prirodu ne možemo promeniti; Nije važno šta ljudi misle, uvek će određeni mali broj rešavati šta će biti; Malo Ijudi stvarno zna šta je njihov najvažniji interes u toku dužeg perioda. Ovom skalom i različitim drugim instrumentima kojima se ispituju razne osobine ličnosti izvršili su ispitivanje na uzorku od oko 1 200 stanovnika dva američka grada. Na osnovu analize dobijenih podataka došli su do razlikovanja s obzirom na konzervativnost četiri grupe ispitanika: izrazito liberalnih u svojim političkim stavovima, umereno liberalnih, umereno konzervativnih i izrazito konzervativnih. Konstatovali su da ove kategorije ispitanika poseduju u različitom stepenu lične karakteristike, kao što su: intenzivno osećanje krivice; neprijateljstvo prema drugim osobama; osuđivanje drugih za njihove slabosti; netolerantnost; krutost u sudovima i neke druge karakteristike. Ove osobine ličnosti najmanje su bile izražene kod grupe koja je pokazivala izrazito liberalnc stavove a najviše kod grupe koja je pokazivala izrazito konzervativne političke stavove.
370
FORMIRANJE I MENJ ANJE SOCIJ ALN IH STAVOVA
Na osnovu ovih podataka zaključuju da je konzervativno shvatanje karakteristično za ljude sa osećajem nesigurnosti i nezadovoljstva sa sobom, za submisivne, nesigurne u svoje vrednosti, sumnjičave i neprijateljski raspoložene prema drugim osobama, rigidne, netolerantne, slabo integrisane, anksiozne i za ljude sa osećajem krivice. Vezu između ovih crta ličnosti i konzervativnosti pokušavaju objasniti time što je naglašavanje reda i dužnosti, potrebe discipline, važnosti simbola i rituala vlastite kulture, protivljenja promenama a što su sve karakteristike konzervativne orijentacije izraz ličnosti koja ima izrazitu potrebu za urednošću, za osloncem na nešto stabilno, koja se teško prilagođava promenama i koja ne može da se miri s tim da je nešto nerešeno i neko pitanje otvoreno. Takvi ljudi imaju potrebu za podrškom i za odbranom društva onakvog kakvo je. Oni zahtevaju krutu i strogu institucionalizaciju baš zato što se osećaju lično nesigurnim. Iako ljudi sa konzervativnim shvatanjima, prema nalazu autora, ima više među osobama sa nižim obrazovanjem, autor smatra da obrazovanje nije odlučan faktor za formiranje konzervativnih stavova. Važniji, po njemu, jeste određena struktura ličnosti, a takva se može sresti kod osoba i sa većim i sa manjim obrazovanjem. Sva ova ispitivanja o vezi između određenih osobina ličnosti i određenih stavova dosta su nesigurna u svojim zaključcima i zacelo ne predstavljaju nikakve definitivne nalaze. Donoseći svoje zaključke autori često ne uzimaju u obzir da određeni stavovi zavise i od pripadnosti nekoj kulturi ili subkulturi, od određene ekonomske situacije u kojoj se ispitanici nalaze, da na njih utiču trenutna društvena i politička stanja i mnogobrojni drugi spoljni momenti. Zato oni često preterano naglašavaju ulogu pojedinih osobina ličnosti u obrazovanju stavova. Nema sumnje da takvi psihološki momenti imaju udela u formiranju stavova, ali je taj udeo različit u različitim sredinama, za različite grupe i u različitim momentima i pitanje je da li je toliko odlučujući koliko su mnogi od autora psihologa skloni da veruju i istaknu. Tek će sistematska dalja istraživanja moći dati pouzdaniju sliku o složenoj vezi između trajnih osobina ličnosti i određenih sindroma stavova.
MENJANJE STAVOVA lako je za sve stavove, a posebno za predrasude, karakteristična relativna trajnost, stavovi se ipak mogu menjati. Isti faktori koji utiču na formiranje stavova utiču i na njihovo menjanje. Tri grupe opštih faktora, koji utiču neposredno na formiranje stavova, predstavljaju i opšte faktore menjanja stavova. Ali, u nastojanju da se što bolje prouči proces formiranja i menjanja stavova, vrše se danas mnoga istraživanja: da bi se utvrdili posebni uslovi koji pogoduju delovanju takvih opštih faktora, ili koji sprečavaju njihovo dejstvo. Na osnovu sistematskih empirijskih istraživanja, često i laboratorijskih eksperimenata, istraživači ukazuju na postojanje određenog broja takvih posebnih činilaca od kojih zavisi uspeh u nastojanju da se promeni postojeći stav. Jer, menjati postojeće stavove, po pravilu,
371
NIKOLA ROT
znači i formirati nove stavove. Ovi specifični faktori, od kojih zavisi menjanje stavova, predstavljaju i faktore formiranja stavova. Opravdano ističu Kreč, Kračfild i Balaki (1972) da treba razlikovati razne vrste promena stavova. Stavovi se mogu menjati samo s obzirom na njihov intenzitet, tj. od više ekstremnih promeniče se u manje ekstremne ili obrnuto, od manje ekstremnih promeniti se u više ekstremne (kongruentno menjanje). Stavovi se mogu menjati i s obzirom na njihovu direkciju, tj. od pozitivnih menjati se u negativne, i obrnuto, od negativnih preobraziti u pozitivne (nekongruentno menjanje). Sigurno je da je lakše menjati samo intenzitet nego direkciju stava. Moguće bi bilo razlikovati menjanje stavova i s obzirom na neke druge momente: menjanje predrasuda od menjanja stavova u užem smislu; sistematsko i namerno nastojanje da dođe do promene u stavovima od nenamernih promena stavova koje nastupaju usled izmene uslova koji su izazvali javljanje stavova; menjanje koje se ostvaruje direktnim apeliranjem na intelektualne procese od menjanja koje se ostvaruje bez takvog direktnog apelovanja.
Zavisnost od karakteristika stavova Da li će se stavovi lakše ili teže promeniti delovanjem različitih faktora koji utiču na menjanje stavova, zavisi i od karakteristika samih stavova: ekstremnosti, s loženosti, usklađenosti, snage, i drugih karakteristika, kao i od određenih osobina ličnosti. Ekstremniji stavovi, stavovi sa većim intenzitetom uverenosti u njihovu tačnost, verovatno će se teže menjati od manje ekstremnih. To potvrđuje i eksperimentalno ispitivanje koje je izvršio američki psiholog Tannenbaum (1956). Na osnovu dobijenih rezultata on je zaključio: da stepen promene stava ostvaren delovanjem persuazivne komunikacije (ubeđivanjem) jeste obrnuto proporcionalan stepenu ekstremnosti stava koji se nastojao izmeniti. Međutim, u ovako formulisanoj zakonitosti o ulozi ekstremnosti stava pri menjanju stavova, ne pravi se razlika između kongruentnog menjanja, tj. menjanja pri kome se nastoji izmeniti samo intenzitet stava, i nekongruentnog menjanja, tj. menjanja u kom se nastoji izmeniti direkcija stava. Verovatno je da takva raz lika postoji. Drugačiji će biti efekat persuazivne komunikacije ako se njom želi izmeniti samo intenzitet, ne menjajući direkciju, i kad se njome nastoji izmeniti i direkcija. Na osnovu opšteg iskustva i na osnovu rezonovanja, moguće je zaključiti da je teže izmeniti direkciju stava i da na ekstremnije stavove persuazivna komunikacija manje utiče. A to potvrđuju i neka ispitivanja. Stavovi mogu da se razlikuju, rečeno je, s obzirom na svoju složenost. Oni mogu uključiti više raznih kognitivnih, emotivnih elemenata i više vrsta tendencija ka akciji. Jednostavniji, manje složeni stavovi, koji uključuju manje ovih elemenata, lakše će se menjati s obzirom na direkciju stava od složenijih. Međutim, više složeni stavovi lakše će se menjati od jednostavnijih kad je menjanje usmereno samo na menjanje intenziteta. Opravdano je, na primer, očekivati da, u slučaju kad već raspolažemo sa dosta podataka o štetnosti atomskog naoružanja i imamo
372
FORM IRANJE 1 MENJANJE SOCIJ ALNIH STAVOVA
određen blag negativan stav prema atomskom naoružanju da će ubeđivanje, kome je namera da se kod nas stvori izrazit negativan stav protiv atomskog naoružanja, lakše dovesti do željenog dejstva nego kod osoba koje ne raspolažu tolikim podacima o štetnosti atomskog naoružanja. Karakteristika od koje u velikoj meri zavisi efekat delovanja na stavove jeste usklađenost stava sa drugim stavovima koje imamo. Stav, koji je povezan sa većim brojem drugih stavova i usklađen sa njima, pokazaće se otporniji prema pokušajima menjanja od stava koji nije usklađen sa drugim našim stavovima. Cak se može dogoditi da takvo nastojanje izazove i tzv. bumerang-efekat, tj. da dovede do povećanja intenziteta ranijeg stava namesto do nameravanog slabljenja tog stava. Ako dođe, na primer, do pokušaja da se neko ko je ubeđen u opravdanost socijalističkog društvenog poretka ubeđuje određenim argumentima protiv toga poretka, a taj opšti stav prema socijalizmu u skladu je sa mnogim drugim stavovima koje subjekt ima (na primer: pozitivnim stavom o pravu na slobodu i samostalan razvitak svih naroda, pozitivnim stavom prema ravnopravnosti žena, zalaganjem za humane odnose u postupku sa Ijudima itd.) onda pokušaji antisocijalističke propagande da se izazove promena stava koji je u prilog socijalizmu može dovesti do još čvršće uverenosti u opravdanost socijalističkog sistema. Što se, međutim, tiče kongruentne promene, tj. povećanja intenziteta, verovatno je da su usklađeniji stavovi podložniji ovoj vrsti promene nego stavovi koji su izolovani, koji nisu povezani ni usklađeni sa drugim stavovima.
Zavisnost od karakteristika ličnosti Osim od karakteristika samog stava, na koji se vrši uticaj, efekat delovanja raznih faktora zavisiće i od mnogih karakteristika ličnosti. Zavisiće od motiva karakterističnih za pojedinca. Ukoliko su određeni motivi intenzivniji, a postojeći stav ima veću instrumentalnu vrednost za njihovo zadovoljenje, utoliko će se stavovi teže promeniti. Kao određene opšte crte ličnosti, od kojih zavisi efekat delovanja različitih od faktora na menjanje stava, navode se u literaturi posebno: inteligencija, persuazibilnost i potreba za kognitivnom jasnoćom. O ulozi inteligencije postoje međusobno suprotna shvatanja: jedni autori smatraju da veći stepen inteligencije olakšava menjanje stavova, a drugi autori su mišljenja, naprotiv, da manji stepen inteligencije olakšava menjanje stavova. Ispitivanja vršena u Beogradu pokazuju da to zavisi, među ostalim, od toga na kakvim podacima počivaju sudovi; inteligentni će biti pristupačniji menjanju svojih sudova i stavova ako njihov stav i argumentacija za njega počivaju na logički zasnovanim argumentima, na logičkoj evidentnosti, a manje će biti pristupačni menjanju ako argumenti počivaju na prostom autoritetu ili na emocionalnom odnosu prema pojavi o kojoj postoji stav. Druga karakteristika ličnosti, o čijoj se važnosti pri menjanju stavova u novijim istraživanjima često govori, jeste persuazibilnost a pod kojom se podrazumeva opšta karakteristika ljudi, kod pojedinaca razvijena u većoj ili manjoj meri,
373
NIKOLA ROT
da se podleže uticaju neke komunikacije bez obzira na njen sadržaj, bez obzira na komunikatora, na sredstva komunikacije i na uslove u kojima se komunikacija ostvaruje. Neki autori (J. L. Janis, 1959) smatraju da ima osoba kod kojih je ta osobina znatno više razvijena nego kod drugih. Prvi će lakše a drugi teže menjati svoje stavove. O tome da li zaista postoji takav samostalan opšti faktor persuazibilnosti postoji još spor. Neki autori, najzad, kao karakteristiku koja ima uticaja na menjanje stavova, navode težnju za kognitivnom jasnoćom (H. C. Kelman, 1961). Ljudi, uopšte, teže za jasnoćom situacije i nalaženjem smisla. Ali postoje razlike u tome kako realizuju te težnje, kakav je njihov „kognitivni stil“. Neki na situaciju neodređenosti, nejasnoće, dvosmislenosti, reaguju tražeći nove podatke, nastojeći da shvate relacije među podacima, da objasne situaciju. Kod njih će nove informacije imati veći efekat. Druge osobe, koje na nejasnu situaciju reaguju odbrambenim mehanizmima i nastoje da se nejasnoće oslobode uprošćavanjem i uprošćenim objašnjenjem i odlikuju se sklonošću da sve ocenjuju po šemi crno-belo teže će prihvatiti nove informacije koje bi mogle dovesti do promene stava i promeniti sliku o situaciji koju su izgradili.
Zavisnost od grupe Kao što je grupa jedan od osnovnih izvora formiranja stavova tako je ona i jedan od najvažnijih faktora menjanja stavova. Ona može značajno da utiče na formiranje i na održavanje postojećih stavova (sprečavajući njihovo menjanje), ali može biti i veoma značajan faktor menjanja stavova. Napuštanjem grupe sa određenim shvatanjima i stavovima i uključivanjem u novu grupu sa drugačijim shvatanjima i stavovima, često dolazi kod ljudi do značajnih promena stavova. To nam potvrđuje opšte iskustvo. Dolaskom u novu sredinu, mi prihvatamo i mnoge stavove karakteristične za nju. Učenici, koji iz jednoga razreda u kom postoji opšte raspoloženje da se ne ceni marljivost i uspeh u školi, ako dođu u razred u kom se to ceni, menjaju i svoj odnos prema učenju. Slično je kad se dođe iz nerazvijenoga kraja u razvijeni, kad se iz jednog kruga prijatelja pređe u drugi krug prijatelja. Ovu zakonitost potvrđuje i više ispitivanja. Među ostalim, i poznato ispitivanje koje je sa saradnicima u toku nekoliko godina na američkom koledžu u Beningtonu proveo psiholog Njukomb (T. M. Nevvcomb, 1943). Na tom koledžu, pre svega, pod uticajem nastavnika naprednih po svojim shvatanjima, dominirala su liberalna shvatanja o različitim društvenim pitanjima. Njukomb je sa saradnicima, koristeći različite instrumente, u toku 4 godine pratio stavove studenata toga univerziteta. Mogao je konstatovati da su studenti, iako je većina njih bila iz konzervativnih porodica sa Juga SAD, utoliko većem postotku prihvatali napredna shvatanja karakteristična za koledž u kome su uči li i živeli ukoliko su duže boravili u njemu. Ovu promenu stavova pod utieajem do laska u novu sredinu ilustruju podaci o postotku studenata koji su posle raznih perioda boravka u novoj sredini glasali (nezvanično) za kandidate za predsednika SAD.
374
FORMIRANJE I MENJANJE SOCIJ ALNIH STAVOVA
Iz pregleda se vidi da je otprilike isti postotak studenata, i njihovih roditelja koji su glasali za pojedine od ovih kandidata kod studenata prve godine. Kod studenata druge godine, a u još većem postotku kod studenata treće i četvrte godine, smanjuje se postotak studenata u odnosu na postotak njihovih roditelja, koji su glasali za republikanskog kandidata predstavnika konzervativnijih shvatanja, a povećan broj studenata i razlika u glasanju njihovih roditelja koji su glasali za demokratskog, pa i socijalističkog ili komunističkog kandidata, dakle. za predstavnike liberalnijih i naprednijih shvatanja. Dolazi do napuštanja stavova, karakterističnih za grupe kojima su studenti ranije pripadali (konzervativna porodica, konzervativni Jug) a do prihvatanja naprednijih shvatanja karakterističnih za novu grupu u kojoj studenti žive (beningtonski koledž). Istraživač, međutim, konstatuje da, ipak, nije došlo do promene stavova kod svih studenata koji su promenili grupu, a i kod onih kod kojih je došlo do promena te promene su bile različitog stepena. Da bi utvrdio koji su posebni činioci uticali na to da dođe ili ne dođe do promena, odnosno, da su promene u stavovima bile različitog stepena, Njukomb je detaljnije ispitivao 24 progresivna i 19 konzervativnih studenata po stavovima. Zak ljučio je da uticaj nove grupe zavisi od opšteg odnosa studenata prema novoj spedini (prema koledžu) i od njihovog odnosa prema roditeljima. Kod onih studenata iz konzervativnih porodica. kod kojih je doš lo do promene stavova, karakteristične osobine ličnosti bile su: težnja za nezavisnošću i težnja za prestižom (koja se realizovala usvajanjem i identifikovanjem sa vladajućim liberalnim shvatanjem u koleđu). Oni, koji su ostali pri strogim konzervativnim shvatanjima, ostali su to zbog vezanosti uz svoju porodicu, i oni su tu svoju vezanost u intervjuima isticali. To ilustruje i izjava jednog od tih studenata. On saopštava: ,,Ja sam osećao da ne mogu da se borim protiv tih ideja koje prevladavaju na koledžu, ali sam odlučio da ostanem uz ideje svoga oca“. Autor smatra da je uz osećanje vezanosti za porodicu, za ovakve studente koji su zadržali konzervativna shvatanja svoje porodice, karakteristično i osećanje lične nesigurnosti i nemogućnosti da intelektuatno savladaju nove ideje karakteristične za koledž.
U literaturi se navodi veći broj podataka koji pokazuju značaj grupe za održavanje i menjanje stavova. Medu tim podacima ubedljivi su neki primeri iz Drugog svetskog rata koji pokazuju da se pripadnici pojedine vojne jedinice ne demorališu i ne predaju sve dotle dok njihova jedinica deluje kao čvrsta organizacija i, prema tome, može da vrši uticaj na članove svoje grupe. Saveznička propaganda (američka, engleska) vršila je veoma živu propagandu 1944. i početkom 1945. godine u nemačkim vojnim jedinicama za predaju tih jedinica. Ta propaganda, međutim, nije imala uspeha sve dok čete ostaju dobro i čvrsto organizovane grupe, tj. dok su pojedinci ocenjivali ostale vojnike kao svoje ratne drugove sa kojima zajedno izdržavaju sve teškoće, na koje se mogu osloniti i koji ih pomažu. Dobro zasnovano i opravdano razobličavanje nacističke ideologije nije bilo od značaja smatraju neki autori jer glavni faktor koji je održavao kohezivnost nemačkih vojnih jedinica, četa, nije bila nacistička ideologija nego dobro organizovana grupa i grupna atmosfera. Kad su, međutim, čete postale slabije organizovane, kad nije bilo redovnog snabdevanja hranom, municijom, delovanje grupe se gubilo a lična želja da se održi život postala moćniji faktor od grupnih shvatanja persuazivna komunikacija, propaganda za predaju je delovala. Autori konstatuju: da je naročito do predaje u većem broju dolazilo upravo ond? kad je grupa, kao celina, rešila da se preda savezniciria. Kao primer delovanja grupe na sprečavanje prome-
375
NIKOLA ROT
ne shvatanja navode se podaci o zatvorenicima i posebno o maloletnim delinkventima. Nastojanje vaspitača da takvi kakvi su promene svoje stavove ostaju po pravilu bez uspeha zbog toga jer se među delinkventima i među zatvorenicima stvaraju neformalne grupe koje se zalažu za održavanje svojih nesocijalnih i antisocijalnih stavova. Ali, kao što grupa može da predstavlja značajan faktor u otporu menjanju stavova, ona može biti i značajan činilac koji utiče na njihovo menjanje. Ona to postaje time što, kao celina, uskraćuje podršku ranijim, dotadašnjim stavovima, i pomaže formiranje novih stavova. Pri tome razvijanje diskusije u grupi o novim stavovima mnogo doprinosi tome da se lakše napuste stari i prihvate novi stavovi. Ovakvo delovanje grupe u pravcu menjanja stavova potvrđuju i podaci o držanju nemačkih vojnih jedinica krajem Drugog svetskog rata. Od momenta kad su čete postajale sve više dezorganizovane, počinje masovna predaja. Prestala je u grupi podrška ranijim stavovima. Diskusija o novim drugačijim stavovima doprinosi njihovom prihvatanju. Uočava se spremnost najpre pojedinaca i postepeno sve većeg broja da se prihvate novi stavovi. To značajno utiče na to da članovi grupe ili većina njih prihvata nove stavove.
376
SPECIFIČNl FAKTORI FORMIRANJ A I MENJ ANJ A STAVOVA
SPECIFIČNI FAKTORI FORMIRANJA I MENJANJA STAVOVA
U toku dvadesetak godina mnogo je napora uloženo da se sistematskim istraživanjima utvrde posebni i konkretni uslovi od kojih će zavisiti menjanje dotadašnjih i formiranje novih stavova. U nekim od tih istraživanja korišćena je metoda sistematskog neeksperimentalnog istraživanja, a u velikom broju korišćene su metode eksperimentalnog istraživanja, i to najčešće u laboratorijskoj situaciji. Izvestan broj tih istraživanja izvršen je putem terenskog eksperimenta. U tim istraživanjima su ispitanici redovno bili izloženi ubeđivanju (persuaziji) kojoj je bio cilj da se utiče na promenu stavova koje su ispitanici imali. Namera istraživača je bila da utvrdi od kojih posebnih uslova ili specifičnih faktora zavisi da li će ubeđivanje đovesti do veće ili manje promene u stavovima ispitanika, odnosno da li će ili neće imati ikakvog efekta. Veliki deo tih istraživanja vršili su na Odeljenju za psihologiju Jelskog (Yale, SAD) univerziteta Haulend (C. J. Hovland) i saradnici. Tim istraživanjima utvrđen je veliki broj posebnih uslova ili specifičnh faktora od kojih zavisi efekat ubeđivanja na menjanje stavova. U daljem izlaganju iznećemo neke od ovih istraživanjima utvrđenih specifičnih faktora koji utiču na menjanje stavova. Preglednosti radi svrstali smo ih u šest grupa, u specifične faktore u vezi sa: 1) grupom, 2) komunikacionim situacijama, 3) sadržajem komunikacije, 4) organizacijom komunikacije, 5) karakteristikama komunikatora i 6) korišćenjem masovnih sredstava komunikacije.
SPECIFICNI FAKTORI U VEZI SA GRUPOM Utvrđeno je delovanje većeg broja specifičnih faktora u vezi sa grupom kojoj pojedinac pripada na efekat ubeđivanja. Pored sadržaja grupnih normi kao što je to izneto u prikazu Njukombovog istraživanja poznatog pod nazivom Benington studija i celokupne atmosfere grupe kao što to pokazuju podaci o nastojanjima da se u toku Drugog svetskog rata utiče propagandom na vojnike ratnog protivnika istraživanja su pokazala da su takvi specifični uslovi u vezi sa grupom, a od kojih zavisi efekat ubeđivanja: čvrstina grupnih normi, ocena opravdanosti grupnih normi, kontrola njihovog održavanja, procena vrednosti toga da se bude član grupe i status u grupi.
377
NIKOLA ROT
Čvrstina grupnih normi Jedan od takvih faktora koji utiču na menjanje stavova jeste čvrstina grupnih normi. Ukoliko su grupne vrednosti čvršče usvojene od članova grupe utoliko će biti teže promeniti njihove stavove. To potvrđuje iskustvo a pokazuju i rezultati pojedinih istraživanja. U jednom istraživanju proveravala su dva istraživača (H. H. Kelley i E. H. Volkart, 1952) uticaj čvrstine grupnih normi na 12 grupa skauta (izvidnika). Poznato je da je među važnim ciljevima ove organizacije logorovanje i život u prirodi i da se ističe vrednost i poželjnost takvog načina života. Istraživači su skalom za merenje stavova kod svih članova grupa ispitali njihov stav prema logorovanju i životu u šumi, kao i to koliko su zadovoljni time što su članovi skautske organizacije. Posle završetka ovog ispitivanja upućen je, prema planu istraživanja, u logor jcdan odrastao posetilac. On je pred svim članovima održao izlaganje u kome je kritikovao logorovanje i boravljenje u prirodi. Posle njegovog izlaganja opet je izvršeno merenje stavova prema logorovanju i pridavanje vrednosti članstvu u skautskoj organizaciji. Utvrđeno je da je došlo do izvesne promene stavova. Ali se pokazalo da između količine promene i stepena prihvatanja normi skautske grupe postoji negativna korelacija. Čim se manje čvrsto prihvataju norme i manje ceni članstvo u skautskoj organizaciji tim su promene u stavovima i oceni vrednosti članstva veće. Ali oni koji su u velikom stepenu bili ubeđeni i ispravnost normi i bili veoma čvrsto vezani za skautsku organizaciju, pojačali su intenzitet svojih ranijih stavova i ocena. Došlo je, kod njih, do tzv. bumerang-efekta.
Kod onih koji nisu bili čvrsto uvereni u važnost grupnih stavova napad na te stavove imao je dejstva. Ali oni koji su bili duboko uvereni u tačnost i vrednost stavova, ponekad su posle napada postali još uvereniji. Napad je imao suprotan efekat od nameravanog i očekivanog. Iskustvo nam pokazuje da je zaista teško delovati na čvrsto ubeđenog vernika i veoma odanog pristalicu nekog pokreta da promeni svoje stavove i svoja shvatanja. Može se izvesti zaključak: želimo li da članovi neke organizacije budu otporni prema propagandi protiv te organizacije, važno je da obezbedimo čvrstu uverenost u ispravnost ideja i stavova za koje se ta organizacija zalaže. Sa čvrstinom grupnih normi obično ide uporedo i ocena njihove opravdanosti. Uticaj normi karakterističnih za neku grupu zavisiće i od stepena uverenosti u opravdanost tih normi. Upornije će se održavati i teže menjati one grupne norme i stavovi za čiju opravdanost postoji veća uverenost. Zato i efekat nastojanja da se promene stavovi zavisi od stepena uverenosti u opravdanost stavova karakterističnih za grupu. Ovu postavku proveravali su, među ostalim, dva istraživača (P. Converse i A. Campbell, 1960) ispitujući uticaj pripadnosti određenim organizacijama na opredeljivanje pri glasanju. Ispitivali su 4 grupe: grupu katolika, grupu Jevreja, grupu Crnaca i grupu članova sindikata. Sve su ih pitali: da li smatraju ispravnim da grupe kojima oni pripadaju podržavaju određene političke stranke i donošenje pojedinih važnih zakona za koje se te stranke zalažu. Pokazalo se da postoji dosta visoka korelacija između uverenosti u opravdanost normi karakterističnih za grupu kojoj su ispitanici pripadali i opredeljivanja za stavove koje je preporučival; njihova stranka ili grupa. Oni članovi
378
SPECIFIČNI FAKTORI FORMIRANJ A I MENJANJ A STAVOVA
koji su se više identifikovali sa svojom grupom, i u većoj meri smatrali norme te grupe opravdanima, više su se, u svojim postupcima, pridržavali i preporuka svoje grupe. Među črncima i članovima sindikata veoma velik broj je glasao za demokrate, a za koje su njihove organizacije i preporučivale da se glasa. Taj broj je bio veći među onima koji su izjavili da su čvrsto uvereni u opravdanost normi i shvatanja grupa kojima su pripadali. Manji je broj glasača bio za Demokratsku stranku među onim pojedincima koji su takođe pripadali istim organizacijama (a koje su preporučivale glasanje za Demokratsku stranku), ali su, pri ispitivanju, izjavili da su u maloj meri uvereni u opravdanost normi organizacija kojima su pripadali.
Kontrola održavanja grupnih normi Dok u dobrovoljnim grupama, kao što je, na primer, grupa vršnjaka, sama želja da se bude i ostane u grupi ima za posledicu da svaki pojedinac, član takve grupe, zastupa i održava stavove karakteristične za grupu, dotle se kod nedobrovoljnih grupa na primer vojnih jedinica vrši pritisak i postavljaju zahtevi da se norme, karakteristične za tu grupu održavaju. Za nepridržavanje izriču se kazne. Želi li se osigurati pridržavanje normi, potrebno je da se, u večoj ili manjoj meri, kontrolišu. To pridržavanje je potpunije kad postoje efikasna sredstva kontrole nego kad nema takvih sredstava. Ukoliko su sredstva efikasnija utoliko će biti i manje menjanja stavova, a čvršće pridržavanje stavova karakterističnih za grupu. Kontrola je efikasnija i lakša u javnom ponašanju (u ponašanju u grupi) nego u tzv. privatnom ponašanju (ponašanju u kontaktima sa pojedinim osobama). Istraživači su i utvrdili da u izjašnjavanjima pred javnosti, na primer na nekom sastanku, dolazi do izražaja potpunije slaganje sa grupnim shvatanjima nego u različitim ličnim dodirima koji nisu pod kontrolom javnosti grupe.
-
Još je tridesetih godina jedan istraživač (R. I. Schenck, 1932) utvrdio: da u jednom američkom mestu, u kom su stanovnici bi li pripadnici metodističke crkve, norme ponašanja koje propisuje ta crkva manifestovale su se pred javnosti, a nisu se upražnjava le u privatnom životu. Metodistička crkva je protiv uživanja alkohola i igranja karata i svi su se pripadnici crkve pred javnosti izjašnjavali protiv alkohola i kartanja. Međutim, u svojim kućama, privatno, oni su sami trošili alkohol i karta li se.
Treba naglašava autor razlikovati deklarisane i fiktivne norme, koje se saopštavaju pred javnosti, od realnih normi prema kojima se ponaša u svakodnevnoj praksi. Takvo dvojstvo ponašanja javlja se kad nema efikasnog sistema nadzora. U takvim slučajevima dolazi često do pojave koja se u stručnoj literaturi naziva „plura lističkim neznanjem". Naime, članovi grupe koji se sami u privatnom odnosu ne pridržavaju normi organizacije kojoj pripadaju, veruju da se ostali irže tih normi. To čine i ostali i oni se u praksi ne pridržavaju. ali oni smatraju Ja su izuzetak, a da to ostali ne čine. U stvari, postoji masovno nepridržavanje lormi. Tamo gde ne postoji efikasan sistem kontrole, delovanjem različitih sredsta>a persuazije, menjanje stavova je lakše i češće nego tamo gde postoji sistem eficasne kontrole. Organizacije koje žele da se članovi pridržavaju grupnih normi reba da proveravaju njihovo ponašanje.
379
NIKOLA ROT
Procena vrednosti članstva u grupi Dalji jedan momenat, u vezi s grupnom pripadnošću, od kojeg zavisi efekat menjanja stavova, predstavlja procena vrednosti članstva u grupi u koju je pojedinac učlanjen. Ocenjuje li neko važnim za sebe članstvo u grupi, on če se čvršće pridržavati stavova grupe. Isto tako, smatra li neko važnim da postane član neke nove grupe i da bude prihvaćen i priznat u grupi, on će brže i čvršće usvojiti stavove karakteristične za ovu grupu. Učlani li se, na primer, neko u neku organizaciju, ne zbog toga što smatra za sebe važnim i bitnim takvo učlanjavanje nego nekim slučajem, npr. zato što to i drugi čine, verovatno je da će sporije, ili uopšte neće, usvojiti stavove karakteristične za tu grupu. Ulogu ocene važnosti članstva za menjanje, odnosno pridržavanje stavova, potvrđuje već i spomenuto ispitivanje sa grupama skauta. Oni pojedinci iz tih grupa, koji su ocenili članstvo u skautskoj organizaciji važnim za sebe, veoma su malo, ili nimalo, promenili svoje shvatanje o vrednosti logorovanja i života u prirodi posle kritikovanja ovih shvatanja.
Status u grupi Uticaj na pridržavanje i menjanje stavova karakterističnih za grupu ima i status koji pojedinac zauzima u grupi. Može se, opšte uzev, reći čim je viši status, ili još tačnije čim se viši status želi u nekoj grupi, tim će se čvršće pridržavati stavova karakrterističnih za tu grupu, i ovi stavovi teže će se menjati. To važi i za prihvatanje stavova u novoj grupi, čiji član pojedinac želi da bude. Na osnovu svojih istraživanja, jedan autor (G. C. Homans, 1950) zaključuje da u slučaju kad se želi postići visok status u nekoj grupi, dolazi i do čvrstog pridržavanja stavova karakterističnih za grupu. Takvo čvrsto pridržavanje stavova posebno je veoma izrazito kod onih koji živo žele da budu pripadnici neke grupe ili da budu smatrani takvim, a imaju teškoće da tako budu tretirani. Tako je, na primer, kod mnogih konvertita, onih koji prelaze iz jedne vere u drugu i iz organizacije sa jednom ideologijom u organizaciju sa suprotnom ideologijom. Oni pokazuju naročitu revnost u ispoljavanju shvatanja i stavova karakterističnih za grupu čijim članovima žele da budu smatrani. Ova karakteristika takvih osoba izražena je i u našoj poslovici: „Poturica gori od Turčina". Uočeno je, međutim, izvesno odstupanje od ove opšte pravilnosti da sa višim statusom u grupi ide čvršće pridržavanje stavova grupe i veća sklonost ka menjanju tih stavova. Pokazuje se dosta često da oni koji imaju priznati status i koji su sigurni za taj svoj status sebi povremeno dozvoljavaju da se ne pridržavaju grupnih normi.
SPECIFIČNI FAKTORI U VEZI SA KOMUNIKACIONOM SITUACIJOM Sledeću grupu specifičnih faktora od kojih zavisi menjanje stavova čine faktori u vezi sa komunikacionom situacijom, faktori u vezi sa uslovima u kojima se primaju saopštenja. U literaturi se pominju tri posebna uslova primanja saopšte-
380
SPECIFIČNI FAK TORI FORMIRANJ A I MENJ ANJ A STAVOVA
nja od kojih zavisi efekat menjanja stavova: prihvatanje komunikacije u masi ili izolovanoj situaciji, javno deklarisanje prihvatanja saopštenih stavova i grupna diskusija i grupno odlučivanje.
Masovna i izolovana situacija Često se ističe da je delovanje efikasnije kad se saopštenja primaju u neizolovanoj situaciji, u prisustvu drugih, u grupi ili masi. Navodi se da u takvim slučajevima različiti znaci koji sa opažaju na ostalim prisutnima, a kojima se izražava prihvatanje saopštenih gledanja i stavova (aplauzi, odobravanje, izrazi pozitivnih emocija) doprinose tome da se lakše i potpunije prihvate pred njima izneta shvatanja. To je i razlog što se masovni zborovi i mitinzi koriste za širenje određenih ideja i pridobijanje pristalica za njih. Ispitivanja, međutim, pokazuju da ovaj zaključak o prednosti iznošenja novih ideja i stavova pred masom ne važi u svim slučajevima. Ima slučajeva kad je veća efikasnost izolovanog primanja komunikacija (u kojima se zastupaju određeni stavovi i shvatanja) nego primanja u masi. Delovanje komunikacije zavisi od stepena jedinstva grupe pred kojom se iznose saopštenja i od stepena saglasnosti članova grupe sa onim što se saopštava. Ako grupa nije saglasna sa saopštenjem, onda efikasnost komunikacije postaje u masovnoj situaciji manja nego da je komunikacija primljena izolovano. Više ispitivanja među ostalim i poznata ispitivanja Ašova (S. Asch, 1952), potvrđuju važnost stepena jedinstvenosti za prihvatanje saopštenja. Kad su svi članovi grupe, osim jednoga, saglasni sa onim što se saopštava, onda će i pojedinac koji je imao izrazito suprotan stav o takvom saopštenju i kome je ono izgledalo u prvi mah potpuno neopravdano, ipak lako izmeniti svoje shvatanje i prihvatiti deklasirana shvatanja jedinstvene većine. Momente koji utiču na to da li će masovno ili izolovano saopštenje biti efikasnije izučavali su, među ostalim, i dva autora (L. Mitnick i McGinnies, 1958) proučavajući delovanje filma u kome se zalagalo za rasnu toleranciju. U ispitivanju su formirane različite grupe: neke su bile sastavljene od subjekata koji su imali predrasude prema Crncima, a neke od subjekata bez takvih predrasuda ili sa neznatnim predrasudama. Eksperiment je variran i s obzirom na to da li se na prikazivanje nadovezivala grupna diskusija ili nije. Na osnovu dobijenih podataka o stavovima pre i posle prikazivanja filma i grupne diskusije, autori su zaključili: (a) Kad su grupe koje su bile sastavljene od subjekata sa predrasudama samo gledale film, predrasude su se smanjile; (b) Ako se na takvo gledanje nadovezala grupna diskusija u grupama u kojima su članovi imali izrazite predrasude, onda je takvo smanjivanje predrasuda bilo manje nego kad grupne diskusije nije bilo. Diskusija je doprinela tome da pojedinci u argumentima pojedinih diskutanata za opravdanost rasne diskriminacije nađu podršku za održavanje svojih predrasuda; (c) Kod takvih subjekata sa predrasudama efekat menjanja predrasuda bio je veći u izolovanoj situaciji: i kad su pojedinačno gledali film, i kad je pojedinačno sa njima razgovarano o opravdanosti ideja koje su zastupljene u tom filmu; (d) Kod
381
NIKOLA ROT
onih kod kojih su predrasude bile blage, grupna diskusija je dovela do znatnog smanjenja predrasuda, efekat grupne diskusije bio je veći nego kod grupe sa izrazitim predrasudama.
Javno deklarisanje Opšta iskustva i istraživanja pokazuju da se čvršće održavaju i teže menjaju oni stavovi koje su pojedinci javno, pred skupom, izneli i zastupali. Javno deklarisanje da se napuštaju dotadašnji (od grupe pred kojom se vrši deklarisanje osuđivani stavovi), a prihvataju novi stavovi, ima za posledicu čvršće pridržavanje ovih novih stavova. Različite organizacije često i zahtevaju takvo deklarisanje. Da je ono od koristi za ciljeve koje želi ostvariti grupa, potvrđuju i sprovedena eksperimentalna istraživanja. Među ostalim potvrđuje to i ispitivanje koje je izvršio Houlend (C. Hovland, 1958) sa saradnicima. Formirao je nekoliko grupa. U svim grupama su iznošeni argumenti za promenu starosne dobi kojom se stiče pravo glasanja. Zalagao se da umesto sa 21-om godinom mladi ljudi steknu pravo glasanja sa 18 godina. Od članova jednih grupa zahtevano je da sc javno izjasne o svom mišljenju, da potpišu tekst u kojem se iznosi takvo mišljenje koje zastupaju i saopšteno im je da će njihova imena biti javno objavIjena. Kod drugih grupa nije zahtevano takvo potpisivanje i nije rečeno da će mišljenje pojedinaca biti javno objavljeno. Posle toga grupe su slušale izlaganja u kojima su saopštavani argumenti za shvatanje suprotno stavovima ispitanika. Konstatovano je da su ova izlaganja različito delovala na one grupe koje su se javno deklarisa le i na članove onih grupa koji se nisu javno deklarisali. Kod članova onih grupa koje su se javno deklarisale, posle takvog izlaganja, suprotnog njihovim stavovima svoje stavove je zadržalo 75%, a promenilo u pravcu izlaganja 14% a (1 1% u pravcu suprotnom zalaganju). Kod grupe, međutim, gde nije traženo javno izjašnjenje 41% č lanova te grupe je izmenilo mišljenje i saglasilo se sa izlaganjem, dok je 50% ostalo pri svom ranijem miš ljenju i svojim ranijim stavovima (9% izmenilo u suprotnom pravcu zalaganju). Članovi onih grupa, koji su se javno izjasnili o svojim stavovima, bili su, dakle, manje podložni delovanju komunikacije, od onih koji to nisu učinili.
Grupna diskusija i grupno odlučivanje Da efekat komunikacije zavisi od toga da li pojedinci komunikaciju primaju u izolovanoj situaciji (čitajući je ili slušajući neko izlaganje) u neposredno direktnom obraćanju komunikatora svakom pojedincu ponaosob, ili diskusiju u grupi o onom što je izloženo pokazala su poznata istraživanja K. Levina. On je, koristeći tzv. akcioni eksperiment, ispitivao kako na grupe domaćica utiče zalaganje da se izmeni način ishrane odraslih i koristi i riblje ulje, mleko i narandžin sok u ishrani deteta. Zanimalo ga je kada će (pri kojim načinima saopštavanja) uticaj zalaganja imati veći efekat na menjanje dotadašnjeg načina ishrane, i kada će taj efekat biti dugotrajniji. Levin je došao do zaključka da grupna diskusija ima neospornu prednost pored druga dva načina primanja saopštenja pred slušanjem stručnog predavanja, pa čak i pred ličnim pojedinačnim ubeđivanjem. I veći broj subjekata je promenio svoja mišljenja o ishrani, a i veći broj je, u toku dužeg
382
SPECIFIČNI FAKTORI FORMIRANJ A I MENJANJ A STAVOVA
vremena, promenio i u stvarnosti način ishrane onih ispitanika kod kojih je došlo do grupne diskusije. Što u takvoj grupnoj situaciji dolazi lakše do menjanja stavova, može zavisiti od više faktora: (1) od toga što postoji aktivno učestvovanje pojedinaca pri sprovođenju grupne diskusije u grupi, drugim rečima da se, samim tim što postoji diskusija u grupi, lakše napuštaju stari i prihvataju novi stavovi; (2) što se u toku grupne diskusije uočava spremnost članova grupe da razmatraju opravdanost promene svojih mišljenja i svoje prakse, da ,,odmrznu“ svoje ranije stavove; (3) što dolazi do javnog deklarisanja, saopštavanja vlastitih stavova a deklarisani stavovi se, kao što je rečeno, upornije održavaju; (4) što se pristupa odlučivanju za nove stavove, donose odluke da se prihvati novi stav. Jedan istraživač (Edith Benet Pelz, 1955) pokušao je vršeći ispitivanja sa više grupa i varirajuči pojedine uslove da utvrdi koji od ovih faktora utiču na veću efikasnost. Zaključila je da to nije naprosto zbog toga što postoji grupna diskusija i što se pojedinci u njoj ne nalaze u izolovanoj situaciji. Po njoj, ni javno deklarisanje ne izaziva taj efekat. Važniji su faktori, po njenom mišljenju, opažanje da se jedan deo članova grupe slaže sa predlozima o promeni stava i usvajanjem novoga stava, a to onda i njega podstiče da promeni stav. Ali najvažnije je to što se donosi zajednička odluka da će se izmeniti dosadašnji način ishrane i da će se postupiti drugačije nego do sada. Više autora naglašava da i grupna diskusija sama po sebi ima pozitivan efekat, koji ističe Levin, posebno u slučaju ako se pred članove grupe postavi zahtev da se kroz grupnu diskusiju postigne saglasnost i zahtev da se donese zajednička odluka. Međutim, ako se prepusti pojedincima da sami donose odluku kako će postupiti, grupna diskusija ne mora da se pokaže efikasnijim putem za menjanje stavova.
SPECIFIČNI FAKTORI U VEZI SA SADRŽAJEM KOMUNIKACIJE Kad se putem komunikacije nastoji uticati na menjanje stavova, nije svejedno kakve će se informacije saopštavati i kakvi će se argumenti iznositi. Efekat promene delovanjem komunikacije zavisi u velikom stepenu od sadržaja informacija. Eksperimentalna istraživanja ukazuju na nekoliko momenata u vezi sa sadržajem informacija od kojih zavisi menjanje stavova.
Ocena važnosti stavova za lične ciljeve Jedan od važnih momenata jest ocena važnosti stavova prema određenim pojavama za lične ciljeve. To potvrđuje više eksperimentalnih istraživanja. Spomenuto je već istraživanje Rozenberga (M. Rosenberg, 1956) o ulozi instrumentalne vrednosti stavova pri njihovom formiranju i menjanju, a ovde će biti izneto istraživanje koje je izvršio drugi jedan istraživač (E. R. Carlson, 1956).
383
NIKOLA ROT
On je proveravao kakvi će argumenti biti efikasniji u pokušaju da se promene negativni stavovi prema Crncima i, posebno, da se smanji otpor prihvatanju da Crnci stanuju sa belcima u istim ulicama i istim kvartovima. Polazeći od pretpostavke da će veći efekat imati oni argumenti koji su u skladu sa različitim ličnim ciljevima subjekata, on je u komunikaciji u kojoj se zalaže za zajedničko stanovanje sa Crncima, izabrao takve argumente koji su povezani sa vrednostima karakterističnim za stanovnike SAD: apelovanje na američki ugled pred svetom, na pravo privatnog v lasništva, na jednaku mogućnost za lični razvitak za sve i na postojanje širine shvatanja. Formirao je dve grupe: eksperimentalnu, u kojoj su iznošeni ovakvi argumenti kojima se apeluje na ciljeve za koje se može pretpostaviti da ih američki belci postavljaju kao vlastite lične ciljeve, i kontrolnu grupu u kojoj nisu iznošeni ovi argumenti nego uobičajeni argumenti u kojima se ukazuje na humanost i jednakost ljudi. Na osnovu merenja u kom su stepenu promenjeni stavovi kod jedne i druge grupe, pokazalo se da postoje signifikativnc razlike između eksperimentalne i kontrolne grupe. Pokazalo se da su subjekti iz eksperimentalne grupe počeli drugačije da g ledaju na pitanje zajedničkog stanovanja sa Crncima. Oni su u velikom postotku ocenili i li prihvatanje zajedničkog stanovanja sa Crncima kao sredstvo koje doprinosi tome da se postignu ciljevi kojima oni teže (da se podigne ugled SAD u inostranstvu, da se održi pravo privatnog v lasništva, da postoji jednaka mogućnost ličnog razvitka za sve i da postoji širina shvatanja). Na prihvatanje zajedničkog stanovanja poče lo se drugačije gledati. Ono je ocenjeno kao važno za rcalizovanje vrednosti i ciljeva i pojedinaca. Kao posledica ovakve promene u gledanju na značenje zajedničkog stanovanja, promenili su se i stavovi prema segregaciji stanovanja. Ispitivanjem je pokazano da su promene kod raz ličitih kategorija ispitanika bile u različitom stepenu. Najveće su bi le kod onih ispitanika čiji su raniji stavovi protiv zajedničkog stanovanja sa Crncima bili umerenog intenziteta. Znatno manje su bile promcne kod onih koji su imali veoma intenzivne predrasude prema Crncima. Razume se da ni do kakvih promena nije došlo ni kod onih koji su već od pre bili skloni prihvatanju zajedničkog stanovanja sa Crncima.
Iz rezultata se može izvesti zaključak da će veći efekat, u nastojanju da se izmene stavovi, imati ona saopštenja koja dovode do toga da se na objekt, prema kome se zauzima stav (prema kome već postoji drugačiji stav od pre) gleda na nov i drugačiji način nego ranije, i koja dovode do toga da se novi stavovi (koji se prihvataju) ocenjuju kao stavovi koji pomažu ostvarenju ličnih ciljeva. Zato u zalaganju za promenu stavova, zaključuje autor, treba naći takve informacije koje će uticati, na stvaranje shvatanja i uverenja da novi stavovi stoje u skladu sa ličnim ciljevima i vrednostima i doprinose njihovom ostvarenju.
Stepen promena za koji se zalaže Opšte iskustvo pokazuje da za efekat menjanja nije bez značaja da li se onaj koji želi da kod drugih osoba izazove promenu stava zalaže za radikalnu ili za blažu izmenu stava. U razmatranju delovanja ovoga momenta neki su autori iznosi li mišljenje da je korisnije zalagati se za radikalne izmene, a drugi da će se više postići zalaganjem za blage izmene. Da bi ispitali da li je uspešnije zalaganje za ekstremne ili umerene promene, Haulend i Pricker (C. J. Hovland i H. A. Pritzker, 1957) formirali su grupu ispitanika studenata, kod kojih su najpre ispitali miš ljenje o 12 različitih objekata. Na primer: Mišljenje o tome ko je bio veći predsednik SAD Vašington i li Linkoln; koje su bolje učiteljice:
384
SPECIFIČNI FAK TORI FORMIRANJ A I MENJ ANJ A STAVOVA
udate il neudate žene; da li je verovatno ili nije da će se naći lek protiv raka u roku od 5 godina. Mesec dana kasnije tim ispitanicima izneli sa saopštenja u kojima su se pozivali na određene autoritete o svim temama o kojima su prethodno ispitali muš ljenje. Sad su formira li 3 grupe. Pred prvom grupom su iznosi li shvatanja tobožnjih autoriteta a koja su se samo malo raz likovala od mišljenja samih ispitanika. Pred drugom gupom su iznosili shvatanja koja su se u većoj meri (srednjoj) raz likovaia od mišljenja ispitanika, a u trećoj grupi takva shvatanja fiktivnih autoriteta, koja su se izrazito razlikova la od registrovanih mišljenja ispitanika. Da bi utvrdili da li je posle ovih saopštenja i u kojoj meri u pojedinačnim od ovih grupa došlo do promene u odnosu na ranije (pre mesec dana) izloženo mišljenje, ponovo su zahtevali od ispitanika da iznesu svoje mišljenje o istim temama.
Rezultat koji su dobili na osnovu obrade podataka pokazuje: da je utoliko veća bila razlika od ranijih shvatanja ukoliko su se shvatanja tobožnjih autoriteta više razlikovala od shvatanja ispitanika. Drugim rečima: promene su bile utoliko veće ukoliko se zalagalo za više ekstremne izmene stavova. Dvaput više izmena bilo je kod onih ispitanika kod kojih su bile izrazito velike razlike između njihovih mišljenja i saopštenih mišljenja autoriteta. Veće su bile promene u mišljenju o onim temama po kojima su postojale veće razlike. Ova zakonitost da zalaganje za izrazitije promene ima veći efekat, pokazalo se da se javlja i kod ispitanika koji su imali ekstremne pozitivne stavove i kod onih koji su imali izrazite negativne stavove. Postavlja se, ipak, pitanje: da li ova zakonitost važi uvek i da li u svim slučajevima zalaganja za veće promene ima veći efekat. Autori prikazanoga ispitivanja naglasili su sami da se iz ovih rezultata sme zaključiti samo za slučajeve kad ispitanici nisu lično jako zainteresovani za svoja shvatanja, kad njihovi stavovi nisu važan sastavni deo ličnosti. Sami su izneli pretpostavku da u onim slučajevima kad su osobe čvrsto uverene u svoje stavove, kad su duboko vezane za njih, neće zalaganje za veće promene izazvati stvarno veću izmenu stavova nego zalaganje za blaže promene. Verovatnije je suprotno: zalaganje za blaže promene lmaće veći efekat. Zalaganje za ekstremne promene može izazvati bumerang-efekat, može dovesti do toga da se oni stavovi koji su se hteli otkloniti ili sasvim izmeniti ne samo ne izmene nego da postanu još čvršći. Haulend je sa grupom saradnika (C. J. Hovland, O. J. Harvey i M. Sherif, 1957) proveravao i ovu hipotezu o bumerang-efektu zalaganja za ekstremne promene. Istraživači su izabrali dve grupe ispitanika iz američke države Oklahoma, u kojoj je u doba ispitivanja važio još zakon o prohibiciji (zabrani korišćenja alkohola) i u kojoj se vodila veoma žestoka diskusija o zadržavanju ili ukidanju toga zakona. Neposredno pre ispitivanja sproveden je u državi Oklahoma i referendum o tome. Na njemu su pristalice zadržavanja prohibicije dobile malu većinu. Formirano je u istraživanju više grupa. U prvoj grupi bila su 183 vatrena zagovornika prohibicije, a u drugoj grupi 290 ispitanika izabranih na principu slučaja. Pošto su i kod jedne i kod druge grupe utvrđeni stavovi prema prohibiciji, izvršeno je ispitivanje sa grupom koju su sačinjavali vatreni zagovornici prohibicije i jednim poduzorkom druge (iz 290 izabranih na osnovu slučaja) koju su sačinjavali subjekti koji su se umereno zalagali za napuštanje prohibicije. Izloženi su komunikacijama u kojima se izlažu shvatanja suprotna ispitanicima. Pokazalo se: da je delovanjem komunikacija bilo više pro-
385
NIKOLA ROT
mena u slučajevima kad je razlika između stavova ispitanika i shvatanja zastupanog u komunikaciji bila mala, a da je retko dolazilo do promene kad je takva razlika bila velika.
Izazivanje emocije straha Komunikacije se mogu razlikovati i s obzirom na to u kojoj meri apeluju na emocije i u kojoj ih meri izazivaju. U nastojanjima da se izazove promena stavova često se praktikuje izazivanje emocionalnih reakcija, posebno, izazivanje straha kod onih čije stavove žele komunikatori da izmene. Političari. na primer, ponekad nastoje da stanovništvo pridobiju za politiku naoružanja koju oni zastupaju, govoreći o opasnostima od neprijatelja i od teških posledica koje će nastupiti ako zemlja ne bude dovoljno naoružana u slučaju rata. U zdravstvenoj propagandi obično se navode teške posledice nedovoljne zdravstvene higijene, ili na primer, teške posledice uživanja alkohola i pušenja. Zastrašuje se teškim neugodnim posledicama ako se ne prihvati ono što komunikator preporučuje. I reklama se, često, koristi takvim informacijama kojima je cilj da izazovu emociju straha. Na primer, često u reklamama za negu zuba navodi se kako će teške posledice nastupiti ako se zubi ne budu redovno negovali. Upravo ovakav sadržaj koristili su Dženis i Fešbah (J. L. Janis i S. Feshbach, 1953) da organizuju ogled u kome će ispitati delovanje komunikacija kojima se nastoje izazvati strahovanja. Kao problem postavili su pitanje: kakva komunikacija ima veće dejstvo na promenu stava ona u kojoj su intenzivne pretnje i zastrašivanja, ili ona u kojoj su te pretnje zastrašivanja blaže? Formirali su više grupa ispitanika i konstruisali više vrsta komunikacija. Prvoj grupi saopštili su ko munikacije koje su sadržavale veoma intenzivne pretnje. U komunikaciji se navodilo da će neredovno negovani zubi dovesti do truljenja zuba i desni, izazvati teške bolove i prouzrokovati trajne bolesti. Prikazivane su fotografije koje su veoma drastično ilustrovale teške poslcdice nemarnosti u negovanju zuba. Komunikacija je sadržavala 71 pretnju. Drugoj grupi saopštena je komunikacija koja je predstavljala blaži oblik zastrašivanja i sadržavala nešto manje pretnji (49) i u kojoj su iznošeni manje dramatični i drastični slučajevi. Trećoj grupi saopštena je komunikacija sa najmanjim intenzitetom, sa najmanjim brojem zastrašivanja (18).
Na osnovu dobijenih podataka, autori su mogli konstatovati da su, stvarno, komunikacije sa najintenzivnijim pretnjama izazvale najveći stepen strahovanja, najveći stepen nelagodnosti (anksioznost). Ali, ove komunikacije nisu imale najveći praktični efekat. nisu u najvećoj meri dovele do promena u mišljenjima ispitanika. Naprotiv, komunikacije koje su sadržavale zastrašivanje u najmanjoj meri imale su najveći efekat. One su dovele do promene mišljenja ispitanika u 36% slučajeva. One sa srednjim intenzitetom zastrašivanja dovele su do promena u 22%, a one sa najvećim intenzitetom zastrašivanja u svega 8%. Ove nalaze potvrđuju i rezultati nekih drugih istraživanja, u kojima je forma zastrašivanja bila još oštrija, i u kojima je svaki pojedinac čak direktno apostrofiran navođenjem
386
SPECIFIČNI FAK TOR I FORMIRANJ A 1 MENJ ANJ A STAVOVA
fraze: ,,To se može dogoditi i vama“. I u ovom istraživanju se pokazalo isto: da je efekat veoma intenzivnog zastrašivanja manji nego efekat umerenog zastrašivanja. Ovakvi rezultati istraživanja objašnjavaju se time što suviše intenzivna pretnja izaziva neprijateljstvo prema komunikatoru i dovodi do otpora prema komunikaciji u celini. lako takva intenzivna pretnja izaziva jako strahovanje, pojedinac ne postupa u skladu sa tim. On se koristi različitim mehanizmima, da bi izazvanu anksioznost redukovao. Festingerova teorija kognitivne disonance objašnjava dobijeni rezultat time što saopštenje koje sadrži jaku pretnju stoji u neskladu sa velikim brojem različitih kognitivnih elemenata kod subjekata. U saopštenju sa malim ili minimalnim brojem pretnji mali je broj elemenata u takvom neskladu. U prvom slučaju, situacija je veoma neizbalansirana, i za subjekta je teško da je prevlada. Za njega je naj lakši način da izbegne taj nesklad da u celini odbaci komunikatora i njegovu komunikaciju. Kad, međutim, postoji zastrašivanje u maloj meri, subjekt se oslobađa nastaloga nesklada na taj način što prihvata mali broj iznetih blagih pretnji. I takva, onda, komunikacija može dovesti do izvesne promene u stavovima. Otpor prema komunikaciji, navodi Festinger, uvek je funkcija odnosa između broja kognitivnih elemenata kod pojedinca i broja disonantnih elemenata. Čim je više jednih i drugih tim je otpor veći. Ispitivana je ne samo količina promena usled delovanja komunikacija sa različitim intenzitetom pretnji nego i otpornost prema suprotnoj komunikaciji u kojoj se izlaže beznačajnost i nevažnost dentalne higijene (dok je u prvoj komunikaciji iznošena važnost dentalne higijene). Opet su formirane tri grupe i sve su one bile izložene komunikacijama u kojima se sa različitim intenzitetom pretnji zastupala važnost negovanja zuba. Dve nedelje posle ovih saopštenja dato je drugo jedno saopštenje, u kom je rečeno da jedan drugi autoritet zastupa mišljenje da dentalna higijena nije naročito važna, posebno, da nije važno kakva će se vrsta četkica za zube upotrebljavati i na koji način. Pokazalo se da je kod one grupe kojoj je u prvoj komunikaciji saopšten najmanji broj pretnji i kod koje je, kao što je spomenuto, postignut najveći efekat u prilog zastupanog shvatanja bio i najveći otpor prema ovoj drugoj komunikaciji. Iz ove grupe 32% ispitanika ostalo je pri mišljenju koje su formirali pod dejstvom prve komunikacije, 54% čak je još povećalo ovo svoje ubeđenje, a svega 14% je promenilo mišljenje pod dejstvom druge komunikacije (protivpropagande). Međutim, kod grupe kojoj je u prvoj komunikaciji saopšteno mnogo pretnji, kao i kod grupe kod koje je komunikacija sadržavala srednji broj pretnji, uticaj druge komunikacije bio je veći. Kod prve od ovih grupa u 32% slučaja nije bilo promene stava, u 30% slučajeva je došlo do promene stava. Dosta s ličan odnos između onih kod kojih nije bilo promene, kod kojih je raniji stav postao još čvršći i onih kod kojih je došlo do promene, nalazimo i kod one grupe koja je bila izložena u prvoj komunikaciji srednjem broju pretnji, umerenom (srednjem) zastrašivanju.
Iz ovih rezultata izveden je zaključak da korišćenje informacija kojima se nastoji izazvati intenzivan strah ima manji efekat i stvara manju otpornost prema menjanju stavova nego korišćenje informacija u kojima je zastrašivanje samo u blagoj meri.
387
NIKOLA ROT
Dok je nekoliko autora, proveravajući nalaz Dženisa i Fešbaha, dobilo iste rezultate, drugi su istraživači došli do suprotnih nalaza. Našli su da između intenziteta zastrašivanja i obima promena u stavu postoji pozitivan odnos: čim je veći strah izazvan, tim je više promena bilo. Ovakve rezultate dobili su, među ostalim, Berković i Kotingem (L. Berkovvitz i D. R. Cottingham, 1960) koristeći za izazivanje straha ukazivanje na teške posledice nekorišćenja sigurnosnih pojaseva pri automobilskoj vožnji. Prema njima, promene u stavovima bile su tim veće čim je veći strah izazvan kod ispitanika. Slične rezultate dobili su i neki drugi istraživači (G. Leventhal i saradnici, 1964. i kasnije) istražujući vezu između ukazivanja na opasnost od raka i promene stava prema pušenju, te na vezu između straha od tetanusa i stava prema primanju injekcije protiv tetanusa. I oni nalaze da je došlo do utoliko veće promene stava ukoliko je persuazivnom komunikacijom bio izazvan veći strah. Neki su autori, koristeći iste sadržaje kao Dženis i Fešbah, dobili njihovim rezultatima suprotne nalaze: da je bio veći efekat onih persuativnih tekstova koji su sadržavali više pretnji i više zastrašivanja. Ovi protivrečni rezultati, smatra Mekgvajer (W. McGuire, 1963, 1969), mogu se objasniti ako se prihvati da ne postoji, kako se on izražava, monotona relacija između intenziteta straha i menjanja stava. Delovanje intenzivnog odnosno manje intenzivnog zastrašivanja zavisi od stepena zastrašenosti koja je već od pre postojala kod osobe. Kad je ta ranija zastrašenost, anksioznost, manja veće će biti delovanje intenzivnog zastrašivanja, a kad je trajna anksioznost veća uspešnije će biti dejstvo manje intenzivnog zastrašivanja. Kad nema od ranije straha od kvarenja i neodržavanja higijene zuba ili od opasnosti od pušenja, onda će pre i više doći do promene stava sa intenzivnijim zastrašivanjem. Kada međutim, postoji osećanje lične ugroženosti, strah od bolesti umereno izazivanje straha putem persuazivne komunikacije imaće veći efekat nego intenzivno zastrašivanje. Postoji neki ,,optimum“ stepena zastrašivanja koji je različit za različite osobe. Neka eksperimentalna istraživanja (P. Niles, 1964) potvrđuju ovu pretpostavku. Ona pokazuje da kod onih pušača koji su stalno zabrinuti za svoje zdravlje uspešnije deluje više umereni stepen zastrašivanja, dok kod onih pušača koji se osećaju relativno sigurnim i koji veruju da su veoma zdravi i otporni prema svakoj bolesti efikasnije deluje tek visok stepen zastrašivanja.
SPECIFIČNI FAKTORI U VEZI SA ORGANIZACIJOM KOMUNIKACIJE Pristupilo se i eksperimentalnom ispitivanju kakva organizacija komunikacija ima veće dejstvo na menjanje stavova. Ima li to jednostrana komunikacija u kojoj se iznose samo podaci koji govore u prilog shvatanja koje zastupa komunikator, ili dvostrana, potpuna informacija u kojoj se iznose i suprotni podaci i argumenti? Koji podaci imaju veće dejstvo: oni koji se iznose pre, na početku informisanja ili oni koji se iznose kasnije, pri kraju informisanja? Da li je efikasnije pr-
388
SPECIFIČNI FAKTORI FORMIRANJ A I MENJANJ A STAVOVA
vo izazvati javljanje određene potrebe, a onda saopštiti sredstvo kojim se potreba može zadovoljiti, ili je efikasnije postupiti obrnutim redom? Da li je bolje istaći zaključke koje komunikator želi da, na osnovu iznetih podataka, slušaoci prihvate, ili je bolje ostaviti da slušaoci sami izvedu takve zaključke?
Jednostrana ili potpuna informacija Jednostrano informisanje imamo redovno u rek lami. Reklamirajući neku robu proizvođač ili trgovac ističu samo dobre strane robe. Vrlo često je jednostrana informacija i u političkoj propagandi. U takvoj propagandi često se navode samo argumenti i podaci koji govore u prilog shvatanja koje se zastupa. Postavljeno je pitanje: ima li takav jednostran način informisanja veće dejstvo ili to ima potpuna informacija, tj. informacija u kojoj se iznose i takvi argumenti koji su u skladu sa stavom koji želi komunikator da prihvate oni koji slušaju ali i argumenti koje iznose protivnici? Radi proveravanja ove dileme izvršeno je više ispitivanja. Jedno od njih izvršeno je u toku Drugog svetskog rata sa američkim vojnicima koji su ostali na frontovima protiv Japanaca i pos le nemačke kapitu lac lje. Pokazalo se, naime, da su vojnici postali nestrp ljivi, i da se kod njlh javlja že lja da završe sa ratom. Rukovodstvo američke vojske tražilo je od stručnjaka psihologa koji su radili u Armiji da proveri koji će način biti pogodan da se kod vojnika poveća spremnost da produže sa ratovanjem i da se smanji njihovo nestrpljenje. Da bi to proverili, psiholozi u američkoj vojsci pripremili su dva načina ubeđivanja vojnika. Prvi način je predstav ljao jednostrani način ubeđivanja, tj. ubeđivanje u kome je samo isticano da rat mora još dugo da traje, jer su izvori snabdevanja američke vojske udaljeni, jer Japan još ima sredstava da produži rat. Jer je broj japanskih vojnika još velik i njihov kvalitet dobar. Drugi način ubeđivanja predstav ljao je tzv. dvostrano informisanje, informisanje u kome su iznošeni i argumenti koji govore za neophodnost još relativno dugog trajanja rata, ali su iznošeni i razlozi koji su govori li u prilog skore pobede nad japanskom vojskom (da je već postignuta pobeda na moru, da su američke snage moćnije, da su Japanci pretrpeli velike štete od vazdušnih napada, da su izgubili brodove). Oba ova oblika informisanja saopštavana su različitim grupama vojnika. Njihova mišljenja o mogućem trajanju rata registrovana su pre i posle iznošenja saopštenja.
Rezimirajući dobijene rezultate, istraživači su zaključili: da, u celini uzeto, uzimajući u obzir sve grupe na kojima je vršeno istraživanje, nije bilo raz like u efektu. Oba načina ubeđivanja dovela su do toga da su vojnici ocenjivali da će rat morati da traje duže nego što su to smatrali pre informisanja. Pokazale su se, međutim, razlike između pojedinih grupa. Kod nekih grupa bio je veći efekat jednostrane, a kod drugih dvostrane informacije. Veći efekat jednostrane informacije bio je kod onih vojnika koji su imali manje obrazovanje, te kod onih koji su pre informisanja smatrali da će rat trajati vrlo dugo, najmanje još dve godine. Veći efekat imalo je dvostrano informisanje kod više obrazovanih vojnika i kod onih vojnika koji su pre informisanja smatrali da će rat trajati relativno kratko vreme. Mnogi autori navode da dvostrano informisanje ima prednost i po tome što stvara veću otpornost prema neprijateljskoj propagandi. Kad se protivnički argu-
389
NIKOLA ROT
menti iznose pored vlastitih (u odgovarajućem kontekstu), onda će kasnije delovanje protivničke propagande biti slabije nego ako se ne učini tako.
Raspored argumenata Postavljeno je pitanje da li je korisnije (kad je informisanje dvostrano) pre iznositi protivničke argumente a onda vlastite, ili obrnuto; da li će uopšte oni argumenti, koji se iznose pre, imati jače dejstvo nego oni podaci koji se navode kasnije ili će biti obrnuto. Ova se pitanja postavljaju u različitim situacijama u kojima se želi uticati na tuđe stavove kad, na primer, neko koristi dvostrano informisanje, ili kad o istoj temi govore dva govornika koji zastupaju suprotna shvatanja. U ovom drugom slučaju postavlja se pitanje: Koji će od njih biti u prednosti onaj koji prvi ili onaj koji poslednji govori? Ima logičkih razloga koji govore i za prednost ranijeg i za prednost kasnijeg saopštavanja. Za prednost ranijeg saopštavanja u procesu informisanja govori zakon primarnosti (da se bo lje uočava i pamti ono što je na prvom mestu) i delovanje prve impresije (da jednom formiran utisak utiče da se kasnije podaci tumače u skladu sa njim, da izaziva tzv. halo-efekat). Za prednost kasnijeg izlaganja govori zakon recencije (da se bolje pamti i zadržava ono što je novije, što je kasnije saopšteno). Vršen je veći broj ispitivanja. U jednom od ovih ispitivanja ( J. L. Janis i Rosalind L. Feierabend, 1957) ispitanicima su prezentovana dva saopštenja: u jednom su iznošeni argumenti u skladu sa shvatanjima slušalaca, a u drugom argumenti protivni njihovom shvatanju. Kod jednih su davani najpre argumenti u skladu sa njihovim shvatanjem, a zatim argumenti suprotni njihovim shvatanjima. Kod drugih grupa postupano je obrnuto: najpre su iznošen argumenti „protiv", a zatim ,,za“. Prema rezu ltatima ovih istraživača pokazao se veći efekat argumenata ,,protiv“, kad su oni izložcni pre argumenata ,,za“.
Zaključeno je da ranije saopštenje ima prednost pred kasnije iznetim saopštenjem. To se objašnjava time što slušaoci koji prihvate saopštene argumente i slože se sa mišljenjem onoga koji prvi izlaže postaju otporniji prema drugačijim i kasnije iznetim argumentima. Oni ih ne žele uzimati u obzir i uvažavati jer već imaju svoje stvoreno mišljenje i jer bi prihvatanje novih argumenata zahtevalo ponovno menjanje mišljenja. Zato je, smatra se, pri dvostranom informisanju bolje iznositi najpre argumente za ono što želimo da bude prihvaćeno, a tek posle toga argumente koji se iznose protiv takvih stavova. Ove druge argumente slušaoci će, ako su izneseni kasnije, površnije primati i ignorisati ih; i to zbog toga da bi izbegli konfliktnu situaciju. Navodi se, međutim, da će ranije saopštavanje biti od prednosti samo u tom slučaju kad osobe koje primaju saopštenja nemaju već od ranije jake protivargumente ili izrazito suprotan stav onome za koji se u komunikaciji zalaže. Ako je tako, verovatno će oni odbijati iznetu argumentaciju, iako se ona iznosi u početku izlaganja. Neće biti razlike u delovanju saopštenja koje je izneto ranije i saopštenja koje je izneto kasnije ili će čak kasnije izneto saopštenje imati jače dejstvo u slučaju da je između ranijeg i kasnijeg iznošenja saopštenja veći vremenski interval. U takvom slučaju deluje i zakon recencije.
390
SPECIFIČNI FAKTORI FORMIRANJ A I MENJANJ A STAVOVA
Po mišljenju mnogih više je, međutim, podataka koji govore u prilog zakona primarnosti. Među ostalim, da ranije izneto saopštenje ima veće dejstvo, misle i Miler i Kempbel (N. Miller i D. T. Campbell, 1951). Oni zastupaju teoriju proaktivne inhibicije i, po njima, ranije naučeni sadržaj otežava učenje kasnije prezentovanog materijala. To je, po njihovom mišljenju, razlog što je veći efekat zakona primarnosti nego principa recencije. Ovaj poslednji pokazaće se značajnijim, smatraju i oni, samo ukoliko bude veći vremenski razmak između delova izlaganja. Iako rezultati istraživanja o prednosti određenog rasporeda argumenata nisu jednoznačni, smatra se da će u većini slučajeva, ipak, prvo saopštenje imati prednost. (Pretpostavka je da su i ranije i kasnije saopštenje jednako dobro argumentovani i jednako dobro izloženi.) Naglašava se da će pod uticajem ranije iznešenog saopštenja, kod onih kod kojih ti argumenti budu delovali, doći do prihvatanja i intimnog deklarisanja za zastupani stav. Ovakvo opredeljivanje ometaće delovanje kasnijeg izlaganja i u slučaju da je ono jednako vredno kao i ranije.
Potrebe i sredstva Povezano sa pitanjem o prednosti ranijeg ili kasnijeg iznošenja podataka jeste i pitanje: da li je efikasnije najpre izazvati javljanje potreba a onda saopštiti način i sredstva kako se te potrebe mogu zadovoljiti, ili je za delovanje na stavove drugih osoba efikasniji obrnuti red? Ovo pitanje se postavlja vrlo često pri formulisanju različitih reklama. U reklamama je, naime, moguće najpre izazvati želju za nečim, na primer za pušenjem, ili za korišćenjem nekog napitka (slikom osobe na čijem se licu izražava zadovoljstvo što puši ili što pije), pa potom navesti određenu vrstu cigareta ili pića (kojima se želja može zadovoljiti) ili je moguće postupati obrnuto. Slično je moguće, u nastojanju da se formiraju određeni stavovi kod publike, najpre iznositi negativne posledice koje će nastupiti ako se stav ne prihvati, pa zatim iznositi sam stav, ili postupiti obrnuto najpre izneti sam stav i činjenice koje govore za stav, pa onda negativne posledice do kojih može doći ako se stav ne prihvati. Istraživači, na osnovu svojih istraživanja, zaključuju da je efikasnije najpre izazvati potrebu za nečim, ili strah od nečega a onda iznositi sredstva kojima je moguće potrebu zadovoljiti ili saopštavati mere i sredstva koji će doprineti tome da se negativne posledice izbegnu.
Izvođenje ili neizvođenje zaključaka Zalažući se za neko shvatanje komunikator može da se ograniči na iznošenje podataka i argumenata koji govore u prilog stavova koje on želi da budu oformljeni kod slušalaca, ostavljajući slušaocima da sami izvedu zaključak iz podataka koje je izneo. A moguće je da komunikator sam iznese i istakne zaključke koje on želi da se izvuku iz njegovog izlaganja. Postavlja se pitanje: da li je bolje da komunikator sam istakne zaključke, ili da ostavi da takve zaključke izvedu sluša-
391
NIKOLA ROT
oci? Mogu se navesti argumenti u prilog i jednog i drugog načina saopštavanja komunikacija. Ostavi li se slušaocima da sami izvedu zaključke, može se dogoditi da izvedu drugačije zaključke nego što komunikator želi. Međutim, verovatno je da će slušaoci, u slučaju da sami izvode zaključke, biti uvereniji u ono što su zaključili nego ako im se ne prepusti da ih oni sami izvedu već da im se ti zaključci nametnu. Pokušaji da se eksperimentalnim putem proveri prednost jednog ili drugog načina nisu dali jasne rezultate. Među, ostalim, problem su istraživali Haulend i Mandel (C. J. Hovland i W. Mandell, 1952). Radi li su sa dve grupe ispitanika. Pred jednom grupom je komunikator sam izvodio zaključke iz svoga izlaganja, a pred drugom grupom to nije učinio nego je prepustio samim slušaocima da to učine. Na osnovu ispitivanja količine nastaiih promena u stavovima, došao je do rezultata da je izvođenje zaključaka od strane samog komunikatora bilo ćfikasnije. Grupe su slušale sa magnetofona izlaganje o potrebi smanjenja vrednosti dolara u odnosu na ostale valute. Pokazalo se da je u onoj grupi u kojoj je komunikator prepustio slušaocima da izvedu zaključke 31% izvelo zaključke u onom pravcu u kom je želeo komunikator i promenio svoje ranije stavove, a 11% je izve lo komunikatorovim namerama suprotne stavove (promenilo stavove u suprotnom, neželjenom, pravcu. Međutim, u grupi u kojoj je sam komunikator istakao zaključke koji proiz laze iz njegovog izlaganja 51% slušalaca je promenilo stavove u pravcu u kom je to želeo komunikator, a svega 3% u suprotnom. Jedna druga grupa istraživača, analizirajući ovo Hovlandovo istraživanje, smatra da zaključak da postoji prednost takvog izlaganja u kome sam komunikator ističe zaključke nije siguran. Nag lašava se da se iz dobijenih podataka ne može izvesti takav opšti zaključak. Može se samo reći da, u slučaju kad komunikator direktno saopštava zaključak, postaje jasnije šta on želi svojim iz laganjem da istakne, a da se ne može reći da u svim slučajevima kad su slušaoci izjavili da iz izlaganja proizlazi zaista zaključak koji je sam komunikator istakao, oni i prihvataju da je taj zaključak ispravan.
Na osnovu ovih i drugih istraživačkih podataka i njihovih interpretacija smatra se da se o pitanju da li je korisnije direktno izvođenje zaključaka ili prepuštanje tog izvođenja slušaocima, može zaključiti: ako se slušaocima prepusti da sami izvedu zaključke, to će više uticati na promenu stava, ali pod uslovom da je izlaganje bilo takvo da su slušaoci dobro shvatili saopštenje i da je iz saopštenja jasno proizlazio zaključak koji je komunikator želeo da oni izvedu.
SPECIFIČNI FAKTORI U VEZI SA KARAKTERISTIKAMA KOMUNIKATORA Odavno je poznato da ima pojedinaca koji odlučnije utiču na formiranje i menjanje stavova, koji odlučno utiču na slušaoce i lako ih pridobijaju za određena shvatanja, a odvraćaju od drugih. Poznat je, iz istorije različitih pokreta, uticaj pojedinih vodećih ličnosti na mase. Postavlja se pitanje: koje osobine ličnosti doprinose tome da je uticaj pojedinaca veći nego drugih osoba? Sigurno je da ima veći broj takvih osobina. U eksperimentalnim istraživanjima, koja su započeli i sistematski vršili Haulend i njegovi saradnici o mnogim specifičnim faktorima koji
392
SPECIFIČNI FAK TORI FORMIRANJ A 1 MENJ ANJ A STAVOVA
deluju na menjanje stavova, oni su proveravali, između delovanja ostalih osobina, delovanje verodostojnosti koja se pridaje pojedinim komunikatorima (poverenje u njih, njihov autoritet), i opšta privlačnost komunikatora.
Poverenje u komunikatora Haulend, Dženis i Keli (C. Hovland, I. L. Janis i H. H. Kelley, 1953) smatraju da poverenje u komunikatora počiva na dva momenta: na oceni njegove stručnosti i oceni njegove iskrenosti. Ocena stručnosti zavisi od iskustva, dobi, obrazovanja i položaja koja ima komunikator. Ocena njegove iskrenosti zasniva se na različitim, dosta teško odredivim, momentima koji daju utisak da je komunikator u svom saopštenju iskren i pošten. Među takve momente ulazi: način izražavanja komunikatora, njegov status i različite osobine ličnosti. Kad se ocenjuje da komunikator ima posebnog ličnog interesa da njegov stav bude prihvačen, redovno se javlja manje poverenje u njega. U izjave trgovaca koji hvale robu kupci nemaju uvek puno poverenje, jer znaju da je od lične koristi za trgovca da robu proda.
-
Uticaj ovih faktora proveravali su istraživači organizujući posebne eksperimentalne situacije. U jednom od takvlh istraživanja formirane su dve grupe ispitanika. Obe grupe su dobile da čitaju isti tekst. Među osta lim: sapšteno je da je moguće izgraditi atomsku podmornicu (ispitivanja su vršili Hovland i Weiss, 1951. kad još nije bila izgrađena atomska podmornica). U jednoj grupi je sapšteno da je informacija od osobe u koju su ispitanici imali poverenje (da ju je dao poznati atomski fizičar Openhajmer), a u drugoj grupi je kao izvor naveden autor u koga nije bilo poverenja (moskovske novine ,,Pravda“). U tekstu, datom i jednoj i drugoj grupi, izneti su jednaki argumenti. Ispitivano je u kojoj će meri ova saopštenja uticati na mišljenje ispitanika. Konstatovano je da je neposredno posle upoznavanja sa saopštenjem u grupi u kojoj je rečeno da je autor saopštenja fizičar Openhajmer, u koga su ispitanici imali poverenja, bilo 23% promena dok je u drugoj grupi, u pravcu date informacije u kojoj je saopšteno da je izvor informacija u koga ispitanici nisu imali poverenja, bilo takvih promena mišljenja samo kod 7% ispitanika.
Ovi rezultati ukazuju na važnost poverenja u izvor informacije. Međutim, kad je posle četiri nedelje kod obe grupe ponovljeno ispitivanje o broju i količini promena pod uticajem ranije saopštenih informacija, dobijeni su sasvim drugačiji rezultati. Kod one grupe kojoj je saopšteno da je izložena informacija mišljenje osobe u koju su imali poverenje, postotak ispitanika koji su neposredno posle saopštenja promenili stavove smanjio se posle četiri nedelje pao je od 23 na 12%. U drugoj grupi, međutim, taj postotak je porastao od 7% na 14%. Istraživači ovu pojavu naknadnog delovanja komunikacija koju nazivaju „efekat spavanja“ (sleeper effect) objašnjavaju time što se u toku vremena, koje je prošlo od prvog i drugog ispitivanja, veza između izvora i sadržaja gubila i zanemarivala. Dok je kod prvog izjašnjavanja, koje je bilo neposredno pošto je saopšten izvor informacije, taj izvor bio istaknut u prvi plan, u toku vremena sadržaj same informacije i argumentacija za nju dobili su veće značenje.
393
NIKOLA ROT
Treba napomenuti da je verovatno da ova zakonitost važi, pre svega, u onim slučajevima u kojima se u komunikaciji iznosi dovoljno argumenata za stav i to takvih koji mogu istaći vrednost sadržaja komunikacije. Ukoliko, međutim, informacija ne sadrži dovoljno ubedljivih argumenata, verovatno je da je uticaj samog autoriteta komunikatora veći i deluje i tokom vremena. Može se postaviti pitanje: zašto se nekom komunikatoru više veruje nego drugom, i zašto je znatniji efekat komunikatora koji uživa veće poverenje? Jedno je objašnjenje: da ljudi komunikatora u koga imaju manje poverenja naprosto manje s lušaju, manje pažljivo primaju. Drugo je objašnjenje: da je veći efekat na stavove koje iznosi komunikator u koga postoji veće poverenje zbog toga što su slušaoci skloniji da primaju ono što saopštava komunikator u koga imaju veće poverenje nego komunikator u koga imaju manje poverenje, da se prestiž koji ima komunikator prenosi i na saopštenje koje on iznosi. U potvrdu ovog drugog shvatanja navodi se jedno ispitivanje koje je sproveo Aš (S. Asch, 1952), koje je pokazalo da će od ugleda i ocene komunikatora zavisiti i tumačenje smisla saopštenja koje on daje.
Privlačnost i status komunikatora I
iskustvo i ispitivanja pokazuju da osobe kojima smo skloni, koje nam se dopadaju, imaju veći uticaj na menjanje stavova nego osobe koje za nas nisu privlačne i kojima nismo skloni. Postoji, međutim, obrazloženo shvatanje da veći značaj od ličnih osobina (kao što su fizička privlačnost i cenjene crte karaktera) ima činjenica da li su stavovi koje komunikator iznosi u skladu sa našim stavovima ili nisu. Jedan istraživač (P. H. Tannenbaum, 1956) pokazao je da osoba već samim tim što iznosi stavove koji su suprotni našima izaziva nenak lonost, a da naklonost raste za onoga komunikatora koji se za laže za stavove koji su u skladu sa stavovima slušalaca. On pokazuje da je ovaj momenat usklađenosti između stavova slušalaca i stavova koje iznosi komunikator važniji nego privlačnost komunikatora sama po sebi i njegove crte ličnosti. On je, eksperimentalno i kvantitativno, mogao pokazati da su komunikatori koji su pre izlaganja ocenjeni kao prijatni i privlačni, ako su u toku izlaganja iznosili stavove koji su bili suprotni stavovima sluša laca, posle takvog izlaganja ocenjivani kao neprivlačni. I obrnuto: oni koji su pre izlaganja ocenjivani kao neprijatni ako su iznosili stavove u skladu sa stavovima slušalaca, ocenjivani su naknadno mnogo pozitivnije. Veći broj podataka pokazuje da na efekat komunikacije utiče i ocena statusa komunikatora. Oni komunikatori koji pripadaju istoj grupi (istom sloju ili istoj grupi i organizaciji) kojoj i slušaoci, koji se ocenjuju kao „jedan od naših“, imaju veći uticaj nego komunikatori koji pripadaju drugim grupama, a naročito grupama prema kojima postoji negativan stav. Mnoga istraživanja pokazuju da, po pravilu, komunikatori sa višim statusom imaju veći uticaj od komunikatora sa nižim statusom.
394
SPECIFIČNI FAKTORI FORMIRANJ A I MENJANJ A STAVOVA
UTICAJ MASOVNIH SREDSTAVA KOMUNIKACIJE Mišljenja o efektu Sa ogromnim porastom različitih sredstava komunikacije došlo je zacelo do poVećanja njihovoga uticaja na mišljenje i stavove stanovništva. Novine i razne vrste popularnih časopisa, štampane u velikim tiražima, pa zatim radio, televizija, film, čije dejstvo dopire gotovo do svakoga u zemlji, nesumnjivo je da su moćna sredstva u formiranju i menjanju stavova. Četrdesetih godina preovlada lo je, čak, shvatanje o njihovoj odsudnoj i, tako reći, apsolutnoj ulozi u formiranju mišljenja stanovništva. Ova sredstva su prikazivana kao vrsta nervnog sistema društva. kao kanali koji dopiru do svih delova društva i do svakog pojedinog njegovog člana. Isticano je da informacije, davane putem masovnih sredstava komunikacije, ne pružaju samo prosta obaveštenja nego predstavljaju odlučujući podsticaj za postupke ljudi budući da sugeriraju ocene i stavove. Ukratko, razvilo se shvatanje da je pojedinac, kansumator masovnih sredstava komunikacija, nemoćan pred njihovom svemoći. Ovo shvatanje počivalo je na pretpostavci koja daje uprošćenu sliku o delovanju sredstava masovnih komunikacija. Ljudi su zamišljeni kao izolovani pojedinci, izloženi trajnom i stalnom napadu ogromnog broja sredstava masovnih komunikacija. Takva slika, međutim. nije ispravna. Svaki konsumator masovnih sredstava komunikacija nije naprosto izolovani čitalac novina ili gledalac televizije ili slušalac radija. Svaki od njih ima mesto u društvu, pripada određenoj klasi i određenom sloju, određenom krugu prijatelja, određenoj porodici, drugim rečima, ima velik broj interpersonalnih odnosa, ima svoje lične interese i svoja lična iskustva, određene sklonosti i druge osobine ličnosti. Uticaj svake komunikacije pa i masovnih komunikacija, zavisi od mnogih momenata. Taj uticaj, pre svega, zavisi od položaja koji zauzima i onaj koji sluša i onaj koji saopštava u društvenoj strukturi, zatim od različitih primarnih i sekundarnih grupa kojima pripada, od interpersonalnih odnosa koje održava i, najzad, od ličnih iskustava i osobina ličnosti. Kad su stvarno krajem četrdesetih godina počela sistematska istraživanja delovanja sredstava komunikacija, pre svega na opredeljivanje glasača prilikom izbora (P. F. Lazarsfeld, B. Berelson i H. Gaudet, 1948, 1954) pokazalo se da je direktni uticaj masovnih sredstava znatno manji nego što je pre toga smatrano. Čak su spomenuti autori došli do zaključka da je on relativno veoma mali. Samo kod oko 5% ispitanika, zak ljučili su istraživači na osnovu svojih ispitivanja, konstatovana je promena u mišljenjima i stavovima pod uticajem masovnih sredstava komunikacija. Zastupajući mišljenje da je uticaj masovnih srcdstava komunikacija znatno manji nego što se, opšte uzev, misli, pozivaju se autori na još nekoliko istraživanja. Među ostalim i na terenski eksperiment koji je sproveo Hartman (G. W. Hartmann, 1936). On je hteo da proveri kakva komunikacija više deluje na menjanje stavova s lušalaca prilikom opredeljivanja za različite kandidate da li takva u kojima se prvenstveno iznose
395
NIKOLA ROT
racionalni i logički razlozi ili takva kojom se pokušava delovati na emocije. On je koristio sve vrste letaka. U jednim je više naglašavan racionalni momenat, a u drugim se prvenstveno ape lovalo na emocije. Došao je do rezultata da su ovi leci, obe njihove varijante, iako su doprli do 10 000 osoba, doneli socija lističkom kandidatu (za koga se u lecima agitovalo) svega 72 nova glasača, a verovatno je da bi neki od ovih novih glasača glasali za socijalističkog kandidata i da nisu čitali letke. Druga jedna studija, koja takođe ukazuje na relativno slabo dejstvo masovnih sredstava komunikacija, jeste ispitivanje dva istraživača (S. A. Star i H. M. Hughes, 1950) o efektu veoma široke kampanje za Ujedinjene nacije u američkom gradu Sinsinati. Ova kampanja je vršena preko novina, radioemisija, predavanja, filmova i brošura. Proveravajući koliko se povećalo znanje o Ujedinjenim nacijama i njenoj aktivnosti, konstatovano je da je svega 3% više ispitanih osoba znalo da u Savetu bezbednosti (jednom od najvažnijih organa UN) postoji pravo veta svakog člana toga Saveta. Postotak onih koji su to znali porastao je delovanjem kampanje od 34 do 37%.
Ova istraživanja govore, dakle, nasuprot ranijem shvatanju, o veoma ograničenom efektu delovanja masovnih sredstava komunikacija i predstavljaju neke vrste reakcije na ranije shvatanje o njihovoj svemoći. Novija, detaljnija ispitivanja o kretanju uticaja i načinu delovanja pojedinih vrsta masovnih sredstava komunikacija na stavove pokazuju, međutim, da je i takvo potcenjivanje njihove uloge isto tako neopravdano kao ranije prenaglašavanje njihove apsolutne moći.
Način delovanja O delovanju masovnih sredstava komunikacija vršen je veći broj istraživanja. Proveravano je, među ostalim, da li je uticaj sredstava komunikacija veći ili manji nego što je uticaj neposrednog ličnog obraćanja. Nalazi su dosta jedinstveni: efikasniji je lični neposredni kontakt na menjanje stavova. Lazarsfeld, Berelson i Godetova nalaze da je kod američkih glasača personalni kontakt imao daleko veći uticaj i na odluku da se uopšte glasa i na odluku za koga se glasa. Oni to objašnjavaju time što kod neposrednog ličnog obraćanja postoji veća fleksibilnost persuazije, zatim, što do glasača ne dopiru podjednako sva sredstva masovnih komunikacija. Oni biraju ona koja su u skladu sa stavovima koje već imaju. Kac i Lazarsfeld (E. Katz i P. F. Lazarsfeld, 1955) došli su do zaključka da ova prednost neposrednog ličnog saopštavanja pred saopštavanje putem sredstava komunikacija postoji i pri izboru vrste hrane i preduzeća koja hranu iznose na tržište, kao i pri izboru načina odevanja, pri izboru filmova i u drugim slučajevima. Ovi podaci o prednosti neposrednog ličnog dodira, međutim, a to navode i spomenuti istraživači, ne znače da i pri delovanju ličnog kontakta masovna sredstva komunikacije nemaju udela i uticaja. Njihov uticaj je posredan, on se ostvaruje preko uticaja onih osoba koje ubeđuju putem ličnog kontakta i razgovora, pre svega, preko pojedinih određenih osoba koje postoje u svakoj grupi a koje se odlikuju komunikativnošću, živošću i koje ono što saznanju iz sredstava komunikacija prenose u kontaktima sa pojedincima. Takve osobe nazvane su „vođama u mišljenju“ (opinion leaders). Ove osobe preuzimaju mišljenja i stavove iz sredstava komunikacija i prenose ih na širok krug ljudi. Na osnovu podataka o utica-
396
SPECIFIČNI FAK TORI FORMIRANJ A I MENJ ANJ A STAVOVA
ju takvih osoba formirala se i određena koncepcija o načinu delovanja sredstava komunikacije, tzv. teorija o dvostepenom uticaju na javno mnjenje. Po ovom shvatanju, ideje iz štampe, radija i drugih sredstava komunikacija dopiru, pre svega, do tzv. vođa u mišljenju. Oni prihvataju te ideje i prenose ih na manje aktivne delove populacije. U proces delovanja masovnih sredstava komunikacije uključuju se pojedinci koji proširuju delovanje masovnih sredstava putem ličnog kontakta. Posebna ispitivanja o takvim osobama koje se nazivaju vođama u mišljenju pokazuju da te osobe imaju, po pravilu, određene karakteristike: a) Oni personifikuju određene vrednosti važne za one sa kojima dolaze u kontakt. Za razne oblasti to su lica sa različitim karakteristikama. U grupi dečaka, pre svega, takvi su pojedinci koji su lično hrabri, okretni i borbeni. Kad je reč o pitanjima mode, to su obično mlađe osobe koje se odlikuju privlačnošću. Za razna društvena pitanja to su, po pravilu, starije obrazovane osobe sa društvenim ugledom. b) To su obično lica stručna i kompetentna za pojedinu oblast pitanja ili se takvima ocenjuju. U grupi lekara, na primer, oni koji imaju najviše uticaja na to da se prihvataju novi lekovi jesu oni za koje se smatra da najviše prate literaturu i da su najbolje obavešteni. c) To su lica koja imaju razvijene interpersonalne odnose i takvo mesto u komunikacionoj strukturi da njihova saopštenja mogu dopreti do širokog kruga. Takav položaj u komunikacionoj strukturi imaju, među ostalim, nastavnici i, ako poseduju i druge karakteristike, njihov uticaj je, po pravilu, velik na širenje određenih shvatanja i ideja. Uticaj vođa u mišljenju nije samo u menjanju i formiranju novih stavova. Njihov je uticaj velik i na otpor prema promeni stavova i u upornom održavanju starih shvatanja i stavova. Oni su često odlučni zastupnici ustaljenih društvenih normi. Čak i većina njihovih saopštenja u ličnim kontaktima ima za cilj da se postojeće norme i postojeća shvatanja ne menjaju. Razvijanje istraživanja o načinu delovanja masovnih sredstava komunikacija dovelo je do saznanja da njihovo delovanje često nije samo dvostepeno nego i višestepeno. Takozvane vođe u mišljenju obraćaju se često određenom krugu osoba koji predstavljaju dalje vode u mišljenju. Formira se višestepeni lanac takvih vođa. Pokazalo se, nadalje, da delovanje masovnih sredstava komunikacija ne ide uvek samo linijom: masovna sredstva komunikacija vođe u mišljenju pojedinci, nego da taj put može da bude i obrnut. Lični kontakti mogu podsećati pojedinca da se zainteresuje za određene teme i da se sam obraća masovnim sredstvima komunikacija za informisanje o tim temama. Proces delovanja masovnih sredstava je, u stvari, raznovrsniji i složeniji nego što ga prikazuje uprošćena dvostepena teorija. Istraživanja su pokazala, nadalje, da i nije uvek neophodno da postoje vođe u mišljenju da bi masovna sredstva delovala na stanovništvo. U velikoj meri informacije iz masovnih sredstava dopiru neposredno do pojedinaca. Čim je više informacija o određenoj temi (mnogo članaka o njoj u novinama, mnogo emisija na televiziji i na radiju) i čim su ta sredstva rasprostranjenija, tim manja postaje
397
NIKOLA ROT
uloga posebnih lica posrednika, a neposredni uticaj masovnih sredstava komunikacija veći. Veoma često se dešava da informacije iz masovnih sredstava dopru neposredno do pojedinaca, a oni sa osobama sa kojima dolaze u kontakt razmatraju i diskutuju ono što su direktno iz sredstava komunikacija saznali. Međutim, ukoliko je pristupačnost sredstava komunikacije publici manja, ukoliko manje dopiru do stanovništva, utoliko je uloga ličnog kontakta, pa i vođa u mišljenju, veča. Na selu kamo dopire ma lo štampe ili gde je dosta nepismenih i polupismenih, uloga pojedinaca u širenju informacija i formiranju stavova i javnog mnjenja postaje velika.
Delovanje pojedinih vrsta sredstava komunikacije Masovna sredstva komunikacija imaju mnogostruko dejstvo: obaveštavaju 1 različitim zbivanjima u užoj sredini i svetu, utiču na formiranje mišljenja i stavova o različitim pojavama, utiču na mnoge postupke Ijudi počev od njihovog političkog opredeljivanja pa sve do izbora određene knjige i pisca, određenog filma 2 određenog načina odevanja utiču na način korišćenja s lobodnog vremena i vrste zabave ljudi i uopšte na ponašanje ljudi. Dosta je pokušaja učinjeno da se utvrdi koliko je delovanje masovnih sredstava komunikacije uopšte i koliko je delovanje pojedinih vrsta masovnih sredstava komunikacija i na koju formu ponašanja pojedino sredstvo, pre svega, utiče. Treba odmah istaći da su rezultati istraživanja nepodudarni. Razlog je u dosta velikoj nepouzdanosti podataka. Budući da se zaključci o delovanju masovnih sredstava komunikacija obično zasnivaju na izjavama subjekata o tome koja je, po njihovom mišljenju, od vrsta masovnih sredstava najviše na njih uticala zaključci o dejstvu masovnih sredstava komunikacija su nesigurni, kao što su izjave iz kojih se izvode nepouzdane i subjektivne i dosta proizvoljne. Pre svega, poklonjena je pažnja ispitivanju o tom koja vrsta masovnih sredstava komunikacija najviše utiče na opredeljivanje glasača pri izborima. Prema mišljenju nekih autora, u SAD na takvo određivanje ima veoma jak uticaj televizija, veći nego druge masovne komunikacije. Neki autori (A. Cambell, G. Gurin i W. E. Miller, 1954) smatraju da je na prvim predsedničkim izborima SAD 1952. godine bio najveći uticaj televizije. Iako je više ljudi čitalo novine nego što je gledalo televiziju već zbog toga razloga što je u to doba samo 40% od ispitivanih porodica imalo televiziju, a 53% gledalo televiziju ipak je češće navođeno da su informacije na televiziji bile osnova za njihovo opredeljivanje. Između ispitanika koji su izjavili da su čitali novine i da su gledali televiziju 59% je izjavilo da je televizija za njih bila najvažniji izvor pri njihovom opredeljivanju. Od onih koji su izbornu borbu pratili putem novina (a ne i g ledajući televiziju) samo 28% je navelo da je njihov glavni izvor informacija i opredeljivanja bila štampa. Drugi autori, međutim ne dele ovo mišljenje. Oni ne smatraju da televizija znatnije utiče na orijentaciju prilikom glasanja. Televizija, po njihovom mišljenju,
398
SPECIFIČNI FAKTORI FORMIRANJ A I MENJANJ A STAVOVA
utiče u slučaju kad kandidat koji se pojavljuje na televizijskom ekranu predstavlja privlačnu ličnost. On može svojim izgledom i svojim nastupom da pridobije donekle glasače. Ali, po njihovom mišljenju, televizija ne deluje na promene ideja, stavova, shvatanja. Veći uticaj, smatraju ti autori, ima televizija kao i film na pitanja estetskog izbora: na oblačenje, na ocenu i omiljenost neke pesme, ili pevača nego što ima na stavove o različitim društvenim pitanjima. Na takve stavove, po njihovom mišljenju, ima veći uticaj štampa. Sa naglim širenjem televizije dosta često je, kao na jedan od njenih štetnih efekata, ukazivano na to da vezanost za televizijske ekrane, da trošenje velikog dela vremena na gledanje televizije dovodi do smanjenja lične aktivnosti, do pasivnosti i konformizma. Gledaoci, a posebno deca, postaju pasivni posmatrači, a manje sami preduzimaju i manje deluju. Neki istraživači (H. Himmelweit, 1950) smatraju da i takav zaključak ima samo relativnu vrednost. Ovaj efekat televizije (da dovodi do pasivnosti i potpuno angažuje vreme) postoji samo za neko vreme dok je televizija za porodicu koja je dobila televizor novost. Posle izvesnog perioda članovi porodice, a posebno deca, ne gledaju više sve programe nego biraju ono što ih interesuje. Istovremeno se naglašava da televizija pruža neobično široke mogućnosti proširenja znanja i shvatanja, jer omogućava da se gledaoci na veoma ubedljiv način upoznaju sa pojavama i zbivanjima iz najrazličitijih krajeva sveta i iz najrazličitijih oblasti saznanja.
PRO PAGANDA Pojam i suština propagande Kad postoji namera da se putem persuazivne komunikacije, a radi ostvarenja određenih ciljeva, izmene stavovi određenih lica i grupa govorimo o propagandi. Reč dolazi od latinske reči propagare, koja najpre znači ubrzavati rast mladih biljaka, a zatim širiti nešto, pre svega širiti vesti, određena shvatanja i ideje. Neki autori i definišu propagandu kao širenje ideja, mišljenja i stavova, a kad stvarni cilj onoga koji ih širi, čitaocima ili slušaocima nije jasan. Potpunija je definicija pojma propagande koju daje Dub (C. W. Doob, 1948,1956). On je određuje kao sistematsko nastojanje da se formiraju stavovi i mišljenja grupa ili pojedinaca da bi se preko njih kontrolisale njihove akcije. O suštini propagande postoje različita shvatanja. Dosta se oštro razlikuju američko i evropsko shvatanje. Prema većini američkih autora o propagandi možemo govoriti samo onda kada se nastoje proširiti objektivno neispravna shvatanja i mišljenja, kad postoji zalaganje za društveno neopravdane ciljeve, drugim rečima, kad se želi dezinformisati i obmanuti javnost. Zato američki autori nastoje da oštro odvoje aktivnost vaspitanja od propagande. Oni navode da je između vaspitanja i propagande razlika veoma izrazita. Vaspitavanjem se nastoji ostvariti prosvećivanje ljudi i razviti njihova samostalnost u suđenju, a propagandom osigurati prihvatanje gotovih sudova. Vaspitavanje je spor i razvojan proces a
399
NIKOLA ROT
propaganda traži brze rezultate. Vaspitavanjem se uči kako treba misliti, a propaganda nameće gotova mišljenja (šta treba misliti), vaspitavanje osposobljava za slobodu izbora u svakoj situaciji, a propaganda nastoji ograničiti mogućnost alternativa. Teorijski bi se moglo prihvatiti da postoje izvesne razlike između tih aktivnosti i da vaspitavanje zaista ima šire i opštije ciljeve a propagandom da se nastoje ostvariti uži ciljevi u interesu pojedinaca i grupa. Međutim, u praksi je veoma teško povući oštru razliku. Vaspitavanje, po pravilu, uključuje i ono što američki autori navode da je samo karakteristika propagande. Upravo jedan američki autor (H. E. Freemann, 1930) pokazuje da čak i u nastavi tako izrazito naučnc discipline kao što je aritmetika nalazimo uključenu sasvim određenu propagandu. Analizirajući jedan američki udžbenik aritmetike, on je u njemu našao veliki broj aritmetičkih zadataka (643) kojima se, u stvari, propagira kapitalistički društveni sistem. Svi ovi zadaci govore o trgovanju, zarađivanju, iznajmljivanju radne snage, apeluju na motiv za sticanjem i razvijaju ga. Oni američki autori, navodi ovaj pisac, koji tako oštro odvajaju vaspitavanje od propagande smatra li bi da bi udžbenik u kom bi bila druga vrsta zadataka, takvih zadataka kojima se posredno kritikuje kapitalistički sistem, predstavlja sredstvo propagande, a ne sredstvo vaspitavanja. Kad bi se, na primer, procentni račun učio na zadatku kao što je sledeći: prosečni minimum za život iznosi 80 dolara nedeljno. Džon Džons zarađuje 60 dolara nedeljno; koji pocenat plate, potreban za pristojan život on dobija? onda bi ti autori rekli da je to propaganda a ne vaspitavanje.
Evropski autori, po pravilu, šire odreduju pojam propagande. Određuju ga, kao što smo napomenuli, kao sistematsku aktivnost i usmerenu na formiranje određenih stavova, a radi podsticaja na određenu aktivnost. Pri tome stavovi koji se šire ne moraju biti objektivno neispravni, ni aktivnosti na koje se podstiče društveno štetne. Propaganda se često, prema tome shvatanju, koristi i za širenje ispravnih ideja i podsticanje korisnog postupanja. Primer je zdravstvena propaganda ili borba protiv predrasuda. Spomenuli smo da i američki stručnjak, Dub, daje s lično određenje karakteristično za evropske autore. Ali, ipak, objašnjavajući detaljnije svoju definiciju, on pravi razliku između propagande i vaspitanja. On navodi da je razlika, pre svega, u tome što se vaspitavanjem pojedinci uče naučnim istinama i veštinama potrebnim za život, što nije slučaj kod propagande. Međutim, i takvo razlikovanje nije sigurno. Ono nije sigurno ne samo zbog toga što su i naučne istine re lativne (na primer, do Kopernika je smatrano da je shvatanje nazvano geocentričnim sistemom ispravno, ili do razvitka atomske fizike vladalo je mišljenje da su elementi i molekuli najmanje jedinice materije) nego još više i pre svega zbog toga što se u pojedinom društvenom sistemu sasvim problematične i proizvoljne tvrdnje, a kojima se propagira određeni društveni sistem, proglašavaju naučnim istinama. Veoma često sretamo u američkim udžbenicima i publikacija ma, na primer, shvatanja da je američki društveni sistem jedini oblik stvarne demokratije, ili da je pripadnost levičarskoj ideji suprotna patriotizmu, i s lične tvrdnje, koje se serviraju kao naučne istine. U stvari, to su ne samo vrednosti nego i netačni sudovi koji imaju propagandistički cilj. Čak se može reći da je takva vrsta propagande koja se ostvaruje kroz vaspitavanje, a koja je prikazana i zamaskirana kao naučna istina, i jedna od najčešćih a verovatno i jedna od najefikasnijih vrsti propagande.
400
SPECIFIČNI FAKTORI FORMIRANJ A I MENJANJ A STAVOVA
Možemo razlikovati više vrsta propagande. S obzirom na njenu društvenu vrednost i korisnost, ona može biti širenje objektivno istinitih i opravdanih ideja i stavova, a može biti i širenje netačnih i, sa gledišta opšteg društvenog razvitka, štetnih ideja i stavova. S obzirom na sadržaj, propaganda može biti politička kad se putem propagande šire određena shvatanja o raznim društveno važnim pitanjima; komercijalna kad je cilj propagandne aktivnosti bolja prodaja robe radi koristi onih koji vrše propagandu. S obzirom na saopštavanje ili nesaopštavanje ciljeva koji se žele postići propagandom, propaganda može biti otvorena ili ,,bela“ propaganda kad se u komunikaciji koja se koristi jasno iznose ciljevi koji se propagandom žele postići, ili skrivena ili ,,crna“ propaganda kad se ciljevi koji se žele postići prikrivaju i kad oni nisu očigledni svima koji su izloženi propagandi. Mogla bi se, nadalje, deliti, prema vrstama sredstava koja se koriste: na propagandu putem štampe, putem filma, na usmenu propagandu itd. Analizirajući suštinu propagande možemo reći da je ona forma komunikacija i prenošenja poruka kojom se želi postići promena u ponašanju onoga na koga se utiče propagandom saopštavanjem određenih ideja, mišljenja i stavova i nastojanjem da se pridobije za takve ideje i stavove. Iz ovoga proizlazi da je osnovni postupak pri propagandnoj aktivnosti širenje određenih ideja i stavova i nastojanje da oni koji su izloženi propagandi te stavove prihvate. I zaista, glavni napor koji propagandista čini jeste nastojanje da stvori određene stavove. Većina principa i tehnika kojim se propaganda koristi usmerena je na to. Međutim, to nije osnovni i krajnji cilj propagande. Osnovni cilj propagande jeste da se izazove određena akcija, željeni postupak. Nastoji se da se određeni stavovi i određena mišljenja prošire radi toga da bi se preko njih uticalo na akcije ljudi, da bi se njihovi postupci na taj način kontrolisali. Zato sve definicije propagande kao širenja ideja i stavova nisu potpune. Propaganda je širenje ideja i stavova radi stvaranja spremnosti za određeni način postupanja.
Principi propagande Radi ostvarenja cilja propagande potrebno je voditi računa o nekoliko principa. Tri važna principa izgledaju nam: 1) obratiti pažnju na komunikaciju koja se koristi u propagandi; 2) voditi računa o potrebama, željama i drugim osobinama onih kojima se obraća u propagandi, i 3) izazvati spremnost za prihvatanje propagiranih ideja i stavova apelovanjem na takve motive za čije ostvarenje će stavovi (i akcije, koje iz stavova proizlaze) predstavljati sredstva zadovoljenja. Vodeći računa o ovim principima, u propagandnoj aktivnosti koriste se različiti postupci o kojima se često govori kao o tehnikama propagande. Da bi se privukla pažnja na komunikaciju kojom se vrši propaganda, u praksi propagande koriste se različiti načini. Koriste se obe grupe determinanata pažnje o kojima se govori u psihologiji pažnje. Koriste se faktori u vezi sa karakteristikama situacije ili draži, spoljni faktori, kao i tzv. unutrašnji faktori, tj. izazivanje određenih interesa i motiva. Zato se, na primer, u komercijalnoj propagandi ili reklami tekst koji služi propagandnom cilju daje kao istaknut, različit od osta-
401
NIKOLA ROT
log teksta, ponavlja se mnogo puta određena ideja ili tvrdnja. Među ostalim spoljnim faktorima koristi se neobičnost oblika, kontrast itd. Još češće se privlačenje pažnje nastoji ostvariti delovanjem na motive i interese. Nastoje se aktualizirati različiti stavovi i motivi koji inače i nisu u vezi sa predmetom na koji se želi obratiti pažnja. Veoma često su to seksualni motiv, ili težnja za zdravljem, pa se i uz cigaretu koja se reklamira, uz sapun, vrstu automobila i drugo daje slika lepe mlade žene ili osobe sa izrazom najvećeg zadovoljstva i zdravlja. Drugi važni princip pri sprovođenju propagande jeste vođenje računa s potrebama i željama onih kojima se obraća propagandom, kao i o njihovom uzrastu, obrazovanju i inteligenciji. Da bi propaganda imala dejstva, potrebno je da ono što se iznosi bude makar delimično u skladu sa navikama i normama onih na koje se želi uticati propagandom. U literaturi se navodi da su u toku Drugog svetskog rata kad je propagandna aktivnost bila neobično intenzivna i američka i sovjetska propaganda imale manje đejstvo od engleske propagande upravo zbog toga što su činile krupne greške. Obe propagande nisu vodile dovoljno računa o vređnostima, normama i tradicijama stanovništva. Argumenti i shvatanja za koje su se zalagale ove propagande mogli su eventualno delovati u njihovim sopstvenim zemljama. A li ncmodifikovani bili su strani i nepristupačni stanovništvu kome su zapravo bili namenjeni.
Da bi propagandna aktivnost imala dejstvo, potrebno je da tvrdnje koje se iznose budu, makar delimično, u skladu sa socijalnim normama i stavovima onih na koje se želi uticati propagandom. P~opaganda se usklađuje i sa različitim kategorijama stanovništva kome se obraća, i to i po obliku i po sadržaju. Za efikasnost propagande važno je da se oni kojima je namenjena, identifikuju makar delimično sa onim što se postavlja kao cilj koji se propagandom želi ostvariti. Ovaj princip zahteva da se propaganda podešava prema dobi, obrazovanju i inteligenciji onih kojima se obraća. Ukazuje se, na primer, na to da je za manje obrazovane slojeve efikasnija jednostavna i jasna propaganda određenih stavova. Iz istog razloga potrebno je u propagandi voditi računa o opštoj situaciji političkoj i društvenoj. U literaturi se navodi kako je Musolini već 1933. godine planirao napad na Etiopiju. Ali kako stanovništvo u to doba u velikoj većini nije bilo spremno da prihvati takav rat, od ložio je napad za kasniji period a u međuvremenu nastojao stvoriti preduslove za raspoloženje za ovakvu akciju.
Treći važan princip jeste aktualizirati takve motive za čije zadovoljenje će stavovi koji se propagiraju, kao i akcije koje iz njih proizlaze, predstavljati sredstva i mogućnosti da se ti motivi zadovolje. Propagirani stavovi treba da imaju instrumentalnu vrednost. Veoma često se praktikuje povezivanje propagiranih stavova sa nečim za šta se zna da predstavlja postojeću težnju kod stanovništva. Dub (1956) navodi da su za američke građane karakteristični motivi na koje zbog toga naročito apeluje propaganda: težnja za ekonomskom sigurnošću, želja da se bude omiljen i cenjen od drugih, težnja za socijalnim statusom, težnja za zdravljem i udobnošću, za estetskim zadovoljstvima, težnja da pozna i razume sebe i težnja da se shvate drugi i ono što se zbiva u društvu. Drugi autori naročito naglašavaju va-
402
SPECIFIČNI FAKTORI FORMIRANJ A I MENJANJ A STAVOVA
žnu ulogu motiva za sigurnošću, za zdravljem, za ugledom i seksualnog motiva. Apelovanje na ove motive koristi se, kao što je već pomenuto, da se obrati pažnja na propagandnu komunikaciju, i obećavajući više ili manje direktno zadovoljavanje ovih motiva, da se usvoji ono za šta se u propagandi zalaže. Vrlo često se u propagandi apeluje i na nepotpuno svesne i potisnute motive. Naročito vešti praktičari, stručnjaci za reklamu, koriste apelovanje upravo na takve motive.
Tehnike propagande U literaturi se ponekad pravi razlika između principa i tehnika propagande. Pod principima se podrazumevaju osnovni uslovi koje treba zadovoljiti da bi propaganda uspela, a pod tehnikama načini i postupci kojima se to postiže. Tehnika je veoma velik broj i neke su već i spomenute. Neki autori opravdano ukazuju na to da je nemoguće dati iscrpan pregled takvih tehnika, kao i da nema nekog prostog šablona kako postupiti jer treba voditi računa o mnogo momenata. Važnu ulogu ima inventivnost propagandiste. Neki autori, ipak, pokušavaju dati klasifikaciju tehnika propagande. Jedan od takvih je njihovo svrstavanje u tri grupe koje razlikuje Li (E. S. Lee, 1952). Po njemu, moguće je razlikovati bazične postupke, tehnike koje koriste simbole, kojima se izazivaju emocije i tehnike identifikacije. U prvu grupu, u tzv. bazične postupke, ubraja se uprošćavanje sadržaja koji se prikazuje, selekcija onih momenata koji odgovaraju ciljevima propagandiste, iskrivljavanje onih koji ne odgovaraju i izmišljanje novih. Ova dva poslednja postupka naročito se često koriste kad bi otvoreno iznošenje ciljeva propagande bilo neprihvat ljivo. U ovu grupu može se uvrstiti i uporno ponavljanje određenih ideja i stavova koji se propagiraju. Ima praktičara koji smatraju da je upravo ponavljanje jedno od najmoćnijih tehnika propagande. U reklamama se taj postupak ponavljanja veoma često koristi: ime neke firme, naziv neke robe pojavljuje se stalno u novinskim oglasima, u reklami na radiju i na uličnim plakatima. Poznato je da je mišljenje nacističkih propagandista bi lo da se upornim ponavljanjem neke besmislice i laži one mogu učiniti prihvatljivim, pa se najzad i ono što je bilo na prvi pogled apsurdno i neprihvatljivo posle upornog ponavljanja prihvata kao normalno i prirodno. Druga grupa tehnika obuhvata korišćenje negativnih i pozitivnih stereotipija. U političkoj propagandi primer takvih pozitivnih stereotipija (koje izazivaju pozitivne emocije) je isticanje da je ono za šta se propaganda zalaže demokratsko slobodoljubivo, napredno. Primer negativnih stereotipija imamo kad se protivniku pripisuje nedovoljni patriotizam, služenje tuđim interesima. U ovu grupu tehnika ulazi korišćenje različitih simbola kao što su nacionalna zastava, pozivanje na nacionalne veličine, istoriju i tradicije. U treću grupu, koju Li naziva tehnikom identifikacije, mogu se uvrstiti ne samo pokazivanje bliskosti sa „čovekom iz naroda“ i sličnosti sa njim, manifestovanje postojanja jednakih vrednosti i težnji nego i pozivanje na osobe za koje se pretpostavlja da predstavljaju autoritete za publiku na koju se želi uticati, nala-
403
NIKOLA ROT
ženje krivca za teškoče, identifikovanje onoga za šta se propaganda zalaže sa nečim što je publici vredno i blisko (na primer, zalaganje za nazadne i konzervativne političke mere pozivanjem na nacionalnu čast i tradicije). Razume se da i svi oni uslovi za koje je bilo navedeno da doprinose efikasnosti persuazivne komunikacije i formiranju i menjanju stavova predstavljaju i postupke kojima se propaganda koristi. Ma koliko proširena u različitim oblastima života, propaganda, ipak, nije tako svemoćna kao što se često naglašava. U stvari, mi sigurnih podataka o stepenu delovanja različitih propagandnih akcija i nemamo, kao ni sigurnih postupaka da to putem istraživanja utvrdimo. Ciljeve propagande i postupke kojima se ona služi, lakše možemo utvrditi koristeći tehniku analize sadržaja komunikacija, koju su razvili Lasvel (H. D. Lasswell, 1942) i Berelson (B. Berelson, 1952).
404
NIKOLA ROT
ODRŽAVANJE STAVOVA I OTPOR PREMA NJ IHOVOM MENJ ANJU
ne samo spoljni pritisak da se grupne norme održavaju i preduzimanje sankcija od strane grupe ako se ne održavaju nego i mi sami težimo da naši stavovi budu u saglasnosti sa stavovima nama referentne grupe. Ako hoćemo da budemo prihvaćeni i priznati od strane grupe, mi želimo da grupni stavovi budu opravdani stavovi. Mi želimo da članovi grupe kojoj pripadamo, naši prijatelji, naši rođaci, naši politički istomišljenici, budu u pravu i da njihovi stavovi budu i naši stavovi. To nam obezbeđuje prihvatanje od strane grupe. Zato zanemarujemo podatke koji govore za suprotni stav i koji mogu da utiču na menjanje naših stavova. U toj težnji da naši stavovi budu u skladu sa stavovima grupe leži jedan od važnih osnova konformizma. 4) Stavovi, kao što je rečeno, predstavljaju fiksirane standarde za naše orijentisanje FAKTORI KOJI DOPRINOSE OTPORNOSTI prema kompleksnoj stvarnosti, za naše ocene i postupke. Oni nam omogućavaju da sa relativno malo napora kategorišemo pojave sa kojima se sretamo, da se PREMA MENJANJU STAVOVA opredeljujemo i orijentišemo. I ovaj momenat predstavlja važansvoja podsticaj da sei Mi smo stalno izloženi ogromnom broju pokušaja da izmenimo shvatanja pridržavamo stavova koje smo usvojili i da izbegavamo njihovo menjanje. stavove. Neki su stručnjaci iznosili mišljenje da prosečan čovek, izložen baražnoj vatri 5) Mnogostruki funkcionalni karakter stavova, za ostvarenje persuazivne komunikacije, teško može ne samo da joj njihova se oduprekorisnost nego uopšte da sačuva ekonomskog interesa, za održanje samopoštovanja, za oslobađanje od nije gomilane svoju nezavisnost i svoj identitet. Ipak, dejstvo persuazivne komunikacije tako agresivnosti, za zadovoljenje društveno neprihvaćenih motiva i cijeva dalji svemoćno kao što bi se moglo pretpostaviti s obzirom na njen obim i intenzitet. Kojesućei značajni faktori u otpornosti menjanju stavova. Ova funkcionalnost stavove naročito ljudi da prihvataju ne zavisi samo od prema persuazivne komunikacije nego i od njihove posebno doprinosi upornom održavanju predrasuda. pripadnosti određenim grupama, njihove upućenosti i informisanosti i njihovih motiva i 6) ličnih Postepeno sticanje imunosti delovanja argumenata našim branu stavovima drugih karakteristika. A ovi suodmomenti relativno trajnisuprotnih i predstavljaju koja takođe je jedan od momenata otpornosti prema menjanju. Argumenti čoveka štiti od delovanja kontinuiranog i intenzivnog ataka persuazije i propagande. U i stavovi podaci koji iznose protiv naših stavova postepeno snagu ako smo ranije iz stvari, se (ase posebno predrasude) ne menjaju lako gube i brzo. Čovek koristi razna nekih razloga bili otporni prema njima i ustrajali na našim stavovima. Čak će sredstva za odbranu doslednosti svoga ponašanja i već usvojeni stavovi pokazuja žilavu stavovi utoliko Uotporniji ukoliko smo misečešće sretali otpornost premabiti promeni. psihološkoj literaturi navodi više takve uzrokaprotivargumente, ove otpornosti koji iz određenih razloga nisu imali dejstvo. Na t'aj način stiče se neka vrsta prema promeni, koja postoji i kad bi promena bila logički opravdana i korisna: imunosti prema napadima. Lakše se menjaju ona uverenja protiv kojih nam nisu Otporu prema menjanju stavova doprinosi selektivni karakter opažanja i sećanja određen poznati argumenti i o kojima nismo upoznali kritičke primedbe. Ona su manje postojećim stavovima. Stavovi koje već imamo utiču da mi opažamo i pamtimo, pre svega, čvrsta i manje otporna. ono što je u skladu sa njima. Postoji li predrasuda prema nekoj naciji ili rasi, mi ćemo 7) I korišćenje različitih vrsta odbrambenih mehanizama jeste način kojim mi lakše primetiti ono što je negativno kod pojedinih pripadnika te nacije ili rase, i lakše ćemo pokušavamo redovno da zadržimo i očuvamo postojeće stavove. Komunikacija se setiti takvih momenata koje mi ocenjujemo kao negativne. koja je u neskladu sa našim stavovima izaziva kod nas preduzimanje različitih Izbegavanje upoznavanja sa podacima koji su u suprotnosti sa stavovima koje već imamo odbrambenih mehanizama kojima želimo zadržati snagu kognitivnih elemenata na drugi je momenat koji doprinosi otpornosti prema menjanju. Ako imamo konzervativnu kojima počiva stav. Kad doznamo za podatke koji protivreče takvim kognitivnim političku orijentaciju, mi ćemo, pre svega, pratiti takve informacije koje su u skladu sa elementima, koristimo različite mehanizme, a pre svega: našim shvatanjem a izbegavaćemo takve koje pružaju podatke koji su u suprotnosti sa a) Poricanje novih podataka. Taj mehanizam predstavlja najjednostavniji način našim stavovima. Čitaćemo novine i publikacije stranke i organizacije kojoj pripadamo, reagovanja kad su naši stavovi napadnuti argumentima. Na primer, pušači ignorišu izbegavaćemo dodir sa predstavnicima manjine prema kojima imamo predrasude. saopštenja o raku. Oni navode da podaci o korelaciji između intenziteta pušenja i Pritisak grupa kojima pripadamo da se pridržavamo normi i stavova karakterističnih za javljanja raka ne moraju da govore o kauzalnoj vezi. Ili navode da je evidentnost te njih, sledeći je momenat koji sprečava menjanje stavova. Postoji korelacije suviše slaba. Saopštenja o raku izazivaju nesklad između saznanja i našeg postupanja. S obzirom na to da je snaga podataka velika, postupanje prema njima zahtevalo bi napuštanje pušenja. Da se to ne bi učinilo, poriče se vrednost tih podataka.
ODRŽAVANJE STAVOVA I OTPOR PREMA NJIHOVOM MENJANJU
406
405
ODRŽAVANJE STAVOVA I OTPOR PREMA NJ IHOVOM MENJ ANJU
b)
c)
Pojačavanje ranijeg stava je drugi često korišćeni mehanizam. Za raniji stav traže se i nalaze novi argumenti. Suprotni podaci postaju tako manje moćni. Pušač koji nailazi na različita obaveštenja o štetnosti pušenja, postaje uznemiren. On traži nove argumente kojima će pravdati svoju naviku pušenja. Nalazi da pušenje pruža izuzetno zadovoljstvo za koje vredi rizikovati, da smiruje napetost, da čini sigurnijim u socijalnom kontaktu i da sve to opravdava eventualni rizik od pušenja. Treći, često korišćeni mehanizam, jeste izolovanje novih podataka. Novi podaci, koji su u neskladu sa podacima kojima se pravda stav, izoluju se; navodi se da do štetnog delovanja puše'nja ne dolazi pod svim uslovima, da nije pušenje štetno za sve ljude, da ne škode sve vrste cigareta, da postoje različiti načini pušenja od kojih su neki škodljivi a neki nisu i sl.
NAČINI STICANJA OTPORNOSTI Kao i četrdesetih godina (kad je uočeno koliki je obim masovnih sredstava komunikacija i njihovo permanentno i uporno atakiranje na samostalnost sudova čoveka) javlja se ponovo bojazan da umešno korišćenje rezultata naučnih istraživanja o efikasnim načinima menjanja stavova može dovesti do toga da se još više i uspešnije manipuliše ljudima i da postaje sasvim nesigurno da li će ljudi biti uopšte u mogućnosti da formiraju i zadrže sopstveno mišljenje i sopstvene stavove. Ali kao što poznavanje procesa menjanja stavova može da se koristi za manipulisanje Ijudima, stečena znanja o faktorima od kojih zavisi efikasnost persuazivne komunikacije mogu da posluže i za odbranu od manipulisanja stavovima i uverenjima ljudi (Rot, 1969). Naime, svaki utvrđeni faktor i princip menjanja stavova i svaka korisna teorija menjanja stavova mogu da se upotrebe i za razvijanje otpornosti prema ubeđivanju usmerenom na to da se menja naše mišljenje, mogu se koristiti kao sredstva koja će nas štititi od manipulisanja našim stavovima i mišljenjima. Istraživanja o faktorima koji doprinose menjanju stavova ukazuju, indirektno ili eksplicitno, i na momente koji otežavaju menjanje naših stavova. Otkrivajući faktore koji utiču da se promene stavovi otkriveni su i faktori koji doprinose otpornosti prema persuaziji i pomoću kojih je moguće namerno uticati na ljude da postanu manje prijemljivi za persuazivnu komunikacju. Koristeći rezultate tih istraživanja i klasifikaciju rezultata koju je sažeto izneo Mekgvajer (W. McGuire, 1964) možemo razlikovati različite postupke koji su u istraživanjima utvrđeni kao mogući postupci da se stvori otpornost prema ubeđivanju. Prvi je postupak deklarisanje za stavove i mišljenja koje subjekti već poseduju i obavezivanje na taj način da će se na njima ustrajati. Drugi je povezivanje stavova s drugim saznanjima i uverenjima. Treći, izazivanje određenih mentalnih stanja, koja dovode do javljanja otpora prema menjanju već usvojenih stavova. I, najzad, četvrti je način stvaranja otpornosti namernim i sistematskim pripremanjem za otpornost prema ubeđivanju.
407
NIKOLA ROT
Veći broj istraživanja pokazuje da će se pojačavati spremnost ljudi da ustraju na stavu koji već imaju ako se deklarišu za svoje stavove. Menjanje stavova dovelo bi do kršenja date obaveze da će se na stavovima ustrajati. Menjanje u takvom slučaju postaje za ličnost neprijatno, ona ga oseća kao ugrožavanje svoga samopoštovanja ili kao smanjenje svoga ugleda, ukratko doživljava ga kao neugodno i štetno. Spomenuta istraživanja koja je izvršila Benetova (E. Bennett, 1955) pokazuju da već privatno, samom sebi data reč da će se na nekom stavu istrajati, dovodi do čvršćeg održavanja stava nego ako takva odluka nije učinjena. Još veću čvrstinu stava i veću otpornost prema menjanju izazvaće javno saopštenje o svom stavu i mišljenju. Više je autora utvrdilo da javno saopštenje svog uverenja čvršće obavezuje nego privatna odluka i stvara veću otpornost prema persuaziji. Ono ima za posledicu čvršće ,,zamrzavanje“ stava, koji će sada teže biti ,,odmrznuti“ kao što je smatrao već Levin. Na otpornost stavova posebno će uticati formalno javno obavezivanje da će se određenih stavova pridržavati. Političke i druge organizacije već odavno s uspehom koriste takvo sredstvo da bi obezbedile da njihovi članovi zastupaju i brane određene stavove. Naročito kad se jave suprotna shvatanja i dileme o nekom pitanju; one traže od svojih članova takvo javno deklarisanje. Ako je takvo deklarisanje bez pritiska, efekat javnog izjašnjavanja za određene stavove biće još veći. Opravdano je pretpostaviti da će još više nego verbalno deklarisanje za određene stavove, otpornost stavova pojačati akcija izvršena na osnovu stava i uverenja, akcija koja iz njih proizlazi. Već napis (u eksperimentalnim situacijama, npr., sastavljanje eseja) u kom se zastupa i obrazlaže neki stav, čini stav manje podložnim napadu. Još više to čini, može se zaključiti, postupak koji predstavlja manifestovanje stava. Istraživanja su pokazala da čak i obaveštenja o nečijem stavu mogu imati slično delovanje. Ako se nekoj osobi saopšti da neko drugi, a do čijeg joj je mišljenja osobito stalo, ima određeni stav koji je isti ili sličan, vezanost za stav će se pojačati a otpornost prema njegovom menjanju povećati. Druga vrsta postupka pomoću kojeg je moguće pojačati otpornost stavova prema menjanju jest povezivanje stavova koje imamo s drugim našim uverenjima i stavovima. U takvom slučaju menjanje stava zahteva menjanje i drugih s njim povezanih stavova i uverenja. Ukoliko do takvog menjanja ne bi došlo, nastupila bi neravnoteža i nesklad, a nesklad prema teorijama ravnoteže od kojih ovaj postupak i polazi izaziva osećanje nelagodnosti i izbegava se. Spominju se tri oblika ovog postupka: vezivanje stavova koje imamo s prihvaćenim vrednostima, povezivanje s drugim stavovima i uverenjima i povezivanje s izvorima koje cenimo ili s referentnim grupama. Naš stav će biti utoliko otporniji prema menjanju ukoliko se ocenjuje važnijim za ostvarenje prihvaćenih vrednosti ili za postizanje bitnih ličnih ciljeva. Među ostalima, ovo je pokazao Rozenberg (M. J. Rosenberg) u eksperimentalnom istraživanju u kom je utvrdio da stav njegovih ispitanika prema davanju slobode propagiranja komunističke ideologije zavisi od njihove ocene da li davanje slobo-
408
ODRŽAVANJE STAVOVA I OTPOR PREMA NJ IHOVOM MENJ ANJU
de govora komunistima doprinosi ili ne doprinosi ostvarenju za njih važnih ličnih ciljeva. Prema objektima koji se ocenjuju kao važna sredstva za postizanje za pojedinca važnih ciljeva postoji pozitivan stav koji se teško menja. Ako se ukaže na instrumentalni karakter stavova za lične vrednosti i ciljeve, oni će postati otporni prema pokušajima da se stavovi izmene. Drugi je način povezivanje uverenja koje pojedinci imaju s drugim njihovim uverenjima i stavovima. Ako se pojedinac učini osetljivim za uočavanje takve povezanosti, ako on uvidi da su određena njegova uverenja logički povezana sa različitim drugim uverenjima i stavovima koje ima, on će na tim uverenjima čvršće ustrajati. Menjanje pojedinog od tih uverenja izazvalo bi ceo niz neravnoteža i osećanje nesklada koje čovek želi da izbegne. Treći način je povezivanje stava i uverenja koje pojedinci imaju sa izvorima koje cene. Ako se upozori, na primer, da određene stavove imaju i autoriteti koje oni cene, ti stavovi će postati otporniji prema ubeđivanju usmerenom na njihovo menjanje. Već i samo navođenje da većina ima neki određeni stav može da pojača otpornost prema menjanju. Isti efekat ima i ukazivanje na to da za pojedinca referentne grupe, grupe s kojima se identifikuje i čije norme prihvata, imaju stav koji se persuazijom napada. Treći postupak stvaranja otpornosti prema ubeđivanju zasniva se na rezultatima psiholoških istraživanja koja pokazuju da postoji korelacija između određenih psihičkih stanja i otpornosti prema socijalnom uticaju. Izazivanje određenih psihičkih stanja može dovesti do otpornosti prema menjanju stavova. Ako se izazovu takva stanja, stvoriće se i otpornost prema pokušajima menjanja stavova koje pojedinci imaju. Pre svega, otpornost se može stvoriti izazivanjem anksioznosti, strahovanja, od bavljenja određenim temama. Ljudi će izbegavati da se upoznaju i bave takvim temama koje izazivaju anksioznost, pa će i saopštena persuazivna komunikacija, 1 tim temama ostati bez uticaja. Posebno, ako se ukazuje na to da shvatanje koje se persuazijom želi učiniti prijemljivim može dovesti do teskoća i negativnih posledica za pojedinca, on će izbegavati svako upoznavanje s porukama u kojima se zalaže za to shvatanje. Drugi način je izazivanje agresivnosti i neprijateljstva prema osobama predstavnicima određenih shvatanja. Neprijateljstvo prema tim osobama izaziva neprijateljski odnos i prema shvatanjima koja oni iznose i zastupaju. Stanje koje može izazvati pojačanu otpornost prema menjanju uverenja jest 2 osećanje sigurnosti u sebe, razvijeno samopoštovanje. Rezultati istraživanja pokazuju da doživljen uspeh, čak i u slučaju kad lični uspeh nije ni u kakvoj vezi sa sadržajem per§uazije, jača otpornost prema pokušaju da se putem ubeđivanja stavovi menjaju. Verovatno je sistematsko ideološko pripremanje jedan od najefikasnijih načina stvaranja otpornosti (u okviru ovoga postupka). Upoznavanje sadržaja kojima se potkrepljuje određena ideologija (ideološko obrazovanje) učiniće stavove i uverenja sigurnim i otpornim prema napadu na njih. Nastojanje da se prihvati drugačija ideologija od usvojene nailazi na snažan otpor.
409
N IKOLA ROT
Najzad, četvrtu vrstu postupka u stvaranju otpornosti predstavlja sistematsko namerno pripremanje i vežbanje za otpornost i samostalnost sudova i stavova. Najčešče korišćen način ove vrste postupka jest pružanje što potpunijeg opšteg obrazovanja. Rezultati istraživanja ne pokazuju, međutim, da postoji puna pozitivna korelacija između obrazovanja i otpornosti prema ubeđivanju, kao što ne pokazuju ni da postoji uvek pozitivna korelacija između inteligencije i otpornosti prema pokušaju uticaja na stavove. Veći efekat da se smanji prijemljivost za persuazivnu komunikaciju ima specifično uvežbavanje da se prepozna sve što nije u skladu sa usvojenim stavovima i oceni kao neispravno i neprihvatljivo. Sa gledišta razvitka i slobode ličnosti to može biti negativno i dovesti do toga da se zaista svako shvatanje drugačije od željenog prepoznaje po nekim karakteristikama, osuđuje i odbija upoznavanje sa njim. Svaka ideja suprotna onoj koja je usvojena (i koja se proklamuje i smatra jedino opravdanom) osuđuje se i odbija se svaka diskusija i svako upoznavanje s njom. Sa gledišta razvitka ličnosti opravdanije je razvijanje kritičke sposobnosti, sposobnosti da se kritički ocenjuje sadržaj persuazivne komunikacije i da se prepoznaju i otkrivaju eventualne skrivene namere i ciljevi komunikacije. Među ostalim, Lačins (A. S. Luchins, 1960) je pokazao da već upozorenje da treba biti kritičan i da postoje drugačija shvatanja od prezentovanog stvaraju manju podložnost komunikaciji. Posebnu vrednost za upoznavanje stvaranja otpornosti putem namernog pripremanja za otpornost imaju novija eksperimentalna istraživanja Mekgvajera (W. J. McGuire) i saradnika i P. Tanenbauma (P. H. Tannenbaum) i saradnika. O tim će istraživanjima biti rečeno nešto više.
ISTRAŽIVANJA V. MEKGVAJERA O NAMERNOM STVARANJU OTPORNOSTI Mekgvajer, sam i zajedno sa Papageorgisom (D. Papageorgis), od 1960. organizuje više eksperimentalnih istraživanja u kojima proverava dejstvo nekoliko specifičnih varijabli na sticanje otpornosti prema persuazivnoj komunikaciji putem vežbanja za suprotstavljanje pokušaju da se ubeđivanjem menjaju stavovi i ubeđenja. U organizovanju tih eksperimenata polazi od retkih teorijskih pretpostavki koje objedinjuje u svoju, kako je sam naziva, inokulacionu teoriju. Ova teorijska konstrukcija o sticanju imunosti od ubeđivanja izvedena je na osnovu analogije sa sticanjem biološke imunosti od zaraznih oboljenja. Poznato je da se u medicini kao preventivno sredstvo od zaraznih oboljenja koristi cepljenje (pelcovanje) ili inokulacija. Ako osoba, dok je još zdrava, bude izložena napadu manje količine određenih bakterija ili virusa sa smanjenom snagom, ona će postati otpornom na napad te vrste bakterija i virusa, koji bi da nije organizam prethodno izložen ublaženom napadu doveo do oboljenja. Cepljenjem unesene bakterije podstiču organizam na osposobljavanje za odbranu izazivajući stvaranje antitela.
410
Vrsta odbrane pre napada Interval između napada i Odbrana s
Pobijanje
Pobijanje
odbrane
argumentima koji
argumentima koji prethodne
se kasnije navode
se kasnije ne
u napadu
navode u napadu
podrškom
Bez intervala
9,71
11,36
10,41
Dva dana
8,51
11,08
11,45
Sedam dana
8,82
9,49
9,68
Napad
bez Nema ni napada ni odbrane
odbrane
8,49
NIKOLA ROT
11,74
ODRŽAVANJE STAVOVA I OTPOR PREMA NJ IHOVOM MENJ ANJU
Organizam postaje imun prema masovnim napadima bakterija. Mekgvajer smatra da jese Uverenost u stavove i menjanje stavova us led delovanja persuazivne komunikacije utvrđuje posebnim upitnikom za merenje uvcrenosti. je instrument u kome sei nalazi sedamnaest tvrdnji, a u svakoj prihvatljivo pretpostaviti da se na sličan To način može stvoriti otpornost prema persuaziji. iznosi nešto što je u skladu s jednim od spomenuta četiri truizma. Za svako od navedenih higijenskih Osobu setreba cepiti, pelcovati, pre delovanja persuazije. Razume se, ne virusima i pravila nalaze se u uputniku četiri takve tvrdnje. Tako dobijamo 16 tvrdnji. U sedamnaestoj je ponov ljena bakterijama nego argumentima, i to bilo argumentima kojima se podržava stav koji se želi jedna od ranijih da bi se utvrdila relijabilnost odgovora ispitanika. Iza svake od tih 17 tvrdnji je grafička odbraniti se treba pobija budući sadržanpodvlačenjem u persuazivnoj ska la ili sa 15argumentima jedinica, od 1 dokojima 15. Subjekti da saopšte stepennapad svoje uverenosti jedne od jedinica. Maksimalna je uverenost izazvati u slučaju kad je prosek odgovora na svih 17 tvrdnji 15, a minimalna je kad komunikaciji. Ti će argumenti mobilizaciju organizma, aktivirati ga da traži je tajkojima prosek 1.će Subjektima se upitnik daje na ispunjavanje posle napada, posće le persuazivne komunikacije. odgovore se suprotstaviti napadu u persuaziji. Osoba postati otporna prema Tim postupkom Mekgvajer proverava delovanje nekoliko varijabli. Pre svega tri: 1) imunizaciju persuaziji, biće imunizovana od napada na svoja shvatanja i stavove. putem odbrane s pobijanjem i odbrane s podrškom; 2) de lovanje tzv. pasivne i aktivne odbrane, tj. postupaka Dasubjekti bi proverio ove pretpostavke, Mekgvajer pristupa organizovanju pri kojima treba samo da čitaju tekstove i postupaka pri kojima treba da eksperimentalne napišu manji esejsituacije. u kome Najpreopravdanost traži takva truizma; uverenja3)i uticaj stavove za koje još nijeodstečena imunost jer samo tako može proveravati brane vremena proteklog imunizacije odbranom i napada da bi utvrdio koja vrednost namerne imunizacije. je dosta teško naći takve stavove koji nisu ni od koga ranije vrsta odbrane dovodi do trajnije Utvrđuje otpornostida prema persuaziji. U svim radi sa višeispitivanja paralelnih na grupa. Pored eksperimentalne grupenalazi uvek da je se i jedna osporavani. Posleistraživanjima većeg broja prethodnih svojim ispitanicima studentima kao grupa koja je izložena samo mogu napadu, a nije pripremana za napad, i uvek postoji kontrolna koje takvi neosporavani stavovi prihvatiti određeni opšteprihvaćeni higijenski principi. grupa Među kod ostalim, nema ni četiri: napadakorisno ni odbrane. Kod svih ako tih grupa pomenutim instrumentom se uverenost u truizme i tako sledeća je prati zube, je to moguće, posle svakog jela;meri mentalna obo ljenja nisu zarazna omogućava upoređivanje uvrđivanje varijabli.pregled da bi bilo moguće još u početnom oboljenja; svako treba barrezultata jednom igodišnje da delovanja izvrši rendgenski Nemamo detaljnije prikažemo dobijene koji su svijei kvantitativno izraženi stadijumu utvrditi mogućnosti da li postojida neki simptom tuberkuloze; efekatrezultate, penicilina gotovo bez izuzetka od velikei podvrgnuti brižljivo statističkoj obradi. Iznećemo samo u jednoj tabeli neke najzanimljivije rezultate koristi. (prikazane u Mekgvajerovom kao subjekti i neke od iznetih Pokazalo se zaista daradu su izsvi1962), njegovi bilinjegovih uverenizaključaka. u tačnost Radi ovih razumevanja tvrdnji. Te tvrdnje brojeva treba imati na umu da je inajveća moguća uverenost jedinica i najmanja jedinica. predstavljaju opšteprihvaćena neosporavana shvatanja, 15tzv. truizme tvrdnje1 koje se prihvataju kao
neosporavane istine. Međutim, ako ova shvatanja budu napadnuta određenim argumentima, na primer, navođenjem da suviše često pranje zuba može dovesti do oštećenja desni i delova zuba dolazi do velikog kolebanja i nedoumice i znatnog s labljenja uverenosti u njihovu ispravnost. Mekgvajer traži zatim postupak za imunizaciju. Pretpostav lja da bi to moglo biti saopštavanje ili argumenata kojima se pobijaju raz lozi protiv tačnosti truizma, ili argumenata kojima se podržavaju. Jedna i druga vrsta argumenata treba da bude saopštena subjektima pre persuazije, pre napada na od ranije prihvaćena uverenja. Ako se ti argumenti bilo podrške truizma, bilo argumenti protiv napada saopšte pre persuazivnog napada, subjekt će se aktivirati za svojih prema od ranijeubeđivanju prihvaćenih pri uverenja i postaćerazličitih otporniji prema Tabelaodbranu Otpornost koriščenju vrstapersuaziji. odbrane i trajanje otpornosti Eksperimenti koje organizuje polazeći od iznetih pretpostavki sastoje se iz dva dela. U prvom delu vrši se inokulacija. Ona se može vršiti bilo putem tzv. odbrane s pobijanjem, bilo putem odbrane s podrškom. Zato on konstruiše posebne tekstove u kojima se iznose: a) po dva argumenta protiv napada na svaku od četiri spomenute tvrdnje (higijenska principa), b) po dva argumenta u prilog svake od ovih tvrdnji. Tekstovi u vezi sa svakom od četiri tvrdnje sadrže isti broj reči, oko 600, i na sličan način su sti lizovani. Tekstovi se prezentuju subjektima i od njlh zahteva da ih pažljivo čitaju i u njima označe što je bitno navodeći da se na taj način ispituje njihova sposobnost razumevanja verbalnog saopštenja. Međutim, stvarni cilj je da se obezbedi da subjekti paž ljivo prate tekstove. U drugom delu eksperimenata vidi se napad. Opet se prezentuju tekstovi od 600 reči u vezi sa svakom od tvrdnji, a u njima se iznose dva razrađena argumenta protiv svakog od spomenutih higijenskih principa. Pos le toga se zahteva od subjekata da odgovore na neke testove ličnosti, radi toga da bi ispitanici bili ubeđeni da se ispituje njihova sposobnost razumevanja verbalne komunikacije i kore lacija te sposobnosti s nekim osobinama ličnosti. U stvari rezultati dobijeni tim testovima za ispitivani problem nisu od važnosti niti se obrađuju.
411
ODRŽAVANJE STAVOVA I OTPOR PREMA NJ IHOVOM MENJ ANJU
(kad je minimalna 1, a maksimalna 15). Međutim, kad je došlo do napada, a nije bilo prethodne odbrane, srednja vrednost uverenosti bila je 8,49. 2) Obe vrste imunizacije (i odbrana s podrškom i odbrana s pobijanjem) dovode do stvaranja otpornosti prema napadu putem persuazije. Ali znatno veću otpornost daje imunizacija putem odbrane s pobijanjem. Srednja vrednost uverenosti kad je napad izvršen neposredno iza imunizacije putem odbrane sa pobijanjem iznosi 11,36, a s odbranom s podrškom 9.71. 3) Imunizacija putem odbrane s pobijanjem pokazuje se efikasnom čak i u slučaju kad se u napadu navode argumenti protiv kojih nisu u imunizaciji izneti protivrazlozi (nego su navedeni takvi argumenti koji kasnije u napadu nisu navođeni). Cak je otpornost u takvom slučaju i najveća i kad je napad neposredno posle odbrane (srednja uverenost 10,41), i kad je napad dva dana posle odbrane (srednja uverenost 11,45), pa i kad je napad sedam dana posle imunizacije (srednja vrednost 9,68). 4) Imunizacija odbranom s pobijanjem stvara dugotrajniju otpornost prema persuaziji nego imunizacija putem odbrane s podrškom. Imunizacija putem odbrane s podrškom uspešna je samo u slučaju kad napad persuazivnom komunikacijom usledi neposredno posle imunizacije. Kad je taj napad dva ili sedam dana posle pojačavanja odbranom, nema značajne razlike između uverenosti onih koji nisu podvrgnuti imunizaciji i onih kod kojih je korišćena imunizacija putem odbrane sa podrškom. Međutim, imunizacija s pobijanjem efikasna je ne samo u slučaju kad napad usledi neposredno iza imunizacije nego i kad je napad dva ili sedam dana kasnije. Mekgvajer smatra da njegova inokulaciona teorija pruža i objašnjenje ovih rezultata. Imunizacijom se stvara spremnost za odbranu od napada i veća otpornost prema persuazivnoj komunikaciji jer dovodi do aktiviranja mentalnih funkcija, izaziva traženje protivargumenata argumentima sa kojima očekuje da će se sresti u budućem napadu. Odbrana s pobijanjem je efikasnija jer ne počiva prvenstveno na pamćenju, na retenciji, materijala kojim se daje podrška uverenju kao što je to slučaj kod odbrane s podrškom. Ona počiva pre svega na aktiviranju organizma, na podsticanju da se misli na odupiranje napadu i traže podaci kojima će se suprotstaviti napadu.
ISTRAŽIVANJA P. TANENBAUMA O STVARANJU OTPORNOSTI Drugu grupu sistematskih eksperimentalnih istraživanja o namernom i planskom pripremanju na otpornost prema persuazivnoj komunikaciji čine istraživanja P. Tanenbauma (T. H. Tannenbaum, 1967) sa univerziteta u Viskonsinu (Wisconsin), izvedena Iz ovih rezultata, i drugih koji ovde ne saopštavaju, proizlazi: šezdesetih godina. Dok aMekgvajer i zasepretpostavke istraživanja i za objašnjenje rezultata 1) Da je napad persuazivnom komunikacijom, kad nije pripreme koju za odbranu, koristi svoju teoriju inokulacije, Tanenbaum polazi od teorije bilo kongruencije je, kao izazvao značajno veće promene u stavovima nego kad je postojala priprema za odbranu od jednu od teorija menjanja stavova, razvio napada. Srednja vrednost uverenosti, kad nije bilo ni napada ni odbrane, dakle srednja uverenost u truizme, kod svih subjekata iznosila je 11,74
412
413
Strategija
Imunizacija
Restauracija
Poricanje veze s izvorom
9,06
9,96
8,56
11,77
Obezvređivanje izvora
10,62
8,54
8,30
11,86
Pobijanje sadržaja napada
12,46
10,45
8,82
11,70
Pojačavanje stavova
10,85
8,39
11,22
Napad bez odbrane
NIKOLA ROT
Nema ni napada ni odbrane
ODRŽAVANJE STAVOVA I OTPOR PREMA NJ IHOVOM MENJ ANJU
Stvaranje otpornosti prema ubeđivanju imunizacijom i restauracijom, zajedno saTabela Ozgudom (C. E. Osgood). Prema Ozgud-Tanenbaumovoj teoriji kongruencije: korišćenjem četiri strategije kad se nekom tvrdnjom povežu dva objekta koji se pozitivno evaluiraju (prema kojima postoji pozitivan stav), a i tvrdnja je koja ih povezuje pozitivna imamo kongruenciju. Ako je tvrdnja pozitivna, ako konstatuje postojanje veze između objekata, ali prema jednom objektu postoji pozitivan a prema drugom negativan stav-javlja se inkongruencija. U tom slučaju javlja se tendencija za usklađivanjem, za uspostavljanjem kongruencije. Usklađivanje se ostvaruje tako što se sada objekt koji je negativno evaluiran ocenjuje manje negativno, a onaj koji je pozitivno evaluiran manje pozitivno. Inkogruenciju imamo i u slučaju da postoji pozitivna evaluacija oba objekta, ali je tvrdnja kojom se povezuje disocijativna, kazuje nešto negativno o jednom od objekata. Takav slučaj imamo upravo pri pokušaju da se persuazivnom komunikacijom menjaju stavovi. Izvor, komunikator, koga pozitivno evaluiramo (prema kome imamo pozitivan stav) o nekoj pojavi, koju takođe pozitivno evaluiramo, iznosi nešto negativno, napada tu pojavu. (U takvoj situaciji nastaje inkogruencija koja se smanjuje ili otklanja na taj način što pojavu sada ocenjujemo manje pozitivno odnosno negativno time što menjamo stav o njoj.) Svaki način da se smanji inkogruencija, samim tim što se povećava kongruencija smanjuje se i spremnost za menjanje stava i povećava otpornost prema persuaziji kada bude izneta. Polazeći od ovih postavki, Tanenbaum organizuje eksperimentalna istraživanja o stvaranju otpornosti prema ubeđivanju. Da bi mogao upoređivati svoje rezultate sa Mekgvajerovim, istraživanja vrši na istom materijalu i koristi iste merne istrumente. Kao objekt prema kome postoji pozitivan stav, a koji se persuazivnom komunikacijom pokušava izmcniti, korišćena su, kao i u Mekgvajerovim istraživanjima opšteprihvaćena higijenska pravila (da treba što češće prati zube, da se treba podvrći povremenom rendgenskom pregledu i druga). I za napad na ove stavove i za njihovu odbranu od napada koristi iste tekstove koje je konstruisao Mekgvajer. U Tanenbraumovom istraživanju, međutim, važnu ulogu ima i izvor napada, komunikator, kome se pripisuje persuazivna komunikacija kojom se napadaju i pokušavaju nametati stavovi. Druga bitna razlika od Mekgvajerova postupka jeste u tome što se otpornost prema persuazivnoj komunikaciji ne pokušava stvoriti samo imunizacijom, tj. delovanjem pre napada, nego i delovanjem na subjekte i pošto je napad izvršen. Očekuje se da će i takvim delovanjem posle napada na stavove, a koje Tanenbaum naziva restauracijom ili obnavljanjem, biti moguće ponovo pojačati stavove koji su putem persuazivne komunikacije oslabljeni i pokolebani. Polazeći od teorije kongruencije, Tanenbaum konstruiše četiri postupka ili strategije stvaranja otpornosti prema ubeđivanju. To su: poricanje veze s izvorom napada, obezvređivanje izvora napada, pobijanje sadržaja napada i pojačavanje stavova prema objektu. U tabeli koja sledi, a koju smo konstruisali na osnovu podataka koje saopštava Tanenbaum, iznosimo neke rezultate istraživanja o stvaranju otpornosti prema ubeđivanju korišćenjem sve četiri strategije za imunizaciju i restauraciju stavova. Kako su, kao što je spomenuto, materijal s kojim je vršeno istraživanje i instrument za merenje isti kao kod Mekgvajera, dobijene vrednosti Tanenbaumovim istraživanjem mogu se upoređivati sa Mekgvajerovim.
414
NIKOLA ROT
kompetentnim ljudima koje su namestili razni političari otpuštajući stručnije ljude. Ova strategija pokazuje se efikasnom jedino u slučaju kad je odbrana bila pre napada, samo pri imunizaciji ali ne i pri restauraciji (kada je odbrana posle napada). To pokazuju brojevi kojima se prikazuje prosečna uverenost različitih grupa. Kod kontrolne grupe, kod koje nije bilo ni napada ni stvaranja otpornosti, prosečna uverenost je 11,86, kod one kod koje imamo samo napad 8,30. a kod one grupe kod koje je pre napada došlo do kritike izvora prosečna uverenost i posle napada iznosi 10,62. Još efikasnijom se pokazuje ova strategija kad se kao izvor napada navodi jedan pojedinačni autoritet a kad se u odbrani obezvređuje taj izvor, kad se, na primer, navede da negativno mišljenje o higijenskim principima ima jedan određeni stručnjak. Dok se dve spomenute strategije zasnivaju na razbijanju ili slabljenju veze između izvora napada (koji ima negativan stav prema objektu prema spomenutim higijenskim pravilima) i objekta (higijenskih pravila koja se pozitivno evaluiraju), sledeće dve strategije pobijanja sadržaja napada i pojačavanja početnih stavova počivaju na iznošenju podataka o samoj pojavi, o higijenskim pravilima. Pri korišćenju strategije pobijanja sadržaja napada otpornost prema menjanju stavova persuazivnom komunikacijom nastoji se postići slabljenjem argumenata sadržanih u napadu. Nastoje dovesti Napomena: Rezultati kontrolnih grupa kod kojih je postojaose samo napad u bezsumnju odbrane,vrednosti kao i onih kod kojih nije bilo ni napada ni odbrane, donekle se razlikuju jer je u svakoj grupi rađeno sa drugim tih argumenata. U Tanenbaumovim istraživanjima pri napadu na stavove iznose se, subjektima. koristeći Mekgvajerove tekstove, argumenti protiv higijenskih pravila truizama, ali se pri tom ne spominje izvor napada, ne navodi se ko osporava tačnost tih pravila. Pobijanje Iz teorije kongruencije izvode se se posebnoj četiri načina ili strategije stvaranja argumenata iznetih u napadu pripisuje medicinskoj komisiji i iznoseotpornosti tačka po prema menjanju stavova. tačka argumenti protiv napada; pobija se napad. Ova se strategija pokazuje veoma Prva najefikasnijom je strategija poricanja izvorom napada kojaI polazi od principa efikasnom, od sve veze četiris korišćene strategije. to u obe varijante:teorije i pri kongruencije po restauraciji, kome do nekongruentnosti dolazi onda kada elementi imunizaciji i pri tj. i kada se odbrana dajesamo pre napada i kadakognitivni se daje posle. Kad (sadržani evaluaciji objekta i u evaluaciji izvora) bila dođujeu čak odnos drugima preko je odbranau bila pre napada, uverenost posle napada većajedni kod seksperimentalne neke tvrdnje, ili disocijativne. U sprovedenim strategija (12,46) nego kodasocijativne kontrolne grupe koja nije bila izložena ni napaduistraživanjima ni odbrani (11,70). poricanja sastoji se u suprotstavljanju saopštenju da ministarstvo zdravlja osporava Četvrta strategija, strategija pojačavanja početnih stavova, polazi od principa, koje ispravnost pomenutih higijenskih principa (što predstavlja napad na uverenja). Daje se su takođe formulisali u svojoj teoriji Ozgud i Tanenbaum, da će pritisak na menjanje usled drugo saopštenje u kome se veli da nije tačno da ministarstvo zdravlja ima veze s izjavom dejstva persuazivne komunikacije i efekat promene biti manji za stav koji je intenzivniji. da su spomenuti Ovo drugo saopštenje daje se zaSmisao jednu grupu Proizilazi da će higijenski se stavovi principi utoliko sporni. teže menjati ukoliko su intenzivniji. ovoga ispitanika i pre, i za drugu grupu ispitanika posle, saopštenja koje predstavlja napad. postupka je da učini početne stavove što intenzivnijim, da pojača uverenost u njih. U Jednim i drugim načinom poriče se samo tačnost navođenja izvora napada, samo to da je istraživanjima korišćen postupak sličan je Mekgvajerovoj odbrani s podrškom. Pre napada ministarstvo zdravlja dalo neko saopštenje o higijenskim principima. Ispitivanja su saopštavaju se argumenti u prilog opravdanosti higijenskih pravila. Navodi se da je to pokazala da ova strategija nije efikasna i da nije uticala na to da se napadom znatnije ne mišljenje jedne stručne komisije. Sledi napad u kom se iznose argumenti protiv tačnosti smanji uverenost. Ovaj rezultat je u skladu sa svakodnevnim iskustvom da prosti demanti o truizma, ali se ne spominje izvor napada. Istraživanje ovom strategijom vršeno je samo u tome da neko nema veze sa nekom kritikom ostaje bez efekta. U varijantama ove strategije varijanti imunizacije. Rezultati pokazuju da je pojačavanje dovelo do veće otpornosti. U u kojima izvor nije samo demantovao da je saopštenje njegovo nego je i izneo svoje eksperimentalnoj grupi prosečna uverenost bila je 10,85, a u grupi u kojoj je bio samo mišljenje, i to pozitivno, o spomenutim higijenskim principima odbrana se pokazala napad 8,39. Razlika u uverenosti pokazala se statistički značajnom. U nekim naknadnim efikasnom a otpornost prema napadu povećanom. istraživanjima, navodi Tanenbaum, dobijena je čak i veća prosečna uveDruga strategija je obezvređivanje izvora napada. Napad se sastoji u saopštenju da ministarstvo zdravlja, ili drugi stručni autoritet, negira ispravnost shvatanja o higijenskim principima. Stvaranje otpornosti nastoji se obezbediti kritikom i obezvređivanjem izvora. Veli se da je Ministarstvo zdravlja, popunjeno ne-
416
415
ODRŽAVANJF. STAVOVA I OTPOR PREMA NJ IHOVOM MENJANJU
renost (13,29) nego kod kontrolne grupe kod koje nije bilo ni napada ni odbrane (a kod koje je prosek uverenosti bio 11,22). U nizu istraživanja Tanenbaum kombinuje po dve od spomenutih strategija i konstatuje da se na taj način određenim kombinacijama može povećati otpornost prema menjanju stavova. Najuspešnijom kombinacijom pokazuje se povezivanje strategije pobijanja stavova sa strategijom obezvređivanja izvora. Ne povećava se otpornost kombinovanjem strategije pobijanja argumenata iznetih u persuazivnoj komunikaciji i pojačavanja početnih stavova, a kombinovanjem strategije obezvređivanja izvora i strategije pobijanja sadržaja napada čak se postiže manji efekat nego kad se svaka od ovih strategija koristi sama za sebe.
417
NIKOLA ROT
PREDRASUDE
POJAM 1 KARAKTERISTIKE PREDRASUDA Kao i mnogi drugi pojmovi koje koristimo u svakodnevnom govoru, pa i u nauci, i pojam predrasuda ima više značenja. U najširem značenju njime se označava iznošenje tvrdnji uz koje se pridružuje uverenost u njihovu tačnost iako te tvrdnje nisu potkrepljene činjenicama niti zasnovane na argumentima nego su donesene bez prethodnog proveravanja njihove tačnosti i bez prethodnog razmišljanja o tome. Ovo značenje je i najbliže etimološkom poreklu izraza: predrasude su sudovi koji se donose bez prethodnog rasuđivanja. Kad se u socijalnoj psihologiji govori o predrasudama, ne misli se o ovoj vrsti psihičkih pojava. Pod predrasudama se u socijalnoj psihologiji, kao što je več rečeno, podrazumeva vrsta stavova. I predrasude su stavovi, ali takvi koji imaju svoje posebne karakteristike. Ali i određivanje predrasuda kao vrste stavova nije uvek jednosmisleno. I ovo se određenje upotrebljava u više značenja. Prvo. pod njima se podrazumevaju stavovi kod kojih je očigledan nedostatak opravdanosti, njihova logička neosnovanost, koji su praćeni intenzivnim emocijama, koji se uporno održavaju i otporni su prema menjanju. U tom smislu mogli bismo ih definisati kao logički neosnovan, uporno održavan i izrazitim emocijama praćen odnos prema različitim objektima. Pojam predrasuda korišćen u ovom smislu može uključivati i pozitivan i negativan odnos. Mogu, na primer, postojati i pozitivne predrasude prema nekim grupama, profesijama, ili nekim društvenim pojavama i institucijama. Često se, međutim, pod predrasudama podrazumeva ne samo logički neosnovan, uporno održavan, emocijama praćen odnos, nego istovremeno i negativan odnos. Kad se govori o predrasudama u tom značenju, podrazumeva se: osuđivanje, potcenjivanje, neprijateljski stav, spremnost da se pristupi aktivnosti protiv grupa ili pojava prema kojima postoje predrasude. Vrlo često se tom pojmu pridaje još uže značenje i pod predrasudama se podrazumevaju negativni stavovi prema pojedinim grupama ljudi; prema pripadnicima neke rase, neke etničke grupe. Obično kad se govori o etničkim ili rasnim predrasudama, misli se na predrasude u ovom značenju. Termin predrasuda, označavajući njime posebnu vrstu stavova, smatramo da je opravdano upotrebiti u značenju logički neosnovanih, uporno održavanih i intenzivnim emocijama praćenih stavova prema objektima i klasama objekata. U socijalnoj psihologiji, međutim, najveća pažnja poklanja se izučavanju negativnih etničkih i rasnih predrasuda, zbog toga što su takve predrasude od posebnog
418
PREDRASUDE
značaja za odnose među Ijudima, posebno među pojedinim grupama. Negativna etnička predrasuda je nesklonost prema određenim grupama, zasnovana na pogrešnoj i promeni teško pristupačnoj generalizaciji. Bitna odlika takvih predrasuda je neosnovanost, neopravdanost opšteg odnosa prema određenoj grupi pojava. I mnogi pojmovi koje koristimo pogrešni su, neopravdane su generalizacije. Ipak ih ne nazivamo predrasudama zato što takve pojmove menjamo kad saznamo za nove podatke koji nisu u skladu sa sadržajem pojma. Stoga, iako neosnovanost predstavlja bitnu karakteristiku predrasuda, ova karakteristika nije dovoljna da ih u potpunosti odredi. Predrasude se razlikuju od pogrešnih pojmova po tome što su ne samo neopravdane generalizacije nego i takve generalizacije koje se uporno održavaju. Predrasude su krute, nefleksibilne, otporne prema podacima i kad su ti podaci u suprotnosti sa generalizacijama koje one sadrže. Dalje, uključuju neprijateljska osečanja koja mogu, a obično se to i događa, da se izraze i u neprijateljskim postupcima. Pojam grupnih predrasuda, odnosno negativnih grupnih predrasuda, sadrži i četvrtu karakteristiku. Takve predrasude predstavljaju stav prema određenoj grupi i svim pojedincima koji se ocenjuju kao pripadnici te grupe. Prema svima njima se reaguje tako kao da svi poseduju one kvalitete koji se, neopravdano, pripisuju celoj grupi. Neko ko ima predrasuda prema Crncima, smatrajući ih lenjima, lakoumnima, praznovernima i slično, ocenjuje tako, po pravilu, sve Crnce. Predrasude kao vrsta stavova imaju sve spomenute karakteristike kao i stavovi. Pre svega, one su, kao i ostali stavovi, stečene. Stiču se u toku života socijalnim učenjem, najčešće putem učenja po modelu. Ispitivanja pokazuju da mala deca nemaju etničkih predrasuda. Među ostalim, to pokazuju ispitivanja koja su provedena ((E. I. Horowitz i R. E. Horowitz, 1938) na američkoj deci u jednoj od južnih država SAD, državi Tenesi, u kojoj živi mnogo Crnaca i gde postoje izrazite predrasude prema Crncima. Ispitivanje pokazuje da se crna i bela deca zajedno igraju i da ne prave razliku među sobom s obzirom na boju kože sve dotle dok roditelji ne počnu zabranjivati beloj deci da se igraju sa svojim crnim drugovima. To potvrđuju ispitivanja, koja pokazuju da predrasude kod dece idu uporedo sa predrasudama njihovih roditelja. Redovno, ona deca čiji roditelji nemaju predrasuda, takođe nemaju predrasuda. Predrasude prema grupama sadrže i sve osta le karakteristike stavova: (pored stečenosti), one predstavljaju trajne dispozicije reagovanja, deluju na ponašanje i osnova su doslednosti u reagovanju na određene draži; složene su, sadržavaju, takođe, kognitivnu, emotivnu i konativnu komponentu, od kojih su poslednje dve, a posebno emotivna, veoma izrazite. I kod etničkih predrasuda možemo razlikovati dimenzije, tj. osobine koje mogu biti izražene u različitom stepenu, kao i kod svih stavova: ekstremnost, složenost, usklađenost, doslednost i snagu. Sve te karakteristike, smatraju Harding i saradnici (J. Harding and al., 1969), ne ističu dovoljno one osobine predrasuda prema pojedinim grupama iz kojih proizlazi njihova društvena štetnost i diskriminatorski postupak prema grupama prema kojima postoje predrasude. To su, po njima, odstupanje od norme
419
NIKOLA ROT
racionalnosti, kršenje norme pravednosti i negiranje norme humanosti. Predrasude predstavljaju neopravdane generalizacije i uverenja za koja ne postoje razložni osnovi a uporno se održavaju uprkos svim razlozima protiv njihovog održavanja. Umesto prihvatanja istog prava za sve, predrasudama se krši princip pravednosti jer se prema grupi prema kojoj postoje predrasude postupa nepravedno i prema njoj ponaša diskriminatorski. Sastavni deo predrasuda je i nepoštovanje ljudskog dostojanstva pripadnika progonjene manjine i nehumanost u ponašanju prema njima. Iako sve negativne grupne predrasude uključuju negativne emocije i spremnost da se pristupi akciji protiv grupe prema kojoj postoje predrasude, važno je razlikovati predrasude s obzirom na intenzitet njihove emotivne i konativne komponente. Neke su predrasude, pre svega, posledica konformiranja, podražavanja i usvajanja neopravdanog i pogrešnog shvatanja proširenog u sredini u kojoj pojedinac živi. Takve predrasude ne moraju biti praćene intenzivnim negativnim emocijama i izrazitim neprijateljstvom prema grupama prema kojima postoje predrasude. Takve se predrasude i najlakše suzbijaju. Drugu vrstu čine predrasude koje su čvrsto povezane sa tradicionalnim načinom života i tradicionalnim shvatanjima. Takve predrasude predstavljaju sastavni deo ponašanja i reagovanja. One su već dublje ukorenjene u ličnosti i teže ih je otkloniti. (Neki autori, među ostalim, G. Olport, koji i iznosi ovu klasifikaciju predrasuda po intenzitetu, smatra da su predrasude prema Crncima u južnim državama SAD predrasude ove vrste. Mnogim belcima u tim krajevima izgleda prirodno i samo po sebi razumljivo da se jer to predstavlja tradicionalan i proširen sistem uverenja Crncima ne daju ista prava i da se prema njima vrši diskriminacija.) Treću grupu čine predrasude praćene veoma intenzivnim negativnim emocijama koje imaju svoj koren u ličnim osobinama pojedinaca, u njihovoj ličnoj nesigurnosti i u nagomilanoj agresivnosti. Za njih su predrasude sredstvo kojim pokušavaju ublažiti lične teškoće. One su deo njihove strukture ličnosti. Upravo zbog toga one se najteže otklanjaju i suzbijaju.
NACIONALIZAM I DRUGI OBLICI NACIONALNE VEZANOSTI Psihološki sadržaj nacionalizma Etničke predrasude dolaze do punog izražaja u ideologiji ili sistemu vrednosti i stavova koji nazivamo nacionalizmom, ili tačnije, etnocentričkim i šovinističkim nacionalizmom. Predrasude se pojavljuju, s obzirom na njihovu opštu proširenost, i uz druge oblike nacionalne vezanosti, ali ne tako redovno i ne tako izrazito. Kad je reč o nacionalizmu, treba spomenuti da i u vezi sa tim pojmom, kao što je to slučaj i sa mnogim drugim pojmovima, nema ni jedinstvenosti ni jasnoće. Možemo reći da pri određenju pojma nacionalizma sretamo dve grupe definicija. Prve izjednačuju nacionalizam sa nacionalnom svesti uopšte. Tako je kod jednog od savremenih psihologa koji se bavi proučavanjem psihološke problematike na-
420
PREDRASUDE
cionalizma, kod H. Gickova (H. Guetzkow, 1955). On veli: Naciona lizam ili nacionalna lojalnost ili patriotizam ili osećanje nacionalne povezanosti su sinonimi čija je zajednička karakteristika da predstavljaju predispoziciju da pojedinci reaguju pozitivnom podrškom prema svojoj nacionalnoj državi, bilo da ona već stvarno postoji, bi lo da se tek takva nacionalna država želi uspostaviti. Slične tom određenju su i definicije prema kojima je nacionalizam ideologija ili uverenost koja se manifestuje u rešenosti da se zalaže za jedinstvo, nezavisnost i interese ljudi koji sebe ocenjuju kao članove iste zajednice. Primer za drugu grupu definicija, koje razlikuju nacionalizam od drugih oblika nacionalne vezanosti, predstavljaju određenja koja naglašavaju da je nacionalizam stanje svesti pri kome je lojalnost svojoj nacionalnoj državi superiornija svim ostalim lojalnostima i za koje (stanje svesti) su karakteristični izraziti ponos na svoju nacionalnost i uverenje u njenu neospornu izuzetnost i svetsku misiju. Često se u okviru ovih shvatanja nacionalizam definiše i kao uverenje da je lično dobro i dobro grupe zavisno od održavanja i širenja moći i snage sopstvene nacionalne države. Prema ovom određenju, nacionalizam bi bio specifičan vid nacionalne vezanosti i lojalnosti, poseban i izrazit ob lik lojalnosti, isključiva vezanost za svoju naciju. Njegove bi karakteristike bile, pored isključive lojalnosti prema sopstvenoj nacionalnoj državi, prihvatanje superiornosti i izuzetnosti svoje nacije, težnja da se učvrsti i proširi moć svoje nacionalne države. Takvu definiciju nalazimo među ostalim kod Duba (L. W. Dob, 1964). Za koje ćemo se od ovih određenja pojma nacionalizma opredeliti u velikoj je meri stvar konvencije. Za određenje koje pojam nacionalizma ograničava na jedan poseban oblik nacionalne lojalnosti govori svakodnevna upotreba toga pojma i njegovo izjednačavanje sa nacionalnim šovinizmom. Za šire određenje pojma nacionalizma, za njegovo određenje kao nacionalne lojalnosti uopšte govori činjenica da su izvori svih oblika nacionalne lojalnosti slični, da su i mnogi sadržaji slični i da je u mnogim slučajevima razlikovanje među pojedinim oblicima nacionalne lojalnosti veoma neodređeno i teško. Uvek će, međutim, biti neophodno da govoreći o nacionalizmu označimo šta pod tim pojmom podrazumevamo. Radi jasnoće sporazumevanja korisno je razlikovati nacionalizam od drugih oblika nacionalne vezanosti. Nacionalizam je ideologija nacionalne države. On uključuje mnoge stavove i vrednosti. Jedan od savremenih psihologa Kac (D. Katz, 1965) iznoseći svoja razmatranja o pojavi nacionalizma razlikuju tri grupe stavova i vrednosti koje čine sadržaj nacionalizma. Prvu grupu čine stavovi i vrednosti u vezi sa naglašavanjem suvereniteta i autoriteta nacionalne države. Kac ih naziva statizmom. Za ovu grupu vrednosti i stavova karakteristično je da se ističe značaj suvereniteta države, da se država postavlja kao legitimni izvor odluka koje obavezno važe za sve pripadnike države, da se ona postavlja kao najviša vrednost, da se naglašava neophodnost i neospornost lojalnosti i odanosti državi, a država prihvata kao vrhovni arbitar. Nacionalni simboli, koji se glorifikuju, treba da doprinesu učvršćenju ovakvih uverenja, a pre svega tome treba da doprinesu simboli kao: zastava, armija,
421
NIKOLA ROT
šef države. Često se država postavlja kao biče koje je iznad naroda, kao posebni i večni entitet. Tretira se kao nešto što postoji izvan i iznad stanovništva, kao nešto što je radi sebe same, kao što se i nacija postavlja kao vrednost sama po sebi i za sebe. Više bi realističko uverenje bilo, smatra Kac, kad bi se nacionalna država shvatala samo kao sredstvo da se reše zajednički i opšti problemi građana. Drugu grupu stavova i vrednosti čine takvi stavovi i vrednosti kojima se naglašavaju pojedine institucije karakteristične za određenu nacionalnu državu. Koje će se institucije isticati zavisi od društvenog i političkog sistema države. Američki nacionalizam, na primer, kao institucije koje predstavljaju najviše vrednosti, ističe slobodu konkurencije. određen politički sistem građanske demokratije, tzv. američki način života, razvijenost tehnologije i podržavanje razvijanja tehnologije. Druge nacionalne države ističu druge vrste institucija postavljajući ih kao vrednosti čijem stalnom ostvarivanju treba dosledno težiti. Obično se spomenute dve grupe vrednosti povezuju. Unapređenje nacionalnih interesa i obezbeđenje nacionalnog suvereniteta vezuje se uz postojanje i razvijanje određenih institucija koje se proklamuju kao suštinske za određenu nacionalnu državu. Vrlo često se ove institucije označavaju kao vrednosti koje ne važe samo za određenu nacionalnu državu nego se prikazuju kao osnovne i opšteljudske i društvene vrednosti. Treću grupu stavova čine stavovi kojima se ističe kulturna osobenost, naglašavaju specifične karakteristike naroda koji čini naciju kao što su kulturno nasleđe, jezik, običaji; ukratko naglašava kulturni identitet i specifična samosvojnost određenog naroda. Upravo ovi stavovi čine ono što nazivamo nacionalnom svešću. Ovi su stavovi manje-više karakteristični za različite oblike nacionalne vezanosti. Tek kad isticanje ovih vrednosti dostigne ekstremni oblik kada se karakteristike vlastite nacije smatraju ne samo različitim i drugačijim od karakteristika svih drugih nacija nego naglašavaju i ocenjuju kao izuzetne i superiorne, a vlastita shvatanja i vrednosti kao jedine prave vrednosti, kao vrednosti koje su superiornije vrednostima drugih naroda imamo posla sa etnocentričkim nacionalizmom ili nacionalističkim šovinizmom. I ova grupa vrednosti, po pravilu, vezuje se sa isticanjem značaja nacionalnog suvereniteta i značaja institucija karakterističnih za pojedinu nacionalnu državu.
Oblici nacionalne vezanosti Nisu sve spomenute vrednosti i stavovi jednako zastupljeni u različitim formama nacionalne vezanosti. Može se reći da postoje razlike u vrstama i oblicima nacionalne vezanosti. Postoji nekoliko pokušaja da se, prema tome koji su stavovi karakteristični za pojedini oblik nacionalne svesti i koliko su oni intenzivni i ekstremni, razlikuju vrste nacionalne vezanosti. Jedan je od takvih pokušaja, Kacov (D. Katz, 1965) pokušaj, koji inače govori o razlikama u vrstama nacionalizma, polazeći od toga u kojoj se istorijskoj fazi društvenog razvitka nalazi pojedina nacionalna država.
422
PREDRASUDE
Prema ovom kriterijumu, on razlikuje nacionalizam društava u procesu formiranja društava koja tek nastoje da stvore svoju nacionalnu državu. Ova društva razvijaju nacionalizam kao oružje u borbi za objedinjavanje stanovništva određene teritorije i za odbranu od tuđe vlasti. Kod te vrste nacionalne vezanosti nalazimo istaknut zahtev za nacionalnim suverenitetom za formiranjem nacionalnih institucija i, naročito naglašeno, isticanje kulturnog identiteta. Drugu vrstu nacionalizma, po Kacu, imamo kao naciona lnu ideologiju vezanu za razvijena društva i u periodu jačanja i širenja njihove moći, pre svega kod društava kod kojih postoji ne samo eksploatacija nad delom sunarodnika nego i nad drugim zemljama kolonijama. Za njih je karakteristično naglašavanje kulturne specifičnosti i identiteta, i to u formi etnocentrizma. A etnocentrizam im služi za pravdanje eksploatacije drugih zemalja. Da bi svi slojevi matične zemlje da li podršku eksploatatorskom sistemu, nastoji se razviti uverenje o vlastitoj superiornosti i nametnuti uverenje o manjoj vrednosti naroda nad kojima se vlada. Treću vrstu, po njemu, čini nacionalizam birokratsko-tehnokratskih društava, kapitalističkih ili socijalističkih. Sa privrednim razvitkom i porastom podele rada dolazi do organizacije društva koje snažno razvija ne samo tehnološki progres nego i birokratsko-tehnokratsku organizaciju. Nije više od tolikog značaja naglašavanje kulturnog identiteta, pa ni nacionalnog suvereniteta kao vrednosti koliko je karakteristično veličanje države, njene moći i snage. Moguće je najzad, prema Kacu, razlikovati i četvrtu vrstu nacionalizma. To je nacionalizam u državama u kojima vladajući sloj gubi svoju moć i u kojima je snaga i ekspanzija tog sloja u opadanju. Posebno kod onih slojeva koji gube uticaj javlja se naglašavanje kulturnog identiteta, tradicije i istorije. Reč je o konzervativnom nacionalizmu koji opasnost za nacionalne vrednosti vidi, pre svega, u unutrašnjim neprijateljima. Ovakvo razlikovanje oblika nacionalne vezanosti ima svoju vrednost u tome što te oblike vezuje uz ekonomsko-politički razvitak društva. Na taj način moguće je objasniti razlike u ponašanju članova društva u različitim fazama njegovog razvitka, kao i razlike među pripadnicima različito razvijenih društava. Ali ovakva tipologija nedovoljno govori o psihološkom sadržaju oblika nacionalne vezanosti, posebno o razlikama koje postoje u tim oblicima među pripadnicima istog društva, a često i među pripadnicima istog sloja. Na ove moguće razlike u okviru istog društva ukazuje bolje pokušaj Gickova (H. Guetzkow, 1955). On razlikuje, koristeći izvesne, dosta ograničene empirijske podatke, oblike nacionalne vezanosti prema tome da li postoji isključivo lojalnost prema vlastitoj naciji ili i druge vrste iojalnosti. Ova ideja Gickova da se oblici nacionalne vezanosti (ili oblici nacionalizma, kao što se on izražava) razlikuju prema kriteriju lojalnosti pokazao se veoma korisnom. Njena je prednost u tome što prikazuje osećanje nacionalne vezanosti kao razumljivu i prirodnu vrednosnu orijentaciju, a istovremeno pruža perspektivu za preovladavanje šovinističkog nacionalizma. Polazeći od ove ideje lojalnosti kao kriterijuma izgleda nam da bi bilo moguće razlikovati nekoliko oblika nacionalne vezanosti. Među ostalim: isključivu vezanost za vlastitu naciju, istaknutu ali ne isključivu vezanost za svoju naciju, vi-
423
NIKOLA ROT
šestruku vezanost, kao inepostojanje nacionalne vezanosti. O isključivoj vezanosti za vlastitu naciju govorimo kao o nacionalizmu u užem smislu, kao o etnocentričkom ili šovinističkom nacionalizmu. Karakteriše ga nepostojanje vezanosti ma za koju vrednost osim nacionalističke, uverenost o potrebi koriščenja svih sredstava za jačanje svoje vlastite nacionalne države, oštro razlikovanje vrednosti i karakteristika svoje nacije od karakteristika drugih nacija i uverenje u v lastitu superiornost. Redovno sa ovim stavovima ide uporedo i uverenje o manjoj vrednosti drugih nacija, nepoverenje prema drugim državama i ocena da su sve druge nacije potencijalni neprijatelji. Verovatno je da takav etnocentrički nacionalizam ima snažne korene u određenim osobinama ličnosti i da je često posledica defanzivne identifikacije i pomerene potisnute agresivnosti. A li nacionalni šovinizam može biti posledica i određenih sadržaja socijalizacije, a ne samo potisnute agresivnosti i vlastitog osećanja nesigurnosti (Rot, 1970). O obliku nacionalne vezanosti koji karakteriše istaknuta vezanost za vlastitu naciju, iako ne isključiva vezanost za nju, govori se ponekad kao o nacionalnoj idealizaciji, patriotizmu ili umerenom nacionalizmu. To je oblik nacionalne vezanosti za koji je takođe karakteristično da primarnu lojalnost predstavlja vezanost prema vlastitoj naciji. Ali prihvata se postojanje i drugih vrsti vezanosti a ne samo nacionalne. Razlike između vlastitih i tuđih karakteristika i vrednosti ističu se i naglašava se vlastiti nacionalni interes, ali se pripadnici drugih nacija ne ocenjuju kao inferiorni i drugim se nacijama priznaje da imaju svoje interese, karakteristike i vrednosti. Sledeći oblik nacionalne vezanosti mogao bi se uslovno nazvati internacionalizmom. Internacionalizam je vrednosna orijentacija pri kojoj postoji lojalnost i vezanost, pre svega, za čovečanstvo, za ono što se ocenjuje humanim, vrednim, progresivnim i zajedničkim za sve narode i ljude. Ova orijentacija ne isključuje, međutim, osećanje vezanosti za vlastitu nacionalnu zajednicu. Ali da bismo mogli govoriti o internacionalizmu, nacionalna vezanost ne može biti primarna lojalnost. Može se pretpostaviti da je u okviru internacionalizma moguće razlikovati takođe nekoliko formi odnosa prema pitanju nacija i nacionalne vezanosti. Može se pretpostaviti da postoji takav oblik u kome je i vezanost za vlastitu naciju dosta jaka i izrazita, zatim takav oblik za koji je karakteristično da je vezanost za vlastitu naciju slaba a nadnacionalna vezanost naglašena i istaknuta (mondijalizam); kao i takav odnos pri kom nalazimo uverenje da je svaka naciona lna vezanost ne samo suvišna nego i štetna za odnose među ljudima i grupama i za napredak čovečanstva. Da bi proverili opravdanost razlikovanja više vrsta odnosa prema pojavi nacije, Rot i Havelka (1972) konstruisali su složenu skalu za ispitivanje odnosa prema nacionalnosti. Pošli su od pretpostavke o postojanju više vrsta nacionalne vezanosti. Posle više probnih istraživanja i nekoliko revizija skale pristupili su ispitivanju na uzorku omladine Srbije. Istraživanja (1973) su potvrdila opravdanost razlikovanja više vrsta nacionalne vezanosti. Pre svega tri osnovna oblika: 1. oblika koji ističe primarnu važnost vezanosti za vlastitu naciju, 2. oblika koji ističe
424
PREDRASUDE
istovremenu važnost vezanosti i za vlastitu naciju i za čovečanstvo u celini i 3. odnosa za koji nacionalna vezanost nema značaja. Analize pokazuju da se u okviru prvog oblika mogu razlikovati dve varijante: a) koja ističe vezanost za vlastitu naciju kao za čoveka najvažnije opredeljenje i za koju je karakterističan negativan odnos prema mnogim drugim nacijama nacionalistički etnocentrizam, b) varijanta koja naglašava vezanost za vlastitu naciju kao važnu, ali koju ne prati negativan odnos prema drugim narodima. Autori su ove dve varijante nazvali isključivom, odnosno istaknutom nacionalnom vezanosti. Dve su varijante nađene i u okviru drugog osnovnog oblika nacionalne vezanosti. Za prvu je karakteristična istovremena vezanost za vlastitu naciju i internacionalna orijentacija, s tim da se veća važnost pridaje vezanosti za svoju naciju. Druga varijanta ističe internacionalizam kao važniji. Nazvane su podeljena nacionalna vezanost i opšteljudska vezanost. Peti utvrđeni vid odnosa prema pojavi nacije je negiranje značaja svake nacionalne vezanosti uopšte. Istraživanja na uzorku od 790 učenika gimnazija i radničkih ško la u Beogradu i Kragujevcu (Rot i Havelka, 1973) pokazuju da je za ispitanu populaciju dominantna istovremena vezanost za vlastitu naciju i internacionalistička orijentacija (tzv. podeljena nacionalna vezanost). Sledi po učestalosti tzv. opšteljudska vezanost, pa po tom istaknuta nacionalna vezanost. Izvestan postotak ispitanika poricao je važnost svakog oblika nacionalne vezanosti. Najređim se pokazao etnocentrički nacionalizam. Opravdanost razlikovanja više vrsta nacionalne vezanosti potvrđuju i na lazi faktorske analize, zatim nađene razlike u stepenu korelacije razlikovanih vrsta nacionalne vezanosti sa rezultatima ispitivanja socijalne distance prema drugim narodima, te razlike u prihvaćenim vrednostima koje se jav ljaju povezane sa pojedinim vrstama nacionalne vezanosti. Opravdanost razlikovanja više formi nacionalne vezanosti potvrđuju i rezultati ispitivanja izvršenih u raznim krajevima Jugoslavije. Različite oblike nacionalne vezanosti i za njih karakteristične razlike u socijalnoj distanci nalazi na reprezentativnom uzorku 1 476 ispitanika iz Makedonije J. Lazeroski (1975). B. Peršič (1975) utvrđuje postojanje nekoliko oblika nacionalne vezanosti na 170 ispitanih studenata Slovenije, ali ne i korelacije sa razlikama u socijalnoj distanci. Na 930 učenika srpske i mađarske nacionalnosti nalazi Đ. Đurić (1980) svih pet spomenutih oblika odnosa prema pojavi nacije, ali sa nešto drugačijim rasporedom učestalosti nego što je ona kod ispitanika iz Beograda i Kragujevca. Iz dobivenih nalaza moguće je izvesti nekoliko opštih zaključaka. Među ostalim, da je opravdano razlikovati više vrsta subjektivnih odnosa prema pojavi nacije i da nije opravdano smatrati da postoji samo alternativa nacionalizam ili nenaciona lizam. Drugo, da su višestruka lojalnost i vezanost za različite grupe (na primer i za vlastitu naciju i za čovečanstvo u celini, za Jugoslaviju kao zajednicu) bili, pre izdvajanja iz zajedničke države, pravilo i daleko češći nego isključiva vezanost za vlastitu nacionalnu grupu i li uopšte samo za jednu grupu. Postojanje različitih i složenih opredeljenja potvrđuje i pokušaj tipologije na osnovu dobivenih podataka i njihove faktorske analize (Rot, 1975) koji pokazuje prisustvo većeg broja različitih i složenih opredeljenja. I utvrđeni kognitivni sadržaji pojedinih razlikovanih oblika pokazuju se različitim (Havelka, 1975) i govore o raznovrsnosti i složenosti odnosa prema vlastitoj naciji i prema drugim nacijama. Treći važan nalaz govori o snažnoj tendenciji usk lađivanja dispozicionih osnova za određene oblike nacionalne vezanosti sa određenim vrednostima i crtama ličnosti u relativno stabilne jedinstvene dispozicione sisteme socijalnog ponašanja.
425
NIKOLA ROT
Uslovi javljanja i širenja predrasuda Ima dosta podataka o uslovima koji pogoduju javljanju i širenju predrasuda. Često se razlikuju dve grupe takvih uslova. Prvu čine društveno-ekonomski i kulturni činioci, a drugu psihološki faktori u vezi sa ličnosti. Razmatrajući poreklo predrasuda neki stručnjaci težište postavljaju na jednu grupu činilaca, a drugi na drugu. Istoričari, antropolozi i sociolozi interesuju se, pre svega, za spoljne, društveno-ekonomske i kulturološke faktore, a psiholozi za psihološke procese putem kojih ovi faktori deluju i, posebno, za psihološke činioce vezane za ličnost. Međutim, za razumevanje i objašnjenje predrasuda treba uzeti u obzir delovanje obeju grupa činilaca i imati na umu da svi oni povezano deluju. Navodeći neke od važnih faktora javljanja predrasuda treba, pre svega, istaći ekonomske činioce: ekonomsku eksploataciju, ekonomsku kompeticiju među grupama i pojedincima, ekonomske teškoće grupe u kojoj se javljaju predrasude, kao i potencijalne i aktuelne konflikte među grupama. Da bi se osigura la i, kad je potrebno, opravdala eksploatacija jedne grupe od strane druge grupe, eksploatisana grupa se prikazuje kao manje vredna. Aristotel govori o robovima kao o oruđima za rad kojima nedostaju osnovne Ijudske osobine. Mnogi istoričari i sociolozi pokazuju da postoji korelacija između javljanja izrazitih predrasuda prema pojedinim narodima i rasama i ekonomskih teškoća u zajednici. Već u situacijama javljanja različitih prirodnih nesreća gladi, požara, poplava uz razne vrste praznoverica često se širi i uverenje da su za nevolje krive neke grupe, i prema tim grupama se predrasude pojačavaju. Jedan od faktora koji doprinosi širenju predrasuda jeste i institucionalizovanje predrasuda prema određenoj manjini i grupi. Poznati antropolog Klakhon (C. M. Kluckhohn, 1949) iznosi mišljenje da je za svaku socijalnu strukturu, od kamenog doba do danas, karakteristično da se neke kategorije ljudi progone i da se progon tih kategorija ljudi ne samo toleriše nego smatra prirodnim i opravdanim. Diskriminacija prema pojedinim grupama predstavlja često sastavni deo kulture, neku vrstu kulturnih normi. Pripadnici neke kulture nužno se sretaju sa predrasudama prema određenoj manjini i usvajaju te predrasude kao nešto što se samo po sebi razume. I načini na koje društvene zajednice nastoje da razviju lojalnost svojih pripadnika mogu da doprinesu javljanju i širenju predrasuda, npr. kad se lojalnost razvija ne samo na taj način što se ističu zajedničke karakteristike članova zajednice, kao što su jezik, običaji i kultura, nego i time što se istorija v lastite grupe i nacije prikazuje kao posebno slavna, izuzetno bogata podvizima, pobedama i velikim delima. Takvo prikazivanje, po pravilu, uključuje ocenu drugih naroda, ili bar nekih drugih nacija, kao manje istaknutih, manje slavnih i manje vrednih. Na taj se način, i bez svesne namere, u nastavi školskih predmeta, posebno u nastavi istorije, mogu stvoriti uslovi za razvijanje predrasuda i širenje nacionalizma. Ali predrasude se ne usvajaju i ne stiču samo različitim oblicima učenja, zbog toga što ih neko postavlja i potkrepljuje i što postoje određeni spoljni uslovi za njihovo širenje, nego se one razvijaju i zbog toga što nalaze koren u određenim
426
PREDRASUDE
uslovima formiranja ličnosti i osnovu u određenim karakteristikama osoba. Postoje ljudi koji su zbog svojih ličnih karakteristika skloni da manifestuju agresivnost prema drugim grupama, da vlastitu naciju smatraju superiornom, a određene etničke i rasne grupe da ocenjuju kao inferiorne i manje vredne. Izlagano je da je Adorno takve ličnosti nazvao autoritarnim ličnostima. Spomenuti, i mnogi drugi, uslovi zacelo doprinose javljanju i širenju predrasuda. Postavlja se, međutim, pitanje šta čini osnovu da ovi i drugi uslovi mogu delovati i da su u stanju da izazovu predrasude. Da bismo mogli razumeti veliku proširenost predrasuda, njihovo lako javljanje i širenje, nužno će pretpostaviti postojanje nekih opštih karakteristika ljudske prirode koje omogućavaju da određeni uslovi dovedu do predrasuda. Izgleda nam da, između više mogućnosti takvih karakteristika, osnovu za javljanje predrasuda čine i tri sledeća momenta: vezanost za grupu, sklonost ka generalizacijama i kad za to nema opravdanja, agresivnost kao prirodna reakcija na nezadovoljenje različitih potreba i motiva. (Rot, 1972). Postoji ljudska potreba da se pripada grupi. Pripadnost grupi je uslov za egzistenciju pojedinaca, kao i što je neophodna za njegov socijalni i psihički razvitak. Vezanost za određenu grupu toliko je intenzivna da se grupa za koju smo vezani doživljava kao deo vlastite ličnosti, kao sastavni momenat vlastitog identiteta. Pripadnici grupe ocenjuju se i osećaju kao bliski, a svi oni koji ne pripadaju grupi doživljavaju se, bar po nekim karakteristikama, kao drugačiji i kao stranci. Iako lojalnost prema vlastitoj grupi ne mora nužno da bude praćena neprijateljstvom prema drugim grupama, ipak uvek postoji drugačiji odnos prema pripadnicima drugih grupa nego prema pripadnicima vlastite grupe. Kad društveno-istorijskim razvitkom najznačajnija grupa postane nacionalna država, onda i najznačajnija vezanost postaje vezanost za svoju nacionalnu državu, nacionalna vezanost. Kad je ta nacionalna vezanost isključiva lojalnost, ona postaje neizbežan izvor predrasuda. Mogu se, međutim, javiti uslovi da se svaka nacionalna vezanost pretvori u nacionalističku vezanost čiji su sastavni deo predrasude prema manjinama i drugim narodima. Drugu osnovu javljanja predrasuda predstavlja zakonita sklonost ljudi ka generalisanju i uprošćavanju. Tendencija simplifikacije i uopštavanja funkcionalna je za snalaženje čoveka. Čovek mora, ocenjujući svet oko sebe, da koristi ograničeni broj kategorija i u njih svrstava ogroman broj različitih pojava. Ogromnu raznolikost koja nas okružuje mi moramo da sredimo i svrstamo u manji broj opštijih pojava da bismo se snašli i da bismo mogli delovati. Kategorije u koje svrstavamo raznolikost sa kojom se sretamo omogućavaju nam da brzo reagujemo na pojave. Ali te kategorije nisu uvek jednako i dovoljno racionalne. Racionalne kategorije su naučni pojmovi. Ali i iracionalni momenti vrlo često imaju veliku ulogu u njihovom obrazovanju. Mi lako stvaramo opšte pojmove iako za to ne postoje opravdani razlozi i tako, na primer, sve pripadnike određenih naroda ocenjujemo kao jednake, a određenom narodu, bez dovoljnog opravdanja, pridajemo izvesne karakteristike kao opšte. Neracionalne kategorije se čak lakše, brže i češće formiraju od racionalnih. Budući da su zasićene emocijama, uporno se održavaju i teško koriguju kao što je to slučaj sa predrasudama.
427
NIKOLA ROT
Treća, i za javljanje predrasuda možda najvažnija, karakteristika ljudske prirode jeste spremnost na agresivno reagovanje kad dođe do ometanja zadovoljenja različitih ljudskih potreba i želja. Agresivnost i agresivno ponašanje nesumnjivo su jedna od karakteristika ponašanja ljudi, i to takva koja je posebno važna za razumevanje društvenog ponašanja Ijudi. Spomenuto je da ima različitih shvatanja o izvorima i oblicima agresivnosti kod čoveka. Rečeno je da mi još nemamo punu sliku o poreklu i uslovima agresivnosti, ali je veoma prihvatljivo shvatanje da postoji na nas leđu zasnovan mehanizam javljanja agresivnog impulsa. Na sprečavanje zadovoljenja vitalnih potreba zakonito se reaguje agresivnošću. Ma koja koncepcija o poreklu agresivnosti da se prihvati, agresivno reagovanje kao pojava u ljudskom ponašanju mora da se prizna. Agresivnost, kao što su to psihološka razmatranja pokazala, veoma često i veoma spremno se manifestuje u odnosu na određene etničke, rasne ili verske grupe. Postojanje navedenih osnova u ljudskoj prirodi za javljanje predrasuda ne znači da do predrasuda uvek mora doći. Ali, ako se pri postojanju osnova za javljanje predrasuda pojave određeni uslovi, socijalno-ekonomski i psihološki, doći će do javljanja predrasuda. Prikazane opšte karakteristike ljudske prirode predstavljaju potencijalnu osnovu za javljanje predrasuda čije izbijanje i širenje izazivaju određeni uslovi.
Izvori snage nacionalne vezanosti Neosporno je da nacionalno osećanje i osećanje nacionalne vezanosti predstavljaju snažne pokretačke snage pojedinaca i društava. Izvori snage nacionalne vezanosti su mnogostruki. Iako postoje mnogi izvori nacionalne vezanosti, sigurno je da nacionalno osećanje, kao nijedan stav, nije urođeno. Niko se ne rađa kao ličnost koja će se nužno morati osećati pripadnikom određene nacije. Nema nijednog pojedinca, rođenog ma gde i od roditelja ma kog etničkog porek la, koji ne bi mogao postati (nacionalno) vezan za ma koju naciju. Pokušavajući da da analizu nacionalne vezanosti, Gickov (koga smo već spomenuli) razlikuje tri grupe izvora nacionalne lojalnosti: lojalnosti kao sredstva, lojalnosti kao vrednosti same za sebe i lojalnosti kao rezultata konformiranja. Nacionalna vezanost postaje karakterističan stav, pre svega, zato što služi kao sredstvo za ostvarenje određenih ciljeva i zadovoljenje različitih potreba. Uz određenu naciju vezuje se zbog toga što nacionalna grupa može, ili se ocenjuje da može, da zadovolji mnoge važne individualne ciljeve, pre svega da obezbedi mogućnost egzistencije. Da nacionalna vezanost može da predstavlja sredstvo za zadovoljenje različitih potreba, pokazuje pojava identifikacije. Kao što dete identifikujući se sa ocem postiže osećanje snage i moći tako i identifikacijom sa nacijom mogu da se zadovolje različite težnje: za ličnim važenjem, za sigurnošću, za ispoljavanjem agresivnosti i druge. Zato što je savremena nacionalna država najmoćnija institucija među grupama i među institucijama, ona je i najčešći objekt najintenzivnije identifikacije. Drugu grupu izvora nacionalne lojalnosti imamo u tome što nacionalna vrednost može postati vrednost sama po sebi, može dobiti samostalan značaj. Ne
428
PREDRASUDE
vezuje se više uz određenu naciju samo zbog toga što ona omogućava zadovoljenje različitih potreba nego i zato što se smatra da su nacija i nacionalna vezanost samostalne vrednosti. Što se tako ocenjuje i doživljava nacija, uzrok leži, pre svega, u vaspitanju i sistematskoj indoktrinaciji. Vaspitni sistem svake države predstavlja kao jedan od osnovnih ciljeva vaspitanja razvijanje odanosti svojoj nacionalnoj državi. Koliko je proširena i moćna ova indoktrinacija značaja nacionalne pripadnosti pokazuju ispitivanja o razvitku svesti o nacionalnoj pripadnosti kod dece. I mnoga strana, kao i naša, istraživanja pokazuju kako već na ranom uzrastu, iako su još pojmovi o naciji i državi nerazvijeni, postoji ne samo znanje o svojoj naciona lnoj pripadnosti nego nacionalnu pripadnost veliki postotak dece doživljava kao najbitniju vlastitu karakteristiku. Prema jednom istraživanju izvršenom kod nas (I. Ivić, 1970) u proseku 21% dece prvoga razreda osnovne ško le, dakle na uzrastu od 7 godina, na pitanje: „Sta si ti?“, na pitanje na koje bi bilo moguće dati različite odgovare (dečak, devojčica, učenik) odgovara da je Srbin, Hrvat, S lovenac; a na pitanje: „Šta si po narodnosti?" u proseku 60% dece iz prvog razreda osnovne škole saopštava o svojoj nacionalnoj pripadnosti tačno.
Treći izvor nacionalne lojalnosti imamo u konformiranju, u prihvatanju, u sredini proširenih shvatanja i kad za takvo prihvatanje inače ne postoje opravdani razlozi. U tom potčinjavanju proširenim shvatanjima koriste se dva puta za postizanje konformiranja: prikazivanje lojalnosti vlastitoj naciji kao nečega što je neosporno i nužno, kao i preduzimanje sankcija prema svakoj pojavi nacionalne nelojalnosti. Društvena je norma da građani nacionalnu državu prihvataju kao najviši i zakoniti autoritet. O lojalnosti svojoj nacionalnoj državi ne može biti diskusije. Dok se o ideologijama može sporiti da li su postavke koje one zastupaju ispravne ili nisu, o institucionalizovanoj lojalnosti prema nacionalnoj državi ne dozvoljava se nikakvo osporavanje i nikakva dilema. Ne samo za svako odstupanje od lojalnosti nego čak i za nemanifestovanje lojalnosti preduzimaju se sankcije. Te sankcije nisu samo u kaznenim merama predviđenim propisima. Sankcije preduzimaju i različite grupe (kojima pojedinac pripada) svojom inicijativom. Preduzimaju ih porodice, susedi, krug prijatelja i druge grupe. Zbog postojanja takvih sankcija teško se pojedinac rešava na to da ne manifestuje nacionalnu lojalnost, a još teže da manifestuje nacionalnu nelojalnost. Kod njega se razvija unutrašnja kontrola koja ga, takođe, a ne samo spoljna sankcija, sprečava da pokaže nelojalnost i goni da postupa onako kako se od njega očekuje.
ETNIČKE STEREOTIPIJE Priroda i funkcije Nacionalizam i etničke predrasude manifestuju se u etničkim stereotipijama. Živeći u nacionalnim državama i osećajući se pripadnicima određene nacije, a okruženi drugim nacionalnim državama i pripadnicima drugih država, mi nužno
429
NIKOLA ROT
formiramo shvatanja o drugim narodima. Stvaramo slike o drugim narodima, koje su psihološki složeni oblici ponašanja. U stvari, to su stavovi prema drugim narodima i kao stavovi uključuju spomenute tri osnovne funkcije i komponente: kognitivnu, afektivnu i konativnu. Kognitivnu čine, pre svega, shvatanja o karakteristikama neke nacije. Te su karakterizacije redovno uprošćene i krute i stoga se nazivaju stereotipijama ili etničkim stereotipijama. Stereotipije o nacijama su kao šabloni koji daju uvek isti otisak. Mi pokazujemo sklonost da pripadnike neke nacije ocenjujemo kao osobe sa sasvim određenim ličnim karakteristikama a sve pripadnike iste nacije kao iste ili slične. Pridajući određene atribute pojedinim nacijama mi uz te atribute redovno vezujemo i određene afektivne reakcije, određeni afektivni odnos. Prema nekim nacijama pokazujemo sklonost i tim nacijama pridajemo više pozitivnih osobina, a prema drugim nesklonosti, pa im pridajemo pretežno negativne karakteristike. U slučajevima kad u kognitivni sadržaj slike o drugim narodima ulaze i pozitivne i negativne karakteristike, verovatno je da će afektivni odnos biti ambivalentan, da će biti kombinovanje sklonosti i nesklonosti, ili eventualno neutralan odnos. Slike o narodima sadrže i tendencije ka preduzimanju određenih akcija prema tim narodima. Tamo gde pridajemo pozitivne atribute nalazimo, uz pozitivan afektivni odnos, i spremnost na preduzimanje akcija u korist onih kojima pridajemo pozitivne karakteristike: javlja se i pozitivni konativni odnos. A tamo gde u slici o narodima preovladavaju negativni atributi, negativan je i emocionalni odnos i postoji spremnost ka preduzimanju neprijateljskih akata. U tom slučaju reč je o etničkim predrasudama. Pod etničkim stereotipijama mi podrazumevamo deo kognitivne komponente odnosa prema pojedinim narodima, i to takav deo kognitivnog odnosa koji karakteriše relativno uprošćeno i rigidno shvatanje o karakteristikama pripadnika pojedinih naroda. Ocene o osobinama pojedinih naroda uprošćene su i neadekvatne jer su ishod tendencije ka simplifikaciji a radi lakšeg snalaženja. Rigidne su i teško promenljive zbog toga što su zasićene emocijama. Kad su emocije prema nekom narodu negativne, kao što je to kod nacionalnih predrasuda, i etničke stereotipije su negativne. Pored uprošćenosti i regidnosti etničke stereotipije karakteriše i njihova proširenost. Po pravilu, veliki deo pripadnika jednog naroda ima uprošćene i rigidne slike o mnogim drugim narodima, i o onima sa kojima ima dodira, ali i o mnogim jedva poznatim ili nepoznatim narodima. Mogu se razlikovati dva shvatanja o prirodi stereotipija. Jedno ih izjednačava sa predrasudama ili u njima vidi izvor predrasuda. Drugo, koje među ostalim zastupa Aš (S. Asch, 1952), po kome su stereotipije na osnovu iskustva o pojedinim narodima izvedeni zaključci o njihovim osobinama. Oni mogu biti pogrešni kao i sve generalizacije. I neki drugi autori smatraju da su etničke stereotipije vrsta pojmova, da predstavljaju organizaciju iskustva u vezi sa nekom klasom objekata. Prema ovom shvatanju, stereotipije počivaju na nepotpunoj indukciji i predstavljaju uopštenu i neopravdanu generalizaciju, ali upravo zbog toga sadrže pored netačnih i delimično tačne ocene.
430
PREDRASUDE
Međutim, iako etničke stereotipije mogu počivati na izvesnim podacima, ukoliko su one zaista stereotipije, tj. shvatanja koja su rigidna, veoma uprošćena i koja su veoma proširena kod pripadnika određene grupe, a istovremeno su i negativne karakterizacije, po pravilu su u vezi sa predrasudama. One su obično racionalizacija, iz različitih uzroka, postojećih neprijateljskih osećanja prema pojedinim grupama. Kad bismo imali posla samo sa neopravdanim generalizacijama, ne bi bilo ni osnove govoriti o stereotipijama. U tom slučaju zaista ne bi bilo razlike između po svom sadržaju pogrešnih pojmova i stereotipija. Ali o stereotipijama govorimo onda kad se takva pogrešna shvatanja uporno održavaju, nasuprot podacima i činjenicama. Zato se ne može prihvatiti da su negativne etničke stereotipije samo pogrešne generalizacije nego je nužno smatrati ih psihičkim pojavama povezanim sa predrasudama. Postoje i dva shvatanja o njihovoj funkciji. Po jednom shvatanju, stereotipije se formiraju zbog toga što predstavljaju generalizacije korisne za ocenjivanje različitih pojava u životu i što nam omogućavaju relativno stabilnu sliku sveta i lakše snalaženje u složenim i stalno promenljivim pojavama sa kojima se sretamo. Pomažu nam da objasnimo mnoge stvari, da svrstamo različite pojedinačne pojave u određene kategorije i da se na taj način lakše orijentišemo. Ovu funkciju stereotipija naglašava i autor koji je i skovao termin stereotipija Lipman (W. Lippmann, 1922). Drugo je shvatanje da je funkcija stereotipija ne u tome da nam omoguće kategoriziranje i objašnjavanje raz ličitih pojava nego da nam posluže kao opravdanje našeg neprijate ljskog odnosa prema pojedinim grupama. Drugim rečima, da služe kao racionalizacija predrasuda, kao način da ispoljimo nagomilanu agresivnost i da se, na taj način, oslobodimo potisnutih agresija. Zacelo, stereotipije služe i za ocenjivanje pojava, njihovo kategorisanje i dobijanje neke stabilnije slike sveta. Ali, zato što su, posebno negativne stereotipije, obično povezane i sa predrasudama, njihova funkcija je i u pravdanju neprijateljskog odnosa prema pojedinim grupama. Ove dve funkcije mogu biti više ili manje izražene u zavisnosti od karaktera stereotipije. I etničke stereotipije, kao i etničke predrasude, naime, mogu biti različite vrste. Mogu biti, naprosto, uprošćena i kruta shvatanja o pojedinim etničkim grupama, proširena u određenoj sredini i prihvaćena od nje. A mogu biti izrazi intenzivnih negativnih predrasuda, važan deo njihove kognitivne komponente koji služi obrazloženju i opravdanju neprijateljstva prema grupama prema kojima postoje predrasude.
Ispitivanje etničkih stereotipija Zbog proširenosti etničkih stereotipija i zbog njihove važnosti za međusobne i međugrupne odnose, izvršen je, a i danas se vrši, veoma veliki broj ispitivanja o karakterističnim etničkim stereotipijama kod pojedinih grupa. Klasično je ispitivanje etničkih stereotipija, ponavljano i varirano u veoma velikom broju ispitivanja u različitim zemljama, koje su vršili Kac i Brejli (D. Katz i K. W. Braly, 1933). Ispitivanje su izvršili na grupi studenata jednog američkog univerziteta. Formirali su tri grupe ispitanika: prva grupa je imala da označi karakteristične lične osobine
431
NIKOLA ROT
10 nacija. Te su osobine ispitanici označavali birajući sa jedne liste koja je sadržavala 84 različite osobine, one koje su smatrali karakterističnim za pojedine nacije, odnosno onih 5, za koje su držali da između već označenih karakterističnih osobina predstavljaju najizrazitije osobine ovih naroda. Druga grupa ispitanika imala je da, koristeći skalu od 1 do 10, proceni poželjnost svake od označenih osobina. Najzad, treća grupa imala je zadatak da 10 etničkih grupa prema kojima su ispitivane stereotipije poređa prema preferenciji, prema tome koliko im je sklona. Na osnovu dobijenih rezultata konstatovali su da svakoj od nacija o kojima je vršeno ispitivanje relativno veoma veliki broj ispitanika pridaje određeni ograničeni broj karakteristika, da zaista pri ocenjivanju osobina pojedinih naroda imamo stereotipno ocenjivanje. Ovakve karakteristike pridavane su ne samo onim narodima sa čijim pripadnicima su ispitanici imali dodira i o kojima su eventualno mogli nešto znati nego i o onim narodima koje su malo ili nimalo poznavali. Tako su, u ovom ispitivanju u relativno velikom postotku kao osobine Amerikanaca označene: marljivost (48% ispitanika), inteligencija (47%), materija lizam (33%), ambicioznost (33%), progresivnost (27%); Italijana: smisao za umetnost (53%), impulsivnost (44%), vatrenost (37%), nagao temperamenat (35%), muzikalnost (31%); Crnaca: sujevernost (84%), lenjost (75%), lakomislenost (38%). ignoranstvo (38%), muzikalnost (36%), razmetljivost (26%). Slično su u velikom postotku pridavane određene osobine i pripadnicima drugih naroda o kojima je vršeno ispitivanje: Engleza, Jevreja, Nemaca, Iraca, Kineza, Japanaca i Turaka.
Ispitivanje je pokazalo da prema svim nacijama o kojima je vršeno ispitivanje postoje stereotipije. Međutim, stereotipije o nekim narodima bile su određenije, tj. navođen je manji broj osobina kao karakterističnih za njih i uniformnije, tj. veliki je postotak ispitanika označavao iste karakteristike, a o drugim narodima manje određene i manje uniformne (manje proširene). Zato određenije autori zaključuju da se kao o dve dimenzije stereotipija može govoriti o njihovoj određenosti (ili strukturi) i uniformnosti (ili proširenosti). Obično između dveju ovih karakteristika postoji pozitivna korelacija. Jedan od ciljeva koji su u ovom ispitivanju istraživači sebi postavili bio je i da provere postoji li veza između stereotipija i predrasuda. Upravo zbog toga razloga zahtevali su od spomenutih grupa ispitanika da ocene poželjnost pojedinih osobina i da označe preferencije nacija o kojima je vršeno ispitivanje. Dobijeni podaci su pokazali da postoji podudarnost između broja karakteristika označenih kao negativne i stepena nesklonosti prema pojedinim nacijama. Onim narodima koji su na skali preferencije bili niže, pridato je više negativnih osobina nego onim narodima koji su bili pri vrhu te skale. Kao najpozitivnije osobine ispitanici, američki studenti, ocenili su one koje su pridali vlastitoj naciji Amerikancima. Posebnim postupkom izračunata je izražena pozitivnost osobina i prikazana brojevima. Tako izražena, ona je za Amerikance iznosila 6,77, za Engleze 6,6, za Crnce 3,55 i Turke 3,05. Ovaj raspored ocena pozitivnosti pridatih osobina pojedinim narodima podudarao se i sa rangom nacija po preferenciji. Kao najviše preferirana nacija, razume se, označeni su Amerikanci, a zatim Englezi, a kao etničke grupe prema kojima je najmanje sklonosti označeni su Turci i Crnci.
432
PREDRASUDE
Podaci potvrđuju vezu stereotipija sa predrasudama i iz njih je opravdano zaključiti da su etničke stereotipije, makar delimično, izraz negativnih etničkih predrasuda. To potvrđuju i podaci da su najodređenije i najuniformnije etničke stereotipije, koje su istovremeno i negativne, prema onim narodima sa kojima je vlastita grupa ili momentalno u konfliktu i sporovima ili je to bila u toku svoje istorije. Između velikog broja izvršenih ispitivanja stereotipija pomenućemo još ispitivanje koje su organizovali i kojim su rukovodili dva američka istraživača (W. Buchanan i H. Cantril, 1954). U ovom ispitivanju, izvršenom u 8 zemalja (Engleskoj, Francuskoj, Holandiji, Italiji, Norveškoj, Z. Nemačkoj, SAD i Australiji), osim drugih problema u vezi sa odnosima među narodima, ispitivano je i kako pripadnici pojedinih od ispitivanih naroda ocenjuju sami sebe (autostereotipije) i koje osobine kao karakteristične pripadaju drugim narodima (heterostereotipije). Utvrđeno je, kao što se moglo očekivati, da se uvek vlastitom narodu pridaju pozitivne osobine, i to uglavnom slične pozitivne osobine kod svih od ispitivanih naroda. Amerikanci, na primer, označili su da je za njih karakteristično da su: inteligentni (72%), velikodušni (76%), miroljubivi (82%), progresivni (70%), hrabri (66%), vr lo marljivi (68%). S lično su Nemci naveli za sebe: da su vrlo marljivi (90%), inteligentni (64%), praktični (53%), napredni (39%), miroljubivi (32%).
O drugim narodima, međutim, nisu sve ocene bile tako pozitivne njima su pridavane u manjem, ili u većem broju i negativne osobine.
I
Najčešće osobine koje su kao karakteristične Amerikanci pripisivali Englezima bile su: progresivni, uobraženi, velikodušni, miro ljubivi, inteligentni i praktični. Francuzima su Amerikanci kao najčešće osobine pripisivali: praktičnost, progresivnost, težnju za dominacijom, marljivost i inteligenciju. Slično su ocenjivali i Englezi, Francuzi, Nemci i ostali većinu drugih naroda. Međutim, Rusima pridaju svi u tom ispitivanju ispitivani narodi znatno više negativnih osobina. Kao najčešće karakteristike Rusa, Englezi, su navodi li: marljivost, težnju za dominacijom, okrutnost. ignoranstvo, hrabrost, praktičnost i progresivnost. Nemci navode da je za Ruse karakteristično da su: okrutni, zaostali, marljivi, da teže za dominacijom, da su hrabri i praktični. Navedeni podaci pokazuju ne samo da zaista postoje stereotipne ocene o karakteristikama pojedinih naroda nego da one zavise i od postojećih međunarodnih političkih odnosa i da su izraz veće i li manje naklonosti, ukratko, da su izraz i predrasuda. kod nas (na Odeljenju u Institutu za psihologiju u Beogradu) su organizovana ispitivanja o etničkim stereotipijama koje postoje kod naših ljudi, a o nekim stranim, kao i o našim narodima. Ova ispitivanja pokazuju da i kod naše om ladine jer su ispitivanja vršena na om ladini postoje stereotipije i prema stranim i prema našim narodima. Među osta lim, veliki postotak pridavao je Rusima osobine kao što su: sposobnost za tehniku (68%), smisao za nauku (52%), hrabrost (42%) i druge. Kao karakteristike Nemaca označene su: agresivnost (58%), težnja za vlašću (48%), smisao za tehniku (45%), svirepost, marljivost i druge. Kada ocenjuju karakteristike naših naroda, beogradski omladinci se manje slažu među sobom i, po pravilu navode pozitivne osobine: disciplinovanost (33%), obrazovanost (32%), kao karakteristike Slovenaca; veselost (37%), marljivost (37%), smisao za muziku (34%) kao tipične za Makedonce; hrabrost (50%), ponositost (37%) kod Crnogoraca. Kao karakteristike pojedinih naših naroda
433
Početkom 1959. godine
Smisao za umetnost Religioznost
47% 31%
Marljivost Prijatnost Progresivnost Poštenje
24% 19,5% 17,5% 17%
U decembru 1959. godine
Agresivnost
71,5%
Sk lonost prevari Sebičnost Sklonost umetnosti Sklonost za rat Okrutnost
60% 43,5% 32% 31% 20% 1942. godina
1948. godina
Vrlo marljivi
61%
49%
Inteligentni Praktični Uobraženi Okrutni Hrabri
16% 18% 3% 9% 48%
12% 13% 23% 50% 28%
NIKOLA NIKOLAROT ROT
PREDRASUDE
navode se i pojedine osobine: uobraženost, šovinizam, lenjost,što tvrdog Kaogrupama. karakteristične po pravilu konsistentne trajne, u velikoj zavisnosti od promene odnosa među skloni umetnosti od 83inegativne na 28%. Po mišljenju autora, razlozi su lavost stereotipije postale osobine Srba, naroda kome sami pripadaju beogradski omladinci iznose: hrabrost (47%), veselost 47%), zavisnost stereotipija leže od međunacionalnih odnosa potvrđuje ispitivanje manje Ovu proširene u stanovništvu u tome što je, zahvaljujući većoj i proširenosti gostoljubivost (44%), gurmanstvo (43%), borbenost (4 1%), sklonost ka sportu (40%), dobrodušnost (39%), (Buchanan io Cantril, 1953) (30%), o stereotipijama koje suOvih Amerikanci imali odošlo Rusima 1942. informacija raznim narodima putem sredstava masovnih komunikacija, do boljeg iskrenost (32%), duhovitost slobodoljubivost (29%). 10 karakteristika sa najvećom učestalosti godine. Godine 1942. Amerikanci i Rusi su bi li saveznici u ratu protiv fašističkih sila, međusobnog poznavanja, što je kao smanjena propaganda protiv pojedinih naroda, ješto sua koje se pridaju vlastitom narodu, sve autostereotipije, izrazito su pozitivne. Karakteristično da naši 1948, međutim, postojao je veoma tzv. hladni rat, i uopšte vrostvareni boljidajući odnosi među narodima. Autor zaključuje da, postoji za ispitanici, karakteristike našimintenzivan, narodima, pokazuju re lativno malu uniformnost, tj. utendencija relativno malom postotkustereotipnih pripisuju i najčešće navedene osobine pojedinim narodima. To važi a u još lo smanjenjem proširena propaganda okarakterizacija. agresivnim namerama Treba, međutim, Rusa. Podaci istaći pokazuju da,i zanapripisane žalost, da je,pozitivne uneki zavisnosti podaci većojda meriovakvo za pridatesmanjenje negativneodnosa, osobine. podaci pokazuju da stereotipije kod nas i isto odnosa tako, da sui pokazuju možeAli, biti samo privremeno. zaoštravanjem od promene međudržavnih došlo do promene i Sa u postoje etničkim stereotipijama. povezane sa predrasudama. I u našem ispitivanju su, naime, u većem broju pridate nej;ativne osobine onim izbijanjem sporova između pojedinih može navodih opet doći Amerikanci su, kao što pokazuju podaci,naroda 1942. godine za do Rusepovećanog pozitivnijejavljanja osobine našim narodima za koje je označeno da ih ispitanici manje prefeliraju. etničkih predrasuda, izraženih u etničkim stereotipijama. Ovo potvrđuje i ispitivanje nego 1948. godine. Sistematsku analizu etničkih stereotipija kod srpske i mađarske populacije Vojvodine daje Đ. Đurić izvršeno prei pokazuje nekoliko godina u Indiji. To ispitivanje istovremeno demonstrira da se, u (1980) da su stereotipije važan sastavni deo kognitivne strukture etničkih stavova. Analizirajući zavisnosti od promene među da narodima državama, možei kod promeniti i sadržaj autostereotipije i Srba i odnosa Mađara pokazuje su izrazito ipozitivne i kod jednih drugih i veoma s lične. Kao najčešće vlastite atribute navode učenici srpske nacionalnosti: hrabrost, borbenost, veselost, vrednoću i stereotipija. gosto ljubivost, a mađarski učenici vele za Mađare da su slobodoljubivi, vredni, gosto ljubivi, miroljubivi i Dva indijska autora (A. K. P. Sinha i O. P. Upadhyaya, 1960) proveli su početkom 1959. godine druželjubivi. Heterostereotipije Srba o Mađarima i Mađara o Srbima, iako manje, takođe su dosta slične. ispitivanje 200 studenata jednog univerziteta u Indiji o etničkim stereotipijama prema 9 nacija. Među Pored većine pozitivnih pridatih atributa sadrže i nekoliko negativnih. Na osnovu izvršene faktorske analize ostalim: prema Amerikancima, Rusima, Englezima, Pakistancima i Kinezima. Ispitivanje je pokazalo da odgovora oko 900 ispitanika zaključuje autor da se i autostereotipije i heterostereotipije mogu svrstati u tri postoje stereotipije prema svima ispitivanim narodima i da je njihova uniformnost relativno visoka. Isto tako kategorije pridatih atributa: a) atribute kojima se ističu slobodarsko-herojske karakteristike kao što su su pokazala postojanje korelacije između ocene pozitivnosti pridatih osobina i preferencija pojedinih naroda, atributi: hrabri, borbeni i slični, b) kojima se naglašava kulturna razvijenost atributi kao: kulturni, napredni i dakle: vezu između predrasuda i stereotipija. Ispitanici su najpozitivnije osobine pripisali, razume se, vredni; c) atributi kojima se ukazuje na otvorenost, odnosno zatvorenost prema svetu atributi kao što su: Indijcima a zatim, Kinezima i Rusima. Ova dva naroda su označena kao najviše preferirana. Najviše gostoljubivi, veseli, a li i bučni, svađaiice, sebični i uobraženi. negativnih osobina pridali su Crncima i Pakistancima. Ove dve grupe su bile i na dnu lestvice preferencija. Autori su, 10 meseci kasnije, ponovi li ispitivanje na drugom uzorku od 200 subjekata, ponovivši u celini ranije ispitivanje. Dok je prvo ispitivanje bilo početkom 1959. godine, drugo ispitivanje obavljeno je u Persistencija i menjanje stereotipije decembru iste godine. U međuvremenu od ova dva ispitivanja izbio je spor sa Kinom zbog granica. Veći broj podatke ispitivanja pokazuje da suispitivanjem, etničke stereotipije trajne.i Upoređujući dobijene prvim i drugim autori su moglirelativno konstatovativeoma da su i sadržaj Slične karakterizacije pojedinih održavaju u toku godinaostali ne samo kod pojedinaca proširenost stereotipija prema naroda svim narodima, osim seprema Kinezima, isti. Međutim, ocene o osobinamameđu Kinezastereotipijama značajno su se izmenile. se promenile i sMi obzirom svoju strukturu nego sličnost postojiStereotipije i među sugeneracijama. smo naveć pomenu li (sadržaj) i s obzirom na svoju uniformnost. Sledeći podaci pokazuju koje su osobine i u kom postotku podudarnost između ispitivanja stereotipija kod američkih studenata, koje je dvadesetih indijski ispitanici pripisivali Kinezima pre i posle sukoba:
godina izvršio Bogardus (E. S. Bogardus, 1928) i ispitivanja koja su dvadeset godina kasnije ponovljena. Naveli smo, takođe, da je jedan američki istraživač (G. M. Gilbert, 1951), koristeći potpuno isti postupak, ponovio opisana ispitivanja Kaca i Brejlija. Rezultati koje je dobio Gilbert pokazuju da je sadržaj stereotipija kod američkih studenata ostao gotovo isti kao onaj koji su Kac i Brejli utvrdili 18 godina ranije. Iste karakteristike navođene su kao najčešće karakteristike pojedinih naroda, struktura stereotipija nije se izmenila. Izmenila se, međutim, u izvesnoj meri druga dimenzija stereotipija: njihova uniformnost. Stereotipije su, kao što veli autor, znatno izb ledele. Smanjio se postotak ispitanika koji su navodili određene osobine kao karakteristične za pojedinu naciju. Tako je, na primer, postotak ispitanika, koji su za Crnce naveli da su lenji, pao od 84 na 31%, onih koji su za Jevreje označili da su lukavi od 79 na 47%, onih koji su za Ita lijane naveli da je karakteristično da su
Rezultati ispitivanja pokazuju da su pre sukoba Kinezima pridavane samo karakteristike koje su označene kao pozitivne a na skali preferencije ispitivanih naroda Kinezi su bili u gornjoj polovini. Posle sukoba, od 10 najčešće navedenih osobina 7 je bilo negativnih, a u redosledu preferencija došli su Kinezi na poslednje mesto. Ispitivanje, dakle, pokazuje da su stereotipije, iako su
434
435
PREDRASUDE
tivanja indijskih autora o stereotipijama prema Kinezima. Bez ikakvog logičkog opravdanja, samo usled toga što je došlo do sukoba između Indije i Kine, ispitanici odriču svim Kinezima pozitivne osobine koje su im neposredno pre toga sukoba pridavali, a pripisuju im ceo niz negativnih osobina, koje ranije uopšte nisu spominjali. Možemo reći: stereotipija predstavlja uprošćavanje i već zbog toga nije u potpunosti tačna. Ali, ukoliko ona nije izraz intenzivnih negativnih osećanja prema pojedinim narodima, ukoliko nije samo racionalizacija predrasuda, ona može biti delimično tačna. Ukoliko se više gubi uticaj predrasuda i ukoliko je manja njihova rigidnost, stereotipije se utoliko više približavaju emocionalno neutralnim ocenama nacionalnih karakteristika. Ali treba spomenuti da, su i te ocene nacionalnih karakteristika nesigurne i, takođe, redovno uprošćavanja koja nikad nisu, već zbog toga što su uprošćavanja, potpuno tačne. Zato opet moramo zaključiti da su, u zavisnosti od karaktera, stereotipije u većem ili manjem stepenu netačne ocene karakteristika pojedinih naroda.
TEORIJE O POREKLU PREDRASUDA Zbog proširenosti etničkih predrasuda i njihove važnosti za međunacionalne odnose, I ovi podaci pokazuju da su pod uticajem promena odnosa među državama, pogoršanja tih odnosa, ima više pokušaja objašnjenja izvora pridavane i poreklasada etničkih rasnih predrasuda. (G. osobine koje su označene kao pozitivne u manjimi postocima, a osobine kojeOlport predstavljaju negativne karakteristike u većim. Allport, 1954) u svojoj opširnoj monografiji o nacionalnim predrasudama razlikuje 6 grupa teorija o predrasudama.
Pitanje tačnosti stereotipnih ocena Neki autori, ukazujući na podudarnost stereotipnih ocena među ispitanicima, kao i Teorije opravdane reputacije na podudarnost između stereotipija koje razni narodi pridaju nekom drugom narodu, smatraju da grupu je opravdano zaključiti uvek, opravdane makar delimično, izražavaju Prvu činile bi teorije kojedaonstereotipije naziva teorijama reputacije (earned činjenično stanje. zbog pristalica toga što su delimično tačne, one sunenaklonosti tako univerzalne reputation). Prema Samo shvatanju ovakvih teorija, u osnovi premai uniformne.narodima One sadrže, smatraju oviprema autori,različitim uvek neko ,,jezgro“ Pokušavajući da i pojedinim i neprijateljstva grupama ležeistine. stvarne razlike između ispitivanjem pitanje o tačnosti stereotipija, je autor (Taft, prema 1962) tih naroda i odgovori grupa i na realna suprotnost između njihovih jedan osobina. Predrasude proveravaomanjinama u kojoj meri zavise (tačnih ili netačnih) informacija kojima pojedinim postoje zbogod toga što pripadnici tih manjina poseduju ličneraspolažu osobine subjekti koji daju stereotipne ocene, a u kojoj meri od stepena naklonosti prema pojedinim koje predstavljaju opasnost za društvo i ometaju društveni napredak. Takva shvatanja narodima prema kojima postoje stereotipije. Našaokoncepcija. je, relativno, visoku korelaciju i sa zastupaju, pre svega, pristalice različitih rasističkih jednimMeđutim, i drugim momentima: sa informisanosti 0,80, a sa preferencijama 0,85.biTaft je bio naglašava Olport, nema nijednog ozbiljnijeg naučnika koji prihvatio sklon objašnjenje zaključku da stereotipije uvek predrasuda. zavise i od Takvo raspoloživih podataka i od njihovoga takvo porekla nacionalnih je objašnjenje neprihvatljivo već karaktera ili negativnosti) i da, prema tome, sadrže tačne zbog toga (pozitivnosti što nema nijedne osobine ličnosti kod ma koje grupe kojamakar bi biladelimično karakteristična odgovore. za sve članove te grupe i po kojoj bi se oni razlikovali od svih članova neke grupe, nacije stereotipije zaista mogu sadržavati tačne fizičkih ocene i razlika predstavljati, delom, ocenu ili rase.Iako Danas se diskutuje o postojanju konzistentnih među tzv. rasama, a tzv. nacionalnih pojedinih naroda, većiu broj ispitivanja pokazuje je sasvim je sigurnokarakteristika da psiholoških razlika kao što su osobinama ličnosti koje bidabile moguće da stereotipije u potpunosti odgovaraju da nisu na ni urođenim u kakvoj karakteristične za sve pripadnike nekenerase ili nacijestvarnosti i koje bi i počivale korelaciji sa činjenicama. Na to ukazuju, uoslalom, i spomenuta ispiosnovama nema.
436
437
NIKOLA ROT
Fenomenološke teorije predrasuda Predrasude i neprijateljstva prema pojedinim grupama javljaju se, prema shvatanjima koja zastupaju tzv. fonomenološke teorije predrasuda, zbog toga što se te grupe opažaju i ocenjuju kao nosioci negativnih osobina. Ne moraju te ocene biti ispravne, one, po pravilu, to i nisu, ali bitno je za naše reagovanje kako nešto opažamo. Prema Crncima postoje, prema ovom shvatanju, kod znatnog dela američkog belog stanovništva predrasude zbog toga što to stanovništvo opaža Crnce kao lenje, nezna lice, neuredne, nečiste iako takva generalizacija o jednoj velikoj skupini u kojoj ima velik broj pojedinaca sa različitim osobinama ne može biti tačna. Mnogi koji iznose ovakvo mišljenje prihvataju ga samo kao delimično objašnjenje, dodajući da postoje određeni uzroci zašto se pripadnici određene grupe opažaju kao osobe sa negativnim osobinama i zašto izazivaju nenaklonost i neprijateljski stav. Tako se fenomenološko objašnjenje povezuje sa pokušajem nekog kauzalnog objašnjenja. Ali čak i kad se fenomenološko objašnjenje kombinuje sa nekom drugom vrstom objašnjenja, ne može se prihvatiti, jer kao osnovni razlog postojanja predrasuda naglašava način kako neko opaža (jer inače ne bi bilo fenomenološko), ili bar prihvata način opažanja i uzroke načina opažanja kao jednako važne uzroke, ne razlikujući primarne od sekundarnih uzroka.
Psihodinamičke teorije Treću grupu teorija čine brojne varijante psihodinamičkih teorija. Za sve njih je karakteristično da suštinu predrasuda vide u tome da su predrasude posledica i izraz delovanja određenih unutrašnjih, dinamičkih, snaga i da se javljaju usled određenih karakteristika onih koji imaju predrasude, a ne karakteristika onih prema kojima postoje predrasude. Jedan je oblik ovih teorija i već dosta stara instinktivistička koncepcija koja izvor predrasuda vidi u urođenoj agresivnosti ljudi. Takvo shvatanje nalazimo, na primer, kod Hobsa (Hobbes) po kome je fundamentalna ljudska težnja težnja za moći. Da bi je zadovoljio, svaki pojedinac nastoji da bude moćniji od drugoga, da ga nadjača, a istovremeno druge okrivljuje, napada i potcenjuje. Stoga su sukobi, sporovi i ratovi između ljudi i grupa ljudi, kao i negativno ocenjivanje protivnika neizbežni. To je u prirodi ljudi i efikasnog sredstva u borbi protiv toga nema vele pristalice ovoga shvatanja. Kritikujući ovu koncepciju, autori navode da mi to kod male dece a kad bi zaista postojali urođeni instinktivni osnovi predrasuda, to bi bilo neophodno ne vidimo. Pojavljuje se i kod njih agresivnost ali kao reakcija na sprečavanje zadovoljenja različitih potreba, a ne kao težnja koja se nastoji zadovoljiti zbog sebe same. Najproširenije psihodinamičko shvatanje izvora predrasuda jeste tzv. frustraciona teorija predrasuda. Formulisali su je Dolard i saradnici (J. Dollard, 1939), koji je nazivaju i teorijom traženja žrtve ili teorijom žrtvenog jarca. Osnovni pojmovi koje koristi ova teorija jesu pojmovi frustracije, agresije i dinamičkih mehanizama represije i projekcije. Sprečavanjem zadovoljenja motiva dolazi do
438
PREDRASUDE
stanja frustracije. Izvori frustracije mogu biti različiti, kao što su različite i vrste frustracija koje se javljaju kao reakcija na sprečavanje zadovoljenja motiva. Nisu sve vrste frustracija u istoj meri izvor za javljanje predrasuda. U manjoj meri su to frustracije izazvane telesnim defektima ili akutnim organskim potrebama, bo lestima i drugim nedostacima pojedinca. Ove vrste frustracija češće dovode do različitih formi kompenzacije nego do predrasuda. Mali rast, na primer, slabo zdravlje, nedostatak hrane nemaju, po pravilu, kao posledicu agresivnosti upravljenu prema grupama. O lport, interpretirajući ovu teoriju, smatra, međutim, da hronično sprečavanje zadovoljenja nekih organskih potreba (za hranom, seksualne potrebe) već može dovesti do prenošenja (projekcije) unutrašnjeg nezadovoljstva na neku grupu ljudi. Druga vrsta frustracija, socijalne frustracije, predstavljaju već češći izvor predrasuda. Frustracija do kojih je došlo u porodici, na primer, usled nedovoljne ljubavi roditelja prema deci ili nesređenih odnosa i svađa u porodici, pa frustracije koje se doživljavaju pri kontaktu sa raz ličitim osobama (u školi, na poslu, u krugu vršnjaka) predstavljaju već takve vrste frustracija koje često dovode do agresivnosti prema etničkim grupama, obično manjinama. Kada dođe do frustracija, prema autorima klasične frustracione teorije, uvek i neizbežno dolazi i do javljanja agresivnosti. Ta se agresivnost, eventualno, potiskuje zbog toga što ju je štetno ispoljiti. Kad ispoljavanja agresivnosti prema stvarnom izvoru frustracije krije potencijalnu opasnost da manifestovana agresivnost bude uzvraćena, ona se pomera ili projektuje na neku grupu prema kojoj nije opasno, ispo ljiti agresivnost. Ovo se shvatanje nastoji potkrepiti većim brojem istraživanja. Veći je broj autora koji navodi da predrasude prema črncima ili Jevrejima imaju takav izvor. Među ostalim dva autora (Bettelheim i Janovitz, 1950) ispitujući veterane u SAD iz Drugog svetskog rata, konstatovali su da je izrazitiji antisemitizam kod onih pojedinaca koji su po izlasku iz vojske imali teškoća da se snađu u društvu, da nađu posao koji su smatrali da im odgovara ili da dobiju nagradu koju su očekivali da im pripadne.
Među primedbama na ovu teoriju navodi se da nije tačno da je agresivnost jedina reakcija na frustraciju. Često je odgovor na frustraciju ponov ljeni i bolje organizovani pokušaj da se savlada teškoća koja je izazvala frustraciju. Uostalom, kad bi bila tačna šema: frustracija agresivnost pomeranje predrasuda, onda bi svi ljudi imali predrasuda, jer svi stalno u većoj ili manjoj meri doživljavaju frustracije. Primećuje se, dalje, da se agresija ne usmerava uvek prema drugim osobama. Često se agresivnost izazvana frustracijama upravlja prema sebi samome, i u tom slučaju nema traženja žrtve u nacionalnim grupama. Navodi se, zatim, da projektovanjem agresivnosti prema određenim grupama i ne dolazi do prestanka frustracije. Siromašni belci sa Juga SAD neće popraviti svoju ekonomsku situaciju progonima Crnaca. Na Crnce upravljena agresivnost u vidu predrasuda, dovodi, eventualno, do povremenog olakšavanja frustracionog stanja, ali ne do zadovoljenja frustriranog motiva. Treća varijanta psihodinamičkih teorija jeste ona koja u svom objašnjenju nag lašava postojanje određene strukture ličnosti kao izvora predrasuda. Samo
439
NIKOLA ROT
određeni tipovi ljudi, veli se, razvijaju predrasude. To su anksiozne, nesigurne u sebe, autoritarne ličnosti. Kao što je spomenuto, to je i shvatanje Adorna i njegovih saradnika, a koje dele i mnogi drugi autori. Izvor takvih karakteristika ličnosti može biti različit; po pravilu je u doživljajima iz detinjstva. Psihodinamičke teorije pružaju nesumnjivo značajan prilog objašnjenju javljanja predrasuda. One pomažu da razumemo zašto neke osobe, iako u sličnim ili istim sredinama kao druge, imaju predrasude, a druge osobe ih nemaju. Ali, one nam ne mogu objasniti zašto se predrasude javljaju u intenzivnijem obliku u određenim dobima i u određenim sredinama, i zašto se agresija usmerava upravo na određene grupe, a ne na neke druge grupe ljudi.
Situacione teorije Karakteristika četvrte grupe teorija situacionih teorija jeste da objašnjenje porekla predrasuda vide, pre svega, u aktuelnoj situaciji u kojoj se pojedinac nalazi. I među ovim teorijama ima više varijanti, zavisno od toga koji se od situacionih faktora ističe kao glavni uzrok predrasuda. Jedna od takvih varijanti je tzv. teorija atmosfere. Prema njoj, izvor predrasuda je u neposrednom uticaju i prenošenju shvatanja koja postoje u sredini u kojoj pojedinac živi. Na jugu Amerike česte su predrasude prema Crncima, navodi se, jer je pojedinac već od detinjstva pod uticajem negativnih stavova prema Crncima, koje sreta kod svojih roditelja i ostalih osoba sa kojima dolazi u kontakt. Dete se konformira ovim shvatanjima i prihvata ih ne razmišljajuči o njihovoj opravdanosti i ne vodeći računa o tome. One su neposredni odraz onoga što vidi, čuje i saznaje u svojoj sredini. Druga shvatanja naglašavaju neke druge momente: nezaposlenost, povećanu socijalnu mobilnost, ili neke druge aktuelne pojave u određenoj sredini. Nezaposlenost, smatraju neki, izaziva ekonomsku kompeticiju i traženje izlaza iz situacije u okrivljavanju neke grupe ili manjine za tu tešku situaciju. Zastupajući ovakvo shvatanje, neki autori pozivaju se na rezultate ispitivanja, prema kojima se, na primer, prema Kinezima na Pacifičkoj obali SAD javljalo intenzivnije neprijateljstvo kad je porasla nezaposlenost domaćeg stanovništva. Kad dođe do procesa socijalne mobilnosti prema gore, kad, dotad u društvenoj hijerarhiji niži slojevi u većem broju uspevaju ua prodru u više slojeve, onda prema mišljenjima nekih autora kod slojeva od ranije sa višim statusom dolazi do neprijateljskog raspoloženja i predrasuda prema onima koji žele da se uspnu u društvenoj hijerarhiji posebno ako su poreklom iz neke druge etničke grupe. Sve ove koncepcije ukazuju na faktore koji stvarno mogu doprineti pojačavanju predrasuda. Ali, teško je da mogu da budu potpuna objašnjenja predrasuda. Ni situacione, kao ni druge teorije koje kao izvor predrasuda naglašavaju društvene us love, ne mogu objasniti zašto se predrasude kod nekih pojedinaca javljaju a kod nekih ne. Situacione teorije ne mogu nam, pored toga, objasniti ni relativnu trajnost određenih vrsta predrasuda. One nam eventualno mogu objasniti privremenu nenaklonost prema nekoj grupi (us led čijeg brojnog pridolaska,
440
PREDRASUDE
na primer, dolazi tobože do pogoršanja situacije za grupu koja ima predrasuda) ali ne mogu protumačiti najčešće i najintenzivnije predrasude koje su usmerene prema određenim uvek istim etničkim grupama.
Kulturološke teorije Sledeću grupu teorija čine one koje kao izvore predrasuda naglašavaju određene socijalne norme, vrednosti i shvatanja, karakteristična za neku kulturu. Te su teorije srodne situacionim teorijama. Od njih se razlikuju po tome što faktor koji prikazuju kao izvor predrasuda ne posmatraju kao kratkotrajan, kao aktuelan samo u određenom periodu, nego kao relativno trajnu karakteristiku nekog društva. Među ove teorije može se ubrojati i shvatanje koje izvor predrasuda vidi u naglom procesu urbanizacije određenih društava. Ima autora koji, na primer, antisemitizam objašnjavaju time što nagla urbanizacija dovodi do intenzivne kompeticije, povećanja ekonomske nesigurnosti, smanjenog kontakta među ljudima, do prestanka mirnog i manje napregnutog načina života. A kao nosioce toga na kompeticiju, na brzo bogaćenje usmerenog načina života ocenjuju Jevreje, u kojima vide uzročnike i predstavnike procesa urbanizacije. Kulturološka koncepcija u užem smislu jeste i koncepcija da su izvor predrasuda određena tradicionalna grupna shvatanja. Gotovo u svakoj grupi postoje etnocentrični stavovi, upravljeni prema određenim etničkim grupama. Te predrasude predstavljaju ukorenjena shvatanja i vrednosti u nekoj grupi ili nekoj kulturi. Kod različitih naroda mi nalazimo sa generacije na generaciju prenošenje shvatanja o pojedinim drugim narodima kao narodima sa negativnim osobinama i narodima prema kojima je opravdano imati neprijateljski stav. Ova tradicionalna shvatanja, navodi se, prihvataju pojedinci, članovi tih grupa, i u tome treba videti osnovni izvor predrasuda prema određenim grupama. I ova shvatanja mogu da predstavljaju prilog objašnjenju postojanja predrasuda, ali nam ni ona ne mogu u suštini objasniti poreklo predrasuda. Kulturološka koncepcija u užem smislu ne može nam, na primer, objasniti zbog čega postoje u određenoj kulturi određeni etnocentrički stavovi. Objašnjenje na osnovu procesa urbanizacije i ocene Jevreja kao nosilaca toga procesa, čak i kad bi predstavljalo faktor koji je uzrok predrasuda u određenom momentu ne može nam objasniti zašto predrasude postoje i tamo gde je taj proces manje intenzivan ili ga nema, ili gde je proces urbanizacije prestao da se razvija ranijim tempom.
Društveno-istorijske teorije Ove teorije izvore predrasuda ne vide u pojedinim karakteristikama kulture, niti u određenim aktuelnim momentima i situacijama, nego traže uzrok u celokupnom društvenoistorijskom procesu. Antisemitizam, koji je imao neobično velik obim i intenzitet u nacističkoj Nemačkoj, ne može se objasniti samo trenutnim zbivanjem koje se odvijalo u to doba u Nemačkoj nego samo uzimajući u obzir da je antisemitski stav postojao kod Nemaca kroz vekove.
441
NIKOLA ROT
Najvažnija i najvrednija među ovim teorijama jeste teorija koja izvor predrasuda vidi u produkcionim odnosima, konkretno, u klasnoj borbi izazvanoj određenim klasnim odnosima, koju Olport spominje kao teoriju eksploatacije. Predrasude se formiraju kod one društvene grupe koja ima povlašćeni položaj i u čijem je interesu širenje predrasuda prema određenim grupama. Iz sasvim određenih ekonomskih razloga razvijaju se, na primer, koncepcije o inferiornosti kolonijalnih naroda kojima vlada metropola. Takva tobožnja inferiornost opravdava zadržavanje vlasti nad kolonijama. Različite varijante rasnih teorija stvaraju se upravo zbog toga da bi se, ukazujući na tobožnje nedostatke i negativnosti određenih manjina, te manjine držale u neravnopravnom položaju i eksploatisale. Govori se, na primer, da Crncima ne treba davati veće plate jer će ih nekorisno rasipati; da bi Portorikanci, kad bi imali više novaca, samo više pili i više se kockali i slično. Postojanje predrasuda i diskriminacija određenih grupa daje sasvim određene i praktične prednosti grupi koja takve predrasude širi. Za nju je ekonomska dobit iz takvih predrasuda očigledna. I nacistički progoni Jevreja pružali su onima koji su se takvim progonima pridružili korist, jer su omogućavali da dođu do imovine Jevreja i do njihovih položaja. Primera koji ukazuju na ove vrste društvenih korena predrasuda ima mnogo. Španski konkvistadori, koji su nemilosrdno pljačkali novootkrivene zemlje Srednje i Južne Amerike i ubijali domoroce Indijance, činili su to navodeći da Indijanci i nisu ljudi u istom smislu kao Španci, pa da hrišćanski princip da ne treba ubijati i da u svim ljudima treba gledati braću ne važi i za Indijance. Čuveni engleski pisci, koji u svojim delima brane britanski imperijalizam, Karlajl (T. Karlyle) i Kipling (R. Kipling) govore, na primer, da je engleska vlast nad kolonijama „teret belog čoveka" koji on nosi u interesu civilizacije, jer su kolonijalni narodi nesposobni da sami ostvare napredak i civilizaciju. I ovoj se teoriji postavljaju razni prigovori. Među ostalim, navodi se: zašto prema onom vlastitom delu naroda koji se eksploatiše nema razvijenih predrasuda, nego su one usmerene, po pravilu, prema pojedinim stranim grupama, zašto u određenim periodima postoje intenzivnije predrasude nego u drugima; cdakle razlike u predrasudama među pojedincima. Iako su neki od ovih prigovora, pre svega, prigovor o izvorima individualnih razlika u predrasudama, opravdani, oni, po našem mišljenju, ne mogu poreći vrednost ove teorije.
Dvostruka funkcionalnost predrasuda Zaključujući ova izlaganja o poreklu predrasuda, treba istaći da su izvori predrasuda mnogostruki, da na njihovo javljanje deluju mnogobrojni faktori. Olport opravdano navodi: „Jedna osoba postupa, rukovodeći se predrasudama, najpre zato što opaža objekt predrasuda na određeni način. Ali ona je opaža na određeni način delimično zato jer je njena ličnost ono što jeste, a njena ličnost je ono što jeste, uglavnom, zbog načina na koji je socijalizovana (u porodici, školi, susedstvu). Postojeća socijalna situacija je takođe faktor u njenoj socijalizaciji i može, takođe, biti determinanta njegovih koncepcija. Iza ovih snaga leže drugi va-
442
PREDRASUDE
žni, ali više udaljeni, uzroci uticaja. Oni uključuju društvenu strukturu u kojoj osoba živi, dugotrajne ekonomske i kulturne tradicije, kao i nacionalne i istorijske uticaje u toku dugog perioda“ (G. Allport, 1954, str. 209). Rešenju pitanja porekla predrasuda približićemo se ako imamo u vidu razlike između predrasuda kao društvene pojave i predrasuda kao karakteristika pojedinca. O etničkim, rasnim i o drugim grupnim predrasudama mi govorimo tek kad one postoje kod znatnog dela populacije, kad postoje kao društvena pojava. Istovremeno, predrasude su više ili manje izrazita lična karakteristika pojedinaca, one postoje i kao osobine ličnosti i čine važan deo strukture neke ličnosti. Odgovoriti na pitanje o poreklu predrasuda, znači odgovoriti na pitanje šta je uzrok da predrasude predstavljaju proširenu društvenu pojavu, kao i na pitanje: zašto one postoje, u većoj ili manjoj meri, kod određenih pojedinaca a ne i kod drugih. Na ta pitanja, izgleda nam, moguće je odgovoriti, imajući u vidu dvostruko funkcionalni karakter predrasuda. Predrasude kao društvena pojava imaju jednu funkciju, a kao osobine ličnosti drugu. Kao društvena pojava predrasude se javljaju i namerno razvijaju u borbi za vlast i privilegije vladajuće grupe kao i u težnji za održanjem neke vladajuće imperijalističke sile nad drugim zemljama. Već kod Aristotela nalazimo pravdanje atinskog robovlasničkog poretka obrazloženjem da većina stanovništva smatra da robovi ne mogu imati ista prava kao slobodni građani i ne mogu učestvovati u društvenom životu jer su manje vredni i manje sposobni. U toku cele istorije mi na lazimo zastupanje negativnih ocena i odnosa prema grupama stanovništva. U periodu feudalizma, govori se o ogromnom delu stanovništva, o seljacima, kao o manje vrednim ljudima. Spomenuli smo već primere korišćenja raznih vrsta rasnih teorija radi pravdanja imperijalizma. Na prigovor kako ovom koncepcijom objasniti da predrasude nisu usmerene na one delove vlastitoga naroda koji se eksploatiše nego i na takve etničke grupe i narode koji nisu eksploatisani ili od čijeg eventualnog eksploatisanja nikakve koristi ne bi bilo, može se odgovoriti: da se predrasude šire zbog toga što koriste vladajućoj grupi da održi svoje pozicije. Ona ima korist od predrasuda ne samo eksploatisanjem onih prema kojima ih širi već i time što nezadovoljstvo velikih delova vlastitog naroda širenjem predrasuda prema drugim narodima usmerava u pravcu koji za vladajuću grupu nije opasan. Zakonitost je imperijalističke politike: da svoje vlastite teškoće nastoji da reši na taj način što razvija neprijateljstvo prema manjinama ili određenim etničkim grupama. Predrasude, u tom slučaju, služe za pomeranje nezadovoljstva stanovništva radi toga da bi se sačuvala vlastita privilegovana pozicija. Da bismo objasnili individualne razlike o postojanju predrasuda, dato objašnjenje nam nije dovoljno. Činjenicu da kod pojedinaca, pripadnika istoga sloja, nalazimo intenzivne predrasude a kod drugih pojedinaca iz istog sloja ne nalazimo, možemo objasniti samo ličnom funkcionalnošću predrasuda. Možemo objasniti time što predrasude pomažu i pojedincima da pokušaju ostvariti različite, inače za njih neostvarive želje, ili da pokušavaju ublažiti stvoreno osećanje nesigurnosti i tenzije. Ovaj momenat mora da se uzme u obzir, takođe, pri objašnjenju porekla
NIKOLA ROT
predrasuda. Katkad se navodi da cilj psihološkog razmatranja nije traženje uzroka predrasudama kao društvene pojave i ukazivanje na društvene korene predrasuda. Takvo objašnjenje, navodi se, jeste sociološki problem a ne psihološki. Zaista je tačno da je to prvenstveno sociološki problem i da su sociološki momenti za istraživača psihologa samo dalji uzroci. Ali i u svakom psihološkom objašnjenju porekla predrasuda mora se voditi računa i o ovim sociološkim faktorima inače se, kao što jedan autor navodi, ostaje u „psihološkom provincijalizmu“. A i nemoguće je objasniti zašto su predrasude upravljene prema određenim grupama i zašto su one u određenim sredinama i periodima intenzivnije. Predrasude su, kao što je rečeno, i društvena pojava i karakteristika pojedinca, i želi li se objasniti njihovo poreklo, mora se objašnjavati njihovom dvostrukom funkcionalnošću i delovanjem dve grupe faktora: društveno-ekonomskih čiju važnost naglašavaju poslednje tri grupe teorija i psiholoških činilaca koje ističu psihodinamičke teorije predrasuda.
BORBA PROTIV PREDRASUDA Etničke predrasude predstavljaju krupan društveni problem. One se koriste za raspirivanje sukoba i sporova među grupama i narodima. Za one, prema kojima su upravljene, etničke predrasude predstavljaju nesreću i nevolju koja im otežava život. Jedan autor (G. Saenger, 1953), analizirajući na koji način dolaze do izražaja predrasude u životu onih prema kojima postoje, mogao je pokazati da se njihovo negativno delovanje ogleda gotovo u svim oblastima života. On je to pokazao na primeru predrasuda prema Crncima u SAD: oni su diskriminisani na poslu, nemaju iste mogućnosti zaposlenja, na mnoga radna mesta se ne primaju, dobijaju manju platu, teže napreduju; diskriminisani su u školama crnačke škole su slabije opremljene, učitelji u tim školama slabije plaćeni, otežan im je pristup u mnoge škole; zapostavljeni su u zdravstvenoj zaštiti koja je za Crnce ograničena i slabija, diskriminisani su s obzirom na svoje stanovanje ograničavaju se oblasti, mesta, krajevi i ulice u kojima mogu dobiti stan; nejednako se tretiraju pred zakonom, ograničene su im mogućnosti odmora i zabave itd. Zbog društvenog značaja etničkih predrasuda uloženo je mnogo pokušaja u traženju efikasnih načina borbe protiv predrasuda. U literaturi se pominju razni načini borbe protiv predrasuda i o njima diskutuje. Jedan način jeste donošenje zakonskih propisa protiv manifestovanja predrasuda. Ima mnogo diskusije o tome, da li je legislacija efikasno sredstvo u borbi protiv predrasuda i diskriminacije prema pojedinim grupama. Neki autori zastupaju mišljenje da zakoni ne mogu imati delovanja jer je potrebno, da bismo otklonili predrasude, da se ljudi prethodno prevaspitaju. Drugi, međutim, navode da je proglašenjem diskriminacije nezakonitom i korišćenjem zakonskih propisa moguće uspešno suzbijati predrasude. Zakonski propisi ne samo da dovode do olakšavanja života manjinske grupe prema kojoj postoje predrasude već i do menjanja stavova prema njima na-
444
PREDRASUDE
vode oni koji ističu važnost legislacije u borbi protiv predrasuda. U pri log tome govore mnogi podaci. To pokazuju među ostalim i podaci o formiranju zajedničkih vojnih jedinica Crnaca i belaca u toku Drugog svetskog rata. Do Drugog svetskog rata, po pravilu, crni i beli vojnici bili su u odvojenim vojnim jedinicama. Pre nego što je sprovedena odluka o formiranju zajedničkih jedinica, izvršena su ispitivanja o mišljenju belaca, posebno belih vojnih starešina, o formiranju zajedničkih jedinica. Rezultati toga ispitivanja pokazuju da je kod njih postojao izrazit otpor prema sprovođenju nameravane mere. Izražavano je mišljenje da se zajedničke jedinice neče moči održati i da će se one pokazati vojnički slabim i nesposobnim. Kad je međutim, sprovedena desegracija i formirane zajedničke jedinice, utvrdilo se da ta predviđanja nisu bila tačna. Ali, ne samo to, nego je ispitivanjem utvrđeno: da su kod mnogih nestali negativni stavovi prema Crncima ili da su postali znatno blaži. Danas se, uglavnom, smatra da borba protiv predrasuda zakonima ne samo da dovodi do promenjenih spoljnih odnosa nego utiče i na menjanje stavova. Utiče, pre svega, na onu vrstu predrasuda koja nije dublje ukorenjena u ličnosti pojedinca, na predrasude koje imaju, pre svega, svoj izvor u konformiranju proširenom shvatanju. Na sreću, takve su predrasude kod većine onih koji imaju predrasude. Kao drugo sredstvo, u borbi protiv predrasuda spominje se sistematsko informisanje o neopravdanosti predrasuda. Iako, opšte uzev, takvo informisanje predstavlja korisno sredstvo, ono nije uvek efikasno i ne daje uvek željene i očekivane rezultate. Uzrok tome je, među ostalim, postojanje tzv. psiholoških barijera u komunikacijama, kao što neki autori navode (H. H. Hyman i P. B. Sheatsley, 1956). Cesto, oni kojima su namenjene informacije, a to su kad je reč o borbi protiv predrasuda osobe sa predrasudama, te informacije uopšte ne primaju. Oni ih izbegavaju. Utvrđeno je da su takve informacije o pojedinim etničkim grupama, davane sa ciljem da se smanje predrasude prema njima pratili pre svega pripadnici upravo tih manjina, a populacija kojoj su te informacije zapravo bile namenjene veoma malo. Veći efekat od informacija putem masovnih sredstava informisanja imaju sistematska izlaganja u školama i kursevima. Međutim, i u tim slučajevima kad postoje snažni odbrambeni mehanizmi koji se koriste za zadržavanje predrasuda, informisanje ostaje bez efekta. Podaci, na primer, pokazuju: da studenti iz južnih država SAD imaju izrazitije predrasude prema Crncima nego što ih imaju manje obrazovane osobe sa severa, iako oni znaju daleko više o rasnim problemima, i daleko su bolje informisani o etničkoj grupi prema kojoj imaju predrasude. Pokazuje se da oni smatraju da Crnci i nisu, u suštini, u lošijem položaju, da njihovo tretiranje odgovara postojećim društvenim uslovima. Korišćenje različitih mehanizama, pre svega, mehanizma racionalizacije, pomaže da se predrasude održe i nasuprot informacijama koje pokazuju njihovu neopravdanost. Treće sredstvo koje se često koristi i često smatra efikasnim je neposredni kontakt sa grupama prema kojima postoje predrasude. Treba, međutim, istaći da ni takav kontakt nema uvek za posledicu smanjenje predrasuda. Da li će kontakt
445
NIKOLA ROT
imati ili neće imati efekta na smanjenje predrasuda, zavisi od prirode kontakta i prirode odnosa među onima koji imaju predrasude i pripadnika grupa prema kojima postoje predrasude. Kontakt belih farmera i crnačkih radnika, belih poslodavaca i njihovih crnačkih radnika neće izazvati smanjenje predrasuda prema Crncima. Beli poslodavci će i dalje svoj diskriminativni odnos prema Crncima objašnjavati time da su manje sposobni i manje vredni i zastupati mišljenje da je diskriminacija opravdana. Međutim, među osobama sa sličnim interesima, istim statusom i sa istim ciljevima, neposredni kontakt može imati pozitivan efekat. Takav efekat ima, na primer, kontakt između crnih i belih članova sindikata. Takav pozitivan efekat imao je i kontakt u ratnoj situaciji u zajedničkim jedinicama Crnaca i belaca. Mogućnost pozitivnog efekta kontakta potvrđuju i neka ispitivanja, među ostalim i tzv. akcioni eksperiment, koji su sproveli dva istraživača (M. Deutsch i H. E. Collins, 1951) organizujući zajedničko stanovanje, stanovanje u istom kraju i u istim zgradama Crnaca i belaca. Proveravajući razvijenost predrasuda kod belaca pre sprovođenja toga ogleda i izvesno vreme pošto je on sproveden, ko nstatovali su znatno smanjenje predrasuda prema Crncima. Možda ovi podaci i nisu dovoljan argument za pozitivan efekat kontakta, jer je moguće da su oni koji su prihvatili stanovanje u zajedničkim kvartovima i zgradama sa Crncima, u stvari, već bili ljudi sa manje predrasuda ili bar sa manje ukorenjenih predrasuda. Ali, vrednost kontakta nesumnjivo potvrđuju već spomenuta iskustva o formiranju zajedničkih jedinica crnih i belih vojnika. Neki objavljeni podaci, na osnovu intervjua sa 250 oficira i podoficira belaca, pokazuju da je 65% bilo protiv toga da se formiraju zajedničke jedinice. A posle izvesnog vremena, pošto su jedinice bile formirane, pri ponovnom ispitivanju od ovih 65% anticrnački raspoloženih 80% je izjavilo da su Crnci isto tako dobri vojnici kao i belci, a 16% ,,gotovo“ isto tako dobri. Veći broj proveravanja pokazuje da naročito efikasno dejstvo u smanjenju predrasuda ima sistematsko vaspitavanje od strane osoba sa autoritetom, a pre svega, roditelja. Smatra se, kad bi roditelji umesto predrasuda učili decu razumevanju i toleranciji, da ne bi ni došlo do formiranja znatnog dela predrasuda. Sistematsko uticanje putem agensa socijalizacije predstavlja važan način borbe protiv predrasuda. Najznačajniji je roditeljski uticaj kako u ranom detinjstvu tako i kasnije. Stručnjaci izveštavaju da, i pored toga što danas ima mnogo korisnih načina borbe protiv predrasuda, sigurnog načina za njihovo otklanjanje nema. Predrasude je, opšte uzev, teško otkloniti. Teže je razbiti predrasude, veli jedan autor, nego razbiti atom. Treba naglasiti da je efekat borbe protiv predrasuda zavisan od mnogih okolnosti. Među ostalim, od karaktera i vrste predrasuda. Dok se predrasude koje imaju svoj prvenstveni uzrok u konformiranju lakše otklanjaju, predrasude koje imaju dublje korene u ličnosti teško je suzbijati i relativno je mali uspeh u njihovom otklanjanju. Razlog teškoći da se predrasude uspešno suzbijaju i otklanjaju leži u mnogostrukim uzrocima koji izazivaju predrasude i koji se redovno javljaju međusobno povezani. Ekonomski momenti su jedan od osnovnih
446
______________________________________________________________________________________ ________________________ PREDRASUDE ______________
uzroka javljanju predrasuda kao društvene pojave, stoga samo radikalne promene u društveno-ekonomskoj strukturi mogu dovesti do značajnih efekata u borbi protiv predrasuda. Takve promene doprineće da i pojedini psihološki uzroci javljanja predrasuda izgube u svome značenju. Prestankom ekonomske ugroženosti i nesigurnosti, zadovoljenjem egzistencijalnih Ijudskih potreba smanjiće se i psihološki izvori javljanja predrasuda.
447
NIKOLA ROT
TEORIJE STAVOVA
POKUŠAJI TEORIJSKOG UOPŠTAVANJA O MENJANJU I ODRŽAVANJU STAVOVA Eksperimentalna istraživanja u toku poslednjih desetina godina o menjanju stavova značajno su unapredila naša znanja o procesu formiranja i menjanja stavova. Ali, iako je naše znanje o procesu menjanja stavova znatno napredovalo i mi danas poznajemo veći broj specifičnih faktora od kojih zavisi uspešnost u pokušajima promene stavova, sigurno je da postoje još uvek velike praznine u našem znanju. Ostale su neispitane i cele oblasti problematike menjanja stavova. Tako, među ostalim, pitanje: trajanja promena u stavovima izazvanih persuazivnom komunikacijom, uticaja usled persuazije promenjenog stava na ponašanje, internalizacije stava izmenjenog delovanjem persuazivne komunikacije, trajanja namernim vežbanjem stečene upornosti prema ubeđivanju, uticaja stvorene otpornosti na ponašanje i mnoga druga pitanja. Istraživanju o menjanju stavova i sticanju otpornosti mnogo su doprineli pokušaji konstruisanja teorija o menjanju stavova i teorija o stvaranju otpornosti. Te su teorije omogućile izbor problema, dale orijentaciju kakve podatke prikupljati i kako ih naći i meriti, omogućile uopštavanja i podstakle na dalja istraživanja. Već prva Haulendova istraživanja menjanja stavova polazila su od određenih teorijskih shvatanja. Teorijska osnova njegovih istraživanja bila je bihejvioristička teorija potkrepljivanja koja je isticala važnost socijalnog učenja putem instrumentalnog uslovljavanja, a na osnovu koncepcija koje su izložili Miler i Dolard (N. Miller i J. Dolard, 1940). Koncipiran je veliki broj i drugih teorija o menjanju stavova. Za ove teorije, kao što smatra Insko (C. K. Insko, 1967), karakteristično je da ističu jedan od dva momenta: potkrepljivanje putem nagrade ili redukcijom tenzije kao u spomenutoj teoriji Haulenda ili u psiho-analitičkoj teoriji Sarnofa (J. Sarnoff, 1960) ili težnju ka konzistentnosti, usklađenosti i ravnoteži kao u teoriji kongruentnosti Ozguda i Tanenbauma (C. Osgood i P. Tannenbaum, 1955) ili teoriji kognitivne disonancije Festingera (L. Festinger, 1957). U nekim teorijama koriste se oba spomenuta momenta kao u afektivno-kognitivnoj teoriji konzistencije Rozenberga i Ejbelsona (M. Rosenberg i R. Abelson, 1960). Sve ove teorije, kao što je navedeno, manje ili više uspešno objašnjavaju samo ograničenu grupu pojava, pre svega pojave čijim proučavanjem su se istraživači direktno bavili. Većina naglašava značaj usklađenosti kognitivnih elemenata a retko povezuje menjanje stavova sa trajnim karakteristikama ličnosti i psi-
448
TEORIJ E STAVOVA
hološkim procesima u celini. Ni jedna od njih ne uzima ozbiljnije u obzir sredinske, sociološke faktore, inače posebno značajne za formiranje i menjanje stavova. Zato su sve ove teorije ograničene po obimu i dosta specifične. Još uvek nema uopšte teorije formiranja i menjanja stavova, kojom bi bilo moguće objasniti različite i mnogobrojne nalaze, iako istraživači ulažu trud da se takva teorija izgradi. Što se tiče teorijskog objašnjenja javljanja otpornosti prema ubeđivanju, situacija je slična, pa čak i manje povoljna. Manje je istraživanja o otpornosti i manje pokušaja konstruisanja teorija stvaranja otpornosti. Prvi je takav pokušaj teorijskog objašnjenja otpornosti izložena Mekgvajerova teorija inokulacije. Ona počiva, kao što je rečeno, na analogiji s biološkom imunizacijom. Ova originalna ideja pokazala se plodnom i za organizovanje eksperimentalnih istraživanja i korisnom za objašnjenje dobijenih rezultata. Možemo prihvatiti da upozorenje na mogućnost da stavovi budu napadnuti izaziva aktiviranje organizma, njegovu mobilizaciju i spremnost na odbranu i da je ovakva psiholoska mobilizacija osnovni mehanizam stvaranja otpornosti. Ali, sve nalaze do kojih je došao, Mekgvajer ne može objasniti putem analogije s biološkom imunizacijom. On je prisiljen da koristi i druge hipoteze i da, na primer, za objašnjenje prednosti pasivne nad aktivnom odbranom, koju je utvrdio u svojim istraživanjima, traži psihološke principe koji ne proizlaze iz osnovnih postavki njegove teorije. Mekgvajerova teorija ne objašnjava ni pojavu, na koju je on sam ukazivao, a koju je Tanenbaum u svojim istraživanjima utvrdio, da u određenim uslovima restauracija predstavlja efikasniji put do imunizacije. Tako Mekgvajerova teorija objašnjava samo jednu vrstu stvaranja otpornosti, za sadržaje koji prethodno nisu osporavani. Drugi teorijski pokušaj objašnjenju stvaranja otpornosti jeste prikazani Tanenbaumov pokušaj. Stvaranje otpornosti prema ubeđivanju, kao i menjanje stavova delovanjem ubeđivanja, on objašnjava teorijom kongruencije. Poziva se pri tome na svoje nalaze. On, doduše, ne smatra da se ovim nalazima poništava vrednost Mekgvajerove teorije, ali je uveren da se njegovim nalazima i teorijom kongruencije dopunjuje Mekgvajerova koncepcija i da se sve što je Mekgvajer našao može objasniti i teorijom kongruencije, a možda i nekom drugom od postojećih teorija menjanja stavova. Insistira na tome da izazivanje budnosti, alertnosti, organizma nije jedini mehanizam kojim se objašnjava javljanje otpornosti prema ubeđivanju. Slabljenje veze između evaluativne tvrdnje (između stava prema objektu ili pojavi) i evaluacije izvora napada (stava prema komunikatoru persuazivnog saopštenja a u skladu s osnovnim principom teorije kongruentnosti predstavlja osnovni mehanizam stvaranja otpornosti prema ubeđivanju. Ovom njegovom objašnjenju, kao i teoriji kongruencije u celini, može se prigovoriti da je nedovoljno jasno određen karakter i asocijativne i disocijativne veze, da koristi veoma neodređeno razlikovanje između relevantnih i nerelevantnih izvora, da je autor prisiljen, da bi objasnio dobijene nalaze, da upotrebi pojam nesigurnosti u tačnost sadržaja (incredulity), ukratko da koristi pojmove koji do-
449
NIKOLA ROT
puštaju veoma različito tumačenje i koji ne proizlaze iz osnovnih postavki teorije kongruencije. Iako se ni jedna ni druga teorija stvaranja otpornosti prema ubeđivanju ne može smatrati dosledno izgrađenom, a još manje opštom teorijom, obe ove teorije, kao i nalazi do kojih su došli autori polazeći od njih, predstavljaju važan doprinos proširenju našeg znanja o menjanju stavova. Vrednost nalaza i teorijskih uopštavanja Mekgvajera i Tanenbauma potvrđuje mogućnost njihovog korišćenja za tumačenje već davne prakse i menjanja stavova i stvaranja otpornosti prema menjanju. Na lazi ovih autora su od značaja i za razumevanje stvaranja otpornosti prema persuaziji i procesa menjanja stavova. Verovatno je da će i istraživanja o stvaranju otpornosti doprineti potpunijem razumevanju procesa formiranja i menjanja stavova. Već utvrđena činjenica da je moguće stvoriti otpornost prema menjanju stavova i kad su postojeći stavovi konfrontirani logički neuskladivim podacima, govori da ideja o kognitivnoj usklađenosti uverenja, osnovna ideja mnogih teorija menjanja stavova, ne može biti dovoljna da nam objasni proces menjanja stavova. Neophodno je, izgleda, na osnovu rezultata istraživanja o stvaranju otpornosti, da u teoriju koja će objasniti proces sticanja otpornosti, kao i uopšte u svaku teoriju o formiranju i menjanju stavova, budu uključeni afektivni i kognitivni momenti, povezani s karakteristikama ličnosti i njenom ocenom situacije, kao i uslovi u kojima dolazi do menjanja stavova, odnosno do stvaranja otpornosti prema menjanju. Zbog korisnosti pojma stava za objašnjenje ponašanja ljudi i za predviđanje njihovog ponašanja izvršeno je ne samo mnogo ispitivanja o stavovima, njihovim karakteristikama i faktorima koji utiču na njihovo formiranje i menjanje nego je učinjeno i mnogo pokušaja da se konstruišu teorijska uopštavanja o formiranju i menjanju stavova. Uloženo je mnogo napora da se empirijski dobijeni podaci koriste za izvođenje opštih zaključaka koji bi se povezali u jedan koherentni teorijski sistem, koji bi omogućio da se bolje razumeju i bolje objasne stavovi i različite pojave u vezi sa njima. Na žalost sva ta brojna nastojanja, iako veoma korisna, nisu urodila nekom širom teorijskom koncepcijom koja bi omogućila da se stavovi objasne kao momenti u opštem društvenom zbivanju i istovremeno kao jedna od karakteristika ličnosti povezana sa drugim osobinama ličnosti. Formulisane teorije ostale su na intrapersonalnom nivou. U njima se prvenstveno ukazuje na vezu stavova sa ostalim psihičkim procesima. To nisu opšte teorije koje bi dale odgovor na pitanje o ulozi stavova u društvenim zbivanjima, pa ni takve teorije koje bi jasno ukazale na mesto stavova u strukturi celokupne ličnosti. Pored svega toga, svaka od njih otvorila je nove perspektive u istraživanju i značajno doprinela unapređenju našeg znanja o stavovima kao važnim pokretačima socijalnog ponašanja. Mi ćemo ukratko izložiti osnovne ideje tri od velikog broja izgrađenih teorija stavova.
450
TEORIJE STAVOVA
HAJDEROVA TEORIJA BALANSA U svojoj koncepciji Hajder (F. Heider, 1958) polazi od shvatanja da ljudi nastoje da formiraju što koherentniju i što više uravnoteženu sliku o svojoj okolini i pojavama u njoj, kao i o sebi samima. Oni teže kognitivnoj stabilnosti i skladu između onoga što znaju o raznim objektima, kao i između znanja o objektima i osobama koje su u vezi sa tim objektima, isto tako kao i između znanja o osobama i objektima i vlastitog delovanja. Da bi postojala ravnoteža, mi nastojimo da ne protivreče naša znanja, naše ocene i naši postupci. Ako neko ocenjuje da je neko X korisno ili dobro, a neko Y isto tako korisno i dobro onda on ne može smatrati ni da je X u odnosu na Y rđavo i štetno. Simboli X i Y mogu označavati stvari, ljude, ljudske proizvode i karakteristike ljudi. Hajderova teorija je opšta teorija kojom pokušava objasniti socijalno ponašanje ljudi u celini, iako on sam navodi da njegova teorija treba da posluži, pre svega, objašnjenju procesa opažanja osoba (objašnjenju socijalne percepcije). Ona, međutim, predstavlja i jedno objašnjenje menjanja stavova i upravo kao koncepcija o menjanju stavova imala je veliki uticaj na konstruisanje mnogih drugih teorija stavova. Hajder razlikuje dve vrste odnosa kako između ljudi tako i između ljudi i objekata. Jedan je emocionalni odnos (koji Hajder naziva ,,sentiment-relation“) a drugi je odnos zajedništva (,,unit-relation“). Prvi odnos uključuje emocije kao što su naklonost, divljenje, ljubav. Kod odnosa koje nazivamo stavovima imamo uvek i ovu vrstu odnosa. Drugi odnos ogleda se u oceni sličnosti, bliskosti, kauzalne veze ili neke druge veze ili među osobama, ili među osobama i objektima. U dijadnoj situaciji (situaciji udvoje) postoji ravnoteža ako su oba odnosa, emocionalni i zajedništva, pozitivna ili oba negativna. Ako osoba P voli neko X (na primer cveće) i istovremeno ista osoba P poseduje X; ili P ne voli X i istovremeno ne poseduje X. U oba ovakva slučaja obe vrste odnosa imaju isti znak i u oba slučaja postoji ravnoteža. U tzv. trijadnim situacijama, u kojima imamo tri elementa, dve osobe (P i O) i neki objekt X ravnotežu imamo ako su sva tri odnosa među elementima pozitivna, ili ako su dva odnosa negativna, a jedan pozitivan. Na primer, ako osoba P voli osobu O i istovremeno voli X (ima na primer pozitivan odnos prema socijalizmu) a istovremeno zapaža da osoba O ima takođe pozitivan odnos prema X (socijalizmu) mi imamo ravnotežu. Ravnotežu imamo takođe ako P voli O i ne voli X a uočava da i osoba O ne voli X. Hajder navodi primer za ovakav slučaj ravnoteže: osoba P sklona je osobi O, a ima negativan odnos prema kandidatu na izborima; ali i osoba O (koju P voli) ima negativan odnos prema tom kandidatu. Ma koja kombinacija dva negativna i jednog pozitivnog odnosa u trijadi daje uvek ravnotežu. Neravnotežu imamo ako postoje dva pozitivna a jedan negativan odnos. Ako osoba P voli osobu O i voli X (ima pozitivan odnos prema određenom kandidatu na izborima) a opaža da osoba O ne voli X (ima negativan odnos prema kandidatu) imamo neravnotežu. Opet ma u kojoj kombinaciji da se pojave dva
451
NIKOLA ROT
pozitivna odnosa i jedan negativan, uvek će postojati neravnoteža. U s lučaju kad postoje tri negativna odnosa (P ne voli O i ne voli X, a ni O ne voli X) Hajder veli da će postojati nestabilnost koja će pokazivati tendenciju da se izmeni u dva negativna i jedan pozitivan odnos i tako iz stanja koje nije sasvim određeno, ni kao stanje ravnoteže ni kao stanje neravnoteže, dođe do stanja ravnoteže. Kad dođe do jednog od slučajeva neravnoteže, javlja se potreba za uspostavljanjem balansa. Ovaj se uspostavlja ili menjanjem odnosa (stava) prema nekoj pojavi ili menjanjem odnosa (stava) prema drugoj osobi. Osoba P koja voli osobu O i ima pozitivan odnos prema određenom kandidatu kad uoči da osoba O ima prema tom istom kandidatu negativan stav može da promeni svoju ocenu o osobi O (da kaže da njegov prijate lj O nije dovoljno sposoban da oceni kandidata i da uopšte ne vredi toliko koliko je on smatrao da vredi) ili da promeni svoj odnos prema kandidatu (prema X i da kaže da je kandidat X manje sposoban nego što je pre mislio i uopšte da manje vredi nego što je smatrao ranije). U oba slučaja od dva pozitivna i jednog negativnog odnosa među elementima trijade a što predstavlja neravnotežu dobijamo jedan pozitivan i dva negativna odnosa među elementima što predstavlja uspostavljanje ravnoteže. Ne znači da će se uvek uspostaviti poremećena ravnoteža ili da će se uopšte uspostaviti. Ali uvek postoji tendencija da se ona uspostavi i ona deluje na menjanje stavova. Hajderova teorija predstavlja samostalnu i dobro obrazloženu primenu geštaltističkog učenja o postojanju tendencije za redom i jednostavnošću kao karakteristike svih naših psihičkih procesa na oblast socijalne psihologije. Veći broj autora, polazeći i razvijajući Hajderove ideje, nastojao je da objasni pojedine grupe pojava iz oblasti socijalnog ponašanja.
FESTINGEROVA TEORIJA KOGNITIVNE DISONANCIJE Festingerova teorija (L. Festinger, 1957) kognitivne disonancije slična je Hajderovoj i drugim teorijama koje kao osnovnu ideju naglašavaju težnju za usk lađenošću. Ona predstavlja proširenje Festingerovih teoretskih uopštavanja o socijalnom upoređivanju prema kojima je za ljude karakteristična težnja da utvrđuju da li su njihova mišljenja ispravna upoređujući ih sa mišljenjima drugih osoba. Zbog toga što žele da njihova mišljenja budu ispravna, oni, pre svega, svoja mišljenja upoređuju sa miš ljenjima onih koji su im slični. Potreba da se zna da li je naše mišljenje ispravno u teoriji kognitivne disonancije proširuje se u potrebu da naša znanja, kognitivni elementi, ne budu disonantni, neusklađeni i da naša mišljenja budu usklađena međusobno, a ne samo sa mišljenjem drugih. Ova opšta i trajna težnja ljudi za usklađenošću manifestuje se u nastojanju da stavovi koje imamo budu međusobno usklađeni ako imamo pozitivan stav prema demokratiji ne možemo imati pozitivan stav prema fašizmu; da su razne aktivnosti koje ljudi vrše među sobom usklađene marljiv i savestan čovek u jed-
452
TEORIJ E STAVOVA
nom poslu pokazuje marljivost i savesnost i u drugim poslovima; da između stavova koje imamo i postupaka koje činimo takođe bude relativna usklađenost neko ko ima pozitivan stav prema obrazovanju preduzimaće mere da njegova deca steknu obrazovanje. Ali, pre svega, postoji tendencija za skladom među kognitivnim elementima naših uverenja i stavova. Pod kognitivnim elementima Festinger podrazumeva znanja, mišljenja, ideje o stvarima, kao i o sebi samome, kao i o vlastitom ponašanju. Kognitivni elementi su neusklađeni ili u disonanciji ako posmatrajući svaki od njih zasebno, iz jednog proizlazi suprotno od onoga što sledi iz drugog kognitivnog elementa. Ilustrovaćemo primerom koji navodi sam Festinger: ako neko zna da najviše što može da plati za auto jest 2 500 dolara, a on potpisuje obavezu na 3 000 dolara, onda su ta dva elementa (znanje koliko može da plati i znanje kakvu je obavezu preduzeo) u disonanciji. Iz činjenice da ima i da može da plati samo 2 500 dolara proizlazi da ne može da plati 3 000 dolara. U konsonanciji su dva kognitivna elementa ako iz jednog proizlazi drugi, ako su logički usklađeni: u konsonanciji je znanje da smo mokri i znanje da pada kiša. Naravno da kod pojedinca imamo uvek velik broj kognitivnih elemenata koji nisu svi međusobno povezani. Ali, ne izaziva nesklad ako jedan elemenat za drugi nije relevantan. Mi znamo da se Zemlja okreće oko Sunca i znamo da je zdravo uzimati proteine. Ali, ova su dva kognitivna elementa međusobno nerelevantni i između njih ne može biti ni disonancije ni konsonancije. Disonancija može biti veća ili manja. Stepen disonancije zavisi od: a) važnosti elemenata koji su u disonanciji, b) broja elemenata koji su u disonanciji, i c) odnosa između broja disonantnih i broja konsonantnih elemenata u vezi sa jednim određenim objektom. Formula za stepen disonancije bi glasila: važnost disonantnih elem. X broj disonan. elem. Disonancija = ---------------------------------------------------------------------------važnost konsonantnih elem. X broj konson. elem. Iz ove formule proizlazi da će disonancija biti utoliko veća ukoliko je u vezi sa nekim objektom više disonantnih a manje konsonantnih elemenata. Ako broj disonantnih elemenata bude veći od broja konsonantnih elemenata, aritmetički izraženo, disonancija postaje veća od 1. Takva disonancija postaje neugodna. Neugodnosti se nastoji čovek osloboditi, ona ga pokreće na aktivnost da je redukuje, deluje kao motiv. Čovek, pre svega, nastoji da izbegne situacije i informacije koje mogu povećati disonanciju. Ukoliko je disonancija veća, sve veći je pritisak da se otkloni i čovek se više ne zadovoljava samo izbegavanjem situacija koje mogu povećati disonanciju nego pristupa aktivnom procesu da je smanji ili otkloni. Za smanjenje disonancije mogu se koristiti tri načina: 1)
Menjanje vlastitog ponašanja, menjanje postupka. Ako uvidimo da ja naše saznanje o nekom objektu u neskladu sa našim postupcima prema tom objektu, najjednostavniji put za usklađivanje jeste da prekinemo sa tim postupcima koji su u neskladu. Ako neki pušač dode do uverenja da je pušenje štetno, nesklad se može otkloniti tako što će prestati da puši. To je najjednostavniji način, ali ne i najčešći.
453
NIKOLA ROT
2)
Menjanje pojedinih kognitivnih elemenata je drugi način za smanjenje disonancije. Disonancija između zadovoljstva u pušenju i znanja da je pušenje štetno i da izaziva rak pokušava se otkloniti na taj način što se traže podaci suprotni podacima o tome da pušenje izaziva rak. Poziva se, na primer, na mišljenje autoriteta koji zastupaju shvatanje da pušenje ne izaziva rak ili na činjenicu da i mnogi lekari puše. 3) Treći način je otklanjanje disonancije dodavanjem novih kognitivnih elemenata. Kad je teško izmeniti postojeće kognitivne elemente, mogu se tražiti novi kognitivni elementi koji su u konsonanciji sa ranijim kognitivnim elementima na kojima je počivao naš stav. Pušač koga su uznemirile informacije o raku počinje da pravda dalje pušenje isticanjem da pušenje dovodi do smanjenja tenzije, do oslobođenja od uznemirenosti i da tako u stvari pomaže zdrav lju. Naglašavanje potrebe za skladom, pa i objašnjavanje uslova u kojima dolazi do nesklada, nije ništa novo. I mnoge druge teorije ravnoteže to naglašavaju. Festingerovu teoriju karakteriše razmatranje procesa koji nastaje posle odluke (posle zauzimanja stava) formirane usled uočene disonancije. Festinger navodi i da ova odluka opet rađa disonanciju; prihvatanju jedne alternative suprotstavlja se verovanje u eventualnu prednost neizabrane alternative. Sad se ponovo javlja i težnja za redukcijom disonancije (koja se javlja i pre odluke ili zauzimanja određenog stava). Da bi se odluka stabilizovala ili prema Levinovom terminu „zamrzla“ nastojaće se izmeniti kognitivni elementi tako da odluka dobije veću vrednost. Ulaže se napor da se izabrana a lternativa ili zauzeti stav doživi kao bolja alternativa, kao opravdaniji stav. Posebna je odlika Festingera što, polazeći od svoje teorije i postavki koje on sadrži, konstruiše veoma zanimljive eksperimente kojima nastoji da proveri konsekvencije tih postavki. Na primer, iz spomenute teorijske postavke da će biti oštriji pritisak da se otkloni disonancija koja se javlja posle odluke ukoliko je disonancija veća, Festinger izvodi pretpostavku naoko protivrečnu opštem iskustvu da će ljudi više napora uložiti da pokažu ispravnom odluku ili opredeljenje kad je nagrada za postupanje koje proizlazi iz te odluke manja nego kad je nagrada veća. Festinger to objašnjava time što oni žele da se oslobode disonancije koju je odluka izazvala, a koja je veća kad je nagrada manja. U eksperimentu koji je sproveo (zajedno sa J. Carlsmithom, 1959) on je dao ispitanicima da obave jedan dosadan i neugodan zadatak. Zatim je od ispitanika tražio da drugim osobama budućim ispitanicima saopšte da je zadatak bio prijatan i interesantan (objašnjavajući da treba subjekte za dalje eksperimentisanje). Za ove izjave obmane on je ispitanike nagrađivao. Ispitanici u jednoj grupi su kao nagradu dobijali po jedan dolar, u drugoj po dvadeset dolara. Formirao je i treću, kontrolnu grupu od koje nije traženo da obmanjuje druge buduće ispitanike i koja nije nagrađivana. Pošto su ispitanici dobili nagrade, od njih je zahtevano da iznesu koliko im je stvarno bio neprijatan i dosadan zadatak. Rezultati su pokazali: da su oni ispitanici, koji su za svoje izjave drugim budućim ispitanicima da im je zadatak bio prijatan kao nagradu dobili 1 dolar, u ovom naknadnom ispitivanju ocenjiva li čak da
454
TEORIJ E STAVOVA
je zadatak u izvesnoj meri bio prijatan. Oni koji su dobili 20 dolara ocenjivali su, međutim, da nije bio ni prijatan ni neprijatan, da je bio neutralan. (Ispitanici iz kontrolne grupe, razume se, izjavili su da je zadatak bio neprijatan.) Pokazalo se, zaista, da su oni, koji su dobili za izvršenje zadatka manju nagradu, izjavljivali da je zadatak bio prijatniji nego oni koji su dobili veću nagradu. Rezultati, dakle, podržavaju Festingerovu pretpostavku da manja nagrada može biti efikasnija u izazivanju menjanja stavova nego veća. Festingerova teorija, kao što je spomenuto, pokazala se veoma stimulativnom za istraživanje i on sam je organizovao veći broj veoma inventivnih i po rezultatima vrednih eksperimentalnih istraživanja. Teorija, kao što vele Dojč i Kraus (M. Deutsch i R. M. Krauss, 1965) nije rešila probleme i dala definitivno teorijsko objašnjenje, ali je postavila veći broj zanimljivih pitanja u vezi sa menjanjem stavova, a posebno u vezi sa procesima koji se javljaju posle odluke i opredeljivanja. Zahvaljujući istraživanjima za koje je predstavljala hipotetsku pretpostavku, dovela je do više zanimljivih nalaza. Među ostalim, do nalaza da je moguće da bude više pristrasnosti i predrasuda u ocenjivanju alternativa posle odluke i opredeljenja nego pre donošenja od luke. Opravdani su prigovori Festingerovoj teoriji da su neki pojmovi koje koristi suviše opšti i nedovoljno jasni. Među ostalim, nije jasno određen motivacioni karakter doživljene disonancije, ne određuje se da li je to opšti i urođeni motiv (iako ga Festinger naziva i nagonom) ili je to motivaciona snaga stečena na osnovu iskustva u određenoj kulturi. Ne vidi se jasno koji momenti doprinose pojačavanju motivacione snage doživljenog nesklada među kognitivnim elementima, a koji slabljenju. Neke postavke od kojih polazi teorija veoma su diskutabilne. Ne zna se, na primer, da li se ljudi zaista osećaju zadovoljni u stanju bez tenzije i da li zaista teže za punim skladom. Rezultati pojedinih, eksperimentalnih istraživanja, koje je Festinger organizovao radi provere hipoteza koje proizlaze iz njegove teorije, mogli bi se tumačiti i drugačije nego što on čini i ti rezultati, iako od vrednosti sami po sebi, nisu tako očigledna potvrda Festingerovih teorijskih postavki kao što to on navodi.
KACOVA FUNKCIONALNA TEORIJA Postoji nekoliko teorija koje autori nazivaju tipološkim teorijama (C. A. Insko, 1967). One ističu da, pre nego što se pristupi pokušaju menjanja stavova, treba utvrditi koje vrste ili koga tipa je stav. Takvu jednu teoriju je postavio Kac (D. Katz, 1960) sam i u zajednici sa Stoutlendom (D. Katz i E. Stoutland, 1959). Karakteristično je za ovu teoretsku koncepciju da naglašava motivacionu ulogu stavova. U funkcionalnosti stavova za zadovoljenje različitih motiva leži ključ za objašnjenje procesa formiranja i menjanja stavova. Nisu, po mišljenju ovih autora, toliko važni kognitivni procesi i kognitivni elementi i njihova usklađenost koliko motivacioni momenti i smisao stava i korist od njega.
455
NIKOLA ROT
S obzirom na to u kom su stepenu izražene tri komponente stavova (kogmtivna, afektivna i konativna) možemo razlikovati više vrsta stavova. Pre svega, možemo razlikovati afektivne stavove. To su stavovi kod kojih je izražena emocionalna komponenta a slabo razvijene kognitivna i konativna. Određeni objekti ili sadržaji izazivaju osećanja, ali ne i neke jasne sudove o vrednosti ili određenu spremnost za akciju. Zbog toga je, na osnovu poznavanja ovih stavova, teško predviđati ponašanje. Drugu vrstu stavova čine tzv. intelektualizovani stavovi. To su stavovi kod kojih je, pored emocionalne komponente, veoma izražena i kognitivna komponenta. Treću vrstu čine stavovi orijentisani prema akcijama. Kod ovih je naročito izražena konativna komponenta a slabije razvijena kognitivna. Samo kod četvrte vrste stavova, koju autori nazivaju uravnoteženim stavovima, sve su komponente dovoljno izrazite, a ovi stavovi redovno su usklađeni i sa drugim stavovima koje pojedinac ima i obrazuju sa njima jedan usklađen sistem stavova. Pojedine od ovih vrsta stavova imaju jednu ili više od s ledeće četiri glavne funkcije stavova: 1) Instrumentalnu ili utilitarističku funkciju. Služe da se postigne neka korist ili nagrada, a izbegne šteta ili kazna. Takvi pozitivni stavovi formiraju se prema objektima koji donose korist, a negativni prema objektima kod kojih se očekuje šteta. Naglašavanje ove funkcije u čovekovom ponašanju i njegovim uverenjima nalazimo u Bentanovom modelu ekonomskog čoveka; a u savremenim shvatanjima u bihejviorističkim teorijama učenja. 2) Odbrambenu funkciju, tj. takvu koja služi tome da se osoba koja formira stav odbrani od neugodnih saznanja o sebi ili uopšte od prihvatanja neprijatne stvarnosti. Takav karakter imaju, na primer, predrasude prema različitim grupama a kad se javljaju kod osoba nesigurnih u svoju vlastitu vrednost. Ovakvim osobama ova vrsta stavova pomaže da sebe dožive kao vredne i vrednije od pripadnika grupa prema kojima imaju predrasude. Psihoanalitičke i neopsihoanalitičke koncepcije ističu ovaj izvor mnogih ljudskih reakcija. 3) Funkciju manifestovanja ličnih vrednosti. Neki stavovi se formiraju kao manifestovanje personalnih vrednosti. Pojedinac oseća zadovo ljstvo u iznošenju i saopštavanju svojih stavova. Neko za koga su karakteristične demokratske vrednosti doživljava zadovoljstvo kada može da izrazi stavove kojima manifestuje ove vrednosti i kada se angažuje u aktivnostima koje doprinose afirmisanju demokratskih vrednosti. Ova se funkcija uverenja i stavova ističe kao centralna u koncepcijama ličnosti koje naglašavaju samoaktualizaciju ličnosti kao osnovnu ljudsku potrebu. 4) Funkciju saznavanja koja dolazi do izražaja u težnji da se shvate pojave u svetu. Ljudi imaju potrebu da razumeju stvari i pojave oko sebe, da im nađu smisao, da usklade i uopšte svoja iskustva. Oni formiraju stavove koji služe toj svrsi. Jedna grupa stavova, među stavovima, kao glavnu funkciju ima objašnjavanje pojava i njihovo smisleno povezivanje. Ovu funkciju stavova ističe geštaltistička koncepcija i ona dolazi do izražaja u svim teorijama stavova koje naglašavaju težnju za balansom, za konsonancijom, kongruencijom ili konzistencijom.
456
______________________________________________________________________________________________________ TEORIJB STAVOVA________________
Do menjanja stavova dolazi kad stavovi više ne ispunjavaju funkcije koje su do tad imali i uspešno vršili. Menjanje stavova možemo razumeti ako poznajemo njihovu funkciju. Do promene stavova koji imaju utilitarističku funkciju dolazi kad dotadašnji stav ne pruža više prednosti koje je do toga momenta pružao. Do promene ovih stavova može doći i usled promene nivoa aspiracije. Neko ko želi da podigne svoj status nije više zadovoljan malim automobilom, on menja svoj odnos prema njemu, ne voli ga i ne ceni ga više kao pre, a kao poželjan ocenjuje veliki automobil. Stavovi sa vrednosno-ekspresivnom funkcijom menjaće se ako dođe do neke vrste nezadovoljstva sa samim sobom ili ako dođe do ocene da bi drukčiji i novi stavovi pružali bolju mogućnost da se izrazi vlastita ličnost. Dvosmislenost koju izazivaju nove informacije ili drugačiji smisao i veća smislenost koji su posledica novih podataka dovešće do menjanja stavova sa saznajnom funkcijom. Najteže se menjaju stavovi koji imaju odbrambenu funkciju. Rečeno je da stavovi sa odbrambenom funkcijom dolaze do izražaja kad se osoba oseća ugroženom, na primer, kad se plaši da će u kompeticiji i poređenju sa drugima biti slabija ili kad strahuje od tuđih negativnih ocena o sebi. Veoma teško je osobi odreći se ovih stavova. Odricanjem od njih ona se oseća ugroženom. Na stavove sa ovom funkcijom persuazivna komunikacija. koja inače može da utiče na stavove sa drugim funkcijama, zbog toga slabo deluje. Ona ostaje neefikasna jer bi osoba prihvatanjem novih i drukčijih stavova izgubila mogućnost da se brani od osećanja nesigurnosti. Da bi se takvi stavovi mogli menjati, potrebno je da se smanji osećanje ugroženosti. Na menjanje ovih stavova najefikasnije deluje ona komunikacija koja doprinosi tome da osoba dobije uvid u odbrambeni karakter svojih stavova, a da pri tom ipak ne dođe do povećanja osećanja ugroženosti, nego eventualno do smanjenja toga osećanja. Kacova koncepcija je pokušaj objedinjenja različitih strana i različitih funkcija psihičkih procesa u ponašanju ljudi. To samo po sebi predstavlja vredan pokušaj. Ali, kao nedostatak Kacove koncepcije može se oceniti nedovoljna povezanost među pojedinim delovima koji su uključeni u njegov sistem i nepostojanje empirijske validacije za iznete osnovne postavke ove koncepcije.
457
N IKO LA ROT
SADRŽAJ
PREDGOVOR DESETOM IZDANJU ............................................................................................ 3 UVODNI DEO PREDMET I PROBLEMI SOCIJALNE PSIHOLOGIJE ................................................ 8 Predmet socijalne psihologije .............................................................................................. 8 Problemi izučavanja .............................................................................................................. 9 Definicije socijalne psihologije ......................................................................................... 13 Socijalna psihologija i srodne naučne discipline ........................................................... 15 Socijalna psihologija i opšta psihologija ............................................................. 15 Socijalna psihologija i sociologija ....................................................................... 16 Socijalna psihologija i antropologija ................................................................... 18 RAZVOJ SOCIJALNE PSIHOLOGIJE ............................................................................ 20 Tri perioda u razvitku socijalne psihologije ................................................................... 20 Razmatranja o pojedinim socijalno-psihološkim problemima ...................................... 21 Platon i Aristotel......................................................................................................21 Hobs i Ruso ............................................................................................................... 23 Hedonizam i altruizam ............................................................................................ 24 Shvatanja o suštini socijalnog ponašanja.........................................................................25 Pitanje osnivača socijalne psihologije..................................................................25 Shvatanja evolucionista .......................................................................................... 26 Shvatanja koja naglašavaju nadindividualnu svest ............................................. 27 Shvatanja koja naglašavaju imitaciju i sugestiju ................................................. 28 Instinktivističko shvatanje Mek Dugala ............................................................... 30 Razvoj sistematskog empirijskog izučavanja..................................................................32 Počeci sistematskog empirijskog istraživanja.....................................................32 Razvoj od tridesetih godina XX veka ................................................................... 34 Razvitak od četrdesetih godina .............................................................................. 36 Uzroci brzog razvoja ............................................................................................... 39 METODE I TEHNIKE SOCIJALNE PSIHOLOGIJE .................................................... 41 Metoda kao opšti pristup pojavama .................................................................................. 41 Metoda kao metodološki princip ....................................................................................... 43 Metoda kao opšti način organizacije istraživanja ........................................................... 44 Metoda eksperimentalnog istraživauja ............................................................................. 45
462
SADRŽAJ
Karakteristike...........................................................................................................45 Vrste eksperimentalnog istraživanja ..................................................................... 46 Ograničenja eksperimentalnog istraživanja ......................................................... 48 Metoda sistematskog neeksperimentalnog istraživanja ................................................. 50 Karakteristike...........................................................................................................50 Prednosti i nedostaci ............................................................................................... 51 Vrste neeksperimentalnog istraživanja u socijalnoj psihologiji ....................... 52 Metoda kao postupak u pojedinim fazama istraživanja; tehnike istraživanja ...........54 TEORIJSKI PRISTUPI U SOCIJALNOJ PSIHOLOGIJI I
KARAKTERISTIKE SOCIJALNE PSIHOLOGIJE .......................................57
Teorijski pristupi ................................................................................................................. 57 Bihejvioristički pristup ........................................................................................... 57 Geštaltistički pristup ............................................................................................... 58 Psihoanalitički pristup ............................................................................................ 59 Vrednost pojedinih teorijskih pristupa ................................................................. 60 Marksovo učenje ...................................................................................................... 61 Karakteristike socijalne psihologije kao nauke..............................................................62 Socijalna psihologija kao društvena nauka..........................................................62 Socijalna psihologija kao psihološka disciplina ................................................. 63 Socijalna psihologija kao empirijska disciplina .................................................. 64 Stanje savremene socijalne psihologije ........................................................................... 65 Literatura ............................................................................................................................. 68 SOCIJALIZACIJA: PROCESI, AGENSIIIZVORI PROCESI SOCIJALIZACIJE ............................................................................................ 72 Shvatanja i problemi...........................................................................................................72 Važnost proučavanja socijalizacije.......................................................................72 Pojam socijalizacije ................................................................................................ 74 Problemi socijalizacije ........................................................................................... 76 Teorijska shvatanja i pristupi ................................................................................. 78 Socijalno učenje..................................................................................................................82 Vrste i oblici socijalnog učenja.............................................................................82 Klasično uslovljavanje ............................................................................................ 83 Instrumentalno uslovljavanje ................................................................................. 86 Opservaciono ili vikarijsko uslovljavanje ........................................................... 89 Učenje po modelu...............................................................................................................92
463
NIKOLA ROT
Učestalost i vrste učenja po modelu ...................................................................... 92 Učenje identifikacijom ............................................................................................ 94 Učenje imitacijom .................................................................................................. 100 Učenje učenjem uloga ................................ .......................................................... 105 Učenje uviđanjem .............................................................................................................. 107 Neki od uslova socijalizacije ........................................................................................... 110 Diskriminacija i generalizacija draži ................................................................... 111 Internalizacija ......................................................................................................... 112 Faktori koji doprinose internalizaciji .................................................................. 114 Nagrađivanje i kažnjavanje .................................................................................. 117 AGENSIIIZVORI SOCIJALIZACIJE ............................................................................ 122 AGENSI SOCIJALIZACIJE ............................................................................................ 122 Porodica..................................................................................................................122 Škola ........................................................................................................................ 127 Vršnjaci ................................................................................................................... 130 Socijalizacija odraslih ........................................................................................... 133 Sredstva masovnih komunikacija ........................................................................ 136 IZVORI SOCIJALIZACIJE ............................................................................................. 139 Kultura i socijalizacija......................................................................................................139 Pojam kulture; implicitna kultura........................................................................139 Istraživanja o vezi kulture i ličnosti .................................................................... 142 Pokušaji objašnjenja povezanosti kulture i ličnosti .......................................... 145 Nacionalne karakteristike ..................................................................................... 149 Istraživanja J. Cvijića o psihičkim osobinama južnoslovenskih naroda.........................................................................................154 Položaji i uloge .................................................................................................................156 Pojam i vrste položaja i uloge..............................................................................156 Uloga i ponašanje ličnosti .................................................................................... 160 Sukobi uloga ........................................................................................................... 162 Razlike između muškaraca i žena; muške i ženske uloge ................................ 165 Društvena struktura i socijalizacija ponašanja..............................................................168 Važnost društvene strukture za razvitak ličnosti...............................................168 Određivanje klasne pripadnosti u socijalno-psihološkim istraživanjima.........................................................................................................171 Istraživanja o povezanosti klasne pripadnosti i osobina ličnosti .................... 173 Veza između društvene strukture i pojedinih sistema ponašanja .. 175 Literatura ........................................................................................................................... 178
464
SADRŽAJ
EFEKTI SOCIJALIZACIJE SOCIJALIZACIJA OSNOVNIH PSIHIČKIH FUNKCIJA ......................................... 186 Socijalni faktori i opažanje..............................................................................................186 Antropološki podaci o delovanju socijalnih faktora na opažanje ....186 Perceptualna odbrana i perceptualna akcentuacija ........................................... 190 Uticaj socijalnih faktora na učenje i pamćenje ............................................................. 193 Uticaj socijalnih faktora na retenciju i reprodukciju ......................................194 Glasine i širenje glasina ....................................................................................... 197 Uticaj stavova i očekivanja na pamćenje ........................................................... 200 Socijalni faktori i mišljenje ............................................................................................. 204 Uticaj drugih osoba na suđenje ........................................................................... 204 Uticaj tuđih sudova na uverenost različitih vrsta sudova ................................ 208 Sugestija i shvatanje o sugestiji .......................................................................... 210 Kultura, jezik i mišljenje......................................................................................213 Socijalni faktori i merenje inteligencije ........................................................... 216 Sredinski uslovi u razvitku inteligencije ........................................................... 219 Socijalni faktori i emocionalno ponašanje....................................................................223 Socijalni momenti i javljanje emocija................................................................223 Kulturom uslovljene razlike u istraživanju emocije ......................................... 226 SOCIJALIZACIJA I MOTIVACIJA ............................................................................... 230 Shvatanja o motivima i vrstama motiva ......................................................................... 230 Socijalizacija bioloških potreba ...................................................................................... 233 Socijalni motivi................................................................................................................236 Motivi socijalnog ponašanja i socijalni motivi ................................................. 236 Socijalni motivi usmereni na obezbeđenje lične egzistencije i afirmaciju...238 Motiv borbenosti...................................................................................................238 Motiv sigurnosti ................................................................................................... 239 Motiv za sticanjem ................................................................................................ 239 Motiv za samopotvrđivanjem .............................................................................. 240 Motiv za priznanjem, statusom i prestižom ....................................................... 241 Motiv moći ............................................................................................................. 241 Motiv za samostalnošću i slobodom ........................................................ . .........243 Motiv za samoaktualizacijom .............................................................................. 243 Socijalni motivi usmereni na povezanost sa drugim ljudima ..................................... 244 Gregarni motiv.......................................................................................................244 Motiv za afektivnom vezanošću .......................................................................... 246 Motiv zavisnosti i neki drugi motivi .................................................................. 247
~465
NIKOLA ROT
Motiv za postignućem.......................................................................................................247 Motiv za postignućem, njegovo utvrđivanje i poreklo ..................................... 247 Motiv za postignućem i pojedine karakteristike ponašanja ............................. 251 Motiv za postignućem i ekonomski razvitak ...................................................... 254 Afilijativni motiv...............................................................................................................260 Manifestovanje afilijativnosti, izvori i uslovi afilijativnosti ........................... 260 Uzroci intenziteta afilijativnosti .......................................................................... 262 Red rođenosti i afilijativnost ................................................................................ 265 Agresivnost.........................................................................................................................268 Pojam i pojava agresivnosti .................................................................................. 268 Instiktivistička shvatanja ...................................................................................... 270 Frustracija i agresivnost ....................................................................................... 272 Agresivnost i učenje ............................................................................................. 275 Pomeranje agresivnosti i katarza ......................................................................... 277 Altruističko ponašanje ...................................................................................................... 280 Empirijsko proučavanje pomaganja i nepomaganja drugima .......................... 280 Određenje pojma .................................................................................................... 283 Činioci koji utiču na altruističko ponašanje ....................................................... 284 Poreklo altruističkog ponašanja ........................................................................... 288 Razvijanje altruističkog ponašanja......................................................................289 Konformiranje, poslušnost i pokoravanje......................................................................291 Konformiranje kao motiv......................................................................................291 Spremnost za prihvatanje tuđih zahteva; ogled S. Malgrema .......................... 292 Korišćenje različitih načina da se izazove pokoravanje ................................... 297 Moralna svest.....................................................................................................................300 Pojam i struktura moralne svesti ......................................................................... 300 Razvoj i menjanje moralne svesti ............................................. . ......................... 303 Literatura ...........................................................................................................................309 SOCIJALNI STAVOVI POJAM I PRIRODA SOCIJALNIH STAVOVA............................................................ 314 Korišćenje pojma stava ..................................................................................................... 314 Definicije stava .................................................................................................................. 316 Složenost stava ................................................................................................................... 318 Pojmovi srodni pojmu stava ............................................................................................. 320 Vrednosti ............................................................................................................................. 322 Ispitivanje vrednosti kod nas ................................................................................ 323 Ideologije............................................................................................................................325
466
SADRŽAJ
Pojam i opšte karakteristike ................................................................................. 325 Političke ideologije .............................................................................................. 326 Religijsko-crkvene ideologije .............................................................................. 327 Vrste stavova ..................................................................................................................... 330 Dimenzije stavova ............................................................................................................. 330 Strukture stavova .............................................................................................................333 Sindromi stavova i bazični socijalni stavovi .................................................... 333 Osnovni socijalni stavovi prema Gilfordu ......................................................... 334 Antidemokratska orijentacija i autoritarna ličnost ....................................................... 336 Problem istraživanja.............................................................................................336 Antisemitizam i antidemokratska orijentacija ................................................... 338 Etnocentrizam ........................................................................................................ 339 Politički konzervativizam .................................................................................... 340 Autoritarna ličnost ............................................................................................... 341 Vrednost i kritika Adornovog istraživanja ......................................................... 344 Političko opredeljivanje i autoritarnost.........................................................................348 Ajzenkovo shvatanje i kritika tog shvatanja.....................................................348 Shvatanja Rokiča i drugih .................................................................................... 351 Delovanje i funkcija stavova...........................................................................................353 Uticaj stavova na ponašanje.................................................................................353 Funkcionalni karakter stavova i predrasuda ...................................................... 356 FORMIRANJE I MENJANJE SOCIJALNIH STAVOVA............................................ 360 Grupna pripadnost kao faktor formiranja socijalnih stavova ..................................... 361 Uticaj nacionalne kulture ..................................................................................... 362 Uticaj političkih i crkvenih organizacija ........................................................... 363 Uticaj primarnih grupa ......................................................................................... 365 Uloga informisanosti i znanja ......................................................................................... 366 Personalni momenti i formiranje stavova ...................................................................... 368 Aktualna motivacija ............................................................................................. 368 Trajne karakteristike ličnosti .............................................................................. 369 Menjanje stavova .............................................................................................................. 371 Zavisnost od karakteristika stavova .................................................................... 372 Zavisnost od karakteristika ličnosti .................................................................... 373 Zavisnost od grupe ................................................................................................ 374 SPECIFIČNI FAKTORI FORMIRANJA MENJANJA STAVOVA....................................................................................................377 Specifični faktori u vezi sa grupom ............................................................................... 377
467
NIKOLA ROT
Čvrstina grupnih normi ......................................................................................... 378 Kontrola održavanja grupnih normi .................................................................... 379 Procena vrednosti članstva u grupi ..................................................................... 380 Status u grupi ....................................................... .................................................. 380 Specifični faktori u vezi sa komunikacionom situacijom ............................................ 380 Masovna i izolovana situacija ............................................................. . ...............381 Javno deklarisanje ................................................................................................ 382 Grupna diskusija i grupno odlučivanje ............................................................... 382 Specifični faktori u vezi sa sadržajem komunikacija ................................................... 383 Ocena važnosti stavova za lične ciljeve ............................................................. 383 Stepen promena za koji se zalaže ........................................................................ 384 Izazivanje emocije straha ..................................................................................... 386 Specifični faktori u vezi sa organizacijom komunikacije ............................................ 388 Jednostrana ili potpuna informacija .................................................................... 389 Raspored argumenata ............................................................................................ 390 Potrebe i sredstva ................................................................................................. 391 Izvođenje ili neizvođenje zaključaka .............................................. ................... 391 Specifični faktori u vezi sa karakteristikama komunikatora ....................................... 392 Poverenje u komunikatora .................................................................................... 393 Privlačnost i status komunikatora ...................................................................... 394 Uticaj masovnih sredstava komunikacije.......................................................................395 Mišljenja o efektu .................................................................................................395 Način delovanja ....................... .............................................................................. 396 Delovanje pojedinih vrsta sredstava komunikacije ........................................... 398 Propaganda.........................................................................................................................399 Pojam i suš .ina propagande ................................................................................. 399 Principi propagande ............................................................................................... 401 Tehnike propagande ................................................................................. ..............403 ODRŽAVANJE STAVOVA I OTPOR PREMA NJIHOVOM MENJANJU........................................................................................................................405 Faktori koji doprinose otpornosti prema menjanju stavova ........................................ 405 Načini sticanja otpornosti ................................................................................................ 407 Istraživanja V. Mekgvajera o namernom stvaranju otpornosti ....................................410 Istraživanja P. Tanenbauma o stvaranju otpornosti ...................................................... 413 PREDRASUDE .................................................................................................................. 418 Pojam i karakteristike predrasuda ................................................................................... 418 Nacionalizam i drugi oblici nacionalne vezanosti........................................................420
468
Psihološki sadržaj nacionalizma.........................................................................420 Oblici nacionalne vezanosti ................................................................................. 422 Uslovi javljanja i širenja predrasuda .................................................................. 426 Izvori snage nacionalne vezanosti ..................................................................... 428 Etničke stereotipije...........................................................................................................429 Priroda i funkcije .................................................................................................429 Ispitivanje etničkih stereotipija ........................................................................... 431 Persistencija i menjanje stereotipija ................................................................... 434 Pitanje tačnosti stereotipnih ocena ..................................................................... 436 Teorije o poreklu predrasuda ........................................................................................... 437 Teorije opravdane reputacije ............................................................................... 437 Fenomenološke teorije predrasuda ..................................................................... 438 Psihodinamičke teorije ......................................................................................... 438 Situacione teorije .................................................................................................. 440 Kulturološke teorije ............................................................................................. 441 Društveno-istorijske teorije ................................................................................. 441 Dvostruka funkcionalnost predrasuda ................................................................ 442 Borba protiv predrasuda .................................................................................................. 444 TEORIJE STAVOVA........................................................................................................ 448 Pokušaji teorijskog uopštavanja o menjanju i održavanju stavova ........................... 448 Hajderova teorija balansa ................................................................................................ 451 Festingerova teorija kognitivne disonancije ................................................................. 452 Kacova funkcionalna teorija ........................................................................................... 455 Literatura .......................................................................................................................... 458
