Карло први Анжујски (1266-1285) Године 1250. умро је цар Фридрих други Хоенштауфен, а папа Иноћентије 4. (1243-1254) понудио је сицилијанску круну Ричарду Корнволшком, сину Јована без земље. Ричард је одбио понуду, те се папа обратио грофу Анжуа, Мена, Поатуа и Провансе, Карлу Анжујском, брату Луја деветог Светог. Карло је тада био заузет борбама у Фландрији, те су преговори пропали. Потом је папа право на сицилјанску круну 1254. пренео на принца Едмунда, братића Ричарда Корнволшког, а ту одлуку је 1255. потврдио и следећи папа Александар четврти (1254-1261), чему су се успротивили енглески барони, па је нови папа Урбан четврти (1261-1264) раскинуо уговор са Едмундом и обновио преговоре са Карлом. Карло је 1259. продро у северну Италију, а исте године је изабран за сенатора у Риму. Коначно, папа Климент четврти (1264-1268) склопио је споразум са Карлом 30.4.1265., и тим споразумом је Карло постао сицилјански краљ. Карло је требало да прихвати вазалну обавезу и да обећа да неће покушавати да успоставља власт у средњој и северној Италији, а да на Сицилији успостави стање пре Фридриха другог. 6.1.1266. папа је крунисао Карла. Карло је потом на пољу Грандела поразио Манфреда, последњег краља Сицилије, ванбрачног сина Фридриха, и заузео Напуљ који постаје престоница краљевине. Карло је потом пружио помоћ Гвелфима у Фиренци, а у међувремену су Гибелини сковали заверу на Сицилији и предали власт Конрадину, унуку Фридриха, последњем представнику династије Хоенштауфен. Међутим, Карло га је поразио у бици код Таљакоце, Конрадин је доведен у Напуљ и погубљен на гиљотини са 12 другова. Карло је 1270. учествовао у крсташком походу на Тунис који је предводио његов брат и краљ Луј. Луј је умро од куге, а сам Карло је допао заробљеништва. По повратку, Карло се прогласио за краља Албаније (1272), а Карлов далекосежни план био је да обнови Латинско царство. То су спречиле папе Гргур десети (1271-1276) и Никола трећи (1277-1280), којима није одговарало Карлово јачање. Карла је почео да потискује Михајло осми Палеолог (1261-1282) склапањем споразума о унијаћењу у Лиону (1274). Међутим, 1277. ратна срећа се окренула и Карло је освојио Кроју, а касније је Карло узео и титулу краља Јерусалима (1277). Године 1281. папа постаје Мартин четврти (1281-1285). Уз његов благослов Карло је склопио савез са Венецијом против Михајла, а том савезу се прикључују и српски краљ Милутин и бугарски цар Тертер. Међутим, у Палерму избија устанак подржан од византијских агената 31.3.1282. познат као сицилијанско вечерње, у манастиру Санто Спирито. Устанак је до јуна захватио цело острво. Власт је преузео Педро трећи, арагонски краљ. Крајем августа 1282. Педро се искрцао на Сицилији и овладао целим острвом. У међувремену, Педров адмирал, Рожер Љурија, потукао је анжујску флоту код Малте, код Никотере. Потом, у поморској бици код Напуља 1284. Рожер је ухапсио Карла Анжујског и његовог сина Карла другог. Карло се касније ослободио и узалуд покушавао поново да овлада Сицилијом. Умро је 7.1.1285. у Фођи, јужна Италија. Карло други Хроми (1285-1309) и његови наследници – Роберт први (1309-1342) Карла Анжујског наследио је његов син Карло Хроми. Када му је отац умро, Карло Хроми се налазио у арагонском заробљеништву у Цефали на Сицилији. Био је принуђен да се одрекне права на Сицилију да би био ослобођен. Пребачен је у Арагон и ослобођен тек 1288, али је морао да остави синове (Луја, Роберта, Рајмунда Беранжеа) као таоце. Папа Никола четврти (1282-1292) крунисао га је у Риетију 29.5.1289. за краља Сицилије. Карло други је 1294. дао своје право над Албанијом као феуд свом четвртом сину Филипу Тарентском, који се тек 1304. јавио у Драчу. Филип је ратовао са Милутином, али је 1306. склопио мир са српским краљем. После женидбе са латинском царицом Катарином Валоа, Филип је истакао своје право на титулу латинског цара. Спремао се да освоји Епир (1327) али је умро 24.12.1331. Филипов млађи брат, Јован, наследио је његова права, али их је заменио за 5000 унци злата 1332. године. После његове смрти 1349. његови синови Лудовик и Карло су носили назив
драчких војвода, али они су тамо владали преко најамничке восјке и својих великаша. Заправо, анжујску власт над Албанијом је заменила српска од 1346. и похода цара Душана. Сам Карло други Хроми Анжујски је са својом женом Маријом, ћерком угарског краља Иштвана петог имао седам синова: Карла Мартела, Луја, Роберта, Рајмонда Беранжеа, Филипа Тарентског, Јована Тарентског и Петра. Карла је требало да наследи Карло Мартел, али је он умро 1296. Престо је требало да заузе Луј, који је то одбио јер је хтео да буде фрањевац. Сицилија и Напуљ су на крају припали трећем Карловом сину, Роберту. После очеве смрти, 5. маја 1309. Роберт је крунисан за краља Напуља.Филип и Јован су остали тарентски односно драчки војвода. Угарска круна је припала Карлу Роберту (сину Карла Мартела) и његовом сину Лајошу. Роберт је владао Напуљем 1309-1342. Ратовао је против Сицилије, а такође је подржавао Гвелфе у Фиренци. За наследника је прогласио ћерку Јовану, али није нагласио да ли она да влада сама или са супругом Андријом, сином угарског краља Карла Роберта, за ког се удала 1342. Владала је под заштитом регенства. Раније, јуна 1295., Карло је склопио примирје са сином Педра трећег, Јаковом другим Арагонским, пошто је био подржан од папе Селестина петог (1294) и Бонифација осмог (12941303) – споразум у Ањањију. Овим примирјем предвиђено је враћање сицилјанске цркве у оквире католичке цркве, као и удаја Карлове ћерке Бјанке за Јакова другог, а он би тиме добио Сицилију као мираз и сви таоци би били пуштени на слободу. Карло се тиме и званично одрекао Сицилије, коју је Јаков уступио млађем брату Фридриху трећем, а заузврат узео Корзику и Сардинију. Фридрих трећи није признао уговор у Ањањију и 1296. се прогласио за краља у Катанији, а крунисан је у Палерму исте године. Сада су избиле борбе између Карла другог и Јакова са једне, и Фридриха трећег са друге стране. Рожер Љурија победио је трупе Фридриха трећег код Капо д Орланда 4. јула 1299., а 1301. односи још једну победу код Понце. Потом је склопљен компромисни мир у Калтабелоти 31. августа 1302. Овим миром је призната независност Сицилије која се од тада назива краљевина Тринакрија, под влашћу арагонског краља. Копнени део краљевине је остао под влашћу Анжујаца. Бонифације осми је признао независност Тринакрије, али је покушавао да наметне вазалну обавезу према папи плаћање десетка. Након смрти Бонифација осмог 1303. Тринакрија се ослободила притиска свете столице. Јована (1343-1382) и њени ратови са Лајошем Јована се удала за Андрију, млашег сина угарског краља Карла Роберта. Папа Климент шести је Андрију именовао за краља, на чему су упорно инсистирали Андријини мајка и брат (Јелисавета и Лајош). Међутим, долази до дворске завере Катарине Валоа у септембру 1345. када је у Аверси убијен Андрија. Лајош је оптужио снају да она стоји иза злочина, и од папе је тражио да Јовану лиши круне и да пренесе права на њега. Јована се у међувремену породила, и добила је сина Карла Мартела. Лајош је тражио од папе да он буде старатељ тог детета, међутим папа је одбио све ове његове захтеве, те је Лајош склопио примирје са Млечанима и почео да планира поход против Јоване. Лајош је прогласио Јовану за свргнуту, а себе за регента Напуљске краљевине. Јована се 1347. удала за свог рођака Лудовика Тарентског, оставила сина у Напуљу, именовала рођака Карла Драчког за регента и 1348. отпутовала у Провансу. Јуна исте године, папи је продала права на Авињон. Лајош 1347. продире на територију Напуљске краљевине, а 24. децембра исте године улази у Аквилу. 17. јануара 1348. улази у Аверсу где су му пришли рођаци Тарентски и Драчки. Карла Драчког је убио одсецањем главе. У јануару 1349. улази у Напуљ, освојио је Салерно, војводство Апулију, а узео је и наслов краља Сицилије. Пред велику епидемију куге априла 1349., оставио је Напуљ на управу капетану немачке војске Улриху Волфхарту, а угарске трупе Иштвану Лацковићу. Био је нерасположен што је папа прихватио Јовану и вратио се у Угарску поморским путем. Јована и Лудовик се септембра 1349. враћају у Напуљ. Лацковић је код Троје 1350. победио Јованине трупе и кренуо на Напуљ, успут заузевши Капуу, а Лајош је стигао до Барија,
заузимајући скоро сва места без отпора, осим Аверсе. Јована и Лудовик су отишли за Гаету, али се и Лајош вратио у Мађарску преко Рима. Ту је требало да дође до преговора али се Јована није појавила. Приморана је да плати ратну одштету што такође није учинила. По договору, повучене су све трупе из Италије, дата је општа амнестија, а ратна одштета је замењена четворогодишњим ослобађањем Угарске од десетине. Потом су Јована и Лудвиг покушали силом да врате Сицилију, али безуспешно. Ипак, Јована је истерала Мађаре и Немце из Напуља. Лајош је узео Карла Драчког за наследника, а 1362. умире Лудовик Тарентски. Јована 1364. заузима Месину, те се удала за краља Мајорке, Јакова четвртог, који је убрзо умро, те се 1375. Јована поново удаје, сада за Отона од Брауншвајга, заповедника немачких трупа. Након раскола 1378. Јована је за папу признала авињонског Климента седмог, те је римски папа Урбан шести екскомуницирао Јовану и позвао Лајоша да је свргне. Лајош, будући стар, послао је Карла Драчког, којег је папа Урбан крунисао 1.7. Карло је потом заузео Напуљ, заробио Јовану која је погубљена 1382. у Кастелнуову. Посредовањем папе Гргура једанаестог, Сицилија је изгубљена за Анжујце. Претенденти на Напуљску краљевину – Луј Анжујски, Карло трећи Драчки; последњи Анжујци, Ладислав Напуљски, Јована друга Јована Анжујска је 19. јуна 1380. за наследника прогласила Луја Анжујског, малађег брата франсуцког краља Шарла петог. Он се појавио са војском против Карла трећег Драчког, те је дошло до борби. Међутим, Луј Анжујски је умро 1383. Папа је захтевао да Карло да Драчко војводство својој синовици, због чега је овај желео да је свргне, али је папа искористио борбу између Луја и Карла, побегао из заробљеништва у Ђенову, и екскомуницирао Карла 1385. Карло је пао као жртва атентата 7.2.1386. Млечани су то искористили и 1386. заузели Крф. Карла је на престолу наследио син Ладислав Напуљски, и владао је до 1414. На вест о смрти Карла, син Луја, Луј други Анжујски је изнео своје претензије. Пошто папа Урбан шести није признао власт Ладислава Напуљског, његова мајка Маргарита је прогласила владу осам великаша, која је ограничила краљевску власт. Ладислав је 1387. морао побећи од Луја другог који је са војском дошао у Гаету. Истовремено, Прованса се покорила Лују другом. Положај се побољшао у корист Ладислава када је папа постао Бонифације девети, Напуљац. Он је Ладислава признао за краља 1389, а крунисан је годину после. Ладислав је опет истеран из Напуља и побегао је у Гаету. Од 1393. Ладислав је полако почео да враћа власт у своје руке, а то је коначно успео тек 1399. када је коначно ушао у Напуљ. 5. августа 1403. у Задру је крунисан за краља Угарске. Док је боравио у Угарским земљама, присталице Луја другог су се поново дигле, а Ладислав се вратио у Напуљ, те је уз папину помоћ савладао устанак 1404. Бонифације је потом именовао Ладислава за Кампања Маритима, односно ректора папских поседа. Ладислав је одржавао добре везе и са Гргуром седмим. Као његов присталица, окупирао је Рим 1408. У јулу исте године постао је господар Перуђе. Године 1409. Луј је стао на страну новог папе Александра петог и крајем исте године поново заузео Рим. Ладислав је 17.5.1410. уз помоћ ђеновљанске флоте поразио Луја код Мелорије, а након тога Луј је однео победу 19.5.1411. код Рокасека (Сува стена). Луј други је због прилика у Прованси морао да напусти Напуљ. Ладислав је склопио савез са наследником Александра петог – Јованом дваестрећим. Међутим након годину дана, Ладислав се разишао са Јованом, и тако је опет заузео Рим – опљачкао, спалио град и узео титулу цезара. Хтео је да уједини целу Италију, али га је спречила изненадна смрт 1414. Пошто Ладислав није имао деце нити браће, престо је припао старијој сестри Јовани другој (1414-1435). Она се 1415. удала за Јакова Бурбонског. Убрзо, Јаков и његови великаши су се побунили против Јоване, а њене присталице су успеле да је ослободе 1416. Сада је она затворила мужа. У међувремену је избио устанак против Јованиног љубавника Ђанија Караћола и на страну Јоване је стао папа Мартин пети, који ју је крунисао за краљицу Сицилије и Напуља. За свог наследника је именовала Луја трећег, сина Луја другог Анжујског. За наследника арагонског
краља именовала је Алфонса петог Мањанима (Великодушни), који је на Сицилији и у Напуљу био Алфонс први, јер је Јована 5.7.1421. власт над Сицилијом и Напуљем пренела на Алфонса. Док су се Луј трећи и Алфонс први борили за власт, Јована је 1423. лишила Алфонса власти, а у септембру 1423. усвојила је ЛУја трећег. Учествовала је у завери против Караћола који је убијен 1431. Јула 1433. поново је усвојила Алфонса под условом да овај ништа не предузима у Напуљској краљевини док је она жива. Пред смрт, 2.2.1435. за наследника је одредила лотариншког војводу, брата умрлог ЛУја трећег – Ренеа. Са Јованом другом, по мушкој лози, изумрла је анжујска династија која је владала у јужној Италији од 1266. Арагонци на Сицилији: Педрови наследници на Сицилији – Јаков други (1285-1296), Фридрих трећи (12961337) Фридрих трећи се оженио Елеонором 1303., ћерком Карла Хромог, а 1312. године је довео за војводу Атине и Неопатре свог другог сина Манфреда. Онје склопио савез са немачким царем Хенрихом седмим Луксенбуршким, а овај га је именовао за свог адмирала. Упао је у Калабрију и опсео Ређо и поново је узео наслов краља Сицилије. Фридрих трећи је за савладара 1321. узео Педра другог, а 1328. под његовим заповедништвом послао је помоћ за свог савезника Лудвига Баварског. Фридриха трећег, као владара Сицилије, наследио је Педро други (13371342). Педро се суочио са обновљеним претензијама папства и Арагона под вођством Педра четвртог Арагонског. Године 1338. Анжујци су се искрцали код Бруката на Сицилији, а следеће године су заузели Липарска острва. Године 1342. Педра другог је наследио малолетни син Лудовико (1342-1355). Као старатељ је владао Јован Инфант, војвода Атине и Неопатре. У међувремену, Фридрих четврти (1355-1377) је преузео власт али је владала на почетку његова сестра Констанца. За време своје самосталне владавине, код Ација је одбио напад Анжујаца 1357., који су раније заузели Палермо и Месину, и истерао их је са Сицилије. Године 1364. Јована Анжујска је поново заузела Месину, а Фридрих четврти је 1372. склопио мир са Напуљем. Овај мир је склопљен након 90 година ратовања. Признато је право Фридрихове ћерке Марије на сицилијански престо. Она је владала 1377-1402., и требало је да буде удата за господара Милана – Ђангалеаца Висконтија, а савез Сицилије и Милана требало је да буде противтежа Педру четвртом. Педро је киднаповао Марију и дао ју је удати за синовца Мартина ел Хумана 1390. Тада Сициликомвладају 4 великаша – Артале Алагона, Манфред Кјарамонте, Гиљермо Пералта и Франческо Вентимиља. Мартин Монблан је сломио њихов отпор и обезбедио је престо Мартину првом Млађем (1392-1409). После на власт долази Мартин други (1409-1410), који је Сицилију препустио другој снаји, жени Мартина првог, Бјанки од Наваре. После смрти Мартина другог, склопљен је споразум у Каспеју 28.6.1410. којим је Сицилија присаједињена арагонској круни и ове земље је добио принц Фердинанд први Антеквара, из породице Трастамара. Сицилија је до 1458. остала уједињена са Арагоном, а њом су као вицекраљеви управљали наследници арагонске круне. После династије Анжујаца – Рене и Изабела, Алфонс (први) пети Великодушни (1442-1458), Фердинанд први (1458-1494) Алфонс пети је ујединио Сицилију са Напуљем, само сада не под Анжујском већ под Арагонском династијом. Рене, Изабелин муж, није се мирио са овим губитком. На његовом двору су били познати хуманисти – Лоренцо Вала, Декатели, Франческо Филелфо и други. Основао је напуљску краљевску библиотеку. После Алфонсове смрти 1458., у Арагонији га је наследио Хуан, а у Напуљу ванбрачни син Феранте (Фердинанд). Тако су Сицилија и Напуљ одвојени од Арагоније. Алфонс први је водио активну источну политику. Хтео је да прошири своју власт на Балкану и у Угарској и да обнови Латинско царство. Планирао је и крсташке ратове против Турака. Склопио је и уговор са
албанским великашем Ђорђем Кастриотом – Скендербегом, међутим до крсташког похода није дошло. Сина Фердинанда је именовао за наследника 1440. Папа Каликст трећи именовао је Фердинанда и за краља Јерусалима, Сицилије и Угарске у Барлети, а ове титуле је потврдио и Пије други. Од 1459. до 1464. Фердинанд се борио против Ренеовог сина Јована Лотариншког од којег је прво изгубио код Сармоа, али је касније победио код Троје. Фердинанд је подржавао Фиренцу и Милано против Венеције. Заступао је политику италијанског мира, која се заснивала на равнотежи снага. Хтео је да за краља Кипра постави свог незаконитог сина, те је дошао у сукоб са Венецијом. Између 1468. и 1472. борио се са флотом против Турака. Године 1475. склопио је уговор са папом Сикстом четвртим против Лоренца и Јулијана Медичија и од 1478. пустошио је обале реке Елзе. Међутим, Лоренцо је дошао на његов двор и измирили су се. Турски султан Мехмед други пренео је рат на италијанске воде и заузео Отранто 1480. Уз помоћ осталих италијанских владара и зета Матије Корвина (ожењен Фердинандовом ћерком Беатриче) истерао је Турке из Отранта. Потом се сукобио са Венецијом јер је помагао господара Фераре против Млетачке републике. Рат је трајао 1482-1484. После тога, Фердинандови великаши су сковали заверу против њега 1485/6 заједно са папом Иноћентијем седмим који га је екскомуницирао, а ослободио екскомуникације тек 1492. Следеће године дошло је до нове завере, тзв. „Профранцуске лиге св. Марка“, која ће после смрти Фердинанда олакшати продор француског краља Шарла осмог у Италију. Спровео је значајне привредне реформе. Вођа финансија је постала банкарска кућа Строци. Олакшао је трговину и царине, уједначио је мере и подржавао је производњу свиле и брокате. Град Напуљ је ослободио плаћања пореза и реформисао је судство. Напрасно је умро 1494. После његове смрти почело је надметање Француске и Шпаније у Италији.
Амалфи У 9. веку овај град доживљава трговачки процват. Налази се на обали Тиренског мора и заједно са градовима Наполи, Капуа и Салерно потпао је под врховну власт Византије. Пошто се налази у Напуљском заливу, имао је добар географски положај. Нису га мучиле велике суше, врло рано су се окренули мору. Амалфитанци су се бавили риболовом, поморством, бродоградњом и опловили су читав Медитеран. Град се први пут помиње 596. када после рата са Остроготима долази под власт Византије. Године 838/9 Амалфи је потпао под власт Беневента. После смрти Зигхарда, град се ослободио устанком. Остао је независан од Напуљског дуката и тада бира своје прве конзуле. Од 846. до 849. подржавају напуљског дуката Сергија првог да се одбрани од Сарацена. Између 859. и 870. грађани у савезу са Лудвигом другим, два пута учествују у борбама против Напуља. Пошто није склопљен споразум са Амалфитанцима да дају флоту против Сарацена, папа Јован осми је претио екскомуникацијом, али то није омело град у свом развоју. У 9. веку је био велики трговачки центар за целу Италију. Од средине 10. века конзули узимају титуле дукса и префекта, те су касније ове службенике бирали доживотно, а носили су и византијске ниске дворске титуле. Флота је 968. учествовала у рату Нићифора Фоке против Арапа, а средином 10. века град је признао византијску управу. Јован петнаести је око 987. амалфитанску бискупију подигао на ранг надбискупије која је имала 4 суфрагана (подређена бискупа). Најпознатији њихов надбискуп био је Петар који је 1054. учествовао у делегацији чији је вођа бацио анатему на византијског патријарха. Петров наследник је 1089. учествовао у преговорима Урбана другог и Алексија првог Комнина око измирења две цркве. Од тих времена амалфитанци су у географском смислу под влашћу папе, а у административном под влашћу Византије. У 10. и 11. веку трговали су са Тунисом, Египтом, земљама Леванта и Балканским полуострвом. Имали су и цркву на Светој Гори. Доспели су и на повољне положаје у Цариграду
где су основали колонију РУГА МАЛФИТАНОРУМ („Улица Амалфитанаца). Такве колоније су имали још у Драчу, Александрији, Каиру и Антиохији. Од јерусалимског насеља амалфитанаца настао је монашки ред св. Јована. Из арапских и византијских земаља извоѕили су свилу, а из Цариграда восак. Ове робе су препродавали у јужној Италији, односно ишли су и до Павије и Ђенове. Били су тесно везани са Гаетом. Од тридесетих година 11. века град почиње да опада. 1039. се потчинио војводи Вајмару од Салерна, да би после његове смрти вратили независност. Међутим, од 1071. град почињу да угрожавају Нормани. Тако је Амалфи 1073. потчинио Роберт Гвискард. Додуше, папа Гргур седми то није признао, али је Гвискард остао на власти у Амалфију још 15 година. Привремено је градом 1088. овладао Гисулф од Салерна. Године 1096. град се побунио против Нормана, али га је Рожер први поново потчинио 1100. године. Године 1127. град је покушао да се побуни против апулијског Виљема гвоздене руке, али је 1131. Рожер други освојио не само град, већ и тврђаву, и тако је Амалфи потпуно пао под норманску власт. Последице су биле тешке зато што је град изгубио повластице које је уживао у Византији и арапским државама. Највећи трговачки пораз доживео је 1135/7 када су бродови супарника Пизе, уз помоћ Ђенове, нанели пораз цару Лотару трећем, односно заузели и опљачкали град. Место Амалфија у средњевековној трговини заузела је Венеција. Салерно Град на обалама Тиренског мора који је између 9. и 12. века имао јаку трговачку мрежу. Издвојио се од Беневентанског војводства и дошао под управу Лангобардског војводства. У 11. веку склопио је два трговачка уговора са Арапима. Град је имао и сопствену флоту. Био је најближи Византији. Кад се ослободио Сарацена, највише се борио за извоз робе из Напуља у западне делове јужне Италије, где су рађене ланене тканине. Трговину ланеним тканинама Напуљ је делимично уступио Салерну и Гаети. Пиза На месту града Пизе постојало је насеље још у старом веку. После пропасти западног римског царства 476. овај град је прво пао под власт Одоакра, а после под власт Теодорихових Острогота и Византије. Касније је град потпао под Лангобарде, Каролинге, тосканску маркгрофовију. Није на мору, али је имао луку – Арно Порто Пискано. Град је водио борбе са арапским гусарима штитећи хришћане. Године 970. Пизанци су пљачкали обале Калабрије, а 1005. победили су Сарацене на Сицилији код Ређа., на дан св. Сикста 6. августа. Пиза је 1015-1016 са Ђеновом напала и победила арапског господара Сардиније и Корзике, Мухаџида, и тако су подвргли Тиренско море својој контроли. 1034. су напали на обале Африке. После Арапа запретила је опасност од Нормана. Пизанци су 1063. напали и Палермо. Папа Гргур седми је 1078. подигао пизанску бискупију на ранг надбискупије. Пиза је одржавала добре везе са немачким царевима, те је године 1081. Хенрих четврти потврдио поморске статуте града. Флота Пизе је помагала и крсташе. Године 1133-4 учествовали су заједно са Рајмондом од Барселоне у неуспешном походу против Балеарских острва. Од 1135. папа признаје власт Пизе и Ђенове над Корзиком јер су му помогли против противпапе Анаклета. Пиза се борила да обезбеди заливски и копнени саобраћај, односно да приступи Виа Франћигерији, који је ишао долином реке Арно. То ју је довело у сукоб са Луком, који склапа савез са Ђеновом. Пиза је победила у рату 1143-1155, али су Ђеновљани касније истиснули Пизу са Корзике 1165. Трговачки односи са Тунисом су се погоршали, али су односи са Египтом и даље били пријатељски. Пизанска колонија је цветала у Александрији. У Цариграду су још од 1111. имали повластице које су добили од Алексија првог Комнина. Од 1187. Пизанци су бранили преостале поседе хришћана у Светој Земљи.
Током 12. века Пиза и Ђенова су покушале да подвргну јужне обале Француске, што је касније довело до рата са градовима и господарима тих области. Рат је трајао без већих успеха 1162-1175. Пиза је склопила споразум са Дубровником 1169. и са Задром 1188. За разлику од осталих градова, Пиза је стајала на страни цара. Ситуација се пооштрила 1162. кад је Фридриха Барбаросу Пиза помагала у разарању Милана, након чега је Фридрих потврдио привилегије Пизи и доделио проширења. Потом је град 1169. склопио савез против Барбаросе са Виљемом другим и царем Манојлом првим 1171. вечити мир. Као одговор на то Барбароса је 1172. године пизанске конзуле оковао, а мир је наметнуо 1175. у Павији. После Барбаросине смрти односи са царем су се побољшали, али никада нису били на истом нивоу као раније. Пиза је и даље остала на страни цара и то може објаснити сукоб са Фиренцом. Године 1221. избио је рат. Фиренца је и даље настојала да изађе на море, а то је била опасност за Пизу, те је Пиза успела да их заустави. Међутим, Пизу је угрожавала и Ђенова. Године 1241. удружена флота Пизе и Сицилије победила је Ђенову код Ђилиа. Захваљујући савезу са Венецијом, Пиза је победила 1258. код Акре, али то су били последњи успеси Пизе против Ђенове. Четири године касније Пиза је поражена у сукобу са гвелфском лигом. Долазак Карла Анжујског је нанео велику штету граду. Протерани су Гвелфи који склапају савез са Луком и Фиренцом и побеђују Пизу 1275. код Асканија. Дошло је и до новог рата са Ђеновом у којем је Пиза готово потпуно уништена 1284., од чега се град никада више није опоравио. Град је остао још 120 година независан, али је био економски сломљен. Током 14. века било је још неких значајнијих момената за град. Године 1313. умро је Хенрих седми у Беневенту, а сахрањен је у Пизи, на Кампосанту, а касније је пренет у катедралу. Током италијанских похода Лудвига Баварског Пиза је једно време била његов главни штаб. Крајем 14. века, Фиренца је почела да потискује Пизу и она је затражила помоћ 1392. од Ђангалеаца Висконтија, господара Милана, који ју је подвргао својо власти 1399, и тако је било до његове смрти 1402. Тада се град осамосталио под вођством његовог ванбрачног сина Габриела Филипа и остао 4 године независан. Године 1406. Пиза је коначно пала у руке старог ривала Фиренце. Све до краја власти Медичија град је остао у њиховим рукама, осим 1494., када су га ослободили Французи. Ђенова Основана је најкасније у 5. веку пре нове ере од стране племена Лигура. Ова територије је по њима и названа Лигурија. Према традицији, ђеновљане су христијанизовали св. Целзус и св. Лазариус у 1. в.н.е. у доба цара Нерона. Први потврђени бискуп је неки Диоген из 381. године. До 1133. су били подређени под миланску надбискупију, када се осамостаљују у том погледу. Доста благо је подносила остроготску власт, а од 554. признаје византијску власт. Миланези се ту склањали од Лангобарда. У 6. и 7. веку град је био средиште трговине према Прованси, а о значају града нам сведочи и јеврејска четврт. Од 635. град је под влашћу Лангобарда и краља Ротарија (636-653). Под влашћу Лангобарда Ђенову су освојили Франци за време Карла Великог. Тада је враћена титула града (цивитас), а на челу је стајао ЦОМЕС ЦИВИТАТИС (гроф града). Средином 9. века Ђенова је укључена у тосканску маркгрофовију. Године 950. грофовска власт је постала наследна и припала је породици Отбертини. Беранже други од Ивреје и његов син Адалберт су издали једну повељу за град 958. која је, до тад, била прва повеља издата за неки град на свету. Од Ида Висконтија (из породице Ембриачи), који је био први вицекомес, средином 10. века, потиче најстарија аристократија Ђенове. То су били Ида Ембриачи, Кастело, Спинола. Године 1052. бискуп из породице Отбертина је победио у тој борби и тада је висконт постао вазал бискупа. Четири године касније, Ђенова се ослободила власти тосканског маркгрофа. После победе над Мухаџидима 1015. Ђенова је заједно са Пизом контролисала Тиренско море. Њени трговци су присутни у Каиру, Александрији, Прованси и Шпанији. Између 1097-
1099 Ђеновљани предузимају два приватна крсташка рата у Палестину. Године 1099. настаје компанија – ЦОМПАГНА ЦОММУНИС – друштво општине (удружење заклетих грађана појединих квартова). На сваке 4 године су могли да положе заклетву сви они грађани који су већ трећу годину живели у Ђенови и придржавали се закона. Компанија је 1100. године предузела три крсташка похода, а после се претворила у општинску власт. Од 1133. Ђенова је у рангу бискупије – захвалност папе Иноћентија другог за помоћ у борби против противпапе Анаклета другог; петорица суфрагана. Године 1139. Ђенова је од немачког цара Конрада трећег, испословала право ковања новца, а за финансирање похода против Тортозе и Алмерије, први пут је коришћена једна ЦОМПЕРА, односно државни зајам уопште. Ђенова је одржавала добре везе са Норманима у јужној Италији. Године 1184. Ђенова се дефинитивно учврстила на Сардинији. На обалама Црног мора град је основао своје колоније које су се називале Секонда Ђенова – Кафа, Балаклава, Солдаја. Власт у граду су држале малобројне клике, највеће ђеновљанске породице, од којих су две биле гвелфске (Фиески и Грималди) а две гибелинске (Спинола и Дориа). Ове племићке породице називане су именом НОБИЛЕС. Народ се звао ПОПОЛАНИ, они су били искључени из вршења власти. Племство је било међусобно подељено и трајала је борба између Гибелина и Гвелфа. Од 1257. власт су у граду приграбили пополани под вођством Гвијелма Боканегре. То је била прва влада пополана која је обележена банкротима, економском кризом и војним неуспесима 1257-1265. Ђеновљани су склопили уговор са Михајлом осмим Палеологом у Нимфеју, где су признали рестаурацију Византије, али је цар морао да им да широке монополе на Црном мору и трговинске путеве између Кине и Индије. Тада је почео сукоб између Ђенове и Венеције која је почела да шири своје интересе на Леванту. Венеција је против Ђенове подржавала и Пизу. Године 1265. на власт су дошли Алберги, гвелфи. Њима је ишло у корист да помогну крсташки рат Луја деветог 127. на Тунис. Након Лујеве смрти и пропасти похода, пропала је и гвелфска власт у Ђенови. Од владавине Оберта Дорие и Оберта Спиноле Ђенова је на врхунцу моћи. Гвелфи су, помогнути од Грималдија, заузели Монако, и данас владају тамо. У 13. веку су били носиоци процвата медитеранске трговине. Употребљавали су напредне технике, осигурње, мењачнице и менице. Браћа Вивалди су покушали да оплове Африку да би стигли у Индију. Ђеновљани су често ступали у „коменде“ са странцима. То су биле заједнице са страним трговцима. Ортачка заједница састојала се од партнера – социус станс – који је обично улагао капитал, и друге врсте – социус трацтанс – који су трговали. По завршеном послу, првом је враћен уложени капитал, а добит и евентуална штета су дељени по пола. Трговали су луксузном робом, тканинама, зачинима. Процват економске моћи донео је и процват града. Између 1131. и 1134. град је подељен на 8 делова – 4 унутрашња и 4 приградска насеља. Становништво је бројало око 100 000 људи. Ђенова је у поморској бици код Мелорије 1284. још једном победила Пизу и дефинитивно је искључила старог ривала. Године 1298. нанела је пораз Венецији код Корчуле и тада је Марко Поло пао у заробљеништво. После годину дана је присилила Венецију на неповољно примирје. ПОбеда није била одлучујућа и сукоби ће трајати кроз цео 14. век. Године 1312. Ђенова се потчинила Хенриху седмом Луксембуршком. После његове смрти на власт у граду долазе Гвелфи, који су протерали Гибелине. Након тога, сви гибелини у Италији су опсели Ђенову, али је Роберт Анжујски 1318. помогао град, па је проглашен за „сињорија“ на десет година. Године 1339. пополари су дигли устанак. На власт су довели Симона Боканегру, као доживотног дужда. Овај облик власти је са мањим прекидима остао на снази до 1528. Дужд је био из редова најбогатијих пополара. Створена су намесништва по селима, а поново су организовани трговина и поморство на Леванту. Боканегра је учествовао у крсташком походу 1344. Све његове акције изазивале су велике трошкове. Слој који га је довео на власт био је осиромашен, а он је поднео оставку 1344. и отишао у добровољно изгнанство.
Тада су ђеновљани позвали господара Милана и Пизе, Висконтија из Милана. Од 70-их година ђеновљани су се често мешали у унутрашње борбе Византије. У ово време се формира прва, тзв „маона“ – дружине које су служиле за освајање и заштиту колонија и поморске везе. У исто време пада и стварање „алберга“, савез мањих и већих породица пополара који путем женидбе узимају исто презиме. Предуслов који је постојао да би људи припали овом савезу био је да врше јавну функцију. Ђеновљани нису могли да се одупру Венецији и Каталонцима и поражени су у две поморске битке код Босфора 1352, и следеће године код Алгера После овога, снадбевања ђеновљанске колоније од метрополе је прекинуто. Ђенова се подвргла господару Милана, те је 1356. натраг позван Симон Боканегра. Он се вратио и поново заузео Сардинију, али није успео да побољша ситуацију. Године 1363. Боканегра је изненада умро, и од тада почиње опадање Ђенове. Под притиском Венеције, Ђенова је морала да се одрекне и колонијалних факторија и база. Велике губитке нанела је куга 1348. коју су баш Ђеновљани донели у Европу. Године 1378. још једном је избио сукоб између Венеције и Ђенове око византијског острва Тенедос. Ђеновљани су победили 5.5.1379. код Пуле, а после су заузели Кјоџу. Млечани су кришом изградили нову флоту, и опсели ђеновљане у Кјоџи јуна 1380. Поведени су мировни преговори и уз посредовање Амадеа шестог Савојског склопљен је мир у Торину 6.8.1381. Тиме је Ђенова задржала свој привилегован положај на Кипру, али је морала да се одрекне Тенедоса и на две године и трговине у Азовском мору. Између 1396. и 1409. Ђенова је стојала под влашћу француског краља Шарла шестог и његовог намесника Бусика. 1407. године он је основао прву државну банку. Банка је надживела Ђеновљанску државу и укинута је тек под Наполеоном 1797. За време дужда Ђорђа Адорна 1413-1415 спроведена је реформа устава. Град се 1421. поново потчинио господару Милана, сада Филипу Марији Висконтију, али су га збацили 1435. због несугласица око Алфонса. Фактички, власт је после тога припадала банци св. Ђорђа. Банка се, уместо финансијама, бавила политиком и постала је држава у држави. Епидемија 1458-63 је била огромна и Ђенова је изгубила половину становништва. Опет је потпала под Милано, односно Франческа Сфорцу. Ђенова је и даље својим богатством привлачила велике силе. Године 1522. су је опљачкале трупе Карла петог, а 1527. Андреа Дорија подвргао ју је француском краљу, Франсоа првом. Године 1528. на основу споразума Карла петог и Андрее Дорије Ђенова је потпала под Шпанију и под њом остала до рата за шпанско наслеђе. Милано Град је постојао још у античко доба – МЕДИОЛАНУМ. 539. године су га разорили Остроготи, али се брзо опоравио. Након распада римског царства њиме је управљао надбискуп у Милану. Почетком 11. века дошло је до сукоба између надбискупа Ариберта и грађанства. Грађани су победили у бици код Камполала, а захваљујући интервенцији немачког цара Конрада друго, Ариберт је спашен. За време Хенриха трећег грађани су ипак протерали Ариберта 1040. и од тада су у граду на власти конзули. Милано је склопио савез са осталим градовима Ломбардије против Хенриха трећег. Тако се формирала тзв. Ломбардијска лига 1095. Та лига се касније борила против Фридриха Барбаросе, који је захтевао да градови врате регална права. То је изазвало његов гнев и наредио је разарање Милана 1162. Становништво се раселило, али је град обновљен 5 година касније уз помоћ осталих чланова Ломбардијске лиге. Савез је на крају и победио Барбаросу код Лењана 1176. и присилио га да призна аутономију Ломбардијских градова и регална права у Констанцу 1183. Папа Никола трећи именовао је Отона Висконтија за надбискупа Милана 1277. и од тада почиње успон ове породице. Десет година касније за народног капетана изабран је Отонов синовац Матео Висконти (до 1322). Од тада па до 1447. Висконти су били на власти у Милану. Међутим, породица де ла Торе се није помирила са губитком власти, и Гвидо де ла Торе се вратио и протерао Матеа 1302. Породица Висконти се придружила Хенриху седмом
Луксенбуршком, те су уз његову помоћ потиснули Гвида и дошли поново на власт 1310. Од тада траје непрекидни успон Висконтија. Цар Хенрих је именовао Матеа за намесника Италије. За време Галеаца Висконтија (1322-1328) немачки цареви покушали су да обнов своју власт у Италији. Милану је запретила и амбициозна политика папе Јована дваесдругог, који је хтео да створи Краљевину Италију. Он је 1320. послао свог посланика Пођета, који је против породице Висконти прогласио крсташки рат. Борба је трајала до 1330. а у њу се умешао и Јован Луксембуршки на страни папе. Висконти су склопили савезе са Фиренцом, Луком и породицама из Вероне, Мантове и Фераре 1327. и заједно са њима протерали Јована из Италије 1332. Две године касније Италију је морао да напусти и кардинал Пођето. Власт су потом приграбили Галеацов син Ацо (1328-1339), и стричеви Лукијано (13391349) и надбискуп Ђовани (1349-1354). За време Ђованија Милано достиже врхунац напретка и благостања. Милано је 1350. проширио власт на Болоњу, уз сагласност свете столице. Године 1355. Ђенова је позвала Ђованија за свог господара. Ђованија су наследили Матео други, Бернабо и Галеацо други (1354-1360) као савладари, а Бернабо ће владати сам од 1360-1385. Браћа су се ситицала садизмом, те су ђеновљани протерали Висконте 1356. Због опорезивања свештенства Милана долази до сукоба Висконтија и св. Столице. Папа Иноћентије шести (1352-1362) прогласио је крсташки рат. Рат је трајао до 1376. и завршио се заробљавањем Бернаба и губитком Болоње за Висконте. Године 1378. умро је Галеацо други, а наследио га је Ђангалеацо први (1385-1402) који је владао у Бернабоово име. Ђангалеацо је у току своје владавине заузео многе градове као што су Верона, Падова, Пиза, Сиена, Перуђа, Асиси. Од цара Вацлава је 1395. купио кнежевски ранг. Спремао је и поход на Фиренцу али је умро у 55-ој години. Наследници Ђовани Марија (1402-1412) и Филипо Марија Висконти морали су 1403. да врате Асиси, Болоњу и Перуђу. Две године касније вратили су Сијену, а 1406. Пизу, Верону и Вићенцу. Ђовани Марија је убијен 1412. Филипо Марија Висконти (1412-1447) је био уплашен братовљевом судбином па је пао у манију прогањања, окружио се телохранитељима и никад није напуштао своју палату. Уз помоћ најамничког војсковође Франческа Карманиоле успео је да успостави јединство Миланске државе. Настојао је да прошири власт на Ломбардију али се због тога сукобио са Венецијом. У том сукобу се ослањао на млетачког противника, немачког цара Жигмунда Луксембуршког (1410-1437), али се Жигмунд, посредством папе, измирио са Венецијом, те је Филипо Марија изгубио цареву подршку. Била су му потребна значајна средства, те је приступио баналном опорезивању балкона и стубова. Филипо Марија није имао мушког потомка, само ћерку Бјанку, коју је удао за кондотјера Франческа Сфорцу, и именовао га са ћерком за наследника. Требало је да га наследе после смрти 1447., али је дворско племство извршило државни удар и успоставило државу св. Амброзија. Формирано је велико веће од 500 чланова, из којег је изабрано и мало веће од 24 члана. На челу републике је стајао „капетан заштитник слободе“. Република се сукобила са Фиренцом и Венецијом, који су искоришћавали унутрашње немире у Милану и почели да отимају територије. Милано је сада позвао Франческа Сфорцу назад. Он је почео да враћа градове један за другим и нанео је пораз Венецији код Лодија 1448. Касније, 1454., споразумео се са Венецијом, а склопио је и дипломатски савез са другим силама, и неформално се подвргао Козиму Медичију. Сфорца је одржавао добре везе са Римом, а проширио је и власт на неке градове – Римини, Пезаро, Фано. У унутрашњој политици дао је повластице дворском племству и омогућио му је да дође на власт. Спровођена је политика протекционизма (повећавао је улогу државе у економској и привредној регулацији) и меркантилизма. Било је забрањено извожење памука и вуне, а на увоз су разрезани одбрамбени порези. У 15. веку целокупна привреда Милана и Ломбардије је била у процвату Франческа је наследио Галеацо Марија Сфорца (1466-1476) који је наставио политику свог оца, али је био убијен. Њега је наследио малолетни син Ђангалеацо (1476-1494), а уместо њега, владала је мајка, Бона Савојска. Међутим, власт је приграбио Лудовико Мариа Сфорца „Ил Моро“ (1479) и држао је у име синовца. Своју синовицу Бјанку удао је за ванбрачног сина краља
Матије Корвина, Јаноша, али се она после Матијине смрти преудала за Максимилијана Хабзбуршког. На основу тога, Хабзбурзи су истакли своје право на Милано после Ђангалеацове смрти 1494. Од 1508. године Ломбардија постаје јабука раздора између Хабзбурга и Француске.
Firenca Grad se nalazi u toskanskom zalivu, u pokrajini Tusi, koja je dobila svoje ime po Etrurcima. Toskana je posle propasti Zapadnog rimskog carstva (476) prestala da bude veliki centar, i pojedine komune su se razvile pod feudalnim gospodarima. Gospodar Firence, tada beznačajnog mesta, bio je od tada lokalni biskup. Stanovnici su koristili novčane probleme biskupa i vakanciju (upražnjenje) i vremenom prisvajali sve veću vlast. Godine 1063. izbio je sukob između biskupa i stanovnika, a sukobi su nastavljeni i tokom borbe za investituru (1076-1122, trebalo bi). Firenca je još na početku bila na strani pape. Henrih IV (1056, car 1084-1105) je 4 puta opsedao Firencu, ali bez uspeha. Godine 1115. došlo je do sukoba između cara i pape oko tzv. Matildinog nasledstva (Matilda iz Kanose). Ovu borbu je Firenca iskoristila kako bi ostvarila autonomnu upravu. Mirom u Konstancu 1183. Fridrih I Barbarosa je ustupio autonomiju severnim i središnjim italijanskim gradovima. Gradom su upravljali konzuli, koje su birali građani. Bilo ih je 12. Dok je trajala borba između cara i pape, Firenca je započela borbu sa susednim feudalcima za pizansku luku. Firentinci su prisilili okolne feudalce da se usele u njihov grad. Tako su se uselile porodice Montebuoni i Ubaldini, ali porodica Gvidi nije htela da pristane na to, pa su Firentinci razorili njihovu tvrđavu Monte Kroče. Najveću borbu, Firenca je vodila sa Fiesolom (pružao utočište porodici Setino). Ovaj grad je razoren 1125. a stanovništvo preselili u Firencu. Firenca je od 12. veka vodila razgranatu trgovinu sa gradoviam severne i srednje Italije (Piza, Luka, Sijena). Firentinci su se bavili menjačkim i bankarskim poslovima. U 12. veku je došlo do raspada konzulske vlasti, a uprava je prešla u ruke jedne osobe. Godine 1207. je po ugledu na gradove uvedena titula podesta. Njemu je prepuštena velika moć u gradu. U Firenci se podestina palata zvala bargelo, pa se i on tako nazivao. Prvi podesta bio je Gvalfredoto iz Milana. U 13. veku je počela borba između gvelfa (podržavaju papu) i gibelina (podržavaju cara). U početku je to bio sukob između dve porodice zbog raskinute veridbe. Porodice su bile Buenomonti i Anideri. Član iz Buenomontija je trebalo da se oženi aniderijskom devojkom, ali ju je uzeo neko iz porodice Donati. Buenomonti zatražili pomoć od pape, a Donati, kojima se pridružila porodica Uberti, zatražila pomoć od cara Fridriha II. Tokom 13. veka u Firenci su se dešavali prevrati i često su se svetili jedni drugima. Potom su građani počeli da se organizuju i formiraju narodnu miliciju pod vođstvom kvartovskih kapetana. Posle smrti cara Fridriha II, 1250, gibelini su izgubili borbu i bili su proterani. Gvelfi su izvršili reformu gradskog ustava u njihovu korist. Donet je ustav ustav prvih ili ustav starih građana. Ovom reformom podesta je ostao glava plemića, predstavnik opštine, komandant plemićke vojske. Uz njega su bila Veća 900 i Veće 90. Takođe je organizovana i narodna vojska. Zastava je bila crveni krst na belom polju. Sedište kapetanije je bilo u palati Bali. Dva saveta su poverena kapetaniji – Savet 300 i Savet 80. Ovi saveti su imali zakonodavnu vlast. Narodni kapetan je bio plemić i gvelf, kao i podesta. Završetkom sukoba, privreda je počela da se razvija. Pored trgovaca, značajne su bile i zanatlije. Do početka 13. veka u Firenci je bilo 7 esnafa, a u njima su se ljudi bavili najuticajnijim zanimanjima – notari i sudije; trgovci inostranim suknom; menjači; uvoznici i prerađivači vune; trgovci i proizvođači svile; lekari i apotekari; krznari i ćurčije. Najjača grana je bila proizvodnja sukna – osnova bogatstva Firence (temelje postavili kaluđeri Humilijati 1329; 1229?).
Firentinska opština je 6. avgusta 1289. godine donela odluku o oslobođenju robova. Ovo je bila prva takva odluka u istoriji. Naredne, 1290, godine ustanovljen je sindikat. Njegova dužnost je bila da nezaposlene osobe natera na rad. U reorganizaciji zanatstva, važnu ulogu su imali stariji esnafi, koji su bili savezi krupnih preduzimača. Ispod starijih esnafa, u koje su ulazili bankari, krupni preduzimači, trgovci, lekari, apotekari, notari, i koji su činili “ugojeni narod”, nalazili su se mlađi esnafi sastavljeni od predstavnika različitih zanatskih profesija kao što su kovači, kamenoresci, obućari, i oni su bili poznati pod nazivom “mali narod”. Ispod svih njih, nalazila se masa neorganizovanih sitnih majstora i radnika. Naročito je bio težak položaj radnika - grebenara i drndara vune. Ove profesije su plaćane gore od svih ostalih i smatrane najnižima. Radnici tih grana su u Firenci nosili naziv Čompi. Od 1252/3. godine počelo se sa kovanjem zlatnog novca na čijoj prednjoj strani se nalazio ljiljan, koji je nazvan Florinom ili Florentinom, a otuda i dolazi forinta kao moneta. Ovaj novac je, uz mletački dukat, postao svetska univerzalna moneta. Zastava gvelfa – crveni ljiljan na belom polju. Zastava gibelina – srebrni ljiljan na crvenom polju. Deset godina posle smrti Fridriha II, 1260. firentinski gibelini su uz pomoć Manfreda porazili gvelfe kod Montapertija, i vratili se u Firencu. Potom su gvelfi proterani iz Firence. U međuvremenu, Karlo Anžujski je upao u južnu Italiju i potukao Manfreda 1266. godine kod Beneventa. Na vest o Manfredovom porazu pokušano je izmirenje gvelfa i gibelina, ali bezuspešno. Aprila 12676. gvelfi su se vratili u Firencu, a potučeni Gibelini su svojevoljno otišli u izgnanstvo. Gvelfi su za seniora priznali Karla Anžujskog. 80-ih godina 13. veka, na inicijativu pape Nikole III, organizovana je vlada 14orice (7 gvelfa, 7 gibelina). Građani su 1281. godine postavili 8 priora, od kojih je većina bila iz redova građanstva, i plemstvo počinje da gubi na značaju. Pored priora, bila je uvedena i ustanova “zaštitnik pravde”, koji nije mogao da bude plemić. Gonfalonijer, tj. zaštitnik pravde, je postao najviša vlast u gradu. Samo članovi esnafa su uživali politička prava. Prava esnafa više nisu bila jednaka. U vrhovni organ, tzv. Sinjoriju (veće koje se sastojalo od 9 članova) 7 je bilo birano iz redova starijih esnafa, a ostali esnafi, iako mnogobrojniji, davali su samo dva predstavnika. Masa ljudi koja nije ulazila u esnafe je bila lišena svih političkih prava. Čuvanje novog poretka je bilo dato Gonfalonijeru. On je bio glava sinjorije. Njemu je na raspolaganju bila vojska sastavljena od građana. Plemići su se, posle pobede Firence nad Arecom 1289. kod Kompaldina, digli protiv priora, ali se njihov položaj posle bune još više pogoršao. Novim porpisom iz 1293. bio je regulisan položaj velikaša. Propis se nazivao Uredba pravde, a plemići su ga nazivali Uredba žalosti. Ovim propisom plemići su bili isključeni iz svake vlasti, osim u vojsci. Od ovog ustava korist su imali samo “ugojeni”. Potom je veliku ulogu u političKom životu Firence imala stranka Gvelfa u kojoj su se ujedinili “ugojeni” sa delom magnata (plemića). Međutim, ova stranka nije bila jedinstvena, i ona se podelila na dva dela: radikalni, ili Crni gvelfi, na čelu sa kućom Donati; i umereni, Beli gvelfi sa porodicom Čerki na čelu. Belima su se priključili i građani i Gibelini, a među njima i Dante Aligijeri. Papa je pokušavao da izmiri građane, a grad je došao pod vlast crnih gvelfa koji su proterali gibeline koji su hteli da se vrate u grad pomoću nemačkog kralja Hentiha VII, ali su ih crni gvelfi porazili (uz pomoć pape) 1304. godine. Potom su beli gvelfi proterani iz Firenci, a među njima i Dante. Dante kasnije, u svom delu De Monarchia polaže nade u Henriha VII da će uspeti da zavede vlast i popravi stanje u zemlji. Zbog gibelinske opasnosti, crni gvelfi su izabrali Roberta Napuljskog za sinjorija na 5 godine, 1313. godine.
Firencu je potom ugrožavao Kastručo Kastrakani, te se Firenca obratila Karlu Kalabrijskom, sinu Roberta Napuljskog. On joj je u pomoć poslao Valtera i Gotija od Brijena, vojvode od Atine, 1325, a naredne godine je došao i sam Karlo sa 1000 konjanika. Grad je skupo plati ovu pomoć te je i reorganizovao narodnu miliciju, a sprovedena je i reforma izbora magistrata (odjednom se biralo 40 ljudi). I 1328. godine je umro Kastrakani, te je grad oslobođen pritiska. U prvoj polovini 14. veka došlo je do ekonomske krize. Od 80 bankarskih kuća, isticali su se Bardi, Ajačuoli, i Peruci. Oni su kreditirali strane vladare, što je bilo rizično. Engleski kralj Edvard III (1327-1377) je 1311. i 1326. odbio da plati dugove i proterao Firentince iz Engleske. On je dugovao oko 1,5 miliona florina i to je zadalo velik udarac Perucijima i Bardijima, te su oni objavili bankrot 1343. i 1346. godine. Takođe, i kuga iz 1348/9. je doprinela da posledice krize budu još veći. Vojvoda od Atine je to hteo da iskoristi kako bi zaveo diktaturu, i uspeo je u tome 1343. godine. Ukinuo je zvanje Gonfalonijera, i proglasio nove priore, i sklopio je mir sa Pizom 1343. godine. Međutim, diktatorska vlast je okrenula deo plemstva protiv njega. Porodice Donati i Silvestera Medičija, čiji su se preci u 13. veku doselili iz susednog Muđela, 1314. godine su upisani u esnafe. Oni su predvodili borbu građanstva protiv plemstva. Većina plemstva i grebenara – Čompa, je na strani vojvode. Jula 1343. je došlo do izbijanja ustanka protiv vojvode i proterivanja njegovih ljudi i njega. Formirana je vlada od 7 građana i 7 plemića, ali je ona bila kratkotrajna, jer su na površinu vrlo brzo izbile suprotnosti između građanstva i plemstva……. Ova vlada je bila kratkotrajna, jer su izbile razlike između građanstva i plemstva. Grandi (plemići) su tražili savez sa nižim stanovništvom protiv građanstva (Andrea Stroci delio žito), a Ugojeni su preko Medičija uspeli podmićivanjem da okupe velike mase. Sukob je izbio septembra 1434. Građani, sa Medičijima na čelu, su razorili kuće plemićaaristokrata…… Kozimo Mediči (1434-1464) je upravljao Firencom bez formalne funkcije. Firenca ga je počastvovala titulom pater patriae – otac otadžbine. On je uspostavio mir u gradu. Sklopio je savez sa Frančeskom Sforcom. Pružio je utočište papi Eugenu IV i finansirao sabor 1439. godine (Firentinska unija) gde su grčka i rimska crkva sklopile uniju. Većinu svojih pristalica je dobio preko zajmova koji nisu vraćeni. Posle njegove smrti, 1464. nasledio ga je sin Pjetro (1464-1469). On je počeo da naplaćuje dužnicima svoga oca, što je izazvalo rascep u taboru pristalica Medičija. Podelili su se na ravnicu (pristalice) i brdo (protivnike). Pjetro ih je savladao uz Milano i Veneciju. Porodica Mediči je učvrstila vlast nad Firencom. Oni su bili nekrunisani vladari grada. Pjetra su nasledili njegovi sinovi Lorenco (1469-1492) i Đulijano (1469-1478). Lorenco je bio oženjen Klarisom Orsinijom. Potisnuo je brata i nastavio je politiku svog dede, okupio je oko sebe svoje pristalice, naučNike, umetnike, koji su ga nazivali Veličanstveni. Uz podršku pristalica je sproveo reformu Osmorice (posebno telo, čInili predstavnig granda, malog naroda, i šestorica ugojenih), po kojoj su članovi birani doživotno iz porodice Medičija. Protivnici Medičija su tražili savez sa papom Sikstom IV, koji je hteo da podvrgne celu Italiju svojoj porodici, De la Rovere. Uz inicijativu Lorenca, Milano i Venecija su sklopili savez protiv Siksta IV. Papa je hteo da ubije Lorenca, i skovana je zavera, međutim od nje nije bilo ništa. Nova zavera je skovana 1478. godine na čelu sa porodicom Baci (imala fin. gub. zbog Medičija). Frančesko Baci je, zajedno sa papom i pizanskim nadbiskupom, isplanirao ubistvo. Trebalo je da se izvrši aprila 1478. u katedrali, ipak Lorenaco je samo ranjen, a Đulijano je ubijen. Potom je pobijeno 270 lica. Lorenco je obesio pizanskog nadbiskupa i papa je zbog toga bacio interdikt na grad i poslao Ferdinanda Aragonskog na Lorenca, ali su ovi sklopili savez.
Lorenco je na čelo grada postavio veće od 70 građana, koji su bili pristalice Medičija. Svoju imovinu je spojio sa državnom kasom, i raspolagao je čitavom sumom novca. Takođe je 1480. godine pridobio i Milano za svog naslednika. Porodica je vladala Firencom, sa kraćim prekidima, do 1757. godine. (prvi prekid 1494, umro Petar II). Ustanak Čompa Velika moć ugojenih, i velika eksploatacija radnika i sitnih zanatlija je više puta podsticala narod na ustanke. U julu 1378. godine, čompi su u savezu sa sitnim zanatlijama izvršili napad na Sinjoriju, uzeli vlast u svoje ruke i izvršili nove izbore. U novu Sinjoriju ušli su predstavnici naroda. Grebenar, Mikel Lando, proglašen je za Gonfalonijera. ila su organizovana tri nova esnafa: dva za sitne majstore, a jedan za Čompe (trebalo bi tekstilni radnici…) Preduzete su neke mere za novo razrezivanje poreza, istaknut je zahtev da zanatska preduzeća u Firenci zaposle sve gradske radnike. Ipak, Mikel Lando se pokazao kao izdajnik. Firentinska buržoazija ga je potkupila i iskoristila borbu za borbu sa Čompima. Vladajuće klase prešle su na politiku sabotaže. Krupni preduzetnici su počeli da zatvaraju svoja preduzeća, i da napuštaju Firencu. U gradu je zavladala besposlica. Nije bilo organizovano snabdevanje životnim namirnicama i stanovništvo je bilo osuđeno na glad. Čompi su se avgusta iste, 1378, pobunili, ali su pretrpeli poraz. Sitne zanatlije nisu podržale akcije čompa. U ovom porazu Čompa je aktivno učestvovao Mikel Lando. Esnaf u koji su se ujedinili čompi je rasturen, a njihova dalja organizacija zabranjena. Onda je počeo obračun sa njima, te su mnogi čompi bili primorani da beže iz Firence. Na vlast su se vratili ugojeni. 1. septembra uspostavljen mir. Venecija Na čelu grada se nalazio dužd koji je biran na 12 redova tribuna (članovi uglednih lokalnih stanovništva??). Prvi poznati dužd bio je Paolučije (697). Pod njim je došlo do razgraničenja područja Venecije i Langobardske kraljevine na kopnu. Veneciju je 774. godine zauzeo Karlo Veliki (768-814). Venecija se 812. godine konačno oslobodila vlasti Vizantije. Od 827-829. su prenošene mošti sv. Marka iz Aleksandrije u Veneciju i grad je onda postao verski centar, i od tada do danas sv. Marko je zaŠtitnik grada. Formirana je opština i crkva sv. Marka. Olirolo je postao sedište mletačke biskupije 835. godine. Grad održava pomorsku trgovinu sa Vizantijom, a trgovinu ugrožavaju Hrvati i Saraceni, a Vizantija nije mogla da pruži zaštitu, te se Venecija morala sama braniti, a zauzvrat su Vizantinci davali trgovačke povlastice. Karlo III Debeli (879-887) je proširio povlastice grada na Italiju 880. godine, i ove povlastice su potvrdili i njegovi naslednici. Dužd Pietro IV Kambijani (959-976) je ojačao vlast dužda u odnosu na biskupa i aristokratiju uz pomoć Vizantije. To je dovelo do pobune patricija 976. godine kada je dužd ubijen. Njega je nasledio Pijetro II Orseolo. Ubistvo je izazvalo ogorčenje Otona II koji je bio rođak ubijenog dužda, ali je bio zauzet borbama u Italiji pa nije mogao da se osveti Veneciji. Vasilije II (976-1025) i Oton III su potvrdili trgovačke povlastice. Konrad II je je u verskom pogledu stavio pod jurisdikciju akvilejskog patrijarha 1024-26. godine. Prvi lateranski sabor 1053. godine je Veneciji dao crkvenu samostalnost. Venecija je pomagala Vizantiju od 1081. godine protiv normanskog vojvode Roberta Gviskarda, zbog čega je od cara Aleksija I Komnina dobila nove privilegije. Tim su Mlečani dobili privilegije za slobodnu trgovinu bez carina. Duždu je priznata titula Duc Dalmatiae. Venecija je učestvovala u Prvom krstaškom ratu (1096-1099) i dobila je deo plena. Mađari su ugrožavali Veneciju na istočnoj obali Jadrana – Ladislav Koloman. Venecija se držala po strani u borbi
za investituru. Za vreme vladavine Jovana II (1118-1143) pogoršali su se odnosi sa Vizantijom, jer je on hteo da joj suzi privigelije. Proširila je vlast na Ravenu, Feraru, Rimini. Sklopila je 1167. godine savez sa Fridrihom Barbarosom protiv Manojla I Komnina. Sa pizom i Đenovom je 1169-70. sklopila trgovački ugovor. Mlečani su 1171. zauzeli Hios i Lezbos, a 1177. su posredovali u miru izmeĐu pape i Aleksandra III i Fridriha I Barbarose. Došla je u sukob sa Đenovom od koje je pretrpela poraz kod Korčule 1298. Već 1299. je sklopila primirje. Ratovala je sa Milutinom oko Dubrovnika 1301, a posle izumiranja dinastije Arpadovića 1301. je zauzela dalmatinske gradove od Ugarske. U Zadru je 1358. sklopila mir sa Ugarskom kojim je izgubila Dalmaciju. Vodila je aktivnu spoljnu politiku protiv Vizantije, gde je pomagala Andronika II u prvom, i Jovana V u drugom građanskom ratu. Sa Đenovom je izbio novi sukob 1378. oko vizantijskog ostrva Tenedos. Rat je završen mirom u Torinu 1381. kojim je Tenedos pripao Savojskom grofu Amadeu VI. Tim mirom je potvrdila Zadarski mir. Od početka 15. veka počeli su pretiti Turci. Sa ugarskim kraljem Matijom Korvinom je 1464. sklopila savez protiv Turske. Dobila je Kipar 1483. koji su držali do 1571. Velika geografska otkriĆa su zadala velik udarac Veneciji. Od 13. veka Venecija je kovala tzv. mletački dukat. Venecija je postojala sve do 1797. kada ju je zauzeo Napoleon. Dante Aligijeri Dante je rođen između sredine maja i sredine juna 1265. godine u Firenci u porodici plemenitog i gvelfskog roda. Pravo ime mu je bilo Durante, a Dante je zapravo deminutiv. Dobio je najbolje obrazovanje koje se u to doba moglo dobiti – mnogo religioznog obrazovanja, aristotelova logika. Pohađao je šKolu u franjevačkom manastiru Santa Kroče. Ubrzo je počeo da se bavi poezijom, i za njega je bio odlučujući susret sa Beatričom iz roda Folka Portinarija. Prvi put ju je sreo 1274. sa 9 godina, a drugi put 1283. sa 18 godina. Učestvovao je u bici kod Kampaldina 1299. protiv Aretinaca. Oženio se Đemom di Maneto Donati i imao decu Jakopa, Pijetra, Antoniju i možda Đovanija. Između 1295. i 1304. je bio aktivan u političkom životu. Da bi mogao da učestvuje u njemu, morao se upisati u neki ceh (esnaf), i upisao se u ceh lekara i apotekara. Bio je izabran u Savet mudraca za izbor gradskih priora 1295, a 1296. i u Savet stotinu odabranih. Aktivno je učestvovao protiv politike pape Bonifacija VIII i njegove želje da vlada toskanskim gradovima koji su tada bili samostalne komune. Danate se zalagao za mir među zavađenim stranama i za odbranu slobode Firence (a papa podsticao razdor, bio na strani crnih gvelfa). Dante je januara 1302. godine u odsustvu osuđen na kaznu od 5000 fjorina, izbacivanje iz javneslužbe i izgnanstvo iz Toskane. Pošto nije platio kaznu, marta iste godine je osuđen na doživotno izgnanstvo i paljenje na lomači ako bude uhvaćen. Optužili su ga bez dokaza da se bavio korupcijom, kao i da je protivnik pape. Utočište je našao u Veroni, a 1306. u Luniđani kod markiza Malaspine. Dante je 1315. odbio ponuđenu amnestiju, smatrajući je ponižavajućom. Zato mu je kazna proširena i na sinove. Umro je sredinom septembra 1321. godine u Raveni, gde je i sahranjen. U izgnanstvu je i napisao veći deo svojih dela – Novi život, Rime, Gozba, O pisanju na vulgarnom jeziku, O monarhiji, Ekloge, Božanstvena komedija.
Božanstvena komedija
Delo je pisao od 1307. pa do pred samu smrt. Pakao i Čistilište je završio pre 1314. Originalni naziv je bio samo Komedija, dok su božanstvena dodali kasniji čitaoci. (prvi put kod Bokača, a kao sastavni deo naslova 1555) Delo je podeljeno da tri dela: Pakao, Čistilište i Raj, sa po 33 pesme, a Pakao ima i uvodnu pesmu, što daje 100 pevanja. Knjiga je baziarana na broju tri (simbol sv. trojstva) i broju 10. Dantea vode Vergilije, Beatriča i sveti Bernard. Đovani Bokačo je rođen 1313. godine u Čertaldu, ili u Firenci kao vanbračni sin trgovca i bankara Bokačina di Kelina i jedne nepoznate žene. Sam Bokačo je tvrdio da je rođen u Parizu iz veze njegovoc oca i neke Žane. U svakom slučaju je detinjstvo provodio u Čertaldu, gde ga je otac primoravao da uči za trgovca. Između 1327. i 1328. Bokačo se preselio za Napulj, zajedno sa ocem, važnim saradnikom kompanije Bardi. Tu je Bokačo završio učenje za trgovca, a potom ga je otac poslao da studira pravo. Pravo je Bokaču od 1330-32. predavao Đino di Pistoja, pravnik i pesnik, i on je više poduČavao Bokača pesništvu nego pravu. U Napulju je na dvoru Roberta Napuljskog Bokačo bio u društvu mnogih učenih glava tog doba. Tu je stekao enciklopedijsko znanje, i tu je stvorio mit o Fijameti, tj. ljubavnu priču kako mu je ljubav prvo bila uzvraćena, a potom uskraćena. (sam Bokačo kaže da je ona bila nezakonita ćerka Roberta Napuljskog). Vraća se u Firencu između 1340-41, a zatim je boravio na dvorovima u Raveni (1345-46) i u Forliju (1347-48). Na oba dvora je boravio i Dante, i tu ga ovaj upoznao. Kad je izbila kuga 1348. bio je u Firenci. Upoznao je i Petrarku 1350. godine. Posle 1351. Đovani Bokačo je dobijao mnoga građanska zaduženja. Bio je komornik opštinskog veća, ambasador u Avinjonu. Ali posle 1360. napušta političku karijeru, jer se dogodio državni udar u Firenci u koji su bili umešani njegovi prijatelji i poznanici. Potom se povlači u kuću u Čertaldu. Odatle putuje u Firencu, Ravenu, Veneciju, Napulj. Ponovo je postavljen za ambasadora na avinjonskom dvroru 1365. Umro u Čertaldu decembra 1375. godine. Dela: Rime, Filokolo, Filostrato, Teseida, Ljubavna vizija, Ametova priča o nimfama, Dekameron, Ljubavni lavirint… Dekameron je napisao između 1349. i 1351. godine. Dekameron na grčkom znači 10 dana. Deset ljudi, svako od njih svaki dan priča po jednu priču. Frančesko Petrarka Frančesko Petrarka rođen je u Arecu u Toskani (jul 1304). Detinjstvo je proveo u Avinjonu i Pizi. Studirao je pravo na univerzitetu u Monpeljeu i u Bolonji. U Avinjonu je kasnije radio kao dvorski savetnik, a na papskom dvoru uspeo je da se istakne naročito svojom rečitošću, odličnim poznavanjem klasične kulture i svojim prvim pesmama na toskanskom narodnom jeziku. Za njegov boravak na dvoru vezuje se i susret sa Laurom (kako tvrdi sam Petrarka, sreli su se 6. aprila 1327). Godine 1330. postao je kanonik što ga je obavezivalo na celibat, ali to ga nije sprečilo da ima dvoje dece. Putovao je, učestvovao u javnom životu, a uz to se bavio i književnošću. Bio je izaslanik pape i mnogih važnih ljudi svoga doba, a bavio se i diplomatijom. Osmog aprila godine 1341. krunisan je lovorovim vencem na Kapitolu u Rimu. (poeta laureatus). Njegovi najveći uzori i autori koji su na njega najviše uticali jesu Ciceron, Seneka, Avgustin. Najveći deo Petrarkinog rada napisan je na latinskom. On svoja dela na latinskom opisuje kao uzvišenija, dok o delima na narodnom jeziku govori kao o nebitnim sitnicama. Jezik Petrarkine proze isključivo je latinski. Verovao je da će mu večitu slavu doneti dela napisana na latinskom, ali dogodilo se savim suprotno, slavu su mu sačuvale pesme napisane na narodnom jeziku. Umro je jula 1374. u Arkvi.
Dela: Kanconijer, Moja tajna, Pisma u stihu, Pokajnički psalmi, O slavnim ljudima.
Humanizam i renesansa Humanizam je kulturni filozofsko-naučni pokret koji je težio obrazovanju ličnosti po antičkim uzorima; u širem smislu reči obnova klasične kulture. Smatralo se da to proučavanje starih pisaca i usvajanje novih misli usavršava i oplemenjuje čoveka, pa su to proučavanje nazvali čovečanskom naukom (humanitatis studia), te je po tome i čitav novi pokret nazvan humanizam. Može se reći da je Humanizam i Renesansu uslovilo više faktora. Nezadovoljstvo srednjim vekom, gde je crkva bila svemoćna i kažnjavala svakog ko ne misli kao ona, nastanak gradova i pojave građanske klase, kao i pronalasci u nauci (razvijaju se matematika, geografija, mehanika, astronomija), samo su neki od faktora. Okruženi delima na latinskom jeziku i antičkim građevinama počinju da se interesuju za život ljudi u vreme starog Rima i Grčke. Postoji nekoliko eventualnih razloga: da se pobegne od postojećeg života ili da se dođe do saznanja o svemu što je prethodilo. Humanizam je zaokret srednjeg veka ka svemu što je antičko. Humanisti su ljudi koji su učili latinski i grčki jezik, koji su izučavali antički život i umetnost. Latinski nisu koristil samo za čitanje, nego i za razgovore u salonima, kao i za pisanje svojih dela. Humanizam i Renesansa traje od 14. veka do kraja 16. početka 17. veka. Kolevka mu je Italija, a začetnik Petrarka. Ubrzo se proširlo i na ostatak Evrope. Uzori su traženi nađeni u kulturi, životu, književnosti i umetnosti starih Grka i Rimljana. Čovek je tek u Humanizmu dospeo u sam centar pažnje. Do tada se sve vrtelo o Bogu i ideji da se treba odricati od života, dok se u Humanizmu veruje da se njegova sreća nalazi na Zemlji. U filozofiji se zastupalo gledište da je etički ideal slobodan čovek i da čovek treba da bude merilo svih vrednosti. U srednjem veku crkva je potisnula taj ideal, pa humanisti počinju borbu protiv srednjovekovnogmonaškog gledanja na svet i kult ličnosti. Pesnici Petrarka, Bokačo i Dante su našli u starim Rimljanima ideale aktivnih ljudi nacionalne veličine Italije. Sastavljaju se zbirke dela poreklom iz antičkog Rima, jedan od primera je i tzv. Gesta Romanorum. Humanizam je oživeo laičko obrazovanje, potisnuo sholastiku, latinski jezik je popravljen po klasičnim uzorima itd. Renesansa (fr. preporod) je kulturno-istorijski pojam koji je najpre označavao doba od 1350. do 16 veka kao period u kome je došlo do ponovnog interesovanja za klasičnu antiku i procvata umetnosti, da bi se zatim ovim pojmom označavalo kulturno stanje prelaznog doba od srednjeg veka do novog doba, naročito u Italiji. Pojam renesansa je u uzajamnom odnosu sa pojmom humanizam. Humanizam se odnosio na naučno - duhovni sadržaj ovog razdoblja, a renesansa na celokupnu kulturu tog vremena. Pored toga, ovaj pojam se primenjuje i da označi srednjovekovne preteče renesanse - karolinška renesansa. Od 19. veka se u istoriografij koristi da označi epohu. Nastanak renesanse se obično stavlja u prostor severne Italije za kraj XIII veka. Od XIII veka je u mnogim gradovima severne Italije rastao prosperitet izazvan prekomorskom trgovinom. Najveći trgovački centri bil su Đenova, Venecija i Firenca. Pod uticajem ratova među nemačkim carevima i Papstvom u Italiji nije tokom srednjeg veka postojala centralna država koja bi oduzimala politički privredni prioritet gradovima.