FERNAN BRODEL - Mediteran

FERNAN BRODEL – MEDITERAN U DOBA FILIPA II

Francuski istoričar, jedan od najznačajnijih istoričara XX veka, autor mnogih važnih dela dela u kojima kojima uvod uvodii novu kon koncepc cepcij ijuu istori istorijsk jskog og vremen vremena. a. Predava Predavaoo je istori istoriju ju po srednjim školama u Alžiru i Parizu do 1935, zatim predavao na Univerzitetu u Sao Paolu. 1937. upoznaje Lisjena Lisjena Fevra i tada menja dotadašnju dotadašnju koncepciju koncepciju svog dela, za koje (do tada) već desetak godina skuplja građu po arhivima Španije i Italije (1934. proučavao je čak i arhiv Dubrovnika). Dubrovnika). Od istorije istorije diplomatije diplomatije Filipa II, pod uticajem uticajem Fevra rešava rešava da napiše istoriju Mediterana u doba Filipa II, u skladu sa shvatanjem istorije koje se tada formiralo u krugu analista. Po izbijanju II svetskog rata, već 1940. je zarobljen i osnovni koncept svog dela napisao je u zarobljeništvu, gde je i došao do svog shvatanja troslojnog istorijskog vremena.  Nakon doktoriranja 1947. postaje sekretar VI odseka Praktične škole društvenih nauka nauk a u Parizu i kourednik kourednik ’Anala’, ’Anala’, a nakon Fevrove smrti smrti 1956. preuzima preuzima i Anale i VI odsek. Pod njegovom upravom to je postao vodeći francuski centar za društvene nauke i istorijska istraživanja, a ubrzo je stekao i svetsku reputaciju u promovisanju novog  pogleda na istoriju. Taj pogled se sastoji u prihvatanju rezultata i metoda drugih društvenih društvenih nauka i istraživa istraživanja nja uticaja uticaja klime, klime, sredine, sredine, saobraćaja, saobraćaja, privrede, tehnologije, tehnologije, osećanj osećanja, a, mental mentalite iteta, ta, ... na istori istorijsk jskaa dešava dešavanja nja,, a ne samo samo prouča proučavanj vanjee politi politike, ke, diplomatije i ratova. Brodelov najznačajniji doprinos je nova koncepcija istorijskog vremena; ta troslojna istorija sastoji se od 1) dugog vremena /pojave dugog trajanja – skoro nepomične, kao okruženje ili civilizacije/, 2) srednjeg vremena /pojave srednjeg trajanja – ekonomija, kultura, društvo .../ i 3) kratkog vremena /pojave kratkog trajanja – događajna istorija/, istorija /,  jer, cela istorija ne može se ipak svesti samo na proučavanje postojanih struktura, tj.  pojava dugog i srednjeg trajanja. Mediteran: definicija koju on sam daje je da je pokušao da prikaže kompleksnost fenomena Mediteran: ne jedno more, nego desetine mora, ne jedan način života već desetine njih, ne jedna civilizacija već desetine njih ... A svi oni čine Mediteran! Sve te sličnosti i razlike mogu se shvatiti tek ako se sagledaju kao celina. Mediteran je voda okružena kopnom. Svuda oko mora na severnoj i jugo-zapadnoj strani su planine, jedini značajan prekid ide od Tunisa do Sirije, gde pustinja dopire do obale. Civilizacije su nastajale u ravnicama i u podnožju planina, na morskoj obali i u deltama deltama reka; planina je svet izvan civilizacij civilizacije. e. Zato je planina planina čuvar prošlosti: prošlosti: običaja, nošnje, govora ... Granice Mediterana su postavljene, na severu granicom uzgajanja masline, a na jugu, najjužnijim nasadima palmi. Klim Kl ima a: klima je posebna, ali slična u celoj zoni, jer ne zavisi od lokalnih uslova već od Sahare i Atlantika – dakle, spoljnih faktora. Šest meseci dominira suvi, topli talas sa Sahare, šest meseci vlažni talas sa Atlantika koji donosi vetrove i kišu. Prolećna i zimska ravnodnevica su granični datumi ovih smena. Krajnje granice ove klime idu dosta daleko van medite mediteran ranski skihh okvira, okvira, na sever i jug. jug. Sa zapada zapada na istok, istok, međutim međutim zapažaju zapažaju se varijacije, pošto je uticaj atlantske vlage sve umereniji, pa je klima na Levantu blaža i  povoljnija. Zbog toga su prve civilizacije nastale baš na istoku Mediterana. Ipak, klimat klimatsko sko jedins jedinstvo tvo je uslovi uslovilo lo razvoj razvoj istovet istovetne ne poljop poljopriv rivred redne ne civili civilizac zacije ije na svim svim obalama Mediterana: a to je civilizacija masline i vinove loze, koji su se dosta rano  proširili sa istoka na ceo Mediteran. Rezultat toga je da se u XVI veku žitelj Mediterana

nije osećao strancem nigde na obalama Unutrašnjeg mora. Obrnuto, čim mediteranski čovek napusti sebi bliske zemlje, on počne da jadikuje, nenaviknut na klimu, ishranu ... –   jednom rečju, novu, suvozemnu civilizaciju. Pa ipak, verovatno zbog surove klime i siromaštva na koje je navikao kod kuće, on je jedini uspeo da pusti korene u novim zemljama tropske Amerike. Osnovni problem mediteranske klime je suša. Iako Atlantik donosi kišu, ona pada u zimu zimu i proleć prolećee i time time ne dop doprin rinosi osi razvoj razvojuu poljop poljopriv rivred rednih nih kultur kulturaa (za razli razliku ku od monsunskih kiša srednjeg i dalekog istoka koje se vremenski poklapaju sa masom toplog vazduha). Masline zato za dozrevanje svog ploda koriste kasne jesenje kiše, a pšenica se ’trudi’ da sazri već do maja. Mediteranska klima odgovara jedino kulturi žbunastih  biljaka koje su osposobljene za čuvanje vlage v lage ili su snabdevene trnjem ili debelom korom za odbranu od suša. Klima uopšte ne pogoduje obrazovanju šuma. Druga posledica suša  je retkost pašnjaka, otuda mali broj (i veličina) goveda, neophodnih za bogatu  poljoprivredu. Geografija: tlo se uglavnom sastoji od neplodnih krečnjačkih predela i retkih rastresitih nanosa; tanki površinski slojevi plodne zemlje opstaju od udara vetra i bujica samo zahvaljujući ljudskom naporu. Ako se samo dve ili tri godine zemlja zapusti, teško je  povratiti je. Zato najbolje opstaju maslina i loza. Na Mediteranu ulja i vina nikada ne nedostaje, ali žito je večita briga, naročito seljaka koji jedva proizvode za sopstvene  potrebe (gradovi, naročito primorski, prave zalihe i, po pravilu, spremnije dočekuju gladi) Zato su klima i geografija ovde igrali važnu ulogu i u politici. Npr, ako bi prinos raži za tu godinu u Južnoj Ugarskoj bio loš, Sulejman bi odustajao od pohoda jer ne bi imao čime da hrani spahijske konje. Filip II se obavezno interesovao kakav će biti prinos  pšenice te godine pre nego što bi doneo konačne vojno-političke odluke. I kada je ribolov u pitanju, Mediteran je siromašno more. I danas je ulov svih država zajedno na njemu celom jednak 1/3 norveškog ulova ribe ... a tako je bilo oduvek. Najvidljivija posledica ovoga je veliko siromaštvo ljudi sa Mediterana kojeg su severnjaci odmah postajali svesni. Otuda osobine Mediteranaca kao što su marljivost, suzdržanost, jednostavnost ... A velika beda rađa razbojništvo i banditizam po kome je Sredozemlje uvek bilo  poznato. Matrice i obrasci su isti po celom prostoru, a krajevi koji prednjače po drumskom razbojništvu su Katalonija, Kalabrija, Apulija, Albanija i Anadolija. Ipak, u 2/2 XVI veka razbojništvo se raširilo podjednako svuda po žestini. Npr. iako Lombardija deluje i tada mirnije od ostatka Italije, Venecija i gradovi njenog zaleđa su imali velikih  problema (i gubitaka u novcu usled nesigurnosti putovanja kopnom) sa drumskim razbojnicima, a veliki vojvoda Toskane Kozimo Mediči je problem sa bandama na svojoj teritoriji rešavao tako što ih je primao u službu i odmah slao u ratove van njegove teritorije. Rim je u par navrata gotovo bio u okruženju razbojnika i, čim bi se kročilo van gradskih zidina, izlagalo se riziku da se bude opljačkan, ubijen ili otet radi otkupnine. U  južnoj Italiji je ipak oduvek bilo najgore. Tokom čitavog veka obiluju izveštaji po kojima  bande po danu ulaze u gradove i završavaju ’poslove’ a da gradska posada ne sme ili ne može da im se suprotstavi. Raspisivanje nagrada ili obećanje pomilovanja u slučaju  povratka mirnom životu, nikada nisu davali rezultata. Razlog su, pre svega, simpatije koje je lokalno stanovništvo imalo prema odmetnicima. Jer, bez obzira na njihovu surovost, obični ljudi su mnogo veća zla doživljavali od države i njenih institucija, od njenih poreznika, vojski i plemstva. Zato su razbojnici doživljavani kao neko ko se suprotstavlja tiraniji države, koja je mnogo gora! I zato su svuda, po zemljama širom

nije osećao strancem nigde na obalama Unutrašnjeg mora. Obrnuto, čim mediteranski čovek napusti sebi bliske zemlje, on počne da jadikuje, nenaviknut na klimu, ishranu ... –   jednom rečju, novu, suvozemnu civilizaciju. Pa ipak, verovatno zbog surove klime i siromaštva na koje je navikao kod kuće, on je jedini uspeo da pusti korene u novim zemljama tropske Amerike. Osnovni problem mediteranske klime je suša. Iako Atlantik donosi kišu, ona pada u zimu zimu i proleć prolećee i time time ne dop doprin rinosi osi razvoj razvojuu poljop poljopriv rivred rednih nih kultur kulturaa (za razli razliku ku od monsunskih kiša srednjeg i dalekog istoka koje se vremenski poklapaju sa masom toplog vazduha). Masline zato za dozrevanje svog ploda koriste kasne jesenje kiše, a pšenica se ’trudi’ da sazri već do maja. Mediteranska klima odgovara jedino kulturi žbunastih  biljaka koje su osposobljene za čuvanje vlage v lage ili su snabdevene trnjem ili debelom korom za odbranu od suša. Klima uopšte ne pogoduje obrazovanju šuma. Druga posledica suša  je retkost pašnjaka, otuda mali broj (i veličina) goveda, neophodnih za bogatu  poljoprivredu. Geografija: tlo se uglavnom sastoji od neplodnih krečnjačkih predela i retkih rastresitih nanosa; tanki površinski slojevi plodne zemlje opstaju od udara vetra i bujica samo zahvaljujući ljudskom naporu. Ako se samo dve ili tri godine zemlja zapusti, teško je  povratiti je. Zato najbolje opstaju maslina i loza. Na Mediteranu ulja i vina nikada ne nedostaje, ali žito je večita briga, naročito seljaka koji jedva proizvode za sopstvene  potrebe (gradovi, naročito primorski, prave zalihe i, po pravilu, spremnije dočekuju gladi) Zato su klima i geografija ovde igrali važnu ulogu i u politici. Npr, ako bi prinos raži za tu godinu u Južnoj Ugarskoj bio loš, Sulejman bi odustajao od pohoda jer ne bi imao čime da hrani spahijske konje. Filip II se obavezno interesovao kakav će biti prinos  pšenice te godine pre nego što bi doneo konačne vojno-političke odluke. I kada je ribolov u pitanju, Mediteran je siromašno more. I danas je ulov svih država zajedno na njemu celom jednak 1/3 norveškog ulova ribe ... a tako je bilo oduvek. Najvidljivija posledica ovoga je veliko siromaštvo ljudi sa Mediterana kojeg su severnjaci odmah postajali svesni. Otuda osobine Mediteranaca kao što su marljivost, suzdržanost, jednostavnost ... A velika beda rađa razbojništvo i banditizam po kome je Sredozemlje uvek bilo  poznato. Matrice i obrasci su isti po celom prostoru, a krajevi koji prednjače po drumskom razbojništvu su Katalonija, Kalabrija, Apulija, Albanija i Anadolija. Ipak, u 2/2 XVI veka razbojništvo se raširilo podjednako svuda po žestini. Npr. iako Lombardija deluje i tada mirnije od ostatka Italije, Venecija i gradovi njenog zaleđa su imali velikih  problema (i gubitaka u novcu usled nesigurnosti putovanja kopnom) sa drumskim razbojnicima, a veliki vojvoda Toskane Kozimo Mediči je problem sa bandama na svojoj teritoriji rešavao tako što ih je primao u službu i odmah slao u ratove van njegove teritorije. Rim je u par navrata gotovo bio u okruženju razbojnika i, čim bi se kročilo van gradskih zidina, izlagalo se riziku da se bude opljačkan, ubijen ili otet radi otkupnine. U  južnoj Italiji je ipak oduvek bilo najgore. Tokom čitavog veka obiluju izveštaji po kojima  bande po danu ulaze u gradove i završavaju ’poslove’ a da gradska posada ne sme ili ne može da im se suprotstavi. Raspisivanje nagrada ili obećanje pomilovanja u slučaju  povratka mirnom životu, nikada nisu davali rezultata. Razlog su, pre svega, simpatije koje je lokalno stanovništvo imalo prema odmetnicima. Jer, bez obzira na njihovu surovost, obični ljudi su mnogo veća zla doživljavali od države i njenih institucija, od njenih poreznika, vojski i plemstva. Zato su razbojnici doživljavani kao neko ko se suprotstavlja tiraniji države, koja je mnogo gora! I zato su svuda, po zemljama širom

Mediterana u narodnom pesništvu opevani kao junaci prostog naroda. Kada je u pitanju  bilo piratstvo (pomorsko razbojništvo), ubedljivo najopasniji su bili gusari sa obala Magreba – iz Alžira i Tunisa. Saobraćaj: za razumevanje Mediterana kao prostora, neophodno ga je shvatiti kao saobraćajni sistem. Skraćenje vremena putovanja smanjuje razdaljine i smanjuje pojam o  prostoru. Nekada je za putovanje morem od Carigrada do Venecije trebalo bar mesec dana – danas se uzduž ceo Mediteran preleti za pet do šest sati. I u XVI veku se (isto kao i dve hiljade godina ranije) putovalo od luke do luke; poprečno je Mediteran prelažen samo na par mesta: od Krita ili Kipra do Aleksandrije, od Sicilije do Tunisa, od Kartahene do Orana i Alžira. Plovidba je i dalje podvig! Venecija i Đenova su najbogatiji jer se nalaze na raskrsnicama puteva: od morskih  puteva istok – zapad, od oba ova grada polaze dva najznačajnija severna puta za srednju i zapadnu Evropu. Od Đenove preko Švajcarske, pa dolinom Rajne do Nizozemske, a od Venecije preko Tirola do Minhena i dalje Nemačke. Bogatstvo Venecije se ne zasniva na resursima njenog zaleđa, već na eksploataciji pomorskih puteva. Privreda Mediterana u XVI veku: kapitalizam postoji i u predindustrijsko doba. Ako kapital kapitaliza izam m najedno najednosta stavni vnije je defini definišem šemoo kao sistem sistem zasnov zasnovan an na podv podvaja ajanju nju rada rada i vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, onda o kapitalizmu možemo govoriti već u XIII veku u Italiji i, malo kasnije, u Flandriji – jer i tada postoji podvajanje između rada i vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Danas se kapitalizam, po svojim razvojnim fazama deli na trgovinski, finansijski i industrijski kapitalizam. U XVI veku opstaje i dalje trgovinski, ali uveliko je razvijen i finansijski kapitalizam. Ono što je značajno za kapitalizam u ovom dobu, nije toliko obim proizvodnje, već stopa  profita koja se ostvaruje kupovinom na jeftinim a prodajom na skupim tržištima. tržištima.  Plemeniti metali: sve do otp. 1540. obilno pristizanje zlata iz Amerike, Sudana i iz Senegala izazivalo je njegovu inflaciju u Evropi, pa je obilje zlata podsticalo rudarsku  proizvodnju srebra i bakra (pošto se oni vrednuju prema zlatu). Sredinom veka nastupa izvesno kolebanje cena plemenitih metala, a zatim od 60ih godina XVI pa sve do 70ih XVII veka traje inflacija srebra. To je posledica ogromnog pristizanja američkog srebra, koje se od 1557. dobija novom tehnikom amalgacije uz upotrebu žive, kao i otkrićem rudnika srebra u Potosiju. Ova dva faktora su do 1600. udesetostručila izvoz srebra iz Amerike(!!!) i smanjile cenu bakra, koji je sada postao mnogo jeftiniji jer je čistiji usled smanjenog sadržaja srebra u njemu. Za sve to vreme najveći finansijski centar Evrope i glavna odredišna luka portugalskih začina iz Azije i španskih pl. metala iz Amerike je Antverpen u Nizozemskoj. Ovo stoga što je Karlo V, kao Burgunđanin, upravljao svojim carstvom uglavnom iz Nizozemske, a Filip II je period 1548 – 1559 proveo u Briselu, koji je i bio najpogodnije mesto za kontrolu tako razuđene imperije (vesti iz Italije su stizale mnogo brže u Brisel drumom uz Rajnu, nego u Valjadolid). Ali, od 1568. i izbijanja pobune u Holandiji pomorski put od Pirinejskog poluostrva do Nizozemske (za trgovinu i prenos novca za vojsku) postaje veoma veo ma teža težakk zbog zbog engl engles eskog kog gus gusar aren enja ja.. Ta god godin inaa ozna označav čavaa počet početak ak opa opada danj njaa Antverpena. Antverpena. Mediteran Mediteran za sve to vreme oskudeva oskudeva u gotovom novcu i, dokle god opstaje  pomorski put preko Biskajskog zaliva i Kanala, na Mediteran stižu samo mrvice američkog zlata i srebra. Ali, od početka 70ih, promet srebra Španije se odvija preko Đenove i Firence, a put Đenova – Rajna – Nizozemska postaje ’carski drum novca’. Ova invazija srebra na Mediteran traje sve do početka XVII veka. Ovoliki priliv novca je zato

 poremetio ustaljene tokove poslovanja menicama i davanja kredita, koje su pojedine italijanske državice u prethodnom periodu razvile do savršenstva. Zato ponovo, poslednji  put u istoriji, italijanske kovnice novca rade punom parom. Ovakav položaj Italije ne treba samo poistovetiti sa činjenicom da se našla na sred ’carskog druma novca’, već pre svega da je u drugoj polovini veka uspela da povrati  pozitivan bilans u trgovanju sa ostatkom Evrope. Ovim je anulirala deficit u trgovanju sa Levantom. Zatim, od prvog objavljivanja bankrota španske krune 1557. njihovi najveći kreditori Fugeri se više nisu oporavili. Sada Đenovljani definitivno preuzimaju primat kao kreditori krune, a to (uz sve rizike) donosi brojne pogodnosti i beneficije. Oni su sa svojim menicama preteče papirnog novca i tokom više od 50 godina (otp. 1570 – 1620)  prava ekonomska avangarda. Venecija, uronjena u svoju istoriju klasičnih prevoznika robe to nikada nije razumela. Đenovljani su imali prednosti najnaprednijih tehnika finansijskog poslovanja tog vremena. Njihova tragična greška je bila što su se isuviše udaljili od atlantske trgovine robom. To tržište se veoma lagano razvijalo, ali je postojano činilo svoje trgovce i finansijere sve bogatijim. Poraz Đenovljana je trijumf jednog drugog kapitalizma ali nastalog na istim osnovama. XVI vek je vek velikog porasta cena. Inflacija je manje pogađala plemstvo koje je imalo zemlju, i uopšte sve zemljoposednike, nego trgovce i finansijere. U periodu 1550 – 1570 došlo je do nagle pojave stečaja banaka, usled pomenutih problema koji su imale sa svojim najvećim poveriocima – vladama (samo 1 godinu nakon španske, bankrot je  proglasila 1558. i francuska vlada). To je dovelo do osnivanja državnih banaka koje su smele da prebacuju novac sa jednog na drugi račun, ali im je bilo zabranjeno da daju  pozajmice od uloga svojih klijenata. Prva je osnovana u Palermu 1551, a zatim, tek nakon 35 godina, u Đenovi 1586, u Mesini 1587, kad i čuvena venecijanska Banca della piazza di rialto, 1593. osnovana je držana banka u Milanu, itd. Od inflacije najbolje prolaze vlade jer rast cena anulira njihove dugove. Ipak, jede i njihove prihode, protiv čega se one  bore povećavanjem poreza do nepodnošljivih granica. Inflacija je dovela do pojave kovanja lažnog novca koji će u XVII veku preplaviti celu Evropu. Jedan primer za gubitak vrednosti novca: 1566. jedan zlatni cekin (ili, po turski – sultanin) je vredeo 60 aspri, 1584. – 120 aspri, 1590. već 220 aspri, 1624. – 240 aspri, a zatim je Kandijski rat izazvao haos i 1663. je u Sofiji 1 cekin vredeo 310 aspri! Poređenja radi, pre 1566, za 40 godina mu je vrednost opala samo za šest aspri (1520. je vredeo 54 aspri)! Treba ipak naglasiti da je rast cena počeo još u poslednjim decenijama XV veka u srednjoj Evropi, a spustio se u južnu Evropu tek oko 1520, da bi dostigao sagledive evropske razmere tek sredinom XVI veka.  Začini: nakon otkrića Amerike i portugalskog uplovljavanja u Indijski okean zaista dolazi do krize mletačke trgovine začinima sa Levanta i ona traje sve do sredine XVI veka. Ovu trgovinu održavali su karavani iz Persijskog zaliva i sa Crvenog mora sve do Alepa i Aleksandrije. Ipak, sredinom veka, usled problema sa kojim se suočavaju Portugalci po obodima Indijskog okeana, mletačka trgovina biberom ponovo raste i 50ih upravo oni snabdevaju antverpensko tržište začinima. 1560. Venecija sa Levanta uvozi dvostruko više bibera nego 1496. Nevolje Portugalaca nastavljene su holandskim ustankom 1568, Ali, već 1570. dolazi do rata Venecije sa Turskom (1570 – 1573), nakon turskog zauzimanja Kipra i portugalski biber ponovo osvaja Evropu. 1579. je čak  izgledalo da je pravac ka Aleksandriji zauvek uništen. Ali, špansko zauzimanje Portugala 1580. vraća primat u snabdevanju Evrope začinima koji stižu sa Levanta. Nakon poraza

’nepobedive’ armade 1589, atlantska plovidba postaje opasnija nego ikada zbog engleskog i holandskog gusarenja, a u isto vreme počinje i malabarsko gusarenje po obodima Indijskog okeana. Na okeanu je zavladala kriza transporta. Portugalci uz to imaju i velike gubitke usled brodoloma, jer su im brodovi sve lošiji a remonti sve ređi. Tako će biti narednih 30ak godina, sve dok holandsko uplovljavanje u Indijski okean oko 1615. zauvek ne uništi trgovinu Levanta. 1600. okeanski put trgovine je još uvek daleko od pobede! Razlozi opadanja Portugala u drugoj polovini XVI veka: to je, i po resursima, i po broju stanovnika, i po snazi ipak mala država koja nema dovoljno snage da održi krhku imperiju koju je zasnovala na obalama Indijskog okeana; upravo to je razlog poslednjeg uspona Mediterana u evropskoj ekonomskoj ostoriji!  Žito: pšenica je ekstenzivna kultura, gaji se na velikoj površini a donosi malu zaradu. Do kraja XVI veka skoro sve zemlje Mediterana oskudevaju u žitu. U Portugalu do velikih nestašica dolazi već krajem XV veka, a Španija od sredine XVI veka više nije u stanju da se prehrani. Krize su posledica povećanja broja stanovnika, ali i činjenica da je zemljište pogodnije za uzgoj drugih kultura, kao što su maslina, vinova loza, južno voće i za razvoj stočarstva. Nedostatak žita na Iberijskom poluostrvu nadoknađuju brodovi sa severa koji donose baltičko žito. Ipak, oni u prvoj polovini XVI veka samo obilaze oko  poluostrva i retko zalazr u samo Sredozemno more. Iste probleme sa snabdevanjem imaju i ostale zemlje Mediterana; Italija sve do sredine veka nije u stanju da se prehrani od sopstvene proizvodnje. Oko 1545. veliki uspon doživljava turski izvoz žita. Glavne turske žitnice su Trakija, Tesalija i Egipat. Ali, uskoro dolazi do prvih nestašica i u Turskoj. Prva zabrana izvoza žita je 1555. Ipak, Turska je glavni mediteranski izvoznik žita sve do 1564. a tada počinju godine kriza i gladi. S obzirom na ogromnu teritoriju i činjenicu da je velikim osvajanjima u prvoj  polovini veka postala deo svetske ekonomije, ovo izgleda dosta neobično, ali glavni  problem Turske je zaostali ekonomski feudalni sistem koji nije mogao da se dovoljno  prilagodi zahtevima i uslovima monetarne ekonomije. Godine početka turskih problema predstavljaju i godine povratka Italije sopstvenoj  proizvodnji, koja će moći da zadovolji potrebe stanovništva sve do 1590. Tri su razloga što je Italija uspela da tokom tri decenija samu sebe prehrani: 1) još uvek nije rasipna i raspolaže viškovima, 2) prehranjuje se i ostalim žitaricama, pre svega prosom, raži,  ječmom, pa čak i ovsom i 3) tokom XVI veka je učinjeno dosta na planu obezbeđivanja novih obradivih površina isušivanjem močvara i većom primenom navodnjavanja. Ali, od 1590. severno žito potpuno počinje da hrani Mediteran, od Portugala (gde nije ni  prestajalo) do Italije. Prevoznici su Holanđani i Englezi, a žito sa Baltika i iz Poljske. Veliki vojvoda Toskane je nastojao da monopolizuje ovu trgovinu sa severom i donekle  je i uspeo. Posledica je bila ponovno, ovog puta trajno, seljenje kapitala na sever!  Brodovi sa severa: dva su talasa uplovljavanja vanmediteranskih brodova u More: prvi ide od 1450. do 1520. a drugi nakon 1570. U prvom talasu radi se pre svega o Portugalcima i brodovima sa obala Biskajskog zaliva. Veći deo svojih putovanja provode u vodama oko španskih obala, mada od 1490. plove i dalje na istok – pre svega u snabdevanju Mediterana šećerom sa Kanarskih ostrva i sa Madere. Smenjuju ih zatim  Normandijci i Bretonci početkom veka, ali takođe se ne usuđuju da češće plove na istok. Holandski brodovi uplovljavaju tek sa pohodima Karla V na Tunis (1535) i Alžir (1541).

1451. Englezi i Francuzi otvaraju konzulat u Napulju, a oko 1480. osnivaju i konzulat u Pizi – očigledno u želji da zaobiđu monopol Đenove i Venecije na Levantu. Ipak, opšti ulazak Engleza na Mediteran počinje 1511. Putovanja njihovih brodova su česta, a glavna odredišta Sicilija, Krit i Hios. Ova trgovina je intenzivna do otp. 1535. a zatim slabi i skoro da potpuno prestaje sredinom veka. Standardno objašnjenje je to što Turci zauzimaju Hios 1566. i Kipar 1570. Ipak, mnogo toga je jasnije kada se zna da je 1553. osnovana trgovačka kompanija Merchant adventurers, za trgovinu sa Rusijom, koja će u naredne dve decenije pokušati da skrene englesku trgovinu sa Levanta na sever; a sve zbog naglog pada cene engleske vune i smanjenja stranih narudžbina. Tako je period 1550 – 1570 period ponovne dominacije Mediteranaca u svom dvorištu. Sada se oni konačno usuđuju da izađu na Atlantik, a Mlečani i Dubrovčani plove za račun Engleza. Ipak, uspon je kratko trajao i završen je ratom sa Turskom 1570 – 1573. Zatim se u Unutrašnje more vraćaju Englezi. Za to su krivi sami Mlečani koji, čim su se poslovi  ponovo stabilizovali prestaju da izlaze van Gibraltara i počinju da upošljavaju strane  brodove. 1578. stigao je u Carigrad engleski izaslanik, a već 1580 došao je u London prvi turski ambasador. 1581, Elizabeta je osnovala Levantsku kompaniju. 1583. postavljen je  prvi engleski ambasador u Carigradu, a širom turske obale engleski konzuli. Englezi su dobili pravo slobodne trgovine u Turskoj svih brodova koji plove pod njihovom zastavom Turcima je trebao engleski kalaj za topove i ovi su ga dovozili, menjajući kalaj za sve što su mogli, ostvarujući ogromne zarade. 1595. kompanija ima petnaest brodova i 800 mornara, a već 1600 ima 36 brodova! I to nisu bile ’ljuske’ kao marseljski ili mletački, već odlični, čvrsti brodovi. Presudila je i odlična organizacija kompanije (uz sve rizike i troškove održavanja ambasadora i konzula – koje snosi kompanija a ne država!), kao i veće poštenje engleskih trgovaca od Francuza i Italijana.  Najzad, kao zaključak može se reći da su mediteranski narodi lišeni svoje dominantne  pozicije ne zbog pojave novih puteva koji su trgovinu skrenuli prema severu i zapadu, već zato što su u njihovo more prodrli Englezi i Holanđani. Njihova prevlast ne nastaje na novim putevima ’sedam svetskih mora’ već baš na Mediteranu. Tako se mediteranskim  bogatstvom hranila prva akumulacija severnjačkog kapitalizma. Dakle, karte su ostale iste, ali su prešle u druge ruke. Politička istorija Mediterana u doba Filipa II: U periodu 1545 – 1550 Mediteran je živeo u miru netipičnom za to vreme. U ovih pet godina dogodilo se nekoliko značajnih događaja koji su uticali na ovo smirivanje: Ferdinand je zaključio 1545. primirje sa Sulejmanom (koje je dve godine kasnije produženo na još pet godina), čime se obavezao da plaća godišnji danak za istočnu Ugarsku; 1544. Fransoa I i Karlo V  potpisali su neiskren i nesiguran mir u Krepiju (koji je ipak doneo kakav – takav mir), a  juna 1546. Francuska i Engleska potpisale su mir u Ardru; 1546. umro je Hajrudin Barbarosa, najpre ’kralj’ alžirskih gusara, a poslednjih 13 godina svog života zapovednik  svih sultanovih flota; Luter je umro 1546, Henri VIII krajem februara 1547, a Fransoa I samo mesec dana nakon njega. Osnovna posledica poslednjih dvadeset godina ratova na moru je bila gubitak vekovne hrišćanske dominacije na Mediteranu kojom je islam bio potpuno sateran na obale. Ipak, nakon ’proboja brana’ na Rodosu 1522. i Alžiru 1529, turskoj floti je Mediteran bio širom otvoren. Do tada se ona nije upuštala u bilo kakve otvorene sukobe na moru, osim avantura poput kratkotrajnog zauzimanja Otranta 1480. Savez Fransoa I i Sulejmana

1535. bila je revolucionarna prekretnica koja je političku istoriju Evrope bacila iz srednje Evrope i Italije na Sredozemno more. Hrišćani su bili potpuno razjedinjeni krivicom Karlovog admirala i tiranina Đenove Andrea Dorije, koji iz lične netrpeljivosti prema Veneciji nije želeo da podrži savez sa Mlečanima, a i samog Karla koji nije čvrsto stao iza saveza! Posledica je bila katastrofa Hrišćana kod Preveze 1538, kada se Dorijina flota  bez borbe povukla pred Barbarosinim galijama, prepustivši po prvi put muslimanima More posle pet vekova. Narednih trideset godina hrišćanski brodovi plove po Mediteranu samo uz najveći oprez, a trijumf je bio očigledan kada je turska flota, nakon osvajanja  Nice, prezimila u savezničkom Tulonu 1543/44. Ipak je čudno da Turci nisu iskoristili svoju prednost na moru. Verovatno usled smrti Barbarose, izbijanja rata sa Persijom i sukoba sa Portugalcima na Crvenom moru. Godine mira na Mediteranu Karlo V je iskoristio za konačno sređivanje stvari u  Nemačkoj, gde mu je protestantska Šmalkaldenska liga poslednjih 15 godina kost u grlu. Sve okolnosti su mu išle na ruku; juna 1545. papstvo je zaključilo savez sa njim kojim mu je stavljeno na raspolaganje 300 000 dukata, decembra iste godine počinje zasedanje koncila u Tridentu i zauzimanje konačnog stava crkve, novi kralj u Parizu, Anri II, je odmah ušao u rat sa Engleskom oko Bulonja. I pored sporih i dugih priprema, protestanti su bili još neorganizovaniji i uz to veoma nesložni. Najzad, aprila 1547. kod Milberga Šmalkaldenska liga, prestala je da postoji. Ono što je Karlu još preostajalo da uradi je uređenje sopstvenog nasledstva. Odmah je pozvao svog 21nogodišnjeg sina Filipa da dođe iz Španije i već 1548. ga pretstavio u Nizozemskoj kao nasednika. Ali, iako na prvi  pogled izgleda da je pobednik kod Milberga mogao da radi šta hoće, stvari su se otrgle kontroli upravo u sopstvenoj kući, a zatim i u samoj Nemačkoj; njegov brat Ferdinand, koji od 1531 sa titulom Kralja Rimljana vlada Nemačkom u odsustvu svog brata, nije želeo da čuje o prenošenju carske krune na Karlovog sina, a Nemci (ni luterani, ni katolici) o povezivanju nemačkog nasledstva sa nizozemskim i španskim! Nemci su insistirali da Nemačkom može da upravlja samo Nemac, a porodica koja je verno  pomagala trideset godina Karlu u vladanju nad ogromnim Carstvom, sada se podelila na ’filipovce’ i ’ferdinandovce’. Kada je na porodičnom sastanku u Augsburgu 1550, Marija Ugarska (rođena sestra Karla i Ferdinanda, udovica kralja Lajoša koji je poginuo na Mohaču, i od 1531. namesnik Nizozemske) posredovala među braćom i ubedila Ferdinanda na popuštanje, javio se njegov sin Maksimilijan, koji je insistirao na  Nemačkoj i carskoj kruni. Najzad, marta 1551. porodica se dogovorila da Ferdinand nasledi Karla kao car, a da Filip odmah preuzme titulu Kralja Rimljana, a da po smrti Ferdinanda Filip postane car, a Maksimilijan Kralj Rimljana. Ovo se nije ostvarilo iz više razloga. Najpre, Filip nijednom titulom nije mogao da ima ikakav autoritet u Nemačkoj koja ga nije htela; nije govorio njihov jezik, nikada je nije ni  posetio, nije znao njihove običaje i narav – Nemačkom je mogao da vlada samo držeći stalne kontigente italijanskih i španskih trupa (a to je koštalo) koje su Nemci mrzeli više nego samog Filipa. Kada su avgusta 1551, četiri godine nakon bitke kod Milberga, ove trupe najzad povučene iz Nemačke, u zemlji je maltene nastalo slavlje! S druge strane, za Maksimilijana su bili svi argumenti koji nisu važili za Filipa. Uz to, imao je dobre odnose sa većinom katoličkih kneževa Nemačke, kao i sa najmoćnijim protestantskim, Moricom Saksonskim. Zatim, nakon sklapanja mira sa Engleskom marta 1550. Anri II se odmah okrenuo protiv mira sa Karlom, počeo je sa gomilanjem trupa na italijanskoj granici, da  poziva Sulejmana na okončanje primirja, da buni nemačke kneževe protiv Karla i Filipa,

stupio je u kontakt sa šerifom Maroka i obećao francusku pomoć ako upadne u Oraniju ili čak napadne samu Španiju. Logično, nije mogao da dozvoli okruženje Francuske sa svih strana teritorijama kojima bi (nakon Milberga) gospodario jedan čovek. Rat je u leto 1551. započeo u Italiji napadom turske flote na Napulj.  Rat 1551 – 1559: Ovome je prethodilo zauzimanje ostrva Džerma u Gadeskom zalivu i tvrđave Afrika (severno od Sfaksa, naspram Malte) na tuniskoj obali, od strane flote ostarelog Andrea Dorije prethodne godine. Ova dva mesta su se nalazila u posedu jednog muslimanskog gusara, a njihovo zauzimanje značilo je da se sada skoro cela obala od Tripolija do Tunisa nalazila u rukama Hrišćana (Tripoli su Španci osvojili 1510. a 1530  prepustili su ga Malteškim vitezovima, a zauzeće Tunisa 1535. je najveći pomorski uspeh Karla V kojim je on lično komandovao). U pohodu 1551, turska flota je simulirala napad na Maltu i južnu Italiju, ali se onda okrenula na jug i bez problema osvojila loše utvrđeni Tripoli. Ovim su Turci stekli odličnu polaznu tačku u borbi za zapadni Mediteran. Ovim napadom označen je i početak velikog rata u Evropi. Dolazi do međusobnog plenjenja  brodova između carstva i Francuske, a Karlo V kako sam rekao, u strahu za južnu Italiju,  povlači svoje trupe iz Nemačke. Time svom bratu i konačno prepušta Nemačku, ali bez carske vojske. Ferdinand sa svoje strane ima problema sa turskom ofanzivom u Erdelju, koja se 1552. završava osvajanjem Temišvara i osnivanjem novog beglerbegluka. Najzad, do rata dolazi i u Italiji. Vojska Anrija II upada u Savoju i Pijemont. Sijenjani otkazuju  poslušnost carstvu i puštaju Francuze u grad, a papska vojska (trenutno saveznik cara) upada u Parmu. Sledeće 1552. dolazi do rata i u samoj Nemačkoj, a tu glavnu reč vodi Moric Saksonski, pred čijom ofanzivom se i sam Karlo sklanja iz Insbruka. Ipak, nikada se neće saznati zbog čega Moric nije upao u Italiju, čime je mogao da okrene tok istorije,  jer je juna 1553 umro. Anri II tokom leta ratuje u dolini Rajne i osvaja Tul i Mec. Iz ovako neprijatne situacije Karlo se polako izvlači samo zahvaljujući velikih pozajmica koje uspeva da dobije od Fugera, iz Rima i iz drugih izvora.  Naredne tri godine obeležene su povremenim sukobima na Mediteranu i novim momentom koji je preokrenuo (bar se u prvi mah tako mislilo) odnos snaga: stupanje na  presto Engleske katolikinje Meri Tjudor i ugovaranjem njene udaje za Filipa. Tokom čitave 1553. i 1554. Francuzi insistiraju na zajedničkim pomorskim akcijama sa Turcima. Ali, ovi se zadovoljavaju samo prisustvom u zapadnom Mediteranu (uz italijansku obalu) i pljačkanjem od Elbe do Lampeduze, ali suštinski ne pomažu mnogo Francuzima – nije  jasno, da li po uputstvima Sulejmana, ili usled podmićivanja turskih admirala čemu su činovnici carstva često pribegavali. Najveći uspeh bilo je zajedničko osvajanje Korzike avgusta 1553. Ali, do februara 1554, bez pomoći turske flote Francuzima, Đenovljani su  povratili ostrvo. 1555. Veliki vojvoda Toskane je proterao Francuze i iz Sijene. 1554. Filip je stigao u Englesku. Nešto pre toga Karlo mu je prepustio Milansko vojvodstvo, Siciliju i Napulj. Oktobra 1555. odrekao se u Ganu i Nizozemske, a januara 1556. (tiho i izdaleka, iz Flandrije) prepustio je sinu i Španiju. Carske krune nije se međutim odrekao sve do 1558. i to na zahtev samog Ferdinanda, svesnog da bez bratovljeve senke još uvek  nije siguran. Očigledno je da se Karlo odrekao Nemačke za svog sina iz više razloga: jer   je shvatio da ovaj ne može nikako da je kontroliše, zatim jer se nadao da će Filipovo odricanje od Nemačke zaustaviti rat za koji više niko nije imao para, i najzad, jer se nadao da će Engleska moći da zameni Nemačku i u ljudstvu i u novcu koji će obezbediti njegovom sinu. Po pitanju smirivanja situacije Karlo se nije prevario: ubrzo su počeli mirovni pregovori koji su završeni primirjem u Voselu, juna 1556, po principu  status

quo. Obe strane su imale razloga da u tom trenutku prihvate primirje, Francuzi su u tom trenutku držali Savoju i Pijemont, a Karlo Milano, Sijenu, Toskanu, Napulj i Siciliju. Karlovom pomirljivom stavu doprinela je i smrt njegovog saveznika na tronu Svetog Petra, Julija III 1555. i početak pontifikata starog, ali energičnog Pavla IV, koji je mrzeo čoveka čija je vojska 1527. opljačkala Rim. Prekid primirja još pre kraja godine, bio je  posledica spletkarenja pape i grupe kardinala. Pretio je da će sazvati koncil na kojem će lišiti car dostojanstva. Prekinuo je koncil u Tridentu i pozvao Francuze da dođu u Rim, nudio im je Bolonju i Peruđu odakle bi lakše nadzirali Medičija u Firenci ... I sami Francuzi nisu mogli tek jednim primirjem da zaborave na južnu Italiju. Tako je, posle samo pet mirnih meseci, decembra 1556. vojvoda Giz sa velikom vojskom prešao Alpe i uputio se ka Rimu (iako je pohod na Milano bio mnogo logičniji potez). Tokom leta 1557. je pokušavao da upadne u Kraljevinu Napulj, ali je odbijen. Avgusta je morao da se vrati u Francusku, a Pavle IV, prepušten samom sebi i svojoj politici, okružen carskim teritorijama i saveznicima, morao je da pregovara. Karlo je poslao vojvodu od Albe, i ovaj je sa papom septembra sklopio mir. Ovaj mir između Rima i Španije trajaće sve do 1590. i biće okosnica interesa katolicizma i protivreformacije. U samoj Francuskoj međutim, pre povratka Giza, u avgustu (1557.) Filip je kod Sen Kantena ostvario veliku pobedu nad Anrijem, Francuzi su pretrpeli velike gubitke i mnoštvo plemstva je zarobljeno. Ali, umesto da posluša očev savet i pokuša da – usled  prazne blagajne – spektakularno završi rat direktnim napadom na Pariz, Filip je gubio vreme osvajajući beznačajne gradiće po severnoj Francuskoj. Kada se vratio Giz iz Italije, Anri se sabrao i decembra napao Kale. Grad je pao početkom januara 1558. i time su Englezi izgubili poslednji mostobran na kontinentu. Ne treba zaboraviti da je  prethodne 1557. španska vlada objavila svoj prvi bankrot, a da će 1558. to isto učiniti i francuska vlada. Jula 1558. usledila je još jedna sjajna Filipova pobeda, kod Gravelina na obali Flandrije, uz sadejstvo engleske flote. Ali, Filip ponovo nije uspeo da iskoristi svoju  pobedu, a zatim su ga tokom jeseni zadesile i dve lične tragedije: 21. septembra umro mu  je otac Karlo V u španskom manastiru Justa i njegovo prisustvo u Španiji postalo je neophodno, a novembra je umrla i Meri Tjudor, čime je ostao i bez žene i bez Engleske. Tokom ove dve godine (1557. i 1558.) na Mediteranu nije bilo većih dejstava. Bez  podrške turske flote, Francuzi nisu imali šta da traže na moru. Tokom leta 1558. uspeli su da nateraju Sulejmana da uputi jednu veliku flotu u zapadni Mediteran, ali su se ovi skoncentrisali na pljačkanje svega na šta su naišli od Sicilije do Menorke (došavši po prvi  put tako daleko, izazvali su paniku u Španiji zbog mogućeg ustanka Moriska), a zatim se krajem leta vratili i pored velikih protesta Francuza. Španska flota nije ni pokušala da im se suprotstavi. Mirom u Kato – Kambreziju 3. aprila 1559. Francuska se odrekla skoro u potpunosti svih teritorija van svojih granica. To je bila posledica potpunog bankrotstva blagajne, kao i sve većag širenja kalvinizma po Francuskoj. Anri je bio veći katolik i od Filipa i želeo ja da što pre krene u obračun sa jeresi u svom kraljevstvu. Sijena je vraćena Kozimu Medičiju, Savoja i Pijemont su vraćeni Filipovom rođaku Emanuelu Filiberu, a Italija je  potpuno prepuštena Španiji. Jedina korist Francuske od ovog mira su bila dva politička  braka: Emanuela Filibera sa Margaritom Valoa, dok se Elizabeta Valoa udala za Filipa; obe su bile Anrijeve ćerke, a ova dvojica su postala njegovi zetovi. Ali, ne treba gubiti iz vida da je Anri verovatno ovako olako odustao od Italije jer je imao na umu Englesku: škotska kraljica Meri Stjuart, udata za prestolonaslednika Francuske, imala je takođe

 prava na englesku krunu; pored toga Engleska je otvoreno skretala u protestantizam i nije  bilo nemoguće da papa Elizabeti oduzme krunu koja bi onda pripala upravo Meri Stjuart. Zbog toga deluje vrlo verovatno da je Anri zaista spremao invaziju Engleske nakon što mirom otkači probleme na jugu. Činjenica da je Filip ostao u Nizozemskoj tokom 1559. dok je Španijom upravljala kao namesnik njegova sestra Huana, govori da se bojao francuskog napada na Englesku, koji bi onda doveo u smrtnu opasnost Nizozemsku. Šta god da je Anri spremao, umro je nakon tri meseca od potpisivanja mira u Kato –  Kambreziju, od posledica rane koju je zaradio kao učesnik na viteškom turniru. Sam Filip je jedva dočekao da vidi da se stvari odvijaju povoljno po njega i da najzad može da pobegne iz Nizozemske jer nije podnosio klimu i običaje severa. On je odrastao u Španiji i bio de facto Španac. Krenuo je krajem avgusta i, nakon petnaestodnevnog  putovanja, sredinom septembra 1559. stigao u Španiju. U Nizozemskoj je kao namesnik  ostala njegova polusestra Margarita Farneze od Parme. Prethodne godine je ostao bez Engleske i carske krune, i to ga je verovatno pogađalo, ali s druge strane, upravo je to oslobodilo njegovu državu nasleđa Karla V i pomerilo njeno težište sa severa na jug, učvršćujuću njegovu vlast nad Italijom. Filip je bio marljiv i vredan čovek i zaista je bio  popularan vladar u zemljama Španije, koja ga je iskreno volela! Turska prevlast na moru: još januara 1558. Ferdinand je obavestio svog bratanca da je  poveo pregovore o novom primirju sa Turskom, a Filip mu u svom odgovoru, maja iste godine daje za pravo. Ali, ovo se sve dešava pre mira u Kato – Kambreziju; nakon mira sa Francuskom sve se menja. Pre toga je, septembra 1557, potpisan mir i sa Rimom, a još 1555. Ferdinand je sklopio Augsburški mir sa protestantskim kneževima Nemačke. Dakle, situacija na severu je po prvi put posle više decenija potpuno mirna i Španija može slobodno da se posveti Mediteranu. Situacija je više nego povoljna jer je odmah posle  potpisivanja mira Anri II raspustio svoju sredozemnu flotu (Francuza neće biti na Mediteranu skoro narednih sto godina), a Filip je pogrešno pretpostavljao da je bez savezničke (francuske) luke, na zapadu Mora turska flota bezopasna. Bitku kod Preveze 1538. savremenici nisu smatrali posebno važnom, iako se upravo nakon nje ustoličila turska prevlast na Mediteranu, a Filip je nije smatrao ni za bitku, pošto se Dorijina flota  povukla bez borbe. Zatim, sa par malih i beznačajnih izuzetaka, španska pešadija se još uvek nije bitnije oprobala sa turskom vojskom, a nadanja su bila optimistična. Najzad, svi  poslanici su javljali da je Turska u najvećem haosu od početka vladavine Sulejmana, da stari sultan više i nema volje za vođenjem države, da je sukob između njegovih sinova Selima i Bajazita uzdrmao celu državu i doveo do otvorenih pobuna po provincijama, da se Bajazit, iako je poražen od Selima, sklonio u Persiju i da ne pomišlja da se odrekne vlasti. Svi poslanici iz Carigrada su preporučivali Filipu nije vreme da sa Turcima sklapa mir, već da ih satre. Pored toga, Španiji nije pretila opasnost samo sa istoka, već i sa juga, gde su gusarska kraljevstva Magreba predstavljala stalnu pretnju plovidbi u trouglu Tripoli – Sardinija – Gibraltar. Najopasnije je bilo kraljevstvo Alžir, koje se dosta trošilo u stalnim sukobima sa Marokom, ali je izgradilo moćnu flotu a 1555. osvojilo od Španaca utvrđeni grad na obali Buži (oko 150 km. istočno od Alžira) čime je Alžir držao svu obalu od Orana do Bizerte. 1558. pod Oranom je vojska Alžira postigla veliku pobedu nad španskim namesnikom Orana, zarobivši 12 000 Španaca. Druga, manje moćna, ali i dalje nezgodna i opasna država bio je Tripoli, zvanično samo turski beglerbegluk, ali pod vođstvom gusara Draguta (Grk poreklom) gotovo nezavisan od Carigrada. Tokom leta ove gusarske države su koordinisale svoje akcije sa turskom flotom. Zbog svih ovih

razloga Filip juna 1559 daje instrukcije Malteškim vitezovima i namesnicima i vladarima italijanskih država da se pripreme za pohod na Tripoli, a svom stricu u Beču preporučuje da umesto primirja sa Turcima napadne Erdelj. Sve ovo uprkos preporukama opreznog vicekralja Napulja da je, upravo zbog nemira u Turskoj, bolje iskoristiti priliku za  postizanje trajnog mira, ’ ... zbog velike potrebe koje za tim osećaju države V.V.’ Pohod na Tripoli je bio jedna trapava i usporena avantura velikog obima koja se završila katastrofom Hrišćana, a da Tripoli nisu ni videli. Filip je bio potpuno u pravu po pitanju hitrosti koja je bila neophodna za uspeh, tim pre što je grad bio neutvrđen, a tvrđava slabo izgrađena i branjena, u tom trenutku sa jedva 400 Turaka. Ali, okupljanje flote se oteglo na nekoliko meseci. Učestvovali su brodovi Đenove, Sicilije, Napulja, Toskane, Savoje, Papske države, vojvode od Monaka, vojnici su prikupljani po celoj Italiji. Ali, u glomaznoj korespodenciji između Brisela (gde se još uvek nalazio Filip), Palerma,  Napulja i Đenove bespotrebno se trošilo vreme, i flota se okupila u Mesini tek 1. decembra, kada je već cela Evropa znala šta se sprema. Flota je brojala 54 bojne galije i 36 transportnih brodova, sa 12 000 vojnika na čelu sa potkraljem Sicilije, vojvodom od Medine Čeli. Da sa tolikom silom nema šta da traži (veća hrišćanska flota okupljena je samo 1535. za Karlov pohod na Tunis) znao je i Dragut, koji je te zime poslao u Carigrad na četiri broda svoju blagajnu i sve dragocenosti. Ali, već je nastupila zima i svi iskusni admirali su predlagali da se sačeka proleće. Medina Čeli je međutim bio vojnik a ne  pomorac, i to nije shvatao. Zbog lošeg vremena Mesinu su ipak napustili tek početkom februara 1560. I da je tada pošla direktno na Tripoli, flota bi imala neke šanse da ga zauzme. Ali, uputila se najpre na Džerbu, gde je stigla tek početkom marta pošto je neko vreme provela u Tunisu zbog lošeg vremena i epidemije. Otkrivši ostrvo prepuno nasada  palmi i maslina, stoke i svih mediteranskih plodova, proglasili su ga posedom španskog kralja. Ali, tada u Napulj stižu vesti da je iz Carigrada isplovila velika turska flota koja se užurbano kreće ka Džerbi. Vojska prikupljena za napad na Tripoli je tada ubrzala izgradnju utvrđenja na obali, a ratni brodovi počeli da se pune bogatim plenom – od Tripolija se već bilo odustalo. Ali, turska flota je u rekordno kratkom vremenu prešla put od Carigrada do gabeskog zaliva i već početkom maja se pojavila pred Džerbom. U opštem povlačenju flote (prethodno je u utvrđenju ostavljena kopnena vojska sa dovoljno namirnica), Hrišćani su izgubili više od polovine brodova. Počela je da se hitno po svim lukama gradi nova flota za slanje pomoći opsednutima na Džerbi. Pretpostavljalo se da imaju dovoljno hrane da izdrže osmomesečnu opsadu. Ali, Turci nisu ni napali, već su samo zauzeli sve izvore vode. Tvrđava je naime, izgrađena na veoma lošem mestu, samo zato da bi se iskoristilo neko već postojeće utvrđenje; time je ostala bez pristupa luci sa dubokom vodom za pristup flote i bez izvora vode. Čim su popili vodu iz cisterni, vojnici su već 29. jula bili prinuđeni da pokušaju proboj, ali bez uspeha i svi su zarobljeni. Ovom dvostrukom pobedom, Turska je bila na vrhuncu svoje pomorske moći. Za Filipa je međutim, poraz dobro došao jer mu je ukazao kojim pravcem mora dalje da krene, tj. da mu je na Mediteranu neophodna jaka i uvek spremna flota. Turci su sami, u trenutku svoje najveće moći, pružili Filipu neophodan predah. Sve do 1565. njihove flote gotovo da nisu ni izlazile na more, osim neophodnog broja za odbranu istočnog Sredozemlja. Ovo je dalo dovoljno vremena kralju da obnovi svoju mediteransku flotu i da je uvežba za presudne bitke ratujući sa Alžirom i Tripolijem. U tom ratu malog broja plovila i niskog intenziteta, protiv brzih gusarskih galiona, Filipovi admirali stekli su neophodnu uigranost i odlučnost. U početku je bilo problema; već

1561. Dragut je kod obala Sicilije zarobio sedam galija sa posadama. Sledeće godine međusobno su se zarobljavali trgovački brodovi i gusarske lađe, a zatim je septembra stigla katastrofa kod Malage. 25 galija, potpuno naoružanih sa posadom i vojskom stradalo je u jakom nevremenu, nasukavši se u plitkom zalivu Eradur. Očajni Filip nije mogao ništa drugo nego da ponovo naredi užurbanu gradnju novih brodova po svim  brodogradilištima zapadnog Mediterana. Mora se odati priznanje novom papi Piju IV koji  je 1561. odobrio Filipu petogodišnju pozajmicu od 300 000 dukata godišnje, a zatim, već sledeće godine i novi desetogodišnji zajam od 420 000 dukata. 1565. Filip je imao na raspolaganju, samo za flotu, skoro 2 miliona dukata godišnjeg budžeta. Ovim je uspeo da nadoknadi stalni manjak španske blagajne i da za samo četiri godine obnovi flotu do  broja plovila iz 1559. godine. Treba odati priznanje i njemu i njegovim činovnicima i namesnicima koji su požrtvovano i brzo odradili posao, ne očajavajući zbog povremenih gubitaka. Uz sve to, mali garnizon La Guleta, na severu Tunisa, bio je rupa bez dna, na čije se redovno snabdevanje, sa Sicilije, prekobrojne posade hranom, artiljerijom i svim  potrepštinama, trošio (možda) nepotrebno veliki novac. Prvi pravi rezultat velikih napora stigao je 1563. Aprila je Alžir krenuo u veliki napad sa kopna i mora na Oran. Pasada je bila spremna i herojski je izdržala dvomesečnu opsadu. Redovno je, kroz neprijateljsku blokadu, uspevano da se malim barkama, noću, dopremi  braniocima municija, hrana i dopuna u ljudstvu – uglavnom španskih plemića, koji su se dobrovoljno sjatili u Malagu da pomognu odbranu Orana. Ovo pokazuje visoku svest i  požrtvovanje koje je čitavo zapadno Sredozemlje iskazalo u potrebnom trenutku. Ono što takođe odudara od situacije od pre tri godine, je visok nivo usaglašenosti operacija. Kada  je početkom juna stigla flota od 34 galije, Alžirci su digli opsadu i povukli se, izgubivši  pritom tri galije i dvadesetak manjih plovila. Naredne godine Filip je zaključio da može da pređe u ofanzivu. Za zapovednika čitave flote, februara 1564. postavio je don Garsiju od Toleda, starca, ali sa ogromnim iskustvom, koji je odmah zatražio odrešene ruke. Bio je sin don Pedra od Toleda, najvećeg španskog potkralja Napulja. Sa 21 godinom već je bio imenovan za komandanta napuljske flote. To mu je donelo učešće u bukvalno svim pomorskim operacijama Karla V po Mediteranu. 1558. postavljen je za potkralja Katalonije. Kao admiral mediteranske flote, avgusta 1564. u Malagi je sakupio svu dotada izgrađenu, i sakupljenu od saveznika, Filipovu flotu – 102 galije, ukupno preko 150 bojnih brodova i  preko 16 000 vojnika! Ponovo impresionira neverovatna usaglašenost i brzina sa kojom  je operacija izvedena. Zatim je ovu flotu pokrenuo prema Penjon de Velezu, malom ostrvu i tvrđavi pored marokanske obale, ali središtu gusara koji su odatle harali čitavu špansku obalu od Kadisa do Malage. Na samo pojavljivanje ovolike flote, ovi su se razbežali i Penjon je odmah utvrđen, došavši tako u posed španske krune. Naravno, da je ovo bila samo demonstracija sile (kako su odmah zajedljivo zapazili u Veneciji) – ali veoma ubedljiva! Pred Penjonom je bila, u tom trenutku, sva raspoloživa pomorska sila zapadnomediteranskog Hrišćanstva. Odmah po zauzimanju Penjona, don Garsija je zatražio nagradu, ali ne u klasičnom smislu, već zato što je predviđao dalji tok događaja i želeo da ih dočeka spreman – mesto potkralja Sicilije! Tokom ovih dešavanja, došlo je do jednog događaja koji će izvesno vreme zauzimati  pažnju na Mediteranu, a to je pobuna na Korzici. Ne može se reći da se ona pripremala dugo vremena, niti da je bila iznenađenje, ali odmah po izbijanju, njena žestina jeste bila iznenađenje. Mir u Kato – Kambreziju je bio strašno razočaranje za Korzikance, koji su

se nadali bilo kakvom rešenju njihovog problema, osim ostanka pod neizdrživom vlašću Đenove. Vođa pobune, Sanpjero Korso, je narednih pet godina (1559 – 1564) obišao sve zemlje zapadnog Mediterana, od Francuske, preko Alžira, do italijanskih država, tražeći  podršku za neko drugačije rešenje za Korziku; čak je Filipu nudio da je stavi pod direktan suverenitet Španije. Kako ništa od toga nije bilo, juna 1564. je stigao na ostrvo sa samo  jednom galijom i za samo par meseci zauzeo čitavo ostrvo osim Ajačia i par mesta na obali, porazivši pritom u jednoj većoj bici vojsku Estefana Dorije. Treba imati u vidu i činjenicu da su imali nezvaničnu pomoć u namirnicama i municiji iz Francuske i Livorna. Đenovljani su zahtevali pomoć od Filipa, ali ovaj osim odlučnog stava u prilog svoje saveznice, nije mnogo učinio, između ostalog i usled stava don Garsije da je prošlo  povoljno vreme za plovidbu i da se ne rizikuje slanje flote. Zato je Filip početkom zime  predložio Đenovi da se sporazume sa pobunjenicima, što je izazvalo bes Dominnante. Opsada Malte, od kraja maja do početka septemra 1565, predstavlja pravu prekretnicu u odnosu snaga na Mediteranu. Malta (na kojoj su od gubitka Rodosa 1522. vitezovi Jovanovci) i La Guleta predstavljaju dve uporišne tačke Hrišćanstva i gubitak bilo koje od njih bio bi uvod u slom pomorske premoći na zapadu Mediterana, a možda i uvod u neizvesnu odbranu samog Hrišćanstva – Italija bi onda ležala potpuno otvorena Turcima. I ovako je potkralj Napulja svake godine na proleće, u panici zbog (stalno) očekivanog napada na Apuliju. I danas je nepoznanica kako je invazija Malte sa 150 galija i 35 transportnih brodova uspela da ostane tajna za Evropu skoro sve do pojavljivanja pred samo ostrvo. Iako su glasine postojale, ipak je dolazak tolike turske flote, a i tako rano,  bio iznenađenje. Turci su se neometano iskrcali u periodu 18 – 20 maja i odmah započeli opsadu tvrđave Sant Elma. Pored nje, na ostrvu se nalaze još malo veće tvrđave San Mikele i Sant Anđelo, kao i jedan utvrđeni grad, Stari grad – Burg. Sent Elma je izdržala otp. jednomesečnu opsadu, a zatim je pala 23. juna, sasvim dovoljno vremena da vitezovi  pojačaju odbranu i zidine preostale dve tvrđave i grada. Turci su zatim prešli na opsadu San Mikelea, koja je trajala do 7. septembra, a do 12. septembra i poslednja turska galija se izgubila sa vidika. Glavne zasluge idu zaista samim vitezovima, koji su herojski izdržali opsadu. Šta je za to vreme bilo sa hrišćanskom flotom don Garsije? Dugo je u istoriji bio optuživan za sporost i da bi, da je bilo samo do njega, Malta sigurno pala! Ali, najpre treba imati na umu koliko je kasno vest o pojavi Turaka stigla na zapad i koliko je vremena neophodno da se flota okupi. Najpre, nije se mogao ceo zapadni Mediteran ostaviti bez odbrane kada se ima na umu opasnost od Alžira; u sred vesti da su Turci pred Maltom, flota u Malagi je organizovala prebacivanje potrepština odredu u Oranu. Zatim je najbrže moguće krenula duga plovidba po obodu zapadnog Mediterana, od Malage, preko Barselone, Đenove, Napulja, gde je bila 21. jula. U svakoj od ovih luka moralo se bar dan – dva zadržati radi prikupljanja hrane i municije za flotu, usput skupljajući brodove ostalih flota i saveznika. Tek početkom avgusta cela flota se skupila u Mesini. Opet, trebalo je čekati lepše vreme, mada je don Garsija u jednom momentu naredio pokret, ali je oluja flotu vratila na Siciliju. Zatim, treba imati na umu da je don Garsija morao da nastupa oprezno; gubitak Malte bio bi slom, ali očuvati Maltu a izgubiti celu flotu (uz toliku muku obnovljenu) bila bi katastrofa za Hrišćanstvo! Najzad, ne treba gubiti iz vida da su i Turci bili svesni da se na par dana plovidbe od njih sve vreme nalazi flota skoro jednake snage – naročito kad se opsada San Mikelea otegla a redovi opsađivača počeli da se proređuju epidemijama. Tek 7. septembra don Garsija je uspeo da se iskrca sa oko 5000 španskih pešaka i uđe u Burg, kada su Turci već počeli da se

ukrcavaju na svoje lađe. Dobivši obaveštenje o tome, prekinuli su povlačenje i jedan deo vojske (otprilike iste snage) vratili do Starog grada. Sutradan je došlo do bitke u samom gradu i Turci su bili katastroflano poraženi. Tek 14. septembra čitava hrišćanska flota je uspela da doplovi do Malte, dva dana nakon što je i poslednja turska galija napustila horizont. Vest o pobedi se brzo raširila po Evropi, a u Carigradu izazvala šok. Svuda su slavljeni uglavnom malteški vitezovi, a mnogi, na čelu sa papom Pijem IV, su se trudili da u pozdravnom govoru maximalno izbegnu da pomenu ikakvu zaslugu Filipa, Španaca i don Garsije. Filip je bio svestan da ovo nije nikakav kraj, i da sledeće godine mogu samo da očekuju  još jaču silu. Pogađao je raspoloženje u Carigradu – Sulejman je besneo i naredio da se za  proleće spremi još veća i brojnija flota. Toga je bio svestan i Filipov brat od strica u Beču (od prethodne godine car), Maksimilijan II, koji je odmah, još te godine, počeo da sprema odbranu Ugarske. Filip je poslao pomoć od 60 000 dukata za učvrćenje odbrane La Gulete, koja je ostajala potencijalna meta, a poslao je i pomoć u novcu, oružju i materijalu za ojačanje bedema na Malti. Napravljen je akcioni plan za sledeću godinu, za razmeštaj španskih vojnika i transportnih brodova koji će ih po potrebi iskrcati na Maltu ili u La Guletu. U senci ovih događaja ostao je susret španske kraljice Elizabete (Španci su je zvali Izabela) sa majkom Katarinom Mediči i bratom, maloletnim francuskim kraljem, Šarlom (IX) u Bajonu, tokom juna iste 1565. godine. Susret je iskorišćen za pregovore dve vlade. Španske savetnike mlade kraljice predvodio je vojvoda od Albe. I pored svih  protokolarnih izjava o velikoj ljubavi između rođaka, Filip je ostao nepoverljiv o odnosu Francuza prema događajima koji su se upravo odvijali. Ipak, mogao je biti zadovoljan očiglednim haosom pred kojim se Francuska nalazila. Ali, ovde se još uvek ne radi o vođenju neke velike, ni sredozemne, a kamoli imperijalne politike. Takva politika bi zahtevala potpunu slobodu poteza i velike finansije. On je svestan da se, u tom trenutku, nalazi samo u situaciji da odgovara na događaje, ne i da ih diktira. On će se još desetak  godina truditi da se, uz najmanje troškove, ne izlaže prevelikim neprilikama. Filip nije za džabe dobio nadimak Oprezni kralj. 1566 – 1570: početak 1566. obeležio je dolazak na papski presto Pija V. Iako je došao  posle Pija IV, po kome je i uzeo ime, po svojim pogledima, velikoj aktivnosti i energiji, više bi mu pristajalo da je uzeo ime Pavlo IV – jer, bio je u svemu suprotnost svog  prethodnika! Bio je dobar političar po osećaju za događaje koji će se dogoditi i sav se  poistovetio sa velikim bitkama koje (znao je) prethode Hrišćanstvu. Iako nije voleo  previše Filipa, odmah je počeo da mu šalje finansijsku pomoć za opremanje flote. Znalo se da je Sulejman besneo zbog poraza na Malti i strepelo se od nove armade te godine. Spremao se da novim veličanstvenim uspehom zbriše sramotu sa poraza. Ono što  je usledilo bio je najveći njegov napad na Ugarsku. Maksimilijan ga je očekivao i, uz novčanu pomoć pape i Filipa, uspeo da blizu Beča skupi oko 40 000 vojnika; ali, teško da  bi se odupro poslednjoj vojsci (od 300 000 ljudi sa ogromnom atriljerijom) koju je sultan lično predvodio, da Sulejman nije umro kod Pečuja u noći između 5. i 6. septembra. Pohod je odmah prekinut. Njegov malo sposobni naslednik Selim II nije pokazivao velike vojničke ambicije pa su naredne tri godine na Mediteranu prošle dosta mirno a turska flota nije prelazila dalje od obala Albanije. Ali, Filipovu pažnju već iste godine počela su da zaokupljaju događaji na drugom kraju Evrope – u Nizozemskoj. Ona je i pod Karlom i u prvim godinama Filipove vlasti bila

lojalna, napredna i politički stabilna, bila je prepuštena svojim slobodama i autonomijama, a zauzvrat finansirala skupe ratove svojih vladara. Luteranstvo se nije naročito proširilo po Nizozemskoj, bar ne u tolikoj meri da uzbudi Karla. Ali, sada je kalvinizam iz Francuske počeo naglo da se širi, zemlja se našla potpuno otvorena prema svim vrstama uticaja iz južnog susedstva – a i Engleska je stajala preko Kanala. Treba razlikovati dva pokreta: narodni – koji je bio verski i socijalni, i aristokratski – koji je izbio kao reakcija na spletke koje je u veću regentkinje Margarite od Parme pravio njen savetnik, kardinal Granvel (kojeg joj je, u njene sposobnosti neopravdano nepoverljivi Filip, nametnuo). Margaretine sposobnosti su se sastojale u veštom međusobnom suprotstavljanju ta dva pokreta. Granvel je 1564. najzad opozvan i poslat u Rim, a kada je avgusta 1566. izbila velika provala narodnog kavinističkog gneva protiv crkava i ikona,  plemstvo je samo reagovalo. Ipak, ovakva Margaretina politika, ma kako davala rezultate, imala je moćnog protivnika u stranci vojvode od Albe u Madridu, a ni sam Filip nije želeo da toleriše ikakvo širenje jeresi u njegovom domenu. Kralj, zatočenik Španije,  počeo je da razmišlja da bi od nje trebalo napraviti drugu Španiju (u verskom pogledu) –  to je njegova tragična greška.  Nakon Malte, i naročito nakon smrti Sulejmana, Filip je počeo da se okreće situaciji sa kalvinizmom u Nizozemskoj. Na to ga je uporno podsećao i Pije V. Krajem leta 1566.  počela je da se oprema vojska za odlazak u Nizozemsku. Sada Filip mora da vodi računa i o severu i o jugu. Trupe za intervenciju na severu pokupljene su u Italiji. Pored toga Filip mora da vodi računa i da je Nizozemska okružena njemu ne naklonjenim zemljama.  Najzad, na jesen je ekspedicija stigla u Flandriju, a vojvoda od Albe joj je stao na čelo u maju 1567. Govorilo se da je Alba samo prethodnica samog kralja, koji je narednih par  godina odlagao svoj odlazak i na kraju nije ni otišao, stalno se pribojavajući turske ofanzive na Mediteranu. Dugo se raspravljalo da li bi kraljev dolazak stišao strasti i  podsetio Nizozemce na poslušnost koju duguju svom suverenu, nasuprot toga što je odlazak surovog Albe (koji je imao prost stav da se svaka pobuna energično zatire u samom začetku) samo ubrzao događaje. Odgovor je, da nije greška Filipov neodlazak, koliko nepotrebno slanje vojvode od Albe!  Naredne dve godine 1567. i 1568. protekle su u potpunoj dominaciji Španaca na moru, koje je sistematski čišćeno od gusara, a alžirska flota se nije usuđivala da plovi dalje od afričke obale. Nastavljeno je slanje vojske u Nizozemsku, okupljanjem trupa u Milanu, a zatim transportom duž carskog druma uz Rajnu – što je izazivalo uznemirenje u čitavoj zapadnoj Evropi. Dolazak Albe 1567. i zavođenje represije prema kalvinistima trenutno  je smirilo situaciju, ali su u aprilu 1568. počele borbe (ne više nemiri), a u julu je došao i veliki pohod Viljema Oranskog (dotada izbeglog u Nemačkoj). Polako i obazrivo, po severnoj Evropi je počela da se formira antišpanska reakcija. I nakon ubistva Sanpjera Korsoa, januara 1567, Korzika je ostala u stanju pobune, a Francuska se i dalje mešala u nju. A u samoj Francuskoj je avgusta 1568, begom Kolinjija i Kondea u Loaru, počeo treći verski rat. I na istoku besni rat, duž čitave duge turske istočne granice – od zaleđa Crnog mora do obala Crvenog mora. Na molbe krimskih Tatara i Uzbeka u centralnoj Aziji, Turci će pokušati da od Rusa povrate Kazan (zauzet 1551) i Astrahan (1556) i tako  ponovo otvore kopneni put duž severne obale Kaspijskog mora. Plan je smeo: prokopati kanal između Dona i Volge i uputiti flotu iz Crnog mora u Kaspijsko jezero čime će se udariti Persiji s leđa. Od svega nije bilo ništa, osim što su Rusija i Persija, obe ugrožene od Turske, stupile u pregovore. Na krajnjem jugu turskog carstva, u Arabiji i naročito u

Jemenu, izbija velika pobuna. Svi ovi događaji će sprečiti novu vladu Selima II da deluje na Mediteranu, sve do 1570. Ali, na jesen 1568. nastaju nove nevolje Španije – pobuna Moriska (diskutabilno pokrštenih muslimana) u Granadi. Počelo je od 60orice ljudi, a do početka sledeće godine u planinama Sijera Nevade bilo  je na hiljade pobunjenika, koji su poveli partizanski rat. U početku se u Španiji nije ovome pridavala velika pažnja, a onda se shvatilo da je regrutacijama za pohod na  Nizozemsku, južna Španija gotovo ispražnjena od vojske i da je postala potpuno otvorena za bilo kakvu vrstu intervencije iz inostranstva. Ovo je odmah dovelo do otvorenih priča  po evropskim dvorovima da Španci ne mogu da suzbiju pobunu, a oni zaista nisu mogli, u uslovima partizanskog rata, da postignu nijedan veći uspeh. Tek je postavljenje mladog, dvadesettrogodišnjeg Filipovog brata don Huana od Austrije za glavnokomandujućeg, aprila 1569. počelo da daje rezultate, ali tek od januara 1570, više od godinu dana od izbijanja pobune. Sve to vreme opstaje strah od turske intervencije, a pobunjenicima gotovo svakodnevno stiže pomoć u municiji i dobrovoljcima morem iz Alžira. Svemu je kumovao, naravno sam Filip, svojom poslovičnom neodlučnošću da vojsku iz Italije  prebaci u Španiju i time izgubio godinu dana vremena, a i dugo se mešao u sve odluke svog brata. Prva bitna odluka koju je doneo don Huan, bila je da se Morisci presele iz Granade, čime će glavni grad kraljevine (Granade) ostati bezbedan. Zatim je objavio opštu amnestiju za sve koji polože oružje i, sredinom juna 1570 zaista, oko 30 000  pobunjenika je predalo naoružanje, a turskim i berberskim dobrovoljcima je obezbeđen miran povratak u Alžir. Ali, u planinama je ostalo još par hiljada pobunjenika koji su odbijali da se predaju. I dalje su imali pomoć Moriska koji su živeli po selima i snabdevali ih životnim namirnicama, a održavala ih je i nada da će uskoro zaista doći do turske ili alžirske intervencije. Tada je don Huan doneo odluku o evakuaciji čitave kraljevine, preseljenju svih Moriska iz Granade i okolnih pograničnih teritorija. Deportacija je sprovedena u zimu 1570/71. a Morisci su naseljeni po Kastilji. Na njihovoj zemlji naseljeni su hrišćani. Ovim je kraljevina Granada najzad umirena, a bande Moriska koje su i dalje živele po planinama Sijera Nevade nisu više pretstavljale opšti  problem države, već su se svele na pljačkaške družine, kakvih je bilo po Kataloniji. Ove  probleme Španije iskoristio je Uludž Alija, kralj Alžira, koji je sve vreme simulirao nameru da interveniše u južnoj Španiji. Ali, znao je da bi i eventualni uspeh takve operacije samo doveo u smrtnu opasnost njegovu državu, koja protiv Španije ipak nije imala nikakve šanse, pa je januara 1570. izveo iznenadni napad na kraljevinu Tunis, čiji  je vladar Mula Hamid bio saveznik Filipa II. Hamidova vojska je jednostavno prešla na stranu Uludž Alije, a ovaj je pobegao sa blagajnom u La Guletu. U Turskoj se situacija smirila tek nakon propasti planova za osvajanje Kazana i Astrahana. Veliki vezir bio je Mehmed Sokolović (1565 – 1579), tvorac plana o kanalu između Dona i Volge, poslednji zaista veliki predsednik vlade turske države i poslednji naslednik velikih poduhvata i energije koji su krasili Tursku Sulejmana Veličanstvenog. On je insistirao na slanju flote u zapadni Mediteran zarad pomoći pobunjenim Moriscima. Ali, velikog sultana je nasledio bezvredni Rokselanin sin, koji je bio sve, osim sposoban da vodi veliku politiku. Umesto toga, opredelio se za osvajanje Kipra.  Naime, svaki sultan je po stupanju na presto obično trebalo da izvede neki veći vojni  pohod kojim bi stekao poštovanje podanika, a Selim II je već četiri godina sedeo u Carigradu vodeći samo defanzivnu politiku za očuvanje istočne granice. Kada su mu se najzad oslobodile ruke za akciju, umesto velikog i smelog Mehmed pašinog plana,

opredelio se za nešto što je ipak bilo sigurno i na dohvat ruke, bez većih opasnosti od neuspeha. Mlečani su već duže vreme bili svesni svih opasnosti u kojima se nalazio njihov najveći i najznačajniji posed, poslednje strano telo u turskom unutrašnjem moru. Oni su već duže vreme bili predmet podsmeha u Eropi, govorilo se da spavaju sa Turčinom i da ih ne zanima nijedan problem hrišćanskog sveta, osim ako njima ne donosi dobit. A ta dobit se u poslednjim decenijama svela na prosto očuvanje svoje priobalne imperije. Posedi Venecije su se u dugom luku pružali preko obala Dalmacije i Jonskih ostrva, do Krita i Kipra. Time je ona činila granicu razdvajanja dva sveta, zaista teška i nezahvalna  pozicija, koja je nalagala oprez – koji niko u to vreme, opasno za opstanak Hrišćanstva, nije želeo da pokuša da razume. Poslednjih trideset godina Mlečani su živeli u miru sa Turskom i nisu se mešali u ratove Karla V i Filipa II. Selim se nadao da će jednostavnim zahtevom za predaju Kipra i malom demonstracijom sile navesti Veneciju na odstupanje. Najpre su zaplenjeni neki mletački brodovi u carigradskoj luci, ali su u Veneciji odgovorili istom merom. Zatim je, krajem februara 1570, preko 30 000 Turaka izvelo iznenadni napad na Zadar, koji se sačuvao samo uz  prisebnost gradske posade. Najzad, krajem marta, stigao je turski poslanik u Veneciju i  pred senatom izneo zahtev svoje vlade. Venecija je rešila da se bori! Počelo se sa naoružavanjem flote – ali, ratni brodovi u Arsenalu su bili u lošem stanju usled duge neaktivnosti, a sama država je bila siromašna ljudstvom neophodnim za popunu posada. Poslati su izaslanici Filipu i papi. ’Predraga sestrica Španija’ je bila do grla u problemu sa  pobunom u Granadi, a prisustvo flote je bilo neophono radi patrola prema Alžiru. Filipov  poslanik u Rimu Granvel, zlobno je predlagao da se Mleci prepuste sudbini. Ali,  presudila je snažna ličnost Pija V, čija je intervencija naterala Filipa da krene sa  prikupljanjem ljudi i brodova. Sredinom aprila, Đan Andrea Dorija je pristigao sa flotom Đenove na Siciliju i time broj španskih galija popeo na 60. Papska država je uz pomoć velikog vojvode Toskane opremila par brodova i zauzvrat zahtevala pravo da ona da zapovednika cele flote. Izabrali su napuljskog velikaša Markantonija Kolonu, bezvrednu ličnost, koji se uopšte nije razumeo u pomorstvo. Avgusta je mletačka flota od 60 galija  pod komandom Jeronima Zanea, stigla na Krit, u Kandiju, gde im se uskoro pridružila špansko – papska flota. Za Kipar još uvek nije bilo kasno. Turci su se na ostrvo iskrcali tek jula, a glavni grad Nikozija pao je 9. septembra. Opstala je samo Famagusta, zbog brojnije posade, jačih bedema i obilja rezervi hrane i municije u skladištima. Velika hrišćanska flota (sa brodovima za snabdevanje, ukupno 180 plovila) mogla je da stigne na vreme da je imala jednog umesto trojice komandanata  – od kojih je glavni bio potpuno nesposoban. Nastupalo se previše oprezno, a kada je kod obala Male Azije stigla vest o padu Nikozije, počelo se sa međusobnim optuživanjima i rešeno je da se vrate na Kandiju. Dorija je špansku flotu bar vratio čitavu na Siciliju, a Mlečani su izgubili 13 brodova u nevremenu. Pije i Venecija su, iz nekog razloga svu krivicu svaljivali na Đan Andrea Doriju – zgodna prilika da se napadne kralj  preko njegovog admirala. Te zime, izgledalo je da se Liga protiv Turske raspala i pre nego što je stvorena.  Lepant:  pregovori o zaključivanju saveza između Španije, Venecije i Rima trajali su skoro tačno godinu dana, od maja 1570. do maja 1571. Da su se pitali samo diplomate zadužene za pregovore, Liga bi bila sklopljena još tokom leta 1570. Najpre, u rad svojih  pregovarača stalno su se mešale vlasti njihovih država, Filip i mletački senat; Mlečani su

 paralelno poslali sekretara senata u Carigrad da pokuša da povrati ostrvo diplomatskim  putem, dokle god je on boravio tamo, odugovlačili su pregovore najduže što su mogli,  pravdajući se da je neko nebitno pitanje za njih od najveće važnosti; svemu ovome treba dodati faktor vremena – dok nacrt nekog (pred)dogovora stigne do Madrida, pa dok se Filip ne predomisli nekoliko puta šta raditi po tom pitanju, pa dok stigne odgovor nazad u Rim ... Francuska diplomatija je pokušavala da osujeti pregovore tri strane najžešće što je mogla, uloga pape u njima je kod francuskih katolika izazivala žalost i nezadovoljstvo. U to vreme Francuska, iako već uveliko razdirana verskim ratovima, još uvek nije ona  potpuno razbijena, nemoćna država iz poslednjih pet godina vladavine Anrija III. U Parizu 1570. još uvek nad uskim versko-stranačkim interesima preovlađuju interesi same države, a prevelike španske sile koja ih je okruživala su se podjednako bojali kako hugenoti, tako i katolici. Išlo se dotle da je izvršeno grupisanje trupa prema Savoji,  pozivan toskanski veliki vojvoda da se odmetne od Filipa, odaslat je poslanik u Carigrad, a bilo je i glasova koji su pozivali Turke i nudili im Tulon za smeštaj flote. Ipak, 25. maja 1571. potpisan je sporazum i Liga je svečano proglašena u crkvi Svetog Petra. Po ovom dogovoru, Španija otvara tržište svojih italijanskih poseda za snabdevanje mletačke flote po povlašćenim cenama, bez povećavanja taksi i drugih izvoznih dažbina; novac, brodovi, ljudstvo i namirnice su se obezbeđivali u srazmeri: 1/2 Španija, 1/3 Venecija i 1/6 papska država; nijedna strana nije smela da potpiše separatni mir; nakon Levanta, zajednička akcija trebalo je da se povede protiv Alžira, Tunisa i Tripolija. Za zapovednika zajedničke flote izabran je don Huan, papi je ostavljeno da od tri imena koja mu ponude Špaci izabere zamenika. Sporazum je potpisan na tri godine i predviđao njegovo obnavljanje. Vest o zaključenju Lige je ubrzala pripreme za opremanje flote u Španiji. Don Huan je želeo da se isplovi što pre, ali je za tako veliki poduhvat trebalo mnogo vremena za ukrcavanje trupa i namirnica. U Đenovi mu je krajem juna stiglo pismo od Filipa u kome su mu ograničena ovlašćenja, pismo koje ga je dovelo do očajanja. On je bio vanbračni Karlov sin i na svakom koraku se susretao sa podsećanjem na tu činjenicu (npr. u Italiji su ga prezrivo dočekali oslovljavajući ga sa ’ekselencijo’ umesto sa ’veličanstvo’), a sada  je nepoverenje doživeo i od brata, bez obzira na odličan posao koji je obavio prethodne godine u Granadi. U Mesinu je sa svom flotom don Huan stigao tek 24. avgusta. Tada je već preovladavalo mišljenje da se za tu godinu zakasnilo sa akcijom. Ali, don Huan je opuštenim i učtivim ponašanjem najpre zadobio poverenje okupljenje savezničke flote, a zatim joj podigao moral. Uspeo je da od jedne neskladne mornarice načini homogenu celinu. Mletačkim galijama koje su oskudevale u vojsci je, i bez njihovog traženja ustupio svoje vojnike; poverenje Mlečana je i konačno zadobio kada im je stavio do znanja da imaju samo jedan cilj i da on, kao zapovednik flote, od tog cilja neće odustati zarad pohoda na Tunis ili Tripoli. On sam je čak želeo da se što pre pođe direktno na Kipar. Celoj floti je najzad, jasno stavio do znanja da imaju samo jednog zapovednika, kada je prekinuo sve razmirice oko toga da li uopšte da se isplovljava tako kasno i naredio da se odmah krene u traženje turske flote. Turci su te godine opremili najveću flotu dotada (pojačanu galijama Uludž Alije, preko 200 galija a ukupno oko 300 brodova ) i dosta rano, već krajem proleća počeli da terorišu obale Jadranskog mora. Osvojili su Ulcinj, Bar, Les, napali Korčulu, Uludž Alija je napao Zadar, a jedna manja flota opustošila okolinu same Venecije. Ipak, nisu se duže zadržali u Jadranu bojeći se da je u pitanju zamka (to što nisu naišli ni na kakav otpor). Grupisali

su se oko Krfa i Lepantskog zaliva i tu ostali. Ovako ran izlazak na more je bila najveća greška koju su Turci učinili jer su im brodovi već krajem leta bili u nezavidnom stanju, a i iscrpli su veći deo zaliha za flotu. Najzad, pljačkajući po Jadranu, zanemarili su ono najbitnije – mletačku flotu u luci Kandije na Kritu, koja se neometano krajem avgusta  pridružila floti don Huana. Armada je isplovila iz Mesine 16. septembra i zaplovila ka Krfu, gde su očekivali da saznaju tačan položaj turske flote. Tako je i bilo, saznali su od izviđačkih brodova da ona  boravi kompletna u Lepantskom zalivu. Ali, kada se saznalo za njenu brojnost (u bitci je učestvovalo 230 turskih, naspram 208 hrišćanskih galija) ponovo je došlo do nedoumica  po pitanju ishoda bitke i da li u jednoj bitci treba rizikovati jedinu flotu koju hrišćanski svet ima u tom trenutku na Mediteranu. Presudio je odlučan stav Mlečana (izjavili da će oni borbiti i sami ako treba) i samog don Huana, koji je dugo čekao ovaj trenutak da bi se sada pokolebao. Kada su se dve flote najzad susrele, u zoru 7. oktobra, Armada je odmah zadobila taktičku prednost jer je imala svu slobodu manevrisanja, dok su turski brodovi  bili okrenuti zadnjim delom ka obali. Iako malobrojnija Armada je imala, u tom trenutku spremnije brodove i u boljem stanju, i što je najbitnije – sa jačom artiljerijom i vojnicima na palubama potpuno snabdevene arkebuzama, dok su se Turcu još uvek dosta koristili lukom i strelom. Uludž Alija je uspeo da se iskobelja iz zamke i pobegne sa svojih 30 galija, a preostalih 200 turskih galija je potopljeno u samoj bitci, ili zarobljeno i izdeljeno među pobednicima. Poginulo je ili ranjeno 30 000 Turaka, dok su Hrišćani imali 8000 mrtvih, 21 000 ranjenih i samo osam potopljenih galija. Vest o pobedi je odmah izazvala senzaciju u Evropi i podstakla fantastične planove: sledeće godine: na proleće najpre Kipar, na leto Carigrad, na jesen Alžir. Počeli su da se  prave veliki planovi o ustanku Hrišćana na Balkanu, o krstaškom ratu, oslobeđenju Jerusalima, o novom uređenju u severnoj Africi ... Najtrezveniji je ostao upravo Filip, koji se, za razliku od oca Karla, brata don Huana i rođaka, portugalskog kralja Sebastijana, nikada nije zanosio dalekim planovima o krstaškom ratu. Na kraju se sve svelo na mnogo buke ni oko čega. Ova pobeda nije u vojnom pogledu značila ništa, čak   je prosto neverovatno da je odmah nakon nje usledilo par teških poraza. Ali, ono zbog čega je bitna je to što je jednom za svagda učinila kraj kompleksu inferiornosti kod Hrišćana i osećanja nepobedivosti kod Turaka. Ova pobeda je momentalno razvejala mračne poglede na budućnost koji su poslednjih dvesta godina opsedali um Evropljana. Značaj bitke je u stvari bio ogroman sa te strane. Ali, vojnički gledano, ovo je bila samo  jedna pomorska bitka i ništa više. Koreni turske moći nisu ležali na moru već duboko u unutrašnjosti kopna. Da je nakon Lepanta usledio opšti napad na kopnenoj granici, od Austrije, preko Poljske do Rusije, onda bi to bila druga priča. Ali, takav scenario je tada  bio nemoguć; ovako, jedna pomorska bitka nije mogla bitnije da uzdrma najmoćniju zemlju Evrope. Najzad, pobeda je stigla samo onda, kada je Španija mogla da se potpuno  posveti opštoj stvari. Te i prethodne godine, njene nevolje su bile ublažene, pobuna u Granadi skršena, Alba je trenutno čvrsto kontrolisao Nizozemsku, Engleska je imala unutrašnje nevolje, Francuska tek izašla iz trećeg verskog rata; ukratko, potpuno rasterećena Španija, koja je mogla da se usredsredi na samo jednu stvar. Teškoća Španije  je to što je uvek morala da vodi računa naizmenično o istoku i zapadu, o severu, pa o  jugu. Ali, predah koji joj je dat na severu u tom trenutku, ona je majstorski iskoristila kod Lepanta!

Sledeća 1572. godina je značajna po mnogo čemu: Vartilomejskoj noći, smrti pape Pija V, smrti hugenotske kraljice Navare, kneza Transilvanije, kralja Poljske. Ali, i neuspehu  pobedničke hrišćanske flote da ponovi uspeh iz prethodne godine. Španiji je te godine upravo istekao predah koji je dobila 1570 – 71 i ponovo je bila angažovana na dva fronta. U Nizozemskoj je holandska flota pod nazivom ’morski prosjaci’ zauzela ostrvo Bril na ušću Meze i time označila špansku nemoć na moru. Francuska je nakon Lepanta mrzela Španiju više nego ikada. Od Lepanta do Vartolomejske noći 24. avgusta 1572. ona će tokom jedne godine spletkariti svuda gde može protiv Filipa, simuliraće pokrete trupa uz granicu Savoje, utvrđivaće granicu na Pirinejima, na sva zvona oglašavati izgradnju nove flote u Bordou, slati hugenotske dobrovoljce u Nizozemsku. Dozu ozbiljnosti ovom  ponašanju koje je bilo daleko iznad realnih mogućnosti države davali su Kolinji, koji je dominirao kraljevskim savetom i sam (previše impulsivni) Šarl IX, koji su nerealno verovali u mogućnost francuskog otvorenog suprotstavljanja Španiji. Maja 1572. oni su  poslali vojnu pomoć Ludvigu Nasavskom koji je iznenada napao Mons. Ali, Alba je ovo očekivao i nizozemsko-francuska vojska je poražena. Iako se Šarl najponiznije izvinjavao  preko svog poslanika u Madridu, svima je tada izgledalo da je na pomilu francusko –  španski rat. Posledica po Mediteran je bila ta da je navodna flota u Bordou vezivala oko 50 španskih galija za Biskajski zaliv. Tek krajem avgusta, nakon pokolja hugenota i smrti Kolinjija napetosti su popuštale. Izgleda ipak da je uvek oprezni Filip previše precenio šepurenje Francuske, što se odrazilo na njegovo oklevanje prema Ligi i protivrečna naređenja koja je davao don Huanu. Ipak, nakon pobede kod Lepanta bilo je mnogo lakše uskladiti akcije prema Levantu za sledeću godinu. Filipu se više nije mnogo sviđala ideja da njegovi brodovi ratuju za račun Mlečana daleko od obala Alžira, ili bar Tunisa. Ali, svi oko njega su ga ubeđivali da bi  bilo nečasno sada se povući i navući prezir hrišćanskog sveta. Čak mu je i Granvel pisao da nije loše što više oslabiti tursku pomorsku silu, makar i tako daleko od zapadnog Mediterana. Ali, 1. maja umro je Pije V i Filip je nakon tri nedelje poslao naređenje svom  bratu, koji se u Mesini već spremao da isplovi ka Krfu, da miruje. Smrt pape nije bila bez značaja, naročito kad se zna da je svake godine upravo Rim finansirao pomorske akcije Španije i da bi dolazak protivšpanskog pape verovatno značio zavrtanje slavina po pitanju oko 750 000 dukata godišnje. Drugi razlog za naređenje don Huanu bi bio strah od  pomenutog držanja Francuza. Ali, njegova prepiska otkriva prave razloge koje je znala samo okolina kralja, a to je bila strasna želja da se velika, spremna i pobednički raspoložena flota, iskoristi za napad na Alžir! Ali, kada se saznalo za naređenje don Huanu, reakcija je bila, od Madrida do Rima i Venecije, tako žestoka da je već početkom  jula Filip poslao novo naređenje don Huanu da se pridruži mletačkoj floti na Krfu. Ideja pohoda iz 1572. je bila da se osvoji jako i dobro branjeno uporište na kopnu, koje  bi onda postalo baza za premeštanje pomorskog rata u turske vode, mostobran za transport vojske za vođenje kopnenih operacija, i najzad za podizanje ustanka na Peloponezu. Modon je savršeno ispunjavao sve ove uslove. Nije se samo računalo da su Turci tokom zime uspeli da, uz nadljudske napore, izgrade i porinu novu flotu od preko 200 galija. Rat na moru se protegao od Krfa do ostrva Čeriga (Kitera). Liga se nadala ustanku morejskih Grka, ali kada je saveznička flota početkom avgusta doplovila do obala Moreje (suprotno naređenju don Huana da ga sačekaju) zatekli su mirno  poluostrvo. Grci su već imali dovoljno iskustva sa Latinima da bi tek tako ginuli za njihov račun. Kod Čeriga se, papsko – mletačko – delimično španska, flota 7. avgusta

susrela sa turskom flotom slične veličina, pod komandom Uludž Alije. Bitka i nije bila klasična bitka, nakon razvrstavanja obe flote, Alija je pokušao da zaobiđe teške galeone i linijske brodove koji su štitili lakše galije pozadi i da vodi bitku galija na galiju, a kad u tome nije uspeo, povukao se. Hrišćanski brodovi, krcati artiljerijom, bili su isuviše teški i spori da bi pošli za njima, pa su se vratili na Krf gde su sačekali ostatak španske flote sa don Huanom. Cela flota je sada brojala 220 ratnih, 60 transportnih brodova i oko 40 000 vojnika. Ali, ovog puta ni don Huanov autoritet nije sprečio rasprave. Mlečani su imali malo vojnika na svojim galijama, a kada im je Huan ponudio španske za popunu, odbili su. Nekako se ipak ponovo isplovilo i krenulo ka Navarinu gde se nalazio Uludž Alija. Don Huan je pokušao da se tako postavi da ga odseče od Modona i zatvori u Navarinu, ali pokušaj nije uspeo i Turci su uspeli da se prebace u mnogo bolje utvrđeni Modon. 15. septembra dve flote su ponovo bile jedna naspram druge ispred Modona, ali je Uludž Alija opet izbegao borbu i povukao se u Modon. Don Huan je tada propustio prilku da zauzme Modon i uništi tursku flotu tokom njenog ulaska u luku. Tokom noći je Alija skinuo topove sa polovine svojih brodova i razmestio ih na uzvišenja oko grada, učinivši ga tako neosvojivim. Ovo jeste bila defanzivna taktika, pošto očigledno nije smeo da rizikuje bitku, ali je bila delotvorna jer don Huan nije imao ideju šta sada da uradi. Tako  je izgubio dragoceno vreme kod Modona, a zatim naredio okretanje ka Navarinu, preko koga se vrši snabdevanje Modona. Ali, Alija je i ovo predvideo i dok su Hrišćani stigli do  Navarina, Turci su i njega već dodatno utvrdili. Zatim se hrišćanska flota ponovo vratila  pred Modon i, na godišnjicu Lepanta, 7. oktobra, ponovo izazivala Uludž Aliju na bitku. Ali, ovom nije padalo na pamet da izlazi iz sigurnosti Modona, pa se saveznička flota sutradan okrenula ka Krfu. 18. oktobra stigli su na Krf, gde su se saveznici razdvojili. Ovaj neuspeh naveo je Mlečane da počnu pregovore sa sultanom – iz istih onih razloga iz kojih nisu sudelovali u hrišćansko – turskim ratovima od Preveze do Lepanta. Nadali su se da će uspeti da ponovo dobiju Kipar, pod uslovom da bude demilitarizovan i da za njega sultanu plaćaju danak. Ne samo da nisu dobili Kipar, već im nisu vraćena ni sva ona mesta na jadranskoj obali koja su izgubili 1571, morali su da plate ratnu odštetu, oslobode sve turske zarobljenike bez otkupa, ograniče flotu na 60 galija i plaćaju 2500 dukata godišnjeg danka za Zakintos i Kefaloniju. Ali i takav mir je bio bolji od neizvesnosti i troškova produžetka rata. Potpisan je aprila 1573. Naravno da je u Evropi ovo nazvano ’izdajom’ Venecije. Te 1573. turska flota je dosta kasno isplovila iz Carigrada i tokom avgusta opisala krug oko Jonskog mora, plovivši uz obalu Albanije, Apulije, Grčke i vrativši se septembra nazad. Ovo putovanje turske flote je odredilo ponašanje don Huana. Dokle god je ona  bila u blizini nije se previše udaljavao od obala Sicilije i južne Italije. Oslabljen za mletačku flotu, sada je on bio slabija strana koja je izbegavala sukob. Ali, po odlasku Turaka, krenulo se u akciju osvajanja uporišta na afričkoj obali. Iako su i Filip i don Huan  bili za napad na Alžir, ipak se prihvatilo realnije rešenje i rešeno je da se osvoji Tunis. Ali, pitanje je bilo – šta nakon osvajanja? Sam don Huan bio je podstican od pape Grgura XIII, koji mu je navodno obećao krunu bilo koje zemlje na afričkoj obali koju osvoji. Imajući u vidu koliko je teško padalo don Huanu nipodaštavanje na koje je nailazio zbog svog vanbračnog porekla, ne treba olako odbacivati mogućnost da je on pohod na Tunis doživljavao mnogo ličnije od Filipa. Uostalom, u to doba svaki plemić je sanjao o nekoj tituli; možda se stoga može reći da je don Huan žudeo za titulom pre nego za teritorijom. Početkom oktobra na tlo severne Afrike iskrcalo se 26 000 španskih, italijanskih i

nemačkih vojnika. La Guleta, Tunis i Bizerta su lako zauzeti tokom oktobra, bez ikakvog otpora Turci su pobegli iz gradova i utvrđenja. Nakon što je u tvrđavi Tunisa ostavio 8000 vojnika i domaćeg namesnika, don Huan je krenuo nazad ka Palermu. Čak je i u  povratku flotu poslužilo lepo vreme, pa je ceo pohod, koji je trajao jedva mesec dana, mogao da se opiše sa ’veni, vidi, vici’. Braća su očigledno imala različite ideje šta uraditi sa osvojenim utvrđenjima i gradovima. Filip je poslao naređenje bratu da se ništa ne zauzima, već da se sve tvrđave poruše. Ali, ovo naređenje je stiglo nakon što je don Huan već sredio stvari i otplovio, pa je ostalo bez efekta a Filip je bio stavljen pred svršen čin. Ali, stanje španske blagajne je već bilo toliko alarmantno (sledeće 1575. objaviće drugi  bankrot), da joj opterćenje kao što je bio Tunis ni najmanje nije trebalo. Nizozemska je već gutala sav prihod blagajne, a nade da će Tunis i La Guleta same zaraditi za sopstveno izdržavanje od lokalne privrede i poreza, bile su potpuno nerealne. Tim pre što lokalno stanovništvo uopšte nije bilo srećno da se nalazi pod hrišćanskom vlašću. Sledeće 1574. godine, isplovila je ogromna turska flota od 230 galija i 50tak transportnih brodova, sa oko 40 000 vojnika, pod komandom Uludž Alije i 11. jula ušla u tuniski zaliv. Posade gradova nisu uspele da dovrše utvrđivanje, a Turcima je masovno pomagalo domaće stanovništvo u kopanju rovova i svim vrstama radova. Tunis je pao već nakon jedva mesec dana opsade, a La Guleta se održala dve nedelje duže. Sa velikim zakašnjenjem don Huan je krenuo da skuplja flotu po celom zapadnom Mediteranu, ali kada su vesti iz Tunisa stigle, shvatio je da je sada to uzaludan posao. Turska armada se 15. septembra  pobedonosno vratila u Carigrad. Ko bi rekao u tom trenutku da će to biti poslednji takav povratak turske flote. Koliko  pobeda kod Lepanta nije ništa posebno značila Hrišćanima, Turcima je pobeda u Tunisu značila još manje. Pomorsko propadanje Turske možda nije počelo odmah posle 1574. ali  jeste sigurno nakon mira iz 1581. Ono što je ubilo njenu mornaricu bio je upravo mir, neaktivnost, truljenje u arsenalima. U trenutku kada privreda počinje da propada a inflacija da uništava finansije, ništa manje nego što se to već uveliko događalo u Španiji.  Primirja izemđu Španije i Turske: konačnog sporazuma naravno nije bilo. Primirje iz 1581. je u stvari sklopljeno na tri godine, a zatim više puta produžavano. Prethodno su  potpisivana jednogodišnja primirja u periodu 1577 – 1580. Ali, i jednima i drugima bila  je jako bitna forma tih primirja, razlika između ravnopravnog primirja i kapitulacije je  bila jako tanana u to vreme pa se vodilo računa i o najmanjim gestovima. Naime, borba  protiv islama je bila vekovna borba Španije (Brodel kaže da je to bila geografska misija Španije koja je prekinuta skretanjem na zapad, ka Americi, što nije greška Filipa, već Ferdinanda Katoličkog), i početak pregovora o primirju bi bilo prvo skretanje sa vekovnog puta Reconquiste. Španija je jako želela da se čuva utiska koji bi pregovaranje sa Turcima ostavio na njen imidž; nije li nadimak njenog kralja – Katolički kralj? Npr.  potpisivanje Venecijanskog mira 1573. je u Evropi dočekano kao ’izdaja’. Prvi kontakti su ostvareni još posle Lepanta, znamo za učtivu prepisku don Huana i Selima. Iste godine kada je Venecija potpisala mir, započeli su prvi kotakti dve vlade. Ipak, prvo primirje na godinu dana ugovoreno je 1577. Španski pregovarač je obećao da će sledeće godine u Carigrad biti otpremljen ambasador, što je međutim obećao na svoju ruku. Kada je zato 1578. u Carigrad stigao novi pregovarač, vitez iz Milana, Đovani Marljani, veliki vezir Mehmed Sokolović je bio razočaran. Pored toga, Marljani i njegovi  pratioci su se krili od poslanstava drugih država; Špancci su želeli mir, ali u tajnosti, da ne bi izgledali kao strana koja se ponižava pred Turcima. Ali, mir je bio nužnost i na

turskoj strani. Rat sa Persijom je besneo i Turci su želeli slobodne ruke na istoku – isto kao i Špaija na severu. Da je sve bilo samo do Sokolovića, dve strane bi mnogo lakše ugovorile višegodišnje primirje. Ali, savkodnevna nagovaranja mladog sultana Murata III od strane kapudan – paše (admirala flote) Uludž Alije, koji je bio najveći protivnik bilo kakvog mira sa Španijom, otežavala su posao Marljaniju. Tu su i stalna spletkarenja Francuske, koja uporno pokušava da odgovori Tursku od bilo kakvog mira sa Španijom; ali, nakon Vartolomejske noći i haosa u koji je Francuska upala, kao i očigledne njene nemoći na međunarodnom planu, francuske akcije su značajno pale na Porti. Njenom  poslaniku je stavljeno do znanja da ne može da traži mnogo, a da ne daje zauzvrat ništa. Problem je nastao i kada je oktobra 1579. Mehmed Sokolović ubijen od strane nekog fanatika. Zatim se za kratko vreme izmenjalo više velikih vezira, što je španskog  pregovarača dovodilo u nezgodan položaj; jer, pregovori te vrste se vode  potkupljivanjem, plaćanjem, laganjem, davanjem i primanjem poverljivih informacija, odugovlačenjem ... a za tako nešto je neophodno poznavati i biti u dobrim odnosima sa celom garniturom oko najznačajnijih ličnosti, počev od samog sultana, preko velikog vezira, ostalih ministara, do dvorskih čauša. Sa dolaskom novog vezira, odlazi i cela  jedna ekipa pomoćnog osoblja i tada mora da se počne sa stvaranjem novih poznanstava i kontakta. U takvim uslovima Marljani je odlično obavio posao i dve godine zaredom uspevao je da sklapa jednogodišnja primirja, uvek pre sredine februara. Stavljao je u izgled i otvaranje Španije i Italije za tursku robu, pod uslovom da iz takvog ugovora budu isključene Francuska i Venecija. Osim Uludž Alije, većina na turskom dvoru je shvatala važnost mira na Mediteranu. Činjenica da bi Turci zatezali, zahtevali, uslovljavali i nećkali se tokom cele jeseni i zime, a zatim od februara naglo postajali predusretljiviji i  popustljiviji, i na kraju sami žurili da ugovore primirje pre marta, govori da im je do mira  bilo stalo isto toliko koliko i Španiji. Jer, želeli su primirje potpisano pre marta, da bi izbegli nepotrebne troškove oko opremanja flote. Ali, tokom pregovora 1580. oko novog primirja za sledeću godinu, Turci su žešće insistirali na dolasku španskog ambasadora u Carigrad. A Filip i njegova vlada su to stalno odlagali, dovodeći svog pregovarača u nezgodnu, čak opasnu situaciju. Najzad je samom Marljaniju stiglo akreditivno pismo iz Madrida, i on je početkom 1581. zaključio  primirje na tri godine. Ovo jasno ukazuje da mir koji je usledio nije pao iznenada sa neba, već je bio plod dugogodišnjih natezanja i nadmudrivanja dve strane, koje su ga ipak   podjednako priželjkivale. Španija, sa jedne strane, ovim mirom (pokazaće se, skoro trajno) napušta ono što je bio nosioc njene spoljne politike vekovima – verski rat. Ali, da li je baš tako? Iako 80te predstavljaju prekid u njenoj politici prema islamu, nadošla duhovna snaga u to doba skrenuta je u drugom pravcu. Jer, rat protiv jeresi, kome se sada Španija posvećuje sa svim žarom, takođe jeste verski rat. Najzad, pitanje: da li je Španija ovim mirom izdala Hrišćanstvo (setimo se sa svih strana optužbi na račun Venecije)? Ni to se ne može reći! Ona nije nikom prepustila zapadni Mediteran i osigurala je Italiju, čiji  je ona zaštitnik. I nije Španija uvela Tursku u dvorište evropske politike, pa zašto bi ona onda bila optuživana što je poslednja od svih stupila u kontakt sa njom. Finansije oba kolosa počele su da se kolebaju, a veliki rat na Mediteranu, shvatile su to i Španija i Turska, premašuje mogućnosti obe države. Dakle, treba praviti razliku između izdaje i odustajanja usled realnog sagledavanja sopstvenih mogućnosti. Turci su se na istoku upleli 1578. u dugotrajni i, pokazaće se, izuzetno težak, rat protiv Persije. Teškoće koje su odmah iskrsle objašnjavaju preokret u njihovoj mediteranskoj

 politici do koga dolazi 1577 – 1580. Ipak napuštanje Mediterana na treba odmah pripisati  početku opadanja Osmanskog carstva nakon smrti Sulejmana. Iako Turska izlazi na Mediteran, ona nije zemlja čija snaga prevashodno leži na moru. Ona ostaje sila, velika, organizovana, centralizovana i pre svega, kopnena. To što napušta Unutrašnje more i okreće se istočnim granicama nije razlog da se odmah zaključi ’opadanje’. Unutrašnji  problemi sa kojima se susretala Persija od ubistva šaha Tasmahpa, maja 1576. i ubistvo dvojice narednih šahova u periodu od samo 16 meseci, te dolazak na presto poluslepog Muhameda, oca budućeg šaha Abasa Velikog, septembra 1577, sve su to izuzetno  primamljivi izgledu za jednu tako ekspanzivnu državu kao što je Turska. Uostalom, te dve države su poslednjih 150 godina provele u povremenim ratovima, a stalni cilj kome Osmanlije teže je Azerbejdžan i izbijanje na Kaspijsko more. Veliku ulogu u ovim sukobima igra vera, fetve su očuvale sveti karakter rata protiv šiita. Rat se protegao od tatarskih stepa, severno od Kubana i Tereka, preko Gruzije, Azerbejdžana i istočne Iranske visoravni, do Bagdada. Iako se otegao i ispao mnogo naporniji nego što je moglo da se pretpostavi, Turci nisu pokazivali nijedan od znakova koje pokazuju države na zalasku. Naprotiv, sa pohvalnom upornošću slali su jednu vojsku za drugom, gradili nove i nove tvrđave, utvrđivali postojeće, na istoku postojano stvarali i pomerali napred granicu na zapadni način. Ali, Persijanci su pružali žestok i uporan otpor, pojedinih godina prelazili u ofanzivu i stalno prekidali duge turske linije snabdevanja. Iako su tokom prvih 7 – 8 godina Turci ipak stekli prednost, pitanje je još koliko bi se rat odužio da 1587. Uzbeci iz Horesma nisu napali Persiju s leđa. Abas, koji je te godine nasledio oca, shvatio je da je rat na dva fronta nemoguć i marta 1590. u Carigradu potpisao mir, kojim su Turci dobili čitavu Zakavkazje sa malim prozorom na Kaspijsko more. Ovim napornim ratom se objašnjava tursko odsustvo sa Sredozemnog mora, bar do 1590. Filip je 1579. pozvao ostarelog kardinala Granvela, koji je tada živeo u Rimu (nakon što  je dugo godina bio ambasador u Rimu, a zatim potkralj Napulja) da mu se pridruži u Madridu kao predsednik vlade, 1580. je zauzeo Portugal, a 1581. potpisao trogodišnji mir  (koji će postati trajan) sa Turskom. Ova tri događaja označavaju uvod u drugi deo vladavine Filipa II. Ona je bila mnogo autokratskija, nadmenija i, zašto ne reći, nerazumnija. Do početka 80ih mnogi zanačajni ljudi iz najužeg kraljevog okruženja su umrli, povukli se, ili su sklonjeni (kao npr. Alba 1575.). Kralj počinje da vlada gotovo sam, neko vreme u početku Granvel je zaista učestvovao u vođenju države i Filip se sa njim savetovao; zatim je i njegova uloga postala samo protokolarna – sve do smrti 1586. (sve vreme je ostao predsednik vlade). Osvajanje Portugala je jedan od zanimljivijih momenata istorije Iberijskog poluostrva. Početkom avgusta 1578. portugalski kralj Sebastijan (25 mu je godina, ali u glavi je i dalje dečak) polazi na krstaški rat protiv Maroka. Nekoliko nedelja pre toga, on i Filip su se susreli (rođaci su) i Filip ga je molio da to ne čini. Ali, pripreme su već uveliko tekle, i to toliko javno i sa toliko ponosa, da  pohod za šerifa Maroka, Abdel Melika, odavno nije bio tajna. Preduzeo je polako sve neophodne mere za odbranu zemlje, objavio sveti rat i čekao. Maroko je inače raspolagao odličnom konjicom, jakom i brojnom artiljerijom i mnoštvom arkebuza, uglavnom švercovanih iz Andaluzije. Sebastijan je sa sobom vodio prethodnog šerifa, koga je Abdel Melika zbacio. Do bitke je došlo 4. avgusta kod Alkazarkivira. Često je zovu i ’bitkom tri kralja’ jer su sva trojica vladara (bivših i sadašnjih) poginula. Oko 12 000  portugalskih vojnika i plemića je poginulo ili zarobljeno; za otkup onih preživelih, Portugal je tokom naredne dve godine ostao bez novca, pa su previsoke otkupnine često

 plaćane u začinima i dragom kamenju. Novi šerif, El Mansur (brat Abdel Melika) dobio  je nadimak ’Pozlaćeni’. Pored smrti kralja, drugi problem zemlje bio je to što Sebastijan nije ostavio naslednika,  pa je za kralja proglašen njegov stric, stari kardinal Enrike. Kako je bio potpuno nesposoban, naredne (nepune) dve godine svoje vlasti samo je još više uvećao haos u kome se zemlja našla. Za to vreme je Filip, jedan od potencijalnih naslednika (preko majke), obilato novcem i obećanjima postigao da se po Enrikeovoj smrti njegov izbor za kralja ne dovodi u pitanje. Kada je kardinal – kralj umro, januara 1580, zauzimanje Lisabona je za Filipa bio jedan od najlakših pohoda tokom vladavine. Sva vlastela i viši kler su već uveliko bili na njegovoj strani, na mali otpor naišao je tek u Lisabonu, i nešto kasnije u Portu. Filip je još ranije Portugalcima potvrdio sve povlastice i nije zemlju stavio pod krunu Kastilje; slično Aragonu, možda i više, Portugal je zadržao svoju administraciju, ustrojstvo i državne savete. To objašnjava da je ostao ujedinjen sa Aragonom i Kastiljom pod ’Filipima’ narednih 60 godina. Kada su vesti stigle u Brazil i Indiju, njihovi namesnici su odmah priznali novo stanje, a flota se stavila pod Filipovu komandu. Da je prebacio središte svoje vlade u Lisabon, gde je i boravio naredne tri godine (do 1583), možda bi se Iberijsko poluostrvo u celosti integrislo, on bi boravio u gradu koji je bio kao stvoren za nadgledanje atlantske imperije, mesto odlučivanja i mesta događanja bi se približila i istorija poslednjih petnaestak godina njegove vladavine možda  bi poprimila drugi tok. Ali, Filip nije izdržao i vratio se u Madrid, koji sada, sa  pomeranjem težišta španske politike na sever i zapad, više nije imao nikakve posebne  prednosti položaja. A poslednje godine vladavine Katoličkog kralja donele su događaje čije poprište više nije bio Mediteran. Rat se pomera na susedne prostore, Atlantik, Indijski okean, Iransku visoravan. Odvajanjem bloka španskih i bloka turskih snaga, Unutrašnje more se pomera iz fokusa međunarodne politike.  Sredozemlje ven velike istorije: sve do 1589. hronike Sredozemnog mora ne govore mnogo. Tek 1589. ponovo dolazi do kriza. Te godine počinju pobune protiv turske vlasti  po svim zemljama južnog Mediterana koje oni kontrolišu. Te krize nisu nove, javljaju se tokom 80ih, ali u vidu nemira; od 1589. dolazi do velikih pobuna u kojima Turci, kako vojnici, tako i sami namesnici, masovno stradaju od lokalnog stanovništva. Možda je smrt Uludž Alije 1587. doprinela popuštanju kontrole. Ali, radi se suštinski o krizi turske vlasti, koja se proteže sve do Carigrada. Pobuna besni od 1589. u Tripoliju, malo kasnije i u Tunisu, sa Alžirom Turci već neko vreme imaju probleme. Ono što upada u oči stranim  posmatračima u Carigradu je nemogućnost Turske da pošalje više od 50 – 60 galija ka ugroženim teritorijama u kojim njeni vojnici, zatvoreni u priobalne tvrđave, očajnički zahtevaju pomoć. Ploveći duž južnoitalijanske i sicilijske obale, ovim flotama ni na kraj  pameti nije da napadaju hrišćansku obalu, niti da izazivaju bilo kakav sukob. Prema  jednom pismu iz marta 1590. sultan je, da bi ograničio troškove, ponudio položaj  beglerbega Tripolija bilo kome ko se prijavi da o svom trošku opremi 5 (pet !!!) galija.  Nije bilo interesenata. Na jesen te godine opet, jeno obaveštenje izveštava o povratku 35 galija sa pohoda na Tripoli u tako jadnom stanju, i sa tako desetkovanom vojskom, da se izražava žaljenje što Hrišćani ne koriste tako povoljnu priliku. A pozivi hrišćanskim vladarima stižu i od samih pobunjenika. Oni raspolažu i brojem i odlučnošću, ali nemaju adekvatno naoružanje ni artiljeriju da zadaju konačni udarac majobrojnim turskim trupama. Ali, Španci se nisu mešali; 1589. primirje je ponovo produženo na tri godine. Oni nisu imali nameru da ponovo raspaljuju mediteranski rat. Tako su Turci uspeli da do

1593. obuzdaju pobune u Magrebu, mada će odmetništvo protiv njihove vlasti tinjati još dugo. I u samom Carigradu od 1589. janičari i spahije stalno prave nemire i izazivaju meteže. Anadolija je u stanju stalne pobune. I to upravo kada je mirom sa Abasom Turska dosegla najdalje granice svog širenja? Odgovor je u teškoj finansijskoj krizi koja od 80ih nagriza turske finansije, a zatim, tokom 90ih dostiže razmere katastrofe. 1584. Turska je sprovela svoju prvu devalvaciju i za 100 % oborila vrednost svog zlatnog novca, jedan cekin je sa 60 aspri spao na 120. A sama aspra, osnovni bakarni novac, toliko je stanjena i smanjen  joj je procenat metala, da je postala bezvredna. Pod vlašću Mehmeda III (1595 – 1603)  pad vrednosti novca je nastavljen, jedan cekin sada je vredeo 220 aspri. Tako se i Turska susrela sa onom teškom finansijskom krizom koju je zapad ranije iskusio. Ali, Turska nije imala američko srebro i pristup Okeanu da, koliko – toliko ublaži posledice monetarnog sloma. Prva vidljiva posledica bila je nedostatak novca da se isplati vojska; koja je reagovala onako kako većina vojski reaguje u tim situacijama. Dakle, niz nemira i  pobuna širom carstva, pratio je pre svega pad novca! Ono što je Turskoj nasušno bilo  potrebno bio je mir da bi se nekako povratila stabilnost. Ali, pobornici stalnog rata, koji se u finansije nisu mnogo razumevali, insistirali su na povratku turske na zapadnu scenu. I dok se jezičak vage lomio među pobornicima rata i mira, stigla je vest o pogibiji Hasan  – paše kod Siska. Iako je na granici sa austrijskom Ugarskom od 1568. zvanično trajao mir, široki pojasi teritorije sa obe strane granice nalazili su se u stalnom stanju nezvaničnog rata. Upadi,  pljačke, otmice i pustošenja na obe strane potpuno su iscrpli zemlju. Bosanski beglerbeg, Hasan – paša Predojević je tokom 1591. i 1592. opustošio kraj oko Križa i Sunje. 1593. krenuo je da ponovi isti poduhvat, ali je kod Siska doživeo težak poraz u kome je život izgubio i on i hiljade Turaka. Ali, da li je ovo (povređeni turski ponos) bio jedini razlog izbijanja velikog rata? Nakon završetka rata sa Persijom, postavilo se pitanje isplate na hiljade demobilisanih vojnika. Pobuna neplaćenih vojnika 1590. dobija obeležje revolucije. 1593. dolazi i do velike pobune spahija. Rat na austrijskoj granici se tada čak  i pobornicima reda učinio kao jedini način da se trenutno reši problem. Rat je traajao 14 godina, do 1606. Ovoga puta, Turci su se susreli sa mnogo jačim i spremnijim vojskama cara Rudolfa, pojačane trupama iz Italije i ugarskom konjicom. A  baš se ispostavilo da su Turci oskudevali u konjanicima, pa su brodovima transportovali tatarske konjanike. Kakva premena u odnosu na dane osvajanja Balkana, kada su se, gotovo samo na konjicu i oslanjali. Nije bilo nikakvih zanimljivijih događaja, ceo rat se sveo na upade i opsade, vođena je samo jedna velika bitka tokom čitavog trajanja rata. Bilo je odmah jasno da Turci imaju velikih problema, do 1595. carska vojska ja zauzela mnogo pograničnih mesta, uključujući i veliku pograničnu tvrđavu Gran. Iste godine, Sinan – paša je doživeo težak poraz u Vlaškoj od bojarske konjice kneza Mihaila Hrabrog a jedna vojska im je stradala i u Transilvaniji. Novi sultan je zato rešio da lično povede vojsku sledeće godine. U trodnevnoj bitci kod Mezekeresteša, septembra 1596. povratio  je moral vojsci i u državi, ali ta pobeda nije mnogo toga promenila u toku samog rata. Na obe strane zanos je bio sve manji, finansijsko iscrpljivanje sve veće, a snage nedovoljne za odlučni proboj. Najzad, Turci čine pobednički potez nudeći transilvanskom knezu Bočkaju ugarsku krunu. Siromašni vladar se prima, i spušta svoju vojsku u ravnicu. Uz nove, sveže tatarske snage, Turci najzad počinju da napreduju i, pod vođstvom Lala Mustafe septembra 1605, posle deset godina ponovo zauzimaju Gran. Mir je potpisan u

Žitva – Toroku, novembra 1606. Zadržan je teritorijalni  ststus quo , zarobljenici vraćeni, car je platio odštetu od 200 000 dukata, ali je oslobođen plaćanja danka za zapadnu Ugarsku. Bio je to prvi mir između dve zemlje na ravnoj nozi. Treba li istaći da Bočkaj nije dobio ugarsku krunu   Na zapadu, Španci su zauzeti građanskim ratom u Francuskoj, koji doživljava kulminaciju ubistvom kralja Anrija III, avgusta 1589, i njegovim ostavljanjem krune zetu, hugenotu i vođi protestantske strane, Anriju Burbonskom od Navare. Katolička liga, od 31. decembra 1584. u savezu sa Filipom, naravno odbija da prizna hugenota za kralja i  počinje (u stvari doživljava kulminaciju) poslednji verski rat u Francuskoj. Brodela zanima samo tok rata u mediteranskom delu zemlje, u Bearnu, Langdoku, Provansi i Savoji. Taktički potez Katarine Burbonske, sestre Anrija (sada već IV), koja je iz Navare organizovala upade razbojničkih odreda koji su po Aragonu vodili partizanski rat, vezao  je španske trupe na zapadu Pirineja, prema Bearnu, i time omogućio veću slobodu rojalistima u Langdoku. Rezultat je bio težak poraz katolika kod Vilmira, novembra 1592. Time je u Langdoku rat završen već početkom 1593. Opirala se samo okolina Tuluza do 1596. U Provansi je zato situacija bila mnogo komplikovanija; rat je tu započeo još pre smrti Anrija III i trajao sve do 1596. Provansa je bila relativno skoro  pripojena kraljevini i separatistička osećanja bila su jaka, aprila 1589. ona je proglasila otcepljenje. Ovde je tokom deset godina besneo pravi građanski rat u malom; gradova (Eks, Arl, Marselj) naklonjenih Ligi i oslonjenih na svoje vekovne privilegije, i rojalista, oslonjenih na monarhistička osećanja seljaka. Gradovi su ovde imali direktniju pomoć iz inostranstva, od savojskog vojvode Karla Emanuela, ali su rojalisti 1590. uspeli da zauzmu Tulon. Ali, te iste godine Karlo Emanuel je prodro sve do Eksa, čime je kontrolisao skoro celu Provansu, a 1592. osvojio je Kan i Antib. Rojalističku stranku u Provansi predvodi vojvoda Epernon, čija je uloga prilično diskutabilna. Predvodeći rojaliste, više ratuje za svoj račun i verovatno sanja nezavisnu Provansu pod svojom vlašću – poznato je da ga ni Anri IV nije previše voleo. Početkom 1593. povratio je Kan i Antib, ali je poražen kod Eksa. Jula 1593. usledio je preokret u celoj Francuskoj, kada se Anri IV odrekao protestantske i prihvatio katoličku veru. Rezultat je bilo masovno  pristajanje uz njega, jer je Ligi oduzeo glavni argument. U Provansi, Epernon se odmeće od kralja i okreće se Savoji i Filipu; od 1594. ratuje za njihov račun – tada kontroliše većinu gradova, neke čak i van Provanse. Pripadnost Ligi gradova na jugu, ne može samo da se objasni odanošću katoličkoj stvari. Pre svega, to je pokušaj povratka tradiciji grada  – države, nezavisnom gradskom životu, tradiciji jako ukorenjenoj u mediteranskoj Francuskoj. Ovi gradovi, iako katolički, sanjaju o državi kao savezu malih katoličkih republika. A ponovno pristajanje uz Anrija, nakon 1593, nije objašnjeno samo njegovim  prihvatanjem katoličanstva, već i shvatanjem da im je pored mora, ipak potreban i francuski kopneni prostor i njeni drumovi, da bi preživeli. 17. januara 1595. Anri IV je objavio rat Španiji, pravdajući ga njenom podrškom snagama koje su se drznule da se, pod izgovorom pobožnosti, pobune protiv svog zakonitog vladara. Ovaj potez je stavio do znanja svima u Francuskoj da su opštedržavni interesi postali preči od pitanja vere. Rat je obuhvatio samo rubne krajeve države a Španija nije uspela nigde da se održi. Zanimljivo, najpre su izgubljeni saveznički položaji najbliži samoj Španiji. Pokušan je odmah proboj u samo središte Francuske, ali je poraz namesnika Milana, koji se preko Savoje uputio prema Dižonu, kod Fonten – Franseza,  juna 1595, zapečatio sukob na jugu. Početkom 1596. Epernon se predao vojvodi od Giza,

a malo kasnije, ovaj je uz pomoć izdaje zauzeo Marselj. Te iste godine zauzet je i Tuluz. Time je čitav jug Francuske bio pod kontrolom Anrija IV. Na severu su španske trupe 1595. zauzele veći broj gradova uz nizozemsku granicu, a januara 1597. pao je i Amijen, koji je otvorio put direktno ka Parizu. Ova opasnost je međutim izazvala grupisanje čitave Francuske oko kralja i stupanje u savez sa Engleskom i Ujedinjenim Provincijama. U protivudaru, septembra iste godine, Amijen je povraćen, a u vojsci Anrija IV koja je  povratila grad, borilo se po 2000 enleskih i holandskih vojnika. Španci su se još samo držali u Bretanji. Nakon zauzimanja Amijena iskrsavaju nove nevolje Španije: drum ka Flandriji nije više bezbedan, blagajnu je ovaj rat potpuno ispraznio (1596. objavljen je treći bankrot španske krune), trgovina južne Nizozemske je zamrla a Antverpen uništen, najzad, italijanska stranka u Italiji nakon Amijena, posle više od 35 godina, ponovo diže glavu. Da li je nakon Amijena Anri ozbiljno ugrožavao Nizozemsku? Moguće je da je imao takve ideje, ali mu tako nešto najpre nisu dozvolili saveznici. Njima je trebao rat koji blokira Španiju u velikim kontinentalnim operacijama, ali im ne treba ni potpuna  pobeda Francuske i ekspanzija ka Nizozemskoj i Rajni. Rat je, pre svega, koristio Engleskoj i Holandiji, njihovim mornaricama koje su se razletele po Mediteranu, Atlantiku, Indijskom okeanu ... Dok su se Španija i Francuska sporile oko nekih komadića teritorije, par gradova i utvrđenja, dve vodeće protestantske države kreću u osvajanje sveta! To je najpre shvatila papska diplomatija koju je brinuo rat Hrišćana odanih Rimu. Od Siksta V, pape rade na završetku neprijateljstava dve države – ipak, malo više naklonjene Francuskoj od kada se Anri odrekao svoje vere. Jedan od razloga je što žele da obe države pomognu pobunu Iraca protiv jeretičke Engleske, koja je izbila 1592. Sličnog stava je i ostatak Italije, sa izuzetkom Savoje. Venecija je još 1590. zatražila od Anrija da joj pošalje ambasadora, a njegov glavni finansijer je veliki vojvoda Toskane. Anrijevi dugovi prema njemu uskoro su dostigli astronomski iznos, čija je ½ otpisana 1600. kada je prodat glavni državni položaj u Francuskoj – kralj je oženio Mariju Mediči (prethodne godine je dobio od pape razvod od Margarite Valoa). Dokaz zamora Španije u Italiji (koja krajem XVI veka doživljava poslednje veliko finansijsko  blagostanje) je brzina i odlučnost kojom je Klement VIII (postao papa 1592) rešio u korist Papske države pitanje važnog grada Ferare, poslavši svoje trupe da je zauzmu, a da ni Venecija, ni Španija nisu reagovale! Mir je najzad potpisan u Vervenu 2. maja 1598. Vratio je Anriju kraljevinu u granicama predviđenim mirom u Kato – Kambreziju 1559. Španci su se povukli iz Bretanje i vratili preostale gradove na severu. Ovaj mir je očuvao Francusku u granicama pre izbijanja rata i doneo joj preko potreban mir, nakon skoro 40 nemirnih godina.  Najzad, o dešavanjima na Mediteranu tokom 90ih godina XVI veka. Nakon zaključenja mira sa Persijom 1590, rečeno je da u Turskoj postoje snažna strujanja koja je okreću zapadu. Ipak, dugogodišnja neaktivnost njene flote, poremetila je osnovu strukture njene mornarice. Nedostajalo je veštih pomoraca, u arsenalu stručnih radnika, a nije bilo dovoljno ni neophodnih odreda pomorske pešadije. Iako je antišpanska Evropa, pre svega francuski i engleski poslanici u Carigradu, pokušavala da navede Tursku na novi rat  protiv Španije na Mediteranu, sve je bilo uzalud; primirja su redovno produžavana, a sve manje flote usmerene ka severnoafričkim obalama, strogo su se čuvale incidenata na hrišćanskim obalama. Povremeno Turci blefiraju, puštaju glasine o velikim flotama koje opremaju, naručuju velike količine lana i konoplje za opremanje brodova ... Cilj ove galame je verovatno da se zapadni svet drži u neizvesnosti, možda da se održi iluzija

sopstvene moći. 1593. jedna mala turska flota ipak je doplovila do obala Kalabrije i opustošila okolinu Ređa, ali se povukla čim su naišle flote Napulja i Sicilije. 1593. ove dve flote su uzvratile i žestoko opljačkale Patras. Tako se veliki rat na moru degenerisao na nivo državnog gusarenja. 1596. je godina velikih problema Turske u ratu u Ugarskoj. Klement VIII je pokušao da ih iskoristi i navede Filipa na veliku pomorsku akciju, tim  pre što je, navodno, i Albanija bila na ivici pobune i samo čekala dolazak flote iz Italije. Ali, ako je 1572. papa imao problema da velikom pomorskom ratu pridruži kopneni, sada  je imao još većih problema da kopnenom ratu pridruži pomorski. Tek 1601, verovatno oslobođena francuskog rata, Španija se naizgled ponovo okreće Mediteranu. Čitava Italija se, po naređenju iz Madrida, sprema za rat. Nemački vojnici sa svih strana silaze u Milano, koji je krcat vojskom. U Carigradu vlada panika zbog obaveštenja sa zapada,  praćena potpunim metežom u arsenalu, koji očigledno neće moći da opremi jaču flotu. Uspeli su da opreme samo 40 galija koje su doplovile do Navarina, i tu se zatvorile u luci. Španci su međutim opremili 90 galija i 40 velikih galeona. Mlečani su bili ubeđeni da će se zaputiti ka Albaniji. Kada je najzad isplovila, na opšte razočarenje, flota je zaplovila ka Alžiru, gde opet, ništa nije uradila zbog neodlučnosti admirala i lošeg vremena. Ali, čak i da je isplovila ka balkanskoj obali, ničeg od velikih nadanja Hrišćana verovatno ne  bi bilo. Veliki rat eskadri galija i galeona već je bio stvar prošlosti. Nesposobnost i Turske i Španije da zametnu veliki rat krajem XVI veka, predznak je samog propadanja Sredozemlja. Tokom ovih nadmudrivanja: hoće – neće biti rata, 13. septembra 1598. umro je čovek  koji je obeležio drugu polovinu veka. Završena je vladavina koja se njegovim  protivnicima činila beskrajnom. Nakon prvih znaka bolesti u junu, i protiv saveta lekara, naredio je da ga prevezu u Eskorijal, da tamo umre, nakon 53 dana borbe sa sepsom. Praćen je sinom, uskoro Filipom III, ćerkom Izabelom Klarom Eugenijom, koja će uskoro otputovati u Flandriju da se tamo uda za nadvojvodu Albrehta i mudro upravlja španskom Nizozemskom, celom svitom velikaša i crkvenih velikodostojnika. Dakle,  javna, ceremonijalna smrt. Za istoričare on je ostao zagnetna osoba, kakav je bio i za svoje saradnike i strane poslanike. Vredan, radan, održava stalnu prepisku sa činovnicima i namesnicima širom imperije, želi da bude o svemu obavešten, ali u pismima ne o govori nikada o sebi. Udaljen je od većine ljudi koji ga okružuju, ali je središte carstva koje sublimira u sebi. Alba i Parma (Aleksandar Farneze) u Flandriji, don Huan na Mediteranu, ma kako važne ličnosti za jednu istoriju bili, bili su samo deo te istorije, Filip  je činio tu istoriju, bio je dirigent. Reč ’Mediteran’ nikada nije imala kod njega onaj sadržaj koji joj mi danas dajemo, niti ju je on sagledavao u okviru neke jasno zamišljene  politike; jer, na žalost, on nije bio čovek velikih ideja. Zato njegova smrt, ma kako odjeknula širom Evrope, nije bila veliki događaj za samu istoriju Mediterana, koji je, kao i španska politika, nastavio da živi uobičajenim tempom. I nakon njegove smrti, sve je ostalo kontinuitet ...