Fernan Brodel - Strukture svakodnevice: moguće i nemoguće

F ern a n B rodel Materijalna civilizacija, ekonomija i kapitalizam od XV do XVIII veka

STRUKTURE SVAKODNEVICE: MOGUĆEI NEMOGUĆE PRVA KNJIGA

Beograd • 2007

SADRŽAJ

UVOD .....................................................................................................................................

7

PREDGOVOR ...........................................................................................................................

П

PRVO POGLAVLJE: ZNAČAJ B R O JE V A ........................................................................

15

Stanovništvo sveta: brojke koje treba izmisliti ........................................................ Plime i oseke: sistem mena, 16. - Manjak statistika, 18. - Kako računati?, 22. - Jednakost Kine i Evrope, 23. - Stanovništvo sveta, 24. - Sporne brojke, 25. Odnos između vekova, 30. - Stara objašnjenja su nedovoljna, 31. - Klimatski ritmovi, 33.

15

Lestvica p o d atak a........................................................................................................... Gradovi, vojske, mornarice, 35. - Prerano prenaseljena Francuska, 39. Gustina naseljenosti i razine civilizacije, 40. - O čemu nam još govori karta Gordona Hjuza, 46. - Ljudi i divlje životinje, 48.

35

Stari biološki poredak završava sXVIII vekom ..................................................... Održavanje ravnoteže, 55. - Gladi, 58. - Epidemije, 63. - Kuga, 67. - Ciklus bolesti, 72. - Od 1400. do 1800: dugotrajni biološki Stari poredak, 74.

55

Brojni protiv slabih .................................................................................................... Protiv varvara, 78. - Nestanak velikih nomada pre XVII veka, 79. - Osvajanje prostora, 82. - Kulture koje se odupiru, 84. - Civilizacije protiv civilizacija, 86.

77

DRUGO POGLAVLJE: HLEB N A S U Š N I.......................................................................

87

Ž i t o ................................................................................................................................. Žito i sekundarne žitarice, 92. - Žito i plodored, 98. - Slabi prinosi, nadoknade i katastrofe, 104. - Veće gajenje i povećanje prinosa, 105. - Lokalna i međunarodna trgovina žitom, 107. - Žito i kalorije, 113. - Cena žita i životni standard, 116. - Hleb bogatih, hleb i kaše siromašnih, 119. - Kupovati hleb Ш ga praviti kod kuće? 122. - Žito vlada Evropom, 127.

91

Pirinač ............................................................................................................................ 128 Pirinač kao suva kultura i pirinač pirinčanih polja, 129. - Čudo pirinčanih polja. 131. - Značaj pirinča, 137.

Sadržaj

Kukuruz........................................................................................................

141

Jasno poreklo, 141. - Kukuruz i američke civilizacije, 142.

Revolucije u ishrani u XVIII veku .................................................................. 146 Kukuruz izvan Amerike, 147. - Velika budućnost krompira, 150. - Teško je jesti tuđi hleb, 154.

Ostali svet ........................................................................................................

154

Ljudi s motikom, 156. - Primitivni narodi, 160.

TREĆE POGLAVLJE: SUVIŠNO I UOBIČAJENO: HRANA I PIĆE.................... 165 Trpeza: raskoš i masovna potrošnja ................................................................

168

Zakasnela raskoš, 168. —Mesojedska Evropa, 171. —Opadanje potrošnje mesa posle 1550, 176. - Ipak povlašćena Evropa, 180. - Suviše dobra ili neobična ishrana, 183.-Postavljanje stola, 184.-Sporo usvajanje lepog ponašanja, 187. —Za Hristovim stolom, 189. —Svakodnevna hrana: so, 190. —Svakodnevna hrana: mlečni proizvodi, masnoće, jaja, 190. —Svakodnevna hrana: plodovi mora, 193. - Lov na bakalara, 197. - Biber izlazi iz mode posle 1650. godine, 200. - Šećer osvaja svet, 204.

Pića i stimulativna sredstva....................................................................... 207 Voda, 208. - Vino, 212. - Pivo, 218. - Jabukovača, 221. - Kasni uspeh žestokih pića u Evropi, 222. - Alkoholizam izvan Evrope, 227. - Čokolada, čaj, kafa, 229. - Stimulansi: uspesi duvana, 240.

ČETVRTO POGLAVLJE: SUVIŠNO I UOBIČAJENO: STANOVANJE, ODEVANJE I M O D A ........................................................................................................... 245 Kuće širom s v e ta ........................................................................................................

245

Bogati građevinski materijali: kamen i opeka, 246. - Slabiji građevinski materijali: drvo, zemlja, tkanine, 250. - Seoski stanovi u Evropi, 253. - Kuće i stanovi u gradu, 256. - Urbanizovana sela, 260. Enterijeri ...................................................................................................................... 261 Sirotinja bez pokućstva, 261. - Tradicionalne civilizacije i enterijeri koji se ne menjaju, 263. - Dva tipa kineskog pokućstva, 267. - U Crnoj Africi, 270. Zapad i različiti tipovi pokućstva, 272. —Podovi, zidovi, tavanice, vrata i prozori, 272. - Dimnjaci i kamini, 276. - Štednjaci i sobne peći, 278. Izrađivači nameštaja i taština kupaca, 280. - Unutrašnjost kuće kao celina, 284. - Raskoš i udobnost, 288. Odevanje i m o d a ........................................................................................................ Da se društvo ne kreće..., 289. - Daje čitav svet siromašan..., 290. - Evropa i ludosti mode, 294. - Da lije moda isprazna? 298. - Geografija tekstila, 302. Moda u širem smislu: dugotrajna kolebanja, 305. - Šta bismo mogli da zaključimo? 308.

289

Sadržaj PETO POGLAVLJE: ŠIRENJE TEHNOLOGIJE: IZVORI ENERGIJE I METALURGIJA .................................................................................................................... 311 Osnovni problem: izvori energije ........................................................................... 313 Ljudski motor, 314. - Snaga životinja, 318. - Motori na vetar i vodu, 329. Evropske mornarice i njihova jedra, 338. - Drvo, svakodnevni izvor energije, 338. - Kameni ugalj, 343. - Zaključne napomene, 347. Gvožđe: siromašni r o đ a k ........................................................................................... 348 Počeci metalurgije, 350. - Napredak od XI do XV veka u Štajerskoj i Dofineu, 353. - Polukoncentracije, 356. - Nekoliko brojki, 358. - Ostali metali, 358.

ŠESTO POGLAVLJE: TEHNIČKE REVOLUCIJE I Z A S T O J I.................................... 361 Tri velika tehnička p ro n a la sk a .................................................................................. 361 Poreklo baruta, 361. - Artiljerija postaje pokretna, 363. - Brodska artiljerija, 365. - Arkebuze, muskete i puške, 368. - Proizvodnja i troškovi, 369. Artiljerija u svetskim razmerama, 371. - Od papira do štamparstva, 372. Otkriće pokretnih slova, 373. - Štamparstvo i istorija, 376. - Podvizi Zapada: okeanska plovidba, 377. - Mornarice Starog sveta, 377. - Vodeni putevi sveta, 381. - Jednostavni problem Atlantika, 384. Sporost s a o b ra ć a ja ...................................................................................................... 390 Nepromenljivi putni pravci, 390. - Teškoće u prevozu ipak nisu nepremostive, 393. - Rečno brodarstvo, 395. - Zastarelost prevoznih sredstava, 396. Evropa, 397. - Mala brzina i kapaciteti, 397. - Prevoz i prevoznici, 399. Prevoz: kočnica ekonomije, 402. Problemi istorije tehnike ........................................................................................... 404 Tehnika i poljoprivreda, 404. - Tehnika po sebi, 405.

SEDMO POGLAVLJE: NOVAC ....................................................................................... 411 Nesavršene privrede i monete .................................................................................. 416 Prvobitne monete, 416. - Trampa unutar novčanih ekonomija, 419. Izvan Evrope: stare privrede i metalni novac ....................................................... 423 U Japanu i Turskom carstvu, 423. - Indija, 424. - Kina, 426 Nekoliko pravila novčanih igara ................................................................................ 431 Nadmetanje između metala, 432. - Odliv novca, štednja i tezaurisanje, 436. Obračunske monete, 438. - Zalihe metala i brzina opticaja novca, 441. - Izvan tržišne ekonomije, 442. Papirni novac i instrumenti kredita ............................................................................444 Stare navike, 445. - Gotovina i kredit, 447. - Šumpeterova dijagnoza: sve je novac i sve je kredit, 449. - Novac i kredit: jedan jezik. 450.

Sadržaj

OSMO POGLAVLJE: GRADOVI............................................................................ 453 Grad kao takav ................................................................................................ 453 Od najmanje veličine do združenog značaja gradova, 455, - Podela rada koja se stalno menja, 458. - Grad i pridošlice u njega: uglavnom siromasi, 463. Samosvest gradova, 464. - Na Zapadu: gradovi, artiljerija i kola, 470. Geografija i gradske veze, 472. - Gradske hijerarhije, 477. - Gradovi i civilizacije: islamske zemlje, 479.

Originalnost gradova na zapadu ...................................................................... 482 Slobodni svetovi, 482. - Gradovi kao prethodnica modemosti, 484. Ustrojstva gradova na Zapadu, 486. - Različiti razvoji, 492.

Veliki gradovi .................................................................................................. 496 Države: odgovornost, 496. - Funkcija glavnih gradova, 498. - Neuravnoteženi svetovi, 498. - U Napulju, od kraljevske palate do Merkata, 501. - Petrograđ 1790. godine, 504. - Pretposlednje putovanje: Peking, 510. - London: od Elizabete I do Džordža Ш, 517. - Urbanizacija, znak pojave novog čoveka, 525.

ZAKLJUČAK............................................................................................................ 527 INDEKS .................................................................................................................... 531

UVOD

Kada mije 1952. Lisjen Fevr poverio da napišem ovu knjigu za ediciju Sud­ bine sveta, koju je upravo pokrenuo, nisam ni slutio u kakav se silan poduhvat upuštam. Trebalo je, u stvari, da dam kratak pregled radova posvećenih ekonom­ skoj istoriji predindustrijske Evrope. Međutim, ne samo da sam često imao po­ trebu da se vraćam izvorima, već sam, napredujući u istraživanju, sve više bivao zbunjen neposrednim posmatranjem ekonomskih činjenica u razdoblju od XV do XVIII veka. Naprosto stoga što je izgledalo da se one teško ili nikako ne uklapaju u tradicionalne i klasične teorije, kao što je ona Vernera Zombarta (1902, opte­ rećena mnoštvom dokaza), tako i ona Jozefa Kulišera (1928), takođe i teorije sa­ mih ekonomista koji su skloni da ekonomiju vide kao istorodnu stvarnost koju je moguće izdvojiti iz svog konteksta i koju je, ne samo moguće, već i neophodno, prosuđivati njenim vlastitim merilima, jer je po tom shvatanju jedino statistika shvatljiva. Razvoj predindustrijske Evrope (koja je proučavana bez ostalog delà sveta, kao da on ne postoji) trebalo bi po tim teorijama da se smatra njenim po­ stupnim prihvatanjem racionalnosti tržišta, preduzetništva, kapitalističkog ula­ ganja, sve dok se nije došlo do industrijske revolucije, koja na neki način raspolućuje ljudsku istoriju. Ali, stvarnost pre XIX veka, koju je moguće posmatrati, bila je mnogo slo­ ženija. Naravno, moguće je pratiti razvoj, ili tačnije više linija razvoja koje se su­ čeljavaju, podupiru, ili međusobno protivreče. Bolje je, dakle, priznati da nema jedne, već da postoji više ekonomija. A prvenstvo u proučavanju se daje tržišnoj ekonomiji, što će reći, mehanizmima proizvodnje i razmene vezanim za seoske delatnosti, dućane i radionice, berze, banke, sajmove, i naravno, pijace. Eko­ nomska nauka se u početku i bavila tim jasnim, „transparentnim činjenicama i lako shvatljivim procesima koji se odigravaju u njihovim granicama. Ona se tako od samog početka ograničila na jedan određeni prizor, isključujući ostale. Pa ipak, ispod tržišta se prostire mračna oblast, koju je često teško posmatrati zbog nedostatka istorijskih dokaza; to je elementarna, osnovna delatnost ču­ desnog obima, i koja svuda postoji. Tu bogatu oblast, pri samom tlu, nazvao sam, u nedostatku boljeg izraza, materijalnim životom ili materijalnom civilizacijom. To su, očito, dvosmisleni izrazi. Ali, ako moje viđenje prošlosti bude prihvaćeno, kao što su, izgleda, neki ekonomisti prihvatili moje viđenje sadašnjosti, smatram 7

Uvod

da će se jednog dana naći i pogodniji naziv za ovu infraekonomiju, ovu drugu, ne­ formalnu polovinu privredne delatnosti, tj. oblast samodovoljnosti, razmene proizvoda i usluga u veoma malom radijusu. S druge strane, iznad, a ne ispod prostrane ravni tržištd, uzdižu se aktivne društvene hijerarhije: one mogu da iskrivljuju razmenu u svoju korist i remete ustaljeni red; svesno ili ne, a vodeći poslove na osoben način, one stvaraju „pore­ mećaje”. Na toj visini, nekolicina velikih trgovaca iz Đenove u XVI veku i iz Amsterdama u XVIII veku, mogli su da sa udaljenosti remete čitave delove evro­ pske, pa čak i svetske privrede. Tako su skupine povlašćenih delatnika ušle u po­ slove i proračune nepoznate običnim ljudima. Tako je spoljna trgovina, na primer, dakle trgovina na velike udaljenosti, vezana za složene kreditne spekulacije, prefinjeno i složeno umeće, dostupno u najboljem slučaju tek nekolicini upućenih. Ta druga zona tame koja se nadvija nad jasnom tržišnom ekonomijom, a unekoliko je i njena gornja granica, za mene predstavlja istinsku oblast kapitalizma. Bez ove zone potonji bi bio nezamisliv; on se u nju smešta i napreduje. Ovakva trojna podela, koja se postupno preda mnom ocrtavala dok su se elementi posmatranja gotovo sami slagali, jeste verovatno ono što će čitaoci sma­ trati najspornijim u mom delu. Ne vodi li to odveć krutom razlikovanju, pa čak i suprotstavljanju tržišne ekonomije i kapitalizma? Ni sâm nisam zauzeo takav stav naglo, bez dvoumljenja. Na kraju, ipak sam prihvatio daje tržišna ekonomija bila od XV do XVIII veka, čak i mnogo ranije, prisilan poredak, koji je, kao svaki ta­ kav poredak (društveni, politički ili kulturni), razvio suprotnosti, protiv sile, koje deluju i prema gore i prema dole. U mom me stanovištu učvrstilo to što sam, gledajući kroz tu optiku, prilično brzo i jasno uočio veze sadašnjih društava. Tržišna privreda još i dalje upravlja mnoštvom razmena koje se iskazuju u našim statistikama. Pa ipak, slobodna konkurencija, kao obeležje tržišta, ni izdaleka ne upravlja ćelom današnjom ekonomijom. Danas, kao i u prošlosti, postoji poseban svet u kome deluje poseban kapitalizam, po mom mišljenju jedini istinski kapitalizam; on je i danas, kao što je to bio u prošlosti, multinacionalan, sličan de iure i de facto kapitalizmu velikih indijskih kompanija i monopola svih veličina, kakvi su postojali nekad, slični u biti današnjima. Zar ne bismo s pravom firme Fugera i Velzera danas mogli da nazovemo transnacionalnima, jer su imale interese širom Evrope i predstavnike i u Indiji i u španskoj Americi? Nisu li poslovi Žaka Kera u XIV veku bili sličnog obima kao poslovi Nizozemske na Levantu? Ali, podudarnosti sežu i dalje, jer iza ekonomske depresije koja je usledila posle krize 1973. i 1974. počinje da se razvija moderni oblik netržišne ekonomije: jedva prikriveni oblici trampe, neposredna razmena usluga, „poslovi na crno” kao što se to kaže, a i mnogi oblici domaće radinosti i sistema „uradi sam”. Taj sloj delatnosti, ispod ili izvan tržišta, dovoljno je narastao da privuče pažnju nekih ekonomista: neki smatraju da on predstavlja bar od 30 do 40% ukupnog nacio­ nalnog proizvoda koji tako, čak i u industrijskim zemljama, izmiče svim statisti­ kama? 8

Uvod

Tako je trodelna šema postala referentni okvir moje knjige, koju svesno že­ lim da napišem na marginama klasične teorije, a koju treba isključivo da vodi konkretno posmatranje i uporedna istorija. Uporedna i kroz vreme i kroz prostor. Kad kažem kroz vreme, mislim na dugoročnost i dijalektiku sadašnjost-prošlost, kategorije koje me nikada nisu razočarale. A kad kažem kroz prostor, mislim na ćeli svet koji želim da sagledam u meri svojih mogućnosti. U svakom slučaju, konkretno posmatranje je u prvom planu. Od početka do kraja želeo sam da sagle­ dam i prikažem određene pojave i događaje, ostavljajući im mogućnost da govore sami za sebe, u svom svom bogatstvu, složenosti i raznorodnosti stvarnog života. Kad bi se stvaranost mogla zaseći i jasno razdvojiti na tri sloja (što smatram do­ brom osnovom za razvrstavanja), istorija bi postala objektivna nauka, što ona, znamo to pouzdano, nije. Tri knjige ovog delà nose sledeće naslove: Strukture svakodnevice: moguće i nemoguće; Igre razmene; Vreme sveta. Poslednja knjiga je hronološka studija raznih oblika i važnih elemenata međunarodne ekonomije. Ukratko, reč je o istoriji. U prvim dvema knjigama, ne tako jednostavnim, bavimo se prvenstveno te­ matskim istraživanjem. Prva knjiga (objavljena još 1967) jeste neka vrsta ,,merenja sveta”, kao što to reče Pjer Šoni, procenjivanje granica mogućeg u pred­ industrijskom svetu. Jedna od tih granica je ogromno polje koje je tada zauzimao „materijalni život”. Druga knjiga, Igre razmene, upoređuje ekonomiju s višom delatnošću kapitalizma. Smatrao sam značajnim razlikovati ta dva gornja sloja, ob­ jasniti jedan pomoću drugog, tamo gde se prožimaju i tamo gde se suprotstav­ ljaju. ^ Ne mogu da se nadam da ću u svoje stavove uveriti sve čitaoce. Pa ipak, di­ jalektički pristup mi je doneo izvanredne koristi: omogućio mi je da pođem no­ vim i donekle mirnijim putem, kao i da izbegnem suviše strasne rasprave koje uvek izaziva eksplozivna reč „kapitalizam”. Uostalom, u trećoj knjizi sam isko­ ristio prethodna objašnjenja i rasprave: ona neće nikoga povrediti. Tako sam, umesto jedne napisao čak tri knjige. A namera da dam „svetske razmere” ovom radu dala mi je posla za koji, kao zapadni istoričar, nisam bio dobro pripremljen. Boravci i duže učenje u islamskim zemljama (deset godina u Alžiru) i u Americi (četiri godine u Brazilu) mnogo su mi koristili. Sto se, pak, tiče Japana, oslonio sam se na tumačenja i poduke Sergeja Jelisejeva; što se tiče Kine, zahvalan sam Etjenu Balašu, Žaku Žerneu, Deniju Lombaru... Danijel Torner, koji bi bio kadar da svakom čoveku dobre volje prenese velika početna znanja o Indiji, uzeo mc je pod svoje s osobenom živošću i plemenitošću. Banuo bi ujutro kod mene noseći hleb i pecivo za doručak i knjige koje je trebalo da pročitam. Njegovo ime stavljam na čelo dugog spiska onih kojima dugujem zah­ valnost, spiska koji bi se mogao produžavati do u beskraj. Svi su mi pomagali, slušaoci na mojim predavanjima, kolege, prijatelji. Ne mogu zaboraviti ni srda­ čnu pomoć Alberta i Branislave Tenenti, saradnju Mihaela Kojla i Zan-Zaka Ermardenkea. Mari Terez Labinjet mi je pomagala u istraživanju arhiva i traganju za bibliografskim podacima, a Ani Diken u tegobnom poslu opremanja knjige fusnotama. Žozijan Očoa je imala strpljenja da prepisuje na mašini moje tekstove, 9

Uvod a neke njihove delove i po deset puta. Rozlin de Ajala, iz izdavačke kuće „A rm a n Kolen”, uspešno se starala o priređivanju tekstova za štampu i njihovom objavlji­ vanju. Ovim najbližim saradnicama iskazujem izraze više nego zahvalnog prija­ teljstva. Najzad, bez Pol Brodel, koja mije svakodnevno pomagala u istraživanju, ponestalo bi mi hrabrosti da ponovo obradim prvu knjigu i da završim dve obimne koje slede, kao i da proverim logiku i neophodnu jasnoću objašnjenja i pojedinosti. Još jednom smo dugo zajedno radili.

16. mart 1979.

10

PREDGOVOR

Na početku smo prve knjige, najsloženije od sve tri. Svako od njenih pogla­ vlja, samo za sebe, možda čitaocu i ne izgleda teško, no složenost je naprosto posledica velikog broja ciljeva koje sam sebi postavio, mučnog rasvetljavanja ne­ uobičajenih tema, koje sve treba obuhvatiti u suvislu istoriju. Ukratko, najveća te­ škoća je usklađivanje praistorijskih tema - a reč je o demografiji, ishrani, odevanju, stanovanju, tehnici, novcu, gradovima - tema koje su obično izdvojene jedna od druge i obrađivane na rubovima tradicionalne istoriografije. Postavlja se i pitanje zašto ih objedinjavati. Pre svega, da bi se zaokružilo polje delovanja predindustrijske privrede i njegovo obuhvatanje ćelom dubinom. Ne može se reći da postoji gornja granica celokupnog života ljudi, koja se uvek teško dostiže, a još teže prevazilazi. To je granica koja u svakom razdoblju, pa i u našem, razdvaja moguće od nemogućeg, ono što je ljudima uz mali napor dostižno, od onog sasvim nedostižnog. U pro­ šlosti, granicu su određivali nedostatak hrane, suviše mali ili suviše veliki broj ljudi (u odnosu na postojeće izvore), nedovoljna produktivnost rada, kao i slabo napredovanje u zauzdavanju prirode. Od XV do kraja XVIII veka te se granice nisu mnogo izmenile. A ljudi nisu još ni istražili granice vlastitih mogućnosti. Valja naglasiti ovu sporost, ovu inertnost. Kopneni prevoz, na primer, ve­ oma rano poseduje elemente koji bi mogli da dovedu do njegovog usavršavanja. I zaista, ponegde brzine rastu zahvaljujući izgradnji modernih puteva, poboljšanju vozila za robu i putnike, gradnji drumskih postaja. Međutim, taj napredak zahvata šire oblasti tek oko 1830, uoči železničke revolucije. Tek tada drumski saobraćaj postaje češći, redovniji, brži; dostupan je većini ljudi tek kad dostiže granicu mo­ gućeg. A to nije jedina oblast u kojoj se očituje kašnjenje. I najzad, do preloma, do unošenja korenitih promena na granici mogućeg i nemogućeg, dolazi tek u XIX veku s opštim preobražajem sveta. To našoj knjizi daje izvesno jedinstvo: ona je, naime, dugo putovanje s onu stranu udobnosti i navika današnjeg života. U stvari, ona nas vodi na neku drugu planetu, u neki drugi svet ljudi. Lako je zamisliti da odlazimo u Feme u posetu Volteru, a pošto „mašta radi svašta” i da s njim dugo razgovaramo bez većih izne­ nađenja. Ljudi XVIII veka su u oblasti ideja naši savremenici, po duhu i osećanjima su nam dosta bliski, te se tako u njihovom društvu ne bismo osetili stran-

Predgovor

cima. Pa ipak, ako bi nas gospodar Ferneja pozvao da ostanema na njegovom imanju par dana, pojedinosti svakodnevnog života, čak i njegova briga o samom sebi, veoma bi nas iznenadili. Između njegovog i našeg sveta bi se otvorili ponori: večernje osvetljenje, grejanje, prevoz, ishrana, bolesti, lečenje. Želimo li na puto­ vanje unazad kroz stoleća, valja nam se u mislima odvojiti od onoga na šta se danas oslanjamo u životu. Tako ćemo pronaći ono što je dugo održavalo svet u oveštalosti, koju je teško objasniti kada se pomisli na ogroman preobražaj koji će uslediti. Sastavljajući „popis mogućeg”, često ćemo nailaziti na ono što sam u uvodu nazvao „materijalnom civilizacijom”. Jer, moguće nema samo gornju granicu; ono ima i donju granicu koju postavlja masa „one druge polovine” proizvodnje koja ne ulazi u celosti u proces razmene. Sveprisutan, ponavljajući, osvajački, taj materijalni život se odvija u znaku navike: ljudi seju žito i kukuruz kao što su ih oduvek sejali, ravnaju pirinčana polja kako su to odvajkada radili, Crvenim mo­ rem plove kako se vazda plovilo... Lakoma prošlost nameće čoveku svoja pravila, uzima mu vreme. A taj sloj nepokretne istorije je ogroman: njemu pripada sav seoski život, dakle i velika većina svetskog stanovništva (od 80 do 90%). Jasno, bilo bi veoma teško odrediti gde se on završava, a gde počinje istančana i živa ekonomija. On se, dakako, od ekonomije ne odvaja kao voda od ulja. Nije uvek moguće utvrditi da li se neki delatnik, neki pokretač, ili određeni smisleni postu­ pak nalazi s jedne ili s druge strane granice. A materijalnu civilizaciju treba pred­ staviti, kao što ću to ja učiniti, istovremeno s ekonomskom civilizacijom (ako se tako može reći), koja ide s njom uporedo, objašnjava je a contrario. No, nesu­ mnjivo je da između njih postoji barijera koja podrazumeva mnoštvo posledica. Dvostruki registar (ekonomski i materijalan), posledica je viševekovnog razvoja. Materijalni život od XV do XVIII veka je produžetak starog društva i ekonomije, koji su se vrlo sporo i jedva primetno preobražavali, i kroz uspehe i neuspehe stvarali iznad sebe viši oblik društva čiji su teret obavezni da nose. A otkada je taj proces počeo, postojao je uporedni život na višim i nižim ravnima, sa raznim odnosima veličina. Materijalni život u Evropi u XVII veku dobija eko­ nomskom recesijom. To je tako i danas, pred našim očima, posle recesije za­ počete 1973. i 1974. Granica između gornjeg i donjeg sprata je po prirodi ne­ stalna: sad napreduje jedan, sad drugi. Znam sela koja su 1929. godine živela go­ tovo kao u XVII i XVIII veku. Takva zaostajanja mogu biti i neželjena ili željena. Tržišna ekonomija nije pre XVIII veka imala snage da zahvati i po sopstvenoj želji oblikuje infraekonomiju, često zaštićenu udaljenošću i izdvojenošću. Danas, naprotiv, i ako postoji široka oblast izvan „ekonomije” ili izvan tržišta, to je pre zbog odbacivanja u osnovi, a ne zbog nemara ili nesavršene razmene koju organizuju država ili društvo. Pa ipak, rezultat je u više vidova, sličan. U svakom slučaju, uporedno postojanje gornjeg i donjeg nivoa nameće istoričaru poučnu dijalektiku. Jer kako razumeti gradove bez razumevanja selâ, novac bez razmene, veliku bedu bez velike raskoši, beli hleb bogatih bez crnog hleba si­ romašnih? 12

Predgovor

Preostaje da obrazložim poslednji izbor - to jest uvođenje svakodnevice u oblast istorije. Da lije to korisno, ili možda nužno? Svakidašnjost čine sitne stvan koje se jedva primećuju u vremenu i prostoru. Što više sužavamo prostor posmatranja, veća je mogućnost da sami sebe vidimo okružene materijalnim životom, veliki krugovi obično odgovaraju velikoj istoriji, trgovini na velike udaljenosti, mrežama nacionalnih i gradskih privreda. Kada vreme podehmo imamo određeni događaj ili svakodnevnu pojavu: događaj je jedinstven; svakodnevna pojava se, naravno, sutradan ponavlja, i postaje opštost, ili točnije, struktura Ona zahvata društvo u svim ravnima, obeležje je načina postojanja i delovanja koji se nepre­ kidno ponavljaju. Ponekad se na osnovu i nekoliko anegdota može steci slika o načinu života. Tako je na jednom crtežu prikazan Maksimihjan Austrijski za sto­ lom oko 1513: ruka mu je u zdeli. Nekih dve stotine godina kasnije, Palatinska princeza priča daje Luj XIV, svojoj deci, primajući ih prvi put za svoj sto, zabra­ nio da jedu drugačije nego on i da se služe viljuškom, što ih je učio jedan previse revnostan vaspitač. Kada je, dakle, Evropa izmislila lepo ponašanje za stolom? Video sam jedan japanski kostim iz XV veka veoma sličan onome iz XV111 veka, jedan španski putnik izvešatava o svom razgovoru s nekim japanskim dosto­ janstvenikom, začuđenim, pa čak i zapanjenim što vidi Evropljane, posle tek ne­ koliko godina, u opet drugačijoj odeći. Da lije ludilo mode izrazito evropska po­ java7 Da li je beznačajno? Kroz sitne događaje, crtice s putovanja, otkriva se jedno društvo. Način na koji se ljudi u tom društvu, na više nivoa, odevaju, jedu, stanuju, nikad nije beznačajan. A ti kratki snimci ukazuju i na suprotnosti između raznih društava, na raznolikosti koje nisu uvek površne. To je veoma zanimljivo, a to povezivanje slika ne smatram beznačajnim. Napredovao sam u više smerova: moguće i nemoguće; prizemlje i prvi sprat, slike svakodnevnog života. To unapred usložnjava cilj ove knjige. Previše je stvan koje valja reći. A postavlja se i pitanje kako ih reći.

* Prvo izdanje ove knjige bilo je deo zbirke u kojoj nije bilo napomena. Pošto je moj izdavač prihvatio da druga i treće knjiga sadrže napomene, revidirano izdanje prve knjige moralo je takođe, biti opremljeno napomenama Pre deset godina to ne bi predstavljalo problem. A'i danas, kada su moie originalne reference već više puta nanovo razvrstavane, bio sam primoran da tragam za stoti­ nama, hifjadama referentnih naslova, a to, priznajem nije uvek bilo uspesnoD zvm javam m°jmt čitaocima istoričarima zbog nekih slučajeva kada reci „referenca izgubljena , nažalost, zamenjuju napomenu koju nisam mogao da ponađem.

Prvo poglavlje

ZNAČAJ BROJEVA

Materijalni život sačinjavaju ljudi i stvari. Proučavati stvari - hranu, stanovanje, odevanje, raskoš, oruđa, novčana sredstva, sela i gradove - rečju, sve čime se čovek služi, nije jedini način za ocenu njegovog svakodnevnog života. I broj onih koji dele bogatstva ovog sveta, takođe, je značajan. A ono što na prvi pogled odvaja današnji svet od čovečanstva pre 1800, jeste izuzetan porast broja ljudi: godine 1979. njih je ogroman broj. Tokom četiri veka koje obrađuje ova knjiga, stanovništvo sveta se bez sumnje udvostručilo; a u našem vremenu ono se udvostručuje svakih trideset do četrdeset godina. Razlog je, očigledno, materijalni napredak. Ali u tom napretku, broj ljudi je uzrok koliko i posledica. U svakom slučaju, broj je odličan „pokazatelj”. On pravi bilans uspeha i padova. On daje nacrt geografske raznolikosti sveta, ovde jedva naseljene kontinente, tamo već prenaseljene regije, ovde civilizacije, tamo još uvek primitivne kulture. A začudo, ta se geografija različitosti najmanje izmenila kroz vekove. Nasuprot tome, sasvim se izmenio sam ritam rasta stanovništva. Danas, neprekidan, manje ili više živ zamah, već prema društvima i privredama, ali neprekidan. U prošlosti, bilo je uspona i padova, kao niz plima i oseka. To naizme- nično kretanje, te demografske plime i oseke karakterišu život u prošlosti, koji je bio niz zastoja i uzleta, pri čemu prvi uporno teže da ponište druge, iako ne u potpunosti. U odnosu prema tim osnovnim činjenicama, skoro sve izgleda sporedno. Svakako treba početi od ljudi, a kasnije će biti vremena i da se govori o stvarima.

STANOVNIŠTVO SVETA: BROJKE KOJE TREBA IZMISLITI Nevolja je to što i danas broj stanovnika zemlje znamo samo približno, uz 10% odstupanja, dok o stanovništvu sveta u prošlosti znamo još manje. Ali i kratkoročno i dugoročno, u okvirima lokalne stvarnosti kao i u ogromnim svetskim razmerama, sve je vezano za broj, za promene broja ljudi.

15

Značaj brojeva

Plime i oseke: sistem mena Od XV do XVIII veka uz rast ili smanjivanje stanovništva menja se i sve os­ talo. Ako ljudi ima više, raste proizvodnja i razmena: napreduje obrađivanje ze­ mlje uz ivicu površina na ugaru, obrađivanje šumovitog, močvarnog ili brdovitog tla; napreduju manufakture; rastu sela, a posebno gradovi; rastu mase ljudi u kre­ tanju. Ima i više konstruktivnog reagovanja na pritisak izazvan porastom broja ljudi, koje se ogleda u naseljavanju. U porastu je, jasno, i broj ratova i sukoba, pljački i razbojništava; vojske i naoružane skupine postaju brojnije; društva stva­ raju, više nego obično, nove bogataše i nove povlašćene. Države napreduju, što donosi mnogo dobrog i mnogo lošeg; granice mogućnosti se lakše dosežu nego inače. To su uobičajeni znaci. Pa ipak, demografski rast nije blagodet. Iako pone­ kad koristan, ponekad je i poguban. Stanovništvo koje raste menja svoje odnose s prostorom koji zauzima, s bogatstvima kojim raspolaže. Na tom putu prekoračuje

Varšava 1795: Deljenje čorbe siromašnima pored stuba kralja Žigmunda III (foto Aleksandra Skažinska)

16

Značaj brojeva

„kritične pragove”,1 dok se cela njegova struktura svaki put dovodi u pitanje. Rečju, proces nije jednostavan, jednosmeran: sve veći porast stanovništva završava se često, to jest juče je uvek tako bilo, pravazilaženjem mogućnosti ish­ rane društava. Ta istina, dobro poznata i pre XVIII veka, važi još i danas u nekim zaostalim zemljama. Ispostavlja se da je izvesna granica blagostanja nepremo­ stiva, a da bi bilo još gore, demografski rast često dovodi do pada životnog standrada, povećava ionako ogroman broj neuhranjenih, bednih i raseljenih. Epide­ mije i oskudice (koje prethode prvima ili ih prate), vaspostavljaju ravnotežu iz­ među broja usta koja traže da jedu i teškoća da se ona nahrane, između radne snage i poslova. Ta vrlo gruba prilagođavanja su trajno obeležje vekova Starog poretka. Valja pogledati pobliže zapadnu Evropu: vidimo da dolazi do dugotrajnog rasta stanovništva od 1100. do 1350, drugog od 1450. do 1650, i trećeg od 1750. Za tim poslednjim neće usledeti nazadovanje. Imamo, dakle, tri velika razdoblja biološkog rasta, međusobno uporediva, pri čemu su prva dva, kojima se bavi naša studija, praćena izuzetno oštrim padovima u razdoblju od 1350. do 1450, i nešto blažim od 1650. do 1750 (više je reč o usporavanju rasta nego o nazadovanju). Danas svaki porast stanovništva u zaostalim zemljama dovodi do pada životnog standarda, ali srećom ne i do tragičnog smanjenja broja ljudi (barem ne posle 1945). ‘ Svako nazadovanje rešava neke probleme, ukida napetosti, povlašćuje preživele. To je prava „ljuta trava na ljutu ranu”. Nakon crne kuge sredinom XIV veka i epidemija koje su je pratile i pospešile njeno delovanje, nasledstva se dele među nekolicinom. Samo se dobra zemlja obrađuje (s manje truda i uz veće pri­ nose), životni standard i realne zarade preživelih rastu. U Langdoku u razdoblju 1350-1450, seljak sa svojom patrijahalnom porodicom postaje gospodar puste ze­ mlje; drveće i divlje životinje su zaposeli nekad plodna polja.23Pa ipak, broj ljudi će se povećati i oni će osvojiti ono što su im divlje životinje i rastinje oteli, očistiće polja od kamenja, iskrčiti drveće i šikare. No, taj će naparedak pasti upravo njima na teret i ponovo ih baciti u bedu. Od 1560. ili 1580. u Francuskoj, kao i u Španiji, Italiji, a verovatno i na čitavom Zapadu, ljudi je opet previše. Ponovo počinje jednolična priča, a proces kreće u drugom smeru. Čovek je, dakle, srećan samo u kratkim razdobljima, a to uviđa kada je suviše dockan. A takva dugotrajna kolebanja broja ljudi postoje i izvan Evrope i približno u isto vreme. U Kini i Indiji je, verovatno, rastao i opadao broj stanovnika istim rit­ mom kao i na Zapadu, kao da je ćelo čovečanstvo zahvaćeno nekim prvobitnim kosmičkim zakonom, u odnosu na koji je sva ostala njegova povest sporedna. Takvo je mišljenje i Ernesta Vagemana, ekonomiste i demografa. Sinhronost je u XVIII veku očita, u XVI više nego verovatna, dok se može pretpostaviti i za XIII vek i to počevši od Francuske Luja Svetog do daleke Kine kojom vladaju Mon1Prema Ernestu Wagemannu, Economia mundaial, 1952, posebno I. str. 59 i dalje. 2 Emmanuel Le Roy Ladurie, Les Paysans de Languedoc, 1966,1, str. 139 i dalje. 3 Fernand Braudel, La Méditerranée et le monde méditerranéen à l ’époque de Philippe II, 1966, str. 368 i dalje. Dalja navođenja iz ovog delà biće označena sa Médit.

17

Značaj brojeva

goli. To vremenski pomiče i uprošćuje problem. Porast stanovništva, zaključuje Ernest Vageman, ima i mnogo drugačije uzroke, a ne samo one koji su doveli do ekonomskog, tehničkog i zdravstvenog napretka.4 U svakom slučaju, te fluktuacije koje se manje ili više istovremeno do­ gađaju s jednog kraja sveta na drugi, pomažu da shvatimo da ljudske mase vekovima imaju međusobno približne brojčane odnose: ova je jednaka onoj, ili je dvo­ struka u odnosu na onu. Poznavajući jednu može se pretpostaviti veličina one druge, i tako redom sračunati, uz neizbežne greške, svojstvene takvom postupku, ukupan broj ljudi na svetu. Značaj tog broja je očevidan: ma kako netačan i nužno pogrešan, on pomaže da se odredi biološki razvoj čovečanstva u celini, koje pred­ stavlja, kao što bi rekli statističari, jedinstvenu zalihu. Manjak statistika ^ Niko ne zna koliko je bilo stanovnika sveta između XV i XVIII veka. Stati­ stičari ne mogu da se usaglase, jer polaze od različitih, oskudnih i nepouzdanih brojki, koje nude istoričari. Iako se naizgled na tim sumnjivim temeljima ništa ne može izgraditi, vredi truda pokušati. Malo je brojki i one nisu pouzdane. Uglavnom se odnose samo na Evropu, dok, kada je reč o Kini, dobili smo ih u nekim novijim boljim radovima. U oba ta slučaja posedujemo popise stanovništva i donekle valjane procene. Ako tlo i nije sasvim čvrsto, nema ni velike opasnosti da se na njega stupi. A šta znamo za ostali deo sveta? Ništa ili gotovo ništa o Indiji, ne mnogo zabrinutoj za svoju istoriju uopšte, pa ni za statistiku koja bije donekle mogla ob­ jasniti. Ništa ni o nekineskoj Aziji, izvan Japana. Ništa, naravno, ni o Okeaniji, koju su Evropljani na svojim putovanjima u XVII i XVIII veku samo dotakli: Tasman stiže na Novi Zeland u maju 1642, a na Tasmaniju, ostrvo, koje je po njemu prozvano, u decembru iste godine; Kuk u Australiju stiže sto godina ka­ snije, prvi put 1769. a drugi 1783; Bugenvil na Tahiti, Novu Kiteru (koju, uzgred rečeno, nije sam otkrio), dolazi u aprilu 1768. Da li treba i pominjati to proređeno čovečanstvo? Statističari na svoje kartice bez oklevanja upisuju dva miliona ljudi za ćelu Okeaniju, bez obzira na razdoblje. Za Crnu Afriku, južno od Sahare, ništa nije, takođe, pouzdano, osim različitih podataka o broju prodavanih robova počevši od XVI veka, podataka iz kojih, čak i kada bi bili pouzdani, ništa ne bi moglo da se zaključi. Najzad, ništa izvesno ni o Americi, ili tačnije, za Ameriku postoje dve protivrečne računice. Za Anhela Rozenblata postoji jedan jedini metod, regresivni:5 on polazi od današnjih brojki i računa unazad. Tako se dobija, za obe Amerike posle osvajanja, vrlo niska brojka: od 10 do 15 miliona ljudi; to bi stanovništvo dalje opalo na osam miliona u XVII veku. Napredovaće ponovo, i to veoma sporo tek od XVIII veka. 4E. Wagemann, op. ch., I, str. 51. ' Angel Rosenblat, La Poblaciôn indîgena y el Mestizaje en América, I, 1954, str. 102-103.

18

„Kuga Filistinaca”, slika Nikole Pusena. Donedavno, pustošenja, epidemije i glad redovno su prekidale svaki demografski rast (otisak Žirodon)

Međutim, grupa istoričara s Univerziteta u Berkliju (Kuk, Simpson i Borah)6 - koje neki pogrešno nazivaju „Berklijskom školom” - izveli su niz računanja i interpo­ lacija, zasnovanih na delimičnim brojkama, poznatim za neke oblasti Meksika neposredno po osvajanju od Evropljana. Rezultati daju vrlo naduvane brojke: 11 miliona za 1519 (procena iznesena 1948), dok uz sve dodatke i ponovnu, preci­ zniju obradu 1960, daju, već neverovatnu brojku od 25 miliona samo za Meksiko. Zatim, stanovništvo stalno i brzo opada: 1532 - 16 800 000, 1548 - 6 300 000, 1568-2 650 000; 1580 -1 900 000; 1595-1 375 000,1605 - 1 000 000; blagi rast počinje 1650, a izrazitiji od 1700. 6 Najreprezentativnija delà: S. F. Cook i L. B. Simpson, „The Population of Central Mexico in the 16 th Century" u: Ibero-Americana, 1948; W. Borah, „The Aboriginal Population of Central Mexico on the Eve of the Spanish Conquest” u: Ibero-Americana, 1963. Brojke Berklijske škole sada pre svih osporava Carls Verlinden (Charles Verlinden), Konferencija u Pratu, 1979.

19

Značaj brojeva

v

U MEKSIKU: ČOVEK USTUPA MESTO STADIMA

(prema P. Šoniju, „Latinska Amerika ”, u: Opšta istorija, 3, Enciklopedija „Plejade ”)

Ove krupne brojke mogle bi nas navesti da celoj Americi pripišemo od 80 do 100 miliona ljudi oko 1500. godine. Izuzetno je teško u to poverovati, uprkos svedočanstvima arheologâ i mnogih hroničara osvajanja, uključujući i oca Bartolomea de Las Kazasa. Izvesnoje samo to daje evropsko osvajanje dovelo u Ame­ rici do strašnog biološkog pada, možda ne u srazmeri 10 prema 1, ali, svakako, velikog, iako neuporedivog s onim u doba crne kuge i pratećih pošasti kobnog XIV veka u Evropi. Surovosti nemilosrdnog rata imaju svoj deo odgovornosti, ali i izuzetno okrutna kolonijalizacija. Sem toga, indijansko stanovništvo bilo je kra­ jem XV veka demografski veoma nepostojano, naročito usled nedostatka živo­ tinjskog mleka za decu. To je primoravalo majke da doje decu do treće ili četvrte godine, i onemogućavalo nova rađanja tokom tog produženog dojenja, čime se sprečavalo i svako življe demografsko obnavljanje.7 A tu američku indijansku masu, koja se jedva održavala, iznenadio je i niz strašnih napada mikroba, sličnih onima koje su beli ljudi na Pacifiku dramatično izazvali u XVIII, a naročito u XIX veku. ^ Bolesti - to jest virusi, bakterije i paraziti stigli iz Evrope i Afrike - brže su se širili od životinja, biljaka i ljudi, koji su i sami prešli Atlantik. Američko-indijanske populacije, imune pred tamošnjim izazivačima bolesti, bile su nemoćne pred tim novim opasnostima. Tek što su Evropljani stigli u Novi svet, velike bo­ ginje su zahvatile Santo Domingo (već 1493); Meksiko je bio 1519. njima zah7 Pierre Chaunu, L'Amérique et les Amériques, 1964, str. 105; Abbé Prévost, Histoire générale des voyages, t. XV, 1759, str. 9.

20

Značaj brojeva

Idealizovana slika osvajanja: stanovnici Floride dočekuju 1564. godine francuskog istraživača R. de Londonijera, gravira Teodora de Brija, prema slici Z. Lemoana de Morga (foto Biloz)

vaćen i pre nego što je Kortes u njega prodro, a i Peru 1530. godine, pre upada španskih vojnika. Velike boginje su potom stigle u Brazil (1560) i Kanadu (1635).8*Bolest, na koju je stanovništvo u Evropi već bilo donekle otporno, kosila je domorodačko stanovništvo. Slično je bilo i s malim boginjama, gripom, dizenterijom, gubom, kugom (prvi pacovi stići će u Ameriku negde između 1544. i 1546), veneričnim bolestima (važno pitanje na koje ćemo se vratiti), tifusom, elefantijazisom. Sve ove bolesti, koje su doneli belci ili crnci, poprimile su novu že­ stinu. Naravno, još uvek postoje nedoumice o stvarnoj prirodi nekih bolesti, ali je žestoka najezda mikroba nesumnjiva: meksičko stanovništvo su prosto satirale epidemije ogromnih razmera, 1521. velike boginje, 1546. bolest nazivana u na8 D. A. Brading, Mineras y comerciantes en el Mexico borbonico, 1763-1810, 1975. str. 18; Nicolas Sanchez-Albornoz, La Poblaciôn de America Latina desde los tiempos precolombinos, 1973, str. 81, B.-N. Chagny, Variole et chute de l ’Empire aztèque, neobjavljena disertacija, Dijon, 1975. ....

21

Značaj brojeva

rodu „kuga (verovatno tifus ili grip), čija je druga, užasna pojava 1576. i 1577. odnela dva miliona života. Stanovništvo pojedinih ostrva u Antilima je potpuno iskorenjeno. Teško je prihvatiti to da žuta groznica nije autohtona bolest tropske Amerike, već je verovatno afričkog porekla. U svakom slučaju, javlja se kasno, oko 1648. na Kubi, u Brazilu 1685; otuda će se proširiti po celoj tropskoj oblasti Novog sveta. U XIX veku proširila se od Buenos Airesa do istočne obale Severne Amerike, a zahvatila je čak i luke sredozemne Evrope.10 Nemoguće je govoriti o Rio de Zaneiru XIX veka, a da se ne pomene i ta strašna pošast. Treba istaći da su do tada masovne epidemije desetkovale domoroce, da bi sada pridošlice belci postali najčešće žrtve bolesti koja se pretvorila u endemsku. U Porto Belu, oko 1780,^mnogi mornari podležu bolesti, a veliki brodovi primorani su da prezime u luci. Novi svet strada, dakle, od užasnih bolesti. One će se obnoviti kada se Ev­ ropljani nastane na pacifičkim ostrvima, na drugom biološki zasebnom svetu. Malarija, na primer, stiže kasno u Indoneziju i Okeaniju, zahvata iznenada Bataviju i 1732. je uništava.1-* ^ Na taj način se mogu uskladiti proračuni A. Rozenblata s proračunima istoričara s Berklija, opreznost prvog i romantizam drugih: brojke mogu biti istinite, ili verovatne, već prema tome da li se odnose na razdoblje pre ili posle osvajanja. Ostavimo, dakle, po strani mišljenja Vojtinskog i Embrija. Ovaj potonji je još do juče tvrdio da „рге Kolumba nikada nije bilo više od 10 miliona ljudi između Aljaske i rta Horn . Danas postoje razlozi da se u to sumnja. Kako računati? Primer Amerike pokazuje kojim se jednostavnim (pa čak i odveć jednostav­ nim) metodama mogu, polazeći od srazmerno pouzdanih brojki, proračunati i pretpostaviti druge. Ti nepouzdani putevi s pravom uznemiravaju istoričare, navi­ kle da se zadovoljavaju samo onim što je dokazano nepobitnim dokumetom. Sta­ tističarima su nepoznate takve brige, kao i takva malodušnost. „Možda će nam prebaciti da nismo sitničari”, piše vedro Pol A. Ladam, statističar i sociolog, „no, mj. oe,™ (4 °dgov°riti da pojedinosti nisu važne, već da nas zanima samo red ve­ ličina . A red veličina, to je verovatna gornja ili donja granica. U toj raspravi u kojoj su obe strane u pravu (i obe greše), pređimo, dakle, na stranu račundžija. Njihov metod uvek pretpostavlja da postoje srazmere između raznih populacija, koje se, ako nisu uvek iste, onda bar sporo menjaju. To je bilo mišljenje Morisa Halbvaksa.15 Drugim recima, stanovništvo sveta ima vlastite, i чпа А' £ “ ’ historici de lafundaciôn y discurso de la provincia de Santiago de México, J596-1625, str. 100, 118, 516-517. î, N. Sânchez-Albornoz, op. cit, str. 188 o Ibid., str. 121-122. 13 w 9 re"feLd ? 3 ce’. The. Western Invasions o f the Pacific and its Continents, 1963, str. 167. D _ , W- ,Y !.b- s - Woytinski, World Population and Production, Trends and Outlook, 1953, i E. . mbree, Indians o f the Americas, 1939, naveo P. A. Ladame, Le Rôle des migrations dans le monde libre, 1958, str. 14. A. Ladame, op. cit., str. 16. 5 Morphologie sociale, 1938, str. 70.

22

Značaj brojeva

slabo promenljive strukture', brojčani odnosi između različitih ljudskih grupa se grosso modo održavaju. Berklijska škola izvodi ukupan broj za Ameriku iz đelimičnih brojčanih podataka za Meksiko. Na isti način, znajući približno broj sta­ novnika Trijera oko 800. godine, Karl Lampreht, a zatim Karl Julijus Beloh iz­ računali su broj za čitavu Germ an iju.16 A problem je uvek isti: oslanjajući se na verovatne srazmere, polazi se od poznatih brojeva i dolazi do verovatnih brojki višeg stupnja, koje će odrediti red veličine. Ono što se izvodi nikada nije nevredno, pod uslovom da se prihvate ogra­ ničenja takvog postupka. Stvarne brojke, koje bi bile svakako bolje, nedostaju nam. Jednakost Kine i Evrope Kad je reč o Evropi, možemo se osloniti na brojke, proračune i argumente nekoliko naučnika: K. Julijusa Beloha (1854 - 1929), velikog preteče istorijske de­ mografije; Paula Momberta; Dž. K. Rasela; takođe i na podatke Marsela Rajnharda, obljavljene u poslednjem izdanju njegove knjige.17 Te se brojke daju međusobno uskladiti, jer ih je svako savesno preuzeo od onog drugog. Sto se mene tiče, ja sam izabrao ili zamislio, najviše stupnjeve populacije, kako bih svaki put Evropu proširio do Urala, uključujući tu i „neistraženu” istočnu Evropu. Brojke iznete za Balkan, Poljsku, Rusiju i skandinavske zemlje, prilično su su­ mnjive i jedva pouzdanije od onih koje statističari daju za Okeaniju i Afriku. To proširenje mi se ipak učinilo nephodnim: ono Evropi, uzetoj za mernu jedinicu, daje iste prostorne dimenzije bez obzira na posmatrano razdoblje; zatim, to proši­ renje do Urala bolje uravnotežuje tasove vage: proširena Evropa s jedne, Kina s druge strane, pri čemu se jednakost potvrđuje u XIX veku, čim dođemo, ako ne do pouzdanih, ono barem do prihvatljivih brojki. Za Kinu, statistike zasnovane na zvaničnim popisima nisu neupitno valjane. Reč je o poreskim popisima, a porez znači utaju ili obmanu, ili oboje zajedno. E. P. Ašer18 je u pravu kad misli da su to uglavnom preniske brojke; on ih uvećava, ali s proizvoljnošću koju podrazumeva svaki takav postupak. To je učinio i poslednji istoričar19 koji se upustio u takve hipotetičke procene. Izvorne brojke po­ kazuju očite nemogućnosti, padove i uspone nenormalnih razmera, čak i kad je reč o kineskom stanovništvu. One, očito, mere „red i autoritet u Carstvu, isto kao i broj stanovnika”. Tako 1674. ukupna brojka pada za sedam miliona u odnosu na prethodnu godinu zbog velike pobune seljaka u Vu San-Kveju. Oni koji nedostaju Karl Lamprecht, Deutsche Wirtschaftsgeschichte, 1981, II, str. 163; Karl Julius Beloch, „Die Bevôlkerung Europas im Mittelalter”, u Zeitschrift fiir sozialwissenschaft, 1900, str. 405-407. 17 P. Mombert, „Die Entwicklung der Bevôlkerung Europas seit der Mitte des 17. Jahrhuderts” u: Zeitschriftfiir Nationalokonomie, 1936; J. C. Rusell, Late ancient and medieval Population, 1958; M. Reinhardt, A. Armengaud, J. Dupaquier, Histoire générale de la population mondiale, 1968. 18 „The History of Population and setlement in Eurasia”, u: The Geographical Review, 1930, str. 122-127. s ч 19 Louis Dermigny, La Chine et l'Occident. Le commerce à Canton au X V IIf siècle, t. II, 1964, str. 472-475.

23

Značaj brojeva

Milioni stanovnika

2. SVETSKO STANOVNIŠTVO (XIII - XX VEK)

već su izmakli centralnoj vlasti. Ako bi joj se pokorili, stastika bi skočila nezavisno od prirodnog čak i maksimalnog prirasta stanovništva. Dodajmo i to da se popisi ne prave uvek na istoj osnovi. Pre 1735. popisuju se samo jen-ting, poreski obveznici, muškarci između šesnaest i šezdeset godina; broj se mora umnožiti, jer oni sačinjavaju 28% ukupnog stanovništva. Od 1741, naprotiv, popis obuhvata sve stanovnike, a broj je 143 miliona, dok je procena’ prema broju jen-ting za 1734. godinu iznosila 97 miliona. Te dve ukupne brojke je moguće uskladiti, jer račun uvek dopušta i manipulacije, iako to verovatno neće nikoga zadovoljiti. Stručnjaci se ipak slažu da te brojke, dugoročno, zad­ ržavaju vrednost. Najstarije brojke, one iz doba vladavine dinastije Ming (1308 1644), nisu i najnepouzdanije, naprotiv. Ukratko, vidimo s kakvom građom treba da radimo. Kad se brojke unesu na grafikon uspostavlja se približna jednakost između Evrope (proširene do Urala), i Kine (ograničene na užu teritoriju svojih provincija). A danas je prednost sve više na strani Kine, s obzirom na višu stopu nataliteta. Iako približna, ta jednakost iz­ među Evrope i Kine je, verovatno, jedna od najjasnijih struktura istorije sveta u poslednjih pet ili šest vekova. Ona nam nudi polazište za približno izračunavanje broja stanovnika sveta. Stanovništvo sveta Prema prvim valjanim statistikama u XIX veku (prvi pravi popis je bio 801. i to, jedino u Engleskoj), Kina i Evropa predstavljaju svaka zasebno grosso modo po četvrtinu čitavog čovečanstva. Valjanost primene takve srazmere na20 20ibid. 24

Značaj brojeva

prošlost ipak nije unapred zajamčena. Evropa i Kina su bile juče, a to su i danas, najnaseljenije oblasti sveta. A ako je stanovništvo u njima raslo brže nego drugde, možda bi trebalo za vreme pre XVIII veka uzeti radije odnos 1 prema 5, nego 1 prema 4, za svako od dva područja koja se porede s preostalim svetom. Ova predostrožnost ukazuje, takođe, i na naše nedoumice. Primenićemo, dakle, koeficijent 4 ili 5 na dve krivulje za Kinu i Evropu, te dobiti četiri verovatne krivulje stanovništva sveta, koje predstavljaju četiri (ili pet) Evropa, to jest četiri (ili pet) Kina. Tako ćemo dobiti složenu krivulju, koja od najmanjih pa do najvećih brojki omeđuje područje mogućnosti (kao i grešaka). U tim granicama, u njihovoj blizini, zamislimo liniju koja bi od XIV do XVIII veka izražavala porast stanovništva sveta. U celini, od 1300. do 1800, to stanovništvo, a u optici takvog računa raste dugoročno gledano (bez obzira na nagle i trenutne padove o kojima smo govo­ rili). Ako smo za razdoblje 1300 - 1350, kojim započinjemo, izabrali najnižu procenu (250 miliona), uzimajući za kraj najvišu (milijarda i 380 miliona ljudi 1780. godine), onda bi porast stanovništva bio preko 400%. Ali, to nije mnogo verovatno. Uzimajući kao polazište maksimum od 350, a kraj 836 (najniža brojka, po Vilkoksu),21 povećanje bi iznosilo 138%. U pet stotina godina, odgovaralo bi prosečnom. redovnom rastu (redovnost je ovde samo teorijska) od 1,73 %c, kretanju, koje bi, daje bilo postojano, bilo jedva primetno u toku godina. Pa ipak, u tom ogromnom razdoblju stanovništvo sveta se verovatno udvo­ stručilo. To napredovanje nisu mogli zaustaviti ni ekonomske krize, ni katastrofe, ni izuzetno velika smrtnost. Nema sumnje da je to bitna činjenica svetske istorije od XV do XVIII veka i to ne samo kad je reč o životnom standardu. Naime, sve se moralo prilagoditi tom pritisku celine. To baš i neće iznenaditi evropske istoričare. Svima njima su poznati mnogi posredni pokazatelji (zaposedanje novih zemljišta, iseljevanja, krčenja i pobo­ ljšanja tla, urbanizacija), koji potvrđuju statističke podatke. S druge strane, za­ ključci i objašnjenja, koje istoričari izvode, ostaju i dalje sporni. Oni smatraju da je pojava ograničena na Evropu, dok je činjenica - i to najvažnija, najuzbudljivija od svih koje ćemo zabeležiti u ovoj knjizi —da je čovek savladao sve prepreke svom brojčanom porastu u svim oblastima koje je zauzimao. Činjenica da porast stanovništva nije samo evropska, već svetska pojava, znači da treba preispitati mnoga gledišta i tumačenja. Ali pre nego što odemo tako daleko, valja preispitati i neke proračune. Sporne brojke Preuzeli smo od statističara njihov metod i poslužili se najpoznatijim broj­ kama - u ovom slučaju onim za Evropu i Kinu - da bismo procenili stanovništvo sveta. Iako nemaju šta da prigovore takvom postupku, statističari su suočeni s is­ tim problemom, sami postupili drugačije. Podelili su čitavu operaciju i poje21

Pogledati tabelu na strani 26.

Značaj brojeva

dinačno su računali stanovništvo svakog od pet kontinenata. Pogledajmo kakvi su njihovi rezultati. v Podsetimo na to da su Okeaniji definitivno pripisali dva miliona stanovnika, što i nije bitno, jer se taj mali broj unapred gubi u našim greškama. S druge strane, čitavoj Africi pripisali su 100 miliona, što traži raspravu. Naime, ta postojanost stanovništva Afrike, po našem mišljenju je malo verovatna, a takve usiljene procene utiču i na procenu celine. Saželi smo u tabelu procene stručnjaka. Primetićemo da svi njihovi pro­ računi počinju kasno - od 1650 - te da su redovno optimistički, uključujući i nedavano istraživanje koje su sprovele službe Ujedinjenih nacija. Te mi procene ug­ lavnom izgledaju previsoke, bar kad je reč o Africi, a zatim i o Aziji. SVETSKA POPULACIJA U MILIONIMA STANOVNIKA (1650-1950) 1650.

1750.

1800.

1850.

1900.

1950.

Okeanija

2

2

2

2

6

13*

Afrika

100

100

100

100

120

199**

Azija

257* 330** 250***

479

602** 522***

749

656* **

857* 937**

571***

859***

59 59 59

144 144 144

338*

423* 401** 401***

594*

1550 1608 1530

2416

A m erika

437* **

406***

8*

11*

13**

12,4** 12

Evropa (uključujući evropsku Rusiju)

1

Ukupno 2 3

103*

4***

24,6** 24,6***

1 0 0 **

144* 140**

187**

1 0 0 ***

140***

137***

274* 266** 266***

470 545 465

694 733,4 660,4

915,6 835,6

1091 1176 1098

1272*

Izvori: »Bilten Ujedinjenih nacija 1951 - ** Каг Saunders. - ***Kučinski. Brojke bez zvezdica su istovetne kod sva tri autora. Brojke Kara Saundersa za Afriku su zaokružene na 100.

Veoma je smelo na samom početku (1650), pripisati istu brojku (100 mi­ liona) dinamičnoj Evropi i tada zaostaloj Africi (izuzev, možda, njenog sredo­ zemnog oboda). Nije ni razborito Aziji 1650. godine pripisati najniže brojke na tabeli (250 i 257 miliona), a ni vrlo visoku brojku od 330, koju je prebrzo prihva­ tio Kar Saunders. 26

Značaj brojeva

Sredinom XVII veka Afrika, začelo, ima snažno stanovništvo: ono još od polovine XVI veka trpi sve veće gubitke usled trgovine robovima odvođenim u Ameriku, što se nastavilo na ranija odvođenja u islamske zemlje, koja će se pro­ dužiti i do XX veka. To sve ne bi bilo moguće da Afrikanci nisu bili tradicionalno zdravi. Dokaz zdravlja je i otpor istog stanovništva evropskom prodiranju. U XVI veku Crni kontinent se neće otvoriti Portugalcima bez borbe, kao što je ranije bio slučaj s Brazilom. Iz izveštaja putnika ponešto znamo i o gustim seljačkim zajed­ nicama koje su živele u lepim, skladno uređenim selima, koja će biti uništena ev­ ropskim nadiranjem u XIX veku.22 Pa ipak, Evropljani nisu uporni da se domognu zemalja Crne Afrike, jer ih već na obali zaustavljaju „opake” bolesti: povremene ili stalne groznice, „dizenterija, jektika, vodena bolest”, da ne zaboravimo razne parazite, sve bolesti kojima plaćaju težak danak.23 Te su bolesti, uz hrabrost ratničkih plemena, najveća pre­ preka Evropljanima. Prepreke su i brzaci i grebeni u rekama: ko bi se usudio da plovi uzvodno divljim vodama Konga? S druge strane, američka pustolovina i tr­ govina s Dalekim istokom mobilišu sve raspoložive snage Evrope, čiji su interesi, u svakom slučaju, drugde. Crni kontinent sam isporučuje zlatni prah, slonovaču, ljude, i to jeftino. Šta još više od njega tražiti? A što se tiče trgovine crnim ro­ bljem, tu se ne radi o tako velikim brojevima kao što se obično misli. Ta je trgo­ vina ograničena, čak i kad je reč o prodaji robova Americi, i to usled prevoznih mogućnosti. Poređenja radi, ukupno iseljenih iz Irske u Ameriku od 1769. do 1774. ima 44 000, što je manje od 8 000 godišnje.24 A u XVI veku je iz Sevilje za Ameriku u prošeku odlazilo hiljadu do dve hiljade Španaca godišnje.25 Čak i da za crne robove prihvatimo neverovatnu brojku od 50 000 ljudi godišnje (a taj će nivo biti dostignut možda tek u XIX veku, u poslednjem razdoblju trgovine), ona bi odgovarala afričkom stanovništvu od najviše 25 miliona. Ukratko, broj od 100 miliona ljudi pripisan Africi nema nikakav pouzdan oslonac. Tu se najverovatnije preuzima prva ukupna procena, vrlo nepouzdana, koju je za 1696. godinu dao Gregori King (95 miliona). Potom su se ljudi zadovoljavali ponavljanjem te broj­ ke. Ali, pitanje je odakle ona i samom Kingu. Nama su ipak dostupne neke procene. Tako Dž. K. Rasel26 procenjuje stanovništo severne Afrike na 3 500 000 u XVI veku (ja sam ga lično procenio, iako bez čvršćih dokaza, na dva miliona). Za Egipat u XVI veku još uvek nemamo podatke. Može li se govoriti o dva ili tri miliona, jer prve valjanije procene 1798. godine govore o 2 400 000 stanovnika Egipta, dok danas otrpilike ima podjednako ljudi u severnoj Africi i Egiptu? Svako od tih stanovništava samo po sebi pred­ stavlja desetinu afričkog stanovništva. Prihvatimo li istu srazmem i za XVI vek, 22 Léo Frobenius, Histoire de la civilisation africaine, 1936, str. 14 i dalje. 23 Otac Jean-Baptiste Labat, Nouvelle Relation de l ’Afrique occidentale, 1728, V, str. 331 i dalje. 24 Reč je o razdoblju velike emigracije, uporediti Michel Devèze, L ’Europe et le monde à la fin du XVIIIe siècle, 1970, str. 331 i napomena 586.

25 Prema službenim podacima o „pasajeros a Indias”, 100 000 tokom XVI veka; G. Cespedes de Castillo (u: Historia social y econômica de Espana y América, priređeno pod vodstvom J. Vincesa Vivesa, t. III, str. 393-394) smatra da bi taj broj trebalo pomnožiti sa dva ili tri. 26 Op. cit., str. 148.

27

Značaj brojeva

^ 3. UNUTRAŠNJE SEOBE U KINI U XVIII VEKU Snažan demografski porast u XVIII veku dovodi do seoba u Kini, iz pokrajine u pokrajinu, seoba čiji su glavni pravci predstavljani na ovoj mapi (iz K. Derminji, Trgovina u Kantonu u XVIII veku)

28

Značaj brojeva

onda bi stanovništvo Afrike brojalo od 24 do 35 miliona ljudi, zavisno od toga koju smo od tri prethodno navedene brojke usvojili, pri čemu se poslednja od njih odnosi na kraj XVIII veka, a druge dve na XVI. Brojka od 100 miliona je vrlo daleko od tih procena. Naravno, tu se dokazati ništa ne može. Kolebajući se u utvrđivanju brojki, bespogovorno odbacujemo onu od 100 miliona. Preterane su i brojke iznete za Aziju, ali rasprava ovde nema istu težinu. Kar Saunders27289smatra da Vilkoks nije bio u pravu što je za 1650, šest godina pošto su Mandžuri zauzeli Peking, stanovništvo Kine procenio na 70 miliona. On ga samo smelo udvostručuje na 150 miliona. O svemu što se tiče tog prelomnog razdoblja kineske istorije može se raspravljati (na primer, jen-ting su mogli biti što i zapadna domaćinstva, obične poreske jedinice). Vilkoks se oslonio na Tung Hua Lu (u prevodu Čen Hen Čena). Čak i ako prihvatimo da je njegova brojka niska, treba uzeti u obzir strašne posledice mandžurske najezde. E. P. Ašer2" je potom izračunao broj od 75 miliona za 1575. godinu i 101 milion za 1661. Za 1680. zvanični broj je 61 milion, dok je procena jednog autora 98, a drugog 120 miliona. Ali, reč je o 1680. godini, vremenu kada se mandžurski poredak najzad ustalio. Godine 1639. neki putnik govori o šezdesetak miliona stanovnika, i to računajući 10 ljudi po ognjištu, što je prevelik koeficijent čak i za Kinu. Izuzetan demografski rast u Kini ne počinje pre 1680, ili tačnije, ne pre po­ novnog zauzimanja Formoze 1683. Iz svoje domovine, koja je unutrašnjim seo­ bama zaštićena od naseljavanja spolja, Kinezi odlaze u Sibir, Mongoliju, Turke­ stan, Tibet. U samoj Kini dolazi do snažnog naseljavanja unutrašnjih oblasti. Cilj su sve ravničarske, bregovite oblasti koje se mogu navodnjavati, ali i brdski predeli u kojima se krče šume. Očigledan je i razvoj novih kultura, koje su Portugalci doneli u XVI veku, kao što su kikiriki, slatki krompir i naročito kukuruz, pre nego što će iz Evrope stići običan krompir (koji će u Kini steći veći značaj tek u XIX veku). Ovo naseljavanje novih oblasti se odvija bez većih smetnji sve do oko 1740; potom će se zemljišni posed pojedinaca postupno smanjivati s porastom stanovništva, bržim, očigledno, od povećanja površine obradive zemlje. Ovi duboki preobražaji pomažu nam da utvrdimo vreme kineske „poljo­ privredne revolucije”, koju prati još jača demografska revolucija. Verovatne broj­ ke su sledeće: 1680-120 miliona; 1700-130; 1720-144; 1740-165; 1750-186; 1760-214; 1790-300; 1850-M30.30 Kada Džordž Staunton, sekretar engleskog ambasadora, pita 1793. godine koliko stanovnika ima Carstvo, kineski sagovornici mu ponosito, ali neiskreno odgovaraju: 353 milona.31* Ali da se vratimo na stanovništvo Azije. Ono se obično procenjuje kao dva do tri puta veće od kineskog. Pre dva, nego tri puta, jer izgleda da Indija svojim brojem ljudi nije jednaka Kini. Iz jedne procene (30 miliona) stanovništva De27 World Population, Past Growth and Present Trends, 1937, str. 38—41. 28 Navedeni članak, str. 123. 29 L. Dermigny, op. cit., II, str. 477, 478-479, 481^-82. 30 Ibid., slika na str. 475, i rasprava na str. 472-475. 31 G. Macartney, Voyage dans l ’intérieur de la Chine et en Tartarie dans les annés 1792, 1793 et 1794... (1798), IV, str. 2Ô9.

29

Značaj brojeva

kana 1552, a zasnovane na prilično sumnjivim dokumentima, sledilo bi da cela Indija ima 100 miliona stanovnika.32 To je više od ondašnjeg zvaničnog broja za Kinu. Pa ipak, u to nismo dužni verovati. Štaviše, Indija će u tom veku stradati od gladi koje pustoše njene severne pokrajine.33 Ali novija istraživanja indijskih istoričara ukazuju na prosperi­ tet i snažan demografski rast Indije u XVII veku.34 Ipak, činjenica je da joj je u jednoj neobjavljenoj francuskoj proceni iz 1797. godine35 pripisano samo 155 miliona ljudi, dok, s druge strane, Kina već 1780. zvanično objavljuje da ima 275 miliona stanovnika. Statistika Kingsli Dejvisa36 ne potvrđuje ove niske brojke za Indiju. Mi, međutim, ni Dejvisovu statistiku ne možemo uzeti zdravo za gotovo. U svakom slučaju, ako pretpostavimo da Azija ima dva ili tri puta više sta­ novnika od Kine, to bi za 1680. značilo 240 ili 360 miliona stanovnika, a za 1790. godinu 600 ili 900 miliona. Ponovimo da smo skloni najnižim brojkama, naročito kada je reč o sredini XVII veka. Stanovništvo sveta bi oko 1680. bilo zbir sledećih brojki: Afrika 35 ili 50 miliona, Azija 240 ili 360, Evropa 100, Amerika 10, Okeanija 2. Dobijamo isti red veličine kao u našoj prvoj računici, s istim margi­ nama greške. Odnos između vekova Prostorne računice, kontinent za kontinentom, ne isključuju nužno one teže, vremenske računice, iz veka u vek. Prvi obrazac za to je dao Paul Mombert37 koji je računao stanovništvo Evrope u razdoblju 1650-1850. Svoj je rad zasnovao na dva načela: da su poslednje brojke najmanje sporne, te da treba pretpostaviti, ako se ide unazad, od novijih do starijih nivoa, verovatne stope rasta između njih. To bi za Evropu značilo, ako se prihvati brojka od 266 miliona za 1850. godinu i uz oduzimanje - jer krivulja rasta očito nije tako strma kao što smatra V. F. Vilkoks brojku od 211 miliona u 1800; 173 miliona u 1750; a za 1650. i 1600. brojke od 136, odnosno 100 miliona. Dakle, pretpostavljena brojka za XVIII vek veća je od onih iz uobičajenih procena. Deo povećanja, koje se obično pripisuje XIX veku, vraća se prethodnom, XVIII veku. (I ove brojke, jasno, dajem uz dužne ograde.) Tako smo se našli pred razumnim godišnjim postocima rasta, uglavnom potvrđenim delimičnim ispitivanjima: od 1600. do 1650 - 6,2%0; od 1650. do 1750 - 2,4%o; od 1750. do 1800 - 4%0; od 1800. do 1850 - 4,6%0; za 1600. godinu nailazimo na brojku K. Julijusa Beloha (približno 100 miliona ljudi u celoj Evro­ pi). Ipak, nemamo nijedan valjani pokazatelj da bismo nastavili unazad, od 1600. do 1300, tokom tog burnog razdoblja u kojem je došlo do velikog pada stanovni­ štva od 1350. do 1450, a potom do rasta od 1450. do 1650. 37 w. Н. Moreland, India at the Death o f Akbar, 1920. str. 16-22. 33 Posebno 1540, 1596. i 1630; ibid. str. 11, 22, beleškal, 266. 34 Pogledati naš treći tom. 35 A. E. Indes Or., 18, f°257. -Z Kingsley Davies, The population o f India and Pakistan, 1951, str. 24-26. Paul Mombert, navedeni članak, str. 533-545.

30

Značaj brojeva

Možemo, jasno na svoju odgovornost, preuzeti prebrze zaključke Paula Momberta. Najmanje nesigurna brojka za 1600. godinu, 100 miliona Evropljana, vrh je dugotrajnog porasta, pred kojim se možemo kolebati između tri uspona: prvog od 6,2%o, u razdoblju od 1600. do 1650; drugog od 2,4%o u razdoblju 1650-1750; trećeg od 4%0 u razdoblju 1750-1800. Držali bismo se prevashodno ovog poslednjeg podatka, jer naslućujemo (ali bez dokaza) živost rasta u razdoblju 1450-1600. Kao rezultat, Evropa bi 1450. godine imala približno 55 miliona sta­ novnika. Ako prihvatimo, kao i svi ostali istoričari, daje kontinent izgubio petinu stanovništva usled crne kuge i njenih posledica, brojka za razdoblje 1300-1350. iznosila bi 69 miliona. Mislim da je taj broj moguć. Prerano razaranje i nesreće evropskog Istoka, ogroman broj sela koja će nestati širom Evrope u krizi 1350­ 1450, sve to ukazuje na mogućnost tako visoke brojke, bliske razumnoj proceni Julijusa Beloha (66 miliona). Neki istoričari vide u živom zamahu tokom produženog XVI veka (to jest od 1451. do 1650) „nadoknadu” prethodnih nazadovanja.38 Ako su naše brojke tačne, došlo je, u tom slučaju, prvo do nadoknade, a potom do prevazilaženja. No sve je to, očito, sporno. Stara objašnjenja su nedovoljna Preostaje još u početku pomenuti problem: opšti porast stanovništva sveta. Porast u Kini, isto toliko izražen i neporeciv kao i u slučaju Evrope, traži preispiti­ vanje starih objašnjenja. Istoričari to možda ne vole: oni, naime, uporno objašnja­ vaju veliki demografski priraštaj Zapada opadanjem smrtnosti u gradovima (koja je, uostalom, i dalje vrlo visoka),39 porastom higijene i napretkom medicine, po­ vlačenjem velikih boginja, boljim snabdevanjem pitkom vodom, velikim padom smrtnosti dece i sve ranijem sklapanju brakova. Iako su to sve bitni činioci, trebalo bi ih podržati sličnim objašnjenjima i za zemlje izvan Evrope. Tako, u Kini, gde su brakovi uvek bili „rani i plodni”, ne možemo ukazati ni na kakvo spuštanje prosečnog doba za stupanje u brak, niti na skok nataliteta. Što se tiče higijenskih uslova u gradovima, ogromni Peking 1793. ima, po kazivanju jednog engleskog putnika, tri miliona stanovnika40 i to na pro­ storu, svakako, manjem od Londona, koji je u to vreme vrlo daleko od te ogromne brojke. U niskim kućama tiska se neverovatan broj porodica. Higijene tu ne može biti. Isti problem postoji i u samoj Evropi. Kako, naime, objasniti brzi rast sta­ novništva u Rusiji (koje se od 1722. do 1795. udvostručilo: od 14 naraslo je na 29 38 Pierre Chaunu, La Civilisation de l'Europe des Lumières, 1971, str. 42. 39 Kao što govore mnogi članci u „Gazette de France”. Godine 1762, na primer, smrtnost je u Londonu, Parizu, Varšavi, Kopenhagenu, bila mnogo veća od nataliteta. U potonjem gradu je bilo 4 512 smrti na 2 289 rođenja, dok u čitavoj zemlji postoji ravnoteža. 40 G. Macartney, op. cit., IV, str. 113.

31

Značaj brojeva

miliona) kada su nedostajali i lekari i hirurzi,41 a u gradovima nije bilo nikakve higijene? A izvan Evrope, kako objasniti rast anglo-saksonskog i špansko-portugalskog stanovništva u XVIII veku u Americi, gde nema ni lekara ni naročite higi­ jene, posebno ne u Rio de Žaneiru (prestonici Brazila od 1763), gde se redovno javlja žuta groznica i gde, kao u čitavoj španskoj Americi, hara endemski sifilis koji žrtve „izjeda do kosti”.42 U stvari, svako stanovništvo ima svoj način rasta. Ali zašto do rasta dolazi u približno istom trenutku? Bez sumnje, svuda je došlo, a posebno s opštim privrednim oživljavanjem u XVIII veku, ali i mnogo ranije, do povećanja prostora koji čoveku stoji na raspo­ laganju. U svim zemljama sveta je došlo do naseljavanja prostranstava koja su do tada bila sasvim prazna ili oskudno naseljena. Evropa je iskoristila višak životnog i hranilačkog prostora na svojim prekomorskim teritorijama, a i na evropskom Is­ toku, koji je izlazio iz svog „varvarstva”, kao što je govorio opat Mabli. Tako je južna Rusija, na primer, u tom pogledu napravila isti napredak kao šumovita i još močvarna i negostoljubiva Mađarska, u kojoj se dugo održavala vojna granica Turskog carstva; od sada, ta se granica pomera sve dalje ka jugu. Tako je i u Ame­ rici što nema potrebe posebno isticati; ali i u Indiji, gde je počelo naseljavanje cr­ nog zemljišta (regur), u okolini Bombaja.43 Takav je slučaj još više i u Kini, koja u XVII veku popunjava mnogobrojne prazne prostore unutar svojih granica i u susedstvu. „Ма kako paradoksalno izgledalo”, pisao je Rene Gruse, „ako bi tre­ balo porediti istoriju Kine s nekom drugom velikom ljudskom zajednicom, onda bi pre svega trebalo misliti na Kanadu i Sjedinjene Države. U oba slučaja, reč je u suštini, bez obzira na zamršene političke interese, o naseljavanju ogromnih neta­ knutih teritorija od naroda ratara, koji pred sobom nailazi jedino na siromašne polunomadske narode”.44 Ta se ekspanzija nastavlja, ili bolje rečeno obnavlja u XVIII veku. . . . A obnavljanje opšte ekspanzije znači da se broj ljudi povećao. Reč je, dakle, pre o posledici nego o uzroku. U stvari, uvek je bilo prostora za zauzimanje, i to na dohvat ruke, uvek kada su ga ljudi poželeli ili za njim osetili potrebu. Čak i danas, u „Dovršenom svetu” (kao što kaže Pol Valeri jezikom matematike), i u kojem, primećuje jedan razboriti ekonomista, „čovečanstvu ne stoji na raspola­ ganju više ni dolina Misisipija, niti teritorija Argentine”45 ne nedostaje prazan prostor: još mogu da se osvoje ekvatorijalne šume, stepe, čak i arktičke oblasti i prave pustinje, gde moderna tehnika može da priredi mnoga iznenađenja.46 Ali, stvar nije u tome. Pravo pitanje ostaje: zašto baš u određenom trenutku dolazi do naseljavanja novih oblasti, kada je ponuda prostora stalna? Problem je 41 P. R. O. London, 30. 25. 65, fol. 9,1655. U moskovskoj Rusiji „nema nikog ko vlada zana­ tom hirurga osim nekoliko stranaca iz Holandije i Nemačke”. 42 N. Sanchez-Albornoz, op. cit., str. 188. 43 Paul Vidal de la Blache, Principes de géographie humaine, 1922, str. 45. 44 René Grousset, Histoire de la Chine, 1957, str. 23. 43 W. Rôpke, Explication économique du monde moderne, 1940, str. 102. 46 Pogledati knjigu Pierrea Gouroua Terre de Bonne Espérance.

32

Značaj brojeva

Zaleđene reke i jezera su dragoceni pokazatelji klimatskih promena. Godine 1814 (kao i 1683), zaleđena Temza „od London bridža do Blekfrajars bridža", pretvorena je u veliko vašarište (foto Snark)

ta istovremenost. Za takva kretanja se, svakako, ne može smatrati jedino odgo­ vorna međunarodna ekonomija, delotvorna, ali ipak još veoma krhka. I ona je sama, koliko uzrok, toliko i posledica. Klimatski ritmovi Za tu gotovo potpunu podudarnost postoji samo jedan opšti odgovor: pro­ mena klime. Njega danas učenjaci neće odbacivati kao šalu. Novija podrobna istraživanja istoričara i meteorologa ukazuju na stalna kolebanja temperature, pri­ tiska i padavina. A te promene utiču na drveće, reke, lednike, nivo mora, rast pirinča i žita, maslina i loze, na životinje, kao i na ljude. A između XV i XVIII veka, svet je ogromna seljačka zemlja, pri čemu od 80 do 90 posto ljudi živi isključivo od zemlje. Ritam, kvalitet, nedovoljnost žetvi, upravljaju celim materijalnim životom. Posledice osećaju biljke, životinje i ljudi. A neke od tih promena nastupaju svuda istovremeno, iako ih još uvek objašnja­ vamo pretpostavkama za koje se brzo ispostavi da nisu tačne (kao pretpostavka o brzini jet streamed). Tako je u XIV veku došlo do hlađenja severne polulopte, do napredovanja lednika, santi i oštrijih zima. Vikinški put prema Americi prekinule 33

Značaj brojeva

su opasne sante leda: „Sad je naišao led [...]. Niko ne može da plovi starim putem bez opasnosti po život”, piše sredinom XIV veka neki norveški sveštenik. Ta kli­ matska drama je verovatno ugasila normansku koloniju na Grenlandu, a tela onih koji su najduže živeli, pronađena u ledu, bila su potresan dokaz.4^ Ali i doba Luja XIV je „malo ledeno doba”, kao što kaže D. Dž. Sovi:48 ono je bilo „gazda” koji drugačije vlada od Kralja Sunca; njegova se volja ispoljavala u žitnicama Evrope, koliko i na pirinčanim poljima i stepama u Aziji, u maslinjacima Provanse, kao i u skandinavskim zemljama, gde se sneg i led kasno tope, a jesen brzo dolazi, ne dajući žitu vremena da sazri. Dogodilo se to strašnih devede­ setih godina XVII veka, najhladnije decenije u sedam vekova.49 U Kini je sre­ dinom XVII veka sve više prirodnih katastrofa - pogubnih suša, najezda skaka­ vaca —dok se u unutrašnjosti, kao u Francuskoj Luja XIII, redaju pobune seljaka. Sve to kolebanjima materijalnog života daje dodatni smisao i možda objašnjava njihovu istovremenost. Ta mogućnost fizičke povezanosti sveta i sličnost biološke istorije u svetskim razmerama, predstavljala bi prvo jedinstvo sveta, mnogo pre velikih otkrića, industrijske revolucije i prožimanja raznih privreda. A ako u ovom objašnjenju klimom ima nešto istine, u šta sam uveren, nastojmo da ga previše ne pojednostavljujemo. Svaka klima je vrlo složen sistem, a njen uticaj na život biljaka, životinja i ljudi je posredan, različit zavisno od mesta, gajenih biljaka i godišnjeg doba. U klimatski umerenoj zapadnoj Evropi postoji „negativni odnos količine kiše koja pada od 10. juna do 20. jula” i „pozitivni od­ nos broja sunčanih dana u razdoblju od 20. marta do 10. maja i broja zrna (u klasu) žita”. A ako se žele ozbiljne posledice pripisati pogoršanju klime, ono se mora dokazati i u najnastanjenijim i nekada „za ishranu zapadne Evrope najvažni­ ji111” područjima. To je očigledno. Međutim, primeri direktnog uticaja klime na žetve, koje navode istoričari, često se, zapravo, odnose na rubne oblasti i kulture, na primer, žito u Švedskoj. Pri sadašnjem stanju istraživanja još uvek pojedina­ čnih slučajeva, nije moguće donositi opšte zaključke. Ali, ne treba ni da sudimo unapred o budućim odgovorima. I imajmo na umu urođenu slabost ljudi pred sti­ hijama prirode. Blagonaklon ili ne, „kalendar” je gospodar čovekov. Istoričari ekonomije Starog poretka su u pravu što u njemu vide sled dobrih, manje dobrih i loših žetvi. Ti udarci koji se ponavljaju dovode do ogromnih kolebanja cena, od kojih štošta zavisi. Jasno je daje ovo delovanje u pozadini delimično uslovljeno promenljivošću klime. Danas znamo koliko je važan početak sezone monsuna: malo zakašnjenje donosi Indiji nenadoknadive štete. A ako do njega dođe dve ili tri godine zaredom, nastupa glad. Ovde čovek još nije oslobođen tih strašnih stega. Ali, ne treba da zaboravimo ni sušu u Francuskoj i zapadnoj Evropi tokom Posebno na osnovu arheoloških iskopavanja P. Norlunda i radova T. Longstaffa; uporediti Emmanuel Le Roy Ladurie, Histoire du climat depuis l'an mil, 1967, str. 244-248. ‘ „Discussion: postglacial climatic Change”, u: The Quarterly Journal o f the Royal Météo­ rologie^ Society, april 1949, str. 175. Eino Jutikkala, „The great finnish famine in 1696—1697”, u: The Scandinavian History Re­ view, m 1955.1, str. 51-52. ' B. H. Slicher van Bath, „Le climat et les récoltes au haut Moyen Age” u: Settimana... de Spo/eto XIII, 1965, str. 402. 51 Ibid., str. 403-M04.

34

Značaj brojeva

1976, ni neubičajenu promenu karte vetrova 1964. i 1965, koja je Sjedinjenim Državama, istočno od Stenovitih planina, uzrokovala katastrofalnu sušu. Možemo smatrati da ovo klimatsko objašnjenje, to pominjanje neba kao či­ nioca, nije zbunjivalo nekadašnje ljude. Oni su bili suviše skloni da zvezdama ob­ jašnjavaju tok svega na zemlji, pojedinačne ili kolektivne sudbine, razne bolesti. Matematičar, povremeno i okultista, Orons Fine, utvrdio je 1551. kao astrolog: „Ako se Sunce, Venera i Mesec sastanu u znaku Blizanaca, pisci će malo zarađi­ vati u toj godini, a sluge neće slušati gospodare, ali će na zemlji biti obilje pše­ nice, dok putevi neće biti sigurni zbog mnoštva razbojnika”.

LESTVICA PODATAKA Stanovništvo sveta (uz 10% mogućeg odstupanja) iznosi danas (1979) oko četiri milijarde ljudi. Upoređenja s približnim brojkama koje smo dali za prošlost, pokazuje daje to više od pet puta od stanovništva 1800. godine, a 12 puta od sta­ novništva 1300. godine.5"*Ti koeficijenti 1 prema 12, i 1 prema 5, sa svim prosečnim vrednostima, nisu čarobne brojke kojima bi se sve objasnilo, tim pre što se odnose na različite stvarnosti: današnje čovečanstvo nije čak ni s biološkog stano­ višta čovečanstvo iz 1300. ili 1350, a naprosto pomoženo sa 12; odnosi životnog veka čoveka ni izdaleka nisu isti. Ipak, upoređivanje grubih brojki otvara neke mogućnosti. Gradovi, vojske, mornarice Po današnjim standardima, gradovi na koje istoričari nailaze na svojim pu­ tovanjima u prošlost, pre XIX veka, jesu mali; a male su i vojske. Keln, raskrsnica konvoja koji idu uzvodno i onih koji idu nizvodno Rajnom, kao i važnih kopnenih puteva, najveći je grad Nemačke u XV veku.5' Pa ipak, on ima samo 20.000 stanovnika u razdoblju kada je u Nemačkoj odnos gradskog sta­ novništva prema seoskom 1:10, a gradska prenaseljenost već velika, iako nama to ne mora tako i izgledati. Skup od 20.000 ljudi na jednom mestu je značajna kon­ centracija snage, talenata i usta koja traže hranu; taj broj odgovara današnjem na­ selju od 100 do 200 hiljada stanovnika. Pomislimo samo koliko je originalna i živa kultura Kelna u XV veku bila značajna. A za Carigrad u XVI veku, kome treba pripisati bar 400.000, a možda i svih 700.000 stanovnika,56 s pravom možemo reći daje to čudovište od grada, koje se može uporediti s najvećim gra32 Rhys Carpenter, Discontinuity in Greek Civilisation, 1966, str. 67-68. 53 Oronce Fine, Les Canons et documents très amples touchant l ’usage et pratique des com­ muns Almanachs que l ’on nomme Ephémérides, 1551, str. 35. 34 Ako se prihvati broj od 350 miliona u 1300. i jedna milijarda u 1800. Na ovim brojkama je zasnovan naredni proračun. 55 Heinrich Bechtel, Wirtschaftsgeschichte Deutschlands vom 16. bis 18. Jahrhundert, II, 1952, str. 25-26; Hermann Kellenbenz, „Der Aufstieg Kôlns zur mittelalterlichen Handelsmetropole” u; Jahrbuch des kolnischen Geschichtsvereins, 1967, str. 1-30. O ovim brojkama je raspravljano u Robert Mantran, Istanbul dans la seconde moitié du XVIe siècle, 1962, str. 44 i dalje.

35

Značaj brojeva

4. BITKA KOD PAVIJE J. Mirabelle - 2. Casa dei levrieri - 3. Zid od opeka oko parka - 4. Rov Francuza - 5. Most San Antonio srušen na početku opsade - 6. Drveni most koji je za vreme bitke srušio vojvoda od Alensona (prema R. Tomu)

dovima današnjice. Treba mu sve ovčje meso s Balkana, pirinač, bob i žito iz Egipta, žito i drvo s Crnog mora, volovi, kamile, konji iz Male Azije. A da bi se obnavljalo stanovništvo, potrebni su svi raspoloživi muškarci Carstva, a uz to i robovi, koji se dovode iz Rusije posle naleta Tatara, kao i s obala Sredozemlja, posle napada turskih flota. Svi se ti robovi prodaju na velikoj pijaci Bezistan u srcu ogromne prestonice. Recimo i to da su plaćeničke vojske koje se otimaju o Italiju početkom XVI veka vrlo male, od 10 do 20 hiljada boraca, uz 10 ili 20 topova. Ti carski vojnici sa slavnim vojskovođama kao što su Peskara, burbonski nadvojvoda (conné­ table), De Lanoa, Filiber de Salon, a koji po našim školskim udžbenicima slamaju druge plaćeničke vojske pod komandom Fransoa I, Bonivea ili Lotreka, jesu u suštini vojske od desetak hiljada prekaljenih boraca, nemačkih landsknechta i španskih strelaca, dakle, desetak hiljada elitnih boraca, ali koji se isto tako brzo troše kao Napoleonove trupe docnije između logora u Bulonju i Španskog rata (1803-1808). Oni su glavni na poprištu od La Bikoka (1522) do Napulja (1528), gde Lotrek biva poražen; bitka kod Pavije (1525) bila je njihov vrhunac.5' A tih 10.000 ljutih, nemilosrdnih bojovnika (tužnih junaka pustošenja Rima) više znače nego 50 ili 100 hiljada ljudi danas. Da su onda bili brojniji ne bi bilo lako ni pok­ renuti ni snabdevati ih, izuzev u nekoj veoma bogatoj zemlji. Tako je pobeda kod Pavije uspeh strelaca, a još i više praznih stomaka. Vojska Fransoa I veoma se dobro hrani u zaklonima koji je štite od neprijateljskih topova, između zidina Pa­ vije koju opseda i tesnog vojvodinog lovišta, takođe opasanog zidom, gde će se neočekivano odigrati bitka 24. februara 1525.57 57 Reinhard Thom, Die Schlacht bei Pavia (24 Februar 1525), 1907.

36

Značaj brojeva

Isto tako, u strašnoj i presudnoj bici kod Marston Mura (2. jula 1644), pr­ vom porazu rojalističke vojske u Engleskom građanskom ratu, ratuju ograničene snage: 15.000 rojalista i 27.000 vojnika na strani Parlamenta. Čitava vojska Parla­ menta na čelu s Kromvelom „stala bi na dva broda, Kvin Meri i Kvin Elizabet”, primećuje Piter Laslet u prvom izdanju svoje knjige, zaključujući da je „majušnost ljudskih zajednica [...] obelezje sveta koji smo izgubili”. U svetlu rečenog, neki poduhvati, ma kako beznačajni bili po današnjim merilima, ponovo dobijaju na značaju. Ponovljeni smeli poduhvati, poput onih španske intendature koja je iz velikih „snabdevačkih stanica”, Sevilje, Kadiza (kasnije Lisabona), Malage, Barselone, vodila galije, flote i terciose morima i ze­ mljama Evrope. Podvig je i bitka kod Lepanta (7. oktobra 1571), gde su se suko­ bili islam i hrišćanstvo. Protivničke flote sa 100.000 ljudi najmanje, sastojale su se od lakih galija i velikih zdepastih brodova koji su ih pratili.5 Sto hiljada ljudi! Zamislimo danas flotu sa 500.000 ili milion ljudi! Kada je pedesetak godina ka­ snije, oko 1630, Valenštajn uspeo da sakupi 100.000 vojnika pod svojom koman­ dom,5 85960 bio je to još veći poduhvat koji je zahtevao izuzetnu organizaciju službi snabdevanja. Vilarova vojska koja će pobediti kod Denena (1712) broji 70.000 ljudi,6162*ali to je vojska koja ima samo još tu priliku da odbrani svoju zemlju. Ka­ snije je, kao 1744, prema recima Dipre d’Olnea, ratnog komesara, brojka od 100.000 izgledala normalna, bar kao teorijski primer. U svaka četiri dana, ob­ jašnjava on, valja za taj broj predvideti 120.000 obroka dnevno (jer ima i duplih sledovanja), dakle podelu 480.000 obroka (800 po kolima). „То bi zahtevalo samo 600 kola i 2.400 konja, upregnutih po četiri”, zaključuje on.6- Sve je to po­ stalo jednostavno, postoje čak i pokretne gvozdene peći za pečenje vojničkog hleba. Ali, početkom XVII veka, u jednoj raspravi o artiljeriji, u kojoj se govori o potrebama vojske opremljene topovima, računa se na 20.000 ljudi. Proračuni koje ovi primeri ilustruju, slede i iz mnogih drugih slučajeva. Gu­ bici u Španiji, uzrokovani progonom Mavara (1609-1614) (najmanje 300.000 ljudi prema prilično pouzdanim proračunima);64 u Francuskoj, opozivom Nantskog edikta;656u Crnoj Africi usled trgovine robovima odvođenim u Novi svet; u Španiji opet, naseljavanjem tog istog Novog sveta belim ljudima (u XV veku 58 Peter Laslett, Un Monde que nous avons perdu, 1969, str. 16. 59 Médit., II, str. 394-396. Nemoguće je tačno izračunati. (Pogledati hartlaub i Quarti), ah je turska flota imala 230 galija, hrišćanska 208 uz šest venecijanskih galeona. Turci su izgubili 48.000 ljudi računajući ubijene, ranjene i zarobljene. v 60 J. F. Michaud, Biographie universelle ancienne et moderne, 1843, t. 44, članak „Wallen­ stein”. 61 Ernest Lavisse, Histoire de France, 1911, VIII (1), str. 131. 62 Louis Dupre D’Aulnay, Traité général des subsistances militaires, 1744, str. 62. ^ Benedit de Vassallieu zvani Nicolay Lyonnais, Recueil du règlement général de l ordre et conduite de l ’artillerie ... 1613, B.N., Ms. fr„ 592. 64 Henri Lapeyre, Géographie de l ’Espagne morisque, 1960. ^ 65 Prema Roberto Mandrou u La France au XVIIe et XVIIIe siècles, 1970, str. 184, obično se prihvata broj od 300.000. H. Lüthy, La Banque protestante, str. 26, radije koristi broj 200.000. W. Scoville, takođe, smatra da su gubici francuske ekonomije bili precenjeni: Persécution o f Huguenots and French Economic Development 1960. 66 Pogledati naš treći tom.

37

Značaj brojeva

5. PRENASELJENI REGIONII ZONE EMIGRACIJE U FRANCUSKOJ 1745. Karta F. de Denvila, u Population, 1952, br. 1. Pogledati komentar, III, str. 318 i 319

možda je odlazilo i hiljadu ljudi godišnje, dakle 100.000 ukupno). Srazmerna neznatnost ovih brojki predstavlja problem celine: Evropa, zbog svoje političke podeljenosti, i nedovoljno elastične privrede, nije sposobna da se rastereti viška ljudi. Da nije Afrike, ona ne bi mogla da razvije Novi svet iz najrazličitijih raz­ loga, posebno zbog klime, ali i stoga što nije mogla da od svoje radne snage od­ voji više ljudi. Iako su savremenici skloni preterivanju, Sevilja je ipak morala osećati posledice iseljavanja, tako da Andrea Navagero 1526. ima razloga da piše: „Toliko je ljudi otišlo u Indiju da je grad [Sevilja] slabo nastanjen, i gotovo u vlasti žena.” 67 ~ K. J. Beloh je mislio slično, pokušavajući da odmeri pravi značaj Evrope u XVII veku, podeljene između tri velike sile koje se o nju otimaju: Otomansko, Spansko carstvo, Francuska Luja XIII i Rišeljea. Proračunavajući broj ljudi ko­ jima ove zemlje raspolažu u Starom svetu oko 17 miliona ljudi svaka —došao je do zaključka daje upravo to nivo koji omogućuje nekoj zemlji da teži statusu ve­ lesile.68 Vremena su se od tada očito promenila. 67 Andréa Navagero, II Viaggio fatto in Spagna, 1563. 68 Karl Julius Beloch, nav. cl., str. 783-784.

38

Značaj brojeva

Prerano prenaseljena Francuska Kako odmičemo, i mnoga dmga poređenja će sugerisati podjednako važna objašnjenja. Pretpostavimo da stanovništvo sveta oko 1600. predstavlja osminu današnjeg, da stanovništvo Francuske (u njenim današnjim političkim granicama) iznosi 20 miliona, što je verovatno iako ne sasvim izvesno. Engleska u to doba ima najviše pet miliona.® Da je stanovništvo obe zemlje raslo prosečnim svetskim ritmom, Engleska bi danas trebalo da ima 40 miliona, a Francuska 160 miliona stanovnika. Za Francusku (ili Italiju, pa i Nemačku XVI veka), možemo reći da su, verovatno, već tada prenaseljene zemlje; daje Francuska, prema tadašnjim svojim mogućnostima, znatno opterećena ljudima, prevelikim brojem prosjaka, beskori­ snih usta, neopoželjnih. Brantom već kaže da je ona „puna kao jaje”. Zbog ne­ postojanja promišljene politike vlasti, dolazi do spontanih iseljavanja, znatnih prema Španiji u XVI i XVII veku, a kasnije i ka američkim „ostrvima”. Iselja­ vanje je i posledica verskih izgona prilikom „onog dugog krvarenja Francuske, koje započinje 1540. s prvim sistematskim progonima [protestanata], a završava se tek 1752. i 1753, poslednjim velikim iseljeničkim talasom kao posledicom kr­ vavih represija u Langdoku.”697071 Istorijsko istraživanje je nedavno ukazalo na do juče nepoznate razmere francuskog iseljavanja u iberijske zemlje.7“ Dokazano je statističkim podacima, kao i beleškama putnika.73 Kardinal De Rec kaže 1654. da je krajnje iznenađen što svi govore njegovim jezikom u Saragosi (gde ima veoma mnogo francuskih zanatlija)74756. Deset godina docnije, Antoan de Brinel se čudi velikom broju gavachosa (to je pogrdan nadimak za Francuze) u Madridu, a kojih je po njegovoj proceni oko 40.000; „prerušavaju se u Špance ili tvrde kako su Valonci, Kontežani ili Lorenci; kriju da su Francuzi, da ne bi bili zlostavljani”. Francuzi španskoj prestonici daju zanatlije, fizičke radnike i preprodavce, koje privlači nada u dobre nadnice i dobiti. To, pre svega, važi za zidare i građe­ vinske radnike. Iz Francuske dolaze i seljaci: bez njih bi španske njive ostale neobrađene. Te pojedinosti ukazuju na obimno, trajno, društveno izmešano iselja­ vanje. To je očit znak prenaseljenosti Francuske. Žan Ero, gospodar Gurvila, kaže u svojim Memoarima ^ da u Španiji (1669) ima 200.00 Francuza —što je og­ romna, ali ne i sasvim neverovatna brojka. U zemlji koju vekovima muči prenaseljenost, javlja se u XVIII veku svesno ograničavanje rađanja. „Čak i sami muževi”, piše Sebastijan Mersije (1771), „paze 69 Ibid., str. 786. 70 Brantôme, Œuvres, 1779, IX, str. 249 71 H. Lüthy, op. cit., I, str. 26. 72 G. Nadal i E. Giralt, La Population catalane de 1553 à 1717, 1960. 73 Barthélémy Joly, Voyage en Espagne. 1603-1604, priredio L. Barreau-Dihigo, 1909, str. 13: sve zanatlije u Figuerasu u Kataloniji „su Francuzi iz Gornjeg Ovemja 74 Kardinal de Retz, Mémoires, izd. 1949, III, str. 226. 75 Antoine de Brunei, Viaje de Espana, 1665, u; Viajes estranjeros por Espana y Portugal, II, 1959, str. 427. 76 Jean Hérault, sire de Gourville, Mémoires..., 1724, II, str. 79.

39

Značaj brojeva

u svom zanosu da izbegnu novo dete u svojoj kući”.77 Nakon 1789. godine, to­ kom ključnih godina Revolucije, naglašeni pad nataliteta jasno otkriva raspro­ stranjenost kontraceptivne prakse.78 Ne treba li tu reakciju (koja se u Francuskoj javlja ranije nego drugde), objasniti dugim godinama prenaseljenosti? Gustina naseljenosti i razine civilizacije Budući da površina kopna iznosi 150 miliona km2, sadašnja prosečna gustina naseljenosti sveta u kojem živi četiri milijarde ljudi iznosi 26,7 stanovnika po km . Ista vrsta računa za razdoblje od 1300. do 1800, dala bi najnižu brojku od 2,3, a najvišu od 6,6 stanovnika po km“. Ako danas (1979. godine, kada pišemo ovu knjigu), izračunamo površinu najnaseljenijih područja (200 i više stanovnika po km ) dobićemo osnovnu površinu današnjih gusto naseljenih civilizacija - 11 miliona km" (iako ukazujemo na to da se račun često pravio i menjao). U tom us­ kom pojasu živi 70% stanovnika sveta (gotovo tri milijarde ljudi). „Svet izvora i kuća samo je uski pojas na površini zemljinog šara”, rekao je Sent-Egziperi: kao pilot, trebalo je da napravi samo jednu grešku i njegov bi se avion izgubio u pa­ ragvajskoj prašumi ili na saharskom pesku.79 Valja istaći ovu asimetriju, to jest čudno malu površinu naseljenog sveta. Čovek ostavlja devet desetina sveta praz­ nim, često primoran na to, ne samo iz nehata, već i zato što je istorija, taj nepre­ kidni niz pregnuća, drugačije odredila. „Ljudi se nisu raširili po zemlji”, piše Vi­ dal de la Blanš, „kao mrlja ulja, već su se isprva okupili kao korali, dakle, gomila­ jući se u sloju za slojem na ‘nekim tačkama’ postojećih ljudskih sprudova”80 Mogli bismo olako zaključiti, jer je nekadašnja gustina naseljenosti izuzetno mala, da između 1400. i 1800. nigde nema gustog ljudstva koje sačinjava civiliza­ ciju. U stvari, svet je već u to vreme bio podeljen na isti način, s istom asimetri­ jom, na male, gusto naseljene oblasti s jedne, i na velike, prazne i retko naseljene oblasti s druge strane. I tu brojke treba sagledati jedne u odnosu na druge. Poznajemo tako, oko 1500. godine, pre nego što evropsko osvajanje počne da ostavlja tragove na Ameriku, skoro tačan raspored civilizacija i primitivnih kultura u čitavom svetu. Na osnovu onovremenih dokumenata, kasnijih svedočenja, starijih i novijih etnografskih istraživanja, možemo sastaviti dobru kartu. A kulturne granice, kao što znamo, slabo se menjaju kroz vekove. Čovek se najra­ dije drži vlastitih iskustava, sticanih iz naraštaja u naraštaj, uhvaćen u mrežu rani­ jih uspeha. Kada kažemo čovek, mislimo na njegovu grupu: jedni je napuštaju, drugi u nju ulaze, ali ona ostaje privržena određenom poznatom prostoru. Ona se tu ukorenila. 77 Louis-Sébastien Mercier, L'An deux mille quatre cent quarante, rêve s ’il en fu t jamais, 1771, str. 335. Emmanuel Le Roy Ladurie, „Démographie et funestes secrets”, u: Annales historiques de la Révolte française, oktobar 1965, str. 397. Antoine de Saint-Exupéry, Terre des hommes. °u P. Vidal de la Blache, op. cit., str. 10-11.

40

Značaj brojeva •

81

Karta sveta oko 1500. godine, koju je izradio etnograf Gordon V. Hjuz, a mi je prenosimo, dosta govori. Ona razlikuje 76 civilizacija i kultura, to jest 76 malih područja različitih oblika i površina, raspoređenih na 150 miliona km površine. Pošto je ta karta veoma značajna, a mi ćemo se često na nju pozivati, odmah je dobro osmotrimo. Tih 76 delova slagalice ocrtavaju podelu od područja 1, to jest Tasmanije, sve do 76. poslednjeg područja koje predstavlja Japan. Podela se lako očitava odozdo prema gore: 1. od broja 1 do 27 razvrstani su primi­ tivni narodi, skupljači plodova, ribari; 2. od broja 28 do 44, nomadi i stočari; 3. od broja 45 do 63, narodi nerazvijene poljoprivrede, pre svega seljaci koji obrađuju zemlju motikom, zanimljivo raspoređeni u skoro neprekidni pojas oko sveta; 4. od 64 do 76, civilizacije, srazmerno guste naseljenosti, koje poseduju znatne re­ surse i preimućstva: domaće životinje, raonike, kola, a pre svega gradove. Gotovo da i ne treba naglašavati da upravo tih 13 poslednjih područja predstavljaju „raz­ vijene” zemlje, one delove sveta koji su najgušće naseljeni. Podela pri vrhu je sporna u par tačaka. Da li je opravdano tako visoko na brojeve 61 i 62 stavljati actečku ili meksičku civilizaciju, odnosno civilizaciju Inka ili peruansku civilizaciju? Odgovor je potvrdan ako je reč o njihovim spo­ sobnostima, sjaju, umetnosti, originalnom mentalitetu; potvrdan je i ako je reč o čudesnoj računskoj tehnici drevnih Maja; i ako se radi o njihovoj dugovečnosti: te su civilizacije preživele strašan udar koji su izazvali beli ljudi svojim osvajanjem. S druge strane, odgovor je odrečan, ako znamo da se te civilizacije služe jedino motikom i štapovima za kopanje, da ne znaju za krupne domaće životinje (osim lame, alpake, vikunje); da ne znaju za točak, građevinski luk, kola, preradu gvožđa (koja je već stotinama, ako ne i hiljadama godina, bila poznata skromnim kulturama Crne Afrike). Ukratko, odgovor je odrečan po našim merilima materi­ jalnog života. Takođe smo neodlučni i uzdržani povodom područja 63, to jest finske grupe na koju susedne civilizacije tek počinju da utiču. Trinaest preostalih civilizacija, u svetskim razmerama, oblikuju dugačak i uzan pojas u okviru Starog sveta, to jest pojas izvora, oranica, guste naseljenosti, prostora koje čovek drži u rukama koliko je za to kadar. Štaviše, pošto smo po strani ostavili izuzetan slučaj Amerike, recimo da se tamo gde se civilizovani čo­ vek nalazi 1500. godine, on tu nalazio i 1400, a da će se tu nalaziti i kasnije, 1800. godine, kao i danas. Spisak nije dugačak: Japan, Koreja, Kina, Indonezija, Indo­ kina, Indija, Islamske zemlje, poredane kao traka, četiri različite Evrope (sredo­ zemna latinska, najbogatija; Grčka, najnesrećnija, jer su je Turci pregazili; sevemjačka, najživlja; rusko-laponska, najsirovija). Uz njih idu i dva izuzetna područja: pod brojem 64, snažne kavkaske civilizacije, i pod brojem 65, neuni­ štiva civilizacija abisinskih ratara. Pred nama je teritorija od desetak miliona кпг (gotovo dvadeset puta veća od današnje Francuske), no ipak mali prostor, gusto naseljen, krajnje individualizovan, prepoznatljiv, mutatis mutandis u današnjoj geografiji sveta (gde, pono­ vimo, 70% čovečanstva živi na 11 miliona km2). Prihvatimo li današnju srazmeru81 81 G.W. Hewes, „А conspectus of the world’s cultures in 1.500 A.D.”, u: University o f Colo­ rado Studies, br. 4, 1954, str. 1-22.

6. CIVILIZACIJE „KULTURE” I PRIMITIVNI NARODI OKO 1500. 1. Tasmanijci - 2. Pigmeji Konga - 3. Vede (Cejlon) - 4. Andamani - 5. Sakai i Semangi - 6 . Kubui - 7. Punani (borneo) - 8. Filipinski Negritosi - 9. Cibonei (Antili) -1 0 . Že-Botokudi - 11. Indijanci Gran Čaka - 12. Bušmani 13. Australijanci -1 4 . Veliki Basen (Sjedinjene Države) -1 5 . Donja Kalifornija -1 6 . Teksas i severoistočni Meksiko -1 7 . Patagonija —18. Indijanci južnih obala Čilea -1 9 . Atabaski i Algokeni (Severna Kanada) - 20. Jukagiri 21. Centralni i istočni Eskimi - 22. Zapadni Eskimi - 23. Kamčadali, Koriaki, Cukči - 24. Ainosi, Giliaki. Goldi 25. Indijanci severozapadne obale (Sjedinjene Države i Kanada) - 26. Kolumbijska visoravan - 27. Centralna Kalifornija —28. Odgajivači irvasa - 29. Kanarska ostrva - 30. Saharski nomadi - 31. Nomadi Arabije - 32. Pastiri planina Bliskog istoka - 33. Pastiri Pamira i Hindukuša - 34. Kazahstanci i Kirgizi - 35. Mongoli - 36. Tibetanski pastiri -3 7 . Tibetanski sedeoci - 38. Zapadni Sudanci - 39. Istočni Sudanci - 40. Somalci i Galai severoistočne Afrike

42

- 41. Plemena duž Nila - 42. Istočnoafrički stočari - 43. Zapadni Bantui - 44. Hotentoti - 45. Melanezijski ^ Papuanci - 46. Mikronežani - 47. Polinežani - 48. Američki Indijanci (istok Sjedinjenih Država) - 49. Američki Indijanci (zapad Sjedinjenih Država) - 50. Indijanci Brazila - 51. Indijanci Čilea - 52. Narodi Konga - 53. Narodi istočnoafričkih jezera —54. Obale Gvineje —55. Plemena Asama i Burme. 56. Plemena gornje Indonezije — 57. Narodi gornje Indokine i jugozapadne Kine - 58. Planinska i šumska plemena centralne Indije - 59. Malgašani 60. Karibljani - 61. Meksičke Maje - 62. Peruanci i stanovnici Anda - 63. Finci —64. Kavkasci - 65. Abisinci 66. Islamsko sedelačko stanovništvo - 67. Jugozapadna Evropa - 68. Istočno Sredozemlje - 69. Istočna Evropa 70. Severozapadna Evropa - 71. Indija (karta ne razdvaja muslimane i hinduse) - 72. Ravnice azijskog jugoistoka - 73. Ravnice Indonezije - 74. Kinezi - 75. Koreanci - 76. Japanci (prema G. V. Hjuzu)

43

Značaj brojeva

Selo u Češkoj, između oranica, šume i tri ribnjaka, na putu za Prag: svega desetak kuća oko 1675. godine. Slična je i veličina ostalih sela u istoj seriji karata Centralni arhiv karata, Orlik, A 14 (otisak Arhiva)

broja ljudi u civilizacijama u odnosu na ukupan broj ljudi (70% od ukupnog čovečanstva), gustina naseljenosti po km2 tih posebnih područja kretala bi se, u raz­ doblju od 1300. do 1800, prema našim ekstremnim merilima, od 24,5 (minimum), do 63,6 maksimum).82 Ako se sa K. J. Belohom zaustavimo na godini 1600, pro­ šek bi iznosio između 28 i 35. To je, dakle, važna granica: ako u Evropi grupa od 17 miliona ljudi sačinjava silu, razina na kojoj se u svetu potvrđuje prenaselje­ nost, stešnjenost, a iznad koje živi i cveta civilizacija, iznosi tridesetak ljudi po kvadratnom kilometru. Zadržimo li se još malo na 1600. godini, recimo da dobro naseljena Italija ima 44 stanovnika po km2, Nizozemska 40, Francuska 34, Nemačka 28, Iberijsko poluostrvo 17, Poljska i Pruska 14, Švedska, Norveška i Finska oko 1,5 (ove ze­ mlje, zarobljenice Srednjeg veka, na rubu su Evrope i u njenom životu učestvuju samo na manjim delovima svojih teritorija).83 Što se tiče Kine (sa 17 provincija, 82

•

•

•

" U zavisnosti da li se smatra da stanovništvo sveta ima 400 ili 500 miliona stanovnika. K. J. Beloch, nav. čl., str. 36, napomena 11.

0-5

44

Značaj brojeva

pri čemu ona osamnaesta, Kan-Su, pripada kineskom Turkestanu), gustina sta­ novništva je u njoj jedva viša od 20 (1578).84 Ali ti nivoi, za nas veoma niski, već ukazuju na očitu prenaseljenost. Poče­ tkom XVI veka, Virtemberg, najnaseljenija oblast Nemačke (44 stanovnika po km2),8586*jeste izrazito područje regrutovanja vojnika (landsknechta). Francuska, velika oblast iseljavanja, ima 34, a Španija tek 17 stanovnika po kvadratnom kilo­ metru. Dotle Italija i Nizozemska, već bogate i „industrijalizovane” zemlje, pod­ nose veliki broj ljudi koje zadržavaju u svojim granicama. Prenaseljenost se, naime, meri ne samo brojem ljudi, već i sredstvima kojima oni raspolažu. E. P. Ašer razlikuje u istorijskoj demografiji tri stupnja naseljenosti. Na dnu lestvice je naseljenost pionirskog područja (ili kako on kaže, „graničnog’ , imajući na umu Sjedinjene Države), to jest početna naseljenost neobrađenog ili jedva obrađenog područja. Naseljenost dmgog stupnja (Kina i Indija pre XVIII veka, Evropa pre XII ili XIII veka) iznosi između 15 do 20 stanovnika po kvadratnom kilometru. Na kraju dolazi „gusta” naseljenost preko 20 stanovnika po istoj jedi­ nici površine. Poslednja brojka možda izgleda skromna. Ali, očito je da navedene gustine za Italiju, Nizozemsku i Francusku 1600. godine (44, 40, 34), već predsta­ vljaju demografski pritisak. Prema proračunima Zana Furastijea za Francusku u predrevolucionarno doba, bilo je potrebno, uz brigu o redu kultura, jedan i po hektar obradive površine da bi se obezbedila ishrana za jednog čoveka. To otprilike kaže i 1709. godine Daniiel Defo: 3 jutra dobre ili 4 jutra osrednje ze­ mlje (to jest 1,2 do 1,6 hektara).7 Svaki demografski pritisak, videćemo, iz­ nuđuje ili izbor ishrane (posebno između mesa i hleba), ili preobražaj poljoprivre­ de, ili iseljavanje. Ova zapažanja vode nas samo na prag osnovnih problema povesti naselja­ vanja. Između ostalog, treba da znamo i odnos između gradskog i seoskog stanov­ ništva (taj je odnos osnovni pokazatelj porasta stanovništva u prošlosti); takođe i da bolje upoznamo oblik seoskih grupacija, a prema normama antropogeografije. U blizini Petrograda, krajem XVIII veka, veoma udaljena međusobno, široko su rasuta siromašna imanja finskih seljaka; kuće nemačkih doseljenika su, pak, zbi­ jene; poređenja radi, ruska sela su veća naselja.88 U srednjoj Evropi, severno od Alpa, sela su prilično mala, kao što je slučaj u Bavarskoj. Imajući priliku u Češkoj da vidim mnoge katastarske karte, pa i nekadašnjih imanja Rozenberga i Svarcenberga, u blizini austrijske granice, u podmčju ribnjaka sa šaranima, štukama i gr­ gečima - kao i u Varšavskom arhivu, gde se čuvaju mnoge katastarske karte - bio sam iznenađen sićušnošću tih mnogobrojnih sela srednje Evrope u XVII i XVIII veku. Često se tu radilo o naseljima sa samo desetak kuća. Daleko su ona od italijanskih sela-gradova, ili velikih trgovačkih gradova između Rajne, Meze i pari84 A. P. Usher, nav. čl., str. 131. 85 H. Bechtel, op. cit., str. 25-26. 86 Jean Fourastié, Machinisme et bien-être, 1962, str. 40 - 41. 8^ Daniel Defoe, A Review o f the State o f the British Nation, 1709, str. 142, navedeno u Sydney Pollard i David W. Crossley, The Wealth o f Britain 1085-1966, 1968, str. 160. 88 Johan Gottlieb Georgi, Versuch einer Beschreibung der... Residenzstadt St. Petersburg, 1790, str. 555, 561. '

45

Značaj brojeva

skog basena. Veličina sela u više zemalja srednje i istočne Evrope, jedan je od glavnih elemenata koji određuju sudbinu seljaštva. Naspram plemstva, seljaštvo je utoliko slabije što mu više nedostaje čvrstina koju pružaju veće zajednice.89 O čemu nam jo š govori karta Gordona Hjuza O barem tri stvari: 1) O postojanosti mesta koja zauzimaju „kulture” (prva dostignuća) i „civi­ lizacije” (druga dostignuća ljudi); ta su mesta rekonstruisana jednostavnom regre­ sivnom metodom. Granice se nisu menjale. A raspored tih mesta je geografska datost. 2) O tome da ova postojanost pokazuje daje čovek, i pre pobede Evrope, to jest pre više hiljada godina, već istraživao i koristio ćeli svet. Čovek se zausta­ vljao samo pred najvećim preprekama: morskim prostranstvom, nesavladivim planinama, gustim šumama (Amazonije, Severne Amerike, Sibira), kao i nepre­ glednim pustinjama. Ipak, ako pogledamo pobliže, nema morskog prostranstva koje čovek veoma rano nije pokušao da savlada i koje mu nije otkrilo neke svoje tajne (već su stari Grci znali za monsunske vetrove u Indijskom okeanu); nema planine za koju se nije ispostavilo da ima pristupe i prelaze; nema šume u koju čo­ vek ne ulazi, pustinje koju ne prelazi. A što se tiče „nastanjivog i plovnog”90 prostora, nema sumnje: i najmanja čestica ima pre 1500 (a i pre 1400. i 1300) svog vlasnika, svoje korisnike. Čak i surove pustinje Starog sveta, utočište su ra­ tobornih naroda, velikih nomada o kojima ćemo još govoriti u ovom poglavlju. Ukratko, svet, „naša stara postojbina”, 1 „otkriven” je još davno, znatno pre veli­ kih otkrića. I sam popis biljnog bogatstva bio je pravljen s takvom tačnošću „još od samog početka pisane istorije, da nema nijedne hranljive ili korisne biljke koja je dodata spisku onih koje su bile odranije poznate, toliko su primitivni narodi pomno i obuhvatno istraživali biljni svet”.92 Neće, dakle, Evropa otkriti Ameriku ili Afriku, niti prva prodreti na ta­ janstvene kontinente. Istraživači centralne Afrike u XIX veku, toliko hvaljeni do juče, putovali su na leđima svojih nosača - crnaca. Velika njihova zabluda, kao, uostalom, i čitave tadašnje Evrope, bila je to što su mislili da otkrivaju neki Novi svet. Takođe, i oni koji su otkrivali Južnu Ameriku, čak i bandeirantes paulistas (koji su polazili iz Sao Paola, grada osnovanog 1544), bez obzira na njihove pod­ vige, u XVI, XVII i XVIII veku samo su ponovo pronalazili stare puteve i reke kojima su Indijanci već odavno plovili svojim pirogama; a vodiči ovih istraživača uglavnom su bili Mameluci, melezi Portugalaca i Indijanaca.93 U sličnu pustolo­ vinu su ušli i Francuzi, kada su, zahvaljujući Kanadskim melezima koje su nazi­ vali „Plamene šume” (bois brûlés), u XVII i XVIII veku putovali od Velikih jeJohan Beckmann, Beitrâge zur Oekonomie..., 1781, IV, str. 8. U vezi s isušivanjem močvara u vojvodstvu Bremen kaže: „Iskustvo pokazuje daje mala sela (od 25 do 30 ognjišta) lakše potčiniti nego velika”. Denis Diderot, Supplément au voyage de Bougainville, 1958, str. 322. Ibid.

93 '^0am Maurizio, Histoire de l ’alimentation végétale, 1932, стр. 15-16. Alfonso de Escragnolle Taunay, Historia general das bandeiras paulistas, 1924, 5. knjiga.

46

Značaj brojeva

7. BRAZILSKE BANDEIRANTES (XVI-XVII VEK) B andeirantes su krenule iz grada Sao Paola (S. P. na karti). N jihovi učesnici su prešli čitavu unutrašnjost B razila (prema A. D ’Eskranjol-Toneju)

zera do Misisipija. Evropa je ponovo otkrila svet, ali uglavnom uz pomoć dragih ljudi, njihovog znanja, njihovih očiju i snage. A sama je uspela da otkrije Atlantik, da ovlada njegovim ogromnim pro­ stranstvima, da upozna njegove struje i vetrove. Ta kasna pobeda otvorila joj je puteve preko „sedam svetskih mora”. Beli čovek je počeo da se koristi pomor­ skim jedinstvom sveta. Slavna Evropa, to su flote, brodovi i opet brodovi, brazde na morskoj površini; to su hiljade pomoraca, mnoštvo luka i brodogradilišta. Toga je bio svestan i Petar Veliki: za vreme svog prvog putovanja na Zapad (1697) otišao je da radi u Holandiju, u brodogradilište Sardam pored Amsterdama. 47

Značaj brojeva

3) I konačno, karta nam pokazuje to da uzana područja guste naseljenosti nisu uvek homogena. U poređenju s područjima postojane naseljenosti (zapadna Evropa, Japan, Koreja, Kina), Indonezija i Indokina su zapravo nekoliko jedva naseljenih i rasutih oblasti. Ni samu Indiju ne nastanjuju u celosti njene izmešane civilizacije. Islamski svet - to je niz obala, sahela na obodima praznih prostora, pustinja, velikih reka, mora, područja uz rubove Crne Afrike, uz Obalu robova (Zanzibar). To je, takođe, i područje u krivini reke Nigera, gde islam podiže svoja borbena carstva. Čak se i Evropa ka istoku, s onu stranu divljih krajina, otvara prema praznini. Ljudi i divlje životinje Uvek smo skloni da vidimo samo civilizacije, kao da su jedino one bitne. One su uložile ogromno umeće da bi pronašle vlastiti identitet, stvorile svoja oruđa, odeću, kuće, običaje, pa čak i tradicionalne pesme. Njihovi muzeji su otvo­ reni za nas. Svaki „odeljak” tu ima vlastite boje. Sve je tu često neobično: vetrenjače u Kini se okreću vodoravno; u Carigradu, nožice makaza su ka unutra izdu­ bljene, luksuzne kašičice izrađene su od biberovog drveta; japanski nakovanj, kao i kineski, nimalo ne liči na naš; brodovi na Crvenom moru i u Persijskom zali vu, sagrađeni su bez ijednog eksera. A svaki „odeljak” u muzeju ima i svoje biljke, domaće životinje, u svakom slučaju, osobeni način postupanja sa njima, određene tipove kuće, posebnu hranu. Čak i običan miris kuhinje može da podseti na čitavu jednu civilizaciju. Pa ipak, civilizacije nisu ni sva lepota ni sva so zemlje ljudi. Izvan njih, okružujući ih, a ponekad i prodirući u njih, vreba primitivni život, dok prostrane širine šuplje odzvanjaju. Tu valja zamisliti pozornicu ljudi i divljih životinja, ili zlatnu povest drevnih poljoprivreda seljaka s motikom, raja u očima civilizovanih ljudi, jer se oni, kad im se ukaže prilika, tu rado oslobađaju svojih stega. Daleki istok obiluje s najviše slika tog divljeg čovečanstva: po ostrvima In­ donezije, planinama Kine, na severu japanskog ostrva Jezo, na Formozi, ili u ša­ rolikom srcu Indije. U Evropi nema tih „divljih” plemena koja pale, krče šumu na visinama da bi gajila pirinač.94 Evropa je veoma brzo pripitomila svoje gorštake, ne postupajući s njima kao s nižim bićima. Na Dalekom istoku, naprotiv, nije bilo takvih veza ni saradnje. Bezbrojni sukobi su tu nemilosrdni. Kinezi se stalno bore sa svojim divljim gorštacima, stočarima koji žive u kućama koje teško vonjaju. Slično je i u Indiji. Na poluostrvu Dekan 1565, na bojnom polju Talikota, konjica i artiljerija islamskih sultana sa severa je uništila indijsko kraljevstvo Vidžajanagar. Pobednik nije odmah zauzeo ogromnu prestonicu, koja je ostala bez odbrane, kola i vučne stoke, koji su korišćeni u ratu. Na nju su se tada obrušili, pljačkajući je s jednog kraja na drugi, divlji narodi okolnih šikara i džungli, Brindžari, Lamabadi, Kuru be.9' Georges Condominas, Nous avons mangé la forêt de la Pierre-Génie Gôo..., 1957. Ishwari Prasad, L ’Inde du V i f au X V f siècle, 1930, u: Histoire du monde, pr. E. Cavaignac, VIII, str. 459^160. ‘

48

Lov na foke: ovaj zavetni dar iz 1618. p riča o p ustolovini švedskih lovaca koje j e odnela ledena santa s njihovim plenom ; na kopno su stigli tek dve sedm ice kasnije. N acionalni m uzej u Stokholm u (Fototeka A. Kolen)

AH, ti divljaci gotovo da su zarobljeni, okruženi sa svih stiana negostoljubivim civlizacijama. Pravi divlji ljudi su negde drugde, potpuno slobodni, u jezivim predelima, a i na granicama naseljenih zemalja; to su Randvolker o kojima govori Fridrih Racel, marginalni, neistorijski (gechichtlos) narodi, kao što to neubedljivo tvrde nemački geografi i istoričari. Do juče je na krajnjem severu Sibira „12 000 Čukča živelo na 800 000 km2 i hiljadu Samojeda na 150 000 km zaleđenog ostrva Jamal”.96 Naime, „uglavnom najsiromašnije grupe zahtevaju najviše pro­ stora”,9798ili da to kažemo drugačije: kopanjem korenja i gomolja ili lovom divljih životinja u tim ogromnim, strahovitim prostranstvima, može se održati samo ele­ mentarni život. U svakom slučaju, čim se ljudi prorede, čak i kada tlo izgleda osrednje ili neupotrebljivo, sve počinje da vrvi od divljih životinja. One se sreću čim se uda­ ljimo od ljudskih staništa. U kazivanjima putnika sve je prepuno životinja. Tigrovi u Aziji lutaju oko sela i gradova, napadaju zadremale ribare u barkama, plivajući po delti Ganga, kako kaže jedan putnik iz XVII veka. Još i danas ljudi krče tlo oko planinskih zaselaka na Dalekom istoku, ne bi li oterali „ljudoždere . Kad se 96 Maximilien Sorre, Les Fondements de la géographie humaine, III, 1952, str. 439. 97 P. Vidal de la Blache, op. cit., str. 35. 98 G. Condominas, op. cit., str. 19.

49

Značaj brojeva

ш тш ш ш тт ■ ■ ... ..................

veprove u B avarskoj kopljim a i vatrenim oružjem ( 1531 ). N acionalni m uzej B avarske (foto M uzeja)

smikne, niko više nije siguran, čak ni u kućama. U jednom gradiću pored Kan­ tona, gde su zatočeni jezuita otac Las Kortes i njegovi drugovi u nevolji (1626), jedan čovek izlazi iz kolibe i tigar ga odnosi." Na jednoj kineskoj slici iz XIV уека prikazanje ogroman ružičasto prošaran tigar, među rascvetalim granama vo­ ćaka; to je poznato čudovište.100 Sve je preterano na Dalekom istoku. Sijam je dolina reke Menam: na njenim vodama su nizovi kuća na stubovima, prodavnice, porodice sabijene po barkama, a uz obalu, dva ili tri grada, među kojima i prestonica, potom, pirinčana polja, prostrane šume u koje prodire voda. Retka ostrva nepotopijenog šumskog tla, staništa su tigrova i divljih slo­ nova (pa čak i kamila, kao što tvrdi E. Kempfer).101 A lavovi vladaju u Etiopiji, severnoj Africi, Persiji blizu Basre, ili pak na putu iz severozapadne Indije u AvSloane91005С

C° rteS’Relaci6n del viaje' па1Ф'а8™y captiverio..., 1621-1626, British Museum.

loi RiJksmuseum- Amsterdam, Azijsko odeljenje. Beschreibung des japonischen Reiches, 1794, str. 42.

50

Značaj brojeva

ganistan. Reke na Filipinima su prepune krokodila, “ dok su veprovi gospodari priobalnih dolina Sumatre, Indije, persijskih visoravni; severno od Pekinga, ljudi lasom hvataju divlje konje.1021031045Divlji psi zavijaju u planinama Trapezunta i ne daju Đemeli Kerijeriju da spava.10"1 Divlje su i patuljaste krave u Gvineji koje progone lovci. Pa ipak, i lovci i životinje koje love beže pred krdima slonova, nilskih konja, „morskih konja” (sic) koji u tim područjima pustoše polja „pirinča, prosa i drugog povrća”. „Ponekad se viđaju krda od tri ili četiri stotine ovih živo­ tinja”.103107*U ogromnoj južnoj Africi, pustoj, negostoljubivoj, daleko od Rta dobre nade, „pored veoma malo ljudi, koji žive slično zverima”, sreću sc „divlje živo­ tinje, lavovi i slonovi o kojima kruži glas da su najveći na svetu. To je prilika da se podsetimo, idući unazad kroz vekove, na slonove severne Afrike u vreme Kartagine i Hanibala. Da pomislimo i na lov na slonove u srcu Afrike, gde st^se Evropljani počevši od XVI veka snabdevali slonovačom u velikim količinama. Čitava je Evropa, od Urala do Gibraltara, područje vukova, a sve njene pla­ nine, medveda. Lov na vukove, zbog njihove raširenosti i pažnje koju izazivaju, postaje pokazatelj zdravlja sela, pa čak i gradova, kao i blagostanja određene epohe. Jedan trenutak nepažnje, ekonomsko nazadovanje, oštrija zima, i oni se namnože. Godine 1420, čopori vukova prodiru u Pariz kroz pukotine bedema ili slabo čuvane kapije. U septembru 1438. godine napadaju ljude, no van grada, iz­ među Monmartra i kapije Sent-Antoen.10 Godine 1640, vukovi su, prešavši reku Dub pored gradskih vodenica ušli u Bezanson i počeli da „jedu decu na uli­ cama”.10910Negde oko 1520. godine kralj Fransoa I priređuje velike hajke na vu­ kove u koje se pozivaju plemići i seljaci; tako je i 1765. u Ževodanu, „gde vukovi prave takvu pustoš da ljudi veruju u postojanje neke čudovišne zveri’ . „Čini se”, piše 1779. jedan Francuz, „da se u Francuskoj nastoji iskoreniti ta vrsta, kao što se učinilo pre više od šest stotina godina u Engleskoj, ali u našoj prostranoj ze­ mlji, otvorenoj sa svih strana, nemoguće ih je opkoliti, onako kao što se moglo na ostrvu Velikoj Britaniji”.111123Ali nisu li 1783. godine poslanici u Trgovačkom veću raspravljali o predlogu, podnetom nekoliko godina ranije, da „se u Englesku pošalju vukovi da unište glavninu tamošnjeg stanovništva” ! Povezana sa ze­ mljama kontinenta, s dalekim šumama Nemačke i Poljske, Francuska je raskr­ snica čak i za vukove. Godine 1851. pokrajina Verkor će biti preplavljena ovim • • • 1172 divljim životinjama. 102 J.A. Mandelslo, Voyage aux Indes orientales , 1659. tom П, str. 388. i izveštaj W. Boltsa, A.N., A. E., B Ш, 459, 19. mesidora godine V. 103 G. Macartney, op. cit., II, str. 12. 104 G. F. Gemelli Careri, Voyage du tour du monde, 1727,1, str. 548. 105 Otac J.-B. Labat, op. cit., t. V, str. 276-278. 106 J. A. Mandelslo, op. cit., II, str. 530. Abbé Prévost, op. cit., t. V, 1748, str. 190 (Kolben). 107 Abbé Prévost, op. cit., III (1747), str. 180-181 i 645; V, str. 79-80. 1®®Journal d ’un bourgeois de Paris, sous Charles VI et Charles VII, 1929, str. 150, 304, 309. 109 Gaston Roupnel, La Ville et la compagne au XVIIe siècle, 1955, str. 38, napomena 117. 110 Albert Babeau, Le Village sous l ’Ancien Régime, 1915. str. 345, napomena 4 i 346. napo­ mena 3; Maurice Balmelle, „La Bête du Gevaudan et le capitaine de dragons Duhamel”, Congrès de Mende, 1955. 111 A.N., Maurepas, A. P, 9. 112 A. N.. F 12, 721. 113 Jules Blache, Les Massifs de la Grande Chartreuse et du Vercors, 1931, II, str. 29.

51

Značaj brojeva

Ugodniji su prizori leštarki, fazana, belih zečeva, belih alpskih i crvenih ja­ rebica, koje rasteruju konji Tomasa Mincera,114 nirnberškog lekara koji 1494. s prijateljima putuje planinskim zaleđem Valansa. Iako u virtemberški Raue Alb početkom XVI veka navaljuju divlje životinje, seljacima se zabranjuje da protiv njih koriste velike pse, na šta jedino šumari imaju pravo.115 Persija je puna veprova, jelena, divokoza, lavova, tigrova, medveda, zečeva, ogromnih jata golu­ bova, divljih gusaka, pataka, grlica, gavranova, čaplji, kao i dve vrste jarebica.116 Naravno, što je pustoš veća, to slobodnije buja fauna. U Mandžuriji, kojom putuje u brojnoj pratnji kineskog cara (100 000 konja), otac Ferbist (1682), slom­ ljen od umora, nevoljno prisustvuje masovnim lovovima: samo u jednom danu ubijeno je 1 000 jelena i 60 tigrova.117 Na Mauricijusu, koji je 1639. još uvek ne­ nastanjen, grlica i zečeva ima toliko, i tako su mirni da ih je moguće hvatati ru­ kom. U Floridi 1690. divljih golubova, papagaja i ostalih ptica ima mnogo tako „da brodovi često odlaze prepuni jaja i ptica”.119 U Novom je svetu, naravno, sve preterano; postoji mnogo pustih, nena­ stanjenih područja (despoblados), a između njih, na ogromnim međusobnim udaljenostima, nekoliko varošica. Od Kordove do Mendoze, u području gde će nastati Argentina, biskup Santjago de Čilea, Lizaraga, putuje 1600. godine dvade­ setak dana u povorci od 12 snažnih drvenih kola i 30 pari volova.176 Malo je tu autohtonih životinja, uz izuzetak nojeva, lama i morske teladi na jugu.121 Živo­ tinje dovedene iz Evrope (konji, goveda), koje su se naglo namnožile, zauzele su pustare. Ogromna stada divljih goveda koja su utabala puteve kroz ravnicu, održaće se na slobodi do XIX veka. Stisnuta jedna uz druge, stada divljih konja ponekad na obzorju liče na brežuljke. Da lije to Lizaraga doslovno shvatio priču o priviđenjima koja se javljaju došljacima u Ameriku, chapetonima, kako ih podrugljivo nazivaju starosedeoci, baquianosil U pampi, gde ne raste ni najmanje drvo, „čak ni debljine malog prsta”, chapeton ugleda u daljini brežuljak {monte), i obraduje se: „Hajdemo da sečemo drva”, kaže. 2 Mogli bismo se zaustaviti na ovoj anegdoti, ali ima i živopisnijih slika: Sibir se otvara Rusima istovremeno kad i Amerika zapadnim Evropljanima. U proleće 1776, grupa ruskih oficira prerano napušta Omsk i zapućuje se prema Tomsku. Led na rekama počinje da se topi. Oficiri moraju da se spuste niz Ob na splavu (od izdubljenih povezanih debala). Ali, opasna plovidba, kako to zapisuje vojni lekar (poreklom Svajcarac), ipak ima svoje čari...: „Izbrojao sam barem pedeset П5 ViaJe Por EsPa»a У Portugal (1494-1495), 1951, str. 42. Izgubljena referenca; ali pogledati u: Günther Franz, Derdeutsche Bauemkrieg, 1972 str 79 i d a l^ ' Tavernier, Voyages en Perse, izd. Cercle du bibliophile, bez datuma, str. 41—43. ., „ , 1 Willaert, Correspondance de Ferdinand Verbiest, de la Compagnie de Jésus (1623-1688), 1938, str. 390-391. n gJ- A. Mandelslo, op. cit., II, str. 523. . François Coreal, Relation des voyages de François Coreal aux Indes occidentales... depuis 1666jusÿu en 1697, 1736,1, str. 40. Reginaido de Lizarraga, „Descripcion del Pern, Tucumàn, Rio de la Plata y Chile” m [lis­ ton adore s de Indias, 1909, II, str. 644. ■22 v°ya8e du capitaine Narboroug (1669), u: Prévost, op. cit., XI, 1753, str 32-34 R. de Lizarraga, op. cit., П, str. 642.

52

Značaj brojeva

ostrva na kojima je mnoštvo lisica, zečeva i dabrova; videli smo ih kako prilaze vodi [...]; videli smo i medvedicu kako se seta obalom s četiri mečeta”. Uz to ide i „neverovatan broj labudova, ždralova, pelikana, divljih gusaka [...]» različitih vrsta divljih pataka (posebno crvenih) [...]. Močvare su prepune bukavaca i šljuka, a šume divljih kokošaka, tetreba i drugih ptica [...]• Po zalasku sunca, ta krilata stvorenja dižu tako strašnu buku da ne možemo jedan drugog da ču­ jemo”.123 Na krajnjem Sibiru nalazi se Kamčatka,124 ogromno i skoro pusto poluostrvo, koje počinje da oživljava početkom XVIII veka. Lovci i trgovci su pri­ vučeni tamošnjim životinjama s krznom. Oni prevoze kože u Irkutsk, odakle se one šalju u Kinu preko obližnjeg sajma u Kjatki, ili do Moskve, a odatle na Za­ pad. Upravo iz tog vremena potiče moda nošenja vidrinog krzna, od kojeg su do tada lovci i domoroci izrađivali sebi odeću. Cene naglo rastu, a lov dobij a veliki zamah. Oko 1770, lov prerasta u ogroman posao koji zahteva čitavu organizaciju. Brodovi, izgrađeni i opremljeni u Ohotsku, imaju mnogobrojnu posadu, jer se do­ moroci, koje često zlostavljaju, protive lovu: dešava se da oni čak zapale brod i pobiju posadu. S druge strane, lovci treba da ponesu potrepština za četiri godine, između ostalog i hrpe dvopeka i brašna. To iziskuje ogromne troškove, pa takve poduhvate počinju da preduzimaju trgovci iz dalekog Irkutska. Sistemom deonica, oni međusobno dele troškove i dobit. Putovanje se nastavlja sve do luka Aleutskih ostrva, a može potrajati četiri do pet godina. Lovi se na ušćima reka u more gde ima mnogo vidri. „Traper”, ili „promišljenik” kako kažu Rusi, na ča­ mcu prati životinje koje moraju povremeno da izađu na površinu da udahnu vazduh, ili čeka obrazovanje prvih santi leda: vidre, veoma nespretne izvan vode, tada su lak plen za lovce sa psima. Lovci trče, udaraju ih i ošamućuju, a kasnije dokrajče. Ponekad santa pukne i odnese na pučinu lovce, pse i mrtve vidre. Do­ godi se i da brod ostane zarobljen ledom, bez drva i hrane. Posada je tada pri­ nuđena da lovi ribu i da se njome u presnom stanju hrani. Te poteškoće nimalo ne odvraćaju lovce da i dalje pristižu u velikom broju.125 Negde oko 1786. u morima severnog Pacifika pojavljuju se engleski i američki brodovi. Kamčatka veoma brzo ostaje bez svojih životinja, a lovci moraju dajaođu dalje, da idu sve do ame­ ričke obale, do San Franciska, gde će se Rusi i Spanci sukobiti početkom XIX veka. Ali tim sukobima „velika istorija” se nije mnogo bavila. A na ogromnim prostorima, čak i na izmaku XVIII veka, živi bogati živo­ tinjski svet; čovek koji se pojavljuje usred tog raja je tužna novost. Samo ludilo za krznom može da objasni daje prvog februara 1793. posada jedrenjaka Lav, kojim je u Kinu putovao ambasador Makartni, u Indijskom okeanu, u blizini četrdesetog stepena južne širine, na ostrvu Amsterdam, otkrila petoricu ljudi (trojicu Francuza i dvojicu Engleza). Oni su tu stigli nekim od brodova iz Bostona koji su prevozili trgovce koji su u Kantonu prodavali kože američkih dabrova ili morževa ulovlje­ nih na pomenutom ostrvu. A ova petorica su organizovali masovna ubijanja živo­ tinja (25 000 tokom letnje sezone). Foke nisu jedine životinje na ostrvu; ima i 123 Walther Kirchner, Eine Reise durch Sibirien (izveštaj Frizov), 1955, str. 75. 124 Priznato od Rusa od 1696, Abbé Prévost, op. cit., XVIII, str. 71. 125 A. E., M. i D., Rusija, 7, 1774, f° 235-236; loh. Gottl. Georgi, Bemerkungen einer Reise

im Russischen Reich, I, 1775, str. 22-24.

53

Značaj brojeva

L ov u P ersiji u X V II veku: soko, koplje, sablja, vatreno oružje, obilje divljači. D etalj m inijature, M uzej G im e (foto Žan-A bel L a vo )

pingvina, kitova, morskih pasa, i naravno, mnogo ribe. ,,S nekoliko kanapa uz ne­ koliko udica moglo se brzo uhvatiti dovoljno ribe za prehranu čitave posade broda Lav za nedelju dana”. Ušća reka u more vrve linjakom, grgečom i rako­ vima: „Mornari spuštaju vrše u koje polažu mamce - komade mesa morskog psa, i već za nekoliko minuta izvlače ih pune rakova”. Druga čudesa, ptice, žutokljuni albatrosi, velike burnice, takozvane srebrne ptice, plave burnice, noćne ptice koje su meta napada kako većih ptica grabljivica tako i ljudi - lovaca na foke koji ih 54

Značaj brojeva

privlače bakljama, te „ubijaju u gomilama [...]: to je čak njihova^lavna hrana, a kažu da im je meso izvrsno. Plava burnica je velika kao golub’ . Pre XVIII veka knjiga o džungli može se pisati gotovo u svakom delu sveta. Ipak se moramo odupreti iskušenju da se dalje bavimo životinjskim carstvom. Prethodno rečeno svedoči o tužnim posledicama čovekovih osvajanja.

STARI BIOLOŠKI POREDAK ZAVRŠAVA S XVIIIVEKOM Sa XVIII vekom, u Kini, kao i u Evropi, slama se biološki stari poredak, skup prinuda, prepreka, struktura, kao i brojčanih odnosa koji su do tada bili norma. Održavanje ravnoteže Postoji težnja izjednačavanja nataliteta i mortaliteta. U vreme Starog poretka koeficijenti teže da se izjednače: 40 rađanja (ili smrti) na hiljadu stanovnika. Sto ži­ vot donosi, smrt odnosi. Oko 1609, u maloj zajednici La Sapel-Fužre (danas deo predgrađa Rena), ima 50 krštenja, kao što piše u crkvenim knjigama; računajući 40 rođenja na 1 000 stanovnika, i množeći broj krštenja s 25, moguće je reći da to ve­ liko selo ima 1 250 žitelja. U svom spisu Politička aritmetika (1690), engleski eko­ nomista Vilijem Peti je na osnovu poznatih podataka o broju umrlih izračunao broj stanovnika. Broj umrlih je pomnožio s 30 (čime je nešto malo potcenio stopu smrt­ nosti).128

SO

SO

70

80

90

A 126 G. Macartney, op. d r , I, str. 270-275.

, > piexre Goubert, neobjavljeno istraživanje, Ecole des Hautes Etudes, VI sekcija. 128 William Petty, Political Arithmetic , str. 185.

55

Značaj brojeva

8. NEKADAŠNJA DEMOGRAFIJA: KRŠTENJA I SAHRANE Tri prim era: A. Flam anski grad B. G rad u D onjoj Provansi C. G rad u pokrajini Bove Ovi prim eri, između stotinak drugih, p okazuju odnose izm eđu m ortaliteta i nataliteta. Crna polja odgovaraju razdobljim a u kojim a preovlađuje veća smrtnost. Ona se sm anjuju u X V III veku, s izuzetkom, na primer, Ejraga (grafikon B). P ogledati takođe (grafikon 9, str. 57) uspone m ortaliteta u F rancuskoj 1779. i 1783. prem a M. M orinou i A. de Vosu (A), R. Bere lu (B), i P. Guberu (C)

56

Značaj brojeva Hiljade

9. KRETANJE FRANCUSKE POPULACIJE PRE REVOLUCIJE (iz: M. R ajnard i A. Arm engo, O pšta istorija svetskog stanovništva)

Kratkoročno gledano, aktiva i pasiva uvek idu zajedno; ako jedan element nadvlada, javlja se reakcija na drugoj strani. Godine 1451, kuga u Kelnu odnosi 21 000 života, kažu nam, a narednih godina se proslavlja 4 000 venčanja.1 Ako su te brojke i preuveličane, a na to sve upućuje, nadoknada ipak postoji. U Zalcevedelu, mestašcu u staroj Brandenburškoj marki, 1581. godine umire 790 osoba, što je deset puta više nego inače. Broj venčanja opao je sa 30 na 10, ali sledeće godine, uprkos smanjenju stanovništva, slavi se 30 venčanja, iza kojih dolaze bro­ jna rađanja kao nadoknada.130 Godine 1637. u Veroni, nakon kuge koja je, kažu, odnela polovinu stanovništva (moramo napomenuti da su hroničari skloni preterivanju), vojnici iz gradskog garnizona, listom Francuzi, veoma brojni - a koji su uglavnom izbegli kugi —žene se udovicama i život ponovo kreće svojim ustalje­ nim tokom.131 Teško pogođena strahotama Tridesetogodišnjeg rata, čitava Nemačka, izašavši iz meteža, doživljava demografski rast. Postoji tzv. fenomen na­ doknade u zemljama koje u ratnim strahotama izgube četvrtinu ili čak polovinu stanovništva. Jedan italijanski putnik, koji je nešto posle 1648. godine posetio Nemačku, u razdoblju u kojem stanovništvo Evrope opada ili stagnira, primećuje „da ima malo muškaraca sposobnih za oružje, ali neprirodno mnogo dece”. Ako se dovoljno brzo ne vaspostavi ravnoteža, tada posreduju vlasti: u Ve­ neciji, inače ljubomorno zatvorenoj, u liberalnom ukazu od 30. oktobra 1348. na­ kon strašne epidemije crne kuge, obećavaju se puna građanska prava (de intus et de extra) svakome ko u roku od godinu dana dođe u grad i tu se nastani sa svojom porodicom i imovinom. Gradovi, uostalom, kaže pravilo, i žive od priliva stanov­ ništva spolja, no oni su obično spontani. Kratkoročno gledano, usponi i padovi se pravilno smenjuju i nadoknađuju, kao što to vazda pokazuju dvostruke izlomljene krivulje rađanja i smrti (sve do ' 2®Erich Keyser, Bevôlkerungsgeschichte Deutschlands, 1941, str. 302. Wilheim Schônfelder, Die wirtschaftliche Entwicklung Kolns von 1370 bis 1513, 1970, str. 128-129, gde se kaže da ima 30 000 mrtvih. 130 Gimther Franz, Der Dreissigsjahrige Krieg und das deutsche Volk, 1961, str. 7. 131 L. Moscardo, Historia di Verona, 1668, str. 492. 132 G. Franz, op. cit., str. 52-53.

Značaj brojeva

XVIII veka), koje važe za čitav Zapad, pa tako i za Veneciju i Bove. Epidemije veoma brzo odnose uvek ugroženu malu decu, kao i siromahe, obično prve na udaru. Ta su vremena u znaku bezbrojnih „pomora”. Godine 1483, u Krepiju, po­ red Senlisa, „trećina stanovnika grada prosi, dok stari umiru u groznim okolno­ stima svakog dana”.133 Tek će u XVIII veku rađanja nadvladati smrt, koja počinje da se polako pov­ lači pred svojim protivnikom. Ali još uvek dolazi do masovnih umiranja, kao u Francuskoj 1772. i 1773, ili, pak, za vreme oštre krize od 1779. do 1783 (grafikon 4). Ti događaji ukazuju na nestalnost životnog standarda, kasno poboljšanog, ali i dalje uslovljenog kolebanjem ravnoteže između potreba za hranom i mogućnosti njene proizvodnje. Gladi Glad se vekovima tako uporno pojavljuje da se skoro uklapa u biološki ritam čovekov i postaje struktura njegove svakodnevice. Skupoća i oskudice stalne su, čak i u donekle povlašćenoj Evropi. Nekolicina bogatih i dobro hranje­ nih ništa tu začelo ne menja. Prinosi žita su slabi. Dve loše žetve zaredom i dolazi do stradanja. U zapadnom svetu, možda zahvanjujući umerenoj klimi, te su ne­ sreće često nešto blaže. Tako je i u Kini; tu su se poljoprivredne tehnike razvile veoma rano, a izgradnja nasipa i mreža kanala koji istovremeno služe za navod­ njavanje i prevoz, kao i dobra organizacija pirinčanih polja na jugu, s dve žetve godišnje, zadugo su obezbeđivali izvesnu ravnotežu, čak i nakon velikog demo­ grafskog rasta u XVIII veku. To, međutim, nije slučaj u Rusiji u kojoj je klima oštra, nestalna, a ni u Indiji, gde poplave i suše izgledaju kao apokaliptička stra­ danja. U Evropi, ipak, čudesne kulture (kukumz i krompir, o kojima ćemo još go­ voriti), uvode se tek kasno, a intenzivna poljoprivreda sporo nameće. Zbog tih i drugih razloga, često dolazi do gladi koja pustoši kontinent, ostavljajući u njemu praznine. Tragične najave stradanja iz polovine tog veka (za vreme epidemije crne kuge), jesu teške oskudice hrane koje se redaju od 1309. do 1318: od Nemačke, severne, centralne i istočne, šire se čitavom Evropom - Engleskom, Nizo­ zemskom, Francuskom, južnom Nemačkom, Rajnskom - i stižu do obala Livonije.134 Svi nacionalni bilansi su izuzetno tužni. Francuska, u svakom slučaju povlašćena zemlja, doživela je u X veku deset opštih gladi; dvadeset šest u XI, dve u XII, četiri u XIV, sedam u XV, trinaest u XVI, jedanaest u XVII, šest u XVIII veku.135 Ovaj izveštaj iz XVIII veka treba prihvatiti uz rezervu; on je čak i opti­ mističan, jer ne uzima u obzir stotine lokalnih gladi: tako je u pokrajini Men 1739, 1ј3 Bernard Guenée, Tribunaux et gens de justice dans le bailliage de Senlis à la fin du Moyen Age (vers 1380-vers 1550), 1963, str. 57. Wilheirn Abel, Die Wüstungen des ausgehenden Mittelalters, 1955, str. 74-75. 5 Moheau, Recherches et considérations sur la population de la France, 1778, str. 264.

58

Značaj brojeva

1752, 1770 i 1785;136 tako je i na jugozapadu 1628, 1631, 1643, 1662, 1694, 1698, 1709 i 1713.137 Te se gladi nisu uvek podudarale sa širim nesrećama. Slično važi i za ostale evropske zemlje. U Nemačkoj, glad uporno pohodi gradove i ravnice. Čak i kada nastupe bolja vremena i olakšanje, u XVIII i XIX veku, povrmeno dolazi do stradanja: glad u Šleskoj 1730, a 1771. i 1772. u Saksoniji i južnoj Nemačkoj.138 Godine 1816. i 1817. glad pogađa Bavarsku i širi se i izvan njenih granica. Petog avgusta 1817, grad Ulm zahvalnicama slavi povratak uobičajenom životu i novu žetvu. Da pogledamo još neke statističke podatke. Firenca je, u oblasti koja nije posebno siromašna, od 1371. do 1791. prošla kroz 111 godina gladi, na samo 16 dobrih žetvi.139140Istina je daje Toskana brdovita i usredsređena na vinogradarstvo i masilinarstvo, te da još pre XIII veka može, zahvaljujući trgovini, računati na spasonosno žito sa Sicilije. Izvesno je da udarcima sudbine nisu bili izloženi samo gradovi u kojima se često čuju tužbalice. Gradovi imaju svoja skladišta, svoje rezerve, svoje „žitne berze”, oni kupuju u inostranstvu, oni se ponašaju „kao štedljivi mravi”. Sela, što je naizgled veoma neobično, ponekad stradaju više od gradova. Zavisni od trgo­ vaca, gradova i plemića, seljaci nemaju sopstvenih zaliha. Dođe ili do gladi, nema im druge do da se upute u grad, da se tu tiskaju, da prose na ulicama, da tu često i umiru, nekad i na glavnim trgovima po gradovima, kao u Veneciji i Amijenu u XVI veku. Gradovi će uskoro morati da se brane od tih stalnih najezdi, ne samo pro­ sjaka iz okoline, već i čitavih vojski siromaha koji ponekad dolaze izdaleka. Go­ dine 1573, u okolini grada Troa i na njegovim ulicama pojavili su se „strani” prosjaci, izgladneli, odrpani, puni vaški i stenica. Zabranjeno im je bilo da u gradu ostaju duže od jednog dana i jedne noći. Ali meštane je ubrzo uznemirila mogućnost „pobune” gradskih siromaha kao i onih iz obližnjih sela. Tako ... „da bi ih se oslobodili okupiše se gradski bogataši i upravljači grada Troa. Veće je donelo odluku da se siromasi pridošlice proteraju [...]. A da bi to ostvarili, ispekoše hleb da ga podele siromasima koje su odlučili da okupe blizu gradskih kapija ne otkrivajući im tajnu; deleći po jedan hleb i novčić svakome od njih, izvešće ih iz grada kroz kapije koje će iza poslednjeg od njih zatvoriti; sa zidina će im reći da idu s Bogom gde znaju, i da se ne vraćaju u Troa pre nove žetve. Tako beše i učinjeno. Nakon podele hleba i novca, siromasi, prestrašeni, behu proterani iz grada Troa...”141 136 François Domic, L'Industrie textile dans le Maine (1650-1815), 1955, str. 74-75. 137 Yves-Marie Bercé, Histoire des croquants: étude des soulèvements populaires au XVIIe siècle dans le Sud-Ouest de la France, 1974,1, str. 16. 138 Fritz Blaich, „Die Wirtschaftspolitische Tâtigkeit der Kommission zur Bekâmpfung der Hungersnot in Bôhmen und Mâhren (1771-1772)”, u: Vierteljahrschrift fü r Sozial und Wirtschajtsgeschichte, 56, 3. oktobar 1969, str. 299-331. .. . . 13C1Almanacco di economia di Toscana del anno 1791, Firenze, 1791, navedeno u: Médit, prvi tom. 140 U Veneciji: A. d. S. Venezia, Brera, 51, f° 312 v° 1540. U Amijenu: Pierre Deyon, Amiens, capitale provinciale. Étude sur la société urbaine au XVIIe siècle, 1967, str. 14 i napomena. 14 Mémoires de Claude Haton, u: Documents inédits de l ’histoire de France, II, 1857, str. 727-728.

59

Značaj brojeva

H ranjenje gladnih: d e o friza o d em ajlirane terakote Đ ovani delà Robije, koji prikazuje različita dobročinstva (X V I vek). Pistoja, B olnica Čepo (Fototeka A. Kolen)

Ova će okrutnost gradova i njihovih stanovnika izuzetno porasti krajem XVI veka, a još i više u narednom, XVII veku. Postavilo se pitanje kako siromahe sprečiti da nanose štetu. U Parizu su se bolesni i nemoćni već odavno upućivali u bolnice, a sposobni se, okovani po dvojica, koristili kao čistači gradskih jaraka, za mučan posao kome nije bilo kraja. U Engleskoj se, već pred kraj Elizabetine vla­ davine, donose zakoni o siromasima (poor laws), u suštini zakoni protiv siro­ maha. Na ćelom Zapadu polako niču domovi za siromašne i nepoželjne. Tu zatvo­ reni moraju da rade: tako je u workhouses u Engleskoj, Zuchthauser u Nemačkoj, ili u maisons de force u Francuskoj. U potonje bi se mogli svrstati i oni zatvori blažeg režima u Parizu, objedinjeni pod upravom Grand Hôpitala, osnovanog 1635. Ovo „tamničenje” siromaha, umobolnih, prestupnika, dece koje njihovi ro­ ditelji stavljaju pod nadzor, jedan je od aspekata racionalnog društva XVII veka, neumoljivog u toj svojoj racionalnosti. Ali, možda je i neizbežna reakcija na po­ rast bede u tom tegobnom veku. Vlasti u Dižonu (1656), idu čak dotle da građa­ nima zabranjuju privatna dobročinstva i pružanje gostoprimstva siromašnima. ,,U XVI veku stranog prosjaka neguju i nahrane pre nego što ga otpreme. Početkom XVII veka ga briju. Nešto kasnije ga bičuju, a krajem veka bacaju u tamnicu”.142 Tako je u Evropi. Ali ima i gorih prizora, u Aziji, Kini, u Indiji: glad tu liči na pravi smak sveta. Kina zavisi od pirinča iz južnih pokrajina, Indija od spaso­ nosnog pirinča iz Bengala, kao i od žita i prosa iz severnih pokrajina. Udaljenosti su, međutim, ogromne. Svaki poremećaj ima ogromne posledice. Teška glad koja 1472. pogađa Dekan, dovodi do masovnog iseljavanja ka Gudžeratu i Malvi.143 Ondašnji hroničari pišu kako je 1555. i 1596. godine, žestoka glad u čitavoj severozapadnoj Indiji dovela čak i do slučajeva ljudožderstva.144 Strašna, gotovo opšta glad pogađa Indiju i 1630. i 1631. Jedan holandski tr­ govac ostavio je strašan opis: „Izgladneli napuštaju svoje gradove i sela i bespo­ moćno lutaju. Izgled ih odmah odaje: duboko upale oči, pomodrele usne pofcri142 G. Roupnel, op. cit., str. 98. 143 A. Appadorai, Economic Conditions in Southern India (1000-1500 A.D.), 1936, str. 308. 144 W. H. Moreland, op. cit., str. 127-128.

60

Značaj brojeva

Tokom opsade Er-sir-la-Lia, španski vojnici, odrpani i izgladneli. U pozadini, gradska utvrđenja. D etalj slike P jera Snejersa, 1641 (foto Oronoz)

vene penom, sasušena koža i kosti koje iskaču, stomak koji visi kao prazna vreća. Neki plaču i urlaju od gladi, drugi leže na tlu u agoniji”. Uz to idu i uobičajene nesreće: muškarci napuštaju porodice, roditelji prodaju decu, a ponekad i deca sama sebe prodaju da bi preživela, dešavaju se kolektivna samoubistva... Izglad­ neli paraju trbuhe mrtvih i umirućih i „jedu im utrobu”. „Na stotine hiljada ljudi umire”, kaže trgovac, „а cela je zemlja pokrivena nezakopanim leševima koji šire strašan zadah i zagađuju vazduh [...]. Na pijaci u jednom selu, prodavalo se ljudsko meso”.145 Kada dokumenti nisu tako podrobni, ponekad je dovoljna i pojedinost da izazove užas. Persijski ambasador, pošto je 1670. posetio Velikog Mogula Orenga Zeba, vraća se kući u pratnji „bezbroj robova”, koje će mu na granici oduzeti, jer ih je kupio „gotovo budzašto, zbog gladi”.146 Vratimo li se u povlašćenu Evropu, stići ćemo otvrdli, utešeni ili pomireni sa sudbinom. Jer kao da smo se vratili s košmarnog putovanja. U Evropi su se slični užasi mogli videti samo u prvim, mračnim stolećima Srednjeg veka, ili jrak na istočnim granicama kontinenta, gde su uočljiva i mnoga druga kašnjenja. Ze145 Opis Van Twista, navedeno u W. H. Moreland, From Akbar to Aurangzeb, 1923, str. 211­ , 146 François Bernier, Voyages... contenant la description des Etats du Grand Mogol.... 1699, I, str. 202. 212.

61

Značaj brojeva

limo li suditi „о istorijskim katastrofama na osnovu srazmernog broja žrtava”, piše jedan istoričar, „onda je glad 1696. i 1697. u Finskoj sigurno najstrašniji do­ gađaj u evropskoj istoriji”: četvrtina ili trećina stanovništva te zemlje umire.147 Istok je loša strana Evrope. Glad tu hara dugo posle XVIII veka, bez obzira na to što ljudi u očajanju koriste „hranu gladi”, trave i divlje plodove, kao i u ranijim razdobljima gajene biljke koje se još uvek mogu pronaći među korovom po po­ ljima, u baštama, na livadama ili po ivicama šuma. Takve se situacije ponekad ponavljaju i u zapadnoj Evropi, posebno u XVII veku, za vreme „malog ledenog doba”. U krajevima oko Bloa, 1662, „već pet sto­ tina godina nije viđena tolika beda”, kaže jedan svedok. Siromasi se hrane kupusovim korenom s mekinjama potopljenim u vodu od bakalara.148 Te iste godine „izabranici” iz Burgundije u predstavkama kralju iznose da je „glad te godine dokrajčila ili usmrtila više od deset hiljada porodica u pokrajini i primorala trećinu stanovnika, čak i iz bogatih gradova, da se hrane travom”.149 A jedan hroničar beleži: „Neki su jeli i ljudsko meso”.150 Deset godina ranije, 1652, drugi hroničar, opat Mašre, izveštava da su „ljudi iz Lorene i susednih pokrajina primo­ rani da po livadama jedu travu poput životinja, a pre svega seljaci iz Pujija i Parnoa u Basinjiju... koji su užasno pocrneli i mršavi su kao kosturi”.151 Jedan Bur­ gundac 1693. piše: „žito je toliko skupo u čitavom kraljevstvu da se umire od gladi”; a 1694, u blizini Melana, žito se žanje pre sazrevanja, jer „mnogo ljudi živi samo od trave, kao stoka”. A 1709. godine strašna zimska hladnoća je na puteve Francuske isterala ogroman broj lutalica.152* Pa ipak, crne slike ne treba nizati jednu za drugom, jer se čak i tako ulepšava stvarnost! Nepogrešivi pokazatelji bede su i izveštaji o nedovoljnoj ish­ rani i bolestima koje je prate - skorbutu (rasprostranjenom dalekim pomorskim putovanjima), pelagri, posebno u XVIII veku, koju izaziva ishrana jedino kukuru­ zom, beriberi u Aziji. Nepogrešivi pokazatelji su i svakodnevno korišćenje kaša i supa u ishrani naroda, kao i hleb od mešavine slabijih vrsta brašna, koji se pekao u razmacima od jednog ili dva meseca. Gotovo je uvek bio plesniv i tvrd, da su ga negde sekli čak sekirom. U Tirolu se dugotrajni hleb od tucanog žita pekao dva ili tri puta go­ dišnje. A u Rečniku Trevua (1771) kaže se otvoreno: „Seljaci su obično glupi jer se hrane samo grubom hranom”. 147 Eino Jutikkala, nav. čl., str. 48. 148 Pierre Clément, Histoire de la vie et de l ’administration de Colbert, 1846, str. 118. 149 G. Roupnel, op. cit., str. 35, napomena 104. 150 Dnevnik Gaudeleta, Ms. 748, Bibl. Dijon, str. 94, naveo G. Roupnel, op. cit., str. 35, na­

pomena 105. 151 Journal de Clément Macheret... curé d ’Horthes (1628-1658). priredio E. Bougard, 1880, II, str. 142. ‘ 152 P. de Saint-Iacob, op. cit., str. 196. Godine 1867. još se pravi jednom ili dvaput mesečno u selima oko Milana, prema Paolu Mantegazzi, Igiene della cucina , 1867, str. 37.

62

San D ijego hrani siromahe, grupa dece i staraca. Jedan p ro sja k p ru ža tanjir (1645). Slika M urilja (otisak A nderson-Zirodon)

Epidemije Jedna loša žetva, još i nekako. Ali dve! Tada cene počinju da luduju, nas­ tupa glad, i to nikada sama: pre ili kasnije, ona otvara vrata epidemijama1^4 koje, opet, imaju sopstvene cikluse. Kuga, ta „višeglava hidra”, „čudni kameleon” najrazličitijih oblika, ta strašna pošast, takva je da je savremenici, i ne zagledajući154 154 Ovo može izgledati kao beznačajna primedba, ali njemu umesnost potvrđuje Enrique Florescano, Precios del mais y crisis agricolas en México, 1708-1810, 1969. Floresano upoređuje da­ tume razdobija gladi i raznih epidemija u Meksiku u XVIII veku (slika na strani 173).

63

Značaj brojeva

mnogo, mešaju s ostalim bolestima. Kao kostur sa slika mrtvačkih plesova, ona je stalno prisutna, deo je strukture svakodnevice. Kuga je, doduše, samo jedna od mnogih bolesti, onih zaraznih, kojima po­ goduju mešanja ljudi, postojanje velikih ljudskih sabirališta. Tu se bolest pritaji, a zatim ponovo izbije. Čitava bi se knjiga mogla napisati o gusto naseljenim civilizacijma, epidemijama i endemijama, kao i o ciklusima nestajanja i ponovnog na­ stupanja bolesti. Kada je reč o velikim boginjama, jedna medicinska knjiga iz 1775, dakle iz doba kada počinje da se govori o vakcini, smatra je „najčešćom bo­ lešću”. Od 100 ljudi njih se 95 razboli, a svaki sedmi umire.155 Današnji lekar bi se teško snašao pred tim bolestima, skrivenim pod starim imenima i katkad neobičnim opisima simptoma. Nije sigurno ni da se one daju uporediti s onim koje danas poznajemo, jer bolesti se preobražavaju, imaju vlas­ titu istoriju koja zavisi od moguće mutacije mikroba i virusa, kao i ljudske pod­ loge na kojoj žive.156 Gaston Rupnel je 1922. slučajno, s prijateljem parazitologom, otkrio da se pod imenom crvene ili purpurne groznice, koja se javljala u Dižonu i drugde u XVII veku, 157 krio, zapravo, pegavi tifus (koji prenose buve). Ista „purpurna groznica” je negde oko 1780. „pokosila na stotine stanovnika pari­ škog predgrađa Sen-Marsel [...]. Grobari su jedva uspevali da sahrane mrtve”.158 Pa ipak, pitanje „purpura” nije definitivno rešeno. Šta bi mislio donašnji lekar o „kugi” iz 1348, koju je opisao Gi de Soliak (čija će knjiga Velika kirurgija biti od 1478. do 1895. objavljena u šezdeset i devet izdanja)? Bolest je imala dve faze: prvu, dosta dugu (dva meseca), s groznicom i pljuvanjem krvi, i drugu, s gnojenjem i plućnom slabošću. Ili, pak, šta bi današnji lekar mislio o epidemiji iz 1427. poznatoj u Parizu pod teško razumljivim nazi­ vom ladendo, koja je opisana kao nova bolest? „Počinjala je u krstima, kao kod velikog kamenca, nakon čega je sledila drhtavica, tako da se osam do deset dana nije moglo ni dobro piti, ni jesti, ni spavati”. A zatim, tu je i „tako jak kašalj, da se na propovedima ne može čuti šta sveštenik govori od velike buke onih što kašlju.”159160Nema sumnje, reč je o gripu izazvanom nekim posebnim virusom, sličnom „španskom gripu” posle Prvog svetskog rata, ili „azijskom gripu” koji je zahvatio Evropu u razdoblju 1956-1958. Šta bi današnji lekar rekao o onoj bo­ lesti koju opisuje Etoal: „Početkom aprila [1595], kralj [Anri IV] osećao se loše zbog katara koji mu je izobličio čitavo lice. Takav je katar u Parizu izazivala neuobičajeno jaka hladnoća: došlo je do više čudnih i naprasnih smrti s kugom [kurziv naš] koja se proširila u nekim delovima grada; bila je to pošast koja nije imala milosti ni prema deci ni prema odraslima.” 60 155 Samuel Tissot, Avis au peuple sur sa santé, 1775, str. 221-222. 156 Mirko D. Grmek. „Préliminaires d’une etude historique des maladies”, u: Annales, E. S. C„ 1969 br. 6 , str. 1473-1483. 157 G. Roupnel, op. cit., str. 28-29. 158 L. S. Mercier, op. cit., III, str. 186-187. 159 Étienne Pasquier, Les Recherches de la France, 1643, str. 111. 160 pjerre c|e Lestoile, Mémoires et Journal..., u: Mémoires pour servir à l ’histoire de France, 2. serija, 1.1, 1837, str. 261.

64

Značaj brojeva

Danas ta bolest više ne postoji, kao ni engleska znojna groznica koja je pu­ stošila Englesku u razdoblju 1486-1551. Napadala je istovremeno srce, pluća i kosti, a zaraženi, zahvaćeni drhtavicom i obilnim znojenjem, često su umirali za nekoliko sati. Pet velikih epidemija - 1486, 1507, 1508, 1529, 1551 - odnele su ne zna se koliko života. Neobično je to da su skoro uvek izbijale u Londonu, i da na Britanskim ostrvima nije zahvatala ni Vels, ni Škotsku. Jedino je epidemija iz 1529, osobito žestoka, prešla na kontinent, i poštedevsi Francusku, pogodila Ni­ zozemsku, Holandiju, Nemačku, švajcarske kantone. A kako utvrditi koja je to bolest izbila u Madridu, u avgustu 1597, kao „ne­ zarazna” epidemija, kako kažu, a izazivala je otoke u preponama, pod pazuhom i u grlu? Po izbijanju groznice, bolesnici ili odmah umru ili ozdrave posle pet do šest dana, posle čega moraju dugo da se oporavljaju. A oboleli su uglavnom bili siromašni ljudi, koji su živeli u vlažnim kućama i spavali na zemlji. Nezgoda je i to što se bolesti obično pojavljuju istovremeno. „Gotovo da nemaju ništa zajedničko sem infekcije”. Takve su difterija, kolera, trbušni tifus, male boginje, velike boginje, purpurna groznica, „guka , „pege ili šuga, „ga­ lantna ili topla bolest”, ili veliki kašalj, šarlah, grip, „influenca”.1 Taj popis bo­ lesti, sastavljen za Francusku, uglavnom važi i za druge zemlje, uz neke manje razlike. U Engleskoj su uobičajene bolesti povratna groznica, znojna groznica, hloroza ili „zelena bolest”, žutica, tuberkuloza, padavica ili epilepsija, vrtogla­ vica, reumatizam, kamen u bubregu i žuči.10 Neuhranjeno i slabo zaštićeno stanovništvo nije moglo da pruži otpor napa­ dima tih bolesti. Toskanska poslovica „Najbolji lek protiv malarije je pun lonac , koju sam često navodio, delovala mije prilično uverljivom. U Rusiji je doba gladi od 1921. do 1923, prema kazivanju vrlo pouzdanog svedoka,16123416516malarija uhvatila maha u celoj zemlji s istim simptomima kao daje reč o tropskoj oblasti, proširila se čak nadomak severnog polarnog kruga. Tu je neuhranjenost očito igrala veliku ulogu. Još jedno pravilo bez izuzetka: epidemije skaču od jedne mase ljudi do druge. Alonso Montekukoli, koga toskanski veliki vojvoda šalje u Englesku, piše (2. septembra 1603), da će putovati preko Bulonja, a ne preko Kalea, gde se, zbog velikog prometa u tom gradu, „uvukla” kuga.1 6 To je samo sitnica u odnosu na ona velika kretanja koja, od Kine i Indije, preko uvek živih stanica Carigrada i Egipta, prenose kugu na zapad. I tuberkuloza je odomaćena u Evropi: Fransoa II (tuberkulozni meningitis), Sari IX (plućna tuberkuloza), Luj XIII (crevna tuber­ kuloza), umrli su od te bolesti (1560, 1574, 1643). Ali u XVIII veku, došavši verovatno iz Indije, nastupa mnogo oštrija tuberkuloza od one koja je do tada vla161 ri Haeser, Lehrbuch der Geschichte der Medicin, III, 1882, str. 325 i dalje. 162 A. D. S. Genova, Spagna, 11, Čezare Đustinijano (Cesare Giustiniano) Duždu, Madrid, 21. avgusta 1597. 163 Henri Stein, „Comment on luttait autrefois contre les épidémies’ , u: Annuaire bulletin de la société de l ’Histoire de France, 1918, str. 130. 164 M. T. Jones-Davies, Un Peintre de la vie londonienne, Thomas Dekker, 1958, str. 334-335. 166 Društvo naroda, Rapport épidémiologique de la section d ’hygiène, broj 48, Genève, 24. april 1923, str. 3. 166 A. D. S. Firenze, pisma Medičija, 2. septembar 1603.

65

KtctpK tn

*P

ilultt pew guérir If

maldt N jp lc Глтftirtjk'tr. D St © G V Ï $,

r M iti U m t, tu dt Nnrhemt ,

4

1ФГ.Ш.

f Jttfitrm g f t fleku pulverifitt, 4 i,onea ' * Prçitpnt rehoc, demy er.ee.

M tlcj tout tel* enfcmble & meorporcs le bien: F. nluit,* formes en de Pi­ lules de la groiftur d uo Pois commun* ut iNrfage iuivant, «né* 4, ou j, de ces Pilules aux phis foibles,pendant j, marins de fuite: Si Je malade ne luë pas »dès , vous au. gmentere* la ЈоГеД il ne bougera pas duL't juUju'a ce que le fins foit paift.

K

Lečenje sifilisa paljenjem , prem a drvorezu s kraja X V veka. N acionalna biblioteka, K abinet grafike

„Recept za lečenje napuljske bolesti bez znojenja Lečenje Živom, 1676.

dala. U svakom slučaju, biće to glavna bolest romantične Evrope i čitavog XIX veka. A kolera koja vlada u Indiji u endemskom stanju, širi se pluostrvom 1817, a zatim prelazi njegove granice, pretvarajući se u žestoku i strašnu pandemiju, koja će se ubrzo proširiti i do Evrope. ^ Važna bolest koja se javlja u stolećima koja razmatramo jeste i sifilis. Potiče još iz predistorije i stari kosturi već nose njegove tragove. Iako su klinički sluča­ jevi poznati i pre 1492. sifilis ponovo uzima maha nakon otkrića Amerike: to je poklon, osveta pobeđenih, govorilo se. Od četiri ili pet teorija koje danas zastu­ paju lekari, najverovatnija je ona koja smatra daje ta bolest stvorena, ili tačnije, ponovo stvorena polnim odnosima između pripadnika dveju rasa (uticaj trepo­ nema pertenue na treponema pallidumj } ^ U svakom slučaju, bolest se pokazuje užasnom u Barseloni odmah nakon slavlja povodom Kolumbovog povratka (1493); potom se naglo širi; to je, brza, smrtonosna epidemija. U četiri ili pet go­ dina obići će Evropu, prelazeći iz jedne zemlje u drugu pod varljivim imenima: napuljska bolest, francuska bolest, the french disease ili lo mal francioso. Atribut francuski, zbog geografskog položaja te zemlje, pobeđuje u tom terminološkom takmičenju. Još 1503, berberi-hirurzi u gradskoj bolnici ÇHôtel-Dieu) nadmeno tvrde da mogu da izleče bolest paljenjem užarenim gvožđem. U tom žestokom obliku, sifilis je zahvatio i Kinu 1506. i 1507.168 Zatim će, zahvaljujući lečenju 168

Price’ °P; cit•>str- 162. ibid., str. 172, i M. T. Jones-Davies, op. cit., str. 335, napomena 229.

K inez oboleo od sifilisa. Ilustracija iz P rikaza različitih vrsta sifilisa, slika na svili, X V III vek, K abinet grafike (otisak B. N.)

živom, u Evropi poprimiti svoj klasičan, blaži oblik; počinje sporo da napreduje jer se koriste lekovi, a u to vreme se otvaraju i posebne bolnice (kao Spittle u Lon­ donu).169 Pre nego što se došlo dotle, sifilis je krajem XVI veka zahvatao verovatno sve slojeve stanovništva, od skitnica, pa do plemića i vladara. Malerb, koga su nazivali Ocem Bludnikom, imao je običaj da se „hvali daje tri puta zaradio si­ filis”.170 Uobičajenim dijagnozama koje su Filipu II postavili lekari onog vre­ mena, Gregorio Maranjon, 1 istoričar i čuveni lekar, dodao je i nasledni sifilis; na taj se način žrtvama ove bolesti mogu unazad označiti svi stariji vladari. Tako jedan pozorišni lik Tomasa Dekera (1572-1632), kaže na pozornici ono što svako u Londonu misli: „Podjednako je sigurno da u nekoj gomili ima džeparoša, kao i da će bludnica naći mušteriju u vreme praznika sv. Mihajla; a zatim će se pojaviti sifilis”.172 Kuga Ogroman zdravstveni karton o kugi postaje sve deblji, a tumačenja se gomi­ laju. Kao prvo, bolest ima dva vida: mlađi oblik bolesti, plućna kuga, pojavljuje se u Evropi s pandemijom 1348; stariji oblik je bubonska kuga (kod nje se otoci 169 М. Т. Jones-Davies, op. cit., str. 162. 170 Malherbe, naveo John Grand-Carteret, L ’Histoire, la vie, les mœurs et la curiosité par l ’image..., 1450-1900, 1927, П, str. 322. 171 AntoniS Pérez, 1948, 2. izdanje, str. 50. 172 M. T. Jones-Davies, op. cit., str. 335.

67

Značaj brojeva

javljaju na preponama i dovode do gangrene). To su božji belezi, God’s tokens ili jednostavnije tokens, francuske pege (tacs), slične metalnim ili kožnim žetonima koji postoje u prodaji. „Događa se da samo jedan od ovih belega bude koban...” Crnu kugu (plućnu) izaziva virus koji prenose buve crnog pacova (Mus Rattus). Ovaj je pacov, govorilo se, osvojio Evropu i njene tavane nakon krstaških ratova. Tvrdilo se da se Istok preko njega osvetio, kao što je 1492. treponema palida os­ vetila tek otkrivenu Ameriku. Takvo prosto objašnjenje u kojem ima i moralisanja, začelo treba napustiti. Mus Rattus, crni pacov, pominje se u Evropi još u VIII veku, u doba Karolinga, kao i poljski pacov (Mus Decumanus), koji ne samo da ne prenosi klice kuge, već je, navodno, uništio crnog pacova. I konačno, sama crna kuga ne stiže u srednju Evropu u XIII, kao što se tvrdilo, već najkasnije u XI veku. Štaviše, poljski pacov se smešta u tlo ispod kuća, dok kućni pacov radije živi na tavanima, u blizini za­ liha hrane kojom se hrani. Njihove se najezde pre vremenski podudaraju nego što jedna dmgu isključuju. Sve to ne znači da pacovi i buve sa pacova nemaju udeo u prenošenju bo­ lesti. To se i dokazuje u veoma podrobnoj studiji (upotrebljeno je 31000 dokume­ nata) o izbijanju kuge u ličenu (1560-1610), u Donjoj Saksoniji.173 Ako treba spoljnjim uslovima (ili egzogenim, kako bi rekli ekonomisti), objasniti pov­ lačenje bolesti u XVIII veku, onda se valja prlsetiti gradnje kamenih kuća umesto drvenih, posle velikih gradskih požara u XVI, XVII i XVIII veku, veće čistoće boravišta i boljeg održavanja higijene ljudi, kao i uklanjanja malih domaćih živo­ tinja iz kuća, dakle onog što pogoduje razmnožavanju buva. Ali na tom području, gde se medicinska istraživanja nastavljaju, čak i pošto je 1894. Jersin otkrio speci­ fični bacil kuge, iznenađenja ostaju moguća i mogu promeniti naša tumačenja. Sam bacil se zadržava u tlu nekih oblasti u Iranu, gde su se, navodno, i glodari za­ razili. Da li su ljudi putujući u Evropu u XVIII veku zaobilazili ta opasna područja? Prosto se ne usuđujem da glasno postavim to pitanje, kao ni da tvrdim da Indija i Kina, zemlje koje istoričari često navode, imaju pravo na olakšavajuće okolnosti. Ma kakav bio uzrok ili uzroci, u XVIII veku se nevolja na Zapadu ublažava. Njena poslednja upadljiva pojava biće čuvena marseljska kuga 1720. godine. Ali, u istočnoj Evropi, ona je i dalje strašna: u Moskvi 1770. izbija ubilačka kuga. Opat Mabli piše (oko 1775): „Rat, kuga i Pugačov odneli su isto onoliko života koliko je podela Poljske dala”.174 Herson 1783. i Odesa 1814. pogođeni su stra­ šnom bolešću. Sto se tiče Evrope, poslednji veliki udari bili su, koliko nam je po­ znato, ne u Rusiji, već na Balkanu, 1828-1829, kao i 1841. Reč je o crnoj kugi, čijem su širenju i tu pogodovala ljudska staništa - drvene kuće. S druge strane, bubonska kuga ostaje endemska u toplim i vlažnim podru­ čjima, na jugu Kine, u Indiji, i na samim vratima Evrope, u severnoj Africi. Oranska kuga (koju je u svom delu Kuga opisao Alber Kami), besnela je 1942. godine. 173 Erich Woehlkens, Pest und Ruhr im 16. und 17. Jahrhunderet, 1954. 174 A. E„ M. i D., Russie, 7, f° 298.

68

Značaj brojeva

ршашшгкГгтрп шГшиаШкшнашс. ш

immufcme Лпг"

Ш ШШЛttšl Uf! ЈМШШ1Ш

НШ:ШПИО}5 ШП&ШЖfit « ш tp e c a « ш м т п м

mmt \piQRfâqnfшпшба f.fU gîItiïi 'IW .ip 'ii) H f f Ш

mmt njn.uKmüiC'id-

Procesija protiv kuge, koju predvodi papa. Za vrem e procesije je d a n kaluđer pada. Č asoslov vojvode od Berija, f ° 71, M uzej K onde u Šantijiju (otisak Žirodon)

Prethodno sažeto izlaganje je nepotpuno, ali preobimna dokumentacija pr­ kosi svojom količinom istoričarima dobre volje. Nužne bi bile preliminarne stu­ dije kojima bi se utvrdile godišnje karte područja bolesti. One bi ukazale na du­ binu bolesti, njenu rasprostranjenost i jednoličnu žestinu: između 1439. i 1640, u Bezansonu kuga izbija četrdeset puta; Dol je podnosi 1565, 1586, 1629, 1632, 1637; Savoja 1530, 1545, 1551, 1564-65, 1570, 1580, 1587; u XVI veku cela po­ krajina Limuzen joj je izložena deset puta. Kuga pohodi Orlean dvadeset dva puta. Sevilju, srce sveta, bolest udara dvaput jače 1507-1508, 1571, 1582, 1595, 1599, 1616-1649...175 Svaki put ljudski gubici su teški, čak i ako ne dostižu ču­ desne brojke iz hronika, čak i ako ima „malih” kuga, pa i lažnih uzbuna. Od 1621. do 1635, u Bavarskoj tačni proračuni donose upečatljive prošeke, u Minhenu je na 100 smrtnih slučajeva godišnje u uobičajeno vreme izbrojano 155 u godinama bolesti, u Augsburgu 195, u Bajrojtu 487, u Landsburgu 556, u Štraulingu 702. Svaki put posebno su pogođena mala deca ispod godine dana, i redovno žene više nego muškarci. Sve te brojke treba nanovo razmotriti, uporediti jedne s drugima, kao što valja uporediti i opise koji često govore o istom, o manje ili više delotvornim merama (karantin, nadzori, straže, udisanje aromatičnih para, dezinfekcije, prepreke 175 Pierre Chaunu, Séville et l ’Atlantique, VIII (I), 1959, str. 290 napomena 1; I. i R. Nicolas, La Vie quotidienne en Savoie..., 1979, str. 119.

69

Značaj brojeva

na putevima, zatvaranje obolelih, propusnice, Gesundheitspàsse u Nemačkoj, cartas de salud u Spaniji); vidimo uvek iste panične sumnje, to jest isti društveni obrazac ponašanja. Čim se sazna za pojavu bolesti, bogati hrle, ako mogu, u svoje kuće na selu. Svako misli samo na sebe: „Zbog te bolesti postajemo okrutniji jedni prema dru­ gima, gori od pasa”, beleži Semjuel Pepis u septembru 1665.176 A Montenj priča kako je, kada je njegovo imanje bilo zahvaćeno epidemijom, „šest meseci služio kao bedni vodič” svojoj porodici, koja je lutala u potrazi za krovom „porodici iz­ gubljenoj, koje su se plašili i njegovi prijatelji i on sam, i koja je izazivala užas gde god se pokušala smestiti.”1 'A u zaraženim gradovima ostajali su jedino si­ romasi, koje je država hranila, izolovala, sprečavala im kretanje, nadzirala. Bokačov Dekameron je, u stvari, zbirka priča i razgovora koji se vode u jednoj vili u blizini Firence, u vreme crne kuge. U avgustu 1523, Nikola Versoris, advokat u pariškom Vrhovnom sudu, napustio je svoje boravište, ali u „lađarskom domu”, tada izvan Pariza, gde se sklanja u kuću svojih štićenika, njegovu će ženu bolest odneti za tri dana - izuzetak koji ne umanjuje značaj uobičajene predostrožnosti. Tog leta, 1523, kuga je u Parizu opet pogodila siromašne. Kao što piše Versoris u svojoj Knjizi razuma, „smrt se obrušila uglavnom na siromašne, tako da je od onih radnika, koji su obavljali sitne poslove kojih je u Parizu bilo u velikom broju, ostalo tek malo... U četvrti Peti San, ćeli kraj je očišćen od sirotinje koja je tu u velikom broju stanovala.”178 Jedan građanin Tuluza spokojno piše 1561: „Dotična zarazna bolest napada jedino siromahe Г..Ј; neka se Bog u svojoj milosti na njima zadrži [...]. Bogati će se sami zaštititi.”179 Žan-Pol Sartr s pravom piše: „Kuga samo još više naglašava odnose među klasama: napada sirotinju, štedi bo­ gate”. U Savoji, pošto se bolest povukla, a pre nego što se vrate u svoju, pažljivo raskuženu kuću, bogataši u nju na nekoliko nedelja smeštaju neku siroticu, „ispitivačicu”, koja treba da na sebi proven da lije opasnost minula.180 Usled kuge mnogi napuštaju svoje dužnosti: opštinski načelnici, oficiri i vi­ soko sveštenstvo; u Francuskoj se iseljavaju i čitavi vrhovni sudovi (Grenobl 1467, 1589, 1596; Bordo 1471, 1585; Bezanson 1519; Ren 1563, 1564). Kardinal d’Armanjak sasvim prirodno napušta svoj Avinjon, zahvaćen bolešću, i odlazi u Bedarid, a zatim u Sorg. Vratiće se tek posle deset meseci, kad mine svaka opa­ snost. „On može reći”, beleži jedan građanin Avinjona u svom Dnevniku, „su­ protno Jevanđelju, Ego sum pastor et non cognovi oves meas”.181 (Ja sam pastir i ne poznajem ovce moje - p.p.). Dakle, ne osuđujmo jednog Montenja, grado­ načelnika Bordoa, koji se za vreme epidemije 1585. ne nalazi na svom mestu, niti nekog bogatog Avinjonca italijanskog porekla koji je u Svojim ugovorima o da­ ™ Samuel Pepys, Diary, izd. Wheatley, 1897, V, str. 55-56. 178 Michel de Montaigne, Les Essais, izadnje Pléiade, 1962, str. 1018-1019. 179 šk o laš Versoris, Livre de raison, pr. G. Fagniez, 1885, str. 23-24.

Etienne Ferrieres, naveo Gilles Caster, Le Commerce du pastel et de l ’épicerie à Toulouse,

1450-1561, 1962, str. 247.

Jean-Paul Sartre, Les Temps modernes, oktobar 1957, str. 696, napomena 15; J. i R. Nico­ las, op. г 1cit„ 81 str. 123. Henri Stein, nov. čl, str. 133.

70

Značaj brojeva

G oveđa kuga 1745. H olandska grafika J. E rsena (Roterdam, A tla s van Stolk)

vanju u zakup predvideo slučaj da bude primoran da napusti grad (što je i učinio 1588, za vreme nove epidemije kuge) i skloni se kod svojih seljaka: ,,U slučaju zaraze, ne dao Bog, oni [napoličari], ustupiće mi jednu sobu u kući [...] i moći ću da smestim svoje konje u staju od dolaska do odlaska [...] i ustupiće mi kre­ vet”.182 Kada je 1664. godine u Londonu izbila kuga, dvor je napustio prestonicu i sklonio se u Oksford; grad su napustili i najbogatiji građani, koji su odlazili sa svojim porodicama, slugama i na brzinu natovarenim stvarima. U prestonici više nije bilo parnica, jer su „svi ljudi od zakona bili na selu'. Napušteno je oko 10 hiljada kuća, a neke su bile zatarabljene i označene krstom nacrtanim crvenom kredom.183 Zanimljivo je koliko priča Danijela Defoa (1720) o toj poslednjoj kugi u Londonu, naknadno napisana, zapravo, odgovara uobičajenom obrascu, ponovljenom na hiljade puta, sa istim postupcima (utovaranjem leševa na kola „poput smeća”,184 istim predostrožnostima, istim očajanjem, istim društvenim diskriminacij ama).185 Nema danas bolesti, ma koliko pogubne, za čijeg trajanja dolazi do takvog ludila i kolektivnih drama. 182 Grof de Forbin, „Un gentilhomme avignonais au XVIe siècle. François-Dragonet de Fogasses, seigneur de la Bastie (1536-1599)”, u; Mémoires de l ’Académie de Vaucluse, 2. serija. IX, 1909, str. 173. „ 183 Daniel Defoe, Journal de l'année de la peste, 1722, îzd. Joseph Aynard, 1943, str. 24, 31, 32,48,66. ^ 184 Ibid., predgovor, str. 13, navod Thomasa Gmmblea, Life o f General Monk, 1672, str. ^64. 185 Uporediti dobar članak Renéa Baehrela, „Épidémie et terreur: histoire et sociologie”, u: Annales historiques de la Révolution française , 1951, broj 122, str. 113-146.

71

Značaj brojeva

Jedatipazljm posmatrač, koji je izbegao kugu u Firenci 1637. godine (što je bio najzbudljmji događaj u njegovom životu), opisuje zatarabljene kuće, zabra­ njene ulice, kojima prolazi samo služba snabdevanja, poneki sveštenik, češće neumo jivi stražari, ili, izuzetno, kočija, nekog povlašćenog kome je odobreno da zakratko izađe iz „kućnog pritvora”. Firenca je mrtva: stali su poslovi, stale su verske službe. Izuzev poneke mise koja se služi na uglu ulice i koju zatočenici krisom prate s prozora svojih kuća.186 Milosrdni kapucin, delo oca Morisa de Tolona,187 povodom kuge, u Đenovi 5, nabraja mere predostrožnosti kojih se valja držati: ne razgovarati sa sumnjivinl 12 giat f dok vetar duva od njih prema vama; paliti mirišljave trave radi de­ zinfekcije; dugo Prati, ili još bolje, spaliti odeću i rublje sumnjivih; moliti se, i na kraju pomagati policiji. A bogata Đenova izložena je pljačkanju, jer su palate na­ puštene. Mrtvi se gomilaju po ulicama. Nema drugog načina da ih se grad osloodi nego da se oni utovaraju na čamce koji se puštaju na pučinu i tamo nekad spaljuju. Moram priznati da sam se i ja, kao stručnjak za XVI vek, začudio još davno, i da se i dalje čudim pred prizorima okuženih gradova u sledećem veku, kao i pred kobnim učincima bolesti. Neosporno, poteškoće su rasle iz stoleća u stolece Kuga se od 1622. do 1628. pojavljuje svake godine u Amsterdamu (ishod. 35 000i mrtvih). U Parizu se javlja 1612, 1619, 1631, 1638, 1662, a po­ s ednja 1668. U Parizu su od 1612. godine, „silom odvodili obolele iz njihovih kuca i premestali ih u bolnicu Sen-Luj, i u lečilište u predgrađu Sen-Marsel” 189 U Londonu, bolest koja je izbila u pet navrata, od 1593. do 1664 -1665 odnela je ukupno, po nekim izvorima, 156 463 života. л/г Ce S? Pobol-išatl u XVIII veku. Ipak, kuga 1720. godine u Tulonu i Marselju bila je krajnje žestoka. Prema kazivanju jednog istoričara, dobra polo­ vina stanovništva Marselja je podlegla bolesti.190 Ulice su bile pune „poluistrulelih leševa koje su izgrizli psi”.191 Ciklus bolesti Bolesti se pojavljuju, naizmenično uzimaju maha ili se smiruju, a ponekad i nestaju. To je slučaj gube koju su na našem kontinentu možda već u XIV i XV veku pobedile drakonske mere izolacije (začudo, danas oboleli od gube na slo­ bodi nikad ne prenose zarazu). Važi to i za koleru, koja je u Evropi nestala u XIX veku vehke boginje koje su, izgleda, potpuno iščezle u svetskim razmerama pre nekoliko godina; a možda i za tuberkulozu i sifilis, koji se povlače pred čudesnim 187 VeneciJa’ Marciana, Italijanski rukopisi, III, 4.

1668.

" 188

° taC МаиПСе de То1оп’ Préservatifs et remèdes contre la peste, ou le Capucin charitable,

189 Predgovor Aynarda u D. Defoe, op. cit, str 13

Љ а Paris” u: Bulletin de la Société d ’ histoire de la međi«/ie,XII Ш З, str. 119, naveo J. Aynard, Predgovoru D. Defoe, op. cit., str. 14. 302 Camere, M. Courdune, F. Rebuffat, Marseille, ville morte. La peste de 1720, 1968, str. medicine

Aynard!u: d “

72

?

“

Sr. h !*”

(Bdsunce)’ biskuPa MarselJa’ 3' septembra 1720, naveo

Značaj brojeva

delovanjem antibiotika. Međutim, nemoguće je tu predviđati, jer se sifilis po­ navlja s izvesnom žilavošću. Bio je to slučaj i kuge, koja se, nakon drugog po­ vlačenja od VIII do XIV veka, surovo razbuktala 1348. kao „crna kuga”, za­ počinjući novi kužni ciklus koji će se zaustaviti tek u XVIII veku. I doista, ne proizlazi li to smenjivanje napada i zastoja bolesti iz činjenice da su razne populacije dugo živele unutar vlastitih granica, a daleko od dmgih, kao da se radilo o različitim planetarna? Razmene zaraznih klica između različitih grupa bile su pogubne, zavisno od toga, kakve je, u odnosu prema određenim patogenim činiocima, svaka od njih imala običaje, otpornosti ili slabosti. To izvanredno objašnjava Vilijem H. Mek Nil u svojoj novoj knjizi.192193194Otkako se čovek oslobodio prvobitne animalnosti, otkako vlada drugim živim bićima, on u odnosu na njih primenjuje makroparazitizam grabljivaca. S druge strane, njega samog napadaju i izlažu mukama mikro­ organizmi, bacili i virusi, tako da je čovek plen mikroparazitizma. Da li je ta di­ vovska borba, u biti, istorija čoveka? Ona se odvija putem živih lanaca: patogeni element koji u određenim uslovima može da opstane, sam, uglavnom prelazi s jednog živog organizma na drugi. Čovek se kao cilj, iako ne i jedini, tih stalnih napada, prilagođava, razvija antitela u sebi, uspostavlja podnošljivu ravnotežu s klicama koje se u njemu nastanjuju. Ipak, to spasonosno prilagođavanje zahteva mnogo vremena. Kad patogena klica izađe iz svoje „biološke niše i zahvati do tada netaknuto stanovništvo, dakle, ono koje je bez prirodne odbrane, izbija epi­ demija strašnih razmera. Mek Nil je možda u pravu kad kaže da je pandemija iz 1346, crna kuga koja je uzdrmala skoro ćelu Evropu, bila posledica mongolskog širenja, koje je oživelo stare puteve svile i olakšalo prenos nosilaca bolesti kroz Aziju. Isto tako, kada Evropljani krajem XV veka uspostave jedinstvo saobraćaja širom sveta, Ameriku ubijaju njoj do tada nepoznate bolesti koje sa sobom donose Evropljani. Za uzvrat, preobraženi sifilis napada Evropu, zahvata neviđeno brzo čak i Kinu, već početkom XVI veka. S druge strane, kukuruz i slatki krompir, takođe poreklom iz Amerike, u Kinu će stići tek krajem tog veka. Mnogo ka­ snije, 1832. godine, u tu biološku dramu ulazi i kolera, koja iz Indije dolazi u Ev­ ropu. Ali u tim širenjima i povlačenjima bolesti, nisu jedino bitni sam čovek i nje­ gova manja ili veća ranjivost, njegova manje ili više stečena otpornost. Istoričari medicine ističu —po mom mišljenju sasvim opravdano —da svaki patogeni činilac ima svoj istorijat, koji ide uporedo s istorijatom njegovih žrtava, kao i da razvoj bolesti uveliko zavisi od promena, ponekad od mutacije njenih uzročnika. Otud i smenjivanja, složena pojavljivanja i povlačenja, iznenađenja, ponekad nagle epi­ demije, ponekad duža razdoblja uspavanosti, pa čak i konačna nestajanja. Kao primer bolesti koje izazivaju mutirani mikrobi i virusi danas možemo navesti dobro poznati grip. 192 Jean-Noël Biraben, Les Hommes et la peste en France et dans les pays européens et mé­ diterranéens, 1976, II, str. 185. 193 William McNeill, Plagues and Peoples, 1976. 194Ping-Ti Ho, „The Introduction of American Foods plants into China”, u: American Anthro­ pologist, april 1955, str. 194-197.

Značaj brojeva

Rêç grip, u značenju bolesti koja „zahvata”, „grabi” svoju žrtvu, potiče možda tek od proleca 1743.195 Ali ta se bolest u Evropi poznaje, ili se barem u to veraje, vec u XII veku. On če biti jedna od bolesti koje će, kao nova u Americi desetkovali indijansko stanovništvo. Kad ona 1588. obara (ali ne i kosi) sve sta­ novništvo Venecije, ispraznivši čak i Veliko veće - što se nije dogodilo ni za vreme kuge - talas se ne zaustavlja tu, već zahvata Milano, Francusku, Kataloniju, a zatim i Ameriku. Grip već tada dovodi do opštih epidemija koje se šire kao „požar , a do kakvih dolazi i danas. Volter piše desetog januara 1768' U obi­ laženju sveta, grip je prošao i našim Sibirom [Feme pored Ženeve, gde on bo­ ravi], gde je okrznuo i moje staro i lomno telo”. Grip podrazumeva mnogo različi­ tih simptoma. Ako govorimo samo o velikim epidemijama, španski grip iz 1918. bio je ubitačniji od Prvog svetskog rata, i nimalo nalik na tzv. azijski iz 1957. U stvari, postoji više vrsta bolesti, a vakcine su još i danas nepouzdane, jer virus gripa neprekidno i brzo mutira. A vakcine gotovo uvek kasne za zarazom. U na­ meti daje preduprede, naučnici su u laboratorij ama više puta pokušali da in vitro mutiraju virus onog gripa koji vlada, te da u jednoj vakcini objedine lek za više vrsta gripa koje će tek nastupiti! Iako je virus gripa bez sumnje posebno nestalan i drugi pateogeni činioci se menjaju s vremenom. Tako bi se možda dali objasniti i razm tipovi tuberkuloze, koja se naizmenično javlja u blažem i oštrijem obliku. Možda i primirenje kolere iz Bengala, a koju danas, čine se, zamenjuje kolera sa Celebesa. Ih pojava novih i srazmerno kratkotrajnih bolesti, kao što je engleska znojna groznica u XVI veku. Od 1400. do 1800: dugotrajni biološki Stari poredak Tako čovekova borba na barem dva fronta nema kraja. Čovek se bori protiv oskudica i slabe ishrane - to je njegov „makroparazitizam” - i protiv podmuklih boleština koje ga vrebaju. Na oba ta fronta, čovek Starog poretka stoji veoma lose. Gde god obitavao pre XIX veka, može se nadati samo kratkom životu, uz nekoliko dodatnih godina, rezervisanih za bogate: „Uprkos bolestima koje uzro­ kuju odveć dobra hrana, nedostatak kretanja i razni poroci, bogati žive”, kaže je­ dan eng'cski putnik imajući u vidu Evropu (1793), „deset godina duže od ljudi mzih klasa, potoniji su iznureni teškim radom, a kao siromašni, ne mogu da kupe ono sto im treba za život”.19' Ta posebna demografija bogatih i nije naročito bitna u našim prošecima. U oveu, u XVII veku, od 25 do 33% novorođenčadi umire u prvih dvanaest meseci života; samo 50% rođenih doživi dvadesetu godinu.198 Na hiljade pojedinosti go­ vore o nestalnosti i kratkoći života u tom davnom vremenu. „Nikom nije čudno sto mladi prestolonasljednik Sari (budući Šari V) 1356. godine vlada Francuskom ao sedamnaestogodišnjak i što umire 1380, u četrdeset i drugoj godini života, s 196 Médit" ^ al t t e306°Urnal hisl0rique et anecdotique du règne de Louis XV, 1847, str. 176. 198 ° ' Macartney- °P- oit-, III, str. 267. d e M F ra ^Ix V ^è Z

74

Značaj brojeva

ugledom mudrog starca”.199 An de Monmoransi, vojni zapovednik koji gine kao konjanik u bici kod Sen-Denija (1567) u sedamdesetčetvrtoj godini života, jeste izuzetak. U pedeset petoj godini, Karlo V, kada abdicira u Gentu, već je starac. Fi­ lip II, njegov sin, koji umire u sedamdeset i prvoj godini (1598), prilikom svake, pa i najmanje bolesti, tokom dvadeset godina, kod nekih svojih savremenika po­ buđuje velike strepnje, a kod drugih nade. Konačno, nijedna kraljevska porodica ne može izbeći strahovitoj smrtnosti dece u tom razdoblju. Jedan „vodič” Pariza iz 1722.200201nabraja imena prinčeva i princeza koji od 1662. počivaju u crkvi Valde-Gras koju je osnovala Ana Austrijska: to su uglavnom deca, stara nekoliko dana, nekoliko meseci, nekoliko godina. Siromašnima jen naravnon bilo još teže. Jedan pisac, koji se predstavlja kao Englez, iako to nije, 1754. primećuje: „Ni izdaleka imućni, francuski seljaci ne­ maju ni ono najnužnije. Počinju umirati pre četrdesete, jer se ne odmaraju dovo­ ljno; ti ljudi stradaju više u poređenju s drugima, pre svega s našim engleskim seljacima. Francuski seljaci već i samim svojim izgledom odaju iznurenost”. A šta reći o Evropljanima koji žive van svog kontinenta i „ne žele da se potčine običajima zemalja u koje su došli, već istrajavaju u svojim bubicama i strastima [...] usled čega tu često nađu grob”?202 Ovo razmišljanje Španca Koreala povodom Porto Bela, slično je razmišljanju Francuza Šardena i Nemca Nibura koji, govoreći o velikoj smrtnosti Engleza u Indiji, ovu pre svega pripisuju njiho­ vim greškama, preteranim količinama mesa u ishrani, „jakim portugalskim vi­ nima” koja piju u najtoplije doba dana, kao i odveć stegnutoj odeći, predviđenoj za Evropu, a koja se veoma razlikuje od „široke i lepršave” odeće domoro­ daca.203 Za Bombaj se kaže da je „groblje Engleza”, a tome doprinosi i podne­ blje: klima je tu tako ubitačna, da postoji izreka: „Dva monsuna u Bombaju čine vek jednog čoveka.”204 U Goi, gradu uživanja, gde izvrsno žive Portugalci, a i u Bataviji, za Evropljane drugom po redu gradu uživanja, naličje raskošnog i sku­ pog života jeste strašna smrtnost.205*Surova kolonijalna Amerika nije uslužnija. Otac Džordža Vašingtona, Augustin, umro je u četredset i devetoj godini života, na šta je jedan istoričar rekao: „Umro je prerano. Da bi se^u Virdžiniji uspelo, treba nadživeti svoje protivnike, svoje susede, svoje žene”. 199 Michel Mollat, u: Édouard Perroy, Le Moyen Age, 1955, str. 308-309. 299 Germain Brice, Nouvelle Description de la ville de Paris et de tout se qu elle contient de

plus remarquable, III, 1725, str. 120-123. 201 John Nickolls, Remarques sur les désavantages et les avantages de la France et de la Grande Bretagne, 1754, str. 23. 292 François Coreal. Relation des voyages aux Indes occidentales, 1736, I, str. 95; Carsten Niebuhr, Voyage en Arabie et en d ’autres pays de l ’Orient, 1780, II, str. 401; Chardin, Voyage en Perse et aux Indes orientales, 1686, IV, str. 46; „preveliko uživanje u mesu i piću smrtonosno za Eng­

leze” ...

203 John H. Grose, A Voyage to the East Indies with observations o f various parts there, 1757,

I, str. 33.

204 T. Ovington, A Voyage to Surat, 1689, str. 87, naveo Percival Spear, The Nabobs, 1963,

str. 5.

205 G. Macartney, op. cit., I, str. 321. I Kuk i Bugenvil su za vreme zadržavanja u Bataviji, „zemlji koja ubija”, izgubili više članova posade, koji su umrli ili su se razboleli, nego za sve vreme putovanja; Abbé Prévost, Supplément des voyages, XX, str. 314 i 581. 299 Bernard Faÿ, George Washington gentilhomme, 1932, str. 40.

75

Značaj brojeva

^ Isto pravilo važi i za neevropljane: krajem XVII veka, neki putnik u Sijamu piše. „Uprkos umerenosti životnih navika među Sijamcima... oni ne žive duže nego ljudi u Evropi”. O Turcima piše jedan Francuz (1766): „Iako turski lekari i hirurzi ne vladaju znanjima koja se na našim medicinskim fakultetima navodno uče već sto godina, oni žive jednako dugo kao i mi, ukoliko uspeju da izbegnu pošast - kugu, koja svake godine hara njihovim carstvom”.207208*Osman-aga, turski tumač, koji je nemački jezik naučio za vreme svog dugog zarobljeništva od 1688. do 1699, a koji nam svoj život u hrišćanskom svetu opisuje tako živo da to povre­ meno liči na pustolovni roman, ženio se dva puta: u prvom braku rodile su mu se tri kćeri i petorica sinova, a samo dvoje je preživelo; u drugom braku, od troje dece, dvoje je preživelo. Taj biološki Stari poredak, dakle, u celini čine: veoma velika smrtnost dece, glad,^ hronična neuhranjenost, silovite epidemije. Pritisci se tu samo neznatno ublažavaju u trenucima poleta u XVIII veku, i to, naravno, na različite načine, već prema mestu. Od tog pritiska počinje da se oslobađa samo jedan deo Evrope, čak ni cela zapadna Evropa. ' Čitav je taj napredak spor. Kada o tome govorimo, mi istoričari mogli bismo i da prenaglimo. Čitav XVIII vek je u znaku velike smrtnosti. Tako je, kao što smo rekli, i u samoj Francuskoj; do povećanja smrtnosti, gledano kroz pro­ šeke za deset godina, dolazi u Bremenu (mortalitet je tu stalno veći od nataliteta od 1709. do 1759). U Kenigsbergu u Pruskoj od 1782. do 1802. stopa smrtnosti je u prošeku 32,8 %c, ali 1772. doseže 46,5 %0; 1775. iznosi 45, a 1776. godine 46 %c. Setimo se samo učestalih žalosti u porodici Johana Sebastijana Baha. J. P. Zismilh, osnivač društvene statistike, kaže 1765: ,,U Nemačkoj [...] seljak i siro­ mah umiru, a da nikad ne koriste nijedan lek. Na lekara niko i ne pomišlja, delom jer je suviše daleko, delom [...] jer je preskup...”.211 To se ponavlja u istom razdo­ blju u Burgundiji: „Hirurzi stanuju u gradu i ne izlazi iz njega besplatno”: U Kase-le-Vitou, poseta lekara i lekovi koštaju i četrdesetak livri, pa „oboleli radije biraju smrt nego da pozovu hirurga u pomoć”.212 Osim toga, žene su iznurene uzastopnim trudnoćama. Ipak, iako se dečaci rađaju češće od devojčica (još i danas odnos je 102 prema 100), iz svih brojki ko­ jima raspolažemo od XV veka proizlazi da su žene brojnije od muškaraca u gra­ dovima, pa čak i na selu (osim nekih izuzetaka, među kojima je na trenutak bila 207

,

va

у,

208 Abbé Prévost, op. cit., IX, str. 250 (navod iz izveštaja Lubera). • , / e7^r!"f'laUde ° bservations sur le commerce et les arts d ’une partie de l'Europe,

de I A siede l Afrique ... 1766,1, str. 451.

i Otto Sjiic?S| 962 \чг’ 210-2 Л ^

SUP°d nazivoni Der Gefangene der Giauren..., izdali R. Kreutel

„ . . E- Keyset, Bevôlkerungsgeschichte Deutschlands, 1941, str. 381; uopšteno govoreći de­ mografski rast gradova ne odvija se endogeno: W. Sombart, Der moderne Kapitalismus, II, str. 1124. Geschlechts ^ l 765^1 ^ tr 8™ ^ ' ^ Gottliche Ordnung in den Verànderungen des menschlichen Régime 1 9 6 0 ^ ^ 5 4 5 ^

76

Paysans de la Bourgogne du Nord, au dernier siècle de l ’Ancien

Značaj brojeva

Ulični p rizori iz G oe krajem X V I veka, B. N., K abinet grafike (otisak Žirodon)

Venecija, a docnije Petrograd). U selima Kastilje, |d e se 1575. i 1576. sprovode istraživanja, postoji izuzetno veliki broj udovica.21' Ako bismo morali sažeti glavna obeležja tog Starog poretka, najvažnije bi bilo istaći mogućnosti kratkoročnih oporavaka, isto tako snažnih, iako ne naglih kakvi su udarci koji pogađaju žive. Dugoročno gledano, do nadoknađivanja do­ lazi neosetno, ali ono ima poslednju reč. Oseka nikada ne odnosi u celosti ono što je plima ranije donela. Taj dugoročni uspon, težak i čudesan, jeste pobeda snage brojeva od koje zavisi mnogo toga.

BROJNI PROTIV SLABIH Brojevi određuju podelu i organizaciju sveta. Svakoj masi ljudi daju određenu težinu: istovremeno utvrđuju njen nivo kulture i delotvornosti, njen bi­ ološki (čak i ekonomski) ritam rasta, pa čak i njenu patološku sudbinu: Kina, In­ dija i Evropa su gusto naseljene i tako predstavljaju velika stecišta bolesti, koje leže uspavane a ponekad se i bude s mogućnošću da se naglo prošire.213* 213 Na osnovu publikacija Carmela Vinasa i Ramona Paza, Relaciones de los pueblos de Es-

pana, 1949-1963.

77

Značaj brojeva

Ali brojevi utiču i na međusobne odnose populacija, na odnose koji ocrta­ vaju ne samo miroljubivu povest ljudi - razmene, trampu, trgovinu - već i nji­ hovu beskrajnu povest borbi. Knjiga koja se bavi materijalnim životom ne može da zanemari rat. A on je uvek raznovrsna, uvek prisutna delatnost, čak i na poče­ cima istorije. Brojevi unapred iscrtavaju njegove linije, silnice, ponavljanja, tipologuju. U borbi, kao i u svakodnevnom životu, prilike nisu za sve iste. Grupe se gotovo bez greške mogu razvrstati prema njihovim brojevima na one koje vladaju i na one potčinjene, a njihovi pripadnici, u odnosu na mogućnosti i prilike, na pro­ letere i povlašćene. Nema sumnje, na tom, kao i na drugim podmčjima, brojevi nisu jedini či­ nioci na delu. Tehnika, u ratu, kao i u miru, takođe, izuzetno je značajna. Čak i ako ne raspodeljujejednake povlastice svim gustim grupacijama, tehnika je uvek proizvod brojeva. Čoveku XX veka ove tvrdnje izgledaju očigledne. Za njega, brojevi znače civilizaciju, moć, budućnost. Ali, da li se to moglo reći i za pro­ šlost? Odmah nam na um pada mnoštvo primera koji dokazuju suprotno. Ma kako to izgledalo protivrečno, a izgledalo je tako i Fistelu de Kulanžu244 koji je istraži­ vao sudbinu Rima i Germanije uoči provala varvara, ponekad se dešava da najsi­ romašniji i namianje brojni pobeđuju, ili se to bar tako čini, kao što je to pokazao Hans Delbrik, izračunavajući mali, sam po sebi smešan broj varvara koji su os­ vojili Rim. Protiv varvara Kada civilizacije gube, ili to tako izgleda, pobednik je uvek neki „varvarin”. Tako se to govori. Za Grke, varvari su bili svi koji nisu Grci, za Kineze, svi koji nisu Kinezi. A Evropljani su upravo pod izgovorom „civilizovanja” varvara i pri­ mitivnih naroda krenuli u kolonizaciju velikih tuđih područja. Naravo, upravo su civilizovani o varvarima proneli glas koji oni nisu sasvim zaslužili. Mi ne treba da idemo ni u drugu krajnost i prihvatimo pohvale koje istoričar Rešid Safet Atabinen upućuje Atili. Pa ipak, ono što svakako treba preispitati, jeste mit o snazi varvara. Uvek kada varvari pobeđuju, oni su već znatno civilizovani. Oni uvek dugo čekaju pre nego što uđu u kuću na čija su vrata već kucali mnogo puta. Oni su, ako ne već sasvim civilizovani, barem delimično prožeti civilizacijom suseda. Upravo to dokazuje klasičan primer Germana koji se s Rimskim carstvom suočavaju u V veku. To pokazuje i istorija Arapa, Turaka, Mongola, Mandžura i Tatara. Turci i Turkmeni su bili izvrsni prevoznici, vođe karavana na putevima iz srednje Azije do Kaspijskog mora i Irana. Bili su u dodiru sa susednim civilizaci­ jama i često su se u njima gubili sa svim dobrima. Mongoli Džingis-kana i Kublaj-kana, tek što su možda izašli iz šamanizma, ne ostavljaju utisak sirovih var­ vara. Već na istoku pod uticajem su kineske civilizacije, a na zapadu islama, te tako raspeti između više kultura. Mandžuri, koji će 1644. osvojiti Peking, a zatim2156 215 L ’lnvasion germanique et la fm de l ’Empire, 1891, II, str. 322 i dalje. 216 Geschichte der Kriegskunst im Rahmen derpolitischen Geschishte, 1900,1, str. 472 i dalje. Rechid Saffet Atabinen, Contribution à une histoire sincère d ’Attila, 1934.

78

Značaj brojeva

M ongolski konjanici u lovu (X V vek), M uzej Topkapi, C arigrad (otisak R olan M išo-Rafo)

i preostalu Kinu, mešan su narod, s mnogo mongolskih crta. S druge strane, ki­ neski seljaci su se veoma rano uputili prema Mandžuriji, na drugu stranu Velikog zida. Oni su varvari, da upotrebimo taj izraz, ali već „pokineženi”; ekonomski i društveni nemiri u prostranoj Kini ih podstiču na iseljavanje i usmeravaju. A varvari pobeđuju samo kratokoročno. Veoma brzo, upija ih pokorena ci­ vilizacija. Germani su „varvarizovali” Rimsko carstvo, a zatim se utopili u zemlji vina;21 ' Turci od XII veka pronose barjak islama; Mongoli i Mandžuri su se izgu­ bili u kineskoj masi. Iza varvara, vrata osvojene kuće se zatvaraju. Nestanak velikih nomada pre XVII veka Pa ipak, za civilizacije zaista opasni „varvari” pripadaju gotovo samo jednoj vrsti ljudi - nomadima pustinja i stepa u srcu Starog sveta.217 217 Henri Pirenne, Les Villes et les institutions urbaines, 1939,1, str. 306-307.

79

Značaj brojeva

K aravan na p u tu prem a pustinji. Ilustracija iz a l M akam at a l H artrija, muz. ar. 5847, f 31 (otisak B. N.)

Jedino Stari svet i zna za te izuzetne ljude. Od Atlantika do rubnih mora Ti­ hog okeana, pojas tih jalovih i siromašnih zemalja je prava traka baruta. Na naj­ manju iskru, zapali se i počne da gori ćelom dužinom. Te nomade, konjanike i kamilare, stroge prema sebi koliko i okrutne prema drugima, s njihovih pašnjaka u osvajanje susednih teraju razne nedaće, suše, višak ljudi. Godine se nižu, a oni pu­ tuju hiljadama kilometara. U razdoblju u kojem vlada opšta sporost, oni su čudesno brzi. Uzbune koje na granicama Poljske još u XVII veku izaziva strah od tatarske konjice, znače i „opštu mobilizaciju’ . Valja naoružati utvrđenja, napuniti skladišta, snabdeti, ako još ima vremena, artiljeriju municijom, spremiti konjicu, postaviti prepreke. Ako upad uspe, a tako je bilo mnogo puta - preko planina i kroz pustoši Erdelja - na­ padači se obrušavaju na sela i gradove kao pošast prema kojoj Turci nisu bili ništa. Potonji su bar imali običaj da uoči zime, posle Đurđica, povuku čete. Tatari ostaju, zimuju sa svojim porodicama, pri čemu sasvim unište zem lju.^ Pa ipak, ti napadi (čiju strahotu opisuju zapadne novine onog vremena), tek su sitnica u odnosu na velika nomadska osvajanja u Kini i Indiji. Evropa im je srećno izmakla uprkos nekim zapamćenim događajima (Huni, Avari, Ugri, Mon218

80

Gazette de France, 1650, passim.

Značaj brojeva

goli). Evropa je bila zaštićena branom istočnih naroda, koji su njen spokoj saču­ vali svojim nedaćama. Nomadi koriste i nepažnju i slabost onih koji čuvaju pristupe civilizacijama. Severna Kina, slabo nastanjena pre XVIII veka, predstavlja prazninu u koju ulazi ko hoće. U Indiji, Pendžab veoma rano, već u X veku, zauzimaju muslimani, a ka­ pija prema Iranu i Kajberovom prevoju se od tada više neće zatvarati. U istočnoj i jugoistočnoj Evropi čvrstina brana menja se kroz stoleća. Nomadi se kreću kori­ steći se nepažnjom, slabostima ponekad nedovoljnom budnošću. Fizički zakon vodi ih sad ka zapadu, sad opet ka istoku, već prema tome da li ih njihov burni ži­ vot pre usmerava ka Evropi, islamskim zemljama, Indiji ili Kini. Eduard Fueter u svojoj klasičnoj knjizi219 govori o postojanju ciklonskog područja nad Italijom 1 4 9 4 . godine, rascepkanoj na kneževine i gradove republike: čitavu Evropu priv­ lači taj niski pritisak koji stvara oluje. Tako i stepske narode vuče uraganski vetar koji ih nosi prema istoku ili zapadu, već prema linijama manjeg otpora. Tako su i Kinezi za vreme vladavine dinastije Ming proterali Mongole (1368) i spalili njihovo veliko središte Karakorum u pustinji Gobi.220 Ali toj pobedi sledi dugotrajna inertnost koja nomadima omogućuje da se vraćaju na istok u većim grupama: praznina, prethodno stvorena njihovim prvim talasima, privlači nove talase, a kretanje se širi sve dalje prema zapadu, u razmaku od jedne, dve, deset, dvadeset godina. Nogajci prelaze Volgu od zapada ka istoku oko 1400, što se u Evropi oseća kao početak sporog preokreta: narodi koji su tokom više od dve sto­ tine godina odlazili prema zapadu i lako ranjivoj Evropi, odlaze sada, što će opet trajati dve do tri stotine godina, prema istoku, gde ih privlači slabost daleke Kine. Naša karta sažima tu promenu smera kretanja. A tu su glavni događaji Baberovo osvajanje severne Indije (1526) i zauzimanje Pekinga od Mandžura (1644). Ura­ gan je još jednom pogodio Indiju i Kinu. Posledica je da na zapadu Evropa lakše diše. Rusi su 1551. i 1556. zauzeli Kazan i Astrahan, ali za to nisu zaslužni samo barut i puške kremenjače; na jugu Rusije pritisci nomada su popustili, što je olakšalo ruski nalet prema crnici pored Volge, Dona i Dnjestra. U tim događajima, stara Rusija gubi deo svojih seljaka koji beže pred surovim plemićima, a na zemlje koje oni napuštaju dolaze seljaci iz baltičkih zemalja i Poljske, dok praznine prostora popunjavaju seljaci iz Brandenburga i Škotske. Bila je to, ukratko, prava štafetna trka: tako Aleksandar i Eugen Kulišer, dva ugledna istoričara, vide tu tihu istoriju, to kretanje od Nemačke do Kine, s podzemnim strujama, nevidljivim ispod površine istorije. Mandžursko osvajanje Kine završava se ustanovljenjem novog poretka oko 1680. Severna Kina, čvrsta i čuvana, zaštićena isturenim oblastima —Mandžurijom, iz koje su stigli osvajači, Mongolijom, Turkestanom i Tibetom - ponovo će biti nastanjena. Rusi, koji su bez otpora osvojili Sibir, suočiće se s otporom Ki­ neza duž doline Amura i biće primorani da potpišu ugovor u Nerčinsku (7. sep­ tembra 1689). Kinezi se od tada prostiru od Velikog zida do blizu Kaspijskog 219 Geschichte des europâischen Staatensystems von 1492-1559, 1919, str. 1 i dalje. 22®Za ove pojedinosti i ono što sledi uporediti: Alexander i Eugen Kulischer, Krieg und Wanderzüge, Weltgeschichte als Vôlkerbewegung, 1932.

81

mora. Jos i pre tih uspeha, mnogoljudni narod pastira se vratio na zapad prelazeći РГ01аг M ungarijep« S a i z S v r a t ? N ; 1 7 • OVOg puta’ u SVOm kretanJu rlcćc naići na otvorena ata. Na zapadu ce se sudariti s novom Rusijom Petra Velikog s tvrđavama utvrđenjima i gradovima Sibira i donje Volge. Ruska k n j i ž e S i S Z T leca prepuna je priča o tim stalnim borbama nareanog stoTako se zapravo, završava velika sudbina nomada. Topovski barut ie savla

P“M l e 1 Рге M « Ж

С

Nomadi nrimim Ј daљostanu (”fkod °н kuće, Г ' pokazaće иЉиПе к0Ј“ SU izazvali Avganistend). iNomadi, primoram se onim što iesu iadni Ii„Hi га7кСпПп 1ат° 7 klC,SUkrenuli’ a к()Ј' takvo stanje smatraju konačnim' Reč je Jukko, o izuzetnom slučaju dugotrajnog parazitizma koji se nepovratno okončava Uprkos golemom odjeku, bio je to gotovo marginalan događaj Osvajanje prostora Uostalom, civilizacije, po pravilu, igraju i pobeđuju. One pobeđuiu kul ture , primitivne narode, prazne prostore. U potonjem, za njih i K t o ' S l Z à ' ï f Аћ Vdika prilika Za Evr°p|iane na tri četvrtine amev ,-,b P ostora, za Ruse u Sibiru, za Engleze u Australiji i na Novom Zelandu belœ ’ ВиГС '

ni

*> " * * - * ^

Р - njima I

Ï

Ï

Č - . SU S,e u Bra5ilu Pojavili Portugalci, indijansko domorodačko stanovstvo počinje da uzmiče i ustupa im mesto. Bandeirantes iz Sao Paola gotovo da

! PUS“T Za manje ° d 5,0 S°di"a' Sao Paola polra™ za robovima, dragim kamenjem i zlatom, prevalili su polovinu južnoameričkog kon men a. „е■zauztmajuć, je, od Rio de la Plate do Amazoniji i Anda f t e d 'l m i idbi a d Z ^ S a " ? 0 St° “ ЈИ“Ш ° SniVali indija”Ske reZmaK- ko* s“ P»«' Proces je isti i kad je reč o Francuzima i Englezima u Severnoi Americi č S m e k aTndiNtinJSk0 д SeVurn0m Mcksiku’ suočenim s malobrojnim i surovim Cicimek Indijancima. A njih sistematski love još u XVII veku od novembra ih ”kao divlje zveri”. U Argentini, a posebno u ČileT st ih teze, jer se Indijanci služe konjima, koje su preuzeli od pobednika raukanci ce biti tvrdokorni protivnici sve do početka XX veka 221 U stvari u ni v a T d S i n e T f v J:e k (k0ji ^ РГ° ^ ° d tada kom vučom V Ï I i SredStVa to§ tlho§ ° 8уаЈапЈа bila su spora kola s volovsk( m vučom u argentinskoj pampi, a mazgarski karavani u iberijskoj Americi U XIX veku u Sjedinjenim Državama bila su to kola karavana na pohodu р г е Г za o d ^ e ^ s v e 1^ ™ !^ 6^ ^ ^ 0! * 7 “ na ко1опЧа1поЈ granici, pionirskoj zoni ie od nule Liu^ nfie'5 н г ™ ? 7 ™ dalekim 8ramčnim zmijama počinjao svako ie , ^ )1јП0 da bl se organizovao značajniji društveni život uspostava red U 3 1 P ™ anarhičnost traje neko vreme, a onda se P 1 d- U međuvremenu se granica pomiče dublje ka unutrašnjosti, a pri221 - Otto von Kotzebue. Reise um die Welt in den Jahren 1823, 24, 25 und 26, 1830,1, str. 47.

10. EVROAZIJSKE SEOBE (XIV-XVII VEK) Protivrečnost izm eđu dve karte j e očita: na prvoj, seobe kopnenim p utem teku o d zapada prem a istoku, a na drugoj, od istoka prem a zapadu. N a p rv o j se uočava kineska pom orska ekspanzija, veom a velika početkom X V veka, kao i p rven stvo kretanja kopnom prem a Indiji i Kini. N a drugoj, m andžursko utvrđivanje u X V II veku (zauzim anje P ekinga 1644) dovodi do široke kineske kontinentalne ekspanzije i zaustavljanja Rusa. N om adi su odbačeni prem a zapadu i evropskoj R usiji (prem a A. i E. K ulišeru)

83

Značaj brojeva

zon anarhičnosti se još jednom ponavljaju. To je ona pokretna granica {moving frontier) koju je na romantičan način prikazivao F. Dž. Tarner (1921) kao poče­ tak nastajanja Amerike i njenih glavnih osobenosti.222234 Prazan, ili skoro prazan prostor olakšava rusko širenje od XVI veka kada ,rf,OVC1 solJu’ lovci na krzrla i kozaci koji jure na svojim konjima uspevaju da se dokopaju Sibira. Javlja se jak otpor, ali koji istog časa biva slomljen. Niču graputevima, mostovi, postaje za kola, konje i saonice (To­ bolsk 1587, Ohotsk^l648, Irkutsk, blizu Bajkalskog jezera, 1652). Za jednog lekara ruske vojske, Svajcaraca poreklom, Sibir još 1776. godine znači iscrm Sm 'dnevno jahanje, koje bi se završavalo tek dolaskom u neko konačište, Qnn«t нJ l1 §rad' T ’ tr# ovcu к°Р sv°Jim saonicama promaši cilj, preti opadaD° f r zauvek Pod snegom zajedno sa svojim pratiocima, životinjama i obom. Polako se uspostavlja drumski saobraćaj i mreža gradova. Godine 1643. size se do basena Amura, a 1696. do ogromnog poluostrva Kamčatke. U narednorn veku ruski istraživači stižu do Aljaske, gde se 1799. naseljavaju kolonisti lu su brza, ali nestalna zauzimanja novih oblasti, utoliko dostojnija divljenja nnW V Bmn? .1726- S°dme sti§ao u °hotsk, koji je izabrao kao mesto odakle će polaziti u istraživanja, naišao je u tvrđavi tog grada na samo nekoliko ruskih poro“

д

а

719' ^

S,bir gla™im

S-Р“" » š « dana ne vid,

Kulture koje se odupiru g V - Vlj postaje slozemj e kada počne da se napreduje i izvan pustoši. Bez obzira sta kaže komparativna lstonja, postoji bitna razlika između čuvene „germanske nredelTma46!! Х П ^ т toka ( ° stsiedlung), i dogadajâ u američkim graničnim S " ™ - У ХП/ ХШ’ Pa cak i « XIV veku, kolonisti iz Germanije u širem hval. . (fest0 12 korene i Nizozemske) naseljavaju se istočno od Labe, zaп v.,ÜJUC1 P.ohtlckim ili društvenim pogodnostima, ali i pribegavanju nasilju. osljaci podižu svoja sela na prostranim šumskim krčevinama, grade kuće duž puteva, uvode izgleda, teške plugove s gvozdenim raonikom, stvaraju gradove a i te i u one slovenske gradove uvode nemačke zakone, one iz Magdeburga na opnu i one iz Libeka na moru. Reč je o seobama velikih razmera. Ali ipak ta se kolonizacija odvija unutar slovenskog življa, koji već ima izgrađene čvrste struk­ ture sposobne da se odupru došljacima, a ako treba i da ih „progutaju”. Nesreća je Germanije u tome sto se suviše kasno formirala i započela pohod ka istoku tek kadu su se tamo vec naselili slovenski narodi, a koji su za svoju zemlju i gradove bili vise vezani nego sto se to ranije smatralo (a što iskopavanja dokazuju) 225 v e ć n P 0 1 1 Р г Ш к о т ruskog širenja, ne prema gotovo pustom Sibiru, vec, u tom istom XVI veku, prema južnim rekama, Volgi, Donu, Dnjestru.226 To 222

223 n k burner, The Frontier in American History, 1921.

Jakoba Friesa, izdao Kirchner, op. cit., 1955 225 пАпГЈјг Travelsf.rf f S t Petersburg to diverse parts o f Asia, 1763,1, str. 216 224 г и ° 'о ПЈГ ]®к а г а

^

Boris Nolde, La Formation de l ’Empire russe, 2 knjiga, 1952.

84

Recherches ,r -

Značaj brojeva

širenje je bilo obeleženo i većom seljačkom kolonizacijom. Stepa između Volge i Crnog mora nije bila gusto posednuta, i kroz nju su prolazili nomadski narodi, Nogajci i Tatari s Krima. Ovi opasni konjanici bili su prethodnica islama i velikog Turskog carstva koje ih je podržavalo i povremeno guralo napred. Ono ih je čak i spasio od Rusa, snabdevajući ih vatrenim oružjem koje branioci Kazanskog i Astrahanskog kanata nisu imali.227 Takvi protivnici nisu, dakle, za potcenjivanje. U si­ lovitim napadima Tatari stižu nadomak Erdelja, Mađarske, Poljske, Rusije, u kra­ jeve koje su surovo opustošili. U jednom od pohoda uništili su i Moskvu (1572). Slovenske zarobljenike (Ruse i Poljake) prodavali su na carigradskoj pijaci. Po­ znato je da je 1696. godine Petar Veliki doživeo neuspeh u pokušaju da otvori „prozor” prema Crnom moru, a da će taj neuspeh tek stotinu godina kasnije ispra­ viti Katarina II. Tatari time neće biti uklonjeni, već će ostati gde su i bili sve do Drugog svetskog rata. Uostalom, kolonizacija ruskih seljaka bila bi nezamisliva bez utvrđenja i bez vojnih „pohoda”, kao i bez pomoći onih za koje zakoni nisu važili - kozaka. Kao konjanici, oni su kadri da se suoče s krajnje pokretljivim protivnikom. Kao lađari, plove reklama uzvodno i nizvodno, prenose svoje čamce od jedne prirodne prevodnice do druge. Oko osam stotina kozaka koji dolaze iz Tanaisa (oko 1690), spuštaju svoje čamce u Volgu i progone „Kalmičke Tatare”. Kao pomorci^ svojim brodovima s više jedara, gusare Crnim morem još od kraja XVI veka. Mo­ derna Rusija nije se, dakle, tu izgradila na toj strani na praznom prostoru, kao što neće bez napora ili iznenađenja napredovati na Kavkazu i u Turkestanu u XIX veku, opet suočeni s islamom. I drugi bi primeri mogli podupreti naše tumačenje: kasna i privremena kolo­ nizacija Afrike od evropskih sila u XIX veku, ili špansko osvajanje Meksika i Pe­ rua. Te nezrele civilizacije, koje su, u stvari, bile kulture, srušile su se pred samo nekoliko ljudi. Danas te kolonizovane zemlje opet postaju indijanske i afričke. Kultura je civilizacija koja još nije dosegla svoju zrelost, ostvarila svoje najveće potencijale, niti osigurala rast. Dok se to ne dogodi, a čekanje se zna odužiti, obližnje je civilizacije iskorišćavaju na bezbroj načina, što je razumljivo, iako ne i pravedno. Istorija je prepuna primera ovakve vrste ekonomske eksplo­ atacije; trgovina na obalama Gvinejskog zaliva, poznata još od XVI veka, tipičan je slučaj. Na obalama Indijskog okeana, Kafri iz Mozambika uvereni su da „maj­ muni ne govore samo zato da ih ne bi prisilili da rade”. “ A Kafri, sa svoje strane, imaju nesreću da govore, kupuju tkanine, a prodaju zlatni prah. Moćni uvek pribegavaju istoj, veoma jednostavnoj taktici: Feničani i Grci u svojim is­ postavama i kolonijama; arapski trgovci na obalama Zanzibara od XI veka; Mlečani i Đenovljani u Kafi i Tani u XIII veku; Kinezi u Indoneziji, koja je za njih i pre XIII veka bila tržište zlatnog praha, začina, bibera, robova, plemenitog drveta i lastavičjih gnezda. U razdoblju koje obuhvata naša knjiga, mnoštvo ki­ neskih prevoznika, trgovaca, zelenaša, raznosača i preprodavača, eksploatiše ta „kolonijalna” tržišta. Kina je, uprkos pameti svojih ljudi i izumima (papirni no227 Médit. Prva knjiga, str. 175. 228 Médit. Prva knjiga, str. 100-101 i napomena.

229 G. F. Gemelli Careri, op. cit ., III, str. 166.

85

Značaj brojeva

J™’ Па pnmer)’ ostala veoma neinventivna i nesavremena kada je reč o kanifa suSfc l i e " 0 St0ga ЈеГ Je ta eksploatacija bila laka i obimna. Stvari su za nju bile da vrdadd fse L t i iodm eu teki e 1 dovolinoJe da eksploatisani počne Z ^ i i e azZ S Ï d° vSVajf ја' АИ d0kazan° Је da ки1^ е , P°UkloneTh a one S опД t T 1 Tatarimab nisu slabi protivnici, oduzeti ’ P Pojavljuju, istrajavaju. Budućnost im se ne može sasvim Civilizacije protiv civilizacija „л . • Sllkob ovibzacija dovodi do dramatičnih posledica, od koiih se današnii rtiip'Jn V"1Je T T ' o Jedna c,vlll,atlJa može nadvladati drugu: to je tragedija In r^d o b fa "za0M tL « u ‘inaCa ^ PlasiJ?t.(:1757)- коЈа Je oz"a£ila РО«еик novog

prepoznaju veliki d o g ^ . ' Ï i o Î L T b e s S n i О ^ ^ г а И Ш ^ т Т о ђ Г S eb S n f "u3 za Ki”“. kolonizovanu * Д l i to 2 t % zetak t e l l A ? m ™ T Ï T 8"; S“ “ “ sve u r a № u XIX veku, uz izusamosmlnOTt u^iz^ddcolo^izacionlh imsuijraltaliakon' l 9 ^ ° V'mak P °vrat^ su

deluju^aoloizorlf h f ’ Unf ad’ današnJim ljudima neki burni događaji većom brzinom^ “ 7 hovot™ ^ - Oni su se odigrali manjom ili . onda se jednog dana njihovi učinci ruše kao pozorišne kulise. Ne tvrdim da je čitava ta uprošćena sudbina, gledana s takve visine i noieđ

i S

v

?

može razumet, bez svojih robova i njoj podređenih privreda NT lO n a T o Se u njenom okvtru ne pomenu divlje kulture koje joj prkose i udaljene z em lï to il z.ve podređene u njenoj orbiti. Sve je to z n a k jU L , . m z i j a Z S a t S S „ g f

gled n a ° r S e Us ^ f sU v et“ vlieni

k o le k tiv ite ti

7

S

f

i S

t

5"“ “

P™ ^

r„;„ - ë ustva. t ako su, u svetskim razmerama, predstai k je cemo sretatl na stranicama koje slede. A upoznaćemo ih

ti, na osnovu te podele upoznali smo dramatičnu stvarnost suvremenog sleta 86

Drugo poglavlje

HT FR NASUŠNI

Između XV i XVIII veka ljudi uglavnom jedu biljnu hranu. Tako je bilo u Americi pre Kolumba, kao i u Crnoj Africi, tako je bilo, a još je i danas tako, u azijskim civilizacijama pirinča. Jedino mala količina mesa koja se jela dopustila je rano učvršćivanje, a zatim i veliki rast broja ljudi na Dalekom istoku. A razlozi za to su veoma jednostavni: čim se izbori jedne ekonomije određuju isključivo prema aritmetici kalorija, zemljoradnja će na određenoj površini prevagnuti nad stočarstvom. Na ovaj ili onaj način, zemljoradnja hrani deset, dvadeset puta više ljudi nego stočarstvo. Još je Monteskje to zapazio, imajući na umu zemlje pirinča^: „Zemlja koja se drugde koristi za ishranu stoke, ovde služi za izdržavanje ljudi’ . A svuda u svetu, i to ne samo u razdoblju od XV do XVIII veka, svaki po­ rast stanovništva iznad određene granice znači i veće pribegavanje biljnoj hrani. A šta će se prihvatiti, žitarice ili meso, zavisi od broja ljudi. Jedno od velikih me­ dia materijalnog života glasi: „Reci mi šta jedeš, pa ću ti reći ko si”. Nemačka iz­ reka, koja je, zapravo, igra reci, potvrđuje to na svoj način: Der Mensch ist was er isst (Čovek je ono što jede).12 Čovekova ishrana svedoči o njegovom društvenom položaju, civilizaciji i kulturi kojima pripada. Prelazak iz jedne kulture u jednu civilizaciju, iz niske gustine naseljenosti u srazmerno visoku (ili obrnuto) podrazumeva i znatne promene u ishrani. Dženkinson, prvi trgovac Moskovske kompanije, stiže 1558. godine iz dalekog Arhangelska u Moskvu, te dalje plovi niz Volgu. Pre nego što stigne do Astrahana, primećuje na obali reke „ogromni tabor tatarskih Nogajaca”. Nomadski pastiri koji nemaju „ni gradova, ni kuća”, koji pljačkaju, ubijaju, koji ne poznaju drugu veštinu sem ratovanja, ne znaju da oru ni da seju, rugaju se Rusima protiv kojih se bore. Mi, misle oni, kako bi i mogli biti pravi ljudi ti hrišćani koji jedu žito, čak ga i piju u obliku piva i votke (jer pivo i votka prave se od žitarica)! Nogajci piju mleko, jedu meso, a to je već nešto drugo. Nastavljajući put, Dženkinson prolazi kroz pustinje Turkestana, gotovo da umire od žeđi i gladi, i kad, najzad, stiže u dolinu Amu Darje, nalazi pitku vodu, kobilje mleko, meso divljeg konja, ali ne i 1Montesquieu, De l ’Esprit des lois, knjiga XXII, pog. 14, u: Œuvres complètes, 1964, str. 690. 2 Ovaj poslovičan izraz izgleda d aje prvi upotrebio L. A. Feuerbach.

Brojgel Mlađi, Ručak žetelaca, Brisel, privatna kolekcija (foto Žirodon)

3

,

.

.v

hleb. Takve razlike, i slični odnosi između stočara i ratara, postoje i u samom srcu Zapada, između stočara iz oblasti Bre i uzgajivača žita iz krajeva oko Bovea, između Kastiljanaca i stočara Bearna, tih „kravara” koje južnjaci vole da ismevaju. Naravno, isto važi i obrnuto. Još je upečatljivija suprotnost prehrambe­ nih navika u Pekingu između Mongola - kasnije Mandžura - koji jedu krupne ko­ made mesa, na evropski način, i Kineza, za koje kuhinja, gotovo obredno umeće, treba da s osnovnim žitaricama —fan —znalački poveže dodatke - cai —povrće, sosove, začine i malo mesa ili ribe, obavezno u komadićima.3 45 3 Hackluyt’s Voyages, izd. 1927,1, str. 441, 448M49. 4 P. Goubert, op. cit., str. 108 i 111. 5 K. C. Chang, Food in Chinese Culture, 1977, str. 7.

Hleb nasušni

Što se tiče Evrope, ona je u celini mesojedska: ima više od „hiljadu godina od kako se mesari staraju za trbuh Evrope”.6 Evropa je u Srednjem veku znala za trpeze pretrpane mesom i potrošnju na granicama mogućeg, dostojnu Argentine u XIX veku. Razlog je taj, što je Evropa, daleko od obala Sredozemlja, ostala dugo slabo nastanjeno područje, s prostranim oblastima za životinje, kao i što je njena poljoprivreda ostavljala široke mogućnosti za stočarstvo. Ali, ta se prednost smanjuje počevši od XVII veka. Pravilo o supremaciji biljne ishrane kao da se s povećanjem broja ljudi ponovo potvrđuje u Evropi, bar do sredine XIX veka.7 Tek tada, naučni uzgoj stoke, velike isporuke mesa iz Amerike, prvo usoljenog, a zatim zamrznutog, oslobodile su je nametnog posta. Uostalom, verni toj nekadašnjoj, uvek poželjnoj navici, Evropljani je traže s onu stranu mora, već od prvih dodira s tim dalekim krajevima: gospodari se tamo hrane mesom. Oni se njime bez ograničenja hrane u Novom svetu, koji osvajaju stada iz Starog sveta. Na Dalekom istoku, sklonost Evropljana ka mesu izaziva čuđenje: „Valja biti veoma velik gospodin na Sumatri”, kaže neki putnik u XVII veku, „da bi se imala kuvana ili pečena kokoška, dovoljna za čitav dan. Stoga se govori da će dve hiljade hrišćana [to jest Evropljana] uskoro potamaniti goveda i živinu na ostrvu”.8 Izbor hrane i sporovi oko toga posledica su davnašnjih procesa. Mauricio će čak napisati: ,,U istoriji ishrane, hiljadu godina ne donosi gotovo nikakvu promenu”.9 U stvari, dve davnašnje revolucije obeležavaju i usmeravaju način ljudske ishrane. Krajem paleolita, „svaštojedi” prelaze na lov krupne divljači. Nastaje „veliko mesojedstvo”, i ta sklonost nikad više neće iščeznuti, „ta potreba za mesom, za krvlju, ta ’glad za azotom’, drugim recima, za životinjskim belančevinama”.10 Druga revolucija, u sedmom ili šestom milenijumu stare ere, jeste revolu­ cija neolitske zemljoradnje. Počinju da se gaje žitarice. Polja će se proširiti na uštrb lovišta i ekstenzivnog stočarstva. Prolaze vekovi, ljudi ima sve više i sve su okrenutiji biljnoj, sirovoj, kuvanoj, često bljutavoj, uvek jednoličnoj hrani, bila ona fermentisana ili ne: kaše, čorbe i hleb. Dve vrste ljudi od tada postoje u isto­ riji: retki ljudi koji jedu meso i bezbroj njih koji se hrane hlebom, kašama, kuvanim gomoljem. U drugom milenijumu u Kini, „upravljači velikih provincija, oz­ načeni su kao mesojedi”.11 U staroj Grčkoj se govorilo da „oni koji jedu ječmenu kašu, nemaju želje za ratovanjem”.12 Mnogo vekova kasnije (1776), jedan Englez 6 Claude Manceron, Les Vingt Ans du Roi, 1972, str. 614. 7 Wilhem Abel, „Wandlungen des Fleischverbrauchs und der Fleischversorgung in Deutsch­ land seit dem ausgehenden Mittelalter”, u: Berichte iiber Landwirtschaft, XXII, 3, 1937, str. 411­ 452. ' 8 Abbé Prévost, op. cit-, IX, str. 342 [Boljeovo (Beaulieu) putovanje]. 9 A. Maurizio, op. cit., str. 168. 10 Dr Jean Claudian, uvodni referat na Međunarodnoj konferenciji F.I.P.A.L., Paris, 1964, daktilogram, str. 7-8, 19. 1 Marcel Granet, Danses et légendes de la Chine ancienne, 1926, str. 8 i 19, napomena. 12 J. Claudian, nav. cl., str. 27.

89

Hleb nasušni

Žetva u Indiji, u XVI veku, na obalama Malabara (foto F. Kiliči)

tvrdi: „Ljudi koji se hrane mesom su srčaniji nego oni koji se zadovoljavaju lakšom hranom”.13 Posle rečenog, našu ćemo pažnju u razdoblju od XV do XVIII veka usmeriti prvenstveno na ishranu većine, dakle, onu koju daje zemljoradnja, najstarija proizvodna delatnost. Gde god daje nastala, poljoprivreda je morala odmah birati jednu od glavnih biljaka, a zatim se izgrađivala oko tog prvobitnog izbora od koga će kasnije gotovo sve zavisiti. Tri biljke, koje su imale najveći uspeh, žito, pirinač, kukuruz i dalje se bore za obradivo tlo današnjeg sveta. Kao „civilizaci­ jske biljke”,14 one su uslovile čovekov materijalni, a negde i duhovni život, te tako postale gotovo nepromenljive strukture. Njihova povest, „determinizam civi­ lizacije”,15 kojim pritiskaju seljaštvo i život svih ljudi, osnovna je tema ovog po­ glavlja. Naše putovanje od jedne do druge žitarice, vodiče nas oko sveta. J. J. Rutlige, Essai sur le caractère et les moeurs dés François comparées à celles des Ang­ lais, 1776, str. 32. . . 14 M. Sorre, op. cit., I, str. 162-163. Pierre Gourou, „La civilisation du végétal” u: Indonésie, br. 5, str. 385-396 i prikaz L. Febvrea, u: Annales E.S.C., 1949, str. 73 i dalje.

90

Hleb nasušni

ŽITO Žito, pre svega, znači Zapad, ali ne samo to. Mnogo рге XV veka, ono je u ravnicama severne Kine po značaju blisko prosu i sirku. Onde se „seje u rupe” i ne žanje se, već se pomoću motike „čujm sa stabljikom”. Prevozi se „žitnom rekom” Jun Ling Hoom sve do Pekinga. Zita ima, iako je ono tu sporedno, i u Ja­ panu i južnoj Kini gde, prema recima oca Las Kortesa (1626), seljak ponekad uspe da između dve žetve pirinča dobije žetvu žita”.16 Skroman je to dodatak, jer Kinezi „ne znaju kako se gotovi hleb, niti kako se meso peče”. A kao sporedni proizvod, „žito je u Kini uvek jeftino”. Od njega se ponekad pravi neka vrsta hleba, koji se kuva na pari iznad kotlića, pomešan sa „sitno iseckanim lukom”. Rezultat je, prema jednom putniku sa Zapada, „nekakvo teško testo koje pritiska stomak kao kamen”.17 U Kantonu se u XVI veku proizvodi dvopek, ali on se iz­ vozi u Makao i na Filipine. Žito u Kini služi za rezance, kaše, salnjake, ali ne i za hleb.18 ‘ Odlično žito prisutno je i u suvim dolinama Inda i Gornjeg Ganga, dok se u čitavoj Indiji vrši razmena pirinča i žita, koji se prenose u ogromnim povorkama tovarnih volova. U Iranu, osnovni hleb, obična pogača bez kvasca, prodaje se je­ ftino, a često je plod mukotrpnog rada seljaka. U blizini Isfahana, na primer, ,,žitorodno tlo je tvrdo, a potrebna su četiri vola, a ponekad i šest, da ga uzoru. Na ja­ ram prvoga posadi se dete koje ih tera štapom”.19 I, naravno, žita ima svuda oko Sredozemnog mora, čak i u oazama u Sahari, a posebno u Egiptu. Pošto se Nil izliva leti, gajenje je ograničeno na zimu, dakle, posle povlačenja vode i u klimi koja jedva pogoduje tropskim biljkama, ali zato pogoduje žitu. Žito se sreće i u Etiopiji. Iz Evrope žito je u svojim osvajanjima putovalo daleko. Rusi su ga u svojoj kolonizaciji preneli na istok, do Sibira, čak iza Tomska i Irkutska. Ruski seljak ga je još u XVI veku uzgojio na crnicama Ukrajine (gde će 1793. godine Katarina II dovršiti svoja osvajanja). Žito je tu pobedilo mnogo ranije, i to prilično neočeki­ vano: „Još i danas”, kaže se u jednom izveštaju iz 1771, ,,u Podoliji i Voliniji trunu tolike gomile žita, velike kao kuća, kojima bi se^ mogla prehraniti cela Ev­ ropa”.20 Isto preobilje i ista katastrofa 1784. godine. Žito je ,,u Ukrajini tako je­ ftino, da su mnogi posednici prestali da ga gaje”, piše neki francuski službenik.21 „Ipak, žita ima u takvom obilju da ono ne samo ishranjuje veliki deo Turske, već se izvozi i u Španiju i Portugaliju”. Takođe, i u Francusku, preko Marselja. Bro­ dovi iz Marselja utovaruju žito s Crnog mora, i to ili na ostrvima u Egejskom moru, ili na Krimu, u Gozlevu, na primer, budućoj Evpatriji. A za prolazak kroz turske moreuze treba, razume se, tajno plaćati. 16 Otac de Las Cortes/doc. cit., f° 75. 17 Abbé Prévost, op. cit., V, str. 486. 18 G. F. Gemelli Careri, op. cit., IV, str. 79. 19 Ibid., II, str. 59. ' 20Izvestaj o luci Očaskof i trgovini gde ona služi kao stovarište. A. E., M. i D. Rusija, 7, f° 229. 21 A. E„ M. i D. Rusija, 17, f° 78 i 194-196.

91

Hleb nasušni

U stvari, veliko doba „ruskog” žita tek će doći. Dolazak brodova s ruskim žitom u Italiju 1803, izgleda tamošnjim zemljoposednicima kao katastrofa. Na sličnu će opasnost govornici ukazati 1818. u francuskoj Narodnoj skupštini.22 Mnogo pre tih događaja, žito je iz Evrope prešlo Atlantik. U latinskoj Ame­ rici, moralo je da se bori protiv suviše tople klime, insekata, suparničkih kultura (kukuruza i manioke). Uspeh u Americi, žito će postići tek kasnije: u Čileu; na obalama Svetog Lorenca; u Meksiku; u engleskim kolonijama Amerike u XVII, a naročito u XVIII veku. Bostonski jedrenjaci prevoze tada brašno i žito na Antile u zamenu za šećer, a i u Evropu i u Sredozemlje. Od 1739. američki brodovi istovaruju žito i brašno u Marselju.23 U XIX veku, žito će odneti pobedu u Argentini, u južnoj Africi, u Australiji, u „prerijama” Kanade i američkog Srednjeg zapada, potvrđujući svuda ekspanziju evropske civilizacije. Žito i sekundarne žitarice Ali vratimo se u Evropu. Kad je reč o žitu, shvata se koliko je to složeno pi­ tanje. Bolje bi bilo ime ove biljke izgovarati u množini (žita), ili los panes, kao što to kažu mnogi španski tekstovi. Kao prvo, postoje žita različitog kvaliteta; naj­ bolje žito se u Francuskoj često naziva „glava žita”; pored njega, prodaje se srednje žito i malo žito, mešavina žita i neke druge žitarice, često raži. Pšenica se, uostalom, nikada ne uzgaja sama. Iako stara, gaji se uz još starije kulture. Žito tvr­ dog zrna, žito zrna s opnom, prisutno je u Italiji još u XIV veku, a oko 1700. ima ga u Alzasu, Pfalcu, Svapskoj i na švajcarskim visoravnima, gde se od njega pravi hleb; krajem XVIII veka ima ga u Gelderu i grofoviji Namir (gde služi, kao ječam, kao hrana za svinje i za varenje piva); ima ga do početka XIX veka i u do­ lini Rone."4 Proso je još rasprostranjenije.2 Venecija, koju Đenovežani opseduju 1372, spasava se samo zahvaljujući uskladištenom prosu. Još u XVI veku Sinjorija skladišti ovu dugotrajnu žitaricu (koja može da stoji i do dvadeset godina), u utvrđenim gradovima u zaleđu (Terraferma); upravo proso, više nego pšenicu, šalje u dalmatinska utvrđenja (presidios), kao i na ostrva na Levantu, kada im po­ nestane hrane.26 U XVIII veku, proso se uzgaja još u Gaskonji, u Italiji, kao i u srednjoj Evropi. Ali reč je o veoma prostoj hrani, ako sudimo prema recima nekog jezuite koji krajem veka, diveći se Kinezima i njihovoj veštini korišćenja raznih vrsta prosa, uzvikuje: „Uz sve naše napretke u umeću radoznalosti, taštine i beskorisnosti, naši seljaci Gaskonje i Landa oko Bordoa veoma su malo napre­ dovali u tri stoleća u pretvaranju prosa u manje divlju i manje nezdravu hranu”.27 22

V. Dandolo, Sulle Cause dell’avvilimento delle nostre granaglie e suite industrie agrarie..., 1820, XL, str. l i dalje. 27 Histoire du commerce de Marseille, pr. G. Rambert, 1954. IV, str. 625 i dalje. " Étienne Juillard, La vie rurale dans la plaine de Basse-Alsace, 1953, str. 29; J. Ruwet, E. Hélin, F. Ladder, L. van Buyten, Marché des céréales à Ruremonde, Luxembourg, Namur et Diest, XVIIe et XVIIIe siècles, 1966, str. 44, 57 i dalje, 283-284, 299 i dalje; Daniel Faucher, Plaines et bas­ sins du Rhône moyen, 1926, str. 317. “5 M. Sorre, op. cit., I, karta str. 241; područje koje pokriva čitavo Sredozemlje i Južnu Ev­ ropu. 26 Médit., I, str. 539 i 540. 27 Nacionalna biblioteka, gravire, Oe 74.

92

Hleb nasušni

Uz pšenicu se gaje i neke važnije žitarice. Takav je, na primer, ječam, koji se upotrebljava kao hrana za konje u južnim zemljama. „Loša žetva ječma - neće biti rata”, govorilo se u XVI veku i kasnije, na dugačkoj granici Mađarske, gde se bitke između Turaka i hrišćana nisu mogle zamisliti bez konjice.28 Prema severu, tvrdo žito ustupa mesto mekšim žitima, ječam ovsu, a još više raži, koja je kasno doprla do severnih područja, gde je, čini se, nije bilo pre velikih najezdi u V veku; ona se verovatno tu odomaćila i razvila istovremeno s trogodišnjim plodoredom.29 Brodovi s Baltika podjednako su natovareni raži i pšenicom i plove sve dalje, zbog gladi koja vlada u Evropi. Prvo plove do Severnoga mora i Lamanša, zatim do iberijskih luka na okeanu, i najzad, sve do Sredozemlja,30 za vreme ve­ like krize 1590. Još u XVIII veku, sve pomenute žitarice služe za pravljenje hleba, tamo gde nema dovoljno pšenice. „Ražani hleb”, piše 1702. lekar Luj Eemeri, „nije tako hranljiv kao pšenični, i opterećuje želudac”. Ječmeni hleb, dodaje on, „okrepljuje, ali je manje hranljiv od pšeničnog i ražanog”. Samo ljudi na se­ veru prave hleb od ovsa „na koji su navikli”.31 Ali, izvesno je da su se tokom celog XVIII veka u Francuskoj, obradive površine delile približno na polovinu iz­ među „žita” (hlebnih žitarica, pšenice i raži), i „sitnog zrna” (ječam, ovas, heljda, proso); da se, s druge strane, raž može izjednačiti s pšenicom oko 1715, a daje taj odnos 1792. godine već 2 prema 1 u korist raži.32 Druga biljka za ishranu je pirinač, koji se uvozi s obala Indijskog okeana još u antičko doba. S njim se u Srednjem veku trguje u turskim pristaništima Sredo­ zemlja, pa čak i u Španiji, u koju ga Arapi veoma rano donose. U XIV veku, piri­ nač s Majorke prodavao se na sajmovima u Šampanji, a onaj iz Valencije izvozio čak u Nizozemsku.3334Već od XV veka uzgajao se u Italiji i prodavao jeftino na pi­ jaci u Ferari. Za čoveka koji se često smeje, govorilo se „da se najeo pirinčane supe” (Che aveva mangiato la minestra di riso), što i nije mnogo uspela igra reči. Pirinač će se kasnije proširiti po zemljama poluostrva, oživljavajući prostra­ na imanja Fombardije, Pijemonta, čak i Venecije, Romanje, Toskane, Napulja i Sicilije. A kada pirinčana polja uspevaju, ona na kapitalistički način pretvaraju seljačku radnu snagu u proleterijat. To je već „riso amaro”, „gorki pirinač”, plod mukotrpnog rada. Pirinač će biti značajan i na turskom Balkanu.3/1 Stići će i do Amerike, a Karolina će krajem XVII veka, posredstvom Engleske, postati veliki izvoznik.35 2* Médit., I, str. 223. 29 Hans Haussherr, Wirtschaftsgeschichte der Neuzeit, vom des 14. bis zur Hôhe des 19. J; 3. izd., 1954, str. 1. 30 Médit., I, str. 544 i napomena 1. 31 Louis Lemery, Traité des aliments, où l'on trouve la différence et le choix q u ’on doit faire de chacun d ’eux en particulier..., 1702, str. 113. 32 Uporediti tabelu L.-C. Toutaina, „Le produit de l’agriculture française de 1700 à 1958”, u: Histoire quantitative de Гéconomie française, ur. Jean Marczewski, 1961, str. 57. 33 Jacob van Klaveren, Europâische Wirtschaftsgeschichte Spaniens im 16. und 17. Jahrhundert, 1960, str. 29, nap. 31. 34 Médit., П, str. 116. 35 Oko 1740. bar 50.000 buradi od kojih svako od 400 funti, Jacques Savary, Dictionnaire uni­ versel de commerce, d ’histoire naturelle et des arts et métiers, 5. knjiga, 1759-1765, IV, col. 563.

93

Hleb nasušni

Livre iz Tura

Livre iz Tura

11. CENE ŽITA I OVSA PREMA TRŽNIM LISTAMA U PARIZU Isprekidana linija predstavlja krivulju cene ovsa koju je Dipre de Sen-Mor smatrao „prirodnom” (2/3 cene žita)

Ipak, na Zapadu on ostaje pomoćna hrana, koja nimalo ne dovodi u is­ kušenje bogate, uprkos tome što se već jeo sutlijaš. Brodovi natovareni pirinčom u Aleksandriji, bili su 1694. i 1709. u Francuskoj „izvoz hrane za siromašne.36 U Veneciji se u XVI veku, u doba gladi, pirinčano brašno mešalo s ostalim vrstama brašna i pravio narodni hleb.37 U Francuskoj, ljudi su pirinač jeli u bolnicama, ka­ sarnama i na brodovima. U Parizu je pirinač često bio u obrocima koje je raspodeljivala crkva, u kojima se mešao sa sitnjenom repom, bundevom i šargarepom. Taj se „ekonomični pirinač” kuva u kazanima koji se nikada ne peru da bi se saču­ vali ostaci i „talog”.38 Pomešan s prosom, pirinač je, tvrdili su mudri ljudi, omo­ gućavao proizvodnju jeftinog hleba, isključivo namenjenog siromasima, „kako ne bi osećali glad između dva obroka”. To, približno, nudi i Kina svojim siromasima „koji ne mogu da kupe čaja”: toplu vodu u kojbj je skuvan bob i povrće uz kof lbid., IV, col 565, A.N., G7, 1685, f° 275; A. N., G7, 1695, f° 29. ' Marciana, hronika girolama Savina, f° 365 i dalje. P. J. B. Le Grand D ’Aussy, Histoire de la vie privée des Français, 1782,1, str. 109.

94

Hleb nasušni

Berba kestena u XIV veku. Ilustracija Tacinum sanitatis in medicina (foto B. N.)

lačiće od „mlevenog boba umešanog u testo. I još jednom bob, to jest sos od njega u koji se umače jelo”... Da li je možda reč o soji? U svakom slučaju, reč je o sla­ bijem proizvodu, koji je trebalo, kao pirinač ili proso na Zapadu, da utoli glad si­ romašnih.39 Svuda postoji jasan odnos između žita i dopunskih žitarica. To već pokazuju krivulje koje se mogu iscrtati za cene žitarica u Engleskoj40 u XIII veku i kasnije: cene žita ujednačeno padaju; pri rastu, ujednačenost se pomalo gubi, jer raž, hrana siromašnih, u razdobljima skupoće dostiže vrhunac i ponekad prevazilazi i samu pšenicu. Ovas, naprotiv, zaostaje. „Сепа pšenice uvek raste mnogo više nego cena ovsa”, uči Dipre de Sen-Mor (1746), „zbog naše navike da jedemo pšenični hleb [gde se ovo odnosi na bogate - F. B.] umesto da se na selu konji šalju na pašu, čim poraste cena ovsa”.41 Kada govorimo o pšenici i ovsu to je kao da govorimo o lju39 Abbé Prévost, op. cit., V, str. 468 (putovanje Đemelija Karerija); t. VI, str. 142 (putovanje Navareta). 40 Pogledati naš drugi tom. 41 N. F. Dupré de Saint-Maur, Essai sur les monnoies ou Reflexions sur le rapport entre l'ar­ gent et les denrées..., 1746, str. 182 i napomena ’a’.

95

Hleb nasušni

dima i konjima. Za Dipre de Sen-Mora, normalan odnos (on kaže „prirodan”, kao stan ekonomisti koji su želeli da sve cene budu u prirodnom odnosu, pa tako u slučaju zlata i srebra u odnosu od 1 prema 12) iznosi 3 prema 2. ,,U datom razdo­ blju, kad god se mera ovsa [...] prodaje za trećinu jeftinije nego mera pšenice, postoji prirodan odnos”. Svaki poremećaj tog odnosa znači glad, a stoje razlika Уопп glad Je ^ » v j G o d i n e 1351. mera ovsa vredela je četvrt mere pšenice, 1809. petinu, 1740, trećinu. Tako je skupoća bila veća 1709. nego 1351 a 1351 veća nego 1740.” " Takvo se razmišljanje verovatno odnosi na činjenice dostupne autoru. Ali, smatrati to nekom zakonitošću od 1400. do 1800, sasvim je nešto drugo. Tako je između 1596. i 1635, a verovatno i najvećim delom XVI veka, ovas u Francuskoj vredeo, grosso modo, upola manje od pšenice.42 Tek 1635. nazire se „prirodni” odnos od 3 prema 2. Bilo bi odveć jednostavno da, sledeći Dipre de Sen-Mora zaključimo kako je to izraz latentne skupoće XVI veka, kao i daje pripišemo ne­ mirima tog razbolja, jer je do normalizacije došlo oko 1635, po vaspostavljanju kakvog-takvog unutrašnjeg mira. Mogli bismo pomisliti da je 1635. Rišeljeova rancuska ušla u ono što se u udžbenicima naziva Tridesetogodišnjim ratom, te je ovsu - a, bez njega ne bi bilo ni konja, ni konjice, ni artiljerijskih kola - normalno porasla cena. Pošto hlebne žitarice, čak ni sve skupa, nikad ne stvaraju obilje, zapadnjak je prinuđen da prihvati trajnije nestašice i prilagodi im se. Prvu zamenu daje mu povrće, te brašno od kestena ili heljde koja se od XVI veka seje u Normandiji i Bretanji, nakon žetve žita i dozreva pre zime.43 Heljda, recimo uzgred, iako to nije toliko^ važno, ne pripada redu trava, već redu polygonaceae. Poznata je kao „crno žito . Kesten daje brašno, pogaču, koju u Sevenima i na Korzici nazivaju „hleb od drveta”. U Akvitaniji (gde je nazivaju „balota”) i drugde, često je imala ulogu koju će u XIX veku imati krompir.44 Ljudi su kesten u južnim zemljama koristili i više nego što se to obično smatra. U Harandilji, pored Juste, u kastiljanskoj Estramaduri, upravitelj dvora Karla V to potvrđuje (1556): „Ono što je ovde dobro, to je kesten, a ne žito koje je strahovito skupo”.45 Naprotiv, sasvim je nenormalna ishrana „žirom i korenjem” u Dofineu zime 74-1675, što je znak strašne gladi. Lemeri 1702. iznosi, s nevericom, „da još ima krajeva u kojima se žir koristi za ljudsku ishranu”.46 Prave zamene žitarica, suvo povrće, sočivo, bob, crni, beli i sivi grašak, slanutak, takođe, su jeftin izvor belančevina. U mletačkim dokumentima nazivaju se menudi ili minuti (sitna hrana). Ako u nekom selu u zaleđu propadnu menudi usled letnje oluje, kao što se često događa, mletačke vlasti odmah reaguju. Jer, te 42

•

•

Pitanje^ostaje otvoreno jer se na osnovu svih objavljenih pijačnih izveštaja (naročito u M Baulant i Jean Meuvret, Prix des céréales extraits de la mercuriale de Paris, 1520-1698, 1960) ne ogu utvrditi pouzdani odnosi između cena pšenice i ovsa. Pogledati grafikon na str. 94 44 Medu, I, str. 38 i napomena 4. 1932 str 2 з Т 6 Deff0ntames’ Ш Hommes et leurs travaux dans les pays de la Moyenne Garonne, 46 с ' Pj Gachard ’ R e c ite et mort de Charles Quint ou monastère de Yuste, I, 1854 str 49 Svedocanstvo Lesdigijera, upravnika Dofinea, naveo H. Sée, Esquisse d ’une histoire éco­ nomique et sociale de la France, 1929, str. 250; L. Lemery, op. cit„ str. 110.

96

Hleb nasušni

Oranje. M inijatura iz Časlovca blagoslovene device M arije, X IV vek (foto B iloz)

sitne namirnice smatraju se „žitaricama”, što dokazuju brojni dokumenti koji ih izjednačavaju sa samom pšenicom. U Egiptu, u Aleksandriji, mletački i dubro­ vački brodovi imaju često zadatak da utovare žito ili bob. „Teško ćemo naći”, piše glavni zapovednik Grenade, „Slanutka ili boba u dovoljnoj količini za flotu”. Sto se tiče cene, „jednaka je ceni pšenice” (2. decembar 1539).47 U dopisu poslatom iz jednog španskog utvrđenja u Africi, oko 1570, kaže se da vojnici više vole garbanzos (slanutak), nego žito i dvopek.48 Biave, mletačka Žitna berza, u svojim procenama i predviđanjima žetvi, uvek vodi računa o ukupnoj količini žitarica i suvog povrća. Dobra je žetva pšenice, beleži se, na primer, 1739, ali je osrednja žetva minuti, sitnog zrnjà u koje tada spadaju i bob i proso.49 U selima u Češkoj, u 47Archive General de Simancas, Estado Castilla, 139. 48 Médit., I, str. 518. 49 Jean Georgelin, Venise au siècle des Lumières, 1978, str. 288.

97

Hleb nasušni

ranom Srednjem veku, iskopavanja su to potvrdila, ljudi su se radije hranili bo­ bom, nego žitom. U Bremenu, 1758. godine Preiscourant donosi jedne iza drugih cene žitarica i povrća (Getreide i Hiilsenfrüchte). Tako i tržišni izveštaj iz Namira i Luksemburga, u XVII i XVIII veku, pored žita beleže prisustvo na tržištu i raži, heljde, ječma, ovsa, ozimog krupnika i graška.50 Žito i plodored Žito se na istoj zemlji ne može gajiti dve godine zaredom bez štetnih posle­ nica- Ono se mora premeštati, smenjivati. Otuda je za zapadnjake u Kini pravo čudo kako pirinač stalno raste „na istoj zemlji”, piše otac Las Kortes (1626), „koju nikada, nijedne godine ne puštaju da se odmori, kao kod nas u Španiji”.51 U Evropi i svuda gde se gaji, žito se premešta iz godine u godinu. Njemu treba dva ili tri puta više površine od one koju zauzima, zavisno od toga da li se ista „tla” seju svake druge ili svake treće godine. Žito, tako, pripada dvogodišnjem ili tro­ godišnjem sistemu. ~ Ukratko, ako isključimo nekoliko manjih područja s veoma naprednom obradom, takoreći bez ugara, u Evropi postoje dva sistema. Na jugu se pšenica i ostale hlebne žitarice prostim na polovini obradivog tla, dok dmga polovina os­ taje na ugam (koji se u Španiji naziva barbechos). Na sevem se obradivo tlo deli na tri celine: ozime žitarice, jare žitarice (koje se nazivaju i martovske, uskršnje i si-), a zatim ugar. U Loreni su još do nedavno oko sela koje je predstavljalo sre­ dište, postojala tri podmčja koja su se prostirala do obližnjih šuma: pšenica, ovas, ugar (koji se tu naziva versaines). Pšenica smenjuje ugar, ovas raste gde je bila pšenica, a ugar dolazi na mesto ovsa. Tako se obrće plodored: četvrte godine stanje je kao u početku. Dakle, postoje dva sistema: u prvom se žitorodna zemlja duže odmara; u dmgom, žito zauzima svake godine veću površinu, pod uslovom da se leti u potpunosti zaseje, što gotovo nikad nije slučaj. Na jugu, žito je boga­ tije glutenom, dok je na sevem veći prinos, čemu doprinose i kvalitet tla i klima. Ali, takav obrazac važi samo načelno: postoje i na jugu „trojne” kulture (s ugarom na svake dve godine), kao što i na sevem postoji dvogodišnji plodored (na primer, u severnom Alzasu, od Strasbura do Visemburga). Trogodišnji plo­ dored se razvio kasnije i smenio dvogodišnji, koji je opstao na prilično velikim prostorima, kao stari mkopis koji se pojavljuje na palimpsestu. Prirodno, na granicama ta dva evropska sistema česta su prožimanja. Istraživanje koje se odnosi na Limani u XVI veku53 otkriva prožimanje dvogo­ dišnjeg i trogodišnjeg plodoreda, već prema tlu, radnoj snazi, brojnosti seoskog stanovništva... Čak i na krajnjem jugu „dvogodišnje” zone, oko Sevilje, postoji 1755. malo područje trogodišnjeg plodoreda koje je nalik sistemu plodoreda na sevem. ' ?? J. Ruwet i dr., Marché des céréales..., str. 57 i dalje. ' Otac de Las Cortes, navedeni dokument f° 75. 53 Etienne Juillard, Problèmes alsaciens vus par un géographe, 1968. str. 54 i dalje. M. Derruau, La Grande Limagne auvergnate et bourbonnaise, 1949.

98

Hleb nasušni

Setva. Britanski muzej, Mss 90089, XIII vek (otisak Muzeja)

Bez obzira na varijacije, u načelu, plodored uvek, bio dvogodišnji ili trogo­ dišnji, ostavlja njivi jednogodišnji odmor. To mrtvo vreme omogućuje tlu koje se parloži da obnovi svoje količine hranljivih soli. Uz to se tlo đubri, a zatim se poore. Smatra se da ponovljeno oranje provetrava tlo, sprečava rast korova i pri­ prema za obilnu žetvu. Džetro Tal (1674-1741), pionir ratarske revolucije u En­ gleskoj, preporučuje ponovljena oranja, jednako kao i đubrenje i smenu kultura. Dokumenti govore čak o sedam oranja, uključujući i ono koje prethodi setvi. U XIV veku, u Engleskoj, kao i u Normandiji, zemlja se ore tri puta (u proleće, jesen i zimu). U pokrajini Artoa (1328), zemlja predviđena za žito „dobro je pripremljena sa četiri oranja, jednim zimi, a tri leti!”5 455 U Češkoj, na imanjima Cerninovih, 1648. je pravilo da se ore tri ili četiri puta, prema tome da li je zemlja namenjena pšenici ili raži. Međutim, jedan savojski posednik kaže (1771): ,,Negde se ore čak četiri ili pet puta da bi se dobila samo jedna žetva pšenice, često prosečna”.56 S druge strane, uzgoj pšenice zahteva dobro đubrenje, kakvo se nikad ne primenjuje na ovas ili druge jare žitarice, tako daje prinos ovsa, koji se seje gušće od pšenice, obično, a suprotno današnjim postignućima, upola manji od prinosa pšenice. Đubrenje njive za pšenicu je toliko važno da ga nadzire i sam posednik. Jedan ugovor o zakupu koji su 1325. godine sklopili kartuzijanski monasi u Pikar54 Jethro Tull, The Horse Hoeing Husbandry..., 1733, str. 21 i dalje. 55 Ј,- M. Richard, „Thierry d’Hireçon, agriculteur artésien (13... - 1328)”, u: Bibliothèque de l ’École des Chartes, 1892, str. 9. 56 François Vermale, Les Classes rurales en Savoie au XVIIIe siècle, 1911, str. 286.

99

Hleb nasušni

diji predviđa nadležnost mirovnog suda u slučaju spora. U Češkoj, za prostrane (verovatno i suviše prostrane) posede, postoji spisak đubriva, Düngerregister, čak i oko Petrograda, a po recima jednog nemačkog svedoka „baca se đubrivo poјасашз slamom; za sve žitarice ore se dva puta, a za ozimu raž ( Winterroggen), tri puta . U XVII i XVIII veku, u Donjoj Provansi, neprekidno se računaju količine đubriva, onog koje je rasuto, i onog koje napoličar još nije dostavio. U jednom ugovoru o zakupu se čak predviđa da đubrivo pre posipanja proveravaju nadležni ili da se nadgleda njegova proizvodnja.58 Iako ima zamenskih đubriva, kao stoje zeleniš, pepeo, trulo lišće iz seoskog dvorišta ili sa ulice, glavni izvor đubriva je i dalje stoka, a ne čovek, kao u selima i gradovima Dalekog istoka (gradski otpaci se ipak koriste oko nekih gradova, kao u Flandriji ili oko Valencije, u Španiji, pa čak i u okolini Pariza).5^ Ukratko, žito i uzgoj stoke se međusobno uslovljavaju, posebno ako postoji potreba za životinjskom zapregom. Nemoguće je da se čovek koji može da okopa najviše jedan hektar godišnje 0 (on je po snazi daleko iza konja ili vola), sam upusti u pripremu tla za žito. Zaprega je neophodna, konji u severnim zemljama, a na jugu volovi i sve više mazge. Tako se u Evropi, uz regionalne posebnosti, na osnovu žita i drugih žitarica, ustanovio, po recima Ferdinanda Loa, „složen i tako čvrst sistem odnosa i običaja da u njemu nema pukotina.”61 U njemu svoje mesto imaju biljke, životinje i ljudi. U stvari, ništa se ne može zamisliti bez seljaka, bez zaprega i plugova, kao ni bez sezonske radne snage za žetvu i vršidbu, koje se obavljaju ručno. U plodne rav­ nice pristiže radna snaga iz siromašnih, uglavnom brdovitih krajeva. Ta se pove­ zanost, koja postaje pravilo, uočava u mnogim područjima (južna Jura i Domb, Centralni masiv i Langdok). U toskansku Maremu dolazi svakog leta veliki broj žetelaca u potrazi za visokim nadnicama (čak i do pet paolija na dan, 1796. go­ dine). Mnogi stradaju od malarije. Obolele ostavljaju bez ikakve nege, u kolibe pored stoke, s malo slame, s ustajalom vodom i crnim hlebom, glavicom luka. „Mnogi umiru bez lekara i sveštenika”.62 Jasno je ipak da je žitorodna zemlja - dobro uređena, s otvorenim poljima (iopenfield), pravilnim i uglavnom ranim rotacijama, odbijanjem seljaka da žitu oduzimaju suviše velike površine - uhvaćena u začarani krug. Da bi se povećala njena produktivnost, valjalo bi obilnije đubriti, a to znači imati više krupne stoke, konja i goveda, to jest širiti pašnjake na uštrb žita. Kene u svom četrnaestom pra­ vilu preporučuje „da se ide ka povećanju broja životinja, jer one zemlji daju đub­ rivo koje omogućuje bogate žetve”. Trogodišnji plodored kojim se radi setve žita ^ Johann Gottlieb Georgi, op. cit., str. 579. René Baehrel, Une Croissance: la Basse Provence rurale (fin du XVIe siècle -1 7 8 9 ) 1961 str. 136-137. ’ B. H. Slicher van Bath, Storia agraria..., str. 353-356; Jean-François de Bourgoing, Nou­ veau Voyage en Espagne..., 1789, III, str. 50. P. G. Poinsot, L ’Ami des cultivateurs, 1806, II, str. 40. 62 Marc Bloch, Mélanges historiques, II, 1963, str. 664. Memorandumi iz 1796, naveo I. Imberciadori, La Campagna toscana nell’700, 1953, str.

100

Žetelac, slika V. van Goga (Nienen, 1885) (gore). Fondacija Vinsent van Gog, Amsterdam. Dole časlovac Notr Dam, nazvan Enesi (XVI vek). Na obe slike, koje su nastale u razmaku od dve stotine godina, ali u istoj oblasti, prikazano je isto oruđe (pik en hak), koje žetelac na isti način koristi (otisci Amsterdamski opštinski muzej i Kraljevska biblioteka u Briselu)

101

Hleb nasušni

zemljištu daje odmor od godinu dana, ne dopuštajući u većoj meri sporedno ga­ jenje na ugaru, to jest sistem koji daje prvenstvo uzgoju žitarica, uglavnom daje slabe prinose. Žitna polja očito nisu, poput pirinčanih, zatvoreni svetovi. Za stoku koju za njih treba hraniti, postoje šume, neobrađena tla, livade za košenje, trava duž puteva. Ali ti su izvori nedovoljni. Ipak, postoji rešenje, otkriveno i primenjeno već odavno, ali samo u nekim područjima: u pokrajini Artoa, u sever noj Italiji i u Flandriji još u XIV veku, u nekim područjima Nemačke u XVI veku, a i u Holandiji i zatim u Engleskoj. Ono se sastoji u smenjivanju tla za žitarice i za krmno bilje, s dugim rotacijama, čime se ukida ili znatno smanjuje ugar; prednost je tu i što se krupna stoka snabdeva hranom i povećava prinos žitarica, uz obnavlja­ nje mineralnog bogatstva tla.63 Ali, uprkos savetima agronoma kojih je sve više, „ratarskoj revoluciji”, koja počinje da uzima maha nakon 1750, biće potrebno punih sto godina da se ostvari u zemlji kao što je Francuska, koja, kao što nam je poznato, obiluje žitorodnim zemljištima, naročito severno od Loare. Glavni raz­ log je taj što je njena dominantna žitna kultura okov iz koga se teško izlazi. U po­ krajini Bos, gde su prinosi žita uvek bili uzorni, u zakupničkim ugovorima se još dugo insistiralo na poštovanju tri „doba” ili „plodoreda”. „Modernoj” poljopriv­ redi je tu trebalo dosta dugo da bude pirhvaćena. Otuda i pesimistički stav agronoma u XVIII veku, koji u ukidanju ugara i prihvatanju veštačkih livada vide glavni, ako ne i jedini uslov razvoja poljopri­ vrede. Prema tom merilu oni sude o dostignutom stupnju modernizacije sela. Go­ dine 1777, pisac Topografskog rečnika Mena ukazuje na „crnu i teško obradivu zemlju pored Majena, a još goru pored Lavala [...], gde ni najbolji orači ne mogu sa šest volova i četiri konja uzorati godišnje više od 15 do 16 jutara. Stoga se ze­ mlja ostavlja da se odmori po čitavih 8, 10 i 12 godina”.64 Stvari su isto tako loše u Finisteru, u Bretanji gde ugar na lošoj zemlji može „potrjati do 25 godina, a od 3 do 6 godina na dobroj”. Putujući Bretanjom, Artur Jang ima utisak kao da pro­ lazi kroz divljine Kanade.65 A tu je reč o strašnoj grešci u suđenju, o grešci u gledištu, koju Žak Milijez u jednom novijem članku ilustmje obiljem primera i dokaza. U Francuskoj kao i drugde u Evropi, zaista postoje mnoga i prostrana područja u kojima je trave više nego žita i gde je stoka blago, trgovinski „višak” od koga svi mogu da žive. Tako je u stenovitim masivima, u podnožju planina, u vlažnim i močvarnim područjima, lugovima, priobalnim područjima (u Francuskoj je to dugački potez od Denkerka do Bajona). Ma gde se nalazio, taj svet trava je naličje seoskog Za­ pada, svet koji nisu poznavali agronomi XVIII i početka XIX veka, zaslepljeni htenjem da pošto-poto povećaju prinos žita i tako zadovolje prohteve sve brojni­ jeg stanovništva. Naravno, istoričari su pratili njihova razmišljanja. Pa ipak, očito je daje u tim područjima ugar, ako postoji, proizvodni element, a ne balast ili guB. Н. Slicher van Bath, Stona agraria dell’Europa occidentale, 1972, str. 245-252, 338 i dalje; Wilhelm Abel, Crises agraires en Europe, XIIIe-X X e s., 1973, str. 146. 65 A. R. Le Paige, Dictionnaire topographique du Maine, 1777, II, str. 28. Jacques Mulliez, „Du blé, ’mal nécessaire’. Réflexions sur les progrès de l’agriculture, 1750-1850”, u: Revue d’histoire moderne et contemporaine, 1979, str. 30-31.

102

Hleb nasušni

bitak vremena.66*Trava hrani stoku, bez obzira na to da li se potonja uzgaja zbog mesa ili mlečnih proizvoda, ili se pak radi o vučnoj ili tovarnoj stoci - o ždrebadi, konjima, teladi, kravama, volovima, magarcima, mazgama. Uostalom, kako bi se bez te druge Francuske prehranjivao Pariz? Kako bi se snabdevale velike stočne pijace Soa i Poasija? Gde bi se pronašla vučna stoka za vojsku i javni prevoz? Greška je poistovećivati ugar žitorodnih oblasti s ugarom stočarskih oblasti. I sam izraz „ugar” je neprikladan, osim za žitorodna tla s redovnim smenama. Po­ red Majene i u Lavalu, kao i drugde (čak i u okolini Rima), proređene njive iz­ među pašnjaka i njihovo zasejavanje jednu ili dve godine, samo je način da se ob­ nove pašnjaci —koji se, uostalom, primenjuje još i danas. Ugar u tom slučaju ni­ pošto nije neobrađeni, „mrtvi ugar”, kao onaj u trogodišnjem plodoredu. On daje prirodne pašnjake, koji se s vremena na vreme obnavljaju oranjem, ali i obrađene pašnjake. U Finisteru, na primer, uvek se sejala neka vrsta žukovine zvana zan, koja je, uprkos svom izgledu, krmna biljka. Artur Jang to nije znao, pa je te veštačke pašnjake sa žukovinom smatrao zapuštenim tlom. U Vandeji i Gatini u ob­ lasti Poatu, žutilovka je igrala istu ulogu. Takvo korišćenje autohtonih biljaka je veoma staro. Ali, neće biti iznenađenje kad u tim takozvanim „zaostalim” kraje­ vima, kukuruz veoma rano bude prihvaćen i kao krmno bilje i kao ljudska hrana, i kada se veoma rano, u XVIII veku, prihvata repa, bela repa, kupus, bundeva, uk­ ratko, moderno krmno bilje „ratarske revolucije”.68 U Francuskoj, dakle, a svakako i drugde u Evropi, krajevi bogati stokom, a siromašni žitom, odudaraju od oblasti bogatih žitom i siromašnih stokom. Tu jasno postoji razlikovanje, ali i dopunjavanje, jer žitarice zahtevaju životinjsku zapregu i đubrivo, dok stočarskim oblastima nedostaje žita. Tako biljni „determi­ nizam” civilizacije Zapada nije samo posledica žita, već i žita i trave za stoku za­ jedno. I najzad, stoka se upravo na Zapadu počinje koristiti za ishranu ljudi. Takvo korišćenje životinja, Kina koja je gajila pirinač, ne samo da nije verovatno poznavala, već ga je mogla i odbaciti, čime je odustala i od naseljavanja i iskorišćavanja planina. U svakom slučaju, kada je reč o Evropi, valja da promenimo neka uvrežena gledišta. Stočarske oblasti, koje su stari agronomi smatrali ze­ mljama zaostale poljoprivrede, osuđenim da koriste i „slabu zemlju ’, pojavljuju se u svetlosti članka Žaka Milijeza, pogodnijima od „dobrih žitorodnih zemalja da omoguće dobar život seljacima,69 koji su, istina, manje brojni. Kad bismo una­ zad birali mesto boravka, svakako bismo pre odabrali Bre nego Bovezis, pre šume i livade Ardena, nego lepe ravnice više na jugu, a uprkos i zimskim hlad­ noćama, pre predele u okolini Rige ili Revala, nego prostrane vetrovite oblasti pariškog basena. /

66 Ibidem, passim. 61 Ibid., str. 32-34. 68 Ibid, str 36-38. 69 Ibid., str. 30 i posebno 47.

103

Hleb nasušni

Slabi prinosi, nadoknade i katastrofe Najveći nedostatak žita su njegovi slabi prinosi. Žito slabo hrani sredinu gde se gaji. Sve novije studije to potvrđuju obiljem pojedinosti i brojki. Od XV do XVIII veka, a ma gde da gledamo, rezultati razočaravaju. Na jedno posejano zrno, ubire se često pet, a ponekad i manje zrna. Pošto za narednu setvu treba os­ taviti jedno zrno, za potrošnju ostaje četiri zrna. Šta taj prinos znači u kvintalima P° hektaru? Pre nego što pređemo na taj jednostavni račun, moramo da upozo­ rimo čitaoca na to da ne uzima sve zdravo za gotovo. Verovatnoća nije dovoljna u takvim stvarima, a uostalom, sve se menja s plodnošću zemlje, načinima gajenja i godišnjim promenama klime. Produktivnost, odnos između onog proizvedenog i onog što je uloženo (ne samo rada), jeste vrednost koju je teško proceniti i začelo je promenljiva veličina. Dakle, pretpostavimo da se zaseje između 1 i 2 hl žita po hektaru, kao danas (ostavljajući po strani daje u ono doba zrno bilo sitnije i daje broj zrna u hekto­ litru bio veći) i pođimo od prošeka od 1,5 hl po hektaru. Uz odnos 5 prema 1, dobićemo 7,5 hl, ili približno 6 kvintala. To je veoma slabo. A Olivije de Ser kaže: „Vlasnik može^biti zadovoljan ako mu imanje dâ prinos u odnosu pet do šest prema jedan . To kaže i Kene 1757, povodom „gajenja na sitnim parcelama” koje su preo vladi vale u njegovom dobu, povodom sistema koji je u Francuskoj tada bio većinski: „Svako jutro tla koje daje četiri zrna na jedno [...] uzeto od prethodne žetve, ne računajući poreze...”.7f U XVIII veku u Burgundiji, prema recima jednog današnjeg istoričara, „uobičajen prinos prosečnog tla, ako odbi­ jemo seme, iznosi uglavnom od pet do šest kvintala po hektaru”. Ove srazmere su verovatne. Francuska ima oko 1775. godine možda i 25 miliona stanovnika. U celini, ona živi od svog žita; a ono što godinu za godinom izvozi, odgovara onom što uvozi. Prihvatimo li da potrošnja hlebnog žita iznosi 4 hl po stanovniku go­ dišnje, onda treba proizvesti 100 miliona hektolitara ili 80 miliona kvintala. U st­ vari, proizvodnja koja pored toga daje i zrno za setvu, i nešto za ishranu stoke, uveliko mora nadmašiti tu brojku. Ona, prema prilično visokoj proceni Ž. S. Tutena, iznosi 100 miliona kvintala.7^ Prihvatimo li da zasejana površina iznosi 15 miliona hektara, onda ponovo dolazimo na proizvodnju od 6 kvintala. Ostajemo, dakle, u granicama prve procene od oko 5 do 6 kvintala (to su pesimističke brojke koje se ne mogu dovesti u sumnju). * Pa ipak, taj odgovor, koji izgleda dosta opravdan, ni izdaleka ne ukazuje na čitav problem. Tako u pouzdanim knjigovodstvima nailazimo na brojke znatno iznad ili ispod ovog približnog prošeka od 5 do 6 kvintala po hektaru. Upečatljivi proračuni Hansa-Helmuta Vehtera za Vorwerk-Domânen - ve­ lika imanja najpre u vlasništvu Tevtonskog reda, a potom pruskog vojvode — obrađuju gotovo 3000 brojki (od 1550. do 1695) i daju sledeće prosečne prinose (kvintali po hektaru): pšenica 8,7 (koja se gaji na malim površinama); raž 7,6 (s ■ -------------/ 71 Obvier de Serres, Le Théâtre d ’agriculture et mesnage des champs..., 1605, str. 89. rrançois Quesnay et la physiocratie, izd. I. N. E. D., 1958, II, str 470 Otac De Saint-Iacob, op. cit., str. 152. J.-C. Toutain, nav. cl., str. 87.

104

Hleb nasušni

obzirom na geografsku širinu raž postaje glavna kultura); ječam 7, ovas samo 3,7. Bolje, iako još uvek slabe brojke, daje istraživanje z:i Braunšvajg (ovog puta za XVII i XVIII vek): pšenica - 8,5; raž - 8,2; ječam - 7,5; ovas - 5 / 4 Mogli bismo pomisliti da je reč o rekordima za kasnije razdoblje. Pa ipak, još na početku XIV veka, neki je posednik u pokrajini Artoa, Tijeri d’Irson, trudeći se da dobro ga­ zduje svojim imanjem u Rokstoru (za sedam poznatih godina, od 1319. do 1327), po posejanom zrnu ubirao 7,5; 9,7; 11,6; 8; 8,7; 7; 8,1; to jest približno između 12 i 17 kvintala po hektaru. Isto tako, Kene navodi za „velika imanja” čiji je prista­ lica, prinos od 16 i više kvintala po hektaru, što je rekord koji se može pripisati modernoj, kapitalističkoj proizvodnji. Ali, na to ćemo se kasnije još vratiti.7 Međutim, za razliku od tih visokih brojki, koje svakako nisu prošek, imamo obilje žalosnih podataka. Leonid Zitkovic u svojoj studiji7 475*77 koja se odnosi na Poljsku ustanovljuje veoma niske prinose. U prošeku, od 1550. do 1650, 60% žetvi raži daje od 2 do 4 zrna u odnosu na jedno zasejano (za 10% žetvi broj je čak i manji od 2). U narednom veku, brojke su još niže, dok do jasnog poboljšanja dolazi tek krajem XVIII veka, kada žetve od 4 do 7 u odnosu na jedno zasejano zrno predstavljaju 50% svih žetvi. Prinosi pšenice i raži nešto su viši, ali razvoj je sličan. U Češkoj, naprotiv, dolazi do vidljivog povećanja prinosa od druge polo­ vine XVII veka. Mađarska i Slovačka su u podjednako lošem položaju kao Polj­ ska.787980Mađarska postaje veliki proizvođač žita tek u XIX veku. Bilo bi ipak po­ grešno smatrati da je prinos u starim poljoprivrednim područjima Zapada uvek viši. U Langdoku, od XVI do XVIII veka, sejač ima „tešku ruku”: seje često 2, pa i 3 hl po hektaru. Ovas, raž, ječam i pšenica rastu suviše blizu jedan drugom i stoga se po celoj Evropi međusobno guše, kao što je primetio Aleksandar fon Humbolt. 0 A pomenute preobilne setve u Langdoku u XV veku donose jadne prinose: manje od tri zrna u odnosu na jedno posejano u prošeku oko 1580-1585; od 4 do 5 u odnosu na jedno u prošeku na vrhuncu u XVII veku, oko 1660-1670; zatim sledi ponovni pad i lagani uspon od 1730, sve do prošeka od 6 prema 1 tek nakon 1750.81 Veće gajenje i povećanje prinosa Ti slabi prošeci ipak ne sprečavaju spori, stalni napredak, kao što pokazuje B. H. Sliher van Bat u svom opsežnom istraživanju (1963).820vaj istraživač je us­ peo da objedini sve brojke žitnih prinosa, koje, izdvojene, uglavnom ništa ne go74 Za ove brojke pogledati Hans Helmut Wâchter, Ostpreussische Domânenvorwerke im 16. und 17. Jahrhundert, 1958, str. 118. 75 J.-M. Richard, nav. cl., str. 17-18. 16 François Quesnay..., str. 461 (članak „grains” u Enciklopediji). 77 „Production et productivité de l’économie agricole en Pologne” u: Troisième Conférence internationale d ’histoire économique, 1965, str. 160. 78 Léonid Zytkowicz, „Grain yields in Poland, Bohemia. Hungary and Slovakia” u: Acta Poloniae historica, 1971, str. 24. • 79 B. Le Roy Ladurie, Les Paysans de Languedoc..., II, str. 849-852; I, str. 533. 80 Essai politique sur le royaume de la nouvelle Espagne, 1811, II, str. 386. 81 E. Le Roy Ladurie, op. cit., II, str. 851. 82 Yield ratios, 1810-1820, 1963, str. 16.

105

Hleb nasušni

vore. Povezane, one ukazuju na dugoročan napredak. U toj sporoj trci moguće je razlikovati nekoliko grupa takmičara koji se kreću podjednako brzo: na čelu su 1) Engleska, Irska, Nizozemska; na drugom mestu 2) Francuska, Španija, Italija; na trećem 3) Nemačka, švajcarski kantoni, Danska, Norveška, Švedska; na četvr­ tom 4) Češka u širem smislu, Poljska, baltičke zemlje i Rusija. Računamo li samo jedan prinos za sve četiri glavne žitarice (pšenica, raž, je­ čam, ovas), kao i broj požnjevenih zrna po jednom zasejanom, moguće je, prema grupama i postignutim prinosima, razlikovati četiri faze: A, B, C, D.

PRINOSI ŽITARICA U EVROPI (1200-1820) A. I. II. B.

Pre 1200-1249. Prinosi od 3 do 3,7 zrna za 1 Engleska 1200-1249.

3,7

Francuska pre 1200.

3

1250-1820. Prinosi od 4,1 do 4,7 I.

Engleska 1250-1499.

4,7

П.

Francuska 1300-1499.

4,3

Nemačka, skandinavske zemlje 1500-1699. Istočna Evropa 1550-1820.

4,1

III. IV. C.

4,2

1500-1820. Prinosi od 6,3 do 7 I. II. III.

D.

Engleska, Nizozemska 1500-1700.

7

Francuska, Španija, Italija 1500-1820.

6,3

Nemačka, skandinavske zemlje 1700-1820.

6,4

1750-1820. Prinosi iznad 10 I.

Engleska, Irska, Nizozemska 1750-1820.

10,6

Izvor: B. H. Sliher van Bat

Uzmimo niz sporih, skromnih napredaka od A do B, od B do C, od C do D. Oni ne isključuju i prilično dugotrajna nazadovanja, kao od 1300. do 1350, od 1400. do 1500. i od 1600. do 1700, što su približni datumi. Ne isključuju ni nekad velika odstupanja, od jedne godine do druge. Pa ipak, važno je uočiti dugoročni napredak od 60 do 65%. Primećuje se da se napredak ostvaren u poslednjoj fazi, od 1750 do 1820, odnosi na pomake u najgušće naseljenim zemljama, Engleskoj, Irskoj, Nizozemskoj. Postoji očigledna korelacija između povećanja prinosa i rasta stanovništva. I poslednje zapažanje: početna napredovanja bila su relativno najveća, napredak od A do B srazmerno je veći négo od B do C. Prelazak od odno­ sa 3 prema 1 na 4 prema 1, predstavlja odlučujući korak, nastajanje prvih gradova Evrope, ili ponovni uspon onih koji nisu propali u Srednjem veku. Jer, gradovi su očito zavisili od viškova u proizvodnji žitarica. 106

Hleb nasušni

NAZADOVANJE PRINOSA ŽITARICA (1250-1750) Prinosi zo posejano zrno 1250-1299.

4,7

1230-1349.

4,1

1350-1399.

5,2

1400-1449.

4,6

Engleska

1550-1599.

7,3

Holandija

1600-1649.

6,5

Nemačka

1550-1599.

4,4

Skandinavija

1700-1749.

3,8

Istočna Evropa

1550-1599.

4,5

1650-1699.

3,9

Engleska

Smanjenje (%)

16

14

13

18

17

Izvor: B. H. Sliher van Bat

Nimalo ne čudi što su oranice često bile proširivane, posebno u vreme po­ rasta stanovništva. Italija XVI veka je zemlja poboljšanja tla u koje đenovski, fi­ rentinski i venecijanski kapitalisti ulažu ogromne svote. Preotimati zemlju od reka, laguna, močvara, šuma i stepa, delatnost je koja ne prestaje da muči Evropu, osuđuje je na nadljudske napore. A oni uglavnom padaju na pleća seljaka koji su robovi i svojih gospodara, i robovi žita. Često se kaže daje poljoprivreda glavna delatnost predindustrijske Evrope. Ali, ona je stalno u teškoćama. Čak i u velikim žitorodnim zemljama severa, ze­ mljišta koja tek počinju da se obrađuju samo su privremeni ekonomski poduhvati bez dugoročnije koristi. Širenje površina pod žitom (videli smo to u Poljskoj, gra­ fikon H. H. Vehtera kaže to izričito za Prusku,83 a to važi i za Siciliju), vodi do smanjenja prinosa. Naprotiv, ulažući u krmno bilje i stočarstvo, Engleska je u XVIII veku revolucionarno povećala prinos žitarica. Lokalna i međunarodna trgovina žitom Budući da sela žive od žetvi, a gradovi od viška, razborito je da se grad snabdeva na dohvat ruke, „na svojim posedima”, kako je to zaključeno na jednoj ras­ pravi u Bolonji, 1305. godine.84 Snabdevanjem u radijusu od 20 do 30 km izbegava se skup prevoz i uvek nesiguran uvoz iz inostranstva. Snabdevanje je utoliko 83 H. Н. Wâchter, op. cit., str. 143. 84 Jean Glenisson, „Une administration médiévale aux prises avec la disette. La question des blés dans les provinces italiennes de l’État pontifical en 1374-1375”, u : Le Moyen Age, t. 47, 1951, str. 303-326.

107

Hleb nasušni

bolje jer gradovi gotovo svuda pod svojom vlašću drže obližnja sela. U Francus­ koj je, sve do Tirgoa i do „rata za brašno”, pa čak i do Revolucije, seljak bio oba­ vezan da prodaje svoje žito na pijacama obližnjeg grada. Prilikom nemira koji prate glad u leto 1789, pobunjenici su često zarobljavali trgovce žitom koje su smatrali prekupcima: svako ih je već poznavao odranije. Tako je bilo u čitavoj Evropi. U Nemačkoj u XVIII veku svuda se donose mere protiv „lihvara”, u stva­ ri, prekupaca žita (Getreidewucher). Taj život zasnovan na lokalnim razmenama ne odvija se bez poteškoća. Svaka loša žetva primorava gradove da se obrate srećnijim oblastima. Već od XIV veka, pšenica i raž sa severa osvajaju Sredozemlje.85 Još pre tog razdoblja, Italija dobija žito iz Vizantije, a docnije iz Turske. Sicilija je veliki snabdevač, onakav kakav će u budućnosti postati Kanada, Argentina i Ukrajina. Te oblasti, snabdevači velikih gradova, moraju imati lak pristup morima ili plovnim rekama, jer je prevoz vodenim putem najbolji za rasut i težak teret. U go­ dinama dobre žetve, sve do kraja XV veka, Pikardija i Vermandoa izvoze žito u Flandriju rekom Seldom, u Pariz Oazom. Šampanja i Baroa snabdevaju rekom Marnom Pariz u XVI veku; polazna stanica ovog ponekad opasnog rečnog prevoza je Vitri-le-Fransoa.8®U isto vreme, žito putuje iz Burgundije u buradima, Sonom i Ronom, pri čemu za te pošiljke uzvodno kao stanica služi grad Ari. Kada se Marselj uplaši oskudice, obraća se svojim dobrim prijateljima, konzulima u Arlu. Kasnije će i sam Marselj, posebno u XVIII veku, postati velika luka za „žito s mora”. Njemu će se sada čitava Provansa obraćati u teškim trenucima. Ali za vlastitu potrošnju, pretpostavljaće lokalno žito uvezenom, manje ili više ošte­ ćenom u pomorskom prevozu.88 U Italiji, Đenova jede skupo žito koje joj dolazi iz Romanje, a izvozi jeftino, koje kupuje na Levantu.89 Počevši od XVI veka, žita sa severa zauzimaju sve značajnije mesto na međunarodnom tržištu žitarica. Često na štetu zemlje izvoznice. Velika količina žita koju Poljska izvozi svake godine, objašnjava se u jednom trgovačkom rečniku (1797), ostavlja utisak da je reč o jednoj od najplodnijih zemalja u Evropi. Pa ipak, onaj koji poznaje tu zemlju i njene stanovnike, zaključiće drugačije, jer iako u njoj ima i plodnih i dobro obrađenih područja, ima još plodnijih i još bolje obrđenih područja koja ipak ne izvoze žito. „Istina je, naime, da su plemići jedini vlasnici, a seljaci robovi, a ovi prvi da bi se održali, koriste trud i uzimaju proiz­ vode onih drugih, koji sačinjavaju bar sedam osmina stanovništva i primorani su da se prehranjuju ječmenim i ovsenim hlebom. Dok se drugi narodi Evrope hrane najvećim delom svojim najboljim žitima, Poljaci zadržavaju samo mali deo svoje pšenice i raži, tako da bismo mogli pomisliti da ih žanju samo za inostranstvo. 85

■

Ruggiero Romano, „А propos du commerce du blé dans la Méditerranée des XVIe et XVe siècles” u: Hommage à Lucien Febvre, 1954, II, str. 149-156. Jean Meuvret, Études d ’histoire économique, 1971, str. 200. Médit., tom I, str. 302. Ruggiero Romano, Commerce et prix du blé à Marseille au XVIIF siècle, 1956, str. 76-77. qq A. M., A. E., B l, 529, 4. februar 1710. Andrea Metra, Il Mentore perfetto d e’negozianti, 1797, V, str. 15.

108

Prevoz Žita u Italiji na mazgama. Pinakoteka u Sijeni (foto Skala)

Štedljivi plemići i građani i sami se hrane ražanim hlebom, dok je pšenični hleb samo za trpeze velikaša. Ne preteruje se kad se kaže da samo jedan grad u nekoj drugoj evropskoj državi troši više pšenice nego čitavo Kraljevstvo Poljske”. Evropa na svojim rubovima, severnim i istočnim (Tursko carstvo), ili pak južnim (varvarske zemlje, Sardinija, Sicilija), ima slabo nastanjene ili nerazvijene zemlje koje su spremne daje snabdevaju žitom koje joj nedostaje. Pa ipak, te razmene su nestalne. Jedna se žitnica otvara, druga se zatvara. U prvoj polovini XVII veka takav je snabdevač Švedska91 (Livonija, Estonija, Skanija); od 1697. do 1760. godine to je Engleska, podstaknuta izvoznim olašicama koje pogoduju „zat­ varanjima prostora” (enclosures); u XVIII veka snabdevači žitom su engleske ko­ lonije u Americi.92 Mamac je svaki put gotov novac. Na tržištu žita, bogataš uvek plaća u goto­ vom novcu. Siromah dospeva u iskušenje, a oni koji ubiru najveću korist su, na91 Claude Nordmann, Grandeur et liberté de la Suède, 1660-1792, 1971, str. 45. i napomena. 92 Werner Sombart, Der moderne Kapitalismus, 1921-1928, II, str. 1035. Količine izvezene iz Engleske nakon 1697. i Amerike u 1770.

109

Hleb nasušni

ravno, posrednici. Tako, ima trgovaca zelenaša koji kupuju još nedozrelo žito u Napuljskoj Kraljevini, ali i drugde. Venecija je već 1227. plaćala zlatnim polu­ gama žito iz Pulje. Isto tako, mali bretonski brodovi obično u XVI i XVII veku dopremaju žito koje nedostaje Sevilji, a posebno Lisabonu, a odnose srebro ili portugalsko „crveno zlato”, što je bilo zabranjeno u svakoj drugoj trgovini.94 U XVII veku, žito koje se iz Amsterdama izvozi u Francusku i Španiju plaća se u gotovom. „Poslednjih godina”, kaže neki pisac koji se predstavka kao Englez, „пп imamo obilje žita čiji izvoz održava naš trgovački bilans”.95^Godine 1795’ Francuska je na rubu gladi. Izaslanici poslati u Italiju ne nalaze drugi način da dođu do žita, nego da iz Marselja u Livorno pošalju sanduke srebrnine „koja je bila prodata prema težini srebra, bez obzira na obradu koja je vredela više nego materijal”.90 ' Ipak, količine žita koje se tako prodaju nisu toliko velike koliko bi se moglo pomisliti. U zemljama Sredozemlja u XVI veku živi oko 60 miliona ljudi. Na 3 hl po stanovniku, ukupna potrošnja bi iznosila 180 miliona hektolitara, ili 145 mi­ liona kvintala. Gruba računica ukazuje na to da pomorska trgovina doseže jedan ili dva miliona kvintala, što iznosi jedva 1% ukupne potrošnje. Kada bismo pošli od potrošnje od 4 hl po stanovniku, postotak bi bio još niži. Stanje je, začelo, isto i u XVII veku. Gdanjsk, glavna žitna luka, izvozi 1618. godine 1 382 000, a 1649. godine 1 200 000 kvintala (zaokružene brojke).97 Pretpostavimo li da je čitav sever isto što i tri ili četiri Gdanjska, onda količine žita iznose od 3 do 5 miliona kvintala. Ako tome dodamo milion kvintala koje može obezbediti Sredozemlje, to je najviše 6 miliona za izvoz žita iz Evrope. To je ogromna, ali beznačajna brojka ako se uporedi s 240 miliona kvintala koje troše Evropljani (3 hl po svakom od 100 miliona stanovnika). Ali, ni rekordni izvozi se neće održati: tako 1753. i 1754, Gdanjsk izvozi samo 52 000 lasta (tj. 624 000 kvintala). Tirgo je međunarodno tržište žita u tom razdoblju procenjivao na 4 ili 5 miliona kvintala, što je brojka koju Zombart smatra preteranom." Ne bi trebalo zaboraviti ni to da se te dopunske količine žitarica prevoze gotovo isključivo vodenim putevima, tako da jedino pomorske sile uspevaju da kod kuće spreče ponavljanje gladi.100 S obzirom na sredstva tog doba, nema sumnje da je ta trgovina na velike udaljenosti izvanredno ostvarenje. Za divljenje je to da su Bardi iz Firence, u službi)pape Bendikta XII, 1336. godine uspeli da iz Pulje izvezu žito u Jermeniju, da firentinskim trgovcima od XIV veka, svake godine kroz ruke prolazi no

107

94 BUanci generali, 2. serija, I, 1, 1912, str. 35-37. Jean Nicot, Correspondance médite, pr. E. Falgairolle, 1897, str. 5. J. Nickolls, op. cit., str. 357. 97 Moskva, A. E. A., 8813-261, f° 21, Livorno, 30. mart 1795. Werner Sombart, Krieg und Kapitalismus, 1913, str. 137-138. 99 J- Savary, Dictionnaire..., V, col. 579-580. / 100W. Sombart, Der moderne Kapitalismus, t. II, str. 1032-1033. Fntz Wagner, u: Handbuch der europaischen Geschichte, izdao Th. Schieder, 1968, IV, str.

.... . Yves Renouard, „Une expédition de céréales des Pouilles...”, u: Mélanges d ’archéologie et d histoire de l ’Ecole française de Rome, 1936.

110

Međunarodna trgovina žitom: brodovi natovareni poljskim žitom, stižu Vislom u Gdanjsk

od 5 000 do 10 000 tona sicilijanskog žita;102 da velike vojvode Toskane, Vene­ cije i Đenove, posredstvom međunarodnih trgovaca, kao i uz pomoć menica na Nirnberg i Antverpen, prevoze više desetina hiljada tona žita, sa Baltika i Severnog mora, čime popunjavaju velike manjkove na Sredozemlju nastale u poslednjoj deceniji XVI veka;103 da u XVI veku bogata i još uvek ponešto sirova Mol­ davia svake godine šalje u Carigrad u prošeku 350 000 hl; da krajem XVIII veka, jedan bostonski brod stiže u Carigrad, natovaren američkim brašnom i žitom. Moguće je da ima razloga i za divljenje „dokovima” i skladištima na pola­ zištima (na caricatorima105 na Siciliji, u Gdanjsku, Antverpenu - važnoj luci od 1544 - u Libeku i Amsterdamu), kao i na odredištima, u Đenovi i Veneciji (44 -------------------

/

102 W. Sombart, Der moderne Kapitalismus, II, str. 1032. m Médit,, I, str. 543-545. 104 Tačna referenca izgubljena. 105 O organizaciji caricatora, uporediti Médit., I, str. 525-528.

111

Hleb nasušni

skladišta u ovom gradu 1602). Zanimljive su i olakšice u ovoj trgovini, kao što su, na primer, bonovi za žito (cedole) u sicilijanskim tovarištima (caricatori).106 Ipak, sve u svemu, ta trgovina ostaje neznatna, „dok je nadzor nad njom stroži nego da ga sprovodi Inkvizicija”. Veliki sistemi kupovanja, skladištenja, re­ distribucije - što je izuzetno važno za međunarodnu trgovinu teškom i kvarljivom robom - nastaju tek u XVIII veku, pa i kasnije. U XVI veku u Veneciji, Đenovi i u Firenci (osim, možda, kuće Bardi Korsi), nema krupnijih samostalnih veletrgovaca žitom. Po potrebi, veletrgovci žitom trguju za vreme velikih kriza. Velike portugalske firme, među kojima i Himeneši, koje su u doba velike krize 1590. go­ dine finansirale dopremu žita sa Severa ka Sredozemlju, zaradile su od 300 do 400%...107*Ali, nažalost po njih, bilo je to samo jednom. Veletrgovci obično ne vide interesa u toj neizvesnoj i teškoj trgovini. I zaista, u trgovini žitom neće biti krupnih poslova pre XVIII veka. Trgovina žitom u Marselju, u vreme gladi 1773, gotovo daje monopol nekolicine trgovaca koji nameću svoja pravila. 101^ Od velikih poslova sa žitom znamo za kupovinu u „velikom stilu” Gustava Adolfa u Rusiji, kao i kupovinu Luja XIV na amsterdamskom tržištu uoči njego­ vog osvajanja Holandije 1672. Takođe, znamo i za naredbu koju 27. oktobra 1740. izdaje Fridrih П, nakon što je saznao za smrt cara Karla VI, da se odmah kupi od 150 000 do 200 000 vagana raži u Poljskoj, Meklemburgu, Šleskoj, Gdanjsku i drugim stranim gradovima (što će mu kasnije doneti teškoće u odnosima s Rusijom). U tim velikim transakcijama, mnogo je zavisilo od vojne politike drža­ va. Primer Fridriha II pokazuje da se u slučaju neprilika valja obratiti svim pro­ izvođačima žita istovremeno, jer su zalihe nedovoljne. Štaviše, sve je više pre­ preka slobodnoj trgovini koje dalje otežavaju promet. To pokazuje i slučaj Fran­ cuske tokom poslednjih godina Starog poretka. U želji da učini pravu stvar, kraljeva administracija uklanja suviše slobodnu privatnu inicijativu, i stvara mo­ nopol na tržištu žita, tačnije, u korist trgovaca u svojoj službi i svojih zastupnika, a sve to na sopstveni teret i štetu. Ali, zastareli sistem ne može da obezbedi snabdevanje naraslih gradova, dopušta strašne prevare i utaje, iz čega nastaje legenda o „Paktu gladi”.109 U ovom slučaju, zaista, možemo reći da nema dima bez vatre. Sve je to veoma ozbiljno. Žito je čitav život ne samo Francuske, već i celog Zapada. Znamo za „rat za brašno”110 koji je usledio nakon neodgovarajućih Tirgoovih mera u korist slobodnog prometa žitom. „Nakon što su opljačkane pijace i pekare”, kaže neki savremenik, „mogu opljačkati i naše kuće i poklati nas”. On dodaje: „Počinju pljačkati imanja, pa zašto ne bi pljačkali i dvorce?”111 I™Médit..., I, str. 527. ' Médit..., I, str. 577. / 109 Histoire du commerce de Marseille, IV, str. 365 i dalje. 110 А' R Usher’ The НШогУ ° f the grain trade in France, 1400-1710, 1913, str. 125. V. S. Lublinsky, „Voltaire et la guerre des farines”, u: Annales historiques de la Révolution française br. 2, 1959. i str. 127-145. Opat Mably, „Du commerce des grains”: Œuvres complètes, XIII, 1795, str. 144-146.

112

Hleb nasušni

Žito i kalorije Čoveku je danas potrebno od 3 500 do 4 000 kalorija dnevno, ako živi u bo­ gatoj zemlji i pripada povlašćenoj klasi. Bilo je to poznato i pre XVIII veka, ali nije bilo norma. Kako nam u računu treba neka referentna tačka, uzmimo brojku od 3 500 kalorija. Do tog visokog iznosa dolazi i Irl Dž. Hamilton11- u proračunu hranljive vrednosti sledovanja posade španske flote u Indiji oko 1560. To, je na­ ravno, lep rekord ako smo spremni da slepo povemjemo (uprkos mudrosti Kurtlena, koji opominje da ne slušamo uvek birokratiju), u zvanične brojke koje iznosi intendantura, za koju su sledovanja koja sama deli, uvek dobra i hranljiva. Znamo i za još jače obroke, one na vladarskim trpezama i stolovima povlašćenih klasa (na primer, u Paviji, početkom XVII veka, u kolegijumu Boromeo). Pa ipak, ti usamljeni slučajevi ne bi trebalo da nas zavaraju. Čim se dođe do pro­ šeka (na primer, za velike gradske mase), norma je približno oko 2 000 kalorija. Tako je i u Parizu uoči Revolucije. Jasno, podaci kojima raspolažemo još su uvek malobrojni i nikad tačno ne rešavaju probleme koji nas zanimaju. Utoliko pre što se raspravlja i o kriterijumima za kalorije radi procene zdrave ishrane koja zahteva uravnoteženost između ugljenih hidrata, belančevina i masti. Tu je i pitanje da li u unos kalorija treba računati vino i alkohol. Običaj je da se piću pripisuje najviše 10% kalorija unetih u organizam. Ono što se popije iznad tog postotka, ne unosi se u računicu, što, naravno, ne znači da taj višak ne ostavlja traga na zdra­ vlju onog koji pije, ili na njegov novčanik. Ipak, pravila se mogu naslutiti. Tako i podela između različitih vrsta hrane otkriva raznolikost, ili češće, jednoličnost jelovnika. A ona postoji kada udeo ugljenih hidrata (skoro uvek u žitaricama) znatnije premaši 60 posto u predviđe­ noj količini izraženoj u kalorijama. U tom je slučaju udeo mesa, ribe i mlečnih proizvoda veoma ograničen. A to je kao da se čitavog života hranimo hlebom ili kašama. S tim merilima na umu, čini nam se da severna Evropa više troši meso, dok južna Evropa pridaje više značaja ugljenim hidratima, osim kada je reč o ishrani vojske, čija su sledovanja poboljšana usoljenim mesom ili tunjevinom iz buradi. Nimalo ne čudi ni da je ishrana bogatih raznovrsnija od ishrane siromaha; tu je znak razlikovanja više kvalitet hrane, nego njena količina.112113 U Đenovi 1614. i 1615, na raskošnom stolu porodice Spinola, žitarice sačinjavaju tek 53% kalorija. U isto vreme učestvuju sa 81% u ishrani siromašnih u „Bolnici za najteže bolesti (jedan kilogram žita sadrži 3 000 kalorija, a kilogram hleba 2 500). Uporedimo li to s drugim stavkama u ishrani, Spinole ne troše više mesa ili ribe, već dva puta više mlečnih proizvoda i masnoća nego bolesnici u pomenutoj bolnici, a njihova mnogo raznovrsnija ishrana znači mnogo voća, povrća, šećera (3% troškova). S druge strane, sasvim je izvesno da štićenicima u kolegijumu Boromeo (1609­ 1618), uprkos jakim obrocima (čak između 5 100 i 7 000 kalorija dnevno), hrana 112 Earl J. Hamilton, „Wages and Subsistence on Spanish Treasure Ships, 1503-1660”, u: Journal o f Political Economy, 1929. . . . . H* Sve proračune uradio je F. C. Spooner, „Régimes alimentaires d autrefois: proportions et calculs en calories”, u: Annales E. S. C., 1961, str. 568-574.

113

12. NEKADAŠNJI SISTEMI ISHRANE (IZRAŽENI U KALORIJAMA) Karta je načinjena prema ispitivanjima srazmemo povlašćenih obroka. Valjalo bi pronaći hiljade primera u svim društvenim slojevima i u različitim razdobljima, da bi se ustanovila važeća karta za Evropu (iz: F. Spuner, „Nekadašnji sistemi ishrane ”)

114

Hleb nasušni

BUDŽET ZIDARSKE PORODICE (5 osoba) oko 1800. u Berlinu, u procentima dohotka

odeća i ostalo

13. BUDŽET JEDNE ZIDARSKE PORODICE U BERLINU OKO 1800. Nameće se poređenje s brojkama koje se odnose na prosečne troškove ishrane Parižana 1788. i 1854 (str. 116). Hleb ovde obuhvata mnogo više od 50% troškova za ishranu porodice, što je velika srazmera s obzirom na cenu žitarica. Reč je o primeru jednolične i teške ishrane (prema V. Abelu)

osvetljenje i grejanie kirija

6 ,i

\if^

proizvodi " životinjskog 14,9 porekla

ЦМ-х

hleb

11,5 drugi proizvodi biljnog porekla ishrana 72,7

L _ _________ ___________________________

-

nije raznovrsna: žitarice iznose 73%, pa im ishrana nije i ne može biti baš prefinjena. Pre ili kasnije, ishrana u gradovima postaje raznovrsnija nego u selima. U Parizu, gde se oko 1780, kao što smo rekli, dnevna potrošnja ustaljuje na oko 2000 kalorija, žitarice su zastupljene samo sa 58% od ukupne količine, a to iznosi oko livre hleba dnevno.114 To, uostalom, odgovara brojkama (ranijim i kasnijim), prosečne dnevne potrošnje hleba stanovnika Pariza: 1637-540 g; 1728-1730-556 g; 1770^162 g; 1788-587 g; 1810-463 g; 1820-500 g; 1854-493 g.115 Ti podaci nisu sasvim pouzdani, kao ni brojka od 180 kilograma po osobi koju je, prema jednom dosta spornom proračunu, dosegla početkom XVII veka godišnja potrošnja u Ve­ neciji.116 Pa ipak, drugi podaci upućuju na to da je u Veneciji postojala dobro plaćena i zahtevna radnička klasa, dok su imućni, kao i starosedeoci, bili veoma rasipni. 114 Robert Philippe, „Une opération pilote: l’étude du ravitaillement de Paris au temps de La­ voisier” u: Annales E. S. C , XVI, 1961, tabela između stranica 572 i 573. NB. Postoji greška na poslednjoj tabeli: umesto 50% treba da piše 58%. 415 Armand Husson, Les Consommations de Paris, 1856, str. 79-106. П6 proragun j e /asnpvan na dokumentima Muzeja Correr, Dona delle Rose, 218, f° 142 i dalje. Iz jednog proračuna za ratarske godine 1603-1604,1604-1605, 1608-1609, uzimajući u obzir bilans zaliha žita, prosečna potrošnja u Veneciji iznosila bi oko 450 000 stara. Budući da stanov­ ništvo grada ima 150 000 ljudi, potrošnja po osobi iznosi 3 stara (ako je jedan star 60 kg, onda to znači 180 kg). Ove brojke su iz zvaničnog ispitivanja 1760 (3 stara žita ili 4, 5 kukuruza). P. Georgelin, op. cit., str. 209.

115

Hleb nasušni

Sve u svemu, nema sumnje da se hleb na selu mnogo više jede nego u gradu. A među radništvom ga više troše oni najslabije plaćeni. Prema Legranu d Osiju, 1782, radnik i seljak u Francuskoj jedu dve ili tri livre hleba dnevno, ali „svako ko ima nešto drugo za jelo, ne troši toliko hleba”. Ipak, još i danas, u južnoj Italiji možemo na gradilištima videti radnike kako jedu ogromne vekne hleba, uz, više kao začin, po nekoliko paradajza i po glavicu crnog luka, što se na­ ziva companatico: ono što ide s hlebom. Pobeda hleba proizlazi iz činjenice da je žito, u odnosu na svoj kalorični sadržaj - kao i alkohol od žita, dodaje jedan poljski istoričar,117 koji tako uzgred opravdava sklonost svojih zemljaka da piju pića od žita, a ne samo da ga jedu kao hleb - srazmerno najjeftinija hrana: 1780. godine jedanaest puta jeftinija od mesa, šezdeset pet puta od sveže morske ribe, devet puta od rečne ribe, tri puta od uso­ ljene ribe, šest puta od jaja, tri puta od maslaca i ulja. Žito, glavni izvor energije, dolazi tek na treće mesto u troškovima prosečnog Parižanina, 1788. i 1854, nakon mesa i vina (samo 17% celokupne potrošnje, u oba slučaja).118 To vraća vrednost žitu o kojem smo rekli mnogo rđavog. To je hrana siro­ mašnih, a njegova „сепа je pokazatelj i cene druge hrane”. „Ovo je”, piše Sebastijan Mersje (1770), „treća zima zaredom u kojoj je hleb skup. Još od prošle godine polovini seljaka je bilo potrebno javno milosrđe, a ove će zime biti vrhunac, jer onima koji su do sada živeli prodajući svoje stvari, nije više ništa ostalo”.119 Za siromašne ako nema hleba nema ničega. Ne bismo smeli da zaboravimo tu potre­ snu stranu problema, ropstvo u kome žito drži proizvođače, posrednike, prevoznike i potrošače. U takvom stanju uzbune su neprekidne. „Žito koje hrani ljude, istovremeno je i njihov ubica”, kaže ili, tačnije, ponavlja Sebastijan Mersije. Cena žita i životni standard Mersjeova opaska jedva daje preterana. U Evropi žito predstavlja polovinu ljudske svakodnevice. Cena žita se neprestano menja, zavisno od zaliha, prevoza, nepogoda koje najavljuju žetve i određuju im vreme, zavisno od samih žetvi, naj­ zad, i zavisno od godišnjeg doba. Naši grafikoni cena žita liče na grafikone koje iscrtavaju seizmografi. A kolebanje cene više pogađa siromašne, jer oni tome ne mogu da doskoče stvarajući u pogodnom trenutku obilne zalihe. Mogu li se te promene smatrati nekom vrstom barometra životnog standarda masa, kratkoro­ čno i dugoročno? Da bismo to utvrdili postoji nekoliko načina, iako su svi nesavršeni. Mo­ guće je uporediti cene žita sa nadnicama, pri čemu valja znati da se mnogo nad­ nica isplaćuje ili samo u naturi, ili i u naturi i u novcu. Nadnice možemo izraču­ nati i u žitu ili raži (kao V. Abel na grafikonu koji preuzimamo). Možemo utvrditi 118 Witold Kul®’ Théorie économique du système féodal..., X V f- X V I I f s., 1970. Robert Philippe, „Une opération pilote: l’étude du ravitaillement de Paris au temps de La­ voisier” u: Pour une histoire de l ’alimentation, pr. J.-J. Hemardinquer, 1970, str. 65, tabela 5; A. Husson, op. cit., str. 106. ' 119 Louis-Sébastien Mercier, Tableau de Paris, 1782, IV, str. 132

116

Hleb nasušni

14. PLATE I CENA RAŽI U GETINGENU (XV-XIX VEK) Cena raži izračunata je u srebrnim rajhsmarkama, a plata (ovde jednog drvoseče koji radi na komad) izražena je u kilogramima raži■Odnos porasta cena raži i pada realnih nadnica je očigledan, i obrnuto (prema V Abelu)

prosečnu cenu tipične „potrošačke korpe”, po metodu Felpsa Brauna i Šeile Hop­ kins.120 I najzad, kao jedinicu možemo uzeti satnicu najslabije plaćenih radnika, obično zidarskih pomoćnika ili onih koji mešaju malter. Ova poslednja metoda, koju koriste Žan Furastje i njegovi učenici, posebno R. Grandami, ima određenih prednosti. A šta kazuju te „realne” cene? Sigurno to, da kvintal (držimo se ovde starih jedinica), košta oko 1543. godine otprilike koliko i 100 sati rada, a zatim ostaje iznad te kritične linije sve do 1883. To približno ocrtava stanje u Francu­ skoj, a grosso modo, i na Zapadu. Jedan radnik odradi približno 3 000 sati go­ dišnje; on sa svojom porodicom (ukupno 4 osobe) godišnje potroši približno 12 kvintala. Uvek je ozbiljno kada se pređe linija od 100 sati rada za jedan kvintal; kada se pređe ona od 200 sati to je zvono za uzbunu; kada se pređe ona od 300 sati to znači da nastupa glad. Rene Grandami misli da se linija od 100 uvek prela­ zila zbog nekih naglih oscilacija, bilo munjevitog uspona kao sredinom XVI veka, bilo naglog pada kao 1883. Kada se linija pređe u bilo kojem smeru, dalje kretanje je uvek brzo. Što se tiče razdoblja koje obrađuje ova knjiga, realne cene su se kretale u lošem smeru. Jedino povoljno razdoblje izgleda da je bilo posle epidemije crne kuge. To otkriće zahteva sistematsko preispitivanje starih gledišta. Zaključak upućuje na siromaštvo gradskih radnika, kao i na siromaštvo na selu, gde nadnice u naturi slede gotovo isti ritam. Siromašni su stoga prinuđeni da se zadovolje sekundarnim žitaricama, „jeftinijim proizvodima, ali koji ipak daju dovoljan broj kalorija; moraju da napuste hranu bogatu belančevinama, a troše onu bogatu skrobom”./Uoči Francuske revolucije, u Burgundiji „seljak, izuzev manjeg gazde, jede malo pšenice. Ta raskošna žitarica namenjena je isključivo za 120 E. H. Phelps Brown i Sheila V. Hopkins, „Seven Centuries of Building Wages”, u: Econo­ mica, avgust 1955, str. 195-206.

117

170 O n

Hleb nasušni

15. DVA PRIMERA REALNIH CENA ŽITA Ovoj grafikon pokušava da istakne značaj promena realnih nadnica (izraženih u žitu). Ne­ kadašnje mere su preračunate u današnje kvintale, a cene žita obračunate kao desetočasovni rad fizičkog radnika. Linija 10 (100 sati rada) označava opasnu gornju granicu iznad koje počinje mučan život za radnika; ona postaje katastrofalna kod 200 sati, a glad nastupa iznad 300 (rekordna brojka dostignuta 1709. godine je više od 500). Smisao grafikona očituje se na mestu ukrštanja dve krivulje: u razdoblju 1540-1550, pre­ koračena je linija od 100 sati, a povratak na niski stupanj ostvariće se tek u razdoblju 1880-1890, posle godina visokih cena. Prelazak linije od 100 sati odvija se uvek veoma Živo, kako pri usponu tako i opadanju, svaki put s kolebanjima čitave ekonomije. Ovaj grafikon je svedočanstvo o srazmemo dobrom životnom standardu u X V veku, uprkos nekim uzbunama do kojih su očigledno dovele loše žetve (prema R. Grandamiju, u zborniku Z. Fourastijea, prodajna cena i dohodak, 14. serija)

118

Hleb nasušni

malu decu, prodaju, retke svetkovine. Ona snabdeva više kesu nego trpezu... Se­ kundarne žitarice su glavni deo ishrane seljaka: conceau ili mešavina pšenice i raži zajedno zasejanih, raž u nešto imućnijim domaćinstvima, ječam i ovas u naj­ siromašnijim, kukuruz u Bresi i u dolini Sone; raž i heljda u Morvanu’ . ~ Oko 1750, u Pijemontu, prosečna potrošnja (u hektolitrima) raspoređena je na sledeći način: pšenica 0,94; raž 0,91; ostala žita 0,41; kesten 0,45,121122 ili ukupno 2,71 hl godišnje. U toj svakako nedovoljnoj količini, udeo žita je skroman. Hleb bogatih, hleb i kaše siromašnih Kao što ima raznog žita, tako ima i raznog hleba. U Poatjeu, u decembru 1362, kad je cena merice žita dostigla 24 sua, postoje četiri vrste hleba: beli hleb (
119

Hleb nasušni

raspolaganju, za vreme rata u Španiji, nastavlja staru tradiciju: „Pripremali smo to žito , priča on, „kuvajući ga kao pirinač, ili ako nam je to bilo zgodnije, zdrobili bismo zrno između dva pljosnata kamena i zatim ga kuvali, dok ne bismo dobili neku vrstu testa”. “ Jedan mladi turski spahija, Osman-aga, kojeg su 1688. kod Temišvara zarobili Nemci, još se bolje snašao, na veliko iznenađenje svojih ču­ vara. Pošto je ponestalo kommissbrota (propisanog hleba), intendantura je voj­ nicima razdelila sledovanja brašna (već dva dana nisu jeli ništa). Osman-aga je je­ dini znao da ga umesi s malo vode i ispeče ispod vrućeg pepela. Naime, i ranije je, po vlastitom priznanju, bio u sličnim situacijama.127128*Ali to je već gotovo hleb, u svakom slučaju, hleb bez kvasca, pečen pod pepelom, kao što se često radi u Tur­ skoj i Persiji. Beli hleb je,^ dakle, retkost, luksuz. „Nema”, piše Dipre de Sen-Mor, „u svim francuskim, španskim i engleskim naseljima više od dva miliona ljudi koji jedu pšenični hleb ’. “ Ukoliko to shvatimo ozbiljno možemo zaključiti da broj onih koji jedu beli hleb nema više od četiri posto evropskog stanovništva. Još početkom XVIII veka, dobra se polovina seoskog stanovništva hrani žitaricama koje nisu hlebne i raži, dok brašno koje troše siromasi zadržava dosta mekinja. Pšenični i beli hleb (nesumnjivo hleb kanonikâ i biskupâ), ostaće zadugo luksuz. Stara francuska pouka glasi: „Ne treba pojesti najpre beli hleb.130 Beli hleb se rano pojavio, ali je bio namenjen isključivo bogatim. Godine 1581, mladi Mlečani koji, na putu za Kompostelo, pored Duera, ulaze u jednu usamljenu kuću da u njoj utole glad, ne nalaze „ni pravi hleb, ni vino, ništa osim pet jaja i velikog hleba od raži i drugih nepoznatih mešavina, a od koga su samo neki mogli da pojedu pokoji zalogaj.1-31 U Parizu, čak bolji od belog hleba, veoma rano postiže uspeh „meki hleb”. Napravljen je od sitnog brašna uz dodatak pivskog kvasca. Ako mu se doda mleko, dobija se „kraljičin hleb” koji je obožavala Marija Medici.132 Medicinski fakultet 1668. uzalud osuđuje upotrebu pivskog kvasca, koji se i dalje koristi za „pecivo . Žene ga svako jutro odnose u pekare u mericama „na glavama, kao mlekarice . Meki hleb, naravno, ostaje luksuz: kao što kaže jedan Parižanin (1788): „Sa svojom čvrstom i rumenom korom, on kao da se ruga hlebu iz Limuzena... i izgleda kao plemić među pukom”.133 Ovakav luksuz dostupan je, na­ ravno, samo u doba obilja. Nastupi li „skupoća”, kao u Parizu u septembru 1740, Vrhovni sud odmah zabranjuje proizvodnju drugih vrsta hleba osim crnog; meki hleb i pecivo su zabranjeni, kao i upotreba „praha” od brašna, u to vreme obilno korišćenog za naprašivanje perika.134 127

rida.

120

Referenca izgubljena. * O. Aga, op. cit., str. 64-65. 130 N ' R DuPré de Saint-Maur, op. cit., str. 23. 131 Alfred Franklin, La Vie privée d ’autrefois. III. La cuisine, 1888, str. 91. London, P. R. O. 30,25, 157, Giomale autografe Francesca contarini od Venecije do Mad­ J 132 J. Savary, Dictionnaire.... IV, col. 10. 3 L.-S. Mercier, op. cit., XII, str. 242. 134 A. N., AD XI, 38, 225.

Hleb nasušni

Obrok kaše u holandskoj seljačkoj porodici (1653). Jedina zdela stoji na tronošcu. Desno, ognjište, levo, lestve koje služe kao stepenice. Gravira A. vati Ostadea. B. N., Kabinet grafike (otisak B. N.)

Tek između 1750. i 1850. dolazi do prave revolucije belog hleba. Najpre pšenica zamenjuje druge žitarice (kao u Engleskoj), potom se hleb sve više pravi od brašna gotovo sasvim prečišćenog od mekinja. U isto vreme širi se glas da je jedino hleb od fermentisanog testa dobar za zdravlje. Didro svaku kašu smatra neprobavljivom „jer nije fermentisala”.135136U Francuskoj, gde revolucija belog hleba rano počinje, 1780. osniva se Nacionalna pekarska škola. Napoleonovi vojnici biće nešto kasnije u Evropi prenosioci te „dragocenosti, belog hleba”. Pa ipak, na kontinentu će ta revolucija biti čudno spora i potrajaće bar do 1850. 135 Denis Diderot, članak „Bouillie”, Supplément à l ’Encyclopédie, II 1776, str. 34. 136L.-S. Mercier, op. cit., VIII, str. 154 i dalje.

1O

Hleb nasušni

Mnogo pre njene pobede, zbog starih prohteva bogatih i novih prohteva siroma­ šnih, njeno će se delovanje osetiti u samom rasporedu gajenih biljki. Početkom XVII veka, pšenica preovlađuje oko Pariza, u Milsjenu i Veksenu, ali će svoju pobedu u oblastima Valoa, Bri, Bovezis ostvariti tek pred kraj veka. Zapadna Fran­ cuska ostaće verna raži. 1 Francuska je, dakle, bila u prednosti kada je u pitanju beli hleb. „Uostalom, gde se jede dobar hleb, ako ne u Parizu” - pita se i odgovara Sebastijan Mersije, i dodaje: „Volim i na prvi pogled prepoznajem dobar hleb”.137 Kupovati hleb ili ga praviti kod kuće? ^ U prodaji, hleb nije menjao cenu, već težinu. Pravilo promenljive težine važi u ćelom zapadnom svetu. U Veneciji, prosečna težina hleba u prodaji u peka­ rama na Trgu sv. Marka, ili na Rialtu, menja se obrnuto srazmerno ceni žita, kao što prikazuje grafikon izrađen za poslednju četvrtinu XVI veka. Uredbe objav­ ljene u Krakovu 1561, 1589. i 1592. ukazuju na isti običaj: ista cena, promenljiva težina. A tu se propisuje količina hleba - različitog kvaliteta i težine - koja odgo­ vara jednom grošu, a što je 1592. godine šest funti ražanog, ili dve funte pše­ ničnog hleba. 38 Postoje izuzeci, u svakom slučaju u Parizu. Uredba iz jula 1372. razlikuje tri vrste hleba: hleb „šaji”, okrugli ili građanski hleb i „brod” hleb (crni hleb). Za istu cenu, težine su sledeće: 1, 2, 4 unce. U tom razdoblju pravilo glasi: ista cena, pro­ menljiva težina. Ali 1439.139*težina je za sva tri hleba utvrđena jednom za svagda, na pola livre, na jednu livru, i na dve. „Od tada se cena hleba menja s cenom žita”. Sve to, nema sumnje, zbog veoma rano date dozvole pekarima izvan prestonice — onima u Gonesu, Pontoazu, Aržanteju, Šarantonu, Korbeju itd. —da mogu dolaziti u Pariz i tu prodavati „pečeni hleb” prema težini. Više nego u pekarama, hleb će se u Parizu, kao i u Londonu, kupovati na jednoj od petnaestak gradskih pijaca.14® Pekari su tada širom Evrope važne ličnosti, važnije i od samih mlinara, jer kupuju žito neposredno i tako imaju položaj trgovaca. Međutim, njihova je proiz­ vodnja namenjena samo delu potrošača. Peći za hleb postoje i u domaćinstvima, čak i po gradovima. Takav se domaći hleb često javno prodaje. U Kelnu u XV i u Kastilji u XVI veku, ali još i danas, seljaci iz obližnjih sela dolaze da prodaju hleb u grad, gde stižu čim svane. U Veneciji, povlastica je ambasadora da se snabdevaju seljačkim hlebom iz okoline: on je na glasu kao bolji od hleba iz gradskih pekara. A mnoge bogate kuće u Veneciji, Đenovi i drugde imaju svoje spremište za žito i svoju peć za hleb. I obični ljudi često sami peku hleb, ako je suditi po pri­ zoru s gradske pijace u Augsburgu, na slici iz XVI veka: i žito se prodaje na merice (koje se mogu videti u gradskom muzeju). ' 138 L_S' Mercier’ ibid., XII, str. 240. nq Prema dokumentima koje sam pregledao u arhivima u Krakovu . . N - Delamare, Traité de police, II, 1710, str. 895. Ibid., izdanje 1772, II, str. 246-247; A. Husson, op. cit., str. 80—81.

122

Hleb nasušni Lire

16. TEŽINA HLEB A I CENE ŽITA U VENECIJI KRAJEM XVI VEKA (Prema F Brodetu, Ekonomski život Venecije u XVI veku, u: La Civiltà veneziana del Rinascimento)

U Veneciji 1606, prema sasvim verovatnom službenom računu, žito koje prerađuju pekari, ne premašuje 182 000 stara na ukupnu gradsku potrošnju od 483 600 stara-, pijace prodaju 109 500 stara, a „kuće koje se same snabdevaju”141 troše 144 000. Ostatak služi za proizvodnju dvopeka koji mornari jedu na brodo­ vima. Tako u samoj Veneciji količina hleba koji se peče u pekarama jedva da pre­ mašuje količine koje se peku u pećima po domaćinstvima.142143 U Đenovi je došlo do velikog uzbuđenja u avgustu 1673, kada počinje da se govori da će se zabraniti pečenje hleba u domaćinstvima: „Narod gunđa”, ob­ jašnjava francuski konzul, „[...] izgleda kako [gradski oci] žele sve ovde da prisile da kupuju hleb na pijacama, i vele da ima plemića [tj. velikih poslovnih ljudi] koji nude sto osamdeset hiljada ekija godišnje da bi dobili dozvolu da prave hleb, jer [...] običaj je da svako svoj hleb peče kod kuće, a ako se to odobri niko to više ne bi mogao, što bi bio velik trošak, jer se hleb koji se prodaje na pijacama [...], pro­ daje po četrdeset lira mina, a ne vredi više od osamnaest, a osim toga je hleb koji se prodaje dobar samo onog dana kada je načinjen, dok je sutradan kiseo i ne može se jesti. Ovaj slučaj je uznemirio duhove, a juče ujutro pronađen je letak na Trgu San Širo, gde se okuplja staro plemstvo, u kojem se preti vladi i tvrdi da će njenoj tiraniji doći kraj’’.1 3

511.

141 A. d. S. Venecija, Papadopoli, 12, f° 19v°. 142 Muzej Correr, Donà delle Rose, 218, f° 140 v°. 143 Prepiska De Kompana (De Compans), francuskog konzula u Đenovi, A. N„ A. E., BI,

123

Pijaca Perlahplac u Augsburgu (XVI vek). Prizori po mesecima: na levoj strani, u oktobru prodaja divljači; u novembru prodaja drveta, sena, prasadi koju kolju na licu mesta;

124

u decembru prodaja žita na malo. Na desnoj strani, dugi niz građana odevenih u krzno iz­ laze iz gradske većnice. U pozadini seoski pejsaž... (Gradska umetnička zbirka, Augsburg)

125

Hleb nasušni

Peć za hleb, Krakov, XVvek. Kodeks Baltazara Behema, Jagelonska biblioteka, Krakov (foto Магек Rostvorovski)

iv Ako je verovati Parmantjeu, tek sedamdesetih godina XVIII veka nestade običaj pečenja domaćeg hleba ,,u većini velikih francuskih gradova”. 144 Žan Majer ukazuje na napuštanje kućnog pečenja hleba u Nantu 1771. i povezuje to s „opštim prihvatanjem belog pšeničnog hleba”.145 Postavlja se pitanje gde se mlelo žito za kućne peći. Svi gradovi, zapravo imaju mlinove u blizini. Dok se žito čuva relativno dobro (često se skladišti u kla­ sovima, i mlati nekoliko puta godišnje), brašno se takoreći uopšte ne može oču­ vati. Treba, dakle, mleti žito svakog dana, u mlinovima koji se tada nalaze na kraju svih sela i gradova, a nekad i u njihovom središtu, ako tu postoji neki vodni tok. Svaki prekid rada mlina —kao u Parizu, kad se Sena zamrzne ili izlije - do­ vodi do teškoća u snabdevanju. Stoga nije čudno što na utvrđenja Pariza postav­ lja 11vetrenjače i što ručni mlinovi i dalje opstaju i imaju svoje zagovornike. 145 Antoine Parmentier, Le Parfait Boulanger, 1778, str. 591-592. Jean Meyer, La Noblesse bretonne au XVIIIe siècle, str. 447. i napomena.

126

Gustina mlinova. Ova karta iz 1782 (pogrešno orijentisana: sever je dole, jug gore, Jadransko more levo, Apenini desno) prikazuje pet velikih sela (od kojih jedno, zapravo, predstavlja dva sela, Montalbodo i Vakarile), koja se nalaze između četiri reke u pokrajini Marka u zaleđu Ankone. Stanovnici kojih ima ukupno 15 971, raspoređeni su na području od 450 km2, na raspolaganju imaju 18 mlinova, što znači jedan mlin na 880 stanovnika, dok je prošek u Francuskoj jedan mlin na oko 400 stanovnika. Ali sve zavisi od snage mlina, broja točkova i žrvnjeva, što nam nije poznato (foto Serđo Anselmi)

Žito vlada Evropom Trojstvo žita, brašna i hleba prisutno je u čitavoj istoriji Evrope. Oni su gla­ vna briga gradova, država, trgovaca, običnih ljudi, za koje živeti znači „jesti svoj hleb”. Hleb je u ondašnjoj prepisci na prvom mestu. Poskupi li, sve se uzburka, a pobuna preti. Neker је/ u pravu kad kaže: „Narod nikad neće prihvatiti skup hleb”.146 To važi i za London i za Pariz i za Napulj. 146 Necker, Législation et commerce des grains, poglavlje XXIV.

127

Hleb nasušni

Na svaku uzbunu, sitni svet potrošača, onaj koji trpi, spreman je da pribegne nasilju. U Napulju 1585, preveliki izvoz žita u Španiju dovodi do gladi. Us­ koro će se morati jesti hleb od kestenja i sušenog povrća (di castagne e legumi). Trgovac i prekupac, Đovani Vičenco Storači, drsko odgovara onima koji oko njega urlaju da neće jesti takav hleb: Mangiate pietre (Jedite onda kamenje p.p.). Napolitanci se obaraju na njega, ubijaju ga, vuku ulicama grada njegovo unakaženo telo, koje najzad saseku u komade. Vicekralj će obesiti ili raščerečiti 37 ljudi, a stotinu njih će poslati na galije.147 U Parizu, u decembru 1692, pekare na trgu Mober su opljačkane. Odmah sledi surovo kažnjavanje: dva buntovnika su obešena, a ostali su osuđeni na robijanje na galijama, na okove ili bičevanje.148 Stvari se smiruju, ili bar to tako izgleda. Ali, hiljade sličnih pobuna izbijaju od XV do XVIII veka, a jednom od njih otpočela je i Francuska revolucija. S druge strane, dobra žetva se doživljava kao dar s neba. Jedanaestog av­ gusta 1649. služena je u Rimu svečana misa zahvalnica zbog dobre žetve koja je napunila ambare. Palavičini, načelnik za snabdevanje, preko noći postaje heroj i ljudi uzvikuju: „On je za pola uvećao hleb!”149 Čitalac, verovatno, razume ovaj uzvik: naime, cena hleba u Rimu se ne menja, već jedino težina, kao što je skoro svuda pravilo. Palavičini je, dakle, odjednom (iako privremeno) za 50% povećao kupovnu moć najsiromašnijih, onih koji jedu skoro isključivo hleb.

PIRINAČ Kao i žito, i više nego ono, pirinač je biljka koja vlada - prava tiranska biljka. Čitaoce istorije Kine, koju je nedavno napisao jedan veliki istoričar,150 ve­ rovatno su zabavljala autorova stalna poređenja: za njega je jedan car bio kineski Ig Kape, onaj drugi kineski Luj XI ili XIV, ili pak Napoleon. Da bi razumeo svet Dalekog istoka zapadnjak mora da ima pred očima vlastite reference. Govoreći o pirinču, govorićemo, dakle, o žitu. Uostalom, obe biljke su žitarice i poreklom su iz suvih zemalja. Pirinač kasnije postaje poluvodena biljka, što mu osigurava vi­ sok prinos i prihvatanje kod naroda. Još jedna crta otkriva njegovo poreklo: kao i kod žita, korenje mu je „gusto” i treba mu mnogo kiseonika koga u stajaćim vo­ dama nema. Zbog toga nema nijednog pirinčanog polja gde se naizgled nepo­ kretna voda ne bi pokretala radi napajanja korena biljke kiseonikom. Voda se, da­ kle, mora zaustavljati i pokretati hidrauličnom tehnikom. U poređenju sa žitom, pirinač se može smatrati više i manje značajnom bilj­ kom. Značajnijom, jer ne hrani 50 ili 70% svojih vernika, kao žito, već 80 ili 90%, pa i više. Neoljušten, održava se bolje od žita. S druge strane, u svetskim razmerama, žito je značajnije. Ono je 1977. godine zauzimalo 232 miliona hek­ tara, a pirinač 142; prinosi žita su mnogo manji po hektaru nego pirinač (16,6 Diari delta città di Palermo dal secolo XVI al XIX, pr. Gioacchino di Maržo t XIV 1875 str. 247-248. ’ 14*N. Delamare, op. cit, II, str. 1039. Gazette de France, Rim, 11. avgust 1649, str. 749. u R. Grousset, Histoire de la Chine.

128

Hleb nasušni

kvintala žita u odnosu na 26 pirinča, u prošeku). No, dve žitarice daju slične ukupne prinose: pirinač 366 miliona tona, a žito 386 miliona tona (kukuruz 349).151 Ali, brojke za pirinač, sporne su i odnose se na neprerađeno zrno, koje, oljušteno, gubi od 20 do 25% težine. Brojke tada opadaju na manje od 290 mi­ liona tona, znači daleko iza žita ili kukuruza, čije su opne tanke. Druga nezgodna stvar s pirinčem je to što zahteva izuzetno velik rad čovekov. Valja dodati da se pirinač, uprkos širenju u Evropu, Afriku i Ameriku, ugla­ vnom zadržava na Dalekom istoku, gde je i glavnina njegove proizvodnje (95%). I konačno, on se najčešće troši tamo gde se proizvodi, tako da se trgovina pi­ rinčem ne može uporediti s trgovinom žitom. Pre XVIII veka, nije bilo njegovog znatnijeg prometa, sem iz južne prema severnoj Kini, carskim kanalom za dvor u Pekingu; pirinač je putovao i od Tonkina i Šijama, ovog puta ka Indiji, koja je uvek patila od nedostatka hrane. A u Indiji postoji samo jedno važno izvozno tržište - Bengal. Pirinač kao suva kultura i pirinačpirinčanih polja Pirinač i žito, kao i mnoge druge gajene biljke, potiču iz suvih dolina srednje Azije. Pa ipak, žito je počelo da se gaji oko 5 000. godine p.n.e., dakle, mnogo ranije nego pirinač čija povest počinje oko 2 000. godine p.n.e. Među suvim biljkama, pirinač je dugo bio beznačajan. Najranija kineska civilizacija nije ga poznavala. Njene tri glavne biljke bile su travne, i gajile su se na vetrovitim prostranstvima severa. One se i danas gaje, i to su sirak, sa stabljikama visokim od 4 do 5 metara, žito i proso. O potonjem, jedan engleski putnik 1793, piše daje reč o „barbadoskom prosu koje Kinezi nazivaju kau-ling, to jest visoko žito. Ono je u svim pokrajinama severne Kine jeftinije od pirinča, i ono se tu, verovatno, ranije uzgajalo; naime, iz starih kineskih knjiga saznajemo da su se zapreminske mere određivale brojem njegovih zrna. Tako je stotinu zrna sačinjavalo jedan co”.152153U severnoj Kini, nekoliko putnika, Evropljana, svi slomljeni od umora, ulaze 1794. u jednu gostionicu u blizini Pekinga, gde mogu da dobiju samo „nešto lošeg šećera i činiju napola kuvanog prosa”.1 3 I dan-danas, u Kini se spravljaju kaše od žita, prosa i sirka, uz jela od soje i slatkog krompira.154 Za razliku od razvijenog severa, južna Kina je topla, šumovita i močvarna. Ona dugo ostaje nerazvijena. Ljudi tu, kao i danas na ostrvima Pacifika, žive od injama - lijana koje daju gomolje od kojih se pravi hranljivi škrob - ili od tarosa (colocasia), biljke slične repi, koja uspeva na malim nasipima, a koja se još i danas uzgaja u Kini, što je dokaz da je nekada bila veoma značajna. Američke biljke - slatki krompir, manioka, krompir i kukuruz - pridružile su se injamu i tarosu tek pošto su Evropljani otkrili Novi svet. Već učvršćena civilizacija pirinča 151 Godišnjak F. A. O^-a, 1977. 152 G. Macartney, op. cit., П, str. 232. ...................... 153 M. de Guignes, Voyages à Pékin, Manille et Vile de France... 1784-1801, 1808,1, str. 354. ^ Vera Hsu i Francis Hsu, u: Food in Chinese Culture, pr. K. C. Chang, op. cit., str. 300 i dalje.

129

Hleb nasušni

pružila im je otpor, manioka se ukorenila jedino u području Travankora, na De­ kanu, a slatki krompir u Kini tek u XVIII veku, na Cejlonu i na dalekim Sendvičkim ostrvima na Pacifiku. Gomolji još i danas imaju bledu ulogu na Dalekom is­ toku. Prvenstvo pripada žitaricama, pre svega pirinču: 220 miliona tona za čitavu monsunsku Aziju godine 1966, prema 140 miliona tona drugih žitarica (pšenice, prosa, kukuruza, ječma).155 ’ Vodeni pirinač se verovatno najpre odomaćio u Indiji, da bi zatim kopnenim ili morskim putem stigao u južnu Kinu, verovatno oko 2 150. ili 2 000. godine p.n.e. On se tu polako ustaljivao u klasičnom obliku u kakvom ga mi poznajemo. Sa širenjem gajenja pirinča, okreće se jedna stranica u istoriji Kine: jug preuzima vodstvo od severa, tim pre što će sever, otvoren prema pustinjama i putevima srednje Azije, imati tu nesreću da bude izložen provalama i pustošenjima. Iz Kine (i Indije), gajenje pirinča se znatno širi prema Tibetu, Indoneziji i Japanu. Za zemlje^koje ga prihvataju to je vekovima „bio način da pokažu da su civilizovane . U Japanu, razvoj gajenja pirinča otpočet otprilike u I veku n.e., tekao je izuzetno sporo, a u ishrani će steći prvenstvo tek u XVII veku.157 Pirinčana polja zauzimaju na Dalekom istoku još i danas veoma male pro­ store (verovatno preko 95% svetske površine namenjeno je vodenom pirinču, ali ukupno samo 100 miliona hektara 1966. godine).1511 Osim na tim posebnim pro­ storima, pirinač se s manje ili više uspeha rasprostro na širim područjima kao suva kultura. Taj pirinač slabog kvaliteta je osnovna hrana nekih nerazvijenih na­ roda. Zamislimo paljenjem iskrčen komad šume na Sumatri, Cejlonu ili u brdima Anama. Na oslobođenom tlu, bez daljih priprema (panjevi su ostali, tlo se ne ore, a pepeo služi kao đubrivo), zrno, koje će sazreti za pet i po meseci, baca se zama­ sima. Posle je moguće pokušati s gajenjem nekih drugih kultura, gomolja, pa­ tlidžana, raznog povrća. Na taj se način, ionako neizdašno tlo, potpuno iscrpi. Sledeće godine valja raščistiti drugi komad šume. S desetgodišnjom smenom, takvo gajenje teorijski zahteva 1 km2 za 50 stanovnika, a stvarno za oko 25, jer je polo­ vina planinskog tla neiskoristiva. Ako smena kultura nužna da obnovi šumu, ne traje deset, već dvadeset pet godina (najčešći slučaj), onda najednom kvadratnom kilometru može prosečno da živi desetoro ljudi. „Suma na ugaru” daje rastresito tlo koje se može lako obrađivati primitiv­ nim oruđima. Sistem dobro funkcioniše, naravno, pod uslovom da se stanovništvo ne poveća previše, kao i pod uslovom da se uništena šuma sama obnovi nakon tih uzastopnih paljenja. Takvi sistemi obrađivanja imaju razne lokalne nazive: ladang u Maleziji i Indoneziji, raj ili rai u planinama Vijetnama, džung u Indiji, tavi na Madagaskaru, gde su pirinač u X veku doneli Arapi. Svi ti sistemi obrade omo­ gućuju jedino skroman život i to uz dodatak „brašnaste srži sago palmi”, ili plo­ dova hlebnog drveta. Daleko smo još uvek od „metodične” proizvodnje na pirinčanim poljima, a i od iscrpljujućeg rada koje zahtevaju. / 155 Pierre Gourou, L ’Asie, novo izdanje, 1971, str. 83-86. 156 Jules Sion, Asie des moussons, 1. deo, 1928, str. 34. 157 F. W. Mote, u: Food in Chinese Culture, str. 199. 158

P. Gourou, op. cit„ str. 86.

130

Hleb nasušni

Rasadnik pirinča u Kini u XIX veku (otisak B.N.)

Čudo pirinčanih polja O pirinčanim poljima je mnogo pisano, tako da i mi možemo da ih prikažemo. Crteži u kineskom delu iz 1210. godine, Keng Če Tu, prikazuju pirinčana polja podeljena na kvadrate od po nekoliko ari, pumpe za navodnjavanje s po­ gonom na pedale, sađenje i žetvu nirinča, pa čak i „plug potpuno nalik današnjem, s jednim upregnutim bivolom”.1 Iako stare, slike su potpuno nalik današnjim. Kao da se ništa nije izmenilo. Odmah upada u oči veoma intenzivna obrada dragocenog tla: „Sve su rav­ nice obrađene”, piše jezuita otac Di Hald (1735).159160 „Ne vide se ni živice, ni jarci, niti skoro ijedno drvo, toliko se ovde ljudi plaše da ne izgube ni pedalj tla”. Sto159 Pogledati slike na stranama 138-139. 160 J. - B. du Halde, Description géographique, historique, chronologique, politique et phy­ sique de l ’Empire de la Chine et da la Tartarie chinoise, 1735, II, str. 65.

131

Hleb nasušni

tinu godina ranije (1626), govorio je isto otac Las Kortes, takođe jezuita: „Nije bilo ni pedlja zemlje... ni jednog jedinog kutka koji je ostao neobrađen”.161 Svaki kvadrat polja, između malih nasipa, ima stranice od pedesetak metara. Voda u njih pritiče i otiče. Voda je blatnjava —a to je povoljno —jer blato obnavlja plodnost tla i ne pogoduje komarcima koji prenose malariju. Tim komarcima, naprotiv, pogo­ duju bistre vode na brdima i planinama. Tako su područja ladanga ili raja, područja endemske malarije gde se stanovništvo, jasno, ne uvećava brzo. U XV veku, Ankor Vat je blistava prestonica, u čijoj su okolini pirinčana polja natopljena blatnjavom vodom. Sijamci koji su je napadali nisu je direktno uništili; oni, naime, remete život u njoj i poljoprivredne radove. Voda u kanalima se bistri, malarija pobeđuje, a uporedo napreduje i šuma.162 Slične drame su se odigravale, izgleda, i u Bengalu u XVII veku. Ako je pirinčano polje premaleno i obližnje bistre vode ga potope, tada dolazi do ubistvenih naleta malarije. Između Himalaja i brda Sivalik, u udolini s mnoštvom bistrih izvora, malarija besni.163* Naravno, voda je veliki problem. Ona može da potopi biljke. U Sijamu i Kambodži valjalo je iskoristiti neverovatnu prilagodljivost plutajućeg pirinča čije stabljike, da bi odolele promenama vodostaja, mogu porasti i do 10 metara u vi­ sinu. Žanje se iz čamaca, seče se glava i ostavlja stabljika koja je ponekad izu­ zetno dugačka. Drugi problem je dovođenje i odvođenje vode. Ona se ponekad dovodi bambusovim cevima s visokih izvora, i crpi u bunare, na primer, u dolini Ganga, a često i u Kini. Ponekad se, kao na Cejlonu, dovodi iz velikih čatrnji, koje su, međutim, gotovo uvek niske, a nekad i duboko ukopane u zemlju. Zato je negde neophodno dovesti vodu sve do pirinčanih polja koja su na većoj visini, i otud oni dolapi i pumpe na pedale koje još i danas možemo videti. Zameniti ih pumpama na parni ili električni pogon značilo bi i lišiti se jeftinog ljudskog rada. Las Kortes je video ljude koji tu rade: „Ponekad crpu vodu malom prikladnom mašinom, nekom vrstom dolapa za koji ne trebaju konji. Najlakši je to posao KJ, jer samo jedan Kinez može vasceli dan nogama pokretati maši­ nu . Potrebne su i ustave da bi voda tekla iz jednog kvadrata u drugi. Jasno, od lokalnih uslova zavisi koji će sistem biti primenjen. Kad nijedan način navodnja­ vanja nije moguć, nasip uz polje služi za zadržavanje kišnice koja može da održi znatan deo ravničarskih kultura u monsunskoj Aziji. U celini, reč je o ogromnoj koncentraciji rada, ljudskog kapitala i pažljivog prilagođavanja. A, uostalom, ništa se ne bi moglo održati da glavne poluge tog sistema navodnjavanja nisu bile učvršćene, nadzirne odozgo. To pretpostavlja čvrsto društvo, državnu vlast i beskrajne radove. Carski kanal Plave reke u Pe­ kingu je, takođe, veliki sistem za navodnjavanje.166 Povećanje broja pirinčanih 161 Otac de Las Cortes, nav. dok., f° 123 v°. . It Pierre Gourou, L ’Asie, 1953, str. 32. j64Ibid., str. 30-32. , U Sijamu, E. Kàmpfer,Histoire naturelle ... de l'Empire du Japon, 1732,1 str. 69. U Kam­ bodži, Eveline Porée-Maspéro, Etudes sur les rites agraires des Cambodgiens, 1942, I str 28' P Gourou, L ’Asie, str. 74. " J63 Otac de Las Cortes, nav. dok., P, 43 v°. -, ,9- Macartney, op. cit., III, str. 287; Dictionnaire archéologique des techniques, 1964, 1 str. 214-215; II, str. 520.

132

Hleb nasušni

polja pretpostavlja porast državne kontrole. Pretpostavlja i zbijanje sela jednih uz druga, kako radi navodnjavanja, tako i zbog nesigurnosti u unutrašnjosti Kine. Pirinčana polja su tako u oblastima gde napreduju dovela do velike gustine stanovništva i čvrste društvene discipline. Južna Kina je bila dominatna oko 1100. godine upravo zbog pirinča. Već 1380, broj stanovnika južne Kine je dva i po puta veći nego u severnoj (38 miliona prema 15 miliona, prema službenim poda­ cima).1®' A pravi podvig na pirinčanim poljima nije što se do u beskraj iskorišćava ista obradiva površina, što se zahvaljujući predostrožnom navodnjavanju održa­ vaju prinosi, već što se svake godine dobijaju dve, a nekad i tri žetve. Današnji kalendar Donjeg Tonkina kaže da ratarska godina počinje januar­ skim presađivanjem. Pet meseci kasnije žanje se, dakle u junu: to je takozvana „žetva petog meseca”. Da bi se ostvarila druga, pet meseci kasnije, ona desetog meseca, valja požuriti. Letina se hitro odnosi u ambare, a polja se mogu ponovo uzorati, izravnati, nađubriti, potopiti. Nema ni govora o sejanju u zamasima, jer bi klijanje trajalo predugo. Mladi rasad pirinča se uzima iz rasadnika, gde raste zbi­ jen u izdašno nađubrenoj zemlji. Rasad se presađuje na razmaku od 10 do 12 cen­ timetara. Rasadnik, obilno nađubren ljudskim đubrivom i otpacima iz do­ maćinstva, tu je presudan: štedi vreme i jača izdanke. Najvažnija, „žetva desetog meseca”, u punom je jeku u novembru. Odmah potom se ore i obavlja priprema za presađivanje u januaru.167168169 Strogi poljoprivredni kalenadar svuda utvrđuje redosled hitnih radova. U Kambodži,1® nakon kiša koje su ostavile lokve, prvo oranje „budi pirinčano polje”. Obaviće se jednom od oboda ka središtu, a drugi put od središta ka obodu. Da za sobom ne bi ostavio udubljena koja bi se mogla napuniti vodom, seljak koji vodi bivola useca dijagonalno preko brazda jedan ili dva jarka za odvod viška vode ... Treba još da počupa korov, ostavi ga da istrune, rastera rakove koji na­ nose štetu u plitkoj vodi. Pored toga treba da pazi da rasad čupa desnom rukom i otresa o levu nogu „kako bi otpala zemlja s korenja koje se dalje čisti protresanjem u vodi”. Poslovice i izreke svedoče o tom redosledu radnji. U Kambodži se kaže da je puštanje vode u zasađeno polje „utapanje vrabaca i grlica”. Pri pojavi prvih metlika, kaže se da je „biljka trudna”. Tada pirinčano polje dobije rumenu boju i to je „boja papagajevog krila”. A nekoliko sedmica kasnije, pri žetvi, kada zrno ,,u kojem se zgusnulo mleko, oteža”, biće jednostavno da se snopovi skupe ili u „jastuk” ili u „gredu” ili u „pelikana u letu” ili u „pseći rep”, ili u „slonovo sto­ palo”. Nakon mlaćenja, zrno se rešeta, kako bi se uklonilo „obećanje padija” (padi znači pirinač u ljusci). 167 Michel Cartier, Pigrre E. Will, „Démographie et institutions en Chine: contributions à l’annalyse des recensements de l’époque impériale”, u: Annales de démographie historique, 1971, str. 212-218 i 230-231. 168 pjerre Gourou, Les Paysans du delta tonkinois, 1936, str. 382-387. 169 Pojedinosti koje slede preuzete su od Éveline Porée-Maspéro, op. cit., I, 1942, str. 32 i dalje.

133

Hleb nasušni

Za zapadnjaka, viteza Šardena, koji gleda kako se gaji pirinač u Persiji, iz­ nenađujuća je brzina rasta: „Zrno niče za tri meseca, iako ga prenose nakon što izraste travka: jer [...] presađuju ga vlat po vlat u dobro natopljeno i muljevito tlo [•••]• Nedelju dana pošto se osuši, zrno sazre va”.1711 Upravo brzina objašnjava ta­ jnu dve žetve, obe pirinča, ili više na severu, jedne žetve pirinča, a druge žita, raži ili prosa. Moguće je čak dobiti i tri žetve, dve pirinča i jednu između njih, pšenice, ječma, heljde ili povrća (repe, šargarepe, boba, nankinškog kupusa). Pirinčano polje je prava fabrika. Hektar žitorodne zemlje u Francuskoj, u vreme Lavoazjea, daje prosečno 5 kvintala, a hektar pirinčanog polja često daje 30 kvintala pirinča u ljusci. Posle ljuštenja to je 21 kvintal jestivog pirinča od 3 500 kalorija po kilo­ gramu, dakle, ogroman zbir od 7 350 000 kalorija po hektaru, u odnosu na 1 500 000 kalorija kod žita i samo 340 000 kalorija životinjskog porekla, ako se na tom he­ ktaru uzgaja stoka i dobij a 150 kg mesa.171 Brojke ukazuju na ogromnu nadmoć pirinča i biljne hrane, pa je očigledno da se civilizacije Dalekog istoka nisu samo iz pukog idealizma opredelile za biljnu ishranu. Pirinač, jedva prokuvan na vodi, svakodnevna je hrana, kao hleb zapadnja­ cima. Moramo da se setimo italijanskog pane e companatico kada vidimo osku­ dan dodatak pirinču dobro hranjenog seljaka u delti Tonkina u naše vreme (1938): „5 grama svinjske masti, 10 grama nuok mama (riblji sos), 20 grama soli i nešto zeleniša bez kalorične vrednosti”, na 1000 grama belog pirinča (koji predstavlja 3 500 kalorija od ukupno 3 565).172 Prosečan dnevni obrok Indijca koji se hrani pirinčem, bio je 1940. raznolikiji, ali, isto tako, sačinjavale su ga biljke: „560 gra­ ma pirinča, 30 grama graška i pasulja, 125 grama svežeg povrća, 9 grama ulja i biljnih masti, 14 grama ribe, mesa i jaja, i neznatna količina mleka”. 3 Isto tako malo belančevina sadrži obrok radnika u Pekingu (1928), koji u ishrani troši 80% žitarice, 15,8% povrća i začina, i 3,2% mesa.173 Današnja stvarnost nadovezuje se na jučerašnju. Na Cejlonu se u XVII veku jedan putnik čudio da tu „pirinač kuvan na vodi i posoljen, uz nekoliko zelenih listova i sok od jednog limuna prolazi kao dobar obrok”. Čak i „veliki” jedu ve­ oma malo mesa i ribe. 75 Otac Di Hald je 1735. zabeležio da će Kinez koji je pro­ veo čitav dan u radu, „često u vodi do kolena, uveče [...] biti srećan ako ima pi­ rinča, kuvanih trava i malo čaja. Valja primetiti da se u Kini pirinač uvek kuva na vodi i daje on za Kineze isto što i hleb za Evropljane, a uz to im nikad ne izaziva gađenje”.176 Obrok je, prema Las Kortesu: „zdelica pirinča na vodi, bez soli, što je u ovim područjima neka vrste hleba”, u stvari, četiri ili pet takvih zdelica „koje se prinose levom rukom ustima; pirinač u koji se duva da bi se ohladio, hitro se sa dva štapića u desnoj ruci ubacuje u usta, kao u vreću”. Nema smisla Kinezima goj™ Jean Chardin, Voyages en Perse, 1811, IV, str. 102-105. J. Fourastié, Machinisme et bien-être, str. 40. / 1 Pierre Gourou, L ’Asie, 1953, str. 55. jf j Pierre Gourou, Les Pays tropicaux, 4. izd., 1966, str. 95. 'Z J- Spence, u: Food in Chinese Culture, pr. K. C. Chang, 1977, str. 270. Abbé Prévost, op. cit, VIII, str. 536 i 537. 6 J. -B. du Halde, op. cit., II, str. 72.

134

Hleb nasušni

Ručno mlaćenje pirinča. Crtež Hanabisa Ičoa (1652—1724). Galerija Žanet Ostije, Pariz (foto Neli Deli)

voriti o hlebu ili dvopeku. Kada imaju žita jedu ga u galeticama umešanim sa sa­ lom i kuvanim na pari.177 Ti kineski „kolačići” oduševili su 1794. godine Ginja i njegove saputnike, koji su im poboljšali ukus s „malo maslaca”. „Odmah smo se prilagodili”, kaže Ginj, „postu na koji su nas bacili mandarini”.178179Ovde je reč o civilizacijskom iz­ boru, preovlađujućem ukusu, to jest o strasti u ishrani, koja je posledica svesnog izbora i osećanja izuzetnosti. Prestati s gajenjem pirinča predstavljalo bi društveni pad. „Ljudi u monsunskim zemljama Azije”, kaže Pjer Guru „više vole pirinač od kaša od gomolja ili žitarica”, kao i hleba. Japanski seljaci danas gaje ječam, pše­ nicu, ovas, proso, ali samo između žetvi pirinča ili kada je samo suvo gajenje mo­ guće. Žitarice „koje smatraju otužnim” jedu samo kada su na to prinuđeni. To ob­ jašnjava zašto se pirinač danas sve više gaji na severu Azije, sve do 49. stupanja severne širine, tamo gde bi druge kulture bile primerenije. Čitav Daleki istok se hranio pirinčem i proizvodima od njega, pa čak i ev­ ropski naseljenici u Goi. Portugalke u tom gradu, tvrdi Mandelslo 1639, više vole pirinač od hleba otkako „su se na njega navikle”.180 U Kini se od pirinča pravi i 177 Otac de Las Cortes, nav. dok. Р 54 i 60. 178 Voyages à Pékin, Manille et l ’Ile de France... 1784-1801, 1, str. 320. 179 P. Gourou, L'Asie, str. 74, 262. 180 J. A. Mandelslo, op. cit., II, str. 268.

135

Hieb nasušni

Vršidba pirinča mlatilima u Japanu. Galerija Žanet Ostje (foto Neli Deli)

vino koje „opija kao i najbolje špansko vino”, „vino boje ćilibara”. Možda iz opo­ našanja, ili zbog niske cene pirinča na Zapadu, u „nekim krajevima Evrope (u XVIII) veku, ljudi su došli na zamisao da prave veoma jaku rakiju od pirinča, ali ona je u Francuskoj zabranjena kao i rakija od žita ili melase”.181* Dakle, mnogo je tu pirinča u ishrani, a mesa malo ili nimalo. Lako se zato u takvim okolnostima može zamisliti tiranija pirinča. Promene cene pirinča u Kini pogađaju sve, uključujući i vojnike čije dnevnice srazmerno rastu i padaju, kao da je reč „о kliznoj skali”. A u Japanu je pirinač pre presudnih reformi i promena u ^ у П veku, čak obračunsko sredstvo za plaćanje. Cena će mu se na japanskom tržištu, uz dodatne pritiske devalvacije novca, udesetostručiti 1642. i 1643 i u razdoblju 1713-1715.183 Ovakav ugled pirinač je stekao drugom žetvom. A od kada se ona dobij a? Sigurno već više stoleća u vreme kada se Las Kortes 1626. divi žetvama u kan­ tonskom području. „Na istoj zemlji”, beleži on ,,u jednoj godini dobijaju se tri žetve zaredom, dve žetve pirinča i jedna žita, pri čemu se na jedno zasejano zrno dobija od 40 do 50 zrna, i to zbog umerene toplote, atmosferskih uslova, izvrsnog tla, boljeg i plodnijeg od svakog tla u Španiji ili Meksiku”.184 Iako smo sum181

J. Savary, op. cil, IV, col. 561. 183 13 ^as Cortes’ nav. dok. P, 55. 184 ^ atsuy° Takizawa, The Penetration o f Money Economy in Japon..., 1927, str 40-41 154 P. de Las Cortes, nav. dok., P 75.

136

Hleb nasušni

njičavi kad je reč o odnosu 40 ili 50 zrna prema jednom zasejanom, a možda i kad je reč o trećoj žetvi žita, opis ipak ostavlja utisak preobilja. Do velikog pre­ obražaja zapravo dolazi početkom XI veka, kada su neke sorte ranog pirinča (koji sazreva zimi i omogućuje dve žetve godišnje), bile uvezene iz Sampe (središte i jug Anama). Novina je postupno osvojila sve tople pokrajine.185 U XIII veku si­ stem se ustalio, a tada je započeo i veliki demografski rast južne Kine. Značaj pirinča Uspeh pirinča i sklonost prema njemu postavljaju niz problema, kao što, uo­ stalom, postavlja i žito, glavna biljka u Evropi. Pirinač kuvan na vodi, kao i pečeni hleb u Evropi, predstavlja „osnovnu hranu” stanovništva. Dakle, ishrana se zasniva na jednoličnoj svakodnevnoj upotrebi te žitarice, kojoj se kuvanjem poboljšava ukus. Prema tome, situacija je slična s pirinčom i pšenicom, s tom raz­ likom, što kad je reč o Aziji, uglavnom ne poznajemo istorijsku pozadinu. Uspeh pirinča povezan je s mnogo čim. Kao prvo, pirinčana polja zauzima­ ju veoma male prostore. Kao dmgo, njihova velika produktivnost omogućuje pre­ hranu izuzetno brojnog stanovništva. Prema jednom istoričaru, možda i preveli­ kom optimisti, svaki Kinez već šest ili sedam vekova unazad raspolaže godišnje s 300 kg pirinča ili drugih žitarica, te tako i 2 000 kalorija dnevno.186 Čak i ako su brojke previsoke, a neprekidnost tog blagostanja osporavaju beda i pobune se­ ljaka,18' pirinač je ipak donosio izvesnu sigurnost u ishrani onima koji su ga ga­ jili. Uostalom, kako bi se Kinezi i održali tako brojni? Pa ipak, koncentracija pirinčanih polja i radne snage u nižim područjima, uzrokuje jasno neke „promašaje”, kako bi to rekao Pjer Guru. Tako je u Kini gde je, za razliku od Jave i Filipina, planinski pirinač izuzetak, bar do XVIII veka, je­ dan putnik 1734. godine od Ning Poa do Pekinga putovao visokim, gotovo pustim zemljama.188 A ono što je Evropa pronašla u planinama - ljude, stada i energiju i što je znala da iskoristi, Daleki istok je zapostavio, čak odbacio. Kakva je to ve­ lika propuštena prilika! Ali kako će Kinezi iskoristiti planinu, kad nemaju is­ kustva u iskorišćavanju šuma ni uzgoju stoke, kad ne troše ni mleko ni sir, kada jedu veoma malo mesa, kada uopšte ne pokušavaju da se pridruže planinskom sta­ novništvu, ako ga ima. Da parafraziramo Pjera Gurua, zamislimo Juru ili Savoju bez stada, bez krčevina, s aktivnim stanovništvom zgusnutim u ravnicama, na obalama reka i jezera. Za slično stanje u Kini odgovornost snose pirinač, njegovo gajenje i obilje, kao i prehrambene navike stanovništva. Objašnjenje valja tražiti i u dugoj, još uvek nedovoljno rasvetljenoj istoriji. Iako navodnjavanje nije staro onoliko koliko to tvrdi kinesko predanje, ono se ipak prilično koristi u IV i III veku p.n.e., u isto vreme kada vlasti sprovode poli­ -------------/ 185 Jacques Gernet, Le Monde chinois, 1972, str. 281, 282 i 6 4 8 Wolfram Eberhard, A History o f China. 4 izd, 1977, str. 255. 186 F. W. Mote, u: Food in Chinese Culture, str. 198-200. 187 J. Spence, ibid., str. 261 i 271. 188 Abbe Prévost, op. cit., VI, str. 452^-53 (posvećeno Haldeu).

Hleb nasušni

Dva vida gajenja pirinča. Ovde je prikazano oranje s bivolom „da bi ušla voda i natopila zemlju ”

tiku intenzivnog krčenja šuma i razvoja poljoprivrede.189 Tako je Kina, obraća­ jući se hidraulici i intenzivnoj proizvodnji žitarica u razdoblju dinastije Han, stvo­ rila i svoj klasičan pejzaž. A taj krajolik, stvoren po zapadnom merenju vremena najranije u doba Perikla, ustaliće se u potpunosti tek posle uspeha rano sazrevajućih pirinača na jugu, dakle u XI i XII veku, u doba krstaških ratova. Dakle, prema veoma sporom ritmu razvoja civilizacija, Kina se tek nedavno pojavljuje u svom klasičnom obliku, pošto je izašla iz dugotrajne poljoprivredne revolucije koja je razbila stare i izgradila nove strukture, što je, bez sumnje, i glavni događaj u istoriji Dalekog istoka. U Evropi, u kojoj se mnogo pre Homerovih spevova ustalila poljoprivredna civilizacija u Sredozemlju, nema ničeg sličnog. Tu se gaje žito, masline, vinova loza, a uzgaja i stoka; tu pastiri silaze s viših planinskih predela u niže, sve do rav­ nica u podnožju. Telemah se seća daje živeo među prljavim brđanima Peloponeza koji su se hranili žirom.190 Seoski život u Evropi zasnovan je jednako na ratarstvu i stočarstvu, pri čemu stoka ne samo da daje neophodno đubrivo za žito, već pred­ stavlja i bogati izvor hrane za čoveka, a i energije koju on koristi. Na dmgoj straJ. Gernet, Le Monde chinois, str. 65-66; Dictionnaire archéologique des techniques,1964, II, str. 520. 190 Victor Bérard, Les Navigations d'Ulysse, II. Pénélope et les Barons des îles, 1928, str. 318,

138

Hleb nasušni

Navodnjavanje pirinčanog polja. Gravira prema slikama Ken Ce Tua. Kabinet grafike (otisak B. N.)

ni, hektar obradive zemlje u Evropi, s uobičajenim plodoredom, hrani mnogo ma­ nje ljudi nego hektar u Kini. Brinući samo o sebi, Kinez na jugu nije osvajao planine. Pošto je gotovo sasvim proterao domaće životinje i zatvorio svoja vrata za siromašne brđane koji gaje suvi pirinač, ravničarski seljak napreduje, ali sve mora da radi sam, da povre­ meno vuče plug, lađe, ili da ih diže i prenosi od jednog jaza do drugog, da nosi drva, da hita putevima i prenosi vesti i poruke. Bivoli, koji se hrane izuzetno slabo, jedva rade, dok konja, mazgi i kamila ima samo na severu. Ali severna Kina nije područje pirinča. U njoj pobeđuje seljaštvo okrenuto samo sebi. A ga­ jenje pirinča se ne okreće prema obodu i novoj zemlji, već se ustaljuje oko rano podignutih gradova. Otpaci, ljudski izmet, blato s ulica, služe kao đubrivo za pirinčana polja. Otuda i stalno putovanje seljaka u gradove gde prikupljaju dragoceno đubrivo „koje plaćaju travama, sirćetom ili novcem”. 91 To objašnjava i ne­ podnošljivi vonj koji lebdi nad gradovima i selima. Simbioza sela s gradom je jača nego na Zapadu, a to nije beznačajno. A za to nije odgovoran pirinač sam po sebi, već njegov veliki uspeh. Tek s velikim demografskim rastom u XVIII veku počinje se s obrađiva­ njem bregova i planinskih obronaka, pri čemu dolazi i do revolucionarnog širenja19 191 G. F. Gemelli Careri, op. cit., IV, str. 102.

139

Hleb nasušni

kukuruza i slatkog krompira, uvezenih dva veka ranije iz Amerike. Jer, ma koliko važan, pirinač nije isključivao druge kulture, ni u Kini, ni u Japanu, ni u Indiji. Japan u doba dinastije Tokugava (1600-1868) doživljava u XVII veku, kada se gotovo zatvorio za spoljno tržište (od 1638), izvanredan razvoj privrede i rast stanovništva, koje se penje na 30 miliona. Samo u prestonici Edu (kasnijem Tokiju) oko 1700. godine živi milion ljudi. Takav napredak bio je moguć samo zah­ valjujući stalnom razvoju poljoprivrede koja izdržava 30 miliona ljudi na istom području koje bi u Evropi omogućilo život „za jedva 5 ili 10 miliona stanov­ nika”. “ Prvo se povećava proizvodnja pirinča kao rezultat boljeg sejanja, izgra­ dnje mreža za navodnjavanje i odvođenje voda, razvoja ručnih oruđa (naročito izuma senbakokija, divovskog drvenog češlja za krunenje pirinča);193 još i više kao rezultat trgovine sušenim sardinama, otpacima uljane repice, soje i pamuka, svakako bogatijih i obilnijih đubriva nego što su ljudski i životinjski izmet. Ta đubriva često učestvuju s 30 do 50% u troškovima uzgoja.194 Osim toga, veća komercijalizacija poljoprivrednih proizvoda dovodi do stvaranja velikog tržišta pi­ rinča (na kojem deluju trgovci prekupci), ali i do zamaha dopunskih kultura, pa­ muka, uljane repice, konoplje, duvana, mahunarki, duda, šećerne trske, sezama i žita. Najvažniji su pamuk i uljana repica: repica zajedno s gajenjem pirinča, a pa­ muk zajedno s gajenjem žita. Te kulture uvećavaju bruto prihod poljoprivrede, ali zahtevaju dvostruku ili trostruku količinu đubriva nego za pirinčana polja i dva puta brojniju radnu snagu. Izvan pirinčanih polja, na „poljima”, troredni sistem često povezuje ječam, heljdu i repu. Dok je onaj koji gaji pirinač obavezan na ve­ like dažbine u naturi (od 50 do 60% letine daje se zemljoposedniku), gajenje no­ vih kultura zahteva davanja u novcu. Tako se seoski svet uključuje u modernu privredu. Pojavljuju se ako ne bogati, onda barem imućni seljaci, uprkos tome što su posedi sitni, kakvi će i ostati. 5 Vidimo da je gajenje pirinča veoma složeno. Mi zapadni istoričari tek počinjemo da naslućujemo o čemu je, zapravo, reč. Kao što su postojale dve Kine, tako su postojale i dve Indije. Pirinač obrubljuje Indijsko poluostrvo, stiže do doline donjeg Inda, pokriva široku deltu i do­ linu donjeg Ganga, ali ostavlja veliki prostor žitu, a još i više prosu koje raste i na slabo plodnom tlu. Indijski istoričari danas tvrde da su tokom velikog razvoja po­ ljoprivrede, započetog u Delhijskom carstvu, poboljšani sistemi za navodnja­ vanje, iskrčene nove površine, povećana raznovrsnost proizvodnje, ohrabrene in­ dustrijske kulture, šećerna trska, pamuk i dud (zbog svilene bube).196 U XII veku znatno raste broj stanovnika u gradovima. Kao i u Japanu, proizvodnja se po­ većava, a i trgovina, osobito pirinčem i žitom, koji se prevoze kopnom i vodnim putevima; organizuje se i trgovina na velika rastojanja. Ali, za razliku od Japana, izgleda da poljoprivredna tehnika ne napreduje istim korakom. Stoka, volovi i bi193 G' B. damson, The Western World and Japon, 1950, str. 241. Michel Vié, Histoire du Japon, 1969, str. 99; Thomas C. Smith, The Agrarian Origins o f Modern Japan, 1959, str. 102. / jgj Th. Smith, ibid., str. 82, 92 i dalje. Ibid., str. 68 i dalje, 156, 208, 211; Matsuyo Takizawa, The Penetration o f money economy in Japan, 1927, str. 34-35; 75-76, 90-92; Recent trend in japanese historiography: bibliographical essays, 13. kongres istorijskih nauka u Moskvi, 1970,1, str. 43^14. ■ . 6 Pogledati treći tom.

140

Hleb nasušni

voli služe za vuču i nošenje tovara, ali njihova osušena balega upotrebljava se za ogrev, a ne kao đubrivo. Iz verskih razloga, ljudski izmet se ne koristi kao đubrivo, kao u Kini. Povrh svega, stoka iz golemih stada se, kao što znamo, ne koristi za ishranu. Od nje se dobijaju male količine mleka, a od ovog maslac. No i mleko i maslac se proizvode u skromnim količinama zbog lošeg stanja stoke koja nije zaštićena i gotovo da se i ne hrani. Pirinač i ostale žitarice ne mogu u potpunosti da ishrane veliki potkonti­ nent.197 Kao i u Japanu, zbog prevelikog broja ljudi, u XVIII veku dolazi do dra­ matičnih gladi. Naravno, za sve to nije jedini krivac pirinač, jer on niti stvara niti je stvarao prenaseljenost u Indiji i drugde. On je samo omogućuje.

KUKURUZ Kukuruz je izuzetna vrsta s kojom ćemo završiti naše izučavanje domi­ nantnih prehrambenih biljaka. Posle izvesnog kolebanja, odlučio sam da tu ne uključujem i manioku koja je u Americi bila temelj samo primitivnim i po pravilu manjim kulturama. Nasuprot tome, kukuruz je podržavao civilizacije i polucivilizacije Inka, Maja i Acteka, svoje izvorne tvorevine. Nakon toga, postigao je izu­ zetan uspeh u svetskim razmerama. Jasno poreklo Kad je u pitanju kukumz, sve je jasno, pa čak i njegovo poreklo. Prirodnjaci XVIII veka, posle čitanja sumnjivih delà i tumačenja, bili su uvereni daje i kuku­ ruz došao i s Dalekog istoka i iz Amerike, gde su ga Evropljani otkrili još prili­ kom Kolumbovog prvog putovanja.198 Prva sugestija je očigledno pogrešna. Ku­ kuruz je upravo iz Amerike dopro do Azije i Afrike (u kojoj bi nas neki ostaci, pa čak i neke skulpture Joruba mogli dovesti u zabludu). Arheologija je tu nužno iz­ rekla poslednju reč. Iako se u starim slojevima ne može očuvati klip kukuruza, to nije slučaj i s njegovim polenom koji se okameni. Okamenjeni polen je tako otkri­ ven u blizini Meksiko Sitija, gde su izvršena duboka iskopavanja. Grad je nekada bio na obali lagune koja je isušena, usled čega je došlo do taloženja zemlje i sleganja tla. Mnoga istraživanja starih močvarnih slojeva grada otkrila su zrnca ku­ kuruznog polena na dubini od 50 do 60 metara, što znači da su stara više hiljada godina. To je ponekad polen iste one vrste kukuruza koja se i danas uzgaja, ali i barem dve vrste divljeg kukuruza. Problem su rasvetlila nedavna iskopavanja u dolini Tehuakan, 200 km južno od Meksiko Sitija. Suvoća tog područja, koje se zimi pretvara u ogromnu pu­ stinju, sačuvala je čak i zrna drevnog kukuruza, klipove (od kojih je ostala samo osa), izgriženo lišće. Te biljke, zajedno s ljudskim ostacima, pronađene su u bli­ 197 G. B. Samson, op. cit., str. 237. 198 Opisano je u Vie de Colomb par son fils, 5. novembra 1492. kao „neka vrsta žita zvanog ‘maiz‘, koje je vrlo ukusno, a kuvano je u peći ili osušeno i usitnjeno u brašno”, A. Maurizio, op. cit., str. 339.

141

Hleb nasušni

zini vrela podzemnih voda. U pećinama, istraživači su pronašli brojne ostatke koji omogućuju bolje sagledavanje povesti kukuruza. ,,U najstarijim slojevima vidi se kako jedna za drugom nestaju vrste moder­ nog kukuruza [...]. U najstarijem sloju, onom od sedam do osam hiljada godina, prisutan je samo prvobitni kukuruz, dok sve ukazuje na to da još nije bio uzgajan. Taj divlji kukuruz je veoma sitna biljka [...]. Zreli klip nije veći od 2 do 3 cm, i ima svega pedesetak zrna, smeštenih u meki zalistak. Klip ima veoma krhku osu, dok lišće koje ga obavija, ne stvara otporan omot, pa su se zrna sigurno veoma lako osipala”.199 ' ' Divlji kukuruz je mogao opstati. S druge strane, kod gajenog kukuruza zrnje je zarobljeno lišćem koje se ne otvara po sazrevanju. Tu je stoga potreban čovekov rad. Naravno, tajna nije sasvim rasvetljena. Zbog čega je taj divlji kukuruz ne­ stao? Možda su ga uništile životinje koje su doveli Evropljani, osobito koze. Naj­ zad, gde je prapostojbina tog divljeg kukuruza? Iako je prihvaćeno daje to Ame­ rika, biće potrebno još dosta istraživanja da bi se u Novom svetu tačno odredilo područje nastanka te biljke, koju je potom čovek čudesno preobrazio. Govorilo se o Paragvaju, a zatim o Peruu i Gvatemali. Međutim, Meksiko ih je bacio u zasenak. Ali, i arheologija ima svoja iznenađenja i svoje neizvesnosti. No, kao da ti vrlo zanimljivi problemi treba da ostanu bez konačnog rešenja; naime, stručnjaci i dalje raspravljaju, imajući na umu još jedno središte širenja kukuruza: planine Azije, kolevku gotovo svih svetskih žitarica, a možda i Burmu. Kukuruz i američke civilizacije Kako bilo da bilo, od XV veka, kada su se actečka i civilizacija Inka utvr­ dile, kukuruz je već odavno prisutan na američkom prostom. Ponekad se gaji uz manioku na istoku Južne Amerike. Negde je sam, bilo kao suva kultura, ili na navodnjavanim peruanskim visoravnima i obalama meksičkih jezera. Što se tiče suvog gajenja, ono što smo rekli o ladangu ili raji, u vezi s pirinčem, dopušta nam da skratimo izlaganje kada je u pitanju kukurz. Dovoljo je na meksičkoj visoravni Anahuak videti velike vatre u šikarama, ogromne oblake dima, gde avioni (koji lete na niskim visinama, samo 600 ili 1000 m iznad tih visoravni) propadaju zbog džepova toplog vazduha, pa ćemo moći da zamislimo plodored kukumza na tom suvom tlu, na novom delu šume ili šikare. To je sistem milpa. Đemeli Kareri gaje primetio 1697. u planinama u blizini Kuernavake, u blizini Meksiko Sitija: „Bilo je onde”, beleži on, „samo suve trave koju su seljaci palili da nađubre zemlju”.200 Kukuruz se intenzivno gaji na obalama meksičkih jezera, a što je još upečatljivije, na terasastim njivama Perua. Silazeći andskim dolinama s visokih oblasti jezera Titikaka, Inke su tražile zemlju za svoje sve brojnije stanovništvo. Planina je bila ispresecana stepenastim terasama, koje su navodnjavane sistemom kanala. 199 R. S. Macneish, First annual report o f the Tehuacan archaelogical-botanical project, 1961, i Second annual report, 1962. ‘ 0 G. F. Gemelli Careri, op. cit., VI, str. 30.

142

Hleb nasušni

Žena koja melje kukuruz. Meksička umetnost, Antropološki muzej Gvadalahare (otisak Žirodon )

O toj kulturi ikonografski dokumenti dovoljno govore: oni prikazuju seljake s motkama za kopanje i njihove žene koje sade seme. Na drugoj slici, brzo proklijalo seme treba braniti od ptica, kao i lame koja jede klip. Na sledećoj slici prika­ zana je žetva. Klip se čupa sa stabljikom, koja je bogata šećerom i predstavlja dragocenu hranu. Dosta ćemo naučiti ako te naivne crteže iz Pome u Ajali uporedimo s fotografijama snimljenim 1959. u gornjem Peruu. Na njima je seljak koji sna­ žnim pokretom zabada veliku motku, podižući pri tom velike grumene zemlje, dok seljanka, kao davno u prošlosti, spušta seme. U XVII veku, Koreal je u Flo­ ridi video domoroce kako pale njivu dva puta godišnje, u martu i julu, i služe se „šiljatim drvetom” da ukopaju seme.201 Kukuruz je, svakako, čudesna biljka: brzo raste, a njegovo je zrno jestivo i pre nego što sazre.202 Po jednom posejanom zrnu, žetva kukuruza u suvom ™ P. Coreal, op. cit., I, str. 23. -02 P. Vidal de la Blache, op. cit., str. 137.

143

Hleb nasušni

području kolonijalnog Meksika daje od 70 do 80 zrna. U Mišoakanu, urod od 150 na jedno posejano zrno, smatra se slabim. Nedaleko od Kveretara, na veoma dobroj zemlji, beleže se jedinstveni prinosi od 800 požnjevenih zrna na jedno po­ sejano. U Meksiku se događa da se u toplom ili umerenom podneblju dobiju dve žetve: jedna s navodnjavanjem (riego), a druga zahvaljujući padavinama {tempo­ ral). Tako u kolonijalnom dobu možemo zamisliti prinose nalik onim da­ našnjima na malim imanjima, tj. između 5 i 6 kvintala po hektaru. Oni se lako postižu, jer je kukuruz žitarica koja ne zahteva veće napore. Arheolog F. M. Mi­ randa nam je lepo prikazao prednosti koje uživaju seljaci koji gaje kukuruz: ovaj, naime, ne zahteva više od pedesetak dana rada godišnje, ili jedan na sedam ili osam dana, zavisno od godišnjeg doba.204 Ti uzgajivači imaju prilično slobodnog vremena. Društva zasnovana na gajenju kukuruza na navodnjenim terasama Anda ili meksičkih visoravni dovode do teokratskih totalitarnih sistema, a seljaci, koji imaju dosta slobodnog vremena, koriste se za ogromne javne radove u egipats­ kom stilu. Ne zna se da lije za to odgovoran kukuruz, navodnjavanje, ili preveliki broj stanovnika u društvima koja zbog toga postaju ugnjetačka. Bez kukuruza na jednoj strani, svakako ne bi bilo moguće izgraditi divovske piramide Maja i Acteka, kiklopske zidine Kuska, a ni čuda Maču Piču. Sve je to izgrađeno jer kuku­ ruz gotovo sam raste. Problem je taj što s jedne strane imamo niz izuzetnih postignuća, a s druge, bedu. Kao i uvek, moramo se upitati ko je tome kriv. Čovek, naravno, ali i kukuruz. Kakva je nagrada čoveku za čitav taj trud? Kukuruzna pogača, svagdanji loš hleb, kolači koji se peku u zemljanim posudama, ili zrnevlje koje prska na vatri. Ništa od toga ne hrani dovoljno. Potreban bi bio mesni dodatak, ali njega nema pa nema. Čak i danas, seljaci koji gaje kukuruz u indijanskim područjima, još su uvek siromašni, posebno u Andima. Ishrana im se sastoji od velikih količina ku­ kuruza i sušenog krompira (naš krompir, znamo, potiče iz Perua). Kuva se pod ot­ vorenim nebom, na kamenom ognjištu. Jedinu prostoriju u niskoj kolibi ljudi dele sa životinjama. Uvek ista odeća tka se od lamine vune na primitivnom razboju. Jedino zadovoljstvo je žvakanje listova koke koje utoljuje glad i žeđ, umanjuje osećaj hladnoće i umora. Ili, ispijanje piva od proklijalog (ili sažvakanog) kuku­ ruza, čiče, koji su Španci otkrili na Antilima i čije će ime proneti čitavom indijanskom Amerikom. Još popularnije je jako peruansko pivo, šora. Sve su to opasna pića koja razumne vlasti uzalud zabranjuju. Njima se ti tužni, krhki ljudi opijaju, stvarajući prizore kao na Gojinim slikama.205 Nezgoda s kukuruzom je što nije uvek na dohvat ruke. U Andima prestaje da raste na polovini padine zbog niskih temperatura. Drugde zauzima ograničena područja. Zrno, dakle, mora brzo da putuje, po svaku cenu. Još i danas se Jura In­ dijanci sele ka jugu Potosija, spuštajući se prema podmčjima kukumza s neljud203

Jean-Pierre Berthe, „Production et productiyité agricoles au Mexique, XVIe-XVIIIe siècles”, u: Treća međunarodna konferencija o ekonomskoj istoriji, Minhen, 1965 (Third Internatio­ nal Conference on Economie History, Munich, 1965). ~ F. Marquez Miranda. „Civilisations pré-colombiennes, civilisation du maïs”, u: A travers les Amériques latines, u seriji koju je izdao Lucien Febvre, Cahiers des Annales, br. 4, str. 99-100. ' Marie Helmer, „Les Indiens des plateaux andins”, u: Cahiers d'outremer, br. 8,1949, str. 3.

144

Hleb nasušni

Indijanski zasadi kukuruza: indijanski logor Sekota u Virdžiniji. Uz sam u šum u predstavljene su kolibe, lovci, ljudi kako svetkuju, polja, zasadi duvana (E ) i kukuruza (H i G) 5 razm acim a, zbog, kako objašnjava Bri, važnosti biljke „širokih listova, nalik onim a velike trske ”, Teodor de Bri, A dm iranda Narratio..., 1590, si. X X (otisak Zirodon)

145

Hleb nasušni

skih visina od 4 000 metara, na kojima žive. Bogom dana slaništa, koja obrađuju kao kamenolome, daju im proizvod za razmenu. Svake godine, u martu, mu­ škarci, žene i deca kreću na put peške po kukuruz, koku i alkohol. Odlazak i po­ vratak traju i po tri meseca. Pored svojih šatora redaju vreće soli, koje izgledaju kao bedemi. To je skromna ilustracija kako kukuruz ili kukuruzno brašno putuju. A tako je bilo od davnina.206 Aleksandar fon Humbolt207 u Novoj Španiji i Ogist de Sent-Iler208209u Bra­ zilu, u XIX veku su opisali prevoz kukuruza na mazgama, s usputnim stanicama, tanchosima, pretovarištima, obaveznim mtama. Od tog prometa zavisilo je sve, čak i rudnici. Ne zna se ko više zaradi: rudari u traganju za srebrom, ispirači zlata, ih trgovci hranom. Dođe li u tom prometu do zastoja, posledice su strašne. U to se možemo uveriti čitajući uspomene Rodriga Vivera, glavnog kapetana luke u Pa­ nami početkom XVII veka: srebro iz rudnika u Potosiju je stizalo u luku Paname iz Arike preko Kaljaoa. Tada bi dragoceni teret prelazio prevlaku i odvozio se u Porto Belo na Karipskom moru, najpre karavanima mazgi, a potom čamcima rekom Cagres. Ali, mazgari i lađari se moraju dobro hraniti da bi mogli da rade. A Panama, naime, živi samo od kukuruza uvezenog iz Nikaragve ili iz Kaldere (Čile). Godina 1626. bila je posna; jedan brod iz Perua sa 2 000 do 3 000 fanegasa kukuruza (tj. od 100 do 150 tona) spasao je situaciju i omogućio da se srebro prebaci preko visova zemljouza.

REVOLUCIJE U ISHRANI U XVIII VEKU Gajene biljke dopiru u nove oblasti gde potpuno menjaju život ljudi. Pa ipak, njihovo prirodno kretanje traje vekovima, nekad i milenijumima. Nakon ot­ krića Amerike, ta se kretanja ipak ubrzavaju i sve ih je više. Biljke Starog sveta stižu u Novi svet i obrnuto: u jednom smeru putuju pirinač, žito, šećerna trska, drvo kafe...; u drugom smeru putuju kukuruz, krompir, pasulj, paradajz,210 manioka, duvan... Svuda te pridošlice nailaze na otpor postojećih kultura i prehrambenih na­ vika. krompir se u Evropi smatra ljigavom i neprobavljivom hranom; na jugo­ istoku Kine, gde vlada pirinač, kukuruz se i danas prezire. Ali, uprkos uvreženim navikama i sporom prihvatanju novih iskustava, sve te biljke na kraju uspevaju i nameću se. U Evropi im u svakom slučaju vrata prvi otvaraju siromašni po­ trošači; potom ih demografski rast pretvara u neophodnost. Uostalom, ako sta­ novništvo sveta raste, i može rasti, to je delom i zahvaljujući povećanju proizvo­ dnje hrane do koje dovode nove biljne kulture. 1 206 Marie Helmer, „Note brève sur les Indiens Yuras" , u: Journal de la société des américanistes, 1966, str. 244-246. 1799 et 7S00 Xia96iers'tr>I6HUmb0ldt' Voyage aUX régions équinoxiales du Nouveau Continent fa it en 209 D ' j 6 Saiat"Hilaire’ Voyages dans l ’intérieur du Èrésil, 1. deo, I, 1830, str. 64-68. ette Monbeig 1
146

Hleb nasušni

17. NAZIVI KUKURUZA NA BALKANU Trajan Stojanović, u: Annales E. S. C., 1966, str. 1031.

Kukuruz izvan Amerike Ma kakvi se argumenti iznosili, malo je verovatno da je kukuruz napustio svoju domovinu u Americi pre putovanja Kolumba, koji je doneo njegova zrna u Evropu još 1493, kada se vratio s prvog putovanja. Isto je tako malo verovatno da je kukuruz poreklom iz Afrike. Osloniti se u tim raspravama o poreklu, na brojne nazive koji su mu davani širom sveta, nije preporučljivo, jer je kukuruz imao ra­ znorazne nazive, prema predelima i razdobljima. U Loreni, na primer, on se zove Uto s Rodosa; u Pirinejima, špansko žito; u Bajoni, indijsko žito; u Toskani sirij­ ska dura; drugde u Italiji, naziva se grano turco, kao i u Nemačkoj i Holandiji, tursko žito; u Rusiji kukuruz, stoje turska reč, iako ga u samoj Turskoj zovu i žito 147

Hleb nasušni

Ruma (hrišćana), u Franš—Konteu, tyrky. U dolini Garone i u Lorageu ime mu se još neobičnije menjalo. Na pijacama Kastelnodarija (1637) i Tuluza (1639) poja­ vljuje se pod nazivom „špansko proso”, dok pravo proso, veoma rasprostranjeno u toj oblasti, u pijačnim listama počinje da se naziva francusko proso’, zatim se te dve žitarice nazivaju krupno, odnosno sitno proso, sve do časa kada je kukuruz, istisnuvši proso, preoteo njegovo ime i oko 1655. postao jednostavno „proso”. Tako je ostalo više od sto godina, sve do Revolucije, kad reč maïs (kukuruz) naj­ zad ulazi u pijačne spiskove.211 Posle otkrića Amerike uglavnom možemo pratiti napredovanje kukuruza u Evropi i van nje; ono je bilo veoma sporo, sve dok nije došlo do većeg uspeha u XVIII veku. ' „ Botaničari su ovu biljku počeli da opisuju u svojim herbarima već 1536 (Zan Riel), Leonart Fuks 1542. u svom herbaru daje i tačan crtež kukuruza, uz primeđbu da se može pronaći u svim vrtovima.21" Nas, međutim, posebno zanima kada je ona napustila povrtnjake - ogledna tla - i osvojila njive i pijace. Začelo je trebalo vremena da se seljaci priviknu na novu biljku, nauče daje iskorišćavaju, a još više da se njom hrane. Kukuruz je često u osvajanju putovao zajedno s pasuljem, koji je i sam došao iz Amerike i omogućavao obnavljanje tla\fagioli i grano turco zajedno su osvojili Italiju. U svom zavičaju Vivare, Olivije de Ser potvrđuje 1590. dolazak obe biljke. ~ Ali, sve je to predugo trajalo. Jedan agronom se 1700. čudi što se kukuruz tako malo uzgaja u Francuskoj.214 Tako se na Balkanu kukuruz pojavljuje pod desetak imena, ali da bi se izbegli feudalni porezi i daž­ bine, njegovo gajenje je ograničeno na vrtove ili zemljišta udaljena od glavnih puteva. Široka prostranstva će osvojiti tek u XVIII veku, dakle, dvesta godina po ot­ kriću Amerike," 5 kada u celini, postiže uspeh u Evropi. To zakašnjenje čudi jer se zna za ranije izuzetke, rane uspehe i čudesna po­ stignuća. Iz Andaluzije, gde gaje bilo već 1500, iz Katalonije, Portugalije i Gali­ ciJe- §de stiže oko 1520. kukuruz je prešao u Italiju i jugozapadnu Francusku. Uspeh u Venetskoj oblasti je spektakularan. Donet, kako se veruje, oko 1539, kukuruz se tu rasprostranio krajem XVI i početkom narednog XVII veka, u čitavom mletačkom zaleđu. Sa njegovim gajenjem se počelo čak i ranije u Polezini, uskom području blizu Venecije, gde je u XVI veku uložen značajan kapital, i gde su se vršili opiti s novim žitaricama na čitavim poljima; nije čudno što se grano turco proširilo brzo, već 1554.216 U jugozapadnoj Francuskoj, kukuruz se najpre gajio u Bearnu. Od 1523, u predelu Bajone, oko 1563; u seoskim predelima Navare, 212 kukuruz služi kao {1 4 O 0 -U 5 0 G ),

i Ge4îfVio Ve Frêche’ Le Prix des grains, des vins et des légumes à Toulouse,

1967, str. 20-22.

„ 7 ' 'À;*;1' Sa4fn’ ” N/la' ze lnt0 Europe”, u: Akten des 34. Internationales Amerikanischen Kongresses, 1960, str. 781. 214 ° ' de Serres’ Le Théâtre de l'agriculture..., II, stj. 4. 215 7 Bourde; Agronomie et agronomes en France au XVIIIe sicèle, 1967,1, str. 185. " Traian Stoianovich, „Le maïs dans les Balkans”, u: Annales E. S. C., 1966, str 1027 i na­ pomena 3 str. 1029 i napomena 1. 9j N - Georgelin, op. cit., str. 205. " G. Anthony. L ’Industrie de la toile à Pau et en Béarn. 1961, str. 17.

148

Hleb nasušni

sveže krmivo. Još će mu malo vremena biti potrebno da uđe u ljudsku ishranu. U području Tuluza mu je svakako pogodovalo opadanje gajenja sača."18 U dolini Garone, kao i u Venetskoj oblasti i uopšte u svim područjima u ko­ jima se odomaćio, upravo se siromasi, seljaci i građani nerado odriču hleba u ko­ rist kukuruznih hlepčića. Godine 1698. čitamo u Bearnu: „Kukuruz je neka vrsta žita prispelog iz Indije, kojim se hrani narod”."19 To je „glavna pučka hrana u Portugaliji”, kaže ruski konzul u Lisabonu.2 182922021U Burgundiji, gaudes, pogača od ku­ kuruznog brašna pečenog u pećnici, hrana je seljaka, a prodaje se i u Dižonu”. Ali, nigde kukuruz nije dopro do imućnijih slojeva; njihovi pripadnici ponašali su se prema njemu verovatno kao jedan putnik koji u XX veku prolazi kroz Crnu Goru i piše o „teškim kukuruznim loptama koje se posvuda viđaju [...], čija sre­ dina lepe zlatnožute boje godi oku, ali smeta želucu”.222 Kukuruz, međutim, ima jednu očitu prednost: prinosi su mu visoki. Uprkos nekim opasnostima koje nosi (ishrana uglavnom zasnovana na kukuruzu može izazvati pelagru), upravo je kukuruz doprineo da u Venetskoj oblasti više ne do­ lazi do gladi, česte pojave u prošlosti. Millasse s juga Francuske, italijanska po­ lenta, rumunska mamaliga ušle su i ishranu masa koje, ne zaboravimo, iz iskustva znaju i za još goru hranu koja se jede kad nastupi glad. Nikakav tabu u ishrani ne može opstati pred glađu. Štaviše, kao hrana za ljude, ali i stoku, kukuruz se smestio u plodored, i tu izveo pravu „revoluciju”, kao ranije neke druge krmne biljke. A sve obilnije žetve kukuruza dovele su do povećanja proizvodnje žita za tržište. Seljak jede kukuruz, a prodaje žito, čija je cena gotovo dvostruka. U Venetskoj oblasti, u XVIII veku, zahvaljujući kukuruzu, izvozi se od 15 do 20% proizvodnje žitarica, što su količine koje se mogu uporediti s izvozom Engleske u razdoblju 1745—1755.223 Francuska u to doba troši gotovo sve žitarice koje proizvode (samo se od 1 do 2% izvozi). Ali, u Lorageu ,,u XVII, a naročito u XVIII veku, kukuruz hrani gotovo u potpunosti seljake, čime se omogućuje da pšenica postane žitarica za krupnu trgovinu”.224256 U Kongu, kukuruz koji su iz Amerike doneli Portugalci početkom XVI veka i koji je bio poznat pod nazivom Masa ma Mputa, „portugalsko žito”, kao i u Evropi, nije oberučke bio prihvaćen. Pigafeta 1597. kaže da se on mnogo manje ceni od ostalih žitarica i da se njime ne hrane ljudi, već svinje."25 Ali, to su samo prve reakcije. Malo-pomalo, na severu Konga, u Beninu, kod Joruba, kukuruz staje na prvo mesto među hranljivim biljkama. Kao poslednji uspeh, pominju ga u legendama, što je dokaz da hrana nije samo deo materijalnog života. 218 G. i G. Frêche, op. cit., str. 20-22, 34-37. 219 Izveštaj o Bearnu i Donoj Navari, 1700, B. N., Ms. fr. 4287, f° 6. 220 Moskva, A. E. A., 72/5, 254, f° 29. 221 P. de Saint-Jacob, op. cit., str. 398. 222 Jérôme i Jean Tharaud, La Bataille de Scutari, 24. izd., 1927, str. 101. 223 J. Georgelin, op. cit., str. 205 i 225. 224 G. i G. Frêche, op. cit., str. 36. 225 Filippo Pigafetta i Duarte Lopez, Description du royaume de Congo, 1591, prevod W. Bal, 1973, str. 76. ................. 226 p Verger, Dieux d'Afrique, 1954, str. 168, 176, 180.

149

Hleb nasušni

Prodor u Evropu i Aziju bio je srazmerno lak. No sasvim je drugačiji nje­ gov prodor u Indiju, Burmu, Japan i Kinu. U Kinu je stigao rano, već u prvoj po­ lovini XVI veka, u isto vreme kopnenim putem preko burmanske granice —posle čega se odomaćuje u Junanu —i morskim putem u Fu Kjen, čije su luke održavale dobar promet s Indonezijom. Uostalom, preko tih istih luka (a posredstvom kako Portugalaca, tako i kineskih trgovaca koji trguju s Molučkim ostrvima), stigao je početkom XVI veka kikiriki, a docnije slatki krompir. Ipak, sve do 1762, uzgoj kukuruza ostaje skroman, ograničen na Junan, na neka područja Sečuana i Fu Kjena. Nametnuće se tek u XVIII veku, u doba kada brz porast stanovništva pri­ mora na krčenje šuma u brdima i planinama, izvan ravnica namenjenih za pirinač. I tu će nužda, a ne želja, naterati deo stanovništva da odustane od omiljene hrane. Kukuruz je onda osvojio sever i proširio se ka Koreji. Pridružio se prosu i sirku, tradicionalnim kulturama severa, i to je širenje demografski uravnotežilo severnu Kinu s južnom, dotle mnogo naseljenijom."2 I Japan će prihvatati kukruz, uz či­ tav niz novih biljaka od kojih su neke došle i preko Kine. Velika budućnost kmmpira Poznato je da se krompir gaji u andskoj Americi još od II milenijuma p. n. e. na visinama gde kukuruz ne uspeva. On je, dakle, spasonosna biljka, koja se obično suši da bi se duže očuvala.228 Sirenje krompira u Starom svetu nije ličilo na širenje kukuruza: teklo je sporo i nije bilo tako obuhvatno: naime, Kina, Japan, Indija, islamske zemlje, nisu ga uopšte prihvatile. Krompir je postao biljka Novog sveta —proširio se čitavom Amerikom - a posebno Evrope, koju je u celosti i postepeno osvojio. Tako je do­ veo i do pravih revolucionarnih promena u ishrani. Ekonomista Vilhelm Rošer229* (1817-1894) je smatrao, malo preuranjeno bez sumnje, da je krompir bio uzrok porasta stanovništva u Evropi. Mi bismo pre rekli, malo određenije, daje bio je ­ dan od uzroka. Do demografskog rasta u Evropi dolazi i pre nego što nova kul­ tura može da pokaže svoj učinak: 1764, jedan od savetnika poljskog kralja je reka°V 23 oe° na8U zemlju] da uvedem uzgoj krompira koji je gotovo nepo­ znat . Oko Petrograda, 1790, gaje ga jedino nemački doseljenici.231 A u Rusijk kao i Poljskoj i drugde, stanovništvo počinje da raste još ranije. „ Sirenje nove kulture bilo je veoma sporo, kao što se to obično događa. Spanci su za krompir saznali još 1539. godine, u Peruu. Španski trgovci su čak suvim krompirom snabdevali Indijance rudare u Potosiju. Pa ipak, nova je biljka, ne ostavivši vidljivijeg traga, prešla preko Iberijskog poluostrva. U Italiji, možda obazrivijoj od Španije, jer je naseljenija, ona je veoma rano pobudila zanimanje, podstakla istraživanja i dobila prve nazive: tartujfoli, patata, tartuffe, tartuffola i još niz dmgih. U Spaniji se krompir nazivao turma de tierra, papa, patata', u Por228 Ping"Ti Но’ ’-The Introduction of American food plants into China”, nav. čl. 2?9 Berthold Laufer, The American Plant Migration, the Potato, 1938. ~ R. M. Hartwell, The Industrial Revolution and Economic Growth, 1971 str 127 Arhivi Krakova, izvori Czartoryski, 807 f°, 19. Johann Gottlieb Georgi, op. cit., str. 585.

150

Hleb nasušni

Inke sade i vade krompir. Oruđa su im zašiljeni štap i motika. Peruanski kodeks iz XVI veka (Fototeka A. Kolen)

tugaliji batata, batateira; u Francuskoj cartoufle, truffe, pomme de terre-, irish po­ tato u Sjedinjenim Državama; u Nemačkoj Kartoffel, u Beču Erdtapfel. Čitaoca ću poštedeti navođenja slovenskih, mađarskih, kineskih i japanskih imena.23" Go­ dine 1600. navodi ga Olivije de Ser i tačno opisuje kako se gaji. Prvi botanički opis krompira daje 1601. Karolus Kluzijus, u trenutku kada je ovaj, prema njemu, već osvojio većinu povrtnjaka Nemačke. Po predanju malo ranije, oko 1588, zah­ valjujući Volteru Raliju, krompir je stigao u Englesku, iste godine kad se u blizini njenih obala pojavila i španska Nepobediva armada. Smatramo daje taj prozaičan događaj imao veće posledice nego sukob dve flote u vodama Lamanša i Severnog mora. Krompir je u potpunosti pobedio u Evropi tek krajem XVIII veka, a možda i u XIX veku. Ali, kao i kukuruz, bilo je oblasti gde je i ranije ostvario uspehe. U Francuskoj, gde je stigao s velikim zakašnjenjem, jedine oblasti gde se rano gaje jesu Dofine, Alzas,232233 gde je stigao još 1660, Lorena, gde se ustaljuje oko 1680. i gde je, još uvek napadan i osporavan 1760, postao „glavna i zdrava hrana” seo232 B. Laufer, op. cit., str. 102-105. 233 E. Julliard, op. cit., str. 213.

151

Hleb nasušni

skog stanovništva 1787.^34 Još ranije je, u prvoj polovini XVII veka, u Irskoj, gde je uz male količine mleka i sira u XVIII veku skoro isključiva hrana seljaka. Međutim, ubrzo je došlo do poznate katastrofe.235 U Engleskoj je, takođe, napre­ dovao, ali dugo je bio uzgajan mnogo više za izvoz236 nego za domaću potrošnju. Adam SmiEje žalio što Englezi preziru biljku koja je u Irskoj očito dokazala svoju hranljivost.”37 Nova kultura ima mnogo više uspeha u Švajcarskoj, Švedskoj i Nemačkoj. Uostalom, u Pruskoj je Parmentje (1737-1813), kao zarobljenik za vreme Sed­ mogodišnjeg rata „otkrio krompir za Francusku”.238*Ipak, u oblasti duž Labe, 1781, nema momka, nema sluge koji bi pristao da jede krompir; ako su na to pri­ nuđeni, radije napuštaju službu i traže drugog gospodara (lieber gehn sie ausser Dienst). " ......... Doista, svuda gde se krompir širi i nudi kao zamena za hleb, dolazi do ot­ pora. Neki šire glasine da izaziva gubu, drugi tvrde da nadima stomak, što 1765. prihvata i Enciklopedija, ali uz dodatak: „Ali vetrovi za snažne organe seljaka i radnika nisu ništa!” Nije, stoga, čudno stoje u zemljama gde se proširio brzo, nje­ govo odomaćivanje moglo da se tumači i teškom situacijom. U Irskoj je, na pri­ mer, pretila glad; a komad zemlje koji može prehraniti žitom jednog čoveka, krompirom može prehraniti dvojicu.24 A prete i ratovi, tokom kojih žitna polja obično bivaju uništena. Ratari vole krompir, objašnjava jedan dokument u kojem se govori o Alzasu: „jer on nikada ne strada u ratu. Vojska može da logoruje u polju čitavo leto, a da ne uništi jesenji urod”.241 Zaista, kao da svaki rat podstiče uzgoj krompira: to se desilo u Alzasu u drugoj polovini XVII veka, a u Flandriji za vreme rata Augsburške lige (1688-1697), zatim rata za špansko nasleđe i ko­ načno, rata za austrijsko nasleđe, koji se poklapa s krizom žitarica 1740. To se do­ godilo i u Nemačkoj za vreme Sedmogodišnjeg rata, a naročito za vreme Rata za bavarsko nasleđe (1778-1789) koji je nazvan i „ratom krompira”.242 Krompir ima i posebnu prednost što se u nekim krajevima ne plaćaju nameti na njegovo drugo vađenje. Rano širenje krompira u južnoj Nizozemskoj od 1680, i u Uje­ dinjenim Pokrajinama od 1730, upravo možemo pratiti kroz sačuvana dokumenta o parnicama koje vode zemljoposednici. Za Flandriju je K. Van den Bmk izračunao ogroman porast potrošnje krom­ pira, i to posredno, preko smanjenja potrošnje žitarica. A potonja je od 0,816 kg dnevno po osobi 1693. godine, pala na 0,758 kg u 1710; potom na 0,680 kg u D. Mathieu, L ’Ancien Régime dans la province de Lorraine et Barrois, 1879, str. 323. K. H. Connell, „The Potato in Ireland”, u: Past and Present, br. 23, novembar 1962, str. 57-7 Ц 236 Prema Dankerku (1712): A. N., G7, 1698, f° 64; prema Portugaliji (1765): A. N., F12, f°, 143 i dalje. 2 Adam Smith, The Wealth o f Nations, 1937, str. 161. " g E. Rože, Histoire de la pomme de terre, 1898, strt 162. "J! J. Beckmann, Beitrage zur Oekonomie, V, str. 280. “ Ch. Vanderbroeke, „Cultivation and consumption of the potato in the 17th and 18th Cen­ turies’", u: Acta historiae neerlandica, V, 1971, str. 35. 241 Ibid., str. 21. 242 Ibid., str. 35.

152

Hleb nasušni

Krompir, narodna hrana. Pomoć siromasima u Sevilji, 1645: kazan v krompirom. Detalj sa slike reprodukovane na str. 63 (otisak Zirodon)

1740, na 0,476 kg u 1781, na 0,475 kg u 1791. Iz ovog pada može se zaključiti da je krompir zamenio 40% potrošnje žitarica u Flandriji. To potvrđuje i činjenica da je u Francuskoj, koja nije rado prihvatila krompir, potrošnja žita u XVIII veku, porasla, pre nego opala.243 Revolucija krompira započela je tu, kao i u ostalim delovima Evrope, tek u XIX veku. No, to je deo mnogo šire revolucije koja je dosta rano mnoge vrste povrća isterala iz povrtnjaka na polja: to se najpre dogodilo u Engleskoj i nije izmaklo pažnji Adama Smita: „Krompir [...], repa, šargarepa, kupus”, pisao je on 1776, „povrće koje se nekada obrađivalo jedino ašovom, sada se obrađuje plugom. Sve povrtarske vrste sada su jeftinije”.244 Tridesetak godina kasnije, jedan Francuz u Londonu ukazuje na obilje sirovog povrća „koje ovde služe u prirodnom stanju, onako kao što se seno iznosi konjima”.245* 243 Ibid., str. 28. 244 A. Smith, The Wealth o f Nations, izd. 1863, str. 35, naveli Pollard i Crossley, op. cil., str. 157. , ' , 245 Louis Simond, Voyage d'un Français en Angleterre pendant les années 1810 et 1811, I, str. 160. Pojedinost iz Gabriel Sagard, Le Grand Voyage du pays des Hurons, 1976: brod kojim putuje prema Kanadi, zarobljava jedan mali engleski brod na kojem se nalazi bure s krompirom „koji izg­ leda kao velika repa, ali ima mnogo bolji ukus” (str. 16).

153

Hleb nasušni

Teško je jesti tuđi hleb Da bismo se uverili daje Evropa u XVIII veku uspela da izvede istinsku re­ voluciju u ishrani (iako su joj bile potrebne pune dve stotine godina daje okonča), dovoljno je osvedočiti se u oštre sukobe do kojih dolazi kada se susretnu dve su­ protne ishrane —kada se pojedinac nađe izvan svoje sredine, običaja, bez svoje svakodnevne hrane i prepušten drugima. Evropljani nam pružaju najbolje primere: njihova iskustva nepogrešivo ukazuju na granice u ishrani i teškoće da se one prevaziđu. U zemljama koje isražuju, ali i iskorišćavaju, Evropljani se nikad ne odriču svojih navika: vina, rakije, mesa, šunke, koja se, kad stigne iz Evrope, čak i crvljiva, u Indiji prodaje po ogromnoj ceni. Evropljani moraju da imaju i hleba. U Kini Đemeli Kareri kupuje žito i daje da mu od njega pripremaju dvopek i pogače „kada bi ponestalo dvopeka, jer pirinač sušen bez vode, kakav ljudi jedu u toj zemlji, bez ikakvih začina, uopšte ne prija mom stomaku.”246 Na Panamskoj prevlaci, gde se žito ne gaji, brašno dolazi iz Evrope. Tu je hleb, naravno, luksuz. „Ima ga samo kod Evropljana nastanjenih po gradovima i kod bogatih kreolaca, a oni ga jedu samo uz čokoladu i slatkiše s karamelom [...]. Uz sve ostale obroke, služe kukuruzne pogače, neku vrstu palente, pa čak i kasavu (pogaču od manioke - p.p.), začinjenu medom.”247 .... Naravno, kad neumorni putnik Đemeli Kareri s Filipina stigne u Akapulko, u februaru 1697, ne nalazi pšenični hleb. To će lepo iznenađenje doživeti kasnije, na putu za Meksiko Siti, u trapiche Masatlana „gde smo našli [...] dobrog hleba, što nije mala stvar u ovim planinama, gde svi jedu samo kukuruzne pogače.”24” Prilika je da se podsetimo da se u Novoj Španiji žito gaji na navodnjavanoj ili ne­ navodnjavanoj zemlji (riego ili secano), namenjeno potrošnji u gradovima. U uto­ rak 12. marta 1697, u Meksiko Sitiju, Kareri je svedok pobune naroda. „Dogodila se neka vrsta pobune toga dana. Svetina se okupila ispod prozora vicekralja i traži hleba . Odmah su preduzete mere da svetina ne zapali palatu „kao što se desilo u vreme grofa Galoe, 1692. godine.”249 Da li su tu „svetinu” sačinjavali jedino belci? Ako jesu, onda možemo da kažemo: beli hleb, beli čovek (naravno, kada je reč o Americi). A ako je reč o mešancima, Indijancima i crnim robovima iz grada, onda je izvesno da pod uvek dvosmislenim nazivom „hleb”, oni, zapravo, traže kukuruz.

OSTALI SVET Ma koliko važne, dominantne biljke o kojima smo govorili zauzimaju male prostore, tačnije, one se podudaraju s oblastima guste naseljenosti, razvijenih ci­ vilizacija, ili onih koje žure da to postanu. Uostalom, izraz „dominantne hranljive biljke ne bi smeo da nas zavede: ljudi su ih zaista usvojili, ali one su toliko prožele njihov život da ga određuju, a same ljude prisiljavaju na određene izbore. 247 G. F. Gemelli Careri, op. cit., IV, str. 80. 948 Labat’ Nouveau Voyage aux isles de l ’Amérique, 1722,1, str. 353. 9/in G- F- Gemelli Careri, op. cit., VI, str. 25. 249 Ibid., VI, str. 89.

154

Hleb nasušni

Spanci su u Ameriku doneli žito. Indijanci ga za njih obrađuju istim oruđem kao i seljak u Evropi (foto Maz)

Pa ipak, odnos je uzajaman, jer dominantne civilizacije daju ovim biljkama pred­ nost i omogućavaju njihov uspeh. Kulture žita, pirinča, kukuruza, krompira, preobražavaju upravo oni koji ih koriste. U Americi pre Kolumba postojalo je pet ili šest vrata krompira; naučna poljoprivreda je kasnije proizvela i hiljadu. Malo je zajedničkog između kukuruza prvih farmera i kukuruza koji se danas gaji u com beltu (pojasu žitarica - p. p.) u Sjedinjenim Državama. / Rečju, ono što smatramo uspehom biljaka, u znatnoj je meri uspeh određene ljudske kulture. Da bi do nečeg takvog došlo, svoj su udeo morale da imaju i „raz­ vojne tehnike” društva u kojem se uspeh ostvaruje. Ako, recimo, manioku ne smatramo dominantnom biljkom, to nije zato što je kasava (brašno od isečenog, 155

Hleb nasušni

opranog, osušenog i ribanog korena manioke), manje vredna hrana. Danas je manioka, naprotiv, u mnogim afričkim zemljama, pravi bedem protiv gladi. Pošto su je preuzele primitivne kulture, ona tu ostaje trajno. U Americi, kao i u Africi, manioka je ostala hrana lokalnog stanovništva i nikada nije napredovala kao kukuruz ili krompir. Čak i u zemljama odakle potiče, žitarice uvezene iz Evrope postale su joj suparnice. Biljke, kao i ljudi, opstaju jedino uz povoljne okolnosti. U ovom posebnom slučaju, glavni tok istorije prošao je pored njih. Manioka i gomolji tropskih zemalja, neka vrsta kukuruza, i spasonosne tropske voćke - banane, hlebno drvo, kokosove i uljane palme - stajali su na raspolaganju ljudskim zajed­ nicama manje povlašćenim od uzgajivača pirinča i žita, ali svakako ljudima koji čvrsto posedaju znatna prostranstva. A njih možemo da nazovemo „ljudi s moti­ kom”. Ljudi s motikom Još i danas iznenađuje prostranost oblasti u kojima se poljoprivredni rad obavlja ili štapom za kopanje (neka vrsta primitivne motike), ili motikom. Ta područja stvaraju pojas oko sveta, uključujući Okeaniju, pretkolumbovsku Ame­ riku, Crnu Afriku, veliki deo južne i jugoistočne Azije (gde se graniče s oblastima pluga, a ponekad i prolaze kroz njih). Posebno na jugoistoku (Indokina u širem smislu) dva oblika poljoprivrede se mešaju. Možemo da kažemo: 1. da je ovaj oblik poljoprivrede veoma star i da se od­ nosi na čitavo razdoblje koje pokriva naša knjiga; 2. daje reč o veoma sličnim na­ rodima, s neizbežnim lokalnim varijacijama; ali 3. da su oni, što je i prirodno, u toku vremena, sve slabije zaštićeni od spoljnih uticaja. Starost kao obeležje. - Ako verujemo stručnjacima za predistoriju i etnolo­ zima - koji se i dalje spore oko toga - obrađivanje motikom je ishod veoma stare ratarske revolucije, čak i starije od one iz IV milenijuma p.n.e., od kada počinju da se koriste upregnute životinje. Do revolucije o kojoj mi govorimo, došlo je možda i u V milenijumu p.n.e., pa čak i u tami predistorije. Ona se, najverovatnije, kao i druga revolucija, odigrala u Indiji ili, još verovatnije, u Mesopotamiji. Reč je o davnašnjem iskustvu koje se održava tako što se ono naučeno neprekidno ponavlja. Mišljenja smo da o razlici između zemljoradnje s plugom i one bez njega ne treba mnogo raspravljati, jer se tu oruđe predstavlja kao činilac koji određuje druge pojave. Ester Bozrup u originalnoj knjizi (1966),250 tvrdi da u sistemima tipa ladang, koji smo već opisali, svaki rast stanovništva uzrokuje skraćivanje vremena ugara, namenjenog obnavljanju šume. A ta promena ritma nameće pre­ laženje s jednog oruđa na drugo. Oruđe je, po tom tumačenju, posledica, a ne uz­ rok. Stap za kopanje je dovoljan - nekad čak nije ni potreban - kada u pepelu i među ugljenisanim drvetom (pođsetimo se na to da panjevi ostaju u zemlji), treba sejati zamasima, usaditi seme ili sadnicu. Ali, ako se šuma na ugaru ne obnovi, zbog brzog ponovnog obrađivanja, nići će trava, koju nije dovoljno spaliti, jer 250 Ester Boserup, Évolution agraire et pression démographique, 1970, str. 23 i dalje.

156

Hleb nasušni

18. „POJAS” OBRADE MOTIKOM Valja primetiti neobičnu širinu područja preko američkog kontinenta i pacifičkih ostrva (prema E. Vertu). Prema Iberu Dešanu (pismo od 1. 1. 1970), Vert se prevario uključujući Madagaskar u područje motike. Na ostrvu se koristi izdužena lopata, verovatno indonežanskog poreka „angady”

vatra ne uništava korenje. Zato se radi odstranjivanja korova nameće motika. Vi­ dimo da se to događa u Crnoj Africi, gde se žito gaji i na parcelama spaljene šume i na parcelama spaljene savane. Konačno, kada se ritam žetvi ubrzava, što pri­ siljava na stalno pripremanje tla, na tim širokim prostorima, otvorenim i oslo­ bođenim od svakog rastinja, pojavljuju se ašov i raonik. To bi značilo da su seljaci s motikom zaostali, da ih još uvek slab demo­ grafski pritisak ne primorava na sricanje veština i muku vođenja zaprege. Otac Žan Fransoa de Rom (1648) daje dobar opis rada seljaka u Kongu u sezoni kiša: „Njihov način obrađivanja zemlje zahteva malo rada jer je plodnost tla visoka [razlog koji, naravno, ne moramo prihvatiti - F. B.]; oni ne oru, niti kopaju, već motikom zagrebu malo zemlju i pokriju seme. Uz taj mali napor dobijaju obilne žetve, pod uslovom da padne dovoljno kiše.”251 Mogli bismo da zaključimo daje rad seljaka motikom produktivniji (s obzirom na utrošeno vreme i napor) nego rad ratara u Evropi ili uzgajivača pirinča u Aziji, ali da ne vodi ka gusto naselje251 Otac Jean-François de Rome, La Fondation de la mission des Capucins au Royaume de Congo, prevod Bontinck, 1964, str. 89.

157

Hteb nasušni

nim društvima. To primitivno poljodelstvo ne pospešuju ni tlo ni klima, već prostranost ugara (koji i omogućuje slaba naseljenost), kao i oblici društva koji st­ varaju teško raskidivu mrežu navika - ono što je Pjer Guru nazvao „tehničkim pa­ rametrima”. . Ujednačena celina. - Svet ljudi s motikom podrazumeva - a to je i njegova najupečatljivija crta - prilično ujednačen skup dobara, biljaka, životinja, oruđa, običaja. Gotovo sa sigurnošću možemo da kažemo daje kuća seljaka s motikom,’ gde god se nalazila, skoro uvek prizemna i pravougaonog oblika. Taj seljak iz­ rađuje grubu grnčariju, tka na prostom ručnom razboju, priprema i pije fermentisana pića (ali ne i alkohol), uzgaja sitne domaće životinje —koze, ovce, svinje, pse, kokoške, ponekad pčele (ali ne i krupnu stoku). Rastinje koje ga okružuje snabdeva ga hranom: banana, hlebno drvo, uljana palma, tikve, taros, injam. Jedan mornar u službi cara na Tahitiju 1824. otkriva hlebno drvo, kokosove palme, zasade banana, kao i „parcele injama i slatkog krompira”.252 Naravno, na prostranim područjima obrade tla motikom ima i razlika. Na primer, u afričkim stepama i savanama srećemo krupnu stoku, bivole i volove, koje su tu verovatno u davnini proširili abisinski orači. A drvo banane, koje se uz­ gaja odavno (dokaz je činjenica da se ono ne može razmnožavati semenom, već samo preko izdanka), svojstveno područjima obrade motikom, ne raste u rubnim područjima. Banane nema u Sudanu, severno od Nigera, kao ni na Novom Ze­ landu, čija je oštra klima iznenadila Polinežane (Maore), koji su tu stigli u svojim katamaranima između IX i XIV veka. Ali glavni izuzetak je pretkolumbovska Amerika. Seljaci s motikom, koji su stvorili kasne i krhke civilizacije Anda i meksičkih visoravni, potomci su azijskih naroda koji su u nekoliko talasa stizali u Ameriku preko Beringovog moreuza. Najstariji tragovi ljudi pronađeni do danas, sezali bi do 48. ili 46. milenijuma p.n.e. Arheološka iskopavanja se nastavljaju, što bi moglo da dovede u pitanje te datume. No, ono što izgleda neosporno, jeste činjenica da ljudi u Americi žive od davnina, da su očito monogolskog tipa, i daje mnogo vremena proteklo dok amenčko-indijanske civilizacije nisu postigle svoje najveće uspehe. Mišljenja smo da su se te male predistorijske skupine selile zbog lova i ribolova. Prelazeći čitav kontinent od severa ka jugu, verovatno su oko VI milenijuma p.n.e. stigli na Ognjenu zemlju. Neobično je što se na tom „kraju sveta” još i danas mogu videti divlji konji koji su pre mnogo vekova iščezli iz drugih oblasti Novog sveta.253 Po ogromnom prostranstvu američkog kontinenta, ljudi sa severa (kojima bi se možda s vremena na vreme pridružili ljudi s pokojeg broda iz Kine, Japana i Polinezije, koga bi tu nanela oluja na Pacifiku), rasuli su se u male skupine, koje su se dalje razvijale zasebno, izgrađujući vlastite kulture i jezike. Zanimljivo je da SC П254 0(^ Jez'^a nalaze kao ostrvca unutar drugih, jezički različitih pros­ tora. Malobrojnost pridošlica iz Azije navodi na pomisao (ako zanemarimo neka kulturna obeležja koja podsećaju na dre vn u srodnost) daje tu sve bilo stvo^53 VOn Kotzebue, Reise um die Welt..., tom I, str. 70-71. _ Pierre Gourou, L ’Amérique tropicale et australe, 1976 str 29-32 Ibid., str. 32. ' '

158

Hleb nasušni

19. SEOBE MELANEŽANA I POLINEŽANA PRE XIV VEKA Valja obratiti pažnju na razmere trougla u kome plove Polinežani, od Havaja i Uskršnjih ostrva do Novog Zelanda

reno na licu mesta. Pridošlice su dugo koristile i razvijale lokalne resurse, da bi se tek mnogo kasnije učvrstila poljoprivreda - zasnovana na gajenju manioke, slatkog krompira i naročito kukuruza. Ovaj potonji, koji verovatno potiče iz Me­ ksika, doveo je do širenja obrade tla motikom ka klimatski umerenim područjima na sevem i jugu kontinenta, daleko izvan tropskih predela gajenja manioke. Prihvatanje novih elemenata. - Mešanjima do kojih dovodi pomorsko je­ dinstvo sveta, dolazi do sve više preobražaja, kao i do novih kombinacija gajenih biljaka. Već sam govorio o dolasku manioke, slatkog krompira, kikirikija i kuku­ ruza u Kongo: to su blagodati koje valja zahvaliti Portugalcima, njihovim po­ morskim putovanjima i trgovini. Nove biljke rastu onoliko koliko mogu pored onih starijih: kukuruz i manioka pored raznih vrsta prosa, belog i crvenog. Proso, umešano u vodu, daje neku vrstu palente, koja osušena, može da stoji dva, tri 159

Hleb nasušni

dana. „Ona služi kao hleb i nimalo ne šteti zdravlju”.255 Slično tome i povrće koje su doneli Portugalci - kupus, bundeva, zelena salata, peršun, cikorija, beli luk obično slabo napreduje pored domaćeg graška i boba, ali ne iščezava. Afričko drveće koje daje hranu jeste tu najpostojanije: kobno drvo, drvo ba­ nane i razne palme koje daju ulje, vino, sirce, tekstilna vlakna, lišće. „Posvuda ima darova palminog drveta: u ogradama i na krovovima kuća, na zamkama za divljač, na ribarskim vršama, u Javnoj blagajni [komadići tkanine u Kongu služe kao novac], kao i u odeći, kozmetici, lekovima, ishrani”. „Na ravni simbolike, palme su muškog roda, i u određenom smislu su plemenite”.256 Ukratko, te populacije i društva koja zavise od najprostije, ali davno usta­ novljene zemljoradnje, nikako ne treba potceniti. Pomislimo, na primer, na ši­ renje Polinežana koji u XIII veku zauzimaju ogromni trougao na mom, od Havaja do Uskršnjih ostrva i Novog Zelanda, nipošto neznatno ostvarenje. Ali civilizovani čovek je ta dmštva odgurnuo u pozadinu, daleko iza sebe. On je obezvredio, izbrisao njihov uspeh. Primitivni narodi Ljudi s motikom nisu poslednji na našoj kulturnoj lestvici. Njihove biljke, oruđa, žitarice, kuće, pomorska putovanja, domaće životinje i dmgi uspesi uka­ zuju na značajnu kulturnu ravan. Najniže na lestvici su narodi bez zemljoradnje, koji žive od skupljanja plodova, ribolova i lova. Ti „otimači” kojima na karti Gordona Hjuza pripadaju mesta od broja 1 do broja 27, zauzimaju prilično velika prostranstva. Podmčja u kojima žive su ogromna, ali im u korišćenju smetaju šume, močvare, reke koje izlaze iz svojih tokova, divlje životinje, velika jata ptica, led, nepogode. Ti ljudi, ne vladaju prirodom koja ih okružuje, već se, u naj­ boljem slučaju, provlače između njenih prepreka i prinuda koje im ona nameće. Ti narodi su na najnižem stupnju istorije. Neki su čak rekli da su bez istorije, ali to nije tačno. Ipak, i za njih treba da nađemo mesta u „sinhronom” prikazu sveta između XV i XVIII veka. Bez njih bi naš okvir kategorija i objašnjenja bio nepotpun, te tako izgubio smisao. Ipak, teško je te narode posmatrati kroz istorijsku optiku, onako kako na primer posmatramo francuske seljake ili mske doseljenike u Si­ biru. O njima nema nikakvih podataka, osim onoga što su rekli stari etnografi i putnici koji su, videvši ih kako žive, pokušali da ih shvate. A ti stari istraživači i putnici, listom Evropljani, u potrazi za novim i živopisnim prizorima, bili su sk­ loni da druge narode prosuđuju na osnovu vlastitog iskustva i merila. Na osnovu poređenja i suprotnosti. Njihovi izveštaji, sporni su, nepotpuni i nema ih dovo­ ljno. Iz njih nije uvek lako otkriti da li se odnose na stvarne primitivne ljude, koji još uvek žive u kamenom dobu, ili je reč o ljudima s motikom o kojima smo go­ vorili, koji su podjednako udaljeni kako od „divljaka”, tako i od „civilizovanih” ^55 J.-F. de Rome, op. cit., str. 90. Georges Balandier, La Vie quotidienne au royaume de Kongo du XVIe au XVIIIe siècle, 1965, str. 77-78.

160

Hleb nasušni

Na Novom Zelandu engleski mornar razmenjuje maramicu za jastoga. Crtež iz Dnevnika jednog člana Kukove posade, 1769 (foto Britanska biblioteka)

ljudi gusto naseljenih društava. Tako su Čičimek Indijanci iz severnog Meksika, koji su Špancima zadali mnogo muka, bili još pre Kortesovog dolaska neprijatelji sedelačkih Acteka.257258 Čitati dnevnike slavnih svetskih putnika - Magelana, Tasmana, Bugenvila i Kuka - znači izgubiti se u jednoličnoj i beskrajnoj pustoši mora, posebno južnih mora koja pokrivaju polovinu naše planete. Oni nam, pre svega, govore o bri­ gama mornara, geografskim širinama, hrani i vodi na brodu, stanju jedara, kor­ mila, o bolestima i raspoloženju među članovima posade... Zemlje koje opisuju, koje su jedva primetili dok je brod pristajao na obalu, veoma se brzo zaboravljaju. Pa ipak, to nije slučaj s ostrvima Tahiti, pacifičkim „rajem” koja su 1605. otkrili Portugalci, a ponovo ga otkrio i Englez Semjuel Voliš (1767). Bugenvil tu stiže sledeće godine, 6. aprila 1768, a Džems Kuk godinu dana kasnije, 13. aprila 1769. Ovi putnici doprinose tome da ostrva steknu glas „pacifičkog mita”. Ali, „divljaci” koje oni opisuju nipošto nisu primitivni ljudi. „Više od stotinu piroga različitih veličina, sve s paralelnim plovkom, okružilo je naša dva broda [Bugenvilova, dan pre nego što će se usidriti pred ostrvom]. Bile su natovarene kokosom, bananama i drugim ukusnim voćem za koje smo im dobronamerno dali koje­ kakve sitnice”. 8 Prizor se ponovio i kad je Kuk pristao sa svojim brodom En257 Abbé Prévost, op. cit., XII, str. 274. 258 Louis-Antoine de Bougainville, Voyage autour du monde, izd. iz 1958, str. 120.

161

Hleb nasušni

deavour „Čim smo bacili sidro”, ostalo je zapisano u brodskom dnevniku, „mnoštvo domorodaca priđe brodu u čamcima natovarenim kokosovim orasima i drugim voćem”.-' Domoroci su se spretno popeli na palubu, gledali da ukradu što mogu, ali su ipak prihvatili miroljubivu razmenu. Ovakav dobrodušan doček, trampa, cenjkanje, već su dokaz postojanja kulture i društvene discipline. Tahićani nisu „primitivni” ljudi: uprkos obilju divljeg bilja i voća, oni gaje tikve i slatki krompir (koje su tu, nema sumnje, doneli Portugalci), injam i šećernu trsku, koje jedu sirove. Povrh toga, uzgajali su i svinje i perad.2”0 Prave primitivce mornari s Endeavoura će sresti tek docnije, prilikom pris­ tajanja u Magelanovom tesnacu ili na obilasku Rta Horn, možda i na obali južnog ostrva Novog Zelanda, a začelo i kada se budu sidrili na obali Australije, gde žele da obnove zalihe vode i drveta, kao i da očiste trup broda. U stvari, svaki put kada bi izašli iz pojasa „civilizacija motike.” Tako Kuk i njegovi ljudi, u tesnacu Le Mer, na najjužnijoj tački Amerike, primećuju šačicu siromašnih divljaka, s kojima nisu uspeli da uspostave komuni­ kaciju. Odeveni u kožu foke, ovi ljudi koji od oruđa imaju jedino harpun, luk i strelu, žive u kolibicama koje ih loše štite od hladnoće. Moguće je da je reč „о najbednijim stvorenjima na svetu”.261 Dve godine ranije, 1767, Semjuel Voliš je naišao na iste siromašne divljake. „Jedan od naših mornara koji je pecao, dade jednom od tih Amerikanaca živu ribu koju je ulovio, a koja je bila nešto veća od haringe. Amerikanac je pohlepno dohvati, onako kao što pas hvata kost; pošto je ubi zagrizavši je pored škrga, poče da je jede od glave ka repu, ne odbacujući ni kosti, ni peraje, ni krljušt, ni utrobu”.262 I australijski Aboridžini, koje Kuk i njegova posada mogu da posmatraju do mile volje, primitivni su narodi. Oni su nomadi koji žive pomalo od lova, a više od hvatanja riba u mulju koji ostaje iza oseke. ,,U njihovim krajevima nikad ni­ smo videli ni pedlja obrađene zemlje”. Na severnoj polulopti, u unutašnjosti, mogli bismo, takođe, otkriti mnoge primitivne narode. Sibir, o kojem ćemo još govoriti, ostao je do dana današnjeg izvanredan etnografski muzej. Još je pogodnije polje posmatranja Severna Ame­ rika koju Evropljani nasilno kolonizuju, tvrdeći da šire prosvećenost. Najbolji je izvor obaveštenja, po mom mišljenju, delo opata Prevoa Opšta zapažanja o Ame­ rici. -3 Sažimajući bez mnogo reda spise oca Šarlevoa, zapažanja Šamplena, Leskarboa, La Ontana i Potrija, opat Prevo daje opsežan prikaz u kojem se, na ogro­ mnim prostranstvima od Luizijane do Hadsonovog zaliva Indijanci izdvajaju u nekoliko posebnih skupina. Između tih „divljih naroda” postoje i „velike razlike”, koje se očituju u obredima, verovanjima, običajima. Za nas, najvažnija razlika nije da li su ljudožderi ili ne, već da li obrađuju zemlju. Uvek kada se opisuju In­ dijanci koji gaje kukuruz ili druge biljke (pri čemu su ti poslovi redovno prepui l l The Journals o f Captain Cook, izd. J. C. Beaglehole, Cambridge, 1.1, str. 75 ™ Ibid., str. 121-122. 26* Ibid., I, str. 45. Abbé Prévost, Supplément des voyages, t. XX, str. 126. ‘ Op. cit., t. XV, str. 1 i dalje.

162

Hleb nasušni

šteni ženama), uvek kada se pominje motika ili, naprosto, štap za kopanje, za koji se ne može reći da su ga tu i izumeli, uvek kada se govori o različitim načinima obrade kukuruza, ili pak o gajenju krompira u Luizijani, na primer, a i zapadnije, kada se govori o Indijancima koji gaje „divlji ovas”, moramo znati da je reč o sedelačkim ili polusedelačkim seljačkim zajednicama. Sa našeg stanovišta ti se­ ljaci nemaju ništa zajedničko s indijanskim plemenima lovaca ili ribolovaca. A ovi su, treba i to da kažemo, sve manje lovili ribu, jer su ih Evropljani potisnuli s obala Atlanika i istočnih reka, pre nego što počnu da ih zlostavljaju i na njihovim lovištima. Pomenimo uzgred i da su se Baski, napustivši svoj prvi zanat lovaca na kitove, dosta brzo okrenuli prema trgovini krznom koja, ,,s manje troškova i truda donosi veću dobit”.264 A to je bilo razdoblje u kojem su kitovi još uvek zalazili u reku Sen Lorens, i to „ponekad u velikom broju” ! Indijanske lovce su progonili preprodavci krzna, kojima su upravljale njihove gazde iz tvrđava u Hadsonovom zalivu i trgovištima na obali Svetog Lorenca. Indijanci su bili primorani da premeštaju svoja oskudna nomadska naselja, i zamkama po snegu hvatali srne, ri­ sove, kune, veverice, lasice, vidre, dabrove, zečeve. Evropski trgovci su se tako dočepali ogromnih količina kože i krzna Amerike, čime će uskoro konkurisati lovcima iz dalekih sibirskih šuma. Mogli bismo nabrajati takve slike kako bismo se još jednom uverili u to da je čovekova pustolovina, u svojim počecima tokom milenijuma, i u svom sporom hodu, jedinstvena, te da se sinhronija i dijahronija spajaju. „Poljoprivredna revo­ lucija” se nije odigrala samo na nekim područjima, na primer, na Bliskom istoku od VII do VIII milenijuma p.n.e. Ona se nužno proširila, a to napredovanje ni­ pošto nije bilo u jednom koraku. Ljudska iskustva su slična, ali se stiču sa stoti­ nama godina razmaka. I danas postoje civilizacije motike. Takođe, i primitivni na­ rodi koji su zaštićeni negostoljubivim predelima u kojima su našli utočište.

/

264 Ibid., str. 87.

163

Treće poglavlje

SUVIŠNO I UOBIČAJENO: HRANA I PIĆE

Žito, pirinač, kukuruz - ta glavna hrana većine ljudi - predstavlja srazmerno jednostavan problem. Sve, pak, postaje složenije kada je reč o manje običnoj hrani (u koju spada već i meso), a i o različitim potrebama ljudi, kao što su odevanje i stanovanje. Jer, to su područja na kojima se dodiruju i stalno suprotstav­ ljaju nužno i suvišno. Možda će problem biti jasniji ako - kada je reč o ishrani, stanovanju i odevanju - odmah ustanovimo razliku između rešenja većine ljudi i rešenja manjine povlašćenih, za koje možemo reći da žive u raskoši. Praviti takvu razliku između prosečnog i izuzetnog, znači prihvatiti nužnu dijalektiku, što nije jednostavan posao. Moramo da se krećemo napred-nazad duž granične linije, budući da naša razvrstavanja nikad nisu savršena. Raskoš je teško uhvatljiva pojava, složena, protivrečna i ne može se definisati jednom za svagda. Tako je šećer pre XVI veka bio raskoš; biber je raskoš i krajem XVII veka; tako je i s alkoholom i prvim „aperitivima” u vreme Katarine Medici; raskoš su i posteljina s „labudovim perjem” i srebrni pehari ruskih bojara još pre Petra Ve­ likog. Prvi plitki tanjiri koje je kralj Fransoa I naručio 1538. od jednog antverpenskog zlatara, takođe su raskoš. Isto je i s prvim dubokim tanjirima (poznatim kao „italijanski”), a navedenim u popisu dobara kardinala Mazarena 1653. U XVII i XVIII veku raskoš su i viljuška (sic), prozorsko staklo, oboje poreklom iz Vene­ cije. Ali proizvodnja prozorskog stakla - od XV veka ne više na bazi potaše, nego sode, koja daje prozirniji, za glačanje pogodan materijal - širi se u Engleskoj u narednom veku zahvaljujući loženju kamenim ugljem. Jedan savremeni istoričar s malo mašte kaže da su se venecijanska viljuška i prozorsko staklo sreli negde u Francuskoj.1 Neobično je kad kažemo daje i takav predmet kao što je stolica još uvek raskoš; ona je i danas retkost u islamskim zemljama i Indiji. Indijski vojnici, stacionirani za vreme Drugog svetskog rata u južnoj Italiji, ushićeni su tamošnjim bogatstvom: stolica, naime, ima u svakoj kući! Raskoš je bila i maramica. Erazmo objašnjava u svojim Pravilima lepog ponašanja: „Brisati nos kapom ili rukavom svojstveno je seljacima, šakom ili laktom, poslastičarima; brisati nos rukom, ko­ jom se odmah dodiruje odelo, nije mnogo učtivije. Ali brisati sluz iz nosa mara1 John Nef, La Guerre et le progrès humain, 1954, str. 24-25.

Hrana i piće

micom, okrećući se malo u stranu od pristojnih ljudi, to je uljudno”.2*Raskoš su bile i pomorandže u Engleskoj u vreme Stjuarta; stizale su o Božiću i pomno ču­ vane sve do aprila i maja. A još ništa nismo rekli o tako neiscrpnoj temi kao što je odevanje! Raskoš se javlja u mnogo vidova, zavisno od razdoblja, zemlje i civilizacije. Jedino što se, zapravo, ne menja, jeste društvena komedija bez početka i kraja, koja je inače tema za sociologe, psihoanalitičare, ekonomiste, istoričare. Pa ipak, između povlašćenih i posmatrača treba da postoji neka vrsta dosluha. Raskoš nije samo ono stoje retko i godi sujeti, već je to i društveni uspeh. Raskoš je i san koji jednog dana siromasi ostvaruju, čime ona gubi negdašnji sjaj. Jedan istoričar me­ dicine nedavno je napisao: „Cim neka retka i dugo željena hrana najzad postane dostupna mnoštvu, njena potrošnja naglo raste. Kao da je reč o provali dugo po­ tiskivanog apetita. Jednom proširena u narodu, ta će hrana brzo izgubiti svoju privlačnost [...] i doći će do zasićenosti”/’ Bogati tako na izvestan način pripre­ maju budući život siromašnih. A to im ponekad služi i kao opravdanje: isproba­ vaju užitke kojih će se, pre ili kasnije, domoći mnoštvo. Sve to daje mnogo prostora za ispoljavanje sujete, uobraženosti, ćudljivosti. „Kod engleskih pisaca XVIII veka nalazimo preterane pohvale šupi od kornjače: ukusna je i nezamenljiva protiv slabosti i iznurenosti, otvara apetit. Nema svečane večere (po uzoru na banket lordmera Londona) bez supe od kornjače”.4 Sa­ znajemo da se u Londonu služi i roast mutton stuffed with oysters (pečena ovče­ tina nadevena ostrigama - p.p.). Ekonomska bizarnost je činjenica da Španija srebrnim novcem plaća perike koje za nju proizvode zemlje severa. „АИ šta mi tu možemo? pita se Ustaris 1717. godine.56*Spanci u isto vreme kupuju vernost ne­ kolicine šeika severne Afrike za crni brazilski duvan. A ako je verovati Lafemasu, savetniku Anrija IV, mnogi Francuzi, koji se po tome mogu uporediti s divlja­ cima, „primaju svakakve trice i drangulije u zamenu za svoja blaga”.^ Slično tome, Indokina i Indonezija šalju zlatni prah, začine, plemenito sandalovo i ružino drvo, robove i pirinač u zamenu za kineske sitnice: češljeve, laki­ rane kutije, novčiće od mešavine bakra i olova. S dmge strane, u Kini gaje slične sklonosti prema lastavičjim gnezdima Tonkina, Košinšine i Jave, kao i prema „ša­ pama medveda i razne divljači koje stižu usoljene iz Šijama, Kambodže i Turkestana . Konačno, da se vratimo u Evropu: „Bedne li raskoši, tog porcelana!” uz­ vikuje 1771. Sebastijan Mersije. „Mačka može samo jednim udarcem šape naneti više štete nego uništenje dvadeset jutara zemlje”.8 Pa ipak, već od tada cena kine­ skog porcelana opada, i on će uskoro biti običan teret na brodovima koji se 2 Erazmo, La civlité morale des enfants, 1613, str. 11. ' Dr Jean Claudian, Rencontre internationale F. I. P. A. L., novembar 1964. Rapport prélimi­

naire, str. 34.

L. A. Caraccioli, Dictionnaire critique, pittoresque et sententieux, propre à faire connoître les usages du siècle, ainsi que ses bizarreries, 1 7 6 8 ,1, str. 24. 6 Geronimo de Uztâriz, Teorîa y pràctica de comercio y de marina, 1724, str. 348-349. B. de Laffemas, Reiglement général pour dresser les manufactures en ce royaume.. 1597

str. 17.

g Abbé Prévost, op. cit., VI, str. 142 (putovanje do Haldea). L.-S. Mercier, L ’An deux mille quatre cent quarante, str. 368, napomena ’a’.

166

Hrana i piće

Raskošni banket u Mlecima: detalj Svadbe u Kani Paola Veronezea, 1563 (foto Žirodon)

167

Hrana i piće

vraćaju u Evropu. Naravoučenije koje ne iznenađuje, glasi: svaka raskoš stari, iz­ lazi iz mode. Ali, ona se i ponekad rađa iz svog pepela, iz samih svojih neuspeha. Ona je, zaista, odraz društvenih razlika koje ništa ne može da smanji, koje se stalno ponovo stvaraju. To je večna „borba klasa”. Borba klasa, ali i civilizacija. I one jedna drugoj namiguju, igraju jedne s drugima istu „igru raskoši kao bogati sa siromašnima. A kako su tu obe strane aktivne, stvaraju se strujanja i dolazi do brzih razmena. Kao što piše Marsel Mos, „društvo ne nalazi svoju pokretačku snagu u proizvodnji; veliki pokretač je ra­ skoš . Gaston Bašlar smatra da „sticanje suvišnog daje veći duhovni podsticaj nego osvajanje neophodnog. Čovek je”, kaže on dalje „biće želje, a ne biće po­ trebe . Ekonomista Zak Rief ide čak dotle da kaže da je: „proizvodnja kći želje”. Naravno, niko ne može poreći te zanose, te potrebe, čak ni u današnjim društvima masovnih raskoši. Svako društva je slojevito. Svaka društvena istaknutost, juče kao i danas, zasniva se na raskoši. Ali, treba li prihvatiti stav Vernera Zombarta^ da raskoš vladarskih dvorova na Zapadu (a papski dvor u Avinjonu bio im je prauzor), stvara moderni kapitali­ zam? Nije li pre XIX veka i njegovih novina, raskoš bila, više nego element rasta, motor koji se često okretao u prazno, to jest obeležje privrede nesposobne da delotvorno koristi nagomilani kapital. U tom smislu bi se moglo reći i da je neka određena vrsta raskoši bila pojava ili čak bolest karakteristična za Stari poredak; daje pre industrijske revolucije bila (a u nekim slučajevima to je još uvek) nepra­ vedno, nezdravo, upadljivo, rastrošno koriščenje „viška” proizvoda društva ogra­ ničenog u rastu. Bezuslovnim braniocima raskoši i njenih stvaralačkih mo­ gućnosti, američki biolog T. Dobžanski, odgovara: „Ne očajavam zbog nestanka društvenih organizacija koje su se služile mnoštvom kao dobro nađubrenom ze­ mljom, kako bi na njoj procvetao pokoji ljupki cvet istančane kulture”.^

TRPEZA: RASKOŠ I MASOVNA POTROŠNJA Dve strane se uočavaju na prvi pogled: raskoš i beda, obilje i nemaština. Za posmatrača raskoš je najupadljiviji, najbolje dokumentovan i najprivlačniji prizor. Druga strana je turobna, iako možda nismo spremni da prihvatimo Mišleov ro­ mantizam, u ovom slučaju ipak sasvim prirodan. Zcikasnela raskoš Usudili bismo se da iznesemo stav da u Evropi nije bilo istinske raskoši za trpezom, ili, da tako kažemo, prefinjene trpeze pre XV ili XVI veka. U tom po­ gledu, Zapad kasni za drugim civilizacijama Starog sveta. 1 Kineska kuhinja koja je osvojila tolike restorane današnjeg Zapada, ima iza sebe hiljadugodišnju tradiciju s neizmenjenim pravilima, obredima i složenim re­ ceptima. Prati je velika čulna, a i u književnosti izražena pažnja za nijanse ukusa i ®Werner Sombart, Luxus und Kapitalismus, 1922, str. 2. Th. Dobzhansky, L ’Homme en évolution, 1966, str. 369.

168

Hrana i piće

njihovo spajanje, kao i poštovanje umetnosti jela. Takvo gledanje na jelo (ali na sasvim drugi način) dele verovatno jedino Francuzi. U jednoj nedavno objavlje­ noj11 i veoma dobroj knjizi govori se o nepoznatim bogatstvima kineske ishrane, njenoj raznovrsnosti, uravnoteženosti - za šta se iznose i brojni dokazi. Ipak, smatram da oduševljeni prilog F. V. Mota u tom zborniku valja ublažiti prilozima K. S. Čanga i Dž. Spensera. Istina je daje kineska kuhinja zdrava, ukusna, razno­ lika, maštovita, da ume čudesno da iskoristi razne sastojke kao i da je uravno­ težena: sveže povrće i sojine belančevine nadoknađuju retko meso, a s druge strane, tu je i umeće konzervisanja. Ali, i u Francuskoj bismo se mogli pohvaliti regionalnim kuvarskm tradicijama, i govoriti o domišljatosti, ukusu i veštini, ra­ zvijenim u poslednjih četiri ili pet stotina godina, da se iskoriste razni lokalni re­ sursi: meso, živina i divljač, žitarice, vino, sirevi, voće i povrće, da ne govorimo tu o različitim ukusima maslaca, sala, guščje masti, maslinovog i orahovog ulja, niti o proverenim načinima konzerivsanja hrane u domaćinstvima. Ali, problem je drugde: da li je to hrana koju jede većina ljudi? U Francuskoj sigurno nije. Seljak često prodaje svoje „viškove” i ne jede svoje najbolje proizvode: on se hrani prosom ili kukuruzom, a prodaje pšenicu; jednom nedeljno jede usoljenu svinjetinu, a na pijacu iznosi živinu, jaja, jariće, telad, jagnjad. Kao i u Kini, pov­ remene svečane gozbe prekidaju jednoličnost i oskudicu svakodnevice. One si­ gurno održavaju narodnu veštinu kuvanja. Ali, ishrana seljaka, to jest većine sta­ novništva, nema ništa zajedničko s receptima u kuvarima pisanim za bogate. A ni sa spiskom gurmanskih blaga Francuske, koji je 1788. napravio jedan sladokusac: ćuran s gomoljikama iz Perigora, guščja pašteta iz Tuluza, pašteta od crvenih jare­ bica iz Neraka, pašteta od sveže tunjevine iz Tulona, ševe iz Pezenasa, kuvana glava vepra iz Troa, šljuke iz Domba, petlovi iz Koa, šunke iz Bajone, kuvani je­ zik iz Vierzona, pa čak i „kiseli kupus iz Strazbura”.1213Nema sumnje daje tako i u Kini: prefinjenost, raznovrsnost, pa čak i obična sitost, samo su za bogate. Iz na­ rodnih izreka vidimo da su meso i vino za bogate, a da živeti za siromaha znači imati „pirinča za žvakanje”. Čang i Spenser se slažu daje Džon Barou bio u pravu kada je 1805. tvrdio da na području kulinarstva nigde na svetu razlika između bo­ gatog i siromašnog nije toliko izražena kao u Kini. U prilog tome, Spenser navodi epizodu iz čuvenog romana iz XVIII veka, San u crvenom paviljonu: mladi bogati junak slučajno ulazi u siromašnu kuću jedne od svojih sluškinja. Ona, u trenutku kad će ponuditi poslužavnik na koji je stavila sve najbolje što ima, kolačiće, suvo voće, orahe, s tugom shvata, „da tu nema ničega što bi njen gospodar (pao-ji) mo­ gao da jede”. Kada govorimo o visokoj kuhinji u prošlosti, uvek, zapravo, govorimo o raskoši. Stoji, ipak, da se birana kuhinja, kakvu poznaje svaka zrela civilizacija, kineska od V veka, islamska od XI do XII veka, na Zapadu javlja tek u XV veku, u bogatim italijanskim gradovima, gde postaje skupo umeće sa svojim pravilima i pratećim ceremonijalom. Veoma rano, u Veneciji, senat se buni protiv skupih 11 Food in Chinese Culture, pr. K. C. Chang, op. cit. 12 L.-S. Mercier, Tableau de Paris, 1782, XI, str. 345-346. 13 Food in Chinese Culture, str. 15, 271, 280.

169

Hrana i piće

gozbi mladih plemića; tako 1460. zabranjuje gozbe skuplje od pola dukata po učesniku. Banchetti se, naravno, i dalje priređuje. Marino Sanudo je u svojim Dnevncima zabeležio jelovnike i cene nekih aristokratskih ručkova u dane karne­ vala. Tu se, kao slučajno, nalaze i jela koja je Sinjorija zabranila: jarebice, fazani, paunovi i slično. Nešto kasnije, Ortensio Landi, u svom Pregledu najpoznatijih i najčudovišnijih st\>ari u Italiji (koji u Veneciji od 1550. do 1559. doživljava više izdanja), nabraja specijalitete Italije: kobasice i safalade iz Bolonje, zampone (vrsta punjene kolenice) iz Modene, torte iz Ferare, cotognata (džem od dunja) iz Reda, sir i gnochi s belim lukom iz Pjačence, marcipan iz Sijene, cacci marzolini (martovski sir) iz Firence, luganica sottile (tanka kobasica) i tomarelle (seckano meso) iz Monce, fagiani (fazani) i maroni iz Kiavene, ribe i školjke iz Venecije, pa čak i hleb eccelentissimo (sam po sebi raskoš) iz Padove, ne zaboravljajući vina koja postaju sve čuvenija.14 Ali, već u tom razdoblju, Francuska postaje prava zemlja dobrog jela, u ko­ joj će se dobri recepti smišljati, ali i sakupljati iz čitave Evrope, u kojoj će se usa­ vršavati služenje jela, kao i ceremonijal svetovnih gurmanskih slavlja i uglađenosti. Obilje i raznovrsnost onoga što nudi Francuska mogu iznenaditi čak i jed­ nog Mlečanina. Đirolamo Lipomano, ambasador u Parizu 1557. godine, ushićen je opštim obiljem: „Ima krčmara koji vam daju da jedete po raznim cenama: za je­ dan tester, za dva, za jedan eki, za četiri ekija, za deset, pa čak i dvadeset po osobi, ako želite. Ali za dvadeset i pet ekija, dobićete ništa manje do manu ili pečenog feniksa: rečju, sve što je na zemlji najdragocenije”.15 Pa ipak, visoka francuska kuhinja potvrdiće se tek kasnije, u doba Regentstva, a zahvaljujući i dobrom ukusu samog Regenta. Ili nešto kasnije, 1746, kad se „najzad pojavio Menonov Građanski kuvar, dragocena knjiga, koja je, s pravom ili ne, doživela više izdanja nego Paskalova Pisma provincijalskom prijatelju”. 1 Od tada će Francuskom, ili tačnije Parizom, vladati kulinarska moda. „Ljudi su naučili da dobro jedu”, kaže jedan Parižanin 1782, „tek pre pedeset godina”.17 Pa ipak, dru­ gi 1827. kaže: „Veština kuvanja napredovala je u poslednjih trideset godina više nego ranije za čitav vek .1^ No, on ima pred očima samo raskošan prizor nekih velikih pariških „restorana” („gostioničari” su tek odskora postali „restorateri”). Doista, moda upravlja kuhinjom, kao i odevanjem. Čuveni sosovi gube ugled i počinju da izazivaju sažaljive osmehe. „Nova kuhinja”, kaže podrugljivo pisac Poučnog rečnika (1769), „sva je u sokovima i želeima”. „Supa”, kaže isti rečnik, „koju su nekad svi jeli, danas se odbacuje kao odveć građansko i starinsko jelo, uz izgovor da šteti želucu. Isto važi za ’jestive trave’, to jest povrće koje je savre5- 6 .

Ortensio Landi, Commentant) dellepiù notabili e mostruose cose d ’Italia, bez datuma str

, p ^Voyage de Jérôme Lippomano , u: Relations des ambassadeurs vénitiens sur les affaires de Fiance auXVP siecle, II, 1838, str. 605 (Zbirka neobjavljenih dokumenata o istoriji Francuske) !" A. Franklin, op. cit., III, str. 205. 18 Mercier, Tableau de Paris, V, str. 79. i as A ' Calllot? Mémoires Pour servir à l ’histoire des mœurs et usages des Français, 1827, II,

170

Hrana i piće

meni ukus gotovo proterao kao pučku hranu!... Uprkos tome, kupus nije ni manje zdrav, ni manje dobar”, nastavlja pisac, ,,i svi ga seljaci jedu čitavog života”.19 Druge, sitne promene događaju se postupno. Ćurka je došla iz Amerike u XVI veku. Holandski slikar Joakim Budkaler (1530-1573), verovatno je jedan od prvih koji je naslikao ćurku na jednoj od svojih mrtvih priroda (danas u Rijksmuzeumu u Amsterdamu). Ćuretina se širi u Francuskoj, kažu nam, s povratkom unutrašnjeg mira u doba Anrija IV. Ne znam šta misliti o novom jelovniku velikog kralja, ali krajem XVIII veka, nema sumnje da su „ćurani”, piše jedan Francuz 1779, „na neki način potisnuli guske s naših stolova, gde su one ranije zauzimale počasno mesto”.20 Treba li masne guske Rableovog doba smatrati prošlošću ev­ ropskog gurmanluka? Modu bismo mogli pratiti i kroz povest nekih reči koje su još u upotrebi, ali čije se značenje menjalo više puta: entrées, entremets, ragoûts (predjelo, međujelo, ragu), itd. Takođe, i komentarisati „dobre” i „loše” načine pečenja mesa, ali to bi bila druga, i veoma dugačka priča. Mesojedska Evropa Rekli smo da u Evropi nema prefinjene kuhinje pre kraja XV veka. Neka či­ taoca ne zaslepe gozbe kao što su one na bogatom dvoru porodice Valoa iz Burgundije: vodoskoci vina, ogromni kolači, deca prerušena u anđele koji se niz ko­ nopce spuštaju s neba. Razmetanje količinama odnosi pravagu nad kvalitetom. Reč je više o pohlepi u jelu. Neumerenost u mesu - koja će potrajati na stolovima bogatih - tu je očito glavno obeležje. U svim oblicima, kuvano ili pečeno, s povrćem, pa čak i s ribom, meso se poslužuje ,,u piramidi”, na zamašnim poslužavnicima, koji u Francuskoj dobijaju ime mets. „Tako su sva pečenja sačinjavala samo jedno jelo (mets), a sosovi su se služili zasebno. Neki su i čitav obrok stavljali u jednu posudu i takvo se jelo, strašan bućkuriš, takođe, zvalo mets”.21 U dva stara francuska kuvarska priru­ čnika (iz 1361. i 1391), pominju se tanjiri (assiettes) u istom smislu: obrok od šest tanjira ili jela (mets), to je šest posluženja, rekli bismo mi. Sva su obilna i za nas neočekivana. Evo jednog jela iz Pariškog kuvara (1393) od četiri koja potom nudi: teleća pašteta, punjeno testo, paklara, dve čorbe s mesom, beli riblji sos, sos od maslaca, pavlake, šećera i voćnog soka.22 Za svako od tih jela je dat recept, ali bolje je da se današnji kuvar ne služi njime. Takvi su pokušaji, naime, uvek pro­ padali. Tolika potrošnja mesa ne izgleda da je u XV i XVI veku bila raskoš, namenjena isključivo bogatima. Još 1580. Montenj u krčmama Gornje Nemačke primećuje poslužavnike s više odeljaka, što omogućuje poslužiteljima da donesu 19 L. A. Caraccioli, Dictionnaire... sententieux.... I, str. 349; III, str. 370; I, str. 47. Markiz De Paulmy, Précis d ’une histoire générale de la vie privée des Francçais, 1779, str. 23. 21 A. Franklin, op. cit., III, str. 47M 8.

22 Le Ménagier de Paris, traité de morale et d ’économie domestique composé vers 1393, 1846,11, str. 93.

171

Hrana i piće

bar dva mesna jela odjednom, ili sedam drugih jela .23 Mesa u mesarama i gostio­ nicama ima u izobilju: govedine, ovčetine, svinjetine, živine, golubova, jaretine, jagnjetine. Sto se tiče divljači, jedan ih kuvarski priručnik, verovatno iz 1306, nabraja nadugačko za Francusku; vepar je u XV veku tako uobičajen na Siciliji,' a je jeftiniji od mesa iz mesare; Rable bez kraja i konca nabraja pernatu divljač: čaplje, bele čaplje, divlje labudove, bukavce, ždralove, jarebice, leštarke, prepeice, divlje golubove grlice, fazane, kosove, ševe, plamence, vodene koke, f i n ? 06 ' ta^° dalje- SU(teć:i po dugačkim pijačnim popisima iz Orleana (od 391. do 1560), pored krupne divljači (jelena, veprova, divokoza), ostale divljači ima u izobilju: zečeva, kunića, čaplji, jarebica, šljuka, ševa, pataka.25 Opis vene­ cijanskih pijaca XVI veka isto je tako bogat. To se možda i može očekivati na slabo naseljenom Zapadu. A u Gazette de France, čitamo u broju od 9. maja 763, vest koja dolazi iz Berlina: „Budući daje stoka ovde veoma retka, kralj je naredio da se u grad svake sedmice za ishranu stanovništva doprema po stotinu jelena i dvadeset veprova”/ ” ‘ Ne treba, dakle, suviše doslovno shvatiti žalbe, često iznošene u književno­ sti, povodom ishrane siromašnih seljaka kojima bogati „otimaju vino, pšenicu, ovas, goveda, ovce i telad, i ostavljaju jedino ražani hleb”. Raspolažemo suprot­ nim dokazima. U Nizozemskoj, u XV veku, „meso se toliko trošilo, daje čak i glad, koja se u jednom razdoblju pojavila, tek neznatno umanjila potražnju za njim”. Potrošnja se čak^povećala u prvoj polovini XVI veka (u bolnici samostana u Lieru, na pri­ mer). U Nemačkoj, u ukazu saksonskih vojvoda iz 1482. stoji: „Daje se svima na znanje da zanatlije moraju za podnevni i večernji obrok dobiti četiri jela: ako je reč o mesnom danu: supu, dve vrste mesa, povrće, a ako je reč o petku ili bezmesnom danu. supu, svežu ili usoljenu ribu, dve vrste povrća. Ako se post mora produžiti, pet jela: supu, dve vrste ribe, dva priloga od povrća. Uz to ujutro i uveče ide i hleb”. A svemu valja dodati i kojeni, lako pivo. To je jelovnik zana­ tlija, stanovnika grada, neko će prigovoriti. Ali ako 1429, u Oberherghajmu, u Alzasu, seljak na kuluku ne želi da jede s ostalima na imanju upravnika {matera'), ovaj mu mora ,,u njegovu kuću poslati dva komada goveđeg mesa, dva komada pečenog mesa, mericu vina i hleba za dva pfeniga”.28 Imamo o tome i drugih svedočanstava. U Parizu 1557. godine, kaže jedan strani posmatrač, „svinjetina je uo­ bičajena hrana siromašnih. Ali svaki zanatlija, svaki trgovac makar i sitan, želi da u mrsne dane jede srnetinu, jarebice, kao i bogati ljudi”.29 Naravno, bogataši, kao pnstrasni posmatrači, prebacuju siromašnima svaku, pa i najmanju raskoš koju 23

■

24 ^ h e l de Montaigne, Journal de voyage en Italie, izd. Pléiade, 1967, str 1131 25 Rabelals, Pantagruel, knjiga IV, pogl. LIX i LX. la vIIIp h’ la ville d Orleans

» Mémoi re sur la valeur des principales denrées... qui se vendaient... en u .Mémoires de la société archéologique de l ’Orléanais, 1862, str 121 27 Gazette de France, 1763, str. 385. '

tx v e XVTeed ^ nr^an ? еГ Crises et Rangements de structures aux Pays-Bas (XV -X y i siècles) , u: Annales E. S. C„ 1963, br. 1, str. 216. lana » Wô Abf ! ’ "Wamliungen des Fleischverbrauchs und der Fleischversorgung in Deutsch­ land... Л1, Berichte uber Landwirtschaft, str. 415. Voyage de Jerome Lippomano, str. 575.

172

Hrana i piće

Gozba vojvode odAlbe u Parizu u čast rođenja kneza od Asturije, 1707. Gravira G. I. B.. Skotena starijeg, prema Demareu (foto Rože-Viole)

173

E N V IR O N

5 00 0 0

t It i s

Francfort,

Bumiaifi Colej»«

fraorfert N urtm N .'g

RetiStonnit

AlS fiC f

Aüjsbouia E N V IR O N

50 000 TETES

IN V IÜ O N

200 00 0 TÊTES

MÛlOAVff

BOURSOGNI

MIAMW Ûtmube 20. TRGOVINA KRUPNOM STOKOM U SEVERNOJI ISTOČNOJ EVROPI OKO 1600. l / ° d r u č j e U7-g°ja —2. Kopneni put - 3. Morski put. Bakar je nekadašnji Bukari. Oko 1600. godine zaista je impresivna trgovina krupnom stokom prema klanicama srednje i zapadne Evrope kopnenim i morskim putem (400 000 grla). A na pariškim pijacama, 1707, godišnje^ se prodaje oko 70 000 goveda. To je dokaz da se trgovini na velike udaljenosti pt idnižuje lokalna i regionalna trgovina kojom se obezbeđuju velike količine mesa za potrošnju u Evropi (Volfgangfon Stromer, „Wildwest in Europa” u: Kultur und Technik, br. 2, 1979, str. 42, prema Otmaru Piklu)

sebi dopuštaju. Tako Toano Arbo piše 1588: „Nema danas radnika koji ne traži da mu na svadbi sviraju oboe i četvorostruke trube”.30 ■V ^l0'0v' pretrpani mesom pretpostavljaju redovno snabdevanje sa sela ili s obližnjih brda (kao što je u švajcarskim kantonima); Nemačka i sever na Italija još se obilnije snabdevaju iz istočnih područja Poljske, iz Mađarske i balkanskih ze­ malja, koje već u XVI veku izvoze na zapad živu poludivlju stoku. U Budštetu, pored Vajmara, najvećem stočnom sajmištu Nemačke, nikoga ne iznenađuje dola­ zak „stada do 16 000 pa čak i 20 000 volova odjednom”.31 U Veneciji, stada s isThoinot Arbeau, Orchésographie (1588) izd. 1888, str. 24. W. Abel, Crises agraires en Europe, XIIIe-XXe siècle, str. 150.

174

Mesarske tezge u Holandiji u XVII veku. Da li su samo građani kupci? Gravira (zbirka Viole)

toka stižu kopnom ili morem preko pijaca u Dalmaciji: odmaraju se na ostrvu Lido koje, pored toga, služi i za vežbe gađanja iz topova i kao karantin za sum­ njive brodove. Iznutrice, a posebno škembići, svakodnevna su hrana siromaha grada sv. Marka. Marseljski mesari su 1498. kupovali ovce čak u Sen-Fluru, u Overnju. Iz tih udaljenih krajeva ne stiže samo stoka, već odatle dolaze i mesari: u XVIII veku, u Veneciji, mesari su često brđani iz Grizona, spremni da zakinu na meri. Sa Balkana se Albanci, a kasnije Epirci iseljavaju sve do danas u daleke zemlje gde rade kao mesari.32 Razdoblje od 1350. do 1550, kad je reč o individualnom životnom stan­ dardu u Evropi, veoma je dobro. Nakon strašnih epidemija crne kuge, radna ^ Ugo Tucci, „L'Ungheria e gli approvvigionamenti veneziani di bovini nel Cinquecento , u:

Studio Humanitatis, 2; Rapporti venetoungheresi all’epoca del Rinascimento, 1975, str. 153—171; A. d. S. Venezia. Cinque Savii. 9, P 162; Histoire du commerce de Marseille, III. 1481-1599, R. Collier i J. Billioude, 1951, str. 144-145.

175

Hrana i piće

snaga je postala retka, tako da su životni uslovi za one koji su radili bili dobri. Realne nadnice nikad nisu bile tako visoke kao tada. Godine 1388. kanonici iz Normandije se žale da ne mogu da za obradu zemlje nađu „nikog ko ne bi hteo da zaradi više nego što je zarađivalo šest slugu na početku veka”.33 To je protivrečnost koju treba istaći, jer preovlađuje pojednostavljeno mišljenje da što se du­ blje ide u Srednji vek, to vlada veća nevolja. Pojedinost koja ne vara: pre 1520­ 1540. u još slabo naseljenom Langdoku, seljaci i zanatlije jedu beli hleb.34 A do pogoršanja dolazi što se više udaljujemo od „jeseni” Srednjeg veka i idemo ka sredini XIX veka. U nekim područjima evropskog istoka, posebno na Balkanu, si­ tuacija se pogoršava i do sredine XX veka. Opadanje potrošnje mesa posle 1550. Na Zapadu se stvari menjaju već sredinom XVI veka. U Švapskoj, piše Hajnrih Miler 1550, „kod seljaka se ranije drugačije jelo nego danas. Tada je svakog dana bilo mesa i hrane u izobilju; na kermesima i svetkovinama, stolovi su se ugi­ bali pod teretom. Danas je sve drugačije. Teškog li vremena, teške li skupoće! A ishrana i najbogatijih seljaka gora je od hrane nadničara i slugu juče”.35 Istoričari su pogrešili što nisu zapamtili ta ponavljana svedočanstva, već su u njima videli onu bolećivu sklonost veličanju starih dobrih vremena. „Gde je vreme, braćo”, pita stari bretonski seljak (1548), „kada se loše gledalo na onog ko za vreme proslave u selu ne pozove ostale na večeru da jedu kokoške, guske, šunku, prvo jagnje ili najbolje prase?”36 ,,U vreme mog oca”, pisao je 1560. neki normandij­ ski plemić, „svakog je dana bilo mesa, jela su bila obilna, a vino se iskapljivalo kao voda”. „Рге verskih ratova”, beleži drugi svedok, „seljaci [u Francuskoj] bili su veoma bogati, živeli su u dobro opremljenim kućama, s tako mnogo živine i stoke, da su ličili na plemiće”.38 Stvari su se doista izmenile. Oko 1600, rudari u rudnicima bakra u Mansfeldu, u Gornjoj Saksoniji, mogu svojom platom da ku­ puju samo hleb, kašu i povrće. A povlašćeni nirnberški tkački pomoćnici žale se 1602. što samo tri puta sedmično dobijaju meso koje im, po pravilu, pripada svakog dana. Na to gazde odgovaraju da šest krajcara nije dovoljno da svakog dana nahrane mesom sve one koji su u tom esnafu. Od tada na pijacama prvenstvo imaju žitarice. Kako im je cena preterana, nije moguće puno kupovati. Potrošnja mesa će se dugoročno smanjivati, i to, po­ novimo, sve do oko 1850. Bilo je to neobično nazadovanje. Verovatno će biti pov­ remenih predaha i izuzetaka. Tako se u Nemačkoj, na primer, posle Tridesetgodišnjeg rata, stočni fond brzo obnovio iako je stanovništvo znatno proređeno; od 1770. do 1780, dok cena mesa stalno raste, a cena žita pada, u oblastima Ož i Be­ L. Delisle, Etudes sur la condition de la classe agricole et l ’état de l ’agriculture en Nor­ mandieau Moyen Age. 1851, str. 26. „ E. Le Roy Ladurie, Les Paysans de Languedoc, 2. izd., 1 9 6 6 .1, str. 177-179. ^ W. Abel, nav. cl., str. 430. Noël du Fail, Propos rustiques et facétieux, izd. 1856, str. 32. G. de Gouberville, Journal.., 1892, str. 464. Jj C. Haton, Mémoires ..., str. 279. 9 W. Abel, Crises agraires en Europe ..., str. 198-200.

176

Hrana i piće

Ručak u seljačkoj kući, u drugoj polovini XVII veka, sastoji se od samo jednog jela bez mesa. Ima i goreg: takođe u Holandiji, kaša kao ručak (1653: pogledati str. 121). Slika Egberta van Hemskerka (foto A. Dingjan)

sen, značajnim poljoprivrednim pokrajinama Normandije, uzgoj stoke sve više zamenjuje gajenje žita, bar do velike krize stočne hrane 1785. A razumljive posledice su nezaposlenost, povećanje prosjačenja i skitalački život znatnog delà sitnog seljaštva, uz demografski porast s dalekosežnim posledicima. Ali ove epizode kratko traju, a izuzeci se ne kose s pravilom. U Monpezau, gradiću u Donjem Kersiju, stalno se smanjuje broj mesara: 1550. godine bilo ih je osamna­ est: 1556. deset; 1641. šest: 1660. dva; 1763, samo jedan. Čak i ako se u to doba smanjuje stanovništvo, opšte smanjenje nije u odnosu 18 prema 1.401 40 André Plaisse, La Baronnie du Neubourg, 1961; Pierre Chaunu, „Le Neubourg. Quatre siècles d’histoire normande, XIV^-XVIII6”, u; Annales E. S. C., 1961, str. 1152—1168. 41 R. Grandamy, ”La grande régression. Hypothèse sur l’évolution des prix réels de 1375 à 1875”, u; Prix de vente et prix de revient (13. serija), 1952, str. 52.

I ll

Hrana i piće

Brojke za Pariz pokazuju od 1751. do 1854, godišnju potrošnju od 51 do 65 kg mesa po stanovniku, ali Pariz je poseban slučaj. Lavoazje, koji govori o velikoj potrošnji mesa od 72,6 kg u početku Revolucije, procenjuje prosečnu potrošnju Francuske u isto vreme na 48,5 livri (1 livra = 488 g), ili 23,5 kg godišnje. No tu brojku svi komentatori smatraju optimističkom.4" Godišnja potrošnja mesa u XVIII veku u Hamburgu (koji je nadomak Danske, zemlje snabdevača mesom), doseže 60 kg po osobi (iako, mora se priznati, samo 20 kg svežeg mesa). Za či­ tavu Nemačku, u početku XIX veka, ona je niža od 20 kg (za razliku od 100 kg krajem Srednjeg veka). * A i dalje se održava nejednakost između različitih gra­ dova (Pariz, na primer, još i 1851. veliki je potrošač), i između gradova i sela. Go­ dine 1829. jedan posmatrač kaže otvoreno: „Na devet desetina teritorije Fran­ cuske, siromah i sitni težak hrane se mesom, i to usoljenim mesom, tek jednom neđeljno”. Dakle, povlastice Evrope kao oblasti u kojoj se jede meso, sve više se smanjuju, a do poboljšanja će doći tek sredinom XIX veka, zahvaljujući veštačkim livadama, razvoju naučnog stočarstva, kao i uzgoju stoke u Novom svetu. Evropa je dugo bila gladna. Godine 1717. u pokrajini Bri, na području izborne je­ dinice Melena, koja obuhvata 18 800 hektara, 14 000 hektara su obradivo tlo, prema zanemarljivih 814 hektara pašnjaka. A „zakupci zadržavaju za sebe samo koliko im je neophodno”, dok skupo prodaju stočnu hranu u Parizu (za mno­ gobrojne konje prestonice). Istina je da njive, kada je dobra žetva, daju od 12 do 17 kvintala po hektaru. Nije moguće odupreti se tom suparništvu i tom isku­ šenju.45 A bilo je, kao što smo rekli, nazadovanja. Ono je izraženije u sredozemnim zemljama nego u severnim oblastima s bogatim pašnjacima. Poljaci, Nemci, Mađari, Englezi, manje su uskraćeni od drugih. U Engleskoj će čak u XVIII veku, u okviru poljoprivredne revolucije doći do velike proizvodnje i potrošnje mesa. Na velikoj londonskoj pijaci Liden Hol (1778), prema kazivanju španskog amba­ sadora ,,u jednom mesecu proda se više mesa nego što se u čitavoj Španiji potroši Za V45' ,Ш ^ana ”• Pa ipak, čak i u Holandiji, u kojoj su „zvanični” obroci obi­ mni, ishrana, pre poboljšanja u XVIII veku, ostaje nedovoljno uravnotežena: pasulj, malo usoljenog mesa, hleb (ječmeni ili ražani), riba, malo slanine, divljač ponekad. Ali divljač je uglavnom jelo za seljaka i vlastelina. Gradski siromah uopšte ne zna za nju: „za njega je repa, prženi luk, suvi hleb, ako se nije ubuđao, ili gnje­ cavi ražani hleb , i „malo pivo” („duplo” je za bogate i pijanice). Holandski srednji sloj živi umereno. Naravno, hutsepot, nacionalno jelo, sadrži meso, goveđe ili 42

A. Husson, Les Consommations de Pariš, str. 157; Jean-Claude Toutain, u: Histoire quan­ titative de l ’économie française, I, Cahiers de d’I. S. E. A, 1961, str. 164-165; Lavoisier, „De la richesse de la France i „Essai sur la population de la ville de Paris”, u: Mélanges d ’économie poli­ tique, 1,1966. str. 597-598 i 602. ' 44 W- Abel>Crises agraires en Europe ..., str. 353-354. 45 J. Milleret, De la réduction du droit sur le sel, 1829, str. 6 i 7. 46 Emile Mireaux, Une Province fraçaise au temps du Grand Roi, la Brie, 1958, str. 131. ^ormeau, „Rations de marine (Angleterre Hollande, Suède et Russie)”, u: Annales

178

Hrana i piće

Prodaja usoljenog mesa. Tacuinum sanitatis in medicina, početak XV veka (otisak B. N.)

ovčje, ali sitno seckano i uvek u manjim količinama. Večera je samo kaša od osta­ taka hleba potopljenih u mleko.47 Među lekarima zapodeva se rasprava o tome da li je mesno jelo dobro ili štetno. „Što se mene tiče”, piše razumno Luj Lemeri (1702), „ne ulazeći u te rasprave koje mi izgledaju beskorisne, pouzdano tvrdim da je potrošnja životinjskog mesa prihvatljiva samo ako je umerena”.48 Uporedo sa smanjivanjem obroka svežeg mesa, dolazi do povećanja po­ trošnje dimljenog i usoljenog mesa. Verner Zombart je opravdano govorio o revo­ luciji usoljavanja hrane za mornare u XV veku. Na Sredozemlju, usoljena riba, a još više tradicionalni dvopek, još su uvek glavna jela mornara na brodovima. U Kadizu, vratima ka prostranstvima Atlanatika, počinje oblast usoljene govedine, vaca salada, koju španska intendatura isporučuje od XVI veka. Usoljena gove­ dina stiže sa severa, posebno iz Irske, koja izvozi i usoljeni maslac. Ali za uso­ ljeno meso nije zainteresovana samo intendatura. Dok meso postaje raskoš, uso­ ljena hrana postaje uobičajena za siromašne (uskoro i crne robove u Americi). U Engleskoj, u zimu, u nedostatku sveže hrane, usoljena govedina je uobičajeno jelo 47 Paul Zumthor, La Vie quotidienne en Hollande au temps de Rembrandt, 1959, str. 88 i dalje. 48 L. Lémery, op. cit., str. 235-236.

179

Hrana i piće

(saltbeef was the standard winter dish). U Burgundiji, u XVIII veku, „seljaci uglavnom jedu svinjetinu. Malo gde se ne pominje slanina tamo gde se usoljava meso. Sveže meso je raskoš, namenjeno samo bolesnicima, a, uostalom, toliko je skupo, da nije uvek dostupno”.49 U Italiji i Nemačkoj, putujući trgovci kobasi­ cama (Wursthàndler), poznati su likovi na ulicama gradova. Usoljena govedina, ili još više, svinjetina, glavna su hrana siromaha u Evropi, od Napulja do Ham­ burga, od Francuske sve do blizine Petrograda. Nema sumnje da i tu ima izuzetaka. Glavni je „Engleska, gde ljudi žive samo od mesa”, kao što to piše P. Dž. Grosli (1770). „Količina hleba koju svakog dana pojede jedan Francuz, bila bi dovoljna četvorici Engleza”.50 Britanija je, dakle, u tom pogledu jedina „razvijena” evropska zemlja. Ali ona povlasticu deli s nekim relativno zaostalim područjima. Godine 1658, g-đica De Montpansije kaže da su njeni seljaci u Dombu, „dobro odeveni... da nikad ne plaćaju dažbine”, i dodaje „Oni četiri puta na dan jedu meso”.5 ' Tu bi tvrdnju valjalo proveriti, iako je, verovatno, tačna, jer je Domb u XVII veku još uvek divlja, nezdrava zemlja: upravo u takvim područjima koje ljudi loše održavaju, najviše ima životinja, do­ maćih i divljih. Uostalom, verovatno je da bi nama, ljudima XX veka, ono što je uobičajeno u Rigi u vreme Petra Velikog ili u Beogradu, u vreme Tavernijea (sve je tamo „odlično, iako jeftino”: hleb, vino, meso i ogromni šarani i štuke iz Du­ nava i Save), izgledalo bolje nego u Berlinu, Beču, j)a čak i u Parizu. Mnoge si­ romašne zemlje nisu ljudski siromašnije od bogatih. Životni standard je odnos iz­ među broja ljudi i količine resursa kojima raspolažu. Ipak povlašćena Evropa Evropa i dalje ostaje povlašćena, mada ne kao ranije. Dovoljno je daje uporedimo s drugim civilizacijama. ,,U Japanu”, kaže jedan Španac (1609), „jedu samo meso divljači koju ulove”.53 U Indiji ljudi, na sreću, osećaju odbojnost prema mesu. Vojnici Velikog Mogula, Orenga Zeba, po kazivanju jednog francu­ skog lekara, ne traže mnogo za hranu: „Ako dobiju svoj kišeri, mešavinu pirinča i drugog povrća koju preliju smeđim maslacem ... zadovoljni su”. Tu mešavinu sačinjavaju „pirinač, bob i sočivo, ustinjeni i skuvani zajedno”.54 U Kini, meso je retko. Skoro da nema stoke za klanje: koriste se domaće svinje (hranjene u domaćinstvu ostacima sa stola, uglavnom pirinčem), živina, di­ vljač, ponekad i psi koji se „oderani ili ispečeni” prodaju u posebnim mesarama ili po kućama, ili se nude u kavezima, kao prasići ili jarići u Spaniji, kao što kaže otac Las Kortes. Sve te malobrojne životinje ne bi mogle da zadovolje potrebe stanovništva naviklog na meso. Izuzev u Mongoliji, gde je kuvana ovčetina pra­ vilo, meso se nikad ne služi kao posebno jelo. Iseckano na komadiće veličine za4®P- de Saint-Jacob, op. cit., str. 540. P. J. Grosley, Londres, 1 7 7 0 ,1, str. 290. 52 Mémoires de Mademoiselle de Montpensier, izd. Cheruel, 1858-1859, III, str. 339. -, Abbé Prévost, op. cit., X, str. 128—129 (putovanje Tavernijea). j R. de Vivero, op. cit.. str. 269. 54 F. Bernier. Voyages .... 1699, П, str. 252.

180

Hrana i piće

Prefinjenost kineske kuhinje. Slika na svili (foto Rože-Viole)

logaja, ponekad čak i mleveno, ulazi u sastav cai, raznih malih jela koja se sastoje od mešavine mesa ili ribe s povrćem, sosovima i začinima, a tradicionalan su pri­ log uz pirinač. Ma kako prefinjena i odmerena, ta kuhinja je čudila Evropljane, koji su je smatrali oskudnom. „Čak i bogati mandarini”, piše Las Kortes, „uzmu samo nekoliko zalogaja svinjetine ili piletine, ili nekog drugog mesa, kao da žele da podstaknu želju za jelom [...]. Ma koliko bogati i na visokom položaju, hrane se sa malo mesa; da ga jedu kao mi Evropljani, sve vrste mesa kojima raspolažu ne bi im nipošto bile dovoljne [...], a plodnost njihove Kine ne bi to moglo podneti”.55 Napolitanac Đemeli Kareri, koji putuje kroz Kinu od Kantona do Pekinga i natrag (1696), ljut je zbog biljne hrane, po njegovom mišljenju slabo kuvane, kojom ga služe u gostionicama; zato kad god može, kupuje na pijacama kokoške, jaja, fazane, zečeve, šunku, jarebice.56 Otprilike 1735, jedan evropski posmatrač kaže: „Kinezi jedu veoma malo životinjskog mesa, pa im tako treba i manje tla za prehranu stoke”. Neki misionar u Pekingu, četrdesetak godina kasnije, još je odre55 Otac De las Coites, nav. dok., str. 54. 56 G. F. Gemelli Careri, op. cit., IV, str. 474.

181

Hrana i piće

đeniji: „Višak stanovništva, čije posledice moderni evropski filozofi nisu ni slu­ tili, primorava Kineze da se liše pomoći volova i stada, jer je zemlja za prehranu stoke potrebna zapravo ljudima”. Otuda nedostatak „đubriva za zemlju, mesa za stolove, konja za rat”, dok je, s dmge strane, potrebno „više rada i više ljudi da bi se dobilo isto onoliko žitarica kao u drugim zemljama”. I za kraj tvrdi: „U Fran­ cuskoj ima deset goveda prema jednom u Kini”. O tome svedoči i kineska književnost. U vreme dinastije Cing, jedan po­ nosni tast govori: „Рге neki dan došao mi je zet i doneo dve funte sušenog je­ lenjeg mesa, koje držim na poslužavniku”. Jedan je mesar pun divljena prema vi­ sokom dostojanstveniku „koji ima više novca negoli sam car” i u čijem do­ maćinstvu živi desetina rođaka i slugu. Neoboriv dokaz njegovog bogatstva je taj da on od njega kupuje godišnje od 4 000 do 5 000 funti mesa, čak i kad nema sve­ tkovina! A na svečanom ručku ima „lastavičjih gnezda, piletine, pataka, hobo­ tnica, gorkih krastavaca iz Kuang Tunga”. A kakvi su tek prohtevi neke mlade hi­ rovite udovice: svakog dana, osam fena lekova, jednog dana patka, sutradan riba, drugi put sveže povrće, supa od bambusovih izdanaka, ili pak pomorandže, dvo­ pek, lokvanji, voće, usoljeni račići, i naravno, „vino stotinu cvetova”.58 Dakle, izuzetna i skupa prefinjenost. Evropljani su, međutim, teško prihvatali raskoš ki­ neske kuhinje jer su pod raskošću shvatali meso. I niko nam ne opisuje gomile mesa osim u Pekingu, pred carskom palatom i na nekim gradskim trgovima. Reč je o divljači koja dolazi iz Turkestana i koja će se na zimskoj hladnoći očuvati dva do tri meseca i koja je „tako jeftina, da se srna ili vepar dobijaju za samo jednu osmicu (vrsta novca u Kini - p. p .)”.59 Ista skromnost i umerenost vlada u Turskoj, u kojoj sušena govedina, pastrma nije samo hrana za vojsku u ratu. Ako izuzmemo ogromnu potrošnju ovče­ tine u Šaraju, prošek u Carigradu od XVI do XVIII veka, iznosi od jedne ćele pa do trećine ovce po stanovnku godišnje. Ali Carigrad je poseban i bogat grad.®^ U Egiptu, u toj naizgled bogatoj žitnici, „način na koji žive Turci”, kaže jedan put­ nik iz 1693, isto je što i stalan post. Njihovi obroci, pa čak i onih najbogatijih, sa­ stavljeni su od lošeg hleba, belog i crnog luka i kiselog sira; ako dodaju kuvanu ovčetinu to je za njih velika gozba. Nikad ne jedu piletinu, ni drugu živinu, iako je u toj zemlji jeftina”. ’ Iako povlašćenost Evropljana na njihovom kontinentu slabi, neki od njih je uživaju drugde, vraćajući se u dobra stara vremena Srednjeg veka. To važi kako za istočnu Evropu - Mađarsku, na primer —tako i za kolonijalnu Ameriku: Meksiko, Brazil (dolina Sao Franciska prepuna divljih stada, gde belci i melezi stvaraju snažnu civilizaciju mesa). Još više ka jugu, oko Montevidea i Buenos Airesa, go­ spoda na konju znaju da ubiju divlju životinju samo radi jednog obroka. Ti po­ kolji neće u Argentini sprečiti porast broja stoke, kao što će se veoma rano dogoMémoires concernant I histoire, les sciences, les arts, les moeurs des Chinois (misionari u Pekingu), IV, 1779, str. 321-322. 59 Ho Shin-Chun, Le Roman des lettrés, 1933, str. 74, 162, 178. F-.Gemel]i Careri, op. cit., IV, str. 107; otac De Magaillans, Nouvelle Relation de la Chine, 1688 (pisano 1668), str. 177-178. R. Mantran, Istanbul dans la seconde moitié du XVIIe siècle, str. 196. G. F. Gemelli Careri, op. cit., I, str. 63-64.

182

Hrana i piće

diti na severu Čilea. Tako su oko Kokimba na kraju XVI veka, preživeli jedino psi koji su ponovo podivljali. Meso sušeno na suncu (carne do sol u Brazilu), brzo je postalo važna hrana u priobalnim gradovima, kao i na plantažama, gde ga jedu crni robovi. Čarke, osušeno meso očišćeno od kostiju, proizvedeno u saladerosima Argentine (tu namenjeno robovima, a u Evropi siromasima), pronalazak je spočetka XIX veka. Pa ipak, 1696, na galiji koja plovi od Manile do Akapulka, nakon sedam ili osam meseci povratnog putovanja, neki osetljiv putnik je osuđen da „Na mesne dane ’jede „režnjeve kravljeg i bivoljeg mesa osušenog na suncu [...]. Oni su tako tvrdi da se ne mogu sažvakati, ako se prethodno ne tuku drvenom palicom od koje se mnogo ne razlikuju, niti se mogu svariti bez moćnog sredstva za pročišćenje”. A gađenje izazivaju i crvi koji gmižu u toj jezivoj hrani.6" Meso se ipak jede kao da je to obaveza. Tako, uprkos odbojnosti, gusari s Antila, kao i crnci u Africi, ubijaju i jedu majmune (po mogućstvu mlade); u Rimu jadnici i siromašni Jevreji kupuju bivolje meso, koje se prodaje u posebnim mesarama, a koga se svi ostali gnušaju. U Eks-an-Provansu, tek oko 1690. godine počinju da se kolju i jedu „goveda”, „grubo meso” koje je dugo važilo kao nezdravo. A u Danskoj „konjsko meso se prodaje na pijaci”, kako izveštava jedan, pomalo zgađen, francuski putnik. Suviše dobra ili neobična ishrana Od XV i XVI veka raskoš za stolom je povlastica samo nekolicine. Oni obilno jedu retka jela. Ono što oni ne pojedu, jede posluga, a ono što ostane i iza nje, makar i pokvareno, prodaje se preprodavcima. Tako se, kao ekstravagantnost, u Pariz iz Londona donose kornjače od kojih se pravi „jelo koje košta hiljadu ekija (1782), i u kojem mogu da uživaju šestorica ili sedmorica slado­ kusaca”. Poređenja radi, vepar na roštilju, sasvim je obično jelo. „Da”, kaže nam isti svedok, „video sam ga svojim očima na roštilju. Ni onaj svetog Lorenca nije bio veći. Okruženog žarom, nadevenog guščjom paštetom, peku ga sa finim tra­ vama, prelivaju najboljim vinima i poslužuju čitavog, s glavom”. Zvanice, za­ tim, jedva da i okuse sve delove životinje. To su aristokratski hirovi. Kralja i otmene kuće dobavljači snabdevaju najboljim što se može naći na pijacama, me­ som, divljači, ribom. A „sirotinji” ostaju loši komadi, koji su čak skuplji nego za bogate; što je još gore, te su namirnice obično bajate. „Uoči Revolucije pariški mesari snabdevali su bogate kuće najboljim goveđim delovima, dok su narodu prodavali lošije meso i to s kostima, ironično to nazivajući slašću”. Sasvim loši komadi namenjeni siromasima, prodavali su se izvan mesara. U retka jela spadaju, između ostalog, i leštarke ili vrtne strnadice. Na venčanju princeze Konti (1680), takvih ptica je pojedeno za 16 000 livri. ^ Tih vi-62*457 62 Ibid., V, str. 305. ® R. Baehrel, Une Croissance: la Basse-Provence rurale str. 173. 64 L. Simond, Voyage d ’un Français en Angleterre .... II, str. 332. 65 L.-S. Mercier, op. cit., 1783, V, str. 77. 66 Ibid., str. 79. 67 A. Franklin, op. cit., III, str. 139.

183

Hrana i piće

nogradskih ptica ima u obilju na Kipru (odakle se u XVI veku izvoze u Veneciju, konzervisane u sirćetu); ima ih i u Italiji, Provansi i Langdoku.68 U retka jela spa­ daju i zelene kamenice, ili kamenice koje u oktobru stižu iz Dijepa i Kankala, kao i jagode i ananas gajeni u staklenicima oko Pariza. Za bogate, opet, spravljaju se sosovi sa najraznovrsnijim sastojcima: biberom, začinima, bademima, karamelom, muskatom, ružinom vodicom... Da ne zaboravimo pomenuti kuvare iz Langdoka, koji rade u Parizu, gde ih izvanredno plaćaju. Ako siromah želi da sa tih svečanih stolova dobije nešto za sebe, mora da se sporazume s poslugom ili da ode kod „preprodavača” u Versaj, gde se prodaju ostaci s kraljevskog stola. Če­ tvrtina grada se time bez zazora hrani. I plemić je tu mogao ,,da dođe sa mačem o pojasu i kupi jednog iverka, glavu lososa, fini i redak komad”.69 Možda bi bilo pametnije da ode u pečenjaru u ulici Išet u Latinskoj četvrti, ili na kej Vale (gde se prodaje živina i divljač), te sebe počasti petlom u krupnoj soli, iz „večnog lonca”, okačenog o verige, u kome se kuva sva sila ove živine. Mogao bi da ga jede to­ plog kod kuće, ili „na tri koraka odatle, uz zalivanje burguncem.”70 Ali, to su već „običaji” građana! Postavljanje stola Raskoš, to je i sto, posuđe, srebro, stolnjak, servijete, upaljene svece, a i odaja u kojoj se jede. U Parizu je u XVI veku postojao običaj da se iznajmi lepa kuća, pa čak i da se u neku takvu uđe u dosluhu sa čuvarima kada vlasnici nisu tu; dobavljač bi u kuću, u kojoj su se primali prijatelji, dopremao hranu. Dešavalo se da se privremeni domaćin toliko navikne na kuću da ga pravi vlasnik mora izbaci­ vati. „U moje vreme”, kaže jedan ambasador (1557), „Monsinjor Salvijati, papski nuncije, bio je prisiljen da se seli tri puta u dva meseca”.71 Osim raskošnih kuća postoje i raskošne gostionice. U Salonu na Marni, „boravili smo u Kruni”, beleži Montenj 1580, „lepom svratištu gde se hrana služi u srebrnom posudu”.72 Verovatno je predstavljalo problem kako postaviti sto za „društvo od tride­ set ljudi na visokom položaju koje treba veličanstveno ugostiti?” Odgovor nam daje kuvarska knjiga neočekivanog naslova Seoska uživanja, Nikole de Bonfona, objavljena 1654. Odgovor glasi: postaviti četrnaest pribora sjedne, i četrnaest s druge strane, a kako je sto pravougaon, i jedan pribor na „čelo stola”, i jedan ili dva na „začelje . Gosti će biti udaljeni jedan od drugog koliko zauzima jedna sto­ lica. „Stolnjak se mora sa svih strana spuštati do poda. Neka bude više slanika na stalcima, i podmetača za tanjire u sredini, da bi se spustila dodatna jela”. Obrok će imati osam posluženja, od kojih će poslednje biti, na primer, „suvo ili tečno ušećereno voće, slatke ocakline, bombone s muskatom, verdenski ušećereni ba­ dem, šećer s muskatom i karamelom...”. Glavni konobar će, s mačem o pasu, iz^ Médit., I, str. 139. Jm .-S . Mercier, op. cit.,V, str. 252. u Ibid., str. 85.

72 Voyage de Jérôme Lippomano, op. cit. II, str. 609. M. de Montaigne, Journal de voyage en Italie, str. 1118.

184

Hrana i piće

Sto postavljen za Svadbu u Kani. Slika H. Bosa (Muzej Bojmans Van Bojningen, Roterdam)

185

Hrana i piće

davati naredbe da se promene tanjiri „barem kod svakog posluženja, a servijete kod svakog drugog”. Ali, taj brižljivi opis, koji određuje čak i način na koji će se „izmenjivati” jela na stolu kod svakog posluženja, ne govori kako se za svaku zvanicu postavlja pribor (couvert). U to doba on podrazumeva svakako tanjir, kašiku i nož, ne baš sigurno zasebnu viljušku, a svakako ne čašu ni bocu. Pravila pristojnosti još nisu učvršćena, što vidimo, na primer, iz činjenica da autor prepo­ ručuje, kao otmenost, duboki tanjir za supu, kako bi se gosti mogli poslužiti od­ jednom, „а ne da je zahvataju iz zdele kašiku po kašiku, jer bi to kod nekoga moglo izazvati gađenje”. Sto postavljen na određen način, ponašanje pri jelu, sve su to pojedinosti koje su se nametale sporo jedna za drugom, što je zavisilo i od područja. Upotreba kašike i noža je stari običaj. Pa ipak, kašika se rasprostranila tek u XVI veku, kao i običaj da se postavljaju noževi: pre toga, gosti su donosili svoje. Tako se pred svakog gosta počinje postavljati i čaša. Nekadašnja učtivost je, pak, zahtevala da se čaša iskapi pre nego što se doda susedu koji bi učinio isto to. Ili je na zahtev sluga donosio iz ostave traženo piće, vino ili vodu. U južnoj Nemačkoj, kojom Montenj putuje 1580, „svako ima svoj srebrni pehar ili čašu, a poslužitelj vodi računa da je napuni čim se isprazni, ne pomičući je s mesta i ulivajući vino izda­ leka iz posude dugog kljuna, načinjene od kalaja ili drveta”.73 To je lepo rešenje koje štedi trud posluzi, ali podrazumeva da svaki gost ispred sebe ima zaseban pe­ har. U istoj toj Nemačkoj, u doba Montenja, svaki gost ima vlastiti tanjir, od ka­ laja ili drveta, ponekad drvenu zdelicu ispod, a na njoj kalajni tanjir. Drveni tanjiri, imamo o tome dokaza, održaće se u nekim nemačkim selima, a i drugde, sve do XIX veka. Ali, dugo pre tih usavršavanja, manje ili više zakasnelih i prefinjenih, gosti su se ^zadovoljavali drvenom daščicom, ili kriškom hleba na koju su stavljali meso. Velika zdela bila je dovoljna za sve: svako je iz nje prstima uzimao ono što je hteo. Montenj beleži da se Švajcarci „služe s toliko drvenih kašika sa srebrnim drškama, koliko ima ljudi [dakle, svaki gost ima svoju kašiku] i nikad Švajcarac nije bez noža kojim uzima sve; nikad ne uzima jelo rukom iz zdele”.75 U muzejima su sačuvane drvene kašike s metalnom drškom (ne uvek srebrnom), kao i noževi različitih oblika. Ali, to je veoma star pribor. 5 viljuškom, pak, to nije slučaj. Velika viljuška s dva zuba, kojom se meso pomicalo na vatri ili prenosilo u kuhinji, a potom posluživalo gostima, veoma je staro oruđe, što se ne može reći za pojedinačnu viljušku, uprkos ponekom izu­ zetku. Viljuška kojom se hrana prinosi ustima potiče iz XVI veka i širi se veoma sporo iz Venecije i, uopšte uzevši, iz Italije. Jedan nemački propovednik je osuđuje kao đavolsku raskoš: „Bog nam ne bi dao prste daje želeo da se služimo tom napravom”. Znamo da Montenj nije koristio viljušku jer sam sebe kudi što jede prebrzo, tako da se, kako kaže, „ponekad u žurbi ugrize za prst”.76 A i sam 73 Ibid., str. 1131. Alfred Franklin, La Vie privée d'autrefois, IX, Variétés gastronomiques, 1891, str. 60. M. de Montaigne, Jorunal de voyage..., str. 1136. 6 M. de Montaigne, Essais, izd. Pléiade, 1962, str. 1054 i 1077.

186

Hrana i piće

Pribor s drškom od slonovače, XVII vek (Bavarski nacionalni muzej, Minhen)

kaže da se „malo služi kašikom i viljuškom”. Gospodar Vilamona, opisujući po­ tanko kuhinju i običaje Turaka pri jelu (1609), dodaje: „oni uopšte ne koriste vi­ ljušku kao Lombarđani i Mlečani”. (Ne spomnje Francuze, za šta ima dobrih ra­ zloga.) U isto to vreme, engleski putnik Tomas Korejt, otkriva viljušku u Italiji: prvo mu je smešna a potom je prihvata - na veliki podsmeh prijatelja koji će ga prozvati furciferus (viljuškonosac).77 Da li su možda visoki okovratnici primora­ vali bogate goste da se služe viljuškom? Najverovatnije ne, jer u Engleskoj, na primer, nema viljuške u popisima pre 1660. Počeće da ih široko upotrebljavaju tek oko 1750. Ana Austrijska je čitav život jela meso rukama.78 Na Bečkom dvoru činilo se to isto sve do 1651. Ali, ko se na dvoru Luja XIV služi vuljuškom? Vojvoda De Montozije, koga Sen-Simon smatra „strahovito čistim”. Ali ne i kralj, čiju veštinu jedenja pilećeg variva prstima, taj isti Sen-Simon hvali! Kad su burgundski vojvoda i njegova braća bili pozvani na večeru kod kralja i kad su uzeli viljuške, kako su ih naučili, kralj im je zabranio da se njima služe. Ovu anegdotu sa zadovoljstvom priča palatinska princeza i izjavljuje da se, što se nje tiče „uvek pri jelu služila jedino nožem i prstima”.79 To objašnjava i zašto se u XVII veku gostima daje toliko servijeta, iako se njihova upotreba u privatnim kućama širi tek u Montenjovo doba, o čemu nam on sam govori.80 To objašnjava i običaj pranja ruku nekoliko puta za vreme jela, pri čemu se koriste vrč i lavor. Sporo usvajanje lepog ponašanja Ove promene kojima se ustaljuje novi obrazac ponašanja, usvajaju se sporo. Raskošne trpezarije postaju običaj u Francuskoj tek u XVI veku, i to samo kod bogatih. Pre toga su gospoda jela u prostranim kuhinjama. 77 Les Voyages du Seigneur de Villamont, 1609, str. 473; Corvate’s Crudities (1611), izd. 1776, I, str. 107. ‘ _ 78 Alfred Franklin, op. cit., I, La civilité, l ’étiquette et le bon ton, 1908, str. 289-291. 79 Alfred Gottschalk, Histoire de l ’alimentation et de la gastronomie..., 1948, II, str. 168 i 184. 80 M. de Montaigne, Essais, str. 1054.

187

Tajna večera. Detalj s Nimberškog antependijuma (tapiserija), XV vek (Bavarski nacionalni muzej, Minhen)

Ceo obred jela podrazumeva sluge, i to više njih u kuhinji, oko zvanica, i to ne samo u Versaju, gde rade Velika i Mala postava pri obroku koji se nazivao „kraljevskim mesom”. Sva ta nova raskoš stiže u Francusku i Englesku tek u XVIII veku. „Kad bi se nekim slučajem ljudi, umrli pre šezdeset godina, vratili”, piše Diklo oko 1765, „oni Pariz ne bi prepoznali ni kad je reč o jelu, a ni kad je reč o odevanju i običajima”.81 To, verovatno, važi i za ćelu Evropu, zahvaćenu raskoši na svakom koraku, a i za njene kolonije u koje ona nastoji da uvede svoje običaje. Odjednom će putnici sa Zapada početi da strože i nadmeno sude o običa­ jima i navikama sveta u kojem sami ne žive. Đemeli Kareri se 1694. čudi što se njegov domaćin u Persiji, čovek visokog ranga, „umesto kašikom služi desnom šakom, kojom zahvata pirinač i stavlja ga u tanjire svojih gostiju”.82 A otac Laba ** C. Duclos, Mémoires sur sa vie, u: Œuvres, 1 8 2 0 ,1, str. LXI. ~ G. F. Gemelli Careri, op. cit., II, str. 61.

188

Hrana i piće

ovako 1728. godine piše o Arapima iz Senegala: „Oni naprosto ne znaju da jedu za stolom”.83 Povoljnu ocenu od tih zahtevnih sudija dobijaju samo rafinirani Ki­ nezi, koji sede za stolom, jedu iz svojih lakiranih posudica, a za vreme jela se služe nožem i štapićima, koje inače nose u torbici o pasu. Baron Tot šaljivo opi­ suje prijem u seoskoj kući pored Carigrada „gospođe supruge prvog dragomana” (1760). Ovi bogati Grci u sultanovoj službi, usvojili su mnoge lokalne običaje, ali nastoje da sačuvaju i razlike. „Okrugli sto, oko njega stolice, a na njemu kašike i viljuške. Ništa ne nedostaje, osim navike da se njima služe. Oni ipak žele da po­ kažu da poznaju naše običaje koje Grci od nas prihvataju, kao što ih mi prihvatamo od Engleza. Tako sam video jednu ženu koja je tokom večere prstima uzi­ mala masline i zatim ih nabadala na viljušku, da bi ih jela na francuski način”.84 Ipak, još 1624, jedan je austrijski ukaz za landgrofoviju Alzas određivao pravila za mlade oficire koji su pozvani za sto nadvojvode: doći u čistoj odeći, ne dolaziti polupijan, ne piti nakon svakog zalogaja, brisati brkove i usta posle svakog gutljaja, ne oblizivati prste, ne pljuvati u tanjir, niti brisati nos o stolnjak, ne „lokati” piće. Ova uputstva će čitaoca sigurno navesti da razmišlja o običajima Rišeljeove Evrope.85 Za Hristovim stolom Krajnje je poučno na tom putovanju u prošlost osmotriti slike koje su pre­ thodile toj zakasneloj prefinjenosti. A tih slika, na kojima su prikazani stolovi za kojima se jede, ima bezbroj. Tajna večera, Hristov poslednji obred, prikazana je na hiljadama slika na Zapadu. Takođe i Hristova večera kod Simona, svadba u Kani, kao i večera ho­ dočasnika u Emausu. Ako začas zanemarimo likove na njima i obratimo pažnju samo na sto, vezene stolnjake, sedišta (stolice, naslonjače i klupice), a naročito tanjire, zdele, noževe, primetićemo da pre 1600. nema nijedne viljuške, a skoro nijedne kašike. Umesto tanjira, tu su režnjevi isečenog hleba, okrugle ili ovalne drvene ili kalajne ploče, tek malo udubljene: one su na slikama iz Južne Nemačke gotovo uvek prikazane kao plave mrlje. Režanj bajatog hleba često je postavljen na drveni ili metalni podmetač, gde upija sok isečenog komada mesa. Taj „tanjir-hleb” obično se delio siromašnima. Uvek je tu bar jedan nož - veoma veliki kada je jedini i kada mora da služi svim gostima - a često su tu i mali, pojedinačni noževi. Jasno je da su vino, hleb, jagnjetina prisutni na toj svetoj gozbi. Naravno, Tajna večera nije neki obilan ili raskošan obed; događaj prevazilazi ovozemaljsku hranu. Pa ipak, Hristos i njegovi apostoli jedu kao građani Ulma ili Augsburga. Prizor je gotovo isti bilo da predstavlja svadbu u Kani, Irodovu gozbu ili ručak nekog bazelskog gospodina okruženog članovima porodice i pažljivom poslu­ gom, ili, pak, ručak nirnberškog lekara koji s prijateljima proslavlja useljenje u novu kuću, godine 1593. Koliko je meni poznato, jedna od prvih viljuški prikazna na Tajnoj večeri jeste ona koju je naslikao Jakopo Basano 1599. 83 J.-B. Labat, Nouvelle Relation de l ’Afrique occidentale, I, str. 282. 84 Baron De Tott, Mémoires, I, 1784, str. III. 85 Ch. Gerard, L'Ancienne Alcase à table, 1877, str. 299.

189

Hrana i piće

Svakodnevna hrana: so Vreme je da završimo prikaz raskoši i pređemo na svkodnevnu hranu. So će nas dobro opomenuti na red, jer je jedna od najčešćih roba kojima se trguje. Neophodna je ljudima i životinjama, a služi i za usoljavanje mesa i ribe; utoliko je značajnija što se u trgovanje njom upliću i vlasti. Soje veliki izvor prihoda država i trgovaca, u Evropi, kao i u Kini, o čemu ćemo još govoriti. Budući da je so nužna, trgovina njom ruši sve prepreke i koristi sve mogućnosti. Kao rasuti teret, prevozi se rečnim tokovima (Ronom uzvodno, na primer), i brodovima na Atlan­ tiku. Ne postoji rudnik soli koji se ne bi iskorišćavao. Desilo se da se sva slaništa, kojma treba sunce, nalaze na obalama Atlantika i Sredozemlja, u katoličkim ze­ mljama, dok je njihova so, iz Bruaža, Setubala i San Lukar de Baramede, po­ trebna podjednako i ribarima sa severa, protestantima. Razmena se obavlja uvek, uprkos ratovima a u korist krupnih trgovačkih udruženja. Isto tako, ploče saharske soli karavanima odlaze u Crnu Afriku i razmenjuju se za zlatni prah, slonovaču ili crne robove. To je izvanredan primer koliko je trgovina solju neophodna. Isto će nam reći, izraženo ekonomski i s obzirom na razdaljine koje treba prevaliti, mali švajcarski kanton Vale. U tim krajevima u blizini doline gornje Rone, postoji savršena ravnoteža između resursa i broja stanovnika, osim u po­ gledu gvožđa i soli. Što se tiče potonje, stanovnici je traže za stoku, sir i usolja­ vanje. So u ovaj alpski kanton stiže izdaleka: iz 870 kilometara udaljenog Pekea (Langdok), preko Liona; iz 1 300 km udaljene Barlete, preko Venecije; iz 2 300 km udaljenog Trapanija, takođe preko Venecije.86 Nezamenljiva, so je sveta hrana (,,u starohebrejskom, kao i u današnjem malgaškom jeziku, posoljena hrana je simbol svete hrane”). U Evropi, gde se jedu bljutave brašnjave kaše, potrošnja soli je velika (20 grama dnevno po osobi, dvo­ struko više nego danas). Jedan istoričar medicine smatra da se pobune seljaka na zapadu Francuske u XVI veku protiv poreza na so (gabelle) mogu objasniti veli­ kom potrebom za solju koja ne može da se zadovolji zbog poreza.87 Štaviše, upo­ treba soli je veoma raznovrsna, na šta nas podsećaju neke pojedinosti. So se, na primer, koristi u proizvodnji provansalske „butarge”, ili u pripremanju zimnica u domaćinstvima, običaju koji se širi u XVIII veku, a koje se prave od špargli, mla­ dog graška, više vrsta pečuraka, artičoka. Svakodnevna hrana: mlečni proizvodi, masnoće, jaja Sir, jaja, mleko i maslac se nikako ne mogu svrstati u raskoš. U Pariz sirevi stižu iz pokrajine Bri, iz Normandije, iz Ovemja, Turene, Pikardije, a kupuju se kod piljara, tih sitnih prodavača, koji su u vezi sa samostanima i obližnjim selima. Sir iz Montreja i Vensena se prodaje „sveže usiren i oceđen u korpicama od vrbo­ vog pruća ili trske”.88 U Sredozemlju, sirevi sa Sardinije, cacio cavallo ili 86 Prema arhivama Stockhalpena i Alaina Duboisa, Die Salzversorgung des Wallis 1500­ 1610, Wirtschaft and Politik, 1965, str. 4 1 - 46. „„ Dr Claudian, Prva međunarodna konferencija F. I. P. A. L.-a, 1964, uvodni referat, str. 39. A. Franklin, La Vie privée d ’autrefois, La cuisine, str. 32, 33, 90.

190

Hrana i piće

salso,89 šalju se u Napulj, Rim, Livorno, Marselj i Barselonu. Napuštaju Kaljari ukrcani u brodove i prodaju se jeftinije nego holandski sirevi koji u XVIII veku osvajaju tržišta Evrope i celog sveta. Od 1572, holandski sirevi krijumčarskim putevima osvajaju špansku Ameriku. U Veneciji se prodaju dalmatinski sirevi i ogromni kolutovi sira iz Kandije na Kritu. U Marselju 1543, između ostalih, jedu i sir iz Ovemja, gde ga ima toliko da on u toj pokrajini u XVI veku predstavlja glavnu hranu.90 U prethodnom veku, sir iz Velike Sartreze, u pokrajini Dofine, smatrao se odličnim i jeo se topljen uz prepečen hleb. „Pravi” švajcarski grijer mnogo se troši u Francuskoj još i pre XVIII veka. Oko 1750. Francuska uvozi 30 000 kvintala tog sira godišnje. On se „krivotvori u Franš-Konteu, Loreni, Savoji i Dofineu”; te imitacije su veoma tražene, iako ne uživaju glas izvornog pro­ izvoda niti dostižu njegovu cenu. S druge strane, pokušaji krivotvorenja parme­ zana, na primer u Normandiji, bili su neuspešni.91 Sir, izvor jeftinih belančevina, jedna je od glavnih namirnica u Evropi. Za svakog Evropljanina je velika nevolja kad mora da živi negde daleko i ne može da ga kupi. Francuski seljaci stiču prava bogatstva oko 1698. odnoseći sir francus­ kim vojnicima koji se bore u Italiji i Nemačkoj. Ipak, u Francuskoj, sir veoma sporo stiče ugled u kuhinji, svoju „plemenitost”. Kuvarske knjige mu posvećuju malo mesta, ne navode ni njegove osobine, ni posebne nazive. Tako se kozji sir smatra lošijim od ovčjeg i kravljeg. Još 1702. samo se tri velika sira, kako tvrdi lekar Lemeri, „rokfor, parmezan i onaj koji stiže iz Sasnaža u Dofineu, [...] po­ služuju za najboljim stolovima”.9293Rokfor se u to vreme prodaje u količinama većim od 6 000 kvintala godišnje. Sasnaž je mešavina provrelog kravljeg, ovčjeg i kozjeg mleka. Parmezan (kao i firentinski „marsolin” koji je kasnije izašao iz mode) je odmah po povratku u zemlju Šarla VIII, smatran tekovinom ratova s Ita­ lijom. Ipak, ma šta o tome govorio Lemeri, 1718. kardinal Diboa na zadatku u Lon­ donu piše svom nećaku i traži da mu se iz Pariza pošalju tri tuceta sira Pon-TEvek, isto toliko marolskog sira i bria (a uz to i jedna perika). Poznati lokalni sirevi, da­ kle, već imaju svoje privrženike i ljubitelje. Skromne, ali hranljive namirnice mleko, maslac i sir, imaju značajno mesto u svim islamskim zemljama, sve do Indije. Jedan putnik 1694. godine piše da Persijanci malo troše; „zadovoljavaju se s malo sira i kiselog mleka u koje umaču ko­ madiće svog suvog, crnog i neukusnog hleba; ujutro dodaju pirinač (ili pilav), po­ nekad kuvan samo na vodi”.94 Pilav, često čorba s pirinčem, jelo je i na stolovima imućnijih. Slično je i u Turskoj, gde su mlečni proizvodi gotovo jedina hrna siro­ mašnih: kiselo mleko (jogurt) uz dodatak, zavisno od godišnjeg doba, krastavaca ili dinje, crnog luka, praziluka, kaše od suvog voća. Pored jogurta, ne treba zabo­ raviti kajmak, blago soljenu kuvanu mlečnu smesu, a zatim sireve koji se čuvaju u w Médit., I, str. 1 3 8 ,1 napomena. 90 Arhive iz Buš di Rhona, admiraliteta Marselja, B IX, 14. 91 J. Savary, op. cit., II, col. 778. 92 L. Lemery, op. cit., str. 301. 93 A. N„ 315, AP 2, 47, London, 14. mart 1718. 94 G. F. Gemelli Careri, op. cit., II, str. 77.

191

Hrana i piće

mešinama (tulum), u kolutovima (tekerlek), ili u kuglama, kao što je poznati kačkavalj koji vlaški brđani šalju u Carigrad, a koji se izvozio čak i u Italiju. To je ovčji sir koji više puta vrije, kao cacio cavallo na Sardiniji i u Italiji. Ali ne zaboravimo, na istoku, Kinu koja je uvek izuzetak: ona uporno za­ postavlja mleko, sir, maslac. Krave, koze i ovce se tu uzgajaju samo radi mesa. Staje, dakle, onda „maslac” koji gospodin De Ginj misli da jede ?95 On se u Kini upotrebljava samo za retke poslastice. Japan deli kinesku odbojnost: čak i u se­ lima u kojima volovi i krave služe za obrađivanje zemlje, japanski seljak još ni danas ne jede mlečne proizvode, koji mu se čine „nečisti”; on male količine ulja koje su mu potrebne izvlači iz soje. Mleko se, naprotiv, u gradovima Zapada troši u tolikim količinama da na­ staju teškoće sa snabdevanjem. U Londonu, potrošnja se povećava svake zime, kada sve bogate porodice borave u prestonici, a leti se smanjuje iz suprotnog ra­ zloga. Pa ipak, i leti i zimi na mleku se strašno vara. Preprodavci, pa čak i proiz­ vođači, mnogo razvodnjavaju mleko. „Jedan krupni uzgajivač krava iz Sarija ima pumpu poznatu pod nazivom velika crna krava (jer je obojena crnom bojom), za koju se kaže da sama daje više mleka nego sve krave zajedno (1801)”.96 Lepši je, jedno stoleće ranije, svakodnevni prizor na ulicama Valjadolida: kroz njih se kreću povorke magaraca (i po 400 njih u jednom danu), na kojima se donosi mleko iz obližnjih sela, a grad se snabdeva i sirom, maslacem i pavlakom, čiji nam kvalitet i jeftinoću hvali jedan portugalski putnik. Ovaj grad obilja je prestonica koju će Filip III uskoro napustiti i preći u Madrid. A u njemu, takođe, ima svega u izobilju: na pijaci se svakog dana proda više od 7 000 komada živine, ovčetina je najbolja na svetu, hleb odličan, vino izvrsno. Madrid je dobro snabdeven i mlečnim proizvodima, što je raskoš za Španiju, jer su u toj zemlji oni dosta retki.97 ’ ............ Maslac, osim ogromnih područja masla, od severne Afrike do Aleksandrije u Egiptu i dalje, ostaje ograničen na severnu Evropu. Ostatak malog kontinenta područje je svinjske masti, slanine, maslinovog ulja. U Francuskoj ima ponešto od svih tih „kuhinja”. Prava reka maslaca teče pokrajinama oko Loare, kroz Pariz i okolinu: ,,U Francuskoj gotovo da nema sosa bez maslaca”, kaže Luj Lemeri 1702. godine. „Holanđani i narodi na severu koriste ga i češće nego mi, smatra­ jući daje on dobar za ten”.98 No, upotreba maslaca, čak i u Holandiji, proširiće se tek u XVIII veku. On, zapravo, pripada kuhinji bogatih. Ljudi Sredozemlja, pri­ siljeni da žive u tim stranim zemljama ili da prolaze kroz njih, očajavaju zbog korišćenja maslaca za koji smatraju da doprinosi pojavi gube. Bogati kardinal Aragonije je tako 1516. na put u Nizozemsku poveo svog kuvara i poneo dovoljnu količinu maslinovog ulja.99 95 Voyage..., de M. de Guignes, I, str. 378. Z, Patrick Colquhoun, The Police of the Metropolis, 6. izd, 1800, str. 92. 7 Bartolomé Pinheiro da Veiga, „La Corte de Felipe III”, u: Viajes de extranjeros por Espana y Portugal, П, 1959, str. 136-37. "j L. Lémery, op. cit., str. 295. 99 Antonio de Beads, Voyage du cardinal d ’Aragon... (1517-1518), pr. Madeleine Havard de la Montagne, 1913, str. 119.

192

Hrana i piće

Pariz XVIII veka, veoma bogat grad, snabdeva se velikim količinama ma­ slaca - svežeg, usoljenog (iz Irske i Bretanje), pa i onog rastopljenog na lorenski način. Znatan deo svežeg maslaca stiže iz Gurneja, gradića u blizini Dijepa, gde trgovci uzimaju sirov maslac, koji zatim ponovo bućkaju da bi uklonili surutku koja bi se još u njemu mogla naći. „Zatim ga oblikuju u velike grudve težine od četrdeset do šezdeset livri koje šalju u Pariz”.10010A pošto snobizam ostaje snobi­ zam, u okolini Pariza, kaže Poučni rečnik (1778), „postoje samo dve vrste ^ma­ slaca koje ugledni ljudi pominju: onaj iz Vanvra (Vanva) i onaj iz Frevalea . I jaja se mnogo troše. Ne kuvati ih suviše, jesti ih sveža, ponavljaju lekari stare preporuke škole iz Salerna: Si sumas ovum, molle sit atque novum. Prenose se saveti kako jajima sačuvati svežinu. U svakom slučaju, njihova cena na pijaci je niska i prati tačno kolebanja konjunkture. Na osnovu cene nekoliko prodatih jaja u Firenci, jedan statističar102 je izračunao promene troškova života u XVI veku. Prema ovom statističaru, njihova je cena zaista pouzdano merilo životnog standarda ili vrednosti novca u svakom gradu i svakoj zemlji. U Egiptu XVII veka u jednom se trenutku moglo „birati između trideset jaja, dva goluba ili jedne kokoši za jedan sol”. Na putu od Magnesije do Bruse (1694), „Namirnice nisu skupe: za jednu paru [= jedan sol] može se dobiti sedam jaja; za deset kokošaka, dobra zimska dinja za dve pare, a onoliko hleba koliko se može pojesti u jednom danu, za istu cenu”. U februaru 1697, beleži isti putnik, u blizini Akapulka u No­ voj Španiji, „domaćin m ije naplatio osmicu [= 32 sua] za kokošku, dok jaja ko­ štaju jedan su po komadu”.103104Jaja su deo svakodnevne ishrane Evropljana. Otuda i Montenjovo čuđenje u nemačkim gostionicama: „Tu se nikada ne služe jaja, osim tvrdo kuvanih i onih na četvrtine isečenih, koje stavljaju u salate”. Čudi se i Monteskje, koji, po povratku iz Napulja u Rim (1729), kaže: „Neobično je da u ovom starom Lacijumu putnik ne može naći ni kokoške, ni golupčića, a često ni jaje”.105 Ali u Evropi, to su izuzeci, a ne pravilo, kao što je to slučaj na vegetarijan­ skom Dalekom istoku, gde Kina, Japan, Indija gotovo uopšte ne poznaju taj bogat i običan dodatak ishrani. Jaja su tamo retka i nisu deo narodne ishrane. Čuvena ki­ neska pačja jaja, koja se čuvaju tridesetak dana u salamuri, poslastica su bogatih. Svakodnevna hrana: plodovi mora More je izuzetno važan izvor hrane a mogao bi biti još važniji. Ima područja koja gotovo ne poznaju morsku hranu koja im je skoro na dohvat ruke. Gotovo daje tako u Novom svetu, uprkos ogromnim plićacima u oblastima ribarenja u Karipskom moru, gde mornari s brodova, koji plove za Vera Kruz, po100 J. Savary, op. cit., V, col. 182; I, col. 465. 101 Caraccioli, Dictionnaire, I, str. 24. 102 Giuseppe Parenti, Prime Ricerche sulla rivoluzione dei prezzi in Firenze, 1939, str. 120. 103 G. F. Gemelli Careri, op. cit., VI, str. 21. 104 Journal de voyage in Italie, str. 1152 105 Montesquieu, Voyages en Europe, str. 282.

193

Hrana i piće

Velaskez: Starica s jajima, slika iz 1618, pred odlazak iz Sevilje, umetnikovog rodnog grada (Škotska nacionalna galerija, Biblioteka Kupera Bridžmana, Ziolo)

nekad ostvaruju čudesne ulove; uprkos basnoslovnom bogatstvu obala Njufaundlenda, odakle se riba i ostali proizvodi mora izvoze uglavnom u Evropu (iako burad s bakalarom u XVIII veku stiže do engleskih kolonija i američkih plantaža na jugu); uprkos lososima koji idu uzvodno hladnim rekama Kanade i Aljaske; ili uprkos resursima malog zaliva Baije, gde uticanje hladnih voda s juga omogućuje lov na kitove i objašnjava prisustvo baskijskih harpunara još u XVII veku. U Aziji, samo se Japan i južna Kina od ušća Jangcekjanga do ostrva Hajnan bave ri­ bolovom. Drugde, čini se, ima samo poneka brodica, kao u Maleziji ili oko Cej­ lona. Zanimljivi su i oni lovci na bisere u Persijskom zalivu, nedaleko od Bandar Abasa (1694), koji „više vole svoje sardine (sušene na suncu i koje su za njih isto što i hleb nasušni) od bisera koje kupuju trgovci, kao nešto što je pouzdanije i što se lakše lovi”. 6 106 G. F. Gemelli Careri, op. cit., II, str. 475.

194

Hrana i piće

U Kini, gde je ribolov na rekama i uzgoj slatkovodne ribe veoma unosan (jesetre se love u jezerima Jangcekjanga i u Pei Huu), riba se često čuva pre­ rađena u sos koji se dobija prirodnim vrenjem, kao u Tonkinu. Potrošnja je, međutim, još i danas beznačajna (0,6 kg po stanovniku godišnje). More tu ne uspeva da se stopi s unutrašnjošću kontinenta. Jedino se u Japanu mnogo jede riba, što se održalo do danas (40 kilograma ribe godišnje po stanovniku i najveća ri­ barska flotu na svetu, posle peruanske). Kao što se u Evropi jede meso, tako se u Japanu jede riba. Obilje ribe potiče iz Unutrašnjeg mora, a i iz bliskih ribarskih područja Jezoa i Sahalina, gde se spajaju ogromne mase hladnih voda Oja Siva i toplih voda Kuro Šiva. Plankton toplih i hladnih voda, koji tu dolazi u međusobni dodir, doprinosi razmnožavanju riba. Iako nije toliko bogata, Evropa ima mnoge izvore snabdevanja ribom, koja je tim značajnija što verski propisi određuju mnogo dana posta (166 dana go­ dišnje, uključujući i Veliki post, koji je sve do doba Luja XIV bio strogo pošto­ van). Tokom tih četrdeset dana meso, jaja i perad smeju se prodavati samo bole­ snicima i to uz dve potvrde, lekareve i sveštenikove. Da bi se olakšala kontrola u Parizu samo je „korizmeni mesar” ovlašćen da prodaje u tom razdoblju zabra­ njenu hranu, i to u krugu Gradske bolnice.1071089To je i razlog zašto se puno traži sveža, dimljena i usoljena riba. Ipak, u blizini evropskih obala nema uvek ribe u obilju. Mnogo hvaljeno Sredozemno more ima samo ograničene resurse, uz nekoliko izuzetaka: tuna na Bosforu, kavijar u ruskim rekama (stoje odabrana hrana za hrišćanske postove sve do Abisinije), sušene lignje i hobotnice, koje su odvajkada spasonosna hrana za grčka ostrva, sardine i sardele na obalama Provanse. Tune se hvataju u posta­ vljene mreže uz obale severne Afrike, Sicilije, Provanse, Andaluzije i portugal­ skog Algarvea. Iz Lagosa se u zemlje Sredozemlje i severa, punim brodovima iz­ vozi usoljena tunjevina. Poređenja radi, resursi malih unutršanjih mora na severu, Lamanša, Severnog mora, Baltika —a još više Atlantika —su preobilni. Na atlantskim evropskim obalama se u Srednjem veku lovilo mnogo ribe (skuša, losos i bakalar). Na Bal­ tiku i Severnom mom su se još u XI veku mnogo lovile haringe, koje su donele bogatstvo hanzeatskim gradovima, a zatim i ribarima Holandije i Zelanda. Oko 1350, Holanđanin Vilim Bojkelson, navodno je pronašao brz način čišćenja ha­ ringi i njihovog usoljavanja na samom brodu gde se odmah stavljaju u bačve. Ali između XIV i XV veka haringa je nestala iz Baltika.100 Od tada će holandski i zelandski brodovi dolaziti u ribolov na peščane obale Doger Benka, kao i na otvo­ reno more duž engleskih i škotskih obala, sve do Orknijskih ostrva. I dmgi bro­ dovi dolaze u te povlašćene krajeve. U toku borbi između porodica Valoa i Habzburg u XVI veku, redovno su sklapana primirja radi lova na haringe, za Evropu veoma dragocene hrane. 107 A. Franklin, op. cit., IX, Variétés gastronomiques, 1891, str. 135. 108 Jacques Accarias de Sérionne, La Richesse de la Hollande, 1778,1, str. 14 i 192. 109 P. Boissonnade, „Le Mouvement commercial entre la France et les îles Britanniques XVIe siècle”, u: Revue historique, 1920, str. 8; H. Bechtel, op. cit., II, str. 53. Napuštanje ribolova u Sonenu 1473.

195

Hrana i piće

Lov na kitove. Tanjir iz Delfta, XVIII vek. Muzej Karnavale (otisak Nacionalno pomorstvo)

Haringa se izvozi na zapad i jug Evrope morima, rekama i kopnom (kolima ili tovarnom stokom). U Veneciju stižu dimljene, usoljene, kao i haringe podvr­ gnute i dimljenju i usoljavanju. Često ka velikim gradovima, kao stoje Pariz, žure putujući prodavci zvani „lovci oseke”, siromašni ljudi koji gone kljusad natova­ renu ribom i kamenicama. „Sveža noćašnja haringa”! još slušamo u delu Uzvici Pariza muzičara Žankena. U Londonu je mala svečanost kada mladi i štedljivi Semjuel Pepis, može sebi da priušti da sa svojom ženom i prijateljima pojede burence kamenica. ....................... Ali, morska riba nije dovoljna da utoli glad u Evropi. Kako se udaljavamo od njenih morskih obala, i idemo ka središnjim i istočnim delovima, ljudi se sve više okreću slatokovodnoj ribi. Nema reke koja ne bi imala svoje alase, pa čak i Sena u Parizu. Udaljena Volga je ogroman rezervat ribe. Loara je čuvena po loso­ sima i šaranima, Rajna po grgečima. U Valjadolidu, početkom XVII veka, neki portugalski putnik vidi da je snabdevanje morskom ribom slabo zbog predugog prevoza. Čitave godine ima listova, mariniranih sardina i kamenica, ponekad i os­ lića i odličnih orada koje stižu iz Santandera za vreme Velikog posta. Naš je pu­ tnik zbunjen neverovatnom količinom divnih pastrmki koje se svakodnevno pro­ daju na pijacama, a dolaze iz Burgosa i Medine de Rioseko; njima bi se mogla prehraniti polovina Valjadolida, tada prestonice Španije.' ^ Već smo pominjali ri­ bnjake i uzgoj ribe na bogatim imanjima u južnoj Češkoj. U Nemačkoj, šaran se jede gotovo svakog dana. 110 Bartolomé Pinheiro da Veiga, op. cit., str. 137-138.

196

Hrana i piće

Lov na bakalara Prava je revolucija počela krajem XV veka lovljenjem na veliko bakalara uz sprudove Njufaundlenda. O ribu su počeli da se otimaju Baski, Francuzi, Holanđani i Englezi. Jači su potiskivali slabije. Španski Baski su tako bili izbačeni iz takmičenja, a pristup ribolovnim područjima ostao je samo silama s jakim flo­ tama: Engleskoj, Holandiji i Francuskoj. Veliki problem je bio kako da se riba sačuva i preveze. Bakalar se pripre­ mao i usoljavao na brodu, ili sušio na kopnu. Tako se „zeleni bakalar”, „odmah solio i ostajao vlažan”. Brodovi, specijalizovani za zeleni bakalar male su nosi­ vosti, s desetak ribara, pored mornara koji seku, obrađuju i sole ribu u trupu broda —često krcatom sve do greda palube. Njihov je običaj da se prepuste morskoj struji, nakon što su stigli na ribolovna područja Njufaundlenda. S druge strane, veći jedrenjaci odnose sušen ili pripremljen bakalar. Kada stignu na obale Nju­ faundlenda bacaju sidro, a riba se lovi sa čamaca. Riba se suši na kopnu složenim postupkom koji je Savari podrobno opisao.11112 Svaki jedrenjak mora u polasku da se „opremi” - utovari so, ukrca namir­ nice, brašno, vino, alkohol, strune i udice. Ribari iz Norveške i Danske dolaze po so u San Lukar de Barameda, blizu Sevilje i početkom XVII veka. Naravno,^trgo­ vci im daju robu na kredit; dužnici po povratku iz Amerike plaćaju ribom.11To je običaj i u La Rošelu u razdoblju procvata u XVI i XVII veku. Svakog proleća u luku tog grada pristaju brojni jedrenjaci, nosivosti često i po stotinu tona, jer im trupovi moraju biti prostrani („Bakalar više zaprema nego što teži”). Posada ima od 20 do 25 ljudi, što ukazuje na značaj radne snage u tom nezahval­ nom poslu. „Građanin snabdevač” daje kapetanu broda na kredit brašno, alat, piće, so, a prema ugovoru koji se sklapa pred beležnikom. Pored La Rošela, mala luka Olon, svake godine oprema sama i do stotinu jedrenjaka i upućuje na drugu stranu okeana više hiljada ljudi. Budući da grad ima 3 000 stanovnika, kapetani moraju najmiti mornare drugde, čak i u Španiji. Novac koji građani ulažu i daju na zajam za ribolov, deli sudbinu putovanja i uspešnosti ulova. Vraćanje duga će uslediti po povratku, počevši od juna. Štaviše, izvanredna nagrada čeka brodove koji se prvi vrate. Njihove kapetane opsedaju u krčmama, u kojima se razgovara, prepire, obaraju ruke. Pobeda donosi veliku zaradu jer svi hoće svežu ribu. Dogodiće se pobedniku da proda malu stotinu bakalara (od 100 do 110, već prema običaju) i po 60 livri, dok će se svega nekoliko dana kasnije, hiljada bakalara pro­ davati za samo 30 livri. Uglavnom, pobednik je neki od brodova iz Olona, jer oni obično odlaze u lov dva puta godišnje, u dve „sezone”, „ranoj” i „kasnoj” (kada im preti opasnost da moraju da beže ispred lošeg vremena).11 111 J. Savary, op. cit., Ш, col. 1002 i dalje; Ch. de La Morandière, Histoire de la pêche française de la morue dans l ’Amérique septentrionale, 1962, 3 toma, prvi tom, str. 145 i dalje, o si­ rovom bakalaru; str. 161 i dalje, o sušenom bakalam. 112 A. N.. serija K (vraćeno Španiji), nepotpuna referenca. 112 E. Trocmé i M. Delafosse, Le Commerce rochelais de la fin du XVe siècle au début du XVIIe, 1952, str. 17-18, 120-123; J. Savary, op. cit., III, col. 1000. "

197

Hrana i piće

A ribe tu ima u izobilju: na velikom sprudu Njufaundlenda, na ogromnoj za­ ravni jedva prekrivenoj vodom, „sjate se bakalari [...]. Oni se tu, uglavnom, zad­ ržavaju, i toliko ih je da ribari raznih narodnosti, koji tu dolaze, ne treba da rade ništa drugo osim da od jutra do večeri bacaju udice, izvlače ribu, čiste je, a iznu­ trice stavljaju na udice kako bi ulovili druge. Samo jedan ribar, ponekad, u jednom danu može da ulovi i 300 do 400 riba. Kada ponestane mamaca koji ih zadržavaju na tom mestu, bakalari se rasprše i počnu da ratuju s pišmoljima za ko­ jima su pohlepni. Pišmolji beže i često se vraćaju na obale Evrope”.114 „Sam Bog nam je dao bakalara na Njufaundlendu”, piše jedan Marseljac 1739. Takođe, pun divljenja, francuski putnik, vek ranije, tvrdi d aje „najbolji posao u Evropi odlazak u lov na bakalare, jer on ne košta ništa [verovatno misli na gotovinu, što je ipak samo delimično tačno —F. B.] osim truda za lov i prodaju; u Spaniji se na njemu izvanredno zarađuje, a milion ljudi živi od njega u Francu­ skoj”. ' ’ Ova poslednja brojka očigledno je preuveličana. Jedan proračun s kraja XVIII veka daje nekoliko rasutnih brojki o lovu na bakalare u Francuskoj, Engleskoj i Sjedinjenim Državama. Godine 1773. u lov na bakalare bila su uključena 264 francuska broda (s ukupno 25 000 tona nosivosti i 10 000 ljudi u posadama); 1775. godine bilo je 400 engleskih brodova (36 000 tona nosivosti i 20 000 ljudi) i 665 „američkih brodova (25 000 tona nosivosti i 4 400 mornara). To je ukupno 1 329 brodova, 86 000 tona nosivosti i 55 000 mornara, dok ulov iznosi oko 80 000 tona ribe. Uključujući u račun i Holanđane i druge evropske lovce na bakalara, moglo bi se doći do brojke od 1 500 brodova i 90 000 tona ulovljene ribe.1111 Iz prepiske nekog Kolberovog savremenika, trgovca iz Onflera,117 vidimo da je bilo razlika u kvalitetu ribe: gaffe je bakalar izuzetnih dimenzija, dok su marchande, lingues i raguets mali zeleni bakalari, koji ipak imaju prednost nad ogromnom količinom „iskvarene”, to jest suviše ili nedovoljno usoljene ribe, ili izgažene petama onih koji ih slažu. Kako se zeleni bakalar prodaje na komad, a ne po težini (kao sušeni bakalar), valja uposliti „odabiraoce”, koji su kadri da jednim pogledom procene staje „dobra” a šta „loša” riba, kao i da ocene ukupan ulov. A prodavci bakalara moraju da spreče i dolazak haringi iz Holandije (koje su u re­ žimu „velikih prava ’) na pijacu Onflera, a još više haringe koju, u vreme lovosta­ ja, posebno nakon Božića, love siromašni normandijski ribari, jer u to doba riba nije dobrog kvaliteta, a osim toga, budući da se lovi u velikim količinama, pro­ daje se i vrlo jeftino: „Čim se haringa poklanja ne može se prodati ni rep baka­ lara , glasi jedna izreka. To je i razlog kraljevske zabrane lova na haringe, koju pošteni ribari odobravaju. 114 J. Savary, op. cit., III, col. 997. 115 116 B. N„ Nova akvizicija. 9389, vitez Raziji piše Rišeljeu, 26. novembra 1626

A. К , A. E„ B III, 442

. ,

Comptior d un marchand au XVIIe siècle d'après une correspondance medite, 1910 str. 99-110; N. Delamare, Traité de police, I, str. 607; uporediti De la Morandière, op. f i ’ u u i i Klbol° vcl ”°bično kažu”: uhvatio sam „25 od hiljadu bakalara”, što znači da bi 1 000 takvih bakalara posle usoljavanja, težilo 25 kvintala (jedan kvintal = 50 kg). Najbolja veličina davala je 60 kvintala na hiljadu, srednja veličina 25 i mala 10”

198

Hrana i piće

Lov na bakalara. Različite radnje za dobijanje sušenog bakalara (XVIII vek) (Biaric, Pomorski muzej)

Svaka luka se usavršila za određenu vrstu ribe u zavisnosti od želja oblasti koju snabdeva. Dijep, Avr i Onfler snabdevaju Pariz, u kome se jede zeleni bakalar; Nant snabdeva oblast Loare različitom vrstom ribe; Marselj troši polovinu francuskog ulova bakalara, koristi ga sušenog, a dobar deo izvozi u Italiju. Bro­ dovi iz Sen-Maloa u velikom broju plove od XVII veka direktno u italijanske luke, posebno Đenovu. Dobro je poznato kako se Pariz snabdeva zelenim (ili belim, kako još kažu) bakalarom. Prvi ribolov (polazak u januaru, povratak u julu), potom drugi (pola­ zak u martu, povratak u novembru ili decembru), dva puta snabdevaju grad: prvo snabdevanje je slabo, drugo je obilnije, ali se iscrpi oko aprila. Potom dolazi do nestašice ribe tokom tri meseca - aprila, maja, juna - koja zahvata čitavu Fran­ cusku. „Štaviše, to je razdoblje kad je povrće još retko, jaja skupa, a jede se veoma malo slatkovodne ribe”. Otud i nagli skok cene zelenog bakalara, koga love En­ glezi blizu svojih obala, a u Pariz ga dostavljaju preko luke Dijep, koja u ovoj pri­ lici služi kao običan posrednik.11 Ribolov gotovo da je obustavljen za vreme velikih pomorskih sukoba oko vladavine svetom: Rata za špansko nasleđe, Rata za austrijsko nasleđe, Sedmogo­ dišnjeg rata i Rata za američku nezavisnost... Jedino najjače sile i dalje mogu da troše bakalar, iako se ne zna koliko. Dolazi i do postepenog povećanja ulova, koje nije lako izmeriti; takođe, i prosečnog povećanja nosivosti brodova, mada se trajanje putovanja (od mesec dana do šest sedmica u odlasku i isto toliko u povratku) gotovo ne menja. Jata ba­ kalara se na čudesan način u vodama Njufaundlenda stalno obnavljaju. Ta se riba 118 N. Delamare, op. cit., III, 1722, str. 65.

199

Hrana i piće

planktonom, a izgleda da posebno voli i pišmolje koje tera iz tih voda prema obalama Evrope gde su one tada plen ribara. Izgleda, čak, daje nekad, u Srednjem veku, bakalara bilo mnogo uz obale Evrope. A potom su pobegli na zapad. т ■ . ЕУГЛ )1ЈаП! navalju’u na tu 11131111 к°Ји im šalje Bog. Marta 1791. stižu u Lisabon 54 engleska broda s tovarom od 48 110 kvintala bakalara. „Kakvu og­ romnu dobit sticu Englezi na samo jednoj robi”.119 U Španiji je oko 1717. samo na potrošnju bakalara godišnje odlazilo preko 2 400 000 pijastera.120 Ali, kao i sva nba za potrošnju, i bakalar se kvari u prevozu i postaje neupotrebljiv. Čak i voda koja sluzi za odsoljavanje, veoma brzo počne da zaudara, a izbacivati je u kanalizaciju dozvoljeno je samo noću.121 Zato je lako razumeti oštre reči koje se pripisuju jednoj služavki (1636): „Više volim mrsne dane od posta. [...] više volim da vidim debelu kobasicu u loncu i četiri šunke, nego gadan komad bakalara”.122 U stvari, bakalar je ili obavezna hrana u vreme posta, ili hrana siromaha. ”T° Je hrana za lmckc radnike”, kaže neki pisac XVI veka. Isto je nekad važilo i za meso i mast kitova, hranu koja je bila još mnogo grublja (izuzev jezika, vrlo u usnog, ako to tvrdi Ambroaz Pare), ali koju su siromašni ipak jeli u vreme posta, sve dok se mast pretvorena u ulje nije počela koristiti za osvetljenje proizvodnju sapuna i druge robe. Meso kita je onda nestalo s tržišta. Njime su nastavih da se hrane samo još „Kafri, poludivlji narod koji živi blizu Rta dobre nade , kaže rasprava iz 1619, u kojoj se ipak pominje da se u Italiji troši usoljena kitova mast zvana „slanina velikog posta”.12^ U svakom slučaju, industrijske por^ ^ ^ rzava,a s,ve zlvlJ1 lov na kitove: Holanđani su poslali u oblast Špicberga, od 1675. do 1721, 6 995 brodova i ulovili harpunom 32 908 kitova, opustošivši okolna mora . Brodovi iz Hamburga su u potrazi za kitovim uljem redovno plovili morima Grenlanda”.126 Biber izlazi iz mode posle 1650. godine Biber ima posebno mesto u istoriji ishrane. Prost začin, koji danas ne sma­ tramo neophodnim, bio je stolećima vezan za ostale začine i bitna stavka u trgovim s Levantom. Mnogo je šta od njega zavisilo, čak i snovi istraživača XV veka U to doba postoji izreka: „Skup kao biber”.127 Evropa je dugo gajila strast prema biberu i začinima - cimetu, karanfihcima muskatu đumbiru, iako ne bi trebalo govoriti o maniji. Islamske zemlje, Kina i Indija delile su tu strast. Svako društvo, u stvari, ima vlastite sklonosti ka A. E. A., 7215-295, f> 28, Lisabon, 15. mart 1791. de Uztanz’ °P- « L II, str. 44. N. Delamare, op. cit.. I, 1705, str. 574 (1603). 1?ZVariétés, I, 316.

121

Œuvres, 1607FsfcK » 6 5 ^ У1вргШе d ’autref oi^ Ш, La Cuisine, str. 19 i napomena. Ambroise Paré 125N ' Delamare>°P: cit., III, 1719, str. 65. 126 de Sérionne, La Richesse de la Hollande. I, str 14 i 192

Jahrhundert, Ш

Hamhm*s Grônlandsfahrt auf Waljischfang und Robbenschlag vom 17-19

P. J.-B. Le Grand D'Aussy, Histoire de la vie privée des Français, П, str. 168.

200

Hrana i piće

nekoj hrani, koja postaje na taj način gotovo neophodna. Te sklonosti, zapravo, razbijaju jednoličnost ishrane. Jedan indijski pisac je rekao: „Kad se nepca po­ bune protiv bljutavosti kuvanog pirinča bez dodataka, sanja se o masnoćama, soli i začinima”. 128 Danas i najsiromašnija i najjednoličnija ishrana u nerazvijenim zemljama najradije podrazumeva korišćenje začina. Pod začinima podrazumevamo sve vrste dodataka jelima današnjice (uključujući i papričice iz Amerike, raznih na­ ziva), ne samo čuvene začine s Levanta. U Srednjem veku siromasi su koristili začine: majčinu dušicu, majoran, lovorov list, anis, korijander, i pre svega beli luk, koji je za Arnoa de Vilneva, slavnog lekara XVIII veka, bio melem seljaka. Samo je šafran, od tih lokalnih začina, bio luksuzni proizvod. Rimski svet od vremena Plauta i Katona Starijeg, oduševljavao se silfiumom, tajnstvenom biljkom iz Libije koja je nestala u I veku Carstva. Kada je Ce­ zar ispraznio javnu riznicu 49. godine, našao je u njoj 1 500 funti (490 kg) silfiuma. Potom se proširila moda persijskog začina asafoetida, „čiji je oštar miris na luk doveo da naziva stercus diaboli” ’đavolski gad’”. Još i danas se koristi u persijskoj kuhinji. Biber i začini stigli su u Rim kasno, „ne pre Varona i Horacija; Plinije se čudi dobrom prihvatanju bibera”. U njegovo vreme, potrošnja bibera se proširila, a cena mu je bila prilično skromna. Po Pliniju, finiji začini su čak jefti­ niji od bibera, što kasnije neće biti slučaj. Za biber će u Rimu postojati posebna skladišta, horrea piperataria, a kad Alarik osvoji grad 410. godine, zapleniće i 5 000 funti bibera.” 29 Zapad je od Rima nasledio začine i biber. Verovatno je da su mu oni nedo­ stajali u doba Karla Velikog, kada je Sredozemno more bilo gotovo zatvoreno za hrišćanstvo. Ali, odgovor je brzo došao. U XII veku strast za začinima je na vr­ huncu. Zapad za njih žrtvuje svoje plemenite metale, a da bi do njih došao, upušta se u tešku trgovinu s Levantom i putovanja preko pola sveta. Strast je takva da po­ red pravog bibera, crnog ili belog (zavisno od toga da li ima koru), zapadnjaci prihvataju i „dugi biber” koji dolazi iz Indije kao zamena, a od XV veka i lažni bi­ ber ili malaget s obala Gvineje.130 Uzalud se Ferdinand Katolički protivi uvozu cimeta i bibera iz Portugalije (koji znači odliv srebra iz zemlje), tvrdeći da buena especia es el ajo (daje beli luk dovoljan začin).131 Kuvarske knjige iz tog doba pokazuju to da se zbog ludovanja za začinima oni stavljaju u meso, ribu, ušećerena voća, supe, raskošna pića. Ko bi se usudio da peče divljač bez „vrućeg bibera”, kako to savetuje Due d’Arsi još početkom XIV veka? A u knjizi Le Ménagier de Paris (1393) savetuje se da se „začini dodaju što kasnije”. Recept za pravljenje krvavice glasi: „Uzmite đumbir, karanfilić i malo bibera i sve to zajedno usitnite”. Prema ovoj knjižici oille, „jelo doneto iz Spanije”, a koje je mešavina mesa krupne stoke, kao i mesa patke, jarebice, goluba, prepelice, kokoši (očigledno, današnja popularna olla podrida), začinjava se i 128 Kamata Markaniaga, Le Riz et la mousson, 1956. 129 J. André, Alimentation et cuisine à Rome, str. 207-211. 130 J. Savary, op. cit., 1761, III, col. 704. Takođe naziva se „maniguette” i „maniquette”. A. N ..F 12 7 0 f° 150. ‘ _ 131 Sempere Y Galindo, Historia del luxo y de las leyes suntuarias, 1788, II, str. 2, napomena 1.

201

Hrana i piće

samo mešavinom začina, „mirišljavih trava” s istoka ili ne, muskatom, biberom, majčinom dušicom, đumbirom i bosiljkom. Začini se troše i za slatka, kao i za lekovite praškove za razne bolesti. Smatra se da gotovo svi začini „uklanjaju vetrove” i „pospešuju oplodnju”.13*' u Zapadnoj Indiji crni biber se često zamenjuje crvenom paprikom, „aksi ili čili”, kojom se meso toliko zatrpava da oni koji na tako šta nisu navikli ne mogu da pojedu ni zalogaj.132133* U stvari, između tog preterivanja i kasnije odmerene upotrebe začina u rimskom svetu velika je razlika. Istina je da su Rimljani jeli veoma malo mesa (još u doba Cicerona meso je bilo na popisu luksuzne robe koja se posebno opore­ zuje). S druge strane, na srednjovekovnom zapadu vladalo je pravo mesojedstvo. Možemo stoga pretpostaviti daje loše čuvano i ne uvek meko meso prosto vapilo za začinjavanjem jakim biberima i sosovima, koji su mu popravljali ukus. Neki današnji lekari smatraju da čulo mirisa utiče na čulo ukusa pa tako i na doživljaj hrane. Kao da postoji međusobna isključivost dodataka „oštrog mirisa, kao što su crni i beli luk... i sklonosti za finije, slatkaste začine, koji podsećaju na miris cveća”.1 4 Ovi prvi su, izgleda, imali prvenstvo u Srednjem veku. No, stvari nisu tako jednostavne. U svakom slučaju, u XVI veku dolazi do povećanja potrošnje začina (do tada su oni bili veliki luksuz) i to s naglim pora­ stom uvoza posle putovanja Vaska de Game. Povećanje je izrazito na Severn, gde se začini kupuju znatno više nego u Sredozemlju. Tržište začina se premestilo iz Venecije i njenog Fondaco dei Tedeschi u Antverpen (posle kratkog zadržavanja u Lisabonu), a zatim u Amsterdam. Trgovinom, dakle, nisu upravljali prosti komer­ cijalni i transportni zakoni. Luter, koji, naravno preteruje, tvrdi da u Nemačkoj ima više začina nego žita! Veliki potrošači su, zna se, na severu i istoku. U Holandiji 1697. smatraju da su posle novca, najbolja roba „za hladne zemlje” zapravo začini koje u „čudesnim količinama” upotrebljavaju u Rusiji i Poljskoj.135 Možda se biber i začini više traže tamo gde su stigli kasnije i gde su još uvek luskuz? Opat Mabli, pošto je stigao u Krakov, bio je, uz mađarsko vino, poslužen „vrlo obilnim ručkom, koji bi bio veoma dobar da su Rusi i saveznici u konfederaciji uništili sve one mirišljave trave, koje se tu tako izobilno koriste, kao u Nemačkoj cimet i muskat, kojima truju putnike”.136 Kao daje na istoku Evrope u to vreme sklonost ka jakim dodacima i začinima još „srednjovekovna”, dok su se na za­ padu stare kuvarske navike pomalo izgubile. No, to je ipak samo nagađanje. U svakom slučaju, kada začinima padne cena i počnu da se pojavljuju na svim stolovima, oni više nisu znak raskoši i bogatstva; manje se koriste, a ugled im opada. Tako nešto se nagoveštava u kuvarskoj knjizi Fransoa Pjera de la Va­ rena (1651), kap i jednoj Boaloovoj satiri (1665), koja se ruga preteranom korišćenju začina.137 132

str. 314.

^

Le Ménagier de Paris, II, str. 125. ' Gomez de Brito, Historia tragico-maritima, 1598, II, str. 416; Abbé Prévost, op. cit., XIV,

‘ Dr. Claudian, Rapport préliminaire, nav. čl., str. 37. £ £ A. N„ Marine B7, 463, f° 65 i dalje. ^Mably, De la situation politique de la Pologne, 1776, str. 68-69. ' Boileau, Satires, Garnier-Flammarion, 1969, Satire, III, str. 62 i dalje.

202

Hrana i piće

Dom oroci prevoze začine. Opšta kosm ografija Ž. Le Testija, f ° 32 v°, XVI vek. Pariz, Biblioteka M uzeja rata (otisak Žirodon)

Čim su Holanđani stigli u Indijski okean i Indoneziju, postarali su se da ob­ nove i održe monopol na biber i začine, polako istiskujući najpre Portugalce, a potom i Engleze, Francuze i Dance. Nastoje da sami snabdevaju Kinu, Japan, Bengal i Persiju, a izgubljenu dobit u Evropi nadoknađuju većom trgovinom s Azijom. Količine bibera koje je Evropa dobijala preko Amsetrdama (i izvan ovog tržišta) verovatno su rasle bar sve do sredine XVII veka, a potom se održavale na visokom nivou. Godišnje isporuke, pre uspeha Holanđana, iznose oko 1600. oko 20 000 kvintala, dakle, 20 grama godišnje na svakog od 100 miliona Evropljana. Može biti i daje oko 1680. potrošnja bila oko 50 000 kvintala, to jest više od dva puta nego u vreme portugalskog monopola. Podaci o prodaji koju obavlja Istočnoindijska kompanija između 1715. i 1732. navode na pomisao daje granica do­ segnuta. No, izvesno je da biber više nije preovlađujući začin kao nekad, u vreme Priulija i Sanuda i neosporne supremacije Venecije. Sa prvog mesta, koje je za­ uzimao još 1648-1650, u trgovini Kompanije u Amsterdamu (33% od ukupne brojke), biber je 1778-1780. pao na četvrto mesto ( 11%), posle tekstila (svile i pamuka, 32,66%), „finih začina” (24,43 %), čaja i kafe (22,92%).138 Radi li se o tipičnom slučaju kraja luksuzne potrošnje jedne robe i početku njene široke upo­ trebe? Ili je reč o smanjivanju neumerene potrošnje? 138 К. Glamann, Dutch-asiatic Trade, 1620-1740, 1958, slika 2, str. 14.

203

Hrana i piće

^ t0 uzmicanje se opravdano može staviti na račun novih luksuznih roba are, čokolade, alkoholnih pića, duvana; a možda čak i širenja novog povrća koje postupno unosi raznovrnost u ishranu ljudi na Zapadu (špargla, spanać, zelena sa­ lata, artičoka, grašak, pasulj, karfiol, paradajz, paprika, dinja). Sve se to povrće uglavnom uzgaja u baštama Evrope, naročito Italije (Šari VIII je iz Italije doneo dinju). Neka od njih, kao dinja rebrača, dolaze iz Jermenije, a neka druga, kao pa­ radajz, pasulj i krompir, iz Amerike. v . 0 staje Još Jedno>ah ne mnogo uverljivo objašnjenje. Od 1600. godine, pa cak i ranije, dolazi do opšteg smanjenja potrošnje mesa, a to znači prekid sa sta­ rom ishranom. U isto vreme, bogataši prihvataju jednostavniju kuhinju, barem u rancuskoj. Nemačka i poljska kuhinja će možda u tome zaostajati, pa će konscenje mesa biti i dalje veliko, a samim tim i potreba za biberom i začinom biti izražena. To je, ipak, samo nagađanje, i ono već rečeno može se prihvatiti dok se ne dođe do novih saznanja. Postoji dokaz daje došlo do izvesnog zasićenja evropskog tržišta; jedan nemacki ekonomista (1722) i jedan „engleski” svedok (1754), tvrde da Holanđani „ponekad spaljuju ili u more bacaju velike količine bibera, muskata... da bi im održali cenu . A osim na Javi, Evropljani više ne kontrolišu polja bibera, a po­ kušaji Pjera Poavra na ostrvima Mauricijus i Reunion, čiji je guverner bio (1767), izgleda da su imali tek eipizodni značaj, kao i sličan pokušaj u francuskoj Gijani. Da stvari ne bi bile jednostavne, Francuska u XVII veku prekida sa zači­ nima i okreće se mirisima (parfums). Mirišu se čorbe, slatkiši, likeri, sosovi, a za to služe ambra, perunika, ružina vodica i narandžin cvet, majoran, muskat i tako dalje. Cak su se i jaja posipala „mirišljavim vodicama”. Šećer osvaja svet Šećerna trska je poreklom s bengalskih obala između delte Ganga i Asama. Divlja trska je stigla potom u vrtove gde je dugo gajena da bi se iz nje izvlačila šećerna voda, potom šećer, koji se u to vreme smatrao lekom. Šećer se pojavljuje u receptima lekara Persije u doba Sasanida. U Vizantiji je lekoviti šećer bio supar­ nik medu u receptima. U X veku nalazi se u farmakopeji škole iz Salerna. Još pre toga koristi se u ishrani u Indiji i Kini, gde je šećerna trska uvezena u VIII veku n.e. i brzo se prilagodila neravnoj oblasti Kuang Tung u susedstvu Kantona. To je cak i očekivano, jer Kanton, najveća luka stare Kine, ima šumovito zaleđe (proiz­ vodnja šećera zahteva mnogo gorivog drveta). Vekovima će se u Kuan Tungu proizvoditi najviše šećera u Kini. U XVII veku, Istočnoindijska kompanija će ako organizovati izvoz šećera iz Kine i s Tajvana u Evropu. 0 Krajem sledećeg veka, i sama Kina uvozi jeftin šećer iz Košinšine, dok severna Kina kao da još ne zna za tu raskoš. 1 139

•

141 G! Maac“

ey% pCc h .!lI,£

Ernst Ludwing Carl, Traité de la richesse des princes et de leurs États et des moyens simvies et naturels pour y parvenir, 1722-1723, str. 236; John Nickolls, op. oit., str. 253 P

204

л

869,

S eVr° PSk° g “

P° Sle 1661'

Hrana i piće

G lava šećera i proizvodnja sirupa, X V vek, Modena. Biblioteka Estense (otisak Žirodon)

Šećerna trska već u X veku postoji u Egiptu, a šećer se proizvodi na ra­ zrađen način. Krstaši nailaze na šećer u Siriji. Posle pada Akre i gubitka Sirije (1291), šećer pada u ruke hrišćanima i doživljava brz uspeh na Kipru. Lepa Kata­ rina Kornaro, žena poslednjeg iz porodice Luzinjan, jeste i poslednja kraljica ostrva (koje Mlečani osvajaju 1479) i potomak patricijske venecijanske porodice Kornaro, koji su u svoje vreme bili „kraljevi šećera”. Još pre tog uspeha na Kipru, šećer su Arapi doneli na Siciliju, a potom i u Valensiju. Krajem XV veka bilo ga je u marokanskom Sušu, proširio se na Maderu, potom na Azorska i Kanarska ostrva, kao i ostrva Sao Tome i Principe u Gvinejskom zalivu. Godine 1520. stiže u Brazil u drugoj polovini XVI veka. Posle toga šećer više nikad neće uzmicati. „Umesto da se kao nekad nabavlja samo u apotekama, gde se čuvao samo za bolesne”, piše Ortelijus u Svetskom pozorištu (1572), „šećer danas jedu iz halapljivosti [...]. Ono što je nekad služilo kao lek danas se jede kao hrana”.142 142 A. Ortelius, Théâtre de l’univers, 1572, str. 2.

205

Hrana i piće

Iz Brazila, kao posledica proterivanja Holanđana iz Resifa 1654, i pro­ ganjanja portugalskih marranosa143 od inkvizicije, šećerna trska i „naprave” za proizvodnju šećera dospevaju u XVII veku na Martinik, Gvadelup, holandski Kirasao, na Jamajku i Santo Domingo. Veliko razdoblje za ove proizvođače počinje negde oko 1680, od kada proizvodnja raste bez prekida. Ako se ne varam, šećer s Kipra se u XV veku računao u stotinama, najviše u hiljadama „lakih” kvintala (50 kilograma). A Santo Domingo će sam u punom procvatu u XVIII veku proiz­ vesti 70 000 tona. Engleska će 1800. trošiti 150 000 tona šećera, skoro petnaest puta više nego 1700. Lord Šefild je u pravu kad 1783. beleži: „Potrošnja šećera mogla bi prilično da poraste. Za njega jedva da zna pola Evrope.145 Uoči Revo­ lucije, u Parizu je potrošnja nekih 5 kg godišnje po stanovniku (pod sumnjivom pretpostavkom da prestonica ima samo 600 000 stanovnika); a 1846. potrošnja je 3,бг kg (što je mnogo izvesnije). Po proceni za ćelu Francusku 1788, prosečna godišnja potrošnja 1788. iznosi jedan kilogram.146 Možemo biti sigurni da uprkos omiljenosti u narodu, relativnom padu cene, šećer i dalje spada u luksuz. U mno­ gim seljačkim kućama u Francuskoj glava šećera je visila iznad stola. Čašu je tre­ balo približiti za trenutak tako da se šećer u njoj malo otopi. U stvari, kada bismo crtali kartu potrošnje šećera, ona bi bila veoma neujednačena. U Egiptu u XVI veku postoji prava mala industrija pekmeza i slatkiša, a šećer se proizvodi u toli­ kim količinama da se slama trske koristi za topljenje zlata.147 Dva stoleća kasnije, čitave oblasti Evrope još uvek ne znaju za šećer. Skromnost proizvodnje je posledica i kasnog uvođenja šećerne repe. Za nju se znalo još od 1575, a nemački hemičar Markgraf je iz nje 1747. dobio šećer u čvrstom stanju. Njena uloga počinje s Kontinentalnom blokadom, ali će proteći još čitav vek pre nego što stekne pravi značaj. Gajenje šećerne trske je ograničeno na topla podneblja, i to je razlog što ona u Kini nije prešla Jangcekjang prema severu. Trska ima i svoje trgovačke i in­ dustrijske zahteve. Šećer zahteva mnogo radne snage (u Americi crne robove), skupa postrojenja - yngenios na Kubi, u Novoj Španiji i u Peruu, enghenhos de assucar u Brazilu, mlinove za šećer na francuskim ostrvima, engleske engines. Trska se mora gnječiti valjcima koje pokreću životinje, snaga vode ili vetra, a po­ nekad i sam čovek kao u Kini; u Japanu valjci ne postoje i trska se cedi ručno. Sok iz biljaka zahteva obradu, pripreme, opreznost i dugo kuvanje u bakarnim sudo­ vima. Knstališe se u zemljanim kalupima i daje neprerađeni šećer ili muscovado. Posle filtriranja kroz belu ilovaču dobija se casonada, ili vlažni šećer. Potom je Alice Piffer Canabrava, A industria do açucar nas ilhas inglesas e francesas do mar das AntilhasJ'1697-1755), 1946 (daktilogram), str. 12 i dalje. Uzdam se u ono što sam pročitao o Kipru: ono što se naziva velikom prodajom 1464. iz­ nosilo je oko 800 kvintala; L. de Mas-Latrie, Histoire de File de Chypre, III, 1854, str. 88-90; 12. marta 1463. galeon trafego iz Venecije nije našao šećer za utovar, što je dokaz da je proizvodnja bila mala, A^d. S. Venezia, Senato mar, 7, Т 107 v°. 14gLord Sheffield, Observations on the commerce of the American States, 1783, str. 89. Ove brojke za Pariz potiču od Lavoazjea, a iznosi ih: R. Philippe, nav. čl.. tabela I, str. 569 kao i Armand Husson, Les Consommations de Paris, str. 330. Pierre Belon, Les Observations de plusieurs singularitez et choses mémorables trouvées en Grèce, Asie, Judée, Egypte, Arabie et autres pays étranges, 1553, str. 106 i 191.

206

Hrana i piće

moguće dobiti i deset različitih proizvoda, pa i alkohol. Sirovi šećer se često pre­ rađivao u Evropi, u Antverpenu, Veneciji, Amsterdamu, Londonu, Parizu, Bordou, Nantu, Drezdenu, itd. Ta prerada donosi skoro isto koliko i proizvodnja siro­ vine, što je razlog sukoba prerađivača i uzgajivača šećerne trske, kolonista na ostrvima koji su maštali da sve proizvedu sami, na licu mesta, ili kao što su govo­ rili da „se ustale u belini” (belom šećeru). Gajenje i proizvodnja šećera su, dakle, zahtevali kapital i lanac posrednika. Tamo gde potonjih nije bilo, prodavalo se samo na užem tržištu; tako je bilo u Peruu, u Novoj Španiji i na Kubi sve do XIX veka. A ostrva šećera u Brazilu i plantaže na obali su napredovali jer su bili na ra­ zumnoj udaljenosti od Evrope, s obzirom na brzinu i zapreminu ondašnjih bro­ dova. Postojala je i dodatna prepreka: „Da bi se ishranila kolonija u Americi”, ob­ jašnjava opat Rejnal, „treba obrađivati čitavu jednu pokrajinu u Evropi”.148149Kolo­ nije proizvođača šećera ne mogu same da se prehrane, jer trska ne ostavlja dovo­ ljno prostora za žitarice. A to je obeležje šećerne trske, kao monokulture u severoistočnom Brazilu, na Antilima, u marokanskom Sušu (gde su arheološka istraživanja potvrdila postojanje velikih postrojenje u prošlosti). Engleska šalje 1783, u svoje kolonije u Zapadnoj Indiji (pre svega na Jamajku) 16 526 buradi us­ oljenog mesa, goveđeg i svinjskog, 5 188 ploča slanine, 2 559 buradi konzervisanih škembića. 9 U Brazilu robovi se hrane bakalarom koji stiže u bačvama s Njufaundlenda, sa carne do sol iz unutrašnjosti (sertčio), a uskoro i suvim mesom (
PIĆA I STIMULATIVNA SREDSTVA Čak i u kratkom pregledu pića, treba pomenuti stara i nova, narodna i prefinjena, zajedno s raznim promenama tokom vekova. Pića nisu samo hrana, već su oduvek bila i podsticajna sredstva, način da se pobegne od stvarnosti. Pi­ janstvo je nekad, kod nekih indijanskih plemena, nudilo čak mogućnost opštenja s natprirodnim. Kako bilo da bilo, alkoholizam u Evropi se stalno povećava u ra­ zdoblju koje pratimo. Potom su se pridružila i egzotična podsticajna sredstva: čaj, kafa i ništa manje podsticajni duvan, koji se ne da svrstati ni u hranu ni u piće. 148 Opat Raynal, Histoire philosophique et politique des établissements et du commerce des Européens dans les deux Indes, 1775, III, str. 86. 149 W. Sombart, Der Moderne Kapitalismus, II 2, str. 1031.

207

Hrana i piće

Voda Neobično je, ali moramo početi s vodom. Ona nije uvek lako dostupna, a uprkos savetima lekara koji tvrde da je za određenu bolest bolja jedna voda od druge, valja se zadovoljiti onom dostupnom: kišnicom, rečnom vodom, izvor­ skom, vodom iz čatmje, bunara, bureta ili bakarnog suda. A svaka kuća bi razbo­ rito postupila kada bi čuvala izvesne zalihe vode. Bilo je i ekstremnih slučajeva: morska voda koja se destiliše u retortama u španskim utvrđenjima (presidios) u severnoj Africi u XVI veku; jer bi je inače trebalo dovoziti iz Španije ili Italije. Znamo i za mučan događaj kada su neki putnici kroz Kongo, 1648, pregladneli, premoreni, spavajući na zemlji, povrh toga morali i „da piju vodu sličnu konjskoj mokraći”.15 Drugi problem je pitka voda na brodovima. Gotovo da nema načina da se ona održi pitkom uprkos raznoraznim receptima i ljubomorno čuvanim taj­ nama. Čitavi gradovi - pa čak i oni najbogatiji - imaju loše snabdevanje vodom. To se odnosi i na Veneciju gde bunari nisu iskopani na javnim trgovima i u dvori­ štima palata, kako se to obično misli, do sloja slatke vode ispod lagune. To su, naime, čatrnje do pola ispunjene sitnim peskom kroz koji se filtrira i otiče kišnica, koja potom izbija u bunaru u centru grada. Ako nema kiše nedeljama, čatmje pre­ suše; tako se dogodilo prilikom jednog Stendalovog boravka u tom gradu. Ako duva oluja, u njih prodire slana voda. Cak i kada su vremenske prilike dobre, cis­ terne nisu dovoljne za ogromno stanovništvo grada. Sveža voda mora da se do­ vozi sa strane, ne vodovodom već čamcima koji se pune u Brenti i svakog dana odlaze u Veneciju. Acquaroli imaju čak i samostalni esnaf u Veneciji. U isto tako neugodnom položaju su svi gradovi Holandije, primorani da koriste cisterne, plitke bunare, kao i sumnjivu vodu iz kanala. 1 U to vreme postoji samo nekoliko aktivnih vodovoda: čuveni vodovod u Carigradu; onaj u Segoviji, puente (popravljen 1841), koji potiče iz rimskog doba i zadivljuje posetioce. U Portugaliji postoje vodovodi u Koimbri, Tomaru, Vilji de Konde, Elvasu; svi oni rade u XVII veku. U Lisabonu je vodovod „Žive vode” građen od 1729. do 1748. doveo vodu do nešto udaljenog trga Rato. Stanovnici se otimaju za vodu ove česme na kojoj nosači pune malu crvenu burad s gvozdenom mčkom, a koju nose za vratom.1 2 Logično je da je papi Martinu V, pošto je pov­ ratio Vatikan posle Velike šizme, prva briga bila da obnovi jedan od uništenih rimskih vodovoda. Kasnije će, krajem XVI vcka, za snabdevanje velikog Rima morati da se izgrade dva nova akvadukta, Aqua Felice i Aqua Paola. U Đenovi se česme snabdevaju uglavnom iz akvadukta La Skufare, čije su vode pokretale i mlinove unutar grada i potom se odvodile u više četvrti grada. A zapadni deo J.-F. de Rome, op. cit., str. 62. " M. Pringle, Obsemations sur les maladies des armées, dans les camps et dans les prisons, prevod na francuski, 1755,1, str. 6. ' 152J. A. França, Une Ville des Lumières: la Lisbonne de Pombal, 1965, str. 48; Suzanne Chan­ tal, La Vie quotidienne au Portugal après le tremblement de terre de Lisbonne de 1755 (1962), str.

208

Hrana i piće

21. B U N A R -C IS T E R N A U VENECIJI: P R E S E K I O SN O V A

1. Središnji bunar - 2. Sabirnici kišnice —3. P esak za filtriranje —4. Glinena obloga - 5. O tvori na sabirniku, pozn ati kao pilele (doslovno škropionice). Prečišćena voda izbija u središnjem bunaru. Venecija danas ima vodovod, ali se venecijanski bunari jo š mogu videti na javn im trgovima i u dvorištim a (prema E. R. Trinkanatu)

grada i dalje zavisi od izvora i cisterni.153 U Parizu je akvadukt iz Belvila popra­ vljen 1457; zajedno s onim iz Pre-Sen-Žervea snabdevao je grad do XVII veka. Akvadukt iz Arkeja obnovila je Marija Medici, i on će dovoditi vodu iz Rinžisa do palate Luksemburg.154 Ponekad se velikim hidrauličnim točkovima vadila voda iz reka i snabdevali gradovi (Toledo 1526; Augsburg 1548) i za to su se ko­ ristile moćne pumpe. Samaritenska pumpa, građena od 1603. do 1608, izbacivala je 700 m3 vode iz Sene i slala je u Luvr i Tiljerije; godine 1670, pumpe kod mosta Bogorodične crkve izbacivaće 2 000 m3 iz istog izvora. Voda iz akvadukata i pumpi se potom razvodila kanalima od pečene zemlje (kao u rimsko doba) ili drveta (izdubljena i spojena stabla, kao u severnoj Italiji još od XVI veka, a u Vroclavu od 1471). U tu svrhu su se čak koristile i olovne cevi, no iako se one pominju1 1^ Jean Delumeau, Vie économique et sociale de Rome dans la seconde moitié du XVIe siècle (1957), str. 331-339; o Đenovi pogledati J. de Lalande, Voyage en Italie, VIII, str. 494^-95. 154 Variétés, II, str. 223, napomena 1.

209

Hrana i piće

u Engleskoj još 1238, ostaće u ograničenoj upotrebi. Voda iz Temze, koja „uopšte nije dobra”, stizaće 1770. do svih kuća u Londonu podzemnim drvenim cevima, ali se tu ipak ne radi o onome što mi smatramo tekućom vodom; ova je „redovno bila isporučivana tri puta nedeljno, srazmerno potrošnji u domaćinstvu [...]. Pri­ mala se i čuvala u širokim cevima optočenim gvožđem”.155 U Parizu je i dalje glavni snabdevač Sena. Za njenu vodu, koju su prodavali raznosači, smatralo se da ima sva potrebna svojstva: svojstvo, koje ne zanima one koji je piju, da bolje nosi brodove jer je blatnjava, dakle teška (kako beleži jedan portugalski izaslanik 1641); da je odlična za zdravlje, u šta imamo razloga da posumnjamo. „U rukavac reke duž keja Peletije, između dva mosta”, kaže jedan svedok (1771), „mnogo je farbara koji izlivaju boju tri puta sedmično”. „Luk, koji obrazuje kej Ževr, pravi je izvor zaraze. Čitav taj deo grada pije zagađenu vodu”. 56 Tome je uskoro ipak nađen lek. Uprkos svemu, voda Sene je bila bolja od one iz bunara na levoj obali, koji nikad nisu bili zaštićeni od zagađenja. Pekari su s njom mesili hleb. Rečna voda je bila prirodno purgativna i bez sumnje „ne­ prijatna strancima”, oni su, međutim, mogli da joj dodaju nekoliko kapi sirćeta, ili da kupe filtriranu i „poboljšanu vodu”, ili još bolje, takozvanu „kraljevsku vodu”, ili pak onu najbolju i najskuplju od svih, takozvanu „bristolsku vodu”. Sve do 1760. godine, za sve te prefinjenosti se nije znalo: „Pila se bez mnogo razmišlja­ nja voda iz Sene”.157 Dvadeset hiljada raznosača živi od snabdevanja Pariza vodom (istina, loše). Dnevno raznose vodu do trideset puta (dva vedra u isto vreme), sve do najviših spratova (za svako nošenje naplaćuju dva sua). Zato je prava revolucija kada braća Perije postavljaju dve parne pumpe u Šajou oko 1782, „vrlo čudne naprave” koje dižu vodu na 110 stopa od nivoa Sene „naprosto parom od ključale vode”. Prihvata se rešenje Londona koji je već nekoliko godina imao devet takvih pumpi. Četvrt Sent-Onore, najbogatija, dakle, i najviše u mogućnosti da plati takav napredak, biće prva opslužena. Ali neki se brinu i za sudbinu 20 000 raznosača vode, u slučaju da se mašine namnože. Ipak, poduhvat se uskoro pretvara u finansijski skandal (1788). U isto vreme, u XVIII veku, problem snabdevanja pitkom vodom se jasno postavlja, dok se rešenja naziru, a ponekad i ostvaruju. Kao što pokazuje projekt za Ulm (1713), to nije ograničeno samo na prestonice. Uprkos svemu, napredak je veoma spor. U svim gradovima sveta postojali su raznosači vode. U Valjadolidu jedan portugalski putnik hvali u doba Filipa III odličnu vodu koja se prodaje u divnim balonima i zemljanima vrčevima raznih oblika i boja.15 U Kini, kao i u Parizu, raznosač vode nosi dva vedra, koja uravnotežuje na motki. Ali najednom crtežu Pekinga iz 1800. vidi se veliko bure na točkovima, s čepom pozadi. Otprilike u isto vreme na jednoj su graviri predsta­ vljene „žene u Egiptu koje nose vodu”; one nose dve posude nalik na antičke am­ fore; veliku drže na glavi i pridržavaju je levom rukom, a malu na dlanu ljupko J. Grosley, Londres, I, str. 138. L. S. Mercier, L'An deux mille quatre cent quarante, str. 41, napomena ’a’. L. S. Mercier, op. cit., VIII, 1783, str. 340. s B. Pinheiro da Veiga, op. cit., str. 138.

210

Hrana i piće

Udobnost u XVII veku. Voda se crpi u kuhinji. Velaskezova slika (otisak Žirodon)

savijene desne ruke. U Carigradu su izgrađene mnoge česme zbog verske obaveze svakodnevnih pranja tekućom vodom. Tu se, svakako, pije čistija voda nego u bilo kojem drugom gradu. To je možda razlog da se Turci još i danas hvale kako mogu da raspoznaju ukus vode s različitih izvora, slično kao što se Francuzi hvale kako mogu da prepoznaju različite vrste vina. Kinezi veoma vode računa o vodi. Pripisuju joj različita svojstva, zavisno od porekla: obična kišnica, olujna kišnica (opasna), kišnica s početka proleća (korisna), voda otopljenog grada ili zimskog leda, voda od stalaktita iz pećina (vrhunski lek), voda reka, izvora i bunara. Vode se i rasprave o opasnostima za­ gađenja i koristi od prokuvavanja svake sumnjive vode. 59 U Kini se piju samo topla pića, a ta je navika (ima čak prodavača vrele vode po ulicama)159160 bez su­ mnje znatno doprinela zdravlju kineskog stanovništva. U Carigradu, naprotiv, prodaje se za paru svuda po ulicama voda od otop­ ljenog snega. Ona se može nabaviti i u Valjadolidu, gde se Portugalac Bartolomé Pinjeiru Vejga čudi početkom XVII veka, da se za skromnu cenu u toplim mese159Food in Chinese Culture, str. 229-230. 160Ibid., str. 291.

211

Hrana i piće

cima može uživati u „hladnoj vodi i ledenom voću”.161 Ipak, voda od snega je veika raskoš, i najčešće namenjena samo imućnima. Tako je i u Francuskoj, gde je sklonost prema takvoj vodi razvijena tek u doba Anrija III. Tako je i na obalama Sredozemnog mora, gde brodovi natovareni snegom ponekad prilično dugo plove. Malteški vitezovi, na primer, snabdevaju se preko Napulja. U jednom od pisama iz 1754, jedan od njih tvrdi da bi pomrli da na raspolaganju protiv gro­ znice nisu imali „taj vrhunski lek”.162 ' Vino Čitava Evropa pije vino dok ga samo jedan njen deo proizvodi. Iako je vi­ nogradarstvo (iako ne i vino) imalo uspeha u Aziji, Africi, a još više u Novom svetu —koji se oblikovao po slici Starog sveta —bitna je jedino Evropa. U Evropi vino proizvode sve sredozemne zemlje, kao i severnije oblasti gde su vinogradari izuzetno uporni. Jer, kako kaže Žan Boden, „vinova loza ne uspeva iznad 49. uporednika zbog hladnoće”.163 Linija povučena od ušća Loare u Atlantik, pa do Krima i dalje do Gruzije i Zakavkazja na istoku, predstavlja severnu granicu trgovačkog gajenja vinove loze - jednog od glavnih proizvoda privrede Evrope i njenih produžetaka na istoku. U blizini Krima, pojas loze je ve­ oma uzak, a pravu snagu steći će tek u XIX veku.164 Pa ipak, to je vrlo stari zasad. U Starom veku su se trsovi loze zatrpavali zemljom pred zimu, da bi ih zaštitili od hladnih vetrova Ukrajine. Izvan Evrope vino je pratilo Evropljane. Veliki su podvizi ostvareni u prilagođavanju vinove loze u Meksiku, Peruu, Čileu (do kojeg stiže 1541), a u Argen­ tini od drugog osnivanja Buenos Airesa (1580). U Peruu zbog blizine Lime, preogatog grada, vinogradi napreduju brzo u obližnjim toplim dolinama. Još bolje uspevaju u Čileu, gde su i tlo i klima povoljni: vinova loza već raste između qua­ dras, blokova prvih kuća Santjaga koji niče. Na pučini nedaleko od Valparaiza, kapetan Drejk je 1578. zaplenio brod s čileanskim vinom.165 To isto vino stiže na mazgama ili lamama u visoku oblast Potosija. S druge strane, loza u Kaliforniji nije sađena do kraja XVII veka. Sa sađenjem se napredovalo u XVIII veku tokom poslednjeg prodora Spanskog carstva ka severu. Najblistaviji uspesi vinove loze su usred Atlantika između Starog i Novog sveta, na ostrvima, u prvom redu Maderi, gde proizvodnja crnog vina postepeno zamenjuje proizvodnju šećera. Zatim na Azorskim ostrvima, gde su brodovi utovarali dobra vina s visokim sadržajem alkohola. Pošto se i politika umešala u proizvodnju vina (ugovor lorda Metjuena s Portugalijom sklopljen 1704), Engle­ zima se više isplatilo da uvoze vina s ovog ostrva nego francuska vina iz La Rošela 161

B. Pinheiro, op. cit, str. 138. N„ A. E„ B 1, 890, 22. jun 1754. Jean Bodin, La Réponse... au Paradoxe de M. de Malestroit sur lefaict des monnoys, 1568,

162 A. 163 Г Ir.

110.

Grof De Rochechouart, Souvenirs sur la Révolution, l ’Empire et la Restauration, 1889, str. 165

Francis D m k e T ô l S ^ ’

212

circumnavi%alion of Earth or the renowned Voyage of Sire

Hrana i piće

„Piti da bi se o p ilo ”. Stolica u crkvi u M onreal-sir-Serenu, braće R igolej (XVI vek) ( otisak Žirodon)

i Bordoa. I konačno, loza postiže uspeh i na Kanarskim ostrvima, posebno na Tenerifi, odakle se belo vino mnogo izvozi u anglosaksonsku i iberijsku Ameriku, pa čak i u Englesku. U južnoj i istočnoj Evropi vino nailazi na teško savladivu prepreku - islam. Istina, na prostorima koje on nadzire vinova loza ostaje, a vino je neumorni ile­ galni putnik. U Carigradu, pored Arsenala, krčmari ga svakog dana toče grčkim mornarima, dok Selim, sin Sulejmana Veličanstvenog, mnogo voli slatko vino s Kipra. U Persiji (gde franjevci imaju svoja uzgajališta i vina koja ne služe jedino za misu), ugled i svoje ljubitelje imaju vina iz Siraza i Isfahana. Ona se izvoze čak u Indiju u pozamašnim staklenim balonima opletenim trskom koji se izrađuju u Isfahanu. ’ Velika je nesreća što se Veliki Moguli, naslednici od 1526. sultana u Delhiju, nisu zadovoljili tim jakim persijskim vinima, već su se odali rakiji od pirinča, araku. Problem vina se najbolje može sagledati u Evropi pa ćemo se vratiti na onaj dugački potez od Loare do Krima, to jest na severnu granicu vinove loze. Na jed-16 166 G. F. Gemelli Careri, op. cit., II, str. 103.

213

Hrana i piće

noj strani ove granice su seljaci, proizvođači i potrošači, navikli na lokalno vino, kao i na njegova izdajstva i blagodati; na drugoj strani su veliki potrošači, ne uvek iskusni u piću, ali veoma zahtevni; oni obično prednost daju jačim vinima. Tako su Englezi vrlo^rano digli ugled vinima Malvazije, slatkim vinima iz Kandije i sa grčkih ostrva. Kasnije će dići ugled portu, malagi, maderi, kseresu i maršali, sve čuvenim vinima s visokim sadržajem alkohola. Holanđani će doprineti uspehu raznih žestokih pića od XVII veka. Sevemjaci, dakle, imaju poseban ukus. Juznjaci s porugom gledaju na te pijance sa severa koji, po njihovom mišljenju, ne znaju da popiju čašu na dušak. Zan d’Oton, hroničar Luja XII, gleda nemačke voj­ nike kako pohlepno piju dok pljačkaju zamak Forli.168 Moguće ih je videti i kako razbijaju burad i opijaju se prilikom užasnog pustošenja Rima 1527. Na nemac m gravirama iz XVI i XVII veka, na kojima su prikazane seoske proslave, sko­ ro uvek se vidi kako se jedan od učesnika okreće na klupi ne bi li povratio višak unetog pića. Feliks Plater iz Bazela, boraveći u Monpeljeu 1556, priznaje da su sve ispičuture u tom gradu, zapravo, Nemci. Pronalaze ih kako hrču pod posto­ ljima za burad, i uvek su žrtve neslanih šala. ' Velika potrošnja vina na severu podstiče i veliku trgovinu s jugom: morem, iz Sevilje i Andaluzije ka Engleskoj i Flandriji; duž Dordonje i Garone ka Bordou i Zirondi; iz La Rošela i Nanta, na ušću Loare; duž Jone iz Burgundije ka Parizu, pa dalje do Ruana; duž Rajne; preko Alpa (velika nemačka kola, koja Italijani zovu carretoni, stizala su odmah posle berbe po mlado vino Tirola Breše Vičence, Friulija, Istre); iz Moravske i Mađarske ka Poljskoj;170 nešto kasnije’ vina, baltičkim putevima, iz Portugalije, Španije i Francuske, stižu do Petrograda i drugih ruskih gradova, gde gase žeđ tamošnjih ne mnogo izbirljivih pijanaca. Dakle, ne pije vino sve stanovništvo evropskog severa, već samo bogati. Njega može sebi priuštiti i poneki građanin ili prelat u Flandriji u XIII veku; takođe, i onaj poljski plemić u XVI veku, koji bi smatrao poniženjem da pije isto domaće vino kao njegovi seljaci. Kad je Bajar, zatočenik u Holandiji 1513, tamo primao g° st®; tV7r tako S*CUP° c'a Је bil° dana „kada je na njega trošio i deset eiaja . A vino koje tako putuje i svuda se iščekuje i s radošću pozdravlja, jeste mlado viiKv Jer vino se teško održava: ukiseli se. A za pretakanje, točenje u boce i upotrebu čepova od plute, nije se još znalo u XVI, a možda ni u XVII veku.172 Tak°ije 1500. bure starog bordoa koštalo 6 , a bure dobrog mladog vina 50 ivri. Naprotiv, u XVIII veku je u Londonu običaj da se skupljaju prazne boce 167 ,

Nation

1599^1600УП

’168 169 Jean d’Auton,

,ш ,ш .

^™Cipal NavlSations, Voyages, Traffiques and Discoveries of the English Histoire de Louys XII, my de France, 1620, str. 12.

дазкгзж’

Мшре,в’г- iss2- ,s59 »

™ Médit., I, str. 180 i 190. -, j Le Loyal Serviteur, La Très Joyeuse et très Plaisante Histoire composée par le Loyal ser­ viteur desfoits, gestes, triomphes du bon chevalier Boyard, pr. J.-C. Buchon, 1872 str 106

. J,B5cNnann’07,-c;7-’V’str-2-Premajednom dokumentu iz 1723. !,već neko vreme, pošto p o ^ o d ^ lS 177Ce °d debd0g StaWa’mn°Si JJudi P°čeli su da Proizvode če- Histoire de Bordeaux, pr. Ch. Higounet, III, 1966, str. 102-103. 214

Hrana i piće

Ručak u samostanu: jelovnik je skroman, ali ne isključuje vino, koje je u Sredozemlju nešto svakodnevno. Freska Sinjorelija, XV vek, Sijena, Opatija Monte Oliveto (foto Skala)

za trgovce vinom, što je unosan posao za gradsku sirotinju. Vino se već odavno prevozi u drvenim bačvama (s dugama učvršćenim obručima), a ne više u amfo­ rama kao nekad u rimsko doba (mada se one ponegde još koriste). Te bačve, iz­ mišljene u rimskoj Galiji, ne drže vino dobro. Vojvoda od Mondežara savetuje Karla V, 2. decembra 1539, da se ne kupuju velike količine vina za mornaricu. Ako se „već sâmo pretvara u sirce, bolje je da ostane kod vlasnika nego kod Vašeg ve­ ličanstva”.174 U XVIII veku, autor jednog trgovačkog rečnika se iščuđava što je za Rimljane „starost vina” bila „znak kvaliteta”, dok se u Francuskoj misli da su vina (čak i ona iz Dižona, Nuija ili Orelana, koja se najbolje čuvaju) ustajala kada stignu do 5. ili 6 . lista (tj. godine). Enciklopedija je tu izričita: „Vina od četiri ili pet listova, koje neki ljudi mnogo hvale, ustajala su vina”.175 Pa ipak, kad Gi Pa­ ten na proslavi imenovanja za dekana, okupi 36 kolega, on kaže: „Nikad nisam video da se ozbiljni ljudi toliko smeju i toliko piju. A za ovu gozbu sam sačuvao najbolji stari Burgundac”.176 Plemenita vina ne postoje gotovo sve do XVIII veka. Ona najpoznatija svoj ugled duguju manje svojoj vrednosti koliko dobrim putevima u kraju gde se 174 Archivo General de Simancas, Guerra antigua, XVI, Mondejar Karlu Petom, 2. decembra

1539. 175 J. Savary, op. cit., V, col. 1215-1216; Encyclopédie, 1765, XVII, str. 290, članak Vin (Vino). 176 Gui Patin, Lettres, I, str. 211 (2. decembar 1650).

215

Hrana i piće

proizvode, a naročito blizini nekog većeg grada ili velikih vodenih puteva (to važi kako za mali vinograd u Frontinjami na obali Langdoka, tako i za velike vino­ grade u Andaiuzip ! Portugaliji, kao i u okolini Bordoa i La Rošela). Pariz sâm troši 100.000 buradi orleanskog vina (1698); vina Napuljske Kraljevine, vrećo, шПп°, mangiaguerra, lacryma christi - nalaze brojne potrošače u Napulju, pa cak i u Rimu. A šampanjcu, belom penušavom vinu, koje počinje da se proizvodi tokom prve polovine XVIII veka, trebaće vremena da nadmaši starija crna i bela vina, kao i ružicu. Ali, to je ostvareno sredinom XVIII veka kada se potvrđuju sva ™ Г Ја p Cn!Cmta vina‘ ”Probaj te yina iz Romaneje, piše Sabastijan Mersije 788 vina iz Sen-Vivana, Sitoa, Grava, kako crne, tako bela [...] i tražite tokajsko, ako na njega naiđete. To je po mom mišljenju najbolje vino na svetu, i samo gospodari valja da ga piju”. ^ Savarijev Trgovački rečnik, nabraja 1762. sva vina Francuske, a na čelu su vina Sampanje i Burgundije. Takođe, pominje: „Šabli, Pomar, Samberten, Bon, Klo de Vužo, Volne, Romane, Nui, Mirso”.17817980*Očigledno je da se vino, sa sve većim razlikovanjem plemenitih vrsta, razvija kao luksuzni proizvod. U to se vreme, prema Poučnom rečniku (1768), pojavljuje pomodan iz­ ™ le vm de Campagne (što znači ispijati vino), a koji koriste otmeni Ovde nas više od tih istančanosti i njhovog istorijata, što bi nas odvelo pre­ daleko, zanimaju obični ljubitelji vina, čiji broj neprestano raste. Pijanstvo u XVI veku svuda raste U Valjadolidu potrošnja sredinom veka dostiže 100 litara po oso i godišnje, u Veneciji, Sinjorija je 1598. opet primorana da preduzima oštre mere protiv pijanstva na javnom mestu; slično je i u Francuskoj, gde je Laemas početkom XVIII veka, izričit o tome. To široko rasprostranjeno gradsko pi­ jančevanje nikad ne zahteva kvalitetno vino. Grube loze visokih prinosa ustaljuju se u vinogradima-snabdevačima. U XVIII veku to kretanje zahvata i samo selo (tu su kreme prava propast za seljake), dok u gradovima postaje još izraženije Masovna potrošnja postaje pravilo s osnivanjem krčmi (guinguettes) na kapijama Pariza, izvan granica grada, gde se na vino ne naplaćuje „pomoć” (aides), to jest porez od „četiri sua po boci koja vredi samo tri”.781 „Građani, majstori, devojke, Iz Pariza pohitajte u krčme, Dobićete dve pinte za cenu jedne, Na stolu od dasaka bez ubrusa, Pićete u slavu Baha, I vino će vam na oči poći”. Ovaj poziv siromašnim, u dnu jedne gravire iz tog doba, nije sasvim lažan. Otud i uspeh kremi u predgrađima, među kojima je i slavna Kurtij, kraj „vrata” u 178 L' " S- МегС1ег’ °P- « L VIII, 1783, str. 225 179 J- Savary, op. cit., IV, col. 1222-1223. 180 L' А ' Caraccioli>°P- cit -, HI, str. 112. 11H” „• P Bartol° me Bennassar „L’alimentation d’une capitale espagnole au XVIe siècle- Valladohd , u. Pour une histoire de Valimentation, pr. J. - J. Hemardinquer, op. cit., str. 57. Koger Dion, Histoire de la vigne et du vin en France, 1959, str. 505-511.

216

Hrana i piće

Kurtij”, najčuvenija pariška krčma izvan zidina grada, XVIII vek (foto Biloz)

Belvilu, koji je otvorio Rampono, krčma čije je ime, po recima jednog savremenika, „poznatije među narodom od imena Voltera i Bifona”. Tu je i „čuveni salon prosjaka” na Vožiraru, gde ljudi i žene plešu bosonogi u prašini i buci. „Kad je Vožirar pun (nedeljom), narod navali u Mali Žantiji, u Poršeron i Kurtij: sutradan se pred prodavnicama vina vide na desetine praznih bačvi. Narod, naime, pije za čitavu nedelju dana”.182 I u Madridu: „van grada se pije dobro i jeftino vino, jer se tu ne plaćaju dažbine koje su veće od cene vina”.183 Da li postoje olakšavajuće okolnosti za ovo preveliko uživanje u vinu? Po­ trošnja u Parizu uoči Revolucije iznosi oko 120 litara po osobi godišnje, što nije sablažnjivo.184 U stvari, vino, naročito ono lošeg kvaliteta, potalo je jeftina na­ mirnica. Cena mu svaki put relativno pada kada žito poskupi. Istoričar Vitold Kula je izneo pretpostavku daje vino moglo biti nadoknada (kao i druge vrste al­ kohola) - to jest jeftine kalorije, onda kada nema dovoljno hleba. Možda je ob­ jašnjenje i jednostavnije: pošto visoke cene hleba za vreme gladi prazne kese, vino ima manje potrošača, pa mu i cena opada. Nipošto ne bi trebalo da procenju182 L. -S. Mercier, Tableau de Paris, I, str. 271-272. 183 G. F. Gemelli Careri, op. cit., VI, str. 387. 184 A. Husson, op. cit., str. 214.

217

Hrana i piće

jemo životni standard na osnovu tih pijančenja koja padaju u oči. Moramo se setiti da je vino, s kalorijama ili bez njih, često način bekstva od stvarnosti; to jest ono što seljanka iz Kastilje još i danas naziva quitapenas, razbibriga. To je ono crno vino dva veseljaka s Velaskezove slike (koja se čuva u budimpeštanskom Muzeju), ili ono koje izgleda plementije, zlatnožuto vino u visokim čašama i di­ vnim zagasitim peharima, koje vidimo na slikama holandskih majstora; tu su za­ jedno, na radost onoga koji pije, vino, duvan, lake devojke i svirka violinista (koji postaju popularni u XVII veku).

S pivom još uvek ostajemo u Evropi - ako po strani ostavimo kukuruzno pivo u Americi, koje smo uzgred pomenuli, i pivo od prosa koje među crnačkim narodima Afrike ima ritualnu ulogu kao „hleb i vino kod zapadnjaka” i konačno, ukoliko ne ispitujemo daleko poreklo tog vrlo, vrlo starog pića. Pivo je zaista po­ znato u staroj Vaviloniji, kao i u drevnom Egiptu. Poznato je i u Kini krajem II milenijuma u vreme dinastije Čang. Rimsko carstvo ga nije volelo, a uglavnom ga je nalazilo daleko od Sredozemlja, kao u Nimanciji, koju je opsedao Scipion 133. p.n.e., kao i u Galiji. Car Julijan Otpadnik (361-363) probao je pivo samo jednom i odmah ga je prezereo. Međutim, u Trijem u IV veku bilo je buradi piva, piće siromahâ i varvarâ. U doba Karla Velikog, pivo se pilo u čitavom njegovom carstvu, čak i na njegovim dvorovima, gde majstori pivari imaju zada­ tak da prave dobro pivo: cervisam bonam... facere debeanl.187 „ . Pivo se može proizvoditi varenjem pšenice, ovsa, raži, ječma, pa čak i tvrde pšenice. Nikad se ne koristi samo jedna žitarica: tako, danas pivari dodaju hmelj i pirinač proklijalom ječmu (sladu). Ali, nekadašnji recepti su bili sadržajni, pivu se dodavalo štošta: makovo seme, pečurke, mirišljave trave, med, šećer, lovorov list. Kinezi su u svoja „vina” od prosa ili pirinča stavljali mirišljave, pa čak i lekovite dodatke. Dodavanje hmelja, danas ustaljeno na Zapadu (on pivu daje gorčinu i deluje kao konzervans), verovatno potiče iz manastira u VIII i IX veku. Hmelj se prvi put pominie 822; u Nemačkoj se pominje u XII veku,188 a u Nizozemskoj početkom XIV; u Englesku stiže kasnije, početkom XV veka. Kako kaže jedna pesmica u kojoj se malo pretemje (iako je hmelj tamo bio zabranjen do 1556): „Hmelj, reformacija, lovor i pivo, Svi stigoše u Englesku u istoj godini.” 190 Pivo se ustalilo izvan oblasti vinove loze u jtrostranim oblastima severnih zemalja, od Engleske do Nizozemske, Nemačke, Češke, Poljske, Rusije. Pravi se u gradovima i na feudalnim imanjima u srednjoj Evropi, gde „pivari obično va­ raju svoje gospodare . Seljaci na imanjima u Poljskoj piju i do 3 litra piva na dan. 185

186 К C. Chang, u: Food in Chinese Culture, str. 30. R J. - B. Lë Grand d’Aussy, op. cit., II, str. 304

187Ibid.

188 • 189 Storia della

190

218

technologia, pr. Ch. Singer i drugi, 1962, II, str. 144. Stn }44V145’ 1 J- Beckmann- Beitrâge zur Oekonomie, 1781, V, str. 280. G. Macaulay Trevelyan, History of England, 1943, str. 287, napomena 1.

Pivara „D e draj L ajlen ” u Harlemu, 1627, slika J. A. Matama, M uzej Franc H als u Harlemu (otisak M uzeja)

Naravno, oblast piva nema čvrstih granica ka zapadu i jugu. Staviše, ono brzo na­ preduje ka jugu, naročito u XVII veku, s holandskim prodorom. U Bordou, vinarskoj oblasti, podizanje pivara nailazi na snažan otpor,191 ali se pivo ipak obilno toči u krčmama u predgrađu Šartron, koje opsedaju Holanđani i ostali stranci.192 Pivara je postojala 1542. i u Sevilji, koja nije bila samo središte proizvodnje vina, već i međunarodne trgovine vinom. Na zapadu, u širokoj i neodređenoj oblasti, uvođenje pivara nikada nije predstavljalo pravu revoluciju. Tako je, na primer, i u Loreni, gde su vinogradi osrednji, a njihov prinos neizvestan. A i u Parizu takođe. Legran d’Osi (Privatni život Francuza, 1782), smatra daje pivo piće siromaha i da svako teško razdoblje povećava njegovu potrošnju; nasuprot tome, dobra vre­ mena, u privrednom pogledu, pretvaraju pivopije u vinopije. On navodi nekoliko primera iz prošlosti i dodaje: „Nismo li mi sami videli kako nesreće Sedmogo­ dišnjeg rata (1756-1763) dovode do sličnih posledica? Gradovi, u kojima se do­ tad znalo samo za vino, počeli su da piju pivo, a sam znam za jedan grad u Sampanji gde su za samo godinu dana otvorene četiri pivare”.193 Međutim, od 1750. do 1780 (protivrečnost je samo prividna, jer dugoročno gledano, to je razdoblje ekonomski povoljno), proizvodnja piva će u Parizu prola­ ziti kroz dugu krizu. Broj pivara od 75 pada na 23, a proizvodnja sa 75 000 muida 191 René Passet, L ’Industrie dans la généralité de Bordeaux ..., 1954, str. 24 i dalje. 192 Histoire de Bordeaux, pr. Ch. Higounet, op. cit., IV, str. 500 i 520. 193P. J. -B. Le Grand d’Aussy, op. cit., II, str. 307-308.

219

Hrana i piće

(1 muid —286 lit.) na 26 000 . Žalosni pivari moraju sada da se svake godine brinu za berbu jabuka, i da na jabukovači pokušaju da zarade ono što gube na pivu.194 Njihov položaj se nije popravio sve do Revolucije. Vino je ostalo veliki pobednik, od 1781. do 1786, potrošnja vina u Parizu dostiže 730 000 hl, a potrošnja piva 54 000 (dakle, odnos je 1 prema 13,5). Ali teorija Legran d’Osija potvrđena je u razdoblju očiglednih privrednih nevolja od 1820. do 1840, kada je potrošnja vina opala u Parizu, a odnos prema pivu bio 1 prema 6,9 (što predstavlja relativno po­ većanje potrošnje piva).195

Ali, pivo nije samo znak siromaštva - kao u slučaju engleskog small bear domaće proizvodnje, koje prati svakodnevnu porciju cold meal i oat cake (hlad­ nog mesa i ovsene pogače). U XVI veku u Nizozemskoj se prodaje, pored onog sasvim jeftinog, i luksuzno pivo namenjeno bogatima, uvezeno iz Lajpciga. Fran­ cuski ambasador u Londonu redovno šalje 1687. markizu De Senjeleju engleski aie, „poznato kao Lembet ejl”, a ne „jaki ejl čiji se ukus ne voli u Francuskoj, i koji opija kao vino i isto toliko košta”.196 Krajem XVII veka, pivo boljeg kvali­ teta iz Braunšvajga i Bremena se izvozi čak u Istočnu Indiju.197 U celoj Nemačkoj, Češkoj, Poljskoj, nagli porast broja gradskih pivara, koje često dobijaju in­ dustrijski karakter, potiskuje lako pivo koje se proizvodi na feudalnim imanjima, kao i kod seljaka (pivo uglavnom bez hmelja). O tome postoji ogromna literatura. Pivo, kao i točionice gde se ono pije, spadaju u oblast zakonodavstva.198*Gradovi nadziru proizvodnju piva; na primer u Nirnbergu, pivo se može variti samo od dana svetog Mihajla do Cveti. A štampaju se i knjige koje hvale osobine čuvenih piva, čiji broj raste iz godine u godinu. U jednoj od njih, koju je napisao Hajnrih Knaust i koja je objavljena 1575, daje se spisak imena i nadimaka tih čuvenih piva i iznose njihova lekovita svojstva. Ali kao i svaki dobar glas, ni ugled piva nije večan. U Rusiji, gde sve kaska za vremenom, 1665. potrošač još može u „javnoj kantini da nabavi „servoaz” i rakiju, ako uz to kupi, da bi napunio blaga­ jnu trgovačke i monopolističke države, usoljenu ribu, kavijar ili crne ovčje kože iz Astrahana i Pcrsije. Ima tako u svetu na milione „pivopijskih trbuha”. Pa ipak, vinopije iz vino­ rodnih zemalja mgaju se tom sevemjačkom piću. ledan španski vojnik, učesnik u bici kod Nordlingena, prezire ga, ne želi ni da ga omiriše, „jer mu liči na urin bo­ lesnog konja . Pa ipak, pet godina kasnije, odvažio se da ga okusi. Nažalost, ono što je pio ćele večeri bili su potes de purga, sredstva za čišćenje.201 A daje Karlo V bio Flamanac, dokaz je njegova strast za pivom, koga se nije odrekao čak ni u vreme povlačenja u samostan Juste, uprkos savetima svog lekara Italijana.202 194 Ibid., II, str. 315. A. Husson, op. cit., str. 212 i 218. lq7 A.N., A.E. B I, 757, 17. juli 1687. Pismo Bonrepoa upućeno Senjeleu. 198 A ' N - Marine, B7, 463, f° 75. Uporediti npr. N. Delamare, op. cit., II, str. 975 i 976, ili Odluku Vrhovnog suda o zabrani za vrem eeladi u septembru 1740. 2(ZVom Bierbrauen, Erffurth, 1575. Referenca izgubljena. 1799 Estebanillo-Gonzalez, „Vida y hechos”, u: La novela picaresca espanola, 1966, str. 1796, *

220

202

“

М. Gachard, Retraite et mort de Charles Quint... II, str. 114 (1. februar 1557).

Hrana i piće

Pivo, vino i duvan. Mrtva priroda. J. Janša van de Veldea (1660). Hag, Mauricijus (foto A. Dingjan)

Jabukovača Da kažemo nešto i o jabukovači. Poreklom je iz Biskaje, odakle su došle sadnice jabuke. Javljaju se u Kotentenu, u okolini Kana (u Normandiji) i u oblasti Ož, negde u XI ili XII veku. Tu će se u narednom veku i govoriti o jabukovači (cidre). Valja reći da se tu uzgajala i loza, mada severno od „trgovinske granice”. Ali pridošlica ne napada vino, već se takmiči s pivom, i to s uspehom, jer se pivo proizvodi, od žitarica, a piti ga znači ponekad odreći se hleba.2 3 Stabla jabuke i jabukovača osvajače prostor. Stižu u istočnu Normandiju (donja Sena i oblast Ko), krajem XV i početkom XVI veka. Jedan predstavnik te pokrajine je na opštoj skupštini staleža još uvek 1484. mogao reći daje velika ra­ zlika između donje i gornje Normandije (istočne), u tome što potonja ima voćnjake jabuka koji prvoj nedostaju. Štavište, u toj gornjoj Normandiji pivo i na­ ročito vino (iz vinograda u zaštićenim okukama Sene), drže se dobro. Jabukovača203 203 André Plasse, La Baronnie du Neubourg. Essai d'histoire agraire, économique et sociale, 1961, str. 202; Jules Sion, Les Paysans de la Normandie orientale: étude géographique sur les popu­ lations rurales du Caux et du Bray, du Vexin normand et de la vallée de la Seine, 1909, str. 154.

221

Hrana i piće

će biti prihvaćena tek oko 1550, razume se, među siromašnijim slojevima.204 Njen uspeh je veći u donjem Menu, pošto će tu od XV veka postati (bar na jugois­ toku pokrajine), piće bogatih, dok je pivo i dalje piće siromašnih. Međutim, u Lavalu, bogati će se jabukovači opirati do XVII veka, a dugo pre nego što popuste koristiće loše vino, a jabukovaču prepuštati zidarima, slugama i sobaricama.20^ Da li je do te sitne promene došlo zbog privrednog nazadovanja u XVII veku? Normandija je suviše blizu Pariza, da se uspeh jabukovače ne bi osetio i u prestonici. Pa ipak, Parižanin je između 1781. i 1786. pio godišnje 121,76 litara vina, 8,96 litara piva i samo 2,73 litra jabukovače.206 Jabukovača je, vidimo, na poslednjem mestu i malo se troši. S druge strane, u Nemačkoj, takmac joj je jabu­ kovača od divljih jabuka, vrlo osrednje piće. Kasni uspeh žestokih pića u Evropi v. . Velika novina, prava revolucija u Evropi je pojava rakije i žestokih pića od žitarica, rečju, alkohola. Stvorio gaje XVI, XVII gaje učvrstio, a XVIII vek gaje vulgarizovao u narodu. Rakija se dobij a destilacijom, „pečenjem” vina. Postupak zahteva poseban uređaj, kotao ili alambik (al određeni član u arapskom jeziku, i ambikos na grč­ kom, sud s dugim grlićem u kojem je moguće destilisati tečnost). Grci i Rimljani su u najboljem slučaju imali samo najprostije modele. Mi pouzdano znamo da je na Zapadu pre XII veka bilo kotlova, pa je, dakle, postojala i mogućnost desti­ lacije raznih alkoholnih pića. Ali vino su dugo destilisali samo apotekari. Rakija, Prve destilacije, potom metil-alkohol kao proizvod druge (u teoriji „očišćen od vlage”) bili su lekovi. Alkohol je verovatno otkriven oko 1100. u južnoj Italiji, gde je „škola medicine u Salermu bila najvažnije središte hemijskih istraživanja toga doba.“ Prva destilacija se, najverovatnije pogrešno, pripisi­ vala Rajmondu Lulu, koji je umro 1315, a i neobičnom putujućem lekaru Arnou de Vilnevu, koji je predavao u Monpeljeu i Parizu, i umro 1315, na putu sa Sici­ lije u Provansu. Ostavio je delo lepog naslova: Očuvanje mladosti. Po njemu, ra­ kija, aqua vitae, pravi čuda, čuva mladost, razlaže višak telesnih tečnosti, jača srce, leci proliv, vodenu bolest, paralizu, groznicu, smiruje zubobolju i štiti od kuge. Pa ipak, ovaj čudesni lek će Šarla Zlog, po zlu upamćenog u narodu, do­ vesti do užasne smrti (1387): lekari su ga radi boljeg dejstva „leka” umotali u čaršav natopljen u rakiju, koji su potom ušili da bi bolje prilegao. Da bi iskidao ko­ nac, jedan sluga je prineo svecu, a vatra je zahvatila i čaršav i bolesnika.208 Dugo je rakija ostala lek, naročito protiv kuge, podagre i promuklosti. Još 1735. se u nekoj raspravi o herniji tvrdilo „daje vinski alkohol, kad se pravilno koristi, lek za sve . U to vreme već odavno služi i za pravljenje likera. Među^ J. Sion, op. cit. 206 René Musset’ Le Bas-Maine, étude géographique,

A. Husson, op. cit., str. 214, 219, 221.

1917, str. 304-305

■>08 ^torla della tecnologia, str. 145. 20QChrnnici ue de Froissart, izdanje iz 1868, XII, str. 43^14. “ M. Malouin, Traité de chimie, 1735, str. 260.

222

Hrana i piće

tim, čak i u XV veku likeri pravljeni u Nemačkoj iskuvavanjem začina se još uvek smatraju farmaceutskim proizvodima. Do vidljive promene će doći tek u poslednjim godinama tog veka i prvim godinama sledećeg. U Nirnbergu 1496, rakija očito nema potrošače samo među bolesnicima, jer je grad primoran da zabrani slobodnu prodaju alkohola na praznične dane. Jedan nirnberški lekar čak piše 1493: ,,S obzirom na to da danas svi piju aqua vitae, valjalo bi se setiti količine koju je dozvoljeno popiti i piti prema svojim mogućnostima, ako želimo da se ponašamo otmeno”. Nema, dakle, sumnje da je u to vreme nastao geprant Wein, prepečeno vino, vinum ardens, ili, kako ga još tekstovi nazivaju, vinum sublimatum. Rakija je veoma sporo izmicala lekarima i apotekarima. Luj XII je tek 1514. godine esnafu proizvođača sirćeta dodelio povlasticu da mogu destilacijom proiz­ voditi rakiju. Bio je to prvi korak u širenju dostupnosti „leka”. Fransoa lje 1537. istu povlasticu podelio između proizvođača sirćeta i gostioničara - što je izazvalo rasprave koje pokazuju da je ulog bio vredan. U Kolmaru su još ranije rešavana pitanja proizvodnje rakije. Od 1506. grad nadzire pecare vina i prodavce rakije, koje već od tada beleži u poreske i carinske knjige. Proizvodnja rakije ubrzo dobija status nacionalne delatnosti. U početku je poverena bačvarima, moćnom es­ nafu u zemlji naprednih vinograda. Ali, bačvari prave suviše dobre poslove, tako da već 1511. trgovci pokušavaju da ih preotmu. U tome će uspeti tek pedeset go­ dina kasnije. Sukob se nastavlja, pošto 1650. bačvari ponovo stiču povlasticu de­ stilacije, doduše, pod uslovom da proizvodnju predaju trgovcima, među kojima je mnogo kolmarskih patricija. A ta trgovina već zauzima značajno mesto.211 Nažalost, nemamo dovoljno podataka da bismo mogli ocrtati geografiju i predstaviti hronologiju prve industrije rakije. Neke naznake koje se odnose na ob­ last Bordoa navode na pomisao da je jedna pecara u Gajaku postojala veoma rano, u XVI veku, a da se rakija slala u Antverpen još 1521 ;212 no to nije sasvim izvesno. U Veneciji acqua vite se javlja, barem u carinskim tarifama,212 tek 1596. U Barseloni se i ne pominje pre XVII veka. U svakom slučaju, izgleda da su zemlje severa - Nemačka, Nizozemska, Francuska severno od Loare - u tom pogledu, naprednije od zemalja Sredozemlja. Ulogu, ako ne pronalazača, a ono barem promotera, igrali su holandski trgovci i mornari, koji su proširili destilaciju vina u XVII veku na atlantskim obalama Evrope. Baveći se najvećom trgovinom vinom u to vreme, oni nailaze na mnogobrojne probleme u vezi s prevozom, održava­ njem i zaslađivanjem. A dodavanje rakije obogaćuje čak i najslabija vina. Budući daje rakija bila skuplja nego vino u istoj količini, prevozni troškovi su za nju bili odgovarajuće niži. Osim toga, ukus savremenika počinje da naginje rakiji. Podsticana potražnjom, destilacija vina se širi duboku u unutrašnjost, jer je prevoz rakije bio lakši nego vina. Rakija počinje da se peče u vinorodnim kraje­ vima Loare, u Poatuu, gornjem Bordoleu, u Perigoru i Bearnu (vino iz Žiransona je mešavina vina i rakije). U XVII veku su međunarodni ugled stekli konjak i ar210 Storia della technologia, II, str. 147, i Hans Folg, Wem der geprant Wein nutz sey oder schad .„. 1493, str. 147 i napomena 73. ' Lucien Sittler, La Viticulture et le vin de Calmar à travers les siècles, 1956. 2 “ R. Passet, op. cit., str. 20-21. -13Bilanci generali, 1 9 1 2 ,1 1, str. LXXXVIII.

223

Hrana i piće

manjak. Sve je dorpinosilo tom uspehu: vrste loze (.Enrageant ili Folle Blanche u Sarantu), zalihe drveta, blizina plovnih puteva. Već 1728. jiodine iz luke Tone-Šarant poslato je 27 000 buradi rakije iz oblasti Konjak.214 Cak i loše vino iz oblasti Meze, u Loreni, počevši od 1690 (a možda i ranije) peče se, kao i komina (od koje se proizvodi bela rakija); svi ti proizvodi rekom odlaze u Nizozemsku.21^ Rakija postepeno počinje da se pravi svuda gde ima sirovine. Pojaviće se neminovno u vinorodnim krajevima juga: u Andaluziji kraj Kseresa, u Kataloniji i Langdoku. Proizvodnja se brzo povećava. Set izvozi samo 2 250 hektolitara rakije 1698. Već 1725. izvozi 37 500 hl (tj. proizvod destilacije 168 750 hl vina); 1755. godine izvoz je 65 926 hl (od 296 667 hl vina). Najveće brojke se dostižu uoči Sedmogodišnjeg rata, koji gotovo uništava izvoz. Istovremeno, cene padaju: 25 hvri za veri (1 veri = 7,6 litara) 1595; 12 u 1698; 7 u 1701, 5 u 1725. Cene lagano rastu posle 1731, tako daje 1758. cena 15 livri.216 Naravno, cene su zavisile od kvaliteta rakije217 - iznad najniže granice koju određuje „holandska provera ’: uzima se uzorak u toku destilacije i njime se puni bočica do pola. Ona se začepi palcem, prevrne i promućka. Ako vazduh koji ulazi u tečnost pravi mehuriće određenog oblika, rakija ima stepen koji joj daje trgo­ vinsku vrednost (od 47 do 50 stepeni). Ispod te granice, baca se ili ponovo peče. Srednji kvalitet nosi ime ,,tri-pet”, i ima od 79 do 80 stepeni alkohola; na vrhu lestvice je ,,tri-osam”, čisti alkohol od 92 do 93 stepena. Proizvodnja je i dalje teška, a tehnologija veoma primitivna. Kotlovi se nedovoljno i „od oka” poboljšavaju sve do pojave Vajgertovih kotlova (1773), ko­ jima se omogućuje stalno hlađenje dvostrukim tokom.218 Ali do suštinskih pro­ mena, koje će omogućiti destilaciju vina u toku samo jedne operacije, doći će tek kasnije. One će biti delo malo poznatog pronalazača Edvarda Adama (rođen 1768). Te će promene dovesti do sniženja cena proizvodnje i doprineti velikom širenju alkohola u XIX veku.219 Potrošnja brzo raste. Uskoro je postao običaj da se vojnicima pre bitke daje alkohol, što po recima jednog lekara 1702, ne daje „loše učinke” 220 Vojnik se na­ vikava na piće i proizvodnja rakije postaje, kada se ukaže prilika, ratna industrija. Jedan engleski vojni lekar čak tvrdi (1763) da vino i alkoholna pića sprečavaju „truležne bolesti”, tako da su neophodni vojsci.221 A nosači na glavnoj pijaci u Parizu (Halama), muškarci i žene, navikavaju se da piju rakiju s vodom, ali za­ činjenu biberom, što im služi kao opravdanje da ne plaćaju dažbine na pića na ka­ pijama Pariza. Slično postupaju i posetioci „duvandžinica” - popularnih kafana u kojima su redovni gosti pripadnici radničke klase, pušači, koje bije glas da su lenji. ■j4 J. Savary, op. cit., V, col. 147-148. 216 Izveštaj 0 tri biskupije, Meča, Tula i Verdena, 1698, B. N„ Ms, fr. 4285, f° 41 v° 42. Guillaume Géraud-Parracha, Le Commerce des vins et des eaux de vie en Languedoc sous I Ancien Régime. 1958, str. 298 i 306-307. 217 Ibid., str. 72. 21R • Storia della tecnologia, III, str. 12. ?9п 4ean Girardin, Notice biographique sur Edouard Adam, 1856. i L. Lémery, op. cit., str. 509. 222 J- Pringle, op. cit, L. - S. Mercier, Tableau de Paris, П, str. 19 i dalje.

224

Hrana i piće

P rodavač kvasa u Rusiji. K vas je bilo p ić e siromašnih u Rusiji. D obijalo se vrenjem ječm a, a pon ekad i ostataka hleba ili trulog voća. G ravira Ž. B. Le Prensa (autorova lična zbirka)

Alkohol se stavlja i u „aperitive” (poznate u to vreme kao ratafija). „Zapa­ ljiva pića”, piše doktor Luj Lemeri u svojoj Raspravi o hrani, „imaju malo opor i prejak ukus. [...] Da bi se taj neprijatni ukus odstranio, izmišljeno je više mešavina koje su nazvane ratafija: a one nisu ništa drugo do rakija ili vinski alkohol, sa smesom raznih dodataka”.”23 Sklonost ka takvim pićima razvila se u XVII veku. Gi Paten, uvek spreman da se podsmehne hirovima savremenika, ne zaboravlja da pomene čuveni rossolis iz Italije. „Taj ros solis (na latinskom sunčana rosa) ni­ hil habet solare sed igneum", piše on.223224 (Nema ništa od sunca osim vatre - p.p.). 223 L. Lemery, op. cit., str. 512. 224 Gui Patin, Lettres. I, str. 305.

225

Hrana i piće

i slatki likeri su ušli u običaje, i krajem veka priručnici za vođenje domaćinstva, kao Uređena kuća, opisuju pravi metod pravljenja raznih likera... na italijanski način. U XVIII veku ogroman je broj alkoholnih mešavina koje se prodaju u anzu. „vodica Seta , vodica od anisa, klaretne vodice (spravljane kao klaretno vmo, to jest s dodatim začinima), voćni likeri, barbadoske vodice, na bazi šećera i ruma, vodica od celera, vodica „hiljadu cvetova”, vodica karanfila, božanska vodica, vodica s kafom, i tako dalje. Veliko središte proizvodnje tih „vodica” je Monpelje, u susedstvu proizvođača rakije Langdoka. Veliki potrošač je, naravno, Pariz. Trgovci iz Monpeljea su se smestili u Ulici Išet, gde se krčmari snabdevaju na veliko. Ono što je u XVI veku bila raskoš sada je postalo svakodnevna stvar. Nije rakija jedino piće koje je obišlo Evropu i svet. Rum, proizvod šećerne trske s Antila, imaće velikog uspeha u Engleskoj, Holandiji i engleskim koloni­ jama u Americi, mnogo više nego u ostalom delu Evrope. A rum je dobar su­ parnik rakiji. U Evropi rakija od vina je suparnika našla i u rakijama od jabukovace (od koje će se još u XVII veku praviti neuporedivi kalvados),227 od krušaka, od šljiva, od trešanja (kirš iz Alzasa, Lorene i Franš-Kontea, koji se oko 1760. go­ dine u Parizu koristio kao lek). Maraskino iz Zadra, čuven oko 1740, ljubomorno je čuvani monopol Venecije. Suparnici slabijeg kvaliteta, ali opasni, jesu i komo­ d u i alkoholi od žitarica, koji su u to vreme nazivani rakije od žita. Oko 1690, počelo se s destilacijom komine u Loreni. Za razliku od rakije od vina, koja traži lagu vatru, ova zahteva visoku temperaturu i znatne količine drvenog goriva. Prostrane šume Lorene odigrale su tu svoju ulogu. Ova vrsta destilacija će se po­ stepeno širiti kako u Burgundiji (čija je komovica kasnije postala najčuvenija), tako i u svim vinogradima Italije, koja su sva imala svoju grappu. •, suPai nid rakiji (pomalo kao pivo u odnosu na vino) bila su alkoholna pica od žita. kornbrand, votka, viski, džin i klekovača, koja se javljaju severno od „trgovinske granice loze; početke tog širenja ipak ne možemo tačno odrediti.22^ Velika prednost ovih pića je niža cena. Početkom XVIII veka čitavo londonsko društvo, od najviših do najnižih slojeva, svesno se opija džinom. Naravno, u zemljama duž severne granice vinove loze ljudi imaju različite ukuse. Engleska, otvorena za rakiju s kontinenta i rum iz Amerike (punč počinje da se probija), pije svoj džin, kao i viski iz Škotske i Irske. ' Holandija je na raskrsnici puteva svih vinskih i žitnih rakija sveta, kao i ruma iz Kirasaoa i Gijane. Sva ta alkoholna pića se kotiraju na Amsterdamskoj erzi. na čelu je rum, potom rakija, a daleko iza su alkoholna pića od žitarica. Nemačka, između Rajne i Labe, takođe troši dve vrste alkohola: 1760, Hamburg je iz Francuske dobio 4 000 buradi rakije (po 500 litara, dakle, ukupno 20 000 hl). A oblasti gde se gotovo isključivo piju alkoholna pića od žita, prostiru se s one 225

•

22fi Rudiger, U 1Maison réglée, 1692. 227 J. Savary, op. rit., II, col. 216-217. . , ■ Godme 1710. trgovački zastupnici Normandije protestuju protiv odluke o zabrani prodaje rakije ксда nije proizvedena od vina. A. N.. G7, 1695, f° 192. P J

fo io n 7 t l i w ma N ' D- la™ - e’.0/k.c//'’ V710- str- 975, i Le Pottier de La Hestroy. A. N„ G7, 1687,

I 18 (1704), taj „izum” potiče iz XVI veka.

226

Hrana i piće

strane Labe i na obalama Baltičkog mora. U isto vreme, 1760, Libek, uvozi samo 400 buradi francuske rakije, Kenigsberg 100, Stokholm 100, pri čemu je mali uvoz Libeka „namenjen isključivo Pruskoj”. Poljska i Švedska, objašnjava Savari, iako nisu „uzdržanije od ostalih u pogledu tog žestokog pića [...] više vole rakije od žita nego rakije od vina”.229 Alkohol je veoma dobro uspeo u Evropi, koja je u njemu pronašla jedan od svojih svakodnevnih stimulansa, jeftin izvor kalorija i svakako lako dostupan luk­ suz veoma rđavih posledica. A uskoro će i država uvideti da se tu krije velika do­ bit. Alkoholizam izvan Evrope Svaka civilizacija je našla jedan ili više odgovora na problem pića, posebno onih alkoholnih. Svaka fermentacija (vrenje) neke biljke daje alkohol. To Indijan­ cima Kanade nudi sok javora; Meksikanci pre i posle Kortesa piju pulque agave, koja „opija kao vino”; najsiromašniji Indijanci Antila i Južne Amerike piće od ku­ kuruza, odnosno manioke. Čak i jednostavni Tupinambasi na koje je Zan de Leri naišao 1556. u zalivu Rio de Žaneira, piju na svojim svetkovinama piće od ma­ nioke, koju prvo žvaću, a potom ostavljaju da prevri? 30 Drugde postoji palmino vino, prevreli sok ove biljke. Evropski sever je imao svoje sokove od topole i piva od žitarica, a do XV veka i medovinu (prevreli med razblažen vodom). Na Dale­ kom istoku se veoma rano pravilo vino od pirinča, prvenstveno od škrobnog pirinča. Da li je alambik Evropi doneo nadmoć nad svim tim narodima - mogućnost da proizvodi visoko alkoholizovano piće po izboru? Rum, viski, kornbrand, votka, kalvados, komovica, rakija, džin, sve su to pića koja izlaze iz ohlađene cevi alambika. Da bismo odgovorili na to pitanje trebalo bi da znamo više o početku proizvodnje rakije od pirinča i prosa na Dalekom istoku, to jest da li je do nje došlo pre ili posle pojave kotla na Zapadu, koji potiče približno iz XI-XII veka. Evropski putnici nam očigledno ne daju na to odgovor. Samo govore o po­ stojanju araka (arrequi), početkom XVII veka u Alžiru kojim upravljaju gusari? 31 Mandelslo, putnik u Gudžeratu 1638, tvrdi daje „terri koji se dobija iz palminog lista [...] slatka tečnost vrlo prijatna za piće”, i dodaje: „ovde od pirinča, šećera i datulja proizvode arak, nekakvu rakiju, jaču i prijatniju od one koja se pravi u Ev­ ropi”.23223Kemfer, iskusni lekar, opisuje sake koji pije u Japanu (1691), kao pivo od pirinča, „isto toliko jako koliko i špansko vino”; s druge strane lau, koji je pro­ bao u Sijamu, jeste pečeno vino (branntwein), koje putnici pominju uz arak? 3 U pismima jezuita se kaže daje kinesko vino u stvari pivo od „krupnog prosa” ili pi­ rinča. Njemu se često dodaje voće „ili sveže, ili ušećereno ili na suncu sušeno”; 229 J. Savary, op. cit., II, col. 208 (članak „Eau de vie” (rakija)). 230 J. de Léry, Histoire d ’un voyage faict en la terre du Brésil, 1580, str. 124. 231 P. Diego de Haedo, Topographia e historia general de Argel, 1612, f° 38. 232 J. A. de Mandelslo, op. cit., II, str. 122. 233 E. Kàmpfer, op. cit., III, str. 7 -8 i tom I, str. 72.

227

Hrana i piće

otuda nazivi „vino od dunja, trešanja, grožđa”. Ali Kinezi piju i jednu vrstu rakije „koja prolazi kroz alambik i jaka je kao vinski alkohol”. 4 Nešto kasnije, 1793, Džordž Staunton pije u Kini, „nekakvo žuto vino” (vino od pirinča), „kao i rakiju. Ova je izgledala bolja od vina, koje je obično bilo mutno, bezukusno i brzo bi se ukiselilo. Rakija je bistra i retko je imala ukus paljevine”. Bila je „ponekad tako jaka kao daje iznad jačine prepečenog vina”.235 Najzad, Nemac Gmelin, istraži­ vač Sibira, daje nam (ali tek 1738), opis kotla koji koriste Kinezi.230 Još se uvek nismo približili odgovoru na pitanje o početku destilacije. Go­ tovo daje izvesno daje Persija pod Sasanidima znala za alambik. A1 Kindi, u IX veku, ne samo da govori o destilaciji mirisâ, već opisuje i sprave koje se u tu svrhu koriste. Govori i o kamforu koji se dobija, kako se zna, destilacijom kamforovog drveta. A kamfor se vrlo rano proizvodi u Kini. Gotovo da ne postoji razlog da Kinezi ne proizvode rakiju u IX veku (i zaista, u dvema pesmama iz do­ ba dinastije Tang, govori se o čuvenom shao chiu, prepečenom vinu iz Sečuana u IX veku). Stručnjaci ipak nisu saglasni. Tako u jednom zborniku radova (iz 1977), u kojem E. PL Safer pominje to rano pojavljivanje, M. Friman tvrdi da tehnika destilacije u Kini nastaje početkom XII veka, dok F. V. Mot piše o njoj kao o no­ vosti XII ili XIII veka.238 Teško je, dakle, ustanoviti ko ovde ima prednost, Zapad ili Kina. Možda je prava zemlja porekla destilacije Persija, utoliko pre što jedan od kineskih naziva za rakiju potiče iz arapskog jezika (araq). S druge strane, ne može se poreći, naprotiv, da su rakija i agua ardiente (alohol od šećerne trske) bili otrovni darovi Evrope civilizacijama Amerike. Po svemu sudeći, tako je bilo i s meskalom, koji se dobija destilacijom srži agave i mnogo je jače alkoholno piće od pulque, koji se dobija od iste biljke. Indijanski narodi su nastradali od alkoholizma, na koji su ih drugi podsticali. Izgleda da se civilizacija s Meksičke visoravni, gubeći svoje drevne običaje i tabue, prepustila iskušenju koje je od 1600. godine ostavljalo pustoš za sobom. A pulque u Novoj Spaniji državi donosi polovinu prihoda ostvarenih u rudnicima srebra!23®A to je svesna politika novih gospodara. Godine 1786. vicekralj Meksika, Bernardino de Galves, izražava zadovoljstvo rezultatima te politike, i, ističući sklonost Indija­ naca ka piću, preporučuje da se pulque proširi i severno od Meksika, među Apačima. Osim koristi koja se može očekivati, nema boljeg načina da se kod njih stvori „nova potreba koja bi ih primorala da uvide da su zavisni od nas”.240 Fran­ cuzi i Englezi su slično postupali u Severnoj Americi, pri čemu su prvi širili ra­ kiju, uprkos svim kraljevim zabranama, a drugi engleski rum. 234

., Mémoires concernant l ’histoire, les sciences, les mœurs, les usages, etc. des Chinois (izvestaj francuskih misionara u Pekingu), V, 1780, str. 467—474, 478 236 Macartney, op. cit., II, str. 185. 237 Abbé Prévost, Histoire générale des voyages, XVIII, 1768, str. 334-335 238 £гепја. obaveštenjima dobijenim od mog prijatelja i kolege Ali Mazaherija. 239 Food w Chinese Culture, pr. K. C. Chang, str. 122 156 202 240 Prema rukopisnoj belešci Alvara Jara. Referenca izgubljena.

228

Hrana i piće

Čokolada u Španiji. „Doručak sa čokoladom ”, slika Zurbarana (1568-1664) Muzej u Bezansonu (foto Biloz)

Čokolada, čaj, kafa U približno isto vreme kada i alkohol, Evropa, središte raznih novosti, otk­ riva tri nova podsticajna i okrepljujuća pića: kafu, čaj i čokoladu. Sva tri dolaze iz prekomorskih zemalja: kafa iz Arabije (iako se najranije gajila u Etiopiji), čaj iz Kine, a čokolada iz Meksika. Čokolada je stigla u Španiju iz Meksika, iz nove Španije, oko 1520, u ob­ liku pogača i tabli. Nije čudno što se u španskoj Nizozemskoj pojavljuje malo ra­ nije (1606) nego u Francuskoj. Pričice o Mariji Tereziji (koja se 1659. godine udala za Luja XIV), kako krišom pije čokoladu, što je španska navika koje se ni­ kad nije oslobodila, izgleda da su istinite.241 A čovek koji ju je prvi doneo u Fran­ cusku, nekoliko godina ranije, bio je, navodno, kardinal Rišelje (brat ministrov, nadbiskup Liona koji će umreti 1653). To je moguće, iako se čokolada tada sma­ trala kako lekom tako i hranom: „Čula sam ga kako kaže jednom od svojih slu­ gu”, tvrdi kasnije jedan svedok, „da ju je on [kardinal] jeo da bi ublažio tegobe sa slezinom, a da su mu tu tajnu otkrile neke španske kaluđerice, koje su je donele u Francusku”.242 Potom je čokolada iz Francuske prešla u Englesku (1657). 241 Memoari gospođice De Monpansje (Montpensier), naveo A. Franklin, La vie privée d ’aut­ refois, le café, le the, le chocolat, 1893, str. 166-167. 242 Bonaventure d’Argonne, Mélanges d'histoire et de littérature, 1725,1, str. 4.

229

Hrana i piće

Ova prva pojavljivanja su bila diskretna i prolazna. Gospođa De Sevinie243 u pismima kaže daje zavisno od dana, ili glasina, čokolada bila omiljena na dvoru ili je padala u nemilost. Nju samu je brinula opasnost od novog pića, jer je navi­ kla, kao i ostali, da ga mesa s mlekom. U stvari, čokolada se učvrstila tek u vreme Regentstva u Francuskoj. Sam je regent doprineo njenom uspehu. U to vreme je \ . * 2 4 4 n a čokoIadu” značilo prisustvovati ustajanju princa, biti u njegovoj miosti. Pa ipak, popularnost čokolade ne treba preuveličavati. U Parizu 1768, kažu nam, „velikaši je ponekad piju, starci često, narod nikad”. Jedina zemlja gde je zaista pobedila bila je Spanija: svi stranci se rugaju gustoj čokoladi s dodatkom cimeta, u kojoj uživaju Madriđani. Tako je jevrejski trgovac Aron Kolas, čija nam je prepiska sačuvana, imao dobrih razloga da se oko 1727. nastani u Bajoni (iz tog grada je mogao da nadgleda tržište na poluostrvu), a istovremeno održava po­ slovne veze s Amsterdamom i njegovim tržištem kolonijalnih proizvoda (posebno kakaoa iz Karakasa, koji je uglavnom prolazio kroz taj g ra d ). 2445 Decembra 1693, u Smirni, Đemeli Kareri je poslužio čokoladom jednog turskog agu kome je, pošto ju je ispio, pripala muka: „Bilo da gaje opila (u šta mi sumnjamo] ili je duvanski dim proizveo to delovanje, tek jako se naljutio na me­ ne, tvrdeći da sam mu dao piće koje mu je pomutilo pamet”.2462478 Čaj je s Portugalcima, Holanđanima i Englezima došao iz daleke Kine, gde se trošio уес hiljadu godina. Seljenje u Evropu je bilo dugo i mučno: trebalo je prebaciti lisce, čajnike, porcelanske šolje, a i stvoriti ukus za to egzotično piće koje su Evropljani zapravo upoznali u Indiji, gde se ono dosta pilo. Prvi tovari ршЕје^42^ 6^ ’ StigIi UAmsterdam oko 1610’ na inicijativu Istočnoindijske komBiljku čaj je, u stvari, žbun čije lišće bere kineski seljak. Prvi nežni i sitni listovi (sto su sitniji tim bolje), daju carski čaj. Lišće se potom suši, bilo na vatri (zeleni caj), ili na suncu (čaj onda prevri i potamni, i to je crni čaj). Obe vrste se uvijaju ručno i šalju u „velikim sanducima obloženim olovom ili kalajem”. „ U Francuskoj se, prema Delamaru, novi napitak pominje tek 1635. ili 1636, sto,”e10značl daJ'e dobrodošao. To je na sebi osetio i jedan kandidat za lekara koji je 1648. branio rad o čaju: „Neki naši doktori su spalili prepis rada”, piše Gi Pa­ ten, ,,i kudili dekana što gaje odobrio. Videćete ga i smejaćete mu se”. Međutim, deset godina kasnije (1657) drugi rad, pod pokroviteljstvom kancelara Segijea pitka ^48 Sam bl° °duŠevljeni Pristalica čaja) potvrdio je vrednosti novog naU Englesku je čaj stigao preko Holandije i londonskih gostioničara, koji su ga uveli u modu oko 1657. Semjuel Pepis gaje prvi put pio 25. septembra 1660.249 244 Pls™a od.11- febraara, 15. aprila, 13. maja, 25. oktobra 1671, 15. januara 1672. 245 A. Franklin, op. at., str. 171. i 46 Arhivi Amsterdama, Koopmansarchief, Aron Colace Stariji 247 R Geme111 Careri, op. cit., I, str. 140. 248 L' Dermigny> °P• « Т I, str. 379. 149 Gui Patin’ Lettres, I, str. 383, i II, str. 360. - Samuel Pepys, Journal, izdanje 1937,1, str. 50.

230

Hrana i piće

Čokolada u Italiji. „Čokolada ”, slika Longija (1702—1785) (foto Anderson-Zirodon)

Ali Istočnoindijska kompanija je počela da ga uvozi iz Azije tek 1669.“' Potro­ šnja čaja će u Evropi postati znatnija tek dvadesetih godina XVIII veka, kada se uspostavlja direktna trgovina između Evrope i Kine. Do tada je glavnina te trgo­ vine išla preko Batavije, koju su Holanđani osnovali 1619. Kineske džunke koje su dovozile svoje uobičajene tovare u Bataviju, donosile su i male količine siro­ vog čaja koji je jedini mogao da podnese dugo putovanje. Holanđani su jedno vreme taj čaj iz Fu Kjena plaćali umesto srebrom balama žalfije. Žalfija se u Ev­ ropi koristila za spravljanje napitka čija su lekovita svojstva hvaljena. Kineze, međutim, žalfija nije osvojila, dok su Evropljani prihvatili njihov čaj.250251 Englezi su vrlo brzo nadmašili Holanđane. Izvoz iz Kantona je bio 1766. godine sledeći: 6 miliona funti (težine) na engleskim brodovima; 4,5 miliona funti na holandskim; 2,4 miliona na švedskim; 2,1 na francuskim, što je ugrubo oko 7 000 tona. Postupno su obrazovane prave čajne flote. Sve veće količine sušenog lišća čaja istovarivane su u lukama gde su postojali „indijski dokovi”: u Lisabonu, Lorijanu, Londonu, Ostendeu, Amsterdamu, Geteborgu, ponekad u Đenovi i Livornu. Porast je ogroman: na početku, između 1730. i 1740, iz Kantona je go­ dišnje odlazilo 28 000 picula (jedan picul = oko 60 kilograma); 115 000 od 1760. do 1770; 172 000 od 1780. do 1785.“52 Džordž Staunton, koji smatra da se sa iz­ vozom počelo 1693, zaključuje da se on u sto godina povećao „četiri stotine puta”. U njegovo vreme se procenjivalo da su i najsiromašniji Englezi trošili 5 do 6 funti (težine) čaja godišnje.253 Prikaz te neobične trgovine zaključuje činjenica 250 L. Dermigny, op. cit., I, str. 381. 251 A. Franklin, op. cit.. str. 122-124. 252 L. Dermigny, La Chine et l'Occident. Le commerce à Canton..., dopunski tom, slike 4 i 5. 253 G. Macartney, op. cit., I, str. 30-31 i IV, str. 227.

231

Hrana i piće

Caj. detalj jedne kineske slike iz XVIII veka. Muzej Gime (foto Žirodon)

daje samo mali deo zapadne Evrope —Holandija i Engleska —znatnije trošio novi napitak. Francuska je sama trošila najviše deseti deo čaja koji je stizao u njene luke. Nemačka je više volela kafu. A Španija čaj nije htela ni da okusi. Da li je tačno da je novo piće zamenilo džin u Engleskoj ? (Engleska vlada je proizvodnju džina oslobodila poreza da bi se borila protiv najezde uvoza s konti­ nenta)^ Je li to bio lek protiv neporecivog pijanstva londonskog društva u vreme Džordža II? Ili su naglo oporezivanje džina 1751. s jedne strane,254 i opšti porast cena žitarica s druge, pogodovali pridošlici - koji je, osim toga, uživao glas da je odiičan lek protiv prehlade, skorbuta, groznice? Bio bi to kraj Hogartove „ulice džina . U svakom slučaju, čaj je pobedio i država mu je nametnula poreze (kao u kolonijama u Americi, koje su docnije u tome našle povoda i za pobunu). Razvilo se do tada nepoznato krijumčarenje, i svake je godine u Englesku odlazilo od 6 do 7 miliona funti čaja s kontinenta a preko Severnog mora, Lamanšta i Irskog mora. U tom krijumčarenju učestvuju sve luke, sve Indijske kompanije i visoki finansijski krugovi Amsterdama i drugih gradova. Svi su tu u dosluhu, uključujući i en­ gleskog potrošača.255 Ovo je slika samo severozapadne Evrope ijedan važan potrošač nedostaje Rusija. Za čaj se u toj zemlji zna od 1567. ali do njegove šire potrošnje dolazi tek posle sklapanja ugovora u Nerčinsku (1689). Posebno će se razviti mnogo ka­ snije, od 1763, to jest od osnivanja sajma u Kjatki, južno od Irkutska. U jednom dokumentu skraja veka, sačuvanom u Lenjingradskom arhivu, a pisanom na fran­ cuskom stoji: „Roba koju donose Kinezi sastoji se od nekih svilenih tkanina, ne­ koliko lakiranih predmeta, ne mnogo porcelana, i mnogo onih tkanina iz Kantona koje mi nazivamo nankin, a Rusi šitri, kao i priličnih količina zelenog čaja. On je daleko bolji od čaja koji u Evropu stiže preko ogromnih mora: Rusi su stoga pri­ siljeni da ga plaćaju dvadeset franaka za funtu, iako ga teško mogu prodati za više 255

232

Pollard i D. Crossley, The Wealth of Britain, str. 166. G. Macartney, op. cit., IV, str. 218; L. Dermigny, op. cit., II, str. 596 i dalje.

Hrana i piće

„Holanđani zajedno s Kinezima za stolom piju čij”, kako ih vide Japanci u Dešimi u XVIII veku. Nacionalna biblioteka, Pariz, Kabinet grafike (otisak B. N.)

od petnaest ili šesnaest. Da bi nadoknadili taj gubitak podižu cene svojih krzna, jer je to skoro jedina roba koju prodaju Kinezima. Pa ipak, to lukavstvo ne koristi toliko njima koliko ruskoj vladi, koja uzima porez od dvadeset pet posto na sve što se prodaje i kupuje”. 56 U svakom slučaju Rusija krajem XVIII veka uvozi manje od 500 tona čaja. A to je daleko od 7 000 tona koje troši Zapad. Zaključu­ jući poglavlje o čaju na Zapadu, recimo da Evropa vrlo dugo neće moći da se do­ mogne same biljke. Prvi žbunovi čaja biće zasađeni na Javi 1827, a na Cejlonu 1877, neposredno pošto su zasadi kafe na ostrvu bilo gotovo sasvim uništeni. Popularnost čaja u Evropi - čak i ograničena na Rusiju, Nizozemsku i En­ glesku - ogromna je novost, no ipak beznačajna ako se meri u svetskim razmerama. Kina je čak i danas, najveći proizvođač i potrošač čaja. Čaj je tamo biljka civilizacije, to jest ima ulogu sličnu onoj koju vinova loza ima na obalama Sredo­ zemnog mora. I čaj i loza imaju svoje stalne oblasti gde se od davnina gaje, i gde se gajenje postupno preobražava i usavršava. Brižljivo negovanje i pažnja su neophodni da bi se zadovoljili prohtevi generacija upućenih potrošača. Čaj, za koji se u Sečuanu znalo još pre naše ere, proširio se čitavom Kinom u VIII veku.256257 Prema Pjeru Guruu „Kinezi su tako izoštrili ukus da mogu razlikovati vrste čaja iz različitih oblasti, i uspostaviti finu hijerarhiju [...]. Sve to neobično 256 Lenjingradski arhivi, tačna referenca izgubljena. 257 Food in Chinese Culture, str. 70 i 122.

233

Hrana i piće

pođsećci na vinogradarstvo na drugom kraju Starog sveta, koje je i samo ishod hdjadugodisnjeg napretka civilizacije sedelačkih seljaka”.258 Svaka biljka civilizacije dovodi do neke vrste ropstva. Valja pripremiti tlo posejati zrno, orezivati žbun, da bi ostao žbun, a ne da se pretvori u drveće, „što i jeste u divljem stanju”, brati pažljivo listove i obrađivati ih istog dana; sušiti ih prirodno ili grejanjem; uvijati ih, a zatim ih još jednom sušiti. U Japanu se sušenje i uvijanje može ponavljati i šest, sedam puta. Tek se onda neke kvalitetne vrste mogu prodavati po visokim cenama - kvalitet proizvoda zavisi od vrste, tla, pa cak i vremena berbe (prvi prolećni listovi su mirišljaviji od drugih), kao i od obrade prilikom koje se odvajaju zeleni listovi od crnih. Najbolje zelene čajeve Japanci koriste za čaj u prahu, koji se rastvara u vreloj vodi (umesto da se prosto pravi in uzija), po drevnom kineskom metodu (zaboravljenom u samoj Kini), a oji se primenjuje prilikom čuvene čajne svečanosti ša-no-ju. Prema jednom spisu iz XVIII veka, ova je svečanost tako složena, da njeno dobro poznavanje „zahteva učitelja, kao što je u Evropi potreban učitelj da bi se naučio ples, kla­ njanje i si. , F A caj, jasno, ima svoje obrede, kao i vino, kao i svaka poštovana biljka civi­ lizacije. Cak i u siromašnijim kućama u Kini i Japanu vrela voda je uvek spremna za pripremu čaja u bilo koje doba dana.-60 Nijedan gost se ne prima a da mu se ne ponudi solja čaja, dok u imućnijim kineskim kućama, jedan naš izvor iz 1762. obaveštava: „Za to postoje veoma pogodna sredstva, kao što je ukrašeni sto [tradi­ cionalni niski stočić], s malim štednjakom sa strane, kutije s ladicama, zdele, šoIjice, tanjirici, kašičice za slatko, kristalni šećer u komadima da bi se održao u ustima dok se pije čaj, a i manje mu izmenio ukus koji se tako i manje troši. Uz to idu i razni slatkiši, suvi ili tečni, koje Kinezi prave tako da izgledaju mnogo ljupkiji i pnvlačniji nego oni koje prave poslastičari u Evropi”.25829601262 Ipak, valja da doamo da je prema putnicima koji u XIX veku prolaze severnom Kinom, gde čaj ne uspeva dobro, „za ljude nižih slojeva čaj je samo luksuz, pa se oni zadovolja­ vaju udisanjem pare vrele vode, što čine s istim uživanjem s kojim imućni piju ze­ leni caj; oni čak i to nazivaju ispijanjem čaja”.262 Da lije društvena navika pijenja čaja doprmela širenju tog čudesnog ersatzaa koji daje topla voda? Ili bi u Kini kao i u Japanu, gde je pravilo da se sve pije toplo, čaj, sake, rakija od pirinča i prosa, to važilo i za toplu vodu koja se udiše? Otac Las Kortes koji je popio šolju hladne vode, zaprepastio je Kineze koji su ga pratili, a koji su pokušali da ga od­ vrate od tako opasnog postupka.263 „Kada bi Spanci, koji vole u svako doba go­ dine da piju ledeno”, kaže se u jednoj veoma razumnoj knjizi (1762) „postupali kao Kinezi, među njima ne bi bile raširene tolike bolesti niti bi bilo toliko osor­ nosti u njihovom temperamentu”.264 258

259 Plerre Gourou, L'Asie, str. 133. 260 Ј' SavalT °P- cit ’ IV’ col. 992. 261 G' Масаг(пеУ> op. cit., II, str. 56. 062 J. Savary, op. cit., IV, col. 993. Tačna referenca izgubljena.

264 ° tac De las Gortes, nav. dok. J. Savary, op. cit., IV, col. 993.

234

Unutrašnjost jedne kafane u Carigradu. Kabinet grafike (otisak B. N.)

Čaj, piće svih u Kini i Japanu, prihvaćen je i u drugim krajevima Dalekog istoka, iako manje. Za duža putovanja, čaj se priprema u čvrstim kockama, koje karavani jakova veoma rano prenose od Jangcekjanga na Tibet, verovatno najgo­ rim putem na svetu. U Rusiji su se kocke čaja, kojima se i danas služe u nekim područjima bivšeg Sovjetskog Saveza, prenosile karavanima kamila, sve dok nije izgrađena železnica. Čaj je ostvario uspeh i u islamskim zemljama. U Maroku je jako zaslađen čaj od metvice postao nacionalno piće, iako su ga tu tek u XVIII veku doneli En­ glezi. Proširio se tek u narednom, XIX veku. Ne znamo mnogo o njegovim putevima u drugim islamskim zemljama. Zanimljivo je daje čaj postigao uspeh u ze­ mljama koje ne znaju za vinovu lozu: na severu Evrope, u Rusiji, u islamskim ze­ mljama. Treba li zaključiti to da te biljke civilizacije međusobno isključuju jedna drugu. Ustaris je tako mislio 1724, i govorio da se ne plaši širenja čaja u Španiji, jer se on jedino koristi na severu „da se nadoknadi vino koje je tu retko”.265 S druge strane, evropska vina i alkoholna pića, nisu osvojila Daleki istok. 265 G. de Uztâriz, op. cit. (franc, prev., 1753, II, str. 90).

235

Hrana i piće

Povest kafe mogla bi da nas zbuni. Anegdotsko, živopisno i neizvesno ima­ ju u njoj važno mesto. Ranije se govorilo da žbun kafe266 potiče iz Persije iako danas preovlađuje mišljenje daje iz Etiopije; u svakom slučaju, žbun kafe i kafa ; r r CUJU se pre l45°- U to vreme kafa se pije u Adenu. Stiže u Meku krajem veka, ali je njena potrošnja 1511. zabranjena; zabrana je obnovljena 1524. Pominje se • u aim, a u Carigradu 1555. Od tada će u pravilnim razmacima ti zabranjivana i odobravana. U međuvremenu se veoma proširila Turskim carstvom, stigla je do Damaska, Alepa i Alžira. I pre kraja veka odomaćila se u ćelom islamskom svetu, iako je u islamskoj Indiji još retka u doba Tavernijea.267 PL!tmci. sa Zapa4a se s kafom susreću u islamskim zemljama. Tako je bilo i s talijanskim lekarom Prosperom Alpmijem,268269*koji je boravio u Egiptu oko 1590 kao ! s hvalisavim putnikom Pjetrom delà Valeom, koji je u Carigradu 1615. i , ,

.”Turci Imaju jošjedno piće, čija je boja crna i koje je vrlo osvežavajuće leti, zimi greje, iako je rec o istom piću koje se uvek pije toplo [...]. Oni ga piju dugim gutljajima, ne za vreme jela, već posle, kao neku poslasticu uz koju mogu epo a razgovaraju s prijateljima. Gotovo da nema okupljanja bez tog pića. Zbog oga se održava vatra, pored koje stoje spremne porcelanske posudice, pune te mesavme; kada se napitak dovoljno ugreje, ljudi, kojima je to dužnost i koji ništa drugo ne rade, raznose te posudice ćelom društvu, stoje moguće toplije, dajući pri om sv om i po nekoliko semenki dinje da grickaju dok razgovaraju. S tim seo S m safe’ 2^ 1 P1Cem’ кОЈе naZiVajU

k a h v e ’

prOVOde U razSovoru i Po sedam,

Kafa je stigla u Veneciju oko 1615. godine. A gospodin De la Rok, marseljski trgovac doneojem va zrna kafe u svoj grad 1644, zajedno sa skupocenim soljicama i dzezvama.- Vec 1643. nova droga se pojavila u Parizu,271*dok u početku S

T

S

: . 1651

Pa 1Рак’ reČ Je ° ^

P—

a- o

Suleir^nM 6 U, PanzunaiSla 11a dobrodošlicu koja će joj omogućiti kasniji uspeh. Sulejman Mustafa Raka, turski ambasador, nadmen ali društven čovek 1669 je poslužio prvi put svoje pariške goste kafom Za razliku od Rakine diplomatske lekom UJaje pr()pala’ kafa Je b,la uspešna.-73 Poput čaja, smatrala se čudesnim m. U spisu Upotreba kafe, čaja i čokolade, objavljenom u Lionu 1671, koji je ozda delo Jakoba Spona, iako je objavljen bez njegovog imena, navođena su sva svojstva koja su se pripisivala novom napitku: „Ono isušuje sva hladna i vlažna 266 Pojedinosti koje slede preuzete su od Antoinea Gallanda De l ’orisine et du nrnorï? du ln manUSCnt (arahe) de ,a Bibliothèque du Roy, 1699; Abbé Prévost op. 4 £ stt. 30f “

S|

268 Ј' ~B ’ Tavernier. °P- oit., II, str. 249. 269 De P l a n t i s AeSypti liber, 1592, pogl. XVI. 970 Bletro della Valle’ Les Fameux Voyages... 1 6 7 0 ,1 str 78 1716 str. S M ” " SVed0ČanStVU njeg ° v°g sina- Jean de La Roque, Le Voyage de l ’Arabie heureuse, ’

271

"

212Ibid T ^

22 La V ieprivérd'autref ° is’ le

- 73 Ibid., str. 36.

236

le thé, le chocolat, str. 33.

Hrana i piće

isparenja, oslobađa vetrova, jača jetru, svojim pročišćujućim osobinama olakšava tekobe kod vodene bolesti; jedinstven je lek protiv šuge i nečistoće krvi; osvežava i jača srce, ublažava bolove u stomaku i pomaže onima koji nemaju apetit; dobro je i za suve i vlažne prehlade... Njena para pomaže kod suzenja očiju i zujanja u ušima; vrhunski lek je i za kratak dah, za upalu pluća, bolove u slezini, za gliste; odlično je olakšanje posle preteranog pića ili jela. Nema ničeg boljeg za one koji jedu mnogo voća”.274 Međutim, neki lekari i javno mnjenje tvrde daje kafa pravi antiafrodizijak, „piće evnuhâ”.275 Zahvaljujući toj reklami i uprkos optužbama, kafa je u Parizu uzimala maha.276 Tokom poslednjih godina XVII veka pojavljuju se putujuće kafedžije, Jermeni obučeni u turske nošnje i s turbanima na glavi; oni nose poslužavnike s džezvom, upaljenom grejalicom i šoljicama. Hatariun, Jermenin, poznat pod imenom Paskal, otvorio je 1672. prvu radnjicu gde se točila kafa u jednoj od kućica na sajmu Sen-Žermen (koji se već vekovima održavao pored opatije za koju je bio vezan, na raskrsnici današnjih ulica Difur i Sen-Silpis). Posao nije išao dobro i Paskal se preselio na desnu obalu Sene, na kej Škole Luvra, gde su mu neko vreme mušterije bilo nekoliko levantinaca i malteških vitezova. Tada odlazi u Englesku. Bez obzira na Paskalov neuspeh, u Parizu su se otvarale kafane. Jedna od njih je bila i Malibar café, smeštena najpre u Ulici Bisi, a potom u Ulici Feru, koja je takođe pripadala jednom Jermeninu. A najčuvenija, na moderan način, bila je kafana Frančeska Prokopija Koltelija, nekadašnjeg Paskalovog ko­ nobara, rođenog na Siciliji 1650, koji je potom uzeo ime Prokop Kuto. Smestio se na sajmu Sen-Zermen, potom u ulici Turnon, i konačno, 1686, u ulicu Fose-Sen Žermen. Ova poslednja kafana, Procope - koja i danas postoji - nalazila se blizu lepog i živog središta grada u to vreme (pre nego što će se on u XVIII veku prese­ liti u Pale Roajal), na raskrsnici Bisi, ili tačnije pored Pon-Nefa. Srećna okolnost je i što je preko puta kafane počelo da radi i pozorište „Francuska komedija” (1688). Sicilijanac je bio veoma spretan i to mu je osiguralo uspeh. Srušio je pre­ gradne zidove dveju susednih kuća, na zidove stavio tapiserije i ogledala, o plafon okačio lustere i počeo ne samo da toči kafu, već i prodaje i ušećereno voće i li­ kere. Kafana je postala sastajalište dokonih, ogovarača, kozera, duhovitih ljudi (Šari Diflo, budući sekretar Francuske akademije, bio je jedan od stubova kuće), lepih žena. Budući daje pozorište bilo u blizini, Prokop je u njemu imao ložu gde je prodavao svoja osvežavajuća pića. Moderna kafana nije, naravno, ostala povlastica jedne četvrti ili jedne ulice. Razvoj grada je tekao tako da je leva obala malo-pomalo zapostavljana u korist desne, življe, kako to pokazuje posebna karta pariških kafana u XVIII veku - ko­ jih je bilo od 700 do 800.277 U to vreme raste ugled kafea „Regenstvo” (Café de la Régence), osnovanog 1681. na trgu Pale-Roajala; ovaj ugled će se širiti tako da je kafana preseljena u ulicu Sent-Onore, gde je i danas). Moda kafana postepeno 274 De l ’usage du café, du the et du chocolat. Nepoznati pisac, 1671, str. 23. 275 A. Franklin, op. cit., str. 45 i 248. 276 Za ceo naredni paragraf uporediti Jean Leclant, „Le café et les cafés à Paris (1644-1693)”, u Annales E. S. C., 1951, str. 1-14. 277 A. Franklin, op. cit., str. 255.

237

Hrana i piće

zasenjuje kreme Kafane su omiljene i u Nemačkoj, Italiji i Portugaliji. Brazilska kafa je jeftina u Lisabonu, kao i šećer, koji se u nju tako obilno sipa, kaže jedan bnglez, da kasictca stoji okomito u šoljici. 8 Uostalom, kafa koje je ušla u modu, neće ostati samo piće otmenih. Dok os­ tale cene skaču, preobilna proizvodnja kafe na ostrvima održava gotovo nepromenjenom cenu šoljice kafe. Legran d’Osi objašnjava 1782. godine: „Da se potrošnja kafe utrostručila u Francuskoj: nema građanske kuće gde vas ne služe kafom, nema prodavačice, kuvarice, sobarice koja uz doručak ne pije afu s mlekom. Na pijacama i u nekim pariškim ulicama i prolazima, pojavile su se žene koje prodaju ono što nazivaju belom kafom (café au lait), to jest loše mleko obojeno kafemm talogom, koji kupuju od upravitelja velikih kuća ili vla­ snika kafana. Ovo piće drže u limenim posudama, koje imaju slavinu za točenje, a ispod je grejahea koja održava toplotu. Pored kioska ili tezge takve prodavačice obično je drvena klupa. Odjednom na vaše veliko iznanađenje ugledate ženu iz Hala, ili nosača, koji dolaze po kafu. A ona im se služi u velikim keramičkim šojama. Ovi otmem ljudi je piju stojeći s svojom korpom na leđima, ukoliko je zbog većeg uživanja ne spuste na klupu, a sami sednu. Sa prozora koji gleda na lep kej, gde stanujem, često posmatram takve prizore pred drvenim kućicama koje su podignute na potezu od Pon-Nefa do Luvra. Ponekad viđam takve prizore da žalim sto nisam Tenije ili Kalo”.279 a bismo ,sPravili taJ prikaz koji daje jedan mrzovoljni Parižanin, recimo da Je najzivopismji, ili čak najdirljiviji prizor ujutro, kada radnici odlaze na posao: tada ubene prodavačice, s limenim posudama na leđima, na uglovima služe svoju belu kafu ,,u keramičkim šoljama za dva sua. Šećera tu kao da nema”. Pa ipak, uspeh je izuzetan; radnici su ,,u tom piću, jeftinijem od svih ostalih, našli i vise snage i ukusa”. Zato ga piju u znatnim količinama, a kažu da ih drži i do večeri. Tako su im dovoljna samo dva obroka, oblilniji doručak i uveče salata od govedine koja se priprema s peršunom, uljem i sirćetom.280 A od sredine XVIII veka potrošnja je toliko porasla, ne samo u Parizu i rancuskoj, jer je Evropa organizovala sama proizvodnju. Sve dok je svetsko tržište zavisilo samo od zasada kafe u okolini Moke, u Arabiji, uvoz u Evropu je bio ograničen. Ah 1712, kafa je zasađena na Javi, 1716, na ostrvu Reunion 1722 ? ^ ”f rVll Kaje!1' (Prešla Је’ dakle>Atlantik); a 1723-1730. na Martiniku. Godine 1/30. počinje da se gaji na Jamajci, a 1731. na Santo Domingu. Ove godine nisu i godine proizvodnje, jer za nju biljke treba da porastu i rasprostrane se. Uvoz kafe s ostrva u Francusku počinje 1730“ 1 Otac Sarlevoa objašnjava 1731: „Oduševljem smo sto kafa obogaćuje naše ostrvo [Santo Domingo], Njeno drvo je lepo L...J, ao da raste u prirodnoj sredini, ali mu treba vremena da se prilagodi tlu” 282 Poslednja pndošlica na tržištu, kafa iz Santo Dominga se najmanje ceni i ima je ) Suzanne Chantal, La Vie quotidienne au Portugal..., str. 256. 279, 280T !' ~В’ Le Grand d’Aussy, op. cit., III, str. 125-126 281 ' Mercier’ Tableau de Paris, IV, str. 154. 282 Gaston Martin, Nantes au XVIIIsiècle. L ’ère des négriers, 1714-1774 1931 str 138 Ur49o"I aVler Љ CharIevoix’ n otoire de lis le Espagnole ou de S. Domingue, 1731,11, str. 490. anÇO'

238

Hrana i piće

Kafana „P rokop”, otmeno sastajalište, sportretim a slavnih gostiju: Bifona, Žilbera, Didroa. D ’Alam bera, Marmonea, Le Kena, Z. B. Rusoa, Voltera, Pirona, D ’Olbaha (foto B. N. )

najviše: nekih četrdeset miliona funti proizvodnje 1789, dok je potrošnja Evrope pedesetak godina ranije iznosila oko četiri miliona funti. Moka je i dalje na vrhu po kvalitetu i ceni, potom kafe s Jave i Reuniona (čije je „zrno sitno i plavičasto, kao kod kafe s Jave”), kada je dobrog kvaliteta, potom proizvodi s Martinika, Gvadalupa i najzad Santo Dominga.283 Pažljivija provera nas opominje na to da ne preterujemo s brojkama potro­ šnje.284 Francuska 1787. uvozi oko 38 000 tona kafe (polovinu sa Santo Do­ minga). Od toga se 36 000 ponovo izvozi, a Pariz za sopstvene potrebe zadržava oko hiljadu tona.285 Neki gradovi u unutrašnjosti još uvek ne prihvataju novi na­ pitak. U Limožu građani kafu piju samo „kao lek”. Samo neki uži društveni slo­ jevi - na primer, upravnici pošta na severu - prate tu modu. 283 Dictionnaire du commerce et des marchandises, pr. M. Guillaumin, 1841, 1, str. 409. 284 O raznim kvalitetima kafe pogledati prepisku Arona Colacea, Gemeemte Archief Amster­ dam, passim, godine 1751-1752. 285 M. Morineau, „Trois contributions au colloque de Gottingen”, u: De l'Ancien Régime à la Révolution française, prir. A. Cremer, 1978, str. 408M 09.

239

Hrana i piće

Neophodno je bilo tražiti nova tržišta. Preko Marselja, kafa s Martinika os­ vaja Levant posle 1730, a na štetu kafe iz Arabije.286 Holandska Istočnoindijska kompanija, koja je snabdevala kafom Persiju i islamsku Indiju, verne moki, želela je tamo da prodaje i svoje viškove s Jave. Ako se broju od 150 miliona Evro­ pljana doda i 150 miliona muslimana - što je zajedno možda trećina ukupnog broja ljudi na svetu - zaključuje se da u XVIII veku postoji moguće tržište od 300 miliona ljudi za kafu. Kafa je postala „nacionalna roba”, kao čaj, pa zato nudi i mogućnost bogaćenja. Jedan aktivni finansijski sektor ima interesa za njenu pro­ izvodnju, širenje i uspeh. Sama kafa ima znatan uticaj na pariški društveni i kul­ turni život. Kafane (mesta gde se toči novo piće), postaju stecišta otmenog i doko­ nog sveta, a i utočišta siromaha. „Ima ljudi”, piše Sebastijan Mersije (1782) „koji dolaze u kafanu oko deset ujutro, a izlaze iz nje u jedanaest uveče [obavezno vreme zatvaranja koje nadzire policija], oni ručaju uz solju kafe, a večeraju uz ba­ varski krem [mešavina sirupa, šećera, mleka i ponekad čaja]”.287 Jedna anegdota pokazuje koliko je prihvatanje kafe u širokim narodnim slo­ jevima bilo sporo. Kartušu je, pre nego što će biti pogubljen (29. novembra 1721), njegov „izvestilac”, koji je pio belu kafu, ponudio jednu šolju. On je to odbio, „odgovorivši da to nije njegovo piće i da bi radije čašu vina i malo hleba”.288 Stimulansi: uspesi duvana Bilo je mnogo napada na novo piće. Neko je pisao da će Englesku upropastiti posedi u Indiji, pri čemu se mislilo na „glupu raskoš čaja”.289 Sebastijana Mersijea, u zamišljenoj šetnji po Parizu godine 2440. prati jedan „mudrac” koji mu kaže prekorno: „Proterali smo tri otrova koja ste vi stalno koristili —duvan, kafu i čaj. Imali ste običaj da stavljate gadan prah u nos, koji je vama Francu­ zima oduzimao i ono malo pameti koju ste imali. Goreli ste svoje želuce napicima koji ga uništavaju, ubrzavajući varenje. Vaše nervne bolesti, tako obične, pojavlji­ vale su se zbog suviše ženskog pranja, koje je uklanjalo hranljivi životni sok”.290 Svakoj civilizaciji treba raskoš u ishrani i podsticajna sredstva, „stimu­ lansi’ . U XII i XIII veku ludovalo se za začinima i biberom, u XVI veku, najpre za alkoholom a potom čajem, kafom, da ne pominjemo duvan. A XIX i XX vek će imati svoje raskoši, svoje dobre i rđave droge. Zanimljiv je venecijanski poreski zakonik spočetka XVII veka, koji razumno i ne bez humora, određuje da se porez ima plaćati na acque gelate, kafu i druge bevande, kao i sve slične stvari, koje su izmišljene ili će tek biti izmišljene (inventate, o da inventarsi).291 Mišle začelo preteruje kad kaže daje kafa, još od doba Regentstva, „piće revolucije”.292 ™ R - Pans, u: Histoire du commerce de Marseille, pr. G. Rambert, tom V, 1957, str. 559-561. ZL L--S- Mercier, Tableau de Paris, I, str. 228-229. Journal de Barbier, prir. A. de La Vigeville, 29. novembar 1721. ->90 Naveo Issac de Pint0’ Traité de Ia circulation et du credit, 1771, str. 5. 701 P- S- Mercier, L ’An deux mille quatre cent quarante, str. 359. 707 A- d- S- Venezia, Cinquei Savii, 9, 257 (1693). 41Jules Michelet, Histoire de France, 1877, XVII, str. 171-174.

240

Hrana i piće

„The solid enjoyment o f bottle and friend”. Engleska gravira iz 1774. Duvan i porto su odneli prevagu nad razgovorom (foto Snark)

241

Hrana i piće

Ali, ima i opreznijih istoričara koji slabo tumače stvarnost kad govoreći o Veli­ kom veku (XVIII vek), ne pominju nestašice mesa, preteranosti u potrošnji alko­ hola, kao i dolazak kafe. . . . ^ ° ^ da grešim, ali mi izgleda da su s rastom —ili bar održavanjem —vrlo oz­ biljnih teškoća u ishrani, čovečanstvu trebale nadoknade, što je, zapravo, neka vrsta životnog pravila. Duvan je jedna od tih nadoknada. Ali gde ga svrstati? Luj Lemeri „glavni doktor na Medicinskom fakultetu u Parizu, kao i Kraljevske akademije nauka”, ne okleva da o njemu govori u svojoj Raspravi o hrani (1702). „Ova biljka”, kaže, „uživa se kroz nos, kao dim, ili žvakanjem”. Takođe govori i o listovima koke sličnim listovima mirte, a koji „ublažavaju glad i bol i krepe organizam”. O ki­ ninu ne govori, mada prikriveno pominje opijum, koji se više troši među Turcima nego na Zapadu, a što je droga „koju je opasno koristiti”.293 Kao da zaboravlja ono veliko širenje opijuma iz Indije ka Indoneziji (najednom od glavnih pravaca širenja islama), a koji već stiže u Kinu. Do velike prekretnice dolazi posle 1765, neposredno po osvajanju Bengala, kada se ustanovljuje monopol na polja maka u korist Istočnoindijske kompanije, a koja su nekad bila izvor prihoda Velikog Mogula. To su činjenice koje Luj Lemeri na početku XVIII veka nije mogao da zna. Nije znao ni za indijsku konoplju. Opijati, hrana ili lekovi, biće važni činioci koji ce preobraziti i poremetiti svakodnevni život ljudi. v. Sada ćemo se ograničiti na duvan, koji je između XVI i XVII veka osvojio čitav svet. Njegov uspeh je čak veći od uspeha čaja i kafe, što nije malo posti­ gnuće. Duvan potiče iz Novog sveta. Došavši na Kubu 2. novembra 1492, Ko­ lumbo je primetio da domoroci puše uvijene listove duvana. Biljka (koja nosi kaн.Р^о ili brazilsko ime) prelazi u Evropu, gde će dugo ostati zanimljivost bota­ ničkih bašti, dok će je neki poznavati po njenim navodnim lekovitim osobinama. Zan Niko, francuski ambasador u Lisabonu (1560), šalje Katarini Medici duvanski prah da ga koristi protiv glavobolje, zašta ga je on u Portugaliji koristio. Andre Teve, koji je i sam doneo duvan u Francusku, tvrdi da se domoroci u Bra­ zilu njim služe radi uklanjanja „suvišnih isparenja u mozgu”.2942956U Parizu, a gde bi drugde, izvesni Zak Gori (t 1576) pripisuje duvanu svojstva leka za sve bo­ lesti.293 Biljka se gaji u Španiji još od 1558, i brzo se širi po Francuskoj, Engleskoj (oko 1565), Italiji, na Balkanu, u Rusiji. Ima je na Filipinima 1575, a stigla je s „galijom iz Manile”. Godine 1588. stiže u Virdžiniju, gde dolazi do povećanja proizvodnje od 1612. U Japan stiže oko 1590, u Makao 1600, na Javu 1601, u In­ diju i na Cejlon oko 1605-1610. Ovo širenje je tim značajnije što duvan nema iza sebe proizvođačko tržište - što znači da nije civilizacijska biljka, kakve su bile biber (u Indiji), čaj (u Kini), kafa (u islamskim zemljama), pa čak i kakao (za 294 L- Le;nery> op. cit, str. 476, 479. 157-159 André Thevet’ Les Singularitez de la France antarctique, 1558, prir. P. Gaffarel, 1878, str. 295 o

•

tecnologia, III, str. 9. L. Dermigny, op. cit., III, 1964, str. 1252.

296 Storia -

242

Hrana i piće

čokoladu), koji je bio visokokvalitetna kultura u Novoj Španiji. Duvan dolazi iz „divljih predela” Amerike; trebalo je, dakle, njegovu proizvodnju obezbediti pre no što blagodati počnu da se uživaju. No duvan ima jednu veliku prednost - može da se prilagođava najrazličitijim podnebljima i zemljištima. Ponekad i čestica ze­ mlje donosi dobar prihod. U Engleskoj počinju da ga gaje sitni farmeri.297 Duvan svoju trgovačku povest počinje tek prvih godina XVII veka, u Lisabonu, Sevilji i naročito Amsterdamu, iako se onaj za ušmrkivanje počeo koristiti u Lisabonu još 1558. Od tri načina uživanja duvana (ušmrkivanje, pušenje i žva­ kanje), dva prva su značajnija. Ubrzo se pojavilo više vrsta „duvana u prahu”, a prema tome kojim je dodatkom „obogaćen”: muskatom, ambrom, mandarinom, narandžinim cvetom, itd. Postojao je i „španski” duvan, kao i duvani s „malte­ škim”, odnosno „rimskim mirisom”. Nekoje napisao da „slavne dame ušmrkuju duvan kao i velikaši”. Duvan se u početku znatno puši u luli, a potom u obliku ci­ gara (listovi uvijeni ,,u dužini svece”,298 koje su pušili domoroci u španskoj Ame­ rici, nisu se odmah oponašali u Evropi, sem u Španiji, gde Savari pominje kao retkost listove kubanskog duvana „koji se puše bez lule, savijeni u obliku frule”).299 Naposletku dolaze i cigarete. One se pojavljuju verovatno u Novom svetu (u jednom francuskom dokumentu iz 1708. godine govori se o „velikim količinama papira” uvezenim iz Evrope „za uvijanje sečenog duvana za pušenje”).300 Ciga­ rete će se širiti izvan Španije tokom Napoleonovih ratova: tada je bio običaj da se duvan uvija u papiriće (papelito). Prvo osvajaju Francusku, gde ih prihvataju mladi. Papir se kasnije stanjuje, a sama cigareta ustaljuje u doba romantizma. Zorž Sand, govoreći o lekam koji je lečio Alfreda de Misea u Veneciji, kaže: „Sve te lule ne vrede koliko jedna od mojih cigareta”.301 O najranijoj upotrebi duvana znamo i na osnovu njegovih oštrih zabrana, koje izriču vlasti, pre nego što shvate kakve on lepe mogućnosti za zaradu od po­ reza pruža (državni monopol na duvan je u Francuskoj ustanovljen 1674). Zabrane su obišle svet: Engleska 1604, Japan 1607-1609, Otomansko carstvo 1611, Mogulsko carstvo 1617, Švedska i Danska 1632, Rusija 1634, Napulj 1637, Sicilija 1640, Kina 1642, države Svete stolice 1642, Izborna kneževina Keln 1649, Virtemberg 1651.30230Zabrane naravno nisu poštovane, posebno u Kini gde su bile na snazi sve do 1776. Već 1640, duvan se široko koristi u Če Liju. U Fu Kjenu (1664) „svako drži dugu lulu u ustima, pali je, udiše i izdiše dim”. Duvanom se zasađuju velike površine, a Kina ga izvozi u Sibir i Rusiju. Krajem XVIII veka u Kini svi puše, muškarci i žene, mandarini i siromasi, pa i „mališani visoki samo dve stope”. „Kako se običaji brzo menjaju!”, kaže jedan učen čovek 297 Prema Joanu Thirsku, neobjavljeni izveštaj. Konferencija u Pratu, 1979. 298 A. Thevet, op. cit., str. 158. 299 J. Savary, op. cit., V. col. 1363. 200Mémoire M. de Monségura (1708), B.N., Ms. fr. 24 228, f° 206; Luigi Bulferetti i Claudio Constantini, Industria e commercio in Liguria nell‘età del Risorgimento (1700-1861), 1966, str. 418­ 419: Jérôme de la Lande, Voyage en Italie..., 1786, IX, str. 367. 301 George Sand, Lettres d'un voyageur, izd. Garnier-Flammarion, str. 76; Petite Anthologie de la cigarette, 1949, str. 20-21. 392 L. Dermigny, op. cit.. III, str. 1253. 303 Naveo L. Dermigny, ibid., III, str. 1253.

243

Hrana i piće

Veseli ispijač slika J. Lejstera (1629), s punom pušačkom opremom, lulom, davanom, dugačkim šibicama i mangalom. Rijksmuzeum, Amsterdam (foto Muzeja)

“ 3rtiangu '3°4 Slično je 1668. i u Koreji, gde je duvan stigao iz Japana oko 1620. Dečaci ga u Lisabonu ušmrkuju u XVIII veku.*306 U Kini se prihvataju sve vi ste duvana i svi načini uživanja, a od XVII veka i duvan pomešan s opiju­ mom, koji je stigao iz Indijskog arhipelaga i Formoze posredstvom holandske Istočnoindijske kompanije. „Najbolja roba koja se može odneti u Istočnu Indiju”, kaže se u jednom izveštaju iz 1727, „jeste duvan u prahu, kako onaj iz Sevilje tako i onaj iz Brazila”. U Kini i Indiji neće biti smanjivanja korišćenja duvana, do kakvog je došlo u Evropi i XVIII veku, ali o kojem ne znamo mnogo. Jasno je da N Ра<1 omiljenosti samo privremen. U Burgundiji svi seljaci puše u to vreme, što čine i svi imućni ljudi u Petrogradu.307 Engleska 1723. godine od duvana koji uvozi iz Virdžinije i Merilenda, bar dve trećine izvozi u Holandiju, Nemačku, Švedsku i Dansku Inače taj uvoz iznosi 30 000 buradi godišnje i zahteva upotre­ bu 200 brodova.308 Duvan se sve više troši i u Africi. Crni duvan iz Baije, čiji je slab kvalitet sakrivan melasom koja mu je dodavana, dopremao se u znatnim količinama sve do XIX veka u zaliv Benina, gde se, da uzgred kažemo, tajno trgovalo i crnim ro­ bovima do 1850.309 Ibid., napomena 6. 306 ^ bb®Prévost, op. cit, VI, str. 536 (Hamelovo putovanje, 1668). Suzanne Chantal, La Vie quotidienne au Portugal .... str 256 P- de Saint-Jacob, op. cit., str. 547. 309 Abbé Pr®vost’ °P- cit-, XIV, str. 482. ~ y Pogledati našu treću knjigu.

244

Četvrto poglavlje

SUVIŠNO I UOBIČAJENO: STANOVANJE, ODEVANJEI MODA

U prethodnom poglavlju pokušali smo, od potrošnje mesa do potrošnje duvana, da povučemo granicu između suvišnog i uobičajenog. Da dovršimo prikaz preostaje nam da razmotrimo oblast stanovanja i odevanja, što je još jedna prilika da se uporede bogati i siromašni. Jer, gde je, uostalom, raskoš tako upadljiva kao u oblastima kao što su stanovanje, uređenje kuća i odevanje? To je i prilika da ra­ zmotrimo odnose između civilizacija, jer nijedna se nije zadržala na istim rešenjima.

KUĆE ŠIROM SVETA Ne možemo razmotriti sve vrste kuća koje postoje u razdoblju od XV do XVIII veka. Jedva da možemo izdvojiti nekoliko opštih crta. Srećom, gde god se okrenemo, videćmo nešto što se veoma sporo menja. Očuvane ili obnovljene, mnoge kuće nas vraćaju kako u XVIII, tako i u XVI ili XV vek, pa čak još dalje: kao u Zlatnoj ulici u Hradčanima u Pragu, ili u ču­ desnom selu Santiljana kraj Santandera. U Boveu, jedan posmatrač izjavljuje 1842. da nijedan grad nije sačuvao toliko starih zdanja i opisuje nam „četrdesetak drvenih kuća iz XVI i XVII veka.”1 Štaviše, kuće se grade ili obnavljaju po tradicionalnim obrascima. Tu se, više no drugde, oseća snaga prošlosti. Kada su se u Valjadolidu, nakon strašnog požara 1564, ponovo gradile kuće bogataša, pozvani su zidari, koji su, i ne znajući to, bili predstavnici starih islamskih zanata.2 Otuda i onaj arhaični izgled lepih novih kuća. Ali graditeljski običaji i tradicije svuda igraju ulogu. Tako su, na pri­ mer, islamske kuće, tradicionalno, zatvorene u sebe. Putnik je u pravu kad 1694. kaže da u Persiji sve bogate kuće „izgledaju iste”. U sredini zdanja uvek je dvo­ rana od tridesetak kvadratnih stopa, u čijem središtu se nalazi udubljenje is­ punjeno vodom, u obliku jezerceta, okruženo tepisima.3 Snaga tradicije je još oči­ glednija u seoskim kućama, i tako je širom sveta. Onaj ko je 1937. video kako se 1 P. Goubert, Beauvais et le Beauvaisis de 1600 à 1730..., str. 230. 2 Bartolomé Bennassar, Valladolid au Siècle d ’or. Une ville de Castille et de sa campagne au X V f siècle, 1967, str. 147-151. 3 Jean-Baptiste Tavernier, Les Six Voyages..., 1682,1, str. 350.

Stanovanje, odevanje i moda

gradi, s krhkom drvenom konstrukcijom, kuća siromašnog seljaka, caboclosa, u pokrajini Vitorija, severno od Rio de Žaneira,4 saznao je kako su se prethodno stotinama godina gradile kuće. Isto važi i za proste šatore u kojima žive nomadi. Ti šatori se stolećima održavaju u istom obliku, često tkani na isti primitivan način kao i u davnini. Ukratko, „kuća”, gde god da se nalazi, traje i stalno je svedočanstvo sporog napredovanja civilizacija i kultura koje se uporno održavaju, ponavljaju. Bogati građevinski materijali: kamen i opeka Ponavljanje je utoliko prirodnije što se građevinski materijali malo menjaju i nameću izvesna ograničenja u svakoj oblasti. To nikako ne znači da civilizacije žive u znaku kamena, opeke, drveta, zemlje. Ovi materijali, ipak, često su dugo­ trajna ograničenja. ,,U nedostatku kamena”, beleži jedan putnik (i u nedostatku drveta, dodajemo mi), „Persijanci su prisiljeni da grade zidine i kuće od zemlje”. U stvari, kuće su od cigle, ponekad pečene, češće samo osušene na suncu. „Bogati ulepšavaju spoljne zidove svojih kuća mešavinom kreča, moskovskog zelenila i smole što im daje srebrnasti izgled”.56Pa ipak, to su zidovi od gline. Geografija koja to objašnjava, ipak ne objašnjava sve. I ljudi su tu učesnici. Za kamen, pravu raskoš, treba dosta platiti; inače, valja tražiti neko srednje rešenje, kao što je gradnja i s opekom i s kamenom, koju su preduzimali već rimski i vizantijski zidari, a i danas turski i kineski; ili koristiti drvo i kamen; ka­ men se, uostalom, može čuvati samo za kuće vladara i hramove. U Kusku, gradu Inka, sva su zdanja od kamena, dok Maje od njega grade samo nebeske osmatračnice, hramove i stadione. Pored tih spomenika možemo zamisliti obične kolibe od pmća i ćerpiča, kako se još i danas vide oko ruševina Čičen Ice i Palenkve na Jukatanu. A na Dekanu, u Indiji, predivna kamena arhitektura pravougaonih gra­ dova usmerena je ka sevem, ali samo do meke zemlje doline Inda i Ganga. Na Zapadu i u Sredozemlju, civilizacije kamena su se uspostavljale vekovima. Trebalo je iskorišćavati majdane, birati kamen koji se lako obrađuje i po­ staje tvrđi na vazduhu. Bio je to stoletni trud. Okolina Pariza obiluje peščarom, peskom, grubim krečnjakom, sadrom. Grad je unapred očistio vlastito mesto. Pariz je sagrađen na ogromnim iskopi­ nama koje su počinjale „pokraj Šajoa, Pasija i starog puta za Orlean”, pod „čita­ vim predgrađem Sen-Žak, ulicom Arp, pa čak i ulicom Turnon.” ^ Grubi krečnjak je široko upotrebljavan sve do Prvog svetskog rata; rezao se testerom u pred­ građima i zatim razvozio kroz Pariz na velikim teretnim zaprežnim kolima. Ipak, te slike ne smeju da nas zavaraju. Pariz nije uvek bio grad od kamena. Da to po­ stane, biće potreban od XV veka ogroman rad tesara iz Normandije, krovopokri­ vača, gvožđara, zidara iz Limuzena (naviknutih na naporan rad), tapetara, vičnih finim radovima, bezbrojnih gipsara. U vreme Sebastijana Mersijea, po belim tra4 Lična sećanja i fotografije. G. F. Gemelli Careri, op. cit.. II, str. 15. 6 S. Mercier, Tableau de Paris, I, str. 21 i II, str. 281.

246

Ulica u Delftu oko 1659. Kuće od opeke, kapci od dn>eta, ostakljeni prozori. Amsterdam, Rijksmuzeum (foto Muzeja) 247

Stanovanje, odevanje i moda

govima koje su ostavljali iza sebe, mogao se prepozati put kojim su se gipsari uvece vraćali u svoje stanove. Mnogo kuća je u to doba bilo sagrađeno na ka™e.ni™ temeljima, dok su gornji spratovi i dalje bili od drveta. Prilikom požara kod Malog mosta 27. aprila 1718, drvene kuće su plamtele kao „velika peć za gašenje kreča u koju padaju grede”. Retke kamene kuće bile su zaštitni bedem koji je sprečavao širenje vatre. „Mali Šatle, čvrsto sagrađen”, beleži jedan svedok, „spasao je ulicu Išet i ulicu Galand”.89 ... Tak° Је Pariz dugo bio grad od drveta, sličan mnogim drugim - od Troa koji je izgoreo u velikom požaru 1547. do Dižona, čije su kuće i u XVII veku bile od drveta s krovovima od slame. Tek tada široko počinje da se koristi kamen, a s njim i crep, posebno glaziran. U Loreni su kuće u gradovima i selima pokrivene sindrom; zaobljeni crep je kasno prihvaćen, iako tradicija uporno, ali pogrešno u njemu zeh da vidi baštinu rimskih vremena.10*U nekim selima Vetroa, kraj Mena, u XVII veku, začelo zbog opasnosti od požara, zabranjuje se pokrivanje kuća sla­ mom, kao i nepravilnim komadima šindre. U Savoji su požari tako česti da uprava kralja Sardinije 1772. predlaže da se pomoć nastradalima ,,u selima, naseljima i gradovima , odobrava samo onima koji su krovove napravili od crepa ili sknljca. Ukratko, tu i tamo, upotreba kamena i crepa se podstiče prinudom, pa v u m T i 2 ma' Krov od сгеРа ostaie »simbol blagostanja” u dolini Sone, u XVIII veku, a jos 1815. godine je izuzetak na seljačkim kućama u Francuskoj.13 U mrnberskom muzeju se čuva crtež na kojem su kuće u jednom selu vrlo tačno prikazane, ona s krovovima od crepa crvenom bojom, a one s krovovima od sla­ me sivom bojom. Sigurni smo daje to bio način da se razlikuju siromašni seljaci od bogatih. J Opeka je veoma sporo zamenjivala drvo, od Engleske do Poljske. U Nemackoj je njen prodor započeo vrlo rano, već u XII veku, iako je tekao sporo. U vreme kad Pariz postaje grad od kamena, London u doba kraljice Eliza­ bete prihvata opeku. Preobražaj će biti dovršen posle velikog požara 1666 godine - koji je uništio tri četvrtine grada i više od 12.000 kuća - masovnom obnovom koja je usledila i koja je nužno bila haotična. U Amsterdamu su u XVII veku takođe sve zgrade građene od opeke - koja je bila tamne boje zbog zaštitne obloge od smole - te tako u kontrastu s belinom zabata i venaca. Isto tako su u Moskvi 1662. godine kuće uglavnom drvene, ali već nekoliko godina, kaže jedan putnik: „ i o iz taštine, bilo zbog bolje zaštite od vrlo čestih požara” grade se kuće od opeke ,,u dosta velikom broju”.14 ’ ' 1 Ibid., IV, str. 149. J; R Barbier Journal historique et anecdotique du règne de Louis XV T str. 4. 1O y ™°UPn? ’ La Vllle et Ia camPagne au XVIIsiècle, 1955, str. 115 r*narn„h?' ? • ° ’ ”Excursl0n de géographie agraire. III partie: la Lorraine méridionale” ir n r’ 2\ ]959 l u 35-36a8m ,reS’ actes du collociue international de l'Université de Nancy, Mémoire 9 5'

îi R Vermale, op. cit., str. 287-288 i napomene. 13 P- de Saint-Jacob, op. cit., str. 159. 14 деТ TïeSSe’u”La ,i!bflcation des faux en France”, u: Annales E. S. C„ 1955, str. 356. A. de Mayerberg, Relation d ’un voyage en Moscovie, 1688. str. 105.

248

Stanovanje, odevanje i moda

Veliko selo blizu Nirnberga 1600. Pedesetak kuća, od kojih četrdesetak ima krovove od slame (tamniji), desetak od crepa (svetli); dva mlina (od kojih jedan s dva točka), oranice, livade. Oko sela je plot (Hauptamt fü r Hochbauwesen, Nirnberg)

Materijali se menjaju vremenom, a taj sled iscrtava liniju napretka. Ali go­ tovo svuda, uporedo se koriste razni materijali. U Kini, na primer, pored obilno korišćenog drveta i ćerpiča, opeka zauzima značajno mesto u izgradnji kuća u gradovima i bogatijim selima. Gradske zidne su obično od opeke, mostovi su često od kamena, a neki putevi su popločani. U Kantonu prizemne kuće, kao što je pravilo u Kini, krhke konstrukcije i gotovo bez temelja - grade od opeke i ćer­ piča, a pokrivene su malterom od slame i kreča.15 Nema ni kamena ni mermera, oni su namenjeni za zdanja vladara. Unutar ogromnih zidina koje okružuju pekinške palate nižu se terase, stepeništa i ograde od belog mermera, „а sva se zdanja podižu na osnovama od crvenosivog mermera” do visine čoveka.16 Kro­ vovi uvijenih ivica, pokriveni čuvenim lakiranim crepom, oslanjaju se na drvene 15 M. de Guignes, op. cit., П, str. 174-175. 16 Abbé Prévost, op. cit., VI, str. 24.

249

Stanovanje, odevanje i moda

stubove i »čitavu Sumu greda j prečki obojenih zeienim lakom i ukrašenih cr­ težima od zlata”. To spajanje mermera i drveta u kineskoj arhitekturi vidljivo je samo u carskoj palati, koja predstavlja izuzetak, zaseban grad. Opisujući Čaumg-Fu, grad u pokrajini Ce Kjang, „smešten u jednoj od najlepših ravnica na svetu, a koji veoma liči na Veneciju”, s njegovim kanalima, mostovima i ulicama „popločanim belim kamenom”, jedan putnik dodaje: „Neke kuće su sagrađene od klesano^ kamena izuzetne beline, što se ne može videti u drugim gradovima

Slabiji građevinski materijali: drvo, zemlja, tkanine Zajedno s glinom ili ćerpičem, ili samo, drvo preovlađuje tamo gde mu po­ goduje podneblje i gde ga podržava tradicija. Tako je u Pikardiji, Šampanji, skanmavskim zemljama, Rusiji, Rajnskoj oblasti. Negde ga održava i delimično kašnjenje u razvoju građevinarstva. U XV veku, slikari kelnske škole redovno prikazuju kuće izgrađene od glinaste zemlje i slame, kao i cigala umetnutih u dr­ vene rešetke. U Moskvi se montažne drvene kuće mogu podići za nekoliko sati, ili premestiti tamo gde kupac želi. 9 Zašto bi se i tražilo drugo kada prostrane šume, kojih ima na sve strane, nameću upotrebu drveta. U Poljskoj koja, kao i Ru­ sija, obiluje beskrajnim šumama, seljak, da bi sagradio kuću, „obara borove, od­ nosi debla, seče ih po dužini na dvoje, stavlja ih na četiri velika kamena postav­ ljena na četiri ugla kvadratne osnove i nastoji da ravnu stranu okrene ka unutra. Pravi useke na krajevima da ih može čvrsto ukrstiti na uglovima; tako podiže neku vrstu kaveza visine šest stopa i širine dvanaest stopa, na kojem se ostavljaju dva otvora, jedan za svetlost, visok otprilike jednu stopu, a drugi za ulazna vrata, od četiri do pet stopa. Dva ili tri okna, staklena ili od voštane hartije, zatvaraju prozor. Na jednom od uglova osnove postavljaju se četiri motke koje čine kostur presečene piramide, ispunjene granama namazanim ilovačom, a koja služi kao di­ mnjak peći koja će se sagraditi u unutrašnjosti”. Čitav se posao obavlja pomoću samo jedne alatke-sekire. Ovakav način gradnje se sreće ne samo u istočnoj Ev­ ropi već i u francuskim i italijanskim Alpima. Cak i kućice američkih „pionira”, tamo gde su prilike slične, ne razlikuju se mnogo. Tamo gde nema dovoljno drveta —i gde je ono raskoš —jedini građevinski materijali su zemlja, glina i slama. U okolini portugalske Goe, 1639. sve su kuće „od slame, male su i imaju samo jedan otvor, uska i niska vrata. Pokućstvo se sa­ stoji samo od nekoliko asura na kojima se spava i jede [...]. Kuće se oblepljuju kravljom balegom jer vlada uverenje da ona tera muve . To je stvarnost i danas u mnogim delovima Indije, gde su kuće još uvek17* 17 Ibid., str. 26. ° /Ш „ str. 69-70. 90 A. de Mayerberg, op. cit., str. 105-106. lewo-Fl'and?nP 1966”l t r 8 0 - 8 r

^

PrécePteur français, Hubert Vautrin, pr. Maria Cho­

- 1J. A. de Mendelslo, 1659, op. cit., II, str. 270.

250

Stanovanje, odevanje i moda

Pariz 1620, drveni most Turnel. Crtež Matanov (otisak autora)

veoma male, bez ognjišta i prozora; tu je uska seoska uličica obično zakrčena sto­ kom, za koju nema obora. Seoske kuće u severnoj Kini, kako su ih opisali Makartni i Kinj, „načinjene su uglavnom od stvrdnutog blata: ili od zemlje nedovoljno osušene na suncu, i utisnute između dasaka [...] ili od pletera od pruća, koji je premazan slojem gline. Krovovi su obično od slame, retko od busenja trave. Stanovi su izdeljeni letvama i obloženi hartijom na kojoj se vide likovi božanstava ili stupci moralnih pouka. Svaka kuća ima dvorište ograđeno letvicama ili sirkovim prućem.”"2 Današnje kuće u svom izgledu još uvek imaju nešto od tih starih građevina. U svom najjed­ nostavnijem obliku, reč je o uskom pravougaoniku, u najboljem slučaju dva ili tri pravougaonika raspoređena oko ograđenog dvorišta. Vrata se otvaraju prema dvorištu, odakle i prozori (ako ih ima), dobijaju svetlost. Materijal je uglavnom opeka i crep na jugu (znak bogatstva ili tradicije), a ćerpič i slama (od sirka ili pšenice) na severu. Bilo daje od opeke ili blata, kuća gotovo uvek ima drveni skelet. U Kini se svaka građevina (sve do naših dana) naziva „delom od zemlje i drveta”. Ali drvo je bilo retko, posebno na ogoljenom severu Kine pa je njegova upotreba, ma ko­ liko građevina bila važna, predstavljala „strašno rasipništvo” u novcu i ljudima.2 22 G. Macartney, op. cit., III, str. 260; M. de Guignes, Voyage à Peking..., 1808, II, str. 11, 180 i passim.

251

i i

Stanovanje, odevanje i moda

Japanska kuća. Stara kineska kuća građena je po istom obrascu (Galerija Žanet Ostije)

Jedan zvaničnik iz XVI veka podseća na izreku iz Sečuana: „Od hiljadu ljudi koji odlaze u planinu u potrazi za drvetom, vraća ih se samo pet stotina”. Prema istom svedoku, u Hupeu i Sečuanu, na svaku najavu zahteva za drvetom za carske građevine, seljaci su se „očajni, prosto gušili u suzama”.23 U Kini —i oblastima u njenom susedstvu i na neki način u sferi njenog kul­ turnog uticaja - kuće se grade na tlu i imaju „čvrstu gradnju”, iako moramo na­ glasiti da to ne mora biti bas tako. Nasuprot tome, u jugoistočnoj Aziji (u Laosu, Kambodži i Sijamu, izuzev delova Vijetnama pod kineskim uticajem), kuće i ambari se uglavnom grade na sojenicama. To su nužno slabačke konstrukcije od drveta i bambusa, s drvenim letvama oblepljenim blatom, i krovom od „sušene trave , sto odgovara zapadnom krovu od s la m e .D a li je onda relativna čvrstina kineskih kuća dokaz postojanosti njene seoske privrede, simbol duboko ukorenjene snage? I u islamskim zemljama se gradi na čvrstom tlu. Vitez Šarden, koji svojim podrobnim opisima koliko privlači, toliko i zamara, tvrdi daje tako bilo u Persiji, koju je posmatrao s oduševljenjem kao niko drugi. Iako u Persiji ima dovoljno ka­ mena, opeka je glavni materijal; položena ili na kant, ona služi za sve, čak i za ku­ pole koje ukrašavaju kuće. Samo velike građevine imaju tavanice oslonjene na dr­ vene stubove. Ali bez na to obzira da li je pečena, tamnocrvena i tvrda (stotina ko23

str 38 " L S Yang’ 165 Aspects êconomi4ues des travaux publics dans la Chine impériale, 1964, Pierre Clément, Sophie Charpentier, L ’Habitation Lao, dans les régions de Vientiane et de Louang-Prabang, 1975.

252

Stanovanje, odevanje i moda

Seoske kuće u Nemačkoj (XVI vek) s krovom od slame; u prednjem planu su kolica i bunar s motkom. Gravira na drvetu potiče iz Kosmografije Sebastijana Minstera (1543). Germanski nacionalni muzej, Nirnberg (otisak Muzeja)

mada staje jedan eki), ili samo osušena na suncu (stotina komada tada staje samo dva do tri sua), opeka je krhak materijal. Zato tu kuće, „ni izdaleka lepe kao naše”, pa čak i palate, brzo propadaju, ako se dobro ne održavaju. I bogati i siro­ mašni Persijanci, kada naslede kuću, više vole daje sruše i na tom mestu naprave novu.25 Jasno je da širom sveta postoji hijerarhija građevinskih materijala, koja određuje i uzajamne odnose arhitektura u svetu. Najkrhkije obitavalište je uvek nomadski šator. Pravi se od raznih materijala (od čoje, tkanine od kozje ili kamilje dlake i si.), a oblik i veličina mu se mogu razlikovati. Uprkos svemu, održava se kroz stoleća. Da li je on neophodnost ili samo privremeno rešenje? Ponekad se promeni samo neka okolnost, i nomad po­ staje sedelac i menja način stanovanja. To se, bez sumnje, dešava na zalasku Rim­ skog carstva; kao i prilikom turskih osvajanja na Balkanu i prisilnih naseljavanja koja su ih pratila; tako je bilo i u dojučerašnjem kolonijalnom Alžiru, a još se i danas dešava u islamskim zemljama. Seoski stanovi u Evropi Postoje dve glavne kategorije kuća, seoske i gradske. Prve, kojih naravno, ima mnogo više, pre su bile skloništa nego kuće; trebalo je da zadovolje osnovne potrebe ljudi i domaćih životinja. Vrlo je teško zapadnjaku da zamisli seoska sta­ ništa u islamskim krajevima, kao i u Aziji, u njihovoj nekadašnjoj svakodnevici. I ovde kao i drugde, Evropa je kontinent o kojem imamo najviše istorijskih sazna­ nja. Ali, i ona nisu potpuna. Evropska seoska kuća gotovo da se ne pojavljuje u književnim spome­ nicima. Klasičan opis Noela Difaja samo je površna skica jedne bretonske kuće iz 25 Voyage du Chevalier Chardin en Perse, 1811, IV, str. Ш i dalje.

253

Stanovanje, odevanje i moda

sredine XVI veka. Isto je tako i s opisom - doduše, veoma podrobnim - finskog imanja u blizini Petrograda (1700). Reč je o skupini drvenih koliba, uglavnom oronulih, a koje tu služe za stanovanje: kuća sa samo jednom prostorijom, veoma zadimljenom, dve male staje, finsko kupatilo {sauna), peć za sušenje žita i raži. Pokućstvo sačinjavaju sto, klupa, gvozdeni kotao, kazan, vedro, bačve, drveni i zemljani tanjiri, sekira, lopata i nož za rezanje kupusa.27 Naše znanje o izgledu sela i unutrašnjosti većih kuća u kojima su ljudi i životilje živeli zajedno, donekle upotpunjuju crteži i slike. Pa ipak, više saznajemo o tome ako pažljivo čitamo propise o seoskoj gradnji. Seoske kuće se ne grade niti popravljaju bez odobrenja zajednice ili gospo­ dara koji nadzire pristup kamenolomima ili gliništima, kao i šumama gde raste drvo za gradnju kuća. U Alzasu u XV veku, za jednu kuću treba oboriti pet veli­ kih stabala, a isto toliko i za ambar.28 Propisi nas obaveštavaju i o načinu na koji se pleo rogoz, trska ili slama na krovu; o kamenju koje se u planinskim krajevima stavlja na šindru da vetar ne odnese krov; o opasnosti od požara, iako srazmerno maloj, koja preti krovu od slame dugo izloženom vremenskim nepogodama; o od­ ličnom đubrivu koje predstavlja krov od slame kad bude zamenjen; ili o hrani za stoku koju on može pružiti u teškim razdobljima (kao što se događalo u Savoji u XVIII veku); o načinu mešanja gline i drveta, kao i o raspoređivanju dasaka u glavnoj prostoriji; o običaju da se krčme obeležavaju posebnim znakom, bilo obručem od bureta, ili krunom, kao u Nemačkoj. Seoski trg, zid koji često opasuje skupinu kuća, crkva koja često služi kao tvrđava, izvori vode (vodeni tok, česma, bunar), uređenje seoske kuće sa stanom za ljude i životinje i ambarom - sve su to pojedinosti koje se neće bitnije menjati od XIX veka, pa i dalje. U Varziju (Nievr), gradiću u Burgundiji, kuće bogatih su, u stvari, seljačkog tipa; u popi­ sima iz XVII veka koji ih opisuju, spominje se uglavnom samo jedna velika pro­ storija, koja je u isto vreme kuhinja, spavaća soba i dnevna soba.30 Iskopavanja koja traju već dvadeset godina, na mestima napuštenih sela u bivšem Sovjetskom Savezu, Poljskoj, Mađarskoj, Nemačkoj, Danskoj, Holandiji i Engleskoj, a odnedavno i u Francuskoj, malo-pomalo dopunjuju naša znanja. Stare seoske kuće, otkrivene u mađarskoj pusti i drugde, otkrivaju oblike i pojedi­ nosti (kao što je peć od opeke, na primer), koje su se dugo održavale. Prva iskopa­ vanja te vrste u Francuskoj (1964. i 1965) vršena su u tri napuštena sela: u Montegiju (Averon), Sen-Žan-Le-Froa (Tarn), Drasiju (Zlatna obala). Prvo selo je bilo prilično veliko, treće bogato raznim predmetima, dok je drugo dovoljno otkriveno da bi se mogli rekonstruisati bedem, opkop, prilazni put, popločane ulice s jarkovima, jedan njegov stambeni deo, groblje, dve, a možda i tri crkve, građene jedna Noël du Fail, op. cit., str. 116-118. Johann Gottlieb Georgi. Versuch einer Beschreibung der Russisch Kayserlichen Residenzstadt St. Petersburg..., 1790, str. 555-556. Hermann Kolesch, Deutsches Bauerntum im Elsass. Erbe und Verpflichtung, 1941, str. 18. „Kada zakupnik želi da sebi sagradi kuću, on prikupi pet stabala za grede i krovište”. " P . Vermalc, op. cil., str. 253. Romain Baron, „La bourgeoisie de Varzy au XVIIIe siècle” u: Analles de Bourgogne, iuli-septembar 1964, str. 191.

254

Stanovanje, odevanje i moda

Drasi, selo u vinogradarskom delu Burgundije, napušteno između 1400. i 1420; iskopavanja su otkrila nekih dvadeset pet kuća. Ovde vidimo dve kuće; ona u prvom planu, tipična, ima podrum (iznad koga je ambar), zatim veću prostoriju za stanovanje s podom od nabijene zemlje; mali prozori prošireni prema unutra radi primanja više svetlosti, niša u debljini zida (foto Arheološka grupa za Srednji vek EPHESS)

iznad druge, a koje su mnogo upečatljivijih razmera nego poslednja kapela koja se još može videti.31 Uočavamo da su sela i zaseoci bili prilično „pokretljivi”: obrazuju se, šire, zbijaju, a ponekad i menjaju mesto. Nekad su to neopoziva i konačna „napu­ štanja” - Wüstungen o kojima govore nemački istoričari i geografi. Pa ipak, češće dolazi do prostog pomicanja unutar određenog prostora; tada se čitavo selo ljudi, predmeti za kuću, stoka, kamenje - seli nekoliko kilometara dalje. U toku tih promena može se, naravno, promeniti oblik sela. Veliko zbijeno lorensko selo čini se, potiče iz XVII veka.32 Vandejski bokaž (bocage vendéen), predeo šumaraka i visoke trave u vandejskoj Gatini, javlja se u istom razdoblju sa stvaranjem velikih imanja zakupaca, odvojenih jednih od drugih.33 Mnoga sela (i kuće) sačuvala su se, bez sumnje, ponekad izmenjena, i do danas. Tako pored gradova-muzeja postoje i sela-muzeji koji omogućuju da se 31Archéologie du village déserté, dve knjige, Cahiers des Annales, br. 27, 1970. 32 X. de Planhol i J. Schneider, „Excursion en Lorraine septentrionale, villages et terroirs lor­ rains”, u: Géographie et histoire agraires, actes du colloque international de l ’Université de Nancy, Mémoire n° 21, 1959, str. 39. 33 Doktor Louis Merle, La Métairie et l ’évolution agraire de la Gâtine poitevine, 1958, pogl. III, str. 75 i dalje.

255

Stanovanje, odevanje i moda

sagleda prošlost. Veliki problem je, međutim, tačno određivanje razdoblja. Rezul­ tati opsežnih istraživanja u Italiji su u potpunosti objavljeni/4 dok rezultati sli­ čnih istraživanja u Francuskoj tek čekaju na objavljivanje (ukupno 1759 neobja­ vljenih monografija).35 Ti nam rezultati omogućuju da rekonstraišemo stvari koje nas zanimanju. Tamo gde se život nije prebrzo menjao, na primer, na Sardiniji, često se mogu pronaći potpuno očuvane seljačke kuće, u zavisnosti od oblasti ostrva različito prilagođene ljudima i životinjama, koji su u njima boravili.36 Uostalom, svaki putnik, svaki turista u muzeju u Insbruku može videti kako je izgledala unutrašnjost planinskih kuća u Austriji; unutrašnjost se sačuvala i u ponekim kućama u Savoji, koje nisu pretvorene u kuće za odmor, i koje još uvek imaju drveni dimnjak, poznat kao borne, gde su se na dimu sušile šunke i koba­ sice. Slično tome, velike seljačke kuće iz XVII veka mogu se pronaći u Lombar­ diji, dok su se u Kataloniji sačuvale mnoge masie, divne kuće iz XV veka s rim­ skim svodovima, lukovima, lepim kamenom.37 U oba slučaja, reč je o kućama bogatijih seljaka, začelo retkim. Kuće i stanovi u gradu Svakako je lakše saznati kako su živeli gradski bogataši, u Evropi, naravno, jer izvan nje, izuzevši vladarske palate, nije očuvano gotovo ništa od starih kuća; naime, materijali od kojih su bile sagrađene nisu odoleli vremenu. A nema ni zabeležaka pouzdanih očedivaca. Svi će naši primeri biti, stoga, iz Evrope. Zgradu Muzeja Klini (prebivalište opatâ Klinija), naspram Sorbone u Pa­ rizu, podigao je 1498 (za manje od 13 godina) Žak d’Amboaz, brat kardinala D’Amboaza, dugogodišnjeg ministra Luja XII. Neko kratko vreme 1515. godine u njemu je stanovala Marija od Engleske, mlada udovica Luja XII. Rezidencija porodice Giz od 1553. do 1679, u četvrti Mare, danas je zgrada Nacionalnog ar­ hiva. Ministar Mazaren je od 1643. do 1649. stanovao u zgradi u kojoj je danas Nacionalna biblioteka. Zak-Samiel, grof De Kuber, sin Samiela Bernara (najbo­ gatijeg trgovca Evrope u vreme Luja XIV), živeo je u ulici Bak, br. 46, samo ne­ koliko metara od bulevara Sen-Žermen, u kući građenoj od 1741. do 1744. Devet g°dhia kasnije, 1753, njen vlasnik je bankrotirao, a među žrtvama je bio i Volter. A u odlično očuvanom Krakovu, još se uvek može posetiti kuća princa Čartoriskog, kao i kuća Vježineka, prebogatog trgovca iz XIV veka, koja se nalazi na Pijačnom trgu (Rynek), a gde se i danas može ručati. U Pragu, uz opasnost da za74 Ricerche m ile dimore rurali in Italia, pr. Centar za proučavanje etnološke geografije, Uni­ verzitet u Firenci, počevši od 1938. ' Henri Paulin, La Savoie (1977), prva knjiga u zbirci L ’Architecture rurale française. Cor­ pus des genres, des types et des variantes, zbirka u kojoj se preuzimaju podaci iz jednog neobjavlje­ nog istraživanja sprovedenog između 1942 i 1945. pod vodstvom P. L. Duchartrea i G. H. Rivièrea. O. Baldacci, La casa rurale in Sardegna, 1952, br. 9 u Ricerche sulle dimore rurali, nave­ dena zbirka. 37 • C. Saibene, La casa rurale nella pianura e nella collina lombarda, 1955; P. Vilar, La Ca­ talogne et l’Espagne..., II. 38 Jacques Hilairet, Dictionnaire historique des rues de Paris, 6. izd., 1963, I, str. 453^154 553-554, 131. .....................

256

Stanovanje, odevanje i moda

1. KUĆA S DVA KRILA I GALERIJOM HOTELIJERA ZANA ALERA (Arch. Nat.; Min. Centr. XIX-269. 9. juli 1540) dvaju vrata

Staje

Soba

Mala soba

Soba

Kuhinja * Prilaz i________

Ostava

Dvorište

Gostinska soba

Soba ■

Trg Mober 2. KUĆA IZ DVA DELA NIKOLE BRAIJEA, TUŽIOCA U ŠATLEU (Arch. Nat.; Min. Centr. LIV-2. 28. maj 1528)

Dvorište Ostava

4^

o° #

ч

Ulica grofice D'Artoa 3. KUĆA IZ JEDNOG DELA ŽORŽA DEKELOA, APOTEKARA I TRAVARA (Arch. Nat.; Min. Centr. СХХП-56. 4. avgust 1541) Dvorište ^ Kuhinja đ a ------------Gostinska soba Ulica St. Onore Prizemlje

Prvi sprat

Drugi sprat -MOJtfcftaJ

22. STANOVI U PARIZU U XVI VEKU

257

Stanovanje, odevanje i moda

lutamo u njoj, možemo posetiti Valenštajnovu ogromnu i pretencioznu kuću, na obali Vltave. U Toledu je muzej vojvoda od Ljerma, svakako autentičniji od kuće El Greka. Na skromnijem nivou, u Parizu, možemo u arhivama razgledati planove sta­ nova XVI veka. Ipak, ovi stanovi nisu bili za svakoga.39*Jer, čak i kad se bude po­ većao broj građevina - prekomeran u očima Parižana XVII i XVIII veka - siro­ masi će i dalje stanovati bedno, gore nego danas. U nameštenim sobama u Parizu, obično u vlasništvu trgovaca vinom ili perikama, sobama prljavim, punim buva i stenica, stanuju prostitutke, prestupnici, stranci, siromašni mladi ljudi, tek pristigli iz unutrašnjosti. Policija te stanove be­ zobzirno pretresa. Oni manje siromašni, stanuju u novim međuspratovima (entre­ sols) (koji se grade jeftino, „kao podrumi”), ili na najvišim spratovima. Obično što se ide više, društveni položaj stanara je niži. Na šestom ili sedmom spratu, po mansardama i potkrovljima, stanuje beda. Neki uspeju da se odatle izvuku; Grez, Fragonar i Verne su tu živeli i „nisu se stideli zbog toga”, ali šta je s drugima? U „četvrti Sen-Marsel, najgoroj od svih, 1782. dešava se da cela jedna porodica ima samo jednu sobu... gde pohabani ležajevi nemaju zavesa, gde se kuhinjsko posuđe meša s noćnim loncima”. Kad dođe rok za plaćanje stanarine (jednom u tri meseca) mnogo je potajnih, sramnih selidbi. Najgori je onaj rok o Božiću, jer se tada valja iseljavati po zimskoj studeni. „Jedan nosač stavlja na kuke ćelo domaćinstvo siromaha: krevet, slamaricu, stolice, sto, ormar, kuhinjski pribor, a on sam spušta svu svoju imovinu s petog sprata [u jednoj zgradi] i penje je na šesti u [drugoj zgradi], U samo jednoj kući u predgrađu Sen-Onore [oko 1782] ima novca koliko u čitavoj četvrti Sen-Marsel”. A taje četvrt povremeno izložena i poplavama Bijevre, „геке Goblena”. Isto je i u tesnim kućama u manjim gradovima, kao što je Bove, a koje su izgrađene od loše drvene građe, ,,s dve prostorije dole i dve na spratu, a u svakoj od njih stanuje po jedna porodica”.44 A i u kućama u Dižonu: „sve su izgrađene u dubinu, s vrlo uskim pročeljem ka ulici”, s šiljastim zabatima „sličnim kapama dvorskih luda”. I one su građene od grede i ćerpiča.43 Stanje je svuda slično. Tako u gradovima Holandije i u samom Amsterda­ mu, siromašni stanuju u niskim kućercima ili u podrumima. Siromašna kuća —a pretežno su sve takve pre napretka u XVII veku —sastoji se od dve prostorije: „od prednje i od stražnje sobe”. Kada je došlo do napretka i kuće postale „građanske”, u njima je obično stanovala jedna porodica. Kuće koje su zadržale uska pročelja širile su se na sve moguće načine, u visinu i dubinu, u podrum, na sprat, u „viseće sobe , u nove uglove i dodatke. Sobe su povezane uskim stepenicama, ili se iz jednih u druge prelazi preko nekakvog višeg praga.43 U Rembrantovoj kući, iza sobe za primanje, bila je spavaća soba s krevetom u udubljenju gde je ležala Saskija, kada je bila bolesna. 39 Madeleine Jurgens i Pierre Couperie, „Le logement à Paris aux XVIe et XVIIe siècles” u Annales E. S. C., 1962. ' ■j9 Za prethodno, S. Mercier, op. cit., I, str. 11 i 270. P. Goubert, op. cit., str. 230, napomena 34. £ G. Roupnel, op. cit., str. 114-115. - P. Zumthor, La Vie quotidienne en Hollande..., str. 55-56.

258

Stanovanje, odevanje i moda

Vila Medici u Trebiju, u dolini Sijeve (pritoke Ama), s kapelicom, vrtovima, seljačkim zgradama. Utvrđena kuća u srednjovekovnom stilu, moguće utočište, pripadala je Jovanu Crnih bandi (umro 1528), ocu Kozima, prvog toskanskog nadvojvode (foto Skala)

Osamnaesti vek donosi jednu luksuznu novost: bogati, naime, razdvajaju prostorije u kojima rade od onih u kojima žive. Siromasi će snositi posledice toga, ali to je drugo pitanje. Na jednoj strani postoji dom, mesto gde se jede, spava, po­ dižu deca. Tu žena treba da bude samo domaćica kuće, koja je (usled obilja radne snage) prepuna brbljive posluge koja radi ili se pravi da radi, posluge neposlušne, ali i zastrašene: samo sumnja i već predstoji zatvor, dok krađa može odvesti i na vešala. Na drugoj strani je kuća u kojoj se radi, dućan u kojem se prodaje, kance­ larija u kojoj se provodi najveći deo dana.4445Sve do tada nije bilo odvajanja. Go­ spodar je imao radnju ili radionicu u svojoj kući, gde su pored njega stanovali i njegovi radnici i šegrti. Upravo je to dalo poseban oblik kućama trgovaca i zana­ tlija Pariza: bile su uske i visoke (zbog skupoće zemljišta); dole je radnja, iznad gazdin stan, a na vrhu sobe radnikâ. Slično tome, svaki je pekar u Londonu 1619. pod istim krovom držao svoju decu, sluge i šegrte. Taje grupa sačinjavala poro­ dicu (the family), čija je glava bio pekar. 5 A u Parizu, čak su i ministri Luja XIV ponekad imali zvaničnu prostoriju u sopstvenoj kući. U XVIII veku dolazi do promena, koje su, izgleda, posledica načina života u velikim gradovima; naime, slične se stvari događaju i u Kantonu i u Parizu i u 44 Lewis Mumford, La Cité à travers l'histoire, 1964, str. 485-486. 45 Peter Laslett, Un monde que nous avons perdu, str. 7-8.

259

Stanovanje, odevanje i moda

Londonu. U XVIII veku kineski trgovci koji rade s Evropljanima, imaju radnju na jednom mestu, a kuću za stanovanje na drugom. Tako je i u Pekingu, gde imućni trgovci svake večeri odlaze iz svoje radnje u četvrt gde im žive žene i decač^ Nažalost, ne možemo ovde biti sasvim objektivni, jer veoma malo znamo o razvoju izvan Evrope. Planovi i slike kuća u islamskim krajevima, u Kini i Indiji, koje dajemo, mogu izgledati vezani za bilo koje razdoblje. Čak i gradovi - a čita­ lac se u to može uveriti u poglavlju o Pekingu - ne pokazuju svoje pravo lice, tim pre što putnici koji nas obaveštavaju nisu onako sitničavo radoznali kao Montenj: oni upiru poglede u velike prizore koje njihovi mogući čitaoci očekuju; u Egiptu, ne gledaju kuće u Kairu, već piramide; ne ulice ili radnje, ili čak stanove ugledni­ ka u Pekingu i Delhiju, već zabranjeni carski grad i njegove žute zidove, odnosno palatu Velikog Mogula. ' Urbanizovana sela Izvesno je da je na svetskoj razini, podela između gradskih i seoskih kuća veoma oštra. Ali, i na jedne i na druge utiče bogatstvo grada. Naime, izuzev neko­ liko preobražaja poput onih koji su bitno promenili izgled engleskih sela u XVI i XVII veku, promene na selu su odraz, posledica, bogatstva grada. Grad koji je akumulirao mnogo novca, ulaže ga u obližnja sela. On bi to činio i kada bogataše ne bi privlačila zemlja koja daje plemstvo, povoljne ili bar sigurne prihode na osnovu seoskih pravnih propisa, kao i udobnost lepih seoskih boravišta. Ovaj povratak selu je obeležje Zapada. S promenom opšte ekonomske situ­ acije u XVII veku, dolazi do prave najezde na sela. Oko gradova se šire velikaški i buržujski posedi. Samo neke udaljene oblasti, zaštićene od te surove pohlepe, ostaju seljačke i zastarele. Vlasnik iz grada nadgleda svoja imanja, ubire zakup­ ninu od svoje zemlje; sa sela donosi žito, vino, živinu; tamo povremeno boravi i često obnavlja neke građevine, spaja komade zemlje i obrazuje zaokružene posede. To objašnjava veliki broj plemićkih farmi, „poljskih imanja i kuća” oko Pa­ riza. Isto je tako i s utvrđenim izdvojenim imanjima (bastides) u Provansi. Ili s boravištima u okolini Firence, kojih je od XVI veka sve više i toliko su bogata da predstavljaju pravi grad za sebe. Tako je i s venecijanskim vilama u dolini Brente, na koje se troše sredstva iz starog grada. U XVIII veku gradske palate počinju da se preziru a prednost daje seoskim vilama. U svemu, naravno, ulogu ima i interes, bez obzira da lije reč o okolini Lisabona, Dubrovnika, Dižona, Marselja, Bordoa, Milana, Nirnberga, Kelna, Hamburga, Haga ili Londona. Po čitavoj engleskoj unutrašnjosti se u XVIII veku grade skupa boravišta. Jedna zbirka iz 1779. daje * n e J"toui s j^efm'Sny> Mémoires de Charles de Constant sur le commerce à la Chine, 1964 str. 145^M. de Guignes, op. cit., III, str. 51. S; p° l|ard i DCrossley, The Wealth o f Britain, str. 97 i dalje; M. W. Barley, u: The Agrarian History o f England and Wales, pr. Joan Thirsk, IV, 1967, str. 745 i dalje. Marc Venard, Bourgeois et paysans au X V IIe siècle. Recherches sur le rôle des bourgeois parisiens dans la vie agricole au sud de Paris, 1957. William Watts, The Seats o f the Nobility and Gentry in a collection o f the most interesting and picturesque views..., 1779. 6

260

Stanovanje, odevanje i moda

opise s likovnim prikazima 84 takva „zamka”, a posebno onog vojvode od Orforda u Hogtonu u Norfolku, koji je Volpol započeo da gradi 1722. a završio 1735, s ogromnim odajama, galerijama i mermerom na sve strane. A jedno od najlepših putovanja na koje se danas može poći, jeste potraga za nekim neoklasičnim vilama iz XVIII veka u okolini Napulja, sve do Tore del Greka; od Bare do S. Đorđa; od Kremana do Portiča u blizini kraljevske palate; od Rezine do Tore Anunčata. Sve te vile su raskošna zdanja, lepa letnja boravišta između padina Vezuva i mora. Do ove gradske kolonizacije sela, očigledne na Zapadu, dolazi i drugde. Tako, bogataši Carigrada grade rezidencije na obe obale Bosfora,50 a alžirski misi na brežuljcima Sahela, gde su vrtovi „najlepši na svetu”.51 Na Dalekom istoku ta pojava nije tako upadljiva zbog nesigurnosti sela, ali je moguće i da ne raspo­ lažemo s dovoljno podataka. Bernardino de Eskalante u svojoj knjizi iz 1577. go­ vori (na osnovu onoga što je pročitao, ili čuo od drugih putnika) o „kućama zado­ voljstva” bogatih Kineza, ,,s vrtovima, gajevima, ptičjim kavezima, jezercima”.52 U novembru 1693, ruski ambasador se u okolini Pekinga divi „velikom broju ra­ skošnih vila koje pripadaju mandarinima i stanovnicima prestonice [...], s širokim kanalom ispred svake od njih i kamenim mostićem koji služi za prelaz”.53 A reč je o vrlo staroj tradiciji: bar od XI veka kineska književnost slavi čari i zadovolj­ stva takvih kuća okruženih izvorskim vodama, koje se uvek nalaze pored nekog veštačkog jezera s „purpurnim i skerletnim” cvetovima lokvanja. Tu imati svoju biblioteku, posmatrati labudove, „rode kako ratuju s ribama”, „vrebati zečeve i gađati ih strelama na ulazu u njihove jazbine”, jesu najveća zadovoljstva koje ži­ vot može da pruži?54

ENTERIJERI Kuće, viđene spolja su jedno, a viđene iznutra - nešto drugo. Unutrašnjnost kuća je teško proučavati jer je reč o problemima klasifikacije i opisivanja u okviru pravila koja bi morala da važe za čitav svet. Prikaz, ipak, možemo dati u glavnim crtama, gledajući u ono što se do danas održalo, to jest u ono što se sporo menja. A unutrašnjost kuća siromašnih gotovo da se ne menja, ma gde oni živeli, kao što se ne menja ni u slabo pokretnim i začaurenim, dakle, siromašnim civiliza­ cijama. Jedino se Zapad odlikuje stalnim promenama. To je povlastica gospodara. Sirotinja bez pokućstva Siromaštvo je kad se poseduje ili ništa, ili tek malo. Ako to važi za Evropu, najbogatiju i promenama najskloniju civilizaciju, onda to utoliko pre važi za os­ tali svet. Na Zapadu je sirotinja u selima i gradovima živela u gotovo potpunoj 50Fynes Moryson, An Itinerary, 1617,1, str. 265. 51 Bernardo Gomes de Brito, Historia tragicomaritima, VIII, 1905, str. 74. 52 Bernardino de Escalante, Primeira Historia de China (1577), 1958, str. 37. 53 Abbé Prévost, op. cit., V, str. 507-508 (putovanje Isbrana Idesa, 1693). 54Mémoires... (misionara u Pekingu), op. cit. II, 1777, str. 648-649.

261

Stanovanje, odevanje i moda

bedi. Nameštaja i kućne opreme gotovo da i nije imala, bar ne pre XVIII veka kada se širi osnovna raskoš (stolice umesto klupa,55*vuneni dušeci, perjana po­ steljina) - i kada se u nekim seoskim područjima javlja ukrasno pokućstvo, obo­ jeno ili brižljivo rezbareno. Ali to je još uvek izuzetak. Popisi stvari umrlih, što su pouzdana dokumenta, jasno to potvrđuju. Još u XVIII veku, u Burgundiji, ako se izuzmu malobrojni imućni seljaci, pokućstvo nadničara i sitnih seljaka odgovara njihovoj bedi: „verige iznad ognjišta, kotao na njemu, sudovi za prženje, nekoliko tiganja (quasses), naćve za mešanje hleba (meix)..., škrinja, drveni krevet na četiri noge, s perjanim jastukom i perinom, valjkasto jastuče, tu i tamo vezeni pokrivač za krevet, pantalone od sukna, kaput, dokolenice, nešto alata [lopata, pijuk]”. Ali, pre XVIII veka, u tim se spiskovima pominje samo pokoji komad iznošene odeće, klupica, sto, daske za spavanje, vreće ispunjene slamom. U službenim izveštajem za Burgundiju od XVI do XVIII veka, stalno se pominju „ljudi koji spavaju na slami„[_] bez kreveta i pokućstva”, i koje „od svinja razdvaja samo tanka pre­ grada . To možemo da vidimo i sami. Na jednoj slici Adrijana Bruera (1605— 1638) četiri seljaka pevaju zajedno u oskudno nameštenoj sobi: nekoliko stoličica, jedna klupa, bačva koja služi kao sto, na kojem se nalaze komad hleba, krčag i krpa. To nije slučajno. Stare bačve, presečene na dvoje, imaju različite namene u seoskim krčmama, koje holandski majstori XVII veka rado slikaju. Tako J. Stin na jednoj slici prikazuje seoskog dečaka koga majka, stojeći pored njega, uči da piše; klupa je, zapravo, daska stavljena preko gornjeg otvora bačve. A dečakovi roditelji čak i nisu među najsiromašnijim. Nekoliko reči iz nekog starog teksta iz XIII veka takođe su dobra ilustracija: u Gaskonji, „bogatoj belim hlebom i odličnim crnim vinom”, seljaci, „imaju običaj da sede oko vatre, jedu bez stola i piju svi iz iste čaše”.57*59 Ništa od toga ne bi trebalo da nas iznenađuje: beda je vladala svuda. U Francuskoj, jedan ukaz iz 1669. naređuje rušenje „koliba koje su na kolju”, i na ivicama šuma, „podigli skitnice i badavadžije”.5 Te kućice podsećaju na one koje su po šumama izgradili neki Englezi izbegli od kuge koja je 1666. harala Lon­ donom. Stanje u gradovima je jednako mučno: u Parizu, u predgrađima Sen-Marsel, pa čak i Sent-Antoan, samo nekoliko zanatlija-stolara živi bolje; u Le Manu i Boveu tkači žive u nemaštini. Ali i u Peskari, gradiću na Jadranskom moru, koji ima oko hiljadu stanovnika, ispitivanje sprovedeno još 1564. pokazuje da tri četvrtine porodica, doseljenih iz okolnih brda ili s Balkana, žive u potleušicama. A reč je o gradu koji, iako mali, ima tvrđavu, garnizon, sajmište, luku i so­ lane. Valja reći i da je Italija u toj drugoj polovini XVI veka, povezana sa Špan tiom, zemljom s bogatom atlantskom trgovinom i već razvijenom metalurgi­ jom. U prebogatoj Đenovi, beskućnici su prinuđeni svake zime, da bi nešto za55 М' Gonon> La Vie quotidienne en Lyonnais d ’après les testaments, X IV e-XV Ie siècles 1968, str. 68. de Saint-Jacob, op. cit., str. 553, 159. 5g Le Guide du pèlerin de Saint-Jacques de Compostelle, pr. Jeanne Vielliard, 1963, str. 29. 59 Ordonnance de Louis XIV... sur le fa it des eaux et forests. 13 août 1669, 1703, str. 146. Daniel Defoe, Journal de l ’année de la peste, pr. J. Aynard, 1943, str. 115 i dalje. Médit, knjiga I, str. 415.

262

Stanovanje, odevanje i moda

„Ruska večera”: u ovoj izbi iz XVIII veka gotovo da nema nameštaja; kolevkaje obešena. Gravira Le Prensa. Kabinet grafike (otisak B. N.)

radili, da odlaze kao veslači na galije.61 U Veneciji, siromasi sa svojim porodi­ cama žive na odbačenim barkama, u blizini luke (fondamenta) ili pod mostovima na kanalima. U tome su slični onim kineskim zanatlijama koji žive u svojim džunkama i sampanima na rekama u gradovima, i koji, zajedno sa svojim porodicama, domaćim životinjama i živinom, neprestano plove uzvodno i nizvodno u potrazi za poslom. Tradicionalne civilizacije i enterijeri koji se ne menjaju Dmgo pravilo: tradicionalne civilizacije ostaju verne svom uobičajenom dekoru. Ako se zanemare neke pojedinosti - porcelan, slike, kipovi od bronze unutrašnjost kineske kuće može biti i iz XV, kao i iz XVIII veka. Tradicionalna ja61 Médit, knjiga I, str. 234.

263

Stanovanje, odevanje i moda

panska kuća, kakva i danas postoji - a osim gravira u boji iz XVIII veka - izgle­ dala je slično i u XVI i XVII veku. Isto važi i za Indiju. A unutrašnjost islamske kuće, pak, lako je zamisliti prema unutrašnjostima kakve danas postoje. Izuzev kineske, neevropske civilizacije su oskudne pokućstvom. U Indiji ta­ koreći nema stolica ni stola: na tamilskom jeziku reč za sto —mecei —potiče iz portugalskog (mesa). Stolica nema ni u Crnoj Africi, gde su se umetnici iz Benina zadovoljavali da oponašaju evropske stolice. Nema stolica ni, da tako kažemo, vi­ sokih stolova, u islamskom svetu, ni u zemljama pod njegovim uticajem. U Španiji, među brojnim uvredama koje Peres de Činčon upućuje Mavarima u svom delu Antialcoran (1532), nalazimo i ovaj neobičan dokaz nadmoći: „Mi hrišćani, sedimo visoko, a ne na zemlji kao životinje”.62 U muslimanskom delu Jugosla­ vije, u Mostaru, na primer, još pre dvadesetak godina, gosti u kući su sedeli na jastucima oko niskog stočića; običaj se održao u nekim porodicama privrženim tradiciji, a i u mnogim selima.63 Godine 1699. holandskim trgovcima se prepo­ ručuje da nose u Rusiju veoma čvrstu hartiju; pošto ima veoma malo stolova, Rusi najčešće pišu na kolenima, pa treba imati čvrstu hartiju.64 Naravno, Zapad nije u svemu iznad ostalog sveta. Druge civilizacije su us­ vojile oštroumna rešenja u pitanjima stanovanja i uređenja kuće, često manje skupa nego na Zapadu. Istok je u ponečem i bolji: u islamskim zemljama to su javna kupatila (ipak nasleđena od Rima); u Japanu je to elegancija, čistoća i naj­ skromnijih kuća, mudro korišćenje prostora za spremanje. Kada se u proleće 1699, Osman-aga našao na putu teškog oslobađanja (Nemci su ga zarobili ili, bolje, pretvorili u roba, deset godina ranije, za vreme zauzimanja Lipove), prolazi kroz Budim (koji su hrišćani oslobodili 1686), i srećan je što može da ide ,,u divna gradska kupatila”.63 Naravno, reč je o amamima na obali Dunava, pod tvrđavom, gde je svako u doba turske vlasti mogao da uđe besplatno. Rodrigo de Vivero,66 smatra da japanske kuće, koje je video 1609, nisu tako lepe kada se gleda s ulice kao španske, ali ih nadmašuju lepotom svoje unu­ trašnjosti. U najskromnijoj japanskoj kući sve se već ujutro uredno slaže i sklanja od indiskretnih pogleda: jastuci s kreveta, na primer. Slamnate prostirke su svuda raspoređene, pregrade propušaju svetlost i sve je u redu. Ipak, mnogo je i nedostataka! Nema grejanja, koje, kao u sredozemnoj Ev­ ropi, treba da preuzme sunce. Ono ipak nije dovoljan izvor toplote. U turskom delu islamskog sveta nema nijednog kamina (ako se izuzme monumentalni kamin u carigradskom Šaraju). Jedino rešenje je mongol, koji se može napuniti drvenim ugljem ili žarom. U bivšoj Jugoslaviji, muslimanske kuće nikad nemaju kamin. % Louis Cardaillac, Morisques et chrétiens. Un affrontement polémique, 1977, str. 388. Obaveštenje o ovoj terni mi je pružila Branislava Tenenti, šef za istraživanje u École des Hautes-Etudes. Pierre Daniel Huet. Mémoire touchant le négoce et la navigation des Hollandais., en 1699 pr. P. J.^Block, 1903, str. 243. - Osman-aga, Journal, izdali R. Kreutel i Otto Spies, pod naslovom: Der Gefangene der Giaueren,^1962, str. 150. Rodrigo de Vivero, Du Japon et du bon gouvernement de l ’Espagne et des Indes, pr. Juliette Monbeig, op. cit„ str. 180.

264

Stanovanje, odevanje i moda

Kineska činija s početka XVIII veka; jedan učenjak sedi na stolici u nekom paviljonu i čita. Prizor, verovatno, iz nekog romana. Muzej Gime (foto M. Kabo)

Bilo ih je u Persiji, u sobama bogataša, ali su bili veoma uski „јег Persijanci, da bi izbegli dim i uštedeli drva, inače veoma skupa, postavljali su cepanice oko­ mito”.67 Ali nema kamina ni u Indiji ni na ostrvima Indonezije (uostalom, tu i nisu baš potrebni). Ni u Japanu, gde zna biti jako hladno: dim iz kuhinjskog ognjišta „nema drugog izlaza osim otvora napravljenog na krovu”; mangali slabo zagrevaju veoma loše zaptivene prostorije. 8 Kupanje u koritima vrele vode, ugrejane vatrom od drva, koritima koje poseduje svaka kuća, bili su način da se čovek ugreje, koliko i da se opere. Naprotiv, u severnoj Kini, koja je ponekad hladna kao Sibir, zajednička dnevna soba se greje „vatrom u maloj peći koja stoji na prednjoj ivici uzvišenja, u dnu prostorije, a na kojem se spava. Kod bogatih ljudi u Pekingu peći su veće: postoje cevi ispod podova i lože se spolja” - u stvari, neka vrsta centralnog grejanja. Ali u siromašnim kućama mangal („sud s užarenim ugljem”), često je jedini način grejanja.69 Isto je tako i u Persiji, gde je nekad prilično hladno.70 ^ G. F. Gemelli Careri, op. cit., II, str. 17. 8 Le Japon du XVIIIe siècle vu par un botaniste suédois, pr. Claude Gaudon, 1966, str. 241­ 242. ® M. de Guignes, op. cit., II, str. 178. 70 Chardin, op. cit. IV, str. 120.

265

Stanovanje, odevanje i moda

Dva načina sedenja. Na prvoj slici je minijaturista, i to je persijska kopija portreta nekog Turčina koja se pripisuje^ Đentileu Beliniju (1424-1507). Zbirka Ž. Duše (otisak Žirodon )

Dakle, uz par izuzetaka, grejanje je slabo ili nikakvo. I pokućstva gotovo da nema. U islamskim podmčjima ponekad postoje škrinje od plemenitog kedrovog drveta, u kojima se čuvaju odeća, tkanine i kućne dragocenosti. Ponekad se kori­ ste niski stolići, a negde i bakarne ploče postavljene na drvene okvire. U turskim i persijskim kućama udubljena u zidovima mogu da posluže kao ormari. Ali „nema kreveta ni stolica kakve mi poznajemo; nema ogledala, stolova, stalaka za lavor, slika na zidovima”. Ničega nema osim dušeka, koji se uveče prostiru, a ujutro spremaju, mnogo jastuka i divnih vunenih tepiha živih boja, ponekad naslaganih jedan na drugi,71 a koje su ljudi u hrišćanskom svetu uvek voleli. To je pokućstvo nomadâ. U carigradskim muzejima izloženo je veoma malo nameštaja. Njihovo bla­ go druge je vrste: skupocene tkanine, često ukrašene stilizovanim lalama, spiralne čaše (poznate kao „slavujevo oko”); divne kašike od gorskog kristala, slonovače, biberovog drveta s intarzijama od bakra, srebra, sedefa ili korala; porcelan s Kipra i iz Kine; raskošan nakit. Izložena su i dva ili tri izuzetna prestola ukrašena mbinima, smaragdima, tirkizom i biserima. Isti utisak ostavlja i brižljiv popis ri­ znice kurdskog vladara, koju je turska vojska zaplenila 1655. i iznela na licitaciju: kovčezi od slonovače, ebonovine i kedra; kutije ukrašene blještavim dragim ka­ menjem; bočice za mžino ulje ukrašene dijamantima; posude za gorenje mirisa; knjige štampane na Zapadu; primerci Korana u povezu ukrašenom dragim ka­ menjem; kaligrafska delà čuvenih umetnika; srebrni svećnjaci; kineski porcelan, 71 Ibid., IV, str. 19-20.

266

Stanovanje, odevanje i moda

... i Sardenov pisar (XVIII vek). Kabinet grafike (otisak B. N.)

vrčevi od ahata; zdele i tanjiri iz Iznika (Nikeja); oružje kao ono opisano u Pri­ čama iz hiljadu i jedne noći - sablje od čuvenog čelika s pozlaćenim tokama; mnogo srebra; sedla s vezovima od zlata; stotine tigrovih koža i bezbrojni tepisi.72 Dva tipa kineskog pokućstva Tokom vekova koji nas zanimaju, u Kini nema naglih promena, ali postoji nešto stoje razlikuje od svih ostalih vanevropskih zemalja - obilje elegantnog po­ kućstva, često izrađenog od plemenitog drveta uvezenog izdaleka, lakovi, ormari, razne lepo raspoređene police, visoki i niski stolovi, stolice, klupe i stoličice, kre­ veti, obično sa zavesama, pomalo nalik onima donedavno na Zapadu. Glavna izu­ zetnost (koja podrazumeva određeni način života), jeste korišćenje stola i stolica, stoličica ili klupe. Treba primetiti da sve to ne potiče iz drevne Kine. Kada je Ja­ pan preuzimao i pomno podražavao sve proizvode kineske materijalne civiliza­ cije iz razdoblja Tang (618-907), nije bilo ni stolica ni stola. U stvari, sadašnje ja­ pansko pokućstvo tačno odgovara onom starom kineskom: niski stolovi, nasloni za laktove koji olakšavaju čučeći položaj, madraci (japanski tatami) na manje ili 72 Arménag Sakisian, „Abdal Khan, seigneur kurde de Bitlis au XVIIe siècle et ses trésors”, u: Journal asiatique, april-maj 1937, str. 255-267.

267

Stanovanje, odevanje i moda

više uzdignutim podovima, niski ormari za spremanje stvari (police i sanduci u nizovima), jastuci. Sve je prilagođeno životu u ravni poda. Stolica je, verovatno, stigla u Kinu u II ili III veku n. e., ali joj je trebalo do­ sta da postane uobičajeni deo nameštaja (prvo svedočanstvo o njoj je iz razdoblja 535-540: izvajana ploča u muzeju u Kanzas Sitiju). Verovatno potiče iz Evrope, iako je u Kinu stigla zaobilaznim putem (preko Persije, Indije ili severne Kine). Uostalom, njen prvobitni kineski naziv, koji se koristi i danas, znači „varvarski krevet”. Verovatno je u početku služila kao počasno sedište, za svetovne ili verske namene. Donedavno je u Kini stolica bila namenjena samo za počasne goste ili ljude u godinama, dok je u mnogo češćoj upotrebi bila stoličica bez naslona, kao u srednjovekovnoj Evropi. Ali, važan je sedeći stav koji stolica ili stoličica podrazumevaju, različit od onoga u drevnoj Kini i u drugim azijskim zemljama, to jest u svim vanevropskim zemljama. Ako je stolica prošla kroz Persiju i Indiju, ona tu, svakako, nije pri­ hvaćena u narodu. Ali, najednom kineskom svitku iz XIII veka, na kojem su pri­ kazani prizori s putovanja kroz sela, a i kroz neki kineski grad, mogu se videti u seoskim krčmama i gradskim radnjama visoki stolovi s klupama i raznim stoli­ cama. Za Kinu je ta tekovina odgovarala novom umeću života, utoliko originalnijem što nije isključivao onaj stari. Tako će Kina imati dva tipa pokućstva, nisko i visoko. Velika zajednička prostorija, osobena za čitavu severnu Kinu, na dva je nivoa: na nižem se nalaze stolice, stoličice bez naslona i klupe, visoki sto, visoki ormar (često s fiokama, iako se u Kini „šifonjer”, tj. visoka komoda s fiokama, pojavio veoma kasno, u XIX veku, kao imitacija Evrope). Pokućstvo starog ili ja­ panskog tipa raspoređeno je na gornjem nivou, na uzvišenju sagrađenom od opeke u visini klupe, iznad drugog delà prostorije. To je kang, koji se greje po­ moću ugrađenih cevi, a pokriven je asurama ili čojom, jastucima, ćilimima živih boja; u njemu su i niski stočić i isto tako niski ormari i škrinje. Tu se zimi spava, u zaklonu od hladnoće; tu se, sedeći na podu, primaju gosti i pije čaj; tu žene šiju ili tkaju tepihe. Pre nego što se popne na kang, Kinez izuje cipele i obuje plave pla­ tnene čizme s belom mekom potplatom (te su čizme kod onih koji „drže do sebe” uvek besprekorno čiste). U južnoj Kini, gde grejanje nije potrebno, takođe, po­ stoje dva tipa pokućstva. Crteži koje je Las Kortes napravio u oblasti Kantona početkom XVII veka, prikazuju Kineze kako sede na stolicama oko četvrtastog stola i jedu. A nosiljka od lakog drveta, koju prikazuje, smišljena je po istom obrascu kao i evropska. Prethodni kratak pregled, iako naznačuje, ne objašnjava pojedinosti tog ve­ likog preobražaja. Videti u njemu prostu priču o stolici i svakako brojne posledice njenog prihvatanja, jedno je od onih pojednostavljenih objašnjenja kojima obiluje starija povest tehnika. Stvarnost je uvek mnogo složenija (na to ćemo se vratiti u sledećem poglavlju). U Kini je, naime, nešto pre XIII veka, došlo do razvoja ži­ votnih stilova, praćenih odvajanjem života u sedećem i života u čučećem po­ ložaju; potonji je bio vezan za dom, dok je prvi bio zvaničan (presto vladara, sto­ lice mandarina, klupe i stolice u školama). Sve bi to zahtevalo podrobna obja268

Stanovanje, odevanje i moda

„Hindustanske žene ” za obedom, minijatura koja ilustruje Manučijevu knjigu „Istorija Indije”. Kabinet grafike (otisak B. N.)

šnjenja i istraživanja koja pevazilaze naše ciljeve. Ipak, značajno je primetiti da postoje dva načina svakodnevnog života: onaj u sedećem i onaj u čučećem po­ ložaju. Potonji postoji svuda osim na Zapadu, dok oba, jedan pored drugog, po­ stoje samo u Kini. Tražiti poreklo tog ponašanja u Evropi vodilo bi do antičkog doba i do samih korena zapadne civilizacije. Zadovoljićemo se sa nekoliko primera. Kao što bi se moglo i očekivati, u ja­ panskim kolima s volovskom vučom nema sedišta. Na jednoj persijskoj minija­ turi, vladar je predstavljen kako sedi na velikom prestolu prekrštenih nogu. Do­ nedavno je u Kairu, na fijakerima za iznajmljivanje, egipatski kočijaš, s nešto slame ispred svog sedišta, savijao noge ispod sebe, iako ih je mogao ispružiti. Najzad, u pitanju je gotovo biološka razlika:73 odmarati se na japanski način na petama, ili sedeti prekrštenih nogu kao u islamskim zemljama i u Turskoj, ili čučeći, kako često čine Indijci, nemoguće je ili bar vrlo teško za Evropljanina. Ja­ pancima je, s druge strane, način sedenja Evropljana tako neobičan, da ga nazi­ vaju „bešenjem nogu”. Đemeli Kareri vozio se u zimu 1693. turskom ili, tačnije, bugarskom kočijom, od Galipolja do Jedrena. Nije bilo sedišta: „Kako nisam bio naviknut”, piše on, „da sedim prekrštenih nogu na turski način, bilo mi je vrlo neudobno u toj kočiji bez sedišta, napravljenoj tako da se nijedan Evropljanin u njoj ne bi udobno osećao”. U nosiljci u Indiji, isti putnik, dve godine kasnije, „bio je primoran da se opruži kao u krevetu”.74 Bila je to prinuda koja nam se čini manje mučna. Ali, i u Pekingu su kočije obično bez sedišta, tako da Džon Barou, 73 Nekim mojim kritičarima se pominjanje „biologije”, učinilo preteranim. Ja tu reč, naravno, nisam uzeo u doslovnom smislu. Ali je sasvim izvesno da nijedan odrastao Evropljanin nije u stanju, bez dugotrajne vežbe, da sedi satima na podu prekrštenih nogu. (Šarden, koji je živeo deset godina u Persiji, navikao se na taj položaj i osećao se u njemu udobno). Istina je i obrnuto: prijatelji Indijci i Japanci mi kažu da u pariškim bioskopima u mraku, savijaju noge pod sebe na sedištu, u položaj koji im je udobniji. 74 G. F. Gemelli Careri, op. cit., I, str. 257.

269

Stanovanje, odevanje i moda

poput Đemeli Karerija gunđa „kako je to za Evropljane najgora vrsta kola koja se mogu zamisliti, jer moraju sedeti kao mačke”.75 Jedino su Kinezi naviknuti na oba položaja (mada Kinezi tatarskog porekla u načelu retko prihvataju sto i stolicu; u Pekingu je postojala razlika u stilu života između kineskog delà grada i tatarskog). Neki Francuz, koji je posetio Peking 1795. godine, kao član nizozemskog poslanstva, kaže: „Mandarini su mislili da ćemo mi sedeti na podu prekrštenih nogu. Videvši, međutim, da nam je taj položaj neudoban, odveli su nas u veliki raskošan paviljon [...] sa stolovima i stolicama [...]; uzvišenje je bilo prekriveno debelim tepihom, a na nižem delu je gorela vatra”.76 Na Zapadu, susret iberijske sa islamskom kulturom u Španiji, doveo je u jednom trenutku do slične situacije. Već smo preneli kako je Perez de Činčon re­ kao da muslimani „sede na zemlji kao životinje”; on je tu uvredu ponovio i u dru­ gom obliku, na prvi pogled nerazumljivom: „Oni sede na zemlji kao žene”. Naime, španske žene su dugo (sve do XVII veka) zadržale običaj da sede na jastu­ cima na arapski način. Odatle i izraz tomar la almohadilla (doslovno: uzeti ja­ stuk), da bi se reklo kako je neka dvorska dama dobila pravo da sedi pred kralji­ com. U doba Karla V, u prostorijama za primanje ženama je bilo namenjeno uz­ višenje s jastucima i niskim stolicama.77 Nešto slično kao u Kini. U Crnoj Africi Bilo daje reč o siromaštvu ljudi ili siromaštvu civilizacije, rezultat je isti. U onome što sam nazvao „kulturama”,78 postoji dvostruko siromaštvo, dok se nemaština održava vekovima. Takav je slučaj, bez sumnje, bio u Crnoj Africi, što će potvrditi naš kratak pregled. Na obalama Gvinejskog zaliva, gde se uspostavlja i u unutrašnjost prodire evropska trgovina, nema gradova koji bi bili zbijeni na zapadni ili kineski način. Seljaci, ako nisu nesrećni (jer šta ta reč, zapravo, znači?), svakako žive u nemaštini, kao što se može zaključiti iz najranijih opisa sela koje daju putnici. Ljudi žive u sojenicama od blata i trske, „okruglim kao golubarnici”; retko premazane krečom, te kolibice bez prozora i opreme (osim keramičkih posuda i pletenih korpi), pažljivo se nadimljavaju svako veče da bi se oterali komarči (maringouins), čiji je ubod veoma bolan. „Nisu svi naviknuti kao oni”, piše otac Laba (1728), „da budu dimljeni kao šunke i dobiju miris dima, koji izaziva mučninu kod onih koji počnu da se druže s crnicima”.79 Ne treba da posvećujemo suviše pažnje ovoj preosetljivosti. Uostalom, brazilski istoričari i sociolozi kažu (iako ne moramo verovati u to), da su odbegli robovi po sertâoima (gotovo pusti prostori) u nezavisnim republikama, pa čak i crnci u potleušicama u gradovima (mucambos), živeli u XIX veku na zdraviji način od svojih gospodara na plantažama ili u gradovima.80 75 John Barrow, Voyage en Chine, 1805,1, str. 150. 76 M. de Guignes, op. cit., 1795, 1, str. 377. 77 Marie-Loup Sougez, Styles d ’Europe: Espagne, 1961, str. 5-7. 7jj Tom rečju označavam jedan nivo niži od „civilizacija”. 79 J. -B. Labat, op. cit., II, str. 327-328. Gilberto Freyre, Casa Grande e Senzala, 1933; Sobrados e Mucambos, 1936.

270

Stanovanje, odevanje i moda

Lov na jelene u Aranhuesu, 1665: prisustvuju mu i dvoranke, koje sede na islamski način na jastucima. Upravo ispod tribine, gde se one nalaze, biće dokrajčene životinje koje su lovci uhvatili. Detalj slike Martinesa del Maza, La caceria del Tabladillo en Anranjuez, Muzej Prado (foto Maz)

Osim običnih koliba u Africi postoje tu i tamo okrečene kolibe, što je već raskoš, ma koliko skromna. Manji broj kuća, u „portugalskom stilu” (koje se tako zovu jer su nalik kućama nekadašnjih osvajača, čiji jezik „gospodari” i danas go­ vore), predstavlja još veći napredak. U tim kućama s „otvorenim tremovima”, po­ stoje „male, čvrste drvene stolice” (namenjene posetiocima), pa čak i stolovi; na­ ravno, u njima se drži i palmino vino za odabrane goste. U takvim kućama živele su lepe mulatkinje koje bi osvojile srce poglavice ili, možda, nekog bogatog engle­ skog trgovca. Takva jedna kurtizana koja vlada „kraljem” Bara, oblači „uski satentski prsluk u portugalskom stilu” i nosi „kao suknju, jednu od onih lepih kecelja koje dolaze s ostrva Sen Jago ili sa Zelenortskih ostrva [...], to su, zaista, otmene kecelje - nose ih samo ugledne osobe”.81 Ova slučajna pojedinost dokazuje to da čak i u unutrašnjosti Afrike postoje suprotnosti - beda i raskoš. 81 J. -B. Labat, op. cit., IV, str. 380.

271

Stanovanje, odevanje i moda

Zapad i različiti tipovi pokućstva U odnosu na Kinu i ostali svet, originalnost Zapada u pokućstvu i unutra­ šnjem uređenju se ogleda u sklonosti ka promenama, u relativnoj brzini razvoja. Na Zapadu se sve menja i na razne načine preobražava, dakako, ne od danas do sutra. Korak više u nekom muzeju i eto nas u novoj dvorani, pred novim prizo­ rom. Ti su se prizori, naravo, veoma različito menjali u raznim oblastima Evrope. Samo su veliki preobražaji zajednički svima; oni prevazilaze vremenska zaosta­ janja, oponašanja, manje ili više svesna prihvatanja drugih stilova. Svakodnevni život Evrope sačinjavaju razne boje: sever nije što i jug, ev­ ropski zapad nije Novi svet, stara Evropa nije kao nova - ona koja se širi ka is­ toku sve do sibirskih pustoši. Pokućstvo je uvek prateći znak tih suprotnosti, nešto što potvrđuje identitet malih zemalja i različitih grupa koje su deo zapadnog sveta. I konačno, pokućstvo ili, još bolje, čitavo unutrašnje uređenje kuće, svedoče o velikom privrednom i kulturnom kretanju koje Evropu usmerava ka onome što je sama nazvala prosvećenost, napredak. Podovi, zidovi, tavanice, vrata i prozori Sve u uobičajenom dekoru našeg današnjeg života jeste nasleđe, stara teko­ vina, pisaći sto na kojem pišemo, ormar za mblje, tapete na zidovima, stolice, parket, gipsana tavanica, raspored soba, kamin, stepenište, ukrasi, gravire, pa i slike. Na osnovu današnje unutrašnjosti kuća, mogu u mislima da rekonstruišem stari razvoj, da unatrag odvijem film, kako bih vratio čitaoca u nekadašnju raskoš, koja se, ipak, sporo pojavila. Tako ćemo utvrditi neke oznake, najhitnije tačke u povesti pokućstva. Prostorija za stanovanje uvek je imala četiri zida, tavanicu, pod, jedan ili više prozora, jedna ili više vrata. Dugo je pod u prizemlju od nabijene zemlje: po­ tom je bio popločan kamenim ili teraco pločicama. Stare minijature često prika­ zuju raskošne popločane podove. To je raskoš, ali ne mnogo skupa. Inkrustirane pločice su, uostalom, u upotrebi već od XIV veka. „Olovne” ploče (premazane emajlom na bazi grafita) pojavljuju se već u XVI veku, a u XVII su keramičke pločice svuda, čak i u skromnim kućama. Ipak nema mozaičkih pločica, njih, bar u Francuskoj, nema pre kraja XVII veka. A što se tiče parketa u današnjem smislu, on se pojavljuje u XVI veku, ali se nije raširio pre XVIII veka u mnogim oblicima (kao „mozaički” parket, parket na spajanje, mađarski parket ili „riblja kost”).82 Potražnja za drvetom je sve veća. Volter piše: „Hrastovi su nekad trulili u šumama; danas se pretvaraju u parket”. Tavanica se dugo nazivala „podom”: u stvari, bila je samo pod tavana ili gornjeg sprata, poduprt vidljivim stubovima i gredama u običnim kućama, a izrendisanim, ukrašenim ili skrivenim u bogatim kućama. Na početku XVII veka, iz Italije se proširila moda da se stubovi i grede pokrivaju oblogama, izrezbarenim, pozlaćenim, ili ukrašenim prizorima iz mitologije. Tek u XVIII veku počinje 82 C. Oulmont, La Maison, 1929, str. 10.

272

Stanovanje, oclevanje i moda

Unutrašnjost jedne građanske kuće u južnoj Nemačkoj, u XV veku, slika nepoznatog majstora. Bazel, Umetnički muzej (foto Javne umetničke zbirke, Bazel)

moda svetlih tavanica. Gips i štukatura pokrivaju drveno krovište. U nekim starim zgradama mogu se i danas, ispod više naslaga, pronaći daske i grede oslikane pre tri veka cvećem i drugim baroknim motivima.83 Najneobičniji stari običaj, koji se produžio do XVI veka, pa i dalje, jeste po­ krivanje poda dnevnih i spavaćih soba u prizemlju slamom zimi, a travom i cvećem leti. „Ulica Fuar, (Rue du Fouarre) gde su bili naši fakulteti književnosti i nauka, prozvana je tako po slami kojom se pokrivao pod učionica.”84 Isti je običaj i u kraljevskim odajama. U junu 1549, za gozbu koju je grad Pariz priredio u čast Katarine Medici „dvorana je pokrivena mirišljavim travama”.85 Na jednoj slici svadbenog bala vojvode od Zoajeza (nastala 1581. ili 1582) vidi se pod posut cvećem. Pa ipak, to cveće, trave i trsku, valja menjati, što u Engleskoj, bar prema Erazmovim recima, nije bio slučaj, pa su se po podu skupljali prljavština i otpaci. Upkros tim nedostacima, jedan lekar još 1613. preporučuje posipanje zelenih 83 Henri Havard, Dictionnaire de l ’ameublement et de la décoration..., 1890, IV, str. 345; J. Wilhelm, La Vie quotidienne au Marais, au X V IIe siècle, 1966, str. 65-66. 4 A. Franklin, op. cit., IX: Variétés gastronomiques, str. 16. 85 Ibid., str. 19. '

273

Stanovanje, odevanje i moda

trava po podu i govori: „о lepim sobama pokrivenim asurama ili svud unaokolo s tapiserijama, a dole pokrivenoj ružmarinom, metvicom, origanom, majoranom, lavandom, žalfijom i drugim sličnim travama.”86 Slama, trave, uz trsku ili peruniku, koje su se stavljale uz zidove - nestaju pred pletenim slamnatim prostir­ kama, za koje se i ranije znalo, a koje se uskoro izrađuju u raznim bojama, s arabeskama. One potom ustupaju mesto ćilimima. Debeli i živih boja, oni pokrivaju pod, stolove (idu čak do poda), škrinje, pa čak i gornje delove ormara. Na zidovima sobe (premazanih uljem ili škrobnim lepkom), cveće i trska ustupaju mesto tapiserijama koje „se mogu izrađivati od svih vrsta tkanina, od somota, damasta, brokata, brokatela, satena iz Briža, serža”. Međutim, Savari savetuje (1762) da se naziv tapiserija zadrži „za obične tkanine, pozlaćene kože (španske guadameciles, poznate već više stotina godina), tkanine od tanke vune kakve se prave u Parizu i Ruanu i nove tapiserije koje se prave od debelog, sitno tkanog platna, na kojima se lepo mogu prikazati likovi i priroda”.87 Ovakve tapi­ serije s likovima, čija moda traje od XV veka, delo su zanatlija iz Flandrije, a ma­ nufaktura Goblena ih je kasnije dovela do tehničkog savršenstva. One su pre­ skupe; sem toga, pošto je u XVIII veku sve više nameštaja, njihova upotreba je ograničena; komoda, ormarić koji se ispred njih stavlja, objašnjava Sebastijan Mersije, „preseca njihove lepe likove nadvoje”. Papirne tapete (poznate kao „domino”), veoma su jeftine i veoma se brzo prihvataju. Štampaju ih „dominatori” po istom postupku koji se primenjuje za iz­ radu karata za igru. „Tu vrstu tapiserije od papira [...] dugo su upotrebljavali ljudi na selu, kao i obični građani Pariza za ukrašavanje i, da tako kažem, pokrivanje određenih mesta u svojim kućama, dućanima i sobama; krajem XVII veka tako su usavršene i lepe, da se u znatnim količinama izvoze u druge zemlje, i šalju u gla­ vne gradove kraljevstva. Čak ni u Parizu nema kuće, ma kako veličanstvene, da u njoj neki prostor, garderoba ili neko još skrovitije mesto nije obloženo tapetama i dosta lepo ukrašeno”.88 U mansardama su papirne tapete, ponekad veoma jednos­ tavne, u crnim i belim pmgama, gotovo obavezne. Ima raznih vrsta papirnih ta­ peta i nisu sve raskošne kao onaj uzorak u kineskom stilu (1770) iz Nacionalnog muzeja u Minhenu. Ponekad se zidovi prekrivaju drvetom. Još od XIV veka engleski stolari su izrađavali table za oblaganje zidova od danskog hrasta, a koje je trebalo da zaštite i od hladnoće.89 Ove lamperije, lepe i jednostavne, nalaze se u maloj radnoj sobi jedne od kuća Fugerovih u Nemačkoj (XVI vek), dok u raskošnim oblicima, rezbarenim, obojenim i pozlaćenim stoje na zidovima francuskih salona iz XVIII veka, čiji će dekor biti uzor celoj Evropi, uključujući i Rusiju. Pogledajmo sad šta se dešava s vratima i prozorima. Sve do XVII veka vrata su uska, otvaraju se prema unutra i toliko su široka da kroz njih može proći samo jedna osoba. Široka, dvokrilna vrata, pojavljuju se tek kasnije. Prozori su često 86 N.-A. de La Framboisère, Œuvres..., 1613,1, str. 115. 87 J. Savary, op. cit., IV (1762), col. 903. jp Ibid., II (1760), col. 114. William Harrison, „An historical Description of the Hand of Britaine”, u: R. Holinshed, Chronicles o f England, Scotland and Ireland, 1901,1, str. 357.

274

Stanovanje, odevanje i moda

bili, u njihovom ranijem obliku, jednostavni kapci od čvrstog drveta, kakve mo­ žemo da vidimo na seljačkim kućama u XVIII veku. Kada se vitraž {vitrail), pri­ vilegija crkve, proširio na privatne kuće, staklo učvršćeno olovom odveć je teško i skupo da bi prozorsko krilo bilo pokretno. Problem se rešava na više načina: u Nemačkoj se otvara samo jedno krilo staklenog prozora; u Nizozemskoj postoji nepokretna staklena ploča i pokretna drvena ploča; u Francuskoj su staklena okna često nepokretna. Montenj primećuje da „su u Nemačkoj prozori blistavi jer nisu pričvršćeni kao kod nas [u Francuskoj], pa se mogu često čistiti.”90 Postoje i po­ kretni prozori s oknima od pergamenta, platna premazanog terpentinom, voštanog papira i gipsanih ploča. Tek u XVI veku se zaista pojavljuje prozirno okno koje se širi neujednačenom brzinom. Brzo se širi u Engleskoj, gde ga već od 1560. nala­ zimo i na seljačkim kućama, u vreme velikog napretka engleske poljoprivrede i razvoja industrije stakla.91 Nekako u isto vreme (1556) Karlo V, putujući u Estramadum iz Flandrije, nastoji da kupi staklo pre nego što stigne na odredište.92 Na putu za Nemačku, Montenj primećuje da već od Epinala: „Nema nijedne, pa čak ni najmarrje kuće bez zastakljenih prozora.93 Isto opažanje šezdeset godina kasnije beleži Strazburžanin Brakenhofer94 za Never i Burž. Ali dva putnika koji 1633. iz Nizozemske putuju u Španiju, primećuju južnu granicu: staklena okna nestaju s prozora kuća čim su prešli Loam kod Somira.95 U isto vreme, u oblastima nešto istočnijim, u Ženevi, na primer, i najotmenije kuće se zadovoljavaju papirom.96 Čak i 1779, kada u Parizu staklo propušta svetio u sobe najskromnijih radnika, u Lionu, a i u nekim pokrajinama, kaže nam naš izveštač, „održala se upotreba vo­ štanog papira, naročito kod svilarskih radnika, jer je svetlost ’blaža’ ”.97 U Srbiji staklena okna na prozorima postaju uobičajena tek sredinom XIX veka; u Beo­ gradu 1808. još su uvek retkost.98* Sporo iščezava upotreba drvenih prečki na prozorima, neophodnih zbog malih dimenzija okna i težine okvira. Veliki prozori ustaljuju se tek u XVIII veku, barem na bogatim kućama. Dokaze ove zakasnele modernizacije možemo videti na slikama. Ni u jednom trenutku ne postoji, u svim krajevima Evrope, tipičan holandski prozor s nepomičnim staklom (gornji deo) i pomičnim delom od punog drveta (donji deo). Takav prozor je prikazan na jednoj Songauerovoj slici Blagovesti; međutim, drugi, naslikan u istom razdoblju, ima samo jedno usko stakleno okno koje se otvara; treći ima spoljni drveni kapak koji se otvara, dok je stakleni kapak nepokretan. A drveni kapci mogu biti jednokrilni i dvokrilni. Negde postoje zavese u sobi, negde ih nema. U stvari, postoji čitav niz rešenja problema provetravanja i osvetljavanja 90 M. de Montaigne, Journal de voyage en Italie, str. 1154 1 S. Pollard i D. Crossley, Wealth o f Britain..., str. 98 i 112. 97 M. Gachard, Retraite et mort de Charles Quint, II, str. 11. 3 M. de Montaigne, Journal de voyage en Italie, str. 1129. 94 Élie Brackenhoffer, Voyage en France 1643-1644, 1927, str. 143. 95 British Museum, Sloane Ms, 42. 96 E. Brackenhoffer, op. cit., str. 10. 97 Markiz De Paulmy, op. cit., str. 132. ° Encyclopédie populaire serbo-croate-Slovène, 1925-1929, III, str. 447. Za ove podatke za­ hvalan sam gospođi Branislavi Tenenti.

275

Stanovanje, odevcmje i moda

Španski brasero (mangal). Rođenje svetog Eligija, slika P. Nunjesoa (detalj). Muzej katalonske umetnosti, Barselona (foto Maz)

kuće, ali i mogućnosti odbrane od hladnoće i zaštite od svetlosti koja bi mogla da probudi onog koji spava. Sve zavisi od podneblja, ali i navika: Montenju se ne do­ pada što u Nemačkoj nema „nikakve odbrane od jutarnje i večernje svežine i vetra, sem običnog stakla, koje nije zaštićeno drvetom [dakle, spoljnim ili unu­ trašnjim kapcima], a povrh toga, kreveti u nemačkim gostionicama nemaju zavesa. ' Dimnjaci i kamini Kamin uza zid pojavljuje se tek u XII veku. Do tada se okruglo ognjište u sredini prostorije koristilo samo za kuvanje. Grejalo se mangalima i „grejalicama (chaufferettes). Ali se ubrzo, od Venecije, čije su visoke dimnjake često prikazivali njeni slikari, do Severnog mora, kao i od Rusije do Atlantika, kamin ustalio u glavnoj prostoriji, gde svi traže zaštitu od hladnoće. Ognjište je od davnina bilo popločano opekama, a kasnije, od XVII veka, koristila se ploča od metala. Rešetke drže cepanice. Okomita gvozdena ploča,10 100М' de Montaiëne’ Journal de voyage en Italie, str. 1130. Edmond Maffei, Le Mobilier civil en Belgique au Moyen Age, bez datuma, str. 45-46.

276

Stanovanje, odevanje i moda

često ukrašena (ima ih i veoma lepih), koja se naziva contrecœur (druga strana srca - p.p.) pokriva dno ložišta, „srce” {cœur) kamina. U samom kaminu nalazi se lanac koji drži lonac ili kotao u kojem se stalno greje voda. Lanac je vezan za prs­ ten i ima zupce koji omogućuju podešavanje visine kotla. Kuva se na ognjištu is­ pred vatre, koristeći blizinu plamena, ili se žarom pokriva gvozdeni sud. Tiganji sa dugačkom drškom omogućuju upotrebu žive vatre. U bogatim domaćinstvima kamin postaje glavni ukrasni element zajedničke prostorije. Greda iznad ložišta ukrašava se reljefima, kapa freskama, a postolje je tako oblikovano da se završava konzolama ili kapitelima. Jedan kamin u Brižu, s kraja XV veka, ukrašen je Blagovestima škole Žerara Davida.101 Ali, ti lepi kamini su dugo ostali primitivne gradnje, slične onoj u seljačkim kućama na početku XX veka: široki okomiti dimnjak, koji omogućuje prolaz u isto vreme dvojici dimničara, dovodi do takvog strujanja vazduha da je onome koji sedi uz vatru pretopio s jedne strane, a s druge prehladno. Otuda težnja da se grade što veći kamini, tako da se s obe strane kape mogu smestiti kamene klupe.102 Ljudi su sedeli oko vatre kada bi ostajao samo žar, i tu bi, „ispod grede” razgovarali. Takav sistem, pogodan možda za kuvanje, bio je vrlo loš način grejanja. Samo neposredna blizina ognjišta u kući, ledenoj kada dođe zima, nudila je utočište. Dva kamina na dva kraja Dvorane ogledala u Versaju nisu uspevala da zagreju taj ogromni prostor. Bilo je preporučljivo nositi krzno na sebi, kao do­ datnu zaštitu. Ali ni ona nisu bila dovoljna. Trećeg februara 1695, Palatina piše: „Za kraljevim stolom vino i voda ledili su se u čašama”. Ova pojedinost je do­ voljna (iako bi se moglo navesti još mnogo njih), da podseti na neudobnost kuće XVII veka. U to doba hladnoća može da bude zlo za sve ljude, da ledi reke, za­ ustavlja mlinove, izbacuje po celoj zemlji opasne čopore vukova, podstiče epide­ mije. Kada je oštra zima, kao u Parizu 1709, „ljudi umiru od hladnoće kao muve” (2. marta). Od januara su, zbog nedostatka grejanja, kako opet kaže Palatina „obustavljene sve javne zabave i sudski procesi.”103 Ali negde 1720. sve se menja: „Od vremena Regentstva, uspevamo da se sačuvamo na toplom preko zime”. A to se postiže zahvaljujući napretku „kaminologije”, koju usavršavaju postavljači peći i dimničari. Otkrivena je tajna „vučenja”. Ložište kamina je suženo i produbljeno, greda spuštena, dimnjaku date krivine, jer se, kada je prav, puši.1021 (Pitamo se, unazad gledajući, kako se snašao veliki Rafael kad mu je vojvoda od Este poverio zadatak da spreči da se njegovi kamini puše.) Sa boljim „vučenjem” moguće je zagrevati prostorije ra­ zumnih dimenzija, u kućama koje je gradio Gabrijel, ali, naravno, ne i dvorane Mansarovih palata. Kamini s nekoliko ložišta (barem dva, prema gospođi Popelinije) omogućiće zagrevanje čak i soba za poslugu. Dosta kasno, dakle, dolazi do revolucije u grejanju. Jjj*1 Za prethodni paragraf, ibid., str. 48 i 49. " Charles Morazé, u: Éventail de l'histoire vivante, 1953 (Zbornik studija u počast Lisjenu Fevru) I. str. 90. 1 Palatinska princeza, naveo doktor Cabanès, Mœurs intimes du passé, 1. serija, 1958, str. 44 i 46. 104 Ch. Morazé, nav. č l, str. 90-92.

277

Stanovanje, odevanje i moda

Ali i ogrev se štedeo (o tome govori knjiga Štednja drveta, objavljena čak sto godina ranije, 1619). Budući mnogo delotvorniji, kamina je bilo sve više. Pre zime nije bilo grada u kojem se drvo nije raznosilo i testerisalo. U Parizu, sre­ dinom okrobra, uoči Revolucije „dolazi do problema u svim četvrtima. Ulice su zakrčene hiljadama kolica natovarenih drvima; drvo se istovaruje, testeriše, prenosi, ugrožava prolaznike, kojima preti opasnost da budu prignječeni, oboreni, da im polome noge. Raznosači, da bi što pre istovarali drvo, bacaju velike ko­ made s kolica. Pločnici odjekuju. Potom se pojavljuje strugač drva i razbacuje cepanice oko sebe ne obazirući se ni na koga.”1®5 Isto je i u drugim gradovima. U Rimu, trgovci drvetom se nude da kolima koja vuku magarci, dovezu robu do samih kućnih vrata. Iako se Nirnberg nalazi između velikih i pristupačnih šuma, 24. oktobra 1702. seljacima u nadležnosti tog grada izdaje se naredba da na pijacu donesu polovinu svojih zaliha.106 A na uli­ cama Bolonje, ljudi koji cepaju drva, traže posao. Štednjaci i sobne peći Montenj je prebrzo zaključio da u Nemačkoj „nema kamina”. Tačnije, nema ih u spavaćim sobama i zajedničkoj prostoriji gostionice. U kuhinji uvek postoji kamin. Ali Nemci „nikako ne vole da im se ulazi u kuhinju”. Putnik se može ogrejati samo u zajedničkoj prostoriji gde se jede i gde se nalazi kaljeva peć 0kachelhofen). Kako Montenj kaže, kamin nije „na naš način [...]. Oni grade ognjišta u sredini ili u uglu kuhinje, dok dimnjak prolazi kroz čitavu širinu ku­ hinje; to je veliki otvor širine sedam ili osam kvadratnih stopa, koji ide pravo do vrha kuće; tako dobijaju dovoljno prostora da na jednom mestu postave veliko jedro koje J^kod nas zauzimalo toliko mesta u dimnjacima da bi sprečavalo izla­ zak dima’ . To „jedro” liči na krila vetrenjače, podiže se zajedno s dimom i top­ lim vazduhom i okreće ražanj. Ali pogled na ilustraciju na strani 281 više će čita­ ocu reći, ako ne o ovom posebnom mehanizmu, ono barem o nemačkim pećima, roštilju, uzdignutom ognjištu i mogućnosti da se kuva bez saginjanja, što je bilo obavezno u Francuskoj, Ženevi,109 a iu Nizozemskoj. Na peći se nailazi i mnogo dalje od Nemačke, u Mađarskoj, Poljskoj, u Ru­ siji, a uskoro i u Sibiru. To su obične peći, građene od kamena, opeke i ponekad gline. U Nemačkoj, od XIV veka izrađuju se peći od lakšeg materijala - od grnčarske gline (tôpferthon). Keramičke pločice, kojima su obložene, često su uk­ rašene. Ispred peći je klupa na kojoj se može sedeti ili spavati. Erazmo objašnjava (1527): ,,U prostoriji koju zageva peć, izuvate čizme, obuvate cipele, menjate košulju ako želite; vešate pokislu odeću i prilazite peći da se osušite”.110 „Tako barem”, kaže Montenj, „ne izgorite ni lice ni čizme, niti udišete dim, kao u Fran­ ji;’ Мегс*ег’ Tableau de Paris, XII, str. 336. 2: Referenca izgubljena. ^ Cabanès, op. cit., str. 32. J; Montaigne, Journal de voyage en Italie, str. 1130-1132. ТЈЕ. Brackenhoffer, op. cit., str. 53. u Cabanès, op. cit., str. 32.

278

Stanovanje, odevanje i moda

Žena po red peći, R em brantov bakrorez, H olandija, X V II vek. K abinet grafike (otisak B. N.)

cuskoj”.111 U privatnim kućama u Poljskoj, gde putnici moraju da svraćaju, jer nema drugih konačišta, Frančesko od Pavije spava zajedno sa svim članovima po­ rodice i prolaznim gostima na širokim klupama pokrivenim jastucima i krznima, raspoređenim oko peći. Italijanski gospar Otavijano koristio je taj raspored i birao mesto pored neke od žena iz kuće „koje su ga nekad lepo primale, a nekad bi mu izgrebale lice”. Sve to u tišini, da nikog nije budio!112 Peći od lakirane zemlje pojavile su se u Francuskoj oko 1520, pet godina posle bitke kod Marinjana. Pa ipak, njihov uspeh počinje tek u XVII veku, a po­ tvrđuje se tek sto godina kasnije. Kamini su u Parizu još i 1571. godine retkost.113 Obično se grejalo mangalima. U XVIII veku pariška sirotinja ih i dalje koristi. U njima često gori drveni ugalj, pa su trovanja dimom česta.114 U svakom slučaju, u Francuskoj će kamini igrati važniju ulogu od peći, koje se više upotrebljavaju u 111 Ibid., str. 35. 112 B. N., Ms. fr. Nove akvizicije 6277, f° 222 (1585). 113 Cabanes, op. cit., str. 37 i napomena. 114 L.-S. Mercier, Tableau de Paris, XII, str. 335.

279

Stanovanje, odevanje i moda

hladnim zemljama istoka i severa. Godine 1788. Sebastijan Mersne piše: „Kolika je razlika između kamina i peći ! Pogled na peć guši mi maštu”.115116 U Spaniji nema ni peći ni kamina „ni u jednom stanu; [...] koriste se jedino mangali”. Grofica D’Onoa, koja o tom izveštava, dodaje: „Sreća je da u ovoj zemlji u kojoj nema drveta, ono nije ni potrebno”.116 Sto se tiče Engleske, ona u istorijatu kamina zauzima posebno mesto, jer se od XVI veka, usled nedostatka drveta sve više koristi ugalj. Otuda niz izmena kod ognjišta, od kojih je najvažnija ona Ramfordova krajem XVIII veka, koja je omo­ gućila da se toplota odbija ka središtu prostorije.117 Izrađivači nameštaja i taština kupaca Ma koliko bogati težili promenama, unutrašnjost kuće i nameštaj se nikad ne menjaju brzo. Moda se razvija, ali laganim korakom. Mnogo je razloga za to: troškovi obnavljanja su pozamašni, a mogućnosti proizvodnje ostaju ograničene. Mehanička testera koju pokreće voda ne postoji do 1250;118 sve do XIV veka ko­ risti se gotovo isključivo hrastova građa; tada u Antverpenu počinje sve više da se koristi orahovina i egzotično drvo. Što je još važnije, mnogo zavisi od zanata, koji su se sporo razvijali. U XV i XVI veku izdvajaju se stolari od tesara, tačnije, oni koji obrađuju sitne komade drveta; u XVII veku izdvajaju se stolari koji izrađuju pokućstvo, dugo nazivani „stolarima za oblaganje i intarziju”.119 Stolećima su pokućstvo i kuće izrađivali stolari. Otuda i velike dimenzije, čvrstina, otvorena nezgrapnost „gotičkog” pokućstva - teških ormara prislonjenih uz zidove, velikih uskih stolova, češće klupa nego stolica sa naslonom ili bez njega, škrinja od širokih, loše otesanih dasaka „spojenih po dužini i pričvršćenih okovima, a sa glomaznim bravama”.120 To je, uostalom, koliko nameštaj toliko i putni kovčeg. Daske su tesane sekirom; rende, stari alat poznat u Egiptu, Grčkoj i Rimu, dobio je upotrebu u severnoj Evropi tek u XIII veku. Daske se spajaju gvozdenim ekserima; tek se kasnije javlja spajanje šipovima, u obliku „lastinog repa”, a potom i drveni klinovi, kuke, a kao kasno usavršenje gvozdeni vijci davno poznati, ali ne i u široj upotrebi pre XVIII veka. Svi alati - sekire, bradve, dleta, batovi, čekići, strug (za krupne komade: ob­ likovanje, na primer, noge jednog stola) strug na ručni ili nožni pogon (za finije komade) —davno su poznati i nasleđe su još od rimskog sveta.121Stari alati i po­ stupci sačuvali su se uostalom u Italiji, gde jedino i postoji nameštaj stariji od 1400. I u tom pogledu Italija je naprednija od svih; proizvodi pokućstvo, širi 115 Ibid., X, str. 303. Grofica D ‘Aulnoy, La Cour et la ville de Madrid; relation du voyage d ’Espagne, izd. Plon, 1874-1876, str. 487. ' A. Wolf, A History o f Science, Technology and Philosophy in the 18th Century, 1952, str.

•

Storia della technologia, pr. C. Singer i dr., II, str. 653. ,i„E . Maffei, op. cit., str. 5; J. Savary, op. cit., III, col. 840 i II, col. 224. j E. Maffei, ibid., str. 4. " André G. Haudricourt, „Contribution à l’étude du moteur humain”, u: Annales d ’histoire sociale, april 1940, str. 131.

280

Stanovanje, odevanje i moda

Kuvanje bez saginjanja: nem ački kam in s uzdignutim ognjištem (1663). Iz „M endelsche B riiderbücher” (knjige F ondacije braće M endel), G radska biblioteka N irnberg (otisak A rm in Smit)

uzore pokućstva i sredstva za njegovu izradu. Da se u to uverimo dovoljno je da, na primer, u Nacionalnom muzeju u Minhenu, pogledamo italijanske škrinje iz XIV veka. Svojim složenim rezbarijama, postoljima, uglačanim drvetom i istan­ čanim oblicima, znatno se razlikuju od škrinja iz istog razdoblja iz dragih delova Evrope. Fioke su se kasno pojavile severno od Alpa, a i one su došle s juga do­ linom Rajne. U Englesku su stigle tek u XV veku. Sve do XVI, pa čak i XVII veka, bio je običaj da se nameštaj, zidovi i tava­ nice boje. Treba zamisliti staro izrezbareno pokućstvo obojeno u zlatno, srebrno, crveno, zeleno, u palatama, kućama i crkvama. To je samo dokaz jake želje za svetlošću, živim bojama, u mračnim, nedovoljno spolja osvetljenim prostorijama. Ponekad se pokućstvo pre bojenja obavija tankim platnom s gipsom da boja ne bi pokazala neku manu drveta. Pred kraj XVI veka nameštaj počinje da se prema­ zuje voskom i lakira. 281

Stanovanje, odevanje i moda

Ali kako pratiti složen razvoj svakog delà nameštaja? Oni se javljaju menjaju, ali nikad ne iščezavaju. Neprekidno trpe tiraniju arhitektonskih stilova i promena u unutrašnjosti kuća. Verovatno da je običaj postavljanja klupe pred kamin doveo do pojave us­ kog pravougaonog stola; gosti sede samo sjedne njegove strane, „leđima okrenuti vatri, a trbuhom stolu”. Prema legendi o kralju Arturu, okrugli sto ukida pitanje prvenstva Ah okrugli sto se mogao ustaliti samo s pojavom stolica, koje sporo dobijaju oblik, a i njihova masovmja izrada kasno počinje. Najranija „stolica” je monumentalna, „jedinstvena” i namenjena je srednjovekovnom gospodaru; za ostaie su klupe, stohčice bez naslona, tronošci. Stolice za njih pojavljuju se vrlo U tim pitanjima pokućstva presuđuje društvo, ili, drugim recima, taština lako je sto za posluživanje prvobitno bio običan sto u kuhinji na koji su se posta­ Vjala jela i brojno posuđe za služenje jela. U gospodskim kućama drugi sto za posluživanje ušao je u svečanu dvoranu: na njega se stavljalo zlatno, srebrno i emajlirano posuđe, zdele, vrčevi, čaše. Broj polica bio je u skladu s društvenim položajem domaćina: dve za barona, a više prema napredovanju u hijerarhiji.12123 a slici koja predstavlja Irodovu gozbu, sto za posluživanje sa osam polica znak je kraljevskog dostojanstva, na samom vrhu lestvice. Najzad, sto za posluživanje se na praznik Tjelova iznosio na ulicu „ispred tapiserija kojima su kuće bile ukra­ šene . Engleski putnik Tomas Korijet bio je 1608. u Parizu zadivljen mnoštvom stolova za posluživanje prepunih srebrnim posuđem.124125 Kao primer, mogli bismo sažeto prikazati razvoj ormara, od onih starih i glomaznih, pojačanih okovima, sve do onih iz XVII stoleća, koji već „postaju burzoaski (prema jednom istoričaru koji nikako ne voli „zabate, vence, kolone i pilastre stila Luj XIII).12 Ormar je, ponekad, tako veliki da dolazi do njegovog presecanja nadvoje. Tako nastaje i novi komad nameštaja koji nikada neće biti omiljen, „donji ormar”. Ormar je tako postao pretenciozni komad pokućstva, ponekad bogato izrezbaren i ukrašen. Tu će ulogu izgubiti u XVIII veku bar u bogatim kućama, gde će služiti za odlaganje odeće; više neće stajati u sobama za primanje. Ali je vekovima bio ponos seljačkih kuća i radničkih stanova. Nešto je najpre značajno, a potom polako gubi svoju ulogu. Može se to lepo prikazati na primeru kabineta {cabinet), komada pokućstva s fiokama ili odeljcima gde se odlažu toaletni predmeti, pribor za pisanje, karte za igranje, nakit. Poznati su neki njegovi modeli izrađeni i u gotskom stilu. Postaje omiljen u XVI veku. Renesansni kabineti, ukrašeni prirodnim draguljima (pietra dura), ili oni u nemackom stilu, postali su popularni u Francuskoj. U doba Luja XIV neki od njih su veoma veliki. Iz kabineta će se u XVIII veku razviti popularni sekretar (se122r-,

.

, , , E. Maffei, op. cit., str. 14 i dalje. ™ Ibid., str. 27-28. 125 Ù' °Р’ cit" 1X: Variétés gastronomiques, str. 8 i 9 J " E. Maffei, op. cit., str. 36. ' Ch. Oulmont, La Maison, str. 68.

282

Stanovanje, odevanje i moda

U X V veku sto za posluživanje sa zlatnim posuđem . H istoire du gra n d A lexandre, f ° 88. Pariz, M uzej Pti-Pale (otisak Biloz)

Ali, bolje je da pratimo razvoj komode, koja će uskoro svrgnuti ormar s prestola. Nastala je u Francuskoj na samom početku XVIII veka. I kao što izgled nekih bretonskih ormara, kao i nekih milanskih komada nameštaja, otkriva da su prvi ormari bili verovatno škrinje koje su se držale uspravno, tako se, verovatno, došlo na zamisao o komodi na osnovu škrinja poslaganih jedna na drugu. Pa ipak, i zamisao i ostvarenje su kasni. Komoda, koju je nova moda izbacila u veku istančane elegancije, odmah je postala raskošni komad nameštaja. Njen oblik - pravolinijski ili zaobljen, ravan ili izbočen, težak ili vitak - s intarzijama od plemenitog drveta, bronze i laka, u stopu prati diktat promenljive mode, uključujući i modu „kineskog” stila, kao i 283

Stanovanje, octevanje i moda

ш е 1 ^ 1 г Т 4 XIV’ LUj XV 1 Luj XVL BU0 da Је Jednostavan komad naXIX veku de° raskosnog namestaJa bogatih, komoda će postati uobičajena tek u Ali, da lije istorijat pojedinih komada nameštaja istorijat uređenja kuće? Unutrašnjost kuće kao celina , km ° " Soben bio’ Јес1ап komad nameštaja ne otkriva celinu, koja je jeшо bitna. Muzeji, sa svojim izdvojenim predmetima, obično nas uče osno­ vama neke složenije povesti. Suština je, osim samog nameštaja, njegov raspored s obodan ili ne, atmosfera, način življenja u prostoriji u kojoj se nameštaj nalazi i izvan nje, u kuci čiji je soba deo. Kako su, dakle, ljudi živeli, jeli i spavali u tim namestemm prostorima - koji su svakako bili raskošni? Prva određena svedočanstva odnose se na kasnu gotiku, a dolaze nam po­ sredstvom slika holandskih i nemačkih majstora, na kojima su komadi nameštaja i predmeti naslikam kao niz mrtvih priroda, a s istom onom ljubavlju s kojom se pnkazuju i ljudski likovi. Rođenje svetog Jovana Jana van Ajka ili Blagovesti Van der Vejdena daju konkretnu ideju o atmosferi zajedničke prostorije u XV veku. ovo jno je da su neka vrata na slici otvorena prema nizu drugih prostorija da bi se naslutila kuhinja ili komešanje posluge. A tema je zaista pogodna: Blagovesti i Rođenja Bogorodice, bilo da ih je naslikao Karpačo, Holbajn Stariji ili Šongauer s krevetima, škrinjama, lepim otvorenim prozorom, klupom ispred kamina drvenim kontom u kojem kupaju novorđenče, zdelom supe koju donose porodilji’ rhual°obedaeCa

d°gađanja U kućl’ isto kao što 1 slike Tajne večere upućuju na

„ u Prkos mal°m broju komada pokućstva, kao i njihovoj istaknutoj rusticnosti kasnogoticJa domovi, bar u severnim zemljama, imaju prisnu toplinu udobnih soba, obavljenih nabonma raskošnih tkanina živih i blistavih boja Nji­ hova jedina raskos su zavese i krevetski pokrivači, zidne tkanine i svileni jastuci. apisenje iz XV veka, sa jasnim bojama, svetlom pozadinom sa cvećem i živo­ tinjama, takođe svedoče o tom ukusu, toj potrebi za bojom. Kao daje kuća iz tog razdoblja bila odgovor na spoljni svet, kao daje slično kao „samostan, tvrđava utvrđeni grad i ograđeni vrt”, bila utočište od nejasno naslućenih teškoća materi­ jalnog života. ' „ , Pa *Рак’ ^'m renesansna Italija, privredno najrazvijenija oblast Evrope, po­ ene da proizvodi novu i blistavu opremu za vladarske dvorove, počinje da se po­ javljuje potpuno različit okvir. On je svečan i još uvek formalan; njegova arhiteura i nameštaj (koji ponavlja iste motive i iste monumentalne linije u postoljima ispustima medaljonima i skulpturama), streme nekoj vrsti društvene veličanstvenosti. talijanski entenjeri u XV veku, s kolonadama, ogromnim izrezbarenim krevetima s baldahinima, kao i monumentalnim stepeništima, već neobično nagovestavaju Zlatni vek (Grand Siècle) Luja XIV, kao i života na dvoru koji je 127

1964,. N . s a ;

284

,u * * * -

.

Stanovanje, odevanje i moda

neka vrsta svečanosti, pozorišnog prizora. Očigledno je to da raskoš postaje sred­ stvo vladanja. Da preskočimo dve stotine godina. U XVII veku, kuća se tako uređuje da se sve podređuje modi, društvenom značaju. Tako je u Francuskoj, Engleskoj, pa čak i u katoličkom delu Nizozemske. (Bilo je, naravno, izuzetaka, jednostavnijih kuća u Holandiji i Nemačkoj.) Prostorija za primanje postaje ogromna, vrlo vi­ soka, otvorenija prema spolja, smišljeno svečana, s obiljem ukrasa, kipova, ukra­ snog nameštaja (kredenci, kao i bogato izrezbareni bifei), na kojima stoji ukrasno srebrno posuđe. Tanjiri, poslužavnici, slike po zidovima, zidovi oslikani složenim motivima (kao u Rubensovom salonu ukrašenom groteskama). Tapiserije, i dalje omiljene, drukčijeg su stila nego ranije: skliznule su u deklamatorski ton i u pri­ lično skupu istančanost. Pa ipak, ta velika prostorija za primanje je i dvorana za razne namene: u im­ pozantnom dekoru koji se vidi na mnogim slikama flamanskih majstora, od Van de Basena do Abrahama Bosa i Hijeronima Jansena, prikazuju se gosti na gozbi, dok u istoj prostoriji stoji krevet, obično pored kamina i sakriven velikim zavesama. S druge strane, raskoš XVII veka ne zna za mnoge udobnosti, pre svega grejanje. Još ne zna ni za privatnost. Tako je i sam Luj XIV, da bi u Versaju posetio gospođu De Montespan, morao da prođe kroz sobu gospođice De la Valijer, svoje prethodne miljenice.128 Slično tome, u pariškim gradskim kućama XVII veka, na prvom spratu, namenjenom gospodarima kuće, sve prostorije - predso­ blja, saloni, galerije i spavaće sobe - koje su se ponekad jedva razlikovale od drugih, spojene su u nizu. Svi, pa čak i posluga u vršenju svakodnevnih poslova, moraju da prođu kroz njih da bi izašli na stepenište. Veća privatnost je novost tek XVIII veka. Evropa ne samo da se nije odrekla pomodnosti, već je društvenom životu žrtvovala više no ikad. Pa ipak, pojedinac će od tada nastojati da zaštiti svoj privatni život. Stanovanje i nameštaj se menjaju; tako žele pojedinci, ali na to navodi i život u velikim gradovima. U gra­ dovima koji brzo rastu - Londonu, Parizu, Petrogradu - sve postaje skuplje, a raskoš neobuzdana. Mesta nema dovoljno, pa arhitekte moraju da što bolje isko­ riste skučeni prostor kupljen po astronomskoj ceni.129 Nameću se modema gradska kuća, moderan stan, zamišljeni za manje blistav, ali, svakako, prijatniji život. U doba Luja XV u Parizu se nudi stan za iznajmljivanje od „deset prostorija - predsoblja, trpezarije, društvene prostorije, druge dmštvene prostorije predvi­ đene za zimu (znači s grejanjem), malom bibliotekom, malim salonom za pri­ manje i spavaćim sobama sa garderobama”.130 Takav oglas bi bio nezamisliv u doba Luja XIV. Kao što to objašnjava jedan onovremeni autor, od tada se stan deli na tri delà: na sobe za primanje dmštva, u kojima se čovek prijatno oseća sa svojim pri­ jateljima; sobu za paradu ili gospodstvenost; sobe za prisnost ili udobnost, za po128 Palatinska princeza, Lettres, izd. 1964, str. 353, pismo od 14. aprila 1719. 129 Kuća na trgu Vandom koštala je 1751. godine 104 000 livri; godine 1788. kuća u ulici Tampl 432 000 livri. I to samo glavno zdanje. Ch. Oulmont, La Maison, str. 5. 130 Ibid., str. 30. '

285

Stanovanje, odevanje i moda

_ U nutrašnjost građanske kuće u H olandiji u X V II veku: svetio u velikoj, diskretnoj zajedničkoj prostoriji u kojoj se klavsen nalazi naspram kreveta sa zastorom ; niz više prostorija. M uzej B ojm ansa van B ojningena, R oterdam (foto A. Freken)

rodični život.131 Sada će sa tom podelom stana, svako moći da živi kako mu od­ govara. Prostorija za pripremu posluženja, o ffic e , razdvojila se od kuhinje, trpeza­ rija od salona, spavaća soba je prava zasebna oblast. Luis Mamford veruje da ljubav, po njemu letnja aktivnost, tada postaje aktivnost za sva godišnja doba!132134 Niko ne mora u to da veruje (datumi rođenja u matičnim knjigama dokazuju čak suprotno). Ipak je istina da se oko 1725. ocrtava „unutrašnji raspored stana” za koji nisu znah ш Rim, ni Toskana Medičija, ni Francuska Luja XIV. Taj novi raspored soba „koji vešto oslobađa stan da on postaje udobniji za gospodara i poslugu , nije samo stvar mode. „Manji stanovi s više prostorija, mnogo su udobniji; moguće je imati mnogo stvari u malom prostoru”,13* „Naši mali stanovi \ piše Sebastijan Mersije, „smišljeni su i uređeni, kao uglačane školjke, tako da se udobno i sa puno svetlosti živi u njima za razliku od života u starim mračnim i neiskorištenim prostorima”.135136„Uostalom”, dodaje neki promućurni covek, „stari način [tj. ogromne kuće] bio bi suviše skup; nismo dovoljno bogati UĆUlčlS .

m Ib id stn 31­

N umf°rct La Cité à travers l ’histoire, str. 487. ux mânes de Louis X V naveo Ch. Oulmont, op. cit str 8 Ibid., str. 9. ’ 136 L'"S' Mercier’ Tableau de Paris, II, str. 185. Anoniman autor, Dialogues sur la peinture, naveo Ch. Oulmont, op. cit., str. 9. 133

134 ®ut?ln’ ^

286

w

Stanovanje, odevanje i moda

U nutrašnjost fla m a n sk e kuće iz X V II veka: u velikoj svečanoj dvorani, raskošnog i prenatrpanog dekora, sve je objedinjeno: veliki kamin, krevet s baldahinom , sto za kojim se zabavljaju gosti. Pariz, M uzej dekorativne um etnosti (fo to M uzeja)

S druge strane, sklonost ka raskoši prenosi se na pokućstvo: bezbroj je ko­ mada vrlo lepe izrade, manje kabastih nego oni od juče, prilagođenih novim razmerama budoara, dnevne i spavaće sobe, ali koji odgovaraju novim potrebama udobnosti i prisnosti. Pojavljuju se razni mali stolovi - za igre, noćni stočići, pi­ saći stolovi, stolovi za sredinu prostorije, za posluživanje, itd.; početkom veka ja­ vlja se i komoda i čitav niz fotelja. U Francuskoj se za sve ove novosti izmišljaju imena: bergere, marquise, duchesse, turquoise, veilleuse, voyeuse, athénienne, fauteil cabriolet ili volant}31Ista sklonost se gaji i prema ukrašavanju: lepo obliko­ vane i bojene oplate, skupocena i često preobilna srebrnina, bronza i lakovi u stilu Luja XV, egzotično i plemenito drvo, ogledala, čiraci i zidne svetiljke, svilene tapete, kineski porcelan i nemački kuhinjski porcelan. To je vreme francusko-nemačkog rokokoa koji je višestruko uticao na ćelu Evropu; doba velikih kolekcio-137 137 M. Praz, La Filosofia dell’arredamento. str. 62-63 i 148.

287

Stanovanje, odevanje i moda

nara u Engleskoj, arabeski od štukature Roberta Adama, zajedničke vladavine ki­ neskih ukrasa i, takozvane, gotske ornamentike ,,u srećnom spoju dva stila”, kao što se kaže u listu World 111A. godine.138 Rečju, nova jednostavnost arhitekture ne dovodi do uzdržanosti u dekoraciji, naprotiv. Veličanstvenost je nestala i ustu­ pila mesto kaćiperstvu. Raskoš i udobnost Takvu raskoš nije uvek pratilo ono što bismo mi nazvali udobnošću. GreЈапЈе je i dalje rđavo, provetravanje gotovo nikakvo, kuva se na seljački način, po­ nekad na prenosivim pećima na ugalj. Stanovi još uvek ne poseduju engleski wa­ ter-closet, iako gaje ser Džon Harington izmislio još 1596. Čak i kad postoji, tre­ balo bi kuću osloboditi kužnih gasova, usavršiti ventil i sifon, ili bar cev za provetravanje.139 Loše pražnjenje septičkih jama u Parizu 1788. postavlja pro­ bleme kojima se mora baviti i sama Akademija nauka. Noćni lonci se i dalje prazne kroz prozor, ulice su prave kloake. Dugo su se Parižani „olakšavali pod drvoredom u Tiljeriju; kad ih je odatle oterala švajcarska garda prešli su na obale Sene, „što jednako vređa oko i čulo mirisa”.14®Slika je iz doba vladavine Luja XVI. A bilo je slično u svim gradovima, manjim i većim, od Liježa do Kadiza, od Madrida do gradića gornjeg Ovemja, kroz koje obično prolazi potok ili kanal, poznat kao merderel, a koji „nosi sve što se u njega baca”.141 U kućama u XVII i XVIII veku kupatilo je bilo velika raskoš. Buve, vaške i stenice caruju u Londonu i Parizu, u kućama bogatih, kao i sirotinje. Što se tiče osvetljavanja kuće, svece, lojane i voštane, kao i uljane lampe koristiće se sve dok se 1808. ne pojavi plava plinska svetlost. Razni dovitljivi načini osvetljenja, od baklje do fenjera, od zidne svetiljske do svećnjaka i lustera, kakve vidimo na sta­ rim slikama, pojavljuju se dosta kasno. U jednoj je studiji utvrđeno da se u Tuluzu oni šire tek negde 1527.142 Do tada osvetljenje gotovo da i nije postojalo. A tu „pobedu nad mrakom,” predmet ponosa, čak i razmetanja, valja skupo platiti. Ona zahteva vosak, loj, maslinovo ulje (ili pre njegov uzgredni proizvod, takozvano „pakleno ulje ), a u XVIII veku sve više kitovo ulje koje je donelo bogatstvo ribarima Holandije i Hamburga, a, potom, lukama u Sjedinjenim Državama o kojima piše Herman Melvil u XIX veku. Mi, koji živimo u dvadesetom veku, kad bismo ušli u neki stan iz onog vre­ mena, brzo bismo se počeli osecati vrlo loše. Ti stanovi, ma koliko lepi i raskošni za ljude prošlosti, ne bi mogli da nas zadovolje. Praz, ibid., str. 146. ^ L. Mumford, op. cit., str. 488. ш L -S. Mercier, Tableau de Paris, op. cit., V, str. 22 i VII, str. 225. Eugene Viollet-Le-Duc, Dictionnaire raisonné d'archéologie française du XIe au XVIe siecle, Ш 4-1868, VI, str. 163. “ G. Caster. Le Commerce du pastel et de l ‘épicerie à Toulouse, 1450-1561, str. 309.

288

Stanovanje, odevanje i moda

ODEVANJEIMODA Povest odevanja je manje anegdotska nego što izgleda. Razne stvari su tu u pitanju: sirovine, način i cena proizvodnje, kulturne ustaljenosti, moda i druš­ tvena hijerarhija. Odeća, predmet stalnih promena, uvek ističe društveni položaj. Zakoni protiv raskoši su, dakle, izraz razboritosti vlastî, a još i više posledica zlo­ volje pripadnika viših slojeva koji vide da ih skorojevići podržavaju. Ni Anri IV ni njegovo plemstvo nisu mogli dopustiti da se žene i kćeri pariških građana odevaju u svilu. Ali, uzalud, jer niko nikad nije ništa mogao protiv strasti za uspehom i želje da se nosi odeća koja je na Zapadu znak i najmanjeg društvenog uspeha. Vlasti nisu nikad sprečavale razmetljivu raskoš plemstva, velike parade porodilja u Veneciji ili „predstave” u Napulju prilikom sahrana. Slično je i u skromnijim sredinama. U Rumegisu, selu u Flandriji blizu Valensjena 1696, prema recima sveštenika koji vodi dnevnik, bogati seljaci žrtvuju sve za raskošno odelo, „mladići sa šeširima ukrašenim zlatom ili srebrom, devojke s frizurama visokim jednu stopu i odećom u takvom stilu”. Oni ,,s neču­ venom drskošću nedeljom posećuju krčme”. Ali nešto kasnije, isti sveštenik nam kaže: „Ako se izuzme nedelja, kad su u crkvi ili u krčmi, oni su (i bogati i siro­ mašni) tako prljavi da devojke i muškarci jedini drugima gase požudu”.143 Eto, kako se stvari vraćaju u red, postaju deo svakodnevice. Gospođa De Sevinje, za­ divljeno ali i ljutito, u junu 1680. prima „lepu seljanku, ženu zakupca iz Bodega [Bretanja] odevnu u haljinu od holandskog platna s izrezom postavljenim finom svilom i umecima na rukavima”, koja joj, avaj, duguje 8 000 livri!144 Ali ona je izuzetak, kao što su izuzetak i one seljanke s oko vratnicima od čipke na slici koja prikazuje parohijsku slavu u nekom nemačkom selu 1680. Obično svi idu gotovo bosonogi, a i na pijacama gradova dovoljan je jedan pogled da se razlikuje građa­ nin od čoveka iz naroda. Da se društvo ne kreće... Kada bi društvo bilo manje pokretno, moda bi se manje menjala. To bi bio slučaj na svim razinama, čak i onim najvišim u hijerarhiji. Odeća mandarinâ u Kini, znatno pre XV veka, bila je ista na području od Pekinga, nove prestonice (1421), pa sve do pionirskih provincija Sečuana i Junana. To odelo od svile sa zlatnim vezom, koje otac Las Kortes crta 1626 godine, isto je kao i ono na gravirama iz XVIII veka, s istim „svilenim čizmama raznih boja”. Kod kuće, manda­ rini nose jednostavnu pamučnu odeću, dok svoje sjajno odelo nose za vreme službe; ono služi kao društvena maska i potvrda je njihovog službenog statusa. Maska se tokom stoleća gotovo ne menja, ali takav je slučaj i s kineskim društ­ vom. Čak ni preokret koji donosi tatarsko osvajanje 1644. gotovo da ne remeti staru ravnotežu. Journal d ’un curé de campagne au XVIIe siècle, pr. H. Platelle, 1965, str. 114. 4 Markiza De Sévigné, Lettres, izd. 1818, VII, str. 386.

289

Stanovanje, odevanje i moda

Novi gospodari nameću svojim podanicima da briju glavu (osim jednog Premac avaj u im tradicionalnu nošnju. To baš i nije mnogo. ,,U Kini se oblik odece retko menja iz mode ili iz hira”, primećuje jedan putnik 1793. „Odelo koje odgovara položaju onog koji ga nosi, kao i dobu godine, uglavnom ostaje isto. Cak ш kod žena nema mnogo promena u izgledu odeće, ako se izuzme sla­ ganje cveca i drugih ukrasa koje stavljaju na glavu”.145 I Japan je konzervativan, možda i protiv svoje volje, nakon grube reakcije Hidejošija. Stolećima je veran kmorn, kućnoj odeći koja se neznatno razlikuje od današnjeg kimona, kao i ,,jinbaori, odelu od kože obojenom na leđima”, obaveznom u javnosti.146*148 U tim društvima uglavnom nema promena, osim u slučaju potresâ koji po­ gađaju čitavo društvo. Kada su skoro ćelu Indiju osvojili muslimani, počinje da se nosi odeća pobednika, Mogula {pilama i čapkan), barem među bogatima. „Vla­ dari Radžputa su na svim slikama prikazani [uz jedan izuzetak] u dvorskoj odeći, s;° J e nepobitan dokaz da je indijsko visoko plemstvo prihvatilo običaje mogulskih vladara”. Isto važi i za Tursko carstvo. Svuda gde se oseća snaga i uticaj otomanskih sultana, viši slojevi usvajaju njihovu odeću - u dalekom Alžiru, kao i u hriscanskoj Poljskoj, gde će turska moda tek kasno i samo delimično u XVIII veku ustupiti mesto francuskoj. Sve ove imitacije, jednom prihvaćene, neće se menjati stolećima. Muradž d’Ohson u svojoj knjizi Prikaz Otomanskog carstva, objavljenoj 1741, primećuje da: „Mode koje tiranišu žene u Evropi uopšte ne uz­ nemiruju one na Istoku: tamo je frizura gotovo uvek ista, isti je kroj odeće, ista vrsta tkanina”. U Alžiru, koji je bio pod turskom vlašću od 1516. do 1830, ženska moda se malo menjala za sve to vreme. Podbroban opis koji dugujemo jednom zarobljeniku, ocu Hedou, iz 1580, „mogao bi poslužiti, uz neznatne ispra­ vke, kao objašnjenje gravira iz 1830”.149 D a je čitav svet siromašan... ... Pitanje se uopšte ne bi ni postavljalo. Ništa se ne bi menjalo. Ne bi bilo bogatstva, slobode kretanja, promena. Ne posvećivati pažnju modi sudbina je si­ romašnih, ma gde se nalazili. Njihova odeća, ma kako lepa ili ma kako gruba, ostace kakva je. A lepa je svečana odeća, koju deca često nasleđuju od roditelja. na ostaje ista stolećima, naravno, uz narodnosne i regionalne raznolikosti. Sva­ kodnevna radna odeća, izrađena od najjeftinijih sirovina iz okoline, menja se još rede od svečane. Indijanke iz Nove Spanije u vreme Kortesa nose dugačke tunike, ponekad vezene, izrađene najpre od pamuka, a kasnije od vune: tako je i u XVIII veku. Muško odelo se, s druge strane, promenilo, ali samo u meri u kojoj su osvajači i njihovi misionari zahtevali pristojno odevanje, sakrivanje negdašnje golotinje. U G- Macartney, op. c it, Ш, str. 353. J- Sion, Asie des moussons, str. 215. 148 K- M- Pani,k kar. Histoire de l ’Inde, 1958, str. 257. Mouradj d'Ohsson, Tableau général de l ’Empire ottoman, navedeno u Georges Marçais, Le Costume musulman d ’Alger, 1930, str. 91. ' y G. Marçais, ibid., str. 91. 146

290

Stanovanje, odevanje i moda

K ineski m andarin, X V III vek. K abinet grafike (otisak B. N.)

Peruu su Indijanci danas ode veni na isti način kao u XVIII veku: komad tkanine od lamine vune tkan kod kuće, s otvorom u sredini da se provuče glava; to je pončo. Ni u Indiji dugo nema promena: Indus oblači dhoti, danas kao i u proš­ losti. U Kini „seljaci i sirotinja” uvek su „nosili odeću od pamučnog platna [...] u raznim bojama”,150 u stvari, dugačku košulju stegnutu u struku. Japanski seljaci su 1609, a bez sumnje i u prethodnim stolećima, bili odeveni u kimono postavljen pamukom.151 U svojoj knjizu Putovanje u Egipat (1783), Volne se čudi odeći Egipćana, „tom komadu tkanine obavijene oko obrijane glave, dugoj haljini koja pada od vrata do peta i koja zaklanja telo više nego što ga odeva”.152 To je vrlo stara odeća, još starija od odeće bogatih Mameluka, koja potiče iz XII veka. A što se tiče odeće siromašnih muslimana u Crnoj Africi, koju otac Laba opisuje, ona se, oskudna, teško mogla menjati: „Oni nemaju košulja, obavijaju telo iznad gaća komadom tkanine koji vežu pojasom, većina ih idu gologlavi i bosonogi”.153 150 P. de Magaillans, Nouvelle Relation de la Chine, str. 175. 151 R. de Vivero, op. cit., str. 235. 152 Volney, Voyage en Syrie et en Egypte pendant les années 1783, 1784 et 1785, 1787,1, str. 3. 153 J. B. Labat, op. cit., I, str. 268.

291

Stanovanje, odevanje i moda

* Siromašni u Evropi su više pokriveni, ali se, svakako, ne predaju hirovima. Zan Batist Se piše (1828): „Priznajem da me nimalo ne privlači uvek ista odeća kod Turaka i drugih istočnih naroda. Ona kao da doprinosi održavanju njihovog glupog despotizma. [...] Naši seljaci su pomalo Turci kad je u pitanju moda: ro­ bovi su navike i na starim slikama koje prikazuju ratove koje vodi Luj XIV vi­ dimo seljake i seljanke u odeći koja se malo razlikuje od one koju nose danas”.154 Valjanost ovog zapažanja možemo dokazati zajedno ranije razdoblje ako u Minhenskoj pinakoteci uporedimo tri slike, jednu Pitera Ertsena (1508-1575) i dve Jana Brojgela (1568-1625). Sve tri prikazuju pijačnu vrevu, a na svima se na prvi pogled mogu razlikovati skromni prodavci i ribari od grupa građana, kupaca ili prolaznika. Upravo ih odeća odaje. Ali zanimljivija je druga pojedinost: u pedeset godina, vremenu koje deli dva slikara, odeća građana se prilično izmenila: Ertsenovi visoki okovratnici po španskoj modi, oivičeni tankim naborom, pretvorili su se u prave plisirane okovratnike koje kod Brojgela nose i žene i muškarci; isto­ vremeno, narodna nošnja žena (posuvraćeni okovratnik, prsluk, kecelja na nabra­ noj suknji) ostala je sasvim ista, izuzev razlike u kapi koja je, bez sumnje, vezana za pokrajinu. U jednom selu Gornje Jure, neka udovica će 1631. oporukom, po smrti muža dobijati „par cipela i jednu košulju, svake dve godine, kao i haljinu od čoje svake treće godine”.155 Iako je izgled seoske nošnje ostao gotovo isti, neke važne pojedinosti su se promenile. Tako će u XIII veku, u Francuskoj i drugim zemljama, početi da se nosi donje rublje. Na Sardiniji, u XVIII veku, običaj je da se u znak žalosti za umrlim ne menja košulja godinu dana; to znači da seljak zna za košulju i da je obaveza da je ne menja predstavljala za njega žrtvu. S druge strane, s mnogih slika, znamo da su nekada - još u XIV veku - bogati i siromašni spavali goli u krevetima. Neki demograf iz XVIII veka primećuje, pak, da su „šuga, kraste i sve kožne i druge bolesti koje nastaju usled nedovoljne čistoće, nekad bile tako česte jer nije bilo rublja . I zaista, ove bolesti, dokazuju to knjige iz medicine i hirurgije, nisu sasvim iščezle u XVIII veku, ali su u povlačenju. Isti posmatrač govori i o ši­ renju debele vunene odeće među seljacima u njegovo vreme. „Francuski seljak”, piše on, „loše je odeven, i dronjci koji skrivaju njegovu golotinju slabo ga štite od hladnoće, ipak, izgleda da se on sada bolje odeva nego ranije. Odelo za siromaha nije raskoš već nužna zaštita od hladnoće: platno, od kojeg je načinjena odeća seljaka, ne štiti ih dovoljno [...] ali već nekoliko godina [...] sve je više seljaka koji nose vunenu odeću. To je lako dokazati, jer je izvesno da se već neko vreme u kraljevstvu proizvodi veća količina debelih vunenih tkanina, a kako se one uopšte ne izvoze, očigledno je da se koriste za izradu odeće za sve veći broj Francuza”.15^ 155 J®an-Baptiste Say, Cows complet d ’économie politique pratique, V, 1829 str 108 Opat Marc Berthet, .Etudes historiques, Economiques, sociales des Rousses”, u: A travers les villages du Jura, 1963, str. 263. Moheau, op. cit., str. 262. 13 ' Ibid., str. 261-262.

292

Stanovanje, odevanje i moda

Seljaci u razgovoru, Flandrija, X V I vek. P ripisano Brojgelu starijem . B ezansonski m uzej (foto Zirodon)

To su kasna i ograničena poboljšanja. Francuski seljak kasnije menja svoju odeću u odnosu na engleske seljake. Pored toga, promene ne prihvataju svi se­ ljaci. Uoči Revolucije, seljaci u Šaloneu i Bresi, još uvek nose „grubo crnoobojeno platno”. Odeća se bojila pomoću ekstrakta hrastove kore, a „taj običaj je bio tako raširen da su mnoga stabla upropašćena”. Pored toga, „seljaci u Burgundiji ne iz­ dvajaju za odeću mnogo u odnosu na ostale troškove”.158 Slično je i u Nemačkoj gde se seljaci još početkom XIX veka odevaju u grubo platno. Na jednoj slici iz Tirola (1750), pastiri predstavljeni kao likovi u staji gde se Hristos rodio, nose bluze od platna koje se spuštaju do kolena, noge su im gole, dok na stopalima samo poneki od njih imaju potplatu koju pridržava kožna traka. U Toskani, zemlji koja se smatra bogatom, seljak se još u XVIII veku odeva isključivo u tkanine do­ maće izrade, u platno od čiste konoplje ili ono izrađeno i od konoplje i od vune (mezzelane). ' 5*Р. de Saint-Jacob, op. cit., str. 542. Luigi dal Pane, Stona del lavoro in Italia, 1958, str. 490.

293

Stanovanje, odevanje i moda

Evropa i ludosti mode Sada možemo pogledati kako stoje stvari u Evropi bogatih, svetu u kojem se moda menja, sigurno se nećemo izgubiti u njegovim hirovima. Znamo da su ti hi­ rovi povlastica vrlo malog broja ljudi, ali da se oni razmeću možda i stoga jer ih drugi, pa i najbedniji, posmatraju i ohrabruju u njihovoj ćudljivosti. Do tog ludovanja za promenama iz godine u godinu dolazi dosta kasno. Istina je da mletački ambasador na dvoru Anrija IV već primećuje: „Čoveka [...] ne smatiaju bogatim ako nema dvadeset pet do trideset odela različitog kroja, a mora ih menjati svakog dana .1()<>Ali moda nije samo obilje, količina, raskoš. Ona znači i promenu u pravom trenutku. To je i pitanje godišnjeg doba, dana, sata. U stvari, o modi kao nečem što vlada, ne može se govoriti pre 1700. Tada se nada­ leko širi geslo da „valja pratiti događanja”. Od tada, moda u današnjem značenju, počinje da utiče na sve stvari. Do tada, promene se ipak nisu odvijale tako brzo. ^ I zaista, ako krenemo daleko u prošlost, naići ćemo na isti spori tok, sličan načinu kako život teče u Indiji, Kini i islamskim zemljama. A opšte pravilo je nepromenljivost. Sve do početka XII veka odeća u Evropi bila je ista onakva kakva je bila u rimskim vremenima: dugačke tunike koje padaju do stopala že­ nama, a do kolena muškarcima. Vekovima je odeća nepromenjena. Svaka pro­ mena, na primer, produženje muške odeće u XII veku, žestoko se osuđuje. OrderikvVitalis (1075—1142) žali zbog ludosti u odevanju svog vremena, po njegovom mišljenju sasvim izlišne: „Stari način odevanja je sasvim poremećen novim iz­ mišljotinama , kaže. Orderik zaista preteruje. Čak je i uticaj krstaških pohoda bio manji nego što se mislilo: uveo je svilu, raskoš krzna, ali nije bitno izmenio oblik odeće u XII i XIII veku. Do stvarno velike promene dolazi negde 1350, kada je skraćena muška odeća, što je sablaznilo oprezne, stare, branioce tradicije. „Negde u to vreme”, piše jedan nastavljač Gijoma iz Nanžisa, muškarci, a naročito plemići, štitonoše i njihova pratnja, poneki građanin i njegove sluge, počeli su da nose tako uske i kratke tunike k.oje su otkrivale ono što stid nalaže da se sakrije. Za narod beše to vrlo čudno - Ta odeća koja se prilagođuje telu potrajaće, i muškarci se više ni­ kad neće vratiti dugim haljinama. Što se tiče žena, njihovi prsluci se takođe pripijaju uz telo, otkrivaju oblike i otvaraju se u velike izreze, u čemu neki vide još je­ dan razlog za osudu. v. Na izvestan način može se reći da od tada počinje moda. Naime, u Evropi način odevanja postaje podložan menjanju. S druge strane, dok je tradicionalna nošnja bila gotovo ista na čitavom kontinentu, kratko odelo se širi neravnomerno, ne bez otpora i prilagođavanja, tako da su na kraju stvoreni nacionalni načini ode­ vanja, pod manjim ili većim međusobnim uticajem: francusko odelo, burgundsko, italijansko, englesko, itd. Istočna Evropa će posle raspada Vizantije, trpeti sve162 161 162

294

^°Уа8е de Jérôme Lippomano, П, str. 557. 0rderic Vital>Historiae ecclesiasticae libri tredecim, 1845, III, str. 324. Ary Renan, Le Costume en France, bez datuma, str. 107-108.’

Stanovanje, odevanje i moda

Crna odeća u španskom stilu. N ose j e lord D arnli i njegov m lađi brat (1563), slika H ansa Evorta, D vorac Vindzor 295

Stanovanje, odevanje i moda

veći uticaj turskog načina odevanja. 165 Evropa će od tada biti šarena, barem do XIX veka, mada često spremna da prihvati vodstvo neke određene oblasti. „ Tako u XVI veku viši slojevi u Evropi usvajaju crnu odeću pod uticaj em Spanaca. To je znak političke nadmoći „svetskog” carstva Katoličkog kralja. Ra­ skošnu renesansnu italijansku odeću, s velikim četvrtastim izrezima, širokim ru­ kavima, mrežicama za kosu, zlatnim i srebrnim vezovima, pozlaćenim brokatom, satenom i grimiznim somotom, koja je bila uzor u velikom delu Evrope, smenjuje spans ka uzdržanost, tamna sukna, uski prsluci, postavljene pantalone, kratki ogr­ tači, vrlo visoki okovratnici s malom belom nabranom ivicom. Međutim, u XVII veku, u Evropi će malo-pomalo prevladati francuska odeća živih boja. Naravno, Spanija ju je najteže prihvatila. Filip IV (1621-1665), protivnik barokne raskoši, nameće svojoj aristokratiji strogu nošnju iz doba Filipa II. Dugo se na dvoru vo­ dila bitka protiv vestido de color; stranci su primani samo ako su bili „propisno odeveni u crno . Jedan izaslanik princa Kondea (tada saveznika Španaca), nije bio primljen sve dok se nije preobukao u „propisno” crno odelo. Tek će oko 1670, nakon smrti Filipa IV, strana moda prodreti u Spaniju, u samo njeno srce, Madrid, gde će joj uspeh obezbediti vanbračni sin Filipov, drugi Don Huan Austrijski.16^ Katalonija je modne novosti prihvatila negde 1630, deset godina pre nego što se pobunila protiv Madrida. U to isto vreme u Holandiji, dvor štathaltera podlegao je pomodnosti, mada je bilo i onih koji su se tome suprotstavljali. Biker, grado­ načelnik Amsterdama, predstavljen je na portretu iz 1642 (danas u Rijksmuzeumu) u tradicionalnoj odori po španskoj modi. To je, možda, i generacijsko pi­ tanje, naime, na slici D. van Santvurta, koja predstavlja gradonačelnika Amster­ dama s porodicom (1635), njegova žena i on sam nose nabrani okovratnik po staroj modi, dok su deca odevena po novom ukusu (pogledati str. 309). Sukob dveju moda postoji i u Milanu, ali tu ima dmgačije značenje: Milano je tada španski posed i na jednoj karikaturi iz sredine veka, jedan Španac tradicionalno odeven, kao da grdi jednog Milaneza koji se priklonio francuskoj modi. Može li se širenje nove mode kroz Evropu tumačiti kao znak slabljenja Španije? Ovi uzastopni vladajući uticaji navode na isto objašnjenje koje smo dali u vezi sa širenjem mogulske nošnje u Indiji i osmanske u Turskom carstvu. Evropa je jedna porodica, uprkos sukobima ili baš zbog njih. Onaj koji uživa divljenje, a taj ne mora biti i najjači, niti, kao što to veruju Francuzi, najomiljeniji ili najrafiniraniji, taj nameće pravila. Očito je da politička događanja koja potresaju čitavu Evropu - koja čine kao da će ona svakog dana promeniti smer kretanja ili središte gravitacije —ne deluju odmah i na čitavu oblast mode. Ima zaostajanja u vremenu, odstupanja, praznina, sporosti. Francuska moda bila je preovlađujuća u XVII, ali je stvarno uspostavila svoju nadmoć tek u XVIII veku. Cak i u Peruu 1716, gde je raskoš Spanaca izuzetna, muškarci se odevaju „na francuski način, najčešće u svilu [uvezenu iz Evrope], u čudnoj mešavini živih boja”.165 U razdoblju proFrançois Boucher, Histoire du costume en Occident, 1965, str. 192. TT J- Y.3? Klayeren, Europaische Wirtschaftsgeschichte Spaniens irn 16 und 17 Jahrhundert, 1У61). Ugorediti „mode u napomeni 142; Viajes de extranjeros porEspana, II, str. 427. Amedée Frézier, Relation du voyage de la mer du Sud, 1716, str. 237.

296

Stanovanje, odevanje i moda

Zocoli, neka vrsta m alih štikli koje su žene nosile da bi se zaštitile od vode iz bara na ulicam a Venecije, a čija se m oda u X V I veku na trenutak proširila i izvan Venecije (Bavarski nacionalni muzej, M inhen)

svećenosti Pariz uz pomoć lutki-manekena širi modu svuda po Evropi. Te su se lutke vrlo rano pojavile i od tada nepodeljeno vladaju. U Veneciji, staroj prestonici mode i dobrog ukusa, u XV i XVI veku, jedna od prodavnica zvala se, a to je ime sačuvala i do danas, „Francuska lutka” (La Piavola de Franza). Već 1642. poljska kraljica (inače careva sestra) zatražila je od španskog glasnika da joj do­ nese, ako bude prolazio kroz Nizozemsku, „jednu lutku odevenu po francuskoj modi, da bi njen krojač mogao da uzme kroj”. Naime, poljski krojevi nisu joj se dopadali.166 Privrženost određenoj vladajućoj modi nikad ne ide bez otpora. Kao što smo videli, tu je i velika inertnost siromašnih koji žive izvan tog sveta mode. A na tom moru konformiteta ima i ostrvaca otpora. Ova neprihvatanja i suprotstav­ ljanja su prava noćna mora za one koji se bave povešću mode. Dvor Valoa iz Burgundije je suviše blizu Nemačkoj i suviše nezavisan da bi pratio modu francuskog dvora. Iako su se suknje s umecima uveliko nosile u XVI veku, a krzna uživala naklonost posvuda, bilo je mnogo načina njihovog nošenja. Veliki nabrani okovratnik može ići od umereno nabrane ivice do ogromnog čipkanog okovratnika, kakav nosi Izabela Brant na portretu na kojem je Rubens predstavlja pored sebe, ili žena Kornelisa de Vosa na slici u briselskom muzeju, gde se slikar pojavljuje s njom i s njihove dve kćeri. 166 Estebanillo-Gonzàlez, Vida y hechos..., u: La Novela picaresca espanola, str. 1812.

297

Stanovanje, odevanje i moda

Jedne majske večeri 1581, doppo disnar, u Saragosu stižu tri mlada vene­ cijanska putnika, plemići, lepi, puni života, osetljivi, pametni, zadovoljni sobom. Prolazi povorka Svete tajne, sa mnoštvom muškaraca i žena. „Žene su vrlo ružne , kaže pripovedač zlobno, „lica su im obojena svim bojama, što izgleda veoma neobično; nose vrlo visoke cipele ili bolje one venecijanske z o c o u ^ i ogrtače (mantillas) kakvi se nose u čitavoj Španiji”. Putnici, radoznali, prate do­ gađanja. Ali onaj koji želi da vidi druge i sam je viđen; u njega upiru prstom. Muškarci i žene, prolazeći pored njih, smeju se grohotom i dobacuju im. „Sve to naprosto , piše Frančesko Kontarini, „jer smo nosili nimphe [okovratnike od čipke], šire nego što je običaj u Španiji. Neki su nam govorili: ,,U naš grad je sti­ gla cela Holandija [misli se na holandsko platno, ili se radi o igri reci, jer olanda je platno za izradu čaršava i rublja]”, a drugi: „Kakve ogromne salate! To nas je dosta zabavilo”.168 Opat Lokateli, koji je došao iz Italije u Lion 1664, nije bio toliko samopouz­ dan. nije izdržao pred „decom koja su vikala za njim na ulici”. „Morao sam da se odreknem glave šećera [visokog šešira sa širokim obodom]..., čarapa u boji, i počnem da se odevam sasvim po francuski, da nosim šešir uskog oboda, široki okovratnik, koji više priliči lekaru no svešteniku, haljinu do polovine bedara, crne čarape, uske cipele [...] sa srebrnim kopčama umesto vezica. U toj odeći [...] ni­ sam se više osećao kao sveštenik”.169 Da li je moda isprazna ? Moda je, naizgled, slobodna u delovanju i u svojim hirovima. U stvarnosti, njena staza je već unapred utrta, a mogućnosti izbora sužene. Za načine širenja mode važe pravila koja upravljaju prenošenjem tvorevina kulture. A svako takvo širenje je sporo, jer podrazumeva čitav niz događanja i prinuda. Engleski dramatičar Tomas Deker (1572-1632) zabavlja se navodeći šta su u odevanju njegovi sunarodnici preuzeli od drugih naroda: „Prednje zakopčavanje dolazi iz Danske, okovratnik, prsluk i pojas iz Francuske, ’krila’ i uski ru­ kavi iz Italije, kratki prsluk od holandskih preprodavača iz Utrehta, široke pantalone do kolena iz Španije, čizme iz Poljske”. 70 Poreklo ovih načina i predmeta odevanja nije uvek tačno, ali je svakako istina da ih je bilo veoma mnogo, kao i da je tiebalo više od jednog leta da se proizvede kombinacija prihvatljiva za sve. U XVIII veku sve se ubrzava, postaje življe, ali taština ipak ne postaje za­ kon tog kraljevstva bez granica o kojem rado govore svedoci i učesnici. Sa­ slušajmo Sebastijana Mersijea (iako mu ne moramo sve verovati), koji je valjan posmatrač, nadareni pisac dnevnika, ali sigurno ne veliki duh: „Plašim se”, piše on 1771, „dolaska zime zbog velike hladnoće [...]. Tada dolazi do bučnih oku­ pljanja gde sitne strasti nameću svoja pravila. Taština određuje zakone mode. Svi Zocoli su cipele s visokom drvenom potplatom, otvorene u sredini, koje su štitile mletačke dame od mokrog tla. 169 London P.R. 0. 30-25-157, Giornale autografo di Francesco Contarini da Venezia a Madrid. 45 'S - Located i, Voyage de France, moeurs et coutumes françaises, 1664-1665. ..., 1905, str. *

298

170

•

M. T. Jones-Davies, Un Peintre de la vie londonienne, Thomas Dekker, 1958,1, str. 280.

Stanovanje, odevanje i moda

Vojvotkinja M agdalena Bavarska, slika Pitera de Vita, zvanog K andid (1548-1628). R askošna odeća: svila, zlato, dragulji, perle, vezovi i skupocene čipke. M inhenska pinakoteka (Joto B avarske um etničke zbirke)

299

Stanovanje, odevanje i moda

muškarci se pretvaraju u podatne robove, potpuno pod vlašću ženskih hirova”. Ponovo se javlja ,,ta bujica moda, ukusa, ludosti od kojih ništa ne traje”. „Kad bi mi došla zelja’\ piše on dalje, ,,da napišem raspravu o veštini češljanja, kako bih S^ ° zacu<^10 čitaoče dokazujući im da postoji tri do četiri stotine načina da se osisa kosa pristojnog čoveka”. Ovaj ton je uobičajen za Mersijea, moralistu koji uvek želi i da zabavi. U iskušenju smo da ga ozbiljnije shvatimo kada procenjuje razvoj ženske mode svog vremena. O ženama i zastarelim suknjama s umecima, piše. „Njihovi obruči u suknjama, bezbroj lažnih mladeža zbog čega neke izgle­ daju^ kao okrečene, sve je to iščezlo osim preterane visine njihovih frizura' srnesan izgled nije mogao da ispravi taj poslednji običaj, ali je nedostatak ublažen ukusom i ljupkošću koji vladaju gradnjom tog elegantnog zdanja. Rečju, žene se anas oblače bolje nego ikad; u njihovoj odeći su spojeni lakoća, pristojnost, svezina i ljupkost. Haljine su od lakih tkanina [od indijskog platna], i češće se menjaju od haljina na kojima je blistalo zlato i srebro; one prate, da tako kažemo boje cveca u različitim godišnjim dobima”.171 ’ To je još jedno lepo svedočanstvo kako moda ukida jedan stil i nameće drugi - sto je dvostruki posao, pa i dvostruka teškoća. Novina o kojoj je reč je štampano indijsko platno, relativno jeftina pamučna tkanina. Ali, ni ona nije osvo­ jila Evropu preko noći. Povest tekstila pokazuje to daje na polju mode sve pove­ zano; učesnici imaju manje slobode nego što sami misle. ... '' Је m°da zaista tako isprazna? Ili je, kako mi mislimo, znak nečeg dujeg energije, mogućnosti, zahteva, životne radosti određenog društva, priv­ rede i civilizacije? Rodrigo Vivero, vraćajući se u Akapulko iz Manile, gde je neko vreme bio glavni komandant, doživeo je 1609. brodolom na obalama Ja­ pana. Od brodolomnika se pretvorio u počasnog gosta (ostrvljani su radoznalo gledali stranca), a potom čak i u neku ruku izvanrednog ambasadora (pokušao je, ez uspeha, da ostrva zatvori za robu iz Holandije, a razmatrao i mogućnost, takođe bez uspeha, da u Japan dovede rudare iz Nove Španije, kako bi se rudnici srebra i bakra bolje koristili). Veoma simpatični Vivero je bio i vispren posmatrač. Tako je jednog dana neobavezno ćaskao sa šogunovim sekretarom u Edu. Sekretar prebacuje Spancima njihovu nadmenost, držanje do sebe, a potom kritiuje njihov način odevanja, „raznolikost njihove odeće, područje na kojem su tako nestalni da su svake dve godine odeveni na drugačiji način”. Takve promene, po njemu, nastaju samo zbog neozbiljnosti Španaca, kao i njihovih vlasti koje im to dopuštaju. Sto se njega tiče, on može dokazati „predanjem i starim spisima da njegov narod nije promenio odeću više od hiljadu godina”.172173 Šarden, koji je u Persiji živeo deset godina, jednako je izričit (1686): „Video sam Tamerlanovu odeću, koja se čuva u riznici Isfahana [...]; krojena je kao i današnja, bez ikakve razlike”. Jer, „odela na Istoku nisu predmet mode; uvek se prave na isti način; [...] Persijanci [...] ne menjaju boje, tonove, a ni vrste tkanina 7 C 1 СЛ 7ГЛ И 1

171

л Н о л п ”

I / J

L.-S. Mercier, Tableau de Paris, I, str. 166-167. str. 226. Voyage du chevalier Chardin..., IV, str. 1.

173R- de Vivero, op. cit., 300

‘

Stanovanje, odevanje i moda

Turci na B elinijevom crtežu iz X V veka; gotovo su isto odeveni i na slikam a iz X IX veka. M uzej Luvr, Zbirka R otšild (joto Rože-Viole)

Ja ne smatram to sitničavim primedbama. Budućnost će i pripadati društ­ vima dovoljno sitničavim da se brinu o menjanju boje, materijala i oblika odeće, ali i o društvenom poretku i karti sveta - društvima, koja su spremna da raskinu sa svojim tradicijama. Smatram da tu postoji povezanost. Ne kaže li Šarden za Persijance da „nisu željni novina i otkrića”, da „veruju da imaju sve potrebno za život i da se drže toga”. 74 Tradicija je koliko snaga toliko i okov. Da bi se otvorila vrata novinama, oruđu svakog napretka, možda je potreban izvestan nemir koji se ogleda i u takvim sitnicama kao što su odeća, oblik cipela i frizure? A možda je potrebno i izvesno blagostanje da bi se pospešio svaki novatorski pokret? Moda može da ima i drugih značenja. Uvek sam verovao da ona velikim delom proizlazi iz želje povlašćenih da se po svaku cenu razlikuju od mnoštva koje ih sledi; iz njihove želje da podignu ogradu. „Ništa ne doprinosi toliko preziru ve­ likaša prema zlatom protkanoj odeći”, kaže jedan Sicilijanac na proputovanju kroz Pariz 1714, „kao kad je video daje nose siromašni”.174175 Tako, viši slojevi moraju da smišljaju nova „zlatom protkana odela”, ili nove oznake, bilo kakve, pri čemu se uvek žale „da se sve promenilo i da se odeća koju nose građani, kako muškarci tako i žene, ne može razlikovati od odeće koji nose vrli ljudi”.176 Jasno 174 Ibid., IV, str. 89. Jean-Paul Marana, Lettre d'un Sicilien à un de ses amis, pr. V. Dufour, 1883, str. 27. 176 Markiz De Paulmy, op. cit., str. 211.

175

301

Stanovanje, odevanje i moda

je da pritisak sledbenika i podražavalaca ubrzava promene. A ako je tako, onda to znači da uspeh daje mogućnost i gura napred jedan broj novih bogataša. Dolazi do društvene pokretljivosti - a to je potvrda dostignutog blagostanja. Dolazi i do materijalnog napretka, bez kojeg se ništa ne bi tako brzo menjalo. Osim toga, modu svesno iskorišćavaju trgovci. Nikola Barbon joj 1690. go­ dine peva hvalospeve: „Fashion or alternation of Dress... is the spirit and life of Trade” (Moda ili menjanje odeće je sama suština trgovine - p.p.); zahvaljujući modi „trgovina se kreće i čovek živi u večnom proleću [...] i nikad ne ugleda je­ sen svoje odeće”. Trgovci svilom iz Liona u XVIII veku, iskorišćuju prevlast francuske mode da nametnu svoju robu inostranstvu i uklone konkurenciju. Njinova svila je zaista predivna, ali je italijanske zanatlije kopiraju bez muke, na­ ročito kada se ustalio običaj slanja uzoraka. Lionski trgovci su za to našli utuk: zaposlili su dizajnere poznate kao „ilustratori svile”, koji su svake godine potpuno menjali šare. Kada bi kopije stigle na tržište, već nisu bile u modi. Karlo Poni je Uonci0|^rePiSkU k° ’a Пе 0StavlJa ni tračak sumi4e u taktiku koju su primenjivali v. M0(Ti je takođe i traženje novog jezika koji će dovesti do odbacivanja starog, načina na koji svaki naraštaj poriče onaj prethodni i od njega se razlikuje (jasno, u društvu u kojem postoji sukob generacija). Krojači”, kaže jedan tekst iz 1714, „više se muče da izmisle novo nego da šiju.” Ali u Evropi se i radi o smišljanju novog, o ukidanju zastarelog. Ustaljene vrednosti - crkva i monarhija - sve više nastoje da sačuvaju isti izgled: kaluđerice nose žensku odeću iz Srednjeg veka; benediktinci, dominikanci, franjevci ostaju verni svom starom ruhu. Svečano odelo engleske monarhije vodi poreklo bar od doba Rata dveju ruža. To je svesno odupiranje glavnoj struji. Sebastijan Mersije se ne vara kada 1782. piše: „Kada viш т crkvenjake, kažem sebi: svi su bili tako ode veni u vreme vladavine Karla Geografija tekstila Pre nego što izvedemo zaključke, povest odevanja treba da nas odvede do povesti tekstila i tkanina, do geografije proizvodnje i razmene, do sporog rada tkača, do redovnih kriza koje izaziva manjak sirovina. Evropi je nedostajalo vune, pamuka i svile, Kini pamuka; Indiji i islamskim zemljama lagane vune. Crna Af­ rika je nabavljala strane tkanine na obalama Atlantika i Indijskog okeana, dajući za uzvrat zlato i robove. Tako su siromašni narodi plaćali raskoš! Naravno, proizvodna područja su donekle postojana. Na primer, područje proizvodnje vune oblikovalo se i ostalo prilično postojano od XV od XVIII veka, naravno, ako se izuzme proizvodnja vune u Americi, fine vune od vikunje, i grube od lame. A ustaljeno područje je Sredozemlje, Evropa, Iran, severna Indija i hla­ dna severna Kina. 177

Ernst Schulin, op. cit., str. 220.

„nip ^ ! m Onl’f C? T i 3^ tl<)lT OnOp0i ISte^mode et caPital: le marché international des tissus de soie au XVIII siecle , daktilografisani referat sa seminara u Beladu. J-P- Marana, op.cit., str. 25. L.-S. Mercier, Tableau de Paris, VII, str. 160.

302

Stanovanje, odevanje i moda

Vuna u E ngleskoj: gravirana plo ča o d m esinga, iz N o rt Liča (G losteršajr), koja predstavlja trgovca Vilijema M idvintera (um rlog 1501), s nogam a na ovci i bali vune s njegovim znakom (Fototeka A. Kolen)

Kina, dakle, ima ovce, „а vuna je tu uobičajena i jeftina”. Međutim, „Kinezi ne umeju da prave sukno na evropski način” i veoma cene ono englesko, iako ga baš i ne kupuju, jer je u njihovoj zemlji „neuporedivo skuplje od najlepših svile­ nih tkanina”; njihova vunena sukna su debela i gruba, poput čoje.181 Kinezi ipak proizvode neke „veoma fine i skupocene [...] tkanine od kojih se izrađuje odeća koju zimi obično nose starci i ugledne osobe”.182 Uostalom, imaju veliki izbor: svilu, pamuk, kao i par vrsta biljnih vlakana, koja se lako obrađuju, ali ne i mnogo. Kad dođe zima, mandarini i gospoda na severu nose krzno vizona, a siro­ mašni ovčje kožuhe”.183 Kao najskromnija kulturna dobra, tkanine su uvek u kretanju, stalno se učvršćuju u novim oblastima. Vuna će naći svoju obećanu zemlju u Australiji u XIX veku. Svila stiže u Evropu u doba Trajana (52-117). Pamuk je napustio In­ diju i preplavio Kinu negde u XII veku. U Sredozemlje dolazi i ranije, u X veku, preko arapskog sveta. Putovanja svile su najneobičnija. Ljubomorno čuvanoj, bili su joj potrebni vekovi da iz Kine dođe u Sredozemlje. Kinezi u početku nisu pokazivali želju da ubrzaju njeno napredovanje, kao ni Persijanci Sasanidi, koji su živeli između i oi

Savary, op. cit., V, col. 1262; Abbé Prévost, op. cit., VI, str. 225. “ Otac De Magallians, op. cit., str. 175. ш Ibid. '

1 st

303

Stanovanje, odevanje i moda

Kine i Vizantije i bili dobri stražari i za jednu i za drugu. Car Justinijan (527-565) nije samo graditelj Svete Sofije, pisac Zakonika koji nosi njegovo ime, već je i car svile, koji je posle raznih obrta, uspeo da u Vizantiju donese svilenu bubu, beli dud, način izvlačenja niti iz čaura i tkanja dragocenog vlakna. Vizantija je tako stekla bogatstvo nad kojim je stolećima ljubomorno bdela. U XV veku, vremenu kojim počinje naša knjiga, svila je na Siciliji i u Andaluziji već gotovo četiri stoleća. Širi se u XVI veku - zajedno s dudom - u Toskani, Veneciji, Lombardiji, u donjem Pijemontu, kao i duž doline Rone, da bi u XVIII veku stigla i u Savoju. Da nije bilo tog tihog napredovanja gajenja drveća i uzgoja svilene bube, industrija svile u Italiji i izvan nje ne bi mogla računati na onako ve­ liki uspeh kakav ostvaruje počev od XVI veka. Podjednako zanimljivo su putovali i biljka pamuk i sam pamuk. Evropa je tu dragocenu tkaninu upoznala dosta rano, u XIII veku, kada zbog manjeg uzgoja ovaca vuna postaje retka. Tada se širi jedna ersatz tkanina, parhet, čija je osnova od lana, a potka od pamuka. Veoma je omiljen u Italiji i još više sever no od Alpa, gde kao Barchent, postiže lep uspeh u Ulmu i Augsburgu, u području kojim izda­ leka vlada Venecija i podstiče ga. Veliki grad na Jadranu je, u stvari, uvozna luka za pamuk - u koju on stiže u obliku pređe ili, kao sirovi pamuk, u balama (pod nazivom „pamučna vuna”). U XV veku iz Venecije su veliki brodovi odlazili dva puta godišnje u Siriju po pamuk. On se, naravno, prerađivao i tamo gde se uzga­ jao —u Alepu i oko njega, na primer —i izvozio u Evropu. Gruba plava pamučna platna, slična tkanini koja se koristi za kuhinjske kecelje, služila su u XVII veku za izradu odeće žitelja juga Francuske. Kasnije, u XVIII veku, na evropsko tržište će stići indijski pamuk, ono fino boj eno platno koje će oduševljavati žene sve do dana kad je industrijska revolucija omogućila Englezima da ga proizvode jednako dobro kao i spretni tkači iz Indije, koje će dovesti do propasti. Lan i konoplja su uglavnom ostali u sredinama iz kojih su potekli, iako su se kretali polako ka istoku, ka Poljskoj, baltičkim zemljama, Rusiji, ali gotovo ne napuštajući Evropu. Treba pomenuti to daje konoplje ipak bilo i u Kini. Ove tka­ nine nisu bile omiljene van zapada (uključujući i Ameriku), iako su se pokazale veoma korisnim. Čaršavi, stoni pokrivači, donje rublje, vreće, bluze, seljačke pantalone, jedra, užad, sve se to pravilo od lana i (ili) od konoplje. Ali u Aziji, pa čak i Americi, pamuk ih je zamenio, čak i u izradi jedara —iako su Kinezi i Japanci za svoje džunke radije koristili tanke letve od bambusa čije vrline i dalje hvale stručnjaci za plovidbu. Da bismo obuhvatili povest izrade tkanina, kao i osobine bezbroj vrsta sukna, bile bi nam potrebne stranice i stranice, kao i veliki rečnik izraza, jer mnoge reči koje su stigle do nas ili ne označavaju uvek iste proizvode, ili označavaju neke za koje ne možemo pouzdano reći koji su. Ipak, u drugoj knjizi našeg delà, vratićemo se na temu industrija tekstila. Sve u svoje vreme. 304

Stanovanje, odevanje i moda

Moda u širem smislu: dugotrajna kolebanja Moda ne vlada samo odevanjem. Poučni rečnik ovako je određuje: „Načini odevanja, pisanja i ponašanja, koje Francuzi obrću na stotinu načina da bi bili ljupkiji, privlačniji, a često i smešniji”. Moda u tom značenju odnosi se na gotovo sve i načinje na koji se usmerava svaka civilizacija. Moda podjednako upravlja i mislima i odevanjem, tekućim govorom kao i pokretima ljudi, načinom primanja za stolom, pažnjom kojom se pečati pismo. Moda može da odredi i način govora: tako se 1768. govorilo da „građani imaju sluge, plemići lakeje, a sveštenici pra­ tioce” („les bourgeois ont des domestiques, les gens de condition des laquais et les curés des valets”). To je način kako se jede: u Evropi se vreme obeda menja s ob­ zirom na mesto i društveni sloj, ali zavisi i od mode. Ručak (dîner) je u XVIII veku ono što bismo mi nazvali domčkom (déjeneur): „Zanatlije ručaju u devet sati (ujutro), provincijalci u dvanaest, Parižani u dva, poslovni ljudi u pola tri, plemstvo u tri”. Večera (souper) ,,u malim gradovima je u sedam, u osam u veli­ kim, u devet u Parizu, a na dvoru u deset. Plemići i finansijeri [gornji slojevi društva] večeraju redovno, sudije i advokati nikad, mangupi [sic] kad stignu”. Otuda i gotovo poslovična izreka: „Pravosuđe ruča, a finansije večeraju”.184 Moda je i način hodanja i pozdravljanja. Valja li skinuti šešir ili ne? Na­ vodno su u Francusku običaj skidanja šešira pred kraljem doneli napuljski plemići, čiji je iskaz poštovanja na takav način začudio Šarla VIII, i poslužio kao pouka. Nega tela, lica i kose je takođe pitanje mode. Na ovim ćemo se stvarima malo zadržati, jer ih je jednostavnije pratiti od ostalih. Posmatrajući ih, uviđamo da se moda može kretati veoma sporo, daje nalik na kretanje koje ekonomisti uo­ čavaju ispod svakodnevnih kolebanja cena. Ove, više-manje spore promene su i same jedan vid raskoši i mode u Evropi između XV i XVIII veka. Čistoći tela nije u svim razdobljima poklanjana pažnja, a nisu je ni svi ljudi cenili. Povlašćeni su vrlo rano ukazali na prljavštinu među siromašnim. Neki Englez (1776) se čudi „neverovatnoj prljavštini” siromaha u Francuskoj, Španiji i Italiji: ona „ih čini manje zdravima i ružnijima nego što su siromasi u Engle­ skoj”.185*Da dodamo i to da se seljak svuda ili skoro svuda krije iza bede koju is­ tiče, a koja ga u neku ruku štiti od gospodara ili poreznika. Ali postavlja se pitanje i da li su povlašćeni u Evropi zaista tako čisti? Tek u drugoj polovini XVIII veka ustaljuje se običaj da muškarci umesto dvostrukih pantalona „nose gaće koje se menjaju svakog dana i održavaju čistoću”. A, kao što smo već rekli, veoma je malo kupatila, izuzev u velikim gradovima. Kada je reč o kupanju i čistoći, Zapad je od XV do XVII veka prilično nazadovao. Jer kupatila, nasleđa starog Rima, bilo je svuda u srednjovekovnoj Evropi. Bilo je privatnih, ali i mnogo javnih kupatila, s parnim kabinama, kadama i ležajevima za odmaranje, kao i velikih bazena u kojima su se muškarci i žene zajedno nagi ku­ pali. U kupatilima su se ljudi jednako sretali kao i u crkvi, a ona su bila otvorena za sve klase. To je i razlog da su bila predmet vlastelinskih prava kao i mlinovi, 184L.-S. Mercier, navedeno u A. Gottschalk, Histoire de l ’alimentation..., II, str. 266. 185 J.-J. Rutlige, Essai sur le caractère et les moeurs des François comparées à calles des Anglais, 1776, str. 35.

305

Stanovanje, odevanje i moda

K ada iz X V veka ili kako Lizijar, g r o f o d Forea, gleda lepu E rijan koja se kuna kroz rupicu u zidu koju j e napravila sluškinja izdajica. R om an L ju b ič ic i Pariz, R. N. (otisak Zirodon )

kovačnice i prodavnice pića.186 Imućne kuće su gotovo sve imale svoje „banje” u podrumu to jest prostoriju s kablovima, sličnim buradima s obručima. Karlo meli je posedovao retku raskoš, kadu od srebra, koja je nošena svuda gde je vo­ jevao. nađena je u njegovom logoru nakon poraza kod Gransona (1476).187 , ° Kd X V I v e k a J a v n i h kupatila je sve manje, i gotovo da nestaju, kao što se kaže, zbog opasnosti od zaraza, a posebno užasnog sifilisa. Drugi razlog je bez sumnje i uticaj klera, katoličkog i kalvinističkog, koji se obrušava na kupatila kao sramotu i opasnost za moral. 1рак’ кираШа su se dugo zadržala u privatnim kućama, ali kupanje se sve vise smatra lecenjem, a ne održavanjem čistoće. Na dvoru Luja XIV, ljudi se ku­ paju samo izuzetno, u slučaju bolesti. 8 A ona javna kupatila u Parizu u XVII veku prelaze u ruke berbera-hirurga. Javna kupatila su se održala jedino u istočnoj ropi, gde ih je bilo cak i u selima, u kojima se održao izvestan duh srednjovekovne nevinosti. Na Zapadu ona često postaju javne kuće za bogate posetioce. ■ U Panzu postaje omiljeno kupanje u vodi Sene, na posebno građe­ nim brodovima. Dugo je bilo u modi kinesko kupatilo, smešteno pored ostrva „ Luj. Ipak, ova i jos neke takve ustanove imale su glas sumnjivih mesta a nisu doprmele ш povećanju čistoće.189 Prema Retifu de la Bretonu u Parizu se

V760-u

187f t 2 tostrC23T m ŒUrS intimeS dupassé’ 26 série’ La vie aux bains, 1954, str. 159. i sqbbid’, str 2 84i dalje. Ibid., str. 332 i dalje.

306

Stanovanje, odevanje i moda

skoro niko i ne kupa „а oni koji se i kupaju, čine to samo jednom ili dva puta leti, dakle u jednoj godini” (1788). 90 U Londonu 1800, pa čak i nešto kasnije, ne po­ stoji ni jedno javno kupatilo. Velika engleska dama, koju je krasila i lepota, ledi Meri Montegju, odgovorila je jednog dana nekome koji joj je ukazao na sumnjivu čistoću njenih ruku: „I to vi nazivate prljavim? Šta biste tek rekli da mi vidite noge!”19* U tim uslovima ne čudi skromna proizvodnja sapuna, iako se on pravio još u rimskoj Galiji. Nedostatak sapuna je problem, a možda i razlog visoke smrtnosti dece.1901192 Tvrdi sapuni od sode sa Sredozemlja služe kao toaletni, dok se koriste i sapunčići koji treba da budu „šareni i mirišljavi da bi otmen svet njima dodirivao obraze”.193 Tečni sapuni od potaše (na severu) koriste se za pranje posteljine i drugih tkanina. Rečju, siromašan učinak za Evropu, koja je kontinent sapuna. Sa­ pun se ne sreće u Kini, kao, uostalom, ni donje rublje. Kad je reč o ulepšavanju žena, treba čekati XVIII vek i otkrića koja se na­ stavljaju na staro nasleđe. Koketa zna da provede i po pet-šest sati u doterivanju, u čemu joj pomažu služavke, a nekad i frizer, dok istovremeno ćaska sa svojim ispovednikom ili sa svojim „ljubavnikom”. Veliki problem je frizura, koja je bila tako visoka da su oči lepotice izgledale kao da se nalaze na sredini tela. Sminkanje lica je lakši posao, tim pre što se puderi nanose izdašno. Jedino rumenilo za obraze, obavezno u Versaju, zahteva izbor: „Reci mi koje rumenilo koristiš i reći ću ti ko si”. Mirisa ima mnogo: esencija ljubičice, ruže, jasmina, narcisa, narandže, ljiljana, perunike, đurđevka. Španija je već odavno nametnula ukus jakih mirisa na bazi mošusa i ambre.194 „Svaka Francuskinja”, piše jedan Englez (1779), „smatra svoju toaletu oličenjem ukusa i elegancije u celini i veruje da nema ukrasa koji se može izmisliti da ulepša ljudski lik, a koji joj ne pripada kao isključivo pravo”.195 Da je ta istančanost već napredovala, potvrđuje i Poučni rečnik (Dictionnaire sentencieux) koji daje sledeću definiciju: „Toaleta je skup svih pudera, esencija i rumenila koji služe za promenu lika, tako da starost, pa čak i ružnoća deluju mlado i lepo. Tu se ispravljaju nedostaci stasa, oblikuju obrve, menjaju zubi, uređuje lice i, ukratko, menja lice i koža”.196 Još je veća „koještarija” frizura, čak i kad je reč o muškarcima.197 Hoće li nositi dugu ili kratku kosu? Hoće li prihvatiti bradu i brkove ili ne? Iznenađujuće je da se u tako posebnoj oblasti individualni hirovi uvek obuzdavaju. Na početku ratova s Italijom Šari VIII i Luj XII nose dugu kosu i briju bradu. Nova moda nošenja brade i brkova, ali uz kratku kosu, stigla je iz Italije. Uveo ju je, kažu, papa Julije II (što je veoma sumnjivo), a kasnije su je podražavali Fransoa I (1521) i Karlo V (1524). Ovi datumi nisu, međutim, pouzdani. Izvesno je da 190 Jacques Pinset i Yvonne Deslandres, Histoire des soins de beauté, 1960, str. 164. 191 Doktor Cabanes, op. cit., str. 368, napomena. 192 L. Mumford, op. cit., str. 586. 193 L. A. Caraccioli, op. cit., III, str. 126. 194 A. Franklin, Les Magasins de nouveautés, II, str. 82-90. 195 J. J. Rutlige, op. cit., str. 165. 196 L. A. Caraccioli, op. cit., III, str. 217-218. 197 Za dva naredna paragrafa uporediti A. Fange, Mémoires pour servir à l ’histoire de la barbe de l'homme, 1774, str. 99, 269, 103.

307

Stanovanje, odevanje i moda

je moda zahvatila ćelu Evropu. „Kada je 1536. Fransoa Olivije, koji je postao ancelar, došao pred Vrhovni sud da bi bio potvrđen kao izvestilac u jednom veću, njegova brada je uplašila skupštinare i dovela do negodovanja. Olivije je dL °k^naTlicu ® " , Sain° uSl° VOmsuda, Љ Se ° brije” seAIi Protiv »negovanja dlaka vise od Vrhovnog pobunila crkva. Za običaJa postavljanje nekog bradatog biskupa ih nadbiskupa bilo je do 1559. godine potrebno da kralj uputi poseban zahtev strogim kaptolima iza kojih je stajala tradicija. Naravno, kaptoli su tu bitku izgubili, ali su se i pobednici umorili. Takve mode obično ne traju duže od sto godina. S početkom vladavine Luja XIII kosa je ponovo duga a brada i brkovi se skraćuju. Onima koji kaskaju za vremenom opet je teško. Predmet sukoba se promenm, ali ne i njegova suština. Ubrzo bradati „postaju stranci u vlastitoj zemlji. Kada ih čovek gleda, čini mu se da dolaze iz neke da eke zemlje” To je na sebi iskusio Sili, kada je „došao na dvor na poziv Luja M l, koji je zeleo da se s njim posavetuje o nekoj važnoj stvari. Mladi dvo­ rani se nisu mogli uzdržati od smeha pri pogledu na ovog heroja s dugom bradom u prevaziđenom odelu, sa strogim držanjem i ponašanjem iz doba starog dvora” Brada se sve manje nosila, da bi „Luj XIV ukinuo nošenje brade. Jedino se nje nisu odrekli kartuzijanci” (1773). Jer crkva, po svojoj prirodi, ne voli promene. Kad ih jednom prihvati, drži ih se prilično dugo, po ne sasvim jasnoj logici. Kada oko 1629. počinje moda „veštačke kose”, koja će uskoro dovesti do nošenja pe­ rika, a zatim i do njihovog puderisanja, crkva se opet pobunila protiv mode Za­ meće se raspra da li sveštenik može držati službu s perikom koja mu skriva tonzuru. To ipak nije zaustavilo perike, a početkom XVIII veka Carigrad je izvozio u Evropu „kozju dlaku obrađenu za perike”! . . . U ovim odlomcima o tričarijama valja primetiti da mode koje se smenjuju obično traju stotmak godina. Brade, nestale u vreme Luja XIV, pojaviće se po­ novo u doba romantizma. Nosiće se do posle Prvog svetskog rata (oko 1920), da bi opet nestale Da li će se moda promeniti posle sto godina? Ne, jer brada, brkovi i duga kosa ulaze u modu od 1968. Ne smemo ni preuveličavati ni umanjivati značaj ovih cmjenica. U Engleskoj s manje od 10 miliona stanovnika 1800. go­ dine - ako je verovati poreznicima - periku nosi njih oko 150 000. Da bismo ovaj podatak upotpunili, pomenimo i jedan tekst iz 1779, svakako tačan, koji govori o Francuskoj: „Seljaci i običan narod [...] uvek su kako-tako brijali brade i nosili dosta kratku i prilično neurednu kosu”.198 Ne shvatajuči to doslovno, možemo gotovo sa sigurnošću da kažemo kako je nepomičnost na jednoj strani, strani vecme, a kretanje na drugoj, na strani obilja. Šta bismo mogli da zaključimo? Svi ovi elementi materijalnog života - ishrana, piće, stanovanje, odevanje i oda^ nemaju tesnjih međusobnih veza koje bi vredele zauvek. Razlikovanje raskosi od bede samo je prva podela koja se uvek čini i koja je nedovoljna. Ne može se reci da su svi ti vidovi stvarnosti samo plod nužnosti: čovek se hrani, sta198

308

•

Markiz de Paulmy, op. cit., str. 193.

Stanovanje, odevanje i moda

M oda i generacije. N a ovom porodičnom portretu iz 1635, D. van Sanvorta, gradonačelnik D irk B as Jakobs i njegova žena j o š su odeveni p o španskoj modi: tam na odeća, čipkasti okovratnici, duga brada i brkovi; ali sva njihova deca odevena su p o novoj holandsko-francuskoj modi: uske, kratke pantalone u boji, veliki spušteni okovratnici o d p latna i čipke. N ajstariji sin, p o propisu, nosi brčiće i bradicu. A m esterdam , R ijksm uzeum (foto Rože-Viole)

nuje, oblači se, jer ne može bez toga - ali bi, s druge strane, mogao da odabere da se drugačije hrani, stanuje i oblači. Brze promene mode to govore „dijahrono”, a suprotnosti raznih oblasti sveta, u prošlosti i sadašnjosti, „sinhrono”. I zaista, naše istraživanje nas u ovoj oblasti vodi ne samo do oblasti materijalnih „stvari”, već svakako i u oblasti „stvari i reči” - pri čemu se ovaj potonji izraz shvata u širem značenju od uobičajenog, to jest kao jezici sa svim onim što ljudi u njih unose, kao što u toku svog svakodnevnog života on postaje njegov nesvesni zarobljenik, pred svojom zdelom pirinča ili komadom svog hleba nasušnog. Da bi se mogle pratiti originalne knjige, kao što je knjiga Marija Praca,199 važno je, pre svega, shvatiti u celini ta materijalna dobra i te jezike. Sasvim si­ gurno u okviru privreda, a verovatno i u društvenom kontekstu. Ako raskoš i nije pravi put da se podrži ili unapredi neka privreda, ona je način da se održi i zaseni određeno društvo. A tu udela imaju i civilizacije, onaj neobičan skup dobara, sim­ bola, obmana, maštarija i intelektualnih obrazaca. Ukratko, u dubinama materi­ jalnog života deluje jedan složen poredak, kome doprinose pretpostavke, težnje i nesvesni pritisci privreda, društava, civilizacija. 199 Mario Praz, La Filosofia dell'arredamento.

309

Peto poglavlje

SIRENJE TEHNOLOGIJE: IZVORI ENERGIJE I METALURGIJA

Sve je tehnika: ne samo čovekov veliki napor, već i njegova strpljiva i te­ gobna borba sa spoljnim svetom; ne samo nagle promene, koje smo skloni da prebrzo nazovemo revolucijama (pronalazak baruta, plovidba na velike udalje­ nosti, štamparstvo, vodenice i vetrenjače, prve mašine), već i spora poboljšanja radnih postupaka i alata, kao i one bezbrojne delatnosti, koje možda nemaju ne­ posredni novatorski značaj, ali su plod nagomilanog znanja: mornara koji zateže užad na brodu, rudara koji kopa u oknu, seljaka za plugom, kovača nad nako­ vnjem. „Tehnikom nazivam”, kaže Marsel Mos, „tradicionalni rad koji je postao delotvoran”;1 drugim recima, rad koji podrazumeva delovanje jednog čoveka ili generacije, a na koji se nastavlja delovanje drugog čoveka ili generacije, neka vrsta obučavanja koje se ponavlja od davnina. 1 najzad, tehnika pokriva čitavu širinu istorije, pa je zato slično spora i kolebljiva. Istorija objašnjava tehniku, a tehnika istoriju; ipak, uzajamni odnos nije zadovoljavajući. U oblasti tehnike, koja se poklapa s oblašću istorije, ne postoji samo jedno kretanje unapred, već mnogo akcija i reakcija, mnogo slože­ nosti. Nije reč o pravolinijskom procesu. Greška Lefevra de Noeta, čiji su radovi još uvek dostojni divljenja, jeste što istoriju tehnike svodi na jednostavan materi­ jalizam. Rameni amovi, koji od IX veka zamenjuju grudne, povećavajući vučnu snagu konja, sigurno nisu ti koji postupno ukidaju ropstvo. Ovakvo uprošćeno shvatanje je kritikovao Mark Blok.2 Tako ni usavršeno kormilo, pojavivši se u morima severa u XII veku, nije pripremilo niz putovanja i pomorskih otkrića.3 A kao zabavnu dosetku možemo da prihvatimo izjavu Lina Vajta o naočarima koje su, po njemu, prešavši u XV veku u opštu upotrebu, po­ većale broj čitalaca i tako doprinele intelektualnom napretku u razdoblju rene­ sanse.4 Bilo je tu još mnogo činilaca - štamparska presa, na primer (ili da Vajtu *M. Mauss, Sociologie et antmpologie, 1937, str. 371. 2 Marc Bloch, „Problèmes cPhistoire des techniques”. Prikaz: Kom. R. Lefebvre des Noëttes, „L’Attelage, le cheval de selle à travers les âges. Contribution à l’histoire de l'esclavage, u: Annales d'histoire économique et sociale, 1932, str. 483^184. J G. La Roërie, „Les transformations du gouvernail”, u: Annales d'histoire économique et so­ ciale, 1935, str. 564-583. 4 Lynn White, „Cultural climates and technological advances in the Middle Ages”, u: Viator, knjiga II, 1971, str. 174.

Izvori energije i metalurgija

odgovorimo u njegovom stilu - širenje unutrašnjeg osvetljenja kuće; zamislimo o ikoje to dobijenih sati za čitanje i pisanje!). Ali trebalo bi se, svakako, zapitati o motivima ove nove strasti za čitanjem i znanjem - što bi ekonomisti nazvali određenim nivoom „željene potražnje”. I najzad, stari rukopisi su strasno prouča­ vam i u doba Petrarke, mnogo pre nego što će ljudi početi da nose naočare. Ukratko, uvek se mora uzeti u obzir istorija, ili društvo u širem smislu; e шка nikada nije jedini činilac. Kada kažemo društvo, kažemo jedna spora istonja gluva složena; sećanje koje tvrdoglavo ponavlja poznata i usvojena rešenja, da bi se izbegle teškoće ili smišljanje i stvaranje nečeg drugog. Svako novo ot312

Izvori energije i metalurgija

kriče, izum, mora da čeka godinama, nekad i vekovima da bude uvedeno u stvarni život. Prvi je pronalazak (inventio), zatim mnogo kasnije primena (usurpatio), kada društvo dostigne određeni stepen prijemčivosti. Kosa, kao alatka, dobar je primer. Schnitter Tod, smrt naoružana kosom, postala je česta slika posle epide­ mija koje su u XIV veku desetkovale Zapad. Ali u to vreme kosa služi uglavnom za košenje trave na livadama, a retko kao oruđe žetelaca. Klasje se žanje manje-više visoko. Slama se ostavlja za hranu stoci, kojoj šumsko lišće i granje služi u stajama kao legalo. Uprkos velikom razvoju gradova, uprkos tome što se Evropa pretvara u žitnicu (Vergetreidung, kako taj proces nazivaju nemački istoričari), upotreba kose pri žetelačkom poslu biće šire prihvaćena tek u XIX veku.5 Tek tada potreba da se brže žanje i dopušten stepen gubitka zrna osiguravaju širenje tog oruđa. Stotine drugih primera ukazuju na isti proces. Tako je parna mašina pro­ nađena mnogo ranije nego što je podstakla industrijsku revoluciju (ili je možda potonja dovela do njene upotrebe?). Istorija izuma, uzeta sama za sebe, jeste, dakle, varljiva dvorana krivih ogledala. Jedna izvanredna rečenica Anri Pirena lepo sažima pitanje: „Amerika [do koje su stigli Vikinzi] izgubljena je čim je otkrivena, jer Evropi tada još nije bila potrebna”.6 Drugim recima, postoje vremena kada tehnika predstavlja „moguće”, koje ljudi iz više razloga - ekonomskih, društvenih i psiholoških - nisu kadri da do­ segnu ili u celosti koriste; ima i vremena kada ova gornja granica (plafond) mate­ rijalno i tehnički sputava njihove napore. U potonjem slučaju, kad gornja granica više ne može da izdržava pritisak, tehnički prodor postaje početna tačka snažnog ubrzanja. Ipak, sila koja prevazilazi prepreku nije jednostavno „unutrašnje” kre­ tanje tehnologije niti nauke, a u svakom slučaju ne pre XIX veka.

OSNOVNI PROBLEM: IZVORI ENERGIJE Između XV i XVIII veka čovek raspolaže sopstvenom snagom, kao i sna­ gom domaćih životinja; na raspolaganju su mu i vetar, tekuća voda, drvo, drveni ugalj, kameni ugalj, raznovrsni, ali još uvek skromni izvori energije. Znamo, jer imamo tu prednost da gledamo unazad, da će napredak biti jedino moguć usredsređenjem na kameni ugalj - koji će se sistematski koristiti u obliku koksa u metalurgiji. Kameni ugalj će se u Evropi zapravo koristiti već od XI i XII veka, a u Kini, po starim izvorima, već od četvrtog milenijuma stare ere. Ali ljudima će dugo trebati da u uglju vide nešto drugo a ne dopunsko gorivo. Ni otkriće samog koksa neće odmah dovesti do njegove upotrebe.7 5 Od 1730. do 1787. Vrhovni sud Pariza je nizom odluka zabranjivao zamenjivanje kose sr­ pom: Robert Besnier, Cours de droit, 1963-1964. str. 55. Takođe René Tresse, u: Annales E. S. C. 1955, str. 341-358. b Referenca izgubljena, možda je reč o predavanju Anri Pirena (Henri Pirenne). 7 Pogledati našu treću knjigu.

313

Izvori energije i metalurgija

Ljudski motor , . J rovek sa sv°jim mišićima nije baš snažan motor. Njegova snaga, merena u tehničkim konjskim snagama (podizanje 75 kg u sekundi na visinu od jednog metra), gotovo da je beznačajna: tri do četiri stota delà jedne konjske snage, za ^ . ku,od 27 do 57 stotlh delova kod vučnog konja.8 Fore de Belidor je tvrdio 759. da su potrebna sedmorica ljudi da obave vučni posao jednog konja.9 Druga merenja u 1800. pokazuju da čovek može na dan „uzorati od 0,3 do 0,4 ha zemlje prevrnuti seno na 0,4 ha livade, požnjeti srpom 0,2 ha, ovršiti oko 100 litara žita’2 sto je „bez sumnje veoma slab učinak”.10 ' Pa ipak, u vreme Luja XIII, dnevnica čoveka ne iznosi sedminu, već polo­ vinu onoga što se dnevno plaća za konja (8 odnosno 16 sua);1112*Tarifa je oprav­ dano precenjivala ljudski rad, jer je čovek prilično prilagodljiv. Na raspolaganju mu stoje različiti alati, od kojih neki potiču od davnina: čekić, sekira, testera, klesta, lopata; takođe i osnovni motori koje pokreće svojom snagom: svrdlima, vitima, koturačama, dizalicama, ručnim dizalicama, polugama, pedalima, ručkama strugovima. Za ova tri posljednja oruđa, davno stigla u Evropu iz Indije i Kine ž ’ Odnkur predlaže pogodan naziv „ljudski motori”. Zar običan čekrk ne umnožava cetm do pet puta energetski učinak čovekov? U ovim uslovima inženjer i profesor îzike Džerard Valter misli da bi prosečnu snagu ljudskog motora trebalo oceniti u zavisnosti od oruđa i trebalo bi je odrediti između 13 do 16 stotih delova jedne konjske snage (pismo od 26. juna 1980). Čovek, dakle, ima mnogo mogućnosti. Združuje spretnost i prilagodljivostnosač u^Panzu (prema izveštaju iz 1782) podiže na leđa „terete koji bi ubili konja P. Z. Poenso u spisu Prijatelj ratara (1806) daje ovaj, s obzirom na vreme kada piše, zaprepašćujući savet: „Poželjno bi bilo kad bi se zemlja mogla obrađivati ašovom. Korist bi bila mnogo veća nego da se obrađuje plugom. Uos­ talom, takvom radu i daju prednost u više krajeva Francuske, gde su ljudi navikli da rukuju ašovom i tako skratili vreme. Naime, jedan čovek može okopati 487 metara (kvadratnih) zemlje do dubine od 65 centimetara za petnaest dana, a jedno takvo oranje je dovoljno; naime, oranje plugom se mora ponavljati i do četiri puta pre nego što se zaseje tvrda zemlja; a zemlja nikad nije tako dobro okopana ni izmrvljena kao ašovom [...]. Plug je loše rešenje kada površina za obrađivanje nije velika, i to je glavni razlog da gotovo svi sitni zemljoradnici propadaju [...]. Us im toga, dokazano je da je žetva na tako obrađenoj površini tri puta bogatija. Asov koji sluzi za obrađivanje tla mora biti bar dva puta duži i jači od baštenskog; ovaj [...] ne bi izdržao opterećenje potrebno da se podigne i dovoljno izmrvi čvrsta zemlja”. 9 č №ot Č Usher’ Historia de las invenciones mecànicas, 1941 str 280 Naveo M. Sorre, op. cit, II, str. 220. ' ' jj Referenca izgubljena. L au rie , Les Paysans de Languedoc, I str 468 Mercier, Tableau de Paris, IV, str. 30. ' P. G. Poinsot, L'Ami des cultivateurs, II, str. 39M1.

12 J3 L.-S.

314

Izvori energije i metalurgija

Vuča čamaca. Za svaki čamac natovaren dragim kamenjem potrebno je šest Kineza. Kineska slika iz XVIII veka. Kabinet grafike (foto B. N.)

To, svakako nije samo teorijski stav. Ratari svoja polja često, ako ne ašovom, obrađuju pijucima. To je bilo, kao što se govorilo u XVIII veku, „ručno poljodelstvo” ili „ručno obrađivanje”.14 Bilo bi zanimljivo proračunati šta bi bilo da je ovo besmisleno oranje kineskog tipa bilo pravilo, a ne izuzetak. Da li bi se gra­ dovi zapadne civilizacije mogli prehranjivati? Da li bi uopšte mogli nastajati? A šta bi bilo sa stokom? Ovog čoveka, usamljenog, golorukog, susrećemo često i u današnjoj Kini. Jedan putnik beleži (1793): ne samo daje tu ljudski rad „najjeftiniji, već se ni­ kada i ne štedi ako postoji sigurnost da će biti dobro iskorišćen”. U to ipak ne mo­ ramo da verujemo. Kineski ratar kopa pijukom, vuče kola umesto bivola, zaliva, pokreće „lančane pumpe”, za mlevenje žita služi se gotovo isključivo mlinom na ručni pogon („to je zanimanje velikog broja stanovnika”), nosi putnike, podiže ogromne terete, prenosi terete uravnotežene na drvenoj motki na leđima, okreće žrvanj u mlinovima hartije, užetom vuče čamce dok se ,,u mnogim drugim ze­ mljama za to koriste konji”.15 Na Velikom kanalu koji ide od Jangcekjanga do Pekinga, najvišom prevodnicom zvanom „Тјеп Fi Ča, što znači Kraljica i gospo­ darica neba”, ne mkuje se otvaranjem i zatvaranjem vrata, već se iz jedne prevodnice u drugu čamci dižu i prenose pomoću vitla i „mnogo užadi koju s jednog kraja kanala na drugi vuče od 400 do 500 ljudi, pa čak i više, zavisno od veličine i težine lađe”. Ima li, dakle, pravo Magajan (1678) koji ukazuje na težinu operacije 14 Beleška Parisa Duverneya, A. N., F12, 647-648 (predlog iz 1750. da se oslobode poreza „tla obrađivana ručno”). 15 G. Macartney, op. cit., III, str. 368; Abbé Prévost, op. cil, VI, str. 126.

315

Izvori, energije i metalurgija

Detalj iz rudnika srebra u Kutnoj Hori, oko 1490. Korpe s rudom podižu se čekrkom kojim upravljaju dvojica ljudi. Ovaj rudnik ima i velike čekrke koje pokreću konji. A li to su još uvek osnovna sredstva. Naprotiv, pedeset godina kasnije, u vreme Agrikole, podizanje se visi pom oću ogromnih hidrauličnih točkova (Beč, iz arhiva slika Austrijske nacionalne biblioteke)

316

Izvori energije i metalurgija

i opasnost koju ona podrazumeva, navodeći je kao primer običaja Kineza da oba­ vljaju „razne mehaničke radove s mnogo manje oruđa nego mi, ali i mnogo lakše”.16 Desetak godina kasnije (1695) Đemeli Kareri je zadivljen brzinom vo­ zača rikši koji, uvek u kasu, idu jednako brzo kao i „mali tatarski konji”.17 Neki jezuita je u Pekingu 1657. izradio vatrogasnu pumpu koja je mogla bacati „vodu do sto palmi u visinu, a pomoću ljudske snage i vetra. 8 U Indiji se dolapi, mlinovi za šećer i ulje, okreću uz pomoć stočne zaprege.19 Međutim, u Japanu se još u XIX veku može naići na ekstreman primer: na jednoj Hokusaijevoj slici pri­ kazanje gotovo neverovatan prizor: ručno mlevenje šećerne trske. Još 1777. jezuiti objašnjavaju: „Nije lako rešiti pitanje korisnosti mašina i vučne stoke, bar ne u zemlji koja jedva prehranjuje svoje stanovništvo. Čemu bi služile mašine i radne životinje? Da stanovnici postanu filozofi [sic], to jest da uopšte ništa ne čine za društvo i svaljuju na njega teret svojih potreba, svog bla­ gostanja, ili, još gore, svojih nakaradnih i smešnih ideja. Naši ljudi na selu [pisac je kineski jezuita], prekobrojni ili nezaposleni u nekim kantonima, odlučuju da odu i rade u veliku Tatarsku, u novoosvojene krajeve, gde naša poljoprivreda na­ preduje”.20 To izgleda veoma razumno. Tačno je, uostalom, da se kineska poljo­ privreda u to vreme ekstenzivno razvija. Pa ipak, to je i prilika da se primeti kako poljoprivredni napredak ne može da prati, a pogotovo da ide ispred demografskog rasta. Čitaoca gotovo i ne treba podsećati, da se ljudski rad znatno koristi u Crnoj Africi i Indiji. Kada je Oreng Zeb putovao u Kašmir, na prvim obroncima Hima­ laja trebalo je rasteretiti kamile; zamenilo ih je od 15 000 do 20 000 nosača, neki primorani da služe, drugi „privučeni platom od 10 ekija za 100 funti težine”.21 To se može smatrati rasipništvom ali i štednjom, zavisno s koje se strane posmatra. U kaznionici u Bisetru (1788), vodu iz bunara izvlačilo je 12 konja, „ali zbog mudre štednje koja je donela velike koristi, od tada su taj posao obavljali snažni i iz­ držljivi zatvorenici”.22 A to govori moralistički nastrojen Sebastijan Mersije! Još kasnije, u gradovima Brazila crni robovi zamenjuju konje, vukući teško natova­ rena kolica. Preduslov napretka je, verovatno, razumna ravnoteža između ljudskog rada i dmgih izvora energije. Nema dobiti ako ih čovek previše zamenjuje, kao u anti­ čkom svetu i Kini, gde je jeftina ljudska radna snaga na kraju zaustavila razvoj mašina: bilo je robova u Grčkoj i Rimu, kao i veoma sposobnih kulija u Kini. Uis­ tinu, nema napretka bez vrednovanja ljudskog rada. Ako čovek ima određenu cenu koštanja kao izvor energije, onda je nužno razmišljati o tome kako da mu se pomogne, ili, još bolje, kako da ga zameni. 16 Otac De Magaillans, op. cit., str. 141, 148. ' G. F. Gemelli Careri, op. cit., IV, str. 487. ° Ibid., str. 460. 19 Jacob Baxa, Guntwin Bruhns, Zucker im Leben der Volker, 1967, str. 35. Sonnerat daje pre­ cizne skice ovih elementarnih mašina u Voyage aux Indes orientales et à la Chine, 1782,1, str. 108, Gravira 25. 2 ? M é m o ir e s (misionara u Pekingu), 1977, II, str. 431. Putovanje Fransoa Bernijea (François Bernier), op. cit, 1699, II, str. 267. 2 L.-S. Mercier, Tableau de Paris, VIII, str. 4.

317

Izvori energije i metalurgija

Karavan lama u Peruu. Teodor de Bri. Kabinet grafike (otisak Žirodon)

Snaga životinja Čoveku su prilično rano pomoć pružile domaće životinje, iako je ta raskoš veoma nejednako raspodeljena po svetu. Istorijat ovih „motora” biće jasniji ako od samog početka razlikujemo Stari i Novi svet. U Americi je stanje bilo donekle jednostavnije. Lame, „ovce Anda” bile su jedino važno nasleđe američkih Indijanaca. Bile su prilično loši nosači, ali jedine sposobne da se prilagode razređenom vazduhu visokih Kordiljera. Sve osale Živo­ tinje (izuzev vikunje i ćurana) stigle su iz Evrope: volovi, ovce, koze, konji psi živina Za privredni život su najvažnije bile mazge i mule, koje su postepeno po­ stale glavni nosači, osim u Severnoj Americi, nekim oblastima kolonijalnog Bra­ zila kao i u argentinskoj pampi, gde su se drvena kola s velikim točkovima i vo­ lovskom vučom zadržala sve do XX veka. ' t Druêde>karavani mazgi sa svojim bučnim zvoncima prevaljuju ogromna prostranstva. U Novoj Spamji Aleksandar fon Humbolt zapaža 1808. njihov značaj za prevoz robe i kukuruznog brašna,23 bez kojeg nijedan grad ne bi mogao da preživi, pre svega, bogata prestonica Meksiko Siti. Slično je i u Brazilu gde se u to može uventi pažljivi posmatrač Ogist de Sent-Iler, nekih desetak godina ka­ snije. Sa svojim postajama i utvrđenim putevima, ovaj saobraćaj ima svoje ,,mazgarske stanice , kao što je Porto da Estelja,24 u podnožju Sijera do Mar, u blizini 23

683.

318

A. von Humboldt, Essai politique sur le royaume de la Nouvelle Espagne, op. cit., II, str. 24

A. de Saint-Hilaire, op. cit.. I, str. 64 i dalje.

Izvori energije i metalurgija

Rio de Žaneira. Vlasnici karavana, brazilski tropeirosi, finansirali su proizvodnju pamuka i kasnije kafe. Oni su pioniri ranog kapitalizma. U prostranom kraljevstvu Perua, 1776. godine, koristi se 500.000 mazgi u trgovini na obali ili u Andima, a jedan broj njih i za vuču kočija u Limi. Kra­ ljevstvo ih uvozi možda i do 50.000 godišnje, s juga, iz argentinske pampe. Tu, nadzirane izdaleka, rastu u divljini, a zatim ih peones na konjima gone ka severu u ogromnim krdima od po više hiljada grla, sve do Tukamana i Salte, gde počinje surova dresura; konačno dolaze u Peru i u Brazil, a naročito na ogromni sajam u Sorokabi, u oblasti Sao-Paolo.25*28Ova proizvodnja i trgovina podsećaju Marsela Batajona na današnju automobilsku industriju, kao i „na njeno unutrašnje tržište nekog kontinenta, spremnog za motorizaciju”. Ta trgovina za primitivnu Argentinu jeste način da dođe do nešto srebra iz Perua i zlata iz Brazila. Ako taj broj od 500.000 mazgi u Peruu saberemo s isto to­ likim brojem u Brazilu, u Novoj Španiji i drugde - Karakasu, Santa Feu u Bogoti, i centralnoj Americi - dobićemo brojku od jedan do dva miliona grla za prenos te­ reta ili jahanje (rede za vuču). Dakle, jedna mazga na pet do deset stanovnika; to predstavlja ogromnu „mehanizaciju” upotrebljenu za dobijanje plemenitih me­ tala, kao i proizvodnju šećera i kukuruza. Ništa slično ne postoji u svetu, izuzev u Evropi. Ali čak i u njoj, Španija je 1797. imala samo 250.000 mazgi na deset mi­ liona stanovnika (što odgovara približno celokupnom stanovništvu iberijske Amerike). Čak i ako se tačnijim istraživanjem dobiju izmenjene brojke u Ame­ rici, nesrazmera ostaje velika. U Novom svetu namnožile su se i druge evropske domaće životinje, na­ ročito volovi i konji. Volovi upregnuti u jaram vukli su teška kola pampe, a u ko­ lonijalnom Brazilu karakteristična carro de boi (volovska kola) s punim točkovima i drvenom osovinom koja je škripala. Bilo je i krda divljih volova. Tako je u dolini Rio Sao Franciska, u Brazilu, gde „civilizacija kože” podseća na prizore iz argentinske pampe i Rio Grande do Sula, poznatom po obilju mesa, koje se jede jedva pečeno na roštilju. Iako ih je mnogo, konji i ovde, kao i svuda drugde, podrazumevaju posto­ janje neke vrste aristokratije, silovite i srčane, to jest gospodare i peone koji teraju stada. Već krajem XVIII veka pampom jure najneobičniji jahači na svetu gaučosi. Ali konj je veoma jeftin - dva reala; izgubi li se jedan, nađe se deset drugih, bilo da se dobiju na poklon, ili ih čovek sam uhvati! Vo čak nema tržišnu cenu, jer pri­ pada onome ko ga uhvati lasom ili bolom. Mazga se, međutim, u Salti prodaje i po devet pezosa. Pošto crni rob u Buenos Airesu često košta 200 pezosa, Novi svet izgleda da diže vrednost čoveku, kome uz to poverava sav svoj životinjski svet. Nasuprot tome, Stari svet nasledio je veoma stara i složena ustrojstva. 25 Nicolas Sanchez Albornoz, La Saća de mulas de Salta al Peru, 1778-1808. objavio Universida^ Nacional del Litoral, Santa Fe, Argentina, 1965, str. 261-312. " Concolorcorvo, Itinéraire de Buenos Aires à Lima, 1962, predgovor Marcel Bataillon, str. *

XVII.

27

•

- La Economia espanola segûn el censo de firutos y manufacturas de 1799, 1960, str. VIII i

28

N. Sànchez Albornoz, op. cit., str. 296.

319

Izvori energije i metalurgija

Međutim, ništa nije racionalnije —ili to bar tako izgleda a posteriori —od ši­ renja kamila po ćelom praznom delu Starog sveta, po tom beskrajnom nizu toplih i hladnih pustinja, od atlantske Sahare do pustinje Gobi. Vrele pustinje su oblast jednogrbe kamile, zimogrožljive životinje kojoj ne odgovaraju planinski krajevi. Hladne pustinje i planine su oblast dvogrbe kamile. Granica između te dve živo­ tinjske vrste zahvata područja Anadolije i Irana. Kako kaže jedan putnik (1694): „Proviđenje je stvorilo dve vrste kamila, jednu za tople, drugu za hladne ze­ mlje”. ~ Ipak, ta se podela dugo ustanovljavala. Jednogrbe kamile stižu u Saharu, otprilike početkom nove ere' a ustaljuju se tek s arapskim osvajanjima, u VII i VIII veku, a kasnije i dolaskom „velikih nomada” tokom XI i XII veka. Kamile „osvajaju predele ka Zapadu između XI i XVI veka, zahvaljujući turskim prodo­ rima u Malu Aziju i na Balkan. Naravno, kamile se mogu naći i izvan ovih područja. Jednogrbe kamile su prešle Iran i stigle u Indiju, gde su prodavane po istoj ceni kao i konji; prodiru i na jug Sahare, na granice Crne Afrike, gde ih smenjuju piroge i nosači. Zakratko su doprle i na sever, do merovinške Galije. Dvogrbe kamile stižu i na Balkan, iako će tu ostati samo neko vreme (do XIX veka). Godine 1529. na kamilama je snabdevana turska vojska pod Bečom. Na drugom kraju sveta, kamile su osvojile severnu Kinu. Neki putnik u blizini Pe­ kinga (1775), osim dvokolica, primećuje i kamilu „koja nosi ovce na leđima”.32 Islam je imao gotovo potpuni monopol na kamilu, tu snažnu životinju, koja se mogla koristiti za lokalni prevoz, za oranje, za pokretanje dolapa (iako su se u Sredozemlju u tu svrhu već dugo koristili magarci), kao i za karavane koji su dugo putovah i povezivah Saharu, Bliski istok, Srednju Aziju - što su veze koje je izgradio jedan rani i veoma snažni kapitalizam.33 Kamile mogu da nose pri­ lično velike terete, do 700 funti manje snažne životinje, često do 800 funti (u oko­ lini Erzeruma), 1.000 i 1.500 između Tabrisa i Carigrada (prema jednom doku­ mentu iz 1708). Tu se očito radi o takozvanim „lakim funtama” (ispod 500 grama), tako da bi prosečan teret iznosio od 4 do 5 naših kvintala. Karavan od 6.000 kamila mogao je da ponese od 2.400 do 3.000 tona ili teret koji je prevožen na četiri do pet jedrenjaka sasvim pristojne veličine za to doba. Islamu, koji je pri­ lično dugo vladao svim saobraćajnicama u Starom svetu, u održavanju trgo­ vačkog prvenstva najviše su pomagale kamile. ' Sto se tiče volova (uz bivole i zebue), oni su se proširili po čitavom Starom svetu, na severu ih je zaustavila sibirska šuma, područje severnih jelena (divljih i 29

30 G. F. Gemelli Careri, op. ch., IV, str. 251. Émilienne Demougeot, „Le chameau et l’Afrique du Nord romaine”, u Annales E. S C 1960, br. 2, str. 244. • „ д de Planhol, „Nomades et Pasteurs. I. Genèse et diffusion du nomadisme pastoral dans 1 Ancien Monde”, u: Revue géographique de l ’Est, broj 3, 1961, str. 295 33 м . de Guignes, op. cit„ I, 1808, str. 355. a , ,[fcJlr' Peres- »Restions entre le Tafilalet et le Soudan à travers le Sahara”, u: Mélanges offerts aE. F. Gautier; 1937, str. 409^114. ■ Tačna referenca izgubljena. Verovatno A. N„ A. E„ B III. Primedbu je potvrdio J -B Ta­ vernier, op. at., I, str. 108. r ’ '

320

Izvori energije i metalurgija

Egipatski dolap iz poslednjih godina X V III veka. Iz Opisa Egipta. M odem a država , zbirke dokumenata koju je sakupila grupa naučnika u Napoleonovoj pratnji za vreme pohoda na Egipat, a koju je izdala carska vlada 1812 (otisak B. N. )

pitomih), a na jugu tropska šuma, naročito u Africi, gde su muve „се-се” bile ubistvene. U Indiji ih ponekad i ne koriste za rad; pa ipak, vidimo ih upregnute u plu­ gove, kako vuku pozlaćena kola, pokreću mlinove, služe za jahanje vojnicima i plemićima. Ogromni karavani koje predvode vodiči iz neobične kaste Muri, ne­ kad broje i do 10.000 životinja koje prenose žito i pirinač. Ako ih neko napadne, muškarci i žene u karavanu se brane strelama. Pa ipak, kada se dva karavana sretnu na nekom uskom putu sever ne Indije oivičenom drvećem i zidinama, jedan mora da čeka da drugi prođe. A ostali putnici, koji prolaze istim putem, čekaju ponekad i više dana, jer ne mogu ni napred ni nazad zbog velikog broja živo­ tinja.35 Indijski volovi bili su slabo hranjeni i nikad nisu držani u stajama. Bivoli u Kini, inače mnogo redi, radili su veoma malo; kako ih ljudi uopšte nisu hranili, morali su sami da se snalaze; prilično nenaviknuti na ljude, plašili su ih se. Uobičajeni prizor, naročito u Evropi, jeste par ujarmljenih volova. Čak i danas (u španskoj Galiciji) mogu se vide ti kako vuku drvena kola s punim točkovima. Vo se može upregnuti i kao konj. Japanci i Kinezi su ga uprezali grudnim amovima, a Evropljani sa severa ramenim, iako rede. Kao životinja za vuču, vo se može iskoristiti na mnogo načina. Alonso de Herera, španski agronom, čija je 35 Abbé Prévost, op. cit., XI, str. 686.

321

Izvori energije i metalurgija

Jlga objavljena 1513, zalagao se za uprezanje volova, a ne mazgi. Mazge su f e S V0l7 1 T C'ub' f ’ ekonomičnije, tvrdio je on.36 U Francuskoj, naprotiv, Sari Etjen i Zan Liebo hvale upotrebu konja: „Tri najbolja vola iz Burbonea ili oreza ne rade kao jedan dobar konj iz Francuske [misli se na Il-de-Frans] ili iz oblasti Bos , pišu om 1564.37 Godine 1758. Fransoa Kene obnavlja staru raspra­ vu. U njegovo vreme kapitalistička poljoprivreda s konjima napušta tradicionalnu zemljoradnju u kojoj se, uglavnom, koriste volovi.38 Prema današnjim merilima konj ima podjednaku vučnu snagu kao vo. Pa ipak, kada se sve uzme u obzir konj je brzi i radni dan mu je duži. S druge strane, više jede, a kad ostari mnogo manje vredi od vola, koga obično kolju. S podjednakim radom, vo je za 30% skuplji od svog takmaca. Jedinica za merenje površine u Poljskoj je u XVII veku odgovarala površini koju je mogao da obradi jedan konj ili par volova. КопЈ xma dugu povest iza sebe. U Francuskoj je konja bilo još u neolitu, što dokazuje velika kosturnica konja pronađena u Solitreu blizu Makona, koja se pro­ teze na površini većoj od jednog hektara. U Egiptu je već od XVIII veka stare ere bilo konja; om su prešli Sahara u rimsko doba. Još nije utvrđeno da li konj potiče iz područja koja okružuju Džungariju, u središtu Azije. U svakom slučaju, toliko je raširen u Evropi da se u XVI i XVII veku nove ere, divlji, ili tačnije, podivljali konji, kreću u sumama i šikarama severozapadne Nemačke, švajcarskim plani­ nama, Alzasu i Vogezima. Kartograf Danijel Spekl govori 1576. o divljim ko­ njima u sumama Vogeza, životinjama „koje se razmnožavaju i same hrane tokom čitave godine. Zimi se sklanjaju ispod stena. [...1 Nenaviknute na čoveka, vrlo se sigurno kreću po usecima i klizavim stenama”. ... . KonJ Је u Evropi od davnina poznat, što je omogućilo i postepeno pobo^sanje amova (rameni amovi u IX veku, na Zapadu, a za njima sedlo, uzengije đem, uzde, amovi, uprezanje u para, potkovice). U rimsko doba konji su bili loše uprezam (grudni am ih je gušio), i mogli su da vuku samo manje terete; kada je r a c o radnim sposobnostima, jedan konj nije vredeo više od četvorice robova. U XII veku, zahvaljujući ramenom amu, ostvarenja konja naglo rastu, slično motora čija je snaga uvećana četiri ili pet puta. Dotad životinja za rat, konj počinje da igra važnu ulogu u drljanju, oranju i prevozu. Ova značajna promena deo je niza dra­ gih: demografskog rasta, širenja teškog pluga, širenja trogodišnjeg plodoreda na severa, povećanja prinosa - sve činilaca uspona severne Evrope. lp.ak.’ k°nJa nema svuda podjednako. U Kini ih je relativno malo. „Konje smo videh jedino”, kaže Las Kortes (1626), „u kraljevstvu Šanšinfu; to su male životinje kratkih nogu, koje ne potkivaju. Jahači ne koriste mamuze. Sedla i đemovi u Kim različiti su od onih koje mi u Evropi koristimo. [Kinezi još u XVIII veku konste drvena sedla i običnu užad umesto uzdi.] Videli smo ih nešto više u kraljevstvima Fu-cm-su i Kanton, ali nikad mnogo. Čuo sam da u planinama ima mnogo podivljalih konja, koje Kinezi love i krote” 40 Što se tiče mazgi ima ih 36 37 Libro de agricultura, 1598, str. 368 i dalje. C. Estienne ; J. т Liébaut, т —V * -------' ’'° • • L'Agriculture et umaison ' w ia v r i 38s rp 39

40j

322

1564 T 21. гrustique, илици g ranç°ls Quesnay et la physiocratie, II, str. 431 i dalje, N- Estampes, 1576 - karte i planovi, Ge D 16926 i 16937. Otac De Las Cortes, navedeni dokument, British Museum, London.

Izvori energije i metalurgija

malo i jako su sitne”, kaže neki drugi putnik, „iako se prodaju skuplje od konja jer ih je lakše hraniti i manje se umaraju.”41 A ako u Kini putnik želi da putuje na konju, treba odmah da izabere dobru životinju, jer neće moći da je na putu promeni, pošto su postaje namenjene isključivo za carsku službu. Mudar izbor je i dalje nosiljka - laka, brza i udobna - s osam nosača koji se smenjuju. Prtljag i roba, čiji je prevoz vrlo dobro rešen, predaju se i preuzimaju u posebnim pošta­ ma. Prenose ih nosači ili se prevoze kolima s jednim točkom koje vuku dvojica ljudi, ili samo jedan. Rede se koriste mazge ili magarci sa samarom.42 Može se reći daje kineski car „najmoćniji vladar na svetu u konjici”. Otac Magajan 1668. godine daje vrlo precizne brojke: 389.000 konja za vojsku i 175.000 konja za carsku poštansku službu.43 Pa ipak, 1690, za rat protiv kana Eluta, svi privatni konji, pa čak i oni koji su pripadali mandarinima, bili su rekvirirani.44 Ne znamo da U su carevi podanici imali više konja zajedno od svog vladara. Uz neke izu­ zetke (mali konji iz Sečuana, na primer), Kina se konjima snabdeva u inostranstvu, na posebnim sajmovima na granicama Mongolije i Mandžurije: sajmo­ vima u Ka-Juanu ili Kuang Minu ili, od 1467. na sajmovima u Fu Šunu.45 Prema jednom podatku spočetka XVIII veka, car je na sajmovima kupovao 7.000 konja godišnje, a „gospodari, civilni i vojni mandarini”, kao i ostalo stanovništvo, samo „dva ili tri puta toliko”. Dakle, najviše 28.000 konja godišnje, kupljenih na S e ­ vern, što je prilično niska brojka. Konji su još redi u Indiji i Crnoj Africi. Marokanski konji bili su raskoš i u Sudanu su ih trampili za zlatni prah, slonovaču i robove. Na početku veka davalo se dvanaest robova za jednog konja, a kasnije, najviše pet.46 Brodovi s ukrcanim konjima, kupljenim u Persiji, plovili su iz Ormuza za Indiju. U Goi, jedan konj se prodavao za 500 p a rd o a ili 1.000 rupija Velikog Mogula, dok je mladi rob vredeo od 20 do 30 p a rd o a ,4748 Kako će ovaj skupo plaćeni konj preživeti bez ječma i zobi? „Konjima se za hranu daje”, piše Tavernije 1664, „neka vrsta krupnog rožastog boba, koji se drobi između dva mala žrvnja i potom drži potopljen u vodi, jer je veoma težak za varenje. Taj bob se daje konjima uveče i ujutro, uz šta im se daju i dve funte crnog šećera, pomešanog s brašnom i jedna funta maslaca u malim grudvama, koje im se guraju u grlo; nakon toga im se pažljivo operu usta, jer ne vole tu hranu. Danju im se daju samo neke pobske trave koje se čupaju s korenom i dobro operu od za­ ostale zemlje ili peska”. U Japanu, gde se u kola obično uprežu volovi (naba­ vljeni u Koreji), konj je prvenstveno životinja za jahanje koju koriste plemići. U islamskim zemljama konji su prava „životinjska aristokratija”. Oni su udarna snaga islama gotovo od početka, a, u svakom slučaju, od prvih njegovih 41 J. de Guignes, op. cit., III, str. 14. 42 Abbé Prévost, op cit., VI, str. 212-213. J.-B. du Halde, op. cit., II, str. 57. 43 Otac De Magaillans, op. cit., str. 53-54. 44 Abbé Prévost, Voyages..., VII, str. 525 (Gerbillon). 45 Pogledati našu drugu knjigu. 46 Médit., I knjiga, str. 427. 47 Abbé Prévost, op. cit., VIII, str. 263-264 (putovanje Pirarovo, 1608). 48 Les Six Voyages de Jean-Baptiste Tavernier, II, str. 59.

323

Izvori energije i metalurgija

toske*koTiîce■ u ? - tvoje PriZnaje vlaške’ madarskM i turske konjice. „Ako su^ razbili vrste ne nadm0Ć možeš im pobeći, a ako si poljske uspeo da ih resteras u napadu, i^možeš ih uhvatiti jer su brzi kao sokoli, izmeštaju se s to­ bom ili nestanu začas U islamskim zemljama ima veoma mnogo konja- u PerSdstavhaP1585 Vlđa karavane i od 1.000 konja.50 Otomansko carstvo predstavlja 1585. s vojnog stanovišta 40.000 konja u Aziji i 100.000 u Evropineprijateljska Persija, po recima jednog ambasadora, ima ih 80.000.51*Dakle veprizori u SkmZerVe; UASlV-arL t Zija prcdniači u uz4°ju konja za rat, što dokazuju i

,u se otupljaju osronma stada k° ^ * * н

U X!X v.eku TeopI Gotjc se u Carigradu divi punokrvnim konjima iz Nedža edzasa Kurdistana. Ah, opisuje i „turska kola” (arabe) koja stoje pred prista-

gnutim L oklTm”' ^ ”P°ZlaĆeni io b °jeni fij akeri”^Pokriveni jplatnom zate­ gnutim na okviru u njih su upregnuti „crni bivoli ili srebrnastosivi volovi” 53 U stvan, lconji su u XIX veku i dalje isključivo namenjeni vojnicima, bogatašima i plemićima. Naravno, konji u Carigradu ponekad pokreću mlinove, a na zapadnom Balkanu konjici sa gvozdenim potkovicama služe kao prevozno sredstvo Ali to msu oni plemeniti konji o kojima 1881. govori jedan putnik, tvrdeći da u Maza gonu u Maroku vrede od 40 do 50 dukata, dok u isto vreme osamnaestogodišnji A™-™ , Vre 1 6' a dcte J- Tek Posle Prvog svetskog rata, oko 1920. u Maloj A ziji je konj najzad, kao životinja za rad, zamenio vola i kamilu. J nikâ p T K T SJ T ŠtetU Sp0r° razviJala vlastite resurse pred svetom konjahikse п k0t P,°atjea (732) morala Је da Poveća broj konja i konjanika da b se zaštitila i prezivela: vranaca koje su jahali naoružani vitezovi u bici, paradгатЉ nJa Za SVak°,vrem®1 °blČne kljusadi za slu§e- U ovom razdoblju dolazi do ah vît? " prema kakou islamskirn, tako i u hrišćanskim zemljama, s napetostima ... . tkad1 Popuštanjima. Pobeda Svajcaraca nad konjicom Karla Smelog oznakremenni Pa ? koplJanicima 1 uskoro vojnicima naoružanim k emenjacama^ Spanski tercio iz XVI veka predstavlja pobedu pešadinaca, koju daпГ / ;hfч!UrSh
54

324

Théophile Gautier, Constantinople, 1853, str. 166. J. Leclercq, De Mogador à Biskra, Maroc et Algérie, 1881, str. 123.

Izvori energije i metalurgija

U Mandžuriji u XVIII veku: divlji konji hvataju se lasom kao u argentinskoj pampi. Tako se snabdeva carska konjica. U Kini konji gotovo da se ne uzgajaju. Muzej Gime (otisak Muzeja)

konja, koji su kupovani u inostranstvu svake godine. Ergele u Francuskoj koje stvara Luj XIV, redovno kupujući pastuve u Friziji, Holandiji, Danskoj, berberskoj severnoj Africi,55 nisu ukinule potrebu za nabavkom konja u inostranstvu to­ kom celog XVIII veka.56 Fepi konji uzgajani su u Napulju i Andaluziji: krupni napuljski konji i mali španski konji. Ali niko nije mogao da ih kupi, ni po koju cenu, bez odobrenja kralja Napulja ili kralja Španije. Naravno, krijumčarenje je cvetalo na obe strane; na katalonskoj granici passador de cavalls (vodič konja - p.p.) je čak izložen besu inkvizicije kojoj je poveren taj neobičan nadzor. U svakom slučaju, markiz od Mantove treba da bude veoma bogat pa da ima svoje ljude koji u Kastilji, u Tur­ skoj i severnoj Africi, kupuju punokrvne konje, rasne pse i sokole.57 Veliki voj­ voda Toskane, čije su galije (reda Svetog Stefana, osnovanog 1562) gusarile Sre­ dozemnim morem, često pomaže berberskim gusarima, a zauzvrat dobija dobre 55 A. Babeau, Le Village..., str. 308. 343-344. љ O kupovini konja u Engleskoj, Irskoj, Španiji, Alžiru, Tunisu, Maroku, Arabiji, Napulju, Sardiniji. Danskoj, Norveškoj, pogledati A. N., 01, od 896 do 900. 7 A. d. S. Mantova, A° Gonzaga, Genova 757.

325

Izvori energije i metalurgija

k°nJf‘. , Kada su u XVI1 veku veze sa severnom Afrikom postale lakše, severnoafrickt berberski konji, slani u Marselj, prodavani su na sajmovima u Bokeru Us­ koro ce se u Engleskoj, za vreme vladavine Henrija VIII, pokušati s uzgojem pu­ nokrvnih konja od uvezenih arapskih konja. Slično su postupali i u Francuskoj Luja XIV i Nemačkoj, gde je u XVIII veku sve više ergela. 9 Bifon objašnjava „da se od njih [arapskih konja] dobijaju izravno ili posredno, najlepši konji na svetu . Na Zapadu su se postupno poboljšale rase, a uvećao i broj konja. Poče1 °m veka>austrijska konjica koja je omogućila uspehe Eugena Savojskog u borbi protiv Turaka, rezultat je deliimčno i tog napretka. Na Zapadu se uporedo s napretkom uzgajanja konja namenjenih ratnim onjicama, razvija i korišćenje vučnih konja, neophodnih za snabdevanje vojske i prevoz artiljerije. Godine 1580. vojska vojvode od Albe, koja je zauzela Portugahju, brzo napreduje zahvaljujući rekviziciji velikog broja kola.60 Vek ranije u septembru 1494. vojska Šarla VIII izazvala je veliko čuđenje među stanovni­ c e 111 Italije jer su artiljeriju vukli ne volovi, već veliki konji „sređeni na fran­ cuski nacm, bez repa i ušiju”.61 Jedan priručnik iz doba Luja XIII62 nabraja sve sto je potrebno za kretanje 20 000 vojnika opremljenih artiljerijom. Između ostaog, tu je i ogroman broj konja za prevoz kuhinje, prtljaga i posuđa oficira, alata za kovače, tesare, hirurške opreme, ali, pre svega, za delove artiljerije i municiju. Najveći topovi zahtevaju bar dvadeset pet konja, uz šta ide još bar dvanaest za ba­ rut i đulad. Takve su dužnosti pripale velikim konjima sa severa, koje sve više izvoze na jug. Milano ih kupuje od nemačkih trgovaca već od početka XVI veka; Fran­ cuska od Jevreja preprodavača iz Meča; mnogo se traže i u Langdoku. U Francu­ skoj se jasno ocrtavaju područja uzgoja: Bretanja, Normandija (sajam u Gibreu) Limouzen, Jura ... v ,X'Je nam poznato to da li je u XVIII veku cena konjima opala. U svakom slučaju, Evropa je bila vrlo dobro snabdevena. U Engleskoj, na početku XIX veka, kradljivci konja i preprodavci sačinjavaju posebnu društvenu kategoriju. U Francuskoj, uoči Revolucije, Lavoazje računa da ima 3 miliona volova i 1 780 000 konja, od kojih se 1 560 000 koriste u zemljoradnji (960 000 u krajevima gde se koriste samo konji, 600 000 tamo gde se za rad koriste i volovi).63 A Francuska u to vreme ima 25 miliona stanovnika. Uz istu srazmeru Evropa bi na raspola­ ganju imala 14 miliona konja i 24 miliona volova, što je prilično kada je reč o pokretačkoj sili. ' U Evropi se koriste i mazge: u poljoprivredi u Španiji, u Langdoku i drugde. Kikeran de Bože govori o mazgama u Provansi, „koje su često skuplje od kocq

_

5g Arhive Medičija u Firenci. 4. -B. ■H., Le Couteulx de Canteleu, Étude sur l ’histoire du cheval arabe, 1885, posebno str. 33-34. ^ Médit., I, str. 260. 62 Jules Michelet, Histoire de France, izd. Rencontre, V, 1966, str. 114. 63 Vasselieu, zvani Nicolay, Règlement général de l ’artillerie 1613

кгг“ а1е * 326

* Fran“ ” «

* •* » * ">

ourtray JMoftS Phiilppevilh St Laurent s /M

forms

Monteboyi

Veličina lokalnih mera za ovas u pariškim bušelima Regija uzgoja konja » ** *• » Regija gde se ore plugovima »###** koje vuku konji

•

Sajam konja

O

1

ф Veći sajam konja

0

з

O

5

O

7

* * » Regija gde se ore plugovima » * * koje vuku volovi i konji

23. UZGOJ KONJA U FRANCUSKOJ U XVIII VEKU 1. - Područja uzgoja konja; 2. - Približne granice severoistoka, zemalja otvorenih polja, trogodišnjeg plodoreda, velikih tržišta ovsa i preovlađujuće upotrebe radnih konja. Dva područja su jasno odvojena, ali ima i krajeva gde se donekle preklapaju (Normandija, Jura, Alzas i jo š neki). Izvan severoistoka Francuske, ore se uglavnom volovskom zapregom. Izuzetak je korišćenje mazgi u Provansi, delu Landgodoka i Dofinea

327

Izvori energije i metalurgija

nja . Jedan istoričar je iz broja mazgi i mazgara (i kretanja njihovih poslova) izveo zaključak o privrednom stanju Provanse u XVII veku Budući da kola mogu da pređu Alpe samo preko nekih prelaza, kao stoje Brenerov, ostali putevi se koriste isključivo za prevoz mazgama; te se životnje u Suzi i drugim postajama z a ™ zge u Alpima, opisuju kao „veliki transporti”. Francuski Poatu je među naj­ važnijim oblastima gde se uzgajaju mazge i magarci. Nema grada kojima nisu potrebni konji kad je reč o svakodnevnom snabdevanju, saobraćaju kočijama, kolima za iznajmljivanje. U Parizu 1789. godine ima oko 1 000 konja. A taj broj stalno valja obnavljati. Konvoji konja, poznati pod imenom „Kola konja”, stalno dolaze u grad. To su nizovi od 10 do 12 životinja vezanih repovima jedna za drugu, s pokrivačem na leđima i s rudom sa svake strane. Okupljali su ih u Okrugu Sen-Viktor ili na brdu Sent-Ženevjev, a sajam konja se dugo održavao u Ulici Sen-Onore. Izuzev nedeljom, kada su ne uvek pouzdani mali brodovi prevozili izletnike u Sevr i Sen-Klu, Sena nije služila za javni prevoz, koji, uostalom, skoro da i ne postoji. Oni koji su žurili mogli su iznajmiti kočije. Krajem veka u gradu se kreće dve hiljade klimavih fijakera; vuku ih isluženi konji, a upravljaju im kočijaši po­ ganog jezika, koji svakog dana plaćaju 20 sua „za pravo da voze ulicama”. Ostali su nam opisi veoma čestih zakrčenja. „Kada su fijakeri prazni” - kaže neki Parižanin —„kočijaši su prilično poslušni; u podne su već nezgodni, uveče su nepo­ dnošljivi . A u određene sate, oko dva posle podne, u vreme ručka, fijaker je go­ tovo nemoguće uzeti. „Vi otvorite vrata fijakera, druga osoba učini to isto s druge strane, ona se popne, vi se popnete. Tada se treba obratiti komesaru [policije] da odluči ko će ostati”. U to se vreme može i videti pozlaćena kočija kojoj preči put fijaker koji mili ispred nje, „sav otrcan, presvučen izlizanom kožom i s daskama umesto prozora”. Za ova zakrčenja odgovoran je stari Pariz, ta mreža uskih uličica, oivičena prljavim kućama pretrpanim ljudima. Treba reći i to da se Luj XIV protivio ra­ zvoju grada (ukazom iz 1672). Taj Pariz je isti kao i u doba Luja XI. U njemu se nikad nije dogodila katastrofa koja bi odnela stari grad, kao što se desilo u Lon­ donu (veliki požar 1666X i Lisabonu (zemljotres 1755). Zamisao da slična ne­ sreća ne bi bila sasvim loša pala je na pamet Sebastijanu Mersijeu koji, pišući da će pie ili kasnije „neizbežno” doći do uništenja Pariza, pominje Lisabon, prostran i ružan grad, gde su bila dovoljna tri minuta da sruše „ono za šta bi čoveku trebalo mnogo više vremena [...], posle čega se grad podigao raskošan i divan”.^ Kočije mnogo udobnije putuju iz Pariza u Versaj. Vuku ih izmršaveli konji, koje tako nemilosrdno teraju „da im niz telo curi znoj”. Te su kočije u Parizu po­ znate kao ’besne’ (enragés). Uostalom, „Versaj je mesto konja”. „Konji se razli-*67 A u л 9 uN ueran de Beaujeu, La Provence louée, 1614. Razlika u ceni, pošto brežuljci počnu da se obrađuju, postaje ogromna. Godine 1718. mazgavredi dva puta više od konja. R. Baehrel, Une Croissance: la Basse-Provence rurale, str. 173. 66 R. Baehrel, ibid., str. 65-67. 67 °P- cit- str- 595; Réflexions d ’un citoyen-propriétaire, 1792, B. N Rp 8577 6g L. -S. Mercier, Tableau de Paris, I, str. 151; IV, str. 148. ' L. -S. Mercier, Tableau de Paris, III, str. 300-301, 307-308.

328

Izvori energije i metalurgija

kuju kao i stanovnici grada: neki debeli, uhranjeni, dobro obučeni [...], a drugi [...] jadnog izgleda, koji voze samo dvorske sluge i provincijalce”.69 Isto se, verovatno, moglo videti u Petrogradu i Londonu, gde je dovoljno da pratimo Semjuela Pepisa iz dana u dan na njegovim vožnjama u iznajmljenim kočijama za vreme Carlsa II. Kasnije je sebi priuštio tu raskoš kupovine kočije samo za sebe. Teško je zamisliti kakvi su bili problemi prevoza ljudi i robe. U svakom gradu je mnogo staja. Potkivač ima radionicu pomalo nalik na današnju, automehaničarsku. Ne treba da zaboravimo ni problem snabdevanja ovsom, ječmom, sla­ mom, senom. U Parizu, „onaj ko ne voli miris sveže pokošenog sena, ne poznaje najlepši miris”, piše 1788. Sebastijan Mersije, „а onaj ko ga voli nek’ ide dva puta nedeljno u pravcu Paklenih vrata [ona i danas postoje južno od trga Denfer-Rošro], Tamo će zateći duge redove kola natovarenih senom, koje čekaju kupce [...]. Tu su i snabdevači kuća koje drže konje i kočije, a koji nastoje da utvrde kvalitet proizvoda; oni iščupaju šaku sena, pipaju ga, mirišu, žvaću. Tu su hranioci konja gospođe Markize”. Glavni snabdevački put ipak ostaje Sena. Brod pun sena na kome je izbila vatra, udarivši u lukove Malog mosta, zapalio je kuće na mostu i u susedstvu 28. aprila 1718.71 U Londonu se seno kupovalo izvan troša­ rine na Vajtčepelu. Na pijacu na Perlahplacu u Augsburgu, seljaci su svakog okto­ bra, pored divljači i drva za zimu, iznosili i seno, dok su u Nirbnergu putujući trgovci sa kolicima prodavali slamu potrebnu gradskim stajama. Motori na vetar i vodu Zapad prolazi kroz svoju prvu mehaničku revoluciju u XI, XII i XIII veku. Možda ne toliko revoluciju, koliko niz sporih promena do kojih dovodi sve veći broj vodenica i vetrenjača. Ovi „prvobitni motori” bez sumnje su slabe snage, od 2 do 5 konjskih snaga za vodenicu,72 ponekad pet, a najviše deset za vetrenjaču. Ali u privredi koja oskudeva energijom, oni su znatno povećanje. Bez sumnje su odigrali ulogu u najranijem razvoju Evrope. Vodenice su i starije i važnije od vetrenjače. One ne zavise od vetra, već od mnogo manje ćudljive vode. Rasprostranjene su zbog obilja reka i potoka, ustava, rukavaca i kanala koji mogu da pokreću točkove sa perima ili lopaticama. Ne treba zaboraviti ni snagu rečne struje koju koriste „lađe-mlinovi” u Parizu, na Seni, u Tuluzu na Garoni, itd. Ni snagu plime i oseke, koja se često koristi u is­ lamskim zemljama, ali i na Zapadu, čak i tamo gde je sasvim mala. U laguni u Ve­ neciji neki francuski putnik je 1533. oduševljen jedinom vodenicom koja se može videti na ostrvu Murano, a koju pokreće „morska voda kad raste i kad opada”.73 ® L. -S. Mercier, Tableau de Paris, IX, str. 1-2. 70 Ibid., X, str. 72. 7j E. J. F. Barbier, op. cit., I, str. 1-2. 72 L. Makkai, „Productivilé et exploitation des sources d'énergie, XIIe-XVIIe”, neobjavljeni izveštaj, Konferencija u Pratu, 1971. 3 Greffin Affagart, Relation de Terre Sainte (1533-1534), priredio J. Chavanon, 1902, str. 20.

329

Izvori energije i metalurgija

Prvi mlin na vodu bio je položen, neka vrsta primitivne turbine: ponekad se naziva „grčki mlm” (jer se pojavio u staroj Grčkoj) ili „skandinavski” (jer se dugo zadrzao u Skandinaviji). Ali jednako bi se mogao zvati kineski, korzikanski, bra­ zilski, japanski, ili mlm s Farskih ostrva, ili iz centralne Azije, jer se vodeni točak svuda horizontalno okreće sve do XVIII ili XX veka, razvijajući snagu dovoljnu da sponi pokreće žrvanj. Nije čudo što ove primitivne točkove srećemo u Češkoj u XV veku i Rumuniji oko 1850. U blizini Berhtesgadena mlinovi ovog tipa s to­ čkom s lopaticama, radili su sve do 1920. ’ .... Bila je genijalna zamisao uspraviti točak, što su rimski mehaničari učinili u prvom veku stare ere. Vertikalno kretanje se preko zupčanika pretvara u vodo­ ravno i tako pokreće žrvanj koji se okreće pet puta brže od pogonskog točka Ti P™ m0tT ,mSLl uvekjednostavne građe. Pored Arla, u Barbegalu, arheolozi su otkrili zadivljujuća rimska postrojenja; akvadukt duži od 10 kilometara, u kome se „potiskivala voda”, završavao se nizom od 18 točkova, pravim „serijskim mo­ Ipak, ova rimska oprema bila je i kasna i ograničena na neka područja carstva, konsćena je samo za mlevenje žita. S druge strane, revolucija u XII i XIII veku ne samo da povećava broj vodenica, već im i proširuje upotebu. Cisterciti su podizah vodenice u isto vreme kad i kovačnice u Francuskoj, Engleskoj, Danskoj. Proći ce stoleca do dana kada nijedno selo u Evropi, od Rusije do Atlantika, neće biti bez svog mlinara i točka koji okreće voda, izuzev tamo gde se voda sistemom cevi ne dovodi iz viših predela. , . na vodeni pogon počinje da se upotrebljava za mnoge namene; po­ kreće cekic koji drobi rude, maljeve koji kuju gvožđe, ogromne batove u va­ ljaonicama sukna, mehove u kovačnicama. Takođe i pumpe, oštračka točila, mlinove za štavljenje kože i, kao poslednje nastale, mlinove za hartiju. Dodajmo i mehaničke testere koje nastaju u XIII veku, što dokazuje crtež znatiželjnog „inženjera Vijara de Onkura, oko 1235. S poletom rudarstva u XV veku, najbolji mlinovi rade za rudnike; pokreću vitla za dizanje korpi s rudom (i za povratno kretanje), snažne mašine za provetravanje rudarskih okana, ili pumpanje vode dolapima, nizovima korita, ili čak usisnim pumpama, kada postoje upravljačka mesta sa kojih je uz pomoć poluga moguće pokretati već složene mehanizme koji ce se gotovo nepromenjeni koristiti do XVIII veka, pa i duže. Ovi čudesni me­ hanizmi (ogromni točkovi koji ponekad dosežu i do 10 metara u prečniku) prika­ zani su na lepim crtežima u delu De re metallica, Georga Agrikole (Bazel, 1556) koji sažima prethodna ostvarenja i osavremenjuje ih. ^ Za testere, drobilice, čekiće i kovačke mehova problem je pretvaranje kružnog u naizmemčno kretanje. To je omogućila bregasta osovina. O potrebnim prenosnim mehanizmima napisana je čitava knjiga. Za nas je neobično da upravo drvo omogućuje najsloženija rešenja. Međutim, ova mehanička čuda ipak nisu bila svakodnevna pojava. Kada 1603. godine Bartelemi Žoli prelazi Juru na putu za Zenevu, na jezeru Silan u dolini Nejrola, vidi „stabla bora i jele koja ljudi ba­ caju s vrha strmih planina; tu se koristi zanimljiva naprava koja samo jednim to­ čkom, koji voda pokreće, vrši kretanje odozdo na gore i obrnuto [kretanje teste330

Izvori energije i metalurgija

Neobičan prikaz mlina s vodoravnim točkom, u dosta kasnom razdoblju (1430). R eč je o mlinu u Češkoj, gde se dugo održao horizontalni sistem ( uporediti s ilustracijom francuske Biblije, prikazanom u trećoj knjizi, u petom poglavlju, gde je točak već uspravan) (autorov privatni dokument)

re], dok drvo samo prolazi ispod nje dok ona radi, [...] sledeće deblo dolazi po redu, kao da ga pokreće ljudska ruka”.74 Prizor je, očigledno, bio neuobičajen, dostojan izveštaja s puta. Mlinovi se svuda koriste, tako da je snaga reka, bilo da je potpuno iskorišćena ili ne, neophodna. „Industrijski” gradovi (a takvi su tada svi gradovi), pri74 F. Braudel, „Genève en 1603”, u: Mélanges d ’histoire... en hommage au professeur Ant­

hony Babel, 1963, str. 322.

331

Izvori energije i metalurgija

Mehanizam vodenice (1607): odličan prikaz pretvaranja vertikalnog kretanja točka

“ h0n 7J,nU,njIzXknjige T i eV. v TZonka, % (a„Novopozorište tS (e tojeje “ мlutaka” «(otisak “ "> - B.nN.) eZ S °Z %

lagodili su se rečnim tokovima, približili im se; počeli su da krote vodeni tok i dobij^u obrise Venecije, bar duž tri ili četiri ulice. Grad Troa je tipičan slučaj; Bar­ e i jos uve ima ulicu štavilaca (Rue des Tanneurs) na rukavcu reke; Salon grad suknara koristi reku Marnu (na kojoj se nalazi „Most pet mlinova”); Rems re u Vel; Kolmar reku Ij; Tuluz, pak, Garonu, gde je flota „plovećih mlinova”, to jest camaca s tockovima u reci, vrlo rano nastala, a dugo ostala u upotrebi; slično je i s Pragom koji se smestio u nekoliko krivina Vltave. Reka Pegnic je omogucila da Nirnberg ima mnogo vodeničkih točkova u samom gradu i u bližoj oko­ lini (180 mlinova je radilo još 1900). U Parizu i u okolini dvadesetak vetrenjača daje dopunsku snagu, ali one same, čak i kada je bilo vetra svakog dana, nisu mogle samleti ш dvadeseti deo brašna koje troše pariški pekari. Nekih 1200 vode­ nica (većinom za mlevenje žita) radilo je na obalama Sene, Oaze, Marne i drurih manjih reka, kao sto su Ivet i Bievra (gde je 1667. osnovana kraljevska radionL 332

Izvori energije i metalurgija

Goblena). Manje reke, koje teku iz nekog bliskog izvora, imaju tu prednost da se zimi vrlo retko zamrzavaju. Da li osvajanje mlinova od gradova predstavlja drugu etapu razvoja? Rober Filip, u svom radu, pokazuje kako su u prethodnoj fazi prvi mlinovi podizani na mestima koje je određivao tok vode, u blizini sela gde će se ti izvori energije za­ držati stolećima. Vodenica, prvenstveno namenjena mlevenju žita, bila je glavno oruđe vlastelinske privrede. Vlastelin odlučuje o njenoj gradnji, kupuje žrvanj, is­ poručuje drvo i kamen; seljaci daju rad. Vlastelinska privreda sastojala se od više osnovnih i samodovoljnih jedinica. Pa ipak, razmenska privreda, koja okuplja robu i raspodeljuje je, radi u korist gradova i dovodi do njihovog razvoja. Ona je ta koja na kraju pobeđuje. Podiže se mnogo vodenica koje odgovaraju sve većim zahtevima razmenske privrede.75 Naposletku, mlin postaje standardna mera snabdevanja energijom u predin­ dustrijskoj Evropi. Vestfalac Kempfer, lekar, stigao je 1690. na neko manje ostrvo u Sijamskom zalivu. Tu postoji reka za koju on kaže „daje dovoljno velika da bi mogla pokretati tri vodenice”.76 Krajem XVIII veka u Galiciji (koja je pala pod austrijsku vlast), na 2.000 kvadratnih milja i dva miliona stanovnika, statistika go­ vori o 5.243 vodenice (a samo 12 vetrenjača). Na prvi pogled reč je o izuzetnom broju, ali Domesday Book 1086. beleži 5624 vodenice za samo 3.000 naselja južno od Severna i Trenta.77 Treba obratiti pažnju na bezbroj malih točkova na slikama, crtežima i planovima gradova, pa ćemo shvatiti koliko su vodenice bile uobičajene. U svakom slučaju, ako je srazmera između vodenica i stanovništva bila svuda kao u Poljskoj, trebalo bi računati s brojkom od 60.000 u Francuskoj,78 i s približno od 500.000 do 600.000 u Evropi, uoči industrijske revolucije. U pomno urađenom članku, po mom mišljenju jednako blistavom kao kla­ sični članak Marka Bloka o vodenici, Laslo Makai potvrđuje ove brojke: „500.000 do 600.000 vodenica, što odgovara brojci od jedan i po do tri miliona konjskih snaga”. Njegov proračun je zasnovan na broju zakupâ; dimenzijama točkova (od dva do tri metra u prečniku); broju lopatica ili pera na njima (u prošeku dvadeset); količini brašna koja se dobije za jedan sat (nekih 20 kg na jedan žrvanj); na broju točkova po vodenici (1,2 ili više); na poređenju mlinova na istoku i zapadu Ev­ rope (uglavnom sličnih, barem kad se radi o mlinovima za žito); i na gotovo stal­ noj srazmeri između broja vodenica i broja stanovnika (u prošeku jedan prema 29). Pošto broj vodenica ili veličina točkova raste s porastom stanovništva, u ra­ zdoblju od XII do XVIII veka dolazi do udvostručenja energije koju one daju. Skoro svako selo ima svoj mlin. Tamo gde nema dovoljno tekućih voda, kao u mađarskim ravnicama, mlinove pokreću konji ili čak ljudi.79 Vetrenjača se pojavljuje mnogo kasnije od vodenice. Do juče se verovalo da potiče iz Kine, a verovatnije je daje stigla s visoravni Irana ili Tibeta. 15 Robert Philippe, Histoire et technologie, daktilogram, 1978, str. 189. 76 E. Kâmpfer, op. cit., I, str. 10. 7 Storia della tecnologia, pr. C. Singer, II, str. 621. Ne postoji statistika za Poljsku. Nepo­ tpune brojke u T. Rutowski, Mlinska industrija u Galiciji (na poljskom), 1886. ®To odgovara proceni Vobana (Vaubana), Projet d ’une dîme royale, 1707, str. 76-77. 19 L. Makkai, nav. čl.

333

Izvori energije i metalurgija

У Iranu se vetrenjače okreću verovatno još u VII veku nove ere, a sigurno u veku. Pokreću ih okomita jedra povezana s točkom koji se okreće horizon­ talno. Kretanje tog točka se prenosi na središnju osovinu i pokreće žrvanj. Ništa je nostavnije. točak ne treba usmeravati, uvek je u pravcu vetra. Druga prednost je da nema potrebe za prenosnim mehanizmom za prenos energije na žrvanj. U slučaju žitnog mlina uvek postoji problem kako pokrenuti horizontalni žrvanj, mola versatilis, koji melje zrno na nepomičnom kamenu ispod sebe. Postoji tvr­ dnja da su ove mlinove u Kinu i u oblasti Sredozemlja doneli muslimani. Taragona^na krajnjem severu islamske Španije, imala je vetrenjače verovatno već u X veku. Mi, međutim, ne znamo na koji su način radile. Jer, veliki događaj na Zapadu - za razliku od onog što se dešava u Kini, gde se mlin vekovima okreće vodoravno - jeste preobražaj vetrenjače uspravljanjem točka, po ugledu na vodenički točak. Inženjeri kažu daje izmena bila genijalna, a snaga znatno uvećana. Takav mlin novog tipa širi se hrišćanskim svetom. Statut Arla beleži njegovo postojanje u XII veku. U isto vreme postoji i u Engleskoj i Flandriji. U XIII veku prihvata ga čitava Francuska. U XIV veku ve­ trenjača je bilo u Poljskoj i u Rusiji, gde su došle preko Nemačke. Zanimljivo je da krstaši nisu zatekli vetrenjače u Siriji, kako se govorilo, već su ih tamo sami đoneh. Zaostajanja u vremenu su brojna, ali se u celini može reći daje severna Evropa naprednija od južne. Na primer, vetrenjače su stigle kasno u neka područja Spanije, naročito u Ea Manču; tako, kaže jedan istoričar, strah Don Kihota bio je sasvim opravdan: ta su čudovišta za njega bila nešto neviđeno. U Italiji to nije tako: 1319. godine u Danteovom Paklu, Satana širi svoje ogromne ruke kao mlin pokretan vetrom („come un molin che ii vento gira”) .^ Vetrenjače je skuplje održavati od drugih mlinova, ali su skuplje i u odnosu na učinak, posebno vetrenjače za mlevenje žita. Ali, imaju i druge namene. Gla­ vna uloga Wipmolena u Nizozemskoj još od XV veka (a još više posle 1600) jeste da pokreće sistem korita koji crpe vodu iz tla i izbacuje je u kanale.83 Tako je vetrenjača postala jedno od oruđa koja su korišćena za sporo otimanje zemlje od mora u Nizozemskoj; vetrenjače su smeštene iza nasipa prema moru i duž jezera koja su se obrazovala na preterano korišćenim tresetištima. Drugi razlog zašto je Nizozemska domovina vetrenjača je to što se nalazi u središtu velikog prostora u kome stalno duvaju zapadni vetrovi s Atlantika do Baltika. Pivobitno se čitava vetrenjača okreće oko sebe da bi usmerila krila u pra­ vcu vetra. Takvi su i mlinovi u Bretanji koje zovu „svećnjaci” (chandeliers). Či­ tav mlin je smešten na središnji jarbol dok se celina usmerava pomoću poluge. Najbolje je bilo kada su krila postavljena što više iznad tla, da bi uhvatila što snažniji vetar. U tom je slučaju mehanizam zupčanika i žrvnjeva bio smešten u 80

•

1966 str H ™ deUa teCnologla’ П’ str- 625-627, i Jacques Payen, Histoire des sources d ’énergie,

’ si* '

.

87 Lynn White, Technologie médiévale, 1969, str. 108. Cervantes, Don Kihot, navela L. White; Božanstvena komedija, Inferno, XXXIV str 109' Božanstvena komedija, Inferno, XXXIV, 6. ’ 84 ^lorla della tecnologia, str. 630. Za dva naredna paragrafa, ibid., П1, str. 94 i dalje.

334

Izvori energije i metalurgija

Vetrenjača. Drveno izrezbareno crkveno sedište iz X IV veka. Muzej Klini (foto Žan Rubije)

gornjem delu građevine (što stvara potrebu za dizalicom za vreće). Zanimljivo je da osovina krila nikad nije sasvim vodoravna, već se nagib određuje po iskustvu. Možemo da shvatimo način rada tih jednostavnih mašina iz planova (kao što je onaj Ramelijev iz 1588), kao i na osnovu mlinova koji još postoje - to jest kako su prenosili kretanje, kakav je bio sistem kočenja, kao i mogućnost da dva para bočnih žrvnjeva zamene središnji par. Rad Wipmolena je nešto složeniji. On dobij a pokretačku snagu na vrhu i prenosi je na osnovu i sistem korita koji ima ulogu pumpe. Kretanje se prenosi preko „osovine” u centralnom šupljem stubu. To je stvaralo izvesne teškoće, iako ne i nesavladive, kada je Wipmolen pretvoren u mlin za žito. Uskoro, u XVI veku, zahvaljujući holandskim inženjerima, širi se mlin s tornjem: krila su mu pričvršćena na vrhu građevine, jedinog pokretnog delà. Problem kod takvih mlinova, koje ponekad nazivaju „košuljastim mlinovima” (jer izdaleka podsećaju na seljaka u košulji), bio je taj kako da se drvenim koturaljkama olakša kretanje „kalote” na nepomičnom delu mlina. U unutrašnjosti 335

Izvori energije i metalurgija

Drvene mašine i zupčanici: ovaj ogromni točak s prenosnikom je kavez za trojicu ljudi koji ga iznutra pokreću (Galerija fotografija, Nemački muzej, Minhen)

336

Izvori energije i metalurgija

Vetrenjača s posebnim jedrim a koja se okreću oko vertikalne osovine; nikad ih ne treba usmeravati. Prenos kretanja u ovom slučaju je suprotan nego kod vodenice: početno horizontalno kretanje se prenosi na vertikalni točak s vedrima koja dovode vodu (reč je o napravi razvijenoj 1652. za isušivanje močvara na istočnim obalama Engleske). Holandski mlinovi su imali dvostruki prenos kretanja: počinjalo je kao horizontalno, s kretanjem krila, postajalo vertikalno posredstvom središnje osovine, a potom opet horizontalno radi pum pe (crtež V. Blajta, „The English Improver improved”, London 1652) (Fototeka A. Kolen)

problemi za rešavanje ostaju isti: kako upravljati i zaustavljati kretanje krila, kako iz mlinskog koša polako spuštati zrno koje prolazi kroz „usta” gornjeg, pokretnog žrvnja; osnovni problem je bio kako uz pomoć zupčanika preokrenuti kretanje vertikalne ravni krila u horizontalnu ravan žrvnja. U celini uzevši, veliki napredak je bilo otkriće da bi samo jedan motor, samo jedan točak - bilo da je reč o vodenici ili vetrenjači - mogao da prenese kretanje na više oruđa: ne samo na jedan žrvanj, već na dva ili tri; ne samo na jednu testeru, već i na testeru i na malj; ne samo na jedan bat već čitav niz, kao u onom neobičnom modelu (u Tirolu) koji „drobi” žito umesto da ga melje85 (u tom slučaju grubo usitnjeno zrno daće crni hleb, u stvari, pre pogaču nego hleb). 85 Model izložen u „Deutsches Brotmuseumu” u Ulmu.

337

Izvori energije i metalurgija

Evropske mornarice i njihova jedra ^ O v d e se neću baviti čitavom problematikom jedara kao opreme brodova, vee želim da ukažem na energiju koju jedra stavljaju u službu ljudi. Jedra su jedan od najjačih motora koja ljudima stoje na raspolaganju, što Evropa svojim primerom potvrđuje. Oko 1600. ona raspolaže sa 600.000 do 700.000 tona nosivosti tr­ govačkih brodova (ovu brojku treba uzeti s uobičajenim oprezom, u najboljem slučaju kao red veličine). Prema jednoj pouzdanoj statistici, napravljenoj u Fran­ cuskoj oko 1786, evropska flota je uoči Revolucije dostigla 3.372.029 tona.86 No­ sivost joj se, dakle, u dva veka upetostručila. Sa tri putovanja godišnje u prošeku, značilo bi to promet od deset miliona tona, kakav ima jedna velika luka danas.

Ove brojke nam ne omogućuju da pouzdano izračunamo snagu motora na vetar a koji je pokretao ove količine, kao što bismo je izveli kada je reč o floti par­ nih biodova. Negde 1840, kad su uporedo postojali i jedrenjaci i parni brodovi, procenjeno je da je na jednaku nosivost parni brod obavljao posao kao otprilike pet jedrenjaka. Tako bismo se usudili da za snagu evropske parne flote, znači od 00.000 do 700.000 tona tereta parnog broda, ili bar odgovarajućeg, iznesemo (ničim zajamčene) brojke od 150.000 do 233.000 KS, zavisno od toga da li procenjujemo da je oko 1840. snaga potrebna za pokretanje jedne tone morem trećina ili četvrtina konjske snage. Ako bi se računale ratne flote, ovu brojku bi trebalo znatno uvećati. ' Drvo, svakodnevni izvor energije Danas se prilikom izračunavanja energije ne uzima u obzir rad životinja, a na neki način, ni fizički rad ljudi; takav je slučaj često i s drvetom i njegovim de­ rivatima. Pa ipak, drvo je pre XVIII veka bilo prvi materijal u široj upotrebi, i vrlo važan izvor energije. Civilizacije pre XVIII veka su bile civilizacije drveta i drvenog uglja, kao što će civilizacije XIX veka biti civilizacije kamenog uglja. U Evropi sve ukazuje na to. Drvo se obilno koristilo u građevini, čak i kada je osnovna gradnja bila u kamenu; od drveta se prave pre vozna sredstva, po­ morska i kopnena, kao i mašine i oruđa, u kojima ima malo delova od metala; od drveta se prave i razboji i točkovi za predenje, prese za vino i pumpe, kao i glav­ nina ratarskog alata; rala su čitava od drveta, dok plugovi najčešće imaju drvenu dasku s tankom gvozdenom oštricom. Najzanimljiviji su složeni zupčanici iz­ rađeni potpuno od drveta s delovima koji se tačno uklapaju jedan u drugi Možemo ih, na primer, videti u Nemačkom tehničkom muzeju u Minhenu. Tule izloženo i nekoliko satova iz XVIII veka, proizvedenih u Švarcvaldu, u kojima su svi točkici drveni, i kao retkost, jedan okrugli džepni sat, takođe u celosti od tog krhkog materijala. - w i n ” R^ er° Roman° ’;>Per una valutazione della flotta mercantile europea alla fine del secolo * V111 §u. btudi in onore di Ammtore Fanfani, 1962, V. str. 573-591. Svi prethodni proračuni su zasnovani na podacima koje mi je dao J.-J. Hemardinquer.

338

Izvori energije i metalurgija

Korišćenje drveta za kojekakve namene bilo je u prošlosti izuzetno važno. Bogata šumama, Evropa je delimično i na njima izgradila svoju moć. Nasuprot njoj, islamske zemlje su dugo trpele zbog siromaštva šuma i njihovog postepenog iscrpljivanja.88 Strogo uzev, ovde nas zanima samo drvo koje se gorenjem pretvara u to­ plotnu energiju za grejanje kuća, u industrijsku vatru topionica, pivara, rafinerija, staklara, ciglana, koksara, kao i solana, u kojima se često loži drvo. Iako se drvo koristi kao ogrevni materijal, još je značajnije to što ono određuje kako će se i ko­ liko graditi postrojenja i uređaji za proizvodnju energije. Šuma služi čoveku ne samo da greje kuću, koja je takođe od drveta, već i za izradu nameštaja, alata, kola i čamaca. Potrebne su mu različite vrste drveta. Za gradnju kuća koristi se hrast; za pravljenje lađa desetak različitih vrsta, od jele do hrasta i oraha;89901*za nosače to­ pova brest. Posledice su strašna pustošenja šuma. Tako, kada treba izgraditi skla­ dište oružja nijedan prevoz nije predug ni preskup; svaka je šuma tu „na udaru”. Daske i grede utovarene na Baltiku i u Holandiji, stižu u Lisabon i Sevilju već u XVI veku, pa čak i potpuno izgrađeni brodovi, malo teški, ali jeftini. Njih Španci šalju u Ameriku bez namere da ih vraćaju; ostavljaju ih da završe svoj radni vek na Antilima, a ponekad odmah predaju rastavljačima starih brodova. To su izgu­ bljeni brodovi, los navios al través. Svaka flota, u bilo kojoj zemlji, da bi se sagradila, proguta ogromne površine šuma. Za brodogradnju se u doba Kolbera iskorišćava čitavo šumsko blago Francuske; drvo se prevozi svim plovnim putevima, čak i malim tokovima kao što su Adur ili Šarant. Prevoz jela iz Vogeza se vrši flotacijom niz Mertu, za­ tim kolima sve do Bar-le-Dika, gde se vezuju u splavove na Ornenu; zatim idu niz So i Marnu, i na kraju Senom. Francuska ne učestvuje u trgovini drvetom za jar­ bole ratnih brodova (vrlo važnih delova), drvetom koje putuje baltičkim morem iz Rige, a uskoro i iz Petrograda, i kojom se pre svega snabdeva Engleska. Fran­ cuska ni ne pomišlja da iskoristi (što će kasnije učiniti Englezi), šumsko blago Novog sveta, naročito Kanade. Francuska mornarica zato mora da koristi jarbole koji se sastavljaju od ko­ mada drveta koji se okivaju. Ovi jarboli nisu gipki i lome se ako se preopterete jedrima. Za razliku od engleskih, francuski brodovi nikad neće postići maksi­ malnu brzinu. To se bolje uviđa kada se situacija za tren preokrene, za vreme Rata za nezavisnost engleskih kolonija u Americi. Englezi su morali da počnu graditi jarbole sastavljanjem, jer ih je Liga neutralnih sprečila da učestvuju u trgovini na Baltiku. Njihovi protivnici tada stiču prednost.9 Ipak, šume se ne pustoše samo na ovakav način, koji dugoročno i nije najo­ pasniji. Seljaci, posebno u Evropi, stalno krče šume da bi proširili oranice. Nepri­ jatelj šume su i komunalna dobra. Orleanska šuma je u vreme Fransoa I obuhva88 Maurice Lombard, L'Islam dans sa première grandeur, 1971, str. 172 i dalje. 89 Bartolomeo Crescentio, Nautica mediterranean 1607, str. 7. 90 Annuaire statistique de la Meuse pour ГАп XII. 91 Paul W. Bamford, Forests and French Sea Power, 1660-1789, 1956, str. 69, 207-208 i pa­ ssim za podatke iz dva prethodna paragrafa.

339

Izvori energije i metalurgija

tala 140.000 jutara, a vek kasnije, kažu, samo 70.000. Brojke nisu pouzdane ali je по'н;,Г1|СаЈГ ^ T St0f d,Snjeg rata (к°Ј' Je doprineo širenju šuma na uštrb polja), do vladavine Luja XIV, krčenje doprinelo da se površine šuma svedu na najmanje moguće mere, bliske današnjim.^ Sve je radilo protiv šuma- 1519 go dine uragan je srušio od 50.000 do 60.000 stabala u šumi Blea, koja je u Srednjem veku povezivala bonski masiv sa šumama žizora; taj je prostor brzo pretvoren u oranice, i veza se vise nikad nije vaspostavila.93 Danas, iz aviona na letu od Varsave do Krakova možemo da vidimo kako duge njive prodiru u šumsku masu. Suma se u Francuskoj ustalila u XVI i XVII veku; možda se to ima zahvaliti brižljivom zakonodavstvu (na primer, velikom uredbom iz 1573, kao i Kolberovim merama) a možda je i ravnoteža uspostavljena prirodnim putem, jer je neiskonscena zemlja bila siromašna, nevredna napora. .... Neki isU)nf ar': m] sleći Prevashodno na Novi svet, smatraju da su oni koji su palili sume i sirili obradive površine grešili, jer su uništavali postojeće bogatstvo misleći da ce stvoriti novo, koje nije nužno i veće. Takvo gledanje je pogrešno-’ sumsko bogatstvo postoji samo ako je uključeno u ekonomiju uz prisusfvo po­ srednika pastira koji vode stada (ne samo svinje u doba žira), drvoseča ugljenara prevozmka, to jest čitavog jednog sveta čiji je zanat da šumu iskorišćava, upotrebljava, uništava. Suma ne vredi ako se ne koristi. Ogromne šumske površine pre XIX veka ostaju van domašaja civilizacija. a ° Je sa sk£Jndinavskim sumama; finskim šumama; gotovo neprekidnim šu­ mama. od Moskve do Arhangelska, kroz koje prolazi uska mreža puteva, kana­ dske sume; sibirskim sumama koje lovci na životinje s krznom povezuju s trži­ štima u Kmi i Evropi; tropskim šumama Novog sveta i indijskog arhipelaga, gde se u nedostatku divljaci i krzna traži plemenito drvo: kampeš u današnjem Hondu­ rasu,/;«« brasil („brazilsko” drvo, koje daje crvenu boju i seče se po obalama severoistocnog Brazila), tikovina u Dekanu, drugde sandalovina i palisander. Pored tog konšcenja, drvo služi za kuvanje, za grejanje kuća, u svim industri­ jama u kojima se koristi vatra - a za koje potražnja počinje da raste uznemiravaPue X^ I,Veka- ZaPanjujući je primer okoline Dižona, u razdoJ J l Д Л 3 7' da bl, S" S6St pećl k°Je Peku Pločice od gline, u šumi Lezej rade 423 drvosece a 334 kocijasa prevoze drvo.94 Mnogo je žestokih boraca za sumska bogatstva koja su samo naizgled ogromna. Šuma ne predstavlja zalihu паиГтк°ка b w - S k, ' Г ПО Vrem6, mogla uporediti sa skromnim rudnikom uglja. Treba čekati 20 do 30 godina da se obnovi pošto se poseče. Za vreme Tride­ setogodišnjeg rata, da bi došli do novca, Šveđani seku prostrane šume u Pomeramji, a tu se kasnije stvaraju peščane dine.95 U Francuskoj, kada se u XVIII veku situacija pogoršava, uviđa se da samo jedna kovačnica potroši drveta koliko i či­ tav grad veličine Salona na Marni. Kivni seljaci žale se na kovačnice i topionice, 921­

Les Paysans de la Normandie orientale..., izd. 1909 str. 191. “nilippe, navedeni daktilogram, str. 17. F. Liitge, Deutsche Sozial-und Wirtschaftsgeschichte, 1966, str. 335.

94 D 95

340

Izvori energije i metalurgija

Drvoseče na poslu (sečeni papir). Verovatno iz donje Bretanje, oko 1800. M uzej narodnih umetnosti i običaja, Pariz (Fototeka A. Kolen)

koje gutaju šume, ne ostavljajući dovoljno goriva ni za pekarske peći.96 U Vjeliči, u Poljskoj, zbog pustošenja okolnih šuma se od 1724. postepeno prestaje sa zagrevanjem slane vode u ogromnom rudniku soli i prelazi na iskorišćavanje ploča kamene soli.97 Ogrevno drvo, kabast materijal, mora biti nadohvat ruke. Dopremati ga s udaljenosti veće od 30 kilometara je preskupo ako se prevoz ne obavlja rekom ili morem. Debla koja se bacaju u reku Du u XVII veku, putuju sve do Marselja. U Pariz „novo” drvo stiže lađama, a 1549. započinje flotacija najpre iz Morvana, niz reke Kir i Jonu, a desetak godina kasnije iz Lorene i Baroa, niz Marnu i njene pri­ toke. Bila je potrebna izuzetna veština da se ovi splavovi debala, ponekad dugački i do 250 stopa, provedu ispod lukova mostova. Drveni ugalj stiže u Pariz u XVI veku iz Šansa, iz šume Ot; u XVIII veku iz svih dostupnih šuma, ponekad koli­ ma s teglećom stokom, a obično rekama - Jonom, Senom, Marnom i Loarom na čamcima „do vrha natovarenim, na kojima postoje bočne rešetke koje drže ugalj”.98 96 Bertrand Cille, Les Origines de la grande métallurgie en France, 1947, str. 69 i 74. 97 A. Keck u: Pregled rudnika na teritoriji Poljske (na poljskom), 1960, str. 105. Antonina Keckowa, Rudnici soli u oblasti Krakova od XVI do XVIII stoleća (na poljskom, rezime na nemačkom), 1969. 98 Za prethodni paragraf pogledati podatke koje daje Micheline Baulant, zasnovane na odlu­ kama Ureda grada Pariza.

341

tika " ° c ii? IV Veka ogrfimrn sPlavovi drveta silaze niz poljske reke sve do Balika Sličan je pnzor, ali jos većih razmera, u dalekoj Kini. Splavovi iz Sečuana debla uvezana uzadima od pruća, plove do Pekinga. „Što je trgovac bogatiji, to­ liko je splav duzi; neki od njih prevazilaze pola milje.”100 ’ Na veliku udaljenost, drvo se prevozi morem. Tako „crni jedrenjaci” nrevoze drveni ugalj od Korzikanskog rta u Đenovu. Tako i barke Istre i Kvarnera is­ poručuju Veneciji ogrevno drvo za zimu. Brodovi iz Male Azije koji snabdevaju ipar i Egipat, ponekad vuku debla koja plove privezana iza njih. Čak i vitke gahje donose ogrevno drvo u Egipat, gde je nedostatak goriva opasan.101 g da se ^ ï deVat iZ daleka ™a SV0je granice’ Pa gradovi uglavnom moraju a se zadovolje onim sto postoji u blizini. Tomas Plater iz Bazela, koji je završio : dH J^ medr ü e U, .MontPelJeu 1595> Primećuje nedostatak šuma oko grada „ ajbhza je kod staklara u Sen-Polu, na dobre tri milje u pravcu Selneva Odatle se drvo donosi u grad zimi i prodaje po težini. Ne znam gde ga naći ako zima poodJhiidnoće 116 U °gr°mnim kollčinama u svojim kaminima, kraj kojih cvokoću od hladnoće. U ovom kraju ne znaju za peći; nestašica drveta je takva da pekari nasF” hraSt°vac ' drag0 Ш Је>suprotno od onog što se radi kod as . Sto se ide dalje na jug, nestašica je veća. Antonio de Gevara španski huomn o T ^ T aVUJe kad kf : U^ f dini del KamP° gorivo za kuvanjeјЛки^Ц еod šećerne trske U °ПС\ У- nedostatku boIjeg, u Egiptu se loži slama šećerne trske, na Krfu se ostatak od isceđenih maslina oblikuje u brikete koji se koriste kao gorivo, čim se prosuše na suncu. J Ovakvo zamasno snabdevanje gorivom pretpostavlja i veliku organizaciju prevoza, održavanje vodenih puteva za flotaciju razvijene trgovačke mreže nad­ zorom nad zalihama - koji vlasti sprovode uz niz propisa i zabrana. Međutim čak - 7 ljar bogatim sumom, drvo je svakim danom sve rede. Problem je kako rivo Chmlskonscavatl- Kao da u staklarama i livnicima ne nastoje da uštede go­ o. Cim se precnik u kojem se neka „fabrika na vatra” snabdeva drvetom suviše poveća, a troškovi porastu, uglavnom se pomišlja na njeno preseljenje Ili se У Т ,С,ПЈеПа delatn°st- Jedna visoka peć „izgrađena 1717. u Doldžimju Velsu biće stavljena u pogon tek četiri godine kasnije, kad se bude skupilo dovoljno drnog uglja za rad od trideset šest i po nedelja”. Radiée u prošeku petnaest sed­ mica godišnje, opet zbog nedostatka goriva. Pravilo je, uostalom, da zbog ove stalne nestašice goriva, „visoke peći rade samo svake drage ili treće godine Уак i X W I Pveke; "o ra 6 Ü1 deSete”- 4.Prema mčunu jednog^tračnjaka^ doba pre VIf ка’ Pro^ecna livmca, čija je peć radila svake drage ili treće godine trošila je drvo sa 2.000 hektara šuma. Napredak u XVIII veku još više pogoršava rs?T63KOnferenCija UРШи’ 1972-

Médit., I, str. 112, 158, 354. 103 Thomas PEtter, op. city str. 204. panolesi ( l 8lotox i l I dsetrG93Vani’

« familières, u: Bibüoteca de autores es-

tt&

S s S iïg r - * “ —

d“

* f“ -

Izvori energije i metalurgija

probleme. „Trgovina drvetom je u Vogezima postala zanimanje svih stanovnika: takmiče se ko će više stabala poseći i šume će uskoro biti potpuno uništene”.105 Iz te krize - u Engleskoj još od XVI veka latentne - proizići će naposletku revolu­ cija kamenog uglja. Cene, naravno, naglo rastu. U spisu Kraljevska ekonomija, Sili kaže da će „сепа svih namirnica stalno rasti, čemu je uzrok sve veća oskudica drveta za loženje”.106 Od 1715. godine cene skaču, „а u poslednjih dvadeset godina Starog poretka penju se vrtoglavo”. U Burgundiji „više nema građevinskog drveta”, a „siromašni se ne greju”.107 Iako je tu vrlo teško izračunati red veličina, na raspolaganju su nam neke približne procene. Godine 1942. Francuska, primorana da se njim greje, utrošila je oko 18 miliona tona drveta, od čega otprilike polovinu na ogrev. Godine 1840. potrošnja u Francuskoj iznosila je nekih deset miliona tona ogrevnog drveta i dr­ venog uglja (u račun nije uzeto građevinsko drvo).108 A 1789. potrošnja iznosi 20 miliona tona. Samo na Pariz odlazi dva miliona tona drvenog uglja i ogrevnog dr­ veta,109 što je više od dve tone po stanovniku. To je vrlo visoka brojka, ali treba reći i da Pariz u to vreme dobija samo skromne količine kamenog uglja: 140 puta su manje od drveta. Razlika između 1789. i 1840. se može objasniti sve većim korišćenjem kamenog uglja. Ako Francuska u ukupnoj potrošnji Evrope sudeluje s jednom desetinom, onda je Evropa 1789. izgorela 200 miliona tona drveta, a 100 miliona 1840. Na osnovu brojke od 200 miliona tona, trebalo bi da postupkom, koji naža­ lost nije sasvim pouzdan, izračunamo vrednost drveta kao izvora energije u konj­ skim snagama. Dve tone drveta vrede kao jedna tona kamenog uglja. Ako pret­ postavimo da jedna konjska snaga po času predstavlja sagorevanje dva kilograma uglja, a da se koristi energija od nekih 3.000 časova godišnje, raspoloživa energija bi iznosila nekih 16 miliona KS. Ove moje računice, koje sam pokazao nekim stručnjacima, daju samo približni red veličine, a preračunavanje u konjske snage je u isto vreme i zastarelo i neizvesno. Jer treba voditi računa i o dosta niskom učinku uložene energije, najviše 30%, što nas dovodi do brojke između 4 i 5 mi­ liona KS. Ova brojka je ipak prilična, kada se zna za lestvicu predindustrijske energije, ali se kao takva nipošto ne može odbaciti: uostalom, ozbiljniji proračuni od mog pokazuju da je kameni ugalj u privredi Sjedinjenih Država nadvladao drvo tek 1887. godine. Kameni ugalj Kameni ugalj nije nepoznat ni u Kini ni u Evropi. U Kini se koristio u Pe­ kingu za upotrebu u domaćinstvima (a otac Magajan tvrdi da se on koristi već 105 Referenca izgubljena. 106 Naveo S. Mercier, op. cit., VII, str. 147. 107 R de Saint-Jacob, op. cit, str. 488. _ 108 Dictionnaire du commerce et des marchandises, pr. M. Guillaumin, 1841,1, str. 295. 109 J.-C. Toutain, „Le produit de l’agriculture française de 1700 à 1958; I, Estimation du pro­ duit au XVIIIe s.” u: Cahiers de VI. S. E. A., juli 1961, str. 134; Lavoisier, op. cit, str. 603.

343

Izvori energije i metalurgija

Uon u XVII vekujoš uvek ima drvene mostove. Crtež Johanesa Lingelbaha. Albertina. Beč (foto Biblioteke)

, 0 Sodlr*a), za kuvanje hrane u kućama mandarina i velikaša, a koristili su ga i „kovači, pekari farban i njima slični”.110 U Evropi se vadi još od XI i XII veka u površinskom basenima Engeske, u području oko Liježa, u Saru, u malim basemma oko Liona, Foreza, Anžua - a koristi se za peći za kreč, za grejanje do­ maćinstava, i za neke poslove u kovačnicama (ne za sve, sve dok se nisu pojavili an rad i koks, pri čemu se potonji počinje upotrebljavati kasno, krajem XVIII veka). Ipak, kameni ugalj se i znatno ranije koristi tamo gde se više ne upotre­ bljava drveni ugalj, u ložionicama, „pogonima za cepanje gvožđa”, kao i radio­ nicama za izradu žice. Kameni ugalj se prevozi na dosta velike udaljenosti. Carinska uprava u Marselju 1543. beleži dolazak „brodova” natovarenih nfdnTп ? д° м ОПОт’ Т Г * ПО iZ Al6Sa (Alès)' m U istom ^ d o b iju , seljački rudnik u La Mašim, pored Desiza, isporučuje burad [koju zovu „ribe” ili „tovarTl Мп£пл°п Г V0Z1t ma|lp '! ‘kü La L°Ž na Loari- 0datle se brodovima šalju do Mulena, Orleana i Tura. - Pa ipak, sve su to omanji poduhvati. Tako je bilo i s kamenim ugljem za grejanje koji je korišćen u solanama Sonoa pored Monbelijara jos u XVI veku. U jesen 1714, kada u Parizu nedostaje drveta, uvozna firma “ 1 komParaJa . Javno pravi opite u gradskoj većnici sa „škotskim gori­ vom . Firma je dobila povlasticu za uvoz ovog uglja iz inostranstva.113 U samoj !!? P de Magaillans, op. cit., str. 12-13. 112 Médit. Prva knjiga, str. 200.

e, nés

344

d) alje*

de

l

a

S

S

S

“

la ” n4Ue,e

“

L° “ * Tre“ Ш тЛ'

»'

C“

»

Topionica bakra u Tiringiji, vlasništvo nim berške porodice Pfincing. Godine 1588. kao gorivo se upotrebljava drveni ugalj. Cepanice su složene u velike gomile (Državni arhiv, Nirnberg) (otisak Arhiva)

Rurskoj oblasti, čekaće se do početka XVIII veka da ugalj postane značajan. Slično tome, baš u to vreme ugalj iz Anzena počinje da se izvozi preko Denkerka, do Bresta i La Rošela; tada se i ugalj iz Bulonjske oblasti počinje koristiti u ob­ lasti Artoa i u Flandriji, u ciglanama, pivarama, pećima za kreč i kovačnicama, a koriste ga i za zagrevanje stražarnica; posle 1750. ugalj iz rudnika u oblasti Liona stiže lakše do samog Liona zahvaljujući tek izgrađenom kanalu Živor. A glavna prepreka za širenje uglja je bio prevoz, koji se često obavljao zaprežnim kolima ili tovarnim životinjama. 4 U okviru Evrope samo su dva basena, Lijež i Njukastl, u Engleskoj, rano ostvarila značajnije uspehe. Još u XV veku Lijež je „arsenal”, metalurški grad, i njegov se ugalj koristi u finalizaciji proizvodâ. U prvoj polovini XVI veka proiz­ vodnja se utrostručuje ili učetverostručuje. Neutralnost grada (Liježom upravlja njegov biskup) doprinosi razvoju u toku verskih ratova koji će uslediti. Ugalj is­ kopan iz dubokih jama, rekom Mezom se izvozi u pravcu Severnog mora i Lamanša.114115 Uspeh Njukastla je još veći. On je i deo revolucije uglja koja je od 114M. Rouff, Les Mines de charbon en France au XVIIIsiècle, 1922, str. 368-386 i 418. Jean Lejeune, La Formation du capitalisme moderne dans la principauté de Lièee au XVF siècle, 1939, str. 172-176.

345

Izvori energije i metalurgija

1600. modernizovala Englesku, kada je omogućeno korišćenje uglja u nizu inustnja sa širokom proizvodnjom: u proizvodnji soli isparavanjem morske vode; u proizvodnji ravnog stakla, opeke i crepa; rafinisanju šećera; obradi stipse koja se ranije uvozila iz Sredozemlja, a sada se razvija na obalama Jorkšira; da ne spo­ minjemo pekarske peći, pivare kao i izdašno zagrevanje kuća koje će vekovima zagađivati London. Podsticana sve većom potrošnjom, proizvodnja u Njukastlu stalno raste: 30.000 tona godišnje 1563-1564, a 500.000 tona 1658-1659. Oko 1800. proizvodnja je verovatno blizu dva miliona tona. Ušće reke Tajn je stalno puno brodova za prevoz uglja, koji najviše plove od Njukastla do Londona. Nosi­ vost ovih brodova 1786. iznosi 348.000 tona, a svaki od njih obavlja šest povra­ tnih putovanja godišnje. Deo uglja se i izvozi; u XVI veku „morski ugalj” (sea coal) putuje vrlo daleko, čak do Malte, a možda i dalje.116 ..... Brzo se shvatilo da je potrebno prečišćavati ugalj pre upotrebe u proizvo,Ji §yozđa, kao što se i drvo, da bi se dobio drveni ugalj, sagorevalo u primitivn™ Pećima obloženim zemljom. U Engleskoj je način proizvodnje koksa poznat od 1627. Do prvog sagorevanja kamenog uglja došlo je u Derbišajeru 1642-1648. Gotovo odmah, umesto slame i običnog uglja, proizvođači piva iz tog kraja, za susenje i grejanje slada, počinju da koriste koks. Novo gorivo daće pivu iz Der­ bija „belinu i slatkoću koje su mu donele ugled”,117 oslobađajući ga neugodnog mirisa običnog uglja. Tako je ono postalo najbolje englesko pivo. ^ Ali koks nije odmah postigao uspeh u metalurgiji. „Ugalj može vatrom biti ociscen od bitumena i sumpora koje sadrži”, kaže jedan ekonomista 1754, „tako da gubeći dve trećine težine, a vrlo malo zapremine, ostaje goriva materija, ali oslobođena sastojaka koji ispuštaju neprijatni dim zbog čega mu se upućuju kri11 qa* ^Pa^’ ta „ugljena zgura” će prvi uspeh u metalurgiji zabeležiti tek oko 780. Moraćemo se vratiti na to zakašnjenje, na prvi pogled teško razumljivo.11^ Ovo je lep primer društvene inertnosti pred novinama. v. Slučaj Kine je u tom pogledu još rečitiji. Već smo rekli to da je ugalj tamo služio za zagrevanje kuća, možda hiljadama godine pre Hrista, a u proizvodnji gvožđa od V veka stare ere. Zagrevanje kamenim ugljem zaista je vrlo rano omo­ gućilo proizvodnju i upotrebu livenog gvožđa. Pa ipak, ova velika prednost u vre­ menu nije dovela i do sistematske upotrebe koksa za vreme izvanrednog napretka koji je doživela Kina u XIII veka, iako je koks verovatno već tada bio poznat.1711 Kažem verovatno, ne sasvim sigurno, inače bi to bio argument u prilog našoj tezi: snažna Kina XIII veka imala je mogućnost da napravi ključni prodor ka industri­ jskoj revoluciji, što je propustila da učini! Prepustila je tu prednost Engleskoj s kraja XVII veka, koja je i sama sporo prihvatala da se posluži onim što joj je bilo na dohvat. Tehnika je samo oruđe kojim čovek ne zna uvek da se posluži. Grande Bretagne°slx’^ j marqUeS sur les avantaSes et les désavantages de la France et de la ™ Ibid, str. 136. ' J2 QPogledati našu treću knjigu. V, posebnoJstrn4 8 7 ^ 9 l”TeChn0lOgy ^

346

civilization”’ u : Studi in onore diAmintore Fanfani, 1962,

Izvori energije i metalurgija

Zaključne napomene Vratimo se Evropi s kraja XVIII veka i iznesimo dva povezana zapažanja: prvo, povodom energetskih resursa u celini, dmgo, povodom dostupnih mašina. 1) Možemo tačno razvrstati izvore počinjujući s onim manjeg značaja: kao prvo vučna stoka, 14 miliona konja, 24 miliona volova; ako svaka životinja pred­ stavlja četvrtinu konjske snage to iznosi 10 miliona KS; potom, drvo, koje odgo­ vara redu veličine od 4 do 5 miliona KS; zatim vodenice, između milion i po i tri miliona konjskih snaga; zatim ljudska snaga (50 miliona radnika), što je 900.000 konjskih snaga; najzad jedra, najviše 233.000 KS, bez ratne mornarice. Daleko smo od današnjih energetskih bilansa, ali na to i nisam želeo da ukažem. Značaj ovog nepotpunog računanja (uostalom, nismo ubrojali vetrenjače, brodove i ča­ mce na rekama, drveni, pa čak ni kameni ugalj), jeste da pokazuje da su dva gla­ vna izvora energije bili snaga životinja, i ogrevno drvo (vetrenjače, manje brojne od vodenica, prestavljaju najviše četvrtinu ili trećinu snage koja se dobija iz vode). Mlin se kao rešenje nije bolje razvio delom i iz tehničkih razloga (upotreba drveta, a ne gvožđa), ali i zbog toga što na mestima na kojima su se nalazili mlinovi, nije bilo potrebe za većom količinim energije, a u to se vreme energija nije mogla prenositi. Nedostatak energije je bio glavno obeležje u privredama Starog poretka. Prosečna vodenica je davala energije pet puta više nego mlin koji su pokretala dvojica ljudi - pa je i kao takava bila prava revolucija; ali učinak pr­ vog parnog mlina biće pet puta veći od vodenice.1"1 2) Međutim, industrijskoj revoluciji je prethodilo još jedno razdoblje. Zaprege, plamen drveta koje gori, primitivni motori na tokovima reka i na vetar, a uz to i veći broj ljudi koji rade - svi ti elementi su izvesno doprineli da Evropa od XV do XVIII veka dođe do postepenog povećanja raspoložive snage, sile, kao i do toga da ljudi počnu bolje da sagledavaju probleme koji se pred njima postavljaju. Taj prethodni zamah je poslužio kao oslonac sve življem napretku tri­ desetih i četrdesetih godina osamnaestog veka. Tako je došlo do, često, jedva primetne ili nezapažene industrijske predrevolucije, to jest nagomilavanja otkrića, tehničkih napredaka, od kojih su neki upečatljivi, a drugi jedva primetni: različiti zupčanici, čekrk, prenosni remeni, „oštroumni sistem uzajamnog kretanja”, zamajac koji ostvaruje ravnomernost kretanja, strugovi, sve složenija mašinerija rudnika. A bilo je i mnogo drugih novina: mašina za pletenje, za izradu traka, hemijski postupci. „Tokom dmge polovine XVIII veka učinjeni su prvi pokušaji da se za industrijsko korišćenje prilagode stmgovi, bušilice, svrdla”, alati već davno poznati. Mehanizacija tkanja i predenja dovodi do uzleta engleske privrede.122 A da bi se u punoj meri koristile te zamišljene ili već napravljene mašine, nedostajao Ovi proračuni su nepouzdani i mogu se izložiti kritici. Čitav problem trebalo bi ponovo otvoriti, prema sugestijama Jacquesa Lacostea, „Rétrospective énergétique mondiale sur longue pé­ riode (mythes et réalités)” u: Informations et réflexions, april 1978, broj 1, a koji se sam oslanja na Putnamovu knjigu Energy in the future. Autor ne dovodi u pitanje podelu energije kakvu ja činim, ali 1) smatra daj e energija dostupna ljudima u predindustrijsko doba mnogo obilnija nego što se to obično misli, ali da se često rasipa; 2) da se kriza drveta u XVI veku može po učincima uporediti sa današnjom naftnom krizom. — Histoire générale des techniques, pr. M. Daumas, 1965, II, str. 251.

347

Izvori energije i metalurgija

fra n cu ski rudnik o k o 1600 (ploča na kaminu). „Da bi se uspelo, treba istrajati ' (iz Zbirke fotografija Nemačkog muzeja u Minhenu)

je višak energije koji bi se mogao prenositi. U svakom slučaju, mašinerija postoji i stalno se usavršava. Dosta govori činjenica da su se evropski putnici čudili pri­ mitivnim mašinama u Indiji i Kini, koje su davale veoma kvalitetne proizvode. „Iznenađuje jednostavnost sprava koje služe za izradu najlepših svila u Kini”, kaže jedan od njih. ~ Slično se izražava i neki drugi autor koji govori o čuvenom pamučnom muslinu u Indiji. 24 S korišćenjem pare, brzina promena na Zapadu će se strahovito povećati. Ludo je objašnjivo: bilo je pripremljeno i unapred omogućeno. Želimo li da pa­ rafraziramo lstoričara Pjera Leona, reći ćemo da je najpre bila evolucija (spori razvoj), zatim revolucija (ubrzanje). To su dva međusobno povezana kretanja.

GVOŽĐE: SIROMAŠNI ROĐAK ,,Lj u^ u XV’ a Jos Vlše u x v i n veku- naš opis gvožđa kao „siromašnog ro­ đaka ne bi smatrali ni ozbiljnim ni opravdanim. Šta bi na to rekao Bifon, vlasnik topionice u Monbaru? Ali nama, ljudima XX veka, to se opažanje čini tačnim. 123

J24 Abbé Prévost, op. cit., VI, str. 223. Uporediti našu treću knjigu.

348

Izvori energije i metalurgija

Za topljenje gvožđa ranije su se, u celini, primenjivali isti osnovni postupci kao i danas; razlika je, naime, u količinama. Dok danas visoka peć, „može da po­ troši za dvadeset četiri sata količinu koksa i rude za tri voza”, u XVIII veku najsavršenija peć radi sa prekidima; uz prečišćavanje sa dve vatre proizvodi go­ dišnje najviše od 100 do 150 tona gvožđa. Danas se proizvodnja meri u hiljadama tona; pre dve stotina godina govorilo se o „centama”, što su današnji kvintali od 50 kg. To je ona razlika u srazmeri, koja deli dve civilizacije. Morgan je 1877. pi­ sao: „Najznačajniji događaj u razvoju čovečanstva je pretvaranje gvožđa u naj­ važniju proizvodnu materiju”.125 Poljski ekonomista Stefan Kurovski ide dotle da tvrdi da se svi otkucaji ekonomskog života mogu osetiti u metalurškoj industriji: ona je obuhvatila sve prethodno i pripremila put za budućnost.126 Ali do početka XIX veka „događaj nad događajima” još se nije odigrao. Go­ dine 1800. svetska proizvodnja gvožđa u raznim oblicima (liveno i kovano gvožđe, čelik) nije veća od dva miliona tona,127 pa čak se i ta brojka čini preuve­ ličanom. Ekonomskom civilizacijom je tada vladao tekstil, mnogo više nego gvožđe (u krajnjoj liniji, englesku revoluciju je pokrenuo pamuk). Metalurgija je ostala tradicionalna, nesavremena i nestabilne ravnoteže. Za­ visi od prirode i njenih resursa, od rude koje srećom ima u obilju, od šuma kojih nema dovoljno, od ne uvek jednake snage vodenih tokova. U XVI veku, seljaci u Švedskoj proizvode gvožđe, ali samo u proleće, kada narastu vode. Svako smanjenje vodostaja tamo gde su podignute peći dovodi do nezaposlenosti. I na kraju, bilo je veoma malo obučenih radnika jer su poslove najčešće obavljali se­ ljaci, u Alzasu, Engleskoj i na Uralu. Nema ni većih preduzetnika u modernom smislu reći. Vlasnici pogona su većinom zemljoposednici koji fabrike gvožđa poveravaju upravnicima ili zakupcima! Uz sve to potražnja je bila privremena, ve­ zana za ratove koji izbijaju, a zatim prestaju. Naravno, savremenicima stvari ne izgledaju tako. Oni rado govore da je gvožđe najkorisniji metal, a svi imaju prilike da vide kovačnicu (seosku ili potkivačevu), visoku peć, topionicu, livnicu. Lokalna proizvodnja je po pravilu raštr­ kana, a snabdevanje se obavlja na kratke udaljenosti. Amijen je u XVII veku do­ vozio gvožđe iz Tijeraša, bar 100 km daleko od njegovih tržišta, a distribuirao ga je u krugu od 50 do 100 km.128 Kada je reč o prethodnom veku, posedujemo dnevnik jednog trgovca iz austrijskog gradića Judenburga u Gornjoj Štajer­ skoj.129 On prikuplja i dalje isporučuje gvožđe, čelik, proizvode od gvožđa iz ob­ ližnjih pogona, ili iz veoma aktivnog centra Leobena. Pojedinosti o kupovini, pro­ daji, cenama, merama možemo pratiti iz dana u dan; tu su zbunjujući beskrajni spiskovi kvaliteta, od sirovog gvožđa i gvožđa u šipkama, različitih vrsta čelika, žice od gvožđa („nemačka” je debela; welsch je tanka), a potom i razne igle, klinove, makaze, peći, kao i alat od lima. Ništa od toga se ne isporučuje daleko, 19S т • g Lewis Morgan, Ancient Society, 1877, str. 43. Stefan Kurowski, Historyczny proces wyrostu gospodarczego, 1963. 127. * P. Deyon, Amiens, capitale provinciale str. 137. ■ Ferdinand Tremel, Das Handelsbuch des Judenburger Kaufmannes Clemens Korber. 1526-1548, 1960.

7E. Wagemann, Economia mundial, I, str.

349

Izvori energije i metalurgija

Japanska kovačnica u X V II veku (otisak B. N.)

čak ni čelik, prilično skup, ne prelazi Alpe ka Veneciji. Metalni proizvodi ne pu­ tuju toliko da bi se mogli uporediti s tkaninama, ako se izuzmu neki luksuzni proizvodi, mačevi iz Toleda, oružje iz Breše, ili, ako se vratimo našem trgovcu iz Judenburga, lovački samostreli koji se traže u Antverpenu. Veća trgovina meta­ lurškim proizvodima (u XVI veku iz oblasti Kantabra u Španiji, u XVII veku iz Švedske, u XVIII veku iz Rusije) koristi reke i mora, kojima se prevoze, kao što ćemo videti, tek skromne količine ove robe. Ukratko, do XVIII ili čak XIX veka u Evropi (a to, naravno, i više važi za područja izvan Evrope), količina proizvedenog i upotrebljenog gvožđa ne može da u svoju korist skrene jezičak na vagi materijalne civilizacije. To je vreme pre topljenja čelika, pre otkrića pudlovanja, pre široke upotrebe koksa za topljenje, pre dugog niza slavnih imena i postupaka: Besemer, Simens, Martin, Tomas. Go­ vorimo još o nekom drugom svetu. Počeci metalurgije Topljenje gvožđa otkriveno je u Starom svetu i veoma rano se proširilo od Kavkaza, od XV veka stare ere. Sve civilizacije Starog sveta su pre ili kasnije savladale ovaj zanat. Došlo je samo do dva spektakularna napretka: rano napre­ dovanje u Kini, koje je dosta zagonetno (i zbog svoje rane pojave, i zbog stagna­ cije u XIII veku); i ono kasnije, ali izuzetno napredovanje u Evropi, koje je do­ velo do industrijske revolucije. 350

Izvori energije i metalurgija

Izrada sablji u .lupanu. Kovanje i glačanje (XVIII vek) (foto N. Bitvije)

Kina je nesumnjivo prednjačila vremenski: tu se za liveno gvožđe i upo­ trebu kamenog uglja zna već u V veku stare ere; moguće je i da su Kinezi u XIII veku pronašli kako da tope rudu koksom. Evropa neće dobiti gvožđe u tečnom stanju pre XIV veka, a topljenje koksom, o kojem se naslućivalo u XVII veku, postaće uobičajeno u Engleskoj tek posle 1780. godine. Kinesko prednjačenje je teško objasniti. Upotreba kamenog uglja je začelo omogućila postizanje visokih temperatura; budući da sadrže visoki postotak fo­ sfora, upotrebljene rude se, uostalom, tope na srazmerno niskim temperaturama; najzad, mehovi s klipom, koje pokreću ljudi ili vodena snaga, omogućuju stalan dovod vazduha i održavanje visoke temperature u pećima. Tadašnje peći nemaju nikakve sličnosti s našima; to su „pravougaone jame ozidane otpornom opekom”. U njih se postavi niz sudova s rudom, a kameni ugalj nagomila između njih. Ruda, dakle, nije u neposrednom dodiru s gorivom i moguće joj je dodavati razne supstance, uključujući i drveni ugalj. Uzastopna topljenja u sudovima omogućuju dobijanje ili kovnog gvožđa, gotovo potpuno oslobođenog ugljenika, ili gvožđa sa različitom količinom ugljenika, to jest manje ili više mek čelik. Nakon dva top­ ljenja u sudovima, dobijeni proizvod omogućavao je Kinezima da serijski proiz­ vode raonike za plugove i za lonce, umeće koje će Zapad naučiti tek osamnaest ili 351

Izvori energije i metalurgija

dvadeset vekova kasnije. A. Ž. Odrikur, koji se oslanja na filološke podatke, tvrdi da Flussofen, peć za proizvodnju livenog gvožđa, koja u XIV veku zamenjuje Stiickofen, visoku peć iz Štajerske i Austrije, nije ništa drugo nego završna faza prenošenja kineske tehnike koja je stigla preko srednje Azije, Sibira, Turske i Ru­ sije.130 Topljenje rude u sudovima u Aziji dovelo je i do proizvodnje (za koju neki veruju da je indijskog porekla, a drugi kineskog) „visokokvalitetnog čelika s ugljenikom , koji ne zaostaje za današnjim najboljim hipereutektičnim čelicima. Nje­ gova priroda i proizvodnja ostali su tajna za Evropljane sve do XIX veka. Poznat u Evropi kao čelik iz Damaska, u Persiji kao poulad jauherder (tj. „talasasti če­ lik ), bulat u Rusiji, wootz u Engleskoj, ovaj čelik je u prvo vreme služio za pro­ izvodnju sečiva sablji izvanredne oštrine. Već se proizvodio u Indiji, u kraljevstvu Golkond, kada su Evropljani tamo stigli. Prodavao se u polugama, za koje Tavernije kaže da su bile u obliku pogačice i teške od 6 do 700 grama. Izvozio se na Daleki istok, u Japan, Arabiju, Siriju, Rusiju i Persiju. Upravu su od tog indijskog čelika, obašnjava Šarden 1690, Persijanci, koji cene vlastiti čelik „manje od ovog, a naš manje od njihovog , 3* izrađivali sečiva za svoje sablje. Posebna je osobina tog čelika da se presijava; do ovog presijavanja dolazi u trenutku kad hlađenje u sudovima kristališe u metalnoj masi bele vijuge cementita, jednog od vrlo tvrdih ugljeničnih gvožđa. Ugled ovog vrlo skupog čelika bio je takav da su Portugalci 1591. zaplenili jedan tovar na obali Indije, ali ga nijedan kovač u Lisabonu ni u Španiji nije uspeo da iskuje. Reomir (1683-1757) je u tom poslu bio jednako neuspešan: nabavio je uzorak iz Kaira i poverio ga pariškim zanatlijama. Ako se usija wootz se lomi ispod čekića i gubi sjaj. U stvari, može se kovati samo na ni­ skim temperaturama ili pretopiti u sudu i liti. U prvim decenijama XIX veka mno­ gi naučnici sa Zapada i ruski metalurzi nastoje da otkriju tajne damaškog čelika, čime, zapravo, osnivaju metalografiju.132 Ovaj splet događaja objašnjava zašto se smatralo da damaški čelik vodi po­ reklo iz Indije. Ali u jednom izvanrednom članku, zasnovanom na arapskim i persijskim izvorima iz IX i XI veka, i još starijim kineskim izvorima, Ali Mazaheri iznosi pretpostavku o kineskom poreklu indijskog čelika (koji se kao i kinesko li­ veno gvožđe proizvodio u sudovima). On, praveći razliku između istočne sablje koju povezuje s azijskim čelikom topljenim u sudovima —i zapadnog mača, na­ pravljenog od kovanog i kaljenog čelika, prati fantastičnu povest sablje dimiskije koja se širila Azijom u Turkestan a skitskim osvajanjima u Indiju, Persiju, is­ lamske zemlje i Rusiju. Smatra da su spektakularne pobede persijskih Sasanida nad rimskim legijama, koje su se borile s kratkim mačevima od grubog gvožđa, ostvarene pre svega zahvaljujući tome što su se persijski konjanici služili sab­ ljama dimiskijama, mnogo boljim od oružja sa Zapada. I najzad „sablji - i Kini . Haudricourt, ,,La fonte en Chine: Comment la connaissance de la fonte de fer a pu venir de la Chine antique à l'Europe médiévale”, u: Métaux et civilisations, II, 1946 str 37-41 132 Voyage du cavalier Chardin, IV, str. 137. i in « N T Belaiew, „Sur le ‘damas’ oriental et les lames damassées” u: Métaux et civilistions, I, 1945, str. 10-16.

Izvori energije i metalurgija

Indijski bodež s drškom u obliku konjske glave (XVII vek). Damaški čelik i sivi žad. Luvr, Odeljenje istočnih starina (otisak Nacionalnih muzeja)

trebalo bi pripisati nadmoć nad azijskim hordama koje su udarale [...] na Rimsko carstvo i srednjovekovnu Evropu”.133 Nakon ranog napretka, kineska stagnacija nakon XIII veka zaista je neobi­ čna. U kineskim topionicama i kovačnicama nema novih otkrića, samo se pona­ vljaju stari postupci. Topljenje koksom - ako je i bilo poznato - ne razvija se. To je sve teško utvrditi, a pogotovo objasniti. Ali i čitav razvoj Kine postavlja isti problem; obavijen tajnovitošću, još nije objašnjen. Napredak od XI do XV veka u Štajerskoj i Dofineu Drugu vrstu problema predstavlja kasni uspeh Evrope. Počeci srednjovekovne metalurgije vide se podjednako dobro i u dolinama Žiga i Sara, kao i iz­ među Sene i Jone. Rude gvožđa ima gotovo svuda; retko je samo gotovo čisto gvožđe (meteorsko), koje se u Evropi koristi od razdoblja Tena. Smrvljena, op­ rana, ponekad ispržena ruda se stavlja u peć u slojevima koji se smenjuju sa sloje­ vima drvenog uglja. Peć se svojim oblicima znatno razlikuje; iskopavanja na brdovitim obroncima u šumi Ot, između Sene i Jone, otkrila su primitivne peći, neozidane, takozvane „peći na vetar”. Po paljenju vatre, za dva ili tri dana, dobijala bi se mala količina sunđerastog gvožđa, i prilično mnogo zgure. Gvožđe se zatim obrađivalo u kovačnicama ručno, ponovo grejalo (podvrgavano je nekoli­ kim „žarenjima”), a zatim kovalo na nakovanju. 4 Ubrzo se pojavljuju i složenije peći, ozidane ali još uvek ne i zatvorene: pri­ rodno provetravanje (slično kao u običnom dimnjaku) više ne zadovoljava. Isko­ pavanjima je otkrivena jedna peć u Landentalu u Sarskoj oblasti, koja je radila iz­ među 1000. i 1100. Imala je zidove od pečene gline na drvenim letvama, visoka je bila jedan i po metar, a najveći prečnik je iznosio 65 centimetara (kupastog je ob­ lika), dok je bila snabdevena sa dva meha.135 Skoro iste peći su se koristile na 133 A. Mazaheri, „Le sabre contre l’épée ou l’origine chinoise de ‘l’acier au creuset’, u: An­

nales E. S. C., 1958. 4 J. W. Gilles, „Les fouilles aux emplacements des anciennes forges dans la région de la Sieg, de la Lahn et de la Dill” u: Le Fer à travers les âges, 1956; Augusta Hure, „Le fer et ses antiques exploitations dans le Sénonais et le Jovinien”, u: Bulletin de la Société des sciences historiques ... de l ’Yonne, 1933, str. 3; „Origine et formation du fer dans le Sénonais”, ibid., 1919, str. 33 i dalje; A. Goudard. „Note sur l'exploitation des gisements de scories de fer dans le département de l’Yonne”, u: Bulletin de la Société d ’archéologie de Sens, 1936, str. 151-188. 135 J. W. Gilles, nav. cl.

353

Izvori energije i metalurgija

U Tirolu, mehanizovana kovačnica: meh i čekić pokreće hidraulični točak. Točak sa zupčanicima u prvom planu (XVI vek) (Zbirka fotografija Austrijskog nacionalnog arhiva, Beč)

Korzici, u Kataloniji, na severa (za obradu švedske rude, ossmurda). Sve su ozi­ dane, ali ne i zatvorene na vrhu. Vatru podstiču osrednji mehovi, a sve imaju ve­ oma slab učinak: tako je mda sa 72% gvožđa davala nekih 15% metalne mase. Naravno, to važi i za metalurgiju posle XI veka kojom se bave seljaci u Evropi (a koja se dugo održala), kao i nerazvijeni narodi Starog sveta.136 Točak na vodeni pogon je od XI i XII veka Evropi doneo veliki napredak. Iako spor, zahvatio je sva velika proizvodna područja. Topionice su se iz šuma preselile na obale reka. Voda sad pokreće ogromne mehove, maljeve koji drobe rudu, čekiće koji koju gvožđe nakon više žarenja. Ovaj napredak počinje sa podi­ zanjem visokih peći krajem XIV veka. One nastaju u Nemačkoj (možda i u Nizo­ zemskoj), i rano se pojavljuju u istočnoj Francuskoj, u gornjoj dolini Marne, dok 136 J. -B. Labat, op. cit., II, str. 305.

354

Izvori energije i metalurgija

će se u Poatuu, Donjem Menu i celoj zapadnoj Francuskoj topionice u kojima je čovek pokretao alate održati po unutrašnjosti šuma sve do XVI veka.137 Napredak je posebno izražen u Štajerskoj: u XIII veku pojavljuje se Rennfeuer (peć), potpuno zazidana, s ručnim mehovima; u XIV veku Stiickofen (peć sa pregradama), viša od prethodne, ima meh na vodeni pogon. Krajem istog veka pojavljuju se visoke peći; slične su Stiickofenima, ali su više i spreda imaju ognjište; okupljene su u Blàhhaus (taj se naziv pojavljuje u jednom dokumentu iz 1389). Topljenje se prvi put postiže uz pomoć tunela u visokim pećima i ogrom­ nih kožnih mehova; to znači daje liveno gvožđo bilo „otkriveno” u XIV veku. Od livenog gvožđa se od tada po želji dobija gvožđe (ekstenzivnom dekarbonizacijom) ili čelik (nepotpunom dekarbonizacijom). U Štajerskoj nastoje da proizvedu čelik.138 Ali, stara metalurgija uspeva da proizvede samo „očeličeno gvožđe”, a ne čelik. Tako je bilo sve do novih otkrića skraja XVIII veka. U međuvremenu, livnica se odvojila od visoke peći i „krenula nizvodno”, jer je ćelo postrojenje postalo preveliki potrošač goriva koji prate neprilike u snabdevanju. Crtež iz 1613. prikazuje Blàhhaus, odvojen od livnice, koja radi nizvo­ dno, povezana s njim. Livnica je snabdevena velikim maljem na vodeni pogon, „nemačkim maljem” ili batom. Ogromna hrastova greda služi kao ručka. Njenu glavu, gvozdenu masu koja teži 500 do 600 funti, podiže točak s klinom, koji je potom pušta da padne na nakovanj. Ova ogromna udarna snaga je neophodna za obradu sirovog metala, koji se sada proizvodi u velikim količinama. Međutim, kako gvožđe treba stalno dorađivati, postoje i mali, takozvani italijanski čekići, koji učestano i brzo udaraju. Njihov prauzor je verovatno došao iz Breše, stare prestonice gvožđa, posredstvom radnika iz pokrajine Friuli.139 Drugi primer koji ilustruje napredak vodi nas u zapadne Alpe. On, u stvari, ukazuje na značajnu ulogu kartuzijanaca u početnom razvoju metalurgije. Ovi monasi su se u XII veku naselili u Alpima, u Štajerskoj, Lombardiji, Koruškoj, Pijemontu. Znatno su doprineli pronalasku (pred)moderne proizvodnje gvožđa. Smatra se da su u Alvaru u Dofineu, pronašli liveno gvožđe još u XII veku, sva­ kako dosta ranije nego što se ono pojavilo u Štajerskoj i drugde. Bio je to rezultat rane upotrebe snažnog provetravanja pomoću mlazeva vode kada su korišćene alpske bujice. Radnici iz Tirola donose 1172. metodu prečišćavanja liva pomoću vatre od drvenog uglja i uz dodavanje starog gvožđa, što izgleda omogućuje dobijanje tzv. prirodnog čelika. No svi ti datumi i nisu baš pouzdani.140 U stvari, svako središte ima svoje etape razvoja, metode - posebno za prečišćavanje - svoje tajne, kupce, kao i izbor između raznih proizvoda. Ipak, tehnika, bez obzira odakle dolazi, teži da se širi, makar i kretanjem zanatlija, uvek spremnih da se sele. Tako, kao ne mnogo značajan primer, navodimo slučaj dvo137

•

•

Histoire générale des techniques, priredio M. Daumas, II, str. 56-57. J* Ferdinand Tremel, Der Frühkapitalismus in Innerôsterreich, 1954, str. 52 i dalje. 139 Ibid., str. 53 i slika 87. 140 Auguste Bouchayer, Les Chartreux maîtres de forges, 1927.

355

Izvori energije i metalurgija

jice radnika „rodom iz Liježa”, koji 1450. godine prihvataju u Avelonu, blizu banhsa „da naprave vodopad za izgradnju topionice ili fabrike gvožđa”.141 Sve visoke peci radiée pre ili kasnije u jedinstvenoj operaciji. Posle svakog livenja pec ce se ponovo puniti rudom i drvenim ugljem. Rad se zbog popravljanja i snabdevanja prekida u sve većim razmacima. A visoke peći sve su veće: između 1500. i 1700. udvostručuju kapacitet, dostižu 4,5 kubnih metara, a dnevno proizvode 2 tone liva.142 Siri se i običaj ponovnog kaljenja gvožđa u livu da bi mu se povećao sadržaj ugljenika. Polukoncentracije bog rata, povećava se potražnja za oklopima, mačevima, kopljima, arkebuzama, topovima, gvozdenom đuladi. Ovakva potrošnja je ipak kratkog daha. Promene proizvodnje su teške, ali gvožđe i liv služe za izradu kuhinjskog pribora otlova, tiganja, roštilja, podupirača, ploča za kamine, raonika za plugove. Bu­ dući da je za ove zahteve potrebna znatna količina materijala, oni dovode do kon­ centracije proizvodnje, ili bolje polukoncentracije, još neujednačene, jer prevoz gorivo, pogonska snaga koja se može dobiti na jednom mestu, snabdevanje namirnicima i neravnomernost delatnosti ne omogućuju visokointenzivne koncenKrajem XV veka u Breši postoji moguće čak i 200 fabrika oružja; to su bottegne, radionice sa majstorom i trojicom ili četvoricom radnika. Jedan tekst go­ vori o 60 000 ljudi koji obrađuju gvožđe. Brojka je preterana, mada u to treba ub­ rojiti radnike na pećima (form), u livnicama (fucine), na točkovima na vodeni po­ gon {mole) kopače i rudare koji vade rudu, kočijaše koji je prevoze, sve one koii su rasuti u krugu od 20 do 30 kilometara oko grada,143 sve do daleke doline Kamonike. Isto je stanje u XVI veku i u Lionu koji iz okoline, a u prečniku od stotinak kilometara, prikuplja proizvode iz mnogih manjih metalurških središta. U Sen-Etjcrnu gvozdeni proizvodi su po značaju: gvožđurija, arkebuze, helebarde i u ma­ njoj količini, mačevi i bodeži; u Sen-Samonu, gvožđarija, arkebuze, kopče, prstenovi, mamuze, gvozdena strugotina i kalupi za proizvodnju i bojenje svile: baarm sudovi, „vretena za konac”... Manje značajna središta, kao što su Sen-Pol-an-Zarez, Sen-Marten, Sen-Romen, Sen-Didije, posvećuju se izradi klinova. Ter Noar proizvodi raznu gvožđariju; Sen-Simforien gvozdene lonce {ullesf, Sent-Andre ratarsko oruđe: asove, gvozdene delove za plugove. Nešto podalje, Vivrol proizvodi „zvonca za mazge” (možda odatle potiču zvonca koja veliki italijanski (ут т ^ е ° ^ , м “^ Л Г ' к‘ * - "

* S“ '“ * > •» *

**

Stona della technologia, pr C. Singer, III, str. 34; M. François, „Note sur l’industrie sidéurgique.„ u: Mémoires de la société nationale des antiquaires de France, 1945 str 18 Museo Porrèri n' wT m0ga° da Pronađem dokument koji sam konsultovao u Veneciji (A. d. S. ili 1527 1562 i î ’572k?c » T ћГ°Ј radnika koji obraduJu gvožđe. Dobri opisi ove delatnosti u 1 0 2 /, 1 0 0 2 . i 1572. u. Relaziom dl rettori veneti in Terraferma, XI, 1978, str. 16-17, 78-80, 117

356

Izvori energije i metalurgija

Krčma iz X V veka. Ljudi za stolom okačili su svoje oružje iza sebe. Freska iz zamka Isonj (foto Skala)

trgovci nastanjeni u Lionu izvoze iz Francuske); Sen-Bone-le-Šato stekao je glas proizvodnjom makaza za striženje ovaca.144 Zanatlije, kao oni koji su izrađivali klinove, donosili su sami svoju robu u veliki grad, dopunjujući tovar koji su prenosile životinje malom količinom uglja. To dokazuje da ova delatnost koristi kameni ugalj, a i da ga je Lion koristio za grejanje u domaćinstvima (čak i u pećima za kreč u četvrti Vez), kao i da su se go­ tovi proizvodi bolje, ili manje loše, prodavali nego sirovo gvožđe. Isti uslovi - skromnost i relativna rasutost proizvodnih jedinica, teškoće u prcvozu - bili su pravilo i u Nirnbergu i okolini, gde je proizvodnja raznovrsna, u Švedskoj u XVII veku, na Uralu gde se industrija gvožđa razvija u XVIII veku. kao i u biskajskoj oblasti i području oko Liježa, gde se primenjuju neki novi me­ todi. Koncentracija postoji samo tamo gde postoji rečni ili morski put: Rajna, Bal­ tičko more, Meza, Gaskonjski zaliv, Ural. Položaj Biskaja na okeanu, uz obližnje 144 Richard Gascon, Grand commerce et vie urbaine au XVIe siècle; Lyon et ses marchands, 1971, str. 133-134.

357

Izvori energije i metalurgija

planine s rečnim brzacima, bukovim šumama, bogatim ležištima rude, obašnjavaju rano postojanje intenzivne metalurške industrije. Sve do sredine XVIII veka Spanija još prodaje svoje gvožđe Engleskoj, a španskim gvožđem Englezi opre­ maju brodove koji se na moru bore protiv španske flote. Nekoliko brojki Rekli smo daje brojka od dva miliona tona proizvedenog gvožđa oko 1800. sigurno preterana. Čak i ako pretpostavimo to da je pre industrijske revolucije svetska proizvodnja bila dva ili tri puta veća od evropske, potonja oko 1525 (po Džonu Nefu), sigurno nije prelazila 100 000 tona. Godine 1540 (po Stefanu Kurovskom,145146 od kojeg preuzimamo sve brojke koje slede) evropska proizvodnja iznosi 150 000 tona; 1700-180 000 tona (od čega 12 000 tona u Engleskoj i 50 000 u Švedskoj); 1750-250 000 tona (od čega 22 000 u Engleskoj, 25 000 u Rusiji); 1790-600 000 tona (u Engleskoj 80 000 tona, 125 000 tona u Francuskoj, 90 000 tona u Švedskoj i 120 000 tona u Rusiji). Godine 1810. evropska proizvodnja iz­ nosi još uvek samo 1 100 000 tona; 1840. godine 2 800 000, od čega je gotovo po­ lovinu proizvela Engleska. Ali tada je već u toku industrijska revolucija. Sedamdesetih godina XX veka Evropa je kao celina proizvela 720 miliona tona čelika. Drugim recima, doba gvožđa je tek počelo u razdoblju koje pokriva naša knjiga. Što se vraćamo više u prošlost, od velikog preokreta koji donosi in­ dustrijska revolucija, to je manja uloga gvožđa; možemo videti da je ono igralo veoma skromnu ulogu u Starom poretku. U davnini, u Elomerovo doba, oklop jednog ratnika „vredeo je tri para volova, mač sedam, a konjski đem više od sa­ mog konja”147 Razdoblje o kojem govorimo u našoj knjizi još je uvek uglavnom doba drveta. Ostali metali Kao istoričari skloni smo da u prvi plan stavljamo masovnu proizvodnju i trgovinu; posvećujemo manje pažnje začinima nego šećeru, i a fortiori žitu; manje retkim i plemenitim metalima nego gvožđu, osnovi svakodnevnog života, čak i u vekovima kada se ono ne traži tako mnogo. Ovakvo stanovište je oprav­ dano ako je reč o retkim metalima, skromne upotrebe: o antimonu, kalaju, olovu i cinku (koji se koristi tek od kraja XVIII veka). Ali što se tiče plemenitih metala srebra i zlata - rasprava se nije ni približila kraju. Oni daju mogućnost za spekula­ cije, za poduhvate u kakve gvožđe kao siromašni metal nikad nije bilo uključeno. Ljudi su mnogo oštroumnosti uložili razmišljajući o srebrn, o čemu svedoče lepi crteži u Agrikolinim knjigama o rudnicima, kao i okna i galerije u rudnicima Sent-Mari-o-Min u Vogezima. Upravo su zbog srebra obrađivana vredna nalazišta žive u Almadenu, u Španiji (srebro je zahvaljujući metodi amalgamisanja u XV, a 145 Eli Heckscher, „Un grand chapitre de l’histoire du fer: le monopole suédois”; u: Annales

d'histoire économique et sociale, 1932, str. 131-133. J: Op. cit., tabela u dodatku. 1 Arturo Uccelli, Storia delta tecnica, 1945, str. 87.

358

Izvori energije i metalurgija

1

u ш •1 i ' .u

:

Rudnik srebra u Vogezima, u Kroa de Loren (prva polovina X V I veka): bunari, lestve, čekrci, kolica za prenos rude. Ovi rudnici su eksploatisani do 1670. Kabinet grafike

(fotoB.N.)

'

naročito u XVI veku, počelo da se industrijski proizvodi). Srebro je podstaklo i to da se ostvari napredak u rudarstvu (galerije, crpljenje vode, provetravanje). Moglo bi se čak tvrditi da bakar u to vreme igra jednako važnu ulogu, čak i važniju od gvožđa. Topovi od bronze su prava aristokratija među artiljerijom. Od XVIII veka brodski trupovi se redovno oblažu bakrom. Dvostruko topljenje bakra u postupku s olovom, omogućilo je izdvajanje srebra iz njegove rude u XV veku. Bakar je treći metal za kovanje novca, posle zlata i srebra. Prednost mu je laka to­ pljivost (plamena peć može dnevno da proizvede 30 tona bakra). Njegovu upo­ trebu podstiče i rani kapitalizam, koji objašnjava izvanredan razvoj rudnika bakra u Mansfeldu, u Saksoniji, u XVI veku, a kasnije, u XVII, boom švedskog bakra, i najzad, velike spekulacije sa japanskim bakrom (koji monopolizuje Istočnoindijska kompanija). Zak Ker, i još više Fugeri, bili su kraljevi bakra. Na Amsetramskoj berzi, čak i u kasnijim stolećima, bakar je najsigurnija investicija.

359

Šesto poglavlje

TEHNIČKE REVOLUCIJE I ZASTOJI

Tehničke osnove društva su prilično postojane. Novosti se probijaju sporo i teško. Velike tehničke „revolucije” od XV do XVIII veka su artiljerija, štamparstvo, okeanska plovidba. Ipak, reč „revolucija” je samo stilska figura. Nijedna od njih se nije odigrala munjevito. Samo je ova potonja - okeanska plovidba - do­ vela do neravnoteže, do „asimetrije” između raznih delova sveta. A uobičajenije je da se novi razvoji šire postepeno po svetu: arapski brojevi, barut, kompas, pa­ pir, svilena buba, štamparske prese. Nijedna novina ne ostaje dugo svojina samo jedne grupe, države, civilizacije. A kad i ostaje, to znači da drugi ne osećaju ni­ kakvu potrebu za njom. Tamo gde nastanu, nove tehnike se tako sporo ukorenjuju da susedi imaju vremena da saznaju o njima. Na zapadu se artiljerija pojavljuje verovatno u bici kod Kresija, a možda i kod Kalea 1347^ Pa ipak, glavni činilac u vođenju ratova u Evropi, postaće tek za vreme pohoda Šarla VIII na Italiju, u se­ ptembru 1494, nakon sto pedeset godina dozrevanja, eksperimentisanja i rasp­ rava. Zastoji postoje najviše u određenim područjima. Tako u saobraćaju (iako je još Magelan svojim putovanjem ukazao na saobraćajno jedinstvo sveta), kao i u poljoprivredi (gde je revolucionarni napredak bio ograničen na uže oblasti ili bez mogućnosti da odnese prevagu nad ustaljenim postupcima), nailazimo na sporost i ograničene inicijative Starog poretka, izmenjenog, ali ne i ukinutog.

TRI VELIKA TEHNIČKA PRONALASKA Poreklo baruta Izvestan „zapadni” nacionalizam podstiče istoričare nauke i tehnike da po­ riču ili umanjuju ono što je Evropa preuzela od Kine. Ma šta je tvrdio Aldo Mieli,1 svakako odličan istoričar nauke, otkriće baruta u Kini nije „legenda”. Još u IX veku naše ere, Kinezi ga prave od šalitre, sumpora i smrvljenog drvenog 1 Aldo Mieli, Panorama general de historia de la sciencia, II, 1946, str. 238, napomena 16.

361

Tehničke revolucije i zastoji

Prva artiljerija bombarduje gradske bedeme iz blizine. Straže Šarla VII, Marsiiala iz Pariza zvanog Overnjat, 1484, B. N. (otisak B. N.)

uglja. Prvo vatreno oružje je takođe bilo kinesko i smatra se da potiče iz XI veka iako je prvi kineski top tek iz 1356. godine.2 Da li je top bio nezavisno otkriven i na Zapadu? Pronalazak baruta se pripidokaza - Rodžeru Bekonu (1214-1293). Top se sigurno koristio 131 U Flandr4i; u Meću 1324; u Firenci 1326; u Engleskoj 1327;3456pri opsadi Cividale u pokrajini Friuli, 1331 ; top se možda koristio i na bojnom polju Kresija (1346) gde su, po recima Froasara, engleske „bombarde” zaprepastile Francuze Filipa VI Valoa. Izvesnije je da gaje Edvard III koristio sledeće godine u opsadi Kalea. Pa ipak, novo oružje zaista ulazi u borbu tek u sledećem veku u vreme teških i neizvesnih husitskih ratova, u srcu Evrope: pobunjenici imaju od , 4- ? - godine kola s lakim artiljerijskim oružjem. I konačno, artiljerija igra od­ lučujuću ulogu na kraju ratova Sarla VII protiv Engleza - više od sto godina na1 Z K^ ~ Sa(3 U kor'st Francuza- Ova važna novina se vezuje za otkriće, oko 1420, baruta u zrnu. On omogućuje trenutno i sigurno paljenje, što nije bilo mo­ guće sa starim mešavinama, koje su morale da se sabiju u top, pa tako sprečavale ravnomeran prolazak vazduha. Pa ipak, upotreba artiljerije nije postala pravilo. Postoje neke naznake da je korisćena u Spaniji i severnoj Africi od XIV veka. Ali kada je Seuta, važan grad na obali Maroka, koji drže Portugalci od 1415, napadnut od Mavara, jedan vojnik pustolov, koji je došao da se bori protiv „nevernika” kaže: „Bacali smo na njih ka1965 strCt04° M Сф011а' Guns and sails in the еаг1У Phase o f european Expansion 1400-1700,

’ з‘

_■

4 Storia della tecnologia, pr. C. Singer, II, str. 739. 5 Fnednch Lütge, Deutsche Sozial-und Wirtschaftsgeschichte, 1966, str 209 6 Stona della tecnologia, pr. C. Singer, str. 739. Lynn White, Medieval Technology and Social Change, 1962, str. 101.

362

Tehničke revolucije i zastoji

menje iz naših oruđa s dosta uspeha... Sa svoje strane, Mavri su gađali strelama i praćkama... Gađali su iz nekih katapulta celog dana”.7 Pa ipak, četiri godine ra­ nije, pri opsadi Carigrada (1453), Turci su koristili čudovišni top. Ali u samoj Španiji su još u službi bacači kamena koji su koriščeni pri opsadi Burgosa, 1475­ 1476. Ovde možemo dodati da je salitra poznata u Egiptu oko 1248. pod imenom „kineski sneg”; da su topovi sigurno koriščeni u Kaim već od 1366. i u Aleksandriji 1376, da su uobičajeni u Egiptu i Siriji 1389. Ovaj vremenski sled: Kale 1347, Kina 1356, itd„ ipak ne daje prvenstvo ni Evropi ni Kini kada je reč o pro­ nalasku topa. Karlo Čipola, ipak, misli daje početkom XV veka, kineski top vredeo, koliko evropski, ukoliko nije bio i bolji. Ali, krajem stoleća, evropska artilje­ rija znatno je bolja od svega što se proizvodi u Aziji - otuda i ona strava koju iza­ ziva pojava topova iz Evrope na Dalekom istoku u XVI veku.8 Kineski se top, zapravo, nije razvijao i prilagođavao zahtevima rata. Negde 1630. jedan putnik beleži da u blizini kineskih gradova „liju topove, ali nemaju iskustva ni veštine da njima rukuju”.9 Artiljerija postaje pokretna U početku su artiljerijska oruđa bila kratka i laka, oskudno punjena barutom (koji je bio redak i skup). Još uvek ne znamo šta koji naziv znači. Tako, ribaudequin je verovatno označavao niz spojenih arkebuza (neki su tumači to oružje opi­ sivali kao srednjovekovni mitraljez). Zatim su omžja rasla - od 136 do 272 kg u prošeku za vladavine Ričarda II (1376-1400), što se vidi na osnovu primeraka sačuvanih u londonskom Tauem. To su u XV veku ponekad ogromne lumbarde, kao što je nemački Donnerbiichsen, velika bronzana cev, položena u drveno ležište, čije je premeštanje stvaralo gotovo nerešive probleme. Čudesni top —der Strauss (noj) - koji je grad Strazbur pozajmio cam Maksimilijanu 1499. godine, da bi pokorio švajcarske kantone, to­ liko se sporo premeštao da samo što nije pao u mke protivniku. Običnija nezgoda se dogodila u martu 1500. kada je Ludvig Mavar naredio da se iz Nemačke u Mi­ lano doveze „šest cevi teške artiljerije”. Dve su se slomile već na putu.10 Još pre tog razdoblja stvorena je artiljerija velikog kalibra, dosta pokretna, u stanju da se kreće sa vojskom: tako je artiljerija braće Biro, doprinela pobedama Šarla VII kod Forminjija (1450) i Kastijona (1453). Takvu artiljeriju u Italiji vuku volovi; ona se koristi i u ne mnogo značajnoj bici kod Molinačele 1467.11 Ali se top na postolju, koji vuku snažni konji, pojavio u Italiji tek sa Šarlom VIII, u se­ ptembru 1494. On je izbacivao gvozdene kugle (čija se upotreba brzo proširila), a ne više kamenje. Ti projektili više ne gađaju samo kuće u opsednutom gradu, već i zidine. Nijedan utvrđeni grad, gde se odbrana do tada sastojala u odbrani ili pre7 Jorge de Ehingen, Viage..., u: Viajes estranjeros por Espana y Portugal, pr. J. Garcia Men­ doza, 1952, str. 245. 8 C. M. Cipolla, Guns and sails in the early phase o f European expansion..., str. 106-107. 9 C. de Renneville, Voyages..., V, str. 43. 10 Sanudo, op. cit., Ill, str. 170 i dalje. 11 Michel Mollat, u: Histoire du Moyen Age, izd. E. Perroy, str. 463.

363

Tehničke revolucije i zastoji

Artiljerija postaje pokretna. Topovi u pohodu Šarla VIII; na postoljima, prate vojski koja ide drumovima Italije (ibid., otisak B .N .)

daji kapija, više ne odoleva bombardovanju iz blizine. Topovi se dovoze do sa­ mog podnožja zidina, na spoljnu ivicu jarka i odmah se zaklanjaju, pokrivaju ne­ kim vrstama „koliba”, kako kaže Zan d’Oton, hroničar Luja XII. . G™dovi su trideset godina bili nemoćni pred ovakvom silom: njihovi bederrn rušili su se kao da su od kartona. Pa ipak, malo-pomalo se organizme otpor krhke kamene bedeme zamenjuju debeli bedemi od opeke, u koje su se đulad uzalud zarivala, dok je odbrambena artiljerija bila smeštena na uzvišenjima (ca­ valiers). Merkuno Gatinara,12 kancelar Karla V, tvrdio je 1530. da je dovoljno 50 artiljenjslah oruđa da onemoguće Francuze da naude carevom napredovanju u Italiji. Uostalom, utvrđeni grad Pavija je zaustavio vojsku Fransoa I, koju su s Karl Brandi, Kaiser Karl V, 1937, str. 132.

Ibid.

364

Tehničke revolucije i zastoji

leđa iznenadili carski vojnici 24. februara 1525. Marselj se takođe odupro Karlu V 1524. i 1536; slično tome Beč se odupro Turcima 1529, kasnije Mec carskoj vojsci 1552. i 1553. To ne znači da gradovi nisu mogli da budu zauzeti na prepad: Diren 1544, Kale 1558, Amijen 1596. Međutim, tvrđave se već pripremaju za odbranu, i to znači početak stručno vođenih ratova opsade i odbrane. Tek mnogo kasnije, Fridrih II i Napoleon napuštaju strategiju opsade gradova i nastoje da unište živu silu protivnika. U međuvremenu, artiljerija se usavršava. Racionalizuje se, pa 1544, Karlo V spušta kalibar na 7, a Anri II na 6. Najveći topovi za opsadu i odbranu gradova imaju domet 900 koraka; ostala, takozvana „poljska” artiljerija, ima domet samo 400 koraka.14 Kasniji razvoj je spor: u Francuskoj na primer, sistem generala De Valijera, iz doba Luja XV, trajaće sve do reforme Gribovala (1776). Tada uveden ogromni top poslužio je u toku revolucionarnih i Napoleonovih ratova. Brodska artiljerija Top se vrlo rano postavlja na brodove, ali i tu bez nekog reda. Već 1338. (dakle pre Kresija), top se može videti na palubi engleskog broda Mary of the To­ wer. Ali nekih trideset godina kasnije, 1372, „40 velikih brodova” Kastilje, uni­ štavaju svojim topovima engleske brodove na otvorenom moru u visini La Rošela. Engleski brodovi nisu imali topove i nisu mogli da se brane.1516Stručnjaci tvrde da su topovi na engleskim brodovima obavezni od 1373. U Veneciji, ništa ne dokazuje da je artiljerije bilo na galijama Sinjorije za vreme bespoštednih ra­ tova protiv Đenove (1378). Ali 1440, možda i ranije, venecijanski brodovi nose topove, kao i turski brodovi. U svakom slučaju 1498, kraj ostrva Mitilene (Lezbos), jedan turski schierazo od više od 700 botte (350 tona), u borbi s četiri mle­ tačke galije, napada ih lumbardama i uspešniji je od njih: pogađa ih kamenim đuladima, od kojih je jedno teško 85 funti. Naravno da artiljerija na brodove nije postavljena preko noći, bez teškoća. Na moru neće biti topova s dugačkom cevi, s pravom putanjom đuleta sve do otprilike 1550; u XVI veku otvori za topove na bokovima brodova još nisu pra­ vilo. Uprkos opasnosti, na moru plove naoružani i nenaoružani brodovi. Pomenuo sam nesreću Engleza pred La Rošelom 1372. Ali 1520, kada na Atlantiku fran­ cuski gusarski brodovi imaju artiljeriju, portugalski trgovački brodovi je nemaju, što je neobično za to doba. Međutim, porast gusarenja u XVI veku uskoro je primorao sve brodove da imaju svoje topove i obučene ljude za njihovo korišćenje. I ratni i trgovački bro­ dovi su sada naoružani. To je u XVII veku dovelo do neobičnih sporova oko uka­ zivanja počasti. U vreme Luja XIV ratni brodovi su imali pravo na poseban po­ zdrav pri ulasku u luku, pod uslovom da ne nose robu. O tome se i sporilo jer su je nosili svi. 14 W. Sombart, Krieg und Kapitalismus, str. 84-85. 15 Chroniques de Froissart, izd. 1888, VIII, str. 37 i dalje. 16 Sanudo, Diarii, I, 1879, col. 1071-1072.

365

Tehničke revolucije i zastoji

Brodska artiljerija: naoružani brod admirala Luja Malea, sira od Gravila (umro 1516). Olivije de la Mars , Promišljeni vitez, M uzej Konde u Šantijiu, ms. br. 507 (otisak Žirodon)

Ubrzo se pomorsko naoružanje, koje se nalazi na svim brodovima, uklapa u određena pravila: toliko ljudi, toliko artiljerije po toni nosivosti. „ U XVI’ Pa čak i u x v n veku pravilo je bilo jedan top na 10 tona. Tako možemo reći za jedan engleski brod ukotvljen aprila 1638. u Bandar Abasu, na užarenoj obali Persije, da je nedovoljno naoružan: na 300 tona samo 24 topa. Pravilo je, naravno, samo grubo, jer ima raznih brodova i topova, a i mnogo dru­ gih merila naoružanja, ma to bio i samo broj ljudi. Engleski brodovi u Sredo­ zemnom moru i kasnije na dugim putovanjima za Indiju, od kraja XVI veka, obično su i previše naoružani - imaju više ljudi i topova od ostalih. Po hodnicima 366

Tehničke revolucije i zastoji

„De Zeven Provincien”, brod admirala de Rijtera (1607-1676) načičkan topovima. Amsterdam, Rijksmuzeum (foto Muzeja)

duž kabina nema robe, pa omogućuju bolju odbranu. To su i neki od razloga nji­ hovog uspeha.17 Ima i drugih razloga. Veliki brod je dugo vladao morima, jer je bio sigurniji, bolje branjen i opremljen s više topova većeg kalibra. Ali u XVI veku mali bro­ dovi postižu zapanjujući trgovački uspeh, jer se brzo tovare i ne ostaju dugo u lu­ kama. Bolji su i u ratu jer mogu da se bolje naoružaju. Vitez De Raziji objašnjava to Rišeljeu u novembru 1626: „Ranije je strah od velikih brodova izazivalo to što su nosili teške topove, dok su srednji nosili samo male - koji nisu mogli da pro­ biju bok velikog broda. Ali sada je došlo do suštinske promene: brod od dvesta tona nosivosti ima isto tako velike topove koliko i brod od osam stotina”.18 U su­ kobu, veliki brod može čak da bude pobeđen, jer mali lakše manevriše, brži je, može da ga gađa u slabe tačke. Uspeh mornarica Holanđana i Engleza po svim morima sveta doneli su upravo brodovi male i srednje nosivosti. 17 Ralph Davis, „Influences de l’Angleterre sur le déclin de Venise au XVIIe siècle”, u: De­

cadenza economica Venesdana fiel secolo XVIII, 1957, str. 214-215. 18 Memorandum viteza De Razijija upućen kardinalu Rišeljeu, 26. novembra 1626, B. N, Ms. n. a., 9389, f° 66 v°. ''

367

Tehničke revolucije i zastoji

Arkebuze, muskete i puške Nemoguće je reći kad se tačno pojavila arkebuza. Verovatno krajem XV veka, jer je sigurno bila u upotrebi u prvim godinama XVI veka. Tako je u spisu Odam sluga zabeležno da su branioci prilikom opsade Breše 1512. „počeli da protivnika zasipaju vatrom iz svoje artiljerije i arkebuza”.19 Upravo arkebuze. a ne lumbarde ili kulevrine (topovi sa uskim izduženim cevima) pobediće ne­ gdašnje vitezove. Artiljerija je uništavala tvrđave, a neko vreme i gradove Up­ ravo je tane iz arkebuze pogodilo gospodina Bajara 1524. godine. „Dao Bog da ta nesrećna naprava nikad nije pronađena!”, pisaće kasnije Monlik, koji kaže daje 1527. za gospodina Lotreka i njegov pohod, koji će se loše završiti kod Napulja regrutovao od 700 do 800 Gaskonjaca, „što sam učinio za nekoliko dana, [...] a od kojih je od 400 do 500 bilo naoružano arkebuzama, kojih je u Francuskoj tada još uvek bilo malo”. Ovakva zapažanja, kao i mnoga slična, ostavljaju utisak da su na početku te promene naoružanja, vojske u službi Francuske, kasnile za nemačkim, italijanskim, a posebno španskim četama. Francuska reč je oblikovana prema nemačkoj Hackenbuch.se, što je dalo haquebute. Potom je pod uticajem italijanske reči archibugio nastao konačni oblik arquebuse (arkebuza). Možda ova kolebanja nešto i znače. Postoje mnogi razlozi za francuski slom kod Pavije 1525, a jedan od njih je začelo teško zrno španskih arkebuzira. Kasnije će Francuska povećati broj arkebuza (jedan na dva kopljanika). Vojvoda od Albe ići će i dalje i podeliti svoju pešadiju u Nizozemskoj na dva delà: na jednak broj arkebuzira i kopljanika. U Nemačkoj je 1576. odnos petorica kopljanika na trojicu arkebuzira. U stvari, koplje „kralj oružja”, bilo je još uvek neophodno u XVII veku, jer se arkebuzom baratalo veoma sporo. Morala se osloniti na rašlje, a zahtevala je stalno punjenje i paljenje fitilja. Čak i kad je musketa zamenila arkebuzu, Gustav Adolf je zadržao po jednog kopljanika na dva musketara. Puška, usavršena mu­ sketa, pojavljuje se 1630, a francuska vojska je uvodi 1703. Bio je to jedan od či­ nilaca koji su omogućili veće promene. Drugi je bio korišćenje metaka u kartonu koje vojska Velikog izbornog kneza upotrebljava 1670, a francuska vojska tek od 1690.1 konačno, uvođenje bajoneta, ukinuće dvostruku prirodu pešadije. Krajem XVII veka u svim evropskim pešadijama vojnici će nositi pušku i bajonet. Ovaj je razvoj zahtevao dve stotine godina. 1 U Turskoj je napredak još sporiji. U bici kod Lepanta (1571), na turskim brodovima je mnogo više strelaca lukom nego arkebuzira. Pa čak i 1603, jedan portugalski brod koji je u visini Negreponta bio napadnut od turskih brodova, bio je „zasut strelama do osmatračnice na jarbolu”.22 izd. l872fsfra 28QUga ^

Serviteur)’

Très ЈоУете et Très Plaisante Histoire... de Boyard,

oj Biaise de Monluc, Commentaires, izd. Pleîade, 1965, str. 34, 46. “ Mianel РнГ" Па T ? re;diti W- Sombart’ Krieg und Kapitalismus, str. 78 i dalje. Mieuel de Castro, Vida del soldado espanol Miguel de Castro, 1949, str. 511.

368

Tehničke revolucije i zastoji

Proizvodnja i troškovi Artiljerija i vatreno oružje su bitno izmenili način vođenja rata između država, ekonomski život i kapitalističku organizaciju proizvodnje oružja. Malo-pomalo dolazi do koncentracije industrije oružja, ali samo na skrom­ noj lestvici, jer su ratne potrebe veoma raznovrsne. Jedan proizvođač ne može da proizvodi barut, cevi arkebuza, hladno oružje i tešku artiljeriju. Uz to, izvori ener­ gije nisu koncentrisani u određenim tačkama. Industrija mora da traga za energi­ jom, duž obala reka i u šumskim oblastima. Samo bogate države mogu da podnesu izuzetne troškove novog načina rato­ vanja. Uskoro će biti ukinuta i dugo održavana nezavisnost mnogih gradova. Montenj, prolazeći kroz Augsburg 1580, još uvek može da poseti skladišta oružja, kojima se divi.23 Daje bio u Veneciji, mogao se diviti Arsenalu, ogromnoj manu­ fakturi sa skoro 3 000 radnika koje svakog dana na posao poziva veliko zvono na crkvi svetog Marka. Sve velike države, naravno, imaju svoje arsenale (Fransoa I ih je osnovao 11, a Francuska ih ima 13 krajem njegove vladavine). Sve imaju ve­ lika skladišta oružja. Tokom vladavine Henrija VIII, najveća skladišta u Engle­ skoj su u Taueru u Londonu, u Vestminsteru, Griniču. Katolički kraljevi u Španiji se oslanjaju na arsenale u Medini del Kampo i Malagi.2425Turski sultan ima svoje u Top Hanu i Galati. Pa ipak, do industrijske revolucije, evropski arsenali se obično sastoje od niza radionica i pojedinačnih zanatskih jedinica, a ne fabrika u kojima su proiz­ vodni zadaci racionalno raspodeljeni. Zanatlije često rade za arsenal kod svoje kuće, na manjoj ili većoj udaljenosti. A i oprez nalaže da se barutane drže podalje od gradova. Obično se smeštaju u planinske ili slabo naseljene oblasti, kao što je Kalabrija, blizina Kelna u Ajfelu, grofovija Berg. U Malmediju je 1576, uoči us­ tanka protiv Španaca, bilo sagrađeno 12 barutana. Sve - čak i one koje se u XVIII veku smeštaju duž Vupera, pritoke Rajne - proizvode drveni ugalj od pasjakovine, Faulbauma, radije nego od drugog drveta. Treba pomešati ugalj sa sumpo­ rom i salitrom, a onda to prosejati da bi se dobio krupni ili sitni barut. Venecija, štedljiva kao i uvek, uporno koristi krupni barut, jeftiniji od sit­ nog. Međutim, bolje bi bilo, kaže 1588. vrhovni intendant njenih tvrđava, „kori­ stiti samo sitni, kao što to čine Englezi, Francuzi, Španci i Turci, koji imaju samo jednu vrstu baruta za arkebuze i topove”. Sinjorija u to vreme ima šest miliona funti krupnog baruta, što znači 300 punjenja za svaki od 400 topova na tvrđa­ vama. Dva miliona funti težine baruta, dakle 600 000 dukata, bilo bi potrebno za 400 punjenja. A prosejati taj barut da bi se usitnio značilo bi dodatni izdatak od još 150 000 dukata. Ali pošto je naboj sitnim barutom manji za trećinu od naboja krupnim, opet bi se na tome dobilo. Čitalac nam neće zameriti što navodimo podatke iz ovog starog knjigovod­ stva. Ono pokazuje to da je bezbednost Veneciju stajala najmanje 1 800 000 du23 М. de Montaigne, Journal de voyage en Italie, str. 1155. 24 Médit., prva knjiga, str. 167. 25 Izveštaj Savomjana de Brace (Savorgnan de Brazza) o poslednjim godinama XVI veka, ili u Državnom arhivu ili u Muzeju Correr u Veneciji.

369

Tehničke revolucije i zastoji

Arkebuzit i, detalj neobične slike bitke kod Pavije (1525), Ruprehta Helera, slikara koji je im u ЛТл i « л / т л -. ' 7 с л л л т . • i • • ri -it i , л . . . J J radio u Nemačkoj oko 1529. Nacionalni muzej, Stokholm (foto Muzeja)

kata za barut, stoje više od godišnjeg mletačkog budžeta. Dakle, čak i kada nema rata, pripreme za njega su izuzetno skupe. A brojke rastu s godinama: Nepobediva armada plovi 1588. ka Severn sa 2 431 topom, 7 000 arkebuza, 1 000 musketa, 123 700 đuladi, što će reći 50 po topu, kao i neophodni bamt. Ali, 1683. Fran­ cuska ima na svojim brodovima 5 619 topova od livenog gvožđa, dok ih Engleska ima 8 396. Metalurške ratne industrije se razvijaju: u XV veku u Breši na teritoriji Ve­ necije, vrlo rano u Štajerskoj, oko Graca; oko Kelna, Regensburga, Nordlingena, Nirnberga i Sula (arsenal Nemačke je bio najveći centar u Evropi sve dok ga Tili26 26 W. Sombart, op. cit., str. 88.

370

Tehničke revolucije i zastoji

nije 1634. uništio); u Sent-Etjenu, gde je 1605. zaposleno više od 700 radnika u „moćnom arsenalu hromog Venerinog muža”. Na kraju da pomenemo, iako one nisu najmanje važne, visoke švedske peći, izgrađene u XVII veku holandskim i engleskim kapitalom. Preduzeća u Geru mogu da skoro odjednom isporuče 400 artiljerijskih oruđa, što je omogućilo Ujedinjenim Pokrajinama da 1627. zaustave napredovanje Španaca, južno od delte Rajne.28 Brzi razvoj vatrenog oružja podstakao je industriju bakra, sve dok su se to­ povi proizvodili od bronze i izlivali po istom postupku kao i crkvena zvona (dobra srazmera - različita od one za zvona - 8% kalaja i 92% bakra, bila je po­ znata još u XV veku). Međutim, već u XVI veku pojavljuju se topovi od gvožđa, u stvari, od livenog gvožđa. Od 2 431 topa Nepobedive armade, 934 su od gvožđa. Ovi jeftini topovi će zameniti one skupe od bronze i početi da se proizvode na ve­ liko. Postoji veza između razvoja artiljerije i razvoja visokih peći (kao što su bile one koje je Kolber podigao u Dofineu). Ali trošak za artiljeriju se nije završavao na proizvodnji i snabdevanju mu­ nicijom. Valja je održavati i premeštati. Španci, za održavanje 50 topova koje imaju u Nizozemskoj 1554 (topovi, polutopovi, kulevrine i serpentine), mesečno izdvajaju više od 40 000 dukata. Da se ta masa pokrene potreban je „mali voz” od 473 konja, samo za konjicu, kao i „veliki voz” od 1 041 konja i 575 kola (sa po četiri konja), u svemu 4 777 konja, što po topu predstavlja skoro 90 konja.29 A u to doba održavanje jedne galije staje oko 500 dukata mesečno.30 Artiljerija u svetskim razmerama U svetskim razmerama, važna je i tehnika ali i način na koji se primenjuje. Turci - veoma spretni u zemljanim radovima, bez premca kod kopanja rovova prilikom opsada, veoma dobri strelci - nisu u stanju da oko 1550. primene teške konjičke pištolje, kojima se barata samo jednom rukom.31 A prema svedoku koji ih je video za vreme opsade Malte 1565, „ne pune arkebuze brzo kao mi svoje”. Rodrigo Vivero, koji obožava Japance, zapaža da oni ne znaju da koriste artilje­ riju i dodaje da im je šalitra odlična, ali barut rđav. Otac Las Kortes piše isto o Ki­ nezima (1626): „Ne pucaju iz arkebuza s dovoljnim nabojem baruta.”32 A potonji je, kaže drugi svedok, slab, krupan, pogodan samo za počasnu paljbu. Južna Kina kupuje od Evropljana „puške duge 7 p a lm i koje izbacuju veoma mala zrna, ali one su tu više radi zadovoljstva nego radi koristi”.33 Artiljerijske škole na Zapadu sve više dobijaju na značaju. Obično se nalaze u gradovima (naročito u onima kojima preti opasnost). Učenici-strelci svake nedelje odlaze na strelište s muzikom na čelu. Uprkos velikoj potražnji, Evropi ni21 Ibid., str. 93. 28 F. Breedvelt van Veen, Louis de Geer 1587-1655 (na holandskom), 1935, str. 40 i 84. 2®Oko 1555 (?) Stara serija K u Nacionalnom arhivu Pariza, premeštena u Simankas. 30 Médit, druga knjiga, str. 168. 31 Médit, druga knjiga, str. 134. 32 P. de Las Cortes, navedeni dokument. ' 3 G. F. Gemelli Careri, op. cit., IV, str. 374.

371

Tehničke revolucije i zastoji

kad neće nedostajati strelci, arkebuziri i majstori livci. Neki od njih lutaju svetom, Turskom, severnom Afrikom, Persijom, Indijom, Sijamom, Indonezijom, Rusi­ jom. U Indiji su sve do smrti Oreng Zeba (1707) tobdžije Velikog Mogula bili ev­ ropski plaćenici. Tada će ih zameniti, iako ne baš uspešno, muslimani. Kao posledica ovog toka događaja, tehnika služi i jednim i drugim. To je posebno tačno za Evropu, gde se uspesi međusobno poništavaju. Ako Rokroa 1643. predstavlja uspeh francuske artiljerije (što nije sasvim izvesno), reč je u najboljem slučaju o vraćanju milo za drago (mislimo na arkebuze iz Pavije). Ar­ tiljerija nije stvorila stralnu neravnotežu snaga u korist nekog vladara, ali je doprinela povećanju vojnih izdataka, delotvornosti države, a začelo je donela zaradu i preduzetnicima. U svetskim razmerama, Evropljane je dovela u povlašćeni po­ ložaj —na morskim granicama Dalekog istoka i u Americi, gde su se topovi malo koristili, ali gde je barut arkebuze bio od većeg značaja. Sto se tiče islamskih vladara, uspesi su polovični. Zauzimanje Granade (1492), kao i španska okupacija severnoafričkih utvrđenja, presidiosa (1497, 1505, 1509-1510), ostvareni su pomoću artiljerije. Isto tako i pobeda Ivana Groz­ nog nad islamskim vladarima u Kazanu (1551), Astrahanu (1556). Ali bilo je i turskih odgovora: zauzimanje Carigrada (1453), Beograda (1521), pobeda kod Mohača (1526). Rat su Turci vodili zaplenjenom hrišćanskom artiljerijom (5 000 topova zaplenjenih u Mađarskoj od 1521. do 1541); koristili su i svoju vatrenu moć izuzetno delotvorno za ono vreme: kod Mohača, turska artiljerija okupljena u središtu bojnog polja presekla je mađarsku liniju. Na Malti je 1565. godine na branioce izbačeno 60 000 đuladi, a 118 000 na Famagustu (1571-1572). Štaviše, artiljerija je Turcima dala razornu nadmoć nad ostatkom islamskog sveta (Sirija 1516, Egipat 1517), kao i u borbama protiv Persije. Godine 1548. veliki persijski grad Tabris podlegao je nakon osmodnevnog bombardovanja. Uspeh artiljerije je i pohod Babera koji je srušio Indiju sultana u Delhiju, zahvaljujući svojim topo­ vima i arkebuzama, na bojišu kod Panipata 1526. A i ona mala avantura iz 1636. godine, kada su tri portugalska topa na Kineskom zidu naterala u bekstvo mandžursku vojsku, osiguravši još skoro deset godina života kineskoj dinastiji Ming. Iako nismo sve pobrojali, ponešto možemo i da zaključimo. Ako se odmere napredovanja i nazadovanja, vidimo da artiljerija nije promenila granice velikih kulturnih zajednica. Islam ostaje gde je bio. Daleki istok nije dublje pogođen (bitka kod Plasija se odigrala tek 1757). Artiljerija se polako širila, pa će stići i na japanske piratske lađe 1554. U XVIII veku nije bilo malajskog pirata koji na svom brodu nije imao top. Od papira do štamparstva Papir34 je stigao izdaleka, opet iz Kine, a prenet je u Evropu preko islam­ skih zemalja. Iako su se prvi mlinovi za papir okretali u Španiji u XII veku, prva evropska industrija papira osnovana je u Italiji početkom XIV veka. Oko Fabri34 A. Blum, Les Origines du papier, de l ’imprimerie et de la gravure, 1935.

372

Tehničke revolucije i zastoji

jana, još u XIV veku, točak na vodeni pogon pokreće „batove”, ogromne drvene maljeve ili čekiće, opremljene noževima i klinovima, koji cepaju krpe u ko­ made.3536 Voda je tu i pokretačka snaga i sastojak. Pošto proizvodnja papira zahteva ogromne količine čiste vode, mlinovi su smešteni na brzim rekama, uzvodno od gradova koji bi ih mogli zagaditi. Venecijanski papir se proizvodi oko jezera Garda. U Vogezima veoma rano postoje pogoni za izradu papira; tako je i u Sampanji, sa velikim središtem u Troa; tako je i u Dofineu. U tom širenju veliku ulogu igraju italijanski radnici i kapitalisti. Na sreću, sirovine, to jest starih krpa, ima dovoljno. A gajenje lana i konoplje poraslo je u Evropi od XIII veka. Pla­ tneno rublje zamenilo je staro vuneno. Kao sirovina može da posluži i stara užad (kao u Đenovi).37 Ipak, nova industrija se tako razvija da dolazi do kriza u snabdevanju; dolazi do parnica između proizvođača hartije i sakupljača starih krpa koji dolaze u velike gradove ili područja gde je moguće prikupljati velike količine krpa, na primer, u Burgundiju. Papiru, koji nije imao čvrstoću ni lepotu pergamenta, jedina prednost je cena. Za jedan rukopis od 150 stranica na pergamentu valjalo je potrošiti kože od desetak ovaca,38 „ра je, dakle, sâmo prepisivanje bilo najmanji izdatak u ćelom poslu”. Pa ipak, gipkost novog materijala, papira, kao i njegova jedinstvena površina, naprosto su ga predodredili za štamparske prese. A što se tiče samog štamparstva, sve je pripremilo njegov uspeh. Broj čitalaca na univerzitetima na Zapadu, a i izvan njih, znatno je porastao od XII veka. Zbog čitalaca, uvećava se broj prepisivačkih radionica, a prepisi postaju sve tačniji. Počinju da se traže nove i brze metode, makar i za grube reprodukcije iluminacija. Tako su ugledala svetio dana i prva „izdanja”. Sačuvano je dve stotine pedeset primeraka Mandevilovog putovanja, dovršenih 1356 (od čega 73 na nemačkom i holandskom jeziku, 37 na francuskom, 40 na engleskom, 50 na latinskom).39 Otkriće pokretnih slova Nije toliko važno ko je na Zapadu sredinom XV veka izumeo pokretna slova. Moguće da je to bio građanin Majnca Gutenberg i njegovi saradnici - što još uvek izgleda najverovatnije; ili Pražanin Prokop Valdfogel, koji se nastanio u Avinjonu; ili Koster iz Harlema, ako je postojao; ili možda neko sasvim nepoznat. Važnije je pitanje da li se tu radi o izvornom otkriću ili ponovnom pojavljivanju, imitaciji. Naime, u Kini je štamparska presa bila poznata već u IX veku, dok su u Ja­ panu budističke knjige štampane u XI veku. Pa ipak, ovo prvo otiskivanje na gra­ viranim drvenim pločama, od kojih je svaka odgovarala jednoj stranici, bilo je izuzetno sporo. Tek je između 1040. i 1050. Pi Čeng došao na revolucionarnu za35 Lucien Febvre, H. J. Martin, L ’Apparition du livre, 1971, str. 41^-2. 36 Ibid., str. 42 i 47. " 37 Ibid., str. 47. 38 Ibid., str. 20. 39 Ibid., str. 36.

373

Tehničke revolucije i zastoji

misao o pokretnim slovima. Prva slova su bila napravljena od pečene gline i bila su učvršćena voskom na metalnu ploču. Nisu naišla na šire prihvatanje, kao ka­ snije ni slova od kalaja, koja su se brzo trošila. Ali početkom XIV veka proširila se upotreba drvenih pokretnih slova koja su stigla čak i u Turkestan. I najzad, u prvoj polovini XV veka usavršena su metalna slova, u Kini ili u Koreji, a koristila suscu razdoblju od pedeset godina koje prethode Gutenbergovom„izumu”.4®Da li je štampa, zapravo, preneta na Zapad? Na to navodi tvrdnja Luja Le Roa, iz­ rečena, doduše, kasno, 1576, dakle, posle pojave slova. Portugalci „koji su plovili širom sveta kaže Le Roa, doneli su iz Kine „knjige štampane pismom te zemlje, tvrdeći da se tamo već dugo koriste. To je neke navelo na pomisao daje izum do­ ne1; preko Tatarije i Rusije u Nemačku, a zatim prenet i u druge hrišćanske ze­ mlje . Pa ipak, ovakve tvrdnje nisu dokazane. U Kini je svakako boravilo mnogo putnika iz Evrope, od kojih su neki bili obrazovani, tako da možemo da posumnjamo u evropsko poreklo pronalaska. Ali evropsko štamparstvo, bilo plagijat ili ponovni pronalazak, nastaje posle mnogo teškoća i opita negde oko 1440-1450. Pokretna slova su se morala izlivati iz legure s tačno određenom srazmerom olova, kalaja i antimona (rudnici anti­ mona su, izgleda, otkriveni tek u XVI veku), to jest od legure dovoljno otporne, ali ne pretvrde. Potrebna su tri postupka: od veoma tvrdog čelika izrade se šila kojima se naprave reljefna slova; potom se slova utisnu u kalupe od bakra (rede od olova), i na kraju, pokretna slova se dobijaju ulivanjem legure u kalup. S tak­ vim slovima se pristupa „slaganju”; zbijaju se redovi i proredi, vrši premazivanje štamparskom bojom, i otiskivanje na listu papira. Štamparska presa na polugu, koja se pojavila sredinom XVI veka, malo će se menjati do XVIII. Glavna teško­ ća je što se slova brzo habaju. Da bi se zamenila treba ponovo koristiti šila, koja se i sama troše. Drugim recima, postupak treba ponoviti iz početka. A za to je bilo potrebno pravo zlatarsko umeće.4“ Nije čudo što je novi pronalazak proizišao iz njihove sredine, a ne, kao što su neki smatrali, od ksilografa koji su štampali na drvenim izrezbarenim pločama. Štaviše, ovi trgovci narodnim slikama borili su se neko vreme protiv novog izuma. Ali 1461, Albreht Pfister, štampar iz Bamberga, prvi je u štampanu knjigu uneo graviru dobijenu drvetom. Od tada drvo više nije bilo ozbiljan suparnik.43 Sporo se usavršavajući, štamparski zanat je još u XVIII veku bio gotovo isti kao i na svojim počecima. „Do 1787. godine (kada je Fransoa Ambroaz Dido za­ mislio presu koja je omogućavala otiskivanje stranice jednim okretajem ručice), štamparstvo je bilo takvo da bi se Gutenberg, daje vaskrsao i ušao u neku štampa­ riju u vreme kad je Francuskom počeo da vlada Luj XVI osetio gotovo kao kod kuće.”44 40 T. F Carter, The Invention o f printing in China and its spread westward, 1925, passim, i naročitomu. 211-218. и ’ D ■L c^S Roy’ De la Vicissitude ou Variété des choses en l ’Univers, 1576, str. 100 naveo Rene Etiemble, Connaissons-nous la Chine!, 1964, str. 40. L. Febvre, H. J. Martin, op. cit., str. 60 i dalje, 72-93. 4“ Ibid., str. 134. 44 Ibid., str. 15.

374

:A ^

PtnOflUüUU un ) ;ш h a ц fïit a аЛГша1'в6швШмс11®;; lu qui ' p ut :::. utiinr a ‘ ћ ' r i ).lb 1? t....i ......■ д а ш т iaua piffentumuiftr w muUa uftriTmirorft- n m giumm a p i a® >quim ait i® t ш 6|гш6 јш *шп pacte пл muni reiiffisaimi fuMolfi U î i p ........DSliti X

b

in

a tournai* fcnpnmiu took m» ■ - « n ■ m ..? hi 'u -

i lift ; • ïîffitdS üülfft |pk# 1ШШffS ftfcut m face qisbau ito afftoit тш # шшгС-mрш 8рша шшртшшс m m 4 a Paru Pjipf'i a.m iii.i ùiii'i n |ш р н ramqï mârwitr que qim I Dammagna groa PiPai-ia L boa ûfiSmn џаgcaim■m qш § atimsio ацјх mit rr patms-m ! mi a; ïofirmao akamuif gig тш jig baûa yfaüttbJî-fifat p p # w , I toffstofcuuiviiü ша!шо aiiniti

№аш ш кШ ш дш & аш чрв»

f

I

ftüsrr шдпт-бтпф ai its e s

j , г,nali шш atbf fnginrs jîfrq tor- tajimo ajirrano %оптал*

tus *ma q tuno on tel11fiq.pa ■ iiutDuchiü fuptuuis umđao i fmi" i¥amî àa pluiofapb0: шшш onftc fcfuu-Bû rra li um laitro rtoqitraf fouir ma namu-ïf uiftmmbifpamr gal luirüqj fmiUuoquofôa annffr notoira Igpuf »ft quao aù mmupUmmmn fut routa non aaTfrat-yimsoiîomiofama y üimt-ttabimilia паа m auto mm otuibuo frtto crirtuàüuqî mirartmrm afbim tanta mgf ü-aituû frrra urhmt qwttrnu BроИошш ftiir îîlf magus ucuuigus ioquttur fuir philo fapinra tup'ragoîffl aatoîtif a«nmpfas-ymfmu caiicafû * albauoa'ffUtis-auiffftgnaa * opulfîtfiinta rrgua tutor pnif mif'Haû eatm i takTГарШв amnrmfanffûpimnt.iü 1шд 1И Ш î mhvarc.u m dramo Ггшш адаш toшшШfito рошгспшгг ЏтШШùtfojm loo tonamra-to nmnto-to tor ш at frtml mifu-tuiium torf nni'lužrpđiun itao•batwloin os* k aitooo-nirtoo■affmoo• p a rte s -ћггт.рћшшв-ам bra- pairtn oo•it uftњaifiim ù:iâ-p mtr ntno pitmcm p g smfaptoft.iofrfimiofîCfiinaiii folioramfl uiftra m fabuio : Inimiif îîlf шг ubiq; qo tofir itt:i ifprr .ptmfo-fnnpff шг

'Ж

t -

f *

.. m - ....v:,r «Ma» i Slili.. J/1IB

1

т ^

1Лс*

fk fm : JC

’

Prvi list рг\’в knjige Biblije, nazvane Biblija u 36 redova s ukrasima u boji. Bamberg, Gutenberg oko 1458-1459 (otisak B. N.)

375

Tehničke revolucije i zastoji

Pronalazak je obišao svet. Kao što su majstori za topove tražili posao, tako su i štampari s improvizovanom opremom putovali na sreću, zaustavljali se gde im se ukaže prilika, a potom odlazili u službu kod drugog gazde. U Parizu je prva knjiga štampana 1470, u Lionu 1473, u Poatjeu 1479, u Veneciji 1470, u Napulju 1471, u Luvenu 1473, u Krakovu 1474. Godine 1480. bilo je više od 110 gradova u Evropi sa štamparijama. Između 1480. i 1500. štamparstvo stiže u Španiju, širi se po Nemačkoj i Italiji i dolazi do skandinavskih zemalja. Godine 1500. u Evropi u 236 gradova postoji štamparska radionica.45 ‘ Po nekim proračunima, inkunabula (knjiga štampanih pre 1500) je bilo oko 20 miliona. U to vreme Evropa ima nekih 70 miliona stanovnika. Tok se u XVI veku ubrzava: 25 000 naslova objavljenih u Parizu; 13 000 u Lionu; 45 000 u Ne­ mačkoj; 15 000 u Veneciji; 10 000 u Engleskoj, možda 8 000 u Nizozemskoj. Za svaki naslov valja računati prosečan tiraž od 1 000 primeraka, to jest od 140 do 200 miliona knjiga, na 140 000 do 200 000 naslova. A Evropa, krajem tog veka, uključujući i Rusiju, nema više od 100 miliona stanovnika.46 Knjige i štamparije izvoze se u Afriku, u Ameriku, na Balkan (gde ih preko Venecije donose putujući štampari iz Crne Gore), u Carigrad, gde prese sa Zapada donose jevrejske izbeglice. Portugalci na svojim brodovima odnose prese i po­ kretna slova u Indiju i, naravno, u prestonicu Gou (1557), zatim u Makao na domak Kantona (1588), kao i Nagasaki (1590).47 Ako je pronalazak i stigao iz Kine, sada je zatvorio pun krug. Štamparstvo i istorija Kao raskoš, knjiga je od samog početka podvrgnuta strogim zakonima do­ biti, ponude, potražnje. Štamparska oprema mora često da se obnavlja, radna snaga je skupa, izdaci za hartiju su dva puta veći od ostalih, a povratak sredstava spor. Zbog svega toga štamparije zavise od zajmodavaca koji uskoro kontrolišu prodajne mreže. Svet izdavača već od XV veka ima svoje Fugere u malom: izvesnog Bartelemi Bijera (umro 1483) u Lionu, Antoana Verara u Parizu koji, kao vlasnik zanatske radionice za kaligrafiju i ukrašavanje rukopisa, prihvata nove metode i postaje stručnjak za ilustrovanu knjigu i u Francuskoj i u Engle­ skoj; porodicu Đunta, iz Firence; Antona Kobergera, možda najvećeg izdavača svog doba, koji je u Nirnbergu od 1473. do 1513. izdao bar 236 delà; Zana Ptija, koji je kontrolisao pariško tržište knjige početkom XVI veka; Aida Manucija iz Venecije (umro 1515). I da navedemo poslednji primer, Francuza Plantena, rođe­ nog u Tureni 1514, koji se 1549. nastanio u Antverpenu, gde je stekao bogat­ Kao roba, knjiga zavisi od puteva, prometa, sajmova: u XVI veku sajmovi se održavaju u Lionu i Frankfurtu, a u XVII veku i u Lajpcigu. Gledano u celini, trgovina knjigama je sredstvo moći u službi Zapada. Mišljenje živi od susreta i 4^ Ibid., str. 262 i dalje. 6 Ibid., str. 368. 1 Ibid., str. 301. 48 Ibid., str. 176-188.

376

Tehničke revolucije i zastoji

razmena. Štampana knjiga je ubrzala i proširila tokove koje je stara rukopisna knjiga držala suviše uskim, pa i zatvorenim. Štamparstvo je ubrzalo neke razvoje, iako je bilo i vremena kada je napredak zaustavljen. U XV veku, dobu inkunabula i vladavine latinskog jezika, preovlađuju verska književnost i pobožni spisi za na­ rod. U početku XVI veka, izdanja klasične književnosti na latinskom i grčkom, doprinose poletu humanizma. Malo kasnije, reformacija a potom i protivreformacija, staviće knjigu u službu širenja svojih ideja. Dakle, uzme li se sve u obzir, teško je reći kome je štamparstvo zaista po­ služilo. Ono je proširilo i ojačalo mnogo toga. Ipak, izdvaja se jedna posledica. Veliko otkriće koje će pokrenuti matematičku revoluciju u XVII veku, bilo je ot­ kriće - da se poslužimo recima Osvalda Špenglera - broja funkcije: Y=f(x), kako se danas kaže. Pojam funkcije podrazumeva sa svoje strane pojmove infinitezi­ malnog (beskrajno malog) i granice: oba pojma već postoje kod Arhimeda. Ali ko je u XVI veku znao za Arhimeda? Nekolicina povlašćenih pojedinaca. (Desilo se da je Leonardo da Vinči u par navrata tragao za nekim od Arhimedovih rukopisa pošto mu je neko o tome pričao.) U početku sporo prihvatajući naučna delà, štam­ parstvo ih kasnije prihvata i postepeno obnavlja znanja koja su stekli grčki mate­ matičari. Zajedno sa delima Euklida, Apolonija iz Perga (o kupama), Arhimedova kapitalna ostvarenja postaju takoreći svima dostupna. Moguće je i da je srazmerno kasno objavljivanje ovih delà krivo za spori razvitak moderne matematike od kraja XVI do početka XVII veka. Pa ipak, bez njih napredak bi bio još sporiji. Podvizi Zapada: okeanska plovidba Osvajanje „debelog mora” donelo je Evropi svetsko prvenstvo koje će tra­ jati vekovima. Sada je tehnika - okeanska plovidba - stvorila „asimetriju”, povla­ sticu u svetskim razmerama. U stvari, vladavina Evrope, koja se proširuje svim morima sveta, postavlja veliki problem: kako to da se u okeansku plovidbu, sa ko­ jom su bile upoznate, nisu uključile sve pomorske civilizacije? U načelu, sve su mogle učestvovati u takmičenju. A Evropa je ostala sama u trci. Mornarice Starog sveta Iznenađenje je utoliko veće jer su se pomorske civilizacije oduvek među­ sobno poznavale; oslonjenje jedna na drugu, pokrivale su Stari svet neprekidnim pojasom od evropskog Atlantika do Indijskog okeana. Indonezije i spoljnih mora Pacifika. Zan Pužad je smatrao da Sredozemno more i Indijski okean sačinjavaju jedinstveno more, koje je on nazivao „putem za Indiju”.49 Zapravo, „put za In­ diju”, plovna osa Starog sveta, bila je čak i duža: počinjala je na Baltiku i Lamanšu i sezala do Pacifika. Suecki zemljouz nije presecao ovaj put na dvoje: vekovima je jedan ruka­ vac Nila stizao u Crveno more povezujući ga sa Sredozemnim morem. Taj kanal 49 Jean Poujade, La Route des Indes et ses navires, 1946.

377

Tehničke revolucije i zastoji

Jedan zanimljiv prikaz Venecije (kraj X V veka), na kom su prepoznatljivi Pjaceta i njena dva stuba, Zvonik i Duždeva palata. U daljini, između zamišljenih ostrva i ulaza u lagunu, mogu se videti brodovi s četvrtastim jedrima. Muzej Konde u Šantijiu (foto Žirodon)

378

Tehničke revolucije i zastoji

Brod s trouglastim jedrim a predstavljen kao ukras na vizantijskom tanjiru. Muzej u Korintu (Joto Rože-Viole)

Nešao iz Doba Luja Svetog, bio je kasnije zatrpan. Početkom XVI veka Mlečani i Egipćani razmišljaju da ga ponovo otvore. A ljudi, životinje i brodovi u delovima, prelaze preko zemljouza. Turci su 1538, 1539, 1588. slali svoju flotu u Crveno more. Na kamilama su je rastavljenu prenosili preko pustinje i sastavljali je po dolasku.50 Putovanje Vaska de Game (1498) nije uništilo ovaj stari saobraćaj iz­ među Evrope i Indijskog okeana, već mu je dodalo novi put. Takva bliskost ne donosi nužno i mešanje. Niko se ne drži toliko čvrsto svo­ jih navika kao pomorac, ma gde se nalazio. Kineske džunke, uprkos mnoštvu prednosti (jedra, kormilo, trupovi s nepropusnim odeljcima, kompas od XI veka, ogromne zapremine od XIV veka) stižu do Japana, ali na jugu ne idu izvan Tonkinškog zaliva. Od Turana pa do udaljenih obala Afrike, sreću se samo manje razvijeni indonežanski, indijski i arapski brodovi, sa trouglastim jedrima. Po­ morske granice civilizacija, što je teško poverovati, isto su tako čvrste kao i kop­ nene. Narodi se drže svojih prostora kako na kopnu, tako i na moru. Ipak, susedi se posećuju: kineski jedrenjaci i džunke se vide u Tonkinškom zalivu, jer je Ton­ kin bio pod kineskom vlašću. Iako je izgledao kao granica, Suecki zemljouz to 50 Médit, prva knjiga, str. 499.

379

Tehničke revolucije i zastoji

Trgovački brod naoružan topovima spočetka XVII veka na putu za Indiju. Mnoštvo riba koje lete. Iz knjige Teodora de Brija, „Admiranda N arratio”, Frankfurt 1590, „Navigatio in Brasiliam Am ericae” (otisak B. N. )

nije bio, jer su civilizacije baš preko njega prelazile. Tako je postupio i islam kada je zauzeo veliki deo Sredozemlja, i kada je uveo takozvano latinsko ili uzdužno jedro. Ovo trouglasto jedro je poreklom indijsko, iz Omanskog mora, gde ga je islam pronašao. Jedro koje mi smatramo tipično sredozemnim upravo se na taj način odomaćilo.51 Ovo jedro, svakako pozajmica, zamenilo je četvrtasto jedro koje su koristili svi narodi Sredozemnog mora, od Feničana do Grka, od Kartaginjana do Ri­ mljana. Nailazilo je i na otpore, na obalama Langdoka, na primer; još i više u gr­ čkim vodama, sve dok je Vizantija vladala njima snagom svojih brodova i svojim tajnim oružjem „grčkom vatrom”. Nije čudno što se trouglasta jedra pojavljuju u Portugaliji, zemlji koja je bila pod jakim uticajem islama. 51 Pitanje ostaje sporno, barem za stručnjaka kakav je Pol Adam (Paul Adam). Pa ipak, na egi­ patskoj fresci koja predstavlja putovanje kraljice Hašepsut ka Crvenom moru primetio sam jednu malu barku s trouglastim jedrom, pored egipatskih brodova sa četvrtastim jedrima. O tome sam uzalud tražio objašnjenje od egiptologa.

380

Tehničke revolucije i zastoji

S druge strane, u severnoj Evropi, gde je još pre XIII veka došlo do snažnog pomorskog preporoda, četvrtasto jedro ostaje pravilo. Tamošnji brodovi imaju izuzetno čvrste trupove, izrađene od dasaka koje se preklapaju kao crepovi na krovu. A najveći ponos brodogradnje na severu je osovinsko kormilo, kojim se upravlja iz unutrašnjosti broda i koje je poznato kao „krmeno”. Postoje, dakle, dve različite evropske mornarice, sredozemna i sevemjačka: najpre su bile suprotstavljene, a potom su se ekonomskim osvajanjima (ne politi­ čkim) prožele. I zaista, od 1297, s prvim direktnim trgovačkim putovanjem u Briž, velike đenovske lađe52 prisvajaju glavninu prometa severa. Ima tu osva­ janja, pobeda i učenja. Lisabon se u XIII veku razvija kao usputna luka, koja po­ stupno savladava načela veoma delatne ekonomije, pomorske, periferne i kapita­ lističke. U tim okolnostima dugački sredozemni brodovi poslužili su kao obrazac onima sa severa, a tako je bilo i sa dragocenim latinskim jedrima. Obrnuto, nizom posrednika, među kojima su bili i Baski, preklopna gradnja trupa brodova sa se­ vera, a naročito krmeno kormilo, koje omogućuje bolju plovidbu uz vetar, prila­ gođuju se postepeno u brodogradilištima Sredozemlja. Bilo je razmena i proži­ manja, što najbolje dokazuje da se sve više potvrđuje nova civilizacijska jedinica - Evropa. Portugalska karavela, koja nastaje oko 1430, kći je tog braka juga i severa. To je mali jedrenjak s preklopnom oplatom i novim kormilom, s tri jarbola, s dva četvrtasta i jednim latinskim jedrom. Ovo potonje je postavljeno po dužini broda, na jarbolu čiji je križak viši i duži na jednoj strani. Sada je lakše upravljati bro­ dom i usmeravati ga. Četvrtasta jedra, postavljena poprečno, prihvataju vetar u krmu. Kada stignu do Kanarskih ostrva, odakle će ih vetrovi dovesti do Kariba, karavele i drgi evropski brodovi spuštaju trouglasta jedra i razapinju četvrtasta. Vodeni putevi sveta Nagrada za sav taj trud je bilo osvajanje vodenih puteva sveta. Nije bilo nekog vidljivog razloga da trku na moru dobije baš taj i taj pomorski narod. Uostalom, Feničani su na zahtev egipatskog faraona oplovili Afriku više od 2 000 godina pre Vaska de Game. Irski mornari su oko 690. otkrili Farska ostrva, vekovima pre Kolumba. Irski monasi su se oko 795. iskrcali na Island, koji će Vikinzi ponovo otkriti oko 860. Godine 981. ili 982. Erik Crveni stiže na Grenland, gde će se normansko prisustvo održati sve do XV i XVI veka. Braća Vivaldi su 1291. na dve galije jrrošli kroz Gibraltarski tesnac na putu za Indiju, ali su se izgubili negde iza rta Zibi. Da su uspeli da obiđu Afriku, započeli bi dva stoleća ranije proces velikih otkrića.53 Sve su to evropski poduhvati. Ali gledajući unazad, Kinezi su bili dobri su­ parnici. Još u XI veku posedovali su kompas, a u XIV veku „velike džunke koje su mogle da nose hiljadu ljudi; imale su četiri palube, izdeljene u nepropusne 52 Pogledati našu treću knjigu. 53 Richard Hennig, Terrae incognitae, III, 1953, str. 122.

381

Tehničke revolucije i zastoji

odeljke, a bile opremljene s četiri do šest jarbola koji su mogli da nose dvanaest velikih jedara”. Tokom vladavine Songa, dinastije s juga (1127-1279), proterali su male arapske brodove iz trgovine u Kineskom moru, te su, da tako kažemo, očistili teren ispred svojih vrata. U XV veku Kinezi ostvaruju zapanjujuća puto­ vanja pod vodstvom velikog admirala Čeng Hua, evnuha, muslimana rodom iz Junana. Prva ekspedicija (1405-1407) odvela gaje sa 62 velike džunke u Indone­ ziju. Druga (27 000 ljudi, 48 brodova, 1408-1411) završava se osvajanjem Cej­ lona; treća (1413-1417) osvajanjem Sumatre; četvrta (1417-1419) i peta (1421— 1422), bile su miroljubivi pohodi i dovele su do razmene poklona i ambasadora (četvrta je išla do Indije, a peta do Arabije i do obala Abisinije). Šesta je bila kratko putovanje, kada su nošena pisma kineskog cara vladaru Palembanga, na Sumatri. Sedma i poslednja, bila je, možda, najzanimljivija. Flota je napustila luku Long Van 19. januara 1431, a ostatak godine provela uglavnom usidrena u lukama na krajnjem jugu Kine, Če Kjangu i Fu Kjenu. Putovanje se nastavlja 1432. preko Jave, Palembanga, poluostrva Malake, Cejlona, Kalikuta, pa do Ormuza, cilja putovanja. Tu flota 17. januara 1433. iskrcava kineskog ambasadora 1 * orekla, koji će možda stići do Meke. Flota se vratila u Nanking Posle toga, koliko nam je poznato, sve se zaustavilo. Istina je da se Kina u doba dinastije Ming morala suprotstaviti sve većoj opasnosti koju su predstavljali nomadi sa severa. Prestonica je iz Nankinga preseljena u Peking (1421), što je oz­ načilo kraj jedne epohe. Pa ipak, na čas možemo zamisliti šta bi bilo da su kineske džunke stigle do Rta dobre nade, ili, još bolje, do Iglenog rta, koji je predstavljao južna vrata između Indijskog okeana i Atlantika. Da navedemo još jedan primer propuštene prilike. Arapski geografi (počev od pisca iz X veka Masudija, koji je poznavao arapske gradove na obali Zanzibara), vekovima su govorili o mogućnosti da se oplovi Afrički kontinent, što se razlikovalo od Ptolemejevog mišljenja. Njihovi pogledi su se slagali sa nepromenljivim stavom Hrišćanske crkve koja je, u skladu s Biblijom, tvrdila da mora predstavljaju jedinstvenu celinu. Izvesno je da su saznanja arapskih putnika i mornara prodrla u hrišćanski svet. Aleksandar fon Humbolt smatra stvarnim neo­ bično putovanje koje je oko 1420. preduzeo jedan arapski brod, a koje opisuje le­ genda na karti Fra Maura (1457) iz Venecije, poznatog kao geographus incomparabilis (vrhunski geograf - p.p.). Brod je, navodno, prešao 2 000 milja „između neba i zemlje” po „Moru tame”, kako su Arapi nazivali Atlantski okean, za 40 dana, dok je povratak trajao 70 dana.5 455 Međutim, zaslužna za rešavanje problema Atlantika, koji je rešavao sve druge, bila je Evropa. 54 Postoji mnogo spisa o toj temi počev od članka P. Pelliota, „Les grandes voyages maritimes chinois au début du XV e siècle” u: T’oung Pao, XXX, 1933, str. 237-452. " Alexander von Humboldt, Exammen critique de l ’histoire de la géographie du nouveau continent et des progrès de Гastronomie nautique aux quinzième et seizième siècles, 1836,1, str. 337.

382

Tehničke revolucije i zastoji

a*»«*

M*t*«**•****•«•*

Г

Smer letnjih vetrova prema učestalosti glavnih vetrova (prema postotku od broja posmatranja) Ivišc od 80%J' od 4 1do 60% I

Jod 61 do8' J od 25 do 40%

24. V E L IK A O TK R IĆ A : P U T E V I PR E K O A TLA N TIK A

Ova pojednostavljena karta prikazuje položaj severnih i južnih pasatnih vetrova tokom leta. Zna se da se oni premeštaju prema godišnjim dobima. Putevi ka Indiji i iz njih slede dosta jednostavna pravila. Brodove ka jugu potiskuju severni pasati, dok se do Brazila ide uz pomoć južnih pasata. Na povratku, brodove potiskuje južni pasat ka severu, a onda oni presecaju severni pasat sve do vetrova srednjih geografskih širina. S tog stanovišta tačkasta linija povratka iz Gvineje (ili kako kažu Portugalci, povratka da Mina) pokazuje da je bilo potrebno udaljiti se od afričke obale pri povratku u Evropu. Bartolomeo Dias, čije je putovanje prethodilo putovanju Vaska de Game, pogrešio je kada je, idući prema jugu, plovio uz obalu Afrike. Teškoće prvih okeanskih plovidbi, tokom kojih su se postepeno upoznavala ta pravila, bile su veće nego što se smatralo. Da bismo upotpunili sliku, treba pom enuti i ulogu morskih struja, koje su i pomagale i otežavale plovidbu

383

Tehničke revolucije i zastoji

Jednostavni problem Atlantika Atlantik sačinjavaju tri velike oblasti vetrova i morskih struja, koje su na karti predstavljene kao tri velike elipse. Stmje i vetrovi guraju brod u bilo kom smeru da ide, kao što pokazuju putovanja Vikinga u severnom Atlantiku, a i Ko­ lumbova putovanja. Potonji je sa svoja tri broda stigao do Kanarskih ostrva, a za­ tim do Antila. Vetrovi srednjih geografskih širina vratili su te brodove nazad, u proleće 1493, preko Azora, pošto su ih doveli nadomak Njufaundlenda. Ka jugu, drugi veliki krug je vodio brodove do obala Južne Amerike, a zatim do Rta dobre nade, na krajnjem jugu Afrike. Postojalo je samo jedno pravilo za uspešnu plo­ vidbu: tražiti dobar vetar, a kad se nađe, ne napuštati ga. A to je obično podrazumevalo plovidbu na pučini. Ništa ne bi bilo tako jednostavno daje okeanska plovidba izgledala morna­ rima kao nešto prirodno. Ali rani podvizi Iraca i Vikinga izbrisali su se iz sećanja. Pre nego što ih ponovi, Evropa mora da razvije aktivniji materijalni život, da prožme tehnike severa i juga, upozna kompas, navigacione karte, a iznad svega, da savlada urođene strahove. Portugalski istraživači su na Maderi 1422, na Azorima 1427; oni naprosto prate obalu Afrike. Stići do rta Bojador je veoma jedno­ stavno, ali je povratak težak zbog suprotnih vetrova, to jest severnog pasata. Jed­ nako je lako stići do Gvineje i njenih pijaca robova, zlatnog praha, lažnog bibera, ali u povratku treba šeći pasat i pronaći zapadne vetrove, što se može učiniti je­ dino plovidbom otvorenim morem mesec dana, sve do Sargaskog mora. Isto tako, povratak iz Mine (Sao Žorže da Mina osnovan je 1487) zahteva dugu plovidbu uz suprotni vetar, sve do Azora. Najveća teškoća je savladati strh od nepoznatog sengoulfer, kako glasi poetski francuski izraz („otisnuti se, baciti se u ponor”). Hrabrost potrebna za ta­ kav podvig danas je zaboravljena, kao što naši unuci verovatno neće znati kako su hrabri bili današnji kosmonauti. „Poznato je”, piše Žan Boden, „da su se portu­ galski kraljevi, ploveći već sto godina dokopali najvećih bogatstava Indije i ispu­ nili Evropu blagom Istoka”.56*Oni su se, dakle, osmelili i požnjeli veliki uspeh. Pomorci su se, čak i u XVII veku, što više držali obala. Tome Kano, čha je knjiga objavljena u Sevilji 1611, kaže za Italijane da „nisu mornari pučine”. Za sredozemne pomorce, koji su obično išli od jedne lučke krčme do druge, upustiti se u pustolovinu značilo je ići najviše od Rodosa do Aleksandrije (četiri dana na otvorenom moru, bez kopna na vidiku, ako sve ide kako treba); ili od Marselja do Barselone, obodom Lionskog zaliva; ili ići direktno od Baleara u Italiju preko Sardinije i ponekad do Sicilije. Ipak, najsmelije putovanje u pravoj liniji, u mo­ rima vezanim za Evropu u doba „starog poretka” brodova i plovidbe, bilo je ono od Iberijskog poluostrva do ulaza u Lamanš i natrag. Donosilo je opasna iz­ nenađenja olujnog Biskajskog zaliva i visokih talasa Atlantika. Kada je Ferdinand 1518. napustio svog brata Karla V, flota kojom je plovio iz Lareda promašila je ulaz u Lamanš i obrela se Irskoj.58 Dantiskusu (ambasadoru poljskog kralja), pu56 Jean Bodin, La République, 1576, str. 630. 58 Thomé Cano, Arte para fabricar... naos de guerra y merchante, 1611, str. 5 v°. Laurent Vital, Premier Voyage de Charles Quint en Espagne, 1881, str. 279-283.

384

Tehničke revolucije i zastoji

Kineski brod na reci. Kabinet grafike (otisak B. N.)

tovanje od Engleske do Španije 1522. godine, bilo je najdramatičnije u životu.59 Plovidbom kroz Biskajski zaliv se vekovima sticalo znanje o savladavanju divlje pučine. A to je učenje, uz još neke lekcije, bilo uslov za osvajanje sveta. Ali, zašto samo Evropljani ispiovljavaju na pučinu? Evropski posmatrači i pomorci se to pitaju u razdoblju od XVI do XVIII veka, kada već znaju za veoma različite mornarice Kine i Japana. Otac Mendoza ima za to svoje objašnjenje (1577): Kinezi „se plaše mora, jer nisu navikli na opasnost”.60 A na Dalekom is­ toku, kao i na Sredozemnom moru, putovalo se od jedne lučke krčme do druge. Rodrigo Vivero, putujući unutrašnjim vodama Japana, između Osake i Nagasakija - od 12 do 15 dana - kaže „da se na moru u stvari gotovo svake noći spava na kopnu”.61 A Kinezi, tvrdi otac Hald (1693), „dobri su obalski kormilari, ali ve59 Muzej Czartoryski, Krakov, 35, f° 35 i 55. 60 G. de Mendoza, Histoire du grand royaume de la Chine..., 1606, str. 238. 61 R. de Vivero, op. cit., str. 194.

385

Tehničke revolucije i zastoji

oma loši na pučini”.62 „Kinezi plove”, pisao je Barou 1805, „držeći se obale ko­ liko je god to moguće; ne gube nikad kopno iz vida, ukoliko putovanje to baš iz­ ričito ne zahteva.”63 Krajem XVIII veka Džordž Staunton još uvek o tome razmišlja dok na miru proučava kineske džunke u zalivu Če-Li, s druge strane Žutog mora. Tu zapaža „zanimljivu suprotnost između dva evropska broda s visokim jarbolima i slože­ nim vezovima [The Lion i The Jackall, kojima putuje ambasador Makartni], i na drugoj strani kineskih džunki, niskih, jednostavnih, grubo građenih, ali snažnih i prostranih, od kojih svaka ima nekih 200 tona nosivosti”. Staunton primećuje izdeljenost trupa džunki, neobičnu debljinu dva jarbola „koji su napravljeni od samo jednog debla ili komada drveta”, i opremljenih „velikim četvrtastim jedrom, obično od rasečenog bambusa, ili ispletene slame ili trske. Džunke su gotovo po­ djednako ravne na oba kraja. Na jednom kraju se nalazi kormilo isto tako široko kao na londonskim šleperima; pričvršćeno je užadima koja idu s jednog kraja džunke na drugi”. The Jackall —manji engleski brod koji je pratio linijski brod The Lion - imao je nosivost oko 100 tona. U zalivu Če Li, nadmašuju ga džunke. The Jackall (Šakal), objašnjava Staunton, „bio je izgrađen za plovidbu pod promenljivim i često suprotnim vetrovima koji duvaju na evropskim morima. Stoga ima dvostruki gaz, to jest uranja u vodu dva puta dublje od kineskih džunki iste nosivosti. Nezgoda da se izgubi više bočnog vetra, kojoj su izloženi evropski bro­ dovi sa ravnim dnom, ne oseća se mnogo u morima Kine gde brodovi obično plove s povoljnim monsunskim vetrom u krmu. Osim toga, jedra kineskih džunki napravljena su tako da se lako obrću oko jarbola i obrazuju oštar ugao s boko­ vima, pa vrlo dobro primaju vetar, uprkos plitkom gazu”. A kao zaključak, Staunton kaže: „Kinezi imaju istu prednost kao i Grci. Nji­ hova mora liče na Sredozemno zbog skučenosti, kao i mnogih ostrva koja se vide na sve strane. Treba primetiti i da usavršavanje plovidbe kod Evropljana potiče iz istog doba kada su ih strasti i potrebe primorale da preduzmu duga putovanja po beskrajnom okeanu”.64 Ova nas zapažanja vraćaju na problem od kojeg smo i krenuli. Okeanska plovidba je ključ za sedam svetskih mora. Ništa ne dokazuje da Kinezi i Japanci nisu u tehničkom smislu bili dorasli da se domognu tog ključa i da ga upotrebe. Savremenici i istoričari po svaku cenu žele da nađu tehničko objašnjenje. Ono ipak, možda, nije prvenstveno tehničko. Kralj Žoao II je portugalskom kor­ milaru koji je tvrdio da se iz Mine može vratiti ,,s bilo kakvom lađom u dobrom stanju”, naredio da ćuti, zapretivši mu da će ga u protivnom baciti u tamnicu. Je­ dnako rečit primer je i iz 1535. godine: Diego Boteljo se vratio iz Indije običnom malom galijom (fuste) koja je po naredbi portugalskog kralja odmah bila spa­ ljena.65 ............................ ' J.-B. du Halde, op. cit., II, str. 160. N . Barrow, Voyage en Chine, I, str. 62. G. Macartney, op. cit., II, str. 74-75. 5 Jacques Heers, u: Les grandes voies maritimes dans le monde, XVe-X IX e siècles, X IIe Congrès... d’histoire maritime, 1965, str. 22.

386

Tehničke revolucije i zastoji

25. PUTO V AN JE B R O D A SEN T-A N TO A N

Putovanje broda Sent-Antoan, p od komandom gospodina Frondada, trajalo je 55 meseci. Ovo istraživačko putovanje u XVIII veku je pokazalo veličinu sveta. Kao i svi onovremeni brodovi, Sent-Antoan provodi više vremena u lukama nego na moru (prema dokumentu B. N. )

387

Tehničke revolucije i zastoji

Postoji i priča o japanskoj džunki koja je 1610. godine plovila od Japana do Akapulka u Meksiku. Poklon od Japanaca, vraćala je kući Rodriga Vivera i nje­ gove drugove brodolomce. Istina, posada je bila evropska. Ali druge dve džunke, sada s japanskom posadom, nešto kasnije su obavile isto putovanje.66 Ova iskustva dokazuju to daje džunka tehnički bila sposobna da se suoči sa „debelim morem”. Zbog toga je teško tvrditi da jedino tehnika objašnjava zašto Kinezi ili Japanci nisu rano putovali preko okeanâ. Danas su istoričari došli na pomisao da karavela svoj uspeh ne duguje toliko jedrima i kormilu, koliko svom plitkom gazu koji joj je „omogućavao da istražuje obale i ušća”, a ioš više činjenici da „је mali brod, i da se mogao opremiti srazmerno jeftino!” 7 Pa ipak, tako se uloga karavele umanjuje. Isto tako nije lako objasniti zašto brodovi iz islamskih zemalja nisu plovili pučinama. Njihova su putovanja preko Indijskog okeana bila laka, jer su pratila monsune, ali su ipak podrazumevala velika znanja, upotrebu astrolaba ili Jakovljeve palice; a i brodovi su im bili vrlo dobri. Priča o kormilaru Vaska de Game veoma je poučna. Ovaj Arapin preuzima malu portugalsku flotu u Melindi i vodi je pravo u Kalikut. Kako to da pustolovine Sindbada Moreplovca i njegovih naslednika nisu dovele do arapske nadmoći u svetu? Kako to da se, da preuz­ memo reči Viđala de la Blaša, arapska navigacija južno od Zanzibara i Madaga­ skara, zaustavila „рге snažne struje Mozambika, koja silovito vuče brodove pre­ ma jugu” - prema vratima „Mora tame”?68 Kao prvo, navigacione veštine Arapa su zaista dovele islam do prevlasti nad Starim svetom do XV veka. Kada su već raspolagali Sueckim kanalom (od VII do XIII veka), zašto bi tražili put oko Rta dobre nade? Šta bi tamo našli? Islamski gradovi i trgovci već su mogli da dođu do zlata, slonovače i robova na obali Zanzibara, i s druge strane Sahare, na krivini reke Nigera. Neka vrsta „potrebe” za zapadnom Afrikom bila bi jedini mogući podsticaj. Možda je Zapad, zastao na skučenom „rtu Azije”, bio uspešan zato što mu je svet bio potreban, što je osećao potrebu da izađe iz njega? Prema jednom stručnjaku za kinesku istoriju, ništa se od toga ne bi desilo bez razvoja kapitali­ stičkih gradova Zapada u to vreme.69 Oni su bili pokretačka snaga, bez koje bi tehnika bila nemoćna. Naravno, kada se to kaže, to ne znači da su novac i kapital jedini zaslužni za pomorska otkrića. Baš naprotiv: Kina i islamske zemlje su, u to vreme, bogata društva, koja imaju ono što bismo mi danas nazvali „kolonijama”. U poređenju s njima, Zapad je još uvek „proleter”. Ali bitno je da od XIII veka dugotrajna nape­ tost podiže materijalni život i preobražava čitavu psihologuju zapadnog sveta. Ono što istoričari nazivaju pohlepom za zlatom, željom da se osvoji svet, kao i glađu za začinima, praćeno je, u oblasti tehnike, neprestanim traganjem za novi­ nama i korisnim primenama koje će olakšati rad ljudi i uvećati mu učinak. Nagomilavanje praktičnih izuma koji otkrivaju svesnu volju da se ovlada svetom, kao i povećano zanimanje za sve izvore energije, daju Evropi, mnogo pre njenog uspeha, njeno pravo lice i najavljuju budućnost. ^ R. de Vivero, op. cit., str. 22. J. Heers, u: Les grandes voies maritimes..., str. 22. 59 ^idal de la Blache, Principes de géographie humaine, str. 266. y Joseph Needham, predavanje na Sorboni.

388

Tehničke revolucije i zastoji

Put u X VII veku, jedva utrt (Broj gel de Velur, „ Vetrenjača ”, detalj slike ) (otisak Zirodon )

389

Tehničke revolucije i zastoji

SPOROST SAOBRAĆAJA Pobeda nad okeanom - veliki uspeh i velika novina - stvorila je svetski si­ stem veza. Time, ipak, nisu uklonjeni nedostaci putovanja i skraćena njihova du­ žina, što ostaje ograničenje u privredama Starog poretka. Sve do XVIII veka pu­ tovanja morima nemaju kraja, a kopneni prevoz odvija se puževim korakom. Neki kažu da Evropa od XIII veka razvija ogromnu mrežu dobrih puteva. Ali dovoljno je, na primer, da pogledamo male slike Jana Brojgela u Minhenskoj pinakoteci, pa ćemo shvatiti da i u XVII veku, čak i u ravnici, put nije jasno odeljena traka po kojoj se saobraćaj odvija glatko. Put obično i ne bi bio prepoznatljiv na prvi po­ gled da na njemu nema ljudi. A to su često seljaci koji pešače, kola koja odvoze seljanku i korpe na pijacu, pešaci koji vode stoku za ular. Naravno, ponekad su to gizdavi jahači, kočije s tri konja koje prevoze ćelu porodicu nekog građanina. Ali na sledećoj slici izrovani put je pun vode, jahači na konjima, koji su u vodi do čla­ naka, jedva se probijaju; dvokolice teško napreduju jer su im točkovi propali u blato. Pešaci, pastiri i svinje, mudro su se povukli na ivicu puta, mnogo sigurniju. Isti je, a možda i gori, prizor na sevem Kine. Ako je put „oštećen” ili „ima oštre krivine”, kola, konji i pešaci „prelaze preko obrađenih polja da bi skratili put ili napravili bolji, ne obazirući se na to da lije žito niklo ili već izraslo”.70 Ti prizori ipak dopunjuju slike drugih velikih kineskih puteva, izvrsno održavanih, posutih peskom, ponekad popločanih, o kojima putnici iz Evrope govore s divljenjem.71 U tim oblastima, od Evrope Rišeljea ili Karla V do Kine dinastije Song, ili do Rimskog carstva, gotovo da se ništa nije promenilo! Sve to otežava trgovačku razmenu, pa i obične odnose između ljudi. Pošta tada putuje nedeljama i mesecima. Do „pobede nad daljinama” kako kaže Ernst Vageman, doći će tek 1857. godine s postavljanjem prvog podmorskog kabla između Evrope i Amerike. A do pravog masovnog prometa u svetskim razmerama doći će tek pojavom železnice, parobroda, telegrafa i telefona. Nepromenljivi putni pravci Zamislimo put, bilo gde i bilo u koje vreme. Na njemu su verovatno kola, tovarna stoka, tu i tamo neki jahač. Pored puta su krčma, kovačnica, selo i grad. Ma kako „slabo utrt” izgledao, čak i u argentinskoj pampi ili u Sibim XVIII veka, put je predstavljao čvrst pravac. Prevoznici i putnici su zarobljenici veoma ogra­ ničenog izbora. Oni bi možda radije išli nekim drugim putem da izbegnu plaćanje putarine i carine, ostavljajući sebi slobodu da se mogu vratiti ako iskrsnu nepri­ like. A zimi bi išli jednim putem, u proleće drugim, u zavisnosti od poledice ili rupa. Pa ipak, nije se moglo odstupiti od unapred utvrđenih puteva, jer je puto­ vanje podrazumevalo zavisnost od usluga drugih ljudi. Godine 1776. švajcarski lekar Jakob Friz, major u ruskoj vojsci, putovao je 178 sati od Omska u Tomsk (890 km), dakle, prosečnom brzinom od pet km na ™M. de Guignes, Voyage à Peking..., I, str. 353-354. Abbé Prévost, op. cit., VI, str. 170.

390

Tehničke revolucije i zastoji

sat, redovno menjajući konje na svakoj stanici da bi bio siguran da će stići do sledeće bez neprilika?2 Jer, oni koji bi zimi promašili stanicu završili bi pod snegom. U unutrašnjosti Argentine, još u XVIII veku, svi putnici, bilo na mazgama ili konjima - ili na teškim kolima s volovskom zapregom, koja stižu natovarena žitom ili kožom u Buenos Aires i prazna odlaze u Mendozu, Santjago de Čile, ili Huhui na putu za Peru - treba tako da udese svoje putovanje da pređu despobladose (pustinje) u određeno vreme, da u određenim razmacima naiđu na kuće, sela ili bunare, kao i prodavce jaja i svežeg mesa. Ako se putnik umori od tesne kabine dvokolice, može da uzjaše konja, a da na drugog natovari prtljag „dovoljan za spavanje”. Tako može da galopira ispred konvoja, po mogućstvu između dva sata u noći i deset sati ujutro, da bi izbegao vrućinu. „Konji su tako navikli na te pre­ laske za kratko vreme, da sami jure najvećom brzinom bez potrebe da ih čovek goni”. Nagrada za jahača je da „brzo stigne u stanicu koja je najbolje konačište, i gde se može dobro odmoriti”? 3 Tu se čovek može okrepiti i odspavati. Ove poje­ dinosti pomažu da se shvate reći jednog autora iz XVIII veka koji govori o prvom delu puta iz Buenos Airesa do Karkaranala: „Tokom ta tri i po dana putovanja, izuzev dva prelaska, naći će se krave, ovce i kokoške u izobilju i po niskoj ceni”? 4 Ove kasne slike „novih” zemalja (Sibir, Novi svet) opisuju dosta tačno pu­ tovanja iz ranijih stoleća u „starim” civilizovanim zemljama. Da bi se preko Balkana stiglo do Carigrada „treba”, savetuje Pjer Leskalopije (1574), „putovati od jutra do mraka, ukoliko ne iskrsne mogućnost da uz neki potok ili na nekoj livadi sjašite i iz bisaga oko podne izvadite malo hladnog mesa i flašu vina, dok vaši konji oslobođeni uzdi, ali sputanih nogu, pasu ili jedu ono što im se da”. Uveče treba stići do sledećeg karavanseraja gde ima hrane i pića. Te „gostionice su kao neke oznake na kraju jednodnevnog putovanja. [...] Tu konače i bogati i siromašni jer nema boljeg; gostionice su nalik na velike ambare, a svetio umesto kroz prozore ulazi kroz puškarnice”. Ljudi su oko jedne veće prostorije smešteni na „uzvišenja” za koja su privezani konji. „Tako svako vidi svog konja i daje mu da jede, dok Turci konju daju ovas ili ječam tako što mu iza ušiju okače kožnu vreću iz koje jede”? 5 Jedan napuljski putnik 1693. godine jednostavnije opisuje ove krčme: „То su tek dugačke staje gde su konji u sredini; strane ostaju gazdama”? 6 U Kini u XVII veku štampana je Karta javnih puteva, gde su označeni putevi iz Pekinga, s pravcima i stanicama, u kojima mandarini na zadatku odsedaju na račun cara, gde se hrane i snabdevaju konjima, čamcima, nosačima. Ove sta­ nice, udaljene jedna od druge po dan putovanja, bile su veći gradovi, gradovi dru­ gog reda, ili zamkovi, to jest Ye ili Chin, „konačišta i stražarnice”, „ranije iz­ građeni tamo gde nije bilo gradova...” Baš su tu kasnije često nicali gradovi?7723456 72 Voyage du médecin J. Fries, izdao W. Kirchner, str. 73-74. 73 Concolorcorvo, op. cit., str. 56-57. 74 Ibid., str. 56. 75 Voyage faictpar moy Pierre Lescalopier, delimično objavio E. Cléray, u: Revue d ’histoire diplomatique, 1921, str. 27-28. 76 G. F. Gemelli Careri, op. cit., I, str. 256. 77 Otac De Magaillans, op. cit., str. 47 i dalje.

391

Tehničke revolucije i zastoji

”1Пе roadside тп , istovremeno stanica, sastajalište trgovaca i mesto razmena (akvarel Tomasa Roulandsona, 1824). U X V I i X V II veku krčme su igrale značajnu ulogu u razvoju slobodnog tržišta u Engleskoj, je r za njih nisu važili propisi kao unutar gradova (Umetnička galerija Vitvort, Mančester)

Putovanje je udobno samo tamo gde su gradovi i sela blizu puteva. Vodič Francuski Odisej (1643) —nešto slično današnjem Plavom vodiču —pominje dobre gostionice (Kraljevski soko u Marselju, Kardinal u Amijenu), i savetuje (možda iz zavisti, ali i iz predostrožnosti), da se ne odseda u gostionici Jelen u Peronu! Pogodnosti i brzina putovanja su povlastice naseljenih i dobro organizovanih zemalja, kao što su Kina, Japan, evropske i islamske zemlje. U Persiji „su dobri karavanseraji na svake četiri milje”, a putuje se „jeftino”. Ali isti putnik, sledeće godine (1695), napustivši Persiju, žali se na Hindustan: nema krčmi, karavanseraja, zaprežne stoke za iznajmljivanje za kola, nema hrane osim ,,u velikim gradovima Mogulovih zemalja „spava se pod vedrim nebom ili ispod kakvog drveta”.78 s 78 78 G. F. Gemelli Careri, op. cit, III, str. 22-23.

392

Tehničke revolucije i zastoji

Možda više čudi to da su i pomorski putevi unapred određeni. Moramo ipak da znamo da brodovi zavise od vetrova, struja, pristaništa. Plovidba uz obale bila je pravilo u morima Kine, slično kao i na Sredozemlju. Sto se tiče plovidbe na pučini, ona ima svoja pravila nametnuta iskustvom. Put između Spanije i „kastiljanske Indije”, odredio je još Kristofor Kolumbo; donekle je preinačen zaslugom Alaminosa, ali tek 1519. godine,79 posle čega se neće menjati sve do XIX veka. Na povratnom putovanju, daleko na severu, dodiruje četrdeset treću paralelu, a putnici tada iznenada upoznaju oštru severnu klimu: „Počela je da se oseća hladnoća”, beleži jedan od njih (1697), „а neki vitezovi, odveni u svilu i bez ogrtača, jedva daje podnose”.80 Tako je i Urdaneta 1565. godine otkrio i odredio jednom za svagda put od Akapulka do Manile, od Nove Spanije do Filipina i natrag. Putovanje u odlasku je bilo lako (3 meseca), dok je povratak bio težak i dug (6 do 8 meseci); putnik je za njega 1696. godine plaćao oko 500 osmica.81 Ako se sve odvija dobro, putuje se uobičajenim rutama i pristaje u uobičaje­ nim lukama. U njima se obnavljaju zalihe hrane i vode; ako je potrebno čisti se brod, vrše se popravke, zamenjuje se jarbol; moguće je i duže ostati u luci. Sve je predviđeno. Ako udar vetra iznenadi brod pre nego što jedro bude privezano, i polomi mu jarbol u vodama Gvineje, gde samo brodovi male nosivosti mogu prići plitkim obalama, tada brod po mogućstvu odlazi na portugalsko Prinčevsko ostrvo (A Uha do Principe), gde je moguće nabaviti novi jarbol, šećer i, eventu­ alno, robove. Kod tesnaca Sonda mudro je ploviti što bliže obali Sumatre, a po­ tom ići do poluostrva Malaka; brdovita obala velikog ostrva štiti od udara vetra, a more u toj oblasti nije duboko. Duva li uragan, kao što je bilo tokom Kemferovog putovanja u Sijam (1690), brod treba da baci sidra, i da se kao ostali brodovi u blizini, učvrsti na plitkom moru, dok nepogode ne minu. Teškoće u prevozu ipak nisu nepremostive Teškoće u kopnenom i pomorskom saobraćaju ne treba preuveličavati. Uvek ih je bilo: katkad su poništavale jedna drugu i nestajale. Veliko je iskušenje, kojem nipošto ne bi trebalo podleći, da se u njima traže objašnjenja. Gašenje sajmova u Šampanji, na primer, ne može se objasniti strogim merama francuskih vlasti (posebno Luja X Tvrdoglavog 1314-1316) koje ometaju prolazak putevima koji vode na sajmove. Ne može se objasniti čak ni uspostavljanjem direktnih i re­ dovnih pomorskih veza od Sredozemnog mora do Briža velikim đenovskim lađama (počev od 1297). Početkom XIV veka menja se ustrojstvo krupne trgo­ vine: mnogo je manje putujućih trgovaca. Roba putuje bez njihove pratnje: njeno kretanje između Italije i Nizozemske, dva „pola” evropske ekonomije, kontroliše se izdaleka prepiskom, tako da nema potrebe za trgovcima koji bi se sastajali i uređivali stvari na pola puta. Sajmovi u Šampanji tako gube značaj kao veza. A 79 , Georg Friederici, El Caràcter del descubrimiento y de la conquista de Atnérica (španski prevodi, 1973, str. 12. 1 80 G. F. Gemelli Careri, op. cit., VI, str. 335. 81 J. Heers, ,Les grandes voies maritimes...”, nav. cl., str. 16-17; W. L. Schurz, The Manila Galleon, 1959.

393

Tehničke revolucije i zastoji

Mehanizam prevodnice - crtež V. Zonke iz 1607. Otkriće prevodnice, prema T. S. Vilanu, podjednako je važno kao i otkriće pare. U svakom slučaju je obeležje veoma velikog tehničkog napretka Zapada (otisak N. B.)

sajmovi u Ženevi, drugom sastajalištu na kojem se poravnavaju računi, postaju značajni tek u XV veku. 2 ‘ Za prekid mongolskog puta oko 1350. takođe ne treba tražiti jednostavna objašnjenja. U XIII veku, mongolsko osvajanje uspostavlja direktnu vezu kopnom između Kine, Indije i Zapada, zaobilazeći pri tome granice islamskih ze­ malja. Marko Polo, njegov otac i ujak, nisu jedini koji su stigli do dalekih ze­ malja, Kine i Indije, dugim, ali sigurnim putevima. Za prekid je odgovorna velika recesija sredinom XIV veka. Sve je odjednom krenulo nizbrdo, na Zapadu kao i u mongolskoj Kini. Ni otkriće Novog sveta nije u jednom trenu izmenilo glavne putne pravce naše planete. Sredozemno more, sto godina posle Kolumba i Vaska de Game, i dalje je središte međunarodne trgovine. Opadanje će uslediti kasnije. Sto se tiče kraćih putnih pravaca, njihovu uspešnost i padove određivali su usponi i padovi opštih ekonomskih prilika. Veoma je sumnjiva tvrdnja daje „poli­ tika slobodne trgovine ’ grofova od Brabanta bila presudna: ona je, naime, verovatno delotvorna u XIII veku, kada su sajmovi u Šampanji na svom vrhuncu. Slično tome, sporazum između grada Milana i Rudolfa Habzburškog (1273— 1291), kojim je ukinuto plaćanje putarine od Bazela do Brabanta, bio je veliki us­ peh. Bilo je to doba opšteg prosperiteta. Ali docnije, kada se nizom ugovora izJean-François Bergier, Les Foires de Genève et l ’économie internationale de la Renais­

sance, 1963, str. 218 i dalje.

394

Tehničke revolucije i zastoji

među 1350. i 1460. ograničavaju carinske povlastice na istom putu, kada grad Gent 1332. popravlja o svom trošku kod Senlisa put koji vodi do sajmišta u Šampanji,83 reč je o traženju leka za teškoće uzrokovane opštim ekonomskim sta­ njem. S druge strane, oko 1530, kada trgovina ponovo oživljava, biskup Salcburga uspeva da osposobi put za mazge preko Tauerna, ne zamenjujući prevoje Svetog Gotharda ni Brener, koji u zaleđu imaju Milano i Veneciju. 4 Tada je, na­ ime, na svim putevima živ saobraćaj. Rečno brodarstvo Lako je predstaviti da svaki vodeni put oživi okolinu. U Greju na Soni, na obali široke i sada prazne Sone, moguće je zamisliti žive prizore iz prošlosti, bro­ dove koji uzvodno prevoze vino i „robu iz Liona”, a nizvodno žito, ječam i seno. Bez Sene, Oaze, Marne, Jone, Pariz ne bi imao šta da jede, pije, niti čime da se greje. Bez Rajne, Keln ne bi još pre XV veka bio najveći grad Nemačke. Geograf XVI veka će opisujući Veneciju uvek govoriti o moru i velikim vo­ denim putevima koji se ulivaju u njenim lagunama, to jest o Brenti, Pou, Adiđu. Ovim putevima i kanalima, barke, od kojih su neke pokretane motkama, nepre­ kidno stižu u veliki grad. Ali svuda se koriste i najmanji vodeni tokovi. Brodo­ vima ravnog dna koji se spuštaju Ebrom „od Tudele do Tortose i sve do mora” još početkom XVIII veka prevoze se barut, đulad, granate i druga municija koja se proizvodi u Navari, uprkos mnogim teškoćama, a naročito „vodopadu Fliks, gde se roba pretovara”.85 Veliko područje rečnog brodarstva u Evropi, još više od Nemačke, jeste oblast s druge strane Odre, Poljska i Litvanija. Tu se rečni prevoz razvija još od Srednjeg veka, i to na velikim splavovima od debala. Na svakom od njih je posto­ jala kolibica za lađare. Taj živi saobraćaj doveo je i do gradnje velikih molova u Torunju, Kovnu, Brest-Litovsku, a izazivao je i beskrajne sporove.86 Ipak, u svetskim razmerama, ništa se ne može uporediti s južnom Kinom, od Plave reke do granica Junana. „Velika unutrašnja trgovina u Kini, kojoj u svetu nema ravne, zavisi od tog saobraćaja”, primećuje jedan svedok negde oko 1733, „...Svuda se mogu videti lađe, barke, splavovi (od kojih su poneki u povorci dugi i pola milje i vesto savlađuju krivine reka). Oni lične na pokretne gradove. Lađari stanuju na tim barkama, zajedno sa svojim ženama i decom, tako da uverljivo zvuče izveštaji mnogih putnika koji tvrde da na vodama ima gotovo isto toliko ljudi koliko u gradovima i selima”. 7 „Nijedna zemlja na svetu”, pisao je otac De Magajan, „ne može se u plovidbi uporediti s Kinom (misli na rečno brodarstvo)”. U toj zemlji „postoje dva carstva, jedno na vodi, drugo na kopnu, i toliko Venecija koliko ima gradova”.88 A jedan svedok koji je plovio uzvodno Jangcek83 M. Postan, u: The Cambridge Economic History o f Europe, II, str. 140 i 147. 84 Otto Stolz, „Zur Entwicklungsgeschichte des Zollwesens innerhalb des alten Deutschen Reichs”, u: Vierteljahrschrift fiir Sozial-und Wirtschaftsgeschichte, 1954, str. 18 i napomena. 85 Geronimo de Uztâriz, Théorie et pratique du commerce et de la marine, 1753, str. 255. 86 M. Postan, u: The Cambridge Economie History o f Europe, II, str. 149-150. 87 Otac Du Halde, op. cit., II, str. 158-159. 88 Otac De Magaillans, op. cit., str. 158-159, 162, 164.

395

Tehničke revolucije i zastoji

jangom, „rekom koju nazivaju Sinom mora”, do Sečuana, četiri meseca godine 1656, piše: „Kjang, koja kao ni more nema granica, nema ni dna”. Nekoliko go­ dina kasnije (1695) jedan putnik tvrdi da „Kinezi vole da žive na vodi kao patke”. „Satima , objašnjava on, „odnosno po pola dana, plovi se između splavova”. Kroz kanale i reke nekog grada, plovi se užasno sporo, „jer je na njima ogroman broj svakojakih lađa”.89* Zastarelost prevoznih sredstava Kada bismo prikupili niz slika prevoznih sredstava iz čitavog sveta iz razdoblja od XV do XVIII veka, izmešali ih i pokazali čitaocu, ne govoreći mu odakle potiču, on bi mogao da ih nepogrešivo geografski identifikuje. Svako poznaje kinesku nosiljku i dvokolice, tovarnog vola ili slona za boj u Indiji; tursku arabu sa Balkana (ili iz Tunisa); karavane kamila u islamskom svetu; po­ vorke nosača u Africi; evropska kola sa dva ili četiri točka, s volovskom ili konj­ skom zapregom. Ali kada bi te slike trebalo smestiti u vreme, pojavio bi se teško rešiv problem. Prevozna sredstva skoro da se ne razvijaju. Otac Las Kortes posmatra u Kantonu 1626. kineske nosače kako „nose putnike na stolicama na dugim bambu­ sovim štapovima”. Godine 1793. Džordž Staunton opisuje iste mršave kulije ,,u dronjcima, slamnatim šeširima i sa sandalama na nogama”. Kada na putu za Pe­ king njegov čamac treba da promeni kanal, podižu ga rukama i pomoću čekrka, „ра se tako prenosi u gornji kanal brže nego što bi se to učinilo prevodnicama, do­ duše uz upošljavanje više ljudi; ali u Kini ljudi su uvek spremna radna snaga, jef­ tina i koja se najviše koristi”. ®Isto tako bi se mogao zameniti opis karavana u Africi ili Aziji sa opisima Ibn Batute (1326), anonimnog engleskog putnika iz XVI veka, Rene Kajea (1799-1838), kao i opisom nemačkog istraživača Georga Svajnfurta (1836—1925). Prizor je uvek isti, kao daje van vremena. Pisac ovih re­ dova je i sam u novembru 1957. godine blizu Krakova video povorke uskih se­ ljačkih kola na četiri točka kako putuju u grad, natovrene ljudima i borovim gra­ nama, koje su iza sebe prosto mele put. A te slike kojih je danas bez sumnje sve manje, bile su stvarnost i u XV veku. Slično se može reći i za pomorski prevoz: kineske i japanske džunke, piroge sa protivtegom koje koriste Malajci i Polinežani, arapski brodovi u Crvenom moru i Indijskom okeanu, gotovo da vekovima ne menjaju svoj oblik. Ernst Zahau, stručnjak za Vaviloniju, opisuje 1897. i 1898, istim recima kao i Pjer Belon (1550), a i Đemeli Kareri (1695), arapske lađe od dasaka povezanih palminim ko­ nopcima bez ijednog gvozdenog klina. Kareri za brod koji je video kako se gradi u Damanu (u Indiji), kaže da „ima drvene klinove, a zaptivku od pamuka”.9^ Ovakvi jedrenjaci će ostati česti sve do pojave engleskih parobroda, a i danas ponegde služe kao u doba Sindbada Moreplovca. 89 G. F. Gemelli Careri, op. cit., IV, str. 319. oj G. Macartney, op. cit., IV, str. 17, str. 368. 1 G. F. Gemelli Careri, op. cit., III, str. 29.

396

Tehničke revolucije i zastoji

Evropa U Evropi očito postoje vremenska odstupanja. Znamo da su se kola s okre­ tnom prednjom osovinom, prvi put upotrebljenom za artiljerijska kola, koristila tek od 1470. Prve veoma primitivne kočije pojavljuju se tek u drugoj polovini ili krajem XVI veka (prozorska stakla dobijaju tek u XVII stoleću). Diližanse su proizvod XVII veka. Poštanska kola za putnike (vetturini, kako su ih nazivali u Italiji), pojavljuju se u znatnijem broju tek u razdoblju romantizma. Prve prevodnice na kanalima potiču tek iz XIV veka. Pa ipak, te novine ne mogu sakriti mno­ gobrojna postojana obeležja svakodnevice. U brodogradnji postoje gornje granice nosivosti i brzine, koje sprečavaju dalji napredak. Đenovske karake još od XV veka imaju nosivost od 1 500 tona. U istom razdoblju mletački brodovi od 1 000 tona prevoze glomazne bale pamuka iz Si­ rije. U XVI veku dubrovački teretni jedrenjaci od 900 do 1 000 tona, uglavnom prevoze so, vunu, žito, šećer, kožu.92 U XVI veku, morski divovi, portugalske ka­ rake, prenose do 2 000 tona, a na njima je i po 800 ljudi, što mornara, što putnika.93 Ako drvo od kojeg su sagrađene nije dovoljno suvo, ako se na boku po­ javi pukotina, ako ih oluja baci u plićake Mozambika, ako ih brzi gusarski bro­ dovi opkole, zarobe ili zapale, to su strašni materijalni gubici. Kada su 1592. Eng­ lezi zarobili brod Madré de Dios, nisu mogli da ga vuku Temzom zbog njegovog dubokog gaza. Brod je prevazilazio 1 800 tona, a ser Džon Barou, Ralijev poru­ čnik, koji gaje zarobio, opisuje ga kao čudovište.94 Ukratko, dobrih stotinu godina pre Nepobedive armade 1588, brodogradi­ lišta ostvaruju rekorde. Samo teška roba ili trgovina na velike udaljenosti, koje jamče monopoli (oni de iure ili de facto), omogućuju taj luksuz brodova velike nosivosti. Veličanstveni Indiamen, krajem XVIII veka (uprkos imenu, radilo se o brodovima koji su prevozili robu za Kinu i iz nje), ne prevazilaze 1 900 tona. Gornja granica je određena materijalom od kojeg su izgrađeni, jedrima i topovima koji su na njih postavljeni. Ali gornja granica nije prošek. Veoma mali brodovi od 30, 40 i 50 tona plovili su morima sve do poslednjih jedrenjaka. Tek oko 1840. upotreba gvožđa će omogućiti izgradnju većih trupova. Dotada je trup od 200 tona bio pravilo, onaj od 500 izuzetak, a od 1 000 do 2 000 tona, prava retkost. Mala brzina i kapaciteti Loši putevi znače male brzine. Tako razmišlja moderni čovek (1979), i tu je delimično u pravu. On bolje od ljudi iz prošlosti uočava onovremene prepreke za aktivniji život. Već je Pol Valeri rekao: „Napoleon se kreće podjednako sporo kao Julije Cezar”. To i sami možemo videti na tri crteža (str. 400 i 401), na kojima se vidi brzina kojom su vesti putovale ka Veneciji. Za razdoblje od 1496. do 1533, 92 Jacques Heers, Gênes au XVe siècle, 1961, str. 274 i dalje; Médit., I, str. 527. 93 Ibid., str. 277. 94 Izveštaj o zarobljavanju ser Johna Burrougha, u R. Hakluyt, The Principal Navigations..., izd. 1972, V, str. 66 i dalje.; Alfred de Sternbeck, Histoire des flibustiers, 1931, str. 158 i dalje.

397

Tehničke revolucije i zastoji

naši izvor su Dnevnici (Diarii) Marina Sanuda, mletačkog patricija koji je iz dana u dan belezio datume stizanja pisama upućenih Sinjoriji i datume kada su bila odaslana. Posle toga imamo, od 1686. do 1701. i od 1733. do 1735, rukom pisane novine, izdavane u Veneciji. I druge računice dovele bi do istog zaključka: konjima, kolima, brodovima, i pomoću glasonoša, pređe se najviše 100 km za 24 sata. Veće brzine ostvaruju se veoma retko i predstavljaju prave podvige Poče­ tkom XVI veka iz Nirnberga, za određenu cenu, može se poslati nalog u Veneciju koji stiže za četiri dana. Veliki gradovi su brže privlačili novosti: sami su plaćali tu žurbu i uvek se pronalazio način da se savlada prostor. Jedan od njih je bio i gradnja kamenih ili popločanih puteva. Ipak, oni zadugo ostaju izuzetak. Put od Pariza do Orleana bio je potpuno popločan i omogućavao brzu vezu između dva grada (uprkos opasnim razbojnicima koji pljačkaju još u XVII veku oko suma Torfu). Orlean je bio najvažnija rečna luka Francuske posle Pariza. A oara, najpogodniji vodeni tok u kraljevstvu, „ima najšire korito i najduži tok... i na njoj se može ploviti jedrenjakom više od 160 milja, što nije moguće ni na jed­ noj drugoj francuskoj reci”. Put od Pariza do Orleana, nazvan „Kraljevim dru­ mom , veliki je kolski put (ili „strada di carri”, kako kaže neki Italijan 1581). A „Stambuliolom” putem od Carigrada do Beograda preko Sofije, već od XVI veka putuju kola, a u XVIII veku raskošne arabe. Jedan od vidova napretka u Francuskoj u XVIII veku jeste širenje dobro uređenih puteva. Zakupni ugovor „Francuskih pošta” iznosi 1676. godine 1 220 000 livri, da bi se 1776. godine povećao na 8 800 000. Budžet za mostove i puteve (Ponis et Chaussées) u doba Luja XIV iznosi 700 000 livri, da bi uoči Revolucije narastao na 7 miliona. No, taj budžet pokriva samo gradnju, otvaranje novih putevfn ^tar' putev* se održavaju kulukom uvedenim administrativnim putem oko 1730. Tirgo je kuluk 1776. ukinuo, ponovo ga uveo iste godine, da bi konačno nestao tek 1787. Francuska tada ima nekih 12 000 milja (ili 53 000 km) izgrađe­ nih puteva i 12 000 milja puteva u izgradnji.97 Dolazi vreme diližansi, a među njima slavnih „tirgotina” (turgotines). Savrememci ih smatraju opasnim, gotovo đavolskim prevozom. „Kabina im je uska , kaže jedan od njih, „sedišta su tako mala, da pri silasku dolazi do pravog meteža. [...]. Ako se, na nesreću, pojavi neki putnik velikog stomaka ili širokih ra­ mena, [...] ne preostaje ništa drugo nego da se prihvati takvo mučno putovanje, ili a s.e nJe£a odustane. Brzina tih kočija je velika, nesreće česte, a žrtve ne o ljaju nikakvo obeštećenje. Valja reći i to da je na glavnim putevima popločan samo uski središnji deo, tako da se dvoja kola ne mogu mimoići, a da jednom stranom ne upadnu u blato. Neke primedbe koje se tada izriču, od kojih su neke sasvim nerazumne, kao da najavljuju kasnije reakcije na pojavu železnice. Kada je 1669. jedna diližansa u jednom danu prešla put od Mančestera do Londona bilo je mnogo negodovanja: gg Médit. Prva knjiga, str. 254, 260. 97 ÎÎ' Cavajlles, La Route française, son histoire, safonçtion, 1946, str. 86-94. 98 Henn See’ Histoire économique de la France, I, 1939 str 294 L.-S. Mercier, Tableau de Paris, V, str 331 '

398

Tehničke revolucije i zastoji

nagoveštavalo je to kraj plemenite veštine jahanja, propast za sedlare i izrađivače mamuza, nestanak čamdžija na Temzi." Ali, napredak ide svojim putem. Između 1745. i 1760. godine nazire se prva drumska revolucija: cena prevoza opada, što koristi „sloj sitnih kapitalista spekulanata”. Oni najavljuju da se vremena menjaju. Ipak, ovi skromni rekordi odnose se samo na glavne puteve. U Francuskoj, izvan „poštanskih” puteva, koji su izazvali Jangovo divljenje,99100 bilo je istovre­ meno skoro nemoguće bez problema slati teške terete, pa čak, dodaje Adam Smit, „putovati na konju; jedini pouzdani načinje korišćenje mazgi”.101 Sela, udaljena od puteva, osuđena su na životarenje. Prevoz i prevoznici Posle žetve ili berbe, kao i zimi, prevoz je drugi zanat miliona seljaka na Zapadu, koji se zadovoljavaju veoma skromnom zaradom. Poljoprivredni kalen­ dar tako određuje uspon i pad prevoza. Bilo da je organizovan ili ne, svuda pada na teret siromašnim, ili bar veoma skromnim ljudima. Uostalom, slično je i na moru, gde se brodske posade vrbuju među najsiromašnijim slojevima. Holandski brodovi, nadmoćni na svim morima sveta u XVII veku, nisu izuzetak od tog pra­ vila. Isto važi i za neobične američke mornare „Engleze druge vrste”, kako ih na­ zivaju Kinezi, koji su pošli u osvajanje mora krajem XVIII veka s malim brodo­ vima, ponekad od 50 do 100 tona, a koji su plovili iz Filadelfije ili Njujorka do Kine. Bio ih je glas da su se opijali uvek kada bi im se za to ukazala prilika.102 Dodajmo da prevozni preduzetnici obično nisu veliki kapitalisti: njihova za­ rada je skromna, a na to ćemo se vratiti.103 No, uprkos skromnosti troškova i zarada, prevoz je srazmerno skup: 10% prosečno ad valorem, kako kaže jedan istoričar srednjovekovne Nemačke.104 Prošek se menjao u zavisnosti od zemlje i razdoblja. Imamo podatke o ceni tka­ nina koje se 1320. i 1321. kupuju u Nizozemskoj i šalju u Firencu. Troškovi pre­ voza (za šest poznatih računa) kreću se ad valorem od 11,70% (najniži) do 20,34% (najviši).105 A i to za robu koja nije posebno teška ali je prilično skupa. Druga roba se retko prevozi na veće udaljenosti. U XVII veku treba „platiti od 100 do 120 livri da bi se iz Bona (gradića u Francuskoj - p.p.) u Pariz poslalo bure vina, koje često ne vredi više od četrdesetak”.106 Troškovi i problemi su obično veći na kopnu nego na moru. Otud i nedosta­ tak živosti u unutrašnjem prevozu, koju delimično prekida saobraćaj rečnim pute99Macaulay, naveo J. M. Kulischer, Storia economica..., II, str. 552; Ser Walter Besant, Lon­ don in the time o f the Stuarts, 1903, str. 338-344. 100 Arthur Young, Voyage en France, 1793,1, str. 82. 10’ A. Smith, op. cit., str. 382. 102 L. Dermigny, La Chine et l ’Occident. Le commerce à Canton au XVIIIe siècle, 1719-1833, III, str. 1131 i dalje. Pogledati drugu knjigu. 4 H. Bechtel, Wirtschaftsgeschichte Deutschlands, I, str. 328. ^ Armando Sapori, Una Compagna di Calimala ai primi del Trecento, 1932, str. 99. 106 P. de Saint-Jacob, op. cit., str. 164.

399

400

26. B R Z IN A PO K O JO J V E ST I STIŽU U V E N E C IJU

hohrone linije na sva tri dijagrama pokazuju u sedmicama vreme koje je potrebno da pisma stignu u Veneciju. Prva karta je izrađena prema radovima P. Sardele, oko 1500 (tačnije od 1496. do 1533). Druga i treća su izrađene prema mletačkim novinama pisanim rukom, sačuvanim u Arhivi dokumenata (Record Ojfice) u Londonu. Proračuni su F. K. Spunerovi. Sto su zrakaste linije deblje to su prosečne brzine veće. Razlike između jedne i druge karte mogu da izgledaju velike na određenim pravcima. Razlog je broj kurira i hitnost vesti. U celini, spori pravci na trećoj karti gotovo se podudaraju s onima na prvoj, dok su vremena putovanja na drugoj karti ponekad očigledno kraća. Prikaz se ne može smatrati potpuno tačnim. U načelu, brzine bi trebalo upoređivati na osnovu površine koje ograničavaju izohrone linije istog reda veličine. Pa ipak, ove površine nisu dovoljno precizne. Međutim, ako ih pokušamo staviti jednu na drugu, one približno izgledaju iste dužine, je r je svako produženje nadoknađeno nekim skraćenjem. Gotovo da nema potrebe govoriti da prelazak površine u kilometrima, u dnevnim brzinama, treba računati s oprezom

vima. Pa ipak, tu vlastelini i gradovi nameću carine što dovodi do zastoja, pre­ gleda, podmićivanja, gubljenja vremena. Čak i u dolini Poa ili duž Rajne trgovac uglavnom pretpostavlja kopneni put vodenom, ispresecanom carinarnicama. Do­ dajmo i nemale opasnosti od razbojništava, što je uobičajena stvar u ćelom svetu - ali i uzgredni znak stalne društvene i ekonomske slabosti. Morski put, naprotiv, znači neku vrstu eksplozije „slobodne trgovine”, on donosi korist privredama vezanim za pomorstvo. Od XIII veka, žito u Engleskoj poskupljuje 15% na svakih pređenih 80 km kopnom, dok je vino iz Gaskonje do401

Tehničke revolucije i zastoji

voženo u Hal ili u Irsku preko Bordoa, koštalo samo 10% više, uprkos dugom pu­ tovanju morem.ш/ * J Zan-Batist Se 1828. godine svojim slušaocima u Kolež de Fransu objašnja­ va da se stanovnici gradova na obali Atlantika u Sjedinjenim Državama „greju ra­ dije kamenim ugljem iz Engleske, koji stiže sa više od hiljadu milja, nego drvetom iz svojih šuma, udaljenim samo deset milja. Jer je prevoz tih deset milja ko­ pnom skuplji od prevoza hiljadu milja morem”.108 Parabrodi se još uvek ne ko­ riste u vreme kada Žan-Batist Se objašnjava te osnovne pojmove (ponavljajući slične stavove Adama Smita). Pa ipak, već odavno, pomorski je prevoz, zahva­ ljujući drvetu, jedrima i kormilu, dostigao savršenstvo, granice svojih mogućno­ sti, i to, verovatno, zbog svoje sve veće upotrebe. Upravo to skreće pažnju na zaostajanja u kopnenom prevozu. Putevi će če­ kati polet industrijske revolucije pre nego što počnu da se razvijaju u burnom ra­ zdoblju 1830-1840 (pre nego što železnica ne počne da se razvija). Između po­ štanskih kola i železnice, koja će ih zameniti, dolazi do velikih promena u pre­ vozu (kočije na šinama), koje pokazuju daje neke tehničke napretke bilo moguće ostvariti znatno ranije. Dolazi do širenja mreža puteva (u Sjedinjenim Državama u razdoblju 1800-1850, kada tu sve počinje da poprima izuzetne razmere, dužina puteva se povećava osam puta; u Austrijskom carstvu se mreža puteva uvećala dva puta između 1830. i 1840). Vozila se usavršavaju, a poštanske stanice pobo­ ljšavaju. Prevoz postaje dostupniji običnim ljudima. Promene ne proizlaze iz po­ sebnih tehničkih otkrića, već su naprosto posledica većih ulaganja, namernih si­ stematskih usavršavanja, koje opšti privredni zamah tog razdoblja čini „rentabil­ nim” i neophodnim. Prevoz: kočnica ekonomije Kratka prethodna objašnjenja nisu imala za cilj da opišu saobraćaj. Uosta­ lom, ona i ne bi mogla sažeto da iznesu opsežne komentare koje Verner Zombart iznosi u svojoj danas već klasičnoj knjizi.109*Na neke strane pitanja vratiću se kasnije. Cilj mi je, naime, bio da ukratko ukažem na obim u kome je trgovina, sredstvo u službi svakog društva u razvoju, bila sputana ograničenjima koja joj je nametao saobraćaj. On je spor, neodgovarajući, neredovan i na kraju, ali ne i naj­ manje važno, veoma skup. Sve se spotiče o te slabosti. Kao svedočanstvo te dugo­ trajne stvarnosti ponovimo reči Pola Valerija: „Napoleon se kreće jednako sporo kao Julije Cezar”. Na Zapadu, konj, simbol brzine, bio je izvanredno sredstvo za borbu protiv udaljenosti - sredstvo koje nam, gledajući unazad, izgleda smešno. No Zapad nastoji da poboljša saobraćaj koji koristi konje: povećanjem broja konja, uprezanjem pet, šest i osam konja koji vuku teška kola. Na poštanskim stanicama sada je moguće lakše zameniti konje, što koriste putnici kojima se žuri. Poboljšavaju se 108 109

402

Storia della technologia, pr. C. Singer, II, str. 534. !'3В' Say’ Cours comPlet d ’économie politique, pratique, izd. 1966, II, str. 497 beleška 2 Der modeme Kapitalismus, II, str. 231-420. Pogledati našu drugu knjigu.

Tehničke revolucije i zastoji

Varšava, leva obala Visle. Rekom neprestano plove čamci: jedrenjaci, barke, drveni splavovi. Crtež Z. Vogela, kraj XVIII veka (foto Aleksandra Skažinska)

čak i drumovi. Sve je to stoga jer kopneni prevoz daleko prevazilazi prevoz vode­ nim tokovima, rekama i kanalima.1 1 Čak se i ugalj sa severa Francuske u XVIII veku radije prevozi kolima nego lađama.11112 Ta borba s prostorom, naizgled unapred izgubljena, vodi se širom sveta. Boraveći u Kini ili Persiji, zapadnjaci su a contrario uviđali značaj konja, jer su na Istoku ljudi-nosači bili pravilo. U Kini, tvrdilo se, nosači idu jednako brzo kao mali tatarski konji. U Persiji postoje divni konji, no oni prevashodno služe za rat, a obeležja su raskoši, posebno s njihovim „ormama od srebra, zlata ili dragog ka­ menja”. Zaista se retko koriste za prevoz ili brze veze. Hitna pisma, poruke i dragocena roba poveravaju se ljudima. „Ovi posebni glasnici nazivaju se satiri”, kaže Šarden (1690), „što je naziv koji se daje glasonošama koji idu peške, kao i onima koji mogu brzo da trče i hodaju. Na putu se prepoznaju po boci vode i ma­ loj torbi na leđima u kojoj nose hranu za trideset ili četrdeset sati tokom kojih su na putu; a da bi išli brže skreću sa glavnih puteva i idu prečicama. Prepoznaju se i po obući i praporcima vezanim za pojas, sličnim zvoncima za magarce. Svrha im je da ih održe budnim. Zanimanje glasonoše trkača prelazi s oca na sina. Decu vežabaju od sedme ili osme godine da dugo trče bez gubljenja daha”. Slično tome, „naredbe kraljeva u Indiji prenose dvojica trkača, koji se smenjuju na svake dve 111 Pogledati našu drugu knjigu. 112 Marcel Rouff, Les Mines de charbon en France au XVIIIe siècle (1774-1791), 1922, str. 368 i dalje.

403

Tehničke revolucije i zastoji

milje. Pošiljke nose na glavi, otkrivene. Svoj dolazak najvaljuju zvoncima kao sto se pošta najavljuje rogom; kad stignu na cilj, bacaju se na tlo, a s glave im ski­ daju pošiljku koju dalje nose druga dvojica trkača”. Ovi brzi glasnici dnevno pre­ laze od 10 do 20 milja.113

PROBLEMI ISTORIJE TEHNIKE Najpre ubrzanje, a potom kočenje: tehnika u svom razvoju prolazi izgleda kroz oba procesa, ponekad u brzom smenjivanju. Ona podstiče život ljudi, poste­ peno ostvaruje nove oblike ravnoteže na višim ravnim nego u prošlosti, tu se održava dugo, jer stagnira ili neprimetno napreduje od jedne „revolucije” do druge, od jedne novine do druge. Cesto izgleda daje sve zakočeno; iako sam hteo da istaknem snagu tih kočnica, izgleda mi da nisam u potpunosti u tome uspeo. To je možda nemoguć zadatak: bilo da napreduje ili stoji, povest tehnike je deo ljudske istorije. To je i razlog što istoričari tehnike teško mogu daje obuhvate. Tehnika i poljoprivreda Uprkos dobroj volji i vrednim radovima u kojima žele da iznesu „ono što o tome treba znati , istoričari tehnike su veoma malo pažnje posvetili poljoprivredi. Pa ipak, poljoprivreda je hiljadama godina velika „industrija”. S druge strane, istorija tehnike je najčešće proučavana kao predistorija industrijske revolucije. Posledicaje daje mnogo pažnje posvećeno mehanici, metalurgiji, izvorima energije, iako poljoprivredne tehnike, svojim rutinskim delatnostima i novinama (jer se po­ ljoprivreda menja, iako sporo), imaju dalekosežne posledice. Krčenje tla je tehnika; priprema za obradu tla koje je dugo bilo neobrađeno je takođe tehnika: zahteva teške plugove, moćne zaprege, brojnu radnu snagu, što znači traženje pomoći od suseda (rad porfavor, kako se to kaže na portugalskom). Sirenje kultura, što znači krčenje šuma (uz vađenje panjeva ili bez njega), palje­ nje, obaranje drveća, odvodnjavanje, navodnjavanje, građenje nasipa - sve su to vidovi poljoprivredne tehnike, u Kini, kao i u Holandiji ili u Italiji, gde su „pobo­ ljšanja tla , bar od XV veka, veliki poduhvati, u kojima uskoro redovno učestvuju i inženjeri. v kako smo već videli, svaki porast stanovništva, sledi ili bar prati preo­ bražaj u poljoprivredi. U Kini (kukuruz, slanutak, slatki krompir), kao i u Evropi (kukuruz, krompir, pasulj), nove biljke, stigle iz Amerike, obeležavaju važne istorij'ske prekretnice. A sve te nove biljke, razume se, zahtevaju novu tehniku koju tek treba pronaći, prilagoditi, usavršiti. To je uvek veoma spor proces, na kraju kojeg se ipak postiže mnogo, jer je poljoprivreda, da tako kažemo, „zbir zbirova”. A određena novina vredi samo u zavisnosti od društvenog pritiska koji je podržava i nameće. 113 Voyage du Chevalier Chardin..., IV, str. 24 i 167-169.

404

Tehničke revolucije i zastoji

Tehnika po sebi Ako se stoga postavi pitanje - postoji li tehnika sama po sebi? - odgovor će sigurno biti odrečan. Već smo to rekli više puta za vekove pre industrijske revolu­ cije. Autor jedne novije knjige114 daje isti odgovor i za naše doba: nauka i tehnika se danas udružuju da bi zavladale svetom, ali takvo jedinstvo podrazumeva i delovanje društava, koja izazivaju ili koče napredak, kao što je bilo i u prošlosti. Štaviše, pre XVIII veka, nauka se još uvek malo brine za praktična rešenja i primene. Postoje i izuzeci, kao što su Hajgensovi izumi (klatno, 1656-1657; satna spiralna opruga, 1675), koji su imali revolucionaran učinak na časovničarstvo; ta­ kav je i rad Pjera Bugera Rasprava o brodovima, njihovoj gradnji i kretanju (1746). Ali to su izuzeci koji potvrđuju pravilo. Tehnologija, skup dosetki izvede­ nih iz zanatskog iskustva, obrazuje se kako-tako, i razvija bez žurbe. Srazmerno kasno se pojavljuju i neki izvrsni priručnici: De re metallica Georgea Bauera, zvanog Agrikola (1556); knjige Agostina Ramelija Le Diverse et Artificiose Ma­ chine (1588); Vitorija Zonke, Nuovo teatro di machine ed edifici (1621); Diction­ naire portatif de Tingenieur Bernara Forea (1775). Postepeno nastaje zanimanje „inženjer”. U XV i XVI veku „inženjer” se bavio ratnom veštinom, a unovčavao svoje znanje kao arhitekta, stručnjak za hidrauliku, vajar, slikar. Pre XVIII veka nema sistematskog obrazovanja inženjera „Škola za puteve i mostove” je osno­ vana u Parizu 1743; „Rudarska škola”, otvorena 1783, imala je kao uzor „Bergakademie”, osnovanu 1765. u Frajburgu, starom rudarskom središtu Saksonije, gde će se obrazovati mnogi inženjeri koji su kasnije radili u Rusiji. Postepeno dolazi i do specijalizacije u zanatstvu. Godine 1568. švajcarski zanatlija Jost Aman, nabraja 90 različitih zanata. U Didroovoj Enciklopediji nave­ deno ih je 250; katalog londonske firme Pigot, 1826, daje za veliku englesku prestonicu popis od 846 različitih delatnosti (od kojih ima i nekih zaista nevaž­ nih).115 Uprkos svemu, specijalizacija je jako spora. Postojeći postupci deluju kao prepreke. Štrajkovi štamparskih radnika u Francuskoj sredinom XVI veka izaz­ vani su izmenama štamparske prese, što dovodi do smanjenja broja radnika. Ništa manje nije suprotstavljanje radnika i upotrebi malja, novini koja je olakšala ruko­ vanje velikim makazama za striženje sukna. Tekstilna industrija sporo se razvija od XV do XVIII veka zbog svoje ekonomske i društvene organizacije, jasne podele operacija, dok su joj niske plate radnika dopuštale da se bez promena suočava sa potrebama tržišta. Bilo je toliko prepreka da se možemo složiti s Džem som Vatom koji je poverio svom prijatelju Snelu (26. jula 1769) „that in life there is nothing more foolish than inventing” (da u životu nema veće gluposti od pronalaženja). Uspešan pronalazač je morao da ima podršku društva. U Veneciji, u devet od deset slučajeva, patenti, ozbiljni ili ne, zabeleženi u registrima Senata,116 odgovori su na posebne probleme grada: omogućiti plo­ vnost vodenih tokova koji završavaju u laguni; delotvornije kopati kanale; podići nivo vode; isušiti močvarno tlo; pokretati mlinove bez pomoći snage vode (jer je 114 Thierry Gaudin, L ’Écoute des silences, 1978. 115 Storia della technologia, priredio C. Singer, III, str. 121. 116 A. d. S. Venezia, Senato terra.

405

Tehničke revolucije i zastoji

Dizalica u Brižu u Srednjem veku: to je velika dr\>ena konstrukcija s velikim točkom koji pokreću trojica ljudi (Bavarska državna biblioteka, Minhen)

ona nedostupna u tom kraju nepokretnih voda); pokretati testere, žrvnjeve, ma­ ljeve za tucanje u prah tanina ili sirovina od kojih se pravi staklo. Društvo tu ima poslednju reč. Pronalazač koji je imao sreću da se dopadne vladaru, mogao je da dobije „potvrdu o pronalasku, ili, tačnije, povlasticu da monopolski koristi pronalazak”. Vlada Luja XIV je izdala mnogo takvih potvrda ,,u obasti najrazličitijih tehnika; na primer, za pronalazak ekonomičnog grejanja u koji je gospođa De Mantenon uložila nešto kapitala . Ipak, mnoga prava otkrića ostaće mrtvo slovo na pa­ piru, jer ljudima nisu bila potrebna —ili su oni smatrali da im nisu potrebna. Baltasar de Rios, vispreni pronalazač iz prvih godina vladavine Filipa II, uzalud je predlagao izgradnju topa velikog kalibra koji bi se mogao rastaviti i koji bi stotinak vojnika prenosilo u delovima na leđima.*118 Delo Prirodna istorija iZ1IV

406

’

Marc Bloch, Mélanges historiques, 1963, II, str. 836 Arhiv Simancas, E° Flandes, 559.

Tehničke revolucije i zastoji

Dvostruka dizalica u Denkerku, 1787. Imala je sistem za podizanje sa stepenima, rukovanje je bilo lako, bila je na točkovima i mogla se okretati; konstrukcija je bila delom od metala. Napredak je ogroman u odnosu na dizalicu iz Briža, ali je jo š uvek pokretana ručno. Nacionalna biblioteka, Pariz (foto M. Kabo)

vora koji gori kraj Grenobla prolazi 1618. godine nezapaženo; pa ipak, u ovoj raspravi je njen autor, Žan Tarden, lekar iz Turnona, proučavao „sadržaj prirod­ nog gasa na izvoru”, i objasnio destilaciju uglja u zatvorenim posudama dva veka pre pronalaska plina za osvetljenje. Godine 1630, više od sto godina pre Lavoazjea, lekar iz Perigora, Žan Re, objasnio je širenje olova i kalaja nakon sagorevanja „unošenjem teškog delà vazduha”.119 Šventer je 1635. u svom spisu Délas­ sements physico-mathématiques izložio princip rada električnog telegrafa po­ moću kojeg ,,dve osobe mogu da opšte posredstvom magnetske igle”. Magnetska igla čekaće na upotrebu sve do Erstedovih opita 1819. A pomenuti „Šventer je 119 A. Wolf, A History o f Science, Technology and Philosophy in the 16 th and 17 th centuries, str. 332 i dalje.

407

Tehničke revolucije i zastoji

manje poznat od braće Šap!”120 Amerikanac Bušbel pronalazi podmornicu, a francuski vojni inženjer Diperon, mitraljez, tzv. „vojne orgulje” (1775). Sve je to bilo uzalud. Ista stvar je i sa Njukomenovom parnom mašinom koju on izmišlja 1711. Trideset godina kasnije, 1742, samo jedna od njih radi u engleskoj, dok su dve postavljene na kontinentu. Uspeh dolazi tek u narednih tri­ deset godina: šezdeset mašina je sagrađeno u Kornvolu, da bi crple vodu iz rud­ nika kalaja. Krajem XVIII veka, samo ih je pet u upotrebi u Francuskoj, u proiz­ vodnji gvožđa. Sličan primer je kašnjenje u topljenju koksom, o kojem smo govoBezbroj je činilaca koji zaustavljaju napredak. Šta bi bilo s radnom snagom oj a bi mogla ostati bez posla? Već je Monteskje prigovarao da mlinovi oduziппци posao poljoprivrednim radnicima. Markiz De Bonak, ambasador Francuske u olandiji, traži u pismu od 17. septembra 1754. „dobrog mehaničara sposobnog da otkrije tajnu rada mlinova i mašina koje se upotrebljavaju u Amsterdamu i ko­ jima se smanjuje ljudski rad”. Ali da li je poželjno smanjivati upravo taj trošak? Traženi mehaničar neće biti poslat u Holandiju. ‘ ' Ostaje pitanje proizvodne cene, koja veoma zanima kapitalistu. Čak i pošto je industrijska revolucija dovela do znatnog napretka u proizvodnji pamučnih tka­ nina, engleski preduzetnici se još uvek obraćaju tkačima koji rade kod kuće. Naime, proizvodnja konca kod kuće dovoljna je da jeftino snabde razboje. Po­ tražnja je trebalo da se znatno poveća da bi se široko prihvatilo mehaničko tkanje. Budući da su plate za ručno tkanje naglo opale, preduzetnici ga pretpostavljaju novoj tehnici jer je naprosto jeftinije. Možemo se upitati šta bi se dogodilo da se boom engleskog pamuka prerano zaustavio. Svaka novina je nailazila na takve prepreke. Bio je to rat propuštenih prilika, o čemu ću ponovo govoriti povodom strasno sporog uvođenja topljenja koksom, ključne etape engleske industrijske re­ volucije, ali o kojoj se očigledno nije mnogo razmišljalo. Pa ipak, kad smo ukazali na ograničenja i povremene probleme tehnike, ne bi valjalo da potcenimo njenu ulogu, svakako prvorazrednu. Pre ili kasnije, sve će zavisiti od nje. Sve dok se svakodnevni život kreće kolotečinom, u okviru nasleđenih struktura, sve dok se društvo zadovoljava svojim materijalnim okru­ ženjem i pri tom oseća lagodno, ne postoji ekonomska motivacija za promene. Nacrti pronalazača, kojih uvek ima, ostaju u fiokama. Tek kada stvari krenu na­ opako, kad društvo dosegne granicu mogućeg, pribegavanje tehnici se nameće i budi zanimanje za pronalaske, među kojima treba prepoznati najbolji, onaj koji će oboriti prepreke, otvoriti put drugačijoj budućnosti. Uvek ima na stotine mogućih novina, koje čekaju, ali koje će jednog dana hitno valjati primeniti. Današnje stanje, nakon krize sedamdesetih godina, ilustruje to veoma dobro. Uz ostale teškoće, nezaposlenost i inflaciju, predviđanje da će nafta kao iz­ vor energije biti uskoro iscrpljena izazvala je obnovu istraživanja novih moE z q u ic k lm d lT y & i6 X’ Ш Ш ае I^ico-m athem atical oder mathematische und philosophische 21 л - N., A. E., B III, 423, Hag, 7. septembar 1754.

408

Tehničke revolucije i zastoji

gućnosti - što je jedini dosledan odgovor, kako je to Mens122 ispravno primetio. Ipak, glavne smernice istraživanja i investicija poznate su davno pre 1970: sunčana energija, korišćenje uljanih škriljaca, geotermički izvori energije, plin iz fermentacija biljaka, zamene za benzin proizvodima na bazi alkohola - ispitivani su u poslednjem ratu, i brzo potom usavršeni. Zatim su napušteni. Pa ipak, razlika je danas u tome što opšta velika kriza (jedna od „svetskih kriza” o kojoj će još biti reci) suočava sve razvijene privrede s dramatičnim izborom između inovacija, gušenja ili stagnacije. One će sigurno odabrati put inovacija. Nema sumnje da je strah od katastrofe prethodio svim velikim privrednim naprecima u prošlosti - dok je tehnika uvek nalazila rešenje. U tom smislu tehnika je kraljica: ona menja svet.

122 Gerhard Mensch, Das technologische Patt, 1977.

409

Sedmo poglavlje

NOVAC

Posvetiti poglavlje novcu znači popeti se na višu ravan, naizgled napustiti okvir ove knjige. Ipak, ako se celina posmatra s nešto više tačke, novac nam izgleda kao oruđe, struktura, osnovna i pravilna pojava svakog iole razvijenog trgovačkog života. Pre svega, novac nastoji da se uvuče u sve ekonomske i društvene odnose. To ga čini izvanrednim „pokazateljem”: posmatranjem koliko se brzo kreće, ili kada ga ponestane, kako su složeni ili kako su retki kanali snabdevanja njim, može se doneti prilično pouzdan sud o svim ljudskim delatnostima, čak i onim najskrom­ nijim. Iako je odavno prisutan u ljudskom životu, ili bolje, iako predstavlja staru tehniku, novac i dalje iznenađuje ljude. Izgleda tajanstven i uznemiruje. Pre svega, on je sam po sebi složen, jer novčana privreda bez njega nigde nije po­ tpuno razvijena, čak ni u zemlji kakva je Francuska u XVI i XVII, pa čak i u XVIII veku. Novac je prodro samo u neke oblasti i sektore, a nastavlja da remeti druge. On je novina, pre onim što je doneo, nego sam po sebi. A doneo je nagle promene cena osnovnih namirnica; neshvatljive odnose u kojima čovek više ne prepoznaje ni sebe, ni svoje navike, niti svoje stare vrednosti. Njegov rad je po­ stao roba, a on sam postao je „stvar”. Reči koje Noel di Faj pripisuje starim bretonskim seljacima (1548), izraža­ vaju njihovo čuđenje i zbunjenost. Obilje u seljačkim kućama se toliko smanjilo, „jer se kokoškama i guskama skoro ne daje da porastu, već se iznose na prodaju (na gradsku pijacu, dakako), da bi se došlo do novca da se plate advokat ili lekar (ljudi... doskora gotovo nepoznati), prvi da bi se nanela šteta susedu, da bi se osi­ romašio, oterao u zatvor; drugi da bi čoveka izlečio od groznice, pustio mu krv (što, hvala Bogu, ja nikad nisam pokušao) ili ga klistirao; od svega toga je ranije lečila naša dobra pokojna Tifen La Bloa (seoska nadrilekarka), bez mnogo mr­ mljanja, prtljanja i trava, gotovo za jedan Očenaš”. Ali sada su „iz gradova u naša sela preneti”, ti začini i poslastice, od bibera do „praziluka u šećeru”, potpuno ne­ poznati „našim precima i štetni ljudskom telu”, ali „bez kojih je današnja gozba bez ukusa, loše priređena i bez čari”. „Časti mi”, odgovara neki od slušalaca, „go­ voriš istinu, prijatelju, i čini mi se da se stvarno nalazim u nekom novom svetu”.11 1 N. du Fail, Propos rustiques et facétieux, str. 32, 33, 34.

411

Novac

To je smeten razgovor, ali koji mnogo otkriva. Jer slične reakcije postoje, verovatno u čitavoj Evropi. Isti proces se odvija svuda; svako društvo ustrojeno na stari način, koje ot­ vara vrata novcu, pre ili kasnije gubi stečenu ravnotežu i oslobađa sile koje je teško nadgledati. Novi oblik razmena remeti ustanovljeni poredak, povlašćuje ne­ kolicinu, a sve ostale baca u nevolju. Svako društvo pod takvim uticajem nužno se menja. Kao posledica, širenje novčane ekonomije je stalna drama, kako u starim zemljama naviknutim na nju, tako i u onima u koje je stigla, a da se tu to nije od­ mah shvatilo: tako je u Turskoj pod Osmanlijama, na izmaku XVI veka (lena spahija, timari, ustupaju mesto pravom privatnom vlasništvu); tako je u Japanu pod o 4igavama, zemlji koja otprilike u isto vreme prolazi kroz tipičnu gradsku i građansku krizu. Dobru sliku tih osnovnih procesa mogli bismo steći prouča­ vanjem onoga što se i danas dešava u nekim nerazvijenim zemljama: u Crnoj Afnci, na primer, gde se više od 60%, a negde i 70% razmena obavlja bez novca. Iako čovek tu još uvek može da živi van tržišne privrede, „kao puž u svojoj kucici , treba reći da je to samo privremeno. Istonja nam pokazuje beskonačnu povorku tih „uslovno” osuđenih ljudi °ji svakako neće izbeći svoju kaznu. Naivni i neobično strpljivi, oni trpe životne udarce, a da često i ne znaju odakle oni dolaze. Zakupi zemlje i stana, putarine, porez na so, kupovine na gradskoj pijaci, kao i porezi, sve te obaveze treba platiti u gotovom, a ako srebrni novac nedostaje, onda bar u bakarnom novcu. Jedan bretonski zakupac donosi zakupninu gospođi De Sevinje 15. juna 1680: to je teška gomila bakarnog novca, u vrednosti od 30 livri.2 Porez na so, koji se dugo plaćao u naturi, u Francuskoj se od ukaza od 9. marta 1547, donetog na zahtev krupnih trgovaca solju, placa isključivo u gotovom novcu. ^ Novac, „kovani i propisane težine”, raznim se putevima uvlači u svako­ dnevni život. Moderna država je veliki izvor (porezi, isplate plaćenicima u gotovonT plate javnim službenicima), ali i korisnik tih transfera, iako ne jedini. Ima prilično onih koji su u dobrom položaju: poreznici, skupljači poreza na so, zajmo­ v e 1 na zalog, vlasnici, krupni trgovci, preduzetnici, „finansijeri”. Njihova mreža širi se posvuda. A naravno, ovi novi bogataši, kao ni današnji, ne izazivaju naklonost. Lica tih spekulanata nas posmatraju sa slika u muzejima. Slikari su na mnogim svojim delima prikazali mržnju i prezir koje je običan čovek osećao prema takvim ljudima. Pa ipak, takva osećanja —glasne ili neme žalbe, koje podstiču stalno nepoverenje naroda u novac (a koje dele i prvi ekonomisti) - nimalo ne menjaju kasniji tog događaja. Po ćelom svetu, veliki novčani tokovi organizuju puteve, kao i središta gde se novac može susretati s „kraljevskom robom”. Magelan i Del Kano su obišli zemlju u teškim i dramatičnim uslovima. Frančesko Karleh i Đemeli Kareri, prvi 1590, drugi 1692, putuju oko sveta s po vrećom „os­ mica i srebrnjaka, kao i svežnjeva odabrane robe. Oni čak uspevaiu da se vrate kuciA I Markiza De Sévigné, op. tit., VII, str. 386 j A. N., H 2933, f° 3. G. F. Gemelli Careri, op. cil. I, str. 6, 10 i dalje i passim.

412

Novac

Dva poreznika, slika Martina van Rejmersvadea (XVI vek). London, Nacionalna galerija (foto Žiro don)

Novac je, razume se, znak - isto koliko i uzrok - promena i revolucija mo­ netarne ekonomije, koja se ne da razdvojiti od kretanja koja je nose i stvaraju. Posmatrači na Zapadu su u prošlosti novac često posmatrali izdvojen, pa su koristili metaforička poređenja da bi ga opisali. Tako je novac „krv društvenog tela” (česta slika, mnogo starija od Harvijevog otkrića krvotoka);5 ili „roba”, što 5 Harvijevo otkriće krvotoka, 1628.

413

Novac

se vekovima ponavlja. „А novac je”, prema Vilijemu Petiju (1655), „mast političkog^tela; velike količine štete njegovoj pokretljivosti, a male ga dovode do bo­ lesti . Jedan francuski trgovac objašnjava 1820. da novac „nije plug kojim obrađujemo zemlju i stvaramo proizvode”. On samo pomaže protok roba „kao ulje koje olakšava kretanje mašine; kada su zupčanici već dovoljno podmazani, višak ulja im smeta. Ipak, čak i te slike su bolje od sumnjivog stava Džona Loka, koji je bio bolji filozof nego ekonomista, a koji u knjizi objavljenoj 1691, poistovećuje novac i kapital. A tako se mešaju novac i bogatstvo, merenje i merena ve­ ličina. Sve te definicije zanemaruju bitno - samu monetarnu ekonomiju, stvarni razlog postojanja novca. Novac se ustaljuje tamo gde ljudima treba i gde oni mogu da podnesu troškove za njega. Pokretljivost i složenost novca su posledica pokretljivosti i složenosti ekonomije koja ga stvara. I konačno, biće onoliko ti­ pova novca i novčanih sistema koliko je ekonomskih ritmova, sistema, situacija. Sve je to povezano u celinu, koja ipak nije tajanstvena, ako imamo na umu daje i tokom Starog poretka postojala monetarna ekonomija: različita od današnje, bila je nesavršena i delovala je na nekoliko ravni. Nije obuhvatala čitavo čovečanstvo. Trampa ostaje pravilo na ogromnim prostranstvima u razdoblju između XV i XVIII veka. Ali uvek kada prilike zahtevaju ona se potiskuje, što je prvi korak ka uvođenju novca, puštanjem u opticaj tzv. „nesavršenog novca”, kao što su ško­ ljke kauri. Taj je novac nesavršen samo u našim očima: naime, ekonomije koje im pribegavaju, ne bi mogle ni da podnesu nešto drugo. A često se i sam metalni no­ vac Evrope pokazuje kao neodgovarajući. Kao i trampa, metal ima svoje nedo­ statke. U tom slučaju, hartija, ili bolje kredit (Herr Credit, kao što se podrugljivo govorilo u Nemačkoj u XVII veku), nude svoje usluge. U biti se radi o istom pro­ cesu, samo u različitoj ravni. Svaka aktivna ekonomija prekida u jednom trenutku sa svojim starim monetarnim jezikom i uvodi neke novine, na šta je navodi sâmo njeno kretanje. Sistem Džona Loa, ili finansijski skandal s engleskom Kom­ panijom južnih mora, sasvim su nešto različito od posleratnih finansijskih mahinacija, bezobzirnih spekulacija, ili podela između „grupa za pritisak” 9 U Fran­ cuskoj, inovacije predstavlja zbrkano i nedelotvorno, ali ipak očito nastajanje kre­ dita, koji se „mučno porađa”. Tako palatinska princeza kaže: „Često sam želela da vatra pakla odnese sve te novčanice”, i tvrdi da se uopšte ne razume u taj odvratni sistem. A ta nelagodnost je početak sticanja svesti o novom jeziku. Jer valute su jezici (neka mi čitalac oprosti što i ja koristim metaforu): one dijalog čine nužnim i mogućim, a same postoje samo ako on postoji. ' °10

(' William Pettu, „Verbum Sapienti” (1691). L F de То11еПаге’ Essai sur les entraves Que Ie commerce éprouve en Europe, 1820, str. 193

Imam u vidu Some Considerations on the Consequences of the Lowering of Interest and Rai­ sing the Value o f Money, 1691. Uporediti Eli Heckscher, La Época mercantilista, 1943, str 648 i

dalje.

jJ30013 van Klaveren, „Rue de Quincampoix und Exchange Alley, die Spekulationsjahre 1719 Ui Frankreich und England’ , u: Vierteljahreschriftfiir Sozial-und Wirtschaftgeschichte, ok­ tobar 1963, str. 329-359. 10 Palatinska princeza, Lettres... de 1672 à 1722, 1964, str. 419, pismo od 11. juna 1720.

414

Novac

Jedna od mnogih karikatura iz XVII veka na temu smrti H err Crédita, čiji se les nalazi u prvom planu. Oko njega su uplakani ljudi. R eč je o svakodnevnom kreditu koji dućandžije odobravaju običnim ljudima, a koji se ukida kad ponestane gotovine. U tekstu ispod gravire pekar kaže kupcu: Wann du Geld hast, so hab ich Brod (Kada budeš imao novac, ja ću imati hleba) (Germanski nacionalni muzej u Nirnbergu)

Kina nije imala (osim jedne neobične i dugotrajne faze papirnog novca) složeni monetarni sistem, jer joj on i ne treba u odnosima sa susednim oblastima koje eksploatiše, a to su Mongolija, Tibet, Indonezija, Japan. Srednjovekovni is­ lam „pokriva” Stari kontinent od Atlantika do Pacifika, jer vekovima nijedna država (izuzev Vizantije) ne može da se nadmeće s njegovim zlatnicima i srebr­ njacima, dinarima i dirhemima. To su oruđa njegove moći. Srednjovekovna Ev­ ropa najzad usavršava svoj novac jer mora da se uhvati u koštac s neprijateljskim islamskim svetom. Slično tome, monetarna revolucija koja se postepeno širi Turskim carstvom u XVI veku, posledica je neophodnog ulaska u evropsku celinu, što znači više od svečane razmene ambasadora. Japan se 1638. zatvara za spoljni svet, ali na pose­ ban način: naime, ostaje otvoren za kineske džunke i holandske brodove, uz dozvolu. Prostor je dovoljno širok da u zemlju ulaze roba i novac, i prinuđuju je na odgovor: na eksploataciju rudnika srebra i bakra. Taj je proces povezan i sa razvojem gradova u XVII veku, kao i rastom „prave građanske civilizacije” u povlašćenim gradovima. Sve je tu, zapravo, povezano. To otkriva neku vrstu strane monetarne politike gde inostranstvo ponekad diktira uslove, kako svojom snagom tako i svojom slabošću. Razgovarati s dru­ gim znači naći zajednički jezik, prostor sporazuma. Vrednost „trgovine na velike 415

Novac

udaljenosti , krupnog trgovačkog kapitalizma, nalazi se u njegovoj sposobnosti da govori jezikom svetske trgovine. Cak i ako ova, kao što ćemo videti u našoj drugoj knjizi, nije najveća po opsegu (trgovina začinima je mnogo manja —čak i po vrednosti —od trgovine žitom u Evropi),^ ona je od ključnog značaja zbog svoje delotvornosti i konstruktivne inovativnosti. Trgovina na velike udaljenosti je izvor svake brze „akumulacije”. Ona kontroliše svet Starog poretka i novac je u пЈепоЈ službi, prateći je ili joj prednjačeći. Trgovina usmerava privrede.

NESAVRŠENE PRIVREDE I MONETE Trajalo bi predugo da opisujemo sve osnovne oblike monetarne razmene. Mnogo je načina koji se koriste i treba ih razvrstati. Štaviše, dijalog između „savršenog” novca (ako on postoji) i „nesavršenog” osvetljava u celosti problem kojim se bavimo. Ako istorija može nešto da objasni, onda to treba da bude idealno polje —pod uslovom da se izbegnu neke greške: kao što je pretpostavka da savršenstvo i nesavršenstvo ne mogu postojati uporedo, pa čak i da se ponekad prožimaju; ili da ta dva novčana nivoa ne obrazuju jedan te isti problem; ili da se ne uočava da svaki oblik razmene nužno zavisi od razlika u naponu (čak i danas). Novac je način iskorišćavanja drugih, kod kuće i u inostranstvu, a i način da se razmene ubrzaju. . To dokazuje „sinhroni” pogled na svet u XVIII veku. Ogromna prostranstva i milioni ljudi još uvek žive slično kao u doba Homera, kada se u volovima raču­ nala vrednost Ahilovog šita. Adam Smit začuđen je tom slikom i piše: „Diomedov oklop”, kaže Homer „vredi samo devet volova, ali Glaukov vredi stotinu”. Današnji ekonomista bi taj svet nazvao Trećim svetom. A neki Treći svet uvek postoji. Njegova stalna greška je što prihvata dijalog koji je za njega nepovoljan. Ali on je na to primoran. Prvobitne monete Neki prvobitni oblik novca se pojavljuje čim robe počnu da se razmenjuju. Roba koja se više traži ili je više ima, igra ulogu novca, standarda razmene. Soje, na primer, bila moneta u „kraljevinama” Gornjeg Senegala i Gornjeg Nigera i u Abisiniji, gde su kocke soli, kako to kaže jedan francuski autor iz 1620, „rezane kao gorski kristal, u dužini jednog prsta”, služile i kao novac i kao hrana, „tako da se za njih s pravom može reći da su jele vlastitu supstancu”. Velika je to opasnost, tvrdi isti taj oprezni Francuz, „da ljudi jednog dana nađu čitavo svoje bogatstvo rastopljeno u vodi!” “ Pamučno platno igra istu ulogu na obalama Monomotape i Gvinejskog zaliva, gde trgovci robljem koriste izraz „indijski komad” da označe količinu pamučne (indijske) tkanine koja po vrednosti odgovara ceni jednog čoveka. Kasnije je taj izraz označavao samog čoveka, dok će profesionalci uskoro jî, Pogledati našu dragu knjigu. Scipion de Grammont, Le Denier royal, 1620, str. 20. Nekoliko autora spominju upotrebu soli kao monete —u obliku malih blokova raznih veličina zavisno, od mesta.

416

Novac

govoriti da „indijski komad” predstavlja muškog roba, starog između petnaest i četrdeset godina. U istom delu Afrike, bakarne narukvice, tzv. manile, izmereno zlato u prahu, kao i konji, takođe predstavljaju novac. Otac Laba (1728) govori o divnim konjima koje Mavari prodaju crncima: „Сепе ih”, piše, „petnaest robova po ko­ madu. To je čudan novac, ali svaka zemlja ima svoje običaje”.13 Engleski trgovci, da bi uklonili konkurenciju, uvode prvih godina XVIII veka, neprevaziđenu ta­ rifu: „Oni roba - ’indijski komad’ - procenjuju na četiri unce zlata ili trideset (srebrnih) pjastri ili tri četvrtine funte korala, ili sedam komada škotskog sukna”. A u nekom crnačkom selu u unutrašnjosti, kokoške „tako debele i meke da ni­ malo ne zaostaju za kopunima i živinom iz drugih zemalja”, toliko su brojne da se jedna može dobiti za list hartije.14 Na afričkim obalama drugi oblik novca su morske školjke. Razlikuju se po veličini i boji, a najpoznatije su zimbosi, s obala Konga, i kauri. „Zimbosi su”, piše neki Portugalac 1619, „neka vrsta veoma malih morskih puževa koji po sebi nemaju nikakve vrednosti, nizašta ne služe. Varvarstvo je u prošlosti uvelo tu mo­ netu koja se i danas koristi”.15 (Mi dodajemo da se koristi još i danas, u XX veku!). Kauri su, pak, male školjke, plave s crvenim prugama; od njih se prave brojanice. Čamci ovih školjki tovare se na „izgubljenim ostrvima” u Indijskom okeanu, na Maldivima i Lakadivima, i šalju u Afriku, severoistočnu Indiju i Burmu. Holandija ih je uvozila u Amsterdam u XVII veku, znajući veoma dobro zašto one mogu da posluže. Nekada su kauri bili u prometu u Kini na putevima koje je budizam koristio da bi je pridobio. Štaviše, kauri se nisu sasvim povukli pred kineskim novcem (sapekom), jer ih je Junan, zemlja drveta i bakra, zadržao sve do 1800. Nedavna istraživanja otkrila su dosta kasno sklapane ugovore o za­ kupu i prodaji, obračunatim u kaurima.16 Ne manje neobičan novac je i onaj koji je otkrio jedan italijanski novinar koji je pratio kraljicu Elizabetu i princa Filipa od Edinburga na putovanju po Af­ rici: „Domoroci u unutrašnjosti Nigerije”, piše on, „kupuju stoku, oružje, poljo­ privredne proizvode, sukna, čak i svoje žene, ne za funte sterlinga Njenog britan­ skog veličanstva, već za čudan novac od korala, koji se proizvodi u Evropi. Taj novac [...] dolazi iz Italije gde ga nazivaju olivette; najviše se proizvode u Toskani, u radionici gde se obrađuje livornski koral, a koja postoji i danas”. Olivette, valjci od korala probušenog u sredini, sa brazdama na površini, u prometu su u Nigeriji, Sijera Leoneu, Obali Slonovače, u Liberiji, pa čak i drugde. U Africi ku­ pac ih nosi o pojasu, nanizane. Tako svako može da proceni po viđenju njegovo imanje. Behanzin je 1902. kupio za 1000 funti sterlinga jednu vanserijsku olivetu, tešku jedan kilogram i čudesne boje.17 Ј.-В. Labat, op. cit., III, str. 235. 14 Ibid., str. 307.

'’ Monumenta missionaria africana, Africa ocidental, VI, 1611-1621. pr. Antonio Brasio, 1955, str. 405. 16 Li Chia-Jui, članak na kineskom koji se pominje u Revue bibliographique de sinologie (broj 54), 1955. . . . 17 Novinski članak u italijanskoj štampi.

417

Novac

Kublaj-kan, osvajač Kine, proizvodio je novac od kore dudovog stabla na koju je bio utisnut kraljevski pečat. Knjiga čuda, M ssfr. 2810 f 45 (otisak B. N. )

Nemoguće je sastaviti iscrpan spisak tih neobičnih moneta. Svuda ih ima. Island je, prema propisima iz 1413. i 1426, uspostavio vekovima važeći pijačni cenovnik roba plativih sušenom ribom (jedna riba = jedna potkovica; tri ribe = par ženskih cipela; sto riba = bure vina; sto dvadeset riba = burence maslaca, ild.)1x Na Aljasci, kao i u Rusiji, u doba Petra Velikog, ulogu novca igra krzno: nekad se radilo o običnim četvrtastim komadima krzna koje su koristili carski blagajnici. Ali u Sibiru, porez se naplaćaje u skupocenim krznima za trgovinu; car je mnoga plaćanja (posebno plate svojim činovnicima) vršio krznima, tim „mekim zlatom”, kako se govorilo. U kolonijalnoj Americi, zavisno od oblasti, ulogu novca igraju duvan, šećer, kakao. U Severnoj Americi Indijanci se kao novcem služe malim valjcima isečenim od plavih ili ljubičastih školjki nanizanih u đerdan. To su vampumi, koje će evropski kolonisti nastaviti zakonito da koriste sve do 1670; održali su se bar do 1725.1<") Slično tome, između XVI i XVII veka u Kongu u širem smislu (uključujući i Angolu), nastaje veći broj pijaca i niz živih mreža razmene, gde se posluje trampom, u korist belaca i njihovih zastupnika, pombeirosa, koji su često naseljeni vrlo duboko u unutrašnjosti. Dva tipa pseudonovca su u opticaju: 18

•

•

Paul Einzig, Primitive money in its ethnological, historical and economical aspects, 1948, str. 271-272. Ibid., str. 47 i dalje; E. Ingersoll, „Wampum and its history”, u: American Naturalist, 1883.

418

Novac

zimbosi i komadi tkanine.20*Postoji standard za školjke: posebnim sitima se odva­ jaju velike od malih (1 velika = 10 malih). Novac od tkanine se razlikuje po ve­ ličini: lubongo je veličine lista papira, mpusu veličina stone servijete. Obično ima deset veličina pa se, kao i metalni novac, mogu množiti i deliti. Tako se mogu pri­ kupiti i veće svote i njima trgovati. Kralj Konga je 1649. sakupio 1 500 tovara tkanina, vrednih približno 40 miliona portugalskih reisa.2] Ove pseudomonete posle evropskog uticaja (bilo da je reč o bengalskim kaurijima, vampumima, posle 1670, kongoanskim zimbosima), dovode do istih posledica: čudovišne inflacije, koja nastaje usled povećanja zaliha, strašno brzog opticaja i gubljenja vrednosti u odnosu na glavne evropske monete. Zbrci doprinosi i primitivni „lažni novac” ! Proizvodnja u XIX veku u evropskim radio­ nicama lažnih vampuma od stakla dovodi do potpunog nestanka stare monete. Portugalci su bili dalekovidiji: na obalama ostrva Loanda domogli su se „lovišta monete”, to jest zimbosa. A njihova vrednost je između 1575. i 1650. smanjena čak deset puta.23 Iz svega ovoga moguće je zaključiti da su primitivne monete bile prave mo­ nete, sa svim osobinama i obeležjima novca. Njihovi preobražaji ilustruju povest sudara između primitivnih i razvijenijih ekonomija, koje je stvorio prodor Evro­ pljana preko sedam svetskih mora. Trampa unutar novčanih ekonomija Manje je poznato da se skoro isto tako neravnopravni odnosi održavaju i unutar samih „civilizovanih” zemalja. Pod dosta tankom površinom monetarnih ekonomija, primitivne delatnosti se održavaju, pomešane s drugima prilikom re­ dovnih susreta na gradskim pijacama, ali i u napetoj atmosferi bučnih sajmova. Osnovne ekonomije preživljavaju u samom srcu Evrope, okružene monetarnom delatnošću koja ih nije uništila, već ostavila kao unutrašnje kolonije koje su joj lako dostupne. Adam Smit (1775) je govorio o škotskom selu ,,gde se neretko viđa kod pekara ili pivara, radnik koji donosi eksere umesto novca”.24 Otprilike u isto to vreme, u nekim usamljenim delovima katalonskih Pirineja, seljaci odlaze u radnju s vrećicama žita kojim plaćaju kupljenu robu.2526Ima i docnijih, još ubedljivijih primera. Po tvrđenju etnografâ, Korzika je priključena odista delotvornoj monetarnoj ekonomiji tek posle Prvog svetskog rata. A do slične promene nije sve do Drugog svetskog rata došlo u nekim planinskim predelima „francuskog” Alžira. To je bila skrivena drama Oresa sve do tridesetih godina XX veka.”6 20 W. G. L. Randles, L ’Ancien Royaume du Congo des Orgines à la fin du XIXe siècle, 1968, str. 71-72. 2* G. Balancier. La Vie quotidienne au royaume de Congo..., str. 124. 2 Vitorino Magalhaes-Godinho, L ’Economie de l’Empire portugais au XVe et XVIe siècles, 1969, str. 390 i dalje. 23 G. Balandier, op. cit., str. 122-124. 4 Adam Smith, Recherches sur la nature et les causes de la richesse des nations, izd. 1966, I, str. 29. j 3 Pierre Vilar, Or et monnaie dans l ’histoire, 1974, str. 321. 26 Isaac Chiva, izveštaj (daktilogram) o Korzici; i Germaine Tillion, „Dans Г Aurès; le drame des civilisations archaïques”, u: Annales E. S. C., 1957, str. 393M02.

419

Novac

Žeton od bronze sa znakom Pemcija, trgovaca iz Firence (dve kruške). Gospodin Bemoki koji mi g a je poklonio, sakupio je veliki broj sličnih novčića koje izgleda da su firentinske firm e izdavale za unutrašnju upotrebu, je r često nose znakove dve poslovno povezane porodice (precmk prikazanog novčića iznosi 20 mm) (foto M. Kabo)

Slične drame možemo zamisliti i u drugim delovima sveta. Uvek su se događale kada su bezbrojni zatvoreni svetovi na istoku Evrope, u nekim ratarskim i pla­ ninskim predelima, ili na američkom Zapadu, bivali zahvaćeni savremenim mo­ netarnim poretkom. ^e^.an Putnik u XVII veku, Fransoa La Bulej, izveštava kako u Kirgiziji i Mmgreliji, to jest između južnog Kavkaza i Crnog mora „kovanog novca uopšte nema u opticaju”. Trampa je jedini oblik razmene, dok vladar Mingrelije svake godine sultanu plaća porez ,,u suknu i robovima”. Izaslanik, čiji je zadatak da ga odnosi u Carigrad suočen je s posebnim problemom: čime da plati troškove bo­ ravka u turskoj prestonici? Prati ga trideset do četrdeset robova, a on je prinuđen da ih prodaje jednog za drugim, osim svog sekretara, dodaje La Bulej, od kojeg se razdvaja samo u krajnjem slučaju! Potom se u „domovinu vraća sam”.^ Primer Rusije govori isto. U Novgorodu, početkom XV veka, „ljudi se služe t i tatars^'m novcem, komadima krzna kune, komadima kože s pečatom. ek 1425. godine počinju da kuju veoma grub srebrni novac. A Novgorod je bio napredan u odnosu na ostalu rusku privredu, u kojoj su se plaćanja još dugo oba­ vljala u naturi”. Novac se nije redovno kovao sve do dolaska nemačkog novca i poluga (ruski trgovinski bilans je bio pozitivan) u XVI veku. A i tada je kovanje skromno, i često stvar pojedinaca. Trampa, koja se još ponegde održava u toj og­ romnoj zemlji, napušta se tek u doba Petra Velikog. Do tada mnoge samostalne oblasti stupaju u međusobne odnose. Zaostajanje Rusije za Zapadom je nepore1820 2 ^ ^ а na^az^ ta z^ata u Sibiru počeće ozbiljno da se iskorišćavaju tek posle Kolonijalna Amerika je, takođe, rečit primer. Novčana privreda je osvojila samo velike gradove rudarskih zemalja - Meksiko, Peru i oblasti bliske Evropi, kao sto su Antih i Brazil (koji će uskoro steći povlašćen položaj zahvaljujući rud­ nicima zlata kojima raspolaže). Iako to ni izdaleka nisu savršene monetarne eko74

27

•

François La Boullaye, Les Voyages et observations du Sieur de la Boullaye..., 1653, str. 73­

29 9 Л '

imd

420

Lcsur’/ J« progrès de la puissance russe, 1812, str. 96, napomena 4

S m iZ

Ш k, 9,'

"

S“ “ ‘k

«

Novac

Novčanica izdata u koloniji Masačusets, u Novoj Engleskoj, 3. februara 1690. Iz arhive firm e M olson iz Montreala, koja mi je ljubazno poklonila reprodukciju

nomije, cene se u njima kreću (što je znak izvesne ekonomske zrelosti). S druge strane, do XIX veka, cene se ne menjaju ni u Argentini, pa čak ni u Čileu, koji proizvodi bakar i srebro.30 Cene su tu čudno postojane, kao da su mrtvorođene. Razmena jednih roba za druge uobičajena je na ćelom Američkom kontinentu. Feudalne ili polufeudalne koncesije kolonijalnih vlada bile su odraz nedostatka gotovog novca. Nesavršeni novac nužno igra svoju ulogu: komadi bakra u Čileu, duvan u Virdžiniji, „kartonski novac” u francuskoj Kanadi, tlacos u Novoj Španiji.31 Ti tlacosi (reč meksičkog porekla) računaju se kao osmina reala. To je si­ tan novac, koji su ustanovili trgovci na malo, vlasnici radnji zvanih mestizas, u kojima se prodavala najraznovrsnija roba, od hleba i alkoholnih pića do kineske svile. Svaki od tih dućandžija pušta u opticaj novčiće sa svojim znakom, od drveta, olova, bakra. Povremeno se ovi žetoni zamenjuju za prave srebrne pezose i kruže među skromnim svetom. Neki nestaju, a svi su predmet često nepoštenih spekulacija. To se dešava zato što se srebrni novac kuje samo u velikim apo­ enima, nedostižnim običnim ljudima. Sem toga, svaka flota koja stigne u Španiju Ruggiero Romano, „Une économie coloniale: le Chili au XVIIIe siècle”, u: Annales E. S. C , 1960, str. 259-285. Manuel Romero de Terrero, Los Tlacos coloniales. Ensayo numismâtico, 1935, str. 4 i 5.

421

Novac

odnese gotovo svo srebro iz zemlje. I konačno, pokušaj 1542. da se stvori bakarni novac, doživljava neuspeh. Valjalo je zadovoljiti se manjkavim sistemom, go­ tovo primitivnim novcem. Slično se dogodilo i u Francuskoj u XIV veku. Otkup­ nina za Zana Dobrog izvukla je iz zemlje sav novac. Tada kralj naređuje da se pravi novac od kože, koji će otkupiti par godina kasnije. Do istih teškoća dolazi i u engleskim kolonijama, pre sticanja nezavisnosti, ali i posle. U novembru 1721. neki trgovac iz Filadelfije piše jednom svom korespondentu, nastanjenom na Maderi: „Nameravao sam da pošaljem nešto žita, ali poverioci ovde oklevaju, a novac je tako redak da počinjemo da bivamo, ili bolje, već smo neko vreme na mukama usled nedostatka sredstva plaćanja, bez kog je trgovina puna nedoumica”. 3 U svakodnevnim transakcijama, ljudi pokušavaju izbeći tim „nedoumicama”. Klavijer i Briso, poznati likovi iz Francuske revolu­ cije, pišu 1791. u knjizi o Sjedinjenim Državama o rasprostranjenoj trampi: „Umesto novca koji se daje i stalno vraća u iste ruke”, kažu oni s divljenem, „ovde ljudi zadovoljavaju svoje potrebe trampom. Krojač ili obućar odlaze po po­ zivu kod zemljoradnika kome je njihova veština potrebna, a koji najčešće daje materijal i plaća rad u namirnicama. Tako se mnoge stvari trampe. Pišu šta daju i šta uzimaju i krajem godine se vrlo malom svotom gotovine poravnava mnogo razmena, zašta bi u Evropi trebalo mnogo novca. Tako se bez gotovine odvija ve­ liki promet”.34 “ Ova pohvala trampi i uslugama koje se plaćaju u naturi, kao napredna origi­ nalnost mlade Amerike, prilično je zabavna. U XVII, pa i u XVIII veku, plaćanja u naturi su vrlo česta u Evropi, gde su ostatak prošlosti kada su bila pravilo. Mo­ guće je sastaviti dug spisak (sledeći primer Alfonsa Dopša)33 —nožari iz Solingena, rudari i tkači iz Pforchajma, seoski časovničari iz Švarcvalda, bili su plaćeni u naturi, to jest u namirnicama, soli, suknu, mesinganoj žici, žitu, sve proizvodima koji su obračunavani preskupo. To je Trucksystem (trampa), koji je u XV veku postojao u Nemačkoj, ali i u Holandiji, Engleskoj i Francuskoj. Čak i nemački carski „činovnici”, a utoliko pre opštinski, primaju deo plate u naturi. U prošlom veku su mnogi školski učitelji bili plaćeni živinom, maslacem i žitom!36 U selima u Indiji zanatlije (zanati se prenose s oca na sina unutar zanatskih kasta) su plaćene namirnicama; trampa (baratto) je tamo gde je moguća, bila „dobra po­ litika svih velikih trgovaca u XV veku u lukama Levanta. Kreditni stručnjaci iz Đenove u XVI veku, verovatno nastavljaju tu tradiciju trampe ustanovljujući ta­ kozvane Bezansonske sajmove, gde su se poravnavale menice iz ćele Evrope; bili su to pravi klirinzi (clearings), i pre nego što je taj pojam nastao. Jedan Venecijanac je 1604. zapanjen milionima dukata koji se menjaju u Pjačenci (stvarnom mestu tih sajmova), dok se na kraju pojavljuje samo nekoliko pregršti novca ,,di oro en oro”,3' to jest gotovog novca. ~ Ibid., str. 13-17. Meksiko nije imao bakarni novac pre 1814. Referenca izgubljena. 35 ^ '5 '3a' 46re i J -P. Brissot, De la France et des États-Unis, 1787, str. 24 i napomena 1 36 Alfons Dopsh, Naturahvirtschaft und Geldwirtschaft in der Weltgeschichte, 1830. , 7 Tako i na Korzici: Médit., I, str. 351, napomena 2. Muzej Correr, Dona delle Rose, 181, f° 62.

422

Novac

IZVAN EVROPE: STARE PRIVREDE I METALNI NOVAC Između primitivnih privreda i Evrope, Japan, islamske zemlje, Indija i Kina predstavljaju posredne etape, na sredokraći ka preduzetnom i celovitom novča­ nom životu. U Japanu i Turskom carstvu U Japanu se novčana privreda razvija u XVII veku. Pa ipak, zlatni, srebrni i bakarni novac u svom opticaju zaobilazi običan svet. Stari novac - pirinač - na­ stavlja da se upotrebljava. Tovari bakalara se i dalje razmenjuju za tovare pirinča. Preobražaj ipak napreduje. Seljaci uskoro imaju dovoljno bakarnog novca da bi njim plaćali dažbine na nove njive koje nisu zasejane pirinčem. (Za ostale i dalje važi stari sistem kuluka i dažbina u naturi). U zapadnom delu Japana, na imanjima šoguna, trećina svih seljačkih dažbina se plaća u novcu. Neki daimyosi (krupni vlastelini) ubrzo stiču toliko velike količine zlata i srebra da njim mogu da plaćaju svoje samuraje (plemiće u svojoj službi). Taj je razvoj ipak spor, jer se vlasti grubo mešaju, zbog mentaliteta koji se protivi novom sistemu, kao i etike samu­ raja koja im zabranjuje čak i da misle na novac, a pogotovo da o njemu govore.38 Monetarni svet Japana, suočen sa seljačkim i feudalnim svetom, najmanje je trostruk: vladin, trgovački i gradski - što daje povoda za revolucionarne promene. Nepobitan znak sazrevanja su kolebanja cena, posebno cene pirinča i novčanih dažbina seljaka. Takođe, i ona oštra devalvacija iz 1695, na koju se šogun odlučio u nadi da će „umnožiti novac”.39 Islamske zemlje od Atlantskog okeana do Indije raspolažu novčanim siste­ mom, ali je on star i odveć tradicionalan. Razvijaju se jedino Persija, živo ra­ skršće, Otomansko carstvo i Carigrad, kao izuzetan grad. U toj ogromnoj prestonici u XVIII veku tržišne liste određuju cene robe i carinske dažbine ad valorem u nacionalnim valutama. Razmena novca se obavlja na svim velikim tržištima na Zapadu, u Amsterdamu, Livornu, Londonu, Marselju, Veneciji, Beču. U Carigradu u prometu su zlatni sultanini, poznati i kao fonduk, ili fonduki (ceo zlatnik, polovina i četvrtina); srebrni novac, turske pjastre, zvane gruk ili groš; para i aspra su obračunski novac. Jedan sultanin vredi pet pjastri, jedna pjastra 40 para, jedna para tri aspre; menkir ili đeduki, koji vredi četvrtinu aspre, jeste najsitniji novac (srebro i bakar) u opticaju. Carigradski novac šalje se i u Egipat i u Indiju preko Basre, Bagdada, Mosula, Alepa, Damaska, gde jermenski trgovci u svojim kolonijama razvijaju trgovinu. Nema sumnje da dolazi do izvesnog monetarnog kvarenja. Strani novac stiče prednost nad otomanskim; veneci­ janski zlatni cekin vredi pet i po pjastri; srebrni holandski talir i srebrna dubro­ vačka škuda vrede 60 para. Lepi austrijski talir zvan i kara-groš, menja se za 101, ili 102 pare.40 U jednom mletačkom dokumentu iz 1668. stoji daje moguće M. Takizawa, The Penetration o f Money economy in Japon..., str. 33 i dalje. 9 Ibid., str. 38-39. 40 Andrea Metra, Il Mentoreperfetto de’negozianti, III, str. 125.

423

Novac

zaraditi oko 30% na španskim realima (poslatim u Egipat). Drugi dokument, iz 1672, pokazuje daje moguće zaraditi od 12 do 17,5% na cekinima ili ongarima, kupljenim u Veneciji i poslatim u Carigrad.41 Tursko carstvo privlači novac sa Za­ pada jer mu treba za sopstveni promet. Ali tu je još nešto: na Levantu „sve monete [koje stižu] tope se i šalju u PerS'JUi Indiju, pošto su pretvorene u poluge”. Kasnije se iz ovih kuju persijski larini ili indijske rupije. Tako se bar tvrdi u jednom francuskom tekstu iz 1686. go­ dine. Pa ipak, i pre i posle tog datuma, metalni novac Zapada stiže netaknut u Is­ fahan i u Delhi. Teškoća za trgovce je što se u Persiji sva gotovina koja u tu ze­ mlju stiže mora nositi u kovnicu gde se pretapa u larine. Pri tome se gubi zbog troškova kovanja novog novca. Ali sve do 1620. godine, larin, neka vrsta međunarodne valute Dalekog istoka, precenjen je, tako da jedno nadoknađuje drugo. Ali u XVII veku larin postepeno gubi prednost u korist reala, tako da u vreme Tavernijea trgovci u Persiji traže reale, i iznose ih krišom iz zemlje radi svojih transakcija u Indiji. Za to se koriste veliki karavani i brodovi koji plove Persijskim zalivom. Indija Na Indijskom potkontinentu su već odavno, još pre hrišćanske ere, poznati zlatnici i srebnjaci. Tokom vekova koji nas zanimaju u tri maha dolazi do uspona monetarne ekonomije: u XIII, XVI i u XVIII veku. Nijedan nije bio potpun niti je doveo do neke standardizacije, tako daje održana izvesna razlika između severa, dolina Inda i Ganga, oblasti islamske prevlasti, i poluostrva na jugu gde se održa­ vaju induske kraljevine, među njima i dugo napredna kraljevina Vidžnajanagar. Tamo gde na Severn postoji sistem, koriste se dva metala za novac, srebro i bakar, pri čemu je bakarni novac mnogo češći. Srebrni novac - rupije (ili njihove manje jedinice), čas okrugle, čas četvrtaste - pojavljuju se u XVI veku. Dospevaju samo u gornju ravan privrednog života: ispod su bakar, gorki badem (neo­ bičan primitivni novac koji se prvi put pojavio u Persiji). Zlatni novac, mohur, koji se kuje u doba vladavine Akbarove, takoreći ne ulazi u opticaj.44 To nije slučaj na jugu, gde je zlato glavni novac Dekana; na nižoj ravni male količine srebra i bakra dopunjavaju novac od školjki.45*Zlatni novac se javlja u obliku koji se na Zapadu naziva „pagoda”, novac malog prečnika, ali znatne debljine, a „koji vredi kao venecijanski cekin [1695]”, pri čemu mu je metal bolji „od onog kod španskog pistola. 41 Venecija Marciana, Scritture... om e argento, VII-MCCXVIII, 1671; Ugo Tucci, „Les emissions monétaires de Venise et les mouvements internationaux de l’or”, u: Revue historique, 43

531

A' N-’ A. E., B III, 265 (1686), Mémoires généraux. v - MagaUiàes-Godinlio, L’économie de l ’Empire portugais au X V e et XVIe siècles, str.512-

44 Ibid., str. 353-358. Ibid., str. 358 i dalje. 6 G. F. Gemelli Careri, op. cit., III, str. 278.

424

Novac

U XVIII veku se nastavlja novčani metež. Novac se kuje na više mesta. Najveća, ali ne jedina kovnica, nalazi se u Suratu, velikoj luci Gudžerata. Kada je novac jednak po nazivu i težini, onda lokalna moneta ima prednost. Budući da se novac veoma često kuje, vladari mu često povećavaju vrednost, čak i kad je sla­ biji od starog. Đemeli Kareri 1695. godine savetuje trgovcima da ponovo iskuju svoje srebrnjake ,,u domaći novac... a naročito da nosi oznaku tekuće godine, jer će u protivnom izgubiti pola vrednosti. Novac se može kovati u svim gradovima na granici zemalja Velikog Mogula”.47 I najzad, pošto Indija ne proizvodi zlato, srebro, bakar, kauri, novac drugih zemalja dolazi u nju, prolazi kroz njena uvek otvorena vrata i snabdeva je potreb­ nom „novčanom sirovinom”. Ohrabreni metežom, Portugalci kuju novac koji će biti suparnik indijskom. Pored toga do 1788. godine postoje i batavijska i persijska rupija. Ipak, sistematsko odlivanje plemenitih metala iz celog sveta se nasta­ vlja u korist Velikog Mogula i njegovih država. „Čitalac treba da zna”, objašnjava jedan putnik 1695, „da sve zlato i srebo, u opticaju u svetu, na kraju odlazi kod Velikog Mogula, kao u svoje središte. Poznato je to da novac koji napušta Ame­ riku, pošto je prošao kroz više evropskih kraljevina, odlazi delom u Tursku, a delom u Persiju, preko Smirne za kupovinu svile. Ali, Turci ne mogu bez kafe koja dolazi iz Jemena ili Srećne Arabije (.Arabia Felix). Arapi, Persijanci i Turci ne mogu ni bez robe iz Indije. Zato šalju velike svote preko Crvenog mora u Moku, pored Bab el Mandeba, do Basre, na dnu Persijskog zaliva, u Bandar Abas i Gomeron, a odatle u Indiju svojim brodovima”. Isto tako, Holanđani, Englezi i Por­ tugalci svu robu koju kupuju u Indiji plaćaju zlatom ili srebrom, jer „samo se go­ tovinom može od Indijaca dobiti roba namenjena Evropi”.4849 Nema ništa preteranog u prethodnom opisu. Ali kako ništa nije besplatno, Indija mora skupo da plaća plemenite metale. To je jedan od razloga njenog teškog stanja, a i razvoja dopunskih delatnosti, posebno proizvodnje tkanina u Gudžeratu, pravom pokretaču indijske privrede, još pre dolaska Vaska de Game. Mnogo se izvozi u bliske i udaljene zemlje. Gudžerat sa svojim tkačima pamuka, liči na nizozemska vunarska središta u Srednjem veku. Još od XVI veka tu dolazi do snažne industrijalizacije koja se širi ka reci Gang. U XVII veku štampane pa­ mučne tkanine preplavljuju Evropu. Njih će trgovci uvoziti u velikim količinama sve dok Evropa ne bude počela da ih sama proizvodi. Logično je da novčana povest Indije odgovara kretanjima na Zapadu; nje­ nim novcem se upravlja izdaleka. Izgleda daje za obnovu kovanja srebra u Delhiju posle 1542. trebalo čekati da u Evropu stigne američko srebro, a potom daje napusti. V. Magaljes Godinjo je podrobno objasnio kako su rupije kovane od španskih reala i persijskih larina, koji su i sami često bili prekovani reali. Slično tome i indijski zlatnici su prekovano portugalsko zlato iz Afrike, špansko zlato iz Amerike i, iznad svega, mletački cekini,4 Nov priliv je sasvim poremetio staru monetarnu situaciju, zasnovanu na srazmerno skromnom priticanju plemenitih 47 Ibid., Ш, str. 2. 48 Ibid., III, str. 226. 49 V. Magalhàes-Godinho, op. cit., str. 357, 444 ff.

425

Novac

metala sa Sredozemlja (iz Venecije) i Azije (zlato iz Kine, sa Sumatre, iz Monomotape, srebro iz Japana i Persije). Uz to je sa Zapada, preko Crvenog mora sti­ zala i izvesna količina bakra. Postojalo je obilje pseudonovca: kauri u Bengalu i drugde, gorki badem uvožen iz Persije u Gudžerat. Kao i promet zlata i srebra, i promet bakra je remecen velikim uvozom iz Portugalije, koji je potpuno upijala mogulska Indija. Tako je sve do časa kada je u Lisabonu bakar postao redak 5° da bi sasvim nestao posle 1580. U Indiji tada dolazi do velike potražnje za bakrom bez obzira na izvesne količine ovog metala koje se uvoze iz Kine i Japana. Posle vladavine Jahangira, oko 1627, u mogulskoj Indiji se sve manje kuje bakarni no­ vac. Srebro dobija sve veću ulogu u razmeni, dok se školjke kauri sve više upotre­ bljavaju da bi delimično zamenile bakarne pajzahe.5051 Kina Monetarna događanja u Kini mogu se razumeti smo u okviru bliskih primi­ tivnih ekonomija, koje su za nju vezane i od kojih ona zavisi. Reč je o Tibetu, Ja­ panu (skoro do XVI veka), Indoneziji i Indokini. Budući da izuzeci potvrđuju pra­ vilo, recimo da se kao primitivne ekonomije ne mogu označiti Malaka, trgovački čvor gde se novac sliva sam po sebi, kao i zapadni vrh Sumatre, sa gradovima zlata i začina. To važi i za ostrvo Javu, već znatno nastanjeno, gde je bakarni no­ vac kaiksas, po ugledu na kineski. Bez obzira na to, Java je još uvek na elemen­ tarnom stupnju monetarnog života. i Kina tako živi kraj zemalja koje su još na počecima razvoja. U Japanu je kao novac dugo služio pirinač. U Indoneziji i Indokini, novac je bio kineski kaik­ sas, uvezen ili krivotvoren, bakarni „gongovi”, zlatni prah određene težine, ili određene težine kalaja ili bakra. Novac u Tibetu je koral došao sa dalekog Za­ pada, a i zlatni prah. Sve to objašnjava kašnjenje same Kine, ali i u isto vreme izvesnu čvrstinu njenog „vladajućeg monetarnog sistema. Kina tako ima inertnu monetarnu istonju, pri čemu čuva svoj status u odnosu na susede. Ne treba, međutim, da zabora­ vimo ш genijalni izum - papirni novac - koji se koristi priblično od IX do XIV veka, a posebno je delotvoran u razdoblju Mongola, kada se Kina putevima kroz centralnu Aziju istovremeno otvara ka svetu stepa, islama, i Zapada. Papirni no­ vac ne samo da je donosio olakšice u unutrašnjem plaćanju između provincija, vec je omogućio to da se srebro sačuva za izvoz za trgovinu sa centralnom Azi­ jom i evropskim Zapadom (treba primetiti paradoks daje Kina izvoznica srebra). Car je neke poreze ubirao u papirnim novčanicama, a strani trgovci (na šta podseca Pegoloti) morali su u kineske novčanice da promene svoj kovani novac. Pri izlaskiuz zemlje ono što bi im preostalo mogli su ponovo da promene u svoje koyttÎ06 VTwapiyni ПО! аС Je bio kincski odgovor na opštu ekonomsku situaciju u II i XIV veku, način da se prevaziđu teškoće svojstvene zastarelom opticaju 50 Ibid., str. 323, 407 i dalje. ^ Ibid., str. 356-358. F. Balducci Pegolotti, Pratica della mercatura, 1766, str. 3^1.

426

Novac

Levo: kineska novčanica iz X IV veka. Izdao ju je prvi car iz dinastije Ming. Zbirka Ž. Lion (foto Žirodon). Desno (odozgo prema dole): novac iz doba dinastije Ming (XIV, XV, X V I vek) M uzej Sernuski, Pariz

teških bakarnih ili gvozdenih kaiksasa, kao i da se oživi spoljna trgovina putevima svile. Ali depresija u XIY veku i uspeh seljačke bune, koja je na vlast dovela na­ cionalnu dinastiju Ming, prekidaju veliki mongolski put ka Zapadu. Štampanje papirnog novca se nastavlja, ali inflacija počinje da se oseća. Godine 1378. se­ damnaest papirnih kaiksasa vredelo je trinaest bakarnih kaiksasa. Sedamdeset godina kasnije, 1448, za tri metalna kaiksasa trebalo je 1 000 papirnih. Ova infla­ cija je tim lakše odnela pobedu nad hartijom jer je potonja podsećala na omraženu mongolsku vladavinu. Država je odustala od papirnog novca; samo su ga privatne banke još puštale u opticaj za lokalne potrebe. Od tada Kina ima samo jednu vrstu novca, kaiksase, kaš, ili bakarne sapeke, kao što su ih nazivali Evropljani. A ovi su bili stara tvorevina, koja se pojavila dve stotine godina pre nove ere. Malo su se izmenili tokom vekova, a održali su 427

Novac

se uprkos jakom suparništvu soli, žita, i mnogo ozbiljnijem izazovu u VIII veku vicV P0t°m pinnčU koji se °Pet Р°Јау1ЈиЈе u XV veku, kada nestaje papirni no1 / U ^anim damma dinastije Ming, ovaj novac se kuje od mešavine olova i ba­ kra (u odnosu četiri prema šest) „što znači da se mogao lako lomiti prstima”. Bio je okrugao, s otisnutom samo jednom stranom, i imao je četvrtast otvor u sredini kroz koji je mogao da se provlači kanap i naniže 100 ili 1 000 komada. „Obično se daje , belezi otac Magajan (koji je umro 1677, dok je njegova knjiga izašla 1688) „venae od 1 000 demjera za jedan eki, ili kineski tael, ta se razmena vrši u bankama ili radnjama za to namenjenim”. Očigledno je da su kineski „denijeri” 1 1 suvise mali da bi se njima plaćalo sve. Srebo, vrednovano po težini, bilo je iz­ nad njih. U novac se nije kovalo ni zlato (veoma malo upotrebljavano), ni srebroom su se umesto u polugama pojavljivali „и obliku malog čamca;... u Makau su ga nazivah paes hleb’ od zlata ili srebra”. Različitih su vrednosti, kaže dalje otac Magajan; „... Zlatni hlebovi vrede jedan, dva, deset i dvadeset ekija; a srebrni po a ekija, jedan eki, deset, dvadeset, pedeset i ponekad sto i tri stotine ekija” 54 Iako portugalski monah uporno govori u „denijerima” i „ekijima”, jasno je šta že­ li da kaže. Samo ćemo objasniti daje tael (eki), najčešće obračunski novac, izraz na koji ćemo se uskoro vratiti. ~ U stvari, na toj višoj ravni samo je srebrna poluga značajna. „Bela kao sneg (pomesana je, naime, s antimonom), ona je u Kini osnovno sredstvo za krupna plaćanja, utoliko pre jer je pod dinastijom Ming (1368-1644) monetarna i kapitalistička privreda ozivela, a razvili se industrijsko zanatstvo i rudarska delanost Setimo se navale na kineske rudnike uglja (1596) i ogromnog skandala koji J lz 10 • ada Je tolika potražnja za srebrom da se on menja za zlato u od­ nosu pet prema jedan. Kada galeon iz Manile uspostavi vezu s Novom Španijom preko Pacifika kineske dzunke jure mu u susret. U Manili se sve robe prodaju isjucivo za meksičko srebro, čime se ostvaruje približan godišnji promet od miion Pez°sa■ Kinezi „bi u pakao sišli”, piše Sebastijan Manrik, „и potrazi za no­ vom robom koju bi mogli da zamene za reale, koje strasno žele. Idu dotle da čak na svom lošem spanskom govore ’plata sa sangre’, srebro je krv”.56 .... od srebra se ne mogu koristiti u celosti svaki dan. Kupci „ih seku čeličnim makazama koje u tu svrhu nose, i dele u komade, veće ili manje, zavisno od cene robe koju kupuju”. Svaki od tih delova mora se izmeriti, pa kupac i prodavac koriste male rimske terazije. „Nema Kineza”, kaže jedan Evropljanin [izт У u. ’ 1 1'35] „ma kako siromašan bio, koji sa sobom ne nosi makaze za secenje zlata i srebra (trapelin), kao i terazije za merenje (litan). Kinezi su tako spretni da mogu iseći srebra za pola marjaša ili za pet sua s tolikom tačnošću da ne moraju dvaput meriti”.57

Hleboy1

5 4 о ? Г п р °м Пе POg!fdati V M ^ h â e s-G o d in h o , op. cit., str. 399M00. 55 » De Magatllans, Nouvelle Relation de la Chine, str 169 56 V. Macalhaes-Godinho, op. cit., str. 518. 1649, str. 285CStre Mannque’ Itinerari° de las Misiones que hizo el Padre F. Sebastian Manrique,

51 B. N., Ms. fr. n.a. 7503, f° 46.

428

Novac

Na ulicama Pekinga: trgovac s velikim makazama za sečenje srebrnih poluga; terazije za merenje komadića; trgovac uzica za nizanje sapeka. Pogledati gore taj novac, probušen u sredini i štampane na novčanici, nanizane novčiće. Kabinet grafike (otisak B. N.)

429

Novac

Iste pojedinosti opisuje i vek ranije otac Las Kortes (1626), iznenađen čude­ snom upućenošću svih Kineza u taj neobični način plaćanja. „Nema deteta”, kaže on, „koje ne zna da procem metalne poluge i njihovu čistoću. Skupljaju najmanje mrvice metala pomoću zvonca ispunjenog voskom, koji nose o pojasu. Kada pri­ kupe dovoljno mrvica istope vosak”.58 Naš prvi izveštač smatra daje sve to do­ stojno divljenja. „Kad se razmisli o velikim količinama našeg evropskog kovanog novca , pise on, „mislim daje prednost Kineza što nemaju ni zlata ni srebra. Ra­ zlog za to, mišljenja sam, jeste što se ti metali u Kini smatraju robom, a količina oja se unosi ne može izazvati tako veliko povećanje cena robe kao u zemlji u ko­ joj je srebrni novac uobičajen.... Staviše, cene se u Kini tako nadziru da se stvari uopste ne kupuju iznad njihove međusobne srazmerne vrednosti. Jedino su Evro­ pljani žrtve lakovernosti. Jer skoro stalno im Kinezi prodaju po ceni koja je iznad uobičajene u zemlji . Istina je^ da Kina, nema sumnje zbog svoje veličine, nije preplavljena srebrom, ma sta o tome govorili mnogi istoričari koji je opisuju kao „usisnu pumpu srebra iz čitavog sveta. Dokaz za to je velika kupovna moć obične ,,osmice To sto ona vredi, zavisno od pokrajine (mnogo različitog novca u opticaju je ipak približne vrednosti), od 700 do 1 100 kaiksasa, ne govori nam mnogo; ali 1695. „za samo jedan od tih tankih srebrnih novčića, može se kupiti najboljeg hleba na svetu za šest meseci”. Očigledno je daje reč o potrošnji samo jednog čo veka, ovog puta putnika sa Zapada, koji koristi izuzetnu jeftinoću pšeničnog brašna, u Клш slabo cenjenog. Pa ipak, za taj beli novčić mesečno će taj isti Гооо , T 0’ 1Znajmi kincsk0g slugu »da kuva”, a za jedan tael (tael, to jest 1 0.0,kaiks‘‘sa, u to vreme vredi otprilike kao jedna „osmica”), rad jednog sluge ” , 'h , godma’ k()J1 uz to dobij a „četiri osmice za izdržavanje svoje porodice” dok bude pratio našeg putnika, Đemeli Karerija, do Pekinga.60 Treba, takođe, uzeti u obzir ogromnu tezaurizaciju u carskoj riznici (da ne pommjemo ono, zgrtanje novca, bogatih, kao i nepoštenih ljudi). Ova masa nepo­ kretnog novca delom zavisi od odluka i mera vlade, koja tako deluje na cene To nam objašnjava prepiska jezuitâ iz 1779. Prema njima, vrednost novca u odnosu na robe, promemla se pod dinastijom Cing, to jest cene su porasle. Osim toga bez obzn-a na to da li je srebro novac u pravom smislu reči ili ne (naravno da ne) Kina živi u znaku dva metala, srebra i bakra. Unutrašnji tečaj se uspostavlja iz­ među sapeka s jedne, i kineske „unce” srebra s druge strane, ili „osmice” koju prodaje trgovac sa Zapada. Ali odnos između srebra i bakra menja se iz dana u dan, u zavisnosti od godišnjeg doba, godine, i, pre svega, emisije srebra ili bakra oju naređuje carska vlada. Vlada želi da održi normalan opticaj novca i da, svaki put kada se za to ukaže potreba, vrati odnos bakra prema srebru na uobičajenu meni, puštajući na tržište srebro, odnosno bakar, kada mu cena znatno poraste „Nasa vlada , kaže jedan kineski jezuita, „snižava ili podiže vrednost srebra i 58

59 Otac De Las Cortes, nov. dok., Р 85 i 85 v°. dokument, napomena 57. G. F. Gemelli Careri, op. cit., IV, str. 43.

60 î?ay,e0eni

430

Novac

novca... što važi u ćelom Carstvu”. Kontrola je utoliko lakša jer su svi rudnici bakra u Kini svojina države.61 Ne može se, dakle, reći da je u Kini novac neutralno, beznačajno oruđe, a cene uvek krajnje postojane. Cene nekih roba - posebno pirinča - menjaju se. U Kantonu u XVIII veku, cene rastu pod uticajem evropske trgovine, a i usled dve „revolucije”, monetarne i kreditne, koje duboko prožimaju staru privredu Srednjeg carstva.62 Privreda u priobalnom pojasu, zasnovana na „pjastru” remeti privredu u unutrašnjosti, zasnovanu na „sapeku”. Pa ipak, sapek nije bio tako ne­ pokretan i postojan kao što se to obično smatra. Kada ovo zna, čitalac će verovatno prihvatiti naše viđenje: Kina je primitiv­ nija, manje prefinjena u novčanim pitanjima nego Indija. Ali njen sistem je dru­ gačije povezan i ima očigledno jedinstvo. Kina ne prima novac iz čitavog sveta.

NEKOLIKO PRAVILA NOVČANIH IGARA Evropa je odvojena i već je izuzetno snažna. Već je stekla bogata iskustva s raznim vrstama novca. Na najnižem nivou su, više no što se obično veruje, trampa, samodovoljnost, primitivan novac - što su stari načini za uštedu gotovog novca. Na višem nivou je znatno metalnog novca - zlato, srebro i bakar. Ko­ načno, postoji više vrsta kredita, od založnih zajmova kod Lombarđana i jevrejskih trgovaca, do menica i spekulacija u velikim trgovačkim središtima. Te operacije nisu ograničene na Evropu. Sistem se širi celim svetom kao da je velika mreža bačena na bogatstvo ostalih kontinenata. Nije beznačajno to što se u korist Evrope „blaga” Amerike u XVI veku izvoze sve do Dalekog istoka, gde se pretvaraju u lokalni novac ili poluge. Evropa počinje da proždire ćeli svet. Stoga nemamo razumevanja za neke jučerašnje ekonomiste (pa čak i neke dan­ ašnje), koji kao da naknadno žale zbog toga, sumnjajući u njeno dobro zdravlje i tvrdeći da je stradala od stalnog novčanog odliva na Daleki istok. Kao prvo, Ev­ ropa od toga nije nastradala. Slično tome, mogao bi se žaliti i onaj ko uspešno opseda grad i osvoji ga, ali pri tom gubi đulad, barut i svoj trud. Naposletku, sve monete sveta su povezane, makar i stoga jer se monetarna politika u svakoj zoni sastoji u privlačenju ili odbacivanju određenog plemenitog metala. Takva monetarna kretanja ponekad imaju odjeka na ogromne udaljenosti. V. Magaljes Godinjo je dokazao kako već u XV veku novac Italije, Egipta i Da­ lekog istoka zavisi jedan od drugog, isto kao i evropske monete. Evropa nema snage da u svoju korist preoblikuje novčano ustrojstvo celog sveta. Ona mora da se priklanja lokalnoj igri, svuda gde želi nametnuti svoja pravila. Ali budući da i pre osvajanja Amerike poseduje srazmerno veliku količinu plemenitih metala, vrlo često upeva u tome da sistem deluje u njenu korist. 61 „Mémoire sur l’intérêt de l’argent en Chine”, u: Mémoires concernant l ’histoire, les scien­ ces, etc. (misionari u Pekingu), IV, 1779, str. 309-311. 62 L. Dermigny, La Chine et l'Occident. Le commerce à Canton..., I, str. 431—433.

431

Novac

Nadmetanje između metala Metalna moneta je u stvari niz međusobno povezanih kovanica: ova vredi desetinu ili šesnaestinu ili dvadesetinu druge, i tako redom. Obično se više me­ tala, plemenitih ili ne, koriste u isto vreme. Zapad je zadržao tri metala: zlato, srebro i bakar, uz sve prednosti i nepogodnosti te raznovrsnosti. Prednost je što se može odgovoriti na razne zahteve razmene. Svaki metal sa svojim kovanicama sudeluje u nizu operacija. U sistemu isključivo vezanom za zlatnike bilo bi teško plaćati sitne svakodnevne kupovine. S druge strane, ako bi sistem bio ograničen na bakar, teško bi bilo obavljati veća plaćanja. U stvari, svaki metal ima posebnu ulogu, zlato je namenjeno vladarima, krupnim trgovcima (pa i crkvi); srebro običnim svakodnevnim transakcijama; bakar onim najsitnijim. Bakar je „crna” moneta sitnog sveta i sirotinje. Pomešan s malo srebra, brzo potamni, pa se može reći da zaslužuje taj naziv. Karakter i zdravlje određene privrede mogu se po metalu koji preovlađuje prepoznati skoro na prvi pogled. U Napulju je 1751. godine zlato tezaurisano, dok srebro napušta kraljevstvo. Uprkos maloj količini (1 500 000 dukata prema 6 miliona srebrnjaka i 10 miliona zlatnika) bakar se koristi za glavninu transakcija — opticaj mu je brz, a ma kako sam bio loš, bakar „ostaje na mestu”.63*Isto se do­ gađa i u Spaniji: 1724. „glavni deo plaćanja obavlja se [...] legurom bakra s malo srebra; njeno prenošenje je vrlo nezgodno i skupo; sem toga prima se po težini”.^ Bilo je to zaista tužno, jer u isto vreme u Francuskoj i Holandiji, ta legura služi je­ dino kao dopuna. Ali druge sile dopuštaju Španiji da ostane prividna gospodarica srebra Novog sveta, samo pod uslovom da mu dozvoli da bude u opticaju kao mo­ neta „zajednička svim nacijama”, to jest da se slobodno odliva u druge zemlje. Tako je Spanija, kao Portugalija za zlato, postala „samo kanal” za srebro svojih kolonija. Đemeli Kareri stiže u Kadiz 1694. Jednog dana vidi kako stiže „preko sto brodova u Zaliv, koji dolaze po srebro za robu koja je poslata u Indiju”. „Najveći deo ovog metala”, zaključuje on, „odlazi u strane zemlje”.^3 ^ U privredama koje cvetaju, naprotiv, zlato i srebro postaju glavni. Trgo­ vačka komora Londona opisuje 1699. srebrni novac „kao korisniji i upotrebljiviji od zlata . Pa ipak, u XVIII veku dolazi do velike inflacije zlata. Godine 1774. Engleska^priznaje zlato kao zakonitu i opštu monetu. Srebro će od tada biti samo dopuna. Ali Francuska, kao što ćemo videti, nastaviće da daje prednost srebru. To je, naravno, tek grubi obris važećih pravila. Bilo je i očevidnih izuzetaka. Dok se početkom XVII veka velika trgovačka središta klone bakarnog novca kao pošasti, Portugalija ga rado prima - ali da bi ga izvozila u Indiju, putem oko Rta dobre nade. To je dokaz da treba da se čuvamo nekih privida. Cak nas i zlato može prevariti. Tako je osmanlijska Turska još od XV veka u zoni zlata (zahva­ ljujući zlatu iz Afrike i egipatskom zlatnom novcu). Ali zlata pre 1550. ima u 63 Opat F. Galiani, Della Moneta, 1750, str. 214. j t G. de Uztariz, op. cit., str. 171. 66 F' Ge(nelli Careri, op. cit., VI, str. 353-354 (izd. 1719). Pogledati našu treću knjigu.

432

Novac

Kovanje novca: slika Hansa Hesea (1521), izrađena verovatno u vremenu kada je grad Anaberg dobio stalno pravo da kuje novac koristeći isključivo metal iz svojih rudnika. Slika se nalazi u gradskoj katedrali, nedaleko od oltara posvećenog rudarskom zanatu (Fototeka A. Koleri)

obilju i u Sredozemlju i u Evropi. A u Turskoj ga ima naprosto zato jer je ta zemlja tranzitna stanica na putu srebrnog novca ka Dalekom istoku. Prevlast određene monete - zlatne, srebrne, bakarne - posledica je odnosa raznih metala. Sistem je tako ustrojen da dovodi do njihovog nadmetanja. Očigle­ dno da je bakar igrao najmanju ulogu, jer vrednost sitnog novca ne stoji u tačnom odnosu s metalom koji sadrži. Tako on često ima „obeležje papirnog novca” ma­ lih apoena. Ali iznenađenja su uvek moguća. Upravo zbog svoje jeftinoće bakar je u XVII veku bio pogodan nosilac elementarnih, velikih inflacija u čitavoj Evropi, naročito u Nemačkoj67 i Španiji (do 1680)68 - ekonomski bolesnim zemljama koje nisu nalazile drugo rešenje za izlazak iz teškoća. Čak i van Evrope, u Persiji na primer, 1660. sitan bakarni novac, „pohaban, crven kao svrakino meso”, prep­ lavio je tržišta dok „srebro svakog dana postaje rede u Isfahanu”.69 Toliko o bakru. Ostaju zlato i srebro, prava novčana aristokratija. Njihova proizvodnja je neredovna i nikad dovoljono prilagodljiva, tako da zavisno od okolnosti uvek jednog od dva metala ima više od drugog. 67 O Kipper-und Wipperzeit, F. Lütge, Deutsche Sozial-und Wirtschaftsgeschichte, str. 289 i dalje. J

/:о

Earl J. Hamilton, „American Treasure and Andalusian Prices, 1503-1660”, u: Journal of

Economic and Business History, 1, 1928, str. 17 i 35. 69 Raphaël du Mans, Estât de la Perse en 1660. priredio Ch. Schefer, str. 193.

433

Novac

Potom se, više ili manje sporo, situacija preokreće, i tako stalno. Posledice su poremećaji, katastrofe u razmeni, što dovodi do onih sporih, ali snažnih fluktuacija koje su obeležje „novčanog Starog poretka”. Poznata je istina da su „srebro i zlato braća neprijatelji”. Karl Marks je preuzeo taj stav na svoj način: ,,Gde god se srebro i zlato zakonito održavaju jedno kraj drugog kao novac”, piše on, „uvek se čine uzaludni pokušaji da se smatraju istom stvari”.70 Rasprava o tome nikada nije dovršena. Stari teoretičari veruju u stalni odnos zlata i srebra, to jest tvrde da zlato vredi dvanaest puta više od srebra. To nipošto ne važi za razdoblje od XV do XVIII veka. Odnos se menja često i pomenuta „prirodna srazmera” ne postoji. Na dugi rok terazije pretežu čas na stranu jednog, čas na stranu drugog metala (pri čemu ne uzimamo u obzir privremene i lokalne razlike koje nas ovde ne zani­ maju). Dugoročno gledano, belom metalu vrednost raste od XIII do XVI veka, uglavnom sve do oko 1550. Uz opasnost da pomalo preteramo, mogli bismo reći da u tom razdoblju dolazi do inflacije zlata. Zlato koje se kuje po kovnicama Ev­ rope stiže iz Mađarske, sa Alpa, iz udaljenih nalazišta u Sudanu, zatim iz prvih kolonija u Americi. Tada je najlakše sakupljati zlatnike: Šari VIII kuje zlatnike uoči pohoda na Italiju, dok Fransoa I i Karlo V troše zlato u bitkama koje vode. Ko je zaradio na tom srazmernom obilju zlata? Svakako oni koji poseduju srebrne poluge ili novac, što će reći trgovci iz Augsburga, vlasnici rudnika srebra u Češkoj i Alpima. Među njima su i Fugeri, nekrunisani kraljevi. Srebro u to vreme ima sigurnu vrednost. Međutim, od 1550. do 1680, napretkom moderne tehnike amalgamisanja u američkim rudnicima srebra, belog metala je previše, tako da on izaziva veliku i trajnu inflaciju. Zlato postaje srazmerno retko i vrednost mu raste. Onaj ko rano igra na zlato, kao Đenovežani u Antverpenu još od 1553, taj igra na sigurno.72 Stanje se posle 1680. ponovo polako menja, kada u Brazilu počinje da se ispira zlato. Ipak, do kraja veka stanje je uglavnom stabilno, da bi potom sporo kre­ tanje počelo da se ubrzava. Odnos dva metala, u Nemačkoj, na sajmovima u Frankfurtu i Fajpcigu, između 1701. i 1710. je prosečno 1 prema 15,27. Između 1741. i 1750. iznosi 1 prema 14,93.73 Srebro bar više ne gubi vrednost, kao pre puštanja u opticaj brazilskog zlata. Bilo je to stoga jer se od 1720. do 1760. proiz­ vodnja zlata u svetu u najmanju ruku udvostričila. Sitna, ali svakako značajna pojedinost je da se negde 1756. zlato ponovo pojavljuje u Burgundiji u rukama seljaka.'4 U ovom sporom i dugoročnom procesu, svako kretanje jednog od dva me­ tala uslovljava kretanje onog drugog. To je prost zakon. Srazmerno obilje zlata Karl Marx, Le Capital, Éd. sociale, 1950,1, str. 106, napomena 2. Frank Spooner, L ’Economie mondiale et les frappes monétaires en France, 1493-1689 1956, str. 254. 77I b i d str. 21. ., 3osef Kulischer- Mlgemeine Wirtschafsgeschichte des Miltelalters und der Neuzeit 1965. 11. str. 330.74 74 P. de Saint-Jacob, op. cit., str. 306. 71

434

Novac

Rukovalac novcem: Jakob Fuger, slika Lorenca Lota (detalj ruku) Budimpešta, Muzej lepih umetnosti (foto Snark)

poslednjih godina XV veka „pokreće” rudnike srebra u Nemačkoj. Tako je i prvi polet brazilskog zlata, oko 1680, podstakao rudnike srebra u Potosiju (kojima je podstrek i trebao), a još više rudnike u Novoj Španiji, među kojima čuveni Gvanahuato, kao i vrlo bogata žica Veta Madre. Ove oscilacije potčinjene su takozvanom Grešamovom zakonu. (Savetnik engleske kraljice Elizabete I ipak nije bio njegov tvorac.) A taj zakon kaže, kao što je poznato, da „loš novac istiskuje dobar”. A prema dugoročnim stanjima. 435

Novac

zlatni i srebrni novac igraju naizmenično ulogu manje „dobrog” novca koji isti­ skuje onaj drugi, bolji, u ruke spekulanata i zgrtača novca. Naravno, to spontano dešavanje moglo je biti ubrzano neodmerenim potezima država, koje dugo na­ stoje da menjaju vrednost novca, da dižu cenu zlatnicima ili srebrnjacima prema kolebanjima na tržištu, u nadi (koja se retko kad ostvari) da će moći da uspostave ravnotežu. Ako je rast vrednosti ekonomski opravdan, stanje ostaje stabilno i ništa se dramatično ne dešava. Ako je rast prevelik, na primer, kada je reč o zlatnom novcu, sav zlatni novac iz susednih zemalja sliče se prema zemlji u kojoj više vredi, bez obzira na to da li je to Francuska Anrija III ili Ticijanova Venecija Ш Engleska u XVIII veku. Ako stanje potraje, procenjena zlatna moneta počinje da igra ulogu loše monete i istiskuje srebrnu. To se često događalo u Veneciji, a od 1531. godine, neobično je, stalno se dešava na Siciliji.7"*Pošto je bilo interesa da se srebro iz Venecije i Sicilije šalje u severnu Afriku, a još više na Levant, možemo biti sigurni u to da ova kretanja, prividno besmislena, nikad nisu bila bez razloga, ma šta čovek o tome mislio ili ma šta nam o tome govorili onovremeni teoretičari. " A okolnosti, i sve sa njima, mogu da se u toj oblasti promene preko noći. U Parizu je Edmon-Zan-Fransoa Barbije u julu mesecu 1723, zabeležio u svoj dnev­ nik. ,,U poslovima se sreće samo zlato; košta dvadeset sua [...] da se jedan zlatnik (Jouis d or) razmeni za srebrnjake. S druge strane, zlatnicima se meri težina... što je velika nezgoda. Treba imati sa sobom uvek tačnu vagu”.76 Odliv novca, štednja i tezaurisanje Novčani sistem u evropskim zemljama pati od dve neizlečive bolesti. Kao prvo, dolazi do odliva plemenitih metala iz zemlje, a kao drugo, metali se čine ne­ pokretnim štednjom i tezaurizacijom. Posledica je da motoru stalno nedostaje po­ gonskog goriva. v Plemeniti metali još od davnih vremena Rimskog carstva neprekidno na­ puštaju Zapad, u prvom redu u smeru Indije i Kine. Zlatom ili srebrom valja plaćati svilu, biber, začine, trave, bisere Dalekog istoka, jer se samo tako oni mogu dopremiti na Zapad. Tako i platni bilans Evrope u odnosu na Kinu ostaje negativan sve do 1820. godine.77 Ovo večno bekstvo novca postaje deo eko­ nomske strukture sveta: plemeniti metali odlivaju se ka Dalekom istoku preko Le­ vanta, Rta dobre nade, pa čak i Pacifika. U XVI veku odlivaju se u obliku španskih „osmica , reales de a oeho; u XVII i XVIII veku u obliku pesos duros, „čvr­ stih pjastri, istovetnih realima de a oeho (samo se naziv promenio) - što je drugi znak stalnosti. Mesta odakle novac odlazi nije teško otkriti: zaliv Kadiza, koji je toliko prostran da se odliv teško nadzire; Bajona, središte razvijenog krijumča­ renja preko Pirineja; Amsterdam i London, stecišta srebra iz čitavog sveta. Ame-75* 75 ^ ”10!11,0 della Rovere’ La Crisi monetaria siciliano (1531-1802), pr. Carmelo Trasselli, 1964, str. 30 i dalje. 16 E. J. F. Barbier, op. cit., I str. 185. Pogledati našu drugu knjigu.

436

Novac

ričko srebo su ponekad francuski brodovi prevozili sa obala Perua direktno u Aziju. Plemeniti metali se odlivaju i ka istočnoj Evropi, preko Baltika. U stvari, Zapad postepeno podstiče opticaj novca u tim zaostalim zemljama koje mu ispo­ ručuju žito, raž, drvo, ribe, kože, krzna, a, s druge strane, veoma malo kupuju. Mo­ guće je videti kako taj proces počinje u XVI veku, u trgovini preko Narve, pro­ zoru Rusije ka Baltiku (otvorenom 1558, a zatvorenom 1581); takođe i u trgovini koju Englezi 1553. započinju na Belom moru, u Arhangelsku. Slično stoji i sa tr­ govinom Petrograda u XVIII veku. Ubrizgavanja stranog novca su nužna da bi se iz Rusije organizovao izvoz sirovina. Holanđani, koji su uporno nastojali da ih plaćaju tekstilnim proizvodima, tkaninama i haringama, na kraju su izgubili prvo mesto u trgovini sa Rusijom.78 Drugi problem je taj daje izuzetno traženi metalni novac trebalo da juri sve većom brzinom. A on je često i u samoj Evropi stajao, zbog štednje u raznim ob­ licima, protiv koje se Fransoa Kene79 i svi fiziokrati (i mnogo kasnije Kejnz), že­ stoko bune. Takođe i zbog nelogične i rasprostranjene tezaurizacije, koja je zna­ čila stalno povlačenje novca iz opticaja, što se moglo uporediti s njegovim odli­ vom u Indiju, zemlju „pohlepnu za srebrom”, kako se govorilo. Evropu je u Srednjem veku bila obuzela strast za plemenitim metalima i zlatnim ukrasima; zatim je, u XIII i XIV veku, došlo do nove, „kapitalističke” strasti za kovanim novcem. Ipak, održala se i stara strast za skupocenim predme­ tima. Španski plemići u doba Filipa II ostavljaju svojim naslednicima sanduke zlatnika i predmeta od zlata i srebra. Tako je čak i vojvoda od Albe, koji je umro 1582. a nije bio poznat kao bogataš, ostavio naslednicima oko 7 000 srebrnih tanjira i 800 zdela.80 Dva veka kasnije, u Napulju 1751, Galiani procenjuje da su zalihe u kraljevstvu četiri puta veće nego novac u opticaju. „Raskoš je”, kaže on, „učinila da ima neverovatno mnogo srebrnih predmeta, satova, tabakera, drški za mačeve i štapove, viljušaka i kašika, šoljica i tanjira. Napolitanci, slični po običa­ jima starim Spancima, nalaze veliko zadovoljstvo u čuvanju starih srebrnih pred­ meta u svojim sanducima koje nazivaju scrittori i scarabattoli”,81 Sebastijan Mersije govori o „bezvrednom i dokonom” bogatstvu Pariza ,,u nameštaju od zlata i srebra, u nakitu, srebrnom posudu”.82 Nema pouzdanih podataka o tezaurizaciji. V. Leksis, u jednom starom spisu, iznosi pretpostavku daje početkom XVI veka, odnos između tezaurisanih, pleme­ nitih metala s jedne, i metalnog novca u opticaju s druge strane, tri prema četiri.83 Odnos se verovatno promenio u XVIII veku, iako možda nije četiri prema jedan, kako tvrdi Galiani, koji želi da dokaže kako potražnja za plemenitim metalima ne zavisi samo od njihove novčane upotrebe. Istina je da su svetske zalihe metala od 78 O pojedinostima iz ovog odeljka, pogledati našu treću knjigu. 79 „Maximes générales” u: François Quesnay et la physiocratie, izd. I. N. E. D., op cit., II, str. 954 i napomena 7. 80 Werner Sombart, Le Bourgeois, 1926, str. 38-39. 81 F. Galiani, Della Moneta, str. 56. 82 L.-S. Mercier, Tableau de Paris, I, str. 46. 83 W. Lexis, „Beitrage zur Statistik der Edelmetalle”, nav. cl.

437

Novac

XVI do^X VIII veka izuzetno porasle (petnaest puta, prema gruboj proceni V. Leksisa), što poznati primeri ne poriču. Godine 1670. u Francuskoj, ukupna ko­ ličina novca u opticaju je reda veličine 120 miliona livri; vek kasnije, uoči Revo­ lucije, iznosi dve milijarde. U Napulju 1570. novčana masa iznosi 700 000 du­ kata, a 1751. godine čak 18 miliona. Napulj i cela Italija u XVII i XVIII veku imaju ogromne rezerve neupotrebljenog novca. U Đenovi su bankari oko 1680. bili primorani da nude novac strancima po stopi od samo 2 i 3%. Mnogi monaški redovi iskoristili su taj čudesni izvor da bi se ratosiliali starih dugova uzetih no stopi 5, 6 i 7%.85 I vlasti su bile veliki zgrtači novca, kao što pokazuju neki dobro poznati i često navođeni primeri: Sikst V ima ogromno blago u palati San Anđelo, a Sili u Arsenalu; Fridrih-Vilhelm I (Kralj-Narednik), takođe, ima veliko blago kojim ne zna da se služi, uostalom, kao ni svojom vojskom (uvek spremnom da udari, schlagfertig, ali koja nikad nije udarila). Ima i drugih primera, kao što su one oprezne banke, stvarane i obnavljane krajem XVI i početkom XVII veka. Tako je­ dan pažljivi posmatrač kaže za uglednu Amsterdamsku banku (1761): „Sve srebro i srebrni novac se zaista nalazi u banci”, „...Ovo nije mesto da ispitujemo da li je novac, u njoj zatvoren, jednako nekoristan kad je reč o opticaju, koliko i srebro još neotkopano u rudnicima. Uveren sam da bi se taj novac, ne menjajući kredit niti radeći nešto nečasno, mogao pustiti u opticaj u korist trgovine”. ° Sve banke zaslužuju isti prekor, osim Engleske banke (osnovane 1694), koja je, kao što ćemo videti, bila revolucionarna na svoj način. Obračunske monete Mešanje moneta je takvo da postaje neophodno iznaći nekakav obračunski novac, tj. neke obračunske jedinice. Neki oblik zajedničke mere je logičan zahtev. Obračunski novac je jedinica mere, isto onako kao čas, minut i sekund na našim satovima. Kada kažemo da određenog dana 1966, zlatni napoleon (napoléon d ’or) na Pariškoj berzi vredi 44,70 franaka, našu izjavu nije teško shvatiti. Ipak, prosečan Francuz se obično ne brine o tom tečaju, niti nailazi svakog dana na stare zlatnike. Pored toga, franak, važeći obračunski novac, nalazi se u njegovom novčaniku, u obliku novčanice. Ali ako neki građanin Pariza kaže da određenog meseca 1602. zlatni eki vredi 66 sua (to jest 3 Uvre i 6 sua), onda važi obrnuto, to jest, da taj građanin mnogo češće sreće zlatnike i srebrnjake u svakodnevnom životu od da­ našnjeg Francuza. S druge strane, nikad ne sreće livm {livre), ili su (sou), koja je njen dvadeseti deo, niti denijer (denier), dvanaesti deo sua. To su imaginarne jedi­ nice koje pomažu u računanju, u proceni srazmerne vrednosti novca, određivanju cena i nadnica, kao i u vođenju trgovačkog knjigovodstva, koje se potom može iz­ raziti u bilo kom novcu, lokalnom ili inostranom, kada treba preći s računovod-

Ipbid.

.........

Geminiano Montanari, La Zecca, 168 u: Economisti del Cinque e Seicento, pr. A. Graziani 1913, str. 264.I. I. de Pinto, Traité de la circulation du crédit, str. 14.

438

Novac

Nekoliko zlatnika: sleva na desno: firentinski florin oko 1 300, zlatni florin Luja A niujskog iz X IV veka, đenovski zlatnik iz XIII veka (otisci Fototeka A. Kolen i Magyar Nemzeti Muzeum)

stva na plaćanje u gotovini. Tako dug od 100 livri može da se plati određenim brojem zlatnika i srebrnjaka, uz dodatak u bakru, ako zatreba. Nijedan savremenik Luja XIV ili Tirgoa nikad nije držao u ruci ni livru ni su, iskovane u Turu (poslednji denijeri iz Tura iskovani su u tom gradu 1649). Da bi se našao novac koji odgovara obračunskom, valjalo bi ići veoma daleko u prošlost. Pa ipak, takav obračunski novac je redovno u jednom trenutku bio st­ varni novac. Važi to za livru iz Tura, parišku livru, funtu sterlinga, liru italijanskih gradova-država, venecijanski dukat (koji je postao obračunski novac 1517); takođe i za španski dukat, koji je prestao da bude stvarni, tekući novac 1540 (bez obzira na to šta je o tome pisano); takođe i za gros, tj. obračunsku jedinicu Flandrije, koji je predstavljao stari groš kovan 1266. za vladavine Luja Svetog, a koji je prestao da bude stvarni novac. U jednoj trgovačkoj belešci iz XVIII veka u kojoj se pominje Indija, vidimo daje zemlja druga, ali daje problem isti: ,,U čitavoj In­ diji se računa prema standardnoj rupiji vrednoj 30 sua” (pošto to piše Francuz, reč je o 30 sua iz Tura). Dalje piše: „То je imaginarni novac kao što su francuske livre, engleska funta sterlinga ili ’velika’ livra Flandrije i Holandije; ovaj idealni novac služi za uređivanje poslova kada se u vidu mora imati tekuća rupija ili rupija neke druge zemlje”.87 87 В. N.. Ms. fr., 5581, f° 83; takođe, uporediti II Mentore perfetto de’negozianti, V, članak „Surate”, str. 309.

439

Novac

Objašnjenje će biti potpuno ako dodamo da stvarnom novcu stalno raste vrednost. Naime, razne vlade mu stalno podižu vrednost, čime se devalvira obračunski novac. Ako je čitalac pratio ovo objašnjenje, lakše će mu biti da ra­ zume fluktuacije livre iz Tura. Francuski primer pokazuje da se izmišljanje obračunskog novca može izbeći. Godine 1577. Anri III, jedan od najozloglašenijih kraljeva Francuske, od­ lučio je pod pritiskom bonskih trgovaca, da vrati vrednost livri iz Tura. Ništa prostije do da se obračunski novac veže za zlato. To uspeva da učini slaba vlada kad odluči da će se od jednog trenutka računi voditi u ekiju, a ne više u livrama. Eki je bio stvarni zlatni novac koji je vredeo 3 livre ili 60 sua. Stvari bi bile iste kao kada bi francuska vlada danas odlučila da će novčanica od 50 franaka od sada vredeti kao lujdor (louis d ’or), i da će svi računi biti vođeni u tim zlatnicima. (Ali da li bi u tome uspela, drugo je pitanje). Operacija iz 1577. bila je uspešna i stanje je bilo dobro sve do mračnih godina posle ubistva Anrija III (1589). Potom sve kreće naopako kao što to pokazuje razmena sa inostranstvom. Stvarni eki koji se sad procenjuje na 63,65, čak i više od 70 sua, razdvaja se od obračunskog, koji i dalje vredi 60 sua. Povratak na livru iz Tura 1602, znači priznanje inflacije; obračunski novac se ponovo odvaja od zlata.88 Tako će ostati sve do 1726. Vlada Luja XV ne samo daje prekinula sa mo­ netarnim promenama, već je vezala livru iz Tura za zlato, a sistem se, sem nekih malih izmena, nije potom menjao. Do poslednje promene dolazi ukazom od 30. oktobra 1785, sa obrazloženjem da postoji odliv zlata. Dotadašnji odnos zlato/ srebro, koji iznosi 14,5 prema 1, podiže se za poen više, na 15,5 prema 1. Francuska tako nije napustila svoju naklonost ka srebrn, jer u Španiji kao i u Engleskoj, odnos zlato/srebro iznosi 16 prema 1. To nisu sitnice. Pošto je zlato jeftinije u Francuskoj nego u Engleskoj, unosno je prebacivati ga preko Lamanša (sa francuskog tržišta) na ostrvo da se kuje u tamošnjim kovnicama. Srebro na­ pušta Englesku u suprotnom smeru iz istih razloga: od 1710. do 1717, kažu, u vrednosti od 18 miliona funti sterlinga.89 Od 1714. do 1773. engleske kovnice su iskovale šezdeset puta više zlata (po vrednosti) nego srebra.90 Evropa je u XVIII veku mogla najzad sebi da dopusti tu raskoš stabilizacije. Dotada je sav obračunski novac, bilo daje imao visoku ili nisku unutrašnju vred­ nost, prolazio kroz stalne devalvacije; neke monete, kao livre iz Tura ili poljski groš, brže su gubile vrednost od drugih. Te devalvacije nisu bile slučajne jer je postojala neka vrsta dumpinga u zemljama izvoznicima sirovina, kao što su bile Poljska, pa čak i Francuska. U svakom slučaju, devalvacija obračunskog novca redovno dovodi do po­ rasta cena. Jedan ekonomista (Luiđi Ejnaudi) je izračunao da je porast cena u Francuskoj od 1471. do 1598 (627,6%), bio delom posledica devalvacija livre iz jj* P. Spooner, op. cit, str. 170 i dalje. Josef Kulischer, Allgemeine Wirtschaftsgeschichte des Mittelalters und der Neuzeit, 1965, II, str. 344-345. ‘ 90 Ibid.

440

Novac

Tura, koja nije bila manja od 209,6%.91 Do XVIII veka obračunski novac neprestano devalvira. Etjen Paskje, u delu objavljenom šest godina posle njegove smrti 1621, tvrdi „da ne voli izreku Ozloglašen kao stari novac, kao što se kaže za čoveka na rđavom glasu... jer kako stvari stoje u Francuskoj, stari novac je bolji od novog, koji već stotinu godina gubi vrednost”.92 Zalihe metala i brzina opticaja novca Francuska je uoči Revolucije posedovala novčanu zalihu od možda 2 mili­ jarde livri iz Tura, ili 100 livri na svakog od 20 miliona stanovnika. U Napulju, zaokružujući brojke, godine 1751. ima 18 miliona dukata na 3 miliona stanov­ nika: dakle, 6 dukata per capita. U Evropi je možda 1500. godine, pre dolaska metala iz Amerike, bilo 2 000 tona zlata i 20 000 tona srebra (iako su to brojke iz­ vedene krajnje nepouzdanim računanjem);93 procenjeno u srebru, oko 40 000 tona na 60 miliona stanovnika, ili malo više od 600 grama po osobi, što je smešan iznos. Između 1500. i 1650, prema službenim izveštajima, brodovi su iz Indije iskrcali u Sevilji 180 tona zlata i 16 000 tona srebra. To je, opet, sjedne strane og­ romna, ali s druge veoma skromna količina. Ali sve je to relativno. Bitno je to da su i te količine oživele kanale usporene potražnje, uprkos onom što o tome misle savremenici. Pre svega, zato jer novac ide iz ruke u ruku, ,,u kaskadama”, kako kaže jedan portugalski ekonomista (1761).94 Novac se množi zahvaljujući brzini opticaja [njen značaj je naslutio Davancati (1526-1606), a objasnili su je Vilijem Peti i Kantijon, koji je prvi upotrebio izraz].95 Svakim skokom izmiruje se novi račun, jer novac dovršava razmene, „kao neka zaptivka”, kako kaže jedan savremeni ekonomista. Nikad se ne poravnava pun iznos prodaje ili kupovine, već samo razlika između njih. U Napulju je 1751. godine u opticaju 18 miliona dukata: 1,5 milion dukata u bakarnom novcu, 6 miliona u srebrnim kovanicama, 10 miliona u zlatnim (uključujući 3 miliona u bankama). Ukupan zbir kupovine i prodaje u jednoj go­ dini može se proceniti na 288 miliona dukata. Brojka se može smanjiti za pola ako se uzme u obzir samopotrošnja, plate u naturi, prodaja trampom; ako se podsetimo, kako objašnjava Galiani, „da seljaci, koji sačinjavaju tri četvrtine našeg naroda, plaćaju samo desetinu svoje potrošnje u gotovini”. To nam ipak os­ tavlja jedan problem: kako sa 18 miliona novčanih zaliha izmiriti 144 miliona za plaćanje? Odgovor glasi: svaka kovanica osam puta promeni vlasnika.96 Brzina opticaja je, prema tome, koeficijent ukupnih plaćanja i ukupne količine novca u 91 Luigi Einaudi, predgovor izdanju knjige Paradoxes inédits du seigneur de Malestroit, 1937, str. 23. Û 9 , E. Pasquier, Les Recherches de la France, str. 719. 93 F. Braudel i F. Spooner, „Prices in Europe from 1450 to 1750”, u: Cambridge Economic History of Europe, IV, str. 44, brojke koje se odnose na američko zlato i srebro su, naravno, od Earla J. Flamiltona. 941, de Pinto, Traité de la circulation..., str. 33. 95 Joseph Schumpeter, History o f Economic Analysis, 1954, str. 317. 96 F. Galiani, Della Moneta, str. 278.

441

Novac

opticaju. Pitanje je da li treba pretpostaviti da bi novac išao brže „kaskadama” kada bi ukupna plaćanja porasla. ,v. Zakon Irvinga Fišera pomaže u postavljanju problema. Ako ukupnu ko­ ličinu razmenjenih dobara označimo kao Q, njihovu prosečnu cenu kao P, ukupan novac kao M, brzinu opticaja kao V, jednačina za mlade ekonomiste bi glasila: MV - PQ. Ako ukupna plaćanja porastu, a novčana zaliha ostane ista, brzina opticaja mora rasti, pod uslovom da je sve u određenoj privredi usklađeno (na primer privredi Napulja ili nekoj dmgoj). Tako izgleda da je u ekonomskom usponu praćenom „revolucijom cena” u XVI veku, brzina opticaja rasla istim ritmom kao i ostali elementi Fišerove jednačine. Ukoliko su se, lato sensu, proizvodnja, novčana masa i cene pet puta po­ većale, onda se brzina opticaja verovatno i sama upetostručila. Ovde je očigledno reč o prošecima u kojima se ne uzimaju u obzir kratkoročne varijacije (kao stoje, na primer, bio ozbiljan zastoj poslovanja od 1580. do 1584), niti lokalna odstu­ panja. S druge strane, opticaj može dostići neobične, pa čak i izuzetne brzine. Je­ dan Galianijev savremenik kaže da u Parizu jedan eki može da promeni vlasnika 50 puta za 24 sata: ,,U čitavom svetu nema ni polovine novca koji se u jednoj go­ dini potroši samo u Parizu, ako se računaju napravljeni i plaćeni troškovi od pr­ vog januara do poslednjeg dana decembra, u svim staležima države, od kraljevog dvora do prosjaka koji troše na dan hleba za jedan su”.97 Ovaj opticaj novca zbunjivao je stare ekonomiste. Oni su u njemu videli iz­ vor čitavog bogatstva, objašnjenje čudnih protivrečnosti. „Za vreme opsade Turnea 1745. i nešto ranije , objašnjava jedan od njih, „komunikacije su bile preki­ nute, pa je došlo do nezgode kako isplatiti plate garnizonu. Nekom je palo na um da se 7 000 florina uzajmi od kantina, a to je bilo sve što su imale. Za nedelju dana 7 000 florina se vratilo u kantine, od kojih je isti iznos opet uzajmljen. To se ponavljalo sedam nedelja, do predaje, a jednih te istih 7 000 florina proizvelo je učinak kao 49 000 florina”. Postoji i mnogo drugih primera, kao što je „opsadni novac” Majnca, u razdoblju od maja do jula 1793”. " Izvan tržišne ekonomije Da se vratimo Napuljskoj Kraljevini u 1751. godini. Postojeća količina novca je brzim opticajem pokrivala polovinu transakcija. Iako je to bilo značajno, ostatak je bio ogroman. Seljačko stanovništvo i svi oni koji su primali plate u na­ turi (u slanini, soli, usoljenom mesu, vinu, ulju), bili su izvan novčane ekonomije. Plate radnika u tekstilnoj industriji, radionicama sapuna, destilerijama alkohola u Napulju i drugde, sudeluju u novčanom prometu samo kratko: radnici u tim delatnostima bivaju zaista isplaćeni u gotovom, ali novac odmah troše jer on ide della mano alla boca (iz ruku do usta - p.p.). Nemački ekonomista Fon Šreter je 98* 98

opsade.

442

Pint0- Traité de la circulation..., str. 34. Ibid., str. 34, napomena. A. N. F12, 2175, Ш. Dokumenti iz 1810. i 1811. o neplaćanju dugova načinjenih za vreme

Novac

Zajmodavac na zalog. Ma koja da je na snazi moneta, u svim zemljama sveta zajmodavac na zalog je u središtu u srcu svakodnevnog života. Heures de Rohan, Mesec mart (otisak B. N.) još 1686. govorio da je jedna od velikih prednosti manufaktura „što one doprinose da više novca prelazi iz ruke u ruku, pa tako ishranjuju veći broj ljudi.”100 Prevoz se takođe plaća gotovinom, ma koliko skromno. Sve to, u Napolju a i drugde, ne ukida ekonomiju trampe i preživljavanja jednake vrednosti kao što je i prilago­ dljiva tržišna ekonomija. Ključna reč je često baratto, ili barattare, ili dare a baratto. Baratto je trampa, uobičajeni postupak čak i u trgovini sa Levantom: tajna uspeha se još pre XV veka krila u tome da se za začine, biber ili oraščiće menjaju tkanine ili stakla100 F. W. von Schrotter, Fiirstliche Schatz und Rent-Cammer, 1686, naveo Eli Heckscher, op.

cit., str. 652-653.

443

Novac

rija iz Venecije. U XVIII veku se u Napulju roba menja za robu, pri čemu su sve strane saglasne da se pridržavaju cene koje će vlasti kasnije odrediti (tzv. cene alla voce). Svaka pošiljka robe procenjuje se u novcu, a zatim menja srazmerno tim vrednostima. Sve su to strašne teškoće za đake koji su okapali nad knjigom Arithmetica Pratica oca Alesandra delà Purifikacionea, objavljenom u Rimu 1714. Barattare znači primeniti pravilo trojno (regola di tre), ali na jedan od sledećih slučajeva: prosta trampa, vosak za biber, na primer; trampa pola u novcu pola u naturi; takođe i trampa na poček, „kada se utvrdi datum za poravnanje”. Činjenica da se o operaciji govorilo u udžbeniku aritmetike dokazuje da su trgovci upražnjavali trampu, a to je, znamo, slično kao i menica, „omogućavalo da se sakrije visina kamate”. Rečeno otkriva nesavršenost monetarnog života, čak i u tom aktivnom XVIII veku, na koji smo skloni da gledamo kao na nekakav raj u odnosu na ranija razdoblja. Veze novca i tržišta ipak nisu takve da su u njih uključeni svi ljudi; si­ romašni ostaju izvan. Za otprilike 1713. godinu može se reći da „se najveći deo seljaka (u Burgundiji), koji ne poseduju gotovinu, uopšte ne zanimaju za kole­ banja novca”. 1 Takav je slučaj gotovo svuda sa seljacima. S druge strane, postoje vrlo napredni sektori privrede koji se bore sa svim zamršenostima kredita. Ali to nisu glavni sektori.

PAPIRNI NOVAC I INSTRUMENTI KREDITA Pored metalnog u opticaju je i papirni novac (banknote) i knjigovodstveni novac (računovodstveni novac, bankovne doznake, ono što Nemci zovu Buchgeld. Istoričari ekonomije tvrde da je inflacija Buchgelda postojala već u XVI veku). Oštra granica deli novac (u svim njegovim oblicima) od kredita (uzimajući u obzir sve njegove instrumente). Kredit je razmena dva obećanja razmaknuta u vremenu: ja ću tebi učiniti uslugu, a ti ćeš mi je kasnije platiti. Feudalac koji daje seljaku unapred semeno žito pod uslovom da mu ovaj vrati dug nakon žetve, daje kredit. Takođe i krčmar koji ne traži od gosta da mu odmah plati ono što je popio, već mu upisuje kredom na zid njegov dug. Takođe i pekar koji isporučuje hleb i beleži dug zarezivanjem dva drveta (jedan ostaje njemu, drugi ide onom koji uzima). Trgovci koji od seljaka kupuju još nepožnjeveno žito ili vunu pre striže ovaca, u Segoviji i drugde, postupaju na isti način. To je i načelo koje stoji iza postojanja „menica”:102 prodavač menice na bilo kom tržištu - na sajmu u Medini del Kampo u XVI veku, na primer —dobija novac odmah. Kupcu menice će novac biti vraćen na nekom drugom mestu, tri meseca docnije, po važećem obračun­ skom kursu. Na njemu je da izračuna moguću dobit i proceni stepen rizika.

j'j' P. de Saint-Jacob, op. cit., str. 212. 2 Pogledati drugu knjigu.

444

Novac

•

•

1гп

Većina savremenika novac smatra „spletkom teškom za razumevanje”. A novac, koji zapravo i nije novac, to jest zajednička igra novca i knjigovodstva, sve se to savremenicima čini ne samo zamršenim, već i đavolskim. Italijanski trgo­ vac, koji se 1555. nastanio u Lionu s jednim stolom i priborom za pisanje, i obo­ gatio se, predstavlja pravu sablazan, čak i u očima onih koji se razumeju u bara­ tanje novcem i igru tečajeva. Čak i 1752, čovek velike intelektualne snage, kakav je bio Dejvid Hjum (1711-1776), filozof, istoričar pa čak i ekonomista, odlučan je protivnik „novostvorenih papira”, „novčanica i menica”, a i javnog duga. Pred­ laže ništa manje nego da se ponište novčanice vredne 12 miliona funti, za koje pretpostavlja da su u opticaju u Engleskoj uz 18 miliona funti u kovanom novcu: to bi po njemu bio dobar način da se u kraljevstvo privuku nove veće količine ple­ menitih metala.103104 Sa stanovišta naše radoznalosti (ali sigurno ne i dobra za En­ glesku), šteta je što ovaj „anti-Loov” sistem nije isproban. S druge strane, Sebastijan Mersije je žalio što se Pariz „nije ugledao na Londonsku banku”. Tako opi­ suje i zastarelo plaćanje gotovinom u Parizu: „Desetog, dvadesetog, tridesetog u mesecu, od deset sati ujutro pa do podne, viđaju se nosači povijeni pod teretom torbi punih novca; jure kao da će neka neprijateljska vojska iznenaditi grad; to je dokaz da kod nas nije stovreno to srećno političko obeležje (tj. novčanica) koje bi zamenilo sav taj metal, koji bi trebalo da bude predstavljen simbolom, umesto da se prenosi od blagajne do blagajne. Teško onome ko treba da isplati menicu, a u određeni dan nema sredstava!” Prizor je tim upečatljiviji jer se usredsredio samo na Ulicu Vivijen ,,gde ima više novca”, kako primećuje naš izveštač, „[...] nego u svim ostalim delovima grada zajedno; to je kesa prestonice”.105 Stare navike Ovi postupci kojima je „zaobilažen” novac u strogom smislu reči su stari, vrlo stari izum. To su postupci koje je trebalo samo ponovo otkriti. Ali u celini, bili su „prirodniji” nego što su izgledali, makar to bilo zbog njihove starosti. I doista, čim su ljudi naučili da pišu, a imali kovani novac na raspolaganju, zamenili su gotovinu pisanim dokumentima, hartijama, obećanjima, nalozima. Novčanice i čekove su trgovci i bankari poznavali u Vaviloniji, čak dvadeset vekova pre Hrista. Očigledno su to bili vispreni sistemi, čiju modernost i ne treba prenaglašavati. Iste domišljatosti postoje u Grčkoj i helenističkom Egiptu, u ko­ jem je Aleksandrija postala „najposećenije središte kroz koje prolazi međuna­ rodna trgovina”. U starom Rimu se zna za tekući račun, dok argentari zapisuju dugovanja i potraživanja u svoje knjige. I konačno, svi instrumenti kredita - me­ nica, platni nalog, kreditno pismo, novčanice, ček - poznati su trgovcima u is­ lamskim zemljama, bili oni muslimani ili ne, što se može videti iz takozvanih ge103 М. de Malestroit, „Mémoires sur le faict des monnayes...”, u; Paradoxes inédits du seig­

neur de Malestroit, pr. Luigi Einaudi, 1937, str. 105. 104 D. Hume, „Essai sur la balance du commerce”, u: Mélanges d ’économie politique, str. 93. 105 L. S. Mercier, op. cit., IX, str. 319-320.

445

Novac

niza dokumenata, pronađenih uglavnom u sinagogi u starom Kairu. 10(1 Treba reći i to da su se novčanice koristile u Kini pre IX veka nove ere. Zadatak ovih davnašnjih primera je da nas odvrate od naivnog čuđenja, kakvo ponekad postoji. Kada su na Zapadu ponovo otkriveni stari instrumenti, to nije bilo što i otkriće Amerike. U stvari, svaka ekonomija, priklještena kovanim novcem, ubrzo otvori vrata kreditnim sredstvima, kao logičnom rešenju. Njihovo ishodište su obaveze, ali i nedostaci raznih ekonomija.10' Tako u XIII veku Zapad ponovo otkriva menicu, sredstvo plaćanja na da­ ljinu, koje se širi celim Sredozemljem uporedo s uspehom krstaških ratova. Ra­ nije nego što se misli, menice bivaju indosirane. Primalac menicu potpisuje i pro­ daje. U vreme prvog poznatog indosiranja 1410. godine, promet menica nije ono što će docnije postati. Do daljeg napretka dolazi kada menica više nije ograničena na putovanje sa određenog tržišnog mesta u dmgo isto tako određeno mesto, kao na početku njene primene. Poslovni ljudi šalju je sad s jednog mesta na drugo, sa sajma na sajam, što se u Francuskoj naziva le change et le rechange, a u Italiji ricorsa. Ovakvo kretanje, koje znači produžavanje kredita, rasprostranjuje se u XVII veku u doba teškoća. Čak postaje običaj da se menica vuče na sebe, čime se otva­ raju vrata zloupotrebama. A takvih zloupotreba bilo je i pre XVII veka. Znamo za takve naplate na vraćene menice u korist Fugera 1590, na Lionskoj berzi 1592, a i više u Đenovi, gradu novotarija, još u XV veku. Ne možemo da kažemo ni da su se novčanice prvi put pojavile 1661. u Stokholmskoj banci - koja ih je ubrzo ukinula (1668) - kao ni u banci Engleske 1694, mada to izgleda verovatnije. Ima mnogo vrsta novčanica. Kao prvo, u En­ gleskoj se od 1667. pojavljuju vladini nalozi {orders), prauzori novčanica; a upo­ treba goldsmiths’ notes, kasnije nazvanih banker’s notes, bila je uobičajena i ra­ nije, sredinom stoleća (naime, londonski zlatari primali su srebro u zalog i izda­ vali novčanice). Godine 1666. samo jedan od tih zlatara imao je 1 200 000 funti sterlinga u opticaju u novčanicama. Čak je i Kromvel tražio kredit od njih. Novčanica je skoro spontano nastala iz trgovačkih običaja. Bila je hitna potreba. Godine 1640, Čarls I zaplenjuje poluge u londonskom Taueru, koje su tu deponovali gradski trgovci. Od tada se potonji obraćaju zlatarima, kojima donose og­ romne prihode sve do osnivanja Engleske banke. Ali Engleska nije jedina zemlja koja je u toj oblasti tako razvijena. Već 1586. Casa di San Giorgio ima svoje novčanice (biglietti), koje će od 1606. biti naplative u zlatnom i srebrnom novcu, zavisno od depozita kojim su jemčene. U Veneciji su još od XV veka banke di scritta imale svoje novčanice koje su se mogle zameniti ili naplatiti. Novina koju je uvela Engleska banka sastojala se u tome što je poslovima deponovanja i virmana pridružila i delatnost emisione banke, sposobne da ponudi veliki kredit u novčanicama (čiji je iznos u stvari daleko prevazilazio depozite).1067 106 S. D. Gotein, „The Cairo Geniza as a source for the history of Muslim civilization” u Stu­

dio islamica, III, str. 75-91. 107 H. Laurent. La Loi de Gresham au Moyen Age, 1932, str. 104-105.

446

Novac

■*rêU’p ’'(e S

yШ ’

Loova novčanica. Pariz, Nacionalna biblioteka (otisak Žirodon) Tako je, kaže Džon Lo, donela veliko dobro trgovini i državi, jer je „povećala ko­ ličinu novca”.108 Kasnije ćemo se vratiti na hartije od vrednosti, koje se pojavljuju gotovo u isto vreme kad i posao bankara: jedan račun se uređuje drugim, po želji klijenta. Postoji čak i ono što bismo mi nazvali nepokrivenim računima, ako bi, naravno, bankar na to pristao. Taj oblik novca postoji, dakle, još u početku razdoblja koje pokriva naša knjiga. Gotovina i kredit Naravno, novčanice i hartije nisu uvek stizale u najširu javnost. Ne bi va­ ljalo zaboraviti reakciju Dejvida Hjuma. Čak i posle kasnog osnivanja Francuske banke (1801), njene novčanice zanimaju samo nekolicinu pariških trgovaca i ban­ kara, a u unutrašnjosti skoro nikog. Razlog je nesumnjivo bolno i trajno sećanje na slom sistema Džona Loa. Pa ipak, bilo je mnogo vrsta hartija i kredita, koji na ovaj ili onaj način ne­ prestano ulaze u novčani opticaj. Indosirana menica od tada ulazi u opticaj kao pravi novac. (Suprotno onome što činimo danas sa našim čekovima, nju vlasnik ustupa referencom i potpisom ne na poleđini papira na kojem je iznos, već na prednjoj strani.) Čak se i obveznice javnog duga prodaju, gde god ih ima, u Vene­ ciji, Firenci, Đenovi, Napulju, Amsterdamu, Londonu. Tako je i u Francuskoj s John Law, „Premier mémoire sur les banques”, u: Œuvres... contenant les principes sur le numéraire, le Commerce, le Crédit et les Banques, 1790, str. 197.

447

Novac

rentama pariške Gradske većnice, koje se izdaju od 1522, a koje su imale brojne nedostatke. Maršal Monmoransi je 1. novembra 1555. kupio nepokretnost (imanje Marinji), plativši ga rentama (tj. obveznicama) Gradske većnice.109 Deset puta više nego novcem su se Filip II i njegovi naslednici oduživali poslovnim ljudima u jurosima, državnim obveznicama u nominalnoj vrednosti. Tako isplaćeni, po­ slovni ljudi bi na isti način izmirivali sopstvene dugove trećima licima, prenosećio na njih rizike i nevolje svog zanata. Oni su tako kratkoročne dugove (pozaj­ mice kralju, asientos) menjali u dugotrajne ili doživotne dugove. Ali deonice u asientosima se i same ustupaju, nasleđuju, dele. One su na tržištu, iako ne tako vidljivo. Tako je neko vreme bilo i sa „deonicama” Amsterdamske berze. Tako je i sa bezbrojnim rentama koje novac gradova izvlači sa seoskih polja, vinograda i kuća u svim zemljama na Zapadu, u šta se možemo uveriti uvek kad bolje posmatramo. Prodaju se čak i cedole (priznanice), koje sicilijanski caricatori (skla­ dišta žita) izdaju posednicima koji tu odlažu žito. Uz to su u opticaju i lažne cé­ dait-, za koje su odgovorni skladištari u dosluhu sa vlastima.101 I pojedinost za kraj: u Napulju vicekralj izdaje tratte, dozvole za izvoz žitarica, čak i povrća. Iz­ daje ih previše, a venecijanski trgovci znaju to da iskoriste: kupuju ih ispod nomi­ nalne vrednosti i njima plaćaju carinu jeftinije.112 U tim igrama je i ogromna ko­ ličina drugih papira, raznih naziva i vrsta. Uvek kada dođe do nestašice metalnog novca, počinje da se koristi papirni novac, ili se izmišljaju nekakve „hartije od vrednosti”. ’ U Parizu „је vredno napomenuti daje u godinama 1647, 1648, 1649, novac bio tako redak u trgovini da se pri plaćanju davala samo četvrtina gotovog novca, a tri četvrtine u hartijama ili menicama, sa blanko potpisima da posluže kao potvrda, a ne kao platni nalog. Tako su jedni druge počeli isplaćivati trgovci, veletrgovci i bankari”.113 Tekst bi tražio tumačenje (na primer, povodom blanko potpisa), ali njegov značaj nije u tome. Naime, gotovine nema, pa se pribegava kreditu, koji se improvizuje. To savetuje Vilijem Peti u neobičnom spisu Quantulumcumque concerning money (1682), što bi se slobodnije moglo prevesti kao „Najmanje što se može reći o novcu”. Tekst je pisan u obliku pitanja i odgovora. Pitanje dvadeset šesto glasi: What remedy is there if we have too little money? (Šta da radimo ako imamo premalo novca?). A odgovor: We must erect a Bank, to jest osnovati banku, mašinu za pravljenje kredita, povećati učinak tekućeg novca. Luj XIV, pošto neprekidno ratuje i pošto ne uspeva da osnuje banku, mora da se snalazi uz pomoć finansijera, „zakupaca poreza i pristalica”, koji mu nado­ knađuju ogromne izdatke za njegove armije u inostranstvu pomoću menica. U st­ vari, ti zajmodavci mu daju ne samo svoj novac, već i novac koji su im treća lica poverila. Posle će ih naplatiti iz kraljevskih prihoda. Postavlja se pitanje šta bi kralj i mogao drugo da učini kada su se iz njegovog kraljevstva odlili plemeniti metali. B. Schnapper, Les Rentes au XVIe siècle. Histoire d ’un instrument de crédit, 1957, str. 163. Pogledati našu drugu knjigu. [Médit, prva knjiga, str. 527. 112 Ibid, str. 528. 113 Referenca izgubljena.

448

Novac

Jer metalni novac je uvek predstavljao problem: spor u ispunjavanju zada­ taka, ili sasvim odsutan (skriven u slamaricama), mora se gurati u opticaj, ili ga nekako zameniti. Da bi se ispunile praznine, ili kad god dođe do krize gotovog novca, nameću se privremena rešenja. Ona, pak, povlače razmišljanje i pretpo­ stavke o samoj prirodi novca. Uskoro dolazi do veštačke proizvodnje novca, nekog ersatz novca, ili, da tako kažemo, novca „kojim se može manipulisati i ko­ jim se manipuliše”. Svi osnivači banaka pa, i Škotlanđanin Džon Lo, postepeno uviđaju „poslovne mogućnosti otkrića da novac - pa i kapital u novčanom smislu reći - može biti proizvođen ili stvoren”.114 Bilo je to i senzacionalno otkriće i ve­ liko iskušenje! Za nas je to istinsko prosvetljenje: sporost kojom se kreće teški metalni novac, njegova nemoć da u kretanju održava čitav sistem, upravo su i stvorili zanimanje bankara, na „iskonu” ekonomskog života. Bankar je čovek koji popravlja mehanički zastoj, ili to bar pokušava da učini. Sumpeterova dijagnoza: sve je novac i sve je kredit Stigli smo do našeg poslednjeg i najtežeg problema. Postoji li zaista su­ štinska razlika u prirodi između metalnog novca, zamenskog novca i kreditnih instrumenata? Verovatno je to da ih u početku treba razlikovati; ali zar ih potom ne treba tretirati kao da stoje u odnosu, pa čak i kao istovetne? Ovaj problem, koji otvara vrata za raspravu, jeste problem i modernog kapitalizma: upuravo u toj ob­ lasti kapitalizam širi svoja krila, nalazi svoja oruđa i nastojeći da ih definiše, „po­ staje svestan sopstvenog postojanja”. Ta sporna pitanja, jasno, ovde samo pominjemo. Kasnije ćemo se na to vratiti. Barem do 1760. godine, svi ekonomisti su posvećivali pažnju fenomenu novca u njegovim prvim ispoljavanjima. Kasnije su, tokom čitavog XIX veka, i potom sve do Kejnzovih radova, bili skloni da novac smatraju neutralnim elemen­ tom ekonomske razmene, ili bolje reći nekakvim velom; pocepati veo i posmatrati ono što se iza njega krilo, to je bio jedan od uobičajenih ciljeva „realne” eko­ nomske analize. Želelo se proniknuti ne više u novac kao takav i njegova svo­ jstva, već u stvarnost koja je u osnovi, to jest u razmenu dobara i usluga, kretanje prihoda i rashoda. Počnimo tako što ćemo usvojiti stari (nominalistički) pristup, način na koji je gledano na stvari pre 1760, te namerno sledimo merkantilističko stanovište. Tu je najveći značaj pridavan novcu koji se smatrao bogatstvom po sebi, nešto kao velika reka koja sama pokreće i dovršava razmene, i čija masa ih može ubrzati ili usporiti. Novac, ili tačnije zaliha novca, istovremeno je masa i kretanje. Ako se masa uveća ili se kretanje u celini ubrza, ishod je približno isti: sve raste (cene i obim transakcija, takođe i nadnice, ali nešto sporije). U supro­ tnom, sve opada. Kada u tim okolnostima dođe do 1) neposredne razmene roba (trampe), ili 2) zamenski novac omogućuje sklapanje posla bez pravog novca, ili 3) kredit olakšava transakciju, tada se mora zaključiti da je zaista došlo do po­ većanja mase u opticaju. Rečju, ako sva oruđa kapitalizma ulaze u novčani pro114 J. A. Schumpeter, History o f Economic Analysis, str. 321.

449

Novac

ces, ona se ponašaju kao pseudomonete —pa čak i kao pravi novac. Drugim recima, dolazi do opšteg pomirenja, na staje prvi skrenuo pažnju Kantijon. Ali, ako se može reći daje sve novac, može se reći i drukčije, daje sve kre­ dit —obećanja, odgođena stvarnost. Čak i zlatnik (louis d ’or) daje mi se kao obećanje, kao ček (pravi čekovi, vučeni na određeni račun, ulaze u upotrebu u Engleskoj tek sredinom XVIII veka). To je ček za sva meni dostupna opipljiva dobra i usluge, a ja ću konačno izvršiti izbor sutra ili kasnije. Tek će tada taj no­ vac’ u mom životu, ispuniti svoju ulogu. Kao što kaže Šumpeter: „Čak i novac nije ništa drugo do instrument kredita, sredstvo konačnog plaćanja dobra koje bira potrošač”. Do danas (reč je o 1954), ta teorija koja, naravno, može biti izneta u mnogim oblicima i zahtevati znatnu razradu, može se reći, da preovlađuje”.115 U stvari, teza se može legitimno braniti na bilo koji način. Novac i kredit: jedan jezik Kao plovidba okeanima, kao štampanje, novac i kredit su tehnike koje se mogu ponavljati i održavati. One sačinjavaju jedan te isti jezik kojim svako društvo govori na svoj način, a koji svaki pojedinac mora da nauči. On ne mora da zna da čita i piše, jer samo visoka kultura zavisi od pisane reči. S druge strane, ne­ poznavanje računanja ugrožava opstanak pojedinca. Svakodnevni život je u znaku brojki: dugovanja i potraživanja, trampe, cene, tržište, kolebanja vrednosti novca, sve to obavija i vrši prinudu nad svakim iole razvijenim društvom. Te teh­ nike su nasleđe i prenose se primerima i iskustvom. One određuju ljudski život iz dana u dan, tokom celog života pojedinca, naraštaja, tokom vekova. One su istorijsko okruženje u svetskim razmerama. Čim neko društvo postane odveć brojno, pritisnuto zahtevima koje isposta­ vlja11 gradovi, porastom razmene, jezik postaje složeniji da bi rešio nastale pro­ bleme. Drugim recima, ove agresivne tehnike deluju pre svega na same sebe, na­ staju spontano i preobražavaju se sopstvenim kretanjem. Menica, poznata još u vreme islamskih pobeda u IX i X veku, nastala je na Zapadu u XII stoleću, zato što je tada novac nužno prenositi na ogromne udaljenosti, kroz ćelo Sredozemlje, iz italijanskih gradova do sajmova u Sampanji. A nalozi, indosiranje, berze, banke, eskont, pojavljuju se jedno za drugim jer sistem sajmova sa utvrđenim rokovima za dugoročna plaćanja, nema ni one prilagodljivosti niti učestalosti koje su po­ trebne ekonomiji u ubrzanju. Takav ekonomski pritisak se u Istočnoj Evropi mnogo kasnije oseća. Negde 1784, u vreme kada trgovci iz Marselja pokušavaju da pokrenu poslove na Krimu, jedan od njih beleži, na osnovu onog stoje sam vi­ deo: „Kovanog srebra nema u Hersonu i na Krimu; tu ima jedino bakarnog novca i hartije sa kojom se ne može poslovati, jer nedostaju eskontna sredstva”. Razlog je taj što su Rusi tek tada zauzeli Knm i iznudili od Turaka otvaranje moreuza. Proteći će godine i godine pre nego što žito iz Ukrajine počne da se redovno iz­ vozi preko Crnog mora. Do tada, kome je i stalo da ustanovljuje eskont u Her­ sonu? Tehnike novca kao i sve druge tehnike, odgovaraju, dakle, izričitom za115 Ibid., str. 392.

450

Novac

htevu, upornom, često ponavljanom. Što je privreda razvijenija, to je šira lepeza njenih monetarnih sredstava i instrumenata kredita. U međunarodnom jedinstvu koje stvara novac u svetskim razmerama, svako društvo ima svoje mesto, neka su povlašćena, druga su zaostala, treća ozbiljno oštećena. Novac daje izvesno jedin­ stvo svetu, ali to jedinstvo je i nepravda. Te hijerarhije, koju novac stvara sa svoje strane (jer novac stupa u službu novčane tehnike), ljudi su bili svesniji nego što bi se danas moglo smatrati. Ese­ jista Van Uder Melen primećuje 1778. da bi čitajući pisce onog vremena „čovek rekao da ima naroda koji s vremenom moraju da postanu vrlo moćni, a drugi po­ tpuno siromašni”.116 Vek i po ranije (1620), Sipion de Gramon piše: „Novac je, govorili su sedmorica grčkih mudraca, krv i duša ljudi, a ko ga nema liči na mrtva­ ca među živim ljudima”.117

116 Recherches sur le commerce, 1778, str. VI. 117 S. de Gramont, Le Denier royal, 1620, str. 9.

451

Osmo poglavlje

GRADOVI

Gradovi su kao električni transformatori. Oni podižu napon, ubrzavaju ritam razmena, stalno dopunjavaju život ljudi. Nastali su iz najstarije i najrevolu­ cionarnije podele rada: između rada na poljima s jedne strane, i gradskih delatnosti s druge. „Suprotnost između grada i sela počinje s prelaskom iz varvarstva u civilizaciju, iz plemenskog uređenja u državu, iz oblasti u naciju, i postoji kroz čitavu civilizaciju sve do danas”, pisao je mladi Karl M arks.1 Gradovi su prekretnice, razvoda ljudske istorije. Kad su se pojavili, dono­ seći sa sobom pisanu reč, otvorili su vrata onome što nazivamo istorija. Njihovo obnavljanje u Evropi u XI veku označava i uspon tog malog kontinenta. Procvat gradova u Italiji označava razdoblje renesanse. A tako je od gradova-država, polisa stare Grčke, od medina islamskih osvajanja, sve do naših dana. Svi veliki trenuci rasta izražavaju se u velikom urbanom „prasku”. A pitanje da li su gradovi uzrok, poreklo rasta, nema smisla jednako kao i pitanje da li je kapitalizam odgovoran za ekonomski uspon XVIII veka ili in­ dustrijsku revoluciju. Ono što je Žorž Gurvič nazivao „recipročnost perspektiva”, ovde igra glavnu ulogu. Grad stvara ekspanziju jednako koliko i ona njega. Ali si­ gurno je da, čak i kada grad ne stvara razvoj od početka, on usmerava njegov tok sebi u korist. A rast se iz grada primećuje jasnije nego iz bilo koje druge osmatračnice.

GRAD KAO TAKAV Gde god da je, grad je neodvojiv od nekih činjenica i procesa, određenih obeležja koja se stalno i redovno javljaju. Tamo gde je grad tu je i podela rada, a tamo gde dolazi do iole razvijenije podele rada tu je i grad. Nema grada bez sopstvenog tržišta, kao što nema regionalnih ni nacionalnih tržišta bez grada. Mnogo se govori o ulozi grada u razvoju potrošnje i njene sve veće raznovrsnosti, ali veoma malo o izuzetno važnoj činjenici da se i najsiromašniji stanovnik grada snabdeva na gradskom tržištu (koje prvenstveno predstavlja pijaca): drugim 1 Iz „Nemačke ideologije” (1846) u: Karl Marx, Pre-capitalist Economie Formations, pr. Eric Hobsbwam, 1964, str. 127.

453

Gradovi

Snimak Briva iz vazduha (departman Korez): primer grada zamršenih ulica, u skladu s nasleđem Srednjeg veka (otisak Ministarstva građevinarstva)

Gradovi

recima, gradovi uvode tržišta. A tržište - na šta ću se vratiti - stvara vododelnicu između dmštava i privreda. Najzad, gde god postoje gradovi, postoji nekakva moć, zaštitnička ili prinudna, bilo kakav da je njen oblik i bilo koja društvena grupa d a je oličava. Ta moć, koja može da postoji i nezavisno od grada, putem po­ tonjeg stiče dodatnu dimenziju, polje delovanja drugačije prirode. I konačno, bez gradova nema otvaranja prema svetu, nema trgovine na velike udaljenosti. U tom smislu sam pre deset godina napisao pri čemu i danas ostajem, uprkos uglađenoj kritici Filipa Abramsa,23 d a je „grad uvek grad”, ma gde se nalazio u vremenu, kao i u prostoru. Naravno, to ne znači da su svi gradovi nalik jedan na drugi. Ali iznad svih tih veoma različitih i originalnih obeležja, svi oni govore is­ tim osnovnim jezikom. Svima njima su zajednički: 1) neprekidni dijalog sa seoskim okruženjem, što je neophodnost svakodnevnog života; 2) snabdevanje radnom snagom im je potrebno kao voda mlinskom točku; 3) samosvest ili želja da se razlikuju od drugih gradova; 4) položaj u središtu mreže manje ili više dale­ kosežnih veza; 5) povezanost sa predgrađima i drugim gradovima. Jer grad ne postoji bez drugih gradova: jedni vladaju, drugi su sluge ili čak robovi; ali svi su povezani i obrazuju hijerarhiju, u Evropi, u Kini, svuda.

Od najmanje veličine do združenog značaja gradova Grad, ta neuobičajena koncentracija ljudi, bliskih kuća, često oslonjenih zi­ dovima jedna na drugu, svakako je demografska izuzetnost. Ne znači da je uvek pun naroda ili d a je „ustalasano more” ljudi, kao što je Ibn Batuta zadivljeno go­ vorio o Kairu, gradu sa 12 000 vodonoša i hiljadama kamilara koji nude svoje us­ luge.4 Ima gradova koji su to tek postali, a i nekih naselja koja brojem žitelja nadmašuju gradove. Takva su ogromna sela u Rusiji, juče i danas, kao i ruralne varošice na jugu Italije i Andaluzije, takođe i labavo povezani zaseoci na Javi, koja je „ostala ostrvo sela sve do danas” . Ali ta prevelika sela, čak i kada su spo­ jena, ne moraju obavezno da postanu gradovi. Ali brojevi nisu sve. Grad kao takav postoji samo u odnosu prema nekom obliku života nižem od svog, a to pravilo nema izuzetaka. Nema grada ni varošice koji ne bi imali svoja sela, svoj odlomak pripojenog seoskog života; nema grada koji ne nameće okolini pogodnosti svog tržišta, svoje dućane, svoje mere i tegove, svoje zajmodavce, svoje pravnike, pa i svoje zabave. Da bi postojao, grad mora da vlada svojim carstvom, ma kako ono bilo maleno. Varzi, u današnjoj oblasti Nijevr, jedva d a je brojao dve hiljade stanovnika početkom XVIII veka. Ali to je bio pravi grad, sa svojim građanstvom. U njemu je toliko pravnika d a je pitanje šta oni mogu tu da rade, čak i ako u okolini živi ne­ pismeni seljački svet koji mora da se obraća tuđem peru i divitu. Ali ti pravnici su i zemljoposednici. Neki drugi građani su vlasnici kovačnica, štavionica, ili pak tr­ govci drvetom koji izvlače korist iz prometa „izgubljenim trupcima” duž reka, 2 U prvom izdanju tog delà. 3 Towns and societies, pr. Philip Abrams i E. A. Wrigley, 1978, str. 9, 17, 24—25. 4 Voyages d ’Ibn Battûta, pr. Vincent Monteil, 1969,1, str. 67-69.

455

Gradovi

ponekad učesnici u divovskom snabdevanju Pariza, a i vlasnici šuma sve do udaljene oblasti Baroa.5 Varzi je tipičan gradić Zapada, kakvih je na hiljade. Da bi stvari bile jasne, trebalo bi da postoji neka čvrsta i neosporna donja granica koja određuje najmanju veličinu grada. Nažalost, u tom pogledu nema saglasnosti, tim više što se takve granice s vremenom menjaju. Za francusku statistiku, grad je naselje sa najmanje 2 000 stanovnika (još i danas) - što je up­ ravo veličina Varzija 1700. godine. Za engleske statistike, najmanji broj iznosi 5 000. Tako, kada čitamo da 1801. godine gradovi predstavljaju 25% engleskog stanovništva,6 valja znati da ako bi se za osnovu uzele zajednice sa više od 2 000 stanovnika, postotak bi porastao na 40. Imajući na umu XVI vek, Rišar Gaskon smatra da bi „šest stotina ognjišta (dakle, od 2 000 do 2 500 stanovnika) bilo razumna donja granica.”7 Ja, međutim, smatram da je to previsoko postavljena granica, bar za XVI vek (Gaskon je možda bio pod uticajem srazmerne životnosti gradova u okolini Liona). A u celoj Nemačkoj krajem Srednjeg veka računa se da ima 3 000 mesta sa statusom grada. Njihov prosečan broj stanovnika je samo 400.8 Dakle, najmanja brojka da bi grad bio to što jeste u Francuskoj i verovatno na ćelom Zapadu, uz neke izuzetke koji potvrđuju pravilo, bio bi daleko ispod broja stanovnika u Varziju. Tako u Šampanji, Arsi na Obi, gde postoje solane i u kojem je sedište arhiđakonata, dobija od Fransoa I, godine 1546. odobrenje da se ogradi bedemima, mada čak i mnogo kasnije, početkom XVIII veka ima samo 228 ognjišta (nekih 900 stanovnika); Šaurs, koji ima bolnicu i srednju školu, ima 1720. godine 227 ognjišta, Eroa 265, Vendevr na Barsi 316, Pon na Seni 188.9 Istorija gradova se mora proširiti i na te manje zajednice, jer mali gradovi, kao što primećuje Osvald Špengler,10 na kraju „osvajaju” svoju okolinu, proži­ maju je svojom „gradskom svešću”, dok njih same gutaju i potčinjavaju mnogo­ ljudnija i življa naselja. Tako su ti gradovi obuhvaćeni gradskim sistemima koji se redovno okreću oko nekog „grada-sunca”. Ali bilo bi pogrešno brojati samo te gradove-sunca, bilo d a je reč o Veneciji, Firenci, Nirnbergu, Lionu, Amsterdamu, Londonu, Delhiju, Nankingu, ili Osaki. Gradovi svuda obrazuju hijerarhije, ali sam vrh piramide, ma kako bio značajan, ne kaže nam sve. U Kini se gradska hi­ jerarhija potvrđuje u dodatku imenu grada: fu za grad prvog reda, čeu drugog, hien trećeg, ne računajući u još nižoj ravni, prvobitne gradove podignute u siro­ mašnim pokrajinama, zbog „potrebe da se obuzdaju poludivlji narodi koji teško podnose jaram vlasti”.11 Ali upravo tu najnižu ravan gradova u dodiru s susednim selima najslabije poznajemo, u Kini kao i svuda na Dalekom istoku. Jedan ne5 R. Baron, „La bourgeoisie de Varzy au XVIIe siècle”, u: Annales de Bourgogne, str. 161­ 208, posebno str. 163-181, 208. ®P. Deane, W. A. Cole, British Economie Growth, 1964, str. 7-8. R. Gascon, u: Histoire économique et sociale de la France, pr. Braudel i Labrousse, II, str. 403. ®H. Bechtel, Wirtschaftsstil des deutsches Spatmittelalters, 1350-1500, 1930, str. 34 i dalje. Caiers de doléances des paroisses du bailliage de Troyes pour les états généraux de 1614, pr. Yves Durand, 1966, str. 7. J6 O. Spengler, Le Déclin de l ’Occident, 1948, П, str. 90 i dalje. J. B. du Halde, Description géographique, historique, chronologique, politique et physique de l ’Empire de la Chine et de la Tartarie chinoise, 1785,1, str. 3.

456

Gradovi

mački lekar koji 1690. godine je prolazio kroz neki gradić na putu za Edo (Tokio), izbrojao je 500 kuća (dakle, najmanje 2 000 stanovnika), s predgrađim a.12 A pos­ tojanje predgrađa samo po sebi dokazuje da je reč o gradu. Takva zapažanja su ipak retka. Najbolje bi, međutim, bilo da možemo proceniti ukupnu masu gradskih sistema, njihovu ukupnu težinu, još se uvek držeći donje granice koja razdvaja (ali i spaja) gradove i sela. Ukupne brojke rekle bi nam više od pojedinačnih sta­ tistika. Kada bismo na jedan tas vage stavili sve gradove, a na drugi ukupno sta­ novništvo carstva, države ili ekonomske oblasti, a zatim izračunali njihov uza­ jam ni odnos, to bi nam omogućilo da sa priličnom pouzdanošću procenimo eko­ nomske i društvene strukture posmatrane jedinice. Bio bi to dosta pouzdan način kada bi takve postotke bilo lako ustanoviti i kada bi bili zadovoljavajući. Postoci koje JozefKulišer iznosi u svojoj knjizi,13 izg­ ledaju previsoki, previše optimistički, u poređenju s današnjim procenama. S druge strane Kantijonovu procenu možemo sasvim zanemariti: „Obično se pretpo­ stavlja”, piše on, „da polovina stanovnika jedne države živi u gradovima, a druga polovina na selu”.14 A Marsel Rajnhard na osnovu svoje nove računice zaključuje da u Francuskoj u vreme kada Kantijon živi, ima samo 16% gradskog stanovništva. A čak i to zavisi od usvojene najniže granice. Ako se gradom smatraju naselja iznad 400 stanovnika, onda u Engleskoj 1500. godine u gradovima živi 10% stanovnika, a 1700. godine 25%. Ali, ako se uzme d a je donja granica 5 000 stanovnika, onda 1700. godine ima samo 13%, 1750. godine 16%, 1801. godine 25%. D abi se došlo do valjanog poređenja stupnja naseljenosti u gradovima u raznim delovima Ev­ rope, jasno je da bi trebalo ponovo računati, ali sada na osnovu istog merila. Za sada jedino možemo utvrditi neke posebno niske ili posebno visoke postotke. Na dnu lestvice, najniže brojke u Evropi su one u Rusiji (2,5% u 1630. go­ dini, 3% u 1724, 4% u 1796, 13% u 1897).15 Brojka od 10% u Nemačkoj 1500. ne bi, dakle, bila beznačajna u poređenju s brojkama za Rusiju. Isti postotak je i u kolonijalnoj Americi 1700. godine: Boston ima 7 000 stanovnika, Filadelfija 4 000, Njuport 2 600, Čarlston 1 100, Njujork 3 900. Međutim, već 1642. u Njujorku (koji se još uvek zove Novi Amsterdam), „moderna” holandska opeka zamenjuje drvo u gradnji kuća, što je očigledan znak sve većeg napretka. Gradski karakter tih još uvek po broju stanovnika omanjih gradova je ipak očigledan. Oni 1690. pokazuju težnju pretvaranja u gradove sa više od 200 000 stanovnika, rasutih na širem pro­ storu, a što je 9% ukupnog stanovništva. Oko 1750. od već gustog stanovništva Japana (26 miliona) njih 22% živi u gradovima.16 12 E. Kampfer, op. cit., Ш, str. 72. 13 J. Kulischer, op. cit., italijansko izdanje, II, str. 15-16. 14 R. Cantillon, op. cit., str. 26; M. Reinhardt, „La population des villes...”, u: Population, ap­ ril 1954, 9, str. 287. 15 J. Kulischer, op. cit.; za Rusiju brojke od 3,6% (gradsko stanovništvo od 500 000) daje B. T. Urlanis (na ruskom, Moskva, 1966), naveo V. I. Pavlov, Historical premises for India 's transition to capitalism, 1978, str. 68. 16 C. Bridenbauch, Cities in the Wilderness, 1955, str. 6 i 11 ; za Japan, prof. Furushima, naveo T. C. Smith, The Agrarian origins of modern Japan, 1959, str. 68.

457

Gradovi

Na vrhu lestvice, izgleda da postotak od 50% gradskog stanovništva biva nadmašen u Holandiji (140 180 stanovnika gradova godine 1515. i to od ukupnog stanovništva od 274 810, što je 51%; dalji postoci su 59 u 1627, a 65 u 1795. go­ dini). Prema popisu iz 1795, čak je pokrajina Overijsel, svakako ne najnaprednija, dosegla 45,6% .17 ^ Da bi se protumačila lestvica urbanizacije, valjalo bi znati u kojoj tački (možda oko 10%) ona postaje delotvorna. I nema li potom još jedan značajan prag oko 50%, ili 40% ili još manje? U stvari, postoje li, kao što je smatrao Vageman, pragovi koji bi vodili do preobražaja po sebi?

Podela rada koja se stalno menja U početku i tokom celog života gradova, u Evropi i drugde, bitan problem je isti: reč je o podeli rada između sela i gradskih središta, podeli koja nikad nije savršeno izvedena, i koja se stalno menja. Načelno gledajući, u gradu su trgovina, politička, verska i ekonomska vlast, kao i zanatske delatnosti. Ali samo načelno,’ jer se ta razlika stalno osporava, sa jedne ili sa druge strane. Ne treba pretpostavljati da se ovaj vid klasne borbe spontano rešava u korist grada, kao jačeg suparnika. Ne treba ni pretpostavljati da je selo, kako se to obično kaže, obavezno prethodilo gradu u vremenu. Jasno je da se često događa da „napredovanje seoske sredine, razvojem proizvodnje, omogućuje pojavu grada . Grad ipak nije uvek kasniji proizvod. U svojoj zanimljivoj knjizi Džejn Džekobs tvrdi da se grad pojavljuje, bar istovremeno kad i seosko naseljavanje. Tako su Jerihon i Čatal Jijik (Mala Azija) još u VI milenijumu stare ere, napredni gladovi koji oko sebe stvaraju sela koja bismo mogli nazvati naprednim ili mo­ dernim. Naravno, u onoj meri u kojoj je okolna zemlja tada prazan i slobodan prostor, na kojem se gotovo svuda mogu stvoriti njive. Situacija bi mogla biti slična u Evropi u XI i XII veku. Bliže našem vremenu, možemo je jasno uočiti u Novom svetu, gde Evropljani stvaraju gradove po uzoru na one na Starom konti­ nentu, gradove koji kao da iznebuha nastaju. A njihovi stanovnici, sami ili sa do­ maćim stanovništvom stvaraju sela koja ih hrane. U Buenos Airesu, ponovo po­ dignutom 1580, domaće stanovništvo, tamo gde ga ima, neprijateljski je raspo­ loženo, tako da su gradski stanovnici prisiljeni - i na to se žale - da se sami staraju za hranu. Rečju, moraju da stvore sela prema potrebama grada. Slična do­ gađanja opisuje Moris Birkbek kada govori o kolonizovanju srednjeg Zapada od američkih pionira. „Tamo, gde se sabilo nekoliko kolonista, poneki preduzimljivi vlasnik pronalazi na svojoj zemlji neko pogodno mesto za grad, deli ga na manje parcele koje prodaje ili iznosi na licitaciju. Novi grad dobija ime po svom osni­ vaču. Prvo stiže trgovac s nekoliko sanduka robe i otvara dućan. Pokraj njega se podiže krčma i postaje prebivalište lekara i pravnika koji radi kao beležnik i po­ slovni posrednik. Trgovac se u krčmi hrani, a svi putnici se tu zaustavljaju. Us17

458

Jan de Vries, The Dutch rural economy in the golden age, 1500-1700, 1974, slika na str 86 M. Clouscard, L ’Etre et le code, 1972, str. 165. Jane Jacobs, The Economy o f cities, 1970.

Gradovi

Gradu treba bliska okolina. Prizor s pijace, slika Žana Mislena (1623-1696): prodavci su seljaci koji su doneli svoje proizvode (foto Zirodon)

459

Gradovi

koro stižu kovač i ostale zanatlije, već prema potrebi. Učitelj, koji je često i sveštenik, postaje važna ličnost zajednice koja nastaje. [...] Ljudi čiji su preci, pa i oni sami, nekad nosili samo kožuhe, sad odlaze u crkvu u lepim plavim odelima, a njihove žene u haljinama od pamučnog platna i sa slamnim šeširima na glavama. [...] Kada grad počne da nastaje, brzo se širi poljoprivreda u okolini. Novac p o ­ tiče”.- Isto se može reći i za Sibir, taj drugi Novi svet: Irkutsk nastaje 1652, pre sela u blizini koja će ga hraniti. Proces gotovo da je spontan. Sela i gradovi slede pravilo „recipročnosti perspektive : jedni druge stvaraju, jedni drugim vladaju, jedni druge iskorišćavaju, i tako dalje, prema večnim pravilima uporednog postojanja. Sela, čak i u Kini, koriste blizinu gradova. Kada je Berlin 1645. ponovo oživeo, njegovo Tajno veće (Geheime Rat) kaže: „Glavni razlog vrlo niskih cena žita upravo je posledica toga što su gotovo svi gradovi, sem nekoliko izuzetaka, opu­ stošeni i ne treba im nikakvo žito iz okoline, već pokrivaju potrebe svog malobro­ jnog stanovništva sa sopstvene teritorije” . Ta gradska teritorija su, zapravo, sela koja su u svojoj okolini stvorili gradovi pred kraj Tridesetogodišnjeg rata?20212 Zaista, proces se ne može preokrenuti: gradovi urbanizuju sela, a sela „гагаlizuju” gradove. „Već krajem XVI veka”, piše Rišar Gaskon, „selo je ponor koji guta gradski kapital”, čak i ako je to samo za kupovinu zemlje radi podizanja poljoprivrednih imanja i mnogih seoskih kuća. Venecija u XVII veku napušta do­ bit od mora i sve svoje bogatstvo pretače u sela. Svi gradovi sveta pre ili kasnije prolaze kroz razdoblja sličnog prelivanja bogatstva, i London i Lion, i Milano i Lajpcig, Alžir i Carigrad. Gradovi i sela se nikad ne razdvajaju kao voda i ulje. Oni su u isto vreme razdvojeni i prisni, podeljeni i združeni. Čak ni u islamskim zemljama, grad ne is­ ključuje selo, uprkos prividno velikom jazu koji ih deli. Grad oko sebe razvija povrtarstvo. Neki kanali duž gradskih ulica se produžuju do vrtova u blizini. Ista je takva simbioza u Kini, gde se njive đubre raznim otpadom iz grada. Gotovo da nema potrebe da dokazujemo ono što je jasno samo po sebi. Sve do nedavno, svaki grad je morao da ima izvore hrane u neposrednoj blizini. Jedan istoričar ekonomije, kojem su poznati proračuni, smatra da je od XI veka grad sa 3 000 stanovnika, morao da raspolaže zemljom desetak sela, što je približno oko 8,5 km , ,,s obzirom na slab prinos poljoprivrede”.23 U stvari, selo mora da podržava grad, da se potonji ne bi stalno plašio za svoje preživljavanje. Trgovina na velike udaljenosti samo izuzetno može da ga hrani. Tu povlasticu uživaju samo neki gradovi: Firenca, Briž, Venecija, Napulj, Rim, Đenova, Peking, Carigrad, Delhi, Meka. Staviše, do XVIII veka su čak i veliki gradovi uključeni u seoske delatnosti. Ima u njima pastira, šumara, ratara, vinogradara (čak i u Prizu). Svaki grad poseduje u načelu pojas vrtova i voćnjaka unutar zidina i izvan njih, a nešto dalje i 20

■

•

Morris Birbeck, Notes on a Journey in America (1818), naveo Jean-Baptist Sav. 22 F. Lütge, op. cit., str. 349. R. Gascon, u: Histoire économique et sociale de la France, prir. Braudel i Labrousse II str. 360. 23 " Prema W. Abelu, referenca i rasprava u trećoj knjizi.

460

Gradovi

njive u plodoredu, kao što je bio slučaj sa Frankfurtom na Majni, Vormsom, Bazelom i Minhenom. Udarci mlatila za žito odjekuju u Srednjem veku sve do centra Ulma, Augsburga i Nirnberga. Svinje se kreću slobodno po ulicama, tako prlja­ vim i blatnjavim da ih treba prelaziti na štulama, ako nisu postavljene daske. Uoči sajmova u Frankfurtu, glavne ulice se na brzinu pokrivaju slamom ili strugotinom od drveta.24 U Veneciji vlasti čak i 1746. moraju da zvanično zabranjuju uzgoj svinja ,,u gradu i u samostanima”.25 A što se tiče bezbrojnih varošica, one jedva da se razlikuju od sela. Za njih se upotrebljava izraz „seoski gradovi”. Pa ipak, u vinorodnoj donjoj Švapskoj, gradovi Vajnsberg, Hajlbron, Štutgart, Eslingen sami šalju vino koje proizvode ka podunavskim oblastima;26 vino je samo po sebi industrija. Fleres de la Frontera, u blizini Sevilje, odgovara na upitnik iz 1582. da „grad ima svoje vino, žito, ulje, meso”, što je dovoljno za njegovu dobrobit, održavanje trgovine i izdržavanje radnika.27 Alžirski gusari zauzimaju 1540. godine na prepad Gibraltar, jer po­ znaju tamošnje običaje pa biraju vreme berbe grožđa: svi stanovnici grada su izvan zidina i noćivaju u svojim vinogradima.28 Posvuda gradovi ljubomorno čuvaju svoje njive i vinograde. Na stotine gradskih opština, na primer, Rotenburg u Ba­ varskoj ili Bar-le-Dik, oglašavaju početak berbe, kad „lišće loze dobije žućkastu boju, što je vesnik zrelosti”. Čak i Firenca, svake jeseni preplavljena je hiljadama buradi i pretvara se u ogromnu pijacu mladog vina. Stanovnici gradova često u gradu provode samo deo života. U vreme žetve, zanatlije i ostali napuštaju svoje kuće i zanate i odlaze da rade na poljima. Tako je u marljivoj i prenaseljenoj Flandriji XVI veka. Tako je i u Engleskoj, čak i uoči industrijske revolucije; takođe i u Firenci gde Arte della lana (vunarski esnaf) u XVI veku deluje samo zimi.2930U svom dnevniku, tesar iz Remsa, Žan Piso, više govori o berbama, žetvama, kvalitetu vina i ceni žita i hleba, nego o događajima iz političkog i zanatskog života. U doba verskih ratova u Francuskoj ljudi iz Remsa i Eperneja nisu na istoj strani, pa zato i jedni i drugi odlaze u berbu s oružanom pratnjom. A naš stolar beleži: „lopovi iz Eperneja odveli su krdo svinja iz grada (Remsa)..., odveli su ih u pomenuti Epernej u utorak 30. marta 1 5 9 3 . ° Nije jedino važno ko će pobediti, Liga ili Anri IV, već i ko će usoliti i jesti meso. Stvari jedva da su drukčije i 1722, kada se u jednoj ekonomskoj raspravi izražava žaljenje što se u malim nemačkim gradovima, čak i u onim kneževskim, umesto seljaka poljoprivredom bave zanatlije. Bolje bi bilo da se „svako bavi svojim po­ slom”, kaže se. Gradovi bi bili čistiji i zdraviji kada bi se oslobodili stoke i „veli­ kih gomila đubreta”. Rešenje bi bilo da se „iz gradova protera [...] poljoprivreda i prepusti onima kojima priliči” .31 Zanatlije bi mogle da prodaju robu seljacima; 24 Georg Steinhausen, Geschichte der deutschen Kultur, 1904, str. 187. 25 La Civilità veneziana del Settecento, izd. fondacija Giorgio Cini, 1960, str. 257. 26 Referenca izgubljena. 22 Archivo General de/Simancas, Expedientes de hacienda, str. 157. „Saco de Gibraltar”, u: Tres Relaciones histôricas, Colecciôn de libros rares o curiososos, 1889. 29 Médit. Prva knjiga, str. 245. 30 Jean Pussot, Journalier ou mémoires, 1857, str. 16. 31 Ernst Ludwig Cari, Traité de la richesse des princes et de leurs états, 1723, II, str. 193 i 195.

461

Gradovi

Snabdevanje Bilbaoa čamcima i karavanima mazgi. Roba je istovarena i smeštena u magacine. Detalj gravire Vista de la muy noble villa de Bilbao, kraj XVIII veka; rad Fransiska Antonio Rihtera (dokument F. Brodela)

seljaci bi bili sigurni da će srazmerno prodavati svoje proizvode gradu. I svi bi bili bogatiji. Kao što grad nije selu potpuno prepustio monopol na obrađivanje zemlje i uzgoj stoke, tako nije ni selo odustalo od svojih „industrijskih” delatnosti u korist najbližih gradova. Ima i ono svoj udeo u njima, mada se uglavnom radi o delatnostima koje mu grad svojevoljno prepušta. Pre svega, sela nikad nisu bez zana­ tlija. Točkove za kola pravi i popravlja kolar na licu mesta, u samom selu, dok ko­ vač kuje obruč na njima (ta se tehnika širi krajem XVI veka). Svako selo ima potkivača. Takve delatnosti postoje u Francuskoj sve do početka XX veka. Štaviše, u Flandriji i drugde, gde je u XI i XII veku ustanovljena neka vrsta industrijskog monopola gradova, u XV i XVI veku dolazi do velikih seljenja industrije iz gra­ dova ka njihovoj bližoj okolini. Traži se, naime, jeftinija radna snaga i nastoji se izaći iz zaštite i pažljivog nadzore gradskih esnafa. Grad time ništa ne gubi, jer i izvan svojih zidova nadzire siromašne seoske radnike i upravlja njima po svojoj volji. U XVII i još više u narednom XVIII veku, sela su na svoja slabačka pleća preuzela veliki deo zanatskih poslova. Ista podela postoji i drugde, ali je drukčije ustanovljena - u Rusiji, Indiji, Kini. U Rusiji najveći deo industrijskih poslova pripada selima, koja sama sebe izdržavaju. Gradska naselja ne vladaju njima, niti ih uznemiravaju kao što gradovi na Zapadu čine sa selima. U Rusiji još uvek nema pravog nadmetanja između građana i seljaka, a uzrok je, jasno, sporost rasta gradova. Postoji, bez sumnje, ne­ koliko velikih gradova, uprkos nedaćama kroz koje prolaze (Moskva, koju su 1571. godine spalili Tatari, a 1611. Poljaci, ima 1636. ništa manje nego 40 000

462

Gradovi

kuća). Pa ipak, u nedovoljno urbanizovanoj zemlji sela su prinuđena da se po­ tpuno oslone na sebe. Osim toga, i vlasnici velikih imanja organizuju sa svojim kmetovima neke isplative delatnosti. Duga ruska zima nije jedino objašnjenje za radinost sela.3233 Selo u Indiji je, takođe, dovoljno samo sebi. To je živahna zajednica, spo­ sobna ako zatreba i da se cela pomakne da bi izbegla neku opasnost i prevelik pri­ tisak. Plaća poreze gradu, ali mu se obraća samo u slučaju potrebe za retkom ro­ bom (gvozdena oruđa, na primer). Tako je i u Kani, gde seoski zanatlija nalazi u obradi svile i pamuka dopunski prihod u svom teškom životu. Nizak životni stan­ dard pretvara ga u dobrog takmaca gradskom zanatliji. Neki engleski putnik se kraj Pekinga 1793. čudi i divi neverovatnom radu seljanki, koje ili gaje svilenu bubu, ili predu tkanine od pamuka: „koje koriste i muškarci i žene, iako su u Carstvu samo žene tkalje”.34

G rad i pridošlice u njega: uglavnom siromasi Grad bi se verovatno ugasio bez priliva novih ljudi. On mora da ih privlači. Ali oni se često i sami upućuju ka njegovim svetlima, njegovoj stvarnoj ili privi­ dnoj slobodi, višim nadnicama. Dolaze i zato što ih sela, ali i drugi gradovi više neće, jer ih naprosto odbacuju. Uobičajeno je udruživanje aktivnog grada sa siro­ mašnim područjem redovnog iseljavanja. Takav je bio odnos između Furlanije i Venecije (Furlanija snabdeva potonju fizičkim radnicima i poslugom); Kabilije i grada Alžira pod piratskom vlašću (brđani dolaze da okopavaju vrtove u gradu i njegovoj okolini); Marselja i Korzike; gradova Provanse i alpskih brđana; Lon­ dona i Iraca. Ali svaki veliki grad raspolaže sa mnogo mesta odakle mu dolaze radnici. U Parizu su 1788. „oni koje nazivaju fizičkim radnicima skoro svi stranci (sic). Savojci su čistači cipela, perači i strugači drva; Ovemjati su listom vodonoše; oni iz Limuzena su zidari; Lionci su obično nosači tereta i nosiljki; Normandijci kamenoresci, kaldrmari i raznosači, grnčari, trgovci zečjom kožom; Gaskonjci prave perike ili su berberski pomoćnici; Lorenci putujući obućari... Sa­ vojci žive u predgrađima. Podeljeni su po spavaonicama, od kojih svakom upra­ vlja po jedan starešina ili neki stari Savojac, koji je blagajnik i zaštitnik dečaka dok oni ne odrastu da mogu da se brinu sami o sebi”. Neki Ovemjat, prodavač zečjih koža koje kupuje na malo, a zatim prodaje na veliko, ide ulicama „tako pre­ tovaren da mu se ne vide glava i ruke”. A svi ti siromasi, razume se, kupuju svoju odeću kod starinara na keju Feraj ili keju Mežisri, gde se obavlja trampa: „Čovek uđe u radnju, crn kao gavran, a izađe zelen kao papagaj”.35 Gradovi ne primaju samo siromahe. Pridobijaju i „vrle” ljude iz susednih ili udaljenijih gradova; bogate trgovce, majstore i zanatlije (za čije se usluge pone­ kad bore), plaćene vojnike, kormilare, ugledne profesore i lekare, inženjere, arhi­ 32 A. de Mayerberg, op. cit., str. 220-221. ' 3 Pogledati našu treću knjigu. 34 G. Macartney, op. cit.. II, str. 316. ■5 L.-S. Mercier, Tableau de Paris, IX, str. 167-168; VI, str. 82-83; V, str. 282.

463

Gradovi

tekte, slikare. Na karti srednje i severne Italije mogle bi se označiti oblasti iz kojih u XVI veku dolaze u Firencu učenici i majstori A rte della Lana. U XV veku dola­ zili su većinom iz daleke Nizozemske.36 Na karti bi se moglo označiti i poreklo novih građana živahnog grada Meča,37 čak i Amsterdama (od 1575 do 1614).38 U svakom slučaju bi se uočila šira oblast povezana sa gradom. Takva oblast se podu­ dara sa onom koju označuje domet gradskih trgovačkih veza, a koja se sastoji od sela, manjih gradova, tržišta u kojima se prihvata središnji sistem mera ili novac, ili oboje, ili gde se govori zajedničko narečje. Pridobijanje novih građana je neophodno. Pre XIX veka gradovi uglavnom nemaju veću stopu nataliteta od smrtnosti, koja je u njima prekomerna.36 Ako žele da se razvijaju, to ne mogu da ostvare sami. Sa društvenog stanovišta, gra­ dovi najniže poslove prepuštaju došljacima; potrebni su mu, kao i našim da­ našnjim prenapregnutim privredama Severnoafrikanci ili Portorikanci, proletari­ jat koiji grad brzo troši i mora brzo da obnavlja. „Seoski talog postaje gradski”, piše Sebastijan Mersije misleći na poslugu u Parizu - vojsku od 150 000 ljudi, kako se govori. Postojanje tog bednog proletarijata obeležje je svakog velikog grada. ' ’ U Parizu, i posle 1780. umire u prošeku svake godine 20 000 ljudi. Od tog broja, 4 000 njih završava život u sirotištu, bilo u Otel-Dje (Hôtel Dieu), ili u Bisetru (Bicêtre). Umrle „ušivaju u vreće” i sahranjuju grubo u Klamaru u zajedni­ čkim grobnicama, koje zalivaju živim krečom. Kola koja se vuku rukama, svake noći iz Otel-Dje odvoze umrle ka jugu. „Blatnjavi sveštenik, zvono, krst” - takav je pogreb siromaha. A ubožnica je „mučno i okrutno mesto”; 1 200 kreveta za 5 000 ili 6 000 bolesnika. „Pridošlog polažu pored samrtnika ili leša.”41 A život nije darežljiviji ni prema novorođenim. Na tridesetak hiljada rođenja, Pariz oko 1780. godine ima od 7 000 do 8 000 napuštene dece. Smestiti tu decu u sirotiše je veoma teško. Prte ih na leđima „u postavljenim kutijama u koje može stati troje dece. A ona u svojim prnjama stoje uspravno i udišu vazduh odozgo [...]. Kad nosač otvori kutiju, često nalazi jedno dete mrtvo; završava put s preostalo dvoje dece, žuri da se oslobodi tereta [...]. Odmah nastavlja posao koji mu donosi hleb’ . Među tom napuštenom decom, mnogo ih je došlo iz unutra­ šnjosti. Zaista neobični doseljenici!

Sam osvest gradova Svaki grad jeste svet za sebe ili želi da to bude. Upadljiva je crta da od XV do XVIII veka svi ili skoro svi gradovi imaju bedeme. Ograničeni su geometri­ jski, izdvojeni, odsečeni i od neposrednog okruženja. ^ Médit. Prva knjiga, str. 313. ~ C.-E. Perrin, „Le droit de bourgeoisie et l’immigration rurale à Metz au XIIIe siècle”, u: Annuaire de la Société d ’histoire et d ’archéologie de la Lorrqine, XXX, 1921, str. 569. H. J. Brugmans, Geschiedenis van Amsterdam, osam knjiga, 1930-1933. * Videti prvo poglavlje, napomena 39. .... Naveo Hugues de Montbas, La Police parisienne sous Louis XVI, 1949, str. 183. L.-S. Mercier, Tableau de Paris, Ш, str. 226-227, 232, 259 42 Ibid., str. 239.

464

Gradovi

Plan Milana posle podizanja novih španskih zidina u X V I veku. One donose starom gradu (tamniji deo na karti) slabo urbanizovano područje, gde se jo š uvek prostiru vrtovi i polja. Kastelo koji vlada Milanom, gotovo je poseban grad (Milano, Državna arhiva)

465

Gradovi

i

Glavni razlog je sigurnost. Zaštita je samo u nekim zemljama suvišna, na Britanskim ostrvima, na primer, gde skoro i nema grada sa zidinama. Ekonomisti kažu da su tako ušteđena velika sredstva. Stare gradske zidine u Londonu imaju samo administrativnu ulogu, mada su 1643. godine parlamentarci u strahu na­ ložili da se grad opaše bedemima, što je na brzinu i učinjeno. Nema zidina ni na Japanskom arhipelagu, jer i njega štiti more, ni u Veneciji koja je i sama ostrvo. Nema zidina u zemljama sigurnim u sebe, u velikom Otomanskom carstvu na pri­ mer, koje će podizati gradske bedeme samo na svojim ugroženim granicama, u

466

Gradovi

Mađarskoj prema Evropi, a u Jermeniji prema Persiji. Takođe i Jerevan (gde ima nešto artiljerije), kao i Erzerum (pritešnjen predgrađima), bili su opasani dvostru­ kim zidovima (ali ne i nasipima). Svuda drugde, pax turcica dovodi do zapuštanja starih bedema koji propadaju kao zidovi napuštenih imanja. Tako je i sa divnim bedemima Carigrada, nasleđenim od Vizantije. Preko puta, na Galati, 1694. „be­ demi (su) gotovo srušeni a Turci kao da ne nameravaju da ih obnavljaju”.43 Go­ dine 1574, u Plovdivu, na putu za Jedrene, nema „ni traga kapijama”.44 Nigde drugde nema takvog pouzdanja. Širom kontinentalne Evrope (u Ru­ siji se gradovi, više-manje utvrđeni, oslanjaju na tvrđavu, kao Moskva na Kremlj), po kolonijalnoj Americi, Persiji, Indiji, Kini, gradsko utvrđenje je pravilo. Firetijerov Rečnik (1690) definiše grad kao „naseobinu mnoštva ljudi, redovno opa­ sanu zidinama”. Za mnoge gradove Zapada, taj „kameni prsten”, sagrađen u XIII i XIV veku, jeste „spoljni znak svesnog napora da budu nezavisni i slobodni”. On je obeležje razvoja gradova u Srednjem veku. A lije u Evropi i drugde često bio i delo vladara, zaštita od spoljnog neprijatelja.45 U Kini samo gradovi drugog reda ili propali gradovi nemaju zidina. Obično su bedemi upečatljivi i veoma visoki da skrivaju od pogleda „slemena na kućama”. Gradovi su u Kini „svi izgrađeni na isti način”, kaže jedan putnik (1639), ,,u kvadratu čvrstih zidina od opeka koje pokrivaju istom zemljom od koje prave porcelan; ona se tako stvrdne s vremenom da ju je nemoguće razbiti če­ kićem. [...] Zidine su vrlo široke, s kulama izgrađenim po starinski, gotovo jednake kao u opisima rimskih utvrđenja. Dve široke ulice obično presecaju grad u obliku krsta. Tako su prave da se, iako idu kroz ćeli grad, makar on bio i oveći, s raskrsnice mogu videti sve četiri kapije”. Bedem Pekinga, kaže isti putnik, ne liči na bedeme gradova u Evropi, već je „toliko debeo, da bi u njegovoj širini moglo da uporedo galopira dvanaest konja bez uzdi, a da se ne sudare” (ipak ne treba da mu verujemo na reč, jer drugi putnik govori o „dvadeset stopa širine pri osnovi, a dvanaest na vrhu”).46 „Noću tu bdeju straže kao d a je rat, dok danju ka­ pije čuva samo nekoliko evnuha, koji su tu više da naplate ulaz nego radi sigur­ nosti grada”.47 Sedamnaestog avgusta 1668. u strašnoj poplavi potopljena je oko­ lina prestonice a „mnoštvo sela i letnjikovaca... odnosi bujica”. Dok je novi grad izgubio trećinu kuća, a „mnogi nesrećnici se udavili ili bili zatrpani pod ruševi­ nama”, stari grad se spasao: „Brzo su zatvorena gradska vrata [...], a sve rupe i pu­ kotine zapušene smesom kreča i smole”. To je ilustracija i dokaz velike čvrstoće bedema kineskih gradova.48 Zanimljivo je da su u to doba kada je na snazi рах sinica, kada gradovima više ne preti opasnost spolja, zidine pretvorene u nekakav sistem za nadzor nad samim stanovnicima gradova. Široki unutrašnji prilazi zidinama omogućuju 43 G. F. Gemelli Careri, op. cit., I, str. 370. 44 Voyage... de Pierre Lescalopier, str. 32. 5 Hans Mauersberg, Wirtschafts-und Sozialgeschichte Zentraleuropaïscher Stadte in neueren Zeit, 1960, str. 82. 4^ Voyage de M. de Guignes,, I, str. 360. 7 J. À. de Mandelslo, op. cit., II, str. 470. 48 Otac De Magaillans, op. cit., str. 17-18.

467

Gradovi

trenutnu mobilizaciju vojnika i konjanika, koji s vrha bedema mogu da nadziru čitav grad. Nema sumnje da su vlasti čvrsto nadzirale grad. Štaviše, u Kini kao i u Japanu, svaka ulica ima svoju posebnu kapiju i svoje nadleštvo. Svaki incident ili nedelo dovodi do zatvaranja kapija ulice, a krivac ili uhapšeni biva odmah kažnjen, često na krvav način. Sistem u Kini je utoliko stroži što se pored svakog kineskog grada uzdiže tatarski grad koji motri na kineski. Zidine često zajedno s gradom opasuju i deo polja i vrtova. Razlog je, na­ ravno, snabdevanje grada u slučaju rata. U Kastilji, zidine sagrađene na brzinu u XI i XII veku oko grupe razdvojenih sela, ostavljaju dosta prostora da bi se u njima držala stoka u slučaju uzbune.49 Pravilo važi svuda gde može da dođe do opsade. Tu bedemi opasuju i livade i vrtove, kao u Firenci, ili oranice, voćnjake i vinograde, kao u Poatjeu. A ovaj grad, Poatje, još u XVII veku ima zidine velike kao što su i pariške, ali mu teško uspeva da popuni to suviše široko odelo. Slično tome, ni Prag neće popuniti prazninu između kuća „malog grada” i novih bedema sagrađenih sredinom XIV veka. Isto važi i za Tuluz oko 1400, kao i Barselonu, kojoj će trebati dva veka (do 1550) da dopre do bedema podignutih 1359 (na nji­ hovom mestu se nalazi današnji Ramblas). Tako je i u Milanu unutar njegovih španskih zidina. " Prizor je sličan i u Kini: jedan grad na Jangcekjangu, „ima zid obima deset milja, koji opasuje bregove, planine i nenastanjene ravnice, jer u samom gradu ima malo kuća a stanovnici više vole da žive u predgrađima koja su se protegla”; iste te 1696. godine gornji deo prestonice Kjangsija štiti „mnoga polja i vrtove, a veoma malo stanovnika”.50 " Na Zapadu su se gradovi dugo štitili jeftino: jarkom i uspravnim zidom. To je smetalo širenju grada, iako mnogo manje nego što se obično misli. Treba li gradu vazduha, zidine se premeštaju kao pozorišne kulise - na primer, u Gentu, Firenci, Strasburu, i to onoliko puta koliko je potrebno. Bedem je steznik po meri. Grad koji poraste napravi novi. v Ali izgrađeni ili obnovljeni bedem i dalje opasuje i određuje grad. Bedem je zaštita, ali i granica. Gradovi odguruju na periferiju glavninu zanatskih delatnosti, naročito težu proizvodnju, tako da bedem predstavlja i liniju ekonomske i društvene podele. Kako raste, grad pripaja neka predgrađa, preobražava ih, odba­ cujući još dalje delatnosti strane strogo gradskom životu. v Zato gradovi na Zapadu, koji su rasli postepeno, bez reda, imaju složenu mrežu ulica. Krivudave ulice i neočekivana skretanja nisu nimalo svojstvena rimskom gradu, čije se ustrojstvo sačuvalo u nekim gradovima koji potiču iz an­ tike: Torino, Keln, Koblenc, Regensburg. Sa renesansom dolazi i do pojave os­ mišljanja gradova, s rascvetavanjem niza geometrijskih planova u kvadratima ili koncentričnim krugovima, koji se smatraju „idealnim planovima”. U tom će duhu gradovi na Zapadu koji se šire, preoblikovati trgove i ponovo izgraditi četvrti otete od predgrađa. One će sad u svom rešetkastom planu stajati pored vijugavih ulica jezgara srednjovekovnih gradova. Léopold Torres Baibas, Algunos Aspectos del niudejarismo urbano médiéval, 1954, str. 17. G. F. Gemelli Careri, op. cil, IV, str. 105.

468

Gradovi

27. PARIZ U VREME REVOLUCIJE Primer zapadnog grada sa1spletom uskih ulica. Na ovom stqrom planu nekoliko sadašnjih osa, označenih debljom linijom (bulevari Sen-Mišel i Sen-Žermen) pomoći će çitaocu da se snađe u starom Parizu, od Sorbone do sajmišta Sen-Žermen i opatije Sen-Žermen de Pre, od Luksemburga do Pon-Nefa. Kafana Prokop, osnovana 1684, nalazi se u Ulici Fose-Sen-Žermen, preko puta mesta gde je 1689, u toj istoj ulici (danas Ulica Ansjen Komedi) otvorenopozorište „Francuska komedija”

469

Gradovi

Ova povezanost i racionalizacija su još bolje izražene u novim gradovima, gde graditelji imaju odrešene ruke. Zanimljivo je da neki gradovi na Zapadu, nastali pre XVI veka u kvadratnim osnovama, kao da su planski građeni, kao da su podignuti ех nihilo. Takav je Eg-Mort, mala luka koju je Luj Sveti kupio i obnovio da bi imao izlaz na Sredozemno more. Takav je gradić Monpazije (u Dordonji), podignut po nalogu engleskog kralja krajem XIII veka: u jednom polju njegove šahovske table nalazi se crkva, u drugom pijačni trg okružen arkadama i s bunarom u sredini.51 Primeri se mogu pronaći i na novim zemljama (terre nuove) Toskane u XIV veku: Skarperija, San-Đovani Valdarno, Teranuova Bračolini, Kastelfranko di Sopra.52 Ali, od XVI veka, gradovi se sve više planiraju. Među onima koji se grade po geometrijskom planu možemo da navedemo novi Livorno koji se gradi od 1575, Nansi, koji se obnavlja od 1588, i Šarlevil od 1608. Najneobičniji slučaj je ipak Petrograd, na koji ćemo se kasnije vratiti. Osnovani kasno, gotovo svi gradovi Novog sveta se grade prema prethodno sačinjenom planu, tako da je tu najviše gradova sa kvadratnom osnovom. Gradovi španske Amerike su posebno karakteristični sa njihovim ulicama pod pravim uglom koje obrazuju cuadras, dok dve glavne ulice izbijaju na Glavni trg (Plaza Mayor), gde se nalaze katedrala, zatvor, sud, gradska većnica (Cabildo). Kvadratna osnova grada postavlja i jedan neobičan problem u svetskim razmerama. Svi gradovi u Kini, Koreji, Japanu, poluostrvskoj Indiji, kolonijalnoj Americi (da ne pominjemo Rim i neke grčke gradove) imaju kvadratnu osnovu. Samo dve civilizacije podizale su gradove nepravilnih osnova i zamršenih ulica: islam (uključujući i severnu Indiju) i srednjovekovni Zapad. Mogli bismo se upustiti u estetska ili psihološka objašnjenja zašto su te civilizacije napravile ta­ kav izbor. Zapad sigurno ne misli na rimski kastrum kada u XVI veku podiže gra­ dove u Americi. Gradnja u Novom svetu je odraz urbanističkih nastojanja mo­ derne Evrope, potrebe za redom. Isplatilo bi se preko brojnih primera ispitati ko­ rene takvih težnji.

Na Zapadu: gradovi, artiljerija i kola Počev od XV veka gradovi na Zapadu suočavaju se sa velikim teškoćama. Stanovništvo u gradovima je naraslo, a artiljerija je stare bedeme učinila beskorisnim. Njih treba po svaku cenu zameniti širokim bedemima, duboko uko­ panim u tlo, sa kulama, nasipima, ogradama, gde rastresita zemlja smanjuje mo­ guće štete od đuladi. Takvi bedemi, prošireni vodoravno, ne mogu se više premeštati bez ogromnih troškova. Pred tim utvrđenim linijama treba sačuvati pra­ zan prostor za odbranu, pa se mora zabraniti gradnja kuća, stvaranje vrtova i sađenje drveća. Ponekad se prazan prostor dobija obaranjem drveća i rušenjem kuća, kao u Gdanjsku 1520, u vreme poljsko-tevtonskog rata, i 1576, u vreme su­ koba s kraljem Stefanom Batorijem. 51 R Lavedan i J. Hugueney, L ’Urbanisme au Moyen Age, 1974, str. 84-85 i slika 279. “ Charles Higounet, „Les ’terre nuove’ florentines du XIVe siècles”, u: Studi in onore di Amintore Fanfani, Ш, 1962, str. 2-17.

470

Gradovi

Stešnjena između planine i mora, Đenova, primorana da raste u visinu, jeste grad s ogromnim brojem kuća slepljenih jedna uz drugu, a koje se spuštaju niz padinu od linije utvrđenja do luke. Detalj slike iz X V veka. Pomorski muzej di Pelji (otisak Muzeja)

471

Gradovi

Grad je tako zaustavljen u širenju, pa je više nego ikada ranije prinuđen da raste u visinu. Vrlo brzo se u Đenovi, Parizu, Edinburgu, grade kuće sa pet, šest, osam pa čak i deset spratova. Budući da cena zemljišta stalno raste, visoke kuće postaju pravilo. U Londonu je drvo dugo pretpostavljano opekama, jer dozvoljava manje debele i lakše zidove, u vreme kad kuće od četiri do šest spratova zamcnjuju stare zgrade, većinom dvospratnice. U Parizu je „trebalo obuzdati prekomerni rast kuća u visinu [...], jer su neki gradili kuće na drugim kućama. Visina je [uoči Revolucije] ograničena na 70 stopa [skoro 23 metra], ne računajući krov”. U prednosti što nema zidina, Venecija može da se udobno širi: nekoliko po­ bodenih drvenih stubova, kamen dovučen čamcima i na laguni se gradi nova četvrt. Vrlo brzo je tadašnja teška industrija mogla da se premesti na periferiju, tesari i štavioci na ostrvo Đudeka, Arsenal na kraj nove četvrti Kastelo, proizvodnja stakla od 1255. na ostrvo Murano. Gotovo d a je reč o savremenoj podeli na „zone”. Venecija raspoređuje svoju raskoš duž Velikog kanala, stare rečne doline velike dubine. Samo jedan most, Rialto, koji je napravljen od drveta i po­ kreće se (dok nije izgrađen novi kameni most 1578) povezuje obalu na kojoj stoji Fondaco dei Tedeschi (današnja glavna pošta) s trgom Rialto. Tako se utire i vi­ talna gradska osa - od Trga svetog Marka do mosta Rialto preko prometne Ulice Merćerija. Grad tako ima dosta prostora da se širi. Ali u getu —tesnom i veštačkom gradu opasanom zidom —prostor nedostaje i kuće rastu u visinu, sa pet ili šest spratova. Kola kojih je u XVI veku u Evropi izuzetan broj, uzrok su problema koji se moraju hitno rešavati preuređenjima gradova. Bramante, koji uništava staru četvrt oko Bazilike svetog Petra u Rimu (1506-1514), bio je jedan od prvih prethodnika barona Osmana u istoriji. To u gradove bar za neko vreme ponovo uvodi malo reda, dok vazduh postaje čistiji, a saobraćaj bolji. Pjetro di Toledo (1536) od­ lučuje se za istu reorganizaciju kada otvara nekoliko širokih ulica kroz Napulj, gde su, kako je to nekad govorio kralj Ferdinand, „uske ulice bile opasnost za državu”. Dovršenje prave, raskošne i kratke Strade Nuove u Đenovi 1547. posledica je sličnih htenja. Tako je i sa one tri arterije koje se kroz Rim probijaju na zahtev pape Siksta V, počev od Pjace del Popolo. Nije slučajno što je jedna od njih, Korso, postala istinska trgovačka ulica. Kola, uskoro kočije, prodim u gra­ dove punom brzinom. Džon Stou, očevidac prvih preobražaja Londona, pro­ ročanski kaže (1528): „Svet će se kretati na točkovima”. Tomas Deker kao da to potvrđuje u narednom veku: ,,U svakoj ulici u Londonu kola i kočije dižu takvu buku, kao da se svet kreće na točkovima”.54

Geografija i gradske veze Svaki grad uzdiže se na određenom mestu, pripija se za njega i ne napušta ga, osim u vrlo retkim izuzecima. Prvobitan položaj je manje ili više dobar izbor, a početne prednosti ili nezgode se održavaju. Putnik, koji se iskrcava 1684. u Baiji ^ L. -S. Mercier, op. c'a., XI, str. 4. 4 M. T. Jones-Davies, op. cit, I, str. 190.

472

Gradovi

(Sao Salvador), tada prestonici Brazila, govori o njenom sjaju, kao i broju robova ,,s kojima se postupa”, kako kaže „krajnje surovo”. Opisuje i nezgodan položaj grada: „Ulice su toliko strme da konji upregnuti u kola ne bi mogli da se kreću”, dakle, nema kola, već samo vučna stoka i osedlani konji. Još je veći nedostatak velika visinska razlika između samog grada i trgovačke četvrti kraj mora, tako da se za ,modizanje ili spuštanje robe između pristaništa i grada upotrebljava diza­ lica” . Danas liftovi ubrzavaju penjanje i spuštanje, ali problem još uvek postoji. Slično tome, Carigrad na Zlatnom rogu, na M ramornom moru i Bosforu, ispresecan je velikim morskim površinama, tako da mora da izdržava mnoštvo čamdžija i skelara za prelaske koji nisu uvek bezopasni. Nedostaci su ipak nadoknađeni znatnim prednostima, jer se inače ne bi ni prihvatali ni podnosili. Prednosti obično donosi položaj grada u odnosu na oko­ linu. Zlatni rog je jedina zaštićena luka na velikim prostranstvima nemirnog mora. A prostrani zaliv naspram Bajije (Sao Salvadora), Zaliv svih svetih, Sredo­ zemno je more u malom, dobro zaštićeno svojim ostrvima, a na brazilskoj obali jedno je od mesta gde jedrenjak iz Evrope najlakše stiže. Tek 1763. će prestonica biti premeštena južnije, u Rio de Žaneiro, zbog razvoja rudnika zlata u Minas Žeraisu i Gojasu. Sve te prednosti mogu biti konačno poništene. Malaka je vekovima uživala monopolski položaj; „kontrolisala je sve brodove koji su plovili njenim moreuzom”. Ali 1819. u prvi plan dospeva Singapur. Mnogo bolji primer je zamena 1865. godine Sevilje (koja je od početka XVI veka imala monopol na trgovinu sa „Kastiljanskom Indijom”) Kadizom. Razlog je taj što brodovi dubokog gaza više ne mogu da pređu sprud San Lukar de Baremeda na ulazu u Gvadalkivir. Bio je to povod za promenu, možda razumnu s više stanovišta, ali koja će omogućiti veliko krijumčarenje međunarodnih razmera u prostranom zalivu Kadiza. U svakom slučaju, te prednosti položaja, prolazne ili stalne, neophodne su da bi se gradovi razvijali. Keln se nalazi na spoju dva različita putna pravca na Rajni - jednog ka moru, drugog uzvodno - koji se sastaju upravo na njegovim obalama. Regensburg na Dunavu je mesto pretovara robe sa brodova dubokog gaza, koji dolaze iz Ulma, Augsburga, iz Austrije, Mađarske, čak iz Vlaške. Možda nigde na svetu nema tako dobrog mesta za trgovinu na male i velike udaljenosti kao što je Kanton. To je grad „na trideset milja od morske obale, ali koji oseća na svojim vodenim površinama smenjivanje plime i oseke. Tu je mo­ guć susret morskih brodova, džunki i evropskih jedrenjaka s tri jarbola, sa malim lađama, sampanima, koji kanalima stižu gotovo do svih oblasti kineske unu­ trašnjosti”. „Često sam uživao u lepom pogledu na Rajnu i Mezu u Evropi”, piše Ž. F. Mišel iz Brabanta (1753), „ali ova dva toka ni zajedno ne mogu pružiti ni četvrtinu onoga što nudi reka u Kantonu”.5556 Kanton je ipak svoj prosperitet u XVIII veku dugovao jedino želji Mandžurskog carstva da trgovinu s Evropom 55 F. Coreal, Relation des voyages aux Indes occidentales, II, str. 152 i 155. 56 H. Cordier, „La Compagnie prussienne d’ Embden au XVIIIe siècle”, u: T'oung Pao, XIX, 1920, str. 241. " '

473

Gradovi

drži sto je moguće dalje na jugu. Da su mogli slobodno da postupaju, evropski tr­ govci bi sigurno više voleli da idu do Ning Poa ili Jangcekjanga. Predosećali su budući značaj Šangaja i prednosti dosezanja srca Kine. Geografija, zajedno sa brzinom ili, tačnije, sa sporošću prevoza, objašnjava izuzetan broj gradića. Nekih tri hiljade gradova svih veličina, koliko ih je u Nemačkoj u XV veku, takođe su i stanice, na jugu i zapadu zemlje na svakih 4 do 5 sati putovanja, a na severu i istoku na svakih 7 do 8 sati. Takve stanice se mogu nalaziti svuda gde se menja vrsta prevoza: u lukama, između venuta terme i venuta maris, kao što se kaže u Đenovi, ali i tamo gde se susreću teretna kola i rečna flota, ili gde se sreću „samar koji se koristi za gorske staze, i kola za ravnicu”. Svaki grad je u središtu nekog kretanja kome daje ponovni podstrek, stalno odaši­ ljući robu i ljude u svim pravcima, brzo ih menjajući drugima. Kretanje unutar i izvan zidina, obeležava pravi grad. „Bilo nam je krajnje teško tog dana , žali se Đemeli Kareri došavši u Peking 1697, „zbog velikog bro­ ja kola, kamila, kobila, na putu u Peking i iz njega. Mučno je tu probijati se”.57* Gradska pijaca nudi opipljiv dokaz tog kretanja. Jedan putnik kaže 1693. da je Smirna „samo veliki bazar i vašar”.5®Ipak, svaki grad, gde god bio, pre svega je pijaca. Bez nje, grad je nezamisliv. Naprotiv, pijaca se može smestiti i kraj nekog sela, čak i na otvorenom putu ili raskrsnici puteva, a da tamo ne nastane grad. Svakom gradu je potrebno da ga hrane zemlja i ljudi koji ga okružuju. Ljudi se za svakodnevni život u malom prečniku snabdevaju na nedeljnim ili dnevnim pijacama u gradu; reč namerno stavljamo u množinu imajući u vidu, na primer, razne pijace u Veneciji koje Marino Sanudo navodi u spisu Cronachetta. Postoji velika pijaca na Trgu Rialto, gde se svakog jutra okupljaju trgovci u za njih sagrađenoj lođi (loggia). Tezge škripe pod težinom voća, mesa i divljači. Malo dalje se prodaje riba. Na Trgu sv. Marka je druga pijaca. Ali svaka četvrt na svom glavnom trgu ima svoju pijacu. Snabdevaju ih seljaci iz okoline, povrtari iz Padove i čamdžije koji iz Lombardije dovoze čak i ovčji sir. O Halama u Parizu i maloj pijaci za divljač na keju Vale, mogla bi se napi­ sati čitava knjiga. Takođe i o redvnoj najezdi pekara iz Gonesa; od 5 000 do 6 000 seljaka koji usred noći dolaze još dremljivi na svojim kolima „dovozeći povrće, voće i cveće”; o putujućim trgovcima što uzvikuju: „Skuša, skuša, živa skuša! Svež bakalar! Pečene jabuke! - Ostrige! - Portugal, Portugal!” (tj. pomorandže). Služavke na višim spratovima kuća imaju izvežbano uho, snalaze se u toj buci, i ne silaze u nevreme. Za vreme Vašara slanine, koji se održava u utorak Velike nedelje, ,,u cik zore gomile seljaka iz okoline Pariza okupljaju se pred Bogorodičnom crkvom, gde donose ogromne količine šunke, kobasica i krvavica, koje ukrašavaju lovorovim vencima. Kakvo nipodaštavanjc Cezarove i Volterove krune! Ovo, razume se, govori Sebastijan Mcrsije.57 Čitava knjiga bi se mogla napisati i o Londonu i tamošnjim pijacama, koje Se tu ustanovljuju. Spisak lon57 G. F. Gemelli Careri, op. cit., IV, str. 120. g G. F. Gemelli Careri, op. cit., I, str. 230. ~ L.-S. Mercier, Tableau de Paris, VI, str. 221 ; V, str. 67; IX, str. 275.

474

Gradovi

Pijaca u Barseioni. Nepoznati slikar, XVIII vek (foto Maz)

donskih markets ispunjava više od četiri stranice osmog izdanja Vodiča kroz ostn’o Veliku Britaniju (1775), koji su napisali Danijel Defo i njegovi nastavljači. Prostor najbliži gradu (u Lajpcigu odtale stižu ukusne jabuke i čuvene špargle), samo je prvi od više krugova oko njega.60 Svaki grad je stecište mnogo ljudi i različitih roba: svaka od njih vezuje grad za određeni okolni prostor, često i 60 J. Savary, Dictionnaire..., V, col. 381.

475

Gradovi

na velikoj udaljenosti. Jasno je d a je gradski život vezan za različite prostore, koji se samo delom preklapaju. Moćni gradovi se vrlo rano, od XV veka, oslanjaju na veoma udaljene oblasti. Oni su u središtu Weltwirtschafta, „ekonomije - sveta”, koju pokreću i iz koje izvlače korist. Sva ta proširenja spadaju u grupu srodnih pojava. Zavisno od razdoblja, grad deluje na prostore koji se razlikuju prema njegovoj veličini: grad se sad puni, sad opet prazni; takav je njegov život. U XVII veku gradovi u Vijetnamu „slabo naseljeni običnim danima”, vrlo su živi u dane održavanja velikih pijaca, dva puta mesečno. U Hanoju, tada Ke-Šou, „trgovci se okupljaju u više ulica prema vrsti robe koju prodaju; svila, koža, šeširi, konoplja, gvožđe”. Kroz takvu gomilu teško je proći. Neke od tih trgovačkih ulica dele stanovnici više sela koji „jedini tu imaju povlasticu da trguju”. Ti gradovi su „više pijace nego gradovi”. Mogli bismo ih nazvati i vašarima pre nego gradovima, ali gradovi, pijace, ili vašari, do­ gađanja su ista: okupljanja, zatim razilaženja, bez čega ne može postojati iole ra­ zvijeniji ekonomski život, ni u Vijetnamu, ni na Zapadu. Svaki grad, počevši od onih na Zapadu, ima predgrađa. Kao što nema sna­ žnijeg drveta bez izdanaka, nema grada bez predgrađa. Ona su dokazi njegove snage, čak i kad je reč o siromašnim rubovima, bednim naseljima krovinjara. Bolje i jadna nego nikakva predgrađa. U predgrađima žive zanatlije, sirotinja, mornari, tu su bučna proizvodnja koja zaudara, jeftine krčme, postaje, štale za poštanske konje, prenoćišta za nosače. Bremen se u XVII veku obnavlja, kuće se grade od opeke, pokrivaju se crepom, ulice se popločavaju, gradi se nekoliko širih avenija. Ali u predgrađu kuće i dalje imaju krovove od slame.62 Stići u predgrađe znači uvek spustiti se za stepenik niže, u Bremenu, Londonu, kao i bilo gde drugde. Triana, predgrađe ili tačnije produžetak Sevilje, o kome je često govorio Servantes, pravo je stecište jadnika, lupeža, prostitutki, potkupljenih policajaca, pravi milje za kriminalistički roman, naravno crn. Predgrađe počinje na desnoj obali Guadalkivira, u visini pontonskog mosta koji pregrađuje reku i ne dozvo­ ljava plovidbu dalje uzvodno, slično Londonskom mostu koji pregrađuje Temzu. Ovde staju brodovi koje dotle gura plima, a koji dolaze u Sevilju iz San Lukara De Beremede, Puerta de Santa Marija ili Kadiza. Triana začelo ne bi imala svoju plahovitost, a ni one krčmice pod vinjagama, da Sevilja nije tik do nje, sa - „Flamancima i drugim strancima, novim bogatašima, perulerosima, koji se vraćaju iz Novog sveta da bi tu uživali u bogatstvu koje su stekli. Po popisu iz 1561. Triana ima 1 664 kuće i 2 666 četvoročlanih porodica —dakle, mnogo stanova i više od 10 000 stanovnika, a to opet znači da je veličine pravog grada.63 Pošto nečasne rabote nisu dovoljne za život, Triana ima zanatlije koji izrađuju keramičke pločice - azulejos plave, zelene, bele boje, s islamskim geometrijskim šarama (azulejos se prodaju u celoj Spaniji i izvoze u Novi svet). Ima i radionice za izradu sapuna, belog i crnog, i raznih sredstava za pranje. Uprkoš svemu, Triana je samo pred­ aj Vu Quoc Thuc, u: Les Villes..., pr. Société Jean Bodin, 1954-1957, II, str. 206 63 Referenca izgubljena. Prema Padrôn iz 1561, Archivo General de Simancas, Expedientes de hacienda, 170.

476

Gradovi

građe. Đemeli Kareri, koji je tu u prolazu 1697, beleži da je Triana grad u kome „nema ničeg značajnijeg osim kartuzijanskog samostana, Palate i zatvora inkvizi-

Gradske hijerarhije Na izvesnoj udaljenosti od velikog grada uvek niču mali gradovi. Brzina sa­ obraćaja, koja uobličava prostor, određuje raspored postaja. Stendal se čudi kako to da veliki italijanski gradovi podnose srednje i manje gradove. A oni nisu uništili te takmace, koje su napadali (Firenca zauzima 1406. polumrtvu Pizu; Đenova zatr­ pava 1525. savonsku luku), jer su za to imali razloga: oni su im bili potrebni. Veliki grad uvek podrazumeva prsten manjih gradova: u jednom se možda proizvode i farbaju tkanine, drugi organizuje prevoznu službu, treći je izlaz na more, kao stoje to Livorno bio za Firencu, na primer (Firenca je Livorno pretpostavljala Pizi, su­ više duboko u kopnu i neprijateljski nastrojenoj). Takvi su i Aleksandrija i Suec za Kairo, Tripoli i Aleksandreta za Alep, Džeda za Meku. Ta je pojava posebno izražena u Evropi gde ima mnogo manjih gradova. Verovatno je Rudolf Hepke65 prvi upotrebio za Flandriju lep izraz „arhipelag gra­ dova”, govoreći o njenim gradovima vezanim jedan za drugi, a još i više za Briž u XV veku, a docnije za Antverpen. Anri Piren je govorio d a j e „Nizozemska peri­ ferija Antverpena” . Bila je u svakom slučaju periferija puna delatnih gradova. Isto važi, na nižoj ravni, i za trgovišta oko Zeneve u XV veku; za lokalne sajmove oko Milana u istom razdoblju; u XVI veku za niz luka na provansalskoj obali, vezanih za Marselj, od Martiga na jezeru Ber do Frežisa; za gradsku celinu koja povezuje San Lukar de Baramedu, Puerto de Santa Mariju i Kadiz za grad Sevilju; za venae gradova oko Venecije; za veze Burgosa sa njegovim spoljnim lukama (posebno Bilbaom), koje je dugo nadzirao, čak i u opadanju; za London i luke na Temzi i Lamanšu; konačno i za najtipičniji slučaj - hanzeatske gradove. Na nižoj ravni mogli bismo navesti Kompjenj 1500. godine, sa njegovim jedinim satelitom, Pjerfonom; ili Sanlis koji ima jedino Krepi.66 To nam govori i o veličini Kompjenja i Sanlisa. Mogao bi se sačiniti niz grafikona tih funkcionalnih veza i zavisnosti: negde bi bilo reči o pravilnim krugovima, negde o linijama sa ukrštanjima, negde o jednostavnim tačkama. Ali ta ustrojstva imaju određeno trajanje. Čim saobraćaj, čak i bez menjanja glavnih puteva, bude ubrzan, neke se postaje preskaču, prestaju da služe i propa­ daju. Sebastijan Mersije beleži 1782. da se „gradovi drugog i trećeg reda neosetno prazne u korist prestonice”.67 Fransoa Morijak piše o nekom engleskom gostu koga prima na jugozapadu Francuske: „Odseo je u hotelu Zlatni lav u Langonu i noću je šetao usnulim gra­ dićem. Rekao mi je da u Engleskoj takvih gradića više nema. Naš život u unu­ trašnjosti je relikt, ono što i dalje postoji od sveta koji nestaje, a koji je u drugim G. F. Gemelli Careri, op. cit., VI, str. 366-367. V. Rudolf Hâpke, Brügges Entwicklung zum mittelalterlichen Weltmarkt..., 1908. ° B. Guenée, Tribunaux et gens de justice dans le bailliage de Senlis..., str. 48. 67 L. S. Mercier, op. cit., III, 1782, str. 124.

477

Luka u Sevilji (detalj), pripisano Koelji, XVI vek (foto Žirodon)

478

Gradovi

zemljama već nestao. Odveo sam svog Engleza u Bazas. Kakva suprotnost iz­ među te uspavane varošice i njene ogromne katedrale, koja svedoči o vremenu kada je glavni grad Bazadea bio napredna biskupija. Mi više ne razmišljamo o razdoblju kada je svaka pokrajina bila zaseban svet koji je govorio svojim jezi­ kom i podizao svoje spomenike, prefinjeno i hijerarhizovano društvo koje nije marilo za Pariz i njegovu modu. Za onaj isti čudovišni Pariz koji se hranio tom divnom materijom i crpeo je ” .68 Pariz u ovom slučaju očigledno nije nita više kriv od Londona. Odgovoran je jedino opšti napredak privrede: sporedne tačke gradskih mreža se isrpljuju u korist onih značajnijih. A te glavne tačke sa svoje strane stvaraju mreže na višim nivoima u svetskim razmerama. Tako proces opet počinje. Čak i u prestonici na ostrvu Utopija Tomasa Mora, glavni grad Amarot okružuju 53 grada, sto je zaista lepa gradska mreža! Svaki je na manje od 24 milje udaljen od suseda, to jest manje od dana puta. Čitavo ustrojstvo bi se promenilo kada bi se prevoz makar malo ubrzao!

Gradovi i civilizacije: islamske zemlje Drugo zajedničko obeležje svih gradova, zbog kojeg nastaju sve duboke razlike u njihovom izgledu, jeste to što su svi oni proizvodi svojih civilizacija. Svaki od njih ima prauzor. Otac Hald piše 1735: „Već sam negde rekao da gotovo nema razlike između većine kineskih gradova, da je skoro dovoljno videti jedan da bi se stekla predstava o svim ostalima”.6970Ove reči, brzo izgovorene ali ne i previše smele, mogle bi da se odnose i na gradove Rusije, kolonijalne Amerike, islamskih zemalja (Turske i Persije), a donekle i Evrope. Izvesno je da u islamskim zemljama, od Gibraltara do Sundskih ostrva, po­ stoji specifični tip islamskog grada, a samo jedan bi mo^ao biti dovoljan da ukaže na očiglednu povezanost između gradova i civilizacije. Islamski gradovi su, po pravilu, veliki i međusobno prilično udaljeni. Niske kuće u njima zbijene su kao zrna nara. Islam zabranjuje (uz izuzetak Meke, njene luke Džede, i Kaira) visoke kuće, koje se smatraju ružnim znakom nadmenosti. Pošto ne mogu da rastu u visinu, zgrade presežu u javni prostor, koji islamski za­ koni ne štite dovoljno. Ulice su uski prolazi koje i dva magarca sa samarima mogu da zakrče. U Carigradu „ulice su uske kao u našim starim gradovima”, kaže jedan fran­ cuski putnik (1766); „obično su prljave, i bile bi veoma nezgodne po lošem vre­ menu bez pločnika sa obe strane. Kada se dvoje ljudi sretnu, treba sići s pločnika i skloniti se na prag nekih vrata. Tu se sklanja i od kiše. Većina kuća ima samo jedan sprat koji je izbačen iznad prizemlja; skoro sve su premazane uljanom bo68 Tačna referenca izgubljena. 69 P. du Halde, op. cit., I, str. 109. , 70 Za naredna objašnjenja koristio sam neobjavljeni rad s kolokvijuma Les Villes iz Ecole pra­ tique des Hautes Études, VI sekcija.

479

Gradovi

jom. Zahvaljujući tom ukrasu zidovi izgledaju manje tamni i turobni, ali osećaj sumornosti i dalje postoji. Sve te kuće, čak i one plemića i najbogatijih Turaka, iz­ građene su od drveta s opekama i okrečene su, tako da ih požar u trenutku može uništiti”.71 Uprkos ogromnoj razlici u prostoru, prizor je isti u Kairu, kao što ga 1782. opisuje Volne, a i u persijskim gradovima koje stotinu godina ranije (1660) veoma strogo posmatra drugi Francuz, Rafael di Man; „Ulice u gradovima su [...] krivudave , piše on, „neravne, prepune m pa koje ti divljaci, po zakonu, prave za mok­ renje, da ih urin ne bi poprskao”.72 Veoma je sličan i utisak Đemeli Karerija, tri­ desetak godina kasnije (1694). U Isfahanu, kao i u celoj Persiji, ulice nisu po­ pločane, zbog čega je zimi blato, a prašina leti. „Toj velikoj prljavštini doprinosi i običaj da se na ulicu bacaju uginule životinje, a i prosipa krv onih koje kolju me­ sari, kao i da se nužda obavlja gde god se ko nađe...”. Ne, nije to Palermo, kao što su mu neki rekli, Palermo gde i „najskromnija kuća [...] nadmašuje najbolje kuće Isfahana”.73 Svaki islamski grad je pravi koloplet loše održavanih sokaka. Koriste se str­ mine da bi ih kiša i potoci spirali. Pa ipak, ta naizgled zamršena topografija u saglasnosti je sa dosta pravilnim planom. U središtu je Velika džamija, a unaokolo su trgovačke ulice (sukovi), stovarišta (hanovi ili karavanseraji); potom u kon­ centričnim krugovima niz zanatlija u tradicionalnom poretku u kojem se uvek zna šta se smatra čistim a šta nečistim. Tako su trgovci mirisima i mirišljavim tra­ vama, „čisti po kanonistima jer su posvećeni onom što je sveto”, vrlo blizu Veli­ koj džamiji. Pored njih su tkači svile, zlatari i tako redom. Na kraju grada su kožari, kovači i potkivači, grnčari, sedlari, farbari, iznajmljivači magaraca, bosi ljudi koji viču i svađaju se okruženi svojim životinjima. Na samim gradskim kapijama su seljaci koji dolaze da prodaju meso, drva, maslo, povrće, „zelen”, sve proizvode svog rada „ili pak plen od pljačke”. Redovno obeležje ovih gradova je i podela na četvrti po rasama i verama. Skoro uvek postoje hrišćanska i jevrejska četvrt, pri čemu je potonja obično pod zaštitom vladara, pa tako ponekad smeštena u sam centar grada, kao u Tlemsenu. Naravno, svaki grad ima i nečeg osobenog, bilo zbog svog nastanka ili značaja kao trgovačkog ili zanatskog središta. Glavna pijaca u Carigradu, koju sačinjavaju dva bezistana, sagrađena od kamena, pravi je grad u gradu. Hrišćanske četvrti Pera i Galata su drugi grad, iza Zlatnog roga. A u središtu Jedrena se nalazi „berza”. „Nedaleko od berze je (1693) Ulica Sarači, dugačka jednu milju, prepuna lepih radnji sa raznom robom; natkrivena je daskama naslaganim jedna preko druge u otvorima sa strane da ulazi svetio”. Pored džamije je „natkrivena ulica u kojoj su zlatari”.74 R. Mantran, Istanbul dans la seconde moitié du XVIIe siècle, str. 27. Raphaël du Mans, Estât de la Perse en 1660..., pr. Ch. Schefer, 1890, str. 33. G. F. Gemelli Careri, op. cit., II, str. 98. G. F. Gemelli Careri, op. cit., I, str. 262.

480

Gradovi

„Pogled na veliki bazar ili glavnu pijacu ", Aleksandrija, kraj XVIII veka. Opis Egipta, gravira iz 1812. Kabinet grafike (foto B. N. )

481

Gradovi

ORIGINALNOST GRADOVA NA ZAPADU Zapad je dosta rano postao neka vrsta svetske raskoši. Gradovi su dovedeni do usijanja kao nigde drugde. Oni su i doneli sjaj malom kontinentu, ali ta pojava, iako veoma dobro poznata, nije jednostavna. Kada se kaže da nešto ima nadmoć, znači i utvrditi šta ima nižu vrednost, ili šta je prošek u odnosu na koji je ono prvo vrednije. To znači, pre ili kasnije, upustiti se u nezgodno i nezahvalno poređenje sa ostalim svetom. Kad se govori o običajima, novcu, gradovima, kapitalizmu, nemoguće je, posle Maksa Vebera, izbeći poređenja, jer se Evropa stalno ob­ jašnjava ,,u odnosu na ostale kontinente”. Šta su razlike i originalna obeležja Evrope? Njeni gradovi su u znaku je ­ dinstvene slobode. Razvijali su se kao samostalni svetovi i prema vlastitim težnjama. Nadmudrili su teritorijalnu državu, koja se sporo ustanovljavala i razvi­ jala uz pomoć gradova koji su se ravnali prema svom interesu. Uostalom, ta je država samo uvećana i bleda kopija gradova u razvoju. Gradovi su autokratski vladali svojom okolinom i selima, nadzirali ih i ponašali se prema njima kao što će kasnije sile činiti sa svojim kolonijama. Gradovi su sprovodili svoju eko­ nomsku politiku pomoću svojih satelita i napetog sistema stanica. Mogli su da ruše prepreke i stalno stvaraju zaštitne povlastice. Zamislimo šta bi se sve dogo­ dilo kada bi se ukinule moderne države a trgovinskim komorama velikih gradova omogućilo da deluju po svojoj volji! Čak i bez pribegavanja proizvoljnim poređenjima, te dugotrajne činjenice upadaju u oči. A one vode do ključnih problema koji se mogu iskazati na dva ili tri načina: Šta je ometalo ostale gradove sveta da uživaju istu srazmernu slobodu? Ili ako pogledamo drugi vid istog problema, zašto je upadljivo obeležje sudbine gradova na Zapadu bila promena (oni su se čak i u fizičkom smislu menjali), dok u poređenju s njima, drugi gradovi kao da su bili bez povesti, zatvoreni u dugotra­ jnu nepomičnost? Zašto su jedni gradovi bili nalik na parne mašine, a drugi na sa­ tove, da parodiramo Levi-Strosa? Uporedna istorija nas prinuđuje na to da traži­ mo uzrok tih razlika i pokušamo da utvrdimo „model” burnog razvoja gradova na Zapadu, dok život drugih gradova u svetu teče gotovo pravolinijski kroz vreme.

Slobodni svetovi Gradske slobode u Evropi su dobro dokumentovan predmet, pa tako i po­ čnimo od njega. U uprošćenom obliku mogli bismo da kažemo: 1) Zapad je u pravom smislu izgubio svoj gradski okvir s krajem Rimskog carstva. Štaviše, gradovi su počeli da polako slabe i opadaju i pre dolaska varvara. Posle srazmerne živosti gradova u doba Merovinga, došlo je negde ranije, negde kasnije, do potpunog zastoja. 2) Obnovu gradova od XI veka ubrzava i podstičc razvoj sela, njiva, vino­ grada, voćnjaka. Gradovi rastu u skladu sa selima, a gradsko jasno profilisano pravo često nastaje iz zajedničkih povlastica seoskih grupa. Grad je često oživlje­ no i preoblikovano selo. Imena jednog broja ulica u Frankfurtu (koji je ostao pri-

482

Gradovi

lično seoski do XVI veka), podsećaju na šume, gajeve i močvare usred kojih je iz­ rastao grad.75 Preoblikovanje sela je, razume se, dovelo u grad u nastajanju predstavnike političke i društvene vlasti sa sela: plemiće, svetovne i crkvene dostojanstvenike. 3) Ništa od toga ne bi bilo moguće bez opšteg prelaska na zdravu i sve jaču monetarnu ekonomiju. Novac, čije je poreklo možda daleko (u islamskim zemlja­ ma, tvrdi Moris Lombar), jeste delatna i presudna snaga. Dve stotine godina pre sv. Tome Akvinskog, Alen iz Lila je rekao: „Nije Cezar, novac je sada sve”. A no­ vac je značio gradove. Tada nastaje na hiljade gradova, ali svetla budućnost čeka samo nekolicinu. Samo se neke oblasti urbanizuju u dubinu, izdvajaju od drugih, i igraju ulogu pok­ retača: takva je, na primer, oblast između Loare i Rajne, ili oblasti gornje i srednje Italije, neke ključne tačke na obalama Sredozemnog mora. Trgovci, zanatski es­ nafi, proizvodnja, trgovina na daljinu, banke, sve se to brzo pojavljuje, kao i neka vrsta građanstva pa čak i nekakav kapitalizam. Sudbina tih gradova je vezana ne samo za napredak okolnih sela, već i za međunarodnu trgovinu. I zaista, gradovi se često oslobađaju seoskog društva i starih političkih veza. Do raskida dolazi ili nasilno ili uz saglasnost, ali on je uvek znak snage, obilja novca i moći. Oko tih povlašćenih gradova još uvek nema država. Tako je i u Italiji i u Nemačkoj, u XIII veku, kada dolazi do političkih propasti. Tu je, izgleda, zec pobedio kornjaču. Drugde - u Francuskoj, u Engleskoj, u Kastilji, pa i u Aragonu - te­ ritorijalna država se ponovo rađa i ograničava razvoj gradova, koji uz to nisu smešteni u posebno žive ekonomske prostore. Oni se tu razvijaju sporije nego drugde. Ali glavna, nepredvidljiva činjenica, jeste to da su se neki gradovi razvili u samostalne svetove, u gradove-države, poduprte povlasticama (stečenim ili iz­ nuđenim), koje su istinski pravni bedemi. Moguće je da su u prošlosti isoričari su­ više naglašavali pravne činioce, jer iako su oni ponekad važniji od geografskih, socioloških ili ekonomskih činilaca, i značaj potonjih je nesumnjiv. Jer šta povla­ stica znači bez materijalne sadržine? U stvari, čudo na Zapadu nije u tome da j e sve ponovo oživelo od XI veka, pošto je prethodno u Y veku bilo uništeno. Istorija je prepuna tih vekovnih kre­ tanja gore-dole, širenja, nastajanja i obnavljanja gradova: Grčka od V od II veka stare ere; možda Rim; islamski krajevi počev od IX veka; Kina za vreme dinastije Song. Ali svaki put su u tim usponima učestvovali i država i grad. Država obično pobeđuje, a grad zapada u teški jaram. Čudo je to što je u prvim urbanim vekovima u Evropi grad odneo pobedu, bar u Italiji, Flandriji i Nemačkoj. Grad je dosta dugo igrao predvpdničku ulogu i vodio zaseban život, što je činjenica od izuzetnog značaja. Kako je do toga došlo, ne može se sa sigurnošću odrediti, ali su posledice vidljive. 75 W. Abel, Geschichte der deutschen Landwirtschaft, 1962, str. 48 i 49.

483

Gradovi

Gradovi kao prethodnica modernosti Upravo na osnovu takve slobode, veliki gradovi na Zapadu i gradovi na к°је oni utiču i kojima služe kao primer, izgradili su originalnu civilizaciju i proširili nove ili posle nekoliko vekova ponovo otkrivene tehnike. To ipak nije važno koliko i činjenica da su ti gradovi imali retku povlasticu da sprovode neo­ bičan politički, društveni i politički eksperiment. U finansijskoj oblasti, gradovi ustanovljuju poreze, finansije, javni kredit, carine. Uvode javne zajmove: moguće je reći da Monte Vekio u Veneciji potiče od 1167, kada se izdaju prve obveznice; a Kaza di San Đorđo od 1407. Gradovi, je ­ dan za drugim ponovo otkrivaju zlatni novac, po uzom na Đenovu, koja je kovala syoj đenovino možda već krajem XII veka.76 Gradovi stvaraju industriju i esnafe; otkrivaju trgovinu na velike udaljenosti, menicu, prve oblike trgovinskih dmštava i knjigovodstvo. Oni su takođe i prvo poprište klasne borbe. Jer ako su gradovi bili „zajednice”, kao što smo rekli, oni su takođe i „društva” u modernom smislu reči, sa posebnim napetostima i sukobima: plemići protiv građana, siromasi pro­ tiv bogatih („mršavi narod”, popolo magro, protiv „debelog naroda”, popolo grasso). Borbe u Firenci su više nalik na borbe u ranom devetnaestom industrij­ skom veku nego sukobi klanova u antičkom Rimu, za šta je drama Čompi (1378) dovoljan dokaz. To dmštvo, podeljeno iznutra, suočeno je i sa spoljnim neprijateljima, sve­ tom plemića, prinčeva i seljaka, svih koji nisu građani. Ti gradovi su prva središta „patriotizma” na Zapadu, a taj je patriotizam čvršći i mnogo svesniji nego što će to biti teritorijalni patriotizam, koji se veoma sporo pojavljuje u prvim državama. O tome se može razmišljati pred neobičnom slikom na kojoj je prikazana bitka građana Nirneberga 19. juna 1502. protiv markgrofa Kazimira od Brandenburg-Ansbaha, koji napada grad. Izlišno je pitati se po čijoj je pomdžbini izrađena. Građani su uglavnom prikazani kako stoje, ode veni u svakodnevna odela i bez oklopa. Njihov vođa, odeven u crno, na konju, razgovora s humanistom Vilibaldom Pirkhajmerom, koji nosi tipičan veliki šešir iz tog doba s nojevim perjem i, što je značajna pojedinost, dovodi četu vojnika u pomoć nepravedno napadnutom gradu. Brandenburški napadači su teško naoružani vitezovi na konjima, dok su im lica skrivena vizirima na šlemovima. Skupina od troje ljudi mogla bi se tu shvatiti kao simbol slobode gradova nasuprot vlasti prinčeva i plemića: dva građana otkri­ venih lica ponosno odvode viteza postiđenog jer je zarobljen. „Buržuji” (građani), „male gradske domovine” su prikladne, ali ipak nedo­ voljno jasne reči. Verner Zombart je mnogo govorio o stvaranju novog društva a još više novog mentaliteta. ,,U Firenci krajem XIV veka, ako se ne varam, prvi put nailazimo na savršenog građanina (buržuja)”, pisao je Zombart.77 Moguće da je bio u pravu. U stvari, preuzimanje 1283. godine vlasti od Arti Maggiori - vunarskog esnafa i Arti di Calimala - označava u Firenci pobedu starih i novih bo­ gataša, pobedu preduzetničkog duha. Zombart, po svom običaju, radije problem 16 Giovanni Pecle i Giuseppe Pelloni, Le Monete genovesi, 1975, str. 27-30. W. Sombart, Le Bourgeois, str. 129.

484

Gradovi

'ft

■

„Egidien-Theresientplatz” u Nirnbergu, crtež Albrehta Direra, Starogradski muzej, Nirnberg (foto Uprave za gradnju) stavlja u ravan mentaliteta, razvoja racionalnog duha, nego u ravan razvoja dru­ štva ili čak ekonomije, u čemu ne želi da sledi Karla Marksa. Uspostavlja se novo stanje svesti, ono osobeno za rani, još nesigurni za­ padni kapitalizam. A to stanje svesti podrazumeva skup pravila, mogućnosti i proračuna, nameru da se ovlada veštinom sticanja bogatstva i života na nov način. A tu spadaju igra i rizik. Ključne reči trgovačkog jezika: fortuna (sreća, bo­ gatstvo), ventura (smelost, poduhvat), ragione (razum), prudenza (obazrivost, opreznost), sicurtà (sigurnost), lepo pokazuju da postoje opasnosti kojih se treba čuvati. Više nema ni govora da se živi iz dana u dan, kao što rade plemići koji teže da prema izdacima usklade prihode, nadajući se da će budućnost biti svetla. Trgo­ vac je, naprotiv, štedljiv s novcem, proračunava izdatke prema prihodima, ula-

485

Gradovi

ganja prema dobiti. Peščanik se okrenuo u dobrom smeru. Uštedeće mu vreme i jedan od njih već kaže Chi tempo ha e tempo aspetta, tempo percif^ (doslovno Ko ima vremena i čeka, gubi vreme —p.p.), što bi se u slobodnijem prevodu na engleski moglo izreći i kao Time is money (Vreme je novac). Na Zapadu su kapitalizam i gradovi u suštini jedno te isto. Luis Mamford tvrdi d a je „kapitalizam u nastajanju”, zamenjujući moć „feudalaca i građana u es­ nafima vlašću „nove trgovačke aristokratije”, razbio uski okvir gradova Srednjeg veka, da bi se povezao s državom, koja je, iako je pobedila gradove, nasledila nji­ hove ustanove i njihov mentalitet, jer nipošto nije mogla da ih se liši.79 Bitno je to što je grad, čak i kada više ne predstavlja grad-državu, i dalje glavni činilac u pro­ cesu prelaska u stvarnu ili prividnu službu vladara. Uspeh države biće i uspeh grada: čitava Portugalija ima središte u Lisabonu, Nizozemska u Amsterdamu, a englesko prvenstvo je u stvari prvenstvo Londona (glavni grad je oblikovao En­ glesku po svojoj volji, posle „mirne revolucije” 1688). Nevolja španske imperi­ jalne ekonomije je u tome što se usmerila na Sevilju - kontrolisani grad, truo zbog nesavesnih činovnika, odavno u vlasti stranih kapitalista —umesto u neki moćni, slobodni grad, sposoban da stvori i sprovodi vlastitu ekonomsku politiku. Tako i Luj XIV nije uspeo da osnuje „kraljevsku banku” bez obzira na više planova (1703, 1706, 1709), jer Pariz, suočen s vlašću monarha, nije mogao da postane gradsko uporište slobodno u svom delovanju, koje ne polaže računa nikome.

Ustrojstva gradova na Zapadu Zamislimo da je pred nama istorija evropskih gradova koja bi obuhvatala sve njihove oblike, od grčkog polisa do grada XVIII veka, to jest sve što je Ev­ ropa mogla da izgradi na svom tlu i izvan njega, od Rusije na istoku do Amerike na zapadu. Kako razvrstati takvo obilje materijala? Moglo bi se početi od političkih, ekonomskih ili društvenih obeležja. U političkom smislu postoji ra­ zlika između glavnih gradova, tvrđava i upravnih gradova. U ekonomskom smislu mogli bismo razlikovati luke, karavanske gradove, trgovačke gradove, industrij­ ske gradove i novčana središta. U društvenom smislu mogao bi se napraviti popis rentijerskih gradova, a zatim onih koji pripadaju crkvi, dvoru, zanatlijama. Tako usvajamo niz jasnih kategorija, deljivih na potkategorije, a koje mogu da obu­ hvate sve lokalne različitosti. Takvo razvrstavanje ima prednosti, ne samo u po­ gledu grada po sebi, već pre svega radi proučavanja posebnih privreda, ograniče­ nih u vremenu i u prostoru. S druge strane, neka opštija razlikovanja na osnovu razvoja gradova nude nam mnogo korisnije razvrstavanje. Mogli bimo uprošćeno reći da na Zapadu u toku njegovog razvoja postoje tri osnovna tipa grada: (A) otvoreni gradovi, to jest oni koji ne samo da se ne razlikuju od svoje okoline već se s njom i stapaju; (B) zatvoreni gradovi, začaureni, da tako kažemo, sa zidovima koji više nego prostor —C. Bec, Les Marchands écrivains à Florence, 1375-1434, 1967, str. 319 L. Mumpord, op. cit., str. 328-329.

486

Gradovi

određuju način života ljudi; (C) gradovi pod nadzorom, oni koji su na sve moguće načine potčinjeni vladaru ili državi. Iako grubo rečeno, A prethodi B, a B prethodi C, strogi sied ne postoji. Pre je reč o pitanju smerova i razmera koji uobličavaju gradove na Zapadu, u njihovoj zamršenoj povesti. Gradovi se ne razvijaju svi u isto vreme ni na isti način. Ka­ snije ćemo videti da li se taj „obrazac” odnosi na sve gradove u svetu. Tip A: antički grčki ili rimski grad koji je otvoren prema svojoj okolini i ravnopravan je s njom.80 Atina prima kao punopravne građane eupatride, uzgaji­ vače konja, kao i sitne seljake vinogradare, o kojima rado piše Aristofan. Čim se digne dim iznad Pniksa, seljak dolazi u grad i u narodnu skupštinu, gde će sedeti među sebi ravnima. Početkom Peleponeskog rata, sve stanovništvo seoske Atike nalazi utočište u velikom gradu, dok za to vreme Spartanci pustoše polja, maslinjake, kuće. Kada se Spartanci pred zimu povlače, seosko stanovništvo se vraća u svoje domove. Grčki grad je, da tako kažemo, zbir grada i njegove šire okoline. A tako je, jer su gradovi tek nastali (vek ili dva tu malo znače), tek su se izdvojili iz seoske pozadine. Pored toga, deoba proizvodnih delatnosti, ta jabuka razdora koju će budućnost doneti, tad još ne igra nikakvu ulogu. Atina ima, istina je, svoje predgrađe Keramiku, sa grnčarima koji rade u svojim skučenim radionicama. Ima i svoju luku Pirej koja vrvi od stranaca, oslobođenika i robova, a gde počinje da se ustanovljuje zanatska delatnost, koju, dakako, još ne možemo nazvati industri­ jom niti predindustrijom. Ta delatnost nailazi na predrasude zemljoposedničkog društva, koje je prezire i prepušta strancima ili robovima. Sem toga, blagostanje Atine ne traje dovoljno dugo da bi društvene i političke suprotnosti sazrele i do­ vele do sukoba kakvi će jednog dana mučiti Firencu u Italiji. Mogu se uočiti samo neki vesnici takvog stanja. Valja reći, da sela u okolini imaju svoje zanatlije, kovačnice, u kojima je zimi moguće ogrejati se. Ukratko, industrija je tek u povo­ jima, neobična je i nenametljiva. U starom Rimu, odmah izvan kapija grada su otvorena polja: nema predgrađa; dakle, nema na propisnom mestu ni industrije, ni boljeg i organizovanijeg zanatstva. Tip B: zatvoreni grad. Srednjovekovni grad je najbolji primer zatvorenog grada, samodovoljne jedinice, isključivog, liliputanskog carstva. Proći kroz nje­ gove kapije je kao kada se danas prelaze „tvrde” granice. S druge strane, slobodni ste da izazivate suseda - on vam ništa ne može. Seljak koji se iskoreni sa zemlje i dođe u grad, odmah postaje drugi čovek. On je slobodan - ili bolje reći, pobegao je od poznatog, mrskog ropstva da bi prihvatio drugo, koje još ne poznaje. Ali to je malo važno. Ako g a je grad prihvatio, više ga nije briga ako ga gospodar traži. Pa ipak, takvi pozivi gospodara se u Šleskoj i u Rusiji mogu još uvek čuti u XVIII i XIX veku, iako deluju zastarelo. Iako gradovi lako otvaraju kapije nije dovoljno ući u grad da bi čovek od­ mah postao „domaći”. Punopravni građani su manjina kojoj zavide, pravi grad u gradu. U Veneciji je 1297. podignuta prava tvrđava bogatih zahvaljujući serrati, zatvorenosti Velikog veća za nove članove. Mletački nobili postaju prava kasta, i 80 Naredna dva paragrafa inspirisana su radovima Maxa Webera.

487

Ш Ш м & Ш Ш &Sli .Ш

488

s!

|ЈЈ|У ||№ 1§|

.'*фзЈр ш т

Pogled na most Notr-Dam u Parizu, s visokim kućama koje će biti srušene tek 1787. Na desnoj obali, u blizini Trga Greve, obavlja se živa trgovina raznom robom: žitom, drvetom i senom. Gravira iz XVIII veka, Muzej Karnavale (foto Biloz)

489

Gradovi

tâko će ostati stolećima. Vrlo su retki oni koji će im se priključiti. Kategorija običnih cittadina - na nižoj ravni - svakako je gostoljubivija. Ali Sinjorija vrlo rano ustanovljuje dva tipa građanstva, jedno de intus, drugo de intus et extra, prvo delimično, drugo potpuno. Treba 15 godina boravka da bi se steklo pravo molbe za prvo, a čak 25 za drugo. Senat uredbom iz 1386. zabranjuje novim građanima (uključujući i one s punim pravom građanstva) da trguju neposredno u Veneciji s nemačkim trgovcima u Fondego dei Tedeschi ili izvan njega. A obični stanovnici grada nisu ništa manje nepoverljivi ili neprijateljski raspoloženi prema došlja­ cima. Juna 1520. godine, prema Marinu Sanudu, građani na ulici napadaju seljake koji su stigli s kopna, kao regruti za galije ili vojsku. „Poltroni ande arar”, dovi­ kuju im (Zabušanti, idite da orete - p.p.). 1 Venecija je, naravno, izuzetan slučaj. Sve do 1797. zadržaće svoj ustav uz pomoć aristokratskog i krajnje reakcionarnog režima —kao i zahvaljujući tome sto je početkom XV veka osvojila kopno {Terra ferma), čime je protegla vlast sve do Alpa i Breše. Venecija je poslednji polis Zapada. Ali građanstvo je teško dobiti i u Marselju u XVI veku: da bi se steklo, treba imati „deset godina boravka, ne­ pokretna dobra i biti oženjen meštankom”. Inače se ostaje među onima koji žive u gradu ali nemaju građanska prava. Ovakvo ograničeno građanstvo postoji gotovo posvuda. Glavni izvor razdora u tom dugotrajnom procesu je pitanje kome će pripasti proizvodnja, zanatstvo, njihove povlastice i zarada. A one pripadaju gradu, njego­ vim vlastima i trgovačkim preduzetnicima. Oni odlučuju o tome da li oduzeti ili pokušati da se seoskoj oblasti grada oduzme pravo da prede, tka, boji, ili je, na­ protiv, korisno da joj se sve to ustupi. U tim stalnim kolebanjima sve je moguće, što pokazuje i istorija svakog grada. Sto se tiče rada unutar zidina (što se još uvek ne može nazivati industrijom), sve je uređeno u korist zanatskih esnafa. Oni imaju monopole koje žestoko brane, pa i oko sitnica dolazi do sukoba. Gradske vlasti ne drže uvek stvari pod kontro­ lom. Pre ili kasnije, dopustiće da uz pom oć novca izbije na površinu neka oči­ gledna, priznata i počasna nadmoć. „Šest esnafa” (trgovci suknom, piljari, pozamenteristi, krznari, trgovci pletenom robom i zlatari) predstavljaju u Parizu od 1625. godine trgovačku gradsku aristokratiju. U Firenci su to A rte delà lana i A rte di Calimala (esnaf koji se bavi bojenjem sukna koje u prirodnoj boji stiže sa severa). U gradskim muzejima u Nemačkoj sačuvane su lepe uspomene na to vreme. Tako u Ulmu, na primer, svaki esnaf ima sliku, složenu u triptih: na bočnim krilima su prizori iz zanata. U sredini su, kao u skupocenom porodičnom albumu, mnogobrojni portreti esnafskih majstora, stari i nekoliko stotina godina. Još rečitiji primer je londonski Siti i njegovi nastavci (duž zidina) u XVIII veku. S itije tada još uvek mesto složenih, zastarelih ali moćnih esnafa. Vestminster i predgrađa stalno rastu, što jedan mudri ekonomista 1754. objašnjava ovim recima. „Та predgrađa su slobodna i nude priliku svakom vrednom građaninu, dok s druge strane London u svom jezgru ima 92 esnafa čiji brojni članovi ukraša­ vaju svake godine svojim neumerenim sjajem pobedu lordmera”.82 Zastanimo g2 м - Sanudo, Diarii, XXVIII, 1890, col. 625. “ J. Nickolls, Remarque sur les avantages de la France..., op. cit., str. 215.

490

Gradovi

pred tom živopisnom slikom. Ostavimo po strani, za sada, oko Londona i drugde, slobodne zanate, nezavisne od uprava esnafa i njihovih propisa, koji su istovre­ meno i prinuda i zaštita. Tip C: potčinjeni gradovi u ranom modernom dobu. Svuda u Evropi, država je, čim se učvrstila, nagonskom silinom disciplinovala gradove, pri čemu je nekad koristila i nasilje. Tako su postupali Habzburgovci, pape, nemački kneževi i M e­ dici, tako su postupali i kraljevi Francuske. Izuzev u Nizozemskoj i Engleskoj, poslušnost se svuda nameće. Pogledajmo šta se događa u Firenci: Medici su je u vreme Lorenca polako, gotovo na lep način, potčinili. Ali posle 1532. godine, nakon povratka Medičija na vlast, događaji dobijaju ubrzanje. Firenca je u XVII veku samo dvor Velikog vojvode, koji je prigrabio sve, novac, pravo da zapoveda, da deli počasti. Od pa­ late Piti ne levoj obali Arna, galerija, zapravo tajni prolaz, omogućuje vladaru da pređe reku i ode u palatu Ufici. Ta lepa galerija, koja i danas postoji na Ponte Vekiju, liči na nit pauka s čijeg kraja vladar nadzire zatočeni grad. U Spaniji corregidor, gradski upravnik, potčinjava „slobodne gradove” volji Krune. A ova, naravno, prepušta sitnim lokalnim plemićima nipošto zanemarljivu dobit i počasti lokalne uprave. Saziva delegate regidores gradova (u ko­ jim a se službe mogu kupovati) na zasedanja Kortesa - formalne skupštine koje rado podnose svoje žalbe, ali jednoglasno izglasavaju kraljeve poreze. U Fran­ cuskoj „dobri gradovi” su potčinjeni. Iako uživaju samoupravu i poreske olakšice, moraju da se pokore odluci kraljevske vlade od 21. decembra 1647. kojom se ud­ vostručuje trošarina i prisvaja više od njene polovine. Pariz, i sam pod kraljevom vlašću, prinuđen je da pomaže kraljevsku riznicu i u njemu se izdaju rente Gradske većnice (rentes sur l ’Hôtel de Ville). Čak ni Luj XIV ne odustaje od prestonice. Versaj u stvari nije odvojen od Pariza, a kraljevska vlada uvek je na peri­ feriji moćne prestonice koje se plaši. M onarh provodi vreme u Fontenblou, Sen-Zermanu, Sen-Kluu; u Luvru on je na rubu, a u Tiljerijama skoro izvan Pariza. U stvari, bolje je pregusto naseljenim gradovima vladati izdaleka, bar s vremena na vreme. Filip II je stalno boravio u Eskorijalu, a Madrid je tek počeo da se razvija. Kasnije će vojvode Bavarske biti u Nimfenburgu; Fridrih II u Potsdamu; carevi u Šenbrunu pored Beča. A Luj XIV, da se njemu vratimo, ne zaboravlja da u samom Parizu potvrdi svoju moć i održava ugled. Za vreme njegove vladavine u prestonici su izgrađena dva velika kraljevska trga; Trg pobedâ i Trg Vandom. Tada po­ činje i izgradnja raskošnog Doma invalida. Zahvaljujući kralju, Pariz se, po uzoru na barokne gradove, otvara prema okolini širokim prilaznim putevima po kojima jure kola i gde se priređuju vojne parade. Mi, međutim, mislimo d a je značajnije, što se 1667. ustanovljuje dužnost upravnika (poručnika) policije s ogromnim ovlašćenjima. Drugi po redu na toj visokoj dužnosti, markiz od Aržensona, imeno­ van trideset godina kasnije (1697), „sastavio je mašinu, ne onakvu kakva je danas”, objašnjava Sebastijan Mersije, „već je prvi smislio njene glavne opruge i mehanizam. Može se čak reći da ta mašina danas radi sama od sebe”.83 83 L. -S. Mercier, Tableau de Paris, VIII, str. 163.

491

Gradovi

Različiti razvoji Jasno je da se gradovi ne razvijaju spontano, da nisu endogena pojava u zatvorenom prostom. Grad je uvek izraz dmštva koje ga nadzire iznutra ali i spolja, pa s tog stanovišta naša podela izgleda uprošćena. Pitanje je, dakle, kako se razvoj odvija izvan zapadne Evrope. 1) Gradovi kolonijalne Amerike. - Možda bi trebalo da kažemo „iberijske Amerike , jer su engleski gradovi nešto posebno. Oni moraju da žive od sopstvenih mogućnosti, da izađu iz divljine (wilderness) i nađu svoje mesto u širokom svetu. Mogu se uporediti sa gradovima Srednjeg veka. Gradovi iberijske Amerike prolaze kroz jednostavniji, jasniji razvoj. Podignuti kao rimski logori unutar četiri zemljana zida, oni su neka vrsta garnizona u neprijateljskim prostranstvima, po­ vezani međusobno sporim saobraćajnim vezama. U vreme kada je srednjovekovnih gradova sa povlasticama posvuda u Evropi, gradovi sa antičkim uzorom, neobično je, preovlađuju u špansko-portugalskoj Americi, osim u velikim grado­ vima, sedištima vicekraljeva: Meksiko Sitiju, Lirai, Santjago de Čileu, San Salvadom (Baija) - tj. gradovima koji su postali zvanični organizmi, i koji već žive pa­ razitski. J U toj Americi skoro da i nema čisto trgovačkih gradova. Ako ih negde i ima, u podređenom su položaju. Na primer, Resife - grad trgovaca - nalazi se u blizini aristokratskog grada Olinde u kojem žive vlasnici velikih plantaža, senhores de engenhos i robovlasnici. Resife je za Olindu što i Pirej ili Falera za Periklovu Atinu. Buenos Aires posle drugog osnivanja (onog uspešnog, godine 1580) takođe je trgovačka varošica, slična Megari ili Egini. Za nevolju, okruženje sa svih strana indijanskim bravosima, pa se njegovi stanovnici žale da u istoj toj Americi, gde su belci rentijeri, oni moraju da zarađuju ,,hleb u znoju lica svog”. Ali sa Anda i iz Lime dolaze karavani mazgi i teških drvenih kola, što je način da se dođe do srebra iz Potosija. Iz Brazila stiže jedrenjacima prvo šećer, a ubrzo i zlato. Veza sa Portugalijom i Afrikom se održava krijumčarenjem na jedrenja­ cima koji dovoze crne robove. Buenos Aires ipak ostaje izuzetak usred ,,varvarstva” Argentine koja nastaje. Američki grad je obično veoma mali i ne dobij a takve poklone iz inostranstva. Upravlja sam sobom i niko se ne brine šta će biti s njim. Njegovi gospo­ dari su zemljoposednici koji tu imaju kuće, na čijim fasadama su ugrađene alke za vezivanje konja. To su „časni ljudi”, os homens bons opština Brazila, ili hacendadosi španskih nadleštava icabildosa). Ti gradovi liče na Spartu ili Tebu u doba Epaminonde. Istorija zapadnih gradova u Americi kao da počinje od nule. Između gradova i njihove okoline nema razdvajanja, nema industrije koju bi trebalo deliti. Tamo gde započne proizvodnja nečeg, npr. u Meksiko Sitiju, obavljaju je robovi ili polurobovi. Nasuprot tome, srednjovekovni grad u Evropi ne bi mogao ni da se zamisli da su njegove zanatlije bili kmetovi. 2) Gde svrstati ruske gradove? —Može se odmah reći da gradovi koji u Ru­ siji preživaljavaju strašna mongolska osvajanja, ili nastaju posle njih, ne žive prema zapadnom obrascu. Iako među njima ima velikih gradova, kao što su Mos­ kva i Novgorod, njima se ponekad upravlja surovo. Iako još u XVI veku postoji

492

Gradovi

Pogled na Stari trg u Havani, Am erički topografski album, XVIII vek. Kabinet grafike (otisak B. N.)

izreka „Nema tog ko se može suprotstaviti Bogu i velikom Novgorodu”, ona ne odgovara istini. Grad je grubo ukoren 1427, pa opet 1477 (morao je da isporuči 300 kola zlata). Mnogo je pogubljenja, deportacija i zaplena. Gradovi su uvučeni u spore tokove prometa na ogromnom azijskom prostranstvu, još uvek divljem. Godine 1650, kao u prošlosti, prevoz rekama ili kopnom saonicama, povorkama kola, odvija se strašno sporo. Uglavnom je opasno približavati se selima, pa se uveče treba zaustavljati na ledini. Tu, kao i na putevima na Balkanu, valja vozila rasporediti u krug i biti stalno na oprezu zbog mogućeg napada. Zbog toga u Rusiji gradovi ne nameću selu svoju volju, već se dešava su­ protno. Gradovi ne mogu da pobede selo zbog njegove velike biološke snage, bez obzira što je reč o nesrećnom, nemirnom svetu, u neprekidnom kretanju. Treba istaći i da „prinos po hektaru obradivog tla u zemljama istočne Evrope ostaje ve­ oma nizak od XVI pa sve do XIX veka”.84 Nema znatnijih seoskih viškova, pa tako ni poletnijih gradova. Ruski gradovi čak nemaju u svojoj službi ni one gra­ dove dragog reda koji su obeležje Zapada i njegove žive trgovine. S drage strane je ogroman broj seljaka kmetova, u stvari, bezemljaša, koji ne donose ništa svojim gospodarima i državi. Nije bitno da li odlaze u grad ili rade po kućama bogatih seljaka. U gradu postaju prosjaci, nosači, zanatlije, dućandžije, a veoma retko steknu nešto kao trgovci. Mogu da ostanu gde su i po­ stanu zanatlije u svojim selima, ili da u torbarenju ili prevozu (to je seljačka delatnost) potraže dodatnu zaradu. Taj rad za nisku platu ništa ne može zaustaviti, tim pre što blagoslov dobija i od gospodara koji u njemu vidi korist. Naime, zanatlije i sitni trgovci ostaju njegovi kmetovi, sa starim obavezama, ma koliki bio njihov društveni uspeh. “ B. H. Slicher Van Bath, Yield Ratios, 1810-1820, str. 16. ' Pogledati našu treću knjigu.

493

Gradovi

Ovi i drugi prim ed ukazuju na događanja slična onima kroz koja Zapad pro­ lazi na početku svoje urbanizacije. Iako jasnija, mogu se uporediti s prekidom iz­ među XI i XIII veka, međurazdobljem kada gotovo sve polazi iz sela i posledica je njegove vitalnosti. Možemo to nazvati srednjim položajem između tipa A i tipa C, pri čemu tip B (nezavisni grad) uopšte ne postoji. Vladar se tu odmah pojavio, kao neki zli div iz bajke. 3) Carski gradovi Istoka i Dalekog istoka. —Izvan Evrope, ka istoku, javlja­ ju se slični ali izraženiji problemi i protivrečja. Gradovi slični gradovima srednjovekovne Evrope — za kratko gospodari vlastite sudbine —javljaju se u islamskim zemljama tek pošto je više carstava doživelo slom. Oni su obeležje zvezdanih trenutaka islamske civilizacije. Pa ipak, oni kratko traju; glavnu korist izvlače sporedni gradovi kao što je Kordova, ili pak gradovi koji su bili gradske republike u XV veku, kao Seuta pre portugalske oku­ pacije (1415), ili Oran pre španske (1509). U islamskim zemljama je, po pravilu, reč o ogromnom gradu vladarevom ili kalifovom. Takvi su Bagdad i Kairo. ^ Carski i kraljevski gradovi na Dalekom istoku su ogromni, raskošni, tromi i žive parazitski. Takvi su Delhi i Vidžnajanagar, Peking i u izvesnoj meri pre njega Nanking. Veliki prestiž koji uživa vladar nije iznenađenje. A kad jednog vladara „proguta grad, ili tačnije njegov dvor, odmah se pojavljuje drugi, a podaništvo se nastavlja. Nije čudno ni to što ti gradovi nisu u stanju da selima oduzmu njihove zanate. To su, naime, u isto vreme i otvoreni i potčinjeni gradovi. Pored toga, u Indiji i u Kini društvene strukture ometaju gradove i ne daju im da slobodno žive. Grad ne stiče nezavisnost ne samo zbog mandarinovih batina ili surovosti vladara prema trgovcima i običnim građanima, već i zato što je društvo prerano učvršće­ no, kristalizovano u nekom obliku. U Indiji kastinski sistem deli i mrvi svaku gradsku zajednicu. U Kini, kult gentes se suprotstavlja mešavini sličnoj onoj koja stvara grad na Zapadu; potonji je lonac za topljenje, prekida stare veze i izjednačava pojedince. Dolazak uselje­ nika tu stvara neku vrstu „američke” sredine, gde starosedeoci daju ton i nameću way o f life (način života - p. p.). Pored toga, ne postoji nikakva nezavisna vlast koja predstavlja kineski grad kao jedinicu, suočen s državom ili veoma moćnim seoskim okruženjem. Seoske oblasti su pravo srce Kine, one koja delà i misli. Grad, boravište činovnika i plemića, nije svojina ni esnafa ni trgovaca. Tu ne dolazi do postupnog „uzdizanja građanstva”. A ono, čim se i pojavi, pada u is­ kušenje da izvrši klasnu izdaju, jer ga raskošni mandarinski život neodoljivo pri­ vlači. Gradovi bi možda i počeli da žive nekim posebnim životom kada bi poje­ dinac i kapitalizam bili slobodni. Ali zaštitnička država se tome suprotstavlja, iako se ponekad dogodi da dâ svoj pristanak, svesno ili nehotice: tako se krajem XVI veka pojavljuje građanstvo sklono preduzetništvu. Naslućujemo da je igralo važnu ulogu u velikim livnicama kraj Pekinga, u privatnim radionicama porcelana koje se razvijaju u King-te-čenu, a pogotovo u razvoju trgovine svilom u Sučeu, glavnom gradu K jang-sija.^ Ali sve su to sitnice. S mandžurskim osva­ janjem, kineska kriza se u XVII veku rešava u smeru suprotnom slobodi gradova.86 86 J. Gernet, Le Monde chinois, str. 371.

494

Gradovi

i

*

‘

'?

- '.V""

?^њ

" " . ' V- , ' "

jfe M :r r rrrrf?:«f.R3Nçr:'! M |

1ТЕГ ‘ ---.i Lj?*S% ' *

■

Ш

MSI

/

Carigrad u X V I veku. Pogled na Zlatni rog (deo). Kabinet grafike (otisak B. N.)

495

Gradovi

Samo je na Zapadu vaga pretegla na stranu gradova. A potonji su ga i unapredili. To je izvanredno značajan proces, ponovimo, ali još uvek nedovoljno objašnjen, posebno ne dublji razlozi koji su ga izazvali. Pitanje je šta bi bilo s ki­ neskim gradovima da su kineske džunke otkrile Rt dobre nade početkom XV veka i da su Kinezi iskoristili tu priliku za osvajanje sveta.

VELIKI GRADOVI Dugo su jedini veliki gradovi na svetu bili na Istoku i na Dalekom istoku. Divljenje Marka Pola svedoči o tome da se carstva i ogromni gradovi nalaze na Istoku. U XVI veku, a još više u naredna dva veka, veliki gradovi niču i na Za­ padu, stiču izuzetan značaj koji će sačuvati. Evropa je tako nadoknadila zaosta­ janje, oslobodila se nedostataka ako g a je uopšte i bilo. Ona sada uživa u raskoši, novim zadovoljstvima, ali trpi i muke gradova koji već postaju preveliki.

Države: odgovornost Ovaj zakasneli razvoj ne bi se mogao zamisliti bez stalnog napredovanja država: one na svoj način sudeluju u vrtoglavom rastu gradova. Upravo su njihovi glavni gradovi od sada povlašćeni, bez obzira na to da li to zaslužuju ili ne. Oni se od sada međusobno nadmeću u uvođenju modernog: ko će imati prve pločnike, prve ulične svetiljke, prve parne pumpe, prvi delotvoran sistem dovođenja i raspodele pitke vode, prve kuće obeležene brojevima. Sve se to događa u Londonu i Parizu u razdoblju pred Francusku revoluciju. Grad koji ne iskoristi priliku zaostaje. Što je njegova stara ljuštura očuvanija, to su veći izgledi da ostane prazna. U XVI veku demografski rast je podjed­ nako pogodovao svim gradovima, bez obzira na njihovu veličinu - i velikim i ma­ lim. U XVII veku politički uspeh prati samo neke gradove, uz isključenje ostalih. Uprkos lošem opštem privrednom stanju, oni neprekidno rastu, privlače ljude i stiču povlastice. London i Pariz su na čelu tog kretanja, ali u trci je i Napulj, sa svojim davno usatnovljenim povlasticama, kao i sa svojih 300 000 stanovnika već krajem XVI veka. Pariz, koji je 1594. zbog sukoba u Francuskoj ostao sa 180 000 stanovnika, verovatno se udvostručio u vreme Rišeljea. Te velike gradove u stopu prate M ad­ rid, Amsterdam, uskoro Beč, Minhen, Kopenhagen, a posebno Petrograd. Jedino Amerika kasni u tom smislu za šta je razlog njeno još uvek malobrojno stano­ vništvo. Neočekivani uspeh Potosija (100 000 stanovnika oko 1600) samo je pro­ lazni uspeh rudarskog područja. Ma kako sjajni izgledali, Meksiko Siti, Lima i Rio de Zaneiro, zaostaju u broju stanovnika. Oko 1800. Rio ima najviše 100 000 stanovnika. A što se tiče marljivih i nezavisnih gradova u Sjedinjenim Državama, oni su znatno ispod pomenutih velikih dostignuća^ Taj rast velikih naselja podudara se s prvim modernim državama i na neki način objašnjava raniju pojavu velikih gradova na Istoku i Dalekom istoku. Nji­ hova veličina ne zavisi od gustine stanovništva, koja bi trebalo da je veća na Is-

496

Gradovi

toku nego u Evropi (znamo da to nije tačno), već od njihove uloge kao središta sna­ žnog političkog okupljanja. Tako Carigrad ima već u XVI veku verovatno 700 000 stanovnika, ali iza ogromnog grada stoji golemo Otomansko carstvo. Iza Pekinga koji 1793. možda ima tri miliona stanovnika, nalazi se jedinstvena Kina. Iza Delhija, skoro jedinstvena Indija. Indija svojim primerom pokazuje da su ti zvanični gradovi previše vezani za vladara. Političke teškoće, čak i hirovi vladara, dovode do toga da se prestonice izmeštaju nekoliko puta. Osim izuzetaka koji potvrđuju pravilo - Benares, Alahabad, Delhi, Madura, Trihinopolis, Multar, Handnar - prestonice se sele to­ kom vekova na prilično velike udaljenosti. Čak je Delhi dva ili tri puta menjao položaj, iako je to kretanje više ličilo na ples u mestu. Glavni grad Bengala je 1592. godine Radžinahal, 1608. Đaka, 1704. Muršihad. Čim ga napusti vladar, grad biva ugrožen, propada, ponekad umire. Potrebna je neka srećna okolnost da ponovo procveta. U Lahoreu su 1664. godine kuće „mnogo više od onih u Delhiju i Agri, ali bez dvora, koji se tu ne okuplja već više od dvadeset godina, većina njih su umšene. Preostalo je samo pet ili šest većih ulica, od kojih su dve ili tri bile du­ gačke više od jedne milje i u kojima takođe ima mnoštvo trošnih zdanja”.87 Treba, uostalom, reći d a je Delhi mnogo više grad Velikog Mogula nego što je Pariz grad Luja XIV. M a koliko ponekad bili bogati, bankari i trgovci glavne ulice Sandni Čoke, ne mogu se uporediti sa vladarom, njegovim dvorom i njego­ vom vojskom. Kad godine 1663. Oreng Zeb krene u Kašmir, prati ga ceo grad koji ne može da živi bez njegove milosti i darežljivosti. Stvara se neverovatna go­ mila, koju jedan francuski lekar, učesnik u pohodu, procenjuje na tri ili četiri sto­ tine hiljada ljudi.88 Može li se zamisliti Pariz kako prati Luja XIV 1672. godine u Holandiju, ili 1774. godine Luja XV u Mec? Na razvoj u Evropi više je nalik procvat gradova u Japanu. Kada Rodrigo Vivero prolazi 1609. arhipelagom i divi mu se, najveći grad više nije Kjoto, stara prestonica uspavanog Mikada.89 Sa svojih 400 000 stanovnika on je na drugom mestu iza Eda (koji ima 500 000 stanovnika i ogroman garnizon koji s porodi­ cama vojnika udvaja broj stanovnika, dakle, više od milion stanovnika). Na trećem mestu je Osaka sa 300 000 stanovnika. Ali Osaka, stecište trgovaca iz Ja­ pana, nalazi se pred velikim procvatom: 400 000 stanovnika godine 1749, 500 000 godine 1783.90 Sedamnaesti vek biće vek Osake, „građanski” vek sa onim što bi se moglo nazvati firentinskim vidovima, uz delimično uprošćavanje patricijskog života i procvat realističke i u izvesnom smislu narodne književnosti. Ova knji­ ževnost koja je pisana narodnim, a ne više kineskim (književnim jezikom), crpi nadahnuće iz događaja i skandala u „četvrti cvetova”. Ali uskoro u prvi plan izbija Edo. Prestonica šoguna, Edo je veoma autorita­ ran grad sa svojom upravom i mnoštvom bogatih zemljoposednika, daimyosa, 87 Abbé Prévost, Voyages..., X, str. 104, prema Berniem. 88 Ibid., str. 103. ' 7 Rodrigo de Vivero, Du Japon et du bon gouvernement de l ’Espagne et des Indes, pr. Juliette Monbem, 1972, str. 66-67. Yasaki, Social Change and the City in Japan, 1968, str. 133, 134, 137, 138, 139. 1 R. Sieffert, La Littérature japonaise, 1961, str. 110 i dalje

497

Gradovi

čija je obaveza da tu žive polovinu godine (pod nekom vrstom nadzora), koji tu dolaze i odatle odlaze u dugačkim i raskošnim povorkama. Posle preuređenja vlasti početkom XVII veka, daimyosi u Edu grade kuće u posebnoj četvrti, odvo­ jenoj od ostalih delova grada i namenjenoj plemićima, „jedinima koji drže svoje obojene i pozlaćene grbove iznad svojih vrata”. Neka od tih vrata s grbom staju više od 20 000 dukata, kaže naš španski izveštač (1609).92 Tokio (Edo) od tada neprestano raste. U XVIII veku je možda veći dva puta od Pariza, ali u to vreme i Japan ima više stanovnika nego Francuska. Njegova vlada je začelo isto tako au­ toritarna i centralistička kao ona u Versaju.

Funkcija glavnih gradova ^ Po zakonima političke aritmetike, proste i neizbežne, izgleda da što je država prostranija i centralizovanja, to su veći izgledi da njen glavni grad bude gušće naseljen. Važi to za carsku Kinu, Englesku Hanoveranaca i Pariz Luja XVI i Sebastijana Mersijea. Takođe i za Amsterdam, stvarnu prestonicu Ujedinjenih Pokrajina. Ti gradovi, kao što ćemo videti, znače i ogromne izdatke. Njihova ekono­ mija se uravnotežuje obavezno spolja i drugi moraju da plaćaju njihovu raskoš. Postavlja se pitanje čemu oni na Zapadu služe, jer upravo tu niču i snažno se potvrđuju. Odgovor glasi da upravo oni stvaraju moderne države, a to je težak za­ datak. Oni označavaju prekretnicu u svetskoj istoriji. Stvaraju nacionalna tržišta bez kojih bi moderna država bila čist privid. „Britansko” tržište nije nastalo samo političkim ujedinjenjem Engleske i Škotske (1707), niti ujedinjenjem (Union Act iz 1801) s Irskom. Takođe, nije nastalo ni ukidanjem mnogih carina (što je samo po sebi bilo korisno), a ni ubrzanjem prometa, razvojem plovidbe na kanalima i moru (što je prirodan podstrek slobodnoj trgovini). Tržište je ishod slivanja roba u London i odlasku roba iz njega; to ogromno središte daje takt svemu, može da st­ vara metež i da ga umanjuje. Uz to ide i izuzetna kulturna, intelektualna, čak i re­ volucionarna uloga središta. Ali za to se i plaća vrlo visokom cenom.

Neuravnoteženi svetovi Valja uravnotežiti pritiske iznutra i spolja. Amstardam je, na primer, izvan­ redan grad. Brzo je narastao: 30 000 stanovnika godine 1530, 115 000 godine 1630, 200 000 krajem XVIII veka. Više nego raskoši, Amsterdam teži udobnosti, razborito širi svoje četvrti. Njegova četiri polukružna kanala, nalik na godove drveta, obeležavaju fizički rast grada od 1482. do 1658. Svetao i pun vazduha, s dr­ voredima, obalama i vodenim površinama, sačuvao je stari izgled. Učinjena je samo jedna greška, ali ona mnogo govori: na jugozapadu, četvrti Jordana prepu­ štene su nesavesnim građevinskim preduzećima. Temelji kuća su loše urađeni, ka­ nali uski, cela četvrt je ispod nivoa grada. Naravno, upravo se tu nastanjuje proleR. de Vivero, op. cit., str. 58 i 181.

498

Gradovi

Sk\>er svetog Jakova u XVIII veku, engleska gravira (foto Roze-Viole)

tarijat koji sačinjavaju jevrejski useljenici, marranos iz Portugalije i Španije, hugenoti koji beže iz Francuske, kao i siromašni svet najrazličitijih narodnosti.93 Čovek koji gleda unazad mogao bi da se razočara Londonom, najvećim gra­ dom Evrope (860 000 stanovnika krajem XVIII veka). Grad nije dobro iskoristio veliki požar 1666 (ako se tako može reći), da bi se obnovio na racionalan način, uprkos predloženim planovima, pogotovo onim vrlo lepim koje je izradio Kristofer Ren. Počeo je da raste stihijski, a prolepšaće se tek krajem XVII veka, kada u zapadnom delu grada budu izgrađeni veliki trgovi, Golden Skver, Grovnor Skver, Berkli Skver, Red Lajon Skver, Kensington Skver.94 Trgovina je očigledno jedna od pokretačkih snaga čudovišnog naselja. Pa ipak, Verner Zombart je/pokazao d a je 1700. najviše 100 000 ljudi moglo da živi od dobiti od trgovine. Svi oni zajedno ne bi od dobiti mogli da skupe 700 000 93 L. Mumford, La Cité à travers l ’histoire, str. 554-557. 94 P. Lavedan i J. Hugueney, Histoire de l’Urbanisme, str. 383.

499

Gradovi

funti, koliko iznosi vladarska renta Viljema III. London živi prevashodno od Krune, od visokih, srednjih i nižih činovnika koje ona izdržava (visoki činovnici plaćeni su izvanredno, dobijaju 1 000, 1 500, odnosno 2 000 funti). Živi, takođe, i od plemstva i džentrije {gentry) čiji se pripadnici nastanjuju u gradu, od predstav­ nika u Donjem domu koji, od vladavine kraljice Ane (1702-1714) obično borave u Londonu sa ženama i decom, od nosilaca državne rente, čiji je broj svake go­ dine veći. Buja i tromi tercijarni sektor, koji uživa rente, plate i viškove, te remeti ravnotežu snažne Engleske u korist Londona, doprinoseći njegovoj jedinstvenosti i stvarajući lažne potrebe.95 " Isto se događa i u Parizu. Grad prerasta svoje zidine, prilagođuje ulice ko­ lima, uređuje trgove i okuplja zamašan broj potrošača. Od 1760. prepun je gradi­ lišta na kojima se još izdaleka vide dizalice „koje dižu ogromno kamenje”, kraj Svete Genoveve i u kraju oko župne crkve Madlen.96 Mirabo stariji, „prijatelj na­ roda”, želeo bi da iz grada otera 200 000 osoba, počevši od kraljevskih činovnika i krupnih posednika, te konačno parničara koji bi se možda rado i vratili kući.97 Istina je da od tih bogataša i ne uvek i rasipnika, živi „mnoštvo trgovaca, zanatlija, posluge, fizičkih radnika”, kao i mnogo sveštenika i „klerika s tonzurom” ! ,,U ne­ kim kućama , piše Sebastijan Mersije, „živi sveštenik koga nazivaju prijateljem, a 9^е tu sarao P°šteni sobar. [...]. Tu su i kućni učitelji koji su takođe sveštenici . Mnogo je i biskupa bez stalnog boravka. Lavoazje je izradio bilans za prestonicu: u rubrici izdataka 250 miliona livri za ljude, 10 miliona za konje; u rubrici prihoda 20 miliona dobiti od trgovine, 140 miliona od državnih renti i plata, 100 miliona od zemljišne rente i preduzeća van Pariza.99 Te stvari ipak nisu promakle tadašnjim posmatračima i ekonomistima: „Bo­ gatstvo gradova privlači one koji traže zadovoljstva”, kaže Kantijon. „Veliki i bo­ gati”, beleži doktor Kene, „povukli su se u prestonicu”.100 Sebastijan Mersije go­ tovo bez kraja nabraja „neproduktivne elemente” ogromnog grada. U nekom italijanskom spisu iz 1797. se kaže: „Pariz nije pravo trgovačko mesto, previše se bavi vlastitim snabdevanjem; značajan je samo zbog knjiga, umetničkih i modnih ostvarenja, kao i zbog ogromne količine novca u opticaju i berzanskim spekulacijama, sa kojima se mogu uporediti možda samo one u Amesterdamu. Proizvodi se samo luksuzna roba: tepisi u radionicama Goblena i Savoneriji, raskošni pokrivači u ulici Sen-Viktor, šeširi za izvoz u Španiji, Istočnu i Zapadnu Indiju, svila, taft, širiti i trake, sveštenička odežda, ogledala (čije velike ploče dolaze iz Sen-Gobena), zlatarija, štampane stvari.101 Sombart, Luxus und Kapitalismus, str. 37 i dalje. 9®L.-S. Mercier, Tableau de Paris, VIII, str. 192. Mirabeau otac, L ’Ami des Hommes ou Traité de la population, 1756, 2. deo, str. 154. 9 9 L-S. Mercier, Tableau de Paris,, I, str. 286. 100LaVolsier’ De la richesse territoriale du royaume de France, izd. 1966, str. 605-606. F. Quesnay, „Questions intéressantes sur la population, l’agriculture et commerce ” ir F Quesnay et la physiocratie, II, str. 664. A. Metra, Il Mentore perfetto..., V, str. 1 i 2.

500

Gradovi

Isto se događa u Madridu, Berlinu, Napulju. Berlin 1783. godine ima 141 283 stanovnika, uključujući i garnizon od 33 088 ljudi (vojnici s porodicama) i 13 000 činovnika (s porodicama), kao i 10 074 slugu; dakle, zajedno s dvorom Fridriha II, ukupno 56 000 državnih „nameštenika” . Rečju, nezdrava situacija. A kad je reč o Napulju, on zaslužuje da se njim podrobnije pozabavimo.

U Napulju, od kraljevske palate do M erkata I prljav i lep, sa bedom na jednoj i sjajem na drugoj strani, živahan i veseo, Napulj uoči Francuske revolucije ima 400 000, možda i 500 000 stanvonika. Sa Madridom deli četvrto mesto u Evropi po veličini, posle Londona, Pariza i Cari­ grada. Posle 1695. proširio se u smeru Borgo di Kiaja, naspram drugog zaliva Na­ pulja (prvi je Marinela). Od tog širenja koristi imaju samo bogati, jer se dozvole za gradnju izvan zidina posle 1717. izdaju skoro isključivo njima. Što se tiče siromašnih, oni žive od prostranog Larga del Kastelo, gde izbi­ jaju tuče prilikom besplatne deobe namirnica, pa do Merkata, njihovog „lena” koje gleda na zaravan Paludi koja počinje izvan bedema. Tu ih je toliko i tako su zbijeni da se njihov život nužno preliva na ulice; kao i danas, rublje je prostrto da se suši između prozora. „Prosjaci ulgavnom nemaju kuće, pa nalaze noćno utočište u pećinama i stajama, ruševnim kućama ili skloništima (koja nisu ništa bolja), čiji vlasnici, i sami siromašni, uz jednu svetiljku i malo slame nude prenoćište za jedan grano [sitan napuljski novac] ili nešto više”. „Tu se mogu videti”, nastavlja princ De Strongoli (1783), „kako leže kao prljave životinje, bez obzira na godine i pol; možemo zamisliti sve gadosti koje se tu događaju, i jasno, decu koja se tu začinju” 102103 Tih siromašnih, u ritama, krajem stoleća ima najmanje 100 000. „Sve ih je više, bez porodica su, a s državom dolaze u dodir samo kad dospeju na vešala; žive u takvom metežu da bi jedino Bog mogao da se snađe među njima”.104105Za vreme velike gladi 1763. i 1764. ljudi umiru na ulicama. Njihova krivica je što ih ima previše. Napulj ih zove, ali ne može sve da ih prehrani. Oni tu životare, a neki od njih ni to ne mogu! Pored njih, kraj s krajem tmde se da sastave izgladnele zanatlije, slabašno sitno građanstvo. Veliki Đovani Batista Viko (1668-1741), jedan od poslednjih univerzalnih umova Zapada, spo­ soban da govori de omni re scibili (o svemu što se može znati - p.p.), plaćen je stotinu dukata godišnje kao profesor Univerziteta u Napulju. Da bi preživeo daje privatne časove, prinuđen „da se penje i silazi tuđim stepenicama”.1 5 Iznad tog bednog mnoštva živi visoko društvo dvorana, krupnih zemljoposednika, visokih crkvenih dostojanstvenika, nesavesnih činovnika, sudija, advo­ kata, parničara. Jedna od najprljavijih gradskih oblasti je i Kaštel Kapuaro, gde su smeštene sudske ustanove. Tu je Vikarija, neka vrsta vrhovnog suda Napulja, gde 102 W. Sombart, Luxus und Kapitalismus, str. 30. 103 prjnc Strongoli, Ragionamenti economici, politici e militari, 1783,1, str. 51, naveo L. dal Pane, u: Storia del lavoro in Italia, str. 192-193. 104 Ibid. 105 René Bouvier i André Laffargue, La Vie napolitaine au XVIIIe siècle, 1956, str. 84—85.

501

Gradovi

Napulj u X V veku je već veliki važan grad. Sleva Kaštel del Ovo na svom ostrvcetu, eskadra galija posle oslobođenja Iskije.

se pravda prodaje i kupuje i ,,gde lopovi vrebaju na džepove i kese”. Kako to, pita se jedan pametan Francuz, da se društveno zdanje održava kada je „preopterećeno stanovništvom, gomilama prosjaka, izuzetnim brojem slugu, mirskim i redovnič­ kim sveštenstvom od preko dvadeset hiljada ljudi, mnoštvom plemića i armijom od trideset hialja ljudi zakona”?106 v Ali sistem se kao i uvek održava, kao što se i drugde održavao i to uz mali trošak. Kao prvo^ pomenuti povlašćeni stanovnici nisu svi obilno plaćeni. Sa malo novca čovek može postati plemić. „Naš bivši mesar bavi se svojim poslom samo preko svojih pomoćnika otkako je postao vojvoda”,107 to jest otkako je kupio ple­ mićki naslov. Ipak, predsedniku De Brosu ne moramo doslovno verovati. S druge 106 Ibid., str. 273. C. de Brosses, Lettres historiques et critiques sur l ’Italie, god. VII, II, str. 145,

107

502

Gradovi

ogromna anžujska tvrđava Kaštel Nuovo, i mol koji odvaja luku u koju se vraća Na brdu Vomero je manastir San Martino (foto Skala)

strane, zahavaljujući državi, crkvi, plemstvu, robi, grad privlači sve viškove Napuljske Kraljevine, gde je mnogo seljaka, pastira, mornara, rudara, zanatlija, fi­ zičkih radnika. Grad se oduvek hrani tim radom, od vremena Fridriha II, Anžuvinaca, Španaca. Crkva, protiv koje istoričar Đanone 1723. godine piše žestoki pamflet Istoria civile del Regno di Napoli, poseduje najmanje dve trećine zemlje u kraljevstvu. Plemstvo poseduje dve devetine i upravo taj odnos daje Napulju ravnotežu. Jedna devetina preostaje siromašnim seljacima (gente piu bassa di

campagna). 108 Ferdinand, kralj Napulja, i njegova supruga Marija-Karolina posećuju ve­ likog vojvodu Leopolda i „prosvećenu ” Toskanu 1785. godine. Nesrećni kralj Napulja, koji je veći lazzarone nego prosvećeni vojvoda, ljuti se zbog lekcija koje 108 108 R. Bouvier i A. Laffargue, op. cit., str. 273.

503

Gradovi

„Nobilis Neapolitana : napuljska plemkinja ne može se videti iza zavese svoje nosiljke s nosačima (1594) (otisak B. N.) mu dele i pominjanja reformi koje se hvale da su uveli: „Doista”, reći će on jed­ nog dana svom šuraku, velikom vojvodi Leopoldu, „ne shvatam čemu ti služi sve to znanje; stalno čitaš, tvoj narod takođe, a tvoji gradovi, tvoja prestonica, tvoj dvor, sve je to ipak tužno i sumorno. Što se mene tiče, ja ne znam ništa, ali je moj naiod ipak najveseliji od svih”. Ali Napulj, njegova prestonica, oslanja se na prostranu Napuljsku Kraljevinu, a uz to i Siciliju. Toskana je u poređenju s njim sićušna.

Petrograd 1790. godine Petrograd, novi grad podignut voljom cara, pokazuje sve mane i gotovo ču­ dovišnu strukturalnu neravnotežu velikih gradova na pragu modernog doba. Ra­ spolažemo za 1790. godinu veoma dobrim vodičem kroz grad i njegovu okolinu, koji je njegov autor, Nemac Johan Gotlib Georgi, posvetio carici Katarini |® M „ str. 237. Johann Gottlieb Georgi, Versuch einer Bescbreibung der... Residenzstadt St. Petersburg passim, za naredne odeljke. б’

504

Gradovi

Veoma je malo tako neprikladnih i nezahvalnih mesta kao ono gde je Petar Veliki 16. maja 1703. položio kamen temeljac za ono što će biti slavna Petropavlovska tvrđava. Bila je zaista potrebna nepokolebljiva careva rešenost da se podigne grad na ostrvu, na kopnu jedva iznad površine vode, na obalama Neve i njene četiri pritoke (Velika i Mala Neva, Velika i Mala Nevska). Tie se samo malo uzdiže na istoku, u pravcu Arsenala i manastira Aleksandra Nevskog, dok je na zapadu tako nisko da se poplave ne mogu izbeći. Kada reka dostigne opasan nivo, daje se više uobičajenih znakova: puca se iz topa, ističu se bele zastave danju, noću su stalno upaljeni fenjeri na Kuli admiraliteta, zvona neprekidno zvone. Znak uzbune se daje, ali se opasnost tako ne savlađuje. Godine 1715, a i 1775. ceo grad je poplavljen. Svake godine je ugrožen. Treba da se nekako uzdigne iznad ravni tla gde mu preti smrtna opasnost. Ali, gde god da se kopa, voda se pojavi, nekad na dve, a najdublje sedam stopa, tako d a je nemoguće imati podrume ispod kuća. Bez obzira na skupoću, kameni temelji su gotovo obavezni, čak i za drvene građevine, jer drveni stubovi u vlažnoj zemlji brzo trunu. Valja i prokopavati ka­ nale kroz čitav grad, obrubiti ih prućem i nasipima od granitnih blokova. Tako je na Mojki, tako je i na Fontanki, kojima u grad stižu drvo i namirnice. S druge strane, ulice i trgove treba podići od dve do pet stopa, zavisno od mesta, kopanjem, zidanjem opekom ili kamenom, postavljanjem svodova koji nose popločani kolovoz, dopuštajući u isto vreme i odlivanje vode s ulice u Nevu. Taj ogromni posao preduzet je sistematski posle 1770. godine, prvo u „gospod­ skim četvrtima” Admiraliteta duž široke Neve, a rukovodio mu je general-poručnik Fon Bauer po naređenju Katarine II i na teret carske riznice. Urbanizacija je tada spora i skupa. Trebalo je ponovo dati pravac ulicama i mesto trgovima, suzbiti neumereno podizanje kuća, ponovo sagraditi, sada u ka­ menu, javne zgrade, crkve, kao i udaljeni manastir Aleksandra Nevskog. Mnoge kuće su ponovo izgrađene u kamenu, mada je drvo dugo ostalo najčešći materijal. Ono ima znatnih prednosti: delimično održava temperaturu u unutrašnjosti, ne st­ vara vlagu, jeftino je i brzo se njim gradi! Zidovi nisu od tesanih greda, kao u Stokholmu, već od neobrađenih debala. Samo je fasada na kućama ponekad ob­ ložena daskama: tada se može ukrasiti vencima i obojiti. Te drvene kuće imaju konačno i tu prednost da se lako mogu izmeniti, pa čak i u celini preneti s jednog mesta u gradu na dmgo. U skupljim kamenim kućama, prizemlje je često ob­ loženo granitnim pločama, i služi kao podrum, ili, ako zatreba, kao lošiji stan. Ra­ dije se živi na većoj visini, pa kuće imaju barem jedan, često dva a ponekad (iako retko) tri sprata. Petrograd je, dakle, stalno gradilište. Nevom stižu čamci s krečom, ka­ menom, mermerom (sa jezera Ladoga ili obale Viborga), granitnim blokovima. Jelove grede dolaze rekama pa tako, kako se često čuje, gube na kvalitetu. Radnici, listom seljaci, došljaci iz pokrajina na severu, zidari ili tesari, ve­ oma su neobični. Poslednji, plotnjiki, doslovno seljaci s drvenih splavova (na nemačkom se nazivaju Flossbauer) gotovo da i nemaju alata - osim sekire. Fizički radnici, tesari, zidari, svi dolaze da rade u leto. Dovoljno je samo nekoliko sed­ mica da „se izgrade temelji kamene kuće” na doskora praznom mestu, ,,i da zi-

505

Gradovi

28. PLAN PETROGRADA 1790. GODINE A i B: dva rukavca Neve; C i D: rukavci Nevske. U sredini, na severnoj obali Neve, Petropavlovska tvrđava. Na zapadu, veliko Vasiljevsko ostrvo, povezano pontonskim mostom s Admiralitetom. Od ovoga, na južnoj obali Neve, lepezasto se granaju tri velike transverzale (najistočnija je Nevski prospekt). Širenje grada prema jugu obeleženo je trima polukružnim kanalima

dovi počnu da rastu, prepuni radnika; unaokolo, kao u nekom selu, nalaze se ko­ libe od blata u kojima stanuju”. Položaj Petrograda, naravno, ima i svojih prednosti, makar to bile samo po­ godnosti i lepota njegove reke, šire od Sene i bržeg toka od Temze. Između Petropavlovske tvrđave, Vasiljevskog ostrva i četvrti Aclmiraliteta ona pruža jedan od najlepših pogleda na grad na svetu. Neva ima svoje lađe, barke, uliva se u more kod Kronštata, a iza Vasiljevskog ostrva, gde su trgovačka četvrt, berza i ca­ rinarnica, prelazi u vrlo živu morsku luku. Neva osim toga snabdeva grad pitkom

506

Gradovi

vodom za koju kažu da je besprekorna. Petrogad je, dakle, zaista prozor otvoren ka Zapadu, grad za koji je Petar Veliki hteo da postane važno mesto u životu ru­ skog naroda. Zimi se zaleđena Neva pretvara u put za saonice i u mesto za narodna ve­ selja. Za vreme karnevala - u sedmici maslaca - podižu se na reci veštački bregovi od leda s kosturom od dasaka i greda. S njihovih vrhova se spuštaju lake sa­ onice dugom raščišćenom stazom, kojom vozač juri tako brzo „da zastaje dah”. Slične staze se prave i drugde, u parkovima ili u dvorištima kuća, ali one na Nevi, koje nadzire policija, privlače veliko mnoštvo sveta. Čitav grad dolazi da posmatra. Reku i njene rukavce opkoračuju jedino pontonski mostovi. Dva prelaze Veliku Nevu. Veći vodi do trgovačkog Vasiljevskog ostrva, a početak mu je na trgu u blizini Admiraliteta (gde još uvek stoji veličanstveni kip Petra Velikog, delo Falkonea, ili, tačnije, urađeno u njegovom stilu). Sastavljen je od dvadeset jednog čamca, vezanih na dva kraja za natovarene i čvrsto privezane barke. Iz­ među čamaca postoji pokretni deo koji omogućuje lađama da prođu. Taj se most, kao i svi ostali, rastavljao početkom jeseni, ali se od 1779. ostavlja da ga led za­ robi. Kad dođe do pucanja leda most se raspada, a da bi ga obnovili čeka se da se led sasvim otopi. Grad je po zamisli osnivača trebalo da se razvija i južno i severno od reke, počev od Petropavlovske tvrđave. Razvoj je, međutim, krenuo nesimetrično: po­ lako na desnoj, prilično brzo na levoj obali Neve. Na toj obali četvrti Admiraliteta i Trg Petra Velikog obrazuju gradsko jezgro sve do kanala Mojke, poslednjeg koji će na jugu dobiti obalu od kamena. To je najmanje prostran gradski deo, ali najbo­ gatiji, najlepši, jedini gde su (izuzev ponekog carskog zdanja) kuće od kamena pravilo (30 javnih zgrada, 221 privatna kuća, od kojih su mnoge palate). Tu su ču­ vene ulice Malog i Velikog miliona, veličanstvena ulica duž Neve, početak Nevskog prospekta, Admiralitet, Zimski dvorac sa ogromnim trgom, muzej Ermitaž, Senat, crkva u mermeru sveti Isak, koja je veoma sporo građena od 1819. do 1858, na istoimenom trgu.111 Namernom, svesnom podelom na zone, odvojeni su bogati od siromašnih. Ka periferiji su odbačeni proizvodnja i delatnosti koje bi mogle dovesti do zakrčenja, na primer, prevoznički posao. Prevoznici imaju svoj grad, iza kanala Ligovič, bedan, ispresecan ledinama i sa stočnom pijacom. Istočno od Admirali­ teta nalazi se livnica topova (izgrađena u drvetu 1713, obnovljena u kamenu 1733), u susedstvu Arsenala, koji je knez Orlov gradio od 1770. do 1778. Grad ima i svoju kovnicu novca, mlinove duž Neve, uzvodno i nizvodno, svoje zana­ tlije koji se tu bolje hrane nego u Švedskoj ili Nemačkoj, jer tu svakog dana dobijaju kafu i votku pre obroka. U gradu se proizvode izvrsne tkanine holandskog tipa, a u obližnjoj Kazinki, radionica po uzoru na Goblene proizvodi lepe tapi­ serije. Najsporniji poduhvat je okupljanje dućana u prostrane pijace kao u M o­ skvi. Još 1713. godine postojala je jedna takva pijaca na „Petrogradskom ostrvu” 111 Guide Baedeker Russie, 1902, str. 88.

507

Gradovi

(blizu Petropavlovske tvrđave), a kasnije još jedna pored Admiraliteta. Posle požara u kome je stradala 1736, bila je 1784. preseljena na obe strane Velikog prospekta. Takva koncentracija primorava stanovnike Petrograda da dugo putuju. Cilj je ipak postignut: lepe četvrti sačuvale su zvanično i rezidencijalno obeležje. Izvestan nered ipak nije uklonjen. Poneka prljava koliba stoji kraj palate, a povrtnjaci (gde se skupljaju seljaci iz Rostova) pored parkova u kojima za dr­ žavne praznike svira vojna muzika. I ne može biti drugačije u gradu koji brzo ra­ ste, a pomažu mu visoke cene, velike mogućnosti zaposlenja, velika sredstva koja ulaže vlada. Petrograd 1750. godine ima 74 273 stanovnika; 1784. godine 192 486; 1789. godine 217 948. Mornari, vojnici i kadeti (sa porodicama) čine 55 621 sta­ novnika u 1789, dakle više od četvrtine ukupnog broja. Ovo veštačko obeležje na­ selja očituje se u ogromnoj razlici između muškog i ženskog stanovništva (148 520 muškaraca prema 69 428 žena). Sankt Petersburg je grad garnizona, slugu, mla­ dih ljudi. Ako je verovati broju krštenja i sahrana, grad povremeno ima više rođenja, ali brojke su nepotpune i nedovoljno pouzdane. S druge strane, veliki broj umiranja ljudi između 20 i 25 godina, pokazuje da prestonica privlači veliki broj mladih koji često plaćaju danak klimi, groznicama, tuberkulozi. U grad se doseljavaju razni ljudi: činovnici i plemići u težnji za napredo­ vanjem, mlađi sinovi iz dobrih porodica, oficiri, mornari, vojnici, tehničari, pro­ fesori, umetnici, zabavljači, kuvari, strani učitelji, guvernante i najviše od svih seljaci, koji dolaze iz siromašne okoline. Dolaze da rade kao prevoznici, prodavci hrane (koje optužuju, što je velika ironija, da su krivi za skupoću). Zimi dolaze da lome led na Nevi: led se seče na manje komade (to rade finski seljaci) koji služe za snabdevanje ledara koje svaka velika kuća ima u prizemlju. Neki rade kao či­ stači snega i leda za pola rublje dnevno; nikad kraja čišćenju prilaza bogatim kućama. Ima ih i koji rade kao vozači saonica, koji za jednu ili dve kopejke voze mušteriju dokle god želi u ogromnom gradu. Oni stoje na istim raskršćima na ko­ jim a leti stoje vozači visokih kočija. Finkinje su sobarice i kuvarice, prilagođuju se dužnostima, i često se dobro udaju. „Ti stanovnici [...], pripadnici mnogih naroda [...], čuvaju svoj način života” i verovanja. Grčke (pravoslavne) crkve su pored protestantskih hramova i crkava raskolnika. „Nema grada u svetu”, kaže dalje naš izveštač (1765), „gde gotovo svaki stanovnik govori toliki broj jezika. Nema ni najnižeg sluge, koji ne govori ruski, nemački i finski, a među obrazovanijim ljudima ima i onih koji govore osam ili devet jezika [...] i koji ponekad stvaraju neku ljupku mešavinu”.11^ Petrograd je i originalan upravo po toj mešavini. Godine 1790. J. G. Georgi se pita „imaju li Petrograđani neku osobenu prirodu”. Priznaje im sklonost ka no­ vinama, promenama, titulama, udobnosti, raskoši i trošenju — dmgim recima, sklonosti čoveka iz prestonice, oblikovane po obrascu ljudi sa dvora. Dvor stvara uzor, svojim zahtevima, svojim svečanostima koje često prerastaju u opšte ve­ selje. Tada su zgrada Admiraliteta, upravna zdanja i kuće bogatih izvanredno osvetljene.12 112 J. Savary, Dictionnaire..., V, col. 639.

508

Gradovi

„Droške građanina Sankt-Petersburga”, gravira iz XVIII veka, B. N. (Zbirka Viole)

Ogroman grad u siromašnoj oblasti bez prestanka stvara razne probleme oko snabdevanja. Razume se, ništa nije prostije nego baržama punim vode dono­ siti živu ribu iz jezera Ladoga i Onjega. Ovce i goveda stižu iz klanica u Ukrajini i Astrahanu, s Dona i Volge - to jest s udaljenosti od 2 000 vrsta, čak iz Turske. Slično je i sa snabdevanjem ostalom robom. Hronični deficit se popunjava iz carske blagajne i ogromnih prihoda plemića. Sav novac carstva sliva se u kneževske palate i bogate kuće. One su prepune tapiserija, skupocenog pokuć­ stva, izrezbarene i pozlaćene drvenarije, dok su im tavanice bojene u „klasičnom” stilu. Kao u Parizu i Londonu, kuće su podeljene u mnogobrojne posebne sobe, sa poslugom, koja je sve brojnija. Najčešći i najupečatljiviji prizor na ulicama grada i okoline je možda bučno prolaženje „ekipaža” sa konjima. Kočije su nužne u ogromnom gradu, čije su ulice blatnjave a dani veoma kratki zimi. Carskom naredbom su podrobno određena prava svakog: samo najviši generali ili oni koji imaju odgovarajući po­ ložaj, mogu da u kočiju upregnu šest konja sa dva konjanika na čelu, ne računa­ jući kočijaša. Pri dnu lestvice su poručnici i građani koji imaju pravo na dva konja, dok se zanatlije i trgovci moraju zadovoljiti samo sa jednim. Postoje i pro­ pisi kojim se određuje izgled livreje za poslugu prema statusu gospodara. Prili­ kom carskih prijema, kočije, kad stižu, naprave pred palatom još jedan krug, što

509

Gradovi

svima daje mogućnost da vidi druge i da budu viđeni. Tu se niko ne usuđuje da ima unajmljena kola s skromnim konjima i kočijašem obučenim u seljačku nošnju. Poslednja pojedinost: kada su dvorani pozvani na prijem u dvorac Peterhof, koji je kao i Versaj zapadno izvan grada, navodno, nijedan konj ne ostaje u Petrogradu.

Pretposlednje putovanje: Peking Mogli bismo još da proučavamo gradove, ali to ništa ne bi promenilo naše zaključke. Raskoš prestonica uvek drugi moraju da nose na leđima. Nijedna prestonica ne može da živi od soçstvenog rada. Sikst V (1585-1590), tvrdoglavi seljak, ne razume tadašnji Rim. Zeleo bi da ga natera da „radi”, da uvede proizvo­ dnju, plan koji stvarnost sama odbacuje, bez posredovanja ljudi.113 Sebastijan Mersije, kao i još neki, sanja da pretvori Pariz u morsku luku čime bi se uvele nove delatnosti. Čak i d a je bilo moguće obnoviti Pariz po uzoru na London, tada najveću svetsku luku, on bi još uvek ostao parazitski grad. Slično je sa svim prestonicama, svim gradovima gde blistaju svetlosti i neumerenosti civilizacije, ukusa i dokolice. Madrid i Lisabon, Rim i Venecija nastoje da sačuvaju raniju veličanstvenost, kao i Beč na vrhu evropske otmenosti u XVII i XVIII veku. Spisku možemo priključiti i Meksiko Siti, Limu i Rio de Žaneiro, od 1763. novu prestonicu Brazila, koja tako raste i u svom prirodno raskošnom okviru postaje ljudski lepa, da je putnici skoro ne prepoznaju posle godinu dana. Takođe i Delhi, gde preživljava raskoš Velikog Mogula, a i Bataviju, kojoj je rani kolonijalizam Holanđana dao najlepše ali već otrovno cveće. Postoji li lepši primer od Pekinga, prestonice mandžurskih careva: grad stoji na kapijama severa i šest meseci u godini trpi strašnu sibirsku zimu - užasan vetar, sneg i led. Ogromno stanovništvo (sigurno dva, možda i tri miliona stanov­ nika), prilagođava se nekako surovoj klimi koju niko ne bi izdržao bez obilja „ka­ menog uglja koji traje i gori pet-šest puta duže nego drveni ugalj.” 114 Krzno je obavezno zimi. Otac Magajan, čija je knjiga objavljena tek 1688, video je jednom u kraljevskoj dvorani Palate na okupu oko 4 000 mandarina umotanih „od glave do pete u skupoceno sobolovo krzno”. Bogati se doslovno obavijaju krznom, po­ stavljaju njime čizme, sedla, stolice, šatore. Manje bogati se zadovoljavaju jagnjećim krznom, siromasi ovčjim kožusima.115 U zimu, sve žene „nose kape i še­ šire, bilo da izlaze napolje u nosiljci ili na konju. ... U pravu su što tako postu­ paju”, kaže Đemeli Kareri, „jer ja uprkos odeći postavljenoj krznom gotovo da ne mogu da izdržim hladnoću [...]. Odlučio sam da napustim taj grad [19. oktobar 1697]”. „Studen je tolika zimi”, beleži neki otac jezuita osamdeset godina ka­ snije (1777), „da se ne može otvoriti prozor na severnoj strani, a led je duže od tri ј ј^ J. Delumeau, op. cit., str. 501 i dalje. 4 Otac De Magaillans, op. cit., str. 12. 115 Ibid., str. 176-177. 116 G. F. Gemelli Careri, op. cit., IV, str. 142 i 459.

510

i *|* Ц < p

Gradovi

Ulica u Pekingu za vreme svečanosti, u očekivanju da prođe car. Prva četvrtina XVIII veka (B. N., Kabinet grafike)

511

Gradovi

meseca debeo jednu i po stopu”.117 Carski kanal kojim se grad snabdeva, zatvo­ ren je zbog leda od novembra do marta. Godine 1752. car Kjen Long je da bi proslavio šezdeseti rođendan svoje majke, priredio svečani ulazak u Peking. Sve je bilo pripremljeno za dolazak rekama i kanalima na raskošnim lađama, ali je prerana hladnoća omela svečanost. Uzalud su hiljade slugu udarali po vodi da bi sprečili smrzavanje, ili pak vadili led koji se već uhvatio. Car i pratnja „morali su da zamene lađe saonicama”.118 Peking se sastojao od dva grada, starog i novog, kao i mnogih predgrađa (jednim pred svakom svojom kapijom, pri čemu je najrazvijenije bilo ono za­ padno, gde većina carskih puteva ulazi u grad). Grad je u središtu prostrane nizije, izložene vetrovima i što je još gore, nepredvidljivom izlivanju reka, Pej Hoa i njenih pritoka. Kada se pojave visoke vode, one mogu da poruše nasipe, pomere tok više kilometara dalje. Novi grad na jugu ima oblik pravougaonika, ne sasvim savršenog. Povezan je sa starim svojom širom stranom na severu. Stari grad je kvadrat sa stranicama kraćim od dužine pravougaonika s kojim se dodiruje. To je stari grad iz dinastije Ming sa carskom palatom u središtu. Prilikom osvajanja 1644, palata je znatno oštećena što se još dugo videlo. Pobednik će ta oštećenja tek kasnije popraviti. Pošto se materijal morao nabavljati na jugu, posebno ogromne grede, popravak se prilično odužio. Još u vreme dinastije Ming stari grad više nije mogao da prihvata sve broj­ nije stanovništvo prestonice, pa je zato i nastao pravougaoni grad na jugu, mnogo pre osvajanja 1644. godine: „Od 1524. imao je zemljane bedeme, zatim od 1564. zidine i kapije od opeke”. Osvajač je za sebe zadržao stari grad, pretvarajući ga u tatarski grad, dok su Kinezi odbačeni u južni grad. I stari i novi grad, oba četvorougaona, srazmerno su novija naselja, što do­ kazuje neuobičajena širina ulica, posebno onih u pravcu jug-sever; obično su ulice uže od istoka ka zapadu. Svaka ulica ima svoje ime: „Ulica kraljevih rodi­ telja, Ulica bele kule, Ulica gvozdenih lavova, Ulica suve ribe, Ulica rakije i tako redom. Moguće je kupiti knjigu u kojoj se navode imena i položaj ulica; nju ko­ riste sluge koji prate mandarine prilikom njihovih poseta, ili odlazaka u sudove. Takođe i raznosači njihovih poklona, pisama i naredaba po gradu... Najlepša ulica [mada ide od istoka ka zapadu], jeste ona koja ima naziv Cam-gan-kiaji, to jest Ulica Večnog mira [...], na čijoj su severnoj ivici zidovi kraljeve palate, a na južnoj različiti sudovi i dvorovi velikih plemića. Široka je više od trideset hvati [gotovo 60 metara] i na takvom je glasu d a je učenjaci navode kao sinonim za či­ tav grad; jer reći da je taj i taj u Ulici večnog mira, isto je kao i reći da je u Pe­ kingu” .119 ' “ ' ~ Te široke i provetrene ulice vrve od ljudi. „Toliko ima ljudi u tom gradu”, objašnjava otac Magajan, „da ne mogu čak ni da iznesem neku brojku. Sve ulice 117

••

•

•

'

•

# /

Misionari u Pekingu, Mémoires concernant l ’histoire, les sciences, les mœurs..., III, 1778. str. 424. 118 Pismo oca Amioa (Amiot), Peking, 20. oktobar 1752, u: Lettres édifiantes et curieuses éc­ rites des missions étrangères, XXIII, 1811, str. 133-134. 119 Otac De Magaillans, op. cit., str. 176-177.

512

Gradovi

F la n

dû i

i K iJr:£ "/£jH flrt' • ? » ' A . / j s -Л f t

B

m,

r

«?• -

- -W V

\ Vu и

dj

F i k in g

I

!\

J$ r

Itrja.

! J! / /

Vu jæ

l.in j a u

C u is o i$ i

29. PEKING U XVIII VEKU Šematski plan koji prikazuje raspored tri grada (starog, novog i carskog). A - veštačko brdo palate; B - ukrašena dvorišta (deo iz Opšte istorije putovanja, t. V, Pariz, 1748)

513

Gradovi

starog i novog grada su prepune, i one male i one velike, i one u sredini i one koje idu ka rubovima; gomila je svuda tako gusta da se može uporediti samo s onom na vašarima i procesijama kod nas u Evropi”.120 A 1735. otac Hald beleži: „Bezbroj ljudi ispunjava ulice, a takođe i sva sila konja, mazgi, magaraca, kamila, teretnih kola, dvokolica, nosiljki, ne računajući skupine od po sto ili dvesta ljudi koji se okupe na nekom mestu, da bi slušali gatare, posmatrali opsenare, slušali pevače i one koji čitaju ili pričaju da bi nasmejali ili razveselili, pa i videli šarla­ tane koji dele svoje lekarije i govore o njihovom izvanrednom delovanju. Ljudi višeg ranga bi svaki čas morali da zastaju da ispred njih ne ide konjanik, koji po­ tiskuje mnoštvo, opominjući ga da napravi mesta”.121* ' Jedan Spanac ne uspeva da bolje opiše koliko ima sveta na kineskim uli­ cama (1577) nego kaže: „Zrno žita koje bi se bacilo u vazduh, tu ne bi moglo da padne na zemlju ~ „Na sve strane”, beleži neki engleski putnik dva veka ka­ snije, „viđaju se radnici sa svojim alatom koji traže posao i torbari koiji nude svoju robu . Mnoštvo može da se objasni velikim brojem stanovnika 1793. go­ dine. Peking tada ni izdaleka nije prostran kao London, ali je verovatno dva ili tri puta gušće naseljen. Pored toga, kuće su niske, čak i one bogatih. Ako imaju - kao što je često slučaj —pet ili šest stanova, oni nisu jedan iznad drugog kao u Evropi, već „jedan pored drugog, razdvojeni širokim dvorištima”.124125Divnu ulicu Čam-gan-kiaji ne treba zamišljati kao niz odbojnih fasada naspram carske palate. Kao prvo, bilo bi neumesno da se takva raskoš nalazi pored carevog doma. Nadalje, običaj je da svaka od tih palata prema ulici ima samo jednu veliku kapiju s dve dosta niske građevine s obe strane, koje zauzimaju sluge, trgovci i radnici. Ulice su oivičene radionicama i radnjama s visokim motkama sa zastavicama na kojima su ispisani nazivi firmi. Visoke kuće plemića su odmaknute od ulice, koja pripada isključivo trgovcima i zanatlijama. „То je dosta udobno; u našim gradovima (u Evropi)”, primećuje otac Magajan, „mnoge ulice su oivičene kućama imućnih ljudi; svi su prinuđeni da u nabavku odlaze daleko do pijace ili luke, dok se u Pekingu, a tako je i u svim drugim gradovima u Kini, ispred kućnog praga može kupiti sve po­ trebno za život, pa čak i za zabavu. Tu su i prodavnice, i krčme i dućani”.12’’ Slično je u svim kineskim gradovima. Na mnogim slikama iz XVIII veka prikazanje red niskih radnji duž ulice u Nankingu, ili kuća u Tjen Činu, otvorenih prema dvorištu. Na nekim veoma vrednim „svicima” iz XII veka vidimo iste pri­ zore - iste krčme s klupama, iste dućane, nosače, vozače dvokolica, volovske zaprege. Svuda je grozničavo, svuda čovek nerado propušta drugog, svi se laktaju, čovek tu opstaje radom, spretnošću i skromnošću. Ljudi kao da žive ni od čega, „smišljaju razne dosetke da prežive”. „Ма koliko nešto izgledalo jeftino i nepotrebno, i to nađe svrhu i dobit. Na primer, samo u Pekingu ima preko 1 000 ™ Ibid., str. 278. 2 J.-B. du Halde, op. cit., I, str. 114. 19, G. de Mendoza. Histoire du grand royaume de la Chine..., str. 195. Macartney, op. cit., III, str. 145. ^Р. Sonnerat, op. cit., II, str. 13. 125 Otac De Magaillans, op. cit., str. 277-278.

514

Gradovi

Pekinške trgovine: poredane su u gotovo neprekinutom nizu, a iza njih su stambene kuće, koje su i same niske, bez fasade na ulici, a raspoređene su oko unutrašnjih dvorišta i vrtova. Kabinet grafike (otisak B. N.)

porodica [oko 1656] koje nemaju drugog zanimanja sem prodaje šibica i fitilja za paljenje vatre. Ima ih barem isto toliko koje žive od sakupljanja po ulicama krpica svilenih tkanina i sukna od pamuka i konoplje, komadića hartije i drugih sličnih stvari koje čiste ili peru a potom prodaju drugima, koji ih upotrebljavaju na razne načine i imaju korist”.126 Otac Las Kortes (1626) je video u kantonskoj Kini 126 Abbé Prévost, op. cit., VI, str. 126.

515

Gradovi

nosače koji kao dopunski rad obrađuju baštice. A prodavci čorbe od trava se sreću u svakoj kineskoj ulici. Poslovica glasi: „U Kineskom kraljevstvu ništa se ne baca Sve to, zapravo, pokazuje obim skrivenog, posvudašnjeg siromaštva. Ra­ skoš u kojoj žive car, velikaši i mandarini, nema ništa sa tim životom na dnu. Putnici su nam ostavili brojne opise Carske palate, zasebnog grada u starom delu Pekinga. Izgrađena je na mestu dvora Juana (mongolskog), i gotovo je nasledila raskoš dinastije Ming, iako je trebalo obnoviti ruševine iz 1644. godine. Dva zamašna bedema, jedan iza drugog, i oba u obliku visokog četvorougla „odvajaju Palatu od starog grada”. Spoljni bedem je „spolja i iznutra premazan cementom i crvenim krečom, a pokriven krovićem od lakiranih opeka zlatnožute boje”. Unu­ trašnji bedem je izgrađen od „od krupnih jednakih opeka i ukrašen pravilnim kruništima ; ispred njega je dugačak i dubok jarak, pun vode u „kojoj pliva izvrsna riba . Između dva bedema su palate raznih namena, rečica s mostovima, a nešto više na zapadu prostrano veštačko jezero.127 Jezgro palate je iza drugog bedema. To je zabranjeni grad, Žuti grad gde živi car. Štite ga stražari, nadglednici kapija, protokol, bedemi, jarkovi i prostrani ugaoni paviljoni savijenih krovova, Kia leu. Svaka zgrada, svaka vrata, svaki most imaju svoj naziv i namenu. Zabranjeni grad je pravougaonik stranica od 1 000 i 780 metara. Pa ipak, lakše je opisati njegove prazne dvorane, ruševne, onakve kako su ih radoznali Evropljani mogli da razgledaju posle 1900, nego nekadašnju aktivnost u njemu za koju naslućujemo da je bila znatna. Čitav grad je dostizao vrhunac na tom izvoru moći i blagostanja. Koliko je bio značajan vidi se u beskrajnim spiskovima carevih prihoda, kako u novcu, tako i u naturi. Ne znamo šta bi moglo predstavljati „osamnaest miliona šest stotina hiljada srebrnih ekija”, koliko iznosi, negde 1669, glavni deo car­ skog prihoda u novcu. Dodatni prihod, takođe u novcu, dolazi od zaplena, posred­ nih poreza, imanja Krune i caričinih imanja. Najopipljivija i najneobičnija je koli­ čina dažbina u naturi koja do vrha puni skladišta na Dvoru; na primer, 43 328 134 „vreće pirinča i žita”, više od milion glava soli, znatne količine crvene boje, laka, suvog voća, bala svile, lake svile, sirove svile, somota, satena, damasta, pamu­ čnog i konopljinog platna, vreća ovsa (za careve konje), bezbroj svežnjeva slame, živih životinja, divljači, ulja, maslaca, začina, plemenitih vina, najrazličitijeg voća.128 ‘ Otac Magajan je zapanjen ovom ogromnom količinom proizvoda kao i go­ milama zlatnih i srebrnih poslužavnika punih hrane, naslaganih jedan iznad dru­ gog na carevim gozbama. Takva je svečanost održana 9. decembra 1669. posle sahrane oca Žana Adama,129 oca jezuite koji je 1661. zajedno s ocem Ferbistom, „na veliko iznenađenje Dvora”, uspeo da na vrh jedne od kula podigne ogromno zvono. To je zvono bilo veće od onog u Erfurtu koje je, kako se tvrdilo (ali ipak pogrešno) bilo najteže i najveće u Evropi i na svetu. Da bi se postavilo trebalo je napraviti jednu mašinu, i zaposliti na hiljade rukü. U to zvono stražari su noću 1 7 Otac De Magaillans, op. cit., str. 278 i dalje. ;j„ Otac De Magaillans, op. cit., str. 268-271. ш Ibid., str. 272-273.

516

Gradovi

udarali i tako označavali sate. Straža na vrhu druge kule odgovarala je udarajući u ogromni bakarni doboš. Zvono nije imalo tučak a po njemu je udarano čekićem tako da je proizvođen „tako prijatan i skladan zvuk kao da dolazi sa nekog mu­ zičkog instrumenta, a ne zvona”.130 U Kini se tada vreme merilo sagorevanjem štapića ili fitilja od slepljene strugotine koja ravnomerno sagoreva. Čovek sa Za­ pada, ponosan na svoje satove, samo će se umereno diviti (za razliku od oca Magajana), tom „pronalasku dostojnom čudesne marljivosti Kineza”.131 Nevolja je što bolje poznajemo dvorske prizore nego riblju pijacu gde se ribe donose žive u sudovima s vodom, kao i pijace divljači, gde putnici povre­ meno vide ogroman broj srndaća, fazana i jarebica. Tu, naime, ono neuobičajeno skriva ono svakodnevno.

London: od Elizabete I do Džordža III Ali vratimo se s tih dalekih obala u Englesku, gde ćemo s Londonom za­ ključiti poglavlje i knjigu.132 A o čudesnom razvoju Londona se sve ili zna ili se može saznati. Još za vreme vladavine Elizabete I posmatrači vide London kao poseban svet. Za Tomasa Dekera je London „kralj svih gradova”. Sa svojom rekom neuporedivo je za njega lepši od Venecije s Velikim kanalom (koja, kako kaže, pruža bled prizor u poređenju s Londonom).133 Semjuel Džonson (20. septembra 1777) još je liričniji: „Biti umoran od Londona isto je što i biti umoran od života; jer London ima sve što život može da priušti”.134135 Kraljevska vlada i sama ima takve iluzije, mada joj ogromna prestonica stalno uliva strah. S njenog stanovišta London je čudovište čiji nezdrav rast treba po svaku cenu sputati. A uticajne i sopstvenike najviše uznemiriva navala siroma­ šnih i umnožavanje krovinjara, te pojavljivanje gamadi koja preti svom stanov­ ništvu, uključujući i bogate. Stou piše da tako raste opasnost za kraljicu, a povećava se i smrtnost u čitavom narodu (... and so a danger to the Queen’s own life and the spreading o f mortality over the whole nation). 5 Podizanje novih građevina se prvi put zabranjuje 1580 (osim onih koje grade bogati). Potom se zabrane donose 1593, 1607,1625. To, međutim, dovodi do podele postojećih kuća i divlje gradnje od loše opeke u dvorištima starih kuća, daleko od ulica, čak i od sporednih. Množe se i udžerice i kućerci na zemljištu čije je vlasništvo nepoznato. Ako neka od tih građevina dospe pod udar zakona, gubitak nije veliki. Svako okušava sreću i tako 130 Ibid., str. 150-151. 13'Љг'<Ј; str. 153-154. 132 Za naredne stranice koristio sam sledeća delà: William Besant, London in the Eighteenth Century, 1902; André Parreaux La Vie quotidienne en Angleterre au temps de George III\ Léonce Peillard, La Vie quotidienne à Londres au temps de Nelson et de Wellington, 1774—1852 (1968); Lemonnier, La Vie quotidienne en Angleterre sous Elisabeth; T. F. Reddaway, The Rebuilding of Lon­ don after the Great Fire, 194Q; The Ambulator or the stranger’s Companion in a tour of London (1782); Georges Rude, Hanoverian London (1971); M. Dorothy George, London Life in the Eigh­ teenth Century, 1964. 133 M. T. Jones-Davies, op. cit., I, str. 193. 134 M. T. Jones-Davies, op. cit., I, str. 149. 135 John Stow, A Survey o f London (1603), 1720, II, str. 34.

517

g p i f f

Londonska luka krajem XVIII veka, Tauer i u daljini

518

Katedrala svetog Pavla, B. N. (foto Žirodon)

519

Gradovi

niču spletovi, lavirinti uličica i prolaza, kuća s dva, tri, četiri ulaza ili izlaza. Lon­ don je 1732. godine, prema nekim podacima, imao 5 099 ulica (streets), prolaza (lanes) i trgova (squares) i 95 968 kuća. Dakle, porast stanovništva u Londonu nije ni obuzdan ni zaustavljen. Grad verovatno ima 93 000 stanovnika godine 1563; 123 000 godine 1580; 152 000 u razdoblju 1593-1595; 317 000 godine 1632; 700 000 godine 1200. i 860 000 krajem XVIII veka. Bio je to tada najveći grad u Evropi, s kojim se jedino Pariz mogao meriti. London zavisi od Temze. Upravo zbog nje ima oblik polumeseca. Isticao se Londonski most koji je povezivao Siti s predgrađem Sautvark, tada jedini most na reci (300 metara od današnjeg Londonskog mosta). Plima i oseka su gurale bro­ dove. Tako se nizvodno od mosta nalazio pool, bazen, to jest londonska luka s ke­ jovima, molovima, u kojoj se mogla videti čitava šuma jarbola (godine 1798. bilo je 13 444 broda). Zavisno od tereta koji treba da istovare, jedrenjaci plove do Keja sv. Katarine, gde dolaze ugljari iz Njukastla, ili do Keja Bilingsgejt, ako nose svežu ribu, ili voze na liniji Bilingsgejt - Grejvsend i obratno. Laki jedrenjaci s jednim jarbolom, barže, brodovi s ceradom (tilt boats), skele i čamci prevoze s jedne obale reke na drugu, sa prekomorskih brodova do kejova - što se ne može izbeći kada su kejovi uvozdno od luke. Takav je slučaj s kejom Vintri gde se istovaraju bačve s vinom s Rajne, iz Francuske, Španije, Portugaise, sa Kanarskih ostrva. Nedaleko se nalazi Stiljard, do 1597. sedište Hanzeatskog saveza, koji je posle proterivanja stranih trgovaca „isključivo namenjen degustaciji rajnskih vina . Jedan lik iz komada Tomasa Dekera kaže: „Došao sam da vas zamolim da se sretnete s njim u kući rajnskog vina u Stiljardu”.136 Reka se sve više koristi nizvodno ka moru, tim više što dokovi - bazeni u krivinama reke - još nisu iskopani, osim doka Brunsvik (1656) koji pripada Istočnoindijskoj kompaniji. Drugi, Grinland dok, posle četiri godine gradnje dovršen je 1700. i bio namenjen brodovima za lov na kitove. Pravi veliki dokovi potiču s kraja XVIII veka. Prva predstava o trgovačkoj luci stiče se u Bilingsgejtu, ili na istovarnom doku longonskog Tauera, ili, još bolje, u ključnoj tački, carinarnici (Custom House), koja je izgorela 1666, ali ju je Čarls II ubrzo ponovo podigao (1668). Prizor se produžuje do Retklifa, „zloglasnog stecišta prostituki i lopova”, Lajmhausa, tamošnjih peći za kreč i štavionica kože, sve do Blekvola, gde prija­ tan pogled na usidrene brodove remeti „veoma jak miris katrana”. Istočni London - brodsko, zanatlijsko mesto u kojem se događaju i nečasne stvari - ne pruža ugo­ dan prizor, a njegov vonj je i suviše stvaran. ' v Siromasi gledaju kako bogataši silaze sa usidrenih brodova i dospevaju u is­ kušenje. U toku 1798. „Velike krađe na Temzi [...] svih vrsta trgovačkih dobara, a posebno onih iz Zapadne Indije, (...] najstrašnija su nesreća”. „Rečni pirati”, koji deluju u organizovanim bandama, koji ukradu neko sidro ili uže kad im se ukaže prilika, i nisu najopasniji razbojnici. Taj naziv bi se mogao pripisati noćnim plja­ čkašima, lađarima, mornarima na šlepovima ili teretnim brodovima, pretraživačima reke koji bajagi traže staru užariju, gvožđe ili prosuti ugalj, te najzad, nji­ hovim jaLacima.u / !“ М. Т. Jones-Davies, op. cit., I, str. 177. Ј/ P. Colquhoun, op. cit., I, str. 293-327.

520

Gradovi

London: Westminster u vreme Stjuarta. Gravira iz 1643. godine (Zbirka Viole)

Ove moralizatorske žalbe, preuzete iz Rasprave o policiji (1801), lepo dočaravaju sumnjivi svet poola - velikog područja vode, drveta, jedara, katrana, teškog fizičkog rada na margini života prestonice, ali svakako povezane s njom putevima od kojih običini građanin Londona najčešće vidi samo jedan kraj. Pre izgradnje Vestminsterskog mosta (završenog 1750), samo jedan most, kako smo već rekli, prelazio je Temzu. Na njegovim ivicama bile su radnje pa je izgledao kao prometna trgovačka ulica. Vodio je u siromašno predgrađe Sautvark, s nekoliko bircuza, pet zatvora na lošem glasu, nekoliko pozorišta (u kojima su prikazivani Šekspirovi komadi, ali koja nisu preživela englesku revoluciju), i dva ili tri cirkusa (Ber Garden, Pariz Garden). Pravi grad se nalazi na severnoj obali, nešto višoj od suprotne, i ima dve znamenitosti, Katedralu sv. Pavla (St. Paul’s Church) i Tauer. Upravo ka severu vodi splet ulica, prolaza, uličica kojima je London vezan za grofovije i unutrašnjost Engleske. Glavni putevi, koji svi potiču iz rimskog doba, idu ka Mančesteru, Oksfordu, Dansteblu i Kembridžu. Tu pro­ laze kola i kočije, a uskoro diližanse i poštanski konji. U tom smeru londonski sa­ obraćaj prelazi u mrežu dobrih puteva. Duž reke (ali leđima prema njoj), jezgro Londona je gusta masa zgrada, ulica, trgova. To je Siti (veličine 160 hektara) okružen starim zidinama. Podignute na mestu starog rimskog bedema, srušene su u XII veku u delu prema reci, gde su kejovi, molovi, pontonska pristaništa vrlo rano probili beskorisnu zaštitu. S druge strane, zidine su se sačuvale u izlomljenoj, približno lučnoj liniji, koja ide od Blek Frajers Stepsa ili Brajdvel Doka do Tauera. Sedam kapija prekidaju liniju: Ladgejt, Njugejt, Oldersgejt, Kriplgejt, Murgejt, Bišopsgejt, Aldgejt. Nasuprot svake od njih, duboko prodirući u predgrađa, ograda predstavlja granicu nadležnosti Londona. Ta predgrađa su liberties, ponekad prostrana područja izvan bedema.

521

Gradovi

Tako se ograda ispred Bišopsgejta nalazila na rubu Smitfilda, zapadno od Holborna. Slično tome, izlazeći iz Ladgejta trebalo je ići pravo niz Flit Strit da bi se stiglo do Tempi Bara, u visini hrama bivših Templara, na ulazu na Strand. Dugo je Tempi Bar imao samo prostu drvenu kapiju. Tako se London, ili tačnije Siti, još pre vladavine Elizabete I prelio preko uskih granica do svoje bliske okoline, ve­ zujući se za nju nizom puteva oivičenih kućama. U doba Elizabete I i Šekspira, srce grada kuca unutar zidina. Središte mu je na osi koja se pruža od Londonskog m osta ka severu do Bišopsgejta. Osa zapad-istok označena je nizom ulica od Njugejta na zapadu do Aldgejta na istoku. U doba Elizabete I gradska raskršća su se nalazila u blizini Berze, na zapadnom kraju Ulice Lombard. Na dva koraka odatle, na Kornhilu, uzdiže se Royal Exchange (berza). Os­ novao ju je 1566. godine Tomas Grešam i najpre se zvala, po uzoru na antverpensku, Kraljevska berza (Byrsa Londinensis, vulgo the Royal Exchange, kako piše u dnu jedne gravire iz XVII veka). Ovaj drugi naziv je dobila 1570. po na­ redbi Elizabete L Svedoci tvrde d a je to bila prava Vavilonska kula, posebno oko podne, kada bi je pohodili trgovci. A unaokolo su lepo uređene radnje privlačile bogate kupce. U blizini Kraljevske berze, nalazili su se i Gildhol (londonska većшса), kao i prvo sedište Engleske banke (koja je bila smeštena u Grosers Hol, ve­ likom skladištu potrepština, pre nego što će se 1734. preseliti u svoje raskošno zdanje). ‘ Sva silina života u Londonu očituje se i na pijacama, Vest Smitfildu, veli­ kom prostoru blizu gradskih bedema, gde se ponedeljkom i petkom prodaju konji i stoka; Bilingsgejtu, pijaci sveže ribe na Temzi; Liden Holu u pravcu Sitija, pijaci sa krovom od olova, starim skladištem žita, gde su se meso i kože prodavali na veliko. O tim središtima se ipak ne može reći sve, kao ni o krčmama, restoranima i pozorištima, koji su se obično nalazili na periferiji i, prema tome, bili namenjeni narodu, a takođe ne i o kafanama ( Coffee Elouses), tako posećenim u XVII veku d a je vlada već razmišljala da ih zabrani. A što se tiče mesta gde nije bilo sigurno ići sam, glasine i promene mode čine sumnjivim sve ulice, a ne samo stare napu­ štene samostane u koje su se uselili beskućnici. London kao da je uživao da go­ vori loše o sebi. " Siti nije jedini takmac na obalama Temze. U poređenju s njim, Pariz je usamljen. Vestminster, uzvodno od Londona, sasvim je nešto različito od Versaja (kasnog ostvarenja ех nihilo). To je stari i živi grad. Dvorac Vestminster, pored Opatije, koji je Henri VIII napustio, postao je sedište Parlamenta i glavnih su­ dova. To je sastajalište advokata i parničara. Kraljevska kuća se smestila nešto dalje, u Vajthol (Beli dvor), na obali Temze. Vestminster je, dakle, ujedno i Versaj i Sen-Deni i čak Vrhovni sud Pariza. To poređenje pravim zato da bih ukazao na izuzetnu privlačnost tog drugog pola u razvoju Londona. Tako je Flit Strit, ulica koja pripada Sitiju, mesto pravnika, ad­ vokata, tužilaca i studenata prava. Odatle se uporno gleda ka zapadu. A Strand, koji je van Sitija i nešto dalje od Temze vodi u Vestminster, postaje četvrt plemstva. Ono tu gradi kuće, a uskoro (1609) se na tom mestu otvara druga berza.

522

Gradovi

Tu se u radnjama još za vladavine Džemsa I veoma dobro prodaju pomodne stvari i perike. U XVII i XVIII veku grad se u isto vreme širi u svim pravcima. Na obodu niču užasne četvrti, često naselja potleušica, s prljavom proizvodnjom (posebno je mnogo ciglana), svinjcima gde životinje hrane gradskim otpacima, gomilama smeća, musavim ulicama. Takvo naselje je i Vajtčepel, gde rade siromašni obu­ ćari. Na nekim drugim sličnim mestima su svilari i vunari. Polja nestaju iz neposredne blizine Londona izuzev u zapadnim četvrtima, gde još postoje zelene površine u Hajd parku i Sent-Džems parku, kao i u vrto­ vima bogatih kuća. U doba Šekspira i Tomasa Dekera, grad je još uvek okružen zelenilom, ledinama, poljima, drvećem i pravim selima, gde su se lovile patke, gde se odlazilo u seoske krčme na pivo i kolače sa začinima (u Hogsdonu), kao i u „Is­ lington vajt pot”, gde je služena neka vrsta krema koji je doneo ugled selu Isling­ ton. U to vreme „vetar koji duva u spoljnim četvrtima prestonice”, piše najmlađa spisateljica-biograf Tomasa Dekera, „nije uvek težak i zagađen: u pozorištima na jugu, severu i severozapadu, skuplja se sva Vesela Engleska, a tanana i treperava uobrazilja prožima predgrađa, pa i ćeli grad”. Vesela Engleska, tj. Engleska selja­ čkog Srednjeg veka, jeste romantičarsko, ali nipošto pogrešno viđenje. Ipak, srećni spoj neće potrajati.138 London će se kao celina naposletku podeliti na dva delà. Odavno započeto kretanje se ubrzava posle velikog požara 1666. koji je uništio središte, gotovo či­ tav Siti. Pre nesreće, Vilijem Peti je već 1662. objašnjavao da London u kome vetrovi uglavnom duvaju sa zapada, i raste u smeru zapadu da bi izbegao „dim, is­ parenja i vonj čitavog istočnog delà. [...]. Tako se i palate najznačajnijih ljudi premeštaju ka zapadu, a s njima i kuće onih koji zavise od njih. Tako kuće u Sitiju postaju prostorije trgovačkih društava ili se pretvaraju u zgrade s više stanova za iznajmljivanje”.139 Na taj način londonsko bogatstvo polako klizi ka zapadu. Dok je centar grada u XVII veku još uvek u susedstvu Kornhila, danas (1979) nije da­ leko od Cering Krosa, to jest na zapadnom kraju Stranda. Veliki je put preden. U međuvremenu, istok i neke periferijske četvrti se sve više proletarizuju. Svuda gde nađe mesta u Londonu, smešta se i ukorenjuje beda. Najmračnije stra­ nice povesti o Londonu odnose se na dve vrste nevoljnika: Iraca i Jevreja Srednje Evrope. Irci veoma rano počinju da se doseljavaju iz najsiromašnijih oblasti svog ostrva. To su seljaci koji su u domovini osuđeni na puko preživljavanje zbog režima zemljišnog vlasništva, ali i zbog porasta stanovništva koji ostrvo dovodi do katastrofe 1846. Žive sa stokom, dele s njom svoje kolibice, hrane se s malo mleka i krompira. Svikli su na težak rad, ne beže ni od kakvog posla, redovno pri­ likom kosidbe nadnice u okolini Londona. Odatle neki odlaze u sam London, gde se upinju da ostanu. Gomilaju se po bednim stanovima parohije Sent-Džils, nji­ hove tvrđave, severno 6d Sitija. Stanujući i po dvanaestorica u jednoj sobi bez 138 M. T. Jones-Davies, op. cit., I, str. 166. 139 W. Petty, „Traité des taxes et contributions”, u: Les Œeuvres économiques de Sir William Petty, 1905,1, str. 39^t0.

523

Gradovi

prozora, oni prihvataju nadnice ispod tarife, a rade kao istovarivači, raznosači mleka, ciglari, pa čak i kao iznajmljivači stanova. Nedeljom kada obično piju među njima izbijaju tuče. Još se više sukobljavaju s engleskim proleterima, koji se rado tuku sa tim suparnicima koje ne mogu da uklone. Istu tragičnu sudbinu imaju Jevreji iz Srednje Evrope, koji beže pred pro­ gonima iz Češke 1744, iz Poljske 1772. Godine 1734. u Engleskoj ih je 5 000 ili 6 000, a 1800. samo u Londonu 20 000. Na njima domaće stanovništvo često is­ paljuje svoj bes. Pokušaji sinagoga da zaustave opasno doseljavanje, koje ide preko Holandije, propadaju. A šta rade ti nesrećnici, kada stignu? Jevreji koji su se ranije naselili, pomažu im, ali ne mogu ni da ih oteraju s ostrva niti da ih izdržavaju. Londonski esnafi ih ne primaju. Tako silom prilika postaju starinari, trgovci starim gvožđem koji viču ulicama, ponekad vozeći stara kola. Neki od njih su varalice, sitni lopovi, falsifikatori, kupci ukradenih stvari. (To što su neki od njih kasnije uspeli kao profesionalni bokseri, pa čak i kao prom oted boksa za­ snovanog na nauci, neće popraviti njihov ugled, mada je slavni šampion Danijel Mendoza imao mnoštvo sledbenika.)140 Tek se sa stanovišta siromašnih može shvatiti drama Londona, bujanje kri­ minala u njemu, njegov polusvet, njegov teški život. Recimo, ipak, da se materi­ jalno stanje popravilo, slično kao i u Parizu, s popločanim ulicama, vodovodom, nadzorom gradnje i boljim uličnim osvetljenjem. Možemo da zaključimo d a je London, uz Pariz, dobar primer evropske prestonice Starog poretka. Raskoš koji drugi treba da plate, skup nekolicine izabra­ nika, mnoštvo slugu i siromaha, sve je to povezano zajedničkom sudbinom veli­ kog naselja. Da li su nabrojani zaista imali nešto zajedničko? Jesu, jeziva prljavština i vonj ulica, poznati su gospodarima jednako kao i običnom svetu. Stvaraju ih, pre svega, ovi potonji, ali ih osećaju svi. Verovatno je da su do sredine XVIII veka mnoga sela bila manje prljava nego veliki gradovi; čak je i srednjovekovni grad bio prijatniji za stanovanje i čistiji, kao što tvrdi Luis M am ford.141 Taj grad se nije mučio pod pritiskom velikog broja ljudi, koji bi mu donosili veličinu i bedu u isto vreme; bio je široko otvoren prema selu i imao vodu unutar zidina. S druge strane, ogromni grad ne može da izađe na kraj sa sve ozbiljnijim zadacima, kao prvo da održava elementarnu čistoću. Snabdevanje, borba protiv poplava i požara, kao i održavanje mira imaju prvenstvo. A čak i da hoće, nedostaju mu sredstva. U njemu su i najgore materijalne gadosti pravilo. Sve je to posledica suviše velikog broja ljudi. Ali veliki grad ih kao magnet privlači. Od njega, velikog parazita, svako iskamči neku mrvicu i u njemu nađe utočište. Prestupnici su dokaz da se uvek nešto može napabirčiti u takvim grado­ vima. Lopovi se okupljaju u najbogatijim gradovima. Kolkun 1798. jadikuje: „Stanje [...] se potpuno promenilo od nestanka stare vlasti u Lrancuskoj. Gomile nitkova i prestupnika koji su do tada dolazili u Pariz iz čitave Evrope, sada u Lon­ donu vide mesto gde najbolje mogu da deluju”. Pariz je upropašćen a pacovi naj^ P . Colquhoun, op. cil., I, str. 166-168, 250-251. L. Mumford, La Cité à travers l ’histoire, str. 375 i dalje.

524

Gradovi

puštaju brod. „Nepoznavanje engleskog jezika (što nam je ranije pružalo izvesnu zaštitu), više nije prepreka... Nikada ranije naš jezik toliko stranaca nije razumevalo, i nikada se ranije francuski nije toliko govorio u našoj zemlji, naročito među mladima”.142 ' ~ '

Urbanizacija, znak pojave novog čoveka Nećemo slediti tužnog konzervativca kakav je bio Kolkun. Veliki gradovi imaju svoje mane i vrline. Oni stvaraju, da ponovimo, savremenu državu isto to­ liko koliko i ona njih. S njihovim podsticajem rastu nacionalna tržišta, ali i same nacije. Oni su u osnovi kapitalizma i moderne civilizacije koja u Evropi svakog dana sve više stapa različite boje. Za istoričara su gradovi dobro merilo razvoja Evrope i drugih kontinenata. Uz dobro tumačenje, njihovo proučavanje pomaže da se stkene opšti i obuhvatni pogled na čitavu istoriju materijalnog života. Glavni je problem rasta u ekonomiji Starog poretka. Gradovi su u tom ra­ zdoblju primer duboke neravnoteže, nesimetričnog rasta, iracionalnog i neprodu­ ktivnog ulaganja na razini nacije. Da li su za to odgovorni raskoš i apetiti tih og­ romnih parazita? To kaže Žan-Žak Ruso u delu Emil: „Veliki gradovi iscrpljuju državu i slabe je. Bogatstvo koje oni proizvode prividno je i varljivo. Tu je mnogo novca, ali malo učinka. Kažu da grad Pariz francuskom kralju vredi koliko jedna pokrajina. Ja mislim da ga košta koliko više njih; takođe i da pokrajine hrane Pa­ riz i da se glavnina njihovih prihoda sliva u taj grad i tu ostaje, nikad se ne vraća­ jući ni narodu ni kralju. Teško je shvatiti da u ovom veku matematičara nema ni jednog koji uviđa da bi Francuska bila znatno moćnija kad bi Pariz bio uni­ šten”.14314 Tumačenje je pogrešno, ali ne sasvim. Problem je bar postavljen. A nije li čovek s kraja XVIII veka, koji pažljivo prati događanja svog vremena, u pravu što se pita da li ta gradska čudovišta na Zapadu nisu najava onoga što se već dogodilo Rimskom carstvu, koje se gušilo pod nekorisnim teretom grada Rima, ili onoga što je bilo u Kini koja je nosila na svojim leđima ogromnu tromu masu svog ve­ likog grada na severu, Pekinga? Takva nagomilavan]a, smatrao je čovek kraja XVIII veka, mogla bi da znače kraj razvoja. Znamo da do nečeg takvog nije došlo. Sebastijan Mersije, koji je zamišljao kako će svet izgledati godine 2440,1 4 grešio je jer je smatrao da će budući svet ostati u istim razmerama. On je gledao budućnost sa stanovišta svog doba, to jest Francuske Luja XVI. Nije mu ni padalo na um kakve se ogromne mogućnosti otvaraju pred čudovišnim naseljima njego­ vog doba. A mnogoljudni gradovi, delimično parazitski, ne stvaraju se svojom voljom. Oni su ono što im društvo, ekonomija, politika dozvoljavaju da budu. Oni su ne­ kakav aršin, nekakvo merilo. Oni svoju raskoš uporno pokazuju zato što su društvo, ekonomija, kulturni i politički poredak tako oblikovani, što se u njima

851.

142 P. Colquhoun, op. cit., II, str. 301-302. 143 Jean-Jacques Rousseau, Émile, u: Œuvres complètes, izd. ’Pléiade’ IV knjiga, 1969, str. “ 144 S. Mercier, L ’An deux mille quatre cent quarante.

525

Gradovi

gomilaju kapital i viškovi, ali delimično i zato što ne znaju šta bi bolje učinili s njom. Iznad svega ne treba suditi jedino o velikom gradu, pošto je on deo mreže gradskih sistema, koje pokreće, ali koji i njega određuju. Krajem XVIII veka do­ lazi do postupne urbanizacije koja će se ubrzati u narednom veku. Promena izgleda Londona i Pariza odražava promenu načina života. Svet Starog poretka, uglavnom seljački, polako iščezava. Veliki gradovi nisu jedini koji dovode do oblikovanja novog poretka. Dešava se i da su glavni gradovi često pre posmatrači nego učesnici u industrijskoj revoluciji koja će uslediti. Nije London doveo do novog doba, već je to delo Mančestera, Birmingema, Lidsa, Glazgova i mnoštva malih proleterskih gradova. U nove poduhvate se ne ulaže čak ni nagomilani ka­ pital patricija u XVIII veku. London će početi da koristi industrijski pokret svojim novcem tek od 1830. Iako je na trenutak izgledalo kao da će prihvatiti novu in­ dustriju, Pariz je odustao od nje osnivanjem pravih industrijskih središta u blizini rudnika uglja na severu, u Alzasu, sa njegovim rekama kao energetskim izvorima, kao i u Loreni gde se proizvodilo gvožđe. U Francuskoj su to kasni procesi. Fran­ cuzi koji su posećivali Englesku u XIX veku, bili su često užasnuti koncentraci­ jom i ružnoćom industrije u razvoju, o kojoj su iznosili kritičke primedbe. Za njih se radilo o „poslednjem krugu pakla”, kao što je rekao Ipolit Ten. Oni, međutim, nisu shvatali da takva Engleska, u mukama urbanizacije, gomilanja ljudi u loše sagrađenim gradovima, najavljuje budućnost i Francuske i svih zemalja na putu industrijalizacije. Da li posetioci Sjedinjenih Država ili Japana danas znaju da gledaju u blisku ili dalju budućnost svojih zemalja?

526

ZAKLJUČAK

Knjige, čak i istorijske, dobijaju svoj vlastiti tok, otimaju se svom autom. Tako je i sa ovom knjigom koja je bežala ispred mene. Sta ozbiljno i vredno reći o njenoj neposlušnosti, njenim hirovima, pa čak i njenoj logici? Iako naša deca rade po svome, mi smo ipak odgovorni za njihove postupke. Radovalo bi me da ima više objašnjenja, opravdanja, primera. Knjiga se ipak ne može rastezati, a da bi se obuhvatili svi vidovi materijalnog života bila bi potrebna sistematska istraživanja, podrobna, uz mnogo sinteza i analiza. Sve to još nedostaje. A ono što je rečeno u tekstu ili slikom traži rasprave, dopune, nastavke. Nismo govorili o svim gradovima, a ni o svemu onom što sačinjava sta­ novanje, odevanje, ishranu. Staro zvono je odbijalo sate u seocetu u Loreni gde sam odrastao: tamošnje jezero pokretalo je stari mlinski točak, a kameni put koji postoji od davnina, spuštao se nalik na bujicu pred mojom kućom, koja je bila obnovljena 1806, u go­ dini bitke kod Jene; u potoku niže livada potapala se konoplja. Dovoljno mi je da na to pomislim i ova knjiga se ponovo otvara za mene. Svaki čitalac može je ispu­ niti ličnim slikama, podstaknutim uspomenama, putovanjima, nekim štivom. Ju­ nak delà Zigfrid i Limuzen, ima utisak, jašući u osvitu po Nemačkoj dvadesetih godina ovog veka, d a je Tridesetogodišnji rat još uvek u jeku. Krivina na putu ili u ulici može svakog odvesti u prošlost na ovaj način. Materijalna prošlost se oseća i u najnaprednijim ekonomijama. Ona se pred našim očima briše, ali sporo i nikada istovetno. U ovoj knjizi - prvoj od tri koliko ih ima ovo delo - svakako ne nastojimo da predstavimo sav materijalni život u ćelom svetu od XV do XVIII veka. Želimo da sagledamo sve prizore kao jednu celinu - od ishrane do nameštaja, od tehnika do gradova - a, naravno, i definišemo šta materijalni život jeste i šta je bio. Definisanje je teško: dešavalo mi se da svesno prevazilazim granice da bih ih bolje utvrdio - na primer, u vezi s tako značajnim pojavama kao što su novac i gradovi. A prvi cilj mog poduhvata je da se, ako se i ne vidi sve, ono barem sve uoči, i to u neophodnim svetskim razmerama. Kao drugo, namera mi je bila da kroz niz slika, koje istoričari prikazuju retko, a pri čemu postoji opasnost i da opisi budu nedosledni, pokušam da razno­ rodni materijal razvrstam, sredim i svedem na glavne tokove, da stvari uprostim

Zaključak

koliko je neophodno u istorijskom tumačenju. To nastojanje je oblikovalo ovu knjigu, odredilo joj meru, čak i ako je program ponegde bio više naznačen nego ostvaren - donekle i zato što knjiga namenjena širokoj publici liči na kuću s koje treba skinuti skele. Ali i zato što se ovde upuštamo, da ponovimo, u nedovoljno istraženu oblast, gde izvore treba pronalaziti jedan za drugim, a isto tako i proveravati. Materijalni život se pojavljuje u anegdotskom obliku kroz hiljade činjenica. Da li da ih nazovemo događajima? Ne, jer bismo im tako uvećali važnost, dali značenje koje nemaju. To što Maksimilijan, car Svetog rimskog carstva nemačke nacije, na jednoj gozbi jede prstima iz zdele (što vidimo na jednom crtežu), jeste obična činjenica, ali ne i događaj. Takva je i priča o banditu Kartušu, koji pred po­ gubljenje više voli čašu vina od kafe koju mu nude. To je prašina istorije, mikroistorija u istom smislu u kojem Žorž Gurvič govori o mikrosociologiji: sitne činje­ nice koje, ponavljajući se beskonačno, stvaraju lance. Svaka od njih svedoči o hiljadama drugih, koje prolaze kroz tihe dubine vremena i održavaju se. Ti nizovi, ti „sledovi”, ta „duga trajanja” jesu ono što me ovde zanima: oni iscrtavaju horizonte svih predela iz prošlosti. Uvode neku vrstu reda, ukazuju na ravnotežu, otkrivaju nam postojanosti, ono što se u tom prividnom redu može ob­ jasniti. „Zakon”, govorio je Žorž Lefevr, „to je konstanta”. A takve konstante mogu delovati na dugi ili srednji rok: više smo pažnje posvetili prvima, jer smo govorili o jestivim biljkama, odevanju, kućama, starim i važnim podelama na gra­ dove i sela. Materijalni život se prilagođuje tim sporim ritmovima lakše nego os­ tala područja ljudske istorije. Čitalac je verovatno primetio da smo od konstanti u prvi plan stavili one koje se odnose na civilizacije i na ono što sam nazvao kulturama. Ova knjiga ne nosi bez razloga naslov Materijalna civilizacija. Time, naime, biramo određeni jezik. Jer civilizacije stvaraju veze, poredak hiljada, na prvi pogled raznorodnih kulturnih dobara, počev od duhovnih i umnih pa do predmeta i oruđa svako­ dnevnog života: Jedan Englez koji je putovao po Kini (1793), beleži da ,,[u toj zemlji] najo­ bičnije alatke imaju nešto posebno u građi, često malu razliku, ali koja jasno uka­ zuje na to da, bez obzira da li su bolje ili lošije za svoju namenu nego one u dru­ gim zemljama, ipak nisu služile kao uzor drugima. Tako gornja površina nako­ vnja, koja je svuda drugde ravna i malo nagnuta, u Kini ima ispupčen oblik”. Piše i o mehovima u kovačnicama: „Meh je kutija s pomičnim vratašcima, tako dobro uklopljenim da se po njihovom povlačenju stvara vakuum u kutiji u koju vazduh ulazi kroz otvor s ventilom i izlazi snažno kroz otvor na drugoj strani”. Mehanizam se očito mnogo razlikuje od velikih kožnih mehova u kovač­ nicama u Evropi. Činjenica je d a je svaka veća ljudska zajednica dala niz osnovnih odgovora - kao i da ima nesrećnu težnju da se upravo njih drži snagom inercije, bitnog či­ nioca istorije. Civilizacija je upravo rano smeštanje određenog delà čovečanstva u određeni prostor. Civilizacija je istorijska kategorija, nužna kao takva. ČoveG. Macartney, op. cit., III, str. 159.

528

Zaključak

čanstvo pokazuje težnju za jedinstvenošću (što se još nije ostvarilo) tek od kraja XV veka. Do tada, a što idemo sve više unazad kroz vekove, čovečanstvo je bilo podeljeno na različite planete, da tako kažemo, od kojih je svaka bila dom po­ sebne civilizacije ili kulture, sa sopstvenim razlikovnim obeležjima i starim izbo­ rima. Čak i kada su bila bliska jedna drugom, rešenja se nisu preplitala. Upotrebio sam izraze dugo trajanje i civilizacija : te glavne kategorije zahtevaju dodatno razvrstavanje, zasnovano na pojmu društvo (koje je i samo svuda sreće). Sve je deo društvenog poretka, sto je za istoričara ili sociologa tvrdnja kao ona o maršalu La Palisu ili ona koju izriče gospodin Žurden. Pa ipak, i obične i očigledne istine imaju svoj značaj. Na mnogim stranicama sam govorio o bogatim i siromašnim, o raskoši i bedi, o dvema obalama ljudskog života. To su neumo­ ljive istine, kako u Japanu (ako i u Njutnovoj Engleskoj, kao i Americi pre Ko­ lumba gde su, pre dolaska Španaca, postojali strogi propisi o odevanju da bi se narod razlikovao od gospodara. Kada su Evropljani sve „domoroce” pokorili, propisi i razlike su gotovo nestali. Po tkanini odela —gruboj vuni, pamučnom ili platnu od agave - jedva da su se međusobno razlikovali. Ali čak je i reč društvo nejasna: trebalo bi da govorimo o društvenim ekono­ mijama (socioekonomijama). Marks je ispravno postavio pitanje: ko je taj ko poseduje sredstva za proizvodnju, zemlju, brodove, zanate, sirovine, gotove proiz­ vode, a da nema i vladajući položaj u društvu? Ipak je jasno da dve koordinate društvo i ekonomija - nisu same dovoljne: država, u raznim svojim oblicima, u isto vreme uzrok i posledica, nameće svoje prisustvo, remeti odnose, iskrivljuje ih svesno ili nehotice, igra svoju nasilničku ulogu u ustrojstvima koja se mogu raz­ vrstati u tipologiju svetskih socioekonomskih sistema: jednih zasnovanih na ropstvu, drugih na kmetovima i feudalcima, trećih na poslovnim ljudima i pretkapitalistima. Tako se vraćamo jeziku Karla Marksa, i idemo deo puta sa njim, čak i ako odbacimo neke njegove reći ili ne prihvatimo da postoji onaj proces kojim on smatra da društvo prelazi na sledeći stupanj. Problem je i dalje klasifikacija, hijerarhizacija društva. Niko ko se bavi društvom ne može da izbegne klasifikaciju jer se ona nameće od najniže ravni materijalnog života. * *

*

Da takvi problemi - drugo trajanje, civilizacija, društvo, ekonomija, država, hijerarhije „društvenih” vrednosti - postoje i u ravni najobičnijih činjenica mate­ rijalnog života, predstavlja dokaz d a je istorija tu prisutna sa svojim zagonetkama, teškoćama, istim onim na koje nailaze sve humanističke nauke pred svojim pred­ metom. Čovek se nikad ne može svesti na jedan lik, koji je moguće kako valja uprostiti, iako su tu lažnu nadu gajili mnogi. Čim se čoveku pristupi makar i u najprostijem vidu njegovog života, uviđa se sva njegova složenost. Ja se nisam tolike godine bavio istorijom na tom nivou zato što sam smatrao da je on najprostiji i najjasniji. A ni zato što bi on imao prvenstvo sa stanovišta broja; niti jer su ga glavni tokovi istorije zaobilazili; niti (mada je to, priznajem, značajno) što me je vezivao za konkretno u razdoblju kada filizofija, društvena

529

Zaključak

nauka i matematika dehumanizuju istoriju. Povratak „tlu koje hrani” bio m ije za­ nimljiv, ali nikako presudan razlog. Ja mislim da nije moguće pravilno razumeti ekonomski život kao celinu ako se prethodno ne ispitaju sami temelji kuće. Up­ ravo te temelje ova knjiga je želela da postavi; na njima će biti izgrađene dve na­ redne knjige koje zaokružuju poduhvat. S ekonomskim životom ćemo izaći iz rutine, iz nesvesne svakodnevice. Pa ipak, u ekonomskom životu pravilnosti su još uvek s nama: stara i postupna podela rada dovodi do nužnih razdvajanja i susreta koji podstiču svakodnevni ak­ tivni i svesni život, njegove sitne dobiti, njegov mikrokapitalizam koji se jedva razlikuje od običnog rada (i koji ne izgleda nepihvatljiv). Još više, na poslednji sprat stavljamo kapitalizam, s njegovim snažnim mrežama i delovanjem koji se običnim smrtnicima čine đavolskim. Čitalac će se možda upitati šta ovaj iz­ građeni nivo ima zajedničko sa skromnim životom na dnu lestvice. Sve možda, jer ga uključuje u svoju igru. Pokušao sam na to ukazati još u prvom poglavlju knjige, ističući razlike u nivou u svakako neravnopravnom ljudskom svetu. Up­ ravo nejednakosti, nepravde, protivrečnosti, velike i nešto manje, pokreću svet i beskonačno preobražavaju njegove gornje strukture, jedine sposobne da se kreću. Jer samo kapitalizam ima određenu slobodu kretanja. Zavisno od vremena može se pomicati na jednu ili drugu stranu, okretati se u isto vreme ili naizmenično ka dobiti od trgovine ili ka onoj od proizvodnje, a možda i ka zaradi od zemljišne rente, zajmova državi ili zelenaštva. Pri nedovoljnoj gipkosti ostalih struktura (materijalnog i običnog ekonomskog života), kapitalizam može da bira između oblasti u kojima hoće i može da deluje, i onih koje bi da prepusti njihovoj sudbini, preoblikujući na osnovu tih elemenata sopstvene strukture i preobražavajući u prolazu strukture drugih. Upravo je to pretvorilo pretkapitalizam u ekonomsko stvaralaštvo sveta: on je izvor i znak svakog većeg materijalnog napretka kao i najtežih iskorišćavanja jednog čoveka od drugog. Ne samo zbog prisvajanja „viška vrednosti” ljudskog rada, već i zbog te nesrazmere snaga i situacija koje znače da na nivou nacije kao i u svetskim razmerama uvek ima neko uporište koje treba zauzeti, neka oblast unosnija za korišćenje od drugih. Izbori su ponekad ograničeni, ali je ogromna povlastica kad uopšte može da se bira.

530