Fernan Brodel ISTORIJA I SOCIOLOGIJA
Istorija i trajanja U svakom istoriografskom radu razlaže se proteklo vreme i, u zavisnosti od u većoj ili manjoj meri svesnih istoričarevih ličnih osobitih naklonosti ili isključivanja, izdvaja jedna od hronoloških stvarnosti od kojih se ono sastoji. Tradicionalna Tradicionalna istorija koja obraća pažnju na kratko vreme, na pojedinca, na događaj, odavno nas je navikla na svoje veoma brzo, dramatično pripovedanje kratkog daha. Nova privredna i društvena istorija stavlja u svojim istraživanjima na prvo mesto ciklično oscilovanje i oslanja se na njegovo trajanje: nju su opčinili fatamorgana i isto tako stvarnost cikličnih skokova i padanja cena. Tako danas postoji, pored tradicionalnog izlaganja (ili “rečitativa”), i “rečitativ” o spletu prilika koji se bavi velikim vremenskim odsecima, to jest desetogodišnjim, dvadesetogodišnjim ili pedesetogodišnjim razdobljima. Znatno dalje od ovog drugog rečitativa imamo istoriju još dužeg daha, koja se bavi vekovima: to je istorija dugog, čak veoma dugog trajanja. Ovaj izraz – bio on dobar ili loš – uobičajio sam da upotrebljavam za označavanje istorije suprotne istoriji koju je Fransoa Simjan, sledeći primer Pola Lakomba, među prvima počeo da naziva izrazom “događajna istorija”. istorija”. Nisu važni ti izrazi; u svakom slučaju, raspravljajući o predmetu kojim se ovde bavimo, kretaćemo se od jedne do druge, od jednog do drugog pola vremena, od trenutka do dugog trajanja. To ne znači da su te reči potpuno pouzdane. Tako bih ja reč događaj , na primer, hteo da uklopim, da zatvorim u kratko trajanje: događaj je ekspolozivan, to je “novost koja se ori”, kao što se govorilo u XVI veku. Dimom koji stvara on sprečava jasno sagledavanje, obavija svest savremenika, ali veoma kratko traje a plamen mu se jedva vidi. Filozo Filoz o bi nam, bez sumnje, rekli da tako tumačiti reč “događaj” znači lišiti je velikog dela njenog značenja. Događaj može, u krajnjem slučaju, da dobije niz značenja, ili da bude povezan s nizom drugih događaja. On ponekad svedoči o veoma dubokim kretanjima, i veštačkim ili prirodnim delovanjem “uzroka” “uzroka” i “posledica posledica”, ”, o kojima su jučerašnji istoričari tako rado govorili, proteže svoj uticaj na vreme koje veoma premaše njegovo sopstveno trajanje. Beskrajno rastegljiv,
38
on se slobodno ili prinudno povezuje sa čitavim nizom događaja i skrivenih stvarnosti, koji se, kako izgleda, od tog trenutka više ne mogu razdvajati jedni od drugih. (...) Umesto reči “događajno”, “događajno”, upotrebljavajmo upotrebljavajmo onda jasniji izraz “kratko vreme”; to je vreme po meri pojedinaca, svakidašnjeg života, naših iluzija, naših brzih sagledavanja događaja, vreme kome su u prvom redu okrenuti hroničar, novinar. novinar. Međutim, treba da obratimo pažnju na to da pored velikih, takozvanih istorijskih događaja, hronika ili novine pominju i ne naročito važna zbivanja iz svakodnevnog života: neki požar, neku železničku katastrofu, skok ili pad cene žita, neki zločin, neku pozorišnu predstavu, neku poplavu. Svakome će biti pojmljivo da tako postoji kratko vreme svih vidova života, bilo da su tu u pitanju privreda, društveni život, književnost, društvene ustanove, religija, politika, čak i geograja (neka oluja, na primer). (...) Nedavni raskid s tradicionalnim oblicima istorije XIX veka nije predstavljao potpun raskid s kratkim vremenom. On je, kao što š to je poznato, išao u prilog privrednoj i društvenoj istoriji, a nepovoljno se odrazio na političku istoriju. Izazvao je dubok poremećaj i doveo do preporoda koji se ne može poricati, a neizbežno je morao dovesti i do prihvatanja jednog drugog metoda, do pomeranja žiže zanimanja sa pojavljivanjem na sceni kvantitativne istorije, koja, svakako, još nije rekla svoju poslednju reč. Ali, pre svega, izmenilo se vreme kojim se tradicionalno operisalo u nauci kojom se bavimo. Juče Juče je istoričaru koji se bavi političkom istorijom moglo izgledati da jedan dan ili jedna godina predstavljaju valjana merila. Vreme je predstavljalo zbir dana. Međutim, kada istoričar nastoji da izvuče krivulju kretanja cena, priraštaja stanovništva, kretanja nadnica i plata, menjanja kamatne stope, da prouči (on o tome više mašta nego što to ostvaruje) proizvodnju i precizno analizira promet robe, onda su mu potrebna mnogo šira merila. Javlja se nov način izlaganja istorijskih zbivanja – nazovimo nazovimo ga “rečitativom “rečitativom”” o spletu prilika, o ciklusu, pa čak i “međuciklusu “međuciklusu”” – koji nam pruža mogućnost da se opredelimo opredelimo između proučavanja jedne decenije, jedne četvrtine stoleća i, u krajnjem slučaju, polovine veka, što je klasični ciklus koji je Kondratijev denisao. Ako, na primer, izuzmemo kratkotrajna i površna odstupanja, može se reći da su u Evropi cene rasle od 1791. do 1817. godine, a padale od 1817. do 1852. godine: to dvojako i sporo kretanje cena naviše i naniže predstavlja potpun međuciklus u istoriji Evrope i, približno, celog sveta. (...) Istoričar svakako raspolaže jednim novim vremenom, koje je visoko uzdignuto, pa se stoga u njemu vidi okvir objašnjavanja u koje istorija može da pokuša da se uklopi, i koje se raščlanjava na razdoblja polazeći od nekih novih pokazatelja, kao i od tih krivulja i njihovih dizanja i spuštanja. (...) Iznad ciklusa i međuciklusa nailazimo na ono što ekonomisti nazivaju – ne proučavajući ga pri tom uvek – tendencijom svojstvenom čitavom stoleću. Ali ona još i danas zanima samo malobrojne ekonomiste, i njihova zapažanja o strukturalnim krizama ukazuju se, pošto nisu bila podvrgnuta istorijskim proveravanjima, kao skice ili hipoteze koje jedva sežu do nedavne prošlosti, do 1929. godine, a u najboljem slučaju do sedamdesetih godina prošlog veka. Ipak, ona predstavljaju koristan uvod u istoriju dugog trajanja, ona su prvi ključ za njeno razumevan je. Drugi, mnogo korisniji ključ jeste pojam strukture . Bilo da je ta reč prikladna ili neprikladna, ona zauzima glavno mesto u razmatranjima problema vezanih za dugo trajanje. Pod rečju struktura istraživači istraživači koji posmatraju skup svih društvenih pojava podrazumevaju izvesnu organizovanost raznih elemenata, izvesnu njihovu međusobnu povezanost i prilično postojane odnose između društvenih stvarnosti i društvenih masa. Za nas, istoričare, struktura je, bez sumnje, skup raznih elemenata, izvesna arhitektonika, ali i, u još većoj meri, stvarnost koju vreme veoma sporo nagriza i veoma dugo nosi sa sobom. Dugo opstajući, neke strukture postaju posto1
39
jani elementi za ogroman broj naraštaja: one zakrčuju istoriju, ometaju joj tok, pa prema tome, i upravljaju njime. Neke druge strukture brže se raspadaju, ali sve one istovremeno su oslonci i prepreke. Kada su prepreke, one se ukazuju kao nekakva ograničenja (kao omotači , u onom značenju koje ta reč ima u matematici) kojih čovek i njegovi pokušaji gotovo nikako ne mogu da se oslobode. Setite se koliko je teško razbiti izvesne geografske okvire, razoriti izvesne biološke stvarnosti, prekoračiti izvesne granice produktivnosti, pa čak i odstraniti ove ili one duhovne stege: i duhovni okviri su tamnice koje dugo opstaju. Geografska ograničenja predstavljaju još najdostupniji primer za ono o čemu govorimo. Čoveka vekovima sputavaju razna podneblja, biljni pokrivači, životinjske populacije, kulture i jedna sporo uspostavljena ravnoteža, koje on ne može da odbaci a da se pri tome ne izloži oopasnosti da sve dovede u pitanje. Pogledajte koliko mesto zauzima isterivanje stoke na planinu preko leta u životu planinskog življa, neprekidno opstajanje izvesnih područja u kojima more daje osnovni pečat svakodnevnom životu, područja duboko usađenih u tle na nekim naročito pogodnim mestima na magistralnim pravcima u primorju, pogledajte trajno opstajanje gradova na istom mestu, neprestano održavanje puteva i saobraćaja, iznenađujuću stalnost geografskog okvira u kome traju civilizacije. (...) Ali razmišljajmo polazeći od jednog primera koji se brzo može analizovati. Uzmimo, blizu nas, u okviru Evrope, privredni sistem koji se uklapa u nekoliko dosta jasno ocrtanih linija i nekoliko dosta jasnih opštih pravila: on se održao od XIV do XVIII veka – recimo, da se ne bismo prebacili, negde do 1750. godine. Stotinama godina privredna delatnost zavisila je od u demografskom pogledu krhkih populacija, kao što će to pokazati veliko opadanje broja stanovnika u razdoblju od 1350. do 1450. godine i, bez sumnje, u razdoblju od 1630. do 1730. godine. Vekovima su u saobraćaju glavno mesto zauzimali more i brodovi, dok je bilo kakvo kopneno prostranstvo predstavljalo prepreku, nešto što ima manju vrednost. Svaki privredni napredak u Evropi – ne računajući izuzetke koji samo potvrđuju to pravilo (na primer, u Šampanji održavane sajmove koji su već početkom tog razdoblja bili počeli da gube svoj nekadašnji značaj, ili lajpciške sajmove kojima se to dogodilo u XVIII veku) – ostvarivan je na uskom primorskom području. Druga osobena obeležja tog sistema jesu: u njemu trgovci zauzimaju najvažnije mesto, skupoceni metali – zlato, srebro, čak i bakar igraju izvanredno važnu ulogu, a neprestana sukobljavanja među njima biće ublažena, pa i tada ne sasvim, tek zahvaljujući presudnom razvijanju kredita, krajem XVI veka; taj sistem često nagrizaju sezonske nestašice poljoprivrednih proizvoda, a krhka je i sama podloga podloga privrednog privrednog života; života; i, naposletku, u njemu je veliku, na prvi pogled nesrazmerno veliku ulogu igrala spoljna trgovina koja se odvijala u dva smera: sa zemljama Bliskog istoka od XII do XVI veka, i s kolonijama u XVIII veku. veku. Ovako sam, u jednom svom radu, denisao ili, tačnije rečeno, opisao, posle nekoliko drugih istraživača, glavna obeležja trgovačkog kapitalizma u Zapadnoj Evropi, koji je predstavljao dugačku deonicu u razvoju privrednog života. Ali uprkos svim očiglednim promenama koje su se u njima odigrale, ta četiri veka, ili tih pet vekova imali su izvesnu koherentnost sve do velikog poremećaja koji se zbio u XVIII veku i industrijske revolucije koja još traje. Njima su zajednička neka obeležja koja su ostajala nepromenljiva, dok su oko njih, među drugim kontinuitetima, bezbrojni raskidi i poremećaji menjali lice sveta. Tako se među različitim vremenima kojima se istorija bavi dugo trajanje ukazuje kao akter koji zauzima mnogo prostora, koji se ne n e može lako razumeti, a često predstavlja i potpuno novu ličnost. Uvesti ga u središte naše discipline neće biti jednostavno, neće predstavljati uobičajeno proširivanje proučavanja i radoznalosti. Tu neće biti u pitanju ni izbor koji bi jedino njemu koristio. Za istoričara, prihvatiti dugo trajanje znači pristati na menjanje stila, stava, na preokretanje misli, na novo poimanje skupa društvenih pojava. To znači i navići se na usporeno vreme, koje 2
40
ponekad jedva protiče. Na tom stupnju, a ne na n a nekom drugom – kasnije ću se vratiti na ovo pitanje – istoričaru je dopušteno da se otrgne od onog vremena istorije koje mnogo zahteva, da iz njega izađe, a zatim se u njega vrati, ali sa drugačijim gledanjem na stvari, prožet drugim nespokojstvima, pun drugih pitanja. U svakom slučaju, reći ćemo da se celokupna istorija može promisliti u odnosu na te široke oblasti istorije koja se sporo zbiva, polazeći od njih kao od neke infrastrukture. Svi nivoi, svi bezbrojni nivoi istorije, sva bezbrojna cepkanja vremena istorije mogu se razumeti polazeći od te dubine, od te polunepomičnosti; sve se okreće oko nje. Ne tvrdim da sam u prethodnim redovima denisao istoričarev istraživački postupak, ali tvrdim da sam denisao jedno shvatanje istorije. (...) Za mene je istorije zbir svih mogućih istorija – zbir jučerašnjih, današnjih i sutrašnjih istraživačkih postupaka i stanovišta. Jedina pogreška pogreška koja bi bi se mogla učiniti učiniti sastojala bi se, po mom mišljenju, u opredeljivanopredeljivan ju samo za jednu od tih istorija. U tome se sastojala, ili se, kako izgleda, sastoji pogreška istorizovanja. torizova nja. Znamo da neće biti lako ubediti u to sve istoričare, a još manje društvene nauke, koje svim silama nastoje da nas vrate ovakvoj istoriji kakva je ona juče bila. Biće nam potrebno mnogo vremena i truda da bismo postigli da se, pod starim imenom “istorija”, prihvate sve te promene i novine. Pa ipak rođena je nova istorijska “nauka”, “nauka”, koja nastavlja da postavlja sebi razna pitanja i da se preobražava. Njeno rađanje nagovestili su, još 1900. godine, Revue de Synthèse historique Anali ). (Pregled istorijske sinteze ), ), i od 1929. godine pa nadalje publikacija Annales ( Anali ). Istoričar je poželeo da obraća pažnju na sve nauke nauke o čoveku. Naša disciplina dobija zbog toga neobične granice i to u istoričarima budi neobične radoznalosti. Na kraju krajeva, ne zamišljajmo da između istoričara i istraživača u oblasti društvenih nauka danas postoje barijere i razlike koje su među njima juče postojale. Sve nauke o čoveku, ubrajajući tu i istoriju, deluju jedna na drugu. One se služe, ili mogu da se služe sl uže istim jezikom. Bilo da proučavamo zbivanja iz 1558, ili iz leta gospodnjeg hiljadu devet stotina pedeset osmog, onaj ko želi da sagleda svet treba da deniše jednu hijerarhiju pojedinačnih sila, struja i kretanja, a zatim da ponovo sagleda tu opštu konstelaciju. U toku tog proučavanja, biće potrebno da istraživač u svakom trenutku pravi razliku između dugotrajnih evolucija i kratkotrajnih razdoblja burnih zbivanja, s tim što će ova posmatrati polazeći od njihovih neposrednih izvora, a one prve u nekprekinutom toku počev od jednog udaljenog vremena. Onakav kakav je bio u 1558. godini, godini lišenoj bilo kakve draži – a u Francuskoj je bio tako turoban – svet nije postao na njenom početku. To isto može se reći i za svet onakav kakav je bio u 1958. godini, a ona je u Francuskoj bila teška. U svakoj “sadašnjosti” združene su evolucije različitog porekla i ritma; današnje vreme izvire istovremeno iz onog što je postojalo juče, prekjuče i nekada davno.
Istorija i sociologija³ Nadam se da će nekoliko prethodnih napomena postaviti ovo poglavlje na mesto koje mu odgovara. U njemu prilično često, tačnije rečeno gotovo uvek podrazumevamo pod sociologijom onu globalnu nauku koju su početkom ovog veka Emil Dirkem (Emile Durkheim) i Fransoa Simjan hteli od nje da stvore; ona još nije postala takva nauka, ali tome će neprestano težiti, bez obzira što joj to ne može u potpunosti poći za rukom. Pod istorijom podrazumevam istraživanje vršeno u skladu s pravilima koja važe u nauci, recimo, u krajnjem slučaju, nauku, ali složenu nauku: ne postoji jedna istorija, istorija, jedna istoričarska istoričarska tehnika, nego postoje razne istoričarske tehnike, razne istorije, skup radoznalosti, stanovišta, mogućnosti, kome će se sutra pridružiti neke druge
41
radoznalosti, neka druga stanovišta i neke druge mogućnosti. Da li ću biti jasniji sociologu – koji je sklon da, kao i lozo, vidi u istoriji naučnu disciplinu čija su pravila i metodi potpuno i jednom zauvek denisani – ako kažem da način pristupanja proučavanju prošlosti, spornih, kao i onih o kojima se može raspravljati, ima isto onoliko koliko i stavova prema sadašnjosti, da se na istoriju može čak gledati kao na izvesno proučavanja sadašnjosti? A sada treba da skrenemo s krenemo pažnju čitaocu na to da ne n e očekuje da će u ovom članku naći odgovor,, ili pokušaj da se odgovori na pitanja koja se obično postavljaju o odnosima između odgovor i zmeđu istorije i sociologije, ili nastavak polemike, neprestano produžavanje i uvek drugačije, između tih sus usetki koje ne mogu niti da jedna za drugu nimalo ne mare, niti da se uzajamno potpuno poznaju, i koje, kada sebe u svojim prepirkama denišu, to jednostrano čine. Postoje tobožnje polemike, kao što postoje tobožnji problemi. U svakom slučaju, dijalog između sociologa i istoričara gotovo nikad nije pravi dijalog. Kada Fransoa Simjan polemiše sa Šarlom Senjobosom, on veruje da raspravlja o istoriji, dok, u stvari, raspravlja s izvesnom istorijom, onom koju su neki, zajedno s Anrijem Berom, nazvali istorizujućom istorijom.⁴ Kada se, istih godina, suprotstavio Anriju Ozeru (Henri Hauser), njegov protivnik bio je, doduše, najblistaviji istoričar svoje genercije, ali je bio previše blistav, suviše vešt zastupnik izvesnih shvatanja, opijen uspesima koje je postigao još kao vrlo mlad mlad istoričar, istoričar, a i previše se držao veoma starih pravila svog svog poziva. Da Da bi se suočio s protivnikom istog formata, trebalo je da zapodene raspravu s Polom Lakombom. Ali, nije li upravo postojala opasnost da će se sa njim složiti? (...) (.. .) I
(...) Dubinska težnja današnje istorije ne sastoji se, ako se ne varam, u odabiranju jednog puta i jednog stanovišta u mnoštvu različitih puteva i stanovišta, nego u prihvatanju, u združivanju tih uzastopnih denicija u koje su neki uzalud hteli da je zatvore, jer mi ne odbacu jemo nijednu istoriju. Početkom ovog veka rado se ponavljalo, dosta godina pošto je to Mišel prvi put rekao, da je istorija “vaskrsavanje prošlosti”. Da lepe li teme za razmišljanje, da lepog li programa! “Zadatak istorije sastoji se u tome da obnavlja sećanje na prošlost, na čitavu prošlost”, napisao je Pol Mantu 1908. godine. Stvarno? A šta se, u stvari, uzimalo iz te prošlosti? Naš mladi istoričar odgovorio je bez dvoumljenja u članku koji je objavio 1903. godine: “U područje istorije spada ono što je pojedinačno, ono što se dogodi samo jednom”. To je klasičan odgovor, slika istorije koju lozo i sociolozi rado nude, odbacujući pri tom svaku drugu sliku. Na brodu koji nas je, 1936. godine, nosio prema Brazilu, u prijateljskim diskusijama koje smo u toku tog putovanja vodili, Emil Breje (Emile Brehier) nije hteo ni za dlaku da odstupio od tog shvatanja. Ono što se ponavljalo u prohujalom životu spadalo je, po njegovom mišljenju, u oblast sociologije, u “robu” “robu” naših suseda sociologa. Prema tome, nama, istoričarima, nije pripadala čitava prošlost. Ali nemojmo se raspravljati. Ja sam se, kao i svaki istoričar, bavio pojedinačnim pojavama, tim cvetovima kratkog veka koji tako brzo uvenu i koje čovek ne može dva puta držati u ruci. Štaviše, mislim da u jednom društvu, živom ili iščezlom, uvek postoji bezbroj jedinstvenih pojava, a pre svega, ako se to društvo sagleda čitavo, može se tvrditi da nikada neće ponovo stvoriti ono što je u celosti: ono se ukazuje kao privremena, ali izvorna, jedinstvena ravnoteža. Prema tome, smatram da je Filip Arijes u pravu što svoju istoriju usmerava na prepoznavanje razlika koje su postojale među raznim dobima i društvenim stvarnostima. Ali istorija nije sazdana samo od razlika, onog što je jedinstveno, novo – onog što se neće videti dva puta. A, uostalom, novo nije nikada potpuno novo, nego postoji uporedo uporedo s onim što se ponavlja ili što š to se redovno javlja. Govoreći o bitki kod Pavije (24. februara 1525.), ili – što je bio još bolji primer – o bitki kod Rokroaa (19. maja 1643. godine), Pol Lakomb je rekao da su izvesni sporedni obrti
42
u njima “bili posledica sistema raznih elemenata – naoružanja, taktike, navika i ratnih običaja – koji uočavamo i u velikom broju drugih, u to vreme vođenih bitaka”.⁵ Bitka kod Pavije na izvestan način označava početak modernog načina ratovanja, jedan događaj, ali on se uklapa u grupu srodnih događaja. Doista, kako čovek da veruje toj istoriji koja se sastoji isključivo od jedinstvenih događaja? Fransoa Simjan⁶ je, navodeći mišljenje Pola Lakomba, izrazio isti stav i potpuno prihvatio tvrđenje tog istoričara: “Ne postoji pojava u kojoj se ne može uočiti element individualnog i element društvenog, element slučajnosti i element pravilnosti”. Prema tome, još na početku ovog veka izraženo je negodovanje protiv istorije sužene na jedinstvene, pa stoga i čuvene događaje, na onu “linearnu”, “mogućnu “mogućnu”, ”, događajnu – kako će je Po Poll Lakomb naposletku nazvati – istoriju, ili je barem izražena sumnja u njenu valjanost. Prevazići Prev azići događaj značilo je prevazići ono kratko vreme u koje je on utkan, vreme hronike ili vreme zabeleženo u štampi – ona brza svakodnevna odslikavanja događaja u svesti njihovih savremenika, u čijim tragovima osećamo onaj tako duboki emotivni naboj koji u sebi nose minuli događaji i životi ljudi koji su nekada živeli. Podjednako Podjednako bi korisno bilo upitati se da li, s one strane događaja, ne postoji u ovom slučaju istorija koje ljudi nisu svesni ili koje su, bolje rečeno, oni u većoj ili manjoj meri svesni, istorija koja u velikoj meri izmiče svesnom opažanju njenih učesnika, upravljača ili žrtava: oni stvaraju istoriju ali ih ona odnosi sa sobom. To nastojanje da se otkrije istorija koja se ne sastoji samo od događaja neodoljivo se nametnulo pošto je istorija stupila u dodir sa drugim naukama o čoveku, dodir neizbežan (to dokazuju polemike) i u Francuskoj ostvaren ostvaren najre posle 1900. godine, zahvaljujući izvanrednom časopiisu Revue de synthese historique koji koji je uređivao Anri Ber i koji nas tako uzbuđuje kada ga danas čitamo, a zatim posle 1929. godine, zahvaljujući veoma snažnoj i delotvornoj kampanji koju su Lisjen Fevr i Mark Blok vodili u svom časopisu Annales . Istorija je od tada nastojala da uoči kako jedinstvene pojave tako i pojave koje su se ponavljale, kako stvarnosti kojih su ljudi bili svesni tako i stvarnosti kojih nisu bili svesni. Od tada je istoričar želeo da bude – i u tome je uspevao – ekonomist, ekonomist, sociolog, antropolog, antropolog, demograf, psiholog, lingvist... Te nove duhovne veze bile su istovremeno prijateljske i emocionalne. Prijatelji Lisjena Fevra i Marka Bloka, koji su i sami bili osnivači i stubovi časopisa Annales , ustanovili su neprekidan simpozijum o pitanjima iz oblasti nauka o čoveku – od Albera Demanžona (Albert Demangeon) i Žila Siona (Jules Sion), geografa, do Morisa Albvaksa (Maurice Halbwachs), Halbwachs), sociologa, od Šarla Blondela (Charles Blondel) i Anrija Valona (Henri Wallon), psihologa, do Fransoaa Simjana, lozofa, sociologa i ekonomiste. Zahvaljujući njima, istorija je u sebe uklopila na dobar ili loš, ali odlučan način sve nauke o ljudskom; htela je da, oslanjajući se na svoje korifeje, postane – što je neostvarljivo – globalna nauka o čoveku. Pokušavajući Pokušavajući da to ostvari, podlegla je mladalačkom ekspanzionizmu, ali s istim pravom i na isti način kao gotovo i sve ondašnje nauke, koje su zapravo predstavljale male nacije koje su, svaka za sebe, maštale o tome da sve oko sebe progutaju, sve ispreturaju, svima zagospodare. Od tada je istorija, krećući se i dalje u istom smeru, nastavila da se hrani saznanjima do kojih su dolazile druge nauke o čoveku. To To kretanje nije se prekinulo, nego se, kao što je to i trebalo očekivati, preobrazilo. Veliki razmak⁷ odvaja Istori čarski čarski poziv, poziv, zaveštanje Marka Bloka, i posleratne sveske časopisa Annales , koje je, u stvari, uređivao samo Lisjen Fevr Fevr.. Pošto su veoma malo obraćali pažnju na metod i usmerenost istraživanja, istoričari su to jedva zapazili. Ipak, posle 1945. godine ponovo se postavilo pitanje: kakva je uloga istorije i korist koju ona donosi? Da li je ona, da li treba da bude samo proučavanje prošlosti? Ako je, kada su u pitanju prohujale godine, ona istrajno i strasno nastojala da sve nauke o čoveku poveže u jednu jedinstvenu disciplinu, zar iz toga ne bi proistekle neke po nju neizbežne posledice? U okviru područja kojim se bavila, ona je bila spoj svih nauka o čoveku. Ali gde se zaustavlja prošlost? prošlost?
43
Sve je istorija, kažu neki naučnici, da bi se potom zbog toga osmehnuli. Klod Levi–Stros napisao je još sasvim nedavno: “Jer sve je istorija, istorija je ono što je juče rečeno, istorija je ono što je rečeno pre jedan minut”.⁸ Sa svoje strane, dodao bih da je istorija ono što je rečeno, ili mišljeno, ili učinjeno, ili samo doživljeno. Ali ako sveprisutna istorija stavlja na dnevni red sveukupnost društvenih pojava, ona to uvek čini polazeći od samog tog proticanja vremena koje neprestano nosi život sa sobom, ali ga otima od njega samog, gasi njegov plamen i ponovo ga pali. Istorija je dijalektičko proučavanje trajanja; preko njega i zahvaljujući njemu ona je proučavanje društvenog, sveukupnosti društvenih pojava, pa, prema tome i prošlosti, pa stoga i sadašnjosti, jer su one nerazlučivo povezane. Lisjen Fevr je to rekao i ponavljao u toku poslednjih deset godina svog života: „Istorija je nauka o prošlosti i nauka o sadašnjosti“. Čitalac će shvatiti što pisac ovog poglavlja, baštinik časopisa Annales iz iz vremena kada su ga uređivali Mark Blok i Lisjen Fevr Fevr,, oseća da se nalazi u dosta osobenom položaju da bi se borio, “sa sabljom u ruci”, sa sociologom koji bi mu prebacio da ili misli drugačije dr ugačije nego on, ili da suviše misli kao on. Istoriju vidim kao dimenziju nauke o društvu, ona zajedno sa ovom drugom čini nedeljivu celinu. Vreme, trajanje i istorija u stvari se nameću, ili bi trebalo da se nameću svim naukama o čoveku. Struje koje postoje u nauci o društvu ne suprotstavljaju s uprotstavljaju se jedna drugoj nego se približavaju stremeći istom cilju. II
Već sam napisao⁹ – pomalo se suprotstavljajući gledištima Žorža Gurviča – da su sociologija i istorija jedna te ista pustolovina duha, ne lice i naličje iste tkanine, nego sama ta tkanina pri čijem se posmatranju sagledava svekolika dužina vlakana od kojih je ona načinjena. Ovo tvrđenje, ostaje, razume se, sporno i ne može se protegnuti na sve elemente koji obrazuju tu celinu. Međutim, ono je izraz moje želje za objedinjavanjem, čak autoritativnim, raznih nauka o čoveku zato da bi se one podredile ne toliko zajedničkom tržištu, koliko zajedničkoj problematici, koja bi ih oslobodila velikog broja tobožnjih problema i izlišnih znanja, i pripremila, posle neophodnih rasterećivanja i preciziranja, njihovo buduće i novo međusobno udaljavanje, koje će tada biti u stanju da bude plodno i stvaralačko, jer se nauke o čoveku moraju podstaći da se dalje razvijaju sa novih polazišta. Gotovo se nikako ne može poreći da se istorija i sociologija često združuju, poistovećuju, stapaju u nerazlučivu celinu. Do toga dolazi iz jednostavnih razloga: na jednoj strani imamo ekspanzionizam, to uvećavanje obima istorije, a na drugoj strani tu istovetnu prirodu: istorija i sociologija su jedine globalne nauke, nauke, one su sposobne da svoju radoznalost protegnu na bilo koji vid društvenog. U ovoj meri u kojoj istorija predstavlja spoj svih nauka o čoveku u ogromnom području prošlosti, istorija je sinteza, orkestar. Ako joj proučavanje trajanja u svim njegovim oblicima otvara, otvara, kao što to mislim, kapije današnjih zbivanja, onda ona sedi na svim stolicama za trpezom na gozbi na koju je nauka pozvana. Ona se na njoj nalazi redovno pored sociologije koja je i sama sinteza po svome pozvanju i koju dijalektika trajanja primorava da se – htela–ne htela – okrene prema prošlosti. Čak iako se, u skladu sa onom starom formulacijom, na sociologiju gleda kao na „nauku o pojavama koje sve zajedno tvore kolektivni život ljudi”, čak i ako se ona najradije vidi zaokupljena otkrivanjem novih struktura koje se stvaraju u uzavrelom i složenom današnjem životu – zar svekoliko društveno neće uskoro ući u oblast koja nju zanima i o kojoj ona sudi? Međutim, kolektivno se mora razlučiti od individualnog ili prepoznati u individualnom: tu dihotomije uvek treba iznova uspostavljati. Sociologija treba da proučava javljanje novina, ali ono je zamislivo samo u odnosu na ono što je staro i što ne želi uvek da sagori u vatri sadašnjeg u kojoj sve gori, kako nova tako i stara drva, a ova druga brže nego ona prva.
44
Prema tome, na radilištima i u radovima istorije sociolog se ne može osećati kao čovek koji se obreo u potpuno nepoznatoj zemlji: on tamo prepoznaje svoju građu, svoje instrumente, svoj rečnik, svoje probleme, pa čak i svoja kolebanja. Istovetnost, očigledno nije potpuna i često je skrivena: tu se oseća i uticaj vrste dobijenog obrazovanja, “šegrtovanja “šegrtovanja”” u nauci, kretanja u struci, raznih baština, ustrojstva istraživačevog poziva, različitih tehnika prikupljanja obaveštenja koje nameće raznovrsnost izvora građe (ali ovo tvrđenje tačno je čak i u okviru istorije: proučavanje srednjeg veka i proučavanje XIX veka, na primer, zahtevaju različit pristup građi). Među naukama o društvu istorija je, ako se tako može reći, jedna od najmanje strukturisanih i najgipkijih, pa, prema tome, i najotvorenijih disciplina. Društvene nauke su u istoriji možda češće prisutne negoli u samoj sociologiji, koja, međutim, po svome pozvanju treba sve da ih sadrži. Postoji privredna istorija čije bogatstvo postiđuje, u to sam čvrsto uveren, veoma tanušnu i malokrvnu privrednu sociologiju. Postoji izvanredna geografska istorija i snažna istorijska geograja koje se ne mogu upoređivati sa poentilističkom sociološkom ekologijom. Postoji istorijska demograja (ona je istorija, a ako to nije, onda i ne postoji) u poređenju s kojom socijalna morfologija ima malu težinu. Isto tako, postoji socijalna istorija, slabo razvijena naučna disciplina, koju gotovo nimalo ne bi unapredio dodir s neplodnim proučavanjima koja vrši tipološka sociologija (da ne kažemo, što bi bilo pleonazam, socijalna sociologija). A vrlo je verovatno da će kvantitativna istorija, ostvarujući programe koje su izložili Ernest Labrus i njegovi učenici (na Kongresu istoričara održanom 1955. godine u Rimu), uskoro, u oblasti proučavanja društvenih klasa, steći odlučujuću prednost nad apstraktnom sociologijom, koja je, po mom mišljenju, suviše zaokupljena načinom na koji su Marks ili njegovi suparnici poimali društvene klase. (...) A ne bi li razlike, onda kada postoje, mogle biti otklonjene zahvaljujući ravnanju man je blistavog partnera u tom dijalogu prema onom blistavijem? Tako, na primer primer,, istoričar ne obraća dovoljno pažnju na društvene znake, na simbole, na uobičajene i skrivene društvene uloge. Međutim, mali napor bi bio dovoljan – kao što veliki broj primera to potvrđuje – da bi istoričar video kako se ti problemi ukazuju pred njegovim sopstvenim naočarima. Tu Tu su u pitanju nepodudaranja, nepažnje, a ne imperativi i isključivanja koje nameće sama disciplina kojom se istraživač bavi. (...) Istorija i sociologija služe se istom terminologijom, ili njihove terminologije postaju iste zato što se i njihove problematike sve više međusobno približavaju, jer im pečat daju dve pogodne reči, koje su trenutno ključne reči: to su reči model i struktura . Model se pojavio u dinamičnoj istoriji, kao nekakvo zanatsko oruđe, ali oruđe koje služi za ostvarivanje nekih većih ciljeva: o strukturama se previše govori, čak i u časopisu Anali , rekao je Lisjen Fevr¹⁰ u jednom od svojih poslednjih tekstova. Doista, nauka o društvu mora, kako–tako, da konstruiše model, opšte i posebno objašnjenje, da empirijsku stvarnost koja zbunjuje zameni nekom slikom koja bi bila jasnija i lakše bi se mogla koristiti u naučne svrhe. Ona mora da odabira, da što–šta odbacuje, da rekonstruiše, dozira, prihvata protivrečnosti i gotovo ih priželjkuje. Da li društveno ima ili nema slojevitu, “lisnatu” (da se poslužimo rečju koju je dr Rumger (Roumeguere)¹¹ upotrebio u jednom svom izlaganju) strukturu? Da li stvarnost posta je drugačija na svakom novom stupnju ili il i u svakoj novoj ravni? Ako se menja, onda je isprekiis prekidana “po vertikali”. Da li je strukturisana po celoj svojoj vertikalnoj osi, ili samo na jednom njenom delu? Izvan debelih omotača strukture nalaze se, kako izgleda, slobodna, s lobodna, neorganizovana područja stvarnosti. Strukturisano i nestrukturisano predstavljaju kostur i meso društvenog. Ali da li je i evolucija koja povlači društvo sa sobom i sama strukturisana, ako se to tako može reći, po shemi strukture nazvane “dinamičkom” strukturom, ili – ako hoćete da ovo pitanje tako formulišemo – da li postoji neka pravilnost, postoje li faze koje se nužno ponavljaju u svim pojavama istorijske evolucije? Izgleda da “kretanje istorije” ne deluje nasumce...
45
Doista, pomenuti problemi se združuju i uklapaju jedni u druge, ili bi trebalo da tako bude. Zbog prividnog paradoksa, reklo bi se da istoričar tu više pojednostavljuje stvari nego sociolog. Doista, iako on, u krajnjem slučaju, tvrdi da i sadašnja zbivanja spadaju u područje što ga proučava, on ih proučava rđavo i ređe nego one nekadašnje društvene pojave, koje su se “izbistrile” i pojednostavile iz hiljadu razloga koje je nepotrebno naglašavati. Sadašnjost, pak, poziva da se obraća pažnja na ono što je mnogostruko, složeno i zamršeno, „višedimenzionalno”. Da li taj poziv istoričar možda lošije čuje ili opaža nego sociolog, koji je posmatrač burnog toka sadašnjeg zbivanja? III
Iz ovog letimičnog pregleda odnosa između istorije i sociologije proizlazi utisak da su one slične, pa čak i u prilično velikoj meri istovetne. U celini gledano, i jedna i druga imaju iste granice, isti obim. Malo je važno da li je u jednom slučaju bolje obrađen sektor istorije, a u drugom slučaju sektor sociologije: kada bi ovim pitanjima istraživači posvetili malo pažnje ili truda, ove dve oblasti bile bi bolje usaglašene i bez teškoća bi postizale iste uspehe. Ta sličnost bi se mogla osporavati samo – pa i tada je pitanje da li bi se to moglo učiniti – kada sociolog ne bi prihvatao da istoričar bespravno ulazi u razmatranje današnjih zbivanja. Ali da li bi u tom slučaju bilo mogućno svesti sve ono u čemu se istoričar i sociolog jedan drugom suprotstavljaju na problematičnu suprotnost između jučerašnjice i današnjice? Jedan od ta dva suseda uvlače se – pozivajući se, ako hoćete, na ponavljanje – u prošlost, koja, na kraju krajeva, nije upravo njegovo područje; drugi pak prodire u sadašnjost pozivajući se na trajanje koje stvara strukture ili ih razara, a isto tako stvara i neke trajne tvorevine. Ponavljanje i poređenje, na jednoj strani, a trajanje i dinamizam, na drugoj strani, oslonci su za svakog istraživača koji proučava stvarnost, oruđa koja svako može da koristi. Da li je tako jasna granica između proživljene stvarnosti i stvarnosti koju ljudi upravo proživljavaju, ili će je proživeti? Prvi sociolozi dobro su znali da sadašnjica služi kao oslonac samo za jedan deo njihove konstrukcije. Moramo, rekao je Fransoa Simjan, “da, dok izlažemo prošlost čovečanstva, čovečanstva, tragamo za činjenicama i onim što je bivalo proživljeno“.¹² Još manje manje verujem u to da istoriju i sociologiju razdvaja suprotstavljenost suprotstavljenost njihovih njihovih stilova. stilova. Da li istorija više poklanja pažnju kontinuitetu, a sociologija diskontinuitetu? Neki su zastupali to gledište, ali kako je to pitanje loše postavljeno! Da bi smo u tom pogledu bili načisto, trebalo bi da stavimo sama dela jedna naspram drugih, da vidimo da li te suprotnosti izviru iz samog poziva istoričara i poziva sociologa, ili su posledica nekih spoljašnjih okolnosti. Pored toga, ne zaboravimo da razmišljanje o istoriji tek danas na jasan način dotiče pitanje diskontinuiteta. Zato što je taj veliki problem postavio na dnevni red prerano, uoči izbijanja Drugog svetskog rata, Mark Blok je, zacelo, raspalio jednu od najizlišnijih rasprava koje su ikada vođene među istoričarima. (...) Kratko rečeno, po mom mišljenju ne postoji jedan stil pisanja istorije, u čijim okvirima ona mora da ostane, a isto važi i za sociologiju. Dirkem je autoritativno, pravolinijski jednostavan, a isto tako i Albvaks, koji pojave razvrstava jednom zauvek. Raznolikiji je Marsel Mos, ali njegova dela gotovo uopšte ne čitamo – i to iz opravdanog razloga: iz usta njegovih učenika čujemo njegovu misao, koja se na taj način, ostajući i dalje živa, uliva u maticu današnjih istraživanja. Kada uzmemo u obzir sve navedene momente, možemo reći da razlike koje nastojimo da uočimo u dodirivanju istorije i sociologije nisu razlike koje se ukazuju kada se polazi od tih lakih formulacija ili razlikovanja. Raspravu (ili, bolje rečeno, našu anketu, jer nam nije potrebno da raspirujemo polemiku) treba da prenesemo u samo središte istorije, pre svega u razne ravni saznavanja i istoričarskog rada, a potom na liniju trajanja, raznih razdoblja i vremenosti u istoriji.
46
IV
Istorija se odvija na različitim nivoima, rado bih rekao na tri nivoa, ali to ne treba doslovno uzeti, jer se stvari tim iskazom veoma pojednostavljuju. Trebalo Trebalo bi uzimati u obzir deset, stotinu nivoa, deset, stotinu raznolikih trajanja. Na površini zbivanja uočavamo događajnu istoriju, koja se uklapa u kratko vreme: to je mikroistorija. Na pola puta prema potpuno drugačijoj istoriji, istorija spletova prilika odvija se sporijim ritmom. Ona je do sada bila proučavana naročito u ravni materijalnog života, privrednih ciklusa i međuciklusa. (Remek–delo u području te istorije jeste knjiga Ernesta Labrusa¹³ o krizi – u stvari o međuciklusu /1774–1791/ – koja je izazvala Francusku revoluciju.) Ispod tog “rečitiva” o spletu prilika otkrivamo strukturalnu istoriju ili istoriju dugog trajanja, koja obuhvata čitave vekove; ona se nalazi na granici između nestalnog i postojanog i, zbog toga što se njene vrednosti dugo ne menjaju, ukazuje se kao nepromenljiva u odnosu na ostale istorije, koje življe protiču i okončavaju se, i, kada se sve uzme u obzir, oko nje okreću. Ukratko, možemo govoriti o tri niza nivoa istorije, kojima se sociologija, nažalost, još nimalo nije pozabavila. Međutim, na tim raznim nivoima dijalog s istorijom ne može imati isti ritam ili, u najmanju ruku, biti podjednako živ. živ. Na svakom od ta tri nivoa mogućna je sociologija istorije i istorijskog znanja, ali ona tek treba da bude stvorena. Mi, istoričari, možemo samo da je zamišljamo. Sociologija događajnog sastojala bi se u proučavanju onih brzih, uvek na odgovarajuće mesto postavljenih mehanizama koji iz dana u dan registruju tobožnju istoriju sveta koji upravo nastaje, onu istoriju koja delimično izlazi iz okvira prihvatljivih tumačenja, istoriju u kojoj se događaji “zakačinju” jedni za druge i jedni drugima upravljaju, u kojoj se veliki ljudi redovno vide kao autoritativni dirigenti. Ta sociologija događajnog predstavljala bi i nastavljanje onog starog dijaloga (s onom što se ponavlja i onom što je novo); isto tako, ona bi značila i suočavanje tradicionalne istorije, s jedne, i mikrosociologije i sociometrije, s druge strane: da li su ove dve poslednje discipline sadržajnije, kao što ja mislim, od te površinske istorije, i ako jesu, šta je tome uzrok? Kako da se odredi mesto te velike sfere istorije u kompleksu koji tvori društvo koje se rve s vremenom?... Sve ovo, ako se ne varam, premašuje okvire starih polemika. Dnevna vest (ako ne i događaj, ta sociodrama) jeste ono što se ponavlja, što je redovno, čega ima u izobilju, i ništa ne svedoči nepobitno da je proučavanje na tom nivou u naučnom pogledu jalovo ili bezvredno. Trebalo bi to izbliže razmotriti. Ako naša sociološka uobrazilja gotovo ne ostaje dokona kada je u pitanju događaj, zauzvrat, sve treba da se konstruiše, umalo ne rekoh da se izmisli kada je u pitanju splet prilika, taj akter koji je sociologiji nepoznat, ili gotovo nepoznat. Da li je on dovoljno snažan, ili pak, nije dovoljno snažan da zamrsi stvari u dubini društvenih zbivanja, da potpomaže uspostavljanje zajedničkih veza ili ga ometa, da neke od njih učvrsti a druge učini zategnutim, ili ih raskine? Fransoa Simjan je samo u glavnim crtama naznačio, polazeći od plime i oseke materijalnog života, sociološko proučavanje vremena u kome nastaju spletovi prilika. Da li bi napredak materijalnog života (faza A) i pogodnosti koje on bar u izvesnim sektorima pruža išli naruku produžavanju datih društvenih procesa i održavanju stvorenih struktura? S osekom koja nastupa u svakoj fazi B, materijalni život (i ne samo on, razume se) ponovo se strukturiše, nastoji da uspostavi neke druge ravnoteže, izmišlja ih, mobiliše sve snage s nage domišljatosti, ili im barem ostavlja punu slobodu delovanja... Ali, kada su u pitanju ta područja, istoričari i ekonomisti još nisu u svojim radovima prikupili dovoljno podataka, niti skicirali dovoljan broj valjanih okvira da bi se Simjanova skica mogla preuzeti ili produžiti. Uostalom, na spletove prilika usredsređena istorija biće potpuna samo ako se na proučavanje spleta privrednih prilika nadoveže proučavanje proučavanje spleta društvenih prilika i drugih situacija koje postoje u istom vremenu oseke ili procvata. Sociološko proučavanje
47
biće uspešno ako se usredsredi na tačke u kojima se presecaju spletovi prilika koji istovremeno postoje... U ravni istorije dugog trajanja, istorija i sociologija se ne samo združuje, ne samo uza jamno potpomažu, nego se, što je mnog više od toga, potpuno poistovećuje. Dugo trajanje je ona beskonačna, na bilo kakve promene otporna istorija struktura i njihovih grupa. Za istoričara neka struktura nije samo skup, spoj delova raspoređenih na određen način, nego i nešto što dugo opstaje, često i duže od sto godina (vreme je struktura): taj akter prolazi, ne menjajući se, kroz veoma duga razdoblja; ako na tom dugom putovanju orone, usput se oporavi, povrati svoje ranije zdravlje, i, naposletku, crte na njegovom licu menjaju se samo sporo. (...) Ali istoričar koji je ostao veran učenju Lisjena Fevra i Marsela Mosa uvek će želeti da sagleda celinu, sveukupnost društvenih društvenih pojava, a to ga podstiče da upoređuje razne “spratove” istorije, trajanja, raznolika vremena, strukture, spletove prilika i događaje. U toj celini ponovo se, po njegovom mišljenju, uspostavlja prilično krhka ravnoteža koja se ne može održati bez neprestanih prilagođavanja, sudara i pomeranja njenih sastavnih delova. Gledano u celini, društveno koje se rve sa svojim preobražavanjem ukazuje se, u svakom sinhronijskom preseku svoje istorije, u vidu koji je uvek drugačiji, iako se u njemu ponovo javljaju bezbrojne pojedinosti i stvarnosti iz prethodnog razdoblja. Ko bi osporio da stvari tako stoje? Zato pojam globalne strukture društva uznemirava istoričara i smeta mu, čak i ako između globalne strukture i globalne stvarnosti i dalje postoji, kao što je i prirodno, znatan razmak. Istoričar bi želeo da se u raspravi sa sociologom nikako ne dovede u pitanje neizvesnost kretanja cele te mase, njene raznolike mogućnosti pomeranja, razne slobode, izvesna osobena, funkcionalna objašnjenja, koja su plod trenutka.U tom stadijumu “totaliteta” – ne usuđujem se da kažem “totalizacije” – jednom reči, u trenutku kada izgovara svoju poslednju reč, istoričar bi se tako vratio na antisociološke pozicije svojih učitelja. Svako društvo je takođe jedinstveno, bez obzira na to što mnogi delovi od kojih je ono sazdano potiču iz ranijih vremena; ono se, bez sumnje, može objasniti izvan svog vremena, ali isto tako i u okviru svog sopstvenog vremena; ono je, svakako, upravo u duhu onoga što su Anri Ozer i Lisjen Fevr govorili, “čedo “čedo svog vremena” vremena” – razume se, vremena u kome postoji; ono je plod tog vremena, a ne samo trajanja koja su mu zajednička s nekim drugim društvenim iskustvima. V
Da li sam podlegao nekim plitkim iluzijama? Pokazao sam kako istoričarski poziv izlazi iz svojih starih okvira, dovodeći ili gotovo dovodeći u pitanje samu oblast nauke o društvu, usmeravajući svoju radoznalost u svim pravcima. Početkom ovog veka usmerio ju je prema psihologiji: to je doba u kome Verner Verner Zombart tvrdi da je kapitalizam k apitalizam najpre duh. (Mnogo kasnije, i dalje u tom istom osvajačkom duhu, Lisjen Fevr govoriće govoriće o duhovnom instrumentarijumu.) Potom ju je, posle 1920. godine, usmerio prema proučavanju prilika okrenutoj političkoj ekonomi ji koju je Fransoa Simjan otkrio francuskim istoričarima, a još odavno ju je usmerio prema geograji... Čitalac će primetiti koliko je malo u ovom veku marksizam opsedao istoriju. Ali njegova inltriranja u istoriju, iskušenja kojima ju je izlagao i njegovi uticaji zacelo su bili mnogostruki i snažni; u toj prvoj polovini XX veka nedostajalo je samo s amo jedno remek–delo marksističke istorije koje bi poslužilo kao uzor i stožer: još očekujemo da se ono pojavi. Taj ogromni uticaj delovao je, međutim, na mnogobrojne preobražaje naše naučne discipline koji su primorali istoričara da se odrekne svojih starih navika, da stekne neke nove navike, da izađe iz sebe samog, da ne robuje svojim ranim iskustvima, pa čak ni ličnim uspesima. Ipak, postoji skriveno i strogo ograničenje tih seljenja i preobražaja.¹⁴ U stvari, istoričar nikada ne izlazi iz okvira vremena istorije: is torije: vreme prianja za njegovu misao onako kao što zemlja prianja za vrtlarev ašov. ašov. On, razume se, žudi za tim da iz njega pobegne. U vezi s ovim pitanjem,
48
Gaston Rupnel¹⁵ je – svakako i pod uticajem strepnje koja ga je bila obuzela 1940. godine – napisao reči koje bole svakog iskrenog istoričara. Isti smisao ima i opaska Pola Lakomba, koji je takođe bio istoričar velikog formata: “Objektivno gledano, vreme samo po sebi nije ništa, ono je samo jedna naša ideja“¹⁶ ideja“¹⁶... ... Ali, da li su tu u pitanju prava bekstva iz vremena? Dok sam u zarobljeništvu provodio provodio dosta sumorne dane, lično sam se veoma trudio da u mislima pobegnem od hronike tih teških godina (1940–1945). Odbacivati događaje i vreme u kome su se oni zbivali značilo je držati se po strani od njih, n jih, skloniti se, da bi se oni posmatrali s izvesnog odstojanja, da bi se pouzdanije procenjivali i da se u njih ne bi previše verovalo. Sa kratkog vremena preći na manje kratko vreme, a zatim na veoma dugo vreme (ako to vreme postoji, ono može biti samo vreme mudraca), a potom, dospevši do te granice, zaustaviti se, sve iznova razmotriti i rekonstruisati, videti kako se sve oko vas okreće – ta operacija ima čime da privuče istoričara. (...) Sociolozi, razume se, ne prihvataju taj previše jednostavni pojam. Njima je mnogo bliži pojam dijalektike trajanja , onakve kakvu je Gaston Bašlar (Gaston Bachelard) prikazuje u svojoj knjizi s istim naslovom.¹⁷ Društveno vreme je samo posebna dimenzija izvesne društvene stvarnosti koju posmatram. Utkano u tu stvarnost onako kao što može biti utkano u nekog pojedinca, ono je, pored ostalih znakova, znak kojim je ona označena, jedno od svojstava koja je obeležavaju kao posebno biće. Sociologa ne sputava to podatno vreme koje on po svom nahođenju može da komada, zajazuje, ponovo pokreće. Vreme istorije bilo bi manje podesno za dvojako živo delovanje sinhronije i dijahronije: ono gotovo ne dopušta da se život zamisli kao neki mehanizam koji se može zaustaviti zato da bi se bez žurbe dala jedna njegova statična slika. Ova nesaglasnost dublja je nego što to izgleda na prvi pogled: vreme sa kojim sociolozi imaju posla ne može biti vreme sa kojim imamo posla mi, istoričari; tome se protivi dubinska struktura naše naučne discipline. Vreme kojim se mi bavimo jeste mera, kao i vreme kojim ekonomisti operišu. Kada nam sociolog kaže da se struktura neprestano ne prestano raspada da bi se potom opet obrazovala, mi rado prihvatamo to objašnjenje, čiju tačnost, uostalom potvrđuje posmatranje onoga što se zbiva u istoriji. Ali držeći se onoga što obično zahtevamo, hteli bismo tačno da znamo koliko su trajali ti procesi, bilo da su bili pozitivni ili negativni. Trajanje Trajanje privrednih ciklusa, plime i oseke materijalnog života, može se izmeriti. Neku strukturnu društvenu krizu treba takođe otkrivati u vremenu, kroz njegovo proticanje, treba joj, kao takvoj, a još više u odnosu na menjanje struktura koje postoje u istom vremenu, tačno odrediti položaj. Istoričara u najvećoj meri zanimaju ukrštanje tih evolucija, delovanje jednih na druge i tačke na kojima se one usmeravaju u različitim pravcima, a sve su to stvari koje se mogu uočiti samo u odnosu na jednoobrazno vreme kojim se istoričari bave, opštu meru za sve te pojave, a ne u odnosu na raznoliko društveno vreme, koje predstavlja posebnu meru za svaku od tih pojava. (...) Sociolozi su, na kraju krajeva, a da toga nisu ni n i svesni, kivni, ne na n a istoriju, nego na vreme istorije, tu stvarnost koja ostaje slična sl ična kakvoj plahovitoj reci koja se izliva uprkos tome što se ljudi trude da joj urede korito, da udese da se ona račva na rukavce. Sociolozi gotovo uvek izmiču toj prinudi kojoj istoričar nikada ne izmiče: oni beže u proučavanje ili trenutka – a tu je uvek u pitanju sadašnji trenutak, koji tako reći visi iznad vremena – ili pojava koje se ponavljaju i ne pripadaju nijednom vremenu; prema tome oni se od te prinude spasavaju pribegavajući suprotnom postupku, koji ih zatvara u okvire događajnog u najstrožem smislu te reči, ili u okvire najdužeg trajanja. Da li je to bekstvo dopušteno? U tome je suština spora između istoričara i sociologa, pa čak i istoričara koji zastupaju različita mišljenja. VI
Ne verujem da je mogućno vešto izbeći istoriju. Sociolog treba da vodi računa o njoj. Filozoja (iz koje on dolazi i u kojoj ostaje) samo ga previše dobro priprema da ne oseća tu
49
konkretnu nužnost istorije. Tehnike Tehnike sprovođenja anketa o današnjim događajima mogu da dovedu do kraja tu ravnodušnost prema istoriji. Svi ti anketari koji vrše ankete onde gde se događaji odigravaju, pomalo užurbani, a uz to još i požurivani od svojih poslodavaca, dobro će učiniti ako budu zazirali od brzog, površnog posmatranja. Naše biblioteke, kutije sa fasciklama naših vlada i naših preduzeća prepune su rezultata socioloških istraživanja raznih događaja. Ni na pamet mi ne pada da se pobunim protiv te mode, ili da izjavim da je ona nekorisna. Ali kakvu vrednost, gledano s naučnog stanovišta, ona može imati ako ne omogućava da se ustanovi smer, smer, brzina ili sporost, uzlazna ili silazna linija evolucije koja sa sobom nosi svaku društvenu pojavu, ako se ona ne nadovezuje na tok istorije, na njenu prodornu dijalektiku koja deluje od prošlosti do sadašnjosti, pa čak i do budućnosti? Želeo bih da od vremena koje posvećuju ovladavanju svojim pozivom mladi sociolozi odvoje onoliko vremena koliko je potrebno da bi se, čak i u najskorijem arhivu, proučilo neko najjednostavnije pitanje iz istorije, da se barem jednom, ostavljajući zakratko po strani udžbenike koji istraživačeve napore čine neplodnim, ogledaju u pozivu koji je jednostavan, ali se može pojmiti samo kada se upražnjava – kao, bez sumnje, i svi drugi pozivi. Nauka o društvu moći će, po mom mišljenju, da opstane samo ukoliko mi, istoričari, i sociolozi budemo izmirili naše različite pozive, i istovremeno ih upražnjavali. Lako je podbunjivati ih jednog protiv drugog, ali ta prepirka odvija se po notama nekih veoma starih melodija. Potrebna Potrebna nam je nova muzika. Fernan Brodel, Spisi o istoriji , Srpska književna zadruga, Beograd, 1992, str. 155–188. (Naslovv originala: Fernan Braudel, (Naslo Ecrits sur l‘histoire , Flammarion, Paris, 1969. Preveli sa francuskog: Branko Jelić, Ivanka Pavlović, Ksenija Jovanović)
50
Fusnote
1
Preciznog izlaganja voog pitanja poduhvatio se Rene Kleman (René Clémens) u svom delu Prolégomènes d’une théorie de la structure économique , Paris, Domat-Montchrestien, 1952; vidi i Johann Akerman, “Cykle et structure”, Revue économique , 1952, n 1. 2 To važi za Francusku. U Španiji je broj stanovnika počeo da opada već krajem XVI veka. ³ Četvrto poglavlje Uvoda napisanog za delo Traite de Sociologie , zbornik koji je uredio Žorž Gurvič (Georges Gurvitch), Paris, P. U. F., 2 knjige, 516. i 466. str, in–8; prvo izdanje 1958–1960, treće izdanje 1967–1968. ⁴ Međutim, ta čuvena prepirka zapodenuta je i povodom knjige Pola Lakomba De l‘histoire consideree comme science (Paris, (Paris, 1894). Doista, članak Fransoa Simjana „ Methode historique et science sociale “ (Revue de synthese historique , 1903, pp. 1–22 i p. 129–157) nosi podnaslov Etude critique d‘apres les ouvrages recents de M. Lacombe et de M. Seignobos , ali Simjan u njemu u stvari ne dovodi u pitanje knjigu Pola Lakomba. ⁵ Vidi gore naved. članak, bel. 1, str. 99. ⁶ Naved. članak, str. 18. ⁷ Pogledajte koliko će članak Žana Mevrea (Jean Meuvret) „Histoire et sociologie“ ( Revue historique , 1938) izgledati mudar i tako kao da je napisan u neko drugo doba. ⁸ Antropologie structurale , Paris, 1958, p. 17. ⁹ Annales E. S. C .,., 1957, p. 73. ¹⁰ Predgovor delu Seville et l‘l‘Atlatique Atlatique , t. I, Paris, 1959, p. XI: „A zatim ‚strukture‘? Znam da je ova reč u modi; ona se čak, ponekad i u Analima , za moj ukus malo previše napadno upotrebljava“. upotrebljava“. ¹¹ U razgovoru vođenom o strukturama u Školi za visoke studije (VI sekcija), otkucani izvod. ¹² Naved. članak, str. 2. ¹³ La crise de l‘economie francaise a la veille de la Revolution , Paris, 1944. ¹⁴ Čitalac će zapaziti da odavde pa sve do početka odeljka VI dajemo, u neizmenjenom vidu, jedan odeljak iz članka o dugom trajanju (vidi gore, poglavlje IV), objavljenog iste godine u publikaciji Anali . Izostavljanjem ovog odeljka bilo iz jednog, bilo iz drugog članka narušilo bi se jedinstvo jednog rasuđivanja. ¹⁵ Histoire et Destin, Paris, Bernard Granet, 1943, passim. ¹⁶ Revue de sunthese historique , 1900, p. 32. ¹⁷ Paris, P. U. F., 2 ed., 1950.
