KRIMINOLOGIJA 1. Pojam kriminologije Odrediti pojam kriminologije znači odgovoriti na pitanje ,,šta se podrazumeva pod terminom kriminologija?". Odgovarajući na ovo pitanje, odmah možemo konstatovati da nema jedinstvenog i opšteprihvaćenog gledišta o tome šta je kriminologija. Određivanje pojma kriminologije staro je koliko i krimiriologija kao nauka, ali jedna precizna, opšte prihvaćena i jedinstvena defimcija još uvek nije utvrdena. Svaki autor, a kriminologijom su se bavili stručnjaci različitih naučnih discipina: psihijatri, psiholozi, sociolozi, filozofi, pravnici, kriminalisti, imao je svoje shvatanje i defirticiju kriminologije, zavisno od osnovnog teorijskog i metodoioškog opredeljenja u izučavanju predmeta kriminologije. Razlike u shvatanjima postoje i među kriminolozima u pogledu razumevanja pojma kriminologije, u tome šta je karakteriše i predstavlja njenu bit. Tako se može zaključiti da ima onoliko koncepcija pojma kriminologije koliko ima kriminologa. Kompleksnost predmeta izučavanja, korišćenja znanja i dostignuća različitih naučnih oblasti u objedinjavanju tog predmeta, uticali su da pojedini autori smatraju da je "kriminologija kraljica bez kraljevstva", odnosno da su ''kriminolozi kraljevi bez kraljevstva". Medutim, izučavanja kriminaliteta u okviru posebne nauke, kao teorijsko saznajne, praktične, organizovane i planske istraživačke društvene delatnosti, javlja se tek krajem osamdesetih godina 19. veka. Francuski antropolog Pol Topinar (Paul Topinard) upotrebio je pojam "kriminologija" za izičavanje nauke koja se bavi izučavanjem izvršenih krivičnih dela. Italijanski pravnik Garofalo upotrebio je ovaj pojam za naziv svoje knjige "Kriminologija" (1885.), podrazumevajući pod krimmologijom nauku (učenje, grčke reči logos) o kriminalitetu, zločinu (lat. crimen). Prilikom određivanja pojma kriminologije autori se razlikuju po tome da ovaj pojam shvataju šire ili uže. Gotovo sve navedene uže i šire definicije kriminologije imaju određenu naučnu vrednost i opravdanje. Kritika pojedinih shvatanja sigurno ne bi dovela do opšteprihvaćene, jedinstvene definicije. Stoga smo na osnovu postojećih saznanja, odredili pojam kriminologije u užem smislu obuhvatajući, po našem mišljenju, bitne elemente za definisanje. Kriminologija se može definisati kao samostalna, teorijsko-empirijska, interdisciplinarna društvena nauka o fenomenološkim karakteristikama i uzrocima kriminaliteta kao masovne društvene pojave i kriminalnog ponašanja kao pojedinačne pojave, sa ciljem njegovog objašnjenja i suzbijanja. 2. Predmet izučavanja kriminologije Određivanje predmeta izučavanja kriminologije usko je povezano sa određivanjem pojma kriminologije. Odrediti predmet kriminologije znači utvrditi šta kriminologija izučava, kojim se pitanjima i problemima bavi, da bi se sagledalo njeno mesto u sistemu nauka i odnos sa srodnim naukama i naučnim disciplinama. Iako značajno i osnovno, odredivanje predmeta kriminologije još uvek je sporno među kriminolozima. Već skoro dva veka u kriminološkoj literaturi neprekidno se utvrđuje predmet njenog izučavanja, što je svakako povezano i sa utvrđivanjem pojma kriminologije. Postoje različita shvatanja o širini predmeta koji kriminologija izučava i o tome da li kriminologija pripada društvenim, pravnim ili prirodnim naukama, da li je grupa nauka ili je samostalna, autonomna, sintetička nauka. Međutim, skoro svim teorijskim definicijama predmeta kriminologije zajedničko je da kriminalitet čini najvažniji polazni elemenat za određivanje predmeta kriminologije, Iz navedenih različitih shvatanja predmeta kriminologije može se zaključiti da pojedini autori isuviše proširuju predmet kriminologije nkljnčujući niz pošebnih nauka i naučnih disciplina. To su shvatanja predmeta kriminologije u najširem smislu i ona su najčešće povezana sa sagledavanjem kriminologije kao grupe nauka. Proširivanje predmeta kriminologije kriminalnom politikom, sociologijom zakona, kriminalistikom ili penologijom, dovodi do nagomilavanja i razuđenosti niza različitih činjenica i pojmova što otežava sagledavanje i detaljno teorijsko i empirijsko proučavanje kriminaliteta kao masovne društvene pojave i pojedinačnog ponašanja. Stoga, po našem mišljenju, predmet proučavanja kriminologije je kriminalitet kao masovna društvena pojava i kriminalno ponašanje kao pojedinačna pojava. Saglasno ovoj definiciji, razlikuju se makrokriminologija (proučava kriminalitet kao masovnu društvenu pojavu) i mikrokriminologija (proučava kriminalitet kao pojedinačnu pojavu) kroz dve oblasti izučavanja: kriminalnu fenomenologiju (pojavni oblici, obim, struktura, strukturalne promene, dinamika, prostorna i vremenska rasprostranjenost kriminaliteta) i
kriminalnu etiologiju (uzroci - opšti i neposredni, uslovi i povodi kriminalnog ponašanja). Važno je napomenuti da proučavanje kriminaliteta u okviru kriminologije nije nešto apstraktno ili irelevantno, već ima veliki uticaj na delinkvente, žrtve, one koji štite krivičnopravni sistem, ali i na sve ostale gradane. 3. Pojam kriminaliteta Kriminalitet je negativna društvena pojava, koja je, zbog svoje rasprostranjenosti i društvene opasnosti, predmet neprekidnog interesovanja nauke i prakse. Da li će jedno ponašanje postati kriminalno zavisi od političara koji kreiraju zakon, sudija koji ga tumače i onih koji su odgovorni za sprovodenje zakona. Medutim, u teorijskom pogledu još uvek nema jedinstvenog shvatanja o tome šta je kriminalitet, odnosno zločin i da li je uopšte podesno naučno izučavati ovu pojavu. Definicije kriminaliteta su različite, često međusobno suprotne uz upotrebu različitih sinonima: zločin, delinkvencija, prestupništvo, devijantno ponašanje, društveno negativno ponašanje, antisocijalno ponašanje i sl. Istorijski posmatrano reč zločin, "crimen", upotrebljavali su najpre Rimljani za označavanje sudske odluke ili presude; kasnije se taj termin koristi za označavanje neosnovane optužbe, okrivljenja ili prekora, pojedinosti na koje se žali tužilac. Kasnije, pojedini pisci nastoje da nađu takvu đefiniiju kriminaliteta koja bi važila za sve zemlje i sva vremena, dok su drugi negirali mogućnost nalaženja jedinstvenih kriterijuma za definisanje. Defincija kriminaliteta je zavisila od opštih shvatanja autora o uzrocima kriminaliteta, pa, kako je teorija o uzrocima kriminaliteta bilo mnogo, postoji i veliki broj deflnicija kriminaliteta. Teškoću koja postoji u tom pogledu pokušaćemo da savladamo polazeći od konstatacije da sve definicije kriminaliteta polaze od izvesnih normi i da se zavisno od toga razlikuje pravno i sociološko definisanje kriminaliteta. Ove dve definicije najčešće su zastupljene u naučnim radovima i najvažnije su za određivanje predmeta kriminologije. 4. Krivičnopravno definisanje kriminaliteta Izučavanje društveno opasnih ponašanja bilo je najpre predmet krivično- pravne nauke, a znatno kasnije kriminologije kao posebne nauke o kriminalitetu. U torn periodu krivično pravo je imalo određena kriminološka obeležja jer je posmatralo krivično delo ne samo i isključivo kao pravni, već i kao društveni fenomen. Pravne definicije kriminaliteta nastale su u vreme kada krivičnopravna i kriminološka izučavanja nisu bila jasno razgraničena i kada odnos izmedu krivičnog prava i kriminologije nije bio precizno odreden. Smatralo se da predmet kriminologije i pojam kriminaliteta nije moguće odrediti bez krivičnog prava. Prema većini pisaca, koji prihvataju uže pravno definisanje, kriminalitet čine ona ponašanja koja su inkriminisana u pozitivnom krivičnom zakonodavstvu kao krivična dela. Tako se predmet kriminologije ograničava na krivična dela kao najtežu vrstu kažnjivih radnji. Krivičnopravna defmicija zasniva se na principu zakonitosti, koji je uvela klasična krivičnopravna škola (nullum crimen sine lege) i omogućava sigurnost u pogledu obima i sadržaja učinjene protivpravne radnje. U okviru pravnog odredivanja pojma kriminaliteta postoji i šira pravna definicija po kojoj se pojam kriminaliteta proširuje na sve kažnjive radnje u odredenom pravnom sistemu. Pod kriminalitetom se podrazumeva svako protivpravno ponašanje (činjenje ili nečinjenje) za koje po važećim propisima odredene zemlje nadležni organ može izreći sankciju. Ovo shvatanje potiče od Ferija, koji je smatrao da je zločin protivpravan akt kojim se povreduje neko pravo. Pravno definisanje kriminaliteta, posebno uže pravne defmicije, bile su kritikovane kao formalno-dogmatske, preuske, nedovoljne da objasne kriminalitet sa šireg društvenog stanovišta zbog velike promenljivosti inkriminisanja u vremenu i prostoru, kao i neusklađenosti inkriminacija u pojedinim zakonodavstvima. Osim toga, u društvu postoje takva ponašanja, pojave i procesi, koji se događaju u okviru pravno sankcionisanog sistema i ne predstavljaju kriminalitet sapravnog stanovišta ili sa stanovišta "normativne grupe" koja donosi zakone i sankcioniše, dok se sa stanovišta drugih grupa i slojeva smatraju posebno društveno opasnim ("kriminalitet belog okovratnika", izvesna ponašanja u privrednom poslovanju kojima se krše administrativno-pravni propisi i si.). Uže pravno defmisanje svodi kriminologiju na dopunsku krivičnopravnu disciplinu i potpuno zanemaruje socijalnu stranu kriminaliteta. Danas je u literaturi najviše zastupljeno pravno definisanje korigovano sociološkim shvatanjima. To znači da se prilikom defmisanja kriminaliteta polazi od krivičnopravne defmicije u širem smislu, tako da se kriminalitetom smatraju ne samo krivična dela predviđena krivičnim 2
zakonodavstvom jedne zemlje, već i druge kažnjive radnje, uz sociološku, psihološku i drugu analizu odgovarajućih pravnih normi i kriminalnog ponašanja. U sklopu ovako odredene definicije kriminaliteta može se razlikovati: 1. KR1MINALNO PONASANJE kao pojedinačno, individualno ponašanje za koje važeći nacionalni zakoni predvidaju sankcije ili ponašanje kojim se krše međunarodnopravne norme o ljudskim pravima. To je ponašanje kojim se povreduje jedna ili više žrtava a rezultat je različitih društvenih i psiholoških uzroka i faktora. 2. KRIMINALITET KAO MASOVNA DRUŠTVENA POJAVA predstavlja ukupnost kriminalnih ponašanja na odredenom prostoru i u odredenom vremenu. Ovako shvaćen kriminalitet ima kvantitativno određenje, njegov obim, struktura i dinamika prate se na osnovu kriminalne statistike. Izmedu kriminaliteta kao masovne društvene pojave i kriminalnog ponašanja kao individualne pojave postoji tesna povezanost. Tačnu prirodu te povezanosti teško je odrediti jer sažimanje pojedinačnih ponašanja u kolektivnu akciju predstavlja jedan vrlo kompleksan fenomen. 5. Sociološko definisanje kriminaliteta Sociološke definicije kriminaliteta polaze od toga da se kriminalitet ne može u potpunosti sagledati u oblasti zakona, pa je potrebno obuhvatiti i druga antidruštvena ponašanja. Kriminalitet je društveni fenomen, daleko širi od okvira koje pruža krivično pravo. Stoga se sociološki sadržaj kriminaliteta i njegove medusobne veze moraju proučavati kao suština kriminaliteta. Krivično delo, kao ljudska i društvena realnost, sastoji se u napadu jednog ili više lica na najviše društvene vrednosti. Sva sociološka shvatanje polaze od toga da se pod kriminalitetom podrazumevaju ponašanja koja odstupaju od pravnih, moralnih, kultumih, običajnih i drugih normi i pravila koja važe u jednom društvu, a učinjena su na štetu pojedinaca u okviru tog društva. Sociološke definicije kriminalnog ponašanja mogu se podeliti na tri grupe: - prva grupa obuhvata shvatanja po kojima je kriminalno ponašanje kršenje bilo kakvih, ne samo legalnih normi ponašanja. Selin je tvrdio da je pravo kriminološko proučavanje, proučavanje normi ponašanja i suštinska komponetna kriminaliteta je konflikt između kultura. Kriminologija treba da proučava šta ljudi smatraju nepoželjnim ponašanjem i ne sme biti ograničena promenama zakona; - druga grupa shvatanja odnosi se na definisanje kriminalnog ponašanja kao kršenja ljudskih prava i sagledava kriminologiju kao studiju kršenja ljudskih prava. - u okviru treće grupe shvatanja kriminalno ponašanje se definiše kao ponašanje protivno interesima elite. Dela koja se definišu kao kriminalna postoje da bi se zaštitila vladajuća ekonomska klasa, pa je kriminalno ponašanje ponašanje koje je u skladu sa pozicijom jedne klase. Ljudi koji imaju moć stvaraju i utiču na zakone tako da oni odgovaraju njihovim interesima i nisu u stanju da ponašanje elite definišu kao kriminalno. Svaka od ovih definicija može biti kritikovana. Selin ne razlikuje kriminalno ponašanje od društvenih devijacija; Svedingerovi pretpostavljaju da postoji pouzdan metod (različit od intuicije) za odredivanje šta jesu a šta nisu ljudska prava, a trećoj definiciji se može prigovoriti da govori o tome kako nastaju zakoni. 6. Pojam i oblasti izučavanja kriminalne fenomenologije Termin "fenomenologija" (od grčke reči "phainomenon" - ono što se vidi, što se ispoljava, i "logos" - učenje, istraživanje, nauka) označava deo filozofskog učenja o pojavama. Kriminalna fenomenologija je deo kriminologije koji proučava spoljne manifestacije kriminaliteta kao masovne društvene pojave i činjenice kroz koje se ispoljava pojedinačno kriminalno ponašanje. Smatra se (Exner, F.) da početak kriminalne fenomenologije treba tražiti još u radovima Pitavala (1734.), koji je opisivao pojedine kriminalne slučajeve. Izučavanjem kriminalne fenomenologije bavili su se najpre i najviše nemački teoretičari u skladu sa svojim shvatanjima o predmetu i konceptu kriminologije. Nemački teoretičar klasične krivičnopravne škole Fojerbah (Feuerbach) posvetio je dosta pažnje fenomenološkoj strani zločina ističući potrebu analize svih modaliteta izvršenih krivičnih dela (vreme, način, sredstva itd.). Kriminalna fenomenologija je definisana uglavnom kao "nauka o manifestaciji zločina", koja se sastoji u izučavanju pojavnih oblika krivičnih dela, načina izvršenja krivičnih dela, načina života delinkventa, njihovog ponašanja i tipologije. U novijoj kriminološkoj literaturi ističe se da predmet izučavanja kriminalne fenomenologije obuhvata pojavne oblike, strukturu, strukturalne promene i dinamiku kriminaliteta (Milutinović, M., Kupčević-Mlađenović, R.), odnosno kažnjivih radnji, ponašanja (Horvatić, Z.); posledice prestupništva, 3
prestupnike i oštećene, prestupništvo kao individualnu i masovnu pojavu, strukturu i klasifikaciju prestupništva; brojno stanje, rasprostranjenost, dinamiku prestupništva, etiološku (genetičku) povezanost prestupništva sa drugim društvenim pojavama, poreklo i razvoj prestupništva (Pešić, V.); kao i morfologiju (oblik) i modus operandi (način izvršenja) kažnjivih ponašanja, pri čemu ne treba kriminološki pojam modusa operandi smatrati identičnim pojmom u kriminalistici (Horvatić). Iz navedenih definicija može se zaključiti da su osnovna pitanja koja kriminalna fenomenologija kao deo kriminologije razmatra i proučava: a) obim kriminaliteta kao masovne društvene pojave, koji se prati na osnovu statističkih podataka iz statističkih evidencija o kriminalitetu, a odnosi se na ukupan broj izvršenih krivičnih dela na odredenom prostoru i u odredenom vremenskom periodu, kao i na broj izvršenih pojedinih vrsta krivičnih dela (na primer, protiv života i tela, imovine, privrede), broj izvršilaca, punoletnih i maloletnih izvršilaca itd. Kod određivanja tačnog obima kriminaliteta kao nepremostiva prepreka javlja se "tamna brojka" kriminaliteta, nepoznat, neevidentiran broj krivičnih dela i izvršilaca; b) pojavni oblici kriminaliteta i kriminalnog ponašanja ili oblici u kojima se kriminalitet javlja na odredenom prostoru i odredenom vremenskom periodu, mogu se posmatrati sa različitih aspekata: prema vrstama kažnjivih ponašanja, težini kažnjivih ponašanja, objektu napada ili objektu krivičnopravne zaštite (kriminalitet nasilja, imovinski kriminalitet, privredni kriminalitet, politički kriminalitet, profesionalni kriminalitet itd.), polu izvršilaca (kriminalitet muškaraca i kriminalitet žena), uzrastu izvršilaca (kriminalitet punoletnih lica i delinkvencija maloletnika), broju izvršenih krivičnih dela (primami kriminalitet, recidivizam), načinu, vremenu, sredstvu i mestu izvršenja; v) struktura i strukturalne promene kriminaliteta pokazuju vrste i karakteristike ukupnog kriminaliteta i pojedinih kažnjivih ponašanja u okviru određenih pojavnih oblika kriminaliteta. Na primer, može se posmatrati struktura ukupnog kriminaliteta prema vrsti krivičnih dela i drugih kažnjivih ponašanja zavisno od pozitivnopravnih propisa jedne zemlje (krivična dela protiv života i tela, krivična dela protiv imovine, krivična dela protiv dostojanstva ličnosti i morala; prekršaji protiv javnog reda i mira, prekršaji u saobraćaju itd ); struktura kriminaliteta kod pojedinih pojavnih oblika: kriminalitet nasilja obuhvata krivična dela ubistva, telesne povrede, prinude, imovinski kriminalitet obuhvata krade, prevare, utaje; struktura kriminaliteta prema polu izvršilaca posmatrana kroz odnos broja krivičnih dela koja vrše muškarci i krivičnih dela koja vrše žene itd. Strukturalne promene se odnose na promene pojavnih oblika kriminaliteta zavisno od promena socijalnih uslova i demografskih karakteristika, kao i na proces stvaranja novih inkriminacija ili proširivanje starih, postojećih (kriminalizacija) i ukidanje ili izmenu odredenog krivičnog zakona, čime se odustaje od dalje krivičnopravne represije u odnosu na to ponašanje (dekriminalizacija), što je u pojedinim vremenskim i prostornim okvirima veoma dinamičan proces; g) dinamika kriminaliteta odnosi se na promene u obimu kriminaliteta kao masovne društvene pojave u odredenom vremenskom periodu i na odredenom prostoru. Na primer, uz pomoć statističkih podataka posmatra se da li je kriminalitet (ukupan broj izvršenih krivičnih dela) u periodu 2000-2005. u Srbiji opao, stagnirao ili je bicui porastu. Pored dinamike ukupnog kriminaliteta moguće je posmatrati i statistički pratiti dinamiku pojedinih pojavnih oblika kriminaliteta - privrednog, političkog, imovinskog, maloletničke delinkvencije, ili, dinamiku kriminaliteta prema regionalnim i vremenskim karakteristikama, polu, starosti i si. U okviru kriminalne fenomenologije izučava se regionalna rasprostranjenost kriminaliteta "geografija kriminaliteta'1 ili rasprostranjenost kriminaliteta u svetskim i nacionalnim razmerama, na pojedinim nacionalnim i državnim područjima, u gradovima i selima, pojedinim delovima grada (ekologija kriminaliteta). Proučavanje obima, strukture i dinamike kriminaliteta ima višestruki značaj: omogućava da se uvidi potreba za određenom društvenom reakcijom i da se postojeća društvena reakcija shvati; ukazuje da odredeni obim, struktura i dinamika kriminaliteta u odredenoj užoj i široj društvenoj sredini mogu negativno i nepovoljno da utiču na stanje i razvoj manjih ili većih društvenih grupa i pojedinaca; pokazuje kako se menja kriminalitet zavisno od mesta, vremena, društvenih prilika i okolnosti, kako se prilagodava uslovima života i dobija nove oblike ispoljavanja. Iako većina autora ističe da je kriminalna etiologija "centralno područje" kriminologije, kriminalna fenomenologija nije ništa manje značajno područje izučavanja. U okviru istraživačkih studija o kriminalitetu ili primenjene kriminologije potrebno je posvetiti posebnu pažnju fenomenologiji kriminaliteta. Pojavni oblici, obim, struktura, strukturalne promene i dinamika kriminaliteta i kriminalnog ponašanja čine nerazdvojivu i jedinstvenu celinu sa kriminalnom etiologijom. 4
7. Pojam i oblasti izučavanja kriminalne etiologije Termin "etiologija" (od grčkog "aitia-uzrok i "logos"-nauka, učenje) izvorno je označavao filozofsku nauku o uzrocima i posledicama stvari. Kriminalna etiologija je deo kriminologije koji proučava opšte uzroke kriminaliteta kao masovne društvene pojave i pojedinačne, posebne, neposredne uzroke, uslove i povode javljanja kriminalnog ponašanja (kriminogene faktore). O uzrocima kriminaliteta postoji veliki broj teorija i shvatanja, praktična istraživanja su takođe brojna, što sve ukazuje na nedovoljnu razjašnjenost opštih uzroka kriminaliteta kao masovne društvene pojave i posebnih uzroka kriminalnog ponašanja. Uprkos različitim shvatanjima, može se reći da se u okviru kriminalne etiologije neki opšti uzroci kriminaliteta i pojedinačni uzroci kriminalnog ponašanja mogu smatrati za otkrivene i utvrđene. Pri tome, nije isključeno da izvesni neotkriveni uzroci mogu da se nalaze u oblasti nedovoljno proučene čovekove ličnosti. Kriminalna etiologija se najčešće deli prema prirodi faktora koji deluju na javljanje kriminaliteta, na dve oblasti: egzogenu etiologiju i endogenu etiologiju. Egzogena etiologija se odnosi na izučavanje uzroka kriminaliteta koji proizilaze iz određene društvene kulture i strukture, uslova života, delovanje raznih kriminogenih faktora vezanih za porodicu, školu, grupu, sredstva masovne komunikacije, sukoba kultura, različitih shvatanja o vrednostima, druga devijantna ponašanja itd. Endogena etiologija izučava uticaj ličnih osobina, psiholoških karakteristika, crta ličnosti na javljanje kriminalnog ponašanja. U okviru endogene etiologije treba razjasniti kako se odvija proces "kriminalizacije ličnosti", zašto pojedina lica vrše krivična dela u odredenim socijalnim uslovima, a druga u istim tim uslovima to ne čine, kakav uticaj na kriminalitet imaju psihički procesi (lični intelektualni procesi: mišljenje, učenje, inteligencija, opažanje; emocionalni procesi ili osećanja i voljni procesi-motivacija) i psihičke osobine (navike, sposobnosti, temperament, potrebe, interesi). . Osnovna pitanja koja razmatra kriminalna etiologija odnose se na utvrđivanje opštih uzroka (korena kriminaliteta) i kriminogenih faktora - neposrednih činilaca kriminalnog ponašanja. Medu kriminogenim faktorima moguće je razlikovati uzroke (sa većim intenzitetom deluju na javljanje kriminaliteta, često presudno i neposredno izazivaju kriminalno ponašanje), uslove (doprinose javljanju kriminalnog ponašanja) i povode (spoljni uticaji i okolnosti koji su vezani za samu situaciju izvršenja krivičnog dela i doprinose donošenju odluke za izvršenje dela). Podele kriminogenih faktora različite su u kriminološkoj literaturi. Kriminogeni faktori se dele na: antropološke, fizičke ili kosmotelurne i društvene, društvene i individualne, endogene i egzogene, objektivne i subjektivne, neposredne sociogene faktore i ličnost delikventa. 8. Klinička kriminologija Klinička kriminologija, prema jednoj od najrasprostranjenijih i najširih definicija, predstavlja jedan kriminološki pravac, koji se, za razliku od opšte kriminologije, sastoji u "multidisciplinarnom pristupanju individualnom slučaju, uz pomoć principa i metoda kriminološke nauke i specijalizovanih kriminologija". Kroz multidisciplinarni pristup treba oceniti proučavanog delinkventa, formulisati hipoteze o njegovom budućem ponašanju i izraziti program pogodnih mera koje mogu da odstrane eventualni povrat. Razvoj kliničke kriminologije može se pratiti počev od Lombroza, itali-janskog lekara, koji je medu prvima ukazao da treba izučavati zločinca a ne zločin. Osnovna pitanja koja se razmatraju u okviru kliničke kriminologije su: opasno stanje, problem kriminalne ličnosti (da li postoji i ako postoji čime se karakteriše) i tipologija delinkvenata, a metod koji koristi prilikom izučavanja pojedinačnog slučaja kriminalnog ponašanja je klinički metod. Pojam opasnog stanja, kako tvrdi Pinatel, vlada kliničkom kriminologijom. Definiciju pojma opasnog stanja ili temibiliteta dao je Garofalo, određujući ga ne kao pravni pojam, već kao stvarnost koja se može klinički posmatrati. Pojmom opasnog stanja Garofalo je označavao najpre postojanu i aktivnu izopačenost prestupnika i količinu zla od koga možemo strahovati sa njegove strane, odnosno kriminalnu sposobnost prestupnika. Kasnije je ovako odredenom pojmu opasnog stanja dodao formulu o prilagodavanju, koja se odnosi na istraživanje "mogućnosti prilagodavanja prestupnika" ili na uslove sredine za koju se može pretpostaviti da će u njoj prestupnik prestati da bude opasan. Razmatranje problema kriminalne Iičnosti prošlo je kroz tri faze razvoja. U prvoj fazi naglašava se apsolutna specifičnost kriminalne ličnosti Lombrozo ; u drugoj fazi, pod uticajem psihoanalize, ta specifičnost je negirana isticanjem da antisocijalne težnje latentnog karaktera postoje i 5
kod delinkvenata i kod nedelinkvenata; u trećoj fazi se tvrdi da je koncept kriminalne ličnosti operacionalan i da nema suštinske razlike izmedu delinkvenata i nedelinkvenata, razlika je samo u stepenu ispoljavanja, tako da je teorija o kriminalnoj ličnosti samo "radna hipoteza". Klinička kriminologija, kao kriminološki pravac koji kroz multidisciplinarno pristupanje individualnom slučaju (mediko-psiho-socijalno i drugo ispitivanje) uz pomoć specifičnih principa i metoda raznih kriminoloških disciplina, ocenjuje proučavanog delinkventa, predviđa njegovo buduće ponašanje i izraduje i ostvaruje program mera i staranja, značajno doprinosi upoznavanju kriminaliteta kao pojedinačne pojave. Medutim, kliničkoj kriminologiji se mogu staviti određene kritičke primedbe.'' Klinička kriminologija osvetljava psihološka svojstva ličnosti delinkventa, ali nedovoljno sagledava sociološku stranu kriminaliteta, društvene faktore i okolnosti koje utiču kako na formiranje ličnosti tako i na javljanje kriminalnog ponašanja. 9. Razvoj kriminologije kao samostalne nauke Istorijski posmatrano, kriminologijom su dominirale različite koncepcije u objašnjenju predmeta njenog izučavanja - kriminaliteta. To je razumljivo jer je kriminalitet kompleksna pojava kojom se bavi niz nauka i naučnih disciplina. Sem toga, kriminologija kao i svaka druga nauka, nije odvojena od društva niti od uopštenog razvoja naučne misli, ona nije samo rezultat, već proces razvoja specifičnih znanja, posebno društvenih i pravnih nauka, povezanih sa politikom suzbijanja kriminaliteta. Na evropskom kontinentu najpre je došlo do autonomnog razvoja kriminalne antropologije, koja je proučavala kriminalitet polazeći od uticaja fizičkih i organskih osobina čoveka-delinkventa. Zatim se pojavila kriminalna biologija u Nemačkoj koja je obuhvatila kako antropološka proučavanja uzroka kriminaliteta, tako i psihopatološka i psihološka stanovišta, zbog tesne povezanosti i zavisnosti telesnih i psihičkih osobina čoveka. Nešto kasnije u Nemačkoj počinje da se razvija kriminalna psihologija, koja je takode nastojala, proučavajući psihološke osnove i manifestacije kriminalnog ponašanja, da objasni kriminalitet u celosti, bez obzira na druga izučavanja. Osnovno stanovište kriminalne psihologije bilo je da su uzroci kriminaliteta u ličnosti delinkventa, tako da se jedino psihološkim i psihosocijalnim svojstvima ličnosti može objasniti zašto se pojedinci u istoj društvenoj situaciji ponašaju kriminalno, odnosno nekriminalno. Prodor medicinske misli, posebno psihijatrije, u oblast proučavanja kriminaliteta i devijantnog ponašanja, doveo je do formiranja kriminalne psihopatologije, koja proučava vezu izmedu mentalnih bolesti i poremećaja ličnosti i kriminalnog ponašanja. Ova shvatanja, čiji su zastupnici bili lekaripsihijatri, sve do prvih decenija 20. veka, javljala su se u okviru kriminalne psihologije zbog nejasne granice između psihološki normalne ličnosti i patologije psihe. Kriminalna sociologija kao autonomna disciplina ima za predmet izučavanja kriminalitet kao društvenu (socijalnu, opštu) i pojedinačnu pojavu povezanu sa društvenim faktorima i uticajima. U okviru kriminalne sociologije izučava se društvena uslovljenost kriminaliteta, "njegova društvena geneza u datim socijalnim strukturama, uslovi negativnog formiranja ličnosti i drugi problemi koji su od posebnog značaja za etiološku interpretaciju kriminaliteta kao društvene pojave". Sem toga, došlo je do razlika u shvatanjima oko samostalnosti kriminologije kao nauke. Sva shvatanja o tome da li je kriminologija samostalna nauka ili ne, mogu se podeliti u dve grupe. U prvoj grupi su shvatanja po kojima kriminologija predstavlja zbir posebnih kriminoloških disciplina, ona je grupna (pluralistička) nauka, opšti pojam za više naučnih disciplina. Pluralističko shvatanje kriminologije prihvatao je i zastupao poznati krivičnopravni pisac, akademik dr Toma Živanović, koji je pojam "kriminologija" upotrebljavao kao sinonim za krivične nauke, ili sve nauke koje izučavaju krivično delo, krivca i krivičnu sankciju. Krivične nauke ili kriminologiju kao sinonim za krivične nauke, delio je na pravne i nepravne. U pravne je ubrajao: krivično pravo, viši opšti deo krivičnog prava, krivični postupak i kriminalnu politiku; u nepravne kriminalnu sociologiju i kriminalnu antropologiju. U drugoj grupi su shvatanja po kojima je kriminologija sintetička nauka, koja se zasniva na zaključcima posebnih disciplina o kriminalnoj aktivnosti i merama za njeno suzbijanje. Koncepcija kriminologije kao sintetičke nauke, po oceni mnogih autora, predstavlja veliki napredak u odnosu na koncepciju kriminologije kao pluralističke nauke. Bez obzira na to što se kriminologija razvila iz drugih nauka, njena nezavisnost je danas nesporna. Kao samostalna nauka, kriminologija ima određene teorijske koncepte o uzrocima kriminalnog ponašanja i razvija se na osnovu teorijskog izučavanja regionalnih, nacionalnih, vremenskih i drugih 6
karakteristika kriminaliteta kao masovne društvene pojave. Sem toga, kriminologija je empirijska nauka. Empirijski nivo kriminologije ogleda se u prikupljanju konkretnog činjeničnog materijala o kriminalitetu, što je neophodno za teorijsko uopštavanje i zaključivanje. Za kriminologiju nema apsolutnog znanja - teorijskog ili empirijskog, oni se stalno preklapaju, idu sa jednog nivoa na drugi, tako da je kriminologija teorijsko- empirijska nauka. Mada se u poslednje vreme javlja težnja za isticanjem i stvaranjem standarda u kriminologiji na teorijskoj ili empirijskoj osnovi, kriminologija se ne može izgradivati na bazi davanja prednosti jednom ili drugom elementu. Proučavajući razvoj kriminologije kao samostalne nauke zaključili smo da kriminologija ima dodirnih tačaka sa nizom nauka i naučnih disciplina, jer je kriminalitet složena društvena pojava i pojedinačno ponašanje koje ulazi u predmet izučavanja brojnih nauka i naučnih disciplina. Ove nauke proučavaju kriminalitet direktno ili indirektno sopstvenim metodama i sa odredenim naučnim ciljevima. Radi razgraničenja predmeta kriminologije od predmeta nauke koji takode izučavaju kriminalitet i odredivanja mesta kriminologije u sistemu društvenih nauka, smatramo da je potrebno posmatrati odnos kriminologije sa krivičnopravnim naukama (krivično pravo, krivično procesno pravo, politika suzbijanja kriminaliteta, penologija, kriminalistika) i drugim naukama (sudska psihologija, sudska psihijatrija, psihologija, sociologija). 10. Opšte napomene o metodu kriminologije i karakteristike kriminološkog metoda Pod metodom se uobičajeno podrazumeva način na koji se u nauci dolazi do saznanja predmeta koji se proučava. Ili, drugim rečima i nešto preciznije, to je postupak kojim se, na osnovu prethodnog znanja o predmetu nauke, dolazi do daljeg, potpunijeg znanja. U najširem smislu on obuhvata tri elementa: postupak dolaženja do saznanja, znanje o predmetu i sredstva odnosno konkretizovane specifične postupke i materijala sredstva uz pomoć kojih se otkrivaju one osobine predmeta čije saznavanje predstavlja cilj naučnog istraživanja. U proučavanju svog predmeta kriminologija se, kao i druge društvene nauke, koristi naučnim metodama koje su zajedničke svim društvenim naukama. Pri tome, ona te metode prilagodava izučavanju sopstvenog predmeta. Takođe, primenom metoda društvenih nauka u identičnom obliku, ali u kombinaciji koja odgovara predmetu njenih pročavanja, kriminologija je stvorila sopstveni metodički sistem. Kriminologija je u svom dosadašnjem razvoja posebno razvila metodu ispitivanja individualnih slučajeva kriminalnog ponašanja i kiiminološku kliničku metodu kojima se proučavaju pojedini izvršioci krivičnih dela u svim aspektima, kao i metodu prognoziranja kriminalnog ponašanja. Tehnike koje se koriste za prikupljanje podataka u kriminologiji takođe su preuzete od drugih društvenih nauka i to uz manje prilagodavanja nego kada se radi o metodama. Medutim, s obzirom na specifičnost svog predmeta, kriminologija se nekim tehnikama (na primer statistikom) koristi više, a nekima (na primer eksperimentom) manje u odnosu na druge društvene nauke. Osnovna obeležja kriminološkog metoda proističu iz određenja pojma i predrneta kriminologije. Pri tome, od posebnog značaja za kriminološki metod jeste teorijsko-empirijski i interdisciplinami, akademski i primenjeni karakter kriminologije, kao i predmet njenog proučavanja koji obuhvata, kako pojedinačne slučajeve kriminalnog ponašanja, tako i kriminalitet kao masovnu pojavu. Iz ovih karakteristika kriminologije proističu sledeća obeležja metoda koje koristi: 1.prikupljanje konkretnih činjenica i njihovo teorijsko objašnjavanje; 2. fundamentalna i primenjena istraživanja,3. prikupljanje podataka o kriminalnom ponašanju, kriminalitetu, delinkventu i žrtvi (pojavni oblici i faktori),4. korišćenje kvantitativnih i kvalitativnih metoda, 5. komparativni metod,6. proučavanje kriminalnog ponašanja u sklopu šireg života delinkventa,7. kategorizacije i tipologije: grupisanje kriminalnih ponašanja i delinkvenata po srodnosti,8. korišćenje metoda i znanja raznih nauka i timski rad. 11. Fundamentalna i primenjena istraživanja S obzirom na to da je kriminologija istovremeno teorijska i primenjena nauka, logika kriminološkog istraživanja sadrži dva različita pravca: fundamentalno istraživanje i primenjeno istraživanje. Pod fundamentalnim istraživanjem podrazumeva se istraživanje koje ima za cilj saznavanje i razumevanje sveta koji nas okružuje i koje teži ostvaranju novih perspektiva proširivanja sveukupnog objašnjenja stvamosti. Radi ostvarivanja tog cilja sledi se jedan opšti model koji je zajednički svim društvenim naukama. Naime, metod istraživanja u empirijskim naukama počiva na sledećim etapama: opservacija (posmatranje, opažanje), hipoteze (pretpostavke) i verifikacija (proveravanje). Počinje se sa 7
opservacijom činjenica koja, kada je u pitanju kriminologija, može biti kvalitativna (kad se odnosi na pojedinačna kriminalna ponašanja) ili kvantitativna, kada se istražuju numerički izrazi činjenica i njihova zajednička obeležja (kad se odnosi na kriminalitet kao masovnu pojavu). Na osnovu izvršene opservacije postavljaju se hipoteze a zatim se prikupljaju nove činjenice radi verifikacije hipoteza. U fazi opservacije važnu ulogu igra deskripcija (opisivanje) činjenica. Primarnost deskripcije poznati francuski kriminolog Pinatel s pravom smatra jednim od osnovnih metodoloških pravila u kriminologiji s obzirom na to da od njenog kvaliteta zavisi kvalitet svih ostalih etapa istraživanja. Pod primenjenim istraživanjem u kriminologiji, na drugoj strani, podrazumeva se istraživanje koje ima za predmet ocenu vrednosti postojećih sredstava borbe protiv kriminaliteta i otkrivanje novih sredstava. Za razliku od fundamentalnog istraživanja, čiji cilj je saznavanje odredene pojave, cilj primenjenog istraživanja je akcija, tj. menjanje i usavršavanje postojećeg stanja u oblasti borbe protiv kriminaliteta. Opšti model primenjenog istraživanja u kriminologiji.podrazumeva uspešno sprovođenje tri etape i to: prethodno upoznavanje pojave, odnosno određene mere za suzbijanje kriminaliteta (njen teorijski i prakticni aspekt), dijagnosticiranje nedostataka mere i upućivanje na odredenu akciju u pravcu menjanja te mere, odnosno njene zamene drugom, efikasnijom. Granica izmedu fundamentalnog i primenjenog istraživanja nije tako oštra, s obzirom na to da se rezultati fundamentalnog istraživanja mogu, a to se često i čini, iskoristiti za poboljšanje situacije koja u pogledu borbe za suzbijanje kriminaliteta postoji u praksi. Primenjeno istraživanje uvek polazi od postojećih saznanja o pojavi koju istražuje, a do njih se, po pravilu, dolazi upravo fundamentalnim istraživanjem. 12. Korišćenje metoda i znanja raznih nauka i timski rad S obzirom na to da kriminalitet predstavlja složenu društvenu pojavu koja ima sociološke, pravne, psihološke, psihopatološke, biološke i druge aspekte, njegovo proučavanje zahteva interdisciplinami pristup i nužnost ekipnog rada stručnjaka različitog profila: sociologa, pravnika, psihologa, psihijatra, socijalnog radnika, statističara i specijalnog pedagoga, a kod nekih istraživanja i ekonomista, lekara i drugih stručnjaka. Pri tome, svaki od angažovanih stručnjaka nastoji da sa aspekta svoje struke, odnosno primenom znanja iz sopstvene oblasti, osvetli pojavu koja je predmet istraživanja. Ekipom obično rukovodi i njen rad koordinira i objedinjuje jedan od njenih članova. Poželjno je da to bude stručnjak koji raspolaže najširim i najcelovitijim znanjem u odnosu na ispitivanu pojavu. Neki autori smatraju da rukovodilac tima treba da bude sociolog. Oni polaze od pretpostavke da, s obzirom na to da je kriminalitet posebna društvena pojava, upravo sociolog o njoj raspolaže najcelovitijim i najširim znanjem što u praksi nije uvek slučaj. Zbog toga se rukovodenje istraživačkim timom po pravilu poverava najiskusnijem istraživaču koji je istovremeno najkompetentniji za oblast u koju spada konkretni predmet istraživanja, bez obzira na njegov stručni profil. Prednosti ekipnog rada u kriminologiji su mnogobrojne. Takav rad omogućava svestrano, potpuno i uspešno izučavanje pojave kao i stvaranje integrisanih zaključaka. Medutim, ove prednosti zaista se ostvaruju samo ukoliko uticaj pojedinih stručnjaka kao i metoda pojedinih nauka dolaze do izražaja u srazmeri koja odgovara prirodi predmeta proučavanja. U protivnom se dolazi do nezadovoljavajućih, jednostranih pa tako i nepotpunih saznanja o ispitivanoj pojavi. Nažalost, upravo takve sklonosti su uglavnom dominirale tokom razvoja kriminološke nauke ne dozvoljavajući joj da sagleda sve strane složene pojave kriminaliteta u njihovim stvarnim dimenzijama. 13. Izvori podataka u kriminologiji S obzirom na specifičnost svog predmeta, kriminologija ima svoje posebne izvore podataka. Izvori podataka mogu biti pisani i nepisani. Takođe, pravi se razlika izmedu primarnih i sekundarnih izvora. Pisani izvori podataka od značaja za proučavanje predmeta kriminologije su: statistika kriminaliteta, postojeća istraživanja o kriminalitetu, policijski i zatvorski dosijei o delinkventima, izveštaji i elaborati službenih organa o kriminalitetu, skupštinski materijali, sudski predmeti, autobiografski podaci o delinkventima, njihovi dnevnici, napisi o kriminalitetu u štampi i si. Nepisani izvori podataka su: mišljenja stručnjaka, posebno mišljenja praktičara (policajaca, sudija, tužilaca, advokata) o kriminalitetu, delinkventima i žrtvama, iskazi sadašnjih i bivših osuđenika, iskazi žrtava i si. Primarnim izvorima podataka smatraju se originalni dokumenti i iskazi neposrednih učesnika, odnosno svedoka ispitivanog kriminološkog fenomena dok se ostali izvori smatraju sekundarnim. Tako
8
su, na primer, iskazi delinkvenata i žrtava, policijski i zatvorski dosijei, sudski predmeti, autobiografije delinkvenata i sl. primarni izvori podataka, dok je statistika tipičan sekundarni izvor podataka. 14. Etape kriminološkog istraživanja Empirijsko fundamentalno istraživanje kriminaliteta odvija se kroz više etapa. Pri tome, istraživačima su na raspolaganju dva modela: hronološki, koji je poznatiji i najčešće korišćen i topološki, skorašnji, koji je vise komplementaran nego suprotan prethodnom. Hronološki model odreduje različite operacije (intelektualne i materijalne) koje istraživač mora da izvrši sukcesivno da bi realizovao istraživanje. One su dakle grupisane prema vremenu preduzimanja, hionološkim redom, dok topološki model iste te operacije grupiše prema njihovoj srodnosti. Zbog veće rasprostranjenosti i bolje preglednosti toka istraživanja zadržaćemo se samo na analizi hronološkog modela. Prema ovom modelu, empirijsko istraživanje kriminaliteta odvija se kroz sledeće faze: 1. prethodna saznanja, 2. donošenje odluke da se radi istraživanje u odredenoj oblasti, 3. pregled ("istraživanje") postojeće literature i utvrđivanje praznina u postojećim istraživanjima, 4. operacionalizacija - definisanje svih relelevantnih metodoloških pitanja (pisanje istraživačkog projekta), 5. " obezbeđivanje finansijskih sredstava za istraživanje — pisanje predloga projekta,potencijalnom finansijeru (ukoliko je potrebno), " 6. izrada i umnožavanje istraživačkih instrumenata, " probno istraživanje (ako je potrebno i moguće), 7. obuka lica koja će vršiti prikupljanje podataka (ako je potrebno), 8. prikupljanje podataka, 9. priprema i obrada podataka, 10. analiza i interpretacija podataka, i njihovo naučno objašnjenje (pisanje istraživačkog izveštaja). 15. Istraživački projekat i istraživački izveštaj Da bi se pristupilo istraživanju neophodno je odrediti predmet i cilj istraživanja ali i unapred rešiti sva osnovna metodološka pitanja. U tu svrhu izraduje se istraživački projekat, koji, najprostije rečeno, predstavlja opis budućeg istraživanja. Njegova sadržina zavisi u svakom pojedinom slučaju od cilja istraživanja, odnosno od prirode istraživane pojave. Medutim, postoje delovi koje mora sadržati svaki istraživački projekat koji pledira na naučni pristup istraživanoj pojavi. To su opšti i bitni delovi kriminološkog istraživačkog projekta. Opšti su zato što postoje u svakom projektu, a bitni su zbog toga što čine suštinu kriminološkog projekta. Ukoliko u nekom projektu nedostaje koji od ovih delova takav projekat ne može poslužiti za uspešno istraživanje pojave. Elementi koje mora da sadrži svaki istraživački projekat su: 1. autor projekta, institucija-organizacija, 2. predmet istraživanja, 3. prostorno i vremensko određenje istraživanja, 4. ciljevi istraživanja, 5. teorijski okvir i rezultati dosadašnjih istraživanja, 6. hipoteze koje će biti proverene, 7. metod koji će biti korišćen (kvantitativni ili kvalitativni), 8. opis uzorka, 9. određivanje varijabli i indikatora (konkretnih pojava koje će se istraživati), 10. određivanje tehnika prikupljanja podataka koje će se koristiti, 11. opis istraživačkih instrumenata, 12. metode obrade i analize podataka (kvantitativne ili kvalitativne), 13. naučno objašnjenje - teorije u svetlu kojih će se objašnjavati dobijeni podaci, 14. značaj projekta za prevenciju/suzbijanje kriminaliteta. Sve napred navedeno treba da bude sadržano i u istraživačkom izveštaju koji se piše na kraju istraživanja, s tim što njegov centralni deo čini opis i interpretacija dobijenih rezultata. Uz to, obično se daje i predlog za dalja istraživanja. 16. Određivanje predmeta i cilja istraživanja 9
Određivanje predmeta i cilja istraživanja predstavlja polaznu tačku svakog kriminološkog istraživanja. Naime, da bi se pristupilo istraživanju jedne pojave mora se tačno znati koja je to pojave, zbog čega i sa kojim ciljem se želi istraživati. Kada se odredi predmet istraživanja potrebno je korektno postaviti problem, tj. odrediti skup pitanja koja se postavljaju i na koja se želi dobiti odgovor. To se najbolje postiže pregledom postojeće literature radi saznavanja da li se radi o problemu koji je već bio predmet istraživanja i, ako jeste, da bi se utvrdilo koji aspekti nisu razjašnjeni ili su loše razjašnjeni. Elaboracija opsega istraživanja podrazumeva da su određene granice istraživanja, odnosno da se problematika elaborira u kontekstu opšte teorije i da se identifikuje polje posmatranja svakog postavljenog pitanja, tj. da se identifikuju varijable i vrste činjenica koje treba prikupiti. To zapravo znači da se moraju identifikovati i precizirati kako kriminološki fenomen tako i pojave čiji uticaj na njega će se ispitivati. 17. Određivanje varijabli i indikatora u istraživačkom projektu U kriminološkom istraživanju kriminalitet, odnosno kriminološki fenomen, je po pravilu zavisna varijabla, a pojave čiji uticaj na njega se ispituje su nezavisne varijable. Tako, na primer, ako se ispituje uticaj migracija na kriminalitet, migracije će uvek predstavljati nezavisnu, a kriminalitet zavisnu varijablu. Medutim, nije isključeno ni ispitivanje povratnog uticaja koji kriminalitet vrši na društvene pojave koje ga inače uslovljavaju. Tako su neka novija američka istraživanja utvrdila uticaj koji kriminalitet, posredstvom viktimizacije i straha od zločina, vrši na smanjenje odnosno promenu svakodnevnih aktivnosti ljudi. U ovom slučaju očito je da su kriminološke pojave posmatrane kao nezavisne a svakodnevna aktivnost ljudi, odnosno njihov način života, kao zavisna varijabla. Određivanje indikatora odnosi se na određivanje konkretnijih pojava koje će se istraživati kao pokazatelji neke šire pojave koja se ispituje kao zavisna ili nezavisna varijabla (npr. odredivanje pojedinih krivičnih dela preko kojih će se istraživati imovinski kriminalitet, određivanje broja ranijih osuda kao indikatora recidivizma itd.). 18. Vremenski i prostorni okvir i uzorak istraživanja Odredivanje shičajeva koji će biti predmet ispitivanja najpre obuhvata odredivanje prostora i vremenskog perioda u kome će biti istraživana pojava koja je predmet istraživanja, a zatim definisanje slučajeva. Odredivanje prostornih i vremenskih granica istraživanja bilo bi, na primer, određenje da će se neka kriminološka pojava, recimo recidivizam, istraživati na području Republike Srbije i da će biti uzeti u obzir učinioci koji su krivično delo izvršili u periodu 1985-1990. god. Definisanje skupa slučajeva koji će se ispitivati može se ostvariti tako što će se ispitivati svi slučajevi jedne pojave (korišćenjem statistike), što će se odrediti uzorak ili će se proučavati jedan ili nekoliko interesantmh slučajeva. Pri proučavanju kriminaliteta kao masovne pojave, istraživač će se, po pravilu, orijentisati na prvi ili drugi način. U kriminološkim istraživanjima često se koristi ispitivanje na uzorku. lako bi se najpouzdaniji rezultati dobili onda kada bi istraživanjem bili obuhvaćeni svi slučajevi javljanja jedne pojave, s obzirom na masovnost kriminoloških pojava, to bi bilo necelishodno jer bi dobijeni rezultati bili u nesrazmeri sa dužinom trajanja i cenom koštanja istraživanja. Zbog toga se kriminoložka istraživanja uglavnom ograničavaju na manji broj pojedinačnili slučajeva pa se na osnovu podataka o njima izvode zaključci o pojavi u celini. Ti pojedinačni slučajevi određene kriminološke pojave koji se neposredno ispituju nazivaju se uzorkom te pojave. Pri formiranju i izbora uzorka moraju se poštovati određena pravila. Pre svega, uzorak mora biti reprezentativan i adekvatan istraživanoj pojavi. Uzorak mora na adekvatan način (s obzirom na obeležja i struktum) i na adekvatnoj meri (broj obuhvaćenih pojedinačnih slučajeva) da predstavlja proučavanu pojavu kako bi dobijeni rezultati mogli biti primenjeni na pojavu u celini. Razlikuju se prosti i stratifikovani uzorci. Stratifikovani uzorci koriste se kada se ispituju pojave koje su heterogene, odnosno koje se sastoje iz više slojeva (stratuma). Tada se prilikom formiranja uzorka vodi računa da u njega uđu jedinice iz svakog sloja i to u skladu sa svojom zastupljenošću, odnosno značajem u osnovnom skupu. Prema načinu izbora jedinica u uzorku razlikuju se uzorak sa odredenom verovatnoćom jedinica da budu izabrane u uzorak i uzorak bez te verovatnoće. U kriminološkim istraživanjima koriste se oba tipa uzorka. Kod uzorka koji se sačinjavaju po teoriji verovatnoće za svaku jedinicu u osnovnom skupu postoji ista verovatnoća da bude izabrana u uzorak. To su slučajni uzorci za razliku od namernih uzoraka koji nisu određeni na osnovu teorije verovatnoće. Koriste se i tzv. mešoviti uzorci koji se formiraju jednim delom na bazi slučajnog a drugim delom na bazi namernog izbora jedinica, tj. na 10
osnovu prethodnog rasuđivanja i izgradenih kriterijuma. U kriminološkim istraživanjima ponekad se koriste i tzv. orijentacioni uzorci koji nisu reprezentativni pa samim tim nisu ni pouzdani za zaključivanje o ispitivanoj pojavi ali se, u slučaju hitnih i brzih istraživanja mogu pokazati neophodnim i korisnim. 19. Prikupljanje činjenica (podataka) o kriminalnom ponašanju, delinkventu, kriminalitetu i žrtvi Za prikupljanje činjenica u kriminologiji koristi se veći broj istraživačkih tehnika koje se stalno razvijaju i dopunjuju novim. Primena odgovarajućih tehnika omogućava organizovano prikupljanje činjenica o kriminalitetu, a izbor konkretne tehnike zavisiće od predmeta istraživanja i izabranog metoda. S obzirom na to da je kriminalitet masovna pojava, u njegovom istraživanju važno mesto zauzimaju tehnike kvantitativnog karaktera koje omogućavaju merenje kriminaliteta. Medutim, prilikom istraživanja kriminaliteta kao pojedinačne pojave, odnosno kriminalnog ponašanja, koriste se tehnike kvalitativnog karaktera. Prikupljanje činjenica u kriminologiji vrši se posmatranjem, ispitivanjem, merenjem, eksperimentom, upređivanjem, uz pomoć statistike i posebnih tehnika namenjenih evaluaciji tamne brojke, odnosno stvamog kriminaliteta. U poslednje vreme koriste se i fokus grupe. Takode, u okviru kriminologije su se razvile i posebne tehnike za prikupljanje podataka o kriminalnom ponašanju kao individualnoj pojavi kojima se prikupljaju podaci o pojedinim delinkventima, o pretkriminalnoj situaciji i samom kriminalnom ponašanju. 20. Obrada, naučna interpretacija i objašnjenje rezultata istraživanja Kada su činjenice o ispitivanoj pojavi prikupljene, vrši se njihova kvalitativna analiza ili statistička obrada. Nakon analize, odnosno obrade, potrebno je izvršiti njihov opis, klasifikaciju, pravilnu interpretaciju (tumačenje) dobijenih rezultata i, kao najvažnije, dati naučno objašnjenje pojave koja je bila predmet istraživanja. Objasniti jednu pojavu (u našem slučaju kriminalitet) znači odgovoriti na pitanja "zašto" i "kako" koja se odnose na prošlost, dakle na ono što se već dogodilo, ali i predvideti budućnost. Objašnjenje se dakle odnosi na uzročnost i predviđanje. Prilikom objašnjavanja kriminoloških pojava koristi se analitički i sintetički pristup, indukcija, dedukcija, komparativnoistorijska i druge metode. Analiza podataka i interpretacija rezultata je najvažniji momenat u celom toku istraživanja. Zato treba voditi računa da se iskoristi maksimalno ono što rezultati nude, ali i da se izbegne generalizacija koja premašuje ono na šta zaista ukazuju dobijeni rezultati. Analiza i interpretacija treba da ostvare sledeće ciljeve: identifikacija faktora proučavane pojave, istraživanje međuzavisnosti faktora, evaluacija njihovog značaja u nastanku ispitivane pojave na opštem planu, elaboracija skice njegovog objašnjenja i/ili stvaranje potpune teorije (ili modela). Za istraživanje površinskih elemenata jedne pojave, kao što su funkcionalne, korelativne i slične veze često je dovoljna i primena opisanih statističkih metoda i istraživačkih tehnika. Međutim, ukoliko se pretenduje na objašnjenje ispitivane pojave u dubljem smislu, dakle, na utvrđivanje njenih krajnjih uzroka, rezultati istraživanja nužno moraju biti posmatrani u kontekstu jedne ili više opštih naučnih teorija od kojih se pošlo prilikom koncipiranja predmeta istraživanja. Od koje, odnosno od kojih teorija o kriminalitetu se pošlo u kriminološkom istraživanju, dakle, zavisiće i naučno objašnjenje ispitivane kriminološke pojave. 21. Metode istraživanja kriminaliteta kao masovne društvene pojave (kvalitativne metode) Metode i tehnike koje se primenjuju u izučavanju kriminaliteta kao masovne društvene pojave u osnovi su određene samom njegovom prirodom. To se odnosi i na sam postupak naučnog saznanja kriminaliteta, odnosno na tok njegovog empirijskog istraživanja. Takode, iz okolnosti da se radi o masovnoj pojavi, proizilazi i dominantan značaj kvantitativnih metoda, za razliku od izučavanja kriminalnog ponašanja kao pojedinačne pojave u kome se prevashodno koriste kvalitativne metode. Vezano za primenu statističkih metoda u kriminologiji treba napomenuti da su prvi naučnici koji su se bavili problemima kriminaliteta kao masovne pojave bili matematičari koji su koristili kriminalne statistike. Na osnovu tih pokazatelja oni su uočili prve korelacije medu kojima je posebno značajna ona koja pokazuje da vremensko kolebanje kriminaliteta predstavlja matematički shvatljivu funkciju svakodnevnog života. Danas napredak matematičkih nauka i elektronike daje osnova kriminolozima da se nadaju da će uz pomoć modernih mašina ostvariti znatan korak napred u obradi prikupljenih podataka. Primenom savremenih sredstava, posebno primenom računarske tehnike i modernog softvera za obradu statističkih 11
podataka, kriminologija može da dode do izvora svojih podataka na načine koji su znatno moćniji od ranijih. Primenom statističke analize otkriva se struktura ispitivane pojave, dakle kriminaliteta, međusobni uticaji činilaca te strukture i uticaj drugih pojava na kriminalitet i obrnuto, zatim dinamika i tendencije razvitka kriminaliteta i struktura i dinamika srodnih grupa pojava. Prema tome da li je predmet statističke analize samo struktura ispitivane pojave ili dinamika izvesnih dešavanja, ih i medusobni uticaj vise grupa masovnih pojava, razlikuju se tri glavne vrste statističke analize, odnosno metoda: statička analiza, dinamička analiza i korelaciona ili regresivna statistička analiza i statistička metoda. Jedan od najčešće korišćenih softverskih paketa u kriminologiji je SPSS. Glavni predmet i svrha statičke analize jeste otkriće rasporeda učestalosti (distribucije frekvencija) pojava određenih osobina, izraženih numeričkim vrednostima, bez vremenske odredbe, u masi pojava koje se ispituju. Statičko proučavanje pojava distribucije omogućeno je korišćenjem teorije i računa verovatnoće u statistici kao i upotrebom metoda uzoraka. Primenom statičke analize u kriminologiji se dolazi do saznanja o strukturi kriminaliteta prema vrsti kriminalnog ponašanja, prema karakteristikama učmioca krivičnog dela (pol, starost, zanimanje, školska sprema, recidivizam i si.), karakteristikama samog kriminalnog ponašanja (vreme i mesto izvršenja, način izvršenja, sredstvo, predmet i si.) itd. Predmet dinamičke analize su statističke vremenske serije, a svrha joj je izračunavanje vremenskih varijacija odredene osobine ili vrste pojava. Od ovih vremenskih varijacija osnovne su trendovi i ciklična i sezonska kolebanja. Utvrdivanje trendova vrši se na osnovu praćenja kriminaliteta u celini u dužem vremenskom razmaku (od 10 do 20 godina). Na osnovu otkrića određenih trendova u okviru kriminaliteta u odredenom periodu moguće je doći i do određenih zaključaka u pogledu njegove društvene uslovljenosti. Statističke metode omogućavaju i utvrđivanje tzv. relativne veličine kriminaliteta u jednoj zemlji. Naime, pored apsolutne veličine (obima) kriminaliteta, koja se izražava ukupnim brojem izvršenih krivičnih dela i delinkvenata, kriminalitet manifestuje i svoju relativnu dimenziju koja se izražava u kvoti kriminaliteta. Kvota ili stopa kriminaliteta pokazuje broj osudenih lica na 100.000 stanovnika jedne zemlje i izračunava se tako što se ukupan broj osudenih lica u jednoj godini podeli sa brojem koji se dobije kada se ukupan broj stanovnika jedne zemlje podeli sa 100.000. U literaturi se još naziva i "brojkom kriminaliteta" ili "kvotom delinkvencije". Kvota kriminaliteta se može odredivati posebno za muško, a posebno za žensko stanovništvo, kao i za pojedine starosne grupe. Takode, ona se može prikazivati za odredene grupe i vrste krivičnih dela. Korelaciona statistička analiza ispituje međusobne zavisnosti u razvitku dve ili više grupa pojava. Kao najsloženija, ova metoda predstavlja sintezu statičke i dinamičke analize. Konačni cilj svih vrsta i oblika statističke analize, a naročito korelacione analize, jeste otkriće statističkih zakonitosti vezanih za javljanje one masovne pojave koja se ispituje. Uz pomoć korelacione analize moguće je utvrditi odnos između kriminaliteta i drugih društvenih pojava, kao što su: politički sistem, ekonomski sistem, društveni razvoj, društvena pokretljivost, profesionalna stabilnost, rat, revolucija, demografija, narkomanija, alkoholizam itd. Primenom korelacione analize utvrđuje se postojanje povezanosti izmedu kriminaliteta i drugih društvenih pojava, značajnost i smer (pozitivna ili negativna korelacija) te povezanosti. Prilikom primene ove metode, međutim, treba biti oprezan jer postojanje korelacije izmcđu kriminaliteta i neke pojave ne daje osnova za zaključivanje o uzrocima kriminaliteta. Njen gnoseološki značaj sastoji se u tome što se jedino pomoću statističke metode mogu, na relativno egzaktan način saznati opšta određenost, pravilnosti i zakonitosti ispitivanih pojava. No, njenom primenom ne mogu se otkrivati i saznavati kauzalne veze i odnosi. 22. Ispitivanje - anketa i intervju kao tehnike za prikupljanje podataka o kriminalitetu kao masovnoj pojavi Ispitivanje je tehnika prikupljanja činjenica koja se zasniva na postavljanju pitanja o kriminalnom ponašanju, delinkventu i žrtvi. U zavisnosti od toga da li se pitanja postavljaju usmeno ili ispitanik pismeno odgovara na pitanja postavljena u upitniku, razlikuju se intervju i anketa. Anketa se vrši putem unapred pripremljenih anketnih upitnika koji se daju ispitaniku da ih sam popuni. Koristi se kako za ispitivanje delinkvenata, tako i drugih lica i žrtava. Pri tome se kao istraživački instrument najčešće koristi struktuirani upitnik koji podrazumeva detaljno struktuirana pitanja i ponudene moguće odgovore.
12
Intervju može biti sproveden u vidu slobodnog razgovora (nevezani ili nestruktuirani intervju) ili na osnovu unapred pripremljenih pitanja (vezani ili struktuirani intervju). U prvom slučaju ispitivač pitanjima samo inicira i podstiče kazivanje ispitanika kome se ostavlja puna sloboda u pogledu izlaganja činjenica koje su predmet ispitivanja. U drugom slučaju ispitivac se u ispitivanju strogo pridržava unapred pripremljenih pitanja. Za prikupljanje podataka o kriminalitetu kao masovnoj pojavi koriste se struktuirani ili polustruktuirani upitnik (kombinacija otvorenih i zatvorenih - sa ponuđenim odgovorima, pitanja). Prikupljanje podataka na ovaj način najčešće se vrši intervjuisanjem delinkvenata, žrtava i drugih lica koja mogu pružiti podatke o krivičnom delu i delinkventu. Intervju se najčešće vrši u neposrednom razgovoru, ali u novije vreme sve se više rade telefonski intervju, odnosno intervju uz pomoć kompjutera i telefona (CATI). Prilikom postavljanja pitanja, bilo da se to čini usmenim ili pismenim putem, treba voditi računa da se ona odnose na predmet ispitivanja, tj. da budu podobna da se pomoću njih prikupe potrebne činjenice. Pitanja treba da budu pravilno sistematizovana i rasporedena, jasno formulisana. Prilikom formulisanja pitanja treba voditi računa i o psihičkom momentu: pitanja ne treba da budu predugačka, odnosno ne smeju zahtevati preopširne odgovore (najbolje je ostaviti ispitaniku da se opredeli između ponudenih odgovora); pitanja treba tako da budu kombinovana, odnosno treba da imaju takav redosled da obezbede maksimalnu koncentraciju ispitanika i smanje na minimum opasnost od mehaničkog odgovaranja; treba maksimalno izbegavati pitanja na koja se može pretpostaviti da ispitanici na njih neće znati ili neće hteti da odgovore; anketa, odnosno intervju, u celini, ne sme da traje dugo itd. Svojom specifičnošću i složenošću, od ostalih oblika intervjuisanja koja se vrše u cilju prikupljanja činjenica u kriminologiji, posebno se izdvaja intervjuisanje osudenih lica u zatvorima i drugim ustanovama. Da bi se prikupljanje činjenica u ovim ustanovama obavilo sa uspehom preporučuje se da se intervjuisanje održava u posebnoj prostoriji koja što manje podseća na zatvorsku atmosferu i bez prisustva zatvorske administracije. Lice koje vrši intervjuisanje treba da se potrudi da sa ispitanicima uspostavi kontakt na bazi što većeg poverenja. Iako se intervjuom i anketom može dobiti dosta korisnih podataka, prilikom njihove analize mora se biti oprezan s obzirom na moguću subjektivnost ispitanika koja može uticati na stvaranje nerealne slike o ispitivanoj pojavi. Zbog toga se preporučuje provera na ovaj način dobijenih podataka podacima dobijenim drugim tehnikama. 23. Uporedivanje i merenje kao tehnike za prikupljanje podataka o kriminalitetu kao masovnoj pojavi Uporedivanje je tehnika koja se koristi za prikupljanje podataka o kriminalitetu u raznim vremenskim periodima, na raznim geografskim područjima, kao i s obzirom na različite karakteristike delinkvenata (tipovi delinkvenata) i samog kriminalnog ponašanja (tip kriminaliteta, objekat napada i si.). Primenom ove tehnike moguće je pratiti razvoj i rasprostranjenost neke kriminalne pojave, kao i veze i odnose između delova neke pojave u različitim periodima, odnosno veze izmedu različitih pojava. U kriminologiji se uporedivanje posebno koristi za ustanovljavanje razlika izmedu delinkventne i nedelinkventne populacije, odnosno za poredenje uticaja pojedinih društvenih faktora na jednu i drugu populaciju (korišćenje kontrolnih grupa), što je od nespornog značaja za proučavanje uzročnosti. Merenje predstavlja takav oblik posmatranja kriminalnog ponašanja pomoću kojeg se dobijaju podaci kvantitativnog karaktera o ispitivanoj pojavi. Posebno je zastupljeno u psihologiji prilikom utvrđivanja psihičkih karakteristika ličnosti. Samim tim, u kriminologiji se merenje najčešće koristi za prikupljanje podataka o ličnosti delinkventa i to o: inteligenciji, motivaciji, stavovima, agresivnosti, sugestibilnosti i sl. To se obično vrši uz pomoć psiholoških testova koji se sastoje iz niza pitanja ili tvrdnji, raspoređenih na sistematičan način. Testovi moraju biti prilagodeni kako ispitivanoj populaciji tako i društvenoj sredini iz koje ona potiče. Jedan od poznatijih testova jeste Roršahova proba koja se koristi u prikupljanju činjenica u oblasti maloletničke delinkvencije. U cilju merenja pojava u kriminologiji se koriste i sociometrijski metodi. Oni su posebno pogodni za ispitivanje malih kriminalnih grupa (gangovi). 24. Statistika kriminaliteta Dok se navedenim tehnikama merenja mogu meriti samo pojedine strane kriminalnog ponašanja, statistike kriminaliteta omogućavaju merenje kriminaliteta kao masovne pojave u celini. Termin statistika kriminaliteta upotrebljava se u dvostrukom značenju: kao skup činjenica (evidencija) kriminaliteta na odredenom području i kao naučni metod. U ovom odeljku biće reči o statistici kao 13
skupu činjenica o kriminalitetu do koga se dolazi sistematičnim prikupljanjem podataka od državnih organa korišćenjem statističkih upitnika, odnosno kao o izvoru podataka o kriminalitetu. Statistike mogu biti javne i privatne (stvorene od strane istraživača), nacionalne i medunarodne, policijske, statistike javnih tužilaštava i sudske. Ranije statistike, posebno sudske, uživale su veliko poverenje. Danas, međutim, pod uticajem kriminologije društvene kontrole, veliki broj kriminologa kritikuje te statistike, smatrajući da one ne omogućavaju merenje kriminaliteta. One zapravo omogućavaju merenje aktivnosti represivnih organa. Drugim rečima, veći broj krivičnih dela evidentiran sudskom statistikom ne znači da je zaista došlo do povećanja kriminaliteta u nekom društvu, već se u stvari radi o povećanoj aktivnosti pravosudnih organa. Statistike kriminaliteta mere bilo prijavljeni kriminalitet (policijske), bilo kriminalitet koji je bio predmet optuženja u krivičnom postupku (tužilačke) ili presuđeni kriminalitet (sudske). Nijedna statistika, medutim, ne beleži stvarni kriminalitet. S tim u vezi treba ukazati na razliku koja postoji izmedu prividnog, legalnog i stvarnog kriminaliteta. Pod prividnim kriminalitetom podrazumeva se skup svih dela koja su prijavljena bez obzira da li predstavljaju krivična dela ili ne, dok legalni kriminalitet čine samo ona dela koja su utvrđena kao krivična dela sudskim putem. Stvarni kriminalitet jeste skup prijavljenih dela i dela koja nisu prijavljena, odnosno poznata policiji, ali objektivno imaju karakter krivičnih dela. Stvarni kriminalitet ostaje nepoznat, pa između prijavljenog i stvamog kriminaliteta postoji deo kriminaliteta koji se naziva tamna brojka kriminaliteta ili prikriveni kriminalitet. Razlika između stvarnog i prividnog, odnosno legalnog kriminaliteta nastaje, ne samo zbog filtriranja od strane organa represije već i zbog nedostatka dovoljnog broja policajaca, odnosno zbog slabe opremljenosti policijskih službi (npr. slabo otkrivanje vožnje u pijanom stanju i si.). Takode, razlike nastaju i zbog nespremnosti žrtve da prijavi delo, bilo jer sumnja u efikasnost policije i pravosudnih organa, bilo zato što pribegava nekoj vrsti privatnog ostvarivanja pravde (od krađa u robnoj kući na primer) ili se boji za sopstvenu reputaciju. Takođe, svedoci nekada odbijaju da svedoče jer žele da izbegnu neprijatnosti koje nosi postupak ili iz drugih razloga žele da se ignoriše njihovo prisustvo na mestu dogadaja. Poznato je, naime, da u društvu postoji veoma rasprostranjena odbojnost prema denuncijaciji. Medutim, statistike su problematične ne samo zato što ne mere realni kriminalitet, već se postavlja i pitanje vrednosti onoga što mere. Uglavnom im se upućuju dve vrste kritika: jedna se odnosi na netačnost usled nenamernih grešaka, a druga na smišljeno falsifikovanje podataka. Do netačnosti usled nenamemih grešaka dolazi kako usled grešaka u reagovanju organa represije (sudske greške, na primer, usled kojih biva utvrđeno kao krivično delo ono ponašanje koje to u stvari nije ili obrnuto) ili usled grešaka prilikom prikupljanja, posebno pri popunjavanju statističkih upitnika u sudovima, odnosno obrade podataka. Do falsifikovanja podataka u zapadnim zemljama dolazi u cilju smanjenja osećanja nesigumosti koje je jzbog masovnosti kriminaliteta jako rasprostranjeno među građanima. U socijalističkim zemljama to se činilo radi korišćenja statistike u propagandne svrhe, odnosno u cilju stvaranja u javnosti onakve slike o kriminalitetu kakva je odgovarala potrebama tekuće politike. 25. Tehnike saznavanja tamne brojke kriminaliteta Radi saznavanja tamne brojke kriminaliteta u savremenoj kriminologiji uglavnom se koriste tri vrste tehnika prikupljanja podataka: ankete sa samoprijavljivanjem delinkvenata, ankete o viktimizaciji i ankete sa licima koja su u vršenju svoje delatnosti u situaciji da saznaju za izvršena kriminalna ponašanja. Ankete sa samoprijavljivanjem sastoje se u ispitivanju uzorkom obuhvaćenih osoba o tome da li su bile počinioci nekog kriminalnog ponašanja i, ako jesu, kakve posledice su ta ponašanja imala. One se, dakle, zasnivaju na priznanju učinilaca. Ova tehnika prikupljanja podataka o tamnoj brojci razvila se posle II svetskog rata najpre u SAD i drugim anglosaksonskim zemljama, zatim u skandinavskim zemljama i SR Nemačkoj. U mnogim zemljama, medutim, ova tehnika je još skoro nepoznata. Uz pomoć anketa sa samoprijavljivanjem delinkvenata prikupljaju se podaci koji su podobni za ocenu stvarnog broja delinkvenata, za poredenje registrovanih i neregistrovanih delinkvenata, za proučavanje kriminalne karijere kao i za stvaranje kontrolnih grupa od osoba za koje se pretpostavlja da su nevine. Takođe, na ovaj način dolazi se indirektno i do saznanje o načinu odlučivanja policije o hapšenju i gonjenju odnosno negonjenju njoj poznatih delinkvenata pa tako, jednim delom, omogućava i prikupljanje podataka o zloupotrebi moći usled koje dolazi do selektivnog gonjenja za pojedina 14
kriminalna ponašanja. Ova tehnika ima ozbiljan nedostatak u tome što daje veoma nepreciznu sliku tamne brojke. Naime, nijedna dosadašnja anketa nije bila zasnovana na dovoljno reprezentativnom uzorku s obzirom na to da su se dobijeni podaci odnosili samo na one koji su priznali krivicu, a njih je manje čak i od onih oficijelno registrovanih. To je bio jedan od razloga pojačanog interesa za ankete o viktimizaciji do kojeg je došlo šezdesetih godina 20. veka. Ankete o viktimizaciji odnose se na ispitivanje grupe osoba obuhvaćenih uzorkom o tome da li su bile žrtve nekog kriminalnog ponašanja i, ako jesu, o kojem se kriminalnom ponašanju radi. One se, dakle, za razliku od anketa sa samoprijavljivanjem koje sezasnivaju na svedočenju delinkventa, zasnivaju na svedočenju žrtve. One su takođe začete u SAD i proširile se odatle u druge anglosaksonske i evropske zemlje, dok su u drugim zemljama, uključujući i našu, vršene samo izuzetno. Cilj ovih anketa je prikupljanje podataka o obimu, strukturi i prirodi stvarnog kriminaliteta, karakteristikama njegovih učinilaca i žrtava, razlozima zbog kojih neka krivična dela nisu statistički registrovana iako su prijavljena od strane žrtve, kao i razlozima neprijavljivanja krivičnih dela od strane same žrtve. Nedostaci ove tehnike su u tome što ona omogućava saznavanja samo kriminaliteta koji se vrši prema fizičkim licima kao i to što sva dela koja prijavljuju žrtve nisu uvek i objektivno krivična dela već su nekada to samo po oceni žrtve. Podaci dobijeni na ovaj način često su netačni zbog grešaka u pamćenju, s obzirom na to da se žrtve pitaju o viktimizacijama koje su im se dogodile u odredenom vremenskom periodu (obično jedna ili dve godine). Takođe, one se obično odnose na viktimizaciju na određenom prostoru a žrtve prijavljuju i viktimizacije koje su doživele na drugim mestima. Za otkrivanje tamne brojke kriminaliteta značajne su i ankete koje se vode sa licima za koja se pretpostavlja da imaju informacije o kriminalnim ponašanjima - na primer, sa direktorima i osobljem hotela ili velikih prodavnica, saobraćajnih preduzeća, zdravstvenih ustanova, službi koje kontrolišu finansijsko poslovanje preduzeća i si. Ovim anketama dobija se daleko približnija slika o stvamom broju izvršenih krađa u prodavnicama, posebno u robnim kućama i samouslugama, o raznim oblicima devijantnog postupanja u privredi, o krađama i prevarama u saobraćaju, o organizovanom kriminalitetu, o nasilju u porodici kao i o seksualnom nasilju i seksualnim zloupotrebama, posebno dece, jer je broj prijava od strane žrtava u ovim oblastima daleko ispod njihovog stvarnog broja. 26. Tehnike prikupljanja podataka o osećanju nesigurnosti (strahu) od kriminaliteta Savremena kriminologija sve se više zanima za merenje osećanja nesigurnosti koje kod ljudi izaziva kriminalitet, odnosno njihova ocena, odnosno slika koju imaju o kriminalitetu. To se postiže anketama sa širokim slojevima stanovništva koje se često sprovode u kombinaciji sa anketama o viktimizaciji. Osećanje nesigumosti se, prema Gasenu, sastoji iz straha od kriminaliteta kao emocionalnog držanja i preokupacije kriminalitetom kao intelektualnog stava. Iako sa istim značenjem u američkoj kriminološkoj literaturi umesto osećanja nesigumosti odomaćen je pojam strah od zločina. Uz pomoć anketa o strahu od zločina, koje su začete i do sada najviše i korišćene u SAD, dolazi se do podataka o tome u kojoj meri se ljudi (ukupno posmatrano i s obzirom na pojedine karakteristike kao što su pol, uzrast, socijalni status, zanimanje i si.) osećaju ugroženim od kriminaliteta u sredini u kojoj žive, o strukturi kriminalnih ponašanja od kojih se osećaju ugroženim kao i različitim faktorima koji su uticali na njihovo osećanje nesigumosti. U novije vreme ova tehnika počela se razvijati i u našoj zemlji. Kao osnovni nedostatak ove tehnike navodi se da podaci do kojih se njenom primenom dolazi nisu indikatori obima i tendencija u evoluciji kriminaliteta s obzirom na to da su dosadašnja istraživanja mahom pokazala da na sliku koju ljudi imaju o kriminaliteta kao i na njihov osećaj nesigumosti utiču drugi faktori u većoj meri nego kretanje samog kriminaliteta. Međutim, uprkos očiglednoj nepodobnosti za merenje nivoa kriminaliteta, ove tehnike su od nespornog značaja za utvrdivanje nivoa ostvarenosti subjektivne dimenzije prava na sigumost - prava da se ljudi osećaju sigurnim od kriminaliteta - kao osnovnog ljudskog prava. Iako na njega, pored samog kriminaliteta, utiču i drugi faktori, strah od kriminaliteta u sve većem broju savremenih društava postaje ozbiljan društveni problem pa se upoznavanje sa njegovim dimenzijama, karakteristikama i uzrocima postavlja kao imperativ savremene kriminologije. Podaci dobijeni ovom tehnikom samim tim predstavljaju ne samo osnovu za utvrđivanje uzroka osećanja nesigumosti, odnosno straha od kriminaliteta, već predstavljaju i solidnu podlogu za izgradnju odgovarajuće strategije borbe protiv kriminaliteta. 27. Karakteristike primene kvalitativnih metoda u kriminologiji
15
Pri korišćenju metode izučavanja individualnih slučajeva nastoji se da se dođe do saznanja o svim objektivnim i subjektivnim okolnostima i uslovima koji su omogućili kriminalno ponašanje određenog lica, tj. nastoji se da se ispitivanje orijentiše na saznavanje "situacije" dela i delinkventa. Za kvalitativne metode karakteristično je korišćenje malog uzorka (obično namernog), ili analiza pojedinačnih, tipičnih slučajeva (studija slučaja, eng. case study). Za proučavanje grupa (većih ili manjih, slučajno ili namerno određenih) delinkvenata, bitno je da se uzorkom po pravilu obuhvataju svi slučajevi iz određene grupe, i to tako da se proučavaju pojedinačno, kao studije slučajeva, s tim što se rezultati ispitivanja uvek daju za celu grupu. Moguće je, medutim, ovaj metod primeniti i na proučavanje reprezentativnog uzorka neke grupe, ali se u tom slučaju dobijeni zaključci mogu odnositi samo na onaj tip delinkvenata kome pripadaju delinkventi iz ispitivane grupe. Ovaj metod naročito se koristi za izučavanje maloletničkih bandi i posebno je razvijen u SAD. Takođe, metod je pogodan i za proučavanje delinkventnih grupa u zatvorima i kazneno-popravnim i vaspimim ustanovama. Ovakva istraživanja su u praksi česta, s obzirom na to da se u tim ustanovama delinkventna populacija koja je predmet ispitivanja nalazi na okupu, što omogućava vršenje intenzivnih kriminoloških i penoloških istraživanja. Od tehnika prikupljanja podataka koriste se intervju, posredno i neposredno posmatranje, analiza sadržaja (na primer, sudski predmeti, novinski tekstovi, dokumentacija socijalnih ustanova), eksperiment, a u poslednje vreme sve vise i fokus grape. Kvalitativna obrada i analiza podataka podrazumevaju detaljno iščitavanje dobijenog materijala, uočavanje sličnosti i razlika, grupisanje odgovora na isto pitanje ili drugih sličnih podataka, a zatim njihovo dalje grupisanje, razvrstavanje, uočavanje veza sa drugim odgovorima, odnosno pojavama. Pri tome, neophodno je izvršiti i horizontalnu i vertikalnu analizu podataka. Na primer, utvrđivanje sličnosti i razlika u događajima koji su prethodili izvršenju krivičnog dela ubistva od strane osoba obuhvaćenih uzorkom bi bilo primer horizontalne analize, dok bi utvrđivanje veza između raznih događaja u životu svakog pojedinačnog ubice iz uzorka primer vertikalne analize. Nakon izvršene analize, odnosno raščlanjavanja konkretnog kriminalnog ponašanja i ličnosti delinkventa koristi se metoda sinteze, kako bi se pojedinačno kriminalno ponašanje sagledalo i objasnilo u sklopu odredenih društvenih prilika i uticaja. Za kvalitativni metod je karakteristična i sukcesivna analiza, modifikovanje istraživačkih instrumenata tokom trajanja prikupljanja podataka, samoedukacija koja se ostvaruje uporedo sa istraživanjem i korišćenje follow-up intervjua u cilju dobijanja dodatnih podataka. Danas postoji čitav niz kompjuterskih programa koji mogu biti od pomoći u kvalitativnoj obradi podataka, posebno zatekstualno pretraživanje dobijenih podataka, kodiranje i si. Najpoznatiji su Atlas, Etnograph, Nudist i WinMax. 28. Posmatranje kao tehnika prikupljanja podataka o kriminalnom ponašanju kao individualnoj pojavi Posmatranje predstavlja neposredno ili posredno opažanje činjenica vezanih za kriminalno ponašanje, delinkventa i žrtvu. Neposredno posmatranje podrazumeva neposredno opažanje činjenica koje se tiču predmeta istraživanja. Na ovaj način po pravilu se prikupljaju dve vrste činjenica i to: Činjenice vezane za pretkriminalnu situaciju i situaciju dela (vreme i mesto izvršenja krivičnog dela, predmet i sredstvo izvršenja krivičnog dela, stadijum izvršenja i si.) i činjenice koje se odnose na delinkventa (biopsihološke i socio-demografske karakteristike, motivi, ranija osuđivanost i si.). Sve češće pri realizovanju kriminoloških istraživanja prikupljaju se i činjenice o žrtvi (bio-psihološke i sociodemografske karakteristike žrtve). Prilikom neposrednog posmatranja neophodno je obezbediti da posmatrač svojim prisustvom ne ometa normalan tok odvijanja pojave koja se posmatra. S obzirom na to da se radi o pojavi koja je podložna krivičnom gonjenju i kažnjavanju ona se najčešće i dešava na skrovitom mestu, a svako posmatranje, odnosno prisustvo trećih lica smatra se opasnošću od otkrivanja i krivičnog gonjenja. Zbog toga je neposredno posmatranje pogoanije za prikupljanje činjenica o krivičnim delima koja su više situacionog karaktera, odnosno do kojih dolazi prilikom vršenja nekih, inače zakonom dozvoijenih i čak korisnih delatnosti (npr. saobraćajna krivična dela, nepreduzimanje mera zaštite na radu, ekološka krivična dela), koja se vrše na javnim mestima (npr. džepne krađe, krađe u samouslugama), kao i za prikupljanje činjenica o zatvorskoj populaciji (penološka istraživanja) i o reakciji organa formalne društvene kontrole (policija, javni tužioci, sudije, zatvorsko osoblje).
16
Poseban vid neposrednog posmatranja jeste posmatranje sa učestvovanjem. Putem ovog posmatranja činjenice se prikupljaju tako što istraživač nije samo pasivni posmatrač pojave već u njoj i aktivno učestvuje. Pri ovome se treba čuvati identifikacije sa inkriminisanom delatnošću kada posmatrač podleže krivičnoj odgovomosti kao i članovi grupe koji su predmet njegovog posmatranja. Ovaj oblik neposrednog posmatranja primenjuje se prilikom istraživanja organizovanih kriminalnih grupa (gangova) što je razumljivo, s obzirom na to da se detaljniji podaci o njima zbog njihove ilegalnosti i konspirativnosti mogu prikupiti jedino na takav način. Tako je, na primer, američki istraživač Trešer (F. M. Thracher) učestvovao u jednom čikaškom podzemnom gangu. Posredno posmatranje predstavlja opažanje činjenica koje se odnose na krirninalno ponašanje, delinkventa i žrtvu, korišćenjem podataka iz policijskih dosijea, sudskih predmeta, zatvorskih dosijea, dnevne štampe, dnevnika i memoara delinkvenata. To je često korišćena tehnika prikupljanja činjenica u kriminologiji posebno pogodna pri istraživanju velikog broja slučajeva. Takođe, za razliku od neposrednog posmatranja, ona se može koristiti u prikupljanju činjenica o svim krivičnim delima. Međutim, njen osnovni nedostatak je mogućnost postojanja netačnosti (namernih ili slučajnih) u dokumentima koji su predmet posmatranja, što istraživaču nalaže opreznost i kritički odnos. 29. Eksperiment i fokus grupe kao tehnike prikupljanja podataka o kriminalnom ponašanju kao individualnoj pojavi Eksperiment predstavlja poseban oblik posmatranja koji se vrši na veštački izazvanoj pojavi. Njegova primena u kriminologiji je mala, što je i razumljivo s obzirom na to da su predmet proučavanja kriminologije ponašanja koja su opasna i kao takva nedozvoljena, pa ih nije celishodno veštački izazivati. U okviru kriminoloških istraživanja koristi se sociometrijski eksperiment radi dolaženja do sazananja o agresivnosti pojedinaca unutar malih grupa. Sociometrijska metoda psihodrame i sociodrame koristi se za utvrđivanje neprilagođenosti pojedinaca u grupi. Eksperiment se koristi i za posmatranje uticaja pojedinih, izolovanih, faktora delinkventnog ponašanja. Najčešće navodeni primer ove vrste eksperimenta u kriminologiji jeste stavljanje grupe raspuštene dece u pozitivne uslove i posmatranje promena u odnosu na njihovo ranije ponasanje. Ipak, eksperiment je pogodniji za penološka nego za čisto kriminološka istraživanja. U penološkoj oblasti, naime, eksperiment služi iznalaženju optimalnih rešenja u pogledu tretmana u vaspitnim i kazneno-popravnim ustanovama. U poslednje vreme za prikupljanje podataka u kriminologiji koriste se i fokus grupe. Fokus grupe su male, brižljivo struktuirane grupe (6-10 učesnika) i predstavljaju oblik grupnog intervjua, odnosno kombinaciju posmatranja sa učestvovanjem i produbljenog intervjua. Njima se ispituju određene teme i pojedinačne ideje i mišljenja, vodi se brižljivo planirana i moderirana diskusija uz pomoć otvorenih, polustruktuiranih pitanja. One predstavljaju dobar metod za ispitivanje mišljenja, za prikupljanje podataka o pojavama o kojima se malo zna, kao i za intervjuisanje ljudi koji su teško dostupni. Koriste se i on line, putem intemeta, posebno kada su u pitanju osetljive teme, npr. incest ili zloupotreba droga. 30. Posebne tehnike prikupljanja podataka o kriminalnom ponašanju kao individualnoj pojavi Tehnike prikupljanja podataka o kriminalnom ponašanju kao individualnoj pojavi koje su se razvile u kriminologiji mogu se podeliti u dve grupe: tehnike prikupljanja podataka o pojedinim delinkventima i tehnike prikupljanja podataka o pretkriminalnoj situaciji i samom kriminalnom ponašanju. Granica izmedu ove dve vrste tehnika nije striktna, pa se neke tehnike upotrebljavaju za prikupljanje obe vrste podataka, odnosno tehnikama namenjenim za prikupljanje jedne vrste podataka obično se zahvata i deo podataka koji pripada drugoj vrsti. Tehnike prikupljanja podataka o delinkventu mogu biti transverzalne i longitudinalne. Transverzalne tehnike se sastoje u proučavanju delinkvenata u jednom određenom momentu i njihovom poredenju sa nedelinkventima ili u poređenju raznih grupa delinkvenata unutar proučavane delinkventne grupe. U okviru ove tehnike razlikuju se tri grupe: 1. Sistematska opservacija delinkvenata - produbljeno ispitivanje ličnosti delinkventa i motiva koji su doveli do vršenja krivičnog dela. U osnovi se radi o kliničkom ispitivanju: medicinskom, patološkom, psihološkom, psihijatrijskom ili o socijalnoj anketi. Ovo ispitivanje može se primenjivati samo na zatvorena lica.
17
Ankete kojima se ispituje određeni aspekt kriminalnog ponašanja na određenom uzorku delinkvenata, bilo neposredno (putem intervjua sa delinkventom ili drugim licima koji su u stanju da daju podatke o njemu), bilo preko zatvorskih dosijea ili krivičnih predmeta. Cilj ovih anketa je da se otkriju podaci o većem broju pojedinačnih slučajeva i da se iz njih izvuku određeni procenti i korelacije. One su dakle zasnovane na korišćenju statističkih metoda, ali za razliku od statistika kriminaliteta one se ne zasnivaju na zakonu velikih brojeva, već na hipotezi da ono što važi za ispitivane subjekte važi i za druge delinkvente istog tipa. 3. Ankete o viktimizaciji i sa samoprijavijivanjem u osnovi imaju istu prirodu kao one koje se koriste za prikupljanje podataka o kriminalitetu kao masovnoj pojavi, s tim što u određenoj meri neke od njih imaju kliničke ciljeve i služe istraživanju kriminalnog ponašanja, odnosno viktimizacije kao individualne pojave. Longitudinalne tehnike se koriste za praćenje jedne grupe delinkvenata u raznim periodima njihovog života, a potom i za poređenje dobijenih rezultata. Za prikupljanje podataka te vrste koriste se: životne istorije i kriminalne biografije, "follow-up" studije osuđenog lica posle izlaska iz zatvora, proučavanje po kohortama (grupama povezanim nekim zajediničkim obeležjem), klinički metod, kao i etnografski metod - kombinacija raznih, pre svega kvalitativnih, izvora podataka. 1. Kriminalne biografije omogućavaju da se upoznaju svi aspekti istorije delinkventa i njegovog ponašanja. Istraživač se lično sreće sa delinkventom, upoznaje se sa njegovim rukopisima, dnevnicima, ispituje njegovu okolinu i konsultuje njegov sudski dosije. Uprkos dubini i kompleksnosti zadiranja u kriminalni fenomen ova tehnika je problematična zbog svedočenja na kojima se zasniva, a koja nisu uvek pouzdana. Nekada se koriste i spontana autobiografska kazivanja samih delinkvenata. 2. "Follow up " studije omogućavaju da se prati život osuđenog lica dugo vremena posle njegovog puštanja iz zatvora ili izvršenja druge kazne. Njima se može kontrolisati kasnija kriminalna karijera ispitivanih delinkvenata, ali su one problematične iz razloga što se ne može sa sigumošću utvrditi veza između režima u kaznenoj ustanovi i kasnijeg ponašanja delinkventa, s obzirom na to da na njega mogu uticati i drugi faktori. 3. Proučarvanje po kohortama. Termin kohorta je uzet iz demografije, gde označava skup osoba koje su u istom periodu doživele neki bitan događaj u životu, kao što su rodenje ili stupanje u brak. U kriminologiji se pod kohortom podrazumeva skup osoba čije delinkventno ponašanje je povezano nekim zajedničkim elementom vezanim za određeni vremenski period: npr. rodenje (generacija), osuda u toku iste godine ili puštanje iz zatvora u istom periodu (kohorta u pravom smislu reči). Ova tehnika ima za cilj da ukaže na karakteristike odredene grupe delinkvenata medusobno povezane nekim od pomenutih obelezja u odnosu na druge delinkvente ili na populaciju u celini kao i da diferencira subjekte unutar same kohorte. Ona se koristi podacima iz arhiva (zatvorskih, sudskih i si.) koje sakuplja istraživač. Skupe su, a vrednost im je problematična jer se zasnivaju na arhivskim, dakle sekundamim ("iz druge ruke") podacima, pa tako na sebi nose pečat svih njihovih nedostataka. Osim toga, ove arhive nisu uvek dostupne istraživaču. No, uprkos svim teškoćama i nedostacima ova istraživačka tehnika se koristi u istraživanjima koja se vrše u svetu. 4. Klinički metod. 31. Klinički metod Klinički metod se sastoji u primeni takvih postupaka ispitivanja delinkventa koji su analogni postupcima koji se primenjuju prilikom tretmana na klinici. Drugim rečima, to je metod koji je svu svoju pažnju usredsredio na ličnost delinkventa kojeg ispituje kliničkim putem. Uz njegovu pomoć prikupljaju se i interpretiraju činjenice koje se odnose na delinkventa - to je, dakle, po jednom od osnovnih metodoloških pravila u kriminologiji, pravilu nivoa interpretacije, drugi nivo - nivo delinkventa. Ovaj metod naziva se ,,klinički" jer se u kriminološkom istraživanju primenjuje metod koji je sličan medicinskom u svim fazama ispitivanja. Klinički metod se sastoji iz sledećih faza: medicinsko-psihološko i socijalno ispitivanje, utvrđivanje kriminološke dijagnoze, prognoza budućeg ponašanja delinkventa i određivanje tretmana na osnovu utvrđene kriminološke dijagnoze. Na jednoj strani je, dakle, ispitivanje koje vodi formulisanju odgovarajućeg tretmana, a na drugoj, sprovođenje samog tretmana. Njegovom primenom istražuju se sve strane ličnosti delinkventa: biološka, psihička, patološka i socijalna. Klinički metod ima za cilj otkrivanje i utvrdivanje uzročnih faktora koji deluju na svaki pojedini slučaj različitim dinamizmom pa se stoga njihovo objašnjenje može dati u okviru "sintetičkog kompleksa" koji se postiže kliničkim 2.
18
putem. Zbog otkrivanja različitih dinamizama delovanja uzročnih faktora u različitim slučajevima ovaj metod se još naziva i dinamičkim metodom. Klinički metod nastao je u okviru koncepcije koja delinkventno ponašanje smatra izrazom određene biološke i psihičke konstitucionalnosti i koja već po svome karakteru podrazumeva primenu kliničko-medicinskih metoda. S obzirom na svoju primenu u okviru antropološkog pravca u kriminologiji, za klinički metod se često kao sinonim upotrebljava i naziv antropološki metod. Klinički metod nije do kraja prihvatljiv u kriminologiji s obzirom na to da se zasniva na koncepciji koja neopravdano potiskuje društvenu stranu kriminalnog ponašanja uz istovremeno davanje preteranog značaja biološkim, psihološkim i psihijatrijskim ispitivanjima. Ona je od nesporne koristi za saznavanje uzroka delinkventnog ponašanja, za prognozu budućeg ponašanja delinkventa, a time i za odredivanje adekvatne krivične sankcije i tretmana delinkventa. Stoga ona može i treba da bude upotrebljavana u kriminologiji, ali samo u kombinaciji sa drugim metodima, dakle ne kao osnovni ili čak i jedini kriminološki metod, kako zagovaraju pristalice biološke, odnosno antroploške i psihološke koncepcije u kriminologiji. 32. Feministička kritika epistemologije (feministički empiricizam, feminizam gledišta, Feministički postmodernizam) Feministički orijentisane autorke dovele su u pitanje tradicionalnu epistemologiju (nauku o saznanju) i metodologiju kriminološkog istraživanja, ističući da su one jednostrane i lišene ženske perspektive. Zaključke dobijene primenom tradicionalne metodologije ocenile su kao bezvredne jer su težili uopštavanju i objektivnosti, ignorišući specifičnosti, odnosno razlike i izmedu kriminaliteta žena i kriminaliteta muškaraca. 1. Feministička kritika epistemologije Feministička epistemologija imala je tri etape u svom razvoju. To su, kako ističe Harding, feministički empiricizam, feminizam gledišta i postmodernistički feminizam. Iako su, naročito poslednje dve etape, uglavnom zasnovane na već postojećoj, šire zasnovanoj, kritici epistemologije, feministkinje ih nisu samo prosto primenile na kritiku kriminološkog saznanja već su ih nesprno i obogatile. Feministički empiricizam je zasnovan na kritici nauke zasnovane na percepciji muškarca, što ima za posledicu da ono što izgleda kao objektivnost u stvari jeste seksizam, odnosno da su pitanja kojima se nauka bavila sistematski isključivala žene i njihove interese. Feministički empiricizam tvrdi da bi stvarno objektivna nauka morala imati u vidu oba pola. U kriminološkim istraživanjima feministički empiricizam je prvenstveno došao do izražaja u izboru tema (kriminalitet žena umesto kriminaliteta uopšte i nasilje nad ženama umesto delinkvencije) i u odbacivanju tvrdnji da su dosadašnja istraživanja kriminaliteta došla do validne istine o kriminalitetu kako žena tako i muškaraca. Ovo poslednje je reintrepretirano kao patrijarhalna laž, s tim što se smatralo da je to dovoljno da se sa postojećih metoda skine veo predrasuda. Epistemološka osnova feminizma gledišta jeste iskustvo. U osnovi te epistemologije jeste hegelijansko-lukačevsko-gramšijevska teorija prema kojoj iskustvo potčinjenih jeste bolji ključ razumevanja uslova u kojima oni žive nego što je to slučaj sa teorijom i interpretcijom onih koji vladaju. Pogled potčinjenog je materijalno utemeljen u njegovim uslovima. Feminizam gledišta u kriminologiji teži sticanju saznanja o viktimizaciji žena (silovanje, nasilje u braku) iz njihovih iskustava, pri čemu to ne znači da se istovremeno uzimaju u obzir i iskustva policije i muškarca-nasilnika. Iskustvo koje imaju žene izražava njihov potčinjen položaj i zamenjuje predstave i iskustva onih koji imaju vlast. Feministički postmodernizam, kako kaže Fleks (Flax), odbacuje "pogrešnu predstavu stvarnosti koja zahteva ignorisanje različitosti". On odbacuje pojam sestrinstva koji ignoriše razlike medu ženama i kao opšte probleme žena predstavlja probleme belih žena, žena srednje klase i Anglo-Saksonki. Radi se, naime, o tome da u svakom pa i kriminološkom istraživanju mora pored polne doći do izražaja i rasna, klasna i svaka druga specifičnost. Postmodernistička epistemologija, kao i standpoint feminizam odbacuje lažnu opštu sliku stvarnosti koja dolazi iz prespektive onih koji imaju vlast. Medutim, za razliku od feminizma gledišta, potmodernizam ne teži drugoj unitarnoj realnosti, već se radije okreće "potčinjenom saznanju koje priča različite priče i ima različite specifičnosti" Za postmodemizam su slike i predstave o nama naša stvamost. Kriminološko istraživanje, u torn smislu, okreće se predstavama koje o sebi i o drugima imaju kako žene kriminalke i žene žrtve tako i predstavnici krivično-pravnog sistema i uticaju koji te predstave imaju na njihov društveni položaj, odnosno tretman.
19
Tako je isticano da su pojmovi nasilje u braku i porodično nasilje društvene konstrukcije smišljene da se zamagli problem maltretiranih žena i da tu pojavu treba nazvati pravim imenom: nasilje nad ženama. U pogledu seksualnog nasilja odbacuju se objašnjenja koja polaze od fizioloških razlika između muškaraca i žena, kao prethodnih društvenim, odnosno odnosima moći. Zahteva se istraživanje procesa u kome je žensko telo dovedeno u vezu sa seksom i kako se seksualne razlike i značenja koje te razlike imaju u društvu reprodukuju i održavaju kao i dekonstrukcija tih značenja. 33. Kriminološko istraživanje i feministička metodologija S obzirom na to da medu samim feministkinjama ne postoji saglasnost u pogledu njegovih elemenata, teško bi se mogao dati definitivan odgovor na pitanje šta jedno kriminološko istraživanje čini feminističkim. Ipak, moguće je izdvojiti nekoliko ključnih specifičnih elemenata, kao što su: izbor predmeta istraživanja i ciljevi istraživanja, istraživački postupak, odnos izmedu istraživača i istraživanog, odnosno uloga istraživanih i praćenje subjektivnog iskustva prilikom rada na istraživanju. Izbor predmeta istraživanja za feministkinje znači prevashodno izbor koji će omogućiti ispitivanje za koje se veruje da će doprineti okončanju potčinjenosti žene, što znači da njegov značaj treba da bude kako politički tako i praktičan. Težnja ka tome da se žene učine vidljivim dovela je do predloga da feminističko istraživanje mora biti "od strane i za žene". Medutim, neke autorke, smatraju da nijedan od tih kriterijuma nije adekvatan i da bi tek socio- politička analiza učinila mogućim određenje "kako, zašto i kada" bi "o, od strane i za" kriterijumi mogli biti korisno upotrebljeni od strane feministkinja. To se pokazalo kao veoma važno upravo u kriminologiji gde se veliki deo sistema vrti oko muškarca: muškarac je najčešći etiketirani kriminalac, uglavnom je muškarac taj koji goni i osuđuje učinioce krivičnih dela i uglavnom su muškarci ti koji su u zatvoru. Drugi važan elemenat feminističkog istraživanja jeste istraživački proces. U tom pogledu najviše ima dilema oko davanja prednosti kvantitativnim ili kvalitativnim metodima, oko načina prikupljanja podataka, posebno načina vodenja intervjua, izrade istraživačkih instrumenata i si. Mnoge autorke smatraju da kvantitativni metodi nisu primereni feminističkim istraživanjima jer daju lažnu sliku objektivnosti. Kvalitativni metod bolje odslikava ljudsku prirodu i žensko iskustvo, dok kvantitativni metod ne može omogućiti dublje razumevanje ili osećanje za one koji se istražuju. Takođe, kvantitativni metodi često ignorišu razlike među polovima ili ih posmatraju bez uzimanja u obzir varijabli medijatora. Međutim, ima autorki koje smatraju da nedostaci kvantitativnih metoda mogu biti ispravljeni, odnosno da kvalitativni metodi mogu biti upotrebljeni prilikom pravljenja upitnika za kvantitativno istraživanje. Ipak, očigledno je da kvantitativna istraživanja ne obezbeđuju dovoljno podataka o ličnosti ispitanika ni za feministkinje ni za druge istraživače. Feminističko istraživanje odbacuje tradicionalni odnos izmedu istraživača i istraživanog. Kako ističu "tretirati ljude kao objekte seksualne objekte ili istraživačke objekte - je moralno neopravdano". U tom smislu zagovornici feminističke metodologije se zalažu za uspostavljanje odnosa saradnje umesto odnosa u kome je istraživač, kao nosilac moći i prava na kontrolu, nadređen istraživanom, kao pasivnom izvoru podataka koji su mu potrebni. Uspostavljanje takvog odnosa u kome će istraživani imati aktivnu ulogu smatra se veoma važnim za dobijanje kvalitetne informacije. Uspostavljanje odnosa saradnje između istraživača i istraživanog na taj način obezbeđuje potpunije ostvarivanje akcionog karaktera feminističkog istraživanja. Međutim, ma koliko ovakav način istraživanja bio izazovan, on sa sobom nosi mnoge dileme i tcškoće. Pre svega, postavlja se pitanje gde su granice uticaja istraživanih na istraživanje. Naime, ipak je istraživač taj koji sprovodi istraživanje, koji je odgovoran za njega i na razne načine i sam ima ograničenu moć (na primer, mora udovoljiti zahtevima naručioca projekta, mora voditi računa o raspoloživim finansijskim sredstvinia i sl). On mora voditi računa o tome da se njegovim istraživanjem dođe do odgovora na odredena unapred postavljena pitanja, što podrazumeva nužno da istraživanje bude od početka do kraja pod njegovom kontrolom. Takode, nastojanje da se prevaziđe tradicionalni odnos između istraživača i istraživanog nekada dovodi do toga da se sa ispitanicama uspostave odnosi prijateljstva koji vremenom dolaze u koliziju sa ciljevima istraživanja. S obzirom na to da je cilj istraživanja da se od istraživanog dobiju podaci uvek postoji opasnost zloupotrebe prijateljstva u torn cilju. Najzad, važna karakteristika feminističke metodologije je i samosvest i samokritičnost u odnosu na istraživanje, što podrazumeva beleženje subjektivnog iskustva prilikom rada na istraživanju. Tako Stenli i Vajs smatraju da "ono što je lično jeste političko" i da iskustvo mora biti prioritetno ne samo za istraživanog već i za istraživača. "Sviđalo se to nama ili ne, istraživači ostaju ljudska bića sa svim svojim osećanjima, nedostacima i raspoloženjima. A sve te stvari utiču na način na koji osećamo i 20
razumemo ono što se dogada. Naša svest je uvek posrednik kroz koji se istraživanje odvija; nema istraživačkog metoda ni tehnike izvan istraživača". Feministkinje- istraživačice su svesne toga da u pitanja koja postavljaju unose i svoje sopstvene autobiografije i iskustva koja postaju predmet istraživanja i one ne smatraju da je to nebitno. 34. Obim, dinamika i struktura kriminaliteta u Srbiji u periodu 1990-2005. Podaci o obimu, dinamici i strukturi kriminaliteta u našoj zemlji mogu se dobiti jedino na osnovu statističkih podataka o broju prijavljenih, optuženih i osudenih lica, s obzirom na to da su to jedini podaci o kriminalitetu o kojima se redovno vodi evidencija. Upravo stoga, navedeni podaci će biti korišćeni kao osnovni izvor podataka za analizu koja sledi Prilikom analize obima, dinamike i strukture kriminaliteta u Srbiji trebalo bi koristiti kako podatke o osuđenim licima tako i podatke o licima prijavljenim zbog krivičnih dela. To je od dvostruke važnosti: prvo, prema preovlađujućem shvatanju u savremenoj kriminologiji policijske statistike daju verniju sliku stanja kriminaliteta nego sudske, posebno kada, kao što je slučaj u našoj zemlji, ne postoji redovno vođenje podataka o viktimizaciji; drugo, u društvenim uslovima kakvi su postojali u našoj zemlji tokom devedesetih godina prošlog veka (uticaj rata, ekonomske krize i sankcija UN) efikasnost organa krivičnog gonjenja je bila bitno smanjena, tako da je sudska statistika kriminaliteta u našoj zemlji u tom periodu, više nego inače, više govorila o radu organa društvene kontrole nego o stvarnom stanju kriminaliteta. Imajući ovo u vidu, analizu obima i, dinamike kriminaliteta u Srbiji zasnovali smo na poredenju podataka o prijavljenim i osudenim licima. Prilikom tumačenja podataka o obimu, dinamici i strukturi kriminaliteta u našoj zemlji treba voditi računa o promenama u statističkoj evidenciji kriminaliteta do kojih je došlo nekoliko puta prilikom transformacija države. Prva promena desila se 1991. godine i bila je vezana za raspad bivše Jugoslavije. Naime, do 1991. godine statistike su bile vođene na saveznom nivou -za bivšu SFRJ i posebno za svaku federalnu jedinicu. Od 1991. savezna statistika vodi evidenciju za SRJ u celini, i za Srbiju i Crnu Goru kao njene delove zasebno. Od 2003. godine, nakon što su Srbija i Cma Gora postale zasebne države, njihovi statistički podaci se vode odvojeno. Najzad, od 1999. godine, statistički podaci koji se odnose na Srbiju ne obuhvataju podatke za Kosovo Podaci prezentirani u Tabeli br. 1 ukazuju na porast ukupnog broja lica prijavljenih zbog krivičnih dela u Srbiji u periodu 1991-1993. godina. Ovaj period se po tome bitno razlikuje od perioda od 1984 do 1990 godine, kada je broj prijavljenih lica uglavnom stagnirao. To se vidi kako na osnovu uvida u apsolutne brojeve prijavljenih lica tako i na osnovu indeksa. U ovom periodu, rastao je kako broj prijavljenih maloletnika tako i broj prijavljenih punoletnih lica. Najveći porast zabeležen je 1993. godine kada je prijavljeno 47% više učinilaca krivičnih dela nego u toku 1990. godine. Procenat prijavljenih maloletnih učinilaca porastao je u istom periodu za 41%. Kao što se iz tabele vidi, počev od 1994. godine usledio je pad ukupnog broja prijavljenih lica. Tendencija pada bila je konstantna do 2001. godine, da bi broj prijavljenih lica porastao 2001. i 2002. godine, a onda ponovo počeo da opada. Tokom 2005. godine broj prijavljenih lica ponovo je počeo da raste. Trendovi su bili identični i za maloletna i za punoletna lica. Zanimljivo je primetiti da je nakon 1997. godine broj prijavljenih lica, kako ukupno tako i punoletnih, bio iznad broja prijavljenih u 1990. godini jedino u 2002. godini. Uočeni trendovi ukazuju na relativnu stabilnost i niži novo prijavljivanja krivičnih dela u periodu nakon 1997. godine, u poredenju sa periodom 1991- 1997. godina. Podaci o broju osuđenih lica daju nešto drugačiju sliku kriminaliteta nego što je to slučaj sa podacima o broju prijavljenih lica. Jedino kada su u pitanju maloletna lica pravac kretanja kriminaliteta je isti, tj. on je u porastu do 1994. godine, a zatim, uz manje oscilacije, opada. Ukupan broj osuđenih lica, koji je očigledno u finkciji kretanja preovlađujućeg broja osuđenih punoletnih lica, opada od 1990. do 1992., zatim, uz kratke periode stagnacije, postepeno raste do 1998. godine. Te godine se uočava najveći porast broja osuđenih lica, koji jedino tada prelazi nivo iz 1990. godine. Nakon 1998. godine ukupni broj osuđenih lica i broj punoletnih osuđenih naizmenično opada i raste. Ako se zna da se početkom devedesetih godina prošlog veka broj ucinilaca krivičnih dela koji su ostali nepoznati, odnosno nedostižni organima gonjenja, povećavao uporedo sa smanjenjem broja osuda u posmatranom periodu, a imajući u vidu i druge pokazatelje koji ukazuju na porast kriminaliteta uz istovremeno smanjenje efikasnosti organa krivičnog gonjenja, jasno je da u pogledu ocene obima i dinamike kriminahteta u posmatranom periodu treba više vere pokloniti statističkim podacima o prijavljenim licima. Tako, na primer, broj nepoznatih ucinilaca je na teritoriji cele Savezne Republike Jugoslavije bio u porastu od 1990. do 1993. godine, da bi 1993. godini bio skoro udvostručen. U isto 21
vreme broj osuđenih lica je u 1993. godini opao za 31% u poređenju sa 1984. godinom. Takođe, porast broja osuđenih lica u 1998. godini po svoj prilici jeste posledica povećane aktivnosti organa formalne društvene kontrole pre nego porasta kriminaliteta. Najzad, na visok nivo kriminahteta u Srbiji ukazuju i podaci Međunarodne ankete o viktimizaciji koja je 1996. godine sprovedena u Beogradu. Prema podacima ovog istraživanja, čak 85,4% od 1094 ispitanika izjavilo da su bili žrtve nekog krivičnog dela u periodu 1991 -1996. godina, pri čemu je 40% viktimizirano 1995. godine. 35. Struktura kriminaliteta u Srbiji prema vrsti krivičnog dela, uzrastu i polu Prilikom fenomenološke analize, struktura kriminaliteta se najčešće ispituje s obzirom na distribuciju kriminaliteta prema vrsti krivičnog dela, starosti i polu. Osim toga, moguće je u jednom dužem vremenskom periodu pratiti promene u strukturi kriminaliteta i tada govorimo o dinamici strukture kriminaliteta. Iz tabele se može videti da u ukupnom broju prijavljenih lica preovlađuju punoletna lica, dok udeo prijavljenih maloletnika čini svega 3,4%. Takođe, iz tabele se vidi da u prijavljenom kriminalitetu, ukupno i kada su pitanju punoletna i maloletna lica pojedinačno, dominiraju krivična dela protiv imovine. Kada su u pitanju ostala krivična dela, primetna je razlika između maloletnika i punoletnih lica. Kod maloletnih lica, krivična dela protiv života i tela su na drugom mestu sa 12%, a značajnije su zastupljena još samo krivična dela protiv zdravlja ljudi (4,8%), krivična dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja (4,1%) i krivična dela protiv javnog reda i pravnog saobraćaja (3,6%). Kod punoletnih lica, posle krivičnih dela protiv imovine najzastupljenija su krivična dela protiv javnog reda i pravnog saobraćaja (8,3%) i krivična dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja (7,7%), dok krivična dela protiv života i tela dolaze tek na četvrto mesto sa 6,5%. Pored ovih krivičnih dela, za punoletna lica karakteristična su i krivična dela protiv službene dužnosti, za koja nema prijavljenih maloletnika, i privrede, za koja ima sasvim malo prijavljenih maloletnika (što je u skladu sa prirodom ovih dela i uzrastom maloletnika). Uočava se veoma mali broj prijavljenih izvršilaca seksualnih delikata (krivična dela protiv polne slobode) i kod maloletnika i kod punoletnih lica. Iz tabele se može videti i da su imovinska krivična dela zastupljenija u prijavljenom kriminalitetu maloletnih nego u kriminalitetu punoletnih lica. Takođe, ova tabela nam daje i zanimljive podatke o odnosu broja maloletnih i punoletnih lica prijavljenih za pojedine vrste kriminaliteta. Godine 2004. udeo prijavljenih maloletnika najviše je bio izražen kod krivičnih dela protiv života i tela (6,1%) i kod krivičnih dela protiv polne slobode (5,8%), dok je njihov udeo u ukupnom broju prijavljenih za krivična dela protiv imovine nešto niži (4,7%). Samim tim, podaci iz ove tabele nedvosmisleno ukazuju daje udeo kriminaliteta maloletnika najveći kod kriminaliteta nasilja. Za strukturu kriminaliteta u Srbiji tokom devedesetih godina prošlog veka ilustrativni su i podaci Međunarodne ankete o viktimizaciji, koja je sprovedena u Beogradu 1996. godine na uzorku od 1094 ispitanika. Ispitanici su najčešće navodili da su bili žrtve krađa predmeta iz auta (30,4%), lične krađe (26,1), oštećenja auta (19,8%), provalne krađe (16%) i telesnih povreda i ugrožavanja sigurnosti (16%). Takođe, 13% ispitanica navelo je da su bile žrtve seksualnih delikata. Tabela pokazuje da je broj prijavljenih punoletnih lica u 2005. godini bio veći u odnosu na 2000. godinu za sve grupe krivičnih dela, osim za krivična dela protiv privrede, gde je zabeleženo opadanje. Pri tome, najupadljiviji je porast broja prijavljenih za krivična dela protiv braka i porodice koji sasvim verovatno prati uvođenje nasilja u porodici kao posebnog krivičnog dela u naš Krivični zakonik. Broj prijava za ovu grupu krivičnih dela je utrostručen, a porast počinje 2002. godine kada je i došlo do uvođenja krivičnog dela nasilje u porodici. Veliki porast zabeleženje i kod krivičnih dela protiv javnog reda i pravnog saobraćaja i kod krivičnih dela protiv službene dužnosti. Zanimljivo je primetiti da je do porasta prijavljenih lica došlo i kod krivičnih dela protiv polne slobode, kao i da je ovde trend porasta bio konstantan. Porast broja prijavljenih lica za ove tri grupe krivičnih dela najverovatnije je većim delom povezan sa promenama zakona i politike krivičnog gonjenja, a manje sa promenama stvarnog kriminaliteta.
22
Kod ostalih grupa krivičnih dela, uključujući i krivična dela protiv života i tela, trend je bio promenljiv — periodi rasta su se smenjivali sa periodima opadanja i obmuto. Pri tome, broj prijavljenih za krivična dela protiv imovine je rastao do 2002. godine, da bi nakon toga opadao. Tabela br. 3 nam pokazuje kakva je bila struktura prijavljenih lica u Srbiji u 2004. godini, po grupama srodnih krivičnih dela obuhvaćenih pojedinim glavama u okviru Krivičnog zakonika, kao i odnos broja prijavljenih maloletnih i punoletnih lica. Analize strukture kriminaliteta prema polu, kako u prošlosti tako i u savreme- nim državama, pokazuju da je učešće žena u ukupnom kriminalitetu nekoliko puta manje od učešća muškaraca. Podaci prikazani u Tabeli br. 5 ukazuju na različite trendove kretanja broja osuđenih punoletnih muškaraca i žena u periodu od 2000. do 2005. godine. Na jednoj strani, broj osuđenih muškaraca je konstantno rastao, sa izuzetkom 2003. godine kada je došlo da manjeg pada. Na drugoj strani, broj osuđenih žena je bio na sličnom, relativno stabilnom nivou sve do 2004. godine, kada počinje da raste. Zanimljivo je da je broj osuđenih muškaraca dostigao nivo iz 1999. godine 2002. godine, a broj osuđenih žena je taj broj dostigao, odnosno prekoračio tek 2005. godine. Tabela br. 5, takode, pokazuje da je udeo osudenih žena u ukupnom broju osudenih lica u posmatranom periodu bio veoma nizak i takode prilično stabilan - iznosio je oko 8%, odnosno izmedu 8,3 i 8,9%. 36. Rasprostranjenost i karakteristike kriminaliteta u svetu Statistike kriminaliteta, kao i druge tehnike merenja kriminaliteta kao masovne društvene pojave, omogućavaju ne samo sagledavanje indikatora obima i strukture kriminaliteta u pojedinim zemljama, već i poredenje nivoa i strukture kriminaliteta u različitim zemljama, odnosno utvrđivanje njegove rasprostranjenosti u međunarodnim okvirima. Da bi taj cilj bio postignut, u, za kriminologe, idealnom svetu, sve zemlje bi trebalo da definišu krivična dela i prikupljaju statističke podatke na isti način. Nažalost, takva situacija niti postoji niti je verovatno da će ikada postojati. Upravo stoga, poredenje kriminaliteta na međunarodnom planu nailazi na mnoge prepreke od kojih su najznačajnije razlike u pravnim rešenjima, u kaznenoj politici i u načinu prikupljanja podataka. Osim toga, nemaju sve zemlje potpunu i pouzdanu, javnosti dostupnu statistiku kriminaliteta. Na primer, Staljin je 1933. zabranio javno iznošenje podataka o kriminalitetu i ta zabrana je bila na snazi u bivšem SSSR sve do 1989. Slična situacija postojala je i u drugim istočnim zemljama. Usled toga je do nedavno bilo praktično nemoguće izvršiti bilo kakvu pouzdaniju komparaciju izmedu kriminaliteta u zapadnim i kriminaliteta u istočnim zemljama. Jedina međunarodna statistika koja je podobna da bude upotrebljena kao validna osnova za istraživanje kriminaliteta u medunarodnim okvirima jeste statistika Svetske zdravstvene organizacije o uzrocima smrti, ali je ona ograničena okolnošću da se odnosi samo na ubistva i da ne pokriva sve zemlje u svetu. Nedostaci međunarodnih komparacija kriminaliteta zasnovanih na statistikama utrli su put ideji o korišćenju podataka dobijenih putem međunarodnih istraživanja viktimizacije. Tako je 1989. izvršena prva medunarodna anketa o viktimizaciji koja je obuhvatila 14 zemalja. Od tada se ove ankete vrše svake tri godine, a broj zemalja uključenih u prikupljanje podataka o viktimizaciji se svaki put proširuje. Uopšteno posmatrano, obim kriminaliteta u razvijenim zemljama je dosta visok, ali među njima postoje i velike razlike. Na primer, obim kriminaliteta u SAD je daleko iznad obima kriminaliteta u evropskim zemljama. Takođe, kriminalitet u SAD karakteriše i daleko veći broj krivičnih dela nasilja i značajniji udeo organizovanog kriminaliteta nego što je to slučaj sa razvijenim zemljama u Evropi. Zemlje koje su se dugi niz godina izdvajale po veom niskim stopama kriminaliteta su Japan, Švajcarska, Izrael i skandinavske zemlje. Pri tome, u ukupnom kriminalitetu svih ovih zemalja uglavnom dominira imovinski kriminalitet. Uočeno je da sa ekonomskim razvojem stopa imovinskih krivičnih dela uglavnom raste brže nego stopa nasilnih krivičnih dela, a podaci UN i Svetske zdravstvene organizacije ukazuju i na postojanje negativne korelacije izmedu socio-ekonomskog razvoja i stope ubistava u posmatranim zemljama. Međutim, od kraja pedesetih godina prošlog veka a posebno pri njegovom kraju, društveno-ekonomski razvoj zapadnoevropskih zemalja sve je više sledio američki model pa je i kriminalitet na starom kontinentu danas mnogo sličniji kriminalitetu u SAD nego što je to bio ranije slučaj. Početak devedesetih godina prošlog veka obeležio je porast kriminaliteta u većini zemalja Zapadne i Istočne Evrope, kao i u SAD, da bi u drugoj polovini poslednje decenije prošlog veka ukupni kriminalitet u jednom delu zemalja počeo da opada. No, ovaj trend nije bio linearan i nije bio isti za sve vrste kriminaliteta.
23
Pada u oči pad kriminaliteta u SAD (iako su SAD i dalje među zemljama sa najviše kriminaliteta) i Engleskoj, nasuprot porastu kriminaliteta u mnogim evropskim zemljama. Kriminalitet je posebno u porastu u evropskim zemljama koje su ranije bile poznate po niskim stopama kriminaliteta, poput Danske i Finske, a danas su pri vrhu u pogledu stope uličnog kriminaliteta. Slično, porast kriminaliteta zabeležen je i u zemljama koje, poput Japana, gotovo da nisu ni imale problem sa kriminalitetom. U Engleskoj je, na primer, tokom 1990. i 1991. godine došlo do naglog porasta kriminaliteta.U odnosu na osamdesete godine, kada je stopa kriminaliteta bila relativno stabilna, došlo je do porasta godišnje stope kriminaliteta od 17%. Pri tome ja najviše porasla stopa izvršenih krada, posebno krada automobila." Nakon 1991. godine trend se menja i kriminalitet počinje da opada. U periodu između 1995. i 1999. godine došlo je do opadanja ukupnog registrovanog kriminaliteta za 10%, što je daleko premašivalo prosečan pad registrovanog kriminaliteta na nivou Evropske unije. Zanjmljivo je da je u Engleskoj i Velsu u ovom periodu došlo i do znatnog opadanja broj a registrovanih provalnih krađa i krađa automobila (nasuprot porastu krađa iz automobila na nivou EU). Ipak, istovremeno je nasilnički kriminalitet rastao brže u poredenju sa EU (20% prema 11%), pri čemu je posebno uočen porast broja ubistava i razbojništava . Ipak, u Engleskoj i Velsu, kao i u drugim zemljama, imovinski kriminalitetet i dalje čini najveći deo kriminaliteta (preko 40%). Sa izuzetkom SAD, ubistva su rasprostranjenija u zemljama u razvoju nego u razvijenim zemljama Zapada. Međutim, u poredenju sa drugim zemljama Zapada, SAD već duže vreme zauzimaju istaknuto prvo mesto u pogledu stope ubistava, i drugih teških nasilnih krivičnih dela. Ргеmа podacima za 1987., na primer, stopa ubistava u SAD je bila više nego četiri puta veća od stope ubistava u Irskoj, koja je tada bila na drugom mestu po stopi ubistava u zapadnom svetu. Takođe, podaci o silovanjima i razbojništvima za 1984. pokazuju da su SAD osamdesetih godina 20. veka imale višu stopu od svih ispitivanih zemalja. Noviji trendovi kriminaliteta u SAD ukazuju na opadanje kako imovinskog, tako i nasilnog kriminaliteta, iako su SAD i dalje vodeća zemlja u pogledu broja ubistava. Naime, zvanična statistika pokazuje da se u periodu od 1996. do 2005. godine stopa nasilnih krivičnih dela smanjila za 26,3%, a stopa imovinskih krivičnih dela za 22,9%. Takođe, rezultati nacionalne ankete o viktimizaciji, pokazuju da od 1994. godine stopa nasilnih krivičnih dela opada, dostižući u 2005. godini najniži nivo ikada zabeležen. Posebno je zanimljivo da je ulični kriminalitet zabeležio najniži nivo u istoriji SAD. Ipak, detaljnija analiza pokazuje da je pad nasilnog kriminaliteta u SAD uglavnom rezultat smanjenja lakših oblika nasilja, dok je nivo nasilnih krivičnih dela sa teškim posledicama i dalje visok. Isto tako, stopa imovinskih krivičnih dela nastavlja da opada. Kriminalitet je opao i u Kanadi. Nije bilo značajnih promena u stopi seksualnog nasilja, razbojništva, fizičkog nasilja i krađe motomih vozila. U svim zapadnim zemljama u ukupnom kriminalitetu dominira kriminalitet muškaraca iako je kriminalitet žena na nešto višem nivou nego u našoj zemlji. Tako je u Engleskoj u 1997. godini od ukupnog broja opomenutih i osuđenih lica bilo 17% žena. U SAD je procenat osudenih žena porastao sa 10% 1960. na 22% 1990, da bi 1994. godine dostigao 24,4%." Međutim, kriminalitet žena se nije približio kriminalitetu muškaraca ni po obimu ni po vrsti. Učešće žena je i dalje najveće kod lakših imovinskih krivičnih dela a nisko kod "muških" ili ozbiljnih nasilnih i imovinskih krivičnih dela. Kada je u pitanju kriminalitet u bivšim socijalističkim zemljama kao ozbiljna prepreka njegovom sagledavanju nameće se činjenica da je do nedavno svaka statistika o njemu bila nedostupna javnosti jer se smatrala državnom tajnom. Prema raspoloživim saznanjima osnovne karakteristike kriminaliteta u ovim zemljama su bile: krivična dela vezana za zloupotrebe moći prilikom obavljanja političkih funkcija (pandan "kriminalitetu belog okovratnika" u zapadnim zemljama), ekonomski kriminalitet vezan za razvoj "sive ekonomije", agresivni maloletnički kriminalitet poznat kao "huliganizam" i državni kriminalitet. U bivšem SSSR-u je, na primer, broj prijavljenih krivičnih dela 1989. porastao za 31.8% u odnosu na prethodnu 1988. dok je stopa otkrivanja u isto vreme porasla samo za 1.4%. Ubistva i pokušaji ubistava porasli su za 28.5%. Krivična dela protiv privatne imovine porasla su za 55.1%, a krivična dela protiv državne imovine za 34.7%. U vezi sa prelazom na tržišnu ekonomiju, broj ekonomskih krivičnih dela, pretežno povezanih sa funkcionisanjem "crnog" tržišta, je opao. Grupni i organizovani kriminalitet beleži značajan porast. Takođe, maloletnička delinkvencija je u 1989. godini porasla za 21.2% u odnosu na 1988. Udeo maloletničkog kriminaliteta u ukupnom kriminalitetu 24
porastao je sa 10% u 1985. na 16.3% u 1989. Te godine 85.3% izvršilaca krivičnih dela su bili muškarci a 14.7% žene.23 Pri tome, broj krivičnih dela izvršenih od strane žena raste brže od broja krivičnih dela izvršenih od strane muškaraca. Prema nekim autorima, krivična dela koja čine žene se po svojoj surovosti i opasnosti pribtižavaju krivičnim delima izvršenim od strane muškaraca. 37. Regionalne karakteristike kriminaliteta unutar pojedinih država Regionalne karakteritike kriminaliteta proizilaze iz delovanja različitih socijalnih i kulturnih činilaca. Na izvesnim područjima je intenzivnije delovanje kriminogenih faktora dok je na drugim ono slabije izraženo. Postoje oblasti u kojima se lakše javlja kriminalna aktivnost i ona privlače mnoge izvršioce krivičnih dela sa drugih područja. Područja koja se odlikuju većom gustinom kriminaliteta nazivaju se "lošim" ili "kriminalnim područjima". Jedno od takvih područja je, na primer, pojas duž državne granice koji se po obimu i strukturi kriminaliteta razlikuje od unutrašnjih regiona. U njima naročito dolaze do izražaja carinska krivična dela, krijumčarenje droge, krijumčarenje i trgovina ljudima, šverc, politička i slična krivična dela. U kriminalitetu pograničmh područja mogu doći do izražaja i sličnosti sa kriminalitetom koji postoji u zemlji sa druge strane granice što neki pisci nazivaju i "kriminalnim srodstvom". Prva istraživanja regionalne rasprostranjenosti kriminaliteta unutar pojedinih država izvršena su davno, još od strane prvih kriminologa. Analize regionalnih varijacija kriminaliteta unutar SAD ukazale su, između ostalog, i na postojanje velikih razlika u stopi ubistava između juga zemlje i drugih oblasti. Na primer, stopa ubistava na jugu je u 1989. bila za 44% veća nego u svim ostalim regionima SAD. Neki autori, visoku stopu ubistava na jugu SAD objašnjavaju relativno visokim stepenom siromaštva i relativno visokim procentom crnaca u ovoj oblasti. Analize regionalne rasprostranjenosti kriminaliteta u SAD pokazale su i da su imovinska krivična dela tokom 1989. bila najrasprostranjenija na zapadu i jugu zemlje. Konklin to dovodi u vezu sa ležernim načinom života ljudi u ovim oblastima koji je povezan sa toplim vremenom. Ljudi često provode vreme van svojih kuća, ostavljajući svoju imovinu bez čuvara što stvara više prilika za vršenje krada. Jedno od istraživanja ove vrste u našoj zemlji je istraživanje samoubistava u Vojvodini koje je izvršila Špadijer-Džinić. Ovo istraživanje je pokazalo da je ova pojava različito rasprostranjena u pojedinim krajevima Vojvodine, odnosno da se u torm pogledu osenčavaju zone različitih stopa samoubistava u zavisnosti od delovanja raznih socijalno-kultumih i drugih činilaca u tim zonama. Takođe, istraživanje odnosa razvoja i kriminaliteta, izvršeno od strane Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu, ukazalo je na neujednačen raspored kriminaliteta na prostoru bivše Jugoslavije. Prema rezultatima ovog istraživanja koje se odnosi na 1986.godinu, najvišu stopu kriminaliteta imala je Slovenija. U Srbiji je iste godine kriminalitet bio veoma neujednačeno raspoređen. Od 114 opština za koje su postojali raspoloživi podaci, 13 je imalo nisku a 35 (30.7%) visoku stopu kriminaliteta. Opštine koje su imale visoku stopu kriminaliteta su: neke opštine sa područja Beograda (Stari grad, Savski venae, Voždovac, Lazarevac), Leskovac, Ljig, Obrenovac, Blace, Bogatić, Boljevac, Bor, Varvarin, Velika Plana, Vladičin Han, Vmjačka Banja, Gornji Milanovac, Despotovac, Ivanjica, Koceljevo, Kuršumlija, Lajkovac, Lebane, Loznica, Ljubovija, Majdanpek, Mali Zvornik, Mionica, Negotin, Novi Pazar, Osečina, Paraćin, Prokuplje, Ražanj, Trstenik i Čajetina. 38. Raspored kriminaliteta na relaciji selo-grad Manje ili veće razlike u obimu i strukturi kriminaliteta postoje i između gradskih i seoskih sredina. Istraživanja uglavnom ukazuju na postojanje viših stopa kriminaliteta u gradskim nego u seoskim područjima i da kriminalitet raste sa procesom urbanizacije. Međutim, istraživanja pokazuju da nije bez značaja ni tip urbanizacije. Porast broja gradova ne vodi uvek povećanju stope kriminaliteta dok socijalni procesi, poput povećanja anonimnosti i kidanja tradicionalnih socijalnih veza, koji se obično vezuju za stvaranje velikih gradova, mogu biti povezani sa većim vršenjem krivičnih dela.Tako, na primer, kriminalitet u Švajcarskoj nije rastao uporedo sa urbanizacijom u ovoj zemlji i ostao je dugo vremena na daleko nižem nivou nego u većini zapadnih zemalja. To se objašnjava okolnošću da proces urbanizacije u Švajcarskoj nije išao u pravcu stvaranja metropola već se više odvijao kroz stvaranje manjih gradova i gradova srednje veličine. Kako ističu Arčer i Gartner, koji su ispitivali kriminalitet u 44 svetske metropole u periodu 1900-1970., za veći nivo kriminaliteta nije toliko od značaja broj stanovnika koliko pozicija centra (industrijskog, trgovinskog, kulturnog) kao i mesta u kojem se intenzivnije nego u ruralnim oblastima 25
odvija noćni život sa kojim su u tesnoj vezi i prostitucija i kriminalitet. Takođe, uloga centra regiona vodi velikoj koncentraciji materijalnih dobara i ljudskih aktivnosti u gradovima. Ta koncentracija dobara i ljudi stvara veliki broj pogodnih prilika za vršenje krivičnih dela. Analize koje su vršene u mnogim zemljama pokazale su da postoje razlike u vrsti kriminaliteta koji se vrši u seoskim i gradskim sredinama. Podaci Nacionalnog istraživanja o viktimizaciji u SAD za 1988. pokazuju da se i nasilna i imovinska krivična dela češće vrše u gradovima nego u prigradskim područjima, a u prigradskim područjima češće nego u seoskim. U urbanim područjima češće se vrše i pronevere, prevare, falsifikati i imovinska krivična dela uopšte dok su za sela karakteristične paljevine. Istraživanja ukazuju i na ubistvo kao tipično seosko krivično delo , odnosno na njegovu veću učestalost u selima nego u malim gradovima. Na selu se retko javljaju profesionalni delinkventi. Takode, kriminalitet maloletnika u gradu neuporedivo je veći od kriminaliteta maloletnika na selu. 39. Ekologija kriminaliteta u gradskim naseljima Ekološke studije, koje se odnose na distribuciju kriminaliteta unutar samih gradova, pokazuju da stopa kriminaliteta raste kada se ide ka određenim delovima grada, ka centru ili ka nekim drugim delovima ili predgradima. Ti delovi grada se obično nazivaju "kriminalnim područjima". To su najčešće veće raskrsnice, trgovi, mesta javnih priredbi i slična mesta na kojima se okuplja veći broj ljudi i u kojima obično nije dovoljno razvijena kontrola. Ove tendencije u rasporedu kriminaliteta u gradu se u literatim nazivaju "ekološkim konstantama" koje ispoljavaju specifične karakteristike u pojedinim gradovima. Prvo sistematsko istraživanje distribucije kriminaliteta u velikim gradovima sproveli su Sou i Mekej dvadesetih godina 20. veka u Čikagu. Oni su utvrdili da je kriminalitet neravnomemo rasporeden, da je najizraženiji u siromašnim četvrtima blizu centra grada i da opada kada se ide od centra ka periferiji. Pri tome, oni su imali u vidu neke američke gradove u kojima se industrija razvija blizu centra. Taj model ne odgovara gradovima u kojima se industrija razvila u predgrađima, odnosno gradovima koji imaju veći broj poslovnih i trgovačkih centara. U nekim zemljama je planski sprečavan tzv. model koncentričnih zona u velikim gradovima. Tako su u viktorijanskoj Engleskoj putevi pravljeni tako da prolaze kroz gradske oblasti koje su naseljavali kriminalci, a u cilju njihovog raspršivanja u okviru gradskog područja Nakon istraživanja u Čikagu, sprovedena su i druga istraživanja koja su potvrdila njihove zaključke. To se odnosi ne samo na istraživanja vršena u SAD već i na istraživanja sprovedena u Kanadi, Velikoj Britaniji, Venecueli, Ugandi, bivšem SSSR- i u drugim zemljama. Prema tim istraživanjim, stopa kriminaliteta je obično najviša u oblastima koje karakterišu niski prihodi, prenaseljenost, tranzitni karakter, nezaposlenost, razorene porodice i manjinske grupe, a te oblasti su najčešće u centru velikih gradova. U našoj zemlji je istraživanje ovog tipa vršeno u Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu šezdesetih godina 20. veka u vezi sa rasprostranjenošću maloletničke delinkvencije u Beogradu. Istraživanje je pokazalo da najveći stepen koncentracije maloletnih delinkvenata na 1000 stanovnika imaju sledeće stambene zajednice: 11 i 13 u Zemunu, 18 u Starom gradu, 8 i 9 u Paliluli, 1 u Novom Beogradu, 15 na Vračaru i 3 i 6 na Voždovcu. 40. Sezonske i vremenske varijacije kriminaliteta Pored razlika u prostornoj raspoređenosti, kriminalitet, prema nekim istraživanjima, pokazuje i tendenciju različite vremenske raspoređenosti. To se posebno odnosi na razlike u pogledu vrste kriminaliteta koja preovlađuje u raznim godišnjim dobima, ali isto tako i na razlike u javljanju kriminaliteta u različitim mesecima, nedeljama, danima u toku nedelje i raznim dobima u toku dana. Za sva istraživanja ove vrste zajedničko je da su došla do zaključka da kriminalitet u svojoj ukupnosti ne pokazuje nikakvu pravilnost u pogledu tendencija javljanja u različitim vremenskim periodima i da je moguće jedino utvrđivati vremenske ritmove javljanja pojedinih tipova i vrsta krivičnih dela. Ako se posmatra kretanje kriminaliteta tokom godine, može se reći da određeni tipovi kriminaliteta pokazuju slične tendencije u različitim zemljama, mada rezultati istraživanja u ovom pogledu nisu sasvim ujednačeni. Istraživanja pokazuju da se imovinska krivična dela najčešće vrše u jesenjim i zimskim mesecima, a krivična dela protiv ličnosti u letnjim i jesenjim mesecima. Istraživanje ubistava u Jugoslaviji u periodu 1960-1964. pokazalo je da je najmanje ubistava izvršeno u periodu od januara do februara a najviše u septembru i da je nešto više ubistava izvršeno u toplijim godišnjim dobima. Istraživanja ubistava izvršenih od strane žena ukazuju na nešto drugačije varijacije prema 26
godišnjim dobima. Na primer, istraživanje ubistava u Sloveniji (1954-1967) pokazalo je da žene vrše ubistva najčešće u proleće i leto, a najmanje u jesen. Do sličnih podataka došlo se i istraživanjem ubistava izvršenih od strane žena koje je u Srbiji sprovela Konstantinović- Vilić. Najviše žena iz ispitivanog uzorka vršilo je ubistva u proleće, a najmanje u jesen. Raspoređenost krivičnih dela u toku sedmice takođe pokazuje izvesne tendencije. Krvni i seksualni delikti kao i krivična dela protiv saobraćaja izazvana alkoholom se češće javljaju u dane vikenda. Kada su u pitanju krvni delikti, istraživanja ukazuju na izvesne razlike u pogledu vremena njihovog javljanja u zavisnosti od pola žrtve. Tako istraživanja ubistava i telesnih povreda pokazuju da se ova krivična dela prema ženama češće vrše u dane u toku nedelje, a prema muškarcima u dane vikenda. Postoje izvesne pravilnosti i u pogledu doba dana u kojem se krivična dela vrše. Krađa automobila, silovanje i razbojništvo su, na primer, tipična noćna krivična dela. Takode, muškarci češće vrše ubistva i teške telesne povrede čije žrtve su muškarci u večernjim i noćnim časovima što se dovodi u vezu sa odlascima u kafane i sa konzumiranjem alkohola. Na drugoj strani, žene češće ubijaju u toku dana što se objašnjava okolnošću da su ubistva koja one vrše uglavnom usmerena na odbranu od nasilja koje trpe od strane muža ili drugog člana porodice kao i okolnošću da se takvi sukobi odigravaju u kućnom prostoru i u toku dana. Takođe, kada muškarci ubijaju ili telesno povređuju žene, oni to češće čine u toku dana, posebno u popodnevnim časovima, a rede noću. To se može objasniti činjenicom da krvne delikte prema ženama najčešće vrše njihovi bračni drugovi, rođaci i komšije i da se oni najčešće vrše u kućnom prostoru u kojem žene-domaćice provode veći deo dana same ili sa decom tako da su dovoljno izolovane i lišene zaštite drugih i u toku dana što učinilac zna i koristi ne čekajući da padne mrak. Provalne krađe u stanovima se češće vrše u prepodnevnim časovima kada vlasnici nisu kod kuće. Sezonske i vremenske varijacije kriminaliteta ne mogu se objašnavati klimatskim i biološkim faktorima, iako takvi pokušaji postoje u kriminološkoj literaturi. One se mogu objasniti jedino delovanjem društvenih uticaja koji variraju u pojedinim vremenskim periodima, a objašnjenja ove vrste daju teorije o uzrocima kriminaliteta. 41. Kriminalitet nasilja Veliki broj krivičnih dela vrši se primenom nasilja ili uz pretnju nasiljem. Nasilje znači upotrebu sile, pretnje ili zloupotrebu moći prema drugom licu. Inkriminisanje kriminaliteta nasilja kao posebnog krivičnog dela ne postoji u krivičnim zakonima, već postoje krivična dela kod kojih je nasilje elemenat bića krivičnog dela ili način njihovog izvršenja. To su krivična dela protiv života i tela (lišavanje života, povrede tela, ugrožavanja), slobode odlučivanja i kretanja, lične sigurnosti, dostojanstva ličnosti i morala, braka i porodice (nasilje u porodici). U savremenim uslovima života značenje kriminaliteta nasilja postalo je još šire jer dolaze do izražaja različiti oblici nasilja (fizičkog, psihičkog, seksualnog) izvršeni u okviru porodice, najčešće prema ženama, deci, starim i nemoćnim osobama. Ovi oblici nasilja postojali su i ranije, ali se smatralo da je primena nasilja prema članovima porodice "porodična stvar", daleko od društvenog saznanja. Feministička literatura i feministička orijentacija u kriminologiji uticali su da porodično, seksualno i nasilje nad decom postane društveno vidljivo. Obim kriminaliteta nasilja u savremenom društvu mnogo je veći nego ranije. Ljudi sve češće pribegavaju nasilju za rešenje međusobnih sporova i sukoba. Lokalni, građanski ratovi, suprotnosti u društvenom razvoju, nerešeni socijalni problemi koji prate industrijalizaciju, urbanizaciju i migraciju stanovništva, izazivaju prave eksplozije nasilja i agresije. Zahvaljujući napretku tehnike, ljudi su u stanju da nasilje vrše neutralno bez moralnog i emotivnog uključivanja. Ako se ima u vidu snaga savremenih sredstava za masovno uništavanje, onda je sasvim jasno da mogući izgledi nasilja i agresije imaju fantastične razmere, te se možemo razmišljati o samouništenju ljudske vrste. Kriminalitet nasilja se definiše kao ekstremni oblik ispoljavanja agresije. Ovaj oblik kriminaliteta obuhvata one kriminalne aktivnosti kojima se, sredstvima fizičke ili psihičke prinude, odnosno primenom sile ili pretnje da će se sila primeniti, povređuje ili ugrožava integritet ličnosti. Delikata sa elementom nasilja ima mnogo i raznovrsni su oblici takvih ponašanja. Sve te različite oblike ispoljavanja nasilja povezuje agresivnost izvršioca prema žrtvi u različitim varijantama i različitog intenziteta. Kriminalitet nasilja može da se javi kao organizovano nasilje (kolektivni akt, racionalno postavljen, planiran i organizovan, najčešće kao deo političke strategije), spontano nasilje (kao pojedinačno ponašanje), ritualno nasilje (krvna osveta) i instrumentalno nasilje (ucene, otmice, taoci). 27
U literaturi se navodi da kriminalitet nasilja treba da obuhvati, pre svega, kriminalne aktivnosti kojima se napada život i telo (krvni delikti, nasilje u porodici), polna sloboda i polni moral (seksualni delikti), ali i druga kriminalna ponašanja učinjena iz koristoljublja uz primenu sile (razbojništvo, razbojnička krađa), zatim, ona protiv slobode i prava građana (protivpravno lišenje slobode, iznuđivanje iskaza, zlostavljanje zloupotrebom položaja ili ovlašćenja), protiv javnog reda i pravnog saobraćaja (sprečavanje službene osobe u vršenju poslova sigumosti, sudelovanje u grupi koja sprečava službeno lice u vršenju službene radnje) i nasilničko ponašanje na javnom mestu. Takođe se, kao najteži oblici ispoljavanja kriminaliteta nasilja, navode terorizam, politički delikti nasilja, (politička ubistva, psihičko zlostavljanje, pritisci ili tortura, fizičko zlostavljanje) i zločini protiv čovečnosti i međunarodnog prava (ratni zločini, sistematsko uništavanje verske, nacionalne ili etničke grupe - genocid). Kriminološkim istraživanjima kriminaliteta nasilja utvrdeno je da su dela nasilja dominantna karakteristika osoba muškog pola, mlađeg uzrasta i srednjih godina, odnosno do 45 godina. Krivična dela koja najčešće vrše mlada lica su ubistva (30-35 godina), telesne povrede (35-40 godina), razbojništva (18-25 godina). Najveći broj izvršilaca živi u braku, zatim u vanbračnoj zajednici ili su razvedeni i imaju veći broj dece. Prema ovom istraživanju, osobe ženskog pola takođe učestvuju u kriminalitetu nasilja vršeći najviše krivična dela telesne povrede i zlostavljanje dece. Istraživanje o socijalnim obeležjima nasilnika ukazalo je na niz obeležja izvršilaca ovog oblika kriminaliteta. Nasilnici potiču iz porodica sa niskim obrazovanjem i kvalifikacijom; profesionalni status roditelja nasilnika je nizak; ekonomski status porodica iz kojih potiču je ispod proseka, ali nije izrazito nizak; nasilnici i njihovi roditelji uglavnom potiču sa sela ili malih urbanih anglomeracija, manje je onih koji potiču iz većih ili velikih gradova; u porodicama nasilnika mnogo je alkoholičara i lica sa psihičkim poremećajima; procenat osuđivanih u porodicama nasilnika nešto je iznad proseka, ali, u celini, porodice nasilnika ne pripadaju delinkventnoj populaciji; obrazovni nivo nasilnika je nizak i ima mnogo nezaposlenih; oni koji su zaposleni pretežno rade poslove koji ne zahtevaju nikakvu ili zahtevaju vrlo nisku kvalifikaciju i to u privrednim granama koje imaju slabu kvalifikacionu strukturu zaposlenih i nizak dohodak; znatan broj nasilnika potiče iz nepotpunih, razorenih porodica, posebno onih u kojima nedostaje otac, jedan deo nasilnika nije formirao sopstvenu porodicu posle napuštanja roditeljske porodice, pretežan deo nasilnika potiče sa sela i živi na selu, mada ima i onih koji su migrirali i žive u većim i srednjim urbanim anglomeracijama, ekonomski status nasilnika je ispod proseka, ali nije ekstremno nizak, stambena situacija nije najbolja, ali je daleko od izrazito nepovoljne, medu nasilnicima ima mnogo skitnica, besposličara, lica sa asocijalnim i sociopatskim ponašanjem, kao i psihopata i neurotičara. Kriminalitet nasilja obuhvata: krvne delikte, delikte nasilja u porodici, seksualne delikte, trgovinu ljudima, zločine mržnje, terorizam, nasilje u sportu, kriminalitet proganjanja i mobing. 42. Krvni delikti – ubistvo Pod krvnim deliktima podrazumevaju se svi oblici napada na život i telesni integritet čoveka. Pojavni oblici krvnih delikata su: ubistva, telesne povrede, nedozvoljen prekid trudnoće, navođenje na samoubistvo i pomaganje pri samoubistvu, učestvovanje u tuči u kojoj je neko lice lišeno života ili mu je naneta teška telesna povreda, ugrožavanje opasnim oruđem prituči ili svađi, izlaganje opasnosti napuštanje nemoćnog lica, nepružanje pomoći, trgovina ljudima radi oduzimanja organa ili dela tela, znači oni delikti kojima se oduzima život, povreduje ili ugrožava život, telo i zdravlje. Kriminološka istraživanja pokazuju da među izvršiocima krvnih delikata, kao i delikte nasilja uopšte, preovlađuju mlađi muškarci, nižeg obrazovnog i kvalifikacionog nivoa, sa nešto nižim ekonomskim statusom od proseka (ali nisu ekonomski i egzistencijalno ugroženi), da oni potiču iz deficijentnih porodica usled razvoda braka i da u porodici ima socijalno patoloških pojava, posebno alkoholizma, besposličenja i kocke. Motivi izvršenja krvnih delikata najčešće su: koristoljublje, osveta i ljubomora. Istraživanja krvnih delikata sa psihijatrijskog aspekta ukazuju na značajan uticaj afekta, koji izaziva razdražljivost i žestoku agresiju, tako da postoje krvni delikti izvršeni u afektivnim i posebnim psihopatološkim stanjima. Ubistvom se uništava ljudski život i zbog toga se u krivičnim zakonicima ubistvo svrstava u krivična dela protiv života i tela. Krivičnopravno definisanje ubistva svodi se na određivanje objekta napada, radnje izvršenja, posledice, oblika vinosti i kazne kod krivičnog dela ubistva. Osim određivanja pojma ubistva, propisima krivičnih zakona utvrđuju se vrste ubistava. Između krivičnih zakona pojedinih zemalja postoje razlike u vrstama ubistava, pa, samim tim i u krivičnopravnim tipologijama. 28
U anglosaksonskom pravu homicid obuhvata: ubistvo sa predumišljajem, ubistvo bez predumišljaja i opravdano, izvinjavajuće ubistvo. U francuskom pravu postoji razlika izmedu umorstva ili ubistva sa predumišljajem i običnog ubistva. Sa umorstvom se izjednačava ubistvo srodnika po uzlaznoj liniji, ubistvo trovanjem i svirepo ubistvo izvršeno mučenjem i varvarskim sredstvima. Odredbama Krivičnog zakonika Republike Srbije inkriminisano je lišenje života bez posebnih kvalfikatornih okolnosti (čl.l 13 KZ RS), više vrsta teškog ubistava sa kvalifikatornim okolnostima koje ga čine težim i društveno opasnijim (čl.114) i ubistva sa manjim stepenom društvene opasnosti (čl. 115118 KZ RS). S obzirom na te posebne okolnosti, kao teško ubistvo, razlikuju se: lišenje života na svirep ili podmukao način, lišenje života pri bezobzimom nasilničkom ponašanju, lišenje života i istovremeno umišljajno dovođenje u opasnost života još nekog lica, lišenje života pri izvršenju krivičnog dela razbojništva ili razbojničke krađe, lišenje života iz koristoljublja radi izvršenja ili prikrivanja drugog krivičnog dela, iz krvne ili bezobzime osvete ili iz drugih niskih pobuda, Lšenje života službenog ili vojnog lica pri vršenju službene dužnosti, lišenje života deteta ili bremenite žene, lišenje života člana porodice koga je izvršilac prethodno zlostavljao, kao i umišljajno lišenje života više lica, a ne radi se o ubistvu na mah, ubistvu deteta pri porođaju ili ubistvu iz samilosti. (čl. 113 i 114 KZ RS). Kao posebne vrste ubistava (u teoriji krivičnog prava nazvane privilegovanim) zakon predvida ubistvo na mah, ubistvo deteta pri porođaju, lišenje života iz samilosti i nehatno lišenje života (21.115118 KZ RS), Obično ubistvo se sastoji u umišljajnom lišavanju života drugog lica bez kvalifikatornih okolnosti koje ubistvo čine težim ili bez posebnih okolnosti koje ubistvo čine privilegovanim. Kvalifikovana (teška) ubistva postoje kada je umišljajno ubistvo izvršeno na takav način i pod takvim okolnostima koji mu daju veći stepen društvene opasnosti što dovodi do težeg kažnjavanja. Ubistvo na svirep način postoji kada učinilac nanosi žrtvi prekomerne fizičke i psihičke bolove. U krivičnopravnoj literaturi se ističe da ova vrsta ubistava ima objektivna i subjektivna obeležja. Svako ubistvo je na izvestan način surovo i svirepo, ali se ova vrsta kvalifikovanog ubistva karakteriše posebno izraženom surovošću jer se žrtvi nanose takve muke, patnje i bolovi koji po svom intenzitetu prelaze bolove koji obično nastaju prilikom lišenja života. Subjektivna obeležja se odnose na stav učinioca prema žrtvi - učinilac je svestan da žrtva trpi bolove velikog intenziteta, ali je neosetljiv i hladnokrvan prema njenim mukama. Ubistvo na podmukao način postoji kada učinilac napada na život žrtve prikriveno, potajno, lukavo, u momentu kada žrtva to ne očekuje. Izvršilac koristi poverenje koje ima žrtva prema njemu i postupa sa zlom namerom. U krivično- pravnoj teoriji i sudskoj praksi se smatra da su ubistvo žrtve na spavanju i ubistvo trovanjem ubistva na podmukao način. Ubistvo iz koristoljublja predstavlja lišavanje života drugog lica u nameri da se za sebe ili drugog pribavi materijalna korist (povećanje imovine ili sprečavanje njenog smanjenja), koja ne mora da bude protivpravna već pravno dozvoljena. Primeri ovog oblika ubistva su: ubistvo radi ostvarenja nasleda, oslobođenja od neke imovinske obaveze, ostvarenja dobiti, za nagradu i si. Ubistvo iz krvne ili bezobzirne osvete ili iz drugih niskih pobuda razlikuje se od drugih oblika ubistava po motivu izvršenja. Motiv izvršenja može da bude krvna osveta (za ubistvo ili na drugi način skrivljenu prouzrokovanu smrt, porodica ubijenog se sveti tako što ubija ubicu ili drugog muškog člana zajednice kojoj ubica pripada), druga bezobzirna osveta (učinilac izvršava ubistvo iz egoističkih, samoživih pobuda) ili druge niske pobude (radi zadovoljenja nastranih seksualnih potreba, pohlepe i si.). Za razliku od navedenih kategorija ubistava koja imaju motiv, postoje i "ubistva bez motiva", koja vrše duševno bolesna lica, zatim ubistva iz političkih pobuda, kao i atipične situacije dela koje nastaju s vremena na vreme i nemaju praktičan značaj. U okviru kriminoloških klasifikacija ubistava postoji klasifikacija na: ekspresivni (afektno, reaktivno nasilje, gde se primarni motiv iscrpljuje samim ispoljavanjem nasilja, nanošenjem povrede odnosno uništenjem druge osobe), instrumentalni (nasilje je prevashodno sredstvo za postizanje nekog drugog cilja, koji se, po pravilu, svodi na materijalnu dobit) i nehatni homicid (najčešće i vezi sa socijalnim prilikama). U posebnu kategoriju ubistava izdvojena su satanistička ubistva. Religiozna ubistva mogu da budu povezana sa satanizmom i/ili okultnim stvarima.
29
Satanistička ubistva se defmišu kao racionalno isplanirano lišenje života jednog ili vise lica uz izvodenje tačno određenog satanističkog rituala. U ukupnom broju ubistava ovaj oblik religioznih ubistava zastupljen je u veoma malom broju. Takođe, izvršenje ovakvog zločina predstavlja kraj delovanja satanističke grupe jer je mala verovatnoća da će ostati neotkrivena posle izvršenja zločina. Višestruka ubistva mogu da se podele na dve kategorije: masovna ubistva i serijska ubistva. Masovno ubistvo se definiše kao lišenje života tri ili više lica na istom mestu u isto vreme ili u jednom kraćem vremenskom periodu na istoj teritoriji. Za razliku od masovnog ubistva, serijsko ubistvo predstavlja viši manifestacioni nivo nasilnog kriminaliteta, koji se ispoljava kroz ekstremno strašne radnje izvršene prema nedužnim žrtvama. Zločini su najčešće u vezi sa ili predstavljaju kulminaciju ekstremne seksualne preverznosti i brutalnog ubistva, nakon čega je žrtva unakažena. Iako su serijske ubice relativno retke u poređenju sa brojem običnih ubistava ili nasilnim zločinima uopšte, društvo ima negativniji stav prema serijskom ubici, ono se zgražava nad njegovim delima i nalazi se u sasvim opravdanom strahu. Statistički podaci i dosadašnja istraživanja pokazuju da je najveći broj ubica muškog pola. Istraživanjem ubistava koja vrše žene utvrđeno je da žene izvršavaju sve vrste ubistava kao muškarci i ubistvo deteta pri porođaju. Prema dosadašnjoj sudskoj praksi, jedan od češćih načina izvršenja ubistava od strane žena - ubistvo muža na spavanju, smatra se kvalifikovanim oblikom ubistva na svirep i podmukao način. Postoji opravdana kritika ove sudske prakse jer ovakav način izvršenja ubistva, koje je usledilo posle duževremenog maltetiranja i nasilničkog ponašanja muža u braku, nije izraz podmuklosti žene, već je pre posledica njene fizičke nemoći, prestrašenosti i odsustva svake društvene pomoći u traženju izlaza iz, za nju, bezizlazne situacije. Kao sredstvo izvršenja ubistva žene najčešće koriste sekiru i nož, a u prošlosti je korišćen i otrov. U pogledu geografske raspro- stranjenosti ubistava koja vrše žene, slična je situacija kao i sa ubistvima izvršenim od strane muškaraca - to je kriminalitet vezan uglavnom za seosku sredinu kako po mestu izvršenja dela tako i po boravištu izvršilaca. Zatvoren prostor (soba, kuhinja) u većini slučajeva je mesto izvršenja pojedinačnih ubistava, što je uslovljeno činjenicom da su aktivnosti žene uglavnom vezane za ovaj prostor. Starosna struktura žena koje su izvršile krivično delo ubistva razlikuje se zavisno od uzorka koji je bio predmet istraživanja. Prema istraživanju kriminaliteta žena u Srbiji (1960-1963) od 85 žena ubica najviše je onih od 30-35 godina, prema drugom istraživanju (1983.) najzastupljenije su žene uzrasta od 26-30 godina, dok je prema trećem istraživanju (1992.) najviše žena ubica u vreme izvršenja dela imalo 46-52 godine. Većina žena ubica je udata ili razvedena, sa nižim obrazovanjem i nezaposlena. 43. Krvni delikti - telesne povrede Telesne povrede se sastoje u narušavanju telesnog integriteta ili zdravlja čoveka. One mogu da se manifestuju kao teške (61.121 KZ RS) i lake telesne povrede (51.122 KZ RS), zavisno od težine narušenog telesnog integriteta ili zdravlja, KZ RS (čl.121) različite oblike teških telesnih povreda: 1. obična teška telesna povreda (kada učinilac krivičnog dela drugog teško telesno povredi ili mu zdravlje teško naruši), 2. osobito teška telesna povreda (kada učinilac drugog teško telesno povredi ili mu zdravlje tako teško naruši da je usled toga doveden u opasnost život povređenog ili je uništen ili trajno i u znatnoj meri oštećen ili oslabljen neki važan deo njegovog tela ili važan organ ili je prouzrokovana trajna neposobnost za rad povređenog ili trajno i teško narušenje njegovog zdravlja ili unakaženost), 3. teška telesna povreda kvalifikovana smrću, 4. teška telesna povreda učinjena iz nehata i 5. teška telesna povreda na mah. Teška telesna povreda može biti nanesena sa umišljajem prilikom izvršenja krivičnih dela koja pripadaju imovinskom kriminalitetu - razbojničke krađe (č1.205 st.3 KZ RS) i razbojništva (čl.206 st.3 KZ RS). Kao kod ubistava, tako i kod krivičnih dela telesnih povreda preovlađuju muškarci kao izvršioci. Žene češće telesno povređuju posle duževremenog i trajnog poremećaja međusobnih odnosa sa žrtvom. Među izvršiocima telesnih povreda znatno je veći broj punoletnih izvršilaca nego maloletaika. Načini i sredstava izvršenja telesnih povreda su različiti, ali se uglavnom ove povrede nanose udaranjem raznim predmetima. Prema jednom istraživanju, muškarci češće nanose telesne povrede putem uboda nego što to čine žene, dok žene češće nanose povrede gađanjem raznim predmetima. Prema rezultatima ovog istraživanja, sredstva izvršenja lakih i teških telesnih povreda još više su određena polom nego što je to slučaj sa načinom izvršenja. Tu na najneposredniji način dolaze do 30
izražaja specifične biološke karakteristike i obeležja socijalnog položaja žene, prvenstveno njihova fizička inferiornost u odnosu na muškarće i vezanost za domaćinstvo i kućne poslove. Za razliku od žena, koje retko upotrebljavaju fizičku silu za nanošenje teške telesne povrede, kod muškaraca je upotreba fizičke sile najčešća. Kod lakih telesnih povreda mnogo je manja razlika između muškaraca i žena u pogledu upotrebe fizičke sile. To se objašnjava okolnošću da su pretežno žene žrtve lakih telesnih povreda koje vrše žene, pa je samim tim za savlađivanje otpora druge žene u proseku dovoljna i fizička sila, dok se pri nanošenju telesnih povreda muškarcu moraju da koriste i druga sredstva. 44. Krvni delikti - razbojnička krađa i razbojništvo Razbojnička krađa i razbojništvo pripadaju ne samo imovinskom kriminalitetu, već i krvnim deliktima jer se prilikom izvršenja ovih krivičnih dela upotrebljava sila ili pretnja prema nekom licu, a u težim slučajevima umišljajno se nanosi teška telesna povreda. Krivični zakonik RS predviđa tri oblika krivičnog dela razbojničke krađe (č1.205). Prvi oblik postoji kada je neko lice zatečeno prilikom izvršenja krivičnog dela krađe, pa u nameri da zadrži ukradenu stvar upotrebi silu ili pretnju da će neposredno napasti na život ili telo. Za postojanje drugog oblika ovog krivičnog dela potrebno je da vrednost ukradenih stvari prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, dok kod je kod trećeg oblika sa umišljajem nanesena teška telesna povreda ili je u izvršenju dela učestvovalo više izvršilaca. Krivično delo razbojništva (čl.206) se razlikuje od krivičnog dela razbojničke krađe po tome što je sila ili pretnja upotrebljena radi oduzimanja tuđe pokretne stvari u nameri da se pribavi protivpravna imovinska korist sebi ili drugome. Drugi vid ispoljavanja ovog krivičnog dela postoji ukoliko vrednost oduzetih stvari prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, a treći ako je došlo do nanošenja teške telesne povrede sa umišljajem ili je delo izvršilo više lica. Ukoliko je prilikom izvršenja razbojničke krađe ili razbojništva neko lice lišeno života postoji krivično delo teškog ubistva (čl. 114 tač. 4 KZ RS). Statistički podaci o prijavljenom kriminalitetu pokazuju da je poslednjih godina došlo do znatnog porasta ovih oblika krvnih delikata. Razbojništvo i razbojnička krađa se takođe smatraju deliktima koje najčešće vrše muškarci, dok je udeo žena znatno manji. Najzastupljenija kategorija izvršilaca od 18-24 godine i veliki je udeo prethodno kažnjavanih lica (recidivista). 45. Nasilje u porodici - definicija, oblici ispoljavanja, rasprostranjenost, posledice, Nasilje u porodici se definiše kao primena fizičke i psihičke sile prema članovima porodice uz ugrožavanje i povređivanje domena sigurnosti i odnosa poverenja i ispoljavanje kontrole i moći nad članovima porodice, bez obzira da li je u važećem zakonodavstvu predviđeno kao krivično delo i da li je izvršilac nasilja prijavljen organima gonjenja. Nasilje u porodici je univerzalna pojava, koja prožima sva društva, sve kulture i sve regione sveta. Ono spada u red najtežih oblika nasilja jer se njegovim ispoljavanjem krše osnovna ljudska prava i slobode članova porodice, kao što je pravo na život, pravo na slobodu i bezbednost, pravo na fizički, psihički i seksualni integritet i dr. Nasilje u porodici može se javiti u vise oblika: nasilje u braku, nasilje prema članovima zajedničkog domaćinstva, (najčešće starim osobama), nasilje prema deci. Svaki od ovih oblika ukazuje na povređivanje i ugrožavanje domena sigurnosti i odnosa poverenja, a manifestuje moć i kontrolu nad žrtvom. Ispoljava se kroz primenu fizičke i psihičke sile, najčešće je dugotrajno i pogađa veoma bliske članove porodice među kojima bi trebalo da postoji slaganje, privrženost, iskrenost, emotivna povezanost. Posledice primene nasilja u porodici su razorne: nestaje odnos poverenja i privrženosti, dolazi do značajnih promena fizičkog i psihičkog zdravlja žrtve. Posebno je značajna društvena neupadljivost porodica u kojima postoji nasilje, one u široj socijalnoj sredini dobro funkcionišu i postojanje nasilja se ne primećuje. Nasilje je veoma rašireno u svim regionima sveta i njegove najčešće žrtve su žene, deca i stare i nemoćne osobe. Imajući u vidu učestalost nasilja u porodici, u literaturi se navodi da je porodica, ako se izuzmu policija i vojska, najnasilnija grupa u društvu i da osoba ima više šansi da bude ubijena i povređena u porodici, nego u bilo kojoj drugoj društvenoj sredini. Tokom sedamdesetih godina u SAD, Engleskoj i drugim zemljama Zapadne Evrope otvorena su prva skloništa za žrtve porodičnog nasilja, pretučene žene i decu. Time je po prvi put pružena društvena podrška ženama koje su tražile utočište. Izlazeći u javnost sa do tada nepoznatim podacima o rasprostranjenosti porodičnog nasilja, kao i ozbiljnosti povreda koje se tom prilikom nanesu, aktivistkinje pokreta za pomoć pretučenim ženama osporile su tradicionalno viđenje ovog problema kao poremećaja odnosa između partnera koje treba ostaviti psihijatrima i bračnim savetovalištima. Njihov 31
zahtev za organizovanom društvenom akcijom bio je pre svega upućen zakonodavcu i organima krivičnog gonjenja. Tako je počelo lobiranje zakonodavca, angažovanje medija i senzibilisanje javnosti u SAD i zapadnoevropskim zemljama. Prvi programi edukacije i obuke za profesionalce koji se u svom radu sreću sa porodičnim nasiljem ustanovljeni su u SAD 1977. Zakon, kojim su data ovlašćenja policiji da privede i zadrži nasilnika ukoliko postoje osnovi sumnje da je počinio neko od nasilnih dela u porodici, usvojen je 1978. godine u Minesoti. Jedan od prvih zakona o nasilju u porodici donet je u ovoj državi 1979. godine. Posle toga je vise puta menjan i danas predstavlja jedan od najnaprednijih modela pravne zaštite od nasilja u porodici. 46. Nasilje u porodici kao krivično delo Prema važećem Krivično zakoniku Republike Srbije krivično delo nasilje u porodici predviđeno je u č1. 194, u okviru Glave devetnaeste - ,krivična dela protiv braka i porodice". Predviđeno je pet oblika krivičnog dela nasilja u porodici: 1. radnja prvog oblika krivičnog dela sastoji u ugrožavanju spokojstva, telesnog integriteta ili duševnog stanja člana svoje porodice, kao i u drskom ili bezobzirnom ponašanju sa istim ciljem (č1. 194. st. 1. KZ RS). Posledica takve radnje je stvaranje opasnosti da će biti ugroženo spokojstvo, telesni ili duševni integritet člana svoje porodice. Ovom odredbom pruža se zaštita članu porodice žrtvi psihičkog nasilja i/ili fizičkog nasilja koje može, ali ne mora, da ima za posledicu i laku telesnu povredu. Za ovaj oblik je predviđeno kažnjavanje novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine, dok je ranijim zakonom bila predviđena novčana kazna i kazna zatvora do tri godine; 2. drugi oblik krivičnog dela nasilja u porodici postoji ako je pri izvršenju dela iz čl. 194. st. 1. KZ korišćeno oružje, opasno oruđe ili sredstvo podobno da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši (čl. 194. st. 2. KZ). Posledica radnje izvršenja u ovom slučaju je takođe stvaranje opasnosti po telesni integritet ili duševno stanje člana porodice, ali može da bude nanošenje lake telesne povrede, koja dobija kvalifikaciju "opasne lake telesne povrede" jer je prilikom izvršenja dela korišćeno oružje ili oruđe ili drugo sredstvo podobno da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši. Za ovaj oblik predviđeno je kažnjavanje zatvorom od tri meseca do tri godine; 3. treći oblik krivičnog dela nasilja u porodici postoji u slučaju kada je izvršeno nasilje prouzrokovalo tešku telesnu povredu ili trajno i teško narušavanje zdravlja člana porodice ili je delo izvršeno prema maloletniku (61. 194. st. 3. KZ). Predviđeno je kažnjavanje izvršioca zatvorom od jedne do osam godina; 4. četvrti, najteži oblik krivičnog dela nasilja u porodici postoji kad je nasilje dovelo do smrti člana porodice (čl. 194. st. 4 KZ). Za razliku od krivičnog dela teško ubistvo iz čl. 114. st. 1. tač. 8. KZ, teža posledica je obuhvaćena nehatom izvršioca kao oblikom vinosti. Razlika je i u kažnjavanju - za izvršenje krivičnog dela iz či. 114. tač. 8. KZ predvidena je kazna zatvora najmanje deset godina ili trideset do četrdeset godina, dok je za krivično delo nasilja u porodici sa smrtnim ishodom predvidena kazna zatvora od tri do dvanaest godina; 5. peti oblik krivičnog dela nasilja u porodici postoji kad izvršilac nasilja kome je sud izrekao meru zaštite od nasilja u porodici prekrši ovu meru (51. 194. st. 5. KZ). Mere zaštite od nasilja u porodici predvidene su Porodičnim zakonom i njihova suština ogleda se u ograničavanju ili privremenoj zabrani održavanja ličnih odnosa izvršioca nasilja sa žrtvom nasilja, što uključuje i ograničavanje izvesnih prava i sloboda izvršioca nasilja. Odredbama čl. 198. st. 2. Porodičnog zakona predvideno je pet posebnih mera zaštite: izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti; izdavanje naloga za useljenje u porodični stan ili kuću, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti; zabrana približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti; zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada člana porodice i zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice. Prema č1. 194. tač. 5 KZ RS, lice koje prekrši bilo koju meru zaštite od nasilja u porodici, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci. 47. Nasilje u braku - pojam, rasprostranjenost i karakteristike Pojam. Pod nasiljem u braku se uglavnom podrazumeva fizičko i seksualno zlostavljanje koje vrši muž nad ženom, nezavisno od toga da li je ono prijavljeno, odnosno otkriveno i bilo predmet krivičnog, odnosno prekršajnog gonjenja i presuđenja. Takođe, pod nasiljem u braku uobičajeno se podrazumevaju svi oblici fizičkog i seksualnog zlostavljanja, nezavisno od toga da li pozitivno pravo za njih vezuje određenu sankciju ili ne. Medutim, iskustva proistekla iz neposrednog rada sa pretučenim 32
ženama pokazala su da ovaj pristup, iako olakšava istraživački postupak, ne odgovara najbolje onome što se dešava u stvarnosti. Vrlo je teško povući granicu izmedu ekonomske eksploatacije, političke dominacije, psihološke opresije i fizičkog nasilja jer jedan oblik nasilja stvara pogodno tlo za drugi. Zato oni koji nastoje da pruže praktičnu podršku i pomoć pretučenim ženama pod nasiljem podrazumevaju i psihičko nasilje koje nije praćeno fizičkim i seksualnim nasiljem. Naime, oni znaju iz iskustva da žene koje trpe psihička maltretiranja postaju nespremne na pružanje otpora i tako "pogodne" žrtve težih oblika zlostavljanja. Slično stanovište prihvaćeno je i u Deklaraciji UN o eliminaciji nasilja nad ženama koja pod nasiljem nad ženama podrazumeva "svaki akt nasilja baziran na pripadnosti polu koji rezultira, ili je podoban da rezultira u fizičkoj, seksualnoj ili psihološkoj povredi ili patnji žene, uključujući pretnje takvim radnjama, prinudu ili arbitrerno lišenje slobode bez obzira da li se to događa u javnom ili u privatnom životu." Rasprostranjenost i karakteristike Postojeće teorije o nasilju u braku uglavnom su posvećene objašnjavanju uzroka zlostavljanja žene a njihov nastanak vezan je za skorašnje identiflkovanje ovog oblika nasilja kao društvenog problema. Svođenje teorijskog pristupa nasilju medu supružnicima na objašnjenje nasilja nad ženom proisteklo je iz okolnosti (koju su potvrdila dosadašnja istraživanja) da su žrtve nasilja u braku najčešće žene. Iako je do preciznijih podataka o rasprostranjenosti ovog oblika nasilja teško doći zbog izuzetno visoke tamne brojke, uvid u rasprostranjenost ovog oblika kriminaliteta u svetu uglavnom se dobija preko policijske statistike i anketa o viktimizaciji. U toku 1991., na primer, u SAD je prijavljeno policiji vise od 21000 telesnih povreda, silovanja i ubistva u kući. U proseku, žene su svake godine žrtve preko 572.000 slučajeva nasilja od strane bliskih lica dok su muškarci to u svega 49000 slučajeva. BCS iz 1992. godine procenjuje da se u Velikoj Britaniji dešava najmanje pola miliona slučajeva nasilja u porodici godišnje i da se u 80% tih slučajeva radi o ženama žrtvama. Iako nema preciznijih evidencija niti opsežnijih istraživanja, raspoloživa saznanja ukazuju i na veliku rasprostranjenost nasilja u braku u našoj zemlji kao i na daleko veću ugrožnost žena nego muškaraca. Istraživanje koje je sprovedeno od strane istraživačica Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu u toku 1993. g. i kojim su bile obuhvaćene 192 žene, na primer, došlo je do sledećih rezultata: više od polovine žcna (112 ili 58.3%) izjavilo je da su bile žrtve neke vrste nasilja u braku. 94 ili 49% žena izjavilo je da je bilo psihički maltretirano (teško vređanje, namerno činjenje nečega što teško povređuje, pretnje batinama i ubistvom) u braku dok je njih 36 ili 18.7% odgovorilo da je fizički maltretirano. Takođe, 18.7% žena iz uzorka odgovorilo je da su ih silovali muževi. Fizičko zlostavljanje je obično praćeno drugim oblicima nasilja. Žene koje su muževi tukli istovremeno su bile žrtve psihičkog nasilja (38.9%), seksualnog nasilja (25%) ili ijednog i drugog (52.8%). Slika nasilnika koja je dobijena istraživanjima vršenim u svetu (intervjuom sa njime ili sa njegovom žrtvom) izgleda ovako: ima nizak stepen samopoštovanja, socijalno je izolovan, tradicionalista je, ima probleme sa zapošljavanjem, zavistan je od alkohola, autoritarna je ličnost i ima sklonosti ka nasilju u sopstvenom domu. U literaturi nastaloj na bazi istraživanja nasilju u braku se ističe da muškarci koji zlostavljaju supruge nisu nikakva homogena grupa već se mogu identifikovati dva tipa muškaraca-nasilnika: 1. muškarci koji su skloni nasilničkom ponašanju uopšte kako u porodici tako i van nje, koji konzumiraju alkohol i dolaze u sukob sa zakonom; 2. muškarci koji su skloni nasilničkom ponašanju samo prema svojoj partnerki i nemaju mnogo problema sa alkoholom i zakonima. Istraživanjem vršenim u Škotskoj utvrđeno je da je u većini ispitivanih slučajeva zlostavljanje počelo na samom pocetku braka, odnosno vanbračne zajednice (45%) ili posle rođenja prvog deteta (16%). Takođe, došlo se do zabrinjavajućeg podatka da je 60% žena bilo tučeno u toku trudnoće što je rezultiralo opasnošću od gubitka bebe u 22% slučajeva i u stvarnom gubitku bebe u 13% slučajeva. Žene su posebno ugrožene onda kada odluče da napuste svoje nasilne muževe. Kao što se može videti iz velikog broja slučajeva ubistava žena širom sveta, uključujući i našu zemlju, žene koje su uporne u borbi za slobodu često postaju žrtve ubistva od strane nasilnika. Ovaj obrazac nasilja je toliko rasprostra- njen da je profesor M. R. Mahoney uvela poseban termin "napad prilikom odvajanja". 48. Teorijska objašnjenja nasilja u braku Među teorijskim objašnjenjima nasilja nad ženama u braku razlikuju se dve grupe objašnjenja. Prvu grupu čine ona objašnjenja koja ovaj oblik nasilja posmatraju kao individualnu pojavu i, u skladu sa time, objašnjavaju je pojedinačnim uzrocima. U okviru ove grupe najznačajnije su psihološke, medicinske (psihijatriske) i sociopsihološke teorije. Druga grupa obuhvata objašnjenja koja nasilje u braku posmatraju u vezi sa ukupnim odnosom društva prema ženama pa tako i u traženju njegovih 33
uzroka polaze od društvene strukture, odnosno globalnog društva. To su uglavom sociološka, ekonomska i feministička objašnjenja nasilja u braku. Psihološke i psihijatriiske teoriie stavljaju akcenat na individualnu patologiju muškarca ili žene kao glavni uzrok nasilja prema ženama u braku. Ima mišljenja da nasilnici pate od slabe kontrole impulsa, nerazvijenog egoa i frustracija u detinjstvu. Po nekim autorima u osnovi se radi o psihopatama, odnosno mentalno bolesnim, neurotičnim ili poremećenim ličnostima. Važnu ulogu u nasilju muža prema ženi imaju alkohol i problemi sa kockom. Slično tome, Roj je opisao nasilne muževe kao ličnosti koje pate od niskog nivoa samopoštovanja, nesigurnosti, velikog bračnog nezadovoljstva, stresa i slabe komunikativnosti. Jedno od najpopularnijih objašnjenja sa psihopatološke tačke gledišta jeste objašnjenje nasilja u braku mazohizmom žene. Smatra se, naime, od strane nekih psihologa, da je ženino nenapuštanje muža nasilnika dokaz njene želje da bude zlostavljana i njenog uživanja u tome. Psihološke i medicinske (psihijatrijske) teorije su trpele i trpe brojne i ozbiljne kritike bez obzira da li uzroke supružinskog nasilja traže u patologiji nasilnika ili u mazohizmu žrtve. Kritičari, između ostalog, ističu da je nasilje medu supružnicima suviše rasprostranjeno da bi bilo rezultat individualne patologije. Takode, ima se utisak da se psihološka i psihijatrijska objašnjenja više bave individualnom patologijom žrtve nego nasilnika a empirijska istraživanja nisu dala dokaze o tome da žene koje muževi tuku u tome nalaze zadovoljstvo. Pristalice ekonomske teorije smatraju da je glavni razlog nasilja u braku loše materijalno stanje niska plata, nezaposlenost ili delimična zaposlenost, loši stambeni uslovi, veliki broj dece ili pripadnost nacionalnoj manjini. Iako su empirijska istraživanja uglavnom potvrdila postavke ove teorije, istraživanja tamne brojke (neotkrivenog kriminaliteta) ukazuju na to da nasilje nije retkost ni u brakovima bogatijih s tim što su žene iz nižih slojeva spremnije da prijave nasilje kao i da pripadnice srednjih i viših slojeva imaju veće mogućnosti da napuste nasilnika. U tome i jeste osnovna slabost teorija koje nasilje u braku objašnjavaju lošim materijalnim stanjem. Za razliku od zagovornika ekonomske teorije, sociološka objašnjenja nasilja u braku ukazuju na postojanje velikog i kompleksnog skupa faktora koji mogu u različitoj meri da utiču na nasilje među supružnicima. Neki od tih faktora su, kako su isticali, nezaposlenost, visina prihoda i obrazovni nivo muža, finansijski problemi, nezadovoljstvo poslom, viši obrazovni ili profesionalni status i trudnoća žene. Ovi faktori, po njima, imaju pretežno posredan uticaj na nasilje u braku pri čemu se kao medijatori javljaju najčešće frustracija i stres. Ovi autori su posebno skrenuli pažnju na važnost društveno- strukturalnih faktora za koje se smatra da su u svojoj biti određeni muškom dominacijom i koji sa svoje strane utiču na kreiranje očekivanja u pogledu društvenih uloga. S obzirom na to da društveni uslovi ne pogoduju uvek ostvarivanju očekivanih društvenih uloga rezultat su stres i frustracija koji stvaraju pogodno tlo za nasilje. Ono što se događa na nivou društva u širem smislu reflektuje se i na porodicu. Tako se od muža očekuje da bude hranilac i "glava" porodice, rečju, "gazda u kući", a od žene da traži od njega da je izdržava i da bude "dobra supruga i majka". Opšta sistemska teorija posmatra nasilje u braku kao sistematski, kontinuirani elemenat društvene interakcije, a ne kao proizvod individualne patologije. Pri tome on izdvaja nekoliko glavnih faktora koji deluju u okviru tog sistema. To su: porodica kao društvena grupa sa visokim nivoom konflikata, visok nivo nasilja u društvu, porodična socijalizacija, odnosno vaspitavanje dece uz pomoć nasilja, kulturne norme i seksistička organizacija društva. Deca u ranom detinjstvu uče da je nasilje povezano sa ljubavlju kao i da, ako je nešto posebno važno, onda to opravdava upotrebu nasilja. Takođe, upotreba nasilja u kažnjavanju dece stvara kod njih moralno pravo da nasilje i sami upotrebe prema drugim članovima porodice. 49. Nasilje prema deci Nasilje prema deci (fizičko, psihičko, seksualno) predstavlja najteži vid ispoljavanja porodičnog nasilja i nasilja uopšte, s obzirom na fizičke i psihičke osobine žrtava, odnos poverenja, emocionalne povezanosti i dužnosti čuvanja i vaspitanja onih kojima su deca poverena. Nasilje prema deci je "tamna strana istorije i kulture čovečanstva". Primena nasilja prema deci pominje se još kod starih Grka i Rimljana, pa i ranije, što znači da je ovaj oblik kriminaliteta postojao u davnoj prošlosti. Medutim, nasilje prema deci pripadalo je intimnoj neprikosnovenoj sferi porodičnog života van društvene intervencije. O obimu, oblicima i izvršiocima tog nasilja u literaturi dugo nisu postojali podaci. Zbog postojanja tradicionalne i patrijarhalne porodice, u kojoj je dominirala privatna vlast oca porodice i shvatanje deteta kao svojine, u različitim istorijskim razdobljima bila je omogućena eksplatacija dece, 34
surovo fizičko kažnjavanje i zlostavljanje. Teku IX veku počelo je da se piše, istina vrlo retko, o zlostavljanju dece od strane učiteija, vaspitača u domovima i poslodavaca, a početkom 20. veka otkriva se nasilje koje vrše roditelji prema deci u okviru porodice. Rezultati empirijskih istraživanja ukazuju na alarmantan broj dece koja su izložena raznim oblicima ugroženosti i povreda fizičkog i mentalnog zdravlja, medutim, ovi podaci su samo ,,vrh ledenog brega", broj zlostavljane dece je mnogo veći. U savremenoj literaturi svi oblici ispoljavanja nasilja prema deci obuhvaćeni su pojmom zloupotrebe dece. Najuže shvatanje ovog pojma vezuje se isključivo za fizičke povrede dece. Uključivanje kliničkih i psihijatrijskih aspekata uticalo je na defmisanje "sindroma pretučenog deteta", koji označava kompleks manifestacija vezanih za ozbiljne povrede koje su detetu naneli roditelji ili druge osobe koje se o njemu staraju. Kriminološko značenje ovog pojma odnosi se na fenomenološke i etiološke karakteristike svih oblika zloupotrebe dece kojima se narušava njihov telesni i duševni razvoj. Šira shvatanja pod pojmom "zlostavljano dete" podrazumevaju dete čiji je normalan rast i razvoj onemogućen i ugrožen. Prema ovim objašnjenjima, zlostavljanje obuhvata ne samo brutalno fizičko kažnjavanje dece, koje može dovesti do teških telesnih povreda, pa i do smrti, već i grubo zanemarivanje fizičkih i psihičkih potreba deteta. Intereseantan teorijsko-metodološki koncept definisanja zloupotrebe polazi od toga da je zlupotreba kontinuiran sa različitim oblicima i stupnjevima ponažanja (činjenja i nečinjenja) kojima se povređuju ili ugrožavaju prava deteta na život i razvoj i koja obuhvata: fizičko zlostavljanje, seksualnu zloupotrebu i zanemarivanje dece. Zanemarivanje i osujećenje razvojnih potreba deteta podrazumeva zapostavljanje detetovih fizičkih, materijalnih, zdravstvenih, edukativnih, emocionalnih potreba, kao i napuštanje deteta. U krivičnim zakonima nekih država (Hrvatska, Slovenija) predviđen je teži oblik krivičnog dela zlostavljanja i zapuštanja maloletnika u slučaju da je zbog zlostavljanja i zapuštanja nastupilo teško oštećenje zdravlja maloletnika ili smrt (Slovenija) ili se maloletnik odao vršenju krivičnih dela, prostituciji ili drugom asocijalnom načinu života. Na taj način je pojam zlostavljanja proširen i na slučajeve teškog telesnog povređivanja i smrti maloletnika. Svakako da se u svim ovim slučajevima podrazumeva postojanje psihičkog nasilja koje prati fizičko nasilje. U porodicama sa više dece, najčešće je zlostavljano najstarije dete ili poslednje rođeno dete jer su roditelji u godinama kada teško mogu da savladaju teškoće oko vaspitanja. Prema načinu i sredstvima zlostavljanja moguće je razlikovati tri grupe zlostavljanja: (1) grupa lakšeg zlostavljanja sa kraćim trajanjem, pri čemu se koriste udarci rukom i pesnicom; (2) grupa nešto težeg zlostavljanja kada izvršioci koriste različite prilike da nanesu udarce i bolove; (3) najteže zlostavljanje uz sadističko mučenje i nanošenje teških povreda. Izvršioci ovog oblika nasilja u 70-80% slučajeva potiču iz socijalno nižih slojeva i radničkih zanimanja i žive u lošim stambenim i higijenskim uslovima. Pored fizičkog zlostavljanja dece, postoji i psihičko zlostavljanje. Psihičko zlostavljanje može da se javi zajedno sa fizičkim, ali i kao poseban oblik zlostavljanja. Najčešći oblici psihičkog zlostavljanja dece su: zatvaranje u mračan podrum, ubijanje drage životinje, ostavljanje deteta samog u stanu, uvrede i psovke, vezivanje za nameštaj, preživljavanje teških porodičnih situacija kao što su razdvajanje roditelja, njihove svađe, nasilja oca prema majci, alkoholizam oca ili majke, zapostavljenost u odnosu na drugu decu, izolovanost zbog bolesti, kao i ispoljavanje ravnodušnosti i nedostatka ljubavi prema detetu. Takođe postoje izvesni načini psihičkog zlostavljanja, koji na prvi pogled ne mogu da se prepoznaju kao zlostavljanje: stanovanje u neodgovarajućem, malom stambenom prostoru gde odrasli neprestano puše; upućivanje deteta da gleda televiziju ili ide u bioskop da ne bi smetalo roditeljima, izbegavanje roditelja da razgovaraju i si. U Krivičnom zakoniku Srbije predviđena je posebna krivičnopravna zaštita dece propisivanjem krivičnog dela zapuštanja i zlostavljanja maloletnog lica (čl. 193 KZ RS). Ovo krivično delo se sastoji u grubom zanemarivanju dužnosti zbrinjavanja i vaspitanja maloletnog lica od strane roditelja, usvojioca, staraoca ili drugog lica koje je dužno da se o maloletniku stara. Teži oblik je zlostavljanje maloletnika koje postoji kada roditelj, usvojilac, staralac ili drugo lice zlostavlja maloletno lice ili ga prinuđava na preterani rad ili rad koji ne odgovara uzrastu maloletnog lica ili na prosjačenje, ili ga iz koristoljublja navodi na vršenje drugih radnji koje su štetne za njegov razvoj. Neodredenost zakonske formulacije u opisivanju radnje "zlostavljanje", omogućava različita tumačenja i neujednačeno pristupanje sudova. Novina u krivičnopravnom i krivičnoprocesnom zakonodavstvu Srbije je donošenje posebnog Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično- pravnoj zaštiti maloletnih lica koji u č1. 150 predviđa zaštitu maloletnih lica kao oštećenih u krivičnom postupku za sledeća krivična dela: teško ubistvo, navođenje na samoubistvo i pomaganje u samoubistvu, teška telesna povreda, otmica, silovanje, obljuba 35
nad nemoćnim licem, obljuba sa detetom, obljuba zloupotrebom položaja, nedozvoljene polne radnje, podvođenje i omogućavanje vršenja polnog odnosa, posredovanje u vršenju prostitucije, prikazivanje pomografskog materijala i iskorišćavanje dece za pomografiju, vanbračna zajednica sa maloletnikom, oduzimanje maloletnog lica, promena porodičnog stanja, zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica, nasilje u porodici, nedavanje izdržavanja, rodoskrvnjenje, razbojnička krada, razbojništvo, iznuda, omogućavanje uživanja opojnih droga, ratni zločini protiv civilnog stanovništva, trgovina ljudima, trgovina decom radi usvojenja, zasnivanje ropskog odnosa i prevoz lica u ropskom odnosu. Značajan doprinos za promenu prakse organa, službi i organizacija u zaštiti dece od zlostavljanja dao je Opšti protokol za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja koji je usvojila Vlada Republike Srbije avgusta 2005. godine. Protokolom se reguliše postupanje i međusobna saradnja socijalnih, pravosudnih, policijskih, zdravstvenih i obrazovnih organa, službi i nevladinih organizacija u zaštiti dece od zlostavljanja i zloupotrebe. 50. Nasilje prema starim osobama Stare osobe mogu biti izložene svim oblicima kriminalne viktimizacije (fizička, psihička, seksualna, ekonomska), kako u porodici tako i izvan nje. Ipak, nasilje prema starim osobama se najčešće u kriminološkoj literaturi sagledava kao poseban oblik porodičnog nasilja, odnosno nasilja prema članovima porodičnog domaćinstva. Ne postoji jedna opšte prihvaćena teorija o starosti, već pre dogmatski stav o gubitku nečega i nepovratnoj prolaznosti. U savremenoj medicinskoj literaturi zastupljeno je mišljenje da termine "stare osobe" i "senior građani" treba definisati uzimajući u obzir pre funkcionalni status nego hronološke godine, mada se iz administrativnih razloga starost neke osobe izražava godinama (na primer, 65 ili 75 godina). U medicinskoj literaturi napravljena je podela na dve podgrupe: "mlade-starije osobe" (65-74 godine) i na "star-starije osobe" (preko 85 godina starosti). Tokom razvoja ljudskog društva ljudski vek nije uvek trajao isto, već se naprotiv produžavao, pa se trenutak kada neko ulazi u staračko doba određivao po različitim kriterijumima (broj godina, radna sposobnost, fizički izgled). Tokom 20. veka je nastala revolucionarna promena u dužini Ijudskog života. Naime, od 1950. godine prosečna starost ljudi dostigla je 66 godina života, a očekuje se da se do 2050. godine poveća za još 10 godina. Zato je realno pretpostaviti da se u prvoj polovini XXI veka broj osoba preko 60 godina starosti poveća od oko 600 miliona, koliko ih je bilo u 2000. godini, na skoro 2000 miliona u 2050. Godini. Česti su slučajevi da u jednoj porodici ne žive samo tri, već četiri generacije jedne porodice. Tada deca, koja i sama imaju već sedamdesetak godina, sprovođe nasilje nad svojim onemoćalim roditeljima, koji imaju blizu devedeset. Prema istraživanju Olivera, vise od 50% oblika viktimizacije starih osoba predstavlja psihičko nasilje, koje se vrši na različite načine: verbalne pretnje, nazivanje pogrdnim imenima i sl. Pored ovog oblika, postoji i ekonomska viktimizacija, kroz zloupotrebu poverenja, krađu imovine i falsifikovanje testamenata. Najmanje je bilo zastupljeno fizičko nasilje. Svega u 19% slučajeva fizičko zlostavljanje je bilo prijavljeno policiji od strane suseda. Načini viktimizacije su se svodili na zanemarivanje i zapuštanje starih članova porodice, kao nedavanje lekova, vode, hrane, zanemarivanje higijene. Nasilje se izražavalo i u davanju prekomeme doze lekova ili zaključavanju u prostorije. Stare osobe izložene su opasnosti da postanu žrtve seksualnih napada. Geneza gerontofilije se kod učinioca može objasniti incestoidnom seksualnom privrženošću prema ocu, odnosno majci. Međutim, u nekim slučajevima, gerontofili odlučuju da zaključe brak sa ostarelim licem, ne samo zbog seksualne privlačnosti, već zbog materijalne koristi i iščekivanja nasledivanja bogatstva. Tokom procesa biološkog starenja organizma nastaju i psihološke promene. One su uslovljene samim procesom starenja, ali i bolestima pojedinih organskih sistema. Kod starih osoba dolazi do opadanja emocionalnih veza sa osobama i objektima iz okoline, do smanjenja sposobnosti da se integrišu spoljni uticaji, ali i do pridavanja veće važnosti zadovoljavanju sopstvenih potreba. U nekim slučajevima ostarela osoba se može povući u svet neuroza, fantazija, pa čak i psihoza, u kome se oseća zadovoljnom razmišljanjima o prošlosti kada je bila privlačna ili uspešna u poslu. Prva svetska skupština o starenju održana je u Beču 1982. godine i na njoj je usvojen Bečki međunarodni plan akcije za starenje, kao prvi međunarodni instrument posvećen starenju. Deset godina kasnije, 1992., Gerieralna skupština UN usvojila je, rezolucijoin 47/5, Proklamaciju o starenju, kojom je 1. oktobar proglašen Međunarodnim danom starih osoba, a 1999. godina Međunarodnom godinom starih osoba. 36
Druga svetska skupština o starenju održana je u Madridu od 8-12. aprila 2002. godine. Na planu domaćeg zakonodavstva, starim osobama koje su žrtve nasilja u porodici, pruža se krivičnopravna zaštita u skladu sa č1. 194 Krivičnog zakonika RS, kao i porodičnopravna zaštita u skladu sa čl. 10 i čl. 197-200 Porodičnog zakona RS. Takođe, u Srbiji je doneta Nacionalna strategija o starenju, kojom se propisuje da je neophodno „sprečavati pojave zanemarivanja, zlostavljanja i nasilja nad starijim licima, posebno ženama, ublažavati i otklanjati njihove posledice usvajanjem i primenom protokola o saradnji svih učesnika u zaštiti žrtava - od republičkog, do nivoa lokalne zajednice, kao i vođenjem kampanja protiv više različitih vrsta diskriminacije i nasilja, stvaranjem lokalnih sistema podrške žrtvama zanemarivanja, zlostavljanja i nasilja". 51. Seksualna delinkvencija - opšte karakteristike Seksualna delinkvencija obuhvata takva kriminalna ponašanja kojima se napada polna sloboda i seksualno samoopredeljenje. To je oblast kriminaliteta na koju najviše utiču moralna vrednovanja ljudskih odnosa u vezi sa polnim životom. Svetska zdravstvena organizacija dala je definiciju seksualne delinkvencije, koja nam se čini najprihvatljivijom. Prema ovoj defmiciji „Seksualni čin, pokušaj takvog čina, neželjeni seksualni komentar ili predlog koji je usmeren protiv osobe i njene seksualnosti, a koji može počiniti druga osoba bez obzira na odnos sa žrtvom ili situaciju u kojoj se nalazi. Karakteriše ge upotreba sile, pretnje ili ucene usmerene prema žrtvi ili njoj bliskoj osobi." Prema statističkim podacima seksualni delikti u ukupnom kriminalitetu nisu zastupljeni u većem obimu. U ukupnom kriminalitetu prema zvaničnoj statistici njihovo učešće je oko 1%. Međutim, istraživanja kod nas i u svetu pokazuju da je broj seksualnih delikata znatno veći nego što to objavljuju zvanične statistike. Prema jednoj proceni FBI, od deset silovanja policiji se prijavljuje samo jedno. Razlozi za neprijavljivanje seksualnih delikata su stid i strah od nepovoljnog reagovanja okoline, strah da će se u toku krivičnog postupka, zbog postojeće procedure, doživeti tzv. sekundarna viktimizacija, strah od osvete isvršioca i si. Inkriminisanje seksualnih delikata prema Krivičnom zakoniku Srbije izvršeno je u okvim Glave osamnaeste (čl. 178-186) koja obuhvata krivična dela protiv polne slobode. Osim ovih krivičnih dela, seksualna delinkvencija obuhvata i krivično delo rodoskrvnjenja (čl, 197 KZ RS), koje pripada grupi krivičnih dela protiv braka i porodice. Istraživanjem fenomenoloških obeležja seksualnih delikata vezanih za pol i uzrast izvšilaca došlo se do zaključka da su seksualni delinkventi uglavnom mladi ili sredovečni muškarci. Učešće žena u izvršenju ovih krivičnih dela je minimalno. U pogledu uzrasta izvršilaca, u oko 60% slučajeva izvršioci su osobe od 18-30 godina, a u 14% slučajeva maloletnici, Posebno se zapaža učešće lica koja su tek postala punoletna i lica do 24 godine starosti. Obrazovna struktura učinilaca ukazuje na odsustvo potrebnog obrazovanja: 65% izvršilaca završilo je samo osnovnu školu a 26% srednju školu. U vreme izvršenja dela 40-50% učinilaca bilo je u braku, a 40% izvršilaca ie bilo pod uticajem alkohola u vreme izvršenja dela. Ova krivična dela se u većini slučajeva (oko 70%) vrše u prolećnim i letnjim mesecima, pogotovo silovanje, u večernjim i noćnim satima. Ovaj podatak se dovodi u vezu sa razvijenijim kontaktima ljudi u prolećnim i letnjim mesecima, kao i sa okolnošću da se uglavnom radi o nasilnom ponašanju kome pogoduju večernji, odnosno noćni časovi. Mesta izvršenja seksualnih delikata su različita. Prema jednom istraživanju mesta izvršenja van naselja su najčešće seoski put, polje, njiva ili šuma; otvoreni prostori u naseljima su gradski parkovi, ulice i dvorišta; prostorije su najčešće privatne stambene prostorije, podrami, hodnici, automobili. U jednom istrazivanju seksualnog nasilja na uzorku od sto osuđenika, navedene su sledeće opšte karakteristike učinilaca krivičnih dela protiv polne slobode sa elementom nasilja: 1. u proseku učinioci su uzrasta 29 godina;2.udeo nepismenih je manji, a onih sa srednjom školom veći od prosečnog;3.veći broj učinilata je oženjen (48%);4.većina je u vreme izvišenja dela živela u nesređenim stambenim uslovima;5. 77% nije imalo stručne kvalifikacije a oko 4/5 obavljalo je fizičke poslove u industriji;6. 48%-je ranije već bilo osuđivano za ovakva dela;7. zadovoljavajuće duševno stanje postojalo je kod 83 % ispitanika;8. veiika većina 88% bila je pod uticajem alkohola u vreme izvršenja dela;9. 12% učinilaca bilo je potpuno ravnodušno u vreme izvršenja dela i nije osećalo nikakvu grižu savesti čak i kada su žrtvi nanete teške povrede, Kod seksualnih. delikata veoma visoko je izražen recidivizam. Seksualni delikti se izvršavaju u sticaju sa drogim krivičnim delima, pogotovo kada se kao izvršioci javljaju maloletna lica. Osim toga,
37
maloletnici vrše seksualne delikte najčešće u saučesništvu sa drugim licima. Međutim, ne može se reći da postoji jedinstven tipološki karakter seksualnog delinkventa. 52. Seksualna delinkvencija – silovanje Silovanje (od latinskog rapere, silom uzeti) je među seksualnim deliktima najteže i društveno najopasnije krivično delo. Većina važećih krivičnih zakona u svetu propisivanjem krivičnog dela silovanja pruža krivičnopravnu zaštitu ženi od nasilne obljube koju prema njoj vrši muškarac bez obzira na to da li je sa njim u braku (bračno silovanje) ili nije. Krivični zakoni u nekim državama, na primer u Francuskoj, prilikom inkriminisanja silovanja ne opisuju radnju izvršenja krivičnog dela, već ostavljaju sudskoj praksi da odredi šta će se smatrati silovanjem. Statut Stalnog međinarodnog krivičnog suda predviđa silovanje, seksualno ropstvo i prisilnu trudnoću kao zločine protiv čovečnosti. Takođe se predvida prisilna prostitucija kao zločin protiv čovečnosti i prisilna sterilizacija kao ratni zločin. U našem krivičnom zakonodavstvu došlo je do značajnih promena u pogledu sadržaja inkriminacije koja se odnosi na silovanje. Najpre je KZ RS i Zakon o izmenama i dopunama KZ Republike Srbije inkriminisao "bračno silovanje" na taj način što je predvideo da se krivično delo silovanja (21. 103 KZ RS) sastoji u prinudi na obljubu ženskog lica upotrebom sile ili pretnje da će se napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica. Iz ovako formulisane inkriminacije može se zaključiti da je objekt krivičnog dela bilo žensko lice bez obzira da li je ono sa izvršiocem u bračnoj zajednici ili ne. Na taj način u biće krivičnog dela silovanja inkorporisano je bračno silovanje. Sledeća promena je , usledila donošenjem Krivičnog zakonika Republike Srbije 2005. godine. Prema ovom Zakoniku za postojanje krivičnog dela silovanja nije od značaja da je delo izvršeno prema ženskom licu jer KZ u č1. 178 predviđa "ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica". To žnači da kod krivičnog dela slovanja i drugih krivičnih dela protiv polne slobode iz Glave XVIII, žrtva i izršilac mogu da budu i muško i žensko lice. Takođe je znatno proširena i radnja izvršenja jer se radnjom izvršenja ne smatra samo obljuba, već i sa njom izjednačen čin. Krivično delo silovanja postoji kada se sila ili pretnja primenuju prema žrtvi direktno ili premi nekom drugom licu koje je blisko žrtvi. Iz zakonske defmicije silovanja proizilazi da se radi o nepravom krivičnom delu koje je sastavljeno iz jednog krivičnog dela - prinude i jednog inače dozvoljenog ponašanja - obljube. Prinuda je neophodan elemenat za postojanje krivičnog dela silovanja, a kao dokaz primenjune prinude u praksi se zahteva postojanje otpora žrtve. Međutim, pravilno se primećuje da nepružanje otpora ne znači istovremeno pristanak žrtve. Pojam otpora mora biti ekstenzivnije shvaćen u torn smislu da pristanak žrtve ne postoji u slučajevima kada ona iz nekih razloga (stanja u kome se nalazila, straha, nesrazmere u fizičkoj snazi između nje i učinioca) nije bila u stanju da pruži otpor ili je otpor pružala, ali nisu ostali tragovi tog otpora na telu učinioca. Kod pružanja otpora, njegove spoljne manifestacije mogu da budu veoma različite, a otpor treba da se kreće u granicama fizičke snage žrtve i njenih konkretnih mogućnosti za odbranu. Smatra se da otpor postoji i onda kada je žrtva u fizičkoj ili psihičkoj nemogućnosti da daje otpor, a pasivno trpljenje žrtve iznuđeno pretnjom ili silom očigledno ne predstavlja dobrovoljni pristanak na obljubu koji bi isključivao postojanje krivičnog dela silovanja. Pored osnovnog oblika postoje i teži oblici silovanja. Prema KZ RS (čl. 178 st. 2-4) teži oblici silovanja postoje kad je usled silovanja nastupila teška telesna povreda, u vršenju dela učestvovalo više lica, silovanje izvršeno na naročito svirep ili ponižavajući način ili prema maloletniku ili je imalo za posledicu trudnoću. Najteži oblik silovanja je silovanje izvršeno prema detetu ili ako je nastupila smrt lica prema kojem je delo izvršeno. Na osnovu kliničkih ispitivanja izvršena je kategorizacija silovatelja na tri kategorije: silovatelji besa, silovatelji moći i sadistički silovatelji. Silovatelji besa (40% iz uzorka) svedoče o iskustvima seksualne ljubomore i svađa, emocijama ljutnje, besa i revolta, kao i o neadekvatnom tretiranju i socijalnom odbacivanju ispitanika. Cilj napadača je bol i fizička patnja žrtve, a osnovna karakteristika akta je pribegavanje većem kvantiteta sile od onog koji je neophodan da obezbedi fizičku podčinjenost. Silovatelji moći (55% slučajeva) flzičku silu ne upotrebljavaju u meri većoj od potrebne za obavljanje seksualnog akta. Čin ima za cilj seksualno podčinjavanje žrtve i potvrđivanje dominantnog položaja napadača. Sadistički silovatelji se retko javljaju (5% slučajeva) i kod njih se povezuje i prožima seksualnost i agresija. Za napadača su bol i psihičko poniženje žrtve, seksualno stimulativni, tako da je žrtva podvrgnuta izuzetno svirepom. napadu koji uključuje patnju, fizičke muke, često i fizičku torturu.
38
Opšta karakteristika svih tipova silovatelja je da imaju malo saosećanja za svoje žrtve. Većina silovatelja se posle čina "oseća dobro", "opušteno" ili "ne oseća ništa", a samo 8% prestupnika kaže da se oseća "loše" ili "krivo". Samo 1% silovatelja oseća neki stepen brige za žrtvu. Pored silovanja postoje i drugi oblici seksualnog nasilja, pre svega obljuba nad nemoćnim licem i obljuba zloupotrebom položaja 53. Seksualno zlostavljanje dece i maloletnika Seksualno nasilje prema deci i maloletmcima predstavlja posebno društveno opasan vid seksualne delinkvencije. Seksualno zlostavljanje dece podrazumeva svaki kontakt ili interakciju deteta i odrasle osobe gde dolazi do vaginalnog, analnog ili oralnog odnosa, kao i sve ostale forme kontakta sa detetom koje se sprovode u seksualne svrhe ili od strane starije osobe koja ima moć i kontrolu nad detetom. Seksualna zloupotreba deteta ispoljava se kao aktivnost između deteta i odrasle osobe ili drugog deteta koje se, zbog svog uzrasta ili razvoja, nalazi u položaju koji mu daje odgovornost, poverenje ili mod, gde aktivnost ima za cilj da pruži uživanje ili zadovolji potrebe druge osobe. Takođe je naglašeno da se seksulanom zloupotrebom deteta smatra i: navođenje ili primoravanje deteta na učešće u seksualnim aktivnostima, bilo da se radi o kontaktnim (npr. seksualni odnos, seksualno dodirivanje i sl.) ili nekontaktnim (npr. izlaganje pogledu, egzibicionizam i si.) i eksploatatorsko korišćenje deteta za prostituciju ili druge nezakonite seksualne radnje. Tačan obim seksualne zloupotrebe dece i maloletnika veoma je teško utvrditi jer, za razliku od fizičkog zlostavljanja, koje ostavlja tragove spolja vidljive (hematomi, posekotine, opekotine), seksualna zloupotreba najčešće ne ostavlja spolja vidljive tragove. Nepostojanje vidljivih tragova navodi dete da pomisli da je ono što mu se dešava dozvoljeno i "normalno". Seksualno zlostavljano dete se stidi da o tome govori, a nasilnik pretnjom utiče da se tajna čuva. Zbog toga zvanični podaci ni izdaleka ne pokazuju realnu rasprostranjenost ove pojave. Nasuprot zvaničnim statistikama navode se alarmantni podaci o povećanju obima ove delinkvencije svuda u svetu. Veliki doprinos sagledavanju rasprostranjenosti i društvene opasnosti ove pojave pružila su novija kriminološka feministički orijentisana istraživanja. Prema tim istraživanjima brojni tipovi zloupotreba dece grupišu se u nekoliko kriminološki relevantnih kategorija: zloupotreba u oblasti prostitucije i kriminalnih aktivnosti, zloupotreba dece u radnom procesu, u oružanim sukobima i političkim krizama, zloupotreba od strane institucija i zloupotreba dece u porodici. Ova poslednja kategorija zloupotrebe dece deli se nafizičku, psihičku, seksualnu zloupotrebu i zanemarivanje. Istraživanjima je utvrdeno da su žrtve seksualnog nasilja, nezavisno od pola, deca od rodenja do kraja adolescencije, ali da su posebno rizična kategorija deca između četvrte i devete godine života zbog svoje naivnosti, nezrelosti i spremnosti da prihvate odrasle osobe sa neograničenim poverenjem, Fizičko nasilje nad decom vrše oba roditelja, i to prema deci oba pola. Međutim, seksualnu zloupotrebu u većini slučajeva vrše očevi ili drugi muški članovi porodice ili prijatelji prema devojčicama. Istraživanja su takođe pokazala da postoji korelacija između rane seksualne zloupotrebe i silovanja u kasnijem dobu. Prema jednom istraživanju, 27% žena koje su bile seksualno zloupotrebljene kao mlađe od 18 godina kasnije su bile silovane, a prema dragom istraživanju 65% žena koje su pretrpele seksualnu zloupotrebu kao deca, bile su silovane posle šetrnaest godina, dok je među ženama koje nemaju takvo iskustvo 36% među silovanim posle četrnaest godina. Na osnovu rezultata ovih i drugih istraživanja, može se zaključiti da kroz ranu seksualnu zloupotrebu žena nauči da je bezvredna, nemoćna i potpuno zavisna od muškarca, što kasnije i dalje dovodi do njene viktimizacije. U krivičnom zakonodavstvu Srbije, primena seksualnog nasilja prema deci i maloletnicima predviđena je kao poseban teži oblik osnovnih krivičnih dela (silovanje, obljuba nad nemoćnim licem, obljuba zloupotrebom položaja, nedozvoljene polne radnje, posredovanje u vršenju prostitucije) i kao posebno krivično delo sa težom sankcijom (obljuba sa detetom, podvođenje i omogućavanje vršenja bluda, prikazivanje pornografskog materijala i iskorišćavanje dece za pornografiju). U okviru posebnog krivičnog dela (61. 185 KZ RS) prikazivanje pornografskog materijala i iskorišćavanje dece za pornografiju sankcionisana je prodaja, prikazivanje ili javno izlaganje ili na drugi način činjenje dostupnim slike, audiovizuelnih i drugih predmeta pornografske sadržine ili prikazivanje pornografske predstave detetu (lice mlađe od četrnaest godina). Krivični zakonik predviđa, pored osnovnog oblika ovog krivičnog dela i dva teža oblika: 1. u slučaju kada se dete iskoristi za proizvodnju slika, audiovizulenih ili drugih predmeta pornografske sadžine ili za pornografsku predstavu; 2. prodaja, prika-
39
zivanje, javno izlaganje, elektronski ili na drugi način činjenje dostupnim slike, audio-vizuelne ili druge predmete pornografske sadržine nastale iskorišćavanjem dece. 54. Seksualno zlostavljanje dece i maloletnika – incest Incest je jedan odoblika polne zloupotrebe dece i zloupotrebe moći odraslih nad decom. Naziv potice od reči incestare, što znači osramotiti, oskrnaviti, tako da se u literaturi koriste i nazivi rodoskrvnuće i rodoskrvnjenje. Postoje različite definicije incesta, uže, šire, krivičnopravne i kriminološke. Prema najširoj definiciji, pod pojmom incesta (rodoskrvnjenja) podrazumeva se seksualno zlostavljanje deteta od strane odrasle osobe od poverenja, koja je u poziciji moći i predstavlja autoritet za dete. Ova definiciju najviše je zastupljena u feminističkoj literaturi u kojoj se naglašava da i seksualno zlostavljanje dece treba razmatrati u kontekstu kulturom prihvaćene i podsticane muške dominacije. Prema nešto užoj defmiciji, rodoskrvnjenje je polni odnos između najbližih srodnika. Zabrana incesta potiče još iz rimskog prava i danas postoji u svim krivičnim zakonima u svetu, s tim što je uporedo sa proširivanjem bračnih zabrana, proširivan i pojam incesta. Pored zabrane polnih odnosa između krvnih srodnika, postojala je i zabrana polnih odnosa između srodnika po tazbini i duhovnih srodnika (kumova). U kasnijem razvoju, krivičnopravno određivanje incesta ograničavano je samo na najbliže krvne srodnike. U KZ Srbije rodoskrvnjenje je inkriminisano kao krivično delo protiv braka i porodice. Prema čl. 197 KZ RS, radnja krivičnog dela sastoji se u vršenju obljube ili sa njom izjednačenim polnim činom između određenih članova porodice i to srodnika po krvi u pravoj liniji i u pobočnoj liniji zaključno sa drugim stepenom (brat odnosno sestra). Izvršilac krivičnog dela je punoletno lice, a žrtva maloletni srodnik. Istraživanja pokazuju da se incest vrlo retko otkriva, te je i veoma mali broj prijavljenih i sudski evidentiranih slučajeva. Tajnost incesta je razumljiva, s obzirom na to da su žrtve, najčešće deca, sa izvršiocem u emocionalnoj vezi i odnosu poslušnosti. Dete doživljava roditelja kao zaštitnika, pogotovo devojčice oca, a ne kao seksualnog nasilnika. Objektivne dokaze o postojanju incesta veoma je teško pribaviti jer kod žrtve postoji strah od kazne i osude okoline. Ipak, poslednjih godina sa razvojem volonterskih S.O.S. službi i "Incest centara", došlo se do vrlo zanimljivih podataka o ovom obliku seksualne zloupotrebe. Dosadašnje iskustvo zasnovano na javljanju i pričama žrtava incesta pokazalo je: da su izvršioci incesta najčešće muškarci - u 90-95% slučajeva i to osobe koje su poznate žrtvi i u koje one imaju poverenja. Istraživači procenjuju da je oko 1% žena od ukupne ženske populacije pretrpelo incest od strane oca ili očuha; da su žrtve uglavnom devojčice od 13 i 15 godina (mada ima zabeleženih slučajeva incesta na uzrastu od tri ili četiri godine); da je uzrast izvršilaca oko četrdeset godina i daje mali broj (3-6%) psihotičara. Odlike izvršilaca incesta su nedostatak kontrole agresivnosti i seksualnih pobuda, loša socijalna adaptacija, kao i prekomerna upotreba alkohola. 55. Zločini mržnje Zločini mržnje su ona postupanja kojima se ispoljava „pokazivanje predrasuda baziranih na rasi, religiji, nesposobnosti, seksualnoj opredeljenosti ili etničkoj pripadnosti, uključujući, kada je to podesno, ubistva, ubistva iz nehata, silovanja, teške telesne povrede, telesne povrede, zastrašivanje paljevinom, kao i uništenje i oštećenje imovine i vandalizam". Medutim, pojava zločina mržnje datira iz još najstarijih vremena razvoja ljudske civilizacije. Kao primeri u literaturi navode se: progon hrišćana od strane Rimljana, genocid nad Jermenima izvršen od strane Otomana, kao i „konačno rešenje" jevrejskog pitanja od strane nacista, a novi primeri su etničko čišćenje u Bosni i genocid u Ruandi. Zločini mržnje su uobličavali, a nekada i određivali svetsku istoriju. Kada su Evropljani počeli da kolonizuju Novi Svet u XVI i XVII veku, starosedeoci Amerike su naglo počeli da postaju mete zastrašivanja i nasilja, koje je bilo motivisano predrasudama prema njima. Tokom poslednja dva veka neki od tipičnih primera zločina mržnje izvršenih u SAD obuhvatali su: linčovanje Afroamerikanaca; spaljivanja na krstu kako bi se cmo stanovmštvo primoralo na iseljavanje iz četvrti u kojima su živeli belci; napadi na homoseksualne populaciju; kao i crtanje svastika po sinagogama. U opštoj javnosti se smatra da su učinioci zločina mržnje abnormalne osobe, mržnjom ispunjeni neonacisti ili skinhedsi. Jedan broj izvšenih zločina mržnje u SAD dobio je i veliku medijsku pažnju, iako protiv svih počinilaca nije vođen krivični postupak na osnovu posebnih zakona o zločinima mržnje. U 1998. godini student Metju, postao je simbol izvršenog zločina mržnje nakon što su ga mučili i ubili zato što je navodno bio homoseksualac. Obojici učinilaca izrečena je doživotna kazna zatvora. 40
Srbija nije donela poseban zakon o zločinima mržnje. U KZ Republike Srbije u odredbama o odmeravanju kazne, zakonodavac je propisao da će sud prilikom odmeravanja kazne učiniocu krivičnog dela, uzeti u obzir, između ostalog i "pobude iz kojih je delo učinjeno", kao i "njegovo držanje posle učinjenog krivičnog dela a naročito njegov odnos prema žrtvi krivičnog dela" (čl. 54 st 1). 56. Nasilje u sportu Nasilje u sportu, sportsko nasilje određuje se kao ponašanje koje izaziva štetu, javlja se nasuprot pravilima sporta i nije ni u kavoj vezi sa takmičarskim pravilima sporta. Leonard uočava dva oblika agresije u sportu: instrumentalnu agresiju, kao neemotivnu i besciljnu i reaktivnu agresiju, kao onu koja ima istaknutu emocionalnu komponentu, sa ciljem da prouzrokuje štetu. Nasilje u sportu nastaje kao rezultat reaktivne agresije. Nasilje u sportu može obuhvatiti pretnje, fizičko povređivanje ili dovesti do haotičnih tuča, kako između sportista, trenera, navijača, gledalaca, roditelja mladih sportista ili čak međusobno. U tučama se upotrebljavaju boce od alkohola, improvizovano oruđe umesto noževa, sedišta i oluci sa stadiona i dr. Moguće je izdvojiti nekoliko oblika nasilja u sportu, u odnosu na pokretače nasilja: nasilje od strane samih sportista, nasilje navijača, nasilje od strane roditelja i ritualno nasilje. Nasilje u sportu vrše prvenstveno sami sportisti. U takmičarskim sportovima (fudbal, košarka ili bejzbol) može biti primenjivana agresivna taktika, ali se primena nasilja smatra istupanjem izvan okvira onoga što se smatra dobrim ponašanjem sportiste. Kontaktni sportovi, poput fudbala, ragbija, boksa, mešovitih borbenih veština, rvanja i vaterpola sadrže izvestan nivo fizičkog nasilja, ali i ograničenja i sankcije za ekstenzivnu primenu snage. Sportisti pribegavaju nasilju nekada sa jasnim ciljem da povrede protivničkog igrača, a nekada samo radi zastrašivanja, sve u cilju pobede. Pojedinačni ili grupni dogadaji nasilničkog karaktera mogu biti deo taktike igre trenera ili samih sportista. Gledaoci-navijači predstavljaju poseban predmet pažnje istraživača/kriminologa. Nasilje od strane fanova datira još iz doba starog Rima, kada su navijači timova trkačkih kočija pravili metež, koji se 531. godine završio ubistvom. Scene nasilja na sportskim događajima nisu se promenile, osim u izgledu aktera i korišćenju rekvizita. Naime, osnovno je pitanje da li navijaci podstiču nasilje igrača ili ga reflektuju. Gledaoci/navijači primaju uputstva od igrača, trenera, navijačica i drugih učesnika u sportskom događaju. Svest o društvenom identitetu i samopoštovanju gledalaca često proističe od samog sportskog tima. Nadmetanje omiljenili igrača čini jedan od elemenata identiflkacije, Grupna solidarnost sa igračima i trenerima vodi ka sagledavanju suparničkog tima kao neprijateljskog, pothranjuje mržnju prema „tuđinima" izvan sopstvene grupe i dalje, prema njihovim pristalicama, koji pripadaju geografski određenoj lokalnoj, etničkoj grupi ili društvenoj klasi. Postupci fudbalskih huligana u Engleskoj osamdesetih godina prošlog veka kulminirali su višestrukim gubicima života na stadionu Hejzel 1985. godine. Posle toga, Engleska je bila udaljena iz klupskih evropskih takmičenja na period od šest godina. Danas je nivo nasilja koji se vezuje uz fiidbal znatno smanjen u Engleskoj. Roditelji sportista takode mogu biti nasilni. Neki od njih oštro prekorevaju ili udaraju trenere, druge igrače i njihove roditelje. Drugi kinje sopstvenu decu, kažnjavaju ih šutiranjem, ili ih obmanjuju pohvalama i ohrabrenjima. U Srbiji je 2003. godine donet Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Pod nasiljem i nedoličnim ponašanjem na sportskim priredbama, u smislu ovog Zakona, smatra se: fizički napad na učesnike sportske priredbe; fizički obračun između učesnika na sportskoj priredbi; bacanje na sportski teren ili u gledalište predmeta koji mogu da ugroze život, fizički integritet lica ili imovinu; izazivanje mržnje ili netrpeljivosti koja može da dovede do fizičkih sukoba učesnika; oštećivanje sportskog objekta, opreme, uređaja i instalacija na sportskom objektu na kome se održava sportska priredba; izazivanje nereda prilikom dolaska, odnosno odlaska sa sportskog objekta ili u sportskom objektu, remećenje toka sportske priredbe ili ugrožavanje bezbednosti učesnika sportske priredbe ili trećih iica; neovlašćeni ulazak na sportski teren; neovlašćeni ulazak u službene prostorije i službene prolaze sportskog objekta na kome se održava sportska priredba; unošenje u sportski objekat i upotreba alkohola ili drugih opojnih sredstava; unošenje u sportski objekat odnosno korišćenje pirotehničkih sredstava i drugih predmeta i sredstava kojima može da se ugrozi bezbednost učesnika u sportskoj priredbi ili ometa njen tok; neovlašćeni ulazak u deo gledališta sportskog objekta koji je namenjen protivničkim navijačima (čl. 4). Inače, prema Zakonu, učesnicima sportske priredbe smatraju se sva lica koja prisustvuju sportskoj priredbi (čl. 2 st. 4). 41
Poslednja izmena Zakona usledila je 2007. godine. Tada je donet Zakon o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, kojim su izvršene izmene i dopune prvobitnog zakonskog teksta, kroz izmene sađržine određenih termina i preciziranje ili uvođenje novih obaveza i odgovornosti organizatora i učesnika sportskih priredbi i Ministarstva unutrašnjih poslova. Nove obaveze i odgovornosti propisane za organizatore i učesnike sportskih priredbi propraćene su propisivanjem novih kaznenih odredbi. 57. Kriminalitet proganjanja Kriminalitet proganjanja se određuje kao "način ponašanja usmeren na određenu osobu koji obuhvata ponavljanje postupaka kojima se ostvaruje vizuelna ili fizička blizina, komunikacija bez pristanka ili verbalne, pisane ili implicirane pretnje, ili kombinacija svih tih postupaka, koji bi izazvali osnovani strah kod druge osobe," Reč „ponavljanje" podrazumeva da se radnja dogodila dva ili više puta. Osim toga, proganjanje se može preduzimati i pojavljivanjem kod kuće ili na radnom mestu žrtve, upućivanjem uznemiravajućih telefonskih poziva, kao i ostavljanjem pisanih poruka ili predmeta i vandalskim postupanjem. Prema tekstu „Viktimizacija proganjanjem", koju je izdao Odsek za žrtve pri Ministarstvu pravde SAD, jasno je određeno da „svako može biti progonitelj i svako može biti žrtva progona". U tekstu je istaknuto: „Proganjanje je zločin koji može pogoditi svaku osobu, bez obzira na rod, rasu, seksualnu opredeljenost, socio-ekonomski položaj, geografsku ili ličnu pripadnost, Većina progonitelja su muškarci, od mlađih do srednjih godina starosti, iznad prosečne inteligencije". Nažalost, ne postoji psihološki profil niti profil ponašanja progonitelja, svaki je ponaosob drugačiji u odnosu na drugog. Zato je praktično nemoguće da se osmisli eflkasna strategija koja bi se primenjivala u svakoj situaciji proganjanja. Važno je da žrtve proganjanja odmah zatraže savet najbliže službe za pomoć žrtvama, kako bi se radilo sa žrtvom i osmislio sigurnosni plan u odnosu na specifičnu situaciju i okolnosti viktimizacije, Neki progonitelji razvijaju opsesiju prema drugoj osobi sa kojom nemaju lični odnos. Kada žrtva ne odgovori na progoniteljeva očekivanja, progonitelj može pokušati da prisili žrtvu, pretnjama i zastrašivanjima, da pristane na njegove zahteve. Ukoliko ne uspe na taj način, progonitelji nekada pribegavaju nasilju. U najvećem broju slučajeva, proganjanju je prethodio neki lični, еmocionalni (romantični) odnos između žrtve i progonitelja. Tu su posebno važni slučajevi nasilja u porodici, kao i odnosi koji nemaju istoriju nasilja iza sebe. U oba slučaja, progonitelji pokušavaju da kontrolišu sve aspekte života svojih žrtava. Žrtva postaje progoniteljev izvor samopotvrđivanja, dok je njegov najveći strah gubitak odnosa sa žrtvom. Ovakva dinamika događaja čini progonitelja opasnim. Slučajevi proganjanja koji se razviju iz nasilja u porodici predstavljaju najopasniji oblik proganjanja. Progonitelj može da pokuša da obnovi odnos izrazima pažnje, poput: slanja cveća, poklona, ljubavnih pisama. Kada žrtva prezirno odbije ove „nedobrodošle" pokušaje, progonitelj prelazi u sledeću fazu postupanja, a to je zastrašivanje žrtve. Zastrašivanje tipično počinje u obliku neopravdanog i nepodesnog upada u život žrtve, s tim što upadi postaju sve učestaliji. Zatim ovakvi uznemiravajući postupci vremenom eskaliraju u neposredne ili posredne pretnje. U slučajevima kada se dostigne ovaj nivo ozbiljnosti proganjanja, često se prelazi na vršenje neposrednog nasilja. U domaćem zakonodavstvu ne postoji poseban zakon ili inkriminacija u Krivičnom zakoniku Republike Srbije kojom bi se kažnjavo zločin proganjanja. Jedina odredba kojom bi se pražala krivičnopravna zaštita od zločina proganjanja sadržana je u čl. 138 KZ, pod nazivom ugrožavanje sigumosti. Naime, ko ugrozi sigumost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica kazniće se zatvorom do jedne godine. Ko ovu radnju izvrši prema više lica ili ako je delo izazvalo uznemirenost građana ili druge teške posledice, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine. 58. Mobing - pojam, karakteristike, vrste Reč mobing prvi je upotrebio nemački psiholog Hajnc Lajman da označi devijantna ponašanja na radnom mestu, s namerom da se osoba izbaci iz grupe i da dobije otkaz Godine 1984. Lajman je dao prvu zvaničnu definiciju mobinga. Po njegovom shvatanju „mobing ili psihološki teror na radnom mestu obuhvata odbojno i neetično ophodenje koje je, po jednom utvrđenom sistemu, usmereno od strane jedne ili više osoba najčešće ka jednoj osobi, podesnoj da bude izložena mobingu, koja je stavljena u poziciju bespomoćnosti i bez mogućnosti da se odbrani i ona se drži u toj poziciji preduzimanjem postupaka (aktivnosti) od strane mobera". Aktivnosti mobera se odvijaju učestalo (statistički bar jednom nedeljno) i tokom dužeg perioda vremena (statistički bar tokom šest meseci). 42
Zbog učestalog, duževremenskog neprijateljskog ponašanja, vremenom maltretiranje stvara znatnu mentalnu, psihosomatsku i socijalnu patnju. Mobing je specifičan sistem koji se sastoji od pet dominantnih faktora koji su u međusobnoj interakciji. Mobing zavisi od: psihološkog profila i osobina mobera; korporativne klime i kulture organizacije; psihološkog profila i osobina žrtve; vrste konflikta koji je okidač; i uticaja faktora izvati organizacije poput vrednosti i normi šireg društvenog okruženja. Zbog ovakvog poimanja, tipologija mobing aktivnosti može se podeliti u pet kategorija, u zavisnosti ođ efekta koje ostvaruje na žrtvu: napad na mogućnost žrtve da komunicira adekvatno (kada rukovodstvo ne daje žrtvi da komunicira; ućutkuje žrtvu; verbalni napadi na ono kako žrtva sagledava radni zadatak; verbalne pretnje; verbalne aktivnosti preduzete u cilju da žrtva bude odbijena);napad na mogućnost žrtve da ostvaruje socijalne odnose (kolege ne razgovaraju sa žrtvom; žrtvi je zabranjeno od strane rokovodstva da razgovara sa kolegama; žrtva sedi izolovana u prostoriji, daleko od drugih); " napad na mogućnost žrtve da ostvari svoju ličnu reputaciju (širenje neistinitih priča o žrtvi; žrtva se ismeva; izlaže poruzi zbog svog hendikepa, etničkog porekla, načina na koji hoda ili govori);napad na mogućnost žrtve da iskaže svoje rezultate na radu (žrvi se ne daju nikakvi radni zadaci ili radni zadaci bez značaja); napad na fizičko zdravlje žrtve (žrtvi se dodeljuju opasni radni zadaci; žrtvi se preti ili se ona napada fizički; žrtva biva seksualno uznemiravana). Mobing prolazi kroz odredene faze, odnosno etape razvoja događaja:1. faza ključnog događaja znači izbor žrtve i usmeravanje konflikta prema njoj. Osnova pojave mobinga često je nerešen sukob između saradnika koji dovode do poremećaja u međuljudskim odnosima. Uzrok sukoba se zaboravi, ali ostaje agresivnost prema izabranoj osobi;2. faza ciljanog početka mobinga započinje aktivnostima koje žrtvu dovode u situaciju da se oseća neprijatno. U ovoj fazi žrtva je u stanju da identifikuje aktivnosti koje su usmerene prema njoj, a kao posledica preživljenih događaja javljaju se prvi psihosomatski simptomi, poput nesanice. Žrtva odlazi na bolovanje jer se nad njom obavlja psihoteror, gubi profesionalno i ljudsko dostojanstvo i počinje da se oseća manje vrednom;3. faza „žrtveni jarac" obeležena je time što je žrtva okarakterisana kao dežumi krivac za sve propuste i neuspehe kolektiva;4. faza borbe za opstanak znači preopterećivanje poslom, što dovodi do hroničnog umora;5. faza razvijenog mobinga odlikuje se pogoršanim psihičkim i fizičkim stanjem žrtve zbog duževremenskog terora, žrtva je potpuno isključena iz radne sredine, ona sama pokušava da se udalji iz nje tražeći novi posao ili odlaskom u prevremenu penziju. U ovoj fazi, žrtve nekada kao izlazak iz situacije identifikuju dve mogućnosti: ubistvo mobera ili samoubistvo. U zavisnosti od pozicija koje zauzima mober, odnosno žrtva mobera, mogu se razlikovati vertikalni i horizontalni mobing, a u zavisnosti od motiva vršenja mobinga razlikuje se strateški od emotivnog mobinga. Vertikalni mobing je psihološki teror koji nadređeni primenjuje prema radniku. Mobing u suprotnom smeru bio bi onda kada grupa radnika vrši teror nad svojim pretpostavljenim. Horizontalni mobing postoji kada kolege maltretiraju „izabranog" kolegu. Mobing aktivnosti se događaju među radnicima koji su na istoj hijerarhijskoj liniji. „Osećaj ugroženosti, ljubomora ili zavist mogu potaknuti želju da se eliminiše neko od kolega, pogotovu ako radnik koji provodi mobing smatra da to vodi napretku u njegovoj karijeri. S druge pak strane, cela grupa radnika zbog unutarnjih problema, napetosti, ljubomore, može izabrati jednog radnika za „žrtvenog jarca" na kojemu će iskazati svu svoju frustraciju i dokazati da su snažniji i sposobniji". Strateški mobing se javlja kao posledica dogovora upravljačkog tima o sprovodenju organizovanog mobinga. Dogovorom je obuhvaćena i lista nepoželjnih radnika. Cilj je da, zbog maltretiranja kome su izloženi, radnici daju otkaz, bez traženja otpremnine, dokupa staža ili neku druge pogodnosti za odlazak iz preduzeća. Namera je da se žrtva mobinga u toj nameri degradira da postane potpuno neinteresantna za konkurentnu kuću. Ovom modelu su izloženi radnici koji predstavljaju tehnološki višak ili se ne prilagode modelu poslovanja koji je uprava preduzeća odabrala kao optimalan. Emotivni mobing se javlja kao posledica ljutnje, ljubomore, zavisti ili antipatije. Osim toga, moguće je odrediti vrste mobinga prema karakteristikama ličnosti mobera, pa se sumiranjem empirijskih podataka o ličnosti napadača, kao jednog od uzroka mobinga, mogu izdvojiti tri osnovna tipa mobinga: onaj čiji je cilj zaštita ugroženog samopoštovanja; zatim mobing koji je rezultat manjka socijalne inteligencije i koropetencija; i mobing kao rezultat tzv. mikropolitičkog ponašanja. U pozitivnom zakonodavstvu Republike Srbije propisani su oblici zaštite radnika od mobinga, ali samo posredno. Zakon o radu iz 2005. godine propisuje da je, ii cilju ostvarivanja prava radnika 43
utvrđena, između ostalog i obaveza poslodavca da obezbedi uslove rada, organizuje rad i bezbednost, zaštitu života i zdravlja radnika na radu i da zaposlenima obezbedi obavljanje poslova utvrđenih ugovorom o radu (čl, 16). Odredbama Zakona zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rodenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijal.no poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo (č1, 18). 59. Politički kriminalitet Politički kriminalitet se definiše na različite načine, počev od široke definicije, koja pod političkim podrazumeva celokupan kriminalitet u jednoj državi, do definicija koje politički kriminalitet odvajaju od opšteg (konvencionalnog) kriminaliteta zbog različite motivacije ili ideologije pojedinaca ili zbog različitog konteksta u kome se ovaj oblik kriminaliteta ispoljava. Tako Hagan definiše politički kriminalitet kao kriminalnu aktivnost koja se vrši u ideološke svrhe, a ne zbog privatne pohlepe ili strasti. On daje listu različitih tipova motivaeije i primera individualaca koji su te motivaeije izrazili: sociopolitičku (Robin Hood), religioznu (Martin Luter), moralnu ili etičku (aktivisti protiv abortusa), naučnu (Kopernik ili Galileo), političke uzroke (Nathan Hale, Benedict Arnold). Politički odnosi u društvu, politički procesi i sukobi između pojedinaca i društvenog sistema uslovljavaju javljanje kriminalne aktivnosti iz ideoloških razloga -političkog kriminaliteta, koji obuhvata kriminalitet protiv unutrašnje i spoljne bezbednosti zemlje (izdaja, špijunaža, oružana pobuna, terorizam itd), To su delinkventne akcije koje su društveno najekstremnije jer se suprotstavljaju određenom društvenom i političkom sistemu. Izvršioci ovih delikata ne prihvataju postojeći društveni i politički sistem i iz određenih ideoloških razloga i političkih stavova žele njegovo rušenje. Često dolazi do pojmovnog poistovećivanja terorizma sa srodnim oblicima političkog nasilja zbog toga što osnovni oblici političkog nasilja ulaze u sadržaj terorizma. Osnovni oblici političkog nasilja su: pretnja silom, prinuda, pritisak, psihofizičko zlostavljanje i mučenje, političko ubistvo, atentat, diverzija i sl., dok su složeni oblici: nasilni protesti, pobune, neredi, terorizam, subverzija, represija, teror i gradanski rat. U literaturi postoje tri shvatanja o političkom kriminalitetu: prvo shvatanje polazi od objektivnih kriterijuma i pod političkim kriminalitetom podrazumeva sve prestupe kojima se napada država, njeni organi i institucije, nezavisnost, suverenitet, teritorijalni integritet; drugo shvatanje jedini kriterijum sagledava u subjektivnom faktoru, motivima i namerama izvršioca krivičnog dela, a to je rušenje države i njenih institucija i treće, nastalo na osnovu kritike prva dva shvatanja, povezuje objektivne i subjektivne elemente jer konflikti sa političkim sistemom mogu biti izazvani i jednim i drugim razlozima. U savremenoj nauci krivičnog prava uzimaju se u obzir oba elementa jer se traži da postoji i politički objekt i politički motiv. Da bi se izbegle slabosti u definisanju objektivne i subjektivne teorije, učinjena je podela na apsolutna (prava ili čista) politička krivična dela i relativna (neprava) politička krivična dela. Apsolutna politička krivična dela pored svih objektivnih obeležja političkih krivičnih dela sadrže i subjektivni kriterijum jer su pokrenuta ideološkim i političkim motivima (špijunaža, neprijateljska propaganda i dr.). Ovim krivičnim delima se vrši napad na državno i društveno uređenje, spoljnu i unutrašnju bezbednost države, tj neko političko dobro, iz političkih pobuda u cilju promene društveno- političkog sistema ili državnog uređenja zemlje. Relativna politička krivična dela su obična, klasična krivična dela usmerena na postizanje političkih ciljeva, protiv države, njenog uređenja i bezbednosti (na primer, ubistvo predsednika države ili vlade države ili najvišeg predstavnika nekog državnog organa) ili se javljaju kao sredstvo za izvršenje političkih krivičnih dela (streljanje taoca, paljenje i ubijanje za vreme pobune, krađa oružja, obuće, hrane i dr. radi pomaganja neprijateljima). Podela političkih krivičnih dela značajna je sa stanovišta ekstradicije jer se, prema međunarodnom pravu i krivičnim zakonicima pojedinih država ekstradicija ne vrši za čisto politička krivična dela. U krivičnom zakonodavstvu Srbije inkriminisana su kao krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije (Glava XXVIII): ugrožavanje nezavisnosti, priznavanje kapitulacije ili okupacije, ugrožavanje teritorijalne celine, napad na ustavno uređenje, pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja, ubistvo najviših predstavnika državne zajednice i država članica, oružana pobuna, terorizam, diverzija, sabotaža, špijunaža, odavanje državne tajne, izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti, povreda teritorijalnog suvereniteta, udruživanje radi protivustavne delatnosti, pripremanje izvršenja ovih krivičnih dela i teška dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti.Vojna krivična dela inkriminisana su u Glavi XXXV kao krivična dela protiv vojske Srbije. 44
60. Terorizam U kriminologiji se terorizam (od lat. reči terror, užas,. strah), zbog motiva iz kojih se vrši, određuje kao jedan od oblika ispoljavanja političkog kriminaliteta. Teroristički akti planiraju se unapred, a da bi postigli puni efekat svog postupanja, teroristi moraju da manipulišu zajednicom kojoj je upućena poruka vršenjem akta terorizma. Ulivanje straha je najviši, promišljeni cilj, koji je prava svrha aktivnosti pred javnošću. Isto tako, terorizam se može posmatrati i kao oblik kriminaliteta nasilja uperenog protiv određene ličnosti, s tim što se akt terora primenjen u pojedinačnom činu vršenja razbojništva, na primer, razlikuje od terorističkog napada upravo u nedostatku cilja izazivanja straha kod javnosti, a ne samo kod pojedinačne žrtve. Postupanje razbojnika nije usmereno na javno mnjenje, već na korist koju imaju, bez želje da na bilo koji način bude viđen u okolini. Naprotiv, u aktu terorizma, trenutna žrtva nema važnost, težnja je usmerena ka široj javnosti. I upravo se u tom elementu terorizam razlikuje značajno od vršenja pojedinačnog nasilničkog kriminaliteta. Postoje različita određenja terorizma. Bez obzira na razlike, sva sadrže iste elemente: nasilje, strah, cilj i motiv. U enciklopedijskim objašnjenjima postoje veće ili manje razlike. Tako, terorizam se određuje kao akcija nasilja koja se preduzima iz političkih razloga radi zastrašivanja i bezpoštednog slamanja otpora onoga kome je upućena. Savremena kriminološka literatura takode sadrži niz odredenja terorizma. Ovaj oblik ispoljavanja kriminaliteta definiše se kao „nasilje motivisano ka postizanju političkih ciljeva". Takođe, navodi se i da je terorizam ona „taktika ili tehnika u smislu koje se akt nasilja ili pretnja nasiljem koriste za ostvarenje osnovnog cilja koji se sastoji u stvaranju neodoljivog straha u odnosu na ciljeve prinude". Kuper razvrstava terorizam u šest kategorija: građanski nemir, kao „oblik kolektivnog nasilja koji remeti tuđi mir, sigurnost, kao i normalno funkcionisanje zajednice"; politički terorizam, kao „nasilničko kriminalno ponašanje, primamo osmišljeno da izazove strah ili stvarni segment straha u zajednici, u političke svrhe"; nepolitički terorizam, kao terorizam koji se ne preduzima u političke svrhe, ali koji pokazuje „nameran oblik da stvori i održi visok stepen straha za postizanje prinudnih ciljeva, ali je cilj individualni ili kolektivni uspeh pre nego dostignuće političke stvari"; kvaziterorizam, „one slučajne aktivnosti pri vršenju kriminaliteta nasilja koje su po formi i metodama slične pravom terorizmu, ali koje ipak ne sadrže njegov suštinski sastojak." Pravi cilj kvazi-terorista nije u tome da „izazovu teror kod trenutne žrtve", kao u slučaju pravog terorističkog akta. Tipičan primer kvazi-teroriste odnosi se na begunca od zakona koji drži taoca i čije metode su slične onima koje primenjuju pravi teroristi, ali čiji su ciljevi sasvim drugačiji; ograničeni politički terorizam, kao „akti terorizma koji su izvršeni iz ideoloških ili političkih motiva, ali koji nisu deo usaglašene kampanje da se preuzme kontrola nad državom". Ograničeni politički terorizam razlikuje se od stvarnog terorizma u prethodnom pomanjkanju revolucionarnog pristupa; i na kraju, zvanični ili državni terorizam, aktivnosti koje se preduzimaju protiv naroda od stane država čija je vladavina zasnovana na strahu i opresiji koji dostižu terorističke razmere. Terorističke grupe se mogu podeliti na: ksenoborce koji se bore za strance ili na homoborce koji se bore za svoj sopstveni narod. Često, ksenoborci traže otklanjanje strane moći ili promenu političkih granica u odnosu na stranu moć. Njihovi ciljevi su: privlačenje međunarodne pažnje; nanošenje štete odnosima ciljane zemlje sa drugim narodima; izazivanje nesigurnosti i oštećenje ekonomije i javnog reda u ciljanoj zemlji; razvijanje osećanja nepoverenja i odbojnosti prema vladi među stanovnicima ciljane zemlje; izazivanje stvarne štete civilima, snagama bezbednosti i imovini ciljane zemlje. Za razliku od njih, homoborci moraju osvojiti podršku svojih sunarodnika u nastojanjima da diskredituju svoju sopstvenu vladu. Prema tome, oni moraju usvojiti političke stavove koji ih ne otuđuju od stanovništva. Kao primer navodi se postupanje Robina Huda, po kome teroristi koriste prihvatljiv cilj da bi opravdali svoje neprihvatljive postupke. Homoborci koriste neke od sledećih strategija: podrivanje unutrašnje sigurnosti, javnog reda i ekonomije u cilju stvaranja nepoverenja u vladinu sposobnost da sačuva kontrolu; zadobijanje opštih simpatija i podrške za pozitivnu akciju; stvaranje odbojnog stava u narodu u odnosu na krajnje represivne kontraterorističke mere; nanošenje štete omraženim stranačkim interesima; nanošenje štete unutrašnjoj poziciji postojećeg režima; izazivanje fizičkih povreda i uznemiravanja kod osoba i institucija koje predstavljaju vladajući režim. Domaći zakonodavac, prilikom inkriminisanja terorizma uzima u obzir zajedničke navedene elemente u svim određenjima terorizma: „Ко u nameri ugrožavanja ustavnog uređenja ili bezbednosti Srbije izazove eksploziju ili požar ili preduzme neku drugu opšteopasnu radnju ili izvrši otmicu nekog 45
lica ili drugi akt nasilja ili preti preduzimanjem kakve opšteopasne radnje ili upotrebom nuklearnog, hemijskog, bakteriološkog ili drugog opšteopasnog sredstva i time izazove osećanje straha ili nesigurnosti kod gradana, kazniće se zatvorom od tri do petnaest godina". Na taj način Srbija je delimično implementirala pojedine elemente „antiterostičkih rezolucija" Saveta Bezbednosti koje se odnose na krivično zakonodavstvo. Takođe, Srbija je prihvatila oficijelnu listu terorista i terorističkih organizacija Evropske unije. Na toj listi koju je 20. marta 2006. godine usvojio Savet EU nalazi se 45 osoba i veći broj terorističkih grupa i organizacija sa svih kontinenata osim Australije i donela ili ratifikovala niz drugih dokumenata od značaja u međunarodnom povezivanju država u borbi protiv terorizma. 61. Imovinski kriminalitet U gotovo svim zemljama sveta imovinski kriminalitet, pre svega razni oblici krađe, predstavlja svakodnevnu pojavu, te se često govori da je u pitanju masovni kriminalitet. Pod imovinskim kriminalitetom po pravilu se podrazumevaju krivična dela koja su usmerena na protivpravno prisvajanje ili oštećenje tuđe stvari ili prava, odnosno pribavljanje protivpravne imovinske koristi na drugi način. Tako u većini zemalja pojam imovinskog kriminaliteta obuhvata: razne vrste krađa, uključujući provalnu krađu i druge vrste teških krađa, kao i krađu vozila i stvari iz vozila, utaju, prevaru, oštećenje tuđe stvari, iznuđu, neovlašćeno korišćenje tudeg vozila i ucenu. Prema Krivičnom zakoniku Republike Srbije iz 2005. godine, u imovinska krivična dela spadaju još i oduzimanje tuđe stvari, zloupotreba poverenja, neosnovano dobijanje i korišćenje kredita i druge pogodnosti, zelenaštvo, oštećenje tuđih prava, prikrivanje, protivpravno zauzimanje zemljištva, protivpravno useljenje, ali i razbojništvo i razbojnička krađa koji se, zbog svog nasilnog karaktera, u većini zemalja u svetu podvode pod nasilna krivična dela. Ovo poslednje je posebno važno imati u vidu prilikom poređenja podataka o imovinskom kriminalitetu u Srbiji i drugim zemljama. Imovinska krivična dela dominiraju u ukupnom kriminalitetu, kako u našoj zemlji tako i u svetu. U periodu između 1990. i 1993. godine broj prijavljenih lica za krivična dela protiv imovine povećan je u Srbiji za 59%. Pri tome, najveći porast zabeležen je kod najtežih dela, poput provalne krađe (115%) i razbojništva (344%). Od ukupnog broja prijavljenih lica u Srbiji u toku 2004.godine, najviše, odnosno 49,5%, je prijavljeno za krivična dela protiv imovine. Ono je daleko češće prijavljivano od strane muškaraca nego od strane žena. Sa ekonomskim razvojem stopa imovinskih krivičnih dela uglavnom raste brže nego stopa nasilnih krivičnih dela tako da je i za većinu razvijenih zemalja Zapada karakterističan imovinski kriminalitet kao najrasprostranjeniji. Između 1963. i 1980. godine, u Francuskoj je broj provalnih krađa porastao za 417%, a broj drugih oružanih krada za 672%. U Engleskoj je tokom 1990. i 1991. najviše porasla stopa izvršenih krađa, posebno krađa automobila. Prema raspoloživim podacima, krađe automobila, provalne krađe i prevare su u najvećoj meri koncentrisane u industrijalizovanim zemljama. To bi se moglo objasniti najvećom koncentracijom materijalnih dobara (posebno automobila) u bogatim zemljama. To je navelo neke autore na tvrdnju da imovinski kriminalitet, bar kada su u pitanju razvijene zemlje, nije toliko posledica stanja anomije u društvu koliko je posledica većeg broja prilika za njegovo vršenje. Podaci dobijeni Medunarodnom anketom o viktimizaciji potkrepljuju ovakvu tvrdnju s obzirom na to da ukazuju na to da broj krađa automobila određene marke raste sa brojem vlasnika te marke automobila kao i sa popularnošću koju ta marka automobila ima u društvu. U prilog ovome idu i podaci prema kojima se najviše kradu automobili, odnosno stvari iz automobila i iz robnih kuća. Posebno pada u oči veliki broj krađa autoradija čime je, na primer, u SR Nemačkoj 1990., pričinjena šteta od 450 miliona DM. Ipak, kada je imovinski kriminalitet u pitanju, ne treba zanemariti uticaj društvenih nejednakosti i rastućeg jaza između bogatih i siromašnih što posebno negativno utiče na kriminalitet u zemljama u tranziciji. Tome u prilog govore napred navedeni podaci o imovinskom kriminalitetu u našoj zemlji, kao i podaci o imovinskom kriminalitetu u drugim zemljama u tranziciji. Naime, podaci dveju Medunarodnih anketa o viktimizaciji koje su 1990.tih godina sprovedene u zemljama u tranziciji ukazuju na porast krađe lične imovine, krađe automobila i krađe iz automobila, kao i na visok nivo njihovog učešća u ukupnom kriminalitetu ovih zemalja. 62. Privredni (ekonomski) kriminalitet Privredni (ekonomski) kriminalitet je složena kriminološka i pravna pojava nastala u savremenom društvu sa razvojem privrede. Ovaj oblik kriminaliteta obuhvata određenu grupu delikata protiv društveno-svojinskih odnosa i ekonomskog sistema. Oblast privrede i ekonomskih odnosa su 46
područja veoma podložna za javljanje kriminaliteta. Otpornost privrednog kriminaliteta prema preduzetim merama prevencije, snalažljivost njegovih nosilaca, adaptivnost i istrajnost i, pre svega, prodornost, poznata iz njegove istorijske prošlosti, ukazuju na to da ne postoje društveno-ekonomski uslovi, koje kriminalitet ne može uspešno iskoristiti za stvaranje ilegalnog, neoporezovanog profita, neslućenog bogaćenja i eksploatacije slabih. Hronologija privrednog razvoja u različitim periodima u svim zemljama pokazuje ne samo uspone, zastoje, krize već i nastupanje konflikata, protivurečnosti, stimulaciju za sve složenije oblike kriminaliteta povezano sa privrednim i ekonomskim razvojem. Zbog toga, istorijski posmatrano, već prvi krivičnopravne norme i sistemi štitili su imovinu i materijalno ekonomska dobra društva/države od ponašanja kojima se ova dobra napadaju. Medutim, privredni (ekonomski) kriminalitet kao krivičnopravna i kriminološka kategorija javlja se u vezi sa pojavom privrednog prava. Od početka sedamdesetih godina, postepeno se razvija obiman privredno kriminološki istraživački koncept, koji stavlja u centar interesovanja analizu ove pojave i mera za njeno suzbijanje. Ipak, mnoga pitanja i problemi u vezi sa privrednim kriminalitetom ostala su nedovoljno proučena i razjašnjena (pojam privrednog kriminaliteta, pojavni oblici, struktura, uzroci, svojstva delinkvenata itd.), pored ostalog i zbog ograničenih mogućnosti empirijskog proučavanja. Za označavanje ove pojave postoje različiti termini: privredni kriminalitet, privredno prestupništvo, prestupništvo u ekonomiji, ekonomski kriminalitet, poslovni kriminalitet, povreda privrednih pravila, povreda finansijske delatnosti, zloupotreba poverenja, kriminalitet belog okovratnika i sl. Bitna karakteristika privrednog kriminaliteta je dinamičnost, sposobnost prilagođavanja promenama u privrednom i finansijskom poslovanju i pravilima tog poslovanja. U vreme radikalnih reformi u ekonomiji, kada se menjaju tradicionalni mehanizmi njenog delovanja i uvode novi oblici, ali nedostaje odgovarajuća pravna regulativa, dolazi do porasta kriminaliteta u raznim privrednim oblastima. Druga karakteristika privrednog kriminaliteta je prikrivenost, odnosno, postojanje takvih načina izvršenja koji onemogućavaju ili otežavaju otkrivanje kako krivičnih dela tako i izvršilaca. Zbog postojanja velike brojke neotkrivenog kriminaliteta u ovoj oblasti, teško je utvrditi tačan obim privrednog kriminaliteta. S obzirom na ovu okolnost, ono što statistike pokazuju o privrednom kriminalitetu više je pokazatelj efikasnosti organa gonjenja i pravosuđa, nego indikator o njegovoj rasprostranjenosti. Prema Pihleru zavisno od prirode pojedinih delikata kojima se mogu posredno ili neposredno napadati privredni odnosi, moguće je razlikovati kriminalitet u vezi privrede kao širi pojam i privredni kriminalitet kao uži pojam. Kriminalitet u vezi privrede obuhvata sva kriminalna ponašanja kojima se neposredno ili posredno napada privreda, privredni odnosi, procesi i aktivnosti. Formalnopravno određeno ovaj pojam obuhvata krivična dela (protiv privrede, jedinstva tržišta, službene dužnosti, državnih finansija, ustavnog uređenja - sabotaža u privredi), privredne prestupe i privredne prekršaje. Privredni kriminalitet, kao deo kriminaliteta u vezi privrede, obuhvata krivična dela kojima se neposredno napadaju privredni odnosi, procesi i aktivnosti. Ova kriminalna ponašanja nastaju u okviru privrednih odnosa i vrše ih subjekti - pravna i fizička lica, nosioci određenih ovlašćenja u pogledu nastanka, trajanja, menjanja ili prestanka tih odnosa, kao i mogućnostii posrednog ili neposrednog raspolaganja imovinom. Ovim pojmom obuhvataju se krivičnopravne inkriminacije kao suštinski, najspecifičniji deo privrednog kriminaliteta koji ugrožava privredu. Prema užem definisanju privrednog kriminaliteta, saglasno važećem krivičnom zakonodavstvu, privredni kriminalitet obuhvata niz krivičnih dela: 1. U Krivicnom zakoniku Republike Srbije (Glava XXII) inkriminisana su kao krivična dela protiv privrede: falsifikovanje novca (č1.223), hartija od vrednosti (čl.224), znakova za vrednost (č1.226), znakova za obeležavanje robe, mera i tegova (61.245), falsifikovanje i zloupotreba platnih kartica (č1.225), pravljenje, nabavljanje i davanje drugom sredstava za falsifikovanje (č1.227), izdavanje čeka i korišćenje platnih kartica baz pokrića (č1.228), poreska utaja (č1.229), krijumčarenje (č1.230), pranje novca (č1.231), zloupotreba monopolističkog položaja (61.232), nesavestan rad u privrednom poslovanju (č1.234), prouzrokovanje stečaja (č1.235), prouzrokovanje lažnog stečaja (č1.236), oštećenje poverioca (č1.237), zloupotreba ovlašćenja u privredi (č1.238), narušavanje poslovnog ugleda i kreditne sposobnosti (č1.239), odavanje poslovne tajne (č1.240), onemogućavanje vršenja kontrole č1.241), nedozvoljena proizvodnja (č1.242), nedozvoljena trgovina (č1.243), obmanivanje kupaca (č1.244).
47
Pored navedenih krivičnih dela, kriminalitet u vezi privrede ili kriminalitet u širem smislu obuhvata privredne prestupe i privredne prekršaje predviđene zakonskim i podzakonskim aktima u različitim oblastima: unutrašnji poslovi, finansiranje, državna uprava i lokalna samouprava, poljoprivreda, šumarstvo i vodoprivreda, privreda, rudarstvo i energetika, saobraćaj, građevinarstvo i urbanizam, trgovina, turizam i usluge, ekonomski odnosi sa inostranstvom, rad, zapošljavanje i socijalna politika, nauka i zaštita životne sredine, prosveta i sport, kultura, zdravlje i dr. Privredni prestupi i prekršaji su antidruštvene pojave, štetne aktivnosti, protivzakonito poslovanje privrednih organizacija kojima se ozbiljno narušava privredni i ekonomski sistem i remeti njegovo pravilno funkcionisanje, što može da ima ekonomske, političke i druge posledice. Najčešće se javljaju u carinskom i deviznom režimu, kod investicionih ulaganja i izbegavanja plaćanja poreza i doprinosa. Kako je nemoguće navesti sve oblike ispoljavanja privrednog kriminaliteta, navešćemo samo neke koji se najčešće javljaju: delikti kojima se narušava i ugrožava jedinstvo tržišta (sporazumevanje privrednih organizacija o podeli tržišta i cenama radi postizanja monopolističkog ili drugog povlašćenog položaja), izazivanje nelojalne konkurencije (na primer: zloupotreba tuđeg imena, firme, žiga, oznake ili drugog spoljnog obeležja; stavljanje u promet robe sa neistinitim oznakama o poreklu, proizvođaču, kvalitetu ili drugim svojstvima robe; dovođenje u zabludu potrošača u pogledu cene robe oglašavanjem rasprodaje ili prividnim sniženjem cena; iznošenje ili pronošenje neistinitih tvrđenja o drugom preduzeću i njegovom poslovanju i proizvodima; podmićivanje radnika radi odavanja poslovne tajne itd.), nepoštovanje poslovnog morala, prouzrokovanje stečaja i oštećenja subjekata nesavesnim radom, posredovanjem, zloupotrebom ovlašćenja, zaključenjem štetnih ugovora, falsifikovanjem novca itd.; prisvajanje neevidentnih viškova robe, sirovina, proizvoda, koje ne uočava kontrolni mehanizam i zaštitni sistem i koji se javljaju u skladištima, proizvodnji, trgovinskim radnjama, ugostiteljstvu; - obmanjivanje kupaca (prevare o količini, ceni, marki i kvalitetu robe) nastaju zbog koncentracije funkcija: blagajne, skladišta i prodaje, odnosno spajanjem naturalnog i novčanog oblika, najviše kod trgovinskih i ugostiteljskih radnji; poslovanje "za sopstveni račun" javlja se uglavnom u maloprodaji kod trgovinskih i ugostiteljskih radnji i "prisvajanje sa posledicom manjka" na radnim mestima kao što su skladišta, trgovinske i ugostiteljske radnje, eventualno proizvodnja, gde se manipuliše novcem. Izvršilac nastoji da prikrije "manjak" falsifikovanjem dokumentacije ili knjiženja. delikti povezani sa raspolaganjem određenih ovlašćenja, položaja i moći pojedinaca u privrednim organizacijama ili delikti koruptivnog karaktera, ispoljavaju se kroz zloupotrebu službene dužnosti, položaja ili ovlašćenja, prekoračenje granica vršenja službene dužnosti, proneveru i ostvarivanje nezakonite dobiti korišćenjem položaja i ovlašćenja, primanje mita, falsifikovanje javnih isprava i sl. kriminalna ponašanja uslovljena monopolističkim položajem privredne organizacije, beneficijama u nekim oblastima poslovanja (premije, regresi, stimulacije), kao i velikim društvenoekonomskim uticajem, manifestuju se u formi tzv. "korisnih malverzacija" kod prodaje i nabavke robe, u lancu posredovanja, spoljnotrgovinskom prometu, valutnoj transakciji, nedozvoljenoj trgovini i si. - nemarno i nesavesno poslovanje, upravljanje i manipulisanje imovinom preduzeća, posebno društvenom imovinom u onim privrednim sistemima u kojima je ona postojala ili još uvek postoji. Poslednjih godina u Srbiji, koja se smatra "zemljom u tranziciji", došlo je do radikalnih promena u privredi, ekonomskom sistemu i ekonomskoj politici, posebno u pogledu transformacije društvene svojine i transformacije društvenih preduzeća u preduzeća sa mešovitom svojinom i privatna preduzeća. Ovaj proces se odvijao u uslovima socijalne i ekonomske krize, krize etike i morala u mnogim oblastima, pa i u privredi. Društveno ekonomske i privredne promene nisu bile praćene istovremenom promenom pravnih propisa, pa su postojale ogromne mogućnosti za povećanje obima privrednog kriminaliteta i promene u strukturi i oblicima njegovog javljanja. Transformacija društvene svojine u mešovitu i privatnu dovela je do prodaje društvene imovine ispod njene vrednosti kako domaćim tako i stranim fizičkim i pravnim licima, namerno slabljenje društvene imovine koje ima za posledicu smanjivanje njene vrednosti i takozvani "namerni" stečaj preduzeća. Pojedina preduzeća, koja su bila zahvaćena kriminalnom privatizacijom, ukupnim merama privredivanja, poreskim i drugim opterećenjima bila bi dovedena u bezizlaznu situaciju, da bi se zatim izvršila svojinska transformacija potpuno obezvređenog društvenog preduzeća. 48
Subjekti privrednog kriminaliteta su lica zaposlena u privrednim organizacijama, na različitim radnim mestima - poslovođe, magacioneri, skladištari, blagajnici, ali i lica koja imaju odgovorne funkcije i određena službena ovlašćenja. Karakteristično je da u određenoj kažnjivoj delatnosti učestvuje veći broj izvršilaca međusobno povezanih kroz duži vremenski period, ostvarujući ogromnu dobit. Osnovni motiv njihovog kriminalnog ponašanja je koristoljublje. 63. Korupcija - pojam i podela Jedan od oblika privrednog kriminaliteta kome se danas posvećuje posebna pažnja na nacionalnom i međunarodnom planu je korupcija (lat. corruptio - pokvarenost, izopačenost, podkupljivanje, potplaćivanje). Smatra se da nema društva bez korupcije, da u svim društveno ekonomskim sistemima, razvijenim i nerazvijenim, postoji sklonost ka podkupljivanju. Na Pojam korupcije nije lako odrediti jer se korupcija može posmatrati sa različitih aspekata: psihološki, sociološki, kriminološki ili pravni. U Nacionalnoj strategiji za borbu protiv korupcije korupcija je definisana kao odnos koji se zasniva, zloupotrebom ovlašćenja u javnom ili privatnom sektoru u cilju sticanja lične koristi ili koristi za drugoga. Korupcija se javlja tamo gde postoji: a) mogućnost i b) interes. Pojavni oblici korupcije mogu da budu različiti. Prema jednoj podeli razlikuju se: sitna, mala, odnosno korupcija preživljavanja ili velika; sporadična ili sistemska; jednostavna ili složena. Pored ove postoji i podela korupcije na sledeće oblike: 1. korupcija na najnižem, uličnom nivou, obuhvata sve oblike "situacijskog", spontanog podkupljivanja javnih službenika ili odgovomih osoba, bez prethodnog plana ili najave, preduzeta sa svrhom izbegavanja redovnih postupaka u skladu sa zakonom, na primer: podmićivanje policajaca, carinika, pripadnika inspekcijskih službi, upravnih referenata i dr.;2. ugovaračka ili korupcija u javnoj upravi nastaje prilikom sklapanja štetnih ugovora, dodele koncesija, javnih konkursa, javnih nabavki, kada se ugovara "provizija" za obezbeđeni posao ili kao posledica nepoštovanja redovne procedure dodele poslova na teret predračunskih sredstava, kontrole kvaliteta i rokova prilikom izvođenja gradevinskih radova i dr.;3. politička korupcija obuhvata svesno pripremanje i usaglašavanje zakonskih i podzakonskih akata sa "pravnim prazninama" i nedostacima, obezbeđivanje finansijskih sredstava iz budžeta za sponzorisanje političkih stranaka, izbegavanje poreskih obaveza, različiti načini povlašćivanja pojedinih interesnih grupa na štetu opštih interesa i dr.;4. privredna korupcija se odnosi na ostale oblike koruptivnog ponašanja u privredi, građevinarstvu, zdravstvu, prosveti, sportu i dr.;5. sudska korupcija kompromituje sudsku zaštitu i sastoji se u protivpravnim ponašanjima pripadnika sudske i pravosudne vlasti. Prema podeli korupcije prihvaćenoj u Svetskom programu za suzbijanje korupcije, pored korupcije na najnižem, uličnom nivou, razlikuju se korupcija na srednjem nivou, u poslovnoj sferi, korupcija na najvišem nivou - u krugovima vrhovne političke vlasti, koja se povezuje sa centrima ekonomske moći. Korupcija je ugrađena naročito u sistem obrazovanja, zdravstva i pravosuđa, te se u tom smislu može govoriti o sistemskoj korupciji. Pravna regulativa korupcije obuhvata samo određene oblike korupcionog ponašanja. U krivičnom zakonodavstvu Srbije inkriminisano je primanje (čl. 367 KZ RS) i davanje mita (čl.368 KZ RS). Kod krivičnog dela davanja mita (čl.368 st.4 ZKP RS) predviđeno je da će se učinilac krivičnog dela davanja mita, koji je prijavio delo pre nego što je saznao da je ono otkriveno, osloboditi od kazne. Pored krivičnih dela davanja i primanja mita, postoji niz drugih krivičnih dela koja mogu biti povezana sa korupcijom, na primer prevare, utaje, zloupotreba službenog položaja, protivzakonito posredovanje, kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika i druga krivična dela protiv službene dužnosti. Korupcija je povezana sa organizovanim kriminalitetom u toj meri da jedna pojava proizilazi iz druge i obrnuto. Zbog toga policije i tužilaštva u celom svetu ustanovljavaju posebne jedinice i organe za borbu protiv korupcije i razmenjuju između sebe znanja iz te oblasti. Formirana je posebna nevladina organizacije za borbu protiv korupcije, koja deluje u preko osamdeset država u svetu. 64. Kompjuterski kriminalitet Veliki napredak tehnologije u industriji kompjutera i telekomunikacija doveo je do razvoja novih vrsta kriminaliteta i stvorio nove tehnike za vršenje tradicionalnih krivičnih dela kao što su prevara i pronevera. U kriminološkoj literaturi postoji shvatanja da je kompjuterski kriminalitet deo privrednog kriminaliteta, ali i shvatanje da se radi o imovinskom kriminalitetu i da je kompjuterska zloupotreba po svom karakteru najbliža imovinskim krivičnim delima. Pojedini pisci upotrebljavaju naziv cyber crime 49
za označavanje kriminaliteta povezanog sa upotrebom Interneta i kompjutera. Prema jednoj definiciji pod kompjuterskim kriminalitetom se podrazumevaju sva delinkventna ponašanja u kojima se uređaji za elektronsku obradu podataka koriste kao sredstvo za postizanje kažnjivih radnji ili kao direktan cilj kažnjive radnje. Kompjuterski kriminalitet se razlikuje od drugih tipova kriminaliteta po tome što je područje njegove rasprostranjenosti praktično neograničeno u okviru telekomunikacionih i kompjuterskih veza, vrlo teško se otkriva i što se u ovoj oblasti za najkraće vreme uz neznatnu stručnost mogu izvesti kriminalni akti sa veoma teškim materijalnim posledicama. Savremena automatizacija poslovanja uz primenu kompjuterske tehnike u oblasti privrede stvorila je povoljne mogućnosti za flnansijske i knjigovodstvene manipulacije i nezakonite finansijske transakcije putem kojih se prisvajaju velika novčana sredstva. Zbog toga veliki broj kompanija, službi i institucija razvija sistem zaštite, a na nivou države donose se zakoni kojima se inkriminiše kompjuterski kriminalitet. Međutim, pokazalo se da nijedan sistem zaštite nije savršen, jer je, prema nekim procenama u SAD, prosečna šteta od kompjuterskog kriminaliteta od sto do trista miliona dolara godišnje. Najčešći pojavni oblici kompjuterskog kriminaliteta su: Kompjuterske krađe, Kompjuterske prevare, Neovlašćeno pribavljanje informacija uz pomoć kompjutera, Neovlašćena upotreba kompjuterskog vremena ili usluga,Neovlašćeno prepravljanje ili uništenje informacija sadržnih u kompjuteru kao i onemogućavanje ili otežavanje pristupa takvim informacijama ovlašćenim korisnicima, Kompjuterski terorizam. Konklin razlikuje interni kompjuterski kriminalitet ("trojanski konj" - program za neovlašćeni ulaz u kompjuterski sistem i manipulaciju podataka; "Iogičke bombe" - ubacuju se u softver čime se remeti funkcionisanje sistema; "mala vrata" ili "trap doors"- sredstva za ulaz u kompjuterski sistem bez sistema obezbeđenja; virusi), podrška kriminalnim špekulacijama (baze podataka za podržavanje distribucije droga, "pranja novca" i si.), kriminalitet u telekomunikacijama (elektronsko manipulisanje telefonskim signalima, "hacking" - neovlašćena upotreba informacionih sistema, zloupotreba telefonskih sistema), krađa hardvera/softvera (softverska piraterija, krađa kompjutera, krađa mikroprocesnih čipova, krađa trgovinskih tajni, pronevere, prevare). Kompjuterski kriminalitet obuhvata kriminalitet vezan za kompjuterske mreže (Internet ili cyber kriminalitet) gde se kompjuterke mreže koriste kao cilj napada (napadaju se servisi, funkcije i sadržaji koji se nalaze na mreži); sredstvo ili alat (on line prodaja seksualnih usluga, ljudskih organa, žena i dece za prostituciju, proizvodnja i distribucija nedozvojenih štetnih sadržaja, kao što su dečja pornografija, pedofilija, verske sekte, rasističke, nacističke i slučne ideje i si.) i kao okruženje u kome se napadi realizuju (korišćenje mreže za prikrivanje kriminalnih radnji). Krivičnopravna zaštita od kompjuterskog kriminaliteta ostvarena je predviđanjem krivičnih dela protiv bezbednosti računarskih podataka: oštećenje računarskih podataka i programa (čl.298), računarska sabotaža (čl.299), pravljenje i unošenje računarskih virusa (čl.300), računarska prevara (čl.301), neovlašćen pristup zaštićenom računaru, računarskoj mreži i elektronskoj obradi podataka (čl. 302), sprečavanje i ograničavanje pristupa javnoj računarskoj mreži (čl.303). Zakon predvida postojanje posebnog tužilaštva i službe za borbu protiv visokotehnološkog kriminala. 65. Saobraćajna delinkvencija Saobraćajna delinkvencija se u kriminologiji različito definiše i ne postoji jedinstvena definicija pojma saobraćajne delinkvencije. Prerna jednoj od definicija, saobraćajna delinicvencija se određuje kao masovna društvena pojava, protivpravno društveno opasno ponašanje u saobraćaju, koje se ispoljava u izazivanju, sudelovanju ili doprinošenju u nastajanju različitih štetnih pojava ugrožavanja stvaranjem opasnosti i/ili izazivanju stradanja učesnika u saobraćaju i uništavanja materijalnih vrednosti. Midendorf ističe da postoji uska povezanost saobraćajne delinkvencije sa opštim kriminalitetom i navodi da ima mnogo slučajeva povezanosti saobraćajnih delikata sa oduzimanjem motornog vozila ili se izvršenje saobraćajnog delikta završava telesnom povredom, uvredom i sl. Sem toga, istraživanjima je potvrđeno da je onaj koji više puta izvrši saobraćajni delikt sklon vršenju krivičnih dela opšteg kriminaliteta i obratno. Ovo se dešava zbog toga što agresija, koja je u čoveku dobro skrivena i neusmerena, može da se ispolji kroz vršenje dela opšteg kriminaliteta, kao i saobraćajnih delikata. Od ostalih oblika kriminaliteta saobraćajna delinkvencija se razlikuje, pored ostalog, po tome što su potencijalni delinkventi i žrtve svi građani, jer svi učestvuju u saobraćaju, kao i po ispoljavanju konkretne i apstraktne opasnosti za život ljudi i imovinu. Delikte ove vrste čine profesionalni vozači i amateri, muškarci i žene, mladi i stari, čine ih osobe koje nekad i same postaju 50
žrtve svog ponašanja, ali se svi oni najčešće tako ponašaju iz nehata. To znači da su svesni da usled njihovog ponašanja može nastupiti zabranjena posledica, ali olako drže da takva posledica neće nastupiti ili nisu svesni mogućnosti nastupanja posledice, ali su prema okolnostima i svojim ličnim svojstvima morali i mogli biti svesni te mogućnosti. Specifičnost saobraćajne delinkvencija, koja se ogleda u nedostatku namere izvršioca da svojim ponašanjem prouzrokuje posledicu, jedna je od značajnih karakteristika pojavnih oblika pojedinih kažnjivih ponašanja u okviru saobraćajne delinkvencije. Pojava saobraćajne delinkvencije vezana je pre svega za razvoj sabraćaja, naročito drumskog, za povećanje mobilnosti stanovništva uopšte. Saobraćajna motorizacija je postala prateći elemenat društvene pokretljivosti, povećanog standarda i urbanizacije. Međutim, naglo uključivanje stanovništva u "eru motorizacije" u većini zemalja, pa i kod nas, nije bilo praćeno drugim odgovarajućim uslovima, kao što su dobra regulisanost saobraćaja, sigurnost u saobraćaju, dobri i kvalitetni putevi i pre svega postojanje saobraćajne kulture. Sve je to dovelo do povećanog rizika bezbednosti u saobraćaju i povećanja obima saobraćajne delinkvencije. Saobraćajna delinkvencija obuhvata krivična dela i prekršaje u saobraćaju. U Krivičnom zakoniku RS u okviru krivičnih dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja predviđeno je: ugrožavanje javnog saobraćaja (čl.289), ugrožavanje saobraćaja opšte opasnom radnjom i opasnim sredstvom (čl.290), ugrožavanje bezbednosti vazdušnog saobraćaja (čl.291), ugrožavanje bezbednosti vazdušnog saobraćaja nasiljem (51.292), otmica vazduhoplova, broda i drugog prevoznog sredstva (čl.293), piratstvo (čl.294), nesavesno vršenje nadzora nad javnim saobraćajem (čl.295), nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi (čl.296) i teška dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja (č1.297) ukoliko je izvršenjem krivičnih dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja nastupila teška telesna povreda nekog lica, imovinska šteta velikih razmera ili smrt jednog ili vise lica. Istraživanja saobraćajne delinkvencije pokazala su da u pogledu uzrasta saobraćajnih delinkvenata dominira kategorija koja pripada tzv. "srednjem uzrastnom dobu", dok je učešće izrazito starih ili izrazito mladih relativno malo. Prema Kajzeru daleko najzastupljenija grupa izvršilaca saobraćajne delinkvencije je od 18 do 25 godina. Kao i u drugim tipovima kriminaliteta i kod saobraćajne delinkvencije manje je učešće žena. Prema nekim istraživanjima broj žena izvršiteljki saobraćajnih delikata znatno je manji od broja muškaraca, daleko ispod nivoa sudelovanja žena u broju imalaca vozačkih dozvola i njihovog stvarnog sudelovanja u saobraćaju. Međutim, na osnovu raspoloživog istraživačkog materijala još uvek se ne može sa sigurnošću zaključiti da li je manje učešće žena u saobraćajnoj delinkvenciji uslovljeno postojanjem veće obazrivosti, opreznosti, discipline, boljeg poznavanja saobraćajnih propisa žena vozača ili nekim drugim faktorima. Zapaženo je da je veći broj saobraćajnih delinkvenata, čak 2/3 sa nižom ili srednjom školskom spremom; da preovlađuju radnička i službenička zanimanja; da su bili zaposleni i u vreme izvršenja delikta, da su bili u braku i živeli u porodicama sa sređenim porodičnim odnosima; da imaju nizak opšti kulturni nivo i nizak kulturni status; u pogledu osobina ličnosti ispoljile su se takve lične karakteristike, kao što su sebičnost, nestabilnost u odlukama i namerama, nedoslednost, odsustvo spremnosti da se stvore i poštuju grupne obaveze i kultumi zahtevi, odsustvo osećanja dužnosti, stalna strepnja i prenapregnutost. U pogledu dužine posedovanja vozačke dozvole, zapaženo je da je najviše saobraćajnih delinkvenata posedovalo vozačku dozvolu do jedne godine, odnosno do šest meseci (36,4%, ili 19,2%), ali je veliki procenat učešća u saobraćajnim deliktima vozača koji poseduju vozačku dozvolu preko dvadeset godina (27,2%). Posebno je značajno postojanje recidivizma među saobraćajnim delinkventima - učešće recidivista, koji su ranije izvršili neko drugo delor među sobraćajnim delinkventima iznosi 22,1%, onih koji su ranije osuđivani za saobraćajno krivično delo 10% i za saobraćajni prekršaj 15,7% . Etiologija saobraćajne delinkvencije obuhvata delovanje različitih faktora na njeno javljanje. U literaturi postoje različite podele faktora sobraćajne delinkvencije: čovek-vozilo-put, endogene i egzogene, objektivne i subjektivne. Najzastupljenija je podela na objektivne i subjektivne faktore, pri čemu se objektivnim smatraju društveni, tehnički i prirodni faktori, a subjektivnim činioci vezani za ličnost čoveka kao učesnika u saobraćaju. Dejstvo ovih faktora je uzajarrmo i povezano. Iako objektivni faktori deluju iz spoljašnje sredine, oni svakako utiču na ličnost i njeno ponašanje. 66. Profesionalni kriminalitet
51
Profesionalni kriminalitet se sastoji u vršenju različitih vrsta krivičnih dela, najčešće imovinskih, u vidu stalnog zanimanja, koje služi kao izvor stalne ili povremene, osnovne ili uzgredne zarade, prihoda. Profesionalno mogu da se vrše krađe, prevare, falsifikati, da se organizuje prostitucija, trguje opojnim drogama i sl. Krivična dela u okviru profesionalnog kriminaliteta vrše se brzo, vešto i spretno, uz veliku sposobnost prostornog manevrisanja, zbog čega je teško otkriti profesionalnog kriminalca. Profesionalni kriminalci imaju za cilj sticanje velikih novčanih dobiti i mogu da se "specijalizuju" za vršenje samo određenih krivičnih dela. Kod profesionalnih kriminalaca razvile su se sklonosti i navike da se kriminalno ponašaju, oni ne osećaju grižu savesti, ne kaju se zbog toga što zaradu stiču vršenjem krivičnih dela. Karijera profesionalnog kriminalca se opisuje kao karijera veoma talentovanog čoveka, ona ima svoj poseban sjaj, zbog čega se profesionalni kriminalci smatraju "prvorazrednim zločincima" u svetu kriminala ili "kriminalcima sa stilom". Oni preziru amatere, odbijaju da se sa njima identifikuju, traže prihvatanje od strane ostalih profesionalnih kriminalaca, odnosno prihvatanje "u profesiji". Superiornost profesionalnih kriminalaca proizilaze iz njihove sposobnosti da izbegnu otkrivanje ili ako baš i budu otkriveni da izbegnu kažnjavanje. Profesionalni kriminalci se regrutuju iz legitimnih službi, iz priznatih zanimanja. Najčešće ranije u mladosti oni nisu bili delinkventni i nemaju postepenu "kriminalnu karijeru". Odlikuje ih visoka profesionalnost, usavršenost metoda, dinamičnost i prilagođavanje. Među profesionalnim kriminalcima postoje razlike. Ima takvih profesionalnih kirminalaca koji često obavljaju svoju delatnost na granici između zabranjenog i dozvoljenog, tzv."sitnih lopova", ali i surovih i naoružanih gangstera. Prema Reklesu postoji podela profesionalnih kriminalaca na tri kategorije: c) sitni prestupnici koji vrše krivična dela bez primene nasilja. To su džeparoši, koje karakteriše veština i prisebnost prilikom vršenja knvičnih dela. d) profesionalci - varalice, koji krivična dela vrše putem prevare pojedinih lica i primenom raznih varalačkih tehnika. e) teški kriminalci - odlikuje ih primena nasilja, koriste oružje kada nemaju drugog načina da ostvare svoje kriminalne akcije. Posebnu kategoriju u grupi profesionalnih kriminalaca čine profesionalni lopovi. Profesionalni lopov krade profesionalno, on "pravi posao" od krađe, svu energiju posvećuje krađi brižljivo planirajući svaku akciju (izbor mesta, planiranje bekstva, rasturanje ukradene robe, osiguranje alibija u slučaju da ga uhvate). Profesionalne lopove odlikuje prostorno manevrisanje, posebna tehnika, veština i znanje u vršenju krivičnih dela, umešnost, sposobnost, razvijene govorne mogućnosti, manipulisanje ljudima, poseban način govora. Među profesionalnim kriminalcima profesionalni lopovi imaju poseban status. Lopov ne može biti profesionalac dok ga takvim ne prihvati grupa profesionalnih lopova. Različiti su načini prestanka karijere profesionalnog lopova: neki umiru; postaju suviše stari da rade i odlaze u starački dom; počinju da rasturaju drogu; prekrše etička pravila profesije i budu izbačeni; promene grad; postignu veliki "uspeh" u kockanju; postanu narkomani ili alkoholičari; počinju da se bave legalnim zanimanjima. Profesionalni kriminaltet se ispoljava u dva oblika: kao kriminalitet "belog okovratnika" i kao organizovani kriminalitet. 67. " Kriminalitet belog okovratnika" Kao poseban oblik profesionalnog kriminaliteta, "kriminalitet belog okovratnika" prvi je definisao i opisao američki kriminolog Edvin Saderland. Saderland je definisao ovaj oblik profesionalnog kriminaliteta kao zločine izvršene od lica sa visokim prestižnim i društvenim statusom u okviru zanimanja koje obavljaju, a kriminalca sa "belim okovratnikom" odredio kao svako lice sa visokim socio-ekonomskim statusom koje krši zakone kojima se uređuje njihova profesionalna aktivnost. Iz ove definicije se zaključuje da su izvršioci kriminaliteta belog okovratnika poslovni ljudi, činovnici ("beli okovratnik" izvorno znači oznaku za činovnika, čoveka koji je u društvenoj hijerarhiji na vrhu), i lica koja imaju poseban društveni status, vlast, uticaj i moć. To su pripadnici najviših društvenih slojeva u određenim službama - bankarstvo, osiguranje, trgovina, železnica, državne institucije, inspekcijske ili poreske službe, policijske i carinske službe, medicina. Kriminalitet belog okovratnika, kako opisuje Saderland, obuhvata prevare u oblasti poslovnih operacija, na berzama, sumnjive transakcije, nameštenu ilegalnu trgovinu, transakcije valutom i menicama, lažnim računima, prevarama u osiguranju, malverzacije u vezi sa utajom poreza, direktne i indirektne oblike korupcije i sl. Ova dela se smatraju naročito društveno opasnim, jer se koristi određeni društveni položaj, moć i privilegije za sticanje ogromnih materijalnih dobara, a društvu se nanosi 52
ogromna šteta (prema nekim procenama u razvijenim zemljama štete od ove vrste kriminaliteta kreću se na desetine milijardi dolara). Štete od ovog oblika kriminliteta su daleko veće nego kod klasičnih oblika kriminaliteta. One se ne sastoje samo u velikim materijalnim gubicima, (zbog lažnog prikazivanja prihoda, korupcije, prevara sa cenama i kvalitetom robe, multinacionalnog podmićivanja, "pranju prljavog novca" i sl.), već imaju za posledicu povređivanje, pa i smrt velikog broja ljudi jer se među najčešća krivična dela belog okovratnika ubrajaju ona koja se odnose na kršenje propisa o kvalitetu i higijenskoj ispravnosti hrane, propisa o zaštiti na radu ili u vezi sa zagađivanjem čovekove okoline. Medu najdrastičnije primere za ovo poslednje spadaju havarija nuklearne elektrane u Černobilu i izlivanje gasa u Bopalu, koji su odneli na desetine hiljada ljudskih života i ostavili dugotrajne posledice na zdravlje velikog broja ljudi. Ovaj oblik kriminaliteta je posebno društveno opasan zbog toga što se neotkrivanjem i nekažnjavanjem izvršilaca vređa društveni moral. Kriminalce belog okovratnika retko goni policija, jer se smatra da to i nije kriminalitet, već "korisne malverzacije". Abolicija od policijskog i sudskog progona postoji zbog toga što su izvršioci ovog kriminaliteta "ugledni" poslovni ljudi, koji zbog toga uživaju faktički imunitet. Kriminalitet belog okovratnika teško je otkriti jer nijedan od izvršilaca neće dozvoliti da lako bude otkriven i da ostavi dokaze za svoje malverzacije. Sem toga, moguće je da malverzacije budu fiktivno pravdane lažnom dokumentacijom i da se ova lica povežu sa nosiocima vlasti. Protiv kriminalaca "belog okovratnika" ne pokreće se krivični postupak ne samo zbog nedostatka dokaza i faktičkog imuniteta koji ova lica uživaju kao ugledni poslovni ljudi već i zbog stava da se takva ponašanja ne mogu podvesti ni pod jednu od postojećih inkrimmacija. Sve ovo uništava moral i narušava društvene odnose. Saderland je istakao da je finansijski gubitak, iako ogroman, manje važan od štete učinjene društvenim odnosima i društvenom moralu. Kriminalitet belog okovratnika obuhvata kriminalitet korporacija onda kada korporacije krše norme kojima je regulisano njihovo poslovanje. Na primer, direktor korporacije zna da je korporaciji potrebno određeno imanje. On kupuje to imanje po određenoj ceni a zatim ga prodaje svojoj korporaciji po drugoj, višoj ceni, iako je obavezan da vodi računa o interesima korporacije. Sem toga, kriminalitet belog okovratnika se ispoljava i kroz različite oblike lažnog predstavljanja, lažnog bankrotstva, zaključenja lažnih ugovora, lažna merenja i sl. Ekonomske, tehnološke i demografske promene uslovile su povećanje procenta učešća žena u kriminalitetu belog okovratnika. Kada je Saderland "otkrio" ovaj kriminalitet, nije pominjao pol izvršilaca, ali je bilo jasno da je to kriminalitet muškaraca, jer žena i nije bilo na "visokim"položajima i u nekim profesijama. U klasičnoj kriminološkoj literaturi o kriminalitetu belog okovratnika gotovo da nije bilo teorijskog i empirijskog interesovanja za odnos izmedu roda (pola) i kriminaliteta belog okovratnika. Tek kada su se pojavili radovi o kriminalitetu žena, počelo je da se navodi i učešće žena u ovom obliku kriminaliteta. Ipak, ovo interesovanje bilo je više vezano za uporedivanje ranijih i novijih statističkih podataka i navođenje pojedinačnih slučajeva, nego za detaljnije naučno razmatranje. Pozicija žena vezana je za posredne i pomoćne uloge - one su savetnice, pomoćnice, zamenice direktora i mnogo sporije dolaze do položaja vezanih za finansijsku kontrolu, fmansijsko poslovanje ili menandžment. Zbog ovako određene profesionalne i društvene uloge žena, ocenjeno je da su oblici kriminaliteta belog okovratnika izvršeni od strane žena manje društveno opasni od onih koji se vezuju za muškarce na znatno odgovomijim položajima. Od šezdesetih godina, pa nadalje, kriminalitet "društvene elite" u Jugoslaviji ispoljavao se u podmićivanju (korupciji), pljačkanju društvene imovine, koja se na različite načine pretvarala u privatnu, obavljanju različitih oblika "korisnih malverzacija", prevare kupaca velikih razmera, zakidanju na plaćanju poreza i doprinosa, izbegavanju plaćanja carina i sl. Tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji i, kasnije, vezano za tranziciju iz socijalističkih u kapitalističke društvene odnose, ovaj trend je pošao još izraženiji. Pri tome, kriminalitet belog okovratnika se, kao i u drugim tranzicionim društvima, posebno ogleda u porastu. korupcije, u najrazličitijim malverzacijama vezanim za privatizaciju, u prevarama i drugim zloupotrebama vezanim za radni odnos, korišćenje državnih fondova, donacija pa i humanitarne pomoći, u nepridržavanju propisa o zaštiti na radu i zaštiti životne sredine, utajama poreza i si. Najzad, kriminalitet belog okovratnika je često u tesnoj vezi sa organizovanim kriminalitetom, tako da Srbiju poslednjih godina potresaju različite afere, koje su poznate kao "stečajna mafija", "zdravstvena mafija","fudbalska mafija", "afera Indeks", "drumska mafija", itd. 68. Organizovani kriminalitet - pojam i značaj izučavanja
53
Organizovani kriminaliet je najopasniji, najmanje poznat i nedovoljno naučno izučen oblik ispoljavanja profesionalnog kriminaliteta. Organizovani kriminalitet ne ostaje u okvirima jedne države, već dobija međunarodne razmere ne poznajući granice i državni suverenitet. Jedna od osnovnih karakteristika organizovanog kriminaliteta u savremenim društvenim uslovima je njegova internacionalizacija povezana sa procesom globalizacije u svetskim razmerama (transnacionalni organizovani kriminalitet). Tredvel navodi sledeće glavne karakteristike transnacionalnog kriminaliteta: ■ na najbazičnijem nivou transnacionalni kriminalitet je kriminalitet koji prelazi nacionalne granice, prolazi kroz različite zemlje sa različitim zakonima i različitim sistemima za sprovođenje zakona; ■ većim delom smatra se soficistiranim - proizvodom proračunatih kriminalnih organizacija; ■ često obuhvata zabranjena tržišta, kao što je trgovina ilegalnim drogama, oružjem, ljudima; ■ neki proizvodi mogu biti legalni, kao što je švercovanje legalne robe da bi se izbeglo plaćanje carine (duvan, alkohol, antikviteti); ■ može obuhvatiti korupciju i upotrebu legitimnih kompanija za prikrivanje nelegalnih poslova (podmićivanje službenika, pranje novca); " statutarne kontrole, kao što je imigracijska kontrola, ili visoki porezi stvaraju tržišta na koja se transnacionalni kriminalci oslanjaju; ■ kao transnacionalni kriminalitet javlja se i trgovina ljudskim organima, decom i bebama koje se prodaju za usvajanje. Međutim, za bolje razumevanje transnacionalnog organizovanog kriminaliteta, saznavanje uzroka i izgradnju odgovarajuće preventivne i represivne strategije, neophodno je proučavati i povezivati razvoj organizovanog kriminaliteta ne samo na globalnom već i na lokalnom nivou. Kao plansku, dugoročnu i zajedničku profitabilnu delataost više lica, organizovani kriminalitet odlikuje konspirativnost (tajnost) i borba za prevlast u određenoj društvenoj aktivnosti ili na određenom području. Pribegavajući prevarama, korupciji, utajama i obmanama, ovaj oblik kriminaliteta se zasniva na nasilju i iskorišćavanju žrtava, destabilizaciji postojećeg državnog i političkog sistema. Za razliku od tradicionalnog kriminaliteta, organizovani kriminalitet nastoji da preuzme društvenu moć i na taj način predstavlja konkurenciju ustanovama zvanične državne vlasti. Odličnu podlogu za razvoj organizovanog kriminaliteta predstavlja uvođenje tržišne ekonomije, politička demokratizacija i pluralizam, naročito u bivšim komunističkim državama ili zemljama u tranziciji. Delovanje organizovanog kriminaliteta često je izvan kontrole javnosti i vlasti. Posebno je opasno kad organizovani kriminalititet počne da se takmiči sa društvenim ustanovama za zaštitu javnog reda i mira i održavanje bezbednosti i pravičnosti, kad pokuša da zauzme vodeće mesto u ekonomiji i da stavi pod svoju kontrolu glavne državne institucije (ministarstva, vladu, skupštinu, sudove, policiju). Opasnost od organizovanog kriminalteta proizilazi iz njegovog brzog širenja i prelaženja nacionalnih granica, tako da polje delovanja organizovanog kriminaliteta treba posmatrati u međunarodnim razmerama. Organizaciona struktura pojedinih grupa manje je poznata, sem što se zna da ih odlikuje čvrsta disciplina, poslušnost i uzajamna lojanost, što je razumljivo ako se zna da je reč o, po pravilu, tajnim grupama, tako da je pristup istraživača skoro nemoguć i veoma rizičan. Jedna od odlika organizovanog kriminala je da postoje i takve kriminalne grupe koje funkcionišu po principu "ćelija", bez jake hijerarhijske povezanosti, po principu "mreža", što još više povećava njihovu društvenu opasnost i otežava otkrivanje. Dramatičan porast organizovanog kriminaliteta istaknut je na IX Kongresu UN za prevenciju kriminaliteta u Kairu (1995). Na ovom kongresu donet je globalni plan za akciju, konstatovano je da ne postoji jedinstvena defincija organizovanog kriminaliteta i navedene su sledeće karakteristike organizovanog kriminaliteta: (1) postojanje organizovane grupe za vršenje krivičnih dela; (2) hijerarhijski odnosi u grupi, što omogućava da vođa kontroliše; (3) nasilje, zastrašivanje i korupcija su sredstva za ostvarenje profita ili kontrolisanje teritorija i prihoda; (4) infiltriranje u legalnu ekonomiju; (5) sposobnost za ekspanziju u bilo koju novu aktivnost izvan nacionalnih granica; (6) kooperacija sa drugim organizovanim transnacionalnim grupama. Od međunarodnih dokumenata posebno značajne za otkrivanje i suzbijanje organizovanog kriminaliteta su: Konvencija UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminaliteta (1998.) sa dva 54
dopunska Protokola: Protokol za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, naročito ženama i decom i Protokol protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i vazduhom (2000.), Konvencija OUN protiv nedozvoljene trgovine opojnim drogama i psihotičnim supstancama ili "Bečka konvencija"(1988.), Konvencija o pranju novca, vođenju istrage i izvršavanju zaplene i konfiskacije dobiti od kriminaliteta ili "Evropska konvencija"( 1990.) i Konvencija o pranju, traženju, zapleni i konfiskaciji prihoda stečenih kriminalom i o finansiranju terorizma (2005.). Zakonska definicija organizovanog kriminaliteta sadržana je u Zakoniku o krivičnom postupku Republike Srbije iz 2005. Ova definicija je ista kao definicija koju je dala Evropska unija. Izmenom i dopunom Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa za suzbijanje organizovanog kriminala definisan je pojam organizovanog kriminala, \ organizovane kriminalne grupe i druge organizovane grupe (čl. 1 i 2) na način kao što je to propisano odredbom č1. 2 (a) Konvencije UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala. Organizovani kriminal, u smislu Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa za suzbijanje organizovanog kriminala, predstavlja vršenje krivičnih dela od strane organizovane kriminalne odnosno druge organizovane grupe ili njenih pripadnika za koja je predviđena kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna. Pod organizovanom kriminalnom grupom podrazumeva se grupa od 3 ili više lica, koja postoji određeno vreme i deluje sporazumno u cilju vršenja jednog ili više krivičnih dela za koja je predviđena kazna zatvora od četiri godine ili teža kaza, radi sticanja, posredno ili neposredno, finansijske ili druge materijalne koristi. Pod drugom organizovanom grupom podrazumeva se grupa koja nije obrazovana u cilju neposrednog vršenja krivičnih dela, niti ima tako razvijenu organizacionu strukturu, definisane uloge i kontinuitet članstva svojih pripadnika, ali je u funkciji organizovanog kriminala. 69. Organzovani kriminalitet - istorijat, geografska rasprostranjenost Istorijski posmatrano organizovani kriminalitet je svoj puni procvat doživeo u vreme prohibicije u SAD, gde ovaj kriminalitet ima tradiciju dugu vise od sedamdeset godina. Jedna od najstarijih kriminalnih organizacija je Mafija - "La Cosa Nostra", koja je formirana u Americi od italijanskih etničkih grupa. Cikago je bio centar ove zloglasne organizacije, koja je imala različita polja delatnosti, ali je najviše učestvovala u trgovini alkoholnim pićima, drogom, oružjem, organizovanju prostitucije i kocke, plaćenim ubistvima ("sindikati za ubistva"). Sve te organizacije bile su u oblasti javno dopuštenih poslova (lanac radnji-dućana, praonica rublja, pumpnih stanica, prodavnica cveća, pogrebnih preduzeća i sl.) i jedino što je izgledalo nelegalno u njihovoj delatnosti bilo je izbegavanje plaćanja poreza. Na primeru "La Cosa Nostre" najbolje može da se uoči hijerarhijska uređenost i povezanost između članova kriminalne organizacije. Na vrhu organizacije je vođa koji se označava kao Capo, Boss odn. Padre; prvi sledeći nivo je njegov zamenik, između njih je "savetnik". Ispod zamenika je nekoliko "kapetana" od kojih svaki pod svojom komandom ima više "vojnika", koji neposredno obavljaju poslove za organizaciju. Kontakti su mogući samo između članova u okviru istog sloja. Tajnost organizacije se ostvaruje poštovanjem "zakona ćutanja", koji preti smrću svakom članu organizacije ako bilo šta otkrije. Organizacija kao celina pruža osećaj zaštićenosti i sigumosti porodici svakog člana koji pogine ili bude lišen slobode. Za razliku od italijanskih udruženja, gde se članstvo bazira na porodičnim i rodbinskim vezama, postoje zločinačka udruženja zasnovana na pripadnosti određenoj rasi (npr. Crnci), narodnosti (Albanci, Rusi, Kinezi) ili određenom društvenom statusu. Da bi neko postao član zločinačkog udruženja mora da ispunjava određene uslove (spremnost za vršenje krivičnih dela u dužem vremenskom periodu, izvršavanje naredbi pretpostavljenog, lojalnost i solidarnost sa ostalim članovima) i da ga neko iz udruženja dobro poznaje i prepomčuje. U kriminološkoj literaturi postoji podela kriminalnih organizacija na nacionalne i međunarodne. Na pojedinim nacionalnim geografskim područjima organizovani kriminalitet se odlikuje određenim formama ispoljavanja i specifičnostima. U zemljama Seveme Amerike (SAD, Kanada), pored "La Cosa Nostre" i mreže američkih grupa organizovanog kriminaliteta, zločinačku aktivnost sve više ispoljavaju ruska, kineska i albanska mafija. Dominantan oblik organizovanog kriminaliteta italijanske, kolumbijske i bolivijske mafije je trgovina drogom i "pranje novca". Ruska, kolumbijska (kolumbijski karteli), italijanska, kineska, bolivijska i turska mafija razvijaju svoju aktivnost u zemljama zapadne Evrope baveći se trgovinom drogom, "pranjem novca", trgovinom oružjem, falsifikovanjem novca, trgovinom ukradenim automobilima, organizovanjem prostitucije i reketa. U baltičkim državama (Estonija, Litvanija, Litva) razvijena je trgovina radioaktivnim materijama iz ranijeg SSSR-a; Češka Republika je središte italijanskih, ruskih, ukrajinskih, bugarskih i kineskih organizacija; Poljska je baza 55
za kolumbijske narko kartele; u Rumuniji deluju organizacije iz Rusije, drugih bivših sovjetskih republika, turske i kineske gmpe trgujući drogama, uranijumom i oružjem. Procenjuje se da u Rusiji postoji izmedu 3.500-4.000 organizovanih grupa, geografski i etnički podeljenih, koji naročito deluju u sferi reketa, imovinskih krivičnih dela, ubistava, droge, prostitucije, trgovine oružjem. Organizovani kriminalitet nije više tipičan samo za neke zemlje, nije više lokalnog karaktera, već je deo međunarodnog procesa. Njega podstiču dva paralelna procesa: ekonomska, trgovačka, finansijska i komunikacijska integracija s jedne strane i veliki rasponi između siromašnih i bogatih, s druge strane. Smatra se da je raspad komunističkog sveta i brzo uvođenje liberalnog i tržišnog kapitalizma bez postojanja osnovmh regulatornih mehanizama i normi ponašanja, stvorio savršen prostor za organizovani kriminalni kapital i aktivnosti. Etnički sukobi i građanski ratovi stvorili su nove mogućnosti za ekspanziju organizovanog kriminaliteta, posebno za "pranja prljavog novca", korupciju i otkup legalnih firmi. Posle 1990. godine kriminalci iz bivših komunističkih zemalja (zemlje u tranziciji: Rusija, Čečenija, Ukrajina, Srbija, Kosovo, Hrvatska, Bosna i Hercegovina itd.) počeli su da brzo osvajaju zapadne države i povezuju se organizovanim kriminalitetom iz tih zemalja. 70. Pojavni oblici organizovanog kriminaliteta Organizovani kriminalitet usmeren je na vise delatnosti. Pojavni oblici organizovanog kriminaliteta u sadašnjim uslovima su: 1. Trgovina drogama - predstavlja glavni izvor sredstava u većini transnacionalnih kriminalnih organizacija. Proizvodnja i distribucija droge se vrlo teško otkriva, pa je i to jedan od razloga što se veliki broj kriminalnih organizacija bavi ovim "poslom". Uprava carine Srbije je ostvarila zaplene u ukupnoj vrednosti od preko četiri i po miliona evra. Za promet opojnih droga najčešće se koriste: herion, kokain, kanabis i sintetičke droge. Heroin je polusintetički derivat opijuma (osušeni mlečni sok koji se nakupi na zasečenoj nezreloj glavici belog maka). To je beli prah bez mirisa, koji se lako falsifikuje dodatkom drugih supstanci. Unosi se u organizam pušenjem, ušmrkavanjem ili injekcijama. Zavisnost od heroina dovodi do brzog socijalnog i moralnog propadanja, a često i do nagle smrti posle intravenskog uzimanja. Postoje tri glavna regiona u kojima se na plantažama uzgaja opijumski mak: područje tzv. "zlatnog mesečevog luka" (Pakistan, Avganistan, Iran), "zlatni trougao" (Laos, Tajland, Burma - gde se godišnje proizvede 1500 tona heroina) i Meksiko. Iz ovih oblasti heroin se različitim putevima prenosi u Evropu. Jedan je "balkanski put heroina" koji od avganistansko-izraelske granice vodi do Istambula, zatim preko Makedonije, Kosova, Srbije, preko Mađarske, na zapad, a drugi kanal albanskih krijumčara vodi iz Turske u Grčku i Albaniju, odakle se heroin prebacuje u Italiju, Zapadnu Evropu i SAD. Kokain je droga dobijene iz južnoameričke biljke koke. Koka se gaji naročito u južnoj Americi. Ogromne plantaže biljke nalaze se na obroncima planine Andau državama Boliviji i Peruu. Poslednjih godina značajni proizvođači su Kolumbija, Ekvador i Brazil. Droge dobijene iz kanabisa odnosno njenih smola su hašiš i marihuana. Dobijaju se iz vrste konoplje koja se gaji u različitim delovima sveta - marihuana se dobija iz meksičke konoplje (Cannabis mexicana), a hašiš iz indijske konoplje (Canabis sativa). Proizvodnja marihuane i hašiša locirana je u četiri regiona: Bliski Istok (najpoznatiji proizvođač je Liban), Srednji istok (Avganistan, Pakistan, Iran), indijski podkontinent (Indija, Nepal, Sri lanka) i jugoistočna Azija (Tajland, Laos, Sintetičke droge se proizvode u laboratorijama. Sirovine za ovu vrstu droge su hemikalije i zato mogu da se proizvode svuda u svetu. Ekstazi je sintetički dobijena droga, nova modna ludost, pravi "hemijski rulet" u novom talasu zloupotrebe psihoaktivnih supstanci. Ova droga se pojavila 1988. u Holandiji i Belgiji, gde je na koncertima rejv-muzike prodavano do 4.000 tableta. Po hemijskom sastavu, ekstazi je sličan amfetaminu i meskalinu, stimuliše mentalne aktivnosti i izaziva iluzije i halucinacije U krivičnom zakonodavstvu Srbije inkriminasana su dela vezana za opojne. droge kao dva krivična dela u okviru glave XXIII Zakonika (Krivična dela protiv zdravlja ljudi): neovlašćena proizvodnja, držanje, stavljanje i promet opojnih droga - čl.246 i omogućavanje uživanja opojnih droga - 247 KZ RS. Pored odredbi sadržanih u Krivičnom zakoniku značajne su i odredbe Zakona o proizvodnji i prometu opojnih droga. 2. Trgovina ljudima predstavlja jedno od najprofitabilnijih ilegalnih tržišta koje postoji na globalnom, regionalnom i nacionalnom nivou. Trgovina ljudima kao oblik ilegalnog tržišta povezana je sa ilegalnim tržištem roba i usluga ("crna tržišta" dokumenata i radne snage).
56
Ilegalna trgovina oružjem često se javlja Zajedno sa trgovinom drogom. Ima tri osnovne karakteristike: odvija se tajno, prate je veliki troškovi i završava se pranjem novca. 4. Krijumčarenje i trgovina ukradenim vozilima odvija se kao glavna delatnost moćnih kriminalnih organizacija specijalizovanih za ovaj oblik kriminaliteta. Povezana je sa prevarama osiguravajućih kompanija i sa falsifikovanjem isprava. Glavno tržište ukradenih automobila je u istočnoj Evropi, sa sedištem u Poljskoj, a "poslove" obavljaju uglavnom ruska i bugarska kriminalna udruženja. U Srbiji je krijumčarenje i trgovina ukradenim vozilima naročito rasprostraneno počevod 1989. godine. 5. Trgovina ljudskim organima praćena je otmicama i nasilnim transplantacijama. Tržište za nabavku ljudskih organa nalazi se u siromašnim državama u razvoju i državama istočne Evrope. Posebno su ugrožena dece romske nacionalnosti, koju kriminalci otimaju ili "kupuju" za neznatne novčane iznose, da bi, zatim prodavali organe u cilju transplantacije i tako dolazili do ogromnih zarada. U kriminalnim delatnostima učestvuju zdravstvene ustanove, koje legalno posluju. 6. Kompjuterski kriminalitet nastao je sa razvojem kompjuterske tehnike i računarskih mreža. Ovaj popularno nazvan "kriminalitet iz fotelje" omogućava kriminalcima iz kriminalnih organizacija da dođu do svih potrebnih informacija i organizuju pljačku banke, 'finansijske transakcije, pranje novca, krađu kompjuterskih programa. 7. Trgovina radioaktivnim materijama povezana je sa slabljenjem bezbednosti u objektima za čuvanje radioaktivnih materija, sa korupcijom i lošim materijalnim stanjem zaposlenih u tim objektima. Glavnu ulogu u ovoj trgovini imaju ruske kriminalne organizacije (čečenska, ukrajinska i gruzijska), koje sarađuju sa sicilijanskim i napuljskim kriminalnim organizacijama. Trgovina atomskim materijama vrši se i za potrebe unutrašnjih ratova u pojedinim državama. 8. Pranje novca predstavlja ozbiljan međunarodni problem zbog čega je u drugoj polovini osemdesetih godina 20. veka usvojen niz međunarodnih konvencija koje su predvidele obavezu država da u svom nacionalnom zakonodavstvu kriminalizuju pranje novca i predvide konfiskaciju imovine stečene kriminalnim delatnostima. U Krivičnom zakoniku Srbije kao krivično delo protiv privrede inkriminisano je pranje novca (čl.231). Predviđeno je da krivično delo "pranje novca" . Pojava "pranja novca" je rasprostranjena u Srbiji, ali se veoma slabo procesuira iako ima procena da se aktuelna kupovina društvene i državne imovine u procesu njenog pretvaranja u privatnu svojinu uglavnom obavlja opranim novcem. 9. Korupcija se ocenjuje kao neminovna pojava u svetu organizovanog kriminaliteta. 10. Reket (iznuda ili uterivanje dugova) je oblik organizovanog kiminaliteta koji se sastoji u naplati "poreza" za kriminalnu organizaciju, u iznudi pod vidom zaštite od drugih kriminalnih organizacija ili u davanju lažnih pozajmica sa visokom kamatom. Reket se sprovodi metodom ucene, uz pretnju odmazdom prema vlasnicima ugostiteljskih objekata ili drugih privatnih preduzeća, članovima porodice ili pretnjom da će biti uništena imovina. U krivičnom zakonodavstvu Srbije ne postoji reket kao posebno krivično delo, ali su elementi ovog kriminalnog ponašanja sadržani u brojnim drugim krivičnim delima klasičnog kriminaliteta (prinuda, otmica, ucena). 11. Ostale delatnosti orzanizovanoz kriminaliteta su: krađa intelektualne svojine, umetničkih i kultumih dobara; organizovana kocka, prevare u osiguranju, zelenaštvo, trgovina retkim biljkama i životinjama, ekološki kriminalitet, organizovana prostitucija itd. Prema tome, skoro da nema oblasti društvenog života da nije pogodna za razvijanje organizovanog kriminaliteta 71. Organizovani kriminalitet u Srbiji U Srbiji je organizovani kriminalitet počeo da se javlja početkom devedesetih godina 20. veka kada je došlo do raspada socijalističke Jugoslavije, početka građanskih ratova, uvođenja ekonomskih sankcija. Do tada se zbog određenih političkih i ideoloških stavova tvrdilo da organizovani kriminalitet ne postoji i da se on ne može javiti u socijalističkom društvu. Kriminalci iz kriminalnih grupa sa područja bivše Jugoslavije i Srbije, zbog ograničenog tržišta, ograničenih mogućnosti zarade i represivnog režima, svoje ilegalne poslove obavljali su u inostranstvu na velikim tržištima u zemljama zapadne Evrope. Devedesete godine 20. veka se mogu nazvati "zlatnim dobom" organizovanog kriminaliteta u Srbiji. Ratovi na teritoriji bivše Jugoslavije omogućili su ekspanziju ilegalne trgovine oružjem, krađe motornih vozila, krijumčarenje nafte, cigareta, lekova i svega što je bilo potrebno za preživljavanje stanovništva. Najviši državnici, njihove porodice i najbliži srodnici bavili su se kriminalitetom ili su bili 3.
57
umešani u organizovani kriminalitet. Aktivni policajci, čak i oni sa oficirskim činovima, po isteku službenog radnog vremena stupali su u službu vođa organizovanog kriminala kao savetnici, telohranitelji ili obezbeđenje njihovih porodica, imovine ili objekata. Žestoki momci i kontroverzni biznismeni postali su veoma korisni za realizaciju političkih i ratnih ciljeva. Svakodnevno su se dešavala ubistva pripadnika pojedinih kriminalnih grupa, ali takođe i otmice i ubistva političkih protivnika, opozicionih lidera, novinara i dr. po nalogu vlasti. Trgovina drogama postala je veoma unosan posao, a monopol su držala najmoćnija zločinačka udraženja u Beogradu i Novom Sadu. Kokain i heroin su nabavljani u velikim količinama u inostranstvu, dok je u Novom Pazaru ilegalno poslovala fabrika sintetičke droge. Teritorijom Srbije brzo su se širili trgovina ženama i decom, kompjuterski kriminalitet, pranje novca, korupcija. Za razliku od brzog širenja svih oblika organizovanog kriminaliteta teritorijom Srbije, otkrivanje i krivično gonjenje za ova krivična dela bilo je veoma sporo. Prvi krivični postupak protiv tzv. duvanske mafije pokrenut je tek 2007. godine posle više od petnaest godina od pojave prvih zločinačkih organizacija te vrste. Država je dugo godina tolerisala grupe koje su se bavile ilegalnim aktivnostima, čak su one doživlljavale potpunu društvenu afirmacijii, te je tako povezanost između države i kriminalnog establišmenta postala veoma jaka. Prema statističkim podacima Ministarstva unutrašnjih poslova broj izvršenih krivičnih dela sa elementima organizovanosti u periodu 2002-2004. godine na teritoriji Republike Srbije bez Kosova pokazuje različitu zastupljenost pojedinih krivičnih dela i veoma mali broj otkrivenog kriminaliteta. Uspešno otkrivanje i suzbijanje organizovanog kriminaliteta zavisi u velikoj meri od krivičnopravnog i krivičnoprocesnog zakonodavstva. U Krivičnom zakoniku Republike Srbije postoje dve inkriminacije koje se odnose na organizovani kriminalitet. To su: dogovor za izvršenje krivičnih dela (čl. 345 KZ RS) i zločinačko udruživanje (čl. 346 KZ RS). Međutim, veliki broj drugih krivičnih dela može da bude povezan sa organizovanim kriminalitetom (trgovina drogom, posredovanje u vršenju prostitucije, davanje i primenja mita, iznuda, pranje novca i dr.). U Zakoniku o krivičnom postupku iz 2005. godine, koji još uvek važi, postoje posebne odredbe o postupku za krivičnog dela organizovanog kriminaliteta (Č1. 504a - 504x), dok su u Zakoniku o krivičnom postupku iz 2006. godine, čija se primena očekuje, posebnim članovima predvidena procesna ovlašćenja organa gonjenja (nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optičko snimanje, kontrola poslovnih i ličnih računa, pružanje simulovanih poslovnih usluga i sklapanje simulovanih pravnih poslova, saslušanje svedoka saradnika, angažovanje prikrivenih islednika itd.) Zakonski propisi značajni za suzbijanje organizovanog kriminaliteta doneti u Srbiji su: Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala i Zakon o bezbednosno-informativnoj agenciji. U Zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala predviđeno je formiranje Posebnog odeljenja za suzbijanje organizovanog kriminala u okviru Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu (Specijalno tužilaštvo), kojim rukovodi Specijalni tužilac za suzbijanje organizovanog kriminala. U okviru Ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove predviđeno je formiranje posebne Službe za suzbijanje organizovanog kriminala, dok je za postupanje u predmetima organizovanog kriminaliteta, kao prvostepeno nadležan za teritoriju Srbije predviđen, Okružni sud u Beogradu u kome je obrazovano Posebno odeljenje za postupanje (čl. 12). Za odlučivanje u drugom stepenu nadležan je Apelacioni sud u Beogradu. č1. 15 Zakona predviđa formiranje posebne pritvorske jedinice u Okružnom zatvoru u Beogradu za izdržavanje pritvora određenog u krivičnom postupku za krivična dela iz čl. 2 Zakona. 72. Trgovina ljudima - pojam, razgraničenje od krijumčarenja ljudi, faze izvršenja Iako je to oblik kriminaliteta koji postoji od davnina, na međunarodnoj sceni je problem trgovine ljudima posebno aktuelizovan tokom 1990-tih godina, što je dovelo do intenziviranja napora međunarodne zajednice na iznalaženju adekvatnih mehanizama borbe protiv njega. O tome svedoče brojne aktivnosti međunarodnih i drugih organizaeija, kao i donošenje niza međunarodnih dokumenata u ovoj oblasti. Ukazom predsednika SR Jugoslavije, 2001. godine proglašen je Zakon o potvrđivanju Konvencije UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i dopunskih protokola, čime se SRJ obavezala da izvrši odgovarajuće zakonske izmene kako bi se domaće zakonodavstvo uskladilo sa međunarodnim standardima koje predviđa ova Konvencija, kao i dodatni Protokol o prevenciji, suzbijanju i kažnjavanju trgovine ljudima, posebno ženama i decom. Nakon toga usledile su izmene domaćeg zakonodavstva i druge mere u ovom pravcu.
58
Od 2003. godine trgovina ljudima je u krivičnom zakonodavstvu Srbije predviđena kao krivično delo, a od 2005. godine, pored trgovine ljudima Krivični Zakonik Republike Srbije predviđa i trgovinu decom u cilju usvojenja i krijumčarenje ljudi. 2006. godine doneta je i Strategija borbe protiv trgovine ljudima u Srbiji, a u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova postoje specijalni policijski timovi za borbu protiv trgovine ljudima, kao i specijalizovane jedinice u okviru Uprave kriminalističke policije i Uprave granične policije Trgovina ljudima podrazumeva namamljivanje, prevoz odnosno drugi način transfera, predaju, kupovinu, prodaju ili držanje u nekom prostoru drugih lica i to upotrebom sile, pretnje, otmice, prevare, obmane, zloupotrebe ovlašćenja, poverenja, odnosa zavisnosti ili teške situacije u kojoj se te osobe nalaze, ili zadržavanjem ličnih isprava ili davanjem ili primanjem novca ili druge koristi. Ovo se vrši sa ciljem eksploatacije rada, prinudnog rada, vršenja krivičnih dela, prostitucije ili druge vrste seksualne eksploatacije, prosjačenja, upotrebe u pornografske svrhe, uspostavljanja ropskog ili njemu sličnog odnosa, radi oduzimanja organa ili dela tela ili radi korišćenja u oružanim sukobima. Eksploatacija, odnosno držanje u ropskom odnosu je najvažniji elemenat trgovine ljudima, koji je istovremeno razlikuje od krijumčarenja ljudi. Pod krijumčarenjem ljudi podrazumeva se posredovanje, odnosno učestvovanje u obezbeđivanju ilegalnog ulaska u drugu zemlju osobama koje su sa time saglasne i to sa ciljem ostvarivanja direktne ili indirektne materijalne korisiti, ali bez namere eksploatisanja ovih osoba. Dakle, iako takođe može imati teške posledice po žrtve, krijumčarenje ljudi nije isto što i trgovina ljudima. Medutim, ono lako može da preraste u trgovinu ljudima, imajući u vidu nezaštićenost ilegalnih migranata i njihovu upućenost na ilegalna tržišta dokumenata, rada i sl., kao i povezanost krijumčara ljudi sa raznim agencijama koje posreduju u nalaženju posla na ilegalnom tržištu rada. Takođe, krijumčarenje ljudi uvek podrazumeva prelaz granice, dok trgovina ljudima može imati karakter transnacionalnog kriminaliteta416 ali se može izvršiti i unutar granica jedne zemlje (unutrašnja trgovina). Razlikuju se tri faze izvršenja trgovine ljudima: namamljivanje, trail- sport/transfer/prodaja i različiti oblici eksploatacije. Za svaku fazu može postojati posebna kriminalna mreža, a viktimizacija se dešava od početka i može imati razne oblike, od zastrašivanja do najtežeg fizičkog i seksualnog nasilja, oduzimanja slobode kretanja i dokumenata, dužničkog ropstva, prinude na prostituciju, prosjačenje i si., eksploatacije rada, rad u neprimereno teškim uslovima itd. Vezano za prebacivanje žrtava u druge zemlje, razlikuju se zemlje porekla, tranzita i destinacije. Siromašne, ratom zahvaćene i politički nestabilne zemlje se najčešće javljaju kao zemlje porekla žrtava, a bogate, razvijene zemlje su najčešće zemlje destinacije. Žrtve trgovine ljudima najčešće su žene i deca, ali sve više ima saznanja i o trgovini muškarcima. 73. Društveni kontekst i faktori koji doprinose javljanju trgovine ljudima Neujednačena raspodela bogatstva oduvek je bila među glavnim pokretačkim faktorima trgovine ljudima uopšte, a posebno trgovine ženama i devojčicama u cilju seksualne eksploatacije. Pri tome je siromaštvo jedan od glavnih faktora guranja, a obećanje ekonomskog blagostanja jedan od glavnih faktora privlačenja. Trgovini ljudima, posebno trgovini ženama i devojčicama u cilju seksualne eksploatacije, pogoduje savremeni društveni kontekst, i to ne samo lokalni, već i regionalni i globalni. Unutar ova tri društvena konteksta deluju različiti makro i mikro faktori. Prema postojećim saznanjima, najznačajniji mikro faktori kriminalizacije ili mikro kriminogeni faktori obuhvataju sledeće:1. Nezaposlenost, smanjivanje mogućnosti za legalno zarađivanje 2. Profit 3. Ponuda "posla" u okviru ilegalnog tržišta 4. Potiažnju za "proizvodima" koje mogu da se ponude ilegalno 5. Razlike u pravnoj regulativi 6. Razlike u riziku 7. Sopstvenu viktimizaciju (npr. prostitutke koje postaju deo kriminalne organizacije da bi se spasile viktimizacije). Nezaposlenost, odnosno smanjivanje mogućnosti za legalno zarađivanje stvara armiju nezaposlenih muškaraca i žena od koji se neki odlučuju da zaradu stiču baveći se ilegalnom trgovinom. Prihvatanje ponuda "posla" u okviru ilegalnih tržišta je utoliko lakše i izvesnije ukoliko su labavije granice izmedu legalnog i ilegalnog, odnosno ukoliko je sticanje dohotka u okviru nezvanične (sive) ekonomije postala neminovnost, odnosno "normalan" način zaradivanja za život. Posebno važan faktor je stvaranje armije nezaposlenih članova nekadašnjih tajnih državnih službi, policije i drugih stručnjaka koji raspolažu znanjima i veštinama koja se mogu upotrebiti u "alternativnom" transnacionalnom biznisu. Ovde je od značaja ne samo ponuda posla i mogućnost zarade kao takve koju nudi organizovani kriminalitet, već i visoki stepen izvesnosti da će ta zarada ili profit biti veliki. Dobar primer uključivanja
59
bivših službenika državne bezbednosti u organizovani kriminalitet jesu pripadnici KGB-a u Rusiji, koji su nakon gubljenja posla izvor zarade našli u organizovanom kriminalu. Važan podsticajni faktor za razvoj kriminalnih organizacija koje se bave trgovinom ljudima je i postojanje potražnje za "proizvodima" koji se nude. Kada se radi o trgovini ženama u cilju seksualne ekploatacije, važno je istaći da takva potražnja postoji kako na globalnom, tako i na regionalnom i lokalnom nivou (npr. tržište seksa u zapadnim i istočnim zemljama, vojne baze i sl.). Međutim, potražnja za seksualnim uslugama i drugim oblicima rada za čiju eksploataciju je zainteresovan organizovani kriminalitet varira u značajnoj meri od zemlje do zemlje. Pored potražnje, poseban podsticaj za organizovani kriminal jesu visoki profit i mali rizik.To su ujedno i faktori koji usmeravaju kretanje organizovanog kriminala. Pri tome, visok profit je tamo gde je velika koncentracija vojske, međunarodnih organizacija i pratećih biznisa (npr. u Bosni i Hercegovini i na Kosovu), kao i u zapadnim zemljama. Rizik je mali gotovo svuda u svetu jer se zakoni, a posebno praksa, generalno sporo menjaju i slabo primenjuju Mikro faktori viktimizacije (viktimogeni faktori) uključuju faktore koji se uobičajeno nazivaju faktorima guranja i faktorima privlačenja. Prema raspoloživim saznanjima, najčešći faktori guranja su siromaštvo, nezaposlenost, ratna viktimizacija, izbeglištvo, kao i rodna diskriminacija, nasilje u porodici i seksualno nasilje. To su faktori koji postoje u zemljama porekla žrtava i uglavnom odgovaraju onim faktorima koji utiču na migracije i odavanje žena prostituciji. Faktori privlačenja ili faktori koji smanjuju inhibicije i opreznost već ranjivih osoba su faktori koji postoje u zemljama destinacije. Među najznačajnije faktore iz ove grupe spadaju: mogućnost zapošljavanja, mitovi o dobrom životu i lakom dolaženju do posla i zarade u zemljama destinacije, prisustvo vojske i međunarodnih organizaeija, odnosno ponude posla u sex industriji i sl. Pored navedenih faktora viktimizacije i kriminalizacije, moglo bi se govoriti i o faktorima koji olakšavaju trgovinu ženama a to su: Restriktivni imigracioni zakoni u zemljama destinacije Zakoni i politika u vezi sa radom migranata i prostitucijom Korumpirani službenici Policija koja se pravi da ne vidi. 74. Trgovina ženama Ekonomske teškoće i njihove posledice na žene stvaraju poteneijalnu ponudu radnica za seksindustriju. Ali, ova "ponuda" nikada ne bi bila iskorišćena za potrebe trgovine ženama u cilju seksualne eksploatacije da nije stvorena potražnja, koja predstavlja snažan faktor privlačenja. Iako je trgovina ženama u cilju seksualne eksploatacije oblik trgovine ženama o kome se najviše zna i najviše govori u javnosti, trgovina ženama je širi problem i javlja se najcešće u tri osnovna oblika: → Trgovina ženama u cilju seksualne eksploatacije → Trgovina ženama u cilju eksploatacije (domaćeg) rada → Trgovina ženama u cilju sklapanja braka. Kada se govori o trgovini ženama u cilju seksualne eksploatacije treba praviti razliku između trgovine ženema i prostitucije. Osnovna razlika sastoji se u tome da trgovina ženama podrazumeva ropski odnos, odnosno potpuno odsustvo slobode odlučivanja i kretanja - žena je vlasništvo osobe koja ju je kupila i ne može svojom voljom prestati da se bavi prostitucijom, odnosno napustiti svog vlasnika. Na drugoj strani, ma koliko, takođe, uključivala različite oblike prinude i eksploatacije, prostitucija podrazumeva mogućnost raspolaganja sopstvenim telom i zaradom, slobodu kretanja, slobodu odlučivanja o bavljenju ili nebavljenju prostitucijom i si. Žrtva trgovine ljudima može biti kako žena koja je na prevaran način primorana da se bavi prostitucijom tako i žena koja je svojevoljno počela da se bavi prostitucijom ali je kasnije uvučena u lanac trgovine ljudima i došla u ropski odnos. Povećana potražnja za ženama kao seksualnim objektima je očigledna kako u postkomunističkim, tako i u razvijenim zemljama. Tokom 80-ih i 90-ih godina, trgovina ženama iz Istočne Evrope postala je mnogo atraktivnija nego trgovina azijskim ženama - zbog manje udaljenosti, a time i manjih troškova i nižeg rizika, što podrazumeva i veći profit. Uz to, žene iz Istočne Evrope kojima se trguje, atraktivnije su klijentima - belcima sa Zapada, zato što u većoj meri odgovaraju njihovim rasnim, obrazovnim i rodnim očekivanjima (na primer, one su uglavnom belkinje, obrazovane i spremne da se povinuju). Srbija je početkom 1990.-tih godina bila među glavnim destinacijama trafikovanih žena iz Istočne i Centralne Evrope. Međutim, kako se ekonomska i politička situacija u Srbiji pogoršavala, ona 60
je vremenom postala pretežno zemlja tranzita, preko koje su vodili kanali u susedne zemlje bivše Jugoslavije (u kojima je zbog prisustva vojske stalno rasla potražnja za seksualnim uslugama), a preko njih dalje u različite zemlje Zapadne Evrope. Pored toga, broj žena i devojčica iz Srbije koje se trafikuju u druge zemlje je u stalnom porastu, tako da se one sve češće javljaju i kao zemlje porekla žrtava. Žene iz Srbije se trafikuju uglavnom u Italiju, Holandiju, Nemačku, skandinavske zemlje, Grčku i Kipar. Prema nedavno objavljenim podacima Međunarodne organizacije za migracije, pored napred navedenih zemalja, žrtve iz Srbije se mogu naći i u Bosni. Takođe, žene iz Srbije se sporadično trafikuju i u Makedoniju, gde obično ostaju neko vreme u tranzitu da bi kasnije bile transportovane dalje u Grčku i na Kipar . Najzad, deo žrtava biva uvučen u lanac trgovine ženama putem kidnapovanja. Raspoloživi izvori ukazuju na to' da su prcvare u vezi sa prirodom posla, uslovima rada i platom najčešći oblik namamljivanja žena433. Ove ponude vrše se preko oglasa u novinama ali veoma često i na sasvim neformalan način. Žrtve trgovine često svesno donose odluku da idu u inostranstvo, nadajući se boljem životu, a namamljivanje se često odvija pod maskom legalne aktivnosti. Traganje za poslom ili većom zaradom vodi ih ka oslanjanju na primamljive ponude iz novinskih oglasa ili od strane poznatih osoba. Nažalost, to ih često vodi pravo u ruke trafikerima. Najčešće nuđeni poslovi su poslovi bebisiterke, čistačice, konobarice ili staranje o starim licima dakle, poslovi koji obično ne zahtevaju visok nivo obrazovanja i znanje jezika. U njima su obično tražene mlade, atraktivne i neudate žene. Najčešće su nuđene nerealno visoke plate (na primer, "Potrebne plesačice u Grčkoj ... nije potrebno iskustvo ... zarada 3000 dolara mesečno"). Primamljive ponude posla često, daleko češće nego što se misli, dolaze i od porodičnih poznanika i prijatelja, muževa, mladića i članova porodice žrtava, ali i od dugogodišnjih prijateljica. U Mađarskoj je većina žena koja radi u prostituciji na to podstaknuta od strane svojih mladića koji su na taj način hteli da reše sopstvene finansijske probleme. Neke su na to bile prisiljavane i od strane starije sestre ili prijateljice. Žene čine i značajan deo izvršilaca u ovoj fazi trgovine. Nije retkost da nekadašnje prostitutke počinju da rade kao i namamljivačice i da aktivno učestvuju u trgovini ženama. 75. Trgovina decom Trgovina decom, pored trgovine u cilju seksualne eksploatacije i eksploatacije rada, obuhvata i trgovinu koja ima za cilj njihovu eksploataciju za vršenje krivičnih dela i drugih asocijalnih ponašanja (npr. prosjačenje, prodaja droge, upotreba u pornografiji), za trgovinu organima, radi usvojenja, upotrebe u oružanim sukobima, trgovinu decom radi sklapanja braka i trgovinu nerođenom decom ili tek rodenim bebama radi usvojenja. Za razliku od trgovine punoletnim osobama, trgovina decom, s obzirom na njihovu nezrelost za donošenje odluka, postoji nezavisno od toga da li je prilikom njenog vršenja upotrebljena prinuda ili prevara. Na osnovu analize rezultata dosadašnjih istraživanja, identifikovane su sledeće karakteristike dece i situacije u kojoj se nalaze koje ih čine izloženim riziku da postanu žrtve trgovine ljudima: pol, uzrast (različit s obzirom na vrstu eksploatacije), siromaštvo, pripadnost marginalizovanim etničkim grupama (posebno Romi), izloženost (neposredno i posredno) nasilju u porodici, rodna diskriminacija, život bez roditelja ili odvojenost od roditelja ili staratelja, nepotpune i mnogočlane porodice, isključenost iz obrazovnog procesa, deca sa posebnim potrebama, deca „radnici", deca ulice, deca koja putuju bez pratnje (preko granice i unutar zemlje), deca u ustanovama socijalne zaštite (posebno u ustanovama otvorenog tipa), izbeglice, raseljena lica i druge žrtve rata, deca ilegalni migranti i deca sa poremećajima u ponašanju. Da bi dete postalo žrtva trgovine najčešće je neophodna akumulacija različitih faktora rizika od viktimizacije, kako na mikronivu, nivou ličnog i socijalnog funkcionisanja deteta, tako i na globalnom makronivou funkcionisanja države i društva. Ekonomske krize, posebno tranzicija koja je u mnogim zemljama izazvala naglo osiromašenje širokih slojeva stanovništva, kao i politički i ratni konflikti, stvaraju uslove za porast siromaštva i kriminala, i podstiču ne samo odrasle već i decu na migracije i tako doprinose trgovini ljudima i decom. I strana i domaća istraživanja upućuju na uticaj rata i izbeglištva na pojačan rizik od trgovine decom. U Srbiji su kao posebno rizična prepoznata deca interno raseljena sa Kosova koja bežeći od rata i nasilja upadaju u „ruke trgovaca" i tako se izlažu viktimizaciji trgovinom. U istraživanju Viktimološkog društva Srbije o trgovini ljudima došlo se do saznanja o 94 maloletne žrtve trgovine ljudima u Srbiji. Deca - žrtve su u najvećem broju slučajeva bila poreklom iz 61
Moldavije, Ukrajine, Rumunije i Bugarske. Osim toga, bilo je i dece naših državljana. Među njima su se kao posebna kategorija izdvojila deca romske nacionalnosti. Ipak, broj identifikovanih žrtava neromske nacionalnosti bio je sličan broju identifikovanih žrtava Roma, što ukazuje da značajan rizik od trgovine postoji i za njih. Deca - žrtve trgovine izložena su surovoj eksploataciji i ponižavanju, fizičkom i seksualnom zlostavljanju i zastrašivanju. Podaci pokazuju da deca koja su zloupotrebljavana putem prosjačenja vrlo često ne poseduju dokumenta, slabo poznaju jezik i nemaju svest o tome da se nalaze u položaju žrtve 76. Trgovina muškarcima U poslednje vreme se pažnja naučne javnosti okreće i istraživanju sve učestalijih slučajeva trgovine muškarcima. Trgovina muškarcima vrši se najčešće u cilju eksploatacije rada, ali i u cilju prosjačenja, radi oduzimanja organa ili dela tela, u cilju prostitucije ili druge vrste seksualne eksploatacije, u cilju bavljenja kriminalnim radnjama i učešća u terorističkim akcijama i oružanim sukobima. Istraživanje Viktimološkog društva Srbije identifikovalo je oko 100 muškaraca koji su trafikovani na teritoriji Srbije. Kao žrtve trgovine muškarcima u Srbiji najčešće se javljaju Albanci sa Kosova i iz Makedonije, državljani Moldavije i Rumunije, kao i iranski i turski Kurdi, Pakistanci i Avganistanci. Kao žrtve trgovine ljudima identifikovani su i muškarci iz Srbije koji su trafikovani u Rusiju, Ujedinjene Arapske Emirate i Republiku Srpsku. Trgovinu muškarcima stranog porekla je često teško razlikovati od krijumčarenja, s obzirom na to da se najveći broj izvršilaca ovog oblika trgovine ljudima otkriva u Srbiji kao zemlji tranzita. 77. Pojam i značaj izučavanja maloletničke delinkvencije Maloletnička delinkvencija sociološko-kriminološki se izdvaja kao posebna kategorija u okviru opšteg kriminaliteta zbog specifičnosti vezanih za biološke, psiho-socijalne, kriminalno-političke i posebno mesto koje maloletna lica imaju u pravnom sistemu. Ova negativna društvena pojava karakteriše se nizom posebnih fenomenoloških i etioloških karakterisika koje je odvajaju od kriminaliteta punoletnih lica. U literaturi se pod maloletničkom delinkvencijom podrazumevau veliki broj raznovrsnih ponašanja maloletnika - od neprilagođenog do kriminalnog. Pri tome, koriste se različiti nazivi za označavanje ove pojave, kao na primer, prestupništvo maloletnika, vaspitna zapuštenost, društvena neprilagođenost, asocijalnost, besprizorost, moralna posmulost, antisocijalnost, huliganstvo i sl. Preovlađuju dva shvatanja maloletničke delinkvencije: šire, ekstenzivno shvatanje, koje se označava kao sociološko-kriminološko određivanje pojma maloletničke delinkvencije, i uže shvatanje. Prema širem shvatanju, maloletničku delinkvenciju čine svi oblici devijantnog ponašanja, od preddelinkventnih ponašanja do onih inkriminisanih u zakonodavstvu. Pored kršenja krivičnih i drugih pravnih normi, delinkvencija ili prestupništvo maloletnika obuhvata i ponašanja suprotna moralnim normama u jednom društvu. Šire shvatanje ime više varijanti, a razlike se javljaju u modalitetima teorijske obrade. Tako, prema jednoj varijanti ovog shvatanja, nije dovoljno definisati delinkvenciju kao "ono što je kažnjivo prema krivičnom pravu", već je potrebno razmotriti odnos između legalnih normi i moralnog kodeksa. Prema drugom objašnjenju, važno je proučiti rđavo ponašanje kao potencijalno kriminalno, preko individualne i kolektivne moralnosti, isto koliko i kriminalno. Treće objašnjenje pod prestupničkim ponašanjem mlađih podrazumeva kako ponašanja koja su sankcionisana zakonom, tako i ponašanja koja su sankcionisana opštom saglasnošću moralnog mišljenja zajedniee. Uže shvatanje pojma maloletničke delinkvencije zastupa većina teoretičara evropskih zemalja. Po ovom shvatanju, pojam maloletničke delinkvencije ili omladinskog kriminaliteta obuhvata sva ona ponašanja maloletnika koja su, kao i za punoletna lica, inkriminisana u krivičnim zakonima kao krivična dela. Ovo shvatanje je pravno determinisano i izdvaja vršenje krivičnih dela, kao društveno najopasniji oblik ponašanja. Prema užem definisanju, vršenje krivičnih dela od strane maloletnika ili kriminalitet maloletnika treba razlikovati od preddelinkventnog ponašanja, koje se ne može tretirati kao kriminalitet, već samo služi kao alarm za preduzimanje preventivnih mera i akcija. U okviru užeg određivanja pojma maloletničke delinkvencije izdvaja se shvatanje po kome maloletnička delinkvencija obuhvata pored kršenja krivičnopravnih normi i ponašanja koja su u suprotnosti sa drugim zakonskim propisima u društvu. Tu se pre svega misli na povrede administrativnopravnih propisa ili na prekršaje (skitnja, prosjačenje, izazivanje nereda na javnim mestima, tapkarenje, upravljanje motornim vozilom bez saobraćajne dozvole, prostitucija, kockanje i si), koji su u nekim zakonodavstvima inkriminisane kao radnje krivičnog karaktera, a u kriminologiji se definišu kao preddelinkventna stanja.
62
Širem i užem pristupu u definisanju pojma maloletriičke delinkvencije daju se određene prednosti, ali i upućuju kritike. Široj definiciji se zamera da je neprecizna, difuzna, da su prilikom njene primene moguće određene zloupotrebe sa praktičnim posledicama, a njeno postojanje opravdava mogućnostima šireg preventivnog delovanja protiv svih oblika nepoželjnog ponašanja mladih. Prednost uže definicije je u preciznosti i većoj određenosti u odnosu na širu definiciju, dok je nedostatak u preteranoj pravnoj limitiranosti i formalizmu. Zbog toga prilikom teorijskih i empirijskih izučavanja maloletničke delinkvencije treba prihvatiti uže definisanje pojma maloletničke delinkvencije kao određenije i preciznije, a sva ostala društveno neprihvatljiva ponašanja maloletnika izučavati kao preddelinkventna u meri njihovog uticaja na kriminalitet maloletnika. Određivanje starosnih granica maloletstva značajno je za razlikovanje ove kategorije delinkvenata od punoletnih lica u pogledu utvrđivanja krivične odgovornosti i izricanja određenih krivičnih sankcija. Krivični zakonik Srbije u čl. 4 prilikom normiranja opšte svrhe krivičnih sankcija, predviđa (st. 3) da se krivične sankcije ne mogu izreći licu koje u vreme kada je delo učinjeno nije navršilo četrnaest godina i da se maloletniku mogu izreći vaspitne mere i druge krivične sankcije pod uslovima propisanim posebnim zakonom tj. Zakonom o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica. Ovaj Zakon definiše maloletnika kao lice koje je u vreme izvršenja krivičnog dela navršilo četrnaest, a nije navršilo osamnaest godina (č1. 3) i isključuje izricanje krivičnih sankcija i primenu drugih mera prema deci - licima koja u vreme izvršenja protivpravnog dela, u zakonu predviđenog kao krivičnog dela, nisu navršila četmaest godina (čl. 2). U okviru granica maloletstva izvršena je podela na mlade maloletnike od 14-16 godina, kojima se zbog učinjenog krivičnog dela mogu izreći samo vaspitne mere, i starije maloletnike od 16-18 godina, kojima se mogu izreći vaspitne mere pod uslovima predviđenim krivičnim zakonom i izuzetno maloletnički zatvor. Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica pod mlađim punoletnim licem podrazumeva lice koje je u vreme izvršenja krivičnog dela navršilo osamnaest, u vreme suđenja nije navršilo dvadeset jednu godinu (čl. 3 st. 4). Navedeni pregled krivičnopravnog regulisanja granica maloletstva pokazuje da se maloletstvo u većini pravnih sistema odreduje na osnovu kalendarskog uzrasta - godina starosti. Prema pravnom shvatanju Vrhovnog suda Srbije, ako je maloletnik-dete izvršilo krivično delo na dan svog četrnaestog rođendana, prema njemu bi postupak trebalo obustaviti. 78. Obim, struktura i ostale fenomenološke karakteristike maloletničke delinkvencije Maloletnička delinkvencija je po obimu značajno zastupljena u ukupnom kriminalitetu u većini zemalja u svetu. Statistički podaci o obimu i dinamici kriminaliteta pokazuju da je maloletnička delinkvencija u toku poslednje decenije 20. veka bila iz godine u godinu u naglom i stalnom porastu, koji u nekim zemljama išao ispred porasta drugih oblika kriminaliteta. Obim maloletničke delinkvencije u većini zemalja kreće se od 15-20%, a u nekim zemaljama on doseže i do 45% ukupnog kriminaliteta, što je u velikoj disproporciji sa zastupljenošću ove starosne kategorije u opštoj populaciji. Ovi podaci se odnose uglavnom na maloletne delinkvente muškog pola jer je zastupljenost maloletnica u delinkvenciji znatno manja, slično zastupljenosti punoletnih ženskih lica u ukupnom kriminalitetu. Teorijska objašnjenja manjeg obima kriminaliteta maloletnica svode se na isticanje razlike u biopsihičkim osobinama devojčica i dečaka u doba adolescencije (razlike u biopsihičkoj snazi, hitrosti, većoj popustljivosti devojčica i si.), razlikama u društveno-kulturnom tretmanu jednih i drugih, uticaju patrijarhalnih običaja i shvatanja. Manji udeo devojčica u kriminalitetu sagledava se i kroz tradicionalnu ulogu polova u društvu od devojčica se zahteva da budu poslušne, da se "uče" kućnim poslovima, da budu pasivne i pokorne, dok se dečacima mnogo više dopušta, oni su slobodniji i nezavisniji. U strukturi maloletničke delinkvencije preovlađuje imovinski kriminalitet. Sva dosadašnja istraživanja pokazuju da maloletnici oba pola u znatno većem obimu vrše krivična dela protiv imovine nego druga krivična dela. Posmatrano prema pojedinim vrstama krivičnih dela u okviru imovinskog kriminaliteta zapaženo je da su maloletnici u ranijim periodima, pa i danas, najviše vršili krivična dela teške krađe, krađe, oduzimanje motornog vozila, krađe predmeta iz vozila ili delova sa vozila, a u nešto manjem obimu razbojništva i razbojničke krađe. Istraživanjem kriminaliteta maloletnica utvrđeno je da je i kriminalitet maloletnica po svojoj strukturi imovinski i da preovlađuju krivična dela krađe, sitno delo krađe, utaje ili prevare, teške krađe, oduzimanje motornog vozila, a vrlo retko razbojništvo i razbojničke krađe, uglavnom u saučesništvu sa drugim maloletnim ili punoletnim licima.
63
Drskost i bezobzirnost je obeležje načina izvršenja krađa, čije su žrtve deca iz osnovnih škola. Od njih se krade sportska oprema (patike i trenerke) i odeća - jakne poznatih marki i mobilni telefoni. Zapaženo je i bratalno oduzimanje robe iz butika, uz pretnju vatrenim oružjem, najčešće u sastavu grupe, upadanje u stanove i zlostavljanje stanara prilikom oduzimanja imovine. Vandalizam ili bezrazložno uništenje imovine takođe je jedna od karakteristika imovinskog kriminaliteta izvršenog od strane maloletnika. Pored imovinskog kriminaliteta, koji dominira u strukturi kriminaliteta maloletnika, zastupljeni su i drugi oblici njihovog kriminalnog ponašanja: trgovina oružjem, preprodaja droge, uterivanje dugova (iznuda, reket), rad u "agencijama za poslovnu pratnju". Poslednjih godina povećano je učešće maloletnika u vršenju delikata nasilja, naročito krivičnih dela protiv života i tela i dostojanstva ličnosti i morala. Maloletne ubice najčešće koriste pištolj ili nož za izvršenje ubistva, ubistva vrše u toku dana, u prisustvu svedoka, na javnim mestima, ne razmišljajući o posledicama. Poseban oblik su tzv. "naručena ubistva", kada maloletne plaćene ubice prikupljaju informacije o žrtvi, njenim navikama, sklonostima, pripremaju zasede u određeno vreme i na određenom mestu i izvršavaju naručeno ubistvo oružjem koje su dobili od "naručilaca" - poznatih punoletnih kriminalaca. Telesne povrede najčešće se nanose bejzbol palicama, noževima, bajonetima u tučama, kada više maloletnika napada žrtvu udarajući je po celom telu, bez obzira što je žrtva savladana. Među maloletnim delinkventima može se napraviti specifična klasifikacija zavisno od njihovog doprinosa izvršenju krivičnog dela. Postoje maloletnici koji izvršavaju krivično delo "po nalogu" ili zahtevu punoletnog lica. Oni su polu- amateri u kriminalitetu i veoma jeftino naplaćuju svoje usluge za obavljeni posao. Druga kategorija su profesionalci koji su kriminalitet prihvatili kao jedini sistem vrednosti. Treća grupa maloletnih delinkvenata je najbrojnija - to su maloletnici koji se redovno školuju, neki od njih su dobri učenici i samo povremeno, najčešće pod uticajem drugih iskusnijih kriminalaca, vrše krivična dela. Recidivizam maloletnika je u porastu, a takođe i kriminalitet maloletnika udruženih u grupe ili bande. Dolazi do sve većeg udruživanja maloletnika u razne grupe za vršenje krivičnih dela i ispoljavanja tzv. kolektivnog nasilja. Kolektivno nasilje se ispoljava u tri oblika: kao nasilje gomile, poluorganizovanih i organizovanih grupa. Nasilje gomile se manifestuje na sportskim, muzičkim ili drugim manifestacijama društvenog karaktera. Poluorganizovano nasilje se ispoljava u vreme dokolice, povremenim sastavom koji nema strogu organizaciju i podeljene funkcije, dok organizovano nasilje ima određenu strukturu i hijerarhiju u okviru grupe i deluje sa planiranim kriminalnim ciljevima. Maloletničke bande sa većim ili manjim stepenom organizacije postoje u svim zemljama, posebno je njihov broj veliki u industrijski razvijenim zemljama sveta. 79. Specifične etiološke karakteristike maloletničke delinkvencije Etiologija maloletničke delinkvencije sagledava se u okviru etiologije kriminaliteta - makro i mikro uzročnosti kriminaliteta uopšte. Međutim, s obzirom na to da se radi o delinkventima koji se biološki, psihološki i socijalno razlikuju od punoletnih lica, potrebno je ukazati na neke specifičnosti u delovanju pojedinih kriminogenih faktora. Etiologiju maloletničke delinkvencije, kao i etiologiju kriminaliteta, moguće je objasniti povezanim delovanjem faktora socijalne sredine (egzogeni faktori) i faktora vezanih za ličnost. Istraživanja maloletničke delinkvencije pokazala su da od socijalnih faktora najveći uticaj na javljanje maloletničke delinkvencije ima deficijentna i degradirana porodica. Deficijentna porodica, najčešće zbog razvoda braka, dovodi do odredenih promena u ličnosti maloletnih delinkvenata, izaziva osećanje odbačenosti, usamljenosti, frustriranosti, što uslovljava delinkventno i destruktivno ponašanje. Degradirana porodica se odlikuje lošim porodičnim odnosima između roditelja, roditelja i dece, postojanjem stalnih sukoba, svađa, psihičkog i fizičkog nasilja između članova porodice. Porodica u kojoj su loši porodični odnosi povezana je sa maloletničkom delinkvencijom zbog toga što je u ovakvoj porodici ugrožena njihova socijalna adaptacija i socijalizacija. Lišena pozitivnog uticaja takva porodica pruža deci samo negativne uzore, pa se stoga kod njih razvijaju negativna lična svojstva, težnje i shvatanja, koja teško pogađaju njihovu ličnost. U velikom broju istraživanja konstatovano je da alkoholizam roditelja, najčešće oca, ima posebno negativan uticaj na porodične odnose i konfliktnu situaciju u porodici. Poseban oblik degradirane porodice predstavlja "kriminogeno porodično ognjište", kada roditelji navode maloletnike i decu na delinkventno ponašanje. U degradiranim porodicama postoje greške u vaspitanju, koje se ispoljavaju u preterenoj strogosti ili preteranoj popustljivosti, 64
vaspitnoj ravnodušnosti, pretpostavljanju jednog deteta drugom, nedostatku porodične kontrole i discipline, fizičkom kažnjavanju. Porodica sa ovakvim odlikama utiče da maloletnici počinju sa preddelinkventnim ponažanjem (bežanje od škole i kuće, skitaja, upotreba alkohola i droga) i delinkventnim ponašanjem. Ostali socijalni faktori koji utiču na javljanje maloletničke delinkvencije su: neadekvatno korišćenje slobodnog vremena; sredstva masovne komunikacije sa negativnim sadržajem; kulturna zaostalost, primitivizam, odsustvo raznih službi i instutucija za socijalni rad i rad sa maloletnicima. Na promene u obimu, pojavnim oblicima, strukturi i kriminogenim faktorima maloletničke delinkvencije u Srbiji najsnažnije su delovali rat i ratno okruženje, ekonomska kriza, siromaštvo, stanje društvene anomije i promena sistema vrednosti u užim i širim društvenim grupama. U etiologiji maloletničke delinkvencije faktor ličnosti se smatra karakterističnim i značajnim za javljanje devijantnog i kriminalnog ponašanja maloletnika. Ovaj faktor se objašnjava specifičnostima u telesnim i psihičkim promenama vezanim za doba adolescencije, puberteta. Telesni razvoj, fiziološke i psihološke karakteristike, neusklađenost između fizičkog i psihičkog razvoja u doba maloletstva mogu da doprinesu devijantnom ponašanju maloletnika. Psihičke promene kod maloletnika nastaju naglo, iznenada, one mogu da stvore stanje koje se naziva "krizom maloletstva". S jedne strane se razvija težnja za nezavisnošću, a s druge strane, postoji zavisnost od roditelja i sredine, neizbežnost da se njihovi zahtevi prihvataju, uz još nedovolino formirane psihološke uslove - iskustva, stavove, znanja, lične karakteristike. Veoma razvijena fantazija, nepromišljenost i nepredvidivost značaja postupaka mogu dovesti do toga da maloletnik ne može oceniti da li je reč samo o naivnim avanturama, romantičnim doživljajima ili postupcima koji ga mogu dovesti u sukob sa zakonom. Jednom rečju, kod maloletnika postoji opšta protivrečnost između htenja i đužnosti jer su nedovoljno razvijene psihičke i moralne kočnice koje ih mogu odvratiti od devijantnog ponašanja. U istraživanjima ličnosti maloletnih delinkventa kao faktora maloletničke delinkvencije, ističu se sledeće osobine ličnosti maloletnih delinkvenata: niži nivo inteligeneije od nedelinkvenata (ispoljavao se kroz lošiji uspeh u školovanju i profesionalnom osposobljavanju, nekritičnosti, rđavom procenjivanju rizika koje nosi vršenje krivičnih dela i sl.); psihopatske crte ličnosti (egocentričnost, nesposobnost prihvatanja drugih ličnosti, samoprecenjivanje, kompenzatorni oblik osećanja inferiornosti, nedostatak osećanja odgovornosti, emocionalna nestabilnost, nizak stepen tolerancije na frustracije) delinkventi su agresivnije ličnosti, pretežno ekstravertne; najveći broj delinkvenata vrši krivična dela radi dobijanja sredstava za zabavu, znatno manji broj radi podmirenja svojih potreba; za delinkvente je karakterističan nedostatak pozitivnih stavova, kako prema najbližim pojedincima, tako prema društvu i institucijama uopšte. Kod maloletnih prestupnica uočena je egocentričnost, nepostojanje osećanja odgovomosti, nedostatak određenih ciljeva i planova za budućnost, sugestibilnost, povodljivost, introvertnost i otežana adaptacija, neurotičnost, patološka lažljivost, impulsivnost. 80. Recidivizam - pojam i vrste U teoriji postoje veoma različita shvatanja oko određivanja pojma recidivizma (povratništva, povrata). Jedna opšta i od svih prihvaćena definicija do sada nije stvorena jer ovu pojavu konstituiše niz elemena koji se različito shvataju i tretiraju. Među različitim definicijama pojma recidivizma moguće je izdvojiti tri definicije: krivičnopravnu, kriminoločku i penološku. Prema krivičnopravnom shvatanju, povrat je ponovno vršenje krivičnih dela od strane lica koje je već bilo osuđeno za neko krivično delo. Ova definicija polazi od postojanja jedne ili više pravosnažnih sudskih odluka pre izvršenja krivičnog dela, koje je predmet sudske rasprave, zatim od prirode krivičnog dela, vremenskog intervala između izvršenih krivičnih dela i broja izvršenih krivičnih dela. U okviru krivičnopravne definicije razlikuje se opšti i specijalni povrat. Opšti povrat je ponovno izvršenje bilo kog krivičnog dela posle osude za ranije izvršeno krivično delo, a specijalni povrat je ponovno vršenje istog krivičnog dela posle ranije osude za to krivično delo. Imajući u vidu vremenski interval između izvršenih krivičnih dela, prema nekim shvatanjima, novo delo treba da je izvršeno u određenom vremenskom intervalu posle osude za ranije krivično delo. Teorija krivičnog prava i krivični zakoni pojedinih zemalja razlikuju od običnog povrata tzv.višestruki povrat, koji postoji kada lice više puta vrši krivična dela pokazujući sklonosti i navike za vršenje istih ili različitih krivičnih dela. Za razliku od krivičnopravnog shvatanja povrata, kriminološko shvatanje polazi od izvršenja novog krivičnog dela bez obzira na osuđivanost za ranije izvršeno krivično delo. Bitno je da je jedno lice izvršilo više od jednog krivičnog dela iste vrste ili bilo koje drugo krivično delo. Prema 65
kriminološkoj definiciji materijalno postoji više krivičnih dela i sva su ona povezana izvesnim svojstvima ličnosti njihovog učinioca. Kriminološka defmicija ukazuje na opasnost ličnosti povratnika, koja se delimično podudara sa društvenom opasnošću, jer se sastoji u mogućnosti izvršenja novog krivičnog dela. Stoga se u kriminologiji upotrebljava pojam recidivizma za označavanje posebne društvene pojave u okviru kiirninaliteta. Penološka definicija povrata polazi od ponovnog dolaženja učinioca krivičnog dela u kaznenu ili drugu ustanovu radi izvršenja krivične sankcije institucionalnog karaktera za delo koje je učinio posle izdržane kazne za prethodno krivično delo. Prema ovoj definiciji, povratnik je lice koje je već boravilo u ustanovi za izvršenje krivične sankcije zbog ranije izvršenog krivičnog dela i koje zbog novog izvršenog krivičnog dela ponovo dolazi u istu ili drugu ustanovu. Povrat u penološkom smislu pokazuje da izrečena kazna i primenjen tretman za ranije izvršeno krivično delo nisu dali pozitivne rezultate u smislu resocijalizacije. 81. Kriminološke klasifikacije recidivista Recidivisti ne predstavljaju homogenu grupu, već se razlikuju po socijalnim, psihološkim i drugim karakteristikama, tako da je vrlo teško izvršiti određenu klasifikaciju i posmatrati recidiviste po određenim tipovima. Pored krivičnopravnih klasifikacija recidivista, koje proizilaze iz nacionalnih zakonodavstava i pretežno su zasnovane na strogo formalnim elementima, treba pomenuti kriminološke klasifikacije, koje su mnogo šire, potpunije i sveobuhvatnije. Jedna od kriminoloških klasifikacija recidivista, koja se javlja najpre u teoriji a zatim i u nekim zakonodavstvima, polazi od razlikovanja tri kategorije recidivista: delinkventi iz navike, delinkventi po tendenciji i profesionalni delinkventi. Kriterijum za razgraničenje navedenih kategorija delinkvenata je sadržina psihičkih stanja kod ovih delinkvenata - navika, tendencija, profesionalnost. Delinkventi iz navike su društveno neprilagođene ličnosti kod kojih se ponavljanjem krivičnih dela postepeno stvara navika za kriminalnim ponašanjem, koja im omogućava da od kriminalne delatnosti egzistiraju. Sa vršenjem krivičnih dela počinju u mladosti, veoma su povodljivi, kriminalitet im postaje sastavni deo života. Navode se tri tipa delinkventa iz navike: političk zločinac, zločinac belog okovratnika i profesionalni zločinac. Delinkvent po tendenciji takode ima sklonost ka kriminalnom ponašanju, a od delinkventa iz navike se razlikuje prema poreklu te sklonosti. Za razliku od delinkventa iz navike, kod koga je sklonost ka kriminalnom ponašanju uslovljena spoljnim faktorima, kod delinkventa po tendenciji dominiraju faktori koji proizilaze iz ličnosti, bio-psihološki uslovi, najčešće nasledni, tako da se ova kategorija delinkvenata približava kategoriji delinkvenata psihopata. Ima shvatanja da kriminalne tendencije ne moraju poticati od nagona, već da mogu biti stečene. Na primer, stalno uživanje alkohola ili opojnih droga može razviti sklonost ka drugim oblicima devijantnog ponašanja. Ove sklonosti se učvršćuju i jačaju kao dispozicije u čijoj osnovi leže nagoni. Kategorija profesionalnih delinkvenata odlikuje se time što im je kriminalno ponašanje jedino zanimanje, jedna vrsta zanata kojim ostvaruju sredstva za egzistenciju. 82. Uzroci recidivizma i karakteristike ličnosti recidivista Prema dosadašnjim istraživanjima, uzroke recidivizma treba sagledavati kroz delovanje sledećih faktora: (1) loši materijalni uslovi života (siromaštvo, beda, nezaposlenost), (2) nepovoljna porodična sredina (nepotpuna porodica ili loši porodični odnosi), (3) nedovoljno i nepotpuno obrazovanje, i nezaposlenost (nizak stepen obrazovanja, bez zanimanja i zaposlenja), (4) primena neodgovarajućeg tretmana prilikom izvršenja kazne u instituciji, (5) dejstvo zatvorske zajednice u pogledu uticaja "kriminalne zaraze" i preteranog prilagođavanja za zatvorske uslove života, (6) nepovoljno prihvatanje od strane društvene sredine posle izlaska iz ustanove i nedovoljna postpenalna pomoć, (7) delinkvencija u maloletstvu (najzastupljenija uzrastna kategorija među povratnicima je od 25 do 29 godina i, prema nekim istraživanjima, njihova "kriminalna karijera" počela je još u maloletstvu). Pored socijalnih faktora koji utiču na javljanje recidivizma, značajnu ulogu u ponavljanju vršenja krivičnih dela imaju osobine ličnosti. U literaturi se ističe da se povratnici, gledano psihološki, odlikuju odredenim osobinama, koje su pogodne za ponavljanje kriminataog ponašanja. To su, pre svega, sklonosti i navike za vršenje krivičnih dela; brzo, osetljivo i afektivno reagovanje; snižen prag tolerancije na frustracije. Prema nekim analizama psiholoških karakteristika ličnosti recidivista, recidivisti pokazuju nedovoljnu istrajnost u radu, skloni su lakom i površnom raspoloženju, sistematski planiraju izvršenje krivičnog dela, svojim ponašanjem ostavljaju utisak snažne i otporne, posebno opasne, ličnosti. Međutim, ta agresivnost, bezobzimost u brutalnost predstavljaju izraz slabosti same 66
ličnosti, slabe strukture ličnosti, koja se produbljuje sa svakim novim izvršenim krivičnim delom. Istraživanja vršena u KPD u Mariboru i Igu pokazala su da kod povratnika postoji: niži nivo inteligencije u odnosu na neosuđivana lica, stereotipnost u reagovanju, slabiji stavovi u porodičnoj, zdravstvenoj, emocionalnoj i profesionalnoj prilagodenosti, kao i nesrazmera izmedu realnih mogućnosti za vođenje kriminalnog života i vrednosti koristi iz krivičnih dela koja vrše. Sem psiholoških faktora koji u sklopu osobina ličnosti mogu da utiču na ponavljanje vršenja krivičnih dela, u literaturi i istraživanjima se navodi da je među recidivistima veliki broj psihopata ili sociopata. S obzirom na osobine ličnosti sa psihopatskom (sociopatskom) strukturom, kao što su impulsivnost-eksplozivnost, nasilnost, razdražljivost, antisocijalnost u afektivnoj oblasti; bezosećajnost, egoizam i povodljivost u moralno-etičkoj oblasti; uzbudljivost, kolebljivost, nestalnost, emocionalna nezrelost, emocionalna hladnoća, izopačena seksualnost, sugestibilnost, nemogućnost adaptacije na postojeće životne prilike i uslove, nedostatak čvrsto postavljenog životnog cilja i sl, proizilazi da kod njih mogu postojati predispozicije ka kriminalnom ponašanju. Svakako da se sve navedene osobine ličnosti ne mogu posmatrati izolovano i odvojeno od delovanja ostalih faktora na ponavljanje kriminalnog ponašanja. 83. Kriminalitet žena Analize obima kriminaliteta žena, kako u prošlosti tako i u savremenim društvima, pokazuju da je učešće žena u ukupnom kriminalitetu nekoliko puta manje od učešća muškaraca i da žene vrše lakša krivična dela u odnosu na muškarce. Profil tipične izvršiteljke krivičnog dela je uglavnom isti kao i pre 20 godina: izvršiteljka lakšeg imovinskog krivičnog dela. Struktura kriminaliteta žena u gotovo svim državama karakteriše se povećanim učešćem žena kod lakših krivičnih dela, koja se vrše bez upotrebe ili uz malo nasilja, i koja ne zahtevaju veliku veštinu i odvažnost. Najveći broj krivičnih dela koja vrše žene povezan je sa ispunjavanjem njihovih tradicionalnih rodnih uloga domaćice i majke. Za žene se generalno kao najkarakterističnija javljaju krivična dela protiv imovine ili druga krivična dela usmerena na sticanje protivpravne koristi (krivična dela koja imaju ekonomsku dimenziju, uključujući lakše vrste profesionalnog kriminaliteta). Ova krivična dela žene češće vrše u cilju obezbeđivanja osnovnih sredstava za život a ređe u cilju bogaćenja i iz pohlepe. Žene uglavnom vrše sitna imovinska krivična dela koja odražavaju njihov položaj sitnih potrošača koji je u tesnoj vezi sa njihovom rodnom ulogom. Relativno je visoko i ucešće žena u vršenju lakših nasilnih krivičnih dela, kao i krivičnih dela u vezi sa upotrebom i rasturanjem droga. Zene vrše ubistva daleko ređe nego muškarci, a onda kada ih izvrše, ređe od muškaraca koriste vatreno oružje. Kada vrše ubistva, žene najčešće ubijaju nasilne muževe ili druge članove porodice koji su ih duže vremena zlostavljali, ili decu. Žene ubijaju nasilnike iz straha za sopstveni život i za život svoje dece, odnosno braneći se od nasilja. Najveći deo ubistava dece čine čedomorstva koja se vrše neposredno nakon porodaja, i na cije vršenje, pored poremećaja izazvanog porođajem, utiču i loše materijalne prilike, društveno odbacivanje zbog vanbračne trudnoće i/ili duševna. bolest žene. Nasilje u porodici predstavlja značajan faktor ubistava koja vrše žene, ali i nekih drugih krivičnih dela, poput krađa, na primer. Raspoloživi statistički podaci za Srbiju pokazuju da je kriminalitet žena pretežno koncentrisan u nekoliko grupa krivičnih dela: krivična dela protiv časti i ugleda, krivična dela protiv imovine, teške i lake telesne povrede, krivična dela protiv privrede i službene dužnosti. U novije vreme uočava se učešće žena i u vršenju krivičnog dela trgovine ljudima. Zanimljivo je da je u novije vreme znatan porast učešća žena u kriminalitetu u Srbiji zabeležen vezano za krivična dela podvođenje ili omogućavanje vršenja bluda i posredovanje u vršenju prostitucije. Prema podacima navedenim u publikaciji Zavoda za statistiku Srbije „Žene i muškarci u Srbiji", broj osuđenih žena za ova dela je 1994. bio 0, da bi 2002. godina broj žena na 100 osuđenih muškaraca dostigao 50. Ova promena je najverovatnije povezana sa intenziviranjem krivičnog gonjenja za ova dela, pod koja su do inkriminisanja trgovine ljudima kao posebnog krivičnog dela 2003. godine, podvođeni i slučajevi trgovine ženama i decom. Rezultati istraživanja kriminaliteta žena u Srbiji pokazali su da žene najčešće vrše krivična dela u kući ili na mestima u kojima borave vezano za obavljanje kućnih poslova (npr. prodavnica), da su njihove žrtve najčešće deca, supruzi, susedi, srodnici po tazbini i poznanici. Kod većine krivičnih dela koja vrše žene radi se o sličnim motivima kao kod muškog kriminaliteta. Jedino ubistva koja vrše žene
67
karakteriše specifičnost motiva što u značajnoj meri i objašnjava ovu vrstu kriminaliteta žena. Doprinos žrtve izraženiji je kod krivičnih dela koja vrše žene, i to posebno kod nasilnih krivičnih dela
68
84. Objašnjenje uzročnosti u kriminologiji Uzročnost (kauzalitet) predstavlja zakonitost u kretanju (nastajanju, menjanju, nestajanju) svih prirodnih i društvenih pojava. Uzročnost je nužan odnos između uzročnih i posledičnih pojava, jer nema posledice bez uzroka. Sve prirodne i društvene pojave posledice su prethodnih uzročnih pojava i u uzročnom procesu one predstavljaju uzroke drugih pojava koje se u odnosu na njih javljaju kao posledice. Saznavanje uzročnosti ima praktične posledice jer je za promenu ili sprečavanje prirodnih i društvenih pojava neophodno poznavati uzroke tih pojava. Zbog tog praktičnog značaja pitanje uzročnosti razmatrano je najpre u filozofiji, a zatim i u drugim naukama uz večitu težnju ljudi da saznaju šta utiče na nastajanje, promenu ili prestanak neke pojave. Kriminalna etiologija pokušava da reši večite probleme kriminologa: kako pouzdano utvrditi uzroke kriminaliteta, da li je kriminalitet nastao delovanjem jednog ili više uzroka, imaju li svi uzroci podjednako ili različito dejstvo i sl. Nasuprot shvatanjima koja negiraju mogućnost saznavanja uzroka kriminaliteta i odbacuju bilo kakvo istraživanje uzročnosti u kriminologiji, postoje shvatanja koja insistiraju na utvrđivanju uzročnih veza između kriminaliteta i drugih pojava. Moderne kriminološke teorije o uzročnosti koriste određena saznanja iz opštih filozofskih shvatanja i metoda, povezujući uzročnost sa pojedinim tipovima kriminaliteta. Takode se navode različiti tipovi uzročnosti i uzročnih veza: linearna, višestruka, interaktivna i dijalektička uzročnost. Linearna uzročnost se sastoji iz lanca sekvenci (delova) u kome svaka podsekvenca (pod deo) može da deluje na javljanje dogadaja i stvaranje uzroka za sledeći događaj, sve dok kriminalitet ne postane očigledan, Empey i Stafford opisali su ovaj tip uzročnosti kao nezavistan ii ilustrovali ga Hirshijevom kontrolnom teorijom delinkventnog ponašanja: slab kontakt sa roditeljima - može da prouzrokuje slab kontakt sa školom - to prouzrokuje slabo vezivanje za konvencionalna shvatanja dolazi do identifikacije sa delinkventima - javlja se delinkventno ponašanje. Ovaj model zavisi od svake karike lanca, svaki prošli dogadaj neophodanje za posmatranje svakog sledećeg dogadaja i kompletnog posmatranja delikvencije. Višestruka uzročnost se ispoljava kao uzročnost sa mnogo uzroka i kao kombinacija uzroka. Kod višestruke uzročnosti sa mnogo uzroka svaki događaj ili faktor je dovoljan da prouzrokuje zločin, ali nije neophodan za nastanak zločina. To znači da delinkvencija može biti prouzrokovana velikim brojem uzroka, ona može biti direktan rezultat ili slabog kontakta sa roditeljima ili slabog kontakta sa školom ili stupanja u kontakt sa delinkventima. Kod visestruke uzročnosti sa kombinacijom uzroka, nekoliko uzroka mora zajedno da deluje. Za razliku od linearne uzročnosti, ova uzročnost zahteva neophodnost pojavljivanja odredenih uzroka zajedno. Nijedan uzrok sam nije dovoljan da dovede do delinkvencije, već samo kombinacija vise uzroka. Interaktivna uzročnost zahteva kompleksno delovanje uzroka i posledice jer su oni ciklično povezani. Empey, Stafford (1991) i Di Cristina (1995) opisali su interaktivnu uzročnost kao cikličnu i kao "recipročni slučaj" i to ilustrovali sledećim primerom: deca čiji je odnos sa roditeljima već slab, mogu da oslabe taj kontakt tako što će upadati u razne probleme u školi ili će se družiti sa decom delinkventima, što će, opet, povratno, delovati na odnos roditelja prema njima i situaciju u porodici koja zbog toga postaje još gora. Dijalektička uzročnost polazi od toga da u uzročnom procesu (odnosu) postoje dva osnovna elementa - uzrok i posledica koji se međusobno dopunjuju. Uzrok u uzročnom procesu prethodi drugoj pojavi i izaziva je, a posledica je pojava koja dolazi iza prve (uzročne) pojave kao rezultat određenog uzročnog procesa. Uzrok prethodi posledici, posledica proizilazi iz uzroka. 85. Antropološka teorija Čezare Lombroza Osnivač antropološke škole u kriminologiji je italijanski psihijatar, profesor medicine i vojni lekar Čezare Lombrozo. Neki autori smatraju Lombroza "ocem kriminologije," a većina se slaže daje on "otac rođenog zločinca". Lombrozo je stvorio antropološku teoriju o čoveku delinkventu (zločincu), koju je izložio u svom čuvenom delu "Čovek zločinac i koja će kasnije postati teorija o rođenom zločincu. Lombrozova teorija nije nastala nezavisno od ranijih shvatanja, pa se može reći da je već bila pripremljena u radovima Lombrozovih prethodnika, preteća antropološke škole. Smatra se daje Lombrozova teorija nastala pod uticajem tri različita izvora: antropoloških studija u užem smislu, koje nastoje da otkriju odnose između delinkvencije i izvesnih anatomskih i psiholoških osobina, zatim iz
69
radova psihijatara, koji su posmatrali zločince kao duševne bolesnike i smatrali da kod njih postoji "moralno ludilo" i iz koncepcije koje povezuju kriminalitet sa naslednim faktorom. Ideja za Lombrozovu teoriju nastala je slučajnim otkrićem čitavog niza anomalija u lobanji jednog razbojnika, koje su bile analogne crtama kod čovekolikih majmuna ili preistorijskih ljudi. Lombrozo je pod uticajem frenoloških ispitivanja i tada vodeće naučne Darvinove teorije o evoluciji, merio glave 5.907 živih delinkvenata koji su se nalazili na izdržavanju kazne lišenja slobode i 383 mrtva zločinca. Na osnovu ovih istraživanja, Lombrozo je došao do sledećih zaključaka: 1. Kriminalitet je oblik atavizma - pojavljivanja društvenih i telesnih osobina nasleđenih od dalekih predaka. On je karakterističan za životinje i divljake, ali se gubi razvojem vrste, tako da njegovo javljanje u civilizovanim sredinama predstavlja atavistički povratak u davnu prošlost, 2. Čovek se rađa kao delinkvent, to je rođeni, atavistički tip zločinca karakterističan po određenim fizičkim svojstvima koja govore o njegovoj predodređenosti za kriminalnu aktivnost, 3. Uzroci kriminaliteta su u antropološkim osobinama ličnosti, jer je krivično delo plod organske degeneracije. Rođeni zločinac u svojoj ličnosti reprodukuje divlje instinkte primitivnih naroda i divljih životinja. Samo anatomske sličnosti između "kriminalaca, divljaka i majmuna" mogu da objasne "tipične" osobine pravog kriminalca. Te osobine su: "neosetljivost na bol, izvanredno oštar vid, tetoviranje, krajnja lenjost, preterana ljubav prema jelu i ona neodoljiva potreba da se zlo čini radi samog zla, da se žrtva ne samo liši života, nego da joj se i leš unakazi, da se sa njega čupa meso i liže krv". Atavističke crte rođenog ziočinca su: mali kranijalni indeks, nisko, usko, zabačeno čelo; nepravilan nos; ćosavost; nenormalno velike i klempave uši; uvećani krajnici; crveno obojeni nokti; izbočena vilica; visoka i šiljata glava i dr. Sve ovo su "stigmati degeneracije". Da bi neko pripadao tipu rođenog zločinca treba da ima najmanje pet anomalija, ukoliko je anomalija više, kriminalna aktivnost je neminovna i izvesna. Čovek sklon silovanju odlikovao bi se dužinom ušiju, spljoštenom lobanjom, kosim i jako približenim očima, spljoštenim nosem i preterano dugom bradom. Lopov bi se izdvajao upadljivom pokretljivošću lica i ruku, malim i nemirnim očima, gustim i spuštenim obrvama, retkom bradom, malo razvijenom dlakavošću i niskim čelom. Ubica bi se odlikovao uskom lobanjom, dugačkom vilicom i istaknutim jagodicama. Lombrozo je opisao kriminalitet i prostituciju žena, tvrdeći da su žene od rođenja podređene muškarcu. Kriminalitet je izuzetak u građanskom društvu, a kriminalitet žena je izuzetak u kriminalitetu, jer je primitivna žena više prostitutka nego prestupnica. Žena kriminalac je čudovište grešno i bezočno. Prostitucija žena je. ekvivalentaa zamena za kriminalitet žena, a manje učešće žena u zločinu samo je prividno, jer, kada bi se slučajevi prostitucije dodali brojkama ženskog zločina, te brojke bi dostigle i prestigle kriminalitet muškaraca. U okviru antropološke teorije, Lombrozo je izvršio tipologiju kriminalaca, po kojoj, pored rodenog zločinca, postoje još: duševno bolesni kriminalci, kriminalci iz navike, kriminalci iz strasti i slučajni kriminalci. Duševno bolesni kriminalci imaju sve osobine rođenih krimnalaca, a boluju i od duševnih bolesti. Dele se na moralne ludake (kod njih je zakržljalo moralno čulo i vrše krivična dela pod dejstvom impulsa), duševno bolesne krivce (koji krivična dela vrše pod dejstvom procesa duševnih obolenja) i matoide (poluludake koji predstavljaju najblaži stepen rođenog krivca). Kriminalci iz navike su ljudi koji imaju urođene dispozicije za vršenje krivičnih dela, slabo su otporni prema povodima, moralno su neuravnoteženi. Ove osobine pri postojanju povoljnih uslova navode ih na vršenje krivičnih dela, što im kasnije prelazi u naviku. Ovi kriminalci najviše vrše imovinska krivična dela i često se javljaju kao povratnici. Svoj prvi, najčešće imovinski, prestup, vrše u mladosti zbog moraine slabosti, a ne isključivo urođenih osobina. Zatvor, alkoholizam, nedostatak društvene pomoći prilikom puštanja na slobodu, čine da se oni vraćaju prestupu. Slučajni kriminalci nemaju urođenih ili stečenih sklonosti za vršenje krivičnih dela, već krivična dela vrše pod uticajem spoljnih povoda. Ovu kategoriju Lombrozo naziva kriminaloidima i deli ih na prave kriminaloide, koji vrše krivična dela manje težine, i pseudokrivce, koji vrše nehatna krivična dela. Lombrozova teorija je uživala veliku popularnost u vreme kada se pojavila i to kako među naučnicima, tako i medu laicima. Ova teorija je bila prihvaćena, jer je bila potkrepljena autoritetom nauke i pružala je sigurnost ljudima koji nisu imali antropoloske anomalije. Sem toga, značaj Lombrozove teorije je u tome što je skrenula pažnju nauke i prakse na učinioca krivičnog dela kao na 70
biće koje je podložno uticajima zbog čega ga je neophodno proučavati u cilju utvrđivanja onih uzroka koji su uticali na njegovo formiranje i orijentaciju u pravcu kriminalne aktivnosti. Ekstremne Lombrozove ideje brzo su napuštene. Već su njegovi učenici Feri i Garofalo odbacili shvatanja o atavizmu i antropološkom faktoru kao jcdinom faktoru zločina. Međutim, ideja da kriminalitet ima i antropološko- biološku osnovu nije napuštena posle Lombroza. Javilo se kasnije niz novih, izmenjenih Lombrozovih ideja u okviru tzv. "modemih kriminalno-bioloških škola". Tako je u Nemačkoj bio zapažen razvoj kriminalne biologije, nastale na osnovu sinteze antropoloških, bioloških i psiholoških shvatanja, a u Americi je nekoliko autora bilo pod uticajem Lombrozovih shvatanja. Ponovno "radanje" Lombrozove teorije u "čistom" vidu zapaža se u shvatanjima profesora Harvardskog iniverziteta, antropologa Hutona Emesta, profesora Kolumbijskog univerziteta Šeldona Viljema i bračnog para Gluk. 86. Telesna konstitucija i kriminalitet O povezanosti telesne konstitucije i kriminaliteta pisao je nemački psihijatar Krečmer, koji je u svom delu "Telesna građa i karakter" (1921) naveo tri konstitucionalna tipa, odnosno četiri grupe ljudi u opštoj populaciji i medu kriminalcima. Konstitucionalni tipovi po Krečmeru su: 1. leptozomni (dugački i slabi, po temperamentu frigidni, rezervisani, nedruštveni, hladni) zastupljeni sa 40-50% među kriminalcima, posebno među lopovima i varalicama; 2. atletski (razvijenog kostura i muskulature, po temperamentu stabilni, ali povremeno eksplozivni) zastupljeni sa 40-50% među kriminalcima koji vrše krivična dela protiv ličnosti i seksualne delikte; 3. piknički (naročito razvijene unutrašnje duplje, uskorameni, malog rasta, po temperamentu ljubazni i društveni) kasnije počinju sa vršenjem krivičnih dela, recidiviraju; zastupljeni su među kriminalcima sa 20% posebno među izvršiocima pronevera; 4. displastični, mešoviti (kombinovani tipovi), zastupljeni su sa 5-10% među kriminalcima, posebno među seksualnim delinkventima. Krečmer je svoja shvatanja zasnovao na istraživačkom materijalu od 4.414 slučajeva. Pokušao je da ispita odnos konstitucionalnih tipova sa duševnim bolestima i tu je pronašao izvesne korelacije. Isticao je da čak i kada ljudi različitih konstitucionalnih tipova vrše ista krivična dela, na primer ubistva, kriminološke karakteristike tog zločina sasvim su različite u skladu sa njihovim biološkim crtama i crtama temperamenta. Rad Šeldona zasnivao se na postavkama Krečmera mada je Šeldon svoju teoriju nazvao "konstitucionom psihologijom". Seldon je polazio od toga da fizička struktura čoveka i njegovo ponašanje predstavljaju jedinstvo, ali da odlučujući uticaj ima fizička struktura. Stvorio je svoju tehniku somatotipiziranja i, za razliku od Krečmera, utvrdio je postojanje tri osnovna konstitucionalna tipa: viserotonični tip (sa jako razvijenim socijalnim čulom, smislom za komfor, razvijenim druželjubljem, sklonošću za odobravanje mišljenja drugih), somatotonični tip (odlikuje se odlučnošću, potrebom za akcijom, oni vole pokret i vlast, skloni su rizikovanju) i cerebrotonični tip (oštroumni, sposobni za opažanje, usamljeni, poznati po škrtosti i želji da na sebe ne privuku pažnju drugih). Osnovni nedostatak Šeldonove teorije bio je u njegovoj isključivosti pri tvrđenju da fizička konstitucija čoveka opredeljuje njegova psihička svojstva i da su prestupnici posebna vrsta ljudi odvojena od ostalih građana koji poštuju zakon. Zbog ovih nedostataka Šeldonov uticaj na ostale kriminološke teorije nije bio posebno izražen, sem kod braćnog para Gluk. Bračni par Gluk su u knjizi "Sastav tela i prestupništvo maloletnika" jasno pokazali da su sledbenici osnovnih ideja Šeldona. Glukovi su uporedivali razne faktore kod 500 delinkventnih i 500 nedelinkventnih maloletnika. Došli su do zaključka da 60% maloletnih prestupnika pripada tzv. mezomorfnom tipu, odnosno da imaju širu telesnu građu nego nedelinkventi, šire vratove, grudi i ramena, strukove, bedra i gornje udove. Teorija Glukovih nije imala veliki broj pristalica u američkoj kriminologiji. Isticalo se da nema uopšte dokaza o tome da se tip fizičke konstitucije nalazi u bilo kakvoj suštinskoj vezi sa prestupništvom. Di Tulio je napomenuo da se iz morfoloških podataka ne mogu izvesti neposredni zaključci o kriminalnosti ispitanika, nego samo o njegovoj društvenosti, kao i o stepenu razvoja, o spoljašnosti, opštem stanju, fizičkoj grubosti i otpornosti, njegovim bolestima, umoru i radnoj sposobnosti. 87. Endokrinološka teorija U biološki orijentisanoj kriminologiji bilo je pokušaja da se utvrdi veza između rada žlezda sa unutrašnjim lučenjem i kriminaliteta. Prvi pokušaji da se kriminalno ponašanje objasni uticajem žlezda 71
sa unutrašnjim lučenjem postojali su kod Lombroza, koji je u okviru antropološke teorije pominjao izvesno delovanje endokrinog sistema. Za Lombroza je to bio simptom rođenog prestupnika i jedan od pokazatelja biološke inferiornosti prestupnika. U Americi je koncepcija o vezi lučenja endokrinog sistema i kriminaliteta izložena u knjizi "Nova kriminologija" endokrinologa Slapa (Schlapp) i guvernera. Šlap i Smit su tvrdili da velika većina prestupa nastaje kao rezultat poremećaja rada žlezda sa unutrašnjim lučenjem kod prestupnika ili kao posledica umnih defekata prestupnika izazvanih endokrinim bolestima njihovih majki. Pored endokrinih poremećaja uzroci prestupništva prema njihovom shvatanju, mogu da budu: trauma nervnog sistema, psihoze, trovanje hranom ili narkoticima, epilepsija i nasleđe. Na taj način sasvim su isključili ulogu socijalne sredine u javljanju kriminalnog ponašanja. Vezivanje za Lombrozovu teoriju ogleda se u tome što su Slap i Smit tvrdili da su neki pojedinci koji pate od endokrinih poremećaja pravi "rođeni zločinci" sa fizičkim znacima - stigmatima, koji zavise od narušavanja hemijskih procesa u organizmu majke u periodu trudnoće. Tako je stopa kriminaliteta kod generacije prvorođene od stranih doseljenika u Americi bila veoma visoka zbog poremećaja u radu žlezda majki, koje su na svome putovanju i posle dolaska u stranu zemlju bile izložene velikim fizičkim i mentalnim naporima, kao i brizi za egzistenciju. Poremećaj u radu endokrinog sistema prenosio se putem nasleđa na decu koja su rođana sa određenim stigmatima. Posle skoro pola decenije od pojave endokrinološke teorije postojali su pokušaji da se ova teorija obnovi u radu Edvarda Podolskog "Hemijski osnov prestupničkog ponašanja".. Podolski je pokušao da hemijske procese u čovekovom organizmu poveže sa prestupničkim ponašanjem. Ukazivao je da pad šećera u krvi (hipoglikemija) dovodi do vršenja krađa, nasilja, sukoba sa policijom, saobraćajnih delikata; da nedostatak kalcijuma u organizmu takođe predstavlja faktor prestupništva; da povećano lučenje hormona paraštitne žlezde i hipofize dovodi do vršenja teških i sitnih krađa. Endokrinološkoj teoriji stavljane su ozbiljne kritičke primedbe, pre svega da je u njenoj osnovi pogrešna predstava o nezavisnoj funkciji endokrinog sistema u odnosu na centralni nervni sistem. Istraživanja fiziologa su pokazala da, pored važne uloge endokrinih žlezda u organizmu, njihov rad je pod "kontrolnim uticajem" višeg dela nervnog sistema, velikih hemisfera mozga preko kojih nervni sistem utiče na ceo organizam. Kriminološka istraživanja su pokazala da između osuđenih lica i lica na slobodi nema posebnih razlika u pogledu funkcionisanja endokrinog sistema i metaboličkih smetnji, tako da nema nikakvog opravdanja dovoditi u direktnu uzročnu vezu lučenje endokrinog "Sistema sa kriminalnim ponašanjem. Sem toga, isticano je da je većina istraživanja o stepenu endokrinoloških i metaboličkih abnormalnosti vršena kod zatvorenika u vreme kada su bili veoma loši uslovi života u zatvorima, tako da su zatvorenici bili sa smanjenom fizičkom kondicijom, loše hranjeni i sa smanjenim fizičkim aktivnostima. Ipak, vezu između poremećaja u funkcionisanju endokrinog sistema i kriminalnog ponašanja ne treba sasvim odbaciti. Indirektna, mada još uvek nedovoljna jasna, veza postoji posebno kod pojedinačnih slučajeva seksualnih delikata, pa se prema prestupnicima primenjuje lečenje hormonima ili određeni operativni zahvati. 88. Nenormalnosti hromozoma i kriminalitet U okviru bioloških teorija javila su se shvatanja o vezi nenormalnosti čovekovih hromozoma sa kriminalitetom i asocijalnim ponašanjem. Nova istraživanja u oblasti medicine i genetike uticala su da se i u kriminološkoj literaturi počne da raspravlja o postojanju "hromozoma zločina", genetskoj anomaliji hromozoma koja bi čak isključivala krivičnu odgovornost. Sem kriminoloških istraživanja koja su imala za cilj da potvrde vezu između nenormalnosti hromozoma i kriminaliteta, šezdesetih i sedamdesetih godina ovog veka publikovani su neki sudski raspravljani slučajevi kriminalnog ponašanja nosilaca hromozomskih nenormalnosti. Hromozomi su bili otkriveni krajem XIX veka, ali je tek 1959 godine u radovima Ležena, Tirpina i Gotjea prvi put opisana nenormalnost broja hromozoma. Za kriminologiju je bila zanimljiva nenormalnost polnih hromozoma, prekobrojnost ovih hromozoma kod muškaraca. Interesovanje kriminologa izazvao je muškarac sa prekobrojnim Y hromozomom i strukturom muških polnih hromozoma XYY; Istraživanja su vršena uglavnom u bolnicama u Velikoj Britaniiji, SAD, Australiji, Nemačkoj. Na osnovu izvršenih istraživanja, Telfer Meri iz Pensilvanije opisala je lica sa suvišnim Y hromozomom kao lice sa izuzetno visokim stasom, dugim nogama, upadljivo dugom podlakticom, sa bubuljicama na licu, blago mentalno zaostalog, nekad teško mentalno obolelog, sa agresivnim i antisocijalnim ponašanjem koje uključuje dugu istoriju hapšenja započetu u ranim 72
godinama. Pregledom određenog broja pacijenata, uglavnom prestupnika, došlo se do zaključka da nenormalnosti XYY hromozoma ima dvadeset puta više nego među opštom populacijom. Istraživanja hromozomske abnormalnosti kod muškaraca nisu uspela da pokažu da je prekobrojni Y hromozom specifičan za povećanu agresivnost i kriminalitet. Isticano je da broj istraženih slučajeva nije dovoljno reprezentativan za konačne zaključke i da hromozomske anomalije idu uporedno sa još nekim pojavama, kao što su manja intelektualna obdarenost, nespretnost za kontakte, infantilnost, egocentričnost, nesamostalnost, nesigumost i povodljivost. Tako većina kriminologa smatra da je nenor- malnost hromozoma samo jedan izolovan, danas još nedovoljno proučen faktor u bio- psiho-socijalnoj sredini, koji može da se dovede u vezu sa asocijalnim ponašanjem. 89. Nasleđivanje kriminalnih dispozicija Shvatanja o nasleđivanju kriminalnih dispozicija bila su sadržana još u Lombrozovoj antropološkoj teoriji. Garofalo je takođe naglašavao postojanje određenih dispozocija za zločin. Poznata je kriminalno-biološka škola u Gracu na čelu sa Lencom, čiji su predstavnici objašnjenje kriminalne aktivnosti tražili u opštem nasleđu, a ne u posebnom naslednom faktoru. Tvorac jedne od najpoznatijih biopsiholoških teorija-teorije biološke neadaptiranosti Šveđanin Kinberg smatrao je da pojedinac reaguje na stimulanse društvene sredine zavisno od sopstvene biološke strukture. Istraživanja o nasleđivanju kriminalnih dispozicija mogu se podeliti na: studije kriminalnih porodica i studije kriminalnih blizanaca. Istraživanje "kriminalnih porodica" vršio je jedan broj pisaca i o tome objavljivao radove. Prvi sistematski rad te vrste odnosio se na porodicu Juke, koja je u svom rodnom selu u državi Njujork imala loš ugled, tako da je njihovo ime služilo kao pogrdna reč. Ovu porodicu je istraživao Dagdel i Istabruk Juke je bio alkoholičar i od 709 njegovih potomaka bilo je 77 prestupnika, 292 prostitutke i podvodača, 142 skitnice. Istabruk je sa Davenportom objavio studiju "Porodica Nam", ali su mnogo poznatija istraživanja psihijatra Godara, o porodici Kalikak u toku šest generacija. Porodica Kalikak se sastojala iz dve grane pozitivne iz drugog braka i negativne iz prvog braka praoca te porodice. Pozitivna grana vodila je poreklo iz braka sa normalnom devojkom, a negativna iz braka sa slaboumnom devojkom. U okviru druge grane pojavio se veliki broj moralno defektnih i antidruštvenih lica - od 480 potomaka bilo je nekoliko kriminalaca, 36 "polno nenormalnih", 143 slaboumna lica itd. Sva ova i niz drugih istraživanja (porodica skitnica, ciganskih porodica) nisu uspela da dokažu da se kriminalitet nasleduje. Priče o "kriminalnim porodicama" ne mogu se uzeti kao dokaz tvrđenja o nasledivanju kriminaliteta, jer na članove jedne porodice ne deluje samo faktor nasleđa, već i faktor sredine. Veći značaj za dokazivanje nasledivanja kriminalnih dispozicija od izučavanja kriminalnih porodica imala su izučavanja blizanaca. Cilj ovih izučavanja bio je da utvrdi da li se određene osobine (kriminalitet, inteligencija itd.) češće javljaju u istom obliku (podudarnom, konkordantnom) kod identičnih (jednojajnih, monozigotnih) blizanaca, koji imaju identične gene, jer nastaju iz jedne jajne ćelije; ili kod neidentičnih (dvojajnih, dizigotnih) blizanaca, koji imaju različite gene, jer nastaju iz posebnih jajnih ćelija. Polazilo se od toga da jednojajni blizanci pružaju mogućnost za ispitivanje odnosa uticaj a nasleđa i sredine zbog toga što kod njih ne postoje nasledne razlike. Istraživanja "kriminalnih blizanaca" nisu mogla da dokažu da se kriminalitet nasleđuje, već su samo potvrdila da nasleđe vrši određen uticaj na čovekovo ponašanje uz sadejstvo sredine. Rezultati istraživanja su pokazali da oko 2/3 jednojajnih blizanaca ima podudarno kriminalno ponašanje i oko 1/3 dvojajnih blizanaca, što znači daje faktor jednojajnog rođenja i nasleđa od daleko manjeg značaja nego kasniji uticaji na formiranje ličnosti. 90. Psihopatološke teorije Psihopatološke teorije u kriminologiji nastale su iz više razloga: 1. kao rezultat prodora medicinske, posebno psihijatrijske misli u kriminologiju; 2. usled neizvesnosti i neodređenosti granice između duševno zdravog i duševno bolesnog; 3. postojanja nedostatka osećanja krivice kod velikog broja kriminalaca, što su psihijatri odredili kao simptom defektne ličnosti; 4. postojanja duševno bolesnih lica među izvršiocima krivičnih dela. Tokom 19. veka lekari su pokušali da stvore teoriju po kojoj zločin nastaje usled mentalne abnormalnosti, odnosno patologije psihe. Psihopatološke teorije imaju zajedničkih karakteristika sa raznim biološkim i antropološkim objašnjenjima, a i u okviru psihoanalitičkog pravca postoje koncepcije prema kojima doživljaji iz ranog 73
detinjstva mogu izazvati duševne poremećaje ili prema kojima takvi doživljaji jednim posrednim putem mogu dovesti do kasnijeg kriminalnog ponašanja. Treba spomenuti i shvatanja nastala u okviru tzv. "patološke psihologije", čijem su razvoju naročito doprineli radovi filozofa Riboa, preneta u kriminologiju, prema kojima svi konflikti sa zakonima koji regulišu život u društvu uključuju nenormalnost. Tako se u oblasti. kriminalno psihološke prakse pojavljuju tri kategorije: l.nenormalni pojedinci postavljeni u nenormalne situacije, 2. nenormalni pojedinci postavljeni u normalne situacije, 3. normalni pojedinci stavljeni u nenormalne situacije. Psihopatološke teorije su uglavnom pružile zastarela i neprihvatljiva objašnjenja o nastanku kriminaliteta. Mnoga istraživanja su pokazala da se delinkventna lica mentalno i emocionalno ne razlikuju od nedelinkvenata i da je među izvršiocima krivičnih dela veći broj onih koji nemaju duševne poremećaje, ne boluju od duševnih obolenja i da čak postojeća duševna bolest kod jednog lica ne mora u konkretnom slučaju da bude uzrok krimnalnog ponašanja. Sem toga, psihopatološke teorije ne posmatraju mentalnu patologiju kao društvenu bolest koja se manifestuje kao bolest pojedinih lica. Ipak, to ne znači da treba sasvim odbaciti činjenicu da mentalna obolenja i poremećaji u mentalnom životu imaju kao kriminogeni faktor znatnu, čak nekad i presudnu ulogu. Prema tome, veza između mentalnih obolenja (funkcionalnih psihoza: šizofrenije, paranoje, manično-depresivne psihoze i nekih organskih psihoza,. posebno porođajne) i mentalnih poremećaja (mentalnih defektnosti, neuroza, psihopatija) postoji u onim slučajevima kada su priroda obolenja i okolnosti spoljašnje sredine takvi da dovedu do zločina. 91. Teorija inteligencije Teorija inteligencije kao jedna od psiholoških teorija sagledava uzroke kriminalnog ponašanja u niskoj inteligenciji. Početkom 20. veka pojavila se koncepcija o tzv. "slaboumnom prestupniku" zasnovana na učenju o nasleđivanju mentalne inferiornosti i, u to vreme rasprostranjenom, psihološkom testiranju intelektualnih sposobnosti. Profesor Univerziteta u Ohaju Godar, koji je istraživao nasleđivanje kriminalnih dispozicija, u radovima "Slaboumnost, njeni uzroci i posledice", "Prestupnik imbecil" i "Sposobnosti čoveka i novo intelektualnog razvoja", razradio je teoriju o slaboumnom prestupniku. Godar je smatrao daje svako slaboumno lice potencijalni prestupnik i da je najvažniji uzrok prestupništva nivo inteligencije, tačnije niska inteligenicja. Stepen intelektualne razvijenosti utvrđivan je po metodu Bine-Simona i ustanovljeno je da se većina prestupnika nalazi na intelektualnom nivou deteta od 10-12 godina, odnosno da su većina debili. Pristalice teorije o niskoj inteligenciji kao faktoru kriminalnog ponasanja istraživali su i uzajamnu zavisnost inteligencije i recidivizma. Gilin isticao je da svako istraživanje recidivizma pokazuje povećanje ponavljanja prestupa sa smanjenjem stepena inteligencije. Nasuprot ovom autoru, Hartman došao je do zaključka da recidivisti imaju viši stepen inteligencije od primarnih prestupnika. Rad Fuksa i Kajeta : "O umnom razvoju vojnika prestupnika" trebalo je da dokaže da prestupnike među vojnicima karakteriše mnogo niži nivo inteligencije u odnosu na ostale vojnike. Sem toga, utvrđeno je da je nivo inteligencije niži kod izvršilaca nasilnih krivičnih dela od oni koji su vršili prevare. Mek Kord i saradnici su 1959. posmatrali razlike između inteligencije delinkvenata i nedelinkvenata i utvrdili da nema značajno većeg broja delinkvenata sa niskom inteligencijom od nedelinkvenata niske inteligencije, a da visoka inteligencija može sprečiti delinkvente da dospeju u popravne institucije. Veći broj istraživanja uticaja niske inteligencije na kriminalno ponašanje odnosi se na maloletničku delinkvenciju. Bračni par Gluk došao je do zaključka da maloletni delinkventi imaju niži nivo inteligencije od maloletnika nedelinkvenata. Gibson i Vest 1970. u svom istraživanju konstatovali su da dečaci prvi put osuđivani pre četrnaeste godine imaju znatno slabije rezultate na verbalnim i neverbalnim testovima i da sa povećanjem uzrasta u kome je ispitanik prvi put osuđivan, nestaju razlike u pogledu nivoa inteigencije. Teoriju inteligencije najviše su osporavali i kritikovali sociološki orijentisani kriminolozi. Oni su ukazivali na niz nedostataka ove teorije: 1. istraživanja o povezanosti inteligencije i kriminaliteta zasnivaju se na veoma malom broju ispitanih slučajeva, pa se zaključci ne potvrđuju pri primeni na veće grupe delinkvenata; 2. retko se primenjuju kontrolne grupe; 3. uporedno proučavanje inteligencije delinkvenata i nedelinkvenata nije pružilo dokaze za bilo kakve suštinske razlike; 4. psihološki testovi koji se koriste za merenje stepena inteligencije u suštini ne određuju umne sposobnosti, već stepen pismenosti, znanja, informisanosti, što je u direktnoj vezi sa pripadnošću određenoj socijalnoj klasi; 5. pojedina istraživanja o odnosu inteligencije i kriminaliteta međusobno su suprotna; 6. delinkventi se 74
posmatraju kao posebna kategorija ljudi koja se razlikuje od onih koji poštuju zakon, pri čemu se delinkvencija posmatra kao izraz određenih svojstava pojedinaca, a ne kao socijalna pojava, posledica socijalnih uzroka. Medutim, uticaj inteligencije na kriminalno ponašanje, ne može se sasvim osporiti niti se može sasvim zanemariti značaj istraživanja inteligencije delinkvenata prilikom sagledavanja uzročnosti njihovog kriminalnog ponašanja. Intelektualni nivo delinkvenata može biti od određenog značaja za kriminalno ponašanje i neophodno ga je utvrditi prilikom sagledavanja endogenih faktora kriminalnog ponašanja i prilikom sprovođenja principa individualizacije u procesu prevaspitanja i resocijalizacije u vaspitno-popravnim i kazneno-popravnim ustanovama. 92. Teorija frustracije U opštoj psihologiji frustracija se najčešće definiše kao sprečavanje, osujećenje zadovoljenja motiva. Psihološko stanje u kome se nalazi pojedinac kada nešto sprečava zadovoljenje njegovih motiva naziva se frustraciona situacija. Smatra se da do frustracija dolazi usled delovanja objektivnih, fizičkih faktora (nema hrane da bismo zadovoljili glad; spremili smo se da pođemo u šetnju a pokvarilo se vreme i sl.), smetnji socijalne prirode, osobina same ličnosti (nesposobnost ličnosti da postigne postavljeni cilj) i sukoba raznih motiva u čoveku. U frustracionoj situaciji ljudi se različito ponašaju: kod nekih dolazi do ljutnje, besa i agresije (destruktivne frustracije), a kod drugih do pojačanih napora da drugim načinima zadovoljenja motiva dođu do cilja (konstruktivne frustracije). Ističe se da su značenje koje frustracija ima za neku osobu i karakter te osobe presudni za delovanje frustracije u destruktivnom ili konstruktivnom pravcu. Teorija frustracije polazi od toga da kriminalno ponašanje nastaje usled frustracije. Agresija u obliku kriminalnog ponašanja javlja se kao neposredna reakcija na frustraciju. Lica koja karakteriše agresivnost brzo prelaze u akciju, bez razmišljanja i proveravanja, nije im svojstven nijedan sistem vrednosti, ne kaju se za učinjeno delo i imaju "snižen prag tolerancije na frustraciju", tj. zbog frustracije agresivno reaguju na najmanji podsticaj sa strane. U literaturi se ističe da frustracije mogu da nastanu tokom celog života, od rođenja do smrti, ali one koje nastanu u ranoj mladosti kao izraz traumatičnih situacija u porodici, najsnažnije deluju i povezane su sa težim oblicima kriminalnog ponašanja. Na primer, deca koja zive u deficijentnim porodicama ili porodicama sa lošim porodičnim odnosima, lišena su roditeljske brige, nežnosti i ljubavi, pa nemaju prilike da se pozitivno identifikuju sa roditeljima i razviju odbrambeni mehanizam prihvatajući pozitivne sisteme vrednosti. Takva deca su veoma osetljiva i sklona raznim oblicima devijantnog ponašanja i agresivnog reagovanja. Teži oblici prestupništva, prema teoriji frustracije, nastaju u onim slučajevima kada, pored frustracija iz detinjstva i mladosti, nastupe druge frustracije, i dođe do njihovog kumuliranja i fiksiranja devijantnog ponašanja. Negativna posledica frustracijc, sem agresivnosti,.može da bude dezorganizovano ponašanje, kada se gube složeniji i finiji načini reagovanja, pa reagovanje u frustracionoj situaciji postaje nerealistično i kruto. Može da se javi i anksioznost, osećanje nespokojstva, nesigurnosti, teskobe, strepnje, neodređenosti i straha. Anksioznost i agresivnost međusobno su povezani i uzajamno se pojačavaju. Osećanje nesigurnosti izaziva anksioznost a, s druge strane, zbog toga što sopstvenu agresivnost doživljavamo kao suprotnu društvenom moralu ili što se plašimo da će izazvati tudu agresivnost prema nama, agresivnost dovodi do anksioznosti. Prema teoriji frustracione agresije "pojava agresivnog ponasanja uvek pretpostavlja postojanje frustracije i obmuto, postojanje frustracije uvek vodi nekoj vrsti agresije". Teorijom frustracije se tako može objasniti kriminalitet donjih slojeva, koji zbog reakcije na nezadovoljstvo vrše imovinska i druga krivična dela. Teorija frustracije sadrži izvesne racionalne elemente proverene empirijskim istraživanjima. Ona može korisno da posluži objašnjenju kriminalnog ponašanja, jer kriminalno ponašanje može da nastane usled agresije koja je posledica frustracije. Međutim, teorijom frustracije se ne može objasniti kriminalitet kao društvena pojava, niti svi slučajevi kriminalnog ponasanja (maloletnička delinkvencija, mali obim kriminaliteta invalida, koji su zbog svojih fizičkih nedostataka najčešće frustrirane osobe, ali sa neznatno ispoljenom agresijom i kriminalnim ponašanjem). 93. Psihoanalitička teorija Sigmunda Frojda Psihoanalitička teorija u kriminologiji smatra se jednom od psiholoških teorija koja vodi poreklo iz shvatanja austrijskog psihijatra Sigmunda Frojda i njegove psihoanalitičke škole. U svojim 75
čuvenim delima: "Uvod u psihoanalizu", "Psihopatologija svakodnevnog života", "O seksualnoj teoriji. Totem i tabu", "Tumačenje snova" itd. Frojd je izložio osnovne postavke psihoanalitičke teorije nastale na čvrstim temeljima biološke koncepcije čoveka i sveta. Psihoanalitička teorija je počela da se razvija u poslednjoj deceniji XIX veka, imala je veliki broj različitih varijanti i koncepcija, a njen razvoj se može pratiti i kroz shvatanja Frojdovih sledbenika. Reč "psihoanaliza", prema Frojdu, označava tri pojave: skup određenih psiholoških saznanja; metod kojim se proučavaju duševni procesi i tehnika lečenja neurotičnih smetnji zasnovana na određenoj istraživačkoj metodi. Za kriminologiju su prva dva značenja prvenstveno važna. Iz mnoštva složenih psihoanalitičkih shvatanja mogu se izdvojiti kao osnovna: učenje o nesvesnom i nagonskom kod čoveka; podela psihičke ličnosti čoveka na tri glavna sistema id, ego i superego; objašnjenje porekla zločina i kazne i zločinca iz osećanja krivice; povezanost kriminalnog ponašanja sa duševnim konfliktima, napetostima ili nedostacima u razvitku psihičkog aparata. Psihoanalitička objašnjenja kriminaliteta nalaze se u stalnom razvoju, ona nisu ni konačna ni jednoobrazna. Stalno su izložena kritici samih psihoanalitičara, koji nastoje da svoju doktrinu unaprede i dopune novim shvatanjima, ali i kritici protivnika psihoanalitičkih objašnjenja. Frojdovo prvo sistematsko i empiričko izučavanje nesvesnog, njegovo otkriće da čovek nije gospodar samoga sebe u onoj meri u kojoj veruje da to jeste, da je oblast njegovog svesnog života skučenija od oblasti nesvesnog, izazvali su žestoku reakciju "uvređenog" čovečanstva opsednutog idejom o sopstvenoj svemoći i vladanju nad sobom i prirodom. Psihoanalitičkoj teoriji je najviše zamerana jednostranost u objašnjenjima i nastojanje da postane opšta ideologija ili opšti pogled na svet. Kritikovali su je marksistički orijentisani psiholozi i filozofi, pristalice američke kulturalističke škole , antropolozi dr. Ipak, psihoanalitička objašnjenja kriminaliteta imaju određenu vrednost, kao i ostale teorije u kriminologiji i ta vrednost se meri mogućnostima praktične primene psihoanalitičkih objašnjenja. 94. Doprinos Frojdovih shvatanja kriminologiji Frojdov doprinos kriminologiji ne može se danas dovoljno tačno odrediti, jer su i psihoanaliza i kriminologija u stalnom i živom razvoju. Prodiranje psihoanalize u kriminologiju sve je veće, pa se pojavljuju i psihoanalitički kriminološki sistemi. Mnoga pitanja još uvek se raspravljaju ali je sigurno da će vremenom Frojdov doprinos biti smatran sve značajnijim. Frojd nije posebno proučavao problem kriminaliteta, već agresivnost uopšte, ali je izložio izvesne koncepcije koje su u neposrednoj vezi sa značajnim pitanjima kriminologije. Od koncepcija koje se odnose na kriminologiju, treba spomenuti: 1. učenje o nesvesnom i nagonskom kod čoveka; Za razliku od starije psihologije, koja je uglavnom proučavala čovekovu svest, Frojd je izložio učenje prema kome se veliki deo čovekovog života odvija u domenu nesvesnog. Nesvesno kod čoveka, koje nije bilo sasvim nepoznato pre Frojda, Frojd je otkrio na osnovu ispitivanja izvesnih psihičkih poremećaja (histerije). Došao je do zaključka da se u oblasti nesvesnog odvijaju psihička zbivanja u kojima svest uopšte ne učestvuje ili učestvuje u neznatnoj meri, pa doživljaji iz domena nesvesnog, koji su postali nepristupačni i zaboravljeni deluju na svesni psihički život. Upoređujući čovekov psihički život sa ledenom santom koja plovi okeanom, pri čemu je njen vidljivi deo (svesni deo) iznad površine vode, daleko manji od onog dela koji se ne vidi ispod površine vode (nesvesni deo), Frojd je izazvao burnu reakcija. Tvrdio je da je čovekovo ponašanje izraz nesvesnih psiholoških sila i nagona, pre svega seksualnih nagona i težnji (libido, seksualnost) i kompleksa na osnovu kojih nastaju razni konflikti. U kasnijem razvoju svog učenja Frojd se sve više bavio problemom agresije i čovekovih antisocijalnih i destruktivnih težnji izraženih naročito u pojedinim životnim situacijama, kada spoljašnja kontrola oslabi, a unutrašnja još nije dovoljno razvijena. Došao je do zaključka da nagoni, pre svega seksualni nagon, kod čoveka mogu da dožive potiskivanje usled moralnih zabrana, preokretanje u suprotno, okretanje protiv sopstvene ličnosti 2. podela psihičke ličnosti na tri glavna sistema; Frojd je podelio psihičku ličnost čoveka na tri glavna sistema: Id, Ego i Superego, između kojih postoji dinamičko međudejstvo čiji je ishod čovekovo ponašanje. Id (ono) je najniža i najosnovnija komponenta ili faza u razvoju čovekove ličnosti. Kao duboki rezervoar instinkata, izvor biloških nagona, on postoji pri rođenju u neizdiferenciranoj formi i traje sve do smrti. Čovek ga nije svestan i zato se naziva "nesvesno". Ubrzo posle rođenja dete počinje da razvija svest o svetu, uključujući ljude, razvija svest o sebi kao stvari drukčijoj od okoline, ali na koju okolina utiče. Tako se razvija druga komponenta ličnosti 76
Ego (Ja). Putem Ega Id pokušava da zadovolji svoje potrebe, ličnost je nesocijalizovana i dete u svom sebičnom traženju zadovoljenja postupa slično kriminalcu uzima i ne oseća potrebu ili dužnost da daje. Preko kazne uči šta je nedopušteno, a preko nagrade šta je dopušteno. Ličnost se nalazi na kritičnoj tački može da nauči da prihvati pravila okoline ili da izabere sopstveni pravac. Ako Ego prihvati pravila okoline i unese ih u svest, razvija se treća komponenta ličnosti Superego (Nad ja). Superego se formira u adolescenciji i predstavlja čovekovu savest; on je rezultat učenja, kojim osoba usvaja etičke vrednosti i imperative. Superego je uslov da se postupa prema društvenim pravilima. Postupajući prema društvenim pravilima, Ego nastoji da napusti "starog gospodara" I da i postane sluga "novog gospodara" Superega. Id reaguje sve jače, traži puteve da izbegne kontroli, a Ego ga ućutkuje mehanizmon zvanim potiskivanje. Kada Id ipak uspe da se probije, dolazi do nekontrolisanog ponašanja. Podela psihičke ličnosti na Id, Ego i Superego uticala je da se u okviru psihoanaliltičke teorije u kriminologiji agresivni nagon kod čoveka ne smatra stečenim, već urođenim, sadržanim već u analno-sadističkoj fazi razvoja deteta. Agresija, koja se pojavljuje u ranom detinjstvu, ne mora da bude uvek patološka i destruktivna, ali u kasnijem razvoju čoveka, kod odrasle ličnosti vremenom može da se pretvori u destruktivno i kriminalno ponašanje. 3. poreklo društvenih institucija-totem i tabu; Frojd je pokušao da objasni poreklo ljudskih grupa i poreklo društvenih institucija. Pod uticajem Frezerovog antropološkog materijala, teorije totema Robertsona Smita i Darvinovog učenja o prahordama, koje su bile homogene, jer ih je na okupu držala vlast oca-tiranina, Frojd je prvi put izjavio da čovek vodi poreklo od neke niže životinjske vrste. Frojd je dalje razradio Darvinovu teoriju o prahordi objašnjavajući da su se sinovi pobunili protiv oca tiranina i njegove dominacije nad svim ženama u prahordi, ubili su ga i pojeli. Praotac je bio uzor koga su voleli i divili mu se, ali istovremeno predmet zavisti i mržnje zbog nesumnjive dominacije i zbog toga što je bio na putu ispunjenja njihovih želja za vlašću i ispunjenja seksualnih zahteva. Time što su ga pojeli, sinovi su postigli identifikaciju sa njim, svako od njih je dobio deo njegove snage. U obliku kajanja javilo se saznanje krivice. Mrtav otac je postajao jači nego što je bio za života. Sinovi su opozvali svoje delo time što su oglasili zabranjenim ubijanje očeve zamene totema i odrekli se njegovih plodova ograđujući se oslobođenih žena. Tako je Frojd, objašnjavajući poreklo društvenih institucija, ukazo na dva najstarija zločina: ubistvo oca i rodoskrnavljenje (incest). O njima Frojd govori kao o tabuima totemizma izvedenim iz osećanja krivice sinova i potisnutih želja Edipovog kompleksa. 4. zločinac iz osećaja krivice; Za kriminološka izučavanja naročito je značajan Frojdov opis zločinca iz osećanja krivice. Slučajevi pacijenata-mladića koji su vršili različita krivična dela (krade, prevare, paljevine) uticali su na Frojda da počne da ispituje da li do toga dolazi usled slabosti moralnih prepreka toga uzrasta ili iz drugih razloga. Primenom psihoanalize kao tehnike lečenja, došao je do zaključka da su krivična dela izvršena zato što su zabranjena i što je sa njihovim izvršenjem bilo povezano duševno olakšanje za učinioca. Mladići su patili od pritiskajućeg osećanja krivice i, kada bi izvršili prestup, nastupilo bi olakšanje i pritisak osećanja krivice bio bi ublažen. Prema tome, osećanje krivice je postojalo pre izvršenja zločina i zločin je nastao kao rezultat osećanja krivice. Za Frojda je osećanje krivice bilo nepoznatog porekla, pa je analitičkim radom nastojao da otkrije izvor čovekovog osećanja krivice, koji, po mišljenju Frojda, ima veliki uticaj na vršenje zločina. Došao je do zaključka da "konačno osećanje krivice potice iz Edipovog kompleksa" i da je ono reakcija na dve velike zločinačke namere: da se ubije otac i polno opšti sa majkom. Deca su "nevaljala" da bi izazvala kaznu, posle kažnjavanja su umirena i zadovoljna. Kod većine odraslih zločinaca (treba odvojiti one koji zločin vrše bez osećanja krivice ili smatraju da je njihova borba sa društvom opravdana ili nemaju moralne kočnice), motiv zločina bi morao da bude u opisanom osećanju krivice. Tako je ukazao na jedan poseban zločinački tip, otkrio uzroke kriminaliteta vezane za osećanje krivice, a kazni dao novi psihološki osnov. 5. teorija simbolizma i objašnjenje omaški. Teorija simbolizma izložena je u okviru opšteg psihoanaliltičkog učenja Frojda i drugih psihoanalitičara. Za kriminologiju je ona značajna prilikom objašnjavanja nekih krivičnih dela. Prema teoriji simbolizma svaka stvar, radnja ili osoba mogu da imaju nesvesnu simboličku vrednost i da predstavljaju nešto drugo što bitno može da utiče na značenje pojedinih zločina. Ukradena stvar može da predstavlja neuzvraćenu ljubav, a povređena osoba nekog drugog koga je izvršilac u stvari želeo da povredi i sl.
77
Frojd je smatrao da do omaški (zaboravljanje reči, imena, greške u govoru, pisanju, čitanju) ne dolazi slučajno, već one imaju dublje značenje. Putem psiho- analitičkog ispitivanja može se utvrditi da su pojedine omaške dobro motivisane. Ovo Frojdovo shvatanje može se koristiti prilikom objašnjenja krivičnih dela izvršenih iz nehata. 95. Kartografska ili geografska škola Početkom 19. veka nastale su prve demografske i društvene statistike. Njihova pojava izazvala je veliko interesovanje naučnika u evropskim zemljama. Među prvim naučnicima koji su analizirali te statistike bili su francuski advokat i profesor prava Geri i belgijski astronom i matematičar Ketle, predstavnici kartografske, odnosno geografske škole. Ketle i Geri su radili na analizi prvih krivičnih statistika u Francuskoj koje su se odnosile na period 1826-1830. i o tome napisali i objavili radove koji im daju za pravo da se smatraju osnivačima jedne nove naučne discipline koju su oni sami različito nazivali: socijalna fizika ili moralna statistika. Cilj ove discipline bio je da, na osnovu analize zvaničnih statistika, ustanovljava zakonitost i karakteristike raznih društvenih pojava: brakova, samoubistava, siromaštva i, između ostalog, kriminaliteta. Ovi autori su utvrdili, na primer, da ukupan broj krivičnih dela u pojedinim zemljama godinama ostaje isti ili se samo neznatno menja.To ih je dovelo do zaključka da je kriminalitet društvena pojava s obzirom na to da bi, ukoliko bi zavisio od osobina pojedinaca, obim kriminaliteta morao u većoj meri varirati. Ketle i Geri su ispitivali uticaje raznih prirodnih, demografskih i društvenih faktora na kriminalitet i na osnovu dobijenih rezultata izrađivali su karte iz kojih su se mogle videti razlike u učestalosti kriminaliteta u pojedinim zemljama i regionima. Otuda za njih naziv kartografi, a za njihovo učenje kartografska škola. S obzirom na to da su rezultati do kojih su došli pokazivali postojanje razlika u javljanju kriminaliteta vezano za različita geografska područja, oni se nekada nazivaju i pripadnicima geografske škole. Naime, utvrdiviši da se krivična dela protiv imovine javljaju češće u sevemim krajevima i u hladnim godišnjim dobima, a krivična dela protiv ličnosti u južnim krajevima i u toku toplih godišnjih doba, Ketle je formulisao svoj "termički zakon delinkvencije, po kome klima određuje prirodu kriminaliteta u svakoj zemlji." U početku se smatralo da ove razlike treba objašnjavati razlikama u temperamentu između strasnih i na svađu uvek spremnih južnjaka i hladnokrvnih i pribranijih severnjaka da bi se kasnije one pripisale delovanju društvenih činilaca: religiji, demografskoj strukturi i ekonomskim uslovima. Pripadnici kartografske škole su, od svih faktora koji su dovodeni u vezu sa kriminalitetom, najviše istraživali delovanje ekonomskih uslova. Istraživali su broj krađa u rodnim i nerodnim godinama, ispitivali ekonomski status kriminalaca, poredili su kriminalitet u siromašnim i bogatim regionima, a posebno često vršili su poređenje cena žita i drugih namirnica sa brojem krivičnih dela u dužim vremenskim periodima. Rezultati tih istraživanja pokazali su da se sa porastom cena namirnica povećava imovinski kriminalitet, a opada kriminalitet protiv ličnosti. Sa svojim "klimatskim" istraživanjima kartografska škola se smatra pretečom modernih ekoloških teorija dok je uočavanje društvenih uzroka kriminaliteta od strane njenih predstavnika utrlo put sociološkom objašnjenju kriminaliteta. Medutim, njihov osnovni nedostatak jeste potpuno ignorisanje proučavanja uticaja ličnosti delinkventa i traženja uzroka kriminaliteta u njoj. 96. Učenje socijalista Još prvi socijalisti, takozvani utopisti, bavili su se pitanjima uzroka kriminaliteta. Oni su smatrali da se ljudski karakter formira isključivo pod uticajem društvene sredine pa su samim tim smatrali da se uzroci svih ljudskih poroka i mana nalaze u društvu. Prema shvatanju socijalista, nejednakost koja postoji među ljudima nije biološki, već socijalno uslovljena. Ukidanjem privatne svojine, drugačijom organizacijom braka i porodice, sistema obrazovanja i sl. nejednakosti među ljudima mogu biti ukinute pa samim tim i kriminalitet može nestati. Iz ovakvog shvatanja proisteklo je i mišljenje socijalista da u socijalističkom društvu neće biti kriminaliteta ni drugih oblika devijantnog ponašanja. Dosledan svom shvatanju uzroka kriminaliteta, engleski socijalist Robert Oven osnovao je jednu komunu - koloniju koja je bila uređena na socijalističkim principima i u kojoj u periodu od 20 godina nije zabeleženo nijedno krivično delo. Ovu koloniju kasniji socijalisti nazvali su "pravom laboratorijom kriminalne sociologije", a odsustvo kriminaliteta u njoj navodili su kao eksperimentalni dokaz teorije o socijalnoj uslovljenosti devijantnih pojava.
78
Socijalisti su se slagali u potpunosti sa Ketleom u pogledu ocene da sva odgovornost za kriminalitet leži na društvu, pri čemu su se posebno interesovali za rezultate kartografskih studija o uticaju ekonomskih uslova na kriminalitet. I sami socijalisti bavili su se ispitivanjem odnosa ekonomskih uslova i kriminaliteta. Mnogi od njih, na primer, istraživali su odnos između troškova života i kriminaliteta. Socijalisti su kriminalitet izučavali i šire i to: kao deo svakodnevnice industrijskih radnika; kao primitivni oblik klasne borbe i kao logičnu posledicu sveopšteg egoizma koji je pretpostavka i posledica kapitalističke konkurencije. 97. Teorija učenja i imitacije Gabrijela Tarda Teoriju učenja i imitacije kreirao je francuski kriminolog Gabriel Tard. Svoju teoriju kriminaliteta Tard je smestio u jedan širi koncept prema kome društveni odnosi nisu ništa drugo do odnosi među pojedincima u čijoj osnovi leži imitacija. Svako se ponaša u skladu sa običajima koje usvaja sredina u kojoj živi. Primenjeno na kriminalitet, kada neko krade ili ubija on zapravo imitira druge koji to isto čine. Tard smatra da se oponašanje u slučaju kriminaliteta "manifestuje u formi međusobnog sukobljavanja, prelivanja i smenjivanja mode i navike - zločin se javlja najpre kao moda, koja prelazi u naviku, da se oponašanje razvija sa tendencijom stalnog proširivanja od viših ka nižim niži oponašaju više." Iako je ukazivao na društvenu uslovljenost kriminaliteta, Tard je primenivši zakon imitacije u objašnjenje kriminaliteta uneo i značajnu psihološku orijentaciju. Naime, imitacija, iako ima društvene dimenzije, u osnovi je zasnovana na psihičkim funkcijama navike i memorije. Takođe, psihološka orijenatacija u teoriji Tarda došla je do izražaja i prilikom klasifikacije delinkvenata i, posebno, u njegovim raspravama o profesionalnim kriminalcima. Tard, naime, smatra da kriminalac uči svoj zanat vežbanjem i druženjem sa drugim licima. Kao dokaze za to on navodi specifični način izražavanja (argo), običaj tetoviranja i udruživanja profesionalnih kriminalaca. Tard je razvio i svoju teoriju moralne odgovomosti za izvršena krivična dela koja je, takođe, psihološki determinisana. Po toj teoriji osnovu za određivanje odgovomosti za izvršeno krivično delo treba da predstavlja stanje ličnosti delinkventa koje se izražava u stanju njenih mogućnosti shvatanja i sećanja društvenih obaveza i u stepenu njene društvene prilagođenosti. Prema Tardu, odgovomo je, dakle, samo ono lice čije je sećanje na društvene i moralne obaveze normalno i stabilno i koje je prilagođeno određenoj sredini. Očito je daje Tard nastojao da spoji sociološko i psihološko objašnjenje kriminaliteta, pa se njegova teorija zato i naziva sociopsihološkom. Tardova teorija imala je uticaja na neke savremene sociološke teorije, posebno na teorije o kriminalizaciji i o učenju kriminalnog ponašanja. 98. Dirkemovo sociološko objašnjenje kriminaliteta (anomija, definicija kriminaliteta, normalnost i korisnost kriminaliteta, samoubistva) Emil Dirkem izneo je svoje shvatanje kriminaliteta u radovima posvećenim opštim pitanjima sociologije kao i u radovima posvećenim pojedinim pitanjima socijalne patologije. Najpoznatiji Dirkemovi radovi u kojima je analizirao pitanja vezana za kriminalitet i socijalnu patologiju su: "Samoubistvo", "O podeli društvenog rada" i "Pravila sociološke metode". Dirkemovo shvatanje kriminaliteta u tesnoj je vezi sa njegovim shvatanjem suštine društvenog života. Prema Dirkemu, naime, bitnu karakteristiku društvenog života predstavlja moralno jedinstvo članova društva, tj. zajednička, kolektivna svest. Društvo je iznad pojedinca jer kolektivna svest određuje pojedinačnu i jer je društvo moralno superiomije od pojedinca. Po svojoj prirodi pojedinac je sebičan, a njegova pohlepa može se zauzdati samo ukoliko se on podvrgne društvu i njegovim moralnim zakonima. Drugim rečima, dobar čovek je onaj koji se ponaša u skladu sa zahtevima društva dok se krivičnim delima vređa kolektivna svest koju izražava zakonodavac kroz inkrimlnisanje nedozvoljenih ponašanja. Za objašnjenje kriminaliteta i društvenih devijacija uopšte najvažnije su sledeće Dirkemove koncepije: razlikovanje normalnih od patoloških dmštvenih pojava i teorija anomije. Prema mišljenju Dirkema, granica između normalnih i patoloških društvenih pojavaje relativna. Normalnost, odnosno patološki karakter jedne društvene pojave ne može se odrediti po sebi ni za večita vremena, već samo imajući u vidu odredeni tip društva i određenu razvojnu fazu kroz koju to društvo prolazi. Sa tim u skladu, Dirkem je utvrdio dva kriterijuma za razlikovanje normalnih i patoloških pojava: normalno je ono što je tipično ili prosečno za određeni tip društva i njegovu razvojnu fazu, a što je istovremeno i povezano sa određenim tipom društvenog života. To zapravo znači da će se jedna 79
društvena pojava smatrati normalnom ne samo kada je ona statistički najraširenija u određenom tipu društva već je potrebno da ona istovremeno predstavlja prirodan, sastavni deo tog tipa društva. Ukoliko nije zadovoljen drugi kriterijum, posmatrana pojava će se smatrati patološkom iako je prosečna za dato drustvo. Dirkem je smatrao da određena količina kriminaliteta ima pozitivnu funkciju, a tek kada mu je stopa neobično visoka on postaje disfunkcionalan. Dirkem je izveo zaključak o njegovoj korisnosti sa aspekta društvenog razvoja. Po njegovom mišljenju, ukoliko bi u jednom društvu postojala iznivelisana i čvrsta kolektivna osećanja pa ne bi bilo kriminaliteta, to bi ukazivalo na njegovu čvrstu strukturu nesposobnu za promene i stvaralački razvoj. Od posebnog značaja za objašnjenje kriminaliteta je Dirkemova teorija anomije. Anomija je reč grčkog porekla i bukvalno prevedena znači bezakonje (anomos = bez zakona). Upotrebljavatia je u Engleskoj u 16. veku radi označavanja "uslova koji dovode do nereda, sumnje i sveopšte zavisnosti". U 18. veku ovaj termin je izašao iz upotrebe da bi ga Dirkem ponovo upotrebio tako da se i danas najčešće vezuje za njegovo ime. U svom radu o samoubistvu Dirkem pod anomijom podrazumeva nedostatak normi koje obezbeđuju kontrolu prirodno neograničenih potreba i aspiracija pojedinaca. Radi se zapravo o stanjima društvene poremećenosti za koja je karakteristično da društvo nije u stanju da upravlja "apetitima" pojedinaca. Drugim rečima, u stabilnom društvu različiti slojevi ili klase pružaju svojim članovima definicije onoga što oni mogu legitimno očekivati.Svako zna gde mu je mesto i šta od života može očekivati. Na taj način stabilno draštvo pruža svojim članovima modele legitimnih aspiracija koji služe kao granica njihovim težnjama. Stanje anomije nastaje onda kada društvo više nije u stanju da svojim članovima utvrdi granice legitimnih aspiracija. Stanje anomije se javlja u trenucima društvene krize kao i u trenucima naglog ekonomskog prosperiteta. Društvene krize karakterišu se masovnim padom mogućnosti za zadovoljavanje uobičajenog nivoa potreba što ima za posledicu da frustrirani pojedinci više nemaju sredstava da zadovolje potrebe koje su se do juče smatrale normalnim. Dirkem je predvideo mogućnost da se agresivnost stvorena masovnom frustracijom može ispoljiti u povećanom broju samoubistava i ubistava. Do zaključka ove vrste on je došao na osnovu analize statističkih podataka o ubistvima i samoubistvima u većem broju zemalja u Evropi (Belgija, Francuska, Pruska, Španija, Austrija, Nemačka). Dirkem je na osnovu ove analize utvrdio da postoji istovetnost uzroka (stanje anomije) i, kao posledica toga, paralelizam u javljanju samo jedne vrste samoubistava - anomičkih samoubistava i ubistava, dok su uzroci, odnosno socijalni uslovi javljanja ostalih vrsta samoubistava različiti u odnosu na uzroke ubistava. Nažalost, Dirkem se nije bavio uticajem stanja anomije na vršenje krađa i drugih imovinskih delikata iako iz njegove teorije logično prozilazi da će frustrirani pojedinci pribeći nelegitimnim sredstvima da bi podmirili potrebe čije im je zadovoljavanje iznenada uskraćeno. 99. Objašnjenje kriminaliteta od strane Ferija i Garofala Enriko Feri, profesor krivičnog prava u Rimu i Turinu, bio je Lombrozov učenik na koga je učitelj izvršio vidan uticaj, ali koji je istovremeno uočio nedostatke njegove koncepcije i uz biološke istakao i društvene uzroke kriminaliteta. Uz Garofala smatra se jednim od glavnih predstavnika pozitivizma u kriminologiji. Njegovo najpoznatije delo nosi naziv "Kriminalna sociologija"(1885). Feri je smatrao da je kriminalno ponašanje nekog lica određeno čitavim nizom kriminogenih faktora čije delovanje je kod raznih delinkvenata na razne načine kombinovano, a na osnovu tih kombinacija moguće je izvršiti klasifikaciju delinkvenata. Istovremeno, Feri je odbacio tezu o postojanju slobodne volje pojedinca. Uzimajući u obzir razne kriminogene faktore Feri je nastojao da dođe do saznanja o tome zbog čega među licima koja su podvrgnuta jednakom uticaju društvene sredine neka postaju delinkventi, a neka ne. Pri tome, on je ukazao na tri vrste faktora: antropološki faktori, faktori fizičke sredine i faktori društvene sredine. Prema Feriju delinkvente je moguće klasifikovati u pet kategorija i to: rođeni zločinci, duševno bolesni, delinkventi iz navike, slučajni delinkventi i delinkventi iz strasti. Očito pod jakim uticajem Lombroza, on je zadržao kategoriju rođenog zločinca uz isticanje da se ne radi o licu koje je rođenjem konačno predodredeno da bude kriminalac pošto uslovi društvene sredine mogu delovati u pravcu predupredivanja njegovog kriminalnog ponasanja. Uzimajući za osnovu svoju klasifikaciju delinkvenata, Feri je ukazivao na potrebu individualizacije krivičnih sankcija, odnosno da pri kreiranju kriminalne politike treba voditi računa o 80
kojoj kategoriji delinkventa je reč. Za rođene zločince, duševno bolesne i delinkvente iz navike Feri je predlagao različite mere neutralizacije krirninalnog ponašanja, za slučajne delinkvente mere društvene readaptacije, a za delinkvente iz strasti samo naknadu izazvane štete. Feriev doprinos razvoju kriminalne politike ogleda se i u većem broju preventivnih mere čije je uvođenje predlagao: slobodna trgovina, ukidanje monopola, bolje ulično osvetljenje, kontrola rađanja, sloboda braka i razvoda, državna kontrola proizvodnje oružja i dr. Garofalo, drugi italijanski kriminolog pozitivistićkog pravca, zastupao je koncepciju "prirodnog kriminala" kojim se ugrožavaju osnovna moralna osećanja solidarnosti i poštenja koja služe kao osnova za zajednički život ljudi. Po njemu, prestupnik je lice koje karakteriše nedostatak sažaljenja i poštenja. Garofalo, dakle, odbacuje pravno shvtatanje kriminaliteta i zadržava se na "prirodnom kriminalu" koji postoji u društvu nezavisno od zakona i zakonodavca. Na toj osnovi on je smatrao da je moguće stvoriti međunarodni krivični zakonik i u tom smislu može se smatrati pretečom savremenih ideja o zaštiti ljudskih prava i u onim slučajevima kada nacionalni zakoni ne predviđaju sankcije za njihovo kršenje. Garofalo deli uzroke kriminaliteta na tri grupe. Na prvo mesto, pod očiglednim uticajem Lombroza, on stavlja uticaj biokonstiticionalnih anomalija, a na treće mesto uticaj društvenih uzroka kojima poklanja značajnu pažnju. Međutim, za razliku od Lombroza, Garofalo stavlja veći akcenat na psihološke nego na fizičke karakteristike delinkventa. S obzirom na to da je iza sebe imao sudijsku karijeru, Garofala su interesovali i praktični problemi, posebno oni koji su se odnosili na kažnjavanje delinkvenata. On je do detalja razradio teoriju kažnjavanja, baziranu na osnovnim postavkama darvinizma, po kojoj društvo treba da eliminiše one koji svojim kriminalnim ponašanjem pokazuju da se nisu adaptirali na civilizovani život. S tim u vezi, Garofalo predlaže tri načina eliminacije delinkvenata: smrt za one čije kriminalno ponašanje proizilazi iz psiholoških anomalija koje ih zauvek čine nesposobnim za društveni život; delimična eliminacija koja podrazumeva dugotrajni ili doživotni zatvor za one koji su u stanju da žive jedino na način na koji se živi u nomadskim hordama ili primitivnim plemenima, odnosno nešto blaža izolacija u poljoprivrednim kolonijama za mlađe delinkvente i one za čiju socijalnu adaptaciju ima nade; i naknada štete za one koji su izvršili krivično delo pod pritiskom izuzetnih okolnosti za koje se ne može očekovati da će se ponovo javiti. Garofalo će ostati upamćen i po tome što je prvi upotrebio termin kriminologija nazvavši tim imenom svoj rad objavljen 1885. godine. 100. Ekološka teorija Ekološka teorija o kriminalitetu razvila se u okviru ekološkog objašnjenja društvenih procesa i odnosa koje je sebi stavilo u zadatak da ispita uticaj prostora i položaja ljudi u prostoru na ljudsko ponašanje i društvene ustanove. Ekološkim objašnjenjem društvenih odnosa dominira biološka terminologija preuzeta od Darvina, neke od Dirkemovih ideja kao i interakcionistička socijalna psihologija Mida. Zbog uticaja ovog poslednjeg ova teorija se naziva još i ekološkointerakcionističkom. U okviru ekološke teorije bilo je tri vrste radova o kriminalitetu i to: radovi zasnovani na čisto ekološkim konceptima i metodima koji su pokušavali da utvrde prostornu distribuciju stopa devijantnog ponašanja u gradu; radovi u kojima su se uz pomoć etnografskih metoda izučavale grupe maloletaih delinkvenata, skitnice i razne polulegalne "devijantne" ustanove i radovi u kojima su ispitivane biografije i devijantne karijere pojedinaca i zaključivano o nastanku, prirodnom toku i prestanku devijantnog ponašanja. Za prvu grupu radova dobar su primer radovi Kliforda Soa i njegovih saradnika koji su se bavili istraživanjem distribucije devijantaih pojava u Čikagu. Na osnovu istraživanja, Kliford So je došao do zaključka da postoje područja (manje geografske celine) u kojima su stope kriminaliteta i drugih društveno devijantnih pojava vrlo visoke. Takođe, on je utvrdio da se u nekim područjima visoke stope devijacija zadržavaju veoma dugo (trideset i više godina) i to nezavisno od rasnog i etničkog sastava stanovništva. Drugim rečima, i kada se promeni rasni, odnosno etnički sastav nekog područja, to područje i dalje zadržava visoku stopu devijantnog ponašanja. Ovo otkriće Soa bilo je od posebnog značaja između ostalog i zbog toga što je njime ubedljivo osporeno stanoviše po kome se sklonost kriminalnom ponašanju vezivala za posebna svojstva određenih rasnih ili etničkih grupa. Područja u kojima su stope kriminaliteta posebno visoke Šo je nazvao "delinkventnim područjima", a njihovo postojanje objašnjavao je uz pomoć koncepta socijalne dezorganizacije pod kojom je podrazumevao slabljenje društvene kontrole u okviru lokalne zajednice do kojeg dolazi usled 81
slabljenja tradicionalnih vrednosti kao i usled mešanja kultura raznovrsnih imigrantskih grupa. So je smatrao da se delinkventne vrednosti i modeli ponašanja uče kao i sve druge vrednosti i da se prenose sa pojedinca na pojedinca i s grupe na grupu. Za drugu grupu radova iz okvira ekološke teorije dobar primer predstavljaju radovi Trašera, koji je istraživao veliki broj maloletničkih bandi. Trašer opisuje čikaška geta i manja područja u njima koja on naziva "međuprostorima" i koja odgovaraju onome što je kod Soa "delinkventno područje". Za "meduprostore" je karakteristična učestalost konflikata, slaba porodična i susedska kontrola, jednom rečju, socijalna dezorganizacija. U njima se najpre spontano stvaraju grupe dece za igru i u igri koje kasnije mogu prerasti u organizacije i na kraju u bande i to tek kada počnu izazivati neodobravanje sredine i tako razviju određenu grupnu svest. Ekološka teorija, gledano u celini, odbacila je u potpunosti pojam indivudualne patologije, smatrajući da su devijanti zdravi ljudi čije devijantno ponašanje predstavlja način prilagodavanja dezorganizovanoj društvenoj zajednici. Takvo stanovište predstavljalo je bitnu novinu u izučavanju društvenih devijacija. Međutim, orijentišući se na manje grupe i delove grada, oni se nisu bavili pitanjima globalne društvene strukture ni pitanjem distribucije društvene moći. Oni su zanemarili okolnost da se društvena konkurencija ne odvija po istim zakonima po kojima se odvija borba za opstanak među životinjama, tj. da u društvu uspeh prvenstveno zavisi od početnog položaja u društvenoj strukturi i da raspodela društvene moći nije u funkciji bioloških kvaliteta pojedinaca i grupa. Najzad, ono što se naročito može zameriti ekolozima jeste njihovo neshvatanje trajnosti i sve prisutnosti kriminaliteta u savremenom društvu kao i nekritičko priznavanje morala vladajuće klase kao jedino ispravnog nasuprot alternativnim moralima koji se smatraju štetnim. 101. Teorija diferencijalne asocijacije i identifikacije Teorija diferencijalnih asocijacija bi se bliže mogla prevesti kao teorija raznovrsnih kontakata. Saderlandova teorija daje objašnjenje kriminaliteta na dva nivoa: na nivou pojedinca i na nivou društva (grupe) i pri tome koristi tri međusobno povezana koncepta: normativni (kulturni) konflikt, diferecijalne asocijacije i diferencijalna socijalna organizacija. Na nivou pojedinca, Saderland razlikuje dve vrste naučnog objašnjenja kriminalnog ponašanja: prvo, povezano sa delovanjem faktora koji utiču na kriminalno ponašanje delujući na stvaranje određenog životnog iskustva pojedinca - istorijsko ili genetičko objašnjenje kriminalnog ponašanja i drugo, vezano za one faktore kriminalnog ponašanja koji deluju u trenutku njegovog dešavanja i koji čine kompleks na relaciji ličnost-situacija. Istorijsko ili genetičko objašnjenje kriminalnog ponašanja ili proces pomoću kojeg se stvaraju uslovi da određena osoba postane kriminalac, Saderland je izneo u 9 tačaka koje predstavljaju centralne teze teorije diferencijalne asocijacije: 1. Kriminalno ponašanje se uči. 2. Kriminalno ponašanje se uči u interakciji sa drugim licima, kroz proces komunikacije. 3. Glavni deo učenja kriminalnog ponašanja ostvaruje se u okviru primarnih grupa. 4. Učenje kriminalnog ponašanja obuhvata: tehnike vršenja krivičnih dela, koje su nekada vrlo komplikovane, a nekada vrlo jednostavne i specifično usmeravanje motiva, poriva, racionalizacija i stavova. 5. Način usmeravanja motiva se uči i zavisi od toga da li je pojedinac u kontaktu sa onima koji imaju pozitivne definicije, odnosno koji odobravaju kriminalno ponašanje ili sa onima koji imaju negativne definicije u odnosu na kriminalno ponašanje, tj. koji ga osuđuju. 6. Pojedinac postaje kriminalac zbog toga što prima više definicija koje odobravaju kriminalno ponašanje, a manje definicija koje ga osuđuju. 7. Kontakti sa onima koji odobravaju, odnosno sa onima koji osuduju kršenje normi razlikuju se po učestalosti, trajanju, značaju i intenzitetu. 8. Proces učenja kriminalnog ponasanja obuhvata sve one mehanizme koji su deo svakog učenja. 9. Iako je kriminalno ponašanje izraz opštih potreba i vrednosti, ono se ne može objašnjavati tim potrebama i vrednostima pošto je i nekriminalno ponašanje izraz tih istih potreba i vrednosti. Treba uočiti da se, prema teoriji deferencijalnih asocijacija, kriminalno ponašanje ne uči nužno u neposrednom kontaktu sa kriminalcima, već i putem čitanja knjiga, štampe ili gledanja filmova. Da bi
82
pojedinac postao devijantan potrebno je da većina definicija i modela ponašanja s kojima dolazi u kontakt odobrava ili čak nalaže kršenje normi. Medutim, Saderland je uočio da sva lica koja su izložena definicijama koje odobravaju kriminalno ponašanje ne postaju uvek delinkventi. Stoga je on svoje objašnjenje kriminalnog ponašanje diferecijalnim asocijacijama dopunio i objašnjenjem faktorima koji deluju u momentu realizacije kriminalnog ponasanja. Naime, prema Saderlandu da bi jedno lice, koje je bilo izloženo definicijama koje odobravaju kriminalno ponašanja više nego onima koje ga osuđuju, zaista postalo kriminalac potrebno je da se nađe u situaciji koja je, ne objektivno, već prema njegovoj oceni pogodna za izvršenje krivičnog dela. Iako je Saderland smatrao da je stvorio jednu opštu teoriju kriminaliteta, sam je uočio da su i proces difercijalne asocijacije i proces diferencijalne socijalne organizacije različiti za različite vrste krivičnih dela. Teoriji diferencijalnih asocijacija najviše je zamerano to što se empirijski ne može proveriti. Upravo sa ciljem da omoguće njenu empirijsku proveru mnogi kriminolozi su vršili njenu reviziju. Jedna od psihologističkih revizija teorije diferencijalnih asocijacija je "teorija diferencijalnih identifikacija". Prema toj teoriji "pojedinac se upušta u kriminalno ponašanje u onoj meri u kojoj samoga sebe identifikuje sa stvamim ili izmišljenim osobama iz čije perspektive njegovo kriminalno ponašanje izgleda prihvatljivo". Za razliku od teorije diferencijalnih asocijacija, prema ovoj teoriji potencijalni delinkvent se ne vezuje za apstraktne definicije i modele već za konkretnu ličnost, iako ona može biti izmišljena (npr. junak nekog filma). Zajedničko za obe teorije je to što se i u jednoj i u drugoj govori o "učenju" kriminalnog ponašanja. 102. Teorija kulturnog konflikta i kulturnog raskoraka Teoriju kulturnog konflikta formulisao je američki kriminolog Torston Selin. U svojoj prvobitnoj formulaciji teorija je obuhvatala razne vrste normativnog konflikta, ali se Selin posebno bavio sukobom kultura, odnosno kulturnim konfliktom. Pod kulturnim konfliktom Selin podrazumeva onaj sukob do koga dolazi kada pojedinac (ili grupa) stoji pod uticajem dveju različitih kultura. Od drugih oblika normativnog konflikta kulturni konflikt se razlikuje po tome što on podrazumeva da norme jednog kulturnog ili subkulturnog područja migriraju i dolaze u dodir s normama nekog drugog područja. Selin razlikuje tri vrste kulturnih konflikata: 1. kulturni konflikti do kojih dolazi usled dodirivanja i mešanja različitih kultura na graničnim područjima (najčešće granična područja između država ili između različitih etničkih celina u okviru jedne države); 2. kulturni konflikti usled mešanja kulturnih normi u procesu kolonizacije, odnosno pri promeni državnih granica. Tipičan primer za to jeste nametanje kolonijama od strane metropole zakona koji su u suprotnosti sa njihovim običajima (na primer, zabrana nošenja feredže, zabrana krvne osvete i sl.); 3. kulturni konflikti do kojih dolazi usled prenošenja i preplitanja kulturnih normi usled ekonomskih migracija.Tipičan primer za to jesu kulturni konflikti koji utiču na kriminalitet radnika na privremenom radu u inostranstvu. Teorija kulturnog konflikta u značajnoj meri je korišćena i u jugoslovenskoj kriminologiji i to posebno radi objašnjenja etiologije maloletničke delinkvencije brzim tempom industrijalizacije i urbanizacije. Sa teorijom kulturnog konflikta veoma je slična teorija kulturnog raskoraka. Prema ovoj teoriji, kriminalitet se javlja usled neujednačenog menjanja pojedinih delova iste kulture: jedni delovi se razvijaju brže, a drugi sporije što izaziva poremećaj ravnoteže kulturnog sistema kao celine. 103. Funkcionalistička teorija Talkot i Devis glavni su predstavnici funkcionalizma, U objašnjenju društvenih pojava funkcionalisti polaze od društvenog poretka i to tako što najpre utvrđuju postojanje društvene strukture, a zatim prelaze na razmatranje načina funkcionisanje te strukture, odnosno na analizu odnosa između različitih delova strukture i odnosa tih delova prema društvu kao celini" Naime, prema njihovom shvatanju društveni sistem se spontano održava u stanju ravnoteže pri čemu najviši nivo koji obezbeduje integraciju društvenog sistema jeste skup zajedničkih vrednosti i normi sadržanih u dominantnoj kulturi u društvu. Pretpostavka o vrednosnom konsenzusu predstavlja okosnicu funkcionalističkog shvatanja društva kao poretka." Pomoću mehanizma socijalizacije 83
zajedničke vrednosti i norme postaju deo ličnosti pojedinca. Pojedinac se, dakle, ponaša u skladu sa društvenim očekivanjima i tako održava ravnotežu u sistemu ljudskih odnosa. Funkcionalisti smatraju da se sistem kao celina uvek samo uravnotežava dok se strukturalne promene događaju samo u delovima sistema. Prema Parsonsu kriminalitet ima ulogu ugrožavanja ravnoteže društvenog sistema. Kada pređe granice tolerantnosti on može izazvati dezintegraciju društvenog sistema i tada predstavlja tipičnu disfunkcionalnu pojavu. Međutim, kada se pojave devijantne tendencije, sistem pokreće mehanizme socijalne kontrole sa ciljem da se na pojedinca utiče da odustane od devijacije i da se prikloni društvenim normama. U slučaju da se kriminalitet razvije preko granica tolerancije razloge treba tražiti u neefikasnoj društvenoj kontroli u samim odnosima među ljudima. Kada pojedinac odstupi od očekivanog ponašanja, druga osoba treba da reaguje sankcijom. Ukoliko takva sankcija nije izvesna pojedinac nije siguran kako treba da sa ponaša, a ako sankcija izostane veća će biti verovataoća da će se kriminalno ponašanje nastaviti. Osnovna zamerka koja se stavlja funkcionalistima odnosi se na odsustvo suočavanja sa društvenim problemima, odnosno zatvaranje očiju pred njima do čega ih je doveo njihov nekritički odnos prema kapitalističkom društvenom sistemu u kojem su živeli. Po njima je funkcionalno, dakle opravdano i korisno, sve, uključujući i najnegativnije društvene pojave, što doprinosi održavanju postojećeg poretka. 104. Teorija anomije Roberta Mertona Polazeći od Dirkemove kritike anomije i iznuđene podele rada, Merton je razvio svoju teoriju o kriminalitetu poznatu kao teorija anomije. Medutim, kod Mertona anomija ima šire značenje i povezuje se sa društvenom strukturom dok Dirkemovo shvatanje o stanju anomije koje dovodi do nekontrolisanog ponašanja pojedinca za Mertonovu teoriju nema većeg značaja. Po Mertonovom mišljenju, za anomiju je bitno postojanje sukoba između kulture i strukture koji se manifestuje u neusaglašenosti "kulturnih ciljeva" i "sredstava" za njihovo postizanje. Do neusaglašenosti između kulture i društvene strukture dolazi onda kada se od svih članova društva očekuje da teže ka određenim kulturnim ciljevima pri čemu su sredstva za ostvarivanje tih ciljeva nejednako dostupna različitim društvenim klasama. Ta protivurečnost između ciljeva koje propisuje kultura i stvarnih mogućnosti za njihovu realizaciju jeste stanje anomije ili, drugim rečima, stanje raspada normativnog sistema. Stanje anomije uslovljava kriminalno ponašanje naročito u okviru onih društvenih slojeva i medu onim pojedincima kod kojih je protivurečnost između ciljeva i sredstava najizrazitija." Svoje shvatanje anomije Merton je ilustrovao primerom SAD. U američkoj kulturi, po njemu, kao glavni zajednički cilj proklamovano je postizanje novčanog uspeha. S obzirom na to da taj cilj nije svima dostupan u jednakoj meri već je njegovo postizanje ograničeno stvarnim položajem pojedinca u društvenoj strukturi dolazi do tendencija kršenja normi. Pri tome, način reagovanja pojedinca na nastalu situaciju biće uslovljen njegovim položajem u društvenoj strukturi. Što je taj položaj nepovoljniji to će raskorak između ciljeva i sredstava biti veći, a reakcija kršenjem normi izvesnija. Merton je stvorio tiplogiju devijantnih ponašanja. On je izdvojio pet oblika mogućeg prilagođavanja pojedinca na stanje anomije i to: konformizam, inovacija, ritualizam, povlačenje i bunt. Od ovih pet tipova samo prvi (konformizam) ne označava devijantno ponašanje. Inovacija se karakteriše prihvatanjem ciljeva, ali ne i dozvoljenih sredstava za njihovo postizanje i u njen okvir spada kriminalitet. Ona je karakteristična za niže klase. Ritualizam se sastoji u odbacivanju ciljeva ili u napuštanju ambicija ka napredovanju uz istovremeno poštovanje normi. Ovaj tip adaptacije karakterističan je za nižu srednju klasu u kojoj se deca socijalizuju da smanjuju ambicije uz istovremeno poštovanje pravila (npr. važno je biti poslušan, ne zamerati se itd.) i obično se ne doživljava kao devijacija ili socijalni problem. Povlačenje je takav oblik adaptacije kod kojeg se odbacuju i kulturni ciljevi i dozvoljena sredstva. Ono je karakteristično za one pojedince koji su pokušali da ciljeve ostvare dozvoljenim sredstvima pa su u tome doživeli neuspeh usled čega su odbacili i ciljeve i sredstva. U ovaj oblik devijantne adaptacije Merton svrstava skitničenje, alkoholizam, narkomaniju i sl. Pod buntom Merton podrazumeva reakciju na anomično stanje koja odbacujući postojeće ciljeve i sredstva zahteva da se uspostave nove vrednosti i da se promeni društvena struktura. Odvajajući ovaj oblik devijantnog ponasanja od drugih oblika devijacija, posebno od klasičnog kriminaliteta, Merton je pravilno uočio da nije ispravno izjednačavati klasični kriminalitet i revolucionarno delovanje, iako formalno gledano, oba tipa ponašanja predstavljaju kršenje društvenih normi. 84
Mertonova teorija nije u stanju da objasni sve vrste kriminaliteta iz prostog razloga što se sva krivična dela ne vrše iz materijalnih razloga. Ona je stoga pogodna samo za objašnjenje imovinskog kriminaliteta i to onog njegovog dela koji vrše pripadnici nižih klasa. Ona ne omogućava objašnjenje drugih vrsta kriminaliteta ni kriminaliteta viših klasa a, takođe, ona ne daje ni objašnjenje zašto neka lica koja su suočena sa anomijom postaju, a neka ne postaju delinkventi. 105. Teorija podkulture i kontrakulture Pod podkulturom ili subkulturom najčešće se podrazumeva "skup stavova, vrednosti, normi i načina ponašanja koje članovi neke grupe usvajaju, poštuju i podstiču." Za postojanje podkulture neophodno je da se radi o užoj grupi koja predstavlja deo šire društvene zajednice koju određuju upravo razlike njenih vrednosti i normi u odnosu na vrednosti i norme šire (roditeljske ili matične) kulture. Vrednosti i norme subkulture, bez obzira da li su sa njom u skladu ili u suprotnosti, mogu se razumeti jedino u vezi sa vrednostima matične kulture u čijem okviru i u vezi sa kojom i nastaju. Podkulture mogu prema matičnoj kulturi biti u konfliktom ili u nekonfliktnom odnosu. Delinkventna podkultura je primer podkulture koja je u konfliktnom odnosu sa matičnom kulturom, koja se, dakle, oformila oko onih vrednosti koje matična kultura smatra negativnim. Za ove podkulture upotrebljava se još i termin kontrakulture uz istovremeno vezivanje pojma podkulture samo za grupe koje nisu u sukobu sa širim društvenim vrednostima. Medutim, s obzirom na to da se ova terminološka razlika vrlo nedosledno primenjuje, u literaturi se umesto o kontrakulturama radije govori o devijantnim i delinkventim podkulturama. O delinkventnim podkulturama postoji vise teorija. Mi ćemo ukratko prikazati tri takve teorije koje se u objašnjenju delinkvencije oslanjaju na Mertonovu teoriju anomije. U svom delu "Delinkventni dečaci" pokušao je da da odgovor na pitanje zašto je delinkvencija nesrazmerno učestala među omladinom iz niže klase. On je pošao od sklonosti mladih ljudi da sebe doživljavaju pod jakim uticajem stavova koje drugi imaju o njima. Vrednosti koje im se kroz školu i sredstva masovnih komunikacija nameću predstavljaju vrednosti srednje klase. Međutim, mladi koji pripadaju nižoj klasi uviđaju da se tim vrednostima poklanja malo pažnje unutar njihove klase pa da oni nisu adekvatno pripremljeni za postizanje društvenog uspeha. Drugim rečima, njima nisu dostupna ili su im teže dostupna legitimna sredstva za ostvarivanje ciljeva koje proklamuje opšta kultura (npr. visok društveni status). Kao posledica toga kod mnogih pojedinca se javljaju "stresne frustracije" za koje oni nalaze kolektivno rešenje u stvaranju jednog altemativnog vrednosno-normativnog sistema čiji ciljevi su usklađeniji sa njihovim društvenim položajem.Tako nastaju delinkventne podkulture karakteristične za maloletničke bande. Druga teorija o delinkventnim podkulturama jeste teorija različitih sistema mogucnosti koju su koncipirali Klouard i Olin. Ova teorija, polazeći od Mertonove teorije anomije, ukazuje na to da nisu samo legitimna sredstva nejednako dostupna svima već je to slučaj i sa nelegitimnim sredstvima. Očigledno pod uticajem teorije diferencijalnih asocijacija, oni smatraju da svi nemaju iste mogućnosti, na primer, da nauče "zanat" od profesionalnog džeparoša ili da dođu u kontakt sa prodavcem droge. Kao i legitimne, i nelegitimne mogućnosti su različito pristupačne zavisno od položaja koji pojedinac ima u društvenoj strukturi. Klouard i Olin razlikuju tri vrste podkultura koje nastaju u tzv. slamovima - getima za pripadnike niže klase: krimirtalna podkultura koja je usmerena na organizovanu kriminalnu delatnost, konfliktna podkultura orijentisana na nasilje i medusobne fizičke obračune i podkultura povlačenja koja je povezana sa raširenim korišćenjem droga. Treća teorija o podkulturama jeste teorija Milera koja polazi od kulture niže klase kao autonomnog kulturnog sistema i proglašava je za milje koji rada maloletničku delinkvenciju. 106. Teorija neutralizacije Uviđajući da je specifičnoin sadržaju onoga što se uči, za razliku od procesa kojim se uči delinkventno ponašanje, poklonjeno relativno malo pažnje u postojećim teorijama i istraživanjima, Sajks i Maca se u svom izučavanju maloletničke delinkvencije usredsređuju upravo na to pitanje. Nakon analiza teorije podkulture i kontrakulture, kao i teorije diferencijalnih asocijacija, od kojih su ovi autori pošli, oni su uočili da iste imaju brojne i ozbiljne nedostatke, a potom su, baveći se njihovom prirodom i kritikom, ponudili moguća alternativna ili modifikovana objašnjenja za veliki deo, pre svega, maloletničke delinkvencije. Oni su uočili da jedan od najfascinantnijih problema u vezi sa ljudskim ponašanjem jeste zašto ljudi krše zakone u koje veruju. To je problem sa kojim su se sreli Sajks i Maca, ali i svi oni koji su 85
pokušali da objasne zašto se delinkvencija javlja uprkos manjoj ili većoj obavezanosti na konformistička ponašanja. Nagoveštaj odgovora na ovo pitanje leži u činjenici da su vrednosti ili norme kao vodiči za akciju često ograničeni u svojoj primenljivosti vezano za vreme, mesto, osobe i društvene okolnosti (npr.moralni nalog protiv ubijanja se ne primenjuje na neprijatelja u borbi). Normativni sistem društva određen je onim što se označava kao fleksibilnost. Fleksibilnost je sastavni deo krivičnog prava, samim tim što pri odlučivanju o kazni i njenom odmeravanju okolnosti poput maloletstva, neuračunljivosti, krajnje nužde, nužne odbrane i sl. mogu da utiču da osoba izbegne osudu za počinjeno krivično delo i da traži opravdanja za svoje postupke, koji, iako nisu „ispravni", postaju „prihvatljivi". Takva i slična opravdanja su najčešće opisana kao racionalizacije - ono što prati devijantno ponašanje i štiti pojedinca od samookrivljavanja, tj. od okrivljavanja od strane drugih posle počinjenog akta.Takva opravdanja devijantnog ponasanja su Sajks i Maca nazvali tehnikama neutralizacije, koje se mogu podeliti na pet glavnih tipova i to: poricanje odgovornosti, poricanje nanesenih povreda, poricanje postojanja žrtve, osuda onih koji osuđuju i pozivanje na višu lojalnost. Poricanje odgovornosti - postoji onda kada delinkvent definiše sebe kao osobu kojoj nedostaje odgovomost za počinjena devijantna dela, tvrdeći da su ona, ne samo „slučajna" , već da predstavljaju rezultat uticaja koji su izvan njegove kontrole (npr. lošeg društva). U takvim okolnostima, delinkvent uči da sagleda sebe kao bespomoćnu osobu koju drugi guraju u nove situacije (koncept tzv. „bilijarske kugle"). Poricanje nanesenih povreda - javlja se kada delinkvent oseća da njegovo ponašanje ne pričinjava veliku štetu, uprkos činjenici da je protivzakonito (na krađu automobila može da se gleda kao na „pozajmljivanje").'Na taj način, poricanjem postojanja povreda ili štete, veza delo posledica može da bude prekinuta. Poricanje postojanja irtve - postoji kada delinkvent stavlja sebe u položaj osvetnika, a žrtva je pretvorena u onoga ko čini zlo (npr. napadi na homoseksualce), ili u osobu koja zaslužuje da bude povređena, kada poricanje dobija ekstremnu formu. Pored toga, poricanje se može javiti i u okolnostima samog delinkventnog čina.To znači da je svest o postojanju žrtve oslabljena u onoj meri u kojoj je žrtva fizički odsutna, nepoznata ili nejasna apstrakcija (kao što je često slučaj sa delima počinjenim protiv imovine). Osuda onih koji osuđujit - ova tehnika ukazuje na to da delinkvent pomera težište sa sopstvenih devijantnih akata na motive i ponašanje onih koji ne odobravaju njegove postupke, tako što tvrdi da su oni koji ga osuđuju licemeri, prikrivene devijantne osobe ili da su pokretani ličnom zlobom. Pozivanje na višu lojalnost - znači da devijantnost može da se javi, ne zato što su izvesne norme odbačene, nego zato što se drugim, nastalim u grupama kojima delinkvent pripada, a za koje se smatra da su mnogo važnije ili koje uključuju višu lojalnost, priznaje prednost. Tako, spoljašnja i unutrašnja društvena kontrola mogu da budu neutralizovane. I pored toga što tehnike neutralizacije nisu dovoljno snažne da potpuno zaštite pojedinca od snage sopstvenih internalizovanih vrednosti i reakcije konformista, zagovomici ovog pristupa smatraju da su upravo tehnike neutralizacije presudne u slabljenju efektivnosti društvenih kontrola i da su u pozadini velikog dela delinkventnog ponašanja. One svakako nude pravac istraživanja koji obećava napredak u procesu uvećavanja i sistematizovanja teorijskog zahvata problema maloletničke delinkvencije. Otkrivanjem većeg broja informacija u vezi sa tehnikama neutralizacije, njihovog porekla i posledica njihovog delovanja, maloletnička delinkvencija posebno, ali i kriminalitet uopšte, mogu se bolje sagledati. 107. Teorija oportuniteta Teorija oportuniteta je jedna novija teorija o kriminalitetu koja je, takođe, nastala u SAD. Osnovna teza teorije oportuniteta jeste da kriminalci vrše racionalan izbor i to tako što biraju žrtvu koja omogućava veliku dobit uz malo napora i rizika. Veliki deo ove teorije orijentisan je na ispitivanje kako stil života, odnosno svakodnevne (rutinske) aktivnosti ljudi utiču na mogućnosti za vršenje kriminalnih ponašanja. Tako su se razvila dva, u osnovi veoma slična, objašnjenja kriminaliteta: teorija stila života koja je formulisana od strane Majkla Hidlenga i teorija svakodnevnih ili rutinskih aktivnosti koju su formulisali Lorens Koen i Markus Felson. Za obe varijante teorije oportuniteta zajedničko je i, ujedno, specifično u odnosu na ranije teorije, da kriminalitet objašnjavaju polazeći ne od delinkventa već od žrtve. Oni su utvrdili da visoka stopa viktimizacije nekih društvenih grupa (npr. mlađi muškarci) može biti objašnjena njihovim stilom života koji se za većinu odvija u velikoj meri u aktivnostima van kuće i 86
u toku noći. Naime, smatra se da postoje mesta i vremena povećanog rizika od viktimizacije na koja ljudi dospevaju nesvesno, vođeni svojim svakodnevnim aktivnostima, odnosno određenim stilom života. Koen i Felson dali su objašnjenje kriminaliteta na dva nivoa: na nivou kriminaliteta kao masovne pojave i na nivu kriminalnog ponasanja kao pojedinačne pojave. U prvom slučaju oni tvrde da rutinske aktivnosti utiču na stopu kriminaliteta delujući na učestalost istovremenog javljanja u vremenu i prostoru tri elementa koje oni smatraju neophodnim da bi se kriminalno ponašanje dogodilo. Ta tri elementa su: motivisani učinilac, pogodna žrtva i odsustvo sposobnog čuvara. Polazeći od toga da u svakom društvii ima dovoljno motivisanih učinilaca, oni su svoja istraživanja usmerili na utvrđivanje mere prisutnosti preostala dva elementa za koje smatraju da su podložniji promenama i da kao takvi bitnije utiču na stopu kriminaliteta. U tom smislu oni ukazuju na to da promene u rutinskim aktivnostima poslednjih godina (npr. povećanje broja putovanja, samačkih domaćinstava, zaposlenosti oba bračna druga itd.) dovodi do toga da mnoge kuće i stanovi ostaju prazni u toku dana i noći i stavljaju ljude u okolnosti u kojima su lišeni čuvara, odnosno zaštite od kriminaliteta. Ovi autori su utvrdili da je uporedo sa rasipanjem rutinskih aktivnosti van kuće u SAD došlo do povećanja stope kriminaliteta. To se odnosi kako na imovinski kriminalitet koji je povezan sa ostavljanjen praznih stanova tako i na sve vrste kriminaliteta koje se vrše protiv ličnosti, a koje su u vezi sa boravkom van kuće, stupanjem u kontakt sa nepoznatim licima i sl. Posmatrano sa stanovišta kriminalnog ponasanja kao pojedinačne pojave ili na mikro planu, ova teorija ukazuje na to da kada su rutinske aktivnosti vezane za kuću, ljudi postaju čuvari svoje imovine i jedni drugih. Povećanje rutinskih aktivnosti van kuće stvara od ljudi pogodne žrtve lišene sposobnog čuvara. S tim u vezi oni su utvrdili da je kriminalno ponašanje ređe u kući i u blizini kuće nego na drugim mestima kao i da je rizik viktimizacije veći za usamljena lica nego za lica čije aktivnosti su vezane za grupu. Značaj teorije oportuniteta, posebno teorije stila života i teorije rutinskih aktivnosti kao njenih najrazradenijih varijanti, svakako je u dovođenju u vezu kriminaliteta sa društvenim pojavama koje se mogu smatrati nusproduktima društveno-ekonomskog razvoja, a koje sa svoje strane izazivaju promene u svakodnevnim aktivnostima ljudi. Ona nema pretenzije da dođe do uzroka kriminaliteta već samo da ukaže na elemente povećanog rizika od kriminaliteta koji preti savremenom čoveku. Međutim, ona nije u stanju da da objašnjenja svih vrsta kriminaliteta. To se posebno odnosi na one oblike kriminaliteta koji se tradicionalno vrše u kući i u blizini kuće (npr. nasilje u porodici kome su pretežno izložene žene i deca). 108. Marksisičko shvatanje kriminaliteta Klasici marksizma (Marks, Engels i Lenjin) bavili su se pitanjima kriminaliteta samo uzgredno u okviru radova posvećenih širim društvenim problemima. Za klasike marksizma nije bio značajniji predmet proučavanja od, recimo, obrazovanja, porodice ili sporta. S obzirom na to da nijedan rad nisu posvetili sistematskom i celovitom sagledavanju problema kriminaliteta, njihova shvatanja kriminaliteta rasuta su po mnogim manjim i većim radovima. Od tih radova poseban značaj za proučavanje kriminaliteta i za formiranje marksističke kriminologije ima rad F. Engelsa "Položaj radničke klase u Engleskoj". Prema nekim autorima, ovaj rad predstavlja "prvo empirijsko kriminološko istraživanje prestupništva uopšte i naučnu osnovu marksističke kriminologije". Na bazi relevantnih empirijskih podataka Engels je utvrdio da su kriminalitet i druge štetne pojave uslovljene eksploatacijom, odnosno da one imaju klasni karakter. S obzirom na to da je to ovim Engelsovim radom prvi put naučno utvrđeno, to se i smatra njegovim najvećim doprinosom objašnjenju kriminaliteta. Razvijanje kriminaliteta, prema Engelsu, u tesnoj je vezi sa pogoršavanjem položaja radnika u korist buržoazije do koga dolazi usled zaoštravanja njihovih klasnih suprotnosti. Klasici marksizma, pored toga što su uočili da beda, eksploatacija i klasna podređenost izazivaju kriminalno ponašanje radnika, ukazali su i na neke od uzroka kriminaliteta koji se javlja u okviru vladajuće klase. Oni, naime smatraju da u uslovima klasnog društva i privatne svojine dolazi do procesa alijenacije (otuđenja) i u redovima vladajuce klase što ima za posledicu kriminalitet i druge društvene devijacije u njenim redovima. Tako Engels eksploataciju radnika naziva "socijalnim zločinstvom pod zaštitom zakona." Dok su Marks i Engels razmatrali pitanja vezana za kriminalitet u .buržoaskom društvu, Lenjin se zadržao na analizi njegovog javljanja u periodu izgradnje socijalizma. Uzroke kriminaliteta u ovom 87
periodu razvoja socijalizma on vidi u ostacima starog društva i to posebno u sitnosopstveničkim tendencijama. Uočavanje društvenih uzroka kriminaliteta od strane klasika marksizma od nespornog je značaja za njegovo naučno sagledavanje i objašnjenje. Međutim, praksa izgradnje socijalizma demantovala je njihova očekivanja da će preobražaj društva na socijalističkoj osnovi predstavljati put ka smanjivanju ovog društvenog zla. Pored toga što su tokom izgradnje socijalizma stvoreni novi oblici kriminaliteta, a da nisu iskorenjeni stari, pod okriljem i u ime socijalizma počinjeni su teški zločini nad ogromnim masama stanovništva. Iako su Marks, Engels i Lenjin utvrdili polazišta za objašnjenje kriminaliteta u duhu marksizma, do stvaranja sistematskih radova koji bi se kriminalitetom bavili na tim osnovama nije došlo. Više bi se moglo govoriti o uticaju stavova klasika marksizma na radove nekih od kriminologa poput Bongera, Ferria, Bataglija i dr. i o fragmentarnom obrađivanju pojedinih kriminoloških problema u duhu marksizma. Takode, sedamdesetih godina ovog veka javlja se jedan pravac u kriminologiji koji, kritikujući evropske i američke studije o kriminalitetu i tradicionalnu teoriju uopšte, nastoji da da novo objašnjenje kriminaliteta, na osnovu, kako oni kažu, marksističke teorije devijantnosti, To je tzv. radikalna kriminologija. 109. Multifaktorska teorija Multifaktorska teorija ili, kako se još naziva, teorija mnogostruke uzročnosti, nastala je kao reakcija na one teorije koje su kriminalitet objašnjavale uz pomoć jednog faktora (biološkog, psihološkog ili sociološkog), kome su davale dominantno mesto u svojoj opštoj koncepciji. Osnivačem ovog pravca u kriminologiji smatra se američki psihijatar Viljem Hili. Glavna teza multifaktorske teorije jeste da je kriminalitet proizvod velikog broja raznovrsnih faktora koji se razlikuju kod različitih delinkvenata, koji su međusobno mehanički povezani i koji ne mogu biti klasifikovani po nekom opštem i univerzalnom kriterijumu. Svaki od tih faktora igra određenu ulogu u pojedinim slučajevima kriminalnog ponašanja, a razlika je jedino u tome što su pojedini faktori češće povezani sa kriminalitetom od drugih. Multifaktorska teorija korišćena je kako za objašnjenje pojedinačnih kriminalnih ponašanja tako i za analizu razlika u nivou kriminaliteta. Najpoznatiji pobornici multifaktorskog objašnjenja kriminaliteta bili su bračni par Gluk koji su četrdesetih godina 20. veka sproveli jedno veliko istraživanje na uzorku od 500 delinkvenata koje su poredili sa kontrolnom grupom od 500 mlađih nedelinkvenata koji su bili nastanjeni u zaostalijim predgradima Bostona. Cilj njihovog istraživanja bio je da dođu do saznanja o tome zašto u toj sreditii većina dece ne postaje delinkventnom. Osnovni zaključak koji je proistekao iz tog istraživanja je da uzroci kriminaliteta nisu ni samo biološki, ni samo sociokulturni već da oni proizilaze iz interakcije somatskih, intelektualnih, sociokultumih i faktora povezanih sa karakterom pojedinca. Na osnovu toga, Glukovi su utvrdili pet elemenata razlikovanja delinkvenata od nedelinkvenata: fizička konstitucija, temperamenat, ponašanje, psihološke karakteristike i socio-kulturni uslovi u kojima žive, odnosno u kojima su živeli. Kombinacije nekih od tih faktora daleko češće su nalažene kod delinkvenata nego kod nedelinkvenata. Multifaktorska teorija bila je kritikovana od strane mnogih autora, a posebno od strane zagovornika teorije diferencijalne asocijacije, koji je uopšte nisu smatrali naučnom teorijom. Kritike upućene ovoj teoriji mogu se uglavnom smatrati opravdanim s obzirom na to da njeni zastupnici, mada pravilno uočavaju delovanje mnogih kriminogenih faktora na javljanje kriminaliteta, ne prave razliku između uzroka i uslova, između bitnih i nebitnih, glavnih i sporednih faktora. Ova teorija je zapravo neopravdano smatrala da postoji uzročnost uvek kada postoji korelativna veza izmedu određenih faktora i kriminaliteta što je neprihvatljivo. 110. Kriminologija društvene kontrole Kriminologija društvene kontrole pojavila se šezdesetih godina 20. veka najpre u SAD, a zatim u Engleskoj i drugim evropskim zemljama. Ona je začeta u radovima Edvina Lemerta koji je prvi uočio razliku između primarne i sekundarne devijacije kao i u prvim istraživanjima prikrivenog kriminaliteta među omladinom. Za razliku od ranijih teorija koje su u objašnjenju kriminaliteta polazile od ponašanja koje krši društvene norme, po kriminologiji društvene kontrole jedino što zaslužuje pažnju istraživača jeste ispitivanje načina na koji su pojedinci obeleženi (etiketirani, stigmatizovani) kao delinkventi i putem kojeg se stvara društveni status delinkventa. Pri tome se pod društvenom kontrolom podrazumevaju kako neformalna tako i formalna društvena kontrola. Neformalna društvena kontrola, najpre, obuhvata sve oblike neformalnih institucionalnih i vaninstitucionalnih oblika delovanja na 88
socijalizaciju pojedinca putem kojih se deluje na njega da usvoji određene norme ponašanja u društvu. U tom pogledu posebno značajnu ulogu imaju porodica, prijatelji, škola, sredstva masovnih komunikacija i sl. To su polazna stanovišta raznih varijanti teorije društvene kontrole: teorija lične i društvene kontrole, teorija društvene kontrole koja polazi od uticaja porodice, Reklesova teorija zadržavanja, teorija društvenih veza i dr. Drugi oblik neformalne društvene kontrole sastoji se u društvenoj reakciji u formi neformalnih sankcija u slučaju kada ponašanje pojedinca odstupa od društvenih normi. Neformalne sankcije sastoje se u raznim načinima na koje ljudi koji se međusobno poznaju nagrađuju one koji se ponašaju u skladu sa njihovim očekivanjima ili izražavaju nezadovoljstvo prema onima koji se ponašaju drugačije (prekor, podsmeh, odbacivanje i sl.). Formalna društvena kontrola obuhvata one oblike društvene reakcije na kriminalitet koji se ostvaruju u formi formalnih sankcija, odnosno kroz delovanje organa represije (policije, pravosudnih organa itd.). Uticaj drugog oblika neformalne društvene kontrole kao i uticaj formalne društvene kontrole na kriminalitet predstavlja okosnicu interakcionističke teorije ili teorije etiketiranja. U okviru teorije društvene kontrole kao poseban oblik razvila se i tzv. organizaciona kriminologija. Organizaciona kriminologija bavi se ispitivanjem načina izrade i primene krivičnih zakona kao i organizacijom, funkcionisanjem, troškovima i efikasnošću policije i pravosudnih organa. Organizaciona kriminologija, s obzirom na predmet svog proučavanja, više je sociologija krivičnog prava nego kriminologija u pravom smislu reči. Najzad, krajem šezdesetih godina ovog veka, pod uticajem neo-marksizma, kao poseban oblik kriminologije društvene kontrole nastala je tzv. radikalna, kritička ili nova kriminologija. 111. Teorija etiketiranja - nastanak i razvoj Većina kriminoloških teorija objaš njava uzročnost kriminalnog ponašanja tako što odgovara na pitanje zašto je neka osoba izvršila nedozvoljeno ponašanje. Suprotno od toga, teorija etiketiranja postavlja pitanje zašto je neka osoba određena kao devijantna. Bitnost određenja nije u samom ponašanju, već u tome što je to ponašanje etiketirano kao devijantno. Neke osobe koje se ponašaju na određeni način etiketirane su kao devijantne, dok druge nisu za isto ponašanje. Sociolog Erikson opisao je ovo razlikovanje na sledeći način: „Neke osobe koje mnogo piju nazivaju se alkoholičarima, a druge ne, neke osobe koje se čudno ponašaju bivaju smeštene u bolnice, a druge ne... a razlikovanje između onih koji zaslužuju titulu devijantan i onih koji mimo nastavljaju svojim putem je široko uzrokovan načinom na koji društvo filtrira i kodira mnoge detalje ponašanja na koje se obraća pažnja". Teorije etiketiranja (lejbling teorije) i interakcionizam bili su „odskočne daske" za pristalice ideja nove kriminologije. Ovde treba istaći dva bitna polazišta. Prvo, etiketiranje ne predstavljaju samo jedno shvatanje, već mnoštvo različitih ideja, koje su prikupljene pod jednim metodom. Ovaj metod objašnjenja kriminaliteta nekada se naziva teorija socijalne reakcije. Kao što sam naziv upućuje, teorija je više usmerena na socijalnu reakciju u odnosu na devijantno ponašanje nego na osobu koja je ispoljila devijantno ponašanje. Drugo, i možda važnije polazište, je u tome da zastupnici ove teorije nikada nisu tvrdili da socijalna reakcija uzrokuje neposredno kriminalitet. Oni to pre sagledavaju kao širenje oblasti koje treba da budu predmet interesovanja kriminoloških teorija, kojim bi posebno bili obuhvaćeni postupci i pozicije onih u čijem se okruženju dešava kriminalitet i posledice tih reakcija na kriminalitet. Mada su ideje teorije etiketiranja imale svoje korene u britanskoj kriminologiji šezdesetih godina prošloga veka, ova teorija ima prilično dugu istoriju.Trašer, u svojim radovima o omladinskim bandama, je razotkrio da stavljanje nekome zvanične etikete da je „devijantan" ostvaruje moguće loše posledice na mlade. Dve godine kasnije, Tanenbaum zastupao je mišljenje da nazivanje nekoga kriminalcem može uticati na tu osobu da živi po opisu koji je dobila. Koncept etiketiranja može se primenti na bilo koji segment života, a ne samo na kriminalno i devijantno ponašanje. U školama, profesori etiketiraju studente, a studenti profesore, s tim što je jednom dobijenu etiketu vrlo teško promeniti ili izgubiti. Ako je jednom dete etiketirano kao „glupo" ili kao „izazivač nevolja" ili kao „bistro" on/ona će nastaviti da se prema drugima ponaša u smislu te etikete. Sredinom 19. veka žene koje su svoju frustraciju iskazivale putem besa ili plakanja bile su zvanično klasifikovane da pate od histerije. Lečene su tako što su vezivane za krevete. Prilikom evaluacije teorije etiketiranja neophodno je najpre uočiti njen značaj jer se polazi od pretpostavke da nijedan čin nije sam po sebi kriminalan, već „kriminalnost" nečega određuju oni koji 89
imaju moć da donose zakon. Svako ubistvo nije kriminalni akt jer se u vreme rata odobrava ubijanje neprijatelja. Suštinski, učinioci krivičnih dela ne treba da se stide toga što su stigmatizovani jer se stigmatizacija vrši da bi bili oslobođeni negativnog uticaja zbog svog ponašanja, a zatim da drugi budu ohrabreni da im oproste i da ih prime natrag u društvenu zajednicu. Postoje dva suštinska elementa ovog procesa: kao prvo, učinioci krivičnih dela moraju da se suoče sa svojim žrtvama, kako bi osetili stid neophodan da se proces ostvari do kraja; i kao drugo, proces se mora odvijati pred onima kojima je stalo do učinioca (obično članovi porodice) koji će zatim obezbediti njegovu reintegraciju u društvo. S druge strane, prenaglašavanje samog čina etiketiranja zamagljuje uočavanje stvarnog uzroka kriminalnog ponašanja. Polazi se od pretpostavke da će imovinski delikt pre izvršiti dete iz nižeg nego iz višeg društvenog sloja. Ali njega ne čini delinkventnim proces etiketiranja, već društvene i lične okolnosti koje su ga dovele do takvog čina i koje su u većoj meri suprotne kod deteta iz višeg društvenog sloja. Etiketiranje je posledica učinjenog akta. 112. Kritička (radikalna) kriminologija Kritička kriminologija je nastala u Engleskoj i u Americi krajem šezdesetih godina 20. veka da bi kasnije bila preneta i u Kanadu i još neke zemlje zapadne Evrope. Njena pojava izazvana je političkim borbama vođenim od strane raznih ultralevih pokreta u Americi i Evropi koje su obeležile 1968. godinu i uticajem neomarksističke misli kojom su ti pokreti bili intelektualno zadojeni. U okviru kritičke kriminologije mogu se razlikovati dve grupe autora. Prvu grupu čine evropski, uglavnom engleski, autori okupljeni oko "Evropske grupe za izučavanje devijacije i društvene kontrole" Drugu grupu čine mahom američki autori. U novije vreme, kritička kriminologija dobija sve više pristalica i u drugim zemljama. Zastupnici kritičke kriminologije dali su podrobnu kritiku pozitivističke kriminologije, locirajući kriminalitet u društveni kontekst koji utiče na pojedinca da vrši krivična dela. Oni posebno ukazuju na uticaj strukturalnih odnosa koji postoje vezano za proizvodnju i potrošnju, patrijarhat, neoliberalizam i neokolonijalizam. Kritički kriminolozi su doveli u pitanje stanovište pozitivista o determiniranosti kriminalnog ponašanja individualnom i socijalnom patologijom. Za razliku od pozitivista, oni govore o uticaju različitih društvenih faktora i smatraju da su ljudi aktivni subjekti koji sami stvaraju svoje biografije, tj. da ljudi imaju slobodnu volju ali ograničen izbor. Samim tim, oni odbacuju pozitivistički determinizam i govore o faktorima a ne o uzrocima kriminaliteta. Predstavnici kritičke kriminologije izučavaju devijacije u kontekstu ukupnih društveno ekonomskih odnosa i, posebno, ispituju odnos moći i mesta koje pojedinci i društvene grupe zauzimaju u društvenoj strukturi i kriminaliteta koji vrše. Po njima, kriminalno ponašanje je konstrukcija klase na vlasti sa ciljem odstranjivanja onih pojedinaca i grupa koje ona smatra opasnim po svoju vlast, a krivično-pravni sistem nije ništa drugo do jedan od osnovnih instrumenata koje koriste elite na vlasti za zadržavanje svoje suprematije nad potčinjenim slojevima. Vezano za njihov odnos prema krivičnopravnom sistemu, razlikuju se abolicionisti koji se zalažu za potpuno ukidanje krivičnog prava i minimalisti, koji se zalažu za kombinovanje krivičnog prava sa restorativnom pravdom. Kritički kriminolozi nastoje da prošire predmet tradicionalne kriminologije na dva načina: izučavanjem devijantnih i kriminalnih ponašanja vladajućih društvenih grupa i ustanova i izučavanjem devijantnog i protivpravnog delovanja države i njenih organa. Kritička kriminologija daje veliki značaj političkoj akciji čiji su nosioci kako grupe u neposrednom dodiru sa sistemom krivičnog pravosuđa tako i sami kriminolozi. Krajnji cilj te političke akcije jeste revolucionarni preobražaj postojećeg društva i stvaranje socijalističkih društvenih odnosa. Oblici te političke akcije su različiti a jedna od najznačajnijih usmerena je na menjanje političke svesti ljudi i to posebno sa ciljem praktičnih promena u delovanju predstavnika društvene kontrole. Iako su te promene dugotrajan i složen proces, neke od njih, poput nastajanja alternativnih ustanova i načina prevencije i tretmana kriminaliteta, već su u izvesnoj meri realizovane. Poseban značaj kritičke kriminologije ogleda se u uključivanju u predmet kriminologije i devijacija vladajuće klase, u njenoj kritici krivičnopravnog sistema i drugih društvenih odgovora na kriminalitet i u razotkrivanju odnosa moći koji stoje iza njih. Na drugoj strani, njima se, vezano za političku praksu, zamera to što za svoje saveznike biraju nepouzdane, marginalne grupe koje su bez značaja za glavne tokove političkog života (udruženja bivših osuđenika, prostitutki i sličnih marginalnih grupa). Na drugoj strani, pak, bavljenje društveno isključenim grupama, socijalnom pravdom i ljudskim pravima spada među veoma važne oblasti, koje su ranije bile zapostavljene. Najzad, značaj kritičke kriminologije ogleda se i u ukazivanju na to kako problematične situacije mogu 90
biti razrešene bez krivičnog prava, odnosno uz pomoć restorativne pravde, čime je postavljena osnova za novi kriminološki pravac koji je nazvan mirotvoračka krirninologija. 113. Mirotvoračka kriminologija i restorativna pravda Mirotvoračka kriminologija je pravac u kriminologiji koji su razvili predstavnici radikalne kriminologije, američki kriminolozi Kini i Pepinski. Ovaj teorijski pravac smatra da se u korenu zločina nalazi konflikt, ali se ne zalaže za kriminalnu politiku koja može da dovede do eskalacije tog konflikta, već za politiku pomirenja i medijacije između izvršioca i žrtve. Zagovornici ovog pristupa se zalažu za kriminologiju koja za suzbijanje kriminaliteta koristi sredstva koja vode miru, društvenom uključivanju i saradnji, nasuprot kriminologije koja se protiv kriminaliteta bori metodama rata (na primer, rat protiv droge, rat protiv terorizma i sl.). Suština mirotvoračke kriminologije je u ideji da "dva loša ne mogu napraviti dobro" i da "rat protiv kriminala" može samo dovesti do još nasilnijeg društva. Pri tome, oni se zalažu za uspostavljenje društvenih veza koje su prekinute zločinom. Takođe, oni smatraju da nasilje države reflektuje iste vrednosti kao i nasilje kriminalca - voljnost da se koriste nasilna sredstva prema protivniku. Zagovornici ove teorije zalažu se za izgradnju odnosa poverenja čak i onda kada je konflikt u toku: za "društvenu fabriku uzajamne ijubavi, poštovanja i brige". Iako je ovaj teorijski koncept kritikovan kao utopijski, on je doveo do kreiranja društvenih odgovora na kriminalitet koji su danas poznati pod nazivom pokret restorativne pravde. Restorativna pravda se koristi u obliku posebnih krivičnih sankcija (alternativne krivične sankcije), kao sastavni elemenat pojedinih krivičnih sankcija, odnosno kao deo tretmana prilikom izvršenja kazne zatvora, ili kao potpuna alternativa krivičnom postupku i krivičnim sankcijama. U savremenom svetu, restorativna pravda je posebno razvijena vezano za maloletničku delinkvenciju, ali se sve više probija i u vezi sa kriminalitetom odraslih lica, nasiljem u porodici, seksualnim nasiljem, a poslednjih godina i vezano za ratne zločine (na primer, komisije za istinu i pomirenje). Predrasude koje postoje vezano za nju da predstavlja način za izbegavanje odgovomosti izvršilaca krivičnih dela, odlično pobija nemački profesor Majer, koji je definiše kao proces u kome izvršilac dobrovoljno i samostalno prihvata svoju odgovomost za krivično delo i uklanja posledice svojom pozitivnom i društveno konstruktivnom aktivnošću. Pri tome, pretnja represijom je uvek prisutna, ali se represivne mere koriste tek onda kada su druge mogućnosti iskorišćene. 114. Feminističke teorije i kriminalitet žena Feministkinje su učinile vidljivijim žene kriminalke i žene žrtve, i to tako što nisu samo razvile kritiku "akumulirane mudrosti" o ženama kriminalkama i žrtvama već su ukazala i na institucionalizovani seksizam u okviru kriminološke teorije, politike i prakse. Prvi feministički orijentisani radovi u kriminologiji tražili su uzroke različite zastupljenosti muškaraca i žena u kriminalnoj populaciji u društvenoj nejednakosti muškaraca i žena. Adler, Austin, Simon i Henson, na primer, smatrali su da emancipacija žena i feminizam utiču na porast kriminaliteta žena i povećanje učešća nasilnih krivičnih dela u okviru njega. Suštinu ovog pogleda na kriminalitet žena čini argument jednakih mogućnosti po kome se sa omogućavanjem ženama pristupa pozicijama koje su dugo vremena bile rezervisane samo ža muškarce povećava njihova izloženost mogućnostima da postanu učinioci krivičnih dela. Ovi stavovi oštro su kritikovani od strane brojnih autorki. Tako, Krits ističe da je pokret za ženska prava naprosto preleteo iznad nezaposlenih i siromašnih žena i žena koje pripadaju manjinama kojima uglavnom pripadaju kriminalke. Te žene ne samo da nisu dobile veća prava i mogućnosti, već su suočene sa još težom borbom za golu egzistenciju. Krits takođe zaključuje da struktura krivičnih dela koja vrše žene, a koja i dalje odražava njihovu tradicionalnu ulogu u društvu predstavlja dobar pokazatelj da je emancipacija žene imala slab uticaj na kriminalitet žena. Naime, žene i dalje vrše sitna imovinska krivična dela koja odražavaju njihov položaj sitnih potrošača. U novije vreme kriminalitet žena objašnjavan je razlikama u socijalizaciji vezano za pol, razlikama u strukturi nelegitimnih mogućnosti, razlikama u društvenim stavovima i reakcijama itd. Posebno je razrađeno objašnjenje kriminaliteta žena u kontekstu delovanja neformalne i formalne društvene kontrole Naime, neformalna društvena kontrola koja deluje preko članova najuže porodice, susedstva, prijatelja i drugih koji usvajaju vladajući stav o mestu žene u patrijarhalnom društvu, odnosno stereotipima njenih društvenih uloga, obezbeđuje održavanje podređenog položaja žene, žene kao potrošači i seksualni objekti označavaju spoljne granice muškog sveta, dok kao supruge, majke, ćerke i Ijubavnice zauzimaju centralno mesto. Na taj način, neformalna društvena kontrola uslovljava ne samo 91
obim i strukturu kriminaliteta žena, već i krug lica koja su žrtve tog kriminaliteta, način izvršenja, motive krivičnih dela koja vrše žene i slično. Istraživanja koja su vršile feministkinje pokazala su, takođe, da je kontrola u ženskim zatvorima veća i strožija nego u muškim, da su uslovi za obrazovanje, rad, zdravstvenu zaštitu, sportske, kulturne i druge aktivnosti lošiji nego u muškim zatvorima. Takođe, ceo tretman koji se sprovodi u zatvoru, posebno kroz rad i slobodne aktivnosti, usmeren je na tradicionalne ženske uloge i, po pravilu, ne nudi ženama alternative za kriminalno ponašanje po izlasku iz zatvora. Sve se to opravdava malim brojem žena zatvorenica u odnosu na muškarce zatvorenike iako u osnovi reflektuje nevidljivost problema žena kriminalki, odnosno odnos koji u društvu uopšte postoji između žena i muškaraca. 115. Feminističke teorije o nasilju nad ženama u braku U objašnjenju nasilja u braku feminističke teorije polaze od odnosa moći u društvu i njegove uzroke nalaze u nejednakoj moći muškarca i žene kako na nivou globalnog društva tako i u ličnim, odnosno bračnim odnosima. Ovakvo objašnjenje zajedničko je svim feministički orijentisanim autorkama bez obzira da li su sociološkinje, psihološkinje, pravnice ili rađe u praksi u okviru krivičnopravnog sistema. (1) Psihološka objašnjenja Među feminističkim psihološkim objašnjenjima nasilja prema ženama u braku nastalim kao reakcija na psihološke teorije koje su bračno nasilje prema ženama objašnjavale urođenim ženskim mazohizmom posebno su značajne teorija "naučene bespomoćnosti" i teorija "preživljavanja". Teorija naačene bespomoćnosti objašnjava, na jednoj strani, zašto pretučene žene postaju žrtve, i, na drugoj strani, kako ih proces viktimizacije dalje drži u klopci rezultirajući u "psihološku paralizu koja ih sprečava da napuste vezu." Ova teorija zapravo predstavlja varijantu teorije socijalnog učenja primenjene na žene koje su žrtve nasilja u braku. Tvorac teorije naučene bespomoćnosti u njenom izvornom obliku jeste psiholog Seligman koji je ekperimentima na psima pokazao da ukoliko voljno ponašanje usmereno na otklanjanje negativnih uticaja duže vremena nema efekta ono postepeno nestaje. Kasnije, čak i kada se povrati veza između ponašanja i njegovih efekata, reakcija izostaje usled emocionalnog stanja koje karakteriše depresija i strah da će pozitivni rezultat i dalje izostajati. Što bi ranije u životu psi dobili ovakav tretman, trebalo bi im duže vremena da prevaziđu efekte naučene bespomoćnosti. 1970. tih godina ova teorija testirana je i na ljudskim bićima i pokazala se primenjivom. Primenjena na ljude, teorija naučene bespomoćnosti ima tri osnovne komponenete: informacija o tome šta će se desiti (mogućnost), kognitivna predstava o mogućnosti da se nešto dogodi (učenje, očekivanje, verovanje, percepcija) i ponašanje. Teorija naučene bespomoćnosti polazi od postojanja tri vrste problema: intelektualnih, percepcijskih i onih koji su vezani za osećanja. Bitno je da za osećanje bespomoćnosti nije važno da li mogućnost kontrole nad dogadajima u sopstvenom životu zaista postoji ili ne već je od značaja verovanje, očekivanje odnosno predstava koju čovek o tome ima. U tom smislu ova teorija primenjena je i na objašnjenje nasilja u braku i to kao reakcija, odnosno kritika objašnjenja ove pojave mazohizmom žene. Teorija preživljavanja izrasla je na kritici teorije naučene bespomoćnosti i koncipirana je od strane Gudolfa i Fišera. Naime, nasuprot teoriji naučene bespomoćnosti, u ovoj teorjji zastupljen je stav da žene aktivno odgovaraju na nasilje ulažući napore ka traženju pomoći koja im se uglavnom ne pruža. Ono za čim one imaju najviše potrebe je društvena podrška koja bi im omogućila da postanu nezavisne i napuste nasilnika. Žene koje su zlostavljane u braku ostaju u braku sa nasilnikom ne zato što su pasivne već zato što su pokušavale da pobegnu, ali to nije imalo efekta. Težnja pretučene žene ka traženju pomoći ne smanjuje se, kako tvrdi teorija naučene bespomoćnosti, već se povećava sa povećavanjem nasilja koje trpi. Na traženje pomoći od strane žene može uticati njena materijalna situacija, njena vezanost za partnera, broj dece kao i zlostavljanje koje je trpela kao dete, ali je osnovno da ona teži traženju pomoći proporcionalno opasnosti koja preti njoj i njenoj deci. Praktična implikacija ove teorije je da od naučene bespomoćnosti ne pate žene žrtve bračnog nasilja već oni koji su određeni od strane društva da im pruže pomoć. Konsekventno, oni koji pružaju pomoć zahtevaju "tretman" u smislu otklanjanja patrijarhalnih obrazaca koji tu pomoć slabe i sprečavaju. Ti obrasci posebno dolaze do izražaja ne toliko u svesnoj muškoj zaveri protiv žena koliko u načinu mišljenja i odnosima koji su izgradili takav pristup nasilju u braku koji ističe individualnu patologiju, medicinski model tretmana i privatizaciju porodičnog života. (2) Sociološka objašnjenja 92
Veliki broj zastupnica, feminističke teorije, koje nastoje da daju sociološko objašnjenje nasilja u braku, koristi pojam patrijarhata. Tako Dobašu pojmu patrijarhata "vidi dva elementa: strukturalni, koji čine društvene institucije koje definišu i zadržavaju podređen položaj žene u društvu i tako ih sprečavaju da utiču na društveni poredak ili da ga menjaju i ideološki, koji se ogleda u procesu socijalizacije koji obezbeđuje prihvatanje tog poretka. Samim tim, iako su situacioni faktori često važni za nastanak nasilja, nasilje nad ženom ne može biti objašnjeno samo uz pomoć analize interakcija i situacionih faktora. Oni su tesno povezani sa namerama muža nasilnika koje su oblikovane i opravdane od strane šireg socio-kulturnog konteksta patrijarhalne dominacijc. Tradicionalno se smatra dozvoljenom upotreba sile radi kontrolisanja supruge. Takođe, odnosi između bračnih drugova smatraju se njihovom privatnom stvari što služi kao izgovor policiji i drugim organima društvene kontrole da ne intervenišu u slučajevima nasilja. Ili, kako dobro primećuju Dobaš i Dobaš "kada je ta metodologija primenjena (posmatranje pojave nasilja u okviru šireg socio-istorijskog konteksta) na problem nasilja prema ženama, ona vodi u nesporni zaključak da nasilje nad ženama nije, u strogom smislu reči, "devijantno" ili "patološko" ponašanje. To je pre forma ponašanja koja je postojala vekovima kao prihvatljiv i zaista željeni deo patrijarhalnog porodičnog sistema u okviru patrijarhalnog društva." Sa ovim u vezi, mnoge autorke feminističke orijentacije sada insistiraju istovremeno na postojećoj društvenoj "normalnosti" nasilja nad ženama u braku i na njegovim korenima u patrijarhalnom sistemu. Žena je u velikoj meri i ekonomski i emocionalno zavisna od muža nasilnika. Ekonomska zavisnost žene od muža, međutim, nije pisutna jedino među siromašnim slojevima. Kako ističe Šur, mora se imati na umu da veliki broj žena bez obzira na socijalni status (posebno ako imaju decu) ostaje ekonomski zavistan od muževa. Upravo to, kao i očekivanja društva, a ne posebne psihološke osobine utiču na nju da ostane uz muža nasilnika. Feminističkim teorijama zamereno je da zanemaruju uticaj ličnosti i situacionih faktora pa tako nisu u stanju da daju odgovor na pitanje zašto sve žene nisu žrtve nasilja iako sve žive u istom socijalnom okruženju. Smatra se da je neophodno povezivanje socio-strukturalnih i kulturnih faktora sa razvojem ličnosti i situacionim faktorima jer jednostranost u bilo kom pogledu nije prihvatljiva. 116. Feministička teorija i seksualno nasilje prema ženama U feminističkoj literaturi silovanje se definite kao seksualni akt koga žena ne želi, koji je protiv njene volje. Ističe se da je silovanje akt agresije i nasilja jer, bez obzira da li je sila upotrebljena ili ne, pretnja nasiljem u svakom slučaju postoji. Ovaj akt agresije motivisan je neprijateljstvom prema ženama i željom da se žena ponizi ili da se pokaže kontrola nad njom. Potvrda muške kontrole se pokazuje kroz seksualno ponižavanje žene. Silovanje služi da se ovekoveči nejednaka raspodela snaga i moći izmedu muškarca i žene i da se sve žene drže u strahu. Feministkinje u silovanju vide jedan od najdrastičnijih oblika opresije žene koji u praksi nije na odgovarajući način osuđen i kažnjen. U skladu sa društvenim normama agresija se smatra delom muškosti ili, kako kaže Džekson "od muškarca se ne očekuje samo da ima vodeću ulogu već i da vlada nad ženom, da je natera da ga moli, a njegova muškost je ugrožena ako nije u stanju da se tako ponaša. Seksualno osvajanje postaje prihvatljiv način vrednovanja muškosti, demonstriranja dominacije i superiornosti nad ženama. Da seksualnost nije povezana sa moći i agresijom, silovanje ne bi bilo moguće. Kada su ti atributi muškosti naglaseni, kao što se dešava u ratu, silovanje dostiže epidemijske razmere". Žena se doživljava kao svojina muškarca-neprijatelja i, silujući je, silovatelj teži definitivnoj pobedi nad svojim neprijateljom. Prema patrijarhalnom obrascu, žena simbolizuje porodicu, a porodica se smatra osnovom društva. Silujući i ponižavajući ženu, muškarac želi da uništi osnove neprijateljske zajednice. Žena tako postaje žrtva u uslovima dvostruke neravnoteže moći: između nje i muškarca, što postoji i u miru, i između moćnije i manje moćne strane u sukobu. Feministička kritika je razotkrila različite mitove i predrasude koji se uobičajeno vezuju za silovanje. Jedne se pdnose na muškarce (silovanje je spontani čin zadovoljenja nagona na licu mesta, mit o neukrotivom muškom nagonu, silovatelj je psihički bolesnik, odnosno seksualni manijak, mit o vršenju silovanja od strane male grupe psihopata, silovatelj je pijan ili drogiran, on je nepoznato lice), a druge na žene (verovanje da žene postižu zadovoljstvo kroz bol i poniženje - mit o ženskom mazohizmu, verovanje da žene u stvari priželjkuju da budu silovane, mit o krivici ili podeljenoj odgovomosti žene - žena je odgovoma koliko i silovatelj jer silovanja ne bi bilo da i ona nije svojim izgledom ili ponašanjem tome doprinela; dobre devojke niko ne siluje; žena ne može biti silovana 93
protiv svoje volje). Istraživanja su pokazala da način oblačenja, šetnja ulicom noću, odsustvo prolaznika ili godine života nisu odlučujuće viktimogene predispozicije koje žene izlažu riziku od silovanja. Zabeleženi su slučajevi silovanja žena koje nisu bile "izazovno" obučene, slučajevi silovanja koja su se dešavala na ulici u toku dana ili u liftovima zgrada. U pogledu godina života, najmlađa žrtva silovanja imala je samo tri godine, dok je najstarija žena žrtva silovanja imala devedesetjednu godinu. U feminističkim istraživanjima i radu sa žrtvama silovanja, došlo se do zaključka da žrtva silovanja preživljava veliki stepen fizičke i emocionalne traume za vreme samog silovanja, neposredno posle silovanja i u dugom vremenskom periodu posle silovanja. Prema tome, stresne i traumatične posledice silovanja na ženu su dugotrajne, ponekad traju čitavog života, utičući na sve aspekte života žene. Sindrom silovane žene uključuje fizičke i emocionalne reakcije. Prvih nekoliko sati posle silovanja, u tzv. akutnoj fazi, žene osećaju ljutnju, strah, uznemirenost. U toj fazi zapažene su fizičke reakcije u vidu osećaja slabosti i bolova u celom telu, a naročito u vratu, grudima, karlici. Takođe, postoje i problemi sa spavanjem - teško uspavljivanje, često buđenje, noćne more, vrištanje u snu i sl. Većina žena ima problema sa ishranom - gubitak apetita, osećaj mučnine, stomačne tegobe. Osnovna emocionalna reakcija posle silovanja je osećanje straha od fizičkih povreda i osakaćivanja. Iako je napad prošao, postoji strah od smrti, poniženost, sramota, ali i ljutnja i želja za osvetom. Jedan broj žena ne želi da priča o silovanju i slučaj ne prijavljuje policiji. 117. Kriminalitet, rizično društvo i globalizacija - globalizacijske teorije Kako se slika kriminaliteta u savremenom društvu menja, neminovno dolazi i do promena u sferi društvene kontrole i reda, ali i u oblasti kriminoloških istraživanja i teorija. Savremeni kriminalitet, kao i društvene odgovore na njega gotovo je nemoguće objasniti bez uzimanja u obzir širih, globalizacijskih procesa, pa su se tako razvila i objašnjenja kriminaliteta u kojima ti procesi zauzimaju centralno mesto. Pored globalizacije, ključni teorijski koncepti koji su ujedno i ključne tačke preseka kriminološkog istraživanja i šireg domena socijalnog i političkog delovanja u savremenom društvu, jesu i pojmovi upravljanje kriminalitetom i rizik, odnosno rizično društvo. Globalizacija nije fenomen koji se dešava „tamo negde". To nije samo proces koji podrazumeva uticaj udaljenih događaja i odnosa između država, već moramo imati na umu da njene efekte doživljavaju i osećaju svi lokaliteti koji ne mogu više sebe izolovati od događaja i procesa koji se dešavaju na drugom mestu. Samim tim, razumevanje procesa globalizacije neophodno je za objašnjenje savremenih oblika kriminaliteta, i to kako onog transnacionalnog tako i onog čije vršenje se ograničava na teritorije pojedinih zemalja. Najkraće, moglo bi se reći da je jedan od produkata ovih procesa i globalizacija kriminaliteta. Savremeni kriminolozi ispituju kako procesi globalizacije stvaraju nove mogućnosti za transnacionalni, korporativni i organizovani kriminalitet, pri čemu se proučavaju i društveni procesi koji taj kriminalitet podstiču i problemi koji se tiču njegove kontrole. Kao što je dobro primetio Kastel takođe svetski poznati teoretičar globalizacije, postoji velika tenzija između pojava protiv kojih se borba vodi na lokalnom (nacionalnom) nivou i njihovih značenja, čije formiranje se ostvaruje na globalnom nivou. Prebacivanje odgovornosti prvenstveno na pojedinačne države ne znači samo da se borba protiv transnacionalnog kriminaliteta formalno vodi pre svega na nivou nacionalne države, već znači i to da je nesrazmerno i nerealno veliki teret u tom pogledu svaljen na pleća nerazvijenih i država u razvoju. Kriminalne mreže, kroz različite oblike svog kriminalnog delovanja, čak uspevaju da podriju vladajući kapacitet i politički autoritet slabih i propalih država. Zbog svega navedenog, takve kriminalne mreže postaju predmet izučavanja savremene kriminologije, posebno u vezi pitanja efektivnosti kontrole kriminaliteta. Pored transnacionalnog kriminaliteta, uticaj globalizacije na kriminalitet izučava se i sa stanoviša promena lokalnog konteksta pod uticajem globalnih promena. Kriminolozi koji se bave ekologijom urbanog kriminaliteta, na primer, uočili su da se razlike u podeli bogatstva, koje su proizvod rastućih nejednakosti, prepliću sa rizicima viktimizacije i savremenim formama urbanog kriminaliteta i nasilja U okviru literature o globalizaciji i kriminalitetu posebno se izražava zabrinutost zbog sporog stvaranja mreža i institucija kontrole kriminala na međunarodnom nivou. Najveći ražvoj u tom pogledu za sada je ostvaren na nivou policije. Nakon osnivanja Interpola, prošireno je delovanje policije SAD i Evropske unije na planu mera za suzbijanje organizovanog kriminaliteta, kao i onih koje se tiču imigracije, politike azila, kao i u smislu pokušaja osnivanja institucija, mreža i programa obuke koji ciljaju na razmenu informacija i veština među evropskim policajcima, tužiocima, i sudijama (na primer, 94
Europol, Eurojust i sl.).Mogu se izdvojiti i neki drugi aspekti globalnog odgovora na kriminalitet koji daju nadu. Na primer, porast međunarodne svesti i određene mobilizacije građana zbog kriminaliteta protiv životne sredine, društvenih pokreta i kampanja protiv državnog kriminaliteta i kršenja ljudskih prava, uticaj koji su izvršila internacionalna ili nadnacionalna tela tj. organi (Savet Evrope i Evropska Unija) i međunarodni ugovori i konvencije (npr. Deklaracija UN o osnovnim ljudskim pravima, Afrička povelja o pravima, Evropska konvencija o ljudskim pravima), i sl. 118. Makro i mikro nivo uzročnosti Kriminološke teorije objašnjavaju kriminalitet uzrocima vezanim za ličnost ili socijalnu sredinu. Pristup izučavanju uzročnosti kriminaliteta, imajući u vidu brojne faktore koji utiču na kriminalitet ili ga direktno prouzrokuju, može da bude na opštem nivou (proučavanje uzroka kriminaliteta kao masovne društvene pojave), posebnom nivou (proučavanje uzroka pojedinih tipova kriminaliteta) i pojedinačnom nivou (uzroci kriminaliteta vezani za ličnost kriminalca). Polazna tačka za posmatranje uzročnosti kriminaliteta je opšta uzročnost, zbog toga što je kriminalitet istorijski i društveno uslovljen i zavisi od okolnosti vezanih za odredene društveno-ekonomske sisteme i odnose. Prilikom ovakve analize uzročnosti mora se imati u vidu da je svako kriminalno ponašanje, kao individualni akt, uključeno u opštu uzročnost. Slično je i prilikom posmatranja uzročnosti pojedinih tipova kriminaliteta. Samo ono što je karakteristično za većinu zločina može biti kvalifikovano kao uzrok zločina u celini, na opštem nivou. Uzroci otkriveni na nivou analiza pojedinih kriminalnih ponašanja moraju se uopštavati i posmatrati generalno. Otkrivanjem uzroka vezanih za pojedinačno kriminalno ponasanje, istraživač dolazi do zaključka o opštoj uzročnosti proučavanog kriminaliteta. S druge strane, opšta uzročnost uslovljava posebnu i pojedinačnu uzročnost. Opšta i posebna uzročnost kriminaliteta mogu se odrediti kao makro polje delovanja kriminogenih faktora, a pojedinačna uzročnost kao mikro nivo uzročnosti. Analiza uzročnosti na makro nivou obuhvata delovanje većih sistema: ekonomskih, socijalnih i kulturnih činilaca na javljanje kriminaliteta kao masovne društvene pojave i kriminalnog ponašanja kao pojedinačne pojave. Makro uzročno objašnjenje locira uzročnu silu na širi nivo socijalne organizacije, kao što je, na primer društveno-ekonomski i politički sistem, društvena struktura, moralna shvatanja, kultura, društvena pokretljivost itd. Analiza uzročnosti na mikro planu obuhvata delovanje kako faktora uzročnosti iz uže socijalne sredine (porodica, škola, susedstvo, devijantna ponašanja), tako i uticaj faktora vezanih za ličnost koja se kriminalno ponaša. Prema tome, prilikom posmatranja uzročnosti na bilo kom nivou moraju se uzeti u obzir međusobno povezani objektivni i subjektivni faktori. Objašnjenja kriminoloških teorija o uzročnosti kriminaliteta mogu pomoći da se pronađu konkretna i praktična rešenja uzročnosti. 119. Kriminogeni faktori - pojam i podela Najopštije posmatrano, pod kriminogenim faktorima se podrazumevaju objektivni i subjektivni činioci koju deluju и procesu nastanka, formiranja i konačne realizacije kriminaliteta kao masovne društvene pojave i pojedinačnog ponašanja. Kriminogeni faktori deluju na genezu kriminaliteta, te se taj proces njihovog delovanja u literaturi naziva kriminogeneza. Kriminogeni faktori mogu da deluju na javljanje kriminaliteta kao uzroci, uslovi i povodi. Kao što postoje razlike u određivanju pojma kriminogenih faktora, postoje razlike u i u shvatanjima teoretičara oko podele i odredivanja njihovog dejstva. Feri je delio kriminogene faktore na tri grupe: antropološki (organska i fizička konstitucija, lične osobine kriminalaca), fizičke ili kosmotelurne i društvene faktore. Grispinji je izvršio klasifikaciju kriminogenih faktora na one koji uslovljavaju javljanje kriminaliteta kao društvenog fenomena (društveni uzroci kriminaliteta, koje izučava kriminalna sociologija) i one koji su vezani za ličnost (individualni faktori kriminaliteta, koje izučava kriminalna antropologija). Zelig i Saderland predvidali su deobu faktora na istorijske (genetičke), koji deluju u procesu formiranja ličnosti do delinkventnog ponašanja i situacione (neposredne), koji deluju u momentu delinkventnog ponašanja. Smatra se da ova podela ima dosta opravdanja jer omogućava da se utvrde faktori koji su uticali na formiranje ličnosti i istovremeno objašnjavaju zašto se neko lice odlučilo na kriminalni akt u tom, a ne u nekom dragom momentu. Bračni par Gluk upotrebljavali su pojam faktor u smislu uzroka na osnovu kojih su donosili prognostičke zaključke. U kriminološkoj teoriji najviše je prihvaćena podela kriminogenih faktora koju je formulisao Gabrijel Tard. To je podela na egzogene (spoljne) i endogene (unutrašnje) faktore. Slična ovoj podeli je podela na objektivne i subjektivne kriminogene faktore. Objektivni kriminogeni faktori se odnose 95
na socijalne uzroke i uslove delinkventnog ponašanja i formiranja delinkventne ličnosti. Subjektivni kriminogeni faktori osvetljavaju razne psihološke aspekte i njihov uticaj na formiranje delinkventne ličnosti. Objektivni i subjektivni kriminogeni faktori deluju povezano u tom smislu da samo jedni ili samo drugi ne mogu dovesti do kriminalnog ponašanja. Objektivni i subjektivni faktori sjedinjuju se u ličnosti, koja predstavlja jedinstvenu organizaciju osobina. Povezanost objektivnih i subjektivnih faktora pokazuje daje čovekovo ponašanje rezultat interakcije individue i sredine i da izučavanje uzročnosti kriminaliteta mora biti zasnovano na analizi socijalnih i psiholoških činilaca, uticaja društvene sredine i razvoja ličnosti. Kriminogeni faktori deluju povezano, sintetički i kompleksno. Neki od njih imaju opštiji karakter i odnose se na veći broj različitih oblika kriminalnog ponašanja, drugi deluju samo na određen tip kriminalnog ponašanja. Uticaj jednog broja faktora je jači, drugih slabiji i udaljeniji od kriminalnog ponašanja. Povezanost i kompteksnost delovanja kriminogenih faktora ogleda se u tome što nijedan faktor, sam za sebe, nije dovoljan da dovede do kriminalnog ponašanja, niti se samo jedan od njih može smatrati osnovnim uzrokom za sve njegove oblike. 120. Uzroci, uslovi i povodi kriminalnog ponašanja Prema intenzitetu dejstva i uticaju pojedinih kriminogenih faktora na javljanje kriminalnog ponašanja, kriminogeni faktori mogu da se jave kao uzroci, uslovi i povodi. Uzrok (lat. causa) se defmiše kao objektivna, realna promena koja nužno i najneposrednije dovodi do neke druge realne promene (posledice), a koja opet, u daljem redosledu kretanja u prirodi i društvu, dovodi do dalje promene. Svaka objektivna promena u uzročnom nizu istovremeno je uzrok nekoj posledici i svaka posledica uzrok novoj posledici. Ovaj niz neprekidnog delovanja opisuje se kao uzročni lanac ili uzročni niz, nesagledivo zamršen i beskrajan splet u kome neki uzroci deluju postepeno, u vremenskom redosledu, dok drugi deluju istovremeno ili trenutno. Uzroci kriminaliteta se određuju kao odlučujući i presudni kriminogeni faktori koji u datoj situaciji izazivaju kriminalno ponašanje. Njihovo dejstvo na javljanje kriminaliteta je najneposrednije i direktno. Uzroci kriminaliteta su mnogobrojni i mogu da budu podeljeni u različite grupe i prema različitim kriterijumima. Postoje opšti i konkretni uzroci, uzroci prvog i drugog reda, glavni i sporedni, subjektivni i objektivni, kompletni i specifični. direktni (neposredni) i posredni. Uslovi kriminalnog ponašanja definišu se kao aktivnosti i uticaji koji omogućavaju i olakšavaju javljanje kriminalnog ponašanja ili preduzimanje kriminalnih akcija. Uslovi ubrzavaju dejsto neposrednih uzroka, oni doprinose da do kriminalnog ponašanja dođe i zbog toga se često zovu doprinosećim ili dopunskim okolnostima kriminalnog ponašanja. Oni sami po sebi ne mogu izazvati kriminalno ponašanje, ali ga omogućavaju i stimulišu, zbog čega su veoma značajni. Avanesov svrstava uslove u sledeće grupe: prateći uslovi (događaji vezani za okruženje, mesto i vreme), neophodni uslovi (bez njih ne bi bilo dogadaja), dovoljni uslovi (svi ostali uslovi). Kao uslovi kriminalnog ponašanja najčešće se navode: nedovoljna preventivna borba protiv kriminaliteta, situaciona pogodnost za izvršenje kriminalne aktivnosti, slabo čuvana imovina, negativan uticaj sredstava masovne komunikacije, slaba organizacija slobodnog vremena, odsustvo lične odgovornosti itd. Povodi su izvesni spoljni uticaji vezani za situaciju izvršenja kriminalne aktivnosti, koji utiču na donošenje konkretne odluke za preduzimanje kriminalne aktivnosti. Šire posmatrano, povodi imaju dejstvo uslova i zavise kako od spoljnih okolnosti tako i od svojstava ličnosti. Neznatni povodi mogu da lica sa kriminalnim sklonostima navedu na kriminalno ponašanje, te je stoga saznavanje povoda značajno sa stanovišta etiologije, utvrđivanja krivične odgovornosti, tretmana i resocijalizacije. Kao povodi mogu da deluju: izazivanje i vređanje od strane žrtve, pretnje, nagovaranja, podstrekavanje, pomaganje itd. Pored uzroka, uslova i povoda, u literaturi se navodi delovanje određenih okolnosti ili konkretne situacije na kriminalno ponašanje. Koncept okolnosti se generalno upotrebljava kada treba da ukažemo na nešto što se konkretno pojavilo i razvilo u određenom momentu oko određene osobe koja se kriminalno ponaša. Pod situacijom se podrazumeva položaj ili pozicija skupa okolnosti koje utiču na kriminalno ponašanje. Dejstvo uzroka, uslova i povoda ne ispoljava se uvek i u svakom konkretnom slučaju na isti način; oni mogu da menjaju svoja mesta i da se javljaju sa različitim dejstvom. U literaturi se najčešće navodi primer alkoholizma kao kriminogenog faktora da bi se ilustrovalo primarno i sekundarno dejstvo uzroka, uslova i povoda. Alkoholizam se smatra jednim od neposrednih uzroka kriminalnog 96
ponašanja, naročito kriminaliteta nasilja i saobraćajne delinkvencije. Neko lice može direktno pod uticajem prekomerne upotrebe alkohola da izvrši krivično delo. 121. Ekonomija, ekonomski sistem i razvoj Uticaj ekonomskog sistema kao makro faktora uzročnosti kriminaliteta može da se posmatra sa stanovišta različitih društveno ekonomskih formacija. Većina zemalja u svetu sa kapitalističkim društvenim uređenjem danas se nalazi u ekonomskom pogledu u fazi liberalnog kapitalizma, koji se odlikuje dominacijom privatne svojine nad sredsvima za proizvodnju, robnonovčanom proizvodnjom, odvajanjem rada od kapitala, tržišnom privredom. U različitim fazama razvoja ovog ekonomskog sistema zapažen je porast ukupne ekonomske moći i kupovne moći stanovništva, ali takođe i periodi krize koji dovode do porasta nezaposlenosti i socijalne bede. Povezanost ekonomskog sistema i kriminaliteta uočena je još na početku razvoja kriminologije kao nauke, ali je način proučavanja ove povezanosti bio različit. Prva proučavanja su se odnosila na utvrđivanje povezanosti izmedu ekonomskih prilika (siromaštva, bogatstva) i kriminaliteta. Siromaštvo se danas posmatra u mnogo širem smislu nego ranije jer se prilikom definisanja siromaštva uključuje i postojanje, odnosno nepostojanje mogućnosti i šansi za ostvarivanje prava na život u dostojanstvu, kao što su pristup resursima i mehanizmima ostvarivanja i zaštite ljudskih prava i učešće u odlučivanju. U kriminološkoj literaturi siromaštvo je dugo godina smatrano dominantnim i osnovnim kriminogenim faktorom. Mnogi pisci su isticali da je kriminalitet proizvod loših materijalnih uslova života, bede, nemaštine tzv, "donjih društvenih slojeva" i ovo tvrđenje dokazivali su empirijskim istraživanjima. Na dejstvo siromaštva kao kriminogenog faktora ukazivao je Engels, imajući u vidu društveni položaj engleskih radnika u industrijskoj eri kapitalizma. Engels je u knjizi "Položaj radničke klase u Engleskoj" istakao da su teški i nehumani uslovi života stavili radnike u izuzetno težak položaj, tako da su u mnogim gradskim četvrtima velikih industrijskih gradova stvorena "gnezda zločina". Dalje proučavanje se kretalo u pravcu ukazivanja na neposredno dejstvo faktora siromaštva kao uzroka kriminalnog ponašanja (naročito kod imovinskih krivičnih dela) i na posredno dejstvo ovog faktora, kao uslova koji omogućava dejstvo drugih faktora. Smatra se da je posredno dejstvo više rasprostranjeno i sastoji se u uticaju materijalne bede na neprosvećenost; nizak nivo obrazovanja i kulture; primitivnost; postojanje predrasuda; zaostalih shvatanja; demoralizaciju; nesloge, netrpeljivosti, nerazumevanja u porodici, pri čemu svaki od ovih faktora može i samostalno da utiče na pojavu kriminaliteta. Uticaj bogatstva na javljanje kriminaliteta razmatran je u kriminološkoj literaturi kada je uočeno da među izvršiocima krivičnih dela ima dosta pripadnika bogatih društvenih slojeva, sa visokim društvenim i ekonomskim standardom. Mnogi pisci su ukazali na činjenicu da bogati slojevi vrše najteža krivična dela klasičnog kriminaliteta (ubistva, telesne povrede, imovinska krivična dela), ali i takva krivična dela koja su povezana sa njihovim društvenim položajem (zloupotreba službenog položaja, mito, korupcija, prevare). Ovaj tzv. "kriminalitet blagostanja" vrši se da bi se stekle još veće materijalne koristi i potvrdio društveni prestiž. Ekonomske krize značajno utiču na obim i strukturu kriminaliteta. Ekonomske krize mogu da budu ciklične i temeljne. Ciklične krize se javljaju u relativno stalnim vremenskim razmacima, od prilike svakih desetak godina i izazvane su hiperprodukcijom, odnosno snažnijim razvojem proizvodnje roba, većim ulaganjem u sredstva rada i novacije, a manje ulaganjem u radnu snagu i radnike. Takva raspodela ulaganja stvara više robe na tržištu, ali dovodi do osiromašenja stanovništva, koje nema sredstva da robu kupi. Finansijski tokovi su poremećeni, javlja se nedostatak novca, pad nadnica, otpuštanje sa posla, nezaposlenost itd. Temeljna kriza nastaje usled suprotnosti između privatnog prisvajanja i kolektivnog, zajedničkog stvaralaštva u društvenim okvirima i suprotnosti između razvijenih i nerazvijenih zemalja u intradruštvenim, odnosno globalnim svetskim okvirima. Raspodela profita i akcija data je u vidu piramide, odnosno hijerarhije sticanja bogatstva. Mali broj ljudi, na vrhu piramide, drži najveće bogatstvo, to su superbogati čiji je broj ograničen na nekoliko stotina porodica. U nerazvijenim zemljama mali krug ljudi drži devet desetina društvenog blaga. Uticaj ekonomskih kriza na kriminalitet može se posmatrati u Srbiji počev od devedesetih godina prošlog veka pa nadalje. Posebno je kao godina krize zapamćena 1993. godina. Pored ratnih zbivanja na teritoriji bivše Jugoslavije, u oblasti ekonomskih odnosa došlo je do tada u istoriji gotovo nezabeležene hiperinflacije od skoro 2.000% mesečno, pada životnog standarda, naglog osiromašenja najširih društvenih slojeva, što je dovelo do porasta svih oblika kriminalitata i drugih društveno nedozvoljenih ponašanja. 122. Uticaj globalizacije i tranzicije na kriminalitet 97
Globalizacija je termin koji se široko, ali često neodređeno, koristi da bi označio rastuću homogenost nacionalne ekonomije, politike i kulture. Pretpostavlja se da je ovaj proces uglavnom vođen internacionalnim tokovima slobodnog kapitala, informacija i ljudi i da njime dominira multinacionalna, neoliberelna ekonomija i tehnologija. Prilikom definisanja globalizacije često se pojavljuje kao sporno pitanje da li je globalizacija zaista nešto novo ili je samo moderna verzija kolonijalizacije. Globalizacija podrazumeva dve međusobno povezane transformacije. Jedna proizilazi iz potrebe privlačenja internacionalnog kapitala i borbe protiv internacionalnog kriminaliteta, što navodi vlade da usvoje slične ekonomske, socijalne i krivičnopravne mere; druga je zasnovana na suštinskoj promeni u državnim i tržišnim odnosima gde neoliberalne koncepcije "slobodnog tržišta", koje vode multinacionalne korporacije, podstiču razvijanje politike koja je manje bazirana na principima odgovornosti, socijalnoj zaštiti i socijalnoj jednakosti, a mnogo više se zasniva na socijalnoj nejednakosti, krizi javnog sektora i privatizaciji. "Rat drogama" i "rat teroru" , koje vode Amerikanci, često se uzimaju kao primer takvog internacionalnog razvoja. Neoliberalni model ekonomske globalizacije pored ogromnog ekonomskog i tehnološkog razvoja, bržeg protoka kapitala i podsticanja ekonomskog razvoja u svetskim razmerama, na jednoj strani, doveo je do pogoršanja ekonomskih, socijalnih i kulturnih uslova pojedinaca i grupa, posebno osetljivih marginalnih grupa (žene, invalidi, stari, migranti i dr.), doprineo porastu siromaštva, povećanju razlika između bogatih i siromašnih, razvijenih i nerazvijenih zemalja, sve većoj društvenoj isključenosti i pravnoj i opštoj nesigumosti. Ekonomsku globalizaciju prati koncentracija političke moći u rukama manjeg broja pojedinaca, što još više produbljuje nejednakost po polnoj, rasnoj, etničkoj, nacionalnoj, klasnoj i ekonomskoj osnovi, siromaštvo, sukobe i onemogućava ostvarivanje ekonomskih i socijalnih prava većine ljudi. Pored globalizacije, društvena tranzicija krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20. veka, predstavlja proces koji ima veoma veliki uticaj na fenomenološka obeležja kriminaliteta. Zemlje u tranziciji su posebna grupa zemalja u savremenom svetu, to su post-socijalističke zemlje koje su u periodu od pet do sedam decenije bile izložene tranziciji iz kapitalizma u socijalizam i obrnuto, iz socijalizma u kapitalizam. Tranzicija iz socijalizma u kapitalizam se odvija veoma brzo u savremenim uslovima i praćena je nizom globalnih promena, posebno političkog sistema i strukture vlasništva (prelazak sa planirane, centralizovane privrede na tržišnu privredu i privatizaciju državne imovine). U zemljama u tranziciji radni status je nesiguran, dolazi do brzog bogaćenja i naglog osiromašenja, što uslovljava produbljivanje razlika između bogatih i siromašnih, sistem vrednosti se menja i javlja se nova ideologija, usled krize institucija, posebno društvenih službi i krivičnopravnog sistema, dominira pravna i opšta nesigurnost i sve više se ispoljava protivurečnost između ciljeva i mogućnosti za njihovo zadovoljavanje. Globalizacija i tranzicija imaju značajan uticaj na promene u obimu i strukturi kriminaliteta. Pored povećanja obima imovinskog i kriminaliteta nasilja (krađa automobila, krađa iz automobila, razbojništvo, razbojničke krađe, krađa lične imovine, fizičko nasilje uz upotrebu sile) u većini zemalja u tranziciji, posebno se razvija kompjuterski kriminalitet, kriminalitet korporacija, trgovina ljudima, transnacionalni organizovani kriminalitet (međunarodni terorizam, trgovina drogama, trgovina ljudima, oružjem, cigaretama, umetničkim delima i sl.), seksualno nasilje nad ženama i decom, prostitucija, nasilje u porodici, maloletnička delinkvencija i nasilje nad decom, korupcija u javnim službama i prevare potrošača, ekspanzija seks industrije i pornografije. 123. Rat i kriminalitet Rat, kao oblik društvene dezorganizacije, praćene paralisanim ili pristrasnim radom policije i organa pravosuđa, po pravilu stvara pogodne uslove za porast kriminaliteta, slabi inhibicije, ohrabruje primitivne nagone i, na taj način, doprinosi privremenoj transformaciji obima, strukture i karakteristika kriminalnih ponašanja. Podaci koji se odnose na Prvi i Drugi svetski rat, na primer, pokazuju da u toku i posle rata kriminalitet raste pri čemu posebno beleže porast vojna, imovinska i nasilna krivična dela kao i maloletnička delinkvencija i ženski kriminalitet dok opada broj prijavljenih seksualnih delikata uz istovremen porast tamne brojke kod ovog oblika kriminaliteta. Takođe, rat utiče i na promenu regionalne strukture kriminaliteta. Društvena dezorganizacija do koje dolazi pod uticajem rata ohrabruje ljude koji su i ranije imali kriminalne sklonosti da nastave sa kriminalnim ponašanjem i da postanu još brutalniji i pohlepniji nego što su bili ranije. Međutim, ovakvo stanje podstiče i kriminalnu aktivnost onih koji su pre rata bili uzorni građani i poštovali zakone. Osobe koje žive u uslovima društvene dezorganizacije nisu nužno i 98
lično dezorijentisani već se može smatrati da oni odgovaraju na "prirodan" način na dezorganizovane uslove. Na taj način bi se mogla objasniti činjenica da u toku rata skoro svi ljudi na određeni način bivaju uključeni u neki oblik kriminalne aktivnosti - od konvencionalnog do organizovanog kriminaliteta i vršenja ratnih zločina. Porast kriminaliteta u toku rata može se objasniti i uz pomoć teorije učenja i teorije anomije. Pre svega, ljudi uče kriminalne motive preko opšte kulture. Kada je nasilje jednom prihvaćeno kao legitimno sredstvo rešavanja konflikata, ljudi počinju da veruju da, ako njihove vođe mogu da rešavaju međusobne sukobe upotrebom nasilja, onda to mogu da čine i oni. Ovaj oblik učenja kriminalnog ponašanja je posebno karakterističan za mlade ljude i predstavlja dobar okvir za objašnjenje porasta maloletničke delinkvencije tokom rata. U procesu učenja kriminalnih motiva tokom rata važnu ulogu igraju i mediji. Idolizacija kriminalaca nudi model za ponašanje velikog broja mladih ljudi učeći ih da je biti kriminalac daleko profitabilnije od konformističkog ponašanja. Zabrana ubijanja postaje u rata relativna stvar što vodi racionaliziciji i ubistava van neposrednih ratnih dejstava i čini ljudski život bezvrednim. Na ovaj način se, na primer, može objasniti porast ubistava ucinjenih od strane bivših vojnika do kojeg je u Srbiji došlo krajem i po završetku rata u bivšoj Jugoslaviji. Drugo, dopunsko objašnjenje, odnosilo bi se na traumu izazvanu učešćem u rata (tzv. postvijetnamski sindrom). U toku rata rasta i razni oblici organizovanog kriminaliteta, posebno organizovana trgovina oružjem, drogama i ženama. Ovi oblici kriminaliteta su tokom rata korisni za države ali ih države posle rata obično nastoje da suzbiju. Međutim, jednom stvorene, te organizacije je teško iskoreniti i one samo menjaju polje svoje ilegalne aktivnosti orijetišući se obično na opasnije i manje "korisne" aktivnosti. Nakon rata, društvo se suočava se posledicama rata, među kojima su svakako najozbiljnije one koje su ostavili široko rasprostranjena kriminalizacija i viktimizacija, kao i gubljenje jasnih granica između dozvoljenog i nedozvoljeng ponašanja. Uz to, postratno društvo je suočeno i sa široko rasprostranjenim poricanjem ratnih zločina koje je izvršila sopstvena strana u sukobu, uz istovremeno preuveličavanje zločina izvršenih od strane koja se doživljava kao neprijateljska. 124. Industrijalizacija i urbanizacija i kriminalitet U 19. i početkom 20. veka, kao posledica industrijske revolucije, došlo je do značajnih demografskih promena i slivanja velikog broja stanovništva iz sela u gradove. Tako se grad pojavljuje kao centralni prostorni okvir za ispoljavanje kriminaliteta i drugih devijantnih ponašanja. Zbog toga su u mnogim kriminološkim radovima ispitivane veze između dva procesa koji prate savremeno društvo: industrijalizacije i urbanizacije. Industrijalizacija je opšte prihvaćen termin za označavanje posebnog oblika društvenog razvoja, koji se odlikuje porastom korišćenja mehaničke snage u proizvodnji, transportu i drugim ekonomskim delatnostima. Industrijalizacija uslovljava transformaciju društvene strukture u celini, ona je nosilac progresa društva, nastanka promena u strukturi društvenih odnosa i jedan od uzroka urbanizacije. Urbanizacija danas predstavlja svetski proces. U sociološkoj literaturi određuje se kao proces širenja (eksplozija) gradova, gradskog uticaja i naročito širenja gradskog načina života na seosku okolinu, kao i potiskivanje (transformisanje) ruralne sredine pod uticajem urbane. Pojavljuje se u dva oblika; kao prostorno zgušnjavanje stanovništva na manjoj površini i kao razudenost sistema vrednosnih stavova i ponašanja zvanog "urbana kultura". Dominacija grada, posebno velikog grada, može se smatrati posledicom koncentracije industrijskih, komercijalnih, finansijskih i administrativnih ustanova i aktivnosti u gradovima. Zbog toga urbanizam ne označava samo proces koji ljude privlači u gradove u čiji se sistem života uključuju. On označava drugačiji način života povezan sa razvojem grada, promene u načinu života koje grad vrši pomoću svojih institucija i ličnosti koje deluju putem komunikacijskih i transportnih sredstava. Ubrzani procesi industrijalizacije i urbanizacije takođe uslovljavaju dezorganizaciju raznih društvenih grupa. Povezanost među ljudima znatno je slabija, oni postaju usamljeni, odvojeni i anonimni. Način života u urbanoj sredini znatno se razlikuje od načina života u seoskoj sredini. Tradicionalni način života sa patrijarhalnom organizacijom se raspada, društvene promene su mnogo brže, pojačana je pokretljivost stanovništva, pridaje se veliki značaj sticanju materijalnih dobara (novac postaje mera svih vrednosti), raste individualizam, mehanizam neformalne društvene kontrole (porodica, prijetelji) ustupa mesto formalnoj kontroli (policija, pravosuđe).
99
Mnoge statističke analize u nizu zemalja pokazale su da uporedo sa razvojem procesa industrijalizacije i urbanizacije, raste stopa kriminaliteta u dužem vremenskom periodu. Grad se u poređenju sa selom odlikuje visokom stopom kriminaliteta i drugim devijacija (samoubistva, alkoholizam, narkomanija, prostitucija). Na osnovu statističkih i drugih analiza, jedan broj kriminologa je zaključio da je kriminalitet u neposrednoj vezi sa procesima industrijalizacije i urbanizacije, pogotovo u zemljama u razvoju. Niz pojava koje prate industrijalizaciju i urbani-zaciju, kao što su migracija, koncentracija populacije, dezintegrisanost izvesnih grupa, dovode u izvesnim slučajevima do slabljenja kohezivnih društvenih veza u određenim oblastima. U okviru teorije društvene dezorganizacije industrijalizacija i urbanizacija su posmatrane kao uzrok kriminaliteta. Međutim, industrijalizacija se mora posmatrati, pre svega, kao neophodan uslov ekonomskog razvitka i napretka, a ne kao samostalan uzrok kriminaliteta i drugih oblika devijacija. Zajedno sa urbanizacijom kao društvenim procesom, ona omogućava stvaranje određenih uslova u kojma se može pojaviti kriminalitet. Između industrijalizacije i urbanizacije i kriminaliteta nema neposredne uzročne veze. Neposredni uzroci kriminaliteta i drugih devijantnih ponašanja sadržani su u izvesnim pojavama i procesima vezanim za industrijalizaciju: (1) nerešeni socijalni problemi (stambeno pitanje, materijalno stanje, zaposlenost); (2) slabljenje porodičnih veza, nedostatak pripadnosti lokalnoj zajednici, naselju i sl.; (3)odsustvo koordinacije između privrednog i industrijskog razvitka i rešavanja socijalnih problema; (4) otežana adaptacija ili nemogućnost adaptacije na nove uslove života. Zbog nemogućnosti rešavanja svih ovih problema, uporedo sa razvitkom procesa industrijalizacija i urbanizacije, dolazi do pojave kriminaliteta u povećanom obimu u svim zemljama koje se nalaze u procesu snažnog industrijskog i ekonomskog razvitka. 125. Društvena pokretljivost i kriminalitet U sociologiji se pod pokretljivošću ili mobilnošću podrazumeva promena položaja ljudi unutar bilo kog sistema. Mobilnost može da bude geografska, profesionalna i socijalna (društvena). Društvenu pokretljivost mogu izazvati različiti društveni procesi, industrijski ili ekonomski razvitak, pripreme za rat i sl. Ona se ispoljava u dva oblika: kao promena društvenih položaja i uloga u vertikalnoj i horizontalnoj liniji i kao migraciona pokretljivost, nastala usled ekonomskog razvitka, industrijalizacije i urbanizacije. U kriminologiji je više proučavana povezanost migracionih strujanja i kriminaliteta. Migracije su preseljenja većeg broja ljudi iz jednog sociokulturnog ambijenta u drugi, sa jednog područja na drugo ili na relaciji selo-grad. Najčešće su migracije iz ekonomskih razloga, (siromaštvo, ekonomske krize), ali mogu da nastanu zbog ratova, traženja azila političkih delinkvenata i sl. Siromaštvo i teški uslovi života prisiljavaju stanovništvo da napušta svoja prebivališta i odlazi u neke druge oblasti, najčešće velike gradove. Migraciona strujanja mogu da se jave u okviru jedne države, ali i iz jedne države u drugu. Oba oblika migracionih strujanja posmatraju se u vezi sa kriminalitetom na dva načina: (1) utvrđivanje uzročne povezanosti između migracija i kriminaliteta; (2) izučavanje kriminaliteta stranaca - migranata ovde treba pomenuti tajnu - nedozvoljenu migraciju, koja je kriminalna sama po sebi, ali i veću izloženost ove kategorije ljudi kriminalnim iskušenjima. Migracioni proces je povezan sa industrijalizacijom, urbanizacijom i svim pojavama koje prate ova dva procesa. U gradovima zemalja u razvoju, koji se ubrzano urbanizuju, dolazi do grupisanja mladih, neobrazovanih migranata - muškaraca. Radi zarade veće količine novca, u potrazi za unosnim poslom oni napuštaju seosku sredinu i ostavljaju porodice. Međutim, kako su sa nižim obrazovanjem, za njih u gradovima postoje samo marginalni poslovi i zbog toga im pripada marginalni položaj. Osećanje beznačajnosti i usamljenosti, oslobođenje od mehanizma neformalne društvene kontrole, uz materijalne i stambene teškoće, utiče na njihovo devijantno ponašanje (naročito alkoholizam) i vršenje krivičnih dela posebno krivičnih dela protiv imovine i ličnosti. Migranti nisu jedinstvena grupa: neki od njih su došli u grad na kratko vreme, privremeno; drugi su došli za određen period da zarade novac u gradu, dok im porodice žive na selu; treći su se konačno opredelili za život u gradu i usvojili gradski stil života - to su stalni emigranti. Najteži položaj migranata je u prigradskim naseljima, koji se zovu stambenim četvrtima bede. U ovakvim četvrtima migranti se sreću sa oformljenim društvenim sistemom vrednosti i normi, u kome značajno mesto zauzimaju kriminalitet i druga devijantna ponašanja. Gasen je ukazao na razlike između kriminaliteta starosedelaca i emigranata. Uopšteno posmatrano, saglasno statističkim evidencijama o kriminalitetu policije i sudova, stopa emigranata je dva do tri puta veća od stope kriminaliteta pripadnika opšte populacije. U opštoj populaciji emigranata, 100
kriminalci su većinom muškarci uzrasta između 18 i 40, 45 godina. Oni, kao strand, privlače pažnju policije, koja prema njima čak pokazuje i veći stepen strogosti. Kriminalitet emigranata ima drugačiju strukturu od kriminaliteta starosedelaca. Stopa kriminaliteta dece emigranata (druga generacija) veća je od stope kriminaliteta njihovih roditelja i raste u funkciji intenzivnog konflikta sa opštom kulturom. Pored toga, oni često vrše iste prestupe kao i njihovi roditelji i starosedeoci. 126. Porodične prilike i odnosi (deficijentna i degradirana porodica) Porodica je uvek bila predmet naučnog interesovanja društvenih i prirodnih nauka. Mnogi sociolozi smatraju porodicu "kamenom temeljcem društva", osnovnom jedinicom bez koje je teško zamisliti funkcionisanje ljudskog društva. Porodica je onaj deo društvenosti pojedinaca i organizacijske strukture društva koji je zajednički svim ljudima, bez obzira na njihovu klasnu pripadnost, društvenu moć i uticaj. Najznačajniji uticaj porodica ostvaruje na svoje najmlađe članove. Dete u porodici gradi svoj moralni lik, upoznaje se s osnovnim društvenim vrednostima i idealima, stiče ljubav i predstavu o samom sebi i drugima. Među članovima porodice postoji uzajamna interakcija i zavisnost. Putem interakcije u porodici odvija se proces socijalizacije deteta i formiranje stavova i uzora za ponašanje. Ukoliko se ovaj proces odvija u skladu i emocionalnoj ravnoteži, u porodici preovlađuje opšta atmosfera ljubavi i odanosti i takva porodica pruža pozitivno vaspitanje svojim članovima, formira kod njih pozitivne stavove i vrednosti, dajući na taj način značajan doprinos prenošenju iskustva i kulture jednog društva, njegovih pravila, navika i morala. Prema tome, porodica sa svojim funkcijama ima prvenstveno pozitivnu ulogu u formiranju ličnosti mladih članova porodice. U savremenom društvu ima sve više porodica koje su degradirane i deficientne i u kojima se porodični odnosi ne odvijaju usklađeno i harmonično. Takve porodice su predmet izučavanja kriminologije, posebno radova posvećenih maloletničkoj delinkvenciji. Zbog toga se u kriminologiji ne može ni zamisliti objašnjenje uzročnosti kriminaliteta bez izučavanja porodice kao kriminogenog faktora. Još je Lombrozo uočio među kriminalcima veliki broj dece poročnih roditelja, vanbračne dece i siročadi. Smatrao je da ovaj faktor deluje pored faktora nasleđivanja i postavio pitanje: "Kako da se nesrećno dete sačuva od zla kada mu ga drugi predstavljaju u najlepšim bojama i, što je još gore, kada mu ga nameće autoritet i primer njegovih roditelja i vaspitača Prilikom analize kriminogenog uticaja porodice treba imati u vidu da na porodični život, atmosferu, interpersona ne odnose, utiče niz spoljnih i unutrašnjih okolnosti (materijalno stanje, zanimanje, zaposlenost članova porodice, stambene prilike, obrazovni novo, ali i lična svojstva članova porodice), koje mogu da doprinesu njenoj deficijentnosti ili degradiranosti. a) Nepotpuna (deficijentna) porodica analizirana je u mnogim kriminološkim radovima kao potencijalna opasnost za pojavu kriminaliteta. Na osnovu jednog broja istraživanja došlo se do zaključka da je veliki udeo maloletnih delinkvenata iz nepotpunih porodica. Međutim, ima autora koji naglašavaju da pojam nepotpune porodice nije sasvim razjašnjen ni tačno određen i da se ne vodi računa o porodičnim odnosima koji su prethodili nastanku deficijentne porodice. Sem toga, ukazivano je da nepotpuna porodica usled smrti jednog roditelja može da ima bolju porodičnu atmosferu nego nepotpuna porodica usled razvoda. S obzirom na različite rezultate istraživanja i različita teorijska shvatanja, čini se prihvatljivom konstatacija da nepotpuna porodica, bez sagledavanja celokupne atmosfere i odnosa u porodici nije odlučujući faktor kriminaliteta. Svakako da nedostatak jednog roditelja doprinosi pojavljivanju emocionalne nesigurnosti i nestabilnosti kod dece, onemogućava pozitivnu identifikaciju sa roditeljima, dovodi do osećanja odbačenosti i usamljenosti, što sve može da predstavlja kriminogeni faktor. , Istraživanjem prestupništva maloletnika u industrijskim naseljima SFRJ u periodu 1958-1962 utvrđeno je da veći broj prestupnica potiče iz porodica deficijentnih zbog razvoda braka, da ih mnogo više pogađa smrt roditelja i da je veći procenat vanbračno rođenih prestupnica. Samo jedna četvrtina prestupnica živela je u vreme izvršenja prestupa sa oba roditelja, nasuprot više od polovine delinkvenata muškog pola. b) Porodica sa lošim porodičnim odnosima (degradirana, razorena porodica) u kriminološkoj litreraturi se ističe kao značajniji faktor kriminaliteta od deficijentne porodice. Kako porodica često "nije pristanište u kome se odmaraju duh i telo, već leglo nemira u kome cvetaju sukobi i emocionalne napetosti" asocijalno i antisocijalno ponašanje može da nastane usled porodičnih kriza. Porodični odnosi i celokupna porodična atmosfera sagledavaju se kroz odnose između bračnih drugova, roditelja i 101
dece, dece koja žive u porodici, ostvarivanje vaspitnog uticaja i metoda vaspitanja i postojanje socijalno patoloških pojava u porodici. Najsnažniji kriminogeni uticaj imaju loši odnosi između bračnih drugova i poremećeni odnosi izmedu roditelja i dece. Prema Ekermanu najznačajniji za određivanje emocionalne atmosfere porodice je način na koji roditelji pokazuju svoju uzajamnu ljubav i ljubav prema deci. Konflikti izazivaju napetost i ako se ne ublaže mogu ugroziti porodičnu organizaciju. Ako se roditelji međusobno vole, dete voli oba roditelja, ako se roditelji mrze, dete je prinuđeno da stane na stranu jednog od njih. Ovo rada strah, jer dete mora biti spremno da izgubi ljubav onog roditelja koga odbacuje u korist drugog. Porodični odnosi i stanje u porodici značajno utiču na razrešavanje konflikata i odbranu od anksioznosti. Loša porodična atmosfera manifestuje se najčešće primenom nasilja u porodici. Svađe i tuče među roditeljima ne samo da razbijaju harmoniju porodičnog života već degradiraju njihov autoritet prema deci. Slično je i sa međusobnom netrpeljivošću, nepoštovanjem i sličnim pojavama. Odnosi u porodici zavise od postojanja socijalno patoloških pojava u porodici, pre svega alkoholizma, kocke, narkomanije. Najmlađi članovi porodice na osnovu imitacije i identifikacije oponašaju starije, a istovremeno roditelji sa devijacijama u ponašanju gube autoritet i kontrolu nad decom. Zbog toga se u nizu kriminoloških istraživanja konstatuje da postoji visoka korelacija između kriminalnog ponašanja roditelja, kao najtežeg oblika devijantnog ponašanja, ostalih devijantnih ponašanja i kriminaliteta maloletnika. Direktan kriminogeni uticaj na maloletne članove porodice ostvaruje porodica u kojoj su roditelji delinkventi ("kriminogeno porodično ognjište" - porodica u kojoj roditelji vrše krivična dela i utiču na decu da se samostalno ili sa njima kriminalno ponašaju). Prema Gasenu, ovaj uticaj proizilazi iz dva izvora: učenje nasilja kroz porodično nasilje prihvatanje delinkvnetnog načina života roditelja putem imitacije. Deficijentne i degradirane porodice predstavljaju kriminogeni faktor tzv. porodičnog kriminaliteta. U kriminološkoj literaturi se pod porodičnim kriminalitetom podrazumeva vršenje krivičnih dela u okviru porodice i krivičnih dela determinisanih negativnim porodičnim uticajem. Porodični kriminalitet obuhvata delinkvenciju maloletnika i dece, kriminalitet između bračnih drugova i kriminalitet roditelja prema deci. 127. Škola i obrazovanje Škola, kao organizovana draštvena institucija za vaspitanje i obrazovanje, predstavlja značajan faktor socijalizacije. Pored porodice, škola je takode jedna od primarnih grupa u kojoj se formira ličnost u pozitivnom smislu. Među mnogim faktorima vezanim za školu i kriminalitet, posebno se ističe neuspeh u školi i nizak nivo obrazovanja. Slab uspeh u učenju, ponavljanje razreda, slabo napredovanje u savlađivanju školskog gradiva, utiču na nemogućnost sticanja potrebnog znanja i obrazovanja, nedostatak radnih navika, ali, isto tako, na pojavu određenih smetnji u ponašanju, kao što, su: bežanje od škole, skitnja, alkoholizam, narkomanija, prostitucija, vršenje krivičnih dela. U istraživanju, koje je uradila grupa autora Instituta za kriminologiju u Ljubljani, neuspeh u školi je na trećem, odnosno drugom mestu u pogledu povezanosti sa prestupništvom. Prilikom istraživanja prestupništva u industrijskim naseljima, došlo se do zaključka daje veliki broj maloletnih prestupnika 32,4% imao slab uspeh u školi ili je ponavljao u poslednjem razredu pre prestupa. Kriminološka istraživanja su utvrdila da među maloletnim delinkventima postoji znatan broj onih koji su ravnodušni prema školi ili se u njoj loše osećaju, koji imaju loš odnos prema drugovima ili se osećaju diskriminisanim od strane nastavnika. Konflikti odnosi i drugi neprijatni doživljaji učenika u školi mogu dovesti do delinkventnog ponašanja zbog želje za osvetom, ličnom afirmacijom i samopotvrdivanjem. Prekidi u školovanju i promene školske sredine mogu da nastanu iz opravdanih razloga - preseljenje porodice, bolest, loše materijalno stanje, ali i usled slabog uspeha maloletnika u školi, iskijučenja iz škole, lošeg odnosa nastavnika i učenika i sl. Pod obrazovanjem se podrazumeva sticanje određenih znanja školovanjem. Odrediti odnos izmedu obrazovanja i kriminaliteta nije jednostavno jer ima mnogo suprotnih, ali argumentovanih tvrdenja o ovom odnosu. U XIX veku smatralo se da je nepismenost i nedostatak obrazovanja značajan faktor kriminaliteta. Uviđajući značaj školovanja i obrazovanja za formiranje ličnosti književnik Viktor Igo je istakao: "Otvaranje jedne škole vodi zatvaranju jednog zatvora". Niži stepen obrazovanja ne mora u svakom slučaju da se ispolji kao kriminogeni faktor, kao što visoko obrazovanje ne predstavlja neminovno zaštitu od ispoljavanja kriminalne aktivnosti. Dosadašnja istraživanja još uvek nisu dovoljna da potvrde ili negiraju opadanje i porast kriminaliteta sa porastom 102
obrazovanja. Zbog toga su, svakako, neophodna dalja istraživanja, koja će u određenim vremenskim i prostornim okvirima osvetliti odnos između obrazovanja i kriminaliteta. 128. Uticaj susedstva i delinkventnih grupa U kriminologiji postoji niz istraživanja, posebno u oblasti maloletničke delinkvencije, koja pokazuju da susedstvo može imati značajan uticaj na pojavu i razvoj delinkventne aktivnosti, kao i na formiranje delinkvenata. Negativni uticaj susedstva ostvaruje se preko raznih delinkvenata i delinkventnih grupa, koje najčešće deluju na decu i maloletnike. Uticaj neformalnih grupa ostvaruje se na više načina: delovanjem na izvore informacija, pa se informacije koje nisu u skladu sa shvatanjima grupe, potiskuju ili uklanjaju;.naglašavanjem vrednosti za koje se zalažu, pružanjem socijalne podrške onima koji se prirdžavaju njihovih normi i kažnjavanjem onih koji od toga odstupaju; određivanjem osnovnih psihičkih funkcija-opažanja i mišljenja članova grupe ("uniformisanje"psihičkih ftinkcija) da bi pojedinci jednako mislili i ponašali se kao ostali članovi grupe. Kako će se pojedinac ponašati u grupi, zavisi od toga koji položaj zauzima u hijerarhijskoj strukturi grupe. Pripadnost grupi i status u grupi su osnovne dimenzije grupne dinamike. Značajan je i stepen kohezivnosti grupe - jačina sila koje dejstvuju na članove da ostanu u grupi. Na pojavu kriminaliteta najviše utiču neformalne delinkventne (kriminalne) grupe. One nastoje da na razne načine pridobiju nove članove, pogotovo mlađeg uzrasta. Svojim ponašanjem, idealiziranjem sveta kriminalaca, proklamovanjem nepoštovanja društvenih pravila, normi ponašanja i zakona, isticanjem kao najveće vrednosti iako sticanje zarade, ignorisanje društvenih obaveza i sl., deluju kao "kriminalna infekcija". Na delovanje delinkventnih grupa kao kriminogenog faktora ukazivali su mnogi kriminolozi proučavajući kriminalitet članova onih porodica u kojma se već nalaze pojedinci koji su vršili krivična dela. Zapaženo je da prisustvo kriminalaca u porodici stvara povoljne uslove i mogućnosti za proširivanje kruga porodičnih prestupnika. Zbog toga je u takvim porodicama kriminalitet češći i veća je podložnost uticajima delinkventnih grupa profesionalnih kriminalaca van porodice. Negativni uticaji susedstva i delinkventnih grupa posebno se ispoljavaju kod nekih klasičnih oblika kriminaliteta, imovinskog i kriminaliteta nasilja (ubistva, krađe, silovanja, razbojništva). Sem toga, delinkventne grupe imaju izuzeno jak uticaj na pojavu i razvoj predelinkventnog i delinkventnog ponašanja maloletnika i devijantnog ponašanja lica mlađeg uzrasta (siledžistvo, huliganstvo, vandalizam, alkoholizam, kockanje). Kriminološkim izučavanjima maloletničkih bandi utvrđeno je da članovi bandi potiču iz istog dela grada, iz istog bloka kuća i da je susedstvo najvažniji faktor njihovog okupljanja i udruživanja. U blizini stanovanja skoro uvek se nalaze mesta za okupljanje posle škole, gde se sklapaju nova poznanstva, učvršćuju drugarske veze i razmenjuju iskustva. Škola i susedstvo, posebno raspust, imaju važnu ulogu u ponašanju maloletnika od 13-14 godina, a mesta razonode su mesta za grupisanje starijeg uzrasta iznad 14 godina. Negativan uticaj ulice i susedstva naročito se ispoljava u onim gradskim prostorima i područjima grada u kojima preovlađuje doseljeno stanovništvo heterogene strukture po zanimanju, obrazovanju, školskoj spremi, materijalno-ekonomskom statusu. Prostitucija, kriminalitet odraslih, alkoholizam, kocka i drugi oblici devijantnih ponašanja veoma su razvijeni u ovim delovima grada, a stariji kriminalci "profesionalci", koji se okupljaju u kafićima i barovima, koriste maloletnike kao saizvrsioce za krađe i druga krivična dela. 129. Religija, religijske grupe i sekte Religija, kao jedan od oblika društvene svesti, vrši veoma značajan uticaj na ponašanje ljudi. Svaka religija se sastoji iz manjeg ili većeg broja stavova prema određenim vrednostima i odnosima ljudi, kao što su život, zdravlje, brak, porodica. Osnovno u svakoj religiji je verovanje u određene religijske zapovesti i dogme, na primer o zagrobnom životu ili o tome da su događanja u prirodi i društvu unapred odredena i da čovek ne može da ih promeni. Samo onaj pojedinac koji veruje, koji odstranjuje razum i logički put u saznanju, koji se čista srca predaje, može zadobiti milost najvišeg bića ili Boga. "Verujem da bih razumeo". Zbog navedenog osnovnog stava, koji veru stavlja na najviši nivo čovekove duhovnosti, iznad čula i razuma, sve do XV i XVI veka, do pojave humanizma i renesanse, teologija je bila "kraljica nauka" a filozofija "sluškinja teologije". U svakoj religiji postoje izvesne moralne norme koje upućuju vernike da se pridržavaju društvenih vrednosti. Verski postulati, kao što su "ne ubij", "ne kradi", "ne svedoči lažno", "ko tebe kamenom, ti njega hlebom" i sl. imali su određen uticaj na vernike i delovali su preventivno protiv kriminaliteta. Drugo shvatanje potpuno negira bilo kakav uticaj religije na kriminalitet. Treće shvatanje 103
odreduje religiju kao kriminogeni faktor u nekim posebnim slučajevima sujeverja, verskog fanatizma i sličnih verskih fenomena povezanih sa psihičkom uznemirenošću. Mali broj istraživanja o religiji kao kriminogenom faktoru ne daje dovoljno osnova da bi se izmedu religije i kriminaliteta uspostavio kauzalni odnos Religija svakako ne deluje na javljanje kriminaliteta neposredno i nezavisno od društvene sredine, mesta i uloge crkve i religije u toj sredini, ekonomskih uslova i drugih kriminogenih faktora. Jači kriminogeni uticaj religioznih verovanja ispoljava se u slučajevima verskog fanatizma i delovanja pojedinih destruktivnih i totalitarnih sekti. Verski fanatizam se sastoji u apsolutnoj pokornosti dogmama svoje religije i duhovnoj netrpeljivosti prema drugim religijama. Verski fanatizam je podsticao masovne sukobe - ratove između pripadnika različitih religija, kao i građanske ratove na osnovu različite nacionalne i verske pripadnosti. Pored toga, sa verskim fanatizmom povezano je samoubistvo kao jedna od socijalno patoloških pojava. Uz postojeće verske zajednice, poslednjih godina jačaju verske sekte. Za razliku od verskih zajednica, verske sekte su neformalne grupe, odvojene od zvanične crkve i njenog učenja, zatvorene, kohezivne celine, čiji su članovi upućeni jedni na druge sa jakim osećanjem grupnog identiteta. Sekte često odbacuju norme i vrednosti šireg društva, nameću svojim članovima stroge obrasce ponašanja, zahtevaju potpunu lojalnost svojih članova, privrženost i ispunjenje svib zahteva. Njih takode karakteriše apsolutizacija sopstvenih stavova i uverenja, verski fanatizam, isključivost, mržnja, agresija, nasilje u svim oblicima, netrpeljivost prema drugom, izdvajanje i izolacija od drugog, kao i nihilizam negacija samog života. U svom delovanju verske sekte koriste različite metode mentalne kontrole, sredstva masovne komunikacije (poslednjih godina Internet), podmićivanje, vrbovanje, zastrašivanje, ucenjivanje. Njihove žrtve su najčešće mladi ljudi, izbeglice, siromašni, bolesni, ranjenici. Svoje delovanje maskiraju zaštitom ljudskih prava, humanošću, demokratijom, milosrđem. Sekte se najčešće pojavljuju u razdobljima naglih društvenih promena. Kada se tradicionalne norme razaraju, sekta nudi podršku tesno povezane organizacije i zajednice, obećavajući spasenje. Vođe pojedinih sekti zahtevaju od svojih članova izvršenje ili neizvršenje određenih radnji koje imaju obeležja krivičnih dela ili drugih devijantnih ponašanja, na primer odbijanje služenja vojske, napuštanje porodice, ubijanje radi spasenja i odlaska u "drugi svet" i si. Članovi pojedinih sekti vrše kolektivna samoubistva i ubistva. Tako je decembra 1995. Francuskoj pronađen ritualni krug od 14 leševa spaljenih na zajedničkoj lomači. Svi su pripadali sekti "Red sunčanog hrama", mističnoj organizaciji, čija je deviza "život je bolji na drugoj strani". Ritualna ubistva i samoubistva povezana sa pojedinim verskim sektama zabeležena su i u Srbiji. Prema podacima iz 1996., u Srbiji postoji oko 60 sekti, u kojima se okuplja preko 100.000 mlađih ljudi. Posle nekoliko ubistava vojnika u Šapcu, Trsteniku i Vranju, saznalo se da su izvršioci tih ubistava pripadnici satanističkih sekti. Devojka iz s. Vučkovice kod Guče, verujući da se u nju reinkarnira "bog", ubedila je oca i majku da posle strašnog iživljavanja ubiju njenu baku spaljujući je živu. 130. Slobodno vreme i kriminalitet Dobro organizovano slobodno vreme obuhvata nekoliko segmenata: dobro organizovanu "pokretnu aktivnost" (sport, izviđaštvo, planinarenje, šetnja), manuelnu aktivnost ili male elementarne radove iz "hobija", kao što su rezbarije, vrtlarstvo, fotografija, radiotehnika itd., kao i one aktivnosti koje rasterećuju osećanja (muzika, horsko pevanje, dramski amaterizam) i razvijaju misli (posete bibliotekama, klubovima kulture itd.). Ovako organizovano slobodno vreme ima preventivno dejstvo protiv devijantnih ponašanja i kriminaliteta, jer razvija interesovanja, menja stavove i shvatanja u pozitivnom smislu, razvija pozitivne vrednosti kod pojedinaca. Izvesni istraživači su došli do zaključka "da su svi omladinski zločini počinjeni u dokolici" i da je "prestupništvo mlađih proizvod zloupotrebe slobodnog vremena". Polazeći od ovih konstatacija, razlikuje se nekoliko teorijskih shvatanja o uticaju slobodnog vremena na kriminalitet maloletnika. Prema jednom shvatanju, kriminalitet maloletnika je oblik prevazilaženja dosade koja ispunjava slobodno vreme. Drugo shvatanje tumači kriminalitet maloletnika kao oblik zadovoljenja njihove potrebe za igrom, dok treće shvatanje polazi od toga da nedostatak klubova, igrališta i drugih objektivnih uslova za organizovano korišćenje slobodnog vremena, može značajno da doprinese javljanju kriminaliteta i drugih devijantnih ponašanja maloletnika. Prilikom kriminološko-sociološkog izučavanja maloletničkih bandi (Todorović, 1973) utvrđeno je da se neadekvatno korišćenje slobodnog vremena maloletničkih bandi ogleda u raznim vidovima devijantnih aktivnosti. To su oblici tzv. "kolektivnih razonoda", kao što su igranke, priredbe, žurevi i 104
sl., koje su na početku korektne, a kasnije prerastaju u svoju suprotnost. Istraživači u Francuskoj zapazili su da do kriminaliteta dolazi kada maloletnici, članovi bande, imaju najviše vremena, a to je vikend, praznik ili školski raspust i odlazak na letovanje. Maloletnici obično odlaze na more u manjim grupama, autostopom, motorom ili "pozajmljenim" vozilom, tamo žive nomadskim životom, bez kontrole, ne uvažavajući zakone i pravila, skitaju, kradu, napadaju prolaznike. Naročito ih privlače mesta uređena za zabavu i razonodu. Na tim mestima piju, tuku se, razbijaju sve oko sebe, uživajući da se drugi od njih plaše i sklanjaju. Pored strasti za slušanjem izuzetno glasne mužike, koja obiluje ritmom, oduševljavaju se brzom vožnjom motorima, luksuznim automobilima oduzetim od vlasnika. Zelja za pokretom, zanesenost brzinom, želja za moći i prestižom, u velikoj meri utiče na njihovo kriminalno ponašanje. Obim i način korišćenja slobodnog vremena uslovljeni su materijalnim i socijalnopolitičkim društvenim uslovima, kao i faktoiima vezanim za osobine ličnosti. Iako se jedan broj krivičnih dela, posebno onih čiji su izvršioci maloletnici, vrši u slobodno vreme, ne može se reći sa je neorganizovano korišćenje slobodnog vremena uzrok kriminaliteta. Slobodno vreme ima ulogu uslova ili faktora koji omogućava da dejstvo drugih faktora sa neposrednijim uticajem dode do izražaja. Zbog toga je veoma značajno stvoriti takve uslove u društvu da određene delatnosti - sport, umetnost, nauka, tehnika, koje bi ispunile slobodno vreme, budu dostupne svim ljudima, pogotovo mladeg uzrasta, ali i pojačati širu društvenu akciju za obezbeđenje uslova neophodnih za uspešno organizovanje slobodnog vremena. U već pomenutom istraživanju kriminaliteta maloletnica (Miladinović, Konstantinović, Đurđić, 1992), utvrđeno je da su maloletne prestupnice neorganizovano provodile slobodno vreme - van kuće, po parkovima, na autobuskim i železničkim stanicama. Neorganizovano korišćenje slobodnog vremena bilo je povezano sa ispoljavanjem socijalno patoloških pojava, najčešće sa skitnjom, prosjačenjem i prostitucijom i to mnogo više nego kod dečaka delinkvenata istog uzrasta. Takođe je utvrđeno da su maloletnice koje su neorganizovano koristile slobodno vreme više bile isložene mogućnostima za vršenje krivičnih dela. 131. Sredstva masovnih komunikacij a i kriminalitet Pod sredstvima masovnih komunikacija ili informacija (masovni mediji) podrazumevaju se društvene aktivnosti putem kojih se posredstvom odredenih tehnika daju obaveštenja o socjalnim pitanjima, procesima, odnosima i drugim događajima. Pored obaveštavanja, njihova namena je da kod građana izazovu određene utiske i reakciju. Kada informišu javnost o kriminalitetu sredstva javnog informisanja u značajnoj meri utiču na formiranje javnog mnjenja o kriminalitetu i razvijaju pozitivne predstave o naporima nadležnih organa usmerenih ka suzbijanju kriminaliteta. Zbog toga je objektivno i tačno informisanje jedan od osnovnih zadataka sredstava javnog informisanja, dok je njihova uloga da prenose informacije koje daju nadležni organi i stručna tela o načinu zaštite građana od kriminaliteta. Broj i vrste sredstava masovnih komunikacija razlikuju se u različitim periodima razvoja ljudskog društva, ali se kao najzastupljenija pominju: literatura, štampa, radio, televizija, video uređaji, informisanost preko kompjuterske mreže. Na osnovu brojnih analiza o medijskom prikazivanju zločina došlo se do sledećih zaključaka: → kriminalitet prikazan u medijima koncentrisan je uglavnom na nasilnički kriminalitet među ljudima koji nisu u odnosima srodstva, prijateljstva ili poznanstva. Takođe se prikazuje i nasilje u porodici, među srodnicima, prijateljima, susedima ili poznanicima se ne prikazuje ili se retko prikazuje. Nasilje se ulepšava, štetne posledice se ne pokazuju. Saobraćajni, imovinski i privredni kriminalitet u masovnim medijima predstavljaju sporednu temu. → prikazivanje kriminaliteta u masovnim medijima usredsređuje se na izvršenje i otkrivanje dela. Ono je usmereno na spoljašnju formu izvršenja dela, podizanje optužbe i presuđenje. Nastajanje krivičnog dela pre izvršenja i kasniji razvoj učinioca i žrtve posle presuđenja gotovo i ne predstavljaju temu razmatranja. → u "medijskom svetu kriminaliteta" učinilac krivičnog dela je nečastan, nesimpatičan, bezobziran i egoističan, već kažnjavan, planski prilazi izvršenju dela. Motivi ostaju van razmatranja, nema analize ličnosti, podataka o socijalnom poreklu, socijalnom statusu, porodici. → u "medijskom svetu kriminaliteta" žrtva je simpatična, društveno korisna, potpuno iznenađena krivičnim delom, bespomoćna i potpuno prepuštena učiniocu. Ako žrtva krivičnim delom pretrpi neku štetu, to je gotovo uvek smrt. Socijalna i psihička ožtećenja žrtve se u masovnim medijima ne osvetljavaju, ostaju nepoznata i ne predstavljaju nikakav ozbiljan problem.
105
masovni mediji ne istražuju u dovoljnoj meri uzroke zločina. Događaj je izdvojen iz socijalnog i personalnog sastava, prilagođen konstruisanom i od stvarnosti otuđenom toku predstave. S ovim "potiskivanjem u daljinu" kriminalitet postaje dramatičan, napet i senzacionalan, ali nerealan i nerazumljiv. → agresivna pornografija ima za posledicu nasilnički stav prema ženama. Patnja, bol, telesne i prihičke povrede silovane žene ne prikazuju se na pornografskim filmovima i video snimcima. "Ulepšanim" i 'lažnim"prikazivanjem seksualnog nasilja predočava se da žrtva u silovanju nalazi zadovoljstvo. Uticaj sredstava masovnih komunikacija na kriminalitet treba posmatrati polazeći od objektivnih i subjektivnih kriterijuma. Objektivni kriterijum obuhvata način prikazivanja, sadržaje koji se preko mas medija prenose i međuzavisnost sa drugim društvenim uticajima i faktorima. Subjektivni kriterijum se odnosi na proces interakcije između mas medija i lica na koje se prenosi sadržaj mas medija. Sadržaji koje prikazuju sredstva masovnih komunikacija mogu imati značajnu ulogu u formiranju maloletničkih bandi. Dejstvo negativnih vrednosti masovnih komunikacija ispoljavaju se na razne načine: podsticanjem mladih da formiraju bandu; određeni uzori iz masovne komunikacije mogu da služe održavanju kohezije već formirane bande i da joj pružaju uputstva za preduzimanje odredenih kriminalnih akcija. Sem toga, učestalost izveštavanja o delinkventnim aktivnostima maloletničkih bandi putem masovnih medija pogoduje jačanju čvrstine i povezanosti bandi. 132. Alkoholizam i kriminalitet Alkoholizam je veoma rasprostranjen oblik ispoljavanja devijantnosti i jedan od najozbiljnijih socijalnih problema. Skoro svako istraživanje alkoholizma konstatuje daje "alkoholizam bolest broj tri" savremenog čovečanstva. Prema medicinskim kriterijumima, alkoholizam je hronična progredijentna bolest (sindrom) koja utiče na biološku, psihičku i socijalnu sferu čovekovog života. Alkohlizam je takođe jedna od toksikomanija, čijim se proučavanjem, prevencijom, lečenjem i rehabilitacijom bavi socijalna psihijatrija. Zbog brojnih medicinskih, psiholoških i socijalnih posledica koje ostavlja alkoholizam, ova socijalno patološka pojava se sagledava interdisciplinarno. Sa farmakološkog stanovilta alkohol je droga koja utiče na fizičke i psihičke funkcije i ponašanje. Pijenje alkoholnih pica jedan je od najrasprostranjenijih običaja u svetu. Skoro da ne postoji društvo u kome se taj običaj ne poštuje. Prema najviše prihvaćenoj definiciji Svetske zdravstvene organizacije (1951) alkoholičarem se smatra osoba koja ekcesivno pije i čija je zavisnost od alkohola tolika da pokazuje vidljive duševne poremećaje ili takve pojave koje ukazuju na oštećenja fizičkog i psihičkog zdravlja, poremećaje odnosa sa drugim ljudima i pogoršanje njenog socijalnog i ekonomskog stanja ili pokazuje samo znake takvog razvoja. Tipologija alkoholičara. Najpoznatiju klasifikaciju tipova alkoholičara dao je Jelinek. Prema njegovoj klasifikaciji alkoholičari se dele na: alfa alkoholičare (kod njih postoji psihička zavisnost od alkohola, alkoholno piće služi za ublažavanje telesnih i duševnih patnji, pijenje prelazi društveno dozvoljenu granicu, ali se ne javlja gubitak kontrole i nemogućnost apstinencije), beta alkoholičare (alkoholizam uslovljen pretežno običajima i navikama pijenja, postoji psihička zavisnost, a zbog promene u ponašanju, mogućnost sukoba u porodici), gama alkoholičari (postoji psihička i fizička zavisnost i pojava apstinencijalnog sindroma kada prestanu da piju, javljaju se teški oblici poremećaja ponašanja), delta alkoholičari (pokazuju povišenu toleranciju na alkohol i znake psihicke i fizičke zavisnosti od alkohola a za razliku od gama alkoholičara mogu još uvek da kontrolišu uzimanje alkohola), epsilon alkoholičari (dipsomani, povremeno dobijaju neodoljivu želju za alkoholnim pićem i danima piju sa nastupima amnezije, smatraju se neuračunljivim). Faze alkoholizma. U literaturi se navodi da proces razvoja alkoholizma traje u proseku oko dvadeset godina i ima nekoliko faza. Prema Jelineku u prvoj osnovnoj, prealkohličarskoj fazi, koja traje od šest meseci do dve godine, pije se u društvu, na sedeljkama, najčešće subotom i nedeljom, samo povremeno i u izuzetnim prilikama pije se prekomemo ili se opija. U drugoj pretoksikomanskoj fazi nastaju predznaci alkoholizma: simptomi zaboravljanja, alkohol postaje sve više potreba, konzumiranje je sve češće, nastupa stanje strasti za alkoholom. Za ovu fazu je karakteristično tzv. jutarnje pijenje kao kritična tačka u samodefinisanju osobe kao alkoholičara. U periodu od jedne do tri godine, u stadijumu alkoholne adikcije, pošto je navikao na jutamje pijenje, alkoholičar počinje da ima ozbiljne probleme, sukobe i poremećaje u porodici, na poslu, sa prijateljima, javlja se mržnja, →
106
egocentrizam, nemogućnost kontrole. Neki alkoholičari pokušavaju da menjanjem načina pijenja ili pijenjem samo određenog pića, kontrolišu pijenje, ali u tome ne uspevaju. Poslednja, toksikomanska, hronična faza, odlikuje se kompulzivnim pijenjem, padom tolerancije i nemogućnošću apsinencije. Javtja se neodoljiva želja za pijenjem alkoholnih pića, što postaje samo po sebi cilj oko koga se koncentriše čitava čovekova aktivnost. Tremor ruku i nedefinisani strahovi, odlike su ove faze koja traje oko tri godine, posle čega dolazi do fizičkog i psihičkog , propadanja i potrebe za bolničkim lečenjem. Uticaj alkoholizma na čoveka. Alkoholizam kao bolesno stanje manifestuje se trojako: utiče na organska oštećenja, psihičke poremećaje (akutna patološka napitost dovodi do ispoljavanja agresivnosti, delirijum tremensa, halucinoze i ispade u pamćenju ili Korsakijeve psihoze) i neurološke bolesti. U toksikomanskoj fazi alkoholizma dolazi do alkoholne amnezije ili gubitka pamćenja, gubitak kontrole ponašanja, pad tolerancije i nemogućnost apstinencije. U stanju pijanstva smanjuje se sposobnost pojedinca da kontroliše sopstvene postupke, oslobađa se agresivnost, otupljuje volja i svest, dolazi do promena u psihofizičkim svojstvima, gubi se osećaj za odgovornost. Socijalne karakteristike alkoholičara. Na osnovu pregleda 8.062 istorije bolesti lečenih alkoholičara (Despotović), došlo se do zaključka da je najviše lečenih alkoholičara između 30 i 40 godina, da su živeli u neadekvatnim porodičnim uslovima, mnogočlanoj porodici i lošim ekonomskim prilikama. U istom istraživanju konstatovano je da među lečenim alkoholičarima preovladuju muškarci (94%), što može da znači da se žene alkoholičarke ređe javljaju na lečenje i da, kada su u pitanju žene, postoji veliki broj skrivenih slučajeva alkoholizma. Neke analize pokazuju da alkoholizam žena ima izvesne posebne karakteristike: žene se prijavljuju na lečenje najčešće izmedu 30 i 40 godina starosti, izmedu 40 i 49 godina se zapaža pad broja žena alkoholičara i mali porast u dobu 50-54 godine (Žižić). Psihološke karakteristike alkoholičara. U psihološkom pogledu alkoholičari se najčešće opisuju kao emocionalno labilne osobe, preosetljive, infantilne, zavisne, nesigurne i depresivne. Kod alkoholičara se ispoljavaju neurotične crte ličnosti, impulsivnost, nesposobnost kontrolisanja afekata, površnost, nedostatak strpljenja i istrajnosti uz površnu socijabilnost. Takođe je zapaženo osećanje krivice, izrazita anksioznost, teškoće u prilagođavanju i prevazilaženju stresova i frustracija u životu. Uzroci alkoholizma se objašnjavaju uglavnom teorijski, vrlo malo ima empirijskih potvrda teorijskih objašnjenja. U istraživanjima je najteže utvrditi da li su odredeni ispitivani činioci prethodili alkoholizmu ili su nastali u toku njegovog trajanja. Teorijska objašnjenja uzroka alkoholizma polaze od delovanja biološko- fizioloških, psiholoških i socijalno-kulturnih faktora na javljanje alkoholizma. Delovanje genetskih predispozicija, poremećaja metabolizma i funkcionisanja žlezda sa unutrašnjim lučenjem, konstitucionalnih i bioloških karakteristika na alkoholizam nije u potpunosti empirijski dokazano. Psihološke teorije zasnivaju svoja objašnjenja na utvrđivanju postojanja "alkoholičarske ličnosti", koja se odlikuje posebnim crtama ličnosti alkoholičara, kao što su: nizak prag tolerancije na frustracije, slaba samokontrola, poriv za samouništenjem i sl. Povezanost alkoholizma sa kriminalitetom i drugim devijantnim ponašanjima. O uticaju alkoholizma na kriminalitet postoje brojne studije i naučna istraživanja. U krivičnom pravu uticaj alkoholizma se razmatra u odnosu na krivici učinioca (actiones liberae in causa). Krivični zakonik Srbije predviđa da se krivica učinioca krivičnog dela koji se upotrebom alkohola, droga ili na drugi način doveo u stanje u kojem nije mogao da shvati značaj svog dela ili da upravlja svojim postupcima utvrđuje se prema vremenu neposredno pre dovođenja u takvo stanje (čl. 24 st. 1 KZ RS), kao i da se učiniocu koji je pod ovim okolnostima izvršio krivično delo u stanju bitno smanjene uračunljivosti, ne može po tom osnovu ublažiti kazna (čl. 24 st. 2 KZ RS). U kriminologiji se alkoholizam posmatra kao kriminogeni faktor, s tim što se shvatanja kriminologa razlikuju u oceni veličine i značaja kauzaliteta alkoholizma na kriminalno ponašanje. Sklonost alkoholičara agresivnom ponašanju postaje sve izrazitija ukoliko alkoholizam više napreduje, a poremećaj bračno-porodičnih odnosa dobija teže i složenije forme. Ovakav porodični život i postojanje hroničnog bračnog konflikta nisu u stanju da obezbede zdrav psihosocijalni razvoj deteta. Rizik za razvoj psihosocijalnih problema podjed- nak je za mušku i žensku decu iz alkoholičarskih porodica, ali su po intenzitetu nešto jače zastupljeni kod dečaka nego kod devojčica. 133. Narkomanija (zavisnost od droge) i kriminalitet Pored alkoholizma, u bolesti zavisnosti (toksikomanije) spada narkomanija, zloupotreba droga ili zavisnost od droge. Postoje podaci da hiljadama godina ljudi koriste različita prirodna sredstva (biljke: mak, hašiš, koka, različite gljive i dr.) koja menjaju njihovu svest, raspoloženje, mišljenje i 107
ponašanje. Upotreba ovih sredstava bila je ograničena na određene slučajeve (za lečenje, smirivanje bolova, suzbijanje gladi, otklanjanje umora) ili prilike (magijsko-religijski obredi) uz kontrolu zajednice.Tačno se znalo ko sme da uzima drogu u koje vreme i sa kojim ciljem. Druga definicija nastala je šezdesetih godina i umesto termina adikcije (toksikomanije, narokomanije) koristi termin "zavisnost od droge". Zavisnost od droge je stanje psihičke ili fizičke zavisnosti ili i jedne i druge zavisnosti od droge, koje nastaje kod osobe koja periodično ili stalno uzima drogu. Ovom definicijom je naglašeno da svaka droga ima svoj poseban tip zavisnosti, da se opšta psihička zavisnost razvija kod svih oblika uzimanja droga, a kod nekih vrsta droga i fizička zavisnost. Prema defmiciji Svetske zdravstvene organizacije, droga je svaka supstanca која unesena u organizam može da modifikuje jednu ili vise funkcija. Droge mogu da budu prirodnog i sintetičkog porekla, njihova upotreba može da bude društveno tolerisana (alkohol, duvan, neki začini i sl.) ili regulisana određenim međunarodnim konvencijama i nacionalnim zakonima. Lista opojnih droga ili psihotropnih supstanci, koje imaju psihoaktivne efekte, utvrđena je međunarodnim konvencijama na predlog Svetske zdravstvene organizacije. Klasifikacija droga vrši se po različitim kriterijumima: vrsti toksičnosti (droge visokog i manjeg stepena toksičnosti), vrsti zavisnosti (droge koje izazivaju samo psihičku ili i psihičku i fizičku zavisnost), prema poreklu (prirodnog porekla i sintetičke droge) i prema uticaju na ponašanje čoveka (narkotici, depresanti, stimulansi, halucinogene droge, droge koje se dobijaju iz kanabisa (konoplje) i koke. U Krivičnom zakoniku Srbije u okviru Glave XXIII "Krivična dela protiv zdravlja ljudi" inkriminisana je neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga (čl. 246) i omogućavanje uživanja opojnih droga (čl. 247). Veza između narkomanije i kriminaliteta može da bude posredna i neposredna. Posredna uslovljenost ogleda se u tome što veliki broj narkomana potiče iz tzv. kriminalnih sredina i što su bili skloni kriminalnom ponašanju i pre nego što su postali zavisni od droge. Neposredna veza se ogleda u postojanju takvih krivičnih dela koja su povezana sa ilegalnom proizvodnjom, posedovanjem, krijumčarenjem i prodajom droge i krivičnih dela koja vrše narkomani pod uticajem droge ili da bi do drogu nabavili. Povezanost narkomanije i kriminaliteta najčešće se ispoljava na taj način što narkomani vrše krivična dela da bi došli do droge. To je tzv. iznuđeni oblik kriminalnog ponašanja koji stoji direktno u funkciji nabavka droge. Za narkomansku subkulturu veoma su značajni preprodavci droge ili tzv. "pušeri" (pusher). Među njima se razlikuju najmanje četiri kategorije: importeri, koji unose drogu iz inostranstva a sami je retko uzimaju; profesionalni prodavci droge na veliko, koji takođe retko postaju narkomani; preprodavci droge na "sitno" ili "dileri"(dealer), koji se, sem preprodaje droge, bave i drugim kriminalnim aktivnostima i često uzimaju drogu; preprodavci droge koji preprodajom zarađuju da sebi nabave drogu. 134. Prostitucija i kriminalitet Prostitucija, kao jedan od najstarijih oblika devijantnog ponašanja, pratila je razvoj svih naroda u različitom obimu i oblicima zavisno od ekonomskih i društvenih uslova i okolnosti. Prvi podaci ukazuju na postojanje hramske prostitucije još 1.500 godina p.n.e. u Vavilonu u sklopu kulta božice Melite - boginje plodnosti. Prostitucija se definiše kao vršenje nedopuštenih seksualnih odnosa lica ženskog pola na komercijalnoj osnovi, na osnovu prodavanja svoga tela i slučajnog, uzgrednog susreta sa licima sa kojima stupaju u te odnose i koje karakteriše osećaj ravnodušnosti. Ovako je definisana "ženska" prostitucija. Međutim, kako je prostitucija pružanje seksualnih usluga drugim osobama, koje mogu da budu istog ili različitog pola, prostitucija može da bude heteroseksualna - prostitucija žena sa muškarcima ili muškaraca sa ženama i ženska homoseksualna ili muška homoseksualna prostitucija. Ženskoj heretoseksualnoj prostituciji posvećivano je mnogo više pažnje, jer je ona u toku vekovnog postojanja postala organizovana i relativno više društveno stigmatizirana. Značajan elemenat u defmisanju prostitucije je plaćanje za seksualne usluge novcem ili drugim vrednostima da bi se postigla materijalna korist. Na taj način seksualni odnos postaje običan ugovorni, robno-novčani odnos, u kome jedan partner "prodaje" seksualne usluge drugom koji u tome nalazi seksualno zadovoljstvo. O obimu prostitucije ne postoje pouzdani statistički podaci i nemoguće je pratiti raširenost ove pojave u pojedinim zemljama. Razlozi za nemogućnost tačnog sagledavanja obima ovog devijantnog ponašanja su, pored ostalog, u tajnosti i anonimnosti svih učesnika u 108
prostituciji (prostitutki, makroa, mušterija, podvodača, organizatora), postojanju izvesnog stepena tolerantnosti društva i ćutanja o ovoj pojavi, različitom tretiranju u zakonodavstvima (krivičnopravna ili prekršajna inkriminisanost) i nedovoljnom empirijskom istraživanju. Oblici prostitucije su različiti i zavise od tradicije, kulture, drugih društvenih okolnosti i promena u društvenim odnosima. Glavni istorijski tipovi prostitucije su: religiozna (odnosi se na žene koje određeno vreme ili doživotno vrše "službu" pri nekom hramu kao "svete bludnice"), ritualna (povezana sa religioznim shvatanjima i sastoji se u vršenju prvih seksualnih odnosa udatih žena u obliku javnog rituala), kompenzaciona (kao kompenzacija za nedostatak seksualne nežnosti u braku), supstituciona (vršenje seksualnih odnosa sa prostitutkama umesto sa svojim ženama), profesionalna kao savremeni oblik prostitucije. Neki autori razlikuju neorganizovanu i organizovanu prostituciju. Neorganizovana prostitucija ili ulična prostitucija karakteriše se nepostojanjem posrednika između prostitutke i mušterije, nepovezanošću izmedu prostitutki i bavljenjem prostitucijom u slobodno vreme, mesto prostituisanja je ulica, park, napuštene kuće, dok nešto bogatije prostitutke imaju sopstveni stan i automobil. Organizovana prostitucija se odvija u javnim kućama, posredničkim kućama, poslovnim organizacijama, koje se javno bave nekom drugom legalnom delatnošću a tajno organizuju prostituciju (modne kuće, kuće za lepotu, poslovnu pratnju i si.). Žene u javnoj kući su podčinjene, ekspoloatisane a njihovo ponašanje se strogo kontroliše. Vlasnici javnih kuća i posrednici - makroi, koji se predstavljaju prostitutkama kao njihovi "zaštitnici", uzimaju za sebe najveći deo ili sav novac koji prostitutka zaradi. Zavisno od oblika prostitucije vrše se različite klasifikacije prostitutki. Najopštija klasifikacija je prema načinu vršenja prostitucije na: ulične (nezavisne i organizovane), motorizovane (sa sopstvenim stanom i automobilom), prostitutke u javnim kućama, prostitutke na poziv i one koje rade za poslovne i privredne organizacije. Prostitutke se razlikuju prema društvenom statusu koji zauzimaju u grupi prostitutki, koji zavisi ne samo od oblika prostitucije, već od visine zarade, mesta pronalaženja mušterija, društvenog položaja mušterija, broja klijenata i sl. U feminističkoj literaturi svi oblici prostitucije se posmatraju kao vrsta seksualne ekspoloatacije žena. Ističe se da se prostitucijom, kada žensko telo postaje roba za kupovinu i prodaju, narušavaju ženski telesni integritet i ljudsko dostojanstvo kao osnovna ljudska prava, a istovremeno se ispoljava moć novca i prisile. Žene u prostituciji su najčešće žene na najnižoj društvenoj lestvici, najsiromašnije, bez osnovnih sredstava za život. Prema ženama koje su prinuđene da se bave prostitucijom društvo vršeći diskriminaciju a u isto vreme ih "proizvodi" i ekspoloatiše. O uzrocima prostitucije postoje različita shvatanja, ali se ona uglavnom svode na razmatranje faktora, koji deluju da se neka osoba odluči na bavljenje prostitucijom. Različita stanovišta o uzročnosti prostitucije mogu se podeliti na tri grupe: psihološka, koja objašnjavaju prostituciju strukturom ličnosti, psiho- patološka, koja uzroke nalaze u mentalnim poremećajima prostitutki i sociološka objašnjenja, koja polaze od društvenih uzroka prostitucije. Posmatrano sa stanovišta društvene devijantnosti, uzroci prostitucije se sagledavaju u pokušajima društva da ograniči i kontroliše seksualni nagon, da održi instituciju braka (koji ne može da zadovolji sve ljudske potrebe i osećanja u vezi sa seksualnim nagonom), u postojanju društvene nejednakosti žena i muškaraca (subordiniranost žene i svođenje žene na njene biološko-reproduktivne funkcije), duplih standarda seksualne moralnosti za muškarce i žene (osuđuje se promiskuitetno ponašanje žene a ne muškarca) i sl. U Srbiji je bavljenje prostitucijom prekršaj protiv javnog reda i mira, a posredovanje u vršenju prostitucije je predviđeno kao posebno krivično delo (61. 184 KZ RS). Prostitucija je povezana takođe sa vršenjem imovinskih delikata, posebno krađa, kada se prostitutke javljaju kao izvršiteljke. Sem toga, prostitutke mogu da učestvuju u prikrivanju kriminalaca, sakrivanju ukradenih stvari ili preprodaji. Istraživanja pokazuju da se veliki broj prostitutki pojavljuje kao žrtva krvnih i seksualnih delikata ubistava, teških telesnih povreda, silovanja. Najopasniji vid povezivanja prostitucije i kriminaliteta je kroz organizovani kriminalitet ili preko kriminalnih organizacija, kada se kao "zaštitnici" prostitutki javljaju članovi kriminalnih bandi, a javne kuće predstavljaju jedan od punktova organizovanog kriminaliteta. Među prostitutkama ima alkoholičarki i narkomanki, koje to postaju pod uticajem podvodača, sredine u kojoj rade i "mušterija". Prostitucija se povezuje i sa kockanjem, kada se na jednom mestu, u kockarnicama i privatnim stanovima, sem kockanja pružaju i usluge prostitutki. 135. Kockanje i kriminalitet
109
Kockanje je jedna od najstarijih i veoma raširenih ljudskih aktivnosti, koja se sastoji u igri za novac ili druge vrednosti na osnovu određenih pravila u formi klađenja u želji da se nešto dobije ni za šta ili mnogo za malo. Osnovni elementi kockanja i drugih hazardnih igara su sreća i neizvesnost U igrama na sreću učestvuje veći broj fizičkih lica, ali se svim učesnicima pruža mogućnost sticanja dobitka (novac, stvari, usluge), s tim što ishod igre ne zavisi od znanja i umešnosti, već od slučaja ili nekog neizvesnog dogadaja. Kada prestane da bude igra za zabavu i razonodu, izbegne državnoj i društvenoj kontroli i postane organizovana, profesionalna aktivnost, stalni obrazac ponašanja, navika i strast, kockanje postaje društvena devijacija i devijantno ponašanje. Za razliku od drugih oblika devijantnosti, koji su vezani za odredenu strast nosioca (uživanje alkohola i droga) ili predstavljaju redovno zanimanje (prostitucija), kockanje je istovremeno i zanimanje i strast. Kockanje, kao društvena devijacija i devijantno ponašanje, veoma je malo proučavano u kriminološkoj literaturi. Dok se na zakonodavnom planu, u naučnoj i stručnoj javnosti vodi stalna polemika o obliku društvene reakcije na kockanje (legalizacija ili zabrana), ne postoje sistematske kriminološke studije niti opsežnija istražvanja o kockanju. Kao društvena devijacija kockanje obuhvata sve oblike organizovanog i komercijalizovanog kockanja, koje kontrolišu ljudi i organizacije koje se isključivo bave kockanjem i nalaze se pod kontrolom organizovanog kriminaliteta, kao i različite forme profesionalizovanog kockanja manjih grupa ili pojedinaca. Negativne posledice kockanja su mnogobrojne: zanemaruje se lična, porodična i društvena odgovornost, dolazi do društvene i lične degradacije pojedinca - kockara, troše se ogromne sume novca, čime se smanjuje porodični budžet i dovodi u pitanje ekonomska sigurnost porodice. Najteža posledica kockanja je povezanost sa kriminalitetom. Povezanost kockanja kao devijantnog ponašanja sa kriminalitetom je višestruka. U krivičnim zakonodavstvima većine zemalja u svetu kockanje u vidu zanata i profesionalne aktivnosti predviđeno je kao krivično delo. Krivični zakonik Srbije predvida kao krivično delo neovlašćeno organizovanje igara na sreću (čl.352), dok je u Zakonu o igrama na sreću predvideno niz prekršaja u vezi sa organizovanjem igara na sreću. Zapaženo je da se kockanje naročito pojavljuje u nekim posebnim uslovima života, Kada se velike grupe ljudi odvajaju od spoljašnjeg sveta za duži vremenski period, kockanje može da postane deo svakodnevnog života pacijenata bolnica, vojnika u kasarnama, posade brodova, internatima, vaspitno-popravnim domovima i sl. U zatvorskoj sredini, u kojoj postoje ograničene sume novca ili stvari od vrednosti kod zatvorenika, kockanje je uslovilo stvaranje "zelenaštva" - davanje novca na zajam uz visoke kamate. Zatvorenici "zelenaši", koji eksploatišu zatvorenike, imaju podršku kockara, kojima pomažu da vrate kockarske dugove. na taj način se jedan oblik devijantnog ponašanja povezuje sa drugim, a mnoga nasilnička ponašanja u zatvoru povezana su sa međusobnim razračunavanjem kockara. Ličnost kockara je veoma složena. Osnovne karakteristike ličnosti kockara su nestabilnos i povodljivost. Slično alkoholičaru, kockar postaje rob kockanja, bez mogućnosti da se kockanja oslobodi. Dobitak stimuliše kockare da nastave igru, pohlepa ih tera da stalno rizikuju, nada ih nagoni da započnu igru i istraju uprkos gubitka. Da bi mogli da igraju, kockari zapostavljaju obaveze prema porodici, društvenoj sredini i orijentišu se na krug saigrača. Na taj način kockarski svet postaje zatvoren društveni krug, stvara se kockarska subkultura u kojoj su sve vrednosti i norme ponašanja određene kockanjem. 136. Skitnja, besposličenje i prosjačenje i kriminalitet Skitnja, besposličenje i prosjačenje su postojali u starom i srednjem veku i zadržali se u savremenom društvu. Ovi oblici devijantnog ponašanja određuju se pravno i sociološki. Pravno određenje se odnosi na zakonske propise o skitnicama i prosjacima, a sociološko, obuhvaćeno pojmom vagabundaža, odnosi se na socijalne karakteristike ovih pojava. Vagabundaža je socijalni problem sa različitim socijalnim poreklom. Neki oblici vagabundaže su posledica tradicije i duboko ukorenjene navike nekih socijalnih i etničkih grupa, drugi su posledica kriznih društvenih stanja, treći nastaju usled migracionih strujanja, a ima i takvih koji su posledica ratova i elementarnih nepogoda. Skitnja je način života bez prebivališta. Skitnice karakteriše lutanje i stalna promena mesta boravka. Međutim, ima skitnica koje su stalno nastanjene i ne menjaju mesto boravka, pa bitno svojstvo skitnje nije lutanje, već njihov način života. Skitnice su lica izolovana iz društvenog života, nalaze se na njegovim marginama, ne učestvuju u redovnim društvenim aktivnostima, žive "od danas do sutra", nisu u stanju da se integrišu u društvenu zajednicu. Skitnja se deli na elementamu (posledica prirodnih nepogoda: poplave, gladi, suše, epidemija ili ratova) i strukturalnu (posledica 110
nezaposlenosti, ekonomskih kriza, migracija i sl.). Elementarna skitnja može preći u strukturalnu ukoliko se posledice elementarne skitnje ne otklone. U psihološkom smislu smatra se da su skitnice asocijalne, društveno neprilagođene osobe, koje nemaju volje i unutrašnje čvrstine da nadu sigurne izvore egzistencije, već prihvataju svoj način života kao jedinu mogućnost potpuno pomireni sa sudbinom. Skitnja je često praćena prosjačenjem, a prosjaci se često regrutuju iz reda skitnica. Prosjačenje se definiše kao povremeno ili stalno u vidu zanimanja traenje milostinje navođenjem svojih fizičkih problema ili socijalnog statusa kao razloga za razumevanje. Prosjačenjem se bave lica koja podešavanjem svog izgleda odaju sliku siromaštva, nemaštine i bede. Najčešće se prosjačenje vrši na javnim mestima, tamo gde se okuplja veći broj ljudi, kao na primer ispred železničkih i autobuskih stanica, na trotoarima ulica u centru, parkovima, pešačkim prelazima i sl. Prosjaci su lica koja stalno traže novac ili druge vrednosti, bez pružanja protivusluge. Prosjačenje se ispoljava u raznim pojavnim oblicima i deli se na klasično i aktivno. Klasično prosjačenje se ispoljava u traženju milostinje pozivajući se na bolest ili fizičku nemoć, dok aktivno postoji kada prosjaci idu od kuće do kuće, prodaju predmete bez vrednosti, traže pomoć zbog bolesti ili fizičkih nedostataka. Prilikom aktivnog prosjačenja često se koriste deca da bi se izazvala samilost i dobio novac ili druge vrednosti. Besposličenje je širi pojam od skitničenja i sastoji se u neprihvatanju bilo kakvih obaveza vezanih za rad ili društveno angažovanje. Društvo reaguje na skitnju, besposličenje i prosjačenje represivno i preventivno. Represivna reakcija sastoji se u inkrimisanju ovih devijantnih ponašanja kao kažnjivih radnji (u Srbiji se skitnice i prosjaci tretiraju kao besposličari i progone na osnovu propisa o prekršajima protiv javnog reda i mira, povrede propisa o prijavljivanju boravka i posedovanju lične karte), a preventivno delovanje obuhvata preduzimanje preventivnih mera u društvenim sredinama iz kojih prosjaci i skitnice dolaze, kadrovsko i materijalno jačanje službi koje se bave prevencijom na ovom planu i formiranje posebnih ustanova, koje bi se primenom savremenih metoda, bavile socijalnom rehabilitacijom besposličara, skitnica i prosjaka. Prosjaci i skitnice najčešće vrše krivična dela imovinskog kriminaliteta (krađe, sitne krađe, prevare). 137. Inteligencija i kriminalitet Među osobinama ličnosti posebnu grupu osobina čine sposobnosti Razlikuju se tri grupe sposobnosti: intelektualne ili više mentalne sposobnosti (inteligencija), psihomotorne sposobnosti i senzorne sposobnosti. Intelektualne ili više mentalne sposobnosti u psihologiji se obično nazivaju inteligencijom. Inteligencija se deflniše kao sposobnost snalaženja putem mišljenja u novim situacijama ili kao sposobnost rešavanja problema putem mišljenja. Osnovna psihička aktivnost, koja dolazi do izražaja kod inteligentnih radnji je uviđanje bitnih i važnih odnosa koji će dovesti do uspešnog rešenja. U psihološkoj nauci je utvrđeno da je moguće vršiti ocenu stepena intelektualnih sposobnosti posebnim mernim instrumentima - testovima. Na osnovu dobijenih rezultata putem testova, određuje se umna zrelost ispitanika. Stepen inteligencije se određuje na taj način što se mentalni uzrast dobijen putem testa podeli sa kalendarskim uzrastom i pomnoži sa 100. Dobijeni broj (rezultat testa) predstavlja kvocijent ili količnik inteligencije i označava se sa IQ. Za stepen inteligencije uloga nasleđenih osnova znatno je veća nego kod ostalih osobina, ali na razvitak inteligencije utiču sredina i uslovi života. Postoje različita shvatanja o odnosu inteligencije i delinkventnog ponašanja. Prema jednom shvatanju, inteligencija ne utiče na kriminalno ponašanje i uopšte se ne može dovoditi u vezu sa kriminalnim ponašanjem. Prema drugom shvatanju, naročito zastupljenom među nemačkim autorima, inteligencija je utoliko veći faktor kriminalnog ponašanja ukoliko je niži njen nivo, pa je svako slaboumno lice potencijalni delinkvent. Slaboumno lice je ograničeno u logičkom mišljenju i zaključivanju, lako se odlučuje za kriminalno ponašanje i teško se odvikava od takvog ponašanja. Ovo shvatanje je nastalo kao rezultat istraživanja prema kojima u delinkventnoj populaciji preovlađuju osobe sa niskom inteligencijom. To znači da nije dokazan postojan odnos između, inteligencije i kriminaliteta i da se određene pravilnosti mogu sagledavati samo posmatranjem stepena inteligencije i pojedinih vrsta kriminalne delatnosti. Lica sa nižom inteligencijom češće vrše određene vrste krivičnih dela, kao što su sitne krađe, silovanja i drugi oblici seksualnog nasilja i to kao saizvršioci, dok se lica sa višom inteligencijom pojavljuju kao falsifikatori, izvršioci privrednih delikata, "kriminalci belog okovratnika", organizatori zločinačkih udruženja.
111
Savremena shvatanja o povezanosti inteligencije i kriminaliteta ističu da inteligenciju kao mentalnu sposobnost treba posmatrati u sklopu delovanja ostalih psihičkih sposobnosti i ostalih uzroka kriminalnog ponašanja. Navodi se primer manje inteligentnog maloletnika, koji se teže snalazi u savlađivanju nastavnog gradiva u školi, ne postiže dobar uspeh, dolazi u frustracione situacije zbog neuspeha u školi, beži sa časova, dolazi u sukob sa roditeljima, ima kolmpleks niže vrednosti itd., što sve, u krajnjoj posledici tog uzročnog spleta, može dovesti do kriminalnog ponašanja. U tom spletu uzroka i inteligencija ima svoje mesto i ne treba je zapostaviti u analizi kompletne kriminogeneze, ali joj takođe ne treba pridavati odlučujući značaj. 138. Temperament i osobine temperamenta kao endogeni faktori kriminaliteta U psihologiji postoji shvatanje da se osobine temperamenta ogledaju u tome koliko lako, koliko često, kojim intenzitetom i u kom trajanju se javljaju emocije, kao i u tome koji emocionalni ton preovlađue, da li se češće javljaju emocije prijatnosti (pozitivne) ili neprijatnosti (negativne). Međutim, u novijim psihološkim radovima o temperamentu, ističe se da se temperament i osobine temperamenta ne manifestuju samo u emocionalnim reakcijama, nego se izražavaju u celokupnoj aktivnosti čoveka, u svim vrstama psihičkog reagovanja. Temperament ne pokazuje samo emocionalni način reagovanja pojedinca, već brzinu, snagu i trajanje reakcije pojedinca. Najpoznatiju klasifikaciju temperamenta dao je grčki lekar i mislilac Hipokrat. Prema Hipokratovoj klasifikaciji, razlikuju se četiri tipa temperamenta: kolerični, sangvinični, flegmatični i melanholični temperament. Koleričnom tipu svojstvena su jaka osećanja, lako odlučivanje na akciju, česte, nagle i jake reakcije. Osobe koje se odlikuju koleričnim temperamentom lako se naljute, manifestuju svoju ljutnju, dolaze u sukob sa drugima. Sangviničnom tipu temperamenta svojstveno je brzo reagovanje, ali osećanja nisu jaka i ne traju dugo. Ljudi koje odlikuje sangvinični temeprament lako menjaju raspoloženje i brzo prelaze iz negativnog u pozitivno raspoloženje. Flegmatični tip temperamenta odlikuju retke i spore reakcije, slabija osećanja, apatičnost i ravnodušnost. Melanholičnom tipu temperamenta svojstvene su retke, spore, ali jake reakcije. Kod osoba sa ovim temperamentom preovlađuju neprijatna osećanja, tuga i zabrinutost. Prema izvesnim crtama temperamenta pojedinci se dele na optimiste i pesimiste, introvertirane (povučeni su u socijalnim kontaktima, izbegavaju prikazivanje u javnosti) i estrovertirane tipove (vrlo komunikativni, nametljivi). Podela ljudi prema tipovima temperamenta ne znači da se svi ljudi mogu svrstati u navedene tipove. Veoma retko se sreću ljudi sa osobinama isključivo jednog tipa temperamenta jer kod najvećeg broja ljudi dolaze do izražaja osobine karakteristične za različite tipove temperamenta. Temperament i osobine temperamenta mogu imati određen uticaj na genezu kriminalnog ponašanja, ali bi bilo pogrešno osobu sa jednim od tipova temperamenta smatrati više sklonom kriminalitetu od osobe sa drugim tipom temperamenta. Na osnovu opisa osobina pojedinih tipova temperamenta i nekih istraživanja osobina temperamenta pojedinih delinkvenata, može se zaključiti da su kolerično temperamentni ljudi više skloni agresiji od flegmatičnih i da su estravertni tipovi podložniji kriminalnom ponašanju. Ovaj zaključak može biti primenljiv samo ukoliko se osobine temperamenta posmatraju u sklopu ukupnosti svih uzroka koji su delovali u pojedinačnom slučaju kriminalnog ponašanja. 139. Karakter i karakterne osobine kao endogeni faktori kriminaliteta U psihologiji se pod karakterom podrazumeva zbir svih psihičkih osobina jedne osobe, najbitnije osobine pojedinca koje daju pečat celokupnom njegovom ponašanju. Sem ovog shvatanja postoje i druga objašnjenja: pod karakterom se označavaju voljne ili kognitivne osobine čoveka, kao što su upornost, odlučnost, doslednost u ponašanju, inicijativnost i sl, a pod karakternim osobinama se podrazumevaju takve osobine koje pokazuju karakteristično ponašanje pojedinca s obzirom na moralne principe i moralna shvatanja određenog društva, na primer, poštenje, sebičnost, nesebičnost, skromnost, savesnost i sl. U starijoj psihološkoj literaturi navode se kao vrste karaktera dobar i loš karakter, čvrst i slab karakter. Dobar karakter bi imao čovek koji se odlikuje moralnim osobinama, dok čovek sa lošim karakterom nema takve moralne osobine. Čvrst karakter postoji kod čoveka koji, pored moralnih osobina, poseduje energičnost, upornost u ponašanju. Slab karakter ima onaj čovek koga odlikuju 112
moralne osobine, ali nema odlučnosti da ih primeni. Karakterne osobine se formiraju pretežno pod uticajem činilaca iz okoline i okrenute su prema okolini, pa se smatra da je karakter slika neke ličnosti u očima drugih. Poredstvom karaktera dolaze do izražaja stavovi, interesi i druge dinamičke osobine čoveka u svim odnosima - bračnim, porodičnim, rodbinskim, susedskim radnim, poslovnim. Međutim, svaka karakterna osobina, zavisno od situacije u kojoj se manifestuje, može biti socijalno prihvatljiva ili neprihvatljiva. Tako, na primer, upornost kao karakterna osobina, ukoliko se ispoljava u postizanju nekog korisnog cilja, učenja, pronalaženja izvesnih novina u nauci i si., biće pozitivno ocenjena, dok, naprotiv, ta ista osobina prilikom vršenja nekih krivičnih dela predstavlja kvalifikatornu okolnost za teži oblik krivičnog dela. Karakter i karakterne osobine mogu biti povezani sa kriminalnim ponašanjem. Na osnovu kriminoloških istraživanja uočeno je da se kod izvršilaca krivičnih dela u većoj meri ispoljavaju neke karakteme osobine. To su: primitivizam, egoizam, egocentričnost, malicioznost, rigidnost, agresivnost, izopačenost i nastranost. Primitivnu osobu odlikuje nizak kulturni nivo, nedostatak vaspitanja, nepoštovanje etičkih i drugih društvenih normi. Primitivizam se najviše ispoljava prilikom vršenja krvnih delikata, posebno ubistava zbog netrpeljivosti, mržnje, obesti ili osvete. Egoizam, se manifestuje kao svesna, spontana i stalna beskrupulozna težnja za sticanjem materijalnih vrednosti i kao težnja da se spostvene potrebe, motivi i drugi lični interesi, bez obzira na njihove vrednosti, stavljaju iznad tuđih. Egoisti svoje potrebe stavljaju iznad potreba drugih i svoje odnose prema drugima posmatraju isključivo kroz sopstvene interese i potrebe. Egocentričnost je usko povezana sa egoizmom. Sastoji se u precenjivanju svojih osobina, stavljanju sopstvenih peokupacija iznad potreba drugih lica i sl. Kod delinkvenata egocentričnost može da se pojavi prilikom vršenja krivičnih dela protiv života i tela, kada dolazi do izražaja netrpeljivost i netolerantnost. Malicioznost se ispoljava kroz traženje mana, nedostataka i grešaka kod drugih ljudi da bi ih neosnovano kritikovali, ogovarali ili optuživali. Maliciozne osobe su pakosne, podmukle, zlonameme, podozrive i zlobne. Prema drugim osobama, maliciozne osobe su bez osećaja, nemaju ni za koga razumevanja, ne umeju da vole ili žale. Rigidnost kao karakterna osobina ogleda se u otpornosti prema zahtevima za promenu ponašanja. Ova osobina se naročito ispoljava kod recidivista i njeno postojanje otežava resotijalizaciju. Agresivnost je odlika karaktera velikog broja kriminalaca. Ispoljava se naročito kod krivičnih dela sa elementima nasilja: krvnih i seksualnih delikata. 140. Emocije i kriminalitet U strukturi ličnosti i celokupnoj fizičkoj i psihičkoj aktivnosti čoveka posebno mesto imaju emocije ili osećanja. Čovek nije samo racionalno biće, koje svoje postupke preduzima isključivo na osnovu razmišljanja i zaključivanja, već na njegove postupke utiču u velikoj meri emocije ili osećanja. Emocije ili osećanja se definišu kao doživljaj našeg vrednovanja i subjektivnog odnosa prema stvarima, ljudima, događajima i sopstvenim postupcima. Razlikuju se jednostavni ili elementarni doživljaji prijatnosti i neprijatnosti, od složenih osećanja, koja se nazivaju emocijama (radost, žalost, strah, gnev). Najvažnija osećanja upravljena prema drugim osobama su: osećanje ljubavi, nežnosti, ljubomore, zavisti i mržnje. Prema intenzitetu i trajanju emocije se dele na afekte, raspoloženja (emocionalna stanja manje burnog toka, ali dužeg trajanja) i strasti (vrlo intenzivna emocionalna stanja dužeg trajanja). Intenzivna emocionalna stanja koja se naglo javljaju, imaju buran tok i praćena su izrazitim telesnim promenama u psihologiji se nazivaju afektima. Svaka emocija, naročito primarna emocija, ukoliko se razvije do velikog intenziteta postaje afekat (bes, paničan strah, neobuzdana radost). Naročito je izrazit uticaj afekata na intelektualne procese, te postojanje afekta smanjuje svesnu kontrolu sopstvenih postupaka. Postoje tri karakteristike emocionalnog ponašanja: prvo, karakteristične fiziološke promene u funkcionisanju pojedinih unutrašnjih organa (organa za krvotok, disanje, varenje i drugih), drugo, promene u pokretima lica (mimika), tela (pantomimika) ili glasa, treće, karakteristični doživljaji pri emocionalnom reagovanju (prijatnost, neprijatnost, doživljaji o organskim promenama pri emocionalnom reagovanjii i opažajima, predstavama ili mislima uz koje se emocije vezuju). Nasleđe
113
ima značajnu ulogu u emocionalnom ponašanju, ali razvitak osećanja zavisi i od ličnog iskustva, od učenja. U kriminalnoj etiologiji još uvek nije dovoljno proučen odnos između emocija i kriminaliteta, pa se utvrđivanje tog odnosa zasniva na rezultatima pojedinih istraživanja. Za razliku od inteligencije, koja je relativno stabilna i određena, emocije su kolebljive, promenljive, često nejasne. Zbog ovih karakteristika emocija veoma je teško utvrditi da li je neka emocija uzrok kriminalnog ponašanja u odredenoj situaciji ili je ona postoji nezavisno od ispoljenog kriminalnog ponašanja. Ipak, na osnovu kriminoloških istraživanja u literaturi se smatra da postoji veza između odredenih emotivnih svojstava delinkvenata, posebno emocionalne nestabilnosti, razdražljivosti, uznemirenosti, emotivne napetosti, afektivnih smetnji i emocionalne nezrelosti sa kriminalnim ponašanjem. Emocionalna nestabilnost kod delinkvenata se ogleda u povećanoj razdražljivosti,uznemirenosti, teškoćama u kontroli emocija, preteranoj osetljivosti, netolerantnosti prema teškoćama prilikom ostvarenja pojedinih ciljeva, a nastaje kao posledica frustriranosti, odbačenosti, inferiornosti, potištenosti, ljubomore i sličnih stanja. Emocionalna nestabilnost se naročito javlja kod lica sa mentalnim poremećajima i kod psihopata. Psihopate su emocionalno veoma nestabilna lica i ta njihova emocionalna nestabilnost se dovodi u vezu sa njihovim kriminalnim ponašanjem. Emocionalna nestabilnost i emocionalna nezrelost uočeni su prilikom istraživanja maloletničke delinkvencije. U periodu adolescencije, koji neki psiholozi nazivaju periodom neuravnoteženosti, nesigurnosti, napetosti, neodlučnosti, adolescenti nastoje da okolinu prilagode sebi radije nego što se njoj prilagođavaju. Psihičke promene emocionalne prirode često su kod njih rezultat sukoba između želja, volje i mogućnosti. Veliki značaj u javljanju kriminalnog ponašanja pridaje se emotivnoj napetosti i afektivnim smetnjama. Ubistvo na mah može da se izvrši za vreme jake razdraženosti izazvane napadom ili teškim vređanjem od strane žrtve. Osećanja jake razdraženosti ili prepasti su osećanja jakog intenziteta koja se javljaju prilikom izvršenja krivičnog dela u prekoračenju nužne odbrane. Jarost (razjarenost) je patološki afekt gneva koji se odlikuje velikom agresivnoću i kriminalnim posledicama, dok je prepast (zaprepašćenje, prestrašenost) patološki afekt straha jakog intenziteta, pri čemu najpre nastaje prikočenost, a zatim slede odbrambene reakcije u cilju spasavanja. Lica kod kojih postoji emotivna napetost teže mogu da se prilagode datim društvenim procesima i prilikama, ona nisu sposobna da pravilno sagledaju i ocene stvarnost, zbog čega dolaze u konflikte, koji se često završavaju kriminalnim ponašanjem Afektivno stanje ili neko drugo emocionalno stanje, koje postoji u momentu izvršenja krivičnog dela, može da dovede do blažeg kažnjavanja (tzv. Privilegovani oblici krivičnog dela ubistva: ubistvo na mah, čedomorstvo), postojanja kvalifikatornih okolnosti kod pojedninih krivičnih dela (na primer, ubistvo iz bezobzirne osvete, ljubomore, drugih niskih pobuda i sl.) ili otežavajućih i olakšavajućih okolnosti prilikom odmeravanja kazne. 141. Sklonosti (navike) za kriminalno ponašanje Sklonosti i navike su takve psihičke osobine koje se stvaraju, razvijaju i menjaju na osnovu ponavljanja određenih delatnosti i relativno stabilizovanih oblika ponašanja. Sklonosti i navike nastaju kao rezultat individualnog iskustva, one se stiču u procesu društvenog života zavisno od određenih interesa i stavova. Ako se jedno lice trajnije nalazi pod uticajem izvesnih okolnosti, one izazivaju u njemu određene reakcije i kod njega formiraju određene manje ili više stabilne psihičke crte. Uticaji pod kojima se čovek formira mogu biti pozitivni ili negativni, te tako sklonosti i navike mogu biti pozitvne i negativne. Delovanjem pozitivnih uticaja, čovekova ličnost se formira u pozitivnom smislu i stvaraju se pozitivne navike. Negativni uticaji dovode do formiranja protivdruštvenih pobuda i težnji i stvaranja sklonosti i navika za asocijalno ponašanje. Kriminologija i kriminalna psihologija objašnjavaju formiranje i dejstvo kriminalnih navika i kriminalnih sklonosti na ponašanje čoveka. Feri i Garofalo su u svojim radovima opisivali kriminalce iz navike i kriminalce po sklonosti. Ovi tipovi kriminalaca proučavaju se naročito u vezi sa recidivizmom jer su sklonosti i navike značajne psihološke crte ličnosti recidivista koje doprinose ponavljanju njihovog kriminalnog ponašanja. Navika predstavlja svojstvo čoveka da se u istim situacijama podjednako ponaša, dok sklonost predstavlja svojstvo čoveka da se u sličnim situacijama podjednako ponaša. lako na prvi pogled razlika između sklonosti i navika nije velika, ona, ipak, postoji, i zbog te razlike u kriminologiji se prilikom objašnjenja uzroka recidivizma češće piše o kriminalnim sklonostima nego o kriminalnim navikama. 114
Smatra se daje kod povratnika koji ponavljaju ista krivična dela (specijalni povrat, posebni povrat) moguće postojanje kriminalnih navika, dok kod višestrukih povratnika koji ponavljaiu raznovrsna krivična dela (opšti povrat) verovatno postoje kriminalne sklonosti. Sklonosti za kriminalno ponašanje veoma su značajne u javljanju pojedinih oblika kriminalnog ponašanja i naročito dolaze do izražaja kod pojedinih kategorija delinkvenata. Kod agresivnih kriminalaca, za koje je bitno delovanje u afektu i nepostojanje inhibitornih osećanja, sklonost za kriminalno ponašanje predstavlja trajniju karakterističnu crtu njihove ličnosti. Ova kategorija kriminalaca pokazuje sklonost za vršenje najtežih krivičnih dela, kao što su krvni i seksualni delikti. Sklonost za kriminalno ponašanje manifestuje se kod profesionalnih kriminalaca prilikom vršenja krivičnih dela koja pripadaju imovinskom kriminalitetu, privrednom kriminalitetu, ali i krvnim deliktima. Imajući u vidu da su kriminalne sklonosti trajnija komponenta ličnosti delinkventa u nekim krivičnim zakonima postoji kao poseban tip delinkventa "prestupnik iz navike" a u literaturi se govori o "potencijalnom kriminalitetu", koji se javlja kao izraz kriminalnih sklonosti. 142. Stavovi i shvatanja kao endogeni faktori kriminaliteta Stavovi i shvatanja predstavljaju važne dinamičke crte ličnosti i uslove neophodne za objašnjenje i razumevanje ponašanja uopšte, pa i kriminalnog ponašanja neke osobe. Kako se radi o srodnim psihološkim kategorijama teško je razlikovati stavove od shvatanja. Ipak, smatra se da kod stavova više preovlađuje emocionalni sadržaj, dok kod shvatanja dominira intelektualni sadržaj. U psihološkoj literaturi postoje različite definicije stavova. Olportova definicija prema kojoj se pod stavom podrazumeva neuralna i mentalna spremnost, formirana na osnovu iskustva, koja vrši direktivni ili dinamnički uticaj na reagovanje pojedinca na objekte i situacije sa kojima dolazi u dodir. Iz navedene definicije prističe da su bitne karakteristike stavova: I. dispozicioni karakter postoji određena neurofiziološka organizacija koja uslovljava način reagovanja u određenoj situaciji, što znači da stavovi ne postoje uvek manifestno, nego samo kao spremnost, predispozicija koja se može u određenoj situaciji aktuelizirati, 2. stečenost u toku života - stavovi nisu nasleđeni ili urođeni, ljudi se ne rađaju sa stavovima prema nekoj rasi, religiji ili naciji, već se ti stavovi stiču u toku života, pod određenim društvenim uticajima i na osnovu ličnog iskustva, 3. direktno i dinamičko dejstvo - od stavova zavisi ne samo procena situacije i mišljenje, nego i akcija, 4. složenost - kroz stavove se integršu tri osnov- nepsihičke funkcije: kognitivne (intelektualne), emocionalne i konativne (voljne) funkcije. Stavovi se dele na lične i socijalne. Lični stavovi su karakteristični za pojedinca (stav prema roditeljima, prijateljima, nekom predmetu i sl.) i njih izučava psihologija ličnosti. Socijalni stavovi, zajednički za veći broj osoba, odnose se na društveno značajne pojave (stav prema religiji, braku, porodici, naciji, sistemu vaspitanja, smrtnoj kazni i sl.) i izučavaju se u okviru socijalne psihologije. Socijalni stavovi se razlikuju s obzirom na njihovu logičku zasnovanost. Posebna vrsta stavova su predrasude. Predrasude su logički neosnovani stavovi, koji se javljaju u vezi sa pojedinim društveno važnim pojavama. One se teško menjaju i po pravilu su praćene intenzivnim emocijama. Predrasude imaju značajnu ulogu u javljanju kriminalnog ponašanja. Pojmovi srodni pojmu stavova su: shvatanja (odnose se na intelektualni doživljaj i znače prihvatanje ili odbacivanje neke pretpostavke ili tvrđenja), uverenja, verovanja, interesa, vrednosti itd. Pojam vrednosti koristi se u raznim naukama (filozofiji, ekonomici, matematici) sa različitim značenjima. U psihologiji se vrednostima označavaju dispozicije za određeno ponašanje i ciljevi na čije ostvarenje je ponašanje uvek usmereno. Vrednosti služe za upoznavanje pojedine ličnosti i objašnjavanje socijalnog ponašanja. Na osnovu kriminoloških istraživanja utvrđeno je da postoji razlika u vrednostima između delinkventne i nedelinkventne omladine. Stavovi i shvatanja kod jedne osobe mogu biti različiti, čak suprotni, što dovodi do unutrašnjih i socijalnih konflikata. Za kriminologiju je značajna pojava stereotipije kod shvatanja. Radi se o sistemu shvatanja koji se zbog ponavljanja u svim situacijama pretvara u iskrivljavanje činjenica. Jednom formirano pogrešno shvatanje utiče na postojanje lažnog ali snažog emocionalno pozitivnog ili negativnog odnosa prema nekoj osobi, grupi, objektu ili situaciji. Stereotipnost u shvatanjima, na primer odvratnost prema pripadniku neke etničke grupe ili prema nekim fizionomijama, može u određenim situacijama predstavljati važan kriminogeni faktor kod osobe koja sa takvim shvatanjima ocenjuje drugu osobu. 143. Fiziološke i biološke osobine delinkvenata
115
Psihološke osobine povezane su sa biološkim svojstvima, pre svega sa nervnim, endokrinim sistemom i fizičkom konstitucijom, kao osnovnim biološkim faktorima koji utiču na formiranje ličnosti. Rot smatra da morfološke osobine (visina, obim i oblik glave, dužina udova, mišićavost) i fiziološke osobine (osobenosti endokrinog sistema, vegetativnog nervnog sistema, moždanih talasa i dr.) mogu biti karakteristični za pojedinca i dopunjuju sliku ličnosti pojedinca, ali je za poznavanje ličnosti njihov značaj manji nego što je značaj ostalih grupa osobina ličnosti. Između morfoloških i fizioloških osobina na jednoj strani i psihičkih osobina na drugoj, ističe Rot, postoji mogućnost podudarnosti. Morfološke osobine su uglavnom a psihičke osobine delom (osobine temperamenta i inteligencije) zavisne od nasleđa, pa je moguće da određeni nasledni faktori izazovu istovremeno određene telesne i njima odgovarajuće psihičke osobine. Drugu uslovljenost ove podudarnosti Rot vidi u tome što telesni izgled i neke psihičke osobine (naročito temperament) zavise delom i od funkcionisanj a endokrinog sistema (sistema žlezda sa unutrašnjim lučenjem). Od telesnog izgleda pojedinca često zavisi kako će se drugi ljudi prema njemu ponašati, a stav okoline utiče na formiranje određenih psihičkih osobina (uobraženost, postavljanje velikih zahteva, sigurnost u sebe i sl.). Prema ljudima sa telesnom manom okolina reaguje sa odbijanjem, prezirom ili sažaljenjem. Takvo reagovanje okoline često kod ljudi sa telesnom manom izaziva osobine kao što su: povlačenje u sebe, osećanje nesigurnosti, osećanje manje vrednosti, zlobu ili agresivne tendencije. Sve navedene psihičke osobine mogu predstavljati pogodnu osnovu za kriminalno ponašanje. Posebna istraživanja, koja proučavaju uticaj organskih nedostataka na formiranje čovekove ličnosti u negativnom smislu, ukazuju na značaj reagovanja drugih lica na telesne mane, razne fizičke i biološke abnormalnosti. Telesno i zdravstveno stanje svakako ne deluju neposredno na javljanje kriminolškog ponašanja već na njega posredno utiču. Stanje fizičkog i psihičkog zdravlja odražava se na izbor zanimanja, odnose u porodici, uspeh u školi, odnose sa poznanicima i prijateljima i sl. Sem toga, veća telesna snaga utiče na izvršenje delikata nasilja. U literaturi posvećenoj delinkvenciji maloletnika opravdano se ističe da se delinkvencija maloletnika javlja i kao izraz neusklađenosti između biološkog i psihičkog sazrevanja. Raskorak između ubrzanog fizičkog razvoja i nedovoljnog psihičkog sazrevanja karakteristično je za tzv. "prestupnike u razvoju". Ranije telesno sazrevanje kod adolescenata nije uvek praćeno odgovarajućim psihičkim sazrevanjem, što može da dovede do izvršenja seksualnih i drugih delikata. 144. Motivi kriminalnog ponašanja Motivi se u psihologiji definišu kao organski ili psihološki faktori koji pokreću ili regulišu ponašanje radi postizanja određenih ciljeva. Proces motivacije je proces pokretanja, usmeravanja i upravljanja čovekovom aktivnošću. Motivi su povezani sa ciljevima, interesima i potrebama zbog čega ispoljavaju veliki uticaj na ponašanje ljudi. Povezanost motiva sa ciljevima daje im karakter dinamičkih impulsa koji pokreću i usmeravaju čovekovu delataost u određenom pravcu. U objašnjavanju karaktera i izvora motiva razlikuju se tri teorijska pristupa. Prvi pristup je instinktivistički - karakteriše ga psihoanalitički prilaz jer polazi od unutrašnje strane ličnosti prestupnika, od urođenih tendencija za vršenje krivičnih dela. Kriminalno ponašanje se dovodi u vezu sa defektno razvijenim instiktom - krađa se javlja kao izraz instikta za prisvajanjem, seksulani delikti zbog preteranih seksualnih nagona i sl. Drugi pristup objašnjenju motiva je motivacionistički. Prema ovom pristupu, svako ponašanje se javlja kao izraz "unutrašnjih podstreka na akciju" povezanih sa biološkim nagonima koji se menjaju na osnovu iskustva, u procesu kulturalizacije. Kriminalno ponašanje se javlja kada neko lice ne može da zadovolji svoje potrebe na društveno prihvatljiv način. Motivacionistički pristup je kao i instiktivistički psihoanalitički orijentisan jer polazi od podsvesnih unutrašnjih impulsa, želja i nagona. Najprihvatljiviji je interakcionistički prilaz problemu motiva jer objašnjava poreklo socijalnih motiva koji se javljaju u toku života i koji su veoma brojni. Interakcionistički pristup polazi od toga da odnosi čoveka sa drugim licima u društvenoj sredini predstavljaju osnovu za svako, pa i kriminalno ponašanje. Izvor motiva se nalazi u samom društvu, u društvenoj sredini u kojoj se stvaraju elementi i odnosi koji doprinose kriminalnom ponašanju. Motivi su povezani sa ciljevima i namerama. Cilj je promena ili stanje kojem učinilac teži vršeći krivično delo, dok je namera takav psihički odnos učinioca prema delu i posledici, gde pored direktnog umišljaja postoji i predstava o nekim daljim posledicama dela. Između motiva i cilja postoji 116
tesna veza, međusobna uslovljenost i korelativnost. Cilj je izvan motiva i da bi se razumeo motiv, moraju se uzimati u obzir ciljevi. U teoriji se pominju tri glavne vrste konkurencije motiva: konflikti dvostrukog privlačenja, dvostrukog odbijanja i istovremenog privlačenja i odbijanja. U prvom i drugom slučaju postoje dva motiva jednake vrednosti i snage privlačnosti, pa se motivisana osoba teško odlučuje. Svaki rezultat je negativno vrednovan. Istovremeno privlačenje i odbijanje najkomplikovanije je i najteže za motivisanu osobu. U većini slučajeva kod potencijalnog delinkventa javiće se konflikt između negativne posledice kažnjive radnje, kazne, ako bude otkriven, što ga odbija od izvršenja takve radnje i, na primer, materijalne koristi koju očekuje od krade, pronevere i sl., što ga eventualno privlači. U situaciji kada ne mogu u potpunosti da se zadovolje motivi, ponašanje pojedinca može da bude u pravcu ulaganja posebnih napora i preduzimanja različitih postupaka da bi se savladale prepreke i ostvarili motivi. Tada se govori o prilagođavanju. Kada naiđu teže prepreke i nemogućnost ostvarenja motiva, onda dolazi do frustracije i različitih posledica firustracije. Frustracijom nazivamo sprečavanje, osujećenje zadovoljenja motiva. Psihološko stanje u kome se nalazi pojedinac kad nešto sprečava zadovoljenje njegovih motiva nazivamo frustracionom situacijom, Do frustracija dolazi usled postojanja prirodnih, društvenih ili psiholoških prepreka izmedu potreba i ciljeva. U frustracionim situacijama različito se reaguje. U socijalnoj psihologiji reagovanje na frustracione situacije javlja se kao: reorganizacija aktivnosti (ako ne ide na ovaj, ići će na drugi način), obraćanje drugima za pomoć (traži se uteha, savet od prijatelja, stručnjaka i sl.), okretanje protiv drugih najčešće agresijom, okretanje od ljudi, kompenzacija i identifikacija. Osnovna podela motiva je na biološke (motiv gladi i žeđi, materinski motiv i seksualni motiv) i socijalne motive (motiv za društvom, motiv borbenosti, sigurnosti, motiv za sticanjem, motiv samopotvrđivanja itd). Svi ovi motivi mogu u nekim svojim formama da usmeravaju čovekovo ponašanje ka kriminalitetu. Na primer, motiv gladi i žeđi ponekad, usled svog intenziteta, može voditi ka vršenju imovinskih delikata ili zbog.dezorijentacije, koju ovi motivi stvaraju, može doći do preovlađivanja bilo kog društveno negativnog motiva. Seksualni motiv može uticati na vršenje seksualnih delikata. Socijalni motivi takođe mogu usloviti kriminalno ponašanje. Motiv za društvom ponekad vodi priključenju zločinačkim grupama i prihvatanje njihovog načina ponašanja, motiv samopotvrđivanja, koji ponekad prelazi u motiv za prestižom, javlja se kod mladih osoba koje kriminalnim ponašanjem žele da skrenu pažnju na sebe, motiv borbenosti i agresivnosti su u osnovi većine krvnih delikata i delikata nasilja uopšte (ispoljavaju se kao motiv osvete, ljubomore, mržnje, netrpeljivosti), altruistički motiv, koji se smatra jednim od najnekriminalnijih, u nekim slučajevima, na primer kod eutanazije, može da dovede do kriminalnog ponašanja. Motivi se menjaju u promenjenim okolnostima i pod novim uticajima. Promenljivost motiva uočena je i kod kriminalnog ponašanja, kada motivi koji su jedno lice pokrenuli na vršenje krivičnog dela prestaju da deluju čim je delo izvršeno. Umesto tog motiva pojavljuje se niz drugih, vezanih za postizanje drugih ciljeva, koji mogu uslovljavati zakonito ili ponovo kriminalno ponašanje. 145. Mentalne devijacije kao kriminogeni faktori Mentalne devijacije nastaju usled raznih faktora i okolnosti. Psihijatrijska shvatanja ističu nasledne i stečene faktore, trovanje centralnog nervnog sistema, bakterijske infekcije, infektivna obolenja, tumore i povrede mozga, poremećaje žlezda sa unutrašnjim lučenjem, ali i socijalnu sredinu, stresne i krizne situacije. U socijalnoj psihopatologiji naročito se ističe važnost socijalnih faktora za javljanje stresnih i kriznih situacija, koje mogu dovesti do nastanka mentalnih devijacija. Individualne krize uslovljene su naročito nesigurnim, nestabilnim i nervoznim tempom života, velikom pokretljivošću stanovništva, ekonomskom nesigurnošću, nemogućnošću da se ostvare postavljeni ciljevi, sukobima u okviru porodice i sl. Poznato je da se mnoga nasledna duševna obolenja ne pojavljuju kod potomaka ukoliko oni žive i razvijaju se u uslovima povoljne socijalne sredine. Utvrdivanje postojanja međuzavisnosti kriminaliteta i mentalnih devijacija obično se svodilo na povremene pokušaje određivanja broja izvršilaca krivičnih dela među psihički nenormalnim licima ili broja psihički nenormalnih lica među izvršiocima krivičnih dela. Broj izvršilaca krivičnih dela među psihički nenormalnim licima teško je odrediti jer je psihički život tih lica još uvek neobjašnjiv, a tačnost u postavljanju dijagnoze i mogućnost lečenja menjali su se tokom proteklih decenija. Osim toga, nedostaju tačni podaci o procentu mentalno devijantnih lica među celokupnom populacijom.
117
Psihopatološka objašnjenja kriminalnog ponašanja bila su kritikovana iz više razloga. Isticalo se da je istraživanjem bio obuhvaćen mali uzorak na osnovu kojeg je nemoguća generalizacija, da je psihijatrijski interes za zločin usmeren na "neobične i čudne" kriminalce, najčešće seksualne delinkvente ili ubice, dok izvršioci imovinskih delikata, zločinci "belog okovratnika" i profesionalni kriminalci ostaju van istraživanja. Osim toga, zamereno je da su psihijatrijske dijagnoze nepouzdane i da se psihijatri često ne mogu složiti koje kriterijume treba koristiti prilikom procenjivanja mentalnog zdravlja ili mentalnih aberacija. Često je nedostatak objektivnih kriterijuma za ovu procenu uticao da psihijatri izjednačavaju kriminalitet sa "bolešću". Druge primedbe se odnose na prenaglašavanje uticaja iskustava iz detinjstva, posebno u okviru porodice, pri čemu se zaboravlja da ličnost nastavlja svoj razvoj pod uticajem drugih grupa i socijalnih institucija. U ranijoj kriminološkoj literaturi često je isticana identifikacija krirninaliteta i mentalnih bolesti i kriminalno ponašanje osoba sa mentalnim poremećajem smatrano je sinonimom te poremećenosti. Bilo je rasprostranjeno shvatanje o velikom udelu osoba sa mentalnim devijacijama među izvršiocima svih, posebno najtežih, krivičnih dela. Međutim, u novijoj krimifiološkoj literaturi naglašava se da kvan- titativna pitanja odnosa mentalnih devijacija i kriminaliteta još uvek nisu razjašnjena. Mnoga savremena istraživanja ne pokazuju veću zastupljenost osoba sa mentalnim devijacijama među delinkventima, određeni mentalni poremećaji i simptomi nisu automatski povezani sa kriminalnim ponašanjem, a može se dogoditi da se kod određenog prestupnika primete određene mentalni poremećaji koji nisu u vezi sa njegovim kriminalnim ponašanjem ili da mentalna devijacija nastane posle izvršenja krivičnog dela. Zbog svih navedenih teškoća u određivanju veze između mentalnih devijacija i kriminalnog ponašanja, čini se najprihvatljivijim shvatanje, po kome navedena veza nema apstraktni karakter. Naprotiv, ta veza ima konkretne manifestacije i zavisi od karaktera određenog obolenja. Ona se ispoljava pretežno kao veza između određenih oblika mentalne devijacije i određenog oblika kriminalnog ponašanja. 146. Mentalne defektnosti i kriminalitet Mentalne defektnosti znače postojanje poremećaja inteligencije usled zaostalosti u duševnom razvoju (oligofrenije) ili gubitka inteligencije koja je bila razvijena (demencije). U duševno zaostale osobe spadaju: debili, imbecili i idioti. Debili (IQ 50-70) su plitkoumne osobe koje uspevaju da steknu osnovno obrazovanje i obavljaju šablonske poslove ili poslove koji ne zahtevaju veći intelektualni napor. Imbecili (IQ 35-49 umerena duševna zaostalost, IQ 20-34 teška duševna zaostalost) nisu u stanju da steknu osnovno obrazovanje, nesposobni su da samostalno obavljaju poslove i da se sami o sebi staraju. Izrazito su sugestibilni i povodljivi, lako prihvataju tude predloge za akcije od kojih očekuju trenutne koristi, mogu da budu seksualno agresivni. Idioti (IQ ispod 20) su bezumne osobe, teško govore, stalno im je potrebna tuda briga i nega. O povezanosti niske intelektualne razvijenosti i krirninaliteta najviše se raspravljalo u okviru teorije inteligencije. Pristalice ove teorije smatrali su da do krirninaliteta dolazi usled niske inteligencije. Međutim, istraživanja su pokazala da među delinkventima ima kako onih sa niskom i prosečnom, tako i delinkvenata sa visokim stepenom inteligencije. Zbog toga se isticalo da vršenje krivičnih dela ne zavisi od stepena inteligencije ili da umna defektnost može u pojedinim slučajevima, naročito kod maloletnih lica, dovesti do kriminalnog ponašanja. Nemogućnost pravilnog rasuđivanja i integracije u društveni život, nedovoljna svest o posledicama preduzete radnje, postojanje niza frustracija, kao i vidljivo ostavljanje tragova posle izvršenog krivičnog dela, neki su od razloga za određeno učešće mentalno zaostalih lica u opštem kriminalitetu, kao i za lako otkrivanje njihovog kriminalnog ponašanja. Jedno istraživanje odnosa između oligofrenije i kriminalnog ponašanja, zasnovano na analizi 165 nalaza i mišljenja lekara veštaka u kojima je postavljena dijagnoza oligofrenija, pokazalo je da se među mentalno zaostalim licima kriminalno ponašaju najčešće oni čija je stepen inteligencije viši, odnosno debili. Posebne specifičnosti u pogledu pojavnih oblika i strukture kriminaliteta nisu utvrđene jer su zastupljene skoro sve vrste krivičnih dela. Izuzetak predstavlja visok procenat ubica (17%), što je protumačeno praksom sudova da u postupku za najteža krivična dela traže pomoć lekara - veštaka. Takode je utvrđen veliki broj paljevina (7,56% od ukupnog broja izvršenih krivičnih dela), što je isticao i Selig tvrdeći da idioti često pale kuće ("kreten palikuća"). Visok je i broj seksualnih delikata (14%), što se takođe slaže s mišljenjem većine autora da oligofreni, zbog toga što ne mogu lako doći do seksualnog partnera, pribegavaju zadovoljenju polnog nagona na način koji ih dovodi u sukob sa
118
zakonom. Osim toga, oligofrena lica češće od ostalih učestvuju u vršenju krivičnih dela ako se nađu na okupu. Mentalna defektnost i zaostalost svakako imaju određenu ulogu kod odredenih oblika kriminalnog ponašanja i mogu se pojaviti kao kriminogeni faktor sa dejstvom uslova ili okolnosti koja doprinosi da se kriminalno ponašanje ispolji. 147. Psihoze (duševna obolenja) i kriminalitet Psihoze ili duševna obolenja su teški poremećaji duševnog života kod kojih dolazi do promena u svim psihičkim funkcijama, emocionalnom životu, misaonom toku i doživljavanju sopstvene ličnosti. Osobe sa takvim psihičkim promenama i svojstvima nisu svesna posledica svojih postupaka, tretiraju se kao duševni bolesnici i ne podležu odgovornosti u krivičnopravnom smislu. U pogledu odnosa između psihoza i kriminalnog ponašanja postoje suprotna shvatanja. Prema nekim autorima psihoze ispoljavaju kriminogeno dejstvo, dok prema drugim procenat duševno bolesnih lica među izvršiocima krivičnih dela nije ništa veći od procenta ovih bolesnika među onima koji ne vrše krivična dela. Statistički podaci takođe ne potvrđuju veću zastupljenost duševno bolesnih lica među delinkventima. Međutim, pojedine psihoze, na primer shizofrenija, zbog karaktera samog obolenja, mogu da stvore pogodne uslove za kriminalno ponašanjs: Prema poreklu psihoze se najčešće dele na organske, koje se vezuju za fizičke ili organske promene i funkcionalne, koje ne proističu ni iz kakve fizičke bolesti, već se vezuju za duševne sukobe i nasledne osobenosti. Organske psihoze su: progresivna paraliza, traumatske psihoze, epilepsija, senilne demencije, porođajne psihoze i psihoze trovanjem. Progresivna paraliza koja se karakteriše "progresivnim unazađivanjem" celokupne ličnosti može da utiče na kriminalno ponašanje u početnom stadijumu bolesti, kada se vrše krađe, prevare, falsifikati. Kod traumatskih psihoza, koje nastaju usled povrede mozga, može da dođe do značajnih promena u ličnosti, osetljivosti na alkohol, lakog uzbuđivanja i sklonosti nasilničkim deliktima. Senilne demencije se ispoljavaju u vidu slabljenja fizičkih i mentalnih sposobnosti, dolazi do emocionalnih poremećaja, gubljenja kontrole nad seksulanim nagonom, što sve može dovesti do izvršenja uvreda, kleveta, krvnih i seksualnih delikata. Porođajna psihoza se javlja kod majki za vreme i posle trudnoće, kada se ispoljava stanje anksioznosti zbog rođenja vanbračnog deteta, loših materijalnih uslova spojenih sa fizičkim zamorom, što može da utiče na izvršenje krivičnog dela ubistva deteta pri porodaju. Epilepsija je naglo nastali, prolazni poremećaj funkcije mozga, koji naglo i prestaje, ali ima tendenciju da se u različitim vremenskim razmacima ponavlja. Kriminalna aktivnost epileptičara ispoljava se kroz vršenje agresivnih delikata, ubistava i telesnih povreda. Epileptičari vrše i druga krivična dela, najviše paljevine i skloni su naglim izlivima naizgled nemotivisanog nasilja. Od psihoza trovanjem najkriminogenija je alkoholna psihoza, poremećaji koji nastaju usled prekomemog uzimanja alkohola. Akutni alkoholizam utiče na vršenje velikog broja krivičnih dela: ubistava, telesnih povreda, nasilja u porodici, silovanja, uvreda, imovinskih krivičnih dela, saobraćajnih nezgoda. Najvažnije funkcionalne psihoze povezane sa kriininalnim ponašenjem su: paranoja, maničnodepresivna psihoza i shizofrenija. Paranoja je duševna bolest kod koje su glavni psihopatološki sadržaji sumanute ideje. Sumanute ideje dominiraju umnim sposobnostima, emocionalno-afektivnim životom i delatnostima. Prema sadržaju sumanute ideje se dele na: sumanute ideje veličine, visokog porekla, pronalažaštva, nepriznatog prava, ličnih zasluga, proganjanja, religioznosti, ljubomore i dr. Ove sumanute ideje mogu biti povezane sa kriminalnim ponašanjem, najčešće krvnim deliktima. Paraniok može da uobrazi da mu je neko neprijatelj i da treba da ga u samoodbrani ubije ili da mu je sveta religiozna dužnost da ubije članove svoje porodice. Manično-depresivna psihoza odlikuje se naizmeničnim javljanjem manije i depresije uz promene u emocionalno-afektivnom životu. Dominantni psihopatološki sadržaji kod ove bolesti su poremećaji afekta koji dovode do poremećaja drugih psihičkih funkcija. Sa kriminalnim ponašanjem povezana je tzv. delirantna manija u kojoj se pojavljuje izrazita agresivnost i vršenje teških telesnih povreda i ubistava. Manični bolesnici zbog prirode patoloških sadržaja mogu da se jave kao izvršioci seksualnih delikata, uvreda, kleveta, prevara i si. Suprotno maničnoj fazi, faza depresije manje je povezana sa kriminalnim ponašanjem, a mnogo više sa samoubistvima. Shizofrenija, kao trajno i progresivno duševno obolenjekoje dovodi do poremećaja celokupne licnosti ili "rascepa psihičkih funkcija", najčešće se dovodi u vezu sa kriminalnim ponašanjem, posebno ubistvima. Prema postojećim istraživanjima psihopatološki sadržaji kod shizofrenih bolesnika, kao što 119
su nesklad emocija sa sadržajem misaonog procesa, emocionalna preosetljivost i razdražljivost, postojanje sumanutih ideja proganjanja, ljubomore, religiozne sumanute ideje, doživljavanje halucinacija, imaju podsticajno motivacionu vrednost za kriminalno ponašanje. Pojavni oblici kriminaliteta shizofrenih bolesnika su različiti, ali se najčešće pojavljuju najteža i društveno najopasnija krivična dela - ubistva i teške telesne povrede. Kriminalna aktivnost najizraženija je na početku bolesti, kada se pojavljuje strah velikog intenziteta i nepoverenje prema okolini. Strah se kod shizofrenih bolesnika kumulira, postaje intenzivniji i u određenom momentu i pod određenim okolnostima transformiše se u agresivnost. Do ispoljavanja agresivnog i kriminalnog ponašanja dolazi zbog toga što se bolesnik plaši da će neko uništiti njegovu ličnost. Sumanute ideje (ljubomore, proganjanja) kod shizofrenih bolesnika takođe mogu da dovedu do kriminalnog ponašanja. Opasnost od ispoljavanja kriminalnog ponašanja utoliko je veća ukoliko se u sumanutom sistemu nalazi manji broj lica, odnosno samo jedno lice, koje je za bolesnika "progonitelj". 148. Psihopatije (duševne nastranosti) i kriminalitet Pod psihopatijom ili duševnom nastranošću podrazumeva se sklop izvesnih ljudi kod kojih se intelektualne funkcije odvijaju bez naročitih smetnji, ali postoji nastranost u oblasti emocija, volje i nagona, što im otežava prilagođavanje socijalnim i moralnim normama društva u kome žive. Psihopate (sociopate) su granični slučajevi između normalnih i nenormalnih lica i smatraju se uglavnom odgo vornim za svoje postupke. Prema psihijatriskoj literaturi i postojećim istraživanjima karakteristike psihopata koje mogu uticati na njihovo kriminalno ponašanje su: otežano prilagođavanje društvenim normama ponašanja, odsustvo društveno usklađenog ponašanja i osećanja društvene odgovornosti, agresivnost i impulsivnost, brzo, burno, razdražljivo reagovanje, često na beznačajne povode, psihopate ne vode računa o posledicama svojih ponašanja i ne kaju se za svoje postupke, nemaju osećanje samokritike, u emocionalnoj sferi postoji emocionalna labilnost, neuravnoteženost, razdražljivost, hladnoća, bezosećajnost, netolerantnost, što uslovljava agresivnost prema drugima, slabost i nestabilnost volje, nepostojanje jasnih ciljeva i opredeljenosti, ispoljavanje crta depresivnosti, nesigurmosti u sebe, klevetanje i omalovažavanje drugih (tzv. "paranoična tužakala"). preterana osetljivost, koja se ogleda u tome što se beznačajni događaji ocenjuju kao omalovažavanje i vređanje njihove ličnosti, zbog čega se reaguje agresivno i brutalno. Prema kliničkoj podeli psihopatije se dele na: shiziodne, cikloidne, epileptoidne, histeroidne i seksualne. Sociološka podela psihopatija polazi od kriterijuma ponašanja ličnosti psihopate u socijalnoj sredini i njihove aktivnosti u društvenoj zajednici. Prema ovoj podeli psihopate se dele na pretežno agresivne, pretežno pasivne i pretežno kreativne. Svojstva pretežno agresivnih psihopata najviše se dovode u vezu sa kriminalnim ponašanjem. Ova grupa psihopata ima izrazite karakteristike asocijalnosti i antisocijalnosti. Oni su agresivni i impulsivni, ne prihvataju društvene norme ponašanja, često prekomerno koriste alkohol ili drogu. Navedena svojstva licnosti psihopata, posebno njihova abnormalna emocionalnost, dovode se u vezu sa kriminalnim ponašanjem. Većina kriminologa smatra da ove osobine ličnosti psihopata pogođuju lakšem odlučivanju za vršenje krivičnih dela. Istraživanja su pokazala da psihopate najčešće vrše nasilničke i agresivne prestupe (krvni delikti, seksualni delikti), javljaju se kao izvršioci prevara i falsifikovanja, ponavljaju vršenje krivičnih dela (psihopatska struktura ličnosti jedno je od najznačajnijih obeležja recidivista), skloni su drugim devijantnim ponašanjima (skitnja, alkoholizam, narkomanija i dr.). 149. Neuroze i kriminalitet U psihijatriji postoje različita shvatanja o tome šta su neuroze (ili psihoneuroze). Prema Jevtiću neuroze su psihosomatske pojave nastale zbog poremećaja vegetativnog nervnog sistema, što je prouzrokovano psihičkim nadražajima. Psihički doživljaj se može izraziti i u telesnim pojavama jer su sve telesne pojave u funkciji psihičkog života i pokazuju intrapsihička zbivanja. Stojiljković određuje neuroze kao psihopatološke promene ličnosti, od kojih dotična ličnost pati doživljavajući niz raznih subjektivnih teškoća i koje istovremeno remete harmoničnost u odnosima ličnosti prema okolini. Sa sudsko-psihijatrijskog stanovišta posebno su značajne: neuroza straha, histerija, fobična neuroza, prisilna neuroza, depresivna neuroza, neurastenija, hipohondrična neuroza. Neki pisci smatraju da
120
postoje "delinkventi neurotičari" kao poseban tip delinkventa za koje je karakterističan "neurotični karakter". Odnos između neuroza i kriminaliteta i uticaj neurotičnih poremećaja na javljanje kriminaliteta nisu dovoljno proučeni. Istraživanja pokazuju da se neuroze relativno retko javljaju kao faktori kriminaliteta, a i kada se neurotičari jave kao izvršioci krivičnih dela nije sasvim sigurno da je njihovo kriminalno ponašanje nastalo kao rezultat mentalnih poremećaja niti je sigurno da su ti poremećaji nastali u vreme izvršenja dela. Pojedine neuroze mogu biti povezane sa kriminalnim ponašanjem usled nervnim ili emotivnih poremećaja koji uslovljavaju određene promene ličnosti. Tako, na primer, opsesivne i kompulsivne neuroze dovode se u vezu sa seksualnim deliktima, kod kleptomana postoji strast za krađama, kod piromana za požarima, dok kod poriomana za skitnjom i putovanjima. Histerije, koje karakteriše emotivna napetost, mogu da budu u vezi sa lažnim optuživanjem, posebno sa pisanjem anonimnih pisama, lažnim svedočenjem, lažnim predstavljanjem, prevarama, ucenjivanjem, iznuđivanjem, krađama, utajama, ali i telesnim povredama i ubistvima (na svirep i podmukao način, sadističko mučenje i ubijanje dece, ubistvo trovanjem i sl.). Prema tome, neuroze nisu značajno zastupljene u izazivanju kriminalnog ponašanja, pa se na sadašnjem stepenu razvoja kriminološke misli ne može govoriti o postojanom odnosu između neuroza i kriminaliteta. 150. Klasifikacija izvršilaca krivičnih dela (tipologija delinkvenata) Klasifikacioni sistemi izvršilaca krivičnih dela postoje u okviru raznih disciplina. Tako se zavisno od kriterijuma za njihovo stvaranje razlikuju pravne, kriminološke, penološke i druge klasifikacije. Pravne klasifikacije su karakteristične za krivično pravo, koriste se za individualizaciju odgovornosti za izvršeno krivično delo i polaze od stepena društvene opasnosti krivičnog dela i izvršioca. Kriminološke klasifikacije se zasnivaju na kriminološkim istraživanjima i etiološkim saznanjima, dok su penološke klasifikacije povezane sa ostvarivanjem principa individualizacije u primeni tretmana i resocijalizacije osuđenika. Kriminološke klasifikacije izvršilaca krivičnih dela ili tipologije delinkvenata su u neposrednoj vezi sa endogenim faktorima kriminalnog ponašanja. Delinkventi se međusobno razlikuju po psihičkim obeležjima, crtama i strukturi ličnosti, što čini njihovu individualnost i posebnost. Međutim, zapaženo je da, pored različitosti, postoje izvesne zajedničke karakteristike delinkvenata, neka zajednička obeležja na osnovu kojih postoji mogućnost njihovog klasifikovanja i svrstavanja u određene tipove. Tipovi se stvaraju na osnovu više povezanih obeležja koja karakterišu pojedine izvršioce krivičnih dela a klasifikacija delinkvenata se vrši na osnovu tipologije. Siguran kriterijum za klasifikaciju ljudi na kriminalce i nekriminalce je samo pravni kriterijum, ali on ne zadovoljava kriminologe čija su istraživanja usmerena na izučavanje ličnosti delinkventa. Zbog toga se u kriminologiji koriste opšte klasifikacije ličnosti, koje se primenjuju na delinkvente, i posebne klasifikacije i tipologije učinilaca krivičnih dela. Od opštih klasifikacija ličnosti treba pomenuti antropološke, psihološke i psihijatrijske klasifikacije. Najpoznatije antropoločke klasifikacije su: Krečmerova (leptozomni, atletski, piknični i displastični), Od psiholoških klasifikacija treba pomenuti Kimbergovu (osam tipova na osnovu razvijenosti sposobnosti, energičnosti, stabilnosti i istrajnosti), Prema psihijatrijskim klasifikacijama licnosti se razvrstavaju prema stepenu svoje psihičke normalnosti. Posebne klasifikacije ili tipologije delinkvenata su mnogobrojne i različite zavisno od kriterijuma za klasifikaciju i osnovnih teorijskih pristupa kriminalitetu. Prema vremenu nastanka razlikuju se klasifikacioni sistemi i tipologije delinkvenata nastali krajem prošlog veka i klasifikacije i tipologije nastale u ovom veku. Jedna od prvih klasifikacija nastala je u okviru antropološke teorije, njen autor je Lombrozo, koji je u knjizi "Čovek delinkvent" podelio kriminalce na abnormalne (rođeni zločinac, umobolni i slaboumni, kriminalci iz neodoljive strasti, kriminalci iz navike) i normalni ili slučajni kriminalci. Slična ovoj klasifikaciji je klasifikacija poznatog italijanskog kriminologa Ferija, koji je sve kriminalce podelio na dve osnovne grupe: kriminalci po navici i slučajni kriminalci. Kriminalci po navici obuihvataju tri podgrupe (očevidno mentalno bolesni, kriminalci sa fizičkim i moralnim nedostacima po rođenju i urođenim tendencijama ka kriminalitetu, nepopravivi kriminalci pod uticajem socijalne sredine), dok se slučajni kriminalci dele na dve grupe zavisno od toga da li su njihova krivična dela posledica spoljnih uticaja ili unutrašnjih strasti. Imajući u vidu ovu podelu Feri je razlikovao pet kategorija kriminalaca: mentalno bolesni, rodeni, po navici, slučajni i iz strasti. Prihvatajući ovu podelu Kolajani dodaje i kategoriju političkog delinkventa, koji, prema njegovom
121
tvrđenju, zbog plemenitih težnji, altruizma i drugih sličnih svojstava mora biti izdvojen kao posebna tip. U okviru kliničke kriminologije raspravljalo se i o tipologiji delinkvenata. Jedan od predstavnika kliničke kriminologije Di Tulio navodi tri kategorije: slučajne (čiste ili pseudokriminalne, obične, zavedene, kriminalce usled emocija ili strasti), 2. konstitucionalne (mogu biti iz navike, profesionalni i po tendenciji), 3. lude (ludi kriminalci ili kriminalni ludaci). Na osnovu niza intervjua sa zatvorenicama smeštenim u tri različite kaznene ustanove, Eliot je podelila "žene koje krše zakon" na nekoliko tipova. Ona razlikuje seksualne prestupnice, ženegangstere, privredne prestupnice, alkoholičarke i žene koje su napustile decu. Seksualne prestupnice su uglavnom prostitutke, koje su najviše društveno žigosane i prema kojima je najsnačnije društveno negodovanje. Žene gangsteri ili članice bandi često su "jednostavne i zavedene mlađe devojke koje se usled niza okolnosti povezuju sa nepoštenim muškarcima". Privredne prestupnice dele se na dva opšta tipa: one koje primaju veoma niske plate (kućne pomoćnice, "bedinerke") i one koje su zaposlene u trgovini, a primaju isto tako niske plate. Alkoholičarke su osobe neprilagođene društvu, koje u umirujućem dejstvu alkohola traže oslobođenje od svojih frustracija, bola i briga. Žene koje su napustile decu imaju veću odgovornost od očeva koji su to isto učinili. Iako se oba roditelja ponašaju neodgovorno, sudske vlasti i socijalni radnici nastoje da samo majka iskusi posledice. Navedene tipologije izvršilaca krivičnih dela stvorene su na osnovu različitih kriterijuma, kako psiholoških, tako i kriminoloških, socioloških, psihopatoloških, stepena društvene opasnosti itd. Iako su neki pisci osporavali vrednost kriminoloških tipologija, ipak se ne može negirati njihov značaj za naučno uopštavanje i praktičnu primenu, posebno u penološkoj praksi pri određivanju tretmana. Svakako da je pitanje izgradnje odgovarajuće klasifikacije i tipologije delinkvenata ostaje zadatak kriminologije i treba ga "rešavati istraživačkim putem u datoj sociokultumoj sredini, polazeći od relevantnih etioloških obeležia, odnosno kompleksa obeiežja, koji mogu služiti za stvaranje pojedinih tipova" uzimajući u obzir praktične potrebe i ciljeve primenjene kriminologije.
122
