1. KRIMINOLOGIJA SA PENOLOGIJOM POJAM KRIMINOLOGIJE •
POJAM-Kriminologija je naučna disciplina koja se bavi fenomenom kriminaliteta, odnosno protivzakonitog ponašanja pojedinaca i grupa: uzrocima, razvojem, zakonitostima...
•
U savremenoj kriminologiji se izučava i problem žrtve kriminala, a ta disciplina u okviru kriminologije se naziva viktimologija.
•
Kriminologija je društvena nauka, jer se bavi društvenim fenomenom koji je karakterističan samo za ljudsko društvo .
2. PREDMET KRIMINOLOGIJE PREDMET kriminologije je kriminal i kriminalac, odnosno pojava kršenja zakonske norme koja je zapisana u krivičnom zakoniku jedne države pojedincima koji su za kršenje zakonske norme osuđeni od strane suda. KO JE KRIMINALAC: Kriminalac je osoba koja je prekršila zakonsku normu i za nju je pravosnažnom presudom osuđena. Nije kriminalac onaj ko nije osuđivan za kršenje zakonskih normi jer niko nije kriv dok to sud svojom presudom ne utvrdi. Ovo je jedna protivurečnost, jer mnogi ljudi krše zakonska pravila, ali njihovi protivzakoniti postupci nisu otkriveni i zbog toga se ne smatraju kriminalcima, a ne iz razloga što nisu učinili krivično delo. U kriminologiji se taj fenomen naziva "tamnom brojkom kriminala". Pretpostavlja se da se samo deseti deo svih počinjenih krivičnih dela otkrije i kazni. 3. NASTANAK KRIMINOLOGIJE ISTORIJAT: Upotreba pojma kriminologija datira od kraja XIX veka(1879) i taj pojam je prvi upotrebio francuski antropolog P. Topinard za označavanje nauke koja se bavi problemom izučavanja krivičnih dela. Posle njega pojam “kriminologija” preuzima R Garofalo, dajući jednom svom delu naziv “Kriminologija”(1884). Od tada se taj pojam različito tretira i određuje u kriminološkoj, krivično-pravnoj i sociološkoj literaturi. U ovoj oblasti vlada i do danas nesuglasje oko pojma, predmeta i karaktera kriminologije 4. RAZVOJ KRIMINOLOGIJE I. U počeku kriminološka misao se bavila pretežno pitanjem čoveka-izvršioca krivičnog dela, pa su raniji kriminološki sistemi izučavali delinkventa kao osnovni predmet kriminologije: Lombrozo Garofalo Feri
Tard i dr. II Sa prodorom shvatanja o društvenim uticajem na kriminogene faktore, kriminologija izučava, pored delinkventa i kriminalne aktivnosti.Tada se javlja kriminalna etiologija i kriminalna fenomenologija kao grane kriminologije. Napuštaju se biološke i antropološke teorije i sve su prisutnije sociološke i psihosociološke teorije 5. RAZVOJ KRIMINOLOGIJE III Interdisciplinarni i multifaktorski pristup u izučavanju kriminaliteta: Zločin, Zločinac, Sredina FAKTORI: Kriminalitet je proizvod delovanja velikog broja faktora koji se razlikuju kod različitih delinkvenata 6. DEFINICIJA KRIMINOLOGIJE -Definisanje i određenje kriminologije je u neposrednoj vezi sa stavovima autora prema predmetu proučavanja pojava, ideološkim konceptom, metodama koje se koriste u proučavanju pojava i drugih elemenata. -Iz tih razloga, između ostalog, zavisi i sadržaj definisanja kriminologije. -Svakako treba napomenuti da ima jako različiti pristupi kriminologiji, pa samim tim i različite definicije kriminologije. 7. NEKOLIKO DEFINICIJA KRIMINOLOGIJE UŽE DEFINICIJE 1.Najuže definisanje kriminologije kao discipline koja se bavi proučavanjem kriminaliteta (Garofalo, Dirkem ). 2.Kriminologija kao nauka koja pručava kriminalitet pojedinih ljudi i kulturnih naroda (Sauer). 3.Nauka koja empirijski istražuje zločin i ličnost izvršioca(Pinatel, Kaufmin i drugi 8. NEKOLIKO DEFINICIJA KRIMINOLOGIJE ŠIRE DEFINICIJE
Obeležja širih definicija je da kriminologiju određuju kao nauku ili naučnu disciplinu koja proučava oblike i uzroke kriminaliteta i svih ostalih društveno negativnih pojava, prestupnike, društvene i državne mere za sprečavanje takvih ponašanja i sl. Po Saderlendu i dr. Kriminologija je nauka o zločinima kao fenomenu u društvu, koja obuhvata procese i nastanak zločina, zakona, povrede zakona i reakcije na povrede zakona. 9. NEKOLIKO DEFINICIJA KRIMINOLOGIJE 2.Austriski kriminolozi najčešće kriminologiju definišu kao nauku koja u izučavanju polazi od toga da se kriminologija bavi izučavanjem “realnim pojavama izvršenja i suzbijanja krivičnih dela”. 3.Sovjetski autori zastupaju stav da je kriminologija deo krivično pravne nauke o stanju, dinamici, uzrocima kriminaliteta, metodama za njegovo proučavanje i sredstvima za njegovo sprečavanje. 4.Kriminologija se može definisati kao samostalna, teorijsko-empirijska, interdisciplinarna društvena nauka o fenomenološkim karakteristikama i uzrocima kriminaliteta kao masovne društvene pojave i kriminalnog ponašanja kao pojedinačne pojave, sa ciljem njegovog objašnjenja i suzbijanja. 10. PODELA KRIMINOLOGIJE 1.KRIMINALNA FENOMENOLOGIJA I KRIMINALNA ETIOLOGIJA 2.OPŠTA I KLINIČKA KRIMINOLOGIJA 3.UNIVERZITETSKA I PRIMENJENA KRIMINOLOGIJA 11.KRIMINALNA FENOMENOLOGIJA Kriminalna fenomenologija –je deo kriminologije koji proučava spoljne manifestacije kriminaliteta kao masovne društvene pojave i činjenica kroz koje se ispoljava pojedinačno kriminalno ponašanje. -Prve elemente kriminalne fenomenologije nalaze se u radovima Pitavala (1734), kada je opisivao pojedine kriminalne slučajeve. -Najviše su se bavili fenomenologijom nemački teoretičari klasične krivičnopravne škole(Fojerbah). Oni su isistirali na na analizi svih modaliteta izvršenog krivičnog dela(vreme, način,mesto, sredstvo i sl.) -Po Grosu fenomenologija se bavi izučavanjem spoljašnjih simtoma na koje utiču unutrašnji događaji. -U novijoj kriminološkoj literaturi ističe se da predmet izučavanja kriminalne fenomenologije obuhvata pojavne oblike, strukturu, strukturalne promene i dinamiku kriminaliteta (Milutinović, Kupčević i dr.), odnosno kažnjive radnje i posledice prestupništva i prestupnika i oštećene, strukturu i klasifikaciju prestupnika, brojno stanje, rasprostranjenost, dinamiku prestupništva i sl. 12. KRIMINALNA ETIOLOGIJA
Kriminalna etiologija-filozofska nauka o uzrocima i posledicama stvari(od gr. Reči “aitia”-uzrok i “logos”-nauka, učenje) KRIMINALNA ETIOLOGIJA JE DEO KRIMINOLOGIJE KOJI PROUČAVA OPŠTE UZROKE KRIMINALITETA KAO MASOVNE DRUŠTVENE POJAVE I POJEDINAČNE, POSEBNE, NEPOSREDNE UZROKE, USLOVE I POVODE JAVLJANJA KRIMINALNOG PONAŠANJA. 13. KRIMINALNA ETIOLOGIJA Mnoga pitanja iz domena uzroka kriminaliteta ostala su nerazjašnjenja. Postoji veliki broj teorija i shvatanja koja pokušavaju da razjasne razloge javljanja kriminaliteta, ali i pored toga jedan broj pitanja je i dalje nejasan i ne znaju se uzroci koji dovode do kriminalnog ponašanja. -Neka od nejasnih pitanja su: -Kako objasniti ogroman kriminalitet u zemljama koje su bogate i u kojima je blagostanje? -Kako objasniti nizak kriminalitet u siromašnim zemljama sa velikim brojem izbeglica? -Kako objasniti ogroman kriminal u Americi koja je poznata po kriminolozima i sl. 14.KRIMINALNA ETIOLOGIJA Krominalna etiologija se najčešće deli prema prirodi faktora koji deluju na pojavu kriminaliteta: 1.EGZOGENU ETIOLOGIJU- uticaj društvenih faktora(socijalni uslovi, kultura, uticaj kriminogenih faktoira, socijalne devijacije, sredstva masuvne komunikacije, normativni i vrednosni sistemi i sl. 2.ENDOGENU ETIOLOGIJU-uticaj ličnih osobina, psiholoških osobina, crta ličnosti, karakter, temperament na pojavu kriminaliteta 15. OPŠTA KRIMINOLOGIJA I KLINIČKA KRIMINOLOGIJA Postoje različite podele kriminologije i u zavisnosti od predmeta izučavanja postoje: OPŠTA KRIMINOLOGIJA I KLINIČKA KRIMINOLOGIJA Opšta kriminologija-ima za predmet sređivanje, upoređivanje i suočavanje rezultata dobijenih od raznih kriminoloških nauka, kao i njihovo sistematsko izlaganje. -Ova podela potiče od francuskog kriminologa Žan Pinatela, a na III Međunarodnom kongresu kriminologa u Beogradu(1973), posebno je promovisana klinička kriminologija. -Opšta kriminologija je enciklopedijska, sintetička i nalazi se na vrh piramide svih kriminologija - ona treba da predstavlja kapu, objedinjujuću naučnu disciplinu za sve vrste kriminologija 16. OPŠTA KRIMINOLOGIJA I KLINIČKA KRIMINOLOGIJA 2.KLINIČKA KRIMINOLOGIJA
Klinička kriminologija predstavlja jedan kriminološki pravac koji se, za razliku od opšte kriminologije, sastoji u “multidisciplinarnom pristupanju individualnom slučaju, uz pomoć principa i metoda kriminološke nauke i specijalizovanih kriminologija”.Kroz multidisciplinarni pristup treba oceniti proučavanog delinkventa, formulisati hipoteze o njegovom budućem ponašanju i izraziti program pogodnih mera koje mogu da odstrane eventualni povrat. -Razvoj kliničke kriminologije može da se prati počev od Lombroza, koji se zalagao za izučavanje zločinca a ne zločina, preko Garofala koji je isticaoi važnost socijalne ankete, pa preko Pende, patologa,koji se zalagao za izučavanje promena u sistemu kod zločinca, pa do Di Tulija, koji je smatrao da treba primenjivati kliničke kriterijume pri izučavanju kriminaliteta-treba proučavati čovekovu ličnost u svim aspektima. 17. KLINIČKA KRIMINOLOGIJA -Za razvoj kliničke kriminologije značajan uticaj su imali italijanski kriminolozi-medicinske orjentacije, a kasnije francuski kriminolozi na čelu sa Pinatelom, Stanciu, Favard i dr.Takođe i kriminolozi iz Belgije, Nemačke i dr. Evropskih zemalja su doprineli ustanovljenju kliničke kriminologije. -Osnovna pitanja koja se razmatraju u okviru kliničke kriminologijesu: opasno stanje, problem kriminalne ličnosti,tipologija delinkvenata i sl. 18. UNIVERZITETSKA I PRIMENJENA KRIMINOLOGIJA Uiverzitetska (akademska) kriminologija razvija se na univerzitetu i zadovoljava intelektualnu radoznalost univerzitetskih nastavnika, istraživača, ali ne i društva.Ova kriminologija proučava, u većini slučajeva, društvo, dejstvo ukidanje kazne, stav javnog mnjenja u odnosu na težinu zločina i postupanje sa delinkventima, proučava društvene institucije-sud, policija, proučava delinkvente, njihove karijere , tipologiju delinkvenata etiologiju i sl. -Univerzitetska kriminologija je naišla na kritiku od strane administrativnih organa( pravosuđe, policija, zatvori i sl), jer čista kriminologija ne doprinosi rešavanju problema i da poboljša rad na terenu 19. PRIMENJENA-APLIKATIVNA KRIMINOLOGIJA Ona se bavi proučavanjem pojava na analitičko dinamičkom tendencijom.Ona prema Szabou ima tri funkcije: 1.Prevenciju zločina i rehabilitaciju zločinca, 2.Kontrolu kriminaliteta i 3.Proučava pravosudni, policijski i zatvorski sistem Primenjena kriminologija doprinosi razvijanju navedenih društvenih sistema u borbi protivu kriminala.Ona se zalaže da u svim ovim sistemima postoje istraživači koji izučavati i unapređuju sistem 20. METODE KRIMINOLOGIJE
Pod metodama se podrazumeva način na koji se u nauci dolazi do saznanja predmeta koji se proučava, ili, drugim rečima –to je postupak kojim se, na osnovu prethodnog znanja o predmetu nauke, dolazi do potpunijeg znanja. One obuhvataju tri elementa: 1.Postupak dolaženja do saznanja 2.Znanje o predmetu, 3.Sredstva- konkretizovane postupke za saznanje u naučnom istraživanju 21. KARAKTERISTIKE KRIMINOLOŠKOG METODA Obeležja kriminalnog metoda zavisi od predmeta i pojma kriminologije. 1.Da se polazi od teorijsko-empirijskog saznanja- od prikupljenih podataka o izvršenom kr. Delu i delinkventima. Postoji: - fundamentalno i(globalno-uopšteno saznanje sveta i pojava u njemu) -primenjeno istraživanje (ocena vrednosti postojećih sredstava u borbi protivu kriminalitetaaktuelno stanje) 2.Izbor metoda koji će obuhvatiti većinu raznovrsnih faktora koji uzrokuju kriminalno ponašanje 22. KARAKTERISTIKE KRIMINOLOŠKOG METODA 3.Izvršiti dobru klasifikaciju na osnovu zajedničkih obeležja-dobra kategorizacija faktora koje treba izučavati. 4.Uporedno proučavanje i poređenje grupe delinkvenata i nedelinkvenata 5. Interdisciplinarni pristup u izučavanju kriminoloških pojava (pravni, psihološki, sociološki, medicinski, kriminaklistički i sl.) 6.Timski- ekipni rad na projektu 7.Koristiti i pisane i nepisane izvore podataka, kai i primarne i sekundarne izvore podataka 23.METODE KOJE SE PRIMENJUJU U KRIMINOLOGIJI -Metode u kriminologiji su iz korpusa društvenih nauka i to: 1.ANALIZA I SINTEZA 2.APSTRAKCIJA I KONKRETIZACIJA 3.GENERALIZACIJA I SPECIJALIZACIJA
4.INDUKCIJA I DEDUKCIJA 5.DOKAZIVANJE I OPOVRGAVANJE 24. OPŠTE METODE 1.STATISTIČKI METOD 2.METOD MODELOVANJA 3.ANALITIČKO DESKRIPTIVNI 4.ISTORIJSKO KOMPARATIVNE Moguće je razlikovati metode kojima se izučava: 1.METODE IZUČAVANJA POJEDINAČNIH SLUČAJEVA I 2.METODE IZUČAVANJA KRIMINALITETA KAO MASOVNU POJAVU 25. METODE I TEHNIKE ZA IZUČAVANJE POJEDINAČNIH SLUČAJEVA 1.Metoda proučavanja individualnih slučajeva kriminalnog ponašanja- proučavanje slučajeva kriminalnih ponašanja pojedinih delinkvenata. Nakon toga koristi se metod sinteze radi objašnjenje pojave na nivou društva. 2.Klinički metod- koriste se analogne metode kao na klinici za ispitivanje pojedinca.Sastoji se od: 1.medicinsko-psihološko i socijalno ispitivanje 2.utvrđivanje kriminološke dijagnoze 3.prognoza budućeg ponašanja 4.utvrđivanje tretmana TEHNIKE: POSMATRANJE, ANKETA, TESTOVI,BIOGRAFSKI PODACI, DOKUMENTACIJA, INTERVJU I SL. 26. METODE I TEHNIKE ZA MASOVNE DRUŠTVENE POJAVE 1.Istraživanje kroz istraživački projekat -određivanje predmeta i cilja istraživanja -konstrukcija operacionalnog modela-organizacija i hronologija istraživanja -formulisanje hipoteza -prikupljanje činjenica -posmatranje -anketa i intervju
-eksperiment -upoređivanje -merenje -statistika kriminaliteta -tehnika prikupljanja podataka o stvarnom kriminalitetu -tehnika saznanja tamnih brojki -tehnika evaluacije 2.Metod prognoziranja u kriminologiji 27. KRIMINOLOGIJA U SISTEMU DRUŠTVENIH NAUKA -Kriminologijom su dominirale različite koncepcije u zavisnosti od predmeta i pojma-suštine shvatanja kriminologije. To je razumljivo jer se kriminologija bavi pojavom koju su pokrivale ili pokrivaju različite naučne discipline. Predmet je čovek i njegovo ponašanje, u zajednici-društvu. 28. KRIMINOLOGIJA I DRUGE NAUKE 1.Kriminologija i krivično pravo -Kriminalitet je predmet izučavanja obe nauke, -Krivično pravo je sistem zakonskih propisa kojima se inkriminiše određeno ponašanje, utvrđuje uslove za primenu kazne, definiše krivično delo i utvrđuje stepen društvene opasnosti-visina kazna(minim.maksimum) Kriminologija izučava kriminalitet i sve okolnosti u vezi sa kriminalitetom 29. KRIMINOLOGIJA I DRUGE NAUKE 2.Kriminologija i krivično procesno pravo Krivično procesno pravo je pravna nauka koja proučava sistem pravnih propisa kojima se određuje krivičnoprocesni subjekti, predviđa sadržina i forma njihove delatnosti i regulišu krivičnoprocesni odnosi radi rasvetljavanja i rešenja krivičnih stvari, a samim tim i ostvaruje krivičnopravna zaštita društva i države od kriminala. -povezanost se ogleda u zajedničkoj zainteresovanosti za okrivljenog,podatke i anamnezu,veštačenje i sl. 30. KRIMINOLOGIJA I DRUGE NAUKE 3.Kriminologija i kriminalistika
Kriminalistika je naučna disciplina koja proučava, pronalazi i usavršava naučne i na praktičnom iskustvu zasnovane metode i sredstva koja su najpogodnija da se otkrije i razjasni krivično delo, otkrije i privede učinilac i utvrdi objektivna istina. 4.Kriminologija i politika suzbijanja kriminaliteta -Kriminalna politika se definiše kao racionalna i organizovana delatnost usmerena na suzbijanju kriminaliteta -Iz def. Kriminalne politike ukazuje na neophodnost sadejstva sa kriminologijom u prevenciji kriminaliteta 31. KRIMINOLOGIJA I DRUGE NAUKE 5.Kriminologija i penologija Kriminologija i penologija su usko povezane –često se u literaturi penologija tretira kao primenjena kriminologija. Penologija je nauka koja se bavi proučavanjem kazni, njihovom primenom i njihovim dejstvom. Savremena penologija se definiše kao naučna disciplina koja izučava penitencijarne sisteme,primenu tretmana, ispitivanje efekata i funkcija postojećih kazni, izučava mehanizme zavodskog karaktera i njihov uticaj na resocijalizaciju osuđenika, kao i stavove osuđenika prema formalnom sistemu. 32. KRIMINOLOGIJA I DRUGE NAUKE 6.Kriminologija i sudska psihologija i sudska psihijatrija -Sudska psihologija izučava psihičke procese i funkcije ličnosti-učesnika sudskog procesa i pomaže sudu da donese odluku-presudu zasnovanu na svim relevantnim činjenicama bitne za proces. -Sudska psihijatrija proučava duševno zdravlje delinkventa za potrebe suda.Ona proučava ličnost i bavi se dijagnostikom kao prognozom njegovog duševnog i mentalnog zdravlja
Kriminologija sa penologijom 2 ISTORIJSKI RAZVOJ I AKTUELNO STANJE U KRIMINOLOGIJI 1.Shvatanje kriminaliteta do pojave prvih teorija -Kriminal je predstavljao problem ljudi i ljudskih zajednica u svim etapama njihovog razvoja, -Sistematsko proučavanje i teorijsko uobličavanje tih saznanja se javlja polovinom XIX veka.Tada se pojavljuju prve teorije, Prva razmatranja problema kriminala javlja se u antičko vreme u helenskoj Grčkoj i kasnije u srednjem veku,
-Taj period karakteriše jak uticaj religije ANTIČKO SHVATANJE I TUMAČENJE KRIMINALITETA Antički period obuhvata sve države starrog veka, od Egipta do propasti rimskog carstva.U pravu poznati su samo neki od zakona i kazni n u okviru njih:Hamurabijev zapis, Mojsijev, Drakonov i sl. O kriminalitetu u tom periodu malo je šta poznato. O kriminalitetu najpoznatiji su zapisi starogrčkog filosofa Platona i Aristotela i kada se govori o kriminalitetu u antičko vreme misli se na njihove zapise. Platon-kriminal tumači u dijadi-dvojno kao posledica psiholoških i fizioloških faktora. Kao psihološke uzroke nalazi u uticaju strasti ,traženju zadovoljenja-što za posledicu ima psihološki nered i “bolesnu dušu”.Kazna treba da ima dva efekta: popravljanje zločinca i njegovo sprečavanje da ne vrši zlo.Zločinci kojio postaju zbog fizioloških i spoljnih uticaja, nemaju mogućnost da se poprave i jedino rešenje je smrtna kazna.Platon je preteča bioloških i antropoloških teorija o zločinu. Aristotel uzroke kriminaliteta traži u društvenom uređenju koje je zasnovano na siromaštvu i bogatstvu.Zločinci su neprijatelji društva, od kojih treba da se leči zakonodavnim kaznama.Za one koji se ne mogu popraviti Aristotel predlaže njihovo uništenje ili proterivanje iz društva. SREDNJOVEKOVNO SHATANJE KRIMINALITETA Srednjovekovni period je period “mračnjaštva” i u spisima se kriminalitet značajno ne pominje, ali se pod uticajem crkve smatrao kao grh protiv božjih zapovesti.Kriminal je narušavanje večitog božjeg reda. To je period kada su i dinastije i feudalci isto tumačeni kao vladari po “milosti božjoj”.Ispaštanje grehova je sastavni deo učenja toga doba. Kažnjavanje prestupnika bilo je surovo, a vrste i način kazne zavisile su od društvene zajednice i religije. Najpoznatija shvatanja o kriminalu su shvatanja Tome Akvinskog i Svetog Augustinakatoličkih sveštenika. Akvinski je pored apsolutne božje pravde isticao i postojanje relativne pravde, čiji je cilj sprečavanje najtežih krivičnih dela kako ne bi uništavali ljudsko društvo.Zalagao se da se primenjuje relativna pravda kojom treba da se sankcionišu postupci pokvarene i nesaavršene ljudske prirode. Kazna je potrebna kao sredstvo lečenja izvršioca dela. PERIOD RENESANSE I ISTORIJSKOPRAVNA ŠKOLA Posle srednjevekovnog perioda, krajem XIV veka, u hrišćanskoj Evropi pojavljuje se pokrert za preporod ljudske kulture- poznat u istoriji kao doba humanizma i renesanse. Humanistički orjentisani mislioci kritikovali su surovost i mračnjaštvo srednjeg veka, a čovek je tretiran kao ljudsko biće koje ima i svoje zlo, ali krivac treba da odgovara za svoja dela, bez pravo na pozivanje na nečasne sile. Renesansni pisci:Mekavijaveli, Tomas Mor i dr. Su predlagali da se ublaže drakonske kazne koje su bile u srednjem veku.Tomas Hobs je isticao da uzroci kriminaliteta leže i u društvu, a ne samo u ljudskoj prirodi i to je posle Aristotela prvo ukazivanje na društveni karakter kriminaliteta.
PERIOD RENESANSE I ISTORIJSKOPRAVNA ŠKOLA Preporod koji je započeo pod uticajem humanistan, nastavljen je pod uticajem filozofskih enciklopedista i preteče su Francuske buržuaske revolucije. Oni se nisu bavili kriminologijom ali su shvatanjem prirode čoveka i društva uticali i na promenu shvatanja kazne i kažnjavanja. Oni su kritikovali nehumano postupanje sa čovekom i zahtevali su poštovanje zakona i jednakosti svih pred zakonom. Tu su Hobs, Grosius, Žan Žak Ruso, Bekarija i dr. Ruso je čoveka smatrao savršenim bićem koje jedino društvo kvari kada zapadne u ekonomskuo i političko ropstvo.Kada vrši zločin, čovek želi da vrati svoju slobodu Bekaria naglašava značaj pojedinca u odnosu na društvo, ali ne poriče pravo društva da se brani od pojedinca i stoga ima pravo da kažnjava zločinca. On je snažno zastupao ideju o jednakosti ljudi pred pravom i pravdom, krituikujući sud i sudstvo. Sud treba da primenjuje zakon a ne da ga tumači.Bekarija je tada bio protivnik smrtne kazne KLASIČNA KRIVIČNOPRAVNA ŠKOLA Promene koje su nastale u Evropi posle Francuske buržuazske revolucije odrazile su se na ukupan društveno-ekonomski odnos u njoj, a posebno u nauci. Za taj period vezuje se procvat prirodnih i društvenih nauka, pa i kriminologije.Tumačenje kriminaliteta poprima sasvim drugačije dimenzije. Pojavljuje se klasična krivičnopravna škola krajem XVIII veka, a njeni glavni prestavnici su Bekarija, Rosi, Kant,Bentham, Karara i d. Prestupi kriminalaca se tumače kao povreda etičkog reda, a sam zločin kao delo pojedinca koji je svojom voljom odabrao i uradio.Kažnjavanje prestupnika je pokušaj vraćanja na pređašnje stanje reda.Ovakvi stavovi doveli su do perfekcionizma pravnog logizma. Ova škola je zbog takvog shvatanja doživela opravdane kritike, jer takav pristup kriminalitetu nije smanjio kriminal naprotiv dovelo je do uvećanje kriminala. KLASIČNA KRIVIČNOPRAVNA ŠKOLA Italijanski pravnik Bekarija, autor dela “O zločinima i kaznama, 1764.), pod uticajem Monteskija, Rusoa i de. Filozofa XVIII veka zastupao je veoma napredne ideje i predloge. -Kritikovao je dotadašnji kazneni sistem i svirepost kažnjavanja, -Predlagao je kazne lišenja slobode sa prinudnim radom, -Poveo je principijelnu borbu protiv smrtne kazne, -Zahtevao je stogu primenu načela zakonitosti, -Istico je ideju prevencije-kazna se neprimenjuje radi izvršenog dela već da se krivično delo ne bi izvršilo u budućnosti -Od primene kazne polazio je od društvene koristi
KLASIČNA KRIVIČNOPRAVNA ŠKOLA FOJERBAH-nazvan je ocem moderne krivičnopravne nauke. -Postavio je teoriju o cilju kazne koja je nazvana generalna prevencija psihološkom prinudom, -Fejerbah je zahtevao što preciznije određenje bića krivičnog dela, -Engleski pravnik BENTAM razradio je teoriju o društvenoj korisnosti kazne- utilitarističku teoriju( dela-Teorija kazne i Teorija zakonodavstva) -Posebna zasluga Bentama što je predlagao reforme kaznenih ustanova u cilju humanizacije tretmana prema osuđenicima -Holbah je bio još radikalniji u osuđivanju tadašnjeg kažnjavanj i određivanju društvene prirode prestupništva -On je isticao da društvo koje je loše organizovano i u kojem se loše upravlja mora biti puno poročnih i lakomislećih građana. -Zastupa tezu da su ljudi produk određene sredine a da je njihovo ponašanje rezultat uslova u kojima žive. ZNAČAJ KLASIČNE ŠKOLE 1.Izgradila je krivičnopravnu dogmatiku služeći se logično-pravnim metodama, 2.Krivično delo i kazna posmatraju se isključivo kao pravni fenomeni, 3.Proučavano je isključivo krivično dela a na učinilac dela, 4.Kriminalitet se može suzbiti jedino usavršavanjem sistema kažnjavanja-primenom kaznene represije, a ne suzbijanjem uzroka kriminaliteta 5. Značaj klasične krivičnopravne škole je u postavljanju principa zakonitosti-legalitea 6.Nedostatak što je zanemarivala izučavanje ličnosti kriminalca i otišla je u apstraktno mišljenje, bez konkretnih činjenica i realnosti TEORIJSKI PRISTUP IZUČAVANJU KRIMINALITETA I SOCIJALNO PATOLOŠKIH POJAVA -Kriminologija je multidisciplinarna nauka i podrazumeva raznovrstan naučni pristup u izučavanju determinanti kriminaliteta isocijalnih deviojacija, -Sva teorijska gledišta mogu se sistematizovati u pet teorijskih koncepata: 1.BIOLOŠKE TEORIJE, 2.PSIHOLOŠKE TEORIJE, 3.PSIHOPATOLOŠKE TEORIJE,
4.SOCIOLOŠKE TEORIJE I 5.MULTIFAKTORSKE TEORIJE 1. BIOLOŠKE TEORIJE Biološki pristup izučavanju pojava kriminaliteta i socijalnih devijacija ima izvorne podatke u antropološkim istraživanjima i teorijama. Ove teorije u prvi plan stavljaju: 1. Determinisanost ljudskog ponašanja biološkim i fiziološkim faktorima i, 2.Ponašanje je posledica fizičkih i mentalnih osobina ličnosti U biološkim teorijama osnovna objašnjenja kriminaliteta i devijantnih pojava , u zavisnosti od pravaca koji određene grupacije naučnika zastupaju,dovode u vezu sa KONSTITUCIJOM, POREMEĆAJIMA NERVNOG SISTEMA, UROĐENIM ILI NASLEĐENIM SKLONOSTIMA NEKE OD BIOLOŠKIH TEORIJA 1. Lombrozova- antropološka teorija, 2. Teorija telesne konstitucije - genetička teorija 3. Teorija nasleđa, 5. Hromosomska teorija 6. Endokrinološka teorija LOMBROZOVA-ANTROPOLOŠKA TEORIJA Lombrozo je osnivač antropološke škole u kriminologiji i smatra se da je nastala iz tri izvora: 1.Iz antropoloških studija koje su nastojale da otkriju odnos između delinkventa i drugih patoloških pojava i izvesnih anatomskih i psiholopških osobina, 2. Iz radova psihijatra koji su posmatrali zločince kao duševne bolesnike i da kod njih postoji moralno ludilio i 3.Iz koncepcije koje povezuje kriminalitet sa naslednim faktorima LOMBROZOVA-ANTROPOLOŠKA TEORIJA
Lombrozo je pod uticajem frenoloških ispitivanja i Darvinove teorije o evoluciji, merio glave 5 907 živih delinkvenata koji su se nalazili na izdržavanju kazne i 383 mrtvih zločinaca. Na osnovu tih istraživanja došao je do sledećih zaključaka: 1.Kriminalitet je oblik atavizma-pojavljivanje društvenih i telesnih osobina nasleđenih od predaka. 2.Čovek se rađa kao delinkvent-fizička svojstva ga predodređuju da bude zločinac 3.Uzroci kriminaliteta i socijalno patoloških pojava su u antropološkim osobinama ličnosti. LOMBROZOVA-ANTROPOLOŠKA TEORIJA Lombrozo je dao tipologiju kriminalaca i to: 1.ROĐENI ZLOČINAC 2.DUŠEVNO BOLESNI KRIMINALAC 3.KRIMINALAC IZ NAVIKE 4.KRIMINALAC IZ STRASTI 5.SLUČAJNI KRIMINALAC Lombrozova teorija je u početku bila jako popularna, ali se od nje odustalo jer se nije moglo braniti stanovište da je uzrok kriminaliteta i socijalno patoloških pojava isključivo posledica fizičke građe čoveka. TEORIJA TELESNE KONSTITUCIJE-GENETIČKA TEORIJA KREČMER, MORSELI,LANG I dr. Polaze od urođenih i nasleđenih osobina koje konstituišu ličnost. Teorija se razvila između dva rata iz kriminološke biologije nemačkih i austrijskih teoretičara, posebno Antropološke škole iz Graca koju je vodio LANG, a koja se zalagala da se objašnjenje devijantnog mora poći od osnovnog-od biološke nasleđenosti. -Zato se polazi od naslednih dispozicija-sklonosti (razdražljivost,agresivnost i sl.) Ova teorija negira teoriju urođenog zločinca, ali smatra da kod nekih ličnosti postoje urođene sklonosti ka devijantnom ponašanju. -Kasnije, ovoj teoriji daju i dopunu –da sklonosti deluju u sticaju sa faktorima sredine. TEORIJA NASLEĐA Teorija nasleđa dokazuje uzroke pojava kriminaliteta i socijalnih devijacija postavkama dobijenim ispitivanjem : 1.KRIMINALNIH PORODICA I 2.BLIZANACA
Proučavane su krvne grupe i nenormalnosti u hromozomima čoveka. DI TULIO je isticao da svaki pojedinac ima ličnu konstituciju, koja obuhvata nasledne i sredinske faktore, posebno one faktore stečene u ranom detinstvu. TEORIJA NASLEĐA Ispitivanje “kriminalnih porodica”(poznata porodica Juka u NJujorku) želelo se da se dokaže nasledan faktor u pojavi devijantnog ponašanja. -Dokazi su sumnjivi jer na porodicu ne deluju samo nasledni faktori već i sredinski. -Veći značaj za teoriju su imala istraživanja blizanaca- da li se određene osobine (devijacije, patologija kriminal i sl) češće javljaju u određenom obliku kod jednojačanih ili neidentičnih blizanaca. -Istraživanja nisu mogla da dokažu da se devijantno ponašanje, pa i kriminalitet, nasleđuje, već je potvrđeno da nasleđe vrši određen uticaj u sadejstvu sa drugim faktorima HROMOZOMSKA TEORIJA -Autori ove teorije su Ležena, Tirpina i Gotjea (1959), koji u svojim radovima prvi put opisuju nenormalnost broja hromozoma. -Hromozomska teorija zasnovana je na učenju da postoje poremećaji u jezgru ćelija(hromozoma), koje sadrži gene, nosilac je naslednih osobina i produkciju društveno abnormalna ponašanja. -Pod uticajem ovih učenja razvio se poseban biološki pravac kojim se objašnjava veza između gena i devijantnog ponašanja (delinkvencija, soc. Patološka ponašanja), HROMOZOMSKA TEORIJA -Prema ovoj teoriji enormni višak hromozoma Y stvara poseban konstitucionalni tip ličnosti sklone kriminalitetu i drugim soc. devijacijama. Tako kombinacija hromozoma XYY kod muškara i XXY kod žena smatraju faktorima koji podstiču na određenu vrstu krivičnih dela i soc. Patoloških oblika ponašanja (žene na prostituciju) -Pinatel smatra da je abnormalna hromozomska kombinacija čak 50-60% veća kod delinkvenata nego kod nedelinkvenata. -Istraživanja hromozomske abnormalnosti nisu pokazala da je prekobrojni Y hromozom specifičan za povećanje agresivnosti i kriminalitet. ENDOKRINOLOŠKA TEORIJA -U biološki orjentisanoj kriminologiji i socijalnoj patologiji bilo je pokušaja da se utvrdi veza između rada žlezda sa unutrašnjim lučenjem i kriminalitet i izopačenog ponašanja, -Još kod Lombroza se pominjao uticaj žlezda sa unutrašnjim lučenjem na devijantno ponašanje-za Lombroza je to bio simtom rođenog prestupnika.
-Velika većina, po ovoj teoriji, prestupe tumače kao posledica poremećaja rada žlezda sa unutrašnjim lučenjem. -Ovim tumačenjem devijantnog ponašanja isključeni su sredinski faktori -Endokrinološka teorija je posebno korišćena za objašnjenje porasta kriminaliteta maloletnika- pojačan i brzo lučenje unutrašnjih žlezda izaziva živahno i brzo reagovanje maloletnika i dolazi do narušavanje u njihovom funkcionisanju i emocionalne neuravnoteženosti -Ova teorija je u velikom delu svoje koncepcije odbačena. Ali se u pojedinim segmentima, kada se objašnjavaju seksualni delikti i korisna. PSIHOLOŠKE TEORIJE - Krajem XIX i početkom XX veka pojavljuju se brojni autori koji devijantno ponašanje i kriminalitet objašnjavaju psihološkim faktorima - Psihološke teorije su rezultat kritike bioloških shvatanja - Psihološke teorije uzroke ovih pojava vide u raznim psihičkim svojstvima i osobinama i crtama ličnosti (inteligencija, motivi, stavovi, procesi mišljenja i u drugim psihičkim funkcijama) - Ispoljavanje socijalno patoloških oblika ponašanja je posledica psihičkih poremećaja u ličnosti PSIHOLOŠKE TEORIJE Među psihološkim teorijama uočavaju se dve tendencije: 1.Prva se sastoji u otkrivanju veza između određenih psihičih svojstava i pojedinih oblika devijantnog ponašanja (između temperamenta i zločina, emotivne nezrelosti i izopačenog ponašanja i sl). 2.Druga nastoji da na osnovu paralelnog ispitivanja ličnosti osobina delinkvenata osoba sa devijantnim ponašanje i normalne grupe ispitanika, gde je nađenja razlika u njihovim psihičkim strukturama. NEKE OD PSIHOLOŠKIH TEORIJA 1. TEORIJA INTELIGENCIJE 2. TEORIJA FRUSTRACIJE 3. TEORIJA O DELINKVENTU KAO POSEBNOM PSIHOLOŠKOM TIPU 4. AJZENKOVA TEORIJA LIČNOSTI 5. TEORIJA NEPRILAGOĐENOSTI 6.PSIHOANALITIČKA TEORIJA
1. TEORIJA INTELIGENCIJE -Teorija se javlja početkom XX veka, zasnovana na konceptu “slaboumnog delkinkventa”, a devijantnost dovodi u vezu sa niskom inteligencijom i maloumnosti, -Devijantnost dovodi u vezu s psihičkim svojstvima niske inteligencije i maloumnosti, -Devijantnost objašnjava niskom obrazovnom strukturom- a kao posledica niske inteligencije, -Oba prethodna faktora imaju za posledicu neshvatanja značaja društvenih vrednosti i odgovornosti za vlastite postupke TEORIJA INTELIGENCIJE -Profesor Univerziteta u Ohaju GODAR, istraživao je nasleđivanje kriminalnih dispozicija (radovi:”Slaboumnost njeni uzroci i posledice”, “Prestupnik imbecil” i dr.), dokazivao je da je svako slaboumno lice potencijani prestupnik i devijant, -Viljems – istomišljenik Godara, u studiji “Delinkventni dečaci sa visokom inteligencijom” saopštio je rezultate koji pokazuju da od deset delinkvenata samo jedan ima prosečnu ili visoku inteligenciju, a svi ostali nisku inteligenciju. -Pristalice ove teorije ispitivali su i odnos između inteligencije i recidivizma TEORIJA INTELIGENCIJE - Neka istraživanja su pokazala da postoji razlika u pojedinim segmentima sposobnosti između delinkvenata i nedelinkvenata( verbalnim i neverbalnim testovima i u nekim od osobina ličnosti) - Ipak ova teorija nije mogla da dokaže postojanje značajne razlike u intelektualnim sposobnostima između osoba koje ispoljavaju devijantno ponašanje i osoba koje ne ispoljavaju devijantna ponašanja, Najžešći kritičari teorije inteligencije su sociološki orjentisani kriminolozi i zastupnici multifaktorskih teorija o socijalnoj patologiji 2. TEORIJA FRUSTRACIJE -Frustracija se najčešće definiše kao sprečavanje, osujećenje zadovoljenja motiva. -Stanje u kome se pojedinac nalazi kada mu se sprečava zadovoljenje njegovih motiva naziva se frustracijom, -U stanju frustacije ljudi se različito ponašaju: kod nekih se javlja bes i agresija, drugi pojačavaju napor da na drugi način zadovolji motive, odnosno da dođe do cilja i sl. -Frustracije mogu da deluju u dva pravca:destruktivne i konstruktivne frustracije, TEORIJA FRUSTRACIJE
-Teorija frustracije polazi od toga da ispoljavanje sociopatoloških pojava nastaje usled frustracija.Agresija se ispoljava u nasilničkom ponašanju, kriminalu.Brzo reaguju, nepromišljeno, ne kaje se za učinjene postupke i sl. -Postoje više faktora koji pogoduju frustriranom ponašanju: emotivna nzrelost i nestabilnost, neuspela socijalizacija, loše vaspitanje i sl. -Frustacije se javljaju u celom ljudskom životu ali su najizraženije u adolescenciji i mladosti, -Teži oblici ispoljavanja socijalno patoloških oblika ponašanja nastaju , pored frustracija i pod uticajem drugih egzogeni i endogeni faktora, -Značajan broj istraživanja potvrđuje neke od elemenata uticaja frustracije na kriminalno i devijantno ponašanje 3. TEORIJA O DELINKVENTU KAO POSEBNOM PSIHOLOŠKOM TIPU -Uporedo sa pokušajima da se dokaže da je devijantno i kriminalno ponašanje pojedinca ili grupe determinisano: fizičkom konstitucijom, smanjenje funkcija žlezda, niskom inteligencijom, poremećajem hromozoma i sl. , stvorena je teorija po kome se delinkvent i devijant razlikuju od nedelinkventa i nedevijanta, po svojim opštim psihološkim karakteristikama, -Američki naučnik SLAVSON(1926) pručavao je ličnost delinkventa i nedelinkventa i utvrdio: -Kod delinkventa: jake tendencije prema morbidnoj depresiji,napadi besa i bolesne agresivnosti, zadovoljstvo u nanošenju povreda drugima,asocijalnost, zatvorenost TEORIJA O DELINKVENTU KAO POSEBNOM PSIHOLOŠKOM TIPU -Posebno su značajna istraživanja bračnog para Glukovih- koji su želeli da dokažu da su delinkventi posebne ličnosti koje se razlikuju od nedelinkvenata. Ispitivali su 500 adolescenata-delinkvenata i 500 –nedelinkvenata. Zaključak: delinkventi su agresivniji i dinamičniji, impulsivniji,skloni neprijateljstvu, manje se samokontrolišu, nezadovoljniji su. Delinkventi se od nedelinkvenata razlikuju po velikoj emotivnoj disharmoniji i karakteriše ih takav sklop ličnosti koje je teško ili nemoguće ispraviti. -Glukovi ne isključuju uticaj socijalnih faktora -Ispitivanja su vršena testovima, roršahovim mrljama, MMPI-a i sl. -Razlike postoje, ali nisu isključivo posledica unutrašnjih ličnih faktora 4. AJZENKOVA TEORIJA LIČNOSTI -Psiholog Ajzenk formulisao je empirijski dosta celovitu teoriju o kriminalu, na osnovu primene faktorskih elemenata. Suština teorije je da se na osnovu analize između različitih oblika ponašanja utvrde osnovne dimenzije ili tipovi ličnosti tehnikom faktorske analize, da ih eksperimentalno proveri i daju fiziološka i neurološka tumačenja. -Razvoj ličnosti prema Ajzenkovoj teoriji ostvaruje se kroz interakciju nasleđene strukture ličnosti pojedinca i uticaja okoline.
-Glavni tipovi ličnosti su: INTROVERZIJA-EKSTRAVERZIJA i NEUROTIZAM-STABILNOST. 5. TEORIJA NEPRILAGOĐENOSTI Teorija neprilagođenosti devijacije objašnjava faktorima nemogućnosti prilagođavanja ličnosti realnim socijalnim uslovima, odnosno raskorakom između ciljeva pojedinca i interesa zajednice, -teorija je zasnovana na psihološkim osnovama ljudske asocijalnosti i njenih devijantnih posledica. -Neprilagođenost, kao uzrok devijantnosti, tumači se na više načina-Di Tulijo misli da se ona nalazi u “oblasti osećanja”, Pijaže u “prilagođavanju individue na njenu okolinui”, a Frojd da se ona javlja zbog “nemogućnosti pojedinca da svoje individualne instikte prilagodi društvu, jer im nedostaje vaspitanje” 6.PSIHOANALITIČKA TEORIJA -Psihoanalitička teorija se smatra jednom od psiholoških teorija čiji je rodonačelnik Sigmund Frojd. On je stvorio psihoanalitičku školu. -Frojd je napisao: Uvod u psihoanalizu, Psihopatologija svakodnevnog života, O seksualnoj teoriji, Totem i tabu, Tumačenje snova i dr. -Frojdova shvatanja strukture ličnosti (Id , Ego i Super ego), -Adlerov koncept individualne psihologije- kod objašnjenja devijantnosti pridaje poseban značaj kompleksu inferiornosti, a Jung Edipovom kompleksu 6.PSIHOANALITIČKA TEORIJA Psihoanaliza objašnjava devijantno i kriminalno ponašanje pomoću nesvesnog- čovek nije gospodar samoga sebe u onoj meri u kojoj se veruje da jeste, oblast svesnog života je skučenija od oblasti nesvesnog. -Froj je proučavao ljudsku agresivnost. -Po Frojdu se u polju nesvesnoga odvijaju najznačajniji psihički procesi koji utiču na ljudsko ponašanje, -Tvrdio je da je čovekovo ponašanje izraz nesvesnih psihičkih sila i nagona, pre svega seksualnih nagona i težnji (libido, seksualnost) i kompleksa na osnovu kojih nastaju razni konflikti KRITIČKI OSVRT NA PSIHOLOŠKE TEORIJE 1.Veliki je značaj psiholoških teorija u objašnjenju uzroka, faktora i pojava socijalne devijantnosti, jer izučavanje svojstava ličnosti je temelj razumevanju ljudskog ponašanja,
2.Nedostatak je što psihološke teorije pretenduju da samo sa jednog aspekta objašnjavaju složenu društvenu patologiju, 3.Ne dovode sva agresivna ponašanja, frustracije, niža inteligencija, emotivna nezrelost i sl. do patološkog ponašanja, svakako da u određenom slučaju dovode, ali to nije moguće generalizovati, PSIHOPATOLOŠKI PRISTUP -Suština psihopatološkog pristupa, posebno psihijatrijske orjentacije, ogleda se u objašnjenju devijacija raznim oblicima patoloških oboljenja ličnosti, odnosno njihove mentalne defektnosti. -Svakako da postoji povezanost između psihopatoloških poremećaja i nekih oblika socijalnih devijacija. Psihički poremećene ličnosti mogu ispoljavati devijantne sklonosti. -Sociološka shvatanja relativizuju pojam duševne poremećenosti, svodeći ga na asocijalno i devijantno, na šta bitno utiču socijalni a ne samo unutrašnji činioci SOCIOLOŠKE TEORIJE -Biološki i psihološki pristup u proučavanju socijalnih devijacija i kriminaliteta dao je značajan doprinos u shvatanju uzroka i objašnjenju ove društvene pojave, -Međutim, ovi teorijski pristupi nisu uspeli da na celovit način objasne devijantno ponašanje, pa je taj nedostatak pokušao da prevaziđe sociološki pristup u izučavanju sociopatoloških pojava. -Sociološki pristup, uz ličnost, posmatra i društvene uzroke koji je formiraju, te uticaj ličnosti na društvene odnose, ekonomske socijalne i druge determinante, društvene posledice i druge faktore koje socijalne devijacije određuju kao društvenu pojavu. SOCIOLOŠKE TEORIJE DEVIJANTNOG PONAŠANJA Teorije: 1.Teorije socijalnih procesa -teorija anomije, -teorija socijalne sredine, -teorija socijalnih veza-teorija društvenih spona, 2.Teorije socijalnih učenja -teorija imitacije, -teorija diferencijalne asocijacijediferencija lndentifikacije SOCIOLOŠKE TEORIJE DEVIJANTNOG PONAŠANJA 3.Kulturološke teorije
-teorija podkultura i kontrakultura, -teorija kulturnog konflikta, -teorija društvenih grupa, -teorija socijalnog etiketiranja, 4.Multifaktorska orjentacija TEORIJE SOCIJALNIH PROCESA -Suština ove teorije je u tome što socijalnu devijaciju i kriminalitet objašnjava uzrocima koji su determinisani socijalnim procesima i socijalnom sredinom, -Tu spadaju: teorija socijalne sredine, teorija anomije, teorija socijalnih veza i funkcionalistički pristup. TEORIJA SOCIJALNE SREDINE -Ona je preteča savremenih socioloških teorija o socijalnoj devijantnosti, -Tard i Lakasanja(Francuska škola) -Devijantnost i društvena sredina su u neposrednoj vezi- da je socijalna sredina primaran faktor uticaja na ličnost i njeno ponašanje. -Poseban značaj ove teorije se ogleda u istraživanju uticaja socijalnih faktora na društvene pojave i psihičke procese individue, te na ponašanje čoveka u raznim socijalnim okolnostima, -Istraživani su različiti socijalni uzroci: migracije, polne i starosne strukture, ekonomske i vremenske dimenzije i sl. TEORIJA ANOMIJE -Dirke i Merton su tvorci ove teorije. -Dirkem socijalnu devijaciju objašnjava slabljenjem uticaja društvenih normi i reakcije, stanjem kada “ranije norme i standardi dobijaju više karakter preživelosti”. -Stanje društvene dezorganizacije prouzrokuje nesigurnost, izolaciju, usamljenos , a to dovodi do pojave bezakonja i odsustva društvenog prilagođavanja.Sve to pogoduje devijantnom i kriminalnom ponašanju. -Anomija,po Dirkemu, je poremećenost regulativnih funkcija društva, poremećenost vrednosti i normi i njihovog značaja u shvatanju pojedinca. TEORIJA ANOMIJE -Merton je predstavnik pozitivističkog pravca ove teorije i anomiju shvata kao društveno stanje-kao tip društvene strukture.
-Po Mertonu anomija i devijantnost nastaju iz disfunkcije u nekom društvu kulturnih ciljeva i raspoloživih sredstava koji tim ciljevima služe. -Pod anomijom se podrazumeva stanje odsustva normativnosti pri čemu se pojedinac ili grupa nameću svojim stavovima društvu ili grupi. -Odsustvo poštovanja društvenih zakonitosti dovodi do pojedinačnog ili grupnog odstupanja od društveno prihhvatljivog ponašanja TEORIJE SOCIJALNOG UČENJA U ovu grupu teorija spadaju oni postupci koji pojave socijalnih devijacija i kriminaluitet tumače procesima imitacije, identifikacije, i uopšte ranim modelom oponašanja socijalne sredine, uzora i obrazaca. Tu spadaju: 1.teorija imitacije 2.teorija diferencijalne asocijacije 3.teorija diferencijalne identifikacije TEORIJE SOCIJALNOG UČENJA 1.TEORIJA IMITACIJE -Osnivač francuski sociolog Tard, po kojoj dokazuje društveno poreklo zločina, smatrajući da su uzroci delinkventnosti imitaciono zakonomerni.On devijantne faktore nalazi u imitaciji i oponašanju. Jedni druge imitiraju, služe kao model u ponašanju. Najčešće je navodio slučajeve ubistva i samoubistva. -On navodi tri načina imitacije: 1.Kao modu, 2.Niži slojevi oponašaju više slojeve 3.Jedan način i metod izvršenje krivičnih dela zamenjuje drugi TEORIJE SOCIJALNOG UČENJA 2.TEORIJA DIFERENCIJALNE ASOCIJACIJE- UZROK DEVIJANTNOG I DELINKVENTNOG PONAŠANJA NALAZE U UZROCIMA PREUZETIM IZ DEVIJANTNIH ODNOSNO DELINKVENTNIH GRUPA ILI SREDINA S DEVIJANTNIM MIŠLJENJEM. -Prvu teoriju razvio je Saderlend, on razlikuje: individualno i grupno devijantno ponašanje i smatra da se tako stiče,postepeno uči u procesu međusobne komunikacije 3.TEORIJA DIFERENCIJALNE IDENTIFIKACIJE
-Osnova devijantnog ponašanja uslovljena je identifikacijom delinkvenata s uzorima, izmišljenim ili stvarnim, iz medija ili mašte, kao i normalna ponašanja u delinkventnoj grupi KULTUROLOŠKE TEORIJE -Kulturološke teorije čine razne sociološke pravce u tumačenju socijalnih devijacija i kriminaliteta.One polaze s aspekta problema sukoba kultura i kulturnih obrazaca, odnosno raznih modela subkulturnih i kontrakulturnih oblika društvenih strukturiranja. -Tu spadaju: 1.Teorija kulturnog konflikta, 2.Teorija podkultura i kontrakultura, 3.Teorija socijalnog interakcionizma i 4.Teorija društvenih grupa i sl. KULTUROLOŠKE TEORIJE 1.Teorija kulturnog konflikta-kulturnog raskoraka -Devijacija se objašnjava proizvodom sukoba kultura, kulturnih vrednosti između društvenih grupa i unutar same jedne grupe. -Grupe mogu biti na nivou :nacije, socijalne, verske, rasne i sl. -Kao produkt tih sukoba javljaju se devijacije. -Selin smatra da između normi kulture raznih grupa postoji konflik koji se ispoljava u uticaju jednih na druge, fuzija sadržaja raznih kultura u jednu i sl. KULTUROLOŠKE TEORIJE 2.Teorija podkultura i kontrakultura -Ova teorija smatra da devijantne i delinkventne grupe imaju svoje vrednosti, vrednosne orjentacije i stavove i da ih smatraju za pozitivne. -Ove grupe imaju, pored osnovne vrednosti imaju i svoj poseban kulturni sistem i obrazac kulturnog odnosa i ponašanja- podkultura. -Podkulturne vrednosti su , u suštini, u sukobu sa opštim, univerzalnim kulturnim vrensotima, u čemu neki naučnici nalaze osnov za devijantno ponašanje, -Čikaška škola (Šoa) smatra da je podkultura posledica društvene dezorganizacije, usled čega nema društvenog uticaja na ponašanje migranata i sirotinje, te se oni formiraju u posebne gangove sa specifičnom kulturom ponašanja KULTUROLOŠKE TEORIJE
3.Teorija socijalnog interakcionizma- polazi od značaja društvenih odnosa, odnosno interakcije devijantnih i nedevijantnih grupa, stim što u tom odnosu, dominantne grupe sa normama ponašanja koje su prihvatljive u društvu, nameću svoj obrazac ponašanja. -Društvo se deli na konformiste-koji su kontrolna društvena grupa i devijante na koje je usmerena društvena reakcija. -I etiketiranje je deo teorije i znači društvenu reakciju na neki vid devijantnog ponapšanja KULTUROLOŠKE TEORIJE 4.TEORIJA DRUŠTVENIH GRUPA -Polazi od premise da je društvo grupno organizovano, polazeći od porodice, pa nadalje, gde se odvija interakcija na nivou grupa. -Teorija društvenih grupa objašnjava devijantno i kriminalno ponašanje kao grupno ponašanje, na osnovu čega se utvrđuje i oblik i nivo devijantnog ponašanja, -Odnosi na nivou i unutar grupa su glavni faktori devijantnog i delinkventnog ponašanja MARKSISTIČKO SHVATANJE KRIMINALITETA -Klasici marksizma (Marks, Engels i Lenjin)bavili su se pitanjima kriminaliteta uzgredno, u okviru objašnjenja širih društvenih problema. -U radu “Položaj radničke klase u Engleskoj( Engels) govori se o empirijskom istraživanju kriminaliteta i postavlja naučnu osnovu marksističke kriminologije, -U tumačenju kriminaliteta Engels je pošao od osnovnog dijalektičkog principa: materijalnosti, principa etiološke povezanosti pojava i principa njihove razvojnosti. -Prema Engelsu materijala nejednakost ljudi povlači sve ostale nejednakosti u društvu i uslovljava sve oblike društvenog ponašanja MARKSISTIČKO SHVATANJE KRIMINALITETA -Društveni položaj radnika čini ga spremnim na kriminalitet i to na dva načina: 1.AUTOMATSKI-determinisana reakcija na brutalan ponašanje buržuazije izaziva brutalno ponašanje radnika i 2.PRIMITIVAN OBLIKKLASNOG BUNTA-radnik ne poseduje svojinu pa i ne respektuje svojinu buržuja pa je krade. -Kriminalitet i druge štetne posledice je posledica uslovljene eksploatacije, odnosno da imaju klasni karakter -Po klasicima marksizma borba protivu kriminaliteta mora da se odvija u pravcu eliminacije uzroka koji, pre svega, proizilaze iz materijalne osnove i klasne strukture kapitalističkog društva u borbi za preobražem društva na socijalnoj osnovi
MULTIFAKTORSKA TEORIJA -Ova teorija se još naziva mnogofaktorska ili mnogouzročna i razlikuje se od drugih teorija što je nastala kao reakcija na teorije koje su kriminalitet pokušavale da objasne jednim faktorom (biološka, psihološka,sociološka, psihoanalitička i sl) -Najznačajniji prestavnici multifaktorske teorije su bračni par GLUK,koji su u XX veku 40 godina sprovodili longitudinarno ispitivanje na 500 delinkvenata, koje su poredili sa 500 nedelinkvenata u Bostonu. MULTIFAKTORSKA TEORIJA -Glukovi su dobili rezultate koji pokazuju da se u najmanje 5 elemenata razlikuju delinkventi od nedelinkvenata i to: 1.Fizička konstitucija, 2.Temperament 3.ponašanje, 4.Psihološke karakteristike i 5.socio-kulturni uslovi u kojima žive Kombinacija ovih faktora češće su nađeni kod delinkvenata MULTIFAKTORSKA TEORIJA I mnogo drugih autora je vršilo istraživanja pokušavajući da dokaže uticaj više faktora na pojavu kriminaliteta: BART,REKLES,LEOTE i dr. -Ova teorija je i kritikovana: 1.ne prave razliku između uslova i uzroka, 2.između bitnih i nebitnih faktora 3. između glavnih i sporednih faktora 4.naučno nije dovoljno zasnovana ETIOLOGIJA KRIMINALITETA
-Objašnjenje kriminaliteta može se vršiti na :
1.Makro nivou- opšti nivo proučavanje uzroka kriminaliteta kao masovne društvene pojave, 2.Mikro nivou – proučavanje uzroka pojedinih tipova kriminaliteta i na 3.Pojedinačnom nivou- uzroci kriminaliteta vezani za ličnost kriminalca ETIOLOGIJA KRIMINALITETA -Svi od ovih nivoa ne mogu se posmatrati posebno, jer su oni međusobno povezani. Svako kriminalno ponašanje, kao individualan akt, uključen je i u opštu uzročnost kriminaliteta. Otkrivanje pojedinačnih kriminalnih akata i uzroka zločina, dolazi se i do opšte uzročnosti i obrnuto. Opšti uzroci uslovljavaju posebnu i pojedinačnu uzročnost. KRIMINOGENI FAKTORI Pod kriminogenim faktorima se podrazumevaju objektivni i subjektivni činioci koji deluju u procesu nastanka, formiranja, i konačne realizacije kriminaliteta kao masovne društvene pojave i pojedinačnog ponašanja. -Kriminogeni faktori, prema Tardu,su: 1.SPOLJNI-EGZOGENI I 2.UNUTRAŠNJI-ENDOGENI FAKTORI -Postoji podela i na : 1.OBJEKTIVNE KRIMINOGENE FAKTORE I 2.SUBJEKTIVNE KRIMINOGENE FAKTORE -Kriminogeni faktori deluju povezano, sintetički i kompleksno- jedni imaju opšti karakter drugi deluju samo na određen oblik kriminalnog ponašanja SPOLJNI-SOCIJALNI (EGZOGENI) KRIMINOGENI FAKTORI Spoljni faktori Se dele na: 1.MAKROSOCIJALNE 2.MIKROSOCIJALNE I 1.MAKROSOCIJALNI FAKTORI KRIMINALITETA 1.Ekonomija, ekonomski sistem i razvoj 2.Politički sistem i kriminalitet 3.Rat i kriminalitet 4.Industrijalizacija i urbanizacija i kriminalitet
5.Društvena pokretljivost i kriminalitet SPOLJNI-SOCIJALNI (EGZOGENI) KRIMINOGENI FAKTORI 2.MIKROSOCIJALNI FAKTORI I KRIMINALITET 1.Porodične prilike i odnosi 2.Škola i obrazovanje 3.Uticaj susedstva-vršnjaka i delinkventnih grupa 4.Religija, religijske grupe i sekte 5.Slobodno vreme i kriminalitet 6.Sredstva masovne komunikacije i kriminalitet SPOLJNI-SOCIJALNI (EGZOGENI) KRIMINOGENI FAKTORI
3.SOCIJALNO PATOLOŠKE POJAVE I KRIMINALITET 1.ALKOHOLIZAM 2.NARKOMANIJA 3.PROSTITUCIJA 4.KOCKANJE 5.SKITNJA, BESPOSLIČARENJE I PROSJAČENJE
