1. POJAM KRIMINOLOGIJE Kriminologija je nauka o zločinu , latinski crimen-zločin. Kriminologija je nauka koja izučava kriminalitet kao negativnu društvenu pojavu. U najopštijem smislu kriminologija je nauka o zločinu. Ovaj termin je prvi upotrebio francuski antropolog P. Topinard u svom delu “Antropologija” 1879, označavajući kriminologiju kao nauku o proučavanju zločina. Prvo delo pod nazivom Kriminologija objavio je italijanski pozitivista – sudija krivičar RAFAELE GAROFALO 1884. Definisanjem pojma kriminologije bavio se veliki broj autora Tradicionalan pojam zločin, a u savremenom značenju to je kriminalitet. Kriminalitet je veoma stara društvena pojava i za nju se zanimaju mnoge nauke kao što su: pravna nauka, sociologija, psihologija,psihopatologija, antropologija, fenomenologija i dr. Proučavajući kriminalne probleme sa raznih aspekatavremenom su se razvile i posebne kriminološke discipline kao što su: kriminalna antropologijasocijologija, psihologija, politika, etiologija, fenomenologija i druge koje ne nose predznak “kriminalne” kao što su: viktimologija, penologija i slično. Nekadašnji direktor kriminološkog društva u Beču Grasberger smatra da kriminologija obuhvatabrojne naučne discipline koje međusobno povezuje jedino to što predmete njihovog istraživanjapredstavljaju krivična dela. On smatra da je Franc List s pravom okvalifikovao kriminologiju kao pomoćnu nauku krivičnog prava. Neki autori smatraju dapostoji pet i više područja na kojima se iskazuje predmet kriminologije. Holist tvrdi da se u teoriji kriminologija pojavljuje: prvo, kao samostalna naučna disciplina koja se baviistraživanjem krivičnih dela i kazni, zatim kao nauka o zločinu u širem smislu, kojom seobuhvataju uzroci kriminaliteta, metodi njihovog suzbijanja, pitanje kriminalne politike,penologije, materijalnog i formalnog krivičnog prava; treće kao nauka o pojavama i uzrocimakriminaliteta, uz kriminalistiku, krivično pravo i kriminalnu politiku; četvrto kao nauka o ličnostii peto područje po kome se kriminologija u užem smislu shvata kao nauka o uzrocima ipojavama kriminaliteta. Iz treće grupe pravca kriminologije izdvajaju se stavovi Reklesa koji ovudiscipline smatra naukom o kažnjavanju, policiji, sistemu sudstva, kriminalitetu maloletnika idrugo.Po Danskim naučnicima Hurvitu i Kristijansenu kriminologiju čine: kriminografija-opisnideo zasnovan na statistici; kriminalna sociologija, kriminalna biologija, kriminalna somatologija, kriminalna psihologija, društveno-psihološko tretiranje delikvenata, kriminalna genetika,predikciona istraživanja i viktimologija. Četvrti pravac zastupaju savremeni američki kriminolozi koji u svojim radovima akcenatstavljaju na ličnost delikventa i njegov tretman, učešće o činjenicama zločina i načinu njegovogsuzbijanja. Po uverenju Saderlanda i Kresija kriminologija je nauka koja tim nazivom obuhvatatri discipline: sociologiju krivičnog prava,. kriminalnu etiologiju i penologiju. Predstavnici petog pravca su pretežno nemački kriminolozi koji su veoma brojni. Lernel razlikuje kriminologiju sensu stricto, kao nauku o genetskom činiocu zločina i sensu largo koja pored prvog značenja obuhvata i kriminalnu femenologiju, strukturu i dinamiku. Po Midendorfu kriminologija u Nemačkoj smatra se naukom o zločinu, kao pojava pojedinaca i naroda, po Eksneru to je nauka o kriminalitetu. Poljski kriminolog Valčak smatra da je kriminologija nauka čiji je predmet istraživanje uzroka kriminaliteta, njegovih oblika, pravilnosti i zavisnostipovezanih s prestupnikom i kriminalitetom. Veoma rano se kriminalitetom bavila i kriminalna sociologija koja je svoja kriminološka shvatanja začela praktično sa klasičnom školom u 18 veku. Poznati francuski sociolog
1
Dirkem je preko definisanja pojma kriminaliteta ustanovio pojam kriminologije. On je rekao da je kriminalitet proizvod mešanja uticaja ljudi i društva, čiji se koreni nalaze u društvu i da je imanentan samom društvu. Po njemu pojava kriminaliteta sadržana je u kažnjavanju dok nauka koja se tim bavi naziva se kriminologija.S obzirom da postoji različito definisanje pojma kriminologije u teoriji postoje različiti pokušaji određenja kriminoloških područja i diciplina .Po tome kriminologija kao grupna nauka deli se na teorijske i aplikativne discipline. U teorijske, spadaju kriminalna sociologija,kriminalna antropologija, kriminalna psihologija, kriminalna psihopatologija i penologija.Aplikativna ili primenjena kriminalogija obuhvata kriminalnu politiku, kriminalnu profilaksu i kriminalistiku. ENCIKLOPEDIJSKA SHVATANJA - Predstavnici austrijske enciklopedijske skole smatraju da je kriminologijamultidisciplanarna nauka koja obuhvata parcijalne discipline: od kojih se jedne bavekriminalnom stvarnošću: kriminalna fenomenologija, kriminalna sociologija, kriminalnapsihologija i kriminalna antropologija; druga se bavi činjenicama krivičnog postupka: kriminalistika, sudska medicina, sudska psihologija, a treće sprečavanjem krivičnih dela: kriminalna profilaksa, kurativna pedagogija, penologija. SINTETIČKA SHVATANJA - kriminologiju vide kao sintetičku nauku koja se svodi na enciklopedijsko shvatanje kriminaliteta. Nju su postavili Nićeforo i Feri.. Prema Feriju kriminologija je opšti pojam za sve krivične nauke pa i za krivično pravo. Ovakva shvatanja temelje se na teoriji da je kriminologija nauka koja se bavi sveobuhvatnim proučavanjem zločinai i zvršioca, kao delatnost čoveka i masovne pojave. Ona koristi saznanja drugih nauka poput biologije , medicine, psihologije, sociologije i psihopatologije. KRIMINOLOŠKE DISCIPLINE I PODRUČJA - nastale su iz različitih pristupa u definisanju. Najčešća podela je na kriminalnu fenomenologiju, kriminalnu etiologiju i kriminalnu profilaksu-prevencija i suzbijanje.Kriminalna fenomenologija –simptomatologija, bavi se dinamikom i strukturom delikta kaonjihovom rasprostranjenošću (krim.geografija), dok oblasti kriminalne etiologije pripadaju pitanja faktora i uzročnosti koje su usmerene prvenstveno ka ličnosti delikventa. Slična ovoj je i podela na opštu i kliničku kriminologiju. DEFINICIJA – kriminologija se formirala u savremenu nauku koja inkorporira sva validna saznanja drugih nauka o zlocincu, njegovom delu, uzrocima, pojavnim oblicima. 2. PREDMET KRIMINOLOGIJE Predmet proučavanja kriminologije je delikventna ličnost ili sam delikt ili i jedno i drugo. Prva shvatanja o predmetu kriminologije potiču od italijanskog kriminologa Lombroza koji je smatrao da je osnovno pitanje nauke zločinac, a ne njegovo delo. Drugo stanovište koje je sociološko i pravno polazi od toga da je predmet kriminologije zločin.Ovo shvatanje potiče od francuskog sociologa Dirkema, gde se pretežna kriminološka istraživanja kreću u dva pravca: posmatranje unutrašnjeg stanja ličnosti i ispoljavanje slobodneili prinudne volje, koje su uslovljene socijalnom okolinom. Ličnost delikventa, kao predmet kriminologije, može se posmatrati iz dva aspekta, kako se njegovo unutrašnje stanje manifestuje usocijalnoj sredini i na drugoj strani, kako se socijalna sredina odražava na njegova unutrašnja svojstva. Neki autori polaze od stanovišta da su predmet izučavanja kriminologije kriminološki faktori,odnosno uzroci koji čoveka dovode do vršenja krivičnih dela. Predstavnici ovih shvatanja su:Feri, Hurvit, Pinatel i dr. Neki autori polaze od stava da je predmet kriminologije zločin, ali kao istorijska kategorija-Gabriel, Tarde i dr.
2
Predmet kriminologije u najopstijem smislu jeste kriminalitet kao individualni cin i drustvena pojava i njegovi uzroci i pojavni oblici. Poseban predmet kriminologije je licnost delikventa, njegova socijalna obelezja, psiholoska i bioloska struktura. S obzirom na to, ona se moze smatrati pozitivnom naukom, jer su predmet njenog proucavanja drustvena stvarnost, cinjenice i pojave; naukom ciji je predmet zlocin (kr.delo), zlocinac (ucinilac kr.dela) i uzroci zlocina (kriminaliteta). 3. ODNOS KRIMINOLOGIJE I DRUGIH NAUKA Kriminologija ima dodirne tacke sa svim disciplinama, ali najtesnja veza postoji sa krivicnim pravom, krivicnim procesnim pravom i kriminalistikom, penologijom i viktimologijom. Krivicno pravo i kriminologija: veza izmedju ove dve grane prava je veoma bliska, da su neki smatrali da je krivicno pravo grana kriminologije. Ta povezanost potice otuda sto je kriminologija usmerena ka proucavanju etioloskih i fenomenoloskih problema kriminaliteta (izvrsioca kr.dela, motiva i socijalnih okolnosti izvrsenja delikata), a kr.pravo na opste pravne institute kr.dela. Krivicnoprocesno pravo i kriminologija: krivicnoprocesno pravo bavi se postupkom i procesnim subjektima, utvrdjivanja postojanosti uslova da je odredjeno delo izvrseno i izricanja sankcija za pocinjeno kr.delo. veza sa kriminologijom se odnosi na tretman ucinioca, u postupku utvrdjivanja odgovornosti, te izbora i izricanja kr.sankcija. Kriminalistika i kriminologija: kriminalistika se bavi izucavanjem sredstava i metoda otkrivanja i razjasnjavanja kr.dela, otkrivanja i hvatanja izvrsilaca kr.dela, otkrivanja i obezbedjivanja dokaza i sprecavanja izvrsavanja kr.dela. veza sa kriminologijom najociglednija je kod proucavanja licnosti delikventa gde su saznanja i metodi proucavanja veoma slicni, negde i identicni (psihologija licnosti delikventa). Neki smatraju da je kriminalistika posebna grana kriminologije. Penologija i kriminologija: penologija je nauka o nacinu i efikasnosti sistema izvrsavanja kazni i drugih sankcija, iz aspekta njihovog uticaja na resocijalizaciju licnosti izvrsilaca kr.dela i suzbijanja kriminaliteta. Cesto se tretira kao samostalna sistemska oblast, ali i posebna disciplina kriminologije. Osnovna pitanja i područja penologije su sistem i organizacija kazneno-popravnih ustanova; klasifikacija i razvrstavanje osuđenika; način i uslovi izdržavanja kazni. Posebno značajna je penološka disciplina ANDRAGOGIJA koja se bavi pitanjima usavršavanja metoda, oblika isredstava vaspitanja, obrazovanja i prevaspitanja osuđenih lica. Viktimologija i kriminologija: Viktimologija je grana kriminologije koja se bavi izučavanjem žrtava kr. dela i odnosa žrtve i izvršioca. Ona se prvenstveno bavi ličnošću žrtve kr. dela, njene bio-psihološke karakteristike i socijalnog obeležja. KRIMINOLOGIJA I DRUGE GRANE PRAVA Psihologija i kriminologija: Psihologija je nauka koja sistematski proučava psihički život čoveka baveći se prvenstveno mentalnim sadržajem i psihičkim procesima ličnosti. Kriminologija koristi znanja psihologije posebno sa aspekta uticaja ličnih osobina i njihove povezanosti sa ponašanjem koji uslovljavaju delikvenciju. Psihopatologija i kriminologija: Psihopatologija je nauka o mentalnim poremaćajem ličnosti. U kriminologiji zauzima važno mesto u proučavanju određene kategorije delikvenata zato što među delikventima postoji određeni broj onih koji su duševno bolesni i poremećeni.
3
Psihijatrija i kriminologija: Nauka o mentalnim bolestima i poremecajima , bavi se i problemima preventive, terapijske i rehabilitacione faze delikvenata, izucavanjem njihovih mentalnih stanja i poremecaja. Iz aspekta kriminologije znacajna je forenzicka psihijatrija koja se bavi istrazivanjem ponasanja osoba sa mentalnim poremecajima. Sociologija i kriminologija: Sociologija kao društvena nauka proučava strukturu i zakonitiosti društvenih odnosa i procesa. Predmet proučavanja sociologije su određeni tipovi društvene zajednice, društvene grupe, ustanove i organizacije i oblici društvenog života ljudi. Na osnovu socioloških učenja i metoda razvile su se mnogobrojne sociološke metode u kriminologiji. Pedagogija i kriminologija: Pedagogija u najširem smislu je nauka o vaspitanju. Ona se bavi ne samo pozitivnim već i negativnim uticajem vaspitanja, koje kako se u kriminologiji pokazalo utiče na kriminalno ponašanje. Upravo zbog toga su rezultati njenog istraživanja jako bitni sa aspekta uticaja etioloških faktora na delikvenciju.. Socijalna patologija i kriminologija: Socijalna patologija je mlada naučna disciplina čiji je predmet izučavanja složen i odnosi se na kompleks ljudskih problema i posebne strane čovekove normalnosti i zdravlja. U najširem smislu to su problemi koji se odnose na psihološke karakteristike i biološke determinante ličnih i društvenih poremećaja koji se mogu okarakterisati kao patologija. To su kockanje, prostitucija, alkoholizam i dr. Statistika i kriminologija: Statistika je matematicka disciplina analize numerickih podataka. U kriminologiji se koriste opste i posebne statisticke metode kao sto su metod verovatnoce, korelacije i dr. 4. KRIMINOLOSKE DISCIPLINE Najcesca podela kriminologije je na: kriminalnu etiologiji-faktori i uzroci koji dovode do kr. ponašanja; kriminalnu fenomenologiju i kriminalnu profilaksu. KRIMINALNA ETIOLOGIJA proucava faktore, uzroke i povod kriminalnog ponašanja koja su usmerene prvenstveno ka ličnosti delikvenata. Ona istražuje uzroke ponašanja delikventa kroz način njegovog života, u njegovim moralnim i karakternim svojstvima i prirodi veza sa društvenom sredinom. KRIMINALNA FENOMENOLOGIJA je područje kriminologije koje se bavi pojavnim oblicima kriminaliteta. Ona utvrđuje klasifikaciju, proučava strukturu, stanje i kretanjedinamiku kriminalnog ponašanja. Ona opisuje pojedine oblike kriminalnih delikata kao društvenu pojavu, tzv. kriminalna morfologija, način njihovog izvršenja, socijalnih uslova životai ponašanje delikvenata. Ovo područje je veoma široko obzirom na pojedine oblike kriminaliteta,kao i psihička i socijalna obeležja delikvenata. Fenomenologija proučava delikvente po polu,uzrastu, obrazovanju, socijalnoj i drugoj pripadnosti. KRIMINALNA PROFILAKSA je disciplina koja proučava uspešnost preventivnih mera u suzbijanju i sprečavanju kriminaliteta. Prevencija predstavlja značajnu društvenu meru i reakciju na uklanjanju uzroka koji dovode do asocijalne, antisocijalne i delikventne aktivnosti. Upravozbog toga ona se bavi pitanjima uspešnosti socijalizacije ličnosti, vaspitnih mera i obrazovnog sistema. Takođe se bavi fuinkcionisanjem sistema socijalnih mera i institucija socijalne,zdravstvene i druge zaštite bračnih i porodičnih savetovališta. POSEBNE KRIMINOLOSKE DISCIPLINE:kriminalna antropologija,kriminalna biologija, kriminalna geografija, kriminalna lingvistika, kriminalna morfologija,kriminalna politika, kriminalna profilaksa, kriminalna psihologija, kriminalna psihopatologija,kriminalna sociologija i kriminalna statistika.
4
KRIMINALNA ANTROPOLOGIJA je kriminološka disciplina koja proučava etiološke osnove kriminaliteta polazeci od strukture učinalaca krivičnog delikta. Bavi se i proučavanjem njihovih anatomskih, fizioloških i psiholoških karakteristika, Lombroz se smatra njenim osnivačem i prema tom shvatanju uzroci kriminalnog ponašanja su u biološkokonstruktivnoj i organski degenerativnoj strukturi ličnosti. KRIMINALNA BIOLOGIJA je disciplina koja proučava biostrukturu ličnosti (genetiku)delikventa istraživanjem na osnovu fizičkog izgleda i eventualne devijacije, konstrukcije ličnosti,zdravstvenog stanja, fizioloških procesa, nasleđa i dr. Ovaj pojam je uveo A Lenc kao posebnu disciplinu u proučavanju kriminaliteta. KRIMINALNA ETNOLOGIJA proučava vezu kriminaliteta i uslova života pojedinih naroda i etničkih zajednica. Posmatra međusobnu zavisnost načina života, običaja, tradicije naroda i delikventnog ponašanja. U teoriji se tvrdi da određeni činioci nacionalne karakteristike koje se ogledaju u vidu agresivnog mentaliteta, zaostale svesti, rasnog i verskog fanatizma, kao i nacionalno opterećenih predrasuda u sklopu sa drugim socijalnim činiocima mogu uticati na delikventno ponašanje. KRIMINALNA GEOGRAFIJA je disciplina koja izučava prostorne i vremenske dimenzije kriminaliteta. Bavi se funkcionisanjem pravnog sistema, socijalnim uslovima, urbanizacijom,kulturom i drugim specifičnostima koje na terenu uslovljavaju specifične tipološke karakteristikei obim kriminaliteta. KRIMINALNA LOGISTIKA je disciplina koja proučava način i oblike međusobne verbalne komunikacije delikventa. Izvršioci krivičnih dela u svojim sredinama koriste posebne načine komunikacije putem žargona, mimike i gestikulacije. Ona istražuje značenje pojedinih standardizovanih izraza i ustaljenih znakova međusobnog opštenja izvršioca krivičnih dela, kao oblasti delikventne kulture. KRIMINALNA MORFOLOGIJA predstavlja disciplinu koja se bavi spoljnim oblicima ispoljavanja zločina. Ona ukazuje na oblike pripremanja i izvršenja zločina, kao i na tragove izazvanih posledica. KRIMINALNA POLITIKA proučava mere i aktivnosti društva na problemima sprečavanja i suzbijanja kriminaliteta. Izučava opšte i posebne mere kao i svrsishodne aktivnosti zaštite društva od pojave kriminaliteta. Praktična primena kriminalne politke ogleda se u krivičnim zakonskim odredbama, kaznenoj politici, merama društvene prevencije kod sprečavanja i represije i suzbijanja delikventnih pojava. KRIMINALNA PSIHOLOGIJA bavi se proučavanjem psiholoških predispozicija, determinanti imanifestacija kriminalnog ponašanja ličnosti. Osnove delikventnog ponašanja pored objektivnih činilaca uslovljavaju i psihološki faktori. Oni se ogledaju u strukturi ličnosti i njenoj individualnosti. Posebno se obraća pažnja na svojstva temperamenta i karaktera, stavova, navika,emocija, motiva, kompleksa i drugih crta ličnosti koje uslovljavaju asocijalnu i destruktivnu aktivnost i ponašanje. Psihoanalitički pristup proučava nesvesne motive kriminalnog ponašanja. KRIMINALNA PSIHOPATOLOGIJA je disciplina koja se bavi pitanjima odnosa druševnihstanja i delikvencije. Proučavanje duševnih poremećaja i bolesti, kao uzročnosti kriminalne delatnosti, dovelo je do psihopatoloških pristupa u tipologiji delikvenata i objašnjenju etioloških osnova kriminaliteta. Uzroci kriminaliteta po ovom shvatanju su trajne ili privremene duševne bolesti, duševni poremećaji ili zaostalost u duševnom razvoju. KRIMINOLOŠKA SOCIOLOGIJA je sociološka i kriminološka disciplina koja izaziva kriminalitet kao posebnu društvenu pojavu. Osnovni predmet istraživanja socijalne kriminologijeje dejstvo spoljašnjih faktora, uticaja sredine na ličnost delikvenata i delikvenciju uopšte kao što su ekonomski uticaji, uticaj kulture, porodice, demografski problem i slično.
5
KRIMINALNA STATISTIKA predstavlja zvaničnu statistiku evidentiranja kriminalnih pojavaprema određenim kriterijumima. Osnovu kriminalne statike čine podaci policijskih i pravosudnih organa. Ustanovljena je početkom 19-og veka i pomoću nje su se izučavali na osnovu statističkih podataka, uticaj pola, starosti, profesije i dr. socijalnih obeležja ličnosti i sredine na kriminalitet i njegovu geografsku distribuciju. Na osnovu statističkih istraživanja mogući su relativno pouzdani nalazi o nekim etiološkim pitanjima uticaja na pojave kriminaliteta, posebno činioci dinamičnog karaktera (ekonomske krize, depresije, migracija, urbanizacija). ISTORIJSKI RAZVOJ KRIMINOLOŠKE MISLI 5. ANTIČKA MISAO Kriminologija spada u red mladih pravnih disciplina, razvila se u samostalnu nauku tek početkom 19- og veka. Međutim misao o zločinu i zločincu stari su koliko i samo društvo, počev od misli iz filozofskih sistema starog veka. SOFISTI su ovaj problem tretirali kroz izučavanje motiva ljudskog ponašanja uopšte još u 5om veku p.n.e. Teokrat je smatrao da su u ljudskom ponašanju dominantna tri osnovna motiva: za zadovoljstvom, za bogaćenjem i za čašću. Svaki odnjih i u određenoj meri ima i devijantne posledice na čovekovu orijentaciju i ljudsko ponašanje. HIPOKRAT, antički filozof i lekar proučavajući negativan uticaj emocija na ponašanje čoveka,ustanovio je tipologiju temperamenta koja je i danas aktuelna u proučavanju endogenih faktora delikvencije. Prva značajna shvatanja u antičkoj filozofskoj misli sreću se u raspravama Aristotela i Platona koja su posvećena državi. Antički mislilac PLATON u svom radu “ Državi” ukazuje na dve vrste zločina: PSIHOLOŠKE (UNUTRAŠNJE) I FIZIOLOŠKE (SPOLJAŠNJE).U fiziološke usloveon ubraja biološku degeneraciju. Platon zločinca tretira kao izraz bolesne duše sa uzrocim apsihološke i fiziološke prirode. Po Platonu zločinac je osoba koja deluje pod uticajem strasti,motiva, koristoljublja, iz neznanja, izvitoperenih seksualnih pobuda i psihičkog nereda. Takva ličnost u fiziološkom smislu je posebne fizičke konstrukcije kao izraz biološke degeneracije. Za posledicu sve to ima nepopravljive krivce, rođene zločince, i za njih je “ jedini lek” smrtna kazna. Smatrao je da svrha krivičnih zakona treba da bude više suzbijanja kriminaliteta nego kažnjavanje krivca, i da ima više preventivni nego represivni smisao. Smatrao je da postoje popravljive i nepopravive ličnosti (recidivisti, povratnici). Zalagao se za određene mere kažnjavanja i lečenja,zločinaca, kao i za individualne kazne. ARISTOTEL je smatrao da je zločinac osoba koja izvršava delo jer je pokvaren ili je pod uticajem zločinačkih sklonosti i navika i da na njegovu konačnu odluku nemaju bitnog uticaja spoljašnji činioci. Zločinci su po njemu bili neprijatelji društva, a društvo je bilo dužno da ih lečiili da ih se oslobodi. Mada je verovao da na zločince ne utiču nikakvi spoljni elementi van njihove ličnosti, priznavao je da uzroci kriminogenog ponašanja mogu biti u nekim uslovima društvenog života kao na primer slabost državne organizacije, siromaštvo, problemi u funkcionisanju pravosuđa. Smatrao je da u kaznenoj politici radi sprečavanja kriminaliteta treba voditi takvu politiku u kojoj će potencijalni zločinac videti očigledno više štete nego koristi u sopstvenim postupcima. Sprečavanje zločinca u namerama ne treba da bude samo u kaznama već i u lečenju ljudi od egoizma. Po njemu su ljudi racionalni egoisti pa će sami shvatiti taj odnos i odustati od namere koju su imali. Za nepopravljivost je smatrao da treba izvršiti smrtnu kaznu.
6
6. SREDNJOVEKOVNA MISAO O KRIMINALITETU U skladu sa društvenim odnosima i verskim dogmama u feudalizmu kriminalitet je shvaćan kao greh protiv božjih zapovesti i poretka božanskog reda, a sama kazna je morala biti kao božja pravda. U srednjem veku krivac se nije smatrao razumnim bićem na koje utiču spoljni faktori,već bićem u koje je usađen zao duh. Glavni predstavnici ovih shvatanja bili su Sv.Augustin i Toma Akvinski. AVGUSTIN je kasnije nazvan “Sveti”, bio je filozof poreklom iz Afrike – današnji Alžir, u svom delu “ O božjoj državi” zastupao je stav da kazna predstavlja otkupljivanje za izvršeno delo, a svrha kažnjavanja je izazivanje kajanja kod izvršioca. Njegovo zalaganje za ukidanje smrtne kazne nije bilo motivisano humanošću zato što je smatrao da se izvršenjem smrtne kazne neopravdano uskraćuju muke zločinaca i da su time lišeni prilike da se kroz patnje i bol i skupe i pomire sa uvređenim božanstvom. Prema njegovom mišljenju zločincem dominira zao duh, a lek i obaveze crkve je da ga popravi tako što će isterati đavola iz grešnika. TOMA AKVINSKI je bio osoba plemićkog porekla, predavač teologije u Napulju. U svojim delima Zbornik teologije i Zbornik protiv neznabošca pored apsolutne pravde, u vidu kazne za najteže delikte povrede božanskog reda, ističe i relativnu pravdu koja štiti od drugih dela koja ugrožavaju ljudsko društvo, i kojom se uspostavlja društveni red. U objašnjavanju grešnog ponašanja čoveka oslanjao se na tezu koja je savremena teorija psihoanalize, ili pretpostavka daje u pitanju sukob savesti kao dela čovekove duše koja je usmerena ka razumskom ponašanju inagonima koji ih prevladavaju da bi zadovoljili fiziološke i instiktivne potrebe. 7. HUMANISTIČKA I RENESANSNA MISAO Humanizam predstavlja epohu u razvoju ljudskog društva i predstavlja raskid sa srednjovekovnim mističnim shvatanjima o krivičnom delu kao povredi božanskog reda i kazni čiji je jedini cilj ispaštanje i pomirenje sa bogom. U ovom periodu sazreva saznanje o kriminalitetu kao društvenoj pojavi koje je uslovljeno društvenim odnosima i uređenjem, čime se razbija mit o zločincu kao zloduhu. Umesto iracionalnog na scenu stupa objektivno i naučno shvatanje socijalne uslovljenosti u ponašanju ljudi.Renesansni pisci među kojima se posebno isticao Makijaveli ističu da je zlo urođena pojava i daje vezana za ljudsku prirodu koja je pesimistički orijentisana.Arapski istoričar IBN HALDUN je tvrdio da veći uticaj na čoveka imaju običaji i navike odsame prirode čoveka i njegovog temperamenta. TOMAS MOR, engleski naučnik isticao je društveni karakter kriminaliteta i predlagao je ublažavanje sistema kažnjavanja. On je isticao da je koren zločina u samom društvu i načinu života vladajuće klase i da samim tim treba menjati određene društvene uslove života. Suprotno Haldumu i Moru neki mislioci tog vremena su smatrali da su delikventne predispozicije pretežno izraz unutrašnjih faktora. Radikalni raskid sa srednjovekovnim shvatanjima izvršili su HUGO GROCIJUS, TOMAS HOBS ('Levijatan') I DŽON LOK . Francuski pravnik MONTESKIJEu svom delu “ Duh zakona” izneo je teze o uslovljenosti društvenih pojava,karaktera čoveka i mentaliteta naroda, pa i kriminaliteta. Zastupao je mišljenje da krivični zakon i ukoliko žele da budu efikasni moraju biti prilagođeni vremenu, tradiciji, kulturi i društvenim prilikama sredine. Švajcarac ŽAN ŽAK RUSO u svom delu “ Društveni ugovor” smatra da je čovek,po svojoj prirodi savršeno biće, ali da se kvari pod uticajem društva kada ono zapadne u ekonomsko i političko ropstvo.
7
OSNOVNI KRIMINOLOSKI PRAVCI 8. KLASIČNA ŠKOLA Klasična škola predstavlja prvo sistematizovano teorijsko razmišljanje o kriminalitetu. Ovaj kriminološki pravac nastao je krajem 18-og i početkom 19-og veka. Škola je nastala pod uticajem francuske revolucije kao reakcija na surove kaznene sisteme i široka diskreciona ovlašćenja vlasti u tom periodu u Evropi. Prema osnovnim shvatanjima škole, sloboda čoveka je najveća društvena vrednost, a zločin je povreda etičkog reda i izraz slobodne volje čoveka, a neuticaj bilo kakvih subjektivnih ili objektivnih procesa ili odnosa. Predstavnike klasične škole nije interesovala ličnost zločinca već funkcija zakona i legalni krivičnopravni procesi. Ličnost delikventa nije bila predmet nauke već krivično delo i kazna. Krivica je proizilazila iz moralne odgovornosti, a kažnjavanje je za svrhu imalo odmazdu, ispaštanje i ponovno uspostavljanje pravnog i etičkog reda. Najveca slabost skole bilo je to što je zanemarivala društvenu uslovljenost delikvencije, pa je sve probleme kriminaliteta svodila na čisto pravne formulacije. Klasicna skola je bila znacajna za ukidanje inkvizitorskog postupka, ograničavanje smrtne kazne i ukidanje telesnih kazni kao i za orijentaciju uvođenja pravnih principa. PREDSTAVNICI KLASIČNE ŠKOLE SU: - ČEZARE BAKARIJA, italijanski pravnik - ANSELM FOJERBAH, nemački teoretičar - DŽEREMI BENTAM engleski filozof. Italijanski pravnik Čerzare Bekarija je začetnik klasične škole. Svojim delom “O zločinu i kaznama” značajno je uticao da se njegove ideje ugrade u: Krivični zakonik Francuske iz 1791god; Napolenov krivični zakonik iz 1813 god; Bavarski krivični zakonik iz 1813, kao i Krivične zakonike Srbije i Crne Gore. Prema Čezaru zločin je pre svega izraz loših zakona, a ne posledica vladanja loših ljudi i zbog toga zakoni treba da garantuju jednak tretman svih ljudi. Nemački pravni teoretičar Anselm Fojerbah u svojim delima “ Revizija osnovnih postavki i pojmova pozitivnog kaznenog prava” i Udžbenik celokupnog nemačkog kaznenog prava, pored osnovnih definisao je teoriju GENERALNE PREVENCIJE sa tezom da je svrha kažnjavanja sprečavanje potencijalnih kriminalaca da ne čine prestupe. Engleski filozof i pravnik Džeremi Bentam u svom delu “ Uvod u principe morala i prava”isticao je da čoveka u devijantnom ponašanju vode težnje za isticanjem. Zakon treba da uredi sreću za sve, a kazna mora biti pravedna. Ona će to biti ukoliko sprečava nezakonita dela. 9. ANTROPOLOŠKA ŠKOLA Antropološka škola javlja se sedamdesetih godina 19-og veka kao reakcija protiv formalizma klasične škole. Teorijskim korenom antropološke škole smatra se delo “Poreklo vrste” Čarlsa Darvina. Iz darvinizma nastala su dva posebna kriminološka pravca: ANTROPOLOŠKI I POZITIVISTIČKI. Antropološku školu zasnovao je CEZARE LOMBROZO, sa tezom da delikvente karakterišu određena tipična konstituciona obeležja degenerativnih karakteristika tela, posebno lobanje i lica.Prema Lombrozovoj klasifikaciji razlikuju se kriminalni tipovi: -ROĐENI ZLOČINCI sa brojnim anomalijama anatomske, biološke i psihološke prirode (neosetljivi i bez osećanjasamilosti što ih čini predisponiranim za kriminalno ponašanje);
8
-DUŠEVNO BOLESNI IZVRŠIOCI KRIVIČNOG DELA koji se dele na moralne ludake (zakržljalih moralnih čula),duševne bolesnike i matodoide (poluludaci); -ZLOČINCI IZ STRASTI neuravnotežene i preosetljive osobe koje afektivno deluju i vrše krivična dela u nastupu ljubomore, mržnje igneva; -SLUČAJNI ZLOČINCI bez urođenih sklonosti, ali koji pod uticajem spoljnih faktoračine manja ili nehatna krivična dela -DUŠEVNO BOLESNI ZLOČINCI nervno neuravnotežena lica sa urođenim dispozicijama za vršenje krivičnih dela pretežno imovinskog karaktera. U prvom izdanju svog dela on je smatrao da oko 65%-70% od ukupnog broja delikata počine rođeni kriminalci, ali je kasnije pod uticajem kritike i svojih evolutivnih shvatanja taj odnos sveona 35%-40%. Pored fizičkog izgleda pripisivao im je i određena moralna svojstva, izvlačeći to iz činjenice da se češće tetoviraju od nedelinkventnih ličnosti, da za razliku od ostalih ispoljavajuveću neosetljivost na bol. U konstitucionalne kriminogene elemente Lombrozo ubraja nasleđe od dalekih predaka. Verujući u teoriju “ rođenog zločinca” za njeno dokazivanje proučavao je na stotine izvršioca krivičnih dela –osuđenika.Lombrozo je koristeči se statističkim metodama i metodama merenja, u svom delu dao detaljnu sliku tzv.ZLOČINASTOG TIPA.Takva slika odaje delikventa kao ljudskog degenerika, jednu vrstu fizičke i moralne nakaze. Lombrozo je radi potvrde svoje teorije “rođenog zločinca” kao lekar izvršio veliki broj obdukcija i ispitao 383 lobanja mrtvih italijanskih zatvorenika i 5907 živih prestupnika, ukazujući na njihove anatomske, fiziološke i psihičke anomalije. Lombrozovzločinački tip u smislu anatomskih karakteristika degenerativne prirode ubrajao je karakteristiketela: nenormalno velika ili mala glava; asimetrija lica; mali i zdepast rast; dugačke i klempave uši; sličnost sa šipanzom; čudan izgled; udubljene i kose oči; malo i zakošeno čelo; velika vilica i jagodične kosti; kriv, prćast i spljošten nos kod lopova, odnosno šiljat kod ubica; usne mesnate iotečene; brazde na obrazima kakve imaju neke životinje; kratka ili dugačka brada kao kodmajmuna; defekti grudnog koša; inverzije genitalnih organa; predugačke ruke i veći broj prstiju.U FUNKCIONALNO FIZIOLOŠKE NENORMALNOSTI ubrajao je: neosetljivost na bol,daltonizam, oslabljeno čulo pipanja i sl. Lombrozo je došao do zaključka da kriminalci imaju primitivni tip moždane strukture, a samim tim i ponašanja. Ova saznanja su se nazivala ATAVISTIČKA. Pod uticajem mnogobrojnih kritičara tog vremena Lombrozo je postepeno pored anatomskih karakteristika u faktore delikvencije uveo i ekonomske i socijalne faktore, ali kao sporedne – sekundarne faktore. Lombrozova teorija je vremenom gubila na značaju. Tome je posebno doprineo engleski lekar ČARS GORING koji je proveravajući Lombrozovu tezu upoređivao hiljade osuđenika i vojnike jedne britanske vojne jedinice. Gording je nakon proučavanja došao je do zaključka da izmeđuove dve grupacije ne postoje nikakve evidentne razlike. Savremena shvatanja odbacuju antropološku školu i njene postupke kao nenaučne i jednostrane.Međutim njen značaj je u tome što je prva ukazala na važnost izučavanja izvršioca krivičnog dela, a ne samo delikta kao normativne kategorije. 10. ITALIJANSKA POZITIVISTIČKA ŠKOLA Posle klasične i antropološke škole i na bazi njihove kritike nastao je novi pravac u kriminologiji koji je bio orijentisan ka izučavanju pozitivnih činjenica vezanih za izvršioca krivičnih dela,poznat u teoriji kao ITALIJANSKA POZITIVISTIČKA ŠKOLA. Za razliku od klasične škole, pozitivisti se okreću proučavanju sveta oko sebe, tumačeći ljudsko ponašanje determinacijama bioloških, psiholoških i socijalnih faktora. Predstavnici ove škole su ENRIKO FERI I RAFAELE GAROFALDO koji su bili Lombrozovi učenici.
9
ENRIKO FERI u svojim razmatranjima polazi od izvesnih socijalnih uslova sredine kao što su:porodica, škola, vaspitanje, uslovi života i rada, državne oblike institucionalnih organizovanja u suzbijanju kriminaliteta. Po njemu su uzroci delikvencije prvenstveno u prirodnim, odnosno fizičkim faktorima, kao i u porodičnim, društvenim i ekonomskim uslovima. Feri je insistirao na eksperimentalnoj metodi u proučavanju ličnosti pod uticajem prirodnih nauka i filozofije. Feri je kriminalce delio na trigrupe: one kod kojih dominiraju unutrašnji faktori (anomalije organske i fizičke konstrukcije) ione kod kojih preovlađuju socijalni faktori. Prema njegovoj tipologiji razlikuje se pet kategorija kriminalaca-krivaca: -DUŠEVNO BOLESNI krivci gde spadaju duševno obolela lica,poremećena i psihopatološka lica; -ROĐENI KRIVCI kod kojih je neizbežna kriminalna sklonost posledica naslednih osobina koje su formirane generacijama; -KRIVCI IZ NAVIKE, kao podvrsta rođenih krivaca koji su rano počeli sa kriminalom i pod uticajem prilika, posebno nekažnjavanja,ostali hronični kriminalci; -KRIVCI IZ STRASTI sangvinične, nervozne i osetljive osobe koječine zločin pod uticajem jakih emocija; -SLUČAJNI KRIVCI, lakomislene i moralno neosetljiveosobe. RAFAELE GAROFALO je drugi predstavnik pozitivističke škole. On je bio italijanski sudija i krivičar tog vremena. U svom delu „Kriminologija“ ustanovio je četiri tipa prestupnika: -TIPIČNE ZLOČINCE; -PLAHOVITE PRESTUPNIKE, UBICE- izvršioci k.dela sa pogrešnim predstavama o časti i nužnosti osvete sa tradicionalnim predrasudama; -NASILNIKE,PRESTUPNIKE lišene samilosti i kradljivce lišene osećanja čestitosti; -POHOTLJIVCE, prestupnike sa niskim nivoom moralne energije. Od svih kategorija najvažnijom je smatraotipične zločince ili ubice sa predumišljajem. Zastupao je stav da su u pitanju osobe bez moralnih osećanja, jer ubijaju iz sebičnih pobuda, tvrdio je da se radi o osobama koje su nepopravljivi kriminalci za koje je smrtna kazna jedina efikasna sankcija i da su u pitanju psihopate.Pozitivisti su naišli na brojne kritike mada su njihova shvatanja duboko ukorenjena u teoriji,krivičnom mišljenju i praksi. 11. SOCIOLOŠKA ŠKOLA Sociološka škola daje akcenat prvenstveno na socijalne i druge društvene činioce determinacije kriminalne orijentacije čoveka. Postoji nekoliko varijanti sociološke škole:FRANCUSKA ŠKOLA; ČIKAŠKA ŠKOLA; AUSTRIJSKA ENCIKLOPEDIJSKA ŠKOLA; NEMAČKA SOCIOLOŠKA ŠKOLA. 1.FRANCUSKA ŠKOLA ILI TZV. LIONSKA ŠKOLA: glavni predstavnik GABRIEL TARDE uvodi tezu kolektivne krivice, odnosno smatra da društvo stvara i priprema zločine i dashodno tome za njih ima i odgovornost. Francuska škola se zalagala za istorijsku i retrospektivnu dimenziju izučavanja kriminaliteta, smatrajući da je na drugačiji način nemoguće saznati celinu i suštinu problema pojava kriminaliteta u društvu. Tande je bio profesor sudske medicine u Lionu i jedan je od Lombrozovih učenika, vremenom je odbacio teoriju o „rođenom zločincu“,smatrajući da pored fizičkih i psihičkih predispozicija i socijalna sredina oblikuje ličnost, pa i njegovo delikventno ponašanje. ADOL PRINS, profesor k. prava iz Brisela i jedan od osnivačaovog pravca, smatrao je da je kriminalitet proizvod samog čovečanstva kao takvog. Značaj ove škole je u tome što je ukazala na uticaj socijalnih faktora na psihičke procese, na individualno i grupno ponašanje ljudi.
10
2.ČIKAŠKA ŠKOLA u svom proučavanju polazi od stanovišta da su ljudska zajednica i sredina glavni faktori uticaja na ljudsko ponašanje. Predstavnici čikaške škole polaze od shvatanja da je kriminalitet: produkt socijalnog okruženja, posledica načina života u velikim gradovima,posledica nedostataka i sloma društvene kontrole nad užim grupama migranata, sirotinje imaloletnika. Socijalnu sliku Čikaga 20-ih godina karakterišu: velike migracione populacije-posebno crnačke iz ruralnih u urbana područja, povećanje gradskog stanovništva u vrlo kratkom periodu. Rat, velika depresija i mafija prouzrokovali su socijalnu nejednakost velikih razmera.Predstavnici ove škole su TOMAS I ZNANIECKI. 3.AUSTRIJSKA ENCIKLOPEDIJSKA ŠKOLA nastala je na temelju teorijskih shvatanja profesora krivičnog prava iz Beča i oca kriminologije HANSA GROSA. Značaj Grosovih radova ogleda se u tri pravca: prvi put su odnos izvršenja i suzbijanja delikata, kao reakcije društva, shvaćeni kao jedinstvo u celini problema. U središte tog odnosa postavljen je čovek,kao psihička individua, a ne zločinac; takav odnos delova i celine problema moraju moraju zajedno razmatrati u tesnoj povezanosti kriminologija, krivično pravo i penologija. 4.NEMAČKA SOCIOLOŠKA ŠKOLA dovela je do približavanja i integracije stavova klasične škole i italijanskog pozitivizma radi rešavanja osnovnih problema u kriminologiji i krivičnom pravu. Ova škola polazi od stanovišta da je suzbijanje i sprečavanje kriminaliteta moguće samo utvrđivanjem uzroka koje su svrstali u dve grupe:INDIVIDUALNA SVOJSTVA DELIKVENATA(nasledna i stečena) i FIZIČKE, DRUŠTVENE, GEOGRAFSKE I EKONOMSKE OKOLNOSTI I USLOVI. Urođene sklonosti i naklonosti, prema ovim shvatanjima, nisu osnovni uzrok zločina, već društvene okolnosti koje zajednički deluju, ali imaju i poseban uticaj. U vezi sa tim zavisno od njihove dominacije i uticaja kriminaliteta dele se na AKUTNI I HRONICNI. AKUTNI KRIMINALITET se smatra posledicom delovanja spoljnih činilaca,a HRONIČNI dominantnim uticajem ličnih svojstava. Iz nemačke sociološke škole proistekla je poznata klasifikacija delikvenata prema kriterijumima LISTA- nemačkog profesora krivičnog prava. List polazeći od dvojne podele kriminaliteta kriminalce deli na KRIVCE IZ NAVIKE i SLUČAJNE KRIVCE. Krivce iz navike nazivao je i hroničnim krivcima i krivcima po tendenciji i to su bile one osobe kod kojih postoji urođena sklonost ili stečene dispozicije ka kriminalnom ponašanju. Tu on razlikuje popravljive i nepopravljive krivce, a najtežim tipom je smatrao profesionalne kriminalce.SLUČAJNI KRIVCI su delikventi koji su nastali pod uticajem spoljnih činilaca i uslova. Oni se po psihofizičkim osobinama ne razlikuju od nedelikvenata, ali im je ponašanje uslovljeno jakim uticajima spoljnih uslova i povoda. 12. ŠKOLA DRUŠTVENE ODBRANE Skola drustvene odbrane nastala je prvenstveno kao društveni pokret, nakon II svetskog rata. Ona je težila socijalizaciji i humanizaciji krivičnog prava. Ideje ovog pokreta začete su u Đenovi (Italiji) 1945. god. osnivanjem Centra za izučavanje ideja društvene odbrane.1949 god. Pokret je prerastao u Međunarodno udruženje društvene odbrane. Razvojem krivično-pravne i kriminološke nauke krajem 19-og veka u teoriji je sve prisutnija orijentacija na prevaspitavanju kao osnovnoj svrsi i resocijalizaciji kao cilju kažnjavanja prestupnika.
11
BIOLOSKE TEORIJE 13. FRENOLOŠKA TEORIJA Bioloske teorije su teorije koje svoju zasnovanost temelje na misljenjima da su bioloske predispozicije osnovni kriminogeni faktori, kao sto su: urodjene, nasledne, fizioloske, organske i dr.bioloske funkcije koje uslovljavaju delikventno ponasanje pojedinih lica. FRENOLOSKA TEORIJA Frenologija je nauka o lobanji na kojoj je zasnovan biološki pravac i shvatanje u nauci da se nao snovu oblika lobanje mogu odrediti duševne osobine i sposobnosti nekog čoveka. Fenološke teze u kriminologiji pojavile su se početkom 19-og veka. Predstavnici fenološke škole su: bečki lekar GALi, švedski teolog LAVATER.Ove teorije ističu povezanost delikventnih sklonosti i moralnih osobina ličnosti sa konstitucijom lobanje. Prema ovoj teoriji suština karakternih osobina čoveka je u vezi sa koštanom konstitucijom, oblikom i obimom glave koji se izražava po segmentima. Segmenata ima 26 po Galu i 35 po Lavateru. Segmentima se odeđuju „više“ i„niže“ sklonosti čoveka u zavisnosti od oblika glave. Prema fenološkim shvatanjima glava kod kriminalaca je kruškastog oblika ima širi vilični deo od čeonog dela, dok je kod nedelikvenata razvijeniji gornji deo glave. Na osnovu tzv. segmenta pristalice fenološke teorije su smatrale da se sa sigurnošću mogu predvideti buduća ponašanja osobe. Fenološka teorija je dugo vremena bila popularna i priznata i u Evropi i u Americi. Tridesetih godina prošlog veka ova teorija je skoro u potpunosti osporena. Spada u biološke teorije. 14. TEORIJA NASLEĐA Pitanje odnosa nasleđa i delikvencije je klasično pitanje kriminologije koje potiče još od Lombroza. Prema Lombrozu „rođeni zločinac“ potiče iz degenerisane porodice kod čijih se članova javljaju slučajevi ludila, gluvoće, sifilisa, epilepsije i alkoholozma. U predstavnike ove teorije spada ENRIKO FERI, koji kada govori o rođenom kriminalcu, biološkim faktorima pridaje bitan značaj kod delikvencije smatrajući da u ponašanju ličnosti postoje nasledne sklonosti. Feri to objašnjava na praktičnom primeru dvojice idiota, vaspitavanih pod istim uslovima, od kojih jedan reaguje na šalu ubistvom, a drugi ne. Feri to tumači tako da jedan od njih koji je ubica, pored idiotije ima i nasleđenu zločinačku sklonost, a drugi nema.Od svih oblika nasleđa(materijalno, duhovno i genetsko), za kriminologiju je najbitnije genetsko,ono koje se ispoljava u biološkim karakteristikama definisanim u hromozomima, genima i deziksiribonukleinskom kiselinom-DNK. Na osnovu genetičkih učenja izdiferenciran je tzv.ATAVISTIČKI TIP DELIKVENTA. Kriminolozi su u drugoj polovini 19-og veka teoriju nasleđa priznavali kao validnu, mada je savremenim shvatanjima dosta osporena.Pod uticajem teorija o nasleđu razvijena je posebna disciplina u okviru penologije tzv.EUGENIKA čiji je cilj bio sprečavanje reprodukcije u okviru populacije koja ima genetske delikventne dispozicije putem sterilizacije. (sprečavanje rađanja dece). Geneticka shvatanja tumače da je kriminalno ponašanje urođena i nasledna pojava što je dokazano kroz dve vrste studija proučavanjem tzv.KRIMINALNIH PORODICA I BLIZANACA. Genetika je nauka o nasleđu i naslednim osobinama koje se prenose genima koji su relativno postojani kroz generacije potomaka. Blizanci su korišćeni kao eksperimentalni subjekti dokaza genetičkih svojstava, i to kao primarnih naslednih činilaca ne samo konstitucionalnih i bioloških već i psihičkih osobina ličnosti. Istraživanja su rađena da bi se objasnio uticaj genetskog faktora kod tzv. kriminogenih porodica, i za dokaz da je kriminalna aktivnost jednojajčanih blizanaca zbog genetske sličnosti u većoj meri podudarna
12
od dvoćelijskih blizanaca ili drugih krvnih srodnika. Ova shvatanja su dovela do zaključka o opravdanosti bioloških teorija kriminaliteta i uvođenja sterilizacije kao kriminalne prevencije kod seksualnihdelikvenata. Na taj način se teorija nasleđa proveravala kroz tzv.ADOPTIVNE STUDIJE,posmatranjem ponašanja dece datih na usvajanje, odnosno razlika u uticanju sredine i bioloških činilaca. Iz ovih studija je utvrđeno da ukoliko su oba deteta od istih roditelja, čija je biografija kriminalna, takođe delikventne orijentacije i u novoj sredini, onda postoji osnovanost teorije o biološkom kriminalnom nasleđu. Istraživanja blizanaca i adoptivne studije o „podudarnosti“bavili su se pitanjem kolika je verovatnoća da će pojedinac (jednojajčani blizanac) imati iste ili slične karakteristike (inteligenciju, kriminalno ponašanje) kao njegov biološki srodnik. Drugi pristup se odnosio na shvatanje da geni, kao element hromozoma, imaju nasledne osobine, čime se objašnjava uslovljenost hromozomskih aberacija za delikventne osobine.Teorija socijalnog nasleđa odnosila se na nasledne osobine sa starijih generacija na mlađe.Roditelji su svoje probleme iz mladosti prenosili na potomstvo što se odražava na biopsihički razvoj i ponašanje dece, jer nagomilani problemi dovode do akumulacije asocijalnosti i dispozicije delikventnog ponašanja. 15. BIOKONSTITUCIONALNA TEORIJA I TEORIJA SKLONOSTI Ova teorija je proistekla iz Lombrozove antropološke škole, koja je u početku potpuno ignorisala druge kriminološke činioce, kao uzročnike kriminaliteta, a uzimala je u obzir samo fizički izgled delikventa. Ova teorija je doživela ozbiljne kritike, jer istraživanja nisu pokazala ispravnost tih stavova. Nešto kasnije je Lombrozo donekle promenio stavove i ustanovio pet tipova zločinaca:rođeni zločinac, duševno bolesni kriminalci, zločinci iz strasti, slučajni zločinci i zločinci iznavike. U svom prvom delu Lombrozo je smatrao da oko 65%-70% delikata počine rođenizločinci, a kasnije je to sveo na 35%-40%. Lombrozo i drugi predstavnici ove teorije devijacije i delikvencije kod žena objašnjavali su biološkim procesima hormonalnih poremećaja,menopauzom, poremećajima menstrualnog ciklusa i sličnim faktorima. Oni su želeli da dokažu da žene zbog svojih motoričkih karakteristika teže devijacijama, potencirajući posebno prostituciju. Mada su Lombrozova početna učenja u celini osporavana, činjenica je da su neke osnovne postavke ostale izvor za mnoga kasnija učenja. Suština ovih bioloških pristupa svodi se na objašnjenje da ličnost zločinca, pored konstitucionalnih karakteristika, određuju i psihološka svojstva.Smatrajući da postoji veza između fizičkih i svojstava ljudi sklonih delikvenciji, austrijski kriminolog ZELIG je čak tu posebnu naučnu disciplinu nazvao KRIMINALNA BIOLOGIJA. Zeling u svojoj klasifikaciji delikventa razlikuje:ATIPIČNE, MEŠOVITE I ČISTE TIPOVE KRIMINALACA. U ciste spadaju profesionalni zlocinci iz nerada, agresivni kriminalci, kriminalci primitivnih reakcija... Mnogi drugi predstavnici ovih teorija (Gasberger, Eksner i dr.) takođe susmatrali da između fizičkog-anatomskog izgleda i moralnih osobina čoveka postoji kauzalna(uzročna) veza. Američki profesor HOTON sa Havardskog univerziteta ističe da su biološke inferiornosti primarni uzrok zločina. Po njemu, čovek sklon kriminalitetu je ličnost niže biološke pripadnosti. Tako su visoki i mršavi predisponirani za ubistva i pljačke, visoki i teški za prevare i falsifikate, mali za krađe i provale, niski i teški za napade na čoveka i seksualne zločine. TEORIJA BIOKONSTITUCIONALNIH SKLONOSTI ukazuju na urođene sklonosti za delikvenciju i nasleđe u delikventnoj orijentaciji, što se stiče nasleđem gena i nasleđem posebnog konstitucionalnog tipa. Predstavnici ove teorije – NIĆEFERO, HOTON, LANGRE, negiraju teoriju o rođenom zločincu, ali zato smatraju da kod određenih ličnosti postoje urođene sklonostika devijantnom ponašanju.
13
16. HROMOZOMSKA TEORIJA Hromozomska teorija je zasnovana na učenju da postoje poremećaji u jezgru ćelije – hromozomima-aktivne supstance ćelijskog jezgra, koja sadrži gene i nosilac je naslednih osobina, a produkuju društveno abnormalno ponašanje. Ova teorija nastala je na osnovu rezultata istraživanja sprovedenog na osuđenicima i govori o tome da se među kriminalcima znatno češće javljaju XYY kombinacija hromozoma nego u normalnoj populaciji XY.Tako se razvila hipoteza da je višak hromozoma Yu vezi sa kriminalnim ponašanjem, posebno nasilnim. JAKOBS je 1965 god. sugerisao da muškarci sa XYYsindronom imaju veći stepen agresivnosti nego normalni muškarciXY. Prema ovoj teoriji veliki višak hromozoma Y stvara poseban konstitucionalni tip ličnosti sklonih kriminalitetu. OSNOVNE POSTAVKE HROMOZOMSKE TEORIJE SU:jedan od hiljadu muškaraca je tip hromozomske aberacije XYY;muškaracXYYje više predisponiran kriminalnom ponašanju ili bolnici za mentalno oštećene osobe nego muškaracXY;muškaracXYYje manje inteligentan nego muškaracXYi pošto je višeXYYmuškaraca u zatvoru nego što ih je na slobodi, taj hromozomski poremećaj je glavni krivac za agresivnost i nasilje takvih osoba. PINATEL je u vezi sa tim smatrao da je abnormalna hromozomska kombinacija čak 50-60 putaveća kod delikventnih nego kod nedelikventnih grupa. Teorija o „hromozomskom ubici“ oživelaje Lombrozovu teoriju i izazvala rasprave medicinskih i kriminoloških stručnjaka. 17. ENDOKRINOLOSKA TEORIJA Ova teorija uzrocnost kriminaliteta objasnjava poremecajima u funkcionisanju endokrinih (tiroidna-stitna, hipofiza i nadbubrezne i polne) zlezda. Polazi se od stava da su mentalni poremecaji licnosti, niska inteligencija i nagoni posledice ovih poremecaja. Shlap i Smit smatraju da su osobe koje pate od endokrinih poremecaja tipicni urodjeni zlocinci. Poremecaji endokrinih zlezda uticu na emocionalno stanje licnosti. 18. RASNA TEORIJA Najekstremniji vid bioloških pristupa u nauci zasnovan je na prvenstveno na pretpostavci da je rasno svojstvo svakog od pripadnika visih i nizih rasa urodjeno i nasledno.Ovaj teorijski pravac delikventno ponašanje vezuje pretežno za određenu rasnu pripadnost. U savremenom shvatanju ovi pristupi imaju uporišta kod autora koji nastoje da statističkim podacima, poređenjem kriminaliteta „belih“, „žutih“ „crnih“ i ostalih dokažu rasni karakter „obojenih“. Teorija ima osnova u stavovima Lombroza, Nićefora, a posebno Garofala.U ovim pristupima polazilo se od teze da je zločin pojava u životu naroda. Ova teorija kroz istoriju je zloupotrebljavana za progon Jevreja, a njeni sledbenici pokušavali su da dokažu da je ovaj narod „rasno predisponiran“ za dela falsifikovanja isprava, korupciju, lažno bankarstvo i sl.Takva orijentacija je posebno bila izražena u vreme fašizma u Nemačkoj i antisemitskih pokreta u Sovjetskom Savezu od 1933 do 1945. god ZNAČAJ BIOKONSTITUCIONALNIH TEORIJA – biološke teorije su od početnih isključivih stavova vremenom evoluirale u kompromisna shvatanja, one su teško izdržale kritičke osvrtemada se njihov doprinos nauci ne može sasvim odbaciti. Lombrozova teorija „ o urođenom zločincu“ se nije održala ali je među prvima postavila pitanje ličnosti delikventa i njegovih unutrašnjih svojstava koja ga čine svesnim ili nesvesnim, odgovornim, manje odgovornim ili neodgovornim za postupke.SAVREMENA KRIMINOLOŠKA MISAO tvrdi da biološki faktori mogu činiti neke predispozicije, ali ne i determinacije za devijantne
14
sklonosti. Uticaj činjenica biološke prirode ne mogu se negirati, ali ni prenaglašavati bez uticaja veze socijalnih i psiholoških uslova.Empirijska istraživanja na zatvorenicima i njihova poređenja sa studentima i vojnicima pokazalasu da su degenerativne razlike među njima neznatne. Utisak da su mentalno retardirana lica višedelikventna od ostalih su rezultat predrasuda okoline prema njima nego njihovog stvarnog ponašanja.UTICAJ NASLEĐA I RASNIH OSOBINA su se takođe pokazala apsurdnim i više ukazuju nasocio-ekonomske uslove života pojedinaca, etničkih grupa i „rasa“ nego na njihovu biološkupredispoziciju. HROMOZOMSKE ABERACIJE–teze da u zatvorima ima više XYY muškaraca u poređenju sa XY muškarcima kroz novija istraživanja ne dokazuju da su prvi agresivniji i nasilniji od drugih.Veći procenat XYYmuškaraca u zatvorima i posebnim bolnicama više je rezultat nekih njihovih drugih osobina kao na primer niske inteligencije, to je zapravo posledica socijalne reakcije koju oni tim osobinama izazivaju. .PSIHOLOSKE TEORIJE 19. PSIHOANALITIČKA SHVATANJA Psihoanaliticka shvatanja za polaznu osnovu imaju objašnjenja devijantnosti psihičkim stanjem ličnosti u sferi nesvesnog, odnosno podsvesnog, pre svega potisnute seksualne sile i impulsa. Ova shvatanja polaze od teze da sve što se odvija u životu i snovima čoveka,nastaje iz podsvesti, odnosno posledica je događaja u ranom detinjstvu. Na osnovama psihoanalitičkih shvatanja razvijen je poseban pravac kriminalne psihologije. E. PATINI psihoanalizu tretira kao „nauku o podsvesti“. Ovakvo stanje naziva se i „pomračena svest“. Prema psihoanalitičarima delikt je proizvod, odnosno posledica potisnute želje u podsvesti. Prema psihoanalitičarima nema nehatnog delikta, nema nicega slučajnog i nenamernog, već je namera potisnuta u podsvesti. Na ovim podstavkama izgrađeni su stavovi o povezanosti i kauzalitetu nagona i devijacija, gde se faktori kriminaliteta tumače poremećajima odnosa funkcionalnih komponenti čovekovog života:IDA, EGA i SUPEREGA. ID predstavlja nesvesni deo psihičke strukture i čini deo nagonskog bića ličnosti. Njegova psihička energija ili ono što FROJD naziva libidom, teži za uživanjem i zadovoljavanjem prvenstveno bioloških potreba i motiva. EGO–razum, svest, je najaktivniji deo strukture ličnosti koji se odražava kao mišljenje, percepcija, govor, učenje, memorija, rasuđivanje, motorika,akcija i vreme. SUPEREGO–savest je deo psihičkih funkcija koje se odnose na moralne zahteve, norme društva i socijalne motive. Superego je ključna komponenta psihičke strukture za razumevanje moralnog ponašanja i reguliše ponašanje ličnosti da ne izvrši ili ne planira kr.delo, a ukoliko to ipak uradi strogo ga kažnjava prekorima sredine i osećajem krivice. ID, EGOi SUPEREGO su u dinamičkom odnosu. TIPOLOGIJA DELIKVENCIJE: Neki psihoanalitičari – ALEKSANDER I STAUB, razlikuju: ZAMIŠLJENIIMAGINARNI KRIMINALITET koji se ispoljava u vidu pretnji i EFEKTIVNI KRIMINALITET koji može biti HRONIČNI I AKCIDENTNI. Hronični kriminalitet je posledica delovanja organskih kriminalaca koji su neuračunljiva lica-imbecili, duševno bolesni,narkomani; normalnih kriminalaca sa kriminalnim superegom –telesno i mentalno su zdravi, ali su sa moralnim shvatanjima u sukobu sa društvenim shvatanjima; nerazvijenih, zaostalih kriminalaca i kriminalaca nesvesnih svojih postupaka -neurotici. Akcidentni
15
kriminalitet podrazumeva dela koja su izvršena nehatno, u afektu ili u legitimnoj samoodbrani. Psihoanalitičar ADLER kroz koncept individualne psihologije pri objašnjenju pojave devijantnosti pridaje poseban značaj kompleksu inferiornosti, a JUNG Edipovom kompleksuskup ljubavnih i neprijateljskih osećanja koje svako dete oseća prema roditeljima. Prema ADLERU„čovek je neispisani list papira“ , a šta će biti u budućnosti određuje mu sudbina . Škola individualne psihologije delikventnost pripisuje kompleksima inferiornosti-manje vrednosti, od kojih pate određene ličnosti, a razvija se na bazi organskih slabosti. 20. TEORIJA INTELIGENCIJE U psihološkim teorijama postoji pristup koji uzroke delikvencije dovodi u vezu sa psihičkim svojstvima niske inteligencije, maloumnosti. Predstavnici ove teorije smatraju da deficitarnost inteligencije dovodi do neshvatanja značaja društvenih normi od strane ličnosti, a samim tim i odsustva odgovornosti za njihovo poštovanje i pridržavanje. Istraživanja koja su se u početku bavila odnosom inteligencije i kriminaliteta nazivana su tzv. „pedigre“ studijama. Pomoću njih su se vršila genetička izučavanja porodičnog stabla kriminalaca kako bi se utvrdilo ima li osnova u porodičnom poreklu predaka sa niskim kojeficijentom inteligencije-IQ. (GODDARD). Druga varijanta ove teorije devijantnost dovodi u vezu sa niskom obrazovnom strukturom, a pri tom se ovaj faktor uzima kao posledica niske inteligencije. Pojedini predstavnici ove teorije (FERGUSON, BURT, WILSON) smatraju da niska inteligencija i kriminal imaju nešto zajedničko, ali to ne znači da je niska inteligencija uzrok kriminala, bez obzira na to što mnoge studije na osuđenicima ukazuju da je njihova inteligencija ispod prosečne inteligencijene delikventne populacije. Ovi autori smatraju da visoka inteligencija obezbeđuje neku vrstu zaštite od „upadanja“ u kriiminal za osobe koje su inače pod rizikom –na primer roditelji kriminalaci. 21. TEORIJA NEPRILAGOĐENOSTI Neka psihološka shvatanja delikventno ponašanje tumače faktorima nemogućnosti prilagođavanja ličnosti u realnim socijalnim uslovima, raskorakom između ciljeva pojedinaca i interesa zajednice. Neprilagođenost kao uzrok devijantnosti tumači se na različite načine.PEJDŽ smatra da uzroke kriminaliteta treba tražiti u prilagođavanju individue na njenu okolinu. FROJD smatra da se kriminal javlja upravo zbog toga što pojedinci kod kojih postoje instiktivne kriminalne tendencije ne uspevaju da se prilagode društvu, jer im nedostaje vaspitanje za to.Frojd polazi od pretpostavke da svaki čovek ima kriminogene dispozicije, a one dolaze do izražaja samo kod pojedinaca koji nisu u stanju da se prilagode društvenim normama. DI TULIO smatra da se neprilagodjenost nalazi u oblasti osecanja. 22. FRUSTRACIONA TEORIJA Neki psiholozi poput DALARDA i MILERA kriminalne dispozicije čoveka objašnjavaju posledicama trajnog delovanja frustracionih činilaca na ličnost u njegovom razvoju. Dolard i saradnici su 1939. god. ovom teorijom objašnjavali devijantno ponašanje i ljudsku agresivnost, smatraju da usled frustracija kod ličnosti dolazi do razočarenja, emocionalnih promena i poremećaja u psihičkim funkcijama koje manifestuju u destruktivnim agresijama. HELI smatra da je uzrok kriminalnog ponašanja čoveka u frustracijama nastalim usled nezadovoljenih potreba u ranoj fazi detinjstva. Predstavnici ovih teorija smatraju da se teži oblici devijantnosti-delikvencija mogu dovesti u direktnu vezu sa uzrocima frustracionih
16
stanja, niskim pragom frustracione tolerancije. Oni navode da frustracije mogu nastati: usled delovanja socijalnih faktora (ekonomski status,regionalni raspored) ili ličnih svojstava (invaliditet, obrazovanje, fizički izgled i slično). 23. BIHEVIORISTIČKA SHVATANJA-TEORIJA Ove teorije delikvenciju tumače kao stečeni, naučeni oblik ponšanja, a kao osnovni uzročnik ljudske destrukcije uzimaju društvene faktore. Neki smatraju da na razlicite drazi i situacije licnost reaguje zavisno od toga na koji nacin reagovanja je naucen. Delikventno ponašanje objašnjava se uzrocima stečenih navika ponašanja kroz 'ucenje po modelu'. Posmatrajući devijantno ponašanje modela, ličnost može takvo ponašanje potpuno da usvoji iako mu je do tada bilo strano. Biheviorizam sve vrste ponašanja izvodi iz učenja, pa i emocionalna stanja, sa orijentacijom da je svako ponašanje moguće menjati vaspitanjem. Ovaj pravac se u literaturi još naziva i TEORIJOM SOCIJALNOG UČENJA (BARDZES, BANDURA) po kome je delikventno ponašanje uzrokovano kao i svako drugo posredstvom tzv. modelovanja tj .OPSERVACIONOG UČENJA. Prema ovoj teoriji svako ponašanje uključujući i kriminalno, je naučeno. Prema njima, učenje se stiče na više načina, kroz porodicu, preko medija, učešćem u subkulturnim grupama i sl. Biheviorizam je u psihologiji zasnovao VOTSON, on je proučavao psihičke procese na osnovu objektivnog ponašanja ljudi. 24. PSIHOPATOLOSKI PRISTUPI Sustina ovih pristupa je da se devijantno ponasanje tumaci raznim oblicima psihopatoloskih stanja licnosti. Ovi pristupi su nastali pod uticajem medicinskih nauka, pri cemu se socijalno-patoloski faktor uzrocno povezuje sa bolescu i poremecajima psihe, sa trajnim ili privremenim dusevnim oboljenjima, poremecajima ili zaostaloscu u dusevnom razvoju. Pojam dusevne poremecenosti: a) psihijatrijsko shvatanje – to je odstupanje od stanja normalnosti u mentalnom zdravlju licnosti; b) sociolosko shvatanje – to je odstupanje od normalnog, a kriterijum normalnosti je ujedno i pokazatelj poremecenosti. DIPRE je opisao anomalije koje se manifestuju u vidu ekscesa, atrofije, inverzija i devijacija tri vrste instikata: 1.Konzervacije: javlja se u tri oblika: instinkt hranjenja, vlasnistva, razvoja 2.Reprodukcije (sexualni instinkt): manifestuje se u obliku atrofije (frigidnost, impotentnost) ili hipertrofije (sexualne nastranosti, nema osecaja za porodicni zivot) 3.Asocijalizacije: u dva oblika: instinkt simpatije (egoisticna i bezosecajna licnost) i instinkt imitacije (nepopravljiv, neizleciv, zarazan za okolinu; ovakav tip licnosti smatra se 'konstitucionalnim pokvarenjakom')
17
SOCIOLOSKE TEORIJE TEORIJA SOCIJALNE SREDINE I SOCIJALNIH PROBLEMA 25. TEORIJA ANOMIJE (sociološka teorija)-društvo u kome se ne zna šta ko radi Francuski sociolog DIRKEM uveo je koncept anomije u svojoj knjizi „Podela rada u društvu“ 1893. čime je objašnjavao neregularno stanje do kojeg dolazi u pojedinim društvima. Dirkem je ovaj termin ponovo upotrebio u svom delu „Samoubistvo“1897.god. smatrajući anomiju moralnom neregularnim stanjem. Stanje anomije je takvos tanje po kome su norme očekivanog ponašanja odsutne, nedefinisane ili nejasno formulisane,stanje odsustva normi. Poremećaj socijalnih normi čini norme nepoštovanim, pojedinac nije ustanju da nađe svoje mesto u društvu, jer mu nisu jasna pravila po kojima treba da se ponaša. To dovodi do stanja nezadovoljstva, konfliktnih odnosa i fenomena devijacija. On je ustanovio da su određeni društveni periodi doveli do većeg stepena anomije i viših stopa kriminala,samoubistva i devijantnosti. Prema Dirkemovim stavovima ANOMIJA je stanje nedostatka jasnih i primenjivih društvenih normi ili sudara normi. U novije vreme ovo stanje anomije je karakteristično za zemlje tranzicije. Dirkem veruje da se u takvim društvima gubi sila društvene kontrole, jača individualizam, razvijaju pojave bezobzirnosti, pohlepe, haosa i nereda. Društveno stanje dezorganizovanosti, nesigurnosti, usamljenosti i izolacija, posebno u velikim gradovima,dovode do pojave bezakonja i društvenog neprilagođavanja. Dirkem je među prvima dao definiciju kriminologije kao nauke koja izučava kažnjiva dela. Prema njegovom mišljenju kriminalitet je normalna društvena pojava i zbog toga je od mnogih kritikovan. On je ukazivao da ne postoji društvo bez kriminala i da je kriminal odraz društvenog stanja, organizacija, kulture, a kriminalci su profesija koju ne diktira njihova savest, već odnosi u društvu. Prema njemu zločin je nužan i nema društva koje se ne suočava sa ovom pojavom. On takođe smatra da svako društvo vremenom iz homogenizacije prelazi u fazu dezorganizacije, što neki nazivaju TEORIJOM DEZORGANIZACIJE. Drugi značajan predstavnik ove teorije je MERTON koji anomijom smatra odsustva normativnosti ili pridržavanja normi u društvu ili društvenoj grupi, zbog čega se pojedinci ili društvene grupe svojim stavovima i ponašanjem nameću društvu ili grupi. Određeni tip društvene strukture utiče na pojedine ličnosti da odstupe od ustaljenih društvenih normi i devijantno se ponašaju. Po Mertonovom mišljenju, društvo je definisalo puteve i mehanizme da se ostvare društveno potrebni ciljevi posredstvom rada, školovanja i slično, ali ono nije moglo svima da obezbedi i uslove da ostvare te ciljeve. Upravo zbog toga se pojavljuju razni nelegitimni putevi njihovog ostvarenja. Merton je ustanovio pet oblika individualne i grupne reakcije–socijalne adaptacije, u odnosu na sredstva i ciljeve: KOMFORIZAM– prihvatanje kulture i institucionalnih vrednosti;RITUALIZAM– prihvata vrednosti odbijajući mogućnost da će se one ikada dostići; INOVACIJA– prihvatanje kulturnih vrednosti, ali zbog ekonomske nejednakosti podstrekava siromašne slojeve da koriste nelegalne metode, a bogate, da se koriste korupcijskim metodama (kriminalitet belog okovratnika); PODVLAČENJE– znači odbacivanje vrednosti i mogućnosti njegovog institucionalnog ostvarivanja i povlačenja obično u alkoholizami narkomaniju; POBUNA je podređena radikalnom cilju promene vrednosti i institucija.
18
26. TEORIJA SOCIJALNOG INTERAKCIZMA I ETIKECIJE Osnovana teza teorije socijalnog interakcizma je da su društveni odnosi, odnosi interakcije devijantnih i nedevijantnih društvenih grupa, u kojima određene društvene grupe odstupaju od normalnih pravila i obrazaca ponašanja i teže delikventnom ponašanju. Prema pristalicama ove teorije društvo se deli na KONFORMISTE koja je kontrolna društvena grupa i DEVIJANTE prema kojima je usmerena društvena reakcija –preventiva i sankcije. Ova teorija ima i drugi pristup, ali se on bitno ne razlikuje i to je TEORIJA ETIKECIJE po kojoj svako delikventno ponašanje ne mora imati grupni karakter, pri čemu se delikvencija svodi na evidentiranje devijanata-etiketiranje. Etikecija je prema tome oznaka društvene reakcije na kriminalnu radnju,to je nešto što prati izvršioca delikta. Pobornici ove teorije ne smatraju devijantima osobe koje su izvrsile neki zlocin, vec osobe cije ponasanje drustvo osudi kaoi kriminalno. Devijant je onaj kome je ova oznaka uspešno dodeljena. Društvena reakcija na određeno ponašanje predstavlja etiketu u vidu pojma: lopov, narkoman, nasilnik, prostitutka i slično. Predstavnici ove teorije su: LEMERT I BEKER. Spada u socijalne teorije. 27. TEORIJA SOCIJALNIH VEZA I TEORIJA SUZDRŽAVANJA Teorija socijalnih veza ili teorija društvenih spona kako je nazivao HIRŠI za zadatak ima da objasni zašto se ljudi prodruštveno ponašaju, a ne devijantno.Hirsi je 1969. god. ustanovio četiri društvene spone unapređenja socijalizacije čoveka: 1.VEZA-POVEZANOST; odnosno odanost, koja je posebno izražena prema porodici i školi. Odanošću prema roditeljima potiskuju se delikventne predispozicije. Slaba veza učenika i škole podstiče delikvenciju, a bliska veza sa školom, profesorom i drugovima deluje u pozitvivnom nedelikventnom ponašanju. 2.OBAVEZA-PREDANOST; odnosi se na vreme,energiju i napore u edukativnim i socijalnim naporima koje ličnost vezuju moralnim vrednostima društva. 3.UKLJUČENOST (UCESCE); označava zaokupljenost aktivnostima u interesu zajednice, zbog čega se ostavlja malo vremena za ponašanje koje se smatra devijantnim. 4.VEROVANJE; vera u poštovanje zakona, ljudi i institucija koje ih primenjuju Po njemu što su ove spone čvršće, manje su mogućnosti delikventnog ponašanja. Svaki čovek je podložand ruštvenom i antidruštvenom ponašanju, a kakvo će ono biti zavisi od društve kontrole –reda i zakona, a ne od moralne norme... Krajem 60 –tih godina prošlog veka američki sociolog REKLES je na sličnim principima pokušao da objasni svojom teorijom suzdržavanja kako delikvenciju tako i normalno ponašanje. Društveni procesi podstiču jedinku ili je odvraćaju od delikventnog ponašanja. Spoljnim normativnim zabranama društvo kontroliše članove zajednice. Efekti spoljnog suzdržavanja su veći ukoliko je društvo postavilo razumne limite ponašanja i odgovornosti, kao i mehanizam ostvarivanja postavljenih ciljeva. Unutrašnja komponenta suzdržavanja podrazumeva jak ego, razvijenu svest, visok stepen odgovornosti ivisok prag frustracione tolerancije. 28. FUNKCIONALIZAM Funkcionalistički pristup za polaznu opsnovu ima da je društvo skladna organska celina njegovih delova, pri čemu je zajednički interes izražen u zajedničkom sistemu vrednosti. Devijantnost po funkcionalizmu je rezultat uticaja neuspešne socijalizacije. Ova teorija polazi od toga da u društvu postoji funkcionalno jedinstvo elemenata koji mu
19
omogućavaju skladan razvoj.Poremećaj u pojedinim elementima tog sistema dovodi do patoloških pojava kao i do kriminaliteta. Prema osnivacima ove teorije (KLARENS, DZEFRI) , drustvene institucije i njihove veze treba da budu predmet izucavanja uzrocnosti kriminaliteta, a ne licnost, tj.izvrsilac kr.dela. TEORIJE SOCIJALNOG UCENJA 29. TEORIJA IMITACIJE Teorija imitacije prihvata uticaj socijalne sredine na pojave delikvencije. TARDE odbacuje antropološka shvatanja o „rođenom zločincu“ , ukazuje na društveni karakter delikvencije, zasnivajući svoja stanovišta na osnovi imitacije. Delikvencija je oblik naučenog ponašanja koja se stiče i uči u saradnji sa drugima. Prema njemu čovek ubija ili ne ubija zbog toga što imitira druge. Tarde je opisao tri zakona imitacije: 1- zakon bliskog dodira – definise ga kao modu u kojoj se ljudi u velikim gradovima oponasaju u onoj meri u kojoj medju njima postoji uska veza; i naviku u stabilnim grupama u porodici i na selu gde je kontakt redji. 2- zakon imitacije superiornih – gde nizi slojevi oponasaju vise 3- zakon ubacivanja – gde se jedan nacin i metod izvrsenja kr.dela zamenjuje drugim. Smatrao je da su izvršioci kr. dela osobe koje uče zanat kao i svaki drugi, imitirajući uzore još od rane mladosti. 30. TEORIJA DIFERENCIJALNE ASOCIJACIJE To je teorija po kojoj se uzročnost kriminaliteta nalazi u uzorcima preuzetim iz delikventnih grupa i razvio je američki sociolog SADERLAND. Prema njegovom mišljenju, delikventno ponašanje uzrokovano je uzajamnim uticajem pojedinaca i grupa, ono se stiče po modelu kriminalnih motivacija, učenjem i druženjem sa delikventima. Ova teorija zasnovana je na nekoliko osnovnih principa: kriminalno ponašanje se uči; kriminalno ponašanje se uči u interakciji (socijalno okruženje) sa drugim osobama u procesu komunikacije; primarni deo kriminalnog učenja nastaje u grupama prijatelja; u toku učenja kriminalnog ponašanja uče se tehnike izvršenja k.dela. Ovo ponašanje nije nasleđeno ono se stiče učenjem iz socijalne sredine-interakcije. Saderlend smatra da pojedinci postaju kriminalci iz dva razloga: 1- zbog asociranja (cestog kontakta) sa kriminalnom grupom 2- zbog izolacije od nekriminalne sredine. 31. TEORIJA DIFERENCIJALNE IDENTIFIKACIJE Predstavnik ove teorije je GLASER po kome je osnova devijantnog ponašanja uslovljena je identifikacijom delikvenata sa uzorima, izmišljenim ili stvarnim. Identifikacijom se oblikuje svest i prihvataju modeli kriminalne orijentacije. Pojedinac se u kriminalno ponašanje upušta u smislu da se identifikuje sa stvarnim ili izmišljenim osobama sa čije tačke gledišta njegovo kriminalno ponašanje deluje prihvatljivo. Grupe cijih se normi i standarda pridrzava osoba koja im fakticki ne pripada nazivaju se 'referentne grupe'. Ovaj pojam je znacajan jer su moguci slucajevi da pojedinci normalnih drustvenih grupa kao svoju referentnu grupu odaberu grupu prestupnika i nastojeci da dokazu svoju pripadnost, cine protivpravne radnje.
20
KULTUROLOŠKE TEORIJE Kulturološke teorije su one u čijoj osnovi etiološkog definisanja problema delikvencije stoje kulturni činioci, kao što su faktori podkultura i kontrakulturnih obrazaca ponašanja. 32. TEORIJA PODKULTURA I KONTRAKULTURA Teorija podkultura i kontrakultura je poseban pristup koji polazi od stanovišta da i devijantne grupe imaju svoje vrednosti, orijentacije i stavove i da ih drže svesno za pozitivne. Devijantne grupe preko identifikacije, socijalizacije i imitacije formiraju posebnu podkulturu i kontrakulturu koja je primerena vrednostima koje grupa afirmiše sa hijerarhijskim ustrojstvom , neformalnim pravilima koja obavezuju članove na odgovarajuće specifično ponašanje, diferentno od društveno vrednovanog. KOEN smatra da se maloletnicka delikvencija pojavljuje kao sukob kulturnih vrednosti mladih pripadnika nize klase sa vrednostima srednjih klasa. On u svom delu opisuje nastanak maloletnickih bandi. Ove bande nastaju kao kontrakultura u sirotinjskim krajevima vecih gradova. Deca, prestupnici se udruzuju kako bi obezbedili neki status. Njihovi prestupi nemaju uglavnom svrhu, pa je u pitanju hedonisticka subkultura. KLAUARD I OLIN – prema njima delikventna subkultura zavisi od podrucja u kome se razvija i stepena integrisanosti u drustvenoj zajednici. Oni smatraju da su kriminalne grupe ustvari kulturne podgrupe i razlikuje 3 osnovne kulturne podgrupe: 1- unutar grupe postoji bliska povezanost i integrisanost. 2- konfliktne i nasilne druzine medju kojima postoji manja povezanost, sa sklonoscu demonstraciji sile i destruktivnosti 3- najbezazlenija grupa, tzv. dupli gubitnici poznatiji u svetu droge , alkohola i sexa. MILER tvrdi da neke grupe krse drustvene norme, ne zbog toga sto su u sukobu sa srednjom klasom, vec zato sto su usvojili vrednost nizih klasa, jer tako lakse dolaze do cilja. On je dosao do zakljucka da se svako drustvo struktuira u drustvene grupe, od kojih svaka stvara svoj sistem vrednosti i podkultura. 33. TEORIJA KULTURNOG KONFLIKTA Teorija kulturnog konflikata kriminalitet kao društvenu pojavu objašnjava proizvodom sukoba kultura, kulturnih vrednosti između društvenih grupa i unutar same grupe. Pri tom podrazumeva da grupe mogu biti različite: nacionalne, socijalne, verske, rasne i slično. Posledice ove vrednosti sukoba dele se na: PRIMARNE- nastale iz sukoba vrednosti između grupa SEKUNDARNE- koje su nastale iz sukoba vrednosti unutar grupe. Sukobi između društvenih grupa različitih kultura nastaju, najčešće kao posledica velikih migracija, između starosedelaca i doseljenika, a može da se ispolji i kao sukob generacija. Začetnik ove teorije je američki sociolog SELIN. Prema njegovom misljenju norme jedne grupe kojoj pojedinac pripada mogu nalagati jedan odgovor na situaciju dok norme druge grupe mogu nalagati sasvim suprotan odgovor. Iz tog sukoba nastaje kriminalno ponasanje. 34. TEORIJA DRUŠTVENIH GRUPA Teorija društvenih grupa polazi od toga da je drustvo organizovano od porodice do drugih uzih i sirih grupa u kojima se odvija proces interakcije i komunikacije. Ona objašnjava pojave kriminaliteta i drugih vidova socijalnih devijacija kao grupno ponašanje. Prema ovoj teoriji društveni odnosi se odražavaju kroz grupno ponašanje,koje može biti različito. Diferencijacija se vrsi prema kriterijumima vrednosti i vrednosnim orijenacijama i oblicima
21
svesti koji ih formiraju. U raznim gradacijama grupnog ponašanja specifično mesto imaju devijantne i delikventne grupe. Pristalice ove teorije su BRAUN, LEMERT, KLINARD, SELIN...po uzoru na Dirkema. 35. KRITICKA ORIJENTACIJA U KRIMINOLOGIJI Doprinos bioloskih i psiholoskih pravaca, a narocito socioloskih teorija ogleda se u tome sto su oznacili devijantnost kao drustvenu pojavu, a ne kao zbir individualnih, bioloskih, psiholoskih i patoloskih svojstava licnosti. Medjutim, ove teorije devijantnost posmatraju usko, ne uzimajuci u obzir da je to ipak individualni cin. Taj problem je prevazidjen multifaktorskim varijantama pristupa. Za shvatanje pojave kriminaliteta nuzno je poci od niza determinanti koje uslivljavaju slozenu drustvenu pojavu. Taj odnos se mora posmatrati u dinamickom odnosu devijantnih faktora: uzroka, uslova i povoda. Pojedini uzrocni faktori ne mogu nezavisno od ostalih proizvesti devijantne pojave. U tom smislu bioloske predispozicije i psiholoski faktori bez spoljnih drustvenih cinilaca ne mogu imati za posledicu devijacije, kao sto ni samo socijalni uslovi, bez izvesnih bioloskih i psiholoskih, ne mogu imati takvo dejstvo. Neomarksisticke osnove: Neomarksisticki pristupi socijalnu devijantnost, kao drustvenu posebnost, posmatraju kao nesto sto je od opsteg znacaja. Socijalne devijacije su posebne drustvene pojave koje cine deo posebne devijantne stvarnosti. Specificnost ove realnosti je u : 1.karakteristikama drustvenih odnosa koji nastaje krsenjem drustvenih normi; 2.unutrasnjoj struktuiranosti koja se manifestuje u razlicitim oblicima drus.devijacija i njihovoj povezanosti, specificnim uslovima u kojima se javljaju 3.drustvenim posebnostima devijantne drustvene populacije, koja je nastala u interakciji devijantnog ponasanja i devijantnog reagovanja Kriticka kriminologija: Porast kriminaliteta je rzultat savremenih zivotnih uslova, narocito u urbanim sredinama. Posledice drustvene reakcije na kriminalitet oseca samo siromasni deo drustva i marginalizovane drustvene grupe. Marginalni slojevi smatraju drustvo nepravednim, a kriminal smatraju nacinom ispravljanja nepravednih nejednakosti. Radikalna kriminologija: Nastala u americkoj kriminoloskoj misli. Zlocin objasnjava kroz klasnu koncepciju Uzroci zlocina su: -u klasnim odnosima -strukturi vlasnistva -kontroli sredstava za proizvodnju Zlocini su drustveno stetne aktivnostikoja povredjuju osnovna prava (pravo na egzistenciju i pravo na dostojanstvo). Zlocini se mogu spreciti samo rusenjem socijalnih barijera i klasne eksploatacije, odnosno ukidanjem kapitalistickih odnosa. Kriminalitet dele na : 1. delikte dominacije (cine ih pripadnici vladajuce klase koji se za to ne kaznjavaju) 2. delikte represije (oni nastaju kao prilagodjavanje i otpor deliktima dominacije).
22
36. KRIMINALITET KAO INDIVIDUALNI CIN I DRUSTVENA POJAVA Kriminalitet je drustvena pojava vrsenja krivicnih dela od strane pojedinaca. Kriminalitet je i pojedinacni akt i drustvena pojava. Postoje razlicite definicije kriminaliteta: Pravne definicije: svode se na norme kr.materijalnog prava. U okviru ovih definicija razlikujemo uze i sire odredjenje pojma kriminaliteta: a) Uze: kriminalitet cine samo one radnje koje su odredjene kao kr.dela; b) Sire: kriminalitet obuhvata sve protivpravne kaznjive radnje, pored kr.dela, obuhvata i prekrsaje i prestupe. U krivicnopravnoj literaturi preovladavaju uza shvatanja (ako nesto nije kr.delo-nije zlocin, a to znaci da nije ni kriminal). Slabosti pravnih definicija: kriminal je promenjiva pojava, jer ga odredjuje pozitivno zakonodavstvo, sto znaci da neko delo u pojedinom periodu moze biti tretirano kao kriminalno, dok u drugom tako ne mora biti. Kriminal se tretira samo u normativnom (formalnom) smislu, kao da iza njega ne stoji ljudska delatnost. Socioloski pristupi: ovaj pristup sire definise kriminalitet, jer ne posmatra samo delo, vec izucava i ucinioca, drustvene uzroke, uslove i posledice kriminaliteta. Kriminalitet odredjuje kao drustvene pojave kojima se ugrozavaju osnovne drustvene vrednosti. Slabosti socioloskih pristupa: u velikoj meri su neodredjene, da se po njima kriminalcem i kriminalom moze proglasiti svako lice i delo koje odudara od nekih ne samo krivicnih nego i moralnih normi, akoji se tesko mogu podvesti pod pojam zlocina i zlocinca. Kriminoloska shvatanja: popunjavaju praznene u pravnim i socioloskim shvatanjima. Kriminalitet je po ovoh shvatanju skup drustvenih pojava kojima se ugrozavaju univerzalne drustvene vrednosti, akoje su kao takve sankcionisane krivicnim pravom. Bitna svojstva kriminaliteta su: - skup individualnih pojava - pojava koja ima drustveni karakter, s obzirom na rasprostranjenost u prostoru i vremenu - negativna drustvena pojava (krse se norme i ugrozavaju vrednosti) - istorijska pojava - univerzalna pojava (svojstvena svim oblicima drzavnih zajednica) KRIMINOGENE DETERMINANTE 37. POJAM KRIMINOGENOG FAKTORA Pojam kriminogenih faktora –kriminogeni faktori predstavljaju centralno pitanje kriminalne etiologije. Kriminalitet je kao složena društvena pojava, determinisan mnogobrojnim činiocima,u literaturi najčešće definisanim kao kriminogeni faktori,a to su: uzroci, uslovi i povodi. U najopštijem smislu, pod kriminogenim faktorom podrazumevaju se svi oni činioci koji utiču na bilo koji način na pojavu kriminaliteta kao društvene pojave i kriminalne orijentacije kao individualnog čina. To je skup činilaca psihološke, biološke i socijalne prirode, koji deluju kao uzroci, uslovi i povodi za kriminalna dela, njihov međusobni odnos i uslovljenost. Problem se javlja kod konkretnijeg određenja činilaca koji čine faktor. Neki ih dele na: 1.OBJEKTIVNE - vezane za delo ili socijalnu situaciju 2.SUBJEKTIVNE - koje su vezane za ličnost izvršioca.
23
FERI razlikuje: 1.anrtopoloske 2.fizicke 3.drustvene faktore. Drugi pristup u klasifikaciji faktora je njihovo razvrstavanje prema pravcu delovanja. Prama GRISPINJI: 1.KRIMINALNA SOCIOLOGIJA treba da izučava faktore koji proizilaze iz fenomena društva; 2.KRIMINALNA ANTROPOLOGIJA izučava kriminalitet kao individualnu pojavu, kao pojedinačan slučaj. TARDE je dao do sada najrasprostranjeniju podelu na: 1.endogene (unutrasnje); 2.egzogene (spoljasnje). Vremenom su se u literaturi pojavili i neki teorijski pravci, koji su se pretežno bavili ovim problemom, kao što je faktorska teorija. Faktorska teorija pojavljuje se u dve varijante: 1.MONISTIČKA - polazi odtoga da je jedan faktor uzročnik jedne pojave 2.PLURALISTIČKA- kriminalitet je uslovljen faktorima biološkog, psihološkog i socijalnog karaktera. Ovaj drugi pravac je šire prihvaćen u kriminologiji, ali su ipak obe teorije jednostrane i nepotpune. Kriminalitet se može posmatrati samo u sklopu: opstih i posebnih; subjektivnih i objektivnih; posrednih i neposrednih faktora. Do kriminalne radnje ne dovodesamo uzroci već i drugi činioci, uslovi, povodi, motivi. 1) opsti (oni su izvor posebnih faktora) posebni (uslovljavaju posebne vrste kriminaliteta i pojedinacni kriminalni akt) 2) objektivni (odnose se na spoljene cinjenice, socijalne uslove) subjektivni (bioloska struktura i psihicki procesi licnosti) Kriminogeni faktori se jos dele na: UNUTRASNJE –urođeni (biološki) i stečeni (psihološki) I SOCIJALNE FAKTORE. 38. UZROCNOST KRIMINALNOG PONAŠANJA O pitanjima uzročnosti kriminalnog ponašanja možemo sresti još u raspravama Platona i Aristotela. Napredak nauke doveo je do diferenciranja kriminogenih faktora na neposredne uzroke, uslove i povode za kriminalno ponašanje. Definisanjem ovih pojmova bavili su se i međunarodni kriminoloski kongresi, (II kongres posebno). Prema toj definiciji „uzrok je neophodan uslov bez koga se odredjena pojava ne bi manifestovala“. Uslov je stanje koje proizvodi samo prilike i propratne stimulanse. Povod je subjektivnog karaktera i rezultat delovanja spoljasnje situacije na individuu. Prema HETINGU uzrok je ona sila koja svojim delovanjem određuje pojavljivanje nove sile, uzrok proizvodi posledicu i neophodno joj prethodi. Činjenica je da nema pojave bez uzroka, nema posledice koja nema svoju vezu sa nekim od predhodnih činilaca-uzroka. Bez utvrđivanja tih prethodnih činilaca, te veze, kriminalitet se ne može objasniti.Kriminolozi su pretežno saglasni da postoje: objektivni i subjektivni uzroci kriminaliteta. Međutim, prilikom podele na neposredne i posredne, veoma se teško uočavaju
24
razlike među njima. Pod faktorima uzročnosti uzimaju se objektivno merljivi elementi sa egzaktnim dovođenjem u vezu sa posledicama pojedinih oblika kriminaliteta. Problem u kriminologiji je u tome što iz mnoštva činilaca koji uslovljavaju delikt treba izdvojiti stvarni uzrok . Uzrocnost je odlucujuci faktor, odnosno objektivna i kauzalna veza između nekog stanja i posledica. To mogu biti cinioci socijalnog i licnog karaktera: materijalno stanje; porodične prilike; kriza razdoblja; pojava alkoholizma i narkomanije; socijalni i kulturni sukobi, kao i faktori vezani za subjektivna svojstva ličnosti. Njihova veza je uslovljena jer je delikventno ponašanje uticaj socijalnih faktora, najčešće povezan sa unutrašnjim svojstvima. Sudeći po tome kriminalitet je pojava koja se javlja kao posledica delovanja mnogobrojnih uzroka, ona je slozen proces interakcije mnogobrojnih elemenata bioloske, psiholoske i socijalne prirode. 39. USLOVI I POVODI KAO KRIMINOGENI FAKTORI Kriminalni delikt je složena pojava da bi se mogla objasniti samo uzrokom i posledicom. Između ta dva elementa postoji čitav niz uticajnih okolnosti koje nazivamo kriminogenim uslovima. Uslovi: Uslovi su cinioci koji oblikuju posledicu, ali nisu u mogucnosti i da je proizvedu. Oni omogućavaju lakše izvršenje kriminalne radnje. Uslovi se pojavljuju kao dopunski faktor, koji podstrekava, omogućava ili olakšava vrstu deliktnog ponašanja. Mogu se odnositi na mesto, vreme, način i sredstva izvršenja krivičnog dela (najpogodnije mesto, doba dana,vremenske prilike, najefikasniji način i sredstvo i sl). U najopštijem smislu u uslove spadaju: neefikasnost organa krivičnog gonjenja; neadekvatne sudske sankcije; nedovoljna organizacija i zaštita imovine; poznavanje nekih veština, raspolaganje sredstvima za izvršenje krivičnih radnji i sl. Povodi: Iza uzroka uz određeni uslov, do posledice delikta neposredno postoji povod. Uzroci i uslovi su odlučujući činioci uticaja za nastanak pojave. Međutim, za izazvanu pojavu potreban je i dodatni faktor-povod .Povodi su dodatni uslov za nastanak pojave. To su one činjenice koje pri postojanju uzroka i uslova čine podsticaj- dodatni stimulans, za odluku. Najšešće zavisi od ličnosti izvršioca. Mogu biti raznovrsni, u sustini su to svi oni trenutni motivi u odluci da se izvrsi krivicno delo. FAKTORI LICNOSTI 40. DELIKVENTNA LIČNOST Unatrasnji (subjektivno-endogeni) faktori su veoma bitni, pored spoljnih koji nisu dovoljni da se moze objasniti pojava ili pojedini oblici kriminaliteta, a posebno ne njihovi izvrsioci – licnost delikventa. Subjekat izvrsenja delikta je uvek covek sa nekim svojim trajnim karakterom ili trenutnim osecanjima, motivima, ciljevima i interesima.svaki covek se radja sa nekim biopsiholoskim svojstvima. Centralno pitanje kriminologije, posebno kriminalne etiologije je da li postoji razlika između delikventne i nedilkventne ličnosti. Po tom pitanju dominaruja dva shvatanja: 1. polazi se od toga da ne postoje nikakve biološke i psihološke razlike između delikvenata i nedelikvenata, što bi značilo da delikventna ličnost kao takva i ne postoji.
25
2. pretežno shvatanje polazi od stavova da je delikventna ličnost devijantna, biološki abnormalna, osoba poremećene psihičke strukture. Prve ideje o delikventu - zločincu datiraju od antičkih mislilaca. Prva naučna shvatanja i pokušaj studioznog izučavanja delikventne ličnosti vezuju se za antropološku školu i Lombroza i frenoloske studije o uslovljenosti karaktera s izgledom lica i konstitucijom lobanje. Prema savremenim shvatanjima ličnost delikventa čine posebnosti ili neki drugi elementi biološke, psihološke, psihopatološke i društvene determinacije. Naučna istraživanja koja su vezana za biološke pristupe delikventnu osobu vide kao ličnost koja ima specifične telesne degenerativne karakteristike, bilo konstitucionalnih specifičnosti, endokrinih i hromozomskih aberacija, genetskih predispozicija i urođenih sklonosti, bilo rasnih predispozicija. Pristupi psiholoske orijentacije delikventnu ličnost vide kao osobu koja je ispod prosečene inteligencije, koja ima nizak prag frustracione tolerancije; psihoanalitičari ih vide kao osobe sa poremećenim nagonima; bihevioristi kao ličnosti koje su formirane u procesu socijalnog učenja; individualna psihologija ih vidi kao osobe koje su iskompleksirane. Vrlo često je delikventna ličnost definisana poremećajima duševnog stanja i nervnog sistema. 41. OPASNO STANJE DELIKVENTNE LIČNOSTI FUKO smatra da je nauka od početka razvoja pribegavala izučavanju zločinaca, preko zločina i iznad njega što se opravdavalo dvostrukim interesom. Postoje li individue koje su urođeno opasne? Na osnovu kojih znakova se one mogu prepoznati i kako bi trebalo reagovati na njihovo prisustvo? NaVI kongresu kriminologa u Madridu 1970 godine definitivno je uveden pojam kriminalna licnost. Teoriju kriminalne licnosti izlozio je PINATEL. Kriminalnu licnost cini centralno jezgro i varijante. Centralno jezgro obuhvata crte licnosti. Opasno stanje je latentno stanje sklonosti kriminalne ličnosti ka vršenju krivičnih dela. PINATEL polazi od shvatanja da se ono manifestuje u dva oblika: 1.HRONIČNO (čvrsto i postojano stanje karakteristično za formiranu kriminalnu ličnost kojim se povremeno stimuliše volja permanentne kriminalne karijere) 2.IMANENTNO (definiše pojmom tzv. opšteg opasnog stanja kako ga je ustanovio DE GREF u smislu krize ili grozničavog stanja, kroz koju prolaze svi prestupnici neposredno pre prelaska na delo). TEMIBILITET je kriminalna sposobnost kao element opasnog stanja ličnosti. To je pojam iz savremene kliničke kriminologije. Ovaj pojam prvobitno je uveo GAROFALO 1878. i njim je označio postojanu i aktivnu izopačenost prestupnika i količinu zla od koga možemo strahovati. Prema Pinatelu dijagnoza opasnog stanja moze imati sledece forme: a)kriminalna sposobnost veoma jaka, prilagođenost veoma niska i to je najvišistepen opasnog stanja; b) kriminalna sposobnost jaka, prilagodljivost vrlo slaba to je ozbiljno opasno stanje; c) kriminalna sposobnost mala, prilagodljivost vrlo slaba i to je srednje opasno stanje d) kriminalna sposobnost vrlo slaba, prilagodljivost veoma visoka to je lakši stepen opasnog stanja. Pinatel razlikuje i nadopunu etiološke dijagnoze koja može imati sledeće forme: a) jak biološki uticaj u kombinaciji sa jakim društvenim uticajem i to predstavlja hronično opasno stanje;
26
b) jak biološki uticaj sa slabim društvenim uticajem to je granični, marginalni slučaj opasnog stanja c) slab biološki uticaj sa slabim društvenim uticajem to je epizodni slučaj opasnog stanja. (bitno, dobro naučiti). 42. KLINIČKE METODE U DIJAGNOSTICI KRIMINALNE LIČNOSTI Klinični ili naučni metodi u dijagnostici kriminalne ličnosti zasnovani su na određenim saznanjima:a) kriminološke ekspertize i socijalne anamneze; b)kriminološke dijagnoze i prognoze koja se odnosi na pojedinačne slučajeve veštačenja optuženih ili osuđenih lica u naučnom postupku opservacije i ispitivanja ličnosti. KRIMINOLOŠKA EKSPERTIZA je naučna metoda ispitivanja ličnosti delikvenata. Radi procenjivanja budućeg ponašanja, određivanja adekvatne sankcije i tretmana za resocijalizaciju. Nju obavlja grupa stručnjaka specijalista iz pojedinih oblasti –psiholozi, psihijatri, socijalni radnici, za potrebe sudijskog postupka ili prevaspitanja. Kriminološka ekspertiza se radi naosnovu: a) mediko-psihološkog ispitivanja i b) socijalne anamneze. Mediko-psihološko izučavanje odnosi se na izučavanje ličnosti, a socijalna anamneza se odnosi na sagledavanje i objašnjenje uticaja ekonomskih, socijalnih i porodičnih prilika na ličnost. Ova metoda je veoma važna i primenjiva kod: utvrđivanja uračunljivosti, stepena odgovornosti,individualizacije kazne i tretmana rehabilitacije i prevencije. KRIMINOLOŠKA DIJAGNOZA se radi na osnovu kriminološke ekspertize, a u pitanju je klinička metoda utvrđivanja stepena opasnosti delikventa. Kriminološka dijagnoza se odvija kroz tri faze: utvrđivanje kriminalne sposobnosti ili temibiliteta; stepena društvene neprilagođenosti i dijagnoze opasnog stanja koje se dobija sintezom dva predhodna postupka. KRIMINOLOŠKA PROGNOZA je treća faza u proučavanju ličnosti osuđenika koja podrazumeva predviđanja budućeg ponašanja delikventa. Ona se radi na osnovu kriminološke ekspertize za potrebe: određivanja krivične sankcije optuženom i tretmana resocijalizacije u odgovarajućim kazneno-popravnim ustanovama. Najpotpunija kriminološka prognoza je ona koja je izvedena kliničkim postupkom. BIOLOŠKI FAKTORI 43. ORGANSKE DETERMINANTE Biološki faktori predstavljaju kriminogene činioce koji su definisani prvenstveno u kriminološkim teorijama biološke i antropološke orijentacije. U biološke faktore spadaju: organske determinante, nasleđe, urođeni faktori i antropološki faktori. ORGANSKE DETERMINANTE KAO KRIMINOGENI FAKTORI Organske determinante su kriminogeni faktori koji su uslovljeni organskim poremećajima. Tu su u pitanju endogeni faktori koji se u nekim teorijama smatraju bitnim uzročnicima kriminaliteta. U antropološkoj teoriji organske determinante se tretiraju kao konstitucionalne anomalije. Organske poremećaje čine patogene promene u psihosomatskom sistemu, koje su nastale kao posledica anomalija u fiziološkim funkcijama organizma ili negativnim spoljnim uticajima. U prvu grupu spadaju maloletna lica sa poremećajima u smislu bolesti ili povreda, koje su nastale u toku rođenja ili ranoj mladosti. Takva stanja su uzrok nepravilnog razvoja ličnosti što dovodi do stepena psihičke nezrelosti, sa slabom kontrolom impulsa, plitkosti osećanja,
27
niske frustracije i afektivne tolerancije, koji ih čine potencijalnim delikventima. U ovu grupu spadaju i slučajevi posledica genetskih svojstava poremećaja u funkcionisanju endokrinih žlezda ili zakasnelog puberteta. U drugu grupu spadaju promene nastale usled bolesti, zaraze, zagađenosti okoline ili fizičkim traumama. 44. NASLEDJE Nasledje predstavlja prenošenje osobina živih bića sa predaka na potomstvo. Poslednjih godina nasleđe predstavlja preokupaciju nauke. Za kriminologiju je bitno genetsko nasleđe koje se ispoljava u biološkim karakteristikama definisanim u: hromozomima, genima, ribonukleinskim kiselinama – DNK.Kombinacija gena jednog roditelja sa genima drugog roditelja zove se GENOTIP, a spoljašnji izgled nezavisno od genetskog sastava ličnosti zove se FENOTIP. Genetsko nasledje se odnosi na: pojedinca, etničku celinu ili ljudsku vrstu. Kriminolozi druge polovine 19-og veka većinom su priznavali TEORIJU NASLEĐA kao naučno validnu. U savremenim uslovima ona je osporavana i svodi se na istraživanja koja se vrše : na primerima blizanaca i u oblasti genetskih svojstava predaka i potomaka delikventnih porodica. Na osnovu novih istraživanja jednojajčanih i dvojajčanih blizanaca došlo se do zaključaka koji ukazuju na znacajan uticaj gena na svaku od dimenzija psihopatije kao i da se većina jednojajčanih i dvojajčanih blizanaca ponašaju pod uticajem genetske uslovljenosti. Psihopatske osobine postoje i pre dostizanja perioda adolescencije i u velikoj meri zavise od genetskih faktora. Može se zaključiti da je uticaj nasleđa na ljudsko ponašanje pa i delikventno ponašanje veoma značajno, a često i presudno. Pored ovog veoma je značajan uticaj okoline koji u skoro polovini slučajeva ima presudan uticaj. 45. UROĐENI FAKTORI Urodjeni faktori su vrsta subjektivnih svojstava ličnosti kriminogenih značaja koji su delom biološke, a delom psihološke karakteristike u tipologiji delikvenata. U nauci su podeljena mišljenja da li postoji tip delikventne ličnosti sa urođenim svojstvima. Teorije koje prihvataju postojanje takvog tipa polaze od bioloških karakterističnih abnormalnosti ili psihičkih poremećaja. Po MORELU, delikvent je ličnost karakterističnih urođenih svojstava mentalne i antropološke degeneracije. FROJD – delikvent je licnost kojom diriguju instinkti.Savremena naučna misao eliminisala je vrednost bioloških teorija o tipu urođenog zločinca, posebnih biokonstitucionalnih karakteristika, ali ne sasvim i teoriju o urođenim sklonostima. 46. ANTROPOLOŠKI FAKTORI Antropoloski faktori su jedan od tipova kriminogenih svojstava ličnosti. FERI je antropološke faktore podelio u tri grupe: a) organsku konstituciju čoveka – sve organske anomalije i telesne osobine-anomalije lobanje, mozga i slično; b) psihičku konstituciju – sve devijacije inteligencije, emocija, osećaja i c) lična svojstva – biološki uslovi rase, pola, doba, građansko stanje, obrazovanje i vaspitanje.
28
PSIHOLOŠKI FAKTORI Psihološki faktori su subjektivni faktori u psihološkom smislu, oni su individualna obeležja ličnosti koji se manifestuju u karakteru, inteligenciji, emocijama, motivima i drugim svojstvim aličnosti. Ovi faktori su teže merljivi, deluju kumulativno i nije ih moguće odvojeno posmatrati.Važnost psiholoških faktora je u tome što je svaka individua različito reaguje na spoljne podsticaje. 47. PSIHOSTRUKTURA I DELIKVENCIJA Psiholosku strukturu čini organizacija psihičkih osobina ličnosti. Psihostruktura deluje kao celina uzajamnih uticaja i uslovljavaju različita reagovanja ličnosti na spoljne nadražaje. Reagovanja mogu biti u granicama društveno prihvatljivih, ali i asocijalnih, antisocijalnih i delikventnih ponašanja. Različita reagovanja ljudi u odnosu na iste socijalne uslove posledica su pored ostalog i različite psihološke strukture ličnosti koja te uslove na različite načine doživljava. Prilikom razmatranja odnosa psihostrukture licnosti i delikvencije postoje dva shvatanja: 1. ne postoje posebne delikventne licnosti s posebnom psihostrukturom 2. smatra da postoje posebni tipovi psihostrukture delikvenata. Kada je u pitanju maloletnicka delikvencija, maloletnici se razlikuju od normalne populacije po znatno vecem stepenu neuroticizma i psihoticizma, vecem stepenu ekstraverzije, emocionalnosti i emocionalne nezrelosti. Bez obzira na razlicite pristupe i sto se ne mogu selektirati tipovi delikvenata po posebnim psiho i bio identifikacionim kriterijumima, oni se od ostalih osoba razlikuju po individualnim psihickim svojstvima, koja ih samo u nekim slucajevima navodi na delikventnu radnju, ali nisu dominantan uzrok delikvencije. Istraživači razlicitih stručnih profila su u više slučajeva pokušavali da dovedu u vezu određena psihička svojstva i delikvenciju. AJZENK veruje da je delikvencija karakteristicna za ekstravertni temperament licnosti, za osobe siromasne prilagodjenosti i sporih psihomotorickih reakcija. Savremena nauka je odbacivala ova shvatanja jer nije došla do jedinstvenog psihološkog tipa delikvenata. Mnogobrojni pokušaji posebno u starijoj literaturi nisu došli do dokaza o postojanju tzv.kriminalne psihe, jer nijedan od faktora psihostrukture ličnosti kod delikvenata nije nepoznat ali su manje-vise neke od osobina prisutnije u pojedinim vrstama delikata, posebno kada su u pitanju profesionalni delikventi ili zlocinci iz strasti. Psihostruktura slucajnih krivaca ni malo se ne razlikuje od populacije presocijalnog ponasanja. 48. SKLONOSTI I NAVIKE KAO KRIMINALNA DISPOZICIJA SKLONOST kao kriminalna dispozicija u opštem smislu je nagonska reakcija, ljubav prema nečemu, naklonost. Sklonost je faktor uzročnosti u smislu urođene dispozicije ili stečene navike ka kriminalnom ponašanju. Sklonost kod čoveka pod uticajem istih uslova ima za posledicu iste odgovore odnosno stvara naviku. Nasuprot korisnim postoje i negativne sklonosti. Sklonosti u psihološkom smislu mogu biti tendencije urođene prirode, kao posledica određženih karakternih crta ličnosti, teperamenta i emocija, ali se one pod uticajem socioloških faktora i procesa socijalizacije vremenom pretvaraju u moralne, kulturne i druge navike. U slučajevima odgovarajućih društvenih uslova i vaspitnih faktora uticaja kroz
29
porodicu, školu i okolinu te predispozicije ma koliko bile intenzivne ne moraju se pretvoriti u kriminalne sklonosti. Suprotno će se dogoditi ukoliko izostane proces socijalizacije jer će tada negativni uticaji uticati da se kod ličnosti razviju kriminalne sklonosti, a samim tim i navike. U kojoj meri ce kriminalna reakcija biti izrazena zavisi od dva faktora: 1. intenziteta sklonosti 2. intenziteta socijalnog izazova Ukoliko je intenzivitet kriminalne sklonosti tzv-temibilitet jači, bezazleni socijalni podsticaji dovešće do prestupničke reakcije i obratno. Osobine sklonosti i navika karakteristični su za delikventne recidiviste. Upravo zato su sklonosti i navike najizraženije kod delikvenata nasilja,seksualnih i imovinskih delikata, dakle tamo gde je pojava povrata najizraženija. NAVIKA, stecen uslovni reflex delikventovog ponasanja stice se u pogodnim socijalnim uslovima. Izvrsilackr.dela postaje robotiziran u ponasanju. Postoje dva objasnjenja: 1. GIJOM – navika intenzivira sa ponavljanjem postupka 2. TORDIKOV zakon – navika se formira sa motivom i interesom za cinjenje dela KATLE - kriminalna sklonost ponasanja proizilazi iz psihopatoloskih poremecaja, koje imaju odredjeni karakteri licnosti sa niskim pragom otpornosti za spoljne uticaje. 49. POJAM KARAKTERA I KRIMINALNE SKLONOSTI Sklonost za vršenje kriminalnih radnji mnogi vezuju za karakter, odnosno prirodu i narav ličnosti.KARAKTER je kompleks moralnih, voljnih, ličnih osobina, sklonosti ka određenoj vrsti raspoloženja i ponašanja čoveka-preduzimljivost, odlučnost, doslednost i slično, koje ga bitno i trajno (od rođenja), odlikuju i razlikuju od drugih. Karakter osim moralnih osobina-poštenja, sebičnosti,skromnosti, savesnosti, hrabrosti, kukavičluka i slično, obuhvata i voljne osobine-doslednost,upornost, energičnost i dr. Procenjivanje karaktera je od značaja kako sa kriminološkog tako i sa krivičnopravnog aspekta, posebno pri utvrđivanju motiva delikventnog ponašanja. Sklonost ka delikventnom ponašanju imaju oni karakteri sa crtama ličnosti koji nisu u stanju dovoljne otpornosti prema spoljnim, egzogenim činiocima i podležu uticajima tih faktora ili sredine u delikventnom smeru. Svaka ličnost je svakodnevno pod dejstvom pozitivnih i negativnih uticaja,a koji će uticaj na određenu ličnost preovladati zavisi od njegove psihostrukture. Ličnosti na čije osobine jači uticaj imaju negativni faktori ispoljavaju razne oblike delikventnog ili devijantnog ponašanja. Ličnosti kod kojih postoji uska veza između psihološke strukture i delikta, smatraju se sklonim delikventnosti. Tu su u pitanju osobe negativnih karakternih crta: agresivnosti, impulsivnosti, malicioznoznosti, egoizma, osobe deprimirane prirode i dr. 50. AGRESIVNOST I KRIMINALNA SKLONOST U najznačajnije patološke crte karaktera spada AGRESIVNOST. Agresivnost je urođeno svojstvo čoveka, a u teorijskom smislu je sklonost nasrtljivosti, tendencija da se silom ili drugim oblicima fizičke i psihičke prinude rešavaju konflikti sa drugim ili sa sobom (autoagresija). Predstavlja urodjeno svojstvo coveka.Agresivnost se smatra dispozicijom delikventnosti kod povratnika i profesionalnih kriminalaca. Svrstava se u uzroke težih oblika socijalne destrukcije, pojava delikata nasilja, akcidentnog kriminaliteta, seksualnih delikata i samoubistva. Agresivno ponasanje moze biti korisno (upornost, istrajnost...) i stetno (povredjivanje prava drugoga ili nanosenje neke materijalne stete).
30
Osoba koja je sklona agresivnosti u teoriji seoznačava kao agresivna ličnost.U pitanju je netolerantna, nasrtljiva osoba, sklona konfliktima i rešavanju sporova nasiljem i silom. Manifestuje se antisocijalnim poremećajima ličnosti koja poseduje neurotična svojstva, sa jakim osecanjem sopstvene nesigurnosti. Druga karakteristična patogena crta ličnosti, veoma bliska agresivnosti, je IMPULSIVNOST. Ona predstavlja sklonost afektivnim, usiljenim, nerazumnim i neobuzdanim postupcima, većim delom su nezavisni od svesti, volje i mogućnosti kontrole. Impulsivnost predstavlja posledicu nekontrolisanog delovanja instinkta, odnosno superiornosti IDA nad EGOM i SUPEREGOM. Impulisivne osobe su razdražljive, sklone su naglim postupcima i agresiji,tučama, svađama, uvredama i drugim vidovima fizičkog nasilja. 51. EGOIZAM I EGOCENTRIČNOST KAO KRIMINALNE PREDISPOZICIJE Ovo su takođe negativne karakterne osobine i svojstva ličnosti koja mogu imati kriminogeno svojstvo. Egoizam se ispoljava kod čoveka u samoživosti, motivacionoj orijentaciji usmerenoj prvenstveno prema sebi. Osoba takvog karaktera u ponašanju rukovođena je sopstvenim interesima, sebičnošću i neosećajnošću za druge. Narocito je karakteristican za imovinske delikte, privredni i organizovani kriminalitet. Cesto je vezan i za druge negativne emocionalne osobine licnosti kao sto su zavist, ljubomora sujeta, karijerizam...Egoizam spada u karakterne osobine velikog broja delikvenata, a kao kriminogeni faktor u najsnažnije motivacione determinante. Egocentricnost je karakterna crta i asocijalna osobina ljudi, sklonost čoveka da svojim ponašanjem u sredini, stavlja u centar pažnje sebe i svoje interese. Egocentrik ima iskrivljenu sliku o sopstvenoj veličini, sujetan je i osetljiv, sklon je sukobima o tome kako njegovu ličnost vrednuju drugi. Egocentrične ličnosti su nestrpljive, netolerantne, autoritarne, dvolične, podle i despotske naravi. Ponositost egocentrika je uvek usmerena na nepostovanje drugih. 52. MALICIOZNOST I KRIMINALNA SKLONOST Malicioznost cini jednu od bitnih delikventnih tendencija u karakteru ličnosti. U opštem smislu malicioznost se manifestuje kao podmuklost, sujeta, zluradost i pakost. Maliciozne osobe poseduju crte egoizma i egocentričnosti, bezosećajnosti i rigidnosti. Ove osobine mogu biti urođene, ali se mogu i sticati pod uticajem socijalnih uslova. Takve ličnosti u izvršenju delikta nasilja imaju osvetnički sindrom, mogu biti veoma surove u postupcima iživljavanja na žrtvi. U osnovi malicioznosti nalazi se crta zavisti koja povremeno prelazi u osećanje mržnje. Osobe koje poseduju ova svojstva sklone su da bez ličnog interesa, smišljaju i čine podmukle radnje kako bi drugima naneli štetu. Razlozi za ovakve postupke za okolinu nisu poznati i neobjašnjivi su pa se kao takvi tumače kao obest, pakost i destrukcija radi destrukcije. Sujetna osoba zbog emocionalne i socijalne nezrelosti kroz život reaguje primitivno, neodgovorno, nerazumno inesvesno i vremenom postaje potpun rob svog velikog ega.
53. DEPRIVACIONI FAKTORI DELIKVENCIJE
31
Deprivacija predstavlja jednu od osobina ličnosti koja je u osnovi čini asocijalnom i u većoj ili manjoj meri devijantnom. U opštem značenju deprivacija predstavlja lišavanje ili gubitak saržaja ili draži koje su nužne za zadovoljenje potreba Najčešće se radi o socijalnoj deprivaciji koja isključivo nastaje usled isključenja čoveka iz društvenih odnosa, što je karakteristično za decu odraslu po domovima ili one koji su bili osuđivani. Takva ličnost je prinuđena da se odriče ustaljenih običaja ponašanja i postaje podložna pritiscima raznih neformalnih grupa.. Uzroke deprivacije treba tražiti u društvenoj degradaciji , osećaju odbačenosti društvene sredine i nemogućnosti ostvarenja motiva i potreba stanja koja su tipična za osuđena lica. Delikventno ponašanje uslovljeno deprivacijom, javlja se kao neposredna posledica nagomilanih frustracija čije pražnjenje može izazvati kompezacione reakcije koje su izražene u nekom kriminalnom ili drugom devijantnom aktu.Frustracione reakcije se obično manifestuju u negativnom smeru koji je u formi razdražljivosti,netrpeljivosti, agresiji, regresiji, fiksacijama i slično. Sve ove okolnosti uticu da se osoba zatvara u sebe i da neprestano bude u sukobu sa strogim normama rezima zivota. Osnovni oblici deprivacije javljaju se u vidu deprivacije slobode, sigurnosti, hetroseksualnih odnosa, mogućnostisticanja materijalnih dobara, zadovoljavanja duhovnih i kulturnih potreba. 54. INTELIGENCIJA I KRIMINALNA ORIJENTACIJA Inteligencija u najopštijem smislu podrazumeva bistrinu uma. U psihologiji pod ovim pojmom imaju na umu kapaciteti i sposobnost samostalnog mišljenja,razumevanja i prosuđivanja postojećih i snalaženja u novim situacijama. Inteligencija se meri tzv. koeficijentom inteligencije IQ, a razvoj inteligencije dostiže se do 16-te godine. SKALA KOEFICIJENTA INTELIGENCIJE JE : IQ ispod 25 je idiotija, IQ od 25-50 su imbecili, IQ od 50 -70 je debilnost, IQ od 70-80 je mentalna zaostalost, IQ od 80-90 je ispod prosečne inteligencije, IQ od 90-110 je prosečna inteligencija, IQ od 110-120 je visoka inteligencija, IQ od 120-140 su izuzetno obdareni, IQ preko 140 su genijalne ličnosti. Inteligencija ima uticaja na delikventno ponasanje licnosti. Ispodprosecna inteligencija neposredno utice na otezan proces socijalizacije licnosti, na sporo i otezano obrazovanje, sto ima za posledicu nedostatak strucnosti, pa to sve dovodi do cinjenja delikata (imovinski delikti). Iznadprosecna inteligencija se ogleda u prevenciji kriminaliteta. Ovakva lica su u manjoj meri u kriminalnoj populaciji, medjutim takve osobe su i sposobnije da prikriju vrsenja i tragove kr.dela. Najcesce su vezana za izvrsenje kr.dela uslovljenih poznavanjem strucnih znanja (kompjuterski, privredni kriminalitet), ali i nekih vestina u deliktima nasilja, odnosno sposobnosti komunikacije i manipulacije (kr.dela korupcije) 55. KRIMINOGENI ZNAČAJ EMOCIJA
32
Emocije se definisu kao subjektivni doživljaj prema stvarima, ljudima, događajima i ličnim postupcima. U opštem smislu emocije čine osećanja, ljudske reakcije u vidu afekata,raspoloženja i strasti na neko zbivanje, osetljivost čoveka, uzbuđena strana organizma,uzrujanosti. Prate ih odredjene fizioloske promene, karakteristican subjektivni dozivljaj zadovoljstva ili nelagodnosti. U kriminologiji stanjem emocijaobjasnjavaju se nestabilnostilicnosti u ponasanju.Nekada su prisutne emocionalne blokade, a nekada su emocije prejake - afekti. Mnogi kriminolozi povezuju stanje emotivne nestabilnosti i kriminaliteta. Emocionalna nestabilnost je u uskoj vezi sa emocionalnoj poremećenošću. Naučna istraživanja ukazuju na to da su emocionalni poremećaji izraženiji kod delikvenata nego kod nedelikventne populacije. Delikvencija dece i maloletnika se najvećim delom vezuje za faktor eemotivnih poremećaja. Emocionalno labilna licnost je tip licnosti definisan negativnim odredjenjem emocionalnog stanja. Takva licnost je nesigurna, lako se uzbudjuje, brzo menja raspolozenja, sklona mrznji, ljubomori, zavisti..... Emocionalno poremeceni delikvent tip delikventne strukture licnosti odredjen psihickim stanjem emotivne stabilnosti. U pitanju su maloletne osobe sa neuroticnim i psihotickim nacinima reagovanja. Te reakcije nastaju u ranoj mladosti. 56. TEMPERAMENT Temperament je pretežno urođena osobina ličnosti koji označava emocionalni način reagovanja pojedinaca, brzinu, snagu i trajanje osečanja, kao i vrstu dominantnog emocionalnog tona-prijatnost ili neprijatnost. Po HIPOKRATU I GALENU postoji četiri tipa temperamenta:KOLERIČKI, SANGVINIČKI, FLEGMATIČKI I MELANHOLIČKI. 1.Najskloniji devijantnom ponašanju su KOLERICI ,oni su osobe koji imaju nagle i snažne reakcije, lako se uzbuđuju,emocije su im visokog intenziteta. Kolerici se brzo odlučuju na akciju i veoma često se uzbuđuju, podložni su neurotičnim promenama, emocionalno su osetljivi, eksplozivni su u reakcijama, skloni su afektnim reakcijama i agresivnom ponašanju. 2.SANGVINICIsu osobe kod kojih preovlađuju osećanja nad razumom, vrlo brzo formiraju mišljenje i donose odluke. Sangvinik brzo reaguje ali mu osećanja nisu jaka i ne traju dugo. Brzo prelazi iz lošeg u dobro raspoloženje, a obično je vedar. Podležu uticaju okoline i podsticanju na nerazumne postupke. 3.FLEGMATICI su najodmereniji, emocionalno najstabilniji i najotporniji frustracionim izazovima i uticaju okoline na kriminalnu reakciju. 4.MELANHOLIK retko reaguje, a kada reaguje onda su osećanja vrlo intenzivna i dugo traju. 57. MOTIVACIJA Motivi u sistematizaciji kriminogenih faktora zauzimaju značajno mesto subjektivnih činilaca uzročnosti delikvencije. Motivi su racionalni postupci i ni jedno ljudsko ponašanje, izuzev kod duševnih bolesnika i nesvesnog nehata, nije izvan izvesnog motiva i cilja. Motivi su svesne pobude koje ličnost, pod određenim socijalnim uslovima, podstiču na postizanje nekog interesa.
33
VODINELIĆ smatra da na kriminogeno ponašanje utiče više tzv.snop motiva.Prema njemu, učinilac je taj koji sebi postavlja cilj, on je taj koji želi da se taj cilj ostvari izvršenjem kr.dela, a na rezultat utiču bar tri činioca: konkretna okolina, odnos s njom i životni stav (predstavai osećanja). Nekada kriminalnom aktu može predhoditi jedan, a nekada u sticaju i više motiva, na primer uz ljubomoru i uvreda ili osveta i slično. PIKULSKI razlikuje 4 nivoa motivacionih procesa: 1.prvi obuhvata znanje , inteligenciju, misljenje, sklonosti, temperament... 2.drugi predstavlja potrebe i mogucnosti njihovog zadovoljavanja 3.motivi u konkretnom zadovoljavanju potreba 4.intelektualno konstruisanje prestupnickog ponasanja ZVONAREVIC motive deli na: – kompezacione - uslovljene otklanjanjem inferiornosti – motive iz zelje za osvetom – motive inspirisane potrebom odrzavanja statusa – motive sa odsustvom moralne snage u iskusenjima koja ih mame 58. UTICAJ MOTIVA NA NEPOSREDNU KRIMINALNU DELATNOST U vecini slucajeva motivi delikventne i nedelikventne osobe se ne razlikuju. Razlika je samo u nacinu legalnosti ostvarivanja. Motivi igraju znacajnu ulogu u fazama predkriminalnog postupka. Oni nastaju kao lancana karika u procesu zadovoljavanja potreba i ostvarenja cilja. Motivacione reakciju su uslovljene kako unutrasnjim tako i socijalnim ciniocima. Motiv je sadržan u psihičkom odnosu izvršioca prema delu, oštećenom i žrtvi. U nekim slučajevima motivi su čisto kriminalni, a u nekim ne a da za posledicu imaju krivično delo. U krivičnopravnom smislu, motiv može biti privilegovana okolnost ili kvalifikatorno obeležje krivičnog dela. Svaka faza izvršenja kr.dela motivisana je nekim ciljem i interesom, od pripremnih radnji, toka izvršenja do prikrivanja tragova. U svojoj kriminalnoj orijentacijij licnost stimulisu ili ogranicavaju: tradicionalne vrednosti, moralna shvatanja...Otuda motiv nije .kriminogena konstanta vec dinamicka psiholoska kategorija, proces u kome jedni motivi nastaju, drugi nestaju, jedni jacaju, drugi slabe. Poseban znacaj imaju tzv. utilitarni motiiv. 59. PSIHOPATOLOSKI FAKTORI Psihopatoloski faktori spadaju u unutrasnje poremecaje. U kriminoloskim teorijama vlada misljenje da psihicki poremecaji uticu na devijantna ili teze oblike delikventnog ponasanja (posredno ili neposredno). Pojam patoloske licnostiutvrdjen je opstim osobinama normalne licnosti koju cine: emocionalna, intelektualna i socijalna zrelost. Pojam nenormalnosti cinila bi negativna definicija. Istrazivanja pokazuju da su psihopatoloski faktori licnosti mnogo zastupljeniji u delikventnoj populaciji, nego u normalnoj. S obzirom na vrstu i tezinu psihickih poremecaja, izvrsena je Medjunarodna klasifikacija bolesti na:
34
a) dusevne poremecaje (dusevna zaostalost i dusevne oblasti) b) neuroticne poremecaje c) poremecaje licnosti 60. DUŠEVNI POREMEĆAJI To su tezi defekti psihickih finkcija u sferi svesti, misljenja, opazanja, inteligencije, emocija i raspolozenja. Ispoljavaju se u poremecajima nagona, osecajnosti, pamcenja, rasudjivanja, delovanja. Uzroci koji dovode do toga mogu biti: 1. organski (unutrasnji - nasledje, oboljenja endokrinih zlezda; i spoljasnji - povrede, oboljenja glave, psihicki stresovi, intoksikacija) 2. konfliktni drustveni odnosi, dezorganizacija, anomija, izolacija Manifestuju se kao privremeno ili stalno psihopatolosko stanje. Razlikuju se dva osnovna oblika dusevnih poremecaja: 1. dusevna zaostalost (mentalna retardiranost, oligofrenija) 2. psihoticna stanja (dusevna bolest) 61. DUSEVNA ZAOSTALOST Vid psihickog poremecaja koji se ogleda u ogranicenosti dusevnog razvoja (ologofrenija). Razlikujemo tri stepena dusevne zaostalosti: 1. idiotija (najvisi stepen) 2. imbecilnost (srednji stepen umne bespomocnosti) 3. debilnost (laksi stepen umne slabosti) Mentalna zaostalost utice na mogucnost znacaja kritickog shvatanja sopstvenih postupaka i njihovih posledica. VRESTE 1. debilnost, laksi oblik intelektualne defektnosti, predstavlja mentalnu zaostalost osobe ciji je IQ od 50 do 70. takva osoba ima mentalnu sposobnost deteta izmedju 8 i 12 godina.debilne osobe su najvise zastupljene u delikvenciji. To je zbog njihove zelje za isticanjem i samoodbranom od neprikladne reakcije okoline na njihovo dusevno stanje. Oni su rigidni, emocionalno labilni, cesto gube moc rasudjivanja, koja je i onako smanjena, narocito u stanju alkoholisanosti, afekata i u konfliktim situacijama. 2. imbecilnost, srednji oblik dusevne zaostalosti. Tu spadaju osobe sa IQ od 25 do 49, kod odrasle osobe to podrazumeva nivo mentalnih sposobnosti deteta od 2 do 7 godina. Takve osobe delimicno su u stanju da se staraju o sebi, sugestibilne su, retko sklone bilo kakvoj delikvenciji, ali su cesce zrtve sexualnih delikata. 3. idiotija, najtezi oblik. IQ ispod 30. uzroci su genetskog nasledja, bolesti roditelja ili teskih ostecenja mozga prilikom rodjenja. Ponasanje im je nagonsko, uz dozu agresivnosti, u praksi skoro nepoznati kao izvrsioci kr.dela. 62. PSIHOTICNA STANJA Psihoze su najtezi oblici poremecaja mentalnih funkcija - dusevnih oboljenja. Manifestuju se simptomima izoblicenih predstava o stvarnosti u vidu deluzija i halucinacija, potpune ili ogranicene mogucnosti kontakta licnosti sa realnoscu.
35
VRSTE 1.Organske (demencija, alkoholicarska psihoza, Korsakovljev sindrom i psihoze udruzene s organskim poremecajima mozga i drugih organa) 2.Funkcionalne (sizofrenija, aktivne psihoze, paranoidna stanja, epilepsija, manicnodepresivna stanja...) Tezi oblici: a) manicno-depresivne psihoze – privremeni dusevni poremecaji, manicne ili depresivne prirode (tzv.bipolarni afektivni poremecaji). Manija je stanje bolesno povisenog raspolozenja. Bolesnik prelazi uobicajenu granicu veselosti, ponasa se euforicno i nagonski. Depresivne psihoze - poremecaji licnosti u sferi afekata, nagona i volje. Raspolozenje je tuzno, crne misli. Ovakve osobe su najcesce neuracunljive, jer nisu u stanju da shvate znacaj svojih postupaka. b) sizofrenija – najteza vrsta mentalnih bolesti. Manifestuje se u poremecajima misljenja, izvitoperenim logickim reakcijama, cestim halucinacijama u vidu izdatih naredjenja ili opasnosti od nekoga iz okruzenja.kod ove bolesti inteligencija ostaje ocuvana. Simptomi se dele na pozitivne (sumanute ideje, smetnje, halucinacije) i negativne. Postoje afektivni i paranoidni oblici sizofrenije. Poseban oblik je tzv.dvostruka licnost (psihopatoloski fenomen kada kod iste individue postoje dva ili vise zasebna, obicno suprostavljena sistema realne i iracionalne svesti i ponasanja. Jedna licnost ne zna da postoji njena druga strana, pri cemu dominira jedna, a povremeno druga. Ovakva lica su sklona sexualnim deliktima i kr.delima nasilja. Najcesce su neuracunljivi. c) paranoja – vrsta hronicne psihoze, koja se usled sumanutih ideja odlikuje poremecenoscu komunikacije licnosti sa okolinom, bolesnim idejama proganjanja, osecajima ljubomore. Inteligencija im je ocuvana.ima izrazenu sklonost ka laznom optuzivanju pri cemu je ubedjen u krivicu drugog, sklon je agresiji pri cemu ume da cini teza krivicna dela (uvreda, kleveta, nanosenje teskih telesnih povreda). Ukoliko je kr.delo posledica sumanutih ideja, kr.odgovornost moze biti iskljucena, u ostalin slucajevima lica su uracunljiva. d) epilepsija – ili padavica je povremena poremecenost svesti, s tendencijama ponavljanja i gubicima prisebnosti u vreme napada. Moze se javiti u svako doba. Kod ovakvih osoba se menja karakter uz postepen gubitak inteligencije. Sam napad je iznenadan, pracen gubitkom svesti. Ovakve osobe su emocionalno nestabilne, preosetljive, razdrazljive. Skloni su vrsenju delikta ubistva, nanosenje telesnih povreda, podmetanju pozara... 63. POJAM NEUROTIČNE LICNOSTI I PRESTUPNIKA Neurotični poremećaji ne spadaju u bolest već se radi o jednoj vrsti lakših poremećaja u sferi volje i motivacije kojih je ličnost svesna. Manifestuju se kao fizicke i psihicke smetnje, sto je posledica emocionalnog konflikta izmedju urodjenih potreba i nesposobnosti da se one zadovolje u realnom svetu. Neuroticna licnost. Osobine neuroticne licnosti: - ekstravagantnost i egocentricnost ( samorealizacija i isticanje mogu biti propraceni teznjom da se nekome nanese zlo, patnja i bol) - samodestrukcija (samooptuzivanje, samoprezir, frustracija, mazohizam) Neuroticni prestupnik - deluje na simbolican nacin da bi zadovoljio nesvesni nagon. Neuroticno stanje u kome se nalazi, prestupnik resava vrsenjem kr.dela ( kleptomanija, razbojnistva, piromanija). Kod njih se javlja osecaj kriivce, stoga su pogodni za prevaspitanje i rehabilitaciju u kombinaciji sa medicinskim merama.
36
64. OBLICI NEUROTICNIH POJAVA I PRESTUPNISTVO
Vreste neuroticnih poremecaja : anksioznost, fobija, histerije, opsesivnokompulzivni poremecaj (opsesija), depresije. 1. anksioznost - vrsta straha koji se doživljava u vidu strepnja od nekog nastupajućeg događaja ili opasnosti. Strah ili zastrasenost kod ovih osoba izaziva osecanje nespremnosti suocavanja sa zivotnim problemima. Osobe su u stalnom strahu da ce ih neko napasti ili necim ugroziti, stoga cine kr.dela koja mogu biti i posledica smanjene uracunljivosti; 2. histerija - teži poremećaj fizičkih ili psihičkih funkcija izazvanih trenutnim emocionalnim konfliktima. Manifestuje se u vidu pojacane osetljivosti, nemogucnost samokontrole, glavobolja, napadi besnila. Moze se javiti i kod normalne i zrele osobe, obicno kao reakcija na produzeni akutni stres. Takva osoba za svoje greske prebacuje krivicu na drugoga; 3. fobija - vrsta poremećaja koje se ogledaju u potisnutom neurotskom naboju, abnormalnom i bezrazložnom osećaja straha od unutrašnjih stanja ili spoljnih situacija. Najcesce simbolizuje potisnute impulsivne zelje sa kojima osoba nije u stanju da se suoci. Fobije su vrste patoloskog straha pri koje osobe gube samokontrolu. U tom stanju one blokiraju, javlja se panicno stanje ( gusenje, tahikardija, nesanica) i neodoljiva potreba za trzenjem pomoci. Fobicna licnost je asocijalna. Postoji vise vrsta fobija ali su najznacajnije androfobija (strah zene od muskarca) i ksenofobija (strah od stranaca); 4. opsesija - poremećaj uvidu navale prisilnih misli u svesti. Besmislene ideje koje osoba ne moze lako da odbaci, iako je svesna njihove iracionalne prirode; 5. depresija - neugodno stanje pojačanog neraspoloženja i klonulosti psihičke i fizičke energije kojem se subjekt potpuno prepušta. Tuga je prateci deo naseg zivota, nasuprot njoj kao patolosko stanje javlja se depresija. Ona utice na ponasanje coveka, njegova osecanja i misli. Kod ovog oblika misli su uporne, odluke teske, preokupiranost svojim greskama ili manama. U ekstremnim slucajevima moze se izgubiti dodir sa realnoscu, pri cemu se mogu javiti misli o smrti, samoubistvu ili samopovredjivanju. 65. POJAM I VRSTE POREMECAJA LICNOSTI
Psihoanaliticari: smatraju da su u osnovi ovih poremecaja konflikti licnosti, a njihova posledica je poremecaj u ponasanju koji se manifestuje psihopatijama i neurozama. Rodzers – smatra da su osnovi ovih poremecaja nesklad izmedju slike pojedinca o sebi i standarda koje su drugi postavili, sto izaziva anksioznost i prati dezorganizaciju licnosti.
Uzroci poremećaja ličnosti najverovatnije potiču iz najranijeg detinjstva usled genetskih i socijalnih uslova.Poremećaji ličnosti mogu imati različite posledice, kao što su: zloupotreba alkohola i droga,seksualni poremećaji, manično-depresivni poremećaji, opsesivni poremećaji, depresija, suicidne ideje, porodično nasilje, zlostavljanje dece i drugi oblici nasilja posebno u slučajevima antisocijalnog ponašanja, odnosno psihopatija. Prema međunarodnoj klasifikaciji bolesti u poremećaje ličnosti spadaju pojave: manije, psihopatije, afektivnosti, paranoidnih, šizofrenih i epileptoidnih poremećaja.
37
66. PSIHOPATIJE Psihopatije ili disocijalni poremecaj licnosti su urođeni poremećaji u strukturi, ponašanju i emocionalnom razvoju ličnosti, posebno tzv. socijalnih emocija, ličnih osećanja i volje. Psihopate nisu duševno poremećeni, kod njih nema defekta inteligencije ni sposobnosti rasuđivanja, već je u pitanju izopačenost u i moralnim nazorima, poimanju socijalnih normi,nedostatku volje, motiva i radnih navika, a posebno emotivnih komponenti. Karakteristike: Neka istraživanja pokazuju da se među kriminalcima nalazi 15% psihopata. Kod psihopata superego nije formiran, oni su egocentrični, afektivno hladni, labilnog su raspoloženja, nepostojane i ćudljive prirode, imaju izuzetno neprijateljski odnos prema okolini. Emocionalno nestabilni su i reaguju impulsivno na trenutni motiv, nagonski, prkosno, osvetoljubivo i agresivno. Sa krivičnog aspekta psihopate spadaju u uračunljive, smatraju se osobama odgovornim za svoje postupke i samo povremeno mogu dospeti u stanja slična kao kod duševnih bolesnika, odnosno u stanje smanjene uračunljivosti. Skloni su izazivanju delikata nasilja, ubistva, silovanja, razbojnistva, zlostavljanja u porodici i ratnim zlocinima. Ovaj poremecaj je trajan, kod njega nema osecaja krivice, a mere prevaspitanja i resocijalizacije su dosta neuspesne. 67. OSTALI OBLICI POREMECAJA LICNOSTI 1. manija – zanesenost i opsednutost idejeom i potrebom. Podrazumeva poviseno ispoljavanje besa, sumanutost, prenaglasenost optimizma, euforicnost. Postoje monomanije (manija ubistva), kleptomanija (manija kradje) i piromanije (manija podmetanja pozara). 2. afektivni poremecaji – prolazni funkcionalni poremecaji raspolozenja licnosti, izazvani nagomilanim emocijama, koji se odrazavaju na konfliktne odnose sa sredinom. Takva stanja su pracena agresijom. Lombroza smatra zlocince iz strasti da afektivno deluju. Afektivne licnosti su emocionalno nestabilne, preosetljive sa nedovoljno razvijenom kontrolom praznjenja nagomilanih afekata. Cesto su ispodprosecne ili na granici prosecne inteligencije. Cine kr.dela kao sto su ubistvo na mah i akcidentne delikte. 3. poremecaji sa simptomima bolesti (pranoidni, sizoidni i epileptoidni) a) paranoidna licnost – nije dusevno obolela, ali ima pogresnu predstavu o stvarnosti. Pod dejstvom sumanutih ideja, ova licnost je uverena da je neko progoni. Stalno je pod strepnjom, sumnjicava je i narcisoidna, tesko se prilagodjava. b) sizoidni poremecaji – kod ovih poremecaja naglasena je intravertnost, autizam, emocionalna neosetljivost i ravnodusnost. Ove osobe su asocijalne, hladne, ekscentricne. Znacajne su sizoidne psihopate, medju kojima postoji nekoliko tipova: - hladne psihopate - bezosecajne licnosti sklone brutalnostima - fanatici - lazljivci - asocijalne i anti-socijalne psihopate - sujetni egoisti i nepouzdane licnosti - bezvoljne psihopate - lakomislene osobe sklone alkoholu, prevarama i sitnim kradjama
38
c) epileptoidni poremecaji – psihicko stanje licnosti sa usporenim tokom ideja, slicno epilepsiji. Ovakve osobe su razdrazljive, sebicne, asocijalne, apaticne, tvrdoglave, sklone naglim i nepredvidjenim ponasanjima. SOCIJALNI FAKTORI 68. POJAM I SUSTINA SOCIJALNIH FAKTORA Spoljni faktori su oni cinioci uticaja na drustvo, pojedinca i njegovo ponasanje koji vode poreklo iz drustvenih odnosa i socijalnih uslova. To su faktori objektivne prirode. U spoljne faktore uzrocnosti kriminaliteta (prirodne i socijalne) ubrajaju se: ekonomski cinioci, politicki cinioci, socijalno-patoloski, mikro-grupni i dr.cinioci (socijalna nejednakost, rasna i nacionalna diskriminacija, nezaposlenost, nepismenost....). Socijalna sredina: - najvazniji ambijent u kome se formiraju spoljni elementi uticaja na licnost, deo je drustvene sredine, oblik primarne zajednice (porodica, skola) i ambijenta neformalne drustvene strukture (vrsnjaci, ulica, susedstvo). 69. EKONOMSKE DETERMINANTE SOCIJALNIH DEVIJACIJA Ekonomski uslovi – za izučavanje delikvencije od izuzetnog značaja su ekonomski uslovi razvoja društva:ekonomske krize, materijalna pozicija i status čoveka, stanje i razlike u ekonomskom položaju određenih kategorija stanovništva – beda, siromaštvo, bogatstvo. Ekonomska kriza društva i nesigurnost pojedinaca i društvenih grupa čine opšte determinante i kriminaliteta kao celine i pojedinih njegovih oblika. Takva stanja se karakterišu teškim privrednim poremećajima u ekonomiji sa neminovnim odrazima na društveno stanje i odnose u određenoj zemlji, kao i pratećim posledicama nezaposlenosti, smanjenom platežnom moći i standardom građana, mogućnosti invenstiranja su ograničene, dolazi do pojave bankrotstva i drugih oblika propadanja privrednih subjekata. Ekonomsku krizu nuzno prati i pojava raslojavanja stanovnistva, na jednoj strani kriminalno bogacenje, a na drugoj ubrzano siromasenje. Javlja se citav niz socijalnih problema kao sto su nezaposlenost, pojava opsteg siromastva, krijumcarenja, pljacke i sl. U uslovima ekonomskih kriza kriminalitet se razvija u epidemičnim razmerama. U vreme krize pored materijalne, ugrozena je i licna sigurnost gradjana a društvena dezorganizacija je samo posledica ekonomske krize. Ona nuzno dovodi do porodične krize; depresija; porasti alkoholizma i prostitucije, krađe, prevare, nedozvoljene trgovine, špekulacije, nezakonitih transakcija. Osim toga nastaje osećanje materijalne nesigurnosti, a kada osecaj nesigurnosti postane opšta pojava, u pitanju je ozbiljan indikator ekonomskih kriza i jedan od kriminogenih faktora.. 70. SIROMAŠTVO KAO KRIMINOGENI FAKTOR Siromastvo predstavlja stanje odsustva ekonomskih, socijalnih i kulturnih uslova za zadovoljenje osnovnih bioloških i drugih ljudskih potreba i održavanja egzistencijalnih uslova života. MARK AURELI je smatrao da je „siromaštvo majka zločina“. Predstavnik klasične sociološke škole LIST smatra da se zločin rađa iz nužde i siromaštva, a da će se poboljšanjem materijalnih uslova kriminalitet smanjiti. Činjenica da je siromaštvo jedan od generatora delikventnog ponašanja, posebno imovinskog karaktera.
39
U tipologiji kriminalnih pojava naziva se tzv.kriminalitet oskudice. Posebne posledice siromastva su: neobrazovanje, nedovoljna zaposlenost, niski prihodi, slab porodični status, nedovoljna kultura, negativan uticaj na emocionalni razvoj dece,pojava alkoholizma i dr. devijantnih pojava. TARDE je smatrao da je većina ubica i notornih kradljivaca počela svoj život kao napuštena deca ili skitnice. Milutunović tvrdi da ekonomski ugroženi slojevi i pojedinci, kada se nalaze u društveno degradiranom položaju koji ih navodi navršenje inkriminisanih delatnosti doživljavaju na svakom koraku poniženja svoje ličnosti i dostojanstva, pa zato nemaju razloga da svoje ponašanje održavaju u okviru zakona. Nezaposlenost: Vazan ekonomski cinilac koji u sticaju sa siromastvom generise delikventne sklonosti je nezaposlenost (obelezje kada manji ili veci deo radno sposobnog stanovnistva, protiv svoje volje nije angazovan u proizvodnji ili dr.drustveno korisnim delatnostima. Najteža posledica nezaposlenosti je siromaštvo. 71. KRIMINALITET IZOBILJA Statistički podaci pokazuju da je imovinski kriminalitet u razvijenim zemljama u porastu i pored činjenice da se standard stanovništva u tim zemljama uvećava, zarade im rastu.. Mnogi autori smatraju da bogastvo, izobilje, parazitizam i potreba za raskošnim životom, mogu biti u nekim oblicima kriminilateta element uzročnosti. Takav slučaj je sa organizovanim kriminalitetom povlašćenihdruštvenih slojeva. Bogatstvo predstavlja izazov za još veće bogaćenje, to je jedan od kriminogenih faktora u vidu pohlepnosti kod motiva sticanja profita na nezakonit način.Bogatstvo se javlja kao uzročnik profiterskih interesa. Težnja za bogaćenjem kod nekih osoba nema granica ni u pogledu potreba ni u pogledu obima, pri čemu se ne biraju sredstva ni načini za sticanje kapitala, pa i po cenu da se to izvede najtezim oblicima privrednog i organizovanog kriminala. U razvijenim zemljama sa povećanjem standarda u porastu je kriminalitet i to njegovi najorganizovaniji oblici. Kriminalitet iz siromaštva i izobilja razlikuje se po pojavnim oblicima. Kada je u pitanju siromaštvo tu preovlađuju imovinski delikti, a kada je u pitanju kriminalitet bogatih, preovlađuje privredni i organizacioni kriminalitet.kriminalom se obicno bave siromasni slojevi, ali drustvene posledice kriminaliteta bogatih su neuporedivo vece i stetnije. 72. MIGRACIONI FAKTORI-MIGRACIJA I KRIMINALITET Migracije predstavljaju fizičko kretanje, seobe stanovništva u prostoru, njihovo privremeno ili trajno preseljavanje (imigracija ili emigracija) iz jednog socio-kulturnog ambijenta u drugi, iz jedne zemlje u drugu. Migracije mogu biti uslovljene političkim ili ekonomskim činiocima,dobrovoljne ili prinudne. Posledice migracija su mnogi socijalni problemi koji se negativno odražavaju na razvoj ličnosti, jer se kidaju veze sa porodicom i susedstvom. U tom slučaju se pojavljuje usamljenost, izgubljenost, deprivacija, gubljenje rodbinskih i drugih veza islično. U novoj sredini migranti se susreću sa novim iskušenjima: alkoholizam, narkomanija,prostitucija i delikvencija. KULTURNI KOMFLIKTI- za migrante su vezani problemima adaptacije i kulturni konflikti koji su praćeni nezaposlenošću, nedostatakom stambenih,zdravstvenih i drugih uslova. Kulturni konflikti su latentna stanja potencijalnog prerastanja u neprijateljstvo ili agresiju. To
40
sve za posledicu ima pojave kulturnog antagonizma, koji su izazvani povredama javnog reda, i delikvencijom težih oblika. ILEGALNE MIGRACIJE predstavljaju poseban problem, gde se direktno ugrađuju i krijumčarenje i trgovina ljudima kao jedan od najunosnijih izvora zarade za organizovani kriminalitet, gde su siromašni migranti samo ukalkulisane žrtve. Migracije imaju često veze sa URBANIZACIJOM pri čemu dolaze do izražaja: problemi adaptacije, sukobi kultura, nezaposlenost, stambeni i zdravstveni problemi.Većina kriminologa ukazuje na uslovljenost urbanizacije i kriminaliteta, pre svega zbog nekoliko elemenata: a) faktor zakona velikih brojeva - veći broj ljudi podrazumeva i veći broj asocijalnih; b) faktor pauperizacije - nezaposlenost i beda manifestuju se više u urbanim, nego u ruralnim područjima, c) faktor iskusenja - grad nudi mnogo više izazova za laku zaradu nego selo; d) faktor anonimnosti –individua u gradu je usamljena i nepoznata, što joj odgovara jer će teže biti otkrivena u kriminalnim radnjama; e) faktor interakcije i imitacije - nosioci delikventnog ponašanja žive pretežno u gradu i u svojoj sredini lakše reprodukuju kriminalce nego na selu. 73. UTICAJ TRANZICIONIH PROCESA Pojam tranzicija ima opšte i posebno značenje u zavisnosti od oblasti u kojoj se neki proces promena odvija.GODLIJE izrazom „ period tranzicije“ označava posebnu fazu u evoluciji nekog društva, fazu u kojoj se ono susreće sa sve većim unutrašnjim i spoljašnjim teškoćama i kada se u isto vreme pojavljuju novi privredni i društveni odnosi koji će se, brže ili sporije, više ili manje nasilno, proširivati i postajati uslovi funkcionisanja jednog novog društva. U našoj literaturi naizilazimo na slične opise, pa je tako PETROVIĆ smatrao da bi tranzicija trebalo da podrazumeva promenu oblika upravljanja društvom (uvodjenje demokratije, vladavine prava, uspostavljanje novih pravila i institucija, denacionalizacija...). Postavlja se pitanje u kojoj meri procesi tranzicije utiču na pojavu kriminaliteta. Bivše jugoslovenske republike takođe prolaze kroz fazu tranzicije, a njena svrha motivisana je neefikasnoscu privrednog sistema zasnovanog na drzavnoj svojini. Kriminalizacija bitnih segmenata političkih i ekonomskih odnosa u velikom broju zemalja u tranziciji, raspršile su iluziju o ekspresnom putu u bogato društvo jer su i danas suočena sa krizom. U takvim uslovima organizovani kriminalitet je dobio mogućnost za veću društvenu afirmaciju i ozbiljniji uticaj u društvu. Pocela je da se gubi granica izmedju legalnog i nezakonitog poslovanja u ekonomiji, a korupcija je postala model uspesnog ostvarivanja licnog, grupnog i svakog drugog cilja. Kontrolna funkcija privatizacije, nemerno ili slučajno, svesno ili nesvesno, postavljena je tako da ide na ruku organizovanom kriminalitetu, sto uslovljava vlast da ekonomsku politiku vlast vodi po diktatu interesnih lobija. 74. RATNI USLOVI Rat ili oruzani sukob protivnika, jedan je od oblika politickog resavanja medjunarodnih odnosa i najgrublji nacin nasilnog razresavanja medjunarodnih suprotnosti i interesa. Posledice ratova nisu samo socijalne, već se one mogu duboko odražavati i na psihičke funkcije i duševno zdravlje čoveka.
41
Istraživanja ukazuju na to da se u ratnim uslovima kriminalitet znatno uvećava, posebno među omladinom. Uticaj rata na pojave kriminaliteta ispoljava se u svim fazama- u toku i neposredno posle rata. Posledice nastanka kriminaliteta su: nestašica robe,špekulativni vidovi ponašanja, šverc, gomilanje zaliha, pokretljivost stanovništva, pojave izbeglištva, nedostatak egzistencijalnih uslova zivota i sl. Sve to dovodi do pojave delikventnog ponašanja. Legalne državne institucije otežano funkcionišu, a izvršioci kr. dela su često nedostižni državnim organima. Pored rata i druge vanredne okolnosti veoma bitno prouzrokuju kriminalitet kao što su to elementarne nesreće većih razmera, socijalni nemiri i sl. 75. UTICAJ OBRAZOVANJA NA KRIMINALITET Obrazovanje kao socijalni proces predstavlja oblik vaspitanja i socijalizacije ličnosti i osposobljavanje za profesionalnu delatnost i zanimanje. Obrazovanjem se stiču navike, način života i ponašanje. Obrazovanje je uslov za održavanje i poboljšavanje životnog standarda. Veoma je sporno pitanje u kojoj meri je obrazovanje kriminogeni faktor.U kriminologiji preovladavaju misljenja FERIJA i BONGERA da sa visim stepenom obrazovanja opada i kriminalitet.U vezi sa uticajem obrazovanja na kriminalitet PINATEL smatra da u teoriji postoji tri pristupa: a) pesimistički – (Garofalo i Tarde), Garofalo je smatrao da obrazovanje nema direktnog uticaja na opadanje kriminaliteta. Suprotnog mišljenja je bio Tade koji je smatrao dastepen obrazovanja utiče na kvalitet, ako ne i na kvantitet zločina; b) optimistički – (Feri, Hojer), Feri je smatrao da obrazovanje pomaže da se kod velike mase potencijalnih izvršioca krivičnog dela ispravi ili umanji ona nepromišljenost koja kod njih predstavlja najjači stimulans u pravcu kriminaliteta. Bogner je dokazivao da između obrazovanja i kriminaliteta postoji neposredna veza.Ferguson govori o tome da je školska sprema najsnažniji faktor delikventnosti. Hojer smatra da obrazovanje pruža čvrst temelj koje pojedincu omogućava da nađe zaposlenje ida na taj način pošteno živi; c) mešoviti – (Lombrozo i De Gref), Lombrozo je smatrao da obrazovanje u zemljama gde ono nije razvijeno u početku deluje na povećanje svih oblika kriminala osim ubistva, a kada razvije onda utiče na smanjenje najokrutnijih oblika, ali i na povećanje nekih drugih vidova. De Gref je smatrao da obrazovanje nema nikakvu ulogu i procenat izvršilaca kr.dela može ostati isti uprkos većem nivou obrazovanja, ali prihvata da se najveći broj izvršilaca regrutuje iz manje obrazovnih sredina. PINATEL je upoređivao navedene postupke i došao do zaključka: a) da pesimistička verzija nema validnost; b) da se optimistička može delom usvojiti-iz manje obrazovnih sredina regrutuje se veći broj delikvenata; c) da je mešovita teorija najprihvatljivija. Pinatel smatra da obrazovanje svakako favorizuje kriminalitet kradljivaca i povratnika, ali predstavlja snažnu kočnicu protiv paljevina,seksualnih delikata i ubistava. Iako podaci ukazuju da u strukturi delikvenata preovlađuju osobe sa nižim stepenom obrazovanja u teoriji nije dokazano:a) da se nedostatak obrazovanja zakonomerno mora odraziti devijantno;b) kao ni to da je sa višim obrazovanjem isključena devijantnost. Obrazovanje je u bliskoj vezi sa zanimanjem, koje je u mnogim slučajevima uslov za izvršenje kr. dela. Istraživanja ukazuju da je srazmerno stepenu neobrazovanosti kriminalitet prisutniji u nekim društvenim sredinama (romska populacija). Lica sa nižim stepenom obrazovanja iskazuju veći stepen kriminogenog ponašanja zato što nisu dovoljno socijalizovani.Njihov kulturni i obrazovni nivo manje je u mogućnosti da shvati razlike u
42
ponašanju, da pronađe odgovarajuće zaposlenje i da učestvuje u društvenom životu. Takva lica su sklonija vršenju imovinskih i delikata nasilja. Sa druge strane, neki vidovi kriminaliteta (kompjuterski kriminalitet, privredni klriminalitet, organizovani kriminal) uslovljeni su visoko-stručnim znanjem. U tesnoj vezi sa obrazovanjem je i proces vaspitanja, to je proces prenošenja kulturnih obrazaca na pojedinca i grupe u razvoju, u postupku socijalizacije ličnosti. Proces vaspitanja odvija se u različitim uslovima socijalne sredine: porodici, školi, socijalnoj sredini vršnjaka islično. Vaspitanjem ličnost prevladava egoistične, egocentrične i devijantne tendencije. U vezi sa obrazovanjem postavlja se pitanje kako skola i skolska sredina utiču na delikventnu orijentaciju pre svega dece i maloletnika. Od organizovanosti, skolskih programa i nastavnog procesa dosta zavisi i razvoj mlade ličnosti i njegovo društveno ponašanje. 76. ZNACAJ I UTICAJ MEDIJA NA JAVNO MNJENJE I DEVIJACIJE Mediji i medijski kriminalitet su nezaobilazna tema savremene kriminološke literature. Masovni mediji su mediji koji prenose informacije, to su sredstva komunikacije različite tehničke i funkcionalne sadržine: radio, televizija, novine , filmovi, štampa, časopisi i dr. Njihova bitna obelezja: usmerenost prema heterogenom, brojnom i anonimnom auditorijumu, po prirodi brzih, javnih i prpolaznih informacija. Savremeni mediji imaju mnogobrojne mogućnosti da rafinirano i otvoreno utiču na funkcionisanje modernog društvenog života. U savremenom društvu oni su postali jedan od najznačajnijih činilaca uticaja na socijalizaciju mladih, bitan faktor na formiranje njihovih vrednosnih stavova i modela ponašanja. Shvatanja o uticaju sredstava informisanja na delikvenciju su veoma podeljena. Pretežna shvatanja i istraživanja koja preovlađuju ukazuju na brojne negativne uticaje efekata medijskih sadržaja na kriminalnu formu ispoljavanja, mada mnogi osporavaju ovakve teze. 77. PREVENTIVNI UTICAJ MEDIJA NA KRIMINALITET Zastupljeno je stanovište da nasilje u medijskim scenama utiče na redukciju agresivnih nagona kod gledalaca- hipoteza o katarzi. Ovo shvatanje se potkrepljuje sa stavovima Aristotela, Frojda i Lorenca. Prema ovim mišljenjima u emisijama gde dominira nasilje, mediji igraju društvenu funkciju oslobađanja mladih od latentnih sklonosti agresiji, ublažavajući njihove akcione motive. Sociolozi navode da mediji nisu indikatori i inspiratori kriminalne orijentacije, niti se mogu smatrati uzročnicima nasilja i kriminalnog ponašanja, već više agensom dodatnog uticaja na efektuiranje kriminalne motivacije. Milutinović smatra da uticaj literature,štampe i filma ne može imati neposrednog kriminogenog faktora. Uloga medija u prevenciji kriminaliteta je izuzetno velika. Objektivno informisanje javnosti o pojavama delikvencije u sredstvima javnog informisanja bitno utiče na pozitivne predstave, formiranje stavova javnog mnjenja, i samim tim na efekte društvene reakcije u oblasti suzbijanja kriminaliteta. 78. MEDIJSKI KRIMINALITET I NJEGOVE POSLEDICE Medijski kriminalitet je vrsta delikvencije i tipologija kriminalnih pojava uslovljena podsticajima masovnih medija na kriminalitet. Najizrazitiji način zloupotrebe medija je u sprezi privatnih medija i ekonomskih,državnih i partijskih centara moći.
43
U kriminoloskom smislu masovni mediji su u mogućnosti da trajno uobličavaju svestispiranjem mozga, kao sredstvom ideologije i političke manipulacije. Naši autori smatraju da se najvažniji faktori kriminalnih podsticaja koji dolaze posredstvom medija, ogledaju u: a) bespoštednoj borbi medija za osvajanje što većeg broja gledalaca; b) komercijalizacija nasilja i drugih vidova kriminaliteta, kao visoko kotirane robe natržištu; c) učestalost i broj konflikata koji lako pronalaze put do gledalaca. Stampa: Kada su u pitanju štampa i razni žanrovi literature, prevladavaju stavovi da ne postoje pouzdani pokazatelji njihovog kriminalnog uticaja. Kriminalitet i drugi vidovi prestupničkog ponašanja u štampi zauzimaju vidno mesto. U literaturi prevladavaju mišljenja da štampa sa šund i pornografskim sadržajem može imati negativan uticaj i predstavljati delikventni faktor. Filmska produkcija: Kriminolozi ukazuju na stetan uticaj filma, i to u vise zanrova (vestern, kriminalisticki, akcioni...) u kojima se akcenat stavlja na morbidne scene i «lepote» nasilja. Televizija: Od svih sredstava masovnih komunikacija najveći uticaj u savremenim društvima ima televizija sa mnogobrojnim stanicama i mnoštvom kanala. TV ima najznacajniji medijski uticaj na misljenje i ponasanje licnosti. Negativan uticaj masovnih medija najvise se ispoljava kod maloletnika i to na više načina: a) maloletnici prihvataju vrednosti koji im se nude putem medija i padaju pod njihov uticaj; b) mladi se identifikuju, oponašaju devijantne grupe ili pojedince; c) već formirane kriminalce inspiriše na izbor sredstava i metoda za izvršenje delikata (uče se kriminalne tehnike); d) podsticanje nasilja i agresivnosti maloletnika i dece. Nemački kriminolog ŠNAJDER smatra da je medijski kriminalitet isključivo nasilnički, nasilje se ulepšava i estetski prikazuje. Neka istraživanja ukazuju na to da lica koja više gledaju televizijsko nasilje više i žive u strahu da ne budu šrtve zločina i u tom emocionalnom stanju su nesigurni i naglašenog su senzibilnog ponašanja. PORODICNI FAKTORI 79. POJAM I SOCIJALNA ULOGA PORODICE -degradirana porodica kao mikrogrupni faktor kriminaliteta Porodica predstavlja najstariji oblik socijalne zajednice, najhomogenija, najčvršća i najtrajnijazajednica, zasnovan na bio-seksualnim, reproduktivnim, ekonomskim i sociozastitnim funkcijama. Ona je univerzalna, tipicna, najhomogenija, najcvrsca, najtrajnija zajednica. Porodicna sredina se smatra jednom odbitnih determinanti ponašanja ličnosti, posebno delikvencije dece i maloletnika. Moralna funkcija porodice uzima se kao jedan od vaznih uslova mogucnosti i puteva integracije drustva i socijalizacije coveka. U porodici kao socijalnoj zajednici bracnih i srodnickih veza, odgovarajuci odnos vaspitanja, harmonije i stabilnosti cine najvaznije elemente drustveno prihvatljivog ponasanja. Stariji clanovi sluze kao uzor mladjima, od njih se sticu pozitivne navike, stavovi o vrednostima... Porodica je društvena sredina u kojoj se odvija primarni proces vaspitanja i socijalizacije ličnosti. Svako odsustvo vaspitne funkcije porodice, strukturalnog raspada i dezorganizacije vodi u neki oblik devijacije ili delikvencije.
44
80. STRUKTURALNE ANOMALIJE I PORODICNI KRIMINALITET Na uzrok kriminaliteta najvećim delom utiču strukturalne anomalije u porodici, a posebno poremećaj porodičnih odnosa i poremećaj porodične strukture. Poremećaji u bračnim odnosima smatraju se jednim od mikro-grupnih faktora devijantnosti, kako kod supružnika, tako i kod dece. Posledice porodicnih odnosa su: poligamija, dvobračnost, vanbračnost sa maloletnim licem, zlostavljanje i zapuštanje maloletne dece, kršenje porodičnih obaveza, pojave porodičnih nasilja, incest, odnosno rodoskrnavljenja. Poremecaj porodicne strukture: - uslovljeni su nepotpunoscu porodicnog nukleusa, a nastaju smrcu jednog od roditelja, razvodom ili nekim dr.razlogom razdvojenosti supruznika. Obicno su praceni poremecajem porodicnih odnosa, mrznjom medju partnerima, , dolazi do preljube, zlostavljanja clanova porodice, alkoholizma, prostitucije, suicidnih postupaka i sl. Na porodicnu i bracnu stabilnost uticu pored emocionalnih, i socijalno-ekonomski faktori. Porodicna kriza postoji kada u odnosima clanova postoji pojedinacno ili grupno nezadovoljstvo i kao takvo zahteva promene. Najteze forme tih kriza uzrokovane su drustvenim i ekonomskim uslovima kojima su clanovi porodice izlozeni (nezaposlenost, stambena nezbrinutost, nedostatak materijalnih potreba, zdravstvena ugrozenost). 81. PORODICNI FAKTORI MALOLETNICKE DELIKVENCIJE – PSIHOLOSKA SHVATANJA Način vaspitanja u porodici je bitan uslov ponašanja dece u svim razvojnim fazama. Devijantnost moze sa sobom nositi dva nacina vaspitanja: a) represivni nacin (podrazumeva strogo vaspitanje i kaznjavanje koje stvara psiholoski invalidnu licnost, nesigurnu i depresivnu). b) apstinentni nacin (stvara agresivnu licnost bez osecanja za granice drustveno dopustenog i moralnog). Dezorganizovana porodica ima posledice na ponasanje dece, pri cemu kriminolozi smtraju da se ta deca krecu u zavcaranom krugu pri cemu dolaze do izrazaja delikti, agresivnost, osecanje krivice i teskoba. Teorija privrzenosti: Na osnovu nje psiholozi su dokazivali uslovljenost buduceg ponasanja deteta privrzenoscu deteta sa roditeljem ili drugim starateljem u toku hranjenja, koja bitno uticu na fazu razvoja u toku procesa socijalizacije ili odstupanja od drustveno prihvatljivih normi. Baulbi: delikventi su u detinjstvu bili liseni privrzenosti primarnih staratelja, sto je posledica nemogucnosti integracije u zajednicu. Farington i Hokins: takvi dogadjaji do 8 godine uticu na kriminalnu orijentaciju u godinama kasnije zrelosti Model bliske povezanosti: Potvrdjuje vazne hipoteze kao sto su: rano odsutni otac stimulise nesigurnu privrzenost deteta, a nesigurna povezanost roditelja i deteta obrnuto je uslovljena samokontrolom, a stimulise nasilnicko ponasanje, strogost i nezainteresovanost majke i oca smanjuje decju samokontrolu,a samokontrola je obrnuto srazmerna naslinickim ponasanjem. Fridlander – dete je nagonsko bice koje se vremenom prilagodjava stvarnosti, sto dovodi do preoblikovanja nagona. Dete po likvidaciji edipovog kompleksa tezi poistovecivanju s roditeljem, oponasa ih, pa ukoliko je porodicna okolina kriminogena, svest se moze razvijati normalno, ali vladanje je nuzno asocijalno.
45
82. PORODICNI FAKTORI MALOLETNICEKE DELIKVENCIJE – SOCIOLOSKI PRISTUPI U socioloskim teorijama postoje razliciti pristupi: 1. pristupi koji polaze od demografskih postavki POSTMA – ukazuju da je problem u velikim porodicama sa srednjom grupom, po redu rodjenja, jer su okruzeni nedovoljnom brigom i njihovo vladanje je izlozeno nepovoljnim uticajima. 2. socijalna teorija HOJER – osporava uticaj porodice na delikventno ponasanje dece, ali prihvata da u njegovim kasnijim fazama odrastanja predstavlja problem u prilagodjavanju; 3. teorija diferencijalne asocijacije SADERLEND – polazi od toga da dete asimiluje asocijalno vaspitanje od roditelja, koje ga kasnije vodi u zlocin; 4. pristup KOENA – pozicija odredjene porodice u drustvenoj strukturi odredjuje probleme sa kojima ce se dete kasnije sretati. Socioloske teorije u porodicne faktore uzrocnosti ubrajaju: 1. nepotpune porodice (porodicno ognjiste nije razdvojeno, ali je socijalna adaptacija deteta ugrozena, kao i razdvojena porodica, u koju se ubrajaju sve vrste rastava 2. razdvojena ognjista (imaju uticaj tamo gde se razdvajanje pojavljuje u uzrocnoj vezi sa asocijalnoscu) Na asocijalna ponasanja takodje uticu i afektivni poremecaji, kao sto su ljubomora, odsustvo paznje, preterana neznost, podredjenost... 83. SLOBODNO VREME Slobodno vreme je ono vreme koje čoveka ne obavezuje radom,profesionalni, drustvenim i porodicnim obavezama, već je prepušteno slobodnom izboru aktivnosti pojedinaca. Obicno se smatra vremenom za odmor, zabavu, relaksaciju i rekreaciju. Ono je bitan faktor sa ozbiljnim obrazima na razvoj, formiranje izrelost ličnosti. Ono je posebno bitno kod mladih ličnosti, jer se devijantnost najčešće rađa zbog dokolice. Dosada se smatra jednim od uzroka devijantnog ponašanja, posebno maloletnika. Fenomen dosade i dokolice u životu mladog čoveka može biti prazno vreme – vreme iskušenja,dosade, besposličarenja i lenstvovanja. U dokolici i neradu mlad čovek se oseća izgubljeno i ne vidi smisao života. Osećaj praznine izaziva depresiju koja se može manifestovati svuda gde ne postoji mogućnost psihički aktivnog angažovanja. Dosada se smatra jednim od uzroka devijantnog ponašanja, posebno kada su u pitanju maloletnici. Ona predstavlja početak svih poroka koji potiču iz osećaja samomržnje,separatnog straha, krivice, očaja i anksioznosti. U dosadi ličnost se oseća neispunjenom,praznom zbog čega nastaju razne besmislene odluke i ishodi. Dokolica je slobodno vreme koje čovek koristi da bi zadovoljio svoje emotivne i druge potrebe - odmor, zabava, lični razvoj.U vreme dokolice, a pri sticaju nepovoljnih okolnosti moguće je da se, u potrebi da se izbegne otuđenost i dosada, dođe do pojave indentifikacije sa neformalnim grupama krajnje destruktivnog ponašanja. Neki sociolozi trvde da maloletnička delikvencija isključivo nastaje u slobodnom vremenu kao posledica faktora dokolice.
46
84. SOCIJALNA OBELEŽJA I KRIMINALITET Socijalna obelezja predstavljaju distribuciju socijalne strukture inekih socijalnih posebnosti kriminalne populacije. Pod socijalnim obeležjima podrazumeva se: - DRUŠTVENI STATUS, - PROFESIJA, - POL, - NARODNOST - UZRAST. 85. DRUSTVENI STATUS Društveni status čini položaj pojedinca i grupe u društvenoj strukturi, to je mesto na skali društvenog ugleda , moći i matrijalnog bogatstva. Status ličnosti može biti ustanovljen rođenjem ili moze biti stečen, i od njega zavisi njegov uticaj ali i ponašanje u društvu. Nepovoljan društveni status proizilazi iz rasne politike, verske ili ideološke diskriminacije, stanja siromaštva, nedovoljnog obrazovanja, nezaposlenosti, protivreče ambicije i položaja i predstavljaju jedan od kriminogenih faktora. Polozaj na visem stepenu drustvene hijerarhije iskazuje se na dva nacina: 1- viši društveni status omogućava veći društveni uticaj na oblike društvene reakcije i prevencije kriminaliteta sa jedne strane, 2- predstavlja objektivan uslov da uz subjektivne okolnosti bude osnov za vršenje određenih dela organizovanog i privrednog kriminala. 86. PROFESIJA Profesija predstavlja osnovno zanimanje, specijalizovanu delatnost. Zanimanje kao profesija ne smatra se uzrokom kriminaliteta, ali je u nekim njegovim pojavnim oblicima u tesnoj vezi sa uslovima i kao socijalno obelezje.Činjenica da se neke profesije pojavljuju više od drugih u sudskim i policijskim statistikama nije dokazne posredne uzročnosti već uslova da se sa određene pozicije struke i zanimanja lakše mogu vršiti neka krivična dela.Ovo se posebno odnosi na finansijske transakcije, pronevere i zloupotrebe uprivredi, falsifikovanju novca i raznih vrsta javnih isprava, na dela mita i korupcije koja su vezana za zanimanje jer je reč o pozicijama moći i odlučivanja. Drustveni polozaj i socijalni uslovi delom uticu na delikventnu orijentaciju ljudi odredjenih zanimanja. Kod profesionalnih kriminalaca – recidivista koji kontinuirano ponavljaju ista krivična dela iz koristoljublja i sama kriminalna aktivnost uslovno postaje zanimanje. 87. POL Pol je anatomsko fiziološka struktura po kojom serazlikuju muška i ženska osoba. Društveni položaj muškaraca je takav da oni više nego žene dolaze u konfliktne odnose,i to se objasnjava posebnom konstitucijom i psihostrukturom. Priroda njihove profesije i zanimanja kojima se bave, podložnija je iskušenjima i razvijaju se u povoljnim uslovima, u kojima unutrašnje predispozicije delikvencije mogu više doći do izražaja. Muški poslovi pripadaju vrsti zanimanja koja dozvoljavaju kontrolisanu upotrebu agresije. Agresija muškarca često prelazi u različite vrste nasilništva, kao što su razbojništva, huliganizam, zlostavljanje vršnjaka u školi, silovanje ili tuče.
47
Delikvencija zena predstavlja posebnu vrstu prestupništva i oblik asocijalnog ponašanja koji su uslovljeni biopsihičkom strukturom i socijalnim položajem žena. To su pojave u kojima dominiraju blaži oblici kriminaliteta - prostitucija i narkomanija. U teoriji postoje dva pristupa objašnjenja specifičnosti delikvencije žena: 1. - polazi od bioloških i psiholoških faktora, 2. - drugi uzima u obzir socijalno-ekonomske činioce položaja žene u društvu. Zane vrse laksa kr.dela: prevare, klevete, prostitucije, uvrede, sitne kradje... Uzroci zenskog kriminaliteta: Antropoloska skola – uzroke nalaze u morfoloskim osobinama. TARNOVSKA (objasnjava uzroke kriminaliteta kod zena oblikom usiju, zuba, lica, i lobanje) i LOMBROZO (vecina zena cini slucajno kr.dela. karakterise ih duge ruke, kratke noge, razvijeni dlanovi, tamne oci. Razlike izmedju delikventnih i nedelikventnih zena je sto su prve obicno nize, teze i misicave). Ženski kriminalitet razlikuje se od muškog po tome što je manje agresivnog tipa, ređi je recidivizam i vrše ga lica starijeg životnog doba. Žene prilikom nasilja najčešće reaguju impulsivno, veoma često su kr.dela planirana. Kod umišljajnih delikata obično su u pitanju motivi čedomorstva i koristoljublje. Ne može se govoriti o ženskom tipu nasilnika, ali se neki faktori osobenosti nalaze u karakteru,impulsivnosti, ljubomore, sujete, mržnje i osvete, činioca koji se kriminološki tretiraju kao niskepobude i zločini iz strasti. U poslenje vreme zene su počele da ulaze i u mafijaške organizacije, žene dobrovoljno preuzimaju zadatke u zločinačkim organizacijama kada policija uhvati njihove bosove. One su jedine koje mogu komunicirati sa muškarcima u zatvorima i tako postaju oslonac mafiji. Žena retko ubija u afektu, njen postupak je po pravilu jasno i potpuno promišljen. Na taj akt se odlučuje najčešće ukrajnjoj nuždi i u situacijama kada je životno ugrožena zbog dugogodišnjeg porodičnog nasilja.Retko ubija u direktnom sukobu. Za kr. delo čedomorstva odlučuju se pretežno mlađe, neudate osobe, koje se boje društvene osude ili žele da se osobode bebe koju vide kao prepreku za dalji život. Približno 40% ubistava u porodici počinele su žene. 88. NARODNOST Narodnost –u etičkom smislu se mogu posmatrati delikti vezani za rasne, verske i nacionalne osobenosti izvršilaca i predrasuda o njima i žrtvama. Zločini zasnovani na rasnim, etičkim, nacionalnim i religijskim predrasudama karaktristični su, ne samo za mirnodopsko vreme već i za ratne uslove. Ta kr. dela su veoma brutalna, kako u pojedinačnim slučajevima tako i prema socijalnim ili nacionalnim grupama. Izazivaju visok stepen straha, panike, anksioznosti kod stvarnih i potencijalnih žrtava. Počinioci takvih dela su po pravilu organizovane grupe. Ti delikti prema definiciji FBI-a predstavljaju kriminalno delo počinjeno protiv imanja ili društva koje je motivisano protiv osoba iz predrasuda prema njihovoj rasi, veri, nesposobnosti, seksualnoj orijentaciji ili etičkoj pripadnosti. Kod nas je visoka stopa kriminaliteta, posebno delikata imovinskog karaktera izraženija kod Roma nego kod drugih naroda. Kriminalitet Roma dovodi se u vezu sa njihovim marginalizovanim ekonomskim i društvenim statusom, materijalnim položajem i diskriminacijom sistema socijalne zaštite i institucija društvene kontrole. Romi su diskriminisanii u versom pogledu, oni se na prostorima gde žive opredeljuju kao pripadnici pravoslavlja,rimokatolicizma i islama, a u poslednje vreme i protestanizm.
48
89. UZRAST Uzrast – uzrasne kategorije zauzimaju značajno mesto u delikvenciji. Najčešće se delikventne grupe formiraju u maloletničkom uzrastu na po dve godine od 14-te godine, od 14-16; od 16-18 god. a kod punoletnika na svakih pet godina do 50-te godine, a zatim na svakih deset godina, sa obzirom na to da je kod takve populacije kriminalitet u znatnom opadanju. Decija delikvencija: - vrse ih lica do 14 godina uglavnom kod njuh dominiraju crte psihomotorne nestabilnosti, agresivnosti i odsustvo osecaja krivice. Pretezno vrse kr.dela kradje, podmetanja pozara, zlostavljanja mladjih i slabijih. Uzroci se ogledaju u negativnim uzorima, asocijalna sredina, poremecaj porodicnih odnosa i greske u vaspitanju. Kriminalitet maloletnika: Vrsta delikvencije posebne populacione strukture – maloletnika.predstavlja 1/3 kriminala u celini. Maloletnici najčešće vrše imovinska krivična dela, zatim saobraćajna delikte i seksualne delikte, posebno delikt silovanja. 90. POJAM DRUŠTVENE SVESTI I ODNOS PREMA KRIMINALITETU Drustvena svest je svest razvijena u drustvu, u vidu zajednickih sadrzaja raznih oblika moralne, religijske, pravne i ideoloske svesti koji neku zajednicu ljudi cini kohezionim faktorom i relativnom sredinom. Drustvena sredina, obrazovanje, nauka i kultura su osnovna podrucja i uslovi formiranja drustvene svesti kojima se izgradjuje sistem vrednosnih stavova licnosti.ti stavovi cine coveka sposobnim da opaza, vrednuje ireaguje na uzrocnike i druge faktore ugrozavanja, onih vrednosti koje cine osnov njegove licne sigurnosti i stabilnosti drustvene zajednice. Posredstvom drustvene svesti, zajednica i drustvo se odredjuju, prema pojavama licne i socijalne patologije. Njome se oblikuju moralne, religijske i obicajne norme prema pojavama delikvencije. Najvazniji oblici drustvene svesti su: 1.politika, 2.religija, 3.ideologija, 4.moral i 5.pravo 91. POLITIKA Politika obuhvata ukupnost procesa, odnosa i institucija regulacije zivotnih aktivnosti, interesa i konflikata u okviru neke globalne zajednice. Ona je najvaznija oblast uticaja na inkriminaciju i dekriminaciju ljudskog ponasanja. Od politickog sistema, politike i politickih programa zavisi i oblik drustvene reakcije. Od politike u sirem smislu zavisi i materijalni polozaj i socijalni status pojedinca. Ona odredjuje stanje anomije i stabilnosti. Politicki cinioci koji poticu iz konfliktnih politickih odnosa smatraju se faktorom uzrocnosti ratnih zlocina, genocida, terorizma politickog, privrednog i drugog kriminaliteta. Politicki angazman moze biti uslov delikventne orijentacije, posebno u nerazvijenim drustvima. Postoje tri razloga opredeljivanja za takvu orijentaciju: 1. neki ulaze u srukture politickog angazovanja radi materijalnog bogacenja 2. drugi, vec bogati, zele da legalizuju vec stecenu imovinu 3. treci nastoje da preko (legalnog, ilegalnog) stecenog, pribave moc koju imas jedino vlast.
49
92. RELIGIJA U nauci su podeljena misljenja o vezi religije i kriminaliteta: 1. smatra se da verovanje ili neverovanje nema veze sa kriminalitetom 2. religija svojim moralnim kanonskim principima i kroz propovedi utice na sprecavanje kriminaliteta 3. verski fanatizam predstavlja jedan od vaznih kriminogenih faktora. Poznato je da je crkva u nekim periodima imala znacajnu ulogu u raspirivanju verske mrznje, podsticala na rat i najteze vidove kriminaliteta. Za razliku od religije, sujeverje je uvek imalo negativnu ulogu, kao izrazita sugestibilna reakcija, koja je pod vidom otklanjanja crne magije od zla uticala na podsticanje kriminalnih radnji. Pojava sekte vezuje se za opadanje moci crkava, a objasnjava se krupnim drustvenim promenama koje pred savremenog coveka postavljaju problem usamljenosti i sve veceg gubitka direktnog kontakta sa narodom.najveci broj sekti nemaju poseban znacaj, dok manji broj upucuje na devijantnost, a neke i na teze oblike destrukcije i zlocina. Osnovna obelezja sekti su: - izolacija pripadnika - kontrola svih formacija i odnosa u clanstvu - novac sluzi kao sredstvo manipulacije ljudskim sudbinama - apsolutizacija stavova i uverenja koja propagiraju vodje sekti – gurui - fanatizam i agresija - nasilje netolerancija i netrpeljivost prema drugima. 93. IDEOLOGIJA Ideologija je sistem misljenja, verovanja i ideje sire ili uze grupe, klase ili citave epohe kojima se na prikriveni nacin izrazavaju polozaj, interesi i vrednost, a koji predstavljaju univerzalni i opstedrustveni. Potice na osnovama religijskog ucenja. Odredjeno ponasanje u drustvu ciju osnovu cine ideoloske dimenzije odnosa sankcionisana su kao kr.dela protiv javnog poretka (ideoloski delikti). Ideologija je skup drustveno-politickih vrednosti koje drustvene institucije usvajaju i koje rukovode njihovom socijalnom politikom. Ideologija oznacava izopacenu drustvenu svest, netacnu iskrivljenu sliku sveta i drustva i pojava u njima koje stvaraju pojedine drustvene grupe. Tu se ubrajaju ideologije fasizma, komunizma i liberalizma.ogromna moc manipulacije dovodi do destruktivnosti coveka, guseci svest coveka kao humanog i drustvenog bica, pretvarajuci ga u poslusno, bezlicno i otudjeno lice. 94. MORAL Moral je skup usvojenih pravila ponasanja ljudi u zajednici pomocu kojih se ocenjuju vlastiti i tudji postupci kao dobri ili rdjavi. Svest i osecanje duznosti, a povreda povlaci moralnu odgovornost u vidu moralne norme kao sankcije. Neosporno je da je svaki oblik kriminaliteta povreda moralnih normi i dobrih obicaja. Medjutim moralna izopacenost, u sadejstvu sa drugim uzrocima, uslovljava razne oblike devijantnog pa i delikventnog ponasanja. Najveci stepen amoralnosti imaju izvrsioci kr.dela silovanja, kr.dela protiv imovine, posebno kradje i razbojnistva, a najmanje oni koji pocine neki od saobracajnih delikata.
50
Moral je jedna od bitnih funkcija neformalne drustvene kontrole, deluje kao prevencioni faktor u sprecavanju delikvencije. Ljudsko ponasanje treba da ima moralnu oprevdanost, a ne samo zakonsku dopustenost, da bi imalo legitimitet. 95. PRAVO Pravo kao skup pravnih normi i drustvenih odnosa sankcionisana drzavnom prinudom obezbedjuje funkcionisanje celine pravnih institucija i subjekata drustva i adekvatnu formalnu drustvenu reakciju na pojave kriminaliteta i njihovo sprecavanje i suzbijanje. (Skup pravnih normi po kojima se ljudi vladaju). - Ono je izraz politicke volje koja ga stvara, ali i sredstvo racionalnog regulisanja odnosa i sukoba, sredstvo ogranicavanja same volje koja ga stvara. - Po prirodi je normativna kategorija - Upucuje na nacin zadovoljavanja ljudskih potreba i ponasanja - Sredstvo prinude (preko sankcija osigurava sigurnost razvoja drustva). Pravo je veoma bitno za suzbijanje kriminaliteta. Time se obezbedjuje funkcionisanje javnog poredka i pravna sigurnost gradjana u zastiti njihovih osnovnih prava i sloboda. Javni poredak je skup pravnih normi kojima su regulisana osnovna prava i slobode gradjana, kao i interes zajednice na ocuvanju i zastiti osnovnih drustvenih vrednosti, koje su utvdjene najvisim pravnim aktom – ustavom! 96. POJAVNI OBLICI KRIMINALITETA Kriminalitet u najopštijem smislu je skup društvenih pojava kojima se ugrožavaju univerzalne društvene vrednosti, a koje su kao takve sankcionisane krivičnim pravom. Deo kriminologije koji se bavi pojavnim oblicima kriminaliteta naziva se kriminalna fenomenologija. Njen predmet su: a) spoljna forma b) ucinilac Kod klasifikacija kriminalnog ponašanja prisutni su veoma različiti pristupi: - jedni polaze od stepena drustvene opasnosti, te njihove podele na laksa i teza kr.dela; - drugi od vrste zasticenih dobara; - treci od kategorija delikvenata. Podela kriminaliteta: 1.delikt nasilja, 2.imovinski delikt, 3.privredni kriminalitet, 4.organizovani kriminalitet, 5.kompjuterski kriminalitet, 6.saobraćajna delikvencija, 7.seksualnadelikvencija, 8.politički kriminalitet, 9.ekološki kriminalitet, 10.maloletnička delikvencija, 11.recidivizam-povratništvo u vršenju k.dela.
51
97. DELIKTI NASILJA Nasilje predstavlja drsku i bezobzirnu primenu fizicke sile, protivpravnog ugrozavanja integriteta coveka i drugih javnih i drustvenih vrednosti. Njegova bitna obelezja su: izivljavanje i drskost, prinudjivanje nekoga da trpi nesto pri cemu dolazi do povrede njegovog dostojanstva ili ugrozavanja fizickog integriteta. Nasilje se manifestuje na ulici, poslu, stadionima, skoli, porodici... - Neke teorije (biheviorizam...) smatraju da nasilje nije u ljudskoj prirodi, vec se radi o stecenim elementima agresivnosti. - Bioloske teorije, nasuprot njih, nasilnost vide u genetskim svojstvima coveka. - Psiholoske teorije (LONI) – ove sklonosti se razvijaju po stupnjevima. Prvo licnost je i sama zrtva nasilja, zatim uci da i sama bude nasilna, i na krajku prelazi na akt ubistva. Vrste delikta nasilja: 1. krvni delikti 2. porodicno nasilje 3. delikti protiv covecnosti i medjunarodnog prava 4. terorizam 98. KRVNI DELIKTI, POJAM, VRSTE I OPSTE KARAKTERISTIKE Krvni delikti podrazumevaju sva dela uperena protiv fizičkog integriteta ličnosti, delikti izvršeni primenom sile i nasilja. U ovu oblast spadaju svi oblici dela koja za posledicu imaju smrt ili telesne povrede. Najtezi oblik krvnih delikata su ubistva i teške telesne povrede. Ubistvo svakako spada u najteže krivično delo, to je lišavanje života drugog lica ljudskom radnjom. Ubistvo spada u najstarije ljudske grehove. Kod svih ubistava nasilje je dominantno sredstvo. Postoje kvalifikovani i privilegovani oblik ubistva. a) Teski kvalifikovani oblici su: ubistvo na surov ili podmukao način; ubistvo više lica; ubistvo službenog lica u vršenju službene dužnosti; ubistvo iz bezobzirne osvete; ubistvo deteta ili trudne žene. Neki oblici ove vrste nasilja povezani su sa drugim kriminalnim aktimakao na primer pljačkama, razbojničkim krađama, silovanjima, saobraćajnom delikvencijom,ugrožavanjem ustavnog sistema, aktima terorizma, otmicama i dr. b) Privilegovani oblici su: ubistvo na mah, ubistvo iz nehata, ubistvo iz samilosti, ubistvo deteta pri rođenju-čedomorstvo. Privilegovani su zbog olakšavajućih okolnosti za učinioce ubistva. 99. UZROCI KRVNIH DELIKATA Uzroci krvnih delikata nisu izvan okvira isnovnih uzroka pojava kriminaliteta i delikata nasilja posebno. Najcesci motivi su: koristoljublje, osveta, prikrivanje nekog drugog kr. dela, pobude iz konfliktnih situacija sa okolinom, posebno nastalih u poremećajima u porodičnih odnosa. Prema subjektivnim kriterijumima krvni delikti se klasifikuju kao: - afektivno-impulsivni akt - posledica psihoticnih stanja - voljna radnja
52
1. najcesci oblici su iz prve kategorije u stanju frustriranosti i nagomilanih afekata, kao posledica licnosti sa niskim pragom tolerancije. Tu spdaju nasilja proistekla iz poremecaja u porodici. 2. psihoticna stanja. Vrse ih sizofrenicari, paranoici i osobe u stanju patoloske ljubomore. Kod amnezija nasilje moze biti izazvano organskom (traume i trovanja) ili psihogenom (suzenjesvesti) reakcijom. Uzrocnici takodje mogu da budu i alkoholizam i psihopatije. 3. treci oblik je najredji, kao planirana, svesna i voljna radnja. U ovu grupu spadaju profesionalna ubistva i ubistva iz casti. 100. TIPOLOGIJA DELIKVENATA Socijalna obelezja pokazuju da je nasilnicko ponasanje najcesce vezano za mladju musku populaciju,nizeg obrazovnog nivoa, ciji je ekonomski status ispod proseka. Porodicno stanje odlikuje visok procenat alkoholicara i lica sa izvesnim poremecajima. 101. POJAM UBICE I TIPOLOGIJA Prve studije iz prve polovine 19.veka: REJ opisao dve vrste ubica: 1. homocidni monomanijaci 2. kriminalne ubice LOMBROZOV tip ubice-rođeni ubica. Tipologija ubica prema psiholoskom motivu: KRON je analizirao profil 142 ispitanika-osuđene ubice i razvrstao ih na pet tipova psiholoskih ubica.To su: 1.NEUROTIČNI TIP: najmanje ispitanika. U ovoj grupi najviše ima alkoholičara, ali i ljudi sa najvišim stepenom obrazovanja. Oni u najvećem broju slučajeva ubijaju bliske rođake ili prijatelje, vrlo često iz seksualne ljubomore; 2.PARANOIDNI TIP: je uz normalni i najčešći. Ovde su u pitanju socijalno preosetljive osobe sa prikrivenom agresivnošću. Pretežno potiču iz razorenih i alkoholičarskih porodica. Često su to i povratnici. Tu spadaju i oni koji imaju loša iskustva iz detinjstva i negativan odnos prema majci. Imaju najniži stepen obrazovanja u odnosu na ostale; 3.SIMULATIVNI TIP: uglavnom ne potiču iz razorenih porodica, skloni su ubistvu bliskih osoba i izuzetno su agresivni prema okolini. Spadaju u grupu najmanje obrazovanih. 4.DEPRESIVNI PROFIL: tu su u pitanju socijalno izolovane osobe, povučene, kod kojih dominira pesimizam, beskorisnost, oni nemaju samopouzdanje. Krivična dela najčešće čine u alkoholisanom stanju. 5.NORMALNI PROFIL: tu je najveći broj ubica sa višom i visokom stručnom spremom, potiču iz problematičnih porodica, a njihove žrtve su poznanici, prijatelji i rodbina. Za sve navedene profile karakteristično je da su kao deca bili zlostavljani od roditelja ili suseda. Klinicke tipologije: Najpotpuniju tipologiju ubica daju klinicka istrazivanja a to su: normalni, šizofreni, psihopatski, alkoholičarski, sadistički, depresivni, osvetnički, psihotični, histerični, mentalno zaostali, seksualni tip, pasivno-agresivni tip, deca ubice, tip sa organskim moždanim poremećajima. KAPAMADŽIJA je tipologiju ubica odredio prema vrstama ubistava deleći ih na: ubistvo kao pretežno voljna radnja, ubistvo kao pretežno afektivno impulsivna radnja i ubistvo kao pretežno psihotična radnja. Identičnu klasifikaciju sačinio je STAJGLEDER.
53
102. SERIJSKI UBICA HOMICIDOMAN (razmak između ubistva , polako ubija) Kriterijumi za klasifikaciju nekoga kao serijskog ubice su prema mišljenju EGERA: a) da je izvršio minimum 3-4 ubistva sa izvesnim vremenskim pauzama između pojedinačnih slučajeva; b) da su ubica i žrtve do delikta jedni drugima nepoznati; c) sadističko iživljavanje nad žrtvom; d) motivi uglavnom psihološki, a ne materijalni; e) da žrtve za ubicu imaju simboličan značaj; f) žrtve su obično rizične i ranjive grupe Neki autori ukazuju da su medju serijskim ubicama najbrojniji tzv.serijske ubice sexualno motivisane. Socijalna obelezja ukazuju da je rec o muskarcu nize klase, od 20 do 30 godina, koji je imao tesko detinjstvo, veoma inteligentni i uspesni prfesionalci u svojoj struci. Oni idealizuju zrtvu sa zeljom da je ponize, postide i uniste. Mnogi od serijskih ubica su imali neobican i neprirodan odnos sa majkom. PORODIČNO NASILJE 103. POJAM I VRSTE PORODICNOG NASILJA Porodicno nasilje uvek je postojalo i bilo veoma rasprostranjeno u svim istorijskim vremenima, kulturama i društvima. Uvek je imalo ozbiljne posledice , posebno po žene i decu. Nasilje u porodici smatra se jednim od najtežih oblika kršenja ljudskih prava. Nasilnici u porodici su lica svih društvenih slojeva, obrazovanja, socijalnog statusa. Različiti su samo načini oblika nasilja, bilo da su to verbalni, psihički ili fizički vidovi nasilja ili njihova kombinacija. Vreste porodicnog nasilja: na osnovu motiva i tipa korišćenih sredstava možemosmatrati: a) fizičko-udaranje i plemlaćivanje; b) seksualno; c) verbalno; d) psiholosko; e) ekonomsko(uskracivanja prava na raspolaganjem novcem i mat.sredstvima); f) strukturalno (ograničavanje sobode kretanja, kontaktiranja i sl): g) duhovno. Najraprostanjeniji su nasilje roditelja nad decom i nasilje u braku. 104. UZROCI PORODIČNOG NASILJA Uzroci porodičnog nasilja u najčešćim slučajevima su u kombinaciji sa socijalnim, psihopatološkim i kulturno-istorijskim činiocima. Osnovni motiv kod porodičnog nasilja je sticanje i zadržavanje kontrole nad porodičnom zajednicom ili pojedinim njenim članovima. To može biti posledica patrijarhalnosti društva i neravnopravne raspodele moći-fizičke i statusne,među njenim članovima.Većina žrtava polazeći od stereotipa tradicije nasilje je prihvatilo kao nametnutu ulogu. Oni su naučeni da je zlostavljanje „zasluženo“. Različito
54
vrednovanje statusa muškaraca i žena, starijeg i mlađeg, roditelja i dece uticalo je na osećanje bespomoćnosti i zavisnosti jednih prema drugima pa i na nužnost tolerancije nasilja. Nasilje eskalira, sto duze traje, to se cesce ponavlja i surovije je. Ono poćinje verbalnim konfliktima i fizičkim zlostavljanjem, vremenom dolazi so ozbiljnih povreda,koje mogu da se završe ubistvom. Psihičko nasilje je poseban aspekt i izražava se u svesnom stvaranju atmosfere straha koja je deo nasilja. Porodicno nasilje u društvu ima visok stepen tolerancije u društvenoj reakciji, pa i u samoj zakonodavnoj sferi. Većina zakonodavstava nije ovu sferu regulisalo zakonima pa je ona prepuštena privatnoj inicijativi. Uzroci nasilja u porodici mogu se naći i u socijalnim faktorima,posebno siromašnim sredinama, gde vladaju nezaposlenost, socijalna i egzistencijalna nesigurnost...Dobrim delom porodično nasilje je posledica porodične patologije, psihičkih poremećaja, alkoholizma ili nekih situacionih okolnosti. Ljudi retko reaguju na konflikte unutar porodice iako se za slučajeve nasilja zna duže vreme. 105. NASILJE PREMA DECI Dete moze biti i objekat i svedok nasilja, bilo direktno (koriscenje fizicke sile ili pretnje, koje izazivaju psihicki bol, patnju...) ili indirektno. Pri tome je ono izlozeno torturi i stresu. Nasiljem se dete ne navikava samo nabol, nego i uci da se nasiljem koristi. Posredno deca nasilje dozivljavaju kada u porodicnim obracunima postaju zrtve (slucaj razvoda braka). Vreste nasilja - slucajevi gde se tolerise sexualno ili fizicko zlostavljanje dece koju vrsi ocuh ili maceha. - devijantne licnosti (narkomani i alkoholicari) skloni su da zlostavljaju i zapostavljaju svoju decu - slucajevi ubistva koja pocine majke nad svojom decom. 106. BRACNO NASILJE Nasilje usled bracnih konflikata svodi se na pojedine oblike zapostavljanja i zlostavljanja zene. Izdvajaju se dva specificna uzroka nasilja nad zenama: 1. pojava mizoginije 2. i statusa zenen u drustvu uopste Mizoginija – oblik mrznje, netrpeljivosti i drugih oblika animoziteta prema zenama, manifestuje se u mesljenju, stavovima i diskriminacionim postupcima u sferi javnog zivota, kao i intimnih odnosa muskarca i zene. Drustveni i socijalni polozaj zene – ne cini njen statusni tretman jednak muskarcima, posebno u patrijarhalnim zemljama. Ona je zrtva nasilja po osnovu polne pripadnosti i cesto nasilje dozivljavaju kao duznost. Vrste: Prema vrsti napada razlikujemo: 1. licno (direktan fizicki napad na telo zene) 2. strukturalno (nepostovanje zene kao porodicnog i drustvenog subjekta, status manje vrednosti) Najteze posledice su ubistva njenih clanova. Pocinilaca je najcesce muskarac (3/4 slucajeva ubistva), retko su slucajevi da je majka ubila sina, ili sestra brata. Muskarci ubijaju u afektu, neretko i samo nakon toga izvrse samoubistvo, dok zene svoje nasilne partnere obicno ubijaju na spavanju.
55
DELIKTI PROTIV ČOVEČNOSTI 107. POJAM, PRAVNA PRIRODA I OPSTE KARAKTERISTIKE Delikti protiv čovečnosti i međunarodnig prava podrazumevaju skup krivičnih dela čiji je opšti zaštitni objekt nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa, civilno stanovništvo, telesni integritet i slobode građana. Delikti u vezi sa ratovima uobicajeno se nazivaju medjunarodna kr.dela, i regulisani su medjunarodnim ratnim pravom. U ovu vrstu delikata podrazumevamo: - zločin protiv mira, - ratni zločini, - zločini protiv covecnosti Ove delikte regulisu i statuti dve neformalna tribunala: 1. Medjunarodni sud za kr.gonjenje osoba odgovornih za krsenje medjunarodnog humanitarnog prava na teritoriji bivse YU 2. Medjunarodni krivicni sud Najpreciznije odredbe utvrdjene Rimskim statutom Medjunarodnog krivicnog suda iz 1998. ovom vrstom zlocina protiv civilnog stanovnistva smatraju radnje: ubistva, istrebljenja, porobljavanja, deportacije, silovanja, prislna prostitucija, trudnoca, sterilisanje, proterivanje bilo koje grupe ili zajdnice na politickoj, rasnoj verskoj, etnickoj, kulturnoj i polnoj osnovi, aparthejd i drugi nehumani postupci. Medjunarodnopravna klasifikacija ove vrste zlocina odredjuje kao: - zlocine protiv mira - zlocine protiv humanitarnog prava - ratne zlocine - zlocine genocida Nasa zemlja je prihvatila obaveze iz Povelje UN i medjunarodnih konvencija iz ovih oblasti. Tako su ustanovljena sledeca kr.dela: genocid, ratni zlocin protiv civilnog stanovnistva, ratni zlocin protiv ranjenika i bolesnika, ratni zlocin protiv zarobljenika, protivpravno ubijanje i ranjavanje neprijatelja, upotreba nedozvoljenih sredstava borbe, surovo postupanje sa bolesnicima, ranjenicima i zarobljenicima, unistavanje kulturnih i istorijskih spomenika, organizovanje grupe i podsticanje na izvrsenje genocida i ratnih zlocina. 108. ZLOČINI PROTIV MIRA I PROTIV HUMANITORNOG PRAVA Zlocini protiv mira sastoje se u pripremanju rata, njegovom planiranju i započinjanjuagresiji. Planiranje agresije, pored ratnih zlocina i zlocina protiv covecnosti spada u posebne kriminalne akte u nadleznosti unutrasnjeg prava drzave, uz obavezu drzave da ih sankcionise u skladu sa medjunarodno preuzetim obavezama, dok zlocini protiv mira spadaju u internacionalne probleme narusavanja medjunarodnog mira. Zlocini protiv humanitarnog prava: najvažnija odlika protiv savremenih ratova je odbacivanje principa viteštva, fer ratovanja i poštovanja običaja ratnih pravila. Zatim su tu i ubistva protivnika na i van bojnog polja, ubistva zarobljenika i bolesnika, uništavanje, istrebljivanje, etničko čišćenje i slično, a sve pod formom „koletaralne štete“ postalo je česta pojava. Rat je cist zlocin i cisto nasilje. Odlike savremenih ratova: -neselektivnost prema stanovnistvu -razaranje infrastrukture i kulturnih objekata -zlocini genocida -ekoloski zlocini
56
109. DELIKTI GENOCIDA Predstavljaju sistematsko uništavanje nacionalnih, verskih, etničkih ili rasnih grupa. Prema Konvenciji o genocidu koju su donele UN 1948 godine, genocid je proglašen međunarodnim deliktom. Takvo delo moze biti izvrseno za vreme rata, oruzanog sukoba i u miru. Suština delikta sastoji se u nameri da se potpuno ili delimično uništi neka nacionalna, rasna ili verska grupa ubistvima, teškim narušavanjem fizičkog ili duševnog zdravlja ili nanošenje patnje prinudnim raseljavanjem ili istrebljenjem ljudi. Za postojanje genocida nebitan je broj zrtava i nacin njihovih ubistava. Razlika izmedju etnickog ciscenja (zlocin protiv covecnosti) i genocida je sto u prvom slucaju postoji namera prinudnog nasilnog preseljavanja stanovnistva, a u drugom namera njegovog istrebljenja. 110. RATNI ZLOČINI Ratni zločini su teški oblici povrede međunarodnog ratnog prava i pravila vođenja rata. Njima su obuhvaćni nehumani postupci i zločini za vreme rata prema civilnom stanovništvu, protiv ranjenika i bolesnika, kao i ratnih zarobljenika, prema kulturnim, istorijskim, zdravstvenim i drugim civilnim objektima ukoliko ne služe u ratne svrhe. Nasilje u tim deliktima podrazumeva:ubistva, zlostavljanja, kolektivno zastrašivanje, kažnjavanje, odvođenje u koncentracione logore, prisilno raseljenje, prisiljavanje na prinudni rad, nanošenje patnji i dr. 111. TIPOLOGIJA RATNIH ZLOCINACA Dva su osnovna problema opstanka coveka u ratnim uslovima. To je problem: 1. alijenacije – svodi na otudjenje, tj.drustveno rastrojstvo prouzrokovano specificnim ciniocima zivota u atmosferi rata. Otudjenje coveka od svoje sustine, licnosti i etickih principa, prinudjen da prihvata realnost ubijanja i razaranja. 2. animalizacija – odsustvo ljudskog, poslednji stadijum alijenacije. Svodjenje ponasanja licnosti na necovecne postupke, bezdusnost, strah i sebicnost. Ratni zlocinci Izvršioci krivičnih delap rotiv čovečnosti podvode se pod opšti naziv ratni zlocinci. To je poseban tip kriminalne ličnosti, gde spadaju: direktni i indirektni naredbodavci. Direktni naredbodavci su sobe iz srednjeg i visokog vojnog komandnog kadra, koji neposredno naređuju izvršavanje dela ratnih zločina i zločina genocida. Indirektni naredbodavci su najčešće najviši politički, državni i nacionalni lideri koji svesno, podstiču direktne izvršioce na zločin. Psiholoski profil ratnog zlocinca - covek iz normalnog gradjanskog zivota, prelaskom u uniformu, pretvoren u masovnog ubicu, bez grize savesti, osecaja kriivce i moralnih ljudskih obzira. TERORIZAM 112. POJAM TERORIZMA (terror – jak strah) Pod ovim pojmom se podrazumeva doktrina, metod i sredstvo izazivanja straha i nesigurnosti kod gradjana sistematskom upotrebom nasilja radi ostvarivanja odredjenih, prvensveno politickih ciljeva.
57
Ovaj pojam se koristi kao sinonim za sve vidove politickog nasilja, pa se tako izjednacava i sa gerilom, anarhizmom i rugim kolektivnim oblicima nasilja. Medjutim, nije svako politicko nasilje terorizam. Savremeni terorizam je problem za medjunarodnu zajednicu. U medjunarodnim okvirima terorizam predstavlja jedan od najkontraverznijih fenomena. Sam pojam terorizma obuhvata razlicite akte nasilja i ugrozavanja ljudskih prava i zivota, kao i individualnih i zajednickih dobara. - Pod terorizmom se podrazumeva akcija nasilja koja se primenjuje iz politickih razloga radi zastrasivanja i bespostednog slamanja otpora onoga prema kome se vrsi. - Terorizam je i sistematsko i organizovano nasilje nad pasivnim subjektom kojim se kod njega stvara osecanje nesigurnosti i proizvodi stanje straha s ciljem da se pasivni subjekt zadrzi u stanju politicke pokornosti ili da se kod pasivnog subjekta izazove nepoverenje u postojeci drustveni poredak kako bi mu se nametnula politicka vlast terorista radi eksploatacije i ugnjetavanja, kao i nasilje kojim se vrsi uticaj na politicku vlast radi iznudjivanja kakvih politickih ustupaka. Deskriptivna definicija – terorizam predstavlja oblik organizovane kriminalne delatnosti, koja se odlikuje vrsenjem akata nasilja, ubistva, atentata i otmica u odnosu na ljude i imovinu, radi zastrasivanja stanovnistva i predstavnika vlasti, kako bi se nasilno ostvarili pojedini, pretezno, politicki ciljevi. 113. OPSTE KARAKTERISTIKE Savremeni terorizam odlikuju: - visok stepen organizovanosti; - globalizam; - profesionalizam; - zloupotreba tehnickih dostignuca; - velika finansijska moc stecena pranjem novca i manipulacijama novcanih zavoda; - koriscenje ekstranormalnih oblika politickog nasilja; - specificna kadrovska struktura organizacije na rasnim, verskim ili nacionalnim osnovama, posebnosti cilja, neskladnost ciljeva - usmerenost cilja ka teroristickom aktu - profesionalnost - organizovana aktivnost Sredstva, metodi i oblici nasilja Ogledaju se u razlovrsnosti i prilagodjavanju medjunarodnim uslovima i okolnostima. Sredtva i metodi se mogu svesti na nasilje kao metod i klasicne kriminalne akte. - Nasilje se manifestuje u ubistvima, atentatima, ostecenja javnih i drugih objekata, izivanju nereda, otmicama... - Kod klasicne kriminalne aktivnosti ubrajamo: udruzivnja zlocinaca radi zajednickog vrsenja nasilja, razbojnicki napadi na banke i druge objekte u kojima se nalazi novac i ostale dragocenosti, trgovina narkotiicma i oruzjem, pranje novca... 114. VRSTE I OBLICI TERORIZMA Najcesca je podela ne: - medjunarodni; - drzavni; - individulni; - grupni.
58
Razlikuju se i: - drzavni terorizam – nastojanje vladajucih struktura da prinudom i nasiljem odrze status quo - kvazirevolucionarni – ideolosko obelezje koje politicke grupe pridaju u sukobu sa legalnom i legitimnom vlascu - reakcionarni – rusenje demokratskih sistema i izabrane vlasti - kompromisni – nasilje s ciljem iznudjivanja politickih ustupaka VILKINSON razlikuje: revolucionarni, represivni i subrevolucionarni. Madjunarodni terorizam: - obuhvata svaki napad (krivicna dela) na neko, medjunarodnim pravom zasticeno dobro. Medjunarodni terorizam se moze razvrstati na: 1. transnacionalni – izvrsioci su nedrzavni subjekti, pojedinci i grupe gde postoji stepen saradnje izvrsilaca iz vise zemalja koje se opredeljuju za terorizam kao nacin delovanja i oblik borbe za ostvarivanje politickih i drugih ciljeva. 2. medjudrzavni terorizam – orudje, spoljnopoliticki postupci drzave kao subjekta medjunarodnih odnosa i medjunarodnog prava. CICOVACKI razlikuje 5 tipova terorizma: 1. Religijski terorizam: - inspirisan religijskim fundamentalizmom ili religijskim terorizmom, nastaje u okviru istorijskih tradicionalnih religija u kojima je nasilje prateca senka. 2. Politicki terorizam: - nastaje u nerazvijenom svetu i uslovljen je ekonomskim krizama i sukobima bogatih i siromasnih i politickim ambicijama jednih da promene stanje, status i drugih da ga odrze. 3. Drzavni terorizam: - svojstven diktatorskim rezimima , moze biti usmeren protiv sopstvenog stanovnistva, ali i protiv drugih drzava. (KOMBS) tajni drzavni terorizam koji podrazumeva direktno ali ne otvoreno ucesce drzavnih sluzbenika u teroristickim akcijama, i terorizam podrzavan od drzave gde se drzava javlja kao narucilac, ali ne i neophodno aktivan ucesnik u teroristickim napadima. 4. Terorizam i organizovani kriminalitet – kao oblik organizovanog kriminaliteta terorizam podrazumeva postojanje dobro organizovane kriminalne organizacije, koju finansira drzava sa kojom su u vezi, sto izvrsiocima omogucava sigurnost od krivicnog gonjenja i znatnu imovinskuu korist. 5. Patoloski terorizam – individue ili grupe terorisu druga lica da bi bili primeceni, da skrenu paznju drustva ponekad i citavog sveta na sebe. 115. UZROCI TERORIZMA Sociolozi smatraju da uzroke terorizma ne treba traziti u prirodi coveka, vec u socijalnim i ekonomskim problemima nastalim siromastvom i otudjenoscu drustvenih grupa i slojeva. DZONSON i BARTON smatraju da su izvori terorizma ideologije: - nacionalistickih manjinskih grupa - anarhisticka shvatanja teroristicke borbe protiv drustvenog zla - revolucionarni marksizam - novolevicarski sindikalizam - reakcionarni neofasizam. Najcesci oblici motivacije su politicki, njegove odlike su kadrovska i organizaciona struktura zasnovana na ideoloskim, rasnim, verskim ili nacionalnim osnovama.
59
Medjunarodni izvori terorizma: Prema stavovoma AD hoc komiteta za terorizam uzroci su: - spoljni: kolonijalizam, strana okupacija, agresija, imperijalisticka politika, uplitanje u unutrasnje stvari jedne drzave, nepravedan medjunarodni poredak... - unutrasnji: rasizam, fasizam, ekonomska i politicka nejednakost, nepostovanje i krsenje ljudskih prava, opste siromastvo i beda i glad. 116. KRIVICNOPRAVNI ASPEKTI TERORIZMA Krivicnopravno regulisanje svih aspekata terorizma bitna je pretpostavka adekvatnog funkcionisanja medjunarodne zajendice, ali i nacionalnog zakonodavstva u borbi na sprecavanju i suzbijanju ove pojave. U deklaracijama i rezolucijama UN i drugih evropskih tela, terorizam se tretira kao medjunarodni delikt, ali nisu inkriminisani svi njegovi oblici, nego samo pojedini. Postoje dva modela klasifikacije terorizma: 1. objektivni – tetroristickim deliktima smatraju se kvaklifikovani oblici nekoliko vrsta drugih krivicnih dela (zlocin protiv licnosti: umisljajna ubistva, nesilnicko ponasanje, otmice; napadi na imovinu: napadi na javne objekte i saobracajna sredstva i komunikacije upotrebom ekspoloziva, podmetanje pozara...). 2. subjektivni – obuhvacena su sva dela izvedena sa ciljem izazivanja straha i nesigurnosti gradjana. 117. TERORISTICKE ORGANIZACIJE Teroristicke organizacije su posebne profesionalne organizacije kriminalne orijentacije,koje odlikuju stroga pravila unutrasnje hijerarhije i militantne organizacije, fanatizam i solidarnost clanova i anonimnost. Savremene organizacije podrazumevaju podele zadataka u razlicitim oblastima. Clanovi su strucno i fizicki osposobljeni za njihovo obavljenje i vrsenje akcija. Hijerarhija: Najcesce veoma slozena i zasniva se na striktnoj podeli rada. Prijem novih clanova obavlja se ili davanjem odredjene izjave, pismeno ili usmeno, ili polaganjem zakletve. Zavisno od tipa terorizma i teroristicke organiozacije, najcesce se dele prema utvrdjenom cilju na: - one koje teze ostvarenju odredjenih ideoloskih ili verskih ciljeva - one koje teze da ostvare neke nacionalne ciljeve - ne koje imaju kombinovane ciljeve Kerakteristike: Velika ideoloska, nacionalna i religijska fanaticnost, agresivnost i odlucnost na samoubilacke akcije Planiranje: Odnosi se na zastitu od otkrivanja organizacije ili hvatanja i likvidacije pripadnika i planiranje izvodjenja teroristickih akata. Planiranje je veoma studiozno, pri cemu se faktoru iznenadjenja, objektu napada, jednostavnosti i efikasnosti pridaje veliki znacaj. Finansiranje: Cesto se koriste drzavni fondovi obavestajnih sluzbi, sredstava politickih organizacija kao i samofinansiranje iz klasicnih kriminalnih akata (nelegalna trgovina narkotika, oruzja, trgovina belog roblja...)
60
118. LICNOST TERORISTE Postoje razlicite teorije i pristupi u izucavanju teroriste. Neke polaze od patoloske prirode terorista, druge ga smatraju supstitutom, a trece surogatom rata. Podaci iz policijskih evidencija ukazuju na mladje ljude do 25.god., viseg obrazovanja, poticu iz imucnijih slojeva drustva, s devijantnim sklonostima. Karakteristicno za teroriste je da za razliku od ostalih delikvenata, priznaju svoja dela, ali odgovornost odbacuju i pripisuju je objektu (protivniku) ka kome je usmeren teroristicki akt. 119. POLITICKA DELIKVENCIJA To je vrsta prestupnistva odredjena politickim ciljem ili motivima izvrsioca.u nasem zakonodavstvu su u najvecem broju svrstana u kr.dela protiv ustavnog uredjenja i bezbednosti: - ugrozavanje nezavisnosti - ugrozavanje teritorijalne sredine - napad na ustavno uredjenje - pozivanje na naslilnu promenu ustavnog uredjenja - ubistvo najvisih predstavnika drzave - oruzana pobuna, terorizam, diverzija, sabotaza, spijunaza - odavanje drzavne tajne.... Vaninstitucionalno nasilje: Politicki motiv kao cilj i nasilje kao srdestvo su obelezja politicke delikvencije. U oblike politickog nasilja se ubrajaju: pritisci i pretnje silom, psihicko zlostavljanje, politicka ubistva, diverzije, sabotaze, represalije. Pritisci su oblik politickog nasilja koji ima za cilj da se uticajem na centre posedovanja moci iznude odredjeni politicki ustupci. U njih ubrajamo rusilacke demonstracije (one za posledicu imaju unistavanje materijalnih dobara i objekata, fizicko nasilje do ubistva predstavnika vlasti.) Politicko nasilje ima za cilj ponizavanje, nanosenje bola, prisiljavanje politickih protivnika na prihvatanje promena odredjenog oblika postojeceg statusa. Institucionalno nasilje – tortura: Najdrasticniji oblici politickog nasilja su akti fizicke i psihicke torture. Konvencija UN torturu je definisala “svaki akt kojim se nekoj osobi namerno nanose svirepe povrede ili bol, bilo psihicki bilo fizicki , da bi se iznudile informacije ili priznanje, da bi se kaznila zbog dela koje je pocinila ili koje je neka treca osoba pocinila ili se sumnja da je pocinila, da bi se zaplasila ili prisilila na nesto, ili iz bilo kog razloga koji se zasniva na diskriminaciji, kada takav bol nanosi ili podstice ili se cini uz pristanak ili precutnu saglasnost nekog sluzbenog lica ili drugog lica koje ima sluzbena ovlascenja.” Fizika torura: - svi oblici primene sile kojima se ugrozava fizicki integritet coveka pre svega nanosenje fizickog bola, dovodjenje u stanje iscekivanja smrti, iscrpljivanje, sakacenje, nanosenje trajnih ozleda… Psihicka tortura: - se primenjuje za iznudjivanje. Sprovodi se metodama tzv. “pranja mozga”, uvodjenje tehnike deprivacije, tehnike toplo-hladno, seruma istine i slicnih metoda. Deprivacione metode: - culna deprivacija (zrtvi se stavlja povez na oci) - perceptualna (prekidanje komunikacije sa stvarnim svetom) - socijalna (zatvaranje u samicu) - deprivacija osnovnih potreba (nedostatak vode, hrane, toaleta, ventilacije…)
61
- prinuda potpisivanje laznih izjava i priznanja, prisiljavanje na mucenje, bogohuljenje, ponizavanje, pretnje upucene porodici zrtve, dvostruko vezivanje… Kombinovani oblici torture su fizicki obracuni na javnim mestima, politicka ubistva, sexualno zlostavljanje, provable i pljacke, reket, ucene, kidnapovanja. U nasem krivicnom pravu inkriminisana su sledeca kr.dela: protivpravno lisavanje slobode, iznudjivanje iskaza, zlostavljanje i mucenje, ugrozavanje sigurnosti, otmica i dela koja seodnose na povredu privatnosti, nacionalna, varska i rasna prava i slobode. IMOVINSKI DELIKTI 120. IMOVINSKI DELIKTI; POJAM I VRSTE Imovinski kriminalitet - delikti su vrsta krivičnih dela kojima se ugrožavaju imovinska prava građana i drugih pravnih subjekata. Ovi delikti spadaju u vrstu klasičnog kriminaliteta. Po obimu to su najbrojnija vrsta krivičnih dela i vid delikvencije gde postoji najveći stepen profesionalizacije. Izvršioci ovih krivičnih dela, posle silovanja, su u najvećem delu povratnici, oko 30%. Imovinske delikte mozemo razvrstati na: - klasicne delikte, - delikte sa elementom fizickog nasilja, - prevarene delikte, - delikte bez motive koristoljublja 121. KLASIČNI IMOVINSKI DELIKTI U njih spadaju sve vrste krađa i drugi oblici nezakonitih prisvajanja tuđe pokretne i nepokretne imovine. Najčešće krađe događaju se po tržnim centrima,u zatvorenim prostorima, saobračajnim sredstvima, a po načinu izvršenja spadaju u dzepne krađe. Sa obzirom na vrednost, vreme i način izvršenja može biti: - sitna krađa (predstavlja krivično delo gde je predmet prisvajanja stvar male vrednosti) - obična krađa (opsti oblik krivicnog dela) - teška krađa (kvalifikovani oblik - podrazumeva krađu koja je izvršena provaljivanjem, obijanjem, za vreme elementarne nepogode, na poseban drzak i opasan način, kada je ukradeno dobro veće vrednosti), - razbojnička krađa. (kvalifikovani oblik) Specificni oblici kradje postoje ako su krađom ugrožena neka opšta društvena dobra - šume, divljač, ribe i slično. Najtezim oblikom se smatraju teske kradje u sprezi sa organizovanim kriminalom, a posebno kr.dela kradja imovine velike vrednosti, (kradje vozila i umetnina). Najprofitabilnije kradje su kradje intelektualne svojine, umetnickih i kulturnih dobara, kao i nepvlasceno koriscene autorskih prava, stamparskih prava i prava trgovackog znaka. 122. IMOVINSKI DELIKTI FIZIČKOG NASILJA U ove delikte spadaju najteži oblici ove vrste krivičnog dela kod kojih su fizička sila i pretnja prema žrtvi osnov metoda i sredstava izvršenja delikta. Tu spadaju razbojništva, razbojnicka krađa, iznuda i ucena.
62
Razbojnistvo: Razbojnistvo i razbojnicka kradja su slozena kr.dela koja se sastoje iz kradje i prinude. Razbojnistvo je kriminalni akt protivpravnog oduzimanja i prisvajanja tuđe pokretne stvari primenom grube sile ili ozbiljne pretnje na život i telo. Razbojnicka kradja je kradja kada izvrsilac zatecen pri izvrsenju delikta kradje upotrebi silu ili ozbiljnu pretnju da ce je upotrebiti atakujuci na fizicki integritet drugoga da bi zadrzao ukradenu stvar. Postoje 4 vrste razbojnistva: - prepadi na banke, - na vrednosne transporte, - na trgovine i - prepadi na otvorenim prostorima. Posebna vrsta je morska piraterija. Reket: Tzv.reketarstva u krivicnopravnom smislu su dela iznude i ucene. Reket je posebna vrsta kriminalne rente, oblik profesionalnog kriminaliteta zasnovan na sistemu prinude i nasilja. Reketiranje predstavlja uterivanje duga. U oblasti profesionalnog kriminaliteta. Kod kalsicnog reketa postoje 3 situacije: 1. dolazi do obracuna izmedju pojedinaca ili grupa zbog nerasciscenih imovinskih odnosa, naplate preostalih dugova... 2. klasicno izvrsenje kr.dela iznude, gde pojedinac ili grupa, u nameri da sebi pribave protivpravnu imovinsku korist, silom ili ozbiljnom pretnjom, prinudi drugo lice da mu preda odredjenu imovinsku vrednost. 3. pojedine kriminalne organizacije nude navodnu zastitu uz obavezu placanja odredjenog novcanog iznosa. 123. PREVARENI IMOVINSKI DELIKTI Posebnu vrstu cine krivicna dela prevarenog karaktera. Ovim oblikom smatraju se: - dela koje ucini izvrsilac pribavljanjem pokretnih stvari koje su mu poverene (kr.delo utaje) - dela koje ucini izvrsilac pribavljanjem takve imovinske koristi dovodjenjem i odrzavanjem u zabludi (kr.delo prevare) - laznim prikazivanjem ili prikrivanjem cinjenica na osnovu kojih se mogu dobiti krediti, kao i zloupotreba ovlascenja u pogledu staranja o imovini (kr.delo zloupotrebe poverenja) - raspolaganjem (prikrivanje, primanje, kupovanje, primanje u zalog) sa stvarima pribavljenim kr.delom (kr.delo prikrivanja). 124. OSTALI OBLICI U imovinske delikte spadaju i neki koji nemaju prevashodno koristoljubivi motiv, ali se njima onemogucavaju ili ostecuju odredjena imovinska prava drugih. U takve delikte spadaju: - krivicna dela oduzimanja tudje stvari - unistenje ili ostecenje tudje stvari - neovlasceno koriscenje tudjeg vozila - protivpravno useljenje i ostecenje tudjih prava
63
125. UZROCI IMOVINSKIH DELIKATA I TIPOLOGIJA DELIKVENATA Uzroci klasicnih delikta: Motiv ovih krivicnih dela je koristoljublje. Kod kradje se susrecemo sa profesionalnim i neprofesionalnim vidovima. Profesionalni vid kradje podrazumeva vrsenje ovog kr.dela u kontinuitetu i s koristoljubljivim motivom. Neprofesionalni vid podrazumeva povremene i prolazne slucajeve avanturistickog ponasanja maloletnika sa stepenom manjeg rizika. Krivicna dela kredje (uglavnom sitne) specificna su po 2 faktora uticaja: 1. odnosi se na primerenost pojave maloletnickom uzrasti i pocesima stvaranja kriminalne karijere. 2. odnosii se na egzistencijalne nuzde, gde osnov kriminaliteta cini siromastvo, beda (tzv.kriminalitet oskudice) Teske oblike kradje vrse delikventi sa izgradjenom kriminalnom karijerom i pretezno psihopatskom, agresivnom i pohlepnom crtom licnost. Uzroci delikta nasilja: Ova kr.dela vrsi tzv.razbojnik. U pitanju je nasilnik, pljackas, profesionalni kriminalac, primitivni tip licnosti, karakterise ga nizi stepen obrazovanja, po pravilu muskarci izmedju 20 i 40 godina. Uzroci prevarenih oblika: Prevaranti – njihova kriminalna delatnost je vezana za sposobnost manipulacije sa zrtvom. Kod njih je izrazeno posedovanje intelektualnih i sugestibilnih sposobnosti i bar elementarnog poznavanja profila zrtve. PRIVREDNI KRIMINALITET 126. POJAM I KARAKTERISTIKE PRIVREDNOG KRIMINALITETA Privredni kriminalitet je vrsta delikvencije i tipologija kriminalnih pojava koji je uslovljen povredama propisa u privrednom i finansijskom poslovanju. Najčešće su krivičnopravne definicije i one suštinu pojama svode na normativističko shvatanje. Začetnik normativističkogshvatanja je ALZBERG, koji koristi termin privredno krivično pravo. PIHLER razlikuje ekonomski i privredni kriminalitet, smatrajući privredni kriminalitet širim pojmom, a ekonomski posebnim oblikom. Pihler pod privrednim kriminalitetom podrazumeva: pojave ekonomskog kriminaliteta, delikte protiv službene dužnosti i imovinska kr. dela. Kriminoloske i socioloske discipline privredni kriminalitet definisu nešto šire, uključujući u taj pojam, pored kr. dela i privredne prestupe i prekršaje u funkcionisanju sistema, kao i dela uperena prema materijalnim dobrima i svim oblicima imovinskih delikata. U sirem smislu privredni kriminalitet podrazumeva delikvenciju fizičkih i pravnih lica u oblasti finansijskog pravnog posovanja – kr. dela, prestupi i prekršaji; dok u uzem smislu podrazumeva samo krivičnopravne privredne i finansijske delikte, a isključuje prestupe i prekršaje, cak i neke oblike imovinskih delikata. Privredni prestupi su neki blaži vidovi privredne delikvencije. U pitanju je veoma masovna društvena pojava povrede pravila o privrednom ili finansijskom poslovanju od strane pravnog ili odgovornog lica, sa štetnim posledicama po privrednu organizaciju ili drustvenu zajednicu.razlike izmedju kr.dela i privrednih prestupa su trojake: a) stepen društvene opasnosti privrednih prestupa je manji, nego kod krivičnih dela
64
b) kod krivičnih dela odgovorna su samo fizička lica, a kod privrednih prestupa i fizička i pravna lica; c) kod krivičnih dela osnovni princip odgovornosti je subjektivna odgovornost, a kod privrednih prestupa za odgovornost je dovoljna samo pravna odredjenost prestupa. Najcesci oblici privrednih prestupa su dela nezakonitog ostvarivanja prihoda i privilegija. To se posebno odnosi na prestupe i prekršaje u carinskom i deviznom režimu, kod invensticionih ulaganja, izbegavanja plaćanja poreza i doprinosa, zloupotrebe poverenja i slično. Sankcije za privredne prestupe su kazne i zastitne mere..Kazne su u principu novčane, a zaštitne mere se najčešće sprovode na oduzimanju protivpravne koristi. 127. OPŠTE KARAKTERISTIKE PRIVREDNOG KRIMINALITETA Opste karakteristike su: a) Složenost i dinamičnost pojavnih oblika; b) Koristoljublje kao motiv; c) Specijalizacija izvršilaca; d) Pretežnost profesionalne orijentacije; e) Dela se vrše kontinuirano i planski; f) Većina krivičnog dela se izvršava u nekom obliku saučesništva tj. organizovano; g) U objekte i sredstva koja koristi privredni kriminalitet spadaju različiti oblici imovine, npr: naturalni, u vidu materijalnog predmeta, stvari ili roba u vlasništvu; novčani u vidu falsifikovanja, gotovinskih ili bezgotovinskih plaćanja u prometu; korišćenje prava,ovlašćenja i moći na različitim nivoima nosilaca ovlašćenja i kontrolnih funkcija; h) Ovim oblikom kriminaliteta ugrožene su brojne privrdne oblasti, posebno: proizvodnja,skladišna delatnost, transport i špedicija, trgovina, finansije, platni promet, bankarski sistem i dr; i) Izuzetno visoka tamna brojka kriminaliteta; j) Najčešća dokazna sredstva su dokumenti - fakture, računi, izvodi, završni računi i dr; k) Najčešći izvršioci su službena i odgovorna lica u privrednom i finansijskom poslovanju. 128. UZROCI PRIVREDNOG KRIMINALITETA Uzroci privrednog kriminaliteta su raznovrsni, a neki od njih zauzimaju posebnu pažnju:TRANZICIONI FAKTORI, NETRANSPARENTNOST GLOBALNIH PROCESA PRIVATIZACIJE; PROFITNI CILJ I DRUŠTVENA TOLERANCIJA. Opsti uslovi: Opstim faktorima uzrocnosti privrednog kriminaliteta smatraju se cinioci aktuelnih – ekonomskih, socijalnih i sirih drustvenih uslova globalnih kretanja. Tranzicioni faktori: Pored opstih postoje i specificni uzroci koji su doveli u povoljan status odredjene politicke, privredne, stranacke strukture i delove drzavnog aparata da, koristeci privilegije promena i neregulisanih odnosa, te odsustva drzavne i drustvene kontrole omoguce razne oblike nezakonitog bogacenja. Netransparentnost globalnih procesa privatizacije: Promene vlasnistva, monopolski polozaj pojedinih privrednih subjekata, poslovanje robnim rezervama u uslovima nestasice robe siroke potrosnje, privilegovanje i dobijanje kredita i zloupotreba stanja na deviznom trzistu uslovili su neke oblike lagalizacije nezakonitog poslovanja, protivpravnog bogacenja deliktnim radnjama koje spadaju u klasicne vidove privrednog kriminaliteta.
65
Profitni cilj i drustvena tolerancija: Bitna su jos 2 faktora: - privlacnost velikih profita - vec uhodani oblici kriminalne prirode 129. VRSTE PRIVREDNOG KRIMINALITETA Na osnovu kombinacije kriterijuma (oblasti ugrozenosti, nacin izvrsenja i krivicnopravne normiranosti) privredni kriminalitet mozemo razvrstati: a) Delikti zloupotrebe moći – položaja i ovlašćenja; b) Delikti finansijskih prevara; c) Kriminalitet „belog okovratnika“ i delikt korupcije i d) Delikti krijumčarenja i nedozvoljene trgovine. 130. DELIKTI ZLOUPOTREBE POLOZAJA I OVLASCENJA Ova vrsta delikata zasnovana je na motivu koristoljublja i sklonosti izvrsilaca kr.dela, da koristeci svoj polozaj u privrednoj ili drugoj organizaciji, odnosno sluzbena ovlascenja u drzavnim organima, ustanovama i dr.organizacijama, zloupotrebom funkcija nezakonito prisvajaju novcana sredstva, materijalna i druga dobra ili privilegije. Tu spadaju krivicne dela: 1. zloupotreba monopolistickog polozaja 2. nesavestan rad u privrednom poslovanju 3. prouzrokovanje stecaja 4. prouzrokovanje laznog stecaja 5. ostecenje poverilaca 6. zloupotreba ovlascenja u privredi 7. narusavanje poslovnog ugleda i kreditne sposobnosti 8. odavanje poslovne tajne 9. onemogucavanje vrsenja kontrole i nedozvoljena proizvodnja 10. zloupotreba sluzbenog polozaja i pronevera Metode i sredstva zloupotrebe: postoje razliciti nacini prisvajanja dobara kao sto su: prisvajanje neevidentiranih viskova u proizvodnji; prisvajanje neevidentiranih viskova putem prevare potrosaca; prisvajanje neevidentiranih viskova zloupotrebom funkcije u licnu korist; prisvajanje prikrivanjem manjkova falsifikovanjem dokumentacije; prisvanje koriscenjem kontrolne funkcije analitickog i materijalnog knjigovodsva, inventure..; fiktivna knjizenja u knjigovodstvu kojim se prikrivaju manjkovi u materijalnim dobrima i novcu; prisvajanje iz izvora korupcije. Uslovi zloupotrebe: najcescim uslovom za mogucnost zloupotrebe dolazi preko tri osnovna nivoa pozivcije i statusa funkcija: upravljanja i rokovodjenja; kontrole i izvrsavanja; operativne funkcije.
66
131. FINANSIJSKE PREVARE Svaka prevara je kat dovodjenja ili odrzavanja drugoga u zabludu. Finansijske prevare predstavljaju veliki problem da se njima ozbiljno bavi Evropska komisija. U evropskim zemljama stete najcesce nastaju od investicionih prevara, povreda autorskih prava, industrijske spijunaze, falsifikata, brokerskih prevara... Uzroci finansijskih prevara: - enormni rast troskova, kompenzovan prihodima od necasnih radnji; - recesione krize zbog smanjenog obima poslovanja i prihoda; - neefikasnost korporativne reorganizacije (slabija kontrola i veci broj prevara); - tehnoloski napreci na osnovu kojih se prevare tesko otkrivaju Vrste finansijskih prevara: a) investicione prevare - prevare pri avansnim placanjima, robne, blagajnicke prevare, akontacije... b) bankarske i finansijske prevare – faktoring, prevare u osiguranju, prevare cekovima i kreditnim karticama... c) direktorske prevare – stecajne prevare, posrednicke prevare, prevare sa novcem i sa zalihama... d) pomorske prevare – smanjenje zapremina ili prevare u obracunu pomorskih tarifa e) kompjuterske prevare - Falsifikati finansijske prevere - menifestuju se u vidu stavljanja u opticaj laznog novca, hartija od vrednosti i paltnih kartica. - Utaja poreza – to se obicno cini izbegavanjem placanja poreza, sastavljanjem ili podnosenjem falsifikovanih dokumenta od znacaja za oporezivanje - Krivicno delo odavanja poslovne tajne – tj.industrijska spijunaza, narocito opasna za firme sa visoko razvijenom tehnologijom. Slican ovom obliku privrednog kriminaliteta je piraterija, nezakonito kopiranje i distribucija laznih brendovanih proizvoda kroz krsenje autorskih prava i patentnog prava. - Bankarske prevare – poznate su organizovane prevare sa bankarskim ulozima kod privatnih stedionica i banaka. Danas su atraktivne posrednicke i brokerske prevare - Berzanske prevare – najcesci nacini su zloupotrebe preko e-mail adrese, on-line oglasnih tabli, preko web sajtova (chat room)... - Stecajne prevare – nije svaki stecaj kr.delo, vec samo onaj koji je posledica nesavesnog rada ili nemernog izazivanja. Stecajne prevare se cine u nameri da se izbegne placanje obaveza koje preduzece ima usled stecaja prividnim ili stvarnim umanjivanjem vrednosti. To se cini fiktivnom prodajom cele ili dela imovine, besplatnim ustupanjem ili unistenjem, zakljucivanjem fiktivnih ugovora, falsifikovanjem ili unistavanjem knjiga. - Profesionalne prevare - prevare lakovrenih koje vrse razni vidovnjaci, vracare, gatare i ostali tumaci ljudske neizvesnosti u poslovima nadrilekarstva , proricanja sudbine, skidanja magije... - Ostali oblici – prevare prometom stanova osnivanjem fiktivnih ili stvarnih agencija, posredovanja u dobijanju viza i radnih dozvola u inostranstvu; preprodaja kreditnih automobila i druge industrijske robe; kladionicarske prevare; prevare u igrama na srecu... Ova dela su kod nas svrstana u krivicna dela protiv privrede i kr.dela protiv sluzbene duznosti: falsifikovanja novca, falsifikovanje hartija od vrednosti, falsifikovanje i zloupotreba platnih kartica, falsifikovanje znakova za vrednost, izdavanje ceka i platnih kartica bez pokrica, poreska utaja, pranje novca, prevara u sluzbi i pronevera.
67
Tipologija izvrsilaca: U pitanju su inteligentne, lukave i perfidne osobe , koje zahvaljujuci sarmu i sposobnosti ubedjivanja uspevaju da manipulisu ljudima. Mogu da glume osobe razlicitih profesija. Nazivaju se razbojnicima s belim rukavicama. Neki od njih se predstavljaju kao direktori ozbiljnih firmi, svestenici, policajci, inspektori, vidovnjaci, iscelitelji... cesce su to muskarci svih godista, prosecne i iznadprosecne inteligencije i obrazovanja. Rade u grupama od 3 do 5 clanova. 132. KRIMINALITET „BELOG OKOVRATNIKA“ U okviru privrednog kriminaliteta izdiferencirala se posebna vrsta profesionalnog kriminaliteta viših društvenih slojeva tzv. kriminalne elite, ili kako ju je SADERLEND definisao kao kriminalitet „belih okovratnika“. SADERLED pod ovim pojmom podrazumeva: kriminalitet u oblastima privrednog poslovanja, čije se pojave najčešće ispoljavaju u mahimacijama u vezi sa kupoprodajom raznih akcija, lažnog reklamiranja robe, lažnog iskazivanja finansijskog stanja i poslovanja pojedinih korporacija, podmićivanje poslovnih partnera, neposrednim ili posrednim podmićivanjem državnih činovnika, a radi osiguranja povoljnih poslovnih aranžmana, pronevere, nenamenskog trošenja sredstava, poreske utaje i slično. Ovde su u pitanju specifične oblasti delikvencije u privredi, poslovnim i vladajućim strukturama i vezanost za neku vrstu zanimanja u čijoj nadležnosti su diskrecione odluke, ovlašćenja kontrole i izvršenja službenih, poslovnih, državnih i finansijskih poslova. Ovaj oblik kriminaliteta obihvata skoro sve oblasti i profesije javnog zivota. Najčešće se vezuje za državne institucije: inspekcijske ili poreske službe, policijske i carinske organe, kao i medicinsko osoblje. Koreni kriminaliteta „belog okovratnika“ sežu u oblasti privrednih korupcija, bankarstva, osiguranja, železnice i trgovine. Smatra se da je ova pojava rasprostranjena u svakom društvu i da su njeni stvarni uticaji na društvo veći nego što se takva dela otkrivaju i presuđuju. Ova vrsta delikvencije tretira se posebno teškom, jer se velikim transakcijama utaja poreza, direktnim i indirektnim oblicima korupcije nanose znatno veće štete nego klasičnim oblicima kriminaliteta. Zbog društvenog uticaja i pozicije, izvršioci ovih dela su relativno vanzakonski pošteđeni odgovornosti. U nekim procenama u razvijenim zemljama štete od ove vrste kriminaliteta kreću se i na desetine milijardi dolara godišnje. 133. DELIKTI KORUPCIJE Delikti korupcije imaju najtešnju vezu sa kriminalitetom “belog okovratnika”. Korupcija predstavlja zloupotrebu moći koju ima određena funkcija, radno mesto ili položaj u društvenoj ili privrednoj hijerarhiji radi nezakonitog sticanja materijalnog bogatstva ili statusa. Većina definicija korupcija svodi se na “zloupotrebe javnih ovlašćenja, političke i ekonomske-finasijske moći kako bi se na ilegalan način stekla materijalna dobit, kao i politička statusna pozicija za sebe ili drugo - fizičko ili pravno lice. Uzroci i sadrzaj koruptivnih dela: Korupcija je globalni fenomen, odlika je svakog društva, posebno je izražena u društvima koja su organizovana na totalitarnim principima vlasti i zemljama tranzicije gde su ključne odlike u nadležnosti grupe ljudi ili pojedinaca. U zemljama tranzicije posebno pogodno tlo za korupciju čine faktori u procesu privatizacije velikog broja preduzeća i imovine znatne vrednosti, koja se iz društvenog ili državnog vlasništva privatizuje u kratkim vremenskim intervalima, bez adekvatnog pravnog regulisanja. Kod privatizacije u zemljama
68
tranzicije do korupcije najčešće dolazi zbog pravnog sistema u kome imovinska prava nisu potpuno uređena, zbog birokratskih centara moći koji mogu uticati na proces promene vlasničkih prava nad imovinom i poziciji pojedinaca i grupa da u procesu alokacije mogu nelegalno izmeštati iz državnog i društvenog u privatno vlasništvo. To podrazumeva direktnu prodaju preduzeća bez tržišne procedure, pravna procedura je bez jasnih pravila, izbegavaju se javni tenderi, preuzimaju se transakcije od strane centara moći izbegavanjem konkurentskih procedura, diskrecionim ovlašćenjima u pogledu prispelih ponuda i uslova plaćanja. Plodno tlo za korupciju je i područje političkog odlučivanja, odnosno potkupljivanje političkih partija i njihovih lidera u predizbornim aktivnostima. Mnogi “biznismeni” u toku predizbornih kampanja koriste da pod vidom legalnih donacija potkupljuju političare, koji su sa pozicija vlasti dužni da takve usluge adekvatno nadoknade. Ovakvi primeri iz političke prakse zapadnoevropskih i severnoameričkih podrućja skoro da su redovna praksa političkih skandala i afera. Sukob interesa ili gomilanje funkcija takođe predstavljaju poseban kadrovski problem. Ukoliko sukob interesa nije pod odgovarajućom kontrolom on dovodi do toga da funkcioneri – državni i privredni, mogu da donesu samostalno odluke na osnovu diskrecionih ovlašćenja i bez uvida javnosti. U tim slučajevima lako preovladaju lični, partijski ili porodični interesi iznad opšteg, pa ne čudi zloupotreba službenog položaja i ovlašćenja. 134. KRIVICNOPRAVNI ASPEKTI KORUPCIJE Medjunarodna dokumenta o korupciji: UN – „Deklaracija o korupciji“ Organizacija americkih drzava usvojila je „Konvenciju o korupciji“ OECD (Oragnizacije za saradnju i razvoj) usvojila je „Konvenciju protiv mita“ Veliki broj evropskih zemalja nisu ratifikovale ova dokumenta. Uvidjajuci ove probleme mnoge medjunarodne organizacije preduzele su niz aktivnosti u okviru UN, Evropske unije, Saveta Evrope, MMF-a, OECD-a. U krivicnopravnom smislu koruptivni delikti u Srbiji obuhvataju dela: primanja i davanja mita, zloupotrebe sluzbenog polozaja ili ovlascenja, protivzakonito poslovanje, izdavanje ili neovlasceno pribavljanje poslovne tajne uz primanje mita, protivpravno otudjivanje i pribavljenje drustvene imovine, podmicivanje biraca. 135. KRIJUMČARENJE I NEDOZVOLJENA TRGOVINA Krijumčarenje i nedozvoljena trgovina potiču od izraza kojim se označava pojava tzv. sive ekonomije. Pojava je vezana prvenstveno za nacionalne okvire privrednog prestupništva, ali predstavlja i globalni fenomen posebno kada ima oblike organizovanog kriminaliteta. Krijumčarenje je pojam kojim se označava nedozvoljena trgovina u prekograničnom prometu. Krijumčarenje i nedozvoljena trgovina omogućava u uslovima brze komunikacije i mogućnosti prikrivenih transakcija međunarodnih kriminalnih organizacija, ostvaruju velike sume novca i drugih vrednosti stečenih na prodaji razne vrste roba: narkotika, oružja, alkoholnih pica, umetničkih dela, plemenitih metala i dijamanata, nuklearnih tehnologija, ekološki opasnog otpada i sirovina, trgovina ljudima i delovima ljudskog tela, retkim i zaštićenim životinjama i biljkama. U našemkrivičnom zakonodavstvu pod pojmom nedozvoljene trgovine podrazumevamo svaku protivzakonitu aktivnost koja je usmerena ka sticanju ekonomske
69
koristi kojom se nanosi finansijska i druga šteta pre svega državi i onim subjektima koji posluju u skladu sa propisima.Tu spadaju: a) nabavke robe ili drugih predmeta, b) bavljenje trgovinom ili posredovanjem u trgovini c) zastupanje domaćih organizacija u prometu roba i usluga. U osnovi oni se svi svode na neplaćanje ili plaćanje u smanjenom obimu poreza, akciza, carina, kao i doprinosa koje prate isplate zarada zaposlenih. Najkarakterističniji pojavni oblici su: - prodaja robe lošijeg kvaliteta odpropisanog; - lažno deklarisanje robe u cilju izbegavanja plaćanja propisanih dažbina; - izbegavanje uplate pazara na žiro račun i prebacivanje gotovine u sive tokove; - korišćenje neispravnih i nežigosanih merila radi zakidanja na meri; - prodaja robe bez isprava o nabavci; - neažurno i netačno vođenje evidencije o prometu robe i slično. Nedozvoljena trgovina se smatra prevarenim oblikom kriminaliteta. Uzroci: Ilegalnu trgovini doprinose faktori nedostatka medjunarodne saradnje i spremnosti za efikasnije suprostavljanje korupciji u proslosti, neprikosnovenost i nedostupnost u tajnama u bankarskim sistemima, primamljivost ogromnih novcanih i dr.materijalnih sredstava angazovanih u svrhu korupcije. Uz to, veliki uticaj imaju slabosti sistema (ekonomske krize i ekonomske sankcije koje je uvela EU, kako u oblasti privrednog, tako i finansijskog poslovanja). Ekonomski cinioci su pojava bede, siromastva, odsustvo sredstava za zivot, spori tranzicioni procesi, veliki priliv izbeglica, rastuci broj nezaposlenih... ORGANIZOVANI KRIMINALITET 136. POJAM ORGANIZOVANOG KRIMINALITETA Organizovani kriminalitet je vrsta delikvencije “privrednog tipa” i tipologija kriminalnih pojava vezana je za aktivnost profesionalnih kriminalnih organizacija. REKLES – to je cvrsta i strukturirana forma zajednickog kriminalnog ponasanja sa savim odredjenom poslovnom organizacijom, cija se struktura izrazava u sindikatima i ostalim organizovanim hijerarhijama kriminalnog sveta. Verijante prosirenja ove definicije odnose se na 3 vrste sadrazaja: a) povezanost sa vlascu b) ostvarivanje kriminalnog profita c) pretenzija na ekonomski i politicki uticaj u drustvu 1. Povezanost sa vlascu - vezuje se za delovanje organizovanih grupa, kriminalnih organizacija i drugih oblika udruzivanja, kolektivnog vrsenja kr.dela u sprezi sa predstavnicima lokalne ili visih stepena drzavne vlasti (njenih organa i institucija). 2. Ostvarivanje kriminalnog profita Druga grupa ne iskljucuje povezanost sa javnim institucijama i organima vlasti, ali smatraju da se pod tim pojmom mogu podrazumevati i tzv.zlocinacka udruzenja, koja postoje sa cvrstom kriminalnom strukturom i profitnim ciljem. Tako je usvojena definicija (Francuska 1988.) da kriminalitet cini delatnost svake organizacije ili grupe ljudi ukljucenih u kontinuiranu ilegalnu delatnost s primarnom svrhom stvaranja profita, bez obzira na drzavne granice.
70
3. Politicki uticaj Treca grupa shvatanja je nastala kao kompromis prethodne dve. Prema ovim shvatanjima – u pitanju je organizovana kriminalna delatnost, zasnovana na liderstvu, disciplini, planiranju sa pretenzijama obezbedjenja odredjenog statusa i uticaja u politickim i ekonomskim strukturama drustva. 137. OBELEZJA ORGANIZOVANOG KRIMINALITETA Savremenu kriminalnu delatnost cini sticaj savremenog i anahronog, od trgovine ljudima iz profitabilnih razloga, radi seksualnog iskoristavanja; preko trgovine narkoticima i oruzjem, pa sve do pranja novca i finansijske manipulacije kompjuterskom mrezama. Opste odlike organizovanog kriminaliteta su: - univerzalnost i medjunarodni karakter (odnosi se na rasprostranjenost ove pojave koja je po misljenjima nacionalnih i medjunarodnih organa zabrinjavajuca) ; - mnostvo raznovrsnih oblika (aktivnosti kriminalnih organizacija sastoje se u onim vidovima delovanja u kojima se kriminalni profit najbrze i najvise oplodjuje) ; - povezanost sa vlascu i drugim institucijama od drustvenog uticaja (znacaj se ogleda u obezbedjenju odluka od znacaja za kriminalne delatnosti na nivou drzavnih tela, privrednih i finansijskih institucija ; koruptivni upliv u toleranciji aktivnosti i obezbedjenje od policijskih infiltracija i intervencije); - kombinacija korumptivnih i nasilnih metoda u radu (kombinacija ilegalno-legalnih sadrzaja – koruptivna delatnost i nasilje); - posebnosti u formama kriminalnog organizovanja (kolektivno obelezje delikventne orijentacije profesionalnih kriminalnih grupa i organizacija koje karakterisu: hijerarhija, mrežna struktura, strogost pravila ponasanja, fleksibilnost u radu, profesionalizam... - kriminalni profit kao krajnji cilj (profitni cilj je primaran kod krim.grupa i organizacija . finansijska sredstava nastala naglim bogacenjem kriminalnih lobija u sprezi sa nosiocima vlasti uvek su rizik po stabilnost drustva). 138. KRIVICNOPRAVNA PRIRODA ORGANIZOVANOG KRIMINALITETA Medjunarodnopravne osnove: Za odredjivanje krivicnopravne prirode organizovanog kriminaliteta znacajna su: Konvencija UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i 3 posebna dokumenta; Komiteta za organizovani kriminal Medjunarodnog udruzenja sefova policije i Komiteta eksperata UN i Saveta Evrope. Komiteta za organizovani kriminal Medjunarodnog udruzenja sefova odredio je 4 bitne karakteristike org.kriminaliteta: 1. strukturna organizacija 2. formalno organizovana i disciplinovana grupa ciji lider nije licno ukljucen u vrsenja kr.dela 3. kontinuirano pribavljanje profita 4. pripadnici uzgredno mogu da vrse i druga kr.dela Komiteta eksperata Saveta Evrope definisao je obavezne i neobavezne kriterijume. Obavezni su: saradnja tri ili vise pojedinaca, dugorocna saradnja ili saradnja na neodredjeni period, vrsenje ozbiljnih kr.dela, cilj sticanja bogatstva ili moci. A neobavezni se sastoje u pretpostavkama da svaki ucesnik ima jasno odredjenu ulogu, primeni brutalnu silu ili druga sredstva zastrasivanja, prosiri uticaj na politicare, medije, pravosudne organe...
71
Da bi postojala organizovana kriminalna grupa terbaju biti ispunjeni svi obavezni, i najmanje 2 neobavezna elementa. Ukoliko su svi elementi zastupljeni moze se govoriti o najvisem stepenu organizovanosti – mafiji. Domace zakonodavstvo: Prema Zakonu o organizaciji i nadleznosti drzavnih organa u suzbijanju kriminaliteta, organizovani kriminalitet se dovodi u vezu sa vrsenjem odredjenih kr.dela: protiv ustavnog uredjenja ili bezbednosti, protiv covecnosti i medjunarodnog prava, falsifikovanje i pranje novca, nedozvoljena trgovina, nedozvoljena trgovina oruzjem, trgovina ljudima, razbojnistvo, iznuda i otmica, primanje i davanje mita i driga kr.dela za koja je predvidjena zatvorska kazna u trajanju od najmanje 5 godina, kada je u njemu prisutan elemenat organizovanog kriminaliteta u smislu udruzivanja radi vrsenja tih dela. Organizovana kriminalna grupa je grupa 3 ili vise lica koja postoji odredjeno vreme, deluje sporazumno sa ciljem vrsnja jednog ili vise kr.dela, za koje je predvidjena kazna preko 4 godine ili teza, radi sticanja materijalne dobiti. 139. UZROCI ORGANIZOVANOG KRIMINALITETA Mogu se podeliti na nacionalne i međunarodne. Međunarodni faktori uticaja pogoduju razvoju organizovanog kriminaliteta kroz procese globalizacije, odsustvo i tolerancija kontrole preko graničnog prometa i nedovoljno bezbedan razvoj internacionalne, posebno finansijske kontrole, razvoj internet tehnike i slično. U nerazvijenim zemljama i zemljama u tranziciji uzroci su u raznim oblicima anomičnih stanja, društvene dezorganizacije i pojava “ sive ekonomije”. Drzavne granice postaju najporoznije za delovanje kriminalnih organizacija kako u okviru EU tako i van nje. 140. ODLIKE I TIPOVI KRIMINALNIH STRUKTURA Opste karakteristike: a) visok stepen drustvene opasnosti b) transnacionalni karakter sa velikim brojem ucesnika c) profesionalizacija metoda rada d) slozena mrezna struktura e) obicajna stroga unutrasnja pravila f) visok stepen sigurnosti organizacije i bezbednosti njenih clanova g) dinamicnost u funkcionalnim delovima sistema i prilagodjavanje politickim, ekonomskim i socijalnim uslovima kriminalnog delovanja h) princip izdvajanja rukovodnih od operativnih delova u okviru organizacije Vrste kriminalnih organizacija i grupa: Prema stepenu unutrašnje čvrstine i načina delovanja organizovanog kriminaliteta, INTERPOL izdvaja četiri tipa kriminalnih organizacija: 1. tradicionalni i njega čine mafijaške organizacije po principu hijerarhije sa strogim unutrašnjim pravima života i normi ponašanja, sa izvesnom raznovrsnošću zakonitih i nelegalnih aktivnosti. 2. tzv.profesionalne organizacije, specijalizovanih članova sa ciljem ispunjavanja određenih zločinačkih aktivnosti. Takve organizacije nisu stalne i nemaju stroge forme organizovanja.
72
Bave se krađama automobila, falsifikovanjem novca, razbojništva, iznuđivanjem, reketiranjem i sl. 3. organizacije cija se delatnost odrazava na medjunarodnom planu, ali sa jezgrom homogenih etičkih skupina kakve su trijade i jakuze. 4. internacionalne teroristicke organizacije U kriminoloskom smislu razlikuju se:kriminalna grupa, organizovana kriminalna grupa, kriminalna organizacija, mafija kao najviši stepen organizacije. a) Kriminalna grupa - može biti svaka spontano ili sprazumno organizovana grupa radi vršenja krivičnih dela u nekom obliku saučesništva. Ova grupa može, a i ne mora imati obeležja organizovanog kriminaliteta. b) Organizovana kriminalna grupa - čini pojam „jednostavnog kriminalnog udruživanja“ pod kojim se podrazumeva udruzivanje troje ili vise ljudi radi izvršavanja neograničenog broja krivičnih dela. Ovo udruženje zahteva za razliku od mafijaškog zahteva samo stabilnu kriminalnu organizaciju; c) Kriminalna organizacija - je viši stepen kriminalne strukture od jednostavnog kriminalnog udruživanja , predstavljaju snažno struktuirano članstvo, to je zatvorena sredina strogih unutrašnjih pravila odnosa, posebne subkulture, koja se u mnogome razlikuje od klasičnih kriminalnih družina, kao što su razbojničke bande; d) Mafija - kao najviši stepen kriminalne organizacije je specifična delikventna struktura i sredina koja deluje u okviru organizovanih oblika kriminaliteta. Mafijašku organizaciju od jednostavnog kriminalnog udruženja razlikuje statusni položaj, izvorne sposobnosti posedovanja „moći zastrašivanja“, „stanje potčinjenosti“ , „ zavet ćutanja“. Mafija u odnosu na kriminalno udruženje poseduje poziciju monopola, izbornu i ekonomsku moć, tj. legitimnu poziciju političke moći u jednom socijalnom okruženju, državi ili društvu, zavisno od njenih razmera razvijenosti. Osnovne odlike mafije su: - hijerarhijska struktura organizacije – u njoj centralno mesto zauzima porodica na čijem je čelu boss – kum, - prinuda u održavanju unutrašnje discipline i ostvarivanja interesa, - tesne koruptivne veze sa vladajućim strukturama vlasti. U novije vreme mafija sve veći deo kapitala prebacuje iz ilegalnih u legalne poslove i ostvaruje profit i na ovoj osnovi. Savremeni mafijaški kum nije kriminalac tradicionalnog tipa. Mnogo je obrazovaniji i kulturniji, živi na „visokoj nozi“ barata internetom a ne pištoljem, i finansijski je obrazovan kako da brzo investira i opladi novac. Komunikativan je i kreće se po mnogim svetskim metropoloma, vešt je u pregovorima, odlično govori svetske jezike. Medju najpoznatije organizacije italijanske mafije spadaju: sicilijanska Koza nostra, Andrangete iz Kalabrije i Kamora iz Napulja. U tradicionalne mafijaske organizacije spadaju: - italijanska Koza nostra (clanovi mogu biti i rodjaci ali ne smeju poticati van Sicilije - japanske Jakuze (na japanskom znace gangster – sljam, clanovi poznati po visebojnim tetovazama. Podrucja su im bankarski poslovi, nekretnine, finansijske transakcije...) - kineske Trijade (bave se uglavnom poslovima organizovane prostitucije, kocke, iznudjivanje novca, zenenasenjem...) Druge mafijaske organizacije: Ruska mafija, nastala posle raspada SSSR-a, osnovne delatnosti su im bankarske i finansijske transakcije, ilegalni promet droga, oruzja i nuklearnog otpada, organizovane prostitucije...
73
Albanska mafija, smatra se najslicnijom sicilijanskoj mafiji: u svoj rad unose politicke ambicije, njihovi klanovi kontrolisu trgovinu droge iz azijskih zemalja, ilegalno prebacivanje emigranata, krijumcarenje, prostituciju, preprodaju automobila... 141. VRSTE KRIMINALNE AKTIVNOSTI Delatnost organizovanog kriminaliteta dovodi se u vezu sa kriminalnom ekonomijom. Materijalna dobit proizilazi iz svih mogucih kriminalnih delatnosti, kao sto su trgovina vrednosnim papirima, prodaja oruzja, krijumcarenje, prostitucija, pranje novca i prodaja droga narocito. Kriminalna deatnost se najcesce svrstava u kr.dela nedozvoljene trgovine (narkotici, oruzje, ljudi), organizovanu prostituciju i kocku, reket, pranje novca i ostale oblike (trgovina umetninama, retkim zivotinjama, motornim vozilima, ekoloskim nusproizvodima...) 142. NEDOZVOLJENA TRGOVINA Nedozvoljena trgovina podrazumeva protivpravni vid prometa definisani jednim od oblika privrednog kriminaliteta. Ovakva vrsta delikata postoji u svim oblicima trgovine deficitarnom robom, robom ciji je promet zabranjen ili se nalazi pod posebnim rezimom, ciju cenu formira ilegalno trziste koje donosi brzu zaradu (trgovina narkoticima, oruzjem, ljudima). Gde god je proizvodnja neke robe ogranicena, tamo je prisutna i pojava krijumcarenja, ilegalno trziste i kriminalni profit. Rec je o obliku organizovanog – profesionalnog kriminaliteta. 143. TRGOVINA NARKOTICIMA Uživanje narkotika predstavlja ozbiljan zdravstveni, socijalni i društveni problem u svim zemljama sveta. Proizvodnja narkotika u skoro svim zemljama sveta je ilegalna proizvodnja i trgovina i sankcionisana je. Bečkom konvencijom 1988 god. predviđene su mere suzbijanja nedozvoljene trgovine drogama, ali i obaveza država da u svojim krivičnim zakonima uvedu krivično delo pranja novca. Nasim zakonodavstvom ova oblast regulisana je: - kr.dela protiv zdravlja ljudi, - kr.dela neovlascene proizvodnje i stavljanje u promet opojnih droga i - kr.dela omogucavanje uzivanja opojnih droga Nedozvoljena trgovina narkoticima odvija se svuda po sistemu uređene organizacije i mreže koja funkcioniše po principu hijerarhije, od proizvođača droga, nakupaca i vlasnika skladišta, do transportne mreže i organizacije za preraspodelu u potrošačkim područjima. Veze narkomanije i vlasti pojedinih zemalja su evidentne i otvaraju se fiktivne firme koje su namenjene za pranje novca. Heroin se distribuira iz Pakistana,Avganistana i dr. Prostori iz kojih se distribuira su u zoni tzv. zlatnog trougla (Burma, Tajland i Laos) i zlatnog polumeseca: (Avganistan i Pakistan). Najcesce posredstvom kolumbijske mafije narkomanija dolazi u Evropu. Za ove potrebe 70ih godina oformljene su kriminalne organizacije - gangovi na svim kontinentima koje su organizovale lanac, trgovine, transporta i distribuciije. Sicilijanski gangovi upravljaju međunarodnim kokainskim transakcijama u SAD i na relaciji prekomorske zemlje – Evrope. Treba imati u vidu i ukljucivanje albanske mafije koja deluje sa prostora KiM, Albanije. Evidentna veza je izmedju ruske i poljske mafije ciji deo pripadnika potice iz bivsih obavestajnih sluzbi.
74
144. TRGOVINA ORUŽJEM Trgovina oružjem spada u tradicionalne forme klasičnog oblika kriminalnog biznisa organizovanog kriminala. Pored legalnog oblika trgovine oružjem postoji i ilegalna trgovina oružjem, posebno vatrenim kojim se snadbevaju paravojne formacije, terorističke organizacije i druge kriminalne organizacije. U praksi su poznata tri načina trgovine oružja: - legalna i otvorena trgovina sa drugim zemljama po utvrđenim pravilima i procedurama; - tajna i nelegalna trgovina sa drugim državama, preko treće države i - tajno snadbevanje nedržavnih subjekata koji preko posrednika na crnom tržištu . Smatra se da deo međunarodnih transfera oružja nije posledica odluka država već korumpiranih vojnih ili političkih zvaničnika. Krijumčarenje se obavlja raznim kanalima i putevima pri čemu transport određenom vrstom saobraćaja predstavlja posebno razrađenu strategiju: izviđanja graničnih prelaza; proučavanje carinske i policijske kontrole; posedovanje prevoza ili angažovanja sredstava za prevoz robe koju prate falsifikovana dokumenta. Krijumčare se: pištolji, mitraljezi, bombe, nuklearni materijal, radioaktivni otpad,hemijske, biološke i radiološke supstance. Pod vatrenim oružjem podrazumeva se svako prenosivo oružje koje ima cev i koje ispaljuje, ili se može modifikovati da ispaljuje hitac, zrno ili projektil na osnovu dejstva eksplozije. Pod nezakonitom trgovim se podrazumeva svaki uvoz, izvoz, nabavka, prodaja, isporuka, transport oruzja i municije, njihovih delova, sa teritorije jedne drzave na teritoriju druge, u slucaju da jedna od njih to nije odobrila u skladu sa uslovima protokola Konvencije UN. 145. TRGOVINA LJUDIMA Iako su ljudska prava i slobode ustanovljena Poveljom i paktovima ovaj oblik kriminaliteta predstavlja jedan od najunosnijih trgovackih poslova. Kriminalna delatnost trgovine ljudskim bićima obuhvata: prinudu, vrbovanje, transport, kupovinu i prodaju, prebacivanje i skrivanje osoba radi njihovog seksualnog ili ekonomskog iskorišćavanja, ilegalno usvajanje dece, prodaju ljudskih organa, krijumčarenje i eksploataciju rada migranata. Vezuje se i za ilegalne ulazke u zemlju - izbegavanje graničnog prelaza sa ciljem ostvarivanja profita ili koristi drugih. 146. TRGOVINA BELIM ROBLJEM U belo roblje svrstavaju se osobe zenskog pola koje se na prisilan ili na prevaren nacin odvode iz jednih drzava, a zatim prevoze i prodaju u druge radi izrabljivanja, zabave i prostitucije. Ovu problematiku su regulisala dva dokumenta: 1. Konvencija UN o borbi protiv transnacionalnog organizovanog kriminaliteta u kojoj je definisana trgovina kao: vrbovanje, prevozenje, prebacivanje, skrivanje i primanje lica putem pretnje silom ili upotrebom sile ili drugih oblika prisile , otmice, prevare, obmane, zloupotrebe ovlascenja ili teskog polozaja ili davanja ili primanja novca ili koristi da bi se dobio pristanak lica koje ima kontrolu nad drugim licem , u cilju eksploatacioje. 2. Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudskim bicima U savremenim uslovima dva su osnovna pravca trgovine belim robljem: iz azijskih i istocnoevropskih zemalja prema zapadnoj Evropi i Americi i iz Evrope prema zemljama Bliskog i srednjeg istoka.
75
Na Kosovu ne postoji klasicna prostitucija, jer su zene u vlasnistvu makroa koji su pod zastitom mafije. Seksualno roblje rasprostranjeno je i u zapadnoj Makedoniji gde je albansko stanovnistvo vecinsko, a u ilegalnu trgovinu su ukljuceni i makedonski funkcioneri. 147. TRGOVINA DECOM Deca i njihova prava zasticena su: - Konvencijom UN o pravima deteta i - posebnim odredbama Protokola za prevenciju, suzbijanje i kaznjavanje trgovine ljudima, posebno zenama i decom. - Konvencijom UN o borbi protiv transnacionalnog organizovanog kriminaliteta Trgovina decom se najcesce odvija kroz proces adopcije (usvojenja). Stvoren je lanac kidnapera i baby brokera, u koji su ukljucene i razne humanitarne organizacije i sirotista. Putevi trgovine decom kao i kod droge, odvijaju se na relacijama sever-jug, a u novije vreme i istok-zapad. Nacini realizacije ovog delikta: 1. klasicne otmice ili “usvajanje” 2. profesionalne prevare, laznog obecanja roditeljima o boljoj buducnosti njihove decembar 3. nagovaranje dece i njihovo odvodjenje sa javnih mesta – prikrivena otmica. 148. TRGOVINA LJUDSKIM ORGANIMA Kriminalni profit je našao pogodno tlo u trgovini ljudskim organima. Savremena medicina je dosta napredovala pa su neke transplantacije, posebno bubrega, postale rutinski hiruški posao. Okolnosti da se lako putuje po svetu i da je komunikacija olakšana, da postoji brza razmena informacija između prodavaca i preprodavaca organa, dokazuje da je ovaj oblik trgovine veoma unosan posao. Potražnja za organima za transplantaciju u zemljama sa najvišom stopom donatora već je premašila ponudu. Najveći broj trgovine organima obavlja se ilegalno, a davaoci mahom žive u bedi da im je zdravlje nakon prodatog organa bitno ugrožerno. Oni se tretiraju kao vreće rezervnih delova, a ne kao ljudska bića. Trgovaćka mreža organa ražirena je od Indije i Tajlanda,preko Turske i zemalja Istočne Evrope, do Austrije i Italije. Destinacije donatora su Moldavija, Argentina, Čile, zemlje Brazila do Filipina. Na tim tržištima za prodaju bubrega donatori dobijaju oko 3000 dolara, a krajnji korisnik ga plaća nekoliko puta više. 149. KRIJUMČARENJE MIGRANATA Do migracija stanovništva došlo je zbog olakšane komunikacije, ljudi iz lokalnih krajeva sele se na razne strane svih kontinenata. Krijumčarenje ilegalnih imigranata postao je unosan posao koji se obavlja pod kontrolom organizovane mreže kriminaliteta. Usled intenzivnog saobraćaja između istočnoevropskih zemalja i zapadnoevropskih zemalja, kamioni su postali glavno sredstvo prebacivanja imigranata. Taj sistem su razvili i kosovski Albanci koji zajedno sa albancima iz Albanije kontrolišu krijumčarenje ljudi iz Belgije i Francuske u Veliku Britaniju. VelikaBritanija je poslednjih godina postala najatraktivnija zemlja za imigrante koji traže politički azil. Za ilegalno prebacivanje ljudi preko granice uzimaju se velike pare, a povećanje stanovništva u zemljama doseljenih imigranata predstavlja veliki problem.
76
U našem krivičnom zakonodavstvu krijumčarenje migranata inkriminisano je kao krivično delo nedozvoljen prelaz drzavne granice i krijumcarenje ljudi, kojim je obuhvaćeno krivično delo protivpravnog bogaćenja ili druge koristi omogućavanjem drugom da nedozvoljeno pređe državnu granicu, ili nedozvoljeno boravi u zemlji ili tranzitira kroz Srbiju lice koje nije domaći državljanin. 150. ORGANIZOVANA PROSTITUCIJA Kriminalitet i prostitucija su u svim vidovima u uzajamnim odnosima. Upravo zbog toga je veoma teško ustanoviti šta je čemu neposredni uzrok. Preko prostitucije se podstrekava i prikriva kriminalitet. Sredstva od kriminaliteta idu na prostituciju, organizacija prostitucije je jedan od čestih oblika profesionalnog i organizovanog kriminaliteta. Od prostitucije živi čitava skala kriminalaca - podvodači, makroi, svodnici i drugi. Prostitucija je najčešće pod otvorenom ili prikrivenom zaštitom policije ili lokalnih organa. Vlasnici javnih kuća retko se znaju, ali njima upravljaju u ime „višeg gazde“, koji uzima reket. U savremenim uslovima poznata je pojava trgovine ženama radi prostitucije i snimanja pornografskih filmova- sex trafficking. Razlikuju se evropski i azijski sex trafiking. - Azijski tip je vezan za otmice ili kupovinu devojaka između 11-13godina, koje se u lancu kupoprodaje prometiraju i po više puta dok ne stignu u bordele ili ulično tržište. - Evropski tip trafikinga vezan je za društvene procese u istočno-evropskim zemljama izkojih devojke u dobu između 20-23 godine, sa srednjim, a mnoge i sa visokim obrazovanjem stižu u metropole Nemačke, Italije, Švedske i drugih zapadnoevropskih zemalja i kroz prostituciju traže šansu za bolji život od nesigurnih materijalnih uslova koji im se nude u sopstvenim zemljama. Potražnja za prostitutkama u razvijenom svetu sve je izraženija, a ekonomski uslovi žena u nerazvijenim zemljama sve nepovoljniji. Najteži oblici seksualnog zlostavljanja odvijaju se zapravo kroz razne oblike prostitucije. Krivična dela koja proizilaze iz prostitucije su: - podvođenje drugog lica sa ciljem podvođenja, - eksploatisanje prostituisanih lica, - upravljanje i držanje bordela, - izdavanje ili stavljanje na raspolaganje zgrade ili drugih prostorija radi vršenja prostitucije ili sličnih aktivnosti. Nasim KZ ova pojava je regu.lisana poglavljem kr.dela protiv polne slobode, odnosno kr.delima: - podvodjenje i omogucavanje vrsenja polnog odnosa; - posredovanje u vrsenju prostitucije; - prikazivanje pornografskog materijala; - iskoriscavanje dece za pornografiju 151. ORGANIZOVANA KOCKA Kockanje se pojavilo još u starom i srednjem veku. U početku nije obuhvatalo novčane uloge, ali se vremenom izmenilo. Forme biznisa u Evropi dobija krajem XIV i u XV veku. Kockanje je vid socijalne patologije u kome učestvuje veliki broj ljudi. Činjenicu da je znatan broj ljudi naklonjen kocki, izvršioci krivičnih dela su iskoristili kao mogućnost za sticanje velikih prihoda, što je za posledicu imalo stvaranje kockarskih sindikata – (mafijaši su preuzeli kontrolu nad kockanjem).
77
Kockanje prelazi u deo organizovanog kriminaliteta u slučaju kada se organizuju prevare u igri, kada reketaši deluju svojim uobičajenim metodama: obeležavanjem teritorije, zakupljivanjem mašina, uklanjanjem protivnika i pružanjem zaštite uz naknadu, uzimanje dela prihoda. Kockanje je zabranjeno, kockarske organizacije rade ilegalno, a prihodi su veoma visoki. Kockanje se organizuje u različitim oblicima: igre sa brojevima, kartanje, igre na kockarskim mašinama - rulet, klađenje - konjičke trke, sportska takmičenja i dr. Najzastupljeniji su kockarski automati, oni ne traže velika ulaganja, a donose velike prihode. Proizvođači su najčešće same kockarske organizacije koje daju dozvolu za koriščenje zainteresovanim sa nadoknadama. 152. PRANJE NOVCA Pojam i karakteristike: Pranje novca je protivpravni postupak legalizacije kapitala stečenog kriminalnom delatnošću. Sastoji se u falsifikovanju poslovno finansijske dokumentacije i manipulaciji u sistemu međubankarskih transakcija. Poreklo prljavog novca potiče od nelegalne trgovine, iz skrivenih ili proneverenih fondova izražen sa utajama poreza, ilegalnom trgovinom drogama i opijatima, iz organizovane kocke, prostitucije i reketa, kao i procesima privatizacije kapitala u bivšim socijalističkim zemljama Istočne Evrope i organizovanih kanala kriminaliteta na Zapadu. Pranje novca je postalo međunarodni problem razvijenih zemalja i ostalih zemalja. Pranje novca oštećuje svaku državu. Krivicnopravna priroda: Konvencija Saveta Evrope o pranju, traganju, privremenom oduzimanju i oduzimanju prihoda stecenih kr.delom je predlozila sledece radnje inkriminacije u nacionalna zakonodavstva: - konverzije ili prenos imovine, za koju se zna da predstavlja nezakoniti prihod sa ciljem prikrivanja ili maskiranja nezakonitog porekla takve imovine ili pomaganja bilo kojem licu ukljucenom u izvrsenje glavnog kr.dela da izbegne zakonske posledice svojih dela - prikrivanje ili maskiranje prave prirode, porekla, mesta, raspolaganja, premestaja i postojanja prava, odnosno vlasnistva nad imovinom za koju se zna da predstavlja nezakonit prihod - sticanje, posedovanje ili upotreba imovine za koju se zna da je u vreme primanja predstavljala nezakonitu dobit - sudelovanje u izvrsenju, udruzivanju ili zaveri radi izvrsenja, pokusaja ili pomaganja, podsticanja, olaksavanje i davanje saveta u izvrsenju bilo kojeg dela. U nasem zakonodavstvu je u celini obuhvacena kr.delom pranja novca. Metode pranja novca: Najpogodnije legalne perionice su banke i finansijske institucije koje ne proveravaju poreklo novca. Prljavi novac se obično pretvara iz stečene valute u neku drugu valutu preko menjačnica, a zatim se ulaže u banke zemalja sa najstabilnijom situacijom. Druga mogućnost je stvaranje sopstvenih banaka. Najcesci oblik legalizacije nelegalno stecenih sredstava je koriscenje tzv. of-sor bankarstva ( to obuhvata fiskalne pogodnosti zemalja u kojima se bankarske i korporacijske transakcije obavljaju pod strogim rezimom postovanja diskrecionih prava banaka, a sa minimalnim nadzorom vlasti) . Postoje dva pristupa u identifikaciji tehnike i metoda:
78
Prema prvom postoje cetiri postupna koraka u procesu pranja novca a) stvaranje uslova radi obezbedjenja plasmana i razmene nelegalno stecenog novca u neki novi lako prenosivi oblik koji ne izaziva sumnju za njegovo pustanje u tokove finansijskog sistema b) plasiranje novca deponovanjem ilegalno stecenog profita sa legalno stecenim sredstvima u domacu ili stranu instituciju c) presvlacenje sredstava (zametanje tragova tj kamufliranje sredstava u legalne skrivanjem izvora porekla ilegalnog novca...) d) integracija – investiranje novcanog kapitala u neki oblik privredne aktivnosti, kupovina nekretnina, deonica, ulaganje u turizam, kupovina preduzeca... Drugi pristup predvidja 2 faze: a) prva faza pocinje inicijalnim depozitom koji mora da bude polozen u banci zemlje u kojoj su peraci novca sigurni da nece biti uhapseni b) druga faza je cisto mehanicka faza. Novac se transformise kroz liberalne bankarske sisteme koji nisu pod neposrednom kontrolom drzavnih organa. Posle falcifikovanja i bankarske obrade opran novac se vraca u legalne tokove tako da moze biti polozen na aktivni radni racun, stedni racun tj investicioni fond u nekoj trzisno razvijenoj zemlji Uzroci pojave: Oni su delom medjunarodnog i nacionalnog znacaja. Za uspeh sprecavanja pranja novca znacajna je medjunarodna saradnja uz koriscenje savremenih metoda prevencije i represivnih sankcija. Od znacaja su i zakljucci Grupe za finansijske akcije koja smatra da moguci rizici zloupotrebe ove vrste proizilaze iz nemogucnosti da se utvrdi identitet lica koja se koriste novim tehnologijama, zatim usled neadekvatne kontrole i nemogucnosti uvida u transakcije dobre zastite i pravne regulative. 153. REKET Reket je oblik profesionalnog kriminaliteta zasnovan na sistemu ucene, iznude, prinude i nasilja. U nasem krivicnom zakonodavstvu ta krivicna dela se vode pod istim nazivom. Postoje: -klasicni reket, -komercijalni reket i -unutrasnji reket. 1) Klasicni reket – vezuje se za pojavu banditizma i razbojnistva preko klasicne forme ucena putem pretnji ili nasilja. Sprovodi se metodom reketiranja odnosno prinude i ucene s pretnjom odmazde prema vlasnicima kapitala, clanovima njihovih porodica ili materijlnim sredstvima. 2) Unutrasni reket – vezan je za kontrolu crnog trzista (narkotika i oruzja), podelu pordrucja kriminalnog delovanja, poslovne poduhvate vezane za organizovanu prostituciju, kockarnice itd. 3) Komercijalni reket – tzv biznis reket. Ovde je slucaj prvenstveno o drugim (nenasilnim) oblicima iznude. Organizovani kriminalitet preko reketa nudi svoje usluge trzistu priblizavajuci se legalnom nacinu poslovanja, posto drzava u vreme krize nije u stanju da snabdeva legalno trziste pa je prinudjena da tolerise ilegano trziste.
79
154. OSTALI OBLICI KRIMINALITETA U ostale oblike spadaju: neki oblici terorizma, trgovina prljavim tehnologijama, ukradenim automobilima, retkim biljkama i zivotinjama, umetninama i drugim kulturnim dobrima. 1. Terorizam – narucito oblici tzv drzavnog terorizma (dobro organizovana kriminalna organizacija koju finansira drzava koristeci ih za svoje potrebe). 2. Prljave tehnologije – radioaktivni otpad spada u jedan od najvecih problema razvijenih zemalja i najunosniji posao iznad domicilne teritorije. Cesto se opasne materije (uranijum i plutonijum) uvoze uslovljavanjem stranog kupca da time moze nabavite deficitarnu robu (oruzje). 3. Kradja automobila – zarade automafije uporedjuju se sa profitom ostvarenim iz narkobiznisa. Posebno su evidentne kradje u zapadnoevropskim zemljama i preprodaje u istocnoevropskim zemljama. Iz tih prihoda finansiraju se cak i teroristicke organizacije. 4. Kradja intelektualne svojine – razvila se u svim oblastima gde je moguca brza i velika zarada zloupotrebom tehnickih sredstava. Najcesce se odnosi na neovlasceno koriscenje naucnih autorskih prava u oblasti umetnickih prava, stamparskih, patentnih, licencnih prava i oznaka, prava trgovackog ziga. Posebna kriminalna pojava je piraterija. 5. Krajda umetnickih i kulturnih dobara (imovinski delikti) – znacajna dva dokumenta: Konvencija UNESCO-a o zabranjivanju i sprecavanju ilegalnog uvoza, izvoza , prodaje kulturnih dobara Konvencija o ukradenim i ilegalno izvezenim kulturnim dobrima Postoje trzista falcifikovanih umetnickih dela. 6. Trgovina retkim biljkama i zivotinjama – postoje dva faktora koja uslovljavaju ovaj delikt: a) velika potraznja pasioniranih kolekcionara na crnom trzistu b) postojanje profesionalnih tipova, lokalnih kriminalnih gangova za te poslove. Organizacija COMORA je najcesce umesana u nelegalne poslove trgovine zivotinjama u Evropi. SEKSULANI DELIKTI 155. POJAM I OPSTE KARAKTERISTIKE Seksualni delikti su specificni po stepenu moralne izopacenosti, viskom procentu tzv tamne brojke, izarazenom recidivizmu i osobenostima uzroka. Moralni kriterijum. Seksualni delikt spada u najstariju vrstu ponasanja koji je u moralnom pa i obicajnom smislu tretiran kao neprirodan i nedozvoljen cin. Tamna brojka. Zrtve imaju problema sa dokazivanjem silovanja ukoliko im pocinilac nije naneo teze fizicke povrede. Recidivizam. Seksualni delikti spadaju u vrstu prestupnistva sa najvecim procentom recidivizma. Uzroci pojave. Kod ove vrste delikvencije dominiraju subjektivni cinioci, pre svega uzroci vezani za licnost izvrsioca, dok se socijalni faktori pojavljuju samo u izboru pogodnih uslova da se realzuju motivi i ciljevi njihove moralne izopacenosti. Seksualna delikvencija je pretezno urbani fenomen.
80
156. VRSTE SEKSUALNIH DELIKATA Savremena shvatanja seksualne delikvencije ovu pojavu tretiraju kao zadovoljavanje seksualne pozude na nacin koji je: a) protivan polnij slobodi odlucivanja partnera b) zloupotreba statusa zrtve seksulnog delikta – seksualno zlostavljanje c) neprirodnosti nacina i subjekta u zadovoljavanju seksualne pozude – seksulane nastranosti Seksualnu delikvenciju mozemo razvrstati na: 1. sadisticke delikte (silovanje) 2. delikte statusne uslovljenosti (seksualno zlostavljanje) 3. delikte seksualne nastranosti 157. SADISTICKI DELIKTI – SILOVANJE Nasilje i seksualnost. Primarno obelezje ove vrste delikvencije je seksualno nasilje. Primena fizicke sile i prinude u seksualnim odnosima najcesce se ostvaruje kroz agresivni cin zadovoljavanja u savladjivanju otpora i na patnjama zrtve – silovanje. Kao psiholoski fenomen silovanje je frustracioni akt besa, mrznje i brutalnog izliva emocija ispoljen kao kompenzacioni faktor kompleksa izvrsioca koji bes iskaljuje nasiljem na zrtvi. Socioloski posmatrano silovanje je akt muske dominacije, cin superiornosti izvrsioca nad zrtvom. Posledice silovanja su: - fizicke (nanosenje telesnih povreda, prenosenje polne bolesti, cak moze dovesti smrtnih posledica) -psihicke one su najtrajnije. Ogledaju se u raznim oblicima trauma (apatija, depresija), osecanje straha, poremecaji sna i ishrane, frigidnost, nedevoljno osecanje samopostovanja, sklonost pojavama socijalne patologije (samoubistvo, alkoholizam i narkomanija). -socijalne neki oblici invalidnosti, nezeljena trudnoca itd. 158. DELIKTI STATUSNE ZAVISNOSTI Odredjeni statusni polozaj u drustvu ili nekoj sredini stavlja svoje clanove u polozaj nadredjenosti i potcinjenosti, dominacije i zavisnosti, fizicke nadmoci i nemoci. Svaki od njih stvara objektivno stanje superiornosti (vladavina jednih nad drugima). Ovde postoje tri oblika seksualnih delikata: 1. seksualno zlostavljanje – predstavljaju svi slucajevi polonog opstenja (obljube i nedozvoljenih polnih radnji izuzev silovanja, u kojima je iskoriscen polozaj zavisnosti ili nemoci zrtve u odnosu na izvrsioca krivicnog dela. Najtezim oblicima ove vrste seksualnih delikata smatraju se: a) seksualno zlostavljanje deteta b) delikti incesta Seksualno zlostavljanje dece predstavljaju svi oblici polonog opstenja s detetom bez pristanka deteta ili cak uz njegov pristanak ako je mladje od 14 godina a radi postizanja seksualnog zadovoljstva. Incest podrazumeva polono zadovoljstvo sa bliskim krvnim srodnikom, zabrana rodoskrvnog braka. Bliskim srodnicima smatraju se srodnici po pravoj liniji (bez obzira na stepen srodstva) i po pobocnoj izmedju brata i sestre. Uzroci seksualnog iskoriscavanja cerke od strane oca
81
leze u seksualnim stresovima, nedostacima normalnih seksualnih odnosa ili bracnim konfliktima. 2. seksualno uznemiravanje – podrazumeva blazi oblik seksualnih delikata. Ono je opsti pojam za delikte protiv seksualne slobode licnosti. To su verbalni, fizicki ili kombinovani pritisci kojima se vredja, plasi, ili ucenjuje zena sa stetnim posledicama po njeno psihicko i fizicko zdravlje ili reputaciju. U nasem krivicnom zakonodavstvu inkriminisani su kao krivicno delo nedeozvoljene polne radnje. 159. SEKSUALNE DEVIJACIJE Pojam: Seksualni odnosi su odredjeni civilizacijom, kulturom, tradicijom i obicajima datog drustva. BLOJER smatra da u seksualnom zivotu coveka nije moguce precizno odrediti granicu izmedju normalnog i nenormalnog. U moralnoj tradicionalnoj svesti drustveno devijantnim se smatrao svaki seksualni akt izuzev onih koji se svode na bracne odnose i reproduktivnu funkciju. Pomerena je granica normalnosti u seksu u odnosu na ranija godista, naglasena je sloboda u licnom ponasanju sto ima za posledicu da se drugacije gleda i na neke seksualnosti koje su smatrane perverznim. Cak i na homoseksualnost se gleda tolerantnije. Pod uobicnijanim pojmom seksulane devijacije smatraju se odnosi pojedinaca i grupa gde se izbegava heteroseksualnost, kao prirodni odnos muskarca i zene u zadovoljavanju unutrasnjih emotivnih i fizickih potreba i funkcije produzenja vrste. Vrste seksualnih devijacija kriminogene prirode U najtipicnije oblike seksualnih devijacija spadaju oni vidovi polonog opstenja koji su plod prisile muskarca ili podavanja zena bez ljubavi – seksualne anomalije (seksualne devijacije u uzem smislu). Seksualne nastranosti – abnormalne seksualne sklonosti, zadovoljavanje polonog nagona na neprirodan i neprihvatljiv nacin. U seksualne nastranosti spadaju: - seksualne inverzije (cine sklonosti i pojave gde nagon neprirodno usmeren prema subjektu seksualnog odnosa, kao sto su homoseksualizam, pedofilija, narcizam, gerontofilija, zoofilija i nekrofilija). - seksualne perverzije (neprirodnost uslova pod kojima licnost dozivljava seksualno uzbudjenje: mazohizam, sadizam, transvestizam, egzibicionizam, fetisizam, voajerstvo...) Prostitucija je najstariji oblik devijacije ljudskog ponasanja. Epidemicne razmere dobija u kriznim vremenima, siri se ratovima, ekonomskim krizama, tranzicionim procesima... Prostitucija je kao svojevrstan oblik kriminalne ekonomije nasla mesto u veoma povoljnim okolnostima velike ponude i potraznje na trzistu seksa, nastranosti i pornografije. Erotsko trziste je osavremenjeno kroz marketing, rad agencija, menadzera... U nasem zakonodavstvu ovi oblici postoje kao krivicna dela: - podvodjenje i omugucavanje vrsenja polnog odnosa - krivicno delo prosredovanje u vrsenju prostitucije - krivicno delo prikazivanje pornogravskog materijala - iskoristavanje dece za pornografiju
82
160. UZROCI SEKSUALNIH DELIKATA Neka shvatanja polaze od toga da je u pitanju patoloski poremecaj polnih nagona. Druga da je rec o rasnim predrasudama i predispozicijama, treca da su uzroci u agresivnoj seksualnosti. Cetvrta da je ova pojava izraz socijalne dimenzije a nikako bolesti ili poremecaja licnosti. Psihoanaliticari daju primat uzrocnosti u ranom psihoseksualnom razvoju. Oni smatraju da seksualno nasilje moze biti uzrokovano nepravilnim porodicnim vaspitanjem. Kod takve osobe se javljaju otpor i mrznja prema osobama suprotnog pola. Bihevioristi uzroke seksualnih delikata vide u izlozenosti muske populacije erotisticnom nasilju, dostupnosti pornografskih sadrzaja u stampi, medijima, na ineternetu koje podsticu fantazije. Psiholozi, (RAJS) smatraju da seksualna delikvencija ima kompenzatorni ili simptomatski karakter. Klinicka ispitivanja seksualnih delikvenata nisu dokazala psihopatoloskih poremecaja teze prirode i seksualno nasilnog karakterise odredjene negativne crte karaktera ili neke od (psihopatski, sizoidni, paranoicni i narcisoidni egoisticni bezosecajnost, egoizam, moralna izopacenost)
neposrednu vezu izmedju ponasanja. Ipak vecinu njih oblika poremecaja licnosti i egocentricni poremecaji,
Socijalna obelezja delikvenata. Najveci broj muskaraca koji cine ovu vrstu delikata imaju izmedju 30 i 40 godina odnosno 20 i 30, 5% manje ozenjenih izvrsilaca nego neozenjenih. Neki od socijalnih cinilaca jesu: - pojave nezaposlenosti - besposlicarenje - socijalni ambijent - alkoholizam (deluje kao stimulativni cinilac ne kao uzrok ni kao uslov vec kao okolnost koja licnost dovodi u subjektivno stanje spremnosti nesto sto olaksava krivicno delo). Za ovu pojavu se vezuju uzroci u poremecijima porodicnih odnosa (nepravilni razvoj dece, neadekvatno vaspitanje, zlostavljanje dece...) 161. TIPOLOGIJA SEKSUALNIH DELIKVENATA Postoji vise pokusaja odredjivanja uzroka seksualnog nasilja. Prema nekima uzrok je osvetnicki recidiv osobe koja je u detinjstvu bila zrtva seksualnog nasilja. Prema drugima razlozi su u krizi treceg doba. Treci ovu pojavu objasnjavaju posledicama stresnog zivota, ekonomskom nesigurnoscu, ispraznim zivotom itd. LOMBROZO – seksualni delikvent je osoba fizickih degenerativnih osobina (duge usi, spljostena lobanja, kose i jako priblezene oci, spljosten nos, siroka brada). GUTMADER – razlikuje tri tipa seksualnih delikvenata: 1. autenticni tip – ciji je motiv silovanje primarno seksualan 2. sadisticki tip - ciji je motiv seksualno zadovoljstvo 3. agresivni tip – klasicnog kriminalca antisocijalnog nacina zivota
83
KOEN – razlikuje 4 tipa: 1.pomereno agresivni – kod koga bes prema poznatoj zrtvi pomeren na seksualni akt 2. kompenzatorski tip – prestupnik koji svoju nesposobnost u normalnim oblicima seksualnog zadovoljstva nadoknadjuje silovanjem 3. difuzni tip – prestupnik kod koga su fuzionisani oblici seksualne i agresivne energije 4. impulsivni tip – situacioni prestupnik, silovatelj bez posebnog plena MEKALDON – deli ih na 3 grupe: 1. visestruke povratnike – osudjivane na razna krivicna dela 2. psihopate – hronicno asocijalne licnosti 3. osobe sa psihickim poremecajima R. SLOVENKO – deli uzroke na one kod kojih je silovanje produkt prigusenih seksulnih impulsa i na sadiste i agresivne licnosti koji vrse i druga dela nasilja. Savremena istrazivanja i pokusaj tipologije delikvenata su pokusali dokazati da to nije bolesnik u psiholoskom smislu vec osoba sa nekontrolisanim seksualnim porivima, sa drustvene margine i seksualno poremecen. Najociglednija odluka seksualnih delikvenata jeste da izgledaju normalno. U pitanju je vrlo heterogena struktura osoba razlicite psihostrukture poremecaja licnosti, socijalnih obelezja i motivacionih osnova. Kod njih je veoma visok procenat emocionalne nezrelosti, nepouzdanja, nestabilnosti, neuroticnosti i ispodprosecne IQ (ispod 70). Oni su socijalno neprilagodjene licnosti i imaju nizi stepen zadovoljstva. Impulsivni su i nasilnicki se ponasaju. Seksualni manijak (psihopatska licnost, izvrsioc krivicnog dela silovanja u povratu). To je delikvent kod koga je dozivljaj seksualnog uzubudjenja uslovljen mucenjem zrtve. Kod njih postoji patoloska potreba – zelja za posedovanjem zrtve. Karakteristican je intenziter primene sile prema zrtvi. Sto ukazuje na sadisticku prirodu samog akta izvrsioca – psihopate. Takve osobe su izrazitih agresivnih crta licnosti sa psihickim poremecajima. Poticu iz devijantnih porodica – bez ljubavi i paznje roditelja. SAOBRACAJNA DELIKVENCIJA 162. POJAM I OPSTE KARAKTERISTIKE Ova vrsta prestupnistva uslovljena je koriscenjem saobracajnog sredstva i nepridrzavanjem saobracajnih propisa. Pod tim se podrazumevaju kr.dela izazvana u saobracaju, odnosno dela ugrozavanja saobracaja, najcesce kao posledica saobracajnih nezgoda i saobracajni prekrsaji. Prevozna sredstva u savremenom saobracaju postala su sredstvo, mesto i predmet izvrsenja kr.dela i prekrsaja, zagadjivanja okoline, narusavanja javnog reda... Uzroci ugrozenosti u saobracaju su visestruki, kao i njihove posledice: - vozilo je samo po sebi opasno sredstvo kojim upravlja covek - kao ucesnici u saobracaju, javljaju se svi gradjani, razlicite dobi, psihofizickih osobina, osposobljenosti... - saobracaj se odvija razlicitim sredstvima, neispravnim i na neodgovarajucoj putnoj mrezi 163. VRSTE I POSLEDICE SAOBRACAJNE DELIKVENCIJE Najteze oblike saobracajne delikvencije predstavljaju prekrsaji u saobracaju i krivicni delikti – dela ugrozavanja javnog saobracaja (radnje kojimas su ugrozeni sami ucesnici, njihov zivot ili saobracajna sredstva).
84
U prekrsajne saobracajne delikte spadaju: - nepropisna brzina kretanja vozila - nepropisno preticanje - neustupanje prvenstva prolaza - nedrzanje dovoljnog rastojanja u koloni U krivicna dela spadaju: - dela ugrozavanja javnog saobracaja - ugrozavanje saobracaja opasnom radnjom ili opasnim sredstvom - ugrozavanje bezbednosti vazdusnog saobracaja nasiljem - otmica vazduhoplova, broda i dr. prevoznog sredstva - piratstvo - nesavesno vrsenje nadzora nad javnim saobracajem - nepruzanje ponoci licu povredjenom u saobracajnoj nezgodi Saobracajna nezgoda – je dogadjaj u kome je nastradalo jedno ili vise lica i nastala materijalna steta. Postoje nekoliko teorija nezgoda: 1. teorija slucaja – nezgode su van mogucnosti ljudske kontrole i one se po teoriji verovatnoce dogadjaju slucajno. 2. teorija zaraze – licnost sa jednom dozivljenom nezgodom se traumatizuje, pa je verovatnoca da ce da dozivi druge nezgode veca nego kod ostalih 3. teorija sklonosti – saobracajna nezgoda je proizvod diferencijalne psihologije. Ona odredjene licne osobine coveka smatra determinantama koje ih predisponiraju za vrsenje saobracajnih delikata 4. tzv. spell teorija – koja se objasnjava na osnovu matematicke formule psihofizickog stanja vozaca Posledice: Saobracajnim nezgodama se umanjuje broj radno sposobnog stanovnistva, povecava broj invalida, sto se negativno odrazava na stanje u porodici u socijalnom i psiholoskom smislu, a pored toga, drustvo ima materijalne posledice zbog izazvanih steta, lecenja i drugih troskova vezanih za povrede, smrt i materijalne gubitke. 164. FAKTORI SAOBRACAJNE DELIKVENCIJE - OPSTI CINIOCI UZROCNOSTI I USLOVA Poremecaji u drustvenoj strukturi i odnosima imaju posledicu u oblasti bezbeznosti saobracaja. To se odnosi na anomicna stanja, poremecajima odnosa prema drustvenim vrednostima, dezorganizaciju drustvene orijentacije, na ponasanje koje vodi u nasilje... Faktori uzrocnosti se dele na : - endogene i egzogene - faktor covek, vozilo i okolina - neposredne i posredne - primarne i sekundarne... Objektivnim faktorima se smatraju: - drustveni, - tehnicki i - prirodni U subjektivne spadaju cinioci vezani za licnost coveka kao ucesnika u saobracaju.
85
165. OBJEKTIVNI FAKTORI – DRUSTVENI FAKTORI Objektivni faktori su cinioci izvan svesti i uticaja ucesnika u saobracaju. Drustveni faktori cine sredinu u kojoj se saobracaj odvija i tu spadaju: - nivo ekonomskog i kulturnog razvoja - stanje u drustvenom okruzenju - velicina teritorije i razmestaj naselja - uticaj tradicije, kulture, obrazaovanja, morala i obicaja. Poremecaji u drustvenoj strukturi i odnosima imaju za uzrok posledice u oblasti bezbednosti saobracaja (posebno poremecaji svesti prema drustvenim vrednostima) koja vode u nasilje. Povecanje standarda, urbanizacija i migracije stanovnistva na relaciji selo-grad uticu na konflikte medju ucesnicima u saobracaju. Jedno od drustvenih faktora uzrocnosti je i uvrezeno shvatanje javnog mnjenja o karakteru saobracajnih delikata, koji ih ne smatraju oblikom kriminaliteta. Uticaji socijalno patoloskih pojava (alkoholizam) i drugi faktori kao sto su stanje kulture, svesti o odgovornosti, nezaposlenost, siromastvo, drustvene krize i socijalne devijacije takodje se mogu smatrati uzrocnicima saobracajne delikvencije. 166. TEHNICKI FAKTOR Tehnicki faktori spadaju u objektivne, a u njih spadaju: 1. stanje puteva 2. stanje vozlila 1. Stanje puteva - pojavljuje se u vise elemenata: kada razvoj putne mreze ne prati razvoj drumskog saobracaja; kada projektovani putevi ne odgovaraju obimu i strukturi saobracajne frekvencije; preglednost puta, ravnost i sirina kolovoza; resenost raskrsnica; horizontalnih i vertikalnih krivina i prelaza preko drugih vrsta saobracajnica posebno kod tzv. crnih tacaka; tehnicka oprema, signalizacija, osvetljenje i ostala oprema 2. Stanje vozila – vozilo treba da poseduje 3 svojstva: - da svojim aktivnim elementima ne povecava rizik, ne doprinosi nastanku nezgoda - sto manje ugrozava subjektivne sposobnosti vozaca za ispravno reagovanje - svojim pasivnim elementima sprecava ili ublazava povrede kada dodje do nezgode. 167. PRIRODNI FAKTOR U objektivne faktore svrstavaju se i prirodni, tzv. faktori spoljne sredine kao sto su: - klimatski uslovi ( stanje atmosferskih prilika i padavina, temperatura vazduha) - geografski uslovi 168. SUBJEKTIVNI FAKTOR Covek je jedini subjektivni i najznacajniji faktor u saobracajnoj delikvenciji. Postoje misljenja da su biopsiholoske osobine coveka ogranicene da bi zadovoljile sve potrebe koje zahteva saobracaj, to se posebno odnosi na umor, pospanost, dejstvo narkoticnih sredstava i uticaj alkohola. Saobracaj ne zavisi samo od vozaca nego i od ostalih ucesnika, zato ga podrazumevamo kao stresogeno stanje koje na ucesnika ostavlja i psiholoski i fizioloske posledice.
86
Na subjektivne faktore uticu socijalni cinioci i socijalna obelezja izvrsilaca kr.dela ugrozavanja javnog saobracaja kao sto su: - stepen obrazovanja (je nesto veci nego kod izvrsilaca krivicnih dela protiv zivota i tela i krivicnih dela protiv imovine). - pol (94% izvrsilaca ovog delikta su muskarci), - starost.(visok procenat ucesca mladjih osoba koje nisu dovoljno ovladale iskustvom u saobracaju). 169. SAOBRACAJNI DELIKVENTI Postoje dva shvatanja o licnosti za volanom: - po jednom su to dve odvojene licnosti (osoba za volanom i osoba van vozila), - po drugom je covek za volanom po karakteru isti onakav kakav je u ostalom delu zivotne stvarnosti. HEGNEL smatra da su u pitanju politropni kriminalci GRASBERGER – da su izvrsioci kr.dela iz strasti sa rizikom (kao kockari) MIDENDORF – kriminalno zapusteno vozaci MAK FARLAND – njegova tipologija delikvenata je to: licnost niskog stepena inteligencije, tipicne mladalacke psihe i sa egoisticno-agresivnim i asocijalnim osobinama. KLEBERSBERG – eksplozivni, tesko depresivni, samonesigurni delikvent LEVRENC – kolebljivac, duhovno siromasan, egocentrican i slabovoljan HERCOG – njegova tipologija moralno deficantnih, neiskusnih i neprilagodjenih, asocijalnih i fizicki i psihicki opterecenih delikvenata Date klasifikacije su uglavnom zasnovane na biopsiholoskim svojstvima inteligencije, bezobzirnosti i agresivnosti. Preovladjuju misljenja da ne postoje licnosti koje su bioloski predisponirane i genetski predodredjene za vrsenje saobracajnih delikata, ali postoji skup zajednickih osobina onih licnosti koji cesce cine saobracajne prekrsaje. Najvise se polemise oko pitanja recidivizma. Odnosno postoji li saobracajni delikvent «specijalista». Recidivizam u saobracajnoj delikvenciji je neposredno vezan za psihofizicka svojstva (to se posebno odnosi na elemente agresivnosti, sklonosti uzimanja alkohola, anksiozne, konfliktne, depresivne, paranoidne i neurotske manifestacije)i neka socijalno demografska obelezja (karakteristika povratnistva ispoljava se pretezno u muskoj polnoj strukturi (25 – 45god), sa nizim stepenom obrazovanja). Saobracajna delikvencija i kriminalitet su u tesnoj vezi. WOLF ukazuje da izvrsioci kr.dela istovremeno i cesce izazivaju saobracajne nezgode nego nedelikventne licnosti. KOMPJUTERSKI KRIMINALITET 170. POJAM KOMPJUTERSKOG KRIMINALITETA Znacaj kompjutera Nove informacione tehnologije dovele su do napretka u raznim oblastima, pre svega trgovine, saobracaja, bezbednosti, finansijskog poslovanja, nauke, umetnosti i ostalim sferama covekovog zivota sa tendencijom usavrsavanja. Drustvo u velikoj meri zavisi od komp. Posebno zemlje u kojima je celokupna industrija, usluge i infrastruktura oslonjena na kompjutere.
87
Sve rasprostranjenija upotreba racunara doprinela je laksem obavljanju mnogih poslova, jednostavnijoj i brzoj komunikaciji, ali uporedo sa tim omogucila zloupotrebe pojedinaca, grupa i citavih organizacija. U nas krivicni zakon je uvedeno krivicno delo protiv racunarskih podataka. Kompjuterski kriminalitet, kao vrsta delikvencije i tipologija kriminalnih pojava, nastala u vezi sa zloupotrebom kompjuterske tehnike i tehnologije. Odredjivanje pojma ima dva pristupa: - sadrzajni - deskriptivni Ekspertska grupa OECD je dala definiciju: kompjuterski kriminalitet predstavlja svako ilegalno, neeticko ili neautorizovano ponasanje koje ukljucuje automatsku obradu podataka ili njihov prenos. PARKER – kompjuterski kriminalitete odredjuje kao zloupotrebu kompjutera u smislu svakog dogadjaja koji je u vezi sa upotrebom kompjuterske tehnologije u kome zrtva trpi ili bi mogla da trpi gubitak, a ucinilac deluje u nameri da sebi pribavi korist. Deskriptivne definicije su manje teorijske, one ukazuju ne samo na nacin i formu, nego i na krivicno delo koje se njima cine. Komitet za politiku, informatiku i komunikacije OEBS-a, definisala je ovu pojavu kao unos, izmenu, brisanje ili prikrivanje podataka ili programa nam,erno preduzimanih da bi se izvrsila prevara; da bi se ometale funkcije racunarskih sistema ili telekomunikacija;narusavala ekskluzivna prava vlasnika zasticenih kompjuterskih programa, s namerom njihovog komercijalnog koriscenja ili preprodaje; neovlascen pristup do racunarskog ili telekomunikacionog sistema ili namerno prisluskivanje takvih sistema i narusavanje mera njihove zastite. VONELIC razlikuje: - kompjuterski kriminalitet u uzem smislu (obuhvata racunarsku prevaru, sabotazu i spijunazu - kompjuterski kriminalitet u sirem smislu (protivpravno prisvajanje računara i njegovih delova krađom, proneverom i prevarom, fingirane krađe računara, zloupotrebe automata sa novcem za igru kojim se upravlja pomoću računara. Pod ovim pojmom autor podrazumeva i sva ona krivična dela gde se računar javlja kao izvršenje krivičnog dela.) 171. OPSTE KARAKTERISTIKE Kompjuterski kriminalitet je noviji oblik vresenja kr.dela, koji karakterisu svojstva velike dinamike i izuzetnih formi pojavnih oblika i vidova ispoljavanja. Karakter kriminalnih radnji svodi se na unistenje, ostecenje, otudjenje, neovlascenu izmenu, pribavljanje i koriscenje, narusavanje i upad u programe i fondove racunarskog sistema. Javlja se i opasnost od sirenja i masovne upotrebe elektronskog prisluskivanja, kradje poslovnih i drugih tajni, razlicitih oblika intelektualne svojine, ozbiljno narusavanje privatnosti i drugih ljudskih prava i sloboda, a u poslednje vreme prisutan je i tehno ili sajber terorizam. Stetne posledice su velike. One proisticu iz brojnosti delikata koji se njime mogu pociniti. Kompjuter kao sredstvo Njegovo osnovno obelezje je upotreba kompjutera kao objekta napada, kao sredstva izvrsenja kr.dela, planiranja, odnosno prikrivanja dela.
88
Koriscenje kompjutera: kao objekta napada, kao sredstvo izvrsenja, kao sredstvo za ometanje istrage. Na finansijskom planu kriminalna aktivnost se ne moze ostvariti bez kompjutera sto dovodi do posledice izuzetno visoke tamne brojke kompjuterskog kriminaliteta. Kompjuter kao sredsvo je pogodan za vrsenje najslozenijih kr.dela: pljacke, pronevere, finansijske malverzacije, spijunaze, terorizam... Njegove prednosti jesu sto se delo vrsi za kratko vreme, brzo i jednostavno, ne ostavlja tragove. Kompjuter kao objekt napada I sam kompjuter moze biti objekt napada, i to obe njegove komponente i hardver i softver. Ostecenje, unistenje ili zloupotreba kompjuterskih komponenti ostvaruje se pomocu 3 osnovna sredstva, a to su kompjuterski virusi, crvi i trojanci. 172. PROBLEMI KLASIFIKACIJE KOMPJUTERSKOG KRIMINALITETA (VRSTE) Kompjuterski kriminalitet je internacionalni problem, UN su konstatovale dve njegove supkategorije: - cyber kriminalitet u uzem smislu – nezakonito ponasanje usmereno ka elektronskim operacijama sigurnosti kompjuterskih sistema i podataka koji se u njemu obradjuju - cyber kriminalitet u sirem smislu – svako nezakonito ponasanje vezano za kompjuterski sistem i mrezu; nezakonito posedovanje, nudjenje i disribuiranje informacija preko kompjuterskih sistema i mreza. Kompjuterski kriminalitet može biti (Konvencija Saveta Evrope o cyber kriminalitetu): - dela protiv poverljivosti, integriteta i dostupnosti kompjuterskih podataka i sistema - njih čine nezakonit pristup, presretanje, uplitanje u podatke ili sisteme, korišćenje uređaja (proizvodnja, prodaja, uvoz, distribucija), programa, password-a; - dela vezana za kompjutere - kod kojih su falsifikovanje i krađe najtipičniji oblici napada; - dela vezana za sadržaje - dečja pornografija koja podrazumeva posedovanje, distribuciju, transmisiju, čuvanje ili činjenje dostupnim i raspoloživim ovih materijala, njihova proizvodnja radi distribucije i obrada u kompjuterskom sistemu ili nosiocu podataka; - dela vezana za kršenje autorskih i srodnih prava obuhvataju reprodukovanje i distribuciju neautorizovanih primeraka dela kompjuterskim sistemima. Po međunarodnoj klasifikaciji kompjuterski delikti su: - prevare izvršene manipulacijom kompjutera - razni metodi kompjuterskih prevara i programskih manipulacija; - kompjutersko falsifikovanje; - nanošenje štete prilikom unošenja podataka ili programa - virusi, logičke bube, crvi; - neovlasceni pristup kompjuterskim sistemima - špijunaža i sabotaža. Vrste kompjuterskog kriminaliteta možemo razvrstati na: - haking kriminalitet; - kompjuterske zloupotrebe; - kompjuterske prevare; - kompjuterske sabotaže; - kompjuterski terorizam; - kompjuterska piraterija; - kompjuterski vandalizam i - kompjuterski kriminalitet vezan za mrežnu konfiguraciju informacionih sistema.
89
173. HAKING KRIMINALITET Haking kriminalitet u krivičnopravnom smislu podrazumeva krivična dela kojima se vrši neovlašćen – protivpravan pristup, elektronski upad, tzv. provaljivanjem, u centralni kompjuterski sistem i njegovu bazu podataka (u našem krivičnom zakonodavstvu krivično delo: neovlašćen pristup zaštićenom računaru, računarskoj mreži i elektronskoj obradi podataka). Hakeri preko personalnih računara upadaju neovlašćeno u informativne sisteme drugih korisnika i vlasnika, spretno izbegavajući mehanizme softverske i druge zaštite. Ovi motivi su avanturistički, da se iskažu lične sposobnosti i demonstrira informatička sposobnost nalaženja slabosti u mehanizmu zaštite kompjuterskih sistema. Poseban izazov za hakere predstavljaju kompjuterske mreže maksimalne bezbednosti, kao što su: vojne, policijske, obaveštajne i slične kompjuterske mreže i komunikacije. Nezavisno što motivi ovih izvršilaca nisu vođeni lošim namerama, haking može izazvati vrlo ozbiljne štete. Ozbiljne štete mogu nastati nehotičnim oštećenjima na vitalnim kompjuterskim mrežama, ugrožavanjem zaštićenih podataka – neovlašćeno brisanje ili izmena, određenog stepena značaja ili vrste tajnosti ili na drugi način oštećenja ličnih prava ili poslovnih i službenih podataka, ili kao najteža posledica – činjenje računarskih podataka neupotrebljivim. 174. KOMPJUTERSKE ZLOUPOTREBE Kompjuterske zloupotrebe cine jedan od najtezih dela kompjuterskog kriminaliteta. Kompjuetrska zloupotreba , u nasem KZ: neovlasceno koriscenje racunara ili racunarske mreze, predstavlja unos, izmenu, brisanje ili potiskivanje racunarskih podataka ili programa, kao i ostale vrste mesanja u obradu podataka koje uticu na njen rezultat, cime se izaziva ekonomski ili imovinski gubitak drugog lica sa namerom da se stekne nezakonita ekonomska dobit za sebe ili trece lice. U okviru ovoga postoje dve forme: - forma protivpravnog koriscenja usluga - forma neovlascenog pribavljanja informacija Od posebnog znacaja je tzv. kradja identiteta, kojim se ugrozava kako licna privatnost, takomogu da se nanesu i materijalne stete drugom licu (licu od koga je identitet pozajmljen). 175. KOMPJUTERSKE PREVARE Kompjuterske prevare čine najzastupljeniju vrstu delikta, u našem krivičnom zakonodavstvu postoje pod nazivom racunarska prevara. Obavljaju se sa namerom pribavljanja imovinske koristi za sebe i druge, ili druge protivpravne imovinske koristi. Krivično delo se vršina prevaran način, odnosno unošenjem preko kompjutera netačnih podataka, ili se propušta unošenje tačnih podataka, ili se na bilo koji drugi način, računar koristi za ostvarivanje prevare u krivičnopravnom smislu . Najčešće se prevare vrše preko interneta koji ne uslovljava fizički pristup izvršioca do prostora ili objekata nekog od sistema za isplatu, stoga je pogodniji od klasicnih vidova finansijskih i drugih prevara. 176. KOMPJUTERSKE SABOTAŽE Kompjuterske sabotaže, kod nas u KZ pod nazivom racunarska sabotaza. Sastoji se u unosu, izmenama, brisanju ili potiskivanju računarskih podataka ili računarskih programa ili upad u računarski sistem sa namerom da se onemogući funkcionisanje računara ili telekomunikacionog sistema.
90
To znači da uništenje ili oštećenje kompjutera i drugih uređaja za obradu podataka u okviru kompjuterskih sistema, ili brisanje, menjanje, odnosno sprečavanje korišćenja informacija u njihovoj memoriji. To se čini oštećenjem operativnog sistema u informativnom mehanizmu i programima korisnih usluga, prvenstveno onih koji imaju javnu funkciju čuvanja i korišćenja podataka za državne organe, ustanove, preduzeća ili druge organizacije od opšteg značaja - organi unutrašnjih poslova, saobraćaj, elektroprivreda, vodovodna preduzeća i druge ustanove i preduzeća koja čine privredni sistem ili imaju javnu funkciju. 177. KOMPJUTERSKI TERORIZAM Kompjuterski terorizam u krivično pravnom smislu podrazumeva nameru ucinioca koja se sastoji u: izazivanje straha i uznemiravanje javnosti. Kompjuterski terorizam je više buduća nego aktuelna pojava.U savremenom društvu postoji realna opasnost da informatički resursi, a posebno globalne informatičke mreže postanu i veoma efikasno sredstvo u terorističkoj aktivnosti, posebno zašpijunažu, sabotažu, upade u nacionalne sisteme, banke podataka, računarske resurse, bezbednosne i odbranbene komunikacione sisteme, objekte kojima se elektronski upravlja - rafinerije nafte, aerodromska postrojenja, železnice, vodovode, elektro snadbevanje i slične objekte za značaj građana. Teroristi planiraju korišćenje i svih vidova oružane tehnike zasnovanena korišćenju visoke kompjuterske tehnologije kao i raspoloživih „tržišnih kadrovskih potencijala“- da obučavaju teroriste za tajne akcije putem visoke tehnologije. 178. KOMPJUTERSKA PIRATERIJA Pod kompjuterskom piraterijom podrazumeva se: - neovlašćeno kopiranje zaštićenog računarskog programa – bespravno kopiranje, distribucija ili javno objavljivanje računarskih programa zaštićenih zakonom i - neovlašćeno kopiranje topografije – bespravno kopiranje zakonom zaštićene topografije, besplatno korišćenje ili uvoz u te svrhe topografije ili poluprovodničkog proizvoda napravljenog korišćenjem topografije i - računarski falsifikat - unos, izmena, brisanje ili potiskivanje računarskih podataka ili programa, kao i ostale vrste mešanja u obradu podataka na račun ili pod uslovima, predviđenim domaćim zakonom, koji bi predstavljao delo falsifikata da je počinjen u odnosu na klasičan predmet takvog krivičnog dela. U našem zakonodavstvu ove pojave su inkriminisane kao krivično delo: neovlašćeno iskorišćavanje autorskog dela ili predmeta srodnog prava i krivično delo: neopvlašćeno uklanjanje ili menjanje elektronske informacije o autorskim i srodnim pravima. Ova pojava je takodje poznata pod nazivom poslovna piraterija. 179. KOMPJUTERSKI VANDALIZAM Kompjuterski vandalizam svodi se na: namerno ostecenje racunarskih podataka ili racunarskih programa ( bespravno brisanje, ostecivanje, kvarenje ili potiskivanje). U nasem KZ ova dela inkriminisana su kao krivicno delo: ostecenje racunarskih podataka i programa i krivicno delo: pravljenje i unosenje racunarskih virusa.
91
180. KRIMINALITET VEZAN ZA KOMPJUTERSKE MREZE Ovaj oblik kriminaliteta je oblik protivpravnog ponasanja kod koga se kompjuterske mreze javljaju u trostrukoj ulozi: - kao sredstvo izvrsenja krivicnog dela - (kod decje pornografije, zloupotrebe intelektualne svojine, on line prodaje nedozvoljene robe – droga, organi, ljudi...) - kao cilj – objekat izvrsenja – (napadaju se servisi, funkcije i sadrzaji koji se nalaze na mrezi, kradu se podaci i usluge...) - kao socijalni i tehnicki ambijent izvrsenja kr.dela – (sluzi za prikrivanje kriminalnih radnji, koriscenje mreze kao nacina zastrasivanja i sl...). U nasem KZ ovo delo inkriminisano je kao delo: neovlascen pristup zasticenom racunaru, racunarskoj mrezi i elektronskoj obradi podataka. 181. FAKTORI KOMPJUTERSKOG KRIMINALITETA Faktori ove vrste kriminaliteta mogu se svrstati: a) tehnicke faktore – laka pristupacnost i softverska nezasticenost racunarske tehnologije b) tehnicko-tehnoloske faktore – nesigurnost mreza koje omogucavaju pristup kompjuterskim sistemima u uslovima nestrucnosti njihovih korisnika c) neadekvatnu pravnu regulativu d) neefikasne prevencije – teskoce u otkrivanju i dokazivanju, neupucenost ostecenih zrtava u izvrseni delikt, nestrucnost osoblja zaduzenih za otkrivanje ovih dela. 182. TEHNICKI ITEHNICKO-TEHNOLOSKI FAKTORI Velike mogucnosti razvoja tehnike omogucavaju sirenje ovog vida kriminala. Savremeni trend kompjuterizacije ne prati adekvatan sistem tehnicke zastite i sistemska kontrola takve vrste postojanja. Uzroci nezasticenih sistema tehnicke prirode su mnogobrojni, a medju njima se isticu: - sofisticirana tehnika - prenos podataka posredstvom kompaktnih kapaciteta - ranjivost kompjuterskih sistema i nesavrsenost zastitnih programa - nedovoljna kontrola transmisionih centara i daljinskih terminala - dostupnost podataka sirokom krugu sluzbenog i tehnickog osoblja informacionih sistema Pored tehnike, na obim i intenzitet kompjuterskog kriminala, narocito utice i ubrzan tehnoloski razvoj racunarskih mreza, pre svega interneta (web servis, e-mail). 183. NEEFIKASNA PREVENCIJA Ona predstavlja podsticajni faktor kriminalno sklonih licnosti da u ovoj oblasti cine krivicna dela. Potice iz dva izvora: - slabosti u sferi korisnickog dela - slabosti operativno-istraznog sistema Pored nestrucnosti u uocavanju kriminalnih radnji, uzrok nedovoljne i neadekvatne drustvene reakcije je i svojevrsna tolerancija od strane ostecenih. Razlozi su strah od negativnog publiciteta i gubitka poverenja od poslovnih partnera. Problemi leze u shvatanju da je kompjuterski delikt savrsen zlocin, tj.da se ovakvi delikti tesko otkrivaju, da se dokazi tesko pribavljaju, a lako uklanjaju...
92
Za otkrivanje, rasvetljavanje i dokazivanje kompjuterskih delikata nuzne su dve vrste specijalistickih znanja: 1. problemskog iz oblasti koja je ugrozena kompjuterskim kr.delom 2. poznavanje mogucnosti kompjutera i nacina njegovog koriscenja Pojavom interneta, kao globalne mreze i njegovog uticaja pojavili su se novi izvrsioci – hakeri, koji imaju dobro kompjutersko znanje znatno iznad onog koje poseduju organi otkrivanja i gonjenja. Do sada su vlasti i pravne institucije uspele da otkriju samo 5% ovakvih dela. Razlozi su: - nedovoljna motivisanost policijskih organa - neodgovarajuca strucnost i osposobljenost - neadekvatna tehnicka opremljenost za rad u ovoj oblasti. 184. FAKTOR PRAVNE (NE) REGULACIJE U ovoj oblasti nisu jasno postavljena zakonska pravila uredjenosti odnosa cijim povredama normi bi ona nedvosmisleno predstavljala neki oblik prestupa u vidu prekrsaja ili kr.dela. zbog toga postoji i nedovoljna izgradjenost krivicnopravnog sankcionisanja ove vrste delikata. Posledica je da pravni i sudski oblici zastite zaostaju za kompjuterskim kriminalom koji se sve vise razvija. Jos uvek nedostaju uslovi obezbedjenja sigurnosti podataka i bezbednosni zahtevi zasnovani na medjunarodno prihvacenim standardima. 185. SUBJEKTIVNI FAKTORI Na faktore kompjuterskog kriminaliteta uticu: - opsti socijalni cinioci, koji su se javili usled povoljnih kriminalnih okolnosti - subjektivni cinioci kriminalne sklonosti samih ucinioca kr.dela Ovi faktori se ticu motivacije izvrsilaca ove vrste krivicnih dela koju ne cine samo finansijski i skonomski razlozi, nego i avanturisticki motivi, potreba za dokazivanjem (karakteristicna za maloletnike), glorifikacija medija... 186. TIPOLOGIJA KOMPJUTERSKIH DELIKVENATA Kompjuterski delikvent je u javnosti predstavljen kao kompjuterski znalac, inteligentan i sposoban covek, vest i avanturista, s druge strane ovaj izvrsilac je po mnogo cemu osoba istovetnih moralnih, karakternih i drugih osobina primerena vrsti klasicnih delikata i motiva iz kojih ih cini. To su lica koja moraju da poseduju posebna strucna i prakticna znanja i vestine u domenu visoke informaticke, racunarske i kompjuterske tehnologije u kojima su sva tehnoloska sredstva dostupna. Obicno se dele na: 1. hakere (amateri) 2. profesionalni izvrsioci Hakeri su osobe visoko motivisane za testiranje sopstvenih mogucnosti i mogucnosti kompjutera, radi upada u tudje kompjuterske sisteme. Obicno su u pitanju mladje osobe (17 – 25 godina), s predispozicijama pracenja tehnoloskih napredaka u ovoj oblasti. Oni su osobe iznadprosecne inteligencije, sa svojstvima vestog, ambicioznog, narcisoidnog tipa. U
93
najvecem broju slucajeva ne nanose stete sistemima, njihove stete se ogledaju u upadu u sisteme, bez koristoljubljivih ili politickih motiva. Njihovi otivi se sastoje u tome da pronadju slab sistem, pronadju neki novi softver ili igricu, da ostave saljive poruke... medju njima ima i mali broj vandala sklonih da uniste ili modifikuju podatke, ubace viruse... Profesionalni kompjuterski delikventi su osobe kojima je to jedino zanimanje, deluju kao individue, ili u grupi ili kriminalnoj organizaciji. Razlikuju se od hakera po motivu: - politicki (spijunaze, sabotaze, terorizam); - koristoljubivi (poslovna i industrijska spijunaza, piraterija, kradja i prevare); - vandalski orijentisani motivi i postupci. MALOLETNICKA DELIKVENCIJA 187. POJAM MALOLETNICKE DELIKVENCIJE Maloletnička delikvencija je pojava socijalno neprilagođenog ponašanja posebne populacione strukture stanovništva, koja se više ne smatra decom, ali u razvoju nisu dostigla stadijum punoletstva. Maloletnik je osoba posebne uzrasne kategorije i biopsihičkih osobina. Od odraslih se razlikuje po stepenu emocionalne i intelektualne zrelosti, svesnosti postupaka i odgovornosti za svoje ponašanje. Maloletnici se razvrstavaju u kategorije mlađih - osobe između 14-16 godina života i strarijih maloletnika – osobe između 16 i 18-te godine života. Podela se zasniva na anatomskoj i psihičkoj razvijenosti, odnosno mentalnoj zrelosti određene strukture maloletničke populacije i usklađenosti njihovog odnosa u pogledu usvajanja i poštovanja pravnih, moralnih i društvenih normi. Sankcije za maloletne delikvente se razlikuju od onih koje su predviđene za odrasle osobe (maloletnički zatvor i vaspitne mere). Maloletnik pripada starosnoj populaciji intenzivnih emotivnih, fizickih i seksualnih promena, koje su uslov socijalnog sazrevanja. Oni spadaju u najrizicnije grupe sklonosti delikventnom ponasanju, a posebno nasilnistvu. U odredjivanju pojma maloletnicke delikvencije postoji 3 pristupa: 1. uze shvatanje po kome su to samo one radnje i ponasanja koji su obuhvaceni pozitivnim krivicnim zakonodavstvom. 2. sire stanoviste koje polazi od prekrsaja svih pravnih normi, a ne samo krivicnopravnih. 3. maloletnicko prestipnistvo podrazumeva takvo devijantno ponasanje mladih kojima se krse legalne norme i odgovarajuci propisi odredjenih ustanova i zajednica, kao i moralne norme drustvene sredine. Neke klasifikacije razlikuju: - preddelikventno ponasanje (svi oblici prestupnistva, izuzev kriminaliteta) - delikventno ponasanje (predstavlja krivicna dela) kod nas su maloletnici odgovorni za sva dela i prekrsaje kao i odrasli. Prema savremenom shvatanju maloletnicko prestupnistvo jeste svako ponasanje pojedinaca ili grupe mladih koje je protivdrustveno, odnosno drustveno neprihvatljivo, tj.kada se krse pravne ili moralne norme nekog drustva i koje kada je vidljivo izaziva spontano ili organizovano drustveno reagovanje u nameri da se zastite drustvana dobra i vrednosti a i sami akteri takvog ponasanja.
94
188. MALOLETNICKI KRIMINALITET Kriminalitet je najtezi oblik maloletnickog prestupnistva. Karakterističan je po tome što je znatno zastupljen u kriminalitetu, ali i po obimnosti u pojedinim njegovim oblicima. Zastupljen je: - u delima s elementom nasilja - u novim organizovanim i kolektivnim oblicima kriminaliteta Maloletnici najčešće vrše: - imovinske delikte - najviše dela krađe, i taj procenat u ukupnom maloletničkom kriminalitetu je oko 50%. - saobracajne delikte. Oni su prouzrokovani faktorima neiskustva, ali i posebne psihostrukture. - seksualne delikte - posebno krivična dela silovanja. U nekom oblastima kriminaliteta maloletnici skoro da ne učestvuju posebno kada je u pitanju politički kriminilatit, dela protiv službene dužnosti i krivična dela privrednog kriminaliteta. U novije vreme je za maloletnički kriminilatit karakterističan povećan broj delikata nasilja, i pojedinačnog i kolektivnog. Kolektivni kriminalitet je prisutniji nego kod odraslih, maloletnici nasilje na ulici prenose kao model ponašanja iz porodične sredine, gde su i sami bili zlostavljani psihički, fizički i seksualno. Žrtve su slabiji i hendikepirani pojedinci koje maltretira grupa, kao i starije i bespomoćne osobe. Spontano nasilje se javlja u formi izazivanja nereda i organizovane primene nasilja, koje je samo sebi cilj, na primer na sportskim takmičenjima, koncertima i drugim vidovima javnih manifestacija. Poluorganizovanom nasilju skloniji su mlađi maloletnici aktima zastarsivanja, reketiranja učenika, otimanju stvari, sitnim krađama, neposrednim sukobima - tučama. Ove grupe zlostavljaju svoje vršnjake u školskim dvorištima, na ulici, kao i u sredinama gde žive. Organizovano nasilje maloletnika sprovodi se u maloletničkim bandama. Maloletnicke bande predstavljaju poseban vid prestupničkog ponašanja koji je karakterističan po specifičnom sistemu vrednosti – organizacije, realizacije, individualnih ciljeva kroz grupno ponašanje. U grupi se stiče ugled i prestiž i ispoljavaju se specifični oblici solidarnosti – prijateljstvo, kolektivni duh, solidarnost i zajedničko ubeđenje u realizaciji kriminalnih ciljeva. Članovi se odabiraju i primaju u grupu ukoliko su spremni da prihvate posebna pravila ponašanja i sisteme vrednosti delikventne grupe. Takve grupe su isključivo karakteristične za gradske sredine. Na čelu organizacije nalazi se vođa koji neformalnoj grupi obezbeđuje jedinstvo, utiče na formiranje stavova i pravila discipline. 189. SOCIJALNO-PATOLOSKE POJAVE MALOLETNIKA Ove pojave su u toj meri izrazene u maloletnickoj populaciji da poprimaju obelezja bolesti vezane za mladost, narocito kada je rec o alkoholizmu, narkomaniji ili prostituciji. Uticaj alkohola i narkotika na zdravlje mladih je znatno izrazeniji nego kod odraslih. Javljaju se poremecaji u metabolizmu i nervnom sistemu, posledice su slabija koncentracija, poremecaji u misljenju... Problem narkomanije nije samo u bolesti, nego i u tome sto ih ostali deo populacije smatra nastranim, devijantnim i delikventnim osobama. Alkoholizam medju mladima je poprimio razmere epidemije Podaci o prostituciji pokazuju da se natezim oblikom prostitucije (ulicnom) bave pretezno mladje zene.
95
190. PREKRSAJI MALOLETNIKA Najcesci oblici prekrsaja su iz oblasti: - bezbednosti saobracaja - prekrsaji protiv javnog reda i mira (tuce, nepristojno i nasilnicko ponasanje) 191. FAKTORI MALOLETNICKE DELIKVENTNOSTI – UVODNE NAPOMENE Biopsiholoska struktura, emocionalna zrelost i socijalna obelezja maloletnih prestupnika bitno se razlikuju od odraslih delikvenata. REJ smatra da je kod maloletnih prestupnika rec neprilagodjenoj populaciji, fizicki hendikepiranim, mentalno ispod normale, zaostalim, zapustenim, neuravnotezenim licnostima, te sirocadima, skitnicama, i onima koje je nemoguce kontrolisati. 192. BIOLOSKI I PSIHOLOSKI FAKTORI Osnovni faktori istrazivanja etioloskih i fenomenoloskih problema delikvencije i devijacija su: - socijalna sredina - delikt - licnost Faktor licnosti se smatra karakteristicnim i posebno se tretira. On se objasnjava u specificnostima telesnih i psihickih promena koje su karakteristicne za adolescentno doba (vreme izmedju detinjstva i odraslog doba). U periodu adolescentne krize licnost traga za sopstvenom identifikacijom. Oni su u specificnom stanju kada im je potreban uzor, autoritet, poverenje, podrska i pomoc porodice, a kada ono izostane deca se okrecu ulici umesto porodici. Inercija i apatija su pojave najvise izrazene kod mlade generacije. Doba adolescencije pocinje od 12. do 13. godine, a zavrsava se psihosocijalnim sazrevanjem oko 24-25 godine. U pubertetskoj fazi do 16. godine kod licnosti se javljaju organske i morfoloske promene u kojima jaca fizicka konstitucija, i karakter se stabilizuje. Smatra se da licnost sazreva oko 18.godine. Granice izmedju normalnog i devijantnog kod mlade licnosti je tesko utvrditi. U ovom periodu javljaju se fizicke i seksualne promene koje mogu imati i propratne pojave kompleksa, ali i emotivnih promena koje su uslov daljeg sazrevanja. Uz to se javljaju i neka unutrasnja psihicka svojstva: opstrukcija, agresivnost ili povlacenje, depresija i izolacija. U doba asolescencije mogu se javiti i slucajevi nekih psihopatskih stanja. Neuroze mogu izazvati dva tipa ponasanja: - ekspanzivni ( od potpune poslusnosti do agresivnosti i klasicne delikvencije) - inhibirani VARDOP nabraja: - delikvente sa organskim poremecajima, (lica sa poremecajima nastalim u toku rodjenja ili ranoj mladosti) - tesko deprivirane delikvente, - emocionalno poremecene delikvente - delikvente sa problemima u porodici - situacione delikvente
96
193. SOCIJALNI FAKTORI Tipicni maloletni prestupnik je osoba muskog pola, izvrsilac imovinskog delikta, potice iz porodice sa poremecenim odnosima, ima slabe kontakte sa ocem, probleme sa ucenjem i ponasanjem u skoli, drogira se i sklon je agresivnom ponasanju. Bitno obelezje maloletnickog prestupnistva je saucesnistvo. Posebni faktori uticaja na maloletnicku delikvenciju su uticaji porodice, skole, slobodnog vremena, sredstava masovne komunikacije i licnosti maloletnika. 1. uticaj porodicnih faktora. Porodicna sredina je primarni element socijalizacije. Na vaspitni proces mlade licnosti odrazavaju se strukturalni porodicni poremecaji (razvodi, gubitak ili napustanje dece jednog ili oba roditelja, zanemarivanje...). u porodicne faktore ubrajaju se i materijalna sigurnost, zaposlenost, odnos i briga roditelja, stambeni uslovi... smatra se da je stabilnost porodice i porodicna veza cvrsca u ruralnim nego u urbanim sredinama. Faktori urbanizacije i migracije iz ruralne u urbanu sredinu izazivaju stresove. 2. skola je institucija u kojoj se odvijaju najvazniji vaspitni i obrazovni procesi socijalizacije licnosti i osposobljavanje za odgovarajuce radne i drustvene funkcije. Skolski program je vise okrenut na obrazovni nego na vaspitni aspekt mladog coveka.u obrazovnom sistemu nedostaje odgovarajuca oprema, laboratorije, sportske dvorane koje bi zaokupili interes i paznju ucenika. 3. slobodno vreme, pored porodice i skole ostatak vremena koje je slobodno bitno utice na opredeljenja, stavove i ponasanje, koje u odsustvu pozitivnih sadrzaja prelaze u devijantno i delikventno ponasanje. U sticaju nepovoljnih okolnosti, da se izbegnu otudjenost i dosada, dolazi do formiranja maloletnickih bandi. 4. medijski uticaj znatno prisutniji nego kod delikvencije odraslih. Mas-mediji (film, TV, tzv.sund literatura) nude adolescentima model zivota i kolektivnog oponasanja. BARNET tvrdi da nasilje koje se prikazuje na televiziji u velikoj meri povecava prag nasilja kod dece. Istice se da je film sredstvo preko kojeg maloletnici prazne svoju emotivnu napetost i duboka psihicka opterecenja. 5 proces socijalizacije veoma bitan uzrok maloletnicke delikvencije je pre svega proces vaspitanja, odnosno vaspitna zapustenost. Vaspitanje podrazumeva pravilan drustveni i intelektualni razvoj dece i vaspitanja mladih. Devijantnost u ponasanju mladih moze biti posledica i represivnog i apstinentnog nacina vaspitanja. Vaspitna zapustenost ogleda se u odsustvu dusevnog, intelektualnog i moralnog razvoja licnosti. EKOLOŠKI KRIMINALITET 194. POJAM I OBLICI EKOLOSKE DEVIJANTNOSTI Ekoloski problemi su takvi da izazivaju poremecaje drustvenih funkcija, sa uzrocima tipicno drustvenim i psiholoskim u meri kojomje to drustveno uslovljeno. Covek je nuzno upucen na prirodu i zivot u svojoj okolini. Naucna disciplina koja se bavi tim odnosima naziva se ekologija (oikos – dom). U najopstijem smislu ovaj pojam znaci proucavanje odnosa izmedju zivih bica i prirode, odnosno okoline, kao delova jedinstvene celine.
97
Ekologija nije samo nauka, ona je i etika. Ekoloski problemi vrednosti se ispoljavaju u kvalitetu zivota coveka. Taj kvalitet cini ukupnost covekovih individualnih, materijalni, duhovnih i kulturnih vrednosti. Odnos coveka i prirode je uzajaman, ali je priroda uslov opstanka coveka. Ona prema njemu vrsi trostruku funkciju: - biolosku (zdravlje) - ekonomsku (prirodne rezerve) - socijalnu (duhovni razvoj) Da bi se sacuvala priroda kao vrednost, od coveka se ne trazi samo da je prilagodjava sebi, nego da se i sam njoj prilagodi. Covek je taj koji zloupotrebom nauke vrsi nasilje nad prirodom. 195. POSLEDICE LJUDSKE DELATNOSTI U PRIRODI Posledice devijacije u odnosu coveka prema prirodi ne iskazuju se samo u zagadjivanju okoline, vec i u iscrpljivanju njenih rezervi. Nije problem u kolicini zahvatanja, vec u nerazumnom uzimanju onih rezervi cije su kolicine ipak ogranicene. Svojom delatnoscu cvek je bitno izmenio okolinu a svesnim iskoriscavanjem prirode narusio zakonitu prirodnu ravnotezu, cime je svakako ugrozio i sopstvenu egzistenciju.To je dovelo do ekoloske krize. Na jednoj strani javlja se eksploatacija prirode, proizvodnja i rasipnistvo, a na drugoj socijalna beda stanovnistva. Nacelo profita je u sukobu sa nacelom humanizacije. Osnovu zivota na zemlji cine bioloska zajednica – ekosistem, koji prirodnim zakonitostima funkcionise na povezanosti beljne mase, zivih bica (ljudi i zivotinja) i mikroorganizama, procesa u kojima se prvi javljaju kao proizvodjaci, drugi kao potrosaci, treci kao rastvaraci. Taj proces nuzno zahteva ravnotezu ne samo medju njima, nego i medju elementima koji ih uslovljavaju – voda, zemlja i vazduh. Najcesci problemi su u zagadjivanju i unistenju biosfere (zemlja, vazduh i voda). Zagadjivanje biosfere moze biti nuklearno, industrijsko, saobracajno, urbanisticko... Industrijsko je najizrazitije, a nuklearno utice na genetske promene, a ekoloska trovanjate vrste dovode do masovnih pojava teskih bolesti kao sto su kancer, erterioskleroza, razna neuroloska oboljenja. 196. ETIOLOSKE OSNOVE EKOLOSKE DEVIJANTNOSTI Ekoloska kriza vezana je za odnose u socijalnoj zajendici: odonos coveka i drustva i odnos coveka i prirode. Uzroci ekoloske krize mogu biti razliciti: - neki autori smatraju da je problem u ekspanziji stanovnistva, teznji za blagostanjem i slobodnim vremenom. - drugi vide problem u tehnizaciji sveta - treci u povecanju broja stanovnika, problemu proizvodnje hrane, iscrpljivanju prirodnih sirovina i nedostatku energije. Ekoloska destrukcija uslovljana je ekoloskom svescu, kao delom opste drustvene svesti i kulture.i socijalno izopacnog shvatanja o vrednostima (tzv. teorija krize). Ekoloska kriza je izraz krize svesti coveka o prirodnim vrednostima.
98
Postoje tri kljucna problema: - stanje svesti – subjektivna strana problema - demografska ekspanzija - ograniceni prirodni resursi – objektivna strana problema 197. KRIVICNOPRAVNI STANDARDI, REGULACIJA I EFEKTI Medjunarodna zajednica je svojim aktima utvrdila niz mera, postupaka i sredstava sa ciljem da se otklone, sprece ili umanje izvori ugrozavanja prirodne sredine. Znacajni dokumenti koji su doneti u ovoj oblasti su: - Konvencija o građanskoj odgovornosti za štete nastale usled aktivnosti koje su opasne za životnu sredinu. Pod opasnim aktivnostima za životnu sredinu, Savet Evrope je predvideo: proizvodnju, rukovanje, skladištenje, uzgajanje, utovar, istovar jedne ili većeg broja opasnih supstanci ili svaku delatnost koja je slične vrste u vezi sa ovim opasnim supstancama - Konvencija o zastiti zivotne sredine putem krivicnog prava kojom se uspostavljaju osnove jedinstvene krivicnopravne zastite zivotne sredine i osnove odgovornosti fizickih i pravnih lica. Objektima zastite odredjuje se zivotna sredina koja obuhvata: ljude (odredjene vrednosti ljudskog zivota, telesnog integriteta ili zdravlja), vazduh, vodu i zemljiste, imovinu biljke i zivotinje. U nasem krivicnom pravu postoje mnogobrojna krivicna dela iz ove oblasti. U prvu grupu spadaju: - krivicna dela zagadjivanja zivotne sredine - nepreduzimanje mera zastite zivotne sredine - ostecenje objekata i uredjaja za zastitu zivotne sredine - ostecenje zivotne sredine U drugu grupu spadaju: - ubijanje i mucenje zivotinja - prenosenje zaraznih bolesti kod zivotinja i biljaka - proizvodnja stetnih sredstava za lecenje zivotinja - pustosenje suma, sumska kradja - nezakonit lov i ribolov 198. POJAM RECIDIVIZMA Recidivizam ili povratništvo je krivicno delo kojedelikvent pnovo izvrsi. Bitni elementi su: - ranija osuda - ponovno izvrsenje kr.dela - identicnost pobuda za novo delo - vremenska distanca izmedju ranijeg i novog dela Prema prirodi krivicnog dela razlikuje se: - opsti (bilo koje kr.delo koje ponovi isti izvrsilac) - specijalni povrat (izvrsenje istovrsnog kr.dela)
99
Sustinu recidivizma cine sledeci elementi: - da je neko lice koje je izvrsilo kr.delo i za isto bilo osudjeno ili na neki drugi nacin tretirano od strane drustva, izvrsi novo kr.delo (povratnik sticto sensu) - da je neko lice koje je izvrsilo kr.delo i za isto bilo osudjeno ili na neki drugi nacin sluzbeno tretirano, ponovo preduzme kriminalnu delatnost zbog svog opasnog stanja (povratnik lato sensu). Penoloska definicija pod recidivizmom smatra da pravosnazno osudjeno lice ponovo izdrzava kaznu u kazneno-popravnoj ili nekoj drugoj ustanovi za izvrsenje krivicnih sankcija. 199. KRIVICNO-PENOLOSKI ZNACAJ RECIDIVIZMA Problem recidivizma istice znacaj ne samo u obimu nego i vrste kriminaliteta. U fenomenoloskom smislu recidivizam je karakteristican za krivicna dela izrazenijeg stepena profesionalizacije, kao sto su imovinska dela, krivicna dela organizovanog kriminaliteta i prevare, dok u etioloskom ukazuje na elemente uzrocnosti, npr.kod seksualnih delikata i maloletnicke delikvencije. Penoloska analiza povratnistva govori o dve moguce vrste uzrocnih faktora: - neadekvatnoj drustvenoj reakciji (neprimeram izbor krivicnih sankcija) - neodgovarajuci tretman u kazneno i vaspitno-popravnim ustanovama za izvrsenje kr.sankcija (neadekvatan tretman prevaspitavanja i neuspeli proces resocijalizacije). 200. TIPOLOGIJA RECIDIVISTA Istraživanja su pokazalana na to da polovina ili dve trećine povratnika živi u gradu, ali i da od ukupnog broja povratnika, jedne i druge populacije dve trećine potiče sa sela. Njihova bitna socijalna obeležja su: - većina je živela u nepovoljnim porodičnim prilikama i odnosima u porodici; - nedovoljno ili nepotpuno obrazovanje i nezaposlenost; - rana i dugotrajna maloletnička kriminalna U ukupnom povratništvu recidivizam maloletnika posmatra se kao posebno aktuelna pojava jer se u ovoj populacionoj strukturi odvija proces sazrevanja i stvaranja navika kriminalnog ponašanja. Maloletnici povratnici se u više od dve trećine slučajeva pojavljuju u delovima protiv imovine vršeći dela krađe i teške krađe. Tipologija delikvenata recidivista moguća je po kriminološkim kriterijumima vrste delikata u kojima se najčešće pojavljuju i deli se na: 1. DELIKVENTE IZ NAVIKE, 2.DELIKVENTE PO TENDENCIJI. 3.PROFESIONALNE DELIKVENTE Delikventi iz navike su recidivisti asocijalne prirode kod kojih se postepenim ponavljanjem prestupničkog ponašanjastvara kriminalna navika. Oni se kriminalno odaju još u ranoj mladosti, socijalno su neprilagođeni, psihopatske prirode-nesposobni za socijalizaciju, emocionalno nestabilni, prosečne ili ispod prosečne inteligencije i nižeg nivoa obrazovanja i niskog praga frustracione tolerancije. Delikventi po tendenciji ili delikventi iz strasti su osobe čija je kriminalna karijera više uzrokovana subjektivnim činiocima ličnosti nego socijalnim faktorima, bilo da su u pitanju
100
faktori poremećaja biološkog, psihološkog ili psihopatološkog karaktera. Mere izricanja kazne kod ovog tipa prestupništva najčešće su mere bezbednosti čuvanja, lečenja i posebne terapeutske mere u zatvorenim tipovima ustanove. Profesionalni delikventi su izvršioci krivičnih dela koji su po nekim osobinama slični povratnicima iz prve kategorije, ali sa posebnostima racionalne kriminalne orijentacije, odnosno izbora vršenja krivičnih dela kao profesije, zanimanja i motivom koristoljubive prirode, koja kod prve kategorije nije uvek izražena.
101
