Fernan B rod el Materijalna civilizacija, ekonomija i kapitalizam od XV do XVIII veica
IGRE RAZMENE DRUGA KNJIGA
B eograd • 2007
SADRŽAJ
PREDGOVO R........................................................................................................................
7
PRVO POGLAVLJE: INSTRUMENTI RAZMENE .....................................................
11
Evropa: točko vi trgovine na najnižem n iv o u ..........................................................
14
Obične pijace poput današnjih, 14. - Gradovi i pijace, 16. - Pijaca je sve više i one se specijalizuju, 18. - Gradovi intervenišu, 23. - Primer Londona, 27. Brojke kao pokazatelji, 30. - Engleska istina, evropska istina, 35. - Razna tržišta: tržište rada, 37. - Tržište kao razvode, 42. - Ispod razine pijace, 47. Dućani, 48. - Specijalizacija i hijerarhizacija, 55. - Dućani osvajaju svet, 56. Uzroci poleta, 58. - Izuzetna delatnost kolportera, 63. - Da li je kolportaža zastarela, 68
Evropa: točkovi trgovine na gornjoj granici ..........................................................
69
Sajmovi, stare institucije koje se stalno prilagođavaju, 70. - Gradovi koji slave, 75. - Razvoj sajmova, 78. - Sajmovi i veze, 81. - Slabljenje sajmova, 82. Spremišta, stovarišta, skladišta, ambari, 83. -B erze, 86. - Amsterdamskaberza vrednosti, 90. - U Londonu predstava se ponavlja od početka, 96. - O nužnosti putovanja u Pariz, 100. - Berze i papirni novac, 102
Svet izvan Evrope ...................................................................................................... 104 Pijace i radnje kao sveopšta pojava, 104. - Promenljiva površina elementarnih pijačnih zona, 109. - Svet kolportera ili svet veletrgovaca, 110. - Indijski bankari, 113. - Malo berzi - mnogo sajmova, 116. - Evropa u odnosu na ostali svet, 122
Pretpostavke umesto zaključka ................................................................................ 124 DRUGO POGLAVLJE: TRŽIŠTA I EKONOMIJA.......................................................
127
Trgovci i trgovački k ru govi......................................................................................
127
Povratni putevi, 129. - Opticaj i menice, 131. - Bez zatvaranja kruga nema posla, 133. - O teškoćama povratnog putovanja, 134. - Saradnja među trgovcima, 137. - Mreže, trgovačke oblasti i osvajanja, 141. - Jenneni i Jevreji, 143. - Portugalci i španska Amerika: 1580-1640, 148. - Mreže u sukobu i mreže koje propadaju, 151. - Osvajačke manjine, 153
Sadržaj
Trgovački višak vrednosti, ponuda i potražnja.....................................................
156
Trgovački višak vrednosti, 156. - Staje prvi pokretač, ponuda ili potražnja, 161. - Potražnja kao takva, 164. - Ponuda kao takva, 168
Tržišta i njihova geografija......................................................................................
171
Firme i njihov prostor, 171.-Z o n e gradova, 175.-T ržišta sirovina: šećer, 178. - Plemeniti metali, 181
Nacionalne ekonomijei trgovački bilans ...............................................................
191
Trgovački bilans, 191. - Tumačenje brojki, 194. - Francuska i Engleska pre i posle 1700. godine, 195. - Engleska i Portugalija, 198. - Istočna Evropa, zapadna Evropa, 201. - Opšti bilansi, 204. - Indija i Kina, 207
Položaj tržišta ............................................................................................................. 211 Samoregulativno tržište, 211. - Tržište kroz stoleća, 212. - Da li nas sadašnjost može nečemu naučiti, 216
TREĆE POGLAVLJE: PROIZVODNJA ILI KAPITALIZAM KOD DRUGIH . . .
219
Kapital, kapitalista, kapitalizam .............................................................................. 220 Reč „kapital”, 220. - Kapitalista i kapitalisti, 224. - Nova reč: kapitalizam, 226. - Stvarnost kapitala, 228. - Stalni i opticajani kapital, 230. - Kako izračunati kapital u prošlosti, 232. - Vrednost sektorske analize, 236
Zemlja i n o v a c ............................................................................................................. 238 Preduslovi za kapitalizam, 240. - Seljačke mase: brojevi, inercija, produktivnost, 242. - Beda i preživljavanje, 243. - Dugotrajna stabilnost ne isključuje promene, 244. - Vlastelinski sistem na Zapadu nije mrtav, 246. - U Montaldeu, 250. - Savlađivanje prepreka, 252. - Sa rubova u srce Evrope, 254. - Kapitalizam i „drugo kmetstvo”, 254. - Kapitalizam i američke plantaže, 260. - Plantaže na Jamajki, 266. - Povratak u srce Evrope, 268. - Okolina Pariza: Bri u doba Luja XIV, 269. - Venecija i Terraferma, 271. - Rimsko selo početkom XIX veka: razlika, 274. - Poderi iz Toskane, 277. - Napredne oblasti su u manjini, 279. - Slučaj Francuske, 280
Kapitalizam i predindustrij a ....................................................................................
284
Četvorodelni model, 284. - Da li Burženova šema važi i izvan Evrope, 289. N e postoji jaz između poljoprivrede i predindustrije, 291. - Industrija kao spas od siromaštva, 293. - Neukorenjenost zanatstva, 294. - Sa sela u gradove i natrag, 296. - Da li postoje vodeće industrije, 298. - Trgovci i esnafi, 300. Verlagssystem, 303. - Verlagssystem u Nemačkoj, 307. - Rudarstvo i industrijski kapitalizam, 308. - Rudnici u Novom svetu, 311. - So, gvožđe, ugalj, 313. - Manufakture i fabrike, 3 1 5 .-V a n R o b eo v o preduzeće u Abevilu, 323. - Kapital i računovodstvo, 325. - O profitima u industriji, 328. - Zakon Voltera Hofmana, (1955) 331
Prevoz i kapitalističko preduzetništvo..................................................................... 335 Kopneni prevoz, 335. - Rečni saobraćaj, 343. - Moreplovstvo, 347. - Proračun troškova: kapital i rad, 354
Prilično negativan b ila n s...........................................................................................
357
ČETVRTO POGLAVLJE: KAPITALIZAM NA SVOM ............................................
359
Na vrhu sveta trgovine .............................................................................................
359
Trgovačka hijerarhija, 361. - Specijalizacija: samo na osnovnom nivou, 362. Uspeh u trgovini, 367. - Zajmodavci, 370. - Kreditiranje i bankarstvo, 374. Novac koji kruži i novac koji se skriva, 379
Sadržaj
Kapitalistički izbori i strategije ................................................................................ 384 Kapitalistički duh, 384. - Trgovina na daljinu i veliki dobici, 386. Obrazovanje i komunikacije, 390. - „Konkurencija bez konkurenata”, 395. Monopoli na međunarodnom nivou, 399. - Jedan neuspeo pokušaj stvaranja monopola: tržište kokcineala 1787, 404. - Novac i njegove zamke, 406. Izuzetni profiti, izuzetni rokovi, 411
Društva i kom panije.................................................................................................... 416 Društva: počeci jednog razvoja, 416. - Komanditna društva, 420. Deoničarska društva, 421. - Ograničeni razvoj, 424. - Prethodnici velikih trgovačkih kompanija, 425. - Pravilo trojno, 426. - Engleske kompanije, 429. - Kompanije i konjunkture, 432. - Kompanije i trgovačka sloboda, 435
Opet trojna podela ...................................................................................................... 436 PETO POGLAVLJE: DRUŠTVO ILI „SKUP SKUPOVA” ...........................................441 Društvene hijerarhije ................................................................................................. 444 Pluralnost društava, 446. - Vertikalno uzdizanje: ograničen broj povlašćenih, 449. - Društvena pokretljivost, 455. - Kako otkriti pramenu, 459. Istovremenost društvenih pramena u Evropi, 461. -T eorija And Pirena, 462. U Francuskoj, džentrija ili činovničko plemstvo, 465. - Od grada do države: raskoš i razmetljiva raskoš, 471. - Revolucije i klasne borbe, 477. - Nekoliko primera, 481. - Red i nered, 485. - Ispod razine preživljavanja, 487. - Izlazak iz pakla, 495
Sveobuhvatna d ržava................................................................................................. 497 Zadaci države, 497. - Održavanje reda, 498. - Troškovi prevazilaze primanja: novac se uzajmljuje, 501. - Kastiljski „juras” i „asientos”, 505. - Engleska finansijska revolucija 1688-1756, 507. - Budžeti, konjunkture i nacionalni proizvod, 510. - Finansijeri, 515. - Francuska: od „traitants” do Opšteg zakupa („Ferme générale”), 519. - Državna ekonomska politika: merkantilizam, 524. - Nedovršena država naspram društva i kulture, 530. - Država, ekonomija, kapitalizam, 535
Civilizacije ne kažu uvek ne .................................................................................... 536 Širenje kulture: model islama, 537. - Hrišćanstvo i roba: spor oko zelenaštva, 541. - Da li je puritanizam isto što i kapitalizam, 548. - Retrospektivna geografija: jedno dobro objašnjenje, 550. - Da li je kapitalizam isto što i razum, 553. - Firenca u XV veku: novi oblik življenja, 559. - Drugo vreme, druga vizija sveta, 562
Kapitalizam izvan Evrope ........................................................................................ 562 Čuda trgovine na velike udaljenosti, 563. - Nekoliko argumenata i intuicija Normana Jakobsa, 566. - Politika i društvo - posebno društvo, 574
ZAKLJUČAK ........................................................................................................................ 581 IN D E K S ................................................................................................................................... 583
PREDGOVOR
Kada bih želeo da to jednostavno izrazim, rekao bih da ova knjiga vodi iznad prizemlja materijalnog života - što je predmet prve knjige našeg delà - te istra žuje gornje spratove, koji predstavljaju ono što sam nazvao „ekonomskim živo tom”, a pre nego što pređe na još viši nivo, kapitalističko delovanje. Slika kuće sa više spratova dobro izražava stvari, iako na taj način njihovo konkretno značenje biva ponešto nategnuto. Između „materijalnog života” (u smislu elementarnije ekonomije) i ekonom skog života, dodirna i nekontinuirana površina materijalizuje se hiljadama tačaka: pijacama, tezgama, dućanima... Svaka od ovih tačaka predstavlja prekid, s jedne strane je ekonomski život s razmenom, novcem, čvorištima i kompleksnijim sred stvima, trgovačkim centrima, berzama i sajmovima; s druge strane je „materijalni život”, neekonomija, zatvorena u samodovoljnost. Privreda počinje na pragu razmenske vrednosti. U ovoj knjizi pokušao sam da analiziram čitavu igru razmene, od proste trampe pa do najsloženijeg kapitalizma. Polazeći od opisa koji je u najvećoj meri pažljiv i neutralan, pokušao sam da shvatim pravilnosti i mehanizme, te napišem neku vrstu opšte ekonomske istorije (kao što postoji opšta geografija), ili drugom terminologijom rečeno, da izgradim jednu tipologiju, jedan model, ili, pak, jednu gramatiku koja bi nam pomogla da utvrdimo barem smisao nekih ključnih reči, nekih izvesnosti, odričući se zahteva da pomenuta opšta istorija bude savršeno stroga, tipologija konačna i potpuna, model u bilo kom smislu matematički proverljiv, a gramatika sredstvo koje daje ključ nekog ekonomskog jezika ili diskursa, čak i ako pretpostavimo da takav postoji i d a je dovoljno postojan u vre menu i prostoru. U celini, reč je o pokušaju razumevanja, otkrivanja izvesnih arti kulacija i razvoja, a ne manje i moćnih sila koje održavaju tradicionalni poredak, „inertno nasilje”, kako g a je nazvao Žan-Pol Sartr. Reč je, dakle, o studiji na spoju društvenog, političkog i ekonomskog. Za takav plan nema druge metode do izuzetno upornog posmatranja, te obraćanja različitim humanističkim naukama; iznad svega, potrebno je siste matsko upoređivanje, upoređivanje iskustava iste vrste, pri čemu ne treba da se plašimo da ćemo, baveći se sistemima koji se premalo kreću, zapasti u neku anahroničnost. To je ona komparativna metoda koju je naročito preporučivao Mark
Predgovor
Blok, a koju sam ja koristio imajući na umu dugoročne perspektive. Na dana šnjem stupnju naših znanja dostupno nam je mnoštvo uporedivih podataka za razna vremena i prostore, tako da imamo utisak da pristupamo ne samo poređenjima uslovljenim slučajem, već pravim eksperimentima. Tako sam napisao knjigu na sredokraći istorije, zapravo začetnice, i drugih humanističkih nauka. U tom suočavanju između modela i posmatranja, neprestano sam nailazio na suprotnost između normalne i često rutinske razmenske ekonomije (koja se u XVIII veku nazivala prirodnom ekonomijom ) i jedne više, složenije ekonomije (koja se u XVIII veku nazivala veštačkom ekonomijom)} Uveren sam d aje ta di stinkcija opipljiva, da delujuće sile i ljudi, da postupci, kao i mentaliteti, nisu isti u tim različitim sferama. Takođe sam siguran da pravila tržišne ekonomije, kao što je slobodna konkurencija koju opisuje klasična ekonomija, a koja su vidljiva na nekim nivoima, deluju mnogo rede u višoj sferi racunâ i spekulacije. Tu počinje zona senke, polusvetla, zona aktivnosti onih upućenih, za koju smatram da se nalazi u samom korenu onoga što obuhvata izraz kapitalizam; kapitalizam pred stavlja akumulaciju moći (koja zasniva razmenu na odnosu snaga, podjednako ili više nego na uzajamnosti potreba), društveni parazitizam, koji se kao i mnogi drugi oblici ponekad mogu izbeći, a ponekad ne. Ukratko, postoji hijerarhija trgo vačkog sveta, čak i ako, kao u svakoj hijerarhiji, gornji spratovi ne bi mogli posto jati bez onih nižih. Konačno, ne bi trebalo da zaboravimo na to da ispod same razmene ono što sam u nedostatku boljeg izraza nazvao materijalnim životom, pred stavlja u stolećima Starog poretka najširi mogući sloj. Ali zar čitalac neće smatrati spornim - još više spornim nego što je razlika između više spratova ekonomije - moje korišćenje reći „kapitalizam” za označa vanje najvišeg sprata? Reč kapitalizam se u svojoj zrelosti i eksplozivnoj snazi pojavljuje dosta kasno, početkom XX veka. Neosporno je da je njeno značenje obeleženo vremenom njenog „pravog” rođenja. Zar njeno smeštanje u razdoblje 1400—1800. ne znači počiniti najozbiljniji greh koji jedan istoričar može da počini - greh anahroničnosti? Istinu govoreći, to me ne uznemirava previše. Istoričari kuju reči i etikete da retrospektivno označe probleme i razdoblja: Stogodišnji rat, renesansa, humanizam, reformacija... Meni je bila potrebna posebna reč da oz načim tu zonu koja nije istinska tržišna ekonomija, već često njena suprotnost. A reč koja se neodoljivo nametala bila je reč kapitalizam. Zašto ne koristiti ovu sli kovitu reč i zašto ne zaboraviti sve one žučne rasprave koje je izazivala i koje još uvek izaziva? Prema pravilima izgradnje svakog modela, u ovoj sam knjizi oprezno išao od jednostavnog do složenog. Ono što je na prvi pogled vidljivo u ranijim eko nomskim društvima, jeste ono što se obično naziva prometom roba ili tržišnom privredom. U prva dva poglavlja „Instrumenti razmene” i „Tržišta i ekonomija”, nastojao sam da opišem pijace, kolportažu, dućane, sajmove, berze... Verovatno previše podrobno. Pokušao sam da utvrdim pravila razmene, ako ona postoje. Dva naredna poglavlja „Kapitalizam daleko od kuće”, i „Kapitalizam na svome”, Jacques Accarias de Sérionne, Les Intérêts des nations de l ’Europe dévéloppés relativement
au commerce, 1766, posebno str. 270.
8
Predgovor
razmatraju razne probleme proizvodnje koji se javljaju uporedo s problemima prometa. U njima sam želeo da ustanovim tačno značenje ključnih reči u raspravi koje smo se latili: kapital, kapitalista, kapitalizam ; u njima konačno pokušavam da kapitalizam situiram sektorski. Takva bi „topologija” trebalo da otkrije granice kapitalizma, a, shodno tome, i njegovu pravu prirodu. Na taj način bismo došli do središta naših problema, ali time našim teškoćama ne bi bio kraj. Poslednje pogla vlje, najpotrebnije od svih, „Društvo ili celina celinâ”, pokušava da smesti ekono miju i kapitalizam u opšti okvir društvene stvarnosti izvan koje ništa nema svoje puno značenje. Pa ipak, opisivanje, analiza, upoređivanje, objašnjavanje, obično znače izla zak iz istorijske priče: to podrazumeva da se ne poznaje, ili da se svesno kida kon tinuirani tok istorije. A taj tok postoji; mi ćemo ga ponovo pronaći u trećoj, poslednjoj knjizi našeg delà, Vreme sveta. U ovoj smo drugoj knjizi na prethodnom stadijumu, u kojem ne poštujemo hronološki kontinuitet, već vreme koristimo kao pomoć u posmatranju. To, ipak, nije olakšalo moj zadatak. Počinjao sam da pišem četiri ili pet puta poglavlja koja su pred čitaocima. To su najpre bila predavanja koja sam održao u Kolež de Frans (Collège de France) i na Školi visokih studija (Ecole des Hautes Etudes). Prvo sam ih napisao, a onda potpuno preradio. Jedan moj prijatelj koji je pozirao Anriju Matisu, pričao mi je da je ovaj i po deset puta radio isti crtež, ba cao listove u korpu iz dana u dan, zadržavajući samo poslednji, na kojem je, po vlastitom mišljenju, pronašao čistotu i jednostavnost poteza. Ja, nažalost, nisam Anri Matis. Osim toga, nisam ni siguran da je poslednja verzija mog rukopisa najjasnija, da je najviše u skladu s onim što misim ili pokušavam da mislim. Za utehu mi služe reči engleskog istoričara Frederika V. Majtlanda (1887), „da je dnostavnost nije polazište, već cilj” .2 Uz malo sreće, ponekad i dolazimo do nje.
2 Frédéric W. Maitland, Domesdaybook and Beyond, izd. 1921, str. 9. „Simplicity is the out come of technical subtlety; it is the goal, not starting point”.
9
Prvo poglavlje
INSTRUMENTI RAZMENE
Privredu, na prvi pogled, sačinjavaju dve ogromne oblasti, proizvodnja i potrošnja. S potonjom se sve dovršava i uništava, s prvom sve uvek iznova počinje. „Društvo - piše Marks1 - ne može prestati da proizvodi, kao ni da troši.” Izanđala je to istina. Gotovo to isto kaže i Prudon, koji tvrdi da su rad i ishrana jedini očigledan cilj čovekov. Ali između ta dva sveta uvlači se treći, uzan ali živ kao reka, i sam prepoznatljiv na prvi pogled: razmena, ili tržišna privreda. Ona je nesavršena, nepovezana, ali tokom stoleća koja u našoj knjizi proučavamo, već postaje prinudna, a začelo i revolucionarna. U celini koja uporno teži rutinskoj ravnoteži i koja ovu napušta samo da bi joj se ponovo vratila, tržišna privreda je područje promena i inovacija. Marks je naziva sferom prometa,2 što je izraz koji već dugo smatram pogodnim. Bez sumnje, reč „promet” (circulation), prešla iz oblasti fiziologije u ekonomiju,3 obuhvata istovremeno mnogo toga. Ako je vero- vati Ž. Selu,4 izdavaču celokupnih Tirgoovih delà, potonji je bio naumio da napiše Raspravu o prometu, u kojoj bi govorio o bankama, Loovom sistemu, kreditima, menjanju novca i trgovini, te konačno o bogatstvu; dakle, o gotovo čitavoj privredi kako se ona tada shvatala. Ali zar ni sam izraz „tržišna privreda” nije stekao šire značenje, koje sasvim prevazilazi jednostavan pojam prometa i ra- zmene?5 Postoje, dakle, tri sveta. U prvoj knjizi našeg delà prvenstvo smo dali potrošnji. U narednim poglavljima bavićemo se prometom. Teški problemi proizvodnje doći će tek na kraju.6 Marksu ili Prudonu se izvesno ne može prigovoriti da nisu govorili o suštinskom. Ali posmatraču koji gleda unazad, kakav je istoričar, teško je početi od proizvodnje, zbrkanog područja, koje je teško odrediti i za koje, uz to, još uvek nisu napravljene dovoljno obimne klasifikacije. Promet, naprotiv, ima tu prednost da gaje lako posmatrati. Tu sve vrvi i ukazuje na svoja kretanja.
1 Œuvres, éd. La Pléiade, 1965,1, str. 1066. 2 Ibid., I, str. 420. 3 Jean Romeuf, Dictionnaire des sciences économiques, 1956-1958, reč: „Circulation”. 4 Œuvres de Turgot, izd. G. Schelle, 1913-1923,1, str. 29. 5Pogledati „povećanje” (majoration) opticaja u radu Guillauma de Greefa, Introduction à la sociologie, 2 toma, 1886-1889. ° Gabriel Ardant, Théorie sociologique de l ’impôt, 1965, str. 363. „Veoma je teško proceniti proizvodnju kao takvu”.
11
Instrumenti razmene
Žagor pijaca dopire zasigurno i do naših ušiju. Ja mogu, a to kažem bez preterivanja, ponovo da vidim one krupne trgovce i preprodavce na Trgu Rialto, u Vene ciji, negde oko 1530. godine, i to gledajući sa samog prozora Aretinove kuće, odakle je ovaj sa uživanjem posmatrao te svakodnevne prizore.7 Mogu, otprilike 1688, pa čak i ranije, ući u Amsterdamsku berzu, a da ne zalutam; mogao bih čak i da igram na njoj, a da ne napravim previše grešaka. Zorž Gurvič bi mi odmah prebacio da se često događa d a je ono što se lako opaža, zapravo, nebitno ili spo redno. Ja u to nisam toliko uveren kao on, a ne mislim ni d a je Tirgo, posmatrajući čitavu privredu svog vremena, mogao da se tako grubo prevari dajući prvenstvo prometu. Zar je, uostalom, nebitno što je nastanak kapitalizma tesno vezan za razmenu? I konačno, proizvodnja znači podelu rada, pa, dakle, i prisiljavanje ljudi da se upuštaju u razmene. Uostalom, ko bi pomišljao da umanjuje značaj pijaca? Čak i u svom najosnovnijem obliku, one su stecište ponude i potražnje, mesta obraćanja drugom čoveku, bez čega ne bi postojala privreda u običnom smislu reči, već samo jedan u samodovoljnost „zatvoren” sistem (na engleskom „embedded”), to jest nepri vreda. Pijaca znači oslobođenje, otvaranje, pristupanje jednom drugačijem svetu. Ona znači buđenje. Delatnost ljudi, viškovi koje oni razmenjuju, prolaze malo-pomalo kroz uzani otvor, isprva isto onako teško kao kamila iz Svetog pisma kroz iglene uši. Potom se ti otvori proširuju, sve ih je više, a društvo najzad pos taje „društvo obuhvatnog tržišta”.8 Kada kažemo najzad, to znači kasno, a u raz ličitim područjima nikad u isto vreme niti na isti način. Nema, dakle, jednostavne i pravolinijske istorije razvoja pijaca. Ovde se tradicionalno, arhaično, moderno i najmodernije međusobno dodiruju. To je čak i danas tako. Izvesno je da je lako stvoriti i sakupiti slike koje dosta govore, ali ne i odrediti njihov redosled, i to ne samo kada je reč o Evropi, koja je na neki način tu povlašćena. Da li ova unekoliko postojana teškoća nastaje zbog toga što je naše polje posmatranja, razdoblje od XV do XVIII veka, još uvek suviše kratko? U idealno polje posmatranja trebalo bi da uđu sve pijace sveta, i to od njihovog nastanka pa do naših dana: to je ogromno područje kojim je nedavno počeo da se bavi Karl Polani,9 ulažući svoju ikonoklastičku strast. Ali da li je jednim jedinim ob jašnjenjem moguće obuhvatiti pseudopijace antičkog Vavilona, današnje tokove razmene primitivnih ljudi sa Trobrijandskih ostrva, te pijace u srednjovekovnoj i predindustrijskoj Evropi? Nisam sasvim uveren u to. U svakom slučaju, nemojmo se ograničavati na opšta objašnjenja. Počećemo opisivanjem. Prvo Evrope, najvažnijeg svedoka, koju, uostalom, poznajemo bolje od drugih oblasti. Potom oblasti izvan Evrope; naime, nijedan opis ne bi bio valjan početak objašnjenja ako ne bi obuhvatao čitav svet. 7 P. Molmenti, La Vie privée à Venise, 1896, П, str. 47. 8 Julien Freund, prikaz delà: C. B. Macpherson, La Théorie politique de l ’individualisme pos
sessif de Hobbes to Locke, Oxford, 1962, u: Critique, 1972, str. 55. 9 Pre svega u knjizi izdatoj u saradnji sa C. M. Arensbergom i H. W. Pearsom, Trade and Mar ket in the Early Empires, Economies in History and Theory, 1957; francuski prevod: Les Systèmes economiques dans l ’histoire et dans la théorie, 1975.
12
Instrumenti razmene
Venecija, M ost Rialto. Karpačova slika, 1494 (Venecija, Akademija, otisak Žirodon)
13
Instrumenti razmene
EVROPA: TOČKOVI TRGOVINE NA NAJNIŽEM NIVOU Počnimo, dakle, s Evropom. U njoj su još pre XV veka uklonjeni najarhaičniji oblici razmene. Cene koje su nam poznate ili za koje smatramo da su važile, već su od XII veka fluktuirajuće,10 što je dokaz da već postoje „moderne” pijace,
1. RANA KOLEBANJA CENA U ENGLESKOJ Prema D. L. Farmeru: Some Prices Fluctuations in Angevin England: The Economic H is tory Review, 1956-1957, str. 39. Valja istaći istovremeni rast cena različitih žitarica posle loše žetve 1201. godine
koje povremeno, povezane jedne s drugima, mogu stvarati osnove sistema, među gradske veze. Praktično, samo varošice i gradovi imaju prave pijace. Seoske pi jace11 postojale su još u XV veku, ali u zanemarljivo malom broju. Zapadni grad je sve progutao, sve potčinio svojim zakonima, svojim zahtevima, svojoj kontroli. Pijaca je postala jedan od njegovih mehanizama.12
Obične pijace poput današnjih Pijace, u svom osnovnom obliku, još i danas postoje. Uglavnom miruju, da bi se u određene dane pred našim očima obnavljale na uobičajenim mestima u našim gradovima, sa svojim karakterističnim neredom, gužvom, vikom, oštrim ®Gaston Imbert, Des Mouvements de longue durée Kondratiejf, 1959. Slučajno je sačuvan opis pijace u Pilubijeu, seocetu u Provansi za godine 1438-1439, 1459-1464. Tu se prodavalo žito, ovas, vino, ovčetina, uškopljeni jarci, kože, remenje, „mula, ma garac, ždrebe, svinje, ribe, povrće, ulje, vreće sa krečom”. Noël Coulet, „Commerce et marchands dans un village provennial du XVIe siècle. La leyde de Puyloubier”, u: Études rurales, br. 22, 23, 24, juli-decembar 1966, str. 99-118; Alan Everitt, The Marketing o f Agricultural Produce u: The Agra rian History o f England and Wales, M. P. R. Finberg, IV, 1500-1640, 1967, str. 478. Paul-Louis Huvelin, Essai historique sur le droit des marchés et des foires, 1897, str. 240.
14
Instrumenti razmene
mirisima i svežinom namirnica. Još koliko juče, bile su gotovo iste: nekoliko stalaka, cirade protiv kiše, prodavci od kojih svaki ima svoje brojem označeno i unapred utvrđeno mesto, propisno registrovano i za koje valja platiti onoliko koliko vlasti ili njihovi posednici zatraže; gomila kupaca i mnoštvo slabo plaćenih radnika, raznovrstan i aktivan proletarijat: ljuštači mahuna, koje bije glas strašnih blebetala, prodavci žaba (koje stižu u Zenevu1314 i u Pariz15 natovarene na mazgama), nosači, smetlari, kočijaši, muškarci i žene koji robu prodaju krišom, osorni nadzornici koji po porodičnoj liniji nasleđuju svoja bedna zanimanja, preprodavci, po odeći prepoznatljivi seljaci i seljanke, građani u kupovini, služavke koje znaju kako da prilikom kupovine malo otkinu i za sebe (ili, kako se tada govorilo, koje znaju da potkuju papuču, „ferrer le mule”),16 pekari koji prodaju velike hlebove, mesari za tezgama, kojih je toliko da zakrčuju ulice i trgove, veletrgovci (trgovci ribom, sirom i maslacem na veliko),17 ubirači dažbina... Konačno, svuda izložena roba, grudve maslaca, hrpe povrća, gomile sira, voća, ribe sa kojih curi voda, divljači, mesa koje kasapin seče na licu mesta, gomile neprodatih knjiga či jim se otisnutim listovima uvija kupljena roba.18 Sa sela stižu i slama, drvo, seno, vuna, to jest, konoplja, lan pa čak i platno iz seoskih tkačnica. Ova pijaca u osnovnom obliku istrajava kroz stoleća upravo stoga jer je u svojoj čvrstoj jednostavnosti nezamenljiva zbog svežine namirnica koje nudi, a koje inače lako propadaju, koje se dovoze iz samih bašti i sa polja u blizini. Takođe i zbog niskih cena, jer pijaca u svom osnovnom obliku, pijaca na kojoj se pre svega prodaje „iz prve ruke”,19 jeste najdirektniji, najtransparentniji oblik razmene, koji se može najbolje nadzirati i gde je teško varati. Da li je i najpraved niji? Boalo u svojoj Knjizi o zanatima (oko 1270),20 to izričito tvrdi: „Jer je jasno da roba dolazi na pijacu gde se može razgledati da li je dobra i ispravna ili ne (...] jer u onome [...] što se odvija na pijaci svako može uzeti učešća, siromašni i bo gati”. Prema nemačkom izrazu, reč je o trgovini iz ruke u ruku, oči u oči (Handin-Hand, Auge-in-Auge Handel),21 to jest o neposrednoj razmeni: prodaje se na licu mesta, kupljeno se odmah uzima i plaća; veresije gotovo da nema, izuzev tu i tamo, na ponekoj pijaci.22 Ovaj veoma stari tip razmene bio je upražnjavan već u Pompejima, u Ostiji, u rimskom Timgadu, i to stolećima, milenijumima ranije. U staroj Grčkoj postojale su pijace; takođe i u drevnoj Kini, kao i u faraonskom Egiptu; bilo ih je i u Vavilonu, gde se sa razmenom otpočelo veoma rano.23 Neki 13 U gradu Luka bilo je 144 označena mesta na pijaci San Michele, A. d. S. Lucca, Officio sopra la Grascia, 196 (1705). 14Élie Brackenhoffer, Voyage en France, 1643-1644, 1927, str. 47. 15 B.N., Ms. Fr., 21633, 133, u vezi s pijacom kod groblja Sen-Zan. 16 Édouard Fournier, Variétés historiques et littéraires, 1855-1863, V, 249 (1724). 17 B.N.,Ms. Fr., 21633, 153. J 18 Variétés..., II, str. 124 (1735). 19 G. von Below, Probleme der Wirtschaftsgeschichte, 1926, str. 373. 20 Étienne Boileau, Livre des métiers, izd. Depping, 1837, str. 34-35, citirao Paul Claval, Géo graphie générale des marchés, 1962, str. 115, napomene 9 i 10; str. 125. 27 Werner Sombart, Der modeme Kapitalismus, 15. izd. 1928, II, str. 482. 22 Ferdo Gestrin, Le Trafic commercial entre les contrées des Slovènes de l ’intérieur et les villes du littoral de l ’Adriatique du XIIIe au XVIe siècle, 1965, sažetak na francuskom, str. 265. 23 P.-L. Huvelin, op. cit., str. 18.
Instrumenti razmene
Evropljani su opisali šaroliku raskoš i ustrojstvo pijace u „Tlalteku pored Tenohtitlana (Meksiko), kao i „čiste i uredne” pijace u Crnoj Africi, čijem su se redu divili uprkos skromnosti razmene na njima.25 U Etiopiji, pijace su nastale u davnini.26
Gradovi i pijace Gradske pijace se održavaju obično jednom ili dva puta sedmično. Da bi se redovno snabdevale, selo mora da ima dovoljno vremena da namirnice proizvede i sakupi, kao i da se povremeno lišava delà radne snage koja će ih prodavati (a to se najradije prepušta ženama). Istina je, u velikim gradovima pijace sve više po staju svakodnevne, kao što je bilo i u Parizu, gde su one u načelu (a često i u stvar nosti) trebalo da se održavaju samo sredom i subotom.22 U svakom slučaju, po vremene ili stalne, ove pijace u osnovnom obliku, na kojima se gradovi snabdevaju sa sela, svojim brojem i stalnim održavanjem, predstavljaju najveći od svih po znatih vidova razmene, kao što je to primetio Adam Smit. Gradske vlasti su stoga uzele čvrsto u svoje ruke njihovo organizovanje i nadzor nad njima: za njih je to bilo životno važno pitanje. Reč je o vlastima koje deluju na licu mesta, hitrim kada treba da kazne, da ustanove pravila. One su pomno nadzirale i cene. Tako je na Siciliji prodavač koji bi zatražio cenu za samo jedno „zrno” {grano) iznad utvrđenog cenovnika, mogao da bude osuđen na robijanje na galijama! Do nečeg sličnog dolazi 2. jula 1611. u Palermu.28 U Šatodenu, pekari uhvaćeni u pre kršaju po treći put, bili su „bez ikakvih obzira bacani sa dvokolica, vezani kao ko basice”. S takvom se praksom počelo 1417. godine, kada je Šari Orleanski eševenima dodelio pravo nadzora nad pekarima. Zajednica će izdejstvovati ukidanje takvih kazni tek 1602. godine. Ali, nadzor i kazne ne sprečavaju pijace da se šire, da rastu u skladu s po tražnjom, da prodiru u samo srce gradskog života. Posećena u određene dane, pi jaca je prirodno središte društvenog života. Tu se ljudi susreću, dogovaraju, uza jamno vređaju, tu se sa pretnji prelazi na udarce; tu dolazi do ispada, potom do parnica tokom kojih se otkrivaju saučesnici, tu dolazi do intervencija stražara, izvesno retkih i spektakularnih, ali i opreznih;30 tu kolaju političke i druge vesti. U grofoviji Norfolk, godine 1534, na javnom trgu pijace Fejkenhem, glasno se kritikuju postupci i namere Henrija VIII.31 A na kojoj engleskoj pijaci ne možemo tih ~4 P. Chalmetta Gendron, „El Senor del Zoco ” en Espana, 1973, predgovor Maxime Rodinson, str. XXXI, napomena 46; referenca kod Bernala Diaza del Castilla, Historia verdadera de la conquista de la Nueva Espana. Otac Jean-Baptiste Labat, Nouvelle Relation de L ’Afrique occidentale, 1778, II, str. 47. Simon D. Messing, u: Markets in Afrika, priredili Paul Bohannan i Georges Dallon, 3. izd. 1968, str. 384 sq. ' “ Jacques Savary Des Bruslons, Dictionnaire universel du commerce, 1761, III, stubac 778. Diarii della città di Palermo, dal secolo XVI al XIX, 2, str. 61, u: Biblioteca storica e letteraria di Sicilia, priredio G. di Marzo. Marcel Couturier, Recherches sur les structures sociales de Châteaudun, 1525-1789, 1969 str. 191.30 v Podatke dao Jean Nagle koji priprema rad o predgrađu Sen-Žermen u XII veku. Everitt, cit. čl., str. 488, napomena 4.
16
Instrumenti razmene
i : 1i f t u n i t t I t » I if l rt«f if'n' i» f j «i1j r iii l i f u . j ш . ,] ,- , , ', ;
* * 4 ^ чг* ш
-
тл ^J4f « i *'■
„
u
Pariz, pijaca hlebom i pijaca peradi, Ke de Ogisten, oko 1670 (Pariz, M uzej Karnavale, otisak Zirodon)
godina čuti i žestoke reci propovednikâ? Gomila se tu okuplja iz svakojakih ra zloga, valjanih i loših. Pijaca je i najpogodnije mesto za sklapanje poslovnih i po rodičnih ugovora. ,,U mestu Gifoni, u pokrajini Salerno, u XV veku, a to vidimo u zapisnicima beležnikd, na pijačni se dan, osim prodaje namirnica i proizvoda lo kalnih zanatlija, registruje veći broj [nego obično] zemljišnih kupoprodajnih ugo vora, dugogodišnjih zakupa, poklona, bračnih ugovora, dogovora o mirazima . Preko pijace sve se ubrzava, pa tako, naravno, i promet dućana. Tako u Lankesteru, u Engleskoj, krajem XVII veka, Vilijem Staut, koji tu drži dućan, upošljava pomoćne radnike „on the market and fair days”55 (na pijačne i sajamske dane p.p.). To je, bez sumnje, običaj. Pod uslovom, naravno, da dućani nisu po zakonu obavezni da na pijačne i sajamske dane budu zatvoreni, kao što je to slučaj u mno gim gradovima? Da se pijaca nalazi u središtu svakakvih odnosa, dokazuju i poslovice. Na vedimo nekoliko prim era?5 „Na pijaci se sve prodaje, osim tihe obazrivosti i časti”. „Onom ko kupuje ribu dok je još u moru [dok još nije ulovljena] preti da od nje oseti samo miris” . „Ako ne vladaš veštinom prodaje i kupovine, ne mari,345 33 Alberto Grohmann, Le Fiere del regno di Napoli in età aragonese, 1969, str. 28. 33 The Autobiography of William Stout o f Lancaster, str. 162, citirao T. S. Willan, Abraham
Dent of Kirkby Stephen, 1970, str. 12. 34 Henri Pigeonneau, Histoire du commerce de la France, 1889,1, str. 197. 35 Joseph Aquilina, A Comparative Dictionary of Maltese Proverbs, 1972.
17
Instrumenti razmene
pijaca će te naučiti”. Pošto na pijaci niko nije sam, „misli na sebe i na pijacu”, to jest, na druge. Za pametnog čoveka, kaže italijanska poslovica „val più avere amici in piazza che denari nella cassa”, bolje je da ima prijatelje na pijaci nego novac u škrinji. Današnja dahomejska narodna poslovica kaže da odupreti se is kušenjima pijace predstavlja najveću mudrost. „Prodavcu koji uzvikuje: ’Dođi i kupi’, pametno je da odgovoriš: ’Ne trošim više no što imam ’.”36
Pijaca je sve više i one se specijalizuju Pijace rastu sa gradovima koji ih upijaju. Sve ih je više, preplavljuju gradske prostore pretesne da ih obuzdaju. Kao jedan od činilaca modernosti, pi jace ne trpe prepreke u razvoju; nekažnjeno nameću vlastiti nered, otpatke, na njima se ljudi stalno okupljaju. Rešenje bi bilo premestiti ih ka gradskim vratima, izvan zidina, prema predgrađima. To se često i dešava kada nastaje neka nova pi jaca; u Parizu se nova otvara na Trgu Sen-Bernar, dok stara odlazi u predgrađe Sent-Antoen (2. marta 1643); tako i (u oktobru 1660) jedna pijaca se premešta „između vrata Sen-Mišel i jarka našeg grada Pariza, jedna između ulice Anfer i kapije Sen-Žak”.37 Pa ipak, stara okupljališta, u srcu gradova, održavaju se: sada je već teško izmestiti ih, kao godine 1667, kada se jedna pijaca premešta sa sre dine mosta Sen-Mišel na njegov kraj,38 ili pedeset godina kasnije, iz ulice Muftar u obližnje dvorište palate Patrijarha (u maju 1718).39 Novo ne može da otera staro. Budući da se zidine pomiču uporedo sa rastom naseljâ, pijace smeštene po obodima, odjednom se jednog dana nađu unutar grada, gde i ostanu. U Parizu, Vrhovni sud, načelnici, policijski poručnici (od 1667), očajnički nastoje da ih zadrže u određenim granicama. Uzalud. Tako je 1678. ulica Sen-Onore neprohodna zbog „pijace nepropisno postavljene u blizini i to pred mesa rom Kenz-Ven, u ulici Sen-Onore, gde na pijačne dane mnoštvo žena i preprodavačica, kako sa sela tako i iz grada, izlažu namirnice na samoj ulici zakrčujući prolaz, iako bi ovaj morao da bude uvek slobodan kao jedan od najprometnijih i najznačajnijih u Parizu”.40 Očita je to zloupotreba, ali kako joj stati na kraj? Oslo boditi jedno mesto znači zakrčiti drugo. Gotovo pedeset godina docnije, mala pi jaca Kenz-Ven još je uvek na istom mestu; naime, 28. juna 1714, komesar Brisel piše svom nadređenom u Šatleu: „Gospodine, danas sam primio žalbu građana sa male pijace Kenz-Ven gde sam išao radi hleba, a protiv prodavačica skuša koje bacaju iznutrice tih riba, što je prilično nezgodno zbog zagađenja koje se širi po pijaci. Valjalo bi [...] tim ženama narediti da odlažu iznutrice u korpe koje će za tim da prazne u dvokolice, kao što čine ljuštači mahuna.”41Još je veća sablazan bio Sajam slanine (Foir du Lart), jer se održavao pred vratima crkve Notr-Dam, n 36 Roger Bastide, Pierre Verger, „Contribution sociologique des marchés Nagô du Bas-Daho mey”, u: Cahiers de Г Institut de science économique appliquée, br. 95, nov. 1959, str. 33-65, po sebno str. 53. ‘ 37 B. N., Ms. Fr., 21633, 49, okt. 1660. 8Ibid., 20. septembar 1667. 39 B. N., Ms. Fr., 21782, 191. Ibid., 21633, 43, 19. septembar 1678. 41 Ibid., 21633, 44, 28. juni 714.
18
Instrumenti razmene
Sajam na Temzi 1683. Ova gravira reprodukovana u knjizi Edvarda Robinsona „Stare engleske kafane”, prikazuje aktivnost sajma koji se održava na zaleđenoj reci. Sieve strane londonski Tauer; u pozadini Londonski most (Fototeka A. Kolen)
tokom Svete nedelje. Bila je to zaista velika pijaca, gde su siromašni i manje siro mašni građani Pariza kupovali šunku i slaninu. Javni kantar je bio smešten pod sa mim tremom katedrale. Dolazilo je do strašnog tiskanja jer su svi želeli da u ku povini preteknu svog suseda. Padaju i šale, dolazi do lakrdija, a i do sitnih krađa. Dok se i sami pripadnici Francuske garde, zaduženi za red, ne ponašaju bolje od ostalih pristutnih, pogrebnici iz obližnje ubožnice sebi dopuštaju burleskne is pade.^” Sve to nije razlog da se vitezu od Gramona ne dozvoli da „postavi novu pijacu između crkve Notr-Dam i ostrva na kom je Palata” . Svake subote nastaju jeziva zakrčenja. Kako na trgu prepunom sveta obezbediti prolazak verskih po vorki, ili, pak, kraljičine kočije?4243 Naravno, čim se jedan prostor oslobodi, pijace ga zauzmu. Svake zime u Moskvi, kada se istoimena reka Moskva zaledi, dućani, barake i tezge zauzmu svoja mesta na ledu.44 To je doba godine uoči i posle Božića, kada usled ola kšanog prevoza, koji se obavlja sankama po snegu, a kada se i na otvorenom za42 Ibid., 21782, 210, 5. april 1719. 43 Ibid., 21633, 46 i 67. 44 Ambroise Contarini, Voyage de Perse... en l ’année 1473, stubac 53, u: Voyages faits prin
cipalement en Asie dans les années XII—XIII—XIV et XV siècle, II, 1785.
19
Instrumenti razmene
mrzâ’va mes° zaklanih životinja, dolazi do porasta razmene.45 U Londonu, tokom neuobičajeno hladnih zima u XVII veku, prava je sreća kada se na zaleđenoj reci mogu prevoziti učesnici u karnevalu koji ,,u čitavoj Engleskoj traje od Božića do dana posle Sveta tri kralja”. „Krčme u kolibama”, ogromni komadi volovskog mesa koji se peku na otvorenom, špansko vino i rakija, privlače sve stanovništvo a ponekad i samog kralja (kao 13. januara 1677) 46 U januaru i februaru 1683. stva ri su ipak manje vesele. Nečuvena hladnoća iznenadila je grad: na ušću Temze ogromne sante leda prete da skrše nepokretne brodove. Namirnica i robe je pone stalo, cene su tri, četiri puta više, ulice zavejane snegom i okovane ledom, nepro hodne su. Život se povlači na zaleđenu reku koja postaje put za kola za snabdevanje i iznajmljene kočije: trgovci, dućandžije i zanatlije tu podižu barake. Na staje ogromna pijaca koja odgovara broju ljudi u golemoj prestonici - tako velika da izgleda kao „ogromni sajam , kako piše jedan očevidac iz Toskane. Naravno, odmah stižu i „šarlatani, lakrdijaši i svi mogući zabavljači i prevaranti ne bi li i sami tu nešto zaradili”. Ovaj je neobični skup ostao u sećanju kao sajam ( The Faire on the Thames, 1683). Jedna nevešta gravira prikazuje taj događaj, iako ne dočarava slikovitu gužvu. Posvuda je rast razmene primoravao gradove da počnu da grade hale (ha lles), to jest pokrivene pijace, koje su često bile okružene i pijacama na otvo renom. Ove hale su uglavnom bile stalne i specijalizovane pijace. Znamo za mnoštvo hala u kojima se trgovalo suknom.49 Tako čak i omanji grad kakav je Karpantra, ima halu.' U Barseloni se „ala del draps” nalazila iznad Berze (Lonja). Ona londonska, Blekvel Hol,52 izgrađena 1397, obnovljena 1558, izgorela u požaru 1666, ponovo izgrađena 1672, izuzetno je velika. Prodaja, dugo ograničena na nekoliko dana u sedmici, postaje u XVIII veku svakodnevna, dok suknan sa sela (country clothiers) počinju da tu skladište neprodatu robu za na rednu pijacu. Negde 1660. hala ima prodavce, stalne službenike, čitavu jednu složenu organizaciju.^ Ali već i pre tog procvata, ulica Bejzinghol (.Basinghall Street), gde se uzdiže ta složena građevina, postaje „srce poslovne četvrti”, mnogo više nego što je to u isto vreme Fondaco dei Tedeschi u Veneciji.55 v. Zavisno od robe koja se u njima prodaje, postoje različite hale. Tako postoje žitne hale (u Tuluzu već 1203), vinske, kožarske, obućarske, krznarske (u nemačkim gradovima Kornhauser, Pelzhauser, Schuhhauser). U Gerlicu, u regionu Ц Atkinson i Walker, Manners and Customs o f the Russians, 1803, str. 10 47 A. N., A. E., C. P. Engleska, 122, f° 52, London, 14.januar 1677. 48 London, 28. januar-7. februar 1684, A.d.S., Firenca, Mediceo 4213. 49 ? dwi? d Robinson’ The еаг1Уenglish Coffee Houses, 1. izd. 1893,2. izd. 1972, str. 176-177. 50 Jean Martineau, Les Halles de Paris, des origines à 1789, 1960. Carpentralf°рГ53 1 ^ marchês de CarPentras, du Moyen Age au début du XIXe siècle, 1967 str S s T *36 СшТ“ е’ Barcelone’ centre économique à l ’époque des difficultés, 1380-1462, ’
5 2
"
W. Sombart, Der moderne Kapitalismus, II, str. 484-485 54 ° ' D- Ramsay. The City o f London, 1975, str. 37. (1486-1868)° llô V s tf 28eVlèVS Frêche’ Le Prix des Srains, des vins et des légumes à Toulouse
20
Instrumenti razmene
Bretanja, hala u Fauetu (kraj XVI veka) (otisak Žirodon)
gde se uzgaja ta skupocena bojadisarska biljka, postoji hala za vrhovnik. U XVI veku, u engleskim naseljima i gradovima podiže se mnoštvo hala različitih imena, čiju izgradnju često finansiraju bogati i velikodušni lokalni trgovci. U Amijenu, u XVII veku, hala za predivo nalazi se u centru grada, iza crkve Sen-Firmen-an-Kastijon, u neposrednoj blizini velike ili žitne pijace: zanatlije se tu svaki dan snabdevaju lanenim predivom zvanim sejet, „odmašćenim posle češljanja i obi čno predenim na malom predioničkom točku”: to je proizvod kojim grad snabde vaju prelci iz susednih sela.5565758Tako i tezge mesara, zbijene jedne pored drugih u pokrivenom prostoru, postaju hala. Tako je u Evreu, tako je u Troa u jednom mračnom skladištu;5960tako je i u Veneciji, gde su Beccarie, velike gradske me sare, već 1339. godine okupljene u blizini Trga Rialto, u bivšoj K a’Kerini. Ulica i kanal dobili su to isto ime Beccarie, dok se crkva San-Mateo, nazivana, „crkva mesara”, tu nalazila sve do početka XIX veka. 55 W. Sombart, op. cit., I, str. 231. 56 A. Everitt, cit. čl., str. 478 i 482.
, . . . Ire ^ Pierre Deyon, Amiens, capitale provinciale. Étude sur la sociologie urbaine au XVII siècle, 1967, str. 181. , 58 Marcel Baudot, „Halles, marchés et foires d’Evreux”, u: Annuaire da département de l ’Eure, 1935, str. 3. . 59 Albert Babeau, Les Artisans et les domestiques d ’autrefois, 1886, str. 97. 60 Giuseppe Tassini, Curiosità veneziane, 4. izd. 1887, str. 75-76.
21
Instrumenti razmene
Reč hala (halle) ima više značenja, počev od jednostavne pokrivene pijace pa do složenog zdanja Hala u Parizu, koje su rano postale „stomak” toga grada. Ta ogromna građevina potiče iz doba Filipa Avgusta. 1 Bila je podignuta na Šampou, u blizini Groblja nevinih koje će biti napušteno tek 1786. godine.6162 Ali tokom ve like recesije u razdoblju približno od 1350. do 1450, dolazi do očiglednog naza dovanja hala. Usled same recesije, jasno, ali i usled konkurencije susednih dućana. U svakom slučaju, kriza hala ne pogađa samo Pariz. Vidljiva je i u dru gim gradovima u kraljevstvu. Napuštene zgrade polako propadaju. U nekim od njih gomilaju se otpaci iz susedstva. U Parizu, hala tkača „prema registrima iz razdoblja 1484-1487, služila je jednim svojim delom kao ostava za kraljeva artilje rijska kola”.63 Poznato je mišljenje Roberta S. Lopeza,64 za koga verske građe vine predstavljaju ekonomski „pokazatelj”: prekid njihove izgradnje, kao što se desilo s katedralom u Bolonji 1223, katedralom u Sijeni 1265, i katedralom Santa Marija del Fjore u Firenci u razdoblju 1301-1302, jeste siguran znak krize. Da li se halama, čija povest nikada nije do kraja napisana, može pripisati ista ta čast da budu ekonomski „pokazatelji”? Ako je odgovor potvrdan, onda treba istaći ob novu hala u Parizu u razdoblju 1543-1572, obnovu koja je bila življa u početku nego pri kraju tog razdoblja. Ukaz Fransoa I (20. septembar 1543), registrovan u Vrhovnom sudu 11. oktobra, samo je prvi korak u tom pravcu. Ostali će uslediti. Cilj je pre svega bio da se ulepša Pariz, a ne da se u njemu stvori tako moćna usta nova. Pa ipak, povratak na aktivniji život, razvoj prestonice, smanjivanje broja dućana i prodajnih mesta u blizini obnovljenih hala, pretvaraju taj poduhvat u izu zetnu trgovačku operaciju. U svakom slučaju, već krajem XVI veka, obnovljene hale razvijaju onu aktivnost koju su imale ranije, u doba Svetog Luja. I tu je reč o jednoj vrsti „renesanse”.65 Nijedan plan hala ne pruža dovoljno valjanu sliku te prostrane celine: pokri veni i otkriveni prostori, stubovi koji podupiru arkade susednih kuća, trgovački život koji ključa na rubovima, koji koristi nered i zakrčenje, a i sam ih stvara u svoju korist. Iako Savari 1761. kaže da se ta složena pijaca nije menjala od XVI veka, nemojmo to shvatati doslovno:66 bilo je, naime, stalnih unutrašnjih kretanja i premeštanja. Pored toga, dolazi i do dve inovacije u XVIII veku: godine 1767, žitna hala je izmeštena i ponovo izgrađena na mestu bivše palate Soason; krajem veka biće rekonstruisane hala za morsku ribu i kožarska hala, dok će vinska hala biti premeštena izvan kapije Sen-Bernar. Stalno niču planovi kako da se hale preurede, ali i premeste. Ipak, ogromna celina (na 50 000 m2 tla) ostala je, naravno, na svom mestu. 61 В. N., Ms. Fr., 21557, f° 4 (1188). 62 J. Martineau, op. cit., str. 23. 63 Ibid., str. 150. 64 „Économie et architecture médiévales. Cela aurait-il tué ceci?”, u: Annales E. S. C., 1952,
str. 433-438. 65 J. Martineau, op. cit. str. 150. La réfection des Halles de 1543 à 1572, prema Léonu Biollayu, „Les anciennes halles de Paris”, u: Mémoires de la Société de Гhistoire de Paris et de ГIle-deFrance, 1877, str. 293-355. 66 J. Savary Des Bruslons, op. cit., III, stubac 261.
22
Instrumenti razmene
Pokrivene su samo suknarska, platnarska i hala gde se trguje usoljenom i svežom morskom ribom. Ali oko tih zgrada, tik uz njih, pod otvorenim nebom, nalaze se pijace na kojima se prodaje žito, brašno, maslac u grudvama, svece, pre divo i konopci za bunare. Pored „stubova”, raspoređenih unaokolo, smeštaju se staretinari, pekari, obućari ,,i drugi siromašni trgovci Pariza koji imaju dozvolu da prodaju u halama”. „Prvog marta [1657] izveštavaju dvojica holandskih putnika67 - videli smo staretinarnicu (la Friperie) koja se nalazi pored Hala. To je velika ga lerija, poduprta stubovima od tesanog kamena, pod koju su se smestili svakojaki preprodavci starih prnja. [...] Dva puta sedmično održava se javna pijaca [..J i tada svi staretinari, među kojima je očito mnogo Jevreja, izlažu svoju robu. Coveku koji tuda prolazi uvek smetaju njihovi neprekidni poklici ’Dobar seljački ka put!’, ’Dobar dugački ogrtač!’, kao i njihovo nastojanje da prodaju svoju robu vu kući ljude da uđu u radnje. [...] Neverovatno je koliko imaju odeće i pokućstva: ima veoma lepih stvari, ali je opasno kupovati ih ako se čovek u te stvari ne ra zume, jer ti su prodavci veoma vešti da poprave i zakrpe stare stvari tako da izgle daju kao nove”. Budući da su ovi dućani veoma loše osvetljeni „vi mislite da ste kupili crno odelo, a kada izađete napolje, vidite d a je ono zeleno ili ljubičasto, ili pak šareno kao leopardovo krzno”. Skup pijaca, slepljenih jedne uz druge, gde se nagomilava smeće, prljava voda, trula riba, lepe Hale su, kaže Pižaniol de la Fors (1742),68 ,,i najgadnija i najprljavija četvrt Pariza”. One su glavno mesto za bučne rasprave i oštar jezik. Ton daju prodavačice, kojih je više od prodavača; upravo njih bije glas da imaju „najpoganije jezike u čitavom Parizu”. „H ej! Bestidnice! Ma šta mi kažeš! Hej, droljo jedna! Ti si đačka kurva! Gubi se. Idi u kolež Montegi! Zar te nije stid? M r cino stara! Premlaćeni skote! Bezobraznice! Gaduro nad gadurama, pijana si kao letva”. To je jezik prodavačica riba, u XVII veku,69 a bez sumnje i kasnije.
Gradovi intervenišu Iako centralna pijaca Pariza možda izgleda složena i jedinstvena, ona je samo odraz složenosti i snabdevačkih zahteva velikog grada koji je rano prerastao uobičajene razmere. Kada je London počeo da se širi, isti uzroci su doveli do istih posledica, a engleska prestonica bila je preplavljena mnoštvom nekontrolisanih pijaca. Nemogući da se uklope u prostore isključivo njima namenjene, pijace su se prelivale u obližnje ulice, a ove se pretvarale u specijalizovane pijace: ribe, povrća, peradi. U elizabetansko vreme one su se svakog dana širile, blokirajući najprometnije ulice. Tek će veliki požar (Great Fire, 1666), omogućiti da se uvede red. Gradske vlasti, da bi očistile ulice, podižu nove velike zgrade oko prostranih unutrašnjih dvorišta. Tako stvaraju zatvorene pijace, iako pod vedrim nebom; neke od njih su bile specijalizovane, to jest određene za veletrgovinu, dok se na drugim prodavala raznovrsnija roba. Journal du voyage de deux jeunes Hollandais (M. M. de Villers) à. Paris en 1656-1658, Faugère, 1899, str. 87. J. A. Piganiol De La Force, Description de Paris, 1742, III, str. 124. 69 Louis Batiffol, La Vie de Paris sous Louis XIII, 1932, str. 75. 67 sît. A.-P.
23
Instrumenti razmene
U Parizu prodavačice skuša i druge ribe u Halama; u prednjem planu prodavač slatkiša. Gravira nepoznatog autora iz doba Fronde (Kabinet grafike, otisak B. N. )
24
Instrumenti razmene
Najveća londonska pijaca, a neki smatraju i najveća u Evropi, bila je Lidenhol. Mogla se uporediti sa pariškim Halama. Bila je, međutim, mnogo urednija. Lidenhol je u svoje četiri zgrade uvukao sve gradske pijace koje su na tom mestu cvetale pre 1666, to jest pijace na Grejsčerč Stritu, Kornhilu, Pultriju, Nju Fiš Stritu, Istčipu. U jednom dvorištu bilo je postavljeno stotinu mesarskih tezgi na kojima se prodavala govedina; u drugom je bilo 140 tezgi za prodaju drugih vrsta mesa; posvuda su prodavani maslac, riba, sir, ekseri, predmeti od gvožđa. Ta „ču dovišna” pijaca, bila je „predmet javnog ponosa i jedna od gradskih znameniosti”. Uređenost, kojoj je Lidenhol bio simbol, naravno, nije potrajala. Kako je nasta vila da raste, grad se suočio sa starim problemima, koje je mislio d a je prevazišao mudrim rešenjima. Godine 1699, a možda i pre, tezge su se proširile na ulice; počele su da se postavljaju pod tremove kuća. Iako im je rad bio zabranjen, ra znosači su se mogli videti po čitavom gradu. Najživopisnije su bile prodavačice riba, koje su robu nosile u korpama na svojim glavama. Bile su na lošem glasu, kuđene ali i iskorišćavane. Posle dobrog dana, sasvim sigurno su se noću mogle sresti u gostionici. A bile su isto tako jezičave i agresivne kao i prodavačice u pa riškim Halama.70 Tako se vraćamo u Pariz. Da bi se osiguralo snabdevanje nužno je bilo organizovati jedan veliki re gion oko Pariza; riba i ostrige dolaze iz Dijepa, Krotoja, Sen-Valerija: „Mi naila zimo”, izveštava 1728. godine jedan putnik koji prolazi pored dva potonja grada, „jedino na barke za ribu (sic)”. „Ра ipak, do ove ribe koja nas okružuje sa svih strana, nemoguće je doći [...]”, dodaje on, „svu je odnose u Pariz”.71 Sir dolazi iz Moa, maslac iz Gurnea, pored Dijepa, ili iz Izinjija; životinje za klanje sa pijaca u Poasiju, Seu, ili iz još daljeg Nebura. Dobar hleb dolazi iz Gonesa; mahunasto povrće iz Kodbeka u Normandiji, gde se pijaca održava svake subote72... Otuda i niz mera kojima se nešto obnavlja ili popravlja. Naime, cilj je da se zaštiti nepo sredna zona opskrbe grada, da se ostavi sloboda proizvođačima, preprodavcima i prevoznicima, sve skromnim ličnostima koje nastoje da veliki grad bude stalno snabdeven. Profesionalni trgovci smeju da rade samo izvan te zone. Policijskom uredbom iz Satlea (1622), proširena je na deset milja zona izvan koje su se trgo vci mogli baviti kupoprodajom žita; izvan sedam milja mogla se kupovati živa stoka (1635); izvan dvadeset milja telad i svinje (1665); izvan četiri milje mogla se kupovati slatkovodna riba, i to od početka XVII veka;73 izvan dvadeset milja vino se moglo kupovati na veliko.74 Postoje i drugi problemi; jedan od najhitnijih je snabdevanje konjima i sto kom. Trgovina ovim životinjama se obavljala na prepunim pijacama, koje su po mogućstvu održavane na periferiji ili izvan gradova. Ono što će kasnije postati Trg Vož, napušten prostor pored Turnela, bilo je dugo konjska pijaca.75 Pariz je stalno 70 Dorothy Davis, A History of Shopping, 1966, str. 74-79 i 89-90. 71 Voyage en Angleterre, 1728, Victoria and Albert Museum, 86 NN 2, f° 5. 72 J. Savary Des Brusions, III, stubac 779. Pour beurre, œufs, fromages, Abraham du Pradel,
Le Livre commode des adresses de Paris pour 1692, priredio E. Fournier, 1878,1, str. 296 sq. 73 J. Martineau, op. cit., str. 204. 74 J. Savary des Brusions, IV, stubac 1146. 75 J. Babelon,'Demeures parisiennes sous Henri IV et Louis XIII, 1965, str. 15-18.
25
Instrumenti razmene
okružen prstenom pijaca, to jest nizom sajmova gde se prodaje meso. Jedna se danas zatvara, druga se sutra otvara, uz prisustvo istih ljudi koji dovode iste živo tinje. Na jednoj od tih pijaca (bez sumnje u Sen-Viktoru, 1667), prema očevici ma76 našlo se najednom mestu „više od tri hiljade konja u isto vreme; čudesno je što ih je toliko, budući da se pijaca održava dva puta sedmično”. U stvari, trgovina konjima prodire u grad: ima tu „novih” konja koji dolaze iz unutrašnjosti ili inostranstva, ali i „starih konja, to jest [...] onih koji su već služili”, uglavnom povre meno, a „kojih se građani ponekad žele ratosiljati ne šaljući ih na pijacu” ; kao re zultat svega toga postoji čitava mreža brokera i potkivača koji su u službi trgo vaca konjima i vlasnika štala. Svaka četvrt ima i iznajmljivače konja.77 Velike stočne pijace su velika okupljališta u Sou (svakog ponedeljka), u Poasiju (svakog četvrtka), na četvoro vrata tog malog grada („Vratima za gospođe”, „Vratima mosta”, „Konflanskim vratima” i „Pariškim vratima”).78 Veoma aktivna trgovina mesom se obavlja preko lanaca „traitantsa”, posrednika koji su unapred na pijaci (gde im se kasnije vraćao novac) plaćali pomoćnike, sabirače (griblins ili bâtonniers), koji su putovali širom Francuske i kupovali životinje, te konačno, mesara koji nipošto nisu bili siromašni prodavci: neki od njih su osnovali prave buržoaske dinastije.7980Prema nekim izveštajima, 1707. se svake sedmice na pija cama Pariza prodavalo 1 300 goveda, 8 200 ovaca i skoro 2 000 junaca (100 000 godišnje). Godine 1707, traitants ili veletrgovci „koji su preuzeli pijacu u Poasiju i Sou, žale se da se prodam (izvan njihove kontrole), obavlja svuda oko Pariza, u Pti-Montreju, na primer.86 Tržište mesom, koje snabdeva Pariz, bilo je prošireno na veliki deo Fran cuske, i ličilo je na one zone iz kojih je kapital redovno ili neredovno izvlačio prinos.81 Ovo širenje postavlja pitanje puteva i veza, na koje se ne može brzo od govoriti. Najvažnija je tu stvar uređenje vodenih puteva kojima će roba stizati u Pariz: Jona, Oba, Marna, Oaza, pritoka Sene, te najzad i sama Sena. Na toku reke Sene kroz grad ima ukupno 26 „luka” (1754), koje u isto vreme predstavljaju ši roke i neobične pijace sa najjevtinijom robom. Dve najvažnije luke su Grev, gde stiže roba iz gornjeg toka: žito, vino, drvo, seno (iako će se potonje sve više pro davati u luci Tiled); takođe i luka San-Nikola82 gde dolazi roba iz donjeg toka Sene. Na reci je bilo najrazličitijih čamaca, brodica, a u vreme Luja XIV i „bašoa”, to jest malih čamaca koji su stajali na raspolaganju klijentima, i bili neka vrsta fijakera na vodi,83 slični „gondolama” koje su na Temzi, uzvodno od Lon donskog mosta, ljudi više voleli nego klimave gradske kočije.84 76 Journal du voyage de deux jeunes Hollandais, str. 98. „Le marché aux chevaux au bout du faubourg Saint-Victor”, A. du Pradel, op. cit., I, str. 264. 77 Journal du citoyen, 1754, str. 306-307. 78 A. N., G7, 1511. 79 A. N., G7, 1668-1670, 1707-1709, Pogledati Annales, I, str. 304. 80 A. N.,7 G7,7 1511. Jean Meuvret, u: Revue d ’histoire moderne et contemporaine, 1956. 82 A. N., G7, 1701, 222. Paris, 4 dec. 1713. „... depuis que la mer est devenue libre, toutes les marchandises viennent par Rouen à Paris débarquer au port St-Nicolas...” 83 P. de Crousaz Cretet, Paris sous Louis XIV, 1922, str. 29-31, 47^18. 84 Voyage en Angleterre, 1728, f° 36. q i
26
Instrumenti razmene
Iako naizgled jako komplikovan, Pariz se može uporediti sa deset ili dvade set sličnih gradova. Svaki veći grad zahtevao je snabdevačku zonu primerenu svojoj veličini. Tako je Madrid u XVIII veku privukao najveći deo prevoznih sredstava Kastilje, čime je ugrozio privredu čitave zemlje.85 U Lisabonu, ako je verovati Tirso de Molini (1625), sve je bilo krajnje jednostavno: voće, sneg sa Sera d ’Estrele, i hrana iz izdašnog mora: „Ljudi su za stolom, jedući, gledali kako se ribarske mreže pune ribom... ispred samih njihovih vrata”. 6 „Zadovoljstvo je za oči”, kaže se u jednom izveštaju za juli i avgust 1633, „gledati stotine i hiljade ribarskih barki na Težu”.87 Proždrljiv, lenj, povremeno ravnodušan, Lisabon kao da će progutati more. Ali slika je suviše lepa da bi bila istinita: Lisabon je morao s mukom da zarađuje nasušni hleb. Uostalom, što je grad mnogoljudniji, njegovo je snabdevanje teže. Venecija je već u XV veku morala da kupuje stoku za ishranu u Mađarskoj.88 Carigrad, koji je u XVI veku imao možda i 700 000 stanovnika, jeo je ovčetinu sa Balkana, a žito sa obala Crnog mora i iz Egipta. Ali da strogi sultan nije držao stvari u rukama, veliki grad bi bio pogođen velikim nestašicama, skupoćom i glađu. I zaista, ovakve nedaće su ga povremeno i snalazile kasnije, kako su prolazile godine.89
Primer Londona Na poseban način, London predstavlja primer. Mutatis mutandis, on doka zuje sve ono što možemo da kažemo povodom tih rano razgranatih metropola. Pošto o Londonu ima više istorijskih istraživanja90 nego o drugim mestima, mo guće je izvoditi i zaključke koji nadilaze slikovitost i anegdotičnost. N. S. B. Gras91 bio je u pravu kada je London video kao sasvim tipičan primer Fon Tinenovih pravila o zonskoj organizaciji ekonomskog prostora. Takva se organizacija oko Londona izgradila čak stotinu godina ranije nego oko Pariza.92 Zona uspostav ljena oko Londona uskoro će težiti da obuhvati gotovo čitav prostor proizvodnje i trgovine u Engleskoj. U XVI veku, u svakom slučaju, ona se prostirala od Škotske na Severn, do Lamanša na jugu, od Severnog mora na istoku - gde je priobalni brodski prevoz bio od presudnog značaja za svakodnevni život prestonice - pa do Velsa i Kornvola na zapadu. Ali u ovom prostoru ima i oblasti koje je teško isko85 David R. Ringrose, „Transportation and economic Stagnation in eighteenth Century Cas tile”, u: The Journal of Economic History, mart 1968. 86 Tirso de Molina (zvani Gabriel Tellez), El Burlador de Sevilla, u: Théâtre de Tirso de Mo lina, „Le Séducteur de Séville”, 1863, str. 54. Iako ih ponekad „les corsaires turcs les prennent face à Lisbonne”, British Museum, Sloane, 1572. 88 Brojne reference. Tako A.d.S. Venecija, Senato Terra, 12. mart 1494. 89 W. Hahn, Die Verpflegung Konstantinopels durch staatliche Zwangswirtschaft nach tiirkischen Urkunden aus dem 16. Jahrhundert, 1926.0 istom predmetu: Dersca-Bulgaru, „Quelques don nées sur le ravitaillement de Constantinople au XVIe siècle”, u: Congrès d'études balkaniques, Sofija, 1966. 90 Ingomar Bog, „Das Konsumzentrum London und seine Versorgung”, u: Munich 1965, str. 1СИМ18. Još bolje od istog autora, pod istim naslovom, u: Mélanges Lütge, 1966, str. 141-182. 91 The Evolution o f the english Com Market, 1915. 9~Ibid., str. 122. A. S. Usher, The History of the Grain Trade in France, 1400-1710,1913, str. 52. 54. 87.
27
Instrumenti razmene
Pijaca Istčip u Londonu 1598. Opisao ju je Stou (u „Pregledu Londona ”) kao pijacu mesom. M esari stanuju u kućama s obe strane ulice, kao i pečenjari koji prodaju gotova jela (Fototeka A. Kolen)
rišćavati - a koje se tome čak i odupiru - kao što su Bristol i njegova okolina. Kao i u slučaju Pariza (a kao i po Fon Tinenovoj šemi), i ovde one oblasti koje su naj udaljenije od prestonice snabdevaju ovu goveđim mesom: Vels je učestvovao u toj mreži od XVI veka, a mnogo kasnije i Škotska, posle ujedinjenja s Engleskom (1707). Srce londonskog tržišta je začelo dolina Temze, oblasti bliže prestonici, koje se lakše povezuju s njom vodenim putevima i nizom gradova posrednika (Aksbridž, Brentford, Kingston, Hampsted, Vatford, Sent Albans, Hertford, Krojdon, Dartford), čija je glavna delatnost snabdevanje prestonice, u kojima se melje žito i odakle se otprema brašno, u kojima se priprema slad, koji šalju namirnice i manufakturne proizvode put ogromne prestonice. Ako bismo mogli da pogled ba cimo na niz uzastopnih slika ovog „metropolitanskog” tržišta, videli bismo kako se širi, kako raste iz godine u godinu, isto onako brzo kao i sam London (godine 1600. imao je najviše 250 000 stanovnika, a 1700. bilo ih je 500 000, pa čak i više). Ukupno stanovništvo Engleske i samo neprekidno raste, ali sporije. Jedna istoričarka je izvanredno rekla to da je London na putu da proguta Englesku, ,,is 28
Instrumenti razmene
going to eat up England”.93 A i sam kralj Džejms I je rekao „S vremenom će či tava Engleska biti London („With time England will only be London”).94 Za ovakve tvrdnje mogli bismo da kažemo kako su i tačne i netačne, kako i potcenjuju i precenjuju stvarnost. London nije samo gutao unutrašnjost Engleske, već, da tako kažemo, i spoljašnjost - najmanje dve trećine, tri četvrtine, pa i četiri petine njene spoljne trgovine.95 Pa ipak, čak i uz nezajažljivost dvora, vojske i mornarice, koji su ga na to podsticali, London nije progutao sve, nije potčinio sve svom kapitalu i svojim visokim cenama. Pod njegovim uticajem, naime, nacio nalna proizvodnja raste, na engleskom selu kao i u malim gradovima „koji više distribuiraju nego što troše”.96 Usluge donekle idu u oba smera. Pod pritiskom Londona se razvija modernost engleskog načina života. Sve veći razvoj selâ zadivljuje putnike, koji u krčmama vide sluškinje („za koje bi čovek pomislio da su prave dame, tako su dobro odevene”), dobro obučene seljake koji jedu beli hleb, ne nose cokule kao francuski seljaci, dok ih ima i koji jašu na konjima.97 Pa ipak, čitavu Englesku, kao i udaljenu Škotsku i Vels, dodiruju i menjaju pipci one hobotnice u koju se pretvorila prestonica.98 Svaka oblast pod uticajem Londona teži da se specijalizuje, promeni, da postane više trgovački usmerena, iako u još uvek ograničenim sektorima, jer se između modernizovanih regiona i dalje održava stari seoski režim, sa farmama i tradicionalnim poljopriv rednim kulturama. Primer je Kent, oblast južno od Temze, gotovo nadomak Lon dona, gde se razvijaju voćnjaci i hmeljišta sa kojih se snabdeva prestonica. Pa ipak, Kent zadržava vlastiti identitet, pejzaž sa seljacima, žitnim poljima, stokom, gustim šumama (skrovištima drumskih razbojnika), a što je nepogrešivi pokaza telj, sa izobiljem pernate divljači: fazanima, jarebicama, prepelicama, kržama, di vljim patkama... i belorepkom „koja je izvanrednog ukusa, iako je tako mala d a je ima za samo jedan zalogaj”.99 Drugi učinak organizacije londonskog tržišta je ukidanje (neminovno, s ob zirom na obim poslova) tradicionalne pijace, ili open marketa, javne pijace gde se ništa nije moglo sakriti, gde su se prodavac-proizvođač i kupac-potrošač suoča vali licem u lice. Između njih rastojanje je sada preveliko da bi ga potpuno mogli prelaziti obični ljudi. U Engleskoj odavno, to jest bar od XIII veka, postoji trgo vac, onaj posrednik između sela i grada, koji se prvenstveno bavi prometom žita. Polako se ustanovljuju posredni lanci između proizvođača i veletrgovca s jedne, i između veletrgovca i preprodavca s druge strane; upravo će se preko tih lanaca odvijati glavnina trgovine maslacem, sirom, peradarskim proizvodima, voćem, povrćem, mlekom... U toj igri iščezavaju propisi, navike, tradicije. Ko bi rekao da će stomak Pariza, ili stomak Londona, biti revolucionaran! A oni su takvi postali prostim rastom. 93 Dorothy Davis, A History of Shopping 3, izd. 1967, str. 56. 941. Bog, u: Mélanges Litige, str. 150. 95 Ibid., str. 147. Najbolju procenu daje L. Stone. 96 Alan Everitt, „The Food Market of the english Town”, u: Munich 1965, str. 60. 97 Voyage en Angleterre, 1728, fos 14 i 161. 98 Za Vels i Škotsku, pogledati primedbe Michaela Hechtera, International Colonialism,
V
29
Računajući po grofoviji prosečnu zonu koju snabdeva svaki pijačni grad, A. Everit dobija brojke koje se kreću i više od 100 000 akri (ili 1 500 hektara, ako jedna akra iznosi 150 m2) na krajnjem severu i zapadu, do manje od 30 000 akri, ili 450 hektara. Što je određena regija gušće naseljena, to je površina koju pokriva pijaca manja. Prema A. Everitu „The Market Town ”, u: The Agrarian History o f England and Wales, tom 1, ured. J. Thirsk, 1967, str. 497
Brojke kao pokazatelji Ovaj razvoj bi bio mnogo jasniji kada bismo raspolagali brojkama, bilansima, ili periodičkim dokumentima. Takav materijal je zapravo moguće prikupiti i objediniti ga, kao što to pokazuju: karta koju preuzimamo iz izvanrednog članka Alana Everita (1967), posvećenog engleskim i velškim pijacama u razdoblju 150Q-1640;100 naša vlastita karta pijaca u generalitetu Kaena godine 1722; izvod za XVIII vek koji daje Ekart Šremer101 o pijacama u Bavarskoj. Ali te studije, kao i ostale njima slične, samo otvaraju jedan smer u istraživanju. 100 A. Everitt, u: The Agrarian Hist., str. 468, 470, 473. 101 Eckart Schremmer, Die Wirtschaft Bayerns, str. 613-616.
30
Instrumenti razmene
3. 800 PIJACNIH GRADOVA U ENGLESKOJ IV E L SU U RAZDOBLJU 1500-1640. Svaki grad ima barem jednu, a obično više pijaca. Pijacama bi se morali dodati i sajmovi. Isti izvor kao i za prethodnu kartu, str 468-473
31
Instrumenti razmene
32
Instrumenti razmene 4. PIJACE I SAJMOVI U GENERALITETU KAEN 1725. GODINE Karta koju je sastavio Z. Arbelo na osnovu departmanskih arhiva Kalvadosa (sveska C 1358). Z. Pero mi je ukazao na jo š šest sajmova (Sen-Zan-di-Val 1, Beri 2, Morten 1, Vaši 2), koji nisu uneti u ovu kartu. Ukupno 197 sajmova koji većinom traju jedan, a neki dva ili tri dana, dok Veliki sajam u Kaenu traje petnaest dana. To iznosi ukupno 223 sajamska dana godišnje. S druge strane, održava se 85 pijaca nedeljno, što godišnje iznosi 4 420 pijačnih dana. Broj stanovnika u generalitetu kreće se između 600 000 i 620 000 ljudi. Njegova površina iznosi otprilike 11524 km2. Slični pregledi bi omogućili korisna poređenja za Francusku
Ostavljajući po strani pet ili šest sela koja su, sto je izuzetak, sačuvala svoje pijace, u Engleskoj u XVI i XVII veku postoji 760 naselja ili varošica sa jednom ili više pijaca, dok ih je u Velsu 50; sve u svemu, otprilike 800 mesta sa stalnim pijacama. Uzimajući da ukupan broj stanovnika dve zemlje iznosi oko 5,5 miliona, na svakom od ovih lokaliteta obavlja se prodaja za, u prošeku, šest do sedam hiljada ljudi, pri čemu je prosečan broj stanovnika jednog lokaliteta oko hiljadu. Tako je jedno trgovačko naselje moglo da animira trgovinu u po broju stanovnika šest ili sedam puta većoj oblasti. Slične razmere postoje u Bavarskoj krajem XVIII veka: tu postoji jedna pijaca na 7 300 stanovnika. 2 Podudarnost ipak ne treba da nas navede na pomisao o nekoj zakonitosti. Razmere su začelo varirale u različitim razdobljima i oblastima. U svakom slučaju, uvek treba proveriti način kako je račun izveden. Verovatno je u Engleskoj u XIII veku bilo više pijaca nego u elizabetanskoj Engleskoj, iako je zemlja u oba razdoblja imala približno isti broj stanovnika. Za to postoje dva objašnjenja: ili je u elizabetanskom razdoblju uticaj svakog lokali teta bio širi, ili je u srednjovekovnoj Engleskoj bilo mnoštvo pijaca jer su plemići otvarali pijace, ili časti radi, ili da dobro zarade. U međuvremenu su, pak, neke pi jace „nestale”,102103 a one su isto tako zanimljive kao i ona „nestala” sela oko kojih je novija istoriografija podigla mnogo prašine. Istovremeno s poletom u XVI veku, naročito posle 1570, stvaraju se nove pijace; one se rađaju iz vlastitog pepela, ili pak bude iz dremeža. Dovele su do mnogih raspri! Ljudi su gledali stare povelje da bi utvrdili ko je imao ili ko će imati pravo da prikuplja pijačne takse, ko će snositi troškove za sve ono što ide uz pijacu: za svetiljku i zvono, za krst, vagu, dućane, podrume, skladište za iznaj mljivanje, i tako dalje. U isto vreme, na nacionalnoj razini, dolazi do podele trgovine između pi jaca, prema robi koju su nudile, prema rastojanjima, težini dopreme i prevoza robe, to jest prema geografiji proizvodnje i potrošnje. Nekih 800 gradskih pijaca koje je prebrojao Everit, delovale su u oblastima prosečnog prečnika od sedam milja (11 km). Oko 1600. godine, žito se kopnenim putem nije prevozilo na rastojanja veća od 10 milja, a najčešće ne preko pet; goveda su se gonila do 11 milja; ovce od 40 do 70; vuna i tkanine od nje prevozile su se na rastojanja od 20 do 40 102 Ibid., str. 608. 103 A. Everitt, u: The Agrarian Hist., str. 469.
33
Instrumenti razmene
1
i
Seljanka dolazi na pijacu da prodaje živu perad. Ilustracija iz rukopisa sačuvanog u Britanskom muzeju, iz godine 1598 (Eg. 1222, f. 73) (Fototeka A. Kolen)
milja. Kupci u Donkaster, u Jorkširu, na jednu od najvećih pijaca na kojoj se pro daje vuna, u doba Čariša I, dolaze iz Genzboroa (21 milja), Linkolna (40 milja), Vorsopa (25 milja), Plizlija (26 milja), Blanknija (50 milja). Džon Hačer iz Kerbaja u Linkolnšajeru prodaje ovce u Stamfordu, goveda i krave u Njuarku, a sam se juncima snabdeva u Spilsbaju, ribom u Bostonu, vinom u Burnu, luksuznom robom u Londonu. Ova raspršenost pokazuje to da se pijace sve više specijalizuju. Na oko 800 gradova i naselja koji imaju pijace u Engleskoj i u Velsu, njih bar 300 je ogra ničeno na prodaju samo jedne vrste robe: 133 na trgovinu žitom; 26 sladom; 6 voćem; 92 stokom; 32 ovcama; 13 konjima; 14 svinjama; 30 ribom; 21 pernatom divljači i živinom; 12 maslacem i sirom; više od 30 na trgovinu sirovom i predenom vunom; 27 ili nešto više, na prodaju vunenog sukna; 11 proizvoda od kože; 8 na prodaju lana; najmanje 4 na prodaju konoplje. Tu se ne računaju uske i retke specijalnosti: u Vimondamu se, na primer, isključivo trguje drvenim kaši kama i čepovima za burad. Naravno, pijace se u XVIII veku sve više specijalizuju, i to ne samo u Engle skoj. Kada bismo imali podataka da statistički označimo etape razvoja u ostalim delovima Evrope, posedovali bismo kartu evropskog rasta kojom bismo mogli da zamenimo puke opisne informacije koje nam jedino i stoje na raspolaganju. Pa ipak - a to je najvažniji zaključak koji se da izvesti iz Everitovog delà sa stalnim rastom stanovništva i ekonomskim poletom u XVI i XVII veku u Engle 34
Instrumenti razmene
skoj, ondašnja mreža pijaca postaje manjkava, uprkos specijalizaciji i koncentra ciji kao i značajnoj podršci sajmova - drugom tradicionalnom instrumentu razme ne, o kojem ćemo kasnije opširnije govoriti.104 Porast razmene pospešuje razvoj novih kanala prometa, slobodnijih i direktnijih. Tome je doprineo, kao što smo videli, i sam rast grada Londona. Otuda i uspeh onoga što Alan Everit, u nedostatku prikladnijeg izraza, naziva private market, koji, zapravo, predstavlja put kojim se zaobilazi javna pijaca, open market, koji je oštro nadziran. Osnivači tih privatnih pijaca su često krupni putujući trgovci, tj. razni kolporteri i raznosači: oni posećuju farme gde unapred kupuju žito, ječam, ovce, vunu, perad, zečje i ovčje kože. Tako se pijace šire na sela. Ovi došljaci često imaju sedišta u krčmama, koje počinju da dugoročno konkurišu pijacama. Putuju iz grofovije u grofoviju, iz grada u grad; tu sklapaju poslove sa dućandžijom, tamo sa raznosačem ili veletrgovcem. Osim toga, sami preuzimaju ulogu veletrgovaca, raznih posrednika, spremnih da isporučuju ječam pivarama u Nizozemskoj, kao i da na Baltiku ku puju raž da bi snabdevali Bristol. Ponekad se dvojica ili trojica udružuju i dele ri zik posla. D a je ovaj pridošlica koji obavlja više poslova omrznut, prezren zbog luka vosti, nepopustljivosti i nemilosrdnosti, jasno se vidi po sudskim procesima do kojih dolazi. Ovaj novi oblik razmene, za koji je dovoljno da bude potvrđen na komadu papira, što obavezuje prodavca (koji često i ne zna da čita), dovodi do nesporazuma i drama. Ali za trgovca koji tera svoje tovarne konje ili nadgleda utovar žita na obalama reka, ovaj mučan putujući posao ima draži: on putuje kroz čitavu zemlju od Škotske do Kornvola, po krčmama sreće drugove i kolege, ima osećaj da pripada visprenom i smelom poslovnom svetu - a pri tom dobro i za rađuje. Bila je to neka vrsta revolucije, koja je iz oblasti ekonomije zadirala i u društveno ponašanje. Everit smatra da nije slučajno to što se ove nove delatnosti razvijaju u isto vreme kada se pojavljuje i politička grupacija Indenpendenata. Posle građanskog rata, kada se putevi ponovo otvaraju za saobraćaj, otprilike 1647. godine, Hju Piter, vodeći indenpendistički zagovornik, uzvikuje: „О divne li promene! Ljudi koji ponovo putuju iz Edinburga do Lends Enda u Kornvolu, ljudi koje više ništa ne sprečava. Videti glavne puteve koji su nanovo oživeli; čuti kočijaša kako zviždanjem bodri konje; videti poštara na nedeljnom obilasku; vi deti bregove koji se raduju, doline koje se vesele!” 105 £ л gleska istina, ewropska istina Privatna trgovina nije ograničena jedino na Englesku. I na kontinentu trgo vac kao da opet rado putuje. Pronicljivi i vredni trgovac iz Bazela, Andreas Rif, koji je u drugoj polovini XVI veka neprestano i u raznim smerovima putovao - u prošeku trideset putovanja godišnje - rekao je o samom sebi: „Hab wenig Ruh ge104 Ibid., str. 532 sq.
105 Ibid., str. 563.
35
Instrumenti razmene
habt, dass mich der Sattel nicht an das Hinterteil gebrannt hat” 106 („Toliko sam se malo odmarao da sedlo zapravo nikada nije prestajalo da mi greje stražnjicu”). Na današnjem stupnju znanja nije uvek moguće praviti razliku između sajmara koji su išli od sajma do sajma i trgovaca koji su išli da kupuju robu tamo gde se proiz vodila. Izvesno je, pak, d a je gotovo svuda u Evropi javna pijaca neodgovarajuća i prestrogo nadzirana, tako d a je mnoštvo pokušaja da se pijaca po mogućstvu za obiđe. Delamar na jednom mestu u svojoj Raspravi (Traité), piše kako su u aprilu 1693. sajamski trgovci varali tako što su „robu umesto u Halama ili na javnim pi jacama, prodavali u gostionicama i drugde”.107 Pisac daje i podroban spisak sred stava kojima se služe mlinari, pekari, mesari, ilegalni ili povremeni skladištari, da bi se snabdeli po najnižoj ceni, ali zaobilazeći robu koja redovnim putem stiže na pijace.108 Već negde 1385. godine, u Evreu, u Normandiji, branioci javnog reda protestuju protiv proizvođača i preprodavača „koji se došaptavaju, sporazumevaju znakovima, stranim i nemuštim recima”. Drugačije su pravila kršili preprodavci koji su išli u susret seljacima i kupovali od njih proizvode „рге nego što bi ovi sti gli u Hale”.109 Tako i u Karpantrau u XVI veku, prodavačice povrća (répétières), sačekuju seljake na putevima i otkupljuju po niskoj ceni robu koju potom odvoze na pijacu.110 To je uobičajena praksa u svim gradovima.111 Nije važno što je u Londonu još u aprilu 1764. ta praksa bila proglašena prevarom. „Vlasti bi ”, kaže jedan diplomatski izveštaj „trebalo barem da obrate pažnju na negodovanja ljudi zbog previsokih cena hrane; utoliko pre što su te primedbe posledica zloupotreba koje bi se s pravom mogle pripisati onima na vlasti [...] jer je glavni uzrok ove skupoće [...] pohlepa monopolista kojih je prestonica prepuna. Oni odnedavno žele da preduhitre pijacu, odlaze na puteve seljacima u susret, otkupljuju njihovu robu koju potom preprodaju po ceni koju sami odrede...”.112 „Opasan je to soj”, kaže za njih naš svedok. Ali njegovih pripadnika ima svuda. S druge, pak, strane, sveprisutni, brojni i uzalud progonjeni, istinski kriju mčari, izruguju se propisima, carinama i trošarinama. Bojena platna iz Indije, so, duvan, vino, alkohol - sve im je to po volji. U Dolu u pokrajini Franš-Konte (1. juli 1728) „trgovina krijumčarenom robom obavlja se javno... pošto je jedan trgo vac bio dovoljno drzak da pokrene proces da bi dobio cenu za svoju robu”. 13 „Preuzvišeni gospodine”, piše jedan od agenata Demareu (poslednjem glavnom kontroloru za duge vladavine Luja XIV), „mogli biste da rasporedite vojsku na sve obale Bretanje i Normandije, ali prevarama se ne bi moglo stati na kraj”.114 106 G. von Below, op. cit., str. 353. 107 N. Delamare, Traité de police, 1705, II, str. 654. 108 Ibid., 1710, II, str. 1059, 16. januar 1699. Među zakupnicima žita su jedan suknar, jedan
trgovac vunom, jedan apotekar, jedan trgovac, jedan lekar, carinski zakupnik, pekar, ratar... 109 M. Baudot, cit. cl, str. 2. 110 R. Gaillet, op. cit., str. 23-24. 111 Ista pesma u Sen-Žan-de-Lonu 1712-1713, Henri Jacquin, „Le ravitaillement de Saint-Jean-de-Losne au XVIIIe”, u: Annales de Bourgogne, 1974, str. 131-132. 112 Moskva, A. E. A., 50/6, 474, f°s 60 et 61, 13-24. april 1764. 113 A. N., Ms. Fr. 12 683. 114 Saint-Malo, 29. juni 1713, A. N., G7, 1701, f° 120.
36
Instrumenti razmene
M azna tržišta; tržište rada Pijace, direktne ili indirektne, svi oblici trgovine neprestano deluju na pri vrede, čak i one najmirnije. Oni ih podstiču, ili, kako neki kažu, oživljuju. A po logici stvari, bliži se dan kada će sve izaći na tržište, ne samo poljoprivredni ili in dustrijski proizvodi, već i zemlja i novac koji putuje brže nego ijedna druga roba, ali i rad, ljudski trud, da ne kažemo i sami ljudi. Naravno, u gradovima, varošima i selima uvek se trgovalo kućama, tere nima za gradnju, dućanima i stanovima za iznajmljivanje. Stoga i nije toliko zani mljivo kada iz dokumenata vidimo da se u Đenovi u XVIII veku115 prodaju kuće, ili da se u istom razdoblju u Firenci iznajmljuju tereni na kojima se potom grade kuće.116 Bitno je da je ovih transakcija i razmena sve više, da polako nastaje tržište nekretnina, da pre ili kasnije dolazi do spekulativne kupovine. Za sve to je potrebno da obim transakcija dostigne određen nivo. To se začelo događa u Pa rizu u XVI veku, za šta su dokaz fluktuacije u visini zakupnina (uključujući i one za prodavnice): te su se cene sasvim uklopile u kretanja konjunkture i inflacije.117 Tako je bilo i drugde, na šta ukazuje i jedna pojedinost: u Čezeni, gradiću u naprednoj poljoprivrednoj pokrajini Emiliji, ugovor o zakupu malog dućana, potpi san 17. oktobra 1622, a koji je slučajno sačuvan u Opštinskoj biblioteci, pisan je na odštampanom obrascu: trebalo je samo ispuniti prazna mesta i potpisati.118 115 R. L. Reynolds, „In Search of a Business Class in thirteenth Gentury Genoa”, u: J, o f Eco nomic History, 1945. 116 Franck Szenura, VEspansione urbana di Firenze nel Dugento, 1975. 117 Emmanuel Le Roy Ladurie, Le Territoire de Гhistorien, 1973, „Le mouvement des loyers parisiens de la fin du Moyen Age au XVIIIe siècle”, str. 116 sq. 118 Cesena, Bib. Malatestiana, Cassetta XVI, 165, 39.
37
Instrumenti razmene
Spekulacije imaju još moderniji izgled: „promoteri” i njihovi klijenti nisu pojava XX veka. U Parizu su se u XVI veku spekulacijski poslovi obavljali na prostoru pored Sene, poznatom kao Pre-o-Kler, 9 koji je dugo bio prazan, kao i na pra znom prostoru Le Turnel, gde je zasedao konzorcijum pod upravom predsednika Arlea, konzorcijum koji 1594. kreće u unosnu izgradnju prelepih kuća na dana šnjem trgu Vož. Te će kuće potom biti iznajmljene velikim plemićkim porodi cama. 12<9U XVII veku, spekulacije cvetaju na rubu predgrađa Sen-Žermen, a bez sumnje i drugdc.11920121 Pod Lujem XV i Lujem XVI, prestonica je prepuna gradi lišta, a promet nekretninama još je veći. U avgustu 1781, neki Venecijanac obaveštava jednog korespondenta da je lepo šetalište Pale-Rojala uništeno, drveće posečeno „nonnostante le mormorazioni di tutta la citta” („uprkos negodovanju čitavog grada” - p. p.); vojvoda od Šartra namerava „da tu gradi kuće i daje ih u najam...” .122 Ista je stvar kada je u pitanju „zemlja” koja naposletku i sama dospeva na tržište. Vlastelinstva su se prodavala i kupovala u Bretanji već krajem XIII veka,123 a, bez sumnje, ponegde i ranije. (Raspolažemo podacima za Evropu o prodaji zemlje, to jest o cenama zemlje, 24 kao i o tome da su one redovno rasle). U Španiji, godine 1558, piše jedan mletački izaslanik125 „... i beni che si solevano lasciare a otto e died per cento si vendono a quatro e cinque, imanja (to jest ze mljišta) koja su se obično prodavala od 8 do 10%, to jest 12,5 ili 10 puta više od prihoda, preprodaju se uz 4 do 5%, to jest od 25 do 20 puta više od svog prihoda. Dakle, dvostruko su skuplja zbog ’obilja novca’” U XVIII veku, zakupi bretonskih vlastelinstava se utvrđuju u Sen-Malou sa tamošnjim bogatim trgovcima, a zahva ljujući lancima posrednika koji idu sve do Pariza i Javnog monopola (Ferme-Gé nérale).126 Oglasi o prodaji imanja objavljuju se u novinama.127 Već je i reklama razvijena. U svakom slučaju, sa reklamom ili bez nje, zemlja u čitavoj Evropi ku povinom, prodajom i preprodajom menja vlasnike. Ovo je kretanje, očito, posvuda vezano za ekonomske i društvene promene, kojima stari vlasnici, vlastela i seljaci, gube svoju zemlju koju kupuju novi bogataši iz gradova. Već u XIII veku, u Il-de-Fransu sve je više „vlastele bez zemlje”, kao što ju je nazivao Mark Blok („seig neurs sans terre”), a sve je više i „seigneuries-croupions” („kljastih imanja”), kao što kaže G iFurken.128 ’ ’ Kasnije ću opširnije govoriti o tržištu novca, kratkoročnom i dugoročnom. Iako okosnica evropskog rasta, ono se nije razvilo svuda jednako brzo i delotvorno. Nasuprot tome, svuda se pojavljuju pozajmljivači novca, a nastaje i mreža 119 Variétés, IV, str. 105 sq. 120 J. Babelon, op. cit., str. 15-18. 121 Prema neobjavljenom radu Jeana Naglea. 122 Muzej Correr, P. D., C. 903, f° 12, Andrea Dolfin, venecijanski ambasador u Parizu, An-
dreji Tronu 13. avgusta 1781. 123 G. Huppert, verovatno pod naslovom Vivre noblement, daktilografisano, str. 127. 124 Wilhelm Abel, Agrarkrisen und Agrarkonjunktur, 2. izd. 1966, str. 124 sq. 125 Eugenio Albert, Relazioni degli ambasciatori veneti durante il secolo XVI, 1839-1863, VIII, str. 257. 126 Jean Meyer, La Noblesse bretonne au XVIIIe siècle, 1966, II, str. 897. 127 A. du Pradel, op. cit. I, str. XXVI, II, str. 333 sq. 128 Yvonne Bezart, La Vie rurale dans le Sud de la région parisienne, 1450-1560,1929, str. 68.
38
Instrumenti razniene
lihvara, kako Jevreja i Lombarđana, tako i Kaoraca. U Bavarskoj čak i samostani počinju da pozajmljuju novac seljacima.129 Iz dokumenata vidimo da lihvarenje postoji i d a je razvijeno. To je bio proces u svim civilizacijama sveta. S druge strane, kreditno tržište novcem može postojati samo tamo gde po stoji moćna privreda. Takvo tržište nastaje u XIII veku u Italiji, Nemačkoj i u Ni zozemskoj. Tu mu sve ide u prilog: akumulacija kapitala, trgovina na daljinu, mo gućnosti koje pružaju menice, rano nastale obveznice javnog duga, investiranje u zanatske i industrijske delatnosti, brodogradnju, putovanja brodovima koji u XV veku postaju sve veći, ali i prestaju da budu svojina pojedinaca. Tržište novca se postupno seli ka Holandiji, a docnije ka Londonu. Ali od svih ovih različitih tržišta, sa stanovišta naše knjige, najvažnije je tržište rada. Ostavljam po strani, kao Marks, klasični slučaj ropstva, koje će se produžiti, pa čak i obnoviti.130132Želja nam je da vidimo kako je čovek, ili barem njegov rad, postao roba. Oštroumni Tomas Hobs (1588-1679) već je pisao: „Moć (mi bismo rekli radna snaga) svakog pojedinca jeste roba” - to jest nešto što se iz nosi u razmenu na tržištu. 1 Pa ipak, u tom razdoblju to još uvek nije uobičajeno shvatanje. Dopada mi se opaska jednog opskurnog francuskog konzula u Đenovi, bez sumnje čoveka zaostalog u odnosu na svoje vreme: „Prvi put, veleuvaženi gospodine, čujem da se vrednost čoveka može izražavati u novcu” . Rikardo pak, bez oklevanja piše: „Rad, kao i sve ostale stvari koje se kupuju i prodaju...”.1 Savršeno je jasno da tržište rada - kao stvarnost ako ne i kao koncept - nije tvorevina industrijskog doba. Tržište rada je tržište na kojem čovek, odakle god dolazio, sam sebe nudi, i to bez ijednog od svojih tradicionalnih „sredstava za proizvodnju”, ukoliko ih je uopšte nekada i posedovao: bez komada zemlje, bez čunka za tkanje, bez konja ili kočije. Sve što ima da ponudi jesu vlastite ruke, vlastita „radna snaga” . I naravno, vlastito umeće. Čovek koji je tako sam sebe iznajmljivao ili prodavao, prolazio je kroz uzani otvor tržišta i izlazio iz tradi cionalne privrede, što je posebno jasno na primeru rudara iz srednje Evrope. Dugo nezavisne zanatlije, koji rade u malim grupama, rudari su u XV i XVI veku i prinuđeni su da stupaju u službu trgovaca, jedinih sposobnih da investiraju u opremu dubokih kopova. Počinju da dobijaju platu. Prekretnica se možda može uočiti u recima načelnika Joahimštala, rudarskog gradića u Češkoj, izgovorenim 1549: „Jedan daje novac, drugi rad” („Der eine gibt das Geld, der andere tut die Arbeit”). Pitanje je da li uopšte postoji bolji izraz za rano suočavanje kapitala i rada?133 Istina je d a je rad za platu, jednom ustanovljen, mogao i da ponovo ne stane, kao što se desilo u nekim vinogradarskim oblastima u Mađarskoj: u Tokaju 129 E. Schremmer, op. cit., passim i posebno str. 219, 685 sq. 130 Le Capital, Éd. sociales, II, str. 352: „ ... tržište rada treba razlikovati od tržišta robova ”.
Između ostalih primera tržište robova iz Istre i Dalmacije prema Firenci, Sijeni i Bolonji. A. d. S. Venecija, Senato Mar, 6, f° 136 v°, 17. avgust 1459. 1311. Freund, izveštaj u: Bernhard Willms, Die Antwort des Leviathan, Th. Hobbes politische Théorie, u: Critique, 1972, str. 563. 132 A. N., A. E., B1, 598, Đenova, 31. mart 1783; David Ricardo, Principes de l ’économie po litique, izd. 1970, str. 67. 133 Eric Maschke, „Deutsche Stàdte am Ausgang des Mittelalters ”, u: Die Stadt am Ausgang des Mittelalters, str. W. Rausch, posebno izdanje, str. 20.
39
Instrumenti razmene
1570, u Nađbanjinu 1575, u basenu Šentđerđi 1601, vaspostavlja se seosko kmet stvo.134 T aje retrogradna pojava ipak karakterističnija za istočnu Evropu. Na Za padu, do prelaska na najamništvo, nepovratne pojave, dolazilo je često ranije i učestalije nego što se obično misli. Već u XIII veku, Trg Grev u Parizu, i obližnji Trg Žire pored Sen-Pol-de-Sama, kao i trg u blizini Sen-Zervea pored „la maison de la Conserve”, jesu uo bičajena mesta za zapošljavanje.135 Pronađeni su zanimljivi ugovori za radnike ciglana pored Pjačence u Lombardiji,1361378koji potiču iz 1288. i 1290. godine. Do-
(podsetimo se da su gradovi u to doba još uvek prilično vezani za selo i daje vino gradarstvo bilo vrsta industrije). Zahvaljujući ovom događaju saznajemo da su se leti nadničari i poslodavci sastajali svakog dana u zoru najednom gradskom trgu, pri čemu su poslodavce često predstavljali predradnici, takozvani closiers. To je jedno od prvih tržišta rada za koje imamo konkretne dokaze. U Hamburgu godine 1480, Tagelohner, nadničari, odlazili su na Trostbriicke, u potrazi za poslodav cem. Ovde je već reč o „transparentnom tržištu rada”.139 U doba Talmana de Rea, u Avinjonu „radnici su čekali posao na mostu”.140 Postojala su i druga tržišta rada, a i „zapošljavanja” na sajmovima, (na dan Svetog Jovana, Svetog Mihajla, Svetog Martina, na Sve svete, na Božić, Uskrs...),141 kada su radnici na farmama i sluškinje izlazili pred poslodavce (bogate seljake ili vlastelu, među kojima je bio i sir od Gubervila),142 pri čemu su podsećali na stoku čija se vrednost može proveravati i ocenjivati. „Svaki gradić ili veće selo u Donjoj Normandiji, oko 1560, ima svoje mesto za iznajmljivanje radne snage, koje podjednako liči na tržnicu ro bova i sajam”.143 U Evreu, sajam magaraca na Dan svetog Jovana (24. juni) ujedno je i dan za unajmljivanje posluge.144 U vreme žetve i berbe, dopunska radna snaga sliva se sa svih strana i biva upošljavana na uobičajen način, za novac ili za naknadu u naturi. Očito je reč o velikim kretanjima, što i statistika145 povre meno lepo potvrđuje. Ponekad i pojedinačna zapažanja govore to isto: u sela oko 134 Acta hungarica, XXIV, str. 30. 135 Marcel Poète, Une Vie de cité, Paris de sa naissance à nos jours, 1924,1, str. 301. 136 Robert-Henri Bautier, „ A propos d’une société lucquoise à Lyon au XIIIe siècle. Les cont
rats de travail au Moyen Age”, u: Bulletin philologique et historique (pre 1610), 1964, str. 162-164. 137 Antonio H. de Oliveira Marques, Daily Life in Portugal in the late Middle Ages, 1971, str. 186-188. ' 138 Marcel Delafosse, „Les vignerons d’Auxerrois (XIVe-XVIe siècles) ”, u: Annales de Bo urgogne A. 20, br. 77, jan.-mart 1948, str. 22 sq. 1 9 Ernst Pitz, u: Wirtschaftliche und soziale Probleme der gewerblichen Entwicklung im 15, 16. Jahrhunderten nach Ansich-Nieder Deutschen Quellen, objavio F. Lütge, 1968. str. 35. Brigit Fiedler, Die gewerblichen Eigenbetriebe der Stadt Hamburg im Spàtmittelalter, 1974. LA. Babeau, Les Artisans et les domestiques d'autrefois, str. 273, napomena 1, Tallemant des Réaux (1619-1692). J4* Gustave Fagniez, L ’Économie rurale de la France sous Henri IV, 1897, str. 55. 2 Le Journal da sire de Gouberville, 1892, str. 400, Pogledati zbornik A. Tollemera, Un Sire de Goubennlle, str. 27 sq. E. Le Roy Ladurie, op. cit., str. 202. 144 M. Baudot, cit. cl,, str. 8. 145 Pogedati str. 242 povodom podataka o Orleanu.
40
Instrumenti razmene
gradića Šato-Gontije u Anžuu, u XVII i XVIII veku146 - u velikim grupama su dolazili „nadničari” da „obaraju stabla, testerišu, seku drvo; podrezuju vinovu lozu, beru grožđe; da pleve, okopavaju, rade u bašti [...], da sade povrće; da kose i spremaju seno; da kose žito, vezuju slamu, vrše žito, čiste ga...”. Jedan izveštaj iz Pariza147 spominje samo u vezi s prevozom sena sledeća zanimanja: metteurs à port, crocheteurs, baguedeniers, chartiers, botteleurs, gens de journée (utovarivači, pomoćnici, nosači sa kukama, prevoznici, vezivaoci, nadničari). Ovakvi i slični spiskovi dosta govore, jer se iza svakog izraza krije, kako u gradu tako i na selu, neki plaćeni rad, privremen ili trajniji. Glavnina radne snage bez sumnje do lazi sa sela, gde živi većina stanovništva. Drugi izvor zapošljavanja stvoren razvo jem moderne države, jeste primanje plaćenih vojnika. Države znaju gde da ih pro nađu, oni sami znaju gde mogu potražiti posao: sve u skladu sa pravilima tržišta. Isto to važi za kućnu poslugu, nižu i višu (tu, naime, postoji stroga hijerarhija): agencija za zapošljavanje u Parizu postoji još od XIV veka, u Nirnbergu sigurno od 1421.148149 Tržišta rada s vremenom postaju zvaničnija, a njihova pravila jasnija. Ab ram di Pradel (pseudonim izvesnog Nikole de Blenjija) u svom Adresaru Pariza za godinu 1692 {Le Livre commode des adresses de Paris pour 1692) daje sta novnicima tog grada sledeća korisna obavcštenja: 144 Treba li vam služavka? Idite u ulicu Vanri u „biro za preporuku”, mušku poslugu pronaći ćete na Novoj pijaci (Marché Neuf), kuvara na Trgu Grev. Treba li vam momak ili šegrt? Ako ste trgo vac, idite u ulicu Kenkampoa; ako ste hirurg, idite u ulicu Kordelije; ako ste apo tekar u ulicu Išet; zidari i radnici iz Limuzena nude svoje usluge na Trgu Grev; s druge strane „obućari, bravari, tesari, bačvari, oružari, pečenjari i drugi, sami se zapošljavaju, odlazeći u radnje”. Iako se povest najamništva još uvek slabo poznaje, dostupni podaci govore d a j e sve veći broj najamnih radnika. U Engleskoj, pod Tjudorima „dokazano je da [...] je više od polovine ukupnog broja domaćinstava, a možda i dve trećine, ostvarivalo barem deo prihoda u obliku plata” .15015Početkom XVII veka, u han zeatskim gradovima, posebno u Štralzundu, povećava se broj najamnika, tako da na kraju sačinjavaju polovinu stanovništva.1 1 U Parizu, uoči Revolucije, bilo ih je više od 50% .152 Razvoj koji je odavno počeo ni izdaleka nije dostigao vrhunac. „Ne postoji cirkulacija rada”, jada se Tirgo u jednoj uzgrednoj rečenici, „kao cirkulacija 146 Prema članku Renéa Gaucheta. 147 B. N.. Ms. Fr., 21672, f° 16 v°. 148 Rolf Engelsing, „ Der Arbeitsmarkt der Dienstboten im 17., 18. und 19. Jahrhundert ”, u:
Wirtschaftspolitik und Arbeitsmarkt, priredio Hermann Kellenbenz, 1974. str. 174. 149 Op. cit., II, str. 49. 150 Peter Laslett, Un Monde que nous avons perdu, 1969, str. 60. E. H. Phelps-Brown i S. V. Hopkins govore samo o jednoj trećini stanovništva koja bi primala platu, citirao Immanuel Wallerstein, The Modem World System, 1974, str. 82. 151 Herbert Langer, „Zur Rolle der Lohnarbeit im spâtmittelalterlichen Zunfthandwerk der Hansestadte. Dargesltellt hauptsâchlich am Beispiel der Hansestadt Stralsund”, u: Jb. f. Regionalgeschichte 3, 1968. Jeffry Kaplow, Les Noms des rois, 1974, str. 47M8.
41
Instrumenti razmene
1 . . . .. novca”. Pa ipak, kretanje je započeto i usmereno ka svemu što će se kasnije desiti u toj oblasti promena, prilagođavanja, ali i stradanja. Nema sumnje da je prelazak na zarađivanje plate, ma kakvi bili njegovi ekonomski motivi i koristi, praćen izvesnim opadanjem u društvenom položaju. Dokaz su mnogi štrajkovi15^ u XVIII veku, kao i tadašnje očigledno nestrpljenje radnika. Zan-Zak Ruso govori da radnici, „kada ih neko naljuti, jednostavno po kupe svoje stvari i odu”.15314155 Da li su osetljivost i ovakva društvena svest zaista postojali na početku razvoja krupne industrije? Izvesno da nisu. U Italiji, slikari su bili zanatlije koji su radili u svojim radionicama sa zaposlenima, među kojima su često i njihova rođena deca. Kao i trgovci, vode svoje knjige računa. Tako su sačuvane knjige koje su vodili Lorenco Loto, Basano, Farinati, Gverčino.156 Je dino je vlasnik radionice bio trgovac i on je bio u kontaktu s klijentima čije je porudžbine primao. Pomoćnici, uključujući i gazdine sinove, već spremni da se bune, u najboljem slučaju su najamni radnici. Lako, stoga, možemo razumeti sli kara Bernardina Indiju, koji se poverava svom korespondentu Šipionu Cibu, tvrdeći da ga potvrđeni umetnici Alesandro Akajoli i Baldovini pozivaju da radi za njih. On je to odbio, želeći da sačuva slobodu i da ne ostavi vlastiti posao za mizernu platu (per un vil salarie ).157 A to se događa 1590!
Tržište kao razvode Tržište je neka vrsta razvoda između dve reke. Način kako čovek oseća trži šte zavisi od toga s koje se strane razvoda nalazi. Neki su prinuđeni da se snabdevaju hranom isključivo na tržištu, kao svilarski radnici u M esini,158 koji su se do selili u grad i bili isključivo upućeni na hranu koja se tu prodavala (mnogo više nego plemići ili građani koji su često posedovali komad zemlje u okolini, neki vrt, voćnjak, to jest neki lični izvor snabdevanja). Ako bi se ti radnici umorili od lošeg i natrulog „morskog žita”, od koga se pravio skup hleb, jedina bi im mogućnost bila da se presele u Kataniju ili u Milaco, to jest da promene i posao i način ishra ne. Tako su jednom i postupili 1704. godine. Onima koji nisu svikli na pijacu, koji su obično isključeni iz nje, ili žive da leko, odlazak na nju izgleda kao pravi praznik, kao izlet, gotovo kao pustolovina. Bila je to prilika da se čovek pokaže („presumir”, kao što kažu Spanci), da se „producira”. Mornar, kaže se u jednom trgovačkom priručniku sredinom XV veka,159 uglavnom je priprost: „tako je nedotupav da kada pije u krčmi ili kupuje hleb na pijaci, misli da je neko i nešto” ; isto kao onaj španski vojnik160 koji se 153 Op. cit., I, str. 448. 154 Pogledati str. 481-485. 155 Citirao A. Babeau, op. cit., str. 40. 156 Lorenzo Lotto, Libro di spese diverse (1538-1556), priredio Pietro Zambelli; Paolo Fari
nati, Giornale 1573-1606, priredio Lionello Puppi, 1968, str. XL. 157 P. Farinati, ibid., str. XLIII, napomena 116. 158 Palermo, 10. dec. 1704. D. Francisco de Arana kardinalu Judice. Biblioteca Comunale, Pa ïenne, hQq 66, f°s 452 sq. i f° 476. 159 Benedetto Cotrugli, Della mercatura e del mercante perfetto, Brescia, 1602, str. 50 (knjiga je napisana 1458). 160 Vida y hechos de Estebanillo Gonzalez, u: La Novela picaresca espanola, 1966, str. 1830.
42
Instrumenti razmene
U M a đ a rsk o j u XVIII veku d o n o se svinju u D eb recin sk o sta lešk o udruženje (A u to ro va p riv a tn a zbirka)
između dva pohoda obreo na pijaci u Saragosi (1645) i zadivljeno posmatrao go mile sveže tunjevine, zlatne pastrmke, i stotine različitih vrsta ribe, ulovljene u moru ili obližnjoj reci. Ali šta je na kraju kupio novcem koji je imao u kesi? Ne koliko sardinas salpesadas (u soli presovanih sardina), koje će mu gazdarica obližnje krčme ispržiti, i kojima će se on osladiti, zalivši ih belim vinom. Naravno, seljački život ostaje u pravom smislu zona isključena iz tržišta (ili bar dopola isključena); to je zatvoreni svet samopotrošnje, samodovoljnosti, povučenosti. Seljaci su se zadovoljavali čitavog svog života onim što bi proizveli vlastitim rukama ili onim što bi im susedi isporučili u zamenu za namirnice ili us luge. Naravno, mnogo njih odlazi na pijacu u grad ili varošicu. Ali oni koji bi tu samo kupovali raonike za plugove ili prodajući jaja, maslac, malo živine ili povrća, zarađivali da plate dažbine i poreze, nisu istinski uključeni u pijačni posao. Oni su samo na njegovom rubu. Takav je slučaj sa onim normanskim se ljacima „koji donose na pijacu robu vrednu 15 ili 20 sola i koji ne mogu ući u krčmu a da ne potroše isto toliko...”.161 Selo je često komuniciralo sa gradom samo posredstvom nekog trgovca iz tog grada, ili posredstvom zakupnika lo kalnog imanja.162 Na ovaj zaseban život često je ukazivano i niko ne može negirati njegovo postojanje. Bilo je, međutim, različitih stupnjeva izolovanosti, ali i izuzetaka. 161 12. april 1679, A. N., G7, 491, 505. , 162 Yves-Marie Bercé, Histoire des croquants. Étude des soulèvements populaires au X V If siècle dans le Sud-Ouest de la France, 1974,1, str. 41.
43
44
Instrumenti razmene
Mnogi imućniji seljaci koristili su potpuno pijacu: engleski „farmeri” koji su mogli da prodaju svoju letinu, koji više nisu imali potrebu da svake zime predu i tkaju vunu, konoplju ili lan, koji su postali redovni kupci na pijaci, a i njeni snabdevači; seljaci iz velikih zbijenih i raštrkanih sela u Ujedinjenim Pokrajinama (koja ponekad imaju i tri do četiri hiljade stanovnika), a koji proizvode mleko, meso, slaninu, sir, industrijske biljke, a kupuju žito i drvo za ogrev; stočari iz Mađarske koji izvoze stada u Nemačku i Italiju, a sami kupuju žito; svi oni povrtari iz predgrađa (koje su ekonomisti mnogo proučavah), uvučeni u život velikog grada u kom su se obogatili: bogatstvo Montreja, mesta pored Pariza, svojim je voćnjacima sa breskvama zadivilo Luja-Sebastijana M ersijea163 (1783); poznata su mesta pored Londona, Bordoa ili Angulema,164 koja su ove gradove snabde vala hranom! To su, bez sumnje, ipak izuzeci u seljačkom svetu koji čini od 80 do 90% ukupnog svetskog stanovništva. Ali ne zaboravimo da su čak i siromašna sela uhvaćena u varljivu mrežu ekonomije. Kovani novac stiže im najrazličitijim putevima, izvan redovnog tržišta: posredstvom putujućih trgovaca, zelenaša iz gradića i sela (kakvi su bili jevrejski zelenaši iz ruralnih područja u severnoj Ita liji),165 vlasnika seoskih radionica, građana i bogatih zakupnika koji su tražili radnu snagu za obradu svoje zemlje, a i preko seoskih dućandžija. Pijaca u užem smislu reči, za istoričara starije ekonomije ostaje pokazatelj čiju vrednost on nikada ne srne da potcenjuje. Bistra A. Cvetkova sasvim je u pravu kada je koristi kao osnovu za neku vrstu skale u merenju ekonomskog značaja bugarskih gradova na obali Dunava, a u skladu sa porezima koji su plaćani na ime prodaje na pijaci. Ova istoričarka beleži i da su takse plaćane u srebrnim asprama, kao i da su već tada postojale specijalizovane pijace.166 Dve ili tri napomene o gradu Jašiju u Moldaviji pokazuju d a je tu u XVII veku postojalo „sedam mesta gde se prodavala roba, a da su neka od njih bila nazvana po glav nim proizvodima koji su se prodavali, kao što su sajam sena, sajam brašna...”.167168 To već ukazuje na izvesnu podelu rada u trgovini. Artur Jang ide čak i dalje. Na puštajući Aras, u avgustu 1788, nailazi na „barem stotinu magaraca, natovarenih očigledno veoma laganom robom, kao i na mnoštvo muškaraca i žena”; ta je roba bila dovoljna da se izobilno snabde pijaca. Ali „veliki deo seoske radne snage ne zaposlen je usred žetve da bi snabdeo jedan grad koji bi u Engleskoj moglo da snabde četrdeset puta manje ljudi”. „Kada takvo mnoštvo sitničara stigne na pi jacu”, zaključuje on, „onda je došlo do krajnjeg usitnjavanja poseda”. Da li se iz toga zaključuje da su slabo posećene pijace, gde ima malo zabave i malo „sitni čara”, obeležje moderne ekonomije? Louis-Sébastien Mercier, Tableau de Paris, VIII, 1783, str. 343-345. Y.-M. Bercé, op. cit., I, str. 242. ^ Aldo de Maddalena, Semaine de Prato, april 1975. ^ 6 Bistra A. Cvetkova, „Vie économique des villes et ports balkaniques aux XVe et XVIe siècles”, u: Revue des études islamiques, 1970, str. 277-278, 280-281. 167 Stefan Olteanu, „Les métiers en Moldavie et en Valachie (Xe-XVIIe siècles)”, u: Revue roumaine d ’histoire, VII, 1968, str. 180. Ovde je značenje reči „foire” i „marché” isto. 168 Young’s Travels in France during the Years 1787, 1788, 1879, izd. Betham-Edwards, 1913, str. 112.
46
Instrumenti razmene
Ispod razine pijace Istovremeno sa širenjem tržišne privrede, koja pomiče granice susednih ili skromnijih aktivnosti, pijace rastu, granice se menjaju, preinačavaju se elemen tarne aktivnosti. Novac se na selu retko upotrebljava kao kapital, već pre svega za kupovinu zemlje, što je način društvene promocije; još i više, on se tezauriše: po mislimo samo na niske novca koje su žene u srednjoj Evropi nosile oko vrata, na kaleže i plitice koje su izrađivali seoski zlatari u Mađarskoj, 69 a i na zlatne krstove koje su nosile seljanke u Francuskoj uoči Revolucije.17 Novac ipak sudeluje u rušenju starih vrednosti i odnosa. Seljak koji dobija platu, beleženu u poslodavče voj knjizi, a prima deo nadoknade i u naturi, pri čemu mu krajem godine nikada ne ostaje gotovine,169170171 navikao se da računa u novčanim iznosima. Najzad dolazi i do promene mentaliteta. Menjaju se i radni odnosi što olakšava prilagođenje mo dernom društvu, ali što nikada nije u korist najsiromašnijih. Mladi istoričar ekonomije koji je proučavao zemlju Baska, Emilijano Fer nandes de Pinedo,172173krajnje je upečatljivo pokazao koliko je neumoljiv napredak tržišne privrede delovao na seosko vlasništvo i stanovništvo. U XVIII veku, Baskija sve više postaje „nacionalno tržište”, što dovodi i do sve veće komercijalizacije seoskog vlasništva; na kraju čak i crkvena zemlja, a i slično „nedodirljiva” zemlja majorata, dospevaju na tržište. Posledica je da se zemljišno vlasništvo odjednom koncentriše u nekoliko ruku, te dolazi do dalje pauperizacije već ionako siromašnih seljaka, koji od tada moraju da više nego ikada ranije prolaze kroz uzan otvor tržišta radne snage, bilo u gradu ili na selu. Takve potrese sa ireverzi bilnim rezultatima izazvalo je sve veće tržište. Mutatis mutandis, ovaj proces je sličan onome koji je mnogo ranije doveo do stvaranja velikih imanja engleskih „farmera”. ^ Na taj način pijaca sudeluje u velikoj istoriji. Čak i najskromnija pijaca je stepenica u ekonomskoj hijerarhiji - najniža, bez sumnje. Gde god pijace ne po stoje ili su beznačajne, gde god je gotov novac tako redak da ima gotovo eksplo zivnu vrednost, možemo biti sigurni d a je reč o najnižem stupnju ljudskog posto janja, gde svako mora da proizvede gotovo sve što mu treba za život. Mnoga se ljačka društva predindustrijske Evrope živela su još na tom stupnju, na margini tržišne ekonomije. Putnik je tu mogao da sa nekoliko novčića kupi proizvode zemlje po smešno niskoj ceni. Nije se moralo ići, kao Metr M anrik,17 sve do Arakanije, oko 1630, da bi se za četiri reala kupilo trideset kokošaka, ili za dva reala stotinu jaja. Dovoljno je bilo skrenuti s glavnog druma, zaputiti se planinskim sta zama, nalaziti se na Sardiniji, ili zastati u neuobičajenom pristaništu na istarskoj obali. Ukratko, previše vidljiv život pijace često od istoričara skriva život na nižem stupnju, skroman ali samostalan život potpune ili gotovo potpune samodo 169 Lazslo Makkai, Semaine de Prato, april 1975. 170 Misle (Michelet) nam kaže: na prodaji zemlje „nul acquéreur ne se présentant, le paysan arrive avec sa pièce d’or", Le Peuple, izd. 1899, str. 45. 171 Maurice Aymard, Semaine de Prato, april 1975, povodom Sicilije. 172 Emiliano Fernàndez de Pinedo, Crecimiento econômico y transformaciones sociales del pais vasco 1100-1850, 1974, pogledati naročito str. 233 sq. 173 F. Sebastian Manrique, Itinerario de las Missiones, 1649, str. 59.
47
Instrumenti razmene
voljnosti. To je drugi svet, druga ekonomija, drugo društvo, druga kultura. Po sebno su stoga značajni pokušaji Mišela M orinoa174 ili Marka Katinija175 koji su nastojali da pokažu šta se događa ispod pijace, šta joj izmiče, te predstavlja u neku ruku meru seoske samodovoljnosti. Oba istoričara su sledila istu metodu: smatrali su da žitnu pijacu s jedne strane uslovljava naseljeni prostor koji zavisi od te pi jace, a s druge strane potražnja stanovništva, čija se potrošnja može izračunati na osnovu prethodno utvrđenih normi. Ako uz to poznajemo obim lokalne proizvo dnje, cene i količine koje prispevaju na tržište, koliko se troši u toj oblasti, a ko liko izvozi ili uvozi, onda možemo da shvatimo šta se događa, ili šta bi trebalo da se događa ispod razine pijace. Mišel Morino se u istraživanju usredsredio na Šarlevil, grad srednje veličine, a Marko Katini na varošicu pored Modene, u kojoj se u ponešto izolovanoj oblasti živelo prilično seoskim načinom života. Slično putovanje u nepoznato, ali različitim sredstvima, preduzeo je neda vno Iv-Mari Berse17" istražujući pobune seljaka („кгокапа”) u Akvitaniji u XVIII veku. Proučavajući ove događaje, rekonstruisao je mentalitet i motivacije stanov ništva o kojem istorija nije mnogo znala. Posebno mi se dopada ono što govori o nasilnosti ljudi po seoskim krčama, gde se redovno događaju izgredi. Rečju, put je otvoren. Iako se metode, sredstva, pristupi mogu razlikovati (kao što smo već videli), zna se da ne može biti potpune istorije, posebno istorije sela dostojne tog imena, bez sistematskog istraživanja života ljudi „ispod razine pijace”.
Dućani Prvu konkurenciju pijacama (iako trgovina od toga ima koristi) predstavlja ju dućani. Ove male jedinice, kojih je bezbroj, jesu drugo elementarno oruđe razme ne. Slični su pijaci, a ipak različiti; pijaca se, naime, održava u vremenskim razma cima, a dućani rade stalno. Barem u načelu, jer pravilo, ako uopšte i postoji, do pušta mnoge izuzetke. Suk, karakteristični deo islamskih gradova, često se prevodi rečju „pijaca”. Suk je ipak samo jedna ulica oivičena dućanima, koji se svi bave istom vrstom tr govine. Ovakve se ulice često mogu pronaći u gradovima Zapada. U Parizu, zbog mesarskih radnji u blizini Sent-Etjen-di-Mona, ulica Montanj-Sen-Ženevjev je još od XII veka nazivana mesarskom ulicom .177 Godine 1656, takođe u Parizu „...po red... Groblja nevinih... svi trgovci gvožđem, kalajem, bakrom i limom imaju svoje radnje” .178 U Lionu, godine 1643 „perad se može kupiti u posebnim duća nima, u ’Kokošarnici’ (Poulaillerie), u ulici Sen-Žan” .179 Postoje i ulice u kojima su dućani s luksuznom robom (pogledati plan Madrida, str. 49). Takva je Merce174 Michel Morineau. „А la halle de Charleville: fourniture et prix des grains, ou les mécanis mes du marché (1647-1821)”, u: 95e Congrès national des sociétés savantes, 1970, II, str. 159-222. 5 Marco Cattini, „Produzione, auto-consumo e mercato dei grani a San Felice sul Panaro, 1590-1637 ”, u: Rivista storica italiana, 1973, str. 698-755. 176 Pogledati napomenu 162. 77 Variétés, I, 369, napomena 1. ™Journal du voyage de deux jeunes Hollandais à Paris en 1656-1658, str. 30. 79 E. Brackenhoffer, op. cit., str. 116.
48
Instrumenti razmene
'
?
»
V, B I
;'vo
л
\|
laSSl
Ш\ ф.
\ VT
"
'
/)
V
4
,
p laza
mayor
_
№I
/
>\l
г, "
\W f
,
f f
j ’ î:
S itn i t r g o v c i
5 \ < 7 / //Л ? !
5. M A D R ID
' •
\v *
&'.'•*• ( Г - 7 Л
fill
H * -11 —— \ ----; " \. I1
\A > ш1
...
/
^ ^
[P
I
.
\
r-
b
fш nК f\ ^ I ï V. -, т4а% ¥ ; '.
\\ V\
*\
V\—/jf L-------- }.1.~Лј
^
'r ^
.................
-ic
D r a g u lja r i
■ ■ ••«■ a
S v ila r i
xx кк кхк
S u k n ari
*»♦
T r g o v c i p la tn o m
*»»
I N JE G O V I R A S K O Š N I D U Ć A N I
G la vn i g r a d Š pan ije se p o s le 1560, u X V II veku, p re tv a ra u b lista v i grad. D u ća n a j e sve više. O ko G la vn o g trga gru pišu se d u ća n i p re m a sp ecija ln o stim a . P rem a M. K o p elja , A. M a tilja Taskon, P e t g la vn ih m adridskih ceh ova, 1957.
ria između Trga svetog Marka i mosta Rialto, koja ostavlja, kako kaže jedan pu tnik 1680, veličanstven utisak o Veneciji.180182*Takva je ulica sa dućanima na severnoj strani Stare luke u Marselju, gde se prodavala roba sa Istoka, „prostor koji je tako bio tražen”, kako beleži predsednik (président) De Bros, „da se tu dvadeset kvadratnih stopa iznajmljuje za pet stotina livri”.1 1 Ovakve ulice bile su neka vrsta specijalizovanih pijaca. Još je jedan izuzetak od pravila: izvan Evrope dolazi do dve nove pojave. Po recima putnikâ, Sečuan, gornje porečje Jang-Ce-Kjanga, koji su Kinezi na silu ponovo zauzeli i kolonizovali u XVII veku, bio je oblast raštrkanih i međusobno udaljenih naselja, za razliku od uže Kine gde je stanovništvo bilo naseljeno u sre dištima. Pa ipak u ovoj slabo naseljenoj oblasti postoje grupe malih radnji, уао-tiena, koje igraju ulogu stalne pijace . 18 Putnici govore i o Cejlonu u XVII veku, 180Ignace-François Limojon de Saint-Didier, La Ville et la république de Venise, 1680, str. 68. 181 Charles Carrière, Négociants marseillais au XVIIIe siècle, 1973,1, str. 165. 182 G. William Skinner, „Marketing and social structure in rural China”, u: Journal of Asian Studies, novembar 1964, str. 6. Pijace kasnije u Sečuanu, infra, str. 96-97.
49
Instrumenti razmene
gde ne postoje pijace, već samo dućani.183 S druge strane, vratimo li se u Evropu, kako nazvati one kućice, one kioske podignute na brzinu na ulicama Pariza, koje su uredbom 1776. uzalud bile zabranjene. To su bile pokretne tezge kao na pijaci, ali se prodavalo na njima svakodnevno, kao u dućanima.184 Zbunjenost povećava činjenica d a je u Engleskoj bilo trgovačkih središta, kao sto je Vesterhem, gde je postojao niz (row) suknarskih i piljarskih dućana, mnogo ranije nego što će vla snici dobiti svoju pijacu.185*A opet, bilo je mnogo dućana na samoj pijaci; čak i kada bi se ona otvarala, dućani su nastavljali s radom. Postavlja se još jedno pitanje: kada je neko u Halama u Lilu, na primer, posedovao mesto za prodaju usoljene ribe pored trgovaca svežom ribom, nisu li onda bile združene pijaca i dućan?186 1 Pa ipak, dućani se s vremenom sve više razlikuju od pijace. Kada se u XI veku širom zapadne Evrope rađaju ili vaskrsavaju gradovi, a pijace ponovo oživljavaju, gradovi u svom razvoju počinju da se jasno razlikuju od sela. U gradovima se koncentriše industrija u nastajanju, a shodno tome, tu se nastanjuju i aktivne zanatlije. Prve radnje koje se odmah pojavljuju jesu, u stvari, radionice pekara, mesara, obućara, cokulara, kovača, krojača i drugih zanatlija koji prodaju svoje proizvode. U početku je zanatlija morao da napušta radnju, za koju ga je njegov rad vezivao „kao puža za kućicu”, 187 te da odlazi da prodaje svoje proizvode na pijacu ili u halu. Gradske vlasti, koje nastoje da brane potro šače, to im nameću, budući d a je pijacu lakše nadgledati nego radnje, gde je svako u neku ruku svoj gospodar.18 Ali, veoma rano, zanatlija počinje da prodaje u svojoj radnji, „sa svog prozora”, i to u dane kada pijaca ne radi. Tako zanatske ra dnje postaju povremena prodajna mesta, nalik na pijace. U Evori, u Portugaliji, oko 1380. godine, mesar je sekao meso u svojoj radnji i prodavao ga na pijaci koja se održavala tri puta sedmično.189 Za Strazburžane koji bi boravili u Grenoblu godine 1643, bilo je neobično da vide mesare kako seku i prodaju meso u svojim radnjama, a ne u halama, to jest da ga prodaju „kao ostali trgovci”.19019U Parizu, pekari su obično prodavali jevtini i skupi hleb u svojim radnjama, a veliki hleb na pijaci, sredom i subotom.1 1 U maju 1718, donosi se uredba, (ustanovlja vao se Loov sistem), koja remeti vrednost novca; toskanski ambasador192 o tome piše; „pekari, iz straha ili zlobe, tada su prestali da na pijacu odnose uobičajenu količinu hleba; u podne, više nije bilo hleba na javnim trgovima; najgore je što bi oni tada za dva ili četiri sua po livri težine povećavali cenu hleba [...] tako da tu nije bilo reda kao drugde”. 184 ®Pat Pr®vost’ Histoire générale des voyages... (1750), VIII, str. 533.
Marcel Marion, Dictionnaire des institutions de la France aux XVIIe et XVIIIe siècles, str. 195, članak „Echoppe”. 185 A. Everitt, u: The Agrarian History..., str. 484. .„ Robert Marquant, La Vie économique à Lille sous Philippe le Bon, 1940, str. 82. 8' Jedno mišljenje K. Marxa, Œuvres, I, str. 902. 88 R. Marquant, op. cit., str. 82. ? A. H. de Oliveira Marques, op. cit., str. 201. E. Brackenhoffer, op. cit., str. 97. 191 B. N., Ms. Fr., 21633, f 58 1, 14, 18, 134. ly” A.d.S. Firenze, Mediceo 4709, Paris, 27. juni 1718.
50
Instrumenti razmene
Jedan p o r e d dru goga, du ćan p e k a r a i su knara u A m sterdam u. Slika J a k o b a Vrela, h olandska škola, X V II vek (A m sterd a m , zb irk a H. A. Vezlara, o tisa k Ž irodon )
51
Instrumenti razmene
6. D O B A V L J A Č I S IT N O G
T R G O V C A
A B R A H A M A
D E N T A
IZ M E S T A
K IR K B A J S T IV E N
(prem a T S. Vilan, A b ra h a m D e n t iz K irk b a j Stivena, 1 9 7 0 )
52
Instrumenti razmene D akle, prvi koji su im ali radnje jesu zanatlije. „Prave” dućandžije pojavljuju se tek kasnije: kao posrednici u razmeni, oni se uvlače izm eđu proizvođača i kupca, sam o kupuju i prodaju, a to što prodaju nikada ne proizvode sam i (ш ba rem ne u celosti). Oni odmah imaju lik on og kapitalističkog trgovca koga je delinisao Marks, a koji polazi od n ovca (N ), kupuje robu (R), i vraća se novcu prema šem i NRN: „On se odvaja od svog n ovca sam o da bi ga ponovo stekao . Seljak, naprotiv, najčešće prodaje svoju robu na pijaci da bi potom kupio ono sto mu treba; polazi od robe i vraća joj se prem a šem i RNR. Sam zanatlija, koji odlazi na pijacu da kupi hranu, ne zadržava dugo novac. A li tu su m ogući i izuzeci. Posrednik, poseban i uskoro veom a čest lik, jeste čovek budućnosti. A nas budućnost najviše i zanim a, v iše nego p očeci koje je teško ustanoviti, iako je pro ces krajnje jednostavan: putujući trgovci, koji su preživeli propast Runs og carstva, u X I veku, a b ez sum nje i ranije, zatečeni su razvojem gradova; neki se u njima nastanjuju i postaju članovi gradskih cehova. Pojava se ne m ože tacno vre m enski i oblasno situirati. D o nje u N em ačkoj i Francuskoj nije d ošlo u XIII veku, već se odigravala „počev od XIII veka pa nadalje” .193 D ešavalo se da poneki „prašnjavi trgovac” i za vladavine Luja XIII, prestane lutati i nastani se pored za natlija, u radnji sličnoj njihovim . Pa ipak, te su radnje od sam og početka bile ra zličite, a ova će se razlika s vrem enom uvećavati. Pekara iz XVIII veka slična je pekari iz XV, pa čak i onoj iz X IV veka. S druge strane, od X V do XVIII veka, dućani i trgovački m etodi m enjali su se bitno. .. . v Pa ipak, dućandžija ne postaje odmah vidljiv lik u cehu u koji je ušao na stanjujući se u gradskoj zajednici. On zadržava dosta od svog porekla, dok i zbrka koju ono donosi ostavlja na njemu traga. Tako se 1702. u jednom francuskom izveštaju kaže: „Tačno je da trgovce smatraju prvima među zanatlijama, ali msta v iše”. 194 Pa ipak, tako je u Francuskoj gde, čak postajući veletrgovac („négo ciant”), trgovac ne rešava sam im tim i problem svog društvenog položaja. Trgo vački predstavnici se zbog toga žale i 1788. godine, tvrdeći kako négociants spa daju u „jednu od najnižih društvenih klasa” 195196Tako se nije govorilo u Am ster damu, u Londonu, pa čak ni u Italiji. 1 . N a početku X IX veka, a često i kasnije, dućandžije su prodavale robu koju su dobijali iz prve, druge ili treće ruke. N jih ovo prvobitno im e „mercier” dosta govori: ono potiče od latinske reci тегх, mercis, što označava robu uopste. Fran cuska p oslovica kaže: „Mercier, prodavač svačega, tvorac ničega . Iz svih doku menata koji su sačuvani, vidi se d a je roba u takvim dućanima krajnje raznovrsna. Takav je slučaj u X V veku u Parizu,197198Poatjeu,19 Krakovu, Frankfurtu na 193 Friedrich Liitge, Deutsche Sozial- und Wirtschaftsgeschichte, 1966, passim i str. 143 sq. 194 A N., G7 1686, 156. Mémoire sur la décoration des commerçants. 195A . r ! f 4 724, 11. april 1788. . . , ..... 196 Društveni prezir u Italiji, kao i u gradu Luka, usmeren je ka sitnom ducandziji a ne prema krupnom trgovcu, Marino Berengo, Nabili e mercanti nella Lucca del Cmquecento I9b3, str. 6j>197 Alfred Franklin, La Vie privée d ’autre-fois au temps de Louis XIII, I■Les Magasins de no uueautés,,1894, str. 22 sq. 0Q7 198 P. Boissonnade, Essai sur l ’organisation du travail en Poitou , 1, str. Z8 !. 199 Arhive u Krakovu, prepiska Federiga Aurelija (Federigo Aurelio) (od 3. septembra 1680. do 20. marta 1683), izvori Ital. 3206.
53
Instrumenti razmene
V lasnica sitn o g du ćan a u Š k o tsk o j iza sv o je te zg e oko 17 9 0 ; ona, izm eđu o sta lo g , p ro d a je i šećer, ze len i ča j koji zo vu ison, sukno, limun, sv eć e(? ). Z la tn e n au šn ice i o g rlic a o d crn og ćilib a ra d o k a z su d a j e im ućna (N a ro d n a p a la ta , G lazgov, o tisa k M u zeja)
M ajni,200 a u XV III veku, isto važi i za dućan Abrahama Denta u Kirkbaj Stivenu, gradiću u Vestmorlandu, u sever noj E ngleskoj.201 U toj radnji, za koju znam o kako je radila zahvaljujući sačuvanim papirima iz razdoblja 1 7 5 6 -1 7 7 6 , sve se prodaje. N a prvom mestu čaj (crni i zeleni) razli čitog kvaliteta - veom a skupo, bez sumnje, jer se Kirkbaj Stiven nalazi u unu trašnjosti bez m ogućnosti da se okoristi krijumčarenjem; potom šećer, m elasa, brašno, vino i brandi, p ivo, jabukovo vino, ječam , hmelj, sapun, špansko belilo, čađ, pepeo, biserni prah, vosak, loj, svece, duvan, limun, badem i i suvo grožđe, sirce, mahune, biber, uobičajeni začini, muskat, karanfilići... Abraham D ent je prodavao i svilene, vunene i pam učne tkanine, potom igle, čiode, itd. Pa čak i knjige, časopise, almanahe, hartiju... Lakše bi bilo reći šta nije prodavao: so (sto je teško objasniti), jaja, m aslac, sir (koje je začelo bilo veom a lako naći na tržištu).
200
W. Sombart, op. cit., dućan jevrejskog trgovca, II, str. 455 i ono što sledi o problemu kao takvom. 201 T. S. Willan, Abraham Dent of Kirkby Stephen.
54
Instrumenti razmene Glavni kupci su, naravno, bili stanovnici gradića i obližnjih sela. Snabdevači (pogledati kartu na str. 5 2 )202203su stizali iz udaljenijih krajeva, iako se u Kirkbaj Stiven nije m oglo doći rečnim putem. A li je kopneni prevoz, skup bez sumnje, bio redovan, a p revoznici sii pored robe prihvatali i m enice kojim a je Abraham D ent plaćao robu. Kredit je bio odom aćen i koristili su ga i kupci u dućanu i sam dućanđija, plaćajući vlastite snabdevače. Abraham Dent se nije zadovoljavao samo poslom dućandžije. On je u Kirkbaj Stivenu i okolini naručivao i kupovao pletene čarape. Tako je polako postajao in dustrijski preduzetnik i trgovac vlastitim čaraparskim proizvodim a, koji su bili uglavnom nam enjeni engleskoj vojsci, a prodavani preko londonskih veletrgovaca. Budući da ga ovi isplaćuju dopuštajući mu da m enice vuče na njih, Abra ham D ent postaje, izgleda, dealer menica: m enice kojim a barata znatno prevazilaze obim njegovih vlastitih poslova. A baratati metlicama znači pozajmljivati novac. Čitajući knjigu T. S. Vilana, im am o utisak d a je Abraham D ent b io neobičan dućandžija, gotovo poslovn i čovek. M oguće da je to tako. A li ja sam 1958. u jednom gradiću u G aliciji, u Španiji, sreo dućandžiju koji je m nogo ličio na Denta: u njegovoj radnji je bilo svačega, m oglo se sve poručiti, a čak su se m ogli unovčiti i bankarski čekovi. M ogu će d a je radnja izlazila u susret svim potrebama stanovnika gradića. Dućandžija je trebalo da se sam snađe da bi mu posao išao. Takav je, izgleda, bio slučaj i s onim m inhenskim trgovcem sredinom X V уека, čije knjige su sačuvane.202 I on je bio neobičan trgovac, odlazio je na pijace i saj m ove, kupovao robu u Nirnbergu i N ordlingenu, a putovao čak i u Veneciju. A li i on je bio sam o sitni trgovac ako sudim o po njegovom skrom nom stanu, koji je, zapravo, sam o jedna, oskudno nam eštena soba.
Specijalizacija i hijerarhizacija U poredo sa održavanjem postojećih oblika, ekonom ski razvoj dovodi do pojave specijalizovanih radnji. Postepeno počinju da se razlikuju prodavci robe po meri: piljari; po dužini: suknari ili krojači; po komadu: gvožđari; prodavci korišćenih stvari, od eće ili nameštaja: staretinari. Veom a ih je m nogo. U Lilu ih je 1716. godine v iše od hiljadu.204205* Posebne vrste radnji, koje nastaju razvojem „pružanja usluga”, jesu apoteka, zalagaonica, m enjačnica, banka, krčma, koja je često stanica za drumski prevoz, konačišta, to jest „radnje trgovaca vinom koji imaju odaje sa stolovim a i poslu žuju hranu” .202 Njih je sve v iše u XV III veku i pojavljuju se svuda na zgražanje pristojnih ljudi. Istina je da su neke na zlu glasu, kao krčma u ulici Urs u Parizu, koja „više liči na razbojničko leg lo n ego na okupljalište pristojnih ljudi”, bez obzira na prijatan miris p ečenog m esa koji dolazi iz obližnjih pečenjara. O vom spisku m ogli bi se pridodati pisari i b eležn ici, barem oni u Lionu, koji su viđani 202 Prema T. S. Willanu, op. cit. 203 E. Schremmer, op. cit., str. 173-175. 204 A. N„ F12, 116, T 58 sq., 28. maj 1716. 205 A. N. G7, 1686, 156 - oko 1702. 2®6Journal de voyage de deux jeunes Hollandais, str. 76.
55
Instrumenti razmene „kako slično obućarima sede u radnjama i čekaju da im neko naruči p osao” - ka ko izveštava jedan putnik koji prolazi kroz grad 1643.207 A li u X V II veku postoje i bogati beležnici. S druge strane, postoje i sirom ašni javni pisari koji nemaju ra dnju, već rade na otvorenom na Trgu nevinih u Parizu, ispod stubova; oni su ipak m ogli nešto da zarade, jer je bilo m nogo nepism enih slugu, sluškinja i sirom ašnog sveta.208 Postoje i bordeli, c a s a s d e c a r n e , kako su se nazivali u Španiji. U Sevilji „en la C alle de la Serpiente” (u U lici zm ije), kaže se u Burladoru Tirsa de M oli ne209 [...] m oguće je videti Adam a kako bludniči kao pravi Portugalac [...], pa ta ko dukat po dukat čovek ostane prazne k ese”. K onačno, im a raznih dućana i raznih trgovaca. N ovac brzo nam eće svoje podele; gotovo odmah stvara hijerarhiju m eđu dućandžijama: na vrhu je n ekoli cina veom a bogatih, koji se isključivo bave trgovinom na daljinu; na dnu su siro mašni preprodavci igala i voštanog platna, oni za koje p oslovica ispravno i nem i losrdno kaže: „mali trgovac, m ala korpa”, za koje se čak ni sluškinje, naročito ako bi im ale nešto ušteđevine, nisu htele udavati. Svuda se jedna grupa trgovaca p o kušava uzdići iznad drugih. Tako su se u Firenci A r ti M a g g io r i razlikovali od A r t i M in o r i. U Parizu je od vrem ena uredbe iz 1625. do ukaza od 10. avgusta 1776, postojalo Šest cehova (S ix C o r p s ): suknari, piljari, m enjači novca, zlatari, trgovci šivaćim priborom, krznari. U Madridu su vrh sačinjavali C in c o G r e m io s M a y o res, koji su igrali značajnu finansijsku ulogu u XVIII veku. U Londonu je p osto jalo dvanaest M e r c h a n t C o m p a n ie s . U Italiji, kao i u slobodnim nem ačkim grado vim a, razlika je jo š izraženija: bogati trgovci postaju plem ići, patricijat: oni drže vlast u velik im trgovačkim središtima.
Dućani osvajaju svet Za nas je, m eđutim , najvažnije to što dućani svih vrsta osvajaju, gutaju gra dove - najpre njih, a potom i sela - gde se u XVII, a naročito u XVIII veku pojavУчји sitne dućandžije, m ali gostioničari i krčmari. Ovi potonji, koji su uz to i sitni zelenaši, ali i „priređivači kolektivnih svečanosti”, postoje u- francuskim selim a jo š i u X IX i X X veku. U seosku krčmu se odlazilo da se „igra, priča, pije i za bavlja..., a tu se i poverilac sastajao s dužnikom , trgovac s kupcem , tu su se skla pali p oslovi i zaključivali u govori....”. B ilo je to stecište siromašnih! Crkva i krčma bile su dva „pola” seosk og života.210 Ostalo je na hiljade svedočanstava o ovom razvoju dućana. U XVII veku do lazi do prave poplave radnji. G odine 1606, L ope de Vega za Madrid kaže: „Todo se ha vuelto tiendas” (S ve se pretvorilo u radnje).211 T ie n d a postaje, uostalom , jedna od om iljenih pozadina radnji pikarskih romana. U Bavarskoj dućandžije postaju „brojni kao pekari”.212 U Londonu, godine 1673, francuski ambasador je 207 E. Brackenhoffer, op. cit., str. 117. Journal de voyage de deux jeunes Hollandais , str. 50. 209 Tirso de Molina, op. cit., str. 107. 219 Y.-M. Bercé, op. cit., I, str. 222 i 297 i reference za reč „cabaret” u indeksu. Miquel Capella i Antonio Matilla Tascon, Los Cinco Gremios may ores de Madrid, 1957, str. 13 i napomena 23. Pogledati Lope de Vega, La Nueva Victoria de Don Gônzalo de Côrdoba. 2 E. Schremmer, op. cit., str. 595.
56
Instrumenti razmene
P ro d a vn ica luksuzne robe u M adridu , u d ru g o j p o lo v in i XV III ve k a : a n tikvarijat. D e k o r j e u porediv s onim koji o p isu je D efo k a d g o v o r i o n ovim lon donskim p ro d a v n ic a m a s p o č e tk a veka. Slika L uisa P areta i A lk a za ra , M adrid, M u zej L a za ro (foto S kala)
morao da se iseli iz zgrade koja je bila određena za rušenje „da bi se oslobodio te ren za novu gradnju” . U zalud je tražio stan, s to je , kako sam piše, „teško poverovati kada je u pitanju tako veliki grad... A li kako je većina velikih zgrada bila srušena od kada sam ja ovde i pretvorena u radnje i m ale stanove za trgovce, teško je nešto naći u najam”. A ko je i bilo m oguće, stanarina je bila ogrom na. Prema D anijelu D efou , ovaj porast broja radnji je „čudovišan” : godine 1663, mercera je 50 do 60 u ćelom gradu; krajem stoleća već ih je od 300 do 400; luksuzne ra dnje se renoviraju, vlasnici se nadm eću ko će ih raskošnije urediti, oblažu zidove ogledalim a, postavljaju p ozlaćene stubove, ulepšavaju ih bronzanim ukrasima i svećnjacim a, što D efo ne voli i što smatra preteranim. A li jedan francuski putnik se 1728. oduševljava pred prvim izlozim a: „Ono što m i uopšte nem am o u Fran cuskoj”, prim ećuje on, „jeste ovakvo staklo, veom a lepo i prozirno. Radnje su okružene o vim staklom iza kojeg se obično drži roba, što je u isto vrem e štiti od 213* 213 A. N ., A. E., C. P. Engleska, 108, f° 28. The Complete English Tradesman, London, 1745, II, str. 332 i 335.
57
Instrumenti razmene prašine i izlaže pogledu prolaznika, koji m ogu d a je vide sa svih strana”.215 U isto vrem e, radnje se pom iču prem a zapadu prateći rast grada i seljenje bogatih. Pater noster Row je dugo bila njihova om iljena u lica za kupovinu. Potom je zamenjuje Covent Garden, koja će u m odi biti sam o desetak godina. Potom ovu smenjuju u lice Ludgate Hill, Round Court, Fenchurch Street i Houndsditch. Tako je bilo u svim gradovim a. Radnje, kojih je u njima sve više, šire se na ulice izlozim a, sele se iz jedn e četvrti u drugu.216 U Parizu se tako šire i kafane.217 Tu obale Sene (gde je bio otvoren kafe Petit Dunkerque koji je oduševljavao Voltera),218 zamenjuju galeriju Palate ( galerie du Palais), gde je trgovačka vreva predstavljala pravi spektakl u K ornejevo doba.219 Čak i manja gradska središta trpe iste pro mené. P očetkom XVIII veka, to se dešavalo sa „m alim gradom ” La Valeta na Malti, gde su se „radnje mersijera i sitnih prodavača”, kako se kaže u jednom opširnom izvešta-ju,22(1 „toliko um nožile da nijedan dućandžija ne m ože da zaradi dovoljno za život. Prinuđeni su ili da kradu ili da bankrotiraju. Nikada nisu imali dobro snabdevene radnje i tužno je gledati m n oge m lade ljude koji ulaze u posao koji će m ožda progutati njihov tek dobijeni miraz, ili nasledstvo koje su im osta vili roditelji, i to sam o radi sedelačkog i dokonog zanimanja (una occupatione sedentaria et cosi poltrona).” Isti vrli izveštač ljutito kaže d a je u m alteškim kućama sve više predm eta od zlata i srebra, što je „beskoristan i mrtav” kapital; da se muškarci, žene i deca niskog porekla oblače u fine tkanine i čipkana odela; i naj gore od svega, da se prostitutke v oze kočijam a, odevene u svilu. Za kraj, savetuje on jetko, budući da postoje zabrane u tim stvarima, neka im se nametne porez ,,un tanto al m ese per dritto d ’abiti” („toliko i toliko m esečno za pravo odevanja” p.p.)! N ije li tu reč o nekom ranom obliku potrošačkog društva? Postoje m eđutim različiti n ivoi razvoja: kada 1815. Ž .-B . Se ponovo poseti London p osle nekih dvadeset godina (prvi put je tu boravio 1796), naprosto je za panjen: čudni dućani u kojim a se nudi roba uz popust, svakakvi prodavci na sve strane, i oglasi, neki „nepokretni”, drugi „pokretni” koje „prolaznici m ogu da pročitaju ne gubeći ni m inut”. U Londonu su se, naim e, upravo bili pojavili ljudi koji su n osili reklam e na prsima i leđim a {sandwich-men). 1 '
Uzroci poleta Svuda gde je d ošlo do značajnog porasta distribucije robe, ubrzana je i razm ena (što potvrđuju i sajm ovi i pijace). Današnjim jezik om m ogli bism o reći da (sa stalnim radom dućana i proširenjem usluga), dolazi do uspona tercijarnog sek tora, što je u skladu s opštim razvojem privrede. 215
Voyage en Angleterre, f° 29. ^L. Batiffol, op. cit., str. 2 5 -2 6 . 2 jg Pogledati prvu knjigu ovog delà, izd. 1967, str. 193-194. W. Sombart, op. cit., II, str. 465; Mémoires de la baronne d ’Oberkirch, 1970, str. 348 i na p o m e n a ^ str. 534. A. Franklin, La Vie privée d ’autrefois au temps de Louis XIII, I, Les Magasins de nouve autés, passim, str. 20 i 40. 2 2 ° A - de Malte, 6405, početak XVIII veka. 21 Jean-Baptiste Say, De l'Angleterre et des Anglais, 1815, str. 23.
58
Instrumenti razmene P olet bism o m ogli dokum entovati brojkama, ako bism o izračunali odnos iz među broja radnji i broja stanovnika;222 ili postotak zanatskih radnji u odnosu na postotak trgovačkih radnji; ili prosečnu veličinu i prosečni prihod radnje. Verner Zombart 223 skreće nam pažnju na tvrdnju istoričara Justusa M ezera, ‘koji 1774. sa nelagodom prim ećuje da se u n jegovom gradu Osnabriku „broj trgovaca za poslednjih stotinu godina utrostručio, dok se broj zanatlija smanjio za polovinu”. Istoričar Hans M auersberg,224 nedavno je izn eo slične tvrdnje, sada potkrepljene statističkim podacim a, koje se odnose na čitav niz velikih nem ačkih gradova. Iz nekih slučajnih uzoraka (u stvari, popisa im ovine p osle smrti vlasnika), jednog u Madridu za vladavine Filipa IV,22 dva druga iz radnji na Siciliji čiji su vlasnici bili jedan Katalonac odnosno jedan Đ enovežanin, iz X V II veka, vidim o da je reč o m alim , nestalnim i ugroženim radnjama, koje obično ostavljaju dugove p osle likvidacije. U tom m alom svetu, stečajevi su nešto uobičajeno. Imamo čak utisak, iako je to samo utisak - kako su u XVIII veku, da su kojim slučajem trgovci m ogli da iskažu svoje zahteve - bili sazreli u slovi za aktivan „pužadizam ”. U Londonu, kada je ministar Foks pokušao da oporezuje trgovce (1788), vlada je morala da se povuče pred „opštim n ezadovoljstvom ” koje je ta namera izazvala u narodu.227 Iako dućanžije očito nisu običan narod, m ogli su povrem eno da ga podbune. U Parizu su 1793. i 1794. sankiloti {sans-culottes) uglavnom poticali iz tog poluproletarijata sitnih dućandžija.228 S ve nas to navodi da poverujem o onom, na prvi pogled preteranom, izveštaju, u kojem se tvrdi d a je 1790. godine u Parizu bilo 20 0 0 0 trgovaca na m alo na rubu bankrotstva.229 N a osnovu onoga što dosad znam o, m ogli bism o da utvrdimo: - da su porast stanovništva i dugoročni razvoj privrede, kao i želja „trgovca na m alo” da im a vlastitu radnju, d oveli do povećanja broja posrednika u distri buciji. B rojnost tih delatnika dokazuje da taj polet maloprodaje prethodi rastu privrede, pri čem u postoji nada da će do njega zaista doći; ^ Istraživanja tek valja obaviti. Evo nekoliko smernica. U Valjadolidu je 1570. godine na 40 000 stanovnika bilo 1 870 trgovačkih i zanatskih radnji, ili, otprilike, jedna na 20 stanovnika (Bar tolomé Bennassar, Valladolid au siècle d'or, 1967, str. 168). U Rimu 1622. godine postoji ista srazmera- 5 578 dućana na 114 000 stanovnika (Jean Delumeau, Vie économique et sociale de Rome dans la seconde moitié du XVIe siècle , 1957-1959,1, str. 377 i 379). O Veneciji pogledati Daniele Beltrami, Storia della popolazione di Venezia dalle fine del secolo XVI alla caduta dalla Republica, 1954, str. 219, kao i za Sijenu popis svih gradskih zanata godine 1762 (A. d. S. Sijena, Archivio Spannochi B 59). Za Grenobl, 1723. godine, pogledati E. Esmonin, Etudes sur la France des X V Ir et XVIIIe siècles , 1964, str. 461 i napomena 80. 223 W. Sombart, op. cit., II, str. 454. 224 Wirtschafts-und Sozialgeschichte zentraleuropâischer Stâdte in neuerer Zeit , 1963, str. 183 sq. U Bazelu, od XVI veka do kraja XVII, broj sitnih trgovaca raste za 40%, a broj ostalih zanata ostaje isti ili se smanjuje. . 225 Claudu Larquiéu dugujem inventar jednog aguardientero , posle njegove smrti, u Plaza Mayor, Archivo de los Protocolos, n° 10598, f°s 372-516, 1667. ш 226 Ispitivanja Mauricea Aymarda: 1548, Tribunale del Real Patrimonio 137, Livelli к 3561 i 1584; ibid., Privilegovani, f° 8. 227 Moskva, A. E. A., 35/6, 390, 84, London, 7. mart 1788. 228 Albert Soboul, Les Sans-Culottes parisiens en Van II, 1958, passim i posebno str. 163,267, 443, 445 229 A. N., F12, 724.
59
Instrumenti razmene B an krotstvo je d n o g p a riš k o g p e k a r a —28. ju n a 1770. G o sp o d in G ien e , m a jsto r-p e k a r u P arizu, p o d n e o j e izv e šta j T rgovačkom su du u P arizu i p rik a za o , p re m a p ro p isim a , sv o ja „ a k tiv n a ” i „ p a s iv n a ” du govan ja, što bism o m i rekli svo ju aktivu i svo ju p a siv u . R eprodu kovan a stran ica, p r v a u d o sijeu o d č e tiri stran ice, ja s n o p o k a zu je niz p r o d a ja na veresiju. M eđu g la vn im d u žn icim a b ili su i sa v etn ic i p a rišk o g Vrhovnog suda. P asivn a du govan ja čin e ku povin e brašn a, ta k o đ e na veresiju. N a š p e k a r p o se d u je dućan, „sred stva rada ”, kola s konjem za isporuke, u ukupnoj vred n o sti o d 6 6 0 0 livri, a n a m ešta j u vred n o sti o d 7 4 0 0 livri. Č ita la c treba d a zn a d a j e n a š m a jsto r-p ek a r p o s tig a o d o g o v o r sa svo jim p o ve rio c im a . N a d a m o se d a su n jeg o vi d u žn ici sre d ili na vrem e sv o ja d u govan ja (A rh ivi d ep a rtm a n a Sena, D 4 B 6, 11, d o sije 5 2 6 )
- stalno m esto za prodaju, produženo radno vrem e, reklam e, cenjkanja, ra zgovori, sve to pom aže razvoju radnji. U njih su ljudi ulazili i da bi m alo proćaskali i da bi nešto kupili. D ućan je bio istinsko pozorište u m alom , što se m ože videti iz zabavnih i realstičnih dijaloga u delu Učtivi građanin iz ŠartraP ® Fransoa Pedua iz 1631. Tako i Adam Smit, u jedn om od retkih trenutaka duhovitosti, upoređuje čoveka koji govori sa životinjam a koje nemaju taj dar: „Sklonost razmenjivanju predmeta je verovatno posledica sposobnosti da se razmenjuju reći...”. ^ Za ljude koji vole da pričaju, razmena reći je neophodna, čak i ako je uvek ne prati razmena predmeta; - pa ipak, glavni razlog za napredak radnji je kredit. N a jednom stupnju iz nad običnih radnji nalazi se veletrgovac koji daje robu na kredit: trgovac na m alo plaća, kako mi to danas nazivam o, na rate. Tako su Gvičardini K orsi,232 bogati fi rentinski trgovci, koji su povrem eno u vozili žito sa S icilije (upravo su oni pozaj m ili novac G alileju, čim e se njihovi naslednici i danas diče), prodavali trgovcim a na m alo biber na rok plaćanja od osam naest m eseci. O tom e sved oče njihove računovodstvene knjige. Korsi, naravno, ništa ne inoviraju u toj oblasti. S druge strane i obični dućandžija je davao kredit svojim kupcima, radije onim bogatijim nego sirom ašnijim . Krojač daje kredit; pekar daje kredit (koji je beležen na dve daščice233 koje se svakog dana zaseku zajedno, pri čem u jedna ostaje pekaru, a druga odlazi kupcu). Krčmar takođe daje na kredit234 (gost napiše kredom svoj dug na zidu); m esar daje na kredit. „Poznavao sam jednu porodicu”, piše D efo, „čiji su prihodi izn osili v iše hiljada funti godišnje i koji su plaćali mesaru, pekaru, piljaru i siraru po 100 funti, ostajući stalno 100 funti u dugu”.235 M ogao bih se kladiti da gospodin Furnera, trgovac starom odećom , koji se spom inje u Adresaru iz 1692, 6 koji je prodavao pod stubovim a Hala, i koji je
I,str. 18.
j Kanonik François Pedoue, Le Bourgeois poli, 1631. Adam Smith, Recherches sur la nature et les causes de la richesse des nations, izd. 1966,
I, str. 293. Jean-Jacques Hémardinquer, „La taille, impôt marqué sur un bâton (Landes, Pyrénées, Bourgogne) ”, u: Bulletin philologique et historique (do 1610), 1972, str. 507-512. Lucien Gerschel, „L’Ogam et le nom”, u: Études celtiques, 1963, str. 531-532,1, izd. 1967 str. 357-358. 233 D. Defoe, op. cit., I, str. 356. 236 A. du Pradel, op. cit., II, str. 60. 232 Médit...,
60
Instrumenti razmene
6i
Instrumenti razmene
A p o tek a ro v a radnja: fre sk a iz d v o rc a Isonje u Val d ’A o sti, k ra j X V veka (foto S kala)
tvrdio da m ože da obuče „jednog čoveka pristojno za četiri pistoles godišnje”, nije uvek bio plaćen u gotovom za svoju „konfekciju” . Isto to važi i za ona tri ud ružena trgovca starom od ećom iz u lice N ev, u pariškoj parohiji Svete Marije, koji su nudili sve vrste „odeće za tužne prilike, ogrtača, florova, pa čak i crna odela koja se nose na tužnim svečanostim a”.237 Dućandžija, kapitalista u m alom , živi izm eđu onih koji njemu duguju novac i onih kojim a ga on duguje. To je nesiguran život na ivici propasti. A ko mu neki „dobavljač” (odnosno posrednik koji radi za veletrgovca, ili sam veletrgovac) pripreti, dolazi do katastrofe. A ko joj bogati kupac ne plati dug prodavačica riba je u teškim neprilikama: „Tek što sam p očela da zarađujem”, kaže jedna od njih 1623, „odjednom sam ostala bez igde ičeg a ”.238 Svakom dućandžiji preti opasnost ili da ga kasno isplate, ili da uopšte ne bude isplaćen. Oružar Fransoa Pom erol, koji je stizao i pesm e da piše, žali se 1632.239 na svoje stanje: „Em se treba m učiti, em ' strpljivo platu čekati”. To je najčešća žalba koju m ožem o pročitati u sačuvanim pism im a sitnih tr govaca, posrednika i snabdevača. „P išem o vam da vas pitamo kada ćete izvoleti da nas platite”, 28. maja 1669. „G ospodine, veom a sam iznenađen što m oja pism a imaju tako m alo učinka; časnom čoveku treba ipak odgovoriti”, 30. juna 1669.
fl
A. de Paris, 3 B6 27, 26. februar 1720. QVariétés, II, str. 136. 39 Variétés, VI, str. 163.
62
Instrumenti razmene „Nikada ne bism o poverovali da ćete, pošto ste nam obećali da ćete doći u radnju da nam platite, proći pored nje bez reći”, 1. decembra 1669. „N e znam kako da vam se obratim jer vidim da se ne obazirete na m oja pism a”, 28. jula 1669. „Već šest m eseci uporno vas m olim da mi pošaljete proviziju”, 18. avgusta 1669. „Vi dim da vam uzalud p išem ”, 11. aprila 1676. S ve su to pism a trgovaca iz Liona. N isam m ogao p onovo da pronađem pism o jedn og razjarenog poverioca koji obaveštava svog dužnika da stiže u G renobl i da sledi fizički obračun. Jedan trgovac iz Rem sa, savrem enik Luja XIV, koji nerado pozajm ljuje, n a v o d i^ o slo v icu : „Kada uzajm ljuje on ti je najbliži rođak, kada vraća to je kurvin sin”. Neuredna plaćanja dovode do lančanih zavisnosti i poteškoća. U oktobru 1728, na sajmu Presvete H ostije u D ižonu, platno se veom a dobro prodavalo, ali ne i tkanina od vune i svile. „...U zrok je verovatno to što trgovci na m alo slabo prodaju, kao i to što ih kupci ne isplaćuju redovno. Zbog toga nisu u stanju da se snabdevaju robom . S druge strane, veletrgovci koji dolaze na sajmove^odbijaju da daju kredit na kredit većin i trgovaca na m alo, jer im ovi ne vraćaju” . Potpuno je različito opširno objašnjenje D anijela D efoa koji kaže d a je kre ditni lanac temelj trgovine, da se dugovi m eđusobno potiru, d a je posledica širenje delatnosti trgovaca i rast njihovog prihoda. N ezgod a je što arhivski dokumenti uglavnom istoričarim a skreću pažnju na stečajeve, sudske procese, propasti, um esto na uobičajeni tok poslova. Sreća, u poslu i u životu, kao da ne ostavlja m nogo traga u istoriji.
Izuzetna delatnost kolportera Kolporteri su obično sirom ašni trgovci koji na leđim a nose svoje skromne zalihe robe. Oni ipak, kao celina, znatno uvećavaju obim trgovine. Popunjavaju praznine u uobičajenim kanalima distribucije, u gradovima, a jo š više u varošim a i po selim a. Kako je u to vrem e ovih praznina m nogo i kolportera je bilo m nogo. Imaju sijaset imena: u Francuskoj colporteur (čovek koji „nosi nešto o vratu”), contreporteur, porte-balle, mercelot, camelotier, brocanteur', u Engleskoj hawker, huckster, petty chapman, pedlar, packman', u Nem ačkoj je svako područje im alo svoj naziv za o v o zanimanje: Hocke, Hueker, Grempler, Hausierer, Ausrufer —dok nazivi Pfuscher i Bonhasen i danas postoje. U Italiji to je marciajuolo, u Španiji buhonero. Zanimanje ima svoje posebne nazive i u istočnoj Evropi: seyyar satici u turskom jeziku (što znači i kolporter i sitni dućandžija), sergidžija (od turskog sergi) u bugarskom; torbar (od turske reči torba), ili torbar i srebar, ili pak Kra mar ili Kramer (reč očito nem ačkog porekla, koja označava kolportera, vođu ka ravana, kao i m alograđanina) u srpskohrvatskom jezik u ,2 i itd. Obilje naziva pokazuje da kolportaža, nipošto ograničena na sam o jednu društvenu kategoriju, predstavlja skup zanimanja koja ne m ogu da se strogo klasi- 24013 240 A. D. Isère, II E, 621 i 622. 241 Les Mémoires de Jean Maillefer, marchand bourgeois de Reims (1611-1684), 1890, str. 16. 242 A. N., F12, 863-7, 7. oktobar 1728. 243 Obaveštenja dao Trajan Stojanović.
63
Instrumenti razmene fikuju: jedan savojski oštrač n oževa iz Strazbura 1703,244 jeste radnik koji je „pružao svoje usluge putujući”, kao što su činili i m nogi dimničari i krpači sto lica; „Maragat,245 seljak sa Kantabrijskih planina, bio je prevoznik žita, drveta, dugi za burad, bačvi sa u soljenom ribom, grube vunene tkanine; putovao je od ž i tnih i vinogradarskih oblasti Stare Kastilje do obale Okeana, i obrnuto; bio je, sli kovito rečeno, putujući trgovac ( e n a m b u la n c ia );246 robu koju je prevozio da b ij e preprodavao, kupovao je ili svu ili jedan njen deo. Kolporteri su i oni seljaci tkači iz Andrihova, sela pored Krakova, gde se proizvodila tkačka roba, kao i oni koji su odlazili da je prodaju u Varšavu, Gdanjsk, Lavov, u Trnopolj, na sajm ove u Lublin i Dubno, pa čak i u Carigrad, Smirnu, Veneciju i Marselj. O vi seljaci koji su sprem ni da napuste zavičaj ponekad postaju pioniri brodoprevoza na Dnjestru i Crnom m oru...” (1 7 8 2 ).247 S druge strane, kako nazvati one bogate trgovce iz M ančestera ili manufakturiste iz Jorkšira i Koventrija koji, jašući s jednog kraja E ngleske na drugi, lično isporučuju robu trgovcim a? „Na stranu njihovo b o gatstvo”, piše D e fo ,248 „oni su ipak sam o kolporteri”. Izraz se m ože primeniti i na one koji su u Francuskoj poznati kao f o r a i n s ^ 9 (to jest ljudi koji dolaze iz drugog grada), koji su u toj zem lji i inostranstvu putovali od sajma do sajma, ali su pone kad b ili i prilično im ućni. B ogati ili sirom ašni, kolporteri podstiču i održavaju trgovinu, šire je. A li tamo gde su oni dominantni, videli sm o, reč je o oblasti donekle ekonom ski za ostaloj. Poljska je bila ekonom ski iza zapadne Evrope: zato je tu kolporter bio značajan lik. I zaista, kolportaža se m ože smatrati atavizm om onog što je stolećim a b ilo uobičajena trgovina. Siriji250 iz p oznog R im skog carstva bili su k ol porteri. Trgovac je u Srednjem veku u Evropi predstavljan kao prljav i prašnjav putnik - a to je uobičajeni izgled kolportera. Jedna šaljiva pesm a iz 1622. g o dine25125 opisuje ovo g starom odnog trgovca sa „torbom o boku, cokulam a čiji je samo vrh od kože; za njim ide njegova žena, zaklonjena „velikim opuštenim šeši rom koji joj visi do pojasa” . Pa ipak, ovaj par lutalica, jednog dana stekne radnju, prom eni izgled i pokaže se manje sirom ašnim nego ranije. Zar među kolporterima - barem m eđu onim a koji su p osed ovali kola - nije bilo potencijalnih bogatih tr govaca? A ko im se sreća nasm eši, napreduju. U XVIII veku sù skromne seoske dućane o kojim a sm o govorili, gotovo uvek otvarali upravo kolporteri. Kolporteri su okušavali sreću čak i u velik im trgovačkim središtima: u M inhenu su upravo uspešni kolporteri otvorilli 50 italijanskih i savojskih firm i u XVIII veku.2^2 Sli244 Georges Li vet, „Les Savoyards à Strasbourg au début du XVIIIe siècle”, u: Cahiers d ’his toire , IV, 2, 1959, str. 132.
245 José Luis Martin Galindo, „Arrieros maragatos en el siglo XVIII” u: Estudios y Documen tas , br. 9, 1956; Médit..., I, str. 408.
2 ^ M. Capella, A. Matilla Tascôn, op. cit., str. 14 i 22. 7 Marius Kulczykowski, „En Pologne au XVIIIe siècle: industrie paysanne et formation du marché national”, u: Annales E. S. C., 1969, str. 61-69. 248 D. Defoe, op. cit., II, str. 300. 24^ J. Savary Des Bruslons, op. cit., reč „Forain”, stubac 707. 0Maurice Lombard, „L’évolution urbaine pendant le Haut Moyen Age”, u: Annales E. S. C., XII-1957; Edouard Perroy, Histoire du Moyen Age, „Syri, c’est-â-dire juifs et chrétiens de langue grecque”, str. 20. 251 Variétés, III, str. 36. 252 E. Schremmer, op. cit., str. 604.
64
Instrumenti razmene čne radnje su verovatno otvarane i u X I i XII veku u evropskim gradovima, koji
su tada bili jedva nešto veći od sela.
-.
.
Sve u svem u, ukupna delatnost kolportera im ala je znatne и ерж е. Sirenje narodne literature i almanaha po selim a je isključivo njihovo delo. Svu sta klenu robu p roizved en u u Č ešk oj254 u X V III veku, distribuirali su kolporteri, kako po skandinavskim zem ljam a, tako i p o E nglesk oj, R usiji, O tom anskom carstvu. V elika prostranstva Š ved ske su u X V II i XVIII veku bila polupusta. p o stojala su sama retka naselja izgubljena u pustoši. Pa ipak, uporni sitni putujući trgovci iz Vestergotije ili Smalanda, uspevali su da tu distribuiraju „konjske p o tkovice, eksere, zatvarače, čiod e... almanahe i verske knjige”u p ° ljskoj, Jevreji putujući trgovci, obavljaju od 40 do 50 posto trg o v in e," 0 ukorenjuju se p o lagano i u N em ačkoj, gde već igraju gotovo glavnu ulogu na čuvenim sajm ovim a u Lajpcigu.257 . , , . . • Kolportaža nije, dakle, uvek nešto zaostalo. Kolporteri su ponekad pionin širenja koji otvaraju tržišta. U septembru 1710, trgovačko veće Pariza odba cuje zahtev d vojice Jevreja iz Avinjona, M ojsija de Valabreža i Izraela de Zazjara, koji su želeli da prodaju svilen e i vunene tkanine, kao i drugu robu u svim grado vim a kraljevstva, po šest sedm ica u sva četiri godišnja doba, a da ne drže dućan. Ova inicijativa trgovaca koji očito nisu sitni, izgledala je „štetna po trgovinu i mterese kraljevih podanika”, bila je neskrivena pretnja za dućandžije i trgovce oji su prodavali na utvrđenim m estim a. O bično je bilo obrnuto: veletrgovci, v eći pa čak i srednji trgovci, upravljaju delatnostim a kolportera, prepuštajući im neprodatu robu nagom ilanu na njihovim zalihama. U m eće kolportera upravo se i sasto jalo u tom e da prodaje u m alim količinam a, da polako krčmi robu u loše snabdevenim oblastim a, da ubeđuje kolebljive kupce: on pri tom e ne štedi ni truda m glasa, to je st ponaša se poput svojih naslednika, današnjih sitnih uličnih proda vača. D uhovit je, vispren i zabavan i takav se pojavljuje i u jednom pozorišnom komadu 1637. godine:259 mlada udovica se ipak ne udaje za tog pričahcu, iako je dospela u iskušenje da to uradi: Dragi B ože, kako je zabavan! D a nisam siromašna, . I da to želim , on bi m e sigurno im ao za ženu. A li n ovcem koji zarađuje od prodaje svojih novina, N e bi se m ogle za godinu dana kupiti ni svece. Sa d ozvolom ili bez nje, kolporteri svuda stižu, čak i pod arkade crkve S ve tog Marka u Veneciji ili na Pon N e f u Parizu. M ost u A bou u Finskoj je zaposed253 Robert Mandrou, De la culture populaire aux XVIIe et XVIIIe siècles. La Bibliothèque bleue de Troyes, 1964, str. 56. 254 W. Sombart, op. cil., II, str. 446. 255 Claude Nordmann, Grandeur et liberté de la Suède (1660-1792), 1971, str. 36. 256 Prema
podacima Andrzej a Wyczanskog.
™о,8ИЛ1
Pt. »
257 M oskva, A. E. A. 84/2, 420, f°s 10-11, Lajpctg, 6 -1 7 . oktobar 1798; I 84/2, 421, f° 3 v , Lajpcig^.J ^ 9 Januar П99.^_ ^
| zvegtaj Am elota, Paris, 20. septembar 1710. Jevrejski kolporteri
na koje je skrenuta pažnja ù Tuluzu (1695): Germain Martin i M arcel ]Bezannjon, :V Histoire du credit en France sous le règne de Louis XIV, 1913, str. 189; u Valonju (njihova nedela), arhive Kalvadosa, C ^ ^ Z ^ E .V o u r ir ie r , Le Théâtre français aux XVIe e tX V lf siècles, 1874, II, str. 288.
65
Instrumenti razmene
P ro d a v a č ustipaka na u licam a M o sk v e . G ra vira iz 1 7 9 4 (fo to A lek sa n d ra S kažinska)
nut prodavnicam a, a kolporteri stoje na obe njegove strane.260 Valjalo je doneti posebne zakone, da u B olonji veliki trg naspram katedrale, gde je održavana p i jaca utorkom i subotom , kolporteri ne pretvore u neku vrstu svakodnevne p i jace. 1 U Kelnu, trideset i šest je vrsta ausrufera, uličnih izvik ivača.262 U Lionu 1643, stalna je graja: „sve što je za prodaju nosi se po ulicama: uštipci, voće, treščice za potpaljivanje, ćumur, suvo grožđe, celer, kuvana boranija, pomorandže. Salata i zeleno povrće razvoze se kolim a i nude glasno. Prodaju se kuvane ja buke i breskve. Trešnje se prodaju na livru, za toliko i tolik o...”.263 Vreva u Pa rizu, Londonu, Rim u ostavila je traga na gravirama i u književnosti tog vremena. N a slikam a Karačija, ili Đ uzepa Barberija, vidim o ulične prodavce u Rim u koji nude dinje i sm okve, trave, pom orandže, perece, dvopek, luk, hleb, staru odeću, svitke platna, vreće uglja, divljač, žabe... D a li se m ože zam isliti elegantna Vene cija iz X V III veka puna prodavača kukuruznih kolača? Pa ipak, u julu 1767, oni se zaista m nogo prodaju, „za sm ešnu cenu od jednog sua”. R azlog je, kaže jedan posmatrač, što „izgladneli stanovnici grada i dalje sirom aše”.264 Kako se ratosiljati te gom ile ilegalnih prodavača? N ijedan grad u tom e ne uspeva: Gi Paten 19. 0 The Scandinavian Economic History Review , 1966, br. 2, str. 193. ^ A.d.S. Bolonja, II-C, 148-150, 1595. 263 Heinrich Bechtel, Wirtschaftsgeschichte Deutschlands , II, str. 392, napomena 286. E. Brackenhoffer, op. cit ., str. 115 i 144. Raisins de caisse, raisins séchés, pogledati Littré, ^Raisin’’. Jean Georgelin, Venise au siècle des Lumières, str. 213, prema svedočanstvu Gradenigoa.
66
Instrumenti razmene oktobra 1666.265 piše iz Pariza: „O vde počinje da se sprovodi osm išljena politika prem a preprodavcim a, prevarantima i obućarima koji zakrčuju prolaze; namera je da se ulice Pariza očiste: kažu da kralj želi da od Pariza učini ono što je Avgust učinio od R im a...”. N išta, naravno, nije pom oglo: b ilo je to isto što i rasterivati roj muva. S ve gradske u lice, svi seoski putevi, prepuni su tih neum ornih hodača. Čak je i H olandija 1778. preplavljena „raznoraznim torbarima koji prodaju m nogo čudne robe im ućnim ljudima koji provode velik i deo godine na svojim seoskim posedim a”.266267Kasna m oda seoskih kuća je tada u punom jeku u U jedinjenim P o krajinama, što m ožda im a veze s talasom pridošlica. Kolportaža često prati sezonska seljenja: to važi za Savojce, D ofin ce koji su odlazili u Francusku i u N em ačku, za O vem jate268 sa planina, posebno one sa vulkanske visoravni Sen-Flur, koji krstare putevim a Španije. Italijani dolaze u Francusku na „sezonski rad”; neki se pak od njih zadovoljavaju „obilaskom ” N a pulj ske Kraljevine. N eki Francuzi odlaze u Nem ačku. Sačuvana prepiska kolpor tera iz M aglanda269 (današnje Gornje Savoje) om ogućuje nam da za razdoblje 1 7 8 8 -1 8 3 4 . pratimo dolaske i odlaske „putujućih” draguljara (zapravo trgovaca satovim a), koji su odnosili svoju robu na sajm ove u Švajcarskoj (Lucern i Curcah),270 kao i u radnje u južnoj N em ačkoj. B ile su to duge maršrute, koje su pre lazili najpre otac, kasnije sin, a naposletku i unuk. Sa prom enljivim uspehom : na sajmu u Lucernu 13. maja 1819. jedna grupa ovih trgovaca „jedva d a je zaradila toliko da svaki od njih popije u veče kriglu piva” .271 Katkad dolazi do pravih najezdi kolportera, kao u razdobljima krize. U Spaniji su se 1783.272 m orale doneti m ere protiv kolportera, torbara i putujućih trgo vaca, protiv „prikazivača pripitom ljenih životinja”, protiv „čudnih iscelitelja p o znatih kao salutadores, koji su n osili oko vrata velike krstove i tvrdili da lece b o lesti ljudi i životinja m olitvam a”. N a m eti zabrane su M altežani, Đ enovežani, domaći. Francuze su, izgleda, greškom ispustili. O ve lutalice su, naravno, dolazile u dodir sa skitnicam a bez zanimanja, koje su sretali na putevim a i čijim su se ne časnim rabotama ponekad priključivali. 3 Izvan sumnje je da su se bavili krijum čarenjem . E ngleska je 1641. prepuna francuskih kolportera koji, tvrdi ser Tomas Ro, član Krunskog saveta (King's Privy Council), doprinose budžetskom deficitu kraljevstva!274 Oni su verovatno bili i u dosluhu sa mornarima koji su krišom od v o zili sa en glesk e obale vunu i masnu valjarsku zem lju, a dovozili rakiju. 265 Guy Patin, Lettres , III, str. 246. 266 Jacques Accarias de Sérionne, La Richesse de la Hollande , 1778, II, str. 173. 267 B. N., Ms. Fr., 14667, 131. 268 La Response de Jean Bodin à M. de Malestroit, 1568, priredio Henri Hauser, 1932, str. XXXVIII. 269 Ostavština doktora Moranda, Bonne-sur-Ménoge (Haute-Savoie). 270 J. Savary des Bruslons, op. cit ., II, stubac 679; V, stubac 915-916. 271 Ostavština Morand, Žozef Perolaz svom ocu, Lucern, 13. maj 1819. 272 Gazette de France , Madrid, 24. maj 1783, str. 219. 273 Pogledati Libro dei vagabondi, priredio Piero Camporesi, 1973, uvod, brojne reference na evropsku književnost. 274 Ernst Schulin, Handelsstaat England, 1969, str. 117 i 195. Portugalski kolporteri na početku XVI stoleća u Nizozemskoj. J. A. Goris, Étude sur les colonies marchandes méridionales... à Anvers 1488-1567, 1925, str. 25-27.
67
Instrumenti razmene
Da li je kolportaža zastarela? U vrežen je stav da se ovaj bujni život kolportaže sam od sebe gasi kada neka zem lja d osegne određen stadijum razvoja. Smatra se da jé u Engleskoj ona nestala u X VIII, a u Francuskoj u X IX veku. Pa ipak, u Engleskoj je kolportaža doživela ponovni uspon u X IX veku, bar u predgrađima industrijskih gradova koji su ostajali po strani od uobičajene m reže distribucije.275 U Francuskoj, a to proiz lazi iz proučavanja narodnih običaja, kolportaža se održala delim ično i u X X veku.275 Smatralo se (iako je to a priori zaključak) da su joj moderna prevozna sredstva zadala smrtni udarac. Pa ipak, pom enuti putujući časovničari iz M aglanda koriste kola, diližanse, a 1834. čak i parobrod na Ž enevskom jezeru.277 Koloportaža je, dakle, savršeno prilagodljiv sistem . Pri svakom porem ećaju u distribuciji m ože narasti ili se vratiti u život; takođe i pri svakom rastu ilegalnih delatnosti, krijumčarenja, krađa, utaja; a i pri svim neočekivanim događajim a koji umanjuju uobičajenu konkurenciju, nadzor i trgovinske form alnosti. Francuska je u doba R evolu cije i Carstva bila poprište izuzetnog bujanja kolportaže. M ože se to pretpostaviti na osnovu tvrdnje onog čangrizavog sudije Trgovačkog suda u M eću, koji 6. februara 1813. podnosi opširan izveštaj člano vim a O pšteg trgovačkog veća u Parizu.278 „Danas kolportaža”, piše on, „nije kakva je ranije bila, zavežljaj na leđa i put pod noge. To je velika trgovina, a dom joj je svuda i nigde”. Ukratko, kolporteri su nitkovi, lopovi, pošast za naivne kupce, propast za „dom icilne” trgovce koji imaju vlastitu radnju. N avodno joj se moralo stati na kraj, makar sam o radi javn e sigurnosti. Društvo je oslabljeno tamo gde trgovina uživa tako m ali ugled, gde od vrem ena revolucionarnih licen ci i asignata, svako m ože za skromnu cenu koja se plaća za potvrdu, postati trgovac bilo čim . Jedino rešenje, smatra sudija, bilo je da se „vaspostave ceh ovi”, ali „uz izbegavanje zloupotreba koje su ih pratile u početku”, dodaje nevoljno. N em a potreba da njegov izveštaj čitam o dalje. Istina je da su se u to vrem e posvuda p o javljivali pravi talasi kolportera. U Parizu, iste te 1813. godine, prefekt policije biva obavešten da „izlagači” postavljaju tezge na sam im ulicam a, po čitavom gradu, „od bulevara M adlen do bulevara Tempi”. Oni se bestidno smeštaju pred sam e radnje, prodaju istu robu pred ljutitim p ogledim a dućandžija, u prvom redu trgovaca staklom, m ajolikom , em ajliranom robom , to jest draguljara. Policija im ne m ože ništa: „Stalno rasterujemo o v e izlagače, ali se oni vraćaju... Spas im je to što ih je tako m nogo. K ako pohapsiti tolike ljude?” A svi su pored toga i siro mašni. Prefekt, m eđutim , kaže: „O va nezakonita trgovina m ožda i nije onoliko štetna za redovne trgovce kao što se to obično m isli, jer upravo potonji prodaju iz5 D avid Alexander, Retailing in England during the Industrial Revolution, 1970, str. 63 sq. Predlog zakona o ukidanju kolporterstva u Londonu 1780. nailazi na vrlo oštru reakciju engleskih manufakturista (vune i pamuka). Oni u svojim peticijama upućenim D onjem domu navode ogromnu količinu robe koju prodaju, D. D avis, op. cit., str. 2 4 5 -2 4 6 . Jean Drouillet, Folklore du Nivernais et du Morvan, 1959; Suzanne Tardieu, La Vie do mestique dans le Mâconnais rural et préindustriel, 1964, str. 190-193. 7 Ostavština Morand, ,,Ž. Perolaz svojoj ženi”, G enève, 5. avgust 1834. 278 A. N ., F 12, 2175, M etz, 6. februar 1813.
68
Instrumenti razmene lagačim a skoro svu robu koju ovi dalje rasprodaju po ulicama. Izlagači su, naim e, najčešće sam o kom isioneri trgovaca...” .27 N edavno, kada je Francuska gladovala od 1940. do 1945, nastupio je drugi talas ilegalne kolportaže, u vidu „crnog tržišta”. U Rusiji, u teškom razdoblju 1 9 1 7 -1 9 2 2 , sa građanskim nem irim a, kada je bio otežan promet, ponovo su se pojavili putujući trgovci, kao nekada: preprodavci, ilegalni sakupljači, šverceri, kolporteri - „torbari”,279280281kako su ih ljudi s prezirom zvali. A li i danas, bretonski seljaci koji dolaze kam ionim a u Pariz, da bi tu prodavali artičoke ili karfiol, koje veletrgovci u Halam a ne žele, jesu, zapravo, jedna vrsta kolportera. M oderni k ol porteri su i oni seljaci živop isn og izgleda iz Gruzije i Jermenije, sa vrećam a povrća i voća, kao i m režam a punim žive peradi, koji dolaze avionim a u M oskvu, što im om ogućuju niske cen e prevoza na unutrašnjim linijam a u Sovjetskom Sa vezu. A ko tiranija velikih supermarketa postane nesnošljiva, nije isključeno da jedn og dana nastane nova kolportaža. A kolportaža je uvek način zaobilaženja sakrosanktnog tržišta, uvek je izrugivanje postojećim vlastima.
EVROPA: TOČKOVI TRGOVINE NA GORNJOJ GRANICI Iznad tržištd, radnji i putujućih trgovaca, uzdiže se m oćna nadgradnja ra zm ene u rukama spretnih delatnika. To je n ivo krupne privrede i nužno kapitali zm a, koji ne bi m ogao da postoji bez nje. Još do ju če najvažnije oruđe trgovine na daljinu bili su sajm ovi i berze. N a njima se ipak ne obavljaju svi veliki poslovi. Rad beležnika, u Francuskoj i dru gim zem ljam a u Evropi - ali ne i u E ngleskoj, gde im je uloga bila samo da identifikuju stranke - om ogućuje da se iza zatvorenih vrata obavljaju brojne i nekad veom a krupne transakcije. N jih je toliko da istoričar Žan-Pol Poason smatra da se na osnovu njih m ogu proceniti ukupni poslovi. S lično tom e, banke, ostave u koje novac ulazi sporo, a iz kojih ne izlazi uvek razborito i delotvorno, dobijaju sve v iše na značaju.2822834Francuski trgovački sudovi (koji će kasnije b iti nadležni za bankrotstva i sporove u vezi s njima) predstavljaju privilegovan oblik pravde za trgovce „per legem mercatorum”. Oni, zapravo, dele pravdu koja brani klasne interese. Tako su Le Pi (17. januara 1757)28* i Perige (11. juna 1783),28 podneli zvaničnu m olbu da otvore trgovačke sudove koji bi olakšali trgovinu. S druge strane, francuske trgovačke kom ore u XVIII veku (prva je osnova na u Denkerku 1700),285286koje dobijaju replike u Italiji (Venecija 1763,28 Firenca 279 A. N., F12, 2175, Paris, 21. avgust 1813. 280 Basile H. Kerblay, Les Marchés paysans en U.R.S.S., 1968, str. 100 sq. 281 Jean-Paul Poisson, „De quelques nouvelles utilisations des sources notariales en histoire économique (XVIIe-XXe siècles)”, u: Revue historique , n° 505, 1973, str. 5-22. 282 pogledati str. 361 sq. 283 A. N. F12, 149, 77. 284 A. N. F12, 721, Périqueux, 11. juni 1783. 285 W. Sombart, op. cit ., II, str. 566. Prednost, bez sumnje, u korist Hamburger Kommerzdeputation. nastaloj 1663. 286 J. Georgelin, op. cit., str. 86.
69
Instrumenti razmene 1770), teže da osnaže autoritet veletrgovaca na štetu ostalih. To otvoreno izjav ljuje trgovac iz Denkerka 6. januara 1710: „O ve trgovačke kom ore ne služe ničem osim rušenju opšte trgovine (trgovine pojedinaca), jer pretvaraju petoricu ili še storicu u apsolutne gospodare brodoprevoza i trgovine tamo gdč im je sćdište” .288 K om ore su bile manje ili više uspešne, u zavisnosti od grada u kojem su se nala zile. U Marselju je kom ora bila središte trgovačkog života. U Lionu, pak, najva žnija institucija je bila Eševinaža; trgovačka komora, za kojom se nije osećala veća potreba, postepeno prestaje da se sastaje. „Obavešten sam ”, p iše glavni kon trolor (27. juna 1775),289 „da lionska trgovačka komora retko ili uopšte ne zaseda, da se odluke Veća iz 1702. ne sprovode, a da o svem u u vezi s trgovinom u tom gradu ispituju i odlučuju sindici (gradski eševen i)”. Ipak jc pitanje da lij e do voljno podići glas da bi p očela da deluje neka institucija? Sen-M alo je 1728. uzalud kralja m olio da odobri otvaranje trgovačke kom ore.290 Jasno je, dakle, d a je u XVIII veku sv e veći broj sredstava veletrgovine i da su ona sve raznovrsnija. Sajm ovi i berze su ipak i dalje u središtu trgovačkog ži vota.
Sajmovi, stare institucije koje se stalno prilagođavaju Sajm ovi su stare institucije, verovatno manje stare nego pijace, no njihovi koreni ipak sežu daleko u prošlost.291 Istoričari smatraju da su u Francuskoj oni postojali i pre rimskih vrem ena, to jest da potiču iz doba velikih keltskih seoba. Tako ni njihov preporod na Zapadu u XI veku nije posve nov početak (kao što se to obično smatra), jer su se verovatno zadržali tragovi gradova, pijaca, sajmova, pu tovanja - ukratko, navike koje je bilo dovoljno oživeti. Za sajam Landi, u Sen-D eniju, govorilo se da potiče bar iz IX veka (iz doba vladavine Šarla Ć elavog);292 za sajm ove u Troa293 da potiču iz rim skih vremena; za sajm ove u Lionu da su nastali oko 172. godine nove ere.294 M ogu će je da su to sam o prazne priče, ali je m oguće da u njima im a i istine, jer su sajm ovi očito veom a stari. N jihova starost ih ne sprečava da budu žive institucije koje se prilagođuju okolnostim a. Funkcija im je da prekidaju su više uzan krug svakodnevnih razm ena. Jedno selo u departmanu M eza 1800. godine295 traži uvođenje sajma, da bi njegovi stanovnici m ogli da nabavljaju gvozdene proizvode koji im nedostaju. Čak i sajm ovi u manjim gradovim a, koji izgledaju kao sastajališta ljudi iz ob ližnjih sela i gradskih zanatlija, prekidaju uobičajeni krug razmena. Što se tiče v e likih sajm ova, oni pokreću privredu velikih područja: ponekad se tu sastaje čitav 287 Piero Bargellini, Il Bicentenario della Camera eli commercio fiorentina 1770-1970, 1970. 288 A. N., G j 1965, 12. 289 A. N., F , 151. 195. 290 A. N. F12, 683, 23. decembar 1728. 291 Michael Mitterauer, ..Jahrmarkte in Nachfolge antiker Zentralortc”, u: Mitteilungen des Instituts fü r osterreichische Geschichtsforschung, 1967, str. 237 sq. 29“ J. Savary des Bruslons, op. cit.. za reč ..Landi", ..Landi". sstubac " 508, 292 Félix Bourquelot, Études sur les foires de Champagne, 1865, str. 10. 294 E. Brackenhoffer, op. cit., str. 105, to je saznao na putu za Lion; on navodi Euzebija, IV
pogl. 3
70
295
A. N.. F12, 1259 D. Livrv-sur-Meuse. Vendémiaire an VIII.
Instrumenti razmene
7. F R A N C U S K A
JE JO Š
18 4 1. P R E P U N A
SA JM O V A
P rem a R e č n ih i trg o vin e i roba, 1841, l, str. 9 6 0 i d a lje
poslovni svet Zapada, koristeći slobode i olakšice koje oni nude, a koje bar za je dan trenutak uklanjaju prepreke u vidu poreza i dažbina. Sve je doprinosilo tom e da sajam postane izuzetno okupljalište. Vladari, koji su veom a rano preuzeli kon trolu nad tim važnim stecištim a (kralj Francuske,29” kralj Engleske, car), nudili su m noge olakšice, prava, garancije i povlastice. Pa ipak, prim etim o uzgred, sajmovi 296 296 L i t t r é , z a r e č „ M a r c h é ” . P i j a c e i s a j m o v i n c m o g u s e o s n i v a t i b e z d o z v o l e k r a l j e v e . F e r r e t ,
Traité de l ’abus,
1, 9 .
71
Instrumenti razmene G odišn ji sajam u b lizin i A rnhem a. G ra vira P. d e H u ga (1 6 4 5 -1 7 0 8 ) ( iz fo n d a c ije A tla s van Stolić, R o terd a m )
72
Instrumenti razmene
73
Instrumenti razrnene nisu ipso facto slobodni, a nijedan od njih, čak ni onaj u Bokeru, nije u režimu potpuno slobodne razrnene. Tako se, na primer, za tri „kraljevska” sajma u Somiru, od kojih je svaki trajao tri dana, u jednom tekstu kaže da su „od m ale k o risti, jer nisu oslobođ en i taksi”.297 ' Na sajm ovim a se okuplja toliki broj ljudi da oni podsećaju na prave gra dove. S vrem ena na vrem e, sajm ovi postavljaju svoju oprem u, da bi po okončanju rada, krenuli dalje. P osle jedn og, dva ili tri m cseca izbivanja, ponovo se otvaraju. Svaki od njih ima svoj ritam, kalendar, obeležja, što ih m eđusobno razlikuje. Najznačajniji sajm ovi nisu nužno i najposećeniji. Verovatno je više ljudi posećivalo stočne sajm ove, ili, kako se onda govorilo foires grasses („m asne sajm ove” p.p.). Sili-sir-Loar,298 pored Orleana, Pontinji u Bretanji, Sen-K ler i B om on de Lom ani, im ali su po osam sajm ova godišnje. 99 Lektur, u generalitetu M ontoban, d evet;300 O š, jedanaeset; 300 „stočn i sajm ovi u Šenaraju, velik om naselju u Ot-M aršu u Overnju, bili su čuveni po količini utovljene stoke koja se tu prodavala, a koja je potom uglavnom terana u Pariz”. Održavali su se svakog prvog utorka u m esecu, pa ih je , dakle, bilo dvanaest godišnje.302 U gradu Le Pi „ima dvanaest sajm ova godišnje, a na njim a se prodaju sv e vrste životinja, posebno veliki broj m azgi, životinjske k ože, raznorazna draperija naveliko iz Langdoka, b elo i crven kasto platno iz Overnja, konoplja, konac, vuna, neštavljena koža”. 03 M oguće da je Morten u Norm andiji držao rekord sa četrnaest sajm ova,304 ali i da g a je neko u tom broju i pretekao. Ima najrazličitijih sajm ova, pa lako i seoskih, kao što je onaj mali sajam u Toskaneli, nedaleko od Sijene, koji je , u stvari, b io sam o velika pijaca za vunu. Kada bi duga zim a sprečila seljake da ošišaju ovce na vrem e (kao što je to bilo u maju 1652), sajam bi b io otkazan,305 Pravi sajm ovi su oni kojim a čitav grad otvara vrata. Tada ili sajam preplavi sve i osvaja grad, ili je grad dovoljno snažan da sajam zadrži na rastojanju, što je pitanje odnosa snaga. Lion je đelim ičn o podlegao svojim ogrom nim sajm ovim a, kojih je bilo četiri god išn je.306 Pariz je izlazio na kraj sa sajm ovim a, svod io ih na veličinu velikih pijaca. Tako se stari sajam Landi, koji jo š uvek postoji, održava u Sen-D eniju, izvan pariških zidina. N an si307 je mudro izm estio sajm ove, iako u neposrednu blizinu, u Sen-N ikola-di-Por. Falez u Norm andiji ih je proterao u v e liko selo Gibre. Izm eđu ovih čuvenih i bučnih sastanaka, Gibre je bio uspavano m estašce. ^
200.
A . N .. K 1252. R Gérard Bouchard, Un Village immobile, Sennely-en-Sologne au XVIIIe siècle, 1972, str.
J. Savary des Bruslons, op. cit., II, stubac 668. 300 Ibid., stubac 663. 301 Ibid., stubac 668. Ibid., stubac 671. 03 Jean Merley, La Haute-Loire de la fin de l ’Ancien Régime aux débuts de la Troisième Ré publique. 1776-1886, 1 9 7 4 ,1, str, 146-147. 304 Pogledati kartu na str. 32. Farnesiane, 668, 17. Valentano, 14. maj 1652. 306 Gascon, op. cit., 4 , 1, str. 2 4 1 -2 4 2 . ilJ7 J. Savary des Bruslons, op. cit., II, stubac 676.
74
Instrumenti razmene
Вокег je bio oprezan, kao mnogi drugi gradovi, pa je sajam Madlen, koji mu je donosio slavu i bogatsvo, smestio između grada i reke Rone. Uzalud: posetioci, pedesetak hiljada obično, preplavljuju grad, a da bi se obezbedio privid reda, potrebno je angažovati sve policijske snage pokrajine. Ali i one su nedovo ljne. Staviše, mnoštvo stiže obično petnaestak dana pre otvaranja sajma, 22. jula, dakle, pre nego što se snage reda ne rasporede. Tako je 1757. bilo predloženo da policija stigne 12. jula, da bi posctioci i stanovnici bili „bezbedni”. Grad kojim vlada sajam više ne liči na grad. U Lajpcigu, koji se obogatio u XVI veku, ruše se i rekonstruišu trgovi i zgrade da bi za sajam bilo više pro stora.308 Medina del Kampo, u Kastilji,309 za to je još bolji primer. Ona se poistovećuje sa svojim sajmom koji se, tri puta godišnje, održava u dugačkoj ulici Rua, s kućama s drvenim stubovima, kao i na ogromnom Glavnom trgu (Plaza Mayor), naspram katedrale, gde se u vreme sajma misa drži na balkonu, tako da trgovci i kupci mogu da prate bogosluženje ne prekidajući posao. Onaj koji će postati Sveti Jovan od Krsta se kao dete, navodno, oduševljavao raznobojnim tezgama na trgu.310 Danas je Medina dekor, prazna školjka starog sajma. U Frankfurtu na M ajni,311 sajam koji se u XVI veku održavao izvan grada, u narednom veku, kao veoma prosperitetan, osvojio je grad. U gradu se nastanjuju strani trgovci, to jest predstavnici firmi iz Italije, Švajcarskih kantona, Holandije. Dolazi do postupne kolonizacije. Stranci, obično mladi članovi trgovačkih porodica, nastanjuju se samo sa dozvolom boravka (Beisesserschutz). Potom stiču i pravo građanstva (Burgerrecht). Uskoro počinju da donose zakone. Tako je u Lajpcigu, gde je pro ces bio isti, pobuna koja je 1593.312 izbila protiv kalvinista, verovatno bila neka vrsta „nacionalne” reakcije protiv holandskih trgovaca. Da li je bilo mudro što je Nirnberg,313 jedan od najvećih trgovačkih gradova, dobivši od cara 1423-1424. i 1431, koncesije za organizaciju sajmova, na kraju od njih ipak odustao? O čemu god da je reč, o mudrosti ili neopreznosti, grad je sačuvao svoj identitet.
Gradovi koji slave Sajam znači vrevu, metež, muziku, narodno veselje, svet izvrnut nagla vačke, nered, a katkad i nemire. U Prato pored Firence, gde sajmovi sežu u XIV vek, u septembru svake godine dolaze trubači (trombetti) iz svih gradova Toskane da se nadmeću u sviranju na ulicima i trgovima. U Karpantrau, uoči saj mova Sen-Matjea ili Sen-Sifrena, prodorni zvuci trube čuju su na svim gradskim vratima, a njih je četiri, zatim na trgovima, te najzad pred palatama. „Opštinu to svaki put košta sedam sua po sviraču”. Zvona biju bez prekida od četiri sata 3|® Ernst Kroker, Handelsgeschischte der Stadt Leipzig, 1925, sir. 85. 09 Cristobal Kspejo, has Antiguas Ferias de Medinu del Campo, Valladolid, 1908. 310 Jean Baruzi. Saint Jean de la Croix et le problème de l ’expérience mystique, 1931, str. 73. 311 H. Mauersberg, Wirlschafls-und Sozialgeschichte zentral-europaischer Stâdie in neuerer Zeit, str. 184. 312 E. Kroker, op. cil., str. 113-114. 313 Friedrich Lütgc, „Der Untergang der Ntirnberger Heiltumsmesse-’, u: Jahrbilcherflir Nationalokonomie und Statistik, lom 178, sveska 1/3, 1965, str. 133. 3,4 Ruggiero Nuti. La Fiera di Prato attraverso i tempi, 1939.
75
Instrumenti razrnene
ujutro; vatromet, bengalske vatre, bubnjanje: grad ima ono što plaća. U njega su pohrlili zabavljači, prodavci čudesnih lekarija i trava, „sredstava za pročišća vanje” , raznih eliksira, zatim gatari, žongleri, pelivani, igrači na žici, čupači zuba, muzičari i pevači. Krčme su dupke pune.315 U Parizu, sajam Sen-Žermen, koji počinje posle Korizme, privlači prostitutke iz prestonice: „prava žetva za nas devojke”, kaže podsmešljivo jedna od njih. Kao i lake žene, i kocka privlači brojnu publiku. Takozvana bela lutrija izaziva pomamu: prodaje se mnogo belih listića (gubitnici), i samo nekoliko crnih (dobitnici). Koliko je tu samo sluškinja izgubilo ušteđevinu, a sa njom i nadu da će se udati!316 No ova lutrija nije ništa u poređenju s tajnim kockarnicamam, koje uprkos nevoljnom nadzoru vlasti ipak deluju u nekim radnjama na sajmu. Bile su, isto tako, popularne kao kockarnice u Lajpcigu, gde su stalni gosti bili Poljaci.317 Naposletku, sajam je uvek mesto za nastupe glumačkih družina. Još od vre mena kada je počeo da se održava u Halama u Parizu, sajam Sen-Žermen je mesto gde se igraju pozorišne predstave. Predstave Princ budala i Tupava majka, na programu 1511, predstavljaju srednjovekovnu tradiciju farsi i sotija, za koje će Sen-Bev reći da već predstavljaju vodvilj.318 Ubrzo će im se pridružiti i italijanska komedija koja je, izašav iz mode, na sajmovima našla svoje poslednje utočište. Godine 1764, na sajmu u Karpantrau, „Gaetano Merlani i njegova firen tinska družina” igrali su „komedije”, Melkior Matje de Piolan „karusclsku igru”, a Đovani Greči „pozorišne komade”, u čijim je pauzama prodavao lekovite trave.319 Spektakl vlada i na ulici: povorka na otvaranju, „konzuli Karpantraa s kapa ma, ispred kojih idu podoficiri u dugim odorama koji nose srebrne palice”, 20 zvanične povorke, kao sto je ona štathaltera iz Haga,3 1 kralja i kraljice Sardinije na sajmovima u Aleksandriji delà Palji;322 vojvoda Modene „sa svojom svitom” na sajmu u Redu u Emiliji itd. Đovani Baldi, toskanski posrednik koji je kre nuo u Poljsku da naplati dugove, stiže na Lajpciški sajam u oktobru 1685. Nje gova nam pisma, nažalost, ne govore mnogo o sajmovima koji su tada na vrhuncu. Izveštavaju o dolasku Njegove visosti vojvode Saksonije ,,s brojnom svitom dama, gospode i nemačkih prinčeva, koji žele da obiđu sajamske atrakcije. Go spođe i gospoda obučeni su zadivljujuće raskošno”. Oni su i sami dco spektakla. Da li su zabava, bežanje od stvarnosti i svetovnost, cilj ovih velikih pred stava? Ponekad i jesu. U Hagu, koji je tek postao političko središte Holandije, saj movi nude štathalteru priliku da pozove za trpezu „uglednu gospodu i gospode”.*31 313 R. Caillet, op, cit„ str. 155 sq. 3 6 Variétés, IV, 327 et 1, 318, napomena 2. 3' Moskva, A.E.A. 84/12, 420, 7. Leipzig, 18/29 septembar 1798. ®Francisque Michel, Édouard Fournier, Le Livre d ’or des métiers. Histoire des hôtelleries, cabarets hôtels garnis e t cafés..., Paris. 1851.2, 10(1511). 3W R. Caillet, op. fit., str. 156 i 159. ™ Ibid,. str. 156. 331 A.d.S. Napulj, Inostrani poslovi, 801. Den Haag, 17. maj 1768. i 8. maj 1769. _~Г Gazette de France, str. 513, Firenca, 4. oktobar 1720. 3 A.d.S. Firenca, Fondo Riccardi 309. Lujpcig, 18 oktobar 1685, Gio. Baldi Francescu Ric-
cardiju.
76
Instrumenti rarmene
Kermes u Holandiji početkom XVII veka. Detalj slike Davida Vinkbonsa (Lisabon, Ми^еј starih majstora, otisak Žirodon)
11
Instrumenti razmene
U Veneciji, sajam Sensa~ (Uspenja) koji traje petnaest dana, predstavlja ritualnu i teatarsku svečanost: na Trgu svetog Marka strani trgovci postavljaju tezge; ljudi i žene nose maske, a dužd pred crkvom svetog Nikole, „venčava” more, kao u drevna vremena. Na sajam Sensa je dolazilo čak 100 000 posetilaca, da bi se zabavljali i uživali u spektaklu u tom čudesnom gradu. Slično je bilo i u Bolonji, gde je sajam Porchetta 326 prilika za narodno i aristokratsko veselje; u XVII veku počinje da se za vreme sajma na Glavnom trgu (Piazza Maggiore), postavlja po zornica, svake godine drugačija i neobičnija, o čemu svedoče slike Insignia, saču vane u arhivama. Pored pozorišta, malobrojni „sajamski dućani” bili su podignuti za zabavu puka, a ne za velike poslove. Bartolomejski sajam (Bartholomew Fair)324*327 u Londonu je, takođe, u prvom redu mesto za zabavu i na njemu nema „ozbiljne trgovine”. Bio je to jedan od onih pravih stalnih sajmova koji su podsećali ljude na atmosferu karnevala, raspusnosti, nesvakidašnjeg života, sto je od lika svakog sajma, burnog i manje burnog. Poslovica je u pravu kada kaže „Sa sajma se čovek ne vraća kao sa pijace”.328 S druge strane, sajam Sen-Žermen,329 jedini sajam u Parizu koji je očuvao živost i proticao u znaku zabave - sa čuvenom i veoma poscćenom bakljadorn (nocturnes) - zadržao je i svoje trgovačko obeležje: velike količine tkanina, sukna i platna prodavane su bogatim kupcima, koji su kočije u kojima bi dolazili ostav ljali na posebno određenom mestu. Ova slika bolje nego prethodne prikazuje saj move u pravom svetlu - kao mesta za trgovinu. Zapanjeni holandski posetioci u februaru 1657. beleže: „Gledajući ovde najrazličitiju skupu robu, mora se priznati d a je Pariz centar gde je moguće pronaći najređe stvari na svetu”.330
Razvoj sajmova Često se kaže da su sajmovi velike pijace, na kojima su se sretali trgovci.331 Iako je to bila glavna uloga sajmova, ne treba zaboraviti prisustvo običnog sveta. Svako je mogao doći na sajam. U Lionu, po kazivanju gostioničara, svakako upućenih u te stvari, „na jednog trgovca koji na sajam dolazi na konju i može da potroši mnogo novca i udobno se smesti, dolaze desetorica drugih pešice, koji su presrećni kada uspeju da nadu skromno prenoćište”.332 U Salerno i na druge saj move u Napuljskoj Kraljevini, stižu u velikom broju seljaci koji koriste priliku da prodaju po neku svinju, balu sirove svile ili bure vina. U Akvitaniji, govedari i 324Médit., I, 347, i napomena 6. 323 P. Molmcnli, op. cit., II. str. 67, napomena 1. 32” Insignia Bologne, X-8, 1676. 327 Henry Morley, Memoirs of Bartholomew Fair, London. 1859; J. Savary des Bruslons, op.
cit.. II, stubac 679, reč „Foire". Citirao P.-L. Huvclin, op. cit., str. 30, napomena 1; referenca kod Lerouxa de Lincia, Pro verbes, IL str. 338. 32j" J. Savary des Bruslons, op. cit., II. stubac 656; B. N.. Ms. Fr., 21783, 170. 0 Voyage de deux jeunes Hollandais..., str. 75. 33' A. Grohmann, op. cit., str. 31. 332 R. Gascon, op. cit., I, str. 169.
78
Instrumenti razmene
radna snaga odlaze na sajam u potrazi za veseljem: „Na sajam su ljudi odlazili pre zore a vraćali se u neko doba noći, jer su u povrataku svraćali u drumske kafane”.333 U tom svetu koji i dalje prevashodno živi od poljoprivrede, sve, pa i one najveće sajmove, posećuje veliki broj seljaka. U Lajpcigu se unoredo sa glavnim sajmovima održavaju i veliki stočni sajmovi i sajmovi konja.334 U Antverpenu koji je oko 1567, zajedno s Berg-op-Zomom, organizovao četiri velika sajma (dva u jednom i dva u drugom gradu, u trajanju od po tri sedmice), održavala su se i dva sajma konja od po tri dana, jedan na Duhove, drugi na Gospojinu, u septem' bru. Tu su se uglavnom iz Danske dovodili dobri konji „lepi za oko, i veoma ko risni”. Ovi bi se sajmovi mogli uporediti sa današnjim sajmovima automobila.335 U Antverpenu se u svakom slučaju pravila razlika između sajmova. Ali u Ve~ roni,336 poznatom gradu u venecijanskom zaleđu (terraferma), sve je izmešano. U aprilu 1634, sajam je bio veoma uspešan, a za to je po tvrdnjama znalaca bila zaslužna ne toliko roba iz inostranstva, koliko „svakovrsne životinje izložene u velikom broju”. U ekonomskom smislu, glavna stvar na sajmovima je delatnost velikih trgo vaca. Upravo su ih oni, stalno ih usavršavajući, pretvorili u mesto velikih poslova. Da lije na sajmovima izmišljen kredit, ili je tu samo ponovo uveden? Oliver K. Koks337 smatra da je kredit izum trgovačkih središta, a ne sajmova koji su u izvesnom smislu veštački gradovi. Kako je kredit, bez sumnje, izuzetno stara insti tucija, pitanje je pomalo isprazno. Izvesno je da su sajmovi razvili prodaju na kre dit. Nema sajma koji se ne završava velikim „plaćanjem”. Tako je u Linču, na ve likom austrijskom sajmu.338 Tako je u Lajpcigu: čim je sajam počeo da raste, poslednja sedmica je bila određena za plaćanje (Zahlwoche). 9 Čak je i u Lančano,340 gradić u papskoj državi, koga bi njegov skromni sajam preplavljivao, stizala ogromna količina menica. Isto to važi i za Pezenas i Montanjak, čiji su saj movi smenjivali one u Bokeru, i bili im slični. Tu ogromna količina menica biva upućena na Pariz ili Lion.341 Sajmovi su bili mesto za izravnavanje računa, tu su se dugovi prebijali, topili kao sneg na suncu. To je čudo onog što se naziva seontro, kompenzacija. Sa stotinak hiljada „ekija u zlatu” - dakle, s toliko goto vog novca - mogli su se u dearingu u Lionu regulisati milionski poslovi. Tako je veliki deo dugova regulisan ili obećanjem plaćanja na određeno mesto (menicom), ili odgodom plaćanja do sledećeg sajma: to je deposiio, koji je obično izno sio 10% godišnje (2,5% na tri meseca). Sajam je tako sam stvorio kredit. 333 Y.-M. Bercé, op. cit., str. 206. 334 E. Kroker. op. cit., str. 132. 3: 5 Lodovico Guicciardini, Description de tout le Pays-Bas (15681, 3. izd. 1625, Str. 108.
33!j Gazette de France, april 1634. 3' 7 Oliver C. Cox, The Foundation o f Capitalism, 1959, str. 27. U obrnutom smislu, P. Chalmetta Gendron, op. cit., str. 105. ' 38 Alfred Hoffmann, Wirtschaftsgeschichte des Dindes Oberôsterreich, 1952, str. 139. 33j*E. Kroker. op. cit., str. 83. 340 Corrado Marciani, lettres de change aux foires de Lanciano au XVIe siècle, Paris, 1962. 341 Louis Dermigny. „Les foires de Pézenas et de Montagnac au XVIIIe siècle”, u: Actes du con grès régional des fédérations historiques de Ixmguedoc, Carcassonne, maj 1952, posebno str. 18-19.
79
Instrumenti razmene
Uporedi li se sajam sa piramidom, onda se vidi da su joj u osnovi brojne i sitne aktivnosti vezane za lokalnu robu, obično kvarljivu i jevtinu, da bi se na gornjim nivoima sve više radilo o luksuznoj i skupoj robi koja stiže izdaleka; na samom vrhu piramide je tržište novea, bez čega ili ne bi bilo posla, ili se on ne bio obavljao jednako brzo. Izgleda da su se sajmovi razvijali tako da se prednost da vala kreditu u odnosu na robu, vrhu u odnosu na osnovu piramide. Na to nam barem ukazuje razvoj sajmova u Sampanji. Bili su u punom zamahu oko 1260. godine, i na njima se trgovalo robom i novcem. Kada počne opadanje, roba je prva na udaru. Trgovina kapitalom opstaje duže i obavlja se po međunarodnim pravilima sve do 1320.343 U XVI veku, još uverljiviji primer su sajmovi u Pjačenci (zvani Bezansonski). Oni su nasledili - a otuda im i ime - saj move koje su 1535. godine Đenovežani osnovali u Bezansonu,344 carskom gradu, da bi konkurisali sajmovima u Lionu, na kojima im je učešće zabranio Fransoa I. Potom su se sajmovi premeštali redom u Lon-le-Sonije, Monliel, Šamberi, i naj zad u Pjačencu ( 1579),345 gde su napredovali sve do 1622.346 Ne bismo smeli da o njima olako sudimo. Sajam u Pjačenci je bio usredsređen na vrh piramide o ko joj smo govorili. Četiri puta godišnje, bio je mesto veoma važnih ali diskretnih sastanaka, donekle sličnih današnjim sastancima Međunarodne banke u Bazelu. Na sajmu nema robe, malo je gotovog novca; s druge strane, ogroman je broj menica koje predstavljaju čitavo bogatstvo Evrope; glavna stavka su plaćanja Španskog carstva. Prisutno je šezdesetak poslovnih ljudi, uglavnom b a n e h ie r i d i c o n ta iz Đenove, nekoliko Milaneza i Firentinaca. Oni su članovi kluba u koji se ne ulazi bez velike kaucije (3 000 ekija). Ovi povlašćeni ljudi utvrđuju conto, to jest kursnu stopu za likvidaciju na kraju svakog sajma. Bili su to veliki trenuci ovih sastanaka kojima su u tajnosti prisustvovali menjači novca, c a m b ia to r i , kao i predstavnici velikih firmi.347 Bilo je, dakle, oko 200 upućenih, koji su radili diskretno, sklapali ogromne poslove, u vrednosti od 30 do 40 miliona ekija po sajmu, a možda i više, ako je verovati lepo dokumentovanoj knjizi Domenika Perija iz Đenove (1638).348 Ali svemu dođe kraj, pa i ovom domišljatom i unosnom đenovskom c l e a On je mogao da funkcioniše samo ako je srebro iz Amerike pristizalo u Đenovu u dovoljnoj količini. Kada su pošiljke srebra smanjene oko 1610, čitava je struktura bila ugrožena. Ne sasvim proizvoljan datum je godina 1622,349 kada počinje opadanje. Tada se sajmovi sele u Novi, ali to preseljenje Milanezi i Toskanci nisu prihvatili. Tim pitanjima ćemo se kasnije još baviti. r in g u.
j4_ Robert-Henri Bauticr, „Les foires de Champagne”, u: Recueils de la Société Jean Bodin, V.' La foire, str. 1-51. 343 F. Bourquelot, Études sur les foires de Champagne , II. str. 301-320. 344 Médit. ..., 1, str. 458 i napomena 3. 345 Ibid., I, 314. ‘ 4j" José Gentil da Silva, Banque et crédit en Italie au XVIIe siècle, 1969, str. 55. 1 Ibid., pogledati u indeksu „Mercanti di conto”. 34* Domenico Peri, II Negotiante, Genova, 1638; Médit. ..., I, str. 461. 349 J. Gentil da Silva, op. cit., str. 55.
80
Instrumenti razmene
Sajmovi i veze Sajmovi međusobno komuniciraju. Bilo da se na njima prodaje roba, ili je rcč o kreditnim sajmovima, oni bi trebalo da olakšaju promet. Ako se na karti oz nače sajmovi u nekoj oblasti (recimo u Lombardiji350 ili u Napuljskoj Kralje vini351 u XV veku, ili pak mreža sajmova oko grada Linča na Dunavu - Krems, Beč, Frajštat, Grac, Salcburg, Bolcano),352 pa se pogleda njihov kalendar, vidimo da je njihova međuzavisnost ozvaničena. Trgovci su sa jednog sajma na drugi pu tovali kolima, sa svojim tovarnim životinjama ili jednostavno s robom na leđima, sve dok se krug ne bi zatvorio i nanovo počeo. Bilo je to u neku ruku stalno kre tanje. Četiri grada, Troa, Bar-sir-Ob, Proven i Lanji, koji su u Srednjem veku mesta velikih sajmova u pokrajinama Šampanja i Bri, stalno se međusobno nad meću. Anri Loran353 smatra da su prvi krug uspostavili sajmovi u Flandriji; saj movi u Šampanji su ove, navodno, samo imitirali. To je moguće, ukoliko kružno kretanje nije nastalo takoreći spontano i svuda, slično kao i obične pijace. Kao i kada je reč o pijaci, onom području u kojem je sajam doveo do zadovoljenja ponude i potražnje, treba vremena da se ove ponovo pojave. Otuda i nužne pauze. Potrebno je i da kalendar sajmova olakšava obilaske putujućih trgovaca koji ih re dom posećuju. Roba, novac i kredit su uključeni u ta kružna kretanja. Novac svojom sna gom pokreće kruženja većeg obima i obično stiže u središnju tačku iz koje po novo kreće na put. Na Zapadu, gde je oporavak počeo u XI veku, jedan će centar konačno zagospodariti sistemom evropskih plaćanja. U XIII veku, to su sajmovi Šampanje; kada oni posle 1320. počnu da slabe, posledice se svuda osećaju - čak i u dalekoj Napuljskoj Kraljevini.354 Sistem se kako-tako obnavlja u ženevskoj oblasti u XV veku,355 potom u Lionu;356 kasnije, krajem XVI veka na sajmovima u Pjačenci, to jest u oblasti Đenove. Funkcije ovih sukcesivnih sistema najbolje otkrivaju prekidi koji označavaju prelazak sa jednog na drugi. Pa ipak, posle 1622. nijedan sajam više neće biti u središtu privrednog ži vota Evrope i otuda vladati celinom. Amsterdam, koji nije pravi sajamski grad, sve je značajniji, polako potiskuje Antverpen i organizuje se kao stalno trgovačko i finansijsko središte. Uspeh Amsterdama istovremeno označava propast, ako ne robnih sajmova u Evropi, ono barem velikih kreditnih sajmova. Veliko doba saj mova je na izmaku. 350 Giuseppe Mira. „Lorganizzazione fieristica net quadro dell’economia delta ’Bassa' Lom bardia alta fine del međioevo e nell’età moderna”, u: Archivât storico lumbardo, knjiga 8, 1958, str. 289-300. ' 351 A. Grohmann. op. cit., str. 62. 352 A. Hoffmann, op. vit., sir. 142-143. 353 Henri Laurent. Un Grand Commerce d ’exportation au Moyen Age: la draperie des PaysS a s en France, et dans les pays méditerranéens, XIIe-XVe siècles, 1935, str. 37-41. 354 A. Grohmann, op. cit., str. 20. 355 F. Bord, Les Foires de Genève au XV: siècle. 1892.1 priloženi dokumenti; Jean-François Bergier, I jss Foires de Genève et l ’économie internationale de la Renaissance, 1963. 356 R. Gascon, op. cit., I, str. 49.
81
Instrumenti razmene
Slabljenje sajmova Mora se priznati da u XVIII veku mere koje su preduzimale vlasti i kojima je „na nekoliko godina dopušteno da se u inostranstvo šalje vplika količina proiz vedene robe, bez plaćanja taksi, te da se bez carine uvoze sirovine, sve više smanjuju trgovinu na sajmovima, koji su i bili korisni zbog dažbina koje se na njima ubiru; ljudi sve više direktno trguju robom, koja ne prolazi kroz saj move”.357 Tako u jednom pismu piše glavni kontrolor fmansija, povodom sajma u Bokeru, u septembru 1756. godine. Ncgde u isto vreme, Tirgo358 piše članak posvećen sajmovima, koji je u En ciklopediji objavljen 1757. Za njega sajmovi nisu „prirodna” tržišta koja nastaju zbog „udobnosti” i „međusobnog interesa kupaca i prodavača da se sastaju |...] Nastanak ovih sjajnih sajmova na koje uz visoke troškove stižu proizvodi jednog delà Evrope, i koji izgledaju kao mesta okupljanja nacija, ne treba pripisivati pri rodnom i slobodno podsticanom toku trgovine. Interes koji treba da kompenzuje ove ogromne troškove ne proizlazi iz prirode stvari, već iz povlastica i olakšica koje se daju na izvesnim mestima i u izvesnim periodima, dok je u isto vreme prodaja na drugim mestima opterećena taksama i dažbinama” . Dakle, ili treba ukinuti povlastice ili ih proširiti na sve trgovačke institucije i poslove. Već se De Gurne pitao: „Da li treba da postimo čitave godine da bismo dobro jeli samo u određene dane?” . Tirgo na svoj način postavlja isto pitanje. Ali da bi se dobro jelo svakog dana, da li je dovoljno ratosiljati se Lih starih institucija? Istina je da u Holandiji sajmovi nestaju (suprotan primer Haga gdc se sajam razvija, nije toliko bitan). U Engleskoj, veliki sajam u Storbridžu, nekada bez premca, izgubio je svoju trgovinu na veliko i prvi počeo da propada posle 1750.359 Tirgo je, dakle, bio u pravu kao mnogo puta: sajam je arhaični oblik raz mene, on je u svoje vreme mogao da stvara iluzije, pa čak i da bude koristan, ali gde god on vlada bez suparnika tu je stanje ekonomije loše. Tako se objašnjava uspeh, u XVII i XVIII veku, frankfurtskih sajmova koji su pomalo poklekli ali su još uvek značajni, kao i novih sajmova u Lajpcigu;3ćcruspeh velikih poljskih saj mova:361 Lublin, Sandomir, Torunj, Poznanj, Gnjezno, Gdanjsk, Lavov, Bžeg362 u Galiciji (gde se u XVII veku moglo videti više od 20 000 grla stoke na jednom mestu). 1 fantastičnih sajmova u Rusiji, među kojima onog najblistavijeg u Njižnom Novgorodu,363 koji je nastao u XIX veku. To utoliko pre važi za Novi svet koji je, zapravo, produžetak Evrope s onu stranu Atlantika. Da navedemo je dan posebno zapanjujući primer: da li je mogao postojati jednostavniji i kolosalA. N.. F12. 149, f 59, 27. septembar 1756. 58 Turgot, članak „Foire”, u: Encyclopédie , 1757; J. Savary des Bruslons. op. cit.. reč
„Foire”, stubac 647. 35^W. Sombart, op. cit., II, str. 472 i 479. 3 ü A. Hoffmann, op. cit.. str. 143; E. Kroker, op. cit., str. 163. Reč Messe (sajam) odomaćena u Frankfurtu, prihvata se u Lajpcigu tek tokom druge polovine XVII veka, odnoseći prevagu nad rečima Jahrmàrkte ili Markte, ibid., str. 71. 361 M é d it, ... I, 479. 3f)2 W. Sombart, op. cil., II, str. 473. 363 B. H. Kerblay, op. cit., str. 85 sq.
82
Instrumenti razmene
niji sajam, u isto vreme, nego onaj u Nombre de Dios, na prevlaci Darijen, a koji će 1584, iako i dalje izuzetno uspešan, biti preseljen u susednu i prilično nezdravu luku Porto Belo? Tu se roba iz Evrope menjala za srebro iz Perua.-'64 „Jednim ugovorom se zaključuju poslovi vredni od osam do deset hiljada dukata...”364365 Irski monah Tomas Gejdž, koji je posetio Porto Belo 1637, priča d a je na pijaci vi deo ogromne gomile srebra.366 Na osnovu slične ekonomske zaostalosti mogao bih da objasnim i trajni us peh sajmova u Bolcanu, koji se održavaju u području alpskih prelaza koji vode u južnu Nemačku. Živi sajmovi na jugu Italije367*36970su veoma loš znak ekonomskog zdravlja te oblasti. Kada ekonomski život napreduje, sajmovi, kao kakvi dotrajali satovi, ne mogu da slede ovo kretanje; ali kada se taj život uspori, sajam ponovo stiče svoj raison d'être. Tako bih protumačio slučaj sajma u Bokeru, za koji se go vorilo da je „izuzetan”, jer je „stagnirao u razdoblju poleta (1724—1765)”, i „napredovao kada je uokolo sve slabilo (1775-1790)” . Tokom tog traljavog razdoblja koje u Langdoku, a možda i drugde, nije „pravo” XVITI veka, velika ko ličina proizvoda stiže na sajam Madlen, i to neiskorišćeni viškovi, čime otpočinje kriza „zakrčenja”, kao što bi rekao Sismondi. Ali gde bi ta zakrčenost mogla inače da nađe odušak? Uspeh sajma u Bokeru neću objašnjavati ulogom spoljne trgovine, već prvenstveno privredom Langdoka i Provanse. Upravo u tom svetlu treba razumeti pomalo naivan projekt jednog dobronamernog Francuza, izvesnog Tremujea, godine 1802.'69 Poslovi idu loše. Hiljade sitnih pariških trgovaca su na rubu propasti. Ipak postoji rešenje (i to ve oma prosto!); organizovati ogroman sajam na obodu Pariza, na Trgu revolucije. Autor vidi ogromni prostor kao šahovsku ploču, oivičenu dućanima, s posebnim mestom za stoku i konje. Tremuje ipak nije uspeo da dokaže ekonomske pred nosti takve operacije. M ožda je smatrao da su one očigledne, te ih ne treba dalje obrazlagati?
Spremišta, stovarišta, skladišta, am bari Lagano, često neprimetno, a ponekad i upitno slabljenje sajmova otvara niz problema. Ričard Erenberg misli da su sajmovi podlegli konkurenciji berzi. An dre E. Sejus zlovoljno odbacuje tu tezu kao neodrživu?70 U svakom slučaju, dok su sajmovi u Pjačcnci bili središte trgovačkog života krajem XVI i početkom 364 Alice Piffer Canabrava, O Comércio portugais nn Rio da Prota (1580-1640), 1944, str. 21 sq. J. Savary des Bruslons, op. cit., V, stubac; 1367 sq„ pogledali i članak posvećen Vera Kruzu i Karte-
geni. 365 Nicolas Sanchez Albornoz, „Un testigo del comcrcio indiano: Tomâs de Mercado y Nueva Espana” u: Revista de historia de America, 1959, str. 113. -66 Citirao E. W. Dahlgren, Relations commerciales et maritimes entre la France et les côtes de l ’océan Pacifique, 1909, str. 21. 367 José Gentil da Silva, „Trafic du Nord, marchés du ’Mezzogiorno’, finances génoises: recherches et documents sur la conjoncture à la fin du XVI siècle”, u: Revue du Nord, XLI, br. 162, april-juni 1959.1 str. 129-152, posebno str. 132. 3™Louis Dermigny, u: Histoire du Languedoc, 1967, str. 414. 369 A. N. F 12, 1266. Projekt neće biti odobren. Trg Republike je današnji Trg Konkord. 370 Werner Sombart, Apogée du capitalisme, 1932, izd. André E. Sayous, str. XXV.
83
Instrumenti razmene
XVII veka, novi centar sveta uskoro će postati Amsterdamska berza: jedan oblik, jedan mehanizam odnosi prevagu nad drugim, lako su berze i sajmovi postojali jedni pored drugih već vekovima, do takve promene nije došlo preko noći. Am sterdamska berza, koja je neosporno preuzela ogromno tržište kapitala, nadzirala je i puteve robe (bibera i začina iz Azije, žita i drugih proizvoda iz oblasti Bal tika). Verncr Zombart371 smatra da za ove pojave objašnjenje treba tražiti na ta dašnjem nivou prevoza. skladištenja i distribucije robe. Sajmovi su oduvek bili, što su ostali i u XVI11 veku, sabirališta robe. Ali sa porastom broja stanovnika, vrtoglavim rastom gradova, većom potrošnjom, nužno se razvija i trgovina na ve liko. koja prevazilazi okvir sajmova i organizuje se nezavisno. Ova autonomna organizacija uz pomoć skladišta, ambara, spremišta i stovarišta, dovodi do re dovnog snabdevanja i tako zamenjuje periodične sajamske delatnosti. Zombart ovo verovatno objašnjenje ipak pomalo nateže. Smatra da sve zavi si od toga da li skladište, gde se roba drži stalne), na dva koraka od kupaca, funkcioniše naluraliter - u kom slučaju je to samo spremište - ili mercantaliter, to jest na trgovački način. U drugom slučaju skladište je radnja višeg ranga, ali ipak i dalje samo radnja čiji je gazda veletrgovac, „krupni” trgovac {grossier) ili, kao što će se kasnije otmenije govoriti „négociant”.372 Roba se sitnim trgovcima prodaje na li cu mesta, u velikim količinama i „sous cordes ” (uvezana - p.p.),373 to jest neraspakovana. Kada počinje ova trgovina na veliko? Možda u vremenu Ludovika Gvičardinija i to u Antverpenu (1567).374 Preciznu hronologiju događanja je ipak nemoguće utvrditi. Neporecivo je da u XVIII veku, naročito u severnim zemljama koje su usredsređenc na trgovinu na Atlantskom okeanu, trgovina na veliko dobija do tada neviđeni zamah. U Londonu su veletrgovci vladali svim sektorima trgovine. Tako je „razumljivo” što u Amsterdamu, početkom XVIII veka „pošto tu svakodnevno stiže veliki broj brodova („1 postoji sijaset skladišta i podruma u koje se odlaže roba koju dovoze brodovi: grad je izuzetno snabdeven, ima čitave kvartove sa skladištima i ambarima visokim od pet do deset spratova; osim toga, i većina zgrada duž kanala ima po dva do tri magacina i podrum”. Ovaj skladišni prostor nije uvek dovoljan, pa se dešava da teret ostane na brodovima „duže nego što je potrebno”. Ruše se kuće, na čijim mestima se gradi veliki broj skladišta koja do nose „veoma dobre prihode”.37'5 Usredsređenje trgovine na stovarišta i skladišta, jeste opšta pojava u Evropi u XVIII veku. Sirov pamuk se skladišti u raznim mestima, u zavisnosti odakle sti že: u Kadizu ako dolazi iz Centralne Amerike; u Lisabonu onaj iz Brazila (to jest iz Pernambuka, Maranhaoa, Para, po redu skupoće);376 u Liverpulu se skladišti 371 372 373 374 375
W. Sombart, Der moderne Kapitalismus, 11, sir. 488 sq. }. Savary des Brusions, op. rit.. Ш, reč „Marchand”, slubac 765 sq. Littré, op. cit., reč „Corde”, str. 80S. W. Sombart, Der moderne Kapitalismus, II, str. 489. Jean-Pierre Ricard, Le Négoce d'Amsterdam contenant tout ce que doivent savoir les mar chands et banquiers, tant ceux qui sont établis à Amsterdam que ceux des pays étrangers, Amster dam, 1722, str. 5-7. 376
84
Moskva, Л. Cent. 1261-1. 774, P1 18.
S kladište u kojem je d a n fire n tin sk i trg o v a c o d la že svo ju robu iskrcanu u P alerm o. M in ija tu ra fla m a n sk o g m a jsto ra ilu sln tje fra n c u sk i p r e v o d D ek a m ero n a ( 1413), Lorona d e P rem ijerfea (B ib lio tek a A rsen a la , P ariz m s 50 7 0 , f 3 1 4 r° ( o tisa k B. N.)
pamuk iz Indi je,377 a u Marselju pamuk s Levanta.378 Grad Majnc na Rajni379380bio je veliki podrum francuskog vina namenjenog Nemačkoj. U Lilu3S<) su još pre 1715. postojali veliki podrumi žestokih alkoholnih pića namenjenih Nizozemskoj. Marsclj, Nant, Bordo su glavna skladišta u Francuskoj za robu sa ostrva (šećer, kafa), koja dovodi do trgovačkog prosperiteta kraljevstva u doba Luja XV. Čak su i manji gradovi, M iluz381 i Nansi382 na primer, izgradili mnoga skladišta raznih veličina. Moglo bi se navesti još na stotine primera. Evropa sajmova se pretvara u Evropu skladišta. 377 W. Sombart, op. cit., II, str. 490. 378 Histoire, du commerce de Marseille, U, str. 466; IV, str. 92 sq.; V., str. 510 sq. 37y W, Sombart, op. cit.. II, str. 490. 380 Л. N.. F1-, 116, 36. 381 Raymond Oberlé, „L’évolution des finances à Mulhouse et le financement de l ’industria lisation au XVIIIe siècle ”, u: Comité' des travaux historiques. Bulletin de la section d ’histoire mo derne et contemporaine, br. 8. 1971. str. 93-94. 382 Kardinal François-Désiré Mathieu, L ’Ancien Régime en Lorraine et Barrais... (1658 1789), Paris, 1878, str. 35.
85
Instrumenti razmene
Za XVITT vek izgleda d a je Zombart u pravu. Ali šta je bilo ranije? Da li je razlikovanje između dva oblika, mercantiliter i naturaliter prihvatljivo? Uvek je bilo skladišta i stovarišta (storehouses, warehouses, Niederlager, magazzini di traficao, hanovi na Bliskom istoku, ambari u Rusiji).383 Bilo je čak i gradova-skladišta (Amsterdam, na primer), u kojima se privremeno odlagala roba koja je slata dalje. U Francuskoj su to u XVII veku384385Ruan. Pariz, Orlean i Lion. Slično i Denkerk383 sa „svojim skladištem u centru grada”. Svaki grad ima javna i pri vatna skladišta. U XVI stoleću, hale uopšte (u Dižonu i Bonu, na primer) „kao da su istovremeno velike robne kuće, skladišta i privremena spremišta”.386 Još ra nije bilo je mnogo javnih skladišta za žito i so. Veoma rano, bez sumnje pre XV veka, na Siciliji, u blizini luka, postoje tzv. caricatori, ogromna skladišta za žito. Vlasnik robe kojaje u njima bila odložena dobijao bi potvrdu (cedola) - kojom se moglo trgovati.387 U Barseloni, u XIV veku, u lepim kućama trgovaca, izgrađe nim od kamena iz Montjuiha „skladišta su bila u prizemlju, dok je trgovčev stan bio na spratu”.388 Oko 1450. u Veneciji, u blizini Trga Rialto, u trgovačkom srcu grada, radnje iste vrste se nalaze u posebnim ulicama: „iznad svake je odaja slična spavaonici u manastiru; tako svaki venecijanski trgovac ima vlastiti magacin pun robe, začina, skupih tkanina i svile”.389 Nijedna od ovih pojedinosti nije sama po sebi presudna. Nijedna nam ne po maže da razlikujemo obično skladištenje od trgovine na veliko - koji su, bez su mnje, od početka spojeni. Skladište, usavršeno sredstvo razmene, postojalo je odavno u različitim oblicima, ponekad skromnim i hibridnim, jer je zadovoljavalo potrebe koje su uvek postojale: ono je, zapravo, odgovor na slabost privrede. Skladišta su bila neophodna zbog predugačkog proizvodnog i prodajnog ciklusa, sporosti prevoza i informacija, nestalnosti udaljenih tržišta, neredovnosti proiz vodnje, varljivosti godišnjih doba... Dokaz a contrario je to da je uporedo s po većanjem brzine komunikacija i obima prevoza u XIX veku, te s početkom kon centracije proizvodnje u velikim fabrikama, stara skladištarska trgovina morala da se znatno, pa i u celosti, menja, ponekad i da nestaje.390
Berze Samiel Rikar u delu Le nouveau Négociant (Novi veleirgovac) iz 1686. go dine, definišc berzu kao „sastajalište bankara, trgovaca i poslovnih ljudi, menjača novca i bankarskih posrednika, brokera i drugih” . Naziv „berza” je, navodno, na stao u gradu Brižu, gđe su se pomenuti sastanci držali „pored Hôtel des Bourses, 383 Jacqueline Kauffmann-Rochard, Origines d'une bourgeoisie russe, XVIe et XVI/1’ siècles, 1969, str. 45. 384 J. Savary des Boisions, op. cil., Il; reč „F.ntrepôt", stubac 329-550. 385 A. N.. F l2, 70, f° 102, 13. avgust 1722. 386 R. Gascon, op. cit. 1 . 1. str. 158. 387 M éd it. ,... 1,525.
388 C. Carrère, op. cit., str. 9.
(8^ Roberto Cessi i Annibale Alberti, Rialto, 1934, str. 79. ' 0 Maurice Lévy-Lcboyer, Les Banques européennes et l ’industrialisation internationale dans la première moitié de XIXe siècle, 1964, str. 254 sq.
86
Instrumenti razmene
zgrade nazvane po staroj aristokratskoj porodici Van der Burs, koja je zgradu po digla i fasadu ukrasila svojim grbom u kome su figurirala tri novčanika (bourses), grbom koji se i danas može videti na istom inestu”. Iako objašnjenje izaziva neke nedoumice, naziv berza se proširio, uprkos tome što su postojali još neki nazivi, U Lionu, berza se zvala Place de Changes: u hanzeatskim gradovima Koledž trgo vaca; u Marselju Loža (Loge): u Barseloni, kao i u Valenciji Lonha (Lonja). Pošto nije uvek imala vlastitu zgradu, berza je često pogrešno nazivana po zgradi u ko joj je radila, U Sevilji su se trgovci okupljali svakodnevno na grudaš, stepeni cama katedrale; u Lisabonu u Rua Nova, najširoj i najdužoj ulici u gradu, koja se spominje još 1294; u Kadizu u Calle Nueva, koja je, bez sumnje, izgrađena posle rušenja grada 1596;391*393394567*u Veneciji, pod tremovima na Trgu Rialto,3947kao i u Loggia dei Mercanti, koja je bila izgrađena na trgu u gotskom stilu 1459. godine, i obnovljena 1558; u Firenci, na Mercato N u ovo?^ na današnjoj Piazza Mentanau Đenovi na 400 metara od Strada Nuova. na Piazza dei Banchi: u Lilu399 u Boregaru: u Liježu400 u kući za Javno merenje, izgrađenoj krajem XVI veka, ili na Quai de la Beach, ili pod prostranim galerijama biskupske palate - pa čak i u susednoj gostionici; u La Rošelu, pod vedrim nebom, „između ulice PtiBak i ulice Amiro”, na mestu zvanom „Kanton de Flaman” , sve do podizanja po sebne zgrade godine 1761.401 U Frankfurtu na M ajni402 sastanci su se održavali pod vedrim nebom, unter freiem Himrnel, na ribljoj pijaci (Fischmarkt). U Lajpcigu403 je u razdoblju 1678-1682. bila izgrađena veoma lepa zgrada berze na ze lenoj pijaci (Naschmarkt); pre toga su se trgovci okupljali pod nekom arkadom, u nekom dućanu na sajmu, ili na otvorenom, pored kantara. U Denkerku „svi trgovci su se u podne okupljali ispred gradske kuće”. 1 tu, naočigled svih, „izbijale su iz među velikih zverki svađe i padale grube reci”.404 U Palermu, loggia na dana šnjem Trgu Garafelo, bila je sastajalište trgovaca; njima je 1610. zabranjeno da lamo odlaze pošto bi zazvonila „avemaria di Santo Antonio”.405 U Parizu, dugo smeštena na starom Plas o Šanž (Place aux Changes), pored Palate pravde, berza 391 Mateo Alcmân. Guzmdn de Alfarache, u: La Novela picanesca espaćola, str. 551. ■ Viera da Silva, Dispersas, 111, 340 el IX, 807. Real Plaça do Comereio će sc graditi tek od
1760. Podatke sam dobio od J. Gcntila da Silve. 393 Raimundo de Laniery, Memorias , priredio Alvaro Picardo Y Gomez, Cadix, 1949. u: M é langes Braudel, članak Picrra Ponsota, str. 151-185. 394 R. Cessi i A. Alberti, op. cil., str. 66. 395 Richard Ehrenberg, Das Zeitalter des Fugger, 3. izd. 1922,1, str. 70. 396 Na osnovu obavešlenja Guida Pampalonija. 397 Im loggia dei Mercanti ai Banchi se nalazi na 400 m od Strada Nuova, po informacijama Giuseppea Fellonija (pismo od 4. septembra 1975). ; 98 R. Ehrenberg, op. cit., I, str. 70. 399 R. Marquant, op. cit., str. 61. 400 Jean Lejeune, La Formation du capitalisme modem e dans la principauté de Liège au XVIe siècle , 1939, str. 27. 491 Claude Laveau, Le Monde rochelais de l ’Ancien Régime au Consulat. Essai d ’histoire éco nomique et sociale ( 1744-1800), 1972, str. 146. 493Scripra mercarurae , I, 1967. između str. 38 i str. 39, bakrorez Gaspara Meriana, 1658. 4113 E. Kroker, op. cit., str. 138. 404 A. N ..G 7, 698,24. 405 Diarii di Palermo, II, str. 59.
87
Instrumenti razmene
se preselila u palatu Never, u ulici Vivijen, i to prema odluci Veća od 24. septem bra 1724. Berza koju je u Londonu osnovao Tomas Grcšam, dobila je naziv Royal Exchange. Bila je u samom centru grada. U jednom stranom izveštaju,406 iz doba mera protiv kvekera, u maju 1670, kaže se da su vojni odredi bili upravo smešteni „dove si radunano li mercanti” (na mestu gde se okupljaju trgovci - p.p.), jer se odatle moglo u slučaju potrebe stići brzo u različite delove grada. U stvari, normalno je da svaki grad ima berzu. Jedan Marseljac koji 1685. godine obilazi razne predele, piše da je stvarnost svuda ista,'407 iako se reči razli kuju „jer na nekim mestima postoji pijaca, a na Levantu bazar”. Shvatljivo je, dakle, iznenađenje Engleza Lidsa Buta koji je, postavši ruski konzul u Gibral taru,4
4 0 Ihid., str. 51. 88
Instrumenti razmene
gama sa Severa...411 Čak i ova prva berzanska aktivnost u sredozemnoj Evropi nije bila tvorevina ех nihilo. Ona je veoma stara, iako za nju dugo nije postojala reč; nastala je iz starih okupljanja trgovaca u središtima na Istoku i u Sredozemlju, okupljanja trgovaca kakvih je, izgleda, bilo i u Rimu krajem II veka n.e.412 Nešto slično se dešavalo i u Ostiji, o čemu svedoče mozaici na kojima su označena mesta u gradu isključivo namenjena trgovcima i vlasnicima stranih brodova. Bcrze su jedna drugoj nalik. Tokom kratkog dnevnog radnog vremena one bar od XVII veka imaju karakterističan izgled: to su bučne i guste grupe ljudi. Godine 1653, trgovci iz Marselja traže „mesto koje bi im poslužilo kao utočište, gde bi se mogli odmoriti od teškoća kojima su izloženi na ulici koja im već odavno služi za trgovinu” .413 Godine 1662, okupljaju se u prizemlju paviljona Piže, u „velikoj dvorani koja je preko četvoro vrata povezana s kejom [...] pri čemu je na vratima, sa obe strane, istaknuta satnica polazaka brodova”. Ali dvo rana će uskoro postati pretesna. „Trebalo bi biti zmija pa u nju ući”, pisao je vitez od Giedana svom prijatelju Siam; „А unutra kakva stiska, kakva buka. Priznajte da je Plutonov hram nešto neobično”.414415 Dobar trgovac treba da obiđe berzu svakog dana pre podneva. Onaj koji se tu ne pojavi, koji ne dođe da čuje (često i lažne) vesti, može da propusti dobru priliku, a i da izazove nemile glasine o nje govom trgovačkom bilansu. Danijel Defo4 5 svečano upozorava vlasnika skla dišta: „Ne ići na berzu, koja je vaša pijaca, [...] u vreme kada trgovci dolaze da tu kupuju” , znači srljati u propast. Veliko zdanje Amsterdamske berze je dovršeno 1631. na Trgu Dam, preko puta Banke i zgrade Oost Indische Compagnie (I stočno indijske kompanije). Sma tra se da se u doba Žan-Pjer Rikara (1722) tu svakog dana od podneva do dva sata tiskalo 4 500 ljudi. Subotom je bila manja poseta jer Jevrcji nisu dolazili toga dana.416 Vladala je stroga disciplina: svaka trgovačka grana je imala numerisano mesto; bilo je oko hiljadu brokera, od kojih su jedni bili ovlašćeni, a drugi ne. Pa ipak je uvek bilo teško sresti se u tom metežu, usred halabuke brojki koje su se iz vikivale iz sve snage i neprekidnog razgovora. Berza je u neku ruku bila poslednji sprat jednog sajma, ali koji se nikada nije prekidao. Tu su poslovni ljudi, kao i mnoštvo posrednika, obavljali najrazličitije poslove: prodavala se i kupovala roba, menjao novac, kupovale deonice, za ključivalo pomorsko osiguranje, pri čemu je rizike delilo više jemaca; bilo je to tržište novca, finansijsko tržište i tržište vrednosti. Normalno je da je postojala težnja da se razne aktivnosti organizuju nezavisno. Tako je u Amsterdamu već početkom XVII veka osnovana žitna berza417 koja je radila tri puta sedmično, od deset sati do podneva; smeštena je bila u ogromnoj drvenoj dvorani, gde je svaki 4 |* R. Bhrenbcrg, op. cit., I, str. 70. 4 ~ Raymond Bloch, Jean Cousin, Rome et son destin, 1960, str. 126. 413 Ch'. Carrière, op. cit., 1, str. 232-233. 4 4 L.-A. Boiteuk, Im Fortune de mer, le besoin de sécurité et les débuts de l ’assurance ma
ritime, 1968. str. 165. 415 D. Deioe, op. cit., t, 108. 4lfi J.-P. Ricard. Le Négoce d'Amsterdam..., str. 6-7. 417 Ibid., str. 6
89
Instrumenti razmene
trgovac imao svog pomoćnika „koji bi donosio uzorke žita za prodaju u vrećama od jedne do dve funte. Kako se cena žita određivala kako po njegovoj (karakteri stičnoj) težini, tako i po dobrom ili lošem kvalitetu, iza berze su bile postavljene terazije na kojima bi se žito merilo u pregrštima. Po težini tri Ili četiri pregršti... znala se težina ćele vreće”. Žito se dovozilo u Amsterdam za domaću potrošnju, ali i za preprodaju ili ponovni izvoz. Kupovina na osnovu uzoraka veoma je rano postala pravilo u Engleskoj i u području oko Pariza, posebno kada su se kupovale velike količine žita za vojsku.
Amsterdamska berza vrednosti Početkom XVII veka u Amsterdamu nastaje berza vrednosti. Javni fondovi, prestižne deonice nizozemske Istočnoindijske kompanije, postali su predmet spe kulacija na sasvim moderan način. Pa ipak, nije tačno da je to prva berza vred- ( nosti, kao što se često kaže. Državne obveznice su bile predmet trgovine veoma rano u Veneciji,418 u Firenci još pre 1328,419 kao i u Đenovi gde je postojalo ak tivno tržište u luoghi i paghe u Kaza di San Đorđo.420 Gotovo da i ne treba spo minjati Кихеп, deonice nemačkih rudnika koje su još u XV veku bile kotirane na sajmovima u Lajpcigu,421 španske jurose,422 francuske rentes sur l ’Hotel de Ville (opštinske obveznice) (1522),423*ili trgovinu deonicama u hanzeatskim gradovi ma, već u XV veku.4 4 Statuti Verone iz 1318. potvrđuju kreditnu trgovinu (mercato a termine). Godine 1428, pravnik Bartolomeo de Bosko protestuje protiv prodaje loca na poček, u Đenovi 426*Sve ovo ukazuje na Sredozemlje kao kolevku berze. Međutim, u Amsterdamu novinu predstavljaju obim, fluidnost transakcija, njihova javnost i spekulativna sloboda. Tu, naravno, ima i kockarske strasti: ne treba zaboraviti d a je 1634. godine u Holandiji vladala tulipomanija, da se čak i jedna lukovica ,,bez prave vrednosti” menjala za „novu kočiju, dva siva konja i svu opremu!”. 7 Pa ipak, spekulisanje na berzi može znalcima da donese popri lične prihode. Godine 1688, jedan zanimljiv lik, trgovac Žozef de la Vega (1650 -1692), Jevrejin španskog porekla, objavljuje u Amsterdamu, pod dvosmislenim 418 F. Braudel, supra, 1. izd. 1967, str. 360; Gino Luzzattu, Stona economica di Venezia dall’XI al XVI secolo, Venecija, 1961, str. 147 sq. 419 Federigo Melis, Tracce di ima storia economica di Firenze e della Toscana in generale dal 1252 al 1550, 1966-1967; Alfred Doren, Storia economica dell’Italia nel Medio Evo, 1936, str. 559. T" Adam Wiszniewski. Histoire de la Banque de Saint-Georges de Gênes, Paris, 1865. ‘1 K. Maschke, cit. č i, objavljen zasebno, str. 8. 422Médit.....II, str. 44-45. 423 Bernard Schnapper. Les Rentes au XVIe siècle, Histoire d ’un instrument de crédit, Paris, 1957; Registres de l'Hôtel de Ville pendant la Fronde, priredili Leroux de Lincy i Douet d’Arçq, 1846-1847, t. II, str. 426. ' 4-4 R. Sprandel, Der stàdtsche Renten-markt in Nordwestdeutschland im Spatmittelalter, 1971, str 14-23. J " Armando Sapori, Una Compagnia di Calimalo ai primi del Trecento, 1932, str. 185. 426 Heinrich Johann Sieveking. Wirtschaftsgeschichte, 1935, str. 87. ”7 John Francis, La Bourse de Londres, 1854, str. 13; N. W. Posthumus, „The tulipomania in Holland in the years 1636 and 1637”, u: Journal of Economic and Business history, 1,1928-1929, str. 434-466. '
90
Instrumenti razmene
Unutrašnjost berze u Amsterdamu 1668. Slika Joha Berkhajdea (Joto Stedelijk, Amsterdamski muzej)
naslovom Confusion de confusiones,428 čudnu knjigu koju je teško razumeti zbog svesno izveštačenog stila (stilo culto tadašnje španske književnosti), ali, svakako, knjigu prepunu detalja, živu, jedinstvenu u svom žanru. Nemojmo shvatati do slovno kada pisac kaže da je u toj paklenoj igri propao pet puta zaredom. Niti kada se čudi stvarima koje već odavno postoje: znatno pre 1688. „prodavala se haringa pre nego što je bila ulovljena, žito pre nego što je sazrelo, proizvodi pre 428 Amsterdam 1688, ponovno izdanje Madrid 1958.
91
Instrumenti razmene
nego što su dopremljeni”. Skandalozne spekulacije Isaka Lemera indijskim đeonicama početkom XVII veka, već su znak razrađenih, da ne kažemo kriminalnih metoda, 29 brokeri već odavno igraju na berzi, bogate se, dok se trgovci žale kako siromaše. U svim središtima, u Marselju, Londonu, Parizu, Lis’abonu, Nantu i Am sterdamu, brokeri ne samo da nisu ometeni propisima, već ih koriste na svoju ruku. Istina je i da je spekulacija na Amsterdamskoj berzi dostigla visok nivo izrađenosti i apstraktnosti, što će ovaj grad dugo činiti posebnim mestom u Evropi, mestom u kojem se ljudi nisu zadovoljavali da kupuju i prodaju deonicc, spekulišući na njihov mogući rast ili pad, već i gde se moglo spekulisati bez posedovanja novca i deonica. A tome su se brokeri najradije posvećivali. Oni su bili podeljeni u koterije - ili, kako se tada govorilo, roterije (rotteries). Ako bi jedna grupa igrala na rast eena, ona druga, „podrivači”, igrala bi na njihov pad. Trebalo je neodlučnu i kolebljivu masu spekulanata pokrenuti u jednom ili drugom smeru. Kada bi broker menjao tabor, a i to se događalo, smatralo se to izdajom.430 Deoniee su ipak bile nominalne, a nizozemska Istočnoindijska kompanija zadržavala je certifikate; kupac je sricao deonicu samo po upisu njegovog imena u poseban registar vođen u tu svrhu. Kompanija je u početku na taj način htela da spreči spekulacije (deoniee na donosioca pojaviće se tek kasnije), ali spekulisati se moglo i bez posedovanja. Mešetar, zapravo, prodaje ono što ne poseduje, kupuje ono što neće posedovati: bilo je to, kao što se kaže, blanko kupovanje i proda vanje (en blanc). Poduhvat se završavao gubitkom ili dobitkom. Razlika bi se po krivala plaćanjem i igra bi se nastavljala. Druga igra, takozvana premija, bila jc malo složenija.431 Pošto su deoniee bile element dugoročnog rasta cena, spekulacija je nužno bila ograničena na kratak rok. Usredsređena je na trenutne fluktuacije - koje je lako mogla da izazove i neka vest, istinita ili lažna. Predstavnik Luja XIV u Uje dinjenim Pokrajinama, godine 1687, iznenađen je što se posle buke koja je stvo rena oko zauzimanja Bentama na Javi, sve vraća u kolotečinu, kao da je vest bila lažna. A l i . avgusta piše: „Sada me ne čudi što se to desilo: poslužilo je da cene deonica u Amsterdamu padnu, od čega su neki izvukli korist”.432 Desetak godina kasnije, drugi ambasador izveštava kako se „baron Juaso, imućni Jevrejin iz Haga”, pred njim hvalisao da bi mogao zaraditi ,,i sto hiljada ekija za jedan dan...” kada bi saznao za smrt španskog kralja (jadnog Karla 11, čija se smrt svakog časa očekivala) pet ili šest sati pre nego što vest stigne u Amsterdam.433 „Uveren sam da bi on to zaista mogao”, kaže dalje ambasador, „jer su on i još dvojica Jevreja, Teheira i Pinto, najmoćniji ljudi u trgovini akcijama”. Pa ipak, berzanske manipulacije nisu dostigle obim kao u narednom stoleću. Tada, posle izbijanja Sedmogodišnjeg rata, dolazi do sve većeg spekulisanja akci jam a engleske Istočnoindijske kompanije, Engleske banke, Južnomorske kompa2) J. G. Van Dillen, „Isaac le Maire et le commerce des actions de la Compagnie des Indes orientales”, u: Revue d'histoire moderne, januar februar i mart-maj 1935, posebno str. 24 i 36. 430 J. G. Van Dillen, cit. čl., str, 15. 19, 21. 431 Л. N„ K 1349. 132. f 82. 432 A. N. A. E., BI, 757. 433 A. N., K 1349,132. F 81.
92
Instrumenti razmene
nije, i, naročito, obveznicama engleskih državnih zajmova. .,tim okeanom godi šnjih kamata”, kao što kaže Isak de Pinto (1771 >.434 Pa ipak, cene deonica počeće javno da sc objavljuju tek 1747. godine. S druge strane, Amsterdamska berza je cene robe objavljivala već od 1585. godine435436(339 vrsta robe te godine, 550 go dine 1686)4 6 Objašnjenje za obim i sjaj spekulacije u Amsterdamu, koja je donekle spek takularna već od svog nastanka, jeste to što su u njoj učestvovali mali deonicari, a ne samo krupni kapitalisti. Neki prizori podsećaju na današnje kladionice na konj ske trke u Francuskoj! „Naši spekulanti”, govori Žozef dc la Vega 1688. godine, „posećuju kuće u kojima se prodaje napitak koji Holanđani nazivaju coffy, a istočnjaci kafa” . Ove coffy huisen „veoma su ugodne zimi, sa svojim lepim pećima, razonodom koju pružaju: u jednima se nude knjige na čitanje, u drugima su posta vljeni stolovi za igru, a u svima je mnogo ljudi sa kojima sc može razgovarati; je dan pije čokoladu, drugi kafu, treći mleko, četvrti čaj, a skoro svi puše du van. f...| Tako se greju, krepe, zabavljaju jeftino, slušaju vesti. [...] Tada u jednu od tih kuća u radnom vremenu berze uđe ponuđač. Ljudi se raspituju za cene deonica, on dodaje jedan ili dva postotka na njihovu stvarnu cenu, vadi sveščiću i spretno se pretvara kao da zapisuje ono sto je već unapred sračunao, pokušavajući tako da prisutne podstakne na to da kupe neku deonicu, na šta ove navodi strah da one dalje ne skoče”.437 Šta pokazuje ovaj prizor? Ako se ne varam, način na koji je berza izvlačila novac sitnih štedišta i sitnih spekulanata. Uspeh operacije je bio moguć: 1) jer još nije postajao, ponovimo, zvanični tečaj koji bi omogućio da se lako prate pro mené cena na berzi; 2) jer se broker - inače obavezni posrednik - obraća ovde sitnim posednicima kapitala, koji nemaju pravo koje pripada isključivo trgovcima i brokerima, to jest da ulaze u samu Berzu, iako se ova nalazi na dva koraka od pomenutih kafea, od kafea Fransoa, kafea Rošloa, kafea Angle, kafea Leid.438 O čemu se, dakle, tu radi? 0 onom što bismo danas nazvali bursikotažom. traganjem za kapitalom. lako je spekulacija u Amsterdamu igra u kojoj učestvuje mnoštvo sitnih štediša, tu su prisutni i krupni spekulanti, koji su, zapravo, najaktivniji. Po, navodno, nepristrasnom svedočenju nekog Italijana, Mikelea Torče (1782), Amsterdam ima u to kasno doba najaktivniju berzu u Evropi,439 koja nadmašuje Londonsku. A bez sumnje, ogroman obim (bar u očima savremenika) spekulacija deonicama, veoma je bitan činilac, utoliko pre što se podudara sa pomamom za upis preko morskih zajmova, što je druga vrsta spekulacije, koja, takođe, nema pandana u Evropi, a o kojoj ćemo još govoriti. 434 Isaac de Pinto, Traité de la circulation et du crédit. 1771, str. 311. 433 C. R. Boxer, The Dutch Seaborn Empire 1600-1800, 1965, str. 19. 436 Pierre Jeannin, L'Europe du Nord-Ouest et du Nord aux XVIIe et XVIIIe siècles, 1969, str. 73. 5 437 J. dc La Vega. op. cit., str. 322. 438 Le Guide d'Amsterdam. 1701. str. 65, spominje „Café l'rançois”. Druge je naznačio Joseph dc La Vega, Die Venvim m g der Verwirrungen, izd. Otto Pringsheim, 1919, str. 192. napomena 2, prema Bergu, Réfugiés, str. 328. 439 Michele Torcia, Sbozzo del commercio di Amsterdam, 1782.
93
Instrumenti razmene 8 . USPON FRANCUSKIH BANAKA Kartu je sastavio Gi Antonieti. Bankarska kuća Grefd Monc i društvo u Parizu u XVII veku (1789-1793), 1963. Primetimo d a j e banka Grefil tada najveća pariška banka i da francuska prestonica postaje ftnansijsko središte s uticajem širom Evrope; kvadratno osenčeni krugovi odgovaraju, prema Antonietievoj zabavnoj terminologiji, „šestougaoniku velikih poslova ” to jest šest glavnih rnesta - London, Amsterdam, Zeneva, Lion, Bordo, Nant. Šest vrhova šestougaonika kao da stoje u ravnoteži
Papiri Luja Grefila,440 šefa jedne važne poslovnice u Amsterdamu 1778. godine,4 lepo ilustmju to širenje u dva smera. Često ćemo se vraćati na reći i delà ovog novog bogataša (nouveau riche), čoveka u isto vreme opreznog i sp remnog na rizik, ali, takođe, i lucidnog posmatrača. Godine 1778, pre nego što Francuska uđe u rat na strani engleskih kolonija, spekulacije u Amsterdamu su na vrhuncu. Izgleda da je povoljan trenutak da se pod okriljem neutralnosti iskoriste prilike. Ali, da li je trebalo upustiti se u rizik sa kolonijalnim robama čija se nes tašica predviđala, spekulisati najpre sa engleskim, a potom sa francuskim javnim obveznicama, ili, pak, finansirati pobunjenike? „Vaš bivši službenik Bringli”, piše Grefil u Pariz obraćajući se A. Gajaru, „potpuno se slizao sa Amerikancima”.442 A Grefil sam, bavi se svim mogućim poslovima koji mu se čine povoljni, uklju čuje se po tuđem nalogu u spekulacije na berzi. Spekuliše za sebe i za druge, za Rodolfa Emanuela Hclera (koji je preuzeo staru banku Telisen-Neker), Žan-Anrija Gajara, Peregoe, sveprisutnog Panšoa, bankare u Parizu i Ženevi, za Aleksan dra Piktea, Filibera Kramera, Turetinija - ljude čija su imena upisana zlatnim slo vima u istoriju protestantskog bankarstva (koje je proučavao Herbert Liti).443 Igra je mučna i riskantna, reč je o ogromnim svotama. Luj Grefil je u njoj spokojno učestvovao jer je radio sa tuđim novcem. Ako bi ga nalogodavci izgubili, to mu ne bi bilo prijatno, ali ga svakako ne bi bacilo u očajanje: „Kada bi se moglo po gađati u poslovima sa obveznicama (što će reći engleskim državnim obveznica ma), kao sto je to moguće u mnogim drugim slučajevima”, piše on Haleru, „skla pali bi se, dragi prijatelju, samo dobri poslovi”. „Pošto medalja ima dve strane”, objašnjava on na drugom mestu, „biće još mnogo uspona i padova”. On ipak ni kada nije kupovao ni prodavao lakomisleno. On nije uspaljenik koji igra na sve ili ništa poput Panšoa, već sledi naloge svojih klijenata. Filibem Krameru, koji mu daje nalog da „za 10 000 funti kupi deonice engleske I stočno indijske kompanije, po kontu 3/3 sa gospodom Marseom i Pikteom, uz mogućnost da ih dobije od 144 do 145”, Grefil 4. maja 1779. odgovara: „То je nemoguće, jer uprkos padu tih đe^ ° A . N.,61 AQ4. ^ Herbert Lüthy. La Banque protestante en France de ta Révocation de FÉdit de Nantes à la Révolution, 1959-1961, II, str. 515. ^ A. N., 61 AQ 4. Paris, 2. mart 1780. 3 H. Lüthy, op. cit.. II, pogledati u indeks.
94
Š e s to u g a o n ik
ш■y.vA ш ■лул*1
v e lik ih p o s lo v a
G la v n a tr g o v a č k a m e sta
G la v n a fin a n s ijs k a
O
M a n je z n a č a jn a m c s la
L e s t v ic a p r e č n ik a
10 miliona funti 8,1 miliona funti
6.4 miliona funti 5,6 miliona funti 4,9 miliona funti 2.5 miliona funti 1.6 miliona funti 900 000 funti 400 000 funti 100 000 funti
95
Instrumenti razmene
onica, one još uvek vrede 154 za avgust i 152 za maj mesec. Još ne vidimo mo gućnost takve kupovine, ali smo je uzeli na znanje”. 4 Tajna uspeha u Amsterdamu je bila to da se pogodi budući tečaj u tom gradu, a na osnovu poznavanja cena i događanja u Londonu.'Grefil sc zato trudi da dobija direktna obaveštenja iz Londona, koja nisu dolazila samo redovnom poštom. Veza u engleskoj prestonici - gde je spekulisao za svoj račun - bili su mu zet Sartoris, skromni i jednostavni izvršilac tuđih naloga, ali i velika jevrejska kuća J. i Abrahama Garsije, koju je koristio, iako ne sa potpunim poverenjem. Iz Grefilove žive prepiske imamo samo mali uvid u amsterdamske visoke finansije. Ona je ipak dovoljna da vidimo koliko je holandska berza već tada bila otvorena za inostranstvo, koliko je tu već dclovao međunarodni kapitalizam. Dve knjige računa (rescontres)^ Luja Grefila mogle bi da nam kažu i više: kako se proračunavala zarada iz tako složenih operaeija. Rescontre (u Zenevi se to zvalo rencontre) jeste kvartalno sastajanje brokera koji su dogovarali kompenzacije i poravnavali gubitke i dobitke od trgovine na poček i trgovine premijama. Grefi love knjige sadrže podatke o operacijama koje je obavljao za svoje korespondente. Neki berzanski posrednik bi se tu sigurno veoma dobro snašao, ali je za istoričara to već teži zadatak. Operaciju valja pratiti kroz više reseontres da bi se mogla izračunati zarada koja na kraju nije uvek i ostvarivana. Moram priznati da nisam imao strpljenja da do kraja izvedem taj račun.
U Londonu predstava se ponavlja od početka London, koji je dugo za video Amsterdamu i oponašao ga, postao je i sam uskoro mesto istih aktivnosti. Već 1695. na Kraljevskoj berzi (Royal Exchange) obavljaju se prve transakcije javnim obveznicama i deonicama Istočnoindijske kompanije i Engleske banke. London gotovo odmah postaje „stecište onih koji već imaju novac i žele da ga imaju još, ali i one brojnije grupe ljudi koji nemaju ništa, ali se nadaju da će nekako izmamiti novac od onih koji ga imaju”. Između 1698. i 1700, berza vrednosti, stešnjena u zgradi Kraljevske berze, seli se preko puta, u čuvenu „Exchange Alley”. Sve do osnivanja Berze (Stock Exchange), godine 1773, kafei u Exchange Alley bili su središte spekulacija u trgovini na poček, ili kao što sc govorilo u žar gonu „konjskih trka u Change Alley”.445446 Kafei Garavej i Džonatan su bili stecišta brokera deonicama i državnim obveznicama, kafe Edvarda Lojda agenata za po morsko osiguranje, a kafei Tom i Karsi, agenata za osiguranje od požara. Čitava Exchange Alley se „mogla proći pcšice za minut i po”, piše jedan pamfletista 1700. godine. „Kad izađete iz Džonatana krenite ka jugu; napravite par koraka pa krenite ka istoku; stižete pred vrata Garaveja. Otuda, izađite na druga vrata i ula zite u ulicu Birkin. [..,] Vrativši busolu u kutiju i obišavši svet mešetarenja, opet ste na vratima Džonatana”. Ovaj mali svet, koji vrvi od ljudi u radno vremc, sa 444 A. N., 61 AQ 4. Pod „računom na 3/3 ", pođrazumeva se na tri trećine između Marsea. Pictea i Kramcra. 445 A. N., 61 AQ, 77 i 88. 446 J. Francis, op. cil., str. 23 i 87.
96
Instrumenti razmene
y.i<*SW C^5<
t* -'.».;»*»-«^ ...' '■.y . •*
' ' S ji - '•
K..... t«
Londonska berza obnovljena posle požara {joto Mišel Kabo)
svojim stalnim delatnicima, sa nemirnim grupama ljudi, u isto je vreme i središte intriga i centar moći.447 Tako francuski protestanti, ozlojeđeni Utrchtskim ugovo rom (1713), kojim su kraljica Engleske i kralj Francuske sklopili mir, odlaze u Londonsku berzu nc bi li protiv ugovora podbunili trgovce i pomogli vigovcima. Dana 29. maja 1713. godine Berza i „obližnji kafei odjekuju od njihove vike!”448 Ovi mali, osetljivi svetovi su se međusobno ometali, ali je i njih ometao spoljni svet. Vesti koje utiču na cenc, u Londonu kao i u Amsterdamu, ne izmi šljaju se uvek na licu mesta. Rat za špansko nasleđe bio je prepun dramatičnih do gađaja, da se na mahove činilo kao da sve zavisi od njih. Bogati jevrejski trgovac Medina, došao jc na ideju da pošalje svog čoveka da prati M alboroa u svim poho dima, plaćajući ovom čuvenom i škrtom vojskovođi 6 000 funti sterlinga godišnje 447 Ibid., sir. 27. 448 A. N.. G7, 1699, London. 29. maj 1713.
97
Instrumenti ruzmene
za povlasticu da ga prvog obavesti o ishodu bitki koje je vodio: Ramili, Udnar, Blenhajm.449 Ovo je već prethodnica događaja kada su se vestima o ishodu bitke kod Vaterloa, navodno, okoristili Rotšildi! Postoji anegdota daje Napoleon Bonaparta zabranio da se odmah razglasi ishod bitke kod M arengà (14. jun 1800), čime je izazvao čuveni udar na berzi u Parizu.450 Kao i ona u Amsterdamu i Londonska berza ima svoje navike i žargon: „puts” i „refusals”, koji se tiču transakcija na poček; „bulls” i „bears” su agenti koji kupuju i prodaju unapred, ali to čine samo iz spekulativnih razloga; „riding on horse back” znači spekulisanje sa srećkama državne lutrije. Još je mnogo sli čnih izraza.451 U Londonu, iako su nešto kasnijeg datuma, obavljaju se iste radnje kao u Holandiji. Tu postoje i „Rcscounters days”, što je doslovan prevod holanđskog izraza Rescontre-Dagen. Kada 1734. godine vlasti zabrane „puts” i „refu sals”, te tako privremeno onemoguće trgovanje fiktivnim deonicama, kao u Am sterdamu, odmah se pojavljuju Rescounters, zapravo, ista praksa u drugom ob liku. U Londonu, kao i u Amsterdamu, nastupaju posrednici, kako oni za robu (za žito, boje, začine, konoplju, svilu), tako i posrednici u prodaji i kupovini deonica. Godine 1761, Tomas Mortimer protestovao je energično protiv čitavog tog soja. Napisao je knjigu Every man his broker (Svako svoj broker - p.p.). Sudski proces 1767. dovešće do nekih oslobađajućih koraka u tom pravcu: zvanično je po tvrđeno da posao ne mora ići preko brokera.452453Pa ipak, sve to samo naglašava koliko su u berzanskom životu bili važni brokeri, kojima je od 1697. plaćana pro vizija od jedne osmine postotka vrednosti posla. Na lestvici iznad brokera bili su veletrgovci i bankari-zlatari, a ispod nipošto zanemarljivi bezbrojni delatnici koji se u žargonu nazivaju „jobbers”, to jest neovlašćeni posrednici. Godine 1689, Džordž Vajt optužuje „tu čudnu vrstu insekata poznatu kao ’stock-jobbers’ da spuštaju i podižu cene akcija da bi se obogatili na račun drugoga, kao i da bi proždirali ljude na našoj berzi, kao skakavci nekada plodnu zemlju misirsku” . Zar sam Danijel Defo nije 1701. napisao knjižicu The Villany of stock-jobbers de tected 7 (Raskrinkani stok-džoberi - p.p.), 53 koju nije potpisao. Nešto kasnije, pozorišni komad Suzane Sentilivr, A Bold Stroke for a Wife (Težak udarac za ženu - p.p.) (1718) sadrži scenu u kafeu Džonatan, gde su pri kazani dealeri, sworn brokers (ovlašćeni brokeri), a posebno jobbers. Evo jednog odlomka dijaloga: „Prvi džober: Južno more za sedam osmina. Ko kupuje? Drugi džober: Deonice Južnog mora, dospeće na dan Svetog Mihajla 1718. Kategorija lutrijskih tiketa! Treći džober: Deonice istočne Indije! Četvrti džober: Dakle, svi prodaju, nema kupaca! Gospodo, ja kupujem za hiljadu funti, sledećeg utorka, po 3/4. 449 J. Francis, op. cil., sir. 32. 4у* Jean Savant, Tel fut Ouvrant, 1934, str. 55. 451 Upor. P. G. M. Dickson, The financial Revolution in England, 1967, str. 505-510; E. V.
Morgan i W. A. Thomas, The Stock Exchange, 1962, str. 60-61. 4' “ Ibid., str. 65. 453 E. Schulin, op. cit., str. 249 i 295.
98
Instrumenti razmene
Detalj skice iz 1748. godine, gde su prikazana čuvena mesta i zgrade: Lombard strit, Rojal Eksčejndz na Kornhilu i najslavniji Eksčejndz Eli. Sivo osenčeni đelovi predstavljaju kuće uništene u velikom požaru 1666. godine
Konobar: Sveža kafa, gospodo, sveza kafa! Menjač novca, g-din Trejdlov: Pazite Gabrijele, platićete mi razliku na ka pital koji smo obrnuli pre neki dan. Gabrijel: Naravno, gospodine Trejdlov, evo priznanice na Sword Blade Com
pany. Konobar: Čaja, gospodo?”4'1’4 Možda treba podsetiti na to da se spekulisalo i obveznicama državne blaga jne (Exchequers bills), obveznicama mornarice (Navy bills), a i akcijama još še zdesetak kompanija (među kojima Engleske banke i Istoenoinđijske kompanije, koje su ponovo ujedinjene 1709. i preuzele glavnu reč). „The East India Company 45 454 P. G. M. Dickson, op. cit., sir. 504.
99
Instrumenti razmene
was the main point" („Istočnoindijska kompanija je glavna” - p.p.), piše Defo. U vreme igranja pomenutog komada, Južnomorska kompanija još nije bila izazvala takozvani South Sea Bubble skandal. Sword Blade Company je, pak, bila fabrika oružja.455456 Dvadeset petog marta 1748, požar je uništio Exchange Alley i sve kafane u njoj. Valjalo je menjati adresu. Ali brokerima je bilo tesno. Posle više planova, pretplatom je prikupljen novac za gradnju nove zgrade iza Royal Exchange (1773). Trebalo je da se zove New Jonathan's, ali je na kraju dobila ime Stock Exchange 456 Spoljašnjost se promenila, postala zvaničnija, ali se igra, a to go tovo da i ne treba pominjati, nastavila u starom obliku.
O nužnosti putovanja u Pariz
,
Želi li se ipak u Pariz, onda valja ići u ulicu Vivijen gde je Berza od 1724. godine radila u hotelu Never, bivšem sedištu Indijske kompanije, a na mestu da našnje Nacionalne biblioteke. U Londonu i Amsterdamu nije bilo ničeg sličnog. U doba Džona Loa, ulica Kenkampoa457 mogla je u jednom trenutku da se meri sa Exchange Alley, ali ne i posle poznatih događaja koji će imati tužne i depre sivne posledice. S druge strane, skoro svi dokumenti o ulici Vivijen nestali su ne kim teško objašnjivim slučajem. Pariška berza je samo pedesetak godina posle osnivanja postala mesto žive aktivnosti, i to u doba Luja XVI. Vlada pomama za društvenim igrama. ,.U viso kom društvu igraju se faraon, domine, dama, Šah”, a te igre nipošto nisu na ivne.458 „Od 1776. posmatraju se konjske trke; strašna je stiska u sto dvanaest bi roa zvanične lutrije u Parizu”. Ilegalnih kockarnica ima na sve strane. Policija, koja sve zna, nastoji da mnogo ne interveniše, čak ni u kraju oko Berze i u Pale-Rojalu, gde mnogi propali spekulanti, industrijalci i finansijeri sanjaju o čudesnim spekulacijama. U takvoj atmosferi, spekulacije u Amsterdamu i Londonu postaju veoma privlačan primer. Utoliko prc što je politikom zajmova Nekera i Kalona stvoren ogroman javni dug, podeljen na nekih pctslo do šesto hiljada nosilaca, ug lavnom Parižana. Berza je idealno tržište za obveznice javnog duga. U skučenom zdanju u ulici Vivijen, brokeri drugačije dciuju: svemoćni, sada sede na podijumu poznatom kao parket (parquet): između njih i klijenata je uski prolaz, jedva dovo ljan za jednu osobu (coulisse). Žargon koji počinje da se koristi pokazuje da je došlo do porasta aktivnosti. Ovdc se kotiraju, pre svega, obveznice javnog duga, ali i deonice (podeljene u „portions”), Indijske kompanije, kao i Caisse d ’Escom pte , preteče Francuske banke. Priznajem da se i sa tako mudrim vodičem kakav je 455 E. V. Morgan i W. A. Thomas, op. čir., str. 17. 456 P. P. M. Dickson, op. cil., str. 506. 457 Jakob van Klaveren, ..Rue de Quincampoix and Exchange Alley. Die Spekulationjahre
1719 iind 1720 in Frankreich und England’’, u: Vierteljahrschrift fur Sozial-wid Wirtschafisgeschichte 1963, 48, 3, sir. 331-359. s Robert Bigo, „Une grammaire de la Bourse en 1789”. u: Annales d'histoire économique et sociale, II, 1930, sir. 500 i 507.
100
Instrumenti razmene
Mari-Žozef-Dczire Marten,459 teško snalazimo sa listom tečajeva koja „svakog dana zauzima jednu stranicu u Journal de Paris i u Affiches”.4 Tako nastaje berzanska spekulacija. Godine 1779, Caisse d ’Escompte bila je reorganizovana, a njene deonice puštene u javni promet. „Od tada je ”, kaže se u izveštaju Državnog veća, „došlo do tako kaotičnog trgovanja deonicama u Caisse d ’Escompte da se prodalo četiri puta više nego što ih je zaista bilo”.461 Dakle, prodato i preprodato. Upravo je u to vreme mladi grof Dc Tili462*izveo veoma uspešnu spekuluciju (na podsticaj svoje ljubavnice, glumice koja je u isto vreme bila ljubavnica jednog bogatog upravnika pošte). G rof kaže da su „izbrojali 22 deonice Caisse d ’Escomtea”, što će reći 22 000 Uvri. Nema sumnje d a je spekula cija na rok počela da osvaja Pariz. Odluka od 7. avgusta 1785, čije odredbe Simolin,465 ambasador Katarine TI u Parizu, ovoj prenosi, lepa je ilustracija. „Već neko vreme”, objašnjava on odluku, „и prestonici se obavlja neka vrsta sklapanja po slova ili kompromisa (kurziv moj), podjednako opasna kako za prodavce tako i za kupce, pri čemu jedan čovek obećava da isporuči u nekom dalekom roku stvari koje ne poscduje, dok se drugi obavezuje da ih plati novcem koji ne poseduje, uz mogućnost da traži da se one isporuče pre roka, sa popustom [...]. Ovakve radnje dovode do podmuklih manevara koji neko vreme utiču na cene javnih obveznica, jednima preterano dižući, a drugima obarajući vrednost [...|. Rezultat je neuredna i bezobzirna spekulacija koju svaki pametan poslovni čovek osuđuje, koja stavlja na doboš imetke onih koji su dovoljno neoprezni da se u nju upuštaju, odvraća ka pital od solidnog i za nacionalnu industriju povoljnog ulaganja, podstiče pohlepu za neumercnim i sumnjivim dobitkom [...], a koja bi mogla da ugrozi ugled Pa riške berze u drugim evropskim zemljama”. Posle ove odluke vraćeni su na snagu stari propisi iz januara 1723, kao i odluka od 24. septembra 1724 (kojom se os niva Berza). Utvrđene su kazne u iznosu od 3 000 do 24 000 livri, već prema težini prekršaja. Naravno, sve ostaje mrtvo slovo na papiru. Tako je 1787. Mirabo napisao „Denuncijaciju spekulacije upućenu kralju” („Dénonciation de l ’agiotage au roi”). Da li bi ukidanje spekulacije spasio monarhiju koja u ovom slučaju nije bila odgovorna? Francuzi su ipak bili novajlije u poslu. Povodom zajma koji pokreće Neker 1781, Luj Grefil,464 bankar iz Amsterdama o kome smo već govorili, a koji je ku povao veliki broj deonica - ili, bolje rečeno, izdavao uputstva da se one za njega kupuju - pisao je svom prijatelju i kolegi Tsaku Panšou (11. februara 1782): „Šteta je, velika šteta, što zajam nije odmah bio zaključen. Doneo bi zaradu od 5 do 6%. U vašoj zemlji još ne shvataju one oblike i postupke koji u stvarima finansija, spe kulacija i prometa deluju kao što ulje deluje na časovnik, olakšavajući kretanje mehanizma”. „Promet”, zapravo, znači preprodaju deonica. U Amsterdamu i Lon459 Marie-Joseph Dćsirć Martin, Les Étrennes financières, 1789, str. 97 sq. 460 i hid., pogl. VI, „Bourse”, str. 68. 461 Robert Bigo. La Caisse d ’Escompte (1776-1793) et les origines de la Banque de France,
Paris, 1927, posebno str. 95-116. 462 Mémoires da comte de Tilly,
1965, str. 242.
4fi4 Moskva, A.E.A.. 93/6, 428, str. 40, Paris. 15, avgust 1785. 464 A. N., 61 AQ 4.
101
Instrumenti razmene
donu bio je običaj da odmah po zaključenju zajma, deoničari otkupljuju po nešto većoj ceni jedan broj obveznica od drugih deoničara; to je povećavalo njihovu cenu, dok su organizatori operacije dizali ccnu dalje, sve dok ne bi mogli da ostva re velike zarade, rasprodajući onaj paket deonica koji su sačuvali u tu svrhu. I zaista, Pariz mora još mnogo da uči.
Berze i papirni novac Spekulacija deonicama, začelo novina, donosila je velika uzbuđenja od XVII stoleća. Pa ipak, tvrdnja da su Amsterdamska, Londonska, i u nešto skrom nijem vidu Pariška berza, bile ono što Holanđani nazivaju Windhandel (trgovina vetrom), jeste besmislena. Moralisti su taj stav ipak često iznosili, podjednako osuđujući kredite, banke, papirni novac i spekulaciju. U Francuskoj, Rolan de La Platjcr,465 ministar unutrašnjih delà, koga je na to mesto 1791. postavila Zakono davna skupština, ne okoliša mnogo; „Pariz poseduje samo prodavce i manipulatore novcem, bankare, ljude koji spekulišu papirima, obveznicama državnih zaj mova, opštom bedom”. Spekulaciju su osuđivali i Mirabo i Klavjer, dok je prema Kuediku (1791),466 „spekulacija, izvukavši iz jada nekolicinu, uništila više hi ljada građana". To je, svakako, tačno. Ali velika zasluga Amsterdamske i Lon donske berze, jeste što su omogućile pobedu, iako sporu, svog papirnog novca. Aktivna tržišna ekonomija ne može postojati bez novca. Novac juri, „ska če", kruži. Čitav ekonomski život vrti se u izvesnom smislu oko njega. Tako po većava razmenu, nikada ga nema dovoljno: rudnici ne mogu da proizvedu do voljno plemenitih metala, loš novac godinama istiskuje dobar, a uvek prete zla koja povlači tezaurizacija novca. Rešenje bi bilo da se stvori nešto bolje nego što je roba-novac, ogledalo u kome se odražava i po kome se meri sva ostala roba. Treba stvoriti novac-simbol. Prva zemlja koja je tako nešto učinila bila je Kina početkom IX veka.467 Ali stvoriti papirni novac nije isto što i učiniti da se on prihvati. Papirni novac nije igrao u Kini onu ulogu ubrzivača kapitalizma kao na Zapadu. . Evropa jc, zapravo, veoma rano našla rešenje, i to ne samo jedno. Tako u Đenovi, Firenci i Veneciji već u XIII veku veliku inovaciju predstavlja menica koja polako ali sigurno ulazi u razmenu. U Boveu se menice prvi put pominju u oporukama 1685. godine, što je i godina opoziva Nantskog edikta. 8 Ali Bove je samo provincijsko mesto. Druga vrsta monete postoji veoma rano u Veneciji: ob veznice javnog duga. U Amsterdamu, Londonu, u Parizu, dconice raznih kompa nija bile su, videli smo, kotirane na Berzi. Uz različite „banknote”, vidi se d aje u opticaju velika količina vrednosnih papira. Tadašnji poznavaoci govorili su da ova količina ne sme da pređe više od tri do četiri puta količinu metalnog no vca.469 Pa ipak, u Holandiji i Engleskoj ova jc razmera u nekim razdobljima bila Roland de la Platière, Encyclopédie méthodique, 11, str. 2, prema G. Carrièreu, op. fit., I, str. 244. napomena. 466 Maurice Lévy-l.eboyer, op. cit., str. 420, napomena 17. ^ Jacques Gcrnet, Le Monde chinois, Paris, 1972, str. 231. s Pierre Goubert, Béarnais et le Beaavaisis de 1600 à 1730, Paris, 1960. str. 142. 469 I. de Pinto, op. cit., str. 69. 102
Instrumenti razmene
1 prema J5.470 Čak i u Francuskoj, gdc su se ljudi sporo navikavali na papirni no vac (omrznut zbog Loovih eksperimenata), i gde će kasnije i banknote Francuske banke mučno krčiti sebi put, desilo se d aje samo u Parizu „vrednost menica inače ravna obimu kredita f...J veća pet do šest puta od vrednosti metalnog novca u op ticaju рге 1789. godine”.471 U navali papira neophodnog u trgovini vodeću ulogu su igrale berze i banke. Stavljajući sav taj papir na tržište, one su omogućavale da se obveznica javnog duga ili deonica u tren oka pretvori u gotov novac. Verujem da ovde, gde se ekonomska prošlost poklapa sa sadašnjošću, nisu potrebna dodatna ob jašnjenja. S druge strane, jedan francuski tekst s početka XV111 veka472 - koji je, iako bez tačnog datuma, verovatno napisan oko 1706, dakle, dvadesetak godina pre obnove Berze - izgleda da zavređuje pažnju. Rentes sur Г Hotel de Ville (Pa riške gradske obveznice), nastale 1522, verovatno su u Francuskoj igrale istu ulogu kao u Engleskoj takozvani „anuiteti”. One su ipak ostale neka vrsta poro dičnih vrednosnih papira, sigurna vrednost koja se često prenosila nasledstvima, a koju je, uostalom, bilo teško i prodati. Kada bi neko to i poželeo, morao je da računa sa velikim porezom i izuzetno visokim beležniČkim troškovima. Posledica je, objašnjava se dalje u pomenutom tekstu, „da su gradske obveznice mrtve za tr govinu; oni koji se bave trgovinom mogu se njima ispomagati isto koliko svojim kućama i zemljištima. Interes pojedinaca, koji se pogrešno shvata, na taj način nanosi štetu javnom interesu”. „То postaje jasno”, nastavlja pisac, „ukoliko se si tuacija u Francuskoj uporedi sa situacijom u Italiji, Engleskoj i Holandiji, gde se državne obveznice, kao sve nepokretnosti, prodaju i prenose bez dodatnih tro škova i formalnosti”. Brzo pretvaranje vrednosnih papira u novac i obratno, jeste, začelo, jedna od najznačnijih funkcija berze vrednosti. Engleski anuiteti nisu isključivo prilika za Windhandel. Oni su i alternativna moneta sa dovoljnim jemstvom, a i sa pred nošću što donosi kamate. Ako vlasniku zatreba gotovina, može je na berzi odmah dobiti u zamenu za vrednosni papir. S druge strane, zar gotovina, promet novcem, nisu bili ključ - ili jedan od ključeva - uspeha holandskih i engleskih poslova? Je dan Italijan, pun oduševljenja, 1782. godine piše da Englezi u „Change Alley” poseduju ,,una mina piu dovicioza di quella chc la Spagna possiede nel Potosi e nel Messico” („bogatiji rudnik nego što Španija poseduje u Potosiju i Meksiku” p.p.).473 Petnaestak godina ranije, Ž. Akarijas de Serjon u svojoj knjizi Interesi evropskih nacija474 (1766), piše: „Spekulacija obveznicama je jedno od glavnih sredstava održavanja kredita u Engleskoj; cena koju im spekulanti određuju na Londonskoj berzi, određuje i njihovu cenu na stranim tržištima” . 470 Brojka izneta za Holandiju za vreme krize i 763. godine, A.E., Holandija, 513, str. 64. 471 M. Lévy-Leboyer, op. cit., str. 709; Guy Thuillier, .,Le stock monétaire de la France en l’an X ”, u: Revue d'histoire économique et sociale, 1974, str. 253. U anonimnoj engleskoj knjižici izdatoj oko 1700. razlikuje se trideset različitih kategorija obligacija. E. Schulin, op. cit., str. 287, napomena
191.
.
.
■
472 A. N., G7, 1622. 474 M. Torcia, Shozzo del commercio di Amsterdam, str. 41. 474 Op. cit.. I, str. 266.
103
Instrumenti razmene
SVET IZVAN EVROPE Suštinsko pitanje je da li se Evropa nalazi na istom stadijumu razmena kao ostale gusto naseljene oblasti, a koje, poput nje, predstavljaju posebna područja. Proizvodnja, razmena i potrošnja, na nivou na kojem smo ih do sada opisivali, jesu elementarne ljudske delatnosti, koje ne zavise ni od starih ni od novih usmerenja određene civilizacije, ni od odnosa koje ona održava sa svojim okruženjem. Ne zavise ni od prirode društva, njegovih političkih struktura, prošlosti koja na stavlja da utiče na svakodnevni život. Za ova elementarna pravila ne postoje gra nice. U načelu, sličnosti su na ovom nivou brojnije od različitosti.
Pijace i radnje kao sveopšta pojava Čitav naseljeni svet je istačkan pijacama i dućanima. Takve su i polunaseljene oblasti, kao što su Crna Afrika ili Amerika u doba kada u nju stižu Evropljani. Tako je i u Latinskoj Americi, o kojoj ima puno ilustracija. U Sao Paolu, u Brazilu, dućani su se nalazili na raskršćima glavnih ulica već krajem XVI veka. Posle 1580, koristeći se ujedinjenjem španske i portugalske krune, portugalski posrednici doslovno zaposedaju špansku Ameriku, zasipajući je svojim uslu gama. Kao dućandžije i kolporteri, oni stižu u najbogatija središta i gradove koji su se brzo razvili, u Limu i Meksiko, npr. U njihovim se dućanima, kao u ra dnjama u Evropi, prodavalo sve - obična roba za svakodnevnu upotrebu, brašno, suvo meso, pasulj, tkanina iz uvoza, ali i skupa „roba”, kao što su crni robovi ili prelepo drago kamenje. Čak i u divljim oblastima Argentine u XVIII veku, za gaučose se stvara pulperia , rešetkama ograđena radnja u kojoj se prodaje sve i svašta, pre svega alkohol i roba za potrebe karavana.475 Islamske oblasti su poznate po pijacama koje vrve i ulicama s tesnim duća nima grupisanim po delatnostima, što se i danas može videti u čuvenim sukovima velikih gradova. Tu ima svih vrsta pijaca. Jedne su izvan gradskih zidina, na veli kom prostoru; dovode do strašnih zakrčenja na monumentalnim gradskim vra tima. Te se pijace nalaze „na nekoj vrsti ničije zemlje koja više nije grad, da bi seljaci tu bez zazora dolazili, ali ni predaleko od njega, da građani ne bi previše rizikovali”.476 Postoje i pijace u gradovima, koje su smeštene u uskim ulicama i na trgovima, ukoliko ne zauzimaju velika zdanja kao što je Bezistan u Carigradu. Pi jace su u gradovima specijalizovane. U Sevilji i Grenadi za vreme islamske vlasti veoma su rano osnovane pijace radne snage, slično kao i u Bagdadu. Bezbrojne su obične pijace za žito, ječam, jaja, sirovu svilu, vunu, ribe, drvo, kiselo mleko... Al-Makrizi tvrdi da u samom gradu Kairu ima najmanje 35 pijaca.477 Da li neka od njih igra i ulogu berze, barem za menjače novca, kao što se tvrdi u jednoj skoro objavljenoj knjizi (1965)?478 475 E. Martinez Estrada, Muerte y transfi-guracion de Martin Fierro , 1948, passim i posebno I, str. 134-135. 476 Roger Letourneau, Fès avant le protectorat , Casablanca, 1949, citirao P. Chalmetta, op. cit., str. 128. 477 P. Ghalmetta, op. cit., str. 133-134, referenca kod al-Maqrizi, Kitab az-Jitat. 8 S. Y. Labib, Handelsgeschichte Agyptens im Spàtmittelalter 1171-1517 , 1965, str. 277, 290 i 323.
104
Instrumenti razmene
M a la p ija c a u C a rig ra d u iz M u zeja Č ivik o K o re r u Veneciji (o tisa k M u zeja)
105
Instrumenti razmene
10. PIJACE U KINI Karta jedne regije Sečuana sa 19 trgovišta od kojih su šest veća, a koja se nalazi između 35 i 90 kilometara severoistočno od grada Ceng-Tua. Ova karta i dvè šeme koje slede su izvodi iz „Marketing and Social structure in rural China ” Dz. Vilijema Skinera, objavljenog u Journal o f Asian Studies, novembar 1964, str 22-23
Prva sema (str. 107 gore): na svakom uglu mnogougaonika od punih linija treba zamisliti selo koje je klijent trgovišta ili grada koji se nalazi u sredini. Iznad ove jednostavne geo metrije, postoji niz većih mnogougaonika, označenih isprekidanim linijama, a čiji su centri veći gradovi i na čijem uglu je manji grad Druga šema (str. 107 dole): ista ali pojednostavljena šema, koja je dobra ilustracija teo retskog modela matematičke geografije prema Valteru Kristaleru i Augustu Lešu
106
Instrumenti razmene
Granice glavnih pijačnih zona Granice manjih pijačnih zona Gradovi s glavnim pijacama Najveći gradovi
107
Instrumenti razmene Ukratko, sličnost sa evropskim pijacam a je potpuna. Tu je i seljak koji do lazi u grad da bi zaradio nešto n ovca da plati poreze, a koji se tu tek nakratko za država; tu je i energični i snalažljivi preprodavač brzog jezika, koji, uprkos zabra nama, otkupljuje robu od seljaka; na ovoj privlačnoj pijaci vlada i živost; tu je u svako vrem e m oguće pojesti i neko sprem ljeno jelo, „pečene kom ade m esa, jelo sa slanutkom, razne uštipke”.479 U Indiji, gde je veom a rano zavladala novčana privreda, nije bilo sela bez pijace, što je zanim ljivo ali i razum ljivo. N aim e, porezi koje je zajednica plaćala odsutnim gospodarim a ili V elikom M ogulu - koji je bio isto tako pohlepan kao i ovi prvi - plaćali su se isklju čivo u gotovu novcu. Stoga je valjalo prodavati žito, pirinač ili bojadisarske biljke. N a tim pijacam a bi se uvek našao neki banijanski trgovac, da olakša posao i ućari nešto i za sebe. U gradovima bujaju pijace i du ćani. Putujuće zanatlije, sličn o kao u Kini, svuda nude usluge. Čak i danas postoje kovači koji putuju sa svojim porodicam a i nude usluge za nešto pirinča ili kakve druge hrane.480 O grom an je i broj putujućih trgovaca, Indusa i stranaca. N e umorni kolporteri, šerpasi sa Himalaja, odlaze čak do M alajskog poluostrva.481* D ok o običnim pijacama u Indiji ipak ne znam o previše, hijerarhija kineskih pijaca nam je sasvim jasna. Kina je, sa svojom ogrom nom populacijom , bolje od drugih društava sačuvala na hiljade obeležja svakodnevnog života iz prošlosti i to bar do 1914. godine - a donekle i p osle D rugog svetskog rata. Danas je očito pre kasno tražiti te ostatke prošlosti. D ž. V ilijem Skiner487 je 1949. u Sečuanu posmatrao jo š uvek živu prošlost, a n jegove opširne i tačne beleške jesu izvanredan izvor inform acija o tradicionalnoj Kini. U Kini, kao i u Evropi, seoska pijaca gotovo da ne postoji. S druge strane, svi manji gradovi imaju pijacu, a Kantijonova483*opaska da se oni prepoznaju po pijaci, važi za Kinu isto kao i za Francusku XVIII veka. O ve su se pijace održa vale dva ili tri puta sedm ično, a tri puta kada je „sedm ica”, kao u južnoj Kini, tra jala deset dana. To je učestalost koju m ogu podneti seljaci iz obližnjih pet do de set sela, kao i kupci u gradu čija su sredstva ograničena. O bično je sam o jedan seljak od petoro njih dolazio na pijacu, što će reći jedan član dom aćinstva ili p o rodice. N ekoliko skromnih dućana u naselju je seljake snabdevalo neophodnom robom: iglam a, šibicam a, uljem za svetiljke, svećam a, hartijom, tamjanom, m e tlama, sapunom, duvanom ... Sliku dovršava čajdžinica, krčma u kojoj se toči vino od pirinča, razni zabavljači i naklapala, javni pisar, kao i zelenaške radnje, uko liko se zelenašenjem nije bavio sam vlastelin. O ve elem entarne pijace su povezane m eđusobno, što pokazuje tradicionalni kalendar kojim se nastojalo da se pijace u varošicam a po m ogućstvu ne pokla paju, a p ogotovo ne održavaju istog dana kada i pijace u pokrajinskom središtu. 9 Nikita Elisseeff, Nur-ad-Din, III, str. 856, citirao P. Chalmetta, str. 176. ^ ar^° Folco Quilici, U Alba delVuomo, 1974, str. 219. Pierre Gourou, Leçons de géographie tropicale , 1971, str. 106; Pour une géographie hu maine, 1973, str. 105. Suština informacije u zajedničkoj knjizi Mount Everest, London, 1963. ^ G. W. Skinner, cit. cl. Richard Cantillon, Essai sur la nature du commerce en général, INED, 1952, str. 5 sq. 481
108
Instrumenti razmene Vrem enski razmaci su om ogućavali putujućim trgovcim a i zanatlijama da usta n ove vlastiti kalendar. Kolporteri, prevoznici, preprodavci, zanatlije, svi u stal nom kretanju, idu sa jedn e pijace na drugu, iz grada u jednu pa u drugu varoš, vra ćaju se u grad i tako stalno. Sirom ašni kuliji prte na leđim a robu koju preprodaju da bi kupili drugu i na često sm ešno maloj razlici u ceni zaradili nešto. Tržište rada je u stalnom kretanju. Zanatlije često putuju sa svojim alatom. K ovač, tesar, bravar, stolar, berberin i m noge druge zanatlije m ogu se angažovati na samoj pi jaci. Oni odlaze da rade u takozvane „hladne” dane, izm eđu „toplih” dana koje provode na pijaci. Pijaca je prema svom radu i svojim pauzama nametnula selu svoj ritam. Putovanja nekih privrednih „delatnika” odgovaraju elem entarnim p o trebama: zanatlija bi tek kada u njegovom naselju ili selu nije bilo dovoljno m u šterija, krenuo unaokolo „trbuhom za kruhom”. Budući i d a je prodavao ono što bi sam napravio, potrebne su mu b ile pauze da obnovi zalihe. Zahvaljujući kalen daru pijaca na koje je išao, m ogao je unapred da se pripremi. U gradu, na centralnoj pijaci, razmena ima drugačije dim enzije. Roba i na m irnice tu dolaze iz obližnjih trgovišta. Sam grad je povezan sa susednim grado vim a koji ponekad njim e dominiraju. Grad donekle izlazi iz lokalne privrede, na pušta njene uske okvire i usklađuje se sa širim kretanjem spoljnog sveta, odakle dobija retku, skupu ili u toj oblasti nepoznatu robu, koju prosleđuje manjim pija cam a i radnjama. Za razliku od naselja ukorenjenih u seljačko društvo, kulturu i privredu, gradovi izlaze iz tog okvira. Hijerarhija pijaca označava u neku ruku društvenu hijerarhiju. D ž. V. Skiner ispravno tvrdi da kineska civilizacija nije ob likovana u selim a, već u skupinama sela, uključujući i trgovište koje je njihov vrh, a u izvesnoj meri i regulator. Iako ne treba preterivati sa ovom matričnom g eo metrijom, ona je ipak značajna.
Promenljiva površina elementarnih pijačnih zona Najvažnija primedba D ž. V. Skinera tiče se prom enljivosti prosečne površine osn ovne jedin ice, to jest prostora koji gravitira lokalnoj pijaci. On to pokazuje na primera K ine tridesetih godina XX veka. A ko se osnovni m odel primeni na čitavu teritoriju zem lje, onda površina „šestougaonika ili „pseudošestougaonika varira u skladu s gustinom naseljenosti. A ko stanovnika po kvadratnom kilom etra ima manje od 10, onda je prosečna površina šestougaonika oko 185 km2. A ko na kva dratni kilom etar im a dvadesetak stanovnika, onda je površina šestougaonika oko 100 km 2 itd. Ovaj odnos objašnjava m nogo šta; ukazuje na različite etape razvoja. U zavisnosti od gustine naseljenosti i postojanja privrede (pre svega, prevoza), v i talni pijačni centri će biti manje ili v iše udaljeni jedni od dragih. To je m ožda na čin da se bolje postavi i onaj problem koji je m učio francuske geografe u vrem enu Viđala de la B laša i Lisjena Galoa. Francuska se m ože podeliti u određen broj „zem alja” („pays”), to jest elem entarnih jedinica koje se sastoje od više šestouga onika. Za o ve „zem lje” je karakteristična i njihova stalnost, ali i pokretljivost i ne sigurnost njihovih granica. Zar ne bi bilo logičn o da se njihova površina s vrem e nom menja zavisno od gustine naseljenosti?
109
Instrumenti razmene
Svet kolportera ili svet veletrgovaca? U sasvim različit svet nas uvode trgovci koje veliki istoričar J. K. van Ler,484 koga je rat odneo u cvetu m ladosti, opisuje kao „pedlars”, kao obične kolportere Indijskog okeana i Indonezije, a u kojim a ja vidim krupnije trgovce, ponekad čak i veletrgovce. R azlika u našim procenam a nužno će iznenaditi čitaoca: to je kao kada se na Zapadu ne bi pravila razlika izm eđu pijace u naselju i berze na otvo renom . Ipak, postoje razne vrste kolportera. D a li se, odista, za one trgovce koji su sa m onsunskim vetrom u leđa p lovili jedrenjacim a sa jedne obale ogrom nog Indij skog okeana na drugu, kao i ivičn im m orim a Pacifika, da bi se nekad i p osle čita vih šest m eseci vraćali bogati ili osirom ašeni, m ože reći da su obični sitni trgovci („pedlars”), kao što to tvrdi J. K. van Ler, koji, dalje, zaključuje da je trgovina u čitavoj Indoneziji i A ziji bila skromna? Ponekad sm o i sami u iskušenju da od go vorim o potvrdno. Izgled tih trgovaca, neuobičajen za oči zapadnjaka, navodi na prebrzo upoređivanje sa skrom nim evropskim kolporterima. D a opišem o jedan događaj: 22. juna 1596,485 četiri broda pod kom andom H olanđanina Hutmana, obišavši Rt dobre nade i p osle dugotrajne plovidbe, ušla su u luku Bantam na Javi. Tu se na palubu popeo čitav roj trgovaca koji su „kao na pijaci” izlo žili sv o ju robu, oko koje su čučnuli. Javanci su doneli sveže lokalne nam irnice, perad, jaja, voće; K inezi, skupu svilu i porcelan; Turci, B engalci, Arapi, Persijanci, Gudžaraćani, svu m oguću robu sa Istoka. Jedan od trgovaca, Turčin, čak se ukrcao na holandski brod kojim se vratio u Carigrad. Van Ler tu vidi osobenu azijsku trgovinu, kojom se bave putnici koji sa sobom n ose svoje zavežljaje, kao u doba R im skog carstva. N išta se, navodno, nije prom enilo. N išta se po Van Leru neće jo š dugo menjati. O va slika je po svoj prilici varljiva. Kao prvo, ona ne prikazuje svu „unutarindijsku” trgovinu. Već od X V I veka dolazi do čudesnog porasta navodno neprom enljive trgovine. B rodovi u Indijskom okeanu sve više prevoze glom azne i je f tine terete, žito, pirinač, drvo, pam učne tkanine, to jest robu obično namenjenu seljacim a iz oblasti gde se uzgajala sam o jedna kultura. Tu, dakle, nije reč o skupocenoj robi koju prenose pojedinci. U svakom slučaju, Portugalci i Holanđani, a kasnije E n glezi i Francuzi, koji su živ e li u tim oblastim a, s radošću otkrivaju da je m ogu će obogatiti se „unutarindijskom” trgovinom koje se laćaju. Izveštaj D. B rem sa,486 koji se p osle punih trideset pet godina rada za holandsku Istočnoindijsku kompaniju vraća u dom ovinu 1687, veom a je poučan. On opširno opisuje sve kom ercijalne linije koje su se ukrštale i zavisile jedna od druge, u veom a širokom i razvnovrsnom sistem u razm ene u koji su se H olanđani spretno uključili, ali koji sami, svakako, nisu izm islili. 4 J. G. Van Leur, Indonesian Trade and Society , 1955, str. 53, 60, 63, itd., a posebno str. 135-137, 197, 200. Stav Van Leura preuzima Niels Steensgaard, The Asian Trade Revolution o f the seventeenth cent., 1973. Protiv tog stava jednu belešku m ije uputio Daniel Thorner i delo M. A. P. Meilink-Roelsfsz, Asian trade and Earopean influence in the Indonesian Archipelago between 1500 and about 1630 , 1962. Ova rasprava se tiče istorije sveta. Vratiću se na nju u trećoj knjizi ovog delà u petom poglavlju. J.-C. Van Leur, od. cit ., str. 3 sq. 486 A. N., Marine B4 *7, 46, str. 256 sq.
110
Instrumenti razmene
Javan ske lađe. Pažnju treba o b ra titi na d rv en o sid ro , b a m b u so va je d r a i d v a v e sla na bočn im stra n a m a krm e (F o to tek a A. K o len )
N e bi trebalo zaboraviti ni onu neograničenu i besplatnu pom oć koju su trgovci pri putovanjim a po D alek om istoku im ali. B ila je to energija m onsunskih vetrova. Oni su svojom periodičnošću određivali vrem e plovidbe i sastanaka trgo vaca, i to s tačnošću nepoznatom za tadašnji pom orski prevoz. . Treba naposletku da obratimo pažnju na v eć realne kapitalističke vidove te trgovine na daljinu. Trgovci raznih nacionalnosti koje je Kornelijus Hutman video na palubi svojih brodova u Bantamu, nisu pripadali sam o jednoj trgovačkoj kate goriji. N eki od njih - verovatno manjina - putuju za svoj račun i m ogu se zaista svrstati u kategoriju gde ih stavlja i Van Ler, to je st m eđu one prašnjave trgovce-pešake iz poznog Srednjeg veka (čak i ako ovi, kao što ćem o videti, a sudeći na osnovu par poznatih slučajeva, pre pripadaju drugom tipu trgovca). Skoro svi o s tali, što i sam Van Ler prim ećuje, rade za krupne naručioce za koje su vezani u go vorom . A li i sami ti ugovori se razlikuju. . „ U Indiji, u Indoneziji, krećući na putovanja b ez kraja, Van Lerovi „pedlars su potreban novac pozajm ljivali od bogatih trgovaca ili brodovlasnika, banjana ili muslim ana, ili od vlastelina i visokih činovnika. O bično bi pristajali da zajmoda vcu isplate dvostruko veću svotu, osim u slučaju brodolom a. Jem ci su bili oni sam i i član ovi njihovih porodica. Tako su se ili vraćali sa zaradom ili postajali ro b ovi svojih poverilaca sve dok ne bi vratili dug. Takvi su ugovori slični ugovo111
Instrumenti razmene rima commenda koji su postojali u Italiji i jo š ponegde, ali su im odredbe oštrije; rok vraćanja, koji je u slovljavala dužina putovanja, bio je dugačak, ali, s druge strane, kamatna stopa ogrom na. O vi su drakonski ušlo vi prihvatani jer je razlika u cenam a iste robe na raznim m estim a bila velika, a samim tirrt i zarade izuzetne. To su v eć krugovi veom a krupne trgovine na daljinu. Jermenski trgovci koji i sami p love jedrenjacim a koje pokreću m onsuni, i koji u velikom broju putuju izm eđu Persije i Indije, često su, zapravo, agenti v eli kih isfahanskih trgovaca koji deluju u Turskoj, Rusiji, Evropi i po Indijskom okeanu. U govori su bili različiti: kom isioner je od svih transakcija sa kapitalom koji bi mu bivao poveren (novac i roba), dobijao četvrtinu zarade, dok je ostatak pripadao gazdi ( khoja). Pa ipak, ova jednostavna slika skriva složenu stvarnost koju lepo osvetljava jedna beležnica, istovrem eno i računovodstvena knjiga i dnevnik jedn og od ovih trgovačkih putnika, a koja je sačuvana u Nacionalnoj bib lioteci u Lisabonu. N jen je skraćeni prevod objavljen 1967. godine.487 Tekst je, nažalost, nepotpun. N edostaje konačni obračun operacije iz koga bism o saznali profit. A li čak i takav, dokum ent je izuzetan. I zaista, sve u vezi s putovanjem jerm enskog trgovačkog putnika H ovhanesa, sina D avid ovog, izgled a nam izuzetno: - dužina putovanja: sledim o ga hiljadama kilom etara, od Đ u lfe, jerm en skog predgrađa Isfahana, do Surata, p otom do Lase na Tibetu; pre povratka u Surat, m nogo je puta zastajao i skretao; - trajanje putovanja: od 1682. do 1693, dakle, više od jedanaest godina, od kojih je pet bez prekida provedeno u Lasi; - činjenica da je putovanje bilo sasvim uobičajeno: ugovor sa gazdom {khoja) bio je tipičan, i u istom obliku sreće se i 1765, skoro stotinu godina ka snije, u K odeksu Jermena u Astrahanu; - činjenica da su našeg putnika, svuda gde je zastajao, u Širazu, Suratu, Agri, Patni, ali i u srcu N epala, u Katmanduu i Lasi, primali drugi jerm enski trgo vci koji su mu pom agali, a on je s njima trgovao i učestvovao u njihovim p oslo vima; v - izuzetan je i spisak robe kojom trguje: srebro, zlato, drago kamenje, m ošus, indigo i druge bojadisarske biljke, vunene i pam učne tkanine, svece, čaj, itd; takođe i obim trgovine: jedn om se pom inju dve tone indiga upućene sa severa do Surata i dalje u Siraz; drugi put stotinak kilogram a srebra; treći put pet k ilo grama zlata nabavljenih u Lasi od jerm enskih trgovaca koji su išli do Sininga, na dalekoj granici sa K inom , da bi tu m enjali srebro za zlato - s to je bila unosna op e racija jer je u Kini srebro bilo precenjeno u odnosu na Evropu: srazmera 1:7, koja se spom inje u H ovhanesovoj beležnici, ukazuje na lepu zaradu. M ožda je najzanim ljivije to što putnik nije preduzim ao sve ove p oslove j e dino sa kapitalom koji mu je poverio khoja, iako je za ovoga ostajao vezan u govo rom i b eležio u svoju računovodstvenu knjigu sve transakcije. K om isioner se, takođe, za svoj račun p ovezivao sa drugim Jermenima, koristio je svoj kapital (m ožda i deo zarade), a jo š v iše uzajm ljivao. Ponekad je čak i sam davao novac na 487 B. N. de Lisbonne, F. G 7970; prevod Levona Khaghikiana, „Le registre d’un marchand arménien en Perse, en Inde et au Tibet (1682-1693)”, u; Annales E. S. C., mart-april 1967.
112
Instrumenti razmene
zajam. Stalno je prelazio s gotovin e na robu i na m em ce koje su njegovu robu prenosile takoreći „vazdušnim putem ”, nekad po niskim stopama, 0,75% m esečno na kratka rastojanja i kada je radio sa trgovcim a uključenim u njegov posao; drugi put, kada je bila reč o dugačkim rastojanjima, vraćanju novca kuci, stope su b ile visoke, od 20 do 25% , za povratak iz Surata u Isfahan, na primer. v Preciznost dokumenta, njegova vrednost primera koju jo s vise naglašava podrobnost, daje neočekivanu sliku o trgovinskim i kreditnim olakšicam a u Indiji, 0 razgranatim lokalnim trgovačkim m režam a u koje je H ovhanes, odam zastupnik 1 sluga, spretni trgovac, lako ulazio, trgujući skupom i jeftinom , laganom i teškom robom On putuje, ali da li je sam im tim i kolporter? A ko ga po svaku cenu že lim o uporediti s nekim , onda on pre p odseća na n ovog engleskog trgovca koji se bavi „privatnim trgovanjem ”, koji je stalno u pokretu, ide iz krčme u kremu, za ključuje tu i tam o neki posao, već prem a cenam a i prilikama. Udružuje se sa dru gim trgovcim a i hrabro ide napred. Ovaj trgovac, koga danas predstavljam o kao inovatora koji je uzdrm ao stara pravila en glesk e srednjovekovne trgovine, za m ene je najbliži onim p oslovn im ljudima koji se vide na stranicama H ovhanesove b eležnice. S tom razlikom da E ngleska nije tako prostrana kao Persija, severna Indija, N epal i Tibet. .. N a osnovu o v o g primera lakše je razumeti i ulogu trgovaca u Indiji - koji začelo nisu b ili „pedlars” - koji deluju od X V I do XVIII veka, a nastanjeni su u Persiji, Carigradu,488 Astrahanu,489 M o sk v i.4904912L akše je razum eti i onaj talas skraja X V I veka, koji trgovce s Istoka dovodi u Veneciju, Ankonu, Pezaro 493 ili u narednom veku u Lajpcig i Am sterdam. To nisu b ili samo Jermem: u aprilu 15 89,494 na brodu Ferrera koji isplovljava iz M alamoka, venecijanske spoljne luke, pored trgovaca iz Italije (M lečana, Lombarđana i Firentinaca), putu ju i „Jermeni, L evantinci, Kiprani, Kandijci, M aroniti, Sirijci, Gruzijci, G rci, M avari, Persijanci i Turci”. Svi oni trguju po istom obrascu kao i zapadnjaci. Spo minju se u dokum entim a beležnika iz V enecije i A nkone, a viđaju se i pod tremovim a A m sterdam ske berze. Tu se uopšte ne osećaju kao stranci.
Indijski bankari U Indiji, svako gradsko središte im a svoje bankare-m enjače novca - sarafe, koji uglavnom pripadaju m oćnoj trgovačkoj kasti banjana. U gledni istoncar Irfan Habib (I9 6 0 ),495 uporedio je indijski sistem menjanja novca sa sistem om na z a 488 Robert Mantran, Istanbul dans la seconde moitié u XVlF siècle, 1962у 7hornik 489 Roussko-indiickie otnochenia v XVIII veke (Rusko - indijski odnosi u XVIII veku). Zbornik dokumenata, str. 29 sq , 56-65, 74, 82, 95 sq. 490 Ibid., str. 32,51-55,67. 491 Médit. ..., I, str. 263; II, str. 577-578. , . . 492 Luigi Celli, Introduction à Due Trattati inediti di Silvestro Gozzohm da Osimo, écono mistei e^inanziere del sec. XVI, Torino, 1892, str. 2-6. 494
Jacques ’dTvniamontf Les Voyages du Seigneur de Villamont, 1600, str. 102 s jedne 1 s
druge sf 9a5nefan м НаМђ Banking in Mughol India”, u: Contribution to Indian economic history, I, Calcutta, 1960, str. 1-20.
113
Instrumenti razmene padu. O blici su, m ožda, različiti. S tičem o utisak da je u Indiji reč o potpuno pri vatnoj m reži različitih m esta, ili, pre, različitih m enjača novca, bez posredovanja sajm ova ili berzi. Pa ipak, isti problem i rešavaju se sličnim sredstvima: m enicam a ( hundi), m enjanjem novca, plaćanjem u gotovom , kreditima, pom orskim osigu ranjem ( bima). Indija već od X IV veka im a veom a živu novčanu privredu koja se stalno kreće u pravcu neke vrste kapitalizm a - koji ipak neće obuhvatiti čitavo društvo. O vi lanci m enjača novca su tako delotvorni da službenici engleske Istočnoindijske kom panije, koji imaju pravo da unutar Indije trguju i za svoj račun stalno koriste kredite sarafa, isto kao što su Holanđani (a pre njih Portugalci),496 pozajm ljivali od Japanaca iz Kjota,497 ili teškoćam a pritisnuti trgovci hrišćani, koji su zajm ili od m uslim anskih ili jevrejskih zelenaša iz A lepa i Kaira.498 Sličan evropskom „bankaru”, indijski pozajm ljivao n ovca je često trgovac koji pozajm ljuje sa visokim rizikom , a ponekad se bavi i prevozom . Ima ih strašno bogatih: tako je Virji Vora iz Surata, oko 1663.499 navodno posedovao osam m iliona rupija; Abdul Gafur, islam ski trgovac,500 s istim kapitalom, sto godina kasnije im a dvadeset brodova od 300 do 800 tona nosivosti; tvrdi se da mu je prom et isti kao i m oćne Indijske kom panije. Banjani su radili kao brokeri, a Evropljani su morali da ih koriste kao posrednike u svim p oslovim a u Indiji; oni su vršili prevoz, a p o nekad (kao u Ahm edabadu, na primer), proizvodili i tekstil koji je Indija u ogrom nim količinam a izv o zila u X V II i XVIII veku. O indijskoj trgovačkoj organizaciji i njenoj delotvornosti sačuvano je svedočanstvo Francuza Tavernijea, koji je trgujući dragim kam enjem putovao po In diji i Indoneziji. Ono je isto tako rečito kao i H ovhanesovo, koji je i sam koristio sistem sarafa. Francuz objašnjava kako je lako putovati Indijom, pa čak i izvan nje. G otov novac skoro da nije trebalo nositi, jer se m ogao uzajmiti. Svaki putu ju ći trgovac g a j e m ogao uzajm iti u G olkondi, na primer, i vratiti u Suratu, odakle je svoj dug m ogao da p renese na treće m esto, nanovo uzajmljujući, itd. Zajam je putovao za uzajm ljivačem , a poverilac (ili, pre, lanac m eđusobno odgovornih poverilaca), bio bi isplaćen tek na kraju. Tavernije to naziva „plaćanjem starog n o vim . Naravno, svaki kredit se zasebno plaćao. Takva plaćanja liče na interes koji se u Evropi plaćao „na razm enu”. Ona su se zbrajala i njihova cena je bila sve veća ako je uzajm ljivač dalje putovao ili napuštao uobičajene maršrute. Banijanska m reža se širila na sva m esta Indijskog okeana, a i dalje. Tavernije piše: „Ја sam uvek računao da ako se novac pozajm i u G olkondi za put u L ivorno ili Vene ciju, i kada se on vraća i opet uzim a, najmanja kamata izn osi 95% , ali najčešće ide 496 C. R. Boxer, „Macao as religious and commercial entrepot in the 16th and 17th centuries”, u: Acta asiatica, 1974, str. 71. Voyage de Henri Hagenaar aux Indes orientales , u: R.-A. Constantin de Renneville, Re cueil des voyages qui ont servi à rétablissem ent et au progrès de la Compagnie des Indes orientales
V, 1706 str. 294 i 296-297. J * Médit. ,...11, str. 149. Abbé Prévost, op. cit., VIII, 629; W. H. Moreland, From Akbar to Aurangzeb , 1923, str. 153—158. 500 * Jean-Henri Grose, Voyage aux Indes orientales , 1758, str. 155 sq. „Onaj veliki trgovac Abdul Gafur za kojeg se kaže daje sam razvio trgovinu podjednako veliku kao onu engleske kom panije...”.
114
Instrumenti razmene
M en ja č n ovca u Indiji. O b o jen i c rte ž iz zb irk e L a li-T o len d a l oko 1 7 6 0 (foto B. N .)
do 100%”.501 Upravo je to stopa koju je putujući trgovac plaćao naručiocu na Javi, u Indiji i u južnoj Kini. To je, svakako, fantastična stopa, no ona je važila samo na najnapetijim linijam a ekonom skog života, u sistem u trgovine na velika rastojanja. U običajena interesna stopa kod trgovaca u Kantonu krajem XVIII veka, iznosila je 18-20% .502*E nglezi iz B engala pozajm ljivali su na lokalnom ni vou po isto tako niskim stopama kao H ovhanes. 501 Jean-Baptiste Tavernier, Les Six Voyages de Jean-Baptiste Tavernier... q u ’il a faits en Tur quie, en Perse et aux Indes..., Paris, 1676,1, str. 192, 193. 502 Louis Dermigny, Les Mémoires de Charles de Constant sar le commerce à la Chine, 1964,
str. 76 i 189-190.
115
Instrumenti razmene To je razlog v iše da putujuće trgovce Indijskog okeana ne smatramo nebi tnim likovim a: kao i u Evropi, tako je i na D alekom istoku trgovina na daljinu bila u osn ovi visok og kapitalizm a.
Malo berzi — mnogo sajmova Iako na Istoku ne postoje institucionalizovane berze kao u Amsterdamu, Londonu i drugim velikim trgovinskim središtim a na Zapadu, tu ipak postoje re dovna okupljanja velikih trgovaca. Ona nemaju uvek prepoznatljiv izgled, ali to bi se m oglo reći i za sastanke krupnih m letačkih trgovaca pod trem ovim a Rialta, gde su oni izgledali kao mirni prolaznici zahvaćeni m etežom obližnje pijace. Sajm ovi su, nasuprot tom e, prepoznatljivi na prvi pogled. M nogo ih je u In diji. Igraju važnu ulogu u islam skim zem ljam a i u Indoneziji. Z anim ljivo je da su veom a retki u Kini, iako i tu postoje. U svojoj nedavno objavljenoj knjizi (1968), D. i Ž. Surdel izričito tvrde da ,,u islam skim zem ljam a sajm ovi praktično ne postoje”.503 Za njih, ipak, postoji naziv: u svim islam skim zem ljam a reč mausim označava i sajam i sezonski pra znik, a poznato je , i periodični vetar koji duva sa Indijskog okeana (monsun).504 Zar m onsun ne određuje vrem e putovanja toplim morima na D alekom istoku, zar ne ubrzava i prekida susrete trgovaca iz različitih zemalja? U jedn om izveštaju iz 1621,505 podrobno se opisuje jedan od takvih sasta naka u M oki, m estu gde se sa m alo robe ipak bogato trgovalo. Svake godine, m onsun je u ovu luku u Crvenom moru (koja će docnije postati velika tržnica kafe) dovodio izvestan broj brodova iz Indije, Indonezije i sa obližnje afričke obale, koja je bila prepuna ljudi i robe (slični brodovi i danas p love ovom rutom). Te su godine d ošla dva broda iz D abola u Indiji, jedan sa 200, drugi sa 150 pu tnika. Sve su to putujući trgovci koji su došli da prodaju m ale količine skupocene robe: biber, gumu, lak, istočnjački tamjan, pam učne tkanine prošarane zlatnim n i tima i slikane rukom, duvan, cim et, karanfiliće, kamfor, sandalovinu, porcelan, m ošus, indigo, trave, m irise, dijamante, gumirabiku... Iz pravca Sueca u M oku je dolazio sam o jedan brod, koji je glavninu puta nosio sam o španske „osm ice” : p o tom bi na njega bilo utovareno nešto robe, vuneno sukno, korali, kostret. U koliko brod iz Sueca iz nekog razloga ne bi stigao na vrem e, sajam koji je obično bio „glavna tačka” susreta, bivao je ugrožen. Trgovci iz Indije i Indonezije, ostavši bez redovnih kupaca, m orali su da rasprodaju robu, jer bi neum oljivi m onsun pre kidao sajam čak ako on ne bi ni p očeo kako treba. Slični sastanci sa trgovcim a iz Surata i M azulipatam a organizovani su u Basri i Ormuzu, gde se na brodove kada bi krenuli nazad, retko kada tovarilo nešto osim persijskog vina iz Širaza i srebra. U M aroku, kao i čitavom M agrebu, m nogo je lokalnih svetaca i hodočašća. Upravo pod njihovom zaštitom organizuju se sajm ovi. Jedan od najposećenijih 504 Domini4ue et Janine Sourdel, La Civilisation de L ’Islam classique, 1968, str. 584. Robert Brunschvig, „Coup d’oeil sur l’histoire des foires à travers l’Islam”, u: Recueils de la Société Jean Bodin , t. V: La Foire , 1953, str. 44 i napomena 1. 5 J. C. Van Leur, op. cit ., str. 76.
116
Instrumenti razmene
11 JEDAN SAJAMSKI GRAD U PERSIJSKOM ZALIVU BUDI SE S DOLASKOM BRODOVA B a n d a r A b a si j e b io n a jb o lja luka na o b a li n a su p ro t o strvu O rm u z . B ro d o vi iz In dije iskrcavaju robu za P ersiju i L evant. U d o b a kad a j e živ e o Tavernije, nakon sto su O rm uz za u zeli P ersija n ci (1622), u g ra d u im a m n ogo sk la d išta i trgovačkih svra tišta , istočnjačkih i evropskih. P a ipak, g r a d živ i sa m o tri ili č e tiri m e sec a g o d išn je „и d o b a p o s lo v a ” , ve li Tavernije, d a k le u d o b a sajm a. N akon toga, p o č e v š i o d m arta, g r a d koji j e to p a o i nezdrav, isp ra zn i se o d p ro m e ta i stan ovn ika. S ve d o p o v r a tk a b rodova, idu ćeg d ec em b ra (o tisa k A. K o len )
sajm ova u severnoj A frici je onaj m eđu G uzulim a,^^ južno od A nti-Atlasa, odakle se vide prostranstva i peščana pustinja. Lav Afrikanac, koji ga je lično posetio početkom X V I veka, ukazao je na njegov značaj. Sajam se i dan-danas održava. Što se tiče islam skih zem alja, najaktivniji sajm ovi se održavaju u Egiptu, Arabiji i Siriji, upravo na raskršćima gde bi se to m oglo i pretpostaviti. Od XII veka, glavnina trgovine islam skih područja prestaje da se obavlja duž stare dom i nantne ose koja je povezivala Persijski zaliv i Bagdad, i seli se prema Crvenom moru, gde počinje da cveta. O vo preseljenje prati i polet karavanske trgovine, koja donosi slavu sajmu u M zezibu, u Siriji, velik om karavanskom središtu. G odine 506 506 R. Brunschvig, cit. čl., str. 52-53.
117
Instrumenti razmene 1503. italijanski putnik L udoviko da Vartema507 polazi iz „M ezaribe” u M eku sa karavanom od, navodno, 35 0 0 0 kamila! U ostalom , okupljanje hodočasnika u M eki je najveći islam ski sajam. Kao što kaže isti svedok, u M eku ljudi dolaze „parte per m ercanzie et parte per peregrinazione” („D elom iz trgovačkih razloga, delom radi hodočašća” - p.p.). Jedan očevidac već 1184.508 opisuje izuzetnu ra skoš sajma: „N em a robe na svetu koja ne stiže na ovaj sajam”. Veliki hodoča snički sajm ovi veom a rano uslovljavaju kalendar plaćanja, ustanovljavajući pri tom svoj sistem kom penzacija.509 U Egiptu, u nekim m estim a delte N ila, m ali ali živi sajm ovi proizlaze iz koptske tradicije. M ogu će je da potiču čak i iz prethrišćanskog Egipta, iz doba paganstva. S prom enom vere njihovi sveci-zaštitnici su sam o prom enili imena; u dane kada se oni slave (mülid), održavaju se veliki sajm ovi. Tako u Tantu, u delti, godišnji sajam na mülid „svetog” Ahm ada al Badavija, i danas okuplja m noštvo posetilaca.510 Velika okupljanja su bila u Kairu i u Aleksandriji,517 gde su saj m ovi zavisili od plovidbe Sredozem nim i Crvenim m orem , a pri tom pokušavali da se uklope u zam ršeni kalendar h odočašća i karavana. U Aleksandriji, u septem bru i oktobru, kada duvaju povoljni vetrovi, „m ore je bilo otvoreno”. Tokom ta dva m eseca, u kupovinu bibera i začina d olazili su Venecijanci, Đ enovežani, Firentinci, Katalonci, D ubrovčani i M arseljci. U govori koje je sultan Egipta potpi sao sa V enecijom i Firencom ustanovljuju, kako to prim ećuje S. J. Labib, neku vrstu sajamskih propisa, koji mutatis mutandis podsećaju na sajamske propise na Zapadu. Sajam u islam skim zem ljam a ipak u relativnom sm islu nije im ao onoliki značaj kao na Zapadu. Pripisivati to ekonom skoj zaostalosti verovatno je pogre šno, jer u doba sajm ova u Sampanji, Egipat i islam ske zem lje nipošto ne zaostaju u odnosu na Zapad. M ožda je uzrok veličin a islam skog grada i njegova struktura? Zar taj grad nije im ao v iše tržnica i „supermarketa”, da tako kažem o, nego bilo koji grad na Zapadu? Tu su četvrti, isključivo namenjeni strancima, stalna međunarodna sastajališta. Funduk „Franaka” u Aleksandriji, ili Sirijaca u Kairu p oslu žili su kao m odel za Fondaco dei Tedeschi u Veneciji: Venecijanci ograđuju nem ačke trgovce, kao što i sam i bivaju ograđeni u svojim četvrtim a u Egiptu. 2 Slični zatvorim a, ovi funduci predstavljali su u islam skim gradovim a neku vrstu „stalnog sajma”, upravo kao što je Holandija, zem lja slobodne trgovine, bila neka 7 Ludovico de Varthema, Les Voyages de Ludovico di Varthema ou le viateur en la plus grande partie d ’Orient, Paris, 1888, str. 21. „Nous prinsmes nostre chemin et mismes trois jours à
aller à un lieu appelé Mezeribe, et là demourasmes trois jours à ce que les marchans se fournissent et acheptassent des chameaux et tout ce qui leur estoit necessaire. Le seigneur dudict Mezeribe nommé Zambey est seigneur de la campagne, c’est-à-dire des Arabes..., il a quarante mille chevaux et pour sa court, il a dix mille jumentz et trois cent mille chameaulx”. .J? S. Y. Labib, Handelsgeschichte Àgyptens im Spàtmittelalter ..., str. 193-194. Ibid., str. 194. ^7*101R. Brunschvig, cit. cl., str. 56-57. 11 S. Y. Labib, op. cit., str. 197. 512 Médit. ..., I, str. 190; referance kod Henrya Simonsfelda, D er Fondaco dei Tedeschi und die deutsch-venetianischen Handelsbeziehungen , 1887; Hans Hausherr, Wirtschaftsgeschichte der Neuzeit vom Ende des 14. bis zur Hôhe des 19. J., 3. izd. 1954, str. 28.
118
Instrumenti razmene vrsta stalnog sajma koji je prerano ugušio sve ostale sajm ove, koji su postali b e skorisni. D a li treba zaključiti da su sajm ovi u Šampanji, u srcu jo š uvek zaosta log Zapada, b ili neka vrsta podsticaja za trgovinu u jo š nerazvijenim zemljama? U Indiji, koja je sam o d elim ično bila islam ska, stvari su stajale drugačije. Sajm ova ima svuda, oni su svakodnevna pojava, nešto što ne iznenađuje putnike. Za sajm ove u Indiji nepovoljno je što se poklapaju sa hodočašćim a, kada na obale reka sa vodom koja pročišćuje stižu beskrajne povorke putnika i vernika, i to obično u buci rasklimanih volovskih zaprega. Zem lja više rasa, jezika, vera, In dija je dugo morala da na granicama suprotstavljenih oblasti održava stare saj m ove, koji su b ili pod „okriljem ” zaštitničkih božanstava i verskih hodočašća, a tako i van sukoba dotičnih oblasti. Istina je i da su m nogi sajm ovi, ponekad održa vani izm eđu sela, b ili v iše u znaku trampe nego novčane trgovine. To nije, naravno, slučaj sa velik im sajm ovim a na reci Gang, u Hardvaru, Alahabadu, Sonpuru; ili u Maturi i Batesaru na Jamuni. Svaka vera im ala je svoje sajmove: hinduisti u Hardvaru i Beneresu; siki u A m ricam , m uslim ani u Pakpatanu u Pendžabu. E ngleski general Slim an,513514m alo preterujući, govorio je o tom e da se sa početkom hladne i suve sezone, kada nastupa vrem e obrednog pranja, glavnina stanovnika Indije, ljudi s obronaka H im alaja kao i oni sa rta Komorina, okuplja na sajm ovim a gde se prodaje sve, pa čak i konji i slonovi. U običajeni ž i vot prekida nova, neobična praksa koja postaje pravilo: to su dani m olitve i v e selja, ispunjeni plesom , m uzikom i obredima. Svake dvanaeste godine, ulazak Ju pitera u znak vod olije najavljuje hodočašća i prateće sajm ove. Tada izbijaju i stra šne epidem ije. U Indoneziji, dugotrajni sastanci stranih trgovaca u lukama, u pom orskim gradovim a ili u njihovoj neposrednoj b lizini, pretvaraju se u neku vrstu produže nih sajmova. N a „velikoj” Javi, do vrem ena dok se na njoj nisu naselili H olanđanH bila izgrađena Batavija (1619), pa čak i nešto kasnije, glavni grad bio je Bantam, na severnoj obali, na zapadnom kraju ostrva, okružen močvarama, stegnut u zidine sa kulama načičkanim topovim a kojim a niko nije ni znao da rukuje. Unutar zidina nalazio se grad, nizak, ružan i „veliki kao Am sterdam ”. Od kraljevske palate granale su se tri u lice koje su vo d ile ka pijacama prepunim muškaraca i žena, koji su prodavali svakojaku robu: perad, papagaje, ribu, m eso, vruće pecivo, arak (is točnjačku rakiju), svilu, som ot, pirinač, drago kam enje, zlatnu nit... U neposred noj blizini nalazila se kineska četvrt, sa vlastitim radnjama, kućam a od opeke i posebnom pijacom . U istočnom delu grada, na glavnom trgu, od zore zakrčenom sitnim trgovcim a, okupljaju se nešto kasnije u toku dana i krupni trgovci, osigura vatelji brodova, veletrgovci biberom , pozajm ljivači novca uz veliki rizik, koji poznaju razne jezik e i valute. „Tim ljudim a trg služi kao berza , zapisao je neki putnik. Blokirani svake godine u gradu u iščekivanju da zaduva m onsun, strani tr govci učestvuju u sajmovanju koje traje m esecim a. Glavnu reč vod e K inezi, koji su na Javu već odavno došli, a tu će i ostati jo š m nogo godina. G odine 1595. jedan 513 William Crooke, Things Indian, 1906, str. 195 sq. 514 Za pojedinosti koje slede uporediti Abbé Prévost, op. cit., I, str. 414 i VIII, str. 139 sq.
119
Instrumenti razmene putnik piše: „K inezi imaju tu svoj interes; zelenaše i stekli su isti ugled kao Jevreji u Evropi. O bilaze zem lju noseći sa sobom vage i otkupljuju sav biber na koji naiđu. Pošto odm ere jedan deo [reč je nota bene o kupovini na uzorak], da bi m o gli da procene količinu [to će reći težinu], nude novac prosuđujući potrebe proda vača. Tako stiču ogrom ne količine bibera kojim m ogu da natovare brodove iz K ine čim oni stignu, prodajući za pedeset hiljada caixasa (sapeka) ono što su pla tili dvanaest hiljada. O sam do deset ovakvih brodova stižu u Bantam u januaru, a svaki im a od četrdeset pet do pedeset tona n osivosti”. Tako K inezi imaju sopstvenu „trgovinu na Levantu”. Kina u trgovini na velika rastojanja dugo neće za ostajati u odnosu na Evropu. U vrem e Marka Pola u toj se zem lji troši, kaže isti putnik, stotinu puta v iše začina nego u dalekoj E vropi.515 Valja primetiti to da K inezi, zapravo, kom isioneri koji stalno borave na Javi, odlaze u kupovinu u sela pre nego što zaduvaju m onsuni. D olazak brodova o z načava početak sajma. Dugotrajni sajm ovi, čije trajanje određuju vetrovi, je su ti pična pojava za čitavu istočnu Indiju. U Atjehu na Sumatri, D ejvis (1598)516*vidi „tri velik e pijace na kojim a se svakog dana kao na sajmu prodaju sve vrste robe”. N ek o će pom isliti da on reč „sajam ” koristi sam o da bi bolje opisao običnu pijacu. A li Fransoa Marten iz Sen-M aloa (1603), pred istim prizorom , pravi razliku iz m eđu velikih pijaca i običnih pijaca, gde su tezge bile pretrpane egzotičnim v o ćem ; opisuje dućane trgovaca pristiglih sa svih obala Indijskog okeana, „koji su svi obučeni na turski način” i koji tu ostaju „ро šest m eseci da prodaju svoju robu”. P osle ovih šest m eseci „dolaze drugi [trgovci]”. Drugim recim a, reč je o stalnom sajmu, neprekidno obnavljanom , koji je lenjo razvučen u vrem enu i ni kada nije kratak i eksplozivan kakvi su sajm ovi na Zapadu. Dam pije, koji dolazi u Atjeh 1688. godine, jo š je određeniji:51® „K inezi su najugledniji trgovci ovde; neki od njih ostaju ćele godine; drugi, pak, dolaze samo jednom godišnje. Potonji nekad dolaze u junu sa deset ili dvanaest jedrenjaka sa velikim tovarima pirinča i drugih namirnica... Zakupljuju sve kuće u jednom delu grada, pored mora, tako da se ta četvrt naziva kineskom ... B rodovim a dolazi i m noštvo zanatlija, stolara, tesara, molera; čim stignu, daju se na posao i počinju da izrađuju kutijice, škrinjice, ormare, i ostale kineske proizvod e”. Tako se tokom dva m eseca održava „kineski sajam”, gde svako dolazi da kupuje, ili barem da se kocka. „Uporedo sa prodajom robe, trgovci počinju da iznajmljuju manje prostore i kuće. Kada pro daja opada, više je kockanja”. U samoj K ini stvari su drugačije.519 Kako je tu sve pod kontrolom vlasti, b i rokratskih, sveprisutnih i delotvornih, a koje su u načelu protiv ekonom skih p ov lastica, sajm ovi se pom no nadziru, dok pijace ostaju relativno slobodne. Sajm ovi 516
11еУс1, Histoire' du commerce du Levant au Moyen Age, 1936, t. II, str. 662-663. Denys Lombard, Le sultanat d ’Atjéh au temps d'IskandarMuda, 1607-1636,1967, str. 46; referenca kod Johna Davisa, A briefe relation of Master John Davis, chiefe pilote to the Zelanders in their Есш India Voyage... 1598, London, 1625. François Martin, Description du premier voyage faict aux Indes Orientales par les Français de Saint-Malo, 1604, citirao D. Lombard, op. cit., str. 25, nap. 4. D. Lombard, op. cit., str. 113—114; referenca kod Guillaumea Dampiera, Supplément du voyage autour da monde..., 1723. Prema obaveštenjima koja su mi pružili Michel Cartier, Denys Lombard i Étienne Balazs. 120
Instrumenti razmene
H olan dska ilu stra cija p r ič e o p u to va n ju u istočn u Indiju (1 5 9 8 ). U sredim , je d a n o d kineskih trg o va ca koji se redovn o n astanjuju u g ra d u B an tam u u d o b a trg o va čk e aktivn osti; s leve strane, Javan ka k oja m u j e žen a za vrem e n jeg o vo g b o ra v k a u B antam u; s desn e strane, je d a n o d staln ih kineskih p o sred n ik a , koji s va g o m u ruci o b ila zi o stv ro i kupuje b ib e r u m rtvo j se zo n i (jo to F K ilic i)
se ipak veom a rano pojavljuju, u vrem e naglog procvata trgovine i razm ene, pred kraj vladavine dinastije Tang (IX vek). Oni su b ili često povezani sa nekim budi stičkim ili taoističkom hramom i bili održavani u vrem e godišnje proslave b o žanstva. To je razlog da su nazivani kao i skupine hramova - m iao-hui. N a njima je vladala naglašena atm osfera narodnog veselja. Imali su i druge nazive. Tako je sajam svile u doba vladavine dinastije Cing (1 6 4 4 -1 9 1 1 ), održavan u Nan-hsinhenu, na granici provincija Čo-K ijang i Kjang-Su, bio poznat kao hui-čang 11 lang-hui. S lično tom e, izraz n ien-ših znači isto što i nem ački izraz Jahrmarkte (godišnje pijace). I zaista, on se pre odnosio na velik e sezonske pijace (soli, čaja, konja, itd.), n ego na sajm ove u pravom sm islu reci. Etjen B alaš520 je smatrao da se ove velik e pijace i izuzetni sajm ovi poja vljuju prevashodno u doba kada je K ina bila podeljena izm eđu m eđusobno stranih dinastija; budući da su razni d elovi m orali da se nekako povezuju, sajm ovi i v e like pijace su se razvijali jednako brzo kao u srednjovekovnoj Evropi, a m ožda i iz sličnih razloga. A li čim bi Kina opet postajala politička jedinica, obnavljala 520 Étienne Balazs, „Les foires en Chine”, u: Recueils de la Société Jean Bodin, pogledati: La Foire, 1953, str. 77—89.
121
Instrumenti razmene svoju birokratsku strukturu, efikasnu hijerarhiju pijaca, sajm ovi bi nestajali iz unu trašnjosti. Održavali su se sam o oni na spoljnim granicama. Tako su u doba dina stije Sung (9 6 0 -1 2 7 9 ), koja je vladala sam o južnom Kinom , postojale „uzajamne p ijace” u severn im oblastim a k oje su b ili o sv o jili nom adi. Kad je pod dinastijom M ing (1 3 6 8 -1 6 4 4 ), ob novljeno jedinstvo, koje je dinastija Cing (1644—1911), održavala, ti „otvori” se nalaze isključivo na obodu zem lje, okrenuti spoljnom svetu. Tako su se od 1405. održavali sajm ovi konja na granici M andžurije, koji su počinjali i prekidali se u zavisnosti od toga da li su nomadi ugrožavali pogranične oblasti. Ponekad bi se sajam održavao na sam im vratima Pekinga, kada je dolazio karavan iz M oskovije. To je izuzetan događaj jer su se karavani sa Zapada obično zaustavljali na sajm ovim a u H an-Čeu i Čeng-Tunu. Tako se 1728. godine,521 južno od Irkutska održavao veom a zanim ljiv i važan sajam u Kjatki, na kojem su kineski trgovci kupovali skupoceno sibirsko krzno. I konačno, suočen sa evrop skim trgovcim a, Kanton u XV III veku dobija dva sajma.522 K ao ostale velike m orske luke m anje-više otvorene za međunarodnu trgovinu (npr. N ingpo, A m oj), Kanton sada svake godine im a jednu ili v iše trgovačkih „sezona”. To ipak nisu v e lika slobodna okupljanja kao u islam skim zem ljam a ili Indiji. Sajam u Kini ostaje ograničen na neku posebnu oblast trgovine, pre svega inostranu. Ili se Kina plašila sajm ova i branila od njih, ili, a to je verovatnije, za njima nije ni im ala potrebu: sa svojim administrativnim i upravljačkim jedinstvom , svojim aktivnim lancim a pi jaca, ona je m ogla i bez sajm ova. U Japanu pak, gde se pijace i dućani stvaraju već u XIII veku, a potom rastu i šire se, sajamski sistem kao da ne postoji. Pa ipak, posle 1638, kada se Japan za tvorio za spoljnu trgovinu, u Nagasakiju je održavana neka vrsta sajma, svaki put kada bi „uz dozvolu ” stizali holandski brodovi Istočnoindijske kom panije ili k i neske džunke. O vi „sajm ovi” su ipak bili retki. A li poput sajm ova u Arhangelsku i M oskoviji, koji su se održavali kada bi stizali engleski i holandski brodovi, oni su bili način da Japan povrati preko potrebnu ravnotežu. B io je to jedini način da ova zem lja, p osle sam oizolacije, oseti svetske vetrove, ali i da uzm e učešća u svetskoj trgovini jer je izv o zo m srebra i posebno bakra, koji su odlazili istim bro dovim a, uticala na cikluse svetske privrede: ciklus srebra do 1665, kratki ciklus zlata od 1665. do 1668. ili 1672; i, konačno, ciklus bakra.
Evropa u odnosu na ostali svet Slike su sam o slike. A li, ako su brojne, ako se ponavljaju, ako su istovetne, onda ne m ogu sve biti lažne. One nam pokazuju to da u tom raznovrsnom svetu po stoje slični oblici i ostvarenja: gradovi, putevi, države, oblici razmene su, uprkos svem u, slični. N e k o je izn eo stav da postoji „toliko sredstava razm ene koliko im a sredstava za proizvodnju”. A li, u svakom slučaju, ovih sredstava je ograničen broj, jer ona rešavaju elem entarne problem e, posvuda iste. 521
Encyclopedia britannica, 1969, XIII, str. 124. Louis Dermigny, La Chine et l'Occident. Le commerce à Canton au X V IIf siècle, 1964, I, str. 295, III, str. 1151. 122
Instrumenti razmene
Kolporter, p ro d a v a č p e r n a te
d iv lja č i u Rim u (foto O sk a r S a lvio )
Prvi utisak je to da jo š u X V I veku, naseljene oblasti sveta, suočene sa zahtevim a velik og broja ljudi, izgledaju m eđusobno bliske i slične. Pa ipak, i mali jaz m ože biti dovoljan da se na jednoj strani pojave i potvrde prednosti, te stoga i superiornost, dok na drugoj strani to, naravno, znači najpre inferiornost, a zatim i potčinjenost. D a li se tako nešto dogodilo u odnosim a izm eđu Evrope i ostatka sveta? Teško je dati izričit odgovor, sve objasniti u par reči. Postoji, zapravo, neka „istoriografska” nejednakost izm eđu Evrope i ostalog sveta. Pošto je izum ela za nimanje istoričara, Evropa se njim okoristila. N jena vlastita istonja je dobro ob jašnjena, služi kao svedočanstvo, neka vrsta zahteva. Istorija ne-Evrope tek se piše. S ve dok se ne uspostavi ravnoteža znanja i tumačenja, istoričar ce oklevati da preseče G ordijev čvor svetske istorije, koji u o vom slučaju predstavlja geneza superiornosti Evrope. Upravo to m uči D žo zefa N idam a,3" istoričara Kine, kom e je čak i na relativno jasnom planu tehnike i nauke, teško da svom predmetu istraživanja odredi m esto na svetskoj sceni. M eni nešto ipak izgleda izvesno: jaz izm eđu Zapada i ostalih kontinenata pojavio se kasno, a pripisivati ga sam o „ra cionalizaciji” tržišne privrede, kao što čin e m nogi naši savrem enici, znači previse uprošćavati stvari.523 523 La Tradition scientifique chinoise, 1974.
123
Instrumenti razmene U svakom slučaju, objasniti taj jaz, koji se godinam a povećavao, znači pri stupiti suštinskom problem u istorije m odernog sveta. Upravo je to problem kojim ćem o se baviti u našoj knjizi, b ez osobite želje da na njega damo definitivan od govor. U svakom slučaju pokušaćem o da ga postavim o u svim njegovim vid o vim a, da ga napadnemo objašnjenjima, kao što su u prošlosti ljudi napadali topo vim a zidine grada u koji su želeli na silu da prodru.
PRETPOSTAVKE UMESTO ZAKLJUČKA R azličite m ehanizm e razmene koje sm o predstavili, od elem entarne pijace do berze, lako je prepoznati i opisati. S druge strane, nije tako jednostavno odre diti njihovo m esto u ekonom skom životu, uvideti šta oni znače. D a li su nastali u isto vrem e? D a li su m eđusobno povezani ili ne? A ko jesu, onda na koji način? D a li predstavljaju snage rasta? Čini se d a je n em oguće dati kategoričan odgovor na ova pitanja, jer se neki točkovi u ovom m ehanizm u, već prema ekonom skom toku koji ih potiskuje, okreću brže od drugih. Sad su dominantniji jedni, sad opet drugi, pri čem u svaki vek im a svoju fizionom iju. A ko ne grešim o tako što odveć uprošćujem o stvari, ova d iferencijalna istorija objašnjava sm isao ek on om sk og razvoja u Evropi, a služi i za uporedno tum ačenje događanja u drugim delovim a sveta. U X V veku se nastavljaju katastrofe i nedaće iz druge p olovin e X IV veka. D o oporavka dolazi, otprilike, sredinom X V veka. Pa ipak, Zapadu će trebati m nogo godina da dosegne raniji prosperitet. Francuska Luja IX S vetog, ako se ne varam, veom a se razlikuje od aktivne Francuske Luja XI, koja ipak jo š uvek pati. O sim u nekim posebnim oblastim a (delovi Italije, živa celina N izozem sk e), sve ekonom ske veze su popustile; ekonom ski akteri - pojedinci i grupe - prepušteni su sam i sebi, što oni m anje-više svesn o nastoje da iskoriste. U takvim ok oln o stima, sajm ovi, a p ogotovo pijace, dovoljno oživljavaju trgovinu. N ačin na koji gradovi na Zapadu stiču prednost nad selim a, najavljuje oporavak gradskih p i jaca, institucija koje će dovesti do potčinjavanja okolnih oblasti. Cene „industrij skih” proizvoda rastu, a poljoprivrednih padaju. Gradovi izlaze kao pobednici. R em on de Ruver,52452 istoričar koji je uvek zazirao od lakih objašnjenja, smatra da je X V I vek zlatno doba sajmova. Prema njemu, sajm ovi objašnjavaju sve. N jih je sve više; zdravi su; svuda ih ima; na stotine ih je, pa i na hiljade. A ko je to zaista tako, u šta i sam verujem, onda je napredak u X V I veku bio pokrenut odozgo, pod uticajem p osebnog novčanog i kreditnog prometa, koji se odvijao od jednog do drugog sajma. S ve kao da zavisi od ov o g međunarodnog prometa na visokom n ivou .5 5 Kada prom et počne da usporava ili naiđe na poteškoće, m ašina 524 „Le marché monétaire au Moyen Age et au début des Temps modernes”, u: Revue histo rique, 1970, str. 28. 525 C. Verlinden, J. Craeybeck, E. Scholliers, „Mouvements des prix et des salaires en Belgi que au XVIe siècle”, u: Annales E. S. C., 1955, br. 2, str. 187, napomena 1: ,,U sadašnjem trenutku istraživanja mogli bismo se upitati nije li u XVI veku krupna trgovina skoncentrisana u rukama ne kolicine”.
124
Instrumenti razmene počinje da kašljuca. G odine 1575. ugrožen je prom et A ntverpen-Lion-M edina del Kampo. Đ enovežani, sa svojim B ezansonskim sajm ovim a, održavali su se neko vreme. D o oporavka, do kojeg dolazi u X V II veku, dovodi roba. N e pripisujem ovu obnovu Am sterdam u i njegovoj B erzi, iako su i oni značajni čin ioci, već pre rastu trgovine na nižim nivoim a, unutar skrom ne lokalne ili jo š uže privrede. Pitanje koje se postavlja glasi: Zar najhitnije sredstvo, ili m ašina obnove, nije dućan? U koliko je odgovor potvrdan, onda porast cena u X V I veku odgovara dom inaciji superstruktura; opadanje i stagnacija u XVII veku sved oče o prvenstvu infrastruk tura. Iako ne sasvim pouzdano, o v o objašnjenje je verovatno. Kako bism o onda objasnili napredak, pa čak i polet u veku prosvetiteljstva? P osle 1720. dolazi do kretanja na svim nivoim a. Značajno je, međutim, d a je reč o prekidu sa sistem om koji je do tada postojao. Pijaci je suprotstavljena „protivpijaca” (taj izraz pretpostavljam izrazu „privat-market”, koji sam do sada koristio); sajmu se suprotstavljaju skladišta i veletrgovina. Sajm ovi se vraćaju na nivo ele mentarne razmene. Berzam a se, pak, suprotstavljaju banke, koje niču na sve stra ne. Iako nisu sasvim novi oblik, m nogo ih je i nezavisne su. S ve ove prodore, ino vacije i poraste m ogli bism o objasniti u nekoliko reči, što nije slučaj kada je reč o spoljnim silam a koje stežu i lom e staro jezgro trgovine: to je niz paralelnih aktivnosti, koje postaju sve brže i vidljive na vrhu, duž velikih osa bankarskog i berzanskog života koje prolaze kroz Evropu i delotvorno je potčinjavaju, ah koje su vidljive i u osnovi, sa revolucionarnim delovanjem putujućih trgovaca, kolportera. Iako d elim ično prihvatljiva, ova objašnjenja nas vraćaju na tajanstvenije, neprekidno m eđudelovanje superstruktura i infrastruktura ekonom skog života. D a li ono što se događa na vrhu utiče na niži nivo? A ko utiče, kako? I obrnuto, da li ono što se događa na nivou elem entarnih pijaca i razmene utiče na više nivoe? A ko utiče, kako? Sažetosti radi, navedim o jedan primer. D vadesetih godina XVIII veka zbila su se dva važna događaja: prvi je takozvani South Sea Bubble, skandal koji je p ogodio en glesk e fm ansije; drugi je ustanovljenje L oovog sistem a u Fran cuskoj, neobična epizoda koja će potrajati sam o osam naest m eseci... A ko prihva tim o da su događaji u ulici Kenkam poa slični događajim a u „Exchange A lley , onda im am o dokaz da privredu u celini ne m ogu u dugom vrem enskom razdoblju da ometaju oluje na visinam a, koje je potresu sam o na kratko. K apitalizam jos uvek nije nam etnuo svoj zakon. Pa ipak, slažem se sa Jakobom van K laverenom, da se L oov neuspeh, objašnjiv neprijateljstvom delà visokog plem stva, m ože objasniti i stanjem same francuske privrede koja ne m ože da prati pakleno kretanje. E ngleska se u ekonom skom sm islu bolje n ego Francuska oporavila od tam ošnjeg skandala. U njoj neće ostati odbojnost prema papirnom novcu i ban kama, koji će u Francuskoj trajati decenijam a. Zar to nije dokaz izvesn e političko-socijalno-ekonom ske zrelosti E ngleske koja je usvojila m oderne oblike finansiranja i kredita tako da v iše nije m ogla da se vraća unazad. 526 „Rue de Quincampoix und Exchange Alley”, u: Vierteljahrschnft..., 1963.
125
Instrumenti razmene D a li ocrtani m odel važi sam o za Zapad? D a li nam taj m odel pom aže u tu mačenju događanja na svetskom nivou? D va glavna obeležja razvoja na Zapadu jesu nastanak viših trgovačkih m ehanizam a, a zatim, u XVIII veku, um nožavanje puteva i sredstava. Šta se u tom pogledu dešava izvan E vrope?’N ajizuzetniji je slučaj K ine, u kojoj carska administracija sprečava stvaranje bilo kakve ek o nom ske hijerarhije. D elotvorn o su funkcionisali sam o niski n ivoi trgovine, to jest dućani i pijace u gradovim a raznih veličina. N a Evropu, pak, najviše liče islam ske zem lje i Japan. Vratićem o se na ovu uporednu istoriju sveta, koja jedina m ože da reši naše problem e ili barem da ih ispravno postavi.
126
Drugo poglavlje
TRŽIŠTA I EKONOMIJA
Svet razmene ostaje tema i drugog poglavlja, u kojem pokušavamo da pred stavimo nekoliko modela i neke zakonitosti ili pravila.1 Sada, ipak, prestajemo da nižemo slike kao u prvom poglavlju, u kojem su pijaca u varošici, radnja, sajam, berza bili predstavljeni kao zasebne jedinice. Valja sagledati to kako se ove jedi nice međusobno odnose, kako se stvaraju krugovi razmene, kako trgovac usposta vlja svoje veze, te kako one, iako zaobilaze mnoge oblasti bez trgovine, stvaraju koherentne trgovačke zone. Naš nesavršeni rečnik naziva ove zone tržištima, što je nužno dvosmislen izraz. Ustaljenoj upotrebi se ipak moramo prikloniti. Pitanju ćemo pristupiti s dva stanovišta. Kao prvo, imajući u vidu trgovca, pokušaćemo da zamislimo njegovu svakodnevnu delatnost i taktiku. Potom ćemo razmatrati oblasti nezavisne od volje pojedinaca, to jest same trgovačke zone, tržišta u širem smislu. Bilo da su gradska, regionalna, nacionalna ili, pak, među narodna, ona su stvarnost na koju trgovac mora da računa, jer su okvir njegovog delovanja koji ga podstiče ili sputava. Štaviše, ona se menjaju kroz stoleća. A ova promenljiva geografija i ekonomija tržišta (koju ćemo izbliza osmotriti u našoj trećoj knjizi) neprekidno preoblikuje i preusmerava trgovčevo delovanje.
TRGOVCI I TRGOVAČKI KRUGOVI Trgovčevo stanovište i delovanje su nam poznati jer nam na raspolaganju stoje njegovi papiri.2 Ništa jednostavnije nego sesti za njegov sto, pregledati nje govu prepisku, proučiti njegove račune, pratiti odvijanje njegovih poslova. Ovde pre nastojimo da razumemo pravila na koja ga obavezuje njegov zanat, pravila koja on poznaje iz iskustva, ali kojih se, ipak, nije tako strogo pridržavao. Treba, dakle, da damo sistematsku sliku. 1 Po savetu Georgesa Gurvitcha ne koristim reč „lois” (zakoni). 2 Pre svega mislim na arhive Simona Ruisa u Valjadolidu i Frančeska Datinija u Pratu.
127
Tržišta i ekonomija
Ruke tr8ovca Georga Gizea. Detalj slike Hansa Holbajna (Državni muzej pruske kulturne baštine, Berlin)
128
Tržišta i ekonomija
Povratni putevi Pošto razmena po definiciji znači uzajamnost, posle svakog puta iz A u B, dolazi isto tako složen i krivudav povratak iz B u A. Krug razmene se tako za tvara. Trgovačka kruženja su kao električno kolo: funkcionišu samo pri stalnosti veze. Kao što je to lepo rekao jedan trgovac iz Remsa, savremenik Luja XIV: „Prodaja upravlja kupovinom” .34Očito d a je smatrao da se to obavlja uz zaradu. Neka nam čitalac dopusti na navedemo jedan jasan primer: A je Venecija, a B Aleksandrija u Egiptu. Posle putovanja iz A u B treba da usledi povratak iz B u A. Ako naš mletački trgovac živi oko 1500. godine, možemo pretpostaviti da on u početku poseduje hrpe (groppi) srebrnjaka, ogledala, staklenih perli, vunenog sukna. Ova roba, kupljena u Veneciji, biće poslata u Aleksandriju i tamo prodata; za uzvrat, u Egiptu će verovatno biti kupljeni colli bibera, začina i trava, koji će biti poslati nazad u Veneciju i tu prodati, najčešće u Fontego dei Todeschi (da upotrebimo mletački naziv, dok onaj italijanski glasi Fondaco dei Tedeschi). Ukoliko sve teče prema željama našeg trgovca, četiri operacije kupovine i prodaje se odvijaju bez kašnjenja ili, tačnije, bez mnogo kašnjenja. Trgovci su se, naime, pridržavali slogana „vreme je novac” i pre nego što je on u Engleskoj po stao poslovica. Nikad ne ostavljati „Н danari mortti”” (ne ostavljati novac da leži mrtav); brzo prodavati, čak i jevtinije, da bi se „venier presto sul danaro per un altro viaggio”5 („da bi se došlo do novca za naredno putovanje”); to su uputstva koja svojim agentima početkom XVI veka izdaje Mikjel da Lece, mletački veletrgovac. Ako nije bilo nepredviđenih zastoja, roba kupljena u Veneciji odmah bi se utovarivala na brod, koji bi isplovljavao predviđenog dana (što je u praksi ipak bilo retko). U Aleksandriji doneta roba odmah nalazi kupca, dok robe koju treba kupiti ima dovoljno na tržištu. Pošto se ona kupi, preveze u Veneciju i istovari, prodaje se lako. Gotovo da ne treba isticati da je ovo idealan tok. U stvarnosti se dešava da sukno čak i mesecima leži u Aleksandriji, u skladištu nekog rođaka ili komisionera; možda boja ne odgovara ili je slabog kvaliteta. Ponekad karavani sa začinima ne stižu na vreme. Ili je u Veneciji, po povratku, tržište zasićeno proizvo dima sa Levanta, a cene neuobičajeno niske. Dakle, u ovom zamišljenom slučaju, bitno je: 1. da se ovo kruženje odvija u četiri koraka, koji su obeležje svakog povra tnog trgovačkog procesa; 2. da će proces, u zavisnosti da li se nalazimo u A ili u B, imati različite faze; dve ponude i dve potražnje kako u A, tako u B; potražnja robe u Veneciji pre polaska; ponuda za prodaju u Aleksandriji; potom, potražnja za robom za kupo vinu, i najzad, ponuda za prodaju u Veneciji kao završetak operacije; 3. da se operacija procenjuje tek na kraju. Trgovčeva sudbina ostaje neizvesna do kraja poduhvata, i to je, zapravo, njegova muka. Zarada, troškovi, pla ćanja, gubici, koji se u početku i u toku operacije beleže iz dana u dan, u određe3 Maillefer, op. cil., str. 102. 4 F. Braudel i A. Tenenti, „Michiel da Lezze, marchand vénitien (1497-1514)’", u: Mélanges Fried rich Litige, 1956, str. 48. ■'Ibid., str. 64.
129
Tržišta i ekonomija
noj valuti, biće pretvoreni u jedinstvenu valutu - recimo venecijansku. Trgovac će tek tada moći da napravi bilans, da oceni isplativost okončanog putovanja. Cesto se dešava d a je korist donelo samo putovanje u povratku. Kineska trgovina u XVIII veku je za to dobar primer.6 Iako ovo izgleda suviše jednostavno, nas ništa ne sprečava da šemu ponešto i usložnimo. Trgovačka operacija ne mora da se sastoji samo od dvosmernog pu tovanja. Na Atlantiku je u XVII i XVIII veku bilo i takozvanih „triangularnih” putovanja; na primer, iz Liverpula do obala Gvineje, potom do Jamajke i natrag u Liverpul; ili iz Bordoa do Senegala, zatim do Martinika i nazad u Bordo. Ili puto vanje kapetana De La Roša Kuvera, godine 1743. Njemu su vlasnici broda SenLuj, kojim je zapovedao, naložili obilazno putovanje: najpre je trebalo da plovi u Akadiju u Kanadi; tu je bio u obavezi da utovari bakalar koji je trebalo da proda na Gvadalupu, gde je za dobijeni novac trebalo da kupi šećer koji će dovesti u Avr.7 Venecijanci su tako radili i pre XV veka, sa svojim galere da mercato (trgo vačkim galijama - p.p.), koje je redovno opremala Sinjorija. Tako 1505, patricij Mikjel da Lece8 daje podrobna uputstva Sebastijanu Dolfinu (koji je zapovedao galijama na „putovanju u Berberiju”): prva etapa je Venecija-Tunis na kojoj se nosi gotov novac, srebrnjaci (mocenighi); u Tunisu se ovi menjaju za zlatni prah; u Valensiji prah se topi i u gradskoj kovnici od njega kuju zlatnici. On se može i promeniti za vunu ili doneti u Veneciju, već prema konjunkturi. Isti trgovac je običavao i da u Londonu preprodaje karanfiliće kupljene u Aleksandriji, kao i da na Levantu preprodaje vuneno sukno kupljeno u Londonu. Triangularnom trgo vinom se bavio i onaj engleski trgovac koji je u XVII veku isplovio iz Temze s to varom olova, bakra i usoljene ribe, koji je vozio u Livorno; tu je trebalo da se snabde gotovim novcem kojim bi na Levantu, u Zantu, na Kipru, ili u Tripoliju u Si riji, kupio suvo grožđe, sirovi pamuk, začine (ako ih bude), bale svile, a možda i malvazije.9 Neka putovanja će imati četiri pa i više etapa. Marseljski brodovi su u povratku sa Levanta ponekad pristajali i u nekoliko italijanskih luka.10 U XVII veku, „tranzitna trgovina” koju su upražnjavali Holandani ima u načelu više grana, dok se po istom obrascu obavlja i trgovina između raznih ob lasti na Dalekom istoku. Holandska Istočnoindijska kom panija11 držala je Timor u istočnoj Indiji samo zbog sandalovog drveta koje je služilo kao sredstvo razmene u Kini, gde je bilo izuzetno cenjeno. Kompanija je dovozila mnogo robe u Surat u Indiji, koju je menjala za svilu, pamuk i naročito za srebrni novac, koji je bio neophodan za trgovinu u Bengalu; na Koromandelskoj obali, gde je kupovala velike količine tkanina, njena razmenska moneta bili su začini sa Molučkih ostrva i bakar iz Japana, na koje je imala monopol; u gusto naseljenom Sijamu prodavala je velike količine tkanina iz Koromandela, uz malu zaradu, ali snabdevajući se za *L. Dermigny, La Chine et l ’Occident..., II, str. 703 i napomena 5. 7 A. N. 62 AQ 44, Le Havre, 26. mart 1743. 8 F. Braudel et A. Tenenti, cit. čl., str. 57. 9Médit. ... I, str. 560 sq. 10 Ibid. I, str. 285. 11 Čitav odlomak prema dugačkom izveštaju Daniela Braemsa (1687) po njegovom povratku iz In dije, gde je dugo zauzimao važno mesto u Kompaniji. A. N.. B7, 463, Г 235-236, 253, 284.
130
Tržišta i ekonomija
uzvrat jelenjom kožom koja se tražila u Japanu, kao i kalajem iz Ligora, na koji je imala isključivo pravo kupovine, i koji je preprodavala u Indiji i u Evropi „uz do voljan profit”. I tako dalje. U XVIII veku, da bi nabavili u Italiji „pjastre i cekine” (nužne za trgovinu na Levantu), Holanđani12 dovoze u Đenovu i Livorno raznu robu iz Indije, Kine, Rusije, Sleske, kafu sa Martinika i sukno iz Langdoka, koje utovaraju u Marselju. Ovi prim ed trebalo bi da osvetle ono što se krije iza odveć uprošćene šeme „odlazak i povratak”.
Opticaj i menice Zatvaranje kruga, koje je retko jednostavno, ne završava se uvek menjanjem robe za robu, ili robe za gotov novac. Zbog toga trgovci obavezno i redovno ko riste menice. Isprva vrsta kompenzacije, one su u hrišćanskim zemljama, gde je crkva zabranjivala kamatu na novac, postale najčešći oblik kredita. Tako su kredit i kompenzacija najuže povezani. Đa bi se to razumelo, treba da navedemo neko liko netipičnih primera. Naime, naši dokumenti više ukazuju na propale nego na uspešne poslove. U prvoj knjizi sam povodom kredita opširno opisao13 kako je Simon Ruiz, trgovac iz Medine del Kampo, uspevao da potkraj svog života, posle 1590, za rađuje bez rizika i bez mnogo muke, baveći se „trgovačkim lihvarenjem”, koje je, uostalom, bilo dopušteno. Stari lisac bi u Medini kupovao menice španskih proiz vođača vune koji su slali svoju robu u Italiju, i koji nisu želeli da čekaju da prođe vreme potrebno za prevoz i naplatu. Žurilo im se da dobiju gotov novac. Simon Ruiz im daje predujam za menice koje su, obično, vučene na kupca vune, i koje su naplative posle tri meseca. Ruiz je po mogućstvu kupovao menicu ispod njene nominalne vrednosti i slao je svom prijatelju, komisioneru i sunarodniku Balta zaru Suarezu u Firencu. Ovaj je uzimao novac od trasata, i za njega kupovao novu menicu, ovog puta na Medinu del Kampo, koju će Simon Ruiz naplatiti tri meseca kasnije. Ova operacija od šest meseci, predstavlja zatvaranje kruga, transakciju između proizvođača vune i njihovih firentinskih kupaca, ali pod vodstvom Si mona Ruiza. On je zarađivao 5 % za kredit od šest meseci zato što strane nisu mo gle ili nisu prihvatale uobičajene rokove izvozne trgovine. Pa ipak, uvek su mogući i promašaji. Na svakom tržištu novca, papiri i go tovina delovali su donekle povezano, utvrđujući kurs menica po višoj ili nižoj ceni u gotovom novcu. Ako gotovine ima mnogo, papir se ceni, i obratno. Opera cija direktnog povratka sa redovnom zaradom od druge menice bila je ponekad teška, pa čak i nemoguća, ako su menice u Firenci bile skupe. Tada je Baltazar Suarez morao da vuče na vlastiti račun (ili pre na račun koji je na njegovo ime otvorio Simon Ruiz) ili pak da „pere novac” preko Antverpena ili Bezansona: tako bi novac putovao „triangularno”, i to tri meseca duže. To se još i moglo ne kako prihvatiti, ali je Simon Ruiz pucao od besa kada po okončanju operacije ne 12 Ibid., f° 125. 13 Supra. I, izd. 1967, str. 366.
. ''Л
^ fit
cCtsjanàü frtnuzAvpf ih. einCe/iet >и» r~£an/ассЉв <$t...... -. Sè
Û: /ttmmfjltrÿ,! !
•'
V ^iJ^nan^а^Љџ/ y ^ trc ' uaFkz' ГШ Sže&jj rjni^tm .
ЧеАнс/or đ njtr>\etL#ltgs <$!ст*У/
јлсглЂ^
cAvrms. gyn SĆfcajFer ЈгаГскЈ
+ f4 - т Т ,^ ^ . ^ y « r ‘ a g c ^ u * ^ ^ U c c fù/nr tf^
t
j.C n u j& o p a n e s '
£ ^ V r,
yj?a#aizz>t ‘ aJ&cmjK, cxzraJtSv ^cAeu^um6p->
y
m f ^р гхгт Љ га п
y Qe^trrhx./
,
a^uA *^ atajanSx) Jt'uam-Xf ^èe+jutt&r^ e^Arf ncytturf f-eAan' e d u ï farz &vuzi^~ скЧГ-сп jfzaćz'j./
аЉ^хо '}>f ms Utzrztzi ■Сгг^јхал-Ј Qr/i, žnxa_> , St <л
с/ftt/ cAerzaj fif haFe-maJ егглОее s&ntn' /aszeceuirejn ~ л»лг
I
T
f
.
?in& . ји к л р otz^j U S fen n Csy }
■ . fieri
9 f% '
A»**^*-
^
uzJ^'^-fÇ^ jéuL&c^i 4.40 ■у в л ? *г^ ~
r£*m£ex~ f 7- , г —
;
—7 " <_5* ^
лл <------Р / /^v v )/? *-e/*4
ćl
^ e / t ^ frg У
<
an^ezi , srn tiiaS
.
<*? ? - U tn rfiz^ .
/
J
~
L
£
4P$
Pismo naslednikâ firme Lodoviko Benedeti Bonbizi i komp., Lion 23. marta 1575, upućeno Fransisku de la Presi i naslednicima Viktora Ruisa u Medini del Kampo (primljeno 13. aprila). Rečje o poravnanju menica (čije svote nalazimo u zbirovima na dnu stranice). Na kraju pisma, pre potpisa, navode se tečajevi na raznim berzama (Arhiv Simon Ruis, Valjadolid)
132
Tržišta i ekonomija
bi ostvario zaradu na koju je računao. Želeo je da igra, ali na sigurno. Kako sam piše 1584. godine, on više voli „guardar el dinero en caxa que arisgar en cambios y perder de principal, o no ganar nada” 14 („da drži novac u škrinji nego da rizikuje da na menicama izgubi glavnicu, ili da ništa ne zaradi”). Ali kada je Simon Ruiz zakinut, za ostale partnere krug se normalno zatvara.
Bez zatvaranja kruga nema posla Ako se u nekim okolnostima trgovački krug ne bi mogao nikako zatvoriti, bio je osuđen na propast. Ratovi, prilično česti, obično u tome ne uspevaju, iako se i to ponekad događa. Navedimo jedan primer. Azur, boja mineralnog porekla na bazi kobalta (uvek pomešana sa svetlucavim peskom, posebno ako je lošeg kvaliteta), koristi se u proizvodnji porcelana i majolike; služi i za beljenje platna. Jedan trgovac iz Kaena žali se veletrgovcu na poslednju pošiljku azura (12. maja 1784): „Ovaj azur nije taman kao obično, biće d a je u njemu mnogo peska”.15 Prepiska firme braće Bensa iz Frankfurta na Majni, snabdevača azurom, sa Digarom Fisom, preprodavcem iz Ruana, koji radi na proviziju, krajnje je jednolična: tokom trideset godina saradnje sve iste reči i fraze. Jedino što se u tim pismima razlikuje, naravno osim datuma, jesu imena ka petana brodova koji u Amsterdamu, nekad u Roterdamu, a izuzetno u Bremenu, ukrcavaju burad azura koje firma Bensa proizvodi i šalje Digaru Fisu. Nezgode su veoma retke: jedan brod kasni, drugi se nasukao ispred Ruana (što je izuzetak),16 pojavljuje se neki konkurent. Burad se odlagala u skladištima Digara Fisa, koji ih je redovno slao u Dijep, Elbef, Bern, Luvije, Bolbek, Fontenblo, Kaen. Francuska firma prodaje na kredit i naplaćuje menicama, uplatama ili direktnim slanjem novca. Francuski saradnik je braću Bensa mogao da isplati i u robi, jer je trgovao svim i svačim - tkaninom, senegalskom gumom, broćom, knjigama, burgundskim vinima (u bačvama i bocama), kosama, kitovim kostima, indigom, pamukom iz Smirne. Pa ipak, uvek se plaćalo u novcu, menicama i uplatama, to jest onako kako je zahtevao nemački snabdevač. Jedan primer je dovoljan da to ilustruje: 31. oktobra 1775,17 Remi Bensa u Frankfurtu obračunava robu koju je poslao u Ruan: „Ja je procenjujem sa uobičajenim popustom od 15 % ekstinktivnih18 tro škova, na 4470 livri i 10 sua, od kojih od danas na vas vučem 2/3, to jest 2 980 livri u tri rate, koje se mogu uplatiti u Parizu na moj račun”. Rate su se, verovatno, plaćale na dve sedmice. Digar Fis je do ugovorenog datuma trebalo da uplati 2 980 livri određenom bankaru u Parizu, koji bi novac upućivao u Frankfurt. Plaćanje otpočeto predujmom dovršiće se krajem godine, kada će biti poravnati računi iz14 Felipe Ruiz Martin, Lettres marchandes échangées entre Florence et Medina del Campo, Paris. 1965, str. 307. A. N.. 62 AQ 33. 12. maj 1784. A. N.. 62 AQ 33. 29. novembar 1773. Ovaj Digar je sin Robera Digara, osnivača velike firme za bojenje u Darnetalu koja je pala u stečaj 1763. godine. Л Ibid., 34. 31. oktobar 1775. _ 18 Smisao ovog prideva treba razumeti prema smislu imenice „extinction" ..Čin kojim se završava neka obaveza” (Littré).
133
Tržišta i ekonomija
medu ovih poštenih trgovaca, Digara koji nam se sudeći po njegovim pisamima čini učtiv, dobroćudan i uslužan, i korespondenata iz Frankfurta, koji stalno nešto prebacuju i dele savete. Konačno poravnanje zavisi od mogućnosti slanja menica iz Pariza u Frankfurt na Maj ni. Prekid veze bi značio i prekid trgovine. A to se i desilo kada je počela Francuska revolucija. U martu 1793, Bensa više ne gaji iluzije: između Flolandije i Francuske za branjena je trgovina, a Frankfurćani s druge strane ne umeju da se snađu u talasu ratobornosti koji postupno zahvata Evropu. Bensa piše Digaru Fisu: „Gospodine, ako se kod vas stanovnici naše zemlje smatraju neprijateljima, što mi svakako nismo, ali ako je to ipak tako [s/c], biću potresen jer to znači i kraj naših po slova”.19 I zaista, poslovi su brzo stali, jer „papir vučen na Pariz kod nas stalno gubi na vrednosti, a može se pretpostaviti da će se to nastaviti”, kaže se u jednom od poslednjih pisama. To znači d a je putovanje nazad definitivno poremećeno.
O teškoćama povratnog putovanja Za menice koje su uobičajeno rešenje problema povrataka, najvažnija je si gurnost finansijskog kruga. Ova sigurnost zavisi od delotvornosti stvarne komu nikacije, ali i od poverenja u korespondente. Nijedan trgovac nije sasvim zaštićen od iznenađenja. Pa ipak, onom iz Amsterdama je u ovom slučaju bolje nego onom koji živi, na primer, u Sen-Malou. Godine 1747, Piko de Sen-Bik, veletrgovac iz San-Maloa, koji je investirao u tovar na brodu Le Lis , koji plovi u Peru, želi što pre da povrati imovinu po po vratku broda u Španiju. On iz Sen-Maloa 3. jula piše gospodi iz Jolif i Co u Kadiz: „...kada budete mogli da me isplatite, neka to bude, molim vas, u sigurnim menicama; nadasve vam preporučujem da nijednu ne vučete na francusku Indij sku kompaniju, niti na bilo kojeg od njenih agenata [л7сј, ko god on bio...”.20 Nije čudno što u Kadizu borave agenti francuske Indijske kompanije; kao i agenti dru gih kompanija, oni tu dolaze po srebrne „pjastre” (tzv. stare „osmice”), uobi čajeno platežno sredstvo u trgovini na Dalekom istoku. Kompanija je spremna da svakom francuskom trgovcu koji joj ponudi pjastre odmah uruči menicu naplativu u Parizu. Zašto Piko de Sen-Bik to odbija? Možda zato što već radi sa Kompa nijom i ne želi da prepliće poslove? Možda zbog toga što su trgovci iz Sen-Maloa i Indijska kompanija u sukobu? Ili, pak, zato što ogromna kompanija ne gaji lepe običaje da redovno plaća. Kako bilo da bilo, Piko de Sen-Bik zavisi od odluke svog korespondenta. Bitno je, najpre, što San-Malo nema tržište novca,21 što on sam pominje u jednom pismu. Ovo je dragocen podatak kada se zna za sklonost svih trgovaca iz Sen-Maloa prema gotovom novcu. Za svaku firmu je uvek korisno da održava neposredne veze s glavnim finansijskim središtima. U tome uspevaju braća Pele iz Bordoa, pošto se jedan od njih, Pjer, 1728. godine ženi sa Žanom Nerak, čiji će brat Gijom uskoro postati kore19 A. N., 62 AQ 34, 14. mart 1793. 20 A. N„ 94 AQ 1, dosje br. 6. 21 A. N„ 94 AQ 1, dosje br. 6, f° 35.
134
Tržišta i ekonomija
Menica trgovca iz Bordoa Žana Pelea (1719) (Arhiv pokrajine Žironde)
spondent ove francuske firme u Amsterdamu, tada vodećem finansijskom sredi štu.22 Tu je bilo lako pronaći kupce za robu, povratiti novac i na najbolji mogući način ga investirati; sem toga, i uzajmljivalo se po najnižim stopama u Evropi. Iz ovog efikasnog središta, povezanog sa svim ostalim, moguće je uspešno podupi rati vlastitu firmu, a i saradivati sa bogatim holandskim trgovcima. Iz istih razloga i firma Marka Fresinea iz Seta ima 1778. u Amsterdamu svoju podružnicu Sinovi Fresine (Fraissinet Fils). To je razlog što kada holandski brod Jacobus Catharina, u vlasništvu Kornelijusa van Kastrikuma iz Amster dama, stigne u Set u novembru 1778, njegov kapetan S. Gerkel biva preporučen lokalnoj firmi Fresine.23 On prevozi 644 „korpi” duvana za Opšti monopol (Ferme générale), koji na licu mesta plaća 16 353 livri kao cenu tovara. Holandski bro dovlasnik traži samo to da mu novac od operacije stigne „promptno” . Ali nezgoda je htela da: (1) kapetan Gerkel poveri „mandat” Opšteg monopola kući Fresine, koja ga je odmah unovčila; (2) firma Sinovi Fresine iz Amsterdama bankrotira krajem te 1778. godine, povukavši u propast i centralu u Setu. Nesrećni kapetan Gerkel odmah dospeva pod udar pravosuđa; najpre dobija, a potom nešto i gubi. Sudara se sa očiglednim nepoverenjem Marka Fresinea, a ne manje i zahtevima poverilaca bankrotirane firme. Svi se udružuju protiv stranog poverioca koji je uleteo u osinjak. Naposletku, doći će do isplate, ali dosta kasno i pod jako nepo voljnim uslovima. Kada je reč o dugačkim turama - u istočnu Indiju ili po Indijskom okeanu što je najunosnija trgovina toga doba - povratna putovanja često dovode do pro blema. Ponekad treba improvizovati i rizikovati. S očito spekulativnim namerama Fuj Grefil je poslao svog brata na ostrvo Sv. Eustahija, na Male Antile, koji su bili pod holandskom upravom. Operacija je bila višestruko korisna; pa ipak, rizična, završila se dramatično. Od aprila 1776, to jest od vremena rata između Engleske i njenih kolonija, međunarodne veze su bile poremećene, a trgovina sa Amerikom teška i opasna. Grefil ne zna kako da vrati novac u domovinu. Brat na ostrvu, u očajanju, šalje svog partnera Dimulena (Fujevog zeta) na Martinik „da bi došao do menica sa popustom”, naplativih, na22 Jean Cavignac, Jean Pellet, commercant de gros, 1694-1772, 1967, str. 37. 23 A. N., F12, 721, 25. februar 1783.
135
Tržišta i ekonomija
ravno, u Francuskoj, koja je još bila u miru sa Engleskom, a preko Francuske i u Amsterdamu. Stariji brat u Amsterdamu se ljutio, smatrajući to besmislenim. „Šta će iz toga ispasti? Ili neće pronaći dobre menice, što će dovesti do novog odga đanja; a i ako uspe da dobije papir naplativ u Bordou ili Parizu, makar i od najsolidnijeg stanovnika Martinika, taj je papir sigurno protestovan u Evropi i sam Bog zna kada će se moći naplatiti. Neka Bog pomogne da nam Dimulen ne pošalje neku menicu odande”.24 Menica je, dakako, izvanredno sredstvo za „poravnavanje računa”, kako se to obično kaže; pa ipak, ona treba da bude dostupna, zdrava i efikasna. U oktobru 1729'"' (pošto je napustio posao mornara u službi francuske Indij ske kompanije i postao trgovac avanturista), Mae de Laburdone nalazio se u Pondišeriju. Razmišlja o tome da osnuje novu kompaniju sa prijateljima iz Sen-Maloa, koji su se već složili da podele troškove. Oni će davati novac i robu za trgovinu unutar Dalekog istoka, u Moki, Bataviji, Manili, čak u Kini. Za slanje zarade u domovinu, kao i za novo investiranje, Mae ima pregršt ideja. Imaće na raspola ganju menice na francusku Indijsku kompaniju; moći će da vraća u robi (upravo je bio poslao 700 pamučnih košulja jednom od naručilaca koji je želeo da bude odmah isplaćen, a kojem je objasnio „da ove nipošto ne mogu biti zaplenjene”, što nije slučaj sa „obojenim platnima”, zabranjenim za uvoz u Francusku u to vreme). Postojala je i mogućnost da se zlato pošalje preko nekog predusretljivog kapetana koji se vraćao u Francusku (što znači izbegavanje plaćanja prevoza, uštedu od 2,5%, i još 20 % profita). S druge strane, Mae nije previše zagrejan da natrag šalje dijamante, kako rade mnogi Englezi i Evropljani u Indiji. U jednom pismu piše: „Iskreno vam priznajem da dijamante ne poznajem dovoljno da bih se uzdao u vlastiti sud.... Isto tako, nisam toliko naivan da bih slepo verovao profe sionalnim procenjivačima”. Ako nova kompanija ne bude uspešno radila, Mae će sam u Francusku vraćati robu i novac. Ali, po mogućstvu, na portugalskim brodo vima koji su svraćali u Brazil, gde je on neke proizvode iz Indije mogao veoma unosno da proda. Tako, uzgred, vidimo d a je Mae de Laburdone imao prijatelje i poslovne veze na brazilskoj obali, gde je ranije boravio. Svet, za velike putnike kakav je on, postaje selo gde svako svakog poznaje. Priručnik za trgovinu u istočnoj Indiji i Kini, kapetana Pjera Blankara, obja vljen u Parizu prilično kasno (1806), opisuje unosne aranžmane francuskih trgo vaca na Mauricijusu (tadašnjem Francuskom ostrvu). Oni su se često bogatili či neći skupe usluge Englezima nastanjenim u Indiji, koji su želeli da diskretno u domovinu vrate bogatstvo koje su tamo manje ili više legalno stekli. Francuski tr govci su davali Englezima nastanjenim u Indiji „menice na Pariz na šest meseci po viđenju, po stopi od 9 franaka za zvezdanu pagodu, što je značilo jedna rupija za dva franka i pedeset santima”.26 (Upotreba naziva franci i santimi ukazuje na to da Blankar, koji piše u Napoleonovo doba, izražava finansijske operacije iz prethodnog stoleća u novoj valuti.) Ove menice, naravno, nisu vučene na prazne A. N„ 61 AQ 1, f° 28 v°, 4. april 1776. A. N. 94 AQ 1, dosje, 11, pismo iz Pondišerija od 1. oktobra 1729. “ Pierre Blancard, Manuel de commerce des Indes orientales et de la Chine, 1806, str. 40-41.
136
Tržišta i ekonomija
račune, već na profite francuske trgovine u Indiji, koji su se redovno vraćali u do movinu, to jest u ruke pariških bankara - koji bi potom isplaćivali menice ustuplje ne Englezima. Da bi se ovaj tok okončao povoljno za Francuze sa Mauricijusa, potrebno je bilo da se steknu sledeći uslovi: da se Englezi ne mogu služiti vlasti tim sistemom vraćanja novca, d a je razvijena trgovina bojenim platnom kojom su se bavili Francuzi, kao i da u trgovačkim poslovima i u menjanju novca, promena rupija u livre za njih bude povoljna. Francuzi su se, u to možemo biti sigurni, o tome i starali.
Saradnja među trgovcima Razmena počinje da premrežava svet. U svakoj postaji, na svakom raskr šću, bio bi poneki trgovac, stalno tu nastanjen ili u prolazu. Na njega bi se moglo primeniti ono: „Reci mi gde si, reći ću ti ko si” . Naravno da mesto rođenja, nasledstvo i druge slučajnosti određuju gde će trgovac delovati. Tako Klemens Kerbler, aktivni trgovac u razdoblju 1526-1548. deluje u Judenburgu u Gornjoj Šta jerskoj, gde trguje štajerskim gvožđem i čelikom iz Leobena. Sasvim je izvesno i daje posećivao sajmove u Linču.27 D aje bio trgovac u Marselju, imao bi izbor iz među tri ili četiri mogućnosti - izbor koji bi mu nametala konjunktura. Ako se veletrgovac, pre XIX veka, stalno bavio sa više delatnosti istovremeno, da li je to bilo iz opreznosti (da ne bi, kao što to govorilo, „stavljao sva jaja u istu korpu”)? Ilije morao da se služi različitim tokovima (koje sam nije izmišljao), a kojima je mogao pristupiti? Ukoliko bi se posvetio samo jednoj robi, ne bi mogao da ima željeni životni standard. Ova „višestranost” dolazi, dakle, spolja, usled nedovo ljnog obima razmene. U svakom slučaju, veletrgovac koji u nekom živom trgo vačkom središtu ima pristupa glavnim tokovima trgovine, nužno je manje specijalizovan nego trgovac na malo. Svaka trgovačka mreža povezuje izvestan broj pojedinaca, agenata, koji mogu pripadati istoj firmi ali i ne moraju, koji se nalaze na različitim tačkama u jednom toku, ili u jednom snopu tokova. Trgovina živi od ovih komunikacija, od ove saradnje i veza koje se razvijaju uporedo sa sve većim uspehom zainteresovanih strana. Dobar, pa i previše dobar primer, predstavlja karijera Zana Pelea (1694 1764). Rođen u Ruergu, Pele postaje trgovac u Bordou, posle mučnog početka kada je radio kao običan preprodavač na Martiniku, gde je, kako ga je podsetio njegov brat kada su se obogatili, ,,s podgrejanom govedinom jeo plesnjivo brašno od manioke, a to sve zalivao kiselim vinom”.28 Godine 1718.2<^Žan se vraća u Bordo i udružuje sa svojim dve godine starijim bratom Pjerom, koji odlazi na Martinik. Bila je to firma sa malim kapitalom, koja se isključivo bavila trgovinom između ostrva i Bordoa. Svaki od braće je držao po jedan kraj užeta, što se ispo stavlja kao dobro u toku krize koju je izazvao Loov sistem: „Vidite”, piše bratu 27 Ferdinand Tremel, Das Handelsbuch des Judenburger Kaufinannes Clemens Kôrber, 1026-1548, 1960.
28
J. Cavignac, op. cit., str. 152.29 29 Ibid., str. 153.
Tržišta i ekonomija
Pjer sa ostrva, „da se možemo radovati što smo izdržali ovu godinu bez gubitaka; svi trgovci sada rade uz pomoć kredita” (8. jul 1721 ).3031Devetog avgusta piše: „I ja se, kao i vi, čudim nedaćama koje su snašle Francusku, kao i opasnostima da se naglo izgubi imovina; na svu sreću, mi smo u boljem položaju nego drugi, jer ovde [na Martiniku] imamo mogućnosti za trgovinu. Gledajte da ne poslujete novcem ni menicama, već samo robom”. Braća ostaju ortaci do 1730, posle čega rade samostalno, nastavljajući da održavaju poslovne odnose. Obojica su se osa mostalila zahvaljujući ogromnim zaradama koje su stekli i koje su manje ili više spretno znali da sakriju. Posle 1730. pratićemo samo poslove smelijeg brata, Zana; godine 1733. on je veoma bogat, deluje preko brojnih komisionera i „кареtana-upravljača” brodova koje poseduje, tako da mu više i ne treba pravi ortak. Širina njegovih poslovnih veza i broj poslova prosto zapanjuju: on je brodovla snik, veletrgovac, povremeni finansijer, zemljoposednik, proizvođač vina koje sam prodaje, investitor; imao je veze na Martiniku, u San-Domingu, Karakasu, Kadizu, u Biskaju, Bajonu, Tuluzu, Marselju, Nantu, Ruanu, Dijepu, Londonu, Am sterdamu, Midlburgu, Hamburgu, u Irskoj (gde je kupovao usoljenu govedinu), u Bretanji (gde je kupovao platno), i u još mnogim mestima. Održavao je, naravno, i veze sa bankarima u Parizu, Zenevi i Ruanu. Valja primetiti da je bogatstvo dvojice braće proisteklo iz porodične saradnje (i Pjer se, naime, strašno obogatio, iako oprezniji i kolebljiviji od mlađeg brata; bio se ograničio na brodovlasništvo i kolonijalnu trgovinu). Gijom Nerak, brat devojke kojom se Pjer oženio 1728, postao je korespondent dvojice braće u Am sterdamu.11 Budući da se posao trgovca nije mogao zamisliti bez mreže pouz danih posrednika i saradnika, najprirodnije rešenje kojem su skoro svi pribegavali bilo je upošljavanje članova porodice. Povest velikih trgovačkih porodica je go tovo isto tako značajna kao i povest vladarskih kuća u istraživanju političkih fluk tuacija. To rečito dokazuju delà Luja Derminjija, Herberta Litija, Hermana Kelenbenca. Dobar primer je i knjiga Romualda Sramkijeviča u kojoj autor proučava listu guvernera Francuske banke32 u doba Konzulata i Carstva. Još je fascinantnija predistorija ove banke, to jest povest porodica koje su je osnovale i koje su, iz gleda, sve odreda imale veze sa trgovinom srebrom i sa španskom Amerikom. Porodična firma nije bila jedino rešenje. Fugeri su u XVI veku koristili ,,delatnike”, zapravo, svoje nameštenike. Bilo je to autoritarno rešenje. Afaitadi,3334 firma iz Kremone, drugim oblicima je pretpostavljala podružnice, koje bi se, uko liko zatreba, povezivale sa lokalnim firmama. Pre njih, Medici su ustanovili si stem filijala.321 ostavljajući im slobodu da se prostom pismenom odlukom osamo stale ako im je to u interesu (stoje, zapravo, bio način da se izbegne da bankrotstvo jedne filijale ugrozi čitavu firmu). Krajem XVI veka proširuje se komisioni si30 Ibid., str. 154. 31 Ibid., str. 37. 3~ Romuald Szramkiewicz, Les Régents et censeurs de la Banque de France nommés sous le Con solât et l'Empire, 1974, Clemens Bauer, Untemehmung und Untemehmungsformen im Spâtmittelalter und in der beginnenden Neuzeit, 1936, str. 45. 34 Raymond de Roover, Il Banco Medici dalle origini al declino (1397-1494) (englesko izd.,1963), 1970. str. 127 sq. 138
Tržišta i ekonomija
Bordo: nacrt za izgradnju Kraljevskog trga, rad Z Gabrijela (1733) (Pokrajinski arhiv Žironde). Dole: današnji Trg berze. Desni, odvojeni deo, bio je dodeljen Zanu Peleu 1743. godine, uz me sto koje je dobio bankar Pjer Polikar (foto B. Bozar)
139
Tržišta i ekonomija
stem, koji je bio gibak, jevtiniji i brži. Svi trgovci - u Italiji i u Amsterdamu - ra dili su uz proviziju za druge trgovce, i obratno. Za poslove obavljene za drugog uzimali su mali postotak. Tu očito, nije reč o partnerstvima, već o uzajamnim uslu gama. Drugi način zarađivanja jeste neformalna veza poznata kao participacija : više zainteresovanih bi se udružilo, ali samo na jednom poslu. Operacija bi se mogla ponavljati više puta. Kasnije ćemo o tome još govoriti. Ma kakav bio oblik sporazuma i saradnje između trgovaca, zahtevaju se lo jalnost, lično poverenje, savesnost, poštovanje uputstava. Otuda i strogi trgovački moral. Hebenštrajt i sin, trgovčka firma iz Amsterdama, zaključila je ugovor o participaciji pola-pola sa Digarom Fisom iz Ruana. Šestog januara 1766,35 oni mu šalju krajnje oštro pismo, prebacujući mu d a je prodao po „bednoj ceni”, „bez ikakve potrebe, pa čak i protiv naših izričitih uputstava”, senegalsku gumu koju su mu ranije bili poslali u Ruan. Zaključak je razumljiv: „Zahtevamo da nam nadomestite našu polovinu36 po istoj ceni po kojoj ste je tako neoprezno prodali”. Predlažu, dakle, „prijateljsko” rešenje koje obrazlažu recima: „da se ne bismo morali obraćati trećoj strani za rešenje”. To je dokaz d a je trgovačka solidarnost i u ovakvom poslu, čak i Ruanu, delovala u korist snabdevača iz Amsterdama. Bilo je neophodno imati poverenja u svoje agente, a uputstva su, s druge strane, morala da se poštuju. Kastiljanac Simon Ruiz je 1564. godine u Sevilji imao agenta Jeronima de Valjadolida, svog mlađeg sunarodnika.37 Jednog dana se Simon Ruiz naljutio na njega, zašta je možda imao razloga, a možda i ne, i op tužio ga za grešku ili malverzaciju. Drugi agent (koji je iskoristio priliku da iz vesti gazdu), nije, naravno, ništa pomogao. Jeronimo nestaje jer mu je seviljska policija za petama. Ali ubrzo se pojavljuje u Medini del Kampo, gde pada na kolena pred gazdom, moleći ga za oproštaj. Igrom slučaja, u jednom tekstu iz 1570, ponovo sam naišao na ime Jeronima de Valjadolida. Šest godina nakon pomenutog događaja, on je trgovac platnom i suknom u Sevilji. Da lije uspeo? Iako poje dinosti ovog događaja nisu u celini poznate, one bacaju dovoljno svetla na vitalno pitanje poverenja koje trgovac zahteva i ima pravo da zahteva od svog agenta, partnera ili nameštenika. Takođe osvetljavaju odnose između gazde i sluge, nad ređenog i podređenog, odnose u kojima ima nečeg „feudalnog” . Neki francuski komisioner, početkom XVIII veka, još uvek govori o „jarmu”, „dominaciji” svo jih gazda, od kojih je, srećom, nedavno uspeo da pobegne.38 Imati poverenja u svoje agente, bez obzira na sve, bio je jedini način da stra nac preko posrednika uđe u opasni svet Sevilje. Bio je to jedini način i da se ka snije u Kadizu, podjednako opasnom gradu, učestvuje u trgovini sa Amerikom, trgovini koja je u načelu bila rezervisana za Špance. Sevilja i Kadiz, mostobrani za Ameriku, jesu posebne luke, gradovi u kojima se vara i podvaljuje, gde se pra vilima i lokalnim vlastima, koje su ponekad i saučesnici, stalno izruguju. Pa ipak, A. N.. 62 AQ 33. Oni su, očigledno, u tom poslu na pola udruženi s Digarom, što se u korespondenciji piše 2/2. S druge strane, 3/3 je trećinsko udruženje između tri lica. 37 Fernand Braudel, „Réalités économiques et prises de conscience: quelques témoignages sur le XVIe siècle”, u: Annales E.S.C., 1959, str. 735. 38 A. N„ G ', 1698, 132, 12. april 1713. 140
Tržišta i ekonomija
u toj korupciji, medu trgovcima postoji neka vrsta „profesionalnog kodeksa”, kao što postoji razumevanje između loših momaka i algazila u dva stecišta španskog ološa, u predgrađu Trijane i u luci San Lukar De Baremeda. Jer ako ste vi strani trgovac u Spaniji, i vaš vas poverenik izda, onda će se na vas, koji ste stranac i stoga, takoreći, uvek u prekršaju, obrušiti strogi i nemilosrdni zakoni. To se ipak veoma retko dešava. Holanđani od kraja XVI veka redovno i bez kazni koriste posrednike da bi utovarili svoju robu na španske brodove i iz Amerike dovezli ono što se za nju tamo dobije. Svako u Kadizu poznaje metedores (krijumčare, kurire), često osiromašene plemiće, koji se bave krijumčarenjem plemenitih me tala, skupe robe, pa čak i duvana, na drugu stranu okeana, i koji se, zapravo, i nisu mnogo skrivali. Preuzimajući rizik, i povremeno živeći na visokoj nozi, ovi ljudi na koje dobro društvo upire prstom, ravnopravni su učesnici u sistemu solidar nosti koji predstavlja kičmu velikog trgovačkog grada. Još su značajniji tzv. cargadores,~' rođeni ili naturalizovani Spanci, koji su se zajedno sa poverenim tovarima ukrcavali na brodove za Indiju. Stranci će potpuno zavisiti od njihove lojalnosti.
Mreže, trgovačke oblasti i osvajanja Solidarnost između trgovaca bila je gotovo neka vrsta klasne solidarnosti, iako, dakako, nije isključivala poslovna suparništva pojedinaca, gradova i „na cija”, kako su nazivane nacionalne grupe trgovaca u nekoj oblasti. Tako Lionom u XVI veku ne vladaju „italijanski” trgovci, kao što se obično kaže, već trgovačke kolonije Lučana, Firentinaca, Đenovežana3940 (pre nemira 1528. godine, zbog kojih će morati da napuste grad), to jest organizovane suparničke grupe, od kojih svaka živi kao „nacija”. Italijanski gradovi se mrze, svađaju se, a ipak se međusobno po državaju protiv zajedničkih suparnika. U ove grupe trgovaca spadaju i njihovi ro đaci, prijatelji, sluge, korespondenti, računovođe, pisari. Već u XIII veku, kada se Đanfiljaci nastanjuju u južnoj Francuskoj, oni dolaze, kako kaže Armando Sapori, „con una vera folia di altri Italiani, altri mercatores nostri” („sa čitavom gomi lom drugih Italijana, takođe naših trgovaca” - p.p.).41 Tu je reč o osvajanjima, premrežavanju, infiltraciji, da tako kažemo. Trgo vačkim tokovima i mrežama vladaju moćne grupe koje zabranjuju drugim gru pama da ih koriste. Te je grupe uz malo pažnje lako uočiti u Evropi, pa čak i izvan nje. Trgovci i bankari iz pokrajine Šan-Si krstare Kinom od Žute do Biserne reke. Druga kineska mreža, nastala na južnoj obali (posebno u Fu-Kjenu), protegla se do Japana i Indonezije, uzdižući kinesku spoljnu trgovinu gotovo na nivo kolo nijalne ekspanzije. Trgovci iz Osake, koji posle 1638. godine vladaju unutra šnjim trgovačkim razvojem Japana koji se zatvorio u sebe, predstavljaju čitavu aktivnu ekonomiju arhipelaga. Već sam govorio o ekspanziji banijanskih trgovaca u Indiji i izvan nje. Tavernije tvrdi da su njihovi bankari veoma brojni u Isfa39 O metedores, E. W. Dahlgren, Relations commerciales et maritimes entre la France et les côtes de l ’océan Pacifique, I, str. 42. O cargadoves, John Everaert, De internationale en coloniale handel der vlaamse Firma’s te Cadiz, 1670-1740, 1973, str. 899. 40 R. Gascon, op. cit., str. 204-205. 41 Armando Sapori, Suldi di storia economica, 3. izd. 1955, II, str. 933. 141
Tržišta i ekonomija
Doček Domenika Travistana, mletačkog poslanika u Kairu 1512. godine, slika Đentilea Belinija (Pariz, Luvr, otisak Žirodon)
hanu.4- Takode ih ima u Carigradu, u Astrahanu, pa čak i u Moskvi. Godine 1723,4243 žena jednog indijskog trgovca u Moskvi, posle smrti muževljeve, traži da joj dopuste da bude živa spaljena pored ovoga. Vlasti zahtev odbijaju. Na to „in dijski službenici, revoltirani, odlučuju da napuste Rusiju i ponesu sa sobom svoje bogatstvo”. Pred ovom pretnjom ruske vlasti popuštaju. Slična stvar će se dogo diti i 1767. Još je poznatije i spektakularnije širenje trgovaca iz Indije, „pagana” ili muslimana, preko Indijskog okeana, sve do obala Indonezije. Njihove mreže će izdržati i brutalne napade Portugalaca i Holanđana. Italijana ima svuda, u Evropi i Sredozemlju, na Zapadu i Istoku. Da li ima boljeg plena od Vizantijskog carstva, pre, a još više posle pada Carigrada 1204. godine.44 Italijanski trgovci će uskoro napredovati sve do Crnog mora; italijanski prodavci, mornari, beležnici će se tu uskoro osećati kao kod kuće. Još je neobi42 Jean-Baptiste Tavernier, Voyage en Perse, izd. Pascal Pia, 1930, str. 69. 43 P. D. de Passenans, La Russie et l'esclavage, 1822,1, str. 129, napomena 1. 44 L. Brentano, Le Origini del capitalisme, 1954, nemačko izdanje, 1916, str. 9.
142
Tržišta i ekonomija
čnije njihovo osvajanje Zapada, sporo i viševekovno. Italijana je bilo već na saj movima u Ipru 1127. godine.45 ,,U drugoj polovini XIII veka, njihove moćne fir me, koje su zapravo bile podružnice velikih kompanija iz Firence, Pjačence, M i lana, Rima i Venecije, deluju u čitavoj Francuskoj. Već su u Bretanji (1272-1273), Genganu, Dinanu, Keneu, Kenerleu, Renu i Nantu... (kao i) u Bordou, Aženu, Kaoru” .46 Oživeli su sajmove u Šampanji, Brižu, Ženevi, a kasnije i u Lionu; oni su doneli prvi prosperitet Sevilji i Lisabonu; biće aktivni u razvoju Antverpena, a kasnije i prvog poleta Frankfurta; i konačno, upravljali su denovskim sajmovima, koji su nazivani Bezansonski.4748Italijani su pametni, živahni, drugima nepodno šljivi. Njih, kojih ima svuda, mrze i zavide im. Na obalama Severnog mora, u Bri žu, Sautemptonu, Londonu, mornari ogromnih brodova sa Sredozemlja zakrčuju kejove, pune lučke krčme, dok u isto vreme italijanski trgovci osvajaju gradove. Da li je slučajno to što je poprište borbe između protestanata i katolika bila oblast Atlantskog okeana? Dugotrajni sukob mornara sa severa i mornara s juga mogao bi da posluži kao objašnjenje mnogih sporova. Mogu se identifikovati i druge trgovačke mreže; one dugotrajne hanzeatske, na primer; ili mreža trgovaca Gornje Nemačke koja je nadmašila samu sebe za vreme „veka Fugera””0 (koje je trajalo, zapravo, samo nekoliko decenija, ali bilo blistavo). Takođe i mreže Holanđana, Engleza, Jermena, Jevreja i Portugalaca u španskoj Americi. S druge strane, nije postojala veća spoljna francuska mreža izuzev Marseljaca na Sredozemlju i na Levantu, ako se izuzme osvajanje tržišta Iberskog poluostrva, koje su delili sa Baskima i Kataloncima u XVIII veku.49 Ovaj ograničeni francuski uspeh dosta govori: ne vladati drugima znači te druge imati za gospodare.
Jerm eni i Jevreji Iako o jerm enskim i jevrejskim trgovcima znamo dosta, to ipak nije dovo ljno da iz mnoštva pojedinosti stvorimo celovitu sliku. Jermenski trgovci su kolonizovali čitavu Persiju. Iz Dulfe, prostranog i ži vog predgrađa Isfahana, gde ih je šah Abas Veliki smestio, krenuli su u osvajanje sveta. Veoma rano, prošli su čitavu Indiju i to - izveštaji kažu - od Inda do Ganga i do Bengalskog zaliva.50 Takođe ih ima na jugu, u portugalskoj Goi, gde su poput francuskih i španskih trgovaca oko 1750, pozajmljivali novac od „samostana klarisa Svete Rože”.51 Jermeni prelaze Himalaje i stižu u Lasu, odakle trguju sve do granice s Kinom, koja je odatle udaljena više od 1500 kilometara.52 Tu granicu ipak nikada ne prelaze pa, Kina i Japan ostaju za njih zatvoreni, što je dosta ču45 Hektor Amman, „Die Anfànge des Aktivhandels und der Tucheinfuhr aus Nordwesteuropa nach dem Mittelmeergebiet”, u: Studi in onore di Armando Sapori, 1957,1, str. 276. 46 H. Pigeonneau, op. cit., I, str. 253. 47 Médit..., I,.str. 458. 48 Formulacija je Richarda Ehrenberga, Das Zeitalter der Fugger. Geldkapital und Creditverkehr im 16. J.. 1896. Pierre Vilar, La Catalogne dans l ’Espagne moderne, 1962. III, str. 484. 50 Mesroub J. Seth, Armenians in India from the earliest times to the present day, 1937. 51 L. Dermigny, Mémoires de Charles de Constant..., str. 150. napomena 5. 52 L. Khachikian, cit. čl., str. 239 sq.
143
Tržišta i ekonomija
11. KRETANJA JERMENSKIH TRGOVACA U IRANU, TURSKOJ I RUSIJI U XVII VEKU Na ovoj karti je prikazan samo deo mreže puteva jemenskih trgovaca: veze s Turskim carstvom -A lep, Smirna i Carigrad - kao i s ruskim zemljama preko Kaspijskog mora i duž Volge. Iz Moskve vode tri puta prema Libau, Narvi i Arhangelsku. Nova Đulfa, u koju je Abas Veliki proterao Jermene između 1603. i 1605, glavno je središte jem enske delatnosti. Stara Đulfa u Jermeniji, na Arasu, dala je većinu stanovništva novom gradu. Treba znati da trgovac u Novoj Đulfi ima sve osobine krupnog trgovca i veletrgovca. Karta je napravljena prema: Keram Kevonijan „Jemenski trgovci u XVII veku" u Svesci ruskog i sovjetskog sveta, 1975.
dnovato.53 S druge strane, bilo ih je mnogo na španskim Filipinima;54 svuda ih ima u ogromnom Turskom carstvu, gde su oštri suparnici Jevrejima i drugim trgo vcima. U Evropi, Jermeni su prisutni u Rusiji, gde slobodno razvijaju svoje firme i distribuiraju sirovu svilu iz Irana koja, prolazeći kroz mnoge ruke, putuje kroz Rusiju i stiže u Arhangelsk (1676),55 kao i u neke susedne zemlje. Jermeni se traj no nastanjuju u Rusiji, putuju čak do Švedske u koju, sa svojom robom, idu i za obilaznim putem, preko Amsterdama. Obilaze čitavu Poljsku, a još više Nemačku, posebno sajmove u Lajpcigu.56 Pojavljuju se u Nizozemskoj, Engleskoj, Francuskoj. U Italiji se udobno naseljavajuju u XVII veku (u Veneciji), i to kao deo talasa trgovaca s Istoka koji se pokrenuo krajem XVI veka.57 Na Malti su bili i ranije; dokumenti pominju „poveri christiani armeni” („siromašne jermenske hrišćane” - p.p.). Možda su zaista i bili siromašni, ali su tu ipak „per alcuni suoi negotii” („radi svojih poslova” - p.p.) (1552, 1553).58 Starosedeoci ih, naravno, ne dočekuju uvek srdačno. U julu 1623, konzuli Marselja pišu kralju, žaleći se na najezdu Jermena koji dolaze s balama svile. To je velika pretnja za gradsku trgo vinu „pošto nema”, kažu konzuli, „na svetu tako pohlepne nacije; iako mogu da prodaju svilu u velikim središtima kao što su Alep, Smirna i drugima, i da tu po šteno zarađuju, oni, da bi zaradili još više, dolaze na drugi kraj sveta [naravno, u Marselj], Žive kao prave svinje [si porque], hraneći se uglavnom travom59 [to jest povrćem]” . Pa ipak, Jermeni neće biti istisnuti. Tako je četvrt stoleća kasnije, je dan engleski brod bio zarobljen od francuske eskadre viteza Pola, pored Malte, u januaru 1649. Prevozio je iz Smirne u Livorno i Tulon „oko 400 bala svile, ugla vnom za šezdeset četvoricu Jermena koji su se nalazili na brodu”.60 Jermeni su se naselili i u Portugaliji, u Sevilji i u Kadizu, polaznim lukama za Ameriku. Godine L. Dermigny, La Chine et l ’Occident..., I, str. 35. Pierre Chaunu, Les Philippines et le Pacifique des Ibériques, 1960, str. 23. V. A. Parsamiana, Relations russo-arméniennes. Jerevan, 1953, dokum. br. 44 i 48-50. F. Lütge, op. cit., str. 253. ^ Médit....I, str. 264. 8 Arhive Malte. Liber Bullarum, 423, f° 230,1. mart i 1. april 1553. 59 Gazette de France, 30. januar 1649. str. 108, P. Joseph Bougerel. Mémoires pour servir à l ’his toire de plusieurs hommes illustres de Provence, 1752. str. 144-173. Louis Bergasse i Gaston Rambert, Histoire du commerce de Marseille, IV, 1954, str. 65.
144
Tržišta i ekonomija
145
Tržišta i ekonomija
1601, stiže u Kadiz jedan Jermenin, Horge da Kruz, koji tvrdi d aje došao pravo iz Goe 6162 Jermena ima u čitavom trgovačkom svetu. O njihovom uspehu govori trgo vački priručnik koji je na maternjem jeziku napisao Jermenin Lukas Vanantesti, a koji je štampan u Amsterdamu 1699. Namenjena „Vama, mojoj braći i sunarodnicima trgovcima”, knjiga je bila objavljena uz podršku mecene, izvesnog sira Bedrosa koji je, što nimalo ne čudi, bio iz Dulfe. Knjiga počinje recima iz Jevanđelja: „Ne čini drugima...”. Svrha joj je da obavesti trgovce o težinskim jedinicama, merama i vrstama novca u glavnim trgovačkim središtima. I to ne samo na Zapadu, već i u Mađarskoj, Carigradu, Krakovu, Beču, Moskvi, Astrahanu, Novgorodu, Hajderabadu, Manili, Bagdadu, Basri, Alepu, Smirni. Deo posvećen pijacama i robi opisuje trgovačka središta u Indiji, na Cejlonu, Javi, Ambonu, Makasaru i Manili. Zajedno sa svim tim podacima koji zaslužuju pomniju analizu, postoji i izu zetno zanimljivo poglavlje u kojem se uporeduju cene boravka u raznim evrop skim gradovima. U drugom poglavlju, punom praznina i zagonetki, opisuje se Af rika od Egipta do Angole, Monomotape i Zanzibara. Ova knjižica, slika trgo vačkog sveta Jermenâ, ipak ne daje ključ njihovog čudesnog uspeha. Kada je o trgovačkim tehnikama reč, tu se jedino hvale prednosti trojnog pravila (postavlja se pitanje da li je ono bilo opšte primenljivo). U knjizi se ne govori o pitanjima knjigovodstva, a ne otkriva ni šta bi mogli biti trgovački, kapitalistički pokretači te trgovine. Kako se ustanovljuju i kako su povezani međunarodni tokovi? Da li su svi oni povezani isključivo iz Đulfe? Ili, pak, ima, kao što ja mislim, posrednih stanica? U Poljskoj, u Lavovu, gradu koji spaja Istok i Zapad, mala jerm enska ko lonija - „Persijanci”, kako ih tu zovu - sa vlastitim propisima, štamparijama, razgranatim poslovnim vezama, kontroliše ogromni transport robe ka Otomanskom carstvu. Voda karavana (caravan basha), uvek je Jermenin. Da li su se u ovom prevozu spajala dva sveta trgovaca iz Đulfe - isto kao Istok i Zapad? U Lavovu su, naime, Jermeni bili poznati „ро upadljivoj i drskoj raskoši”.63 Po čitavom svetu se šire i mreže jevrejskih trgovaca. Jevreji su prve uspehe ostvarili i pre Jermena: još od vremena Rima, jevrejski i paganski siriji su bili svuda prisutni; u IX veku naše ere, koristeći puteve koje je otvorilo islamsko os vajanje, Jevreji iz Narbona „odlaze u Kanton preko Crvenog mora i Persijskog zaliva” ;64 dokumenti porodice Geniza65 otkrivaju nam mnoštvo trgovačkih veza koje donose korist jevrejskim trgovcima iz ’lfrikije’: trgovačkih veza iz Kajmana do Egipta, Etiopije i indijskog potkontinenta. Od X do XII veka, u Egiptu (ali i u 61 Simancas, Estado Napoles, 1097, f° 107. 62 Prevod naslova: Riznica mera, težina, brojeva i moneta celog sveta; ili poznavanje svih vrsta težina, mera i moneta koje vladaju trgovinom celog sveta, prikupljene... trudom poniznog Lukasa de Vananda o trošku i na zahtev g-dina Pjera sina Hakatura od Đulfe. Štampano zahvaljujući trudu i uz saglasnost velikog i svetog biskupa Tomasa de Vananda od kuće Goltn. Leta gospodnjeg 1699, 16. januara u Amsterdamu. Alexandre Wolowski, La Vie quotidienne en Pologne au XVIIe siècle, 1972, str. 179-180. “ 1L. Dermigny, La Chine et l'Occident, I, str. 291. J Paul Shaked, A tentative Bibliography o f Geniza Documents, 1964; S. D. Goitein, „The Cairo Geniza as a source for the history ofM usiim civilisation”, u: Studia islamica, III, str. 75-91.
146
Tržišta i ekonomija
Iraku i Iranu), neke veoma bogate jevrejske porodice bave se trgovinom na duga rastojanja, bankarstvom i ubiranjem poreza, ponekad za čitave pokrajine.66 Jevrejski trgovci tako produžuju viševekovnu tradiciju, nadmašujući dugu italijansku supremaciju o kojoj smo maločas govorili. Iako je njihova povest izu zetno dugačka, karakteristična je i po sjajnim uspesima i surovim padovima koji ih ponekad prate. Za razliku od Jermena, sa „štabom” u Đulfi, njihovoj tajnoj ri znici i voljenom mestu, Jevreji su rasejani i raseljeni, sto je izvor njihove životne drame, ali i plod njihove odlučnosti da se ne mešaju s drugima. U njihovoj istoriji ipak ne treba gledati jedino katastrofe, uništavajući njihovu odomaćenost i cvatuću trgovinu. Bilo je i lepih uspeha, u Francuskoj u XIII veku, na primer,67 izu zetnih ostvarenja u Poljskoj u XV veku, u raznim oblastima Italije, srednjovekovnoj Španiji i drugde. Prognani iz Španije i sa Sicilije 1492, iz Napulja 1541,68 Jevreji idu u dva pravca: prema islamskim zemljama u Sredozemlju, i prema obalama Atlantika. Jevrejski trgovci će početi da stiču ogromna bogatstva već od XVI veka u Tur skoj, u Solunu, u Bursi, u Carigradu, u Jedrenama, gde rade kao krupni trgovci i ovlašćeni poreznici.69 Portugalija, koja će ih tolerisati neko vreme i posle 1492. godine, jeste ishodište novog raseljavanja. Amsterdam i Hamburg bili su gradovi u koje su se doseljavali već bogati trgovci ili oni koji će se ponovo obogatiti. Oni su, bez sumnje, doprineli holandskom trgovačkom širenju u pravcu Iberskog poluostrva - to jest prema Lisabonu, Sevilji, Kadizu i Madridu. Takođe i u pravcu Italije, gde već dugo postoje jevrejske kolonije u Pijemontu, Veneciji, Mantovi, Ferari; upravo zahvaljujući njima, Livorno će se u XVII veku znatno razviti. Je vreji su, bez sumnje, bili među neimarima prvog kolonijalnog bogatstva u Ame rici, posebno kada je reč o širenju uzgoja šećerne trske i trgovine šećerom u Bra zilu i na Antilima. U XVIII veku ima ih u Bordou, Marselju, u Engleskoj (odakle su bili proterani 1290, i gde su se vratili u doba Kromvelove vladavine u razdo blju 1654-1656). Ovaj izuzetan razvoj Sefarda, tj. Jevreja iz Sredozemlja, rasejanih po obalama Atlantika, proučavao je istoričar Herman Kelenbenc.70 Činjenica da su njihova bogatstva nestajala uporedo s opadanjem proizvodnje srebra u Americi, što se osećalo pre na jednim nego na drugim mestima, postavlja neke ozbiljna pitanja. Ako ih je konjunktura bacala u propast (da li je to istina?), onda to nužno znači da nisu bili toliko moćni kako se pretpostavlja. Sa sumrakom Sefarda počinje razdoblje ako ne potpune tišine, onda barem relativne povučenosti. Jevreji će početi polako ponovo da napreduju kao putujući trgovci u srednjoj Evropi. Biće to doba Aškenaza, Jevreja srednje Evrope. Prvi njihov uspeh je bila pobeda „dvorskih Jevreja” u kneževskoj Nemačkoj XVIII veka.71 Tu ipak nije reč, kao što govore hagiografska delà,72 o „spontanom” raf_ S. Y. Labib, u: Journal of Economic History, 1969, str. 84. 67 H. Pigeonneau, op. cit., I, str. 242-245. 68 Médit..... II, str. 151; Attilio Milano, Storia degli Ebrei in Italia, 1963, str. 218-220. 69 69. H. Inalcik, u: Journal o f Economic History, 1969. str. 121 sq. 70 Sephardim an der unteren Elbe, 1958. 71 F. Liitge, op. cit., str. 379-380, i posebno H. Schnee, Die Hoffmanz und der moderne Staat, 3 knjige 1953-1955. 72 Pierre Saville, Le Juif de Cour, histoire du Résident royal Berend Lehman (1661-1730), 1970.
147
Tržišta i ekonomija
zvoju izuzetnih pojedinaca „preduzetnika” . U Nemačkoj, koja je izgubila većinu kapitalističkih preduzetnika u Tridesetogodišnjem ratu, nastala je praznina koju su popunili jevrejski trgovci krajem XVII veka. Njihova je uloga bila vidljiva ve oma rano, na primer, na sajmovima u Lajpcigu. Ali veliko doba Aškenaza biće XIX vek, kada dolazi do spektakularnog bogaćenja porodice Rotšild. Dodajmo, suprotno Zombartovom mišljenju,73 da Jevreji, svakako, nisu izumeli kapitalizam (ako pretpostavimo, što smatram da nije umesno, da su kapi talizam izumeli određeni pojedinci određenog dana i na određenom mestu). Ako su ga Jevreji izumeli, ili ponovo izumeli, onda su to učinili zajedno s mnogo dru gih. Činjenica da se jevrejski trgovci nalaze u svim ključnim tačkama kapitalizma ne znači da su ga oni i stvorili. Danas širom sveta ima izvanrednih naučnika Jevreja; da li onda da kažemo d a je atomska fizika jevrejski izum? Iako su Jevreji u Amsterdamu začelo postali vodeći spekulanti u trgovini deonicama, tim poslo vima su najpre počeli da se bave trgovci nejevreji, medu kojima i Isak Lemer. Zombartov stav da se kapitalistički duh podudara sa vodećim načelima ju daizma, sličan je stavu koji zastupa Maks Veber kada je u pitanju protestantizam. Ovaj stav se može obrazlagati na razne, kako uverljive tako i neuverljive načine. Slično bi se moglo reći i za islam, čiji su se društveni ideali i pravni okviri „od sa mog početka oblikovali u skladu s idejama i ciljevima jedne trgovačke klase u us ponu”, pri čemu ovu „težnju ipak ne treba povezivati s islamskom religijom kao takvom”.74
Portugalci i španska Am erika: 1580-1640. Uloga portugalskih trgovaca u ogromnoj oblasti španske Amerike, obja šnjena je u nekim novijim radovima.75 Od 1580. do 1640, krune Portugabje i Kastilje bile su ujedinjene pod istim monarhom. Ova unija dve zemlje, koja je bila više teorijska nego stvarna (pri čemu Portugalija zadržava veliku autonomiju u nekoj vrsti „dominiona”), doprinela je da se izbrišu isto tako teorijske granice između ogromnog Brazila, koji su Portugalci kontrolisali iz nekih mesta na atlantskoj obali, i udaljene španske ob lasti Potosi u Andima. Pošto se radilo o trgovački slobodnom prostoru, španska Amerika se otvorila za strane trgovce, pri čemu su portugalski pomorci i trgovci već dugo bili tajni posetioci. Na jednog za kojeg znamo, dolazi stotinu drugih čiji su nam poduhvati nepoznati. Dokaz mi je jedan izveštaj iz 1558, o ostrvu Santa Margarita u Karipskom moru, ostrvu koje su nazivali „bisernim”, i na koje su mnogi bacili oko. Te godine na ostrvo pristaje „nekoliko karavela i drugih bro dova iz kraljevine Portugabje, s portugalskim posadama i putnicima”. Navodno su plovili u Brazil, ali su ih oluja i čista slučajnost primorali da zastanu baš tu. „Izgleda da ih ima mnogo”, kaže naš svedok, „mi se ovde plašimo da su stigli s 1'i Werner Sombart, Die Juden und das Wirtschaftsleben. 1922. 74 H. Inalcik, cit. cl., str. 101-102. 7:1 Lewis Hanke. „The Portuguese in Spanish America”, u: Rev. de Hist, de America, juni 1961, str. 1—48; Gonzalo de Reparaz sin, „Os Portugueses no Peru nos seculos XVI e XVH”, u: Boletim da Sociedade de Geografia de Lisboa, januar-mart 1967, str. 39-55. 148
Tržišta i ekonomija
Unutrašnjost dućana namirnicama u Meskiko Sitiju u XVIII veku; kupci su Evropljani (Meksiko Siti, Nacionalni istorijski muzej, otisak Zirodon)
lošim namerama, maliciosamente”.76 Portugalaca će kasnije, naravno, biti sve više, da bi na kraju prodrli u čitavu špansku Ameriku, a posebno u njene prestonice Meksiko i Limu, kao i u najvažnije luke, Santo Domingo, Kartagenu, Panamu i Buenos Aires. Buenos Aires, osnovan 1540, a uništen u nizu nesreća, ponovo je izgrađen 1580. zahvaljujući portugalskim trgovcima.77 Iz Brazila do Rio de la Plate, mali brodovi od četrdesetak tona nosivosti stalno su krišom prevozili šećer, pirinač, tkanine, crne robove, a možda i zlato. Vraćali su se „carregados de reaes de prata” (natovareni srebrnim realima). Slično tome, ploveći Rio de la Platom, trgovci su 76 Pablo Vila. „Margarita en la colonia 1550 a 1600”, u: Revsta nacional de cultura, Caracas, ok tobar 1955, str. 62. 77 A. P. Canabrava, O Comércio português no Rio da Prata, str. 36-38, i napomena, reference kod L. Hankea i drugih.
149
Tržišta i ekonomija
dolazili iz Perua sa gotovini novcem da bi kupovali robu u Pernambuku, Baiji, Rio de Zaneiru. Zarade od te ilegalne trgovine, prema jednom trgovcu, Fransisku Soarešu (1597), iznosile su od 100 do 500 %, pa čak i neverovatnih 1 000%. „Da su ostali trgovci [...] znali za ovu trgovinu” , dodaje on, „ne bi rizikovali one og romne količine robe koje su prevozili kroz Kartagenu (u današnjoj Kolumbiji). Zbog toga je Rio de la Plata veliki trgovački vodeni put kojim se najbrže i naj lakše stiže u Peru”.78 Za malu grupu upućenih portugalskih trgovaca, Rio de la Plata bila je do 1622. godine tajni put za iznošenje srebra iz Potosija. Godine 1605, vrednost prokrijumčarenog srebra procenjuje se na 500 000 kruzadosa go dišnje.79 Tek stvaranjem unutrašnje carine (tzv. Aduana seca u Kordovi 7. febru ara 1622) izgleda da se stalo na kraj krijumčarenju.80 Pa ipak, Portugalci se nisu zadržali samo na atlantskom priobalju. Godine 1590, portugalski trgovac iz Makaa, Žoao da Gama,81 prešao je Pacifik i stigao u Akapulko (što mu ipak nije donelo dobra). U međuvremenu su Portugalci otvarali u Meksiku i Limi radnje u kojima se doslovno moglo kupiti sve, „od dijamanta do običnog kima, od najjevtinijeg roba crnca, do najskupocenijeg bisera” ;82 ne treba zaboraviti ni luksuznu robu koja je stizala iz matice, vino, ulje, pšenično brašno, fine tkanine; prodavali su se i začini i svila sa Istoka koji su se dovozili iz Evrope ili sa Filipina; tu se dalje trgovalo i krijumčarenim srebrom iz Perua, koje je, za pravo, i pokretalo svu tu trgovinu.83 Čak i u osrednje velikom gradu, kakav je bio Santjago de Čile (nekih 10 000 stanovnika u XVII veku), srećemo portugalskog trgovca Sebastijana Duartea, koji je ranije boravio u afričkoj Gvineji i koji je sa svojim sunarodnikom Huanom Bautistom Perešom, između 1626. i 1633, puto vao do Paname i Kartagene, kupujući crne robove, plemenito drvo i raznu drugu robu - koju je ponekad dobijao i na kredit od čak 13 000 pezosa.84 Pa ipak, ova raskoš je kratkoveka. Portugalske dućandžije, koji su uz to i lihvari, obogaćuju se preko noći. Stanovništvo gradova se začas pobuni protiv njih - kao u Potosiju 1634. godine.85 Javno mnjenje ih optužuje da su „novi hrišćani” - što je često istina - kao i da tajno upražnjavaju judaizam - što je mo guće. Na kraju će se umešati i inkvizicija, tako da veliki broj suđenja i autodafea brzo slama nagli razvoj. Poslednji su događaji poznati: to su procesi u Meksiku 1646, 1647. i 1648, kao i autodafé 11. aprila 1649, kada je stradalo više krupnih trgovaca portugalskog porekla.86 Ali to je druga priča. 78 Ibid., str. 116 sq.', L. Hanke, cit. čl., str. 15. 79 L. Hanke, ibid., str. 27. 80 A. P. Canabrava, op. cit., str. 143 sq:. Emanuel Soares da Veiga Garda, „Buenos Aires e Gadiz. Contribuinjâo ao estudo do comercio livre (1789-1791)”, u: Revista de historia, 1970, str. 377. 81 L. Hanke, cit. čl., str. 7. 1 Ibid., str. 14. Citat José Toribio Medina, Historia del Tribunal del Santo Oficio de la Inquisicion de Cartagena de las Indias, Santjago de Čile, 1899, str. 221. Gonzalo de Reparaz, „Los Caminos del contrabando”, u: El Comercio, Lima, 18. februar 1968. 4 Napomenu dao Alvaro Jara, prema proračunima Sebastijana Duartea, sačuvano u Archivo Na cional de Santiago. 85 Jakob van Klaveren, Europdische Wirtschaftsgeschichte Spaniens im 16. und 17, J., 1960, str. 151, n. 123. 86 Genaro Garcia, Autos de Fe de la Inquisicion de Mexico con extrados de sus causas, 1910; Guijo, Diario, 1648-1664, Mexico, dve knjige 1952, svakodnevna hronika koja izveštava o izvršenim spa ljivanjima (auto da fe) od 11. aprila 1649,1, str. 39-47, 92-93.
150
Tržišta i ekonomija
Sa središtem u Lisabonu, proširen na dve obale Atlantika, afričku i ame ričku, sa vezama s Pacifikom i Dalekim istokom, portugalski trgovački sistem je ogromna mreža koja se proširila kroz Novi svet u deset do dvadeset godina. Ovo naglo širenje bilo je značajan međunarodni događaj. Portugalija se bez njega ne bi „restaurirala” 1640. godine, to jest ne bi se oslobodila zavisnosti od Spanije. Ob jašnjavati tu restauraciju, kao što se ponekad čini, razvojem trgovine brazilskim šećerom, nije dovoljno. Uostalom, pitanje je nije li i sam „ciklus”87 trgovanja šećerom bio uslovljen tim trgovačkim prosperitetom. Ovaj je, pak, možda i sam doprineo kratkotrajnom uspehu sefardskih Jevreja u Amsterdamu, Lisabonu i Madridu. Moguće je i da su se tajne pošiljke srebra iz Potosija - zahvaljujući no vim portugalskim hrišćanima, kreditorima Filipa IV, „kralja planete” - pridruži vale zvaničnim isporukama koje su stizale na kejove Sevilje. Pa ipak, ovaj široki i krhki sistem trajao je samo nekoliko decenija.
Mreže u sukobu i mreže koje propadaju Trgovačke mreže se dopunjuju, združuju, smenjuju, pa čak i sukobljavaju. Sukobljavanje ne znači da jedna drugu uništava. Postoje „neprijatelji koji se do punjuju”, postoje oblici neprijateljskog saživota koji dugo traju. Hrišćanski trgo vci i trgovci iz Sirije i Egipta su se sukobljavali stolećima, ali niko nije odnosio hitniju prevagu; oni su bili protivnici potrebni jedni drugima. Evropljani su retko odlazili izvan gradova na rubu pustinje, Alepa, Damaska, Kaira. Pustinja je bila pravi zabran jevrejskih i muslimanskih trgovaca koji su tu putovali karavanima. Islam je ipak, u doba krstaških ratova, izgubio ogromnu trgovačku oblast Sredo zemlja. Slično tome, u prostranom Turskom carstvu, Venecijanci i Dubrovčani, kup ci kostreti, koji su, kako dokumenti pokazuju, bili nastanjeni u Bursi i Ankari, veoma su diskretni. Najznačajniji prodor zapadnjaka na tursku teritoriju ostvarili su upravo Dubrovčani, iako su se u celini zadržali na području Balkanskog poluostrva. Crno more je u XVI veku postalo, a možda se i opet pretvorilo, u neku vrstu carigradskog jezera. Ono će se za trgovce hrišćane ponovo otvoriti tek kra jem XVIII veka, posle zauzimanja Krima od Rusa (1783). Antizapadnjačko ra spoloženje u Turskom carstvu radilo je u korist jevrejskih, jermenskih i grčkih tr govaca. Slični oblici otpora postoje i drugde. U Kantonu, od 1720, udruženje kine skih trgovaca Ko-Hong bilo je neka neka vrsta „protivindijske kompanije” .88 A u Indiji, banijanska trgovačka mreža preživeće englesku okupaciju. Naravno, ovaj otpor i nadmetanja praćeni su neprijateljstvom i mržnjom. Na meti je uvek najjači. Mandelslo89 koji boravi u Suratu, beleži (1638): „Muslimani (i sami trgovci), ponosni su i drski; oni Banijane tretiraju kao kakve robove, isto kao što se u Evropi postupa s Jevrejima (tamo gde se oni uopšte tolerišu)” . U za 87 U smislu Joâo Lučio de Azevedoa, Epocas do Portugal econômico, esbonjos de historia, 1929; autor tu podrazumeva uzastopne periode tokom kojih dominira neka proizvodnja, šećera, kafe, itd. ” L. Dermigny, La Chine et l ’Occident..., I, str. 77. 89 Johann Albrecht Mandelslo, Voyage aux Indes orientales, 1659, II. str. 197.
151
Tržišta i ekonomija
padnoj Evropi u XVI veku slično su se domaći stanovnici odnosili prema Đenovežanima, koji su po recima Simona Ruiza i njegovih prijatelja90 bili „namerni da sve progutaju”, uvek se udružujući ne bi li izigrali druge. Slično se mislilo za Holandane u XVII veku, a kasnije za Engleze. Sve ove mreže, čak i one najjače, naiđu jednom na prepreke i počinju da slabe. Svako popuštanje mreže u centru utiče na sve njene tačke, prvenstveno one na obodu. Upravo se to dogodilo u Evropi, što smo mi nejasnim i spornim izra zom nazvali „dekadencijom Italije”. „Dekadencija” verovatno nije sasvim prime rena reč, ali Italija u, svakom slučaju, krajem XVI veka zapada u nevolje i pro bleme; gubi svoje pozicije u Nemačkoj, Engleskoj i na Levantu. Slični događaji su se zbili u XVIII veku, u Baltičkom prostoru, kada je Holandija popustila pred rastućom moći Engleske. Ali svuda gde nestaju dominantni trgovci, postupno nastaju zamenske struk ture. „Francuska Toskana” - drugim recima, italijanski trgovci koji su se naselili u Francuskoj - počinje da se ljulja oko 1661, a možda i ranije, već od finansijske krize 1648; čvrsto ustanovljena holandska mreža u Francuskoj dospeva u teškoće početkom XVIII veka. Kao nekom igrom slučaja, oko 1720. godine,91 počinje da deluje veći broj veletrgovaca koji dovode do spektakularnog razvoja francuskih luka, čime se postavljaju osnove za veća kapitalistička preduzeća. Ovaj uspeh je delo „domaćih” Francuza, a zanimljivo, i protestanata koji su se vraćali u Francu sku iz koje su ranije izbegli. Do iste supstitucije dolazi i u Nemačkoj, gde su do bitnici „dvorski Jevreji”; takođe i u Španiji, s usponom katalonskih i baskijskih tr govaca, a takođe i onih madridskih iz Cinco Gremios Mayores, koji počinju da kreditiraju državu.92 Naravno, uspone omogućuje samo ekonomski rast. Rast u Francuskoj, Ne mačkoj i Španiji u XVIII veku dovodi do uspona na lokalnom i nacionalnom ni vou. Pa ipak, da prevlast stranih trgovaca u Francuskoj, Nemačkoj i Španiji nije bila prekinuta ranije, polet u XVIII veku bi išao drugim smerom - možda uz neke dodatne teškoće. Međutim, aktivna mreža dospela u teškoće, uvek ima težnju da nadokna đuje gubitke. Istisnuta iz jedne oblasti, može svoj kapital i osobena preimućstva da seli u drugu. To kao d a je pravilo u stvarno moćnom i akumulativnom kapita lizmu. Tako je bilo sa đenovskim trgovcima sa Crnog mora u XV veku. Četvrt stoleća posle pada Carigrada (1453), kada su Turci zauzeli trgovačka mesta na Krimu i posebno značajno trgovačko središte Kafu (1479), Đenovežani nisu od mah napustili svoje pozicije na Levantu: u Hiosu će, na primer, ostati sve do 1566. Ali sada svoj trud uglavnom ulažu u jačanje i razvoj već postojećih poslovnih mreža na Zapadu, u Španiji, u Maroku, a uskoro i u Antverpenu i Lionu. Nakon što gube jedno carstvo na Istoku, stvaraju drugo na Zapadu. Isto tako, portugalsko carstvo, osporeno na čitavom Indijskom okeanu i istočnoj Indiji, smrtno ranjeno 9(1Baltazar Suareš Simonu Ruisu, 15. januara 1590; Simon Ruiz Huanu de Lagu, 26. avgusta 1584; S. Ruiz Buonvizijima iz Liona, 14. juli 1569, Archives Ruiz, Archivo historico provincial, Valladolid. 9 Pogledati III, pogl. 4. 92 M. Capella i A. Matilla Tascon, op. cit., str. 181 sq. 152
Tržišta i ekonomija
upravo na mestu svojih starih poduhvata, povlači se poslednjih godina XVI i pr vih godina XVII veka, ka Brazilu i španskoj Americi. Takođe u ranom XVII veku, uprkos senzacionalnim gubicima velikih firentinskih firmi, italijanski trgovci up ravo u srednjoj Evropi, u oblasti puteva koji se lepezasto šire iz Venecije, nalaze skromnu ali pouzdanu nadoknadu za nedaće koje im je posle 1660. " nanela konjunktura. Bartolomeo Vijatis9394 iz Bergama, dakle, mletački podanik, postaje u Nirnbergu, gradu u kojem se nastanio, jedan od najbogatijih trgovaca (ako ne čak i najbogatiji); Italijani sudeluju u trgovini u Lajpcigu, Nirnbergu, Frankfurtu, Am sterdamu, Hamburgu; italijanska roba i moda i dalje stiže u Beč, a posebno u Polj sku, a preko živih posrednih stanica u Krakovu i Lavovu. Sve to nije slučajno. Prepiska sačuvana u poljskim arhivama95 pokazuje to d a je italijanskih trgovaca bilo u gradovima i na sajmovima u Poljskoj u XVII veku. Toliko su brojni da ih svako prepoznaje. To se može prosuditi i po ovoj pričici: godine 1643, jedan španski vojnik je bio poslat da, iz Nizozemske, kraljici Poljske u Varšavu odnese razne poklone, predmete od čipke i jednu lutku obučenu po francuskoj modi koju je ona sama tražila „da bi joj njeni krojači mogli po tom modelu sašiti odeću, jer ju je poljska odeća stezala i nije joj se dopadala”. Ovog glasnika primaju i treti raju kao ambasadora. „Znanje latinskog jezika m ije mnogo pomoglo”, izjavio je, „jer inače ne bih razumeo ni jednu jedinu reč njihovog jezika... a oni znaju naš jezik samo toliko da čoveka pozdrave (dar senoria), na italijanski način, jer u toj zemlji ima mnogo italijanskih trgovaca”. Na povratku glasnik zastaje u Krakovu, „gradu gde se krunišu poljski kraljevi”, gde, takođe, vidi „mnoštvo italijanskih trgovaca koji najviše trguju svilom”. To je, svakako, samo pričica, no ona dosta govori.96
Osvajačke manjine Iz navedenih primera vidimo da uspešni trgovci koji kontrolišu trgovačke tokove i mreže, često pripadaju manjinama, bilo nacionalnim (kao Italijani u Fran cuskoj za vreme vladavine Filipa Lepog i Fransoa I, a u Spaniji za vreme vlada vine Filipa II), ili verskim - Jevreji, Jermeni, banijani, Parsi, raskolnici u Rusiji i hrišćanski Kopti u islamskom Egiptu. Šta je razlog tome? Svaka manjina prirodno teži koheziji, uzajamnom pomaganju i samoodbrani: u inostranstvu, jedan će Đenovežanin podržavati drugog, a Jermenin pak svog sunarodnika. Carls Vilson je u nedavno objavljenom članku duhovito osvetlio čudesno uključivanje proteranih francuskih hugenota u najkrupnije poslove u Londonu. Ranije su, naime, istoričari to uglavnom objašnjavali zanatskim veštinama kojima su hugenoti vladali. Iz gleda, međutim, da su oni u engleskoj prestonici uvek sačinjavali kompaktnu 93 Médit. ...,I, 195. 94 G. Aubin. „Bartolomaus Viatis. Ein niirnberger Grosskaufmann vor dem dreissigjahrigen Kriege”, u: Viertelj. fiir Sozial-und Wirschaftsgeschichte, 1940, i Werner Schultheiss, „Der Vertrag der niirnberger Handelsgesellschaft Bartholomaus Viatis und Martin Peller von 1609-15”, u: Scripta mercaturae, I. 1968. 95 Arhivi grada Krakova, Ital. 382. 96 La Novela picaresca, Estebanillo Gonzalez, str. 1812, 1817, 1818. Marchands italiens à Munich, à Vienne, à Leipzig, E. Kroker, op. cit., str. 86.
153
Trista i ekonomija
Briž, Trg berze; zgrada je smeštena između kuće Đenovezana i kuće Firentinaca što je dobar dokaz ekspanzije i dominacije italijanskih trgovaca (A. C. L. Brisel)
grupu koja je ljubomorno čuvala svoj identitet. S druge strane, manjina lako stiče osećanje da je potlačena, da je većina ne voli. Manjinu to oslobađa obaveze da ima suviše obzira prema većini. Da li je to način da se postane savršeni „kapita lista”? Gabrijel Ardan97 piše: „Homo oeconomicus [pod kojim shvata čoveka koji sasvim prihvata kapitalistički sistem] ne gaji nežna osećanja za svog bližnjeg. On pred sobom vidi samo ekonomske delatnike, kupce, prodavce, zajmodavce, poverioce, s kojima u načelu održava samo ekonomske odnose”. Na istoj toj liniji, Zombart nadmoćnost Jevreja u stvaranju „kapitalističkog duha” vezuje za činje nicu da su im verski propisi dopuštali da se prema inovercima ponašaju onako kako im je bilo zabranjeno u odnosu na istoverce. Ovo objašnjenje ipak sadrži izvesna protivrečja. U društvu koje ima svoje vlastite zabrane, gde se nezakonitim smatra lihvaranje, pa čak i trgovina novcem - što je izvor mnogih bogatstava, ne samo trgovačkih - sama društvena igra je takva da „autsajdere” primorava na obavljanje neprijatnih zadataka, ali svakako onih koji su društvu u celini nužni. Po mišljenju A. Geršenkrona,98 u Rusiji je to bio slučaj s pravoslavnim jereticima, raskolnicima. Njihova uloga je uporediva s ulogom Jevreja ili Jermena. Kako se to obično kaže: „da nisu postojali, trebalo ih 97 Op. cit., str. 361. 98 Europe in the Russian mirror, 1970. str. 21 sq.
154
Tržišta i ekonomija
je izmisliti”. „Jevreji su zemlji neophodni isto koliko i pekari”, kaže mletački pa tricij Marino Zanudo, ozlojeđen merama koje vlasti kane da preduzmu protiv Jev re ja ." U ovoj raspravi bolje je govoriti o društvu nego o „kapitalističkom duhu” . Politički sporovi i verske strasti su u srednjovekovnoj i novovekovnoj Evropi do vodili do isključivanja iz mnogih zajednica pojedinaca, koji bi kasnije u izg nanstvu stvarali manjine. Italijanski gradovi su, poput grčkih u antici, bili pravi osinjaci sukoba: postojali su građani intra muros i prognanici - toliko česta dru štvena kategorija da su dobili posebno ime: fuorusciti. S druge strane, mnoge prognaničke porodice su sačuvale imanja i poslovne veze u gradovima iz kojih su bile prognane, a u koje će se, nadale su se, jednom vratiti. Među njima je mnoštvo đenovskih, firentinskih i lučkih porodica. Ovi fuorusciti, naročito ako su bili trgo vci, kretali su put uspeha. Najunosniji posao je „trgovina na daljinu”, na koju su oni u neku ruku prinuđeni. U izgnanstvu, oni prosperiraju upravo zato jer su udaljeni od zavičaja. Godine 1339, jedna grupa plemića u Đenovi ne prihvata na rodnu vlast sa takozvanim stalnim duždevima, i napušta grad.99100 Ovi iseljenici su postali poznati kao nobili vechi, dok su se oni koji su ostali u gradu nazivali nobili nuovi. Razlika između njih će se održati i posle povratka iseljenika u Đenovu. Desiće se da su nobili vecchi postali daleko najveći trgovci sa inostranstvom. Značajni iseljenici su bili i španski i portugalski marranos, koji su se u Am sterdamu preobratili na judaizam. Takode i francuski protestanti. Opoziv Nantskog edikta (1685) začelo nije ех nihilo stvorio Protestantsku banku, koja će kasnije upravljati francuskom ekonomijom, ali joj je, svakako, omogućio polet. Francuski protestanti, fuorisciti nove vrste, sačuvali su svoje veze u kraljevstvu i prestonom gradu Parizu. Ponekad su uspevali da u inostranstvo prenesu značajne delove kapitala koji im je ostajao u Francuskoj. A kao nobili vecchi, jednog dana se vraćaju i postaju snažni. Manjina je već unapred čvrsta mreža. Italijanu, koji je stizao u Fion bez ičega, bili su potrebni da pokrene posao, čemu su se Francuzi čudili, samo jedan sto i prazan list papira. Ali to je bilo zato što je on na licu mesta nalazio saradnike i informatore, zapravo, sunarodnike koji bi jemčili za njega, a sami bili u kon taktu s ostalim trgovačkim središtima u Evropi. Ukratko, došljaci su tu imali sve ono što čini jednog trgovca, a zašta su, inače, potrebne godine da se stekne. Slično je bilo i u Fajpcigu i u Beču - gradovima na rubu gusto naseljene Evrope, koji su se razvili na talasu ekspanzije u XVIII veku - gde strani trgovci stiču ogromna bogatstva. Među njima su bili iseljenici iz Nizozemske, izbeglice iz Francuske, koji stižu posle opoziva Nantskog edikta (prvi u Fajpcig dolaze 1688), Italijani, Savojci, Tirolci. Stranci kao da su bili preodredeni za uspeh. Njih poreklo vezuje za udaljene gradove, trgovačka središta, zemlje, što ih samo po sebi uvodi u trgo vinu na daljinu. Da lije neumesno reći da posle svake zime dolazi proleće? 99 Diarii, 9. novembar 1519. 100 H. Steveking, op. cit., str. 76.
155
Tržišta i ekonomija
TRGOVAČKI VIŠAK VREDNOSTI, PONUDA I POTRAŽNJA Mreže i tokovi sačinjavaju sistem, kakav je železnički sistem sa šinama, električnim stubovima, vagonima, osobljem. Sve je osmišljeno radi kretanja. Pa ipak, kretanje se pokazuje kao zaseban problem.
Trgovački višak vrednosti Roba koja se kreće povećava svoju cenu u toku putovanja. To nazivam trgo vačkim viškom vrednosti. Može se reći da je reč o gotovo univerzalnoj pojavi. Krajem XVI veka španska „osmica” vredela je 320 reisa u Portugaliji, a 480 u In diji.101 Krajem XVII veka, 80 centimetara muslina u fabrikama u Manu košta tri reala, u Španiji šest, u Americi dvanaest.102 I tako dalje. Svuda retka roba koja dolazi izdaleka dostiže astronomske cene. Oko 1500. godine u Nemačkoj, funta italijanskog ili španskog šafrana koštala je isto kao konj, dok je funta šećera ko štala kao tri praseta.103 U Panami je 1519. godine konj vredeo 24 Vi pezosa, indi janski rob 30 pezosa, a mešina vina 100 pezosa...104 U Marselju 1248. godine, 30 metara flandrijskog sukna koštalo je od dva do četiri puta više nego što je koštao saracenski rob.105 Još u Starom Rimu, kako piše Plinije Stariji, proizvodi iz In dije, biber i začini, prodavani su stotinu puta skuplje nego što su prvobitno kuplje ni.106 Jasno je da su za takvu robu zarade morale da budu toliko visoke da bi podstakle trgovce na plaćanje prevoznih troškova. Na nabavnu cenu robe dodavala se cena prevoza, a ona je donedavno bila veoma velika. Na šest pošiljaka sukna ku pljenog na sajmovima u Šampanji, godine 1318. i 1319, koje se prevozilo u Firencu (uključujući poreze, ambalažu i ostale troškove), plaćalo se: 11,80; 12,53; 15,96; 16,05; 19,21; 20,34 % nabavne cene (primo costo).107 Za istu robu i za isto rastojanje cena prevoza je mogla biti i dva puta viša. Pa ipak, ovi postoci su srazmerno niski: tkanine su bile skupe, ali, s druge strane, srazmerno male težine. Teška roba, inače jevtinija - žito; so, drvo, vino - po pravilu se ne prevozi na velika rastojanja na kopnu, osim u slučaju velike potrebe - kada je cena prevoza prilična. Kjanti (vino koje je pod tim nazivom poznato još 1398. godine), jeste jeftino vino („povero”) koje košta jedan florin po hektolitru (dok malvazija košta od 10 do 12 florina). Kada bi se prevozilo iz Greva u Fi rencu (27 km), cena bi mu se povećavala za 25 do 40%; ako bi se putovanje pro dužilo do Milana, cena bi mu se utrostručavala.108 Oko 1600, prevoz bureta vina Francesco Carletti, Ragionamenti sopra le cose da lui vedute ne’suoi viaggi 1701, str. 283. ^François Dornic, L ’Industrie textile dans le Maine (1650-1815), 1955, str. 83. 3 F. Lütge, op. cit., str. 235. G. Lohmann Villena, Las Minas de Huancavelica en los siglos XVI y XVII, 1949, str. 159. 5 Gérard Sivery, „Les orientations actuelles de l’histoire économique du Moyen Age, dans l’Eu rope du Nord-Ouest”, u: Revue du Nord, 1973, str. 213. 106 Jacques Schwartz, „L’Empire romain, l’Égypte et le commerce oriental”, u: Annales E. S. C., XV (I960), str. 25. j^ A . Sapori, Una Compagnia di Calimala ai primi del Trecento, str. 99. 8 Federigo Melis, „La civiltà economica nelle sue esplicazioni dalla Versilia alla Maremma (secoli X-XVIII)”, u: Atti del 60° Congresso internazionale della „Dante Alighieri”, str. 26.
156
Tržišta i ekonomija
Dolazak šafrana i začina u Nirnberg od 1640. do 1650. godine; sleva udes eno se isporučuje, upisuje, mere omoti, pregledaju i šalju dalje (Nacionalni muzej u Nirnbergu, otisak Muzeja)
iz Vera Kruza do Meksiko Sitija, košta koliko i bure vina u Sevilji.109 Još kasnije, u doba Kantijona, „prevoz kolima iz Burgundije do Pariza često je koštao više nego samo vino na licu mesta”.110 U našoj prvoj knjizi istakao sam teškoće koje je podrazumevao uvek težak i nesavitljiv prevozni sistem. Federigo M elis11112je pokazao kako se u XIV i XV veku ipak mnogo radilo na poboljšanju pomorskog prevoza; povećavala su se ko rita brodova i spremišta i uvodile progresivne tarife prema vrednosti robe (ad va lorem): skupa roba je tako delimično nadoknađivala cenu za običnu robu. Pa ipak, proteklo je dugo vremena dok to nije postalo pravilo. U Lionu se u XVI veku cena prevoza obračunavala prema težini robe.11 U svakom slučaju, problem za trgovca ostaje isti: roba koja do njega stiže jedrenjacima, kolima ili na konjima, mora da dobije cenu kojom bi se pokrili ne samo troškovi operacije, već i nabavna cena uvećana za cenu prevoza, a takođe da donese očekivani profit. Jer inače, zašto bi trgovac rizikovao novac i trud? Pri tom je neka roba bila sigurnija od druge. Za „kraljevsku robu” - kako Simon Ruiz na ziva biber, začine, kokcineal (a i „osmice”) - nije bilo problema; putovanje je du gačko, ali profit siguran. Ako cena nije u nekom trenutku povoljna, trgovac je tre109 Pierre i Huguette Chaunu, Séville et VAtlantique de 1504 à 1650, 1959, VIII-1, str. 111. 110 R. Cantillon, Essai sur la nature du commerce en général, str. 41. 111 F. Melis, cit. cl., str. 26-27, i „Werner Sombart e i problemi della navigazione nel medio evo”, u: U opera di Werner Sombart nel centenario della nascita, str. 124. 112 R. Gascon, op. cit., str. 183.
157
Tržišta i ekonomija
balo samo malo da sačeka: uz malo strpljenja sve bi se vratilo u red, jer bi se ku pac sigurno pojavio. Svaka zemlja i svako razdoblje imali su svoju „kraljevsku robu”, koja je donosila više profite nego druge. Fascinantni putopisi Đambatiste Đemelija Karerija izvanredno ilustruju to pravilo. Ovaj Napolitanac koji je 1694, više iz zadovoljstva nego koristi radi, kre nuo na put oko sveta, snašao se kako da pokrije troškove dugog putovanja: kupo vao je na jednom mestu robu za koju je znao da se posebno ceni na drugom mestu, na jednoj od narednih stanica na putovanju. Tako je u Bender Abasu, u Persijskom zalivu kupio „datulje, vino, rakiju [...] i plodove iz Persije koji se u In diju prevoze ili suvi ili marinirani [...], i na kojima se ostvaruje velika dobit”;113 ukrcavajući se u Manili na galiju za Novu Španiju, odlučuje da se snabde kine skim srebrom „što donosi 300 % profita”, kaže on.114 I tako dalje. Putujući s vla snikom, roba je bila neka vrsta kapitala koji se oplođavao na svakom koraku, plaćao troškove putovanja, a po povratku u Napulj, doneo i znatnu dobit. Frančesko Karleti115 koji je 1591, dakle, gotovo sto godina ranije, takođe krenuo na put oko sveta, izabrao je za prvu etapu svog putovanja crne robove, „kraljevsku robu” da tako kažemo, kupljene na ostrvu Sao Tome, a koje je preprodao u Kartageni, luci u Karipskom moru. Svari ipak nisu bile tako jednostavne kada je bilo reći o običnoj robi. Trgo vačka operacija donela bi zaradu samo uz velike predostrožnosti. U teorijskom smislu, sve je bilo prosto, barem za ekonomistu kakav je bio opat Kondijak:116 trebalo je povezati tržište gde je određene robe bilo u izobilju sa tržištem gde je ona bila retka. Međutim, da bi se to ostvarilo u praksi, valjalo je biti i oprezan i informisan, o čemu svedoče prepiske trgovaca. Mesec je april 1681, a mi se nalazimo u Livornu, u dućanu Đambatiste Sardija.117 Livorno, glavna toskanska luka, povezana je sa ostalim lukama u Sredo zemlju, a i dalje u Evropi, sve do Amsterdama. U njemu Benđamino Burlamaki, poreklom iz Luke, upravlja firmom koja trguje robom sa Baltika, iz Rusije, In dije, kao i nekih drugih oblasti. Prepiska između naša dva trgovca počinje upravo po pristajanju jednog broda holandske Istočnoindijske kompanije, što obara cenu cimeta. Livornac razmišlja da radi s tom „kraljevskom robom”. Pun planova, piše Burlamakiju, objašnjava mu da želi da „radi samostalno”, dakle, da ne deli tro škove i zaradu s njim. Posao propada, a Sardi, ovog puta spreman za saradnju sa Burlamakijem, smatra da je samo jedna vrsta robe zanimljiva za prevoz iz Am sterdama u Livorno; to su „vacchette”, kože iz Rusije, koje će uskoro preplaviti tržište Italije. Te 1681. godine, one su već bile regularno kotirane u Livornu, gde su ponekad stizale direktno iz Arhangelska, zajedno sa buradima kavijara. Ako su G. R Gemelli Carreri, Voyage autour da monde, 1727, II, str. 4. ^ Ibid., IV, str. 4. 115 R Carletti, op. cit., str. 17-32. Condillac, Le Commerce et le gouvernement, izd. E. Daire, 1847, str. 262. Mišel Morino (Michel Morineau) je bio veoma ljubazan da mi dostavi mikrofilm o korespon denciji firme Sardi iz Livorna sa Benđaminom Burlamakijem, koja je sačuvana u gradskom arhivu Am sterdama (Familie-papieren 1. Archief. Burlamachi).
158
Tržišta i ekonomija
ove kože „lepe boje, spolja i iznutra, dovoljno velike i tanke, i ako ne prelaze težinu od 9 do 10 firentinskih livri”, onda Burlamaki treba da utovari izvesnu ko ličinu na dva broda (da smanji rizik), brodove ,,de buona difesa, che venghino con buon convoglio” („sigurne brodove s dobrom pratnjom” - p.p.) i to pre zimskog prekida plovidbe na Severn. Koža koja se u Amsterdamu prodaje za 12 jedinica, u Livornu se kotira po 26 Уг i 28, što će reći više nego dvostruko. Sardi piše da isporučna cena u Livornu ne treba da prelazi 24; nada se zaradi od 10 %. Šest bala kože će biti utovareno u Tekselu, a Burlamakiju će biti plaćena polovina nabavnih troškova menicom vučenom na jednog venecijanskog bankara, što će biti obav ljeno po Sardijevim uputstvima. Iako je sve bilo izračunato, posao se na kraju nije dobro završio. U Livorno će sa drugih strana stići još nekoliko velikih pošiljki kože, pa će cena u maju 1682. godine pasti na 23; Sardijeva koža, osrednjeg kva liteta, loše se prodaje: dvanaestog oktobra iste godine ima je još uvek na zali hama. To ne pogađa mnogo Sardijevu firmu, jer se ona 1681. i 1682. bavila mno gim poslovima - posebno izvozom ulja i limuna sa đenovske rivijere, a i poslovi ma s Amsterdamom i Engleskom, pri čemu je za svoje potrebe ponekad iznaj mljivala posebne brodove. Tu je, međutim, zanimljivo koliko je bilo teško predvideti i utvrditi profit u trgovini na velika rastojanja. Trgovac je prinuđen da stalno kalkuliše, da operaciju proračuna ,,i deset puta” pre nego što se u nju upusti. Jedan metodičan trgovac iz Amsterdama koji razmišlja o poslu u Francuskoj, piše Digaru Fisu, saradniku u Ruanu: „Molim vas da mi u odgovoru navedete cene obične robe kod vas, a pošaljite mi i pretpos tavljeni prodajni račun [to jest procenu svih troškova]... Posebno mi javite cenu kitove kosti, ulja crvenog kita, finog i oljuštenog broća, pamuka iz Smirne, žutog drveta, čelične žice [...], zelenog čaja” . Slično tome, jedan francuski trgovac se 16. februara 1778. informiše kod svog kolege iz Amsterdama: „Ne znajući kako se kod vas prodaje rakija, mnogo ćete me zadužiti ako mi javite koliko vrede 30 velta u francuskom novcu, na osnovu čega ću napraviti proračun i vidim li inte resa, odlučiti da li da vam pošaljem određenu količinu...”. Isto je tako očigledno i suvišno objašnjavati da trgovački višak vrednosti predstavlja nužan podstrek za svaku trgovačku razmenu. Ta činjenica, međutim, objašnjava i neke manje očite stvari. Zar taj višak vrednosti ne dovodi automatski u prednost zemlje koje su žrtve visokih troškova života? One su postale najsjajniji svetionici i izuzetno su privlačne. Robu tu privlače visoke cene. Venecija, koja je vladala Sredozemnim morem, dugo je bila, a to je ostala i u XVIII veku, veoma skup grad za život.118*12012Holandija je postala zemlja visokih cena, pa stoga i niskog životnog standarda za siromašne, pa čak i manje siromašne ljude. Španija, od doba Karla V, jeste stravično skupa zemlja:122 „... tu sam čuo poslovicu”, kaže je 118 A. N., 62 AQ 33, Amsterdam, 27. mart 1766. ^ Arhivi Pariza, D5B6 4433, f° 48. 120 Arhivi Voronsov, Moskva, 1876, knjiga 9, str. 1-2. Venecija, 30. decembar 1783, Simon Alek sandru Voronsovu: „Tout est ici, hors les étoffes de soie, d’une cherté prodigieuse.” 121 Claude Manceron, Les Vingt Ans du roi, 1972, str. 471. 122 Médit..., I, str. 471.
159
Tržišta i ekonomija
dan francuski putnik (1603), „ d a je sve skupo u Španiji, osim srebra”.123 Isto je tako u XVIII veku. Engleska, međutim, uskoro obara sve rekorde: postaje zemlja ogromnih dnevnih troškova: unajmiti kuću, kočiju, jesti i boraviti u hotelu pred stavlja propast za strance.124 Da li je ovaj rast troškova života, vidljiv još pre re volucije 1688, bio cena koja se morala platiti za englesku trgovačku supremaciju, koja se upravo uspostavljala, ili, pak, njen znak ili uslov? Da li je to cena svake supremacije? Fajns Morison, sekretar lorda Mauntdžoja u Irskoj u razdoblju 1599-1606, koji je od 1591. do 1597. putovao kroz Francusku, Italiju, Nizozem sku, Nemačku, Poljsku, kao dobar posmatrač, ovako zanimljivo razmišlja: „То što sam u Poljskoj i Irskoj naišao na neobičnu jeftinoću svih namirnica, dok je s dru ge strane srebro bilo retko i utoliko skuplje, navelo me je na posve neubičajeno mišljenje: nema pouzdanijeg pokazatelja prosperiteta i bogatstva države nego što je skupoća tih stvari... ”.125Pinto izvodi isti zaključak. Kene, pak, izražava svoj čuveni paradoks: „Izobilje plus skupoća znače bogatstvo”.126 Artur Jang,127 prola zeći kroz Bordo 1787. godine, beleži: „Najamnina za kuće i stanove podiže se svakog dana; tako je od vremena zaključenja mira (1783); s druge strane, podig nuto je i podiže se mnoštvo novih kuća, što se podudara s opštim rastom cena; građani se žale na to da su troškovi života porasli za 30 % u poslednjih deset go dina. To je najjasniji znak prosperiteta”. Isto je rekao dvadeset godina ranije mladi opat Galiani u svojoj knjizi o novcu (1751): „Visoke cene roba su najpo uzdaniji znak gde je, zapravo, najveće bogatstvo”.128 Ovo podseća na neke savremene autore, kao što je Leon Diprije,129 koji za sadašnje vreme kaže: „napredne zemlje imaju nivo plata i cena znatno viši nego u zaostalim zemljama”. O ovim razlikama docnije ćemo opširnije raspravljati. Lako je govoriti o superiornim strukturama i organizacijama. Treba, naime, razmatrati strukturu čitavog sveta.130 U iskušenju smo da izuzetan slučaj Engleske povežemo s tim. Visoke cene i nadnice jesu i pomoć i prepreka za ostrvsku privredu. Tekstilna industrija, u do brom položaju zbog niskih cena osnovne vunene proizvodnje, prolazi kroz teško će. Da li isto važi i za ostale industrijske delatnosti? Mašinska revolucija skraja XVIII veka, donela je spas. Barthélémy Joly, Voyage en Espagne, 1603-1604, priredio L. Barrau Dihigo, 1909, str. 17. 24 Bohrepans, London, 7. avgust 1686 (A. N„ A. E„ B1, 757); Anisson, London, 7. mart 1714 (A. N., G ', 1699); Carlo Ottone, decembar 1670 (A. d. S. Genova, LettereConsoli, 1-2628); Simolin, London, 23. mart-3. april 1781 (Moskva, A. E. A. 35/6, 320, f° 167); Hermann, 1791 (A. N., A. E„ B1, 762, f° 461
v°).
125
Fynes Moryson, An Itinerary containing his ten years travell, 1908, VI, str. 70, citat Antoine Maczak, „Progress and underdevelopment in the ages of Renaissance and Baroque Man”, u: Studia Historiae Oeconomicae, IX, 1974, str. 92. 1261, de Pinto, op. cit., str. 167: „Là où il y a plus de richesses, tout y est plus cher... C’est ce qui me fait conjecturer que l’Angleterre est plus riche que la France.”; François Quesnay et la physiocratie, izd. INED, 1966, II, str. 954. 127 Voyages en France, 1931,1, str. 137. 128 De la monnaie, francuski prevod G. M. Bousqueta i J. Crisafullia, 1955, str. 89. 129 Léon H. Dupriez, „Principes et problèmes d’interprétation”, u: Diffusion du progrès et conver gence des prix. Etudes internationales, 1966, str. 7. 130 Pogledati III, pogl. 1. Takođe, J. Accarias de Sérionne, op. cit., 1766,1, str. 270 sq.
160
Tržišta i ekonomija
Šta je prvi pokretač , ponuda ili potražnja? Naravno, glavni podsticaj za razmenu jesu ponuda i potražnja, to jest razli čite ponude i različite potražnje. Činjenica da su one dobro poznate, ne doprinosi da se bolje shvate ili definišu. Postoje stotine i hiljade različitih vrsta ponude i potražnje. One sačinjavaju lanac, a takođe su i strujni pogon trgovačkih krugova. U klasičnoj ekonomiji se pomoću njih objašnjava sve. Pa ipak, i dalje traju be skrajne rasprave o ulozi ponude i potražnje kao prvih pokretača - rasprave koje su se produžile sve do danas i koje su još uvek bitne u utvrđivanju ekonomskih poli tika. Nema ponude bez potražnje i obratno: obe nastaju iz razmene koju same st varaju i koja njih stvara. Isto bi se moglo reći o kupovini i prodaji, o trgovačkim rashodima i prihodima, o poklonima i uzvratnim poklonima, pa čak i o radu i ka pitalu, o potrošnji i proizvodnji (pri čemu je potrošnja za potražnju ono što je proizvodnja za ponudu). Tirgo tvrdi da ako ja nešto što imam ponudim, onda je to stoga jer želim nešto drugo; u isto vreme tražim nešto što nemam. Ako tražim nešto što nemam, onda je to zato što sam odlučio da za uzvrat ponudim neku robu, uslugu ili određenu svotu novca. Dakle, postoje četiri elementa, zaključuje Tirgo: „Dve posedovane i dve željene stvari”. 1 „Suvišno je objašnjavati”, piše jedan savremeni ekonomista, „da svaka ponuda i svaka potražnja, pretpostavljaju svoju dopunu”.13113213 Nemojmo prebrzo odbacivati takve stavove kao banalnosti. Oni nam po mažu da izbegnemo veštačke razlike i tvrdnje, a pozivaju na opreznost svakoga ko se pita da li je važnija ponuda ili potražnja, ili, što izlazi na isto, šta je od to dvoje prvi pokretač. Ovo pitanje koje još nije dobilo pravi odgovor, vodi nas u samu suštinu problema razmene. V V 1OO Cesto sam razmišljao o primeru koji je proučio Pjer Soni, o Carrera de Indias. Posle 1550, slika je sasvim jasna, potezi i mehanizmi vidljivi: neka vrsta remena se okreće u smeru kazaljki na satu, iz Sevilje do Kanarskih ostrva, do luka Amerike, Bahamskog moreuza južno od Floride, potom do Azora i natrag u Sevilju. Plovidbom se opisuje krug. Pjer Šoni smatra da u XVI stoleću pravi pokre tač jeste „kretanje u odlasku”, plovidba iz Španije u Ameriku. Dalje kaže: „Kada brodovi treba da zaplove, prva briga trgovaca iz Sevilje jeste čekanje proizvoda iz Evrope, namenjenih Indiji”:134 žive iz Idrije, bakra iz Mađarske, građevinskog materijala sa Severa i čitavih brodova sa tekstilom. U početku su se odvozili i proizvodi iz same Španije, ulje, brašno i vino. Španija nije bila jedina zemlja koja je pokretala veliko prekookeansko tržište. I Evropa je tu učestvovala i zahtevala deo zarade pri povratku flote. Francuzi smatraju da sistem bez njihovih pošiljki ne bi funkcionisao. Važnu ulogu igraju i Đenovežani135 koji su kreditirali duge i 131 Turgot, Œuvres, I, str. 378-379. 132 Pierre des Maziš, Le Vocabulaire de l ’économie politique, 1965, str. 62. 133 H. i P. Chaunu, Séville et l ’Atlantique de 1504 à 1650, 12 knjiga. 134 Ibid., VIII-1, str. 260, napomena 2, 293, napomena 1. 135 Felipe Ruis Martin, El Siglo de los Genoveses, Ruth Pike, Enterprise and Adventure. The Geno ese in Seville, 1966.
161
Tržišta i ekonomija
Vinjeta koja ilustruje savete mladom nemačkom trgovcu koji odlazi u inostranstvo (XVII vek) (Nacionalni muzej u Nirnbergu, otisak Muzeja)
spore trgovačke veze sa Novim svetom od njihovog ustanovljavanja, pa do 1568. Bilo je još važnih učesnika. Da bi roba stigla u Sevilju, pre polaska flote trebalo je mobilisati mnoge sile na Zapadu. Uveliko su korišćeni izvori van Španije, novac đenovskih poslovnih ljudi, rudnici u Idriji, flandrijske tkačnice, mnoštvo seoskih pijaca gde se prodavalo platno iz Bretanje. Dokaz a contrario glasi: u Sevilji, a ka snije u Kadizu, sve staje po volji „stranaca”. Pravilo opstaje: u februaru 1730,136 „polazak galija”, pišu jedne novine, „opet je odložen; sada do početka marta, da bi se strancima omogućilo da utovare veliku količinu robe koja zbog nepovoljnih vetrova nije još stigla u Kadiz”. Da li to znači da ovde imamo prvog pokretača - primum mobile ? U načelu, „prenosni remen” može se pokrenuti u svakoj tački kretanja, ali, isto tako, i zausta viti. Izgleda d a je prvo produženo usporavanje, od 1610. do 1620, bilo uslovljeno padom proizvodnje u rudnicima srebra u Americi. Možda i zbog „zakona” smanjujućih prinosa, a, bez sumnje, i zbog smanjivanja indijanskog stanovništva iz ko jeg je regrutovana radna snaga za rudnike. Kada oko 1660. sve počinje ponovo da se lo-eće u Potosiju, kao i u rudnicima srebra u Novoj Španiji - dok Evropa i dalje stagnira - polet dolazi iz Amerike, od domaćih rudara koji još uvek koriste svoje tradicionalne137 braserose pre nego što se počne koristiti „moderna” rudarska op136 Gazette de France, 14. februar 1730, o Madridu, str. 102. 7 Ovu važnu pojedinost dugujem J.-P. Bertheu.
162
Tržišta i ekonomija
I Zvanično do 1660. I Po holandskim novinama i dopunskim dokumentima 12. POŠILJKE AMERIČKOG SREBRA U EVROPU Mišel Morino ( Anuario de historia economica y social, 1969, str. 257-359) kritički je iskoristio holandske novine i šifrovane vesti, koje su slala strana poslanstva iz Madrida, da bi rekonstruisao krivulju uvoza plemenitih metala u XVII veku. Jasno se vide vrh, te pad pošiljki posle 1620. i obnova posle 1660 (skala: 10, 20, 30... miliona pezosa)
rema. Ukratko, u barem dve prilike, inicijativa (najpre negativna, potom poziti vna), dolazi s druge strane Atlantika, iz Amerike. To, ipak, nije pravilo. Kada su posle 1713, koristeći se i povlasticom asienta i krijumčarenjem, Englezi prodrli na tržište španske Amerike, oni je uskoro pre plavljuju svojim proizvodima, naročito suknom, koje se trgovcima na malo u No voj Spaniji i drugde isporučuje na kredit. Dohodak se, naravno, ostvarivao u sre bru. Ovde je snažan engleski pritisak bio pokretačka snaga s ove strane Atlantika. Danijel Defo naivno, povodom istog procesa u Portugaliji, tvrdi da „nametnuti prodaju u inostranstvu”,138 znači naprosto „nametnuti svoju ponudu strancima”. Pa ipak, valjalo je da tekstil ne stoji dugo neprodat u Novom svetu. Kako ovde da razlikujemo ponudu i potražnju, ne pribegavajući Tirgoovoj četvorodelnoj šemi? U Sevilji, velika količina robe stoji nagomilana u spremi štima brodova koji polaze i koju su trgovci uspeli da sakupe iscrpljući vlastite novčane rezerve i kredite, ili, ponekad, u očajanju, vukući menice na inostranstvo (uoči polaska jedne i povratka druge flote, u gradu se nije mogao uzajmiti ni jedan jedini maravedi!). Ova ponuda, koju podstiče bogata i raznovrsna proizvodnja na Zapadu, praćena je izričitom i imperativnom, a nipošto diskretnom ponudom: finansijski centar i trgovci koji su uložili kapital u izvoz očekuju prihod u srebru. Isto je i u Vera Kruzu, u Kartageni i u Nombre de Diosu (kasnije Porto Belo), gde je potražnja za evropskim poljoprivrednim i industrijskim proizvodima (ugla vnom veoma skupim), uravnotežena znatnom ponudom srebra. Godine 1637, na sajmu u Porto Belu, mogle su se videti „ogromne količine srebra nagomilanog ' ^ D. Defoe, op. cit., I, str. 354.
163
Tržišta i ekonomija
kao kamenje”.139 Bez ove „željene stvari”, trgovina, naravno, ne bi funkcionisala. Ponuda i potražnja i tu deluju istovremeno. Da li sledi zaključak da dve ponude - to jest dve vrste proizvodnje koje stoje jedna naspram druge na različitim obalama Okeana - odnose prevagu nad dve potražnje, nad željama za „onim što nemam”? Zar nije bolje reći da one na staju samo svojom vezom sa predvidljivom i predviđenom potražnjom? U svakom slučaju, problem se ne postavlja samo u ekonomskom smislu (iako ponuda i potražnja ni izdaleka nisu „čisto” ekonomski pojmovi, što je, pak stvar za drugu raspravu). On se mora postaviti i u kategorijama moći. Komandna mreža ide iz Madrida do Sevilje, a potom u Novi svet. Uobičajeno je izrugivanje zakonima Indije (Ieyes de Indias), to jest prividu stvarne vlasti katoličkih kraljeva s druge strane Okeana. U tim dalekim zemljama nije se sve odvijalo po volji tih kraljeva. Kraljevska volja je ipak nalazila puta preko kraljevskih oficira koji se nisu brinuli jedino za svoje vlastite interese. Kvinta se redovno uzima u ime kralja, a iz dokumenata se vidi da pri povracima brodova uvek deo prihoda pored trgovaca uzima i kralj. Na prvim putovanjima njegov je deo bivao najveći: bro dovi su se vraćali sa tovarom srebrnih poluga. Kolonizacija još uvek nije tako od makla da bi se iz Evrope tražilo mnogo robe. Nije bilo reči toliko o razmeni ko liko o eksploataciji koja je potrajala. U jednom francuskom izveštaju iz 1703. go dine kaže se da su „Spanci navikli [pre Rata za špansko nasleđe koji je izbio 1701] da nose robu vrednu 40 miliona livri iz Tura, a vraćaju 150 miliona u zlatu, srebru i drugoj robi” - i to otprilike svakih pet godina.140 Ove brojke predstavljaju samo bruto vrednost razmene. Ali kako god da se računa stvarna zarada, vodeći računa o troškovima prevoza u oba smera, ipak je reč o jasnom primeru nejedna ke razmene, sa svim ekonomskim i političkim posledicama takve neravnoteže. Naravno, da bi postajala eksploatacija, nejednaka ili prinudna razmena, nije nužno da u njoj uzme učešća neki kralj ili neka država. Manilska galija je predsta vljala izuzetno dobar način za zatvaranje kruga sa trgovinskog stanovišta, ali nema sumnje da je značila neku vrstu dominacije trgovaca iz M eksika.141 Na kratko posećujuči sajmove u Akapulku, oni su mesecima iz daljine držali pod svojom vlašću trgovce iz Manile (koji su, opet, pod svojom vlašću imali kineske trgovce). Isto tako su trgovci iz Holandije dugo pod svojom vlašću imali zastu pnike iz Livorna. Kada postoji takav odnos snaga, onda se postavlja pitanje šta tačno znače izrazi „ponuda” i „potražnja”.
Potražnja kao takva Sada je, možda, opravdano za trenutak izdvojiti potražnju iz njenog kon teksta. Na to me podstiču spisi savremenih ekonomista posvećeni nerazvijenim zemljama. Tako je, na primer, Ragnar Nurske142 kategoričan: motor pokreće po139 Thomas Gage, Nouvelle Relation contenant les voyages de Thomas Gage dans la Nouvelle-Es pagne, 1676, 4. deo, str. 90. 140A.F.,F2, A, 21. W. L. Schurz, The Manila Galleon, 1959, str. 363. Ragnar Nurkse, Problems of capital formation in underdeveloped countries, 1958.
164
Tržišta i ekonomija
tražnja. Jednostavno povećanje proizvodnje dovelo bi do neravnoteže. Svestan sam da ono što danas važi za Treći svet ne važi ipso facto i za društva i ekonomije Starog poretka. Ali poređenje dovodi do razmišljanja u dva smera. Da li Keneova opaska iz 1766. vredi samo za prošlost? Nikada ne manjka „potrošača koji ne mogu da potroše onoliko koliko žele: ljudi koji jedu jedino crni hleb i piju vodu, voleli bi da jedu pšenični hleb i piju vino; ljudi koji nikada nisu jeli meso, želeli bi da ga jedu; ljudi loše odeveni želeli bi da imaju dobru odeću; ljudi koji nemaju drva za ogrev želeli bi da ga mogu kupiti, itd.”.143 Ova masa potrošača stalno raste. Stoga mutatis mutandis, uvek postoji potencijalno „potrošačko društvo”. Je dino obim prihoda, od kojeg društvo redovno i lako potroši devet desetina, ogra ničava njegov apetit. Pa ipak, većina čovečanstva oseća ovu granicu. Francuski ekonomisti XVIII veka su bili svesni ove granice isto kao danas ekonomisti Trećeg sveta; stalno su tražili načine da se poveća prihod i potrošnja. Za potonju je već Boagilber govorio da „njeno uništenje” znači „uništenje prihoda”.144 Kra tko rečeno, ekonomisti su nastojali da povećaju potražnju. Ali očito postoje različite potražnje. Kene je bio protiv „dekorativnog lu ksuza”, ističući „potrošnju za održavanje”,145 to jest povećanje svakodnevne po tražnje „produktivne klase”. Nije grešio: ova potražnja je od suštinskog značaja jer je trajna, obimna, sposobna da održava vlastiti pritisak i vlastite zahteve dugo, te da deluje kao pouzdan vodič ponude. Svako povećanje ponude bilo je od prvo razrednog značaja za rast. Ove osnovne potražnje uslovljene su starim izborima (npr., između žita, pirinča i kukuruza), a oni su, sa svoje strane, imali mnogo posledica i učinaka;146 odgovarali su osnovnim ljudskim potrebama: so, drvo, tekstil... Upravo u vezi sa ovim osnovnim potrebama, čija povest uglavnom nije napisana, valja prosuđivati veliku potražnju i izuzetna postignuća u njenom zadovoljavanju. Postignuća kao što su transport pirinča, soli i drveta iz južnih provincija Kine duž Carskog kanala na Severn i sve do Pekinga; pomorski prevoz pirinča iz Bengala u sve delove In dije, ili kopneni prevoz pirinča i žita karavanima sa i po hiljadu volova. So je prevožena Ronom iz Pekea u Langdoku do Sevsela.147 So iz Kadiza, Setubala, zaliva Burnef, putovala je od Atlantika do Severnog mora i Baltika. Ujedinjene Pokra jine bile bi bačene na kolena da su sprečene njihove pošiljke soli pred kraj XVI veka. Španija je o tome mogla samo da sanja.148 Što se tiče drveta koje je uveliko korišćeno, a na šta smo ukazali u prvoj knjizi, zapanjeni smo količinama koje su se prevozile svim velikim rekama Ev rope i Kine: splavovi, uvezana debla, plutajuća debla, privremeni čamci koji se uništavaju pri dolasku (na ušću Loare i mnogih drugih vodenih tokova), morski brodovi natovareni gredama i daskama, ili, pak, brodovi posebno konstruisani da bi na Zapad i Jug prevozili drvo iz šuma na Severn, namenjeno za izradu jarbola. 143 François Quesnay..., II, str. 756. 144 Pierre de Boisguilbert ou la naissance de Véconomie politique, izd. INED, 1966, II, str. 606. 145 François Quesnay..., II, str. 664 i 954-955. 6 U značenju u kojem Pjer Guru (Pierre Gourou) upotrebljava izraz. 141 Médit. ...,I, str. 409. 148/Ш ., I, str. 233.
165
Tržišta i ekonomija
Proteći će stotinu godina neprekidnih prilagođavanja pre nego što drvo bude zamenjeno ugljem, tečnim gorivom i strujom. Što se tiče vina, osnovne komponente evropske civilizacije, ono je prevoženo bez prekida. Pjer Šoni ipak malo preteruje kada kaže da je brodski prevoz vina u privredama Starog režima značio isto što i prevoz uglja u XVIII, a još više u XIX veku.149 Pšenica, teška i srazmerno jevtina roba, prevozi se što je manje moguće, jer se gotovo svuda uzgaja. Pa ipak, loše žetve ponekad primoravaju na velike transporte žita. U poređenju sa ovim glomaznim i teškim robama, luksuzna roba je lagana, ali oko nje se diže mnogo buke. Novac prosto teče ka njoj, pokoravajući se nje nom diktatu. Postoji, dakle, superpotražnja sa vlastitim tokovima i promenama raspoloženja. Kratkotrajne želje, nagle promene mode, stvarale su veštačke ali imperativne „potrebe”, koje su preko noći mogle nestati i ustupiti mesta drugim, naoko jednako bezrazložnim strastima: šećer, alkohol, duvan, čaj, kafa. Iako se u domaćinstvima i dalje tkalo i prelo za svakodnevne potrebe, moda i luksuz uslovljavaju potražnju za tekstilom u najrazvijenijim i trgovački najnaprednijim sek torima. Krajem XV veka, bogataši prestaju da nose odeću protkanu zlatnim i sre brnim nitima i prihvataju svilu. Upotreba svile se širi i ona postaje simbol dru štvenog uspona. Njena proizvodnja dovodi do stogodišnjeg razvoja Italije, sve dok se industrija svile nije razvila širom Evrope. Situacija se menja kada poslednjih decenija XVII veka nastupa moda engleskog tekstila. U narednom veku popu larno je „šareno platno”, to jest bojeno pamučno platno, isprva uvoženo iz Indije, a zatim proizvođeno u Evropi. U Francuskoj su vlasti očajnički nastojale da za štite nacionalne proizvođače od navale ovih lakih tkanina. Tu, međutim, ništa nije pomagalo, ni nadzor, ni inspekcije, ni zaplene, ni zatvori, ni globe, ni razularena mašta savetodavaca - kakav je bio Brijon de Žoa, trgovac iz ulice Burdone u Pa rizu - koji je predlagao da se isplati 500 livri svakom „ко na ulici svuče ženu obučenu u indijsko platno”, ili ako je to preoštra mera, da se „prostitutke najpre odenu u indijsko platno”, a „potom, za primer, javno razodenu”.150 U jednom iz- • veštaju upućenom glavnom kontroloru Demareu (1710), izražava se ozbiljna su mnja u takve kampanje: da li je dobro, u vreme kada su namirnice veoma skupe, novac redak, a državne obveznice nezgodne i teško upotrebljive, primoravati ljude da obnavljaju svoju garderobu? Uostalom, kako se boriti protiv m ode?151 U najboljem slučaju, ona se može ismevati, kao što čini Danijel Defo u članku u Weekly Review (1708): „Snaga mode je tolika da danas vidimo ugledne osobe obučene u indijske ćilime, koje bi samo godinu dana ranije i njihove sobarice smatrale vulgarnim; indijska platna sada prekrivaju čitavo telo, od stopala do le đa; čak se i podsuknje od njih izrađuju; i sama kraljica je volela da se pokazuje odevena na japanski ili kineski način, to jest odevena u kinesku svilenu i pamučnu odeću. Ali to nije sve: ti su se materijali uvukli u naše kuće, dnevne i spavaće sobe; zavese, jastuci, fotelje i sami kreveti, sve je to od indijskog platna i sukna”. 149 Н. i. R Chaunu, op. cit., VIII-1, str. 445. 150 A. N., G7, 1695, 252. 151 Ibid.
166
'ÂmLtfd rtÊÊÈ№S$Sr*' 4
Tržišta i ekonomija
Tkanina od kineske svile (lampas) iz doba Luja XV, Lion, Istorijski muzej tkanina (otisak Žirodon)
167
Tržišta i ekonomija
Bilo d a je to smešno ili ne, moda, to jest stalna, višestrana i zbunjujuća po tražnja, uvek na kraju pobeđuje. U Francuskoj, čak ni više od trideset pet zakon skih odluka nije uspelo da „odvrati ljude od krijumčarenja indijskog platna”. Je dan je ukaz od 15. decembra 1717, otišao toliko daleko d a je naložio da se osini zaplene robe i globe od hiljadu ekija za one koji bi bili uhvaćeni u kupovini i pro daji indijskog platna, primenjuju i strože kazne „doživotno robijanje na galijama, a u slučaju potrebe i veće kazne...”. Zabrana je konačno ukinuta 1759.15 godine. Francuska stvara pamučnu industriju koja će ubrzo moći da konkuriše fabrikama u Engleskoj, švajcarskim kantonima, Holandiji - pa čak i u Indiji.
Ponuda kao takva Ekonomisti koji se bave predindustrijskim razdobljem slažu se u jednom: ponuda je tu manje značajna. Nedostaje joj elastičnosti i ne može brzo da odgovo ri na potražnju.152153 Ipak, valja razlikovati poljoprivrednu ponudu od industrijske ponude. U privredi tog doba najvažnija je poljoprivredna aktivnost. Istina je da su se u nekim delovima sveta, posebno u Engleskoj, proizvodnja i produktivnost „revo lucionarno” povećali, i to zahvaljujući združenom delovanju nekih tehničkih i društvenih činilaca. Ali čak i kada je reč o Engleskoj, istoričari ukazuju na to d a je srećan niz dobrih žetava u razdoblju 1730-1750. 54 uveliko doprineo njenom ekonomskom uspehu. Pa ipak, poljoprivredna proizvodnja bila je područje malih promena. Postoje, s druge strane, dve oblasti, industrija i trgovina, u kojima je napre dak očigledan, iako pre nego što su mašine revolucionisale industriju, i sve dok je trgovina sputana velikim brojem stanovnika koji su živeli u samodovoljnosti si tnog zemljišnog poseda, postoje unutrašnja i spoljna ograničenja za svaki veći po let. Pa ipak, kada je reč o industriji, a na osnovu pomalo sumnjivih pokazatelja koji se odnose na samo jedan red veličine, ja ipak smatram da je proizvodnja u Evropi između 1600. i 1800. godine uvećana najmanje pet puta. Verujem i da se promet povećao. Nestaju barijere između privreda i dolazi do povećanja razmene. Na velikom prostoru, kakav je Francuska, koji je u tom smislu veoma dobro polje za posmatranje, ovo rušenje trgovinskih barijera jeste za istoričara najznačajniji fenomen XVIII stoleća.155 Želim da ukažem na to da ponuda krajem XVIII veka, nije, kao što bi neko mogao da pomisli, tako zakržljala i nemoćna pred čudovišnom potražnjom. I ona će jačati s napredovanjem industrijske revolucije. Oko 1820. godine, ona je već bitan činilac. I naravno, ekonomisti su počeli da obraćaju pažnju na nju, pa čak i suviše. Ponuda je postala čak i značajnija kada je formulisan i prihvaćen tako zvani „Seov zakon”,156 nazvan po ekonomisti Žan-Batistu Seu (1767-1832). 152 J. Savary des Bmslons, op. cit, IV, 1762, stubac 1023, odluke 5. septembra 1759.128. oktobra iste godine. Stupci 1022 i 1024. 153 Paul Bairoch, Révolution industrielle et sous-développement, Paris, 1963, str. 201. 154 R. M. Hartwell, The Industrial Revolution and economic Growth, 1971, str. 181-182. 155 Uporediti III, pogl. 4. 156 Thomas Sowell, The Say’s Laws, 1972; Ch. E. L. Meunier, Essai sur la théorie des débouchés de J.-B. Say, 1942.
168
Tržišta i ekonomija
Ovaj sjajni popularizator (ali, kako kaže Marks, ne i genije), bio je tvorac pomenutog zakona (koji se nazivao i „zakon o prođi”), isto kao što je Tomas Grešam bio tvorac čuvenog zakona koji nosi njegovo ime. Ž.B. Seje, u stvari, bio jedan od najistaknutijih ekonomista svog vremena, zbog čega je zakon pripisan samo njemu. U stvari, elementi tog zakona postoje već kod Adama Smita, a još i više kod Džemsa Stjuarta (1712-1780). Neko će možda reći d a je već Tirgo izneo stavove u istom smeru kada je Džošaji Čajldu pripisao „neosporivu tvrdnju da rad jednog čoveka daje rad drugom čoveku”.157 Reč je o veoma jednostavnom za konu; svaka ponuda ujedno predstavlja i potražnju. Budući da ovakvi jednostavni iskazi uvek kriju neke nedoumice, ekonomisti su svako na svoj način tumačili za kon. Džon Stjuart Mil (1806-1873), kaže: „Svaki rast proizvodnje, ako je pra vilno raspodeljen na sve vrste proizvoda, a u razmerama koje zahteva privatni interes, stvara ili bolje rečeno, konstituiše vlastitu potražnju”.15** Ovo je prilično nejasna tvrdnja, iako joj je cilj da objasni stvari. Neupućen čitalac će biti pod jednako zbunjen tvrdnjom Šarla Žida (1847-1932): „Svaki proizvod nalazi veće tržište tamo gde postoji veća raznovrsnost i obilje drugih proizvoda”,159160čime se nastoji reći da ponuda lakše stvara vlastitu potražnju ako postoji obilje ponuda. „Obe ruke su ispružene”, piše Anri Giton (1952), „jedna da dâ, druga da primi [...]. Ponuda i potražnja su dve strane iste stvarnosti”. 60 Slažem se s tim. Postoji još jedan način da se lakše objasne stvari: proizvodnja svakog dobra koje u kraćem ili dužem roku jeste ponuđeno na tržištu, dovodi u samom svom procesu do raspodele novca; valjalo je platiti sirovine, troškove prevoza, platu radnicima. Kada se ovaj novac raspodeli, normalno je da se ponovo pojavi, pre ili kasnije, u obliku potražnje, ili da tako kažemo, u obliku kupovine. Ponuda se sreće sa samom so bom. Seov zakon biće smernica za više generacija ekonomista koji ga, uz neko liko izuzetaka, nisu osporavali sve do, otprilike, 1930. Ali zakoni, ili takozvani ekonomski zakoni, traju verovatno toliko dugo koliko i želje i stvarnosti eko nomske epohe za koju su manje ili više verna ogledala i tumačenja. Druga epoha ima nove, vlastite „zakone”. Tako negde 1930. godine, ekonomista Kejnz bez problema preokreće stogodišnji Seov zakon. Kejnz smatra da se oni koji imaju koristi od ponude koja se stvara, ne pojavljaju odmah na tržištu kao potražioci. Novac svog vlasnika stavlja pred izbor: da ga čuva, troši ili investira. Ovde nam ipak nije namera da opširno izlažemo Kejnzovu kritiku, koja je svojevremeno si gurno bila plodonosna i realistična. Takođe ne postavljamo pitanje da li su Kejnz 1930, a Se 1820. bili u pravu ili ne. Jedino nas zanima da li je Se bio u pravu (to jest da li se njegov zakon može primeniti) za razdoblje pre industrijske revolu cije. Pa ipak, nismo sigurni da ćemo na to pitanje moći da damo zadovoljavajući odgovor. 157 Œuvres, I, str. 452. 158 Citat R. Nurkse, op. cit., str. 16. 159 Prema J. Romeufu, op. cit., I, str. 372. 160 Henri Guitton, Les Fluctuations économiques, 1952, str. 173.
169
Tržišta i ekonomija
Pre industrijske revolucije privreda doživljava česte lomove; njeni različiti sektori su loše povezani, ne funkcionišu jednako brzo i nezavisno od konjunkture. Jedan sektor može da doživi napredak, ali da ne povuče nužno unapred i ostale. Svi ti sektori mogu zaredom da igraju ulogu uskog grla: napredak nikad nije pra vilan. Znamo da su se u to doba trgovci uglavnom žalili i da su ponešto preterivali. Pa ipak, oni nisu sistematski lagali, nisu izmišljali probleme, uspone i pa dove u konjunkturi, kolapse, lomove, stečajeve, do kojih je dolazilo čak i na najvišim finansijskim razinama. Sektor koji u vidu ima Zan-Batist Se, sektor „in dustrijske” proizvodnje, nije u takvim uslovima mogao očekivati da ono što on nudi odmah nađe pouzdano i trajno tržište. Novac koji je proizvodni proces distri buirao, nejednako je razdeljen između snabdevača alatom, snabdevača sirovi nama, prevoznika i radnika. Iako su potonji predstavljali najveću stavku u po trošnji, oni su bili i posebni ekonomski „delatnici”. Novac je među radnicima, kao što se govorilo, „išao iz ruku u usta”. Zbog toga Isak de Pinto tvrdi da „se opticaj gotovine ubrzava kada ona prolazi kroz ruke potčinjene klase”,161 j>ri čemu je najveći opticaj sitnog novca. Nemački finansijski stručnjak F. V. fon Sreter162 za lagao se za razvoj fabričke proizvodnje s ciljem povećanja opticaja novca (1686). Distribucija novca zanatlijama značila bi samo njegov privremen gubitak, jer bi se on brzo vraćao kroz opšti promet. To je vrlo verovatno, jer Rikardo 1817. go dine još uvek smatra da radnikova „prirodna plata” oko koje osciluje „tržišna plata”, ovom omogućuje da se izdržava i reprodukuje „svoju vrstu”.163 Budući da je zarađivao goli minimum, radnik je novac najpre trošio za hranu. Kako je bio upućen na poljoprivrednu ponudu, platu mu je u izvesnom smislu određivala cena hrane. Radnik, prema tome, nije stvarao potražnju za proizvodima koje je sam proizvodio, a to su često bili luksuzni predm eti.164 Pomenuta ponuda je u najbo ljem slučaju stvarala samo indirektnu potražnju za takvom robom. Sto se tiče poljoprivredne proizvodnje, njeni neredovni viškovi nisu takvi da prodaja namir nica dovodi do toga da napoličar, nadničar i sitni sopstvenik stvaraju neku značaj niju potražnju fabrikovanih proizvoda. Ukratko, upravo u tom složenom kontekstu treba shvatiti stav fiziokratâ koji danas često iskrivljujemo. Da li je zaista bilo pogrešno stavljati u prvi plan po ljoprivrednu proizvodnju i bogatstvo, u doba kada je ponudi poljoprivrednih proizvoda uvek teško da odgovori na potražnju, a i da prati rast stanovništva? Na suprot tome, zar česti lomovi u industrijskoj proizvodnji nisu rezultat slabe po nude, od seoskog stanovništva, od gradskih zanatlija ili od radnika? Fišerovo165 razlikovanje između poljoprivrede (ograničene ponudom) i industrije (ograničene potražnjom) jeste dobar način da se opiše ekonomija Starog poretka. Plašim se da Seov zakon više vredi za XX vek nego za vekove pre Fran cuske revolucije. Uostalom, proizvođači iz XVIII veka pokreću svoja velika 1611, de Pinto, op. cit., str. 184. *^ Eli F. Hegkscher, La Epoca mercantilista, 1943, str. 653. D. Ricardo, op. cit., 1970, str. 66. Ibid., poglavlje o profitima, posebno str. 88-89. „Tawney’s Century”, u: Essays in Economic and social History o f Tudor and Stuart England,
170
Tržišta i ekonomija
preduzeća jedino subvencijama, beskamatnim zajmovima, unapred zajemčenim monopolima. Neko će pomisliti da nije reč o istinskim preduzetnicima. Ali čak i pod takvim idealnim uslovima, svi oni nisu uspevali. Još nije došlo vreme stalno rastuće ponude, sposobne da sama stvara nove potrebe; to će se dogoditi tek ka snije, u doba mašina. Niko nije lepše od Mišlea izrazio koliko je industrijska re volucija zapravo bila revolucija potražnje, preobražaj „želja”, da se poslužimo Tirgoovim izrazom koji bi se sigurno dopao nekim današnjim filozofima. Godine 1842, Mišle piše: „Predionice su u krizi. One se guše, dok su istovremeno velike radnje prepune robe, a kupaca nema. Prestrašeni vlasnici predionica nisu znali šta da čine - da nastave proizvodnju, ili da prestanu da rade sa svojim prožrdljivim mašinama. [...] Cene su padale, ali to nije ništa pomagalo; one su nanovo padale, sve dok pamuk nije pao na šest sua. [...] Tada se dogodilo nešto čudno. Sam izraz šest sua delovao je podsticajno. Milioni kupaca, siromašnih ljudi koji nikada ra nije nisu kupovali tekstil, pohrlili su u prodavnice. Uvidelo se da je narod veliki potencijalni potrošač. Velike radnje su ispražnjene za tili čas. Mašine su počele ponovo da tutnje. [...] Posledica je bila velika, iako ne i mnogo primećena revolu cija u Francuskoj: revolucija u čistoći, ulepšavanju siromašnih stanova. Ljudi su kupovali posteljinu, lično rublje, stolnjake i zavese; čitave klase su dobile ono što prethodno nikada nisu imale”.166
TRŽIŠTA I NJIHOVA GEOGRAFIJA U prethodnim odeljcima, u kojima smo se bavili samo ulogom ekonomskih prinuda i pravila, nismo govorili o trgovcu. O njemu nećemo govoriti ni na nared nim stranicama, na kojima će se razmatrati tržišta kao takva. Bavićemo se, naime, prostorom koji ona zauzimaju, njihovim značajem i opsegom, rečju, njihovom geografijom. Svaki oblik razmene podrazumeva neki prostor, dok sam prostor ni kada nije neutralan, izvan čovekovog delovanja i uticaja. U istorijskom bi smislu korisno bilo ocrtati promenljivi prostor kojim domi nira neka firma, neko trgovačko središte ili nacija - ili prostor na kojem se oba vlja trgovina određenom robom - žitom, solju, šećerom, biberom, plemenitim metalima. Tako bi se mogao osvetliti uticaj tržišne privrede u datoj oblasti, uklju čujući i njene praznine i nedostatnosti, ali i njenu stalnu dinamiku.
Firme i njihov prostor Trgovac je uvek u kontaktu sa svojim kupcima, dobavljačima, kreditorima i poveriocima. Označe li se na karti adrese ovih delatnika, one obeležavaju prostor koji uslovljava trgovčev život. Što je taj prostor veći, toliko je i trgovac u načelu, a gotovo uvek i u biti, značajnija ličnost. 166 Michelet, Le Peuple, 1899, str. 73-74.
171
Tržišta i ekonomija
13. TRGOVAČKE VEZE FIRME SAMINIJATI U XVII VEKU Firma Saminijati imala je sedišta u Firenci i Livornu. Njene je dokumente spasao u zadnji čas Armando Sapori i oni se sad nalaze u Bokoniju (Milano). Osenčeni deo (srednja i severna Italija) odgovara oblasti gde se obavljala glavnina transakcija firme. Firma je imala predstavnike po čitavom Sredozemlju; u Kadizu i Lisabonu; takođe i na Severn (Pariz, Lion, Frankfurt na Majni, Lil, London, Amsterdam, Hamburg i Beč). Kartu je izradila g-đica M. K. Lapeir
Zona poslova firme Đanfiljacija,167 firentinskih trgovaca koji su se nastanili u Francuskoj tokom druge polovine XIII veka, pokriva Alpe, a posebno Dofine i dolinu Rone; prema zapadu, oni deluju do Monpeljea i Karkasona. Tri stoleća kasnije, oko 1559, Kaponi iz Antverpena - grana svetski poznate i značajne toskanske porodice - delovali su, što se može videti iz njihovih pisama i knjiga porudžbenica, u uskom pojasu koji ide od Severnog mora do Sredozemlja, sve do Pize i Firence, pojasu koji se grana ka jugu. To je gotovo isti onaj pojas koji tokom prve polovine XVI veka ide od Nizozemske do Italije, a na kojem deluju Salvatiji iz Pize, čiji su monumentalni arhivi još uvek neistraženi. U XVII veku, italijanske mreže se šire kroz čitavo Sredozemlje, dok u isto vreme gube vlast nad Severom. Registar „comessioni e ordini” (1652-1658) toskanske firme Saminijatija168 koji 167 O Đanfiljacima, Armand Sapori, Studi di storia economica, 3. izd., 1955, II, str. 933 sq. O po rodici Koponi, regisatar u posedu Armanda Saporija koji je bio ljubazan da mi dostavi mikrofilm. ° Arhive sačuvane na Univerzitetu Bokoni u Milanu.
172
Tržišta i ekonomija
su sedište imali u Livornu, otkriva prevashodno sredozemnu mrežu: glavna mesta su Venecija, Smirna, Tripoli u Siriji, Tripoli u Berberiji, Mesina, Đenova i Marselj; često se pominju i Carigrad, Aleksandreta, Palermo, Alžir. Ključna mesta za vezu prema zapadu jesu Lion i naročito Amsterdam. Cesto se koriste holandski i engleski brodovi. Ali Livorno je poseban grad; u izvodima naše firme nailazimo podatak o dva broda koji u Arhangelsku utovaraju crvenu rusku kožu. To je izu zetak koji potvrđuje pravilo! Kada bismo raspolagali stotinama i hiljadama ovakvih izvoda, mogli bismo da ustanovimo korisnu tipologiju trgovačkog prostora i firmi. Tako bismo mogli da uporedimo prodajnu oblast s kupovnom oblašću, da jednu objasnimo pomoću druge, a i da razlikujemo centripetalne i centrifugalne trgovačke sile; mogli bismo da razlikujemo gotovo linearan pojas, a i širi krug koji bi odgovarao razdobljima poleta i nesputane razmene. Na osnovu dva ili tri primera, postaje očigledno d a je trgovac prosperirao - što je jasno samo po sebi - kada se čvršće uključi u gravita cionu zonu velikog trgovačkog mesta. Dubrovčanin Kotruljević je u XV veku već govorio: „Velika riba se peca u velikim jezerim a”.169 Isto tako mi se dopada priča Erika M aškea170 o nekom trgovcu i hroničaru iz Augsburga, čiji su počeci bili mučni i koji je počeo da prosperira tek kada je došao u Veneciju. Dva glavna da tuma za bogatstvo Fugera bili su septembar 1367 - kada Hans Fuger napušta ro dno selo Graben i odlazi u susedni Augsburg, gde se sa svojom porodicom naseljuje kao tkač barchenta (parheta, vražje kože); i 1442, kada njegovi naslednici postaju trgovci na daljinu, koji održavaju stalne odnose sa velikim susednim gra dovima i Venecijom.171 Priča je dovoljno poznata i često ponavljana. Federigo Melis navodi primer Boromeja, koji potiču iz contada Pize ,,che alia fine del secolo XV si milanesizzarono”, koji su se krajem XV veka „milanizovali” i stekli bogatstvo.172 Trgovčev prostor je deo jednog nacionalnog ili internacionalnog područja, u određenoj epohi. Ako je reč o razdoblju poleta, trgovačka površina može da se iz nenada uveća, naročito ako trgovac ima pristupa tadašnjim velikim poslovima, menicama, gotovom novcu, plemenitim metalima, „kraljevskoj robi” (kao što su začini, biber, svila), ili pomodnoj robi, kao što je, na primer, bio pamuk iz Sirije, neophodan za tkače parheta. Iz nepotpunog istraživanja arhiva Frančeska Datinija iz Prata, stičem utisak da veliki posao oko 1400. godine, zapravo, predstavlja pro met menica iz Firence u Đenovu, Monpelje, Barselonu, Briž, Veneciju. Postavlja se pitanje da li je zona finansijskog trgovanja razvijenija i šira nego druge zone krajem XIV veka i u prvim godinama XV. Ako je napredak u XVI veku bio razlog, kao što sam istakao, veoma aktivne superstrukture sajmova i trgovačkih centara, onda je lakše razumeti iznenadno proširenje zone koju pokrivaju poslovi Fugera i Velzera iz Augsburga. Po onovre menim standardima, to su bila ogromna preduzeća koja su samom svojom ve^ В. Cotrugli, op. cit., str. 145. 170 U: Mélanges Hermann Aubin, 1965,1, str. 235 sq. 171 Ernst Hering, Die Fugger, 1940, str. 23 i 27. 172 F. Melis, „La civiltà economica nelle sue explicazione dalla Versilia alla Maremma”, cit. cl., str. 21 i 35.
173
Tržišta i ekonomija
Broj menica koje su vučene na Buonvizije
Amsterdam
Cologne 1 Francfort Nuremberg
Broj menica čije su Buonviziji korisnici Plaisance
Thiers^ Le Puy '
■
*f|jf
Genève
1
- ,
5
' .Turin
Burgos*, Madina del Campo i
« Narbonne
/lisbonne
[ A ^
T o Iê d l^ ^ M iid tid
L Ч^ Нđ«r, ^
r^>
Saragossa y ?
Marseille
Barcelone
T » O'
=r W
Alger
Palermo
Mee* 2 f ' J
14. FIRMA BUONVIZI OSVAJA EVROPU Od 1575. do 1610. trgovačka Evropa je pokrivena mrežom firme Buonvizi, trgovaca iz Luke nastanjenih u Lionu, koje rođaci i saradnici predstavljaju u svim važnim trgovačkim središtima. Menice pletu mrežu između najraznovrsnijih poslova. Ovaj dijagram predstavlja samo broj tih menica, a ne i njihovu vrednost. Zato se ne treba prepustiti utisku daje firma svuda u povoljnom položaju, osim u Nantu i Tuluzu. Bilo bi zanimljivo otkriti pravo stanje zbog čega je mali promet menica iz Liona u Lion i izuzetno veliki promet prema Luci, gradu odakle su poreklom Buonvizi (karta je izrađena prema skici Fransoa Bajara, „Les Buonvisi, marchands banquiers de Lyon, 1575-1692”, u: Annales E. S. C, 1971, str. 1242 i 1243)
174
Tržišta i ekonomija
ličinom zastrašivala ostale trgovce i javno mnjenje. Velzeri iz Augsburga su pri sutni širom Evrope, u Sredozemlju, u Novom svetu; u Venecueli se pojavljuju 1528. godine, gde zbog zle volje Spanaca i strašnih lokalnih sukoba ne uspevaju. Pa ipak, Velzeri tada počinju da odlaze svuda gde postoje rizici, gde se bogatstvo može steći ali i izgubiti. S druge strane, mnogo oprezniji Fugeri ostvarili su veći i postojaniji uspeh. Oni su vlasnici velikih rudničkih preduzeća u srednjoj Evropi, u Mađarskoj, u Češkoj, u Alpima. Preko pomoćnika imaju dobre pozicije u Vene ciji. Oni vladaju Antverpenom, koji je početkom XVI veka istinski centar sveta. Veoma rano su se pojavili u Lisabonu, kao i u Španiji, gde staju na stranu Karla V. Imali su ogranak u Čileu 1531, odakle su se ubrzo povukli (1535).173 Godine 1559. otvaraju u Rijeci i Dubrovniku174 svoje „lične prozore” ka Sredozemnom moru. Krajem XVI veka, dok prolaze kroz ogromne teškoće, kratko učestvuju u internacionalnom konzorcijumu bibera u Lisabonu. I konačno, prisutni su u Indiji posredstvom svog sunarodnika Ferdinanda Krona, koji je tu došao 1587, kada je imao 28 godina i koji će raditi i za Fugere i za Velzere, najpre u Košinu, a potom u Goi. Kron će u Indiji ostati do 1619, što mu je dopustilo da stekne ogromno li čno bogatstvo, da učini mnogo usluga svojim španskim gazdama, kao i portugal skim gospodarima na licu mesta, koji će se posle 1619. pokazati jako nezahval nim, čineći mu nepravdu i šaljući ga više puta u zatvor.175 Ukratko, carstvo ove ogromne firme je bilo šire nego carstvo Karla V ili Filipa II, nad kojim, poznato je, sunce nikada nije zalazilo. Ali, ovi divovi nisu nužno i najznačajniji. Nas, naime, zanimaju prošeci, firme različite veličine i njihovo ukupno bogatstvo. U XVII veku njihova veličina kao da se smanjuje. U XVIII veku ponovo dolazi do širenja, uporedo sa proši renjem finansija do granica Evrope, pa čak i dalje. „Međunarodno udruženje” bo gataša čvršće je nego ikad. Pa ipak, da bismo proverili da li je ova hipotetična šema ispravna, potrebno je mnogo primera i poređenja. Treba da se sprovede de taljno istraživanje.
Zone gradova Grad se nalazi u središtu međusobno povezanih prostora: postoji krug iz ko jeg se on snabdeva; krug u kome se koriste njegov novac, težine i mere; krug iz koga dolaze zanatlije i novi građani; krug kreditnih poslova (to je najširi krug); krug prodaja i kupovina; postoje i uzastopni krugovi kroz koje prolaze vesti koje stižu u grad i koje odlaze iz njega. Kao radnja ili skladište trgovca, grad zauzima ekonomski prostor koji, zapravo, određuju njegov položaj, njegovo bogatstvo, duga konjunktura kroz koju prolazi. U svakom trenutku, grad se definiše krugo vima oko njega. Pa ipak, poruku koju šalju ti krugovi valja tumačiti. 173 F. Ltitge, op. cit., str. 288. 174 F. Gestrin, op. cit., str. 116. 175 Hermann Kellenbenz, „Le front hispano-portugais contre l’Inde et le rôle d’une agence de ren seignements au service des marchands allemands et flamands”, u: Estudia, XI, 1963; G. R. Boxer, „Una raridade bibliografica sobre Fernâo Gron”, u: Boletim internacional de bïbliografia luso-brasiliana, 1971.
175
Tržišta i ekonomija
Uzmimo za primer Nirnberg oko 1558. godine, kada Lorenc Meder, jedan od stanovnika ovog grada, objavljuje Handelsbuch (Trgovačka knjiga). U ovoj tr govačkoj knjizi, koju je upravo ponovo objavio i komentarima propratio Herman Kelenbenc,1 6 Lorenc daje praktična uputstva svojim sugrađanima; on ne želi da rešava naš problem stvaranja i tumačenja trgovačkih prostora kojima je Nirnberg centar. Pa ipak, na osnovu Mederovih podataka, koje dopunjuje Herman Kelen benc, moguće je sastaviti veoma bogatu kartu (str. 177). Ona govori sama za sebe. Nirnberg, jedan od vodećih evropskih industrijskih, trgovačkih i fmansijskih cen tara, u drugoj trećini XVI veka, još je uvek nošen elanom koji je, nekoliko de cenija ranije, Nemačku pretvorio u jednog od pokretača evropske privrede. Nirn berg je, dakle, povezan sa privredom koja široko zrači, a njegovi proizvodi, koji su prevoženi iz jednog centra u drugi, dolazili su čak do Bliskog istoka, u Indiju i u Afriku, u Novi svet. Pa ipak, same gradske aktivnosti ostaju vezane za Evropu. Centralna zona njegove trgovine je Nemačka, u kojoj postoje kratke i duže veze. Drugi krug gradova jesu Venecija, Lion, Medina del Kampo, Lisabon, Antverpen, Krakov, Vroclav, Poznanj, Varšava; to su granice dalekog delovanja Nirnberga, granice dokle on u neku ruku pruža svoju ruku. Johanes M iler177 je pokazao d a je Nirnberg u prvoj polovini XVI veka geo metrijski centar ekonomskog života Evrope. To svakako nije preterivanje koje st vara neki lokalpatriotizam. Ali zašto je tako bilo? Deo odgovora verovatno se krije u sve većem obimu kopnenog prevoza. Drugi razlog bi mogao da bude taj što se Nirnberg nalazi na pola puta iz Venecije u Antverpen, što je između stare tr govačke zone Sredozemlja i novog prostora evropskog procvata, Atlanskog okeana (i mora koja od njega zavise). Osa Venecija —Antverpen ostaje, bez su mnje, tokom čitavog XVI veka najaktivniji evropski „zemljouz”. Alpi ga presecaju, istina, ali su i alpski prelazi pozornica stalnih prevoznih čuda; kao da su same teškoće dovele do stvaranja moćnog sistema prevoza. Dakle, nemojmo se čuditi što biber dolazi u Nirnberg krajem XVI veka, kako iz Antverpena tako i iz Venecije. Biber s juga i onaj sa severa jesu toliko ravnopravni da roba može isto tako, i to ne zaustavljajući se, da ide od Antverpena do Venecije ili obratno. Mor skim i kopnenim putem. Naravno, ovo odražava situaciju nemačke ekonomije u datom razdoblju. Na duži rok, klatno je ipak radilo u korist istočne, kontinentalne Nemačke. Ovaj napredak istoka nalazi konkretni izraz u XVI veku, naročito posle 1570. to jest posle stečajeva u Nirnbergu i Augsburgu, kao i u ponovnom usponu Lajpciga i njegovih sajmova. Lajpcig je uspeo da se dokopa rudnika u Nemačkoj, da u grad privuče najvažnije tržište Кихепа (rudničkih akcija), da se direktno poveže sa Hamburgom i sa Baltikom, oslobađajući se posredne stanice u Magdeburgu. Grad je ipak ostao čvrsto vezan za Veneciju, jer je „mletačka roba” podsticala čitav je dan njegov sektor aktivnosti. Lajpcig je postao tranzitna stanica za robu između Zapada i Istoka. S godinama, premoć grada se potvrđuje. Za godinu 1710, moDas Meder’sche Handelsbuch unddie Welser’schen Nachtrdge, 1974. Johannes Müller. „Der Umfang und die Hauptrouten des niirnbergischen Handelsgebietes im Mittelalter”, u: V. Jahrschriftfür S.-und W. Geschichte, 1908, str. 1-38.
176
Tržišta i ekonomija
15. PODRUČJE GRADA: ŠIRENJE UTICAJA NIRNBERGA OKO 1550. GODINE Prema Das Meder'sche Handelsbuch, ured. H. Kelenbenc, 1974.
guče je tvrditi da su sajmovi u Lajpcigu ,,weit importanter und considerabler” („mnogo važniji i ugledniji” - p.p.) nego oni u Frankfurtu na Majni, barem za robu, jer je grad na Majni u tom razdoblju ostao veći finansijski sektor nego Lajpcig. Tržište novca još je uvek davalo trajnije povlastice. Čitalac će možda pomisliti da je ove gradske prostore teško tumačiti, po sebno stoga što dokumenti retko odgovaraju na onu vrstu pitanja koje mi postav ljamo. Čak i upravo objavljena knjiga Žana-Kloda Peroa, Nastanak jednog mo dernog grada, Kaen u XVIII veku (1975), ne može da reši sve probleme koje autor ispituje sa uzornom brigom i razumevanjem. Uopšte ne čudi to što Fon Tinenova šema vredi za Kaen: lako je oko grada identifikovati prvi krug koji ga obavija, pa čak i prodire u njegove zidove: to je „pojas povrtarstva i mlekarstva”; potom sledi oblast žitarica17^ i površine za uzgoj stoke. Ali, već je teže razlikovati oblasti u koje stižu industrijski proizvodi iz grada, i pijace i sajmove na kojima se oni pro daju. Možda je najzanimljiviji aspekt pitanja dvostruka organizacija regionalnog i internacionalnog prostora sa kojima grad mora biti u vezi: postoje, dakle, dve raz ličite cirkulacije, prva duž mreže kapilara gde je tok kratak ali postojan; druga isprekidanija ali, u slučaju krize hrane, sposobna da aktivira prevoz Senom, ili po-1789 178 E. Krober, op. cit., str. 71, 163 i passim. 179 J.-C. Perrot, op. cit., str. 181 sq.
Ill
Tržišta i ekonomija
morski prevoz od Londona ili Amsterdama. Ova dva sistema se dopunjuju, su protstavljaju, udružuju ili smenjuju. Način na koji internacionalni život utiče na njega ponekad više određuje grad nego stalna povezanost sa susedima. Opšta istorija ponekad je važnija nego lokalna.
Tržišta sirovina: šećer Ne bi bilo teško napisati povest glavnih tržišta sirovina, između XV i XVIII veka, prema klasičnom priručniku Fernana Moreta za svet dvadesetih godina na šeg veka.180 Želimo li da se držimo značajnih primera, onda imamo sijaset izbora: svaka roba za široku potrošnju daje nam dokaz, ali iako se ono što nam te robe govore može razlikovati, u jednom se slažu: isto kao kada je reč o najaktivnijim gradovima, o najvećim trgovcima, trgovina najprofitabilnijim robama naprosto zrači u velikim prostorima. Udaljenost je stalni pokazatelj bogatstva i uspeha. Tr govina „začinima” - a ta reč „pokriva mnoge proizvode”, od onih koji služe „da poprave ukus jela... do medicinskih proizvoda i materijala za bojenje tkanina” 181 - je s te toliko poznata i predstavlja tako klasičan primer da ovde prosto oklevamo da ga pomenemo kao model. Prednost ovog primera je to što predstavlja dugotraj ni polet, sa različitim epizodama koje se smenjuju, da bi potom u XVII veku došlo do vidljivog slabljenja. 821834Ali mi smo to već objasnili.1 Šećer je, naprotiv, rela tivno nov proizvod koji se od XV do XX veka stalno širi, pri čemu se uvećavaju i njegova proizvodnja i njegova potrošnja. Uz nekoliko sitnih izuzetaka (sirup od javora, kukuruzni šećer), dragoceni proizvod se dobija od šećerne trske (sve do razdoblja kontinentalne blokade i upotrebe šećerne repe). Šećerna trska se, videli smo,18"1 proširila iz Indije prema Sredozemlju i Atlantiku (Madera, Kanarska ostrva, Azori, Sao Tome, Prinčevsko ostrvo, potom tropske obale Američkog kontinenta, Brazil, Antili...). Ovo napredovanje je bilo utoliko značajnije jer je ta da zahtevalo velika ulaganja. Tako šećer, koji i dalje stoji na apotekarskim policama, sve više prodire u kuhinje i na stolove. U XV i XVI veku, on je još uvek luksuzni proizvod koji je često jedan princ davao na dar drugom. Osamnaestog oktobra 1513, kralj Portu gaise poklanja papi njegov kip od šećera u prirodnoj veličini, okružen figurama njegovih dvanaest kardinala, kao i sa tri stotine sveca, od kojih je svaka dugačka metar i po; bio je to rad nekog strpljivog poslastičara.185 Ali čak i tada, iako nije postao svakodnevna namirnica, šećer se sve više koristi. Godine 1544, često se govori u Nemačkoj „Zucker verderbt keine Speis”, „šećer ne kvari nijedno jelo”.186 Brazil je počeo da šalje šećer; u prošeku 1 600 tona godišnje u XVI veku. Godine 1676, četiri stotine brodova, od kojih svaki nosi 180 tona šećera (ukupno 72 000 180 p Maurette, Les Grands Marchés des matières premières, 1922. 181 R. Gascon, op. cit., I, str. 37. 182 Uporediti I, str. 200-204. 183 Pogledati I, izdanje 1967, str. 162. 184 Ibid., str. 165. 185 Jacob Baxa i Guntwin Bruhns, Zucker im Leben der Volker, 1967, str. 24-25. 186 Ibid., str. 27.
178
Tržišta i ekonomijâ
Šećerana u Brazilu. Crtež pripisan E Postu oko 1640. godine. Pažnju treba obratiti u prvom planu na karakteristična kola s volovima i zapregu stoke koja pokreće točak (Fondacija Atlas van Stolk)
tona), isplovljavaju sa Jamajke.187 U XVIII veku, Santo Domingo proizvešće isto toliko, ako ne i više.188 Ipak ne treba smatrati da je evropsko tržište preplavljeno šećerom s obala Atlantika; niti d a je uspon šećera prvi razlog poleta okeanskog brodoprevoza i po sredno sve veće modernizacije Evrope. Ovaj elementarni determinizam mogao bi se lako preokrenuti; moglo bi se tvrditi da je upravo evropski uspon, uz pomoć novopodstaknutih apetita, doveo do uspona, najpre u korišćenju šećera, a potom i kafe. Ovde nema mesta za opisivanje načina kako su se uklopili elementi u veli koj povesti šećera: crni robovi, plantažeri, tehnike proizvodnje, rafmisanje siro vog šećera, snabdevanje jevtinim namirnicama onih plantaža koje sebe nisu mogle da hrane; i konačno, pomorske veze, skladišta i preprodaja u Evropi. Oko 1760. godine, kada sve funkcioniše dobro, na pariškom tržištu i na drugim trži štima nude se različite vrste šećera: „Nepročišćen šećer, jednom pročišćen šećer, šećer u komadu od sedam funti, kraljevski šećer, polukraljevski šećer, kandirani šećer i crveni ili kiparski šećer. Dobar nepročišćen šećer treba da bude beličast, sa što manje vlage i da se ne oseća na karamel. Jednom pročišćen šećer, koji nazi vaju i ostrvskim šećerom, treba da bude beo, suv, finog zrna, da miriše na ljubičicu. Najlepši dolazi iz Brazila, ali je trgovina njim gotovo sasvim prestala; po kvalitetu su dalje šećer iz Kajena, a potom onaj s Ostrvâ. Poslastičari mnogo koriste jednom prečišćen šećer iz Brazila i s Ostrva; on im se više dopada nego rafinisani šećer, jer su poslastice, kažu, napravljene od njega lepše i manje se ušeće187/Ш ., str. 32. 188 Prethodno, I, izd. 1967, str. 166.
179
Tržišta i ekonomija
ravaju”.189190Jasno je da je u to doba šećer izgubio prestiž retke robe. Postao je uobičajen u radnjama i poslastičarnicama. . Ovde nas prvenstveno zanima to koliko je trgovcu bila značajna trgovina šećerom, o čemu ponešto i znamo. Kao prvo, o šećeru se od njegove pojave u Sre dozemlju mnogo govorilo, i to kao izvanrednom poslu. U vezi s tim, primer Vene cije i kiparskog šećera jeste posebno jasan, jer je bio u rukama porodice Kornero - „kraljeva šećera” koji su (kao što njihov nadimak sugeriše) imali neograničen monopol na tu robu. Godine 1479, kada je Venecija okupirala Kipar, ona je dobila i šećerni rat. Ne znamo previše o poslu sa šećerom koji su vodili Korneri. Pa ipak, drugi dokumentovani slučajevi ostavljaju utisak (koji skoro ne iznenađuje), proizvo dnja šećera nikad nije bio sektor u kojem se mnogo zarađivalo. Na Siciliji, u XV i XVI veku, mlinovi za šećer, koji su radili uz pomoć đenovskog kapitala, pokazuju se kao osrednje ili loše investicije. Isto tako se moglo očekivati da će napredak gajenja šećera na atlantskim ostrvima u ranom XVI veku dovesti do stvaranja ve likih profita; ali kada je velika kapitalistička firma Velzera kupila 1509. zemlju na Kanarskim ostrvima i podigla plantaže šećerne trske, njeni upravnici uviđaju da se posao ne isplati i povlače se iz njega 1520. godine. 19crIsto to važi i za brazilske plantaže u XVI veku: one izdržavaju plantažera (senhor de engenho), ali ne baš raskošno. Utisak je sličan i u Santo Domingu, uprkos tamošnje rekordne proizvo dnje. Da li je iz tog imperativnog razloga proizvodnja spuštena na niži rang ro pskog rada? To je jedini način da se izdaci pokriju i stvori ravnoteža. Ova nas primedba, međutim, vodi dalje. Svako kapitalističko tržište ima niz veza, a negde prema središtu i jednu višu tačku, koja donosi veću zaradu nego druge. Na primer, u trgovini biberom, ta visoka tačka je dugo bila Fondaco dei Tedeschi: venecijanski biber se tu gomila pre nego što krene ka velikim nemačkim kupcima. U XVII veku, pravi centar trgovine biberom su ogromna skladišta Oost Indische Companie. Što se tiče šećera, koji je bio potpuno usmeren ka ev ropskom tržištu, veze su bile komplikovanije, jer je trebalo održavati proizvodnju da bi se izvukla korist iz najviše tačke u trgovačkom lancu. Atlantski šećer postaje važan tek u drugoj polovini XVII veka, i to sa uzastopnim uspesima različitih karipskih ostrva. Kada su godine 1654. izgubili severoistočni Brazil, Holanđani su pretrpeli neuspeh koji je dalje otežan velikim napretkom engleske i francuske proizvodnje. Ukratko, došlo je do podele proizvodnje, potom do podela rafinisanja, i konačno do podele tržišta. Bilo je samo nekoliko pokušaja da se ustanovi dominantno tržište šećera; u Antverpenu oko 1550, gde je bilo 19 rafinerija šećera; u Holandiji, posle propasti tržišta u Antverpenu 1585. Amsterdam je morao 1614. da zabrani upotrebu uglja u rafinerijama zbog zagađivanja atmosfere - što ipak nije sprečilo otvaranje novih rafinerija: 1650. bilo ih je 40; 1661. bilo ih je 61. Ali, u ovom stoleću merkantilizma, nacionalne privrede su se branile i uspevale da održe vlastita tržišta. U Francuskoj, na primer, gde Kolber zaštićuje nacionalno tržište uvođenjem tarifa 189 J. Savary des Bruslons, IV, stubac 827. 190 J. Ваха i G. Bruhns, op. cit., str. 27.
180
Tržišta i ekonomija
1665. godine, rafinerije počinju da prosperiraju u Denkerku, Nantu, Bordou, La Rošelu, Marselju, Orleanu. Kao rezultat, od 1670. šećer rafinisan u inostranstvu više nije uvožen u Francusku; štaviše, Francuska ga izvozi, zahvaljujući premiji za izvoz koja se namiče iz poreza na uvoz nerafinisanog šećera pod uslovom da se on posle rafinisanja izvozi.191192Francuskom izvozu pogoduje i to što je nacionalna potrošnja niska (1/10 deo kolonijalne proizvodnje u odnosu na 9/10 u Engleskoj), kao i to što se plantaže iz matice srazmerno jeftino snabdevaju (jer su cene u Francuskoj bile niže), za razliku od Jamajke, koju snabdeva, pre svega, Engleska, uprkos doprinosu Severne Amerike. „Рге rata” [koji će biti prozvan Sedmogo dišnjim ratom], piše Journal du commerce}92 „šećer iz engleskih kolonija bio je u Londonu do 70% posto skuplji nego šećer iz francuskih kolonija u francuskim lukama, pri istom kvalitetu. Za ovu visoku cenu šećera u Engleskoj krive su izu zetne cene namirnica kojim Engleska snabdeva svoje kolonije. S druge strane, šta Engleska da učini sa viškovima šećera, kadâ mu je cena tako visoka?” Jedino da ga troši. Unutrašnje englesko tržište je, doduše, već za to sposobno. Uprkos izvozu i ponovnoj preprodaji od velikih zemalja proizvođača, na cionalizacija tržišta šećerom, preko kupovine sirovog šećera i izgradnje rafinerija, proširila se čitavom Evropom. Od 1672, koristeći se teškoćama Holandije, Ham burg gradi svoje rafinerije i usavršava nove postupke, čije će tajne nastojati da sačuva. A rafinerije se grade čak i u Pruskoj, Austriji i u Rusiji, gde će biti državni monopol. Da bismo imali tačnu sliku kretanja tržišta šećerom i pravih profitabi lnih nivoa operacije, trebalo bi rekonstruisati složenu mrežu proizvođačkih ob lasti, novčanih tržišta koja vladaju proizvodnjom, i rafinerija koje su bar donekle kontrolisale ukupnu distribuciju. Posle ovih „manufaktura” dolaze na red brojni dućani za preprodaju koji nas vraćaju na običan nivo tržišta i skromnu zaradu uslovljenu otvorenom konkurencijom. U kojoj tački ili u kojim tačkama u čitavom procesu dolazi do ostvarenja vi sokih profita? Po primeru Londona, rekao bih da je to na stadijumu trgovine na veliko, negde blizu skladišta u kojem su se gomilala burad šećera, pre nego što će ga kao beli, smeđi šećer (melasa) kupovati, u zavisnosti od namene, rafineri, poslastičari ili obični trgovci na malo. Proizvodnja belog šećera koji je trebalo rafinisati u zemlji matici, konačno se uspostavlja na ostrvima, uprkos prvobitnim zabranama. Ali, zar ovaj industrijski pothvat nije jedan od znakova teškoća kroz koji prolaze ostrva na kojima se šećer uzgaja? Ključna pozicija u trgovini na ve liko, po našem mišljenju, nalazi se posle rafinisanja koje, izgleda, nije privlačilo veletrgovce. Pa ipak, da bismo bili sigurni u to, trebalo bi da imamo više podataka o odnosima između veletrgovaca i rafinera.
Plemeniti metali Ali ostavimo sada po strani šećer, na koji ćemo se uostalom vratiti. Za ra zmatranje imamo bolji primer: plemenite metale. Oni putuju širom sveta, vode 191 Ibid., str. 40-41 i passim. 192 Godina 1759, str. 97.
181
Tržišta i ekonomija
nas do najviše razine razmene, a ispostaviće se, ako je to potrebno, kao pokazatelj stalno promenljive konstrukcije hijerarhija u ekonomskom životu koji stalno do stiže nove rekorde na gornjim razinama. Ponuda i potražnja za ovu sveprisutnu robu, koju svi žele, dok ona sama obilazi svet, gotovo da su uvek izjednačene. Izraz „plemeniti metali”, koji nam lako pada na pamet, ipak nije tako jed nostavan kao što izgleda. On označava različite stvari: 1) metalnu rudu, koja izlazi iz rudnika ili zlatonosnih reka; 2) poluobrađene proizvode, poluge, šipke i šišarke (tj. grudve metala nepra vilnog oblika, porozne i lagane, kakve nastaju isparavanjem žive korišćene u pro cesu amalgamisanja, a koje se u načelu prerađuju u šipke i poluge, pre distribucije na tržištu); 3) gotove proizvode, kovani novac koji se stalno iznova kuje. Tako se u In diji rupija iste vrednosti i iste težine procenjuje po datumu izdavanja, pri čemu su starije manje cenjene. U ovim različitim oblicima plemeniti metal stalno i brzo kola. Boagilber j e već govorio o tome d a je srebro korisno „samo ako je u stalnom kretanju”. 195I zaista, novac neprestano cirkuliše. „Ništa se ne prevozi toliko lako i s tako malim gubicima”, primećuje Kantijon,194 koji je (barem po Jozefu Šumpeteru), bio prvi ekonomista koji je govorio o brzini prometa kovanog novca.195 Ovaj se katkada tako brzo kretao d a je remetio redosled operacija između livenja poluga i kovanja novca. To se dešavalo sredinom XVI veka, a kasnije još i češće: na obalama Pe rua, početkom XVIII veka, na brodove iz Sen-Maloa su se krišom utovarivale „osmice”, ali i srebrne šišarke bez žiga (krijumčareno srebro za koje nije plaćan porez , tzv. „kraljevska petina”). Uostalom, šišarke su uvek krijumčarene. Srebro, još uvek neiskovano u novac, prevoženo je u polugama i šipkama koje su često kružile po Evropi. Novac se, međutim, kretao još brže. Razmena ga navodi da „skače”, dok krijumčarenjem prelazi sve barijere. Za novac „Pirineji nisu postojali”, kaže Luj Derm inji.196 Godine 1614, u Nizozemskoj je u opticaju oko 400 valuta; u Fran cuskoj ih je u isto vreme 82.197 U Evropi nema oblasti, makar i one najsiroma šnije, gde se ne nađe i poneka retka valuta, na primer, u alpskoj pokrajini Ambrinoa u XIV veku,198 ili u zaostaloj i zabačenoj oblasti kao što je bio Ževodan u XIV i XV veku.1 9 Iako papir veoma rano postoji i moguće ga je koristiti, goto vina i geslo „novac u ruku”, imaju i dalje prednost. U srednjoj Evropi, gde su za padne evropske sile uobičajile da regulišu, ili da pokušavaju da regulišu među sobne konflikte, snaga protivnika - Francuske i Engleske - merila se distribuci jom kovanog novca. Godine 1742, venecijanski izveštaji govore o tome da je Pierre de Boisguilbert..., op. cit., II, str. 621. ^ R. Cantillon, Essai sur la nature du commerce en général, str. 150. ^ Joseph Schumpeter, History of economic analysis, 1954, italijansko izdanje, 1959, str. 268. ^L. Dermigny, op. cit., I, str. 376. B. E. Supple, „Currency and commerce in the early seventeenth century”, u: The Economic His torical Review, januar 1957, str. 239-264. G. de Manteyer, Le Livre-journal tenu par Fazy de Rame, 1932, str. 166-167. 9 Léon Costelcade, Mentalité gévaudanaise au Moyen Age, 1925, prikaz Marc Bloch, u: Annales d ’histoire économique et sociale, I, 1929, str. 463.
182
Tržišta i ekonomija
Đenovska škrinja s mnogim bravama, kakve su se koristile za prevoz srebrnih poluga i srebrnjaka izSpanije uĐenovu (Đenova, Štedionica, otisak A. Kolen)
engleska flota dovezla ogromne svote namenjene Mariji Tereziji „kraljici Mađar ske”.200 Cena saveza sa Fridrihom II, godine 1756, koju je platila moćna Britanija, bila je trideset četvoro kola srebrnjaka, upućenih ka Berlinu.201 Čim se u proleće 1762. godine pojavila nada u mir, naklonost prelazi na stranu Rusije: „Poštom od 9. marta iz Londona”, piše jedan diplomata, „stiglo je u Amsterdam i Roterdam menica u vrednosti od više od sto pedeset hiljada „osmica” (sic), s nalogom da se ta svota uputi ruskom dvoru”.202 U februaru 1799. godine, „pet miliona” engle200 Public Record Office, 30/25, Portfoglio 1, 2. novembar - 2. decembar 1742. 201 A.d.S. Napulj, Inostrani poslovi, 796, Den Haag, 28. maj 1756. 202 Moskva A. E. A. 50/6, 470.
183
Tržišta i ekonomija
skog novca, u polugama i kovanicama, na putu iz Hamburga u Austriju, prolazi kroz Lajpcig. Jedini pravi problem je da se utvrde uzroci, ili barem mehanizmi ove cirku lacije koja prolazi kroz sve vodeće ekonomije čitavog sveta. Verujem da bi se ovi uzroci i mehanizmi bolje shvatili ako bismo razlikovali tri vidljive etape: proizvo dnju, prenos i akumulaciju. Bilo je zemalja proizvođača sirovog metala, zemalja izvoznika gotovog novca, a i zemalja isključivih uvoznika, iz kojih novac i metal nikada nisu izlazili. Ali ima i slučajeva koji više otkrivaju, kao što su Kina i Ev ropa, na primer, koje su bile i uvoznici i izvoznici u isto vreme. Zemlje proizvođači zlata ili srebra su gotovo uvek zaostale, a ponekad je reč o još uvek divljim zemljama: Borneo, Sumatra, ostrvo Hajnan, Sudan, Tibet, Celebes, ili rudarske zone srednje Evrope, od XI do XIII veka (i opet od 1470. do 1540, kada su ponovo procvetale). Vađenje zlata iz evropskih zlatonosnih reka se održalo sve do XVIII veka i kasnije, iako se tu radilo o malim, maltene zanemarljivim količinama. U XV i XVI veku bilo je rudarskih naselja na širokim pro stranstvima Alpa, Karpata i Ere Gebirgea. Ljudi koji tu rade, žive veoma teško, ali su barem slobodni! Nasuprot tome, u Africi, u Bambuku, zlatonosnom srcu Sudana, „rudni cima” upravljaju seoske poglavice. Tu još uvek postoji poluropstvo,204 najblaže rečeno. Stvari su još jasnije u Novom svetu, gde su Evropljani ponovo uveli ropstvo radi dobijanja plemenitih metala. Šta su bili Indijanci iz Mite (rudničkog pojasa), ako ne robovi, kao što će to kasnije, u XVIII veku, biti oni crnci koji su ispirali zlato na obalama reka u srednjem Brazilu? Nastaju čudni gradovi, od ko jih je najneobičniji Potosi, na 4 000 metara u Visokim Andima, divovsko rudarsko naselje i grad u kome se tiska čak 100 000 ljudi.20~* Troškovi života su tu og romni, čak i za bogate: jedna kokoška košta čak osam reala, jedno jaje dva reala, funta kastiljanskog voska košta deset pezosa, i tome slično.20®Novac je tu gotovo beskoristan. Tu ni rudar ni vlasnik rudnika ne mogu da zarade dovoljno. Jedino profitira trgovac koji isporučuje kovani novac, namirnice, živu, neophodnu za rudnike - za šta su ga plaćali u metalu. Isto je i u Brazilu u XVIII veku, kada je reč o proizvodnji zlata. Vodenim putevima i preko suvih mesta prolazile su flotile zvane moçôes,2 7 koje su kretale iz Sao Paola i snabdevale gospodare i crne ro bove u mestima za ispiranje zlata u Minas Žeraisu i Gojasu. Jedino se trgovci bo gate. A ono što bi i zaradili, rudari su često gubili na kocki. Meksiko Siti je postao pravo kockarsko mesto. Konačno, na vagi profita zlato i srebro su manje težili nego brašno od manioke, kukuruz, sušena govedina (a carne do sol), koja se jela u Brazilu. ^ Ibid., 84/2, 421, f° 9 v°, pismo Faciusa. 205 Prévost, Histoire générale des voyages..., П1, str. 641. Voyage de Compagnon, en 1716. 3 A. P. Canabrava, O Comércio portugués..., str. 13; Lewis Hanke, La Villa impérial de Po tosi. Uncapitalo inédito en la historia del Nuevo Mundo, 1954. °” **• ? a ćete УDominguez, Guia histôrica, str. 57, citat Tibor Wittman, „La riqueza empobrece; problemas de crisis del Alto Peru colonial en la Guia de P. V. Gaćete y Dominguez”, u: Acta histôrica Szeged, 1967, XXIV, str. 17. 207 Sergio Buarque de Holanda, Monçoes, 1945.
184
Tržišta i ekonomija
Kako bi i bilo drugačije? U podeli rada na svetskom nivou, posao rudara spada u najbednije, najsiromašnije. U pitanju su bile tako krupne stvari da su moćnici, ko god da su bili, morali stalno da potvrđuju svoju prevlast. Nisu dozvo ljavali da neko drugi istražuje mogućnosti dobijanja dijamanata ili plemenitih me tala. Tavernije208 je 1652. godine kao kupac posetio čuveni rudnik dijamanata „poznat kao Raolkonda.... udaljen pet dana puta od Golkonde”. Sve je tu bilo iz vanredno uređeno u korist vladara i trgovaca, pa čak i kupaca. S druge strane, ru dari su odrpani, goli, s njima se loše postupa. U njih stalno sumnjaju, misleći da pokušavaju nešto da prokrijumčare. Ta je sumnja, uostalom, i bila opravdana. Brazilski garimpeirosi,209210tragači za dijamantima iz XVIII veka, jesu avanturisti, čija se putovanja, nažalost, ne mogu pratiti. Pa ipak, i njihove zarade često završa vaju u džepovima trgovaca, kralja u Lisabonu i prodavača dijamanata. Kada na stane neka relativno nezavisna rudarska eksploatacija (kao u Evropi u Srednjem veku), nju će sasvim sigurno pre ili kasnije preuzeti neka trgovačka mreža. Svet rudnika je, zapravo, najava industrijskog sveta sa njegovim proletarijatom. Drugu kategoriju predstavljaju takozvane „zemlje-skladišta” - pre svega, azijske zemlje u kojima novčana privreda slabo funkcioniše, i gde plemeniti m e tali kruže slabije nego u Evropi. Tu nastoje da plemenite metale čuvaju, da ih tezaurišu, to jest da ih veoma malo koriste. Ove su zemlje bile nalik na sunđere ili, kako se tada govorilo, bile su „groblja” plemenitih metala. Dva najveća spremišta su Indija i Kina, prilično različite jedna od druge. U Indiji se jednako rado prima i zlato i srebro, zlatni prah iz Kontrakoste (tačnije Monomotape), srebro iz Evrope, a docnije i iz Japana. Prema indijskim istoričarima, priliv srebra iz Amerike doveo je do povišenja cena, i to sa dvadesetak go dina zakašnjenja u odnosu na evropsku „revoluciju” cena u XVI veku. To je još jedan dokaz u prilog tvrdnji d a je uvezeno srebro tu i ostalo. Dokaz je i to što og romna riznica Velikog Mogula nije uspe vala da neutralise neprestan priliv srebra, budući da su cene rasle. 0 Američko srebro koje se uvozi u Indiju verovatno podstiče na kovanje novog i pretapanje starog novca u novi. O onom što se događa u Kini, bez sumnje, manje znamo. Zanimljivo je to da Kina nije zlatu dala ulogu novca, već g a je menjala za srebro i to po izuzetno ni skoj stopi. Portugalci su bili prvi Evropljani koji su to u XVI veku shvatili, i isko ristili tu neobičnu sklonost Kineza ka srebru. Godine 1633, jedan Portugalac piše: „Come os chinos sentirâo prata, em montôès trouxerâo fazenda” („Čim osete mi ris srebra, Kinezi donose brda robe”).211 Nemojmo ipak verovati Antoniu de Uloi, Špancu koji 1787. godine tvrdi, da „Kinezi neprekidno rade da bi stekli srebro kojeg nema u njihovoj zemlji”, dok je zapravo reč o „naciji koja za njim ima naj208 Ј.-В. Tavernier, op. cit., II, str. 293. 209 Osnivač 1844. područja zasada kakaovca Ilheora, Pedro Galmon, Historia social do Brasil, 1937, str. 190. 210 Aziza Hazan, „En Inde aux XVIe et XVIIIe siècles: trésors américains, monnaie d’argent et prix dans l’Empire mogol”, u: Annales E.S.C., juli -avgust 1969, str. 835-859. ГС. R. Boxer, The Great Ship from Amacom. Annals o f Macao and the old Japan Trade, 1555-1640, Lisabon, 1959, str. 6, napomena 1, 12. septembar 1633, pismo Manuela da Câmare de Noronha.
185
Tržišta i ekonomija
• 919 manju potrebu”. Baš naprotiv, srebrni novac se široko koristi u trgovini u Kini i to u obliku kovanica visokih nominalnih vrednosti ( koje su bile rezane na tanke pločice radi plaćanja sitnih kupovina), pored sitnog novca caixas ili sapeques, ko vanog od bakra i olova. Jedan noviji istoričar Kine212213 smatra d a je barem polovina srebra proizve denog u Americi od 1571. do 1821, otišla u Kinu, odakle se više nije vraćala. Pjer Šoni214 govori o trećini, uključujući u to i direktan izvoz iz Nove Spanije na Fili pine preko Tihog okeana. Čak i takva količina bila bi ogromna. Iako nisu sasvim pouzdani, ovi proračuni su iz više razloga prihvatljivi kao verovatni. Kao prvo, menjanje srebra za zlato u Kini donosilo je profite (koji su dugo bili visoki, barem do poznog XVIII veka).215 U tu trgovinu kretalo se čak i iz Indije i Indonezije. S druge strane, godine 1572, američko srebro nalazi novi odušak: ono je prelazilo Tihi okean galijama iz Manile216 koje su plovile iz meksičke luke Akapulko do prestonice Filipina, i tu se menjalo za svilu, kineski porcelan, luksuzni indijski pamuk, drago kamenje i bisere. Ta je veza s usponima i padovima trajala čitav XVIII vek i kasnije. Poslednja galija će se u Akapulko vratiti 1811. godine.217 Pa ipak, u ovu je trgovinu bila uključena čitava jugoistočna Azija. Jedan poseban slučaj, koji ćemo izneti, ne objašnjava sve, ali pomaže boljem razumevanju: kada je veliki engleski jedrenjak Hindostan u Kinu 1793. godine prevozio ambasadora Makartnija, na palubu je primljen jedan stari Vijetnamac. Starcu tu nije bilo ugo dno. Pa ipak, „kada su mu u ruke stavili nekoliko španskih pjastri, kao da im je prepoznao vrednost; uvio ih je pažljivo u skut svoje pocepane odeće”.218 Između zemalja proizvođača i zemalja akumulacije, islamske zemlje i Ev ropa zauzimaju specifičnu poziciju: oni su posrednici, tranzitne zone. Sto se tiče islamskih zemalja, one su tu u istom položaju kao Evropa, pa stoga i ne treba o njima mnogo govoriti. Ipak je korisno zadržati se na čas na og romnom Turskom carstvu. Na njega je suviše dugo gledano kao na ekonomski neutralnu zonu kroz koju je evropska trgovina nekažnjeno prelazila: u XVI veku to je bilo preko Egipta i Crvenog mora ili preko Sirije,-pri čemu su se koristili ka ravani koji su putovali u Persiju i do Persijskog zaliva. U XVII veku, roba je puto vala preko Smirne i Male Azije. Smatralo se da su svi ovi trgovački putevi kroz Levant neutralni, da ih je srebro samo prelazilo, ne igrajući nikakvu ulogu, go tovo se ne zaustavljajući, „jer se žurilo” prema persijskoj svili ili indijskim bojenim platnima. Utoliko pre što je Tursko carstvo bilo i ostalo prvenstveno zona zlata - a ono je poticalo iz Afrike, Sudana i Abisinije, a prenošeno kroz Egipat i severnu Afriku. U stvari, porast cena (do kojeg dolazi u XVI veku), a koji 212 Antonio de Ulloa, Mémoires philosophiques, historiques, physiques, concernant la découverte de l ’Amérique, 1787,1, str. 270. 2j2 J. Gernet, Le Monde chinois, str. 423. * P. Chaunu, Les Philippines, str. 268-269. Na primer, oko 1570, procena je otprilike 6 u Kini nasuprot 12 u Kastilji; oko 1630. je 8 prema 13. Pierre Chaunu, „Manille et Macao”, u: Annales E. S. C, 1962, str. 568. W. L. Schurz, op. cit., str. 25-27. 7 Ibid., str. 60. George Macartney, Voyage dans l ’intérieur de la Chine et en Tartarie fait dans les années 1792, 1793 et 1794.... Paris, 1798,1, str. 431.
186
Tržišta i ekonomija
istražuju Omer Lutfi Barkan219 i njegovi učenici, dokazuje da je Carstvo doprinelo inflaciji srebra, koja je, sa svoje strane, odgovorna za krizu aspre, srebrnog novčića koji je bio izuzetno značajan u ekonomiji zemlje jer je korišćen u svako dnevnim transakcijama, kao i za plaćanje janjičara. Tursko carstvo je, dakle, bilo posrednik, ali nipošto neutralan. Pa ipak, njegov značaj je mali ako se uporedi sa značajem Evrope u svetskim razmerama. Pre otkrića Amerike, Evropa je kako-tako uspevala da sa svoje teritorije dobije srebro i zlato kojima je pokrivan deficit u trgovini sa Istokom. Međutim, sa rudnicima u Novom svetu, Evropa se potvrdila i učvrstila kao re distributer plemenitih metala. Za neke istoričare ekonomije, ova jednosm erna trgovina metalom izgleda kao nepovoljna za Evropu, kao gubitak supstance. Naravno, to je tačno ako se razmišlja s merkantilističkim predrasudama. Uzvraćajući slikom, rekao bih da Evropa sa svojim zlatnim (i naročito srebrnim) novcem bombarduje zemlje čija vrata bi joj inače ostala zatvorena, ili bi se samo teško otvarala. Zar svaka pobednička novčana ekonomija ne želi sopstvenom valutom zameniti druge valute - što se događa gotovo spontano, bez nekog prethodno smišljenog plana? U XV veku, venecijanski dukat (tada korišćeni novac) zamenjuje egipatski zlatni dinar, a Le vant uskoro biva preplavljen srebrnjacima rađenim u kovnici (Zecca) u Veneciji, sve dok poslednjih decenija XVI veka ne bude preplavljen španskim „osmicama”, koje su kasnije nazivane pjastre , i koje su postale pravo daljinsko oružje evropske ekonomije protiv Dalekog istoka. Mae de Laburdone (u oktobru 1729),220 traži od svog prijatelja i saradnika iz Sen-Maloa, Klorivijera, da sakupi novac i u pjastrima ga pošalje u Pondišeri, da bi ga on potom na razne načine mogao kori stiti u unutrašnjoj trgovini na Dalekom istoku. Ako bi mu saradnici poslali dovo ljno novca, objašnjava Laburdone, mogao bi da krene u Kinu, na putovanje koje zahteva mnogo srebra, koje engleski vladari Madrasa rado zadržavaju za sebe zna jući da je to način da se obogate. Jasno je da je u ovom slučaju velika količna srebra način da se otvori trgovački put i obezbedi ulazak u određenu zonu. Uosta lom, dodaje Laburdone, „uvek je povoljno baratati velikim svotama, jer vas to [sic] pretvara u gospodara trgovine, a potoci će uvek uticati u reku”. Slični učinci prekida postoje i u regentstvu Tunisa, gde u XVII veku španska „osmica” postaje standardan novac te zemlje.221 Takođe i u Rusiji, gde obra čunski bilans dovodi do velikog priliva holandskog, a potom i engleskog novca. Bez ove velike novčane injekcije, ogromno rusko tržište ne bi ni htelo ni moglo odgovoriti na zahteve Zapada. U XVIII veku, engleski trgovci uspevaju u Rusiji upravo zbog predujma koji isplaćuju tamošnjim trgovcima, koji rade kao saku pljači ili posrednici pri nabavci proizvoda koje je Engleska tražila. S druge strane, prvi koraci engleske Istočnoindijske kompanije bili su mučni, sve dok je ona in219 Médit. ..., I, str. 299. Pogledati još članak Ornera L. Barkana, „Les mouvements des prix en Tur quie entre 1490 et 1655”, u: Mélanges Braudel, 1973,1, str. 65-81. 0 A. N., 94 AQ 1, dosje 11, Pondichéry, 1. oktobar 1729. 221 M. Cherif, „Introduction de la piastre espagnole (’ryâF) dans la régence de Tunis au début du XVIIe siècle”, u: Les Cahiers de Tunisie, 1968, br. 61-64, str. 45-55.
187
Tržišta i ekonomija
Mletački novac iz 1471. godine: lira dužda Nikole Trona, jedinog dužda čiji se lik pojavio na kovanicama (otisak B. N. )
sistirala na izvozu tkanina, štedeći na gotovinskom plaćanju svojih saradnika, koji su u očajanju bili prinuđeni da pozajmljuju na licu mesta. Evropa je, dakle, bila primorana da izvozi znatan deo svojih zaliha srebra, a povremeno, iako u manjem obimu, i svojih zlatnika. To je njena strukturalna pozi cija već u XII veku, a to stanje održavaće se vekovima. Prilično je zabavno gledati napore prvih teritorijalno zaokruženih država da spreče odliv plemenitih metala: „Naći načina da se u jednoj državi zadrži sve zlato i srebro, ne dopuštajući nika kav odliv”, bila je za Eona 1646. maksima svake „velike politike”. Nezgoda je, dodaje on, što „sve zlato i srebro koje se donosi u Francusku, izgleda kao bačeno u probušenu vreću, pri čemu je Francuska kao neki kanal kroz koji voda samo protiče”.222 Naravno, krijumčarenje i ilegalna trgovina tu igraju značajnu eko nomsku ulogu, iako je reč o manjim iznosima. Pa ipak, svuda gde je trgovina gla vna aktivnost, pre ili kasnije će se vrata širom otvoriti, a kovani novac će poteći slobodno kao svaka druga roba. 222 J. Eon (kao sveštenik otac Matthias de Saint-Jean), Le Commerce honorable, 1646, str. 99.
188
Tržišta i ekonomija
Zlatna gvineja Karla II, 1678 (otisak B. N.)
Italija je u XV veku uvidela tu nužnost. U Veneciji je doneta liberalna odlu ka o iznošenju novca 1396,223 a obnovljena 1397.224 Opet je obnovljena 10. maja 1407. merom Veća umoljenih,225 koja sadrži samo jedno ograničenje: trgovac koji želi da iznese novac (bez sumnje, srebro za Istok), mora najpre da ga uveze i po loži četvrtinu u mletačku kovnicu (Zecca). Posle toga ostatak može da nosi gde god hoće „par qualunque luogo”. I zaista, Venecija se tako navikla na ulogu iz voznika srebra na Istok i u severnu Afriku, d a je Sinjorija uvek precenjivala zlato, stvarajući od njega, ako tako možemo reći, „loš” novac, kojeg je na licu mesta mnogo, pa istiskuje dobar novac - srebro. A zar to nije bio i cilj? Takođe je zani mljivo to kako su Dubrovnik i Marselj organizovali nužan i koristan izvoz srebra. Marselj je uvek nailazio na teškoće, kao i na nerazumevanje kraljevskih vlasti ko je su ga pomno nadzirale. Gradske vlasti nastoje da objasne oko 1699. godine, da ako se zabrani slobodan tok pjastri u gradu, kao i njihov izvoz na Istok, i ako po stane obavezno da se one pretapaju u kovnicama, one će jednostavno otići u Đenovu i Livorno. Najpametnije bi bilo dopustiti izvoz pjastri ne samo iz Marselja, već i iz pomorskih gradova „kao što su Tulon, Antib ili drugi, a gde se obavljaju plaćanja mornarice”.226 223 A.d.S. Venecija, Senato Misti, reg. 43, f° 162. 224 Ibid., reg. 47, f° 175 v°. Ova obaveštenja dugujem R. C. Muelleru. 225 Museo Correr, Donà delle Rose, 26 f° 2. 226 A. N. A. E., B3, 235, i Gh. Carrière, op. cit., II, str. 805 sq.
189
Tržišta i ekonomija
Takvih teškoća nema u Holandiji gde trgovina o svemu odlučuje: zlatnici i srebrnjaci ulaze i izlaze kako hoće. Ista sloboda će docnije nastati i u Engleskoj, kada ova zemlja počne da se razvija. Uprkos veoma živim raspravama koje su se produžile sve do kraja XVII veka, vrata za izlazak kovanog novca sve se šire otva raju. Uostalom, od toga je zavisio i opstanak Istočnoindijske kompanije. Engleski zakon, izglasan u Parlamentu (1663), upravo pod pritiskom Kompanije, u svojoj je preambuli izričit: „Iskustvo uči da kovani novac u velikim količinama odlazi na mesta gde mu se priznaje sloboda izvoza”.227 Uticajni ser Džordž Dauning primećuje: „Novac koji je ranije služio kao merilo vrednosti sve robe, i sam je po stao roba”.228 Sada plemeniti metali cirkulišu otvoreno. U XVIII veku otpor cir kulaciji plemenitih metala sasvim nestaje. Tako, na primer, 16. januara 1721. go dine, novine na osnovu londonske carinske deklaracije, obaveštavaju o pošiljci od 2 315 unci srebra za Holandiju; 6. marta o pošiljci 288 unci na isto odredište, kao i pošiljci 2 656 unci za istočnu Indiju; 20. marta o pošiljci 1 607 unci zlata za Francusku i 138 za Holandiju,229 itd. Povratak na staro je sada nemoguć, čak ni za vreme oštre finansijske laize, do koje dolazi po sklapanju Pariškog mirovnog ugovora (1763). London je možda i želeo da donekle „ograniči preterani i nagli odliv zlata i srebra u Holandiju i Francusku” ali je u isto vreme znao „da se stva ranjem prepreka zadaje smrtni udarac javnom kreditu koji se mora održavati u svako vreme”.230 Ali takav nije bio, poznato je, stav svih evropskih vlada. Politiku otvorenih vrata neće preko noći svi prihvatiti, a za određene ideje trebaće vremena da stignu na dnevni red. Francuska začelo u tome nije bila pionir. Grof Espenšal, francuski emigrant koji je stigao u Đenovu u decembru 1789, smatra se pozvanim da komentariše da su ,,u Đenovi zlato i srebro postali roba”,231 kao d a je to nešto neo bično. Iako bez budućnosti, merkantilizam je dugo pružao žilav otpor. Pa ipak, ne treba misliti da se Evropa slepo oslobađa plemenitih metala. Sve je to mnogo složenije. Treba, na primer, misliti i na stalni sukob između zlata i srebra, na koji je F. K. Spuner232 odavno skrenuo pažnju. Evropa je dopustila da se srebro odliva i da slobodno cirkuliše svetom. S druge strane, precenjuje zlato. To je, naime, način da ga zadrži, da ga tezauriše, da ga ima spremnog za unutrašnje servisiranje „svetske ekonomije” Evrope, da bi se ono koristilo za sva važna plaćanja unutar Evrope, između trgovaca ili između nacija. Bio je to način i da se ono privuče iz Kine, Sudana, Perua. Na osoben način i Tursko carstvo - koje se u ovoj oblasti ponašalo na evropski način - primenjuje istu politiku: čuva zlato, propušta srebro. Da bi se jasno objasnio proces, valja preformulisati Grešamov 227 E. F. Heckscher, op. cit., str. 695. 228 State Papers Domestic, 1660-1661, str. 411, citat E. Lipson, The Economic History o f England. 1948, III str. 73. 2 9 Gazette de France, 16. januar, str. 52; 6. mart, str. 135; 20. mart 1721, str. 139. Slični oglasi: 6. mart 1730. str. 131; 16. septemabar 1751, str. 464. 230 Moskva, A. E. A., 50/6, 472, str. 26-27. 231 Le Journal d ’émigration grofa Espinšala je objavio Ernest d’Hauterive, 1912. Navedeni odlo mak, koji je ostao neobjavljen, nalazi se u rukopisu, Univerzitetska Biblioteka, Clermont-Ferrand, f° 297. 2 F. C. Spooner, L ’Économie mondiale et les frappes monétaires en France, 1493-1680, 1956. englesko prošireno izdanje, 1972.
190
Tržišta i ekonomija
zakon - loš novac istiskuje dobar. U stvari, novac istiskuje drugi novac uvek kada je vrednost prvog precenjena unutar određene ekonomije. Francuska je u XVIII veku precenjivala srebro sve do reforme 30. oktobra 1785, „kojom je promenjen odnos zlato-srebro sa 1 prema 14,4 na 1 prema 15,5”.233 Posledicaje d a je Fran cuska XVIII veka ličila na Kinu u malom: u nju počinje da pritiče srebro. Vene cija, Italija, Portugalija, Engleska, Holandija, pa čak i Španija234 precenjuju vred nost zlata. Čak i minimalne razlike privlače zlato ka ovim zemljama: zlato tako postaje „loš novac” koji istiskuje srebro, prinuđujući ga da putuje oko sveta. Ogroman odliv srebra često dovodi do kriza u evropskoj ekonomiji. S druge strane, na taj načinje pomogao razvoju papirnog novca, koji je korišćen kao palijativ. Osim toga, odliv srebra je pospešio traganje za plemenitim metalima na dru gom mestu; podstakao je i trgovinu da traži zamenu za kovani novac - da šalje sukno na Levant, indijski pamuk i opijum u Kinu. Dok je Azija nastojala da sre bro plaća tekstilnim proizvodima, ali i povrćem, začinima, lekovitim travama, ča jem, Evropa je, da bi uravnotežila svoj trgovački bilans, udvostručila broj rudnika i industrijskih pogona. U krajnjoj liniji, zar Evropa tu nije videla izazov koji je znala da iskoristi? Očigledno je to da odliv srebra ne treba smatrati štetnim za Ev ropu, kao što se često misli, to jest smatrati d a je Evropa plaćala luksuz začina i kineskih ukrasa vlastitom krvlju!
NACIONALNE EKONOMIJE I TRGOVAČKI BILANS Ovde nećemo proučavati nacionalno tržište u klasičnom smislu izraza: ono se razvilo veoma sporo i neravnomerno u različitim zemljama. U našoj trećoj knjizi vratićemo se na značaj ovog postupnog procesa, koji u XVIII veku još uvek nije dovršen, ali koji je položio osnovu za modernu državu. Sada želimo da pokažemo kako je promet roba doveo do toga da se različite nacionalne ekonomije, zaostale i napredne, međusobno suoče (ovde ostavljamo po strani nacionalno tržište). On ih je sem toga i rangirao. Jednaka i nejednaka razmena, trgovački balans i debalans, dominacija i potčinjavanje ocrtavaju opštu kartu sveta. Trgovački bilans pomaže nam da napravimo skicu ove karte. Iako to nije najbolji i jedini način da se priđe problemu, a iako su rudimentarne i nepot pune, brojke kojima baratamo ipak su jedine kojima raspolažemo.
Trgovački bilans Trgovački bilans privrede moguće je uporediti sa bilansom pojedinog trgo vca na kraju godine, koji je ili zaradio ili izgubio. Tako u delu Discours o f the common Weal o f this Realm o f England (1549), (raspravi koja se danas pripisuje Tomasu Smitu), čitamo: „Uvek treba da vodimo računa da od stranaca ne kupu233 М. Marion, Dictionnaire..., str. 384. 234 Jean-François de Bourgoing, Nouveau Voyage en Espagne, ou Tableau de T état actuel de cette monarchie, Paris, 1788, II, str. 87.
191
Tržišta i ekonomija
jem o više nego što im prodajemo”.23^ U toj je rečenici sve bitno što treba znati o trgovačkom bilansu, a možda i sve što se ikada o njemu znalo. Pa ipak, time nije rečeno nešto sasvim novo. Znatno pre 1549. godine, engleska vlada je obavezala trgovce da u Englesku vraćaju u gotovini deo zarade ostvarene prodajom u inostranstvu. S druge strane, inostrani trgovci morali su da od ostvarenog pazara u Engleskoj pre povratka kući kupe izvesnu količinu engleske robe. Spis Discourse o f trade Tomasa Muna, napisan 1621, daje realističnu i u skladu sa onovremenim znanjem odgovarajuću teoriju bilansa. Munov savremenik Edvard Miselden je 1623. pisao: „We felt it before in sense; but now we know it by science” („Mi smo to ranije predosećali, a danas to znamo na naučan način”).2 6 Naravno, reč je o elementarnoj teoriji, veoma udaljenoj od modernih shvatanja koja govore o nizu simultanih bilansa (trgovačkog, obračunskog, bilansa radne snage, kapitala i plaćanja). Trgovački bilans u to doba bio je samo bilans vrednosti roba koje su dve zemlje razmenjivale, to jest ukupna suma recipročnog uvoza i izvoza, ili tačnije recipročnih dugova. Na primer, „ako Francuska duguje 100 000 pistola Spaniji, a ova Francuskoj duguje 1 500 000 livri”, a kako jedan pistol vredi 15 livri, onda je dug poravnat. „Budući da se do ovakvog uravnoteženja retko stizalo, nužno je da nacija koja duguje više, prenese metal da pokrije deo duga koji nije kompenzovan”.2’ 7 Deficit je neko vreme moguće nadoknađivati menicama, to jest moguće je odložiti njegovo pokrivanje. Ali, ako on uprkos svemu opstaje, tada je neophodan transfer plemenitih metala. Upravo ovaj transfer jeste za nas istoričare željeni pokazatelj: on jasno postavlja problem odnosa između dve eko nomske jedinice, pri čemu jedna prisiljava drugu da se liši delà svojih rezervi u gotovini ili u plemenitom metalu. Čitava merkantilistička politika nastoji da u najmanju ruku uravnoteži bi lans. Na sve moguće načine se želi sprečiti odliv plemenitih metala. Tako bi, na primer, d a je engleska vlada u januaru i februaru 1703, umesto kupovine na licu mesta hrane i robe za englesku vojsku koja je ratovala u Holandiji, poslala iz En gleske „žito, industrijske proizvode i drugu robu”, odgovarajuća količina novca „mogla ostati” na ostrvu. Takve zamisli nastaju samo kod članova onih vlada koje se plaše da ne izgube rezerve plemenitih metala. U avgustu iste godine, kada je Engleska, prema obećanju, morala da Portugaliji pomogne u gotovom novcu, a prema Metjuenovom sporazumu, vlada predlaže da se to učini „izvozom pšenice i žitarica”, da bi „i ispunila svoje obaveze i zadovoljila nastojanje da se iz kraljev stva ne iznosi gotovina”.238 „Uravnotežiti bilans”,239 to jest izvoz i uvoz, samo je minimum. Još je bolje imati pozitivan bilans, san svih merkantilističkih vlada koje su poistovećivale na cionalno bogatstvo s novčanim rezervama. Sve ove ideje su, naravno, nastajale u E. F. Heckscher, op. cit., str. 466, pripisuje delu Johna Halesa, a na osnovu istraživanja Edwarda Hughesa (1937) i Mary Dewar (1964), treba ga pripisati ser Thomasu Smithu. Pogledati E. Schulin, op. cit., str. 24. 236 E. Schulin, op. cit., str. 94. M.-J. D. Martin, op. cit., str. 105-106. 238 A.d.S., Venecija, Engleska, 76 i London, 13/34, avgust 1703. 239 B. N„ Paris, Ms. 21779, 176 v° (1713).
192
Izvoz i uvoz Engleske 1700-1785. 16. BILANSI FRANCUSKE I ENGLESKE U XVIII VEKU Kao što njihovi trgovački bilansi pokazuju. Engleska i Francuska udobno su živele na račun ostalog sveta do otprilike 1770, kada se pojavljuju slabi i negativni bilansi. Da li je tu bilo konjunkture, zaostajanja trgovačkog kapitalizma ili, verovatnije, zbog poremećaja uzrokovanih američkim Ratom za nezavisnost? Podaci za Francusku prema članku Ruđera Romana „Documenti e prime considerazioni intorno ala 'balance du commerce ’ della Francia, 1716-1780, u Studi in onore di Armando Sapori, 1957, II, str 1268-1279. Neobjavljeni izvori tog spisa navedeni su na str. 1268, beleška 2. Podaci za Englesku, kojima je dobijena samo gruba krivulja usmerenosti engleske trgovine, preuzeti su od Vilijema Plejfera, jednog od prvih engleskih statističara: The Exports and Imports and general Trade of England, the National Debt..., 1786. 193
Tržišta i ekonomija
isto vreme kada i teritorijalne države; tek što su se pojavile, ove države kreću u nužnu samodbranu. Već u oktobru 1462. godine, Luj XI preduzima mere za kon trolu i ograničenje izvoza u Rim „zlata i srebra, u gotovini, ili u drugom obliku, zlata i srebra koji bi se mogli otuđivati, odnositi i odvoziti van našeg kraljev stva”,240 kako se kaže u odluci.
Tumačenje brojki Promene trgovačkog bilansa - čak i kada ih znamo - nije uvek lako protu mačiti. Osim toga, nema pravila koje bi se pouzdano moglo primeniti za svaki slučaj. Tako se ne može reći da španska Amerika ima deficit u svom bilansu usled ogromnog izvoza metala na koji je prinuđena. Otac Merkado (1564) je tu izričit: ,,u ovom slučaju”, kaže on, „zlato i srebro u polugama su u ovim regionima Ame rike neka vrsta robe čija vrednost raste i opada iz istih razloga koji važe i za svaku drugu robu”.241 A kada je reč o Španiji, Tirgo objašnjava: „Srebro je tu prava na mirnica: kako se ne može razmenjivati za novac, razmenjuje se za namirnice”.242 Ne treba ni neoprezno reći da je trgovački bilans između Rusije i Engleske, go dine 1786, u korist prve, jer Rusija obično više prodaje nego što kupuje od svog partnera. Ali, isto tako ne treba tvrditi suprotno, kao što nastoji da učini Džon Njumen, u oktobru 1786. Njumen je bio ruski konzul u Halu, velikoj luci u koju su pristajali engleski brodovi prepuni ruske robe, pošto bi direktno doplovili iz pravca Skageraka. Njumen je video, ili bar mislio da neposredno vidi problem. Navodi zvanične brojke: godine 1785. kroz rusku carinu prolazi robe u vrednosti 1 300 000 funti, namenjene Engleskoj: u suprotnom smeru prolazi roba u vred nosti 500 000 funti. Dakle, carstvo Katarine II je na dobitku od 800 000 funti. „Ali uprkos ovoj prividnoj zaradi, uvek sam tvrdio i dalje tvrdim da veliki dobi tnik tu nije Rusija, već Velika Britanija koja, zapravo, jedina zarađuje u toj trgo vini”. Međutim, Njumen tu, po našem mišljenju, ipak malo preteruje. „Pomislimo na posledice trgovine”, objašnjava on dalje: „na iznajmljivanje oko 400 engleskih brodova, a svaki ima 300 tona nosivosti, te na troškove za sedam do osam hiljada mornara”, „zatim na povećanje cena ruske robe čim stigne u Englesku (15%)”, „na sve što ovi tovari robe donose industriji, potom na reeksport s ostrva”.243 Vi dimo da Njumen smatra da se bilans između dve zemlje može računati samo na osnovu više činilaca. On kao da naslućuje neke moderne teorije o bilansu. Tomas Mun koji 1621. tvrdi da: „Novac izvezen u Indiju naposletku donese petostruku vrednost”,244 kaže gotovo to isto, ali i još nešto. Poseban dvostrani trgovački bilans je značajan samo kada je smešten u uku pan trgovački kontekst i kada su pridodati svi bilansi određene ekonomije. Tako pojedinačni bilansi, kao onaj između Engleske i Indije, ili onaj između Rusije i 240 René Gandilhon, Politique économique de Louis XI, 1941, str. 416—417. N. Sanchez Albornoz, „Un testigo del comercio indiano: Tomas de Mercado y Nueva Espana”, u: Revista de historia de America, str. 122. 242 Turgot, op. cit., I, str. 378. 243 Moskva, A. E. A., 35/6, 765. 244 Thomas Mun, A Discourse o f trade from England unto the East Indies, 1621, str. 26.
194
Tržišta i ekonomija
Engleske, ne objašnjavaju pravi problem. Potrebni su nam svi bilansi Rusije, In dije i Engleske. Danas svaka nacionalna ekonomija ustanovljuje svoj opšti spoljnotrgovinski bilans. Nezgoda je što za prošlost znamo samo dvostrane bilanse, jedne zemlje sa drugom. Neki od njih su klasični primeri, dok drugi zaslužuju da to budu: tako je u XV veku Engleska, izvoznik vune, imala pozitivan bilans u odnosu na Italiju; s druge strane, Italija je imala pozitivan bilans u odnosu na Flandriju; Francuska je dugo u pozitivnom bilansu u odnosu na Nemačku. Ovaj se odnos preokrenuo u korist potonje, ako ne odmah posle prve blokade koju je nametnuo Rajhstag 1676, onda bar posle dolaska francuskih protestanata nakon opoziva Nantskog edikta (1685). Nasuprot tome, bilans Francuske u odnosu na Nizozemsku je dugo bio pozitivan, dok je bilans u odnosu na Spaniju bio konstantno pozitivan. „Neka se u našim lukama ne prave teškoće Spancima”, kaže se u jednom zvaničnom francu skom dokumentu iz 1700;245246reč je „о opštem i posebnom dobru, budući da je prednost od trgovine između Spanije i Francuske sasvim na strani Francuske”. Već se u prethodnom stoleću (1635), grubo ali ispravno govorilo da su Francuzi „pijavice koje šišaju krv Španiji” ._ Bilans ponekad osciluje, pa čak i menja smer. Primetimo samo, iako se ovi primeri ne mogu posmatrati kao reprezentativni, d a je trgovina između Francuske i Pijemonta bila 1693. u korist prve; d a je trgovina između Sicilije i Đenove 1724. bila u korist prve; a da je 1808, prema kratkom izveštaju jednog putnika, „trgo vina Persije sa Indijom povoljna po prvu zemlju”.247 Samo jedan trgovački bilans kao da se održavao stolećima, od razdoblja Rimskog carstva pa do XIX veka: trgovina sa Levantom je za Evropu uvek zna čila negativan bilans.
Francuska i Engleska pre i posle 1700. godine Pogledajmo načas klasičan slučaj (iako se postavlja pitanje da lije on tako poznat kao što vlada uverenje). Reč je o francusko-engleskoj trgovini. Tokom poslednje četvrtine XVII i prvih godina XVIII veka, često se i uporno tvrdilo da je bilans bio u korist Francuske. Francuska je svake godine iz trgovine s Engleskom navodno zarađivala milion i po funti sterlinga. Tako barem tvrde u Donjem domu u oktobru 1675, što se ponavlja u pismi ma Karla Otonea, denovskog agenta u Londonu, u septembru 1676. i u januaru 1678.248 Otone tvrdi d a je brojke saznao u razgovoru sa ambasadorom Ujedinje nih Pokrajina, čovekom koji ne može biti sumnjičen za pristrasnost prema Fran cuzima. Među razlozima koji se navode za ovaj višak u korist Francuske, jeste i prodaja industrijskih proizvoda „koji su na ostrvu prodavani mnogo jeftinije nego 245 A. N.,G7, 1686,53. 246 René Bouvier. Quevedo, „homme du diable, homme de Dieu”, 1929, str. 305-306. 247 Francuska Pijemont, A. N., G7, 1685. 108. Sicilija Republika Đenova, Geronimo de Uztâriz, Théorie et pratique du commerce et de la marine. 1753, str. 52-53. Persija Indija, Voyage de Gardane, ru kopis biblioteke Lenjin, Moskva, str. 55. 248 A.d.S. Đenova, Lettere Consoli, I, 26-29. 195
Tržišta i ekonomija
Svečanost gradonačelnika Londona, slika Kanaleta (oko 1750). Tradicionalna povorka svake godine 29. oktobra prekrije Temzu čamcima i barkama. Uz barke cehova iz Sitija vidimo mnoštvo malih čamaca (verovatno onih koje je neki francuski putnik, posetilac Londona 1728. godine, nazvao „gondolama" - pogledati Prvo poglavlje, belešku 84 - jer su na Temzi imali ulogu prevoznika kao gondole po kanalima Venecije) (Prag, Nacionalna galerija, otisak Zirodon)
196
Tržišta i ekonomija
domaći proizvodi, i to stoga jer se francuski zanatlija zadovoljavao manjom zara dom”. To je, međutim, čudno ako se zna da su francuski proizvodi bili zabranjeni za prodaju u Engleskoj, te da su svakako bili krijumčareni. To je Engleze još više podsticalo na to ,,di bilanciare questo commercio” („da uravnoteže tu trgovinu” p.p.), kao što kratko kaže naš Đenovežanin. A u tu svrhu hteli su da primoraju Francuze da kupuju više engleskog sukna.249250 U ovakvim okolnostima izbijanje rata je dobra prilika da se zaustavi prodor omrznute francuske robe. De TajarAJU izvanredni ambasador Francuske u Lon donu, piše 18. marta 1699. Ponšartrenu: „... Ono što su Englezi kupovali od Fran cuske pre objave rata (takozvanog rata Augsburške lige, 1689-1697), bilo je po njihovom mišljenju, znatno veće vrednosti nego ono što su sami izvozili u Fran cusku. Oni u to čvrsto veruju, i ubedeni su da naše bogatstvo dolazi od njih; tako su, čim je rat izbio, iskoristili priliku da zabrane da u njihovu zemlju neposredno ili posredno stiže francuska roba, uključujući i vino”. Da bi se valjano razumeo ovaj tekst, moramo znati da ratovi u to vreme nisu automatski kidali veze između zaraćenih strana. Stoga je ta apsolutna zabrana bila sasvim suprotna međunarod nim običajima. Proteklo je nekoliko godina. Izbija Rat za špansko naslede (1701). Po okončanju neprijateljstava trebalo je vaspostavljati trgovačke veze između kraljevstava čiji su odnosi bili znatno poremećeni. U leto 1713. godine dvojica „eksperata”, Anison, izaslanik Liona u Francuskom trgovačkom veću, i Fenelon, izaslanik Pariza, kreću put Londona. Budući da se rasprava ne odvija u dobrom smeru, a i odužuje se, Anison ima vremena da proučava odluke Donjeg doma i izveštaje engleskih carina. Silno je bilo njegovo iznenađenje kada je utvrdio d a je sve što se govorilo o trgovačkom bilansu između dve zemlje, bila laž! „Već više od pedeset godina engleski izvoz je bio veći nego uvoz iz Francuske i to za više miliona livri (naravno, onih kovanih u Turu)”.251 Anison se našao pred neočeki vanom činjenicom. Da li mu verovati? Da li verovati da se zvanično skrivalo daje trgovački bilans bio, zapravo, u korist Britanije? Tu bi pomoglo pomno istraži vanje arhiva Londona i Pariza, ali ni ono ne bi moglo da dâ konačni odgovor na to pitanje. U tumačenju zvaničnih brojki uvek ima grešaka. Trgovci i zvaničnici pri lično lažu svojim vladama, dok vlade mnogo puta obmanjuju same sebe. Znam i da ono što je istina 1713, nije nužno istina i 1786. godine, kao i obratno. Pa ipak, neposredno posle sklapanja Idenskog sporazuma (između Francuske i Engleske, 1786), ruski izveštač u Londonu, koji samo ponavlja svima poznatu informaciju, kaže 10. aprila 1787, da brojke „daju nepotpunu sliku o prirodi i obimu francusko-engleske trgovine, jer se iz nekih drugih izvora saznaje da zvanična trgovina između dva kraljevstva čini samo trećinu ukupne razmene, dok dve trećine otpada na krijumčarenje, koje treba da se smanji u korist obe vlade upravo zaključenim 249 Margaret Priestley, „Anglo-French Trade and the Unfavourable Controversy” 1660-1685, u: The Economic History Review, 1951, str. 37 sq. 250 A. E„ C. P. Engleska, 208-209. 251 A. N„ G7, 1699. 197
Tržišta i ekonomija
trgovačkim ugovorom”. A k o tako stoje stvari, zašto raspravljati o zvaničnim brojkama? Trebalo bi, naime, da znamo i bilans krijumčarenja. Dugotrajni trgovački pregovori između Francuske i Engleske 1713. godine, ne osvetljavaju ovo pitanje. Pa ipak, njihov odjek u engleskom javnom mnjenju dosta otkriva o nacionalističkim strastima u osnovi ovog merkantilizma. Kada 18. juna 1713, Donji dom odbacuje projekt sa 194 protiv i 185 za, eksplozija narodnog veselja je spontanija nego prilikom objave o sklapanju mira. U Londonu se pri ređuje vatromet, grad je raskošno osvetljen i vlada svečarska atmosfera. U Koventriju tkači su stupali u dugoj povorci. Na vrhu jedne motke nosili su ovčje runo, a na vrhu druge četvrtinu boce, kao i natpis „No English wool for French wine” („Nema engleske vune za francusko vino” - p.p.). Sve to, suprotno eko nomskom rezonu, bilo je inspirisano nacionalnim osećajem i plitkom pameću,252253 jer bi očito u interesu obe nacije bilo da otvore vrata jedna za drugu. Četrdeset go dina kasnije, Dejvid Hjum ironično primećuje da „većina Engleza smatra da će im država propasti ako se budu uvozile velike količine jevtinih francuskih vina”. „Tako smo”, nastavlja Hjum: „počeli da u Spaniji i Portugaliji kupujemo skuplje i slabije vino nego ono koje bismo mogli nabaviti u Francuskoj”.
Engleska i Portu galija254 Kada se govori o Portugaliji XVIII veka, mnogi istoričari s pravom pominju ime lorda Džona Metjuena, čoveka koji će 1702, na početku dugog Rata za špansko nasleđe, nastojati da ostvari savez sa malom Portugalijom, da bi okružio Spaniju koja je bila verna vojvodi od Anžua, Filipu V i Francuzima. Zaključeni savez podigao je veliku prašinu, ali niko nije obratio dovoljno pažnje na trgovački spo razum koji je pratio vojni, kao rutinska klauzula. Konačno, London i Lisabon su i ranije u više navrata potpisivali slične sporazume: 1642, 1654. i 1661. godine. A Francuzi, Holanđani i Šveđani, u različito vreme i u različitim uslovima, stekli su iste prednosti na osnovu sličnih sporazuma. Povest englesko-portugalskih odnosa ne počinje, dakle, ovim čuvenim sporazumom. Ona je posledica ekonomskih pro cesa koji su Portugaliju uvukli u neku vrstu zamke. Početkom XVIII veka Portugalija praktično napušta Indijski okean. Ona bi tu povremeno poslala brod sa osuđenicima; Goa je, naime, za Portugalce bila ono što je Kajen bio za Francuze, ili Australija za Engleze. Ova stara veza je Portuga liji postajala trgovački značajna samo kada bi velike sile bile u ratu. Tada bi se de silo da nekoliko brodova pod portugalskom zastavom, ali koji su ipak bili unaj mljeni od neke strane zemlje, oplove Rt dobre nade. U povratku, stranci koji su se pridruživali, često su finansijski stradali; Portugalci su imali suviše iskustva da bi se neoprezno prepustili slučaju. 252 Moskva A. E. A., 35/6, 381. E. Schulin, op. cit., str. 308 sq i posebno 319-320. Korišćena je cela korespondencija ruskog konzula u Lisabonu, J. A. Borchersa od 1770. do 1794, Moskva, A. E. A., počev od 72/5, 217, 58. Metuenski ugovor je trajao do 1836, E. Schulin. op. cit., str. 290. 198
Tržišta i ekonomija
Svakodnevna briga Portugalije sada je ogromna teritorija Brazila, koju pomno nadzire i iskorišćava. Gospodari Brazila su portugalski trgovci, na prvom mestu sam kralj, a zatim trgovci iz Lisabona i Porta, kao i njihove trgovačke kolo nije u Resifeu, Paraibi i Baiji (staroj prestonici Brazila), a potom u Rio de Zaneiru (koji je postao prestonica 1763). Brazilci su maštali kako da nadmudre omrznute Portugalce koji su na prstima nosili ogromno prstenje, a jeli iz srebrnog posuda. Pa ipak, to im je retko kad uspevalo. Svaki put kada bi u Brazilu počelo da se proizvodi nešto novo - šećer, zlato, dijamanti i kasnije kafa - zaradu je prisvajala portugalska trgovačka aristokratija, koja je od tog časa još raskošnije živela. Bo gatstva stižu kroz estuar reke Težu: koža, šećer, grubo pročišćen šećer, kitovo ulje, brazilsko drvo, pamuk, duvan, zlatni prah, škrinjice sa dijamantima. O kralju Portugalije se govorilo kao o najbogatijem evropskom vladaru; njegovi zamkovi i palate nisu ni u čemu zaostajali za Versajom, sem možda u jednostavnosti. Og romni grad Lisabon raste kao parazitska biljka; gde su nekada bila polja sada se prostiru ružna predgrađa. Bogati su postali još bogatiji, a siromašni još siroma šniji. Pa ipak, visoke plate su u Portugaliju privlačile „ogroman broj ljudi iz Gali cije (pokrajina u Španiji), koje nazivaju galegos, a koji su u portugalskoj presto nici i drugim većim gradovima radili kao nosači, prosti radnici i posluga, u čemu su bili slični Savojcima koji su iste poslove radili u Parizu i drugim većim fran cuskim gradovima”.255 Kako se stoleće bliži kraju, uslovi za život u Lisabonu postaju lošiji, a atmosfera mučnija; redaju se noćni napadi na ljude i imovinu; ubistva i krade u kojima su vinovnici doskora ugledni građani postaju svakod nevna stvar. Lisabon i Portugalija olako prihvataju konjunkturu koju nameće At lantski okean: kada je ona povoljna onda svako ima koristi; kada je loša, situacija se kvari za sve. U lenji prosperitet ove male zemlje uvlače se Englezi koji znaju kako da se okoriste. Oblikuju Portugaliju u skladu sa svojim potrebama; razvijaju vinograde na severu, šire slavu vina „porto”; postaju jedini snabdevači Lisabona žitom i bakalarom; uvoze tekstil u količinama koje zadovoljavaju ne samo stanovnike Por tugalije, već i udaljeno tržište Brazila. Sve se plaća zlatom i dijamantima. Bra zilsko zlato samo zastaje u Lisabonu, jer nastavlja putovanje ka severu. Stvari su mogle biti drugačije; Portugalija je mogla da zaštiti svoje tržište i izgradi vlastitu industriju. Tako je kasnije mislio Pombal. Pa ipak, rešenje koje nude Englezi je najlakše. Čak i terms of trade (trgovinski uslovi - p.p.) naizgled idu u korist Por tugalije. Dok cena engleskog sukna opada, cena portugalskih izvoznih proizvoda raste. Englezi pri tom postepeno stiču kontrolu nad tržištem. Trgovina sa Brazi lom, ključ portugalskog bogatstva, zahteva kapital koji je imobilisan u dugom kruženju. Englezi u Lisabonu igraju istu onu ulogu koju su Holandani nekada ig rali u Sevilji: isporučuju na kredit robu koja ide u Brazil. To što u Francuskoj nije postojalo trgovinsko središte slično Londonu ili Amsterdamu, „verovatno je najviše otežavalo situaciju francuskih trgovaca”.256 Francuzi su uprkos svemu us255 Moskva A. E. A. 725, 226, 73 v°, 10. novembar 1772; 273, 25 v°. 256 H. E. S. Fischer, The Portugal Trade, 1971, str. 38 i 35.
199
Tržišta i ekonomija
Lisabon u XVII veku (otisak Žirodon)
peli da stvore veliku trgovačku koloniju u Lisabonu. S druge strane, zaista je teško shvatiti zašto Holandani nisu bili aktivni na ovom tržištu. Engleska kontrola je bila obezbeđena i pre nego što je nastupio polet u XVIII veku. Već 1730, jedan Francuz piše: „Englezi imaju najveći udeo u trgovini u Lisabonu; neki smatraju da je taj udeo ravan udelima svih ostalih nacija za jedno”. Ovaj uspeh treba pripisati kako upornosti Engleza, tako i nehatu samih Portugalaca. Godine 1759, M alue,257 budući član Francuske konstitutivne skup štine, putuje kroz Portugaliju koju posmatra kao „englesku koloniju”. „Sve zlato Brazila”, piše on, „odlazi u Englesku, koja Portugaliju drži u jarmu. Navešću samo jedan primer da u pravom svetlu predstavim administraciju markiza Pombala: vina iz Porta, jedini zaista važan izvozni proizvod zemlje, otkupljuje u celosti jedna engleska firma; svi vinogradari moraju da joj prodaju vino po ceni koju prethodno utvrde engleski komisioneri”. Smatram da je Malue bio u pravu. Kada strana sila ima pristup tržištu ,,u prvoj ruci”, to jest samoj proizvodnji, onda zaista postoji trgovinska kolonizacija. U razdoblju 1770-1772, kada izgleda da je veliko doba brazilskog zlata prošlo - iako brodovi još uvek pristižu sa zlatom i dijamantima - a kada se i opšta 257 Pierre-Victor Malouet, Mémoires, 1874,1.1, str. 10-11.
200
Tržišta i ekonomija
ekonomska situacija u Evropi pogoršava, englesko-portugalski bilans počinje da se ljulja. Da li će se preokrenuti? Još uvek ne. Negde 1772. godine, u nastojanju da trguje sa Marokom, Lisabon pokušava da se oslobodi engleskog stiska, „da zaustavi koliko može izvoz zlata u London” .258 Uspeh izostaje. Pa ipak, deset go dina kasnije, rešenje je na pomolu. Portugalska vlada odlučuje da „kuje mnogo novca od srebra i malo od zlata”, iritirajući time Engleze kojima „nije u interesu da u domovinu „šalju srebro, već zlato. Portugalija vodi pravi mali i tihi rat protiv Engleza”, zaključuje ruski konzul u Lisabonu.259260Ali ipak će se, po recima istog konzula Boršera (Nemca u službi Katarine II), čekati čitavih deset godina da se u Lisabonu vidi engleski brod koji ne utovaruje zlato” ! „Fregata Pegaz”, piše on u decembru 1791, ! „m oždaje prvi brod koji se od kada postoje trgovačke veze iz među dve zemlje, vraća u Englesku bez zlata” . U stvari, došlo je do preokreta. „Svaki brod koji dolazi iz Engleske” vraća u Lisabon „izvesnu količinu portugal skog novca... koji je tokom stotinu godina izvožen u Englesku” (istoričari procenjuju daje u razdoblju 1700-1760. izvezeno portugalskog novca barem u vrednosti od 25 miliona funti sterlinga).261 Samo jedan brod, u istom tom decembru 1791, istovario je portugalskog novca u vrednosti od 18 000 funti sterlinga!262263 Čitav problem englesko-portugalskih odnosa treba podrobno ispitati, ili ga pak smestiti u opšti okvir koji će uskoro poprimiti tragične konture kada izbije rat iz među Engleske i revolucionarne Francuske. To, pak, nije naša tema.
Istočna Evropa, zapadna Evropa
'У/л ?
Svi ovi primeri su jasni. Postoje i teži slučajevi. Zapadna Evropa uzeta u celini ima nepovoljan bilans u odnosu na Baltik, taj „Mediteran Severa”, koji pove zuje neprijateljske zemlje sličnih privreda: Švedsku, Rusiju, Poljsku, Nemačku s one strane Labe, Dansku. Ovakav bilans nameće više nezgodnih pitanja. U stvari, posle objavljivanja senzacionalnog članka S. A. Nilsona - koji je većini zapadnih istoričara, iako je napisan još 1944, tek nedavno postao poznat kao i posle nekih drugih istraživačkih radova (posebno knjige Artura Atmana, prevedene na engleski jezik 1973), izgleda da je pasiva u bilansu Zapada samo delimično pokrivana direktnim pošiljkama novca.264 Drugim recima, količine srebra koje su završavale u gradovima na Baltiku, a čiju količinu istoričari po kušavaju da procene (kao u slučaju Narve), jesu ispod količine neophodne za po krivanje deficita Zapada. Ne šalju se dovoljne količine srebra, a teško je videti šta 258 Moskva, A.E.A., 72/5, 226, f° 59, Lisabon, 6. oktobar 1772, Borchers Ostermannu. 259 Ibid., 72/5, 270, f° 52 et v°, 23. april 1782. 260 Ibid., 72/5, 297, f° 22, 13. decembar 1791. 261 H. E. S. Fischer, op. cit., str. 136. 262 Moskva, ibid., 72/5, 297, f° 25, 20. decembar 1791. 263 O celini, Ingomar Bog, Der Aussenhandel Ostmitteleuropas, 1450-1650, 1971. 264 S.A. Nilsson, Den ryska marknaden. citat M. Hroch, „Die Rolle des zentraleuropaischen Han dels im Ausgleich der Handelsbilanz zwischen Ost-und Westeuropa, 1550-1650”, u: Ingomar Bog, op. cit., str. 5, napomena 1; Arthur Attmann, The Russian and Polish markets in international Trade, 1500 1600, 1973.
201
Tržišta i ekonomija
Varšavski Jevreji u drugoj polovini XVIII veka. Detalj Kanaletove slike Ulica Vjodova (otisak Aleksandra Skažinska)
bi drugo u tim okolnostima moglo da izravna bilans. Istoričari tu još uvek tragaju za valjanim objašnjenjem. Jedino moguće rešenje je, zapravo, ono koje predlaže S. A. Nilson, koji bi lans Severa smešta u kontekst trgovine i razmene istočne Evrope. Ovaj autor smatra da se deo viška proizvoda trgovine na Baltiku vraćao u Evropu lančanim razmenama između istočne, srednje i zapadne Evrope, ali u ovom slučaju kopne nim putem, preko Poljske i Nemačke. Bilans Zapada, deficitaran u odnosu na luke na Severn, možda je delimično bio kompenzovan pozitivnim bilansom u kopne noj trgovini - a gde su se plaćanja vršila, po privlačnoj pretpostavci švedskog istoričara, na sajmovima u Lajpcigu. Pa ipak, Miroslav Hroh265 se toj pretpostavci suprotstavlja tvrdnjom da su ove sajmove trgovci iz istočne Evrope (posebno po ljski trgovci Jevreji, kojih je bilo sve više) počeli masovnije da posećuju tek početkom XVIII veka. Tvrdnja da se bilans izravnavao u Lajpcigu značila bi, dakle, pogrešiti epohu. Prema M. Hrohu, najviše što bi se moglo tvrditi jeste da se 265 М. Hroch, cit. či, str. 1-27.
202
Tržišta i ekonomija
preko Poznanja i Vroclava obavljala neka trgovina koja izgleda d a je bila defici tarna za zemlje Istoka. No, to je u svakom slučaju bila trgovina skromnog obima. Ipak se ne bi reklo daje Nilsonova pretpostavka sasvim pogrešna. Možda je treba malo proširiti. Poznato je d aje iz Mađarske,266 zemlje proizvođača srebra, u inostranstvo neprekidno oticao dobar novac, teški srebrnjaci - i to uglavnom ka Zapadu. Praznina je popunjavana sitnim poljskim kovanicama u kojima je bilo nešto srebra, a koje su takoreći predstavljale sav novac u opticaju u Mađarskoj. Pored robe, međutim, sada postoje i menice. Znamo da su one u istočnoj Evropi postojale u XVI, kao i da ih je još više bilo u narednom veku. Dakle, mali broj trgovaca iz istočne Evrope na lajpciškim sajmovima, ili uopšte njihovo pri sustvo ili izostajanje, nisu u tim stvarima značajniji dokaz. Primetimo uzgred, su protno onome što tvrdi Miroslav Hroh, da su poljski Jevreji već brojni na lajpci škim sajmovima u XVII veku.267 Ali čak i ne posećujući lično ove sajmove, Mark-Aurelijo Federiko,268 italijanski trgovac nastanjen u Krakovu, u razdoblju 1683-1685. vuče menice na svoje prijatelje u Lajpcigu. A menica, kada je izmirena putuje s Baltika u Amsterdam ili obratno, jeste najčešće rezultat nekog zaj ma, predujma na robu. Možda bi se moglo reći da su ova plaćanja unapred, koja nose kamatu, bila porez na višak u plemenitim metalima koji je država stekla, ili će steći. Čitaoca upućujemo na deo u kojem govorimo o Holandiji i trgovini na akcept.269 Ne bi trebalo zaboraviti ni to da je Baltik bio oblast kojom je zapadna Evropa vladala i koju je iskorišćavala. Postoji tesna veza između cena u Amster damu i cena u Gdanjsku. Pa ipak, Amsterdam je taj koji određuje cene, vodi igru i postavlja uslove. Moguće je izvesti zaključak da klasična trgovina na Baltiku nije samodovo ljan krug. U trgovini koja je uslovljavala kretanje robe, novca i kredita, bilo je očito više partnera. Putevi kredita se stalno šire. Da bismo ih pravilno shvatili mo ramo biti svesni da se u to doba putovalo u Lajpcig, Vroclav, Poznanj, ali i u Nirnberg, Frankfurt, pa čak, ako se ne varam, i u Istanbul ili u Veneciju. Zar Baltik, kao ekonomska celina, nije pružao svoje pipke do Crnog i Jadranskog mora?270 U svakom slučaju, postoji korelacija između trgovine u oblasti Baltika i privrede is točne Evrope. To je „muzika za dva, tri ili četiri glasa” . Posle 1581. godine, kada su Rusi izgubili Narvu,271 baltička obala gubi na prevoznom značaju u korist kopnenih puteva kojima se izvozi roba iz Rusije. Sa izbijanjem Tridesetogodi šnjeg rata, dobro utrti putevi kroz srednju Evropu bivaju prekinuti, čime trgovina na Baltiku ponovo dobija na značaju. 266 L. Makkai, sedmica Prata, april 1975. 267 Ernst Kroker, op. cit., str. 87 je izričit u tom pitanju. 268 Arhive grada Krakova, Italija, 382. 269 Pogledati III, poglavlje 3. 270 Obratiti pažnju na postojanje poljskog novca u Gruziji (R. Kiersnowski, Semaine de Prato, april 1975). Godine 1590, jedan poljski prevoznik donosi u Istanbul španske reale (Tommaso Alberti, Viaggio a Constantinopoli, 1609-1621, Bologna, 1889; Méditerranée, I, str. 183 sq.). Poljski i ruski trgovci stižu u Indiju s nemačkim riksdalima (Tavernier, op. cit., II, str. 14). 271 Pogledati III, poglavlje 5.
203
Tržišta i ekonomija
Opšti bilansi Ostavimo po strani parove Francuska-Engleska, Engleska-Portugalija, Rusija-Engleska, istočna Evropa-zapadna Evropa... Ekonomske jedinice je bolje posmatrati u ukupnom kontekstu njihovih spoljnih odnosa - što su „predstavnici Zapada” (tj. atlantskih luka) podržavali već 1701. godine pred Francuskim trgo vinskim većem, suprotstavljajući se u tome izaslanicima Liona: ,,U pitanju trgo vačkog bilansa”, smatrali su da „ne treba da obračunavaju poseban bilans nacije u odnosu na drugu naciju, već opšti bilans francuske trgovine sa svim ostalim drža vama” - što po njihovom mišljenju ima uticaja na trgovinsku politiku.272 Pravo govoreći, podaci o opštim bilansima uglavnom potvrđuju prethodna očekivanja. Oni pokazuju koliko je skroman bio obim spoljne trgovine u odnosu na ukupan nacionalni prihod - čak i ako se, suprotno svim racionalnim pravilima, spoljna trgovina definiše kao zbir uvoza i izvoza, dok se, zapravo, uvoz treba odu zimati od izvoza. Ali, ako se razmatra samo bilans, pozitivan ili negativan, onda je reč samo o jednom deliću nacionalnog prihoda koji teško da može uticati na celinu, bilo da se dodaje ili oduzima. Upravo tako shvatam primedbu Nikolasa Barbona (1690), jednog od mnogih pisaca pamfleta iz kojih je u Engleskoj zapravo i potekla ekonomska nauka. On piše: „The Stock of a Nation [is] Infinite and can never be consumed” („Resursi jedne nacije su neograničeni i nikada ne mogu biti potrošeni i uništeni”273 - tumačenje F. B.). Pa ipak, problem je složeniji i zanimljiviji nego što to na prvi pogled izgle da. Neću se zadržavati na veoma jasnim slučajevima opštih trgovačkih bilansa Francuske i Engleske iz XVIII veka (pogledati grafikone na str. 193). Radije ću se pozabaviti Francuskom sredinom XVI veka, ne zato što za to doba postoji obilje podataka, pa čak ni zato što brojke pokazuju kako polako nastaje nacionalno trži šte. Razlog je, naime, taj što ustrojstvo koje važi kako za Englesku, tako i za Fran cusku XVIII veka, jeste vidljivo čak dve stotine godina pre statistika pravljenih u veku prosvetiteljstva. Francuska je za vladavine Anrija II verovatno imala pozitivan bilans sa svim susednim zemljama, izuzev Italije. Tako su Portugalija, Spanija, Engleska, Nizozemska i Nemačka kupovale više od Francuske nego što su joj prodavale. Zahvaljajući ovom izvozu Francuska prikuplja zlatnike i srebrnjake u zamenu za svoje žito, vino, tekstil, ne računajući novac koji u domovinu šalju Francuzi koji su se iselili u Spaniju. Uprkos svemu, ovu korist poništava večiti deficit sa Itali jom: glavnina novca je u Italiju oticala preko Liona i tamošnjih sajmova. Aristo kratska Francuska „ljubi” svilu, skup somot, biber i druge začine; takode i mermer. U Francusku često pozivaju italijanske umetnike (koje moraju skupo plaća ti), kao i italijanske trgovce, koji vladaju veletrgovinom i trgovinom menicama. Sajmovi u Lionu su prave „usisne pumpe” u službi italijanskog kapitalizma, isto kao što su to u prethodnom stoleću bili sajmovi u Zenevi, a verovatno i stari saj movi u Sampanji. Sva zarada od povoljnih bilansa je prikupljana i gotovo u ce212 A. N., G7, 1686, 99, 31. avgusta 1701. " 3 E. Schulin, op. cit., str. 220.
204
Tržišta i ekonomija
17. PRIKAZ FRANCUSKOG UVOZA SREDINOM XVI VEKA Prema rukopisima 2085 i 2086 iz Nacionalne biblioteke („Le commerce d ’importation en France au milieu du XVIe siècle”, Albera Samberlana, u Revue de géographie, 1892-1893)
losti, a u razne svrhe, predavana Italijanima, koji su, jasno, spekulisali u svoju ko rist. Godine 1494, kada se Šari VIII priprema na pohod preko Alpa, potrebna mu je podrška ili blagoslov italijanskih poslovnih ljudi nastanjenih u Francuskoj, a povezanih sa trgovačkim dinastijama u Italiji.274Ovi potonji, pravovremeno obavešteni, žure na dvor, gde bez kolebanja aminuju Šarlov pothvat, dok za uzvrat „dobijaju pravo da ponovo organizuju četiri sajma u Lionu godišnje”. To je dokaz koliko su im sajmovi bili korisni, kao i dokaz da je Lion, karika u superstrukturi koju su nadzirali stranci, već bio zasebna prestonica i u neku ruku središte bo gatstva Francuske. Do nas je došao jedan izuzetan, ali nažalost nepotpun dokument: u njemu su podaci o francuskom uvozu oko 1556,275 ali propratna „knjiga” uvoza nedostaje. Na grafikonu na prethodnoj strani sabrane su brojke i zbir je negde između 35 i 36 miliona „livri iz Tura”. Kako je privredno aktivna Francuska u tom razdoblju začelo imala pozitivan trgovački bilans, izvoz mora daje za nekoliko bodova prevazilazio svotu od 36 miliona. Dakle izvoz i uvoz uzeti zajedno, iznose više od 75 miliona livri, što je izuzetna svota. Čak i ako se oni u bilansu poništavaju, ova dva uporedna toka koji utiču jedan u drugi, stvarajući povratne udare i vrtloge, pred274 R. Gascon, op. cit., str. 48. 275 Albert Chamberland, „Le commerce d’importation en France au milieu du XVIe siècle”, u: Re vue de géographie, 1892-1893, str. 1-32. 205
Tržišta i ekonomija
stavljaju hiljade transakcija i razmena, koje se stalno obnavljaju. Pa ipak, čak ni ova žustra privreda, ponovimo, ne predstavlja čitavu aktivnost Francuske - koju bismo danas nazvali nacionalnim dohotkom, a koja se, naravno, ne može izraču nati, već samo naslutiti. Na osnovu ovog računa sa kojim ćemo se sresti još jednom ili dva puta u našim objašnjenjima, procenio sam daje prihod per capita Venecijanaca oko 1600. godine iznosio 37 dukata: prihod podanika Sinjorije u zaleđu ( Terraferma), izno sio je oko 10 dukata. Ovo su začelo približne brojke i zaostaju za onima u samom gradu Veneciji. Ali one barem pokazuju veliku razliku u prihodima između domi nantnog grada i teritorija kojima on vlada. Dakle, ako prihvatim da je u Francu skoj 1556. godine prihod per capita bio sličan kao u regionu mletačkog kopna (deset dukata, što će reći 23 ili 24 livri iz Tura), tada se ukupni prihod dvadeset miliona Francuza može proceniti na 460 miliona livri. To je ogromna svota, ali nepokretna, jer smo novcem izrazili i proizvodnju koja glavnim delom ne odlazi u prodaju. Da bih izračunao nacionalni prihod, mogao sam poći i od prihoda kraljevske blagajne. Oni su iznosili od 15 do 16 miliona „livri iz Tura”.2' 6 Uko liko se prihvati da je to dvadeseti deo nacionalnog prihoda, ukupna svota bi bila između 300 i 320 miliona livri. To je nešto manje nego naša prva procena, ali sva kako iznad obima spoljne trgovine. Mi smo ispod te prve brojke, ali znatno iznad obima spoljne trgovine. Tu opet nailazimo na problem o kojem je često rasprav ljano, problem odnosa veličine nacionalne proizvodnje (prevashodno one poljo privredne koja je ogromna), i s druge strane, skromne spoljne trgovine - ali po mom mišljenju ne i ekonomski manje važne. Kako bilo da bilo, svaki put kada se bavimo nekom relativno naprednom privredom, uviđamo da je njen trgovački bilans po pravilu pozitivan. Tako je očito bilo u nekadašnjim vodećim gradovima, Đenovi i Veneciji; a i u Gdanjsku u XV veku.276277 U XVIII veku, engleski i francuski trgovački bilansi su gotovo či tavo stoleće bili pozitivni. Nemojmo se ni čuditi što je godine 1764, švedska spoljna trgovina, koju je proučavao švedski ekonomista Anders Hidenijus,278 i sama u plusu. Švedska, u kojoj pomorstvo tada doživljava procvat, izvozi robe u vrednosti od 72 miliona dalera (kovanica od bakra), a uvozi za 66 miliona. Dakle, „nacija” zarađuje više od pet miliona. Naravno, u ovoj igri ne mogu uspeti svi. U Monkretjenovoj opasci: „Niko ne dobija ako drugi ne izgubi”, svakako ima istine. Među gubitnicima su kolonije koje krvare, a i zavisne zemlje. Čak i „razvijene” i naizgled zaštićene zemlje ponekad zapadnu u nevolje. Mislim na onaj slučaj kada je Spanija u XVII veku zbog grešaka vlasti ali i usled okolnosti, bila izložena rušilačkoj inflaciji bakra. Delimično to važi i za revolu cionarnu Francusku, za koju je jedan ruski agent u Italiji rekao „da vodi rat tro276
Boisguilbert, op. cit., II, str. 586, J. J. Clamageran, Histoire de l ’impôt en France, II. 1868, str.
147. ~77 Henryk Samsonowicz, Untersuchungen iiber das danziger Bürgerkapital in der zweiten Halfte des 15. Jahrhunderts, Weimar, 1969. 278 Anders Chydenius, „Le Bénéfice national (1765)”, prevod sa švedskog, uvod Philippe Gouty, u: Revue d'histoire économique et sociale, 1966, str. 439.
206
Tržišta i ekonomija
šeći svoj kapital, dok njeni neprijatelji troše samo svoj prihod”. Ovi slučajevi zaslužuju dugo ispitivanje, jer održavanjem svoje političke moći po cenu inflacije bakra i deficita, do koga vode plaćanja u inostranstvu u srebru, Španija se iznutra dezorganizovala. Spoljna propast koju je doživela revolucionarna Francuska još pre dramatičnih događaja 1792. i 1793. godine, otežala je njenu dalju sudbinu. Tečajna vrednost francuskog novca se stropoštala u Londonu-80 od 1789. do proleća 1791, što je dovelo do ogromnog odliva kapitala. U oba slučaja, izgleda daje strašan deficit trgovačkog i platnog bilansa doveo do destrukcije, ili barem do sla bljenja privrede iznutra.
Indija i Kina Čak i kada situacija nije tako dramatična, ali je deficit stalna pojava, to nagoveštava da će pre ili kasnije doći do strukturalnog kvarenja privrede. Upravo se tako nešto desilo u Indiji posle 1760, a u Kini posle razdoblja 1820-1840. Evropljani koji su u uzastopnin talasima stizali na Daleki istok ipak nisu do veli do neposredne dezorganizacije. Oni nisu trenutno ugrozili strukture azijske trgovine. Već dugo - to jest stotinama godina pre nego što su Evropljani oplovili Rt dobre nade - postojala je ogromna trgovinska mreža koja je pokrivala Indijski okean i ivična mora Pacifika. Tako ni okupacija Malake (silom zauzete 1511), ni nastanjivanje Portugalaca u Goi, ni naseljavanje evropskih trgovaca u Makau, nisu poljuljali staru ravnotežu. Došljaci su u početku pljačkali tovare, ali su stara trgovinska pravila veoma brzo uspostavljena, kao lepo vreme posle kiše. Staro pravilo bilo je da se začini i druga azijska roba dobijaju samo za sre bro; ponekad, ali manje često, i za bakar koji se u Indiji i Kini dosta koristio za kovanje novca. Evropsko prisustvo tu neće dovesti ni do kakvih promena. Svi evropski trgovci, Portugalci, Holanđani, Englezi i Francuzi su od muslimana, banijana ili od japanskih zelenaša iz Kjota pozajmljivali srebro bez koga se nije moglo trgovati na potezu Nagasaki-Surat. Da bi nekako rešili taj problem, Portu galci, a zatim velike indijske kompanije, iz Evrope šalju srebrnjake. Dešava se, međutim, da rastu proizvodne cene začina. Evropljani, bilo da su to Portugalci iz Makaa, ili Holanđani, pokušavaju da prodru na kinesko tržište, no tu jedino mogu da nemoćno posmatraju gomile njima nedostupne robe. „Do sada smo”, piše je dan Holanđanin (1632), „uvek nalazili robu [...], ali nismo imali novca da je ku pimo”.281 Evropljani su problem rešili tako što su ušli u lokalnu trgovinu, po tpuno se posvetili obalskoj trgovini poznatoj kao „unutrašnja indijska trgovina” (to jest trgovina na Dalekom istoku). Portugalci su počeli da ostvaruju veliku za radu kada su došli do Kine i Japana. U stopu ih prate Holanđani, i to uspešnije ne go svi drugi. Sve to ne bi bilo moguće bez kolonizacije. Već Portugalcima nedostaje ljudi i oni jedva održavaju svoja utvrđenja. Za „unutrašnju indijsku trgovinu”, morali 27Q
Referenca nažalost zagubljena, list poreklom iz Moskve, A. E. A. 280 A. N.. A.E., B1, 762, f° 401, pismo Hermanna, francuskog konzula u Londonu; 7. april 1791. S. van Rechteren, Voyage aux Indes Orientales, 1706, V, str. 124.
207
Tržišta i ekonomija
Delta Kantona (10 000 km2). Tri reke koje teku s istoka, severa i zapada (Si Kjang) mešaju vode, mulj i pesak u ovom velikom zalivu istačkanom brdovitim ostrvima. Sve je to zajedno rezultat, kao i kod riasa u Bretanji, provale mora u drevna vremena. Postojao je kanal (čija je dubina ovde izražena u hvatima: 1 hvat = 1,949 m, a rastojanja u miljama: 1 milja = 5 km ili 3 engleske morske milje), koji je omogućavao tadašnjim velikim brodovima da doplove gotovo do Kantona (3 m gaza). Pa ipak, moralo se paziti na plićake, peščane sprudove i oseku. Kanton, na Bisernoj reci, čine dva grada (tatarski i kineski). Makao, u posedu Portugalaca, smešten je na kraju velikog ostrva ( 16 km2). Bio je previše blizu mora, što je predstavljalo veliku slabost
208
Tržišta i ekonomija
su da na licu mesta grade brodove i regrutuju posadu - uglavnom mornare iz Goe „koji su imali običaj da uvek sa sobom vode i svoje žene”. Holanđani su se nase lili na Javi, gde su 1619. godine osnovali grad Bataviju, pa čak i na Formozi, gde, međutim, nisu uspeli da ostanu. Da bi vladali, morali su da se prilagode. Vladanje je, međutim, prejaka reč, jer tu nije bila u pitanju čak ni ravnopravna trgovina. Treba samo pogledati kako su Englezi skromno živeli na ostrvu Bombaj, poklonu Portugalije ženi Čarlsa II, portugalskoj princezi Katarini Braganca (1662). Isto tako, treba pogledati kako su se Englezi skromno ponašali u selima oko Madrasa koja su im dodeljena (1640),282*kao i u svojim isprva malim naseljima u Bengalu (1686).28-1 Jedan od direktora Istočnoindijske kompanije se Velikom Mogulu pred stavio sledećim recima: „Najponizniji prah Džon Rasel, direktor rečene kompa nije”, i pri tom bez oklevanja „pao ničice na zemlju”.284 Treba imati na umu i za jednički poraz Engleza i Portugalaca 1722. protiv Kanoji Angrije, kao i tužni neuspeh Holandana da se iskrcaju u kraljevstvo Travankore (1739). „Те 1750. go dine bilo je nemoguće”, tvrdi s razlogom indijski istoričar K. M. Panikar, „predvideti da će samo pedeset godina kasnije, jedna evropska sila, Engleska, osvojiti trećinu Indije, pripremajući se da Maratima preotme hegemoniju nad ostatkom zemlje”. Pa ipak, nešto posle 1730, trgovački bilans Indije počinje da se ljulja. Evro pljani sve više plove, uvećavajući svoje tovare robe i srebra. Evropljani su ener gični, pa jačaju i razvijaju svoje trgovačke lance, čime ubrzavaju rušenje moćne strukture carstva Velikog Mogula, od koga će posle smrti Aurenga Zeba (1707), ostati samo senka. Evropljani postavljaju svoje agente na dvorove indijskih vla dara. Do ovih sporih procesa dolazi pre sredine stoleća,285286iako se oni toliko ne primećuju u metežu sukoba između engleske i francuske kompanije, kada deluju Diple, Bisi, Gode, Lali-Tolendal, Robert Klajv. Indijska ekonomija slabi. Bitka kod Plasija (23. juna 1757), samo je ubrzala njenu propast. Vilijem Bolts, avanturista i protivnik Roberta Klajva, a i njegova žrtva, reći će da engleska kompanija nije imala mnogo muke da se dokopa Ben gala; iskoristila je povoljne prilike, a njena artiljerija učinila je ostalo.2 6 To je svakako površan sud, nedovoljno uverljiv, jer kompanija ne samo da je osvojila Bengal, već je tu i ostala. I to ne bez posledica. Kako proceniti veličinu te besplatne „prvobitne akumulacije”, koja je zapravo značila pljačkanje Bengala od Engleske (38 miliona funti sterlinga prenetih u London od 1757. do 1780, tvrdi se)?287 Prvi novi bogataši, ili nabobi (koji se tada još uvek nisu zvali tako), od nose u domovinu svoja bogatstva u srebru, zlatu, dragom kamenju i dijamantima. Tako se u nekim novinama od 13. marta 1763. čak kaže: „Procenjuje se da vred282 K. М. Panikaar. L ’Asie et la domination occidentale du XVe siècle à nos jours, str. 68-72. 283 Ibid. 284 ; 4bid„ str. 95-96. 285 Frédéric Mauro, L ’Expansion européenne, 1964, str. 141. 286 William Bolts, Etat civil, politique et commercial du Bengale, ou Histoire des conquêtes et de l'administration de la Compagnie anglaise de ce pays, 1775,1, str. XVII. 287 G. Unwin, „Indian factories in the 18 th century”, u: Studies in economic history, 1958, str. 352 -373, citat F. Mauro, op. cit., str. 141. 209
Tržišta i ekonomija
nost zlata, srebra i dragog kamenja koje je, ne računajući robu, odvezeno iz isto čne Indije u Englesku 1759. godine, iznosi 600 000 funti sterlinga”.288 Možda to i nije pouzdana brojka, no ona ipak svedoči o uveliko pozitivnom engleskom bilansu, a možda i o pozitivnom bilansu čitave Evrope: čak i zarade francuske Istočnoindijske kompanije u razdoblju 1722-1754,289 govore da su za Evropljane nastupila bolja vremena. Pa ipak, postojeće prednosti najbolje će umeti da iskoristi Engleska. Nijednom posmatraču ne mogu promaći „ogromna bogatstva koja su razni pojedinci i svi izaslanici Kompanije stvarali u toj zemlji”. Ovi azijski sunderi per fas et nefas, kako je govorio Isak de Pinto, „odnose u do movinu deo po deo bogatstva Indije”. Vesti o nemirima u Bengalu stižu u Amster dam u martu 1764. Tu ih tumače oporo, kao normalan odgovor na malverzacije kojima su stečena ogromna bogatstva. Tako se za bogatstvo guvernera Bengala govorilo da je „čudovišno”. „Njegovi prijatelji, očito neskloni preterivanju, procenjuju ga na najmanje 1 200 000 funti sterlinga”.290 A šta sve ne čine oni mladi sinovi iz engleskih porodica koje Kompanija šalje u Indiju. Oni su tu ponekad i protiv svoje volje, pa čak i ne shvatajući, bili korumpirani. Naime, čim bi stigli, pod svoje bi ih uzeli kolege, a posebno banijani. Za razliku od holandske, engle ska kompanija je dozvoljavala svojim nameštenicima da trguju za vlastiti račun; uslov je bio da se trgovina obavlja unutar indijskog prostora. Na taj su način otvo rena vrata raznoraznim zloupotrebama, dakako na štetu domaćeg stanovništva. Tako možemo da shvatimo i ser Džordža Sevija, koji u aprilu 1777. godine proklinje Indijsku kompaniju, njene azijske posede, trgovinu čajem i „javne krađe u kojima”, kaže, „sam nipošto ne želi da učestvuje” .-91 Da li će, međutim, pra vednici ikada pobediti? Ni Las Kazas nije, naime, spasao američke Indijance, već je u neku ruku doprineo ropstvu crnaca. Indija je upala u pravo blato. Biće istisnuta iz reda velikih proizvođačkih i trgovačkih zemalja i svedena na status kolonije koja kupuje engleske proizvode čak i tekstil - i isporučuje sirovine. Ta će je sudbina pratiti punih dve stotine go dina! Slična sudbina snaći će i Kinu, koja će ipak, zbog veće udaljenosti od Ev rope, osobene samodovoljnosti i bolje branjenosti nego Indija, podleći kasnije. Pa ipak, „trgovina na kineski način” počinje duboko da prodire u tu zemlju u XVIII veku. Sve veća potražnja čaja u Evropi dovodi do povećanja površina zasađenih tom kulturom, i to najčešće na štetu pamuka, čija će se nestašica uskoro osetiti. U XIX veku, on će morati da se uvozi iz Indije, što će za ovu zemlju (bolje rečeno, za njene engleske gospodare), biti prilika za izravnanje bilansa sa Kinom. Smrtni udarac Kini, da se tako izrazimo, nanosi indijski opijum koji počinje da dolazi 1780.292 Kina tako doslovno biva isplaćena dimom! Negde 1820, bilans se preok reće, i to baš kada dolazi do svetske recesije, koja počinje da se oseća u razdoblju 1812-1817, a koja će potrajati do sredine stoleća. Takozvani „Opijumski rat” Gazette de France. 13. mart 1763, o Londonu, str. 104. ‘ 89А. B., Azija, 12, f° 6. 290 Moskva, A. E. A., 50/6, 474, f° 23, Amsterdam, 12/33 mart 1764. 29‘ Gazette de France, april 1777. Panikaar, op. cit., str. 120-121.
210
Tržišta i ekonomija
(1839-1842) stavio je pečat na ovakav razvoj događaja. Otvorio je strašno doba „neravnopravnih ugovora”, koje će trajati celih sto godina. Sudbina Kine u XIX veku, slična je sudbini Indije u XVIII veku. Unutrašnje slabosti su i u Kini odigrale svoju ulogu. Dinastija Mandžu bila je suočena sa bro jnim unutrašnjim konfliktima koji su slabili zemlju, slično kao što je na Indiju delovalo sporo raspadanje Mogulskog carstva. U obe zemlje, unutrašnje slabosti i nered su učinili još kobnijim spoljni udarac. Ali, zar i obratno nije istina? Unu trašnje nevolje bi začelo imale drugačiji tok da nisu nastale pod uticajem Evrope. Ekonomske posledice bile bi, takođe, drugačije. Bez mnogo moralisanja recimo da je očigledno da je Evropa u svoju korist poremetila sisteme razmene i staru ravnotežu na Dalekom istoku.
POLOŽAJ TRŽIŠTA Da li je iz dva prethodna poglavlja moguće izvesti određeni zaključak i us tanoviti pravi položaj tržišta? To nije tako jednostavno kao što izgleda, jer je i sama reč „tržište” dvosmislena. S jedne strane, primenjuje se u proširenom zna čenju na sve oblike razmene kojima se razbija samodovoljnost, na sve one manje i veće trgovačke tokove koje smo upravo opisali, na sve kategorije koje se tiču trgovačkih prostora (gradsko tržište, nacionalno tržište), ili određenog proizvoda (tržišta šećera, plemenitih metala, začina). U tom je smislu reč „tržište” sinonim razmene, prometa, distribucije. S druge strane, reč „tržište” često označava pri lično veliki oblik razmene, koji se naziva i „tržišnom privredom”, te tako označa va jedan sistem. Prva teškoća je to što se kompleks tržišta može razumeti samo u kontekstu ekonomskog i društvenog života koji se menjaju u vremenu; teškoća je i to što se i sam kompleks razvija i preobražava; on nikada nema isto značenje u dva razli čita trenutka. Da bismo shvatili konkretno značenje pojma tržišta, pristupićemo mu na tri načina: 1) preko uprošćavajućih teorija ekonomista; 2) koristeći svedočanstva istorije lato sensu, dakle, kroz duži vremenski period; 3) pomoću složenih, ali verovatno korisnih pouka koje nam daje današnji svet.
Samoregulativno tržište Ekonomisti su pridavali veliki značaj tržištu. Adam Smit ga je smatrao re gulatorom podele rada. Njegov obim određuje nivo koji će dosegnuti podela rada, koja predstavlja proces ubrzavanja proizvodnje. Tržište još i više predstavlja „ne vidljivu ruku”, koja spaja ponudu i potražnju, omogućujući da se to dvoje uravno teže posredstvom cena. Oskar Lange se još lepše izrazio: tržište je prvi računar čovečanstva, ono je samoregulativna mašina koja uravnotežuje ekonomske ak tivnosti. D ’Avenel-93 se izrazio jezikom svoje epohe, odnosno jezikom samoza dovoljnog liberalizma: „Сак i kada u državi ništa drugo nije slobodno, cene pred "
G. d’Avenel, Découvertes d'histoire sociale, 1920, str. 13.
Tržišta i ekonomija
metâ jesu. Njima niko ne može zapovedati. Cene srebra, zemljišta, rada, namir nica i roba su uvek bile slobodne: nikakva zakonska prinuda, nikakvi privatni dogovori, nisu uspeli da ih potčine”. Time se zapravo želi reći da tržište, koje nema kontrolora, predstavlja pokre tački mehanizam čitave ekonomije. Uspon Evrope, pa čak i sveta, po ovom mi šljenju, jeste rast tržišne ekonomije koja stalno uvećava svoj prostor, obuhvatajući u svoj racionalni poredak sve veći broj ljudi, sve više trgovine, one lokalne i one na rastojanja. Sve bi to dalje težilo stvaranju neke vrste jedinstva sveta. Razmena je, pak, uvek podsticala ponudu i potražnju, usmeravala proizvodnju, uzrokovala specijalizaciju velikih privrednih oblasti. Ove su oblasti za uzvrat, radi vlastitog opstanka, morale da prihvate razmenu. Ima li potrebe da navodimo primere? Vi nogradarstvo u Akvitaniji, uzgoj čaja u Kini, žitarica u Poljskoj, na Siciliji, u Uk rajini, uzastopna ekonomska prilagođavanja kolonijalnog Brazila (bojadisarsko drvo, šećer, zlato, kafa)... Rečju, razmena povezuje ekonomije. Ona je i prsten i šarka. Cena je posrednik između kupca i prodavca. Cena koja na Londonskoj berzi raste pretvoriće bears u bulls, dok će cena koja pada imati suprotan učinak (bears su u berzanskom žargonu brokeri koji igraju na pad, a bulls oni koji igraju na rast cena). Na rubovima, pa čak i u samom srcu aktivnih ekonomija, postoje veće ili manje zone na koje tržište gotovo da nema uticaja. Samo nekoliko znakova (no vac, dopremanje retkih stranih proizvoda) pokazuje to da ovi mali svetovi ipak nisu sasvim zatvoreni u sebe. Takva područja inertnosti i nepokretnosti postoje u džordžijanskoj Engleskoj, kao i u izuzetno aktivnoj Francuskoj Luja XVI. Eko nomski rast zapravo znači smanjivanje tih izolovanih zona, koje se postepeno uključuju u opštu proizvodnju i potrošnju - sve dok industrijska revolucija ne do vede do sveobuhvatnog mehanizma tržišta. Istorija razvoja jeste istorija samoregulativnog tržišta koje osvaja čitavu ekonomiju i racionalizuje je. Karl Brinkman294 je rekao daje ekonomska istorija disciplina koja proučava nastanak, razvoj i kasnije rastakanje tržišne ekonomije. Ovakvo uprošćavanje, svojstveno učenjima više generacija ekonomista, ipak ne zadovoljava istoričara koji tržište ne posmatra kao jednostavnu endogenu pojavu. Tržište nije ni skup različitih ekonomskih aktivnosti, pa čak ni određen stadijum u njihovom razvoju.
Tržište kroz stoleća Pošto je razmena stara koliko i istorija ljudskog roda, istorijsko proučavanje tržišta treba da obuhvati sve epohe; istorija mora, naravno, da prihvati pomoć os talih društvenih nauka; treba da razmotri njihova objašnjenja, bez čega se ne bi mogli shvatiti dugoročni razvoji i strukture, kao ni kombinacije koje stvaraju novi život. Prihvatimo li takvo proširenje, očekuje nas istraživanje bez pravog početka i kraja. Sva tržišta nešto govore: pre svih one arhaične razmene, koje se još uvek 294 U: Finanzarchiv, I, 1933, str. 46.
212
Tržišta i ekonomija
Današnja tradicionalna pijaca u Dahomeju u polju izvan sela (Joto A. A. A., otisak Piku)
ponegde mogu videti i koje su nalik na drevne životinjske vrste koje su se održale nekoliko hiljada godina. Priznajem da sam očaran današnjim pijacama u Kabiliji, koje se redovno održavaju podno brda na kojima se nalaze sela;295 isto tako i ži vopisnim pijacama u Dahomeju, koje se takođe održavaju izvan sela;296 i elemen tarnim pijacama u delti Crvene reke, koje je pažljivo istraživao Pjer Guru.297 Ima još mnogo zanimljivih pijaca, kao što su one koje su se još doskora održavale u zaleđu Baije, a gde su dolazili pastiri iz unutrašnjosti dogoneći svoja poludivlja stada.298 Još su arhaičnije bile ceremonijalne razmene na Trobrijandskim ostrvima, jugoistočno od Nove Gvineje, koje je proučavao Malinovski.299 Na tim se pijacama susretalo staro i novo, istorija i predistorija. Bilo je to pravo mesto za antropološko proučavanje na terenu, za retrospektivnu sociologiju i ekonomsku istoriju. 295 A. Hanoteau i A. Letourneux, La Kabylie et les coutumes kabyles, 1893; izvanredna knjiga Pedra Chalmettea, op. cit., str. 75 sq. 296 Roger Bastide i Pierre Verger, cit. cl. 297 Pierre Gourou, Les Paysans du delta tonkinois, 2. izd 1965, str. 540 sq. Lična putovanja 1935. 299 Bronislaw Malinowski, Les Argonautes du Pacifique occidental, 1963, str. 117. 213
Tržišta i ekonomija
Karl Polani,300*njegovi učenici i njegove verne pristalice, umeli su da se suoče sa izazovom ovog mnoštva svedočanstava. Oni su ih u granicama svojih mogućnosti proučili, nastojeći da ponude objašnjenje, pa čak i teoriju. Njihov je zaključak d a je privreda samo jedna ,,potcelina”Jl" društvenog života, deo koji je upleten u mreže i prinude društvene stvarnosti, a koji se ovih višestrukih veza možda tek nedavno oslobodio. Po Polaniju, tek pošto se kapitalizam potpuno ra zvio u XIX veku, dogodila se „velika transformacija”, to jest „samoregulativno tržište” je tek tada zadobilo svoje prave dimenzije i potčinilo do tada dominantne društvene činioce. Pre ove promene postojala su jedino kontrolisana ili lažna tržišta, ili, da tako kažemo, netržišta. Kao primer razmena koje se ne uklapaju u takozvano „ekonomsko” po našanje, Polani navodi ceremonijalne razmene po načelu „uzajamnosti”; ili re distribuciju dobara od prvobitne države koja konfiskuje čitavu proizvodnju; ili pak „ports o f trade” (trgovačke luke - p.p.), mesta neutralne razmene gde trgovac ne diktira uslove, a čiji su najbolji primeri luke na Sredozemlju, u oblastima koje su kolonizovali Feničani, i gde se trgovalo u ograničenom prostoru. Ukratko, va ljalo bi razlikovati trade (trgovine, razmene) od marketa (samoregulativnog me hanizma cena), čija je pojava u prošlom veku bila prvorazredan istorijski događaj. Nezgoda je što se ova teorija sasvim oslanja na razlikovanje koje je najverovatnije zasnovano na nekoliko heterogenih ispitivanja. Ništa, naravno, ne spre čava da se u raspravu o „velikoj transformaciji” u XIX veku uvedu potlatch ili kula (umesto da se razmatra veoma razgranata trgovinska organizacija XVII i XVIII veka). Pa ipak, to je kao da se bračna pravila u viktorijanskoj Engleskoj ob jašnjavaju Levi-Strosovom teorijom o srodničkim vezama. Uopšte nema poku šaja da se sagleda konkretna i raznovrsna istorijska stvarnost koja bi se potom is koristila kao polazište. Tako se ne pominju ni Ernest Labrus ni Vilhelm Abel, a ni klasični i brojni radovi o istoriji cena. Pitanje tržišta u takozvanoj „merkantilističkoj epohi” rešeno je na čitavih dvadeset redova.30230Nažalost, juče sociolozi i ekonomisti, a danas antropolozi, navikli su nas na skoro potpuno zapostavljanje istorije, što njima, naravno, olakšava posao. Staviše, predloženi pojam „samoregulativnog tržišta”JL,J - pri čemu se kaže kako je ono „to” i „to”, a nije „ovo”, kako ne dopušta „tu” i „tu” deformaciju ima pomalo teološko obeležje. Ovakvo tržište, čiji bi jedini elementi bili „po tražnja, nabavni troškovi i cene, što sve proizlazi iz uzajamnog dogovora”,304 bez delovanja „spoljnih činilaca”, jeste puka tvorevina mašte. Veoma je lako jedan oblik razmene nazvati ekonomskim, a drugi društvenim. Svi oblici razmene su podjednako ekonomski i društveni. Stotinama godina su postojale veoma različite društveno-ekonomske razmene, i to uprkos ili baš zahvaljujući toj različitosti. Re300 Karl Polanyi, čitavo njegovo delo a posebno. K. Polanyi i C. Arensberg, Les Systèmes écono miques, 1975. 3®' Pogledati str. 409. 3 2 Walter C. Neale, u: K. Polanyi i C. Arensberg, op. cit., str. 342. 303 Ibid., str. 336 sq. 304/Ш „ str. 341.
214
Tržišta i ekonomija
cipročnost i redistribucija su, takođe, ekonomski oblici razmene (D. K. Nort305 je tu sasvim u pravu), dok je tržište na kojem novac prelazi iz ruke u ruku, koje se veoma rano pojavljuje, i društvena i ekonomska stvarnost. Razmena je uvek dija log, a cena promenljiv činilac. Razmena, svakako, trpi pritiske (vladara, grada, kapitaliste, itd.), ali se, s druge strane, pokorava imperativima ponude, oskudne ili izobilne, kao i potražnje. Kontrola cena, koju su kao ključni argument navodili negatori postojanja „istinskog” samoregulativnog tržišta pre XIX veka, uvek je postojala, a postoji i danas. Pa ipak, kada govorimo o predindustrijskom svetu, pogrešno bi bilo misliti to da su pijačni cenovnici ukidali ulogu ponude i potražnje. Oštra kontrola tržišta je u načelu i stvorena da bi se zaštitio potrošač, to jest da bi se omogućila konkurencija. Moglo bi se čak reći da je takozvano „slobodno” tržište, npr. engleski private market, težilo da ukine i kontrolu i konkurenciju. U istorijskom smislu, o tržišnoj ekonomiji bi se moglo govoriti čim postoji skladna fluktuacija cena na tržištima određenog podmčja; reč je o specifičnoj po javi do koje dolazi pod raznim jurisdikcijama i suverenitetima. Tako bi tržišna ekonomija postojala mnogo pre XIX i XX veka, jedinih istorijskih doba u kojima, prema V. K. Nilu,306 deluje samoregulativno tržište. Cene su, naime, fluktuirale još u antici; u XIII veku one skladno fluktuiraju širom Evrope. Kasnije će se ova skladnost još više potvrditi u još strožim granicama. Čak i u Fosinjiju, u Savoji XVIII veka, u planinskom području slabih veza, cene fluktuiraju iz sedmice u sedmicu, na svim pijacama u regionu, a u skladu sa žetvama i potrebama, drugim recima, u skladu s ponudom i potražnjom. Ja ipak ne tvrdim da je ova tržišna ekonomija, koja se primiče konkurents koj fazi, sveopšta pojava. Ona to nije ni danas, iako su razlozi za to sasvim raz ličiti, a njen obim sasvim drugačiji. Do necelovitosti tržišne ekonomije možda do lazi i usled samodovoljnosti, kao i intervencionizma države koja iz uobičajenog prometa izuzima deo proizvodnje; možda i zbog puštanja u promet novca koji veštački utiče na formiranje cena. Tržišna privreda može, dakle, biti potkopavana i odozdo i odozgo, kako u zaostalim, tako i u naprednim zemljama. Izvesno je, međutim, da su pored Polaniju dragih „netržišta”, oduvek posto jale i razmene za novac, ma koliko skromne. Skromne pijace postoje veoma rano u istoriji: u jednom selu, ili u okviru skupine sela, pri čemu je pijaca nalik na pu tujuće selo, po ugledu na sajam koji liči na putujući grad. Odlučan korak u toj dugoj povesti bio je načinjen onog dana kada je grad prisvojio do tada osrednje pijace. On ih je upio i uvećao u skladu sa sopstvenom veličinom, ali je, s druge strane, i sam pretrpeo njihov uticaj. Sada su u ekonomske tokove ušli i sami gra dovi kao teške jedinice. Gradsku pijacu su verovatno prvi ustanovili Feničani.307 S druge strane, u istom razdoblju, pijace postoje i u grčkim polisima, gde deluju na agorama, središnjim trgovima;308 polisi su takođe izumeli, ili barem širili no305 „Markets and Other Allocation Systems in History: the Ghallenge of K. Polanyi”, u: The Jour nal o f European Economic History, 6, zima 1977. 306 W. C. Neale, op. cit., str. 343. 307 Maxime Rodinson, u: Pedro Chalmetta, op. cit., str. LIII sq. 308 Ibid., str. LV sq.
215
Tržišta i ekonomija
vac, koji je jasno unapredio pijacu, ako nije bio i conditio sine qua non njenog postojanja. U grčkim polisima su postojale i velike gradske pijace koje su se snabdevale izdaleka. I zaista, kako bi grad mogao bez pijace? Grad, čim dosegne izvesnu ve ličinu, više ne može da živi od neposredne okoline, često kamenite, sušne, ne plodne. Tada grad naprosto mora da se obrati drugom području, što su italijanski gradovi-države činili već u XII veku, pa i ranije. Ko da hrani Veneciju kada ona ima samo nekoliko bašti preotetih od peska? Docnije, da bi ovladali širim toko vima trgovine na daljinu, italijanski trgovački gradovi prevazilaze stadijum veli kih pijaca i stvaraju novi i delatni mehanizam - gotovo svakodnevna okupljanja bogatih trgovaca. Već su Atina i Rim bili stvorili više razine bankarstva, a i usta novili sastajanja trgovaca, koja su verovatno začetak „berze”. Sve u svemu, tržišna ekonomija se stvarala korak po korak. Marsel Mos kaže: „Naša zapadna društva su od čoveka nedavno stvorila ekonomsku životi nju”.309 Pa ipak, ne postoji jednodušnost oko značenja reći „nedavno”.
Da li nas sadašnjost može nečemu naučiti? Tržišni razvoj se nije završio u prošlom veku kada je nastalo samoregulativno tržište. U mnogim zemljama sa milionima stanovnika, socijalistički sistemi sa autoritarnom kontrolom cena, uništili su tržišnu ekonomiju. Svuda gde je u tim zemljama opstala, tržišna privreda je morala da se dovija, da se zadovoljava si tnom aktivnošću. Ova događanja u svakom slučaju stavljaju tačku na krivulju koju je zamislio Karl Brinkman. Ne jedinu, jer po nekim savremenim ekonomistima i „slobodni” svet prolazi kroz specifične preobražaje. Sve veća proizvodnja, činje nica da su ljudi u nekim velikim zemljama - ne svim, naravno - prevazišli nemaštinu i oslobodili se muka oko svakodnevnog preživljavanja, bujanje ogromnih, često multinacionalnih preduzeća - sve je to preokrenulo stari poredak u kojem vladaju svemoćno tržište, snaga kupca i tržišna ekonomija. Zakoni tržišta ne važe za ogromna preduzeća koja reklamnim kampanjama utiču na potražnju, ali i svo jevoljno utvrđuju cene. Džon Kenet Galbrajt je nedavno, u jednoj preglednoj knjizi, veoma lepo opisao ono što naziva „industrijskim sistemom”.330 S druge strane, francuski ekonomisti radije govore o „organizaciji”. Tako Fransoa Peru u članku u Mondu (29. mart 1975), ide tako daleko da o organizaciji govori „kao o modelu važnijem od tržišta... ”. Pa ipak, tržište uprkos svemu opstaje. Ja kao poje dinac mogu da uđem u dućan, odem na običnu pijacu i tu „proverim” svoju skromnu moć koju imam kao kupac i potrošač. Zakoni tržišta i dalje važe za sitne fabrikante - kakvi su, na primer, proizvođači odeće - koji rade u veoma konku rentnom okruženju. Dž. K. Galbrajt u pomenutoj knjizi govori o „dva delà ekono mije”, o svetu „hiljada sitnih i tradicionalnih posednika” (tržišni sistem), i svetu „nekoliko stotina... visokoorganizovanih korporacija” (industrijski sistem).311 Le U : Annales E. S. C„ 1974, str. 1311-1312. 310 Francuski prevod, 1974. 311 Ibid., str. 22.
216
Tržišta i ekonomija
njin je slično govorio o koegzistenciji onog što je nazivao „imperijalizmom” (ili novim monopolskim kapitalizmom nastalim prvih godina XX veka), i običnog kapitalizma, zasnovanog na konkurenciji koja po njegovom mišljenju ima i neke dobre strane.312 Slažem se i s Galbrajtom i s Lenjinom, uz primedbu da meni razlika između onoga što nazivam „ekonomijom” (ili „tržišnom ekonomijom”), i „kapitalizmom” s druge strane, ne izgleda kao nešto novo kada je reč o Evropi; baš naprotiv, sma tram da ta razlika postoji još od Srednjeg veka. Još nešto nas razlikuje: ja smatram da predindustrijskom modelu treba dodati treći sektor - onaj najniži nivo neekonomije, ono tlo u koje tržište pušta korene, ali koje nikada potpuno ne obuhvata. Ovaj najniži nivo je ogroman. Iznad njega je zona tržišne privrede, sa mnoštvom horizontalnih komunikacija između različitih tržišta; tu izvestan automatizam po vezuje ponudu, potražnju i cene. I konačno, pored tog sloja, ili tačnije iznad nje ga, postoji zona protivtržišta, u kojoj vlada „umešnost” i zakon jačeg. To je istin sko područje kapitalizma - kako u prošlosti, tako i danas, kako pre, tako i posle industrijske revolucije.
312 Œuvres, t. XXII, 1960, str. 237, 286 sq. 322. sq. 217
Treće poglavlje
PROIZVODNJA ILI KAPITALIZAM KOD DRUGIH
Da li iz opreznosti, nemara ili zato što je moj predmet nije zahtevao, reč ka pitalizam do sada sam upotrebio samo pet ili šest puta, iako sam je i tada mogao izbeći. „Zašto niste tako postupili?”, moguće je da će povikati zagovornici večnog izgona ove „borbene reći”.1 Dvosmislena, nedovoljno naučno utemelje na,12 upotrebljavana u raznim značenjima, kapitalizam je reč koja se ne može bez anahroničnosti koristiti za predindustrijsko doba. Pa ipak, posle mnogih pokušaja, odustao sam od nastojanja da se oslobodim ovog uljeza. Shvatio sam da se ništa ne dobija ako zajedno s rečju odbacimo i kontroverze koje ona izaziva, a koje su ipak bitne za današnji svet. Za istoričara je razumevanje prošlosti jednako vredno kao i razumevanje sadašnjosti. Može li se zamisliti ikakva strast za istorijom koja zastaje na pristojnom rastojanju od sa dašnjosti, pod izgovorom da je nepristojno, pa čak i opasno, napraviti još jedan korak? Oprez je u svakom slučaju iluzoran: izbaci li se na vrata, kapitalizam se vraća kroz prozor. Čak i u predindustrijskom razdoblju postoji ekonomska ak tivnost koja traži da se označi upravo tim izrazom. Iako ta aktivnost možda još uvek ne podrazumeva industrijski „način proizvodnje” (koji, uostalom, ne sma tram suštinskim i neophodnim obeležjem kapitalizma kao takvog), ona se nipošto ne može poistovetiti s klasičnim tržišnim razmenama. Tu ću aktivnost pokušati da definišem u četvrtom poglavlju. Budući d a je sama reč kontroverzna, počećemo proučavanjem rečnika, pra teći istorijski razvoj reči kapital, kapitalista, kapitalizam, reči koje su bliske i međusobno nerazdvojive. Tako ćemo se odmah rešiti nekih nedoumica. Kapitalizmu, identifikovanom kao sfera investiranja i visoke proizvodne stope kapitala, mesto je u ekonomskom životu s kojim se ipak potpuno ne po klapa. Dve su, dakle, zone u koje ga valja situirati: 1) njegovo prirodno tie, to jest onaj njemu u celini svojstven sektor; 2) zona kojoj on pristupa indirektno, u koju se uvlači, iako nikada ne uspeva da njom potpuno ovlada. Sve do industrijske re volucije u XIX veku, časa kada je kapital ušao u industrijsku proizvodnju, uzdi1François Perroux, Le Capitalisme, 1962, str. 5. 2 Herbert Heaton, „Criteria of periodization in economic history”, u: The Journal o f Economic His tory, 1955, str. 267 sq.
219
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
gnutu na rang velikog stvaraoca profita, kapitalizam je najviše bio „kod kuće” u sferi prometa. Nije važno to što je povremeno zalazio na druge teritorije, i što ga nije zanimao promet u celosti, jer je kontrolisao, ili težio da kontroliše samo određene trgovinske kanale. U ovom poglavlju ćemo proučavati različite sektore proizvodnje kao terito rije u koje kapitalizam povremeno ulazi, dok ćemo u narednom poglavlju prouča vati oblasti gde je on zaista „kod kuće” .
KAPITAL, KAPITALISTA, KAPITALIZAM Zavirimo najpre u rečnike. Prema savetima Anrija Bera i Lisjena Fevra, ključne reći istorijskog rečnika treba koristiti samo pošto se postave neka pitanja: Odakle dolaze? Kako su dospele do nas? Zar nas ne dovode u zabunu? Hteo sam da skrenem pažnju na to upozorenje povodom reći kapital, kapitalista, kapitali zam - tri reći koje su se pojavile upravo tim redom. To je pomalo tegoban postu pak, priznajem, ali se bez njega ne može. Valjalo bi da čitalac zna da je reč o složenom istraživanju. Sažetak koji sledi, nije ni stoti njegov deo.34 Sve civilizacije, a tu spadaju i Vavilonija, Grčka, Rim, a koje su se nužno suočavale s razmenom i sporovima oko nje, s proizvod njom i potrošnjom, morale su stvarati posebne rečnike čiji su se elementi potom neprekidno menjali. Ni naše tri reci nisu tu izuzetak. Sama reč kapital, najstarija od njih, dobija današnje značenje tek negde 1770, i to posle radova Tirgoa, najvećeg francuskog ekonomiste XVIII veka. Značenje su joj posebno učvrstili i Ričard Džons, Rikardo, Sismondi, Rodbertus, a odvojeno Karl Marks.
R eč „kapital” Capitale (reč kasnog latinskog jezika, koja potiče od reci caput, glava) po javljuje se u XII i XIII veku u značenju fondova, zaliha robe, svote novca, ili novca koji donosi kamatu. Reč isprva nije bila strogo definisana, jer su se onovre mene rasprave odnosile prvenstveno na interes i zelenašenje. Te su rasprave pok renuli sholastičari, moralisti i pravnici, smatrajući da savesno postupaju vodeći računa o riziku kojem se izlagao zajmodavac. Poprište ovih rasprava je Italija, ze mlja začetnica moderniteta u tom pogledu. Upravo se tu reč „kapital” kuje, rasprostranjuje i u neku ruku sazreva. Prvi put se neosporno javlja 1211, dok se već 1283. upotrebljava u značenju kapitala trgovačke firme. U XIV veku moguće ju je pronaći skoro svuda: kod Đovanija Vilanija, Bokača, Donata Velutija... Dvade setog februara 1399, Frančesko di Marko Datini piše iz Prata jednom od svojih korespondenata: „Naravno, želim da ako kupiš somot ili sukno, uzmeš osiguranje na kapital (ii chapitale), kao i na dobit [koja će se ostvariti]; nakon toga postupaj 3 Posebno Lucien Febvre, „Les mots et les choses en histoire économique”, u: Annales d ’histoire économique et sociale, II, 1930, str. 231 sq. 1930, str. 231 sq. 4 Za obimnija objašnjenja, pogledati jasnu i detaljnu tezu, koja je nažalost prilično teško dostupna: Edwin Desghepper, L ’Histoire du mot capital et dérivés, daktilografisani rad, Université libre de Bruxel les, 1964. Uveliko sam je koristio u svom radu.
220
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
po svom nahođenju”.'1Reč, kao i tumačenje njenog značenja, pojavljuje se u propovedima svetog Bernardina iz Sijene (1380-1444): „...quamdam seminalem rationem lucrosi quam communiter capitale vocamus” („ovo obilno sredstvo zarade koje obično nazivamo kapitalom”).0 Reč postepeno počinje da označava novčani kapital firme ili trgovca, koji se u Italiji često nazivao i il corpo, a u Lionu, još u XVI veku, le corps (telo - p.p.).5678 Pa ipak, slika glave će prevagnuti nad slikom tela, i to posle dugih i zbrkanih ra sprava širom Evrope. Možda je reč potekla iz Italije da bi se proširila kroz Nemačku i Nizozemsku. Konačno je stigla u Francusku, gde je u početku bila u su kobu s drugim izvedenicama latinskog caput: chatel, cheptel, cabal,^ od kojih po tonju spominje Rable.9 Sama reč kapital se nesumnjivo pojavljuje u rečniku Zana Nikoa, Thrésor de la langue françoise (1606). Tada ipak nije konačno utvrđeno njeno značenje. Reč je i dalje imala niz suparnika: sort (u starom značenju duga), richesses, facultés, argent, fonds, biens, pécunes, principal, avoir, patrimoine (bo gatstvo, moć, novac, fondovi, dobra, blago, glavnica, imanje, baština), a koje po nekad srećemo upravo tamo gde bismo očekivali reč kapital. Reč fonds je dugo bila najistaknutija. Tako La Fonten kaže u svom epitafu „Žan je otišao kao što je došao/Jedući svoj fond sa svojim prihodom” . Mi i danas kažemo: prêter à fonds perdus (pozajmiti neoprezno, tako da se izgubi glavnica p.p.). Tako bez čuđenja čitamo d a je jedan brod iz Marselja uzeo u Đenovi „svoje fondove (fonds) u pjastrima da bi pošao na Levant” 10*(1713), ili da jedan trgovac, koji želi da okonča posao, treba samo da „povrati svoje fondove” (1726).11 S druge strane, Veron de Forbone piše (1757): „Ti fondovi (fonds) koji imaju moć da donose prihod, zaslužuju naziv richesses (bogatstvo)”. 12 Pa ipak, reč riches ses, upotrebljena umesto reči capital (kao što pokazuje nastavak teksta), izgleda nam danas neprikladna. Neki drugi izrazi još više iznenađuju: tako se u jednom dokumentu o Engleskoj13 (1696), tvrdi da „ta nacija još ima unutrašnju vrednost od šest stotina miliona livri [tj. livri iz Tura, a što je otprilike brojka koju iznosi Gregori King] u zemlji i fondovima (fonds) svih vrsta” . Tirgo 1757. godine, tamo gde bismo mi bez snebivanja rekli „varijabilni” ili „obrtni” kapital, govori o „obrtnim avansima u preduzećima svih vrsta” .14 Reč „avansi” kod njega sve više dobija značenje „investicije” ; dakle, moderni pojam kapitala je već prisutan, iako ne sama reč. Zanimljivo je da se u rečniku Savari de Brislona (1761), u odrednici o trgovačkim firmama, govori o njihovim „kapitalnim fondovima” (fonds capi5 Archives de Prato, br. 700, Lettere Prato-Firenze, dokument na koji mi je skrenuo pažnju F. Melis. 6 Edgar Salin, „Kapitalbegriff und Kapitallehre von der Antike zu den Physiokraten”, u: Vierteljahrschrift fiir Sozial- und Wirtschaftsgeschichte, 23, 1930, str. 424, napomena 2. 7 R. Gascon, Grand Commerce et vie urbaine. Lyon au XVIe siècle, 1971, str. 238. 8 E. Deschepper, op. cit., str. 22 sq. François Rabelais, Pantagruel, izd. La Pléiade, str. 383. ’ a . N., A. E. B1 531, 22. juli 1713. J. Cavignac, op. cit., str. 158 (pismo Pjera Pelea s Martinika, 26. juli 1726). François Véron de Forbonnais, Principes économiques (1767), izd. Daire, 1847, str. 174. A. E. Memoari i Dokumenti, Engleska, 35, f° 43, 4. maj 1696. Turgot, op. cit., II, str. 575.
221
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
taux).15 Naša reč je, dakle, tu svedena na pridev. Izraz, naravno, nije izmislio Savari. Nekih četrdeset godina ranije, a kako se kaže u jednom dokumentu Glavnog trgovinskog veća:16 „kapitalni fondovi Indijske kompanije iznose 143 miliona livri”. Međutim, gotovo u isto vreme (1722), Van Robe stariji,17 manufakturista iz Abevila, žali se u jednom pismu „da se šteta nastala brodolomom njegovog broda Charles de Lorraine, popela na više od polovine kapitala (plus de moitié du capi tal)” . „Kapital” je svoje suparnike pobedio tek kada su se oni polako „iscrpli”, kada su nastali novi pojmovi i kada je došlo do „prekida znanja”, kao što bi rekao Mišel Fuko. Kondijak je to 1782. godine izrazio jednostavnije: „Svaka nauka, bu dući da ima vlastite ideje, zahteva i poseban jezik. Izgleda da treba početi upravo sa stvaranjem tog jezika; pa ipak, počinje se sa izricanjem i pisanjem, a jezik os taje da se stvara” .18 Spontani jezik klasičnih ekonomista će se koristiti dugo posle njih. Uprkos tome što 1828. kaže daje reč richesse (bogatstvo) „loše definisan iz raz”,19 Žan-Batist Se se njom i dalje služi. Sismondi bez zazora govori o „teritori jalnom bogatstvu” (u smislu nepokretnosti), o nacionalnom bogatstvu, o trgova čkom bogatstvu, pri čemu mu izraz „bogatstvo” služi i za naslov njegovog prvog eseja.20* Pa ipak, reč kapital polako istiskuje svoje suparnike. Već Forbone govori o „produktivnom kapitalu” ;-1 Kene s druge strane tvrdi: „Svaki kapital je sredstvo za proizvodnju”.22 Reč je bez sumnje prešla i u svakodnevni jezik, jer je nalazimo upotrebljenu kao metaforu: „Gospodin Volter, od kada je u Parizu, živi od kapi tala svoje snage”. Njegovi prijatelji trebalo bi da „žele da on živi od svoje rente”, dobro dijagnostikuje doktor Tronšen u februaru 1778, nekoliko meseci pre smrti slavnog pisca.23 Dvadeset godina kasnije, za vreme Napoleonovog pohoda u Ita liju, jedan ruski konzul, razmišljajući o izuzetnom položaju revolucionarne Fran cuske, iznosi već citirani stav: „Francuska vodi rat svojim kapitalom”, a njeni pro tivnici „svojim prihodima” . Primećujemo da u ovom izvanrednom sudu, „kapital” označava baštinu, bogatstvo jednog naroda. To više nije tradicionalna reč za svotu novca, ukupan iznos duga, pozajmice, a ne radi se ni o trgovačkom fondu, što su značenja pomenuta u Krespenovom Thrésor de trois langues (1627), u Firtijerovom Dictionnaire universel (1690), u Encyclopédie (1751), kao i u Dictionnaire de l ’Académie française (1786). Pa ipak, staro značenje je bilo povezano s nov čanom vrednošću, dok god je neupitno prihvatano. Mnogo će vremena proteći dok ga ne zameni pojam produktivnog novca i radne vrednosti. Ipak, to moderno 15 J. Savary des Bruslons, Dictionnaire, II, 1760, stubac 136. 16 A. N., G 7, 1705, 121, posle 1724. 17 A. N.. G 7, 1706, 1, pismo od 6. decembra 1722. 18 Condillac, op. cit.. str. 247. 19 J.-B. Say, Cours complet d'économie politique, I, 1828, str. 93. _ Sismondi, De la richesse commerciale, 1803. ^ Op. cit., str. 176. 22 Du Pont de Nemours, Maximes du docteur Quesnay, izd. 1846, str. 391, citat Jean Romeuf, Dic tionnaire des sciences économiques, za reč „capital”, str. 199. 3 C. Manceron, op. cit., str. 589.
222
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Prodavnica tapiserija iz XV veka (Miže de Kimi, Pariz, foto Rože-Viole)
značenje već se naslućuje kod Forbonea i Kenea koje sam već citirao; takođe i kod Morlea (1764), koji je razlikovao „lenji kapital” i „delujući kapital”;24 i još više kod Tirgoa za koga kapital nije više samo novac. Trebalo je još samo neko liko koraka pa da se dode do značenja „koje Marks eksplicitno i (isključivo) pri daje ovoj reči, kao sredstvu za proizvodnju”.25 Zaustavimo se na ovoj još uvek kolebljivoj granici o kojoj ćemo i kasnije govoriti. 24 Morellet. Prospectus d ’an nouveau dictionnaire de commerce, Paris, 1764. citat E. Deschepper, op. cit.,rstr. 106-107. 25 E. Deschepper, op. cit., str. 109.
223
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Kapitalista i kapitalisti Reč kapitalista verovatno potiče iz sredine XVII veka. Hollandische Mercurius je upotrebljava jednom 1633. godine, ijednom 1654.26 U francuskom memo randumu iz 1699. godine se govori o tome kako se u odredbi o novom porezu koji je ustanovila Opšta staleška skupština Ujedinjenih Pokrajina, pravi razliku izme đu „kapitaliste” koji će platiti tri florina, i ostalih ljudi koji će platiti 30 sola.2, Reč je, dakle, već odavno u upotrebi kada Žan-Zak Ruso piše jednom prijatelju (1759): „Ја nisam ni veliki gospodin, ni kapitalista. Ja sam siromašan i srećan”.-8 Pa ipak, u Enciklopediji, reč se pojavljuje samo kao pridev. Imenica, istina, ima mnogo takmaca. Sijaset je načina da se označe bogataši: gens à argent, forts, fo r tes mains, pécunieux, millionaires, nouveuax riches, fortunées (reč koja se puristima nije dopala). U doba kraljice Ane, u Engleskoj, vigovci, koji su listom bili bogati, nazivani su „ljudi s novčanikom”, „monneyed men”. Svi ovi izrazi imaju pomalo pogrdan prizvuk: Kene je 1759. govorio o „vlasnicima novčanih bogat stava”, koji „ne znaju ni za kralja ni za otadžbinu”.^7 Morle je smatrao da kapita listi sačinjavaju grupu ili kategoriju, gotovo zasebnu klasu u društvu.2627*930 Vlasnik „novčanih bogatstava”: upravo je to uže značenje koje reč „kapita lista” dobija u drugoj polovini XVIII veka, kada označava posednike „javnih pa pira”, pokretnih vrednosti ili tekućeg novca za investiranje. Godine 1768, jedna brodovlasnička firma, koja se uglavnom finansira iz Pariza, smešta svoje sedište u francusku prestonicu, u ulicu Kokeron, jer, kako se objašnjava zainteresovanim u Onfleru, „kapitalisti koji borave u Parizu vole da su na dohvat svojih uloga koje mogu redovno proveravati”.31 Jedan napuljski agent u Hagu piše na francuskom svojoj vladi 7. februara 1769: „Kapitalisti ove zemlje ne žele da svoj novac ve zuju za neizvesne posledice ovog rata”32 (reč je o tek započetom ratu između Ru sije i Turske). Vraćajući se u mislima u 1775. godinu, to jest razmišljajući o osni vanju holandske kolonije Surinam, u Gijani, Malue, budući član Ustavotvorne skupštine, razlikuje preduzetnike i kapitaliste: prvi su zamislili plantaže i drenažne sisteme; „potom su se obratili evropskim kapitalistima da bi dobili fon dove, povezujući ih sa njihovim preduzećem”.33 Reč kapitalista sve više oz načava „rukovaoca” novcem, zajmodavaca. Tako neki francuski pamflet napisan 1776. godine, nosi naslov: Un mot aux capitalistes sur la dette d ’Angleterre34 (Obaveštenje kapitalistima o dugu Engleske - p.p.): zar nacionalni dug nije, a pri ori, briga kapitalista? U julu 1783. godine u Francuskoj se raspravlja da li da se tr govcima da puna sloboda da postaju veletrgovci. Na intervenciju Sartina, onda šnjeg policijskog poručnika, Pariz je bio izuzet iz takve odredbe. U obrazloženju 26 Ibid., str. 124. 27 A. N.. K 1349, 132, f° 214 v°. E. Deschepper, op. cit., str. 125. 29 Lucien Febvre, „Pouvoir et privilège” (Louis-Philippe May: „L’Ancien Régime devant le Mur d'Argent”), u: Annales hist. éc. et soc., X (1938), str. 460. E. Deschepper, op. cit., str. 128. 31 A. N. Z l.D 102 B. 32 A. d. S. Napulj, Inostrani poslovi, 801. 33 Pierre-Victor Malouet, Mémoires, 1874,1, str. 83. 34 A. E„ M. et D„ Engleska, 35 f°s 67 sq.
224
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
je stajalo da bi u protivnom prestonica bila izložena „pohlepi velikog broja kapi talista koji bi nagomilali namirnice i tako stvorili velike teškoće načelniku poli cije u nadzoru snabdevanja Pariza”.35 Vidimo da reč kapitalista već ima negativan naboj i da označava ljude koji imaju novac i koji su spremni da ga upotrebe da bi ga imali još više. Tako se u jednoj knjižici, izdatoj u Milanu 1799, razlikuju zemljoposednici i possesori di riccheze mobili, ossia i capitalisti36 (vlasnici pokre tnih bogatstava, to jest kapitalisti - p.p.). Godine 1789, u nekoliko cahiers de do léances (knjige žalbi - p.p) u pokrajini Draginjan, iznose se žalbe na kapitaliste, koji se nazivaju „ljudima koji drže bogatstva u svojim novčanicima”37 i koji na taj način izbegavaju plaćanje poreza. Posledica je toga da: „krupni zemljoposednici ove pokrajine prodaju svoju baštinu da bi stekli kapital i zaštitili se od ogro mnih poreza na zemljišno vlasništvo; tako dobijeni novac odmah mogu investirati po stopi od 5%”.38 U Loreni je 1790. situacija bila sasvim drugačija: „Ovde naj značajnije terene poseduju”, piše jedan svedok, „ljudi koji žive u Parizu; više ovih terena su nedavno pokupovali kapitalisti; oni su u svojim spekulacijama najviše usmereni na ovu pokrajinu, jer je u njoj zemlja najjevtinija u srazmeri s prihodom koji donosi”.39 Čitalac svakako primećuje da se reč „kapitalista” nikad ne upotrebljava u pozitivnom tonu. Žan-Pol Mara, koji se od 1774. godine izražava sve nasilnije, čak kaže: ,,U trgovačkim nacijama, kapitalisti i rentijeri udružuju se sa zakupni cima, finansijerima i spekulantima”.40 Po izbijanju Revolucije, ton je još oštriji. Dvadeset petog novembra, sa govornice Nacionalne skupštine, grof De Kistin grmi: „Hoće li ova skupština, uništivši svaku aristokratiju, ustuknuti pred aristokratijom kapitalista, tih kosmpolita koji otadžbinu imaju samo tamo gde mogu da gomilaju bogatstvo?”41 Kambon, obraćajući se Konventu 24. avgusta 1793, još je određeniji: ,,U ovom času se bije bitka na život i smrt: na jednoj su strani svi trgo vci novcem, a na drugoj se radi o jačanju Republike. Ako želimo da uspostavimo režim slobode, moramo da uništimo ova rušilačka udruženja javnog kredita”.42 Reč „kapitalista” se tu ne upotrebljava samo zato što je govornik želeo još teži i prezriviji izraz („trgovci novcem”). Poznato je da su krupni finansijeri u početku podržavali Revoluciju, koja se, međutim, uskoro obrušila i na njih. Oni su se ipak izvukli živi i zdravi. Rivarol je zbog toga gnevan i u izgnanstvu piše: „Šezdeset hiljada kapitalista i čitav mravinjak raznih spekulanata odredili su sudbinu Revo lucije”.43 Očigledno je d a je reč o prenagljenom tumačenju događaja iz 1789. go dine. Pa ipak, reč „kapitalista” još uvek ne označava preduzetnika, investitora. Ta reč, kao i njoj srodna reč „kapital”, vezane su i dalje za pojam novca, bogatstva po sebi. 35 A. N .,F 12, 731, 4. juli 1783. 36 Luigi Dal Pane, Storia del lavoro in Italia, 2. izd., 1958, str. 116. 33 Cahier de doléances. Tiers État de Garde-Figanières. 38 Cahier de doléances de Saint-Pardoux, Sénéchaussée de Draguignan. 39 D. Mathieu. L'Ancien Régime dans la province de Lorraine et Barrais, 1879, str. 324. 40 C. Mangeron, op. cit., str. 54. 41 Henry Coston, Les Financiers qui mènent le monde, 1955, str. 41; 25. septembar 1790, Moniteur, t. V, str. 741. 42 Moniteur, t. XVII, str. 484. 43 H. Coston, op. cit., str. 41. Rivarol, Mémoires, 1824, str. 235.
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Nova reč: kapitalizam Kapitalizam, po našem mišljenju najuzbudljivija od tri reci, iako najmanje stvarna (jer verovatno ne bi postojala bez prve dve), bila je predmet strastvenog istraživanja istoričara i leksikologa. Prema Dozau,44*pojavljuje se u Enciklopediji 1753. godine, ali sa veoma specifičnim značenjem: „Stanje onoga koji je bogat”. Tvrdnja je izgleda netačna, jer se odrednica ne može pronaći. Godine 1842, reč „kapitalizam” javlja se u delu Ž. B. Rišara Enrichissement de la langue fran çaise.^ No verovatno je Luj Blan bio taj koji je reći dao novi smisao u svojoj po lemici sa Bastijaom, pišući (1850): „... Ja ’kapitalizmom’ (navodnici su njegovi), zovem prisvajanje kapitala od jednih na račun drugih” 46 Reč se, međutim, i dalje slabo koristi. Prudon je ponekad koristi, i to na ispravan način: „Zemlja je još uvek tvrđava kapitalizma”, piše on. To je, zapravo, bila jedna od njegovih glavnih teza. A samu reč „kapitalizam” odlično definiše: „Ekonomski i društveni režim u kojem kapital, izvor prihoda, ne pripada onima koji ga koriste u svom radu” .47 Pa ipak, Marks za tu reč ne zna ni deset godina kasnije, 1867 48 Reč „kapitalizam” se u punoj snazi pojavljuje početkom XX veka u politi čkim raspravama, i to kao suprotnost socijalizmu. U naučnu terminologiju je uvodi Verner Zombart svojom sjajnom knjigom Der modeme Kapitalismus (prvo iz danje 1902). Reč koju sâm Marks nikada nije upotrebio, postaće sastavni deo marksističkog modela. Tako će se čak govoriti o robovlasništvu, feudalizmu i ka pitalizmu, kao o velikim etapama koje je definisao pisac Kapitala. Radi se, dakle, o političkoj reći, što je verovatno odredilo i njenu promenljivu sudbinu. Ekonomisti s početka veka, Šari Žid, Kanvas, Maršal, Seligman i Kasel, uporno su je izbegavali. Reč će se pojaviti u Rečniku političkih nauka tek posle Prvog svetskog rata. U Britanskoj enciklopediji dobiće odrednicu 1926. U Rečniku francuske akademije pojaviće se 1932, i to uz smešnu definiciju: „Kapi talizam, skup kapitalista”. Ni nova definicija iz izdanja za 1958. godinu, nije mnogo bolja: „Kapitalizam, ekonomski režim u kojem dobra za proizvodnju [zašto ne i sredstva?], pripadaju pojedincima ili firmama”. Očito je da ova reč, koja dobija dalja značenja još od početka XX veka, a posebno od Ruske revolucije 1917. godine, izaziva nelagodnost kod mnogih. Ug ledni istoričar Herbert Hiton je čak predložio da se reč jednostavno progna: „Od svih ’izama’”, kaže on, „najbučniji je kapitalizam. On je, nažalost, dobio svu silu značenja i definicija, da se s pravom može tražiti da se on (kapitalizam), kao i im-
44 A. Dauzat, Nouveau Dictionnaire étymologique et historique, 1964, str. 132. Tu informaciju ni sam, međutim, našao u Enciklopediji. Da lije reč o grešci? J.-B. Richard, Les Enrichissements de la langue française, str. 88. Louis Blanc, Organisation da travail, 9. izd, 1850, str. 161-162, citat E. Deschepper, op. cit., str. 153. J. Romeuf, Dictionnaire des sciences économiques, za reč „capitalisme”, str. 203 i J.-J. Hémardinquer, u: Annales E. S. C., 1967, str. 444. 48 Jean-Jacques Hémardinquer, prikaz knjige Jeana Duboisa, Le Vocabulaire politique et social en France de 1869 à 1872, à travers les œuvres des écrivains, les revues et les journaux, 1963, u: Annales E. S. C , 1967, str. 445-446. Ali Engels ga koristi 1870. Reč Kapitalismus koristi i nemački ekonomista Al bert Schaflle (Edmond Silbener, Annales d'histoire sociale, 1940, str. 133).
226
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
perijalizam, izbaci iz rečnika svakog naučnika koji drži do sebe”.49 I sam Lisjen Fevr je želeo da ukloni reč, smatrajući je isluženom.50512Pa ipak, kada bismo poslušali ove racionalne savete, nestala reč bi nam odmah ustrebala. Endrju ŠonfikP' lepo kaže (1971): „...jedan od razloga što se ova reč i dalje koristi, jeste i taj što niko, pa čak i najoštriji njeni kritičari, nije predložio neki bolji izraz umesto nje”. Novu reč su prvi prihvatili istoričari, i to još u vreme kada se oko nje nisu lomila koplja. Ne plašeći se moguće anahroničnosti, oni su joj širom otvorili vrata u istorijskom istraživanju: antička Vavilonija i helenistička Grčka, drevna Kina, stari Rim, zapadni Srednji vek, Indija. Najveća imena jučerašnje istoriografije, od Teodora Momsena do Anri Pirena, uplela su se u ovu igru koja će kasnije dovesti do svojevrsnog lova na veštice. Neoprezni su bili ukoreni, prvi Momsen, i to od samog Marksa. Možda i opravdano: reč „kapital” se ne može prosto upotreblja vati kao sinonim za novac. Na drugoj strani, i samo pominjanje reči „kapital”, bilo je dovoljno da Pol Vejn5- kritikuje Majkla Rostovceva, vrsnog poznavaoca antičke ekonomije. J. K. van Ler je, s druge strane, u ekonomiji azijskog jugo istoka, video samo sitne putujuće trgovce {pedlars). Karl Polani s prezirom gleda na istoričare koji govore o asirskim „trgovcima”; mi ipak posedujemo na hiljade pločica s njihovom trgovačkom prepiskom. Često se sve želi ukalupiti u postmarksističku pravovernost: želi se dokazati da se ne može govoriti o kapitalizmu pre kraja XVIII veka, to jest pre početka industrijske proizvodnje. Prihvatimo da je reč o terminološkom pitanju. Jedva da treba podsećati na to da nijedan istoričar društava pre Francuske revolucije, a posebno antičkih civi lizacija, pod rečju „kapitalizam” ne smatra ono što spokojno tvrdi Aleksandar Geršenkorn: „Kapitalizam, to je moderni industrijski sistem”.53 Već sam rekao da je kapitalizam u prošlosti (za razliku od današnjeg kapitalizma) zauzimao tek usku „platformu” ekonomskog života. Dakle, kako bi o njemu bilo moguće govo riti kao o „sistemu” koji pokriva ćelo društvo? On je ipak bio zaseban svet, razli čit od društvenog i ekonomskog konteksta koji ne samo da ga je okruživao, već i bio stran za njega. Upravo u odnosu na ovaj kontekst, kapitalizam se i definiše kao takav, to jest ne samo u vezi s novim kapitalističkim formama koje će se ka snije pojaviti. Još tačnije, kapitalizam se određuje u odnosu na nekapitalizam og romnih razmera. Odbiti da postoji ova dihotomija u ekonomiji prošlosti, pod iz govorom da „pravi” kapitalizam nastaje u XIX veku, znači odbijati da se shvati značenje - suštinsko za analizu te ekonomije - onoga što bi se moglo nazvati sta rom topologijom kapitalizma. Ako ima oblasti gde on kao takav postoji (a tu sva kako nije bio slučajno), onda je to stoga što su to jedine oblasti koje omogućuju reprodukciju kapitala. 49 Н. Heaton, cit. čl.. str. 268. 50 Lucien Febvre, ..L’économie liégeoise au XVIe siècle (Jean Lejeune. La Formation du capita lisme moderne dans la principauté de Liège au XVIe siècle)”, u: Annales E. S. C,, XII, str. 256 sq. 51 Andrew Shonfield, Le Capitalisme d ’aujourd’hui, 1967, str. 41—42. 52 Annales E. S. C., 1961, str. 213. 53 Alexandre Gerschenkron, Europe in the Russian mirror, 1970, str. 4.
227
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Stvarnost kapitala Posle ovih razmatranja važno je osvetliti promenu u značenju reci kapital (i dve druge reci koje je prate), kako ju je shvatao Tirgo i kako ju je shvatao Marks; valja otkriti da li se novi sadržaj reci zaista ne može primeniti ni na koju raniju pojavu, kao i da li je kapitalizam u svom punom značenju savremen industrijskoj revoluciji. Mladi engleski istoričari pomiču početke ove revolucije najmanje do 1750. godine, pa čak i stotinu godina ranije. Marks smatra da „kapitalistička era” počinje u XVI veku, iako dopušta d a je do „začetaka kapitalističke proizvodnje” (ne samo akumulacije kapitala, što treba napomenuti), došlo u italijanskim grado vima u Srednjem veku.521 Svaki organizam koji se rađa, čak i dok se ne razvije potpuno, sadrži potencijal daljeg razvoja i već se može označiti određenim ime nom. Kada se sve dobro proceni i odmeri, novi pojam kapitala se može smatrati kao neophodan teorijski koncept u razumevanju vremenskog perioda koji pokriva ova knjiga. Pre pedeset godina se o kapitalu govorilo kao o sumi kapitalnih dobara (biens capitaux) - što je izraz koji je danas pomalo izvan mode uprkos nekim prednostima. Tako se jedno „kapitalno dobro” može shvatiti, fizički dodirnuti, nedvosmisleno definisati. Kao prvo, ono je „rezultat nekog prethodnog rada”, ono je „akumulirani rad”. Kapitalno dobro je tako i polje koje je od kamenja očišćeno davno u prošlosti; kapitalno dobro je i stari vodenički kamen; to po mišljenju Gastona Rupnela5455 može biti i kameni seoski put u staroj Galiji. Ova kapitalna dobra su nasleđena i predstavljaju manje-više trajne čovekove tvorevine. Kao drugo, kapitalna dobra su obavezno uključena u proces proizvodnje; ona se kao takva i mogu definisati, ali samo pod uslovom da doprinose daljem ljudskom radu, koji mogu podsticati ili bar olakšavati. Ovaj doprinos im omogućuje da se regenerišu, rekonstruišu i poboljšavaju, da proizvedu prihod. Naime, proizvodnja stalno apsorbuje i preoblikuje kapital. Seme koje sejem je kapitalno dobro, ono će proklijati; ugalj ubačen u Njukomenovu mašinu je kapitalno dobro, jer će energija koju daje stvoriti nešto. S druge strane, žito koje jedem u obliku hleba, ugalj koji sagorevam u kaminu, iz van su proizvodnje; oni su dobra za neposrednu potrošnju. Slično tome, šuma koju čovek ne koristi, novac koji tvrdica čuva, takođe su izvan proizvodnje i ne mogu biti smatrani kapitalnim dobrima. S druge strane, novac koji ide iz ruke u ruku, koji podstiče trgovinu, plaća stanarinu, rente, prihode, profite, plate - novac koji je, drugim recima, uključen u trgovačke tokove, koji im otvara vrata i diktira brzinu, jeste kapitalno dobro. Novac odlazi jedino da bi se vratio tamo odakle je pošao. Dejvid Hjum je u pravu kada tvrdi d a je „novac samo moć predstavljanja rada i roba” .56 Vilalon je još 1564. godine rekao da neki trgovci novcem zarađuju novac.57 54 К. Marx, op. cit., I, str. 1170. 55 Histoire de la campagne française, 2. izd. 1974, str. 71 sq. ^ Citat Salin, cit. cl., str. 434. J. Gentil da Silva, op. cit., I, str. 20.
228
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Šuma kao kapitalno dobro. U šumi Tronse u departmanu Alije u Francuskoj, jo š uvek postoje hrastovi koje je 1670. Kolber zapovedio da se posade, da bi se od njih pravili kvalitetni jarboli za francusku mornaricu od XIX veka pa nadalje. Kolber je na sve mislio osim na pojavu parobroda (foto Erode)
229
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Pitanje da li određeni predmet ili svojina, jeste ili nije kapitalno dobro, moglo bi danas da bude čisto akademsko. Jedan brod je to a priori. Prvi brod koji je pristao u Sankt-Petersburgu (1701), bio je holandski brod koji je od Petra Veli kog dobio tu povlasticu da se na njegov teret nikada ne plaća carinska taksa u ru skim lukama. To mu je produžilo vek trajanja za skoro stotinu godina, tri ili četiri puta više nego što je u to doba bio prošek korišćenja nekog broda.58 Taj je ho landski brod, dakle, bio veoma lepo kapitalno dobro! Isto se može reći i za šume u planinama Harc,59 između Zezena, Bad Harcburga, Goslara i Celerfelda, koje su u razdoblju 1635-1788, kada su bile nedeljiva svojina vladarskih kuća Hanover i Volfenbitel, bile poznate kao Kommunionharz. Neophodne zbog snabdevanja drvenim ugljem visokih peći u regionu, ove energetske rezerve su veoma rano bile zaštićene da bi se sprečilo da ih lokalno seosko stanovništvo spontano ne razgrabi. Prvi sporazum o korišćenju šume je skopljen 1576. godine, kada je čitava oblast bila izdeljena na sektore, prema brzini rasta različitih vrsta drveća. Karte šume su izrađene u isto vreme kada su napravljeni i planovi za prevoženje stabala niz reku, nadzor šume i inspekciju koju će obavljati ovlašćeni ljudi na konjima. Tako je osigurana zaštita šumske zone i stvorena organizacija proizvodnje za tržište. To je dobar primer očuvanja i poboljšanja jednog kapitalnog dobra. Primer Harca nije jedinstven, jer je u to vreme drvo imalo višestruku upo trebu. Tako se pisac Bifon dobro starao za svoje drvo u Monbaru u Burgundiji. U Francuskoj, šume se racionalno koriste još od XII veka; reč je, dakle, o tradiciji koja ne počinje s Kolberom - iako je od tada naglašenija. Uvek kada su zapa dnjaci odlazili u ogromne šumske pojase Norveške, Poljske ili Novog sveta, ta mošnje bi šume, ako je pristup bio morem ili rekom, odmah ulazile u kategoriju kapitalnih dobara. Godine 1783. Engleska sa Spanijom sklapa ugovor uslovljavajući ga odredbom o slobodnom pristupu bojadisarskom drvetu u tropskim šu mama u oblasti Kampeče u Meksiku. Engleska konačno dobija tri stotine milja pošumljenog obalskog pojasa: „Ukoliko valjano gospodarimo tim prostorom”, kaže jedan diplomata, „drveta će biti zanavek” .60 Nema potrebe navoditi dalje primere. Svi nas oni, naime, neposredno i bez tajanstvenosti vode do poznatih razmišljanja ekonomista o prirodi kapitala.
Stalni i opticajani kapital Kapital ili kapitalna dobra (što je jedno te isto), mogu se podeliti u dve vrste: 1) na stalni kapital koji ima dugo ili veoma dugo fizičko trajanje, a služi kao podloga ljudskom radu; tu spadaju putevi, mostovi, nasipi, akvadukti, brodovi, alati, mašine; 2) opticajni kapital (ili „kružeći”, kako se nekad govorilo), to jest onaj koji ulazi u proces proizvodnje. Tu spadaju: semensko žito, sirovine, polu proizvodi, novac za razne namene, kao što su prihodi, profiti, rente, a posebno 58 J.-P. Catteau-Calleville, Tableau de la mer Baltique, II, 1812, str. 238-239. Ernst Pitz, „Studien zur Entstehung des Kapitalismus”, u: Festschrift Hermann Aubin, I, 1965, str. 19-40. 60 A. E„ Moskva/A, 35/6 341/71 v°-72, London. 26. maj - 6 . juni 1783.
230
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Nemački brod s četvrtastim jedrima i središnjim kormilom. Gravira iz „Peregrinationes” od Brendenbaha, Majnc 1486. Već je u tom razdoblju brod kapital koji se prodaje u „deonicama” i deli na nekoliko vlasnika (otisak Zirodon)
plate, te konačno rad. Svi ekonomisti prave razliku između te dve vrste kapitala, Adam Smit, Tirgo (koji govori o „prvobitnim avansima” i „godišnjim avansima”), kao i Marks, koji pravi razliku između postojanog (konstantnog) i promenljivog (varijabilnog) kapitala. Negde 1820. godine ekonomista Hajnrih fon Štorh61 objašnjava svojim uče nicima, velikim vojvodama Nikoli i Mihajlu, na dvoru u Sankt-Petersburgu: „Pret postavimo da postoji izuzetno bogata nacija, koja je fiksirala (kurziv F. Brodel) ogromnu količinu kapitala u poboljšanje tla, izgradnju kuća, podizanje fabrika i radionica, kao i izradu raznog alata. Pretpostavimo da u tu zemlju odmah nakon 61 Cours d ’économie politique, 1823,1, str. 246-247.
231
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
žetve upadnu varvari i opljačkaju sav pokretni (cirkulirajući) kapital, svu hranu, sve materijale i svu proizvedenu robu, ali poštede kuće i radionice: sav industrij ski (tj. ljudski) rad bi u tom slučaju odmah bio obustavljen. Jer da bi se obrađivala zemlja, potrebni su konji i goveda za oranje, seme za sejanje, a pre svega hleb za ishranu radnika do naredne žetve. Da bi fabrike radile, potrebno je žito za mlevenje, kao i metal i ugalj za kovačnice; za zanatski rad trebaju sirovine. A rad nicima svuda treba hrana. Rad neće omogućiti širina polja, broj fabrika, radio nica, ili samih radnika, već ono malo pokretnog kapitala koji ’varvari’ ostave. Srećan je narod koji posle takve katastrofe može iz zemlje iskopati blago koje je ranije, predostrožnosti radi, tu bilo zakopano! Plemeniti metali i drago kamenje ne mogu, isto kao ni fiksni kapital, zameniti opticajno bogatstvo (richesse u značenju kapitala). Prve se stvari mogu izvesti da bi se u inostranstvu kupio potre ban opticajni kapital. Sprečavanjem takvog izvoza domaće se stanovništvo osu đuje na neaktivnost i glad koja će uslediti”. Tekst je zanimljiv i zbog terminologije i zbog opisa arhaičnog ruskog eko nomskog života (konji, goveda, zanatlije, glad, skriveno blago). „Varvari” tu po stupaju „primerno”: ostavljaju fiksni kapital, a odnose opticajni ne bi li dokazali nezamenljivost potonjeg. No, da su se „varvari” predomislili i umesto opticajnog uništili fiksni kapital, onda bi osvojena, poharana, pa potom oslobođena nacija s teškom mukom obnovila ekonomsku aktivnost. Proces proizvodnje je neka vrsta „dvotaktnog motora”: opticajni kapital se brzo uništava da bi bio reprodukovan, ili čak uvećan. Sto se tiče fiksnog kapitala, on se svakako troši, više ili manje brzo: put propada, most se ruši, od broda ili lađe jednog dana ostane tek drvo za ogrev nekog mletačkog samostana;62 drvene poluge u mašinama se raspadaju, raonik na plugu se lomi. Sve te stvari treba za meniti; kvarenje fiksnog kapitala je opasna i neprekidna ekonomska bolest.
Kako izračunati kapital u prošlosti? Danas se kapital procenjuje izuzetno dobro u okviru nacionalnog računo vodstva. Tu se sve meri: promene nacionalnog proizvoda (bruto i neto), prihod po glavi stanovnika, obim štednje, stopa reprodukcije kapitala, demografske pro mene, itd. Sve je to predmet računa u okviru merenja ekonomskog rasta. Istoričar, očito, nema mogućnosti da staru ekonomiju meri ovakvom vrstom računa. Pa ipak, čak i ako nam nedostaju brojke, sam pokušaj da se prošlost razmatra kroz teorijske kategorije sadašnjosti, menja obavezno našu perspektivu i način ob jašnjavanja. Ova promena perspektive je očita u nekoliko pokušaja kvantifikacije i retrospektivnog računa. Reč je o poduhvatima ekonomista a ne istoričara. Tako je Elis Hanson Džons,63 uspela da donekle pouzdano izračuna privatno bogatstvo, ili količinu kapitala koji je 1774. godine posedovan u kolonijama Nju Džerzi, A. d. S. Venecija, Notatorio di Gollegio, 12, 128 v°, 27. juli 1480. Alice Hanson Jones, „La fortune privée en Pennsylvanie, New Jersey, Delaware (1774)”, u: An nales E. S. C., 1969, str. 235-249, i Wealth estimates for the American middle colonies, 1774, Chicago, 1968.
232
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Pensilvanija i Delaver. Istraživanje o kojem je napisala članak i knjigu, počela je sakupljanjem testamenata i proučavanjem imovine koja se u njima spominje. Po tom je procenjivala imovinu nasledenu ab intestato. Rezultat je veoma zanimljiv: suma kapitalnih dobara (C) je tri ili četiri puta veća od nacionalnog prihoda (R), što znači d a je ekonomija tih država imala iza sebe raspoloživu rezervu vrednu tri ili četiri godišnja prihoda zajedno. Kejnz je u svom računu za 1930. godinu pri hvatio odnos C = 4R, što ukazuje na izvesnu saglasnost prošlosti i sadašnjosti. „Američka” ekonomija s početka razdoblja nezavisnosti već ostavlja utisak izu zetnosti, makar samo po visokoj produktivnosti rada i po prosečnom životnom standardu (prihod per capita), koji je očito bio viši nego u Evropi, pa čak i u En gleskoj. Ova neočekivana podudarnost se slaže i s proračunima i razmišljanjima Si mona Kuzneca, američkog ekonomiste koji se posebno bavio proučavanjem rasta nacionalnih ekonomija od kraja XIX veka do danas.64 Kuznec je na sreću podle gao iskušenju da ide i dalje u prošlost, u razdoblje pre XIX veka: pokušao je da proceni razvoj u XVIII veku, pri čemu je koristio prilično pouzdane grafikone ekonomskog rasta Engleske, koje su izradili Filis Din i V. A. Kol.65 Tako je išao sve do 1500, pa čak i dalje u prošlost. Nećemo ulaziti u pojedinosti metode ili uslova pod kojima je preduzeto ovo istraživanje prošlosti - čiji je cilj, mora se priz nati, bio pre da se identifikuju problemi i predlože programi istraživanja i korisna poređenja u vezi s današnjim nedovoljno razvijenim zemljama, nego da se daju pouzdani odgovori na istorijska pitanja. Oduševljen sam što je ovo istorijsko putovanje preduzeo vrhunski ekono mista, ubeden u eksplikativnu vrednost dugoročnih ekonomskih procesa. Njegovi zaključci predstavljaju izazov svim prethodnim pristupima problemima ekono mije Starog poretka. Međutim, na velikoj slici koju imamo pred sobom, mi ćemo se usredsrediti samo na kapital, osnovni predmet rasprave. Simon Kuznec je uveren da današnje korelacije (čija je kretanja i razvoj na primeru desetak zemalja proučavao u periodu od osamdeset do sto godina, a od kraja XIX veka, to jest u razdoblju za koje postoje veoma dobri dokumenti), omo gućuju mutatis mutandis istorijsko putovanje unazad. Kuznec smatra da između davne prošlosti i sadašnjosti postoje veze, sličnosti, kontinuiteti - ali i prekidi. On ne veruje da je došlo do neke iznenadne promene u stopi štednje, koja bi pak, kako misle A. Luis i V. V. Rostov, dovela do privrednog uspona u novije doba. Kuznec govori o „plafonima” štednje, o visokim granicama koje ova svakako važna stopa nikada ne prelazi, čak ni u zemljama veoma visokih prihoda. „Ма ka kav bio razlog”, piše on,66 „bitno je da čak i najbogatije zemlje danas, zemlje čije bogatstvo i mogućnosti daleko prevazilaze sve što se moglo zamisliti na kraju XVIII i na početku XIX veka, prilikom formiranja kapitala ne prelaze nivo koji su, kada je u pitanju samo štednja, dosezala i mnoga stara društva” . 64 Ovde sam pre svega koristio izveštaj sa kongresa u Minhenu (1965): ..Capital formation in mo dem economic growth, and some implications for the past”, u: Troisième Conférence internationale d'his toire économique, I, str. 16-53. 65 British economic Growth, 1688-1959, 2. izd., 1967. 66 S. Kuznets, cit. cl., str. 23.
233
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Svaka rasprava o štednji podrazumeva i raspravu o reprodukciji kapitala. Ako potrošnja dostiže 85% proizvodnje, onda 15% odlazi na štednju ili na even tualno stvaranje reproduktivnog kapitala. To su, ipak, samo hipotetičke brojke. Uz malo preterivanja, može se reći da nijedno društvo ne štedi više od 20% onog što je proizvedeno. A ako to i čini, onda je to samo zakratko, pod nekom prinu dom kakva nije postojala u starim društvima. Tako Marksovom iskazu „Nijedno društvo ne može da ne proizvodi niti da ne troši”, treba dodati i stav: „ni da ne štedi”. Ovaj duboki, strukturalni zadatak zavisi od broja pojedinaca u društvu, njegove tehnike, ostvarenog životnog stan darda - kao i društvene hijerarhizacije koja određuje unutardruštvenu raspodelu prihoda. Po hipotetičkom modelu Simona Kuzneca, zasnovanom na primeru En gleske iz 1688, ili na društvenim hijerarhizacijama nemačkih gradova u XV i XVI veku, postoji elita od 5% stanovništva (što je, bez sumnje, maksimum), koja ra spolaže sa 25% nacionalnog prihoda. U tom slučaju gotovo čitavo stanovništvo (tj. 95%) raspolaže sa samo 75% nacionalnog prihoda, pri čemu je „prihod per ca pita tog najvećeg broja ljudi znatno ispod prošeka u zemlji”. Tako manjina povlašćenih eksploatiše većinu i prinuđuje je na restriktivan život (što je u još uvek neprevazidenoj knjizi, davno dokazao Alfred Sovi).67 Rečju, samo povlašćeni deo društva može da štedi. Pretpostavimo da privilegovani troše tri do pet puta više od običnih ljudi: štednja će u prvom slučaju iznositi 13% nacionalnog pri hoda, a u drugom 5%. Dakle, u starim društvima, uprkos malom prihodu pro ca pita, štednja je bila i moguća i postojala je; društvena hijerarhizacija se tome nije suprotstavljala, već je na određen način tome i doprinosila. Glavne varijable u ovoj računici su broj stanovnika i životni standard. Za razdoblje 1500-1750, stopa rasta stanovništva se za čitavu Evropu može proceniti na 0,17% godišnje (u odnosu na stopu od 0,95% u razdoblju od 1750. godine do danas). Na dugi rok, rast proizvoda pro capita iznosi 0,2 ili 0,3%. Naravno, sve ove i ostale brojke, hipotetične su. Izvan sumnje je d a je u Ev ropi, pre 1750, stopa reprodukcije kapitala veoma niska, ali uz jedno obeležje koje mi izgleda jako važno. Društvo svake godine proizvodi određenu količinu kapitala, to jest, bruto kapital čiji jedan deo mora da nadoknadi fiksni kapital po trošen u procesu aktivne privrede. Neto kapital je, sve u svemu, bruto kapital umanjen za nadoknadu potrošenog. Kuznecova pretpostavka d a je razlika između stvaranja bruto kapitala i stvaranja neto kapitala mnogo veća u starim nego u mo dernim društvima, čini mi se gotovo neospornom i od suštinskog značaja, uprkos tome što je obilna dokumentacija koja ovu pretpostavku podržava, više kvalita tivna nego kvantitativna. Očito je da su stare privrede proizvodile znatnu količinu bruto kapitala, ali se u određenim sektorima ovaj kapital topio kao sneg na suncu. Drugim recima, postojala je prirođena slabost u osnovnom procesu proizvodnje, koja je dovodila do nedostataka za koje je jedini lek bio dodatni rad. Sama zemlja je krhak kapital, jer se njena plodnost smanjuje iz godine u godinu; stoga i stalan plodored; stoga i neophodnost đubrenja (pri čemu se postavlja pitanje kako proiz vesti dovoljne količine dubriva); stoga i upornost seljaka da što više puta preoru 67 Théorie générale de la population, I, 1954, posebno, str. 68.
234
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Požar, stalna nedaća gradskog života. Ova ilustracija iz Kronik de Bern (1472) Dibolda Šilinga prikazuje bekstvo žena, dece i sveštenika, koji odlaze sa svojim stvarima. Požar se gasio samo uz pomoć merdevina i drvenih kofa u koje bi se zahvatala voda u gradskim opkopima. Bern je gotovo do kraja uništen, a požar je prema navedenom izvoru, zahvatio čitav grad za samo četvrt sata (Burgerbibliotek, Bern, otisak G. Hovald) 235
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
tlo - i po pet, šest puta u nekim oblastima, a u Provansi prema Kikeranu de Božeu,uo čak i po četrnaest puta; otuda i veoma visok postotak stanovnišva koji radi u poljoprivredi - što je činilac koji, znano je, ometa rast. S druge strane, zgrade, brodovi, mostovi, kanali za navodnjavanje, alati i sve mašine koje je čovek izumeo da sebi olakša rad i iskoristi energiju koja mu stoji na raspolaganju sve je to podložno trošenju. Znakovite su i neke naoko beznačajne činjenice: tako su, na primer, gradska vrata u Brižu popravljana u razdoblju 1337-1338, potom ponovo pravljena u razdoblju 1367-1368, a menjana 1385, 1392 i 1443, da bi opet bila pravljena 1615. Ove su stvari imale značajno mesto u svakodnevici koju su, zapravo, strukturirale.6869 U prepisci intendanta Bonvila, u Savoji, u XVIII veku, jednolično se nabrajaju nasipi koje treba ponovo izgraditi, mostovi koje treba popraviti, putevi koji su postali neprohodni. Novine iz tog doba prepune su izveštaja o gradovima i selima koji nestaju u požarima: Troa 1547, London 1666, Njižni Novgorod 1701,70 Carigrad 28. i 29. septembra 1755 - kada požar ostavlja iza sebe „prazninu u čaršiji (çarçi), to jest u trgovačkom centru grada, veću od dve milje u prečniku”.7172Ovih i sličnih primera je na hiljade. Ukratko, mislim d a je S. Kuznec bio posve u pravu kada je pisao: „Izlažući se opasnosti da preteramo, mogli bismo se upitati da lije pre 1750. godine (ako po strani ostavimo neke ’spomenike’), postojalo bilo kakvo fiksno i trajno form i ranje kapitala, da li je postojala značajnija akumulacija kapitalnih dobara sa dužim fizičkim trajanjem, a koja ne bi zahtevala u odnosu na punu izvornu vrednost jako skupo tekuće održavanje (ili čak i zamenu). Ako oprema u celini ne traje duže od pet do šest godina, ako u poboljšanje tla svake godine valja ulagati i pe tinu njegove ukupne vrednosti, ako se najveći broj zgrada potpuno amortizuje za 25 do 50 godina, onda tu skoro nema ničeg što bi se moglo računati kao trajni ka pital... M ožda je pojam fiksnog kapitala samo proizvod moderne ekonomske epohe i moderne tehnologije”.7- Ovo bi, uz malo preuveličavanje, značilo da je industrijska revolucija bila u prvom redu preobražaj fiksnog kapitala, koji će od tada biti skuplji, ali i znatno trajniji. Pored toga, biće usavršen, te će kao takav korenito izmeniti stopu produktivnosti.
Vrednost sektorske analize Sve ovo o čemu smo govorili uticalo je na čitavu ekonomiju. Prošetamo li se minhenskim Germanskim muzejom, videćemo rekonstruisane drvene mašine (od kojih neke još mogu da rade!), a koje su pre dve stotine godina bile jedini 68 Quiqueran de Beaujeu, De laudibus Provinciae, Paris, 1551, delo izdato na francuskom pod naslovom La Provence louée, Lyon, 1614, citat André Bourde, Agronomie et agronomes en France au XVIIIe siècle, str. 50. Uporediti i A. Plaisse, La Baronnie de Neubourg, 1961, str. 153, gde se citira Charles Estienne: „II faut tant de fois labourer et relabourer que la terre soit tout en poudre si possible.” 69 Jean-Pierre Sosson, „Pour une approche économique et sociale du bâtiment. L’exemple des travaux publics à Bruges aux XIVe et XV siècles”, u: Bulletin de la Commission royale des Monuments et des Sites, t. 2, 1972, str. 144. 70 Samuel H. Baron, „The Fate of the Gosti in the reign of Peter the Great. Dodatak: Gost’ Afanasii Olisov’s reply to the government inquiry of 1704”, u: Cahiers du monde russe et soviétique, okt.-dec. 1973, str. 512. 7* Traian Stoianovich, Seminar UNESCO-a o Istanbulu, oktobar 1973, str. 33. 72 S. Kuznets, cit.
236
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
pokretači. Njihove izuzetno složene i vispreno smišljene poluge prenosile su energiju vode, vetra, pa čak i energiju životinjske snage. Pred tim mašinama shvatamo koji je sektor bio najveća žrtva amortizacije opreme. Reč je, naravno, o proizvodnji, koju bismo uslovno mogli da označimo „industrijskom” . Na taj način nije jedino društvena hijerarhizacija bila krivac što je samo 5% privilegovanih stanovnika, kao što smo maločas rekli, imalo visoke prihode i mogućnost štednje; sama ekonomska i tehnička struktura je bila takva d aje neke sektore - pr venstveno „industrijsku” i poljoprivrednu proizvodnju, osuđivala na sporo stva ranje kapitala. Da li se onda treba čuditi što je kapitalizam u prošlosti uglavnom koncentrisan u trgovinskom sektoru, što najveće investicije odlaze u „sferu cirku lacije”? Sektorska analiza ekonomskog života, najavljena na početku ovog pogla vlja, objašnjava izbor koji je napravio kapitalizam, a i razloge tog izbora. Ona objašnjava i jednu prividnu protivrečnost u ekonomiji prošlosti. Na ime, u nekim očigledno nerazvijenim zemljama, čisti kapital, koji se lako priku plja u zaštićenim i povlašćenim sektorima privrede, ponekad je izobilan ali bez mogućnosti da se korisno investira. Tu postoji težnja ka tezaurizaciji novca. No vac naprosto „leži” ; kapital nije dovoljno iskorišćen. Kasnije ću u vezi s tim na vesti nekoliko zanimljivih tekstova o Francuskoj spočetka XVIII veka. Mi ipak ne bi trebalo da iz sklonosti ka paradoksima, kažemo da tamo gde vlada opšta nemaština ima najviše novca. Naime, ono što najviše nedostaje, a za to postoji bez broj razloga, jesu prilike da se novac profitabilno uloži. Tako je bilo u Italiji skraja XVI veka, iako je zemlja i tada prosperitetna. Posle razdoblja velike aktivnosti, Italija strada od izobilja gotovine, odnosno izobilja srebra (largezzo), koje je na specifičan način destruktivno. Naime, zemlja kao da je prevazišla onaj kvantitet kapitalnih dobara i novca koji njena ekonomija može da potroši. Dolazi vreme kada se kupuje slaba zemlja, kada se grade raskošna seoska staništa, podižu veliki spomenici i finansiraju kulturne ekstravagantnosti. Ukoliko je ovo objašnjenje va ljano, ono delimično rešava i onu protivrečnost na koju su ukazali Roberto Lopez i H. A. Miskimin,73 a između ekonomske depresije s jedne, i raskoši grada Firen ce u doba Lorenca Veličanstvenog, s druge strane. Glavno je pitanje zašto je onaj sektor društva u prošlosti, koji ja bez uste zanja označavam kapitalističkim, morao da živi začauren; zašto nije mogao da se razvije i osvoji čitavo društvo. M ožda je to, zapravo, bio uslov njegovog preži vljavanja, jer je onovremeno društvo dopuštalo značajno formiranje kapitala samo u određenim sektorima, a ne u čitavoj tržišnoj privredi tog doba. Kapital koji bi hazarderski bivao investiran izvan zone izobilja donosio bi malo ploda, ako ne bi bio i potpuno izgubljen. Za istoričara je prilično značajno to da zna mesto kapitalizma u prošlosti. Naime, topologija kapitala predstavlja obrnutu topologiju slabosti i neprofitabil nih sektora starih društava. Ali pre nego što identifikujemo kapitalizam u onim sektorima gde je on zaista „kod kuće”, ispitaćemo one sektore u koje je on uspeo da prodre posredno i ograničeno: poljoprivreda, industrija, prevoz. Kapitalizam je 73 R. S. Lopez, H. A. Miskimin, „The Economic depression of the Renaissance”, u: The Economic history Review, 1962, br. 3, str. 408^126.
237
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
često presezao u ove tuđe teritorije, ali se često otuda brzo i povlačio. Ta po vlačenja dosta govore. Zašto kastiljski gradovi ne žele da investiraju u poljopri vredu u okolnim seoskim oblastima posle sredine XVI veka,74 dok se trgovački kapitalizam u Veneciji pedeset godina docnije, naprotiv, širi ka selima? Zašto preduzetnička vlastela iz južne Češke, u istom razdoblju, potapa svoju zemlju i pretvara je u ogromna jezera za uzgoj ribe?75 Zašto francuski buržuji posle 1550. prestaju da pozajmljuju novac seljacima, a počinju isključivo vlasteli i kralju?76 Zašto se velike trgovačke firme još pre kraja XVI veka, povlače iz gotovo svih ru darskih preduzeća srednje Evrope, dopuštajući da ove na silu preuzme država? U svim ovim naizgled protivrečnim slučajevima, kao i u mnoštvu drugih, vidimo da napuštena preduzeća više nisu dovoljno rentabilna ili sigurna, te d a je novac uputnije investirati drugde. Jedan trgovac je to sažeo recima „bolje je uopšte ne raditi nego raditi uzaman” .77 Potraga za profitom i njegovo maksimiranje već su postali pravila kapitalizma.
ZEMLJA I NOVAC Kapitalizam, ili bolje rečeno gradski novac (u posedu plemića i buržuja), veoma rano ulazi u seosku sredinu. Nema grada u Evropi čiji se novac ne preliva u neposrednu okolinu. Što je grad veći, širi je i pojas gradskog tla izvan zidina. Zemlja se kupuje ne samo u neposrednoj blizini grada, već ponekad i veoma da leko: tako su đenovski trgovci u XVI veku kupovali imanja u dalekoj Napuljskoj Kraljevini. U Francuskoj u XVIII veku tržište nepokretnosti teži da se proširi sve do granica nacionalnog tržišta. U Parizu se kupuju bretonska vlastelinstva78 i ze mlja u Loreni.79 Ovakve kupovine su često znak društvenog napretka. „Chi ha danari compra feudi ed è barone”, kaže napolitanska poslovica („Ко ima novca kupice imanja i postaće baron” - p. p.). Zemlja nije odmah donosila plemićku titulu, ali je bila korak u pravom smeru, sredstvo društvene promocije. Iako ne jedini, eko nomski razlozi su, takođe, značajni pri kupovini zemlje. Čovek je mogao da kupi imanje u okolini svoga grada da bi obezbedio hranu za svoje domaćinstvo - u ko jem slučaju je delovao kao uzorni pater familias. Kupovina je mogla da bude i način da se novac sigurno investira. Postojala je izreka da „zemlja nikada ne laže”, a koju su trgovci dobro poznavali. Tako Luka del Sera iz Firence 23. aprila 1408. piše Frančesku Datiniju, trgovcu iz Prata: „Savetovao sam vas da kupite imanje, što sada još revnosnije činim. Prednost zemlje je što nije izložena onim ri74 Informacije pružio Felipe Ruiz Martin. 75 Tu činjenicu pominje Alois Mika, La Grande Propriété en Bohême da Sud, XIV-XVIe siècles, Sbornik historicky I. 1953, i Josef Petran, La Production agricole en Bohême dans la deuxième moitié du XVIe et au commencement du XVIIe siècle, 1964; (te mi je informacije saopštio J. Janacek). ° Schnapper, Les Rentes au XVIe siècle, Paris, 1957, str. 109-110. 7 Cavignac, op. cit., str. 212, 13. novembar 1727. J. Meyer, op. cit., str. 619. 79 D. Mathieu, op. cit., str. 324.
238
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Almoshof. Ove slike nepoznatog slikara a Nimberškom muzeja ilustruju širenje kuća na selu u XVI veku. Pr\>a (gore) predstavlja imanje u XVI veku. Druga (na str. 241) pokazuje kakvo je ono bilo u XVII veku (otisak Hohbauamt)
zicima koji su vezani za more, a ne mogu je ugroziti ni drugi činioci, na primer propasti trgovačkih firmi ili bankrotstva. Utoliko pre vas savetujem i molim daje kupite (’più ve ne conforto e pregho’)” .80 Nevolja je za trgovca što se zemlja ne može prodati ni kupiti tako brzo kao deonice na berzi. Kada je banka Tjepola Pizanija u Veneciji pala u stečaj (1584), imanja koja su bila njena garancija, proda vala su se sporo i uz gubitak.01 S druge strane, u XVIII veku, trgovci iz La Rošela su rado ulagali kapital u kupovinu vinograda, ili delova vinograda,82 smatrajući da se tako uložen novac može brzo, lako i bez gubitaka povratiti. Ali tu se radilo o vinogradima u regionu iz kojeg se vino izvozilo u velikim količinama: takva ze mlja bila je jednako dobra kao i banka! Verovatno je bilo slično i sa zemljom koju su trgovci iz Antverpena pokupovali u okolini svog grada u XVI veku. Oni su na osnovu tih imanja uzimali pozajmice, a i povećavali svoj kredit; čak ni prihod koji je kupljena zemlja donosila, nije bio zanemarljiv.83 Dakle, ma kakvo d a je njeno poreklo, gradska zemljišna svojina (koja, pre svega, pripada građanima) nije ipso facto kapitalistička svojina, utoliko pre stoje često, i sve više od XVI veka, njen vlasnik direktno ne eksploatiše. Činjenica da ovaj povremeno može da bude autentični kapitalista i manipulator novcem, ništa ne menja na stvari. Fugeri, prebogati trgovci iz Augsburga, pred kraj svoje ču desne poslovne karijere kupuju vlastelinstva i principate u Svapskoj i Franačkoj. 80 Archivio di Stato Prato, Arch. Datini Filza 339, Firenza, 23. april 1408. 81 Prema mnogim dokumentima A.d.S. iz Venecije o propasti te banke, likvidacija još nije dovršena 31. marta 1592. Correr, Donà delle Rose, 26 f° 107. 82 C. Laveau, op. cit., str. 340. H. Soly „The 'Betrayal' of the Sixteenth-Century Bourgeoisie: A Myth? Some Considerations of the Behaviour Pattern of the Merchants of Antwerp in the Sixteenth Century”, u: Acta Historiae Neerlandicae, knjiga VIII, str. 31-39.
239
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Oni njima valjano gospodare, ali im ne menjaju strukturu. Njihova vlastelinstva ostaju ono što su bila, vlastelinstva sa svojim dažbinama i seljacima zakupni cima.84 Ni italijanski trgovci iz Liona ili denovski poslovni ljudi iz Napulja, koji su skupa s imanjima kupili i plemićke titule, nisu postali poljoprivredni preduzetnici. Pa ipak, događalo se i to da kapitalizam osvoji zemlju i potčini je svojim uzusima, sasvim joj menjajući ustrojstvo. Uskoro ćemo ispitati neke primere ka pitalističkih imanja. Njih ima mnogo i neki su sporni. Pa ipak, u poredenju sa tra dicionalnim upravljanjem i ustrojstvom imanja, ona su uvek u manjini, tako da su barem do XVIII veka, izuzetak koji potvrđuje pravilo.
Preduslovi za kapitalizam Pošto seoske oblasti na Zapadu naseljavaju i vlastela i seljaci, njima je teško manipulisati. Vlastelinski režim je svuda istrajan. A da bi u poljoprivredi nastao kapitalistički sistem upravljanja i ekonomske racionalizacije, potrebni su odre đeni preduslovi: da vlastelinski sistem bude, ako ne ukinut, ono bar uprošćen ili preinačen (ponekad iznutra, kada sam vlastelin, ili obogaćeni seljak, postaje ka pitalista); da slobode seljaka budu ako ne ukinute, onda bar sputane i ograničene (tu spada osetljivo pitanje zajedničkih dobara); čitavo „preduzeće” treba da bude uključeno u aktivnu robnu trgovinu na duga rastojanja, gde se prodaju žito, vuna, vrhovnik,85 broć, vino i šećer; neophodno je uvesti „racionalno” upravljanje, pri čemu se vodi računa o prinosima i poboljšanju tla; na proveren i pouzdan način treba investirati i koristiti fiksni kapital; i konačno, sistem treba da bude zasnovan na plaćenom proletarijatu. Ako svi ovi zahtevi nisu ispunjeni, preduzeće neće biti kapitalističko, iako može biti na putu da to postane. A ove brojne uslove, negativne ili pozitivne, teško je ostvariti. Postavlja se pitanje zašto je to uglavnom tako? Očito je da se u selo ne može jednostavno ući i postupati po svojoj volji; feudalna nadgradnja je živa i otporna; osim toga, seljački svet se uvek suprotstavlja inovacijama. Neki francuski konzul posmatra 1816. godine „strašnu zapuštenost i bedu” Sardinije, koja je uprkos svemu u „središtu evropske civilizacije” .86 Glavna pre preka „prosvetljenim” naporima poboljšanja stanja jesu zaostali seljaci koje eksploatišu država, crkva, i „feudalci”. Ovi „divlji” seljaci, kako piše konzul, „ču vaju svoja stada ili obraduju polja s bodežom o boku i puškom na ramenu” . Život im je zatrovan porodičnim i klanovskim sukobima. U taj arhaičan svet ništa lako ne prodire, pa čak ni uzgoj krompira, koji je uspešno oproban, „ali se nije odomaćio”, uprkos isplativosti. „Pokušaji gajenja krompira”, beleži konzul, „bili su ismejani” ; s druge strane na uzgoj šećerne trske (što pokušava jedan sardinijski plemić zaljubljenik u agronomiju) gleda se s ljubomorom; taj se uzgoj zbog ne84 Robert Mandrou, Les Fagger, propriétaires fonciers en Souabe, 1560-1618, 1969. Gilles Caster, Le Commerce du pastel et de l ’épicerie à Toulouse, 1450-1561, 1962. 6 A. N.. B III, 406, dugačak izveštaj od 23. januara 1816.
240
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Stara, skromna kuća vlasnika, postala je, delimično, stan upravitelja ili čuvara; drugi deo spušten je da bi ga pretvorili u terasu; nova zgrada vlasnika je velika i ima tornjeve, tako da izgleda kao kakav dvorac (otisak Hohbauamt)
znanja ili zlobe kažnjava kao zločin; i ne samo to; svi radnici koji su radili na uz goju šećerne trske, a bili skupo plaćani, bili su pobijeni”. Neki posetilac iz Marselja divi se zasadima pomorandže u Oljastri, drveću „punom snage i zdravlja čiji cvetovi, opadajući, stvaraju debeo sloj na tlu... pri čemu žitelji tog kraja ... ne iz vlače ni najmanju korist od tog voća”. S nekoliko zemljaka Marseljac podiže tu destileriju i radi čitavu jednu sezonu. Nažalost, kada se sledeće godine grupa rad nika, koja je u međuvremenu boravila u Francuskoj, vratila na posao, zatekla je uništene radionice, dok je alat i pribor bio ukraden. Poduhvat se morao napustiti. Bez sumnje, bilo je seljačkih društava koja su živela u drugačijim uslovima i bila otvorenija za promene. Naš primer je ekstreman: Sardinija, oblast koja i danas važi kao društveno zaostala. Ali šta je sa onim đenovskim trgovcem iz po rodice Spineli, koji je kupio plemićki posed Kastrovilanija u Napuljskoj Kralje vini: kada je objavio da će sam utvrđivati dan dolaska i period rada sezonskih rad nika (koji su se tu nazivali bracciali ili fatigatori), protiv sebe je podstakao čitavu seosku zajednicu ( università), koja je tu imala poslednju reč. Morao je da odus-
241
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
tane od svog nauma. „Ne tražite mnogo od fatigatori”, kažu mu seljaci, „jer će prestati da dolaze i rade u našim vinogradima”.8 Nije, dakle, slučajno to što se s novim uzgojima često pokušavalo u močva rama ili u šumama. To je bilo lakše nego remetiti uvrežene navike i običaje. Godi ne 1782, inovator Delport izabrao je za uzgoj ovaca „na engleski način”, deo šu me Bulonj-sir-mer, koji je sam iskrčio, a zatim poboljšao velikim količinama la pora.88 Tu je morao da štiti ovce od vukova, ali je barem bio zaštićen od uplitanja ljudi!
Seljačke mase: brojevi, inercija, produktivnost Seljaštvo sačinjava ogroman broj ljudi. Delujući složno, seljaci mogu pružiti veliki aktivan ili pasivan otpor. Ali brojnost, s druge strane, znači nedo voljnu produktivnost. Ako zemlja daje slabe prinose, a to je uglavnom tako, treba povećati površinu obrađenog tla, radnici treba da ulažu više truda, a sve u nasto janju da se većim radom popravi nedovoljna produktivnost. Fraso i Arpaja su dva siromašna sela u zaleđu Napulja. U blizini je srazmerno bogato selo Montesarkio. U prva dva sela produktivnost je bila tako niska da je, da bi se dobili isti prinosi kao u Montesarkiju, trebalo obrađivati tri puta veću površinu. Posledica je da su siromašna sela imala i prihvatala visoki natalitet, rano sklapanje brakova: bila im je, naime, potrebna brojnija radna snaga.89 Otuda i stalni paradoks mnogih eko nomija Starog poretka, čije su seoske oblasti bile prenaseljene i živele na rubu gladi i oskudice, a ipak morale da redovno zovu u pomoć sezonske radnike u vreme žetve, berbe i zimske vršidbe žita, kao i fizičke radnike da s pijucima ko paju jarkove. Ovi radnici dolazili su iz još siromašnijih krajeva gde je vladala ne zaposlenost. Statistika iz 1698. godine daje sledeće podatke o broju stanovnika u generalitetu Orleana: 23 812 orača, 21 480 vinogradara, 2 121 mlinar, 539 vrtlara, 3 160 pastira, 38 444 nadničara, 13 696 sluškinja, 15 000 slugu. A čak ni ove bro jke ne predstavljaju ukupno seljačko stanovništvo, jer uz izuzetak sluškinja, tu nisu uključene žene i deca. Tako na aktivno stanovništvo od nekih 120 000 ljudi dolazi 67 000 plaćenih osoba, što pomoćnih radnika, što slugu, što nadničara! Ovaj višak stanovništva je, paradoksalno, smetnja povećanju produktivno sti: ovako brojno seosko stanovništvo, koje se jedva izdržava, koje je primorano da neprestano radi da bi zalečilo posledice čestih loših žetvi i platilo mnoge da žbine, zatvara se u svoje dnevne zadatke i poslove, kojima gotovo da ne može iz maći. To dakle nije sredina u kojoj dolazi do tehničkog napretka, ili gde se pri hvata rizik novih kultura i novih tržišta. Prvi utisak je da je reč o uspavanim ma sama vezanim za svoje rutinske poslove. One ipak nisu nužno mirne i poslušne. Mogu se probuditi i biti veoma brutalne. Tako je 1368. u Kini izbio masovan seG. Galasso, Economia e società nella Calabria del Cinquecento, str. 78. A. Bourde, op. cit., str. 1645 sq. 89 Gérard Delille, „Types de développement dans le royaume de Naples, XVIIe-XVIIIe siècle”, u: Annales E. S. C , 1975, str. 703-725. 90 Moskva, ostavština Dubrowski, Fr. 18-4, f° 86-87.
242
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
ljački ustanak kojim je zbačena dominacija Mongola, a u korist dinastije Ming. Iako seljački ustanci u Evropi nisu bili tolikih razmera, oni su posvuda izbijali. Naravno, ovi požari se gase jedan za drugim: žakerija u Il-de-Fransu 1358, seljačka buna 1381. u Engleskoj, ustanak mađarskih seljaka91 pod vodstvom Đerđa Doža 1514, a koji se završava hiljadama vešanja, nemački seljački ustanci 1525, ili široka seljačka pobuna u Napuljskoj Kraljevini 1647. godine. Vlastelin ski sloj, društvena nadgradnja seoskog sveta, uvek ponovo stiče prednost, i to uz pomoć vladara i uz više-manje svesno saučesništvo stanovnika gradova kojima treba rad seljaka. Pa ipak, iako redovno gube bitke, seljaci ne odustaju. Otvoreni rat se smenjuje s latentnim ratom. Prema Georgu Grilu,92*istoričaru austrijskog seljaštva, čak i takav strašan poraz kojim je okončan Bauernkrieg 1525. godine, nije stavio tačku na latentni društveni sukob koji je trajao sve do 1650. pa i duže. Seljački rat je, zapravo, stukturalni rat koji se nikada ne okončava. Duže je trajao i od Stogodišnjeg rata.
Beda i preživljavanje Maksim Gorki je navodno jednom rekao: „Seljaci su svuda isti” .” Da lije bio u pravu? Svim seljacima je zajednička manje ili više trajna beda; svi oni imaju go tovo neograničeno strpljenje, skloni su odupiranju i to prilagodavanjem prili kama; spori su uprkos povremenim ispadima gneva do kojih dolazi u pobunama; uporno odbacuju „novotarije”94 i istrajni su u tome da poboljšaju svoj uvek nesi gurni život. Životni standard im je nizak, uprkos pojedinačnim izuzecima u ne kim oblastima kao što su bile: u XVI veku, zona uzgoja stoke u Ditmaršenu u južnom Jilandu;95*„ostrva seljačkog blagostanja” u Svarcvaldu, u nekim delovima Bavarske, Hesena i Tiringije; nešto kasnije holandske seoske oblasti i to zbog blizine velikih gradskih pijaca; zapadni deo područja Le Mana;97 znatan deo Engleske; vinogradarske oblasti širom Evrope. Pa ipak, u opštoj slici, tamna po dručja, kojih je na hiljade, daleko su brojnija od svetlih. Ipak ne treba preuveličavati ove stvarne teškoće. Seljak je preživeo, uspeo je da se snađe, i to gotovo svuda, ali je morao da prihvati „na stotine” dodatnih poslova:98 zanatstvo, vinogradarsku „industriju”, prevoženje kolima. Nije čudno što švedski i engleski seljaci rade kao rudari, radnici u kamenolomima i livnicama gvožđa; što seljaci iz Skanije postaju mornari i bave se obalskom trgovinom na Baltiku i Severnom moru; što svi seljaci povremeno tkaju i prevoze raznu robu. Kada je u kasnom XVI veku poslednji talas kmetstva zahvatio Istru, mnogi seljaci su spas potražili u bekstvu; postajali bi prevoznici i kolporteri s odredišnim lu 91 Laszlo Makkai, u: Histoire de la Hongrie, Budimpešta, 1974, str. 141-142. 92 Georg Grüll, Bauer, Herr und Landesfürst, 1963, str. 1 sq. André Malraux, Anti-mémoires, 1967, str. 525. A. Bourde, op. cit., str. 53. 95 Wilhelm Abel, Crises agraires en Europe (X llf-X X * siècles), 1973, str. 182. Wilhelm Abel, Geschichte der deutschen Landwirtschaft, 1962, str. 196. 97 Paul Bois, Paysans de l ’Ouest, 1960, str. 183-184. 98 Sombart, II, str. 1061.
243
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
kama na Jadranskom moru. Neki su čak uspeli da organizuju primitivnu industriju gvozda, gradeći po selima visoke p e ć i." U Napuljskoj Kraljevini, kaže se u je dnom ozbiljnom izveštaju Sommarie, „ima mnogo bracciali, koji ne žive isklju čivo od nadničarenja, već svake godine zasejavaju šest tomola (površinska jedi nica - p.p.) žita i ječm a [...] uzgajaju povrće i odnose ga na pijacu, seku i prodaju drvo, a prevoze robu svojim zapregama; dovoljno su smeli da porez plaćaju samo kao bracciali”.100 U jednoj novijoj studiji prikazani su i kao uzajmljivači i kao zajmodavci, sitni zelenaši, a pored toga i kao savesni uzgajivači stoke.
D ugotrajna stabilnost ne isključuje promene Primeri pokazuju da Gorki nije bio sasvim u pravu. Bilo je hiljadu načina da se bude seljak, kao i hiljadu načina da se bude siromašan. Lisjen Fevr je običavao da kaže d a je Francuska zemlja različitosti, pri čemu je mislio na njene pokrajine. S druge strane, i čitav se ostali svet odlikuje različitošću: u tlu, klimi, vrstama kul tura, istorijskim „skretanjima”, starim izborima. Različit je i status poseda i ljudi. Seljaci su robovi, kmetovi, slobodnjaci, napoličari, slobodni zakupnici; mogu da budu pod vlašću crkve, kralja, krupne vlastele, plemicâ drugog i trećeg reda, krupnih zakupnika. Njihov je status u svakom od tih slučajeva različit. Niko ne osporava ove različitosti vezane za mesto. Ali unutar svakog si stema, istoričari seoskog života skloni su da vide nepromenljiva i u dugim ra zdobljima stalno obnavljana ustrojstva.101 Elio Konti, ugledni istoričar seoske Toskane, smatra da se ta oblast može objašnjavati samo posmatranjima koja se protežu na hiljadu godina. Sto se tiče seoskih oblasti oko Pariza, neki istoričar tvrdi da „njihove strukture gotovo da se nisu promenile od vremena vladavine Fi lipa Lepog do XVIII veka”. 102 Kontinuitet bi tu bio dominantan činilac. Verner Zombart je davno rekao da se evropska poljoprivreda nije promenila od doba Karla Velikog do Napoleona, čime je hteo da pomalo zbuni neke njemu savremene istoričare. Ova tvrdnja danas ne bi nikog iznenadila. Oto Briner, istoričar seoskog društva Austrije, ide čak i dalje pa veli; „Od stvaranja u neolitiku, pa do XIX veka, seljaštvo je bilo kamen temeljac evropskog društva, tako da ga hi ljadama godina gotovo nisu doticale strukturalne promene u gornjim slojevima društva”.103 U potpunu inertnost seljaštva ipak ne smemo slepo verovati. Istina je da se izgled nekih sela nije promenio od doba Luja XIV do danas. Stari rođaci jedne istoričarke Foreza „su i danas slični, duhovno bliski onim piscima oporuka iz XIV veka”.104 A stoka ,,u ovim selima 1914. godine kao da se ne razlikuje od one iz 1340”.105 Moguće je da su kuće, polja, životinje, ljudi, njihov govor i poslovice, ^ F. Gestrin, op. cit., uporediti rezime na francuskom jeziku str. 247-272. 0 A. d. S. Napulj, Sommaria Partium 565; Galasso, op. cit., str. 139. 1 Elio Conti, La Formazione della struttura agraria modema nel contado fiorentino, Roma, 1965,1, str. VII. Guy Fourquin, Les Campagnes de la région parisienne à la fin du Moyen Age, 1964, str. 530. 3 Otto Brunner, Neue Wege der Verfassungs-und Sozialgeschichte, ital. izdanje, 1970. str. 138. M. Gonon, La Vie familiale en Forez et son vocabalaire draprès les testaments, 1961, str. 16. 105 Ibid., str. 243.
244
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
ostali isti... Pa ipak, štošta se promenilo! Da lije beznačajno to što je u Mičdorfu, seocetu u severnom Alzasu, u razdoblju 1760-1770, stara žitarica „spelta” ustu pila mesto pšenici?106107Takođe, nije zanemarljivo d a je isto selo između 1705. i 1816. godine (verovatno oko 1765), prešlo s trogodišnjeg plodoreda na dvogo dišnji.1и' Male promene, primetiće možda čitalac, ali ima i velikih. Svaka dugo trajna situacija se jednog dana narušava, nikad u celosti, nikad odjednom: pa ipak, pukotina je sve više. Glavni prodor je ostvaren u doba Blanše od Kastilje i Svetog Luja, kada se seljaštvo oko Pariza, sastavljeno od kmetova (koji su morali da plaćaju glavarinu, da se venčavaju isključivo u okviru vlastelinstva, dok im je imovina posle smrti prelazila u ruke vlastelina), ali delom i od slobodnjaka, oslo bodilo od vlastele; tada dolazi do masovnog oslobađanja. Naime, slobodnom čoveku koji je živeo među kmetovima, uvek je pretila opasnost da ga poistovete s ovima. Druga pukotina se pojavila onda kada su se seljaci iz Orlija, Sisi-an-Brija i Boasija udružili i zajedno otkupili svoje dažbine i stekli slobodu: opšta atmosfera je pogodovala takvim poduhvatima i pokret se proširio.108 Bitno je i to d a je do oslobađanja seljaka dolazilo po čitavoj Evropi, i to najviše u najaktivnijim obla stima, ali i onim manje povlašćenim. Dogodilo se to i u Napuljskoj Kraljevini, pa čak i u Kalabriji, za koju se nikako nije moglo očekivati da će u tome prednjačiti; tu je, na primer, obustavljena potraga za onim poslednjim odbeglim seljacima koje je 1432. godine tražio grof Sinopoli.109 Seljačko kmetstvo, vezanost za „tlo”, nestali su. Stare reći (adscripti, villani, censiles, redditici) nestaju iz kalabrijskog rečnika, te se jedino govori o vazalima ( vassalli).1101Zanimljivo je to da su oslo bođeni seljaci iz Gornje Austrije, kao znak slobode nosili crvene šešire.111 Intere santno je da trijaža (podela zajedničke zemlje između seljaka i vlastele) propada u Francuskoj u XVIII veku, dok u Engleskoj isti postupak vodi do ograđivanja tla (ienclosures). Došlo je i do obratnog procesa, kada je „drugo kmetstvo” u Poljskoj u XVI veku ponovo sputalo seljaka koji je već bio stekao izvesna iskustva u radu na gradskoj pijaci, pa čak i u saradnji sa stranim trgovcima.112 Svi ovi događaji su važni: svaki od njih je menjao sudbinu na hiljade ljudi. U ovom slučaju Mark Blok113 je bio u pravu za razliku od Ferdinanda Lota, koji je francusko seljaštvo smatrao „potpuno krutim sistemom bez ikakvih puko tina”. Njih, naprotiv, ima, kao i trošenja, prekida, obrta. Ove pukotine nastaju ne samo iz sukoba vlastele i seljaka, već i usled koegzistencije gradova i sela, saživota u kojem se razvija tržišna privreda i remeti seoska ravnoteža. Tržište nije jedini činilac. Pritisak esnafa često prisiljava zanatlije da napu štaju gradove i odlaze na selo, odakle bi se vraćali tek kada nastupe povoljne 106 E. Juillard, Problèmes alsaciens vus par an géographe, 1968, str. 110. 107 Ibid., str. 112. 108 • G. Fourquin, op. cit., str. 160 sq. 109 G. Galasso, op. cit., str. 76-77. " ° Ibid., str. 76. 111 Georg Grüll, op. cit., str. 30-31. 112 Evamaria Engel, Benedykt Zientaria, Feudalstruktur, Lehnbiirgertum und Fernhandel im Spàtmittelalterlichen Brandenburg, 1967, str. 336-338. 113 Marc Bloch, Mélanges historiques, Paris, 1963, II, str. 689.
245
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
okolnosti. Privučeni visokim platama, seljaci često odlaze i u gradove. Plemići često u gradovima podižu kuće i palate. Italija, u prednosti u odnosu na ostali deo Evrope, jeste prva zemlja u kojoj se događa ovaj inurbamento. Postajući građani, vlastelini dovode sa sobom svoje prisno povezane seoske klanove, koji sa svoje strane utiču na privredu i život grada.114" Konačno, u gradu žive i „ljudi od za kona”, koji pišu pisma nepismenima - a koji su često prevaranti, to jest lihvari koji seljake primoravaju na to da potpisuju potvrde o zaduženjima, uzimaju vi soke kamate, zaplenjuju imovinu ostavljenu u zalog. Već u XIV veku, lombardska casana je zamka u koju upadaju neoprezni seljaci koji se zadužuju. Oni najpre za lažu kuhinjski pribor, burad za vino, poljoprivredni alat - potom stoku i najzad zemlju.115 U toku ekonomskih kriza zelenaške kamate su ogromne. U novembru 1682, intendant Alzasa govori o nepodnošljivim zelenaškim kamatama čije su žrtve seljaci: „Građani ih prinuđuju da potpisuju ugovore sa 30% kamate” ; neki zelenaši čak traže od seljaka da kao jemstvo založe zemlju s kamatom od „polo vine budućeg prinosa [...] što godišnje iznosi koliko i sama pozajmica...” . Drugim recima, novac se pozajmljivao po stopi od 100%.116
Vlastelinski sistem na Zapadu nije mrtav Vlastelinski režim, duboko prožimajući život seljakov, istovremeno ovog štiti i opterećuje. Tragovi tog režima se još i danas mogu uočiti širom zapadne Evrope. Znam za dva mala sela između Baroa i Sampanje, koja su nekad pripa dala jednom skromnom vlastelinstvu. U blizini jednog od njih se i danas uzdiže zamak, kakav je ostao posle obnove i uređenja u XVIII veku, sa svojim parkom, drvećem, jezercima, pa čak i omanjom pećinom. Vlastelin je posedovao vodenice (koje više ne rade, ali su još čitave), kao i ribnjake (koji su do juče postojali). Što se seljaka tiče, oni su imali svoje bašte, zasade konoplje, voćnjake, polja u blizini kuća, zbijenih jedna uz drugu. Polja su sve do juče bila podeljena na tri pregona (žito, ovas i parlog), koja su se svake godine smenjivala. Vlastelin je imao is ključivo pravo na obližnju šumu na brdu, kao i na dve „rezerve”, po jednu u sva kom selu. Jedna od ovih celina je dala svoje ime jednom zaseoku koji se zove La Corvée („Kuluk”), dok je od druge napravljena velika farma zaokruženog oblika, koja pored sitnih poseda seljaka izgleda neobično. Seljaci su za svoje potrebe smeli da koriste samo udaljene šume. Sve ovo ostavlja utisak malog samodovo ljnog sveta, sa seljacima-zanatlijama (kovač, kolar, obućar, bačvar, stolar), sveta koji želi da proizvodi sve, čak i sopstveno vino. S onu stranu horizonta leže druga zbijena sela, druga vlastelinstva koja seljaci slabo poznaju, ali im se ipak izdaleka rugaju. U folkloru su ostala mnoga svedočanstva ovih starih suparništava. Slika traži da bude potpunija: K oje gospodar? Koje dažbine postoje? One u novcu, naturi, u radu (kulučenje)? U primeru koji sam ja odabrao, dažbine su 1789. 114 Jacques Heers, Le Clan familial au Moyen Age, Paris, 1974. J Vital Chomel, „Communautés rurales et casanae lombardes en Dauphiné (1346). Contribution au problème de l’endettement dans les sociétés paysannes du Sud-Est de la France au bas Moyen Age”, u: Bulletin philologique et historique, 1951 ei 1952, str. 245. 1 6 Georges Livet, L ’Intendance d ’Alsace sous Louis XIV, 1648-1715, 1956, str. 833.
246
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Zamak s pozlaćenim crepovima u burgundskom stilu dominira selom: Rošpo, na putu koji vodi do Anre-le-Dika, na Zlatnoj obali (foto Rafo, otisak Gursa)
bile male, kulučenje retko, dva ili tri dana u godini (oranje i prevoženje); jedini oštriji sporovi vodili su se povodom korišćenja šume. Pa ipak, koješta se menja od mesta do mesta. Trebalo bi preduzeti nekoliko putovanja: u Nebur, u Normandiju, s Andreom Plesom .117 U Montesarkio, u Napuljsku Kraljevinu, sa Žerarom Deblom ;118 u Žemou, u Burgundiju,119 s Ivonom 117 André Plaisse, La Baronnie de Neubourg, 1961. 118 G. Delille, cit. cl, 1975. 119 Yvonne Bézard, Une Famille bourguignonne au XVIIF siècle, Paris, 1930.
247
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Bezar; mi ćemo uskoro poći u Montaldeo, sa Đorđom Dorijom. Ništa nije toliko vredno koliko neposredna i precizna slika koju nude neke izvanredne monogra fije. Pa ipak, tu nećemo naći potpun odgovor na naša pitanja. Trebalo bi pre svega da se upitamo iz kojih je razloga vlastelinski režim, star više od hiljadu go dina, a nastao u poznom Rimskom carstvu, preživeo sve do modernih vremena. On je svakako prošao kroz mnoga iskušenja. Vlastelin je odozgo bio uh vaćen u mrežu feudalizma. Te veze nisu bile fiktivne; podrazumevale su plaćanje feudalnih renti koje nisu uvek male, kao i polaganje feudalne „zakletve”, što je katkad dovodilo do velikih sporova; postojale su i „povremene obaveze”, a i feu dalne dažbine koja su se plaćale vladaru, a one su mogle biti poprilične. Zan Mejer smatra da se u XVIII veku prihod plemića (pri čemu misli na veoma specifično bretonsko plemstvo) godišnje umanjivao za od 10 do 15%.120 Voban je još tada rekao „kada se sve uzme u obzir, vidi se da plemići nisu dažbinama manje opte rećeni od seljaka”.121 To je ipak bila preterana tvrdnja. Sto se tiče pristojbi i dažbina koje su plemići ubirali od seljaka, one su se postupno smanjivale. Dažbine utvrđene u novcu u XIII veku postale su smešno niske. Kulučenje na Zapadu je bilo uglavnom otkupljivano. Vlastelini su od obične peći za hleb „prihodovali” samo nekoliko šaka testa na količine koje su seljaci donosili na pečenje jednom u sedam dana. Neke dažbine u naturi su pos tale simbolične; potpodela seljačkih parcela, značila je da neki seljaci duguju jednu četvrtinu, jednu osminu, ili jednu šesnaestinu kopuna!122 Vlastelinska pravda je u malim stvarima bila hitra, ali ne i dovoljno stroga da bi se od kazni mogle izdržavati sudije koje je postavljao vlastelin: u Zemou, u Burgundiji, oko 1750, na prihod od 8 156 livri, od globa je prikupljeno samo 132 livre.12-’ Ovaj razvoj je takav, da i najbogatija vlastela, ona koja je mogla da brani svoja lokalna prava, više ne živi na svojoj zemlji. Još je nešto radilo protiv vlastelina: sve veći luksuz modernog života, u ko jem on želi da uživa po svaku cenu. Poput seljaka, i vlastelin je bio žrtva gradskih zajmodavaca. Plemići iz So-Tavena u Burgundiji, mogli su zahvaljujući veličini svojih poseda, da kroz lošu konjunkturu prođu bez mnogo štete. Pa ipak, prospe ritet u drugoj polovini XVIII veka im donosi neočekivane teškoće: prihodi im se povećavaju, ali još više i rashodi. Dolazi do propasti, što je u tim vremenima bilo nešto uobičajeno.124 Staviše, političke i ekonomske krize uništavaju čitave delove vlastelinskog sveta. U doba Sarla VIII, Luja XII, Fransoa I i Anrija II, još je uvek bilo moguće provesti deo leta s kraljevom vojskom u Italiji, a zimu na svom imanju. Međutim, posle 1562. godine, verski ratovi predstavljaju u finansijskom smislu bure bez 120 J. Meyer, op. cit., str. 780. 121 Vauban, Le Projet d'une dixme royale (izd. Coornaert, 1933), str. 181, citat J. Meyer, op. cit., str. 691, napomena 1. 122 A. Plaisse, op. cit., str. 61. 123 Y. Bézard, op. cit., str. 32. 124 Gaston Roupnel, La Ville et la campagne au XVIIe siècle, 1955, str. 314; Robert Forster, The House o f Saulx-Tavanes, 1971.
248
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
dna! Ekonomska recesija iz 1590, dovodi do vrhunca krize. U Francuskoj, u Ita liji, u Spaniji, a začelo i drugde, mnoge plemićke porodice, često i one najboga tije, iznenada propadaju. Sve je to praćeno strahom i nezadovoljstvom seljaka koji se bune i iznuđuju ustupke. Prepuna slabosti i ugrožena neprijateljskim silama, institucija vlastelinstva ipak iz nekih razloga preživljava. Propala vlastela ustupa mesto drugoj vlasteli, često bogatim građanima koji kako-tako održavaju sistem. Seljaci dižu ustanke, pokazuju zube, ali dolazi i do reakcija plemića, koje su u Francuskoj, uoči Revo lucije, veoma brojne. Kao što seljak ne gubi lako svoja prava, tako ni plemić ne gubi lako svoje privilegije. Potonji, čak i onda kada izgubi neke od njih, odmah stiče druge. Pa ipak, plemići nisu u svemu gubitnici. Pre 1789, plemstvo je u Francuskoj kontrolisalo bez sumnje 20% ukupnog zemljišnog vlasništva u kraljevstvu.12' Porezi na lods et ventes ostaju veliki (do 16 ili 20% iznosa prodaje u Neburu, u Normandiji). Vlastelin nije samo ubirač renti od seljaka, već je i veleposednik; poseduje imanje u blizini, veliki deo najbolje zemlje, koju može eksploatisati sam, ih aau pod zakup. Posedovao je i znatan deo šumskih površina i „šikara”, kao i neobrađenu ili močvarnu zemlju. U Neburu, baronat je od svojih šuma dobijao 54% ukupnih prihoda koji pre 1789. nisu bili m ali.126 Što se tiče neobrađenih površina, njihovi delovi su se, ako su bili iskrčeni, mogli ustupati seljacima, u kom slučaju bi donosili champart, neku vrstu desetka. Konačno, ali ne i najmanje važno, vlastelin je mogao da kupi imanje uvek kada bi ono bilo stavljeno u pro daju; naime, raspologao je pravom preče kupovine. Ako bi seljak napuštao svoju parcelu, ili kada bi se ova iz nekog razloga oslobodila, vlastelin je mogao d a je dâ u zakup, u napolicu, ili d a je ustupi pod feudalnim uslovima. Pod određenim uslovima mogao je i d a je sam otkupi. Imao je pravo da ubire dažbine na pijace i saj move održavane na njegovom imanju, kao i da naplaćuje kolski prolaz kroz njega. Kada su u XVIII veku u Francuskoj popisane putarine s ciljem da se otkupe i tako olakša trgovina, uočeno je da su mnoge od njih nešto ranije veleposednici na svoju ruku bili uveli. Feudalno pravo je, dakle, ostavljalo mnogo manevarskog prostora. Vlastela iz Gatina u Poatuu, u XVI veku,127 uspela je da od objedinjenih seljačkih parcela stvori nove napoličarske zone, koje su, ograđene živicom, izmenile pejsaž. Bila je to krajnje važna promena. Uvek srećni feudalci iz Napuljske Kraljevine, uspeli su, takode, da svojim posedima (scarze), priključe seljačke parcele. I kao zaključak, iako je to suštinsko obeležje tog doba, ne treba imati suviše iluzija o ekonomskim učincima slobode seljaka. Oslobođenje od kmetstva znači da seljak može prodati svoju parcelu i ići kuda želi. Pa ipak, jedan propovednik iz Gornje Austrije, godine 1676, govoreći o prednostima svog vremena, veli: „Hva la dragome Bogu, više uokolo nema kmetova i svako danas može i mora da služi tamo gde želi”.1 Ovde reč „mora” pojačava reč „može” i slabi reč „želi” ! Seljak Albert Soboul, La France à la veille de la Révolution, u: Économie et Société, str. 153. “u A. Plaisse, op. cit., 1974, str. 114. Louis Merle, La Métairie et l ’évolution agraire de la Gâtinepoitevine, 1958, str. 50 sq. G. Grüll, op. cit., str. 30-31.
249
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
je slobodan, ali i dalje mora da služi, obrađuje zemlju koja uvek pripada vlaste linu. Iako slobodan, oporezuju ga država, crkva i vlastelin. Ishod nije teško na zreti: u XVIII veku, u Boveziju, seljački prihod smanjuje se usled raznih dažbina za 30 do 40% .129 I drugde je taj postotak sličan. Vladajući slojevi znaju kako da podstaknu rast poljoprivrednog viška i iskoriste ga za sebe. Zabluda je da seljak toga nije svestan. „Bosonogi” (Nu-pieds), pobunjenici iz Normandije (1639), proklinju u svojim manifestima sakupljače poreza, „ljude koji su se obogatili [...] i koji na naš račun nose saten i somot”, tu „gomilu lopova koji nam otimaju hleb iz usta”.130 Godine 1788, seljaci govore kako kanonici iz Sen-Morisa, pored Grenobla „lumpuju i misle jedino kako će se utoviti poput svinja koje se kolju za Uskrs”.131 Ali šta su ljudi sa sela mogli da očekuju od društva u kojem je seljak, kako piše napuljski ekonomista Galanti, „bio tovarna životinja kojoj se ostavlja samo onoliko da bi mogla da i dalje nosi tovar”,132 to jest tek toliko da preživi, reprodukuje se i nastavi rad? U svetu koji živi pod stalnom pretnjom gladi, vla steli je lako: ona skupa sa svojim privilegijama brani sigurnost i ravnotežu društva. Ma koliko to društvo bilo podvojeno, ono podržava i pomaže vlastelu u odnosu na seljake, sasvim u skladu s Rišeljeovom tvrdnjom da „ove (tj. seljake), slične mazgama naviknutim na težak posao, više kvari dug odmor nego rad” .133 Mnogo je, dakle, razloga što se feudalno društvo, iako neprekidno podrivano i osporavano, održavalo stotinama godina, preoblikujući se i suprotstavljajući no vom razvoju koji g a je u seoskim oblastima ugrožavao.
U M ontaldeu Zaustavimo se na čas i pogledajmo kako stoje stvari u Montaldeu, malom selu u Italiji. Njegovu povest je sjajno opisao Đorđo Dorija, istoričar koji je, kao potomak nekadašnjeg vlastelina i gospodara Montaldea, nasledio dokumenta ve like đenovske porodice kojoj je potonji pripadao.134 Veoma siromašno selo, s nešto više od tri stotine žitelja, i nešto manje od 500 hektara zemlje, Montaldeo se nalazi na granici milanskog regiona i teritorije republike Đenove, između Lombardske nizije i Apenina. Sićušna seoska teritorija na brdima bila je „leno” koje je pripadalo caru. Godine 1569. porodica Dorija ga kupuje od porodice Grimaldi. Porodice Dorija i Grimaldi pripadale su denovskom poslovnom plemstvu, onim porodicama koje su sticale nova feudalna prava, a u isto vreme sigurno investirale kapital i stvarale sebi „utočišta” van gradova (bila je to korisna predostrožnost, jer je tada u Đenovi bilo političkih previranja). Pa ipak, oni su upravljali svojim imanjem kao obazrivi trgovci, bez razmetanja, ali s druge strane nisu se ponašali kao preduzetnici ili inovatori. 129 Pierre Goubert, Beauvais et le Beauvaisis, str. 180 sq. 130 Michel Caillard, A travers la Normandie des XVIIe et XVIIIe siècles, 1963, str. 81. 131 Vital Chomel, „Les paysans de Terre-basse et la dime à la fin de l’Ancien Régime”, u: Évoca tions. 18. eot'iiM i • mi l !i ", mart-april, 1962, str. 100. 132 Citat L. Dal Pane. op. cil., str. 183.
I 3^
250
■
■
Michel Augé-Laribé, La Révolution agricole, 1955, str. 37. Giorgio Doria, Uomini e terre di un borgo collinare, 1968.
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Đorđo Dorija u svojoj veoma realističnoj knjizi opisuje položaj seljaka u odnosu na feudalca. Seljaci su mogli da idu kuda žele, da se venčavaju s kim hoće, ali su ipak bili strašno siromašni. Pisac smatra d a je minimalna potrošnja za četvoročlanu porodicu trebalo da bude 9,5 kvintala žitarica i kestena, kao i 560 li tara vina godišnje. Taj je minimum, međutim, dostizalo ili ponešto prevazilazilo samo osam seoskih domaćinstava od njih 54. Što se tiče ostalih, njihovi članovi su patili od stalne neuhranjenosti. U svojim kolibicama od drveta i gline, porodice su se uvećavale, čak i tokom teških vremena, jer kako neko reče, „takva vremena kao da podstiču rađanja”. Pa ipak, kada porodice imaju na raspolaganju samo hektar loše zemlje, njeni članovi moraju da potraže hranu drugde, da rade na imanju feudalca, ili na poljima jednog od one trojice ili četvorice seljaka koji su uspeli da kupe zemlju. Porodica je mogla i da side u dolinu i tu radi u vreme žetve. Sezonske radnike su ponekad čekala neugodna iznenađenja: dešavalo se da žeteoci, kojima je valjalo da se sami staraju za hranu, moraju da za ovu potroše više nego što su ih poslodavci plaćali - kao što se desilo 1695, 1735 i 1756. go dine. Ponekad su odlazili u ravnicu ali nisu mogli da nadu posao. Tada je valjalo ići dalje. Neki će 1734. godine ići čak na Korziku. Ove teškoće je ponekad pratila neumerenost feudalca i njegovih predstav nika, prvenstveno intendanta (Ufattore ). Protiv njih, seoska zajednica sa svojim konzulima (consoli) nije mogla mnogo šta da učini. Svakoje morao da plati daž bine, kao i da prihvati činjenicu da vlastelin kupuje prinos jeftino i prodaje ga sa profitom, kao i to da vlastelin ima monopol na zelenašenje i prihod od deljenja pravde. Globe su se stalno povećavale, i to uglavnom, kazne za sitne, najčešće prekršaje. U odnosu na one iz 1459, globe iz 1700. godine, a uzimajući u obzir pad vrednosti novca, uvećale su se 12 puta za nanošenje telesnih povreda; 73 puta za uvrede; 94 puta za kockanje (koje je bilo zabranjeno); 157 puta za krivolov; 180 puta za napasanje stoke na tuđem posedu. Deljenje vlastelinske pravde bilo je začelo unosan posao. Seoce živi u izvesnom zaostatku u odnosu na tadašnje glavne konjunkturne tokove. Pa ipak, i u njemu će u XVII veku doći do otuđivanja poseda seljaka. Po tom stiže napredak u veku prosvetiteljstva, kada se ruše barijere između sela i spoljnog sveta; vinogradarstvo postaje jedina kultura; trgovanje se nameće, a prednost imaju prevoznici sa mazgama. Nastaje sloj nalik na seosku buržoaziju. Rada se i izvestan duh nezavisnosti, ako ne i otvorenog buntovništva. Pa ipak, kada neki od siromašnih seljaka nadmaši svoju sredinu, povlašćena vlastela to sa visine smatra nepristojnošću. Ako je arivista uz to i osion, onda nastaje pravi skandal. U Montaldeu je izvesni Betoldo, huomo nuovo, izazvao gnev markiza Đorda Dorije. Betoldo je bio jedan od onih prevoznika mazgama koji je uspeo da stekne izvestan imetak (godina je 1782) prevozeći vino iz sela u Đenovu; bez su mnje je imao onu za goniče mazgi karakterističnu drskost: „Drskost rečenog Betolda mi mnogo smeta”, piše markiz svom upravniku, „kao i lakoća s kojom psuje i grdi. [...] Trebalo bi ga kazniti jer se s njim ne može drugačije. [...] U svakom slučaju više mu kod nas ne treba davati posla; možda će ga glad opametiti” .
251
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
To ipak nije sigurno, jer su psovanje, vređanje i ruganje veliko iskušenje, nasušna potreba tih ljudi. Za poniženog čoveka veliko je olakšanje kada, makar i u pola glasa, može da progunda onaj lombardski motto : „Pane di mostura, acqua di fosso, lavora ti Patron, che io non posso” („Plesnjiv hleb, voda iz jarka, radi ti sam gospodaru, ja više ne mogu!”). Nekoliko godina kasnije, biće sasvim obično reći za Đorda Doriju: „É marchesse del fatto suo, e non di più” („On je markiz samo kada mu to odgovara, i to je sve”). Kao protivteža tim revolucionarnim recima, sveštenik iz Montaldea, koji oplakuje nova vremena, obraća se markizu pismom (1780): „... u poslednjih nekoliko godina sve je više varanja, osveta, lihvarenja i utaja”. Slične se opaske mogu u to doba čuti širom Italije, čak i od Đenovezija, liberalnog ekonomiste. Preneražen ponašanjem napuljskih orača, on 1758. godine tome vidi samo jedan lek: vojničku disciplinu i batine, „bastonate, ma bastonate all’usso militare”.1351367Međutim, od tada se u Napuljskoj Kraljevini situacija stalno pogoršava: otuda se širi neka vrsta epidemije neposlušnosti. Nad ničari od 1785. traže da ih plate dva puta više nego ranijih godina, dok u isto vreme cene namirnica padaju. Oni čak svojevoljno produžuju pauzu za ručak i odlaze u bettole. U tim krčmama novac troše na piće i kockanje.
Savlađivanje prepreka U nekim okolnostima kapitalizam može da savlada ili zaobiđe prepreke koje postavljaju vlastela i seljaci. Inicijativa za ove strukturalne promene dolazi nekad iznutra, iz samog vlastelinskog sistema, nekad spolja. Primer za podsticaj iznutra može biti kapitalizam koji upražnjava, oponaša ili pokušava da stvori sâm vlastelin; to može da bude i kapitalizam seljačkog po rekla, zasnovan na uspesima bogatih zakupnika. Pa ipak, najznačajniji podsticaji dolaze spolja. Gradski novac se stalno odli va ka selu. On se tu često neracionalno troši na kupovine s ciljem društvene pro mocije kao i na luksuz. Takav novac, međutim, dovodi i do svakojakih promena, iako odmah ne stvara pravu kapitalističku poljoprivredu. Do najvećih promena dolazi kada se poljoprivreda poveže sa celokupnom privredom. Tako poslovni ljudi iz Denove u XV veku, na podsticaj spoljnog profitabilnog tržišta, uvode na Siciliji gajenje šećerne trske i mlinove za šećer (trapeto). Zbog toga veletrgovci iz Tuluza u XVI veku u svom regionu podstiču obiman uzgoj vrhovnika. Vinogradi Bordlea i Burgundije se u narednom veku pretvaraju u velika imanja, donoseći veliku zaradu svojim vlasnicima, koji su listom bili predsednici ili savetnici vr hovnih sudova u Bordou i Dižonu. Posledica svega toga je podela zadataka i ulo ga, ustanovljenje kapitalističkog lanca eksploatacije koji se jasno može sagledati na primeru imanja oko Bordoa: " régisseur je zadužen za celokupnu eksploataci ju, homme d ’affaires bavi se uzgojem loze, pri čemu mu pomažu maître valet, za135 Aurelio Lepre, Contadini, borghesi ed opérai nel tramonto del feudalesimo napoletano, 1963, str. 27. 136 Ibid., str. 61-62. 137 Paul Butel, „Grands propriétaires et production des vins du Médoc au XVIIIe siècle”, u: Revue historique de Bordeaux et du département de la Gironde, 1963, str. 129-141.
252
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Vinograde Božolea (pored Belvil-sir-Saona) fotografisao je Anri Kartije-Breson (foto Kartije-Breson-Magnum)
253
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
dužen za obradu tla, i maître vigneron, koji se stara za vinograd i pravljenje vina, a pod svojim nadzorom ima specijalizovane radnike. U Burgundiji138 razvoj nije toliko odmakao: najbolje sorte vina na Zlatnoj obali uzgajaju se još uvek na crkvenim posedima. Uskoro redovnici Cistercitskog reda, na čijoj se zemlji uzga ja dobra loza i u čijim se podrumima pravi izvrsno vino, dobijaju veoma lepu ponudu od gospode činovnika vrhovnog suda iz Dižona. Prihvataju je i ustupaju im uzgoj Kortona, jedne od više sorti vina koje uzgajaju. Novi vlasnici znaju kako da pokrenu proizvodnju i prodaju proizvode „svog tla”. Neki se čak nastanjuju u selima na obali, ili bolje rečeno na obroncima iznad obale. Sva su ta sela bila sli čna: sa stazama između trošnih kuća, primitivnim vinskim podrumima i par duća na i zanatskih radionica ispod „glavne ulice”. U njima najedanput počinju da niču lepe kuće novih gazda; u Brošonu će ih uskoro biti 36, a u Zevreu 47. Reč je o ne koj vrsti kolonizacije, neposrednog nadzora i zaštite proizvodnje vina, koje je bilo lako prodati i koje je donosilo sigurnu i veliku zaradu.
Sa rubova u srce Evrope U traganju za ranim agrarnim kapitalizamom mogli bismo se lako izgubiti u stotinama posebnih slučajeva. Pokušajmo zato da izaberemo nekoliko značajnih primera. Ostaćemo naravno u granicama evropskih iskustava, dakle u Evropi u užem smislu, na njenim istočnim rubovima, ili na ispostavama na Zapadu, to jest u onoj izuzetnoj laboratoriji koju je stvorilo naseljavanje Evropljana u Americi. Ovi različiti okviri omogućiće nam da vidimo koliko je kapitalizam prodro u njemu po strukturi različite sisteme, što je činio ili frontalnim upadima, ili vlada jući proizvodnjom izdaleka, kontrolišući usko grlo njene distribucije.
Kapitalizam i „drugo km etstvo” Naslov ovog odeljka ne proizlazi iz naše želje za paradoksalnim izraža vanjem. „Drugo kmetstvo” je sudbina seljaka istočne Evrope, koji su bili slobodni još u XV, ali im se položaj u XVI veku pogoršao. Kmetstvu su se vratile ogromne oblasti: od Baltika do Crnog mora, Balkana, Napuljske Kraljevine, Sicilije i Ru sije (stoje veoma specifičan slučaj), preko Poljske i srednje Evrope, pa sve do li nije koja otprilike povezuje Hamburg i Beč, a nešto dalje i Veneciju. Kakvu ulogu igra kapitalizam u tim oblastima? Naizgled nikakvu, budući da je ovde po pravilu reč o refeudalizaciji režima. Izvanredan rad Vitolda Kule,139 koji pomno analizira ono što bi od XVI do XVIII veka mogla da bude „eko nomska računica” kmetova i njihovih gospodara u Poljskoj, objašnjava zašto vlastelini nisu „pravi” kapitalisti i zašto to neće biti sve do XIX veka. Posledice konjunkture su u ranom XVI veku gurale istočnu Evropu unazad, prema kolonijalnom položaju proizvođača sirovina, čije najvidljivije obeležje i jeste „drugo kmetstvo”. Seljak je posvuda, uz neke razlike prema vremenu i me138 Gaston Roupnel, op. cit., str. 206-207. Witold Kula. Théorie économique du systèmeféodal. Pour un modèle de l ’économie polonaise, XVIe-XVIIIe siècles, 1970.
254
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
stu, bivao još vezaniji za zemlju: više nije bio ni de hire ni de facto pokretan, iz gubio je pravo da se ženi s kim želi, kao i pravo da se otkupi od dažbina u naturi i od kulučenja. A kulučenje postaje strašan teret. U Poljskoj140 oko 1500, ono je beznačajno; statutima od 1519. i 1529. ograničeno je na jedan dan nedeljno, dakle pedeset dva dana godišnje; oko 1550, seljak već kuluči tri dana nedeljno; oko 1600, šest dana. Slično se događa i u Mađarskoj: jedan dan nedeljno 1514. go dine, potom dva, tri, uskoro svaka druga sedmica, da bi konačno sva pravila bila ukinuta, a kulučenje postalo stvar o kojoj svojevoljno odlučuje vlastelin.141142U Erdelju, seljak je kulučio četiri dana nedeljno: seljaci su za sebe imali dva dana u sedmici, izuzev nedelje. Međutim u Livoniji14- u razdoblju 1589-1590, „jeder gesinde arbeitet mitt Ochsen oder Pferdt allé Dage”: „svaki kulučar radi s volov skom ili konjskom zapregom svaki dan”. Dve stotine godina kasnije (1798), u Donjoj Sleskoj, zvanično se proglašava da je „seljački kuluk vremenski neogra ničen”.143 U Saksoniji postoji neka vrsta regrutovanja seoskih mladića, koji mo raju da rade za gospodara čak dve ili tri godine.144 U Rusiji je zaduženost seljaka omogućila plemićima da sklapaju takve ugovore sa svojim zakupnicima, koji su potonje vezivale za određeno imanje, u nekoj vrsti „dobrovoljnog kmetstva”, kako se govorilo, a koje će docnije biti ozakonjeno.145 Kratko rečeno, iako je moglo biti organizovano različito, a tu i tamo ponešto ublaženo, pravilo o šest dana kulučenja nedeljno sve se više prihvata. Možda tre ba izuzeti seljake na vladarskim imanjima i one u uskim pojasima oko gradova. Možda su režimi u Češkoj ili u istočnoj Pruskoj bili blaži. Nemoguće je pronaći bilo kakve statističke podatke i napraviti kartu prinudnog rada, budući da se kulu čenje stalno prilagođavalo lokalnim prilikama i radu seljaka. Kulučenje zaprega ma je dužnost seljaka koji imaju najviše zemlje i koji imaju najviše vučnih živo tinja. Oni stoga za taj posao mogu da odrede i svog sina ili slugu. Ipak, kulučenje sa zapregama (Spanndienste ili Spannwerke, kako je nazivano u Nemačkoj), ne oslabađa seljaka od prinudnog fizičkog rada (Handwerke). Kako je u svim feudal nim selima bilo seljaka i nadničara bezemljaša, postojao je i čitav niz raznih reži ma i rasporeda rada. Neplaćeni prinudni rad mogao je da obuhvata rad u do maćinstvu, rad u štalama, u ambarima, oranje, košenje i spremanje sena, žetvene radove, prevoz, zemljane radove, seču drveta. Sve u svemu, reč je o ogromnoj mobilizaciji rada seoskog sveta, što postaje gotovo prirodna stvar. Pritisnuti selja140 J. Rutkowski, „La genèse du régime de la corvée dans l’Europe centrale depuis la fin du Moyen Age", u: La Pologne au VIe Congrès international des sciences historiques, 1930; W. Rusinski, u: Studia historiae oeconomicae, 1974, str. 27^15. 141 L. Makkai, u: Histoire de la Hongrie, str. 163. 142 A. von Transehe-Roseneck, Gutsherr und Bauer im 17. und 18. Jahr., 1890, str. 34, napo mena. 2 143 J. Ziekursch. Hundert Jahre Schlesischer Agrargeschichte, 1915, str. 84. 144 E J. Haun, Bauer und Gatsherr in Kursachsen, 1892, str. 185. 1451. Wallerstein, op. cit., str. 313 i napomena 58. Krajem XVI veka, prinudni rad je retko dostizao četiri dana u nedelji; u XVIII veku, seoske farme istog obima bile su obavezne da daju od 4 do 6 dana rada u nedelji. Ove brojke odnose se na veće seoske farme; manji rad zahtevan je od manjih farmi budući daje varirao sa veličinom farme. Ali sklonost rastu obaveza, a posebno prinudnog rada, bila je sve izraženija. Uporediti Jan Rutkowski. cit. čl, str. 142 i 257.
255
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
ka dodatno uvek je lako: valja promeniti raspored rada, zadržati zapregu duže na poslu, povećati teret koji se prevozi, produžiti put. A u slučaju potrebe i zapretiti. Za ovo povećanje prinudnog rada u istočnoj Evropi postoje spoljni i unu trašnji razlozi. Kada je reč o spoljnim, treba reći to da su zapadnoj Evropi bile po trebne ogromne količine hrane i sirovina, što se na Istoku odražavalo kao podsticaj za proizvodnju za izvoz. Sto se tiče unutrašnjih razloga, postoji stalno nadme tanje države, gradova i vlastele. Upravo je vlastela skoro svuda u dominantnom položaju (izuzev u Rusiji). Propadanje gradova i gradskih tržišta i slabljenje drža ve praćeno je jačanjem feudalaca koji preuzimaju radnu snagu i prisvajaju naj bolju zemlju. Kulučenje je moćan doprinos onome što nemački istoričari nazivaju Gutherrschaft (velikim posedima), a nasuprot Grundherschaftu (tradicionalnom vlastelinstvu). U Sleskoj, u XVIII veku, statistike za samo jednu godinu ukazuju na 373 621 radni dan kulučenja sa zapregama od dva konja, a 495 127 s volov skim zapregama. Odgovarajuće brojke za Moravsku iznose 4 282 000, odnosno 1409 114. ' Ovaj za seljake mučni režim nije ustanovljen preko noći: on je nastajao po stupno, ukorenjivanjem. Bilo je čak i nasilja. U Mađarskoj, odmah nakon sloma Dožinog ustanka (1514),146147 Verbočijev zakonik je propisao perpétua rusticitas, ili stalno seljačko kmetstvo. Ono je još jednom proglašeno, stotinu godina kasnije, u Državnoj skupštini (1608), posle ustanka hajduka, odbeglih seljaka koji su živeli od krivolova i pljačkanja Turaka. Pred seljakom je bila mogućnost da pobegne od gospodara koji g a je ugnje tavao. Čoveka koji se noću, zajedno sa svojom ženom i decom, iskrao s imanja, natovarivši na kola svoj skromni imetak i vezavši pozadi krave, bilo je veoma teško uhvatiti. Nekoliko obrtaja točkova i uz njega su njegova braća u siromaštvu; konačno, odlazi ili na drugo imanje, ili medu prestupnike. U Lužici, nakon Tride setogodišnjeg rata, pred Landtagom 148 se našao veliki broj žalbi vlastelina čiji su seljaci pobegli. Oni traže da se kazne barem oni koji primaju begunce i pomažu im; da se uhvaćenim beguncima odseku uši ili nos, a čelo žigoše usijanim gvoždem. Zar izborni knez Saksonije ne može da izda ReskripP. Pa ipak, veliki broj ovakvih reskripata (uredbi), kojima se kmetovima zabranjuje slobodno kre tanje (u Moravskoj 1638, 1658, 1687, 1699, 1712; u Šleskoj 1699, 1709, 1714, 1720), dokazuje nemoć zakona u ovim pitanjima. S druge strane, vlastela uspeva da seljake integriše u zatvorene i ponekad veoma krupne ekonomske celine. U takve su spadala i imanja porodice Cerni iz Češke, Radzivila i Čartoriskih iz Poljske, mađarskih velikaša koji su trgovali vinom i stokom. Ove privredne celine žive samostalno. Seljak više gotovo da ne odlazi na gradske pijace, koje su znatno manje. Kada i pode u grad, to je radi sitne trgovine, da zaradi nešto novca da plati dažbine, ili da popije čašu piva ili rakije u lokalnoj krčmi, koja i sama pripada njegovom vlastelinu. 146 Izgubljeni dokument. 147 Charles d’Eszlary, „La situation des serfs en Hongrie de 1514 à 1848”, u: Revue d ’histoire éco nomique et sociale, 1960, str. 385. 148 J. Leszczynski, Der Klassen Kampfder Oberlausitzer Bauern in den Jahren 1636-1720, 1964. str. 66 sq.
256
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Žitarice stižu Vislom u Gdanjsk natovarene na brodiće i manje čamce, ponekad i na splavove od trupaca. Sasvim levo se vidi pranuic broda i lađari koji vuku (foto Henrik Romanovski)
257
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Ove privredne celine se ipak ne mogu nazvati autarkičnim jer su prema os talom delu sveta otvorene na svom vrhu. Vlastelin, vlasnik kmetova i zemlje kao što su to bili njegovi preci, proizvodi pšenicu, drvo, stoku, vino, a nešto kasnije i šafran i duvan, jer mu te stvari traži udaljeni kupac. Tako u Poljskoj ogromne ko ličine žita s vlastelinskih poseda putuju niz reku Vislu i stižu u Gdanjsk. Iz M a đarske se u daleke krajeve izvoze vino i živa stoka; iz pokrajina na Dunavu se u nezasitni Carigrad izvoze žito i ovce. Tamo gde postoji drugo kmetstvo vlaste linska privreda upravlja svime, uključujući i gradove koje je potčinila - a što je bio neobičan oblik osvete sela. Vlastelinska dobra su često imala sopstvena trgovišta - mesta razvoja in dustrijskih preduzeća: ciglana, destilerija alkohola, varionica, mlinova, većih grnčarskih radionica, visokih peći (na primer, u Sleskoj). Ove manufakture koriste besplatnu radnu snagu, a uglavnom ne plaćaju sirovine koje zato i ne figuriraju u računovodstvenim knjigama. U Austriji, u drugoj polovini XVIII veka, plemići učestvuju u stvaranju tekstilnih manufaktura. Oni su izuzetno aktivni i svesni su svojih mogućnosti; samopregorno rade na Arrondierungu (zaokruživanju - p.p.) svojih poseda, uzurpiraju šume i prava vladara, uvode nove kulture, kao što je du van, i potčinjavaju obližnje gradiće, otimajući im trošarine koje naplaćuju.1 9 Vratimo se na naše prvobitno pitanje: šta u drugom kmetstvu ima kapitali stički predznak? Ništa, reći će u svojoj knjizi Vitold Kula, čiji su argumenti pri lično odmereni. Ako prihvatite tradicionalnu sliku kapitaliste, ako znate da se on racionalno ponaša, da pažljivo proračunava i investira, da teži maksimiranju pro fita - onda mađarski velikaš i poljski vlastelin svakako nisu kapitalisti. Njima je sve lako, počev od sticanja novca pa do vođenja prirodne ekonomije. Oni ne raču naju, jer mašina radi sama. Ne trude se da po svaku cenu smanje troškove proiz vodnje, ne misle mnogo o poboljšanju, pa čak ni o održavanju produktivnosti tla, iako je ono njihov kapital. Ustežu se od svakog realnog investiranja i zadovolja vaju se kmetovima, besplatnom radnom snagom. Ma kakva da je žetva, pripada im čitava zarada; prodaju letinu u Gdanjsku, na primer, i tu odmah kupuju proiz vode sa Zapada, uglavnom luksuzne. Pa ipak, negde 1820. godine1 0 (iako ne mogu tačno da utvrdim vreme promene), situacija je sasvim drugačija: mnogi vlasnici počinju da svoju zemlju smatraju kapitalom koji se, bez obzira na tro škove, mora čuvati i poboljšavati; oni se brže-bolje oslobađaju kmetova, koji za pravo predstavljaju previše usta koja treba hraniti za malo delotvornog rada; sada su im bolji nadničari. Njihova „ekonomska računica” više nije ista: sa kašnjenjem se prilagođuje pravilima upravljanja gde su bitni odnosi investicija, prodajnih cena i čistog profita. Sam ovaj kontrast do kojeg dolazi, jeste odlučan argument da poljsku vlastelu prethodnog, XVIII veka, svrstamo u feudalne zemljoposednike, a ne u preduzetnike. Nipošto ne želim da osporavam ovaj argument. Ipak mi izgleda d a je „drugo kmetstvo” u stvari pandan trgovačkom kapitalizmu, koji u strukturama u istočnoj149*
149 Alfred Hoffmann, „Die Grundherrschaft als Unternehmen”, u: Zetlschriftfur Agrargeschich und Agrarsoziologie, 1958, str. 123-131. 1 0 W. Kula, op. cit., str. 138.
258
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Evropi nalazi neke prednosti, a u nekim slučajevima i svoj raison d ’être. Veleposednik nije kapitalista, ali je praktično u službi amsterdamskog ili nekog drugog kapitalizma. On je deo sistema. Najveći zemljoposedik u Poljskoj prima pred ujme od trgovca iz Gdanjska, a preko njega, od holandskog trgovca. U izvesnom smislu, on se nalazi u istom položaju kao uzgajivač ovaca iz Segovije u XVI veku, koji mnogo pre sisanja ovaca prodaje vunu đenovskim trgovcima; ili u po ložaju onih uzgajivača žitarica, siromašnih ili ne, koji uvek traže predujam, i koji u svim razdobljima i širom Evrope, prodaju tek zasejanu pšenicu krupnim i sitnim trgovcima, kojima takvi aranžamani donose ilegalnu zaradu, kao i mogućnost da zaobiđu tržišna pravila i cene. Da li to znači da se poljska vlastela nalazi pre među žrtvama, nego među akterima kapitalizma koji preko posrednikâ deluje na dalji nu, a koji prema svojim potrebama upravlja svime što se može prevoziti morima, rekama i kopnom? I da i ne. Postoji razlika između, s jedne strane uzgajivača ovaca iz Segovije i uzgajivača žitarica, obojice pod vlašću nekog zelenaša, i s druge strane poljskog vlastelina koji možda nije u povoljnom položaju na tržištu u Gdanjsku, ali je sve moćan kod kuće. On, naime, svoju moć koristi da bi proizvodnju tako organizovao da ona odgovori na kapitalističku potražnju - a koja ga zanima samo toliko da mu omogući da zadovolji vlastite želje za luksuznim stvarima. Godine 1534. regentkinji Nizozemske bilo je upućeno pismo u kojem je stajalo: „Sva vlastela i svi gospodari Poljske i Pruske su još pre dvadeset pet godina našli načina kako da re kama šalju žito u Gdanjsk i tu ga prodaju stanovnicima. Kraljevstvo Poljske i ta mošnja vlastela postali su veoma bogati”.151 Shvatimo li ovo pismo doslovno, pomislićemo da je tu reč o džentlmenima-farmerima, preduzetnicima kako ih za mišlja Šumpeter. Stvari ipak ne stoje tako: naime, upravo je zapadni preduzetnik prvi zakucao na vrata poljskog vlastelina. Ovaj se pak pokazao sposobnim da potčini seljake, kao i mnoge gradove, da upravlja poljoprivredom, pa čak i manu fakturom, to jest, čitavom proizvodnjom. Uspevši da mobilise sve te potencijale u službi stranog kapitalizma, vlastelin je postao delatnik u sistemu. Bez njega ne bi bilo drugog kmetstva, a bez ovoga količina žitarica za izvoz bila bi neznatna. Se ljaci bi svakako više voleli da koriste vlastito žito ili da ga na pijaci razmenjuju za druga dobra; to im je, međutim, nemoguće, jer se njihov vlastelin domogao svih sredstava za proizvodnju, zatro već vitalnu tržišnu privredu, pri čemu je za sebe zadržao sva sredstva za razmenu.Tu se, dakle, ne radi o feudalnom sistemu; pošto nije bio samodovoljna ekonomija, bio je sistem u kojem je, kao što Vitold Kula kaže, vlastelin na uobičajene načine nastojao da poveća prinos žita za prodaju. Začelo se nije radilo ni o modernoj kapitalističkoj poljoprivredi po engleskom uzoru. Bila je to jednostavno monopolska privreda, s monopolom na proizvodnju, monopolom na distribuciju, a sve u službi međunarodnog sistema koji je ne osporno i u celosti bio kapitalistički.152 151 Jean Delumeau, La Civilisation de la Renaissance, 1967, str. 287. 152 O pitanju da li su vlastelinska preduzeća bila kapitalistička ili ne, pogledati spor između J. Nichtweiss i J. Kuczynskog, u: Z.fiir Geschichtswissenschaft, 1953. i 1954.
259
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Kapitalizam i američke plantaže Evropa ima sjajnu mogućnost da u Americi započne još jedan život. Na no vom kontinentu ona može da nametne vlastitu raznovrsnost, što za posledicu ima razna ustrojstva. U francuskoj Kanadi, vlastelinski sistem, ustanovljen odozgo, odmah zaka zuje. Sto se tiče engleskih kolonija, Sever je slobodan kao Engleska - i pred njim je budućnost. Jug je robovlasnički: na svim plantažama, posebno na plantažama šećerne trske u Antilima i na beskrajno dugoj obali Brazila, rade robovi. Vlaste linski režimi prosperiraju u oblastima uzgoja stoke, u Venecueli i u unutrašnjosti Brazila. Feudalni sistemi propadaju širom španske Amerike, gusto naseljene do morocima. Indijanski seljaci rade za španske plemiće, ali encomiendas, imanja data na doživotno uživanje, predstavljaju više beneficijume nego lena: španska vlada ne želi da u feudalni sistem pretvara nemirni svet encomenderosa, koje je uvek držala čvrsto pod svojom vlašću. Nas ovde jedino zanimaju plantaže. One su, neposrednije nego oblasti dru gog kmetstva, bile kapitalističke tvorevine par excellence: novac, kredit, trgovina i razmena vezuju ih isključivo za istočnu obalu Atlantskog okeana. Na daljinu ih kontrolišu iz Sevilje, Kadiza, Bordoa, Nanta, Ruana, Amsterdama, Bristola, Liverpula i Londona. Da bi se stvorile plantaže, valjalo je sve dovoziti izdaleka: gospodare - bele koloniste; radnu snagu - crnce iz Afrike (jer Indijanci iz obalskog područja nisu preživeli osvajanje njihove zemlje); same biljke, osim duvana. Zajedno sa šećernom trskom trebalo je uvoziti i proizvođačku tehniku. Nju su već Portugalci bili doneli na Madeiru i daleka ostrva u Gvinejskom zalivu (Sao Tome i Principe), tako da su to zapravo bile prve oblasti šećerne trske na čitavom Američkom kon tinentu. Francuski mornari su 1555. godine videli šećernu trsku u zalivu Rio de Zaneira (gde ih je, maštajući o slavi, poslao admiral Kolinji). Oni tu biljku uopšte nisu poznavali što se da zaključiti iz činjenice da su je potapali u vodu da bi dobili neku vrstu sirćeta!153154 Prve plantaže šećerne trske u Americi nikle su 1550. godine na obalama brazilskog severoistoka i nešto južnije, na ostrvu Sao Visente. Tu su podignuti mlinovi za šećer (engenhos de assucar). Prvi krajolici sa šećernom trskom su bili svi isti: svetlucavi plićaci, čamci koji prevoze trsku priobalnim rekama, drvena kola (carros de boi) sa škripavim točkovima, koja truckaju poljskim putevima. Potom čuveno trojstvo, koje se sve doskora moglo videti u okolini Resifea i Sao Salvadora (Baija): gospodareva kuća (casa grande)', kolibe za robove (senzalas); mlin za šećer. Gospodar je imao običaj da paradira unaokolo na konju. Vladao je svojom porodicom koja je bila izuzetno brojna usled velike seksualne slobode koja se nije zaustavljala pred bojom kože robinja. Svojim je potčinjenima olako delio pravdu protiv koje nije bilo priziva. Sve to podseća na Spartu ili Rim pod Tarkvinima. 4 153 Jean de Léry, Histoire d ’un voyage faict en la terre de Brésil, priredio Paul Gaffarel, II, 1880, str. 20-21. 154 Gilberto Freyre. Casa Grande e Senzala, 5. izd. 1946.
260
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Plantaža u pokrajini Pernambuko: stanovi i šećerana (hidraulični mlin, žrvanj, kola za prevoz trske, kotlarnica). U pozadini je casa grande, a jo š dalje senzalas. Umetak iz karte iz K. Barleus, Rerum per octennium in Brasilia et alibi gestarum... historia, Amsterdam 1647 (foto B. N.)
Budući da raspolažemo opširnim izveštajima, odmah možemo da kažemo da brazilski engenho de assucar nije bio neka naročita investicija. Profiti su izno sili od 4 do 5% godišnje.155 A bilo je i nezgoda. U ovoj arhaičnoj instituciji samo je senhor de engenho bio donekle uključen u tržišnu privredu: on je bio taj koji je kupovao robove, pozajmljivao novac za izgradnju mlina, prodavao svoju, a pone kad i letinu manjih posednika koji su živeli u njegovoj senci. Ali on je i sam zavi sio od trgovaca koji su živeli u centru Sao Salvadora ili u Resifeu, podno vlaste linskog grada Olinde. Posredstvom njih, bio je povezan s trgovcima iz Lisabona koji su davali predujam u novcu i potrebnoj robi. Sličan je odnos postojao između plantažera iz Santo Dominga (Haiti), kao i onih s Martinika i Gvadalupa s jedne, i trgovaca iz Bordoa ili Nanta, s druge strane. Dakle, evropska trgovina je ta koja određuje proizvodnju i prinose s druge strane Atlantika. Uzgoj šećerne trske i industriju šećera su na Antile verovatno uveli portu galski marranosi, prognanici sa brazilskog severoistoka posle odlaska Holanđana (1654).156 Šećer tek negde 1680. osvaja zapadni deo ostrva Santo Domingo koje su Francuzi držali od sredine XVII veka, iako im je to pravo zvanično priznato tek 1697. godine, posle sklapanja mira u Risviku. 155 Frédéric Mauro, Le Portugal et l'Atlantique au XVIe siècle, 1960, str. 213 sq. 156 Alice Piîfer Canabrava, A industriado anjucar nas ilhas inglesas efrancesas do mar das Antilhas, daktilografisana teza, Sâo Paulo, 1946, str. 8 sq.
261
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
(A ) G a z d i n a k u ć a
( R ) O s ta v a z a k o lic a
( B ) S k la d iš te
( S ) S o b e z a ro b o v e -p o s lu g u
(D ) K u h in ja
( S ’ ) S o b e z a r o b o v e k o ji ra d e u p o lju
(E ) B o ln i c a
(X ) G la v n a z g r a d a z a d o p u n s k o č iš ć e n je
(H ) P o g o n z a p re ra d u š e ć e ra
(Z ) Z v o n o
( J ) P r e č iš ć a č
(A A ) P o lja trs k e
(K ) D e s tile r ija
(B B ) K r o m p ir
( L ) V e tr e n ja č a
(C C ) B an an e
(N ) P r o s t o r ija z a p a ru
(D D ) P r o s o
(O ) B a z e n
(E E ) M a n io k a
( P ) P r o s t o r ija z a n a d z o r n ik a ( Q ) K o v a č n ic a
PLAN NASELJA 1753. (FF) Injam (G G ) G r a n ic e p la n ta ž e
P. DEFFONTÀJNE, DMSIKilBUH DM FORTIFICATIONS DE SAINT-DOMINGUE.
(Coaienć cbei M. le comte du FarL)18
18. ŠEĆERANA U FRANCUSKOJ KOLONIJI U SANTO DOMINGU (HAITI)
Plan plantaže Galboa di Fora nije baš jasan. Strpljivo i s lupom valja čitati i tražiti pojedinosti navedene u legendi, a koje se pominju u tekstu na str. 263. Pa ipak, trud se isplati
262
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Gabrijel Debijen157 je podrobno opisao jednu plantažu na ostrvu, začelo ne najlepšu. Nalazila se između Leogana na zapadu i Port-o-prensa na istoku. Bila je malo udaljena od mora koje se moglo videti sa brdašca na kojem je stajala glavna zgrada. Ovu ruševnu šećeranu je 1735. godine kupio Nikola Galbo di For. Doša vši na lice mesta, on obnavlja zgrade, menja raspored mlinova i kotlova, po većava broj crnih robova i ponovo sadi trsku. Prilično loš plan, napravljen 1753. (a koji reprodukujemo na str. 262), na kojem su granice nejasne, reljef jedva vidljiv, a razmere netačne, ipak će čitaocu omogućiti da stekne kakvu-takvu pred stavu o plantaži. Plantaža se vodom snabdevala iz potoka Kur-Bujon, koji je po nekad bio opasan, ali je kasnije presušio nakon više sušnih perioda. Gospodareva kuća nije casa grande', tri sobe, belo okrečeni zidovi od opeke, ulaz od trske, og romna kuhinja. U blizini je dućan. Nešto dalje je kućica ekonoma, nadglednika i računovođe, čiji je rad neophodan za upravljanje imanjem, baštom, mlinom za šećer, mlinom za brašno, kovačnicom i destilerijom (guildiverie).158 Plantaža nije bila „bela”, što će reći da se tu proizvodio samo nerafinisani šećer. U destileriji se dobijaju troska i sirupi. Tafia koja se tu proizvodila, prodavala se na licu mesta. Ova rakija od trske je tu donosila brži prihod nego da se izvozila u Francusku. Na planu vidimo i ostavu za kola (cabrouets) kojima se prevozila podrezana trska, zvono što poziva robove na molitvu a još češće na posao, kuhinju, bolnicu, kolibe za robove (više od stotinu); i najzad, vidimo zasade trske (površina jednog zasada je bila nešto veća od hektara), kao i površine zasađene kulturama koje se koriste u ishrani (krompir, banane, pirinač, proso, manioka, tropski gomolj). Uzgoj ovog povrća i voća je bio ponekad prepušten robovima, koji su ih, u slučaju viškova, prodavali plantaži. U savanama oko brdašaca - koje će i same jednom možda poslužiti za sađenje trske - pasu goveda, mazge i konji koji se tu sami snalaze kako mogu. Za vreme svog drugog boravka u Leoganu (1762-1767), kada je opet po kušavao da plantažu spase propasti, Nikola di For je nastojao da uvede neke no vine: bolju ishranu za životinje i intenzivno gajenje trske uz đubriva visoke kon centracije, što je kao metoda sumnjivo. Ali sumnjiva bi bila i suprotna „politika”, proširenje plantaže, što bi zahtevalo povećanje broja robova, koji su bili veoma skupi. Ako bi se, pak, plantažer odlučio da uposli upravitelja {procureur), koji bi se umesto njega starao za plantažu, pretila je opasnost da finansijski krahira. Naime, upravitelj koji dobija određen postotak od proizvodnje (a takvi su tada bili uslovi), nastoji da poveća proizvodnju bez obzira na troškove; tako se sam obo gati, a vlasnika upropasti. Plantažer, bilo d a je radio sa šećerom, kafom, indigom ili pamukom, obično nije bogataš. Istina je da se kolonijalni proizvodi skupo prodaju u Evropi. Ali žetva je samo jednom godišnje; treba vremena da se ona proda i da se uloženo povrati. S druge strane, troškovi su svakodnevni i izuzetno su visoki. Sve što plantažer kupuje za svoju ličnu upotrebu ili za imanje dolazi morem; cenu po157 Gabriel Debien, „La sucrerie Galbaud du Fort (1690-1802)”, u: Notes d'histoire coloniale. I, 1941. 158 Guildiverie vient de guildive, l’eau-de-vie tirée des „sirops de sucre et de l'écume des premiè res chaudières”. Tafia, sinonim, koristili su crnci i Indijanci. (Littré).
263
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
većavaju troškovi prevoza i naročito profiti koje trgovci i preprodavci utvrđuju u svoju korist. Ostrva kojima „ekskluzivni” status zabranjuje da sama trguju sa inostranstvom, pod potpunom su vlašću monopolističke matice. Kolonisti se pone kad bave krijumčarenjem, čime omogućuju jeftine isporuke i unosnu trampu. Ono ipak nije ni lako ni dovoljno. Osim toga, 1727. godine iznenada stiže jedan fran cuski eskadron u borbu protiv krijumčara. „Stanovnike to prilično pogađa”, piše neki treovac s Martinika, „dok uvoznici, čiji su interesi suprotni, na to rado gle daju” .1^ 9 Pred ostrvljane se postavlja i pitanje kako da izbegnu smicalice brodo vlasnika. Potonji znaju (Savari im to uostalom savetuje u svim pismima) u kom mesecu da dođu da bi našli jeftin šećer, kada se zbog tropske vrućine domaće vino pokvari, pa se vino koje se doveze može prodati u velikim količinama.160 Cene verovatno rastu s ekonomskim usponom u XVIII veku. Roba je na ostrvima u tom razdoblju neverovatno skupa: hrana, metalni predmeti za domaćinstvo, bakreni kotlovi za šećer, vina iz Bordoa, tekstil, i konačno, ali ne i najmanje važno, ro bovi. „Ne trošim ništa”, piše Nikola Galbo di For 1763. godine. A sledeće godine: „moja večera se sastoji od komada hleba s pekmezom”.161 Situacija se dalje po goršava. Trinaestog maja 1782. jedan mladi kolonista piše: „Od rata [tj. Ame ričkog rata za nezavisnost] naši obućari uzimaju za par cipela 3 gourdes [pjastra] što iznosi 24 livri i 30 sola, a meni treba jedan par svakog meseca.[...] Čarape od najgrublje pređe koštaju 9 livri. Grubo platno za radnu košulju 6 livri. Košulja, dakle, koja se šije, košta 12 livri i 10 sola. Pristojan, ali ne i naročito dobar šešir košta 16 livri 10 sola.[...] Krojači šivenje odela naplaćuju 60 livri, kaputa 15 livri, a isto toliko i pantalona. Što se tiče hrane [...] brašno plaćamo do 330 livri [bure], bačvu vina od 600 do 700 livri, bure govedine 150 livri, šunku 75 livri, dok funtu sveca plaćamo 4 livre i 10 sola”.162 Bilo je to u doba rata, naravno, ali rat i piraterija nisu nešto retko u tom delu sveta. Što se tiče prodaje na licu mesta, plantažer bi gubio 12, 15 ili 18% od cene ako bi šećer prodavao u vreme kada se on proizvodio u obilju. Ako bi prodaju poverio nekom zastupniku iz matice, događalo se da zbog velikih daljina čeka na isplatu mesecima, pa i godinama. Kada su u pitanju cene koje su se mogle očeki vati, treba reći d a je tržište kolonijalne robe u evropskim lukama - dakle i u Bordou - bilo među najspekulativnijim. Veletrgovci su „igrali” na pad i rast cena, što je preprodavce primoravalo da drže robu u skladištima, u očekivanju većih cena. Otuda i dugi rokovi, što za plantažera znači nedostatak gotovog novca i obavezu da ga zajmi. Plantažer će uz to, ako se, u veri da će zaraditi mnogo, već na samom početku zadužio kupujući čitavu plantažu ili jedan njen deo, kao i robove, ubrzo biti ostavljen na milost i nemilost svojih poverilaca. Primoravajući ostrvljane da koriste njihove usluge, to jest brodove, kape tane (koji su često bili zaduženi i za prodaju robe), skladišta, kao i da od njih pri-
1 J. Cavignac, op. cit., str. 173, napomena 1. ' Savary, citat Cavignac, op. cit., str. 49 napomena 3. 1б* G. Debien, cit. cl, str. 67-68. 162 G. Debien, „А Saint-Domingue avec deux jeunes économes de plantation 1777-1788”, u: Note d ’histoire coloniale, VII, 1945, str. 57. Izraz „piastre gourde”, ili „grosse piastre”, potiče od španskog „gorda”, velika, debela.
264
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
hvataju spasonosne avanse, veletrgovci, zastupnici i brodovlasnici iz Bordoa su bili istinski upravljači mašine za proizvodnju kolonijalnog bogatstva. Vidimo to iz pisama kolonista čije svakodnevne aktivnosti pratimo. Tako će porodice Rabi i Dol, partneri u eksploataciji velike plantaže u Vazesu, u jednoj od najboljih ob lasti Santo Dominga, morati da se 1787. godine potpuno integrišu u veliku briselsku firmu Frederik Romberg i sinovi, čija se podružnica u Bordou neopra vdano smatrala jezgrom čitavog trgovačkog života velike luke.163 Ovo kao da se ne slaže sa statističkim podacima o kolonijalnoj trgovini. U Bordou, gde se obavlja čak polovina čitave trgovine Francuske sa njenim koloni jama, izvoz predstavlja trećinu, zatim četvrtinu, pa onda opet trećinu bordeškog uvoza iz Santo Dominga, sa Gvadelupa i M artinika.164 Isti debalans postoji i u M arselju.165 Zar tu negde nema protivrečnosti? Ako je trgovački bilans toliko u korist ostrvâ, ona bi morala da „leže” na novcu, jer bi tada, kao kompenzacija, iz Francuske morala da se šalje gotovina. Pa ipak, Santo Domingo, da se zadržimo na njemu, pati od stalne nestašice pjastri: one dolaze krijumčarskim kanalima iz bliske španske Amerike i tek se nakratko zadržavaju na ostrvu. Zanimljivo je što posle 1783, one odmah i u ogromnim količinama odlaze u Bordo.166 Zar ovaj pri vidni paradoks ne proizlazi iz činjenice da je bilans računat u francuskim lukama po tamošnjim cenama? D aje ista računica pravljena na ostrvima, obim francuskih proizvoda koji se tu prodaju, predstavljao bi mnogo veću novčanu svotu nego u Bordou, dok bi kolonijalni izvoz manje vredeo pre slanja u Francusku, gde su u krajnju cenu uključeni troškovi prevoza, provizija, itd. Tako bi se razlika između dve brojke smanjila. Trebalo bi ukazati i na veštačku razliku u obračunskom novcu: „kolonijalna livra” je bila manja za 33% u odnosu na francusku domicilnu livru. Konačno, na bilans je uticalo i slanje novca kolonista njihovim porodicama koje su ostale u Francuskoj, kao i vlasnicima koji nisu boravili na ostrvima. Pa ipak, ovde su najvažnije finansije, to jest isplata kamata i vraćanje zajmova. Sve u svemu, plantažeri su uključeni u sistem razmene koji im onemo gućuje da ostvaruju velike profite. Karmelo Traseli piše kako su još u XV veku sicilijanske šećerane, uprkos intervenciji đenoveškog kapitalizma ili baš zbog nje, bile pravi „gubitaši novca”. Gledajući unazad, mogli bismo osetiti izvesnu tugu zbog ovih pogrešnih i prevelikih investicija kupaca plantaža, koji su nekad bili bogati trgovci. „Ispraznio sam svoju kesu, dragi moj”, piše svom bratu Mark Dol, trgovac iz Grenobla, „ne bi li ti kako poslao traženu svotu; sada više nemam slo bodnog novca.[...] Nadam se da sam ti slanjem novca za tvoj deo [u kupovini ogromne plantaže] omogućio da stekneš bogatstvo, ali i da ću ja povećati svoje” (10. februar 1785).167 Usledilo je, međutim, gorko razočarenje. Braća Pele, o ko jim a smo već govorili, stekli su bogatstvo na Martiniku ne kao plantažeri, već kao trgovci: najpre su bili sitne dućandžije, a potom su se bavili uvozom i izvozom. 163 Pierre Léon, Marchands et spéculateurs dauphinois dans le monde antillais, les Dolle et les Raby, 1963, str. 130. 164 François Grouzet, u: Charles Higounet, Histoire de Bordeaux, t. V, 1968, str. 224; Pierre Léon, u: Braudel, Labrousse, Histoire économique et sociale de la France, II, 1970, str. 502, slika 52. 165 Gaston Rambert, u: Histoire du commerce de Marseille, VI, str. 654-655. 166 François Crouzet, u: Histoire de Bordeaux, str. 230 i napomena 40. 167 Pierre Léon, Marchands et spéculateurs..., str. 56.
265
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Oni su znali da odaberu pravu stranu, kao i da se na vreme vrate u Bordo i isko riste njegov povlašćeni položaj. S druge strane, oni kreditori iz Amsterdama koji su mislili da prave dobar posao pozajmljujući novac engleskim i danskim plantažerima u zapadnoj Indiji, doživeli su veoma neugodno iznenađenje kada su jed nog dana saznali da su postali vlasnici plantaža u stečaju.168
Plantaže na Jam ajki Slučaj engleske Jamajke sličan je onom što znamo o Santo Domingu. I tu postoje casa grande (tj. Great House), crni robovi (devetorica ili desetorica na jednog belca), svuda prisutna šećerna trska, eksploatacija od trgovaca i kapetana brodova, kolonijalna funta koja manje vredi od funte sterlinga (jedna funta sterlinga vredi koliko 1,4 funte s Jamajke), piraterija i pljačkanje, pri čemu su sada žrtve Englezi, a napadači Francuzi (iako ni prvi ni drugi nemaju premoć u Karipskom moru). I tu postoje problemi i opasnosti s odbeglim robovima, takozvanim „maroons” koji beže u planine, dolazeći ponekad i sa susednih ostrva. Opšta situacija bila je kritična tokom „Marunskog rata” (1730-1739).169 Na Jamajki, koja je prema ondašnjim merilima bila veliko ostrvo, nastala su velika imanja, naročito posle razdoblja 1740-1760, kada dolazi do prvog napretka u proizvodnji šećera.170 Kao i na francuskim ostrvima, porodice prvih kolonista koje su često same radile na malim plantažama duvana, pamuka i indiga, polako iščezavaju. Šećerna trska traži velike investicije. To znači dolazak posednika ka pitala i stvaranje velikih imanja. Gledajući statistike, stičemo utisak da se tu radi o krupnijem posedu, sa više robova, i verovatno bogatijem nego što je posed na Santo Domingu. Istina je da ovo ostrvo, koje su usoljenim mesom i brašnom snabdevali Engleska ili engleske kolonije u Americi, a koje je sa svoje strane trebalo da snabdeva Englesku dobrom polovinom potrebnog šećera, isporučivalo svoj glavni proizvod po višim cenama nego što su bile cene na Santo Domingu i dru gim francuskim ostrvskim posedima. Jamajka je, poput drugih „šećernih” ostrva, mašina za stvaranje bogatstva, kapitalistička mašina u službi bogatih.171 Pošto ovde isti uzroci stvaraju iste posledice, na Jamajki se dešava sve što i na Santo Domingu: najveći deo bogatstva proizvedenog u koloniji, završava u rukama bogataša u matičnoj zemlji. Plantažeri ostvaruju profit od najviše 8 do 10%.172 Čitava uvozna i izvozna trgovina (da ne govorimo o zaradama od trgovine robljem, koja se organizuje isključivo u Engleskoj) „vraća se i cirkuliše u kraljevstvu” donoseći mu isti profit „kao nacio nalna trgovina, kao da su kolonije u Americi ’zakačene’ za Kornvol”. Ovo su reci Berka,1/3 koji je dokazivao korisnost zapadnoindijskih ostrva za ekonomski život Marten G. Buist, At spes nonfracta, Hope et Co 1770-1815, 1974, str. 20-21. R. B. Sheridan, „The Wealth of Jamaica in the Eighteen Century”, u: Economic Historical Re view, knjiga 18, br. 2, avgust 1965, str. 297. 170 Ibid., str. 296. 1 Richard Pares, The Historian's Business and other essays, Oxford, 1961. Id., Merchants and Planters. Economic History Review Supplement br. 4, Cambridge, i960, citat R. B. Sheridan, cit. čl. '■ R. B. Sheridan, cit. čl., str. 305. 173 Ibid., str. 304.
266
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Engleski trgovci pakuju svoju robu na Antilima. Vinjeta s mape Antila iz Atlas royal Hermana Mola, 1700 (Fototeka A. Kolen)
Engleske, i koji je skrenuo pažnju na to koliko su u ovom slučaju bilansne brojke u stvari varljive. Trgovački bilans Jamajke, računat čak i u kolonijalnim funtama, daje ne znatnu prednost ostrvu u odnosu na Englesku (1 336 000 funti u odnosu na 1 335 000 funti); pa ipak, bar polovina ukupnog iznosa uvoza i izvoza vraća se nevidljivim kanalima u Englesku (najam brodova, osiguranja, provizije, kamate na dugove, pošiljke novca vlasnicima koji ne žive na ostrvu). Sve u svemu, čista zarada En gleske za godinu 1773, iznosi nekih milion i po funti. U Londonu, kao i u Bordou, zarade od kolonijalne trgovine pretvaraju se u trgovačke firme, banke i državne fondove. Golema bogatstva stiču neke moćne porodice čiji su najaktivniji članovi istovremeno poslanici u jednom od dva doma engleskog parlamenta. Postoji ipak i nekoliko veoma bogatih porodica kolonista, koje se divnim čudom, nikada is ključivo ne bave plantažerstvom: njihovi članovi pozajmljuju novac zaduženim plantažerima; u rodbinskim su vezama s londonskim trgovcima; često se događa i da neki od sinova iz tih porodica ode u London i sam postane prodavač proizvoda s plantaža, istovremeno kupujući za druge koloniste za koje radi kao agent. Ove porodice gomilaju zarade od proizvodnje šećera, uvozne i izvozne trgovine, pro vizija i pružanja bankarskih usluga. Nikakvo čudo, dakle, što oni, živeći u Lon donu i upravljajući svojim plantažama izdaleka, ili prodajući ih, mogu mnogo da investiraju u Englesku, ne samo u trgovinu, već i u naprednu poljoprivredu i ra zličite industrije.174 Poput braće Pele, ovi plantažeri shvataju d a je nužno živeti u matičnoj zemlji da bi se zarađivalo od kolonija. Gde god tražili primere - duvan u Virdžiniji, uzgoj stoke na Kubi, plantaže kakaovca u Venecueli i osnivanje kompanije u Karakasu l75(1728) - svugde na delu vidimo iste mehanizme. Želimo li izbeći ovu monotonu povest, treba da skrenemo sa utrtih staza evropskog trgovca. Treba da vidimo šta se događa u di vljim američkim kolonijama koje rastu same od sebe, svaka s vlastitom avanturi stičkom pričom: u Brazil, u oblast oko grada Sao Paola, odakle kreću bandeiras, ekspedicije u unutrašnjost zemlje u potrazi za zlatom ili robovima; u zalede Baije, duž doline Sao Fransisko, to jest o rio dos currais, „koralne reke”, po kojoj se 174 Ibid., str. 306 sq. 175 Roland Dennis Hussey, The Caracas Company 1728-1784. 1934.
267
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
gone ogromna stada stoke; u argentinsku pampu, u početke njenog „evropskog” perioda; ili, pak, u južnu Venecuelu, u llanose porečja Orinoka, gde seigneurs španskog porekla, velika stada ovaca i pastiri na konjima (koji su Indijanci ili me lezi), stvaraju autentično vlastelinsko društvo s moćnim upravljačkim porodi cama. Bio je to stari, primitivni „kapitalizam” (u kojem je stoka bila novac). U njemu je bilo nečega što bi se dopalo i Maksu Veberu, koji se za njega zaista neko vreme i zanimao.
Povratak u srce Evrope „Srcem Evrope” nazivam zapadni deo kontinenta, to jest oblasti od Atlan tskog okeana do linije Hamburg-Venecija. Gradovi, buržoazija, bogati trgovci i preduzetni plemići su znatno eksploatisali područja ovog delà Evrope. Tako je ka pitalizam na najrazličitije načine prožeo aktivnosti i strukturu veoma starih seo skih oblasti na Zapadu. Da li možemo da napravimo jasnu šemu, to jest da postupimo kao matema tičari i pretpostavimo d a je problem već rešen? U seljačkoj i vlastelinskoj Evropi, kapitalizam je novi poredak, koji nipošto ne dobija svaku bitku, ali pobeduje u određenim oblastima. Pođimo, dakle, od onih oblasti gde je eksperiment bio uspešan, jer je problem za koji se zanimamo tu bio rešen. Engleska je prva zemlja koja nam pada na um. Na njoj se trenutno nećemo dugo zadržavati i kasnije ćemo joj posvetiti opširniji prikaz. Engleski model će u svojim glavnim crtama poslužiti samo kao referentni okvir pomoću kojeg ćemo situirati neke specifične slučajeve. Engleska revolucija se nije proširila na čitavu Veliku Britaniju, u kojoj izvan velikih trgovačkih tokova postoje zaostale oblasti, od kojih su neke i 1779. godine prilično arhaične, iako se nalaze u veoma razvije nim grofovijama, kao što su Eseks i Safolk.17617 Uzmimo kao primer jednu oblast u kojoj bez sumnje pobeduje modernitet, na primer, Norfolkšajer u istočnoj Anghji. U enciklopedijskoj odrednici „kultura” (to jest agrikultura), Veron de Forbone* opisuje - imajući na umu upravo primer Norfolka - „čuda” engleske poljoprivrede koju predlaže kao uzor. Najviše ističe sledeće postupke: kalcfikaciju tla uz dodavanje lapora, skidanje površinskog sloja paljenjem {paring), proširenje veštačkih livada, izgradnju drenažnih sistema, in tenzivno dubrenje tla, selektivni uzgoj, stvaranje ograđenih površina (enclosures), te saglasno tome povećanje imanja, njihovo ograđivanje živicama, što engleskom krajoliku daje specifičan izgled. Forbone smatra da pažnju zaslužuju i upotreba raznog kvalitetnog alata, dobronamernost zemljoposedničke aristokratije, održa vanje velikih zakupničkih farmi, rano uvođenje kapitalističkih metoda upravlja nja, kreditne olakšice, naklonost vlade kojoj su važniji prinosi i snabdevanje gra dova hranom, nego kontrola i regulisanje pijaca, a koja je osim toga bila uvela klizne skale da podstakne izvoz žitarica. 176 J. Beckmann, Beitràge zur Oekonomie, Technologie, Polizei und Cameralwissenschaft, 1779 -1784,1, str. 4. O toj zemljišnoj različitosti Engleske pogledati Joan Thirsk, u: Agrarian hist, of England, passim i str. 8 sq. 177 Encyclopédie, t. IV, 1754, stubac 560 sq.
268
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
U ovom razvoju najznačajnije posledice su bile: 1) nestanak iz najnaprednijih poljoprivrednih oblasti Engleske feudalnog si stema koji je i inače veoma rano počeo da slabi. Marks primećuje i naglašava:178 „Pod restauracijom Stjuarta zemljoposednici... ukidaju feudalnu strukturu zemlje, to jest oslobađaju je ranije nametnutih tereta, obeštećuju državu porezima koje plaćaju seljaci i ostali, proglašavaju kao privatno vlasništvo u modernom smislu onu zemlju koja je ranije imala feudalni status” . Drugim recima, ukida se tradi cionalan način života; 2) ustupanje seoskih poseda kapitalističkim farmerima-zakupnicima koji preuzimaju odgovornost za njih; 3) upošljavanje plaćenih radnika koji se pretvaraju u proletere: oni svojim poslodavcima nemaju ništa da ponude sem svoje radne snage; 4) podela rada po vertikali: vlasnik iznajmljuje zemlju i za nju dobija rentu; zakupnik deluje kao preduzetnik; plaćeni radnik zatvara krug. Imamo li ove posledice na umu, otkrićemo u evropskoj istoriji mnoge primere koji su manje ili više slični engleskom modelu - što uzgred dokazuje da je poljoprivredna revolucija evropska pojava, isto kao i industrijska revolucija koja će uslediti. Redosled mojih primera, od Brija (XVII vek), Venecije (XVIII vek), rim skog sela (početak XIX veka), Toskane (XV i XVI vek), nije posebno bitan. Takođe mi nije namera da proučavam ove različite slučajeve zbog njih samih, kao ni da sastavljam neku iscrpnu listu evropskih primera. Ovde želim samo da dam obris jednog razmišljanja.
Okolina Pariza: Bri u doba Luja X IV U okolini Pariza, vlasništvo građana već vekovima preseže u seljačku i vlastelinsku zemlju.179 Imati kuću na selu, te tako sebi obezbediti žito, drvo za zimu, perad, voće; ne plaćati trošarinu na gradskim kapijama (ukoliko se poseduje uredan vlasnički list) - sve je to saglasno uputstvima iz prirucnikâ za dobro vođenje domaćinstva. Te su knjige objavljivane svuda, posebno u Nemačkoj (.Hausvâterliterutur), ali i u Francuskoj. Tu je 1564. objavljen priručnik Šarla Etjena Agriculture et la maison rustique (Poljoprivreda i seoska kuća). Pošto g a je revidirao Žan Lijebo, autorov zet, priručnik će između 1570. i 1702. doživeti čak 103 izdanja.180 Buržuji su u okolini svih većih gradova kupovali zemlju: male parcele, voćnjake, povrtnjake, livade, kao i prave seoske posede. Ali neposredno izvan Pariza, na glinovitoj visoravni Bri, pojava ima ra zličito značenje. Gradsko vlasništvo su sačinjavala krupna imanja plemića i buržuja, koja su bila kupljena još pre XVIII veka.181 Tako je vojvoda od Vilara „koji je u doba Regenstva živeo u svom zamku u Vo-le-Vikontu, lično koristio samo 50 jutara zemlje od 220 koje je posedovao. [...] Vlasnik komunalnog lena, u 178 Karl Marx. Le Capital, Ed. sociales, 1950, t. III, str. 163. 179 Uporediti Jean Jacquart, La Crise rurale en Ile-de-France. 1550-1670, 1974. 180 André Bourde, op. cil., I, str. 59. 181 Émile Mireaux, Une Province française au temps du Grand Roi, la Brie, 1958.
269
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
parohiji Ekren, buržuj koji je tu živeo, posedovao je 332 jutara zemlje od kojih je lično koristio samo 21 jutro”. 1821834*6Dakle, tim posedima praktično ne upravljaju nji hovi vlasnici, već su ustupljeni zakupnicima koji uglavnom objedinjuju posede više vlasnika, petorice, šestorice pa i osmorice. U središtu poseda kojima uprav ljaju uzdižu se velike zgrade, koje se i danas mogu videti, „okružene visokim zi dovima koji sećaju na smutna vremena... Ostale zgrade nalaze se na obodu glav nog dvorišta. Oko svake od njih mnogo je potleušica, koje su i same okružene vr tovima i malim parcelama zemlje- u njima žive radnici koji glavnom zakupniku iznajmljuju svoju radnu snagu”. Svi ovi znaci ukazuju na „kapitalističku” organizaciju, upravo onu koju je ustanovila engleska revolucija: zemljoposednik, zakupnik i poljodelci. Uz tu važnu razliku što se ovde u tehničkom smislu ništa neće menjati sve do XIX veka. Različito je i to što su ove proizvodne jedinice, usled njihove nesavršene organizovanosti, specijalizovanosti za uzgoj žitarica, velike potrošnje sopstvenih proizvoda, kao i visine zakupa, izuzetno osetljive na kretanje cene žita. Ako bi cene pale za dva ili tri boda na melenskoj pijaci, mnogi zakupnici bi zapali u te škoće. Neki . su čak padali u bankrotstvo ako bi zaredom usledilo nekoliko loših . . . . A ioc , . žetvi ili godina niskih cena žitarica. Pa ipak, ovaj farmer je novi lik, posednik kapitala koji se postepeno uvećava i koji od njegovog vlasnika već stvara preduzetnika. U svakom slučaju, pobunjenici iz tzv. „Rata za brašno” (1775), znaju ko im je neprijatelj: svoj gnev ispoljavaju protiv bogatih zakupnika u okolini Pariza i drugde. 6 Za to postoje najmanje dva razloga: 1) veliku farmu, predmet zavisti, gotovo uvek podiže samo jedan zakupnik; 2) ovaj pojedinac je istinski gospodar seoskog sveta, skoro kao i vlastelin koji živi na svom posedu, a možda i više od ovog, jer je bliži seljačkom životu. On je u isto vreme sabirač žita, poslodavac, pozajmljivač ili zelenaš. U isto ga vreme sam vlasnik imanja često zadužuje da „ubire rente, champarts (dažbine u naturi), banalités (takse za korišćenje zajed ničke peći ili mlina), pa čak i desetke”. U čitavom pariškom regionu ovi zakup nici su po izbijanju Revolucije rado otkupljivali zemlju od bivših vlasnika.187 Reč je, dakle, o kapitalizmu koji pokušava da se razvija iznutra, što će mu uskoro i uspeti. Imali bismo jasniju predstavu kada bismo znali više o svakodnevnom ži votu ovih velikih zakupnika, kada bismo znali kako su se ponašali prema slu gama, konjušarima, poljodelcima i kočijašima. To nam, ali samo sažeto, nudi početak Uspomena ( Cahiers) kapetana Koanjea.188 Kapetan je rođen 1776. u Drij-le-Bel-Fontenu, u današnjem departmanu Jon. Uoči i tokom prvih dana Re volucije radio je za jednog bogatog trgovca konjima iz Kulomijea, koji će ubrzo 182 Ibid., str. 97. 183 Ibid., str. 103. 184 Ibid., str. 299. 1 5 Ibid., str. 145 sq.
186 V. S. Lublinsky, „Voltaire et la guerre des farines”, u: Annales historiques de la Révolution française. 1959, str. 127-145. Pierre Goubert, u: Braudel, Labrousse, Histoire économique et sociale de la France, II, str. 145. 8 Izdanje Jean Mistier, 1968, str. 40 i 46.
270
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
početi konjima da snabdeva revolucionarnu armiju. Ovaj trgovac poseduje pašnjake, obrađenu zemlju i upošljava zakupnike. Zapisi nam ipak ne omogućuju da utvrdimo njegovo pravo mesto u društvu. Da li je on u prvom redu trgovac, vlasnik koji sam radi na zemlji, ili, pak, rentijer koji je svoju zemlju dao u zakup? Verovatno sve troje u isto vreme. Očito je da dolazi iz sloja bogatih seljaka. Nje gov paternalistički stav, srdačnost prema slugama koju pokazuje dok svi skupa sede za velikim stolom, na čijem čelu on sedi sa svojom gospođom, „hleb kao sneg beo” koji jedu, dosta govore. Mladi Koanje posećuje jednu od velikih farmi u regionu, oduševljava se mlekarom („posvuda česme”, kaže), trpezarijom gde sve blista od čistoće - posuđe, sto i klupe. „Svakih petnaest dana”, kaže mu do maćica, „prodajem puna kola sira; imam osamdeset krava...” . Nažalost, ove slike ostaju površne, jer stari vojnik koji ispisuje ove retke prosto žuri kroz svoje uspo mene.
Venecija i Terraferma Osvajanjem teritorija u svom zaleđu, Venecija je početkom XV veka postala velika poljoprivredna sila. Čak je i ranije bilo patricija koji su posedovali zemlju ,,s one strane” Brente, u bogatoj Padovanskoj niziji. Krajem XVI, a naročito posle krize iz prvih decenija XVII veka, bogati mletački patriciji uglavnom napuštaju trgovinu i prelaze u poljoprivredu. Patriciji su zemlju često kupovali od seljaka, što je bila uobičajena pojava. To je verovatno razlog d a je u XVI veku i kasnije, bilo sve više nasrtaja na vlasni ke, njihove porodice i posede. Patriciji su se, takođe, okoristili, tokom osvajanja zaleđa, zaplenama zemlje koje je vršila Sinjorija i prodajama koje su usledile. Osim toga, nove obradive površine se dobijaju građenjem kanala i ustava što omogućuje isušivanje muljevitog tla. Ova poboljšanja tla uz saradnju ili nadzor države, a ponekad i uz aktivno učešće seoskih zajednica, jesu tipično kapitalisti čki zahvati.189 Nije stoga čudno što, posle godina rada na poboljšanju tla, travnata zemljišta Venecije postaju u stoleću prosvetiteljestva središte poljoprivredne re volucije, usmereno ka uzgoju stoke i proizvodnji m esa.19019 Naspram Roviga, s one strane Adiđa, pored sela Angilare, stara patricijska porodica Tron poseduje 500 hektara zemljišta. Godine 1750, tu radi 360 ljudi (od kojih 177 koji su na stalnom platnom spisku, dok ih je 183 zaposleno privremeno kao salariati). Rade u grupama od 15 ljudi i više. Reč je, dakle, o pravom kapita lističkom preduzeću. „Та reč”, kaže Zan Žorželen, „nije anahronizam” . Ona se već široko koristi u XVIII veku u Veneciji (i u Pijemontu). Gradonačelnici Bergamaska, sve polupismeni ljudi - o čemu svedoče njihovi rukopisi - odgovaraju potvrdno na pitanje načelnika Bergama: „Vi sono capitaliste qui?” („Da li su tu ljudi kapitalisti?” - p.p.). A „kapitalistom” smatraju čoveka koji ie došao sa strane da sa sopstvenim kapitalom angažuje seljake da rade za njega.19 189 Méditerranée, I, str. 70 sq. 190 Jean Georgelin, Venise au siècle des Lumières, 1978, str. 232 sq. 191 Jean Georgelin. „Une grande propriété en Vénétie au XVIIIe siècle: Anguillara”, u: Annales, E. S. C., 1968, str. 486 i napomena 1.
271
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Angilara je neka vrsta poljoprivredne fabrike. Sve se odvija pod nadzorom intendanta. Predradnici ne ispuštaju iz oka radnike, koji dnevno imaju pravo na samo jedan sat odmora. Glavni nadzornik to proverava sa satom u ruci (orologio alla mano). Sve se tu radi metodično i disciplinovano: čišćenje jaruga, golubinjaka, sađenje duda, destilacija voća, uzgoj ribe, gajenje krompira (s čim se počinje 1765), podizanje nasipa radi zaštite od opasne vode reke Adiđa, pa čak i osvajanja novih korisnih površina. „Imanje je prava košnica u kojoj sve vrvi, čak i zimi”:1 2 zemlja se obrađuje motikom, pijukom, plugovima s ražom, ali se često primenjuje i tehnika dubokog oranja i obrada donjih slojeva tla. Uzgaja se pšenica (s prinosom od 10 do 14 kvintala po hektaru), kukuruz i naročito konoplja; inten zivno se uzgajaju goveda i ovce. Prinosi su visoki, pa su i zarade odgovarajuće, iako one, naravno, variraju od godine do godine. Godine 1750, koja je bila loša, zarada (ne računajući amortizaciju kapitala) iznosi 28, 29%. Ali odlične 1763. go dine, zarada je čak 130%! Poredenja radi, na najboljim površinama Brija, između 1656. i 1729, zarada u dobroj godini prelazi jedva 12%, ukoliko su dostupni obračuni tačni.19219394 Ove nedavno utvrđene činjenice primoravaju nas da promenimo tradicio nalno gledanje na Veneciju. Putovanje patricijskog kapitala ka zasadima duda, pirinča, poljima pšenice i konoplje u mletačkom zaleđu, ne predstavlja samo bekstvo kapitala u sigurnost, daleko od trgovine koja je krajem XVI veka rizična i teška, između ostalog i zbog obnove piraterije na Sredozemnom moru. Venecija je, ipak, zahvaljujući stranim brodovima, i dalje veoma živa luka. U XVII veku je možda i najaktivnija u Sredozemlju. Poslovi, dakle, nisu prekinuti preko noći. Upravo je rast cena agrarnih proizvoda i profita podstakao mletački kapital prema zemlji. Ovde zemlja nije put ka plemstvu: ona je pre svega stvar investiranja i pri hoda. To je bez sumnje i pitanje ukusa. Stvar je mode što bogataši iz Venecije, savremenici Karla Goldonija, napuštaju svoje gradske palate i sele se u seoske vile. Početkom jeseni, Venecija bogatih bi opustela, jer su ljudi „odlazili na selo, priređivali tamo balove i večere na otvorenom”. O tome postoji sijaset verodostojnih opisa. Sve je tu bilo „lepo udešeno”: prelepe seoske vile, ukrašene dvorane, prepuni stolovi, koncerti i pozorišne predstave, vrtovi, lavirinti, podrezane živice, aleje oivičene kipovima, brojna posluga. To je savršena pozadina za film, u čiju bi se poslednju scenu izvrsno uklopila dama s jedne poznate slike, koja se noću vraća iz posete prijateljima, sa svojim psom i u pratnji brojne posluge, „oslonjena o ruku svog ispovednika koji osvetljava put fenjerom”.19,3 Ali ove raskošne kuće imale su i svoje tavane, prese za grožđe, podrume; one su bile središte poljopri vredne delatnosti, mesta iz kojih je ona nadzirana. Godine 1651. u Veneciji izlazi knjiga rečitog naslova L ’economia del cittadino in villa (Ekonomija stanovnika grada na selu). Njen autor, lekar Vinčenco Tanara, napisao je jednu od najboljih knjiga o seoskoj ekonomiji. On deli mudre savete novom zemljoposedniku. Ovaj 192 Ibid., str. 487. Mireaux, op. cit., str. 148 sq. I94P. Molmenti. op. cit., str. 138 sq. i 141.
272
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Šetnja utroje. Venecijanska slika Đ. Tijepola, XVIII vek (foto O. Bem)
273
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
treba da izabere dobro mesto za vilu, da obrati pažnju na klimu i vodu u blizini. Treba da napravi jezerce i uzgaja linjaka, grgeča i mrenu - čime će jeftino hraniti porodicu, a imati i jevtin companatico (hranu koja se jede uz hleb) za radnike na imanju. „Jer na selu”, kaže pisac, „za vlasnika treba da rade drugi”. Mnogo je, dakle, nerealističkog u zanimljivom pismu koje Andrea Tron upućuje svom prijatelju Andrei Kviriniju (22. oktobra 1743). Mladi patricij koji piše, mnogo je vremena proveo u Holandiji i u Engleskoj. „Kažem ti [...] da oni [ljudi iz mletačke vlade, patriciji kao i on sam] mogu da donose kakve god hoće uredbe, nikada neće ništa postići u pogledu trgovine u našoj zemlji [...]. Nema za državu korisne trgovine nigde gde se bogati sami ne bave trgovinom. U Veneciji moramo da ubedimo plemstvo da uloži svoj novac u trgovinu, [...] a to je trenutno nemoguće. Svi Holandani su trgovci i to je glavni razlog cvetanja njihove trgo vine. Kada bi se taj isti duh uveo u našu zemlju vaskrsla bi velika trgovina”. 1 Ali zašto bi patriciji napuštali mirnu i udobnu aktivnost koja im donosi pristojan prihod, i upuštali se u neizvesnu pomorsku trgovinu s najverovatnije manjom i nesigurnom zaradom, budući da su dobre pozicije već bili zauzeli drugi? Teško bi opet ovladali trgovinom s Levantom, koju sada kontrolišu stranci, trgovci Jevreji, ili pak mletačka buržoazija (cittadini). Mladi Andrea Tron ipak ne greši sasvim: prepustiti onima koji nisu „najbogatiji” u gradu, trgovinu, uvoz i izvoz, kao i manipulisanje novcem, vodi u povlačenje Venecije s velike međunarodne scene gde je nekad imala glavnu reč. Ako se na dugi rok uporedi sudbina Venecije sa sud binom Đenove, onda je očigledno da grad svetog Marka ipak nije napravio naj bolji kapitalistički izbor.
Rimsko selo početkom X IX veka: razlika Prostrana rimska campagna je tokom više vekova nekoliko puta menjala izgled. Razlog je taj što se verovatno nije imalo s čim početi. Simond de Sismondi195196 ove oblasti prvi put vidi 1819. godine i opisuje ih kao mesto gde je izvrše na uzorna podela rada. Nekoliko pastira na konjima, u ritama i kožusima; tu i tamo stada ovaca, ne koliko kobila sa ždrepcima, nekoliko međusobno udaljenih velikih farmi - to su po pravilu jedini znaci života u ovom nepreglednom prostranstvu. Nema sela ni useva, već samo trnje i žutilovka, divlja i mirišljava vegetacija koja ponovo os vaja raščišćeno tlo, polako ali uporno uništavajući pašnjake. Da bi savladao ovu biljnu pošast, farm er bi u redovnim razmacima morao da krči tlo i seje žito. Tako bi se pašnjaci obnovili za više godina. Ali pošto je reč o oblasti bez seljaka, posta vlja se pitanje kako izvoditi ove teške radove, od krčenja tla pa do žetve. Rešenje je radna snage sa strane: više od „deset raznih vrsta radnika, za koje ne postoje nazivi ni u jednom jeziku... [Neke poslove] obavljaju nadničari koji si laze sa Sabinskih planina; [druge poslove] obavljaju radnici iz Marke ili Toskane; 195 Citat Jean Georgelin, Venise au siècle des lumières, str. 75S-759. 196 J. C. Léonard Sismonde de Sismondi, Nouveaux Principes d'économie politique ou de la richesse dans ses rapports avec la population (1819), 1971, str. 193.
274
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Detalj karte rimskog sela Eufrozina delà Volapaja (1747). Reč je o relativno dobro obrađenom predelu sevoroistočno od Rima. Vidimo nekoliko oranica, zapregu, ali i mnogo praznih prostora, načičkanih rimskim ruševinima i obraslih u grmlje
275
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
ipak, najveći broj poslova obavljaju radnici iz Abruca; i najzad, za plaštenje sena uzimaju se dangube s javnih trgova u Rimu {piazzaiuoli di Roma), koji i nisu za neki drugi posao. Ovakva podela rada omogućuje primenu najbrižljivijih agrarnih postupaka; pšenica se čisti od korova bar dva puta, a ponekad i češće; budući da tu svako ima određeni posao, on se obavlja brzo i tačno. Skoro svi radovi su do govoreni paušalno i obavljaju se pod budnim okom više nadzornika i njihovih po moćnika; zakupnik uvek obezbeduje hranu radnicima, jer je oni u toj pustoši ne mogu sami nabavljati. Svakom radniku pripada određena količina vina, 40 baioca hleba nedeljno i tri funte neke druge hrane, kao stoje usoljeno meso ili sir. Tokom zimske sezone radnici noću spavaju u casale, velikoj nenameštenoj zgradi u sre dini imanja. [...] Leti [...] radnici spavaju tamo gde rade, obično na otvorenom” . Ovo je nepotpuna slika. To su utisci s proputovanja. Iznenađen živopisnim prizorom, Sismondi ne vidi njegove mračne strane, čak ni malariju koja u tom kraju koji ne održava ljudska ruka odnosi živote. On sebi čak ne postavlja ni kakvo ozbiljno pitanje o sistemu vlasništva. Uostalom, ono bi prevazilazilo okvir onoga što se naziva agro romano. Zemlju oko Rima posedovali su veliki feudalci i nekih šezdeset verskih ustanova. Često je reč o krupnim posedima u vlasništvu ljudi kao što su princ Borgeze, vojvoda Sforca, markiz Patrick197 Ali ni feudalci ni verske ustanove ne upravljaju neposredno svojom zemljom. To radi desetak ve likih zakupnika, koji se, zanimljivo je, nazivaju negozianti (ili mercanti) di campagna. Oni imaju svoje udruženje koje će postojati i u XIX veku. Veoma različi tog društvenog porekla - trgovci, pravnici, mešetari, ubirači poreza, upravnici imanja - ovi zakupnici ne liče na krupne engleske farmere. Najbolju zemlju zad ržavaju za sebe, a preostalu daju u podzakup manjim farmerima, pa čak i pasti rima ili seljacima sa strane. Pošto žele da imaju odrešene ruke, sistematski proteruju seljake sa njihovih parcela.198 Reč je o kapitalističkom prodoru koji sredinom XVIII veka postaje očitiji. Rimsko selo je samo jedan od mnogih primera za takve pojave u Italiji. Do njih dolazi i u nekim delovima Toskane, u Lombardiji i Pijemontu, oblastima koje se u XVIII veku potpuno preobražavaju. Ovi appaltatori (zakupci) su na lošem glasu kod vlasnika zemlje, seljaka i države: smatraju ih pohlepnim spekulantima, koji žele da izvuku što brže i što više novca sa zemlje, o čijim se budućim prinosima ne brinu mnogo. Oni su ipak vesnici budućnosti; začetnici su stvaranja velikih italijanskih imanja u XIX veku. Pored toga oni iz senke pokreću agrarne reforme do kojih dolazi krajem XVIII veka, od kojih su se neke pokazale dobrima, a druge rđavima. Zakupnici stalno gledaju da se oslobode starih oblika zakupništva, majorata i neotuđivosti, kao i da nekako doskoče kako plemstvu i seljacima, tako i državi, koja strogo nadzire komercijalizaciju poljoprivrede. S početkom „francu skog razdoblja”, kada imanja bivših privilegovanih porodica listom dospevaju na tržište, appaltatori su među prvim kupcim a.199 197 A. Reumont, Della Campagna di Roma, 1842, str. 34—35, citat Dal Pane, op. cit., str. 53. 198 Dal Pane. ibid. str. 104-105 (i napomena 25) ; N. M. Nicolai, Memorie, leggi ed osservazioni suite campagne di Roma, 1803, citat Dal Pane, ibid., str. 53. m Ibid., str. 106.
276
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Sismondijev opis je svakako zanimljiv, jer prikazuje rimsko selo kao obra zac autentične podele rada u poljoprivredi, o čemu je inače veoma malo pisano. Adam Smit200 je sa svoje strane veoma brzo prešao preko ovog problema; podela rada postoji u industriji, ali ne i u poljoprivredi gde, smatra on, iste ruke oru i seju. Život na selu je u doba „Starog poretka”, to jest pre Francuske revolucije, podrazumevao stotine poslova; seljaci su čak i u zaostalim oblastima morali da dele za datke te tako stvaraju specijalizacije. Svakom selu je trebao kovač, kolar, bačvar, stolar, kao i neizbežni obućar. Nije nužno da ista ruka seje, ore, čuva stado, potkresuje lozu i radi u šumi. Seljak koji obara stabla, seče drvo, pravi svežnjeve, sve više postaje zaseban lik. Svake godine za žetvu, vršidbu i berbu pristiže dopunska radna snaga, više-manje specijalizovana. „Voditelj berbe” ima pod sobom „rezače, brentare i muljače”. Tako prilikom krčenja tla u Langdoku, Olivje de Ser201 nadgleda radnike podeljene u grupe: drvoseče, palioce, orače s raonicima i snaž nim volovskim zapregama, „udarače”, tj. „ljude koji usitnjavaju velike i tvrde grudve zemlje”. Uostalom, drevna je podela između ratara i stočara: Avelj i Kain, dva sveta, dva naroda; oni se glože i uvek su spremni da se sukobe. Tu su i skoro nedodirljivi pastiri. Folklor je sačuvao i do danas svedočanstva o tome. U Abrucima, u jednoj pesmi se mladoj seljanki, zaljubljenoj u pastira, kaže: „Nenna mia, muta pensiere... 'nnanze pigghiate nu cafani ca è ommi de società’, predomisli se devojče, uzmi seljaka, čoveka iz dobrog društva, civilizovanog čoveka, a ne ne kog od tih ’prokletih’ pastira ’koji ne znaju ni da jedu iz tanjira’” 202203
Pode ri iz Toskane Toskansko selo se postepeno, pod uticajem bogatstva trgovaca iz Firence, duboko preobrazilo. Stara sela, usitnjene parcele siromašnih seljaka održale su se samo u brdima i u par udaljenih oblasti. U ravnici i na obroncima, mnogo pre 1400. godine, ustanovljenje napoličarski sistem (podere a mezzadria, ili skraćeno podere). Podere je bio jedna celina, iako mu je površina varirala u zavisnosti od kakvoće tla. Po pravilu g a je obrađivao jedan napoličar i njegova porodica. U nje govom je središtu bila seoska kuća s ambarom i štalom, s peći za hleb i gumnom; u blizini su bili obradiva zemlja, vinogradi, panjevi vrbe, stabla maslina i zemlja a pascolo i a bosco (pašnjaci i šuma). Veličina imanja je bila tako proračunata da donese dva puta veći prihod nego što je onaj potreban za izdržavanje seljaka i njegove porodice; naime, jedna polovina ukupnog prihoda odlazila je vlasniku (oste), a druga napoličaru (mezzadro). Vlasnik ponekad pored seljakove kuće ima vlastitu vilu koja nije uvek raskošna. Đovani di Pagolo Morel i20’ u svojim Uspo menama (Ricordi) pisanim u razdoblju 1393-1421, savetuje svojim sinovima: „Zapamtite dobro da sami valja da idete u vilu, da obiđete svaki kutak imanja s napoličarem i upozorite ga na ono loše urađeno; treba da procenite prinos pše200 Adam Smith, La Richesse des nations, ponovno izdanje Osnabrück, 1966,1, str. 8-9. 201 Olivier de Serres, Le Théâtre d ’agriculture et mesnage des champs, 3. izd. 1605, str. 74. 202 Italijanske narodne pesme, I dischi del Sole, Edizioni del Gallo, Milano (s. d.). 203 Giovanni Di Pagolo Morelli, Ricordi priredio Vittore Branca, 1956, str. 234. Ta lična hronika odnosi se na godine 1393-1421.
277
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
nice, vina, ulja, žitarica, voća i ostalog, i uporedite ga s prinosom iz prethodnih godina”. Da li ova sitničava kontrola već predstavlja „kapitalističku racionaliza ciju”? Kako bilo da bilo, cilj je najveća moguća produktivnost. Napoličar, sa svoje strane, opseda vlasnika raznim zahtevima, upućuje mu i sam neke zamerke, nagovara ga da investira i popravlja; dosađuje mu u svakoj prilici. Čuveni umetnik Donatelo je tako jednom odbio ponuđeni podere od koga je mogao da živi „udobno”. Da li je takav gest bio pameten ili nesmotren? Donatelo zapravo nije hteo da se tri dana u sedmici bakće sa contadinom ,204 U ovom sistemu, seljak koji je imao izvesnu inicijativu, morao je da održava produktivnost, da na najbolji način koristi tlo, bira najisplativije kulture, ulje ili vino. Neki smatraju da je imanje dato u ovu vrstu zakupa nužno bilo kon kurentno, te da je to i omogućilo njegovu pobedu nad drugim oblicima agrarnog organizovanja. Iako je to moguće, uspeh je ovde proizlazio i iz činjenice da je Fi renca mogla žito da kupuje na Siciliji, dok je svoje obradive površine koristila za gajenje rentabilnijih kultura. Sicilijansko je žito, dakle, doprinelo uspehu buržoaskih poderei. Nesumnjivo da je podere na izvestan način, kao što piše Elio Konti, bio „pravo umetničko delo, izraz istog duha racionalnosti koji je u Firenci u doba Re publike prožimao i ekonomiju, politiku i kulturu”.205 Toskansko selo, koje danas odumire, bilo je nekad najlepše na svetu. Tu ćemo videti, ako ne pobedu kapita lizma, što je preterano reći, ono bar pobedu ulaganja novca od trgovaca koji su vodili računa o profitu i umeli da računaju u kategorijama investicija i prihoda. Valja istaći to da naspram vlasnika ne stoji seljak bez ikakvih sredstava za proizovodnju; napoličar nije radnik za platu. On je u prisnom odnosu sa zemljom koju poznaje, o kojoj se odlično stara, a koja se stolećima prenosila sa oca na sina. Na poličar je uglavnom imućan, dobro se hrani i živi u udobnoj, iako ne i raskošnoj kući, koja je prepuna rublja, posteljine i odeće iz domaće radinosti. Postoji mnogo svedočenja o ovom prilično retkom skladu između vlasnika i korisnika, između novca i rada. Ipak ima i nekih suprotnih shvatanja; naime, neki italijanski istoričari tvrde da je napoličarstvo ostalo oblik blizak kmetstvu.206 Sem toga, čini se da je sistem nazadovao u prvoj polovini XVIII veka, usled opštih okolnosti, po većanja poreza i spekulacija sa žitom. Toskansko iskustvo ukazuje na još nešto. Pri svakoj specijalizaciji kultura (ulje i vino u Toskani, pirinač, navodnjene livade i dud u Lombardiji, suvo grožđe na venecijanskim ostrvima, pa i žito za izvoz), poljoprivreda ima težnju da po stane kapitalističko „preduzeće”. Tu je uvek reč o kulturama za prodaju koje za vise od velikog domaćeg ili stranog tržišta, tako da će tu produktivnost pre ili ka snije postati najvažniji činilac. Drugi primer, jako sličan uprkos nekim upadljivim razlikama, jesu uzgajivači stoke u Mađarskoj: u XVII veku, kada su uvideli koliki profit donosi izvoz stoke u zapadnu Evropu, kao i potencijalnu veličinu tog tržišta, prestali su da intenzivno obrađuju zemlju i gaje pšenicu, koju su počeli da ^ Elio Conti, La Formazione della struttura agraria modema nel contado fwrentino, I, str. 13. 205 Ibid., str. 4. 206 Renato Zangheri, „Agricoltura e sviluppo del capitalismo”, u: Studi storici, 1968, br. 34.
278
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Tipičan krajolik toskanskog sela s vinogradima, maslinjacima i žitom. Prema fresci „Виоп Governo”, koja ukrašava Palačo Civiko u Sijeni (foto P. Kiliči)
kupuju u inostranstvu.207 Ovi su uzgajivači već napravili svoj kapitalistički izbor. Isto su tako postupili holandski poljoprivrednici koji su se specijalizovali, verovatno bez mnogo mogućnosti biranja, za mlekarsku proizvodnju i veliki izvoz sira.
Napredne oblasti su u manjini Postoje, dakle, napredne oblasti koje najavljuju kapitalističku budućnost. U Evropi je ipak najviše zaostalih oblasti i krajeva koji stagniraju. Glavnina selja čkog sveta ostaje veoma daleko od kapitalizma, od njegovih zahteva, poretka i 207
■ Obaveštenja pružio L. Makkai.
279
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
napredovanja. Ima mnogo oblasti koje su začaurene u prošlost, a koje bismo mogli navesti kao primer. Pođemo li na jug Italije, posle gušenja Masanielovog ustanka 1647. godine, i seljačkih pobuna koje su ga pratile, bićemo svedoci obnove još okmtnijeg feuda lizma.208 Prema jednom onovremenom svedoku, Paolu Matiji Doriji, koji ne na pada feudalni sistem već njegove zloupotrebe, stvari su uglavnom iste u prvim decenijama XVIII veka: „Baron može da osiromaši i upropasti svog vazala, da ga drži u zatvoru, a da ne dopusti posredovanje guvernera ni seoskog sudije; kao gospodar života i smrti, on može da ubije koga hoće, a da s druge strane pomiluje ubicu. [...] On zloupotrebljava svoje pravo i protiv imovine i protiv časti svojih vazala. [...] Nemoguće je dokazati d a j e baron za nešto kriv. [...] Same vlasti su blage prema moćnom baronu. Ove zloupotrebe dokazuju to da su pojedini baroni na svojim imanjima slični vladarima” .209*Statistike potvrđuju ovu preveliku moć. Tako je čak i u veku prosvetiteljstva, u Napuljskoj Kraljevini, više od pola stanov ništva bilo podložno feudalnoj pravdi. Taj je broj u nekim pokrajinama iznosio 70, 80, pa čak i 88% ukupnog stanovništva.-10 Na Siciliji, ovo drugo kmetstvo očito postoji i 1798. godine, kada izlazi knjiga Đ. M. Galantija Nuova descrizione storica e geografica della Sicilia (Novi istorijski i geografski opis Sicilije). Neposredno pred Francusku revoluciju, reformski nastrojeni potkraljevi Karačolo i Karamaniko, uspevaju da sprovedu manje reforme.211 Druga oblast kmetstva ili pseudokmetstva jeste Aragonija, bar do početka XVIII veka. Nemački istoričari su, opisujući je, koristili izraz Gutherrsschaft, kojim je obično označavan tip vlastelinstva koji istočno od Labe podrazumeva drugo kmetstvo. Duboko u prošlosti ostaje i jug Spanije, gde je hrišćanskim osvajanjem ustanovljen sistem velikih poseda. Zaostale oblasti postoje u br dima Škotske i u Irskoj. Sve u svemu, zaostale oblasti su najizrazitije na periferiji zapadne Evrope. Aragon je tu poseban slučaj jer se ne nalazi na obodu Evrope (iako treba primetiti da je u složenom svetu Iberijskog poluostrva, Aragon je stolećima bila margi nalna, periferna oblast). Ako zamislimo kartu s naprednim oblastima - nekoliko manjih područja, u stvari - kao i zaostalim oblastima na periferiji, morali bismo da posebnom bojom označimo i oblasti koje stagniraju ili sporo napreduju pod vlastelinskim i pod feudalnim sistemom; one su zaostale, ali se ipak u nekim vi dovima polako menjaju. U Evropi kao celini, uloga agrarnog kapitalizma je ipak ostala mala.
Slučaj Francuske U Francuskoj se dešava gotovo sve što i u ostalom delu Evrope. Sve one složenosti i protivrečnosti prisutne su i tu. Sve što se događa drugde, postoji obi čno i u nekom francuskom regionu. Postavljanje pitanja o Francuskoj značajno je 208 Rosario Villari, La Rivolta antispagnola a Napoli. 1967. Citat Pasquale Villani, Feudalità, riforme, capitalisme agrario, 1968, str. 55. Ibid., str. 97-98. 211 Jean Delumeau, L ’Italie de Botticelli à Bonaparte, 1974, str. 351-352.
280
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
i kada je reč o njenim susedima. Tako Francusku XVIII veka obeležava agrarni kapitalizam, manje nego Englesku, ali svakako više nego Nemačku između Rajne i Labe. U Francuskoj postoje oblasti koje se mogu uporediti s modernim regionima Italije, koji su ponekad i napredniji od svojih francuskih pandana. Francuska ipak manje kasni nego Iberijsko poluostrvo, s izuzetkom Katalonije (koja se du boko preobražava u XVIII veku, iako je vlastelinski sistem i dalje snažan).21 _ Francuska se može doživeti kao primer pre svega tokom druge polovine XVIII veka, kako zbog naglog razvoja, tako i zbog oštrine konflikata i načina nji hovog rešavanja. Francuska u to vreme doživljava demografski rast (stanovništvo je povećano od 20 miliona pod Lujem XIV na možda i 26 miliona pod Lujem XVI).213 Začelo dolazi i do povećanja poljoprivrednog prihoda. Sasvim je pri rodno što zemljoposednik, a posebno zemljoposednik plemić, želi svoj deo pri hoda. Posle oskudice u razdoblju 1660-1730, zemljoposedničko plemstvo želi da što brže nadoknadi ono što je propustilo, da zaboravi svoje „putovanje kroz pu stinju” .214 Tako dolazi i do vlastelinske reakcije, očito najspektakularnije u novi joj istoriji Francuske. Vlastela pribegava svim mogućim sredstvima: dozvolje nim, kao što je povećanje ili udvostručenje zakupa; nedozvoljenim, kao što je obnavljanje starih zahteva na vlasništvo, ponovno tumačenje spornih pravnih odredbi, (a njih je bezbroj), prekoračivanje granica, pokušaj deobe zajedničke ze mlje, izazivanje sporova koji doprinose da se seljak sa svih strana oseća sputan „feudalnim” stegama. Potonji uglavnom ne shvata ovaj po njega opasan proces, to jest sile koje podstiču ofanzivu zemljoposednika. Vlastelinsku reakciju izaziva ne toliko želja za vraćanjem tradiciji, koliko duh vremena, nova klima u Francuskoj, finansijske igre, berzanske spekulacije, čudesne investicije, sudelovanje aristokratije u trgovini na daljinu i otvaranju rud nika, to jest ono što bih ja nazvao iskušenjem i kapitalističkim duhom. Iako su is tinski seoski kapitalizam i moderno upravljanje na engleski način još uvek retki u Francuskoj - njihovo vreme ipak dolazi. Ljudi se počinju uzdati u zemlju kao iz vor profita, a i verovati u delotvornost modernih metoda upravljanja. Godine 1762, izlazi Depomijeova uspešna knjiga L ’Art de s ’enrichir promptement par l ’agriculture (Kako se brzo obogatiti poljoprivredom)', za njom 1784. sledi takođe uspešna Arnoova knjiga L ’Art d'augmenter et de conserver son bien, ou règles
générales pour l ’administration d ’une terre (Kako povećati i sačuvati imetak, ili pravila za upravljanje imanjem). Imanja se sve više prodaju i kupuju. Opšta spe kulativna groznica zahvata i zemljišnu svojinu. Eberhard Vajs u jednom novijem članku (1970)215 analizira situaciju u Francuskoj, na koju gleda i kao kapitali stičku i kao vlastelinsku reakciju. I zakupci i vlasnici nastoje da prestrukturišu ve like posede, i to počev od vlastelinovog matičnog imanja (domaine direct). To izaziva veliki strah i uznemirenje među seljacima. Ovaj tok događaja Vajs upoPierre Vilar, La Catalogne dans l ’Espagne moderne, t. II, str. 435. Pierre Goubert, u: Braudel, Labrousse, op. cit., str. 12 i 17. 214 Jean Meyer, La Noblesse bretonne au XVIIIe siècle, 1966, t. II, str. 843. 215 Eberhard Weiss, „Ergebnisse eines Vergleichs der grundherrschaftlichen Strukturen Deutschlands und Frankreichs vom 13. bis zum Ausgang des 18. Jahrhunderts”, u: Vierteljahrschrift für Sozialund-Wirtschaftsgeschichte, 1970, str. 1-74.
281
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
ređuje i kontrastira sa situacijom u Nemačkoj, odnosno s položajem seljaštva u regionima Grundherrschafta, to jest u pravom vlastelinskom sistemu u području između Rajne i Labe. Nemački vlastelini se ne pokušavaju osloniti na vlastita imanja ili obližnje teritorije da bi neposredno upravljali svojom zemljom. Oni se naprosto zadovoljavaju rentijerskim životom, pri čemu prihode ponekad do punjuju stupanjem u službu nekog vladara, npr. izbornog kneza Bavarske. M a tično imanje je usitnjeno i dato u zakup seljacima koji su tako pošteđeni briga i st rahova koji muče francuske seljake. I zaista, jezik Francuske revolucije, osuda povlastica plemstva, ne nalaze u Nemačkoj onaj odjek koji bi neko možda očeki vao. I ovde treba da budemo zahvalni jednom stranom istoričaru (u ovom slučaju nemačkom), koji je zajedno s ruskim inovativnim istoričarima Lučinskim i Poršnjevom, osporio neka uvrežena shvatanja u francuskoj istoriografiji. Emanuel Le Roa Ladiri216*je u jednom novijem članku (1974) - zahvalju jući nekim izvanrednim monografijama, među kojima je i njegova vlastita o Langdoku - pojasnio Vajsov stav. Ladiri nastoji da utvrdi u kojim regionima Fran cuske vlastelinska reakcija dobija moderna obeležja. Već znamo da postoje uspešni zakupci kao i promenama sklona vlastela. Sada za to imamo i dokaz u izvrsnoj knjizi Pjera Sen-Zakoba posvećenoj Gornjoj Burgundiii. Ovaj autor navodi po malo karikaturalan primer izvesnog Varena de Lonvoa^1' koji uporno objedinjuje svoje posede, isteruje seljake, zadobija zajednička zemljišta, ali i uvodi novine, na primer, navodnjavanje i stvaranje „veštačkih” pašnjaka. Pa ipak, na jednog vrednog plemića inovatora dolazi deset ili dvadeset ponekad sasvim ravnodušnih ren tijera. Da li se obim ovog kapitalističkog kretanja može meriti zahtevima, previ ranjima i revoltom među seljacima? Poznato je d a je taj revolt gotovo stalna po java. Pa ipak, u XVII veku, on je usmeren više protiv porezâ nego protiv same vlastele, a uglavnom je karakterističan za zapadnu Francusku. U XVIII veku, po bune su sve više usmerene protiv vlastele, ocrtavajaći tako novu kartu sporenja: severoistok i istok Francuske, to jest velike ravnice na kojima se uzgajaju žitarice, gde je poljoprivreda napredna (za oranje se tu koriste konjske zaprege),218 i koje su uz to prenaseljene. Revolucija će još jasnije pokazati da su to zaista najaktiv nije oblasti. Možda delom i zato što još nije stvoren antikapitalistički rečnik, fran cuski seljak suočen s novom i iznenađujućom situacijom, koristi stari i poznati antifeudalni rečnik. Taj se rečnik jedino i koristi u knjigama žalbi (cahiers de do léances) iz 1789. Preostaje nam da objasnimo neke pomalo protivrečne tvrdnje, kao i da ublažimo odveć olako suprotstavljanje XVII i XVIII veka. Valja sagledati i šta se krije u osnovi protivvlastelinskih pokreta u Provansi, koji su često, izgleda, pod216 E. Le Roy Ladurie, „Révoltes et contestations rurales en France de 1675 à 1788”, u: Annales E. S. C , br. 1, jan.-febr. 1974, str. 6-22. Pierre de Saint-Jacob, Les Paysans de la Bourgogne du Nord au dernier siècle de l'Ancien Ré gime, 1960, str. 427^128. 218 Civilisation matérielle, I, izd. 1967, str. 88.
282
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Bogati zakupnik prima vlasnika. Retif, Moniman di kostim, gravira prema Morou Mlađem, 1789. Ni traga srdačnosti između plemića i seljaka. Prizor bi mogao da potiče i iz Engleske (foto Biloz)
sticali pobune seljaka.219 Nešto je izvesno: velike francuske oblasti (Akvitanija, Centralni masiv, Bretanja), bile su mirne pred kraj Starog poretka. Moguće je da slobode seljaka još postoje, da su prednosti seljačke svojine i dalje izvesne, ili pak 219 René Pillorget, „Essai d'une typologie des mouvements insurrectionnels ruraux survenus en Provence de 1596 à 1715”, u: Actes du quatre-vingt-douzième Congrès national des Sociétés Savantes, Section d’histoire moderne. 1967,1.1, str. 371-375.
283
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
d a je seljaštvo, kao u Bretanji, osiromašeno i prinuđeno na poslušnost. Opravdano je i upitati se šta bi bilo s francuskom poljoprivredom da se Revolucija nije dogo dila. Pjer Soni smatra da su se seljačka imanja za vreme reakcije iz doba Luja XVI smanjila na 40 do 50% ukupne posedovane zemlje.220 D a je Francuska istrajala na tom putu, da li bi ubrzo počela da se razvija na engleski način, pogodan za stvaranje agrarnog kapitalizma? To su pitanja koja če zauvek ostati bez odgovora.
KAPITALIZAM IPREDINDUSTRIJA Industrija je reč koja se teško odvaja od svog prvobitnog značenja - rad, delatnost, spretnost. Tek u XVIII veku, iako ni tada definitivno, reč dobija ono spe cifično značenje u kojem je i danas koristimo, a u oblasti gde su joj izrazi umeće, manufaktura, fabrika, dugo bili suparnici.221 Nametnuvši se u XIX veku, reč pr venstveno označava „krupnu industriju” . Na narednim stranicama ćemo govoriti o predindustriji (iako mi se taj izraz baš i ne dopada). To nas ipak neće sprečiti da tu i tamo, kao i bez osećaja da grešimo, govorimo o industriji, kao i o industrij skim, više nego o predindustrijskim aktivnostima. Nikakva zbrka nije moguća jer ćemo uvek govoriti o vremenu pre pojave parne mašine, pre Njukomena, Vata, Kinjoa, Žufroa i Fultona, dakle pre XIX veka s kojim „krupna industrija počinje da nas okružuje sa svih strana”.
Četvorodelni model Sreća je htela da ne moramo stvarati vlastiti model za početak našeg izla ganja. On već odavno postoji, jer ga je 1924. izumeo Iber Buržen.222 Tako je malo korišćen da još uvek izgleda nov. Buržen je sve industrijske aktivnosti od XV do XVIII veka, razvrstao u četiri kategorije koje razlikuje a priori. Prva kategorija: bezbroj malih porodičnih radionica, koje su grupisane u „grozdove”, svaka sa svojim majstorom, dvojicom ili trojicom pomoćnika, jed nim ili dvojicom šegrta; dakle, jedna porodica. U tu grupu spadaju nožar, izrađi vač eksera, kovač (koji se održao do danas i još uvek postoji u Crnoj Africi i u In diji, a koji zajedno s pomoćnicima često radi na otvorenom). Tu spadaju i cokular ili obućar, zlatar sa svojom radionicom, punom preciznih alata i retkih materijala, bravar s prenatrpanom radionicom, kao i pletilja čipki sa sobicom u kojoj sedi kada ne radi pred kućnim vratima. U ovu grupu spada i „mnoštvo malih porodi čnih zanatskih radionica”, na primer, u Dofineu u XVIII veku, gde je posle žetve ili berbe „svako ponešto radio..., jedna porodica tkala, druga prela”.2"'’ U svakoj od ovih osnovnih „jednoćelijskih” jedinica „zadaci su nediferencirani i stalni”, P. Chaunu, La Civilisation de l'Europe classique, 1966, str. 353. 221 Paul Harsin. ..De quand date le mot industrie?”, u: Annales d'histoire économique et sociale, II. 1930. 222 Hubert Bourgin. L ’Industrie et le marché, 1924, str. 31. Pierre Léon, La Naissance de la grande industrie en Dauphiné (fin du XVIIe siècle-1869), 1954,1.1, str. 56.
284
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Porodična radionica izrađivača eksera, Kodeks Baltazara Behema (foto Morka Rortvonrski)
285
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
tako da ne postoji podela rada. Njihova porodična struktura im je pomagala da delimično izmiču tržištu i uobičajenim normama profita. U ovu bih kategoriju uvrstio i neke delatnosti koje se olako označavaju nezanatskim: pekara koji pravi hleb, mlinara koji melje žito, siradžiju, destilatora raznih vrsta rakije, mesare koji, da tako kažemo, od „sirovog” materijala proiz vode meso za potrošnju. U jednom engleskom dokumentu iz 1791. kaže se da po tonji treba da poznaju mnogo veština: „They must not only know how to kill, cut up and dress their meat to advantage, but how to buy a bullock, sheep or calf, standing”224 („Oni ne samo što moraju da znaju kako da kolju životinje, seku i obrađuju njihovo meso, već i kako da kupe živog vola, ovcu i tele.” - p.p.). Suštinsko obeležje ove zanatske predindustrije jeste njena veličina: ona predstavlja većinu, a verna sama sebi, odupire se svim kapitalističkim novinama (koje ponekad prožmu neki potpuno specijalizovan zanat sve dok on jednog dana ne padne sam od sebe u ruke bogatih preduzetnika). Potrebno bi bilo sprovesti dugo istraživanje da se otkriju svi tradicionalni zanati i umeća koji su opstali u XIX, pa čak i XX veku. Godine 1838, u denovskom selu postoji još uvek stari telaio da velluto, razboj za tkanje somota.225 U Francuskoj će zanatska industrija dugo voditi glavnu reč, da bi modernoj industriji podlegla tek oko 1860. go dine.226 Druga kategorija: rasute, ali međusobno povezane radionice. Iber Buržen ih naziva „fabriques disséminées” (rasute, razbacane fabrike), što je prikladan izraz koji je preuzeo od Z. Volpea. Ja lično više volim izraz manufactures disséminées, ali to sada i nije toliko važno. Bilo d a je reč o proizvodnji vunenih vlakana u ob lasti Le Mana, u XVIII veku, ili o firentinskoj Arte della lana (vunarskom zanatu - p.p.) oko 1350. godine, u vreme Vilanija (60 000 stanovnika u prečniku od pe desetak kilometara oko Firence, kao i u samom gradu),227 mi govorimo o jednom broju jedinica raširenih u velikom prostoru, ali međusobno povezanima. Trgovac preduzetnik je i koordinator i posrednik i poslovođa. On isporučuje sirovine, nad gleda put poluproizvoda od predenja do tkanja, do valjanja, bojenja, sečenja i fi nalizacije; on takođe isplaćuje plate radnicima, obračunava i uzima za sebe profit od prodaje robe na domaćem ili spoljnom tržištu. Ova „rasuta proizvodnja” je nastala još u Srednjem veku, i to ne samo u proizvodnji tekstila, već i „veoma rano u proizvodnji noževa, čavlarstvu, izradi predmeta od gvožđa, zanatima koji su u nekim oblastima, Normandiji i Sampanji na primer, zadržali do danas neka svoja prvobitna obeležja.228 Isto se može reći i za metaluršku industriju oko Kelna nastalu u XV veku, ili oko Liona nastalu u XVI veku, ili pak onu u regionu Breše (u koju su bile okupljene kovačnice u Val 224 W. Sombart, op. cit., II, str. 695. 2-5 Luigi Bulferetti i Claudio Costantini, Industria e commercio in Liguria nell’età del Risorgimento (1700-1861), 1966, str. 55. 226 T. J. Markovitch, „L’industrie française de 1789 à 1964”, u: Cahiers de 1 'ISEA, serija AF, br. 4, 1965; br. 5, 6, 7, 1966, posebno br. 7, str. 321. ; Federigo Melis, Predavanje održano na Collège de France, 1970. Flubert Bourgin, op. cit., str. 27.
286
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Nepoznat datum 1680
j
1700
osnivanja gašenja 1720
сгч 1740
Kaznena ustanova tie/z/a i
1760
Pamuk Predenje Tkanje Štampanje tkanine
Laneno platno Svila Vuna Predenje Obrada
Keramika
Staklo Šuplje staklo Ravno staklo Ogledala Fino staklo
Duvan
Hartija Metalna žica Zlatna žica Gvozdena žica
Razno Г ЈТ Г Г .7 .
19. MANUFAKTURE I FABRIKE
Kneževine Ansbah i Bajrojt bile su male, ali gusto nastanjene teritorije u „franačkoj” Nemačkoj, priključene Bavarskoj 1806-1810. Ispitivanje gotovo stotinak manufaktura ima vrednost uzorka i pomaže da se resi spor Zombart-Marks oko manufaktura, koje se ne pretvaraju (po mišljenju prvoga) ili se pretvaraju (po mišljenju drugoga) u modeme fabrike. Dvadesetak manufaktura preživelo je oko 1850, dakle, otprilike jedna od pet. Kao što to često biva, istina je negde na sredini. Grafikon načinjen prema O. Rojter, Manufaktura u Franačkom prostoru, 1961, str. 8
287
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Kamonici i oružarske radionice u samom gradu Breši). U vekje reč o nizu ope racija koje dovode do stvaranja finalnog proizvoda i njegove prodaje. Treća kategorija: „koncentrisana fabrika”, koja nastaje kasnije, u različito vreme, zavisno od grane i zemlje. Kovačnice iz XIV veka koje koriste energiju te kuće vode već su primer koncentrisane fabrike; tu se nekoliko različitih operacija obavlja na istom mestu. Isto važi za varionice, štavionice, staklare. U ovu katego riju još izrazitije spadaju manufakture,229230 državne ili privatne. One su proizvodile sve vrste roba, ali najviše tekstil; proširile su se po čitavoj Evropi naročito u dru goj polovini XVIII veka. Obeležje im je koncentracija radne snage u većim ili manjim zgradama, što omogućuje nadzor rada, znatnu podelu zadataka - ukratko veću produktivnost i poboljšanje kvaliteta proizvoda. Četvrta kategorija: fabrike s mašinama, koje upotrebljavaju dodatnu ener giju tekuće vode i pare. U Marksovom rečniku to su jednostavno „fabrike”. Do duše, reči „fabrika” i „manufaktura” se u XVIII veku koriste kao sinonimi.231 Mi ipak možemo ovde razlikovati fabriku od manufakture. Mehanizovana fabrika iz lazi iz hronologije ove knjige i uvodi nas u XIX vek preko industrijske revolucije. Pa ipak, ja u tipičnom modernom rudniku iz XVI veka, kakav je postojao u sred njoj Evropi, i kakav se može videti na ilustracijama Agrikolinog delà De re metalica (1555), vidim značajan primer mehanizovane fabrike, iako je para uvedena tek dve stotine godina kasnije, i to štedljivo i postupno. Slično tome u kantabrijskoj je oblasti „početkom XVI veka korišćenje vode kao pokretačke snage dovelo do prave industrijske revolucije”.232 Primer su i brodogradilišta u Sardamu, po red Amsterdama, u XVII veku, s mehaničkim testerama, dizalicama i spravama za podizanje katarki; takođe i veliki broj manjih fabrika koje upotrebljavaju hid raulične točkove: mlinovi za papir, mlinovi za valjanje tkanina, pilane, ili male fabrike za izradu mačeva u Vijanu u Dofineu, gde su točkovi i mehovi mehanički radili.233 Postoje, dakle, četiri kategorije, ili četiri tipa proizvodnje u delimičnom hronološkom redu. „Iako se ove različite strukture nižu jedna za drugom, one se ipak naglo ne smenjuju”.234 A kako, za razliku od Marksa, ispravno primećuje Zombart,235 ne postoji prirodan i logičan prelazak s manufakture na fabriku. I slika koju preuzimam od O. Rojtera236 o manufakturama i fabrikama u kneževi nama Ansbah i Bajrojt, u razdoblju 1680-1880, pokazuje d a je u prelasku s jed nog oblika proizvodnje na drugi, bilo preklapanja, ali nipošto neki obavezni i pri rodni sled. 229 Méditerranée, I, str. 396. 230 Pogledati str. 315 sq. 231 W. Sombart, op. cit., II, str. 732. 232 Henri Lapeyre, Une Famille de marchands, les Ruiz..., 1955, str. 588. 233 Jacques de Villamont, Les Voyages du seigneur de Villamont, 1600, f° 4 v°. 234 Hubert Bourgin, op. cit., str. 31. 235 W. Sombart, op. cit., II, str. 731. 236 Ortulf Reuter. Die Manufaktur im frankischen Raum, 1961.
288
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Da li Burženova šema važi i izvan Evrope? Burženova pojednostavljena šema se može lako primeniti i na gusto nase ljena društva u svetu. Izvan Evrope, sreću se prvenstveno dve prve kategorije - individualne ra dionice i lanac međusobno povezanih radionica, dok su manufakture izuzetak. Crna Afrika sa svojim kovačima (koji imaju neke funkcije seoskih vračeva), primitivnim tkačima i grnčarima, spada u prvu kategoriju. Na ovom elemen tarnom planu kolonijalna Amerika je možda u još gorem položaju. Pa ipak, svuda gde se održalo američko indijansko društvo, zanatlije su još uvek aktivne: prelci, tkači, grnčari, građevinski radnici sposobni da podižu crkve i manastire u M ek siku i Peruu, kolosalne građevine koje i danas ostavljaju snažan utisak. Koloniza tori su išli tako daleko pa su u ove građevine smestili obrajes, radionice gde je prisilna radna snaga obrađivala vunu, pamuk, lan i svilu. Na vrhu lestvice se na laze ogromni rudnici srebra, bakra i žive, a uskoro u unutrašnjosti Brazila, velika ali nedovoljno organizovana mesta gde crni robovi rade na ispiranju zlata. Takode u Brazilu, na ostrvima i u tropskim zonama španske Amerike, rade mlinovi za šećer koji su u stvari manufakture, to jest koncentracije ljudske, vodne ili živo tinjske snage, s radionicama za proizvodnju raznih vrsta šećera, ruma i tafije. S druge strane, u kolonijalnoj Americi važe mnoge zabrane i propisi koje su nametnuli monopoli iz matičnih zemalja. Različiti slojevi „industrije” nisu ravnomerno razvijeni. Nedostaje zanatska baza koja u Evropi uživa veliki ugled. Up ravo to na osoben način kaže jedan putnik iz druge polovine XVII veka:-37 ,,U In diji postoje samo loše zanatlije [mi dodajemo da pogotovo nije bilo inženjera], koji izrađuju razne predmete za ratovanje, pa čak i mnoge druge stvari. S druge strane, niko ne zna da pravi hirurške instrumente. Isto se tako ne proizvode merni ni navigacioni uređaji”. Tako je začelo bilo i s mnogim predmetima za svako dnevnu upotrebu. Bakreni i gvozdeni kazani za proizvodnju šećera, kao i ekseri, da navedemo samo taj primer, dolaze s druge strane Okeana. Zanatska baza, sli čna evropskoj, ne postoji zbog malog broja stanovnika, ali i njihovog izuzetnog siromaštva. Godine 1820. kada Kocebu, pomorski oficir u službi cara, dolazi u Rio, vidi Brazil, taj portugalski rudnik zlata i dijamanata „kao zaostalu, potlačenu zemlju, slabo naseljenu i nepristupačnu za bilo kakve duhovne aktivnosti”.237238 (Ovaj Kocebu je inače bio sin pesnika koga je 1819. ubio nemački student Karl Zand). Nasuprot tome, u Kini i Indiji, postoji veoma bogata zanatska baza, kako u gradovima tako i na selu. S druge strane, tekstilna industrija u Gudžeratu i Ben galu je neka vrsta konstelacije „rasutih fabrika”, ili lanac individualnih radionica. U obe zemlje postoji industrija treće kategorije. Severno od Pekinga, oblast rud nika uglja već jasno najavljuje jedan oblik koncentracije, bez obzira na kontrolu 237 François Coreal, Relation des voyages de François Coreal aux Indes occidentales... depuis 1666jusau'en 1697, Bruxelles. 1736, str. 138. 2' 8 Otto von Kotzebue, Entdeckungs-Reise in die Siid-See und nach der Berings-Strasse..., 1821, str. 22.
289
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
koju sprovodi država, kao i na nevelik uloženi kapital.239 Obrada pamuka u Kini je pre svega seosko i porodično zanimanje; pa ipak, od kraja XVII veka, manufa kture u Songjangu južno od Šangaja, stalno zapošljavaju više od 200 000 radnika, ne računajući krojački rad.240 U Su-Čuu, prestonici Kjang-Sua, ima oko 3 000 do 4 000 razboja za svilu.241 To je drugi Lion, kaže jedan savremeni istoričar, Tur, ili „još bolje grad Luka”.242 U gradu Kin-te-čin 1793. godine, postoji „tri hiljade peći za pečenje porcelana, koje se pale istovremeno. Noću se stiče utisak da je grad u plamenu”.243 Čudno je to što u Kini, kao i u Indiji, ove izuzetno spretne i dosetljive zanat lije nisu izrađivali visokokvalitetan alat kakav je postojao u Evropi. Ovo pre važi za Indiju nego za Kinu. Putujući Indijom jedan putnik 1782. godine beleži: „Za natstvo u Indiji izgleda nam jednostavno, jer se tu koristi mali broj mašina, pri čemu se glavnina poslova i dalje obavlja ručno; tu se za poslove za koje mi u Ev ropi koristimo više od stotinu alatki, koriste samo dve ili tri alatke”. 4 Evroplja nin se jednako čudi kineskom kovaču koji „sa sobom uvek nosi svoj alat, kovač nicu i peć, a radi svuda gde ga pozovu. Postavlja opremu pred kuću onog koji ga zove: od izmrvljene zemlje napravi zidić ispred kojeg pali oganj: iza zida su dva kožna meha koje neizmenično pritiska šegrt: tako pali vatru; jedan kamen služi kao nakovanj, a kovač od alata jedino ima klešta, čekić, malj i turpiju”.245 Putnik se čudi i tkaču, verovatno u nekom selu, budući da su u gradovima postojali divni razboji: „Tkač ujutro pod drvo postavlja razboj koji rastavlja uveče. Razboj mu je veoma jednostavan: sastoji se od dva čunka oslonjena o četiri motke pobodene u tlo. Tu su i dve šipke koje prolaze kroz lanac i koje se drže na krajevima, jedna pomoću dva konopca vezana za drvo, a druga pomoću dva konopca vezana tkaču za noge. Ove šipke omogućuju tkaču da razdvaja niti i provlači potku”. Rec je o elementarnom razboju kakav i danas neka nomadska plemena u severnoj Africi koriste za izradu šatorskih platna. Zašto se koristi ova nesavršena oprema kojoj treba mnogo ljudske snage? Da li zbog toga što u Indiji i Kini ima mnogo siromašne, pa zato i jevtine radne snage? Uostalom, postoji određena korelacija između alata i radne snage. Radnici će toga postati svesni kada stignu mašine. S druge strane, neki autoriteti i intelek tualci shvatili su šta se događa i mnogo pre „ludističkih” ispada početkom XIX veka. Saznavši za pronalazak čudesne mehaničke testere, Gi Paten je savetovao pronalazaču da se, nipošto, ako mu je stalo do života, ne pojavljuje pred rad nicima.246 Monteskje je žalio zbog gradnje mlinova; smatrao je da sve mašine 239 М. Cartier i Teng T’o, „En Chine, du XVIe au XVIIIe siècle: les mines de charbon de Men-t'oukou”, u: Annales E. S. C., 1967, str. 54-87. 24(3 Louis Dermigny, op. cit., I, str. 66; Jacques Gernet, op. cit., str. 422. * Louis Dermigny, op. cit., I, str. 65. 242 Ibid., str. 65. ■ 3 Lord Macartney, Voyage dans l ’intérieur de la Chine et en Tartarie... fait dans les années 1792, 1793 et 1794, Paris, 1798, IV, str. 12; J. Gernet, op. cit., str. 422. P. Sonnerat, Voyage aux Indes orientales et à la Chine fait par ordre du Roi depuis 1774 jusqu’en 1781, 1782, t. 1, str. 103. 245 Ibid., str. 104-105; gravire pi. XX i XXII. ~46 Guy Patin, Lettres, I, str. 2.
290
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
smanjuju broj radnika i da su kao takve „pogubne” .247 Mark Blok248249ukazuje na istu ideju koja se iznosi u Enciklopediji, ali u obrnutom obliku: „Radnu snagu je svuda, gde je ona skupa, neophodno zamenjivati mašinama; to je jedini način da se konkuriše zemljama gde je ona jeftina. Englezi to već odavno pokazuju Ev ropi”. Takvi stavovi uostalom nisu neobični. Više nas iznenađuje jedan događaj koji se zbio sto godina ranije u Londonu, a o kojem još ne znamo sve pojedinosti. Đenovski konzul u tom gradu ga opisuje u dva pisma (avgust 1675): 10 000 svi larskih radnika se u prestonici pobunilo protiv uvođenja francuskih razboja za vr pce; s njima samo jedan radnik može da izrađuje 10 ili 12 vrpci u isto vreme; rad nici su spalili nove razboje, a da nije bilo intervencije vojske i gardista dogodile bi se možda i gore stvari.244
Ne postoji ja z između poljoprivrede i predindustrije Iber Buržen u svom modelu stavlja naglasak na tehniku; otuda i pojednostavljenost tog modela i njegova nepotpunost. Model, naime, treba znatno urediti. Moja prva primedba stoga glasi: predindustrija, uprkos svojoj originalnosti, nije sektor sa oštrim granicama. Pre XVIII veka, ona jedva da se razlikuje od sveprisutne poljoprivrede koja stoji pored nje, a ponekad je i potapa. Postoji čak i neka vrsta seoske industrije koja predmete proizvodi samo za upotrebu, u poro dici ili u selu. Ja sam kao dete posmatrao izradu točkova za kola u jednom selu u Mezi. Gvozdeni obruč bi se usijao na vatri i namakao na drveni točak koji bi počeo da tinja. Zatim bi ih zajedno potopili u vodu, pri čemu se gvožđe hladilo i stezalo drvo. Prilikom izrade točkova čitavo selo bi se okupljalo i posmatralo ope raciju. Teško je nabrojati sve što se ranije proizvodilo u seoskim domaćinstvima. Proizvodilo se i u bogatim,250251*ali posebno u siromašnim domaćinstvima: tu su se za upotrebu izrađivale tkanine, košulje od grubog platna, pokućstvo, amovi od biljnih vlakana, užad od like, korpe od pruća, drvene ručke za alat i raonike. Ova seoska samodovoljnost je bila izraženija u manje razvijenim zemljama u istočnoj Evropi, kao što su bile zapadna Ukrajina i Litvanija, nego u zapadnoj Evropi.25' Naime, na Zapadu, uporedo s izradom predmeta za domaću upotrebu, na selu se prave i predmeti namenjeni tržištu. Ovo zanatstvo je dobro poznato. Širom Evrope, u varošicama, selima i na farmama, kada dođe zima, velika „industrijska” aktivnost zamenjivala bi poljo privrednu. To se dešava čak i u udaljenim zaseocima: na primer, 1723. godine u tridesetak „teško pristupačnih” sela u Normandiji; ili 1727, kada se iz nekih sela u Sentonžu na pijace iznose proizvodi koji nisu u skladu sa standardima koje propi suju esnafi.2^ Postavlja se pitanje da li izricati kazne? Inspektori misle d a je bolje otići na lice mesta i objasniti „manufakturne propise” ljudima koji ih uopšte ne 247 De l ’Esprit des Lois, XXIII, str. 15. 248 Marc Bloch, Mélanges historiques, 1963, t. II, str. 796-797. 249 A. d. S., Đenova, Lettere Consoli, 1/2628. 250 Charles de Ribbe, Une Grande Dame dans son ménage au temps de Louis XIV, d ’après le jour nal de la comtesse de Rochefort ( 1689), Paris, 1889, str. 142-147. 251 Witold Kula, op. cit., str. 156, napomena 84, Ukrajina 1583, Litvanija 1788. A. N., F 12, 681, f° 112.
291
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
poznaju jer žive u zabitim krajevima. U okolini Osnabrika 1780. godine u „in dustriji lana” rade seljak, njegova žena, deca i seoske sluge. Učinak ovog dopun skog rada i nije toliko bitan. Zimsko je doba: „Slugu valja hraniti, radio on ili ne”.-53 Onda je, kažu, bolje da radi! Najzad, svim ovim delatnostima zapoveda ritam godišnjih doba, ili „kalendar”, kako kaže Đuzepe Palomba. U XVI veku, čak i rudari iz okoline Liježa svake godine u avgustu napuštaju kopove i odlaze na žetvu.25325425*Bez obzira o kom je zanatu reč, pravilo gotovo da nema izuzetka. Tako jedan firentinski trgovac u pismu od 1. juna 1601, kaže: „Prodaja vune ne ide dobro, iako se tonie ne treba čuditi; malo se radi jer radnika nema; svi su otišli da rade na selo”.,iJJ U Lodevu, Boveu i Antverpenu, to jest u svakom „industrij skom” gradu, čim dođe leto, najpreči su poljski radovi. Zanatski rad ponovo po staje glavni u zimu, kada se obavlja i uz svetlost sveca i uprkos strahu od požara. Naravno, treba ukazati i na suprotne, ili barem ponešto različite primere. Bilo je pokušaja uvođenja neprekidnog zanatskog rada. Tako u Ruanu 1723, „rad nici sa sela koji su ranije leti ostavljali razboje i odlazili na žetvu, to više ne čine jer smatraju da je isplativije ostati i proizvoditi sukno i ostale tkanine”. To je, međutim, dovodilo do opasnosti da ,,u nedostatku žetvenih radnika” žito prezri i propadne. Vrhovni sud zato namerava da zabrani rad manufaktura ,,u vreme žetve x x • • 9 Sfv pšenice i drugih žitarica” ! Da li će rad biti nastavljen, ili će se obustaviti? Voban je izračunao da je zanatlija radio 120 dana godišnje u svom poslu; praznici (kojih je bilo mnogo) i sezonski poslovi ispunjavali su mu ostali deo godine. Do diferencijacije poslova dolazi, dakle, kasno i sa zadrškama. Gudar257* nesumnjivo greši kada govori o geografskoj podeljenosti industrije i poljopriv rede. Ne verujem ni u mišljenje Rožea Diona2?8 koji govori o nekakvoj liniji La val, Ruan, Kambre, Furmije, liniji koja bi Francusku delila na dva delà, na sever, oblast tradicionalnih zanata, i jug, oblast vinove loze. Sem toga, sačuvan je i izveštaj intendanta Bavila,259*u kojem se tvrdi da u Langdoku, tradicionalnoj vi nogradarskoj oblasti, godine 1680. ima 145 000 tekstilnih radnika. A za generalitet Orleana, takođe vinarski kraj, popisom iz 1689. utvrđeno je da u njemu živi 21 480 seljaka koji poseduju vinograde, kao i 12 710 zanatlija „koji žive po manjim gra dovima i selima”. Istina je i da se domaća radinost ne upražnjava u porodicama vinogradara koje su obično imućne. Tako u okolini Arboa, takode vinogradarskoj oblasti, zbog nedostatka radne snage nije moguće stvoriti tekstilnu industriju.2 ’ ' U Lajdenu, u XVII veku izuzetno razvijena proizvodnja sukna, ne može da dobije nikakvu pomoćnu radnu snagu iz obližnjih, veoma bogatih sela. Kada u XVIII 253 J. Beckmann, op. cil., III. str. 430-431. " 4 Jean Lejeune, op. cil., str. 143. 255 C. et S. Suarez â Gosme Ruiz, Firenza, 1. juni 1601. Archives Ruiz. Valladolid. „... que todos acuden a la campana”. -56A. N ..G 7, 1706, f° 167. 257 Ange Goudar, Les Intérêts de la France mal entendus, Amsterdam, 1756, t. III, str. 265-267, citat Pierre Dockes, L'Espace dans la pensée économique, str. 270. "'° Roger Dion, Histoire de la vigne et du vin en France des origines au XIXe siècle, 1959, str. 33. Germain Martin, La Grande Industrie sous le règne de Louis XIV (posebno od 1660: do 1715), 1898, str. 84. E. Tarlé, V Industrie dans les campagnes de France à la fin de l'Ancien Régime, 1910, str. 45, napomena 3.
292
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Farbanje tkanina u Veneciji (Muzej Kore, Zbirka Viole)
veku ovoj industriji postane neophodna dopunska radna snaga, ona će se morati potražiti u udaljenijim siromašnim seoskim oblastima. Zanimljivo da će upravo te oblasti postati velika tektstilna središta u modernoj Holandiji.261
Industrija kao spas od siromaštva Industriju je moguće objasniti jedino velikim brojem činilaca i podsticaja. Ortensio Landi u svom delu Paradossi (1543),262 piše da se Luka, grad svile, u XIII veku ,,u nedostatku vlastitog zemljišta toliko industryalizovala da je proz vana Republikom mrava” . U Engleskoj, na norfolškoj obali, u XVI veku iznenada 261 Obaveštenja mi je pružio I. Schoffer. Ortensio Landi, Paradossi, cioè sententie fuori del comun parère, novellamente venate in luce, 1544, str. 48 na poleđini.
293
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
nastaje industrija bojenih čarapa. To nije bilo slučajno. Na ovoj obali postojao je niz malih ribarskih naselja. Muškarci, kada ne bi odlazili na Island, lovili su u Severnom moru haringe, bakalar i papalinu. Brojna ženska radna snaga uposlena na soljenju ribe u tzv. salthouses nije imala posla osim u sezoni ribolova. Upravo je ova poluzaposlena radna snaga podstakla preduzetnike na to da u toj oblasti stvo re novu industriju.263 Siromaštvo često podstiče razvoj predindustrije. Postoji mišljenje d a je Kolber zaposlio neposlušnu i jogunastu Francusku, iako bi konjunktura i visoki pore zi verovatno i sami podstakli razvoj industrijske delatnosti. Iako skromnog obima, ova zanatska industrija je neka vrsta utočišta, „spasa od siromaštva” . Savari de Brislon, čovek sklon sentencioznosti, godine 1760. kaže: „Čuda industrije [a on tu reč bez oklevanja koristi] uvek nastaju iz nužde” . U Rusiji, najlošija zemlja je u posedu „crnih” seljaka - slobodnih seljaka koji su da bi preživeli ponekad primo rani da kupuju žito. Upravo oni najviše razvijaju zanatsku proizvodnju.264 Gor štaci s područja jezera Konstanc u švapskoj Juri, kao i seljaci u brdskim predelima Slezije, obraduju lan još od XV veka kao dopunu slabim letinama sa svoje posne zemlje.265 U škotskim planinama seljaci koji ne mogu da žive od skromnih prinosa, spašavaju se od gladi tako što postaju rudari ili tkači.266 Seljaci iz severozapadne Engleske nose na seoske pijace neodmašćene tkanine koje su izradili kod kuće. Upravo se na tim pijacama najviše snabdevaju londonski trgovci, koji te proizvode finalizuju pre nego što ih iznesu na prodaju u prestoničkoj hali za su kno.267
Neukorenjenosl zanatstva Gradsko zanatstvo je slabije ukorenjeno od seoskog. Posle seoskih zanatlija (donekle pokretnih, posebno u siromašnim krajevima), pojavljuju se zanatlije stricto sensu, koji su istovremeno i najpokretljiviji deo stanovništva. Tu njihovu osobinu uslovljava sama priroda predindustrijske proizvodnje koja prolazi kroz niz naglih uspona i padova, a za šta lepu ilustraciju pruža grafikon na str. 287. Neko vreme vlada prosperitet, a potom dolazi do recesije. Skica talasa seoba zanatlija, u kojima se postepeno formira predindustrija u Engleskoj mogla bi to dobro da po kaže. Zanatlije, uvek loše plaćeni, primorani da na hirovitom tržištu kupuju hranu, krajnje su osetljivi na sve promene plata, na svaki pad potražnje. Pošto se stvari odvijaju gotovo uvek protiv njihove volje, oni su stalni nomadi, „neposto jana grupacija koja zbog najmanjeg povoda menja boravište” .268 „Zanatlije su sp remne da odu u tuđinu čim se zatvori manufaktura u koioi rade”, kaže se u jednom upozorenju izdatom u Marselju 1715. g o d in e/"7 Mirabo, „prijatelj na2®2Joan Thirsk, u: The Agrarian History of England and Wales, 1967, IV, str. 46. 4 Jacqueline Kaufmann-Rochard, op. cit., str. 60-61. 5 Heinrich Bechtel, op. cit., I, str. 299. 2®!j Joan Thirsk, op. cit., TV, str. 12 i passim. 267 Defoe, op. cit., I, str. 253-254. 268 Isaac de Pinto, op. cit, str. 287. 269 A. N„ G7, 1704, f° 102.
294
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
roda”,- ■" objašnjava: „Industrija je nepostojana jer potpuno zavisi od umešnosti zanatlija koji su spremni da se odsele tamo gde su plate bolje”; oni tako uvek os taju „ljudi bez korena”. „Da li možemo da jamčimo za postojanost naših zanatlija kao za nepokretnost naših polja?”. Naravno da ne, odgovara Dipon de Nemur.270271 Forbone je još izričitiji:272 „Zanatstvo kao takvo, je pokretno”. Iako su po tradiciji pokretni (stari nadničarski sistem), zanatlije su često i primorani da se sele, svaki put kada i inače loši životni uslovi postanu nepod nošljivi. „Oni žive od danas do sutra”, kaže o zanatlijama u svom Dnevniku (1658) jedan građanin Remsa, koji ih mnogo ne voli. Pet godina kasnije, u zaista teškim vremenima, isti piše: „Ljudi [...] nekako uspevaju da prodaju svoj rad, ali po tako bednim cenama, da samo najsnalažljiviji opstaju”; ostali odlaze u sirotišta, prose, ili se „smucaju” po ulicama. Naredne, 1664. godine, zanatlije napu štaju svoje poslove, „postaju fizički radnici, ili se vraćaju na selo”.273 London je u to vreme bio, čini se, u nešto boljoj situaciji. Drugog januara 1730. neke fran cuske novine274 izveštavaju kako je hleb pojevtinio za dva sola (oko 9%). U članku se dalje kaže: „Radnici sad mogu da žive od svojih plata”. Negde 1773, u izveštaju jednog inspektora manufaktura stoji: „mnogi tkači iz Langdoka, koji su ostali bez hleba i mogućnosti da ga zarade” (jer vlada nezaposlenost), prinuđeni su da „napuste domovinu da bi preživeli” .275 Seobe bivaju ubrzane i neočekivanim nesrećama i određenim događajima. Tako 1685. godine, po opozivu Nantskog edikta, dolazi do masovnog iseljavanja iz Francuske. Slično se događa i u Novoj Španiji 1749, a posebno 1785. i 1786, kada glad pogađa rudarska naselja na severu zemlje, i kada se obustavlja doprema kukuruza u te krajeve. Dolazi do navale ka jugu i ka Meksiko Sitiju, gradu koji se opisuje kao najgore leglo poroka („lupanar de infamias y disoluciones, cueva de picaros, infierno de caballeros, purgatorio de hombres de bien”) („bordel beščašća i razvrata, lupeška pećina, pakao za viteze, čistilište za pristojne ljude p.p.). Godine 1786. neki dobronamernik čak predlaže da se ulazi u grad zazidaju i tako spreči navala gomile.27627 S druge strane, industrijama u razvoju nije teško da iz drugih gradova, pa čak i iz dalekih i stranih zemalja, privuku potrebne radnike. Tome uglavnom i pribegavaju. Već u XIV veku, flandrijski gradovi pokušavaju da se odupru politici kralja Engleske koji poziva tkače nadničare, obećavajući im „dobro pivo, dobru govedinu, dobre krevete pa čak i bolje žensko društvo, budući da su engleske devojke poznate kao izuzetno lepe”.27 ' U XVI, pa i u XVII veku, seobe radne snage dovode do potpunog poremećaja podele rada. To je razlog primene oštrih mera u 270 Mirabeau, L ’Ami des hommes ou traité de la population, 1756-1758. 271 P. S. Dupont de Nemours, De l ’exportation et de l ’importation des grains, 1764, str. 90-91, citat Pierre Dockes, L ’Espace dans la pensée économique du XVF au XVIIIe siècle, 1969, str. 288. 272 François Véron de Forbonnais, Principes et observations économiques, 1767,1.1, str. 205, citat Pierre Dockes, op. cit., str. 288. 273 Mémoires de Oudard Coquault (1649-1668) bourgeois de Reims, izd. 1875, II, str. 371. 274 Gazette de France, 1730, str. 22. 275 Moskva, Biblioteka Lenjin. Fr, 1100, f°s 76-77. 276 Enrique Florescano, Precios del maiz y crisis agricolas en México (1708-1810), 1969, str. 142. 277 Germain Martin, op. cit., str. 80.
295
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
sprečavanju seobe radnika: njih zaustavljaju na granicama i putevima i na silu vraćaju. Kad je reč o onima koji su već otišli u strane gradove, pregovara se o nji hovom upućivanju kući. Takva se politika 1757. godine u Francuskoj smatra prevazidenom. Iz Pa riza u maršalate Liona, Dofinea, Rusiiona i Burbonea stiže naredba da se obus tave potere za radnicima beguncima, jer se na njih rasipa javni novac. Vre mena su se zaista promenila. U XVIII veku, industrijska aktivnost se proširila, postala sveprisutna, a uspostavile su se i mnoge trgovinske veze. Na sve strane postoje manufakture i seoske industrije. Nema ni jednog grada, ni jednog sela, ni jednog trgovišta koje ne poseduje razboje za tkanje, kovačnice, ciglane, pilane. Državna politika, suprotno onom što sugeriše reč merkantilizam, jeste industrija lizacija, koja se spontano razvija i već stvara neke društvene probleme. Dolazi do ogromnih koncentracija radnika u nekim oblastima: 30 000 ljudi radi u industriji uglja u Njukastlu;278279 u Langdoku je 1680, kako što smo videli, bilo 450 000 tkača; 1795. godine, 1 500 000 tekstilnih radnika živi u pet pokrajina, u Enou, Flan driji, Artoa, Kambresiju i Pikardiji, i to prema izveštaju Pera, narodnog predsta vnika poslatog u te oblasti da se upozna sa situacijom. Industrija i trgovina su da kle dostigle divovske razmere.280281 Posle ekonomskog uspona u XVIII veku, industrijska aktivnost se širi. U XVI veku bila je uglavnom koncentrisana u Nizozemskoj i u Italiji; sada se raz vija širom Evrope, sve do Urala. Otuda i pokretanja novih poslova, bezbrojni pla novi, ne uvek originalne zamisli, ali i već debeo talog sumnjivih poslova.
Sa sela u gradove i natrag Gledano u celini, seobe zanatlija nisu slučajne: one su površinski znak du binskih kretanja. Kada se, na primer, industrija svile u XVII veku odjednom seli sa juga Italije na sever; kada se glavne industrijske aktivnosti (a s njima i trgo vinske) u poznom XVI veku premeštaju iz mediteranskih zemalja u Francusku, Holandiju, Englesku i Nemačku - uvek je reč o kretanju klatna, koje ima mnogo posledica. Ali ima i drugih kretanja napred-nazad. J. A. van Hute~~‘ u svojoj studiji skreće pažnju na način kako se industrija kretala između gradova, trgovišta i sela, u Nizozemskoj od Srednjeg veka do XVIII, pa i do polovine XIX veka. Na po četku tog dugog razdoblja, industrija je razbacana po selima, odakle i utisak d a je reč o originalnoj, spontanoj i neiskorenjivoj pojavi. Pa ipak, u XIII i XIV veku, predindustrija se seli ka gradovima. Međutim, posle duge recesije (1350-1450) dolazi do suprotnog kretanja: sela ponovo postaju utočište zanatstva, utoliko pre što je rad u gradovima stegnut u esnafski sistem, postao organizaciono težak, a pre svega skup. Grad doživljava delimičan industrijski oporavak u XVI veku, selo ponovo preuzima primat u XVII, koji opet delimično gubi u XVIII veku. 278 A. N.. F 12, 149, f° 80. 279 Defoe, op. cit., str. 125. 280 E. Tarlé, op. cit., str. 43. 281 Sedmica Prata. april 1968.
296
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Bdjenje platna u selu pored Harlema u XVIII veku. Pre upotrebe hlora platno se belilo tako što je nekoliko puta umakano (u surutku), prano (crnim sapunom) i sušeno na polju (Copyright Rijksmuseum, Amsterdam)
Ovaj pojednostavljeni prikaz ipak govori o suštinskoj stvari, to jest da za predindustriju postoje dva utočišta: gradovi i sela. Tako je širom Evrope, a možda i sveta. Onovremena privreda je, dakle, imala širi manevarski prostor koji se nu dio preduzetnicima i državi. Da li je J. A. van Hute u pravu kada tvrdi da su poreski sistemi vladara, u zavisnosti od toga da li su se odnosili samo na grad ili i na okolna sela, doprineli stvaranju različitih ustrojstava i smena razvoja i recesije? Ove stvari bi pouzdano moglo da objasni samo precizno istraživanje. Nešto je ipak izvesno: cene i plate su tu igrale svoju ulogu. Nije li sličan proces krajem XVI i početkom XVII veka, industriju Italije prisilio da napušta velike i odlazi u manje gradove, kao i u varošice i sela? Naj veći problem sa kojim se suočava italijanska industrija u razdoblju 1590-1630, jeste konkurencija jeftinijih proizvoda sa Severa. Domeniko Sela-82 u svom radu o Veneciji, gradu gde su plate postale prohibitivno visoke, kaže da je industrija imala tri rešenja: da se povuče na selo, da se specijalizuje za proizvodnju luksuz nih predmeta, da se u nedostaku radne snage osloni na mašine koje pokreće voda. U toj teškoj situaciji, pribegavano je svim pomenutim rešenjima. Nezgoda je što prvo rešenje, gotovo prirodan povratak na seosko zanatstvo, nije moglo da donese potpuni uspeh: mletačkom selu je naime bio potreban svaki sposoban radnik. U XVII veku tu počinju da se gaje nove kulture, dud i kukuruz; poljoprivreda po staje prilično unosna. Izvoz pirinča iz Venecije na Balkan i u Holandiju se nepre-,28 282 Domenico Sella, European industries (1500-1700), 1970.
297
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
kidno povećava. Veliki je i izvoz sirove i obrađene svile, koji se u razdoblju 1600-1800,283 učetvorostručuje. Zbog manjka radne snage, pobedu odnose drugo i treće rešenje, proizvodnje luksuznih predmeta, odnosno upotreba mašina. Sto se tiče potonjeg, lepa zapažanja je nedavno izneo Karlo Poni.“84 Tako nam Italija u XVII veku izgleda manje letargična nego što to prikazuje opšta istorija. Spanska industrija, koja cveta sredinom XVI veka, a zapada u tešku krizu pred kraj istog tog razdoblja, bila je upala u sličnu zamku. Seljačka zajednica nije mogla da joj posluži kao izvor radne snage kada je industrija oko 1558. počela da se iz gradova povlači na selo. Upravo to pokazuje u čemu je bila snaga Engleske. U Engleskoj je selo bilo pouzdani snabdevač industrijske radne snage; tu je naime radna snaga veoma rano, preko proizvodnje tekstila, bila vezana za vunarsku in dustriju.
Da li postoje vodeće industrije? Počinjemo da opažamo nejasne i složene obrise predindustrije. Tu se naime nameće jedno pitanje; ono svakako zbunjuje, a možda je i prerano; podstiče ga i situacija u današnjem svetu. Da li u Starom poretku postoje vodeće industrije? Takve industrije danas, a možda i u prošlosti, jesu one koje privlače kapital i radnu snagu i ostvaruju profit; njihov polet može da pokrene i razvoj susednih sektora (iako to nužno nije tako). Naime, staroj ekonomiji nedostaje koherent nost, ona je često dezorganizovana kao što je slučaj u današnjim nerazvijenim ze mljama. Ono što se događa u jednom sektoru ne odražava se nužno na druge. Na prvi pogled predindustrijski svet nema onaj neravan reljef koji obeležava dana šnju industriju s disparitetima i vodećim sektorima. Staviše, iako obimna, ta predindustrija ne vrši neki posebno velik pritisak na ostali deo ekonomije. Sve do industrijske revolucije, naprotiv, upravo čitava ekonomija, koja u svom rastu prolazi kroz zastoje i lomove, određuje razvoj pre dindustrije, razvoj isto tako neravnomeran. Ovde je zapravo reč o problemu vrednosti proizvodnje kao osnovnom činiocu. Možda ćemo lakše to prosuditi ako uo čimo koje su zaista „dominantne industrije” pre XIX veka. A to su, naravno, više smo puta ukazali, tekstilne industrije. Ova bi nas koncentracija danas mogla iznenaditi. Pa ipak, u prošlosti je dosta polagano na štof, odela i svečanu odeću. I u kućama je bilo dosta tekstila: zavese, zastori, tapiserije, te čaršavi i posteljina koja se čuvala u ormarima. Bilo je to doba taštine i vladavine mode. Nikolas Barbon je presrećan zbog toga (1690): „Moda ili menjanje odeće”, piše on, „jeste veliki pokretač trgovine, jer podstiče ljude da troše na novu odeću dok stara još uvek nije iznošena; moda je duša i život trgovine; ona održava u pokretu čitavo trgovačko telo; ona je izum koji čoveku omogućuje da živi u stalnom proleću, to jest da nikad ne vidi jesen svoje odeće”.285 „Živeo štof!”, bilo je, dakle, trgovačko geslo: on angažuje mnogo 283 Ibid., str. 88-89. „Archéologie de la fabrique: la diffusion des moulins à soie ’alla bolognese’ dans les États vénétiens du XVIe au XVIIIe siècle”, u: L'Industrialisation en Europe au XIXe siècle, priredio P. Léon, F. Crouzet. R. Gascon, 1972. 285 E. Schulin, op. cit., str. 220.
298
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
rada, a ima i tu prednost da se lako prevozi, budući da je srazmerno lagan u od nosu na svoju vrednost! Da li se možemo saglasiti s mišljenjem Žorža Marsea (1930), koji kaže daje tekstil u prošlosti, mutatis mutandis, bio što i čelik danas, a što misli i Vilijem Rap (1975)?40U Razlika je u tome što tekstil, iako se industrijski proizvodi, ipak ostaje uglavnom luksuzna roba. Čak i kada je osrednjeg kvaliteta, odeća je skupa roba, koju siromašni radije šiju kod kuće, koju kupuju štedljivo i ne obnavljaju onako često kako im savetuje Nikolas Barbon. Tek krajem XVIII veka, s razvojem en gleske industrije tekstila, a posebno proizvodnje pamuka, narod počinje da maso vno kupuje odeću. Dakle, dominantna industrija podrazumeva veliku potražnju. Zbog toga i istorijat proizvodnje tekstila valja čitati oprezno. U svakom slučaju, suksecivni talasi prosperiteta ne odgovaraju nužno promenama mode: oni odraža vaju i promene i reorganizacije na gornjim nivoima razmene. Različiti suparnici su se stalno nadmetali za nadmoć u svetu tekstila. U XIII veku, trgovina vunom je posebno razvijena u Nizozemskoj i Ita liji;28628728*901u narednom stoleću, Italija odnosi primat. Dino Barbiéri je na jednoj kon ferenciji nedavno rekao: „Italijanska renesansa je vezana isključivo za vunu!”. Potom prvenstvo preuzima svila kojoj Italija duguje svoje poslednje godine indu strijskog prosperiteta u XVI veku. Svila uskoro osvaja Sever, švajcarske kantone (Cirih), Nemačku (Keln), Holandiju posle opoziva Nantskog edikta, Englesku, a posebno grad Lion, koji sve do danas slovi kao središte industrije svile. Pa ipak, u XVII veku (oko 1660), fina engleska platna stiču prednost nad svilom, a ako je verovati francuskim trgovcima,-88 njihova se moda proširila čak i do Egipta.2 9 Konačno, poslednii takmac i novi pobednik, jeste pamuk. Iako je u Evropi bio poznat već dugo,- - sada pamuk u prvi plan4yi dovodi nešto drugo: naime, na stupa moda bojenog indijskog pamučnog platna,2922934čija je tehnika prerade u Ev ropi nepoznata. Postavlja se pitanje da li će indijsko platno preplaviti evropsko tržište? Novi proizvod probija sve barijere. Evropa počinje da oponaša Indiju, da tka i štampa platno. U Francuskoj se od 1759. indijsko platno potpuno slobodno proizvodi.-93 Količina sirovog pamuka koja stiže u Marselj 1788, iznosi 115 000 kvintala, dakle deset puta više nego 1700. 4 Tokom druge polovine XVIII veka, opšti polet ekonomije dovodi i do po većanja proizvodnje u svim tekstilnim granama. Kroz stare manufakture prolazi sveži dah inovacija i raznih tehničkih domišljatosti. Neprestano se pronalaze novi 286 „The unmaking of the Mediterranean trade hegemony”, u: Journal o f economic history, 1975, str. 515. 287 Aloys Schulte, „La lana come promotrice della floridezza economica dellTtalia nel Medio Evo”, u: Atti del Congresso di scienze storiche, knj. Ill, Roma, 1906, str. 117-122, posebno str. 119. 288 A. N„ G7, 1685, 76 (Izveštaj iz 1684). Louis Dermigny, op. cit.,11, str. 756, napomena 3. 290 Louis-Félix Bourquelot, Études sur les foires de Champagne, 1865,1, str. 102. 291 Pierre Dardel, Commerce, industrie et navigation à Rouen et au Havre au X V IIf siècle, 1966, str. 108-109. 292 Gazette de France, 1783, str. 351. 293 5. septembar 1759. Savary des Bruslons, IV, stubac 1023. 294 Geneviève Anthony, L ’Industrie de la toile à Pau et en Béarn de 1750 à 1850 (Études d’écono mie basco-béarnaise, t. III), 1961, str. 4L
299
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
proizvodni postupci i nove vrste tekstila. U Francuskoj je ogroman broj radio nica: tako se „mignonettes, grisettes, férandines i burats” proizvode u Tuluzu, Nimu, Kastru i drugim gradovima i mestima Langdoka;295 velika količina „es pagnolettes” je zaplenjena u Šampanji jer ne odgovaraju propisanim standardima o dužini i širini; one izgleda da dolaze iz Šalona;296 nova vunena tkanina sa be lom osnovom i smeđom potkom se proizvodi u Le Manu;297 proizvodi se i tako zvana „duvana gaza”, veoma lagana svilena tkanina koja je štampana tako što se na nju uz pomoć fiksativa lepio „sloj praha od iseckanog platna i štirka” (što je stvaralo ozbiljne probleme za carinu, jer se nije znalo da lije svrstati u platno ili u svilu, budući da je potonja u ukupnoj težini učestvovala sa samo jednom še stinom);298 u Kaenu se proizvodi tkanina u kojoj ima i konca i pamuka, koja se naziva „grenada” i koja ima dobru prođu i u Holandiji;299 „rimski serž” se proiz vodi u Amijenu,300 a sukno za mantije u N orm andiji.'01 1 samo obilje imena dosta govori. Ne treba zanemariti ni inventivnost u svilarskoj proizvodnji u Lionu, kao ni stalno pojavljivanje novih mašina u Engleskoj. Možemo razumeti Johana Bekmana,302 jednog od prvih istoričara tehnologije, što se raduje D ’Alamberovom spisu u kojem se postavlja pitanje: „Da li je neko ikad nešto tako suptilno izmi slio, kao što je proces proizvodnje prugastog somota?”. Pa ipak, prvenstvo proizvodnje tekstila u predindustrijskom životu ima nešto paradoksalno. Reč je o „retrogradnosti” aktivnosti „koja potiče još iz ranog Srednjeg veka”.303 Dokazi su ipak tu. Sudeći po njegovom obimu i prometu, tekstilni sektor se može uporediti s mnogo modernijom industrijom uglja, pa čak i sa proizvodnjom čelika u Francuskoj, koja je tada nazadovala, kao što pokazuju podaci iz 1772. i 1788. godine.304 I konačno, presudni argument, koji ne treba previše isticati: bilo d a je bio prvi pokretač ili ne, pamuk je odigrao vodeću ulogu u početku engleske industrijske revolucije.
Trgovci ï esnafi Pošto smo industrijske aktivnosti smestili u njihove različite kontekste, os taje da odredimo mesto koje u njima zauzima kapitalizam. To i nije baš tako jed nostavno. Tadašnji kapitalizam je pre svega kapitalizam gradskih trgovaca. A ovi trgovci, bilo da su uvoznici i izvoznici ili preduzetnici, od početka su uključeni u sistem esnafa koje su stvorili gradovi kao način organizovanja čitave zanatske ak tivnosti. Trgovci i zanatlije su uhvaćeni u istu mrežu koje se nikad neće sasvim osloboditi. Otuda i nejasnoće i konflikti. 295 A. N.. F12, 151, 148 v°, 29. april 1729. 296 A. N., F12, 682, 29. avgust 1726. 292 A. N., G7. 1706, f° 81, 19. januar 1723. 298 A. N .,F “ ,721. 299 A. N.,62 AQ7. ^oo Variétés, op. cit., V, str. 345, napomena 2. ^ A . N., G , 1700, f° 86. u Johann Beckmann, op. cit., III, uvod bez označenih stranica. Pierre Chaunu, La Civilisation de l'Europe classique, 1970, str. 332. 04 Bertrand Gille, Les Forges françaises en 1772, 1960, str. ХП.
300
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Znak udruženja tesara u mletačkom Arsenalu, XVIII vek. „Gastaldo”je šef grupe zanatlija (Venecija, Muzej mletačke istorije, foto Skala)
Esnafi (corps de métiers u Francuskoj; izraz corporations se pojavljuje tek u Le Šapelijevom zakonu iz 1791, koji ih i ukida), nastali su širom Evrope u ra zdoblju od XII do XV veka, pre ili kasnije u zavisnosti od regiona. Najkasnije su nastali u Španiji (Barselona, 1301; Valencija, 1332; Toledo 1426). Nigde esnafi (francuski corps de métiers, nemački Ziinfte, italijanski Arti, engleski guilds, španski gremios) nisu postojali bez ograničenja. Oni su neke gradove kontrolisali, dok su drugi gradovi bili slobodni. U nekim gradskim celinama - na primer, u Pa rizu i Londonu - pripadali su različitim jurisdikcijama. Njihovo zlatno doba na Zapadu je XV vek. Negde su uporno istrajavali, pre svega u Nemačkoj. Danas su u ovoj zemlji muzeji prepuni uspomena na Ziinftmeister (esnafske majstore). Ra zvoj esnafa u Francuskoj u XVII veku je pre svega izraz težnji monarhije, koja želi da nametne jednoobraznost, kontrolu, a posebno ubere što veće poreze. Svi esnafi su morali da se zadužuju da bi izmirili poreske obaveze.305 U svoje zlatno doba esnafi su kontrolisali glavninu trgovine, rada i proizvo dnje. Kada se razvijaju ekonomski život i tržište, kada podela rada zahteva nove tvorevine i deobe, dolazi, naravno, i do sporova o nadležnostima. Pa ipak, broj es nafa se uvećava i prati razvoj. Godine 1260. u Parizu ih je čak stotinu ijedan. Njih pomno nadzire trgovački načelnik (prévôt). Tako veliki broj esnafa ukazuje i na 305 Na primer, dobavljači za vino u Parizu isporučili su u šest godina (1703-1709) za skoro milion i po livri i imaju teškoća. A. N., G7, 1510.
301
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
specijalizaciju. Kasnije dolazi i do potpodela. U Nirnbergu, kojim vlada stroga i budna aristokratija, esnafi proizvodnje metala - Metallgewerbe - su se još u XIII veku izdelili na više desetina nezavisnih struka.306 Do istog procesa dolazi u Gentu, Strazburu, Frankfurtu na Majni i Firenci, gde se vunarska industrija podelila na niz struka. Može se u stvari reći da do poleta u XIII veku i dolazi usled te sve veće podele rada. S druge strane, ekonomski polet do koga ona dovodi, ubrzo će ugroziti samu strukturu esnafa, koji su uzdrmani uspesima trgovaca. Zbog ove nejednakosti dolazi do pravog rata za osvajanje vlasti u gradovima. Nemački istoričari borbu esnafa protiv patricijata nazivaju esnafskom revolucijom (Zunftrevolution). Iza ove pojednostavljene šeme lako je uočiti borbu između trgovaca i zanatlija, s njihovim privremenim savezima i deobama - to jest višegodišnju kla snu borbu. Doba silovitih sukoba je ipak dosta kratko, dok će u tihom ratu koji će uslediti, konačnu pobedu izvojevati trgovci. Između trgovaca i esnafa nikada neće postojati ravnopravna saradnja. Tu, naime, trgovci, da ne kažemo kapitalizam kao takav, osvajaju tržišta rada i ekonomsko prvenstvo. Svrha esnafa jeste udruživanje članova iste profesije i njihova odbrana od svih drugih, u sitnim, ali za svakodnevni život bitnim sporovima. Esnafi budno prate događaje na gradskom tržištu, gde svaki od njih želi svoj puni deo. Esnafi znače sigurnost zapošljavanja i profita, kao i slobode u smislu privilegija. Pa ipak, u tu nikad jednostavnu igru uključuju se novac, novčana ekonomija i spoljna trgo vina - što će reći trgovci. Već krajem XII veka, sukna iz Provena, jednog od gra dića u Šampanji, u kojem su se održavali pokrajinski sajmovi, izvoze se u Napulj, na Siciliju, Kipar, Majorku, u Španiju, pa čak i u Carigrad.307 Špajer, u to vreme mali grad, koji nema ni most preko Rajne koja u blizini protiče, proizvodi obično vuneno sukno, crno, sivo i „belo” (to jest sirovo). Pa ipak, ovaj proizvod os rednjeg kvaliteta prodaje se u Libeku, Sankt-Galenu, Cirihu, Beču, pa čak i u Transilvaniji.308 U isto vreme novac osvaja gradove. Iz pariškog poreskog re gistra za 1292. godinu, vidimo d a je bilo dosta imućnih ljudi (koji su plaćali više od četiri livre poreza, koji je inače iznosio pedeseti deo prihoda), i nekoliko izu zetno bogatih ljudi (koji su plaćali više od 20 livri poreza), pri čemu je rekord od 114 livri plaćao jedan „Lombarđanin”. Postoji veoma jasna razlika između struka, između bogatih i siromašnih unutar jedne struke, pa čak i između siromašnih i bo gatih ulica. Kao najbogatiji se izdižu zajmodavci i trgovci iz Milana, Venecije, Đenove i Firence. Nemamo dovoljno dokaza za tvrdnju da ova kombinacija trgo vaca i zanatlija koji imaju svoje radnje (obućar, piljar, pozamanterista, suknar, ta petar, bačvar) na svojim višim nivoima proizvodi mikrokapitalizam. To je ipak veoma verovatno.309 306 Lütge, op. cit., str. 205-206 i 258. 307 Hektor Amman, „Die Anfange des Aktivhandels und der Tucheinfuhr aus Nord-westeuropa nach dem Mittelmeergebiet”, u: Studi in onore di Armando Sapori, 1957,1, prospect, str. 308 b. 308 Erich Maschke, „Die Stellung des Reichsstadt Speyer in der mittelalterlichen Wirtschaft Deutschlands”, u: Vierteljahrschrift für Sozial-und Wirt-schaftsgeschichte, 1967, str. 435^155, posebno str. 436. 309 Paris sous Philippe le Bel d ’après des documents originaux..., objavio H. Gérard, 1837.
302
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
U svakom slučaju, novac je tu, i akumuliran igra svoju ulogu. Neravno pravna igra je otpočela; neki esnafi postaju bogati; drugi, većina njih, ostaju na osrednjosti. U Firenci su se esnafi jasno međusobno razlikovali; s jedne strane Arti Maggiori, a s druge, Arti Minoré, i ljudi se isto tako razlikuju: popolo grasso i popolo magro (bogataši i siromasi). Razlike i nejednakosti se svuda uvećavaju. krti Maggiori postupno prelaze u ruke krupnih trgovaca, pri čemu esnafski sistem postaje puko sredstvo za dominaciju tržištem rada. Organizaciju koju on skriva istoričari nazivaju Verlagssystem. Sviće novo doba.
Verlagssystem U čitavoj Evropi nastaje Verlagssystem, ili Verlagwesen: te gotovo sinoni mne izraze su stvorili nemački istoričari i nehotice ih nametnuli svima. Pa ipak, postoje engleski i francuski izrazi „putting out system”, odnosno „travail à domi cile” (domaća radinost), ili „travail à façon” (izrada po porudžbini). Verlagssystem je organizacija proizvodnje u kojoj trgovac (koji je Verleger) naručuje posao; on zanatliju snabdeva sirovinama i daje mu deo plate, čiji ostatak isplaćuje prilikom dovršenja proizvoda. Sistem se pojavljuje veoma rano, mnogo ranije nego što se to obično smatra, i to verovatno u XIII veku, u vreme eko nomske ekspanzije. Kako inače protumačiti jednu odluku trgovačkog načelnika (prévôt) Pariza, u junu 1275,310 kojom „se pod pretnjom progona prediljama za branjuje da zalažu svilu koju su na obrađivanje dobili od trgovaca, kao i d a je pro daju ili razmenjuju za drugu robu”. Kako vreme odmiče, sve je više tekstova koji ukazuju na pomenutu aktivnost; u modernom dobu sistem se posvuda širi. U Luki 31. januara 1400, trgovci svilom Paolo Balbani i Pjetro Đentili osnivaju zajedni čku firmu. U ugovoru o udruživanju jasno stoji ,,il traffico loro sera per la maggiore parte in fare lavorare draperie di seta”, („njihova glavna aktivnost će se sad sastojati u izradi tkanina od svile”).311 „Fare lavorare” je doslovan prevod još uvek često korišćenog latinskog izraza qui faciunt laborare, a koji se odnosi na preduzetnika koji od drugog naručuje posao. Ugovori sklapani s tkačima se često potpisuju pred beležnikom i odredbe su im različite. Nekad dolazi do naknadnih sporova: godine 1582, neki đenovski preduzetnik zahteva od jednog prelca da prizna da mu duguje novac; poziva svedoka koji izjavljuje da zna šta je posredi, jer je kao nadničar radio kod Agostina Koste, u čijoj je radnji viđao poslodavca Batistu Montorija, „quale li portava sete per manifaturar et prendeva delle mani fatturate” („koji mu je donosio svilu za rad i dolazio po gotove proizvode”).312 Posve je jasno to da je Montorio bio Verleger. Slično je u gradiću Le Pi-an-Vele godine 1740: jedan trgovac daje materijal pletiljama čipki; on ih je snabdevao „određenom težinom” holandskog konca, a „uzimao natrag istu težinu u gotovoj čipki”.313 U Izesu, negde u isto vreme, za 25 fabrikanata u gradu i okolnim selima radi 60 razboja za tkanje serža.314 Dijego de Kolmenares, istoričar Segovije, pi310B. N.,Fr., 21557, Р<' F. Metis, Aspetti della vita economica medievale, studi nell’Archiuio Datini di Prato. I. str. 458. 312 Gradska arhiva grada Đenove, 572, P 4. 313 Moskva, Biblioteka Lenjin, Fr, 374, f° 171. 314 Ibid., f° 121.
303
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
sao je o „tvorničarima sukna” u vreme Filipa II „koji su pogrešno nazivani trgov cima; oni su zapravo bili glave velikih porodica; u svojim su kućama i van njih upošljavah i izdržavah veliki broj ljudi [jedni 200, drugi 300], koji su za njih proizvodili razne vrste skupocenih tkanina”.315 Verlegeri su trgovci noževima iz Solingena, poznati pod zanimljivim nazivom Fertigmacher (dovršivači), kao i tr govci šeširima iz Londona.316 U ovom sistemu rada po porudžbini, esnafski majstor i sam često radi za platu. Zavisi od trgovca koji ga snabdeva sirovinama, često uvoženim iz inostranstva. Trgovac prodaje i izvozi gotove proizvode, parhet, vunenu i svilenu tkaninu. Svi sektori zanatskog života su pogođeni, a esnafski sistem polako pro pada, iako čuva spoljni izgled. Primoravajući zanatliju da prihvati njegove usluge, trgovac nameće delatnost po svom izboru, bilo da je reč o obradi gvožda, izradi tekstila, ili brodogradnji. U Veneciji u XV veku, u privatnim brodogradilištima (dakle, izvan og romnog državnog Arsenala), majstori iz Arte dei Carpentieri i Arte dei Calafati s jednim ili dvojicom pomoćnika (fanti), rade za brodarske magnate, suvlasnike brodova u izgradnji. Majstori tako postaju obični radnici za platu.317 U Breši, oko 1600. godine, poslovi idu loše. Proizvodnju oružja žele da podstaknu tako što u grad pozivaju izvestan broj trgovaca (mercanti), koji upošljavaju majstore i zana tlije. 18 Kapitalizam se opet pojavljuje u drugačijem kontekstu. Jedan trgovac može da radi i sa čitavim esnafom, na primer, s izrađivačima platna kao što je bilo u Češkoj i Šleziji: to je sistem koji se naziva Zunfkauf!319 Iako je ovaj razvoj ponekad nailazio na simpatije gradskih esnafa, on se ipak češće sudarao sa njihovim žestokim suprotstavljanjem. Sistem nije imao pro tivnika na selu, čime su se trgovci znah okoristiti. Trgovci nisu samo posrednici između proizvođača sirovina i zanatlije, između zanatlije i kupca finalnog proiz voda, između njihovih gradova i daljih tržišta, već i između grada i sela. Boreći se da zaobidu razne prepreke i visoke plate u gradu, oni upošljavaju seosko za natstvo. Firentinska vunarska industrija je bila skup delatnosti u gradu i selima. Slično tome, u okolini Le Mana (14 000 stanovnika u XVIII veku), bila je iz građena čitava industrija etamina (luksuzne lake vunene tkanine). Drugi pri mer je industrija hartije u okolini Vira.321 U junu 1775. u Ere Gebirgeu, jedan putnik, pažljivi posmatrač, putuje od Frajberga do Augustusberga i prolazi kroz više sela u kojima se tka pamuk i plete čipka (crna, bela i „plava”, to jest kombinacija lanenih, zlatnih i svilenih niti). Leto je: žene sede ispred kućnih vrata, dok su se u senci lipe devojke okupile oko starog grenadira. S vakoje prionuo na posao, čak i stari vojnik. Valja živeti; ple tilja čipki prekida rad samo na tren: da bi uzela parče hleba ili posoljeni kuvani ^ Diego de Colmenares, Historia de la insigna ciudad de Segovia, 2. izd., 1640, str. 547. ° Hermann Kellenbenz, „Marchands capitalistes et classes sociales”, str. 14 (daktilografisano). 7 Gino Luzzatto, „Per la storia delle costruzioni navali a Venezia nei secoli XV e XVI”, u: Mis cellanea di studi storici in onore di Camillo Manfroni, str. 385^100. ° Museo Correr. Donà delle Rose, 160, f° 53 i 53 v°. ^ Hermann Kellenbenz, cit. čl., napomena 316. ^•"François Domic. VIndustrie textile dans le Maine, 1955. " Raoul de Félice, La Basse-Normandie, étude de géographie régionale, 1907, str. 471.
304
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
krompir. Krajem sedmice, ona će svoj proizvod odneti ili na obližnju pijacu (što je izuzetak), ili, verovatnije, Spitzenherru (tj. „gazdi čipki”), koji ju je snabdeo koncem i nacrtima iz Holandije ili Francuske, i koji joj je dao predujam, osigura vši se kao kupac gotovog proizvoda. Pletilja će u tom slučaju moći sebi da kupi ulje, meso i pirinač za nedeljni ručak.322 Seosko zanatstvo stvara mrežu esnafskih ili porodičnih radionica, poveza nih trgovačkom organizacijom koja ih podstiče, ali im i upravlja. Jedan istoričar je tačno rekao: „Nije bitno što su zanatlije međusobno udaljeni; njihova delatnost je obuhvaćena nevidljivom finansijskom paukovom mrežom kojom vlada neko liko trgovaca”.323 Pa ipak, ova paukova mreža nije obuhvatala sve. Bilo je velikih oblasti gde je proizvodnja i dalje bila izvan neposrednog domašaja trgovaca. Takav je slučaj s obradom vune u mnogim krajevima Engleske; drugi primer je sve veći broj izra đivača klinova oko Bedarjea, u Langdoku; nesumnjivo je isti slučaj i u Troa, gde obradu lana ni u XVIII veku ne kontroliše Verleger. Takvih je oblasti bilo mnogo čak i u narednom, XIX veku. Naime, ovakva slobodna proizvodnja je moguća samo tamo gde su sirovine lako dostupne na obližnjem tržištu, i gde će se ugla vnom prodati i finalni proizvod. U XVI veku u Spaniji, tkači su krajem zime od lazili na sajmove i tu sami prodavali svoje tkanine, kao što to čine i seljaci u En gleskoj u XVIII veku. Verlegera nema 1740. godine ni u Zevodanu, izuzetno siromašnoj oblasti u Centralnom masivu. U ovom hladnom i negostoljubivom kraju nekih 5 000 seljaka svake godine u zimu posedaju za razboje u svojim kućama „jer ih na to primoraju led i sneg koji više od šest meseci prekrivaju zemlju i sela” . Kada završe proizvod „odnose ga na najbližu pijacu, gde ima isto toliko prodavača ko liko proizvoda, a koji se prodaju isključivo za gotovinu”. Upravo to i privlači ove siromašne seljake. Njihove tkanine, iako izrađene od solidne lokalne vune, „pro daju se po skromnim cenama od deset, jedanaest pa i dvadeset sola, izuzev serža poznatog kao esko. Kupci su obično trgovci iz pokrajine Zevodan, koji žive u se dam ili osam malih sela u kojima postoje suknarske valjaonice, u Marvežolu, Langonju, La Kanurgu, Sen-Šeliju, Sožu i pre svega u Mandu”. Dalja prodaja se obavlja na sajmovima i pijacama. „Za dva ili tri sata sve se rasproda, kupac bira robu i pogađa se za cenu ispred kućice gde je ona izložena”, gde će, ali tek pošto se posao obavi, pomoću štapa proveriti dužinu kupljene tkanine. Prodaja bi se beležila u registar, s imenom radnika proizvođača i cenom.324 Otprilike u isto vreme, preduzetnik Kolson nastoji da u zaostalu pokrajinu Zevodan uvede Verlagssystem, kao i proizvodnju tkanine koja se u Engleskoj na ziva „corduroy”, a u Francuskoj „malborough” . On u podnesku upućenom Sku pštini Langdoka,325 opisuje svoj rad i uspehe, a istovremeno moli i za novčanu pomoć da bi nastavio sa poslom. Kolson je Verleger a uz to i preduzetnik koji u ovaj kraj nastoji da uvede posebne razboje, korita i postupke (a posebno sopstveni 322 Johann Beckmann, op. cit.. I, str. 109 sa. F. Dornic, op. cit., str. 307. 324 Moskva. Biblioteka Leniin, Fr. 374. f° 160 v°. “ London. Victoria-Albert Museum, 86-HH, Box 1, bez datuma.
325
305
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Tkači se odmaraju, slika A. Van Ostadea (1610—1685). Tipičan primer domaće radinosti. Razboj zauzima mnogo mesta u zajedničkoj sobi (Brisel. Kraljevski muzej umetnosti. Copyright A. C. L.)
306
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
izum - „mašinu za sagorevanje dlake na plamenu od alkohola”)- Njemu je ipak glavni cilj da stvori efikasnu mrežu seoskog zanatstva, da obuči predilje „da proizvode tanku i jedinstvenu nit”. Sve je to skupo, posebno stoga jer se ,,u Zevodanu sve plaća u gotovu, jer se tkaljama i prediljama unapred isplaćuje polovina plate, i jer stanovnici zbog siromaštva još dugo neće želeti da menjaju te navike”. Iako se uopšte ne govori o platama, možemo pretpostaviti da su bile niske. Jer inače, zašto bi se Kolson toliko tmdio u toj zaostaloj oblasti?
Verlagssystem u Nem ačkoj Iako su ga nemački istoričari otkrili, dali mu ime, objašnjavali i analizirali u svojoj zemlji, sistem rada po porudžbini nije nastao u Nemačkoj. Ako bi trebalo tražiti njegovu postojbinu, kolebanje je moguće jedino između Nizozemske (Gent, Ipr), i industrijske Italije (Firenca, Milano). Sistem se ipak veoma brzo proširio po zapadnoj Evropi, posebno u Nemačkoj, koja je stoga, s istorijskog sta novišta, dobro mesto za njegovo proučavanje. Jedan još neobjavljen članak Hermana Kelenbenca, koji ovde sažimam, nudi nam bogatu, raznovrsnu i uverljivu sliku Verlagssystema. Mreže ovog sistema su prvi pouzdan dokaz postojanja trgo vačkog kapitalizma koji želi da upravlja zanatskom proizvodnjom ali ne i da je izmeni. Trgovce je očigledno najviše zanimala prodaja. Zamišljen tako, Verlagssys tem može prodreti u bilo koju granu proizvodnje ako trgovac proceni da tu ima interesa. Sve ide na ruku ovom sistemu: opšti napredak tehnike, brži prevoz, po rast akumuliranog kapitala kojim sada barataju stručnjaci, a naposletku i procvat nemačkih rudnika posle 1470. godine. Iako se živost nemačke privrede ogleda u mnogočemu, pomenimo samo rani porast cena, kao i smenjivanje glavnih privrednih centara: početkom XV veka sve se još uvek vrti oko Regensburga na Dunavu; potom prvenstvo preuzima Nirnberg; veliki dani Augsburga i tamošnjih trgovaca-finansijera nastupiće docnije, u XVI veku. Kao da između Nemačke i drugih delova Evrope nastaje neka vrsta interakcije, pri čemu Nemačka vodi glavnu reč. U toj zemlji i nastaju veoma povoljni uslovi za razvoj Verlagssystema. Ako na karti označimo sve veze koje je on stvorio, onda će čitav prostor nemačkih zemalja izgledati premrežen tankim nitima. Različite grane su jedna za drugom ulazile u ove mreže. Primer su vunarske radionice u Libeku u XIV veku; pivare u Vizmaru, s radnicima koji već dobijaju platu (Brâuknechte i Brâumàgde); mlevenje i proizvodnja slada u Rostoku. U XV veku sistem prvenstveno obuhvata veliki tekstilni sektor, od Nizo zemske gde su koncentracije te industrije veće nego u Nemačkoj, pa do švajcarskih kantona (platno iz Bazela i iz Sankt-Galena). Proizvodnja parheta - mešavine lana i pamuka - koja zavisi od uvoza pamuka iz Sirije preko Venecije, jeste grana u kojoj veoma važnu ulogu igra trgovac koji snabdeva proizvođača sirovi nama iz inostranstva. Bilo je tako i u Ulmu i u Augsburgu gde se proizvodnja par heta prilično razvila u domaćoj radinosti.326 U drugim oblastima u sistem su uklju čeni proizvodnja buradi, papira (prvi pogon za papir je bio podignut u Nirnbergu 1304. godine), štamparstvo, pa čak i izrada brojanica. 326 Barchent = parhet (tkanina).
307
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Rudarstvo i industrijski kapitalizam S rudarstvom, u Nemačkoj ili, u širem smislu, u srednjoj Evropi, uklju čujući Poljsku, Mađarsku i skandinavske zemlje, kapitalizam ulazi u novu i od lučnu fazu. Ovde je trgovački sistem preuzeo kontrolu nad proizvodnjom i reorganizovao je. Do prvih stvarnih inovacija u ovoj oblasti dolazi krajem XV veka. U ovom ključnom razdoblju ne dolazi, naravno, ni do stvaranja rudnika ni do ustanovljenja zanimanja rudara; tada se, naime, znatno menjaju tehnički i radni uslovi. Zanat rudara je star. U čitavoj srednjoj Evropi udruženja rudara nadničara Gewerkschaften, Knappschafter?2'- postoje još u XII veku. Pravila ovih organi zacija se ustanovljuju i dopunjuju u XIII i XIV veku, u isto vreme kada se mnogi nemački rudari sele u istočne zemlje. Rudarima je uglavnom išlo dobro sve dok je rude bilo dovoljno blizu površine zemlje, odakle je nije teško bilo vaditi. M eđu tim, kada postane neophodno kopati duboko, onda dolazi do velikih poteškoća: valjalo je probijati dugačke tunele i učvršćivati ih potpornim stubovima; instali rati liftove za ljudstvo i rudu u jamama; crpsti stalno prisutnu vodu. Budući da se u industriji na ovakve izazove često veoma brzo odgovara, to nije bio toliko teh nički, koliko finansijski problem. Rudnicima je, naime, od tada potrebna velika i skupa oprema, koju treba postaviti i neprekidno održavati. Promena do koje je došlo krajem XV veka otvara vrata bogatim trgovcima. Posedujući kapital, mogli su da iz daljine upravljaju rudnicima i pridruženim industrijskim preduzećima. Do ovakvog razvoja došlo je u isto vreme, pred kraj XV veka: u rudnicima srebra u planinama Harca i u Češkoj; u Tirolskim Alpima, gde su već dugo posto jali rudnici bakra; u rudnicima zlata i srebra u Donjoj Ugarskoj; u kratkoj dolini reke Grana od Kenigsberga do Nojzola.327328 Posledica ovog razvoja je da slobodni radnici iz udruženja ( Gewerkschaften) svuda postaju radnici za platu, te tako ulaze u odnos zavisnosti. Uostalom, upravo se tada i pojavljuje reč radnik (Arbei-
ter). Investiranje kapitala dovodi do višestrukog povećanja proizvodnje, i to ne samo u Nemačkoj. U Vjeliči, pored Krakova, prestaje se sa starim načinom proiz vodnje kamene soli, koja se dobijala isparavanjem slane otopine u plitkim gvo zdenim koritima. Do tada su se tim poslom bavili seljaci. Sada se kopaju galerije i jame i do 300 metara u dubinu. Ogromnim čekrcima koje pokreće i po više up regnutih konja izvlače se na površinu ploče soli. Na svom vrhuncu u XVI veku, proizvodnja dostiže 40 000 tona godišnje, dok je u rudnicima zaposleno 3 000 radnika. Od 1368. godine u poslu učestvuje i poljska država.329 Takode, pored Krakova, ali u Gornjoj Šleskoj, rudnici olova u blizini Olkuša, u kojima se krajem XV veka proizvodilo od 300 do 500 tona olova godišnje, u XVI i XVII veku proizvode od 1000 do 3 000 tona. Ovde problem nije bio dubina (samo od 50 do 327 Oblik rudarskog preduzeća koji potiče iz Srednjeg veka i Tridentiner Bergwerkgebràuche iz 1208. 328 Günther v. Probszt, Die niederungarischen Bergstâdte, 1966. 329 Antonina Keckowa, Les Salines de la région de Cracovie da XVIe siècle au XVIIIe siècle, na poljskom jeziku, 1969.
308
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
80 metara), već prisustvo vode. Bilo je neophodno kopati dugačke tunele sa podu piračima, sa nagibom koji omogućuje prirodno oticanje vode, a i postaviti pumpe koje pokreću konji. Trebalo je zaposliti i više radnika; stene su, naime, bile toliko tvrde da je jedan radnik za osam sati rada mogao iskopati samo 5 cm bušotine. Za sve te promene bio je potreban kapital, što je rudnike automatski dovodilo u za visnost od onih koji su ga imali: tako je petina kopova pripala kralju Poljske Sigismundu Avgustu koji je bio rentijer; druga petina pripala je plemićima, držav nim službenicima i imućnim stanovnicima novopodignutih gradova u blizini rudnikâ; preostale tri petine kopova su pripale krakovskim trgovcima. Oni su kontrolisali poljsko olovo isto kao što su trgovci iz Augsburga, iako sa veće udaljenosti, kontrolisali zlato, srebro i bakar iz Češke, Slovačke, Mađarske i Ti rola.330 Ovi poslovni ljudi su, naravno, želeli da steknu monopol nad tim velikim iz vorima prihoda. Želje su ipak bile često iznad mogućnosti: čak i Fugeri nisu us peli da ustanove monopol na bakar (iako im je to, doduše, zamalo pošlo za ru kom); Hehšteteri su se 1529. godine finansijski upropastili nastojeći da ustanove kartel za živu. Obim potrebnih investicija bio je toliki da se nijedan trgovac nije mogao nadati da sam stekne kontrolu nad jednim celim rudnikom. Istina je da su Fugeri dugo godina kontrolisali rudnik žive u Almadenu, u Španiji. Pa ipak, Fu geri su bili izuzetan slučaj. Isto kao što se vlasništvo nad jednim brodom deblo na više akcija ili karata, vlasništvo nad rudnikom se deblo na tzv. Кихеп, kojih je obično bilo 64, a ponekad i 128.331 Ova podela je omogućavala da se dodelom nekoliko počasnih deonica u preduzeće uključi i sam vladar, koji je i bez njih imao stvarno pravo na podzemne kopove. Godine 1580. izborni knez Saksonije Avgust I posedovao je 2 822 Кихеп. Na taj je način država uvek bila prisutna u ru darskim preduzećima. Pa ipak, ta slavna, bolje reći spokojna faza u povesti rudarstva, nije dugo trajala. Zakon sve manjih prinosa je neumoljivo delovao: rudnici su najpre pro sperirali, a potom nazadovali. Stalni štrajkovi rudara u Donjoj Mađarskoj u razdo blju 1525-1526, jesu znak da se vremena menjaju. Deset godina kasnije, sve je više pokazatelja postepenog nazadovanja. Ponekad se kaže da je konkurencija američkih rudnika, zajedno s opštom ekonomskom recesijom, dovela do prekida ekspanzije rudarstva u XVI veku. U svakom slučaju, trgovački kapitalizam, koji pred kraj XV veka veoma brzo deluje, ubrzo postaje veoma oprezan i povlači se iz sitnih poslova. Sada pred kapitalom postoji i mogućnost povlačenja, a ne samo investiranja: u jednoj ekonomskoj situaciji novac pritiče, a u drugoj se povlači. Neki čuveni rudnici bili su prepušteni državi - što je rani primer nacionalizacije neprofitabilnih preduzeća. Fugeri ostaju u Švacu u Tirolu, samo zato što prisustvo bakra i srebra u rudi još uvek donosi znatne profite. U rudnicima bakra u Mađar skoj, Fugere smenjuju druge augsburške porodične firme: Langnauer, Haug, 330 Danuta Molenda, Le Progrès technique et l ’organisation économique de l'extraction des mé- ' taux non ferreux en Pologne du X IV au XVIIe siècle, str. 14. Od istog autora, Gomictwo Kruszcowe na terenie z! ' ' .. kU /i«V Pnlowy XVI’wieku, 1963, str. 410. 3 F. I.Otgc, op. cil., str. 265.
309
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Tržište srebrne rude na Kutnoj Hori (Češka) u XV veku. Prodaja se obavlja pod nadzorom kraljevskog zastupnika. Kupci sede oko stola na kojem rudari izlažu rudu. Detalj Kutenbergovog Graduala (Beč, Austrijska nacionalna biblioteka, otisak Biblioteke)
310
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Link, Vajs, Paler, Štajniger i najzad Henkel fon Donersmark, kao i Relinger. Naposletku se i ove firme povlače i ustupaju mesto Italijanima. Ova smenjivanja ukazuju na to da rudnici donose veoma male profite, ako već i ne stvaraju gu bitke, a što vlasnike, naravno, odvraća od daljeg ulaganja. Prepustivši većinu rudnika vladarima, trgovci se i dalje bave manje riskan tnim poslovima distribucije rudarskih i metalurških proizvoda. Odjednom iza ru darske istorije više ne posmatramo istovremeno i istoriju kapitalizma, kao što je znalački činio Jakob Štrider.332 Ako je ovde ocrtano objašnjenje tačno - a u to ne treba sumnjati - kapitalisti koji su investirali u rudarsku delatnost povlače se je dino sa opasnih ili nedovoljno sigurnih položaja u primarnom sektoru: prelaze u proizvodnju poluproizvoda, kontrolišu visoke peći, topionice i kovačnice, ili, pak, jedino distribuciju. Povlače se na sigurnu udaljenost. Iako bi bilo od koristi imati dovoljan broj pouzdanih svedočanstava o ovim investicijama u rudarstvo i povlačenjima iz njega, suštinski problem je negde drugde. Naime, sada kada su ove moćne rudarske mreže ustanovljene, opravdano je upitati se da li ovde dolazi do pojave pravog radničkog proletarijata (to jest „radnika koji nemaju ništa sem svoje radne snage”), a koji je, prema klasičnoj de finiciji, drugi osnovni element kapitalizma. Rudnici su doveli do stvaranja za to doba ogromnih koncentracija radne snage. Godine 1550, u rudnicima Svac i Falkenštajn u Tirolu ima više od 12 000 profesionalnih radnika; samo je na crpljenju vode koja je ugrožavala tunele bilo uposleno od 500 do 600 plaćenih radnika. U tom mnoštvu plaćenih radnika ima i nekih izuzetaka: sitni preduzetnici koji se bave prevozom, kao i manje skupine nezavisnih rudara. Ali kada je hrana u pi tanju, skoro svi oni zavise od velikih preduzetnika: na delu je, naime, Trucksystem, dodatni način za eksploataciju radnika. Radnici su prinuđeni da po visokim cenama kupuju žito, brašno, mast, odeću i drugu inače jevtinu robu (Pfennwerî). Ova trgovina dovodi do čestih protesta medu rudarima, koji su mahom nasilni ljudi i skloni da napuste posao i krenu dalje. Uprkos svemu nastaje svet rada koji se dalje oblikuje. U XVII veku oko topionica gvožda u Hunsriku niču radničke kuće. Topionice su po pravilu bile kapitalističke, dok je rudnik gvožda ostajao slobodno preduzeće. Posvuda nastaje hijerarhizacija rada sa nekoliko nivoa odgo vornosti: na vrhu je Werkmeister, upravnik koji predstavlja trgovca; ispod njega je Gegenmeister, poslovođa. Sve to najavljuje neka buduća vremena.
Rudnici u Novom svetu Umereno, ali vidljivo povlačenje kapitalizma iz rudarstva od sredine XVI veka, izuzetno je važan događaj. Evropa, upravo zbog svog ekonomskog uspona, kao d aje odlučila da rudarsku i metaluršku industriju premesti na svoju periferiju, koja od nje zavisi. U srcu Evrope ne samo da sve manji prinosi smanjuju profite, već i „fabrike na vatru” raubuju šume; cene drveta i drvenog uglja postaju previ soke, pa visoke peći moraju da rade s prekidima, što dovodi do nekorisnog imobilisanja fiksnog kapitala. S druge strane, plate rastu. Ne čudi što je evropska priv332 Zur Genesis des modernen Kapitalismus, 1935.
311
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Sero u Potosiju, u pozadini. Ljudi i karavani penju se po obroncima. U prednjem planu je patio gde se obrađuje ruda srebra: hidraulički točak sitni rudu, koju čekići mrve u prah, u „brašno”. Ona će se na hladno mešati sa živom u popločanim ograđenim prostorima; smesu gaze nogama Indijanci. Kanal koji vodi do točkova puni se vodom od snega koji se topi, ili kišnicom iz čatrnji (lagunas). Uz Sero se vide barake Indijanaca („rancherias"); s druge strane, ispred patia se nalazi grad (koji ovde nije prikazan) 5 dugačkim, pravim ulicama, kakve se često prikazuju na slikama u XVIII veku. Prema: Mari Helmet; „Potosi na kraju XVIII veka” (Journal des Américanistes, 1951, str. 40. Izvor: Library of the Hispanic Society of America, New York)
reda sada upućena: na Švedsku za gvožde i bakar; na Norvešku za bakar; uskoro i na daleku Rusiju za gvožde; na Ameriku za zlato i srebro; na Sijam za kalaj (kao dopunu proizvodnji u Kornvolu); na Kinu za zlato; na Japan za srebro i bakar. Ipak, nemoguće je uvek naći zamenu ili dopunu. Primer je živa, neophodna rudnicima srebra u Americi. Otkriveni oko 1564, i veoma sporo osposobljeni za eksploataciju, rudnici žive u HuankavelikP-” u Peruu, nedovoljni su. Dodatne ko ličine žive moraju se dopremati iz Evrope, iz Almadena i Idrije. Dosta govori i sama činjenica da kapital nije napustio jedino te rudnike. Almaden je ostao pod з ззз G. Lohmann Villena, Las Minas de Huancavelica en los sighs XVI y XVII, str. 11 sq.
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
isključivom upravom Fugera do 1645.334 Što se tiče Idrije, čiji su rudnici otkri veni 1497, a počeli da rade u razdoblju 1508-1510, trgovci se neprekidno bore za monopol nad njima sa austrijskom državom, koja ih u celini preuzima 1580. go dine.335 Da li se kapitalizam u tim udaljenim rudnicima potpuno posvetio proizvo dnji koja se postepeno povlačila iz središta Evrope? Da, do izvesne mere u Švedskoj i Norveškoj; ali ne, kada je reč o Japanu, Kini, Sijamu i Americi. Zlato se u Americi još uvek proizvodilo na zanatski način u blizini Kita u Peruu i u velikim zlatonosnim basenima u unutrašnjosti Brazila. Srebro, s druge strane, proizvodi se modernim postupkom amalgamisanja koji je uvezen iz Ev rope i korišćen u Novoj Španiji od 1545, a u Peruu od 1572. U podnožju planine Sero u pokrajini Potosi, ogromni hidraulični točkovi mrve rudu i pripremaju je za amalgamisanje. Ovakva proizvodnja zahteva skupe sirovine i opremu. Moguće je i d a je tu bio uveden neki oblik kapitalizma: znamo, naime, d a je u Potosiju i No voj Španiji bilo rudara koji su se obogatili preko noći. Pa ipak, oni su izuzetak. I ovde je pravilo da profit odlazi trgovcima. Lokalnim trgovcima, najpre. Kao u Evropi, ili čak i više nego u Evropi, ru darsko stanovništvo se naseljava na praznim prostorima, na primer, na se veru Meksika ili u jednoj pravoj pustinji u Peruu, u Andima. Veliki problem je snabdevanje. U Evropi je preduzetnik snabdevao rudare namirnicama i na tome prilično zarađivao. U Americi je snabdevanje bilo izuzetno važno. Tako je i u brazilskim zlatištima. Tako je i u Meksiku, gde u rudnike na severu treba sa juga dopremati ogromne količine namirnica. Godine 1733. Zakatekas troši više od 85 000 fanega kukuruza (1 fanega = 15 kg); Guanahuato 1746. godine troši 200 000, a godine 1785. čak 350 000 fanegasa.336 Pa ipak, ovde se snabdevanjem ne bavi minero (vlasnik rudnika), kome trgovac, za zlato ili srebro, isporučuje namirnice, tekstil, alate, živu, te ga tako prinuđuje na trampu ili ograničeno partnerstvo. Trgovac tako diskretno ili otvoreno kontroliše rudnik, ali ne i trgovinski lanac kojim ide to snabdevanje, a koje je imalo svoje posrednike u Limi, u Panami, na sajmovima u Nombre de Diosu i Porto Belu, u Kartageni, te najzad u Sevilji ili Kadizu, krajnjoj tački jedne druge distributivne mreže u Evropi. Drugi lanac je vodio od Meksiko Sitija do Vera Kruza, Havane i Sevilje. Profiti se nisu ostvarivali toliko na nivou same proizvodnje koliko duž ovih trgovačkih lanaca koji su između ostalog omo gućavali razne prevare.
So, gvožđe, ugalj Neke delatnosti ostale su evropske: proizvodnja soli, gvožđa, uglja. Nijedan rudnik kamene soli nije bio napušten. Međutim, ovim rudnicima treba skupa op rema koju mogu jedino nabaviti trgovci koji tako veoma rano postaju vlasnici rudnika. Slaništa se, naprotiv, i dalje eksploatišu zanatskim metodama; trgovci su 334 A. Matilla Tascon, Historia de las minas de Almaden, I (1958), str. 181-202. 335 F. Lütge, op. cit., str. 304; Encyclopédie italienne, reč „Idria”. 336 Enrique Florescano, Precios del maiz y crisis agricolas en México (1708-1810), 1969, str. 150, napomena 33.
313
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
kontrolisali jedino prevoz i prodaju; tako je bilo i u Setubalu u Portugaliji, i u Pekeu u Langdoku. Velika preduzeća za prodaju soli nastajala su na obali Atlan tskog okeana, kao i u dolini Rone. Sto se tiče gvožda, visoke peći i železare su dugo ostale ograničene proiz vodne jedinice. Trgovački kapital tu retko direktno interveniše. Godine 1785, u Gornjoj Šleskoj od 243 visoke peći ( Werke), 191 pripada krupnim zemljoposednicima (Gutsbesitzer), 20 kralju Pruske, 14 kneževinama, dve fondacijama i dve trgovcima iz Vroclava (Breslau).337 Naime, industrija gvožda se stvara po verti kali, pa su najvažniji akteri u početku posednici zemlje na kojoj se nalaze rudnici i šume. U Engleskoj, džentrija (gentry) i plemstvo često investiraju u rudnike gvožda, visoke peći i železare smeštene na njihovoj zemlji. Pa ipak, te industrije dugo ostaju individualna preduzeća, s nesigurnim tržištima, s rudimentarnom teh nikom i jeftinim fiksnim instalacijama. Glavne stavke u potrošnji su sirovine, go rivo i plate. Rešenje je uzimanje kredita. Da bi se omogućila masovna proizvo dnja, a tehnički napredak i investicije sledili proširenje tržišta, moraće se čekati XVIII vek. Divovska visoka peć koju je Embrouz Krouli izumeo 1729. godine, bila je u to doba mnogo manje značajan izum od velikih pivara.338 Rudarstvo je bilo veoma dugo u rukama malih i srednjih preduzeća. U XVI veku u Francuskoj ugalj iz površinskih kopova vade jedino seljaci. Taj ugalj oni troše za sopstvene potrebe, dok se samo manji i za prevoz lakši deo odvozi dalje, na primer, rekom Loarom ili od Zivora do Marselja. U Engleskoj, pak, ogromno rudno bogastvo Njukastla nije uspelo da uništi staru i ukorenjenu esnafsku organi zaciju. U XVII veku, u čitavoj Engleskoj, „na jedan duboki kop (moderno opre mljen), postoji dvanaest površinskih, koji rade uz male troškove [...] i sa skrom nom opremom”.339 Trgovci su svoju korist nalazili samo u prodaji goriva, gde su uvodili novine, ostvarivali profite i spekulisali. Godine 1731, „Južnomorska kom panija” {South Sea Company) namerava da brodove koji su se upravo vratili iz lova na kitove, pošalje u Njukastl i luke na reci Tajn da utovare ugalj.340341 Ušli smo, međutim, u XVIII vek, kada se već štošta bilo izmenilo. Čak i u Francuskoj koja kaska za Engleskom, Trgovinsko veće {Conseil de commerce) i ostala nadleštva, pretrpani su zahtevima za rudničke koncesije. U Francuskoj skoro da nema oblasti bez rezervi uglja, ili bar treseta. U toj se zemlji korišćenje uglja povećava, iako sporije nego u Engleskoj. Ugalj se koristi u novoizgrađenim staklarama u Langdoku, u pivarama na severu, npr. u Arasu i Betinu,’” 1 kao i u železarama u Alesu. To obnavlja zanimanje trgovaca i kreditora, posebno jer su i vlasti shvatile da pojedinci u ovako krupnim poslovima nemaju šta da traže. Tako intendant Soasona piše jednom kandidatu u martu 1760: „treba se obraćati kom panijama kao što je Borenova i De Renozanova”, koje su jedine u stanju da „obezbede sredstva za pravo rudarstvo kojim se mogu baviti jedino ljudi koji 337 F. Liitge, op. cit., str. 378. 33* L. A. Clarkson, The preindustrial economy in England, 1971, str. 98. 339 Ibid. ' 340 Gazette de France, 6. avgust 1731, str. 594. 341 A. N.. F12, 682, 9. januar 1727.
314
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
znaju posao” . T a k o nastaju rudnici Anzena, od čije nas slavne povesti zani maju samo počeci. Oni će ubrzo zauzeti mesto Sen-Gobena kao drugo najveće francusko preduzeće posle Istočnoindijske kompanije; u tim su rudnicima, tvrde neki, već 1750. postojale „pumpe na vatru” , to jest Njukomenove mašine.342343 Ovde ipak nećemo prelaziti u doba industrijske revolucije.
M anufakture i fabrike Glavninu predindustrije sačinjava veliki broj elementarnih zanatskih jedi nica, ili Verlagssystem. Iznad ovih rasejanih radionica već nastaju prava kapitali stička preduzeća - manufakture i fabrike. Ove dve reci su u XVIII veku korišćene kao sinonimi. Istoričari su prihvatili Marksovo shvatanje, pa su manufakturama označavali koncentracije radne snage zanatskog tipa, u kojima su se poslovi obavljali ručno (pre svega, u proizvodnji tekstila), a fabrikama preduzeća koja su koristila mašine kakve su već postojale u rudarstvu, metalurgiji i brodogradnji. Pa ipak, jedan francuski konzul u Đenovi, pišući kako se u Torinu stvara preduzeće koje će uposliti hiljadu tkača svile broširane zlatom i srebrom, kaže: „ova će fabrika vremenom naneti veliku štetu manu fakturama u Francuskoj” .344345Za konzula su dve reci očito sinonimi. U francuskom jeziku reč „usine” (fabrika), koja obično asocira na veće fabrike u XIX veku, po stojala je još u XVIII veku. Godine 1738, tražena je dozvola da se podigne jedna fabrika („usine”) pored Esona „u kojoj bi se proizvodila bakarna žica neophodna za razne zanate”;’ ~ pa ipak, o toj se fabrici 1772, pošto je izgrađena, govori kao o „manufakturi bakra” ! Godine 1768, kovači i izrađivači makaza iz Sedana traže dozvolu da pored mlina u Iliju346 podignu „fabriku (usine) koja im je potrebna za proizvodnju velikih makaza za rezanje sukna”. Godine 1788. baron Ditriš iz ražava nadu da se zabrana „podizanja mnogih fabrika (usines)”, tj. u ovom slučaju „visokih peći, topionica, staklara i pogona za izradu alata”, neće odnositi i na njega 347348Dakle, reč „usine” se sreće i u XVIII veku. U jednom tekstu iz 1709. naišao sam i na reč entrepreneur348 (preduzetnik), iako je ona u to vreme, valja priznati, veoma retka. U Dozaovom rečniku stoji da se reč „industriel” (industri jalac), u značenju šefa preduzeća, pojavljuje 1770. godine u jednom spisu opata Galianija. Ona će ipak postati česta tek 1823, od kada će je u spisima koristiti Sen-Simon.349 Bez obzira na to, mi ćemo jasnoće radi ostati verni uobičajenom razliko vanju manufakture i fabrike. Pošto mi je namera da pratim napredak koncentra cija, u oba slučaju ću zanemariti male jedinice (reč manufaktura se katkad odnosi 342 Marcel Rouff, Les Mines de charbon en France au XVIIIe siècle, 1922, str. 245, napomena 1 343 Germain Martin, La Grande Industrie en France sous le règne de Louis XIV, 1900, str. 184. 344 A. N., A. E„ B1, 531, 18. februar 1713. 345 A. N., F12, 515, f° 4, 23. maj 1738. 346 Departeman Ardena. Selo Ili koje je postalo čuveno tokom francusko-pruskog rata 1870. go dine. 347 A. N„ Fi2, 724. 348 A. N., (i . 1692, 101. 349 J. A. Roy, Histoire da patronat du Nord de la France, 1968, daktilografisano.
315
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
na minijaturna preduzeća: u Sent-Menuldu „manufaktura serža” je 1690. godine zapošljavala petoro ljudi;350 u Žoenvilu u „manufakturi drogeta radilo je 12 rad nika”. 51 U kneževinama Ansbah i Bajrojt u XVIII veku, prema studiji O. Rojtera352*koja daje statističke podatke, u prvu kategoriju manufaktura spadaju one sa 12 do 24 radnika. Godine 1760, u Marselju 38 fabrika sapuna imaju ukupno oko hiljadu zaposlenih. Ukoliko su ove fabrike zapravo manufakture za koje se u Rečniku Savari de Brislona (1761) kaže da su „mesta gde nekoliko radnika ili za natlija rade na istoj vrsti posla”,-'2- onda su one toliko male da još uvek moramo govoriti o zanatstvu. Očito je d a je bilo i mnogo većih manufaktura. Uopšte uzev, ove velike jedi nice nisu bile isključivo koncentrisane na jednom mestu, iako je skoro uvek po stojala neka centralna zgrada. Već 1685, u jednoj knjizi obećavajućeg naslova, na pisanoj na engleskom jeziku, The discovered Gold Mine 354 (Otkriveni rudnik zlata), opisuje se kako „manufakturisti uz ogromne troškove podižu velike zgrade u kojima sorteri vune, češljari, prelci, tkači, valjari, pa čak i farbari rade zajedno”. Čitalac verovatno pogađa da je onaj „rudnik zlata” iz naslova knjige upravo vunarska industrija. Ipak, gotovo da je opšte pravilo da manufaktura, sem svojih stalnih radnika, upošljava i spoljne radnike iz grada ili obližnjih sela, a koji rade kod kuće. Manufaktura je doista u isto vreme i središte Verlagssystema. Van Robeova manufaktura vunenog sukna u Abevilu upošljavala je gotovo 3 000 rad nika, ali nije poznato koliko je od njih radilo kod kuće, u okolini grada.355 U jed noj manufakturi čarapa u Orleanu je 1789. radilo 800 radnika u pogonu, ali i dvo struko veći broj spoljnih radnika. 6 Manufaktura vunenog sukna, koju je Marija Terezija osnovala u Linču, imala je čak 15 600 radnika (26 000 u 1775). Ove go leme brojke pokazuju da srednja Evropa želi da nadoknadi zaostajanje. Treba reći da su od pomenutog broja dve trećine sačinjavali prelci i tkači koji su radili kod kuće.357 U srednjoj Evropi su za rad u manufakturama često angažovani seljaci kmetovi (kao u Poljskoj i Češkoj), što uzgred dokazuje da za tehničke inovacije društveni kontekst nije bio toliko značajan. Uostalom, na Zapadu postoji i robo vlasnički rad, ili nešto njemu veoma slično; neke manufakture koriste radnu snagu iz workhousea, ustanova u koje su zatvarani besposličari, prestupnici, kri minalci i siročad. Neke manufakture su čak i povrh toga upošljavale radnike za rad kod kuće. Moglo bi se pomisliti da su se manufakture širile zrakasto. Međutim, ima jući na umu nastanak manufakture, kao da je bilo obratno. Manufaktura je često 350 H. Sée, „L’État économique de la Champagne à la fin du XVIIe siècle, d’après les mémoires des intendants de 1689 et de 1698”, u: Mémoires et documents pour servir à l ’histoire du commerce et de l ’industrie, dir. J. Hayem, X serija, 1966, str. 265. 35 Guy Arbellot, Cinq Paroisses du Voilage, XVIIe- X V I I f siècles, 1970, daktilografisana teza. 352 Ortulf Reuter, op. cit., str. 14-15. Savary des Bmslons, op. cit., t. III, stubac 721. „ 1 L. Nussbaum, A History of the economic institutions o f Modern Europe, 1933, str. 216. 355 Pogledati str. 323 sq. 356 F. L. Nussbaum, op. cit., str. 212-213. 357 F. Ltitge, op. cit., str. 366.
316
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Izrada stakla, ilustracija iz „Putovanja Žana de Mandevila”, oko 1420. godine (Britanska biblioteka)
bila središte mreže domaće radinosti, mesto u kome se eventualno dovršavao proizvodni proces. A finalizacija je, kao što za vunu kaže Danijel Defo, činila skoro polovinu posla.358 Nekoliko finalnih operacija se, dakle, obavljalo u cen tralnoj zgradi koja se kasnije širila. Industrija vune u Toskani u XIII i XIV veku je 358 Defoe, op. cit., П, str. 271-272.
317
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
ogroman Verlagssystem. Compagnia dell’Arte della lana koju je Frančesko Datini osnovao po povratku u Prato (u februaru 1383), zapošljavala je desetak ljudi koji su radili u jednoj radionici, i još hiljadu radnika koji su bili rasejani na 500 km2 oko Prata. Ali vremenom se neki procesi koncentrišu u jednom mestu (tkanje i češljanje); polako nastaje manufaktura.359 Ali zašto se toliki broj manufaktura zadovoljava samo finalizacijom? A zašto toliko drugih, obavljajući gotovo čitav proces proizvodnje, upošljavaju tako mnogo spoljnih radnika? Kao prvo, procesi finalizacije (valjanje, bojenje, itd.), jesu u tehničkom smislu najosetljiviji; zahtevaju i srazmerno veliku opremu. Oni logično prevazilaze stadijum zanatske proizvodnje i zahtevaju ulaganje kapitala. S druge strane, trgovac koji se brine za finalizaciju u isto vreme kontroliše i ono za njega najzanimljivije - prodaju proizvoda. Moguće je da su tu određenu ulogu igrale i razlike u cenama između gradskog i seoskog rada. Tako London ima dobre razloge da kupuje sirovo sukno na provincijskim tržištima gde su cene niske, a zatim da ih sam finalizuje i boji, što su procesi koji u ukupnoj vrednosti tkanine imaju znatan udeo. Konačno, a i kao najvažnije, korišćenje spoljnih rad nika omogućuje da se proizvodnja prilagođava raznovrsnoj potražnji, a da se pri tom ne otpuštaju kvalifikovani radnici u manufakturi. Zavisno od potražnje angažuje se određen broj spoljnih radnika. Očito je, međutim, da su profiti manu fakture veoma niski. Njena budućnost je relativno nesigurna, jer kao takva nije sama sebi dovoljna, dok je u Verlagssystem uključena samo polovično. To nije bilo zato što su vlasnici manufaktura tako hteli, već zbog slabosti takvih pogona. Uostalom, svi dokumenti potvrđuju to da manufakturna proizvodnja čini ma nji deo ukupne proizvodnje. Fridrih Litge360 smatra „sve manufakture igraju mno go manju ulogu u proizvodnji nego što bi se moglo zaključiti prema tome koliko se često pominju”. U Nemačkoj je bilo otprilike hiljadu manufaktura svih veliči na. Ako se samo za Bavarsku361 pokuša proceniti količina manufakturnih proiz voda u odnosu na ukupan nacionalni proizvod, onda je to ispod 1%. Iako bi nam trebalo još statističkih podataka, sigurni smo da većih odstupanja nije bilo. Manufakture su ipak bile modeli i sredstva tehničkog napretka. Skromni udeo manufakturne proizvodnje svedoči o velikim teškoćama predindustrije u ra zvoju. Merkantilistička država često i interveniše da bi se razbio nepovoljan tok; finansira i sprovodi nacionalnu politiku industrijalizacije. Izuzev možda u Holandiji, u svim evropskim državama, uključujući i Englesku, industrija se isprva ra zvijala iza zida protekcionističkih carina. U Francuskoj, država interveniše bar od doba Luja XI, koji uvodi proizvo dnju u Tur. Pošto se već osećala potreba da se smanji odliv plemenitih metala362 u inostranstvo, smatralo se da bi se to moglo postići proizvodnjom u zemlji mnogih roba koje su se kupovale u inostranstvu. Merkantilistička država koja je već „na cionalistička”, u biti je bulionistička. Svoje bi geslo mogla preuzeti od Antoana 359 Federigo Melis, Aspetti della vita economica medievale, 1962, str. 286 sq., 455 sq., i Tracce di una storia economica di Firenze e della Toscana, str. 249. 360 F. Liitge, op. cit., str. 366. 3®* Eckart Schremmer, Die Wirtschaft Bayerns, 1970, str. 502. " René Gandilhon, op. cit., str. 176.
318
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
de M onkretjena, „oca” političke ekonomije: „zemlja treba da snabdeva samu sebe”.363 Naslednici Luja XI sledili su njegovu politiku kad god su to mogli, u čemu se posebno istakao Anri IV: u godini njegove smrti (1610), postojalo je 47 manufaktura, od kojih je on sâm stvorio 40. Slično je postupao i Kolber. Klod Pri364 je primetio da je Kolber svojim manufakturama želeo da se bori protiv ne povoljne konjunkture. Da li je većina njih brzo nestala zato što su bile „veštačke tvorevine”? Jedino su se održale one kojima je upravljala i koje je dotirala država: Bove, Obison, Savonri, Gobleni, a medu manufakturama za koje se govorilo da su „kraljevske”, Van Robeov vunarski centar u Abevilu (osnovan 1665, a opstao do 1789); manufaktura ogledala, osnovana iste godine, a koja je 1695. jednim svojim delom smeštena u Sen-Goben - i koja još i danas postoji (1979); takode i kraljevske manufakture u Langdoku, kao što je ona u Vilnevu koja je aktivna čak i 1712, sa svojih 3 000 radnika, što je dokaz da njeni proizvodi i dalje nalaze prođu na Levantu.365 Ekonomski uspon u XVIII veku podstiče stvaranje planova za veliki broj manufaktura. Zainteresovani izlažu svoje namere „Trgovačkom veću” kojem upućuju zahteve za povlasticama, koje pravdaju u ime opšteg interesa. Njihove ambicije redovno prevazilaze lokalne okvire. Oni u vidu imaju nacionalno tržište - što je istovremeno dokaz da ono nastaje. Fabrika „za gvožde i meki čelik”366 u Beriju, odmah zahteva povlastice za prodaju robe u čitavoj Francuskoj. Ali najveća teškoća za postojeće ili buduće manufakture, kao da je prodor na og romno tržište Pariza. Taj prodor sprečava takozvano telo „Šest esnafa”, koje je elita svih gradskih esnafa, a predstavlja krupne kapitalističke interese. U dokumentima Trgovačkog veća za razdoblje 1692-1789, inače nepotpu nim i neurednim, sačuvani su brojni zahtevi ili već postojećih manufaktura koje traže neku novu povlasticu ili obnovu stare, a i pojedinaca koji bi da otvore novu manufakturu. Iz jednog uzorka se vidi sve veća raznovrsnost manufakturne proiz vodnje: 1692, pletenje čipki u Toneru i Šatijonu; 1695, proizvodnja lima u Bomon-an-Ferijeru; 1698, izrada crvene i crne marokenske kože na „levantski način”, kao i teleće kože „na engleski način”, u Lionu; 1701, izrada porcelana i majolike u Sen-Kluu; izbeljivanje finih niti u Antoniju na Bjevru; 1708, proizvo dnja serža u Sen-Florentenu; štirka u Turu; 1712, izrada sukna (u engleskom i holandskom stilu) u Pon-de-l’Aršu; 1715, proizvodnja voska i sveca u Antoniju; tepiha u Abevilu; mekog sapuna u Živeu; sukna u Šalonu; 1719, majolike u Sen-Nikolau, predgrađu Montroa; sukna u Pou; 1723, izrada sukna u Marselju, rafinisanje šećera u Setu i u istom gradu proizvodnja sapuna; 1724, majolike i porce lana u Lilu; 1726,j>roizvodnja gvožđa i topljenog čelika u Konu; voska, kućnih i crkvenih sveca u Zagonvilu, predgrađu Avra; 1756, proizvodnja svile u Le Pi-di-Valeu; 1762, proizvodnja gvozdene žice i alata za košenje u Foržu u Burgundiji; 1763, izrada lojanica koje imitiraju voštane svece u Sen-Memeu, pored Morea; 363 Citat Pierre Dockes, L'Espace dans la pensée économique du XVIe au XVIIIe siècle, str. 108. 364 Claude Pris, La Manufacture royale des glaces de Saint-Gobain, 1665-1830, 1973, daktilografisana teza u pet tomova, uvod. 365 A. N., G7. 1697, 2,3. januar 1712. 366 A. N., F1", 682.
319
Manufaktura bojenih tkanina u Oranžu (deo murala u privatnoj kući u gradu, rad Đ. K. Rosetija 1764). U sali za štampanje predstavljen je osnivač manufakture, Svajcarac Zan Rudolf Veter sa ženom; pored njih je jedan službenik koji pokazuje ploču za štampanje jednom Veterovom švajcarskom prijatelju
320
L e v a i desno su ostale radionice. R adnika im a m nogo: 600 oko / 762. A li manufaktura nije b ila uspe Sna poput one u Žui-an-Zozasu, kraj Versaja. Rosie nekoliko reorganizacija definitivno j e zatvorena 1802. godine (foto N. D . R oie-V iole)
321
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
1772, izrada bakra u pogonu Žila, pored Esona; voštanih sveca u Turu; 1777, iz rada cigala i majolike u Žeksu; 1779, proizvodnja papira u Sen-Sergu, pored Langra; boca i prozorskog stakla u Lilu; 1780, obrada korala u Marselju (tri godine kasnije manufaktura upošljava 300 radnika); proizvodnja gvozda „sečenog u krug, četvrtasto i na listove na nemački način” u Sarluju; izrada papira u Bišu; 1782, proizvodnja somota i pamučnog platna u Nevilu; 1788, izrada pamučnog platna u Sen-Veronu; 1786, izrada maramica na „engleski način” u Turu; 1789, liveno gvožde u Marselju. Obraćanja manufakturista Trgovačkom veću i obrazloženja njegovih kome sara za donete odluke, lepa su ilustracija načina na koji su manufakture bile organizovane. Saznajemo d a je Karkason 1723. godine „imao najviše vunarskih ma nufaktura” u Francuskoj, kao i d a je bio „manufakturni centar Langdoka” . Kada je Kolber, pedesetak godina ranije, podigao kraljevske manufakture u Langdoku da bi Marselj mogao da sledi engleski primer i izvozi tekstil na Levant, umesto da ga tamo kupuje za gotovinu, poduhvat je isprva imao velike teškoće i uprkos zna tnoj pomoći pokrajinske skupštine. Kasnije se, međutim, ova industrija tako ra zvila da su čak i nepovlašćeni fabrikanti dolazili, nastanjivali se i ostajali u Lang doku, posebno u Karkasonu. Ove su manufakture same proizvodile četiri petine ukupne proizvodnje u zemlji. Od 1711. počele su da dobijaju manji novčani doda tak po komadu proizvedene tkanine „da ne bi došlo do veće nejednakosti između njih i preduzetnika kraljevskih manufaktura”. Potonje su i dalje primale godišnje subvencije, ne računajući povlasticu da ih nije obilazila inspekcija zakletih slu žbenika esnafa koji su proveravali da li kvalitet tkanine odgovara normama profe sije. Istina je da su kraljevske manufakture bile kontrolisane od inspektora manu faktura, ali sve rede. One su bile obavezne da svake godine proizvedu određene količine po ugovoru, dok su ostale manufakture „bile slobodne da obustave rad, ako bi ostale bez profita zbog skupoće vune, prekida trgovine usled rata i drugih povoda”. Ipak je došlo do velikih protesta među „manufakturistima i u ud ruženjima tkača, obradivača, rezača, farbara i drugih”, kada je jedan od fabrika nata iz Karkasona pokušao da ga prime među kraljevske manufakturiste, što mu je nakratko i pošlo za rukom. Izneta pred Trgovačko veće, odluka o njegovom pri jem u bila je poništena. Uzgred saznajemo da Trgovačko veće više ne vidi svrhu „daljeg povećavanja broja kraljevskih manufaktura, posebno u gradovima gde su, a što pokazuje slučaj Pariza, bile povod mnogim sukobima i izvorište prevara” . Sta bi se dogodilo d a je De Sentanje - a tako se zvao podnosilac zahteva - uspeo? Njegova firma bi postala stecište nekvalifikovanih radnika koji bi mogli, zah valjujući povlasticama, da rade za vlastiti račun. I drugi bi radnici, naravno, pohr lili k njemu.367 Očito je da postoji sukob između radionica za koje važe obični propisi i onih koje uživaju kraljevsku povlasticu, te mogu da rade izvan zakona. Potonje su nalik na povlašćene pomorske kompanije koje, takođe, deluju izvan zakona, pri čemu ostvaraju još veće zarade. 367 A. N., G7, 1706. 126, mart 1723 (za čitav prethodni paragraf).
322
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih O
лГ O
Van Robeovo preduzeće u Abevilu Kraljevska manufaktura tekstila osnovana 1665. godine u Abevilu na Kolberovu inicijativu, od Holandanina Josea van Robea, bila je očigledno uspešna; svoja će vrata zatvoriti tek 1804. Svi radnici, osim onih pedesetak, koje je Van Robe sa sobom doveo iz Holandije, bili su regrutovani iz lokalnog stanovništva. Radnika je 1708. godine bilo 3 000. Manufakturu su dugo sačinjavale radionice rasejane u okolini grada. Tek u razdoblju 1709-1713, podignuto je golemo zdanje manufakture, poznato kao Les Rames („rames” su bili dugački štapovi na koje se postavljala tkanina radi su šenja). U zgradi je postojala centralna dvorana za majstore, kao i dva krila za tkače i farbare. Okružena jarkovima i živicama, oslonjena na gradske bedeme, zgrada je bila „svet za sebe” : na svim vratima stražarili su „švajcarski gardisti” u odorama kraljevskih boja (crveno-belo-plave). To je olakšavalo nadzor, jačalo disciplinu i poštovanje propisa (radnicima je između ostalog bilo zabranjeno da unose rakiju). Gazda je iz svog ureda mogao da vidi gotovo sve radnike. S druge strane, čak ni u ovoj ogromnoj zgradi (koja je koštala 300 000 livri) nisu postojala skladišta, perionice i štale. Nije se čak mogla smestiti ni kovačnica gde bi se oštrile makaze. Predilje su bile raspoređene u više gradskih radionica. Postojao je i znatan broj spoljnih radnika. U samoj manufakturi je na jednom „letećem ra zboju” radilo osam radnika. Daleko od grada, na bistroj reci Breli, izgrađen je valjarski pogon u kome su se sukna odmašćivala. Premda velika, koncentracija nije potpuna. S druge strane, organizacija je sasvim moderna. Izvršena je podela rada: proizvodnja fine tkanine, glavna delatnost preduzeća, obavljala se u „52 procesa”. A manufaktura se sama snabdevala, kako valjarskom zemljom (koja je dovožena iz Ostendea malim čamcima - ,,bellandres”), tako i finom vunom iz Segovije, najboljom u Španiji, a koja je utovarana u Bajonu ili u Bilbau na brod Charles-de-Lorraine (a pošto je ovaj doživeo brodolom, na brod Toison d ’Or). Oba broda su izgleda plovila uzvodno rekom Somom sve do Abevila. Sve ovo, zamišljeno da radi savršeno, radilo je manje-više dobro. U poro dici Van Robe bilo je žestokih svađa koje nas ovde mnogo ne zanimaju. Stalno su se postavljala pitanja o poslovnom bilansu. Od 1740. do 1745, svake godine se prosečno prodavalo 1 272 komada tkanine, od kojih svaki po 500 livri, dakle ukupno 636 000 livri. Ova svota predstavlja opticajni kapital (plate, sirovine, razni troškovi), plus profit. Veliki problem je bio kako isplatiti od 150 000 do 200 000 livri za plate i u isto vreme otplaćivati investiciju vrednu milion ili više livri, a koja je morala da se periodično obnavlja i servisira. Bilo je teških trenu taka i napetosti, kada se kao prostom rešenju pribegavalo otpuštanju radnika. Do prvog protesta radnika došlo je 1686, dok je jedan burni štrajk bio organizovan 1716. godine. Radnici su zapravo bili uvek u nekoj vrsti poluzaposlenosti, jer je manufaktura u teškim vremenima zadržavala samo elitu - poslovođe i kvalifiko-368 368 Osnovno proučavanje M. Courtecuisse, „La manufacture de draps fins Vanrobais aux XVIIe et XVIIIe siècles”, u: Mémoires de la Société cl’émulation - d ’Abbeville, t. XXV, 1920.
323
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Na štampanoj pamučnoj tkanini (po nacrtu Ž. B. Iea, umetničkog saradnika osnivača manufakture u Jui-an-Zozasu, Oberkamfa) prikazani su: zgrade manufakture u razdoblju napretka i nove mašine koje su stvarane jedna za drugom od osnivanja 1760. godine. Posebno se ističu mašina za ispiranje tkanine i mašina za štampanje s bakrenim pločama, koje su zamenile drvene blokove (Zbirka Viole)
324
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
vane radnike. Razvoj dovodi do toga da nova preduzeća povećavaju raspon plata i broj funkcija. Godine 1716. štrajkači su popustili tek kada je stigla manja grupa oružanika. Nekolicina vođa je uhapšena, da bi im zatim bilo oprošteno. Poddelegat iz Abevila očito nije imao simpatija za pobunjenike, ljude koji „se u vremenu izo bilja odaju razvratu umesto da štede za teška vremena” i koji „uopšte ne shvataju da manufaktura ne postoji radi njih, već da su oni tu radi manufakture”. Ako je suditi po zapažanjima nekog putnika koji, nekoliko godina kasnije, prolazi kroz Abevil, red je bio veoma brzo vaspostavljen. Godine 1728, ovaj se putnik prosto divi manufakturi: njenim zgradama ,,u holandskom stilu”, u kojima radi „3 500 radnika i 400 devojaka”, „poslu uz zvuke doboša”, „devojkama pod kontrolom nadzornica, a koje rade odvojeno od muškaraca”. Putnik kaže da nije video ništa „tako dobro uređeno, ništa toliko čisto održavano”.369 Pa ipak, bez blagonaklonosti vlasti, preduzeće se ne bi tako dugo održalo. Utoliko pre sto je na nesreću bilo smešteno ujedan industrijski, „cehovski” grad, gde je ličilo na ogroman kamen bačen u jezero. Svi su se tu borili protiv njega, u čemu su neki pokazivali i veliku maštovitost. Ovde prošlost i modernost nisu vo dili miran saživot.370
Kapital i računovodstvo Neophodno bi bilo pratiti finansijske operacije velikih industrijskih predu zeća u XYII i XVIII veku. Pa ipak, sa izuzetkom manufakture za proizvodnju og ledala iz Sen-Gobena, moramo se zadovoljiti skromnim pokazateljima. Sve veće delovanje kapitala - stalnog i opticajnog - očigledno je. Početno investiranje je često veliko. Prema F. L. Nusbaumu, za početak rada štamparije sa 40 radnika u Londonu, oko 1 700, bilo je potrebno između 500 i 1 000 funti sterlinga;371 za ra fineriju šećera sa samo deset do dvanaest radnika,37237između 5 000 i 25 000 funti; za destileriju najmanje 2 000 funti, ali sa izgledima za priličnu zaradu.J,J Godine 1681, otvorena je manufaktura tekstila u Nju Milsu u Hadingtonšajeru, sa kapita lom od 5 000 funti.374 Pivare, dugo zanatska preduzeća, rastu i postaju sposobne da proizvode ogromne količine piva, ali uz velike troškove za opremu. Tako je za pivaru Vajtbred koja je 1740. godine snabdevala 750 000 Londonaca, potrošeno 20 000 funti.375 Skupu opremu treba povremeno obnavljati. Koliko često? Da bi se jasno videlo kako tu stoje stvari bilo bi potrebno obimno istraživanje. Glavne teškoće na staju češće sa opticajnim nego sa stalnim kapitalom, iako to zavisi od industrije. Velikim manufakturama stalno nedostaje novac. U januaru 1712, kraljevska ma 369 Voyage d’Angleterre, citirani dokument. Г 4. 370 Georges Ruhlman, Les Corporations, les manufactures et le travail libre à Abbeville au XVIIIe siècle, 1948. 471 F. L. Nussbaum. op. cit., str. 215. 372 Ibid., str. 213. 373 Ibid., str. 213. 374 Ibid., str. 216. 375 L. A. Clarkson, op. cit., str. 99.
325
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
nufaktura u Vilnevu, u Langdoku, koju je osnovao Kolber, a kojoj su 1709. potvrđene privilegije za narednih deset godina, zapada u teškoće.376 Da bi nasta vila sa izradom tkanina u holandskom i engleskom stilu, manufaktura traži predu jam od 50 000 livri iz Tura. „Ova svota... mi je neophodna radi izdržavanja mojih radnika kojihje više od tri hiljade”, piše upravnik. Reč je, dakle, o nestašici goto vog novca.37 U januaru 1721, još jedna kraljevska manufaktura tekstila, ona braće Pjera i Zofroa Darasa, našla se na rubu propasti. Osnovana u Salonu tridesetak godina ra nije, već se obraćala za pomoć Trgovačkom veću koje joj je 24. jula 1717. dodelilo svotu od 36 000 livri, koja je trebalo da stigne u 18 mesečnih rata, a koju je trebalo vraćati bez kamate u roku od deset godina, a počev od 1720. Iako avansi nisu redovno stizali, braća Daras su ipak dobili glavninu svote u oktobru 1719. Ali tada je sve krenulo nizbrdo. Najpre zbog „izuzetne skupoće” vune. Braća su potom sav novac uložili u proizvodnju tekstila „koji su prodali trgovcima na malo prema tadašnjim običajima, sa rokom plaćanja od šest meseci ili godinu dana”. Međutim, „ovi trgovci na malo, koristeći se obezvređenjem papirnog novca, pla tili su im istim tim novcem tik pred devalvaciju”. Braća Daras su, dakle, bili žrtve sistema Džona Loa: morali su da ove novčanice prodaju po „mizernim cenama”, da bi mogli svakog dana da isplaćuju radnike. Da nevolja bude veća, bili su iz bačeni iz zgrade koju su unajmili trideset godina ranije i pretvorili je u manufa kturu utrošivši 5 000 livri. U novoj zgradi koju su kupili za 10 000 livri (od čega je 7 000 poticalo od kredita), trebalo im je 8 000 livri za postavljanje opreme, to jest razboja, korita za bojenje i „druge opreme za proizvodnju”. Molili su da im se odloži vraćanje kraljevske pozajmice, što im je i odobreno.378 Drugi primer je iz 1786, doduše veoma slabe privredne godine. Kraljevska manufaktura iz Sedana (čiji su suvlasnici bili udovica Lorana Isona i braća Kare), kuća sa dugogodišnjim ugledom koja je već 90 godina bila u vlasništvu iste poro dice, našla se u dugu od 60 000 livri. Teškoće su nastupile posle požara u po gonima, a i smrti Lorana Isona, što je manufakturu (verovatno zbog naslednih potraživanja) primoralo da ustupi deo svog prostora i izgradi novi. Teškoće su nastale i zbog loše investicije u izvoz u Novu Englesku, to jest američkim po bunjenicima (insurgents) odmah po donošenju Proklamacije o nezavisnosti. U izveštaju se kaže d a je reč o novcu „koji još nije povraćen” (sic ).379 Nasuprot tome, slučaj Sen-GobenaJOU izgleda kao uspeh posle razdoblja 1725-1727. Ovoj manufakturi ogledala, osnovanoj u Kolberovo doba (1665), bile su produžene povlastice sve do revolucije, uprkos silovitim protivljenjima prista lica slobodnog preduzetništva (na primer 1757). Godine 1702. preduzeće zbog lošeg upravljanja pada u stečaj, ali se docnije s novom upravom i novim deoničarima oporavlja. Zahvaljujući monopolu na proizvodnju ogledala za francusko tržište i izvoz, kao i opštem poletu u XVIII veku, prodaja se posle 1725-1727. 376
A. N.. G7, 1697, 6. 377 Ibid. 378 A. N„ F12, 681,9. 379 A. N„ F12, 516, 13. 380 Svi su podaci iz teze Claudea Prisa, prethodno navedene.
326
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Pogledati objašnjenja u tekstu, posebno o „denijeru”. Grafikon je preuzet iz daktilografisanog rada Kloda Pria (Claude Pris, La manufacture royale de Saint-Gobain, 1665-1830, 1297. str., koja zaslužuje da bude objavljena)
znatno povećava. Naš grafikon pokazuje kretanje poslova, isplate deoničarima, kao i kretanje „denijera” (koji ne treba poistovećivati sa običnom deonicom čiji je kurs bio kotiran na Berzi). Treba reći da preduzeće nije uživalo onu slobodu delovanja kao tadašnja engleska akcionarska društva, a ni kao francuska deoničarska društva stvorena na osnovu Zakona o trgovini (Code du commerce) iz 1807. Preduzeće je ponovo stavljeno na svoje noge 1702. godine, zahvaljujući pa riškim zakupnicima (traitants), dakle bankarima i finansijerima koji su nastojali da svoj novac sigurno ulože, u zemlju ili deonice. Kapitalni fond preduzeća je bio podeljen na 24 sola, a svaki sol na 12 denijera: bilo je, dakle, ukupno 288 deni jera, nejednako raspoređenih na 13 deoničara-spasitelja. Ove deonice menjale su vlasnike, nasledivanjem i povremenim ustupanjem. Godine 1830. manufaktura u Sen-Gobenu ima 204 deoničara, od kojih neki poseduju zanemarljive delove (os mine ili šesnaestine jednog denijera). Cena denijera (kada su deo nasledstva), omogućuje nam da rekonstruišemo njihov rast u toku vremena. Kapital preduzeća se očigledno uvećao, što se verovatno može objasniti i ponašanjem deoničara. Deoničari su 1702. bili poslovni ljudi (traitants); među tim, već 1720, deonice polako prelaze u ruke velikih plemićkih porodica u koje su
327
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
udajom ulazile kćeri naslednice prvih fmansijera. Tako se g-dica Žofren, kći gla vnog blagajnika manufakture i gospođe Žofren, čiji je salon postao slavan, udala za markiza La Ferte-Amboa. Manufaktura je postepeno prelazila pod kontrolu rentijera plemića koji nisu bili pravi poslovni ljudi. Zadovoljavali su se, naime, redovnim skromnim dividendama, ne tražeći puni deo zarade. Tako se možda i kapital manufakture uvećao i sačuvao.
O profitim a u industriji Verovatno je neumesno izricati opšti sud o profitima u industriji. Ova pote škoća, da ne kažemo nemogućnost, jeste velika prepreka za naše istorijsko razumevanje ekonomskog života u prošlosti, a napose kapitalizma. Trebalo bi nam mnogo pouzdanih brojki. Kada bi istorijsko istraživanje, kojim smo mogli da utvrdimo krivulje cena i plata u prošlosti, danas ponudilo pregled profitnih stopa, onda bi se mogla izvesti i valjana objašnjenja: bolje bismo razumeli zastoje kapi tal na poljoprivredu dugo gledao samo rentijerskim očima; zašto je promenljivi svet predindustrije kapitalisti izgledao kao zamka ili opasan teren; zastoje kapita lista smatrao d a je bolje da ostane po strani ovog širokog polja delatnosti. Jasno je da je izbor kapitalista produbio jaz između industrije i trgovine. Budući da je trgovina svemoćna, industrijski profiti se stalno smanjuju trgova čkom maržom. To se jasno vidi u oblastima gde bi moderna industrija lako mogla da prosperira: u mašinskoj proizvodnji kapa na primer, ili u izradi čipke. Ovu in dustriju u Kaenu u XVIII veku je zapravo sačinjavalo više šegrtskih škola. Tu se najpre koristila dečja radna snaga, da bi se potom podigle radionice i „manufak ture”. Razvijana je i grupna disciplina bez koje industrijska revolucija ne bi imala onoliku snagu. Uprkos tome, industrija čipke u Kaenu je propala. Jedan pogon za proizvodnju čipke je obnovio neki mladi veletrgovac koji je tako počeo da trguje i čipkom koju je sam proizvodio. Međutim, kada je posao opet procvetao, nije se mogao utvrditi udeo same manufakture. Naravno, veoma je lako objasniti zašto su naša merila neodgovarajuća. Pro fitna stopa nije veličina koja se može lako utvrditi; ona uz to ne poseduje ni rela tivnu pravilnost interesne stope,381 koju je moguće približno odrediti preko ispiti vanja uzoraka. Profitna stopa varira i nepouzdana je. Žan-Klod Pero u svojoj, u mnogo čemu pionirskoj knjizi, dokazuje to da profitnu stopu ipak nije posve ne moguće utvrditi. Ona se, naime, može prihvatiti kao referentna jedinica, iako se ne može precizno utvrditi za preduzeće (iako ni to nije opšte pravilo), grad ili po krajinu. Posebno ju je teško utvrditi na nivou nacionalne ekonomije. Ukratko, istraživanje je moguće, iako je i dalje teško. Profit je približno secište mnogih linija.382 Mi te linije treba da otkrijemo, trasiramo, rekonstruišemo, a zatreba li, naprosto i zamislimo. Žan-Klod Pero tvrdi da je varijabile, kojih je mnogo, moguće uporediti i povezati u relativno jednostavne odnose. Nužno je da ^ ’ Sidney Homer, A History of interest rates, 1963. 1 Slika koju imam na umu liči na približno sečenje linija u topografskom proučavanju. Linije se nikada savršeno ne poklapaju.
328
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Češljanje pamuka u Veneciji, XVII vek (Muzej Korer, Zbirka Viole)
postoje približni koeficijenti korelacije koji se mogu utvrditi: znajući X imaću neku ideju i o veličini Y... Industrijski profit zavisi od cene rada i cene sirovina, cene kapitala, kao i mesta ulaska na tržište. Pero tvrdi da zarada svemoćnog trgo vca neprekidno „nagriza” industrijski „kapitalizam”. Sažeto rečeno, istorijskom istraživanju u ovoj oblasti najviše nedostaje mo del jedne metode, to jest „model jednog modela”. Bez radova Fransoa Simijana, a naročito Ernesta Labrusa, istoričari se uopšte ne bi rado latili proučavanja cena i plata. Nama treba novi podsticaj. Pobrojaću ako ne baš same korake buduće me tode, ono barem zahteve koje ona treba da zadovolji: 1) prvi zadatak je prikupljanje svih profitnih stopa, poznatih ili samo nazna čenih, čak i ako se odnose na samo jedan vremenski period, ili su pak pojedinačni podaci (kasnije će se pouzdani podaci odvojiti od nepouzdanih). Tako znamo na primer: - da je jedna fabrika metala „pod feudalnim monopolom”, zavisna od bi skupa Krakova, a koja se nalazila u blizini tog velikog grada, godine 1746. ostva rila profitnu stopu od 150%, koja je narednih godina pala na 25%; 38 Prema W. Kula, podatke mi je preneo Andrej Wiczansky.
329
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih .
Ifi 1
- da su u M iluzu,-' oko 1770, profiti na indijska platna iznosili od 23 do 25%, ali da su 1784, iznosili 8,5%; - da za pogon za proizvodnju papira u Vidalon-le-Anoneu,384385 raspolažemo nizom podataka od 1772. do 1826, koji jasno pokazuju veliku razliku između pe rioda pre 1800. godine (profitne stope niže od 10%, osim 1772, 1793. i 1796) i perioda posle 1800, kada dolazi do naglog uspona; - da se velike profitne stope u istom periodu ostvaruju u Nemačkoj, gde Fon Sile, augsburški „kralj” pamuka, ostvaruje godišnji profit od 15,4% u razdoblju 1769-1781; manufaktura svile u Krefeldu u razdoblju 1793-1797, ostvaruje pro fite koji variraju od 2,5 do 17,25%; manufakture duvana braće Bolongaro, osno vane u Frankfurtu i Hehstu 1734. i 1735. poseduju 1779. godine dva miliona ta lira.386 - da su rudnici u Litriju u Normandiji, nedaleko od Bajea, od jedne investicije od 700 000 livri ostvarili u razdoblju 1748-1791, profit između 160 000 i 195 000 livri.387 Prekidam nabrajanje koje navodimo samo kao pokazatelj. Pošto sam ove brojke uneo na grafikon, crvenim mastilom ću označiti nivo od 10% kao privre menu granicu. Sve preko 10%, biće smatrano rekordima, dok će ostvarenja u bli zini linije koja označava 10% biti smatrana uspehom. Očigledni neuspeh biće blizu linije koja predstavlja nulu, a, naravno, i ispod nje. Odmah uočavamo da je u tom mnoštvu profitnih stopa bilo naglih i neočekivanih varijacija; 2) potom treba izvršiti klasifikaciju prema starim i novim industrijama, regionima, a pre svega u okviru opštih ekonomskih prilika, imajući na umu da se one mogu znatno razlikovati: industrije nisu u isto vreme prosperirale i nazado vale; 3) treba nastojati da se ostvari istorijska perspektiva, gledajući unazad ko liko je to moguće, u XVI, XV pa i u XIV veku, to jest izmaći izuzetnom statisti čkom monopolu kasnog XVIII veka. Problem treba postaviti u kategorije dugo ročnosti, drugim recima, treba gledati da se u ovoj oblasti ponovi izvanredan us peh ostvaren u proučavanju cena. Da li je to moguće? Ja smatram da je moguće izračunati profit k o jije u Veneciji, negde 1600. godine, ostvario preduzetnik koji proizvodi sukno. U Svacu, u Tirolu, Fugeri su svom poslu Eisen und Umschlitthandel (tj. u industriji gvožđa i trgovini zajedno) 1547. godine ostvarili profit od 23%.388 Istoričar Oliveira Markeš je čak uradio i više:389 podrobno je analizirao zanatstvo u Portugaliji krajem XIV veka. Pošlo mu je za rukom da u određenim proizvodima razlikuje deo koji pripada radu (R) i sirovini (S). Za cipele važi sraz384 Raymond Oberlé, „L’évolution des fortunes à Mulhouse et le financement de l’industrialisation au XVIIIe siècle”, u: Comité des travaux historiques, Bulletin des travaux historiques, 1971, str. 151 i na pomena 32. referenca u Histoire documentaire de l'industrie de Mulhouse et de ses environs au XIXe siècle, 1902, str. 287 i 698. Prema neobljavljenom radu R. Zubera koji je koristio arhive Montgolfier (Bibliothèque de la Sorbonne). мо Handbuch der Deutschen Geschichte, priredili Aubin i Zorn, 1971,1, str. 550. ло' J.-G. Perrot, Genèse d ’une ville moderne: Caen au XVIIIe siècle, 1975, 1, str. 372. ’°” Ludwig Scheuermann, Die Fugger als Montanindustrielle in Tirol und Karnten, 1929, str. 27. 9 Daily life in Portugal in the late Middle Ages, 1971, posebno str. 198.
330
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
mera R = 68% do 78%, dok je S = 32% do 22%; isti odnos važi za konjske potko vice i sedlarske proizvode (S = 79% do 91%), itd. Višak (ganho e cabedal - profit i kapital) koji odlazi vlasniku treba da se izvede iz troškova rada (R): ovaj posto tak - profit - varira između polovine, četvrtine, šestine ili osamnaestine plate za rad, to jest između 50% i 5,5%. Kada se cena sirovine uključi u proračun, stopa profita je veoma niska.
Zakon Voltera H ofm ana (1955f 90 Rečju, valja da pođemo od proizvodnje. Da li je u ovoj ogromnoj i nedovo ljno istraženoj oblasti moguće utvrditi neka „tendencijska pravila” koja bi nam pomogla u radu? U knjizi koju sam napisao zajedno s Frenkom Spunerom (1 9 6 7 ),-'' poka zao sam da krivulje industrijske proizvodnje za XVI vek, redovno imaju oblik pa rabole. U tom su pogledu veoma rečiti primeri američkih rudnika, proizvodnje kamgarna (sayette) u Hondšoteu, vunenog sukna u Veneciji, tekstila u Lajdenu. Naravno, na osnovu ovako malo podataka ne treba uopštavati stvari: poznato nam je mnogo krivulja cena, ali, s druge strane, veoma malo krivulja proizvodnje. Pa ipak, u doba predindustrijske ekonomije, krivulja će verovatno imati oštar rast i isti takav pad. Ona odražava nagli uspeh neke gradske industrije, ili privremeni rast izvoza, ali i brzo slabljenje, što podseća na nagle promene mode. Krivulja sličnog oblika karakteriše i konkurentske industrije od kojih jedna redovno uni štava drugu; takođe i industrije koje se stalno sele, i koje kao da se preporode kada napuste mesta gde su nastale. Žan-Klod Pero u svojoj studiji o Kaenu u XVIII veku proširuje i potvrđuje ova zapažanja povodom četiri industrijske grane koje je pomno proučio u kon tekstu ekonomskog života grada, a koje su jedna za drugom cvetale; proizvodnja sukna, luksuznog i običnog; izrada kapa; proizvodnja platna; i najzad, industrija čipke, koja ima značaj „primera”. Reč je o kratkoročnim uspesima, to jest o nizu parabola. Naravno, spoljni činioci su i ovde bitni: tako je, na primer, uspon proiz vodnje etamina u Le Manu teško pogodio proizvodnju tekstila u Kaenu. Ali po stoji i jedno lokalno obeležje sve četiri industrije: slabljenje jedne kao da dovodi do uspona druge i obratno. Tako će „proizvodnja pletenih čarapa biti velika kon kurencija vunarskoj industriji”, koja će biti obustavljena kad joj se prihodi jako smanje. 92 ,,U razdoblju 1700-1760,390312393 napredak u proizvodnji kapa praćen je opadanjem proizvodnje vunenih tkanina”. Izrada kapa postepeno ustupa mesto proizvodnji pamučnog platna. Potom indijsko platno ustupa mesto čipki, čija će proizvodnja napredovati a potom nazadovati, stvarajući savršenu parabolu. Pra vilo kao da ne trpi izuzetke. U Kaenu kao da svaka industrija u usponu napreduje na štetu neke druge, koja je u opadanju. Kao da su mogućnosti grada, ne samo u pogledu investiranja već i prodaje finalnih proizvoda, pristupa sirovinama i po390 Walther G. Hoffmann, British industry, 1700-1950, 1955. 391 Cambridge economic history of Europe, IV, 1967, str. 484, slika 33. 392 Jean-Clauđe Perrot, op. cit., I, str. 400. 393 Ibid., str. 408.
331
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
21. DA LI KRIVULJE INDUSTRIJSKE PROIZVODNJE UVEK IMAJU OBLIK PARABOLE?
Već u XVI veku krivulje industrijske proizvodnje imaju oblik parabole sličan onima koje V. Hofman (British Industry 1700-1950, 1955) izvodi za mnogo kasnije razdoblje. Pažnju treba obratiti na već tada izraženu netipičnost rudnika kalaja u Devenu. U Lajdenu postoje dve parabole (grafikon uradio F. K. Spuner, Cambridge Economic History of Europe, IV, str. 484)
332
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
if M ; lio ; i
Grc>so-j—
'LrH - F ||__ o » ? •1
—
— r !
g
Î?
g
1
§
22. PROIZVODNJA ZLATA U BRAZILU U XVIII VEKU
U tonama. Prema Virgilio Noja Pinto (Virgilio Noya Pinto), O ouro brasiliero e o comercio anglo-portugues, 1972, str. 123.1 ovde postoje krivulje u obliku parabole
sebno brojnosti radne snage, bile odveć ograničene za istovremeni razvoj više in dustrijskih delatnosti. U takvim uslovima, izbor, naravno, pada na najrentabilniju industriju. Sve ovo izgleda normalno u doba kada su se ekonomije sastojale od međusobno nepovezanih sektora. S druge strane, iznenađuje to što u knjizi Voltera Hofmana Britanska industrija 1700-1950, nalazimo, podržanu obiljem stati stičkih podataka, istu vrstu parabole, predstavljenu kao neku vrstu opšteg „za kona” koji se odnosi na razvijeni svet XÎX i XX veka. Hofman smatra da svaka industrija prolazi kroz tri stadijuma, pri čemu izuzeci potvrđuju pravilo: ekspan ziju, vrhunac, opadanje, ili tačnije rečeno: „1) stadijum industrijske ekspanzije s
333
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
rastom stope uvećanja proizvodnje; 2) stadijum industrijskog razvoja, kada je stopa rasta u padu; 3) stadijum apsolutnog pada proizvodnje”. U XVIII, XIX i XX veku, Hofman smatra da su izuzeci jedino „atipične” industrije: kalaja, papira, duvana, konoplje. On ipak tvrdi d a je moguće da su neke industrije imale duži ritam od drugih (ritam znači vremensku udaljenost između početka i kraja parabole, rastojanje koje može varirati prema proizvodu, a bez sumnje i prema razdoblju). Zanimljivo je da smo Frenk Spuner i ja primetili da u XVI veku to pravilo nije važilo za kalaj. Iako sve to mora imati neko značenje, ne kažemo da smo našli i objašnjenje. Doista je teško ustanoviti vezu između određene industrije i ekonomskog kon teksta od kojeg ona zavisi. Taj kontekst može da bude grad, region, zemlja ili gmpa zemalja. Neka in dustrija može da nestane u Marselju, a razvija se u Lionu. Kada početkom XVII veka, debela tkanina od sirove vune koju je Engleska ranije u velikim količinama izvozila u Evropu i na Levant, iznenada izlazi iz mode u zapadnoj Evropi, a po staje veoma skupa u istočnoj Evropi, dolazi do kriza prodaje i nezaposlenosti, po sebno u Viltšajeru, ali i drugde. Prelazi se na proizvodnju lakše, bojene tkanine. To pak dovodi do menjanja tkačkih tehnika na selu, a prinuduje i na zamenu op reme u središtima za finalnu proizvodnju. Pošto se prelazak na novu proizvodnju odvija neravnomerno, posle uvođenja „novih tkanina” dolazi do regionalnih po remećaja u proizvodnji: postižu se novi uspesi, ali se događaju i nepopravljivi pa dovi. Ukratko - karta proizvodnje u Engleskoj biva potpuno izmenjena. Pa ipak, kontekst može biti i širi od jedne zemlje. Tako je Italija, negde 1600. godine, izgubila znatan deo svoje industrijske proizvodnje, dok je Spanija u isto vreme doživela nestajanje velikog delà zanatstva u Sevilji, Toledu, Kordovi, Segoviji i Kuenki.395 Gubici Italije i Spanije podudarili su se, međutim, s rastom aktivnosti u Ujedinjenim Pokrajinama, Francuskoj i Engleskoj. To je lep dokaz da je evropska ekonomija koherentna celina, kao i da se određene pojave mogu i na taj način objasniti. Pošto poredak sačinjavaju promet, strukturacija, hijerarhizacija ekonomskog sveta, uspesi i neuspesi se u toj tesnoj međuzavisnosti uzajamno uravnotežuju. Pjer G u b e r96 se nosio mišlju da individualna bogatstva razvrsta prema njihovoj starosti - na mlada, zrela i stara. To je način razmišljanja u para bolama. Postoje, takođe, nove, zrele i stare industrije: nove su na uzlaznom delu, stare su na silaznom delu parabole. Pa ipak, zar se životni vek industrija, kao i onaj ljudski, nije s vremenom produžio? Ako za razdoblje od XVI do XVIII veka imamo mnoge krivulje koje su nalik na Hofmanove, verovatno ćemo primetiti jednu bitnu razliku: ritmovi na predovanja su mnogo kraći i nagliji, sa mnogo oštrijim usponima i padovima nego danas. Svaka industrijska proizvodnja u pomenutom razdoblju može da naiđe na usko grlo, bilo da je reč o sirovinama, radnoj snazi, kreditima, tehnici, energiji, unutrašnjem i spoljnom tržištu. Ista se pojava i danas može uočiti u ze mljama u razvoju. Sidney Pollard, David W. Crossley, The Wealth o f Britain, 1968, str. 134 sq. 5 Informaciju saopštio F. Ruiz Martin. 396 Beauvais et le Beauvaisis..., str. 327.
334
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
PREVOZI KAPITALISTIČKO PREDUZETNIŠTVO Prevozna sredstva, „koja postoje od kad je sveta i veka”, održavaju se kroz stoleća. U prvoj knjizi sam opisivao tu arhaičnu infrastrukturu jednostavnih prevoznih sredstava: barke, jedrenjake, drvena kola, zaprege, tovarne životinje, bellhorses (konje sa zvončićima koji u London prevoze grnčariju iz Stafordšajera, ili bale sukna iz pokrajina), povorke mazgi spojenih „na sicilijanski način” (pri čemu je svaka životinja vezana za rep prethodne).397 Govorio sam i o 400 000 burlaka koji vuku ili guraju čamce duž Volge, oko 1815. godine.398 Prevoz je na izvestan način „završna etapa proizvodnje” ; što je brži, tim bolje. Simon Voroncov, ambasador Katarine II u Londonu, piše da se engleski ekonomski procvat ima zahvaliti upetostručenju brzine saobraćaja u pedeset go dina.39940Ekonomski polet u XVIII veku podudara se sa usavršavanjem starih prevoznih sredstava, bez revolucionarnih tehničkih novina, ali uz neke nove pro bleme. I pre izgradnje velikih kraljevskih puteva u Francuskoj, Kantijon je upozo ravao:4017 ukoliko poboljšani saobraćaj znači više konja, oni će se morati hraniti na štetu ljudi. Prevoz je zasebna „industrija”, smatraju Monkretjen, Peti, Defo i opat Galiani. „Prevoz”, piše potonji,... „jeste jedna vrsta manufakture”.401402Mi, pak, doda jem o d a je ipak reč o arhaičnoj manufakturi u koju se kapitalisti nikad sasvim ne upuštaju. Jasno i zbog čega: samo je prevoz duž glavnih osa „isplativ” . Sve drugo, obični, svakodevni prevoz, prepušta se onima koji su spremni da se zadovolje skromnom zaradom. Procena investiranja kapitala u prevoz je u isto vreme i procena modernosti, ili još bolje „dohotka” raznih vrsta prevoza: investiranje kapi tala u kopneni prevoz je bilo slabo, dok je na unutrašnjim vodenim putevima bilo ograničenog obima. Iako je pomorski prevoz pobuđivao nešto više zanimanja, no vac je i tu bio selektivan, ne nastojeći da preuzme sve.
Kopneni prevoz Vlada uverenje da je kopneni prevoz neefikasan. Putevi ostaju stolećima manje ili više u stanju u kakvom ih je priroda stvorila. Reč je ipak o relativnoj neefikasnosti: prevoz u prošlosti odgovarao je onovremenoj privredi. Kola, to varne životinje, dostavljači, glasnici, poštanski konji, svi su oni imali svoju funk ciju u okviru ondašnjih potreba. Sada valja podsetiti na stari i već zaboravljeni stav Vernera Z o m b a rta ,^ koji kaže da je uprkos zdravorazumskim shvatanjima, mnogo više robe prevoženo kopnom nego rekama i kanalima. 397 Orazio Cancila, „I prezzi su un mercato dell'interno della Sicilia alla metà del XVII secolo”, u: Economia e Storia, 1966, str. 188. 398 Basile Kerblay, „Les foires commerciales et le marché intérieur en Russie dans la première moitié du XIXe siècle”, u: Cahiers du monde russe et soviétique, 1966, str. 424. Arhive Voronsov, 10, str. 129. Simon Voronsov, Southampton, 12-24. septembar 1801. 400 Cantillon, Essai sur ta nature du commerce en général, izd. INED, 1952, str. 36. Pjer Guru (Pierre Gourou) kaže daje reč o lažnoj dilemi. Mnogo konja, znači mnogo đubriva, dakle bolje žetve. 401 Galiani, Dialogue sur le commerce des blés, citat Pierre Dockes, str. 321. 402 W. Sombart, op. cit., II, str. 357 sq.
335
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Prevoz u Ladlou (Sropšajer). Slika D l L. Agaseja (1767-1849). Tradicionalni drumski prevoz dostigao je najviši nivo: dobar put, pojačana zaprega. Uporediti sa starim putevma koje je često slikao Brojgel (Bazel, Javna umetnička zbirka, foto Muzeja)
336
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Zombart u svom pronicljivom računu utvrđuje određeni red veličine za Nemačku krajem XVIII veka. Broj konja koji se koriste za prevoz utvrđen je na oko 40 000: tako je moguće ustanoviti na 500 miliona „kilometarskih tona” količinu roba koje se godišnje prevoze kolima ili uz pomoć tovarnih životinja (primetimo uzgred d a je prevoz železnicom u istoj oblasti 1913. godine bio 130 puta veći, što je dokaz koliko je železnica otvorila zemlju). Sto se tiče rečnih puteva, broj bro dova pomnožen njihovim prosečnim kapacitetom i brojem putovanja, daje go dišnji zbir od 80 do 90 miliona „kilometarskih tona” . Dakle, u celoj Nemačkoj, krajem XVIII i početkom XIX veka, kopnenim putem je prevezeno čak pet puta više robe nego rekama - uprkos velikom prevozu na Rajni, Elbi i Odri. Pomenuta brojka od 40 000 konja odnosi se jedino na prevozne životinje, ali ne i na one na farmama, čiji je broj mnogo veći. U Francuskoj je konja na farmama u doba Lavoazjea bilo 1 200000. Pa ipak, i ovi konji su često prevozili znatne količine robe, a ponekad i sezonski. Zombart, naime, potcenjuje kopneni prevoz, iako, s druge strane, iz rečnog prevoza izostavlja veliku flotažu drveta. Da li se na osnovu nemačkog primera mogu izvoditi slični zaključci za druge zemlje? Za Holandiju nipošto, jer se tu glavnina prevoza obavljala vodenim putevima. Verovatno ni za Englesku, gde je mnogo kraćih plovnih reka i kanala; tu su po Zombartovom mišljenju dve vrste prevoza ravnopravne. Nasuprot tome, u ostalim evropskim zemljama ima mnogo manje rečnih puteva nego u Nema čkoj. U nekom francuskom dokumentu se za 1778. godinu čak kaže, uz ponešto preterivanja: „Prevoz se gotovo u celosti obavlja kopnom, zbog slabe plovnosti reka” .403 Zanimljivo je d a je Ditan404 (1828) procenjivao da se od 46 miliona tona robe u prometu, 4,8 miliona prevozi vodenim, a ostatak kopnenim putem (prevoz na kratke udaljenosti - 30,9 miliona tona; velike udaljenosti - 10,4). Dakle, odnos je 1 prema 10. Istina je da se od 1800. do 1840. godine, broj prevoznih sredstava udvostručio 405 Ovaj veliki obim prevoza kopnom objašnjava se mnoštvom kratkih tura; naime, kada je reč o kratkim rastojanjima, prevoz kolima nije skuplji od prevoza manjim brodovima. Godine 1708, žito se iz Orleana u Pariz prevozilo po istoj ceni i kraljevskim putem (Pavé du roi) i Orleanskim kanalom (što su dve, u to vreme, moderne mogućnosti).406 Povrh toga, prevoz vodenim putem nije bio celovit: robu su morali ponekad i uz velike teškoće pretovarati na kola i prevoziti kopnom do ponovnog utovara na brod. Tako je između Liona i Roana, to jest iz među Rone i Loare, stalno korišćeno od 400 do 500 volovskih zaprega. Slično je bilo tada i u Sibiru i Sever noj Americi. Glavni razlog za premoć kopnenog prevoza je ipak stalna konkurencija seljaka, koji su nudili svoje usluge, a koje su kao i sve dopunske aktivnosti bile is pod realne cene. A ovom mogućnošću se svako slobodno koristio. Neki seoski regioni - kao što su Hunsrik u Rajnskoj, Hesen, Tiringija407 - neka sela, na primer, 403 A. N.. G7, 1510. 404 Dutens, Histoire de la navigation hautarière en France, 1828, citat J.-G. Tou-Tain. Les Tran sports en France, 1830-1965, 1967, str. 38. 405 Toutain, ibid., str. 38. 406 A. N., G7, 1646. Orléans, 26. decembar 1708. 407 Jacob Strieder, Au s Antwerpenen Notariatsarchiven, 1930, str. XXV, napomena 4.
337
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Ramberkur-o-Po u pokrajini Baroa, čiji su kočijaši („charretons”) u XVI veku pu tovali čak i do Antverpena,408 kao i sva sela u Alpima, koja su se ispomagala u prevozu robe - specijalizovali su se za prevoz.409 Pa ipak, glavninu prevoznika su sačinjavali seljaci koji su prevozili robu s vremena na vreme. „Prevozništvo treba da bude sasvim slobodno”, kaže su u jednom francu skom ukazu iz 25. aprila 1782: „ono ne sme da nailazi ni na kakva druga ogra ničenja sem privilegija koje uživa redovan prevoz putnika i paketa koji ne prelaze određenu težinu... Ova sloboda bitna za trgovinu ne sme se nimalo ugroziti; se ljaku koji se povremeno bavi prevozom, da bi uposlio i izdržavao konje, mora se omogućiti da se tim poslom bavi bez ikakvih formalnosti, kao i da ga pod istim uslovima napusti kada hoće” .410 Tu je jedina nevolja sto je rad seljaka sezonski uslovljen. Pa ipak, mnogi mu se prilagođavaju. Tako je so iz Pekea u Langdoku, slata konvojima brodova Ronom, pod nadzorom velikih trgovaca; po iskrcavanju u Sevselu, prevozila bi se kopnom u seoce Regonfl pored Zeneve, gde bi bila opet ukrcavana na brodove. Trgovac Nikola Burlamaki piše iz Ženeve 10. jula 1650: „... da ne počinje žetva, dobili bismo so za nekoliko dana” ; a 14. jula: „Naša so je na putu i svaki dan treba da stigne jedna količina; ako nas žetva ne omete, nadam se da ću je za 15 dana imati svu. U ovoj pošiljci smo dobili oko 750 kola”; 18. septembra: „... ostatak pristiže svakodnevno, iako trenutno nema toliko kola zbog jesenje setve. Čim se ona obavi dobićemo odjednom sav ostatak”.411 Sto godina kasnije, 22. jula 1771. u Bonvilu, u Fosinjiju, nedostaje pšenica, pa intendant traži da se hitno preveze raž: „Kada čovek gladuje, ne bira koju će vrstu hleba jesti” . „Nevolja je ta”, piše on načelniku Salanša „što je u jeku žetva, tako da ne možemo bez štete angažovati dovoljan broj kola” .412 A jedan pomoć nik kovačkog majstora ovako turobno razmišlja 23. ventuza godine VI (po repu blikanskom kalendaru): „Oranje potpuno sprečava kočijaše u prevozu” .4 Između ove radne snage koja nudi svoje usluge čim to „poljoprivredni ka lendar” dopusti, i sistema pošiljki u određene dane, a koji sve zemlje polako i ve oma rano uvode, ustanovljuje se i specijalizovani, no uglavnom primitivni pre voz. Organizuju ga sitni preduzetnici, sa nekoliko konja i kočijaša. Iz jednog hanoverskog registra za 1833. godinu vidi se da je glavni bio zanatski kopneni prevoz. Nemačkom od severa do juga, i dalje, kao u XVI veku, krstare slobodni prevoznici (Strackfuhrbetrieb, kako se taj prevoz naziva u švajcarskim kanto nima), koji sami traže klijente i koji „plove kao mornari” . Oni ostaju van kuće mesecima, a ponekad im se dešavaju i prave „havarije”. Ovakav način prevoza doživljava vrhunac u XVII, a održava se i u narednom veku. Osim toga, izgleda da su ovi vozari bili samostalni preduzetnici.414 408 Émile Coornaert, Les Français et le commerce international à Anvers, I, str. 269-270. 409 Aloys Schulte, Geschichte des mittelalterlichen Flandels und Verkehrs, I, str. 357 sa. A. N.. F12, 721. 411 Stockalper Archiv, Brique, Sch. 31, br. 2939, 2942, 2966. 412 A. D„ Haute-Savoie, C 138-307, F 92 v°. 413 A. N„ H 3159/2. 414 W. Sombart, II, str. 330-332.
338
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Sav prevoz se oslanja na gostionice kao postaje - kao što smo već videli u Veneciji u XVI, a još jasnije u Engleskoj u XVII veku,415 gde je gostionica bila, za razliku od današnje, pravo središte trgovinske delatnosti. Godine 1686, Solzberi, gradić u grofoviji Vilts, mogao je da smesti u krčmama 548 putnika, a po red njih u štalama i na otvorenom 865 konja.416 U Francuskoj pak, gostioničar je zastupnik prevoznika. Zbog toga su vlasti 1705. pokušale da ustanove službu „prevozničkog zastupnika”. U tome će uspeti, ali samo nakratko, u Parizu. Vlasti se ljute na gostioničare koje optužuju za razna nedela: „Svi prevoznici u kraljevstvu se žale da su gostioničari i krčmari iz Pariza i drugih gradova već ne koliko godina gospodari prevoza. Prevoznici moraju da prihvate njihovo posredo vanje, više i ne poznaju svoje klijente, a dobijaju naknadu koliko to odgovara rečenim gostioničarima i krčmarima; osim toga potonji ih primoravaju da zastaju u gostionicama i tu nekorisno troše zaradu. Prevoznici tako više ne mogu da se izdržavaju od svog posla” .417 U istom dokumentu se kaže da u Parizu oko pedeset do šezdeset gostionica služe kao prevozničke postaje. Žak Savari418419u svom spisu Savršeni trgovac (1712), opisuje gostioničare kao „zastupnike prevoznika” ; oni plaćaju i različite takse, carine i trošarine, a uzimaju od trgovaca i novac koji ka snije isplaćuju prevoznicima. Slika je nalik na gornju, možda nešto blagonaklonija, ali ne nužno tačnija. To objašnjava i raskoš mnogih provincijskih krčmi. Tako je neki italijanski putnik 1606. godine zadivljen izgledom jedne krčme u Troa. On opisuje „pleme nito držanje” domaćice i njenih kćeri koje su „lepe kao Grkinje”, sto sa srebrnim priborom, zavese na krevetu kao za kakvog kardinala, odabranu hranu, izvan redni ukus orahovog ulja sa ribom, kao i „belo burgundsko vino, mutno kao korzikansko, za koje tu kažu da je prirodno i boljeg ukusa nego crno”. Italijan usput pominje i četrdeset i više zaprežnih konja u štalama, pri čemu verovatno ne shvata da to objašnjava raskoš gostionice.11 U stvari, bilo je više sukoba i suparništva između privatnih i javnih prevo znika nego između samih prevoznika i gostioničara. „Zvanični prevoznici” kraljevskih pošta (messageries), koji prevoze putnike i manje pakete, žele mono pol na sav prevoz. Pa ipak, ukazi u njihovu korist nikada nisu bili sprovedeni jer su se trgovci snažno opirali. U stvari, nije bila reč samo o slobodi prevoza, već i o cenama. „Nedavno ukidanje kontrole cena... izuzetno je značajno za trgovinu”, izveštava Savari de Brislon, „tako da Šest esnafa trgovaca [iz Pariza], u jednom memorandumu 1701, ... nazivaju tu odluku Desnom rukom trgovine, ne ustruča vajući se da kažu da prevoz iste količine robe zvaničnim prevozom staje 25 ili 30 livri, a kod privatnih prevoznika samo 6 livri; utvrđena cena zvaničnog prevoza ne može da se smanji, dok je sa privatnim prevoznicima moguće pogađati se, pri čemu se trgovci osećaju gospodarima kao i sami prevoznici”.420 Valja nanovo 415 Méditerranée, I, str. 191. 416 A. Everitt, op. cit., IV, str. 559. 417 A. N„ G7, 1510. 418 Jacques Savary, Le Parfait Négociant, 1712,1, 2. deo, str. 208-209. 419„Relazione”... de Bernardo Bigoni, u: Viaggiatori del ’600, Marziano Guglielminetti, 1967, str. 309-310 420 Savary des Bruslons, op. cit., IV (1762), stubac 1251.
339
Тгоа
г P ariz«» Troa
1707 ----------- 1----------------------- 1706
-------------------------- 1-----------------------
1705
------------------------- 1-1704
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
23. IZ PARIZA U TROA I NAZAD BARKOM KOJU VUKU KONJI
prihod u livrama
340
Grafikon Zaka Bertena pokazuje da saobraćaj niz reku donosi više nego uzvodno, ako se imaju u vidu samo prihodi. Sa 108 putovanja nizvodno i 111 uzvodno, postoji ravnoteža između dva smera što daje mesečno u oba smera nešto manje od četiri putovanja, ili približno jedno nedeljno. Propušteno jedno ili dva putovanja u decembru 1705, objašnjavaju nagli skok prihoda od prvog putovanja u januaru 1706. godine. Prema A. N., 2209
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Dammartin
iMeaux
Chattes
La Fertésur-Marne
St Germain
Coulommiers
La Ferté Gaucher
Tournon
M ARNE
Guignes
Provins MELUN
AU8E Fontainebleau
Montereau
Nemours
LOIRET > Beaumont
Q
O Carinarnice Prihod od carine u francima po kilometru
24. DRUMSKI PREVOZ U POKRAJINI SENA-I-MARNA: 1798-1799.
Prihodi od taksi za održavanje puteva od 1. frimera do 30. prerijala godine VII. Kartu izradio Gi Arbelo, „Les barrières de l ’An V il” u Annales, E. S. C, juli-avgust 1975, str. 760
341
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
pročitati poslednje retke teksta da bismo uočili njihovu reskost i značaj: sada shvatamo staje zaštitilo i produžilo slobodan prevoz koji su obavljali obični ljudi i sitni preduzetnici. Ako sam dobro shvatio kraći odlomak iz Silijevih Memoara, pisac se obraća sitnim prevoznicima da bi se u Lion dovezla dulad za kraljevsku artiljeriju za savojski rat; „Imao sam zadovoljstvo”, piše on, „da vidim da sve to dolazi u Lion za šesnaest dana' na uobičajeni način prevoz bi trajao dva do tri meseca uz ogromne troškove”.42 Pa ipak, duž glavnih nacionalnih i međunarodnih puteva - iz Antverpena i Hamburga do severne Italije, na primer - pojavljuju se velike prevozničke firme: Lederer, Klajnhaus,421422 Anone, Colner.423 Godine 1665. u kratkim izveštajima se pominje da na tom potezu, ili na jednom njegovom delu, radi prevoznička firma Fieski i kompanija. Dvadesetak godina kasnije, tražeći neke povlastice, vlasnici iste firme se hvale kako svake godine u Francuskoj troše 300 000 livri „na putevima, što je novac koji odlazi agentima u tranzitnim gradovima, a i gostioniča rima, kovačima, kočijašima, bačvarima i drugim kraljevim podanicima” 424 Većina ovih velikih firmi imaju sedište u švajcarskim kantonima, ili južnoj Nemačkoj, gde je prevozništvo izuzetno važno, jer je to zona prelaska iz južnih delova Alpa u severne i obratno. Putevi prolaze kroz Regensburg, Ulm, Augsburg, Koar, a verovatno i Bazel, koji je velika raskrsnica kopnenog, rečnog (reka Ra jna) i karavanskog prevoza (mazge za prelazak preko planina). Jedna firma u tom gradu ima, navodno, hiljadu mazgi.4-5426U Amsterdamu, jasno, postoji već mo derna prevozna organizacija: „Mi ovde imamo”, piše Rikar m lađi,1 ' „veoma imućne i bogate ljude koji se nazivaju pošiljaoci (Expéditeurs), a kojima trgovci treba samo da se obrate kada imaju da pošalju neku robu [kopnenim putem]. Ovi pošiljaoci imaju kočijaše i vozare koji rade samo za njih”. Iako u Londonu postoje slične službe, u Engleskoj prevoznički preduzetnici će se kasno pojaviti; putevi u Velikoj Britaniji su u XVII i XVIII427 veku još uvek zakrčeni trgovcima i fabrikantima koji putuju. U Nemačkoj, čak i početkom XIX veka, trgovci na sajam u Lajpcig dolaze i dovoze robu sopstvenim prevozom.428 Prevoz se ni u Francuskoj ne razvija naglo: „Velike prevozničke firme nastaju tek posle 1789. Godine 1801. bilo ih je oko 50, a 1843. godine 75” 429 Suočen s ovom tradicionalnom i sveprisutnom organizacijom, trgovac napro sto mora da je prihvati. Zašto bi se on trudio da organizuje (ili, kako bi neki rekli, „racionalizuje”) na kapitalistički način sistem u kojem oštra konkurencija već radi u njegovu korist? Nisu li predstavnici „Šest esnafa” 1701. godine rekli da se trgo vci u pogađanju s prevoznicima osećaju gospodarima kao i sami prevoznici? 421 Sully, Mémoires, III, str. 42. 422 Wilfrid Brûlez, De Firma della Faille en de internationale Handel van vlaamse Firma ’s in de 16° Eeuw. 1959, str. 577. H. Kellenbenz, Der Meder’sche Handelsbuch und die Welser’schen Nachtrâge, 1974, str. 121. 424 A. N., G7, 1685, 77. 425 W. Sombart, op. cit., II, str. 334. 426 J.-P. Ricard, Le Négoce d ’Amsterdam, str. 218, citat W. Sombart, II, str. 338. Ray Bert Westerfield, Middlemen in English business, particularly between 1660 and .1760, 1915. 428 W. Sombart, op. cit., II, str. 329. 29 J.-C. Toutain, op. cit., str. 14.
342
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Rečni saobraćaj Mnogo se govorilo o povoljnostima rečnog prevoza. Rekama plove veći i manji brodovi, šlepovi, splavovi, uvezana stabla. Kada se kaže d a je to lak i jevtin prevoz, treba znati d a je to samo jedna strana stvarnosti. Najveća slabost rečnog prevoza je sporost. Kada se ide nizvodno, šlepom koji vuku konji, od Liona do Avinjona treba samo 24 sata.430 Ali kada konvoj ča maca, vezanih jedni za druge, treba da plovi Loarom uzvodno od Nanta do Orleana, intendant potonjeg grada (2. juna 1709) sklapa „sa brodarima dogovor da dovezu žito [iz Bretanje] bez obzira na vetar i vreme [to jest ne zaustavljajući se], jer bi u protivnom prevoz trajao tri meseca”.431 To je znatno ispod pređenih 12 kilometara dnevno, što je procena Vernera Zombarta za prevoz nemačkim re kama. U Lionu je 1694. vladala velika oskudica hrane, praćena pretnjom glađu. Očekivao se dolazak brodova sa žitom iz Provanse. Intendant je, međutim, 16. februara 1694. izrazio bojazan da oni neće stići ni za šest sedmica.”^ Osim „urođene” sporosti, rečni prevoz zavisi i od „hirovitosti reka”, vodostaja, vetrova, leda. U Roanu,433 brodar koji kasni zbog visokog vodostaja treba da pred beležnikom napiše izjavu. Saobraćaj su ometale i druge stvari: napuštene olupine, ribolovne zapreke, vodenički jazovi, nestale bove, peščani sprudovi i stenje koje se nije moglo uvek zaobići. I najzad, sijaset taksi koje je trebalo platiti; bilo ih je desetak na Loari, kao i na Rajni; kao da se želela obeshrabriti plovidba. U Francu skoj se u XVIII veku sistematski nastojalo ukinuti takse za plovidbu rekama, koje su nešto ranije bile uvedene i to prilično samovoljno; što se tiče starijih taksi, mo narhija je oklevala da ih ukine jer bi morala da plati veliko obeštećenje.434 Kanali su bili moderno i racionalno rešenje: tu do sporosti dovode ustave. Orleanski kanal je na 18 milja imao 30 ustava; Brijarski kanal je na 12 milja imao 41 ustavu.435 Kanal od Libeka do Hamburga imao je toliko ustava d a je neki pu tnik 1701. godine napisao: „ponekad treba gotovo tri sedmice da se ovim kanalom iz Hamburga dođe u Libek; [pa ipak], ima mnogo brodova koji plove kanalom u oba smera”.436 Poslednji, ali ne i najmanji problem, bili su sami brodari. Ovi živahni ljudi sa osećajem nezavisnosti često su se udruživali i podržavali jedni druge. Bili su poseban „ljudski soj”, što se moglo videti još i u XIX veku. Država svuda po kušava da ih nekako disciplinuje. Gradovi im nameću propise i cenzuse. U Parizu je 1404. sastavljen spisak brodara prema „lukama” na obali Sene. Godine 1672. u gradu je osnovano pseudoudruženje prevoznika, čijim su se propisima morali potčiniti čak i „skelari” koji su prevozili ljude i robu s jedne obale reke na drugu. 37 430 Savary des Bruslons, op. cit., I (1759), stubac 429. 431 A. N.. G7, 1646. 432 A. N.. G7, 1633. 433 Svi podaci o Roanu preuzeti su iz daktilografisanog rada Denisa Luyaa, Batellerie et gens de rivière à Roanne au dentier siècle de l ’Ancien Régime, Université de Lyon, 1972. 434 A. N.. H 3156 i H 2933 (posebno spis iz 1789. godine koji se bavi problemom). 435 Michel de Boislile, Mémoires des Intendants, I (1881), str. 5-6. 436 A. N., K 1352, br. 63,7f° 1. 4^7 Savary des Bruslons, I, stubac 430.
343
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
25.
PLAĆANJE CARINA DUŽ REKA SAONE I RONE SREDINOM XVI VEKA
Sari Karijer tvrdi da carinarnice na Roni (u XVIII veku) nisu bile tako velika prepreka kako su govorili savremenici i istoričari. Pa ipak, bilo je mnogo zaustavljanja i komplika cija. Crtež je iz knjige Risara Gaskona, Grand Commerce et vie urbaine au XVIIe siècle, Lyon et ses marchands, 1971,1, str. 152, crtež 20-21
Država nastoji da otvori redovne brodske linije, ili ih dâ u koncesiju poje dincima: tako vojvoda La Fejad dobija pravo na „prevoz brodićima na reci Loari” (u martu 1673); vojvoda De Ževr (1728) dobija povlasticu „prevoza brodićima na Roni”, koju će kasnije prodati čak za 200 000 livri, što je tada bilo pravo bo-438 438 В. N., Fr„ 21702, f° 71-73.
344
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
gatstvo.439 Tada nastaju propisi i pravila kojima se određuju tarife, uslovi pri hvata robe i putnika na obali, njihov tretman na putu, propisi za „vodena kola” (to jest šlepove koje vuku konji), i druga plovila, kao i cene tegljenja. Duž reke Sene, od Ruana do Pariza, ustanovljuju se uredi glavnih brodara (od kojih svaki košta 10 000 livri), što im konačno donosi monopol.440 Dolazi do bezbroj sporova iz među prevoznika i putnika, sukoba interesa između vlasnika „vodenih kola” i vlasnika ostalih plovila, između trgovaca i brodara. Izbija i žestok sukob između brodara na reci Somi i trgovaca iz Amijena, Abevila i Sen-Valerija (1723. i 1724).441 Ovi brodari su bili poznati pod imenom gribanijeri (po nazivu njihovih brodova - gribanes). Prema tada važećim propi sima ti brodovi nisu smeli da imaju više od 18 do 20 tona nosivosti. Brodari su se žalili na niske tarife, utvrđene pedeset godina ranije (1672). S obzirom na to da su cene od tada mnogo porasle, zahtevali su da im se dozvoli udvostručenje tarife. Šovlen, intendant Pikardije, želeo je da ukine propisivanje tarifa i dopusti ono što bismo mi nazvali slobodnom igrom ponude i potražnje između brodara i trgo vaca, pri čemu bi potonji imali „slobodu da robu prevoze kako hoće, a da se o ceni dogovaraju sa prevoznicima”. Gribanijeri će u ovoj slobodnoj utakmici izgu biti esnafsku prednost, to jest biće ukinuta obaveza brodara da prihvataju tovare po strogom redu čekanja na obali reke. Zahvaljujući ovom sporu saznajemo i neke pojedinosti o pravilima zanata. Na primer, svako prisvajanje ili oštećenje prevožene robe značilo je telesnu kaznu za krivca. Brodar koji je utovario u Sen-Valeriju robu za Amijen nije imao pravo da ,,u Abevilu ostaje ukotvljen više od jedne noći, jer bi mogao da snosi odgovor nost za moguću štetu i kamate koje je valjalo platiti, zbog kojih bi se... brod mo gao oduzeti njegovim kreditorima, ma ko oni bili, pa čak i od samog vlasnika”. Poslednje reči sugerišu to da brod nije pripadao onom koji je njime upravljao. Brod je izgleda bio „sredstvo proizvodnje” kojim nije upravljao vlasnik već neko drugi.442 ^ Problem se još bolje može sagledati na primeru Roana. J Smešten na mestu gde Loara postaje plovna, Roan je sa Lionom povezan i kopnenim putem, pa tako i s Ronom. Grad na taj način zauzima ključni položaj na osi koja povezuje prestonicu sa Sredozemnim morem (preko Liona, Loare i kanala Brijar). Roan duguje svojim splavovima od jelovine koji prevoze robu nizvodno (i bivaju rasta vljeni na kraju puta) i svojim barkama od hrastovine sa kabinom za bogate putni ke, barem polovinu direktne i indirektne aktivnosti svojih stanovnika, trgovaca, prevoznika, tesara, čamdžija, veslača, fizičkih radnika... Brzo se pojavila razlika između čamdžije koji radi sa vlastitim čamcem, zajedno sa nadničarima i šegr tima, i trgovaca prevoznika, sitnih kapitalista koji poseduju čamce, ali ih sami ne voze, već upošljavaju čamdžije i pomoćnike. I ovde vidimo razdvajanje radnika i sredstava za rad. Trgovci prevoznici, koji su živeli u udobnim kućama, udavali 439 Ibid., f°s 120-126. 440 A. N„ G7. 1532, avgust 1705. “ A. N.. F1", 681, 60 i 44. 442 P. Deyon, Amiens, capitale provinciale, 1967, str. 91 sq. Pogledati napomenu 433.
345
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Prevozna lađa, slika Rijsdaela. Saobraćaj je gust na vodenim putevima Holandije, manjim i većim rekama, kao i kanalima. Tipičnu lađu vuče konj. Ali ima ih većih i raskošnijih, s kabinama za putovanja noću (Hag, Zbirka Marsela Volfa, otisak Zirodon)
svoje kćeri za sebi slične, predstavljali su elitu koja je živela od rada drugih. Naime, mučno je bilo spuštati se niz Loaru, posebno posle 1704. Tada je ova su više brza reka otvorena za herojsko i opasno brodarstvo, i to od Sen-Rambera, male luke uzvodno od Roana, u koju je stizao ugalj iz rudnika Sent-Etjen. Sa obraćaj na Loari je naglo dobio drugi izgled početkom prevoženja uglja nizvodno do Pariza (posebno za staklare u Sevru), kao i prevoženjem vina božole u buradima, koje je do Roana dopremano putevima, a potom prebacivano na čamce i voženo u Pariz. Trgovci prevoznici su ostvarivali velike zarade na prevozu uglja i vina, čiji su centri bili u Roanu, Decizu i Digoenu. Neki od njih su postali vlasnici pravih prevozničkih firmi. Najveća od njih, firma Beri Labar, posedovala je i bro dogradilište. Čak je stekla i nezvaničan monopol na prevoz uglja. Dvadeset petog septembra 1752. desio se događaj koji donekle osvetljava dotadašnji sukob koji će i dalje trajati. Naime, tog dana su se u Roanu čamdžije dokopali Labarovih ča maca sa ugljem i tražili da ih sami odvezu u Pariz. Tu je zaista postojao izvestan kapitalizam, ali tradicije i bezbrojne prepreke - administrativne i esnafske - nisu mu ostavljale široko polje za delovanje. Nasu prot tome, Engleska izgleda slobodnija nego što zapravo jeste. Svaki gostioničar, trgovac i poslovni posrednik mogao je da organizuje prevoz. Ugalj, oporezovan samo kada je prevožen morem, mogao je da se bez smetnji prevozi svim pute-
346
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
vima i rekama Engleske, pa čak i od jedne reke do druge kroz estuar reke Hamber. Zamašni troškovi prevoza i pretovara povećavali su cenu uglja: u Londonu je ugalj iz Njukastla koštao barem pet puta više no u samom rudniku. Kada je ugalj prevožen iz prestonice u unutrašnjost, cena pri dolasku mu je mogla biti i deset puta viša.444 U Holandiji, pak, mreža kanala je omogućavala prilično lak i jedno stavan prevoz. „Vodena kola” su ovde bili mali brodovi za 60 putnika, sa dvoji com krmanoša i jednim konjem.445 Iz gradova su polazili u određeno vreme. Plo vili su čak i noću, a kabine su se mogle iznajmiti i po ukrcaju. Bilo je moguće poći iz Amsterdama uveče, prespavati na brodu i stići ujutro u Hag.
M oreplovstvo Na moru su ulozi i investicije bili mnogo veći. More je put ka bogatstvu. No čak ni tu, kapital nije kontrolisao sav prevoz. Posvuda na moru rade sitni prevoznici: na stotine barki, ponekad otvorenih čamaca, prevoze raznu robu iz Napulja u Livorno i Đenovu, od rta Kors u Livorno, s Kanarskih ostrva na Antile, iz Bretanje u Portugaliju, iz Londona u Denkerk. Bezbroj čamaca plovi duž obala Eng leske i Ujedinjenih Pokrajina. Đenovskom i provansalskom rivijerom pak plove lake brodice (tartanes) koje su nudile brz prevoz putnicima koji se nisu plašili mora. Ovaj pomorski prevoz manjeg intenziteta odgovara u neku ruku isto takvom kopnenom prevozu o kojem smo govorili. I sam služi lokalnoj trgovini. Seoske oblasti se prosto stapaju sa morem ako na njega izlaze. Obalski pojasi Švedske, Finske, baltičkih zemalja, Šlezvig Holštajna, Danske, obale u blizini Hamburga do zaliva Dolart sa malom lukom Emden koja je sedište stalne i raznovrsne ak tivnosti, razuđena obala Norveške, sve do Lofotskih ostrva - sve su to bile oblasti koje su slabo urbanizovane još u XVI veku. Takođe i sve one obale koje vrve seoskim barkama, uglavnom skromne i jednostavne konstrukcije, a koje prevoze sve i svašta (multa non multum): žito, raž, drvo (daske, letve, grede, duge za burad), katran, gvožđe, so, začine, duvan, tekstil. Upravo ovakvi brodovi plove iz jednog fjorda u blizini Osla, i u dugačkim konvojima prevoze drvo u Englesku, Škotsku i u relativno bliski Libek.4 Švedska, koja preuzima kontrolu tesnaca i ustanovljuje mostobran u pokra jini Haland (mirom u Bremsebru, 1645), nasleđuje aktivnu seosku flotu, koja u inostranstvo odvozi građevinski kamen i drvo. Ukoliko nisu provodili leto putu jući po lukama u Norveškoj i na Baltiku, u kojem slučaju su se vraćali uoči zime sa zaradom u gotovom novcu, ovi brodovi bi ponekad u Švedsku dovozili duvan. Ovi brodovi koji su tu nazivani „schuten” , odigrali su ulogu i u Skanijskom ratu (1675-1679). Na njima je 1707. godine prevezena i vojska Karla XII do obližnjeg ostrva Zelanda.447 444 Defoe, op. cit., II, str. 254-256. 445 Savary des Bruslons, op. cit.. I, stubac 429. 446 K. Kellenbenz, „Bàuerliche Unternehmertàtigkeit im Bereich der Nord- und Ostsee von Hochmittelalter bis zum Ausgang der neueren Zeit”, u: Vierteljahrschrijt für Sozial- und Wirtschaftsgeschichte, mart 1962.
347
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
J e S t^ O t Ј П ---- demeurait 1 £ P Ju t/îiru * 4 3 - —---- -----— Maître après Dieu du Navire nommé & ?a ù x_ J {^Ф ш лп А ____ 6C--------du port it ce. environ • VHUll UV WVtVI» «* \^liwWVHI^ I pour du premier tems qu’il plaira a Dieu envoyer , aller à droite route à ~ ____-_________ ~ ______ rcconnois & confedè avoir reçu 8e chargé dans le bord de mondit Navire, fous le franc* ГИкс d’icelui, de vous Meffieurs P O T E L , Freres d ić & O tanA Ž C -. d e s Ф ^ < ^ & с Х 5 ~ ■
^
Q
e
j
Q h iu jf aÛ out^éù
fftâ to o Q Ptw& wQ
,J L > < 0*п*Љ кdà&U£S Q u Q u ^ ï rj^aiA tH iikn 1 le tout fcc 8e bien conditionné 8e marqué de la marque en marge ; lesquelles Marchandées je promets tt m’oblige porter Sc conduire dans mondit Navire , fàuf iespérib 8e rifquts de b M er, audit lieu d t ’ _ ----- &‘ià les délivrer à МгЛ>: e& éè»rrs> ‘. ' en me payant pour mon Fret, b fomrae de & c x tz v ta /tifte à Jva-V fflu t,-a u . ., Л Л < ’
tfnaùa €/tojc*
---------~—
-------------------—
1----------------- -------------------- ----------
/
.
-
avec les avaries félon les Us 8e Coutumes de b Mer. Et pour ce tenir & accomplir, je m’oblige corps 8e biens avec mondit Navire, Fret 8 : Apparaux d’icelui. En témoignage de vérité , j’ai ligne trois Cormoiflemens d’une même teneur, dont l’un accompli, les autres de nulle valeur, / 7 F a ST a Cherb ourg, ce % ш не.> jour d-O cSÿitâM O vO mil fept,cent jfo û a c a tïâ û
rf/tjOiQ
Tovarni list jednog vlasnika broda iz Šerbura. A. N, 62. AQ 33. Uporediti s Rečnikom Savari de Brislona, II, str. 171-172
Dokumenti nam omogućuju da saznamo nešto i o finskim seljacima m orna rima, sitnim trgovcima koji su odlazili u Revel, a kasnije u Helsingfors (osnovan 1554); takode i o seljacima sa ostrva Rigen i iz seoskih luka na ušću reke Odre, a koji su putovali u Gdanjsk. Saznajemo i za manje teretne brodove iz Hobsuma sa poluostrva Jitland, koji su u Amsterdam prevozili žito i tu spravljenu slaninu i šunku.448 Svi ovi primeri i još mnogo drugih - a u koje spadaju i oni s Egejskog mora - lepo ilustruju arhaični brodoprevoz, gde su sami graditelji brodova krcali robu i plovili s njom, obavljajući sve zadatke i funkcije koje je zahtevala pomorska trgo vina. To je izuzetno jasno u slučaju srednjovekovne Evrope. Ako sudimo po Bergenskim zakonima (1274), Oleronskim zakonima (1152), ili starom Olonskom običajnom pravu, proizlazi to da je trgovački brod isprva plovio communiter (to jest kao zajednički poduhvat).449 On je bio svojina malog broja korisnika. Naime, u Oleronskim zakonima je stajalo da „Brod pripada nekolicini kompanjona” . Svako od njih je na palubi imao određeno mesto za svoju robu (takav se sistem 447 Ibid. 448 Ibid. 449 L.-A. Boiteux, La Fortune de mer, le besoin de sécurité et les débuts de l'assurance maritime,
str. 45 sq.
348
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
nazivao per loca). Mala grupa bi odlučivala o putovanju, danu polaska, a onda bi svaki član krcao svoju robu u čemu mu je pomagao sused, što bi mu ovaj kasnije uzvraćao. Na putovanju bi svako morao da odradi „svoj deo” posla, u upravljanju, osmatranju i čišćenju. Pa ipak, po pravilu svakoje imao plaćenog „slugu”. Sluga je živeo, kako se govorilo, „na gazdinom hlebu i vinu”, i ovog zamenjivao u po slovima na brodu, a posebno po pristajanju u luku, kada bi gazda odlazio „da se bavi trgovinom”. Za plovidbu su bila zadužena trojica pomorskih oficira, kormi lar, navigator i nadzornik, koji su dobijali platu od kompanjona. Oni su sami bili pod komandom „gazde” kojeg su birali suvlasnici broda, i koji začelo nije mogao da izigrava „boga oca” na brodu. I sam je bio kompanjon, savetovao se sa svojim drugovima, a za taj privremeni posao je dobijao samo počasne poklone: šešir, par obojaka, vrč vina. Takav je brod bio „republika u malom”, manje ili više sa vršena, ukoliko je između kompanjona vladalo razumevanje, što su običaji prepo ručivali. Bio je nalik i na rudarske zajednice pre nego što će rudnike preuzeti ka pitalisti. Medu ovim trgovcima, koji su istovremeno bili i vlasnici i moreplovci, nije bilo dugačkih natezanja i računanja troškova; nije trebalo plaćati zakupninu, jer je svaki kompanjon plaćao u naturi ili svojim radom; kad je reč o opštim tro škovima - poputni, početnim izdacima, itd. - „oni su pokrivani iz zajedničke bla gajne (koja se u Marselju zvala ’zajedničkim računom’, u Olonu ’velikom kesom’ i slično)”, kako to savršeno jasno u svojoj knjizi Na brodu nije bilo knjigovodstva kaže Luj A. Boate.450 Zapremina potpalublja se čak i pre XV veka, neumereno povećala. Gradnja i održavanje tih brodova, kao i plovidba njima, postali su neizvodiv zadatak za nekadašnje kompanjone. Umesto d a je podeljen per loca kao nekad, veliki brod je sada podeljen per partes (na deonice), i to najčešće na 24 karata (iako to nije bilo opšte pravilo: tako je jedan marseljski brod po ugovoru od 5. marta 1507, bio po deljen na jedanaestine, koje su dalje deljene na polovine ili tri četvrtine jedanaestine). Đeoničar (parsonier) će svake godine dobijati svoj deo zarade. On, na ravno, nije sam plovio. Obraćao bi se sudiji ako je bilo teškoća da naplati potraži vanja, koja bismo mi danas nazvali dividendama na karate. Izvanredan primer ovog sistema vlasništva jesu krupni dubrovački teretni brodovi iz XVI veka, koji su ponekad imali i po hiljadu i više tona nosivosti; njihovih suvlasnika je bilo po svim hrišćanskima lukama na Sredozemlju. Kada bi neki od tih jedrenjaka uplo vio u luku - u Đenovu ili Livorno - vlasnici karata bi pokušavali da naplate svoju zaradu, na prijateljski način ili pod pretnjama: kapetan broda bi tada morao da po laže račune i da se snalazi. Ovo je lep pokazatelj razvoja kroz koji će proći trgovačke flote sa Severa, to jest flote Ujedinjenih Pokrajina i Engleske. Ovaj razvoj je imao više posledica. Kao prvo, umnožavaju se načini ulaganja kapitala u brodarstvo. Znamo za posednike deonica (kakav je, na primer, bio jedan engleski bogataš u XVII veku, koji je posedovao deonice 67 brodova),451 kao i snabdevače brodova koji su ribolovne brodove snabdevali namirnicama i priborom pod uslovom da dobiju trećinu ili neki drugi dogovoreni deo zarade. 450 Ibid., str. 48. 451 Ralph Davis. Alippo and Devonshire Square, str. 34, napomena 2.
349
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Sreda 22. decembar
jutro popodne veče
Četvrtak 23. decembar
noć
/
Petak 24. decembar
stalna povremena ••■ veoma oblačno •• oblačno ' slaba oblačnost Vrente I maglovito
--------------------------------------1--------------------------------------- 1784 1785
Nedelja 26. decembar
Sreda 5. januar
И
I I vedro uzburkano umereno do uzburkano mirno
B
Utorak 28. decembar Sreda 29. decembar Četvrtak 30. decembar Petak 31. decembar Subota 1.januar Nedelja 2. januar Ponedeljak 3. januar Utorak 4. januar
Četvrtak 6. januar
26. IZLAZAK IZ LUKE
Petak 7. januar Subota 8. januar Nedelja 9. januar
350
i
kiša
Subota 25. decembar
Ponedeljak 27. decembar
lagan do umeren umeren vetar —zs srednje jačine — jak -*■ olujni
н* J — ,*-*
Korveta La Levret, francuska lađa, ušla je u zaliv Kadiza 22. decembra 1784; imala je sreću da čeka samo do 9. januara 1785. povoljno vreme za nastavak putovanja. Beleške u brodskom dnevniku omogućavaju da se rekonstruišu vremenske prilike na okeanu. Strelice, koje označavaju vetar, ujedno označavaju njegovu snagu i smer. To malo remek-delo stvorio je izvanredno spretno Zak Berten, Dokumentacija A. N., A. N., A. E., B1, 292
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Kao drugo, pored deoničarstva, koje predstavlja trgovinsku operaciju gde su rizici i zarade podeljeni u određenoj srazmeri - česta praksa postaju i „rizični zajmovi” (à la grosse aventure). Oni se postupno odvajaju od tekućeg posla, tj. od samog putovanja broda i pretvaraju u čisto finansijsku operaciju. Opšli trgovinski priručnik (Compagnon ordinaire du marchand), 2 rukopisni francuski prevod jednog engleskog delà iz 1698, zanimljivo objašnjava šta zapravo znači ugovor à la grosse aventure. Reč je o pomorskom zajmu (koji je ranije bio poznat kao usura marina). Tu se kaže da će zajmodavac najbolje postupiti ako pozajmi novac na jedno putovanje sa kamatom od 30, 40 ili 50%, prema dužini putovanja (ako je brod plovio u Indiju, dvosmerno putovanje je moglo da potraje tri godine, pa i duže). Pošto dâ zajam, zajmodavac svoj novac (dakle, pozajmljeni kapital plus dogovorenu kamatu), odmah osigurava uz premiju od 4, 5 ili 6%. Ukoliko bi brod potonuo, ili bi ga zarobili gusari, zajmodavac bi povratio svoj početni imetak i očekivanu zaradu, a sve umanjeno za premiju osiguranja. Čak i u tom slučaju pri lično bi zaradio. „Danas ima tako promućurnih ljudi”, piše dalje u našem vodiču, „koji ne samo da daju brodove pod hipoteku, već traže i nekog pouzdanog trgovca da kaucira njihov novac”. Oni, pak, koji su, još domišljatije, sami pozajmili novac (u Holandiji na primer, gde je kamatna stopa za dva ili tri poena niža nego u Eng leskoj), i dalje ga dali na zajam, ako se sve dobro odvija, ostvariće zaradu ne rastajući se od sopstvenog kapitala. Tako su se, naime, u pomorstvo prenosile berzanske prakse onog vremena, gde je vrhunsko umeće predstavljalo spekulisanje bez vlastitog novca. Uporedo s rastom, pomorstvo se deli na više grana. Najpre u Holandiji, a zatim u Engleskoj. Kao prvo, brodogradilišta postaju zasebna industrija. U Sardamu i Roterdamu452453 nezavisni preduzetnici su, iako je brodogradnja u to vreme još uveliko zanatska delatnost, u stanju da brzo odgovore na porudžbine koje stižu od trgovaca i država. Amsterdam u XVII veku nije bio samo mesto za naručivanje i kupovinu novih brodova, već i ogromna pijaca korišćenih brodova. S druge strane, posrednici se specijalizuju za pružanje raznih brodarskih usluga: pro nalaze robu za prevoznike, kao i brodove za trgovce. Osiguratelji više nisu obični trgovci koji se osiguranjem bave kao uzgrednim poslom. Osiguranje se razvija, iako ga svi prevoznici i trgovci ne koriste, čak ni i u Engleskoj, gde je preduzeće Lojd, o čemu sam već govorio, krenulo stazom uspeha. Očito je da u pomorskom prevozu dolazi do velike mobilizacije kapitala i aktivnosti, u XVII i naročito u XVIII veku. Kreditori i brodovlasnici postaju neophodni u organizovanju putovanja koja traju i po više godina. Čak i država tu vidi svoje interese, što ipak nije nešto novo: galere da mercato su u XV i XVI veku bili brodovi koje je mletačka vlada dala da se izgrade i stavila na raspola ganje trgovcima patricijima za duga putovanja; slično tome, portugalski karaci, morski divovi iz XVI veka, bili su svojina portugalskog kralja. Veliki brodovi raz nih indijskih kompanija (o kojima ću još govoriti), bili su ako se tako može reći, u isto vreme i kapitalistički i državni. 452 A. N.,K 1351. 453 Seignelay, Journal de voyage en Hollande, izd. 1867, str. 293 i 297.
351
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Brodogradilište u Amsterdamu. Bakrorez L. Bakujzena (1631-1708) (Rijksmuseum, otisak Muzeja)
Nažalost, pojedinosti o ovom iznajmljivanju brodova i začelo veoma razno vrsnim kapitalima uloženim u te poslove, nisu dovoljno poznate. Otuda i značaj nekoliko naizgled loše odabranih primera (budući da je reč o neuspesima). Neuspesi praćeni sudskim procesima su ostavili više traga nego srećna putovanja. Istoričaru su, međutim, važni dokumenti. U decembru 1787. godine, dvojica bankara iz Pariza još uvek ne znaju kako će se završiti posao sa velikim brodom „Karnat”, koji je firma „Braća Berar & Co” iz Lorijana iznajmila dvanaest godina ranije (1776), za putovanje na Mauricijus, na Reunion, a zatim u Pondišeri, u Madras i u Kinu. Bankari su dali zajam „na brod i teret” od 180 000 livri, za 28% pomorske dobiti, na rok od trideset meseci. Oprezno su se bili i osigurali kod svojih prijatelja u Londonu. Brod, međutim, ni kada nije stigao u Kinu. Prilikom obilaska Rta dobre nade počeo je da propušta vodu, što ga je onesposobilo za dalju plovidbu. Posle popravke, s Mauricijusa je otplovio u Pondišeri gde se kvar ponovio. „Karnat” je napustio otvorenu luku Pondišeri i ploveći uzvodno Gangom stigao do Čandernagora. Pošto je ponovo popravljen, tu je sačekao da prođu zimski monsuni (od 25. septembra do 30. de-
352
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
cembra 1777). Posle utovara robe u Bengalu, vratio se u Pondišeri i zaplovio ka Evropi do koje je stigao bez problema. Međutim, u oktobru 1778. godine, eng leski gusari su ga oteli u blizini španske obale. Očekivalo se da londonski osigura telji nadoknade štetu (što se često i događalo u takvim slučajevima). Međutim, ad vokati potonjih uspeli su da pred sudom dokažu da je brod namerno skrenut s kursa pošto je isplovio sa Mauricijusa. Bankari se obraćaju brodovlasnicima. Ako je došlo do promene kursa, to je njihova krivica, kažu. Novi sudski proces je na vidiku.454 Drugi primer se tiče bankrotstva kuće „Harlos, Menkenhauzer & Co” iz Nanta, godine 1771.455 Slučaj nije bio rešen čak ni u septembru 1788. Među poveriocima je bio i izvesni Vilhelmi, „stranac” (što je jedino što o njemu znamo), koji je na pet brodova firme, koji su već bili na moru, kupio participaciju od 9/64 (u vrednosti od skoro 61 300 livri ). Poverioci su, kao obično, bili podeljeni u pri oritetne i obične. Vilhelmi je iz nekih razloga bio svrstan medu potonje - što je 25. septembra 1788. potvrdilo i Trgovačko veće, poništavajući odluku Vrhovnog suda Bretanje od 13. avgusta 1783. Vilhelmi po svoj prilici nije povratio uloženi novac. Nije nam poznato ni to da lije bio osiguran. U svakom slučaju, naravoučenije je da se na sudu moglo izgubiti čak i onda kada je čovek imao sve adute u ru kama. Trebalo je samo da za protivnike ima spretne advokate sa specifičnom lo gikom dokazivanja. (Priznajem da mi je bilo zanimljivo da čitam o ovim slučaje vima.) Dakle, čak su i krediti à la grosse aventure, pokriveni osiguranjem, bili do nekle rizični. Pa ipak, najčešće su donosili prihode. Kamate su, naime, uvek bile visoke u prevozu na duga rastojanja, jer je on tražio velike avanse, a značio duge rokove i velike profite. Ne čudi što je zajam à la grosse aventure, složena speku lativna operacija, bliže povezana s trgovačkim nego prevozničkim profitom, bio skoro jedini način na koji se krupni kapital uključivao u pomorstvo. Rutinski prevoz na kratka rastojanja (koja su u doba Svetog Luja izgledala ogromna, ali na koje su se prevoznici brzo navikli), prepušten je sitnim kreditorima. Konkurencija je tu bila veoma delotvorna jer je smanjivala troškove iznajmljivanja brodova u korist trgovaca. Reč je o sličnoj situaciji kakva je postojala i u kopnenom pre vozu. Godine 1725, ogromna je konkurencija malih engleskih brodova oko tereta za prevoz u Amsterdam i druge luke Ujedinjenih Pokrajina.456 Ovim se malim brodovima do Sredozemnog mora moglo putovati po znatno nižim cenama nego običnim brodovima na ovim pravcima. Zbog toga su holandski i francuski bro dovi velike nosivosti, sa brojnom posadom i topovima za eventualnu odbranu od gusara, bili gotovo neiskorišćeni. To je dokaz da veliki brodovi ne pobeđuju auto matski manje brodove. U stvari, verovatnije je da će se dogoditi suprotno, uko liko su margine zarade uže. Belgijski istoričar Vilfrid Brûlez, pisao mi je povo dom toga: „Proračuni za trinaest putovanja holandskih brodova, tokom poslednjih 454A .N .,F 12, 724. 455 A. N.. F12, 724, 25. septembar 1788. 456 A. N„ A. E., B1, 627, 2. avgust 1725.
353
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
godina XVI veka, uglavnom između Iberijskog poluostrva i Baltika, s jednim pu tovanjem u Đenovu i Livorno, pokazuju čisti profit od 6%. Neka putovanja, na ravno, donose veću zaradu, druga se završavaju sa gubicima za brodovlasnika, kod trećih nema ni gubitka ni zarade” . To objašnjava i neuspeh pokušaja da se u Amsterdamu (1629. i 1634), osnuje firma koja bi imala monopol na pomorsko osiguranje. Trgovci su se suprotstavili, a jedan od argumenata im je bio to da bi predložene premije osiguranja premašile očekivane zarade, ili ih u svakom slučaju znatno umanjile. Sve se to događa, istina je, početkom XVII veka. Ali i kasnije, mnogo manjih brodova radi za sitne preduzetnike, što se može videti iz činjenice da su često svojina pojedinca, a podeljeni između više deoničara. To je, začelo, slučaj sa najvećim brojem holandskih brodova koji obavljaju trgovinu na Baltiku, ili voze kratke ture (beurts na holandskom) do obližnjih luka Ruana, Sen-Valerija, Londona, Hamburga, Bremena, gde čekaju na utovar jedan za drugim. To je slučaj i sa ogromnom većinom hamburških brodova u XVIII veku.
Proračun troškova: kapital i rad Kao i u slučaju industrijske delatnosti, da bi se izračunali profiti treba videti kako stvari funkcionišu iznutra, pa tako i ustanoviti računovodstveni model. Mo delom se, međutim, odbacuje suvišno, atipično, slučajno, a u starom brodarstvu to i dominira. Sve to ulazi u ukupne troškove, sakriva pravila, ako ovih uopšte i ima. Na poslovično nestalnom moru mnogo je nedaća: ratovi, gusari, mučenja, pre padi, zaplene; vetrovi koji danima zadržavaju brodove u lukama, ili ih, pak, skre ću s kursa dok plove; stalne havarije (propuštanje vode, lomljenje katarki, kva renje kormila koje valja popraviti); brodolomi u blizini obale ili na pučini, kada se tovar ponekad može spasti; oluje koje primoravaju na izbacivanje tovara radi spašavanja broda; požari koji pretvaraju brodove u buktinje, kada gore čak i delovi u vodi. Do nesreće može doći i nadomak luke: koliko je samo brodova kom panije Carrera de Indias potonulo pored grebena San Lukar de Barameda, na par sati plovidbe do mirnih voda Sevilje! Neki istoričari su tvrdili d a je vek trajanja drvenog broda bio nekih dvadeset do dvadeset pet godina. Ja bih rekao da je to njegov maksimum, naravno ako je sreća na njegovoj strani. Umesto da stvaramo modele, možda bi mudrije bilo da se držimo konkre tnih slučajeva, da pratimo šta se s brodom događa kroz čitav njegov vek. U raču novodstvu se ne poklanja mnogo pažnje dugoročnom dohotku jednog broda. Tu su značajniji bilansi pojedinačnih putovanja, pri čemu različite stavke u troško vima nisu toliko bitne. Pa ipak, račun vođen za konvoj sedam brodova iz Sen-Maloa457 do obale Pacifika (1706), daje nam nekoliko zanimljivih podataka. Uz mimo kao primer jedan od brodova, Le Morpa (Le Maurepas): zaokruženo, nje gov trošak u polasku (ono što se naziva „mise-hors”) iznosi 235 315 li vri; troškovi na putu su 51 710; troškovi u povratku 89 386; dakle, ukupni trošak iz nosi 376 411 livri. Ako se ovi troškovi podele na fiksni kapital (cena broda, po pravke, oprema i opšti troškovi - koji su mali), kao i na opticaj ni kapital (hrana i 457 A. N„ Kolonije F2 A 16.
354
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
Ime broda
1 Н 1П
IM H l
Morepa I ------
I Kupovina broda iPopravke
Oprema
S-i! Namirnice
Plate za posadu Ostali troškovi
27. TROŠKOVI SEDAM BRODOVA IZ SEN-MALOA
Ti su brodovi plovili do Južnih mora i po povratku u Francusku bili su pravljeni računi (oko 1707). Krupni izdaci su hrana i plate posade. Opticajni kapital igra glavnu ulogu, možda i dva puta veću nego stalni. Dokumenti su iz Nacionalne arhive, A. N , zbirke F2, A. 16. Grafikon izradila gospođica Zanin Fild-Rekira
plata za posadu), dobija se rezultat od 251 236 livri za opticajni kapital, i 125 175 livri za fiksni kapital, dakle 2 prema 1. Grafikon pokazuje brojke i za ostalih šest brodova: odnos je kod svih sličan. Ne pridajući previše značaja podudarnostima, ipak primećujemo da sačuvano računovodstvo za jedan japanski brod koji je pu tovao u Kinu (1465),458 na dugo trgovačko putovanje, govori o sličnim odnosima. Oprema i potpalublje su koštah 400 kwan-mona: hrana za posadu za dvanaest predviđenih meseci putovanja košta 340, dok plate iznose 490 kwan-mona. Od nos fiksnog i opticajnog kapitala i ovde iznosi 1 prema 2. Dakle, do XVIII veka, u brodarstvu kao i u većini manufaktura, opticajni kapital uveliko premašuje iznos fiksnog kapitala. Treba samo da pomislimo na dužinu putovanja i na ono što to podrazumeva - sporo kruženje novca i investi 458 Yosaburo Takekoshi, The Economic aspects of the political history o f Japan. 1930,1, str. 223 224.
355
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
ranog kapitala, mnogo meseci isplaćivanja plata i ishrane posade - pa ćemo shva titi daje to u stvari veoma logičan tok. Pa ipak, kao i u manufakturama, izgleda da se odnos fiksnog i opticajnog kapitala (F/O), polako preokreće tokom XVIII veka. Uzmimo na primer kompletno računovodstvo za putovanje tri broda iz Nanta u drugoj polovini stoleća: De Notona (1764), Margarite (1776, Santo-Domingo), Baji de Sifrena (1787, Antili). Za ova tri putovanja, odnosi O/F jesu sledeći: 47 781 livri u odnosu na 111 517; 46 194 u odnosu na 115 574; 28 095 u od nosu na 69 827 (to su bila, naravno, kraća putovanja nego stoje bilo putovanje od Sen-Maloa do obala Perua).459460U sva tri slučaja, postoji približan odnos 20=F. Dakle situacija iz 1706. godine se potpuno preokrenula. Ovi uzorci su nesavršeni i nema ih dovoljno da bi resili problem. Pa ipak, pomažu da se on postavi. Udeo fiksnog kapitala se znatno povećao. Rad posade više nije glavna stavka u troškovima. Mašina - a brod je mašina - sada košta više. Ukoliko bi se ova pretpostavka mogla dokazati, imala bi dalekosežnih posledica i mogla bi se uporediti sa zapažanjima Ralfa Dejvisa, Daglasa Norta i Garija M. Voltona koji su zaključili d a j e u razdoblju 1675-1775Лии došlo do povećanja produktivnosti od 50% u prevozu na severnom Atlantiku (dakle 0,8% godišnje). Ali zbog čega je došlo do preokreta u odnosu fiksnog prema opticajnom kapitalu? Očito je to da je brodogradnja postala složenija (oblaganje trupa broda bakrom npr.), a da su cene brodova porasle. Pa ipak, da bi se procenilo, trebalo bi sve to dovesti u odnos sa opštim porastom cena u XVIII veku; trebalo bi znati da li se promenio vek trajanja brodskih korita, kao i da li se promenila stopa amortizacije materijala. Takođe i ispitati da li je možda došlo do realnog pada plata posade, kao i pada troškova hrane na brodu i njenog kvaliteta. Možda je došlo i do smanji vanja broja članova posade u odnosu na nosivost broda; možda su i oficiri (kape tan, glavni oficiri, kormilar, knjigovođa) počeli bolje da rade posao. Možda je isto tako bilo i sa mornarima koji su početkom XVIII veka uglavnom bili nekvalifikovani proleteri. Sta ako je ono što je loše donosio „sistem prese” (prisilne regruta cije pomoraca za rat), važilo i za uslove za sve mornare? Na ova pitanja još uvek nije dat zadovoljavajući odgovor. Produktivnost broda naravno zavisi od količine, vrednosti i sudbine njego vog tovara. Mi smo do sada računali samo troškove prevoza. Ako je vlasnik broda naprosto prevoznik po struci, trebalo je samo da naplati brodarinu, te tako nadoknadi troškove i zaradi. To u Sredozemlju, u XVI veku, rade vlasnici velikih dubrovačkih teretnih jedrenjaka za obično kratka putovanja. To su u Sredozemlju i drugde, činili vlasnici stotina i hiljada brodova male i srednje nosivosti. Pa ipak, to je bio težak i rizičan posao koji je donosio tek skromnu zaradu. U primerima koje sam naveo, uopšte se ne pominju troškovi opremenja broda. Trgovci su sami opremali brod da bi njime poslali svoju robu. Brodoprevoz je tako bio samo jedan deo trgovačke operacije. U stvari, a na to ćemo se kasnije vratiti, kada je reč o tr govini na daljinu, rizici i cena prevoženog tovara su toliki, da je prevoz kao jed459 Korišćene dokumente mi je dostavio Jean Meyer. 460 Frédéric C. Lane. „Progrès technologiques et productivité dans les transports maritimes de la fin du Moyen Age au début des Temps modernes”, u: Revue historique, april-juni 1974, str. 277-302.
356
Proizvodnja ili kapitalizam kod drugih
nostavna industrija nezamisliv. Prevoz na daljinu se uobičajeno organizovao u okviru trgovačke operacije u kojoj je predstavljao samo jednu od mnogih stavki u ukupnim trgovačkim troškovima i rizicima.
PRILIČNO NEGATIVAN BILANS Ovo dugačko poglavlje koje završavamo, mogli bismo sažeti u nekoliko re ci. Želeli smo da opišemo sektore proizvodnje da bismo pokušali da otkrijemo pro dore kapitalizma u ovu oblast u koju on još uvek nije bio čvrsto integrisan. I za ista, u ovim oblastima, bilans predindustrijskog kapitalizma je prilično negativan. Uz nekoliko izuzetaka, kapitalista, što će reći „veliki trgovac” s mnogim delatnostima, ne angažuje se sasvim u proizvodnji. On gotovo nikad nije zemljoposednik „ukorenjen u zemlju”; on je često zemljišni rentijer, dok su mu pravi pro fiti i interesovanja negde drugde. Nije ni vlasnik zanatske radionice predan poslu; nije ni preduzetnik u prevozu. Kada jedan od tih poslovnih ljudi poseduje brod ili deonice broda, kada kontroliše neki Verlagssystem, uvek je reč o dodatku njego vom glavnom zanimanju: on je, naime, čovek tržišta, berze, mreža i dugih lanaca trgovine. On je pre svega čovek distribucije, pravog sektora gde se zarađuje. Braća Pele, o kojima smo govorili, imaju svoj brod, ali je to za ove bordeške trgovce, angažovane u uspešnim poslovima na Antilima, samo uzgredna prednost, mogućnost da uštede jer ne moraju da iznajmljuju brod. Kada neko ima brod, to mu daje mogućnost da odabere dan polaska, da stigne u pravo vreme, a ponekad da stigne i sam; to vlasniku daje i povlasticu da u kapetanu broda ima svog agenta za razne zadatke, kojima se ovaj može prilagoditi prema lokalnim okolnostima. To zapravo znači imati najbolje karte u rukama. Slično tome, trgovci iz Sen-Maloa, koji su kupili i opremili brodove o kojima smo govorili, zanimali su se pre svega za robu utovarenu na brod koji je polazio za Čile ili Peru, kao i za onu koja će biti utovarena za povratno putovanje. Za smele trgovačke operacije izvođene u doba rata, a koje su zahtevale tajnovitost i obećavale ogromne zarade (kakve su nekad i ostvarivane), trebalo je zaista imati svoj brod. Prevoz je i ovde na drugom mestu, to jest deo je niza operacija. Posle Kolberove smrti, krupni i prebogati pariški trgovci investiraju u manufakture tekstila pre svega da bi dobili povlasticu da ga prodaju u Francuskoj i inostranstvu. Oni će te povlastice žestoko braniti kada budu osporene.461 Ukratko, prodor kapitalizma u njemu strane oblasti je retko kada opravdan sam po sebi. On u proizvodnju ulazi samo ako je to nužno, ili kada to sugeriše tr govački profit. Kapitalizam ne osvaja proizvodni sektor sve do industrijske revo lucije, kada mašine toliko preinačuju uslove proizvodnje da industrija postaje profitabilan sektor. Kapitalizam će pri tome i sam biti znatno izmenjen, pre svega, proširiće se. On ipak neće napustiti svoje stare navike da osciluje u skladu s tre nutnim okolnostima, jer će mu se s vremenom, u XIX i XX veku, osim industrije otvoriti i druge mogućnosti. Kapitalizam, čak ni u industrijskom razdoblju, neće biti isključivo vezan za industrijsku proizvodnju. 461 Germain Martin, La Grande Industrie sous le règne de Louis XIV, str. 213.
357
Četvrto poglavlje
KAPITALIZAM NA SVOM
Ako je kapitalizam na svom u sferi prometa, on ipak ne zauzima čitavo to područje. On se nalazi samo tamo gde je razmena posebno živa. Njega malo zani maju tradicionalna razmena i tržišna privreda u uskim oblastima. Čak u najrazvi jenijim regionima, ima zadataka koje on prihvata, drugih koje deli, te onih koje ne želi i u koje se nipošto ne upušta. U ovim izborima država mu često pomaže i podstiče ga. Ponekad ga i ometa, stajući na njegovo mesto, ali ga ponekad i pri siljava na neku ulogu koju on ne bi želeo. S druge strane, krupnim trgovcima u prošlosti je bilo lako da na dućanžije i preprodavce prenesu neke svakodnevne zadatke, kao što su prijem, skladištenje i preprodaja robe, ili, pak, snabdevanje tržišta, što su sitne operacije koje su ili be značajne, odveć rutinske, ili pomno nadzirane da bi ostavljale mnogo slobode delovanja. Kapitalizam je tako ograničen na jedan opšti kontekst koji je veći od njega samog, a koji ga nosi napred i podiže svojim vlastitim kretanjem. Ovaj visoki rang na vrhu trgovačkog društva je verovatno od presudnog značaja za kapitali zam s obzirom na koristi koje taj položaj donosi: stvarni i zakonski monopol i mogućnost manipulacije cenama. Upravo s te visine možemo lepo posmatrati i procenjivati panoramu opisanu u ovom poglavlju, kao i najbolje razumeti njen lo gički razvoj.
NA VRHU SVETA TRGOVINE Svuda gde se modernizuje, trgovački svet je predmet podele rada. Podela rada nije samostalna sila. Ona podsticaj i dimenzije dobija, kako je utvrdio Adam Smit, zbog povećanja tržišta i obima trgovine. Stvarna pokretačka snaga jeste po let ekonomije koji, omogućujući jednima da preuzmu inicijativu u napretku, dru gima ostavlja sporedne zadatke, stvarajući tako velike nejednakosti u svetu trgo vine.
359
Kapitalizam na svom
Trgovac-bankar koji deluje u stranoj zemlji”, gravira iz 1688 (foto B. N.)
360
Kapitalizam na svom
Trgovačka hijerarhija Nikada nije bilo zemlje, u bilo kom razdoblju, gde su svi trgovci bili ravno pravni i jednaki. Čak i vizigotski zakoni govore o negociatores transmarini,1 pre komorskim trgovcima koji trguju luksuznim proizvodima s Istoka. Reč je, bez sumnje, o sirijima koji su na Zapadu prisutni već pred kraj Rimskog carstva. Nakon buđenja privrede u XI veku, u Evropi su sve uočljivije nejednakosti. U italijanskim gradovima, koji nanovo učestvuju u trgovini na Levantu, nastaje klasa bogatih trgovaca koji se uskoro potvrđuju kao vodstvo gradskih patricijata. Ova hijerarhizacija dalje jača u doba prosperiteta u narednim stolećima. Razvoj se završava stvaranjem moćnog finansijskog sektora. I zaista, u doba sajmova u Šampanji, Buonsinjori iz Sijene upravljaju Magna Tavolom, velikom bankarskom firmom. Oni su bili, kako je Mario Kjaudano12 nazvao svoju knjigu o njima, Rotšildi trinaestog veka (Rothschild del Duecento). Italija će postati uzor čitavom Zapadu. U Francuskoj, na primer, delovanje velikih trgovaca je u XIII veku vidljivo u Bajonu, Bordou, La Rošelu, Nantu, Ruanu. U Parizu su imena Arod, Popen, Barbet, Pi d’O, Pasi, Burdon poznata kao krupne trgovačke porodice. U poreskom registru (taille) iz 1292. godine, Gijom Burdon figurira kao jedan od najviše oporezovanih građana Pariza.3 Fridrih Litge4 govori o tome kako se u Nemačkoj već u XIV veku nazire razdvajanje sitnih trgovaca od krupnih, i to usled geografskog širenja trgovine, potrebe manipulacije različitim valutama, nove podele rada (saradnici, zastupnici, veletrgovci), kao i knjigovodstva nužnog zbog kredita koji se svakodnevno koriste. Do tada su čak i krupni trgovci imali dućane; živeli su slično kao i njihove sluge i šegrti, odnosno kao glavni majstori s pomoć nicima. Sada nastaje jaz, koji isprva nije potpun: dugo i gotovo svuda, čak i u Fi renci i Kelnu, veletrgovci i dalje prodaju na malo.5 Pa ipak, nastaju obrisi velike trgovine koja se jasno razlikuje od one sitne, na društvenom i na ekonomskom planu. A to je ono sto je bitno. Sva trgovačka društva, pre ili kasnije, stvaraju slične hijerarhije, što ostavlja traga i u svakidašnjem jeziku. Tayir u islamskim zemljama je krupni uvoznik i iz voznik koji iz svojih odaja upravlja agentima i zastupnicima. On nema ništa za jedničko sa hawantijem, dućandžijom iz suka.6 U Agri u Indiji - još uvek velikom gradu kroz koji 1640. prolazi M etr Manrik - naziv Sodagor se daje „čoveku koga bismo mi u Španiji nazvali mercader, iako neki od njih sami sebe nazivaju poseb nim imenom Katari, što je najviša titula trgovaca u tim zemljama, a koja nosi ve liki ugled i bogatstvo”.7 Francuski ekvivalent za Katarija je négociant, ili veletrgovac, trgovački aristokrata. Reč se pojavila u XVII veku i nije odmah zamenila 1Menendez Pidal, Historia de Espana, III, str. 171-172. 2 U: Boli. Senese di Stona Patria, VI, 1935. 3 H. Pigeonneau, Histoire du commerce en France, 1885, str. 237. 4 Op. cit., str. 230. 5 Georg von Below, Probleme der Wirtschaftsgeschichte, 1926, str. 381. Pogledati nastalu zbrku između „négociants” et „négociateurs détailleurs”, J. Accarias de Sérionne, Les Intérêts des nations de l'Europe, 1766, II, str. 372. 6 P. Chalmetta, op. cit., str. 103 i 117. 7 F. Sebastian Manrique, Itinerario de las Missiones, 1649, str. 346.
361
Kapitalizam na svom
već postojeće izraze marchand de gros, marchand grossier (veletrgovac), magasi nier (skladištar), niti lionski naziv marchand bourgeois (građanski trgovac). U Italiji je ipak postojao veliki jaz između mercante a taglio (sitnog trgovca) i negoziante (velikog trgovca); kao i u Engleskoj između tradesmana (običnog trgovca) i merchanta koji se u engleskim lukama isključivo bavi spoljnom trgovinom. U Nemačkoj se Kramer (obični trgovac) znatno razlikovao od Kaufmana ili Kaufherra. Godine 1456, Kotruljević je različito gledao na ono što se naziva mercatura - trgovčko umeće, i na ono što se naziva mercanzia - obična dućanska pro daja.8 Ove razlike nisu samo terminološke: izrazi su bili društvena obeležja višeg i nižeg ranga. Na vrhu lestvice su oni koji se „razumeju u finansije”.9 Tako su Đenovežani, kreditori Filipa II u Madridu, osećali prezir prema svakoj robnoj trgo vini, koja je za njih bila zanat „de bezariote et gente piu bassa”, (pijačara i sit ničara). Francuski je veletrgovac na dućandžiju gledao s visoka: „Ја nisam trgo vac na malo”, buni se Šari Lion, bogati veletrgovac iz Onflera, (1769): „Nisam ja neki prodavač ribe, ja sam komisioner”, čime želi da kaže da je veletrgovac. Dućandžija ga gleda sa zavišću, gotovo s besom .10 Koliko je samo gorčine u recima onog Venecijanca, kome poslovi očito ne idu dobro, a koji se iz Antverpena 1539. u pismu žali na „ljude iz velikih trgovačkih kompanija, koje mrze i Dvor i običan svet”, a kojima „pričinjava zadovoljstvo da pokazuju koliko su bo gati”. Obično se kaže, piše on, da „veliki bankari gutaju male i siromašne”. U po tonje, naravno, valja ubrajati i sitne trgovce,11 koji pak, sa svoje strane, prezrivo gledaju na zanatlije koji rade svojim rukama.
Specijalizacija: samo na osnovnom nivou Na nižim nivoima hijerarhije postoji mnoštvo kolportera, uličnih izvikivača, putujućih pijačara,12 preprodavača, dućandžija, siromašnih piljara, sitničara i prekupaca. U svakom jeziku postoji sijaset imena za različite kategorije ovog tr govačkog proletarijata. Uz njih idu i sva zanimanja koje stvara trgovina, i koja za vise od nje: blagajnici, knjigovođe, zastupnici, komisioneri, razni posrednici, vozari, mornari, potrčkala, upakivači, nosači, fizički radnici. Kada neka barka stigne u Pariz, pre no što pristane na obalu Sene, gomila nosača iskače iz skela i hrli ka njoj.13 Svi su ti ljudi deo sveta trgovine, sveta koji ima vlastitu logiku, vlastite protivrečnosti, vlastite lance zavisnosti, od sitnih trgovaca žitom koji tumaraju po zabitim selima u potrazi za jeftinom vrećom žita, do vlasnika radnji, kako jadnih O „tradesman” i „merchant”, pogledati D. Defoe, op. cit., I, str. 1-3; o „mercatura” i „mercanzia”, pogledati Cotrugli, op. cit., str. 15. 9 Condillac, op. cit., str. 306. 10 O Đenovežanima u Madridu, pogledati Méditerranée, I, str. 462 i napomena 4; o Charlesu Lionu, pogledati Paul Decharme, Le Comptoir d'un marchand au XVIIe siècle d ’après une correspondance iné dite, 1910, str. 11. 11 Florence Edler, „The Vandermolen, commission merchants of Antwerp: Trade with Italy 1538— 1544”, u Essaies in honor o f J. W. Thompson, 1938, str. 90, napomena 34, Antverpen, 7. decembar 1539. 12 D. Defoe, op. cit., II, str. 135. 13 B .N .,F r„ 21702, f° 14 i 40.
362
Prodavci u Rimu. Najmanje 192 zanata pokazuju podelu rada u bazi. Bilo je prodavača najrazličitijih proizvoda, poljoprivrednih (čak i slame), šumskih (od pečurki do drvenog u§lja)> ribe, kućnih zanatskih proizvoda (sapun, metle, klompe, korpe...), preprodavača (haringi, papira, igli, stakla, rakije, starih stvari...), raznih uslužnih radnika (oštrača, cepača drva, čupača zuba, putujućih kuvara) (foto Oskar Savio)
363
Kapitalizam na svom
dućana tako i elegantnih butika, pa do vlasnika gradskih skladišta, trgovaca u lu kama koji opremaju ribarske barke, te veletrgovaca Pariza i Bordoa. Čitav taj svet je celina. Tu je uvek prisutan i omrznuti, ali neophodni lik zelenaša. Može biti, naime, reč kako o krupnom finansijeru koji pozajmljuje novac vladarima, tako i o zalagaoničaru. Prema Tirgou (1770),14 najsurovija lihva je „ona koja je u Parizu poznata pod nazivom ’zajam na malu sedmicu’ (à la petite semaine); neki put se traži kamata od dva sua sedmično na jedan eki od tri livre, što odgovara svoti od 173 1/3 livre na sto livri godišnje. Upravo se na osnovu te zelenaške kreditne stope odvija trgovina namirnicama na malo (kurziv F. B.) u Halama i na pijacama Pariza. Uzajmljivači se ne žale na tako visoke stope zajmova, jer bez njih ne bi mogli trgovati i zarađivati za život; s druge strane, zajmodavci ne zarađuju mnogo jer je ova ogromna stopa samo kompenzacija za rizik kojem je izložen kapital. Kada samo jedan uzajmljivač ne bi vratio dug, zarada od ostalih trideset bi bila poništena”. Postoji, dakle, trgovačka zajednica unutar šire društvene zajednice. Tu je celinu važno stalno imati na umu. Felipe Ruiz M artin15 je s pravom očaran priro dom te zajednice i njene posebne hijerarhije, bez čega se ni kapitalizam ne bi mo gao dobro shvatiti. Neposredno po otkriću Amerike, Španija ima sjajnu priliku, no međunarodni kapitalizam je brži i sam je koristi. Nastaje piramida s tri sprata: na donjem se nalaze seljaci, pastiri, proizvođači svile, zanatlije, regatores (kol porteri i sitni zajmodavci); iznad su kastiljanski kapitalisti koji sve prethodne drže pod svojom vlašću; i najzad, na vrhu piramide, nalaze se nameštenici Fugera, a uskoro i Đenovežani, koji pokazuju svoju moć. Ova trgovačka piramida, ovo zasebno društvo, postoji u sličnim oblicima na Zapadu svuda i uvek. Ono ima sopstvene zakone delovanja. Specijalizacija i podela rada se obično vrši odozdo na gore. Ako se modernizacijom ili racionalizaci jom nazove proces razdvajanja zadataka i funkcija, onda do nje najpre dolazi u osnovi ekonomije. Svaki napredak trgovine dovodi do sve veće specijalizacije dućana i pojave novih zanimanja vezanih za trgovinu. Zanimljivo je da ovo pravilo ne važi i za veletrgovca koji se specijalizuje samo retko. Čak i dućandžija koji se obogatio i postao veletrgovac, odmah sa spe cijalizacije prelazi na nespecijalizaciju. U Barseloni, u XVIII veku, dućandžija (botiguer) koji bi uspeo, počeo bi trgovati najraznovrsnijom robom .16 Godine 1777. Andre, tvorničar čipki iz Kaena, preuzima očevu firmu na rubu bankrotstva; oporavlja je tako što proširuje zonu kupovine i prodaje; u tu svrhu putuje u daleke gradove, u Ren, Lorijan, Roterdam, Njujork... Postaje trgovac, pa osim čipke, prodaje i muslin, začine i hranu, kao i krzna.17 On sada mora da poštuje tr govačka pravila viših nivoa. Postati i iznad svega ostati trgovac, donosi ne samo pravo, već i obavezu bavljenja mnogim stvarima. Već sam rekao da se ova višestranost ne može objašnjavati samo opreznošću veletrgovca, željom da raspodeli ri 14 Turgot, Œuvres, I, str. 262. 15 P. Ruiz Martin, Lettres marchandes..., str. XXXVI-XXXVII. 16 Pierre Vilar, op. cit., Ш, passim i str. 384^422. 17 Jean-Claude Perrot, op. cit., I, str. 435^437.
364
Kapitalizam na svom
zik (jer zašto i sitni trgovci ne bi bili oprezni?). Ovakvo uobičajeno ponašanje traži, naime, šire objašnjenje. I sam današnji kapitalizam je višestran. Zar neka od naših današnjih velikih poslovnih banki ne bi mogla da se mutatis mutandis uporedi s velikom milanskom firmom Antonija Grepija, uoči Francuske revolucije? Iako u načelu banka, Grepijeva firma ima i monopol na duvan i so u Lombardiji, dok u Beču kupuje ogromne količine žive iz Idrije za račun kralja Španije. S druge strane, u industriju ne ulaže ama baš ništa. Njene brojne podružnice u Ita liji, Kadizu, Amsterdamu, pa čak i u Buenos Airesu, uključene su u mnoge po slove, ali isključivo trgovačke, od švedskog bakra (koji se koristio za oplatu bro dova), do spekulacija žitom u Tandžeru, komisionerske prodaje platna, svile i svi larskih proizvoda iz Italije, i razne druge robe kotirane na Amsterdamskoj berzi. Valja, svakako, pomenuti da Grepi, trgujući menicama, koristi veze koje Milano održava sa sličnim centrima širom sveta. Svemu tome treba dodati i učešće u kri jumčarenju američkih srebrnih poluga koje su jednom bile ilegalno ukrcane u Ka dizu.18 Drugi primer je velika holandska firma Trip u XVII veku, koja stalno menja glavnu aktivnost i proširuje obim poslovanja. Ona podstiče jedan monopol protiv drugog, jedan savez protiv drugog, ne libeći se da napadne takmaca koji je bio neoprezan da joj stane na put. Najviše se bavi trgovinom oružjem, katranom, bakrom, barutom (te, dakle, i salitrom iz Poljske, Indije, pa čak i Afrike); znatno učestvuje u poslovima Istočnoindijske kompanije kojoj će dati i nekoliko direkto ra; poseduje i brodove, daje zajmove, ima interese u kovačnicama, topionicama i drugim industrijiskim preduzećima; eksploatiše tresetišta u Friziji i Groningenu, ima velike interese u Švedskoj gde poseduje mnogo zemlje, trguje sa Gvinejom i Angolom u Africi, kao i s Južnom i Severnom Amerikom. Kada je u XIX veku napadno ušao u novi svet industrije, kapitalizam je ostavio utisak kao da se specijalizuje. Istoričari su na industriju počeli da gledaju kao na dovršenje koje kapita lizmu daje pravi identitet. Da lije to baš tako? Meni pre izgleda da se posle prvog procvata mašinizma, visoki kapitalizam vratio eklekticizmu, nekoj vrsti nedeljivosti interesa. Izgleda da je za kapitalizam, danas kao i u vreme Žaka Kera, bitno da se ne ograničava na samo jednu stvar. Dakle, valja biti prilagodljiv, a ne specijalizovan. Do racionalne podele rada je dolazilo na nivou ispod veletrgovca. R. B. Vesterfild19*u svom radu posvećenom Londonu pred kraj XVII veka, pominje sijaset raznih posrednika - agente, brokere, komisionere, blagajnike, osiguravatelje, prevoznike, „brodovlasnike” (tj. opremače brodova) koji u to vreme u La Rošelu, a izvesno i u drugim lukama, obezbeđuju isplovljavanje brodova („mise-hors”). Svi su oni zapravo specijalizovani pomoćnici koji nude usluge trgovcima. Čak je i specijalizovani bankar (ne i „finansijer”, naravno), u službi trgovca. Potonji, me đutim, ne okleva, ukaže li mu se prilika, da sam postane osiguravatelj, brodovla 18 O firmi A. Grepija, pogledati Bruno Caizzi, Industria, commercio e banca in Lombardia nel XVIII secolo, 1968. str. 203. 206, 210; o firmi Trip, pogledati P. W. Klein, De Trippen in de 77 Eeuw, 1965, str. 474 sa. Middlemen in English business, 1915.
365
Kapitalizam na svom
snik, bankar, komisioner. Naime, upravo trgovcu pripada najveća zarada. Šari Karijer20 tvrdi da u Marselju, jednom od najvećih trgovačkih središta u XVIII veku, bankari uopšte nisu bili „kraljevi”. Pri stalnom menjanju strukture trgovačke zajednice, postoji jedan nedodi rljivi položaj koji stalno jača, dok u isto vreme na nižim nivoima dolazi do podela i potpodela. To je položaj krupnog trgovca s više interesovanja. U Londonu i osta lim aktivnim lukama Engleske, ova ličnost u XVII veku, u zaista teškim vreme nima, jeste jedini dobitnik. Godine 1720, Danijel Defo piše da londonski trgovci imaju sve brojniju poslugu, da žele da poput plemića imaju i svoja potrčkala (footmen). Otuda i „ogroman broj plavih livreja, koje postaju tako obične da ih nazivaju ’trgovačkim livrejama’”. To je razlog da plemići namah prestaju da u tu boju oblače svoje sluge.21 Za krupnog trgovca se menja čitav način života i pro vođenja slobodnog vremena. Trgovac u uvozu i izvozu (merchant), obogativši se trgovanjem s čitavim svetom, postaje značajna ličnost, sasvim druge vrste nego što su srednji trgovci (traders o f the middling sort), koji se zadovoljavaju do maćim tržištem, i koji „iako kao takvi korisni”, kako kaže jedan svedok 1763, „nemaju prava na visoke počasti”.22 U Francuskoj, takođe, od 1622. veliki trgovci počinju da se odevaju ras košno. „Odeveni u svilena odela i plišane ogrtače”, prepuštaju pomoćnicima za metne poslove. „Ujutro odlaze na berzu, gde ih ne prepoznaju kao trgovce; [...] ili na Pon-Nef, gde razgovaraju o poslovima”.23 Ništa u svemu tome ne podseća na dućandžije. Štaviše, ukazom iz 1629, plemićima se dozvoljava da se bave po morskom trgovinom, bez gubitka titule. Mnogo kasnije, ukaz iz 1701. godine im otvara vrata za trgovinu na veliko. Ovim pridruženjem plemstva je zapravo unapređen status trgovaca u društvu koje ih je i dalje gledalo s visoka. Da se fran cuski trgovci ne osećaju lagodno, vidimo po zanimljivoj peticiji koju 1702. pod nose Trgovačkom veću. U njoj zahtevaju ništa manje nego pročišćenje profesije, kojim bi se jednom za svagda ustanovila razlika između trgovaca i manuelnih rad nika - apotekara, zlatara, krznara, izrađivača kapa, prodavača vina, čarapara, staretinara, ,,i još hiljadu drugih zanimanja koja su radnička [sic], a imaju status trgo vačkih”. Rečju, „status trgovaca” treba da pripada samo onima „koji prodaju robu, ne dodajući joj ništa i ne dorađujući je ”.24 Osamnaesto stoleće je u čitavoj Evropi zlatno doba krupnih trgovaca. Na glasimo činjenicu da trgovci napreduju zahvaljujući opštem spontanom rastu eko nomije na osnovnom nivou. Njih nosi struja. Čak i ako u ideji Jozefa Šumpetera o postojanju preduzetničkog duha, ima delić istine, empirijsko posmatranje poka zuje d a je inovator nošen plimom. Ali, šta je onda tajna njegovog uspeha? Drugim recima, kako trgovac postaje jedan od izabranih? Ch. Carrière, op. cit., I, str. 251. D. Defoe, op. cit., I, str. 102. 22 S. Pollard i D. W. Crossley, op. cit., str. 169, napomena 65. 23 Variétés, III, str. 41 i 56-57. 24 A. N., G ', 1686. f° 156.
366
Kapitalizam na svom
Uspeh u trgovini Jedan uslov je važniji od svih ostalih: već u početku imati dobar položaj. Oni koji uspevaju ni od čega bili su retki juče, kao što su i danas. Uputstvo koje daje Klod Karer, pišući o Barseloni u XV veku - „Najbolji način da se zaradi no vac u velikoj trgovini, jeste da se on već poseduje”,- ~ važi za sva vremena. Go dine 1698, neposredno po sklapanju mira u Risviku (koji će doneti samo predah), mladi Antoan Ogier, potomak jedne trgovačke porodice iz Sankt-Galena, dobija od oca svotu od 100 000 ekija „da bi video zašta je sposoban” . On je u Bordou „ostvario tako uspešne poslove d a je u samo mesec dana utrostručio svoj kapital”. Tokom pet narednih godina je u Engleskoj, Holandiji i Španiji zaradio velike svote.2526 Godine 1788, Gabrijel-Žilijen Ouvrar, budući „veliki Uvrar”, tek je osamnaestogodišnjak; s novcem dobijenim od oca (imućnog trgovca papirom iz Antjea, u Vandeji), on je već ostvario velike zarade trgujući u Nantu. U početku Revolucije, spekuliše s papirom praveći ogromne zalihe, što se pokazuje uno snim. Uvrar potom odlazi u Bordo gde će zarađivati na svemu čega se lati.27 Za onog koji tek kreće u posao, imati početni kapital vredi više od svih mo gućih preporuka. Remi Bensa iz Frankfurta, koji je nameravao da primi jednog komisionera iz Ruana, za koga su jam čila čak trojica trgovaca, okleva: „Nak lonjen sam M. Digaru, jer je to vredan mladić, veoma tačan u pisanju. Nezgoda je što nema imetka, ili ja barem ne znam za njega”.28 Za početnika je izgledno i ako krene u posao u povoljnom ekonomskom tre nutku. Ali ni tada, naravno, uspeh nije osiguran. Trgovačka konjunktura je promenljiva. Kada je ona dobra, u borbu ulazi mnoštvo naivnih novajlija. Ako su „more i vetar” povoljni, oni su puni samopouzdanja, pa se čak i hvale. Oluja ih međutim iznenadi i nemilosrdno potopi. Jedino najpronicljiviji, najsrećniji, ili oni koji su imali rezerve na početku, uspevaju da izbegnu tom postradanju nevinih. Zaključak se nazire: uspešan je onaj trgovac koji je znao da bez štete prođe kroz lošu konjunkturu. Ako mu to pođe za rukom, onda je to stoga jer je imao određene prednosti i znao da se njima posluži; u najgorem slučaju znao je da do plovi do obale i skloni se dok oluja ne prođe. Proučavajući bankarski promet šest najvećih firmi u Amsterdamu, M. Buist zaključuje da sve bez štete prebrođuju iz nenadnu i ozbiljnu krizu 1763. godine (osim jedne koja će se kasnije oporaviti).29 A ova kapitalistička kriza, odmah posle Sedmogodišnjeg rata, uzdrmala je eko nomsko jezgro Evrope i bila obeležena mnoštvom lančanih stečaja i bankrota, od Amsterdama do Hamburga, Londona i Pariza. Izmakli su joj samo prinčevi trgo vine. Reći da kapitalistički uspeh počiva na novcu, bila bi očigledna istina kada bi se mislilo jedino na kapital neophodan svakom preduzeću. Ali novac znači mnogo više nego sposobnost investiranja. On donosi društveni ugled, te stoga či25 Claude Carrère, Barcelone, centre économique..., 1967,1, str. 143. Claude-Frédéric Lévy, Capitalistes et pouvoir au siècle des Lumières, 1969, str. 354. Jean Savant, Tel fu t Ouvrard, 1954, str. 11 sq. Remy Bensa P. F. Delessartu, Frankfurt, 14. septembar 1763, A. N., 62 AQ 34. - 9 M. G. Buist, op. cit., str. 13.
367
Kapitalizam na svom
Ilustracija naslovne strane knjige Savršeni trgovac” Žaka Savarija, 1675 (Zbirka Viole)
368
Kapitalizam na svom
tav niz jemstava, povlastica, saučesništava, pokrovitelj stava. On nudi mogućnost da se bira između raznih dostupnih poslova i prilika - a imati izbor znači kako is kušenje tako i povlasticu. Novac omogućuje i da se na silu prodre u jedan zatvo reni krug, da se brane ugrožene povlastice, nadoknađuju gubici, uklanjaju tak maci, da se očekuju spori povraci novca, ali oni koji obećavaju veliku zaradu, da se dobijaju čak i usluge i naklonost od vladara. Najzad, novac donosi slobodu da se ima još više novca, jer samo bogati mogu da uzajmljuju veće svote novca. Kre dit sve više postaje neophodan za veletrgovčevo poslovanje. Njegov vlastiti kapi tal, njegova „glavnica”, samo retko zadovoljava njegove potrebe. „Nema na ze mlji”, piše Tirgo,30 „trgovačkog središta gde se posao ne odvija na pozajmljenom novcu; nema ni jednog jedinog većeg trgovca koji ne mora da pozajmljuje” . A nepotpisani pisac u članku u Trgovačkom dnevniku (Journal de commerce) (1759),31 kaže „Kakva metodičnost, kakav smisao za brojke, kakvo bogatstvo ideja, jesu potrebni čoveku koji upravlja trgovačkom firmom, koja svake godine ima promet od nekoliko miliona livri s kapitalom od samo 200 000 do 300 000 livri!” . Pa ipak, ako je verovati Danijelu Defou, čitava trgovačka hijerarhija, odo zgo nadole, funkcioniše po istom principu. Od sitnog dućandžije do krupnog trgo vca, od zanatlije do manufakturiste, svi oni žive na kredit, to jest od kupovine i prodaje na poček (at time), što omogućuje godišnji promet od 30 000 funti na ka pital od 5 000 livri na primer.”323Cak se i rokovi vraćanja kredita, koje svako uzastopno nudi i uzima (a koji su takoreći „pozajmice”),3- mogu produžiti: „Na dvadeset ljudi gotovo da nema nijednog koji se čvrsto pridržava roka, a uopšte uzev to se od njega ni ne očekuje, što sve dokazuje da su u toj oblasti trgovci soli darni” .34 U knjigama svakog trgovca, pored zaliha robe, beleže se aktiva (krediti) i pasiva (dugovi). Umešan trgovac gleda da sačuva ravnotežu, iako nikad ne odu staje od kredita kojima se obim trgovine umnožava četiri ili pet puta.35 Čitav trgo vački sistem od toga zavisi. Ako bi prestalo kreditiranje, stala bi i ekonomija. Ovde je, moramo istaći, reč o „unutrašnjem” kreditu u trgovačkom sistemu, koji taj kredit i stvara; na njega se ne plaćaju kamate. Defo smatra da posebna razvije nost takvog kreditiranja u Engleskoj objašnjava prosperitet (overtrading)36 te ze mlje, što joj omogućuje i uspeh u inostranstvu. Krupni trgovac koji koristi unutrašnje kredite, pomaže i svojim klijentima da od njih imaju koristi. Trgovac ipak redovno koristi i drugi oblik kredita, pozaj mljujući novac od finansijera i zajmodavaca izvan sistema. Reč je o pozajmicama u gotovom novcu na koje se redovno plaća kamata. To je bitna razlika, jer trgo vačka operacija koja počiva na toj vrsti kredita, mora na kraju da donese stopu profita višu od kamatne stope. Defo smatra da to nije slučaj s običnom trgovinom 30 Œuvres, I, str. 264. 31 1759, str. 57. 32 Defoe, op. cit., I, str. 354-357. 33 Ibid. I, str. 368. 34 Ibid. I, str. 364. 35 Ibid. I, str. 358. 36 Ibid. I, str. 46.
369
Kapitalizam na svom
u kojoj „uzajmljivanje s kamatom izjeda zaradu”, jer „kamata, makar i po legalnoj stopi od 5%, može da poništi zaradu”.37*Uzimanje zelenaških kredita bi za trgo vca utoliko pre značilo pravo samoubistvo. Tako, ako krupni trgovac redovno po zajmljuje novac iz „tuđeg novčanika”, to jest ako koristi spoljni kredit, to znači da je njegova zarada prilično iznad zarada običnih trgovaca. To nas dovodi do linije koja razdvaja posebni i povlašćeni sektor razmene. U knjizi ekonomiste K. K. Čaudurija. iz koje mnogo preuzimamo, postavlja se pitanje zašto se prestižne Istočnoindijske kompanije nisu bavile distribucijom; zašto su prodavale svoju robu na licitacijama, pred svojim skladištima, u najavljene dane? Nije li to na prosto bilo jer su time dobijale gotov novac? Naime, bio je to način da se izbegnu pravila i prakse trgovine na veliko, s dugim rokovima plaćanja; bio je to način da se što brže povrati kapital i ponovo uloži u unosnu trgovinu na Dalekom istoku ukratko, način uštede na vremenu.
Zajmodavci „Akumulirajte, akumulirajte!” jeste geslo kapitalističke ekonomije, pisao je Marks.39 Geslo bi moglo da glasi i „Pozajmljujte, pozajmljujte!”. Svako društvo akumulira kapital kojim potom raspolaže. Taj kapital se deli na tezaurisanu, te dakle nekorisnu i pasivnu štednju, i kapital koji plodotvorno prolazi kroz kanale aktivne ekonomije, koja je u prošlosti prvenstveno bila trgovačka. Ako ovaj tok nije dovoljno snažan da otvori sve ustave, kapital nužno ostaje nepokretan, a nje gova priroda nerealizovana. Kapitalizam će postojati tek kad akumulirani kapital bude maksimalno upotrebljen, pri čemu se stopa od 100% naravno nikada ne do stiže. Ovo uvođenje kapitala u ekonomski život određuje različite interesne stope, jednog od glavnih pokazatelja uspešnosti ekonomije i trgovine. Ako je interesna stopa u Evropi od XV do XVIII veka u stalnom opadanju; ako je u Đenovi oko 1600. godine smešno niska; ako u XVII veku ona u Holandiji upadljivo pada, a nešto kasnije i u Londonu, onda je to znak d a je akumulacija uvećala masu kapi tala. Kapital postaje izobilan tako da njegova cena, dakle interesna stopa, pada, a trgovački promet, uprkos povećanju, ne može da prati brzinu stvaranja kapitala. Drugi razlog jeste to što je u aktivnim središtima međunarodne ekonomije vladala dovoljno velika i stalna potražnja za zajmovima, što je dopuštalo da se kapitalista i štedišta rano sretnu, te tako stvori pristupačno tržište novca. Tako trgovac može lakše i jevtinije da uzajmljuje u Marselju ili u Kadizu, nego u Parizu, na primer.40 Govorimo li o svetu zajmodavaca, ne smemo zaboraviti sve veću masu skromnih štediša. Njihov novac je novac nevinih. U hanzeatskim i italijanskim lu kama, kao i u Sevilji u XVI veku, bilo je mnoštvo sitnih štediša-investitora, ljudi koji su bili spremni na sitne rizike, na primer, na slanje manjih količina robe bro dovima koji su i inače isplovljavali. Po povratku brodova upravo su se sa ovim 37 Ibid. II, str. 10. The Trading world o f Asia and the English East India Company, 1978. Marx, Œuvres, izdanje La Pléiade, I, str. 1099. 0 Ch. Carrière, op. c it, II, str. 916-920.
370
Kapitalizam na svom
Kućica menjača novca. Poziv svetog Matije, slika Jana van Hemesena, 1536 (Bavarske državne kolekcije slika, otisak Muzeja)
371
Kapitalizam na svom
ljudima često obavljali najbolji poslovi, jer je njima odmah trebala gotovina. Ve liki zajam {party), raspisan u Lionu 1557, privukao je mnoštvo sitnih upisnika, „sitnih zajmodavaca” . Novac malih ljudi ušao je u kredite koje su podigli Hehšteteri iz Augsburga, koji su pokušavajući da steknu monopol na eksploataciju žive pali u stečaj 1529. godine. Zanimljivo je čitati kako je početkom XVIII veka „sluga Z. B. Brunija [bogatog marseljskog trgovca] uložio 300 livri u brod Sveti Jovan Krstitelj; {Le Saint-Jean-Baptiste) kako je Margareta Trifem, sluškinja R. Brunija [koji je i sam bio veliki trgovac], a koja je godišnje zarađivala 60 livri, uložila 100 livri u brod Marijana {La M arianne)” 41 Tako se iz registra za 1705. vidi i da je jedna služavka iz Pariza uložila 1000 ekija u Pet javnih monopola {Cinq Grosses Fermes). Naravno, ovom izveštaju ne moramo baš potpuno verovati.4142 Pored sitnih, postoje i srednje štediše. Tako đenovski trgovci koji Filipu II pozajmljuju novac na kratke rokove i sami uzimaju zajam od španskih i italijanskih zajmodavaca, s kojima stupaju u vezu preko posrednika. Kralj Đenovežanima ustupa španske državne obveznice (juros), za novac koji mu je pozajmljen i koji će tek biti pozajmljen. Ove blanko obveznice se potom iznose na tržište: đe novski finansijeri-bankari platiće kamatu na njih, ali će odmah dobiti svotu koju su pozajmili kralju. Tako će sami obezbediti kredit sa niskom kamatnom stopom. Kada ih kralj konačno isplati, trgovci će mu vratiti jurose iste nominalne vrednosti i s istom kamatnom stopom, kao što su bili oni koje su dobili kao jemstvo. Možda se u arhivama Simankasa mogu pronaći liste upisnika koji su prihvatili ponudu Đenovežana. Ja sam imao sreću da naiđem na takvu jednu listu, ali ne znajući tada vrednost otkrića, nisam zabeležio njen registarski broj. Bilo bi zanimljivo saznati koliko je bilo ovih zajmodavaca koji nisu mnogo spekulisali, njihov društveni status, kao i obim njihovih zajmova. Povećavanje broja ovih zajmodavaca je jedna od najzanimljivijih pojava XIX veka. Nasluću jem o d a je njihov broj već bio značajan u Engleskoj i Holandiji u XVIII veku, a pri jednakim uslovima, i mnogo ranije u Veneciji, Đenovi i Firenci. Jedan istoričar govori kako je 1789. godine bilo nekih 500 000 upisnika, pre svega Pa rižana, za zajmove koje je raspisao Luj XVI.43*Iako nije dokazana, brojka nije ne moguća. U svakom slučaju je jasno da su skromne štediše radije ulagali u državne obveznice nego u trgovinu. Srednji zajmodavci često imaju iste reflekse, budući da su uhvaćeni u pro cep između želje za zaradom i strahom od nesigurnosti - pri čemu potonje često odnosi prevagu. Nemojte očekivati da će „vodič za ulaganje”, II Dottor vulgare (1673), 4 biti u znaku smelosti i rizika. Tu se kaže: „Danas se niko ne hvali da mu novac leži [kod kuće], neiskorišćen i neplodonosan. Mnogo je prilika da se on in vestira, posebno odnedavno, od uvođenja i širenja javnih obveznica [...] koje se u Rimu nazivaju luoghi de monti”, Tu ipak ne bi trebalo da bude zabune. U knjizi se, naime, preporučuje ulaganje u najsigurnije hartije od vrednosti. 41 Ch. Carrière, op. cit., I, str. 88. 42 Variétés, V, str. 256. 42 Robert Bigo, „Une grammaire de la Bourse en 1789”, u: Annales, 1930, str. 507. 4 G. B. Cardinale di Luca, Il Dottor vulgare, 1673, V, str. 29.
372
Kapitalizam na svom
Istinski zajmodavci jesu obično ugledne ličnosti, koje su krajem XVIII veka poznate pod specifičnim imenom „kapitalisti”. Posmatrači poslovnog života, oni se ponekad u njega uključuju impulsivno (jer je i to mogućno), zavedeni spretnim ubeđivanjem nekog molioca (prema Defou, dućandžija koji se obogatio i povukao iz tog posla, ne postupa mudro). Pa ipak, odluke kapitalista su najčešće veoma dobro proračunate. Gotovo svi bogati ljudi će se pre ili kasnije svrstati u kategori ju zajmodavaca: pripadnici činovničkog plemstva u Francuskoj (noblesse de ro be), često skriveni iza poreskih zakupnika (traitants)4546 koji rade za njih; ma gistrati i regenti nizozemskih gradova; mletački patriciji, koji su u XVI veku, a što proizlazi iz jednog registra, mogli da budu „potpisnici” (piezarie), koji daju zajmove s kamatom sitnim poreskim i dažbinskim zakupnicima Sinjorije.*™ U La Rošelu, trgovci i brodovlasnici imaju svoje „redovne zajmodavce”.47*U Đenovi, čitava gornja trgovačka klasa, onaj tanki sloj starih plemića (nobili vecchi), bio je sastavljen od fmansijera, o čijim ćemo aktivnostima kasnije govoriti. U Amsterda mu, Kreditna banka koja postoji od 1614, a koju podržava Amsterdamska banka, odobrava jedino trgovačke zajmove na određeni rok. Negde 1640, postajući neka vrsta zalagaonice, banka zajmove prepušta privatnim kapitalistima.40 Trijumf Holandije je zapravo pobeda lakih kredita, odobravanih čak i stranim trgovcima. U Londonu u XVII veku, tržište novca nije razvijeno.49 S druge strane, gotovina je bila tako retka da su kredite počeli da daju bil-brokeri (bill-brokers), specijalisti za menice, skriveneri (scriveners), specijalisti za nekretnine i hipoteke, a naročito zlatari (goldsmiths), koji su se već ponašali kao pravi bankari, jer su bili ovlašćeni organizatori upisa „krunskih obveznica”, koje će, kako ističe Isak de Pinto, usko ro postati supstitutivni novac.50 Sredinom XVIII veka u Francuskoj ne postoji ništa slično, jer ona još nije počela da nadoknađuje svoje poslovno zaostajanje u odnosu na Holandiju i Eng lesku. Tu je kreditiranje loše organizovano, a gotovo da je i ilegalno. Društvena klima je takva da ga ne podstiče. Zajmodavci, što zbog svog položaja (kraljevih službenika, na primer), ili svog plemićkog ranga (iz straha od gubitka titule), po zajmljuju diskretno. S druge strane, strah postoji i kod uzajmljivača: njima bi jav nost mogla da ugrozi verodostojnost. U nekim poslovnim krugovima se na firmu koja je uzimala zajmove gledalo sumnjičavo. Godine 1749,51 krupni trgovac iz Ruana, Rober Digar namerava da u pred građu Darnetalu osnuje manufakturu platna i pogon za bojenje tkanina; želi da primeni neke tehničke novine, do kojih je došao manje ili više pošteno. Da pok rene preduzeće potreban mu je novac; a on je morao da posuđuje proračunavajući buduću zaradu. Jedan od Digarovih saradnika, Luve mlađi, preuzeo je taj težak zadatak. Otputovao je u Pariz gde je skoro išao od vrata do vrata, pokušavajući da 45 Daniel Dessert, „Finances et société au XVIIe siècle: à propos de la chambre de justice de 1661”, u: Annales E. S. C., 1974, br. 4, str. 847-885. 46 Muzej Correr. tačna referenca izgubljena. 47 G. Laveau. op. cit.. str. 154. 4* Violet Barbour, Capitalism in Amsterdam in the seventeenth century. 1950, str. 44. 9 S. Pollard i D. W. Crossley, op. cit.. str. 149-150. 50 Isaac de Pinto, op. cit., str. 44-45, 77 sq„ 95-96. 51 A. N.. 62 AQ, ostavština Dugard.
373
Kapitalizam na svom
uveri zajmodavce da mu za menice i razne potvrde daju gotovinu. Želeo je da im vrati novac o roku, a operaciju ponovi. Zahvaljujući njegovoj sačuvanoj prepisci, možemo da ga pratimo u radu. On trči naokolo, moli, raduje se i tuguje; ali stalno dolazi na ista vrata, kao molilac, a po mogućstvu i kao prijatelj. „Još samo malo”, piše Digaru koji gubi strpljenje, „za sve treba vremena, a naročito u ovom poslu u kojem čovek nikada nije dovoljno obazriv. Neko manje oprezan ili darovitiji mo gao bi da od prve obavi posao, ali ja se plašim da mi ne zalupe vrata, a kada to jednom učine, više se na njih ne može ući”.52 Luve na sve moguće načine po kušava da dođe do novca. Umesto menica (od kojih su neke blanko) „mogli bi smo pokušati”, piše Luve Digaru, „da im predložimo [opreznim zajmodavcima], neku vrstu deonica koje će biti isplaćene posle pet godina sa dividendom koja bi se svake godine povećavala”. Ovi zajmodavci su u srodničkim vezama s jednim drugim saradnikom, D ’Aristoom, o kome nam Luve kaže: „Gospodin D’Aristo je otišao na večeru kod porodice; ja sam ga podstakao, a on je otišao zagrejan za stvar (5. decembra 1749)”. Evo i poslednjeg primera ovih akrobacija koje shvatamo tek posle trećeg ili četvrtog čitanja (28. januar 1750): „Možete da vučete 20000 livri na gospodina Le Lea”, piše Luve Roberu Digaru, ,,u roku od 20. februara do 2. marta, a i 20 000 livri 2. decembra, ali se one moraju vratiti; ja sam mu dao uredne papire. Ili ako više volite, ja ću vući na njega, a vi ćete mu poslati akceptirane menice; u svakom slučaju, kako vi želite”. Luve mlađi je finansijski stradao, a napustio je i partnerstvo u manufakturi Darnetala (koja će i sama bankrotirati 1761). U Londonu, gde je pobegao u februaru 1755, „nalazimo ga na adresi kod te i te gospođe, u toj i toj ulici”. Priča nam kazuje da je Luve bio blagoglagoljivi posrednik, spreman da „traži milostinju”, koji je da bi izmolio nešto novca „prvi put odlazio u posetu iz učtivosti, drugi put da nagovara, treći put da sklapa posao”; strpljivo je slušao kako mu traže nemoguća jemstva, tvrdio da ne može da izda najbolju garanciju jer su se baš u tom trenutku iznenada zatvorile sve berze zbog nekog stečaja u Bordou ili Londonu. Ukratko, prihvatao je da se nalazi na mestu gde nije postojalo organizovano kreditiranje trgovaca. S druge strane, Rober Digar je bio ozbiljan poslovni čovek, uključen u mnoge poduhvate, između ostalog i trgovinu na francuskim ostrvima. Trebalo bi da nije imao problema s kreditima, utoliko pre što kapitala nije nedostajalo u Parizu (što je paradoks). Na primer, banka Le Kuto, s ograncima u Parizu, Ruanu i Kadizu, ne uzima depozite, s obrazloženjem: „Imamo previše novca na zalihama”; „Naš kapital je neiskorišćen”. Ovakva i slična obrazloženja se ponavljaju u više navrata, 1734, 1754, 1758. i 1767. godine.53
Kreditiranje i bankarstvo Banka začelo nije tvorevina srednjovekovne ni moderne Evrope. I u doba antike je bilo banaka i bankara. U islamskim zemljama deluju Jevreji zajmodavci. Tu se već u X i XI veku, znatno pre njihove pojave na Zapadu, koriste kreditni Ibid., Doslovno, moramo proći uspravno, il fa u t passer debout, to jest bez zaustavljanja. 3 Ch. Carrière, op. cit., II, str. 918.
374
Kapitalizam na svom
instrumenti, kao što je menica. U XIII veku, u hrišćanskim zemljama u Sredo zemlju, prvi bankari su menjači novca, bilo da putuju od sajma do sajma, ili da su nastanjeni u velikim gradovima, Barseloni, Đenovi ili Veneciji.54 Federigo Melis55 tvrdi da u Firenci i drugim gradovima Toskane, banke nastaju iz službi koje trgovačke i druge firme obavljaju jedne za druge. U takvim operacijama je bila važnija „aktivna” firma, ona koja je tražila kredit i tako obavezivala svog „pa sivnog” partnera, kreditora, da uzme posrednog učešća u poslu koji mu je u načelu bio stran. Ti nas počeci ovde ne zanimaju, kao ni razvoj privatnih banaka pre i posle osnivanja javnih banaka, što smatramo da je prvorazredan događaj (Taula de Cambis u Barseloni, 1401, Casa di San Giorgio u Đenovi, 1407, koja će prekinuti delatnost od 1458. do 1596; Banco di Rialto, 1587; Banque d ’Amsterdam, 1609; Banco Giro iz Venecije, 1619). Pre osnivanja Engleske banke 1694. godine, javne banke su se bavile samo depozitima i prenosom novca, ali ne i kreditima i zajmo vima, kao i onim što bismo danas nazvali portfeljima. Tim su se delatnostima ve oma rano počele baviti privatne banke, na primer, venecijanske banchi di scritta, kao i napuljske banke u XVI veku, čiji su mnogi registri sačuvani. Ovde nas ne zanimaju pojedinačni slučajevi, već želimo da utvrdimo kada i kako je kredit postao institucija; kako i kada je bankarstvo počelo da zauzima gla vno mesto u ekonomiji. Uopšte uzev, bankarstvo i kreditiranje se na Zapadu ra zvijalo u tri razdoblja: u Firenci pre i posle 1300; u Đenovi u drugoj polovini XVI i u prve dve decenije XVII veka; u Amsterdamu u XVIII veku. Da li je moguće nešto zaključiti iz činjenice da se tri puta dogodilo da se snažan razvoj, koji je nagoveštavao da će dovesti do pobede finansijskog kapitalizma, zaustavlja na pola puta? Taj će se razvoj dovršiti tek u XIX veku. Dakle, tri iskustva, tri velika uspeha, koje prate tri neuspeha, ili barem tri povlačenja. Želeo bih da u glavnim cr tama opišem ta tri iskustva, da bismo videli šta im je zajedničko. U Firenci u XIII i XIV veku, kreditiranje je glavna delatnost; tako je i u os talim suparničkim italijanskim gradovima, da ne kažemo i gotovo u čitavom Sre dozemlju i na Zapadu u celini. Nastanak velikih trgovačkih i bankarskih firmi u Firenci moramo sagledavati u kontekstu obnove evropske ekonomije do kojeg dolazi barem od početka XI veka. Te su firme nastale na istom talasu koji će Ita liju dovesti na prvo mesto u Evropi, gde će se zadržati više stotina godina: u XIII veku denovski brodovi plove Kaspijskim morem; italijanski putnici i trgovci stižu u Indiju i Kinu; Mlečani i Đenovežani zauzimaju ključne tačke na obalama Crnog mora; neki Italijani nabavljaju sudansko zlato u lukama severne Afrike; Italijani su se „razmileli” po Francuskoj, Španiji, Portugaliji, Nizozemskoj, Engleskoj. A firentinski trgovci svuda kupuju i prodaju začine, vune, gvozdene predmete, me tale, sukna, svilene tkanine; pa ipak, najviše trguju novcem. Njihovim bankarsko-trgovačkim firmama su u matičnom gradu lako dostupni gotovina i relativno po voljni krediti. Otuda i efikasnost i snaga njihovih poslovnih mreža. Kompenzacij54 A. P. Usher, The Early history o f deposit banking in Mediterranean Europe, 1943, str. 6. 55 Federigo Melis, „Origines de la Banca Moderna”, u: Moneda y credito, br. 116, 1971, str. 3-18, posebno str. 4.
375
Kapitalizam na svom
ska plaćanja i transferi novca se obavljaju bez teškoća od filijale do filijale, od Briža do Venecije, od Aragonije do Jermenije, od Severnog do Crnog mora; ki neska svila se prodaje u Londonu, gde se odmah kupuje vuna. U dobra vremena, krediti i hartije od vrednosti su izuzetno cenjeni. Oni prosto lete, neumorni su. Naravno, najveće postignuće firentinskih firmi je osvajanje kraljevstva Engleske i vladavina nad njim. Da bi se domogli tako uticajnog položaja, morali su da istisnu Jevreje zajmodavce, trgovce iz hanzeatskih luka i Nizozemske, kao i da savladaju otpor upornih domaćih trgovaca; takode i da udalje italijanske tak mace. Firentinci su na ostrvu smenili „pionire” Rikardije, trgovce iz Luke koji su finansirali Edvarda I u osvajanju Velsa. Nešto kasnije, Freskobaldi iz Firence po zajmljuju novac Edvardu II za rat protiv Škotske. Kasnije će Bardi i Perući finansirati Edvarda III u sukobima s Francuskom u početku Stogodišnjeg rata. Firen tinski trgovci uspeli su ne samo zato što su finansirali engleske kraljeve, već i zato što su kontrolisali prodaju engleske vune, neophodne za radionice na kontinentu, a posebno za vunarsku industriju u Firenci (Arte della lana). Pa ipak, engleska avantura se završava 1345. godine, katastrofom Bardija, „kolosa na glinenim nogama”, kako se tada govorilo, ali u svakom slučaju kolosa. Te dramatične godine, kralj Edvard III je njima, kao i Perucima, dugovao og romne svote (900 000 florina Bardima, 600 000 florina Perucima) - svote nesrazmerne kapitalu tih firmi - što je dokaz da su u ove goleme zajmove one uključile i novac svojih deponenata (razmera je možda 1 prema 10). Ova katastrofa, „naj ozbiljnija u čitavoj istoriji Firence”, kako kaže hroničar Vilani, teško je pogodila grad i zbog nedaća koje su je pratile. Na jednoj je strani bio Edvard III koji nije mogao da vrati dugove, a s druge recesija koja je prosto delila XIV vek. Povrh toga, izbila je i epidemija kuge. Bogatstvo Firence kao bankarskog središta, sada tamni pred trgovačkim uspehom Denove i Venecije. Upravo je Venecija odnela pobedu posle Rata za Kjođu (1381). Firentinsko iskustvo, uprkos tome što je donosilo modernitet, nije preživelo međunarodnu ekonomsku krizu. Firenca je sačuvala svoju trgovinu i in dustriju. Iako je u XV veku obnovila i bankarstvo, više nikada neće igrati predvodničku ulogu u svetu. Naime, Medici nisu bili Bardi. Drugi eksperiment u bankarstvu bio je delo Đenovežana. Između 1550. i 1560, delimično se usporava burni razvoj evropske ekonomije otpočet prvih go dina stoleća. Priliv srebra iz američkih rudnika je delovao protiv krupnih nemačkih trgovaca koji su do tada gospodarili proizvodnjom srebra u srednjoj Evropi. S druge strane, porasla je cena zlata, koje je postalo rede, iako je i dalje obra čunska valuta u međunarodnoj trgovini i trgovini menicama. Đenovežani su prvi razumeli novu situaciju. Nudeći se da zamene trgovce iz Gornje Nemačke kao finansijeri španskog kralja, Đenovežani su se dokopali bogatstva Amerike, dok je njihov grad postao središte čitave evropske ekonomije, u čemu je zamenio Antverpen. Počinje razvoj još modernijeg i neobičnijeg bankarstva nego što je bilo fi rentinsko u XIV veku. Kreditiranje je zasnovano na menicama koje se prenose s jednog sajma na drugi i sjedne berze na drugu. Naravno, menice su bile poznate i korišćene u Antverpenu, Lionu, Augsburgu, u Medini del Kampo i drugde, a ta
376
Kapitalizam na svom
Jedna italijanska banka krajem XIV veka. Gore soba sa sanducima i sto na kojem se broje kovanice: dole ulaganje i transferi (Britanski muzej)
377
Kapitalizam na svom
tržišta novca nisu napuštena preko noći. Pa ipak, sa Đenovežanima, hartije od vrednosti dobijaju nov značaj. Fugeri su navodno izjavili da trgovati sa Đeno vežanima znači trgovati papirom (mit Papier), dok su oni sami radili s dobrom starom gotovinom (Baargeld). Naravno, bila je to reakcija trgovaca „starog kova” koji se ne snalaze s novotarijama. Dajući zajmove španskom kralju, koje im je ovaj vraćao u „osmicama” ili srebrnim šipkama po povratku brodova iz Amerike, Đenovežani su svoj grad pretvorili u veliko tržište srebra. A pomoću svojih menica i onih koje su kupovali za srebro u Veneciji ili Firenci, kontrolisali su i to kove zlata. Oni su uspevali da španskog kralja u Antverpenu plaćaju zlatom (za ratne izdatke, jer su se vojnici plaćali prevashodno zlatnicima), nabavljenim po moću srebra koje su sami dobijali iz Španije. Đenoveška mašinerija postaje izuzetno efikasna 1759. s ustanovljenjem ve likih sajmova u Pjačenci, o kojima smo već govorili.56 Ovi sajmovi su postali mesta poslovnih transakcija i međunarodnih plaćanja; oni deluju kao clearing ili, kao što se tada govorilo, kao scontro. Dobro udešena mašinerija počeće da zaka zuje tek 1622, stavljajući tačku na ekskluzivnu vladavinu denovskog kreditiranja. Pitanje je zapravo da li je ovaj slom posledica smanjenja pošiljki srebra iz Ame rike, kao što se to dugo smatralo? Mišel Morino57 je u svojim izvanrednim studi jam a dokazao suprotno. Nije bilo značajnijeg smanjenja američkog „blaga”. Takode, ni sanduci s „osmicama” nisu prestali da stižu u Đenovu. Sada za to raspo lažemo i dokazima. U Đenovu su i dalje priticali plemeniti metali. U doba eko nomskog oporavka, krajem XVII veka, u sam grad pritiče, ili bar kroz njega protiče, od 5 do 6 miliona „osmica” (pezze da otto)5S (1687, na primer). Znajući sve to, problem relativnog slabljenja Đenove veoma je zagonetan. Felipe Ruiz Martin smatra da su španski kupci jurosa prestali da neophodnim kapitalom snabdevaju denovske trgovce-bankare, ovlašćene zajmodavce španskog kralja. Prepušteni sopstvenim resursima, smatra Martin, potonji su povukli svoje kredite iz Španije. Iako je to moguće, ja naginjem drugom objašnjenju. Trgovanje vrednosnim papi rima, menicama, isplati se jedino ako tržišta novca između kojih one cirkulišu imaju različite eskontne stope; menica na svom putu mora da dobije na vrednosti. U vremenu izobilja gotovine (koje jedan noviji autor naziva „bestial larghezza”),59 menica se vezuje za gornju granicu tečajeva. Ako je tok novca suviše snažan, mlinski točak biva potopljen i staje. A u razdoblju 1590-1595, tržišta novca su preplavljena srebrom. Iz ovog ili nekog drugog razloga, đenovsko carstvo vrednosnih papira se ruši, ili bar gubi moć da određuje uslove kreditiranja. Još jednom se događa da razrađeni kreditni sistem, stvoren na najvišem nivou evropskih po slova, ne može da se održi duže, čak ni pedeset godina. Kao da su te metode prevazilazile mogućnosti ekonomija Starog poretka. Avantura će se, međutim, ponoviti u Amsterdamu. Uporediti str. 79-81. M. Morineau, u: Anuario de historia econômica y social, 1969, str. 289-362. P. R. O. London, 30/25, 4. januar 1687. 9. avgust 1613, citat J. Gentil da Silva, op. cit., str. 350, napomena 46.
378
Kapitalizam na svom
Stvarna bankarska nadmoć se u XVIII veku obnavlja u kvadrilaterali Amsterdam-London-Pariz-Ženeva. Čudo se sada dogada u Amsterdamu. Razni menični krediti dobijaju izuzetnu ulogu. Čitavom robnom trgovinom u Evropi upra vlja se izdaleka; određuju je brzo kretanje kredita i eskonta. Pa ipak, slično kao u Đenovi, osa ovog sistema neće izdržati do kraja veka i procvata koji on donosi. Holandska banka, pretrpana gotovinom, dozvolila je da upadne u zamku davanja zajmova evropskim državama. Stečaj Francuske 1789. bio je strašan udarac za holandski sistem. Vladavina papira se opet loše završila. Kao i u ranijim slučaje vima, propast postavlja mnoštvo pitanja. Možda je naprosto bilo prerano stvarati čvrst i pouzdan bankarski režim, gde bi mehanizam roba u prometu, novca koji kruži i opticajnih kreditnih obveznica, mogao glatko da radi. Ako je tako, onda je kriza, interciklična depresija otpočeta 1778, bila samo detonator, koji je ubrzao neizbežni i logični razvoj.
Novac koji kruži i novac koji se skriva Kratkoročni ritmovi ekonomije obično se mere platama, cenama i obimom proizvodnje. Pažnju bi možda trebalo posvetiti još jednom pokazatelju, koji do sada nije mogao da se izrazi u mernim jedinicama: cirkulaciji novca-kapitala. No vac se uzastopno akumulira, upotrebljava, skriva. Katkad je zaključan u sefove: uvek postojeća tezaurizacija je negativna sila u ekonomijama prošlosti. Novac se nekad ulaže sigurno u zemlju i nekretnine. Ali ima i razdoblja kada se zabravljeni sefovi otvaraju, a novac nudi svakom koji je spreman da ga prihvati. Tako je bilo lakše uzajmljivati novac u Holandiji 1750, nego danas (1979). Pa ipak, sve do in dustrijske revolucije, produktivno investiranje bilo je prilično ograničeno i zavi silo je od raznih okolnosti, kako od oskudice kapitala, tako i od teškoća da se on upotrebi i kada je raspoloživ. U svakom slučaju, postoje razdoblja kada je novac izobilan i kada je teško dostupan. Posao se odvija glatko, ili se zaustavlja, a da „gospodari sveta” ne mo gu tu bogznašta da preduzmu. Karlo M. Čipolauu je pokazao da se opšta situacija u Italiji poboljšala posle sklapanja mira u Kato-Kambresiju (1559). Iako je ovaj mir Italiju politički obogaljio, on joj je s druge strane doneo izvestan spokoj i si gurnost. U čitavoj Evropi, posle uzastopnih mirovnih ugovora 1598, 1604, 1609, sledila su razdoblja izobilja gotovog novca. Taj se novac, doduše, ne upotrebljava svuda na isti način. U Holandiji u početku XVII veka, trgovački kapitalizam je u punom usponu. U Veneciji u istom razdoblju novac dobijen u robnoj trgovini investira se u kapitalističku poljoprivredu. Drugde pak, novac se žrtvuje na oltar kulture - što je u ekonomskom smislu neracionalno: špansko zlatno stoleće, ra skoš Nizozemske u doba nadvojvoda, umetnost Engleske u doba Stjuarta, kao i stil Henri IV, u Francuskoj poznatiji kao stil Luj XIII, sve se to u celini plaća iz nacionalnih akumulacija. U XVIII veku, luksuz i trgovačke i finansijske spekula cije idu ruku pod ruku. Isak de Pinto6061 o tadašnjoj Engleskoj piše kako: „niko tu 60 Carlo M. Cipolla, „La prétendue ’Révolution des prix’; réflexions sur l’expérience italienne”, u: Annales E. S. C„ 1955, str. 513-516. 61 Isaac de Pinto, op. cit., str. 46 i 77-78.
379
Kapitalizam na svom
više ne odlaže novac po sefovima...”, kako su čak i tvrdice „uvidele daje ’stavljati novac u prom et’, kupovati državne obveznice, deonice velikih kompanija ili En gleske banke, isplativije nego držati novac nepokretan, isplativije i od kupovanja zgrada i zemlje (stoje u Engleskoj u XVI veku ipak bilo dosta isplativo)”. Tako je Danijel Defo 1725. godine, pevajući slavopojke ulaganju u trgovinu, pa čak i u sitne dućane, rekao: „Nekretnina je jezero, trgovina je izvor”.6Pa ipak, čak u XVIII veku, bilo je još mnogo neiskorišćenih rezervi novca! Za tezaurizaciju nekad ipak ima i dobrih razloga. U Francuskoj u teškoj situaciji 1708. godine, vlasti suočene s ratom tokom kojeg će mobilisati sve nacionalne re surse, štampaju novac; ovaj loš novac istiskuje dobar, koji se skriva. Posebno je to slučaj u Bretanji, koja u trgovini na Južnim morima zarađuje velike količine srebra. Tako iz Rena glavnom kontroloru Demareu, jedan izveštač piše 6. marta 1708: „Juče sam bio u kući jednog od najuglednijih građana, čoveka dobro upućenog u trgovinu kojom se zajedno s najvećim trgovcima iz pokrajine već dugo bavi, kako na moru, tako i na kopnu. Kaže mi da pouzdano zna kako ima više od trideset miliona skrivenih pjastri, kao i više od šezdeset miliona u zlatu i srebru, koji neće ugledati svetlost dana sve dok se novčanice [koje je u opticaj pustila vlade Luja XIV] ne iscrpe, ne ustali tečaj pravog novca [koji je tada često menjan], a trgovina delimično ne vaspostavi” .UJ Pomenute pjastre su iz Perua nešto ranije dovezli brodovi iz Sen-Maloa; što se tiče obnove trgovine - za šta se morao čekati kraj Rata za špansko naslede, koji je otpočeo 1701 - to će se postići tek sklapanjem Utrehtskog (1713), i nešto docnije Raštatskog ugovora (1714). Svi poslovni ljudi su u to vreme bili oprezni. Utrehtski mir je bio potpisan već više meseci, a francuski konzul u Đenovi je pisao: „Zbog manjka poverenja još nema dovoljno novca; stoga oni koji obično trguju na kredit, kao što je slučaj s većinom trgovaca ovog grada, ne ostvaraju ništa naročito. Najbolji novčanici su zatvoreni”. 4 Oni će se otvoriti tek kada Carrera de Indias od koje zavise, ponovo preuzme u Kadizu ulogu distributera srebra. Naime, bez srebra, zlata, sigurnih prihoda, „veliki novčanici” se ne otvaraju, niti pune. Đenova je kroz sličnu situ aciju prošla još 1627. Poslovni ljudi, kreditori španskog kralja, nakon bankrotstva španske krune bili su odlučili, ako se ne donesu posebne mere za njihovu zaštitu, da Filipu IV ne daju ni paru na zajam. Guverner Milana i španski ambasador su ih pritiskali, pa čak im i pretili, ali uzalud. U gradu kao da uopšte nije bilo srebra; svi su poslovi stali, a činilo se da nema ni menica sa kojima bi se trgovalo. Konzul Venecije u Đenovi u više pisama opisuje probleme tržišta novca, ali na kraju ipak posumnja d a je manjak novca („stretezza”) političke prirode, da ga održavaju po slovni ljudi da bi opravdali svoje odbijanje.6'"’ Verovatno da je to istina, kada se imaju na umu silni reali koje Đenovežani u to vreme iz Španije šalju u svoj grad, i koji se bez sumnje gomilaju u riznicama u palatama. Novac će ipak otuda izaći. Naime, trgovački se novac tezauriše samo u oče kivanju boljih vremena. Tako se 1726. godine iz Nanta u vezi s ukidanjem povlaCitat S. Pollard i D. W. Crossley, op. cit., str. 169. 63 A. N.. G7, 1691, 35 (6. mart 1708). ^ A. N.. A. E., B 1, 331, 25. novembar 1713. 5 A. d. S. Venecija, Consoli Genova, 6, 98, Đenova, 12. novembar 1628.
380
Kapitalizam na svom
Marseljska luka u XVIII veku (detalj), Žozef Verne (Fototeka A. Kolen)
381
Kapitalizam na svom
stiče francuskoj Istočnoindijskoj kompaniji, piše: „Upoznali smo snage i resurse našeg grada tek kada su naši trgovci stvorili plan ili da samostalno učestvuju u po slovima kralja [tj. Kompanije], ili da se u istu svrhu udruže s moćnim trgovcima iz Sen-Maloa. Opredelili su se za potonje, da ne bi ometali jedni druge. Par tnerstvo će biti poznato pod nazivom Kompanija iz Sen-Maloa. Izgleda da pret plate naših trgovaca iznose osamnaest miliona [livri], dok smo mi verovali da bi oni teško sakupili i četiri miliona. [...] Nadamo se da će velike svote koje se nude Dvoru da bi povukao ekskluzivnu povlasticu Indijske kompanije, koja uništava kraljevstvo, pomoći da trgovinu posvuda učine slobodnom”.uu Sve je to bilo uzalud, jer su povlastice kompanije preživele sve oluje i posledice Loovog si stema. Pa ipak, to je lepa ilustracija opšteg pravila: čim se vrati mir i dobre pri like, „novac koji se nalazi u kraljevstvu, vraća se u trgovinu” .6667* Ali, da li se vraća u celosti? Ne možemo se oteti utisku da čak i u XVIII veku, a i posebno tada, nagomilani novac znatno prevazilazi potražnju za kapita lom. Engleska začelo nije mobilisala sve svoje rezerve da bi finansirala industri jsku revoluciju, dok su njeni napori i investicije mogli da budu i veći. Francuske novčane rezerve, tokom Rata za špansko naslede, bile su mnogo veće od 80 do 100 miliona u novčanicama koje je emitovala vlada Luja XIV.uo Francusko pok retno bogatstvo je znatno prevazilazilo potrebe industrije pre industrijske revolu cije, što i objašnjava zastoje mogao da nastane Loov sistem, kao i zašto su rudnici uglja u XVIII veku mogli da bez kašnjenja i teškoća pronađu fiksni i obrtni kapi tal koji im je bio neophodan za rad.U7 Prepiske trgovaca70 dokazuju da je Fran cuska iz doba vladavine Luja XVI bila prepuna nekorišćenog novca, „koji se dosađivao neupotrebljen”, kako to kaže H. Hentil da Silva. U Marselju, na primer, u drugoj polovini XVIII veka, posednici kapitala koji nude trgovcima novac za samo 5% kamate, samo retko nalaze primaoce. A ako i nađu nekog, oni mu se učtivo obraćaju recima: „zahvaljujemo se za dobrotu što čuvate naš novac” (1763). U stvari, trgovcima je za poslove stajalo na raspolaganju dovoljno novca, njiho vog vlastitog, kao i njihovih saradnika koji su s njima delili rizike. Zajmovi s ka matama im u tom trenutku nisu u stvari ni trebali. U Kadizu je bila slična situa cija. Krupni trgovci odbijaju ponude novca, čak i sa 4%, kamate, sa obrazlo ženjem da su „pretrpani vlastitim novcem”. To se događa 1759. godine, dakle u vreme rata, ali i 1754, dakle u doba mira. Ne bi valjalo zaključivati da trgovci nikad ne pozajmljuju novac tokom druge polovine XVIII veka, kao i da se kapital svuda nudi uzalud. Problemi Robera Digara u Parizu dokazuju suprotno. Recimo samo da su vremena novca u izobilju, kada novac prosto „traži” da se investira, bila češća nego što se obično misli. To izvanredno ilustruje situacija u Milanu uoči Francuske revolucije. U gradu i čitavoj pokrajini Lombardiji se tada obnavlja poreski i finansijski sistem, jer je ekonomski oporavak bio više nego uspešan. Naspram Montia, banaka, bo gatih porodica, verskih ustanova, poreskih zakupnika, moćnih poslovnih grupa, 66 A. G. Varšava, ostavština Radziwill, Nantes, 20. mart 1726. 67 A. N.. G7, 1622. A. N., G7, 1622 „Mémoire sur les billets de monnoye”, 1706 (?). Marcel Rouff, Les Mines de charbon en France au XVIIIe siècle, 1922, str. 243. 70 Ch. Carrière, op. cit., II, str. 9 17 sq.
382
Kapitalizam na svom
milansko vojvodstvo je postalo dovoljno snažno da krene u iskorenjivanje uvreženog bezakonja. Naime, milansko i lombardsko plemstvo i buržaozija su pos tupno nagrizali državu, pretvarajući u privatne prihode sve regalije, javne pri hode. Tome je bio samo jedan lek: otkupljivanje svih prihoda koje je država ranije otuđila po raznim osnovama. To je, naravno, značilo i stavljanje u promet og romnog kapitala. Sprovodena veoma brzo, takva politika preplavljuje Lombardiju gotovinom, stavljajući stare rentijere pred problem: šta činiti s tolikom masom kapitala koja se iznenada pojavila? Iako ne znamo u potpunosti šta su sa njom uči nili, znamo da je relativno malo otišlo na kupovinu zemlje i državnih obveznica koje su donosile 3,5% kamate, kao i zdanja u gradu. Dosta novca je, posredstvom bankara i menjača, otišlo u tok međunarodne trgovine koji je prolazio kroz Mi lano. Tim se poslovima između ostalih bavila i firma Grepi. Značajno je i to da ovaj kapital nije odlazio u industrijska ulaganja, iako su i tada u Lombardiji po stojale tekstilne manufakture i metalurški pogoni. Kreditori ne veruju u isplati vost takvih ulaganja, čime odaju svoju vezanost za stare predrasude i razmišlja nja. Pa ipak, u Engleskoj je već počela industrijska revolucija.71 Štednju i akumulaciju ne smemo posmatrati kao čisto kvantitativne pojave, kao da određena stopa štednje ili određeni obim akumulacije imaju moć da go tovo automatski pokrenu stvaralačko investiranje i novu stopu rasta. Stvari su složenije. Svako društvo ima sopstvene načine štednje i potrošnje, sopstvene predrasude i motivacije, kao i sopstvena ograničenja za investiranje. U stvaranju i korišćenju kapitala ulogu igra i politika. Poreski sistem, na primer, može blokirati, preusmeriti i redistribuirati na više-manje koristan ili brz način, novac koji se prikuplja. U Francuskoj je poreski sistem doveo do slivanja ogromnih svota u ruke poreskih zakupnika (fermiers généraux) i drugih finansijskih službenika. Novija istraživanja7" pokazuju da su potonji redistribuirali tako stečeno bogatstvo u konstruktivne investicije. Čak i u Kolberovo vreme, a i u doba Luja XV, mnogi od njih su investirali novac u trgovačka pa i manufakturna preduzeća, posebno u one s kraljevskim povlasticama. Moguće d a je to zaista bilo tako. Ipak moramo priznati, kao što kaže Pjer Vilar, d a je prikupljanje kraljevskih i sinjorijalnih taksi u Kataloniji u XVIII veku, mnogo efikasniji kanal redistri bucije nego francuski Javni monopol (Ferme générale). U prvom slučaju novac se slivao ,,u ruke trgovaca i zanatlija, te tako u tok trgovačkog, a konačno i in dustrijskog kapitala, pa čak i u poljoprivrednu modernizaciju”.73 Kada je reč o engleskom sistemu, u kojem porez postaje jemstvo za servisiranje konsolidovanog javnog duga, dajući državi do tada nepoznatu ravnotežu i snagu, postavlja se pitanje da li je reč o drugom i još delotvornijem načinu ponovnog uvođenja novca od poreza u opšti promet, makar savremenici toga i ne bili uvek svesni. В. Caizzi, Industria, commercio e banca in Lombardia..., str. 149, 206. 72 Guy Chaussinand-Nogaret, Les Financiers du Languedoc au XVIIIe siècle, 1970, str. 40 i 103— 104; Gens de finance au XVIIIe siècle, 1972, passim i str. 68 sq.\ prikaz knjige Yvesa Duranda, u: Annales E. S. C 1973, str. 804. 3 Pierre Vilar, op. cit., t. II, str. 482-491.
383
Kapitalizam na svom
KAPITALISTIČKI IZBORI I STRATEGIJE Kapitalizam ne prihvata sve mogućnosti investiranja i progresa koje mu nudi dati ekonomski trenutak. On stalno posmatra razvoj da bi mogao da deluje u željenim pravcima - što znači da zna i može da bira oblast delovanja. Kapitalizam kao nadmoćnu silu, više nego njegovi izbori - koji se iz veka u vek menjaju prema okolnostima - određuje činjenica da on poseduje sredstva da stvara, a uko liko je potrebno, i menja vlastitu strategiju. Tokom stoleća koja nas zanimaju, videćemo da su krupni trgovci, iako ma lobrojni, stekli ključeve trgovine na daljinu, što je strategijski položaj par exellence', da su mogli da dodu do informacija, što je bilo ogromno preimućstvo u vremenima kada su vesti putovale sporo i skupo; da su obično uživali naklonost države i društva, u skladu s čim su mogli da stalno i bez griže savesti, sebi prila gođuju pravila tržišne ekonomije. Ono što je obaveza za druge nije nužno i za njih. Tirgo je smatrao74 da trgovci nikad ne izmiču zakonima tržišta i nepredvidivosti kretanja cena. U najboljem slučaju, to je samo delimično tačno.
Kapitalistički duh Da li to znači da kapitalistima treba da pripišemo neki poseban „duh”, izvor njihove nadmoći, koji ih, kao takve, karakteriše. Elementi tog duha bi bili proračunatost, racionalnost, logičnost, nedostatak običnih osećanja, a sve podređeno nezajažljivoj želji za dobitkom. Ovo objašnjenje koje je nekad strastveno zastu pao Verner Zombart, izgubilo je mnogo na značaju, što važi i za dugo prihvatano Sumpeterovo mišljenje o presudnoj ulozi inovacija i preduzetničke spretnosti. Da li kapitalista može u sebi objedinjavati sve te kvalitete i darove? Prema ob jašnjenju kojem sam lično sklon, puko biranje i mogućnost da se bira - ne donosi automatski i sposobnost da se uoči pravi put i najbolji odgovor. Ne treba zabora viti da se kapitalista nalazi na određenom mestu u društvenoj hijerarhiji, te da pred sobom obično ima rešenja, savete i znanje sebi ravnih. On stvari prosuđuje njihovim očima. Njegova delotvornost zavisi ne samo od njegovih urođenih oso bina, već i od položaja u kojem se nalazi, bilo na secištima ili na rubovima glav nih trgovinskih tokova, blizu ili daleko od centara odlučivanja - a koji u svakom razdoblju imaju svoje posebno mesto. Luj Derminji75 i Kristof Glaman76 su s ra zlogom osporili genijalnost sedamnaestorice gospodara (Heeren Zeventien), koji su upravljali holandskom Istočnoindijskom kompanijom. Ali da li treba biti geni jalan da bi se uspelo u poslu, ako je čovek već bio dovoljno srećan da se rodi kao Holanđanin u XVII veku, kao i da bude medu direktorima ogromne mašine kakva je bila Istočnoindijska kompanija. „Ima [...] glupih ljudi i usudio bih se reći, pra vih tikvana”, piše La Brijer,77 „koji su sebi našli dobra mesta i znali da umru u obilju, a da tome ništa nisu doprineli svojim radom ili najmanjim marom; do iz74 Turgot, Œuvres, I, str. 381. 75 L. Dermigny, Le Commerce à Canton, II. str. 774. /b G. Glamman, Dutch asiatic trade, 1620-1740, 1958, str. 261. La Bruyère, Caractères..., VI, 39.
384
Kapitalizam na svom
Sedamnaestorica upravljača holandske Istočnoindijske kompanije. Gravira iz „Kratke istorije Ujedinjenih Pokrajina Nizozemske... ”, Amsterdam, 1701 (otisak Fondacije Atlas van Stolk)
vora reke ih je neko doveo, a možda je to hteo i puki slučaj; pitali su ih ’Želite li vode? Izvolite’, na šta su je oni i uzeli”. Nemojmo misliti da maksimalizacija profita, koja se često navodi, objašnja va ponašanje kapitalističkih trgovaca u celini. Naravno, znamo za odgovor Jakoba Fugera „Bogatog”, koji je na nečiji savet da se povuče iz posla, rekao „da namerava da zarađuje novac sve dok može”, to jest do kraja života.78 Čak i da je ova izjava (polusumnjiva kao i sve druge istorijske izjave), verodostojna, ona nam kaže šta je u jednom trenutku svog života mislio jedan pojedinac, a ne šta je mi slila čitava kategorija ljudi. Kapitalisti su ljudi, i poput svi ostalih ljudi, različito se ponašaju. Jedni su proračunati, drugi spremni na rizike, jedni su tvrdice, drugi su rastrošni, jedni naginju genijalnosti, drugi u najboljem slučaju „imaju sreće”. U jednom pamfletu napisanom u Kataloniji (1809),79 kaže se da „trgovci vode računa samo o onom što će im uvećati kapital bez obzira na način”. Za takvu tvr78 Léon Schick, Un Grand Homme d'affaires au début du XVIe siècle, Jakob Fugger. 1957, str. 416. 79 Pierre Vilar, u: L ’Industrialisation en Europe au XIXe siècle, 1972, priredili Léon, Crouzet, Gas con, str. 423.
385
Kapitalizam na svom
dnju našli bismo na stotine potvrda u sačuvanim prepiskama trgovaca; trgovci, očigledno je, rade da bi zaradili. Ipak ne bi trebalo žuriti sa zaključkom da mo derni kapitalizam nastaje iz htenja za zaradom, iz duha ekonomičnosti ili racio nalnosti, ili sklonosti ka proračunatom riziku. Zan Pele, trgovac iz Bordoa, opi suje svoj burni poslovni život kada piše: „Velikijjrofiti u trgovini stvaraju se spe kulacijama”.80 Moguće d a je tako, ali hazarder Zan imao je i brata, veoma racio nalnog čoveka. Obojica su stekli bogatstvo u isto vreme, i oprezni i neoprezni brat. Ovo jednostrano, „idealističko” objašnjenje, koje na kapitalizam gleda kao na otelotvorenje određenog mentaliteta, jeste pribežište koje u nedostatku boljeg prihvataju i Zombart i Veber, sve da ne bi prihvatili Marksovo stanovište. Mi ih nipošto ne moramo u tome slediti. S druge strane, ja ne verujem ni u to da se kapi talizam može potpuno objasniti materijalnim ili društvenim činiocima, ili društve nim odnosima. Pa ipak, nešto mi izgleda nesumnjivo: kapitalizam nema samo je dno, ograničeno poreklo. Na njegov nastanak su uticali ekonomija, politika, dru štvo, a i kultura i civilizacija. A takođe i istorija, koja često odlučuje ko će odneti konačnu pobedu u tim odnosima snaga.
Trgovina na daljinu i veliki dobici Trgovina na daljinu je očito igrala presudnu ulogu u nastajanju trgovačkog kapitalizma, a bila dugo i njegova okosnica. Iako ovo može izgledati kao banalna tvrdnja, nju treba reafirmisati jer je danas mnogi istoričari osporavaju, što iz više što iz manje opravdanih razloga. Najpre pogledajmo koji su to opravdani razlozi: očito je d a je spoljna trgo vina (izraz se sreće još kod Monkretijena koji je suprotstavlja domaćoj trgovini) zapravo minoritetna aktivnost. Niko to ne osporava. Zan Majfer, bogati trgovac iz Remsa, hvali se kada piše jednom korespondentu iz Holandije, u januaru 1674: „Nemojte misliti da rudnici Potosija donose nešto više nego vina sa naših brda [oko Remsa] i iz Burgundije”;81 s druge strane, opat Mabli, racionalno kaže: „Tr govina žitom više vredi nego Pera”,8~ čime želi da kaže da žito više teži na vagi, da donosi više novca nego srebro iz Novog sveta. Žan-Batist Se, nastojeći da opseni čitaoce 1828. godine, kaže da „francuski obućari stvaraju veću vrednost nego svi rudnici Novog sveta”. Istoričarima nije bilo teško da ove istine ilustruju vlastitim posmatranjima. Pa ipak, ja se ne slažem uvek i s njihovim zaključcima. Žak Ers, pišući o Sredo zemlju u XV veku (1964), tvrdi da se najviše trgovalo žitom, vunom i solju, dakle, proizvodima koji su stizali izbliza, a ne začinima ili biberom. Piter Matijas je po moću statistike dokazivao d a je uoči industrijske revolucije, u Engleskoj spoljna trgovina bila znatno manjeg obima nego domaća.84 Isto tako, u jednoj „doktor-
J. Cavignac, op. cit., str. 156, 12. april 1725. Jean Maillefer, op. cit., str. 179. Mably, Œuvres, XIII, Du commerce des grains, str. 291-297. Jean-Baptiste Say, op. cit., I, str. 176. 84 Jacques Heers, u: Revue du Nord, jan. 1964, str. 106-107; Peter Mathias, The First indust nation, an economic history o f Britain, 1700-1914, 1969, str. 18.
386
Kapitalizam na svom
skoj” raspravi na Sorboni, Viktor Magalješ Godinjo je priznao Ernestu Labrusu da je poljoprivredni proizvod u Portugaliji bio veći od vrednosti prekomorske trgo vine biberom i začinima. U istom tonu, Fridrih Litge,85 koji je uvek nastojao da umanji značaj otkrića Amerike na kratki rok, tvrdi d a je meduregionalna trgovina u Evropi, bila u XVI veku sto puta veća od sitne razmene koja je upravo počela da se odvija između Novog sveta i Sevilje. Sasvim je u pravu. Ja sam pisao d a je ko ličina žita dovožena morem u Sredozemlje u XVI veku, iznosila najviše milion kvintala, dakle, manje od jedan posto potrošnje njegovih stanovnika, što je sitnica u poređenju s ukupnom lokalnom proizvodnjom žita i trgovinom.86 Sve je to dovoljan pokazatelj da se današnja istoriografija bavi majoritetnim pojavama, koje je starija istoriografija prosto zaboravljala: njoj su sada važniji seljaci od vlastele; važniji su joj „20 miliona Francuza” od Luja XIV.87 To ipak ne oduzima vrednost istoriografiji koja se bavila minoritetnim pojavama, koje su možda bile i važnije nego velike mase ljudi, dobara i robe - sile svakako og romne, ali i inertne. Enrike Ote88 je savršeno u pravu kada, u veoma dokumentovanom članku, kaže d a je obrt španskih trgovaca u oživljenoj Sevilji iz koje se tr guje s Amerikom, veći nego obrt đenovskih trgovaca-bankara. Pa ipak, upravo su ovi potonji stvorili prekookeanski kreditni sistem bez kojeg bi bio nemoguć trgo vački tok kompanije Carrera de Indias. Đenovežani su se tako našli na dobrom položaju, slobodni da deluju i po svom nahođenju intervenišu na tržištu Sevilje. Velike odluke u istoriji se nisu ni juče donosile, a ni danas se ne donose po racio nalnim pravilima opšteg glasanja. Postoji mnoštvo razloga za tvrdnju da su minoriteti često mnogo značajniji od majoriteta. Kao prvo, trgovina na daljinu (ili Femhandel, kako je nazivaju nemački istoričari), stvara grupe Fernhandlera, trgovaca na daljinu, koji su uvek sačinjavali posebnu kategoriju delatnika. Grad u kome oni žive samo je jedan elemenat u nji hovom sistemu. Kao što je Moris Dob89 pokazao, oni ulaze u tok između zanatlije i njegove sirovine koja je negde daleko - vune, svile, pamuka. Takođe stupaju iz među gotovog proizvoda i njegove prodaje u udaljenim mestima. Pariški merciers (to jest Femhandler), to 1684. godine objašnjavaju u dugačkoj poslanici kralju protiv suknara (drapiers) koji žele da ih isključe iz prodaje vunenih tkanina, što je bila povlastica koju su oni stekli dvadeset godina ranije kao nagradu za doprinos u stvaranju novih velikih manufaktura. „Mersijeri” objašnjavaju da „oni održavaju ne samo vunarske manufakture, već i druge tekstilne [tj. svilarske] manufakture u Turu, Lionu i drugim gradovima u kraljevstvu”.90 Pišu i kako su zahvaljujući nji hovoj inicijativi i prodajnoj aktivnosti, nastale manufakture koje proizvode tekstil u holandskom i engleskom stilu, u Sedanu, Karkasonu i Luvijeu. Prodajući nji hove proizvode u inostranstvu, uvozeći za njih špansku vunu i druge sirovine, oni 85 F. Ltitge, op. cit., str. 294. 86 Méditerranée, I, str. 386. 87 Pierre Goubert, Louis XIV et vingt millions de Français, 1966. Enrique Otte, „Das Genuesische Unternehmertum und Amerika unter den Katolischen Kônigen”, u: Jahrbuch fiir Geschichte von Staat, Wirtschaft und Gesellschaft Latein-amerikas, 1965, t. 2, str. 30-74. 89 Maurice Dobb. Studies in the development o f capitalism, 4. izd. 1950. str. 109 sq., 191 sq. 90 A. N.. G7. 1865,75.
387
Kapitalizam na svom
održavaju rad tih manufaktura. Iz peticije se sasvim jasno vidi kako mersijeri kontrolišu tu industriju. U ruke uvoznika-izvoznika dospevaju proizvodi dalekih zemalja: svila iz Kine i Persije, biber iz Indije i sa Sumatre, cimet sa Cejlona, karanfilić s Molučkih ostrva, šećer, duvan, kafa sa francuskih ostrva, zlato iz oblasti Kita ili iz unu trašnjosti Brazila, srebrne šipke, poluge i kovanice iz Novog sveta. Trgovac na daljinu prisvaja tako i „višak vrednosti” rada rudara u rudnicima i radnika na plantažama, kao i primitivnih seljaka s Malabarske obale ili Indonezije. I to, vaba ponoviti, samo na minimalnim količinama robe. Ali kada nam jedan istoričar kaže da 10 000 kvintala bibera i 10 000 kvintala drugih začina koje Evropa troši pre Velikih otkrića vredi koliko i 65 000 kilograma srebra (što je ekvivalent za 300 000 tona raži, čime se može prehraniti milion i po ljudi), možemo se upitati nije li ekonomski značaj trgovine luksuznom robom prebrzo potcenjen. Utoliko pre što isti taj autor daje jasnu ideju o zaradama iz te trgovine: kilo gram bibera, koji vredi 1 do 2 grama srebra na mestu proizvodnje u Indiji, dostiže cenu od 10 do 14 u Aleksandriji, 14 do 18 u Veneciji, 20 do 30 u zemljama po trošačima u Evropi. Očito je da trgovina na daljinu donosi superprofite: ona je najzad i bila zasnovana na razlikama u ceni na međusobno udaljenim tržištima, na kojima se ponuda i potražnja na onim drugima saznavala upravo preko posred nika. Tržišna konkurencija biće moguća jedino sa mnoštvom samostalnih i neza visnih posrednika. Ako ona ispuni svoj vek, ako superprofiti nestanu na određe noj ruti, moguće ih je potražiti na nekoj drugoj, ili sa drugom robom. Ako biber postane nešto obično i izgubi na vrednosti, tada ga smenjuju čaj, kafa ili indijska platna. Rizici u trgovini na velika rastojanja bili su veliki, ali takvi su i profiti. Ta se lutrija veoma često isplaćivala, čak i kada je reč o žitu, koje obično nije bilo „kraljevska” roba, dostojna krupnog trgovca, ali koja je to u određenim okolno stima - u slučaju gladi, naravno - mogla da postane. Godine 1591, velika ne stašica hrane u Sredozemlju dovodi sa severa na jug na stotine jedrenjaka, natova renih žitom i raži. Neki bogati trgovci, koji se nisu bavili samo trgovinom žitom, organizovali su ovu spektakularnu operaciju uz pomoć velikog vojvode Toskane. Da bi se jedrenjaci s Baltika skrenuli s uobičajenih ruta, tereti su, naravno, morali da se skupo plaćaju. S druge strane, u izgladneloj Italiji prodavani su za „suvo zlato”. Neki zavidljivci kažu da su Šimeneši, bogati portugalski trgovci iz Antverpena, koji će uskoro delovati u Italiji, ostvarivali profite od čak 300%.9192 Već smo govorili o portugalskim trgovcima koji su ilegalno odlazili u Potosi ili u Limu, putujući brazilskim prostranstvima, ili udobnijim putem iz Buenos Airesa. Njihove zarade su basnoslovne. S druge strane, ruski trgovci u Sibiru zarađi vali su mnogo prodajući krzna Kinezima, ili redovnim kanalima, to jest na kasno ustanovljenom sajmu u Kjatki93 južno od Irkutska (gde su za tri godine mogli da učetvorostruče svoje uloge), ili ilegalnom trgovinom, kojom se zarada umnoža-
91 H. H. Mauruschat Gewürze, Zücker und Salz im vorindustriellen Europa..., citat Wilhem Abel Einige Bemerkungen zum Land Stadtprobleme im spatmittelalter, str. 25. Baltasar Suarez à Simon Ruiz, 26. februar 1591, Archives Ruiz, Valladolid. 3 Encyclopedia britannica, 1969, XIII, str. 524.
388
Kapitalizam na svom
vala četiri puta.94 Iako može zvučati preterano, treba reći da su i Englezi počeli da zarađuju goleme svote kada su uočili da je morem moguće prevoziti krzna s ka nadskog severa do kupaca u Kini.9596Drugo unosno sastajalište je bio Japan u pr vim decenijama XVII veka, zemlja koja je dugo bila pravi revir Portugalaca. Svake godine je karaka iz Makaa - a nao do trato - prevozila u Nagasaki po 200 trgovaca, koji bi ostajali sedam do osam meseci u Japanu i tu ne štedeći trošili po 250 000 do 300 000 taela „što Uje domaćim stanovnicima donosilo zaradu i zbog Q/T čega su uvek bili predusretljivi prema trgovcima” . Pa ipak, domaći su samo sa kupljali mrvice s prazničnog stola. Takođe smo govorili o godišnjem putovanju galije iz Akapulka u Manilu. I tu je bila reč o dva različita tržišta čiji su proizvodi, prelazeći okean u jednom i drugom smeru, dobijali ogromne vrednosti, obogaću jući pojedince koji su to znali da iskoriste. „Trgovci iz Meksika”, piše opat De Belijardi, savremenik Soazelov, „jesu jedini koje zanima ta trgovina [tj. godišnje pu tovanje galije], jer tako prodaju robu iz Kine, koju dovoze iz suprotnog smera, čime svake godine udvostručuju svoj ulog u putovanje. Ovom trgovinom se [u Manili] sada bavi mali broj trgovaca koji namčuju robu iz Kine i koju potom šalju u Akapulko, za pjastre koje su im date”.97 Godine 1695, neki putnik piše da se prevozeći živu iz Kine u Novu Španiju zarađivalo 300%.98 Ovi primeri - a oni bi se mogli navoditi do u beskraj - pokazuju d a je samo rastojanje, u razdoblju teških i neredovnih komunikacija, stvaralo obične i sva kodnevne uslove za sticanje ekstraprofita. Tako se u jednom kineskom doku mentu iz 1618. godine kaže: „Budući d a je ta zemlja [Sumatra] daleko, oni koji tamo odlaze ostvaruju dvostruku zaradu”.99 Kada je Đanbatista Đemeli tokom putovanja oko sveta, prenosio iz jedne luke u drugu različitu robu, koju je pomno birao da bi mu se isplatila i nadoknadila putne troškove, on je, zapravo, u tome samo imitirao trgovce koje je sretao usput. Godine 1639, putnik iz E vrope100 je ogorčen načinom kako javanski trgovci zarađuju: „oni odlaze u Makasar i Surabaju gde kupuju pirinač po ceni od sata de caixas za gantans; potom ga prepro daju dvaput skuplje. U Balambuanu kupuju kokosov orah po ceni od hiljadu cai xas za sto komada, a prodaju ga u Bantamu, tražeći dve stotine caixas za osam oraha. Kupuju i ulje od istog voća, kao i so sa Joartama, Geričija, Patija i Ivame, po sto pedeset hiljada caixasa za osam stotina gantansa, dok u Bantamu tri gantansa košta hiljadu caixasa. Veliku količinu soli prenose na Sumatru”. Da bi se razumeo tekst nije potrebno znati koliko tačno iznosi gantans, količinska mera. Čitalac će prepoznati kineski novac caixas, koji se prilično koristio na Istoku. Jedna sata je najverovatnije hiljadu caixasa. Svakako bi bilo zanimljivije utvrditi koliko su pomenuta mesta za snabdevanje bila udaljena od Bantama. Na primer, između Bantama i Makasara ima više od 1 200 kilometara. Ma kako bila velika 94 Savary des Bmslons, V, stubac 668. 95 Moskva, Centralna arhiva, Alex. Baxter à Voronsov.... 50/6, 1788. 96 C. R. Boxer, The Great ship from Amacon, 1959, str. 15-16. 97 Abbé de Beliardy, Idée du Commerce. B.N., Fr., 10759, f° 310 v°. 98 G. F. Gemelli Careri, op. cit.. IV, str. 4. 9 Denys Lombard, op. cit., str. 113. 100 Johan Albrecht Mandelslo, op. cit., II, str. 346.
389
Kapitalizam na svom
razlika između kupovne i prodajne cene, čak i po odbitku troškova prevoza, za rada je bila pozamašna. A tu nije reč o onoj skupocenoj laganoj robi koju Van Ler opisuje kao tipičnu robu koja se u trgovini na daljinu prodaje na Dalekom istoku. Reč je o namirnicama koje ostrva gde se uzgajaju začini moraju da stalno, pa čak i izdaleka, uvoze. Pa ipak, najvažnije je to da tvrdnja da žito u prodaji u Portugaliji više vredi nego biber i začini, nije sasvim tačna. Naime, skoro sav biber i začini prolaze kroz tržište, dok, kada je reč o žitu, istoričar mora da procenjuje vrednost žita koje je proizvedeno, ali nije prodato. Samo mali deo proizvedenog žita se poja vljuje na tržištu, dok se glavnina troši tamo gde je uzgajana. S druge strane, žito koje se prodaje donosi malu zaradu seljacima, zemljoposednicima i preprodavcima, zaradu koja se uz to deli između mnogo posrednika, kao što je već primetio opat Galiani.101 Simon Ruiš,102*koji je neko vreme iz Bretanje uvozio žito u Portugaliju, nerado se seća da u tom poslu gotovo da nije bilo akumulacije. Glavnina zarade pripadala je, mrzovoljno je izjavljivao, prevoznicima. Na umu treba imati i zapažanja D. Defoa o engleskoj unutrašnjoj trgovini kojoj se on divio, jer se oba vljala preko mnogo posrednika, koji su svi pomalo zarađivali (i zaista malo, ako je suditi po primerima koje Defo navodi).10-’ Neosporna nadmoć trgovine na da ljinu jeste koncentracija koju ona omogućuje i koja od nje stvara pokretača bez premca u brzoj reprodukciji i uvećanju kapitala. Ukratko, moramo se složiti s nemačkim istoričarima, kao i s Morisom Dobom, koji u trgovini na daljinu vide gla vni činilac u stvaranju trgovačkog kapitalizma i trgovačke buržoazije.
Obrazovanje i komunikacije Drugi preduslov za trgovački kapitalizam je neka vrsta učenja, prethodno obrazovanje i upoznavanje s nimalo jednostavnim metodama. U Firenci je svetovno obrazovanje postojalo od XIV veka.104 Prema Vilaniju, 1340. godine, 8 000 do 10 000 dece, dečaka i devojčica (u vreme kada grad ima manje od 100 000 sta novnika) uči da čita u osnovnoj školi (a botteghuza). Upravo u jednu takvu školu, koju je držao Mateo, učitelj gramatike, pored mosta Svetog trojstva (al piè del ponte a Santa Trinità), u maju 1476. dovode dečaka Nikolu Makijavelija, da uči da čita iz sažetog udžbenika gramatičara Donata (knjige koju su nazivali Dona tello). Od tih 8 000 do 10000 dece, njih 1 000 do 1 200 su potom pohađali školu za trgovačke šegrte. Tu su dečaci ostajali do petnaeste godine, učeći aritmetiku (algorismo) i računovodstvo (abbaco). Posle tog „tehničkog” obrazovanja, dečak je već bio u stanju da vodi računovodstvene knjige, od kojih su neke sačuvane do danas. U njima su uredno beležene pojedinosti o prodajama na kredit, provizija ma, kompenzacijskim plaćanjima između različitih mesta, deobama zarade iz101 F. Galiani, Dialogues sur le commerce des bleds, izd. str. Fausto Nicolini, 1959, str. 178-180 i 252.
1(P
•
Simon Ruiz à Baltasar Suarez, 24. april 1591, Archives Ruiz, Valladolid. 1 3 D. Defoe, op. cit., II, str. 149 sq. 104 Za naredne pojedinosti pogledati Christian Bec, Les Marchands écrivains à Florence, 1375 1434, 1967, str. 383 sq.
390
Kapitalizam na svom
Apotekar pravi obračun. Freska u dvorcu Izonj, kraj XV veka (foto Skala)
medu partnera. Šegrtovanjem u dućanu dovršavalo se školovanje budućih trgova ca. Poneki su nastavljali školovanje, pre svega odlazeći da studiraju pravo na Uni verzitetu u Bolonji. Štaviše, neki trgovci su uz ovo školovanje ponekad posedovali pravu kul turu. U Firenci, kojom će uskoro vladati Medici, nije bilo čudno da trgovci prija teljuju s humanistima, pa čak i da su neki od njih dobri latinisti; da neki dobro pišu i uživaju u pisanju; da neki znaju napamet Božanstvenu komediju, d a je citi raju u pismima; da su upravo oni čitaoci Bokačovih Stotinu novela (Cento No vele)', da cene Albertijevo komplikovano delo O porodici (Della Famiglia)', da podržavaju novu umetnost, opredeljujući se za Bruneleskija, a protiv konzerva tivnog Gibertija. Ukratko, takvi su obrazovani trgovci na svojim plećima poneli značajan deo nove civilizacije koju poznajemo pod nazivom renesansa. Novac je i tu imao svoj doprinos, jer jedna povlastica povlači druge. Ričard Erenberg105 je govoreći o Rimu, rekao da tamo gde ima bankara ima i umetnika. 105 Richard Ehrenberg. Das Zeitalter der Fugger, 1922.1, str. 273, br. 4.
391
Kapitalizam na svom
Naravno, čitava trgovačka Evropa nije bila ustrojena po ovom modelu. Ali praktično i tehničko školovanje se svuda nameće. Zak Ker je izučio zanat u radnji svog oca, a posebno na narbonskoj galiji na kojoj je 1432. putovao u Egipat, što izgleda d a je presudno uticalo na njegovu karijeru.106 Jakob Fuger, zvani „Bo gati” (der Reiche) (1459-1525), poslovni genije, upravo je u Veneciji naučio par tita doppia, (dvojno knjigovodstvo), nepoznato u to vreme u Nemačkoj. U Eng leskoj u XVIII veku, trgovina se po pravilu učila sedam godina. Sinovi trgovaca ili potomci bogatih porodica koji su bili određeni za trgovce, često su odlazili na praksu na Levant, u Smirnu, gde ih je engleski konzul prosto tetošio. Tu bi se od mah zainteresovali i za zaradu za koju se, s pravom ili ne, govorilo daje tu najviša na svetu.107 Valja reći da su hanzeatski gradovi već u XIII veku slali trgovačke šegrte u prekomorska trgovišta. Ne bi trebalo potcenjivati ova znanja koja je valjalo steći: mladi trgovac je morao da zna da utvrdi kupovne i prodajne cene, da izračuna troškove i tečajne stope, da merne i težinske jedinice menja jedne u druge, da poznaje interesni račun, da sastavi predračun trgovačke operacije, da barata gotovinom, menicama i obveznicama. Sve u svemu, to nije bila dečja igra. Ponekad su čak i iskusni trgo vci želeli da „osveže” svoja znanja. Uostalom, kada vidimo ta remek-dela - raču novodstvene knjige iz XIV veka - obuzeti smo divljenjem. Svaka generacija da našnjih istoričara, sposobna je na nivou čitavog sveta izbaciti jedva dvojicu ili tro jicu specijalista sposobnih da se snađu u tim ogromnim registrima. A da ih čitaju i tumače, moraju sami da nauče. Trgovački priručnici iz tog razdoblja su od dragocene pomoći za razumevanje, počev od Pegolotijevog priručnika (1340), koji nije bio prvi, pa do Savršenog trgovca Žaka Savarija, koji nije bio poslednji (1675). Ali čak ni oni nisu dovoljni za ovo specifično učenje. Mnogo je lakše snaći se u prepisci trgovaca. Odnedavno, kada su počela da se traže, mnoga pisma su i otkrivena. Izuzev nekih još uvek nespretnih pisama, iz Venecije XIII i XIV veka, trgovačka prepiska brzo doseže veoma visok nivo koji će se održavati, jer je on, zapravo, bio njen raison d ’être. Visoki nivo je u stvari opravdavao visoke troškove ove obilne razmene pisama. Biti dobro informisan bilo je važnije nego biti izvežban u poslu, a pismo je u prvom redu bila infor macija. Operacije koje zanimaju dvojicu korespondenata, (primljene i odaslane porudžbine, obaveštenja o slanju, prodaji ili kupovini robe, priznanice, itd.) samo su deo sadržine pisama. Obavezno slede „poverljiva obaveštenja”: političke i voj ne vesti, novosti o žetvi i o očekivanoj robi. Pisac pomno beleži kolebanje cena roba, gotovine i kredita u svom gradu. Nade li za shodno, piše i o brodovima koji dolaze u luku i odlaze iz nje. Pismo se obavezno završava listom cena i kursnih stopa, uglavnom u postskriptumu. Posedujemo na hiljade ovakvih pisama. Pose ban slučaj su Fugger Zeitungen,]0S pisma sa vestima koja su Augsburškoj firmi stizala od mnoštva dopisnika u inostranstvu. J.-P. Palewski, Histoire des chefs d'entreprise, 1928, str. 103 sq. Ralph Davis, Aleppo and Devonshire Square, 1967, str. 66. 108 Objavio V. von Klarwill, The Fugger News-Letters, 1924-1926, dva toma.
392
Kapitalizam na svom
Iako je bila reč o poznom XVIII veku, slabost ovog načina informisanja proizlazi iz sporosti i nepouzdanosti pošte. Naime, ozbiljan trgovac je u svakom pismu slao i prepis prethodnog, ukoliko je u njemu bila neka važna poruka, ili hitna porudžbina. Subito habi ii sensale „neka tvoj posrednik odmah dođe”, gla sio je savet jednog trgovca drugom 1360.109 godine; a takve su se poruke često ponavljale. Loptu treba uhvatiti u letu. A prvi uslov je primati i pisati hrpe pi sama, biti što bolje uključen u „informativne mreže” koje ukazuju na dobre po slove, na dobre momente, a naročito na poslove „koje treba izbegavati kao kugu”. Grof D ’Avo, ambasador Luja XIV u Ujedinjenim Pokrajinama, motri 1688. godine protestante koji iz Francuske masovno dolaze i tri godine posle opoziva Nantskog edikta. Tako je upravo bio došao i izvesni Monžino „pravi div od čoveka, mislim d a je Gaskonjac. [...] Doneo je sa sobom otprilike četrdeset hiljada ekija. Jutros sam s njim razgovarao. Reč je o čoveku koji ima mnogo poslova, on piše dan i noć”. 110 Ističem ovu poslednju rečenicu, neočekivanu, iako to ne bi trebalo da bude tako, jer se uklapa u Albertijevu tradicionalnu sliku trgovca kao čoveka s „mastilom umazanim prstima”. Pa ipak, primljene informacije nisu uvek i pouzdane. Okolnosti mogu da se promene, „medalja može i da se preokrene”. Jedna pogreška u računu, kašnjenje pošte, i trgovac je propustio dobru priliku. Ali čemu jadikovati nad „dobrim po slovima koje smo propustili”, piše Luj Grefil svom bratu iz Amsterdama, 30. av gusta 1777: ,,U trgovini ne valja gledati unazad, već unapred, a ako oni koji se njome bave, analiziraju prošlost, uvideće da je bilo stotinu prilika da se obogate, ali i da propadnu. Kada bih sam sastavljao spisak dobrih poslova koje sam pro pustio, našao bih dobrih razloga da se obesim”.111 Najbolja informacija je, naravno, nešto što niko drugi ne zna. Godine 1777, Luj Grefil piše jednom trgovcu iz Bordoa, svom partneru u poslu s indigom: „Za pamtite dobro da smo propali ako se ovo pročuje. Sa ovim je poslom kao sa svim ostalim: čim konkurenti nešto nanjuše, gotovo je ”.112 Osamnaestog decembra iste te godine, u vreme kada se Američki rat za nezavisnost pretvarao u opšti sukob, Grefil piše: „Od suštinskog je značaja biti pouzdanije i brže informisan od bilo kog drugog, o stvarima koje će se dogoditi”.11'’ Biti brže informisan od bilo koga: „Ako primiš hrpu pisama za tebe i druge trgovce”, preporučuje Rasprava o do brim običajima (Trattato dei buoni costumi), čiji je autor i sam trgovac, „otvori najpre svoje pismo. Daj se na posao. Tek kad posvršavaš svoje poslove nadi vre mena da drugima uručiš njihovu poštu”.114 Bilo je to 1360. godine. Ali i danas, u svetu slobodne konkurencije, zna se, važe ista pravila: u Francuskoj je 1973. po štom upućen poziv nekolicini srećnika (happy few ), kojima se nudi da se pretplate na skupi sedmični bilten koji sadrži i nekoliko daktilografisanih stranica eksklu zivnih vesti. Tu se kaže: „Svesni ste da raširena informacija gubi 90% svoje vred109 Paolo da Certaldo, citat C. Bee, op. cit., str. 106. 110 A. N„ A.E., В ',62 3 . 111 A. N„ 61 A Q 4 ,f° 19. 112 Ibid. 113 A. N., 61 AQ 2, f° 18, pismo od 18. decembra 1777. 114 Tekst Paola de Certaldoa, citat G. Bee, op. cit., str. 106.
393
Kapitalizam na svom
nosti. Zar ne biste želeli da neke stvari saznate dve ili tri nedelje pre drugih ljudi” . Vaše delovanje će biti „znatno sigurnije i uspešnije” . Dalje se dodaje: „Naši čita oci neće zaboraviti da prvi saznaju za skoru ostavku premijera, kao i za devalva ciju dolara!” Amsterdamski spekulanti, na čije su odluke uticale novosti - istinite i lažne - bili su zamislili sistem prioritetnog informisanja. To se slučajno saznaje u avgustu 1779. godine, kada dolazi do panike zbog ulaska francuske flote u La Mans. Umesto korišćenja redovne pošte koja se prevozila velikim brodovima, holandski spekulanti su pomoću lakih brodova organizovali izuzetno brzu vezu između Holandije i Engleske: ovi brodići su polazili iz Katvijka pored Seveningena u Holandiji i stizali u mestašce Souls pored Harviča u Engleskoj ,,gde ne postoji luka već skromno pristanište u kojem nema zadržavanja...” Evo rekordnih ostvarenja: London Souls, 10 sati; Souls-Katvijk, 12 sati: Katvijk-Hag, 2 sata; Hag- Pariz, 40 sati. Dakle, London-Pariz za 72 sata.115 Pored spekulativnih vesti, ondašnji trgovci su želeli da prvi saznaju ono što bismo mi danas nazvali kratkoročnom konjunkturom, poznatom u to vreme kao larghezza i strettezza (što su izrazi preuzeti iz žargona italijanskih trgovaca, a koji znače obilje i nestašicu). Oni diktiraju akciju u zavisnosti od toga da li roba, go tovina ili kredit (tj. menice) obiluju na tržištu ili ne. Tako Buonvizi pišu 4. juna 1571. iz Antverpena: „Obilje gotovine nas navodi da pažnju usmerimo na robu” .116 Simon Ruis, kao što smo videli, nije tako hladnokrvno postupio petna estak godina kasnije, kada je italijansko tržište novca bilo iznenada preplavljeno gotovinom. Sav gnevan, Ruis smatra gotovo ličnom uvredom to što mu je larghezza u Firenci poremetila trgovinu menicama. Istina je da on nije dobro shvatao situaciju. U to vreme, trgovci su već bili stekli izvesna iskustva na osnovu posmatranja; znali su kako da suparnika predu hitre za korak. Pa ipak, trebalo je vremena da elementarna pravila koja mi danas vidimo na delu u ekonomijama prošlosti, postanu deo „kolektivne svesti”, kako trgovaca, tako i istoričara. Godine 1669, Holandija i Ujedinjene Pokrajine stra daju od viška neprodate robe.117 Cene padaju, poslovi zamiru, brodovi se ne iznajmljuju, gradska skladišta prepuna su neprodate robe. Neki bogati trgovaci ipak i dalje kupuju: to je jedini način, smatraju oni, da spreče gubljenje vrednosti svoje robe. Dovoljno su jaki da sebi dopuste da vode politiku protiv pada cena. A kada je reč o uzrocima ove dugotrajne velike krize koja postupno uništava po slove, o njima mesecima raspravlju svi holandski trgovci zajedno sa stranim am basadorima. Ne uspevaju da odgonetnu o čemu je zapravo reč. Shvatili su, do duše, da loše žetve u Poljskoj i Nemačkoj imaju nešto s krizom; one su podstakle ono što danas nazivamo tipičnom krizom u Starom poretku. Nema kupaca za robu. Ali da li je to objašnjenje dovoljno? Holandija je imala toliko drugih pred nosti d a je nestašica nemačkih i poljskih žitarica naprosto nije mogla toliko ugro115 A. E., C. P., Engleska 532, f°s 90-91, Beaumarchais à Vergennes, Paris, 31. avgust 1779. 116 Bonvisi à S. Ruiz, citat J. Gentil da Silva, op. cit., str. 559. O toj produženoj krizi, prepiska Pomponnea, A. N., A. E., B 1 Holandija, 619 (1669).
394
Kapitalizam na svom
ziti. Problem je verovatno bio širih, evropskih razmera. Čak ni danas ova vrsta „lančane” krize nije dovoljno objašnjena. Nemojmo zato mnogo očekivati od ljudi kojima su čak i ekonomska znanja njihovog vremena često sasvim nepoznata. U tu oblast oni bi se upuštali samo iz preke potrebe, kada su im bili potrebni argumenti da uvere nekog vladara ili mi nistra, da izbegnu ili izdejstvuju poništenje neke odluke ili ukaza koji je ugroža vao njihove interese, da odbrane neki njima drag projekt kome su trebale povla stice, monopoli i subvencije. A čak ni tada nisu izlazili iz uskog okvira svako dnevnog iskustva. Prema prvim ekonomistima, njihovim savremenicima, osećali su ili ravnodušnost ili čak gnev. Kada se pojavilo delo Bogatstvo naroda (1776), ser Džon Pringl je izjavio je da se „od autora, Adama Smita, koji se nikada nije bavio trgovinom, nije ni moglo očekivati da napiše nešto valjano o tom predmetu, isto kao što se to ne može očekivati ni od advokata koji bi želeo da piše o fizi ci!”.118 Takvo su mišljenje delili mnogi ljudi u to vreme. Ekonomisti su izazivali smeh, barem medu književnicima (među kojima su bili Mabli, simpatični Sebastijan Mersije, pa čak i Volter, koji ih je ismejao u delu Covek sa četrdeset ekija).
.Konkurencija bez konkurenata Drugi povod trgovčeve ljutnje su precizni i opširni zakoni o javnom trgo vanju. Veletrgovac nije jedini k o jije želeo da im izmakne. Sistem privatnog trgo vanja, koji je opisao A. Everit,1-0 bio je posvuda vidljiv odgovor na zahteve tržišne ekonomije koja raste, postaje brža, menja se i na svim nivoima zahteva preduzetnički duh. U meri u kojoj je ovaj privatni sistem često zakonom zabra njen (a kojije u Francuskoj mnogo manje tolerisan nego, na primer, u Engleskoj), on ostaje ograničen na aktivne grupe trgovaca koji, videći prednosti ne samo u cenama već i u broju i brzini transakcija, svesno rade na tome da se oslobode ad ministrativnih stega i nadzora koji postoje na tradicionalnim javnim tržištima. Postoje, dakle, dve sfere trgovanja; nadzirano tržište i slobodno tržište, to jest ono koje je takvo barem naizgled. Kada bi se ona mogla označiti na karti, jedno plavom bojom, drugo crvenom, videli bismo da se ona razlikuju, ali i da se prate i dopunjuju. Pitanje je koje je tržište važnije (u početku, pa čak i nešto ka snije, ono starije); koje je lojalnije, istinski konkurentije i bolje regulisano; kao i da li je jedan sistem sposoban da savlada drugi, i da ga onemogući. Ako ih osmo trimo pobliže, videćemo da stariji trgovački propisi (čije se pojedinosti mogu pro naći u Delamarovom spisu Rasprava o udredbama) žele da sačuvaju poštenu kon kurenciju na tržištu i zaštite interese gradskih potrošača. Ako sva roba po zakonu mora da se iznese u javnu prodaju, onda se, zapravo, potonjom suočavaju ponuda i potražnja. Menjanje cena na tržištu je tu samo način održavanja stvarne konku rencije proizvođača, ali i preprodavača. Ipak, takvi propisi na duži rok postaju James Boswell, The Life o f Samuel Johnson, 8.. izd. 1816, II, str. 450. 119 Reč je autora jednog pamfleta koji optužuje ministra javnih radova koji je prevarom izdao do zvolu za gradnju severnih železnica banci „Rothschild”, prihvatajući da ona bude jedini ponuđač. Citat Henry Coston. Les Financiers qui mènent le monde, 1955, str. 65. 120 Pogledati str. 34 sq.
395
Kapitalizam na svom
besmisleni, a obim trgovine toliko naraste da ih učini zastarelima. Međutim, svrha direktnih transakcija na privatnom tržištu nije jedino efikasnost; njima se želi i ukloniti konkurencija, promovisati neka vrsta bazičnog mikrokapitalizma koji, u biti, sledi ista pravila kao kapitalizam na višim nivoima trgovine. Ovi mikrokapitalisti, koji ponekad brzo stvaraju mala bogatstva, obično izbegavaju tržišni sistem cena služeći se gotovinskim predujmima i elementarnim oblicima kredita: kupuju žito pre žetve, vunu pre šišanja ovaca, vino pre berbe. Cene kontrolišu stvaranjem zaliha namirnica; i konačno, pod svojom vlašću drže proizvođače. Pa ipak, kada je reč o dnevnom snabdevanju hranom, teško je otići daleko, a da se ne izazovu gnev i protesti naroda. U tom slučaju krivce obično prijavljuju vlastima - u Francuskoj šefu policije u gradovima, a u prestonici intendantu, pa čak i Trgovačkom veću. Zapisnici sa sastanaka ovog tela pokazuju da su čak i naizgled beznačajne stvari tretirane veoma ozbiljno. Navodno se i na „visokom mestu”, znalo „da je strašno opasno” preduzimati nepromišljene mere ,,u vezi sa žitom”, da to može dovesti do nezadovoljstva naroda i lančanih reakcija.121 A kada neki manji nečasni poslovi, a u svakom slučaju ilegalni, uspevaju da barem neko vreme izmaknu nadzoru i pretvore se u unosni monopol, to obično znači da su prevazišli nivo lokalnog tržišta i da su u rukama dobro organizovanih grupa koje poseduju kapital. Tako je jedan prilično veliki posao preduzeo konzorcijum trgovaca udruže nih s nekolicinom krupnih trgovaca-mesara, s ciljem monopolizovanja snabdevanja Pariza mesom. U dogovoru s njima su u Normandiji, Bretanji, Poatuu, Limuzenu, Burboneu, Overnju i Saloreu delovale grupe sajamskih trgovaca. Podižući cene i ubeđujući uzgajivače (herbagers) da stoku ne šalju direktno u Pariz, jer su tamo, tvrdili su, mesari veoma slabo plaćali, oni su uredili da se na sajmove koje su posećivali, šalju životinje koje bi se inače upućivale na lokalne pijace. Konzorcijum je tako mogao da kupuje direktno od proizvođača, „što ima znatne posledice”, kako se objašnjava u opširnom izveštaju upućenom glavnom kontroloru finansija (u junu 1724), „jer kupivši životinje preko udruženja, i kontrolišući više od polo vine tržišta u Poasiju, oni određuju cenu, pošto ljudi moraju kupovati od njih” .122 Prava priroda te trgovine je izašla na videlo samo zbog indiskrecije nekih ljudi u Parizu. Prethodno je grad postao središte naizgled poštene delatnosti, razmeštene u više zona uzgoja, znatno međusobno udaljenih. # i O drugoj velikoj prevari govori se u izveštaju Trgovačkom veću 1708: optuženo je „veoma brojno udruženje trgovaca maslacem, sirom i drugom hranom ... u Bordou poznatih pod nazivom ’maslari’ (graisseux)”. Veletrgovci i trgovci na malo su se udružili u jedno „tajno društvo”, i po izbijanju rata godine I7 0 l, „stvorili velike zalihe namirnica” kojima su kasnije odredili visoke cene. Da bi im se suprotstavio, kralj je izdao pasoše stranim trgovcima voljnim da bez obzira na rat dopremaju namirnice u Francusku. Maslari su na to odgovorili otku121 N„ F'*. 681. 122A. A. N„ G7, 1707, str. 148. 123 A. N„ G7, 1692, str. 34-36.
396
Kapitalizam na svom
Ilustracija koja prikazuje stočnu pijacu u Hornu, u sevemoj Holandiji, XVIII vek (otisak Fondacije Atlas van Stolk)
pljujući „sve tovare hrane koji bi pristizali u luku [Bordoa]”. Cene su ostale vi soke. Konačno su zaradili mnogo novca „tom vrstom monopola”, dodaje se u izveštaju, u kome se dalje predlaže prilično složen i neočekivan način da im se oduzme bar deo zarađenog novca. „Sve je to tačno”, piše u komentaru na margini izveštaja, „ali moramo dobro promisliti pre no što napadnemo te trgovce, jer se pretpostavlja da ih ima više od šezdeset i to veoma bogatih”.124 Iako ovakvi pokušaji nisu bili retki, mi, budući da raspolažemo samo admi nistrativnim izveštajima, znamo samo za one otkrivene. Tako su, na primer, 1723, u pokrajini Vandomoa, vinarski posrednici došli na ideju da otkupe svu proizve denu burad pre berbe. Vinogradari i stanovnici pokrajine su se žalili i posred nicima je bilo zabranjeno da kupuju burad.125 Godina 1707. i 1708, plemići-staklari iz doline Bijeme pobunili su se protiv „trojice ili četvorice trgovaca koji su monopolisali trgovinu karafonima (velikim staklenim bocama), koje su otpremali u Pariz; veoma bogati, oduzeli su posao vozarima i drugim manje imućnim lju dima”.126 Šezdesetak godina kasnije, na istu ideju dolaze trgovac iz Sent-Menua i beležnik iz Klermon-an-Argona. Oni se uortačuju i tokom deset meseci pregova raju sa „vlasnicima svih staklara [sic] iz doline Argone, ne bi li postali isključivi distributeri proizvodnje boca tokom narednih devet godina, s izričitom odredbom da boce mogu biti prodavane samo njihovoj firmi, direktno ili preko posrednika” . Vinogradari iz Sampanje, stalni kupci proizvoda obližnjih staklara, iznenada mo raju da plaćaju boce za trećinu skuplje. Iako su zaredom usledile tri loše berbe, što 124 Ibid., f° 68. 125 A. N„ F 12, 662-670, 1. februar 1723. 126 A. N„ G7, 1692, f° 211 v° (1707 i 1708). Dolina Bijeme u Argonu.
397
Kapitalizam na svom
je, naravno, dovelo i do slabije potražnje praznih boca, „ta firma milionera koja kontroliše svu proizvodnju staklara ne samo da ne želi da obori njihovu cenu, već očekuje da će joj neka od narednih bogatih godina dozvoliti i da je povećaju” . Žalbe koje su u februaru 1770. uputili načelnik i upravnik Epernea, a uz podršku grada Remsa, urodile su plodom i „milioneri” su bili prinuđeni da ponište već sklopljene ugovore. Povukli se se brzo i dostojanstveno. Stvarni ili navodni monopoli trgovaca gvožđem koji su nastojali da uspo stave kontrolu nad svom ili gotovo svom proizvodnjom kraljevskih železara, bili su, izvesno, ozbiljnije stvari. Voleli bismo da više znamo o njima, ali naši doku menti su oskudni. Negde 1680. godine u nekom memorandumu se prokazuje ,,zavera svih trgovaca Pariza”, koji kupuju gvožđe u inostranstvu da bi potčinili vlas nike francuskih železara. Zaverenici su se okupljali svake sedmice u stanu jednog od njih na trgu Mober, kupovali robu kao grupa, nametali proizvođačima sve niže cene, a prodajne održavali.127128 Drugi pokušaj, godine 1724, tiče se „dvojice boga tih trgovaca” iz Liona.129 U oba slučaja, krivci ili navodni krivci tvrde da su ne vini, kunu se u sve svece da su nepravedno optuženi i pozivaju ugledne ličnosti da svedoče u njihovu korist. U svakom slučaju, izbegli su javne proteste. Je li to do kaz njihove nevinosti ili njihove snage? Isto pitanje se postavlja i šezdesetak go dina kasnije, kada u martu 1789. godine, u izveštaju članova Trgovačkog veća, piše d a je gvožde veoma važno na bonskom tržištu i da „bonski trgovci”, redovni posetioci sajmova Bokera, „isplaćuju avanse vlasnicima železara u Franš-Konteu i Burgundiji”.130 Veoma je verovatno da je bilo mnogo malih, udobnih, neupadljivih i lokal nim običajima zaštićenih monopola, koji su se tako uvrežib da ili uopšte nisu iza zivali proteste, ili se to samo retko dešavalo. U tom smislu, jednostavno lukavstvo trgovaca žitom iz Denkerka, zaslužuje divljenje. Kada bi neki strani brod pristizao s tovarom žita (kao što je bio slučaj krajem 1712, kada je u Denkerk uplovila flotila engleskih brodova od 15 do 30 tona nosivosti, u vreme kada je trgovina po čela da se oporavlja pred kraj Rata za špansko nasleđe), pravilo je bilo da se u luci ne smeju prodavati količine manje od stotinu razjera (reč je o „zapreminskom” razjeru, koji je za osminu veći od običnog razjera).131 Tako su samo veletrgovci i nekoliko bogatih građana mogli žito da kupuju u luci. Svim ostalim je preostajalo da ga, ako ukoliko žele, kupuju u gradu, par stotina metara dalje. Međutim, čak i ta mala udaljenost značila je prilično povećanje cene: tako je 3. decembra 1712, odnos cena u luci i gradu bio 21 prema 26-27. A na ovih 25% zarade valja dodati ijednu osminu koju predstavlja razlika između zapreminskog i običnog „razjera”. Sada je jasno zašto se skromni posmatrač koji piše izveštaje Glavnoj kontroli, na ravno u uvijenoj formi, buni protiv ovog kupovnog monopola ograničenog na bo127 A. N„ F 12, 515, 17. februar 1770. 128 A. N„ G7, 1685, str. 39. 129 A. N.. F 12, 681, f° 48,97,98, 112 i A. N.. G7, 1706, br. 237 i 238. Jedno pismo od 26. decembra 1723. aludira na vladine mere od 1699. i 1716, koje poništavaju sve prethodne poslove kako bi se sprečilo „ovo zelenaško kupovanje” u trgovini vune. 130 A. N., F 12, 724, n° 1376. 131 Savary des Bruslons, op. cit., IV, stubac 406, težina različitih razjera, 280-290 funti do 245.
398
Kapitalizam na svom
gate. „Običan svet od toga nema ništa”, piše on, „jer ne može kupiti veću ko ličinu. Kada bi se donela uredba da svaki građanin može da kupi od 4 do 6 razjera, bilo bi to veliko olakšanje” .132
Monopoli na međunarodnom nivou Pozabavimo se sada trgovinom koju obavljaju veliki izvoznici i uvoznici. Prethodni primeri već su nagovestili velike mogućnosti i slobodu koju trgovina na daljinu (koja se nije mogla nadgledati zbog velikih rastojanja između prodajnih mesta i učesnika u tim razmenama), daje onima koji bi da zaobiđu slobodno tržište, uklone konkurenciju pomoću zvaničnog ili nezvaničnog monopola, koji uspešno razdvajaju ponudu i potražnju tako da uslove trgovine diktira samo pos rednik, jedini upućen u situaciju na tržištima na dva kraja dugačkog lanca. Da bi ušao u ove izuzetno unosne trgovačke tokove pojedinac je morao da poseduje do voljno kapitala i lokalne izvore kredita, da bude dobro obavešten i ima dobre veze, kao i saradnike na strateškim mestima u trgovačkim tokovima, saradnike koji su upućeni u „tajne zanata”. U delu Savršeni trgovac, pa i u Rečniku trgovine Savari de Brislona, a povodom međunarodne konkurencije, nabraja se čitav niz spornih trgovačkih postupaka koji predstavljaju veliko razočarenje za onog koji u slobodnom preduzetništvu vidi način ostvarivanja ekonomskog optimuma i ravnoteže cena, kao i ponude i potražnje. Otac Matijas de Sen-Zan (1646) javno osuđuje takve prakse koje smatra ob licima stranog pritiska na siromašnu kraljevinu Francusku. Holanđani su bili ve liki kupci francuskog vina i rakije. Kao središte svoje delatnosti odabrali su Nant, grad u koji su se dopremala „vina iz Orleana, Božensija, Bloa, Tura, Anžua i Bretanje”. To je bio i razlog da je u dolini Loare vinogradarstvo počelo da se razvija na uštrb uzgoja žita čiji su prinosi znatno opali. Višak vina je prinudio proiz vođače na to da velike količine destilacijom prerađuju u rakiju. To opet zahteva ogromne količine drveta, tako da dolazi do pustošenja obližnjih šuma i povećanja cene tog goriva. Holandskim trgovcima, u ovoj već teškoj situaciji, nije problem da otkupe proizvodnju pre berbe: unapred isplaćuju seljake „što je jedna vrsta lihve koju ljudska savest ne trpi”. Ponekad se ponašaju po pravilima i isplaćuju samo kaparu, tvrdeći da će vino biti plaćeno po tržišnoj ceni nakon berbe. Ali spustiti cenu posle berbe prava je dečja igra. „Gospoda stranci”, kaže naš vodič, „jesu gospodari i jedini procenitelji vrednosti naših vina”. Drugi im je trik da vi nogradare snabdevaju buradima, ali „izrađenim na nemački način, da bi inostrani kupci pomislili daje reč o rajnskim vinima”, koja su, jedva da i treba napominjati, bila skuplja.133 Takođe je primenjivana stretegija smanjivanja snabdevanja tržišta odre đenom robom, naravno, pod uslovom da se posedovalo dovoljno novca s kojim je bilo moguće prebroditi određeni rok. Godine 1718, engleska Levantska kompa nija (koja trguje s Turskom), odlučuje da „za deset meseci odloži polazak svojih 132 A. N.. G7, 1678, f° 41 i f° 53, nov. i dec. 1712. 133 Jean Éon (P. Mathias de Saint-Jean), Le Commerce honorable, str. 88-89.
399
Kapitalizam na svom
Vaga u Nirnbergu, delo Adama Krafta, 1497 (Fototeka A. Kolen)
brodova za Tursku; ovaj će rok potom produžiti nekoliko puta, otvoreno obra zlažući da tako želi da poveća cenu engleskih manufakturnih proizvoda u Tur skoj, kao i svile u Engleskoj”.134 Zarada se tako uvećavala na oba kraja trgo vačkog lanca. Slično tome, trgovci iz Bordoa kalkulišu s datumima polaska bro dova i količinama tovara koje šalju na Martinik. Cilj im je da evropska roba tu bude dovoljno retka da podigne cene, nekad i „do neba”, a da na ostrvu kupe šećer odmah iza žetve dok je još uvek jevtin. Najčešće iskušenje, a u stvari lako rešenje, jeste ustanovljenje monopola na robu široke potrošnje. Zapravo, uvek je bilo „nezakonitih” monopola, nekih skri venih, a nekih drsko upadljivih, svima poznatih. Ti su monopoli ponekad uživali i blagoslov države. Anri Piren135 piše kako je početkom XIV veka u Brižu Rober de Kasel bio optužen „da nastoji uvesti enninghe da bi otkupljivao sav alaun koji 134 John Nickolls (Plumard de Dangeul), Remarques sur les avantages et les désavantages de la France et de la Grande-Bretagne, 1754, str. 252. 135 Henri Pirenne, Histoire économique de l'Occident médiéval, 1951, str. 45, napomena 3.
400
Kapitalizam na svom
se uvozi u Flandriju tako da može da određuje njegovu cenu” . Uostalom, u to vreme svaka firma nastoji da stvori neki monopol, pa i više njih. Iako se otvoreno ne izjašnjava za to, Magna Societas, firma koja krajem XV veka kontroliše polo vinu spoljne trgovine Barselone, teži da potonju monopolizuje. Uostalom, već tada se dobro zna šta znači monopol. Konrad Pojtinger, istoriograf Augsburga, humanista, ali i prijatelj trgovaca (venčao se sa devojkom iz porodice Velzera) bez snebivanja kaže da monopol znači „bona et merces omens in manum unam deportare” (,,u jednu ruku staviti sve bogatstvo i svu robu”)-136 Reč „monopol” su u Nemačkoj u XVI veku upotrebljavali gotovo svi. Bez razlike se primenjivala na kartele, razna udruženja, tezaurizaciju, pa čak i na zelenašenje. Divovske firme - Fugeri, Velzeri, Hehšteteri i još par njih - zaprepašćuju javnost veličinom svojih mreža, proširenih kroz čitavu Nemačku i izvan nje. Mala i srednja preduzeća koja se plaše propasti, kreću u borbu protiv divovskih monopola, od kojih jedan potpuno kontroliše živu, a drugi bakar i srebro. Nirnberški Rajhstag se izjašnjava protiv monopola (1522-1523), ali Karlo V ih spa šava donoseći u njihovu korist dva ukaza (10. marta i 13. maja 1525).137 U tim uslovima, neobično je da Ulrih fon Huten, istinski revolucionar, napada u svojim govorima ne eksploataciju metala, čijim su rudama Nemačka i susedne zemlje bo gate, već azijske začine, italijanski i španski šafran, kao i svilu. „Dole biber, šaf ran i svila”, uzvikivao je [...] „žarka mi je želja da se niko od onih koji ne mogu bez bibera ne izleći od podagre ili francuske bolesti” .138 Postavlja se pitanje da li je bojkot bibera u borbi protiv kapitalizma, bio način da se optuži luksuz, ili pro test protiv snage trgovine na daljinu. Monopoli nastaju kao proizvod snage, lukavstva i inteligencije. Holandani su u XVII veku postali pravi majstori za stvaranje monopola. Ne treba se dugo zadržavati na veoma poznatoj priči o dvojici kraljeva trgovine oružjem, Luju de Geru koji je u Švedskoj posedovao radionice za izradu topova, i njegovom zetu Elijasu Tripu koji je imao monopol nad švedskim bakrom; čitavom amsterdamskom veletrgovinom vladaju manje grupe krupnih trgovaca koji diktiraju cene mnogim važnim proizvodima: kitovoj kosti i ulju, šećeru, italijanskoj svili, mirisi ma, bakru, salitri.139 Jedan od načina za održanje ovih monopola bila su ogromna skladišta, veća i skuplja od velikih brodova, a u koja su se mogle smestiti količine žita dovoljne za deset do dvanaest godina potrošnje Ujedinjenih Pokrajina140 (1671). Takode i ostala roba: haringe i začini, engleske tkanine i francusko vino, salitra iz Poljske ili istočne Indije, švedski bakar, duvan iz Merilenda, kakaovac iz Venecuele, ruska krzna i španska vuna, konoplja sa Baltika, svila sa Levanta. Pra vilo je uvek isto: kupovati robu direktno od proizvođača po nižim cenama, ali za gotovinu, ili još bolje, unapred plaćati; potom stvarati zalihe i čekati (ili podstica136 Joseph Hôffner, Wirtschaftsethik und Monopole, 1941, str. 58, napomena 2. 137 Hans Hausherr, Wirtschaftsgeschichte der Neuzeit, 1954, str. 78-79. 138 Ulrich de Hütten, Opera, izd. 1859-1862, III, str. 302 i 299, citat Hoffner, op. cit., str. 54. 139 Violet Barbour, op. cit., str. 75. 140 Ibid., str. 89. (Objava De Witta Opštoj staleškoj skupštini 1671. To žito nije bilo spremano samo u Amsterdamu, već i u još nekim holandskim gradovima).
401
Kapitalizam na svom
ti) rast cena. Kada bi se naslutilo izbijanje rata, a tada se inostrana roba redovno proredivala i postajala izuzetno skupa, amsterdamski trgovci bi svoja petospratna i šestospratna skladišta punili do vrha; tako uoči Rata za spansko naslede, u Am sterdamu je u skladištima ponestalo mesta za odlaganje robe koja je i dalje pristizala brodovima. Holandski trgovci su koristili svoju nadmoć da početkom XVII veka eksploatišu Englesku, isto kao što su eksploatisali i oblast Loare: kupovali su direktno od proizvođača i u najpovoljnijem razdobljima (at the first hand at the cheapest seasons of the years)1 1 (što upućuje na Everitov „private market”), a posred stvom engleskih i holandskih agenata koji su krstarili selima i gradovima. Ovi posrednici su dobijali popuste jer su plaćali u gotovu, ili, pak, davali avanse na još neistkano sukno, ili na još neulovljenu ribu. Tako su Holanđani u inostranstvu mogli da prodaju francuske i engleske proizvode po istim cenama kao u zemljama proizvodnje, pa čak i jevtinije. Francuski posmatrači su bili zaprepašćeni i to nisu mogli drugačije da objasne do niskim cenama brodarina u Holandiji! Sličnu politiku Holanđani su sprovodili i na Baltiku, gde im je ona zadugo obezbedila gotovo potpunu dominaciju tržištima na Severn. Godine 1675, kada se pojavilo delo Savršeni trgovac Žaka Savarija, engleski trgovci su uspeli da se pro biju na tržište Baltika, iako je podela trgovine između njih i Holanđana još uvek bila nejednaka. I Francuzi žele tu mesto, ali za njih postoji mnoštvo prepreka. Jedna od najozbiljnijih je što ne raspolažu ogromnim kapitalom neophodnim za prodor na tržište. Naime, roba koja se odvozila na Baltik prodavala se na kredit, dok se tamo kupovalo za gotovinu, u srebrnim rijksdalderima „moneti koja se upotrebljavala na čitavom Severn”. Ovaj novac je valjalo prethodno kupovati u Amsterdamu ili Hamburgu, a za to se u tim gradovima moralo imati posrednike. Sem toga, posrednici su bili neophodni i u baltičkim lukama. Poslednja, ali ne i najmanja prepreka bilo je ometanje od Engleza, a još više Holanđana. Potonji su činili „sve što mogu... ne bi li obeshrabrili i iscrpli Francuze..., prodajući svoju robu izuzetno jeftino, čak i uz gubitke, a kupujući lokalne proizvode skuplje. Zeleli su da Francuzi zapadnu u gubitke i okane se tog posla. Bezbroj su puta fran cuski trgovci na Severn zbog postupaka Holanđana morali robu da prodaju s gu bicima, jer je inače uopšte ne bi ni prodali”.142 Postupci Holanđana su očito bili dobro promišljeni. U septembru 1670, kada je osnovana Francuska severna kom panija (Compagnie de Nord), u Gdanjsk je lično poslat De Vit da pregovara o no vim povlasticama od Poljske i Pruske „da bi za Francusku stekao prava da se njeni trgovci pojave na tržištu tih zemalja”.143 Prethodne godine, kada dolazi do strašnog pada prodaje, o kome je već bilo reči, reakcije Holanđana o kojima piše Pompone, prilično su recite. U to je vreme u Amsterdam već bilo uplovilo nekoliko od osamnaest brodova iz Indije, dok se na ostale čekalo da stignu svaki čas. Sta činiti sa novom robom kada u gradu već postoje ogromne zalihe? Kompanija vidi samo jedan lek: „preplaviti Evropu sa Samuel Lambe, Seasonable observations..., 1658, str. 9-10, citat V. Barbour, op. cit., str. 90. 7N . Savvey, Le Parfait Négociant, izd. 1712,11, str. 135-136. 1 3 A. N., A. E., B 1, 619, Den Haag, 25. septembar 1670.
402
Kapitalizam na svom
toliko bibera i pamuka, po niskim cenama, da se ostalim nacijama - posebno En gleskoj - ne isplati da ih kupuju drugde”. Uostalom, to je omžje koje se vazda ko ristilo u trgovačkoj borbi protiv suseda. To ipak može i da se okrene protiv onih koji takvu borbu zameću, ako su prinuđeni, da bi sprečili druge da ostvare profit, da ga se i sami lišavaju.144 Pa ipak, Holanđani su dovoljno bogati za takve i slične igre. Roba koju je donela indijska flota će se prodati tokom leta 1669. Amsterdamski trgovci su je svu pokupovali po niskim cenama, da bi održali vrednost svojih već postojećih zaliha.145 Pa ipak, svi veliki trgovački gradovi - Venecija i Đenova na primer - na stoje da ostvare međunarodni monopol. Žak Savari potanko objašnjava kako je Đenova kontrolisala skupo tržište sirove svile,146 koja je bila izuzetno važna fran cuskoj industriji. Sirova svila iz Mesine se prvenstveno koristila u proizvodnji ferandina i moarea u Turu i Parizu. Ali do te sirove svile je teže doći nego do one sa Levanta, jer nju žele trgovci i zanatlije iz Firence, Luke, Livorna i Đenove. Fran cuzi su zapravo isključeni iz kupovine iz prve ruke. Tržištem siclijanske svile vla daju Đenovežani, tako da se mora kupovati preko njih. Pa ipak, sirova svila se mogla kupiti i od seljaka proizvođača pod uslovom da se plati u gotovu. U stvari, kada su Đenovežani, kao i ostali italijanski trgovci, krajem XVI veka investirali u zemlju, njihov izbor je pao na „najbolje i najobilnije regione proizvodnje svile”. Posle toga im je lako bilo da kupuju unapred od seljaka proizvođača. A ako bi bo gata žetva pretila da spusti cene, dovoljno je bilo da na sajmovima i pijacama kupe određenu količinu bala po visokoj ceni i zadrže vrednost zaliha koje su već stvorili. Osim toga, imajući građansko pravo u Mesini, Đenovežani su bili oslo bođeni taksi koje su stranci morali plaćati. Otuda i gorko razočarenje dvojice tr govaca svilom iz Tura, koji su imali jednog saradnika Sicilijanca, i koji su stigli u Mesinu sa 400 000 livri, misleći da će tim novcem biti u stanju da unište đenovski monopol. Njihov pokušaj je propao, a Đenovežani, spretni u tim stvarima kao i Holanđani, daju im odmah lekciju isporučujući u Lion svilu po ceni nižoj od one koju su Francuzi platili u Mesini. Istina je da su Lionci, u to vreme česti posre dnici za đenovsku robu, u dosluhu sa Đenovežanima, ako je verovati jednom izveštaju iz 1701. godine.147 Oni se svojim položajem koriste da bi naudili konku rentskim manufakturama iz Tura, Pariza, Ruana i Lila. U razdoblju 1680-1700, broj razboja je u Turu pao sa 12 000 na 1 200. Prirodno, najveće monopole su uživale velike trgovačke kompanije, pre svega Istočnoindijske, i to ne samo u praksi već i s legalnim dozvolama. Pa ipak, to je sasvim drugačiji problem, jer takve firme rade s podrškom države. Vratićemo se uskoro na te monopole koji su istovremeno ekonomski i politički. 144 Ibid., 4. juli 1669. 145 Ibid., 26. septembar 1669. 146 J. Savana op. cit., II, str. 117-119. 147 A. N.. G7. 1686-99
403
Kapitalizam na svom
Jedan neuspeo pokušaj stvaranja monopola: tržište kokcineala 1787. Za čitaoca koji smatra da precenjujemo ulogu monopola, ispričaćemo ve oma neobičnu priču o spekulaciji sa kokcinealom koju je 1787. pokušala firma Houp, u razdoblju kada je bila moćna i kada je iz Am sterdama148 davala zajmove vladama, između ostalih i ruskoj. Zbog čega se ova velika finansijska kuća upu stila u takav posao? Pre svega zato što su direktori firme smatrali da je za vreme krize, koja je počela 1784, posle završetka „četvrtog rata” protiv Engleske, trgo vina bila odveć zapostavljena na račun kredita, kao i d a je nastupio povoljan tre nutak za trgovačke operacije. Kokcineal, koji je dolazio iz Nove Španije, bio je skupoceno sredstvo za bojenje tekstila, koji posle tretmana njime nije bledeo. Henri Houp je bio uveren da će pošiljke kokcineala naredne godine biti slabe, da su postojeće zalihe u Evropi male (1750 bala, ubedivali su ga, uskladištenih u Kadizu, Londonu i Amsterdamu), da cene već nekoliko godina zaredom padaju, te da kupci kupuju samo koliko im u tom trenutku treba. Houp je naumio da po ni skoj ceni i u isto vreme na svim evropskim berzama (da ne bi uznemirio tržište) kupi bar tri četvrtine postojećih zaliha. Tada bi podigao cene i preprodao robu. Predviđeni troškovi operacije bili su ogromni: od 1,5 do 2 miliona guidera. Houp je smatrao da ne može da izgubi, čak i ako ne ostvari onoliku zaradu kojoj se nadao. U svakom je većem gradu pridobio za saradnju poneku firmu. Firm a Ba ring iz Londona je u posao ušla čak sa četvrtinom sredstava. Operacija je, međutim, doživela fijasko. Kao prvo zbog latentne krize: cene nisu dovoljno brzo porasle. Kao drugo, zbog sporosti pošte se kasnilo s prenosom uputstava i izvršenjima. A kao poslednje i najvažnije: kada se s kupovinom već počelo, ustanovilo se da su postojeće zalihe mnogo veće nego što su tvrdih informatori. Houp je uporno nastojao da sve kupuje u Marselju, Ruanu, Hamburgu i u Sankt-Petersburgu, što je podrazumevalo dodatne neugodnosti. Na kraju je ostao sa zalihama dvostruko većim nego one koje je hteo da stvori. A naišao je i na mnogo teškoća da ih rasproda, jer je prodaja opala i na Levantu (zbog rusko-turskog rata), i u Francuskoj (zbog krize u tekstilnoj industriji). Ukratko, operacija se završila velikim gubicima, koje je prebogata firma Houp pokrila bez napora, ne prekidajući unosne spekulacije sa stranim kreditima. Pa ipak, ova epizoda i obilna prepiska povodom nje, sačuvana u arhivima firme, lepo osvetljuju klimu trgovačkog života toga doba. U svakom slučaju, ovaj primer dovodi u sumnju argumente P. V. Klajna, istoriografa velike firme Trip. ,l*y On ne samo da ne poriče, već naprotiv, tvrdi da su svi veliki poslovi u Amsterdamu u XVII veku, bili zasnovani na monopolima, od kojih su neki bili i nepotpuni. Pa ipak, stalno su se pojavljivah novi monopoli, a pokušaji da se oni i dalje osnivaju bili su neprekidni. Klajn smatra da monopoli imaju opravdanje kao uslov ekonomskog napretka. Jer monopol, tvrdi on, znači zašitu protiv brojnih rizika koji vrebaju trgovca; monopol predstavlja sigurnost, a bez sigurnosti nema postojanog investiranja, nema stalnog širenja tržišta, traganja J'j** Marteng G. Buist, op. cit., str. 431 sq. " P. W. Klein, op. cit., str. 3-15, 475 sq.
404
Kapitalizam na svom
Dizalica za iskrcavanje robe u Harlemu pored kanala. Slika Hérita Berkejdea (1638-1698) (Muzej u Dueti, otisak Žirodon)
za novim tehnikama. Iako možda moralno sumnjiv, monopol je koristan za eko nomiju, pa čak i za opšte dobro. Da bi se taj stav prihvatio, treba verovati i u izuzetne vrline preduzetnika. Ne čudi, dakle, da se Klajn poziva na Šumpetera. Ali da li privredni napredak, preduzetnički duh i tehničke inovacije dolaze uvek odozgo? Da li njih jedino može podstaći krupni kapital? Kada je reč o slučaju Houp i njegovom pokušaju ustanovljenja monopola na kokcineal, postavlja se pitanje kako se sve to može prikazati kao želja za sticanjem sigurnosti. Nije li pre reč o hazarderskoj spekula ciji? I najzad, kako firma stvara inovacije i služi opštem ekonomskom dobru? Kokcineal je tada već više od stotinu godina, i to bez posredovanja Holanđana, bio najtraženije sredstvo za bojenje, „kraljevska” roba za sve uvoznike iz Sevilje. Zalihe, koje je Houp tražio po čitavoj Evropi, bile su tako raspoređene da odgo vore potrebama industrije, a upravo su te potrebe uslovljavale događaje. Kakvu bi 405
Kapitalizam na svom
prednost stekla evropska industrija d a je zalihe kokcineala objedinila samo jedna firma, kao i da su cene naglo porasle, što je bio priznati cilj čitave operacije? Klajn u stvari ne vidi d a je položaj Amsterdama sam po sebi monopol i da monopol ne teži sigurnosti već dominaciji. Njegova teorija bi vredela samo pod uslovom d a je ono sto je dobro za Amsterdam, dobro i za čitav svet, da parafrazi ramo jednu dobro poznatu izreku.
Novac i njegove zamke Postoje i druge trgovačke prednosti, drugi monopoli koji su se toliko uvrežili da su nevidljivi čak i onima koji od njih imaju koristi. Nadmoćna eko nomska aktivnost posednika krupnog kapitala, stvara postojane strukture koje ih svakodnevno favorizuju, a da oni toga nisu uvek svesni. Na monetarnom planu, na primer, oni se nalaze u istom udobnom položaju u kakvom su danas posednici čvrste valute koji borave u zemljama slabog novca. Bogati su, naime, praktično jedini koji manipulišu novcem i kod sebe čuvaju velike količine zlata i srebra. S druge strane, običnim ljudima, kroz ruke prolazi samo bakarni novac ili kovanice bakra uz dodatak nekog drugog metala. A ove različite monete odnose se me đusobno isto onako kao kada bi u nekoj privredi uporedo postojale jaka i slaba va luta, a između njih se veštački održavao fiksni paritet - sto je unapred osuđeno na neuspeh. Fluktuacije su stalne. A u doba bimetalizma ili još bolje, trimetalizma, ne postoji samo jedna mo neta, već nekoliko njih. One se jedna drugoj suprotstavljaju, slično kao bogatstvo siromaštvu. Jakob van K laveren.150 ekonomista i istoričar, greši kada kaže d a je novac svejedno novac, bez obzira od čega je: od zlata, srebra, bakra, ili čak pa pira. Ne možemo se složiti ni sa stavom fiziokrate Mersijea de la Rivijera, koji u Enciklopediji piše: „Novac je reka po kojoj plove stvari kojima se može trgovati”. U najboljem slučaju, reč „гека” treba staviti u množinu. Srebro i zlato se nadmeću. Odnos između dva metala uvek dovodi do brzog kretanja iz jedne u drugu zemlju, iz jedne privrede u drugu. Tridesetog oktobra 1785. u Francuskoj je doneta odluka151 da se odnos zlato-srebro promeni sa 1 prema 14,5 na 1 prema 15,3 - i to da bi se zaustavio odliv zlata iz kraljevine. U Veneciji, kao i na Siciliji, u XVI veku, a i docnije, o čemu sam već govorio, precenjeno zlato postaje loš novac koji, prema Grešamovom pseudozakonu, istiskuje dobar. A dobar novac je u ovom slučaju srebro, neophodno za trgovinu na Le vantu. U Turskoj shvataju ovu anomaliju tako da su 1603. u Veneciju počeli u ve likim količinama stizati cekini, zlatnici koji su se veoma povoljno menjali po zvaničnom kursu u luci na Jadranskom moru. Ceo novčani Srednji vek na Zapadu obeležavaju: menjanje odnosa između zlata i srebra, nagli preokreti i iznenađenja, čega ima i u novom dobu, ali znatno manje. 150 Jakob van Klaveren, Europdische Wirtschaftsgeschichte Spaniens, str. 3. „... Erstens ist es für die Wirtschaft an sich von keiner Bedeutung, ob das Geld aus Silber, Gold oder aus Papier besteht.” Marcel Marion, Dictionnaire des institutions, str. 384, 2. stubac. Louis Der-Migny, „La France à la fin de l’Ancien Régime, une carte monétaire”, u: Annales E. S. C., 1955, str. 489.
406
Kapitalizam na svom
Devojka meri zlato, slika Jana Gosarta Mabuzea, početak XVI veka (Zbirka Viole)
407
Kapitalizam na svom
Nije svakom dato da izvlači korist iz te igre, da bira između metala u zavi snosti od operacije koju treba sprovesti, ili od toga da li kupuje ili prodaje. To uspeva samo povlašćenima, onima kroz čije ruke prolaze velike količine kovanog novca i vrednosnih papira. Tako je Malstroa bez zazora napisao 1567: „novac je tajna koju razume malo ljudi” .15- A, prirodno, oni koji je razumeju, to i koriste. Tako je sredinom XVI veka došlo do raslojavanja bogatstava, kada je zlato usled stalnog priliva srebra iz Amerike povratilo prednost nad potonjim, prednost koju će dugo održavati. Do tada je srebro bilo relativno retko i čuvalo sigurnu vrednost novca, „pogodnog za tezaurizaciju, dok se zlato koristilo kao moneta za veće tran sakcije”. Stanje se preokreće između 1550. i 1560.152153 Đenovski trgovci su prvi na berzi u Antverpenu igrali zlatom protiv srebra i izvlačili koristi od tačnog procenjivanja koje je drugima nedostajalo. Rasprostranjenija i manje vidljiva igra, a koja se postupno ukorenjuje u sva kodnevne običaje, bila je menjanje slabe monete, od bakra ili bilona (bakra s do datkom manje ili više srebra), za jaku monetu, od zlata i srebra. Karlo Čipola je za te odnose veoma rano upotrebio reč „tečaj”, čime je naljutio Rejmona de Ruvera zbog zbrke koju unosi ta reč.154 Ali govoriti, kao što je Ruver predlagao, „unu trašnji tečaj” ili „vertikalni tečaj” (što predlaže Hose Hentil da Silva) - koji bi se razlikovao od „horizontalnog” tečaja između raznih moneta i vrednosnih papira ne bi donelo neko poboljšanje. Izraz „tečaj” je opstao, za šta ima dobrih razloga jer upućuje na kupovnu moć izraženu u običnom novcu, kao i u zlatnom ili srebrnom novcu; reč je o nametnutom (ali i promenljivom, budući da nije bio poštovan), odnosu između novca čija stvarna vrednost ne odgovara zvaničnoj proceni. Slično je bilo i s američkim dolarom u posleratnoj Evropi koji je imao prednost u odnosu na lokalni novac. On se ili prodavao „na crno”, iznad zvaničnog kursa, ili se legalno koristio za kupovinu robe pri čemu se dobijao popust od 10% do 20%. Ovo poređenje nam pomaže da shvatimo kako su posednici zlat nog i srebrnog novca izvlačili korist iz čitave privrede. S jedne strane, sve sitne transakcije u trgovini na malo obavljaju se običnim novcem (na primer, kupovina namirnica na pijaci), kao i plaćanja nadničarima i zanatlijama. Kao što je govorio Montanari (1680),155 običan novac je „per uso della plebe che spende a minuto e vive a lavoro giornaliere”, za običan svet koji malo troši i živi od svakodnevnog rada. S druge strane, običan novac stalno gubi na vrednosti u odnosu na jaki. Ma kakvo bilo monetarno stanje u državi, obični ljudi trpe od posledica stalne deval vacije. Tako se u Milanu, početkom XVII veka sitan novac terline i sesine, pre tvara u obične komade bakra; parpagliole, sadrže nešto srebra te im je i vrednost viša. Terline i sesine, usled nebrige države, postaju fiducijarni novac koji stalno 152Malestroit, „Mémoires sur le faict des monnoyes...”, 1567, u: Paradoxes inédits, izd. L. Einaidi, 1937, str. 73 i 105. , 153 F. C. Spooner, L ’Économie mondiale et les frappes monétaires en France, 1493-1680, 1956, str. 128 sa. 154 C. M. Cipolla, Studi di storia della moneta: i movimenti dei cambi in Italia dal sec. XIII al XV, 1948, i prikaz R. de Roovera u: Annales, 1951, str. 31-36. Geminiano Montanari. Trattato del valore delle monete, ch. III. str. 7, citat J. Gentil da Silva, op. cit., str. 400.
408
Kapitalizam na svom
Menjački ured, drvorez, XVI vek (Zbirka Viole)
gubi vrednost.156157Slično je i u Francuskoj. U avgustu 1738, D ’Arženson zapisuje u svoj Dnevnik: „Jutros je opet pala vrednost novčićima od dva sua za dva lijara; to je poprilično jer je to četvrtina ukupne vrednosti” . l ;i7 Sve ovo, jasno, ima posledice. U industrijskim gradovima s proletarijatom i potproletarijatom, plate isplaćivane u običnom novcu padaju sve niže u odnosu na cene. To je ijedan od razloga pobune bonskih svilarskih radnika 1516. i 1529. go dine. U XVII veku, ove unutrašnje devalvacije koje su do tada pogađale ugla vnom velike gradove, kao kuga se šire u male gradove, u varošice, gde su indust rija i mnoštvo zanatlija prethodno potražili utočište. Hose Hentil da Silva, od koga preuzimam ovaj važan podatak, smatra da Lion u XVII veku počinje da novčano iskorišćava svoju okolinu.158 To bi, međutim, tek trebalo dokazati. U svakom slučaju, jasno je da novac nije neutralni fluid, o kojem neki ekonomisti još uvek govore. Novac je čudesno oruđe razmene, ali i prevare u službi povlašćenih. 156 C. М. Cipolla, Mouvements monétaires de l ’État de Milan (1580-1700), 1952, str. 13-18. 157 Marguis d’Argenson, Mémoires et Journal inédit, izd. 1857-1858, II, str. 56. Sol je vredeo 12 déniera a Hard 3 déniera. Što znači d aje kovanica od 24 déniera devalvirala za 6 deniera, tj. 25%. 158 J. Gentil da Silva, Banque et crédit en Italie au XVIIe siècle, I, str. 711-716.
409
Kapitalizam na svom
Igra trgovaca i imućnih ljudi je jednostavna: vratiti primljeni bilon u promet što pre, zadržavati jedino vredne kovanice čija je kupovna moć viša od njihovog zvaničnog ekvivalenta ili „crnog novca”, kako se tada govorilo. Savet koji blagaj niku daje jedan trgovački priručnik iz 1638. glasi:159 „Kad god se mora plaćati, valja to činiti kovanicama koje su trenutno najmanje vredne” . I naravno, treba skupljati što više jakog novca. To je politika Venecije koja se redovno ratosilja svojih bilona, šaljući ih u ogromnim količinama na ostrva Levanta. Spanski trgo vci u XVI veku primenjuju jednostavan trik: donose bakar da se kuje u kovnicu u Kuenki (Nova Kastilja); pozajmljuju takav novac lokalnim tkačima kojima on treba za kupovinu sirovina; s druge, pak, strane zahtevaju da im se dug vraća u srebrnjacima, koji će se sakupiti u gradovima ili na sajmovima gde majstori budu prodavali proizvedeno sukno.160 U Lionu, oko 1574, brokerima zabranjuju ne samo „da monopolišu trgovačku robu”, već i da „obilaze svratišta i privatne kuće da bi kupovali zlatnike i srebrnjake određujući im sami cenu” .lul U Parmi su 1601, hteli da doskoče menjačima novca, nazivanim „bancherotti”, a koji su bili optuženi da skupljaju zlatnike i srebrnjake koje uklanjaju iz prometa, i zamenju ih kovanicama lošeg kvaliteta.162 A za strane trgovce u Francuskoj, posebno Holanđane, kaže se u jednom izveštaju (1647), kako „šalju svojim posrednicima i komisionerima kovanice iz svoje zemlje, koje su iskvarene ili manje čiste od naših, francuskih. Tim novcem plaćaju našu robu, zadržavajući najbolji francuski novac, koji šalju u svoju domovinu” . Ništa jednostavnije, ali da bi se u tome uspelo valja krenuti s dobrog poče tnog položaja. Upravo to skreće pažnju na poplave loših kovanica, do kojih je često dolazilo u povesti novca. Nisu to uvek spontana ni nevina događanja. Lepo kaže Isak da Pinto,164 koji Engleskoj, kojoj često nedostaje gotovina, daje savet koji u prvi mah čudi, iako je ozbiljan: „neka po uzoru na Portugaliju, kuje sve više sitnog novca” . Možda je to način da se ima više novca za manevrisanje na višim nivoima trgovine. Pinto je kao Portugalac i bankar bez sumnje znao o čemu go vori. Da li prethodno rečeno obuhvata sve neobične probleme koje novac stvara? Sigurno da ne. Nije li suština igre inflacija? Šari Maton de la Kur (1788), o tome izuzetno jasno govori: „Zlato i srebro, koji se stalno vade iz utrobe zemlje, svake godine se šire Evropom i uvećavaju novčanu masu. Iako nacije time ne postaju stvarno bogatije, njihovo bogatstvo zauzima više prostora; neprestano rastu cene namirnica i ostalih stvari neophodnih za život. Za hleb, kuću i odeću se mora iz dvajati sve više zlata i srebra. Plate ne rastu u istoj srazmeri [štaviše zaostaju] u odnosu na cene. Ljudi svesni toga tužno posmatraju kako siromašni moraju da za rađuju više da bi preživeli, što nekad i sâmo dovodi do snižavanja plata ili služi kao izgovor da se one dugo zadržavaju na nivou koji više ne odgovara troško9 Gio. Domenico Peri, ll Negotante, izd. 1666, str. 32. F. Ruiz Martin, Lettres marchandes de Florence, str. XXXVIII. 61 R. Gascon, op. cit., I, str. 251. J. Gentil da Silva, op. cit., str. 165. 163 Jean Éon, op. cit., str. 104. 164 Isaac de Pinto, op. cit., str. 90-91, napomena 23.
410
Kapitalizam na svom
vima. Tako rudnici zlata podstiču sebičnost kog bogatih, omogućujući im da sve više tlače i porobljuju klase koje rade”.165 Zanemarimo li čisto kvantitativno objašnjenje povećanja cena, danas bi se svako složio s autorom da u kapitalisti čkom sistemu inflacija ne nanosi štetu baš svima.
Izuzetni profiti, izuzetni rokovi Gotovo da smo pregledali sve kapitalističke igre, više-manje svesno vođe ne. Ali da bismo shvatili nadmoć kapitalista, najbolje je pogledati brojke - poka zatelje trgovačkih profita, pa ih uporediti sa najvećim ostvarenjima u poljopri vredi, prevozu i industriji. „Ići pravo u srce ekonomskih rezultata”,166 kao d a je jedini način da se stvari stave u pravu perspektivu. Samo tamo gde profit dostiže visoke stope, smešta se kapitalizam, juče kao i danas. Izvesno je da su u XVIII veku gotovo svuda u Evropi, krupni trgovački profiti mnogo veći od krupnih profita u industriji i poljoprivredi. Nažalost, malo je istraživanja o tom pitanju. Istoričar koji se time bavi liči na novinara koji je ušao u neki zabran. On pogađa šta se događa, ali za to retko kad poseduje dokaz. Brojke postoje, ali su ili nepotpune ili fiktivne, ili oboje u isto vreme. Sumnjam i u to da bi bile jasnije nekom današnjem poslovnom čoveku nego istoričaru. Mi posedujemo, na primer, godišnji izvod angažovanog kapi tala i profita firme Houp iz Amsterdama (u razdoblju od 1762. do 1815), s beleškama o svotama isplaćenim raznim partnerima. Očito je reč o dragocenom i tačnom izvoru informacija, gde se uočava i razumna profitna stopa, često oko 10%. Ali, istoričar firme Houp, M. Buist, upozorava nas „da je jasno... da milioni porodice Houp ne potiču iz profita od kapitala firme” . Ti su profiti, uostalom, bili odmah vraćani u firmu. Zapravo, svaki partner je imao vlastite transakcije i raču ne, koje mi ne poznajemo, a tu su se, zapravo, i pojavljivali stvarni profiti („the real profits”).16' Svaki dokument treba pomno pregledati. Tako račun o nekom poslu nije potpun ako nije izveden od početka do kraja, ako u njega nije uključena i najsitni ja pojedinost. Kako bismo, na primer, mogli biti zadovoljni načinom na koji fran cuska Indijska kompanija iskazuje svoj račun, gde se jednostavno beleži da od 1725. do 1736, razlika između kupovine u Indiji i prodaje u Francuskoj iznosi ,,u prošeku 96,12%”?168 Kada je niz transakcija povezan kao u nekoj višestepenoj raketi, poslednji stepen sigurno ne sačinjava celinu. Istoričar bi želeo da zna početni ulog, troškove putovanja, opreme broda, vrednost robe i gotovine u početku, operacije i zarade na Dalekom istoku, itd. Tek tada bi se moglo računati, ili to barem pokušati. Takođe sumnjam da će se ikad do kraja moći istražiti računi đenovskih trgo vaca, pozajmljivača Filipu II i njegovim naslednicima. Oni su španskoj kruni posuđivali ogromne svote (uglavnom i same po skromnim stopama pozajmljene 165 États et tableaux concernant les finances de France depuis 1758jusqu 'en 1787, 1788, str. 225. ,_J. Bouvier, P. Furet i M. Gillet, Le Mouvement du profit en France au XIXe siècle, 1965, str. 269. ' M. G. Buist, op. cit., str. 520-525 i napomena str. 525. 168 Louis Dermigny, Cargaisons indiennes. Solier et Cie, 1781-1793, 1960, II, str. 144.
Kapitalizam na svom
od drugih, iako ovaj prvi stadijum ostaje nepoznanica); zarađivali su iz kursnih razlika na različitim mestima o čemu ne znamo mnogo; takođe su zarađivali i na juros de resguardo, kao što smo već objasnili (ali koliko?); konačno, plaćani obično u srebru, oni ga preprodaju u Đenovi što im obično donosi još 10% za rade.169 Kada su đenovski poslovni ljudi (hombres de négocies) raspravljali o poslu s Katoličkim kraljem, oni su bili iskreni kada su govorili kako je interesna stopa na ugovorene zajmove skromna; kraljevi činovnici su uzvraćali da prava za rada ide i do 30% - što nije veliko preterivanje.170 Kao drugo, profitna stopa nije sve. Treba obratiti pažnju i na obim angažovanog kapitala. Ako je on ogroman zahvaljujući zajmovima (a to je slučaj Đenovežana, divovske firme Houp, i u načelu svih velikih zajmodavaca državama u XVIII veku), zarada, čak i ako je kamatna stopa niska, predstavlja veliku količinu novca. Uporedimo to s položajem pozajmljivača „na malu nedelju”, o kome go vori Tirgo, ili s položajem seoskog lihvara; potonji ponekad nameću astronomske interesne stope, ali pozajmljuju vlastiti novac i to sitnim zajmoprimcima; oni mogu da zgrnu dosta novca ili zemlje otete od seljaka, ali tako mora da radi više nara štaja da bi se stvorilo bogatstvo. Druga bitna stvar je to da se profiti mogu ostvarivati u kraćim ili dužim ro kovima. Na primer, brod polazi iz Nanta i tu se vraća; njegovi troškovi koje on podrazumeva nisu plaćeni pri polasku (po pravilu) u gotovom novcu, već u menicama na 6 do 18 meseci. Tako, ako sam ja trgovac zainteresovan za operaciju, morao bih da platim tek po povratku, u trenutku iskrcavanja robe; menice koje sam dao u početku bile su kredit, koji se obično dobijao od holandskih pozajmlji vača, lokalnih finansijera ili drugih kreditora. Ako je sve ispravno u računu, moj spekulativni profit se nalazi negde između interesne stope na posuđeni novac, i stope ostvarenog profita; ja sam se verovatno kockao s tuđim novcem. Naravno, bilo je izvesnih rizika, kao u spekulacijama na berzi. Brod Le Saint-Hilaire171 vraća se u Nant 31. decembra 1775. Bertran sin je na tom putovanju ostvario dobru zaradu (150 053 livri na 280 000 livri uloženog kapitala, dakle 53%). Ali povratak znači i odlaganja, računi nisu sređeni, ima „repova” .172 Ovi rokovi su muka trgovačkog života. Bertran sin dobiće uloženi kapital odmah, ali će profit morati da čeka čak dvadeset godina, do 1795 ! To je, naravno, ekstreman slučaj. Ali stiče se utisak kao da gotovog novca, privučenog investicijama, uvek nedostaje za poravnanje živih računa. Tako je ba rem bilo u Francuskoj, ali bez sumnje i drugde. Konačno, sektor krupnih profita nije polje na kojem će se svake godine mirno žeti. Profitne stope stalno variraju. Izvrsni trgovački poslovi mogu da pro padnu; često se događa da se na određenoj liniji dobiti smanjuju. Kapital gotovo uvek uspeva da se preusmeri, a zarade se opet pojavljuju. Ogranak francuske In dijske kompanije, koja se sa kraljevskim povlasticama bavila trgovinom duvana 9 Giorgio Doria, u: Mélanges Borlandi, 1977, str. 377 sq. F. Ruiz Martin, El Siglo de los Genoveses. J. Meyer, L ’Armement nantais, str. 220 sq. 112 Ibid., str. 219.
412
Kapitalizam na svom
iz Amerike u Francusku, ostvaruje naprosto čudesne stope zarade, no one poste peno opadaju: 500% 1725 (pre podele dividendi deoničarima); 300% u razdoblju 1727-1728; 206% u razdoblju 1728-1729.173 Prema računima broda L ’assom ption iz Sen-Maloa, koji se vratio s Tihog okeana, investitori su dobili „2 447 livri na glavnicu od 1 000 livri”, što če reći d a je profit 144,7%. Brod Le Saint-Jean -Baptist donosi profit od 141%, a neki drugi brod 148%. Putovanje broda u Verakruz, u Meksiko, čiji su računi sređeni 1713, donosi istoj grupi udruženih ula gača 180% dobiti.174 U predvečerje Francuske revolucije dolazi do opadanja za rade u trgovini s ostrvima i Sjedinjenim Državama, dok trgovina na Levantu sta gnira s prosečnom profitnom stopom od 10%; jedino je trgovina na Indijskom okeanu i s Kinom sve bolja, pa se krupni trgovački kapital, na rubu kompanije, uglavnom tu ulagao. Kada bismo na tom području izračunali postotak dobiti po mesecu plovidbe, putovanje od 20 meseci (tj. spori brod) do obale Malabara i na zad, donosilo bi 21 V4% dobiti mesečno. Putovanje do Kine (koje je ranije bilo unosnije) donosilo je 2 6/7%, do Koromandela 33/4%; trgovina iz Indije u Indiju 6% (dakle, 200% za povratno putovanje od 33 meseca).1' J To je i rekord. Godine 1791. brod L ’illustre Suffren je krenuo iz Nanta za Mauricijus i Reunion (troškovi 160 206 livri, zarada 204 075) vratio se kući sa 120 posto zarade, dok je 1787, sličan brod sa sličnim imenom (Le Bailli de Suffren), koji je takođe isplovio iz Nanta ali ka Antilima (troškovi 97 922 livri, zarada 34 051), doneo samo 28% profita.176 Primere bismo mogli redati, ali i ovo je dovoljno. Svuda u svetu s pra menom konjunkture menjaju se i elementi igre. Na primer u Gdanjsku, u ra zdoblju 1606-1650. kupovina raži iz unutrašnjosti Poljske i preprodaja Holanđanima, donosila je ogroman prosečan profit 29,7%, iako uz velike fluktuacije: maksimum 242,9%, godine 1633; minimum minus 58,2%, 1623. godine.177178Iz toga je, naravno, teško izvoditi zaključke. Izvesno je da velike profite ostvaruju samo kapitalisti koji rade s velikim svotama - vlastitim ili tuđim. Opticaj kapitala - takođe zlatno pravilo trgovačkog kapitalizma - igrao je odlučujuću ulogu. Stalno se tražilo još novca! Potreban je da bi se prebrodila razdoblja čekanja, neugodni vrtlozi, potresi i odlaganja, čega na svakom putovanju ima. Na primer, sedam brodova iz Sen-Maloa koji 1706. stižu u Peru,* ” zahtevaju u polasku ogromno ulaganje od 1 681 363 livre. Na njih je ukrcano robe u vrednosti od samo 306 199 livri. A ova roba je ključ operacije, jer brodovi u Peru nikad ne nose gotovinu. Robu valja prodati u Peruu, a u Fran cusku doneti drugu robu, čija vrednost mora da bude bar pet puta veća, i to samo da bi se pokrili troškovi. Ako je profit na kraju putovanja 145 posto (kao što je slučaj jednog broda iz istog razdoblja čije su knjige sačuvane), onda početna vrednost robe, pri svim ostalim stvarima jednakim, treba da se uveća 6,45 puta. 173 Jacob M. Price, France and the Chesapeake, 1973, I, str. 288-289. Ovaj račun m ije dostavio J.-J. Hémardinquer. 174 A. N.. 94 AQ 1, f° 28. 175 L. Dermigny, Cargaisons indiennes, str. 141-143. 176 J. Meyer, op. cit., str. 290-291. 177 M. Bogucka, Handel zagraniczm Gdanske..., 1970, str. 137. 178 A. N., Kolonije, F2 A 16.
413
Kapitalizam na svom
Vlastelin dolazi na svoj seoski posed, slika Pjetra Longija (1702-1785). Uporediti tu posetu s francuskom slikom (poglavlje treće). Ovde vlastelina ne dočekuje prosperitetni zakupac. On je jedan od mletačkih patricija koji su bogatstvo stečeno trgovinom uložili u zemlju, kojom upravljaju na kapitalistički način sami. Ovde ga dočekuju i duboko mu se klanjaju plaćeni radnici (foto Andre Held, Ziolo)
Stoga nije čudno što Tomas Mun, direktor engleske Istočnoindijske kompanije, objašnjava 1621. godine da se novac poslat u Indiju vraća u Englesku upetostručen.179 Ukratko, da bi se ostvarile velike dobiti na takvim putovanjima, u početku treba imati gomilu novca. U protivnom, odlazak ne dolazi u obzir! Van Lindšoten, holandski putnik (i špijun), stiže u Goju 1584, odakle piše: „Vrlo bih rado otputovao u Kinu ili u Japan, koji su odavde pojednako udaljeni kao Portugalija, dakle tri godine putovanja. Kada bih bar imao dve ili tri stotine dukata, oni
179 Thomas Mun, A Discourse o f trade from England into the East Indies, London, 1621, str. 55 citat P. Dockes, op. cit., str. 125.
414
Kapitalizam na svom
bi mi lako doneli 600 ili 700. Ali upustiti se u tako nešto praznih ruku čista je lu dost, smatram. Da bi se nešto zaradilo treba s nečim početi”.180 Stiče se utisak (jer se jedino mogu imati utisci, s obzirom na manjak doku menata) d a je uvek bilo posebnih sektora privrede gde su se mogli ostvarivati vi soki profiti, ali i da ti sektori variraju. Svaki put kada bi došlo do promena, kapital bi pod uticajem ekonomskog života to osetio i krenuo u novi sektor gde je prospe rirao. Opšte je pravilo da ove promene kapital nikada nije izazivao sam. Ova dife rencijalna geografija profita je ključ za razumevanje kratkoročnih fluktuacija ka pitalizma, koji balansira između Levanta, Amerike, Indonezije, Kine, trgovine cr nim robljem, itd., ili između trgovine, bankarstva, industrije i zemlje. Ponekad se događalo da grupa kapitalista (na primer, u Veneciji u XVI veku) napusti vodeću poziciju u trgovini, i posveti se industriji (vune u ovom slučaju), a još češće po ljoprivredi i stočarstvu. Ali to je stoga jer se u trgovini više ne ostvaruju krupni profiti. Venecija je dobar primer i za promenu u XVIII veku, kada je pokušala da se opet uključi u trgovinu s Levantom, ponovo profitabilnu. Nije bila u tome mnogo uporna možda i zato što su joj zemljoradnja i stočarstvo u tom razdoblju još uvek donosili znatne prihode. Negde 1775. godine, farma ovaca „dobre go dine” donosi 40% uloženog početnog kapitala, što je rezultat koji začelo može da „pobudi ljubav svakog kapitaliste” („da inamorare ogni capitalista”).181 Jasno je da toliko ne daje svaka kultura u oblasti Venecije - jer tla su različitog kvaliteta. Pa ipak, u celini, kao što kaže Giornale Veneto 1773. godine „novac uložen u po ljoprivredu uvek donosi više od bilo kojeg drugog investiranja, uključujući i ula ganja u pomorstvo”.182183* Teško je, dakle, definitivno utvrditi valjanu klasifikaciju industrijskih, po ljoprivrednih i trgovačkih profita. U celini, standardna klasifikacija prema dole trgovina, industrija, poljoprivreda - odgovara stvarnosti, ali treba reći d a je bilo i mnogo izuzetaka koji su opravdavali seljenje kapitala s jednog područja na dru g o ." Kao suštinsko obeležje opšte istorije kapitalizma mogao bih da navedem njegovu veliku elastičnost, sposobnost za preobražavanja i prilagođavanja. Ako, kao što ja smatram, postoji jedinstvo kapitalizma, od XIII veka u Italiji do dana šnjeg Zapada, onda ga tu treba i situirati i posmatrati. Uz par preinačavanja, na istoriju evropskog kapitalizma se mogu primeniti reći jednog savremenog ame ričkog ekonomiste,10^ koji je za svoju zemlju rekao da „njena istorija u prošlom veku dokazuje d a je kapitalistička klasa uvek umela da upravlja i kontroliše pro mene na takav način da sačuva svoju hegemoniju”. Na svetskom nivou, valja se čuvati pojednostavljenih slika kapitalizma koji se često predstavlja kao da prolazi kroz razne stadijume razvoja, od trgovine do finansiranja i industrije - pri čemu se „zreli” industrijski stadijum prikazuje kao jedini istinski kapitalizam. U tako180 Hackluyt (1885), str. 70-71, citat J.-G. Van Leur, op. cit., str. 67. 181 Jean Georgelin, Venise au siècle des Lumières (1669-1797), str. 436 daktilografisanog teksta. Ibid., str. 435. 183 Pogledati način kako se kapitali oslobođeni iz krupnih industrija ponovo investiraju drugde Ј,C. Perrot,pp. cit.. I, str. 381 sq. Stephan Marglin, u: Le Nouvel Obsen'ateur, 9. juni 1975, str. 37.
415
Kapitalizam na svom
zvanoj trgovačkoj fazi kapitalizma, kao u takozvanoj industrijskoj fazi (a oba iz raza pokrivaju sijaset oblika), suštinsko obeležje kapitalizma je njegova spo sobnost da u slučaju ozbiljne krize ili naglašenijeg smanjenja profitnih stopa, hitro prelazi iz jednog sektora u drugi.
DRUŠTVA I KOMPANIJE Dmštva i kompanije nas manje zanimaju kao takvi. Naime, kroz njihova svedočanstva, možemo videti širu sliku ekonomskog života i kapitalističke prakse. Uprkos sličnostima i analognim funkcijama, valja razlikovati društva od ve likih trgovačkih kompanija. Društva leže u samom srcu kapitalizma; njihovi ra zličiti oblici, kao i uzastopna važnost označavaju evoluciju kapitalizma; s druge strane, veće trgovačke kompanije (kao što su Istočnoindijske kompanije) podrazumevaju zajedničko delovanje kapitala i države. Ova potonja, rastući, sve nasilnije interveniše; kapitalisti treba da biraju ili da se potčine, da se bune ili kao što su neki zaista i učinili, da se povuku iz igre.
Društva: počeci jednog razvoja Odvajkada, otkad se na Zapadu počelo trgovati (ili otkad je trgovina ob novljena), trgovci se udružuju, zajedno rade. Jer kako bi i bilo drugačije? Još su u starom Rimu postojala trgovačka društva koja su svoju aktivnost, naravno, proši rila na čitavo Sredozemlje. Uostalom, „komercijalni pravnici” iz XVIII veka su opravdano pozivali na presedane, rečnik, a ponekad čak i same zakone starog Rima. Da bismo pronašli prve oblike tih društava na Zapadu, moramo krenuti u prošlost, ako ne u Rim, ono bar u doba buđenja života u Sredozemlju u IX i X veku. Amalfi, Venecija i drugi gradovi - u to vreme još uvek mali - počinju da napreduju. Novac se opet pojavio. Obnavlja se trgovina s Vizantijom i velikim is lamskim gradovima, što, pak, pretpostavlja vladanje prevozom i posedovanje većih zaliha novca, nužnih za dugotrajne trgovinske operacije - koje pak, sa svoje strane, podrazumevaju ojačane trgovačke celine. Među prvim ovakvim institucijama bila su pomorska društva, societas m a riš (poznata i kao societas vera, „prava društva”, što navodi na pretpostavku daje taj oblik organizacije u početku jedini i postojao).18:1 Bile su poznate i kao collegantia ili commenda, uz još neke varijante. U načelu, reč je o dvojnim udru ženjima u kojima jedan partner (societas stans), ostaje u mestu, a drugi (socius tractator), putuje s brodom. Bila bi ovo veoma rana podela kapitala i rada, kao što je smatrao Mark Blok i nekoliko autora pre njega, da tractator (doslovno „nosi lac”, iako bi reč „trgovac” bila primerenija) nije sudelovao (makar i .vrlo skrom no) u finansiranju operacije. A moguće su i neočekivane kombinacije, kao što će mo videti kasnije.1 6 Societas maris se obično zaključuje za samo jedno puto1fic
J. Kuhscher, op. cit., ital. prevod I, str. 444.186 186 Pogledati III, pogl. 2.
416
Kapitalizam na svom
vanje; to je kratkoročni ugovor, iako su u to doba i putovanja po Mediteranu tra jala mesecima. Ovakav tip društva se pominje i u Notulariumu đenovskog beležnika Đovanija Skribe (1155-1164) - više od 400 pominjanja - kao i u doku mentima jednog marseljskog beležnika iz XIII veka, Amalrika (380 pominja nja).187 Slično je i u hanzeatskim lukama. Ovaj prvobitni oblik društva će se dugo održavati zbog svoje jednostavnosti. Postoji u XVI veku u Marselju i Dubrovni ku, a naravno i u Veneciji i još nekim gradovima. U Portugaliji čak 1578. godine, neki tractado razlikuje dva tipa partnerstva: drugi se odmah prepoznaje - to je onaj koji se sklapa između dve osobe „quando hum рбе o dinheiro e outro o trabalho” - kada jedan ulaže novac, a drugi rad.188 Nešto poput odjeka takvog udru živanja rada i kapitala nalazim u razmišljanjima jednog veletrgovca iz Remsa, koji u svom dnevniku 1655. godine beleži: „Izvesno je da se ne možete udružiti s ljudima koji nemaju novca; jer oni dele profite, a svi gubici padaju na vas. A ipak neki ljudi sklapaju takve sporazume, što ja nikad ne bih savetovao” .189 Ali vratimo se na societas maris. Federigo Melis smatra da se ova društva mogu objasniti samo činjenicom da brodovi polaze jedan za drugim. Brod polazi i verovatno će se vratiti. Njegovo putovanje stvara prilike i obaveze. Sto se tiče gradova u unutrašnjosti, situacija je drugačija; njima je trebalo dugo da se uključe u trgovačke tokove Italije i Sredozemlja. Da bi ušli u mrežu razmena, morali su da prevaziđu posebne teškoće i napetosti. Compagnia je posledica tih napetosti. Ona je porodična firma - otac, sin, braća i drugi rođaci - a kao što naziv pokazuje (cum - sa, partis - hleb), bila je čvrsto udruženje u kojem se sve deblo: hleb, a i svakodnevni rizici, kapital i rad. Kasnije će to društvo dobiti naziv „zajedničko preduzeće”, čiji su članovi soli darno odgovorni, u načelu ad infinitum, to jest ne samo prema vrednostima svojih udela već i ćelom svojom imovinom. Kada compagnia uskoro počne da prima i druge saradnike (koji unose kapital i rad), kao i novac ulagača (koji je, ako se setimo slučaja iz Firence, mogao da bude i deset puta veći od kapitala društva), po stade jasno da su društva moćne kapitalističke ustanove. Porodica Bardi, čiji su se članovi nastanili na Levantu i u Engleskoj, držala je neko vreme čitav hrišćanski svet u svojoj mreži. Ova moćna preduzeća su iznenađujuće dugo trajala. Kada umre gazda (maggiore), ona se reorganizuju i nastavljaju da rade gotovo kao i do tada. Sačuvani ugovori uglavnom nisu osnivački, već je reč o ugovorima o obnovi kompanije.190 Upravo zbog toga, kada govorimo o tim kompanijama, možemo jednostavno da kažemo: Bardi, Perući... Najzad, velika društva u italijanskim gradovima u unutrašnjosti su zasebno mnogo veća nego ona u lukama, gde ih ima mnogo, ali su sitna i kratkoveka. Da leko od mora neophodne su veće koncentracije. Federigo Melis upoređuje kao primer 12 preduzeća porodice Spinola u Đenovi, sa 20 društava i 40 podružnica (dipendenti) samo jedne firme Čerki, u Firenci, oko 1250. godine.191 187 J. Kulischer, op. cit., I, str. 446. 188 J. Gentil da Silva, op. cit., str. 148. Jean Maillefer, op. cit., str. 64. 190 C. Bauer, op. cit., str. 26. 191 F. Melis, Tracce di una storia economica..., str. 29.
417
Kapitalizam na svom
U stvari, ove velike jedinice bile su u isto vreme sredstvo i posledica ulaska Luke, Pistoje, Sijene i na kraju Firence, u glavne trgovačke tokove, gde se oni u početku ne bi mogli očekivati. Ovi gradovi su na neki način tu silom prodrli i počeli da blistaju u njima dostupnim „sektorima” : sekundarnom, u industriji; ter cijarnom, u uslugama, trgovini i bankarstvu. Compagnia nije bila, rečju, slučajno otkriće gradova na kontinentu, već način delovanja nastao iz nužde. U prethodnim redovima preuzeo sam ideje Andre Sajusa, koji je kao gla vni primer uzeo Sijenu, a proučavao samo gradove u unutrašnjosti Italije. Ja, me đutim, verujem da isto pravilo važi i za trgovačke firme na kontinentu, daleko od Apeninskog poluostrva. Duboko u Nemačkoj, na primer, postojalo je Veliko dru štvo (Magna Societas) u Ravensburgu, gradiću u Svapskoj, u brdovitom području pored Bodenskog jezera, gde se gajio i obrađivao lan. Grosse Ravensburger Gesellschaft je udruženje tri porodična preduzeća,194 koje će dugo trajati, čak stoleće i po, od 1380. do 1530. godine. Ipak izgleda kao da se obnavljalo svakih šest godina. Krajem XV veka, zahvaljujući osamdesetorici udruženih, kapital firme iznosi čak 132 000 florina - što je ogromna svota gotovo na pola puta između ka pitala koji u to vreme zajedno poseduju Velzeri (66 000) i Fugeri (213 000).194 Središta firme, pored Ravensburga, nalaze se u Memingenu, Konstancu, Nirnbergu, Lindau, Sankt-Galenu; podružnice postoje u Đenovi, Milanu, Bernu, Zenevi, Lionu, Brižu (kasnije u Antverpenu), Barseloni, Kelnu, Beču i Parizu. Pred stavnici firme - čitav jedan svet saradnika, zastupnika, činovnika, trgovaca po moćnika - obilaze velike sajmove po Evropi, a posebno onaj u Frankfurtu na Majni, na koji ponekad odlaze pešice. Veletrgovci okupljeni u društvu bave se go tovo isključivo robom (platnima, suknom, začinima, šafranom i sličnim), dok u novčane poslove i davanje kredita ulaze samo izuzetno. Trgovine na malo imali su samo u Saragosi i Đenovi - što su više nego retki izuzeci u prostranoj mreži koja obuhvata trgovinu na kontinentu u dolini Rone, kao i trgovinu u priobalju od Đenove, Venecije pa do Barselone. Slučajno otkriće dokumentacije društva, 1909. godine, omogućilo je Alojzu Šulteu195 da napiše značajnu knjigu o evropskoj tr govini na razmeđu XV i XVI veka. Naime, ti nemački trgovci i njihove delatnosti osvetljuju čitav trgovački život u gotovo svim hrišćanskim zemljama. Magna Societas kao da ne sledi nove trendove koje nameću velika otkrića pa se ne žuri ni da otvori ispostave u Lisabonu ili Sevilji. Da li treba d a je posmatramo začaurenu u stari sistem i stoga nesposobnu da načini prodor u moćni tok poslova koji obeležavaju početke modernog doba? Ili je bilo nemoguće promeniti mrežu koja će opstati, takva kakva je, sve do 1530? Za to su delimično krive i stare metode rada. Deoničara je sve manje; direktori (Regierer), kupuju zemlju i povlače se iz posla.196 Ipak, tipična, krupna i dugotrajna firma, kao ona u Firenci, nije nestala s Magna Societasom. Potrajaće do XVIII veka, pa čak i duže. Ovakve l9- A.-E. Sayous, „Dans l’Italie à l’intérieur des terres: Sienne de 1221 à 1229”, u: Annales, 1931, str. 189-206. 193 Hermann Aubin, Wolfgang Zorn, Handbuch..., str. 351. 194 J. Kulischer, op. cit., nemačko izdanje, I, str. 294-295. 195 A. Schulte, Geschichte der grossen Ravensburger Handelsgesellschaft, 1380-1530, 1923, 3 v. 196 H. Hausherr, op. cit., str. 29.
418
Kapitalizam na svom
IN [n
LADINGE
een extraordinair w cl. bezeylt
'? F L U Y T - S C H I P
OP
C A D I X la c ccn icghclijck wcccn.dat ) S T E N D E par C A D I X aen Ladinghe leght voor de macl op die Vojagie , hct extraordinair wcl bezeylt Fiuytjhen.îcmt de Jtff. Mary , over dry weken ghcarrivecrt tan
Cadix* Cartagena, Trypoly, en Trépana , d«r voor Mecfter blyft op Cammandercn den Capiteyn ofte Schipper Purer RœLud 'vau Amftcrdam* voorfîco met fijn Turckfe Paffen, de Vreghtee xyn geregulecrt de Canten tot Twee Rcalen de hoodert guident weerde, de Rauwe Lynwaten tot Twee Ducaten par Ballot van t ». tôt té. Stucken, en g rooter nacr advenante gelijck oock de Gaerens en ander Manufadluren, ailes out gelt als voor de prematica : en dito Sebip fai met G odt, weder ende wint dicnende, zeylcn op den 1 6 . a *7. Mcy 1715. goet ofte geen : die daer in gelieven te Laden Îuîka hua addreflerea aen d’Hecr Thomas R a y t of den boven-genoemden Capiteyn tot O O S T E N D E ,
m
ben attbeten boons.
Reklamni letak koji najavljuje odlazak iz Ostendea za Kadiz „izvanredno dobrog jedrenjaka" Jujfrouw Mary s tarifama za tovar: „za čipku dva reala, za vrednost od sto florina; za sirova platna, dva dukata za balu od dvanaest do šesnaest dužina (A .N., G , 1704, 679) (otisak Nacionalni arhiv)
419
Kapitalizam na svom
firme, centralizovane i oblikovane oko neke porodice, čuvale su porodični imetak i omogućavale život klanu, sto je verovatno i tajna njihovog preživljavanja. Poro dično društvo se nasleđivanjem preobražava i samo od sebe obnavlja. Buonvizi, trgovci iz Luke koji su se nastanili u Lionu redovno menjaju naziv svoje firme: od 5° B rm a se naziva „Naslednici Luja Buonvizija i kompanija”; od Г ! 587’ ”Benoa\ Bernarden, Etjen, Antoan Buonvizi i kompanija”; od 588. do 1597, „Pol, Etjen, Antoan Buonvizi i kompanija”; kompanija je tako ujedno i ista i različita.197 Takva društva, koja se po francuskom propisu iz 1673, nazivaju sociétés genem ies (opsta društva) postepeno se pretvaraju u slobodna društva (sociétés libres) ili, pak, društva „zajedničkog imena” (à nom collectif). Naglašavamo porodicnu atmosferu koja je dugo postojala u takvim društvima, čak i kada se nije ra ilo o članovima iste porodice. Evo teksta ugovora o stvaranju takvog društva u Nantu 23. aprila 1719, između strana koje nisu bile u rodbinskim vezama: „Iz društva ce se uzimati samo novac za život i održanje domaćinstva svakog par tnera, trudeći se da se ne umanji kapital preduzeća; partner koji uzme novac o tome mora da izvesti ostale, koji će uzeti istu svotu, pa se o tome neće voditi knji govodstvo”. Takva „međuprožetost privatnog i trgovačkog bila je još izraže nija u manjim trgovačkim društvima i manufakturama”.199
Komanditna društva Sve ove porodične firme su suočene s teškim problemom odgovornosti i o da je ona potpuna ili ograničena. Rešenje se naposletku našlo u komanditnom mstvu, u kojem se jasno razlikuje odgovornost onih koji upravljaju preduzećem, od odgovornosti onih koji samo finansijski doprinose i koji žele da budu odgo vorni samo za ulaganje. Ovakvo shvatanje odgovornosti je brže prodrlo u Fran cusku nego u Englesku, gde komanditno društvo još dugo ima pravo da zahteva od udruženih partnera (sodi) nova ulaganja.200 Federigo Melis,201 smatra da je sistem ograničenog partnerstva (accomandita) nastao u Firenci (ali ne pre početka XVI veka, budući da prvi ugovor potiče od 8. maja 1532); takvo društvo je firen tinskom kapitalu, sklonom širenju, omogućilo da učestvuje u nizu operacija koje podsećaju na današnje holdinge. Zahvaljujući tome što su bile registrovane, možemo pratiti stalnost, obim i rasprostranjenost accomandita. Komanditna društva napreduju širom Evrope gde postepeno zamenjuju po rodične firme. Napreduju, doduše, samo u meri u kojoj, rešavajući nove teškoće, o govaraju sve većoj raznovrsnosti trgovine i sve češćoj praksi udruživanja međusobno udaljenih trgovaca. Podstiču ih i oni koji bi da njihova ulaganja osta nu diskretna. Ovaj je sistem tako omogućio jednom irskom trgovcu iz Nanta da se 197 . nov.-dec. 197TÇsTr 61235ard’
marchands bantïuiers à Lyon, 1575-1629”, u: Annales E. S. C.,
! qqJean МеУег, L ’Armement nantais..., str. 105, napomena 8. , nn Ibid., str. 112, napomena 2. ‘ Ibid., str. 107-115. F. Melis, Tracce di una storia economica, str. 50-51.
420
Kapitalizam na svom
1732. godine udruži sa svojim zemljakom, trgovcem iz Korka202 i „izigra... fran cuske propise koji su ostali na snazi do Revolucije, a zabranjivali strancima da učestvuju u nacionalnim pomorskim poduhvatima”. Komanditno društvo omogu ćuje francuskom trgovcu da se dogovori s komandantima portugalskih utvrđenja na afričkoj obali, sa španskim „državnim činovnicima” iz Amerike, kao i s kape tanima brodova koji se bave poslovima. Trgovac sada može da ima komanditnog saradnika u Santo Domingu, Mesini i drugde. Izgleda da mnogi partneri u firma ma registrovanim u Parizu, uprkos tome što su nastanjeni u prestonici, nisu Pa rižani. Tako je, na primer, 12. juna 1720, osnovano društvo (koje će trajati samo godinu dana) „za kupovinu i prodaju robe, a osnivaju ga Žozef Suis, bivši trgo vački sudija u Bordou, sa stanom u Parizu, u ulici Sen-Onore, Žan i Pjer Nikola, iz ulice Buloa, Fransoa Amber, iz Gran-Ri u predgrađu Sen-Deni i Žak Ranson, veletrgovac iz Bilbaoa”.203 Potonji u sporazumu o raspuštanju društva sebe pred stavlja kao poslanika francuskog naroda i bankara u Bilbaou. Ali kako razlikovati, osim kada to naši lakonski dokumenti izričito ne kažu, komanditno društvo (société en commandite, ili conditionneée ili de commodi té),204 od prethodno pominjanog društva zajedničkog imena? Verovatno u slučaju da postoji ograničenje odgovornosti nekog saradnika. Francuska uredba iz 1673. jasno kaže: „Udruženi u komanditno društva odgovorni su samo za svote koje su sami uložili”.205 A evo šta piše u jednom écrite ili scripte (tj. ugovoru o par tnerstvu), zaključenom u Marselju 29. marta 1786: partnerka, jer je ovde reč o ženi, „ni u kojem slučaju i ni pod kojim izgovorom ne može da bude odgovorna za dugove i obaveze rečenog društva iznad svote koju je uložila”.206207Iako je ovo izuzetno jasan primer, nije uvek bilo tako. Neki komanditeri se odlučuju za takvo udruživanje jer im omogućuje da ostanu u senci, čak i onda kada ulažu znatan ka pital i dele rizike. Budući da uredba iz 1673 (kojom se propisuje da ugovore o os nivanju komanditnih društava potpisuju pred beležnikom svi partneri), govori samo o „društvu trgovaca i veletrgovaca”, postojalo je tumačenje da oni „koji se ne bave trgovačkim poslom” ne moraju biti navedeni kao partneri u ugovoru koji se registrovao kod trgovačkih vlasti. 7 Tako su plemići bili zaštićeni od gubitka plemićkih prava, dok kraljevski činovnici nisu morali otkrivati svoje interese u tr govini. Ovo očigledno objašnjava ogroman uspeh komanditnog sistema u Fran cuskoj, gde trgovci još uvek nisu propušteni u visoko društvo, čak ni u doba po slovnog procvata u XVIII veku. Pariz nije bio ni London ni Amsterdam.
Deoničarska društva Komanditna društva su bila udruženja osoba i kapitala. Deoničarska društva, koja poslednja nastaju, samo su društva kapitala. Kapital društva je jedinstvena masa, poistovećena sa samim društvom. Partneri ili deoničari poseduju delove ka202 Jean Meyer, L ’Armement nantais..., str. 107 i napomena 6. 203 Arhivi grada Pariza (A. V. P.), 3 B 6, 21. 204 J.-P. Ricard, op. cit., str. 368. 205 Naslov IV, član 8, citat Ch. Carrière, op. cit., П, str. 886. 206 Ibid., str. 887. 207 J. Savary, Le Parfait négociant, izd. 1712, drugi deo, str. 15 sq.
421
Kapitalizam na svom
pitala ili deonice. Englezi nazivaju ova društva Joint stock companies, pri čemu reč „stock” ima značenje kapitala. Istoričari prava smatraju da su deoničarska društva samo ona čije se deonice mogu ne samo prenositi već se njima javno trguje. Pod uslovom da se potonji stav ne shvati previše strogo, mogli bismo reći da su se deoničarska društva u Evropi pojavila veoma rano, znatno pre osnivanje Moskovske kompanije (1553-1555), prvog poznatog engleskog deoničarskog društava; neka su verovatno postojala i nekoliko godina ranije. I pre XV veka, brodovi na Sredozemlju bili su često podeljeni na deonice - partes u Veneciji, luoghi u Đenovi, caratti u većini italijanskih gradova, quiratz ili carats u Marselju. Ove deonice su se mogle prodavati. Isto važi i za rudnike u čitavoj Evropi: već u XIII veku moguće je kupiti deonice rud nika srebra pored Sijene, deonice rudnika soli ili slaništa, železara u Štajerskoj, rudnika bakra u Francuskoj u kojem i Zak Ker ima deonice. S poletom u XV ve ku, rudnike u srednjoj Evropi preuzimaju trgovci i vladari; njihovo je vlasništvo podeljeno u Кихеп, koje je moguće prenositi, a i spekulisati s njima.20*208 Ponekad su i mlinovi u svojini društava, kao u Dueu, Kelnu, Tuluzu. U potonjem gradu209 već od XIII veka, mlinovi su podeljeni u delove („uchaux”), a njihovi ih vlasnici, „pariers” mogu prodavati kao bilo koju nekretninu. Ustrojstvo tuluških mlinar skih društava neće se menjati od kraja Srednjeg veka do XIX veka, pri čemu „pa riers” uoči Francuske revolucije u tekstovima društva sasvim prirodno postaju „gospoda deoničari”.210 U potrazi za prvim društvima, značaj koji se obično pripisuje Đenovi, iako je svakako reč o posebnom slučaju, možda je malo preuveličan. Zbog svojih poli tičkih potreba i slabosti, republika svetog Đorđa je dopustila da se u njoj stvore dve vrste društva, compere i maone. Maone su bile udruženja podeljena na de love, a koja su se bavila državnim poslovima: napadom na Seutu 1234. na primer (kada je prva maone stupila u akciju), kao i kolonizovanjem Hiosa 1346. Tu ope raciju je dobro izveo Đustinijani: grčko ostrvo će ostati pod đenovskom vlašću sve do 1566, kada ga zauzimaju Turci. Compere su zapravo bili državni zajmovi, podeljeni na loca ili luoghi, a čije je isplaćivanje zavisilo od prihoda vlade. Go dine 1407, compere i maone se udružuju u Casa di San Giorgio, istinsku „državu u državi”, koja je jedan od stubova tajanstvene i protivrečne istorije đenovske re publike. Pa ipak, još su uvek podeljenja mišljenja o tome da li se compere i maone mogu smatrati deoničarskim društvima.211 U svakom slučaju, izuzmemo li velike trgovačke kompanije s povlasticama, deoničarska društva se nisu naglo širila. Francuska je primer zemlje koja se u tome nije žurila. Sama se reč „action” (deonica) tu prilično kasno ukorenila; čak i kada je pronađemo, ne radi se nužno o prenosivim deonicama. Cesto reč postoji, 20S Eric Maschke. „Deutsche Stàdte am Ausgang des Mittelalters”, u: Die Stadt am Ausgang des Mitelalters, 1974, zasebno izdanje, str. 8 sq. 209 Tulušku organizaciju izvanredno objašnjava Germain Sicard, Aux Origines des sociétés anon ymes: les moulins de Toulouse au Moyen Age, 1953. 210 Ibid., str. 351, napomena 26. 211 E. F. Heckscher, op. cit., str. 316, 385 i passim.
422
Kapitalizam na svom
Prva poznata prodaja denijera 1695. godine Manufakture stakla u Sen-Gobenu (foto Sen-Goben)
ali ne i ono što mi danas pod njom shvatamo. Takođe se dvosmisleno koriste iz razi parts d ’intérêts ili sols, ponekad sols d ’intérêts. Tako je 22. februara 1765, zabeležen jedan transfer, prodaja deonica nekog „društva da bi se naplatila renta”, a reč je o „dva sols 6 deniers kamata, koje... pripadaju [prodavcima] od 21 sola od kojih je sastavljeno društvo” .212 Dve godine kasnije, takođe u Parizu, kompa nija Boren koristi reč „actions”, ali svoj osnivački kapital od četiri miliona livri predstavlja na sledeći način: 4000 priznatih „jednostavnih interesa” po 500 livri; 10 000 petina „jednostavnih interesa” po 100 livri; 1 200 priznatih „rentijerskih interesa” po 500 livri; 4 000 petina „rentijerskih interesa” po 100 livri. „Jedno stavni interesi” su obične deonice s kojima njihov posednik učestvuje i u dobiti i u gubicima; „rentijerski interesi” su pak „obveznice” na 6%.213 Reč „actionnaire” (deoničar), takođe se sporo probija. Barem u Francuskoj, gde ona ima pejorativan prizvuk, kao i reč „banquier” (bankar). Melon,214 jedan od sekretara Džona Loa, pisao je nekoliko godina posle propasti čuvenog sistema (1734): „Ne tvrdimo d a je deoničar korisniji državi od rentijera. To su ružne i 212 A. V .,P .,3 B 6, 66. 213 A. N.. Z*D 102 A, f°s 19 v°-20 v°. 214 Jean-François Melon, Essai politique sur le commerce, 1734, str. 77-78.
423
Kapitalizam na svom
nama strane podele. Deoničar prima dohodak, isto kao što rentijer prima svoj; ni jedan od njih ne radi više od drugog, a novac koji su uložili da bi dobili deonicu ili ugovor (rentu) podjednako dobro cirkuliše i primenuje se u trgovini i poljopri vredi. Pa ipak, procedura za korišćenje tih papira je različita. Deonice ne podležu nikakvim formalnostima, pa mogu bolje cirkulisati, te tako stvarati veću vrednost, a pored toga sigurniji su resurs u slučaju potrebe”. „Ugovor” nije moguće staviti u prodaju bez složene procedure pred beležnikom. To je sigurno ulaganje kojim su se u Francuskoj očevi želeli zaštititi od „maloletnih naslednika, često pravih rasipnika”. Uprkos prednostima običnih deonica, novi tip društva izgleda da se razvija krajnje sporo, bar prema dokumen tima koji su istraživani: na primer u Nantu i Marselju u XVIII veku. lavlja se obično u modernim oblicima osiguranja ili onima u toku modernizacije. Cak i radi opremanja brodova za gusarenje: ono što se događalo u Engleskoj za vlada vine Elizabete I, događa se oko 1730. u Sen-Malou. U nekoj molbi upućenoj kralju stoji: „Svima je znano da se prema uvreženoj navici za opremanje gusar skih brodova u Sen-Malou i u drugim lukama kraljevstva nije ušlo ni u jedan po duhvat sem pretplatom, podeljenom na deonice skromnog kapitala. Tako je dobit od gusarenja išla u najudaljenije krajeve kraljevstva”.215 To je značajan tekst. Deoničarsko društvo pruža mogućnost da se okupi mnogo više investitora, to jest da se geografski i društveno prošire zone izvla čenja novca. Tako je kompanija Boren (1767. godine) u kontaktu s ljudima koji su spremni da sarađuju i kupuju deonice u Ruanu, Avru, Morleu, Onfleru, Dijepu, L°rijanu, Nantu, Pezenasu, Ivtou, Stolbergu (pored Ahena), Lilu, Burg-an-Bresu. Uz malo sreće, mreža bi se proširila na čitavu Francusku. Pa ipak, najveća aktivnost je u prestonici, u poslovno zahuktalom Parizu Luja XVI. Tu se osnivaju Kompanija za pomorsko osiguranje (1750) (koja 1753. prerasta u Compagnie Générale), Društvo za rudnike Anzena, Društvo za rudnike Karmoa, Društvo za kanal Žizora, Društvo za kanal Brijara, Deoničarsko društvo za Javne monopole (Fermes générales), Društvo za vode. Naravno, deonice ovih društava su se procenjivale, prodavale i cirkulisale u Parizu. Posle jednog „nečuvenog potresa”, de onice Dmštva za vode su u aprilu 1784. godine skočile sa 2100 na 3 200 do 3 300 livri." Naš spisak bi bio mnogo duži kada bismo uključili i Nizozemsku i Eng lesku, što ovde ipak nije potrebno.
Ograničeni razvoj Istorija trgovačkog prava razlikuje tri generacije firmi: opšta ili porodična, komanditna i deoničarska društva. Njihov je razvoj barem u načelu jasan. U stvar nosti, sem par izuzetaka, društva dugo ostaju starinski ustrojena, što je uglavnom posledica njihove malenosti. Sva istraživanja - i ona izvršena u ostacima arhiva trgovačkih vlasti u Parizu — ukazuju na slabo definisana ili čak nedefinisana 2JU ean Meyer, L ’Armement nantais..., str. 275. 216 A. N., Z7D 102 A. 217 Jean Meyer, L ’Armement nantais..., str. 113.
424
Kapitalizam na svom
društva. Najviše je onih sitnih, što ostavlja utisak da su se mali ujedinjavali da ih veliki ne bi progutali.218 Tek na desetak ugovora o osnivanju sitnih društava na ilazi se na jedan ugovor o nekoj šećerani, a na dvadesetak njih jedan o osnivanju banke. To naravno ne znači da se bogati nisu udruživali. Baš naprotiv, reći će Da nijel Defo219 za Englesku svog vremena (1720). Odgovarajući na pitanje gde je najviše udruživanja, on piše: „Među bogatim veletrgovcima tkaninama ’zlatarima-bankarima’ (banking goldsmiths) i drugim značajnim trgovcima (considerable traders), kao i onima koji trguju s inostranstvom”. Ovi krupni trgovci su ipak manjina. A čak i među njima, firme, trgovačka udruženja, „preduzeća”,220 izuzev nekoliko povlašćenih kompanija i krupnih ma nufaktura, vrlo dugo će prema našim merilima ostati veoma mali. U Amsterdamu, jedna „tezga” okuplja najviše dvadeset do trideset osoba;221 najveća pariška ban ka uoči Revolucije, banka Luja Grefila, ima tridesetak zaposlenih.222 Svaka fir ma, ma koliko velika, mogla je sasvim udobno da se smesti u jednoj jedinoj kući, najčešće vlasnikovoj. To će joj dugo davati porodično, da ne kažemo patrijarhalno obeležje. U vreme Danijela Defoa, sluge stanuju kod veletrgovca, jedu s njim za is tim stolom, od njega traže dozvolu za izlazak. Nikad im se ne dopušta da prenoće izvan kuće! U pozorišnom komadu koji se izvodio u Londonu 1731. godine, jedan trgovac kori svog službenika: „Pogrešili ste mladiću, nije vas bilo prošle noći, a niste me pitali niti izvestili”.223 Istu atmosferu opisuje Gustav Frajtag u romanu Trebati i imati (1850), čija se radnja uglavnom odvija u kući jednog nemačkog ve letrgovca. U Engleskoj su čak i u doba kraljice Viktorije, u velikim trgovačkim kućama, gazde i osoblje živeli u nekoj vrsti porodične zajednice: ,,U mnogim fir mama danje počinjao porodičnom molitvom, u kojoj su učestvovali i nameštenici i pomoćnici”? 24 Dakle, ni spoljni izgled, ni društvena stvarnost, ni mentaliteti, ne menjaju se naglo. I dalje vladaju mala preduzeća. Preduzeće se uvećavalo samo kada bi se udruživalo s državom. Država, najveće moderno preduzeće, pomagala je, rastući, i drugima da rastu.
Prethodnici velikih trgovačkih kompanija Krupne trgovačke kompanije nastale su iz trgovačkih monopola. U 'celini, potiču iz XVII veka i karakteristične su za evropski severozapad, na šta je mnogo puta ispravno ukazivano. Upravo kao što su gradovi u unutrašnjosti Italije stvorili preduzeća po firentinskom obrascu i tako prodrli u trgovačke tokove Sredozemlja i Evrope, tako su se Ujedinjene Pokrajine i Engleska poslužili svojim kompani jam a u osvajanju sveta. Ch. Carrière, op. cit., II, str. 879 sq. 19 D. Defoe, op. cit., I, str. 215. 229 Reč se retko pojavljuje. Citat Littré: „Entreprise”, str. 1438, u Fénelon, Télémaque, XII, 1699. 1 Prema uzgrednoj misli Isaaca de Pintoa, op. cit., str. 335. _ 22 Guy Antonetti, Greffulhe, Montz et Cle, 1789-1793, str. 96; pogledati J. Everaert, op. cit., str. 875. Nemačke firme u Kadizu su oko 1700. malobrojne. J George Lillo, The London merchant, with the tragical history o f George Barnwell, 1731, str. 27. W. Sombart, op. cit., II, str. 580.
425
Kapitalizam na svom
Iako nije pogrešna, tvrdnja ovu izuzetnu pojavu ne smešta u pravi istorijski kontekst. Monopoli velikih kompanija imaju tri obeležja: 1) izraz su snažnog ka pitalističkog nastojanja; 2) ne mogu postojati bez državnih povlastica; 3) prisva jaju čitava područja trgovine na daljinu. Jedna od „kompanija” prethodnica holandske Istočnoindijske kompanije nosi karakterističan naziv „Compagnie Van Verre” (Kompanija za daleke krajeve). Ali ni trgovina na daljinu, ni državne pov lastice, ni kapitalistički poduhvati ne nastaju u ranom XVII veku. U svetu Fernhandela, kapitalizam i država stupaju u vezu mnogo pre stvaranja engleske Mo skovske kompanije (1553-1555). Mletačkoj krupnoj trgovini su od početka XIV veka dostupni čitav Mediteran i čitava Evropa, uključujući i Sever; godine 1314, mletačke galije uplovljavaju u Briž. U XIV veku, suočena sa sve većom priv rednom krizom, mletačka država organizuje sistem „galere da mercato”. U drža vnom Arsenalu grade se i opremaju veliki brodovi (na račun Sinjorije), koji se za tim iznajmljuju trgovcima patricijima da bi se podstakla trgovina. Bio je to snažan „damping”, kao što dobro opaža Dino Lucato. Te trgovačke lađe (galere da mer cato) igrale su ulogu do prvih decenija XVI veka kao oružje Venecije u borbi za hegemoniju. Slični sistemi su se uspostavljah i u širim oblastima nakon otkrića Amerike i putovanja Vaska de Game oko Rta dobre nade. Evropski kapitalizam, iako tada pronalazi nove i velike prednosti, ipak nije odmah procvetao. Španska država os niva Consejo de Indias, Casa de la Contractacion i Carrera de Indias. Postavlja se pitanje kao izbeći sve ove stege i nadzor? U Lisabonu živi „kralj trgovac” i tu, kako lepo kaže Nunjes Dijas,225 postoji „monarhijski kapitalizam” oličen u Casa da India, s državnom mornaricom, državnim posrednicima i državnim monopo lom. Nezavisni trgovci to moraju da trpe. Ovi sistemi dugo traju: portugalski do 1615-1620, a španski do 1784. Iberij ske zemlje su se dugo odupirale stvaranju velikih trgovačkih kompanija, jer je država već dodelila povlastice trgovcima iz Lisabona, Sevilje i Kadiza. Mašina je radila, a jednom pokrenuta, teško se mogla zaustaviti. Cesto se kaže da Spanija svojom Carrera de Indias imitira Veneciju, što je istina. Takođe i da Lisabon imi tira Đenovu, što nije sasvim tačno.226 U Veneciji država je sve, a u Đenovi kapital je sve. A u Lisabonu, gde je upravo stvorena moderna država, postoji sve izuzev opšte borbe karakteristične za Đenovu. Država i kapital su sile koje se mogu udružiti. Kako je njihov sklad delovao u Ujedinjenim Pokrajinama i Engleskoj? To je suštinsko pitanje u povesti velikih kompanija.
Pravilo trojno Da bi postojao monopol neke kompanije potrebno je da postoje: 1) država, manje ili više delotvorna, ali uvek prisutna; 2) trgovački svet, to jest kapitali, banke, krediti, kupci - svet koji može da bude neprijateljski ili saučesnički raspo225 Manuel Nunes Dias, O Capitalismo monarquico portuguès (1415-1549), Sào Paulo, 1957, Doktorska disertacija. 226 Charles Verlinden, Les Origines de la civilisation atlantique, 1966, str. 11—12 i 164.
426
Kapitalizam na svom
Brodogradilište i skladište Istočnoindijske kompanije u Amsterdamu. Bakrorez J. Muldera, oko 1700 (otisak Fondacije Atlas van Stolk)
ložen, a možda i jedno i drugo; 3) trgovačko područje na velikoj udaljenosti, koje se može eksploatisati i koje samo po sebi određuje mnogo toga. Uvek prisutna država raspodeljuje i jamči povlastice na nacionalnom trži štu, što je suštinska stvar. Ali to nisu besplatni darovi. Svaka kompanija je deo neke poreske operacije, koju prate finansijske teškoće - večita zla kob modernih država. Kompanije neprekidno plaćaju za svoje monopole, a oni se uvek obnav ljaju nakon dugih rasprava. Čak i jedna naizgled nedovršena država Ujedinjenih Pokrajina uspeva da nametne poreze bogatoj Istočnoindijskoj kompaniji, pri siljava je da joj pozajmljuje novac, da plaća dažbine, kao i porez na kapital akcionara, i što je otežavajuća okolnost, istovremeno vodeći računa o stvarnoj vrednosti deonica prema kursu na berzi. Kao što kaže advokat Piter van Dam, najbolji poznavalac Istočnoindijske kompanije (a to se razmišljanje može proširiti i na su parničke kompanije): „Država bi morala da bude srećna što postoji takvo ud-
427
Kapitalizam na svom
ruženje koje svake godine daje tako velike svote, tako da zemlja izvlači iz trgo vine i plovidbe do Indije tri puta više nego sami deoničari”.227 Neću insistirati na ovom banalnom primeru. Pa ipak, samim svojim delovanjem, svaka država daje svojim kompanijama osobit izgled. One su u Engleskoj posle revolucije 1688. godine slobodnije nego u Holandiji gde se još uvek oseća težina stare slave. U Francuskoj, Indijska kompanija, da navedemo samo taj pri mer, stvorena je i preuređena po ukusu kraljevske vlade, koja ju je držala odvo jenu od celine ekonomije. Kompanija kao da je visila u vazduhu, pod upravom nestručnih ili nedovoljno stručnih ljudi. Svaki Francuz vidi razlike. Francuski dopisnik koji u julu 1713. godine javlja o stvaranju kompanije Asiento (koja će kasnije postati Kompanija za južna mora, a kojoj su odmah date povlastice za snabdevanje španske Amerike crnim robljem, a koje su dotada imali Francuzi), primećuje: „Ovo je kompanija pojedinaca; tu naredbe Dvora uopšte nemaju značaja na interese pojedinaca...”.22 To je očigledno preterana tvrdnja. Ali u poslovima posle 1713. godine, već se vide velike razlike sjedne i s druge strane Famanša. Ukratko, trebalo bi da odredimo na kom nivou i koliko su se prisno odvijali odnosi između država i kompanija. Potonje su se razvijale samo ako se država nije uplitala onako kao u Francuskoj. Ako je, naprotiv, postojala izvesna eko nomska sloboda, kapitalizam se brzo javljao i prilagođavao svim administrativ nim teškoćama i hirovitostima. Moramo priznati d a je holandska Istočnoindijska kompanija —par meseci mlađa od engleske, i prva od velikih kompanija koja je postigla zadivljujući uspeh - imala neobično i složeno ustrojstvo. Bila je podeljena na šest nezavisnih „komora” (Holandija, Zeland, Delft, Roterdam, Horn, Enkhuizen), iznad kojih se nalazila zajednička uprava „sedamnaestorice gospode” (Heeren Zeventien), od kojih su osmorica bili iz Holandske komore. Preko ko mora, buržoazija regenata gradova imala je pristup ovom ogromnom profita bilnom preduzeću. Direktori lokalnih komora (Gewindhebbers, koji biraju H ee ren XVII) imali su pristup glavnoj upravi kompanije. Recimo i da se u toj razje dinjenosti pojavljuju gradske privrede, pod naoko jedinstvenom opštom privre dom Ujedinjenih Pokrajina. To pak uopšte ne ometa dominaciju Amsterdama. U lavirintu Istočnoindijske kompanije treba ukazati i na stalno prisustvo velikih po rodica kao što su bile Bikeri iz Amsterdama i Lampsini iz Zelanda. Njih nije na metala država, već novac i društvo. Slično važi i za englesku Istočnoindijsku kompaniju, Južnomorsku kompaniju, Englesku banku, kao i za, da navedemo je dan ograničen ali očigledan primer, englesku Kompaniju Hadsonovog zaliva. Na vrhu ovih velikih preduzeća su male vladajuće grupe koje se čvrsto drže svojih povlastica bez ikakvih sklonosti ka promenama i inovacijama. Odveć su bogate da bi se upuštale u nekakve rizike. Usudili bismo se reći i da njihovi pripadnici nisu oličenje poslovne trgovačke inteligencije. Prečesto se iznosi stav da je Isto čnoindijska kompanija istrulela od korena; istrulela je i od vrha. A tako se dugo održala, jer je učestovala u najplodnijim razmenama svog doba. 9 ?« Louis
Dermigny, La Chine et l ’Occident, Le commerce à Canton..., I, str. 86. A. N. A. E„ B 1, 760, London, juli 1713. ..........
428
Kapitalizam na svom
Sudbinu kompanija je delimično određivao i trgovački prostor njihovog monopola, pri čemu je veliku ulogu imala geografija. A iz prakse je jasno d a je tr govina u Aziji najčvršća osnova za delovanje ovih kompanija. Čak ni Atlantik promet s Afrikom i trgovina s dve Amerike - ni evropska mora, Baltik, Sever no more i ogromni Mediteran, ne pružaju neko dugoročnije unosno polje delovanja. U engleskoj istoriji slična je sudbina Moskovske, Levantske i Afričke kompanije, dok je u nizozemskoj istoriji, najznačajnija konačna propast Zapadnoindijske kompanije. Za velike trgovačke kompanije postoji prava geografija uspeha. Da li je to zato što je trgovina s Azijom isključivo u znaku luksuzne robe - bibera, začina, svile, indijskog platna, kineskog zlata, japanskog srebra, a uskoro čaja, kafe, laka, porcelana? Evropa, u stalnom rastu, ima sve veće prohteve za luksu zom. A propast carstva Velikog Mogula, početkom XVIII veka, prepušta Indiju pohlepi trgovaca sa Zapada. Pa ipak, Azija zbog svoje velike udaljenosti, teškoća trgovine u tom delu sveta, kao i njene prefinjenosti, ostaje revir krupnog kapitala, jedinog sposobnog da tu angažuje ogromne količine gotovine. To odmah uklanja konkurenciju, ili je u najmanju ruku suzbija; letvica se podiže na određenu visinu. Jedan Englez 1645. godine piše: „Pojedinac nema sredstava za tako dugačka, ri zična i skupa putovanja”.229 To je u stvari bilo razmišljanje u korist kompanija, ponavljano često u Engleskoj i drugde, iako ne sasvim opravdano: naime, kao što ćemo videti kasnije, bilo je mnogo ljudi („private men”) koji su mogli da prikupe kapital za neki takav poduhvat. Poslednja prednost Azije je što su se Evropljani tu mogli sami izdržavati. Trgovina između različitih krajeva na Istoku bila je izu zetno unosna: portugalsko carstvo je od nje živelo čitavo stoleće, a holandsko dva stoleća zaredom, sve dok Engleska nije progutala Indiju. Ali da li ju je ona zaista progutala? Lokalna trgovina, na čijoj su izgrađenosti Evropljani i postigli uspeh, dokazuje snagu tamošnje ekonomije, stvorene da traje. Evropa se u nekoliko stoleća eksploatacije koristi prodorom u već bogate i razvijene civilizacije u kojima su poljoprivredna i zanatska proizvodnja već bile organizovane za izvoz, uz sveprisutne efikasne trgovačke lance i posrednike. Tako se na primer Holanđani na ostrvu Javi oslanjaju na Kineze koji prikupljaju hranu tamo gde se proizvodi i spremaju je za prodaju. Umesto da počinje od početka, kao u Americi, Evropa na Dalekom istoku iskorišćava već čvrst trgo vački sistem. Samo zahvaljujući svom srebru, uspela je da sebi otvori ta vrata. Tek kasnije, kao gospodar Istoka nameće se Engleska. To čini vojnim i političkim osvajanjima uz ozbiljno remećenje stare ravnoteže.
Engleske kompanije Englesko bogatstvo nije tako rano stvoreno. Još 1500. godine Engleska je „zaostala” zemlja, bez jake mornarice, s pretežno seljačkim stanovništvom i sa samo dva izvora bogatstva: ogromnom proizvodnjom vune i snažnom tekstilnom industrijom (koja se toliko razvila d a je mogla da apsorbuje prvu). Ova uglavnom seoska industrija proizvodila je na istoku i jugozapadu zemlje grubo sukno, dok 2~9 Charles Wilson, England’s apprenticeship, 1603-1763, 3. izd. 1967, str. 172-173.
429
Kapitalizam na svom
su se meka plišana sukna (kersies) proizvodila u Vest Ridingu u Jorkširu. Ova Engleska sa 75 000 stanovnika u svojoj prestonici, koja će se polako pretvoriti u čudovište, sa snažnom monarhijom po okončanju Rata dveju ruža, s moćnim es nafima i aktivnim sajmovima, i dalje je zemlja tradicionalne privrede. Trgovina počinje da se odvaja od zanatstva - sto je proces sličan onome u gradovima Italije u predrenesansnom razdoblju. Prva velika engleska preduzeća se naravno stvaraju u sektoru spoljne trgo vine. Dva najveća preduzeća, čija je dokumentacija sačuvana tako da možemo pratiti njihov razvoj. The Merchants o f the Staple, izvoznici vune (preko Kalea), i Merchants adventurers, veletrgovci suknom - još su uvek starinski organizovana. Prvi, predstavnici engleske vune, koja će, međutim, uskoro prestati da se izvozi, nisu za nas toliko značajni. Merchant adventurers,230 koji su prisvojili neodre đenu reč adventurers (koja označava u stvari sve trgovce u spoljnoj trgovini), jesu izvoznici sirovog sukna u Nizozemsku s kojom su sklopili niz ugovora (14931494, a zatim 1505). Postupno mercers i grocers iz Londona preuzimaju vodstvo među adventurerima, nastojeći da uklone suparničku grupu provincijskih trgo vaca sa severa. Od 1475. ti londonski trgovci deluju u dogovoru, iznajmljuju iste brodove za slanje robe, sarađuju u plaćanju carina i sticanju povlastica, u okviru onog što će uskoro izgledati kao diktatura mercera. Godine 1497, kruna se za uzima da kompanija u Londonu počne da prihvata i trgovce izvan prestonice. Njih, međutim, primaju samo na niže položaje. Kada je reč o organizaciji Merchant Adventurers Company, u oči najpre upada činjenica da joj je operativno središte izvan Engleske. Dugo je bilo u Antverpenu i u Berg-op-Zomu, čiji su se sajmovi otimali za klijentelu engleskog preduzeća. Smeštena u Nizozemskoj, kompanija je mogla da podstiče ova dva grada jedan protiv drugog, te da bolje čuva sopstvene povlastice. Bitne transak cije su se pre svega obavljale na tržištu na kontinentu - prodaja sukna za gotovinu i kupovina začina. Tu je engleska trgovina mogla da komunicira s najživljim to kovima svetske privrede. U Londonu su ostajali stariji trgovci, koji su se plašili putovanja i nemirnih sajmova. Mladi su u Antverpenu. Godine 1542, trgovci koji žive u Londonu, žale se Krunskom veću da „mladi u Antverpenu” uopšte ne obraćaju pažnju na savete „gazda” iz Londona.231 Nama je ovde najzanimljivije to što Merchant Adventurers Company ostaje „korporacija”. Disciplina kojoj su izloženi trgovci slična je onoj koju esnafi na meću svojim članovima u uskim okvirima pojedinih gradova. To lepo ilustruju propisi koje im nameće država - na primer, kraljevski kodeksi iz 1608.~32 Članovi kompanije se međusobno oslovljavaju s „brate”, a njihove žene sa „sestro”. Braća moraju da odlaze zajedno na bogosluženje i sahrane. Ne smeju da se ponašaju nedolično, da psuju, da se opijaju, kao i da svojim postupcima skreću pažnju na sebe - na primer, da trče po poštu umesto d a je čekaju u radnji, ili da nose robu na 210 Pogledati o ovoj temi shvatanje (koje upućuje na širu bibliografiju) Jiirgena Wiegandfa, Die Merchants Adventurers’ Company aufdem Kontinent zur Zeit der Tudors und Stuarts, 1972. 231 E. F. Heckscher, op. cit., str. 310. 232 Ibid., str. 362-363.
430
Kapitalizam na svom
Dvorana suda u zgradi firme „Merchant Adventurers" u Jorku (foto Kantri Lajf)
leđima; zabranjene su i svađe, vređanja i dvoboji. Kompanija je prava moralna zajednica i pravno lice, sa svojom „vladom” (guverner, poslanici, sudije, sekre tari). Poseduje trgovinski monopol i povlasticu stalnog nasleđivanja (pravo da samu sebe nasleđuje). Sva ova obeležja su tipična (da upotrebimo kasniji rečnik ser Džošaje Cajlda) za tzv. „regulated company”. Mutatis mutandis, sve to nali kuje na esnafe, kao i hanze na obalama Severnog mora. Tu, dakle, nema nikakvih inovacija ni originalnih rešenja. Merchant Adven turers, čiji počeci bez sumnje sežu pre XV veka, nisu bili stvoreni dobrom voljom engleskog kraljevstva. Pojava kompanije, kao što smatra Majki Postan,233 očito je posledica opadanja prodaje sukna, što, pak, primorava trgovce da se tešnje povežu. Ipak se tu ne radi o deoničarskom društvu. Članovi kompanije (koji su plaćali pristup, ukoliko nisu nasledili pravo članstva, ili služili kao šegrti kod nekog člana kompanije), trgovali su na svoj rizik. Sve u svemu, reč je o starinskoj organizaciji koja postupno preuzima funkciju proisteklu iz razvoja engleske privrede (to jest prelaska na obradu sirove vune). Ona je izvrsno odigrala svoju ulogu, pri čemu su individualne delatnosti bile koordinisane, ali ne i objedinjene. Kompanija je lako mogla da preraste u Joint Stock Company. Ipak, Merchant Adventurers, iako u 233 М. М. Postan, Medieval trade and finance. 1973, str. 302-304.
431
Kapitalizam na svom
opadanju, zadržala je svoju staru organizaciju sve do 1809, kada je Napoleon za uzeo Hamburg (gde je kompanija bila čvrsto ukorenjenajoš od 1611)Л 4 Tek tada kompanija definitivno propada. Ove pojedinosti iz istorijata kompanije Merchant Adventurers dovoljne su da se stekne slika o uređenoj kompaniji (regulated company). A prve deoničarske kompanije kojih j e u Engleskoj sve više posle naglog poleta krajem XVI i počet kom XVII veka, 5 nisu nipošto odmah u većini. Pojavljuje se medu firmama sta rijeg tipa koje su pružale iste usluge; ponekad je izgledalo da su ove potonje nad moćne jer su se neka deoničarska društva, na primer Moskovsko, osnovano 1555, ili Levantsko, osnovano 1581, docnije pretvorila u „uređene kompanije:” prvo 1622, a potom opet 1669, drugo 1605, dok se s Afričkom kompanijom to dogo dilo 1750. Čak je i engleska Istočnoindijska kompanija, osnovana 1599, privilegovana 1600, prošla kroz neobičnu krizu od 1698. do 1708, razdoblje tokom koga je opet postala delimično „uređena kompanija” . I zaista, tokom prvih sto godina postojanja, engleska Istočnoindijska kom panija, osnovana sa znatno manjim kapitalom nego holandska kompanija, ni izda leka nije prava deoničarska kompanija. Kapital bi se prikupljao za samo jedno pu tovanje, a svaki trgovac je po povratku broda uzimao nazad svoj ulog i podizao dobitak. Deoničari su dugo zadržali pravo da povlače uloge. Stvari se, ipak, po lako menjaju. Od 1612. računi se vode ne samo za naredno putovanje, već za niz planiranih putovanja. Posle 1658. kapital društva postaje nedeljiv. Godine 1688. deonice kompanije počinju da se prodaju na Londonskoj berzi, slično kao što su se deonice Holandske kompanije prodavale na berzi u Amsterdamu. Tako su en gleske kompanije postepeno preuzele model holandskih, iako im je za to bio po treban skoro čitav jedan vek.
Kompanije i konjunkture Globalni uspeh kompanija iz severozapadne Evrope, zavisi delom i od konjunkture i hronologije. Bogatstvo Amsterdama nastaje u razdoblju 1580 1585. Zauzimanje Antverpena od Alesandra Farnezea (1585) zapečatilo je sud binu grada na Seldi. Iako Antverpen nije bio sasvim uništen u trgovačkom po gledu, suparnički Amsterdam odnosi pobedu. Pa ipak, na stvaranje Istočnoindijske kompanije čekaće se još dugo (do 1602). Ona je, dakle, stvorena postoje bo gatstvo Amsterdama već nastalo. U najmanju ruku nije ga ona stvorila, nego je čak ono donekle stvorilo nju. U svakom slučaju, kompanija je gotovo odmah doživela uspeh, kao što je bilo i s engleskom kompanijom, osnovanom nešto ra nije. Napori Francuza u osnivanju trgovačkih kompanija osujećeni su u razdoblju 1664-1682; Istočnoindijska kompanija, osnovana 1664 „veoma brzo zapada u finansijske teškoće” a povlastica joj biva oduzeta 1682; Kompanija za Levant, os-2345 234 F. Liitge, op. cit., str. 342. 235 Prema objašnjenjima J. U. Nefa, K. W. Taylora, I. W. Vallersteina i Th. K. Rabba, Enterprise and Empire, 1967, str. 19 sq. 26 sq.
432
Kapitalizam na svom
novana 1670, već 1672. počinje da propada; osnovana u julu 1669, Kompanija za sever pravi je „fijasko” ; Zapadnoindijska kompanija, osnovana 1664,236 biva uki nuta 1674. Ovakav niz neuspeha teško d a je mogao biti nadoknađen polovičnim uspehom Istočnoindijske kompanije. Činjenica da u međuvremenu engleske i holandske kompanije cvetaju, zahteva objašnjenja. Francuska preduzeća su ometena nepoverenjem domaćih trgovaca prema kraljevskoj vladi, srazmerno slabim sred stvima i nezrelošću onoga što je moglo da bude francuski kapitalizam. A teško je i prodreti u već organizovane mreže: dobra mesta su već zauzeta i oni na njima spremni su da ih brane „na nož”. Žan M evre237 piše: „Pored toga, strane kompa nije, osnovane u prvoj polovini veka, iskoristile su izvanredne prilike koje se više neće ponoviti jer se konjunktura promenila”. Francuzi su izabrali pogrešan trenu tak: Kolber je na scenu stupio kasno. Utoliko pre što je pedesetak godina ne viđenog poleta dalo severu i naročito Nizozemskoj, takvu prednost da će moći da se odupru mogućoj konkurenciji, pa i nedaćama konjunkture. Isti ekonomski uzroci mogu da izazovu različite posledice na različitim mestima. Na prelazu stoleća (1680-1720) dok u čitavoj Evropi postoje teškoće, u Engleskoj preokreti i krize ostavljaju utisak opšteg napretka. Da lije to zato što u doba nazadovanja i stagnacije postoje zaštićene privrede ili manje ugrožene nego ostale? Posle revolucije 1688, u Engleskoj cvetaju poslovi; uvode se javni krediti „na holandski način”. Engleska banka, osnovana smelim poduhvatom 1694, stabilizuje tržište obveznica i daje novi podstrek poslovima. A oni se i inače odvijaju veoma dobro; menice i čekovi su sve značajniji na unutrašnjem tržištu.238239Spoljna trgovina raste i raznovrsnija je: „ро mišljenju Gregori Kinga i Davenanta, to se područje najbrže razvija”/ 1'' Veliko je oduševljenje za ulaganja u joint stock com panies'. bilo ih je dvadeset četiri 1688. godine u Engleskoj i Škotskoj; u razdoblju 1692-1695. osnovano je čak 150 deoničarskih društava, iako sva neće preživeti.240 Pretapanje kovanica, u toku krize 1696. godine je bio strašan udarac ko jim su pored nekoliko sumnjivih, uništeni i mnogi dobri poslovi. Kako su žrtve bile hiljade deoničara, 1697. godine donet je zakon kojim se broj brokera i stock jobbera ograničava na sto, s ciljem da se predupredi delovanje bezobzirnih akvi zitera.241 Pa ipak, boom investiranja će se ponoviti i potrajati sve do 1720, kada izbija skandal South Sea Bubble. Sve u svemu, bilo je to burno, ali poslovno plo dno razdoblje, bez obzira na ogromne namete koje razrezuju vlade Vilijema III i kraljice Ane. U toj klimi, kompanijama koje su suočene s privatnom inicijativom, teško je da sačuvaju svoje privilegije. Ukinuti su monopoli kompanija za Rusiju i Levant. Postavlja se pitanje da li će i Istočnoindijska kompanija doživeti brodolom, uprkos tome što joj se kapital znatno uvećao? U atmosferi nove slobode, već je bila 236 Što se tiče Severne kompanije cf. A. N. G7, 1685,1; što se tiče Zapadnoindijske kompanije cf. A. E. M. iD „ 16. 237 Études d ’histoire économique, 1971, str. 33. 238 S. Pollard i D. W. Crossley, op. cit., str. 150-151. 239 Ibid., str. 143, 146, 147, 163. P. Jeannin, L'Europe du Nord-Ouest et du Nord aux XVIIe et XVIIF siècles, 1969, str. 192. S. Pollard i D. W. Crossley, op. cit., str. 149.
433
Odlazak jednog holandskog East Indianmana oko 1620. godine. Slika Adam Vilertsa (Nacionalni pomorski muzej u Grinviču, London)
osnovana druga kompanija. Borba između stare i nove kompanije na berzi bila je napeta sve do 1708. godine. Bez želje da kritikujem agresivni kapitalizam koji u to vreme nastaje, opisaću samo jedan neobičan događaj. U avgustu 1698, trgovci stare engleske kom panije razmišljaju o tome da prepuste neka od svojih preduzeća u Indiji ili trgov cima nove kompanije, ili čak francuskoj Istočnoindijskoj kompaniji! Ponšarten 6. avgusta 1698. piše Talaru:242 „Direktori francuske Indijske kompanije su obavešteni da su direktori stare engleske kompanije voljni prodati preduzeća u Mazulipatamu na Koromandelskoj obali. Tako su mogući pregovori. Njegovo Veličan stvo želi da se vi diskretno raspitate da li je to tačno, i ako jeste, da li oni na to imaju pravo i šta traže za uzvrat”. (Kurzivom pisane reći su u tekstu bile šifrova949
Pismo Ponšartrena (Pontchartrain) Talaru (Tallard) (6. avgust 1698), uporediti: A. E., GP. Ang., 208, f° 115; pismo Talara Ponšatrenu (21. avgust 1698), uporediti: A. N., A. E., B1, 759.
434
Kapitalizam na svom
ne.) Dvadeset prvog avgusta Talar iz Utrehta odgovara ministru: „Sasvim je izvesno da direktori stare engleske Istočnoindijske kompanije žele da prodaju preduzeća. Direktori nove kompanije im govore, ne bi li postigli nižu cenu, da ih neće, da mogu i bez njih. Ja ipak sumnjam da bi se prvi, bogati trgovci iz Londona koji bi mogli mnogo izgubiti, usudili da preduzeća prodaju strancima”. Deset go dina kasnije problem je rešen spajanjem dve engleske kompanije. Ova epizoda se može uporediti s ponašanjem nekih Holanđana koji su, gnevni što im neki čvrsti monopoli kod kuće zabranjuju trgovinu s Dalekim isto kom, pokušavali da osnuju slične kompanije u Francuskoj, Danskoj, Švedskoj, Toskani. Objašnjava se i klima koja pred kraj XVIII i početkom XIX veka vlada u engleskoj Indiji, gde suprotstavljanje engleskih trgovaca privilegijama Istočnoin dijske kompanije (koje će biti ukinute tek 1865) nailazi na podršku ne samo lokal nih agenata kompanije, već i mnoštva evropskih trgovaca raznih nacionalnosti, koji su aktivno uključeni u krijumčarenje, posebno u smeru Kine i Indonezije, kao i u unosno ilegalno vraćanje gotovine u Evropu.
Kompanije i trgovačka sloboda Piter Laslet tvrdi da su engleska Istočnoindijska kompanija i Engleska banka, koje su „već postale model institucija koje će najzad stvoriti poslove, kako ih mi zamišljamo”, imale „рге početka XVIII veka neznatan uticaj na ukupnu tr govačku i industrijsku aktivnost Engleske” . Čarls Bokser je još sigurniji u to, iako ne navodi čvšrće dokaze.244 Smatra da velike trgovačke kompanije nisu najvaž nije. V. R. Skot je određeniji: procenjuje da 1703 (posle očiglednog uspona), masa kapitala koju su prikupila deoničarska društva iznosi samo 8 miliona funti sterlinga, dok je 1688, prema Gregori Kingu, nacionalni prihod iznosio 45 miliona, a nacionalno bogatstvo više od 600 miliona funti sterlinga.245 Takvi su nam argumenti već poznati: svaki put kada se upoređuje obim vo dećeg sektora s obimom čitave privrede, veća slika svodi izuzetnost na skromnije ili čak beznačajne dimenzije. Ja sam protiv toga. Važne su one činjenice koje imaju posledice, a kada su potonje modernizacija privrede, „modeliranje” bu dućih „poslova”, ubrzano stvaranje kapitala i početak kolonizacije, onda o njima valja i dobro razmisliti. Uostalom, zar graja protesta protiv monopola kompanija ne pokazuje d a je igra vredna truda? Već i pre 1700. trgovački svet se neprekidno buni protiv monopola. Već do lazi do žalbi, gneva, nada i kompromisa. Slobodno možemo reći da isti monopol, bez mnogo gunđanja tolerisan u XVII, u XVIII veku postaje nepodnošljiv i skan dalozan. Deskaze, trgovački poslanik iz Nanta, kaže to jednostavno u svom izveštaju (1701):246 „Povlastice ekskluzivnih kompanija štetne su za trgovinu”, jer danas „naši podanici imaju isto onoliko sposobnosti i takmičarskog žara, koliko je bilo ravnodušnosti i nesposobnosti u vreme kada su kompanije osnivane”. Ор. cit.., francusko izdanje, str. 172. Charles Boxer, The Dutch Seaborne Empire, 1600-1800, 1965, str. 43. 5 Maurice Dobb, Studies in the development o f capitalism, 4. izd. 1950. str. 191. napomena 246 A. N.. G7, 1686. f° 85.
435
Kapitalizam na svom
Deskaze dalje kaže kako trgovci već mogu sami da idu u istočnu Indiju, Kinu, Gvineju, zbog trgovine crnim robljem, u Senegal po zlatni prah, kožu, slonovaču, gumu. Slično govori i Nikola Menaže, poslanik Ruana (3. juna 1704):247* ne osporno je da će svaka kompanija s ekskluzivnim monopolom pre suziti nego proširiti trgovinu, kao i d a je za državu mnogo korisnije d a je njena trgovina u ru kama svih podanika umesto d a je ograničena na mali broj ljudi”. Prema jednom zvaničnom izveštaju iz 1669. godine, čak i pristalice kompanija smatraju da „po jedince ne treba lišavati slobode da trguju, te da u državi ne smeju postojati is ključive povlastice”. U Engleskoj „krijumčari i avanturisti trguju na istim mestima gde i domaće kompanije”/ ”0 A Kompanija je 1661. godine zaista prepu stila pojedincima trgovinu na Istoku. Posle revolucije 1688. godine, koja je donela pobedu trgovcima, javno mnjenje deluje tako da povlastice Istočnoindijskoj kompaniji bivaju ukinute. Proglašena je sloboda trgovine s Indijom. Među tim, sve se „vratilo na staro” 1698. godine, a posebno 1708, kada su „isključiva prava” opet propisana. I u Francuskoj je bilo sličnih kolebanja. Kolber je u dva maha proglašavao slobodu trgovine s Indijom (20. decembra 1681. i 20. januara 1682). Kompanija je zadržala jedino monopol na prevoz i skladištenje robe.249 Godine 1712. Kom panija je sama prodala svoju povlasticu jednom preduzeću iz Sen-Maloa.250 Da li je Indijska kompanija posle toga i dalje postojala? Anison iz Londona 20. maja 1713. piše:251* „Naša, francuska Istočnoindijska kompanija svojim slabljenjem baca ljagu na kraljev barjak i naciju”. Pa ipak, institucije na umoru se često ne predaju odmah. Kompanija je preživela nemirne godine Loovog sistema. Ob novljena je tokom 1722. i 1723. godine sa znatnim kapitalom, ali bez dovoljno gotovog novca. Bitke su trajale gotovo do 1760, do kada su priticali i profiti. Go dine 1769. snažna kampanja pod vodstvom „ekonomista”, dovodi do ukidanja monopola i otvara francuskoj trgovini, koja to ume da iskoristi, puteve za Indiju i Kinu.-52 Grupa oko Kalona svojim novcem 1785. godine spasava Indijsku kom paniju koja počinje da deluje u senci engleske kompanije. Ali posle više spekula tivnih skandala, ukida je Revolucija 1790. godine.2-3
OPET TROJNA PODELA Mesto kapitalizma treba, dakle, odrediti kako u odnosu na različita područja privrede, tako i u odnosu na trgovačku hijerarhiju čiji vrh zauzima. Ovo nas vraća na trojnu podelu koju sam ocrtao na početku knjige:254 1) osnova koju sačinjava „materijalni život”, višestran, samodovoljan i rutinski; 2) na narednom nivou 247 A. N.. Marine, B7, 230, citat Charles Frostin, „Les Pontchartrain et la pénétration commerciale française en Amérique espagnole (1690-1715)”, u: Revue historique, 1971, str. 311, napomena 2. ‘48 A. N., K 1349, P 1 4 v ° if° 15. 249 Paul Kaeppelin, La Compagnie des Indes orientales et François Martin, 1908, str. 135-136. 250 Ibid., str. 593. 251 A. N., G7, 1699. 2^2 Charles Montagne, Histoire de la Compagnie des Indes, 1899, str. 223-224. M. Lévy-Leboyer, op. cit., str. 417, napomena 2. -54 Civilisation matérielle, I, izd. 1967, str. 10-11 i 437.
436
Kapitalizam na svom
„ekonomski život”, jasnije definisan, koji se u našim objašnjenjima stapa s kon kurentskom tržišnom ekonomijom; 3) i najzad, na najvišem nivou, kapitalističko delovanje. Sve bi bilo jasno kada bi ova radna podela bila vidljiva u stvarnom ži votu, s oštrim linijama razgraničenja. Stvarnost ipak nije tako jednostavna. Posebno je teško povući liniju koja bi ukazivala na suštinsku razliku između kapitalizma i ekonomije. Ekonomija, u smislu u kojem je mi shvatamo, jeste svet transparentnosti i regularnosti gde svako unapred može znati, poučen ranijim is kustvom, kako se odvijaju procesi razmene. Kad je reč o gradskoj pijaci, to uvek važi za kupovine i prodaje nužne za svakodnevni život: roba se menja za novac i obratno, a razmena se odmah obavlja po dogovoru. Isto tako je u dućanima gde se roba prodaje na malo. Slično važi, čak i ako je reč o mnogo većim rastojanjima, za svu redovnu trgovinu, čiji se počeci, uslovi, putevi i tržišta poznaju; žito sa Si cilije, vino i suvo grožđe s Levanta, ili, pak, so (kada se država ne upliće), ulje iz Pulje, raž, drvo i katran s Baltika, itd. Ove trgovačke veze su bezbrojne i stare; njihove maršrute, kalendari, i razlike u ceni poznati su bili svima - što je za ishod imalo otvorenu tržišnu utakmicu. Doduše, sve postaje složenije ako neka roba iz ovog ili onog razloga postane zanimljiva spekulantima; u tom će slučaju biti us kladištena, potom redistribuirana, obično u daleke krajeve i u velikim količinama. Na primer, žito s Baltika je redovno stizalo na otvoreno tržište; nabavna cena u Gdanjsku je redovno pratila krivulju prodajne cene u Amsterdamu.255 Pa ipak, kada se ta roba uskladišti u magacinima u Amsterdamu, žito menja svoju prirodu; ulazi u posebnu igru, dostupnu samo bogatim trgovcima. Oni će je slati na ra zličita odredišta - tamo gde su cene usled oskudica neumereno skočile u odnosu na početnu nabavnu cenu; ili tamo gde se roba može menjati za određenu drugu robu. Istina je da na nacionalnom nivou, posebno za robu kakva je žito, postoje mogućnosti sitnih spekulacija, mikrokapitalizam, iako te mogućnosti tonu u priv redi kao celini. Velike kapitalističke igre se odvijaju samo u oblasti neobičnog, posebnog ili onog što je vezano za velika rastojanja, koja se ponekad prevaljuju mesecima pa i godinama. Možemo li onda tržišnu ekonomiju - ili transparentnu ekonomiju, da upotrebimo tu reč još samo jednom - da svrstamo u jednu, a kapitalizam i spekulaciju u drugu kategoriju? Da li se radi tek o terminološkim pitanjima? Da li je reč o st varnoj granici koje su i zainteresovani akteri donekle svesni? Kada izborni knez Saksonije želi da nagradi Lutera s četiri Кихепа, tj. četiri rudničke deonice koje donose 300 guldena, ovaj uzvraća:256 „Ich will kein Kuks haben! Es ist Spielgeld und will nich wuddeln dasselbig Geld” . („Ne želim nikakve deonice! To je speku lativni novac, a ja ne želim da se takav novac množi” .) To su veoma značajne reći, jer su i otac i brat Luterov bili sitni preduzetnici u rudnicima bakra u Mansfeldu, dakle, s druge strane kapitalističke barijere. Ali istu uzdržanost pokazuje i Z. P. Rikar, mirni i nepristrasni posmatrač života Amsterdama, očevidac svekolike spe kulacije u tom gradu. On piše: ,,U Amsterdamu tako vlada duh trgovine da se na255 Walter Achilles, „Getreidepreise und Getreidehandelsbeziehungen europaischen Raum in XVI. und XVII. Jahr.” u: Zeitschrift fiir Agrargeschichte, 59, str. 32-55. 256 E. Maschke, cit. čl., str. 18.
437
Kapitalizam na svom
prosto mora trgovati” .2 ,7 Bio je to začelo potpuno drugi svet. Johan Georg Biš, pisac trgovačke istorije Hamburga, smatra da berzanske komplikacije u Amster damu i drugim fmansijskim središtima258 „nisu poslovi za razumnog čoveka, već za kockara”. Linija je još jednom povučena. Stojeći na drugoj strani granice, Emil Zola (1891)259 nekom poslovnom čoveku, koji upravo pokreće novo bankarsko društvo, pripisuje ovu izjavu: „Sa zakonskom i slabom platom za rad, razumna ravnoteža svakodnevnih transakcija stvara životnu pustoš, močvaru u kojoj sve sile spavaju ili dremaju.[...] Ali spekulacija je životno iskušenje, večna želja koja podstiče na borbu i život.[...] Bez spekulacije, niko se ne bi bavio poslovima” . Ovde je svest o razlici između dva ekonomska sveta i dva načina življenja i rada izražena sasvim otvoreno. Da li je Zola bio „puki literata”? Moguće i da jeste. Ali čak sto godina ranije, sasvim drugim jezikom opat Galiani (1728-1787), govori o istom jazu unutar privrede, ali i između ljudi. U svojim Razgovorima o trgovini žitom (1770),260 opat napada fiziokrate u to vreme sablažnjivom tvrd njom da trgovina žitom ne stvara bogatstvo zemlje. Žito, tvrdi on, nije samo na mirnica „koja ima najmanju vrednost u odnosu na svoju težinu i zapreminu”, i koja je stoga skupa za prevoz; nije samo kvarljiva, d a je uništavaju insekti i pacovi, te ju je teško čuvati; ne samo da „dolazi na svet usred leta” čime primorava ljude da je prodaju u „najnepogodnijem godišnjem dobu”, to jest zimi, kada je more uzburkano, a putevi neprohodni; a što je najgore, „žito raste svuda. Nema kraljevstva gde ga nema”. Kada se žito uporedi s uljem i vinom, proizvodima to plih krajeva, može se reći. „Trgovina potonjima je sigurna, postojana i redovna. Provansa će uvek prodavati svoja vina i ulja u Normandiji.[...] Svake godine postojaće potražnja s jedne strane, koju će druga strana zadovoljavati; to se nikad neće menjati. Prava bogatstva Francuske, medu plodovima tla, jesu vina i ulja. Či tav sever ima za njima potrebu, a sam ne može da ih proizvodi. Tada nastaje trgo vina, ona kopa svoj kanal, prestaje da bude spekulacija i postaje rutina” . Kada je pak reč o žitu, ne može se očekivati neka pouzdanost; ne zna se gde će doći do potražnje, ko će je moći zadovoljiti, ni da li će jedan prodavač možda zakasniti, jer će ga drugi preteći. Rizici su veliki. Zbog toga „mali trgovci sa skromnim sredstvima” mogu da zarađuju u trgovini uljem i vinom; „štaviše ta je trgovina unosnija ako se obavlja na malo. Ekonomija i poštenje je pospešuju. A kada je reč o trgovini žitom na veliko, onda treba tražiti najmoćnije među trgovcima”. Samo ovi moćni ljudi su dobro informisani; samo oni mogu rizikovati, „а kako pogled na tuđi rizik udaljuje gomilu”, oni postaju „monopolisti”, ostvaruju „profite srazmerne riziku”. Tako stoji stvar ,,s međunarodnom trgovinom žitom”. Na do maćem planu, na primer, u trgovini između raznih pokrajina u Francuskoj, nepostojanost žetvi takođe dopušta izvesne spekulacije, ali bez istih zarada. „Žito se prepušta vozarima, mlinarima i pekarima koji sitno spekulišu za svoj račun. Dok je spoljna trgovina [...] žitom dovoljno velika i tako [...] rizična i teška da stvara 252 J.-P. Ricard, Le Négoce d ’Amsterdam, 1722, str. 59. 2^ Schriften, 1800.1, str. 264, citat W. Sombart, 2, str. 500. ®E. Zola, VArgent, izd. Fasquelle, 1960, str. 166, citat R Miquel, L ’Argent, 1971, str. 141-142. 260 Galiani, op. cit., str. 162-168, 178-180, 152.
438
Kapitalizam na svom
monopole samom svojom prirodom, unutrašnja trgovina između bliskih krajeva, jeste naprotiv veoma mala” . Roba prolazi kroz mnogo ruku, ostavljajući svakom samo sitnu zaradu. Tako se čak i žito, obična roba prisutna u čitavoj Evropi, može bez pro blema uklopiti u našu trodelnu šemu: ono se troši na licu mesta, ostaje na najnižem nivou materijalnog života; prodaje se redovno na mala rastojanja, putuje iz ambara u susedne gradove, koji su u „nadmoćnom položaju”, predmet je manje re dovne i ponekad spekulativne trgovine među pokrajinama; i konačno, tokom pe riodičnih oskudica, postaje predmet velikih spekulacija, dok prevoz žita na velika rastojanja postaje veliki posao. Svaka promena donosi promenu nivoa unutar tr govačkog društva: novi ekonomski delatnici i učesnici stupaju na scenu.
4,39
Peto poglavlje
DRUŠTVO ILI „SKUP SKUPOVA”
Uvođenje u raspravu društvene dimenzije znači povratak na sve postavljene probleme, a koji su više ili manje rešeni u prethodnim poglavljima. To dalje znači s njima povezivati sve teškoće i složenosti koje podrazumeva društvo. Svojom difuznom i sveobuhvatnom prirodom, koje smo nekad tako malo svesni kao i vazduha koji udišemo, društvo nas obavija, prožima, usmerava čitav naš život. „Društvo misli kroz mene”,1 pisao je mladi Marks. Zar istoričar pre često ne veruje u privide kada misli da se retrospektivno bavi jedino pojedincima čije uloge može da procenjuje po volji. Pravi zadatak istoričara nije samo da po novo pronađe „čoveka” - što je mnogo zloupotrebljavan izraz - već i da prepozna davnašnje društvene grupe različitih veličina, sve međusobno povezane. Lisjen Fevr2 je žalio što su filozofi, kujući reč sociologija, prisvojili naziv koji bi jedini pristajao istoriji kakvu je on želeo. Nastanak sociologije koja počinje delom Emila Dirkema (1896),3 jeste neka vrsta kopernikanske ili galilejske revolucije, promena paradigme za sve društvene nauke, čije se posledice još i danas osećaju. Anri Ber ju je tada pozdravio kao povratak „opštim idejama”4 posle dugih godina strogog pozitivizma. Tvrdio je d a je „sociologija vratila filozofiju u istoriju”. Pa ipak, mi istoričari danas smatramo d a je sociologija suviše sklona opštim idejama, te da joj više od svega nedostaje smisao za istoriju. Ako postoji istorijska ekono mija, još uvek ne postoji istorijska sociologija.5 Razlozi za ovaj nedostatak više su nego očigledni. Kao prvo, sociologija, za razliku od ekonomije koja je na izvestan način nauka, nije potpuno uspela da odredi svoj predmet. Sta je to društvo? To pitanje gotovo da se i ne postavlja posle smrti Zorža Gurviča (1965). Međutim, ni nje gove definicije nisu sasvim zadovoljavale istoričare. Njegovo „globalno društvo” 1Citat Louis Dumont. Homos hierarchicus, 1966, str. 18. “ Pozivam se na razgovor vođen u novembru 1937. 3 Emile Durkheim (1858-1917) nastavljajući u tom smislu delo Ogista Konta, piše svoju tezu De la division du travail social, godine 1893, te osniva časopis L ’Année sociologique, 1896. Ovde se pozivam na taj poslednji datum. 4 U: Revue de synthèse, 1900, str. 4. 5 Uprkos nekim starijim esejima kao što su onaj Alfreda Webera, Kulturgeschichte als Kultursoziologie, 1935, ili Alfreda von Martina, Soziologie der Renaissance..., 1932; ili novijoj bogatoj sintezi Alexandera Rustowa, Ortsbestimmung der Gegenwart, 3 toma, 1950-1957.
Društvo ili „skup skupova
izgleda kao neka vrsta tankog i prozirnog društvenog omotača. Za istoričara, koji je vezan za konkretan svet, globalno društvo može jedino da bude zbir živih stvar nosti, bilo da su one međusobno povezane ili ne. Za njega društvo ne predstavlja samo jedan sadržatelj, već nekoliko njih, ali takode i sadržaje. Upravo s tim na umu, i u nedostatku boljeg izraza, o društvu govorim kao o „skupu skupova”, zbiru svih činjenica koje istoričari sreću u različitim granama svog istraživanja. Od matematičara tako preuzimam pojam u koji ni oni sami ne maju velikog pouzdanja; može biti i da koristim „veliku” reč (francuska reč za skup „ensemble” označava i „celinu” - p.p.) da istaknem očiglednu istinu da je „sve” društveno. Pa ipak, cilj definicije i jeste da omogući pristup problemu, po stavi neke ideje vodilje za početno istraživanje. Ako olakšava posmatranje, u početku i kasnije, pomaže da se prihvatljivo razvrsta materijal i razvije logična ar gumentacija, onda je definicija korisna i opravdana. Zar nas izraz „skup skupova” ne podseća korisno d a je svaka društvena stvarnost, posmatrana po sebi, sadržana u nekoj većoj celini; da kao zbir varijabila, zahteva i podrazumeva postojanje dru gih širih zbirova varijabila? Žan-Fransoa Melon, sekretar Džona Loa, već je 1734. govorio: „Postoji tako prisna veza između različitih delova društva, d a je nemoguće delovati na jedan, a da se to ne odrazi na druge delove”.6 T aje tvrdnja slična današnjim: „društveni proces je nedeljiva celina”,7 ili „postoji samo opšta istorija”,8 da navedemo samo dva od stotina sličnih iskaza.9 Naravno, radi delotvornog posmatranja ova sveukupnost se mora raščlaniti u manje jedinice. Jer inače, kako postupati s tako ogromnim materijalom? „Svo jom klasifikatorskom rukom”, piše J. Šumpeter, „istraživač veštački izdvaja eko nomske činjenice iz velike društvene jedinstvenosti” . S druge strane, ima naučni ka koji će se usredsrediti na druge aspekte, na primer, političke ili kulturne. Dž. M. Trevelijan10 je u svom izvanrednom delu naslovljenom Socijalna istorija Engleske želeo da prikaže „istoriju jednog naroda odvojenu od politike”. Držao je da je moguće odvojiti državu, društvenu stvarnost najvišeg reda, od ostalih vrsta stvarnosti. Nema istoričara, ekonomiste ni sociologa koji ne vrši ovakve podele, iako su one listom veštačke; tako je i s Marksovom dvojnom podelom (na nadgra dnju i bazu), tako je i s mojom trojnom podelom na kojoj sam izgradio prethodna objašnjenja. Tu je uvek reč samo o načinima objašnjavanja; bitno je samo da li oni omogućuju bolje razumevanje važnih problema. Svaka društvena nauka ovako postupa da omeđi i podeli svoju oblast. Či neći tako, ona deli stvarnost, možda s ciljem sistematičnosti, a možda i jer se ne može drugačije. Tako smo i svi mi u neku ruku predodređeni za određeno područje saznanja. Sociologija i istorija - dve društvene nauke koje u načelu uopštavaju - dele se u više užih područja. Prva se deli na sociologiju rada, eko nomsku sociologiju, političku sociologiju, sociologiju saznanja itd. Druga se deli 6 Op. cit., str. 9. 1 Josef Schumpeter, op. cit., I, str. 23. * Novalis, Encyclopédie, 1966, str. 43. Slične napomene kod Renéa Clemensa, Raymonda Arona, Wilhelma Ropkea, Jacquesa Attalia, Josepha Klatzmanna, Marcela Maussa. 10 English Social History, 1942; španski prevod, 1946.
442
Društvo ili „skup skupova”
na političku, ekonomsku i društvenu istoriju, istoriju umetnosti, istoriju ideja, nauke, tehnike itd. Dakle, sasvim je normalno deliti društvo kao celinu, kao što sam ja učinio, na manje i bolje poznate „skupove” : ekonomika, očito na istaknutom mestu; po tom društvena hijerarhija ili društveni okvir (ne kažem društvo, koje je za mene „skup skupova”); zatim politika, kultura, a svaki od ovih skupova deli se zatim na podskupove, i tako redom. U ovoj klasifikaciji, globalna istorija (ili bolje ona koja to želi da bude, jer je globalna istorija kao takva nedostižan ideal), podrazumeva proučavanje barem četiri „sistema”, najpre zasebno, a potom u njihovim među sobnim odnosima, zavisnostima, preklapanju. Moguće su mnoge korelacije, pri čemu varijabilnosti, svojstvene svakoj grupi, ne treba da budu a priori žrtvovane intervarijabilnostima, i obratno.11 U idealnom slučaju - koji je nažalost neostvariv - valjalo bi sve predstaviti na istom planu, u jedinstvenom kretanju. U stvarnosti lično mogu da preporučim samo to da dok vršimo podele imamo na umu neku opštu viziju: ona će se nužno pojaviti u objašnjavanju, uvek će težiti da ponovo ostvari jedinstvo, suprotstavljaće se lažnim pretpostavkama o društvu kao nečem jednostavnom, kao i upotrebi ustaljenih izraza kao što su „rodovsko društvo”, „klasno društvo”, „potrošačko društvo”, a kada se ne uzimaju u obzir njihove ukupne implikacije. To nam po maže i da izbegnemo olaka izjednačavanja: trgovci - buržuji; trgovci - kapitalisti; aristokrate - zemljoposednici;12 kao i da ne govorimo o „buržoaziji” ili „plem stvu” kao da te reci jednoznačno upućuju na jasno određene celine, kao da su gra nice između kategorija ili klasa lako utvrdive, dok su one zapravo „fluidne kao voda”.13 Podjednako je važno ne smatrati a priori da određeni sektor može ostvariti trajnu nadmoć nad nekim drugim sektorom, ili nad svim ostalima. Ja tako, na pri mer, ne verujem u stalnu i neospornu nadmoć političke istorije i nepovredivo pr venstvo države. Ponekad izgleda da je država svemoćna, a ponekad da uopšte nema uticaja. Pol Adam u svojoj još neobjavljenoj Istoriji Francuske tvrdi da moja knjiga o Sredozemlju zapravo dokazuje izuzetnu političku ulogu Filipa II. M ožda je to njegov način gledanja kojim prevazilazi složenu sliku. U stvari, sek tori, grupe, skupovi, beskonačno utiču jedni na druge u pokretnoj hijerarhiji, a unutar sveobuhvatnog društva koje ih više ili manje povezuje, ali ni u kojem slučaju ne ostavlja potpuno slobodne. U Evropi, gde se te stvari vide jasnije nego drugde, jer je ona mnogo naprednija u odnosu na ostatak sveta, ekonomija koja se naglo razvija izgleda da dominira ostalim sektorima od XI i XII, a još izraženije od XVI veka. Ona je pri morala ostale sektore da se odrede u odnosu na nju, a ova sva veća prednost eko nomskih faktora je očito jedan od izvora ranog moderniteta kontinenta. Ali, bilo 11 Mnoga suprotna mišljenja. Na primer, Edward J. Nell, „Economic relationship in the decline of feudalism: an economic interdependence”, u: History and theory, 1957, str. 328: „razmatrati pre odnose između varijabli nego samo varijable”. Evans Pritchard smatra da se društvena struktura svodi na uzajamni odnos grupa, prema Siegfriedu Frederiku Nadelu, La Théorie de la structure sociale, 1970, str. 30. 12 I. Wallerstein, op. cit., str. 157. Jack H. Hexter, Reappraisals in History, 1963, str. 72.
443
Društvo ili „skup skupova”
bi pogrešno misliti da pre tih stoleća poleta ekonomija nije bila važna, i da bi bilo nemoguće da neko napiše, kao što je učinio jedan francuski pamfletista (1622)14 tvrdeći „kako se svaki grad, republika i kraljevstvo prvenstveno izdržavaju od žita, vina, mesa i drveta” . Pogrešno bi bilo misliti i da suočeni sa sve snažnijom ekonomijom, koja dovodi do mnogih revolucionarnih promena, drugi sektori i či tavo društvo ne nastavljaju da igraju svoju ulogu, ponekad ubrzavajući ove pro mené (retko, doduše), a često vekovima delujući i kao prepreke i kočnice za njih. U svakom društvu postoje razne struje, javljaju se prepreke, istrajavaju ostaci prošlosti što ometaju napredak. Sve te dugotrajne strukture istoričaru mnogo go vore. Ove istorijske strukture su vidljive, mogu se otkriti i na određen način meriti: sâmo njihovo trajanje je neka vrsta mere. Govoreći drugim jezikom, Fransoa Furke15 u jednoj polemičkoj i podsticajnoj knjizi objašnjava ove sukobe konfliktom između „želje” i moći: s jedne strane postoji pojedinac, kojeg ne vode toliko potrebe, koliko želje, a koje su u njega utisnute kao elektricitet u masu u kretanju; s druge strane, postoji represivni aparat (svake) vlasti, koji održava red u ime održavanja ravnoteže i učinka društva. Slažem se s Marksom da su potrebe jedno objašnjenje, ali i s Furkeom da su želje jednako obuhvatno objašnjenje (ali zar želje ne mogu podrazumevati po trebe?), a i sa stavom da sam aparat vlasti, politički i ekonomski, predstavlja je dno objašnjenje. Ipak to nisu jedine društvene konstante. Upravo u ovom kompleksu sila u konfliktu dolazi do ekonomskog uspona od Srednjeg veka do XVIII veka, koji sa sobom stvara kapitalizam, čiji je razvoj sporiji ili brži zavisno od zemlje, i koji može da poprimi različite oblike. Na na rednim stranicama ćemo se pre svega baviti otporima, preprekama na koje je ka pitalizam nailazio u svom razvoju.
DRUŠTVENE HIJERARHIJE Kako u jednini tako i u množini, izraz društvena hijerarhija ovde označava običan, svakodnevni ali i suštinski sadržaj reči društvo, koju sam da bi olakšala naše izlaganje uzdigao na viši nivo. Skloniji sam izrazu „hijerarhije” nego „društ veni slojevi”, „kategorije” pa čak i „klase” . Iako svako društvo određene veličine ima slojeve, kategorije, a možda i kaste16 i klase, bilo da su potonje eksteriorizovane ili ne, to jest svesno opažane ili ne u okviru klasne borbe. To važi za sva društva.17 Ne slažem se sa Žoržom Gurvičem kada tvrdi da borba klasa uvek podrazumeva jasnu svest o borbi i suprotstavljanjima, svest koja po njegovom mišljenju ne postoji pre industrijskog društva.10 Za suprotan stav ima mnogo do kaza. Alen Turen je očito u pravu kada piše: „svako društvo čiji se deo proizveli li Variétés, III, str. 312, Advis de Guillaume Hotteax ès Halles. L'idéal historique, 1976. 16 Karl Bosl, „Kasten, Stànde, Klassen in mittelalterlichen Deutschland”, u: ZBLG 32, 1969. Ne moguće je upotrebiti reč u strogom značenju. 17 Povodom kasta Indije, pogledati članak Clauda Meillassouka, „Y a-t-il des castes aux Indes?”, u: Cahiers internationaux de sociologie, 1973, str. 5-29. 18 La Vocation actuelle de la sociologie, 1963,1, str. 365 sq.
444
Društvo ili „skup skupova'
Kraljevska klupa u vreme Hernija VI: jednog engleskog rukopisa izX V veka, Biblioteka Iner Templa (foto Biblioteke)
445
Društvo ili „skup skupova
dnje ne troši već se akumulira”, podrazumeva „konflikt klasa”.19 A takva su sva društva. Ali, vratimo se reći „hijerarhija”, kojoj dajem prednost. Ona se bez mnogo teškoća može primeniti na čitavu istoriju gusto naseljenih društava: nijedno od njih se ne razvija horizontalno, u uslovima potpune jednakosti. Sva društva su hijerarhizovana. Otuda i iznenađenje portugalskih istraživača kada su 1446. naišli na mala berberska plemena, povremenih prodavača crnog robija i zlatnog praha na saharskoj obali Atlantskog okeana, u blizini Kabo de Reskatea i na nekim dru gim mestima. „Oni nemaju kralja!”,20 čudili su se Portugalci. Pa ipak, ta plemena su imala svoje klanove, a ovi su imali svoje poglavice. Holanđani su podjednako bili iznenađeni primitivnim narodima s Formoze 1630. godine: „Oni nemaju ni kralja ni vladara. Oni su uvek u ratu, to jest jedno selo ratuje protiv drugog”. P a ipak, i selo predstavlja ljudsku skupinu, određeni poredak. Čak i utopijska društva, zamišljena kao suprotnost već postojećim društvima, ostaju hijerarhizovana. I bogovi na Olimpu imaju svoju hijerarhiju. Možemo zaključiti da nema društva bez ustrojstva, bez nekog okvira. Današnja društva, kakav god da im je politički sistem, nisu egalitarnija od nekadašnjih. Danas su ipak privilegovani tako oštro osporeni da su izgubili nešto od svog naivnog samozadovoljstva. Nasuprot tome, u prošlosti, u svim uređenim društvima, ljudi su nastojali da sačuvaju svoj rang, koji se smatrao dostojanstvom, vrlinom. Podsmehu i osudi su bili izloženi oni koji su prisvajali obeležja tuđeg ranga. Početkom XVIII veka,22 iznet je predlog kao lek protiv mešanja ranga i preteranog luksuza koji je uništavao štednju: kralj Francuske je trebalo da prinče vima, vojvodama, osobama visokog ranga i njihovim ženama dodeli plavu vrpcu, „kakvu nose komandanti Malteškog reda i Reda svetog Lazara”; nižim plemićima crvenu vrpcu; oficiri, narednici i vojnici bi morali da stalno nose uniformu; a li vreja je trebalo da bude obavezna za poslugu, uključujući i sobare i hotelsku po slugu „pri čemu niko od njih ne bi smeo da na šeširu nosi nikakve trake, zlatne i srebrne ukrase. Zar to ne bi bilo idealno rešenje”? Ono bi smanjilo i izdatke za luksuz, a „onemogućilo male ljude da izgledaju kao veliki”. Takva zbrka se uobičajeno sprečava raspodelom bogatstva - luksuza jed nima, bede drugima; vlasti jednima, poslušnosti drugima. Tako se u nekom italijanskom tekstu iz 1776. kaže: „Jedan deo čovečanstva biva zlostavljan do smrti da bi drugi mogao da se prežderava”.
Pluralnost društava Hijerarhijski poredak nikada nije jednostavan. Sva društva predstavljaju raznovrsnost, pluralnost. Društva se u sebi dele, a to deljenje im je verovatno svoj stveno. *9 Pour la sociologie, 1974, str. 57. 20 Prévost, op. cit., 1.1, str. 8. 21 Van Reghteren, Voyages, 1628-1632, V, str. 69. 22 A. N. K 910, 27 bis.
446
Društvo ili „skup skupova ”
Navedimo jedan primer: takozvano „feudalno” društvo. Nastojeći da ga definišu, o njegovoj pluralnosti23 su govorili i objašnjavali je marksistički i kvazimarksistički istoričari i ekonomisti. Pre nego što nastavim, želeo bih da kažem da sam i ja, poput Marka Bloka i Lisjena Feyra, alergičan na često korišćenu reč „feudalizam” . Ovaj neologizam,24 izveden iz poznog latinskog (feudum - leno), trebalo bi da se primenjuje, tvrde oni, a ja se s time slažem, samo na leno i na ono što njemu pripada - i ni na šta više. Nije, dakle, prikladno da se ovom reci oz načava svako evropsko društvo između XI i XV veka, kao ni da se rečju „kapita lizam” označavaju ta ista društva između XVI i XX veka. Ostavimo, međutim, sada po strani te sporove i prihvatimo da se izraz „feudalno društvo”, takode često korišćen, može primeniti na dugačko razdoblje u društvenoj istoriji Evrope, kao i da taj izraz može poslužiti kao oznaka za ono što ćemo nazvati „Evropa A”, za kojom sledi „Evropa B” . Prelazak iz A u B, odvija se u doba koje neki ugledni is toričari25 nazivaju pravom renesansom, to jest u doba između X i XIII veka. Najbolji opis „feudalnog društva” je po mom mišljenju još uvek kratak i auto ritativan pregled Žorža Gurviča,26 zasnovan na pomnom čitanju izvanredne knji ge Marka Bloka,27 ali obogaćen piščevim originalnim zaključcima. Oblikovano stotinama godina taloženjem, uništavanjem, klijanjem, ovo „feudalno društvo” podrazumeva uporedno postojanje barem pet „društava”, pet različitih hijerarhija. Najstarije i osnovno, iako već iščezlo, jeste vlastelinsko društvo. Njegovi koreni sežu u duboku prošlost i ono okuplja vlastelu i seljake koji žive u blizini. Manje staro društvo, ali čiji istorijski koreni sežu do Rimskog carstva a duhovni još dalje, jeste teokratsko društvo koje uporno i postojano izgrađuje Rimska crkva, koja ne samo da mora osvajati, nego i zadržavati, dakle i stalno iznova pridobijati vernike. Znatan deo viškova rane Evrope odlazi na održavanje tog pozamašnog preduzeća. Tako možemo postaviti i pitanje da li su katedrale, crkve, manastiri i crkveni prihodi predstavljali investiranje ili rasipanje kapitala. Treće je jedno mlade društvo koje raste između drugih, tražeći za sebe oslonac, i koje se organizuje oko teritorijalne države. Iako je ova propala s poslednjim Karolinzima, to uništenje nije bilo potpuno. Četvrti podsektor je feudalizam u strogom smislu, moćna superstruktura koja se na vrhu uvukla u praznine koje je za sobom ostavila propala država, superstruktura koja ujedinjuje vlastelu u dugačak hijerarhijski la nac pomoću koga nastoji da kontroliše čitavo društvo i njim upravlja. Crkva ipak nije čitava uhvaćena u mreže sistema; država će jednog dana raskinuti tu mrežu; a što se tiče seljaka, on često živi po strani tog vrenja na vrhu. I najzad, peti i poslednji sistem, a s našeg stanovišta najvažniji, jesu gradovi. Oni se pojavljuju ili 23 Arthur Boyd Hibbert, u: Past and Present, 1953, br. 3, i Claude Cahen, u: La Pensée, juli 1956, str. 95-96, feudalizam nije negacija trgovine. Ortodoksno stanovište Charles Parain i Pierre Vilar, „Mode de production féodal et classes sociales en système prëcapitaliste”, 1968, Les Cahiers du Centre d ’Etudes et Recherches marxistes, str. 59. 24 Potiče najranije iz 1815: reč se još ne nalazi u La Néologie, de L. S. Merciera, 1801; pogledati N. Landais, Dictionnaire général et grammatical, 1934, II, str. 26. Armando Sapori i Gino Luzzatto. 26 Georges Gurvitch, Déterminismes sociaux et liberté humaine, 2. izd., 1963, str. 261 sq. 27 Marc Bloch, La Société féodale, dva toma, 1939-1940.
447
Društvo ili „skup skupova
ponovo nastaju od X i XI veka, kao zasebna bića: države, društva, civilizacije, privrede. Gradovi su potomci daleke prošlosti: u njima često ponovo živi Rim. Potomci su i savremenosti koja im pomaže da cvetaju. Takođe su i nove tvore vine: posledica su izuzetne podele rada (s jedne strane postoje sela, s druge gra dovi), povoljnih ekonomskih okolnosti, obnove trgovine i ponovne pojave novca. Upravo posredstvom novca, glavnog množitelja, na Zapad počev od Vizantije i islamskih zemalja, a preko ogromnog Sredozemlja, teče neka vrsta električne struje. Kada nešto kasnije čitavo to more postane delom hrišćanstva, doći će do obnove i poleta rane Evrope. Ne radi se, dakle, o jednom društvu, već o više društava koja uporedo po stoje, pa se čak manje-više oslanjaju jedno o drugo. Nije reč, dakle, o jednom si stemu, već o nekoliko njih; ne o jednoj hijerarhiji, već o nekoliko njih; ne o jednom poretku, već o više njih; ne o jednom obliku proizvodnje, već o više njih; ne o jednoj kulturi, već o više kultura, oblika svesti, jezika i načina življenja. Naime, o svemu navedenom valja misliti u množini. Zorž Gurvič, kome to nije promaklo, ipak prebrzo zaključuje da pet pomenutih društava, koja sačinjavaju feudalno društvo, jesu antinomična, uzajamno strana; da izaći iz jednog, znači biti bačen u tamu i prazninu. U stvari, ova društva su živela zajedno, mešala su svoje elemente, podrazumevala su izvesnu koheren tnost. Gradovi-države preuzeli su stanovnike iz okolnih vlastelinstava i sela, pri vlačeći ne samo seljake, već i vlastelu, ili, još bolje, skupine plemića koji su se rodili na selu, ali došli da žive u gradu, gde su ustanovili moćne klanove neraskidivih veza.28 U samom jezgru Crkve, papstvo je već u XIII veku održavalo veze s bankarima Sijene, tražeći od njih da ubiru poreze od vernika. Engleska kruna pod Edvardom I, obraćala se kreditorima iz Luke, potom iz Firence. Plemići su veoma rano počeli da prodaju žito i stoku: na trgovcima je da ih otkupljuju. Što se tiče gradova, znamo da su prethodnici moderniteta, i kada nastaje moderna država i nacionalna privreda, oni su im uzor. Oni su, na štetu ostalih zajednica, ostali is tinska središta akumulacije kapitala i sticanja bogatstva. Dakle, svako društvo, poddruštvo ili društvena grupa - počev od porodice hijerarhijski je ustrojeno: i Crkva i teritorijalna država; trgovački gradovi imaju patricijate, dok je feudalno društvo zapravo i sâmo neka vrsta hijerarhije; u vlaste linskom sistemu, vlastelin je na jednoj, a seljak na drugoj strani. Da bismo definisali koherentno globalno društvo (société globale), moramo da priznamo kako je tu jedna hijerarhija uspela da se nametne društvu kao celini, ne uništavajući nužno ostale. Pa ipak, od svih društava koja će sačinjavati to globalno društvo, uvek će jedno ili više njih nastojati da odnese prevagu nad ostalima - što je promena koja se uvek odvija sporo, a tek potom potvrđuje - sve dok se ne desi neki novi preobražaj, ovaj put na štetu ranijih pobednika. Ovakva pluralnost je suštinski faktor kretanja, ali i otpora kretanju. Svaka evolucijska šema, čak i ona Marksova, postaje shvatljivija u tom svedu. 28 Jacques Heers, Le Clan familial au Moyen Age, 1974.
448
Društvo ili „skup skupova ”
Vertikalno uzdizanje: ograničen broj povlašćenih Pa ipak, osvrnemo li se na vertikalno ustrojstvo društva, zapanjeni smo ne ovim potkategorijama, već temeljnom nejednakošću u bogatstvu i moći koja deli društvenu masu od vrha nadole. Svako posmatranje otkriva ovu uvreženu nejed nakost, koja je neizostavni pratilac tih društava. Sociolozi kažu da je reč o stru kturalnoj zakonitosti bez izuzetaka. Ali kako objasniti tu zakonitost? Ono što odmah upada u oči na vrhu piramide jeste šačica povlašćenih. Sve pripada toj grupici: vlast, bogatstvo, veliki deo viška proizvodnje. To je grupa lju di koji vladaju, raspodeljuju, upravljaju, odlučuju, osiguravaju stalnost investira nja, dakle proizvodnje. Sva dobra, usluge, novac teku prema ovoj grupi. A ispod nje je mnoštvo ekonomskih delatnika, raznih radnika, ukratko, masa onih kojima se vlada. Još niže, ispod svih njih, leži ogromni društveni otpad - svet onih bez posla. Naravno, karte društvene igre nisu podeljene jednom za svagda, ali su nova deljenja ipak retka i donose male promene. Ljudi svim silama nastoje da se uspnu na društvenoj lestvici, ali za to je često potrebno više generacija; a kada se to ne kad i desi, mesto valja čuvati borbom. Ova borba traje otkad postoje društva, sa njihovim stepenicama ka časti i uskim vratima ka moći. Unapred znamo da drža va, plemstvo, buržoazija, kapitalizam, kultura, ne mogu da igraju svoju ulogu ukoliko njihovi pripadnici ne zauzimaju visoke položaje u društvu. Upravo u tom vrhu se vlada, raspodeljuje, sudi, indoktrinira, prikupljaju bogatstva, pa čak i misli; upravo se tu stalno iznova stvaraju blistave kulture. Čudna je, naime, činjenica da povlašćenih uvek ima malo. Pošto do društ venog napredovanja zaista dolazi, a pomenuta mala elita uvek zavisi od viška koji nepovlašćeni proizvode svojim radom, onda bi i elita, kada ti viškovi rastu, mo rala da se uveća. Ali nešto takvo se gotovo nikada ne dešava, ni u prošlosti ni danas. Slogan „Narodnog fronta” kaže da je 1936. godine Francuskom vladalo „200 porodica”, diskretnih, ali svemoćnih. Kao politički slogan, bila je to često ismejavana tvrdnja. No sto godina ranije, Adolf Tijer, koji izvesno nije bio revolu cionar, pisao je mirno: ,,u državi kao što je Francuska, od dvanaest miliona poro dica ... znamo da postoji najviše dve ili tri stotine koje bi se mogle nazvati boga tima” .29 A još stotinu godina dalje u prošlost, Žan-Fransoa Melon,3031pristalica društvenog reda kao i Tijer, tvrdi kako „је luksuz nacije ograničen na nekih hiljadu ljudi u odnosu na dvadeset miliona stanovnika, ne manje zadovoljnih ako im dobra policija obezbeduje mirno uživanje u plodovima svog rada” . Da li se današnje demokratije u tome razlikuju? Carls Rajt Mils~ - u svojoj knjizi Elita moći tvrdi da sve bitne odluke u Sjedinjenim Američkim Državama donosi iznenađujuće mala grupa ljudi. I tu nacionalnu elitu sačinjava nekoliko do minantnih porodica, a one stvaraju dinastije koje se veoma sporo menjaju. Mutatis mutandis, to je slično onom što sijenski pisac Klaudio Tolomej kaže u pismu 29 A. Thiers, De la propriété, 1848, str. 93. 30 Jean-François Melon, op. cit., str. 126. 31 Charles W. Mills, The Power Elite, 1959.
449
Društvo ili „skup skupova"
Žena gradonačelnika Londona. Crtež iz albuma Georga Holcšiera, koji posećuje Englesku između 1621. i 1625 (Fototeka A. Kolen)
upućenom Gabrijelu Čezanu (21. januara 1531 ):32 ,,U svakoj republici, čak i veli koj, u svakoj državi, čak i narodnoj, retko se dešava da se više od pedeset ljudi uspne na vodeća mesta. Ranije ni u Atini, ni u Rimu, a sada ni u Veneciji, ni u Luki, nije bilo niti ima mnogo građana koji vladaju državom, iako se te države na zivaju republikama (benche si reggano queste terre sotto nome di republica)”. Dakle, bez obzira na društvo i razdoblje, zar ne postoji neki tajanstveni zakon koji daje moć nekolicini? Taj nas zakon zaista uznemirava jer ne vidimo valjano obja šnjenje. Posledica je ipak uvek tu. Ne možemo ga poricati, jer ga sva svedočanstva potvrđuju. U Veneciji, pre epidemije kuge 1575. godine, nobili (muškarci, žene i deca) broje najviše 10 000 pripadnika, što je najveća brojka u istoriji Venecije. Dakle, 5% ukupnog stanovništva (Venecija, plus Dogado) koje broji oko 200000 ljudi.33 Čak i od ovog malog broja treba oduzeti osiromašene plemiće koji često postaju neka vrsta zvaničnih prosjaka, koje, jer su odbačeni u skromnu četvrt San Bar nabe, ironično nazivaju Barnabotti. Čak i nakon toga uočava se da svi preostali patriciji nisu imućni trgovci. Posle kuge 1630. godine, broj potonjih se tako sma njio d a je bilo samo 14 ili 15 ljudi sposobnih da zauzmu najviša mesta u državi.34 32 Delle lettere di Messer Claadio Tolomei, Venecija, 1547, f°s 144 v°-145. Na ovaj odlomak mi je ukazao Sergio Bertelli. 33 Frederic C. Lane, Venice, a maritime Republic, 1973, str. 324. Pogledati takođe K. J. Beloch, Bevôlkerungsgeschichte Italiens, t. III, 1961, str. 21-22. 4 F. C. Lane, op. cit., str. 429-430.
450
Društvo ili „skup skupova”
•г
-
'
/
f ШИШU ШШШШ
Ples nirnberških patricija u velikoj dvorani Gradske većnice. Nema gužve.1 (Gradska biblioteka Nirnberga, otisak A. Smit)
Prema jednom izveštaju iz 1684. godine u Đenovi, tipičnom kapitalističkom gradu, plemstvo koje ima vlast u Republici (na ime titula, ali i bogatstva), sači njava najviše 700 ljudi (bez članova njihovih porodica), na oko 80 000 stanov nika.3536 . . . . . . . . . A ovi postoci iz Venecije i Đenove su medu najvišima. U Nirnbergu,~~ već od XIV veka, vlast je u rukama malobrojne aristokratije (43 patricijske porodice po zakonu), dakle, od 150 do 200 ljudi na 20 000 stanovnika u samom gradu i još 20 000 u gradskom okrugu. Ove porodice imaju isključivo pravo imenovanja čla nova Užeg veća, koje medu pripadnicima nekolicine starih, istorijskih i bogatih porodica koje potiču iz XIII veka, bira telo Sedam starešina (koji, u stvari, odlu čuju o svemu, vladaju, dele pravdu, ne polažući nikome računa). Upravo to obja 35 Saintolon, Relazione della Republica di Genova, 1684, Venecija, Marciana, 6045, c. П-8. 36 Gerald Strauss, „Protestant dogma and city government. The case of Nuremberg”, u: Past and Present, br. 36, 1967, str. 38-58.
451
Društvo ili „skup skupova”
šnjava pojavu istih imena u nirnberškim analima iz XIII veka. Grad je čudesno netaknut preživeo strašne muke kroz koje je u XIV i XV veku prošla Nemačka. Godine 1525, gospoda Àlteren odlučuju da grad prihvati reformaciju. Time je sve rečeno. U Londonu, 1603. godine, pred kraj vladavine Elizabete I, sve poslove vode nekih 200 krupnih trgovaca.37 U Nizozemskoj, u XVII veku, vladajuća aristokratija, ona regenata gradova kao i pokrajinskih zvaničnika, broji oko 10 000 ljudi na ukupan broj stanovnika od dva miliona.3839U Lionu, gradu potpuno izuze tnom zbog svojih sloboda i bogatstva, ironične žalbe sveštenika upućene grad skim većnicima 8. novembra 1558, nedvosmislene su: „Vi gospodo većnici [koji uistinu imaju svu vlast u gradu], koji ste gotovo svi trgovci. [...1 U gradu ima jedva tridesetak ljudi koji se mogu nadati da će postati većnici...” . ‘ U Antverpenu u XVI veku postoji slična oligarhija, „Senatori”, ili kako ih Englezi nazivaju gradski „lordovi” .40 U Sevilji, godine 1702, prema nekom fran cuskom trgovcu „konzulat se sastoji od četvorice ili petorice ljudi koji manipulišu trgovinom prema sopstvenim ciljevima” i bogate se na račun drugih trgovaca. U memorandumu iz 1704. godine, otvoreno se govori o „strašnim nepravdama Kon zulata Sevilje” .41*U Le Manu 1749. godine, proizvodnjom etamina i njegovom prodajom, što gradu donosi bogatstvo, vlada osam ili devet trgovaca „gospoda Kiro, Veron, Granž, Montaru, Garnije, Nue, Frear i Bodije” .4- Denkerk, koji pred kraj Starog poretka koristi status slobodne luke, jeste grad od nekih 20 000 sta novnika, pod vlašću novčane kaste koja nipošto ne želi da bude upijena u plemstvo koje, uostalom, i ne živi u gradu. Zašto težiti plemićkim titulama kada čovek živi u slobodnom gradu gde svako ima povlasticu da ne plaća nikakve daž bine? Tesno povezana denkerška buržoazija se zatvorila oko nekoliko „pravih dinastija” : Fokonijera, Treska, Kofina, Lermita, Spina.43 Slično je i u Marselju. Prema A. Šabou,44 „načelništvo je tokom 150 godina [pre 1789)] držalo nekoliko porodica, deset najviše, koje su savezi, brakovi, kumstva zapravo pretvorili u jednu” . Šari Karijer45 nam kaže da trgovaca u XVIII veku u Marselju: „Nije bilo n ijed an posto [ukupnog stanovništva]; ... oni su sićušna manjina, ali koja poseduje bogatstvo i upravlja aktivnošću grada, i koja je monopolizovala administra ciju” . U Firenci u XV veku benefiziata ima 3 000 i više, ali samo od 800 do 1 000 oko 1760, tako da lorenski Habsburgovci koji postaju velike vojvode Toskane 1737, pošto je velika porodica Medici izumrla, moraju da formiraju novi plemićki sloj.46 Sredinom XVIII veka, gradić Pjačenca (30 000 stanovnika) ima od 250 do 300 plemićkih porodica, to jest oko 1250 do 1500 privilegovanih (muškaraca, 37 C. A. B. F. de Baert-Duholand, Tableau de la Grande-Bretagne, an VIII, IV, str. 7. 38 C. R. Boxer, The Dutch seaborne Empire, 1600-1800, 1965, str. 11. 39 R. Gascon, op. cit., I, str. 407. J°G. D. Ramsay, The City of London, 1975, str. 12. E. W. Dahlgren, Les Relations commerciales et maritimes entre la France et les côtes du Paci fique, 1,1909, str. 36-37, napomena 2. ‘ François Dornic, op. cit., str. 178. 43 Jacques Teneur, „Les Commerçants dunkerquois à la fin du XVIIIe siècle et les problèmes éco nomiques de leur temps”, u: Revue du Nord, 1966, str. 21. 44 Citat Charles Carrière, op. cit., I, str. 215-216. 45 Ibid., str. 265. 46 Izgubljena referenca.
452
Društvo ili „skup skupova
Poljski plemići i trgovci u poslovnom razgovoru u Gdanjsku. Vinjeta iz Atlasa Z. B. Amona, XVII vek (foto Aleksandra Skažinska)
žena i dece), što iznosi od 4 do 5% stanovništva. Pa ipak, ovaj srazmerno visok postotak uključuje plemiće raznih rodova i različitog imovnog stanja. A kako je gradsko plemstvo jedina bogata klasa u toj seoskoj oblasti, u stanovništvo Pjačence treba ubrojati i 170 000 seljaka iz susednih oblasti. Postotak plemića bi u tom slučaju na 200 000 osoba, pao ispod brojke jedan.47 To uopšte nije neobično. Prema jednoj proceni za XVIII vek, u čitavoj Lombardiji je bilo 1% plemstva, a ta povlašćena manjina je posedovala gotovo polovinu zemlje.48 A u Kremoni, pak, oko 1626, od 1 600 000 zemljišnih pertiche „18 feudalnih porodica same poseduju 833 000”, to jest više od polovine.49 Proračuni na nacionalnoj lestvici govore slično. U svojim procenama koje istorijska nauka potvrđuje en gros, Gregori King50 smatra d a je 1688. u Engleskoj bilo otprilike 36 000 porodica čiji je godišnji prihod prelazio 200 funti sterlinga, dok je zemlja imala otprilike 1400000 porodica (reč je, dakle, o postotku oko 2,6). A da bi se došlo i do te brojke, trebalo je neselektivno pribrojati lordove, baronete, 47 Emilio Nasalli Rocca, „II Patriziato piacentino nell’età del principato. Considerazioni di storia giuridica. sociale e statistica”, u: Studi in onore di Cesare Manaresi, 1952, str. 227-257. 1' J. M. Roberts, u: The European Nobility in the Eighteenth Century, izd. A. Goodwin, 1953, str. 67. J. Gentil da Silva, op. cit., str. 369-370, napomena 92. 50 Phyllis Deane i W. A. Cole, British economic growth, 2. izd. 1967, str. 2 sq.; S. Pollard i D. W. Crossley, op. cit., str. 153 sq.
453
Društvo ili „skup skupova
squires, gentlemens, kraljevske „oficire”, bogate trgovce, kao i više od 10 000 „ljudi zakona” kojima je dobro išlo. Moguće je i da je prag od 200 funti proširio ovu elitu u kojoj postoje velike nejednakosti, jer se najveći prihodi, oni krupnih zemljoposednika procenjuju na prosečno 2 800 funti godišnje. Brojke koje daje Masi51 za 1760. godinu, kada na presto stupa Džordž III, ukazuju na novu raspodelu bogatstva: trgovačka klasa je popravila svoje imovno stanje na račun zemljoposednika. Ali, ako želimo da utvrdimo broj stvarno bogatih i moćnih ljudi u kraljevstvu, u političkom i društvenom smislu, stručnjaci kažu da postoji jedva 150 porodica, to jest od 600 do 700 osoba.52 U Francuskoj u istom razdolju staro plemstvo ima 80 000, a celokupno plemstvo 300 000 pripadnika (od 1 do 1,5% ukupnog stanovništava Francuske). ” Kako omeđiti buržoaziju? Bolje se zna šta ona nije nego šta ona jeste, pri čemu nedostaju brojke. Možda 8,4% ukupnog stavnovništva, predlaže Pjer Leon, ali koliko od toga broja otpada na krupnu buržoaziju („grands bourgeois”)? Jedini pouzdaniji podatak je o bretonskom plemstvu (2%). Međutim, Bretanja je sa svojih 40 000 plemića bila, zna se, da leko iznad prošeka kraljevstva.54 Viši i verodostojniji postotak postoji u Poljskoj,55 gde plemstvo sačinjava od 8 do 10% stanovništva, sto je „najviši postotak u Evropi”. Pa ipak, nisu svi po ljski plemići velikaši; neki su siromašni, a neki i lutalice „čiji se životni standard ne razlikuje od seljačkog”. A bogata trgovačka klasa je malobrojna. Dakle, i tu, kao i svuda drugde, zaista privilegovani sloj predstavlja mali deo ukupnog sta novništva. Još srazmerno manje su, nema sumnje, neke druge manjine: plemići Petra Velikog, mandarini u Kini, daimyos u Japanu, radže i omerahs u Indiji pod Veli kim Mogulom,56 šačica vojnih avanturista koji vladaju i terorišu siromašne sta novnike Alžirskog Kraljevstva, mali sloj zempljoposednika - koji nisu uvek bo gati - a koji su se naselili uz velike teškoće u prostranstvima španske Amerike. Značaj krupnih trgovaca u ovim zemljama znatno se razlikovao, ali brojčano, oni ostaju neznatni. Možemo zaključiti s Volterom da ,,u svakoj dobro organizovanoj zemlji, mali broj potčinjava veliki broj ljudi, primoravajući ih da rade za njih i da ih hrane”. Da li je to zaista vredan zaključak? Još jednom smo utvrdili činjenicu koju sasvim ne razumemo. Govoriti o posledicama te „koncentracije”, vidljive u eko nomskoj sferi i drugde, znači proširiti problem i prebaciti ga u drugu oblast. U st vari, kako objasniti samu koncentraciju? Pa ipak, istoričari su usredsredili pažnju na ove vrhove društva, birajući „najlakši put”, kao što kaže Šari Karijer.57 To ve-31 31 S. Pollard i D. W. Crossley, op. cil., str. 169. 53 André Parreauk, La Société anglaise de 1760 à 1810, 1966, str. 8. 53 Pierre Goubert, L’Ancien Régime, 1969,1, str. 158-159. 54 P. Léon, u: Histoire économique et sociale de la France, II, 1970, str. 607; Jean Meyer, La Nob lesse bretonne au XVIIIe siècle, str. 56. 55 W. Dworzaczek, „Perméabilité des barrières sociales dans la Pologne du XVIe siècle”, u: Acta Poloniae Historica, 1971, 24, str. 30 i 39. 56 M. N. Pearson, „Decline of the Moghol Empire”, u: The Journal o f Asian Studies, februar 1976, str. 223: 8 000 privilegovanih u carstvu od 60 do 70 miliona ljudi... „The 8 000 men were the empire”. 57 Op. cit., I, str. VIII.
454
Društvo ili „skup skupova' Plemići muškarci
.... — ,------- i
1500
20
----- i----------------- \
60
80
1600
*--------»------- '
20
40
------------- *--------—
60
80
1700
20
28. PLEMSTVO U VENECIJI Tipičan primer: svaka zatvorenija aristokratija brojčano opada. Nove porodice nisu dovoljne da popune prazninu. Lagano poboljšanje posle 1680. možda odgovara poboljšanju životnih uslova. Prema slici u Zan Zorželen: Venise au siècle des Lumières, 1978, str. 653, zasnovano na brojkama iz delà Dzemsa Dejvisa: Propadanje venecijanskog plemstva kao vladajuće klase, 1962, str. 137
rovatno nije dobar način, jer na problem privilegovane manjine nema lakih odgo vora. Kako manjina održava svoj položaj, čak i u toku revolucija? Kako nameće poštovanje prema sebi, čak i uzavrelim masama koje se nalaze ispod? Zašto u borbama koje i država ponekad povede protiv privilegovanih, ovi nikada nisu pot puni ili definitivni gubitnici? Možda je konačno i Maks Veber bio u pravu, kada je, odbijajući da ga zavedu „duboke strukture društva”, naglašavao značaj „poli tičkih kvalifikacija dominantnih klasa ili klasa u usponu” . Zar priroda elite (bilo da je stvorena krvnim vezama ili određenim nivoom bogatstva), nije glavno obeležje starog društva?
Društvena pokretljivost Klase u usponu, pojava novih elita, društvena pokretljivost - problemi jedne buržoazije ili više njih, kao i takozvanih srednjih klasa, iako se o njima tradicio nalno raspravlja, nisu lakši za rešavanje nego prethodni. Elite se izuzetno sporo rekonstituišu i reprodukuju, tako da te procese nije moguće meriti, precizno posmatrati, a kamoli pouzdano analizirati. Lorens Ston59 smatra da ekonomski uslovi podstiču društveno napredovanje, u čemu je možda u pravu. Herman Kelenbenc50 razmišljajući još šire, ali na istoj liniji, primećuje da u trgovačkim građoCitat Julien Freund, op. cit., str. 25. Lawrence Stone, „The anatomy of the Elizabethan aristocracy”, u: The Economic History Re view, 1948, str. 37-41. 60 H. Kellenbenz, Der Merkantilismus in Europa und die soziale Mobilitat, 1965, str. 49-50.
455
Društvo ili „skup skupova
vima na obalama mora, tamo gde je ekonomski život najživlji, društvena po kretljivost slobodnije raste nego u gradovima u unutrašnjosti. To je opet ona po znata suprotnost između obalskog pojasa i unutrašnjosti. Društvene razlike su ma nje izražene u Libeku, Bremenu i Hamburgu nego u reakcionarnom Nirnbergu dok ista fluidnost postoji u Marselju, pa i u Bordou. Obrnuto, ekonomsko opa danje zatvara vrata uspona, jača društveni status quo. Piter Laslet61 smatra, a tu nije usamljen,62 da je u predindustrijskoj Engleskoj društvena pokretljivost nadole češća pojava od pokretljivosti na gore. Kada bi se mogli registrovati svi do lasci na vrh društva i odlasci s njega, postavlja se pitanje ne bi li se modernitet mogao pre poistovetiti s koncentracijom bogatstva i moći, nego sa širenjem? Pri lično detaljni podaci za Firencu, Veneciju i Đenovu, pokazuju da se broj privilegovanih porodica redovno smanjuje, a da se neke od njih i gase. U grofoviji Ol denburg, od 200 plemićkih porodica pod kraj Srednjeg veka, ostalo ih je 1600. godine samo oko ЗО.63 Kao posledica biološkog opadanja kojim se smanjuje mala grupa na vrhu, dolazi do koncentracije nasledstva i moći u nekoliko ruku, a nekad se dosežu i kritični pragovi (na primer, u Firenci 1737, i u Veneciji 1685, 1716. i 1775).64 Vrata se moraju po svaku cenu otvoriti i nove porodice pripustiti za no vac, ili „per denaro” kao što se govorilo u Veneciji.65 Takve krize ubrzavaju pro ces propadanja, ali nužno i popunjavanja. Kao da društvo ima sposobnost da zaceljuje svoje rane i nadoknađuje svoje gubitke. U nekim okolnostima posmatranje je lakše. Na primer, u razdoblju kada je Petar Veliki preoblikovao rusko društvo. Ili još bolje, u Engleskoj za vreme krize izazvane ratom Dveju ruža. Kada je ubijanje prestalo, Henri VII (1485-1509), i posle njegov sin Henri VIII (1509-1547), pred sobom imaju samo ostatke stare aristokratije koja se u prošlosti snažno odupirala kraljevskoj vlasti. Građanski rat ju je prosto zbrisao: godine 1485. bilo je samo 29 od ranijih 50 lordova. Doba barona je prošlo. U metežu su nestale velike porodice koje su se suprotstavljale Tjudorima: De la Poul, Statford, Kurtne. Na njihovo mesto stupaju niži plemići, zajedno sa građanima koji kupuju zemlju, pa čak i ljudi skromnog i nepoznatog porekla, koji su postali miljenici kraljeva: oni su ispunili društvenu prazninu, za hvaljujući dubokoj promeni engleske „političke geologije”, kao što se tada govo rilo. Iako kao takva nije nova, ova pojava po obimu nije imala presedana. Negde 1540. godine uspostavljena je nova aristokratija, a pridošlice su stekle i ugled. Već i pre smrti Hernija VIII i kasnije, tokom burnih i nesigurnih vladavina E dvardaV I (1547-1553) i Marije Tjudor (1553-1558), nova aristokratija po stupno „oštri kljun” i uskoro se suprotstavlja vlasti. Tome doprinose i reformacija, prodaja crkvene i krunske imovine, kao i veća aktivnost Parlamenta. To kom naizgled blistave vladavine Elizabete I (1558-1603), aristokratija se učvr61 Peter Laslett, op. cit., str. 44. 62 Pierre Goubert, L ’Ancien Régime, I, str. 105. Handbuch der deutschen Wirtschafts- und Sozialgeschichte, str. 371. ' Za Veneciju, La Civiltà veneziana nll'età barocca, str. 307, februar 1685; La Civilta Veneziana del Settecento, str. 244 i 274. 5 Ibid., str. 244.
456
Društvo ili „skup skupova
Barli haus u Stamford Bejronu, u Linkolnšajeru, na reci Veland. Sagradio ju je Vilijem Sesil od 1577. do 1585. Jedna je od retkih, koja se sačuvala (naravno, obnovljena) među brojnim rezidencijama koje je Sesil sagradio (foto Britanska putnička agencija)
457
Društvo ili „skup skupova”
šćuje i proširuje preimućstva i povlastice. Da lije pokazatelj to što Kruna koja je do 1540. podizala raskošne građevine, dokazujući svoju vitalnost, to sad prestaje da radi? Razlog ne može biti opšta ekonomska situacija, jer se građenje nastavlja, ali ga preuzima aristokratija. Kako se stoleće bliži kraju, raskošnih imanja i zgrada je u engleskim krajevima sve više: Longlit, Volaton, Vorksop, Birgli Haus, Oldenbaj.6667Uspon novog plemstva na vlast podudara se s prvom engleskom po morskom dominacijom, povećavanjem prihoda od poljoprivrede i zamahom koji Džon Nef s pravom naziva prvom industrijskom revolucijom. Da bi uvećala i učvrstila svoja bogatstva, aristokratija više nema veliku potrebu za krunom. A kada potonja 1640. godine pokuša da povrati autoritet, već je kasno. Aristokratija i krupna buržoazija - koja je u stopu prati - preživele su teške godine građanskog rata i povratile svoj položaj tokom restauracije Čarlsa II (1660-1685) „Posle me teža 1688. i 1689. godine. [...] Engleska revolucija [koja je otpočela 1640. a po nekima i ranije] zaokružila je svoj ciklus...”."' Opet se formirala engleska vladajuća klasa. Primer Engleske, koji postaje sve izraženiji, je jasan, iako o njemu istoričari i dalje raspravljaju.68 Širom Evrope, buržuji postaju plemići ili udaju svoje kćeri za pripadnike aristokratije. Pa ipak, da bismo pratili ovaj proces sa svim njegovim oscilacijama, potrebna su dodatna istraživanja: ako smo spremni da na prošlost proširimo radikalne sociološke teorije Pjera Burdjea,69 takvo istraživanje bi se moglo voditi pod pretpostavkom da je suštinski zadatak svakog društva da se reprodukuje na svom vrhu. Druga pretpostavka, s kojom se slažem, a koju iznose istoričari Dipakije, Šosinan-Nogare, Zan Nikola i još neki autori, kaže da su i društvene promene bitan činilac; kada se neka hijerarhija ili ustanovljeni poredak istroše i konačno propadnu, u prvi plan izbijaju novi pojedinci i u najvećem broju slučajeva ponavljaju ili imitiraju staro stanje stvari. U Savoji, za vladavine Karla-Emanuela I (1580-1630) usred strašnih nedaća - kuge, oskudice, loših žetvi, ra tova - kaže Zan Nikola, „koristeći se smutnim vremenima ... nova aristokratija, koja izlazi iz poslovnih, pravnih i admnistrativnih krugova, teži da istisne staro feudalno plemstvo”.70 Tako se novi bogataši, novi povlašćeni, uvlače na mesto starih, iako snažan potres kojim su uništene neke stare povlastice i omogućen novi talas, stvara na nižim nivoima, među seljacima, velike štete. Uvek se mora platiti neka cena i uvek mora postojati neko ko će je platiti. 66 O Longleatu, pogledati New Encyclopedia Britannica, 15. izd., VI, str. 319; o Wollaton Hallu, ibid., X, str. 729; o Burghley Houseu, pogledati. J. Alfred Gotch, Architecture o f the Renaissance in Eng land, 1,1894, str. 1-3; o Holdenbyu, pogledati Henry Shaw, Details o f Elizabethan Architecture, 1839, str. 8. 67 Peter Laslett, op. cit., str. 166. 68 Pogledati H. R. Trevor-Roper, „The General crisis of the seventeenth century”, u: Past and Pre sent, br. 16 (nov. 1959), str. 31-64, i raspravu o tom članku E. H. Kossmanna, E. J. Hobsbawma, J. H. Hextera, R. Mousniera, J. H. Elliotta, L. Stonea kao i odgovor H. R. Trevor-Ropera, u: Past and Present, br. 18 (nov. 1960), str. 8-42. Pogledati i knjigu Lawrencea Stonea, Les Causes de la Révolation anglaise, fran cuski prevod, 1974; J. H. Hexter, Reappraisals in History, 1963, str. 117 sq. 69 P. Bourdieu i J. G. Passeron, La Reproduction. Éléments pour une théorie du système d ’enseig nement, 1970. 70 U: Histoire de la Savoie, priredio Guichonnet, 1974, str. 250.
458
Društvo ili „skup skupova
Kako otkriti promenu Prethodno rečeno može da izgleda jednostavno, pa čak i prejednostavno. Promena je spora, sporija nego što se obično misli. Naravno, društveno kretanje ove vrste nije merljivo, ali je moguće ustanoviti jedan red veličine ako se pokuša proceniti grosso modo, u odnosu na postojeće plemstvo ili patricijat, broj ozbilj nih kandidata za društvenu promociju, dakle najbogatiji deo buržoazije. Istoričari su skloni šematskom razlikovanju krupne, srednje i sitne buržoazije. Izuzetno bi to jednom trebalo prihvatiti. Dakle, trebalo bi da u naš račun uzmemo samo gornji sloj, verovatno manji od trećine ukupnog broja buržuja. Kada, na primer, kažemo da francuska buržoazija u XVIII veku, sačinjava otprilike 8% ukupnog stanov ništva, gornji sloj ne može imati više od 2% - drugim recima, on je podjednake veličine kao plemstvo. Ova jednakost je samo pretpostavka, ali uzmimo slučaj Venecije: ovde cittadini predstavljaju jasno omeđenu visoku buržoaziju, često bo gatu, a u svakom slučaju imućnu; iz njenih redova se regrutuju članovi Sinjorije (dok se niže službe kupuju), a od 1586. i nosioci funkcija konzula u inostranstvu; ovi cittadini se uz to bave i trgovinom i industrijom. Brojem ih je isto koliko i aristokrata (nobila).7172Sličan brojni odnos postoji i u gornjoj klasi u Nirnbergu gde je oko 1500. patricija i bogatih trgovaca podjednako, što sledi iz proučene i pouzdane dokumentacije iz tog doba.7Do društvene pokretljivosti očito dolazi između patricijata (ili plemstva) i neposredno nižeg sloja bogatih trgovaca. U kojim razmerama? To je teško pro ceniti, izuzev u nekoliko pojedinačnih slučajeva. Pošto se dominantan sloj sma njuje samo dugoročno te stoga ostaje dugo podjednako brojan, društvenim napre dovanjem se samo popunjavaju male praznine. Prema H. Kelenbencu73 to se do gađa u Libeku, u XVI veku. Patricijska klasa, ona krupnih trgovaca, koja se sastoji od 150 do 200 porodica, gubi u svakoj generaciji petinu svojih pripadnika: njih zamenjuje isti toliki broj pridošlica. Ako uzmemo da jedna generacija pred stavlja dvadesetak godina, a radi pojednostavljenja usvojimo da ima dve stotine porodica, onda u tom gradu od 25 000 stanovnika, svake godine najviše dve nove porodice prelaze prag i ulaze u redove gornje klase, pridružujući se sto puta većoj grupi. Kako i sama ova grupa ima svoju hijerarhiju (12 porodica na vrhu raspo lažu stvarnom vlašću), kako bi novopridošli mogao da poremeti pravila sredine u koju ulazi? Izolovan u novoj skupini, više-manje brzo će se potčiniti njenim zako nima; prihvatiće tradiciju i običaje; promeniće svoj način života i odevanja; ako je potrebno, promeniće i svoju ideologiju. Ipak, budući da su stvari složene, dešava se da dominantna klasa i sama promeni svoju ideologiju ili mentalitet, da stvarno ili naizgled prihvati stavove došljaka ili one koji društveno-ekonomski kontekst predlaže; da negira samu sebe 71 Daniele Beltrami, Storia della popolazione di Venezia, 1954, str. 71, 72,78. Srazmere u odnosu na ukupno stanovništvo, jesu za 1581. godinu 4,5% plemića i 5,3% građana (cittadini), i za 1586. godinu 4,3%. odnosno 5,1%. 72 Werner Schultheiss, „Die Mittelschicht Nürnbergs im Spâtmittelalter”, u: Stadtische Mitelschichten, priredio E. Maschke i J. Sydow, novembar 1969. 73 „Marchands capitalistes et classes sociales” daktilografisani tekst, str. 9; u Libeku, u XVI veku trgovinom na daljinu (Fernhandel) bavi se od 50 do 60 porodičnih firmi na grad od 25 000 stanovnika.
459
Društvo ili „skup skupova
ili da to izgleda da čini. Pa ipak, takvo odricanje nikada nije bilo jednostavno ni potpuno, a ni nužno pogubno za vladajuću klasu. Naime, ekonomski polet koii je doneo došljake na vlast uvek utiče na one koji su već na vlasti. Alfons D opš'1*je skrenuo pažnju na satire mladog Lucidarijusa koji ismeva vlastelu kraja XIII ve ka: oni na vladarevom dvoru nisu u stanju da razgovaraju ni o čem drugom nego o cenama žita, sira, jaja, prasadi, o prinosu mleka svojih krava, kao i o letinama. Da li se to plemstvo zaista pogradanilo u XIII veku? Kasnije će aristokratija još više krenuti putem preduzetništva. U Engleskoj, krajem XVI veka, aristokratija i džentrija (gentry) oduševljeno učestvuju u novim deoničarskim društvima koja se stvaraju prekomorskom trgovinom. Otpočeto kretanje neće se više zaustavljati. U XVIII veku, „merkantilizuju”747576 se plemstva Mađarske, Nemačke, Danske, Po ljske, Italije. Za vreme vladavine Luja XVI, francusko plemstvo obuzeto je po slovnim žarom. Jedan istoričar tvrdi d a je upravo aristokratija najviše spekulisala i ulazila u rizike; buržoazija u poređenju s njom deluje tužno; oprezna je, upla šena i uzdaje se samo u rente.77 Možda to i nije čudno, jer se francusko plemstvo koje se tada upušta u privatno preduzetništvo, već odavno bavilo spekulacijama u drugom području „velikih poslova”, u kraljevskim finansijama i „rentijerskom” kreditiranju. Ukratko, ako „buržoaski mentalitet” tu i tamo prodire u visoko društvo, kao što smo primetili, to nije zbog toga što novi pripadnici stižu u njegove redove (iako je njih bilo više nego obično pred kraj XVIII veka), već pre zbog duha vre mena, kao i početka industrijske revolucije u Francuskoj. To je vreme kada vi soko plemstvo, „viteško plemstvo (noblesse d ’epée) i činovničko plemstvo u kraljevskim i prinčevskim kućama”, učestvuje u „svim vrstama unosnih eko nomskih poduhvata, u trgovini na Atlantiku, plantažama u kolonijama i rudarskim eksploatacijama”. Ovo poslovno plemstvo će se od sada sretati na svim bitnim mestima nove privrede: u rudnicima Anzena i Karmoa, železarama u Niderbronu i Krezou, velikim kapitalističkim firmama koje tada bujaju i bave se prekomor skom trgovinom. Nije stoga čudno što to plemstvo, čije bogatstvo ostaje ogromno, menja svoj izgled, preinačuje se, pograđanjuje; ono kao da se odriče svoje pro šlosti, postaje liberalnije, želi da ograniči kraljevu vlast, radi na nenasilnoj i mirnoj revoluciji, sličnoj onoj engleskoj iz 1688. Budućnost će mu ipak doneti gorka ra zočarenja. Mi se, međutim, ovde bavimo razdobljem pre 1789, vremenom kada ekonomija preobražavajući samu sebe, preobražava i strukture i mentalitete fran cuskog društva, kao što je to mnogo ranije učinila u Engleskoj i u Holandiji, a još ranije u italijanskim trgovačkim gradovima. 74 Verfassungs- und Wirtschaftsgeschichte des Mittelalters, 1928, str. 329. 75 Th. K. Rabb, Enterprise and Empire, 1967, str. 26 sq. 16 Prema André Piettreu, Les TroisAges de l ’économie, 1955,str. 182, citat Michel Lutfalla, L’État stationnaire, 1964, str. 98. 77 G. Chaussinand-Nogaret, „Aux origines de la Révolution: noblesse et bourgeoisie”, u: Annales E. S. C„ 1975, str. 265-277.
460
Društvo ili „skup skupova
Istovremenost društvenih prom ena u Evropi Nije čudno to što ekonomija igra određenu ulogu u društvenoj pokretlji vosti. Ono što više iznenađuje, jeste to, da uprkos očiglednim vremenskim razli kama medu zemljama, društveni razvoji, kao i obični ekonomski razvoji, koji se pridružuju ili izražavaju kretanje prvih, teže da se vremenski podudare u čitavoj Evropi. Na primer, XVI vek u svojoj snazi, to jest još tačnije razdoblje od 1470. do 1580, po mom je mišljenju doba ubrzane društvene promocije širom Evrope, koja liči na spontani biološki rast. Buržoazija koja izlazi iz trgovine vlastitim se napo rima uspinje na vrh tadašnjeg društva. Snažna ekonomija stvara velika trgovačka bogatstva, ponekad i veoma brzo, dok su vrata za društvenu promociju širom ot vorena. Ipak, poslednjih godina stoleća, s obrtom stogodišnje tendencije, ili ba rem s produženim medurazdobljem, evropska društva se ponovo zatvaraju. To se događa u Francuskoj, u Italiji, u Španiji, kao da se, na vrhu vlastelinskog društva, posle razdoblja velike obnove ljudi na visokim položajima, a posle masovnog sticanja plemićkih titula, vrata društvene promocije ponovo čvrsto zatvaraju. Tako je u Burgundiji, Rimu, Španiji,78*gde su u otvorene praznine pohrlili gradski regidores. Slično je i u Napulju gde „је proizvedeno nekoliko vojvoda i prinčeva, što 7Q se moglo i izbeći”. Dakle, proces je opšti. On je dvostruk - u toku tog dugačkog stoleća, deo plemstva nestaje i biva odmah zamenjen; pošto je mesto zauzeto, vrata se odmah zatvaraju za pridošlice. Možda ima razloga za sumnjičavost kada Pjer Guber oči gledno slabljenje francuskog plemstva objašnjava postojanjem Hrišćanskog sa veza (Lige) i njegovim unutrašnjim trvenjima, tvrdeći kako „uticaj ekonomskih uslova, posebno onih kratkoročnih, tu nije bitan” .80 Ja, naravno, ne kažem da Liga i njene katastrofe tu nisu važni, iako su oni na određen način i sami deo eko nomskog slabljenja skraja stoleća. Normalno je i da slične ekonomske okolnosti poprime različite oblike u raznim evropskim društvima. Objašnjenje Džordža Juperta, na koje ću se vratiti, iako se odnosi u prvom redu na Francusku, bavi se i ekonomskom usponom jedne nove klase, koja nastaje iz bogatstva stvorenog tr govinom. A takav proces je karakterističan za ćelu Evropu. U XVI veku društve na i ekonomska konjunktura je ista i ona upravlja situacijom. Isto tako će biti u XVIII veku kada društvena pokretljivost bude ponovo velika u čitavoj Evropi. U Španiji, satiričari ismevaju nove plemiće kojih je bilo toliko da nije postojala ni jedna reka, nijedno selo niti polje za koje nije bila vezana neka plemićka titula.81 78 [Burgundija]: Henri Drouot, Mayenne et la Bourgogne, étude sur la Ligue (1587-1596), 1937, I, str. 45, 51; [Rim]: Jean Delumeau, op. cit., I, str. 458: „Početkom XVII veka, nekadašnja krupna vlastela pod pritiskom dugova rasprodaje nekretnine i nestaje pred jednom novom i poslušnom aristokratijom bez ratničke prošlosti.” 'B . N., F. Spanija, 127, vers 1610. Beauvais et le Beauvaisis..., str. 219; F. Braudel, u: Annales E. S. C , 1963, str. 774. 1Raymond Carr, „Spain”, u: The European Nobility in the Eighteenth Century, str. 44.
461
Društvo ili „skup skupova"
Teorija Anri Pirena Teorija Anri Pirena koja se tiče periodizacije društvene istorije kapita lizma,82 a koja je sačuvala vrednost, ne daje objašnjenja vezana za konjunkturu. Ona se poziva na regularno društveno ustrojstvo koje se može potvrditi u kon tekstu individualnog ili još i više, porodičnog ponašanja. Veliki belgijski istoričar, koji je proučavao predindustrijski kapitalizam, koji je otkrio u Evropi još pre renesanse, ističe da su trgovačke porodice kratkoveke: najviše dve ili tri generacije. Posle toga one napuštaju trgovinu, ako su napredovale, i bave se manje rizičnim ali prestižnijim operacijama, kupujući službe ili još češće, feudalna imanja - ili pak oboje. Ne postoji nešto takvo, za ključuje Piren, kao što je kapitalistička dinastija: jedno razdoblje ima svoje kapi taliste, a naredno svoje. Čim dovoljno zarade u povoljno vreme, ti poslovni ljudi hitaju da napuste trgovinu, po mogućstvu da se pridruže plemstvu - i to ne samo zbog društvene ambicije, već i stoga jer bi onaj isti duh, koji je osigurao uspeh nji hovim očevima, njih same onemogućio da se prilagode preduzećima novog vre mena. Ovo stanovište je bilo široko prihvaćeno jer ga potkrepljuje izobilje činje nica. Herman Kelenbenc,83 proučavajući gradove severne Nemačke, pronašao je da trgovačke porodice kao da gube svoju stvaralačku snagu posle dve ili tri gene racije, te se povlače u miran rentijerski život; napuštaju svoje „tezge” i odlaze na seoska imanja koja im omogućuju lako sticanje plemićkih titula. Slika je tačna, pogotovo u datom razdoblju, u XVI i XVII veku. Jedino osporavam izraz „stvara lačka energija”, kao i sliku koja ona nudi o preduzetniku. Bilo da se radi ili ne o stvaralačkoj energiji, do sličnih povlačenja i premeštanja dolazi u svim razdobljima. U Barseloni, u XV veku, članovi starih trgova čkih dinastija će pre ili kasnije „preći u estament des honrats”, iako sklonost ka rentijerstvu još uvek ne preovladuje u barselonskoj sredini.84 Još je impresivnija brzina gašenja u južnoj Nemačkoj „prestižnih imena iz XVI veka, porodica Fuger, Velzer, Hehšteter, Paumgartner, Manlih, Haug, Hervart iz Augsburga; kao i porodica Tuher i Imhof iz Nirnberga - kao i mnogih drugih” !85 Dž. Hekster,86 raspravljajući o onom što sam naziva „mitom o srednjoj klasi u tjudorskoj Engle skoj”, tvrdi da svaki istoričar smatra kretanje trgovačke buržoazije prema džentriji i plemstvu, tipičnom pojavom za „njegovo” razdoblje (to jest ono koje on pro učava), dok je to, u svari, pojava do koje dolazi u svim dobima; to Dž. Hekster bez teškoća dokazuje na primeru Engleske. U Francuskoj, „zar se Kolber i stotinu godina kasnije Neker, nisu žalili na stalno povlačenje bogatih ljudi u spokojstvo života zemljoposednika i plemića”.87 U Ruanu, u XVIII veku, trgovačke porodice takođe nestaju, bilo da se naprosto gase, ili napuštaju trgovinu i odlaze u sudstvo, Henri Pirenne, Les Périodes de l ’histoire sociale du capitalisme, Bruxelles, 1922. aj H. Kellenbenz, daktilografisani tekst, op. cit., str. 17. 84 Claude Carrère, op. cit., I, str. 146. Friedrich Lütge, op. cit., str. 312. 8fl J. H. Hekter, op. cit., str. 76 sq. 87 G. Taylor, „Non capitalist Wealth and the Origins of the French Revolution”, u: American His torical Review, 1967, str. 485.
462
Društvo ili „skup skupova”
Oproštaj u dvorištu holandske kuće na selu. Slika Pitera de Hoha (oko 1675) (otisak Zirodon)
kao sto je bio slučaj s porodicom Le Žandr (za koju se tu smatralo d a je najboga tija trgovačka porodica u Evropi) - ili sa porodicom Planterez.88 Slično je i u Amsterdamu: „Ako se pobroje najbolje firme [u gradu]”, kaže jedan posmatrač 1778, „malo bi ih se našlo čiji su osnivači bili trgovci u doba revolucije [1566— -1648], Stare firme više ne postoje; one koje danas obavljaju glavninu trgovine jesu novoosnovane firme; tako trgovina stalno prelazi s jedne kuće na dmgu jer prirodno ide ka najaktivnijoj i najštedljivijoj.89 To je samo nekoliko primera od mnogih. Pa ipak, da li je pitanje time definitivno rešeno? Ako do ovih redovnih gašenja trgovačkih firmi dolazi u neku ruku usled trošenja preduzetničkog duha, da li onda treba da zaključimo kako ekonomske okolnosti nisu bitne? Nadalje, videti u ovoj pojavi najhitniji dmštveni aspekt ka pitalizma - a reč je samo o kratkom razdoblju u životu jedne porodice - znači ne razlikovati trgovca i kapitalistu. Ako je svaki krupni trgovac kapitalista, obratno nije nužno slučaj. Kapitalista može da bude i investitor, manufakturista, finansi°° Pierre Dardel, op. cit., str. 154-155. 89 Accarias de Sérionne, La Richesse de la Hollande, II, str. 31.
463
Društvo ili „skup skupova
jer, bankar, zakupnik poreza, upravnik javnih fondova. Otuda i mogućnost stu pnjeva u kapitalizmu: trgovac može postati bankar, bankar postaje finansijer, a obojica postaju kapitalistički rentijeri - čime kao kapitalisti opstaju kroz više generacija. Đenovski trgovci koji postaju bankari i finansijeri još pre XVI veka, prolaze bez štete naredna stoleća. Sta se, pak, u Amsterdamu desilo s onim poro dicama koje se prema našem svedoku iz 1778. nisu više bavile trgovinom? Da li su prešle u neku drugu granu kapitalističke aktivnosti, što izgleda verovatno, kada se zna opšte stanje u Holandiji u XVIII veku? A čak i ako je ovaj kapital napustio trgovinu i prešao u zemljoposedništvo i službe, ako možemo dovoljno dugo pra titi njegov napredak, primetićemo da on nije ipso facto izašao iz kapitalističke orbite; dolazilo je do vraćanja u trgovinu, bankarstvo, investiranje u nekretnine i pokretna dobra, pa čak i u industriju i rudarstvo. Nekad je bilo i čudnih avantura, makar to bilo samo putem sklapanja brakova ili miraza, „koji pokreću cirkulaciju kapitala”.90 Stotinu godina posle strašnog bankrotstva kuće Bardi, neki od direk tnih potomaka te porodice se nalaze, zanimljivo je, medu partnerima banke M e d ic i/1 Sledeći problem je to što u različitim etapama kapitalizma, a o kojim govori Anri Piren, ono što je bitno (čak i danas ) nije toliko trgovačka porodica koliko grupa kojoj ona pripada, koja je podržava, i u neku ruku hrani. Ako pogledamo ne samo Fugere, već sve velike trgovačke firme iz Augsburga kao grupu, ne bo gatstvo porodica Telison ili Neker, već bogatstvo protestantskih bankara u celini, jasno je da jedna grupa periodično biva zamenjena drugom; pa ipak, tu trajanje svake epizode nadilazi dve ili tri generacije, što je norma koju sugeriše Piren; a najvažnije od svega, razlozi napuštanja i premeštanja na ovom nivou jesu zaista ekonomski. Jedino valjano objašnjenje o tome daje Gi Sosinan-Nogare, u studiji langdočkih finansijera.92 Ti su ljudi u isto vreme bili preduzetnici, bankari, brodovla snici, veletrgovci i manufakturisti, a uz to i finansijeri i finansijski činovnici. Svi su oni, ili gotovo svi, počeli u trgovini, gde su imali oprezne i uspešne karijere. A svi su bili pripadnici tesne lokalne mreže s poslovnim i porodičnim vezama. Ako posmatramo njihov istorijat u jednoj dijecezi (to jest administrativnoj jedinici) Langdoka, vidimo da uzastopno vladaju tri grupe, koje se razlikuju po sastavu, poslovnim i porodičnim vezama. Tokom prelaznih razdoblja od jedne do druge, dolazi do prekida za kojim dolazi obnova i pojava novih ljudi. Prva grupa je tra jala od 1520. do 1600. godine, ali nije preživala ekonomski preokret skraja XVI veka; druga je trajala od 1600. do prelomnih godina 1660-1680; i konačno, treća je trajala od 1670. do 1789, dakle, duže od sto godina. Sve to kao d a je potvrda in tuitivne teorije Anri Pirena, ali je s druge strane jasno da je reč ne o individual nim, već o kolektivnim kretanjima, kao i da su to procesi koji su trajali veoma dugo. F. Dornic, op. cit., str. 161. „ R. de Roover, The Medici Bank, 1948, str. 20, napomena 50. 92 Guy Ghaussinand-Nogaret, Les Financiers du Languedoc au XVIIIe siècle, 1970.
464
Društvo ili „skup skupova’
Konačno, kretanje u stadijumima u svetu kapitala moguće je samo ukoliko društvo nudi izbor: dućan, poslovnicu, službu, zemlju, ili neki drugi odušak. A društvo može i da se odupre i da zatvori svoja vrata, kao što se vidi iz neobičnog ali značajnog primera jevrejskih trgovaca i kapitalista. Na Zapadu, oni nisu imali izbor između novca, zemlje i službi. Naravno, mi nismo obavezni da verujemo kako je jevrejska banka Norsa93 trajala šest stotina godina, iako je izvesno d a je držala rekord u dugovečnosti. Trgovci-bankari iz Indije bili su u sličnoj situaciji: njihova kasta ih je primoravala da se isključivo bave novčarstvom. A za bogate tr govce iz Osake u Japanu ulazak u plemstvo je bio veoma otežan. Posledica je da se oni još jače vezuju za svoju profesiju. Nasuprot tome, prema poslednjoj knjizi Andre Remona,9495trgovačke dinastije iz Kaira trajale su još kraće nego one koje je proučavao Anri Piren: islamsko društvo kao da je gutalo svoje kapitaliste u mla dosti. Lajpcig u ranim godinama svoga bogatstva kao trgovački grad u XVI i XVII veku, kao da je činio to isto: bogati ljudi tu ne ostaju bogati tokom čitavog svog života, a njihovi naslednici doslovno beže glavom bez obzira ka spokoju seoskih imanja. Tu, međutim, objašnjenje treba tražiti u isprekidanoj i surovoj ekonomiji u njenoj dečjoj fazi, a ne u društvu kao takvom.
U Francuskoj, džentrija ili činovničko plem stvo Složenost svakog društva je posledica i njegove dugovečnosti. Naravno, ono se menja, može se čak i sasvim promeniti u jednom od svojih sektora, ali ne popustljivo zadržava svoje izbore i svoje glavne konstrukcije, ono evoluira, ali zapravo uvek ostaje dosta slično samom sebi. Pokušamo li ga razumeti, moramo shvatiti da ono otelotvoruje u isto vreme sve ono stoje bilo, što jeste i što će biti u budućnosti; ono je dugoročna akumulacija stalnih oblika i uzastopnih iskrivlja vanja. Dobar primer krajnje složenosti - francusko visoko društvo XVI i XVII veka - nudi se tu kao potpuno valjan ogled. Ono je jedinstven slučaj, koji ilustruje poseban oblik razvoja, ali može poslužiti na osoben način i kao svedočanstvo o drugim evropskim društvima. Ima osim toga i tu prednost što je objašnjeno broj nim studijama, koje ubedljivo reinterpretira Džordž Jupert u svojoj izvranrednoj knjizi zanimljivog naslova The French Gentry?5 Reč gentry tu označava gornji sloj francuske buržoazije koja se obogatila u trgovini, ali se iz svojih dućana ili poslova povukla posle jedne ili dve generacije; oslobodila se trgovine i ljage koju ona tada donosi, te podržana svojim bo gatstvom i blagostanjem sada eksploatiše velike zemljišne posede, bavi novčanim poslovima kao i kupovinom kraljevskih službi koje ulaze u baštinu opreznih, šte dljivih i konzervativnih porodica. Na izraz gentry će se lecnuti svi istoričari tog francuskog razdoblja. Pa ipak, taj će izraz podstaći korisnu raspravu: on govori o 93 Paolo Norsa, „Una famiglia di banchieri, la famiglia Norsa (1350-1950)”, u: Bollettino dell'Archivio storico del banco di Napoli, 1953. 94 André Raymond, Artisans et commercants au Caire au XVIIIe siècle, 1973, II, str. 379-380. 95 Prvobitni naslov knjige čiji sam daktilografisani tekst koristio. Objavljena je 1977. godine pod naslovom: Les Bourgeois-gentilshommes:an essay of the definition o f élites in Renaissance France, Uni versity of Chicago Press, 1977.
465
Društvo ili „skup skupova
problemu s kojim se moramo suočiti na samom početku. Reč je o definiciji jedne klase, grupe ili kategorije, koja se polako kreće ka plemstvu i tradicionalnom društvenom uspehu; reč je o jednoj diskretnoj i složenoj klasi koja nema ništa za jedničko s raskošnom dvorskom aristokratijom, niti s otrcanim „seoskim plem stvom” - o klasi koja se kreće ka sopstvenoj slici plemstva i osobenom načinu ži vota. Ova klasa ili kategorija zahteva posebnu reč ili poseban izraz u istoričarevom rečniku, reč koja će je odmah individualizovati medu onim društvenim formama koje postoje u doba između Fransoa I i početka vladavine Luja XIV. Ukoliko izraz „gentry” tu nije pogodan, onda to začelo nije ni izraz „visoka buržoazija” (haute bourgeoisie). Reč buržoazija (bourgeoisie ) deli sudbinu reći buržuj (bourgois)\ obe su u upotrebi bez sumnje već od XII veka. Buržuj je bio privilegovani stanovnik grada. Pa ipak, zavisno od regiona i gradova, reč se u Francuskoj proširila tek pred kraj XVI, ili čak pred kraj XVII veka. Tek u XVIII veku upotreba reći će postati opšta, dok će je Revolucija ovekovečiti. Tamo gde bismo očekivali reč „buržuj” (a gde se samo retko pojavljuje), često se koristi izraz „časni čovek” (ho norable homme), koji može poslužiti kao test: on nepogrešivo označava prvu ste penicu u društvenom napredovanju, onaj mučni prvi korak koji treba preći od seljaštva do takozvanih slobodnih profesija. A ove profesije su prvenstveno ve zane za pravo i zakon - advokati, poverenici (procureurs), beležnici. Mnogi od ljudi koji su se bavili tim profesijama su ih u stvari naučili od nekog starijeg ko lege, a ne na univerzitetu. Čak i oni koji su pohađali univerzitet uglavnom su to činili iz formalnih razloga. U te profesije spadaju i zanimanja lekara i hirurga-berbera, među kojima su retki bili „hirurzi iz Sen-Koma ili hirurzi dugih odora”, to jest oni koji su završili medicinsku školu.96 Tu su i apotekari koji često, kao i drugi, svoje umeće prenose „unutar porodice” .97 Među „časnim ljudima”, a koji se ne bave slobodnim profesijama, svoje mesto imaju i trgovci (ne samo veletrgovci, négociants, već i neki obični trgovci). U Šatodenu, na primer, pravila se ra zlika između buržoaskog trgovca (négociant ) i trgovca zanatlije (boutiquier , dućandžije).98 Pa ipak, sama profesija nije bila dovoljna da bi se neko uvrstio u „plemenite ljude;” potrebno je bilo da privilegovana osoba poseduje izvesno bogatstvo, da ima mogućnosti za relativno lagodan život, da živi dostojanstveno, da je kupila zemlju u blizini grada i conditio sine qua non, da poseduje kuću s pogledom na ulicu. Tako u svakom francuskom naselju, čak i onima koji se, gledajući unazad, čine malim, istoričar nailazi na šačicu „plemenitih ljudi” koji su u društvenom smislu na višem položaju nego zanatlije, dućandžije, prosti radnici i seljaci iz okoline. Na osnovu sačuvanih beležničkih dokumenata moguće je utvrditi imetak ljudi na prvoj stepenici hijerarhije povlašćenih. Ti se ljudi naravno sasvim razli96 Guy Patin, op. cit., II, str. 196. 47 Romain Baron, „La bourgeoisie de Varzy au XVIIe siècle”, u: Annales de Bourgogne, 1964, str. 173.
98 M. Couturier, op. cit., str. 215-216. Na primer, kod kožara razlikujemo „maîtres tanneurs” et „marchands tanneurs”. Samo ovi potonji su bili „čestiti ljudi” (honorables hommes).
466
Društvo ili „skup skupova
kuju od ljudi koje sam opisao kao gentry. Da bi se dosegao ovaj sloj, ili da bi mu se približilo, treba se uspeti na još jednu stepenicu i biti ubrojan među „plemenite ljude” (nobles hom m es). Valja istaći da „plemeniti čovek” (noble hom m e) u prav nom smislu nije plemić (gentilhom m e ), već je to naziv koji proizlazi iz društvene stvarnosti ali i iz taštine. Čak i ako noble hom m e poseduje vlastelinstvo, „živi ple mićki”, to jest ne obrađujući zemlju ni prodajući njene plodove, on ne pripada „pravom plemstvu”, već „počasnom, nepravom i nesavršenom plemstvu, koje se prezrivo opisuje kao ’gradsko plemstvo’ (noblesse de ville), i koje je u stvari bliže buržoaziji”.99 S druge strane, ako je „plemenitom čoveku” uspelo da ga u beležničkim ispravama tretiraju kao écuyera (štitonošu), onda je on ispunio uslove da ga priznaju za pripadnika plemstva. To pripadanje je, međutim, pre društvena nego pravna činjenica, to jest spontano proizlazi iz prakse. Osvrnimo se na trenutak na uslove za uobičajeno prelažanje u redove plemstva u to doba. Počev od 1520. u plemstvo se stupa lakše i češće. Takvi su stupanjevi vidljivi i brojni. Tu nemam u vidu dodelu plemićkih titula od kralja, koja je izuzetno retka, kao ni kupovinu službi koje donose plemstvo, niti vršenje određenih sudskih funkcija (eševinaža), koje sa sobom do nose neku vrstu plemstva (poznatu pod potcenjivačkim nazivom „noblesse de cloche”). Prag plemstva se najčešće prelazi molbom vlastima, a posle uzimanja izjava svedoka koji mogu potvditi da kandidat „živi plemenito” (to jest od prihoda koje stiče bez rada), kao i da su njegovi roditelji i roditelji roditelja takođe „živeli plemenito”, na očigled svih. Ovi prelasci su bili mogući samo u meri u kojoj je onim privilegovanim njihovo sve veće bogatstvo omogućavalo da „žive plemeni tim načinom”, kao i u meri u kojoj su te klase u usponu uživale naklonost sudija, često njihovih rođaka; najzad i u meri u kojoj se u XVI veku, kao što smo rekli, aristokratija ne zatvara. Tvrdnja Pitera Lasleta100 d a je granična linija između ple mića i običnog čoveka bila isto tako jasna kao između „hrišćanina” i „nevernika”, sigurno nije tačna za Francusku tog razdoblja. Pre je reč o „ničijoj zemlji” (nom a n ’s -land) preko koje se ipak moglo preći. Sve to dalje komplikuje činjenica što novo plemstvo ne želi uvek da se stopi s tradicionalnim plemstvom. Ako je Džordž Jupert bio u pravu - a to je i više nego izvesno - „plemeniti ljudi” visokog ranga nisu ličili na Molijerovog G rađa nina plem ića. Taj se komad prvi put igrao prilično kasno, 1670. godine, dakle, dugo posle početka XVI veka. Gospodin Žurden je stvoren kao karikaturalni lik za zabavu dvorskog plemstva. On ipak nije puka izmišljotina, već je sličan srednjem buržuju; osim toga pogrešno bi na osnovu pozorišnog komada bilo m i sliti da u XVI veku novi plemići ili oni koji će to postati, žele da po svaku cenu steknu plemićku titulu „kao da je ona eliksir života”.101 Nesumnjivo je i da je društvena taština oblikovala njihovo ponašanje. Pa ipak, ona ih ne prisiljava da dele ukuse ili predrasude viteškog plemstva {noblesse d ’epée ); kod njih ne postoji nikakvo oduševljenje za borbe, lov i dvoboje; štaviše, gaje izvestan prezir prema 99 C. Loyseau, Cing Livres du Droict des Offices, 1613, str. 100. 100 Op. cit., str. 43-44. 101 1 G. Huppert, op. cit., daktilografîsani tekst.
467
Društvo ili „skup skupova ”
načinu života ljudi za koje smatraju da im nedostaje znanje i kultura, prezir koji oni ne oklevaju da izraze u spisima. Uostalom o tome sva buržaozija, visoka i srednja, misli jedinstveno. Evo šta kaže jedan kasni svedok, Udar Kokio,102 obični građanin iz Remsa, ali veoma bo gat trgovac. On u svom dnevniku 31. avgusta 1650. piše: „Evo stanja, života i pri lika gospode plemića koji kažu da su plemenitog porekla; mnoštvo plemića ne živi nešto izuzetno, kadri su samo da naruže seljaka i pojedu ono što on proiz vede. Nema sumnje da su časni građani gradova i dobri trgovci plemenitiji nego svi oni; svi su dobroćudniji od njih, vode bolji život i služe kao uzor, bolje uprav ljaju svojim porodicama i domaćinstvima; svi oni se trude da ne ljute druge ljude, plaćaju one koji rade za njih, a pre svega nikad se ne ponašaju kao kukavice; s druge strane, većina malih mačonosaca sasvim su nešto drugo. Kada i dođe do nekog poredenja, oni smatraju da su sve, misle da građani prema njima treba da se ophode slično kao seljaci [...]. Nijedan častan čovek ne obraća pažnju na njih. Tako stoje stvari danas. Očito je da vrlinu ne treba tražiti kod plemstva”. A krupni buržuji koji su postali plemići nastavili su da žive kao i ranije, uravnoteženo i razumno; svoje vreme provode između svojih lepih gradskih kuća i zamkova ili obitavališta na selu. Radost i ponos u životu im je humanističko obrazovanje; s uživanjem provode najveći deo slobodnog vremena u bibliote kama; kulturna granica koja ih ističe, ali i najbolje karakteriše, jeste njihova strast za latinskim i grčkim jezikom, pravom, antičkom i nacionalnom istorijom. Oni su osnivači mnogih laičkih škola, u gradovima, pa čak i malim mestima. Sa izvor nim plemstvom imaju zajedničko jedino odbijanje rada i trgovine, sklonost doko lici, to jest slobodnom vremenu koje koriste za čitanje i učene rasprave sa sebi ravnima. Ovaj način života podrazumeva imanje novca, a uopšte uzev, novi ple mići su imućni, imaju solidna bogatstva koja potiču uglavnom iz tri izvora: sa ze mlje koje se metodično eksploatiše; iz lihvarstva na račun seljaka i vlastele; i naj zad, iz pravosudnih i finansijskih službi, koje su postale nasledne i prenosive i pre ustanovljenja „prava nasleđivanja položaja” (paulette), godine 1604. Pa ipak, gla vnina njihovog bogatstva potiče iz nasledstava, dakle nije stečena. Ta su bo gatstva svakako konsolidovana i uvećana, jer novac, kao što znamo, rađa novac i omogućuje društvene uspehe i proboje. Ali stvaranje dinastije je uvek isto; džentrija izlazi iz trgovine, što nastoji da sakrije od znatiželjnih. Pa ipak, nije svako prevaren. Tako nas dnevnik L ’E to a l^ izveštava - a to je tada bilo opšte poznato - kako je Nikola de Nefvil, sir iz Vilroa (1542-1617), državni sekretar, koji je držao uzde vlasti gotovo čitavog svog života, a „svoje bitke vodio ’gomilama pergamentnog papira i perom ’”,10 j e s te unuk nekog trgo vca ribom koji je kupio tri vlastelinstva 1500. godine, potom nekoliko službi, da bi ženidbom nasledio vlastelinstvo Vilroa pored Korbeja. Džordž Jupert navodi veliki broj sličnih primera. Očito da tu niko nije bio prevaren. Niko tu, dakle, nije prevaren, ali ponovimo, u XVI veku, društvo ne samo da ne stvara prepreke ' “z Op. cit., str. 128-129. 1 3 Objavio L. Raymond Lefebvre, 1943, str. 131-133. 104 Joseph Nouaillac, Villeroi, Secrétaire du roi, 1909, str. 33.
468
Dnišlvo ili „skup skupova "
Pjer Segje (1588-1672) pripadao je novom „plemstvu ”, koje se u XVI veku prilično obogatilo od zemlje, službi i od lihvarstva. I on sam je ostvario veliku političku karijeru kao veran sluga monarhije. Kancelar je od 1635. godine, a nemilosrdan sudija u Fukeovom procesu. Uprkos svemu, ostao je čovek kulture. Tako se i predstavio s knjigom u ruci, ispred sjajne biblioteke, koju će u testamentu ostaviti opatiji Sen-Zermen-de-Pre (Zbirka Viole)
469
Društvo ili „skup skupova
društvenom napredovanju, već ga i podstiče. Samo ako to znamo možemo razumeti stvaranje čitave klase novih plemića, koji se slabo ili nikako stapaju s posto jećim plemstvom, već se oslanjaju na svoju političku moć, na vlastitu mrežu veza medu sebi ravnima. Bila je to veoma neobična pojava koja se, uostalom, neće održati. U XVII veku se sve menja. Pseudoplemstvo je do tada prošlo kroz teška i dramatična iskušenja, kao što su reformacija i verski ratovi. Ono je kroz njih prošlo ne kao protestantsko, ne kao ligaško, već kao „galikansko” i „političko”, krećući se „negde između”, gde je udarce bilo moguće primiti s obe strane, ali gde je i manevarski prostor bio najveći. Posle 1600. godine, sve se menja, društvena atmosfera, ekonomija, politika, kultura. Više se nije mogla steći plemićka titula uz pomoć nekoliko svedoka koji bi stali pred nekog blagonaklonog sudiju; sada treba predočiti rodoslovne tablice i proći kroz pomno ispitivanje; čak se i stečena plemstva ponekad proveravaju. Društvena pokretljivost koja je francusku džentriju snabdevala novim ljudima, sada slabi. Da li stoga što ekonomija nema one živosti kao u prethodnom veku? Monarhija, kojoj snagu vraćaju Anri IV, Rišelje i Luj XIV, postaje tlačiteljska, pokazuje d a je odlučna da svojim službenicima na metne poslušnost, počev od službenika vrhovnih sudova. Štaviše, kralj je obnovio dvorsko plemstvo, omogućio mu je da živi i da se razvija stojeći u samoj blizini njega „Kralja Sunca”, ili „kralja glumca”, kako g aje, pak, opisao jedan od njego vih intimusa.105 Pa ipak, takvo pozorište koje je okupilo u uskom i vidljivom krugu sva sredstva i mogućnosti vršenja vlasti, bilo je veoma značajno. Ovo dvorsko plemstvo se buni protiv činovničkog plemstva (noblesse de robe). A po tonje ne samo da se sudara s tom preprekom, već i s monarhijom koja mu u isto vreme daje moć i nameće ograničenja. Tako su se svi „kvaziplemići” našli u dvo smislenom položaju, kako politički tako i društveno. A kao završni udarac, dolazi do protivreformacije, koja se suprotstavlja ovom sloju, njegovim idejama i inte lektualnim pozicijama. Francuska džentrija je u neku ruku bila vesnik stoleća prosvetiteljstva: bila je nadahnuta izvesnom racionalnošću, na pragu da stvori „naučnu” istoriju.106 Ali za nju je sve krenulo „naopako”, postala je omiljena meta napada jezuita. Stoga je njena uloga nejasna i složena za vreme naglog ši renja jansenizma i u doba Fronde. Početkom 1649, do sklapanja Rilskog mira (11. marta), članovi Vrhovnog suda su gospodari Pariza „iako se ne usuđuju da isko riste svoju pobedu”.107 Upravo tokom tih vrenja i kriza, gentry se postupno pretvara u ono što će se zvati činovničkim plemstvom (noblesse de robe), plemstvo drugo po redu, koje je prvo plemstvo uvek osporavalo, i s kojim se nikada nije stopilo. Od sada će posto jati jasna odeljenost dva plemstva, koje monarhija radi lakše vladavine huška jedno protiv drugog. Nije slučajno što se izraz „činovničko plemstvo” pojavljuje tek početkom XVII veka, to jest najranije 1603,108 prema najnovijim istraži105 Njegov astrolog Primi Visconti, ako je verovati Henry Mercieru, Une Vie d'ambassadeur du Roi-Soleil. 1939, str. 22. !**! G. Huppert, L'Idée de l'histoire parfaite, 1970. 7 R. Mandrou, La France aux XVIIe et XVIIIe siècles, 1970, str. 130. 108 U: Cayer présenté au roy par ceux du tiers estât de Dauphiné, Grenoble, 1. izd. 1603, citat Da vis Bitton, The French Nobility in crisis - 1560-1644. 1969, str. 96 i 148, napomena 26.
470
Društvo ili „skup skupova
vanjima. Ovo jezičko svedočanstvo nije nevažno, jer se vidi da je jedna faza u povesti činovničkog plemstva bila okončana. Iako jasnije određeno, manje si gurno i manje nadmeno nego u prethodnom stoleću, ono i dalje vrši veliki uticaj na sudbinu Francuske. Da bi održalo položaj, činovničko se plemstvo služi svim hijerarhijama: zemljoposedničkom (vlastelinskom), hijerarhijom novca, hijerar hijom crkve, hijerarhijom državnih, lokalnih, pokrajinskih i nacionalnih službi (.bailliages, présidiaux, parlaments, kraljeva veća), a i nekim kulturnim hijerarhi jama, koje će se na kraju isplatiti. Napredovanje je složeno, sporo i poteško: uspeh dolazi upornošću. Džordž Jupert smatra d a je činovničko plemstvo, od svog nastanka u XVI veku, pa do Re volucije, igralo ključnu ulogu u Francuskoj; „stvarajući njenu kulturu, upravlja jući njenim bogatstvom, stvarajući Naciju i započinjući vek prosvetiteljstva, rečju - stvarajući Francusku”. Toliko čuvenih imena nam padaju na um da dospevamo u iskušenje da prihvatimo taj stav, ali ipak uz ogradu: ta plodna klasa bila je izraz određene francuske civilizacije, čitava ju je Francuska na rukama nosila, platila je cenu njenog blagostanja, stabilnosti, a skoro da možemo da kažemo i njene inteli gencije. Ovim materijalnim i kulturnim kapitalom, činovničko plemstvo upravlja po svom nahođenju. Da li u korist čitave zemlje, sasvim je drugo pitanje. Verovatno nema zemlje u Evropi koja nije na neki način prošla kroz ovo komešanje na vrhu hijerarhije, i te sukobe, bili oni latentni ili otvoreni, između dve grupe - jedne koja je došla do nekih prednosti i druge koja je to žele la. Knjiga Džordža Juperta lepo opisuje francuske posebnosti, ističe originalnost činov ničkog plemstva, kako u njegovom nastanku tako i njegovoj političkoj ulozi. Au tor nas tako podseća na jedinstveni karakter svake društvene evolucije. Uzroci su posvuda slični, ali se rešenja razlikuju.
Od grada do države: raskoš i razmetljiva raskoš Gotovo da ne postoje pravila za društvenu pokretljivost, ili za stavove u od nosu na prestiž koji donosi novac, rođenje, rang, vlast. U tom smislu društva ne maju istu hronologiju, iste hijerarhije, iste osnovne mentalitete. U Evropi je ipak postojala vidljiva razlika između dve velike kategorije: s jedne strane, urbanih društava, to jest društava trgovačkih gradova Italije, Nizo zemske, pa čak i Nemačke, koja su rano stekla bogatstvo; s druge strane, širih društava teritorijalnih država, koja su se sporo i ne uvek potpuno oslobođala srednjovekovne prošlosti, čije su tragove ponela i u moderno doba. Jedva da je proteklo sto godina od kada je Prudon napisao: ,,U ekonomskom organizmu, kao i u realnom političkom telu, u pravosuđu i obrazovanju, nas još uvek guši feudali zam”.109 Cesto je iznošena tvrdnja da ova dva sveta dele izražene razlike. Mogli bismo navesti još stotinak verzija, starih ili modernih, one napomene iz jednog francuskog memoranduma iz 1702: ,,U monarhijskim državama, trgovci ne mogu 109 Citat Bancal, Proudhon, I, str. 85, br. 513.
471
DrušU’O ili „skup skupova
dostići isti ugled kao u državama-republikama, gde obično vladaju veliki trgo vci” . 110 Budući da to gotovo nikog ne iznenađuje, napustimo to i pogledajmo po našanje elita, zavisno od toga da li žive u gradu naviknutom na novac i trgovinu, ili u prostranim teritorijalnim državama gde dvor (npr. engleski ili francuski), daje ton čitavom društvu. „Grad (misli se na Pariz) je - govorilo se - oponašatelj dvora”.111 Ukratko, drugačije će živeti grad kojim upravljaju trgovci od onoga kojim upravlja vladar, kako nam to kaže Luis Ortez, španski arbitrarista (to jest pravni savetnik, često sklon moralisanju), inače savremenik Filipa II. Mi smo u 1558. godini u veoma nemirnoj Španiji; kralj Filip II nije u zemlji, jer ga rat i međunarodna politika drže u Nizozemskoj. A u Valjadolidu, koji će još samo kratko biti prestonica Spanije, vladaju raskoš, razmetanje, krzna, svila, skupi mi risi, sve to bez obzira na nesreće toga doba i drame skupog života”. Pa ipak, tvrdi naš Spanac, „takve raskoši nema ni u Firenci, ni u Đenovi, ni u Nizozemskoj, čak ni u susednoj trgovačkoj Portugaliji; En Portugal, ningun viste seas, niko se, kaže, ne oblači u svilu”.112 Ali Lisabon je trgovački grad koji daje ton čitavoj Por tugaliji. U italijanskim gradovima-državama koje su veoma rano osvojili trgovci (Milano 1229, Firenca 1289, Venecija 1297, ako ne i pre), novac je delotvoran i diskretan cement društvenog poretka, „najjači lepak”, kao što govore pariški štampari u XVIII veku.113 Da bi vladao, patricijatu nije potrebno mnogo blještavila i opsenjivanja podanika. On drži u svojim rukama vezice na novčanicima i to mu je dovoljno. Ne možemo reći d a je vladarima strana raskoš, ali oni nastoje da ona bude diskretna, štaviše prikrivena. U Veneciji plemići nose duge ogrtače za koje ne možemo reći ni da li su oznaka ranga, jer, kao što objašnjava Čezare Večelio, u komentarima svoje zbirke o Starom i novom odevanju u svetu (kraj XVI veka), ogrtač nose takođe „građani, doktori, trgovci i drugi (cittadini, dottori, mercanti et altri). Mladi plemići, dodaje Večelio, rado nose ispod crne toge svi lenu odeću nežnih boja, ali ipak skrivajući koliko je moguće tu svetlu odeću i to iz skromnosti koja vlada u ovoj republici” (p e r una certa m odestia propria di quella Republica). Dakle, mletački patricij se svesno ne razmeće odećom. Slično tome, nošenje maske, koje nije ograničeno na karneval i javne praznike, jeste način da se čovek izgubi u gomili, da sačuva anonimnost i da uživa ne skrećući pažnju na sebe. Mletačke plemkinje koriste masku kada odlaze u kafane - javna mesta koja su u načelu zabranjena za dame njihovog ranga. „Kakva udobna stvar, maska”, piše Goldoni: „... pod maskom svi su jednaki ... sudije tako svakog dana mogu sami proveravati sve one male stvari [...] koje zanimaju narod. [...] I sam dužd može se šetati iza maske”. U Veneciji, raskoš se pokazuje na javnim priredbama, često grandioznim, ali i u strogo privatnom životu. U Đenovi, nobili se oblače dosta strogo. Praznici se proslavljaju diskretno u seoskim kućama ili u gradskim palatama, a ne na ulicama ili trgovima. U Firenci su u XVII veku uvedene ras" “ A .N ..G 7, 1686, 156. ^ 11 Saint-Cyr, Le Tableau du siècle, 1759, str. 132, citat Norbert Élias, La Société de Cour, 1974, str. 11. 112 Manuel Fernandez Alvarez, Economia, sociedad y corona, 1963, str. 384. 1,3 Variétés, V, 235 [1710], '
472
Društvo ili „skup skupova '
Venecija, žene pod maskama. Slika Pjetra Longia (1702-1785) (Rože-Viole)
košne kočije, nešto što bi s razlogom bilo nezamislivo u Veneciji, a nemoguće u Đenovi s njenim uskim ulicama. Ipak, Firentinska Republika propada 1530. go dine s povratkom Alesandra Medičija, i stvaranjem velikog vojvodstva Toskane (1569). U očima jednog španskog posetioca, čak i u to vreme život u Firenci izg leda jednostavan, gotovo buržoaski. Amsterdam, pak, zbog svesne skromnosti njegovih bogatih stanovnika, koja zapanjuje čak i mletačke trgovce, jeste zadnji polis u Evropi. Ko bi na amsterdamskoj ulici mogao da razlikuje Velikog penzio nera Holandije od ostalih građana?114 Atmosfera koja vlada u Amsterdamu ili u nekom starom i bogatom italijanskom gradu, i na drugoj strani atmosfera u prestonici neke moderne države ili na nekom vladarskom dvoru, sasvim su različite stvari. Tu se skromnost i diskre114 Pogledati III. poglavlje 3.
473
Društvo ili „skup skupova ”
čija nikada nisu cenili. Plemstvo u prvim društvenim redovima zabljesnuto je vla darskom raskoši i želi i sâmo da opseni druge. Ono se razmeće i „producira”. Si jati na dvoru, znači izdvajati se od ostalih smrtnika, pokazati na gotovo ritualan način da se pripada drugoj rasi, rečju to znači držati ostale na rastojanju. Za ra zliku od privilegija koje donosi novac, a koje onom koji ga poseduje dolaze same po sebi, privilegije koju donosi poreklo ili rang, vrede samo ako ih priznaju drugi ljudi. U Poljskoj, u XVIII veku, princ Radzivil, koji može sam da 1750. godine mobiliše čitavu vojsku i snabde je artiljerijom, jednog dana počinje da deli vino u svom gradiću Njeviču „očigledno ravnodušan prema količinama koje se prosipaju i otiču niz potok”. Bio je to način, piše Vitold Kula, da se impresioniraju posmatrači (vino je u Poljskoj u to vreme skupo, jer se uvozi), „da poveruju u prinčeve neogranične mogućnosti, i da se pokore njegovoj volji [...]. Ovo rasipništvo bilo je dakle racionalno ponašanje u okviru date društvene strukture” .1lj Slično ra zmetanje postoji i u Napulju; u doba kada živi Tomazo Kampanela, buntovni pi sac delà Grad sunca (1602), za Fabricija Karafu, princa delà Ročelu, govori se da novac troši „alla napoletana”, na napuljski način, „cioé in vanità”, to jest uzalud. Dok njihovi podanici doslovno umiru od gladi, napuljski sinjori troše bogatstva na „pse, konje, klovnove, zlatne tkanine i prostituke, što je najgore (’e puttane che e peggio’)”, kako se kaže u izveštaju.115116 Ovi rasipnici (koji zarađuju i do 100 000 škuda godišnje, dok njihovi podanici nemaju ni tri škuda po glavi), očito žele da uživaju, ali još više da impresioniraju. Oni igraju ulogu koja se od njih očekuje, čine da im se narod divi i da im zavidi, a potom i da ih mrzi. Razmetanje je, dakle, neophodno sredstvo za vladanje. Ovi napolitanski plemići moraju da posećuju dvor španskog vicekralja, da zadobijaju njegove simpatije, makar se finansijski upropastili i vratili prazne kese na svoja imanja. A omilio im se bio i život u prestonici - jednoj od najvećih u Evropi, u kojoj se nužno trošilo mnogo. Porodica Bizinjano tu 1547. gradi svoju veliku palatu Kjaja. Napustivši svoja kalabreška obitavališta, ti plemići tu žive kao i ostala velika gospoda; često drže neku vrstu salona u kome se na njihov račun tiskaju dvorani, umetnici i književnici.117 Iako „isplativa” i dakle racionalna, ova javna ekstravagantnost često se gra niči s manijom, da ne kažemo psihozom. Fenelon kaže da „na Sorboni nema ni jednih vrata i nijednog prozora koje Rišelje nije ukrasio svojim grbom” .118 A u seocetu u kojem se rodio, i koje nosi njegovo ime, ,,i gde se nalazio majur njego vog oca, koji se još i danas može videti između Tura i Ludena”, kardinal Rišelje je podigao čitav grad koji je ostao poluprazan.119 Ovo podseća na prinčevske fanta zije Vespazijana Gonzage (umrlog 1591. godine), iz porodice vojvoda iz Mantove, koji je svim silama nastojao da postane nezavisni princ, i koji je ne znajući kako da postupi, izgradio predivni gradić Sabjonetu,120 s raskošnom palatom, ga115 Witold Kula, „On the typology of economic systems,” u: The Social sciences. Problems and Orientations, 1968, str. 115. 116 Tommaso Campanella, Monarchia di Spagna, u: Opere, 1854, II, str. 148, citat Carlo de Frede, u: Studi in onore di Amintore Fanfani, V, str. 5-6 i 32-33. Giuseppe Galasso, op. cit., str. 242. 118 Fénelon, Dialogues des Morts, II, 1718, str. 152. '*9 R. Pernoud, Histoire de la bourgeoisie en France, II, 1962, str. 10. Paolo Carpeggiani, Mantova, profile di una città, 1976, dodatak: Sabbioneta, str. 127 sq. Reč casino (str. 139) označava vladarevu privatnu vilu i njen vrt.
474
Društvo ili „skup skupova
Engleska u XVI veku: raskoš i kraljevske zabave na „Dvoru renesanse”: ples kraljice Elizabete i njenog miljenika, Roberta Dadlija, grofa od Lestera (foto Nacionalna galerija portreta, London)
lerijom starina, kockarnicom (casino), pozorištem (retkost u XVI veku), ogrom nom crkvom u kojoj su mogli nastupati horovi i održavati se koncerti, modernim fortifikacijama - ukratko, sa svim elementima prave prestonice. Međutim, sam gradić Sabjoneta, na obali Poa, nije imao nikakav ekonomski ni administrativni značaj, izuzev možda manjeg vojnog, jer je tu ranije bila podignuta tvrđava. Vespazijano Gonzaga živeo je u Sabjoneti kao pravi vladar, sa svojim malim dvorom, ali je grad, posle njegove smrti, bio napušten i zaboravljen. Danas se uzdiže usred polja kao kakav pozorišni dekor. Ukratko, postojala su dva načina življenja i predstavljanja svetu: razmetanje i diskrecija. Gde god je društvo zasnovano na novcu sporo nastaje, vladajuća
475
Društvo ili „skup skupova
klasa pribegava „staroj politici”, pompeznoj raskoši, jer još uvek ne može da se osloni na tihu podršku novca. Naravno, razmetanje može da se svuda uvuče: ono nikada nije sasvim odsutno tamo gde ljudi imaju vremena i želje da se porede s drugima, da se „ravnaju” na osnovu detalja, načina odevanja, jedenja, nastupanja i govorenja drugih ljudi. Čak ni u trgovačkim gradovima razmetanje nije nešto posve strano. No, uvek kada mu otvore vrata malo šire, to je znak dezorganizacije, ekonomskih ili društvenih teškoća. Venecija je bila odveć zaslepljena svojim bogatstvom da bi bila u stanju da proceni svoju sve lošiju poziciju posle 1550. Ra skoš je sve otvorenija, sve vidljivija i raznovrsnija. Donose se i zakoni o luksuzu, ali oni više ukazuju na rastrošnost, nego što je sprečavaju: mnogo je bogatih svadbi i krštenja, žene su odevene u haljine prekrivene biserima za koje kažu da su lažni; one tvrde da na haljinama nose „zuboni e altre veste da homo de seda” (ukrase i staru mušku svilenu odeću). Otuda i mnoštvo pretnji „krojačima, vezi ljama, crtačima” koji podstiču takvo ponašanje. „Venčanja u bogatim porodicama su neka vrsta javne proslave... U spisima iz tog doba govori se jedino o prosla vama, turnirima, balovima, odeći na venčanjima [...], što je dokaz da Sinjorija ipak donete zakone ne shvata ozbiljno. Treba osim toga obratiti pažnju i na prela zak s privatne raskoši na javnu”.12 U iskušenju smo da kažemo da u Engleskoj razvoj ide u suprotnom smeru. Sedamnaesti vek je vreme kada svuda vlada raskoš. Raskoš je na dvoru, raskošno žive plemići. Kada Henri Berkli, lord poručnik Glostera odlazi nakratko u Lon don „prati ga čak 150 slugu”.121122123U XVIII veku, a posebno tokom duge vladavine Džordža III (1760-1820), engleske bogate i moćne porodice svoju raskoš radije pokazuju udobnim životom koji vode. Simon Voroncov, ambasador Katarine II, navikao na kićenu atmosferu dvora u Sankt-Petersburgu, uživa u slobodi engle skog dvora „gde ljudi žive onako kako hoće i gde nema formalnosti i etikecije u ophođenju”. Ova zapažanja ipak ni izdaleka nisu prava slika društvenog poretka u Engleskoj. Kada se pomnije osmotri, jasno je d a je reč o složenom i raznovrsnom poretku. Plemstvo, ili još bolje engleska aristokratija, koja se posle reformacije u celini uspela na vrh društvene lestvice, nije imala dublje korene. Ali iz mnogih razloga, naravno i iz vlastitih interesa, predstavlja se kao stara zemljoposednička aristokratija. Smatralo se da velika engleska porodica mora da ima veliki posed, a u njegovom središtu, kao simbol uspeha, veliku kuću u vladarskom stilu. Ova aristokratija je u isto vreme i „plutokratska i feudalna”. Kao feudalna, ona mora da se pompezno i teatralno ponaša. Godine 1766. se u Abingdonu nastanjuju novi vlastelini. Tom prilikom „priprema se ručak za nekoliko stotina džentlmena, far mera i meštana. Zvona odbijaju punom snagom. Prolazi povorka na konjima, a ispred nje orkestar. Uveče je vatromet”.124 U svom tom razmetanju nema ničeg „buržoaskog”, razmetanju koji je začelo društveno nužno, makar da bi se ustano121 Za navedeni paragraf pogledati: A. de S. Venecija, kao primer: Senata Terra, 24,9. januar 1557; 32, Padova, 9. januar 1562; P. Molmenti, op. cit., II, str. 111. Jürgen Kuczinski, op. cit., str. 71. 123 Arhivi Voronsof, VIII, str. 34, 18-29. dec. 1796. 124 André Parreaux, La Société anglaise de 1760 à 1810, 1966, str. 12. Abingden na Temzi u Berkšajeru.
476
Društvo ili „skup skupova ”
vila lokalna aristokratija. Ova ekstravagantnost ipak ne isključuje sklonost ka po slovima. Još od doba Elizabete I, visoko plemstvo peerova najradije ulaže u trgo vinu na daljinu.125 U Holandiji, stvari se odvijaju drugačije. Na vrhu hijerarhije su regenti gra dova (koje bi u Francuskoj nazivali „plemićima po zvonu”). Oni sačinjavaju buržoasku aristokratiju. U Francuskoj, prizor je kao i u Engleskoj prilično složen. Prestonica kojom dominira dvor, razvija se znatno drugačije nego veliki trgovački gradovi koji po staju svesni svoje sve veće snage i predvodništva. Bogati trgovci iz Tuluza, Liona i Bordoa, uzdržani su u pokazivanju raskoši. Čuvaju je u svojim lepim gradskim kućama, pa čak i „svojim seoskim obitavalištima, koja okružuju pomenute gra dove na udaljenosti do jednog dana jahanja”.126 U Parizu, naprotiv, bogati finansijeri u XVIII veku ne samo da prihvataju raskoš koja ih okružuje, već žele i daje nadmaše. U isto vreme će usvojiti i način života najviše aristokratije.
Revolucije i klasne borbe Masa društva ispod ovog nivoa zatvorena je u mrežu ustanovljenog poretka. Kada bi masa postala nemirna, mreža bi se stezala ili pojačavala, ili bi se izmiš ljali neki drugi načini da se ona čvrsto drži. Država je bila tu da održi nejednakost, ugaoni kamen društvenog poretka. A kultura i njeni predstavnici često su pozivali na mirenje sa sudbinom, poslušnost, dobro ponašanje, obavezu da se „caru da carevo”. Smatralo se da je najbolje da se „organska” masa društva razvija sama od sebe, u granicama koje ne ugrožavaju opštu ravnotežu. Nije zabranjeno popeti se s niske stepenice hijerarhije na neposredno višu stepenicu, ali koja je i sama niska. Društvena pokretljivost ne postoji samo na visokim nivoima, već i onda kada seljak postaje trgovac-farmer, seoski prvak; i kada seoski prvak postaje lo kalni uglednik, „kupac prava, farmer na engleski način... pripadnik buržoazije u zametku”;127 i kada sitni buržuj postaje činovnik i rentijer. U Veneciji128 su „kao na poslednjeg od svih gledali na onog čoveka iz naroda čije ime nije bilo na spisku neke bratovštine [Scuola]”. Ali ovog ništa nije sprečavalo, njega niti nje govog sina, da stupi u neki esnaf (Arte), te tako pređe prvu stepenicu. Sve ove male drame uspinjanja u društvu, bitke za ,,el ser quien soy”, da bu dem onaj koji jesam , kao što kaže jedan lik iz pikarskog romana (1624),129 mogu se tumačiti kao vesnici klasne svesti. To u svakom slučaju pokazuju brojne po bune protiv ustanovljenog poretka.130 Iv-Mari Berse je našao dokaz za pet stotina 125 Između 1575. i 1630, polovina peers investirala je u trgovinu, dakle, jedan na dvojicu, dok je srazmera jedan na pedeset, ako se uzme u obzir sve plemstvo i gentry, Th. K. Rabb, Enterprise and Empire, 1967, napomena 16 i str. 27. 1-6 R. Gascon, op. cit.. I, str. 444. 127 Istupanje Pierra Vilara, na Congrès international des sciences historiques, Rim 1955. 128 P. Molmenti, op. cit., П, str. 75. 129 Jeronimo de Alcalâ, El donador. hablador, 1624, u: La Novela picaresca espanola, 1966, str. 1233. 130 Za naredne primere Y.-M. Bercé, op. cit., II, str. 681 [Akvitanija]; E. Maschke, cit. cl., str. 21 [nemački gradovi]; René Fédou, „Le cycle médiéval des révoltes lyonnaises”, u: Cahiers d ’histoire, 3, 1973, str. 240 [Lyon],
477
Društvo ili „skup skupova"
seljačkih pobuna ili pokušaja pobuna u Akvitaniji od 1590. do 1715. U dokumen tima koji se odnose na stotinak nemačkih gradova u razdoblju 1301-1550, zabeleženo je dve stotine sukoba s vlastima, od kojih su neki bili praćeni krvopro lićem. U Lionu, u razdoblju 1173-1530, dakle u 357 godina, čak je 126 godina bilo obeleženo sukobima (tj. više od jedne godine na tri). Iako ove okršaje mo žemo nazvati raznim imenima, pobunama, ustancima, trvenjima, klasnim bor bama, sukobima, neki od njih su tako siloviti da im jedino pristaje naziv „revolu cija”. U Evropi je, tokom petsto godina koje obuhvata naša knjiga, bilo na dese tine hiljada sukoba, od kojih svi nisu označeni kako valja, dok izveštaji o nekima još uvek leže u arhivama. Sprovedena istraživanja ipak omogućuju neke zaklju čke, donekle pouzdane kada je reč o seljačkim bunama, ali i verovatno pogrešne kada je reč o radničkim pobunama, koje su u suštini bile gradske pojave. Posle pionirske knjige Borisa Poršnjeva, " ■nauka je mnogo radila na selja čkim ustancima u Francuskoj. Ali očigledno je da Francuska nije tu jedina, iako je u jednom trenutku, zahvaljujući istoričarima, postala krajnje zanimljiva zemlja. U svemu, iz dosada prikupljenog materijala proizlazi d a je seljaštvo u stalnom su kobu sa svojim ugnjetačima: državom, vlastelom, spoljnim okolnostima, teškim vremenima, naoružanim četama i svime onim što ugrožava seoske zajednice, uslov njegove slobode. A za seljaka, reč je o jedinstvenom neprijatelju. Zbog toga što je jedan vlastelin 1530. godine poslao svoje svinje u zadružnu šumu, diglo se malo selo u napolitanskoj grofoviji Nolize, da bi branilo svoja prava na ispašu, uz poklik: „Viva il popolo et mora il signore!”,132 „Živeo narod, smrt vlastelinu.” Otuda i čitav niz sukoba koji otkrivaju tradicionalni mentalitet, a posebno uslove seljačkog života. Sve to traje do XIX veka. Ako tražimo, kao što primećuje Ingomar Bog, ilustraciju onoga što bi se moglo nazvati „dugo trajanje”, ta ponavljanja, te obnove i jednolična ustrojstva, onda istorija seljaštva nudi obilje savršenih pri m era.133 Prvo čitanje te preobimne istorije ostavlja utisak da ta stalna uznemirenost samo retko ostvaruje uspeh. Pobuniti se isto je što i „govoriti u vetar” .134 Seljački ustanak u Il-de-Fransu ( 1358); pobuna engleskih seljaka 1381; Bauernkrieg 1525; pobuna gijenskih komuna protiv poreza na so (1548); siloviti ustanak Bolotni kova u Rusiji, početkom XVII veka; Dožina pobuna u Mađarskoj 1614; veliki seljački rat koji je uzdrmao Napuljsku Kraljevinu 1647. godine - sve te silovite provale nezadovoljstva redovno propadaju. Tako je i s manjim pobunama koje se redaju jedna za drugom. Zvanični poredak ne trpi seljački nered koji bi, s obzirom na nadmoć poljoprivrede, mogao da podrije temelje društva i privrede. Protiv seljaka je gotovo stalan savez države, plemstva, buržoaskih vlasnika, čak i Crkve, a dakako i gradova. Vatra ipak tinja ispod pepela. Porazi ipak nisu tako potpuni kao što to izgleda. Istina je, seljak je uvek bačen na kolena, ali kao posledica pobuna često dolazi i do poboljšanja. Nisu li učesnici žakerije, godine 1358, doneli slobodu seljacima oko Pariza? Napuštanje, | 3*Les Soulèvements populaires en France de 1623 à 1648, 1963. 2 Carlo de Fide, u: Mélanges Fanfani, V, 1962, str. 1—42. J33 Ingomar Bog. u: Z. für Agrargeschichte, 1970, str. 185-196. 134 Variétés, VII, str. 330, 7. juni 1624.
478
Društvo ili „skup skupova ”
Seljaci napadaju usamljenog vojnika, Žan de Vavren. Engleska hronika, XV vek (otisak B. N.)
a onda ponovno naseljavanje tog područja možda ne mogu dovoljno da objasne proces kojim je ta sloboda stečena, zatim ponovo zadobijena i na kraju sačuvana. Da li je Seljački rat (Bauernkrieg) iz 1525, bio potpun poraz? Ne nužno. Po bunjeni seljaci između Labe i Rajne, nisu, poput njihove braće s one strane Labe, postali novi kmetovi; sačuvali su slobode i stare pravice. Godine 1548,135 po bunjena Gijena je razbijena, ali je i omraženi porez na so ukinut. Preko poreza na so monarhija je prisiljavala selo da se otvori za spoljnu privredu. Tvrdilo se d a je 135 Y.-M. Bercé, op. cit., str. 300.
479
Društvo ili „skup skupova
velika revolucija u selima u jesen i tokom zime 1789, i sama propala: jer ko će se naposletku domoći nacionalnih dobara? No ipak, ukidanje feudalnih prava ni pošto nije bio beznačajan dobitak. Slabije smo obavešteni o radničkim nemirima. Naime, dokumentacija je rasejena zbog nestabilnosti zaposlenja i periodičnog gašenja „industrijskih” ak tivnosti. Radništvo se stalno pregrupiše, pokreće, potiskuje u nova središta za pošljavanja, ponekad ka drugim zanimanjima, što radničkim protestima oduzima solidarnost, jedini uslov uspeha. Rani razvoj bonskih pogona za izradu sukna, po uzoru na milanske i pijemontske pogone, bio je veoma brz, upošljavajući do 2 000 majstora i radnika. Zatim dolazi do opadanja, a ubrzo i do rasula, baš u vreme skupoće. „Radnici u tom zanatu ne zarađuju dovoljno da bi živeli u gradu; neki su se povukli u Fore i Božole i tamo rade”, ali u tako jadnim uslovima, da su im proizvodi „izgubili svaki ugled”.1JU Industrija fustijana se zapravo preselila u nova središta, Marselj i Flandriju. „Propast te proizvodnje”, zaključuje se u me morandumu iz 1698, a koji navodimo, „utoliko je veći gubitak za Lion jer je u njemu ostao deo radnika, koji su listom postali prosjaci i gotovo beskorisni, te tako i teret za javne blagajnu”. Da je došlo do nekog protesta bonskih tkača (što mi ne znamo), on bi propao sam od sebe. Druga slabost je nesavršenost koncentracija rada, jer je radna snaga naj češće podeljena na male jedinice (čak i u unutar jednog industrijskog grada); rad nici su tako putovali (sistem kompanjonaže). ili boravili između sela i grada, pa u isto vreme bili i seljaci i nadničari. Sto se tiče gradskog radništva, ono je svuda podeljeno protiv samog sebe, delimično u procepu između starih esnafa i oskud nih i isključivih povlastica njihovih poslodavaca. Slobodni rad se nazire, iako još uvek nije koherentan: na vrhu su srazmerno povlašćene „plaćene zanatlije” koji rade za gazdu, ali koji su za uzvrat obavezni da sami plaćaju pomoćnike i sluge; tako su zapravo neka vrsta potpreduzetnika; ispod njih su oni koji u istim uslo vima upošljavaju samo članove sopstvene porodice; i na kraju, tu je masa najam nih radnika, a ispod njih nekvalifikovani nadničari - nosači, fizički radnici, od ko jih su oni najsrećniji plaćeni na dan, a najnesrećniji po učinku. U takvim uslovima, prirodno je da istoriju radničkih pokreta obeležava niz kratkih epizoda, retko kad povezanih. To je povest pojedinačnih izliva nezadovo ljstva. Pa ipak, tvrdnja koja se često čuje, da tu nema nikakve klasne svesti, verovatno je pogrešna, sudeći po epizodama koje bolje poznajemo. Istina je daje čitav svet rada stešnjen između slabih plata i pretnje nezaposlenošću. On se može oslo boditi samo nasilno, ali je zapravo isto tako bespomoćan kao i današnji radnici u razdobljima visoke nezaposlenosti. Ima izliva nasilja, gneva i mržnje, ali na jedan uspeh ili poluuspeh, kao što je onaj koji su u Francuskoj uoči Revolucije, ostvarili proizvođači hartije,136137 dolazi stotinu propalih pokušaja. Takvi zidovi se ne ruše lako.
136B. N.. Fr„ 21773, f° 31. 137 Henri Gaghet, „Conditions de vie des ouvriers papetiers en France au XVIIIe siècle” Commu nication à l'Institut français d ’histoire sociale, 12. juni 1954.
480
Društvo ili „skup skupova”
Nekoliko prim era U Lionu138 je prva štamparija bila otvorena 1473. godine. Godine 1539, uoči prvog velikog štrajka štampara (ali ne i prvog nemira), bilo je oko stotinu presa u gradu - što ukazuje na to da je radnika bilo oko hiljadu. U tu grupu spa daju šegrti, nadničari (slagači, zaposleni na štampanju, korektori), kao i majstori koji većinom dolaze iz drugih delova Francuske, ili iz Nemačke, Italije i švajcarskih kantona, dakle listom došljaci. Štamparije su uglavnom male: majstori po pravilu poseduju dve prese, a oni koji su imali više uspeha i do šest. Oprema za radionicu je uvek skupa, a valja imati i obrtni kapital da bi se plaćali radnici, ku povao papir i slova. Pa ipak (a to radnici nisu shvatali), ni sami majstori nisu kapi talisti; oni su u rukama trgovaca, tzv. „izdavača”, koji su veoma važne ličnosti, a neki od njih i članovi Konzulata, tj. gradske uprave. Nepotrebno je i govoriti o tome da su vlasti podržavale izdavače, a da su majstori, hteli ne hteli, štitili te moćne ljude od kojih su zavisili. Za njih je jedini način da žive i povećavaju dobit da smanjuju plate i povećaju radno vreme radnika, a u tom nastojanju, pomoć gradskih vlasti je dragocena, čak i neophodna. A što se tiče načina, ima ih nekoliko. Moguće je promeniti način plaćanja: ako majstor hrani radnike, a cene hrane uporno rastu, on može „te proždrljivce” oterati od svog stola, plaćajući im isključivo u novcu, i primoravajući ih da se hrane po krčmama. A teranje od majstorovog stola je strašna uvreda. Drugo za obilazno rešenje je zaposliti dodatne šegrte, koje ne treba platiti, i pustiti ih da u slučaju potrebe rade na presama, što im je u načelu zabranjeno. Ili još otvorenije smanjiti plate: osam sua na dan za slagača, dva i po do četiri sua za nekvalifikovanog radnika. I na kraju produžiti radno vreme, na primer od dva sata ujutro do deset uveče, sa četiri sata pauze za ručak (što ne izgleda verovatno), pri čemu je svaki radnik dužan da odštampa 3 000 stranica dnevno! Nije čudo što su mladi radnici protestovali, zahtevali bolje radne uslove, optuživali majstore za neumerenu zaradu. Nije čudo i što su pribegavali štrajkovima. Štrajkovati, znači načiniti „trik” :139 radnici izgovaraju tu čarobnu reč napuštajući radionicu kada, na primer, neki šegrt, po naređenju majstora, počinje da radi za presom, ili u sličnoj prilici. To nije sve: štrajkači biju „štrajkbrehere”, koje nazivaju furfants (po italijanskoj reči furfante, što znači hulja, podlac); dele letke, pokreću sudske parnice, ili još bolje: napuštaju stare štamparske bratovštine, koje su, početkom XVI veka, oku pljale majstore i radnike, stvaraju sopstvena udruženja, zvana Griffarins (po staroj francuskoj reči koja znači „proždrljivac”). U propagandne svrhe, prilikom redov nih svečanosti i burlesknih povorki u Lionu, izmislili su jedan groteskni lik, koji će svako prepoznati i pozdraviti u prolazu. Bio je to seigneur de la Coquille (go spodin štamparska greška - p. p.). Ne iznenađuje nas preterano što su na kraju iz gubili, što su 1572. ponovo izgubili, nakon što su nešto malo dobili. S druge strane, iznenađuje nas što sve u tom neznatnom sukobu ima izrazito moderno obeležje. Istina je da je štamparstvo struka novog vremena, kapitalisti138 Čitav naredni paragraf prema Nathalie Zemon Davis: „Strikes and salvation at Lyons”, u: Archivfiir Reformationgeschichte, LVI (1965), str. 48-64, i Henri Hauser, Ouvriers du temps passé, 1927. 139 H. Hauser, op. cit., str. 180 i napomena 1.
481
Društvo ili „skup skupova
čka, kao i daje svuda dolazilo do štrajkova i nemira (u Parizu istih tih godina, 1539. i 1572, u Ženevi 1560, a u Veneciji već 1506. u radionici Aida M enucija).140 Ovaj primer, iako naizgled ispred svog vremena, nije izuzetak. Rad je od sa mog početka, sigurno ranije nego što se pretpostavlja, morao da oseća da je dru gačije prirode nego kapital. Tekstilna industrija, koja se rano pojavila, s poslodav cima i preteranom koncentracijom radne snage, pravo je polje za te rane i učestale izlive klasne svesti - kao što se može videti u Lajdenu, moćnom manufakturnom gradu u XVII veku, kao i posredno, 1738. godine u Solzberiju, u središtu stare vunarske industrije u Viltšajeru. Za Lajden141 nije samo karakteristično d a je u XVII veku najveći suknarski grad u Evropi (oko 1670. godine ima oko 70 000 stanovnika, od čega 45 000 rad nika; 1664. godine grad proizvodi rekordnih 150 000 dužinskih jedinica sukna); kao ni d a je u svoje radionice privukao hiljade radnika s juga Nizozemske i severa Francuske; on je naime ovladao čitavim procesom proizvodnje bayetta i sayetta (lakih vunenih tkanina). Ipak ga ne zamišljajmo kao Norič ili srednjovekovnu Fi rencu, koji su gotovo sasvim oslonjeni na tkanje, ili čak samo na predenje u ob ližnjim selima. Sela u okolini Lajdena su izuzetno bogata: izvoze poljoprivrednu proizvodnju na nezasitno i unosno tržište Amsterdama. A kao što smo videli, je dino siromašna sela prihvataju domaću radinost. Čak u svom zlatnom dobu, sre dinom XVII veka, ovaj industrijski grad je osuđen da sve sam radi - od pranja, češljanja i predenja vune, do tkanja, valjanja, sisanja i finalne proizvodnje. To na ravno ne bi bilo moguće bez brojne radne snage. Problem je, međutim, kako naći pristojan smeštaj za te radnike. Za sve nije bilo mesta u radničkim naseljima. Ve lik je broj onih koji se stiskaju u sobama iznajmljenim na nedelju ili mesec dana. Žene i deca čine znatan deo radne snage. A kako sve to nije dovoljno, pojavljuju se mašine: mašine za valjanje, koje pokreću konji ili vetar, mašine „za presovanje, valjanje i sušenje sukna”, a koje nalaze mesta u velikim radionicama. O srazmerno naprednoj mehanizaciji te u celosti gradske industrije vrlo jasno govore slike u lajdenskom gradskom muzeju, slike koje su nekad ukrašavale Lakenhal - nat krivenu suknarsku pijacu. Cela ta industrija je pod jednim imperativom. Dok Amsterdam proizvodi luksuzne tkanine, a Harlem sledi modu, Lajden se specijalizovao za proizvodnju jeftinog tekstila od vune osrednjeg kvaliteta. Troškove stalno treba smanjivati. Tako esnafski sistem, koji je preživeo, dopušta da se pored njega razviju i nova preduzeća, radionice, manufakture, dok se čak širi i kućna radinost koja je odvaj kada u znaku nemilosrdne eksploatacije. Budući da grad brzo raste (1581. godine ima samo 12 000 stanovnika), on nema vremena, uprkos bogatstvu pojedinih preduzetnika, da položi temelje vlastitom kapitalizmu. Čitavu aktivnost Lajdena dik tiraju amsterdamski trgovci. Pri takvoj koncentraciji radne snage, sukobi između kapitala i rada gotovo da su neizbežni. Radništvo Lajdena odveć je brojno da ne bi bilo nemirno i bun-
Ibid., str. 203 i 234, napomena 1 i A. Firmin-Didot, Aldo Manure et Гhellénisme à Venise, 1875, str. 269. 141 N. W. Posthumus, De Geschiedenis van de Leidsche lakenindustrie, 3 toma, 1908-1939; Émile Coornaert, „Une capitale de la laine: Leyde”, u: Annales E. S. C , 1946.
482
Društvo ili „skup skupova"
Gradska industrija u Lajdenu: razboj. Ova slika Isaka van Svanenburga (1538-1614) je jedna u seriji koja ilustruje obradu vune u suknarskoj hali u Lajdenu. Na svim tim slikama je predstavljena vrhunska mehanizacija tog doba (otisak A. Dingjan)
tovno, utoliko pre što gradski preduzetnici ne mogu da se u slučaju potrebe po novo obrate poslušnijoj seoskoj radnoj snazi. Francuski agenti, počev od ambasa dora u Hagu, pa do konzula u Amsterdamu, prate ta stalna nezadovoljstva, u nadi da će nagovoriti ponekog radnika da napusti posao i ode u neku francusku manu fakturu, u čemu nekad i uspevaju.142 Rečju, ako u Evropi postoji istinski „in dustrijski” grad i koncentracija radne snage, onda je to upravo Lajden. Nije čudo što tu izbijaju štrajkovi. Ipak tri stvari iznenađuju: ti su štrajkovi, prema preciznim podacima Posthumusa, vrlo malobrojni (1619, 1637, 1644, 1648, 1700, 1701); epizodni su i odnose se samo na jednu grupu radnika u isto vreme, 142 A. N.. A. E„ В1, 619, 8. i 29. oktobar 1665.
483
Društvo ili „skup skupova
na primer, na tkače ili valjare, izuzev pokreta iz 1644. i 1701. koji su poprimili obeležje masovnih protesta; kao treće, vrlo slabo su istorijski istraženi, bez sum nje usled nedostatka dokumentacije. Treba se, dakle, zadržati na onom sto je izvesno: lajdenski proletarijat je podeljen na funkcionalne kategorije - valjar nije ni tkač ni prelac. Zanatstvom vla daju s jedne strane labavi esnafi, a s druge, ono je organizovano kao „slobodno” (to je u stvari pogrešan naziv, jer je ono brižljivo nadgledano i kontrolisano). U tim uslovima, zanatstvo ne uspeva da stvori dovoljnu koheziju da bi promicalo svoje interese i bilo opasno za one koji njime upravljaju i koriste ga, za majstore u manufakturama najpre, a potom i za svemoćne trgovce. Međutim, ipak postoje i prava radnička udruženja u kojima se naplaćuje članarina kojom se pune kase uzajamne pomoći. Ali glavno obeležje organizacije u Lajdenu je neumoljivost sredstava za prinudu: nadzor, kažnjavanje, zatvaranje, pa čak i pogubljenja, stalna su pretnja. Gradski regenti nepopustljivo podržavaju povlašćene. Sem toga, manufakturisti su udruženi u neku vrstu kartela, koji pokriva čitavu Holandiju, a gotovo i Uje dinjene Pokrajine. Oni se svake druge godine okupljaju na opštem „sinodu”, radi dogovora o uklanjanju štetne konkurencije, utvrđivanja cena i plata, a povremeno i dogovaranja o merama protiv stvarnih radničkih protesta, ili onih do kojih bi moglo doći. Ova moderna organizacija navodi Posthumusa na zaključak da klasnu borbu mnogo svesnije i agresivnije vode poslodavci nego sami radnici. Pa ipak, to je verovatno utisak istoričara vezanog za dokumente. Iako radnici nisu ostavili suviše dokaza o svojim borbama i stavovima, oni su sigurno mislili o onome na šta ih je situacija primoravala. Radničke organizacije čiji bi zadatak bio odbrana radničkih interesa, bile su zabranjene. Radnici nisu stoga mogli da otvo reno govore u svojim stalnim udruženjima. S druge strane, sama reakcija poslo davaca dokazuje da ćutanje radnika nije značilo ravnoduštnost, neznanje ili prihvatanje.143 Poslednja epizoda na koju bih da se osvrnem prilično se razlikuje. Tiče se znatno skromnije industrije koja je organizaciono mnogo prilagođenija normama toga doba - tako d a je u neku ruku reprezentativnija od divovske industrije u Laj denu. Mi smo u Saramu, u Viltšajeru, nedaleko od Bristola, godine 1738. Šaram (Solzberi) je središte područja koje se odavno bavi proizvodnjom vune, a koju nadziru fabrikanti sukna (clothiers), koji su pre trgovci nego manufakturisti. Tu je 1738. došlo do kratke pobune, kada je i deo imovine clothiera opljačkan. Odgo vor je bio brz: trojica voda pobune su obešena, a red vaspostavljen. Pa ipak, su kob neće ostati bez posledica. Kao prvo, engleski jugozapad, gde su se 1738. dogodili sukobi, bio je često poprište društvenih nemira, bar od 1720. Tu je nastala i popularna pesma The Clothier’s Delight, čije stihove Pol Mantu u svom klasičnom delu144 gotovo u 143 Za tri navedena paragrafa pogledati: Posthumus, op. cit., III, str. 721-729; 656-657, 674; 691 696; 869 sq.; 722-724; 876-878. 144 Paul Mantoux, La Révolution industrielle au XVIIIe siècle, 1959, str. 57-59. Carlos Guilherme Mota, „Conflitos entre capital e trabalho; anatanjoes acérca de uma agitanjao no Sudo-este inglés en 1738”, u: Revista de Historia, Sâo Paulo, 1967, skrenuo mi je pažnju na događaj o kojem se govori.
484
Društvo ili „skup skupova
potpunosti navodi. Pesma nesumnjivo potiče još od doba vladavine Viljema Oranskog (1688-1702). Reč je, dakle, o relativno staroj pesmi, pevanoj po krčmama dugo godina. Predstavljena je tako kao da fabrikanti vune poverljivo razgovoraju o svojim postupcima, zadovoljstvima i brigama. „Skupićemo blago”, pevaju oni, „stećićemo ogromno bogatstvo, makar pljačkali i tlačili siromašne. Njihovim ra dom pune se naše kase” . Tako je bilo lako posao premalo platiti, ili „naći greške tamo gde ih nema”, sniziti plate „pod izgovorom da trgovina ide loše”, a ako krene nabolje, radnici to nikada neće primetiti. Tkanine koje oni proizvode pro daju se „preko mora”, u dalekim zemljama i izvan radničke kontrole. Kako bi za cene mogli da znaju jadnici koji rade dan i noć? A osim toga oni mogu da biraju jedino između takvog ili nikakvog posla: „Mi im nudimo izbor da li žele da rade ili ne”, kaže se u pesmi. Značajna pojedinost je i ta da je incident 1738. godine, podstakao 1739. i 1740. objavljivanje pamfleta koje svakako nisu pisali radnici, već pobornici vaspostavljanja sklada. Nastupe li problemi u suknarskom poslu, kaže se u tim pam fletima, nije li to zbog strane konkurencije, posebno one francuske? Naravno, po slodavci bi morali da ublaže stavove, ali konačno ne možemo ih „primorati da se upropaste, kao što se desilo s mnogim od njih tokom nekoliko poslednjih godina”. Incident postaje jasan: pozicije su jasno zauzete s obe strane klasne barijere. Bari jera koja je i inače čvrsta, biće sve postojanija sa većim nemirima u XVIII veku.
Red i nered Ovi nemiri su ipak lokalni, ograničeni na mala područja. U davno doba, u Gentu 1280. godine, ili u Firenci 1378, za vreme ustanka Čompa, radničke su po bune bile omeđene, dok je grad u kojem je do njih dolazilo bio mali zaseban svet. Stvar se morala na neki način rešiti na licu mesta. Nasuprot tome, žalbe bonskih štamparskih radnika (1539), upućene su Vrhovnom sudu u Parizu. Treba li iz toga zaključiti da teritorijalna država svojom širinom i posledičnom inercijom može da izoluje, da unapred ograniči i čak zaustavi povremene pobune i ustanke? No sva kako je tačno da ova rasejanost, u prostoru i u vremenu, komplikuje analizu tih brojnih kategorija događaja. Nije ih lako obuhvatiti u opšta objašnjenja koja su više stvar nagađanja nego izvesnosti. Kažem nagađanja, jer nered i ustanovljeni red jesu deo iste grupe problema, čime se rasprava neizbežno proširuje. Ustanovljeni red podrazumeva državu, te melje društva, kulturne reflekse, privrednu strukturu, a uz to i kumulativnu težinu višestrukog razvoja celine. Piter Laslet smatra da društvo u naglom razvoju zahteva još stroži red nego što je uobičajeni. A. Firkand tvrdi da raznovrsno društvo ostavlja više slobode kretanja pojedincu, te tako podstiče proteste.145 Veoma sam sumnjičav prema ovim opštim tvrdnjama; društvo kojim se strogo upravlja ne 145 Peter Laslett, Un Monde que nous avons perdu, 1969, str. 172-173; A. Vierkand, Die Stetigkeit im Kulturwandel, 1908, str. 103: „Moins l'homme est développé, plus il est sujet à subir cette force du mo dèle de la tradition et de la suggestion.” Citat W. Sombart, Le Bourgeois, str. 27. Ali šta objašnjava silovi tost narodnih pokreta u Rusiji?
485
Društvo ili „skup skupova
razvija se slobodno; raznovrsno društvo pritiska pojedinca s deset strana istovre meno; jednu prepreku moguće je oboriti, ali ostale ostaju. Neupitno je ipak da svaka slabost države - kakav god joj bio uzrok - otvara vrata društvenim nemirima. A sam nemir, sa svoje strane, ukazuje na slabljenje autoriteta. U Francuskoj, razdoblje 1687-1689, kao i 1696-1699,146 bile su go dine nemira. Za vreme Luja XV i Luja XVI, dok „autoritet počinje da klizi iz ruku vlasti” svaki francuski iole značajniji grad ima svoje „pobune” i „zavere”; Pariz je na čelu sa više od 60 pobuna. U Lionu, 1744. i 1786, protesti prerastaju u na silje.147 Ipak se mora priznati da priroda političkog, pa i ekonomskog vodstva, kako u ovom tako i u drugim slučajevima, može da bude samo početak ob jašnjenja. Da bi se osećaji i društveno nezadovoljstvo artikulisali u akciji, po trebni su ideološko vodstvo, jezik, slogani i intelektualna podrška, a to obično ne dostaje. Tako je čitava revolucionarna ideologija prosvetiteljstva bila usmerena pro tiv povlastica dokone aristokratske klase. U ime napretka branjen je aktivni deo stanovništva, trgovci, manufakturisti i napredni zemljoposednici. U toj su raspra vi, izgleda, kapitalističke privilegije bile prećutane. U Francuskoj, kao podloga političke misli i društvenih stavova od XVI do XVIII veka, leži sukob autoriteta između monarhije, viteškog plemstva i predstavnika vrhovnih sudova. To se uo čava u spisima mislilaca veoma različitog usmerenja, kao što su Paskije, Loazo, Dibos, Bulenvilije, Fontanel, Monteskje i drugi filozofi prosvetiteljstva. U tim raspravama kao da se izostavlja novčana buržoazija, u to doba snaga u usponu. Zanimljiva je i slika kolektivnog mentaliteta koja se vidi iz cahiers de doléances, knjiga žalbi iz 1789. godine. U njima se nemilosrdno napadaju povlastice plem stva, dok o kruni i kapitalu gotovo da nema pomena. Ako je povlastici koju daje kapital, ustanovljenoj u praksi (što je poznato svakom ko današnjim očima prelistava jučerašnje dokumente), trebalo dugo da se ispolji - tek u vreme industrijske revolucije - to nije bilo samo zato što su „revo lucionari” XVIII veka bili zapravo „buržuji”, već i zato što se kapitalistička pov lastica u XVIII veku zaklonila iza drugih oblika svesti, kao i revolucionarne osude drugih povlastica. Napadom na mitologiju koja štiti plemstvo (kakve su Bulenvilijeove fantazije o „prirodnom autoritetu” viteškog plemstva kao potom cima „nove čiste krvi” franačkih ratnika koji su vladali „pokorenom zemljom”), napada se i mitologija klasnog društva. Shodno tome, hijerarhija novca - supro tstavljena hijerarhiji po rođenju - ne ističe se više kao autonoman i štetan sloj. Dokolici i beskorisnosti visokih i moćnih suprotstavljena je marljivost i društvena korisnost aktivne klase. To je, bez sumnje onaj izvor iz kojeg je kapitalizam XIX veka, došavši do svog vrhunca, crpeo nenarušivo samozadovoljstvo. Tu se prvi put stvara predstava o uzornom poslodavcu - neimaru javnog dobra, predstavniku zdravog buržoaskog morala, rada i štednje, koji će uskoro početi da prosvećuje kolonizovane narode i donosi im blagostanje; tu se rada i mit o ekonomskim pred nostima sistema laissez-faire, koji će sam od sebe doneti društveni sklad i sreću. 146 Émile Coornaert, Les Corporations en France avant 1789, 10 izd. 1941, str. 167. 147 Ibid., str. 168-169.
486
Društvo ili „skup skupova
Još i danas, ti su mitovi veoma živi, iako ih stvarnost iz dana u dan poriče. Zar i sam Karl Marks nije poistovećivao kapitalizam i ekonomski napredak - u očeki vanju ishoda unutrašnjih protivrečnosti?
Ispod razine preživljavanja Društvene nemire u svim starim društvima - uključujući i evropska - spre čava i ogromni potproletarijat. U Kini i Indiji, ovaj potproletarijat graniči se s en demskim ropstvom, on je na pola puta između bede i primanja milosrđa. Ropstvo postoji u islamskim zemljama, u Rusiji, a donekle i u južnoj Italiji. Prisutno je u Spaniji i Portugaliji, odakle se preko Atlantika širi u Novi svet. Evropa je najvećim delom zaštićena od tog zla, iako na veoma velikim prostorima još uvek ima ukorenjenog kmetstva koje će dugo trajati. Iako je Zapad privilegovan, ne treba misliti da je tu sve najbolje u najboljem od „slobodnih” svetova. Sa izuzetkom bogatih i moćnih, svi su tu vezani za mučne poslove. Po stoji li još uvek znatnija razlika između poljskog ili ruskog kmeta, i napoličara u mnogim oblastima na Zapadu?148 U Škotskoj, do zakona 1775, a naročito do Akta iz 1799, mnogi su rudari, vezani doživotnim ugovorima, bili „pravi kme tovi”.149 Konačno, zapadna društva nisu nikada bila nežna prema nižim klasama, prema malom čoveku iz naroda, prema „ništarijama”.150 Tu je stalno prisutan og roman potproletarijat bez posla, večiti nezaposleni, a to je staro prokletstvo. Na Zapadu je došlo do velike podela rada u XI i XII veku - na gradove s jedne i sela s dmge strane. Podela je zaobišla ogromnu masu nevoljnika za koje više nije bilo nikakvog posla. Odgovornost pada na društvo, na njegovu uobiča jenu nepravednost, ali možda i više na ekonomiju koja nije mogla da ostvari punu zaposlenost. Mnogi nezaposleni životare, nalaze tu i tamo sat-dva posla, neko privremeno sklonište. Ali oni dmgi - bogalji, starci, oni koji su se rodili i odrasli na ulici - uglavnom teško ulaze u svet rada. Taj pakao ima svoje krugove, a koji se savremenim jezikom nazivaju siromaštvo, prosjačenje, skitnja. Potencijalni siromah je čovek koji živi samo od svog rada. Ako se izgubi snaga, umre supružnik, ako dece ima mnogo, ako je hleb preskup ili zima oštrija nego obično, ako ga poslodovac ne unajmi ili plate padnu - žrtva mora da traži pomoć da bi preživela do nekih boljih vremena. Ako takvog čoveka gradsko mi losrđe uzme pod zaštitu, on gotovo da je spasen. Siromaštvo je, dakle, još uvek društveno stanje. Svaki grad ima svoje siromahe. U Veneciji, kada bi se broj siro maha povećao, izvršena bi bila selekcija i iz grada proterani svi oni koji se tu nisu rodili; ostalima bi dali neki papir, ili pločicu, un signo di San Marco (znak svetog Marka), koji su im služili kao dokument.151 148 R. Zangheri, u: Studi Storici, 1968, str. 538; Jérôme BLUM, „The condition of the European Peasantry on the Eve of Emancipation”, u: Journal of Modem History, 1974. 144 Roland Marx, La Révolution industrielle en Grande-Bretagne, 1970, str. 19. Sully, Mémoires..., III, str. 107. Variétés, V, str. 129. Hampones, u Španiji, J. van Klaveren, op. cit., str. 187, napomena 36; oziosi u Italiji, Aurelio Lepre, op. cit., str. 27. 21. juni 1636, Civiltà Veneziana, str. 285.
487
Društvo ili „skup skupova'
Skitnica na flandrijskom selu. „Razmetni sin”, slika H. Bosa, početak XVI veka (Muzej Bojmans van Bojningen, Roterdam)
488
Društvo ili „skup skupova
Korak dalje u toj nesreći vodi u prosjačenje i skitnju - u najgoru situaciju u kojoj se, suprotno „tradicionalnoj mudrosti”, ne živi „bezbrižno, na račun dru gih”. Zadržimo se na čas na veoma čestom razlikovanju u tekstovima tog doba, između siromaha - bednog, ali ne i prezrenog - i prosjaka ili skitnice, „dangube” koju pošteni ljudi ne mogu da smisle. Udar Kokio, trgovac buržuj iz Remsa, piše u svom dnevniku u februaru 1652. godine o velikom broju siromašnih koji dolaze u grad „ne onih koji traže posao [razumnih siromašnih, dostojnih da im se po mogne], već nevredne sirotinje, koja prosi, jede hleb od mekinja, travu, glavice kupusa, puževe, pse i mačke; dok supu sole vodom u kojoj su bile dagnje”.152 Postoji bitna razlika između „dobrog”, „istinskog siromaha”,153 i lošeg siromaha, „prosjaka” : dobar siromah je prihvaćen, svrstan je u svoju grupu i zvanično registrovan; ima pravo na javno milosrđe, a nekad mu se čak dopušta da prosi is pred crkava u bogatim četvrtima, nakon mise, kao i na pijacama. Jedna sirotica iz Lila je 1788. smislila diskretan način prosjačenja; obilazila je tezge i nudila prodavcima posudu s plamenom na kojoj su mogli upaliti lule. S druge strane, neki njeni drugovi u siromaštvu, radije su dobošarili pred gradskim kućama gde je postojala mogućnost da nešto dobiju.154 Gradske arhive uglavnom osvetljavaju položaj baš ovih „dobrih siromaha”, čiji je život, na granici mukotrpnog, još uvek bio podnošljiv. U Lionu155 postoji obimna dokumentacija koja dopušta merenja i izračunavanja za XVI vek donje granice, „praga siromaštva” . On se može izračunati na osnovu odnosa realne nad nice i troškova života, to jest prema ceni hleba. Pravilo je bilo da se pola dnevne zarade troši na hranu. Dakle, ta svota treba da bude viša od iznosa koji porodica troši na hleb. A skala plata se zna: ako uzmemo 100 kao platu majstora, pomoćnik dobija 75, nekvalifikovani radnik „koji radi sve poslove” 50, a najprostiji radnik 25. Dve poslednje kategorije dotiču liniju siromaštva i često padaju i ispod nje. Od 1475. do 1599, majstori i pomoćnici drže se znatno iznad ponora; nekvalifiko vani radnici će zapasti u teškoće od 1525. do 1574, dok će pred kraj veka (1574— 1599) biti u izuzetno teškom položaju. Što se tiče najniže kategorije radnika, nji hov položaj će se još pre početka veka pogoršavati, da bi postao strašan već 1550. Tablica koju dajemo sažima te podatke, koji potvrđuju sniženje cene rada u XVI veku. Tada dolazi do opšteg napretka, ali i na području cena; a taj napredak, kao i uvek, uglavnom plaćaju radnici. Ispod „praga siromaštva”, dokumenti nam malo kazuju o paklu u kojem žive „skitnice” i „prosjaci”. Kada čitamo da u Engleskoj u doba Stjuarta, četvrtina ili polovina stanovništva živi blizu te najniže crte, ili čak ispod nje,156 treba znati da se još radi o sirotinji koja prima pomoć. Isto je i za Keln157 u XVIII veku, 152 Mémoires, 1875,1, str. 215. 153 A. N.. G7, 1647, 1709. 154Neobjavljeni magistarski rad Mme Buriez, L ’Assistance à Lille au XVIIIe siècle, Faculté des let tres de Lille. 155 Richard Gascon, „Économie et pauvreté aux XVIe et XVIIe siècles: Lyon, ville exemplaire et prophétique”, u: Études sur l 'histoire de la pauvreté, 1975, priredio M. Mollat, II, 1974. str. 747 sq. Uporediti u istom smislu napomenu Rolfa Egelsinga, cit. cl., str. 27. 156 P. Laslett. op. cit., str. 54—55. 157F. Lütge, op. cit., str. 382.
489
Društvo ili „skup skupova
gradu za koji se tvrdi da ima od 12 000 do 20 000 siromaha na 50 000 stanovnika, kao i za Krakov,158 gde oni čine 30% stanovništva. Slično je i u Lilu: tu oko 1740. godine „više od 20 000 ljudi trajno prima pomoć iz javne kase za siromašne i pa rohijskih dobrotvornih društava, dok je glavarina oproštena više od polovini oče va porodica zbog siromaštva”.159*Isto je i u varošicama Fosinjija.iUU Ali svi ovi podaci se još uvek odnose na siromašne u gradovima i „na poljima”. 161 U Lionu: prag siromaštva (broj godina tokom kojih je prag siromaštva preden) Nadničari
Nekfalifikovani radnici
Povremeni radnici
1475-1499.
0
1
5
1500-1524.
0
0
12
1525-1519.
0
3
12
1550-1574.
0
4
20
1575-1599.
1
17
25
Iz spisa Rišara Gaskona Privreda i siromaštvo u XVI i XVII veku u Lionu, gradu uzoru. Navodi Mise Mola u delu Istorija siromaštva, II. 1974, str. 751. Prag siromaštva se dostiže kada je dnevni prihod jednak potrošnji hleba. Ispod praga se dospeva kada je dnevni prihod niži od potrebe za hlebom (str. 749).
Kada je reč o prosjacima i skitnicama, priča je sasvim drugačija, a drugačiji su i prizori: gomile, okupljanja, povorke, ponekad masovne seobe prosjaka „veli kim seoskim putevima i ulicama gradova i naselja”, tih ljudi „koje su glad i golo tinja oterali od kuće”, kao što beleži Voban.162 Ponekad se zametne tuča, a pretnje su stalne; povremeno izbije požar, dođe do nasilja, zločina. Gradovi se plaše tih čudnih posetilaca. Teraju ih čim se pojave. Ali kada ih oteraju s jednih vrata, oni ulaze na druga,163 odrpani i puni buva. U davnini su prosjaci koji su kucali na vrata bogatih smatrani božjim izasla nicima; sam je Hristos mogao biti prerušen u nekog od njih. Ali takvi osećaji poi «о
Po obaveštenjima koje su mi dostavili u Krakovu Kulzcykowsy i Frančic. 159 Magistarski rad Mme Buriez, op. cit. UKaorsuje 1546. godine bilo 3 400 siromašnih na 10000 stanovnika - neobjavljeni magistarski rad Marie-Julie Prim, str. 53; u Kosu u Sanaku, bilo je 60 prosjaka na 338 onih koji su plaćali porez, Paul Marres, „L'économie des Causses du Gévaudan au XVIIIe siècle”, u: Congrès de Mende, 1955, str. 167; u La Rošelu godine 1776, bilo je 3 668 na 14 271 stanovnika, Laveau, op. cit., str. 72; siromašni predstavljaju šestinu stanovništva u Avalonu (1614), Yves Durand, op. cit., str. 42. O Habenichtse, „koji ništa nemaju”, u Augzburgu godine 1500, H. Bechtel, op. cit., II, str. 52, napo mena 6. Pogledati kao opšti pregled, Olwen Hufton, „Towards an Understanding of the poor of eighteenth century France”, u; French government and society, 1600-1850, priredio J. F. Bosher, 1975, str. 145 sq. Brojne reference za 1749,1759, 1771,1790, u departmanskim arhivama Gornje Savoje, C 143, f°s 29-38- C 135, H.S.; C 142, 194, f° 81; C 165, f° 81 v°; IC 111, 51, f°s 40 do 47. Jer njih ima mnogo, M. Couturier, op. cit., Châteaudun, 1697; Abel Poitrineau, op. cit., str. 608: „prosjaci, sačinjavaju donji sloj svake seoske populacije”. j6? Vauban, Projet d ’une dîme royale, izd. Daire, 1843, str. 34. Yves Durand, u: Cahiers de doléances des paroisses du bailliage de Troyes pour les Etats géné raux de 1614, 1966, str. 39-40. Nikada ne treba gubiti iz vida razliku između siromaha-prosjaka i siromaha-nezaposlenih. Jakob van Klaveren, „Poblacićn y ocupacion”, u: Econćmica, 1954, br. 2, ukazuje s pravom da Maltus (Malthus) govori o siromašnima a ne o nezaposlenima.
490
Društvo ili „skup skupova ”
štovanja i saučešća malo-pomalo čile. Lenji, opasni i gadni - takvim siromašne slikaju u društvu zastrašenom sve većim brojem prosjaka. Donosi se sve veći broj mera protiv prosjačenja i skitnje,164 što će se uskoro smatrati i prestupom. U za tvoru su skitnice bičevali, „dželat ih je šibao zavezane za kola”;165 brijali su im glave, žigosali usijanim gvožđem, pretili im da će, ako ih još jednom uhvate, obesiti ili utamničiti „bez sudskog postupka”, ili poslati na galije, gde su mnoge ski tnice zaista i završile.166 U povremenim racijama hapšeni su fizički sposobni pro sjaci i slati na rad, nekad u posebno izgrađene radionice. Ipak, najčešće su čistili jarkove, popravljali gradske zidine; ponekad ih i otpremaju u kolonije.167 Godine 1547, engleski Parlament odlučuje da se prosjaci izjednače s robovim a.168 Dve godine kasnije odluka je poništena: Parlament nije mogao da odluči ko će dobiti te robove i koristiti ih za rad, država ili privatnici. Ideja je svakako postojala. Ožje Gislen de Bisbek (1522-1572), veliki humanista, ambasador Karla V kod Sulejmana Veličanstvenog, smatra da „kada bi još uvek postojao pravedan i blag oblik ropstva, kakav je bio propisan rimskim zakonima... verovatno ne bi trebalo vešati ni kažnjavati one koji, nemajući ništa sem slobode i golog života, često silom pri lika postaju zločinci”.169 A to je rešenje koje će prevladati u XVII veku. Naime, nisu li tamnice i pri silni rad oblici ropstva? Skitnice se svuda stavljaju iza brave, u alberghi dei poveri u Italiji, u w orkhouses u Engleskoj, u D iscipline u Zenevi, u Zuchthduser u Nemačkoj, u Parizu u m aisons d e fo r c e : Grand-Hôpital, izgrađen posebno za „zatva ranje” siromašnih 1622, a zatim Bastilja, zamak Vensen, Sveti Lazar, Bisetr, Šarenton, Madlen, Sveta Pelagija.170 Vlastima u pomoć često dolaze bolest i smrt. Kada se hladnoća poveća, ili kad nema dovoljno hrane, u ubožnicama dolazi do većeg umiranja, čak i kad nema epidemija. U Đenovi, u aprilu 1710, treba zatvo riti ubožnicu u kojoj se gomilaju leševi; preživele prenose u karantin, gde srećom nema zaraženih. „Lekari kažu ... da su ove bolesti posledica bede koju je sirotinja pretrpela prošle zime [to jest 1709. godine], kao i loše ishrane”.171 Ni zatvaranja, ni smrt koja hara, ne iskorenjuju zlo. Broj siromaha se stalno obnavlja. U martu 1545, bilo ih je više od 6 000 u Veneciji; polovinom jula 1587, njih 17 000 tiska se pod zidinima Pariza.172 U Lisabonu, sredinom XVIII veka, ima „10 000 skitnica koji spavaju gde stignu, mornara lopova, raznih odmetnika, 164 U nemačkim gradovima 1384, 1400, 1442, 1446, 1447. 165 E. Coyecque, „L'Assistance publique à Paris au milieu du XVIe siècle”, u: Bulletin de la Société de l ’histoire de Paris et de l'Ile-de-France, 1888, str. 117. 166 Ibid., str. 129-230, 28. januar 1526: 500 siromaha iz Pariza koji su poslati na galije. 167 Variétés. VII, str. 42, napomena 3 (1605). Slanje irskih siromaha koji su se nalazili u Parizu u Kanadu. Skitnice iz Sevilje poslane u Magelanov prolaz. A. d. S. Venecija, Senato Spagna Zane Duždu. Madrid, 30. oktobar 1581. 168 G. S. L. Davies, „Slavery and Protector Somerset; the Vagrancy Act of 1547”, u: Economic His tory Review, 1966, str. 533-549. 169 Ogier Ghislain de Busbecq, Ambassades et voyages en Turquie et Amasie, 1748. str. 251. Pogledati: Olwen H. Hufton, The poor of the 18th century France, 1974, str. 139-159. 1 A. N.. A. E., B1, 521, 19. april 1710. Pogledati AD XI, 37 (1662), Oko Bloa, „... ima malo puteva pored kojih ne leže mrtva tela”. 172 A. d. S. Venecija, Senato Terra, 1 [Venecija]; Delamare, op. cit., 1710, str. 1012 [Paris], Bilo je 3 000 siromaha oko Samberija, François Vermale, Les Classes rurales en Savoie au XVIIIe siècle, 1911, str. 283.
491
Društvo ili „skup skupova
Nizozemski prosjaci, slika Brojgela Starijeg 1568. Ti bogalji nose na glavama neobične kape - mitru, papirni šešir, crveni cilindar-a obučeni su u kazule. Proslavljaju karneval i predvode povorke u gradu (otisak iz Nacionalnih muzeja)
cigana, torbara, lutalica, lakrdijaša, bogalja”, dakle prosjaka i nitkova svih sor ti. 3 Grad, koji se predgrađima širi u vrtove, ledine i ono što bismo mi nazvali si rotinjske četvrti, noću je strašno opasan. U povremenim policijskim racijama hva taju se prestupnici i siromašni, i šalju na prisilni rad u Gou, veliku i udaljenu por tugalsku kaznionicu. U Parizu, u to proleće 1776, prema recima Malerba „ima oko 91 000 osoba bez stalnog boravišta, koji uveče odlaze u za njih podignute daščare, a ujutro ustaju ne znajući kako će preživeti taj dan”.173174 Policija ne može ništa protiv te nepostojane mase koja svuda nalazi save znike, ponekad (iako retko) i među „pravim podzemljem” - organizovanim lu pežima koji su podigli svoja mala carstva u srcu velikih gradova, s vlastitim hije rarhijama, vlastitim „četvrtima za prosjačenje”, vlastitim načinima vrbovanja no vih, svojim žargonom, svojim „cours de miracles”. San Lukar de Barameda, pored Sevilje, stecište španskog ološa, prava je nepristupačna tvrđava, s mrežom saučesnika sve do algazila susednog grada. Španska književnost i docnije, pisci i 173 Suzanne Chantal, La Vie quotidienne au Portugal après le tremblement de terre de Lisbonne de 1755, 1962, str. 16. Brojna obaveštenja u prepisci ruskog konzula u Lisabonu. Posebno u arhivi u Moskvi, A. G. A. 72/5, 260, 54 v°, Lisabon, 30. maj 1780i 174 C. Manceron, op. cit., I, str. 298-299, prema P. Grosclaudeu, Malesherbes, str. 346.
492
Društvo ili „skup skupova
iz drugih zemalja, stvorili su lik picaroa, klasičnog nevaljalca. On je omiljeni ju nak nove književnosti, kadar da sam samcit uznemiri društvo, poput baklje ba čene na lađu. Pa ipak, ovu sliku romantičnog pobunjenika ne bi trebalo shvatiti doslovno. Picaro nije bio istinski bednik. Uprkos privrednom rastu, ali usled demografskog uspona koji deluje u su protnom smeru, siromaštvo se u XVIII veku dalje povećava. Da li je tome razlog, kao što smatra Ž.-P. Giton,175 kad je reč o Francuskoj, kriza u seoskim oblastima, započeta krajem XVII veka nizom oskudica, gladnih godina i dodatnih teškoća koje stvara koncentracija imovine, kao oblik skrivene modernizacije tog starog područja. Na hiljade seljaka su izbačeni na puteve isto onako kao nekad u Engle skoj, u doba ograđivanja (enclosures). U XVIII veku sve se skupilo u tom ljudskom blatu iz kojeg niko ne uspeva da se iščupa: udovice, siročad, bogalji (kao onaj bogalj bez nogu koji svoje pat rljke 1724. pokazuje na ulicama Pariza),176 nadničari bez ugovora, radnici bez posla, sveštenici bez nadarbina i prebivališta, starci, žrtve požara (tek tada po činju da se osnivaju osiguravajuća društva), žrtve rata, dezerteri, otpušteni voj nici, pa čak i oficiri (gordi i agresivni kada traže milostinju), prodavci sitničarije, propovednici lutalice, s ovlašćenjem ili bez njega, „zatrudnele služavke, neudate majke oterane od kuće”, deca, koju šalju u potragu „za hlebom ili u sitnu kradu”. Da ne pominjemo putujuće muzičare, kojima je muzika izgovor, „te svirače ko jim a su zubi dugački kao i njihove vijele, a stomaci šuplji poput basa” .177 Razboj nicima i pljačkašima se ponekad pridruže posade „rashodovanih” 178 brodova; a uvek je bilo otpuštenih vojnika, kao što je bila ona mala četa koju je 1615. otpu stio vojvoda od Savoje. Ti isti koji su donedavno pljačkali sela, sada traže „milo stinju od seljaka kojima su prošle zime krali piliće ... Mnogi vojnici prazne kese postali su verglaši koji pevaju pred vratima: fanfara hélas, fanfara bourse plate!” 179 Vojska je poslednje utočište za potproletarijat: oštra zima 1709. godine je Luju XIV dala vojsku koja će spasti zemlju 1712. kod Denena. Ali ratu dođe kraj, a dezerterstvo je endemsko zlo. Putevi su prepuni odbeglih vojnika. U junu 1757, na početku Sedmogodišnjeg rata, „neverovatan je broj dezertera koji dnevno prolaze kroz Regensburg”, piše jedan izaslanik. „Oni su raznih nacio nalnosti, a većina se žali na preoštru disciplinu, ili da su prisilno regrutovani”.180 Prebeg iz jedne vojske u drugu, bilo je nešto uobičajeno. U junu 1757, austrijski vojnici koje carica slabo plaća „da bi se izvukli iz bede pridružuju se Prusima”.181 Francuski zarobljenici kod Rozbaha bore se u četama Fridriha II, a grof Fa Mese175 J.-P. Gutton, La Société et les pauvres. L'exemple de la généralité de Lyon, 1970, str. 162. sq. 176 J.-P. Gutton, „Les mendiants dans la société parisienne au début du XVIIIe siècle”, u: Cahiers d'Histoire. XIII, 2, 1968, str. 137. 17' Variétés, V, str. 272. Đva mesta - francuski konzulati u Roterdamu i Đenovi - za vraćanje degradiranih mornara vraćenih na kopno, nude obilnu prepisku posebno: A. N.. A. E.. B1, 971-973 (Roterdam) i A. E., B1, 530 i ostali deo za Đenovu. Jadni ljudi, bez cipela, bez košulje, odrpani. U nadi da će dobiti pomoć i da će ih vratiti kući, među njih se uvuklo mnoštvo avanturista, „skitnica”, B1, 971. f° 45, 31. decembar 1757; „...više njih su bili prepuni buva, trebalo ih je očistiti, njihove dronjke prokuvati”... 179 Variétés, V, str. 222. 18 П A. d. S. Napulj, Inostrani poslovi, 796. 181 lbid.
493
Društvo ili „skup skupova
lijer je zapanjen videći ih kako izlaze iz cestara na granici Moravske (1758), „još uvek u uniformama poatuškog puka”, okruženi dvadesetoricom ruskih, švedskih i austrijskih dezertera u njihovim uniformima” .182 Nekih četrdeset godina ranije (1720), kralj je bio ovlastio sira de la Mota da stvori jedan puk od francuskih de zertera u Rim u.183 Tolika društvena iskorenjenost bila je jedan od najvećih problema tih starih društava. Iskusni sociolog Nina Asodorobraj184185je proučavala tu pojavu u Polj skoj krajem XVIII veka, gde je to „nestalno” stanovništvo - odbegli kmetovi, propali plemići, siromašni Jevreji, raznolika gradska sirotinja - privuklo pažnju prvih manufakturista u kraljevstvu, kao potencijalna radna snaga. Pa ipak, nije bilo dovoljno posla za sve odbačene, a u svakom slučaju ni ovi se nisu dali lako uloviti i pripitomiti. Sasvim je izvesno da oni sačinjavaju neku vrstu protivdruštva. „Kada neko jednom bude izdvojen iz svoje prvobitne grupe, on postaje iz razito nestabilan elemenat, nevezan za određen posao, prebivalište ili gazdu. Može se čak smelo tvrditi da se on svesno odupire svemu što bi ga moglo ponovo vezati i dovesti u trajnu zavisnost”. Ovo je dalekosežna tvrdnja. Može se očeki vati da ovakva masa nezaposlenih vrši trajan pritisak na tržište rada - a tako je za čelo i bilo u nekim okolnostima: prilikom sezonskih radova na poljima, poslu za kojim postoji velika jagma, kao i kada je reč o mnogim prostim poslovima u gra dovima. Ali ta je masa nezaposlenih imala srazmerno manji uticaj na stalno tržište rada i na plate, budući da nije bila uvek dostupna. Kondorse je 1781. opisi vao lenštine kao „neku vrstu bogalja” ,1821 nesposobnih za rad. Intendant Langdoka će 1775. čak reći: „Ovaj ogroman broj beskorisnih podanika [...] posku pljuje troškove rada na selu i u gradu, jer smanjuje broj radnika, te postaje teret za narod zbog poreza i zajedničkih radova” . 186 Kasnije će, s modernom industrijom doći do izravnog, a u svakom slučaju brzog prelaženja iz sela i iz zanatstva u fab rike. Neće biti vremena da se na tako kratkom putu izgubi sklonost za rad ili pomirenost s nužnošću rada. Ovaj potproletarijat skitnica, uprkos strahu koji izaziva, nema snagu zbog nejedinstvenosti; njegova nasilnost nema učinka. To nije klasa već gomila. Dovo ljni su strelci na straži, konjica na seoskim putevima, i oni prestaju da budu opasni. Ako se i desi neka sitna krađa, poneki napad na nadničare za vreme ra dova, ili kakav podmetnuti požar, to su pojedinosti koje se gube u mnoštvu sličnih slučajeva. „Besposličari i skitnice” žive zasebno, a pošteni svet trudi se da zabo ravi taj „talog društva, izmet gradova, pošast republika, ukras vešala [...]. Ima ih toliko na sve strane da ih je nemoguće izbrojati, a dobri su [...] samo za galije ili da budu obešeni za primer drugima” . Zašto ih žaliti? 182 Comte de La Messelière, Voyage à Saint-Pétersbourg, an XI-1803, str. 262-263. 183 A. N., Marine, B1, 48, f° 113. 184 Nina Assodorobraj, Les Origines de la classe ouvrière (na poljskom), 1966; sažetak na francu skom, str. 321-325. 185 Citat J.-C. Perrot, op. cit., I, str. 423, napomena 232. 186 Robert Moliš, ,,De la mendicité en Languedoc (1775-1783)”, u: Revue d ’hist. écon. et sociale, 1974, str. 483.
494
Društvo ili „skup skupova
„Čuo sam da oni takav život, na koji su se navikli, ne mogu više napustiti. Oni nemaju briga, ne plaćaju ni najam ni porez, nemaju šta da izgube; oni su ne zavisni, greju se na suncu, spavaju i smeju se koliko hoće, svuda su kod kuće, imaju nebo za pokrivač, a zemlju za ležaj, oni su ptice selice, lete za toplotom i lepim vremenom; odlaze samo u bogate krajeve gde im se daje hrana ili je sami mogu naći. Oni su slobodni da idu kuda hoće, i rečju, nemaju nikakvih briga”.187 Tako je jedan buržujski trgovac iz Remsa svojoj deci objašnjavao društvene pro bleme svog vremena.
Izlazak iz pakla Može li se izaći iz tog pakla? Ponekad da, ali nikad samostalno, nikad bez prihvatanja veze s drugim čovekom. Treba stići do neke društvene organizacije, kakva god ona bila, ili improvizovati neko drugo društvo, protivdruštvo s vlasti tim zakonima. Organizovane bande kriminalaca - krijumčari soli, krivotvoritelji novca, krijumčari, razbojnici i gusari - ili one posebne grupacije, vojska ili svet posluge - jesu jedina utočišta za one koji pokušavaju da izađu iz redova osuđenih na pakao. Čak i varalice i krijumčari moraju da se organizuju, da stvore disciplinu i solidarnost. Razbojništvo ima svoje poglavice, svoje grupe i vode - često prave plem iće.188 Što se tiče gusarenja i piraterije, oni zavise od podrške nekog grada. Grad Alžir, Tripoli, Piza, La Valeta, Senj - to su baze varvarskih gusara, vitezova svetog Stefana, malteških vitezova i uskoka, neprijatelja Venecije.189190A vojsci, uprkos nemilosrdnoj disciplini i lošem tretmanu, nikad ne nedostaje ljudstvo: ona je nekakva luka redovnog života; ali dezerteri se vraćaju u pakao. I najzad, postoji „livreja”: ogroman svet posluge je jedino uvek otvoreno trži šte rada. Svaki porast rađanja, svaka ekonomska kriza, uvećavaju broj pridošlica. U Lionu u XVI veku, zavisno od četvrti, posluga čini od 19% do 26% stanovni štva.191 U Parizu, kaže jedan „vodič” iz 1754, ili bolje reći u čitavoj pariškoj aglomeraciji, „ima oko 12 000 kočija, gotovo milion ljudi, od kojih su 200 000 sluge”.192 Čim i skromna porodica više nije primorana da živi u samo jednoj prostoriji, ona zapošljava služavku ili slugu. Čak i seljak ima svoje sluge. A dužnost je sluge da sluša, čak i kada je gazda nepošten. Pariški Vrhovni sud 1751. godine osuđuje jednog slugu na okove i progon zbog uvrede gospodara.193 Ne bira sluga gospodara, već gospodar slugu. Ako sluga napusti posao ili bude otpu187 J. Maillefer, Mémoires, str. 120 i 122. 188 Gaston Zeller, Aspects de la politique française sous VAncien Régime, 1964, str. 375-385. 189 Méditerranée, I. str. 425, 438, 512, itd. 190 De Linguet, citat Manceron, op. cit.. I, str. 169: ,,U armiji manje se ceni jedan pionir nego konj koji nosi sanduk s oružjem, jer je takav konj veoma skup dok vojnik ne vredi ništa...” Bolje bi bilo imati brojke nego utiske, ali (trojke je teško dobiti. Da bismo imali neki utisak o redu veličine recimo da prema jednom izveštaju iz Frankfurta na Majni. od 9. avgusta 1783, trupe u Evropi imaju dva miliona ljudi, dakle nešto više od 1,3% stanovništva pod pretpostavkom daje Evropa tada imala 150 miliona stanovnika. Ga zette de France, str. 307. R. Gascon, op. cit., I, str. 400. 192 Jèzt, Journal du Citoyen, 1754. str. 1. 193 Izvod iz Registres du Parlement de Paris, godine 1750-1751, f° 427. Presuda od 14. avgusta 1751. kojom se osuđuje sluga Pjer Pizel.
495
Društvo ili „skup skupova
Brojna posluga u jednoj kuhinji u Spaniji. Skica za tapiseriju Fransiska Bajena (1736-1795) (fotoMaz)
šten, a ne nađe odmah drugi posao, smatra se skitnicom. Nezaposlene devojke, zatečene na ulicama, bičuju i šišaju; muškarce šalju na galije.194 Krađa ili tek su mnja u nju, eto još jednog obešenog. M alue,195 budući član Ustavotvorne skup štine priča, kako je, pokraden od svog sluge, s užasom saznao da će ovaj, uhapšen i osuđen, biti obešen ispred njegovih vrata. Uspeva da ga nekako spase. Zar je onda čudno što sluge obično pomažu prestupnicima da nadmudre stražare? Zar je čudno i što je jadnom Malueu, nepošteni sluga, koga je spasao vešala, veoma loše vratio uslugu. Primere sam uzeo samo iz francuskog društva, no ono nije nikakav izuze tak. Kralj, država i društvena hijerarhija svuda zahtevaju poslušnost. Siromašan čovek, spao na prosjački štap, može da bira jedino između poslušnosti ili dru štvenog izopštenja. Kada Žan-Pol Sartr (u aprilu 1974) piše da hijerarhiju treba razbiti, da nijedan čovek ne sme da zavisi od drugog, on po mom mišljenju upire prst u suštinu stvari. Ali, da li je to moguće? Društvo kao da uvek podrazumeva hijerarhiju.196 Sva stanja o kojima je Marks govorio, a koja sam nije izmislio ropstvo, kmetstvo, položaj radnikâ - podsećaju na lance. Nije bitno što ti lanci nisu uvek isti. Ukine li se jedno, pojavljuje se drugo robovanje. Jučerašnje kolo194 Marius Mittre, Les Domestiques en France, str. 14. Variétés, V, str. 253 i napomena: referenca na Traité de la Police, stav 9, poglavlje 3. 195 Pierre-Victor Malouet, Mémoires de Malouet, 1874,1.1, str. 48—49. Claude Veil, „Phénoménologie du travail”, u: L ’Évolution psychiatrique, br. 4, 1957, str. 701. „Сак i vezan za mašinu, čovek nije njen rob. On je jedino rob dmgih ljudi. U tom smislu, i mutandis mutandis, uvek ima raznih muka.”
496
Društvo ili „skup skupova
nije stekle su nezavisnost. Tako se bar tvrdi u političkim govorima: pa ipak lanci u Trećem svetu strašno zveče. Bogati i zbrinuti, prihvataju to lako, ili se barem s tim mire: „Kad siromašni ne bi imali dece”, piše 1688. otvoreno opat Klod Fieri, ,,gde bismo našli radnike, vojnike i sluge za bogate?”.197 „Korišćenje robova u našim kolonijama”, piše Melon, „pokazuje nam da ropstvo nije suprotno ni reli giji ni moralu”.198 Šari Lion, čestiti trgovac iz Onflera, vrbuje „dobrovoljce”, to jest, slobodnu radnu snagu za Santo Domingo (1674-1680). Treba da ih preda ne kom kapetanu broda koji će mu za uzvrat dati duvan. Ali veliko je razočarenje našeg trgovca kada ustanovljuje da momke, koji su bili prihvatili da otputuju, ne može naći, „а najgore od svega je to što nakon dugog hranjenja tih nesrećnika, većina njih beži na sam dan polaska broda”.199
SVEOBUHVATNA DRŽAVA Država je stalna prisutnost, sticaj mnogo čega. Izvan Evrope, ona već stolećima vrši nepodnošljivi pritisak. U Evropi u XV veku ona odlučno počinje da raste. Osnivači moderne države su „Sveta tri kralja”, kako ih zove Frensis Bekon: Henri VII Lankesterski, Luj XI, Ferdinand Španski. Njihova moderna država je novina - slična modernoj vojsci, renesansi, kapitalizmu ili naučnoj revoluciji. To je, zapravo, veliki pokret, započet mnogo pre „Tri kralja”. Istoričari su jedinstveni u oceni da je prva moderna država bila Kraljevstvo Dveju Sicilija Fridriha II (1194-1250)? Ernst Kurcijus200 je voleo da kaže da je Karlo Veliki bio u tom području pravi pionir.
Zadaci države U svakom slučaju, kada se pojavila, moderna država je izobličila ili uništila sve ranije formacije i institucije: provincijalne države, slobodne gradove, valstelinstva, manje države. U septembru 1499. godine, aragonski kralj Napulja zna da mu preti propast: vojska Luja XII upravo je okupirala Milano, i došao je red na njega. Kralj je, neki kažu, izjavio „da će postati Jevrei ako treba, samo da ne preda svoje kraljevstvo bez borbe. Priziva čak i Turke”/ ' ” Pa ipak, to su reći čoveka na rubu provalije. A mnogo ih je tada koji će sve izgubiti. Nova država, nošena poletom ekonomije koji joj pogoduje, crpi snagu i od njih. Razvoj ipak ne ide do kraja: ni Španija Karla V, ni ona Filipa II, ni Francuska Luja XIV, uprkos njenim imperijalnim ambicijama, ne uspevaju da obnove staro jedinstvo hrišćanstva i iskoriste ga. „Univerzalna monarhija” je kruna koja više ne odgovara 197 Opat C. Fleury, Les Devoirs des maîtres et des domestiques, 1688, str. 73. Jedno stotinu godina kasnije razmišljanje, (1771) navelo je I. de Pintoa da napiše, op. cit., str. 257: „Zamislimo na trenutak državu u kojoj su svi bogati; ona ne bi mogla opstati bez stranih radnika”. Svakako proročanska rečenica ako pomislimo na budućnost. Ali već u XVIII veku pa i pre, dolazilo je do masovnog seljenja siromašnih. 198 Op. cit., str. 58. Slične izjave ali mnogo kasnije napisao je Baudrya des Lozières, Voyage à la Louisiane, 1802, str. 103 sq. P. Decharme, op. cit., str. 119. 200 Literatura europea y Edad Media, 1955,1, str. 40. A. d. S. Mantova, Archivio Gonzaga, Donatus de Bretis au marquis de Mantoue, B. 1438.
497
Društvo ili „skup skupova
hrišćanstvu: redaju se neuspešni pokušaji. Možda te pompezne politike prime njuju stare metode? Došlo je doba ekonomskog osvajanja, iako savremenici možda toga još nisu svesni. Ono što Karlu V nikad nije pošlo za rukom - da zauzme Evropu - Antverpen s lakoćom ostvaruje. Tamo gde je poražen Luj XIV, trijumfuje sićušna Holandija, koja postaje srce sveta. Evropa, koja mora da bira između starih i novih načina, odlučuje se za potonje, ili tačnije, oni joj se sami na meću. Za to vreme ostali deo sveta još uvek igra po starim pravilima: tursko Osmanlijsko carstvo, pojavljujući se s dna istorije, ponavlja u neku ruku tursko car stvo Seldžuka; Veliki Mogul se seli u palatu Delhijskog sultanata; Kina Mandžuraca nastavlja Kinu dinastije Ming, koju je surovo porazila. Jedino Evropa uvodi političke (i ne samo političke) novine. Rekonstruisana ili nanovo izgrađena država uvek ostaje ono što jeste, skup funkcija i različitih moći. Njeni se glavni zadaci ne menjaju mnogo, čak i ako se stalno menjaju sredstva. Prvi zadatak države je da obezbedi poslušnost, da u svoju korist monopolizuje potencijalnu snagu društva, da neutrališe sve moguće izazove iznutra i da ih zameni onim što Maks Veber naziva „zakonitim nasiljem”.202 Drugi zadatak države je da nadzire ekonomski život, kako izbliza tako i iz daleka, da osigurava promet dobara na što koherentniji način, a posebno da se do mogne znatnog delà nacionalnog prihoda kojim bi se izmirivali državni troškovi, plaćala raskoš, „administracija”, ili finansirao rat. Ponekad će vladar prisvojiti znatan deo javnog bogatstva: setimo se samo riznica Velikog Mogula, ogromne palate-skladišta kineskog cara u Pekingu, ili onih 34 miliona zlatnika i srebrnjaka, nađenih u novembru 1730. godine u sultanovim odajama u Carigradu, nakon vla dareve smrti.203 I na kraju, zadatak države je da učestvuje u duhovnom životu, bez kojeg ni jedno društvo ne bi moglo postojati; da crpe, ako je to moguće, dodatnu snagu iz moćnih religijskih vrednosti, ili birajući između njih ili im popuštajući. Država mora stalno da motri na značajna kulturna kretanja, koja često osporavaju tradi ciju. Ne sme dopustiti da je iznenade nove ideje - na primer, one humanističke u vreme Lorenca Medičija u Firenci, ili one francuskih „filozofa” prosvetiteljstva u predvečerje Francuske revolucije.
Održavanje reda Država mora da održava red, ali koji red? Što je društvo nemirnije i podeljenije, to čvršća mora biti ruka države, prirodnog sudije i žandara. Zakon i red su kompromis koji država mora da ostvari između sila za i sila protiv. Kada država interveniše za nekog, onda to obično znači da pritiče u pomoć društvenoj hijerarhiji: jer inače kako bi manjina na vrhu mogla da preživi bez države kao jem ca reda? S druge strane, država ne bi mogla da postoji bez saradnje vladajuće klase: ne mogu da zamislim Filipa II kako vlada Španijom i ogromnim Le Savant et le Politique, 1963, str. 101. 203 Gazette de France, str. 599.
498
Društvo ili „skup skupova
Vešala u Holandiji, gravira Borsum (Rijksmuzeum, Amsterdam)
Španskim carstvom bez pomoći velikaša. Država interveniše protiv nekog uglav nom kada treba da obuzdava najbrojnije, da ih primorava na dužnosti, to jest na rad. Dakle, država vrši svoj zadatak kad kažnjava ili kada preti da bi zadobila poslušnost. Ona ima „pravo da uklanja pojedince u ime opšteg dobra”.204 Ona je javni dželat oslobođen krivice. Čak je i spektakularno kažnjavanje legitimno. A rulja koja se s morbidnom znatiželjom tiska oko gubilišta i vešala nikada nije na strani žrtve. U Palermu (8. avgusta 1613), dolazi do pogubljenja, ko zna po koji put, na Trgu Marina, uz uobičajenu procesiju Bianchija, „belih pokajnika” . Glava smaknutog će potom biti izložena, okružena sa 12 crnih baklji. „Sve su kočije Palerma”, kaže hroničar, „krenule na pogubljenje; toliko je ljudi na trgu da se plo čnik ne vidi, che il piano ne pareva”A'JJ U Toledu bi 1633. godine gomila oku pljena da prisustvuje jednom spaljivanju, čak kamenovala osuđenike, da ovi nisu bili okruženi vojnicima.206 U Lionu je 12. septembra 1642, na trgu Tero „dvojici pripadanika visokog ranga, gospodinu De Sank Marsu i gospodinu De Tuu, treМах Weber, Economia e société, 2, str. 991. Diarii, I, str. 184 i 196. British Museum, Mss Sloane, 42.
499
Društvo ili „skup skupova
balo odrubiti glave; toga se dana prozor koji je gledao na trg mogao iznajmiti za čitav dublon”.207 U Parizu, pogubljenja se obično izvode na Trgu Grev. Godine 1974. sni mljen je film o Trgu Republike, koji režiser predstavlja kao pariški svet u malom. Bez želje za stravičnim prizorima, možemo misliti kakav bi to dokumentarne bio d a je snimljen u XVIII veku, u doba prosvetiteljstva, na Trgu Grev, sa beskona čnim nizom pogubljenja i turobnih priprema. Narod se gurao da vidi pogubljenje Lali-Tolendala (1766). On bi da kaže nešto s gubilišta, ali mu ne dopuštaju: ve zuju mu usta.208 Godine 1780, vešala su na Trgu Dofin. Osuđenik oceubica glumi ravnodušnost; gomila lišena zadovoljstva će ubrzo pljeskanjem pozdraviti njegov prvi krik od boli.209 Osećanja su očigledno otupela zbog učestalosti pogubljenja, kazne izricane često za ono što bismo mi danas nazvali sitnicom. Tako je 1586. godine, upravo pred svoje venčanje jedan Sicilijanac popustio želji za lepim kaputom i ukrao ga gospođi visokog ranga. Odvučen je pred vicekralja i bio obešen za dva sata.210 U Kaoru, prema nekom hroničaru, koji izgleda da sastavlja spisak svih oblika mučenja i pogubljenja, dogodilo se „daje za vreme korizme godine 1559, spaljen na lomači Karpi iz Ruerga; Ramon je mučen na točku; Arno je raskidan klještima; Burske je rasčerečen; Florimon obešen; Le Negi obešen pored mosta Valandr, is pred parka Furije; Purio je spaljen pored Rok de Ark [nekih četiri kilometra od današnjeg grada]. Godine 1559, za vreme korizme, odrubljena je glava gospodinu Etjenu Rigalu na Trgu Konk.211 Vešala, tela koja se klate na drveću, a čije se silu ete ističu na nebu, na mnogim starim slikama, jesu realistična pojedinost - to jest deo su pejsaža. I u Engleskoj ima sličnih prizora. U Londonu, pogubljenja su se vršila osam puta godišnje, dok su vešanja obavljana u serijima u Tajbernu, severno izvan zi dina Hajd Parka. Jedan je francuski putnik bio prisutan kada je 1728. istovremeno obešeno devetnaestoro ljudi. Pogubljenjima su prisustvovali i lekari koji su čekali telo osuđenika, za koje su mu već ranije „unapred platili” . I osuđenikovi rođaci prisustvuju pogubljenju, a kako su vešala niska, vuku žrtve za noge da im prekrate muke. Pa ipak, prema našem Francuzu, Engleska je manje okrutna od Francuske. On smatra da „pravda u Engleskoj nije dovoljno stroga”. „Mislim”, kaže on, „da tu postoji politika da se drumski razbojnici osuđuju na vešanje, ne bi li ih sprečili da pređu na ubistva, do čega retko dolazi”. S druge strane, krađe su česte, posebno na putevima za brza kola, „leteće kočije”, iz Dovera do Londona. Zar onda te lopove ne bi trebalo mučiti i žigosati, kao što se to radi u Francuskoj? Broj bi im se začas smanjio”.212 Elie Brackenhoffer, op. cit., str. 111. 2(18 Louis-Sébastien Mercier, op. cit., III, str. 278. 209 Ibid., III, str. 279 210 Diarii, I, str. 111. 211 Livre de main des Du Pouget (1522-1598), kritičko izdanje M. J. Prim, D. E. S., Toulouse, 1964, daktilografisani tekst. 12 Nepoznati putnik, 1728, Victoria-Albert Museum, 86 NN2, f°s 196 sq.
500
Društvo ili „skup skupova’
Izvan Evrope, država ima isto lice, pa čak i strasnije, u Kini, Japanu, Sijamu, Indiji, gde su pogubljenja svakodnevan prizor prema kome javnost poka zuje ravnodušnost. U islamskim zemljama, pravda je hitra i besprizivna. Da bi 1807. ušao u kraljevsku palatu u Teheranu, putnik mora da preskače tela pogu bljenih. Iste godine u Smirni, ovaj putnik, inače brat generala Gardana, krenuvši u posetu mesnom paši, nailazi na pragu njegove kuće „jednog obešenog, kao ijedan leš odrubljene glave”.213 Novine objavljuju 24. februara 1772: „Novi solunski paša je okrutnošću vaspostavio mir u tom gradu. Čim je došao, naredio je da se udavi nekoliko buntovnika koji su remetili javni mir; trgovina, koja je bila obusta vljena, nastavlja svoju delatnost” .214215 Zar cilj ne opravdava sredstvo? Državno nasilje jam či unutrašnji mir, sigur nost na putevima, pouzdanost u snabdevanju pijaca i gradova, odbranu od spoljnih neprijatelja, delotvorno vođenja ratova koji se neprekidno smenjuju. Unut rašnji mir je blago neprocenjive vrednosti! Zan Zuvenal de Irsen 1440. godine, krajem Stogodišnjeg rata, kaže „da se pojavio kralj sposoban da obezbedi mir Francuzima, bio on i Saracen, svi bi mu se potčinili” .-15 A mnogo kasnije, Luj XII postaje „otac naroda”, jer je zahvaljujući sreći i povoljnim okolnostima, us peo da vaspostavi mir u kraljevstvu i produži „doba jeftinog hleba” . Upravo njemu dugujemo, piše Klod Sesel (1519), disciplinu koja je bila „strogo održa vana, uz kažnjavanje malog broja najvećih prestupnika, dok je pljačka zauzdana [...] do te mere da se vojnici više ne usuđuju seljaku uzeti ni jedno jaje, a da ga ne plate”.216 Nije li se, upravo održanjem tih dragocenih i krhkih dobara - mira, di scipline i reda - francuska monarhija tako brzo oporavila posle verskih ratova i žestokih nemira Fronde, i postala „apsolutna”?
Troškovi prevazilaze primanja: novac se uzajmljuje Za ostvarivanje svih tih zadataka, državi treba novac, i to u sve većoj ko ličini, u meri u kojoj ona širi vlast i čini je raznovrsnijom. Ona više ne može, da kao nekad, živi od vladarevih poseda. Država sada mora da ima pristup bogatstvu u opticaju. U okviru tržišne ekonomije nastaju određeni kapitalizam i određena verzija moderne države. Ta dva razvoja su u mnogo čemu slični. Glavna sličnost je us postavljanje hijerarhije u oba slučaja, diskretne u slučaju kapitalizma i pompezne i upadljive u slučaju države. Sličnost je i to što država, kao i kapitalizam, stvara monopole da bi došla do novca: „Portugalci imaju monopol na biber, Spanci na srebro, Francuzi na so, Šveđani na bakar, papa na alaun”.217 Španija poseduje i Mestu, monopol na bačijanje ovaca, kao i Casa de la Contraction, monopol na tr govinu s Novim svetom. 213 Prema kopiji sačuvanoj u Francuskom odseku Biblioteke Lenjin u Moskvi, f°s 5 i 54. 214 Gazette de France, 29. februar 1772, str. 327. 215 Françoise Autrand, Pouvoir et société en France, X IV -X Ÿ siècles, 1974, str. 12. 216 R. Gascon, u: Histoire économique et sociale de la France, Braudel-Labrousse, izd., 1976, I, str. 424' Claude Seyssel, Histoire singulière du roy Loys XII, 1558, str. 14. L. Stone, An Elizabethan: Sir Horatio Pallavicino, 1956, str. 42.
501
Društvo ili „skup skupova '
Ali isto kao što kapitalizam, razvijajući se, ne ukida tradicionalne delatnosti, na koje se ponekad oslanja „kao na štake”,218 tako se i država prilagodava prethodnim političkim strukturama, uvlačeći se medu njih, namećući im, kad god može, svoj autoritet, svoj novac, oporezivanje, pravdu i svoj zapovedni jezik. To je istovremeno proces infiltracije i zauzimanja položaja, osvajanja i prilagođavanja. Filip Avgust, postavši gospodar Turene, uvodi 1203. u kraljevstvo denier tournois koji će od tada biti u opticaju uz denier parisis - pariški novac, koji će biti istisnut tek mnogo kasnije, u doba Luja XIV.219 Kralj Luj Sveti je ukazom 1262. godine220 odredio da se kraljevska moneta koristi u čitavom kraljevstvu, ali se za konačno ostvarenje moralo čekati čak trista godina, do XVI veka. Što se tiče uvođenja poreza, stvari su tekle jednako sporo. Filip Lepi, koji uvodi kraljevski porez na vlastelinske zemlje, čini to oprezno i lukavo. Svojim službenicima 1302. godine, kaže: „Ne uzimajte taj novac protiv volje barona na njihovoj zemlji” ; ili pak: „morate ta ubiranja novca da izvedete sa što manje buke i prisiljavanja obi čnog sveta; gledajte da postavljate razumne i ljubazne izvršioce vaših nare đenja” .221 Proći će gotovo sto godina dok se oporezivanje sasvim ne ustali; utak mica je dobijena tek pod Šarlom V; pobeda, osporena u doba Šarla VI, ponovo će biti potvrđena za vreme Šarla VII; ukaz od 2. novembra 1439. ponovo predaje oporezivanje u kraljeve ruke.222 Zbog sporosti izgradnje poreskog sistema i nesavršene organizacije finansija, država se nalazi u teškoj, da ne kažemo apsurdnoj situaciji. Rashodi redovno prevazilaze prihode - pri čemu prvi treba da se odmah regulišu, dok potonje treba čekati, a uz to nisu uvek ni sigurni. Vladar teško da može upravljati državnim aparatom prema buržoaskim metodama vođenja domaćinstva - da troši u okviru prihoda, to jest da ne troši dok se neophodna sredstva ne obezbede. Državni tro škovi uvek prednjače: vladari se nadaju da će ih pokriti, ali niko, sem pojedinih izuzetaka, ne uspeva u tome. Obraćati se ponovo obveznicima, juriti ih, izmišljati nove poreze, uvoditi lutrije, sve je to uzalud: deficit zjapi kao ponor. Nije moguće preći određene gra nice - uneti sve zalihe novca kraljevstva u državni trezor. Poreski obveznici su lukavi, a nekad i jarosni. Đovani di Pagolo Moreli, Firentinac iz XIV veka, daje svojim potomcima savete u vezi s poslom: „Čuvajte se laži kao kuge, osim kada je u pitanju porez, gde to nije važno, jer tada to ne činite da biste uzeli tuđe, već da sprečite druge da nepravedno uzmu vaše” .223 U vreme Luja XIII i Luja XIV, pobune u Francuskoj bile su gotovo uvek uzrokovane prevelikim poreskim opte rećenjima. Ostaje samo jedno rešenje: država mora da zajmi. Pa ipak, treba znati kako da se to učini: nije lako služiti se kreditom, a javni zajmovi na Zapadu se šire tek 218
Izraz je Marksov. 219 Jean Imbert, Histoire économique, 1965, str. 206. 2201hid., str. 207 i Le Blanc, Traité historique des monnoyes de France, 1692, str. 175-176. Ordonnances des Rois de France de la troisième race, izd. Laurière, 1723, t. 1, str. 371 (uputstvo u vezi sa naredbom o subvenciji rata u Flandriji, 1302). 222 Gabriel Ardant, Histoire de l ’impôt, 1971, 1, str. 238. 223 C. Bec, op. cit., str. 62.
502
Poreznik, crtež, Francuska škola, kraj XVI veka (Pariz, Luvr, foto Larus)
503
Društvo ili „skup skupova
u XIII veku: u Francuskoj u doba Filipa Lepog (1285-1314), a u Italiji bez su mnje i mnogo ranije (jer i ne znamo kada je osnovan mletački Monte Vechio).224 Zamisao je kasna, ali originalna. Po recima Irla Hamiltona „Javni dug je jedna od retkih pojava čiji koreni ne sežu u grčko-rimsku antiku”.225 Da bi zadovoljila forme i zahteve finansiranja, država je primorana da ra zvije celovitu politiku, što nije lako, a još i teže sprovesti u praksi. Da Venecija nije izabrala rešenje prinudnog zajma, da nije prinudila bogataše na upisivanja, te da zbog rata nije imala teškoća da vrati dugove, smatrali bismo je uzorom kapita lističke mudrosti. Ona je već u XIII veku izumela način namicanja novca koji će Engleska uspešno sprovoditi u XVIII veku: mletački zajmovi, kao i kasniji en gleski, uvek odgovaraju predviđenim prihodima koji će jamčiti isplatu kamate i glavnice; kao u Engleskoj, državne obveznice su prenosive i mogu se prodavati na tržištu, nekad iznad, ali uglavnom ispod nominalne vrednosti. Posebna usta nova je zadužena da upravlja zajmom i isplaćuje kamatu svake dve godine (5%, dok se na privatne zajmova u to vreme plaćalo 20%). Ova ustanova se u Veneciji, a i u drugim italijanskim gradovima, zvala Monte. Znamo malo o izvornom Monte Vechio, kojeg je 1482. zamenio Monte Nuovo, dok će još kasnije biti osno van Monte Nuovissimo. U Đenovi je na sličnu situaciju odgovoreno drugačijim rešenjem. Dok je u Veneciji država zadržala kontrolu nad izvorima prihoda koji garantuju zajam, denovski zajmodavci prisvajaju gotovo sve prihode republike i stvaraju, da bi njima upravljali u svoju korist, pravu državu u državi, to jest ču venu Casa di San Giorgio (1407). Nisu sve evropske države upražnjavale ove razrađene finansijske postupke, ali nije bilo nijedne koja nije zajmila novac, i to već jako rano.22” Engleski kra ljevi su zajmili od Lučana i pre XIV veka, a zatim dugo i od firentinskih bankara: dinastija Valoa iz Burgundije zajmila je od svojih vernih gradova: Sari VII imao je svog privatnog bankara Žaka Kera; Luj XI je zajmio od Medičija iz Liona. Fransoa I uvodi 1522. godine rente na parišku gradsku većnicu, koja deluje kao neka vrsta Montea: kralj je prepustio većnici neke prihode koji jem če isplatu ka mata. Papa veoma rano pribegava zajmu da uravnoteži bilans pontifikalnih finansija, koji se ne može više oslanjati jedino na prihode Svete stolice, budući da se tada smanjuju ili ukidaju dažbine od hrišćanskog sveta. Karlo V mora da se za dužuje u skladu sa svojom ambicioznom politikom, u čemu je nadmašio sve svoje savremenike. Njegov sin Filip II, neće u tome zaostati. Državni zajmovi potom stalno rastu. Mnogo kapitala akumuliranog u Amsterdamu u XVIII veku se seli u blagajne evropskih vladara. Ali, umesto da ispitujemo ova središta međunarod nog kreditiranja, kraljevstvo poverilaca i zajmoprimaca, o čemu ćemo kasnije opširnije govoriti, sada bih radije da osmotrimo mehanizam pomoću kojeg država nastoji da dođe do novca. Ilustrovaćemo to slabo poznatim primerom Kastilje i klasičnim slučajem Engleske. _ G. Luzzatto, Stona economica di Venezia, str. 208. „Origin and growth of the national debt in Western Europe”, u: American Economic Review, br. 2., mai 1947, str. 118. Od XII veka. H. Pirenne, op. cit., str. 35, napomena 2. Prvi veliki zajam u Francuskoj je onaj iz 1295. godine za gijensku kampanju protiv Engleza. Uporediti Florange, Curiosités financières.., 1928, str. 1.
504
Društvo ili „skup skupova '
Kastiljski „juros” i „asientos” U XV veku kraljevi Kastilje uvode državne obveznice (juros), garantovane prihodima koji su odvajani u tu svrhu. Poreklo tih prihoda daje svoje ime obve znicama koje će se prema prilici zvati juros na Casa de la Contraction, na Maestrazgos, Puertos Secos, Almojarizfazgo de Indias, itd. Uložiti novac, kaže jedan Servantesov lik,228 „como quien tiene un juro sobre las yerbas de Extramadura” „kao čovek koji poseduje jedan juro na pašnjacima [Mestrazgos] u Estramaduri”. Juros se rasprostranio za vladavine Karla V i Filipa II. On se tada pojavljuje u različitim oblicima: kao večna renta (juro perpetuo), kao doživotna renta (de por vida) i kao naplativa renta (al quitar). Zavisno od pouzdanosti posebnih kra ljevskih prihoda koji ih jemče, ima boljih i lošijih jurosa. Postoji i lestvica ka matne stope od 5% do 14% i više. Iako ne postoji organizovano tržište obveznica, kakvo će kasnije postojati u Amsterdamu i Londonu, jurosi se kupuju i prodaju, pri čemu njihova cena varira, ali je uglavnom ispod nominalne vrednosti. Osam naestog marta 1577, u jeku finansijske krize, doduše, jurosi se prodaju za 55% nominalne vrednosti. Spomenimo da su kratko postojali i juros de cauciôn (garantna pisma), koji će se davati u zalog poslovnim ljudima koji ugovorom (asientos) pozajmljuju ogromne svote Filipu II. Ovi asientos, koje uglavnom potpisuju đenovski trgovci počev od razdoblja 1552-1557, ubrzo će predstavljati veliki nepokriveni dug. Kastiljanska vlada povodom uzastopnih bankrota (1557, 1560, 1576, 1596, 1606, 1627), uvek postupa na isti način: deo nepokrivenog duga pretvara u konsolidovani dug - nešto što danas ne bi bilo neobično. U međuvremenu, istina je, od 1560. do 1575, mora da sankcioniše pretvaranje jurosa poverenih zajmodavcima, a koji sada više nisu samo jem stva (de caucion), u juros de resguardo, koje poslovni čovek ima pravo da proda u javnosti, pod uslovom da plaća kamatu i da kralju u trenutku konačnog obračuna vrati preostale jurose (koji nose istu ka matu). Ovi postupci objašnjavaju kako su đenovski hombres de négocies mogli da kontrolišu tržište jurosa, kupujući ih kada su cene padale, a prodajući ih kada su cene ponovo rasle, menjajući obveznice „koje loše stoje” za one „koje dobro stoje”. Pravi gospodari tržišta, oni teško mogu da izgube. Pa ipak, najčuveniji od njih, Nikolao Grimaldi, vladar Salerna (koji je zapravo kupio tu prestižnu napolitansku titulu), bankrotira 1575. godine posle više rizičnih spekulacija upravo na tržištu jurosa. Španska vlada će kasnije uvideti da bankrot, drastično sredstvo, nije jedini način koji joj stoji na raspolaganju: mogla je da ukine plaćanje kamata na jurose, da smanji kamatnu stopu, da rekonvertuje obveznice. U februaru 1582. savetnici predlažu Filipu II da izmeni kamatnu stopu jurosa, osiguranih na seviljske alcabalas, a koja tada iznosi 6% ili 7%. Vlasnici obveznica mogu da biraju da ih zadrže po novoj stopi (koja se u dokumentu ne precizira), ili da ih unovče: u Nisam hteo da navodim mnogo referenci koje se mogu naći u La Méditerranée. Više detalja o tome u delu Felipe Ruiza, El siglo de los Genoveses, s kojim sam se upoznao pre nekoliko godina (ne objavljeni rukopis). 228 U La Gitanilla, Novelas Ejemplares, izd. Nelson, str. 100.
505
Društvo ili „skup skupova ”
Jakob Fuger i njegov knjigovođa. Nemački bakrorez iz XVI veka, u vreme kad Augsburška kuća, najveća na svetu, pozajmljuje ogromne svote novca Karlu V. Pozadi su imena velikih evropskih trgovačkih središta (Fototeka A. Kolen)
tu svrhu bi bio odvojen „jedan milion u zlatu” čim flota doplovi iz Indije. Venecijanac koji o tome piše, smatra da će, s obzirom na duge rokove isplate, vlasnici radije prodati svoje obveznice trećim osobama koje će se zadovoljiti novom ka matnom stopom. Pa ipak, zamisao se nije ostvarila. Problem sa španskim finansijama je u tome što se uvek mora pribegavati novim asientosima. U doba Karla Vi, glavni snabdevači ovih predujmova - koji se često traže iznenada - jesu bankari Gornje Nemačke, to jest porodica Velzer, a još više porodica Fuger. Ne moramo liti suze nad ovim kraljevima finansija, no oni imaju pravo da budu zabrinuti. Vide, naime, da gotovina napušta njihove sefove. A da bi je povratili, treba čekati, nekad i pretiti, domoći se zaloga: Fugeri su tako postali vlasnici Maestrasgosa (pašnjaka redova Santjago, Kalatrava i Alkantara), kao i rudnika žive u Almadenu. Što je još gore, da bi povratili već uzajmljeni no vac, treba da izdvoje još veće svote. Praktično izvan tržišta asientosa, posle bank rota 1557, Fugeri se krajem veka vraćaju u igru u nadi da će povratiti nepovrativo. Oko 1557. počinje vladavina denovskih bankara, porodica Grimaldi, Pineli, Lomelini, Spinola, Dorija, svi odreda nobili vechi republike svetog Đorđa. Oni za svoje sve obimnije pothvate organizuju tzv. Bezansonske sajmove, koji će se go dinama, počev od 1579, održavati u Pjačenci. Od tada će špansko blago biti u nji hovim rukama, kako državno tako i privatno (jer su im svi španski plemići, sve-
506
Društvo ili „skup skupova”
štenici, i naročito službenici, „oficiri”, poveravali novac), a posredno, i sav ime tak Evrope, ili barem njegov pokretni deo. Svi u Italiji spekulišu na Bezansonskim sajmovima, pozajmljuju novac Đenovežanima ne znajući da postoji opasnost da budu iznenađeni, kao što su to španskim bankrotom 1596. godine, koji je za njih bio poguban, bili Venecijanci. Đenovski su trgovci bili neophodni španskoj kruni jer su uspevali da nere dovan priliv srebra iz Amerike u Sevilju pretvore u stalan. Od 1567, španske voj nike koji se bore u Nizozemskoj, nužno je plaćati svakog meseca. Oni traže da ih isplaćuju u zlatu, što se i čini sve do kraja vladavine Filipa II (1598). Dakle, Đenovežani moraju povrh svega da američko srebro konvertuju u zlato. Oni uspevaju na obe strane i nastavljaju da služe Katoličkom kralju sve do bankrota 1627. godine. Tada napuštaju scenu. Posle nemačkih bankara, španska vlada je iscrpla i drugu zlatnu koku. U razdoblju 1620-1630, portugalski Novi hrišćani preuzimaju izazov. Grof vojvoda Olivares je znao šta radi kada ih je uveo u posao: oni su naime bili tek „pozajmljivači imena”, poslušnici velikih protestantskih trgovaca iz Nizozemske. Preko njih, Španija se koristi holandskim kreditnim pogodno stima sve do 1621. godine, kada se nastavlja rat protiv Ujedinjenih Pokrajina. Očito je d a je u vreme svog sjaja Španija slabo znala kako pozajmljivati, jer je dopustila da je zajmodavci nadmudre. Španski vladari su nekoliko puta po kušali da reaguju, pa čak i da se osvete: Filip II je organizovao bankrot 1575, ne bi li se otarasio Đenovežana - ali, bez uspeha. Svojom vlastitom voljom Đenovežani su 1627. godine odbili da obnove asientose. Međunarodni kapitalizam je već mogao da deluje kao gospodar sveta.
Engleska finansijska revolucija 1688-1756. Engleska je u XVIII veku uspela sa svojom kreditnom politikom, i još bolje, kako to kaže P. Đikson,229 u svojoj „finansijskoj revoluciji” - što je tačan izraz jer je reč o očiglednoj novini, ali sporan ako se uzme u obzir sporost procesa, koji je započeo barem 1660, koji se razvio posle 1688, a okončao na početku Sedmogo dišnjeg rata (1756-1763). Zahtevao je, prema tome, dugo sazrevanje (gotovo sto godina), povoljne okolnosti i postojan ekonomski rast. Ova finansijska revolucija koja je kulminirala preobražajem državnog zajma, bila je moguća samo zahvaljujući sveobuhvatnoj i jasnoj reorganizaciji engleskih finansija. U celini, 1640, a pogotovo 1660. godine, engleske finansije dosta liče na francuske. Ni u jednoj zemlji nema centralizovanih javnih finansija pod kontrolom države. Odviše stvari je prepušteno privatnoj inicijativi poreznika, koji su u isto vreme i zvanični kraljevi zajmodavci, finasijera koji na umu imaju vlastite poslove, kao i službenika koji ne zavise od države jer su. kupili svoje službe. Ne treba ni pominjati na jednoj strani stalno traženje pomoći od grada Londona, upravo kao što se na drugoj strani kralj Francuske stalno obraća svom ”29 P. G. M. Dickson. The Financial revolution in England. A study in the development o f public credit, 1688-1756, 1967.
507
Društvo ili „skup skupova
vernom gradu Parizu. Engleska reforma, koja se sastojala u uklanjanju parazi tskih posrednika, završila se diskretno i glatko, iako bez nekog konkretnog plana delovanja. Prve mere odnose se na carine koje su 1671. stavljene pod kontrolu države (tzv. Krunske komisije), dok je 1683. uvedena akciza (porez na potrošnju), po uzoru na Holandiju; među poslednjim merama služba Rizničara (Lord Treasu rer) prerasta 1714. godine u stalno Rizničko veće (Board o f Treasury), zaduženo za nadzor prelaska prihoda u državnu blagajnu (Exchequer). Današnjim jezikom rekli bismo d a je izvršena nacionalizacija javnih finansija, pri čemu je u taj dugi proces uključeno i preuzimanje Engleske banke (koji je počeo tek sredinom XVIII veka, iako je banka osnovana 1694). Pored toga, od 1660, Parlament od lučnije deluje pri izglasavanju troškova i novih poreza. Koliko je ova nacionalizacija bila dalekosežni preobražaj finansijske birokratije, a kojom su promenjeni svi društveni i institucionalni odnosi između državnih delatnika, možemo proceniti po uzgrednom, ali nažalost kratkotrajnom razmišljanju francuskih posmatrača. Vlada Luja XIV je dva puta u Englesku (da sklopi trgovački sporazum od koga na kraju neće biti ništa) slala dvojicu svojih trgovačkih poslanika, Anisona iz Liona i Fenelona iz Bordoa. Evo šta oni pišu iz Londona 24. januara 1713. Demareu, glavnom kontroloru finansija: „...budući da činovnici ovde, kao i svuda drugde, imaju lične interese, nadamo se da ćemo ostvariti naše ciljeve novcem, tim pre što se pokloni koje smo im dali ne mogu či niti korupcijom, jer je ovde sve pod državnom kontrolom”.230 Da li je korumpi ranje nekog činovnika manje očigledno, jer ovaj u načelu predstavlja državu? To je prilično sumnjivo. Ali izvesno je da su za te francuske posmatrače, engleske institucije - ne mnogo različite od birokratije u modernom smislu - bile origi nalne i drugačije od onih u Francuskoj. „Sve je ovde pod državnom kontrolom”, kažu oni. U svakom slučaju, da država nije preuzela finansijski aparat, Engleska ne bi mogla da razvije onako uspešan kreditni sistem, koji su savremenici, doduše, dugo potcenjivali. U tom procesu ne treba pripisivati prevelik značaj Viljemu III, holandskom štathalteru, koji je postao kralj Engleske. On je začelo od početka vladavine mnogo uzajmljivao ,,u holandskom stilu”, kako bi za svoju stvar prido bio što veći broj vlasnika državnih obveznica. Ipak, engleska vlada je još uvek koristila tradicionalne, da ne kažemo zastarele metode uzajmljivanja novca, ko jim je trebalo da rešava teškoće Rata augsburške lige (1689-1697), a zatim i Rata za špansko nasleđe (1701-1713). Stvarna novina - dugoročni zajam - polako se ustaljuje. Vlasti polako shvataju da postoji moguće tržište za dugoročne zajmove s niskom kamatnom stopom; da postoji gotovo unapred utvrđena srazmera iz među stvarnog obima poreza i potencijalnog obima zajmova (koji bez opasnosti može da raste do jedne trećine totala), zatim između zbira kratkoročnih i zbira du goročnih dugova. Naime, jedina bi opasnost bila da se plaćanje kamata veže za nepouzdane, ili teško procenjive izvore prihoda. Ova pravila, o kojima je dugo raspravljano, postala su jasna tek kada je igra počela da se vodi otvoreno i na vi sokom nivou. Malo-pomalo, dijalektika između kratkoročnosti i dugoročnosti 230 A. N .,G 7, 1699.
508
Društvo ili „skup skupova ”
biće shvaćena, što još uvek nije slučaj u 1713, godini sklapanja Utrehtskog mira, kada se za dugoročni dug još uvek govori da je „isplativ ili samolikvidirajući” (repayable or self-liquidating). Dugoročni dug se gotovo sam od sebe pretvara u večni. Od tada, više ga ne mora isplaćivati država, koja - pretvarajući nepokriveni dug u pokriveni - ne mora iscrpljivati svoje kreditne mogućnosti niti zalihe goto vine. Zajmodavac sada svoju obveznicu može preneti na treće lice - što je dopu šteno već od 1692 - a i povratiti svoj početni ulog u svako vreme. To je pravo čudo: država nikad ne vraća zajam, ali zajmodavac može povratiti svoj novac kad god želi. Pa ipak, čudo nije besplatno. Protivnici nacionalnog duga, koji će uskoro poprimiti čudovišne razmere, bili su poraženi u velikoj raspravi koja je usledila. Čitav sistem je naime zavisio od „kreditne verodostojnosti” države, drugim recima od poverenja javnosti. On je mogao postojati samo zahvaljujući stvaranju od Parlamenta, novih izvora prihoda namenjenih redovnom plaćanju kamata na dug. U toj igri neki slojevi stanovništva - zemljoposednici koji su plaćali petinu svog prihoda državi kao land-tax, porez na zemlju, potrošači ili preprodavci određenih visokooporezovanih proizvoda - imaju osećaj da sami plaćaju tro škove čitave operacije, nasuprot sloju parazita i „profitera” - rentijera, pozajmljivača novca, trgovaca čiji prihodi ne podležu oporezivanju, to jest onih „moneyed men”, ljudi s novcem, koji se kočopere i rugaju naciji koja radi. Zar i profiteri ne maju interesa da potpaljuju požare, budući da zarađuju od svakog ratnog sukoba koji za državu znači nove zajmove i povećanje kamatnih stopa? Rat protiv Spanije (1739), prvi veliki politički prelom stoleća, dobrim su delom izazvali baš oni. Prirodno je, dakle, d a je sistem pokrivenog nacionalnog duga, u kojem danas vidi mo osnovu engleske stabilnosti, bio žestoko napadan od savremenika u ime zdra vog gazdovanja. U stvari, to je bio samo pragmatički plod okolnosti. Uspeh vladinoj politici zajmova doneli su krupni trgovci, zlatari, banke koje su se bavile zajmovima - rečju, londonski poslovni svet, istinsko srce nacije. U svemu tome će i stranci imati određenu ulogu. Dvadesetih godina XVIII veka, kada Volpol dolazi na vlast, kao i tokom čitavog njegovog doba, holandski kapita lizam stoji kao glavna snaga u pozadini operacije. U Londonu se 19. decembra 1719. najavljuju „nova ulaganja od više od sto hiljada funti sterlinga u naše fon dove”.231 (R eč funds, zajedno sa izrazima securities i annuities, jesu obveznice engleskih dugova). Kako objasniti masovnu kupovinu engleskih obveznica od Holanđana? Kamatna stopa u Engleskoj je često, iako ne uvek, viša od one u Ujedinjenim Po krajinama. A engleski državni vrednosni papiri su za razliku od amsterdamskih anuiteta, oslobođeni poreza, što je, takođe, prednost. Uz to Holandija ima poziti van trgovački bilans s Engleskom. Za holandske firme s predstavništvima u Lon donu, engleske obveznice su pogodne i lako konvertibilne investicije za njihove profite. Neke od tih firmi reinvestiraju prihod od svojih obveznica. Amsterdamska berza je tako od sredine veka tesno vezana za londonsku. Spekulacija engleskim vrednosnim papirima, u gotovini ili na određeni rok, življa je i raznoli231 Varšava, A. G., F. Radzivvill, 26. dec. 1719.
509
Društvo ili „skup skupova ”
kija na obe berze nego trgovina deonicama velikih holandskih kompanija. U celini uzev, iako se ova kretanja ne mogu svesti na jednostavnu šemu, Amsterdam se služi paralelnim tržištem engleskih hartija od vrednosti da bi uravnotežio svoje kratkoročne kreditne operacije. U jednom se trenutku čak tvrdi da Holandani poseduju četvrtinu ili petinu engleskih hartija od vrednosti - što je ipak preterano. „Ја znam”, piše Isak de Pinto 1771, „na osnovu onog što govore londonski ban kari, da stranci imaju najviše jednu osminu u nacionalnom dugu” .232 Ali to sada i nije toliko važno. Nije čudno ni što se veličina Engleske stvara na štetu drugog, bilo da je reč o holandskim, francuskim, švajcarskim ili nemačkim zajmodavcima. Ni državna tržišta obveznica u Firenci, Napulju i Đenovi u XVI i XVII veku, ne bi bila tako velika bez stranih investitora. Neki tvrde da su Dubrovčani oko 1600. posedovali obveznica u vrednosti od 300 000 dukata.233 Kapital ne gleda na granice, on ide ka sigurnim investicijama. Ali, da li je sam sistem bio finansijska revolucija koja je stvorila englesko bogatstvo? I sami su Englezi u to na kraju poverovali. Godine 1769, u sedmom izdanju svoje knjige „Every man his broker” („Svako svoj berzanski posrednik”), Tomas Mortimer za nacionalni dug kaže da je „veliko političko čudo koje je zaprepastilo evropske države” („standing miracle in politics, which at once astonishes and over-awes the states of Europe”).234 Godine 1771, Isak de Pinto ga u svojoj raspravi, koju često navodimo, uzdiže u nebesa.235 Vilijem Pit je 1786. godine „ubeden da na ovom pitanju nacionalnog duga počiva korist, pa čak i nezavisnost nacije”.236 Pa ipak, Simolin, ruski ambasador u Londonu, iako i sam svestan prednosti engleskog pokrivenog duga, smatra ga jednim od uzroka skupoće u Londonu, koja je već 1781. godine „tolika da prevazilazi maštu”.237 Ne možemo a da ne po mislimo da bi ovaj brzi uspon dugova i cena imao sasvim drugačije posledice da Engleska nije u isto vreme postala najveća svetska sila, da nije potisnula Francuze u Severnoj Americi i Indiji, dva područja koja će postati uporišta njene veličine.
Budžeti, konjunkture i nacionalni proizvod Državne finansije možemo shvatiti jedino u kontekstu ukupnog ekonom skog života jedne zemlje. Pa ipak, gotovo je nerešiv problem da se pronađu tačne brojke, jasni računi i proverljivi ekonomski podaci. S druge strane raspolažemo dosijeima o budžetima, ili pre (jer reč budžet dobija svoje puno značenje tek u XIX veku), podacima o prihodima i rashodima više vlada. Bilo bi naivno da ih uz memo zdravo za gotovo, ali i nerazborito da ih kao takve odbacimo. 232
• .. I. de Pinto, op. cit., str. 1, napomena 2. Saopštenje Joija Tadića. Thomas Mortimer, Every man his own broker, 1775, str. 165. Isaac de Pinto, op. cit., koji se 1771. hvali (str. 13) daje prvi čovek koji je tvrdio „daje nacio nalni dug obogatio Englesku”. On izvanredno objašnjava prednosti sistema, upoređujući ga sa onim fran cuskim. Piše kako ga Englezi uglavnom ne poznaju, a da mu se čak i oni koji nisu najgluplji prilično suprotstavljaju (str. 43). 236 Moskva, A. E. A., 35/6, 390, 114. 237 Moskva, A. E. A., 35/6, 320, 167, Pismo Simolina iz Londona, 23. mart-3. april 1781.
510
Društvo ili „skup skupova
Takode, imamo venecijanske Bilanci od XIII veka do 1797,238 kao i račune kuće Valoa iz Burgundije od 1416. do 1477.239 Mogli bismo da rekonstruišemo brojke koje se odnose na Kastilju, najživlju oblast Španije u XVI i XVII veku:240 dokumentacija je u Simankasu. Gotovo sve brojke imamo za Englesku, iako njih još treba pomno proučiti. Za Francusku jedva da imamo nešto više od reda ve ličina.241 Trenutno se izvode istraživanja za Otomansko carstvo.242 Neke brojke imamo čak i za Kinu, doduše ne mnogo pouzdane.243 Zahvaljujući pojedinačnim izveštajima i putopisima, imamo grubu predstavu i o prihodima Velikog mogula244 i ruskog cara.245 Čak i oni zaduženi za finansijsku politiku imali su nejasnu ideju o onome što se događalo u njihovoj vlastitoj kući. Pojam predviđanja budžeta takoreći da nije postojao. Generalni finansijski izveštaj, koji je 1. maja 1523. podnela fran cuska vlada, a koji je u neku ruku pomalo zakasnelo predviđanje budžeta za 1523. godinu, prava je retkost.246 Takvo je u XVII veku i naređenje Katoličkog kralja Sommariji,247 napuljskom finansijskom veću, da mu se pošalje predračun budžeta za narednu godinu u isto vreme kada i budžetska rekapitulacija za prethodnu go dinu. Ova racionalnost madridske birokratije objašnjava se željom da se potpuno iskoriste resursi Napuljske Kraljevine. Savetnicima Sommarije se čak preti da će im biti oduzeto pola plate, ili čak cela plata, ako ne postupe po uputstvima. Pa ipak, savetnici su se našli pred gotovo nerešivim zadatkom. Oni objašnjavaju da se u Napulju poreska godina ne podudara s budžetskom: porez na so se u Abrucima obračunava od 1. januara, ali od 15. novembra u kalabreškim lučkim skla dištima; porez na svilu naplaćuje se od 1. juna, itd. A povrh toga, porez se razli kuje u raznim područjima kraljevstva. Posao, koji Madrid zahteva ne može biti obavljen bez zakašnjenja, a pretnje su uzaludne. I zaista, obračun za 1622. godinu u Madrid stiže tek 23. januara 1625; za 1626. u junu 1632; za 1673. u decembru 1676. Između redova nazire se i jedno upozorenje: nije preporučljivo razmišljati o opozivu zakupnikâ poreza i stavljanja poreza pod direktnu kontrolu vlade - jer bi to značilo predati novac in mano del demonio, u ruke đavola. Situacija je ista i u Francuskoj. Provera računovodstva javnih finansija ozvaničava se tek ukazom iz juna 1716.248 Ali, to je ipak samo metod provere ra shoda, a ne način da se oni unapred odrede. U tim budžetima nedostaje pred viđanje. Jedini način provere izdataka je nadgledanje likvidnosti. Nivo zaliha oz načava kritične granice i diktira kalendar finansijskog delovanja. Kalon, koji u 22*Bilanci generali. Séria seconda, Venecija, 1912. Michel Mollat, Comptes généraux de l ’État bourguignon entre 1416 et 1420, 1964. 240 Méditerranée, II, str. 33 i grafikon. 241 Ibid., II, str. 31. 242 Prevod S. J. Shawa (The budget of Ottoman Egypt, 1596-1597, 1968) (Budžet Otomanskog Egipta), a posebno novi radovi Omera Luftija Barkana. Macartney, op. cit., IV, str. 119 (1793. 66 miliona funti sterlinga; R. Vivero, British Museum, Add. 18287, f° 49, 1632, 130 miliona zlatnih ekija). 244 Opat Prévost, Voyages, X, str. 238 sq. A. N„ K 1352 (1720) ili A. E„ Russija M. i D„ 7, f°s 298-305 (oko 1779). 46 Roger Doucet, L ’État des finances de 1523, 1923. 2 7 Francesco Caracciolo, II regno di Napoli nei secoli XVI e XVII, 1966.1, str. 106. Véron de Forbonnais, Recherches... sur les finances de France, 1758, str. 429 sq.
511
Društvo ili skup skupova"
29. BUDŽETI I KONJUNKTURE
Venecijanski poreski prihod potiče iz tri izvora: Grad, Terafenna, spoljni posedi. Izostavljamo potonje, za koje su podaci često pretpostavka. Grafikon je sastavila Đema Milani, uglavnom na osnovu Bilanci Generali. Tri krivulje odgovaraju ukupnom prihodu Venecije i Teraferme: nominalni iznosi (u tekućim dukatima), iznosi u zlatu (cekini), iznosi u srebru (deseci tona srebra). Brojke za Francusku, koje je ustanovio F Spuner, imaju ograničenu vrednost. Izražene su u livrama iz Tura, kao i u zlatu. Nesavršene, kakve jesu, te krivulje ipak pokazuju da postoji korelacija budžeta i cena. Pogledati Fernan Brodel, Sredozemlje i sredozemni svet u doba Filipa U, 2. knjiga, str. 31, izd. 1966.
dramatičnim okolnostima 3. novembra 1783. postaje glavni kontrolor finansija, mora da čeka više meseci da sazna pravo stanje državne blagajne. Nesavršeni budžeti čije iznose poznajemo, ili oni koje možemo rekonstruisati, u najboljem su slučaju samo „pokazatelji”. A pokazuju nam da se budžeti po većavaju u sklopu porasta cena: u celini, državu nisu pogađala inflatorna kretanja, jer ih ona sledi. Državi se ne dešava ono što se dešava zemljoposednicima čiji pri hodi ostaju daleko iza opšteg indeksa. Tako država nikada nije stešnjena između prihoda na jučerašnjem nivou i rashoda na sutrašnjem. To se na grafikonu 29. vidi na primeru Francuske, a još jasnije na primeru Venecije i Spanije. Emanuel Le Roa Ladiri249 ipak misli na osnovu primera Langdoka, d a je u XVI veku došlo do izvesnog zaostajanja državnih prihoda u odnosu na brzi rast cena, ali d a je razlika nadoknađena posle 1585. Neosporan je, međutim, porast francuskih državnih pri hoda u XVII veku. Da je konjunktura tu bila presudna, državni prihodi bi morali padati zajedno s padanjem cena. Ipak, za vreme Rišeljea (1624-1642), oni su se udvostručili ili utrostručili, kao da je država u tom teškom razdoblju bila „jedino zaštićeno preduzeće” koje je neometano povećavalo svoje prihode. Rišelje u svom testamentu piše da je nadintendant finansija govorio „da je porez na so u Mareu bio isto što i Indija za španskog kralja” .25 Karika koja nedostaje, a koja bi pomogla da se objasne anomalije, jeste ona između fiskalne mase i nacionalnog proizvoda čiji je ona samo jedan deo. Prema proračunima za Veneciju - iako valja priznati d a je Venecija poseban slučaj - taj deo bi mogao da bude između 10% i 15% bruto nacionalnog proizvoda. Ako je Venecija 1600. imala 1 200 000 dukata prihoda, mislim da je njen nacionalni proizvod mogao da bude od 8 do 12 miliona dukata. Stručnjaci za istoriju Vene cije,251 s kojima sam raspravljao, smatraju da su ove poslednje brojke preniske, jer bi u tom slučaju, smatraju, poreski pritisak bio previsok. Kako bilo da bilo, a bez želje da čitaoca uvlačim u složene račune, očito je da je poreski pritisak u ši249 Emmanuel Le Roy Ladurie, Les Paysans du Languedoc, 1966,1, str. 295-296. Cardinal de Richelieu, Testament politique, priredio Louis André, 1947, str. 438. Tekst citirao [J.-F. Melon], Essai politique sur le commerce, 1734, str. 37. Uporediti: III, poglavlje 2.
512
Društvo ili „skup skupova’
I. Primer Venecije
35
46
57 60
II. Primer Francuske
513
Društvo ili „skup skupova
III. Primer Španije Indeks cena u srebru preuzet je od Irla Hamiltona. Budžeti su izraženi u milionima kastiljanskih dukata, obračunskoj novčanoj jedinici koja se nije menjala u datom razdoblju. Procena budžeta preuzeta je iz neobjavljenog rada Alvara Kastilja Pintada. Sada, uprkos nesavršenosti proračuna prihoda, korelacija između trendova cena i trenda poreskih prihoda mnogo je jasnija nego u dva prethodna slučaja. Slični grafikoni mogu se izraditi i za Siciliju i Napuljsku Kraljevinu, pa čak i za Otomansko carstvo, zadatak koji je grupa Ornera Lutfija Barkana već preduzela. Pogledati Fernan Brodel, Sredozemlje i sredozemni svet u doba Filipa II, 2. knjiga, str. 33, izd. 1966.
rem i manje urbanizovanom području nego sto je Venecija, bio niži, to jest nekih 5%.252 Zar širenju teritorijalne države nisu pogodovala niža poreska opterećenja nego ona u gradovima-državama koji su delovali na užoj osnovi? Iako su to na gađanja, moram da ih pomenem. Da su istoričari pokušali da naprave isti račun za više zemalja, možda bi bilo moguće, upoređivanjem brojki, utvrditi da li je to način ili nije da se otkrije nešto o trendu nacionalnog proizvoda. Bez tako nečeg su i pokušaji da se na pro šlost primene analize i rešenja iz današnjih proučavanja ekonomskog rasta, unapred osuđeni na neuspeh. Naime, računi moraju da se odnose na ukupan nacio nalni prihod, pomoću koga se oni mogu meriti. Kada je jedan istoričar nedavno, povodom zapadne Evrope XV veka, izjavio da troškovi za rat osciluju između 5% i 15% nacionalnog prihoda, čak i ako su ti postoci samo nagađanja a ne pouzdani podaci, to ipak u neku ruku osvetljava stare probleme.2' Niža brojka od 5% predstavlja u tim davnim vremenima približnu stopu redovnog budžeta, dok bi 15% bilo preveliko opterećenje sa neminovnim pogubnim posledicama. 252 Prema C. M. Cipolli, Nedelja Prata, maj 1976. Philippe Contamine, Nedelja Prata, april 1974.
514
Društvo ili „skup skupova ”
Otisak skulpture iz privatne kuće Žaka Kera u Burzu, sredina XV veka. Predstavlja jednu od galija Žaka Kera, koji iako kraljev blagajnik, učestvuje u međunarodnoj trgovini svog doba na Levantu (foto E. Zane-Leken)
Finansijeri Dvostruka nesavršenost poreskog sistema i administrativne organizacije države, kao i učestalo pozajmljivanje novca, objašnjavaju važnu ulogu finansijera. Oni čine poseban sektor kapitalizma, čvrsto i tesno vezan za državu, što je razlog da o njemu nismo govorili u prethodnom poglavlju: bilo bi ga pogrešno razmatrati pre nego što se predstavi država. I sama reč „finansijer” je dvoznačna. U starijem jeziku ona ne znači što i „bankar”. U načelu, finansijer se bavi državnim novčanim poslovima, dok se ban-
515
Društvo ili „skup skupova ”
kar bavi vlastitim poslovima, a i poslovima svojih klijenata. Ovo razlikovanje ipak ne zadovoljava, kao ni naknadno razlikovanje državnog i privatnog finansijera.254 U stvari, nijedan finansijer se ne ograničava samo na „fmansijske” po slove. On uvek radi i nešto drugo - u prvom redu na području bankarstva - a to drugo zanimanje je deo često veoma širokih i raznolikih aktivnosti. To je odavno tako. Zak Ker je blagajnik Sarla VII; u isto vreme je i trgovac, rudarski preduzetnik, brodovlasnik: u ovoj potonjoj ulozi, upravlja Levantskom trgovačkom vezom iz Eg-Morta, a koja želi da se oslobodi mletačkog monopola. Dokumenti s njegovog suđenja nude nam dugačak spisak njegovih poslova i po duhvata.255 Kasnije, „traitants”, „partisans” i „hommes d’affaires” (razne vrste zakupnika poreza) koji se spominju na stranicama francuske finansijske istorije, bili su slično samo delom angažovani u državnim finansijama; oni su često, bez natezanja značenja izraza, bankari u kraljevoj službi, a pre svega u svojoj vlasti toj. Novac koji oni pozajmljuju mora i sam, naravno, da negde bude pozajmljen, tako da su ovi ljudi nužno upleteni u zamršene kreditne igre. Tako je i s italijanskim finansijerima u službi Mazarena: Serantoneom, Čenamijom, Kontarinijem, Airolijem, Valentijem, koje je kardinal ne bez dobrih razloga postavio u Denovu ili u Lion; oni su mu bili pomoć u obavljanju stalne i plodonosne - iako ponekad suviše rizične - trgovine menicama.256 Čak i kada je finansijer zapravo „finansijski činovnik” (officier des finances), kao što je često slučaj u Francuskoj, tako da kralju pozajmljuje novac ubran od poreskih obveznika, on se ne zadovoljava sa samo ta dva zvanja - zvanjem poreskog agenta i zvanjem zajmodavca. Uzmimo na primer slučaj moćne porodice langdočkih zajmodavaca, porodice Kastanije, u vreme Luja XV.257 Njihovo bogaćenje počinje uporedo s Ratom za špansko nasleđe. Neki od članova porodice su ubirači poreza Karkasona, drugi su direktori francuske Istočnoindijske kompanije, njihovi sinovi i nećaci su članovi tuluškog Vrhovnog suda, pre nego što postanu državni ministri. U Karkasonu su manufak ture Kastanije. U Parizu je banka Kastanije. Neki brodovlasnici u Kadizu i Bajonu su u partnerskim odnosima s Kastanijeima. U vreme sistema Džona Loa, u Amsterdamu postoji banka Kastanije. Nešto kasnije, Diple će od Kastanijeovih pozajmljivati za sprovođenje svoje politike u Indiji. Postoje i ljudi koji se bave raznim vrstama posla, a koje Šosinan-Nogare naziva „trgovac-bankar-preduzetnik-brodovlasnik-finansijer”. U prvoj polovini XVIII veka, oni se mogu pronaći među članovima porodica Žili i Kroza. Antoan Kroza, jedan od glavnih kraljevih zajmodavaca, koji je želeo da obnovi Indijsku kompaniju (sa Samielom Bernarom), učestvovao je u stvaranju kompanije Cape Negro, u Gvinejskoj kompaniji, u Ugovoru Asiento (za dovođenje crnih robova u špansku Ameriku), u Južnomorskoj kompaniji. Ukratko, učestvovao je u čitavoj velikoj međunarodnoj trgo vini Francuske. Godine 1712. dobio je trgovački monopol u Lujzijani. 254 François Pietri, Le Financier, 1931, str. 2. Michel Mollat, Les Affaires de Jacques Cœur. Journal du Procureur Dauvet, 2 toma 1952. Germain Martin i Marcel Bezançon, op. cit., str. 56. 257 G. Chaussinand-Nogaret, Les Financiers du Languedoc au XVIIIe siècle, 1970, i Gens de f i nance au XVIIF siècle, 1972. Brojne reference. Pogledati: „Castanier” u indeksu.
516
Društvo ili „skup skupova
Plaćanje dažbina (detalj), Brojgel Mladi (oko 1565-1637) (Gent, Muzej lepih umetnosti, foto Žirodon) 517
Društvo ili „skup skupova
Ali, situacija je drugačija kada finansijer, umesto da pozajmljuje u svojoj zemlji, prodaje svoje usluge u inostranstvu, drugim vladarima ili drugim drža vama. Da li je reč o različitom poslu, superiornom prvom? To kaže svedok koji 1778. iznosi holandsko stanovište: „Ne bi trebalo mešati”, kaže on, „veštinu finansijera s onom razornom veštinom koju je Italija kao otrovni dar prenela u Francusku, veštinom koja je stvorila partisans, traitons i fermiers, koji su u En gleskoj poznati kao snalažljivi i spretni ljudi, čije je umeće ponekad glupo hva ljeno, a čiju bi aktivnost svaka prosvećena vlada morala da zabrani”.25S Ovaj „su periorniji” finansijer međunarodnog ranga, postaje čest lik u XVIII veku, u Đenovi, Zenevi, a posebno u Amsterdamu. U A m s te r d a m u ,r a z lik a između veletrgovaca i bankara-fmansijera pro dubljuje se krajem XVII veka, a jaz između njih uskoro postaje sve veći. Razlog za to je ogroman broj pozajmljivača na Amsterdamskoj berzi. Prvi veliki državni zajam s obveznicama bio je „austrijski zajam od milion i po florina od kuće Doje 1695. godine”.2 58*260 To je poslovna oblast koja se brzo razvija, ne samo u organiza ciji finansijskih kuća koje se bave velikim zajmovima, već i u režiji mnoštva po srednika koji za proviziju nude vrednosne papire i obveznice u javnosti. Kada se „zajam” zatvori, obveznice počinju da se kotiraju na berzi. Tada bi se njihova vrednost podizala, a iznad nominalne vrednosti bi se prodavale obveznice koje su često dobijene pod posebnim i povoljnim uslovima. Zatim bi se preduzela slična operacija, pod uslovom da se „nemaju opterećenja iz poslednjeg zajma”. Tako je gigantska banka Henri Houpa, nasledujući firmu Smet kao zajmodavca Katarine II, uspela da između 1787. i 1793. godine plasira devetnaest ruskih zajmova po tri miliona florina svaki, to jest ukupne vrednosti od 57 miliona.261 Upravo s holandskim novcem, piše Van Dilen, Rusija je na račun Turske osvojila veliko prostranstvo sve do Crnog mora. Ostale firme, Hoger, Horneka i komp., Verbruge i Gol, Fizo, Grand i komp., Smet, učestvuju u tim plasmanima zajmova za koje su zainteresovane skoro sve evropske sile. Te lagane igre su ponekad bile prekidane slomovima (ali to su rizici zanata): jedan austrijski zajam, na primer, ugovoren 1736. uz šleski zalog propašće 1763, kada Fridrih II osvaja Slesku; kasnije će doći do katastrofe francuskih zajmova odobravanih od 1780. nadalje. Ova finansijska nadmoć Amsterdama nije bila novost: još od Srednjeg ve ka, uvek je u raznim zemljama bilo dominantnih finansijskih grupa koje su name tale svoje usluge čitavoj Evropi. Podrobno sam opisao kako je Spanija bila pod vlašću trgovaca Gornje Nemačke u doba Fugera, a zatim pod vlašću đenovskih hombres de négocies oko 1552-1557; kako je Francuska bila stolećima pod kon trolom veštih italijanskih trgovaca, a Engleska XIV veka u rukama firentinskih i lučkih bankara. U XVIII veku, Francuska konačno podleže „Međunarodnoj protestantskoj banci”. U isto vreme u Nemačkoj se uzdižu Hojjuden, dvorski Jev258 Richesse de la Hollande, II, str. 256. 25f J. G. van Dillen, Munich V, str. 181 sq. 260 Ibid., str. 182. 261 Ibid., str. 184.
518
Društvo ili „skup skupova
reji koji doprinose razvoju i delovanju kraljevskih finansija, često teškom čak i za Fridriha II. Engleska je i ovde zaseban slučaj. Preuzevši u svoje ruke državne finansije, uspešno je uklonila zajmodavce koji su nekad vladali tržištem kredita, kao što je to bio slučaj u Francuskoj. Tako je deo nacionalnog kapitala bio usmeren prema poslovima, posebno prema trgovini i bankarstvu. Pa ipak, javni zajam nije po tpuno izbacio iz igre nekadašnje finansijske moćnike. Istina je da se sistem fon dova (funds), vrlo rano proširen, kako za kratkoročne tako i za dugoročne zaj move, obraćao najširoj javnosti. P. Dikson u svojoj izvanrednoj studiji navodi po reklo upisnika deonica. Vidi se da upisnici pripadaju svim društvenim slojevima. Autor nema teškoća da dokaže da iza tog naizgled otvorenog tržišta ipak stoji uski krug trgovaca i fmansijera, povremenih spekulanata, koji dominiraju državnim zajmodavnim delatnostima - i koji se u neku ruku sada svete.262 Kao prvo, to je stoga što veliki broj sitnih upisnika još uvek znači samo mali deo ukupnih upisa nih zajmova. Kao drugo, jer se kao u Amsterdamu, finansijeri koji plasiraju zaj move, ne zadovoljavaju samo „obradom” deonica, već kupuju velike pakete menica, kojima se gotovo odmah služe (ponekad i pre zatvaranja registara) u speku laciji, a i da bi koristili neki novi zajam za spekulaciju sa starim. Ser Džon Barnard koji se u Parlamentu žali na one koje prezrivo naziva „undertakers”, a koji su stekli monopol u državnim finansijama, postiže da zajmovi od 1747. i 1748. budu neposredno otvoreni javnosti, umesto da idu preko tih posrednika. Ali spekulanti su veoma lako zaobišli novi sistem upisivanja, tako da se opet potvr dilo da vlada ne može bez profesionalaca ako želi da raspiše zajam.263 P. Dikson iz toga zaključuje da protest torijevaca protiv finansijskih krugova treba smatrati opravdanim, to jest da se ne može smatrati neznanjem ili predrasudom autsaj dera.264265
Francuska: od „traitants” do Opšteg zakupa („Ferme générale”) Francuska pod monarhijom nije uspela da „nacionalizuje” državne finan sije. Možda to nije nikad dovoljno ozbiljno ni pokušavala, uprkos naporima opata Terea, Tirgoa i pre svih Nekera. Pa ipak, zbog tog propusta monarhija je i pro pala. Revolucija je odmah uspela u finansijskoj reformi upravo zato što je prob lem pre svega bio društveni i institucionalni.26-' Dž. F. Bošer je ispravno primetio (1970) d a je u dugoj istoriji monarhijskih finansija, manje važna ravnoteža pri hoda i rashoda, iako je i to odigralo svoju ulogu, od same strukture sistema, u ko jem je stolećima pobedivao privatni interes. Francuska zapravo nije imala državnih finansija, niti ikakav centralizovan sistem. Stoga ni kontrola ni predviđanje nisu bili mogući. Svi mehanizmi su bili izvan kontrole vlasti. Finansije su u stvari zavisile od posrednika koji su nadgle 262 P. G. М. Dickson, op. cit., str. 253-303. 263 Ibid., str. 289-290. 264 Ibid., str. 295. 265 J. F. Bosher, French Finances 1770-1790. From Business to Bureaucracy, 1970, str. XI. Nje govo insistiranje na Nekerovim institucionalnim reformama, str. 150 sq.
519
Društvo ili „skup skupova
dali prikupljanje prihoda, dažbina, kao i zajmove. Ti posrednici su bili gradovi, pre svih Pariz (s rentama na gradsku većnicu), Lion, pokrajinski staleži, skupština sveštenstva, zakupnici koji su prikupljali indirektne i finansijski službenici koji su prikupljali direktne poreze. Možemo zamisliti šta bi danas bilo da francuska državna blagajna nije imala na svojoj strani Francusku banku, da u svojoj službi i pod svojim nadzorom nije imala veliki broj ubirača poreza, kontrolora i čitavu administraciju ulice Rivoli, organizaciju, u svakom slučaju, veoma skupu. Šta bi se dogodilo da je čitav unutrašnji sistem prihoda bio u rukama privatnih ili poluprivatnih preduzeća? A monarhija je u takvoj situaciji: koristi se nekih stotinak kasa. Svota u blagajni kraljevske riznice, koja je u načelu trebalo da bude središnja, iz nosila je najviše polovinu kraljevih prihoda.266 Ako bi kralju zatrebao novac, on bi doznačavao odreden trošak na neku od blagajni, ali, kako kaže poslovica, „tamo gde nema ničeg i kralj gubi svoja prava”. Čak i poreznici i glavni blagajnici (rece veurs i receveurs-generaux), koji kontrolišu glavne sektore direktnog oporezi vanja, bili su službenici koji su kupili svoja mesta i koji su kralju davali svote koje su ubirali od taillea, (vrsta poreza - p. p.), od dvadesetine (vingtième), kao i od glavarine. Ti su službenici bili nezavisni i imali su svoje vlastite poslove. Tako je francuska monarhija do poslednjih dana svog postojanja bila pod vlašću privatnih interesa. Za žaljenje su oni nemilosrdno proterani finansijeri, od Žaka Kera do Semblansea, Nikole Fukea, pa i Džona Loa. Moramo, međutim, priznati kratku delotvornost privremenih pravosudnih komora, osnovanih radi is pitivanja i eventualnog povraćaja delà novca koji su proneverili neki manipulatori javnim novcem. Takvih je komora bilo četrnaest, to jest osam u XVI veku, pet u XVII, dok je jedna i poslednja delovala 1716. i 1717, odmah nakon smrti Luja XIV. Sačuvana dokumentacija ponekad dopušta da sagledamo stanje javnih finansija u to vreme, kao i ličnosti zakupnika poreza poznatih kao „traitants” ili „parti sans” (naziv zavisi od vrste ugovora koji su sklopili s državom).267*269 Sudska istraga 1661. godine"’0 koja je dovela do procesa nadintendantu Fukeu, omogućuje da se izbliza sagledaju mehanizmi i velika razgranatost tog si stema. Pred sobom imamo 230 partisansa, od kojih je većina optužena. Finansije Luja XIV na početku njegove vladavine, u rukama su 200 do 300 ljudi, od kojih sedamdeset četvorica najbogatijih vode igru. Kao i uvek, na vrhu je manjina, „klika” . Ti su ljudi povezani na razne načine, brakovima i poslovnim udruže njima. To je pravi lobby. Uskoro će zavladati Kolberov l o b b y (posle uklanjanja Mazarenovog lobbyja, kojem je Kolber i sam u početku pripadao). Ovi „traitans”, uprkos uvreženom mišljenju u javnosti d a je reč o ljudima koji su krenuli od nule, bili su zapravo ljudi visokog porekla: od 230 identifikovanih partisans, 176 njih 266 Ibid., str. 304, i 17 napomena 2. 267 M. Marion, Dictionnaire, str. 236. Daniel Dessert, „Finances et société au XVIIe siècle à propos de la chambre de justice de 1661”, u: Annales E. S. C., br. 4, 1974. 269 Daniel Dessert i Jean-Louis Journet, „Le lobby Golbert: un royaume ou une affaire de fa mille?”, u: Annales E. S. C , 1975, str. 1303-1337.
520
Društvo ili „skup skupova
„Finansijer na selu, u jutarnjem odelu ”, francuska karikatura iz XVIII veka (Zbirka Viole)
su plemići (76,5% od ukupnog broja); od onih 74 koji su prvi na listi (medu kojima trojica nisu identifikovani), njih 65 su „kraljevi sekretari”. To je, dakle, prvi razlog za iznenađenje: ti ljudi, za koje se govorilo da su krenuli od nule, već su dugo bili u redovima plemstva, a mnogi od njih su dugo i u kraljevoj službi. Oni su upravo tu, a ne u trgovini, otpočeli svoje karijere. Za njih je kraljevska služba lep način da se obogate. (I zaista, kako bi bez obaveštenja iznutra mogli obavljati svoje poslove.) Drugo iznenađenje je što je novac koji su zakupnici poreza davali kralju, i to u gotovini, dobijan od velikih aristo kratskih zemljoposednika iz kraljevstva. Visoko društvo je bilo jako uznemireno Fukeovim suđenjem zbog straha da će nadintendant tu otkriti stvari. On ih je, međutim, prećutao. Ipak, uprkos diskreciji i skrivanju, mi nešto znamo o tim bo gatim zajmodavcima. Nije li i sam Mazaren u svojoj oporuci tražio da se ne istražuje poreklo njegovog imetka, kao i da se ne istražuju računi i delovanja nje govih podređenih, jer je tu reč, kako on kaže, „о državnoj svojini”. Kao što vi dimo, raison d ’état može da bude moćan alibi. Tačno je i da je sva aristokratija, umešana u skandal kraljevskih finansija. A ako skandal izbije, bačena bi bila ljaga na čitavo plemstvo.
521
Društvo ili „skup skupova
Dakle, aristokratija se udružuje s porodicama zakupnika poreza upravo zbog njihovih društvenih veza: bogatstva plemića su bila „uporediva ili čak veća od bo gatstava mnogih zakupnika poreza, koja javno mnjenje ponešto preuveličava”. „Sklapanje braka”, zaključuje Danijel Deser, „više nije trgovina u kojoj se menja novac za staro ime, već je pre svega udruživanje kapitalâ”. Tako aristokratija od početka lične vladavine Luja XIV nije izvan poslova; ona se zapravo bavi naju nosnijim poslovima, kraljevskim finansijama, koje će do kraja Starog poretka biti plodan sektor jednog snažnog kapitalizma - koji mi, doduše, ne ocenjujemo čistim. Sistem koji se otkriva 1661, postoji bez sumnje već odavno. Koreni mu sežu u dalju prošlost,270 a sama ga ona gura unapred. Kako ga izmeniti s obzirom na to da se nalazi u samom središtu privilegovanog društva? Zemljišna renta, od koje živi vladajuća klasa, spušta se s visina da bi ponovo bila investirana u život zemlje, upravo zahvaljujući avansima koje zakupnici poreza isplaćuju kralju. Si stem se vremenom sve više učvršćuje pa i institucionalizuje. Godine 1669, za vreme Kolberove uprave, jasno se formiraju grupe koje bismo mi danas nazvali sin dikatima (to jest u berzanskom smislu: udruženja kapitalista), a koje će biti za dužene za ubiranje određenih vrsta poreza: „Ра ipak, opšti zakupi {fermes généra les) počinju tek s Fokoneovom arendom 1680. godine, a baviće se porezima na so, posrednim porezima, porezima na imanja, carinskim taksama i prihodima”,271 za realnu svotu od više od 63 miliona livri iz Tura. „Opšti zakup” {Ferme géné rale) (gotovo monopolski sindikat generalnih zakupnika) pojavio se u svom ko načnom obliku tek kasnije, 1726. godine. Reč je o srazmerno kasnoj ustanovi, potpuno sazreloj 1730, kada se unosni monopol na duvan spojio s ranijim sekto rom kojim se bavi Ferme. Svake šeste godine, zakup na ubiranje poreza na so se dodeljivao nekom „pozajmljivaču imena”, obično nekom od sluga generalnog kontrolora. Cetrdesetorica generalnih zakupnika jemčili su izvršenje ugovora. Oni su prethodno polagali ogromne svote kao kaucije (čak do milion i po livri po osobi), a na koje su uzimali kamate. Te svote su bile prve uplate u poresku kasu. Radilo se o tolikim iznosima da su krupni zakupci praktično bili neuklonjivi sa svojih položaja. Da bi se rešio nekog od njih, kralj je trebalo da mu vrati ulog, a što je još teže, da nađe nekog drugog s isto toliko novca. Pa ipak, to se nekad i do gađalo. Prema odredbama ugovora, Zakup (Ferme) je unapred kralju isplaćivao određenu svotu - koja je bila samo deo godišnjih prihoda od mnogih poreza koje su zakupnici ubirali. Pošto bi operacija bila zaključena, ogroman deo bogatstva zemlje ostajao bi u rukama zakupnika, koji su ga stekli ubiranjem poreza na so, duvan, žito, na uvoz i izvoz razne robe. Naravno, država je uvećavala svoje zahteve prilikom svakog obnavljanja ugovora: 1726. godine 80 miliona; 1738. go dine 91 milion; 1755. godine 110 miliona; 1773. godine 138 miliona. Pa ipak, za rada zakupnika je i dalje bila ogromna. 270 • Ali• s nizom uzgrednih nezgoda: 1522, pogubljenje u Semblanseu i bojkot finansijskih činov nika; traženje kapitala potom u Parizu i Lionu; bankrot 1558. što dovodi krajem XVII veka do povratka finansijske oligarhije. Uporediti: R. Gascon, u: Histoire économique et sociale de la France, I, str. 296 sq. Marcel Marion, op. cit., str. 232.
522
Društvo ili „skup skupova
Naravno, u taj klub prebogatih nije mogao ući svako. Valjalo je već posedovati izuzetno bogatstvo, imati odobrenje generalnog kontrolora, dolaziti iz pošto vane sredine, iza sebe imati karijeru na području finansija, a nekad zauzimati i mesto intendanta, ili partnera u Indijskoj kompaniji. Ali pre svega, valjalo je biti prihvaćen od samog tog kruga. Generalni zakupci koji su raspolagali pravom da direktno ili posredno postavljaju ljude na važne položaje, mogli su da kontrolišu pojedine ulaske, da ih podržavaju ili onemogućuju. A iza svake uspešne kandida ture stoje intervencije, očekivanja, protekcije, kompromisi i podmićivanje. U st vari, Opšti zakup je neka vrsta moćnog klana, s mrežom brakova, starih ili novih rodbinskih veza. Proučavajući rodoslov četrdesetak moćnika (tačnije njih 44 u godini 1789), s njihovim porodičnim vezama, „nije isključeno da bi se ispostavilo da su oni članovi dve do tri porodice, a možda i samo jedne”.272 Za mene je to još jedan dokaz onog gvozdenog zakona „kontrole manjine”, one strukturalne centra lizacije kapitalističke delatnosti. Ovde je zapravo reč o aristokratiji novca koja, sasvim prirodno, ulazi u redove visokog plemstva. Zlatno doba „Opšteg zakupa” je između 1726. i 1776, dakle, pedeset važnih godina. Opšti zakup je apoteoza finansijskog sistema koji je postepeno izgradila francuska monarhija. Stvarajući činovnike (officiers), monarhija je postavila os novu za razvoj finansija. Nastala je moćna i čvrsta mreža koju su podržavale rod binske veze, i koja je postala trajna. Sistem Džona Loa je doveo do nečuvenog procvata poreskih zakupnika. Većina onih koje su nazivali „misisipijevci”, ljudi koji su se obogatili preko noći, bili su uglavnom članovi finansijske vrhuške, a ne srećni spekulanti. U to se vreme središte ekonomskog života zemlje premešta iz Liona u Pariz. Provincijalci se doseljavaju u glavni grad, stvaraju korisne veze i šire horizont svojih interesa i aktivnosti. Finansijeri iz Langdoka, o kojima sam već govorio, za to su najbolji primer. U toj pokrajini živi otprilike 10% stanovni štva kraljevstva; pa ipak, u Parizu, u finansijskim delatnostima u širem smislu (uključujući i snabdevanje vojske), oni predstavljaju najbrojniju grupu. Postižu priličan uspeh na nacionalnom nivou. Ali, nije li možda čitava istorija Francuske na svim područjima (ratovi, književnost, politika, itd.), zapravo povest smenjivanja raznih pokrajina na najboljim položajima u zemlji? Naravno, nije slučajno što se langdočka grupa našla u prvim redovima fran cuskih finansija. Izvoz soli (slaništa u Pekeu), žita, vina, sukna, svile, prirodno je povezao pokrajinu s inostranstvom. Svemu je pogodovalo i to što je poslovni svet ovde bio podjednako protestantski i katolički. Opoziv Nantskog edikta samo je prividno promenio stvari. Sve protestantske veze su bile u inostranstvu - u Đenovi (gde reformati imaju uporište), Zenevi, Frankfurtu, Amsterdamu i Londonu. Nije čudno što poslovni ljudi katolici ostavljaju po strani versku osetljivost; savez katolika i protestanata u ovom slučaju jeste savez unutrašnje i spoljne trgovine. A on je bio neminovan u svim ekonomskim središtima u kraljevstvu. U toj igri će protestantsko bankarstvo kolonizovati Francusku. Ono nudi svoje usluge kao ka pitalizam višeg reda, kapitalizam sa širim rasponom interesa nego francuske finansije, koje su uskoro bile nadmašene što je i dovelo do „kratkog spoja” . Godine 272
G. Ghaussinand-Nogaret, op. cit., str. 236.
523
Društvo ili „skup skupova "
1776. dolazak Nekera na čelo francuskog finansijskog sistema (iako nije odmah postavljen za generalnog kontrolora), označava prekretnicu. Neker je bio pro tivnik Opšteg zakupa. Tako se jedan stranac suprotstavio autohtonoj finansijskoj zajednici. Na nesreću, francuske finansije upravo u isto to doba prestaju s navikom aktivnog investiranja; povlače se u vlastite aktivnosti i vidljivo gube teren, čak i u očima jednog nestručnjaka, kakav je Sebastijan Mersije: „Čudno je da ljudi žele da uklone finansijere, jer je njihov prinos manji nego nekad; a njihova dobit mora da je još uvek ogromna, budući da se žestoko bore za održavanje svojih opera cija” 273 „Opšti zakup” će trajati do Revolucije koja je značila tragičan kraj za njene članove: 34 pogubljenja u florealu, prerijalu i termidoru godine II (maj-juli 1794). Njihov vidljivi imetak, njihove veze s visokim plemstvom, kao i ogromne finansijske teškoće države uoči Revolucije, predodredili su ih za javnu osvetu. Članovi „Opšteg zakupa” nisu imali sreću mnogih provincijskih i pariških veletrgovaca i bankara koji su znali da sakriju svoja bogatstva, sve dok nisu u datom trenutku postali snabdevači i zajmodavci novog režima.
Državna ekonomska politika: m erkantilizam 274* Može li se govoriti o jedinstvenoj „ekonomskoj politici” evropskih država što je izraz koji podrazumeva koherentnost - dok je njihovo delovanje nužno ra zličito i pod presudnim uticajem posebnih, čak i protivrečnih okolnosti? Ako bismo to delovanje sagledavali u nizu jasno definisanih i jednoobraznih aspekata, pridali bismo mu koherentnost koju ono nije moglo da ima. Upravo tako postupa Zombart u traganju za nemogućom jednačinom merkantilizma. T. V. Hacmson je bez sumnje u pravu kada poziva istoričare i ekonomiste da se sasvim oslobode reći „merkantilizam” : „to je jedna od najnejasnijih i naj više zbunjujućih reći u jeziku koje se završavaju na izam”. Sama reč je, naime, kasno izvedena iz sintagme mercantil system, protiv kojeg je Adam Smit poveo rat u svom klasičnom delu iz 1776. Ipak, koliko god loša, ova etiketa pokriva niz postupaka i stavova, planova, ideja i iskustava koji označavaju prvu afirmaciju moderne države između XV i XVIII veka u odnosu na konkretne probleme s ko jim a se ona suočavala. Prema recima H. Kelenbencaz,u (1965): „merkantlizam je vodeće načelo ekonomske politike (i odgovarajuće teorije) u doba apsolutističkih vladara u Evropi”. Možda bi umesto neprikladnog izraza „apsolutistički vladari”, bilo bolje reći teritorijalne ili moderne države - pa tako i naglasiti razvoj koji ih je sve podsticao ka modernitetu, iako različitim putevima i u različitim etapama. Je dan je istoričar tako bez straha da će pogrešiti izjavio (1966): „Ima toliko merkantilizama koliko merkantilista”.277 S počecima u XIV, a možda čak i u XIII veku 273 L.-S. Mercier, op. cit., III, str. 201. ~!ž O ćelom problemu izvanredna knjižica Pierrea Deyona, Le Mercantilisme, 1969. 5 U: Zeitschrift, fur Nationalôkonomie XVII. “,uDer Merkantilismus, 1965, str. 5. ■' ' Henri Chambre, „Posoškov et le mercantilisme”, u: Cahiers du monde russe, 1963, str. 358.
524
Društvo ili „skup skupova’
Žan-Batist Kolber, slika KL Lefevr (Versajski muzej, Zbirka Viole)
525
Društvo ili „skup skupova
(sa čudesnom vladavinom Fridriha II sa Sicilije),278 i trajanjem do duboko u XVIII vek, taj dugoveki merkantilizam sigurno nije onaj koherentni sistem koji je Adam Smit opisivao, da bi ga lakše opovrgao.279 Pomnije proučavanje bi ga moralo razlikovati prema mestu i prema razdob lju. Rihard Hepke govori o tri stadijuma između XIII i XVIII veka: Friih, Hoch (u vreme Kolbera), i Spâtmerkantilismus (posle Kolberove smrti, 1683).280 Anri Ozer to okreće, pa govori o „kolbertizmu pre Kolbera”.281 Merkantilizam nije ništa drugo do uporno, sebično i silovito stremljenje prema modernoj državi. „Merkantilisti su”, uverava nas Danijel Vili, „izmislili naciju”282 - ako nacija ili pseudonacija u zametku, nije, izmislivši samu sebe, izmislila i merkantilizam. Po tonji se u svakom slučaju želi da prikaže kao državna religija. Da bi se narugao svim zvaničnim ekonomistima, Fon Kaunic, jedan od vodećih savetnika Marije Terezije, nije oklevao da za sebe kaže d a je „ateista ekonomije”.283 U svakom slučaju, odmah s pojavom talasa nacionalizma, želje da se nacio nalne granice brane carinama, makar i „nasilnim”,284 to jest čim je nacionalni ego izam postao vidljiv, merkantilizam je došao na svoje. Kastilja je više puta zabra njivala izvoz žita i stoke: 1307, 1312, 1351, 1371, 1377 i 1390. godine.285*Fran cuska je zabranila izvoz žita za vreme Filipa Lepog, to jest 1305. i 1307. godine. U XIII veku je u Aragoniii donet Zakon o navigaciji, prethodnik onog engleskog. U Engleskoj je od 1355.--- zabranjen uvoz gvožđa; godine 1390, Statute o f Emp loyment oduzima strancima pravo izvoza zlata i srebra: oni za svoju zaradu mo raju kupovati englesku robu.-87 Kada bismo pobliže ispitali trgovačku povest italijanskih gradova-država, sigurno bismo naišli na mnoštvo sličnih mera. Nema, dakle, ništa novo u velikim odlukama klasičnog merkantilizma: engleski Akt o navigaciji iz 1651; dažbine koje Kolber nameće na tonažu stranih brodova (1664. i 1667); Produktplakat koji 1624. određuje prava švedske nacionalne zastave288 i uskraćuje Holandiji pravo da njeni brodovi u Švedsku dopremaju so s Atlantika. Količina uvezene soli se smanjuje što dovodi do povećanja njene cene. Mere pro tiv konkurenata omogućuju švedskoj da razvije vlastitu trgovačku mornaricu, koja će ubrzo krstariti svim morima sveta. Merkantilizam je na taj način samo po litika „svako za sebe”. Slično su pisali Montenj i Volter, prvi uopšteno: „Korist jednoga može se ostvariti samo na štetu drugoga”, a drugi, otvoreno: „Jasno je da jedna zemlja može dobiti samo ako druga izgubi” (1764). A najbolji način dobitka, za merkantilističke države, jeste da privuku naj veći mogući deo svetskih zaliha plemenitih metala, a zatim zabrane njihovo iz 278
V
• •
Reč koju je u tom kontekstu izgovorio Paul Manselli, Nedelja u Pratu, april 1974. 79 Adam Smith, op. cit., III, str. 1. 280H. Bechtel, op. cit., II, str. 58. Henri Hauser, Les Débuts du capitalisme, 1931, str. 181 sq. U: Revue d ’histoire économique et sociale, 1959, str. 394. J Franz von Pollack-Parnau, „Eine ôsterreischiche-ostendische Handels-Compagnie 1775-1785”, u: Vierteljahrschrift für Sozial- und Wirtschaftsgeschichte, 1927, str. 86. 284 A. N., G7, 1698, f° 154, 24. juni 1711. 986 ^ erner Sombart, op. cit., I, str. 364. !" J. Kulischer, op. cit., nemački prevod, II, str. 203. “ 7 H. Hausherr, op. cit., str. 89. 288 Eli F. Heckscher, op. cit., str. 480.
526
Društvo ili „skup skupova
nošenje. Aksioma, po kojoj bogatstvo neke države čini akumulacija plemenitih metala, upravlja čitavom jednom politikom s mnogo ekonomskih posledica i imp likacija. Tu politiku zadržavanja sirovina, njihove obrade, kao i izvoza gotovih proizvoda, potom carina koje smanjuju uvoz - a koju danas smatramo politikom podsticanja razvoja industrije - zapravo vode sasvim drugi razlozi. Već je ukaz Anrija IV (pre 1603) predložio razvoj manufaktura: „kao jedinog načina da se iz zemlje ne iznose zlato i srebro i tako bogate susedi” .289290F. S. Malivski, pravni zastupnik oblasti Brna, poslao je 1633. caru Leopoldu I opširan izveštaj u kojem tvrdi da „Habzburška monarhija godišnje plaća strancima milione za njihovu robu, koju bi mogla i sama da proizvodi” Za Le Potjea de La Estroja (septem bar 1704), problem je krajnje jednostavan: ako se trgovački deficit predstavi uvo zom robe, onda se može reći da „ta roba služi samo da zadovolji potrebu za ra skoši stanovnika, kao i za čulno uživanje. Ona nikako ne može da obogati kraljevstvo, jer je potrošna. Ako se, naprotiv, ravnoteža ispravlja srebrom, koje se ne troši, srebro mora da ostaje u kraljevstvu; ako se njegove količine svako dnevno povećavaju, onda to državu bogati i čini moćnom”.291 Na tragu takvog razmišljenja, Verner Zombart tvrdi da „је od vremena krstaških ratova do Fran cuske revolucije” postojala korelacija između snage države i njenih resursa u ru dama, kao što su srebro i zlato: drugim recima, „koliko ima srebra (kasnije zlata), toliko je država snažnija” [so viel Silber (spater Gold), so viel Staat].292293 Države su stoga opsednute željom da ne troše novčane rezerve. Zlato i srebro su „tirani”, govorio je Rišelje.-93 U pismu od 1. jula 1669,294 ambasador Luja XIV u Londonu (bivši intendant Alzasa, Kolber, rođak čuvenog ministra), komentariše odluku engleske vlade da se Irskoj zabrani izvoz stoke. „То lišava Francusku, posebno njenu mornaricu, jeftine usoljene govedine. Sta da radimo? Možda da meso uvozimo iz Svajcarske ili Nemačke, kao što sam video da mesari rade, dok sam bio u Alzasu?” Takva mogućnost zaista postoji, ali je „isplativije kupovati skupu govedinu od kraljevih podanika, za mornaricu i pojedince, nego kupovati je jeftinije od stranaca. Tako bi novac ostao u kraljevstvu i omogućio si romašnim podanicima Njegovog veličanstva da plate dažbine; tako da bi se vratio u kraljevu blagajnu, umesto što izlazi iz kraljevstva”. U svakom slučaju, to su opšta mesta, kao i reći piščevog rođaka, čuvenog Kolbera, koji smatra da se „svi slažu da se veličina i moć države mere isključivo količinom novca koji ona poseduje”.295 Pedeset godina ranije, 4. avgusta 1616, Don Hernando De Kariljo podseća Filipa III na to da „se sve održava srebrom... kao i da se snaga Vašeg veličanstva sastoji u suštini u srebru; u trenutku kada srebra nestane i rat će biti 289 Isambert, Recueil général des anciennes lois françaises, 1829, XV, str. 283 (Ukaz o osnivanju manufakture suknene odeće, platna prošaranog zlatom, srebrom i svilom u Parizu, avgust 1603). 290 A. Klima, J. Macurek, „La question de la transition du féodalisme au capitalisme en Europe centrale (XVIe-XVIIe siècles)”, u: Congrès international des sciences historiques, Stockholm, 1960, IV, str. 88. 291 A. N., G7, 1687. 292 W. Sombart, op. cit., I, str. 366. 293 Kardinal Richelieu, Testament politique, izd. 1947, str. 428. 294 A. N„ A. E., B1, 754, London, 1. juli 1669. Ch. W. Cole, Colbert and a century o f French mercantilism, 1939,1, str. 337.
527
Društvo ili „skup skupova .
.
'1 Л / '
izgubljen”.^70 To je upozorenje koje bi se možda i očekivalo od predsednika finansijskog veća Kastilje. Pa ipak, slični stavovi se bezbroj puta sreću kod savremenikâ Rišeljea i Mazarena. „Vi znate, gospodine”, piše kancelaru Segjeu (26. oktobra 1644) izveštač Baltazar poslat u misiju u Monpelje, „da zbog načina na koji se danas vodi rat, poslednje zrno žita, poslednji eki i poslednji čovek mogu da donesu pobedu”.297 Neosporno je da vođenje rata, svakim danom sve skuplje, doprinosi razvoju merkantilizma. S napretkom artiljerije, arsenalâ, ratne m orna rice, stajaćih vojski, utvrđenja, troškovi modernih država vrtoglavo rastu. Rato vanje znači novac i sve više novca. Tako novac i akumulacija plemenitih metala postaje opsesija, jača od svih mudrosti i rasuđivanja. Da li je opsesija kao takva naivna? Da li treba da smatramo, gledajući iz našeg današnjeg položaja, da je besmisleno, čak opasno zadržavati i nadgledati tok plemenitih metala? Ili je, pak, merkantilizam zapravo izraz osnovne istine da su plemeniti metali vekovima bili jemstvo i pokretači ekonomije Starog po retka? Samo su nadmoćne ekonomije dopuštale da novac slobodno cirkuliše: Holandija u XVII veku, Engleska u XVIII veku, a ranije italijanski trgovački gradovi (zlato i srebro su u Veneciju ulazili bez teškoća, a isto tako izlazili, pod uslovom da su bili prekovani u Kovnici). Da li zaključiti d a je dopuštanje slobodne cirkula cije plemenitih metala - što je uvek bilo izuzetak - bilo pametan izbor te i te nad moćne ekonomije, ali i jedna od tajni njenog uspeha? Ili, naprotiv, da je samo nadmoćna ekonomija mogla sebi dopustiti luksuz takve slobode, bezopasne je dino za nju? Jedan istoričar je rekao da Holandija nikad nije upoznala bilo kakav oblik merkantilizma.298 To je moguće, ali to je ipak i preterana tvrdnja. A moguće je, jer je Holandija imala slobodu delovanja koja nastaje iz moći. Sprovodeći politiku otvorenih vrata, ne plašeći se nikoga, nije morala čak ni da previše raazmišlja o značenju svog delovanja. O njoj su više razmišljali drugi, nego što je ona ra zmišljala o sebi. Ali izneti stav je možda i preterivanje, jer je primer ostalih poli tika zarazan, a duh odmazde prirodan. Snaga Holandije ne isključuje brigu, teške trenutke i napetosti. U takvim trenucima merkantilističko rešenje joj se nameće. Tako je i naglo posumnjala u nove moderne puteve sagrađene 1768. kroz Austrij sku Nizozemsku.299 A što je rečitije, kada je prihvatila francuske hugenote i nji hovo luksuzno zanatstvo, preduzela je mere da ih zaštiti.300 Da li je to razumna računica u okviru holandske ekonomske aktivnosti u celini? Isak de Pinto smatra d a je bolje bilo ostati veran „trgovačkoj ekonomiji”, režimu otvorenih vrata i pre thodno omogućenom uvozu industrijskih proizvoda iz Evrope i Indije.301 Istina je, pak, da Holandija nije mogla postupati izvan duha toga vremena. Njena slobodna trgovina je samo privid. Čitava aktivnost Holandije je vodila do Simancas, Consultas y juntas de hacienda, leg. 391, f° 542. A. D. Lublinskaya, Lettres et mémoires adressés au chancelier Séguier (1633-1649), 1966, II, str. 88. H. Kellenbenz, Der Merkanülismus, str. 65, to je mišljenje Van Dillena. A. d. S. Napulj, Inostrani poslovi, 801, Den Haag, 2. septembar i 15. novembar 1768. 0 Isaac de Pinto, op. cit., str. 247. 0 Ibid., str. 242.
528
Društvo ili „skup skupova”
Isplata plata vojnicima, slika Kaloa (foto Biloz)
stvarnih monopola koje je kasnije ljubomorno čuvala. Uostalom, u svom koloni jalnom carstvu, ponašala se kao i ostale sile, čak i gore od nekih. Sve kolonije ev ropskih država smatrane su revirima i za njih su važili razni zakoni „ekskluziviteta”. Tako bez kršenja pravila, bez dozvole metropole, nije mogao biti iskovan ni jedan jedini ekser, niti proizveden komad tkanine u španskoj Americi. Na njihovu sreću, kolonije su udaljene mesecima i godinama plovidbe od Evrope. Sama ta udaljenost je stvarala slobodu, barem za neke od njih. Zakoni Indije, govorilo se u španskoj Americi, jesu paukova mreža: hvataju male, ali ne i velike prestupnike. Vratimo se našem pitanju: da li je merkantilizam bio obična greška u proceni, opsesija neznalica koji nisu shvatali da suština vrednosti nisu plemeniti me tali, već rad? Ne možemo biti u to sigurni, jer se ekonomski život razvijao u dve ravni: opticajem novca i opticajem „papira” - ako pod tim smatramo sve ,,veštačke” oblike kredita (kao što su činili Francuzi u XVIII veku, na zgražanje Isaka de Pinta). Od ova dva opticaja, jedan mora biti iznad drugog: gornja ravan pripada papiru. Operacije traitantsa, bankara i velikih trgovaca, vrše se gotovo u celosti na tom višem nivou. Ali u svakodnevnom životu nije moguće bez gotovine, dobre ili loše. Na tom nižem nivou papiri su loše primljeni, slabo cirkulišu. Malo bi oduševljenja izazvalo d a je malim prevoznicima 1601. godine, koji treba da od-
529
Društvo ili „skup skupova”
vezu francusku artiljeriju u Savoju, bio ponuđen papir. Papirom se ne može platiti vojnik ili mornar.30- Već 1567, kad vojvoda od Albe stiže u Nizozemsku sa svo jom vojskom, plate i troškovi podmiruju se isključivo zlatom, kao što je već odavno utvrdio Felipe Ruis Martin.302303 Tek od 1598. godine, vojnik, u nedostatku boljeg, prihvata srebro, ali nastoji da ga što pre zameni za zlato. Nositi sa sobom svoje imanje od nekoliko kovanica koji se lako mogu gurniti u novčanik ili pojas, za vojnika je prednost i nužda. U ratu je gotovina potrebna kao i hleb. Kada papir dospe u ruke običnih ljudi, bez obzira ko su oni, pretvara se po svaku cenu u zlato, srebro, pa čak i u bakarni novac. Prepiska D ’Aržensona, poli cijskog poručnika u Parizu, delimično sačuvana za razdoblje od 1706. do 1715, puna je pominjanja sitnih varalica, „opskurnih lihvara koji menjaju papirne nov čanice [koje je izdala kraljevska vlada] za polovinu njihove vrednosti”.304 Ovi mali preprodavci stalno imaju posla, i kod siromašnih i kod bogatih. Trgovačka pisma iz tog doba uveravaju nas da je reč o uobičajenoj praksi (koja i razlike u tečaju teži da dalje poveća). U računovodstvu brodova iz Sen-Maloa, o kojima je ranije bilo govora (str. 355 i str. 413), za 1709. godinu nalazimo zapisano crno na belo: „za 1 200 livri u novčanicama [...] što znači 40% gubitka na istim [...] mo žemo vam dati samo [...] 720 livri”. A zatim, iste godine: „za 16 800 livri u novčanicama [...] sa 40% rabata [...] ostaje čisto 10 080 livri” .305 Moglo bi se pomisliti d a je to tako samo u Francuskoj, zemlji zaostaloj na području ekonomske tehnike; naime, pariška javnost je čak i početkom XIX veka uzdržano prihvatala novčanice Francuske banke. Ali i u Engleskoj u XVIII veku, papir se nerado prima. Mornari Kraljevske mornarice, na primer, koji zarađuju do četiri funte mesečno, plaćeni su u papirnim tiketima kada se iskrcaju na kopno. Oni im se ne dopadaju mnogo; a izvesni Tomas Gaj, lukavi menjač novca, želi to da iskoristi. On u londonskom predgrađu Roterhitu obilazi krčme i od mornara otkupljuje tikete u zamenu za gotovinu; tako postaje jedan od najbogatijih ljudi u Londonu.306 Mora da ima mnogo budi za koje je, kao što kaže D. Deser, „metalni novac jedina mera svih stvari”.307 U takvim uslovima, možemo reći da merkantilizam naprosto odražava mogućnosti delovanja država koje nastaju i rastu. Ekonomska nužnost ih primorava da daju prednost plemenitim metalima, bez kojih bi njihove privrede često stajale.
Nedovršena država naspram društva i kulture Približavajući se kraju ove analize, čitalac treba da bude svestan pitanja o kojem je reč, kao i da izabere jedno od dva sledeća stanovišta. Ili je sve zavisilo od države - modernitet Evrope, a kao posledica i modernitet sveta, uključujući i kapitalizam koji je i proizvod i uzrok moderniteta. To je i 302 Pogledati gore. str. 342. 303 El siglo de los Genoveses. 304A .N .,G 7, 1725, 121,6. februar 1707. 305 A. N., 94 A Q 1,28. 3°б John Francis, La Bourse de Londres, 1854, str. 80. 307 Daniel Dessert, cit. cl.
530
Društvo ili „skup skupova ”
stanovište Vernera Zombarta, koji ga iznosi u dve knjige Luxus und Kapitalismus (1912) i Krieg und Kapitalismus (1913) - knjige u kojima brani stav da kapitali zam nastaje iz moći države, pošto je raskoš vekovima bila vezana prvenstveno za vladarske dvorove, pa tako i za države u samom njihovom temelju; a i pošto je rat, sa sve većim izdacima i brojem boraca, bio merilo snažnog i burnog rasta mo dernih država. To je i stav većine istoričara - uz nekoliko izuzetaka308 - koji uporeduju modernu državu s gorostasom iz bajki - Gargantuom, Molohom, Levijata nom... Neko bi mogao da zastupa, možda i s više prava, suprotno stanovište: d a je država i dalje nedovršena, da nastoji da stvori vlastiti identitet, da nije sposobna da se služi svim svojim pravima, kao ni da izvrši sve svoje zadatke, iz čega sledi d a je primorana da se, kao nužno zlo, obrati drugima za pomoć. Ako joj se ta nužnost nameće na svakom koraku, onda to pre svega znači da država ne raspolaže dovoljnim upravnim aparatom. Francuska monarhija je pri mer kakvih ima mnogo. Oko 1500. godine, ako je verovati veoma optimističnoj proceni jednog istoričara,309 u francuskoj administraciji je 12 000 ljudi na ukupno stanovništvo od 15 do 20 miliona. A i brojka od 12 000 ljudi verovatno predsta vlja gornju granicu: to je bio maksimum dosegnut za vreme vladavine Luja XIV. Oko 1624, Rodrigo Vivero,310 pouzdan, ali pomalo razočaran posmatrač, ističe da je Katolički kralj imenovao „70 000 plazas, oficios y dignidados” u Spaniji, koja je manje naseljena nego Francuska, ali u obavezi da upravlja ogromnim carstvom. M oderna birokratija, toliko draga Maksu Veberu, predstavlja prilično mali deo stanovništva. Da lije reč o birokratiji u smislu koji ta reč ima danas?311 Ove brojke od 12 000 i 70 000 ljudi u službi u Francuskoj odnosno Spaniji, nisu potvrđene. Isto je tako tačno da moderna država, počev od te baze, stalno širi svoj delokrug, iako nikad ne uspeva da obuhvati čitavu naciju. Ti i mnogi drugi slični napori su unapred izgubljene bitke. U Francuskoj, intendant koji je u sva kom generalitetu bio direktni predstavnik centralne vlasti, uglavnom nema saradnike niti sebi podređene. A kao kraljev predstavnik, on mora da podigne glas da bi ostali slušali; često i sam mora da daje primer. Za takav je zadatak i sama vo jska nedovoljna, čak u doba rata, a pogotovo u doba mira. Godine 1720, da bi se uspostavio sanitarni kordon oko Marselja, čime bi se ostala zemlja zaštitila od kuge, mobilisana je čitava žandarmerija i sve redovne čete. Zemlja i granice os tale su nezaštićene.312 Sve državne akcije morale su da se izvode u relativno sto puta većem prostoru nego što je današnji. Sve to dovodi do opšteg slabljenja. Francuska monarhija spasava svoj obraz samo stavljajući u vlastitu službu društvo (ili delove društva), kao i kulturu; društvo u ovom slučaju znači klase koje dominiraju svojim prestižom, funkcijama i bogatstvom; kultura, pak, znači mi308 Izuzeci koji potvrđuju pravilo, Lavisse. Histoire de France, VII, 1, str. 5 sq.: Méditerranée, II, str. 34^16. 309 Roland Mousnier, Les XVIe et XVIIe siècles, 1961, str. 99. 310 British Museum, Add. 18287, f° 24. 311 J.-F. Bosher, op. cit., str. 276 sq.\ reč bureaucratie pojavljuje se po nekima prvi put kod Gournaya, 1745, uporediti B. Lesnogorski, Congrès international des sciences historiques, Moskva, 1970. “ “ A. G., Varšava, Ostavština Radziwill.
531
Društvo ili „skup skupova”
Hone glasova i milione ušiju - sve što se govori, misli ili ponavlja s jednog kraja kraljevstva na drugi. Društvene strukture se menjaju tako sporo da je šema Žorža Gurviča, za mišljena za analizu XIII veka, još uvek dobar vodič. Cak i 1789. godine, pet dru štava postoji na vrhu hijerarhije: kraljevi dvorani, feudalna aristokratija, vlaste lini, gradovi i crkva. Sa svakim od ovih društava monarhija je postigla kompro mis, neki modus vivendi. Crkva je bila pod kontrolom - a možda i kupljena najmanje dva puta i po visokoj ceni: Konkordatom iz 1516. a kojim je kralj stekao pravo imenovanja visokog sveštenstva (ali je tada monarhija morala da bira iz među Rima i reformacije, sto je bio dramatičan i možda neizbežan izbor s mnogo posledica); i drugi put 1685. godine, opozivom Nantskog edikta, čime kraljevstvo gubi mnogo od svog prosperiteta. Za vlastelinsko i visoko plemstvo ratnički zanat još dosta obećava u doba neprestanih ratova. A dvor i moguća penzija jesu stalno iskušenje. Nezavisno od toga, teško je reći do koje je mere monarhija srasla sa svojim plemstvom ili sa svojim plemstvima. Sociolog Norbert Elijas, smatra daje društvo zauvek obeleženo i određeno svojim prethodnim stadijumima, a isto tako i svojim prapočecima. A monarhija je proistekla iz močvare feudalizma. Fran cuski kralj je bio vlastelin kao i drugi, a koji se zatim istakao uzdižući se, služeći se njihovim jezikom i njihovim principima da bi ih nadmašio. Kraljevsko dosto janstvo ostaje obeleženo svojim poreklom, „а plemstvo mu je kao takvo priro đeno”. Kruna će se možda boriti protiv njega, ali nikada neće raskinuti veze s njim; ona zatvara plemstvo u raskoš dvora - ali je i sama tu zatočenik. Monarhija iskorenjuje plemstvo, ali ništa ne čini da mu otvori vrata trgovine. Posledica je naravno da mora da ga uzme pod svoje okrilje. Gradove monarhija obasipa naklonostima i povlasticama, iako drugom ru kom uzima velike namete, prisvajajući veliki deo njihovih prihoda. Gradovi se ipak koriste nacionalnim tržištem koje se postepeno stvara. Patriciji i buržoazija u gradovima imaju trgovački monopol, a to nije mala stvar. A kralj „trgovačkom staležu” prodaje deo vlastite moći: kraljevi činovnici dolaze iz gradova. Oni ku puju službe koje mogu da preprodaju ili zaveštaju svojim potomcima. Mogućnost kupovanja službi dovodi do feudalizacije313 delà buržoazije. Služba je deo javne vlasti, koju država ustupa, isto onako kao što se nekada zemlja davala u leno. Ku povanjem službi se monarhijsko društvo izgrađuje u obliku piramide. Njen vrh zauzima činovničko plemstvo, dvoznačan i uticajan sloj; njega stvara ne hirovi tost kralja, već razvoj (doduše spor), administrativnog jezgra i zahteva koje posta vlja država. Sa širenjem mogućnosti kupovine službi, jača i čitava buržoaska klasa, na ročito u Francuskoj. Za nju francuska država postaje mašina za proizvodnju bo gatstva. Znatan deo francuskog bogatstva potiče upravo otuda. To bi se uostalom moglo reći za većinu zemalja - bilo da su se službe u njima kupovale ili ne - za Englesku, Ujedinjene Pokrajine, katoličku Nizozemsku. U Španiji su se mogle kupiti samo niže gradske službe, to jest službe regidora. AH upravo ti činovnici m
, . . . Ili ponovna feudalizacija u smislu koji tom izrazu pripisuje Giuseppe Galasso, op. cit., str. 54. to jest izvesno vraćanje na prethodni feudalizam.
532
Društvo ili „skup skupova”
*
jjt\
I
i
, 4 f •!
© >*
Mladi kralj Šari IX (foto N. D. Roze-Viole)
stari ili novi plemići, ili kako bi se u Francuskoj reklo „plemstvo po zvonu” - sp remaju se da na kraju XVI veka unište starije plemstvo, da se dokopaju njegove zemlje, kao i da napreduju prema vrhu društva. Uostalom, ko pozajmljuje inostra nim hombres de négocies, ako ne ovi novi bogataši? K oje drugi u XVII veku, ako ne oni, mogao ponovo feudalizovati i napola isprazniti kastiljansko selo? I u Ve neciji se mogu kupiti samo niže službe, čime se koriste cittadini, buržoazija. Sudijska mesta koja pripadaju plemstvu, obično su kratkoročna i na njih se stupa po
533
Društvo ili „skup skupova”
redosledu po antičkom uzom, to jest kao cursus honorum. Plemiće to ipak ne sprečava da se posredno bave ubiranjem poreza. Oni se takode bave trgovinom i upravljaju svojim velikim imanjima. Pripadnici tog veoma uzanog sloja društva, koji zauzimaju mesta u državi, crpu dodatnu snagu iz svojih funkcija. Služba je za buržoaziju ono što je dvor za visoko plemstvo - izvor samozadovoljstva i put uspeha. Ovaj uspeh je karakteri stičan za posebno trajne dinastije. Nekim grupama porodica tako polazi za rukom da stanu na mesto države. A ova, ukoliko je snažna, podnosi to bez mnogo štete. To nam sugeriše i umesno razmišljanje J. Van Klaverena,314 da kupovina službi, čak i u Francuskoj, gde je rasprostranjenija nego dmgde, ne povlači ipso facto ni kompciju, ni poguban gubitak autoriteta javne vlasti. Nije tačno ni d a je službom, koja je bila prenosiva, upravljano očinski mudro, na dobrobit svih. Pa ipak, mo narh kakav je bio Luj XIV, putem službi dolazi do delà buržoaskih baština: reč je u neku ruku o obliku oporezivanja, koji s druge strane, štiti niže klase od sledećih nameta. Činovnici su pomno nadzirani. Pa ipak, posle autoritarne vladavine Luj a XIV, stvari će veoma brzo krenuti lošim putem. Od sredine XVIII veka, prosvećeno javno mnjenje buni se protiv kupovine službi. Kupovina službi prestaje da bude korisna monarhijskom poretku.315 Uprkos tome, u Holandiji se 1746. raspravlja o uvođenju režima po uzoru na francuski, kao načina borbe protiv oli garhije i korumpiranosti gradova.316 Tako je monarhija u Francuskoj - i u čitavoj modernoj Evropi - obuhvatila čitavo društvo. Možda bi trebalo dodati da je pre svega reč o visokom društvu. Ali njegovim posredstvom, obuhvaćeno je i veliko mnoštvo podanika. Monarhija je prožela čitavo društvo, a gotovo i čitavu kulturu. Kultura je sa stanovišta države bila jezik ceremonijalnosti koji je morao da se čuje jasno i glasno. Krunisanja monarha u Remsu, izlečenja od škrofula, raskošne palate,317 sve su to prednosti, jemstvo uspeha. Javno pokazivanje kralja je takode način zadobijanja uspeha. Od 1563. do 1565, pune dve godine, Katarina Medici širom kraljevstva uporno pokazuje mladog kralja Šarla IX svojim podanicima.318 A šta želi Katalonija 1575. godine?319 Da vidi uživo svoga kralja. ,,ver el rostro a su геу” . U jednoj španskoj zbirci pouka iz 1345, kaže se d a je „kralj za narod ono što je kiša za zemlju” .320 Propaganda je stara koliko i civilizovani svet. U Francu skoj, ta nas tema može dovesti samo u nedoumicu zbog velikog izbora. „Mi smo”, kaže neki pamfletista 1619,321 „sitne mušice u odnosu na kraljevskog orla” . 314 J. van Klaveren, „Die historische Erscheinung der Korruption...”, u: Vierteljahrschrift fiir Sozial- und Wirt-schaftsgeschichte, 1957, str. 304 sq. 315 Prema Mousnieru i Hartungu, tek posle Rata za za austrijsko nasleđe, potkupljivost je u Fran cuskoj postala nepodnošljiva. Congrès international des sciences historiques, Paris, 1950, citat I. Wallerstein, op. cit., str. 137, napomena 3. 3*®J. van Klaveren, cit. cl., str. 305. Pogledati sjajan opis Régine Pernoud, op. cit., II, str. 8 sq. 31**Pierre Champion, Catherine de Médicis présente à Charles IX son royaume 1564-1566, 1937. 3*9 British Museum, Add. 28368, f° 24, Madrid, 16. juni 1575. 3 ° L. Pfandl, Philipp II. Gemâlde eines Lebens und einer Zeit, 1938; francuski prevod 1942, str. 117. 321 Variétés, II, str. 291.
534
Društvo ili „skup skupova "
„Neka on uništi i raskomada one koji ne slušaju njegove zapovesti. Čak i ako je reč o našim ženama, deci i bližnjima!” . Kralj prosto ne može poželeti bolju pre poruku. No, ipak se radujemo kada tu i tamo čujemo i drugačije tonove: „Zar ne čuješ, dragi čitaoče, trube, oboe i koračnicu našeg velikog monarha, tra-ta-ra-ta , tra-ta-ra-ta? Evo nepobedivog, on dolazi da bude krunisan”. A krunisanje se oba vlja upravo u Remsu, gradiću u kojem živi hroničar M ajfer322 (3. jun 1654). Da li u Majferu treba videti tipičnog buržuja, koga je Ernest Labrus opisao kao društ veno potisnutog?323 Buržuj koji je zaredom bio pristalica Lige, jansenista ,324 frondista. Pa ipak, taj buržuj sve do velikog preokreta u veku prosvetiteljstva, najčešće gunđa iza zatvorenih vrata. Mnogo bi se moglo govoriti o operativnom području kulture i propagande, kao i o obliku koji ima prosvećena opozicija. Ona je parlamentarna, neprijateljska prema kraljevskom apsolutizmu i plemićkim privilegijama, ali ne i prema privilegijama kapitala. Kasnije ćemo o tome još govoriti. Još uvek se nećemo baviti pa triotizmom i nacionalizmom. To su još uvek sveže ideje, maltene u svojoj prvoj mladosti. One svakako postoje u razdoblju od XV do XVIII veka, utoliko pre što ratovi pogoduju njihovom poletu, što potpiruju njihov plamen. Ipak, ne smemo žuriti i u državi videti onaj činilac koji dovodi do stvaranja nacije. Kao i uvek, st varnost je podvojena: država stvara naciju, daje joj okvir i identitet. Ali, istina je i obrnuto, i nacija na hiljadu načina stvara državu, donosi joj svoje sveže vode i svoje žestoke strasti.
Država, ekonomija, kapitalizam Na našem putu smo izostavili niz zanimljivih problema, iako je sporno to da li bi vredelo dugo se zadržavati na njima. Da li je trebalo da govorim o bulionizmu uvek kada su u prvom planu bili plemeniti metali, a ne merkantilizam? Po tonji, naime, uvek obuhvata „bulionizam”, koji je, bez obzira na privid, razlog njegovog postojanja. Da li je trebalo da govorim o „fiskalizmu” svaki put kada je bila reč o porezima? Ali, da li fiskalizam uvek sledi državu, koja je, kao što kaže Maks Veber,325 preduzeće kao i svaka druga fabrika, te stoga prisiljena da uvek razmišlja o svojim prihodima, koji inače nikada nisu dovoljni, kao što smo videli. I najvažnije od svega, da li valja dalje ići ako se ne da izričit odgovor na mnogo puta postavljeno pitanje: da li država promoviše kapitalizam? Da li podstiče njegov razvoj? Čak i ako imamo rezerve u pogledu zrelosti moderne države, čak i ako sa sličnim paralelama iz sadašnjice zauzmemo odstojanje prema njoj, mora se priznati da je država od XV do XVIII veka bitna za sve; ona je jedna od novih snaga u Evropi. Ali, da li ona može da objasni sve, da li ona vlada svim i svačim? Odgovor je odrečan. Uostalom, zar uzajamnost ne igra svoju ulogu? 322 Op. cit., str. 55. 323 E. Labrousse, Le XVIIIe siècle, u: Hist, générale des civilisations, priredio M. Crouzet, 1953, str. 348. 324 Prema Pierreu Goubertu, Beauvais..., str. 338. 325 Op. cit., II, 698.
535
Društvo ili „skup skupova"
Neko bi mogao da kaže i sledeće: država je bez sumnje ohrabrivala kapitalizam i priticala mu u pomoć. Neko bi možda želeo i da preokrene tvrdnju, pa kaže: država je nesklona razvoju kapitalizma koji joj može smetati. Obe tvrdnje bi mogle biti istovremeno tačne, ali bi i jedna mogla isključivati drugu. Naime, stvarnost je zamršena, na predvidiv i na nepredvidiv način. Sklona ili nesklona kapitalizmu, moderna država je sredina u kojoj je kapitalizam morao da deluje, katkad ometan, katkad podupiran. On je često sebi krčio put i na neutralnom te renu. Kako bi sve i moglo biti drugačije? Ukoliko se interesi države i nacionalne ekonomije kao celine podudaraju - a budući da je prosperitet potčinjenih, u načelu, uslov za dobrobit preduzeća-države - kapitalizam se uvek nalazi u onom području ekonomije koji teži da se uključi u najživlje i najunosnije tokove međunarodne trgovine. Kapitalizam je, dakle, uključen u igru na beskonačno ši rem planu od plana uobičajene tržišne ekonomije, kao i od plana države i njenih posebnih interesovanja. Kapitalistički interesi, juče kao i danas, naravno prevazilaze uske granice nacije. A to šteti dijalogu i odnosima između kapitala i države, ili ih bar usložnjava. U Lisabonu, koji biram kao primer od mnogo gradova, kapitalističko delovanje pravih poslovnih ljudi i moćnih trgovaca, bilo je sasvim nevidljivo za stanovnike grada. Naime, do pravih transakcija dolazi s one strane mora: u Makau, tajnim vratima ka Kini, u Goi u Indiji, u Londonu, odakle se zapoveda i zahteva, u dalekoj Rusiji (kada se prodaje neki veliki dijamant),326 ili u Brazilu, području plantaža, gde žive robovi, tragači za zlatom i garimpeirosi (tra gači dijamanata). Kapitalizam uvek ima čizme od sedam milja, ili ako više volite, one dugačke noge Mikromegasa. U trećoj i poslednjoj knjizi ovog delà bavićemo se upravo tom dimenzijom. Zasada treba zapamtiti d a je aparat moći, snaga koja prožima i obuhvata sve strukture, nešto više od države. On je zbir političkih, ekonomskih, društvenih i kulturnih hijerarhija, zbir sredstava za prinudu, gde se prisutnost države uvek oseća, gde je ona često temelj celine, ali skoro nikad i jedini gospodar.327 Državi se može dogoditi da se povuče ili bude uništena; pa ipak, ona se neminovno obna vlja, kao d a je reč o nekoj biološkoj nužnosti društva.
CIVILIZACIJE NE KAŽU UVEK NE Civilizacije ili kulture - a u ovom kontekstu se može upotrebiti bilo koja od ovih reci - jesu velika spremišta običaja, prinuda, pristanaka, nagomilanog zna nja, prakse i stavova koji, svakom od nas, mogu izgledati kao nešto lično i spon tano, iako zapravo dolaze iz davnina. Oni su deo našeg nasleđa upravo kao i jezik kojim govorimo. Uvek kada u nekom društvu prete da se otvore pukotine i po nori, njih popunjava ili barem prikriva sveprisutna kultura, i to tako što nas vezuje za naše zadatke. Ono što je Neker govorio o religiji - samom srcu civilizacije, to 326 Moskva. A. E. A., 72/5-299, 22, Lisabon, 22. februar 1791. O tom usitnjavanju aparata vlasti pogledati F. Fourquet, op. cit., posebno str. 36-37.
536
Društvo ili „skup skupova
jest da je ona za siromašne „teški okov i svakodnevna uteha - može se reći i za civilizaciju, a primeniti i na čitavo čovečanstvo. Kada Evropa ponovo oživljava u XI veku, tržišna ekonomija i monetarna usavršenost bile su „skandalozne” novosti. A civilizacija, zapravo stara tradicija, neprijateljski se odnosi prema inovacijama. Ona će zato reći „ne” i tržištu i kapi talu i profitu. U najboljem slučaju, biće sumnjičava i uzdržana. Kako prolaze go dine, zahtevi i pritisci svakodnevice postaju veći. Evropska civilizacija je u tra jnom sukobu koji je naprosto kida. Zbog toga mrzovoljno dopušta da se otvore vrata. A to nije samo iskustvo Zapada.
Širenje kulture: m odel islama Civilizacija je istovremeno i postojanost i menjanje. Ukorenjena u nekom prostoru, ona se u njemu zadržava stolećima. Pa ipak, u isto vreme preuzima nešto od drugih, bližih ili udaljenijih civilizacija, a širi i sopstvena dostignuća. Oponašanje i uticaj deluju uporedo s određenim unutrašnjim pritiscima protiv ustaljenosti, tradicije i onog već poznatog. Kapitalizmom upravljaju ista pravila. U svakom trenutku svoje povesti, on je zbir metoda, sredstava, prakse, misaonih navika, što su sve neosporno kulturna dobra koja kao takva, putuju i razmenjuju se. Kada Luka Pačoli u Veneciji obja vljuje spis De Arithmetica (1495), on sažima ono što se do tada znalo o dvojnom knjigovodstvu (koje se u Firenci koristilo od kraja XIII veka).328329 A kada Jakob Fuger Bogati, za vreme boravka u Veneciji uči dvojno knjigovodstvo, on će to novo znanje odneti u Augsburg. Na jedan ili drugi način, ono se na kraju proširilo većim delom trgovačke Evrope. Menica se takođe širila iz mesta u mesto pod prvobitnim uticajem italijanskih gradova. Ali možda je ona poticala iz još dalje starine? Prema E. Aštoru,330 islamska sutfaya nema ništa zajedničko s menicom na Zapadu, od koje se duboko razlikuje po svom pravnom obrazloženju. Moguće da je tako. Ali ona bez sumnje postoji mnogo pre evropske menice. Kako bi se moglo dogoditi da italijanski tr govci, koji su veoma rano posećivali luke i pijace u islamskim krajevima, pro puste da uoče ovo jednostavno papirno sredstvo za prenos novca u udaljene kra jeve? Menica, za koju se pretpostavlja da je italijanski izum, koristila se u Evropi za rešavanje upravo istog problema, iako se morala prilagoditi uslovima koji nisu bili islamski, kao što je crkvena zabrana pozajmljivanja s kamatom. Pa ipak, iz gleda mi d a je menica preuzeta s Istoka. Isto bi se moglo reći i za trgovačka udruženja commenda, kakva su u određenom obliku veoma rano postojala u islamu (sam Prorok i njegova žena, bo gata udovica, ustanovili su jednu commendu).331 Bio je to uobičajeni način orga328 „De l’importance des idées religieuses”, u: Œuvres complètes de M. Necker, objavio njegov unuk baron De Staël, 1820. t. XII, str. 34, citat Michel Lutfalla, „Necker ou la révolte de l ’économie po litique circonstancielle contre le despotisme des maximes générales”, u: Revue d ’histoire économique et sociale, 1973, br. 4, str. 586. 329 F. Melis, Traccedi unastoriaeconomica..., str. 62. 330 E. Ashtor, Nedelja Prata, april 1972. 331 S. Labib, „Capitalism in medieval Islam”, u: Journal o f Economie History, mart 1969, str. 91.
537
Društvo ili „skup skupova”
Trgovina u jednoj levantinskoj luci, prema minijaturi „Putovanja Marka Pola (Zbirka Viole)
nizovanja trgovine na daljinu do Indije, Indonezije i Kine. Bilo da je preuzeta ili da je nova institucija, commenda se u Italiji pojavila tek u XI i XII veku. Tada počinje da se širi iz grada u grad, tako da nije čudno to što je srećemo u hanzea tskim gradovima u XIV veku, iako nešto preinačenu lokalnim običajima. U Italiji je partner koji je putovao s robom često sudelovao u dobiti od operacije. S druge strane, po hanzetskom ugovoru Diener dobija fiksnu svotu od partnera koji ulaže kapital: Diener tako postaje neka vrsta plaćenog nameštenika.JJi Ali bilo je i ugo vora kada je on učestvovao u profitu. Dakle, obrazac se ponekad preinačava. A nekad se dogada i da se isto rešenje primeni na različitim mestima bez ikakvog pozajamljivanja. Mračna stoleća ranog Srednjeg veka na Zapadu nas ostavljaju u tom pogledu u neznanju. Pa ipak, znajući putne navike srednjovekovnih trgovaca i puteve njihove robe, očigledno je da su neke prakse bile preuzete. To sugeriše i sam rečnik koji je Zapad preuzeo iz islama: douane = carina, fonduk, magasin, mohatra (prodaja na kredit uz tre nutnu preprodaju, koja se u latinskim spisima iz XIV veka koji govore o zelenaštvu, naziva contractus mohatrae). Dalji pokazatelji su oni brojni darovi Istoka 32 332 Hans Hausherr, op. cit., str. 33 i Philippe Dollinger, La Hanse, 1964, str. 207 i 509.
538
Društvo ili „skup skupova
Evropi: svila, pirinač, šećerna trska, papir, pamuk, arapski brojevi, abak-sistem računanja, grčka nauka ponovo pronađena posredstvom islama, barut, kompas sve odreda dragocena dobra koja je Evropa prenela dalje. Prihvatiti realnost ovih pozajmica, znači odreći se onog Zapada kakvim ga prikazuju tradicionalni istoričari Zapada koji sam sebe genijalno i potpuno samo stalno stvara, koji napreduje putevima tehničke i naučne racionalnosti. To, takode, znači poreći da su srednjovekovni italijanski gradovi izumeli oruđa modernog tr govačkog života. Staviše, tako se logički mora poreći i uloga Rimskog carstva kao kolevke progresa. A to vajno Carstvo - središte sveta i naše povesti, prostimći se svim obalama Sredozemlja, a tu i tamo prodirući dublje u kopno - samo je deo stare svetske ekonomije, mnogo šire od njega, koja će ga uostalom i nadživeti stotinama godina. Rim je bio veza u širokoj trgovačkoj zoni koja se protezala od Gibraltara do Kine, on je bio Weltwirtschaft („ekonomija-svet”) u kome će ljudi vekovima saobraćati beskrajnim putevima, prenoseći u svom prtljagu skupu robu, šipke plemenitih metala, kovanice, zlato i srebro, biber, karanfilić, dumbir, lak, mošus, sivu ambru, brokat, pamuk, muslin, svilu, saten protkan zlatom, bojadisarske biljke, mirisno drvo, boje, lak, žad, drago kamenje, bisere, kineski porcelan. A sva se ta roba izvozila mnogo pre stvaranja čuvenih Indijskih kompanija. Upravo na takvoj trgovini, s jednog kraja sveta na drugi, docnije su slavu sazdali Vizantija i islam. Vizantija je, uprkos iznenadnim provalama snage, bila zaostala civilizacija, okovana u teškoj pompi. Ona koristi svoju moć da opčini varvarske vladare i ugnjetava pokorene narode; a robu želi da menja samo za zlato. Islam je naprotiv živahan; povezan je s Bliskim istokom i njegovim institu cijama, a ne sa starim grčko-rimskim svetom. Zemlje pokorene islamskim osva janjem imaju aktivnu ulogu u trgovini između Istoka i Sredozemlja još pre pojave pridošlice; one će ponovo preuzeti tu ulogu kada običaji - na trenutak uzdrmani osvajanjem - ponovo zažive. Od dve monete islamske ekonomije, zlatnog dinara i srebrnog dirhema, prva (= denarius) je vizantijskog, a druga sasanidskog porekla. Islam je nasledio zemlje od kojih su neke bile verne zlatu (Arabija, severna Af rika), a neke srebru (Persija, Španija); tako je i ostalo, jer se „teritorijalni” bimetalizam zadržao stolećima, uz neke varijacije. Ono što mi nazivamo islamskom eko nomijom jeste u stvari poštovanje nasleđenog sistema - veza trgovaca Spanije, Magreba, Egipta, Sirije, Mesopotamije, Irana, Abisinije, Gudžerata, Malabarske obale, Kine i Indonezije. Težišta ili uzastopni „polovi” islamskog života se stva raju spontano: Meka, Damask, Bagdad, Kairo. A izbor između Bagdada i Kaira zavisi od toga da li put za Daleki istok ide Persijskim zalivom, preko Basre i Sarafa, ili, pak, Crvenim morem, preko Sueca i Džede, koja je luka Meke. Islam je svojim nasleđem bio predodređen da postane trgovačka civiliza cija. Islamski trgovci su od najranijih vremena uživali ugled, barem kod svojih političkih gospodara, ugled koji nije pratio trgovce u Evropi. Navodno je sam Prorok rekao: „Trgovac uživa sreću i na ovom i na drugom svetu” ; kao i: „Onaj ko zarađuje novac dopada se Bogu”. To je skoro dovoljno da ukaže na atmosferu poštovanja prema trgovačkom životu. A za to imamo i konkretne primere. U ma ju 1288, vlada Mameluka pokušava da privuče u Siriju i Egipat trgovce iz doline
539
Društvo ili „skup skupova"
Sind, iz Indije, Kine i Jemena. Teško je zamisliti na Zapadu vladin ukaz koji bi bio sličan onom u kojem se kaže: „Ovim pozivom se obraćamo čuvenim lično stima, velikim trgovcima željnim zarade, kao i trgovcima na malo. [...] Ko god dode u našu zemlju moći će tu da boravi, da odlazi i dolazi po svom nahođenju [...] naša je zemlja pravi rajski vrt za one koji u njoj borave. [...] Božji blagoslov prati svakog ko podstiče milosrđe uzimajući zajam i dovršava lepo delo dajući za jam ” . Dvesta godina kasnije, tradicionalni saved koji se daju otomanskom vla daru (druga polovina XV veka), glase: „Gledaj s naklonošću na trgovce u zemlji; uvek se brini za njih; ne dozvoli nikom da ih zlostavlja ili da im naređuje; njiho vim radom zemlja postaje napredna, a zahvaljujući njihovoj robi jeftinoća vlada u svetu” .333 Naravno, protiv ovakvog uvažavanja tržišne privrede, verske obzirnosti i predrasude, ne mogu ništa. A i u islamu, kao i u hrišćanskom svetu, ljudi se uža savaju zelenaštva, bolesti koja se prenosi i širi opticajem novca. Iako uživaju podršku kraljeva, trgovci često izazivaju mržnju malih ljudi, naročito pripadnika cehova, bratovština i verskih vlasti. Izvorno neutralne reči „bazingun i matrabaz, kako se u zvaničnim tekstovima nazivaju trgovci, dobijaju u narodnom govoru pogrdan smisao šićardžije i varalice” .334 S druge strane, mržnja naroda znači da su trgovci zaista bogati i gordi. Iako ovde ne želimo da izvodimo zaključke, mo ramo priznati da su neobične reči koje islam pripisuje Muhamedu: „Kada bi Bog onima koji borave u Raju dopustio da trguju, oni bi svakako prodavali tkanine i začine”.335 A u hrišćanstvu se poslovično kaže: „Trgovina bi trebalo da bude slo bodna, bez ograničenja, sve do vrata pakla” . Ova slika islama najavljuje razvoj kroz koji će Evropa tek proći. Trgovina na daljinu u ranom razdoblju evropskog kapitalizma, a koja je obeležje italijanskih gradova-država, nije naslede Rimskog carstva. Ona je, naime, preuzeta iz is lamskog sveta XI i XII veka, iz islamske civilizacije u kojoj se razvila proizvo dnja za izvoz, kao i trgovina na daljinu. Da je tu zaista postojao aktivni i delotvorni kapitalizam svedoče duge plovidbe i redovna karavanska putovanja. U mnogim islamskim područjima postoje esnafi, a promene kroz koje oni prolaze (povećanje značaja zanatlija, razvoj domaće radinosti i zanatstva izvan gradova), previše su nalik na ono što će se kasnije dogoditi u Evropi, da bi kao uzrok imalo nešto drugo sem ekonomske logike. Postoje i druge sličnosti: gradske privrede iz miču kontroli tradicionalnih vlasti - u Ormuzu, gradovima na Malabarskoj obali, nešto kasnije u Seuti na afričkoj obali, pa čak i u Granadi u Španiji. Reč je zaista o nekoj vrsti gradova-država. Konačno, islam ima trgovački deficit: roba koja se kupuje u Rusiji, na Baltiku, Indijskom okeanu, a i veoma rano u italijanskim gra dovima - Amalfiju i Veneciji na primer, plaća se zlatom. I ovde islam prednjači u trgovini, sličnoj onoj u Evropi, koja će takođe biti zasnovana na monetarnoj nadmoćnosti.
333 Halil Inalcik, „Capital formation in the Ottoman Empire”, u: The Journal o f Economic History, 1969, str. 102. Ibid., str. 105-106. 335 M. Rodinson, Islam et capitalisme, str. 34.
540
Društvo ili „skup skupova"
Ako bi trebalo da odredimo datum koji označava kraj trgovačkog šegrtovanja Evrope u školi islamskih i vizantijskih gradova, onda bi to mogla biti go dina 1252 - kada Zapad ponovo počinje da kuje novac336 - iako moramo nagla siti da je tu reč o veoma sporom razvoju. U svakom slučaju, sve ono što je za padni kapitalizam uvezao, bilo je bez sumnje islamskog porekla.
Hrišćanstvo i roba: spor oko zelenaštva Zapadna civilizacija nije mogla da iskoristi trgovini naklonjenu religiji, kao islamske zemlje. Ona tu mora da počinje od nule. Religija (koja je suština civili zacije) i ekonomija, od samog početka vode spor. Putujući zajedno, jedan od part nera - u ovom slučaju ekonomija - ubrzava korak i ispostavlja nove zahteve. M ucanje to dijalog između dva sveta koja skoro da nemaju ništa zajedničko, jed nog koji govori o ovozemaljskom i drugog koji govori o onostranom. Čak i u pro testantskoj zemlji, kakva je Holandija, Staleška skupština će tek 1658. godine zvanično objaviti da „finansijska praksa” (što će reći zajam s kamatom), spada is ključivo u nadležnost svetovnih vlasti.337 U hrišćanskim zemljama odanim Rimu, žestoka reakcija primoraće papu Benedikta XIV da 1. decembra 1745 (u buli Vix per\>enitŸ38 obnovi stara ograničenja u vezi sa zajmom uz kamate. A 1769. neki bankari pokrajine Angulem, gube sudski proces protiv nesolidnih dužnika, uz obrazloženje „da su im davali zajmove uz kamate”.339 Godine 1777, odluka Vr hovnog suda Pariza zabranjuje „svaki oblik zelenaštva [to jest zajam s kamatama] koji nije saglasan sa svetim kanonima”.340 Zelenaštvo u francuskom zakono davstvu ostaje krivično delo sve do 12. oktobra 1789. Pa ipak, rasprava se nasta vila i posle toga. Zakon od 1807. utvrđuje kamatnu stopu na 5% u zajmovima građanima, a na 6% u zajmovima trgovcima; sve preko toga proglašava se zelenašenjem. Čak i 8. avgusta 1935. jedan zakon u Francuskoj definiše preterane ka matne stope kao zelenašenje, te stoga i kažnjive.341 Ova drama, vidimo, prilično dugo traje. Iako sama nije sprečila razvoj, ipak je bila povezana s dubokim krizama savesti u doba kada se mentalitet razvijao prateći zahteve kapitalizma. Bendžamin Nelson342 u svojoj originalnoj knjizi daje jednostavno objaš njenje: spor oko zelenašenja, središnji u zapadnoj kulturi, star je dvadeset pet vekova i potiče još iz biblijskih Ponovljenih zakona : „Ne smeš davati zajam uz ka336 To je datum kovanja zlatnog florina, uporediti F. Melis, članak „Fiorino”, u: Enciclopedia Dan tesca, 1971, str. 903. 337 H. Du Passage, članak „Usure” u Dictionnaire de théologie catholique, t. XV, 2. deo, 1950. stubac 2376. 338 Ibid., stubac 2377-2378. 339 Turgot, Mémoire sur les prêts d ’argent, izd. Daire, 1844, str. 110. U: (Œuvres, izd. Schelle, III, str. 180-183. 340 Ch. Carrière, „Prêt â intérêt et fidélité religieuse”, u: Provence historique, 1958, str. 107. 341 Zakon od 3. septembra 1807. i zakonska uredba od 8. avgusta 1935. Uporediti: Nouveau Ré pertoire Dalloz, 1965, reč „usure”, IV, str. 945. 342 Benjamin N. Nelson, The Idea of usury from tribal brotherhood to universal otherhood, 1949. O celini problema pogledati Gabriel Le Bras i H. Du Passage, članak „Usure” u Dictionnaire de théologie catholique, t. XV, 2. deo, 1950, stubac 2336-2390.
541
Društvo ili „skup skupova"
mate svom bratu, bilo da se to odnosi na novac, hranu ili nešto što se može posuđivati. A ako se radi o strancu, možeš davati zajam uz kamate”. Reč je o dobrom primeru dugovečnosti kulturnih stvarnosti. Ovaj daleki izvor, koji se gubi u tami vremena, jeste izvor reke koja beskrajno teče. Razlika između pozajmlji vanja bratu i strancu nije mogla da zadovolji hrišćansku crkvu čija su učenja bila univerzalistička. A ono što je važilo za mali jevrejski narod, okružen opasnim neprijateljima, nije više dopušteno za hrišćanstvo: po novom zakonu svi ljudi su braća. Pozajmljivanje uz kamatu je zabranjeno svakom, kao što objašnjava sveti Jeronim (340-420). Njegov savremenik, sveti Ambrozije Milanski (340-397), prihvata, međutim, zelenaško pozajmljivanje neprijatelju u slučaju pravednog rata - ubi ius belli, ibi ius usurae - čime se otvaraju vrata zelenašenju u trgovini s islam skim područjima. To će se pitanje postaviti i kasnije, u doba krstaških pohoda. Borba koju vode papstvo i crkva i dalje je žestoka, tim više što zelenašenje nije neko izmišljeno zlo. Drugi Lateranski koncil (1139) odlučuje da će zelenaš koji se ne pokaje biti lišen crkvenih sakramenata i prava da bude sahranjen na hrišćanskom groblju. Sporom se bave i mnogi crkveni doktori: sv. Toma Akvinski (1225— -1274), sv. Bernardino Sijenski (1380-1444), sv. Antonino Firentinski (1389-1459). Crkva istrajava u svojim stavovima, ali zlo se nastavlja.343 Pa ipak, u XIII veku, crkva dobija neobičnu podršku. Aristotelovo učenje prodire u hrišćanstvo oko 1240, a u svojim delima ga razvija sv. Toma Akvinski. Aristotel je u tom pitanju nedvosmislen: „Opravdano je mrzeti zajam uz kamate. Tako se od novca zarađuje novac. Jer cilj je novca da olakša razmenu. Izraz ’ka mate’ (grčki tokos - potomak, dete), koji sugeriše rađanje novca od novca, odnosi se na zelenašenje, jer po prirodi potomak liči na roditelje”.344*Ukratko, „novac ne rađa potomstvo”, ili bar to ne bi trebalo. Tu će formulaciju mnogo puta ponoviti Fra Bernardino, a tako će se oglasiti i Tridentski koncil 1563. godine: pecuniapecuniam non parit („novac ne rada novac” - p.p.) Rečita je i činjenica da isto neprijateljstvo prema zelenašenju postoji i u nejevrejskim društvima: grčkom, zapadnoevropskom i islamskom. Takođe i u Indiji i Kini. Maks Veber, inače veliki relativista, bez zazora piše: „...crkvena zabrana kamata [...] ima ekvivalent u gotovo svim etičkim sistemima u svetu”.34'1 Ovakva neprijateljstva su verovatno posledica upada novca - bezličnog sredstva razmene - u zatvoreni svet starih agrarnih privreda. To je, naime, instinktivna reakcija pro tiv te čudne moći. Ali novac, to sredstvo napretka, ne može da nestane. S druge strane, kredit je potreban starim agrarnim privredama, izloženim ćudima kalen dara, nedaćama koje on sa sobom donosi i razdobljima čekanja: orati da bi se sejalo, sejati da bi se žnjelo, i tako u beskraj. S ubrzanjem monetarne ekonomije, koja nikada nema dovoljno zlatnika i srebrnjaka na raspolaganju, moralo se „po kude dostojnom” zelenašenju priznati pravo da javno deluje. Ali za to je trebalo vremena i veliki napor za privikavanje. Prvi odlučan ko rak preduzeo je sv. Toma Akvinski koga Šumpeter smatra prvim čovekom koji je 343 G. Le Bras, cit. čl, stubac 2344—2346. 344 Aristotel, Politika, I—III, 23. J"J Max Weber. L'Éthique protestante et l ’esprit du capitalisme, 1964, str. 76, napomena 27.
542
Društvo ili „skup skupova”
Upozorenje zelenašima. Drvorez iz XV veka. Bog osuđuje njihova nedela (Kongresna biblioteka, Vašington)
imao opštu viziju ekonomskog procesa.346 Uloga ekonomske misli sholastičara, kako duhovito, ali ipak ispravno kaže Karl Polani, može se uporediti s ulogom Adama Smita ili Rikarda u XIX veku.347 Ali osnovna načela (uz podršku Aristo telovog učenja) ostala su nedodirljiva: zelenašenje, još se uvek govori, nije pove zano s visinom kamata (što bismo mi danas pomislili), a nema ništa zajedničko ni sa pozajmljivanjem novca nekom siromahu koji je potpuno u zelenaševoj milosti; zelenašenjem se, naime, smatra svaki zajam - mutuum - koji donosi dobit. Jedini zajam koji se ne smatra zelenaškim, jeste onaj kada zajmodavac očekuje vraćanje 346 Schumpeter, Storia dell’analisi economica, str. 10, napomena 3. 347 Karl Polanyi, u: K. Polanyi i Conrad Arensberg, Les Systèmes économiques dans l ’histoire et dans la théorie, 1975, str. 94.
543
Društvo ili „skup skupova"
u utvrđenom roku iste one svote koju je pozajmio, a prema načelu: mutuum date inde nil sperantes. Sve drugo bi značilo prodavati vreme u kojem je novac ustu pljen; a vreme pripada samo Bogu. To što kuća donosi stanarinu, a polje plodove ili dažbine, još se nekako može prihvatiti; ali neplodan novac mora ostati neplo dan. A u praksi je zaista bilo besplatnih zajmova. Njih su podsticali milosrđe, prija teljstvo, nesebičnost, želja da se ugodi Bogu. U pokrajini Valjadolid u XVI veku zabeleženi su zajmovi „za čast i dobra delà”, para hacar honra y buena oèra.348 Pa ipak, sholastička misao je otvorila ustavu. Ključni ustupak je odobra vanje uzimanja kamata u slučaju kada je zajmodavac izložen riziku (damnum emergens), ili eventualnom gubitku zarade u drugom području (lucrum cessans). A te razlike otvaraju mnoga vrata. Budući da je cambium, menjanje novca, jed nostavan transfer novca, menici, njegovom konkretnom izrazu, može se dopustiti putovanje iz mesta u mesto, jer dobit koju ona obično donosi nije unapred osigu rana zbog rizika. Jedino se „suva promena”, s fiktivnim papirima, bez seljenja menice s jednog mesta na drugo, smatra zelenaškom - i to ne bez razloga, jer je cambio seco zaista prerušeni oblik zajma s kamatom. Crkva dopušta i zajmove vladaru i državi; takode i dobiti iz trgovačkih ortakluka (đenovska commenda, mletačka colleganza, firentinska societas). Čak i depoziti kod bankarâ - depositi a discrezione - koje je crkva osuđivala, postaće dozvoljeni, jer su se mogli pred staviti kao sudelovanje u preduzeću.349 U stvari, zabranjivati novcu da se umnožava, i to u doba poleta ekonomije, sasvim je besmisleno. Poljoprivreda je za obradu u tom kratkom razdoblju osvo jila više površina nego što je imala od doba neolitika.350 Gradovi rastu kao nikada ranije. Trgovina dobija na snazi i poletu. Kako onda da se kredit ne širi kroz pro speritetne krajeve Evrope: kroz Flandriju, Brabant, Eno, Artoa, Il-de-Frans, Lorenu, Sampanju, Burgundiju, Franš-Konte, Dofine, Provansu, Englesku, Kataloniju, Italiju? To što će jednog dana zelenašenje u načelu biti prepušteno Jevrejim a, rasejanim po Evropi, a kojima je za zarađivanje za život ostavljen samo taj oblik trgovine novcem, nije bilo pravo rešenje. A možda je to bila i neka vrsta primene uputstva iz Ponovljenih zakona : naime, ako bi se Jevrejima dozvolilo da zelenaše prema nejevrejima, hrišćani bi se tada mogli smatrati „strancima”. Pa ipak, uvek kada imamo dokaze o lihvarstvu koje upražnjavaju Jevreji (na primer, u banchi, koje drže u Italiji u XV veku), vidimo da se i hrišćanski zajmodavci u isto vreme bave sličnim delatnostima. U stvari, lihvarstvom se bavi čitavo društvo: vladari, bogataši, trgovci, siro tinja, pa i sama crkva. Društvo nastoji da sakrije zabranjenu praksu, osuđuje je, ali joj ipak pribegava, kudi one koji se njome bave, ali ih ipak toleriše. „Kod zajmo davca se odlazi krišom, kao u javnu kuću”,351 rekao je neko. Mletački plemić Marino Sanudo izjavljuje 1519: „Da sam sada član ’Veća umoljenih’, kao što sam bio prošle godine, izjasnio bih se da su Jevreji neophodni kao i pekari”.352 Među848 B. Bennassar. Valladolidau siècle d ’or, str. 258. 49 R. de Roover, The Medici Bank, 1948, str. 57. Marc Bloch, Les Curadères originaux de l ’histoire rurale française, 1952,1, str. 5. Léon Poliakof, Les Banchieri juifs et le Saint-Siège, du XIIIe au XVIIe siècle, 1965, str. 81. Diarii, 9. novembar 1519, citat L. Poliakof, op. cit., str. 59. napomena 5.
544
Društvo ili „skup skupova
Kapitel iz XII veka, katedrala u Otenu. Đavo predstavljen s kesom novca u ruci (Fototeka A. Kolen)
tim, na Jevreje se sručio nezasluženo veliki deo krivice, jer Lombarđani, Toskanci i Kaorsini, listom hrišćani, otvoreno pozajmljuju novac uz zalog, a i uz kamate. Ipak, jevrejski zajmodavci ponegde uspevaju da osvoje tržište lihve, na primer u područjima severno od Rima u XIV veku. U Firenci ih dugo drže na odstojanju; oni se tu probijaju tek 1396, a u velikom broju se u gradu nastanjuju po povratku iz progonstva Kozima Medičija (1434); tri godine kasnije grupa Jevreja stiče mo nopol na davanje zajma u gradu. Zanimljiva je pojedinost da se smeštaju ,,u iste banke i pod istim nazivima, kao hrišćanski zajmodavci koji su im prethodili:
Banco della Vacca, Banco dei quatro Pavoni.. ” U svemu, Jevreji ili hrišćani (da ne pominjemo sveštenstvo) koriste ista sredstva: simulirane prodaje, lažne sajamske priznanice, fiktivne brojke u beležničkim dokumentima. Ovakvi postupci postaju običaj. U Firenci, gradu ranog kapitalizma, to se vidi u XIV veku i na osnovu povremenih zapažanja ljudi kakav je bio Paolo Saseti, čovek od poverenja i partner Medičija. On 1384. godine povo dom jednog menjačkog posla piše da mu dobit ,,piu di f [iorini] quatrocento cinquanta d’interesse, o uxuria si voglia chiamare”, više od 450 florina kamate, ili lihve, ako se tako više voli reći. Zanimljivo je kako se izraz „kamata” jasno od vaja od pogrdnog značenja reči „zelenašenje”.353354 Filip de Komin, položivši nešto 353 L. Poliakof, op. cit, str. 96. 354 C. Bec, Les Marchands écrivains à Florence, 1355-1434, str. 274.
545
Društvo ili „skup skupova
novca u poslovnicu Medičija u Lionu, otvoreno se žali da je dobio suviše malu kamatu: „T aje dobit prilično mršava za mene” (novembar 1489).355 A budući da su stvari krenule u tom smeru, poslovni svet se uskoro neće morati plašiti mera crkve. Tako firentinski menjač novca u XIV veku pozajmljuje uz kamate od oko 20%, a ponekad i preko toga.356 Crkva je postala raspoložena da oprosti grehe tr govaca, isto kao i grehe vladara. Pa ipak, neki su još uvek obazrivi. Pre nego što izađu pred Božji sud, poje dini lihvari zbog griže savesti vraćaju novac stečen zelenašenjem: tako je jedan zelenaš iz Pjačence, nastanjen u Nici,357 sastavio spisak sa dve stotine napomena. Prema B. Nelsonu, ova pokajanja u zadnji čas, i odredbe o vraćanju novca, kojih su prepuni beležnički spisi i testamenti, ne sreću se posle 1330. godine.358 Ali, nešto kasnije, Jakob Velzer Stariji, iz osećanja savesti odbija da učestvuje u mo nopolima koji pustoše renesansnu Nemačku. A njegov savremenik, Jakob Fuger Bogati, zabrinut, traži u tim pitanjima savet od Johana Eka, budućeg Luterovog protivnika, i plaća mu put u Bolonju359 da bi se ovaj tamo raspitao. U dva maha, a drugi put 1532. godine, španski trgovci iz Antverpena traže o istom predmetu mišljenje teologa sa Sorbone.360 Godine 1577, mučen nečistom savešću, Lazaro Dorija, đenovski trgovac koji živi u Španiji, povlači se iz posla, čime skreće pažnju na sebe.361 Ukratko, mentalitet se ne menja uvek jednako brzo kao eko nomska praksa. Dokaz je i uzbuđenje koje je izazvala bula In earn koju 1571. go dine objavljuje Pije V da bi rešio mnogo raspravljano pitanje zamene i ponovne zamene novca. Možda i bez takve namere, bula predstavlja povratak vrlo strogim pravilima: ona naprosto zabranjuje deposito, to jest zajam ili odloženo plaćanje od jednog do drugog sajma, uz uobičajenu kamatu od 2,5% - zajam kojim su se služili trgovci koji su prodavali i kupovali na kredit. Porodica Buonvizi, u nepri lici zbog te mere kao i ostali trgovci, piše iz Liona Simonu Ruizu 21. aprila 1571: „Kao što znate, Njegova svetost je zabranila deposito, što je veoma zgodno sred stvo u našem poslovanju. Mi pak ne smemo gubiti strpljenje; za ovaj sajam nisu određene kamate za deposito, tako da našim prijateljima možemo učiniti uslugu veoma teško i uz mala prikrivanja. Učinili smo najbolje što smo mogli, ali od sada, budući da svi moraju da se pridržavaju pravila, to važi i za nas. Moraćemo da koristimo berze Italije, Flandrije, Burgundije”.362 Pošto je deposito zabranjen, vraćamo se odmah na cambio, koji je dozvoljen - glasi zaključak firme iz Luke. Jedna vrata se zatvaraju, valja krenuti drugima. Verujmo što se toga tiče ocu Lenezu (1512-1565) koji je nasledio Ignjacija Lojolu kao general jezuitskog reda: 355 R. de Roover, op. cit., str. 56, napomena 85. 356 Charles de La Roncière, Un Changeur florentin da Trecenlo..., 1973, str. 25,97,114, napomena 5, 172, 197. B. Nelson, „The Usurer and the Merchant Prince: Italian businessmen and the ecclesiastical law of restitution, 1100-1550”, u: The Tasks of economic history ( dodatak u The Journal o f economic history), VII (19471, str. 116. 358 Ibid., str. 113. 359 G. von Pôlnitz, Jakob Fugger, 1949,1, str. 317 i B. Nelson, The Idea o f usury, str. 25. 360 J. A. Goris, Les Colonies marchandes méridionales à Anvers, 1925, str. 507. 61 Pierre Jeannin, Les Marchands au XVI? siècle, 1957, str. 169. 36‘ Archivo provincial Valladolid, ostavština Ruiz, citat H. Lapeyre, Une Famille de marchands, les Ruis, 1955, str. 135 i napomena 139.
546
Društvo ili „skup skupova"
„Trgovci su tako snalažljivi i dovitljivi kada je u pitanju njihov posao, da nam je teško da otkrijemo o čemu se zapravo radi”.363 Iako ugovor ricorsa, to jest dugo ročni zajam po sistemu „zamene i ponovne zamene” (kada menica putuje dugo iz jednog mesta u mesto, tako da se iz godine u godinu povećava iznos koji treba platiti), nije stvoren u XVII veku, on se u to doba rasprostranio. Kako je ta praksa doživela kritiku kao obično zelenašenje, Đenovska republika se potrudila i uverila papu Urbana VIII, d a je 27. septembra 1631, prizna kao dopuštenu.364 Blag stav crkve može izgledati čudan. S druge strane, kako bi se ona i mogla boriti protiv udruženih snaga svakodnevice? Poslednji sholastičari, Spanci, a medu njima veliki Luis de Molina, dali su primer liberalizma.365 Pjer Vilar po vodom toga izjavljuje:366 „Kako bi ti stavovi španskih teologa o menjanju novca, ljudi strastveno odanih opravdavanju profita, razveselili Marksa” . Zaista, da li smeju teolozi žrtvovati čitavu ekonomiju Sevilje (ili Lisabona, koja je privremeno bila tesno povezana s prvom, od 1580. godine)? Crkva nije bila jedina koja je popustila, već je to bio slučaj i s državom: ona će tako postupiti pre ili kasnije, već prema okolnostima. Godine 1601, Anri IV je Lionskim sporazumom francuskom kraljevstvu pripojio Biže, Bres i Zeks, koje je oduzeo na silu vojvodi od Savoje. Te male zemlje imale su neke povlastice i po sebne običaje, pre svega u pitanjima renti, kamata i zelenašenja. Francuska kruna, koja ih je stavila pod nadležnost Vrhovnog suda Dižona, nastoji da im nametne svoja pravila. Tako gotovo trenutno dolazi do smanjenja kamata na državne ob veznice a dvanaestine glavnice (au denier douze ili 8,3%), na jednu šesnaestinu. Potom, 1629. godine dolazi do sudskih procesa zelenašima, od kojih neki završa vaju izricanjem kazni. „Те su mere izazvale strah i više niko nije smeo da sklapa ugovore o zajmovima s kamatama”. Međutim, 22. marta 1642, odlukom kralja i njegovog Veća vaspostavlja se kreditno zakonodavstvo iz doba savojskih voj voda, to jest pravo „da se određuju kamate” kao u stranim susednim pokrajinama ,,gde postoji izdavanje obveznica i utvrđivanje kamata”.367 Primedbi je sve manje s protokom vremena. Godine 1771, jedan posmatrač ozbiljno iznosi stav „da bi Francuskoj bila korisna založna banka (Mont de Piété), jer bi se tako moglo stati na kraj zelenašenju koje upropašćuje mnoge poje dince”.368 Uoči Revolucije Sebastijan Mersije skreće pažnju na zelenašenje kojim se bave beležnici u Parizu, koji se naglo bogate, ali i na ulogu „isplaćivača” (avanceurs), sitnih pozajmljivača koji su ipak prava sreća za siromašne, jer država teži da monopolizuje sve vrste kredita. U Engleskoj, Gornji dom 30. maja 1786, odba363 Otac Lainez, Disputationes tridentinae..., t. II. 1886, str. 228 (...subtilitas mercatorum. ducentes eos cupiditate... tôt technas invertit ut vix facta nuda ipsa perspici possint...). 364 Giulio Mandich, Le Pacte de Ricorsa et le marché italien des changes au XVIIe siècle. 1953, str. 153. 365 J. Hôffner, Wirtschaftsethik und Monopole, 1941. str. 111 i B. Nelson, Idea o f usury, str. 61, na pomena 79. 366 U jednom razgovoru. 367 Ph. Collet, Traité des usures..., 1690, u članku „avertissement”. Isaac de Pinto, Traité de la circulation et du crédit, 1771, str. 36; L.-S. Mercier, Tableau de Pa ris, 1782, III, str. 49-50.
547
Društvo ili „skup skupova”
čuje predloženi zakon (Bili), čiji je cilj bio „da se dopuste kamate do 25% onima koji pozajmljuju uz jemstvo, a na veliku muku naroda” .369 Pa ipak, u tom razdoblju, u drugoj polovini XVIII veka, spor je bio okon čan. Neki konzervativni teolozi su gnevni. Naime, razlika između lihve i cene uo bičajenog zajma je utvrđena: „Mislim, kao i vi”, piše svom sinu Žan-Batist Ru, bogati i čestiti trgovac iz Marselja (29. decembra 1798), „da se beskamatni zajam odnosi samo na onoga koji ga uzima iz nužde, pa se ne može primeniti na trgovca koji ga uzima da bi se upustio u unosne poduhvate i spekulacije”.370 A još četvrt veka ranije, portugalski finansijer Isak de Pinto, izjavio je bez okolišanja (1711): „Kamate na novac su korisne i svima potrebne; zelenašenje je destruktivno i vredno prezira”. Poistovećivati te dve stvari, isto je kao i kad bismo želeli da za branimo korisnu upotrebu vatre jer spaljuje i uništava one koji joj se suviše pri maknu.371
Da li je puritanizam isto što i kapitalizam? Stav crkve prema zelenašenju uklapa se u onaj kompleks verskih stavova koji se polako menja. Na kraju dolazi do prekida s prošlošću, kao u mnogim dru gim slučajevima. Aggiornamento (obnova, prilagođenje) našeg vremena - o ko jem govori drugi Vatikanski koncil - nije u toj dugoj povesti nešto zaista novo. Ogisten Renode372 smatra da je prvi korak ka „modernizmu”, i to uspešan, bila Suma teologije sv. Tome Akvinskog. I humanizam je, na svoj način, bio aggior namento : sistematska reorganizacija zapadne civilizacije, čitavog grčko-latinskog nasleda. Kroz taj proces i danas prolazimo. Šta najzad reći o velikom prekidu koji je izazvala reformacija? Da li je taj prekid pogodovao usponu kapitalizma oslobođenog svojih obzira, svoje nečiste savesti? To je otprilike teza koju u svom kratkom spisu Protestantska crkva i duh kapitalizma (1904), zastupa Maks Veber. Istina je da posle XVI veka postoji očita korelacija između zemalja koje su prihvatile reformaciju i područja gde trgo vački, a kasnije industrijski kapitalizam, nastavlja svoju uspešnu karijeru, počev od Amsterdama, pa do Londona. To mora d a je više od puke podudarnosti. Dakle, da li je Maks Veber u pravu? Njegovo dokazivanje je prilično zbunjujuće i složeno. Veber želi da pronađe protestantsku manjinu koja bi bila nosilac posebnog mentaliteta, idealnog tipa „kapitalističkog duha” . A to, pak, podrazumeva niz pretpostavki. Da stvari budu složenije, izlaganje je retrospektivno u vremenu, to jest ide od sadašnjosti ka prošlosti. Počinjemo s Nemačkom otprilike 1900. godine. Statističko istraživanje sprovedeno u pokrajini Baden, 1895. godine, ustanovilo je da su protestanti boga tiji od katolika, kao i da su više uključeni u ekonomske aktivnosti. Prihvatimo te rezultate kao valjane. Sta oni znače u širim razmerama. Martin Ofenbaher, vođa 369 Moskva, A. E. A., 35/6, 370, str. 76. 370 Ch. Carrière, cit. či, str. 114. 3711, de Pinto, op. cit., str. 213-214. 372 A. Renaudet, Dante humaniste, 1952, str. 255-256.
548
Druš o ili „skup skupova
istraživanja, inače Veberov učenik, izjavljuje bez okolišanja: „Katolik je... mir niji, ne žudi toliko za dobiti; miliji mu je siguran život, makar i s manjom zara dom, nego rizici i uzbuđenja, čak i kada bi mu oni mogli doneti bogatstvo i počasti. Narodna izreka kaže: čovek ili dobro jede, ili mirno spava. U ovom slučaju, protestant više voli da jede dobro; s druge strane, katolik želi mirnije da spava” . S ovakvom slikom - na kojoj za „stolom kapitalizma” sede protestanti s viljuškama, dok su katolici okrenuti leđima istom tom stolu - Maks Veber se upućuje u prošlost, gde hitro pronalazi Bendžamina Franklina, naravno izvanred nog svedoka, koji već 1748. veli: „Zapamti d a je vreme novac [...]; zapamti d a je kredit novac. Zapamti d a je novac po svojoj prirodi plodan i produkitvan” (Saveti
mladom trgovcu). Maks Veber posmatra Franklina kao čoveka koji stoji na kraju jednog po sebnog naraštaja, naraštaja svojih puritanskih predaka i prethodnika. Idući još dalje i smelije u prošlost, Veber nas vodi do pastora Ricarda Bakstera u Kromvelovu Englesku. Baksterovo učenje moglo bi se sažeti ovako: ne bi trebalo da rasi pamo dragocene trenutke našeg kratkog ovozemaljskog postojanja; nagradu valja da tražimo u bavljenju poslom koji nam je Bog odredio; moramo da radimo tamo gde je On smatrao da treba da budemo. Bog unapred zna ko će biti spasen, a ko osuđen, no uspeh u poslu znak je d a je čovek među izabranima (a to je neka vrsta božjeg proricanja sudbine!). Trgovac koji stvori bogatstvo, u svom uspehu videće dokaz da je izabran od Boga. Ali pazite, nastavlja Bakster, ne koristite svoje bo gatstvo za luksuz i uživanje, jer je to staza prokletstva. Svojim bogatstvom služite opštem dobru, budite korisni zajednici. A tu je čovek - što Maks Veber rado ističe - opet žrtva svojih delà; stvara asketski oblik kapitalizma, smerno osuđen na maksimalizaciju profita, no ipak se trudi da zauzda koristoljublje. Na taj način, ra cionalan u posledicama, iracionalan u korenima, kapitalizam bi bio plod ovog neočekivanog susreta modernog života i puritanske etike. Naravno, ja sam suviše brzo i neodgovarajuće sažeo misao bogatu nijan sama, a i uprostio suptilni i zbrkani način razmišljanja - na koji sam, moram pri znati, podjednako alergičan kao i Lisjen Fevr. To ipak nije razlog da Maksu Veberu pripisujemo ono što nije rekao. Maks Veber je tamo gde je video samo koin cidenciju, nešto zajedničko, osuđen da tvrdi kako je protestantizam izvor kapitalizma. Verner Zombart je medu prvim istoričarima koji je proširio Veberovo objašnjenje da bi ga bolje opovrgao. Protestantizam je u svom početku, do kazuje Zombart ironično, ipak pokušaj povratka jevanđeoskom siromaštvu, ali i istinska opasnost za ekonomski život u njegovim strukturama i njegovom napretku. A što se tiče uputstava za asketski život, nalazimo ih već kod sv. Tome Akvinskog i sholasticarâ! Puritanizam je naprosto škola škrtosti na škotski način, učenje za sitne dućandžije.373 Moram da priznam d a je sve to zaista smešno, kao i najveći deo polemike. To je jednako smešno kao kada bismo hteli da opovrgnemo Vebera, govoreći o neobuzdanom trošenju Holanđana u Bataviji, u XVIII veku, ili o svečanostima koje su organizovali stotinu godina ranije na Dešimi, kako bi ra zbili dosadu na ostrvu, na koje su Japanci ograničili njihove aktivnosti. 373 Werner Sombart, Le Bourgeois, 1926, str. 313.
549
Društ\’o ili „skup skupova"
Sve bi bilo mnogo lakše da razvoj kapitalizma povežemo s Kalvinovim pi smom o zelenašenju (1545). Taj tekst mogli bismo da predstavimo kao turning point (prekretnicu). Ova pronicljiva analiza problema vezanih za zelenašenje, koju iznosi čovek strogog duha i upućen u ekonomiju, izuzetno je jasna. Po Kal vinu, mora se razlikovati s jedne strane između teologije, kao vrste neuništive os novne moralne strukture, i s druge, ljudskih zakona, sudija, pravnika i samog slo va zakona. Postoji dozvoljeno zelenašenje, ono između trgovaca (pod uslovom da su kamate skromne, do 5%), kao i nedozvoljeno zelenašenje, ono koje se ogrešuje o milosrđe. „Bog nije zabranio svaku zaradu koju čovek može da ostvari za sebe. Jer, šta bi to onda značilo? Da bismo morali napustiti svaku trgovinu...”. Naravno, Aristotelova pouka je i dalje na snazi: „Priznajem ono što i deca vide, to jest d a je novac zatvoren u škrinju neplodan” . Ali ako se novcem „kupi neko polje... [ovaj put] nećemo reći da novac ne proizvodi novac”. Nema svrhe „zaustavljati se na recima”, treba „posmatrati same stvari”. Anri Ozer,374 od koga preuzimam ove lepo odabrane Kalvinove misli, smatra da ekonomsko napredovanje protestant skih zemalja proizlazi iz niže i dostupnije kamate na novac. „То objašnjava razvoj kreditiranja u zemljama kao što su Holandija ili Zeneva. Kalvin je taj razvoj omo gućio i bez svog znanja”. A to je zapravo još jedan način da se složimo s Maksom Veberom. Da, možda bismo rekli, ali šta je sa Đenovom, katoličkim gradom, pa ipak živom srcu kapitalizma svetskih razmera, gde oko 1600. godine kamata na novac iznosi 1,2%.J,J Da lije igde postojala niža stopa? Možda je kapitalizam u širenju stvorio nisku kamatnu stopu jednako kao što je i ona stvorila njega. A Kalvin, u svakom slučaju, na području zelenašenja ne ruši tabue. Oni su, naime, već odavno bili prevaziđeni.
Retrospektivna geografija: jedno dobro objašnjenje Da bismo izašli iz ove rasprave, koju bi bilo beskorisno produžavati - ili bi u protivnom trebalo navoditi argumentaciju koju su u čitavom nizu prijateljskih polemika iznosili razni autori, od R. Tonija do H. Litija - možda bi trebalo pogle dati nema li nekih jednostavnijih opštih objašnjenja, manje zakučastih, manje krhkih od ove neobične retrospektivne sociologije. To je pokušao da kaže Kurt Samuelson376 1957. i 1971; ja sam to isto pokušao 1963. godine.377 Pa ipak, naši argumenti nisu isti. Mišljenja sam d a je nemoguće poreći d a je reformatska Evropa, gledajući u celini, pretekla sjajnu ekonomiju Sredozemlja, koja je dugo bila na putu kapita lizma (na umu posebno imam Italiju). Ali, takva su preticanja uobičajena pojava u istoriji: Vizantija nestaje pred islamom; islam ustupa pred hrišćanskom Evropom; sredozemno hrišćanstvo dobija prvu trku preko sedam svetskih mora; devedesetih H. Hauser, Les Débuts du capitalisme, 1931, str. 51 i 55. 375 C. M. Cipolla, „Note sulla storia del saggio d'interesse, corso, dividendi e sconto dei dividendi del Banco di S. Giorgio nel sec. XVI”, u: Economia intemazionale, vol. 5, maj 1952, str. 14. 376 Économie et religion, une critique de Max Weber, švedsko izdanje 1957, francusko, 1971. F. Braudel, Le Monde actuel, 1963, str. 394-395.
550
Društvo ili „skup skupova
Severnjaci pobeđuju. Mali engleski i holandski jedrenjaci, 16. oktobra 1602. napadaju ogromni portugalski brod u vodama Malake (foto B. N.)
godina XVI veka težište čitave Evrope se pomera ka protestantskom Severn koji postaje najprosperitetnija oblast. Do tada, a možda i do godina 1610-1620, reč kapitalizam - uprkos Rimu i uprkos crkvi - odnosi se prvenstveno na Jug. Am sterdam tek tada počinje da se „dokazuje” . Uostalom, možemo primetiti da Sever nije ništa otkrio, ni Ameriku ni put oko Rta dobre nade, niti daleke svetske puteve. U Indoneziju, Kinu i Japan, prvi stižu Portugalci. Sva ta izvanredna postig nuća treba pripisati navodno „lenjoj” južnoj Evropi. Pored toga, Sever nije iz mislio niti jedno jedino sredstvo kapitalizma; sva ona potiču s Juga. Čak je i Amsterdamska banka ustanovljena po uzoru na mletačku banku Rialto. Upravo u borbi protiv državnih monopola zemalja Juga - Portugaise i Španije - nastaju ve like trgovačke kompanije Severa. Ako pogledamo kartu Evrope, a posebno tok Rajne i Dunava, a ako za tren zanemarimo epizodno rimsko osvajanje Engleske, onda je kontinent moguće podeliti na dva delà: na jednoj strani je staro istorijsko područje koje ljudi oblikuju i bogate svojim radom; na drugoj strani je nova Evropa, dugo necivilizovana. Ve liko dostignuće Srednjeg veka su, zapravo, kolonizacija, obrazovanje, razvoj i ur-
551
Društvo ili „skup skupova "
banizacija te necivilizovane Evrope - sve do reka Labe, Odre i Visle, kao i do Engleske, Irske, Škotske i Skandinavije, na drugoj strani. Reci „kolonija” i „kolo nijalizam” zahtevaju možda bliža objašnjenja, ali u celini, upravo je severna Ev ropa kolonijalna teritorija koju oblikuju, poučavaju i iskorišćavaju stara latinska kultura, crkva, Rim - isto onako kao što će docnije jezuiti pokušati da nametnu svoja rešenja u „rezervatima” u Paragvaju, što im na kraju nije pošlo za rukom. A reformacija je za zemlje Severnog i Baltičkog mora, bila, između ostalog, i kraj jedne kolonizacije. Tim siromašnim zemljama, uprkos podvizima hanzeatskih gradova i pomo raca sa Severnog mora, pripali su nezahvalni zadaci, to jest isporuka sirovina: vune iz Engleske, drveta iz Norveške, raži s Baltika. U Brižu i Antverpenu, trgo vci i bankari s Juga vode igru: oni diktiraju zakon, razjaruju siromašne i bogate. A protestantska revolucija bila je žešća na morima nego na kontinentu: tako je At lantik, čim g a je Evropa osvojila, što istoričari često zaboravljaju, postao poprište verskih i materijalnih borbi. Upravo zbog nižih cena jezičak na vagi se okrenuo u korist Severa. Tamo su bile niže plate, a tamo se ubrzo razvila i nepobediva in dustrija. Sever je raspolagao i jevtinim prevozom, velikom flotom obalskih bro dova i teretnih jedrenjaka. Tu se sve proizvodilo jeftinije: žito, platna, sukna, bro dovi, drvo, itd. Pobeda Severa je bez sumnje pobeda proletera, sitnog trgovca, onog koji jede lošije, a verovatno i manje nego onaj na Jugu. Uz to, devedestih godina XVI veka dolazi i do preokreta konjunkture, krize koja i tada, kao i danas, najpre pogađa napredne zemlje, one sa složenijom mašinerijom. To Severn do nosi veoma dobre prilike koje poslovni ljudi znaju da prepoznaju i iskoriste. U Holandiju hrle poslovni ljudi iz Nemačke, Francuske, pa i iz Antverpena. Posledica je izvanredan razvoj Amsterdama, a to, pak, dovodi do opšteg napretka pro testantskih zemalja. Pobeda Severa je zapravo pobeda konkurenata skromnijih zahteva. A, kao što se to uvek dešava, uklonivši protivnike, i oni će jednog dana steći aroganciju bogatih. A njihove će poslovne mreže, raširene na sve strane, na ravno po Nemačkoj, ali i u Bordou i drugde, dovesti do stvaranja protestantskih zajednica, bogatijih, smelijih i veštijih od lokalnih trgovaca - upravo kao što su nekad Italijani u zemljama Severa, u Šampanji, u Lionu, Brižu, Antverpenu, bili nenadmašni trgovci i bankari. Ovo mi se čini uverljivim objašnjenjem. Naime, protestantska etika nije je dini činilac. A ta priča, često ponavljana u prošlosti, ponovo se odvija u XVIII veku. Da industrijska revolucija nije hanoveranskoj Engleskoj donela neku vrsta new deala, svet bi se možda okrenuo Rusiji u brzom razvoju ili još verovatnije Sjedinjenim Državama, koje se sporo organizuju u neku vrstu republike, nalik na Ujedinjene Pokrajine. Ali umesto toga, kao rezultat napretka tehnike i političkog razvoja, uz povoljne ekonomske okolnosti, došlo je do mašinske revolucije. A At lantski okean su zahvaljujući steameru, čeličnom brodu na parni pogon, ponovo osvojili Englezi u XIX veku. Bio je to kraj elegantnih bostonskih clippera s .drve nim koritima. Čelik je jači od drveta. Sve se to događa u vreme kada Amerika na pušta more, da bi se okrenula osvajanju prostranstava na svom zapadu.
552
Društvo ili „skup skupova’
Da li to znači da reformacija nije snažno uticala na ponašanje i stavove po slovnih ljudi, s očiglednim posledicama na sav materijalni život? Besmisleno je tako šta poricati. Kao prvo, reformacija sjedinjuje zemlje na Severn, te im tako omogućuje da se skupa suprotstave suparnicima s Juga. Pored toga, verski ratovi su ostavili baštinu solidarnosti protestantskih celina, koja je imala značaj u trgo vini, bar do trenutka kada su nacionalni osećaji odneli prevagu nad drugim stavo vima. S druge strane, crkva je, ako se ne varam, tamo gde se održala i čak ojačala, to jest u katoličkoj Evropi, delovala kao cement starog društva. Različiti nivoi crkvene hijerarhije, njene sinekure, koje su neka vrsta društvene monete, podrža vaju tradicionalnu strukturu i ostale hijerarhije. Oni učvršćuju društveni poredak koji je, za razliku od onog u protestantskim zemljama, manje elastičan, više krut. A kapitalizam u neku ruku zahteva društvo koje se može razvijati u skladu s nje govim vlastitim širenjem. Tako se kapitalistički dosije reformacije ne može mirno i jednostavno zatvoriti.
Da li je kapitalizam isto što i razum ? Drugo šire objašnjenje koje se ponekad iznosi je napredak naučnog duha i racionalnosti na Zapadu: za ta se dva činioca kaže da su ubrzali ekonomski uspon Evrope, podstičući u isto vreme kapitalizam, ili još bolje kapitalističku mudrost, i njen konstruktivni prodor. I na ovaj način veliki deo se priznaje „duhu”, inven tivnosti preduzetnikâ i opravdanju kapitalizma kao pokretaču ekonomije. To je veoma diskutabilna teza, čak i ako ne prihvatimo stav Morisa Doba378 - po kojem je kapitalistički duh stvorio kapitalizam, pri čemu ostaje da se objasni poreklo tog duha. Pa ipak, to nije nužan put, jer je moguće zamisliti trajnu uzajamnost između mnoštva činjenica i duha koji ih posmatra i njima upravlja. Najistaknutiji branilac te teze je Verner Zombart koji u njoj vidi još jednu priliku da naglasi značaj duhovnih činilaca u celini, na štetu ostalih. Pa ipak, argu menti koje on iznosi nisu dovoljno uverljivi. Šta, na primer, znači njegova pompezna tvrdnja d a je racionalnost (koju on ne definiše), težnja koja leži u osnovi, ili viševekovni trend, kao što bismo danas rekli, razvoja Zapada, ili istorijske sud bine Zapada, kao što bi rekao Oto Bruner.379 Šta dalje znači tvrdnja d a je ta racio nalnost istovremeno stvorila modernu državu, moderni grad, nauku, buržoaziju, i najzad kapitalizam? Ukratko, to bi značilo da su razum i kapitalistički duh jedno te isto. A taj razum, za Vernera Zombarta je prvenstveno racionalnost oruđa i sred stava razmene. On tako navodi Liber Abaci, knjigu o abakusu koju je 1202. napi sao Leonardo Fibonači iz Pize. Već taj prvi primer je loše izabran jer je abakus arapski izum; a Fibonači je naučio da se služi abakusom, gde je naučio i arapske brojeve u Buđiju, u severnoj Africi, gde se njegov otac nastanio kao trgovac; tu je naučio i da računa vrednost novca po količini plemenitog metala, kao i da meri 378 Studies in the development o f capitalism, 1946, str. 9. 379 O. Brunner, op. cit., str. 16-17.
553
Društvo ili „skup skupova
geografsku širinu i dužinu, itd.380 Fibonači, dakle, pre svedoči o naučnoj racio nalnosti Arapa! Drugi preuranjeni primer su računovodstvene knjige, od kojih je prva poznata ona firentinska (1211). Sudeći prema Trgovačkoj knjizi (Handlungsbuch) Holcšuerovih (1304—1307),J°1 (sačuvanoj na latinskom jeziku), sledi d a je to prvo računovodstvo inspirisala pre potreba da se ima evidencija robe prodate na kredit, nego apstraktna želja za redom. U svakom slučaju, proteći će mnogo vremena pre nego što računovodstvo postane beleženje čitave trgovačke delatnosti. Trgovci su se često zadovoljavali da „beleže svoje operacije na ceduljicama koje su potom kačili na zid”, kako piše 1517. Mateus Svare, veoma upućeni knji govođa Fugerovih.382 A tada se već znalo d a je Fra Luka di Borgo (pravim ime nom Luka Pačoli), u jedanaestom poglavlju spisa Summa di arithmetica, geometria, proportioni e proportionalité (1494), u celosti razradio tehniku dvojnog knji govodstva. Dve su značajne knjige u knjigovodstvu, Manuale ili Giornale, u kojoj se operacije unose po redosledu, i glavna knjiga Quaderno, u kojoj se svaka operacija upisuje dva puta. U ovoj potonjoj nalazimo dvojno knjigovodstvo, a ono je novost. Zahvaljujući tom knjigovodstvu, trgovac u svakom trenutku tačno zna kolika mu je aktiva, a kolika pasiva. Ako bilans nije na nuli, to znači da se negde potkrala greška koju treba odmah potražiti.383 Korisnost dvojnog knjigovodstva (partita doppia) je očevidna. Zombart o tome čak poetično govori: „Prosto je nemoguće”, piše on, „zamisliti kapitalizam bez dvojnog knjigovodstva; oni su kao oblik i sadržaj (wie Form und Inhalt). Dvojno knjigovodstvo je proizišlo iz istog duha [kurziv F. Brodel], iz kojeg su potekli Galilejev i Njutnov sistem, kao i učenja moderne fizike i hernije. I ne gle dajući pomno [ohne viel Scharfsinn, a to je neobično upozorenje], u dvojnom knjigovodstvu je moguće naslutiti ideje o zakonima gravitacije, o optoku krvi, i o zakonima održanja energije”.384 Tu se sećamo Kjerkegorove misli „Svaka istina je samo istina do određene granice. Ako je pređemo, istina se obrće u neistinu”. Zombart je zaista prešao tu granicu, a za njim će se u preterivanju povesti i dru gi. Tako Spengler uporeduje Luku Pačolija s Kristoforom Kolumbom i Kopernikom.385 K. A. Kuk (1950) tvrdi da „značaj dvojnog knjigovodstva nije u njegovoj aritmetici, već u njegovoj metafizici”.386 Valter Ojken, vrstan ekonomista, bez oklevanja kaže (1950) da Nemačka hanzeatskih gradova nije uspela u svom razvo ju u XVI veku zato što nije usvojila dvojno knjigovodstvo (doppelte Buchhaltung) - koje s druge strane uvode augsburški trgovci u vremenu prosperiteta.387 Moglo bi se naći mnogo primedbi protiv ovih gledišta! Evo najpre onih manjih. Ne želeći da umanjujemo značaj Luke Pačolija, treba istaći daje on i sam imao prethodnike. I Zombart ukazuje na trgovačku knjigu Dubrovčanina Kotru380 Aldo Mieli, Panaroma general de historia de la Ciencia, II, str. 260-265. 381 Izdanje H. Proesler, 1934. W. Sombart, op. cit., II, str. 129 i napomena 1. 383 F. Melis, Storia della Ragioneria, 1950, str. 633-634. 384 W. Sombart, op. cit., II, str. 118. 383 Oswald Spengler, Le Déclin de l ’Occident, 1948, II, str. 452. JO°C. A. Cooke, Corporation Trust and Company, 1950, str. 185. Citat Basil S. Yamey, „Accounting and the rise of capitalism”, u: Mélanges Fanfani, 1962, t. VI, str. 833-834, napomena 4. O sporosti prodora u Francusku, R. Gascon, op. cit.. I, str. 314 sq.
554
Društvo ili „skup skupova
Covek koji je doneo dvojno knjigovodstvo u Evropu. Ova slika Jakopa de Bara iz 1495. godine, predstavlja franjevca Luku Pačolija prilikom demonstracije planimetrije, jednom od svojih učenika, ndjverovatnije sinu vojvode od Urbina, Federiku di Montefeltru (foto Skala) .
.
.
.
TOQ
.
ljevica, Della mercatura\ iako prvi put objavljena 1458,""“ postala je poznata u svom drugom izdanju iz 1573. Činjenica d a je drugo izdanje objavljeno bez izmena, posle više od stotinu godina, pokazuje da način poslovanja nije mnogo napredovao, bez obzira na krupan ekonomski razvoj u tom razdoblju. Kako bilo da bilo, u trinaestom poglavlju prve knjige ovog priručnika, nekoliko stranica je posvećeno prednostima urednog računovodstva, koje dopušta usklađivanje kre dita i prometa. A Federigo Melis koji je pročitao stotine trgovačkih registara, kaže da se dvojno knjigovodstvo (partita doppia) u Firenci pojavilo još mnogo ranije, već krajem XIII veka, u knjigama kompanije Fini i kompanije Farolfi. Ali, pogledajmo prave primedbe. Kao prvo, čuveno dvojno knjigovodstvo nije se širilo brzo i nije bilo usvojeno svuda. Ni tri stotine godina posle knjige 389 388 W. Sombart, op. cit., II, str. 155. 389 F. Melis, Tracce di una storia economica di Firenze e della Toscana dal 1252 al 1550, 1966, str. 62.
555
Društvo ili „skup skupova’
Luke Pačolija, ono ne izgleda kao pobednik. Priručnici za trgovce ga spominju, ali trgovci ga uvek ne primenjuju. Neka ogromna preduzeća dugo će se uzdržavati od dvostrukog knjigovodstva - a među njima su čak i holandska Istočnoindijska kompanija, osnovana 1602; zatim Sun Fire Insurance Office iz Londona, firma koji će ga usvojiti tek 1890!390 Istoričari koji su se bavili nekadašnjim knjigovod stvom, R. de Ruver, Bejsil S. Jami i Federigo Melis, ne vide u dvojnom knjigo vodstvu nužnu zamenu za starije knjigovodstvo, ponekad smatrano neefikasnim. U vreme jednoobraznog knjigovodstva, piše R. de Ruver391 „srednjovekovni tr govci nalazili su načina da prilagode taj nesavršeni način potrebama poslovanja, kao i da ostvare iste ciljeve zaobilaznim putem. Pronalazili su rešenja koja nas iz nenađuju svojom prilagodljivošću i raznovrsnošću. Ništa, dakle, nije toliko po grešno kao Zombartov stav da je knjigovodstvo srednjovekovnih trgovaca bilo takva zbrka [Wirvarr], da se u njemu niko nije mogao snaći”. Po mišljenju Bejsila Jamija (1962), Zombart je precenjivao značaj knjigo vodstva kao takvog. Ta apstraktna mašina za računanje, igra važnu ulogu u sva kom poslu, ali ne određuje odluke koje donosi šef preduzeća. Čak ni inventari, bilansi (koje dvojno knjigovodstvo ne olakšava više od jednoobraznog, a koji su bili retki u poslovnom svetu), nisu presudni za donošenje odluka, pa nisu ni u središtu kapitalističke igre. Bilansi su se češće pravili kada bi posao bivao likvidiran, a ne prilikom njegovog redovnog vođenja. A njih je bilo teško sastavljati: šta činiti s nesigurnim potraživanjima? Kako vrednovati zalihe? A budući da se u obračunu koristila samo jedna novčana jedinica, kako beležiti kursne razlike koje ponekad imaju veliki značaj? Konačni obračuni prilikom stecajâ u XVIII veku, pokazuju da te teškoće još ni tada nisu prevazidene. A što se tiče inventara, koji su vršeni u nepravilnim razmacima, oni imaju smisla samo u odnosu na prethodni. Tako su Fugeri 1527. godine mogli da procene kapital i profite svoje firme na osnovu in ventara iz 1511. Pa ipak, između ta dva datuma, oni sigurno nisu vodili poslove na osnovu starijeg inventara. I najzad, zar u racionalna sredstva kapitalizma pored dvojnog knjigovod stva ne bi trebalo uvrstiti i neka druga sredstva: menice, banke, berze, tržišta, en dossement, diskont, i si.? Ali sva ta sredstva postoje i izvan zapadnog sveta i nje gove nedodirljive racionalnosti. Sem toga što su nasledena, uz dugu primenu u praksi, njih je svakodnevni ekonomski život pojednostavio i usavršio. Značajniji nego inovativni duh preduzetništva, bio je veći obim trgovine, česta nedovoljnost količine novca, itd. Ali, da li spremnost istoričara da izjednače kapitalizam i racionalnost zaista proističe iz divljenja modernim trgovačkim tehnikama? Ne potiče li ona, u biti, iz opšteg osećanja - jer reč „argument” tu nije prikladna - d a je kapitalizam isto što i rast; da kapitalizam nije jedan od više podsticaja, već d a je glavni podsticaj, daje pokretač razvoja? Tu se još jednom kapitalizam suviše poistovećuje s tržišnom ekonomijom, što je za mene, da ponovim, proizvoljan ali shvatljiv stav, jer te dve pojave postoje u isto vreme i razvijaju se u isto vreme, jedna zbog druge, i ^
556
B. S. Yamey, cit. čl., str. 844 i napomena 21. R. de Roover, u: Annales d ’hist. économique et sociale, 1937, str. 193.
Društvo ili „skup skupova ’
Klupa đenovskog menjača. Iluminacije iz jedne rukopisne knjige, kraj XIV veka (Fototeka A. Kolen)
obrnuto. Neki su požurili da odu korak dalje, pa su kapitalizmu pripisali „racio nalnost” koju su videli u ravnoteži tržišta, u delovanju tržišnog sistema. Zar tu nema nikakve protivrečnosti? Naime, racionalnost tržišta, o kojoj je mnogo pi sano, deluje upravo putem spontanosti razmene, koja je iznad svega slobodna, u znaku konkurencije i nipošto pod nekim diktatom: bilo da je ona opisana kao ne vidljiva ruka (Adam Smit) ili prirodni računar (Lange), ona proizlazi iz „prirode stvari”, iz susreta opšte ponude i potražnje, u čemu prevazilazi individualne pro račune. A priori, ona ne može biti isto što i racionalno ponašanje preduzetnika koji nastoji da ostvari što veći profit. Prema Smitovom mišljenju, preduzetnik ne mora da se brine, kao ni država, o delovanju celine, koje je u načelu automatsko. Jer „nikakva mudrost, kao ni ljudsko znanje” ne bi mogli obaviti takav zadatak. Mogao bih se složiti da nema kapitalizma bez racionalnosti, bez stalnog prilagođavanja sredstava cilju, bez pametnog proračuna verovatnoće. To nas ipak vraća relativističkim definicijama racionalnosti, koje se ne menjaju samo od jedne
557
Društvo ili „skup skupova
do druge kulture, već i od jedne do druge konjunkture, kao i od jedne društvene grupe do druge, pri čemu one uvek zavise i od ciljeva i sredstava. Tako unutar jedne ekonomije postoje razne vrste racionalnosti. Tako postoji logika slobodne konkurencije, a takode i logika monopola, spekulacije i moći. Da li je Zombart pred kraj života (1934), postao svestan izvesne protivrečnosti između ekonomskih pravila i delovanja kapitalista? U svakom slučaju, on veoma neobično opisuje preduzetnika rastrgnutog između ekonomske računice i spekulacije, između racionalnosti i iracionalnosti/7^ A to bi, prema mojim obja šnjenima, svodilo kapitalizam na „iracionalno” spekulativno ponašanje. Pa ipak, ozbiljno govoreći, ja smatram da je razlika između tržišne privrede i kapitalizma suštinski značajna. Kapitalizmu, naime, ne treba pripisivati vrline i „racionalnosti” same tržišne privrede - što su implicitno ili eksplicitno činili čak i Marks i Lenjin, smatrajući razvoj monopola kao neizbežni ali kasni razvoj kapitalizma. Za Marksa, „kapitalistički sistem”, kada zamenjuje feudalni sistem, jeste „civilizatorski” jer je „pogodniji za razvoj proizvodnih snaga i društvenih odno-sa”, jer podstiče napredak i vodi „do stadijuma razvijenosti u kojem neće postojati prinuda, a jedna društvena klasa neće monopolizovati društveni napredak (uključujući njegova materijalna i intelektualna ostvarenja), na račun druge klase”.39"’ Valja reći to da Marks na „iluzije konkurencije” ukazuje u analizi sistema proizvodnje XIX veka, a ne kada kritikuje ponašanje kapitalista. A ovi pak „kruti vladalački autoritet” is ključivo crpu iz svoje društvene funkcije proizvođača, a ne kao u prošlosti iz hije rarhije koja ih pretvara u „političke ili teokratske gospodare” .3923394395Upravo se „dru štvena kohezija proizvodnje” sada poljavljuje „kao prirodni i svemoćni zakon naspram individualne samovolje” . Po mom mišljenju kapitalizam i pre i posle XIX veka, poseduje „eksteriornu” prirodu. Lenjin, u jednom dobro poznatom odlomku (1916), tvrdi da kapitalizam menja svoj karakter (postajući „imperijalizam” u početku XX veka), „tek na određenom i veoma visokom stupnju svog razvoja, kada su se neka od njegovih suštinskih obeležja počela pretvarati u svoje protivrečnosti... S ekonomskog sta novišta glavna stvar u tom procesu je zamenjivanje slobodne konkurencije kapita lističkim monopolima... [konkurencije koja je bila] osnovno obeležje kapitalizma i proizvodnje uopšte” . A s tim se ja ne slažem. Ali, nastavlja Lenjin, ,,u isto vreme monopoli, koji su nastali iz slobodne konkurencije, ne ukidaju potonju, već po stoje iznad i pokraj nje”. A s tim se u potpunosti slažem. Svojim recima rekao bih to ovako: „Kapitalizam (jučerašnji i današnji, podrazumevajući više ili manje monopolističke faze) nikada potpuno ne uklanja slobodnu konkurenciju i tržišnu privredu iz koje je proizišao (i kojom se i dalje hrani), već nastavlja da postoji iz nad njih i pored njih”. Jer po mom mišljenju, ekonomija od XV do XVIII veka koja se u suštni sastoji od osvajanja, počev od nekih davno ustanovljenih „је392 W. Sombart, Die Zukunft des Kapitalismus, 1934, str. 8, citat B. S. Yamey, cit. čl, str. 853, na pomena 37. 393 K. Marx, Le Capital, u: Œuvres, II, str. 1457 sq. et 1486-1487. 394 Ibid., str. 1480. 395 Lenjin, Œuvres, 1960, t. 22, str. 286.
558
Društvo ili „skup skupova
zgara”, velikih prostora pomoću sve veće razmene i tržišne privrede - obuhvata dve faze koje Lenjin razlikuje u svojoj analizi „imperijalizma” skraja XIX veka: fazu monopola, otvorenih i skrivenih, i fazu slobodne konkurencije; drugim recima, kapitalizam, kako sam ja pokušao da ga definišem, i tržišna privreda u razvoju. Kada bih kao Zombart bio sklon sistematskim i konačnim objašnjenjima, dospeo bih u iskušenje da kažem da je glavni element u kapitalističkom razvoju preuzimanje rizika i sklonost spekulaciji. U ovoj knjizi čitalac je sigurno primetio postojanje skrivene ideje o hazardu, riziku, varanju; a pravilo bi bilo da se zamisli protivigra, da se suprotstave uobičajeni mehanizmi i sredstva tržišta, da bi ono delovalo u različitom - ako ne i suprotnom pravcu. Moglo bi biti zabavno pisati istoriju kapitalizma kao poseban deo teorije igara. Pa ipak, ubrzo bi se pokazalo da prividno jednostavna reč „igra” (kockanje), pokriva sijaset različitih i protivrečnih stvarnosti, igru predviđanja, igru po pravilima, dopuštenu igru, obrnutu igru i nameštenu igru... Sve bi se to teško uklopilo u jedinstvenu teoriju!
Firenca u X V veku: novi oblik življenja Gledano danas unazad, nemoguće je poricati da je zapadni kapitalizam vre menom uspeo da stvori novi oblik življenja, novi način mišljenja: on se i sam raz vijao zajedno s njima. Da li se to može nazvati novom civilizacijom? To bi ipak bilo preterano reći. Civilizacija se gradi u mnogo dužem vremenskom rasponu. Ali konačno, ako postoji menjanje, kada je počelo? Maks Veber ključnom prekretnicom smatra pojavu protestantizma, dakle, ne pre XVI veka. Verner Zom bart, međutim, tvrdi da menjanje počinje u Firenci XV veka. A Oto Hince396 je govorio d a je do jedne došlo zbog reformacije, a do druge zbog renesanse. Po mom mišljenju, Zombart je tu u pravu. Firenca je, već u XIII, a pogotovo u XV veku, kapitalistički grad, ma kakav da se smisao pridaje toj reći.397 Zom bart je, naravno, bio iznenađen ranim i neobičnim razvojem Firence, čiju je sliku imao. S druge strane, manje je razumljivo njegovo zasnivanje čitave analize na samo tom gradu (Oliver K. Koks se podjednako dobro zalagao za Veneciju XI veka, na šta ćemo se vratiti), a i to na osnovu samo jednog svedočanstva, slavnog doduše. Leon Batista Alberti (1404-1472), arhitekta, vajar, humanista, bio je po tomak dugo vremena moćne porodice uzbudljive povesti: članovi porodice Al berti su ekonomski kolonizovali Englesku u XIV veku: toliko ih je bilo da se u engleskim dokumentima često nazivaju Albertynes, kao da su poput Firentinaca ili Lučana, formirali sami za sebe naciju! Leon Batista je proveo mnogo godina u progonstvu, da bi izbegao svetski metež, zaredio se. U Rimu je oko 1433-1434, napisao tri prve Libri della Famiglia (Knjige o porodici), dok je četvrtu dovršio u Firenci (1441). Zombart u njima otkriva novu atmosferu: pohvalu novca, pri znanje vrednosti vremena, isticanje potrebe da se živi štedljivo - što su sve „sveža” 396 Otto Hintze, Staat und Verfassung, 1962, П, str. 374—431: Der modeme Kapitalismus als historisches Individuum. Ein kritischer Bericht über Sombarts Werk. 397 W. Sombart, Le Bourgeois, str. 129.
559
Društvo ili „skup skupova
Panorama Firence. Detalj freske „Bogorodica od Milosrđa", XIV vek (Joto Alinari-Zirodon)
560
Društvo ili „skup skupova
buržoaska načela. A činjenica da je ovaj klerik pripadao dugoj lozi poštovanih i čestitih trgovaca, daje verodostojnost njegovim recima. Novac je „koren svega”; ,,s novcem, moguće je imati kuću u gradu ili vilu; a svi trgovci i sve zanatlije trude se kao sluge oko onoga koji ima novac. A onome ko ga nema, nedostaje i sve drugo, jer je novac potreban za sve”. To je novi stav prema bogatstvu, na koje je ranije gledano kao na prepreku za čovekovo spasenje. Isto se može reći i za vreme; nekada se govorilo da ono pripada samo Bogu; a prodavati ga (u obliku kamata) značilo je prodavati non suum, nešto što ne pripada čoveku, nešto tuđe. Sada vreme opet postaje jedna dimenzija života, dobro koja pripada ljudima i koje nije pametno rasipati. Novi stav pojavljuje se i prema raskoši: „Zapamtite dobro, deco moja”, piše Alberti, „neka vaši troškovi nikada ne premaše vaš pri hod”. To je novo pravilo koje osuđuje upadljivu raskoš plemstva. Kao što Zombart kaže, „uvodi se duh štedljivosti i to ne u vezi s kućnim budžetima skromnih ljudi, koji jedva imaju za hranu, već u kuće bogatih”.398 Dakle, reč je o duhu ka pitalizma. Ne, odgovara Maks Veber u jednoj oštroumnoj belešci399 u svojoj knjizi. Ne, Alberti samo ponavlja pouke antičke mudrosti: neke rečenice, koje je Zombart citirao, nalaze se gotovo u istom obliku kod Cicerona. A uostalom veliko je iskušenje reći da Alberti govori samo o upravljanju domaćinstvom, o ekonomiji u izvornom značenju reći, a ne o hrematistici - političkoj ekonomiji ili kruženju bo gatstava kroz tržište. Tako bi mesto Albertija bilo u dugoj Hausvâterliteratur, među piscima priručnika za dobro vođenje domaćinstva, kojima će se služiti mnogi savesni nemački savetodavci do kraja XVIII veka, deleći mnoge prepo ruke, često prikladne, no koje se samo posredno tiču sveta trgovine. Pa ipak, Maks Veber greši upravo u ovom slučaju. A da to sam uvidi, bilo je dovoljno da pročita Libri della Famiglia, o kojima Zombartovi citati daju suviše uske predstave. Mogao je i da se posluži navodima ostalih posmatrača firentin skog života, posebno Paola Čertalda, koji bi ga sigurno uverio:400 „Ako imaš no vac, ne čekaj, ne čuvaj ga kod kuće; bolje je raditi uzalud, nego lenstvovati uza lud, a ako radeći ništa i ne zaradiš, nećeš izgubiti veštinu u poslovima”. Ili dalje: „Uvek se trudi i gledaj da zaradiš”; ili: „Velika je stvar i veliko umeće znati da se zaradi novac, ali još je veća stvar znati da se on umereno troši i to na pravom mestu”. Jedan od likova iz Albertijevih dijaloga gotovo da kaže: „Vreme je no vac” . Ako je kapitalizam moguće prepoznati po „duhu” i meriti po težini recî, onda Veber svakako nije u pravu. Pa ipak, možemo naslutiti kakav bi bio njegov odgovor: sve je to, u krajnjoj liniji, želja za zaradom. A kapitalizam je nešto drugo, štaviše nešto sasvim suprotno: on je unutrašnja kontrola, „kočnica, ogra ničenje, ili bar pokušaj racionalnog ograničenja iracionalnog poriva prema za radi”. A to nas vraća u početnu tačku! 398 Wi Sombart, ibid., str. 132-133. 399 M. Weber, L ’Éthique protestante et l ’esprit du capitalisme, str. 56. napomena 11, i naredne stra nice. 400 C. Bec, Les Marchands écrivains à Florence 1375-1434, str. 103-104.
561
Društvo ili „skup skupova
Neki današnji istoričari misle da su ovi pokušaji da se odredi suština kapita lizma zanimljivi i donekle vredni, ali da nipošto nisu dovoljni. Ako zaista želimo da otkrijemo poreklo kapitalističkog mentaliteta, moramo izaći iz začaranog kru ga reći i pogledati stvarni život. Moramo posmatrati italijanske gradove Srednjeg veka - što je predlagao i Karl Marks.
Drugo vreme, druga vizija sveta Danas izgleda da rasprava između Zombarta i Vebera počiva na pogrešnom temelju, kao i d a je gotovo bespredmetna. M ožda naše vlastito istorijsko iskustvo doprinosi da nam ona izgleda daleka i strana. Možda je bilo savršeno normalno što Maks Veber 1904, a Verner Zombart 1912, smatraju da je Evropa središte sveta, središte nauke, racionalnosti, logike. Pa ipak, mi smo izgubili tu samopouzdanost, taj kompleks više vrednosti. I najzad, zašto bi jedna civilizacija bila zauvek umnija i racionalnija od neke druge? Maks Veber je zaista razmatrao ovo pitanje, ali je posle izvesnog oklevanja, zadržao svoj prvobitni stav. Svako objašnjenje kapitalizma, za njega kao i za Zombarta, moralo je da ima neke veze s neospornom strukturalnom nadmoći „za padnog” sveta - dok je ta sama superiornost posledica slučaja, istorijskih prinuda, načina podele karata na svetskoj tabli. Ne može se istorija sveta ponovo pisati zbog potreba nekog spora, a pogotovo nekog objašnjenja. Ali pretpostavimo to da su Kinezi u svojim džunkama oplovili Rt dobre nade 1419. godine usred evropske recesije koju nazivamo Stogodišnjim ratom. Zar svetska prevlast ne bi pripala toj ogromnoj, udaljenoj i gusto naseljnoj zemlji na drugom kraju sveta? A rasprava između Zombarta i Vebera obeležena je još jednim znakom tog vremena: kapitalizam se Veberu čini kao dovršenje, kao obećana zemlja ekono mije, konačni stadijum razvoja. Veber kapitalizam nikada nije (ako nešto nisam propustio u čitanju) smatrao krhkim i možda prolaznim režimom. Danas u smrti kapitalizma, ili barem u mogućnosti promena u njemu, ne vidimo više ništa neverovatno. Takvu sliku imamo pred našim očima. Kako bilo da bilo, kapitalizam ,nam više ne izgleda kao poslednja reč istorijskog razvoja”.401
KAPITALIZAM IZVAN EVROPE Kao i Evropa, i ostali deo sveta je stolećima oblikovan nužnostima proizvo dnje, zakonima razmene i kretanjem novca. Da li je u svim tim kombinacijama besmisleno tražiti znake koji najavljuju ili ostvaruju određeni oblik kapitalizma? Sklon sam stavu koji zastupaju Žil Delez i Feliks Gatari,402 da je „kapitalizam u neku ruku pohodio sve oblike društva”, barem onaj oblik kapitalizma kao što sam g a ja definisao. Mora se priznati d a je stvaranje kapitalizma u Evropi uspelo, da počinje u Japanu, a da nije uspelo (uz neke izuzetke koji potvrđuju pravilo), nigde drugde. Možda bi bolje bilo reći da to stvaranje nije došlo do kraja. 401 Otto Brunner, op. cit., str. 16-17. : Gilles Deleuze, Félix Guattari, Capitalisme et schizophrénie. L'anti-Œdipe, 1972, str. 164.
562
Društvo ili „skup skupova
Za to je moguće dati dva velika objašnjenja: prvo ekonomsko i geografsko, drugo političko i društveno. Pa ipak, mi ta objašnjenja ovde možemo samo skici rati. Ali ma koliko se nesavršeno i zapravo negativno pokazalo istraživanje ovog tipa pomoću nepotpunih podataka, koje su evropski i neevropski istoričari uz to neprikladno razmatrali, ti očiti neuspesi i poluuspesi svedoče o kapitalizmu, kako kao o problemu celine, tako i kao o posebnom problemu Evrope.
Čuda trgovine na velike udaljenosti Preduslovi za svaki oblik kapitalizma zavise od saobraćaja; na prvi pogled moglo bi se čak i reći isključivo od njega. A što obuhvati više prostora, saobraćaj je plodniji. Ovaj elementarni determinizam deluje svuda. Evelin Sakakida Pavski u svom nedavnom istraživanju dolazi do zaključaka d a je u Fu-Kjenu u XVI veku i u Hunanu u XVIII, priobalni deo ove dve kineske pokrajine, koji uživa blagodati mora, bio otvoren za razmenu, napredan, i naseljen imućnim seljacima; s druge strane, unutrašnjost, s pirinčanim poljima i istim ljudima, zatvorena je u sebe i srazmerno siromašna. Živost privrede s jedne strane, a stagnacija s druge: to pra vilo važi za sve nivoe kao i za sve delove sveta. Ova temeljna različitost nas posebno iznenađuje u Kini i Aziji u to davno doba, upravo stoga jer su tu prostranstva ogromna; kopnena i pomorska putovanja kroz veoma zaostale oblasti su tu dugotrajna i mučna. Razlike se ustanovljuju na lestvici koja nije evropska. U odnosu na ta beskrajna prostranstva, napredna područja izgledaju još manja, a nalaze se na potezima kojima putuju brodovi, roba i ljudi. Japan se razlikuje od ostalog delà azijskog istoka prvenstveno zato sto je okružen morem koje mu olakšava veze. Tako je Setsko more ,japanski M e diteran”, mali, ali veoma živ. (Zamislimo u Francuskoj more koje bi se protezalo od Liona do Pariza.) Ne pokušavam da objasnim Japan samo morem, ali bi bez njega procesi te neobične povesti bili gotovo nezamislivi. Isto važi i za čitavu južnu obalu Kine, s njenim morskim rukavcima koji prodiru u pojas od Fu-Čua i Amoja do Kantona. Ovde su pomorska putovanja i njihovi rizici povezani s izvesnim kineskim kapitalizmom koji dobija svoju pravu dimenziju kada uspe da izbegne strogu kontrolu unutrašnjosti zemlje. Ova živa Kina koja gleda ka spolja, čak i posle 1638. godine, kada se Japan gotovo sasvim zatvara za spoljnu trgo vinu, održava tržište bakra i srebra s japanskog arhipelaga, na isti način kao Holanđani, a možda i bolje od njih; ta Kina šalje brodove u Manilu po srebro s galije iz Akapulka; pored toga ta Kina još od davnina šalje svoje ljude, robu, zanatlije i svoje nenadmašne trgovce u sve delove Indonezije. Kasnije će oduševljenje Ev rope za trgovinu „na kineski način” stvoriti od Kantona sjajno tržište, zahtevno i sposobno da pokrene čitavu kinesku ekonomiju, a na višem nivou i da podstakne veštinu tamošnjih bankara, finansijera i zajmodavaca. ,,Ko-Hong”, grupa trgo vaca, kojoj je vlada u Pekingu poverila da se u Kantonu suprotstavi Evropljanima, osnovana je 1720, a postojala je do 1771. godine. Bila je takmac Indijskoj kompa niji, a i izvor nekih ogromnih kineskih bogatstava. Slična zapažanja bi se mogla izneti i za druge aktivne trgovačke gradove, za Malaku pre 1510. godine, kada je osvajaju Portugalci; za Ahem na Sumatri, oko
563
Društvo ili „skup skupova
1600;403 za Bantam - „pravu Veneciju ili Briž” tropskog područja - pre destrukti vnog dolaska Holandana 1683; takođe i za stare trgovačke gradove u Indiji i is lamskim zemljama. Izbor je tu zapravo ogroman. Pretpostavimo da smo kao primer izabrali Surat, u Kambajskom zalivu, u Indiji. Englezi su tu podigli svoju trgovačku stanicu 1609, Holanđani 1616, a Francuzi mnogo kasnije, ali raskošno, 1665. godine.404 Otprilike u to vreme Surat doživljava pravi procvat. Veliki brodovi stižu u spoljnu luku Suali na ušću Taptija, priobalne rečice koja je plovna do Surata, ali samo za manje brodove. U Sualiju, evropske i neevropske posade konače u udžericama pokrivenim rogozom. Veliki brodovi tu ne ostaju dugo zbog lošeg vremena koje donosi opasnosti; tu nije preporučljivo prezimljavati. Ostaju samo trgovci koji se smeštaju u Suratu. Prema recima jednog Francuza,405 Surat je 1672. godine bio veliki kao Lion. Ima milion stanovnika, ali to je procena prema kojoj smo ipak sumnjičavi. Poslovima vladaju banijanski bankari, trgovci i komisioneri, koji imaju ugled poštenih, spretnih i bogatih ljudi. „Među njima ima tridesetak bogatih, s posedom do dvesta hiljada ekija, dok medu njima ima desetak njih koji poseduju od dva do tri miliona” . Najveća bogatstva su u rukama jednog poreskog zakupnika (30 miliona), kao i jednog trgovca „koji je pozajmljivao novac s kamatama maorskim i evropskim trgovcima” (25 miliona). Surat je u to vreme bio jedna od glavnih luka Indijskog okeana između Crvenog mora, Persije i Indonezije. On predstavlja vrata Mogulskog carstva, gde se susreće cela Indija, sastajalište brodovlasnika i investitora u visokorizičnoj pomorskoj trgovini. U grad pri tiču menice; ko ovamo dolazi da se ukrca na brod može biti siguran da će naći novac, tvrdi Tavernije.406 Upravo se tu Holanđani snabdevaju srebrnim rupijama koje im trebaju za trgo vinu s Bengalom.407 Drugi znak velike trgovine je etnički i verski kosmopolitizam. Uz banijane (koji su kao posrednici najvažnija grupa), postoji i veliko „раgansko” zanatsko stanovništvo grada i okoline. A uz Induse, postoji i velika is lamska trgovačka zajednica, koja, takođe, širi svoje poslove od Crvenog mora do Sumatre i do ostalih delova Indonezije; tu je i aktivna kolonija Jermena. Osim Ki neza i Japanaca, kaže putnik Gotje Suten, ‘ „prisutni su i putnici iz svih zemalja i „trgovci svih nacija Indije”. „Tu se obavljaju ogromni trgovački poslovi”. I Surat ima uspone i padove. Ali 1758. godine, odmah nakon engleske oku pacije Bengala, Englez Henri Gros je istovremeno zapanjen i zadivljen prizorom koji nudi Surat. On, doduše, izražava izvesnu sumnju prema preteranoj tvrdnji da „veliki i istinski kraljevski trgovac Abdul Gafur...” sam obavlja „trgovinu jednaku poslovima engleske Istočnoindijske kompanije”, iako priznaje da ovaj otprema „svake godine dvadeset trgovačkih brodova od trista do osam stotina tona, nato varenih njegovom robom u vrednosti od bar dvadeset hiljada funti sterlinga, a neki i do dvadeset pet”. Gros je pomalo zbunjen pred tim banijanskim posredDenys Lombard, Le Sultanat d ’Atjeh au temps d'Iskandar Mada (1607-1636), 1967. J. Savary, V, stubac 1217. ' Prévost, op. cit., VIII, str. 628. 406 Tavernier, op. cit., II, str. 21. 407 A. N., Marine, B7 46, 253. Izveštaj Holanđanina Bremsa, 1687. Gautier Schouten. Voyage... aux Indes Orientales, commencé en l'an 1658 et fini en l ’an 1665. II, str. 404-405.
564
Društvo ili „skup skupova'
Banijanski trgovac i njegova žena iz Kambaje, akvarel jednog Portugalca koji je živeo u Goi i u Indiji, u XVI veku. Biblioteka Kazanatense u Rimu (foto F. Kiliči)
nicima, koji su uz sve još i pošteni i koji „za pola sata [...] i s malo reci zaključuju poslove vredne trideset hiljada funti sterlinga i više”. Njihove radnje „ne izgle daju ništa naročito”, iako „su prepune”, jer „trgovci uglavnom drže robu u skla dištima i prodaju je po uzorcima”. Grosu se baš i ne dopadaju indijske tkanine, posebno one s cvetnim motivima, ili one s crvenom podlogom, ali uzme li se u ruku kašmirski šal, kaže on, čovek je oduševljen tom „mekom tkaninom”, tako finom da se „čitav šal može provući kroz prsten”.409 Na obalama Indije i Indonezije, možemo zamisliti desetine gradova isto tako živih kao Surat, s hiljadama trgovaca, preduzetnika, prevoznika, posrednika, bankara, manufakturista. Zar tu nema kapitalista i kapitalizma? Ne možemo olako reći „ne”. Tu postoje sva ona obeležja tadašnje Evrope: kapital, trgovačka roba, posrednici, trgovci, banke, razna trgovačka sredstva, čak i zanatski proletarijat, pa i manufakturama slične radionice u velikim tekstilnim središtima kao što je Ahmedabad, domaća radinost u službi trgovaca, kojom upravljaju posebni po srednici (taj mehanizam je dobro opisan u nekim člancima o engleskoj trgovini u Bengalu), a najzad i trgovina na velika rastojanja. No ta je trgovačka aktivnost „visoke napetosti” prisutna samo u nekim mestima: ogromna prostranstva su s druge strane bez nje. Da li se to može uporediti s Evropom iz XIII i XIV veka? 409 Jean-Henri Grose, Voyage aux Indes orientales, 1758, str. 156, 172, 184.
565
Društvo ili „skup skupova
Nekoliko argumenata i intuicija Normana Jakobsa Pre nego što pređemo na drugo najavljeno objašnjenje - to jest političko i društveno - otvorićemo dugačku i korisnu zagradu, inspirisanu knjigom Normana Jakobsa Poreklo modernog kapitalizma i istočna Azija, objavljenom u Hong-Kongu 1958. godine. Jakobsov argument je naoko jednostavan. Na Dalekom istoku, tvrdi on, da nas je samo Japan kapitalistički. Reći da japanski industrijski kapitalizam pred stavlja običnu imitaciju evropske industrijalizacije, ne bi bilo dovoljno objašnje nje. Ako bi tako bilo, postavlja se pitanje zašto ostale zemlje Dalekog istoka nisu bile sposobne za takvu imitaciju. Izgleda, stoga, verovatno da su neke davno usta novljene strukture odgovorne za sposobnost ili nesposobnost da se prihvati kapi talizam. Da bismo sadašnjost objasnili prošlošću, trebalo bi da odgovor potražimo u pretkapitalističkim strukturama. S tim na umu, uporedićemo stari Japan: 1) sa susednom Kinom, kulturno bliskom, ali ipak veoma različitom; 2) s Evropom, koja je što se tiče kulture, veoma daleka od Japana, ali koja možda s njim ima neke sličnosti. A ako se za razliku između Japana i Kine utvrdi da nije u kulturi već da je u društvu, društvenoj organizaciji i političkim strukturama, onda će sličnost Japana s Evropom dobiti značajnu dimenziju. A to može baciti novo sve tio na kapitalizam uopšte, kao i na njegovo društveno poreklo u širem smislu. Norman Jakobs u svojoj knjizi pogrešno pretpostavlja da su suštinska obeležja evropskog pretkapitalizma već poznata; potom pristupa detaljnom poređenju Kine i Japana, pretpostavljajući da slučaj Kine, koja nije kapitalistička ze mlja, mutatis mutandis, važi i za Indiju (što je veoma sumnjivo). Jakobs, s druge strane, i ne spominje islam, što je svakako veliki propust. Pa ipak, najveći nedo statak ovog svođenja na dva elementa, jeste preveliko naglašavanje suprotnosti između Kine i Japana. Tako dolazimo do crno-bele obrnute slike, a to dovodi do opasnosti od proizvoljnih uprošćavanja. Poređenje zbog toga nije manje zani mljivo, i u celini je veoma poučno. Prilikom poređenja Norman Jakobs ne okleva da jednu uz drugu postavi či tavu prošlost Kine i Japana. Takav postupak odobravam, jer sam često i sam to či nio kada je u pitanju bila Evropa, vraćajući se često radi objašnjenja sadašnjosti do prekretnice u XI veku, a ponekad i dalje u prošlost. Jakobs postupa slično, na vodeći, na primer, odluku dinastije Han (III vek p.n.e.) o režimu individualnog vlasništva u Kini, kao i japanske edikte VII veka kojima se zemlja ustupljena ne kim društvenim kategorijama oslobađa poreza - što je osnova japanske feudalnosti - a i neke važne događaje iz razdoblja Ašigaka (1368-1573), koji uka zuju na to da Japan postaje pomorska sila, sa gusarima koji haraju morima Da lekog istoka, dok istovremeno ekonomija uspešno stiče „slobode” - u onom smislu kako je reč korišćena u srednjovekovnoj Evropi, to jest kao lične povla stice i barijere za druge. Dakle, implicitno ili eksplicitno, Norman Jakobs svodi preduslove kapitalizma na mnogovekovni razvoj; prikupljajući istorijske dokaze želi da se odgovor sam pojavi. Za jednog sociologa, Jakobs pokazuje retko poverenje u istoriju.
566
Društvo ili „skup skupova "
Herojska ikonografija: čudo od deteta Joritomo (1147-1199), u uzrastu od 13 godina ubija lopove koji su ga napali. (Cukioga Nogin Sai Masanobu, Biografije slavnih ljudi..., B. N., Pariz, Est. DD 161, otisak Zirodon)
On, dakle, kroz stoleća ispituje razne funkcionalne aktivnosti društava, eko nomije, politike vlasti, verske ustanove. Uzima u obzir mnoge stvari: trgovinu, vlasništvo, politički autoritet, podelu rada, društvenu stratifikaciju i pokretljivost, srodničke veze, sistem nasledivanja, ulogu vere - pri čemu nastoji da u ovim du gotrajnim pojavama pronađe obeležja koja podsećaju na evropsku istoriju, pa se mogu smatrati i kao klice kapitalističke budućnosti. Rezultat je originalna i obim na knjiga, koju ću ovde sažeti prilično subjektivno, dodajući svoja objašnjenja i tumačenja. U Kini, glavna prepreka je država sa čvrsto povezanom birokratijom - a ja bih dodao i dugovečnost te države, koja se, uprkos povremnim lomovima, uvek obnavlja nalik sebi samoj: ona je uveliko centralizovana, ponaša se moraliza torski, održava tradiciju konfučijanskog morala. Iako se ova tradicija često revi dira ona ipak ostaje verna svojim vodećim načelima, stavljajući kulturu, ideolo giju i religiju u svoju službu, a samu državu, to jest mandarine svih stupnjeva u službu opšteg dobra. Država se svime bavi: javnim radovima, gradnjom nasipa na
567
Društvo ili „skup skupova”
rekama, puteva, kanala, održavanjem sigurnosti u gradovima i njihovom upra vom, zaštitom granica od spoljnih pretnji. Tu spada i borba protiv gladi, što znači da država mora da zaštiti i osigura poljoprivrednu proizvodnju, osnovu čitave privrede; ako smatra za potrebno, odobrava zajmove seljacima, proizvođačima svile, raznim preduzetnicima; javna skladišta moraju da budu popunjena zali hama. I naravno, država jedina ima pravo da oporezuje podanike. Ako bi car na pustio stazu moralnosti, nebo bi ga napustilo i izgubio bi svaki autoritet. Pa ipak, taj je autoritet redovno potpun i neosporan, sa svim svojim pravima. Iako privatno zemljoposedništvo potiče još iz doba dinastije Han, vlada u načelu ostaje posednik čitavog tla. Ona može po svom nahođenju premestiti seljaka, pa čak i zemljoposednika s jednog kraja carstva na drugi, opet u ime opšteg dobra i potreba agrarne kolonizacije. Pored toga, vlada - kao ozbiljan preduzetnik - zadržava pravo na kuluk seljaka. Tačno je da je zemljoposedničko plemstvo zaselo na grbaču seljaka, namećući im kuluk. Iako plemstvo u načelu na to nije imalo zakonsko pravo, ono je tako postupalo u mestima gde nije bilo državnih funkcionera koji bi sprovodili direktan nadzor. Plemstvo je tu na neki način predstavljalo državu i ubiralo za nju porez, ali je i sâmo, vidi se, zavisilo od dobre volje države. Isto važi i za poslovne ljude i manufakturiste, koje „svevideća” administra cija uvek može pozvati na red, kontrolisati i ograničavati njihove delatnosti. U lu kama, mesni mandarin proverava brodove koji dolaze i odlaze. Ima istoričara koji smatraju da su veliki poduhvati na moru s početka XV veka bili način da država kontroliše zaradu spoljne trgovine koju su obavljali pojedinci. To je moguće, iako nije izvesno. Svi gradovi su slično nadgledani, nadzirani, bili podeljeni u četvrti i ulice, čija su se vrata noću zaključavala. U takvim uslovima, ni trgovci, ni lihvari, ni menjači novca, ni vlasnici manufaktura, koje država ponekad pomaže iz nekog razloga, nemaju mnogo slobode. Vlada ima pravo da kazni ili oporezuje koga god želi u ime opšteg dobra, jer se preterano bogatstvo pojedinaca osuđuje kao nemo ralno i nepravedno. Tako kažnjen pojedinac ne može da se žali; njega osuđuje javni moral. Iznad toga zakona su samo funkcioneri, mandarini ili pojedinci koje štite ovi moćnici. Pa ipak, njihova povlašćenost nikada nije zajamčena. M ožda ne treba izvoditi zaključke iz pojedinačnih slučajava, ali navedimo primer Hešena, omiljenog ministra cara Kjanlonga; kada je car umro, njegov nasledenik je 1799. osudio Hešena na smrt, a imovina mu je bila zaplenjena. Iako je to bio škrt, potku pljiv i omrznut čovek, njegov najveći prestup je bio što je posedovao prevelik imetak, između ostalog i zbirku starih majstora, nekoliko zalagaonica, ogromnu količinu zlata i nakita; rečju, bio je prebogat, i uz sve to nije više bio u službi. U prerogative države je spadalo i diskreciono pravo kovanja lošeg novca (teških caixas, od smese bakra i olova), koji je često bio falsifikovan (ali je ipak bio u opticaju), a kojem je opadala vrednost kad bi se natpisi na njima izlizali: država ima i diskreciono pravo izdavanja papirnog novca, za koji se nije znalo koliko će dugo vredeti. Trgovci, brojni zelenaši, bankari-menjači koji često jedva zarađuju za život ubirući državne namete, žive u stalnom strahu da će biti oporezovani na prvi znak bogatstva, ili da će ih potkazati neki suparnik koji želi da na njih usmeri egalitarističku moć države.
568
Društvo ili „skup skupova
U takvom sistemu, samo država i državni aparat mogu da akumuliraju. Može se reći da je Kina živela u nekoj vrsti „totalitarnog” režima (bez onih stra šnih konotacija koje ta reč ima danas). A primer Kine takođe opravdava moju istrajnost na razlikovanju tržišne ekonomije i kapitalizma. Jer suprotno onom šta Jakobs kaže apriorističkim argumentom - to jest da ako nema kapitalizma, nema ni tržišne ekonomije - Kina ima solidnu tržišnu ekonomiju, o kojoj smo dosta go vorili, s lancima lokalnih pijaca, ogromnim brojem sitnih zanatlija i putujućih tr govaca, svojim dućanima i gradskim tržištima. Dakle, u osnovi postoji živa i obilna razmena, koju pomaže vlada koja se prevashodno zanima za poljopri vredu; ali na gornjim nivoima, država beskompromisno kontroliše sve, i ispoljava izrazito neprijateljstvo prema svakom pojedincu koji bi se „nenormalno” oboga tio. To ide dotle da su posedi u blizini gradova (koji su u Evropi izvor prihoda i važnih renti za građane koji ih kupuju po visokoj ceni) u Kini teško oporezovani zbog dobiti koju im donosi blizina gradskih tržišta u odnosu na udaljenije krajeve. Dakle, nema kapitalizma, izuzev u okviru tačno definisanih grupa, koje država nadgleda, za koje jemči, i koje su uvek više-manje u njenoj milosti - kao što je bio slučaj s trgovcima solju iz XIII veka ili firmom Ko-Hong iz Kantona. Može se reći da najviše postoji neka vrsta buržoazije u doba dinastije Ming, kao i o odre đenoj vrsti kolonijalnog kapitalizma koji se održao sve do danas među kineskim emigrantima, posebno u Indoneziji. U Japanu, a tu moram da pazim da ne uprostim tezu Normana Jakobsa, seme kapitalizma posejano je u razdoblju Ašikaga (1368-1573), kada je došlo do nastanka ekonomskih i društvenih sila nezavisnih od države (esnafa, trgovine na daljinu, slobodnih gradova, trgovačkih udruženja koja često nikome ne polažu račun). Prvi znaci ovog delimičnog izostajanja državnog autoriteta ispoljavaju se još ranije, čim se uspostavio čvrst feudalni poredak. Pa ipak, to početno razdoblje predstavlja problem; ako kažemo da 1270. nastaje prepoznatljiv feudalni sistem, postajemo suviše kategorični u oblasti gde precizno određivanje datumâ može dovesti do greške; tako se u senci često ostavljaju preduslovi tog razvitka. Tako se često ne uzima u obzir stvaranje velikih privatnih poseda na račun carevih, čiji su posednici i pre nego što će oni postati nasledni de iure, sabirali vojsku da bi ih održali i da bi odbranili njihovu autonomiju. A sve je to dovelo do stvaranja de facto, pre ili kasnije, moćnih i gotovo nezavisnih pokrajina, koje štite svoje gra dove, svoje trgovce, svoje posebne interese. Kinu je možda od feudalnog režima tokom razdoblja dinastije Ming ( 1368— -1644), pa čak i kasnije, uprkos katastrofi koju je donelo mongolsko osvajanje (1644-1680), spasla njena mnogoljudnost koja podrazumeva kontinuitet i mo gućnost povratka ravnoteži. Ja smatram da feudalni sistem nastaje iz nulte situa cije, kada je naseljenost izuzetna niska, bilo d a je to posledica nesreće, neke ka tastrofe ili depopulacije; ili pak, u određenim situacijama, kada neka nova zemlja čini svoje prve korake. Prvobitni Japan je bio arhipelag čije su tri četvrtine ukupne površine bile nenaseljene. „Dominantno obeležje” za Mišela Vjea410 „jeste japanska zaostalost u odnosu na kontinent”, to jest u odnosu na Koreju i pre 410 Michel Vié, Histoire du Japon des origines à Meiji, 1969, str. 6.
569
Društvo ili „skup skupova
svega Kinu. Japan, u tim davnim stolećima, prosto juri za odrazom kineske civili zacije, ali mu nedostaje brojno stanovništvo. Niz dugotrajnih i razornih ratova, u kojima male grupe jedva uspevaju da potčine jednog protivnika ili više njih, održava hronično stanje nerazvijenosti; arhipelag ostaje podeljen u autonomne je dinice koje su prinudom ujedinjene, ali koje će se prvom prilikom razdvojiti. Tako sazdana japanska društva su haotična, neskladna, odvojena jedna od drugih. Na suprot ovoj usitnjenosti postoji autoritet Tennôa (cara koji živi u Kjotu). Pa ipak, tu je pre reč o teorijskoj i duhovnoj nego o svetovnoj vlasti. Pored toga, u uza stopnim prestonicama koje traju duže ili kraće, postoji nasilna i omrznuta vlast šoguna, koji su slični merovinškim majordomima. I na kraju, šoguni osnivaju vla davinu bakufu, koja će se proširiti čitavim Japanom u vreme Jedošija, osnivača dinastije Tokugava (1601-1868), koja će vladati do revolucije Mejdi. Jednostavnije rečeno, tu vlada anarhija koja podseća na evropsku u Sred njem veku; na raznolikoj sceni Japana sve nastaje istovremeno, onako kako se zemlja postupno oblikuje kroz stoleća; centralna vlast, feudalci, gradovi, seljaci, zanatlije, trgovci. Japansko društvo je prepuno „sloboda”, koje liče na slobode koje su postojale u srednjovekovnoj Evropi, a koje su bile povlastice iza kojih su se oni koji su ih posedovali zaklanjali, branili i preživljavali. A ništa nije jedanput za svagda uređeno, nijedno jednostrano rešenje nije bilo prihvaćeno. Postoji li tu nešto od onog pluraliteta feudalnih „društava” koji bi stvarao sukobe i uzrokovao kretanje? S dolaskom na vlast dinastije Tokugava, uspostavlja se krhka i stalno ugrožavana ravnoteža, nešto veoma različito od totalitarnog režima kakav je bio kineski. Pobeda Tokugava, koju istoričari često preuveličavaju, bila je zapravo samo polovična pobeda - stvarna, ali nepotpuna - kao što su bile i pobede monar hija u Evropi. Tu su pobedu ostvarili pešadinci i vatreno oružje iz Evrope (posebno arkebuze, jer je japanska artiljerija stvarala više buke nego štete). Daimyô su pre ili kasnije morali pokleknuti, prihvatiti autoritet agilne vlade koja ima podršku so lidne vojske, i koja kontroliše mrežu glavnih puteva s organizovanim postajama koje olakšavaju nadzor i intervencije kada zatreba. Morali su prihvatiti da pro vode svaku drugu godinu u Edu (Tokiju), u šogunskom novom i ekscentričnom gradu, ostajući tu u nekoj vrsti kućnog pritvora (sankin-kôtai). A kada su odlazili na svoja lena, morali su da ostave svoje žene i decu kao taoce. Jedan od rođaka Tenoa živi u Edu i takođe je talac. U poređenju s takvim sistemom, „zlatno ropstvo” francuskog plemstva u Luvru i Versaju, izgleda kao izuzetna sloboda. Dakle, odnos snaga se preokrenuo u korist šoguna. Pa ipak, napetost i dalje po stoji, a nasilje je često. Uzmimo, na primer, događaj koji je šogun Jemicu, koji je kao sasvim mlad nasledio svog oca 1632. godine, inscenirao da bi svima pokazao d a je on pravi gospodar. Jemicu saziva daimyôe. Kada su stigli i po običaju se sa stali u zadnjem pretsoblju palate, ne zatiču nikoga. Čekaju; postaje veoma hladno; niko im ne donosi hranu; tišina je i noć se spušta. Najednom, podiže se zastor i u svetlu baklji pojavljuje se šogun. Obraća im se kao gospodar: „Nameravam da postupam sa svim daimyôima, a i s onim najvišim, kao sa svojim podanicima. Ako među vama ima onih kojima se ta potčinjenost ne dopada, neka idu natrag na
570
Društvo ili „skup skupova
svoja lena i neka se pripreme za rat; između njih i mene, presudiće oružje”.411 Bio je to isti onaj šogun koji je 1635. godine osnovao sankin i zatvorio Japan za svu trgovinu s inostranstvom, izuzev za pokoji holandski brod i poneku kinesku džunku. A to je bio način da trgovce drži pod svojom vlašću isto onako kao i plemstvo. Feudalci su pokoreni, ali njihova lena su ostala netaknuta. Šogun zaplenjuje neka lena, ali neka od njih i ponovo deli. Feudalne porodice preživljavaju sve do danas - što je lep primer dugovečnosti. A tome pogoduje sve: naročito pravo prvorodstva, za razliku od Kine gde se nasledstvo deblo između sve muške dece. U senci ovih moćnih porodica (od kojih će neke uspešno ući u industrijski kapitali zam), dugo se održava niže klijentističko plemstvo, samuraji, koji će i sami učestvovati u industrijskoj revoluciji koja će uslediti nakon revolucije Mejđi. Međutim, po našem mišljenju, najvažnija pojava je kasno ali prilično naglo stvaranje slobodnih tržišta i slobodnih gradova - od kojih je prvi bio luka Sakai (1573). Moćni esnafi su proširili svoju mrežu i monopole od grada do grada. Tr govačka udruženja, organizovana po ugledu na esnafe, postoje od kraja XVII ve ka, a službeno su priznata 1721. Ona tu i tamo počinju da liče na privilegovane trgovačke kompanije kao što su one na Zapadu. Poslednje bitno obeležje je to što se neke trgovačke dinastije, uprkos katastrofama koje ih snalaze, održavaju ponekad i vekovima, dakle, daleko duže nego što smatra Anri Piren: na primer, porodice Konoike, Sumitono, Micui. Osnivač potonje, koja je i danas izuzetno moćna, bio je „manufakturista sakea koji se 1620. naselio u pokrajini Ise; njegov sin će 1690. u Edu (Tokio), istovremeno postati „finansijski agent šoguna i carske kuće” .412 Ti se trgovci, dakle, održavaju i eksploatišu daimyôe, bakafu, pa čak i Tennôa. Bili su to spretni trgovci koji su brzo naučili kako da izvuku korist iz manipulisanja novcem - a novac je, znamo, množitelj i neophodan činilac moderne akumulacije. Kada je vlada pokušala da novcem manipuliše u svoju korist, devalvirajući ga krajem XVII veka, naišla je na tako žestoko suprotstavljanje d a je mo rala da promeni svoju politiku nekoliko godina kasnije. A trgovci su se uvek provlačili bez štete, često i na račun ostalog delà stanovništva. Društvo ipak ne pomaže trgovce sistematski; oni nisu dobili poseban društ veni status - baš naprotiv. Kumazava Banzan, prvi japanski ekonomista (1619— 1691),413 ne gaji naročite simpatije prema njima, a što dosta govori, za uzor smatra kinesko društvo. Ipak nastaje rani oblik japanskog kapitalizma, koji sam sebe stvara i koji je svojstven toj zemlji. Kupujući pirinač koji im isporučuju daimyô ili njihove sluge, trgovci se nalaze u središtu japanske privrede, na liniji gde se pirinač - stara moneta - pretvara u pravi novac. Cena pirinča podjednako za visi od prinosa i od trgovaca koji kontrolišu stvarni višak proizvodnje. Trgovci takođe kontrolišu vitalnu osu od Osake, centra proizvodnje i Eda, centra potrošnje, ogromne parazitske prestonice sa više od milion stanovnika. Trgovci su najzad i posrednici između centra srebra (Osaka) i centra zlata (Edo), pri čemu ta dva me tala vode borbu jedan protiv drugoga, potiskujući iz opticaja bakarni novac koji je 411 De La Mazelière, Histoire du Japon, 1907. III, str. 202-203. 412 D. i V. Elisseeff, La Civilisation japonaise, 1974, str. 118. 413 N. Jacobs, op. cit., str. 65.
571
Društvo ili „skup skupova ’ ’
Japanski sajam u XVIII veku. Autor Sunšo, jedan od učitelja Hokusaija (foto Biloz)
bio zvaničan od 1636, a koji su koristili obični ljudi. Pored tri metala u opticaju, postoje i menice, čekovi, novčanice, dakle sredstva istinske berze. Iz ogromnog tradicionalnog zanatstva konačno izrastaju i manufakture. Sve radi u korist stva ranja ranog kapitalizma, koji ne proizlazi ni iz oponašanja inostranstva, ni iz inici jativa verskih zajednica. Trgovci su, uostalom, uništili veoma oštru konkurenciju budističkih manastira, čemu su i šoguni uporno težili. Ukratko, japanski kapitalizam je nastao pre svega iz razvoja tržišne ekono mije, stare, žive, bujne. A njena obeležja su tržišta, sajmovi, plovidba, razmena (makar samo ribe ka unutrašnjosti zemlje), te najzad rano razvijena trgovina na daljinu, posebno prema Kini, koja je donosila fantastične zarade (1 100% prili kom prvih putovanja u XV vekujU14 Trgovci su uostalom bili veoma darežljivi prema šogunu negde 1570, kada su se nadali osvajanju Filipina. Nažalost, Japan uskoro neće imati spoljnu trgovinu - neophodan i presudan činilac kapitalističke 41 414 Y. Takekoshi, The Economic aspects of the political history o f Japan, 1930,1, str. 226.
572
Društvo ili „skup skupova’
nadgradnje. Posle zatvaranja 1638. godine, šogunat je znatno ograničio, ako ne i potpuno ukinuo spoljnu trgovinu. Neki istoričari smatraju da je krijumčarenje ublažilo posledice tog zatvaranja, posebno sa Kjušua, najjužnijeg ostrva Japana, kao i sa pustog ostrva Tišine u Korejskom tesnacu. To je ipak preterana tvrdnja, uprkos dokazima o aktivnom krijumčarenju kojim se bave, između ostalih, trogovci iz Nagasakija, kao i jedan vlastelin iz moćne porodice Simacu, gospodar Sacume, koji je 1691. imao svoje ljude u Kini radi boljeg organizovanja nedozvo ljenih delatnosti.415 Ipak se ne može poreći da su prepreke i ograničenja u razdoblju od 1638. do 1868, dakle tokom više od dva veka, omeli ekonomski ra zvoj koji je nekad izgledao moguć. Ali i posle toga, Japan je brzo nadoknadio svoje kašnjenje zahvaljujući i svetskoj konjunkturi. Ali pre svega, jer je svoj novi industrijski polet (po uzoru na Zapad), zasnovao na već dugo postojećem trgova čkom kapitalizmu, koji je strpljivo gradio vlastitim naporima. Dugo je „žito kli-. 415 N. Jacobs, op. cit., str. 37.
573
Društvo ili „skup skupova
jalo pod snegom”. Tu sam sliku preuzeo iz knjige Takekošija (1930),416 koji je takođe bio fasciniran ekonomskom i društvenom sličnošću između Evrope i Japana, koji su se razvijali svako na svoj način, sličnim procesima, iako rezultati ipak nisu istovetni.
Politika i društvo - posebno društvo Zatvorimo našu veliku zagradu i vratimo se problemu u celini. Upravo smo došli na poznatu ali uzbudljivu temu. Koristeći marksistički jezik, mogli bismo da kažemo da je feudalizam pripremio put kapitalizmu. A sam Marks, kao što znamo, ovaj prelazak nikada nije podrobnije analizirao. Norman Jakobs tek dodi ruje tu temu, pre svega da bi porekao da feudalizam obavezno prethodi kapita lizmu, a s druge strane da bi sugerisao da su ,,u istorijskom smislu... elementi koji će razviti kapitalizam” našli u „određenim vrednostima, koje se tiču prava i pov lastica ustanovljenih u feudalizmu radi drugih ciljeva”, povoljnu klimu za „insti tucionalizaciju vlastitog položaja”. A sada bih predstavio događaje onako kako ih sam vidim. Izuzev u grado vima koji su se od davnih vremena razvijali samostalno - kao što su bili Venecija, Đenova i Augsburg - a gde je patricijat proizišao iz trgovine zauzimao najviše mesto na društvenoj lestvici, vrhunske trgovačke porodice na Zapadu i Japanu bile su tek na drugom mestu u vreme kada ih je ekonomski modernitet podsticao. One nailaze na postavljenu granicu, kao biljke koje nailaze na zid. Ako prepreka odoleva, uspinju se duž zida. Takva je bila sudbina tih buržoazija. Kada se pre preka najzad savlada, za pobedničku porodicu to donosi promenu statusa. U dru goj knjizi napisao sam da je buržoazija tada izvršila izdaju, što je svakako bilo preterano reći. Buržaozija u stvari nikada nije potpuno izdala: ona je zbila svoje redove protiv prepreka. Ove sputane porodice, ograđene barikadama, koje teže ka svetlosti društ venog uspeha, bile su - sve dok je prepreka odolevala - osuđene na štedljivost, računicu, oprez i akumulaciju. Njihovi članovi takođe brzo grabe i ono što pripa dnici plemstva, klase iznad njih, rasipni, razmetljivi i ekonomski krhki, dopuste ili zanemare. Navešću samo jedan kratak, ali svakako uverljiv primer: zelenaško delovanje, ili bolje reći zelenašku politiku francuske porodice Segje. Bogatstvo buržoazije i činovničkog plemstva, inače druge vrste buržoazije, stvara se od XVI veka ne samo kupovinom službi, zemlje, nekretnina i poseda, već i penzijama koje deli kralj, prikupljanjem miraza i racionalnim upravljanjem imovinom; ta kođe i vršenjem raznih, ali uglavnom lihvarskih usluga moćnima i jakima. Predsednik (président) Pjer Segje (1504-1580) prima depozite, daje zajmove, skuplja novac, preuzima zaloge, naplaćuje kamatu. Tako je zaključio i neke unosne poslove s Marijom d ’Albre, vojvotkinjom od Nevera; kada je trebalo po ravnati račune, vojvotkinja je prodala Segjeu „vlastelinstvo Sorel, pored Drea, za 9 000 ekija, od kojih je dobila samo 3 600 ekija, jer mu je ostatak svote dugo416 y
574
Takekoshi, op. cif., I, str. 229.
Društvo ili „skup skupova
vala”.417418A to je bio samo jedan Segjeov posao od mnogih sličnih. Pozajmljivao je i porodici Monmoransi, koja će se prilično dobro braniti od njega, kao i nekim članovima porodice Sili. Iz ovih poslova Pjer Segie stiče jednu „šikaru” u blizini Melena, zatim farmu u Eskuriju pored Onoa itd.” 10 Tu ima parazitizma, eksplo atacije i konačno prisvajanja. Gornja klasa, plod koji je sporo sazreo na osnovu zemljišnog bogatstva i tradicionalne moći, pokazuje se kao dobra hrana, koju je moguće progutati, doduše sa nešto rizika, ali uz veliku korist. Do istog procesa dolazi i u Japanu, gde trgovac iz Osake koristi nesreću i rasipnost daimyôa. Mar ksistički rečeno, tu dolazi do centralizacije resursa u korist jedne, a na račun druge klase. Vladajuća klasa postaje pre ili kasnije hrana niže klase, kao što su gradovi (polisi) pojeli eupatride u Atini i drugde. Naravno, ako napadnuta klasa ima snage da se brani i suprotstavi, uspon drugih prema bogatstvu i moći je otežan, ili privremeno nemoguć. Takvih događanja je bilo čak i u Evropi. U sva kom slučaju, sama društvena pokretljivost nije bila jedini činilac. Da bi jedna klasa mogla progutati drugu na delotvoran način, to jest na dugi rok, potrebno je da obe klase imaju mogućnost akumulacije i njenog prenošenja iz generacije u generaciju. U Kini, birokratija zahvata čitavo društvo, stvarajući viši i zaista nepropustan sloj, sposoban za regeneraciju. Nijedna grupa, nijedna klasa se tu ne može primaći ogromnom ugledu učenih mandarina. Ali, svi ti predstavnici javnog reda i morala nisu bili savršeni. Mnogi mandarini, posebno oni u lukama, ulažu svoj no vac kod trgovaca, koji tako kupuju njihovu blagonaklonost. Iz zapažanja nekog evropskog putnika u Kantonu vidimo da su lokalni mandarini bili korumpirani i da su se bogatili bez griže savesti. Ali šta vredi gomilanje bogatstva koje pripada samo jednom čoveku? Bila je to naprosto akumulacija koja je nestajala sa svojim vlasnikom, nagrada za službu, plod učenosti i konkurentskog, umereno demokrat skog takmičenja za službu.419 Ugled koji uživaju mandarini često navodi imućne trgovačke porodice da podstiču svoje sinove prema ovim sjajnim, zavisti dostoj nim položajima. To je bio način da oni „izdaju” svoju klasu. S dmge strane, sinovi mandarinâ često nisu sami postajali mandarini. Uspon porodice može doživeti na gli prekid. Ni bogatstvo, ni moć mandarina nije bilo dovoljno da bi se stvarale dinastije vladajućih porodica. U islamskim zemljama, situacija je u temelju drugačija, ali su rezultati iz nenađujuće slični. Situacija je drugačija po tome što se gornja klasa stalno menja, pod delovanjem spoljnog činioca. Otomanski sultan je tipičan primer: menja vi soko društvo oko sebe kad to poželi. Valja se prisetiti regrutovanja janjičara među hrišćanskom decom. Otomanski „feudalni sistem”, o kome se često govori, samo je neka vrsta predfeudalnog režima doživotnih renti: timari i spahiluci su doži votne povlastice. Pravi otomanski feudalni sistem nastaje tek krajem XVI veka, s 417 Denis Richet. Une Famille de robe à Paris du XVIe au XVIIIe siècle, les Séguier, daktilografisana teza, str. 52. 418 D. Richet, ibid., str. 54. Mnoštvo primera u George Huppert, Les Bourgeois gentilhommes, pog lavlje V. 419 Ping-Ti Ho, „Social Mobility in China”, u: Comparative Studies in society and history, 1 ,1958 1959.
575
Društvo ili „skup skupova "
kapitalističkom politikom poboljšavanja tla i uvođenjem novih kultura u poljo privredu.420 Tada se feudalna aristokratija „ukopava”, posebno na Balkanskom poluostrvu, i uspeva da zadrži svoje posede i lena pod porodičnom upravom to kom više generacija. Istoričar Nikolaj Todorov421 smatra da se borba za dobijanje zemljišne rente završila potpunom pobedom vladajučeg sloja koji je već zauzi mao sve visoke upravne službe u državi. Pa ipak, trebalo bi pobliže ispitati da lije reč o potpunoj pobedi. Ipak je sigurno d a je društveni uspon bio uzrok i posledica istorijskog preokreta, raspada stare vojne, ratoborne i osvajačke države, koja je postala „bolesnik” . U islamskim zemljama, obična i normalna slika je društvo pod čvrstom državnom kontrolom, ponekad i izloženo napadu same te države, a zauvek odvojeno od zemlje koja proizvodi bogatstvo. Slika je svuda ista, u Persiji, gde kanovi imaju doživotni položaj vlastelina, kao i u mogulskoj Indiji u doba njenog sjaja. U Delhiju, zaista nema „velikih porodičnih dinastija”. Fransoa Bernije, dok tor sa medicinskog fakulteta u Monpeljeu i Kolberov savremenik, oseča se izgu bljenim u vojničkom društva koje okružuje Velikog Mogula. Slikovito nam opi suje šta ga toliko zbunjuje: omerah i rajah (radže) bih su, naime, samo najamnici, vlastela s doživotnom titulom. Veliki Mogul ih imenuje, ali njihovim sinovima ne jemči da če naslediti svoje očeve. A i zašto bi to činio? Potrebna mu je velika voj ska, a svoje oficire plača onime što mi nazivamo beneficijum, ili sipahinik, kako se to kaže u Turskoj - posed koji vladar - kome de iure pripada sva zemlja - dodeljuje, ali koji če ponovo uzeti posle smrti nosioca titule. Tako se plemstvo ne može „ukorenih u zemlju” koja će mu po pravilu biti oduzeta. „Budući da je sva zemlja u kraljevstvu”, objašnjava Bernije, „vlasništvo Velikog Mogula, sledi da nema ni vojvodstava, ni markizata, ni bogatih zemljoposedničkih porodica koje bi živele od sopstvenih renti i baština”. To gotovo znači živeti pod večnim New Dealom, s redovnom ponovnom podelom karata. Zato ratnici nemaju porodična imena kao što je slučaj na Zapadu. „Oni jedino imaju ratnička imena: gromovnik, bacač munje, razbijač bojnog poretka, verni gospodar, savršeni gospodar, učeni i tako dalje”.422 Nema, dakle, onih slikovitih nadimaka kao na Zapadu, koji svoje poreklo imaju u geografskim pojmovima, imenima sela, oblasti itd. Na vrhu hije rarhije nalaze se samo vladarevi miljenici - avanturisti, usijane glave, stranci, „ništarije”, pa čak i bivši robovi. Ovaj vrh piramide, ovo privremeno i neukorenjeno zdanje, bilo je lako srušeno prilikom engleskih osvajanja, što je i normalno jer je zavisilo samo od kralja i bilo osuđeno da propadne skupa s njim. Iznenađu juće je, međutim, d a je englesko prisustvo stvorilo niz porodičnih dinastija sa naslednim posedima. Englezi su u Indiju nehotice doneli svoje evropske predstave i običaje. S njima, oni su nesposobni da shvate ozbiljno neobičnu društvenu struk turu koja je impresionirala Bernijea. Greška koju su Englezi iz neznanja i koru pcije napravih jeste što su zamindare (skupljače poreza u selima bez stalnog vla42(1Méditerranée, II, str. 65. 421 Nicolai' Todorov, „Sur quelques aspects du passage du féodalisme au capitalisme dans les ter ritoires balkaniques de l’empire ottoman”, u: Revue des études sud-est européennes, 1.1, 1963, str. 108 422 François Bernier, Voyages... contenant la description des Etats du Grand Mogol, 1699. I. str. 286-287.
576
Društvo ili „skup skupova
Mogulski car Akbar (1542-1605) u ratnom pohodu (foto B. N.. Pariz, Kabinet grafike)
577
Društvo ili „skup skupova
snika), smatrali pravim zemljoposednicima, i što su ih pretvorili u hijerarhiju po uzoru na zapadnu, odanu novim gospodarima; te su se porodice održale sve do naših dana. Jedina klasa moćnih porodica koja je postojala u Indiji - klasa trgovaca, manufakturista i bankara koji su tradicionalno, otac a potom sin, upravljali i eko nomijom i administracijom trgovačkih gradova, bilo daje reč o velikim lukama ili snažnim gradovima tekstila kao što je Ahmedabad - braniče se uspešnije i duže oružjem koje najbolje poznaje: novcem. Ta će klasa potkupljivati osvajača, ali će dopuštati da i on potkupljuje nju. Da bismo to ilustrovali, navešćemo deo dramatičnog govora lorda Klajva423 pred Donjim domom, 30. marta 1772. On je branio svoju čast i svoj život pred optužbom za korupciju, koja će ga nešto kasnije dovesti do samoubistva. On opisuje slučaj mladog Engleza koji kao „pisar”, to jest sitni činovnik, stiže u Ben gal: „Neki od tih novajlija šeta se ulicama Kalkute, jer mu plata još uvek ne do zvoljava da ide kolima. Tu vidi pisare, od kojih neki nisu mnogo duže u službi nego on, kako se voze u sjajnim kočijama s divnim i bogato okićenim konjima, ili kako ih nose u udobnim nosiljkama. Kada se vrati kući ispriča banijanu kod koga stanuje, kako je video svog kolegu. ’A šta vas sprečava da mu budete ravni? - pita ga banijan. Ja imam novca, vi treba samo da ga primite, i nemojte se ustručavati da ga tražite’. ...Mladić proguta taj mamac: sada ima svoje konje, kočiju, nosiljku, svoj harem; i u nastojanju da stvori bogatstvo, on potroši tri takva. Ali kako će ba nijan nadoknaditi štetu? Sa podrškom gospodina pisara, koji stalno napreduje u službi i krupnim koracima žuri da zauzme svoje mesto u Veću, penje se i banijan i nekažnjeno iznuđuje novac, a s obzirom na to d a je ta praksa toliko uvrežena, za njega nema nikakve bojazni. Uveravam vas da ne potiču iz Velike Britanije oni koji neposredno vrše pritisak, nego su to Indijci koji se skrivaju pod svojim auto ritetom, a koji su novcem sebi prokrčili put do slobode od bilo koje podređenosti. [...] Da li je [...] čudno da ljudi popuste raznim iskušenjima kojima su izloženi? [...] Dođe vam Indijac i pokaže torbu punu srebra, pa vas zamoli da prihvatite kao poklon. Ako odolite tom iskušenju, on sutradan dolazi s istom tom torbom punom zlata. Ako ste i dalje neumoljivi, on i treći put dolazi s torbom dijamanata. Ako iz straha da ćete biti otkriveni i ovaj put odbijete, on pred vama odvije zavežljaj i po kaže svoju robu, stoje zamka u koju svaki poslovni čovek upadne. Činovnik kupi tu robu jeftino i pošalje je na udaljeno tržište na kom zaradi 300%. Eto dakle no vog pljačkaša koji deluje protiv društva”. Ovaj govor koji sam naveo prema fran cuskom prevodu iz tog vremena, i koji smatram veoma sadržajnim, jeste optuženikova lična odbrana, ali slika koju nam ocrtava začelo nije netačna. Stari i veoma živ indijski kapitalizam otima se „podređenosti”, novim gospodarima i probija se kroz novi okov engleske dominacije. Možemo reći da svi ovi primeri, iako veoma sažeti i prebrzo prikazani, po mažu sveobuhvatnom objašnjenju koje se približava istini; oni jedne druge podu piru u tolikoj meri da nude zadovoljavajući pristup problemu. Visoko društvo u 423 Lord Clive, ■ Govor pred Donjim domom. Ovde navedeni odlomci dati su na osnovu francuskog prevoda, Krakov. ostavština Czartorisky.
578
Društvo ili „skup skupova
Evropi je bilo podeljeno na najmanje dve klase koje su, uprkos nedaćama istorije, uspele da bez nesavladivih teškoća razviju svoje dinastije, i to stoga što pred so bom nisu imale ni totalitarnu tiraniju, ni tiraniju samovoljnog vladara. U Evropi je na taj način podsticana strpljiva akumulacija bogatstva, kao i unutardruštveni razvoj raznih sila i hijerarhija, čije je suparništvo moglo dovesti do raznih rezul tata. Sto se tiče evropskog kapitalizma, društveni poredak zasnovan na moći eko nomije, nesumnjivo je iskoristio svoj položaj u drugom planu: za razliku od dru štvenog poretka zasnovanog samo na povlastici po rođenju, on će biti prihvaćen kao da se zalaže za umerenost, razboritost, marljivost i neku vrstu pravednosti. Politička vladajuća klasa privlači pažnju kao što vrhovi privlače gromove. Tako je povlastica vlastelina još jednom zasenila povlasticu trgovca.
579
ZAKLJUČAK
Na kraju ove druge knjige - Igre razmene - izgleda nam da je razvoj kapita lizma, sagledan u svojoj celini, mogao teći samo na osnovu nekih društvenih i ekonomskih stvarnosti, koje su mu otvorile ili bar olakšale put. 1) Prvi očigledan uslov je snažna tržišna ekonomija koja se dalje razvija. Uz to ide i čitav niz činilaca, geografskih, demografskih, poljoprivrednih, industrij skih i trgovačkih. Jasno je da se taj razvoj odvija na svetskom nivou, pri čemu sta novništvo svuda raste, u Evropi i izvan nje, u svim islamskim zemljama, u Indiji, Kini, Japanu. Proces se čak i u izvesnoj meri odvija i u Africi, a naravno i u Ame rici, gde Evropa ponovo počinje svoje putovanje. Svuda postoji isti niz događaja, ista stvaralačka evolucija: u utvrđenim gradovima, manastirskim gradovima, ad ministrativnim gradovima, gradovima na raskršću trgovačkih puteva ili na oba lama reka i mora. Ovaj uporedni razvoj dokazuje da je tržišna privreda, svuda jednaka, tek sa manjim razlikama, nužna, spontana i normalna baza u svakom društvu koje pređe određeni prag. Kada se kritični prag dosegne, dolazi do spon tanog bujanja razmene, tržišta i trgovaca. Ali ova tržišna ekonomija jeste nužan, a ne dovoljan uslov za početak razvoja kapitalizma. Kina, ponoviću, jeste savršen dokaz da kapitalistička nadgradnja ne nastaje spontano iz žive tržišne ekonomije sa svim što ona podrazumeva. Za to su potrebni i drugi činioci. 2) Kapitalizam može nastati samo iz jedne vrste društva, onog koje je davno stvorilo povoljno okruženje, a da nije bilo svesno ni o kom je procesu reč, ni o procesima kojima priprema put u nekoliko narednih vekova. Na osnovu nama poznatih primera, društvo nudi povoljno okruženje za početak kapitalizma, kada s hijerarhijama nastalim na ovaj ili onaj način, pogoduje dugovečnosti dinastija i neprekidnoj akumulaciji bez koje ništa ne bi bilo moguće. Potrebno je da se nasledstva prenose, baštine uvećavaju, korisni brakovi sklapaju; društvo takođe mora da se deli na grupe, od kojih su neke vladajuće ili potencijalno vladajuće; društvo mora da bude podeljeno i na slojeve, s lestvicama društvene pokretlji vosti, ako ne lakim za uspinjanje, ono bar postojećim. Sve to podrazumeva veoma dugo sazrevanje. U stvari, mnogo činilaca treba da bude prisutno, posebno oni politički i „istorijski”, ako tako možemo da kažemo, više nego ekonomski i dru štveni. Potrebno je viševekovno i opšte kretanje društva, kao što dokazuju Japan i Evropa, svako na svoj način.
Zaključak
3) Ali na kraju krajeva, dalji razvoj bi bio nemoguć bez posebnog delovanja svetskog tržišta, koje je u neku ruku oslobodilačko. Iako trgovina na daljinu nije sve, ona je obavezan prelaz na viši nivo dobiti. U trećoj i poslednjoj knjizi našeg delà razmatraćemo ulogu „ekonomija-svetova”, tih zatvorenih prostora, koji se st varaju svaki u svom posebnom univerzumu, u raznim delovima naše planete. Ti svetovi imaju vlastitu istoriju jer su se njihove granice menjale tokom vremena; oni su se širili isto kao što je Evropa osvajala ostali deo sveta. S tim „ekonomijama-svetovima” doći ćemo do različitog nivoa konkurencije i do različite lestvice prevlasti. Po pravilima, toliko često ponavljanim, moći ćemo ih nepogrešivo slediti kroz hronološku istoriju Evrope i sveta, kroz niz svetskih sistema, koji predstavljaju hroniku samog kapitalizma. U svemu tome je bitan jedan stari izraz, no još uvek valjan i smislen: međunarodna podela rada, uz koju, naravno, ide i podela plodova koje ona donosi.
