Fernan Brodel - Vreme sveta

F ern a n B r o d e l Materijalna civilizacija, ekonomija i kapitalizam od XV do XVIII veka

VREME SVETA TREĆA KNJIGA

Beograd • 2007

SADRŽAJ

PREDG O VO R........................................................................................................................

7

PRVO POGLAVLJE - POĐET E PROSTORA I VREMENA U E V R O P I................

11

Prostor i ekonomije: ekonomije-svetovi ................................................................

11

Ekonomije-svetovi, 1 1 ,- Uvek je bilo ekonomija-svetova, 14. - Neka osnovna pravila, 14. - Pravilo prvo: granice se sporo menjaju, 16. - Pravilo drugo: u središtu je uvek snažni kapitalistički grad, 17. - Pravilo drugo (nastavak): gradovi se smenjuju u vodstvu, 22. - Pravilo drugo (nastavak i kraj): moć i uticaj gradova može biti različit, 24. - Pravilo treće: uvek postoji hijerarhija zona unutar ekonomije-sveta, 25. - Pravilo treće (nastavak): Fon Tinenove zone, 27. - Pravilo treće (nastavak): prostorno ustrojstvo ekonomije-sveta, 29. - Pravilo treće (nastavak): postoje li neutralne zone?, 31. - Pravilo treće (nastavak i kraj): omot i infrastruktura, 34.

Ekonomija-svet: jedan poredak kakvih je m n o g o .................................................

35

Ekonomski poredak i međunarodna podela rada, 37. - Država: politička i ekonomska moć, 40. - Carstvo i ekonomija-svet, 44. - Rat i zone ekonomijesveta, 46. - Društva i ekonomija-svet, 50. - Kulturni poredak, 54. - Model ekonomije-sveta je začelo valjan, 58

Ekonomija-svet i vremenske podele .......................................................................

59

Ritmovi konjunkture, 60. - Fluktuacije kroz rezonantne prostore, 61. Vekovni trend, 65. - Hronologija ekonomija-svetova koja pruža objašnjenja, 67. - Ciklusi Kondratjev i vekovni trend, 69. - Može li se objasniti dugoročna konjunktura?, 70. - Prošlost i sadašnjost, 73

DRUGO POGLAVLJE - EKONOMIJE USREDSREĐENE NA GRADOVE U EVROPSKOJ PROŠLOSTI: PRE I POSLE VENECIJE ...............................................

77

Prva evropska ekonom ija-svet..................................................................................

80

Evropska ekspanzija počev od XI veka, 80. - Ekonomija-svet i bipolarnost, 84. - Sevemi sistem: procvat Briža, 86 . - Sevemi sistem: uspon Hanze, 89. - Drugi pol privlačenja: italijanski gradovi, 94. - Sajmovi u Šampanji kao međudogađaj, 99. - Francuska propušta priliku, 103

Sadržaj Kasni uspon Venecije ................................................................

104

Đenova protiv Venecije, 105. - Prvenstvo Venecije, 107. - Ekonomija-svet sa središtem u Veneciji, 112. —Odgovornost Venecije, 113. —Galere da mercato, 114. - Venecijanski model kapitalizma, 116. - Rad u Veneciji, 121. - Da li je industrija postala glavna delatnost Venecije?, 123. - Turska opasnost, 124

Neočekivani uspon Portugalije, ili od Venecije do Antverpena........................

126

Tradicionalno objašnjenje, 126. - Nova objašnjenja, 127. - Antverpen, prestonica sveta stvorena spoljnim delovanjem, 130. - Etape u razvoju Antverpena, 135. - Prvi uzlet i prvo razočarenje Antverpena, 136. - Drugi uspon Antverpena, 138. - Industrijski uspon Antverpena, 141. - Po čemu je Antverpen originalan?, 142

Prave dimenzije i značaj „veka Đenove” ..............................................................

144

„Iza su gole planine”, 145. - Delovanje izdaleka, 148. - Akrobatska igra, 149. - Đenova tiho vlada Evropom, 151. - Razlozi uspeha Đenove, 153. Povlačenje Đenove, 156. —Đenova preživljava, 157. —Nazad u ekonomiju-svet, 160 TREĆ E P O G LA V L JE - E V R O P A , ST A R E E K O N O M IJE S G R A D S K O M P R E V L A ŠĆ U : A M S T E R D A M ....................................................................................................

161

U jedinjene Pokrajine: ekonom ija počin je kod k u ć e .................................................. Pojas zemlje bez prirodnih bogatstava, 163. —Ostvarenja u poljoprivredi, 164. —Prenapeta gradska ekonomija, 166. —Amsterdam, 167. —Raznovrsno stanovništvo, 171.-R ibarstvo na prvom mestu, 175.-H olandska flota, 177. — Da li se Ujedinjene Pokrajine mogu nazvati „državom”?, 180. - Unutrašnje strukture se sporo menjaju, 182. - Oporezivanje siromašnih, 186. - Ujedinjene Pokrajine i ostali svet, 188. - Kraljevstvo poslova, 192

163

O vladati E vropom i s v e t o m .............................................................................

193

Uslovi za uspeh su stvoreni pre 1585., 193. —Ostali deo Evrope i Sredozemlje, 197. - Holanđani protiv Portugalaca, ili nadmašivanje drugoga, 198. Povezanost trgovine u holandskom carstvu, 203 U sp eh u A ziji, neuspeh u A m erici

..................................................................................

207

Razdoblje borbi i uspeha, 207. - Uspon i pad Istočnoindijske kompanije, 210. —Razlozi kraha u XVIII veku, 214. —Neuspeh u Novom svetu: granice holandskog uspeha, 218 D om inacija u svetu i kapitalizam .....................................................................................

222

Tranzitna trgovina u Amsterdamu i njene prednosti, 222. - Roba i kredit, 225. —Komisiona trgovina, 227. —Akceptaciona trgovina, 229. —Moda zajmova ili izopačavanje kapitala, 2 3 1 ,- Promena perspektive: dalje od Amsterdama, 234. —Baltičke zemlje, 234. - Francuska protiv Holandije: nejednaka borba, 242. Engleska i Holandija, 245. —Izvan Evrope: Indonezija, 247. —Da lije moguće uopštavati?, 251 O slabljenju A m sterdam a ........................................................................................ Krize 1763, 1772-1773, 1780-1783., 253. - „Batavijska” revolucija, 259

251

Sadržaj ČETVRTO POGLAVLJE-NACIONALNA T R Ž IŠ T A ............................................... 263 Elementarne i više jedinice ...................................................................................... 266 Hijerarhija jedinica, 266. - Pokrajine i tržišta, 271. - Nacionalna država - da, ali staje s nacionalnim tržištem?, 273. - Unutrašnje carinske prepreke, 275. Protiv definicija a priori, 279. - Teritorijalna i gradska ekonomija, 281

Računanje i m erenje.................................................................................................... 284 Tri varijabile i tri veličine, 285. - Tri dvosmislena pojma, 290. - Redovi veličine i korelacije, 291. - Nacionalni dug i bruto nacionalni proizvod, 293. Još neki odnosi, 294. - Od potrošnje do bruto nacionalnog proizvoda, 297. Proračuni Frenka Spunera, 299. - Vidljivi kontinuiteti, 300

Francuska, žrtva sopstvene v eličin e......................................................................... 301 Raznolikost i jedinstvo, 302. - Prirodne i veštačke veze, 306. - Prvenstvo politike, 309. - Preveliki prostor, 310. - Pariz plus Lion, Lion plus Pariz, 313. - Pariz odnosi pobedu, 316. - U prilog diferencijalnoj istoriji, 321. - Za liniju i protiv linije Ruan-Ženeva, 323. - Granične zone, obalske i kontinentalne, 324. - Gradovi „druge Francuske”, 330. - Francuska unutrašnjost, 332. - Periferija kolonizuje unutrašnjost, 336

Trgovačka nadmoć E n g lesk e.................................................................................... 337 Kako je Engleska postala ostrvo, 338. - Funta sterlinga, 341. - London i nacionalno tržište se uzajamno stvaraju, 349. - Kako je Engleska postala Velika Britanija, 354. - Veličina Engleske i nacionalni dug, 359. - Od Versajskog (1783) do Idnovog ugovora (1786), 363. - Statistika pomaže ali ne rešava problem, 366

PETO POGLAVLJE - OSTALI SVET: ZA EVROPU I PROTIV EVROPE ........... 371 Amerike: igra za najveći d obitak.............................................................................. 372 Velika otvorena prostranstva Amerike su neprijateljska, ali ipak obećavaju, 373. - Regionalna ili nacionalna tržišta, 375. - Ropstvo i samo ropstvo, 377. Kada su kolonije radile za Evropu, 384. - Kada su kolonije radile protiv Evrope, 386. - Sukob oko industrije, 387. - Engleske kolonije se odlučuju za slobodu, 389. - Suparništvo u trgovini, 393. - Španija i Portugalija eksploatišu Ameriku, 397. - Nova razmatranja o španskoj Americi, 397. - Ponovo ovladavanje španskim carstvom, 401. - Blago nad blagom, 404. - Ni feudalizam ni kapitalizam, 409

Crna Afrika: saradnik ili žrtva? ........................................................................

414

Zapadna Afrika, 415. - Crna Afrika: izdvojena, ali ipak dostupna, 418. - Od obale ka unutrašnjosti, 421. - Trostrana trgovina i način razmene, 422. - Kraj trgovine robljem, 424

Ruska ekonomija-svet - svet za sebe................................................................ Ruska privreda ponovo stiče delimičnu autonomiju, 426. - Snažna država, 428. - Jaram kmetstva u Rusiji postaje sve mučniji, 430. - Tržište i seljačko društvo, 432. - Društvo varošica, 435. - Ekonomija-svet, ali kakva?, 437. - Izumeti Sibir, 438. - Slabosti i nedostaci, 444. - Cena evropskog upada, 445

425

Sadržaj

Tursko carstvo................................................................................................

449

Temelji jedne ekonomije-sveta, 450. - Prisustvo Evrope u Turskom carstvu, 455. - Svet karavana, 458. - Dobro čuvani turski pomorski prostor, 459. Trgovci u službi Turskog carstva, 462. - Ekonomsko i političko opadanje, 464

Daleki istok - najveća ekonom ija-svet................................................................... 465 Četvrta ekonomija-svet, 469. - Indija je osvojila samu sebe, 470. - Zlato i srebro, snaga ili slabost?, 472. - Evropljani u napadu ili trgovci koji se razlikuju od drugih, 473. - Ispostave, faktorije, poslovnice, nadglednici utovara, 476. Kako razumeti dubinsku istoriju Dalekog istoka, 478. - Indijska sela, 479. Zanatlije i industrija, 484. - Nacionalno tržište, 489. - Značaj Mogulskog carstva, 491. - Politički i ostali razlozi za pad Mogulskog carstva, 493. Nazadovanje Indije u XIX veku, 497. - Indija i Kina povezane u superekonomiju-svet, 501. - Slavno doba Malake, 503. - Nova središta na Dalekom istoku, 508

Neki mogući zaključci...............................................................................................

5\ \

ŠESTO POGLAVLJE - INDUSTRIJSKA REVOLUCIJA I RAST ........................... 515 Neka korisna poređenja.............................................................................................

515

Revolucija: složena i i dvosmislena reč, 515. - Posle industrijske revolucije: nerazvijene zemlje, 518. - Pre engleske industrijske revolucije: propale revolucije, 521. - Aleksandrijski Egipat, 521. - Prva industrijska revolucija u Evropi: konji i mlinovi od XI do XIII veka, 522. - Doba Agrikole i Leonarda da Vinčija: revolucija u zametku, 526. - Džon N ef i prva engleska industrijska revolucija, 1560-1640., 530 E ngleska revolu cija p o s e k t o r im a ..................................................................................... Engleska poljoprivreda - glavni činilac, 535. - Rast stanovništva, 541. Tehnika: nužan, ali verovatno ne i dovoljan uslov, 543. - Značaj revolucije pamuka ne treba potcenjivati, 548. - Pobeda trgovine na velike udaljenosti, 551. - Razvoj unutrašnjeg prevoza, 558. - Veoma spor razvoj, 563

534

P revazilaženje industrijske r e v o lu c ije ........................................................................... Vrste rasta, 565. - Objašnjenja za rast, 567. - Rast i podela rada, 568. - Podela rada: kraj sistema kućne radinosti, 569. —Industrijalci, 5 7 1 .- Engleska privreda i sektori, 574. - Podela rada i geografija Engleske, 575. - Finansije i kapitalizam, 577. - Značaj konjunkture, 584. - Materijalni napredak i životni standard, 592 Z A K L JU Č A K - P R O ŠL O ST I S A D A Š N J O S T

.................................................................

595

Kapitalizam i dugo trajanje, 596. - Kapitalizam i društveni okvir, 599. - Hoće li kapitalizam preživeti?, 601. - Zaključak za kraj: kapitalizam i tržišna privreda, 604

INDEKS.................................................

609

PREDGOVOR

Ova treća i poslednja knjiga odgovara izazovu i htenju koji joj daju određeno usmerenje. Usvojio sam pogodan izraz Volframa Eberharda i dao joj naslov Vreme sveta. Iako lep, taj naslov više obećava nego što bih ja mogao da is punim. Izazov se temelji na mom poverenju u istoriju koju ovde sagledavam u njenom hronološkom toku, s različitim vremenskim lestvicama. Drugim recima, kao da sam se prepustio toku vremena, s njegovim usponima i padovima, kao i lo gikom, čime prihvatam najveću proveru koja može da potvrdi ili opovrgne istraži vanja iz prve dve knjige mog delà. A izazov, kao što čitalac može videti, podrazumeva i pretpostavku - da ta istorija može da bude i tumačenje (jedno od najuverljivijih), i sredstvo provere (jedino koje bi bilo s onu stranu naših apstraktnih izvođenja, našeg apriornog razmišljanja, čak i onih zamki koje nam zdrav razum neprestano postavlja). Pa ipak, kao da ponekad precenjujemo svoje mogućnosti kada želimo da damo takvu šemu svetske istorije polazeći od nepotpunih, ali i od već brojnih podataka koje je teško sve obuhvatiti. To je u svakom slučaju svrha ove knjige. Čitalac će u njoj naći mnogo pripovesti, opisa, slika, prikaza razvojâ, pravilnih ustrojstava i prekida u njima. Pa ipak, ja sam se od početka do kraja uzdržavao od prevelike priče, nastojao sam da ne podlegnem pukom zadovoljstvu da dajem sliku, ističem neke činjenice, ili uka zujem na važne pojedinosti. Pokušao sam naprosto da vidim stvari i predstavim ih tako da bi se razumele, dakle proverile. Postupao sam tako s upornošću, koja kao da opravdavava moja istraživanja i, još više od toga, čak i sam poziv istoričara. Pokušaj da se napiše ukupna istorija sveta ipak može da obeshrabri i najsmelije, pa čak i najnaivnije. Liči on na putovanje rekom bez obala, bez izvora i ušća. Čak ni ovo poređenje nije dobro, jer istorija nije samo jedna reka, već više njih. Sreća je da su istoričari svikli na suočavanje s preobiljem. Oni pojednostav ljuju stvari deobom istorije na odsečke koje nazivaju političkom, ekonomskom, društvenom, kulturnom istorijom. Od ekonomista su pre svega naučili da se vreme može deliti na razdoblja i na taj način savladati. Moguće je posmatrati duža 1 1 Conquerors and Rulers. Social Forces in Medieval China, 2. izd. 1965, str. 13 i dalje, naveo Immanuel Wallerstein, The Modern World System, 1974, str. 6 .

Predgovor

i veoma duga razdoblja; odsečke srednjoročnih promena; brza kretanja kratko ročnih promena, pri čemu je one najkraće često i najlakše otkriti. Dakle, sredstva kojima bismo mogli da pojednostavimo i organizujemo istoriju sveta nisu nipošto neznatna. A možemo da izdvojimo i vreme proživljeno u razmerama sveta, svetsko vreme, koje ipak nije i ne može biti sveukupnost ljudske istorije. Ta izu zetna vremenska lestvica upravlja, već prema mestu i razdoblju, nekim prosto rima sveta i nekim stvarnostima. Pa ipak, druge joj stvarnosti i drugi prostori iz miču i ostaju i dalje stranima. Da bismo ovo ilustrovali pogledaćemo potkontinent Indiju. Povlačimo če tiri linije - duž Koromandelske obale, Malabarske obale, od Surata do Delhija i od Delhija do delte Ganga. Tako smo Indiju obuhvatili u četverougao2. U njemu samo ivice doista žive vremenom spoljnog sveta, drže se kretanja i ritma sveta ali čak i tada ne bez nekih teškoća i zaostajanja. Svetsko vreme se odnosi prevashodno na te žive ose. Na pitanje da li ono prodire i u sam četverougao, odgova ramo potvrdno, ali uz ogradu „tu i tamo”. Jer u celini uzev, njega tu nema. A ono što važi za Indiju moglo bi se reći i za svaki nastanjeni deo sveta, čak i za Bri tanska ostrva u doba industrijske revolucije. Uvek postoje područja koje istorija sveta ne dodiruje, područja tišine i nepomućenog neznanja. „Ima krajeva u našem kraljevstvu [Napuljskom]”, pisao je ekonomista Antonio Đenovezi (1712-1769), ,,u poređenju s kojima Samojedi izgledaju kulturni i civilizovani”.3 Iako je naš za datak u prvi tren izgledao preobiman, kartu sveta sveli smo na razumne mere. A ona je prošarana belim mrljama iz kojih ne dopiru glasovi: to su ona područja na rubu zvanične istorije, kojima smo se najviše bavili u prvoj knjizi našeg delà. Mogli bismo reći da je vreme sveta usredsređeno na neku vrstu superstruk ture svetske istorije: ostvaruju ga i podržavaju sile koje deluju ispod njega, iako i ono, svojom težinom, pritiska osnovu. Zavisno od mesta i razdoblja, ovo dvosmerno delovanje, odozdo na gore i odozgo nadole, ima različit značaj. Ali čak i u razvijenim zemljama, s ekonomskog i društvenog stanovišta, vreme sveta ne obuhvata čitavo ljudsko postojanje.

U biti, ova knjiga daje prvenstvo jednom delu istorije - materijalnom i eko nomskom. U ovoj trećoj i poslednjoj knjizi cilj m ije da obuhvatim ekonomsku is toriju sveta od XV do XVIII veka. To pojednostavljuje moj zadatak, ili je bar samo pokušaj u tom smeru. Već postoji desetak izvrsnih opštih ekonomskih isto rija, od kojih neke odlikuje sažetost4, a druge opsežna dokumentovanost. Služio sam se još od njihovog objavljivanja, 1928. i 1929, s dve knjige Jozefa Kulišera5, ^ Ashin das Gupta „Trade and Politics in 18th Century India”, u: Islam and the Trade o f Asia, ur. D. S. Richards, 1970, str. 183. 3 René Bouvier, Quevedo „homme du diable, homme de Dieu", 1929, str. 83. 4 Jean Imbert, Histoire économique des origines à 1789, 1965; Hans Hausherr, Wirtschaftsgeschichte der Neuzeit, 1954; Hubert Richardot i Bernard Schnapper, Histoire des faits économiques ju sq u ’à la fin du XVIIIe siècle, 1963 ; John Hicks, A Theory o f Economie History, 1969, francuski prevod, 1973. / V 5 Allgemeine Wirtschaftsgeschichte des Mittelalters und der Neuzeit, dve knjige, 1958.

Predgovor

Allgemeine Wirtschaftsgeschichte ( Opšta privredna istorija), koje su i danas naj bolji vodič i najpouzdanije referentno delo. Takođe sam se koristio monumental nim delom Vernera Zombarta, Der Moderne Kapitalismus (izdanje iz 1928), koje predstavlja izvanredan spoj erudicije i analize. Sva ta opšta delà su, međutim, ograničena na Evropu, dok sam ja uveren da istorija može imati velike koristi od poređenja na jedinoj valjanoj lestvici - svetskoj. Fridrih Novalis (1772-1801) je napisao: „Svaka je istorija nužno svetska”.67I zaista, ekonomska povest sveta je shvatljivija nego ona Evrope. Samo, možemo li reći d a je i jednostavnija? . n Problem je tim veći jer su ekonomisti od pedesetih godina XX veka (a istoričari i ranije), prestali da misle d a je ekonomija samostalna oblast, a ekonomska povest jasno omeđeno područje koje je moguće proučavati nezavisno od ostalih. Jednodušnost o tome danas je očigledna. Vitold Kula kaže „teorija samostalne ekonomije u razvijenom [a ja bih dodao i u ranom] kapitalizmu samo je stvar aka demske konvencije”.8 Hoze Hentil da Silva smatra d a je ,,u istoriji sve povezano; a i da se ekonomska delatnost ne može odvojiti od politike i vrednosti koje je okružuju, kao ni od mogućnosti i prinuda koje je određuju”.9 Na pitanje da li je društveni čovek prvenstveno hommo economicus, V. V. Rostov odgovara odrečno.10 Đerđ Lukač11 smatra da je neozbiljno misliti da bi ekonomija „mogla zaista biti odvojena od društvenih, ideoloških i političkih činjenica”. Svi postupci ljudi, po Rejmondu Firtu „imaju ekonomski, društveni i kulturni aspekt” - a za čelo i politički.12 Za Jozefa Šumpetera, ekonomska istorija „nikako ne može biti samo ekonomska” 13, dok etnolog Žan Poarije smatra da „ekonomista ne može u potpunosti shvatiti ekonomiju ako ne pređe njene granice”.14 Jedan savremeni ekonomista smatra čak da je „odvajanje od dmgih društvenih nauka [...] nepri hvatljivo u političkoj ekonomiji” 15, a što je već na svoj način rekao Žan-Batist Se (1828): „Politička ekonomija koja kao da se zanimala samo materijalnim dobri ma, obuhvatila je najednom čitav društveni sistem; ona se zapravo odnosi na sve što postoji u društvu”.16 Tako je ekonomska istorija sveta zapravo celokupna istorija sveta, ali gle dana s posebnog stanovišta - onog ekonomskog. A izabrati to stanovište, a ne neko drugo, znači unapred dati prednost jednostranom obliku tumačenja (koji se, smatram, iako veoma opasan, teško može sasvim izbeći). Nemoguće je bez rizika davati prednost „ekonomskim” pojavama. Ma kako nastojali da njima ovladamo, 6 Friedrich Novalis, navod u: L ’Encyclopédie, 1966, str. 43. 7 René Clemens, Prolégomènes d ’une Théorie de la structure économique, 1952, posebno str. 92.

8 Witold Kula, u jednom razgovoru pre više godina. Uporediti: On the Typology o f Economic Systems. The Social Sciences. Problems and orientation, 1968, str. 109-127. 9 Jose Gentil da Silva, izgubljena referenca koju sam autor nije mogao da pronađe. . 10 W. W. Rostow, Politics and the Stages o f Growth, 1971. 11 Članak K. S. Karola u novinama Le Monde od 23. jula 1970. 12 Navod Cyrila S. Belshawa, Traditional Exchange and M odem Markets, 1965, str. 5. 13 Joseph Schumpeter, History o f Economic Analysis, 2. izd., 1 9 5 5 ,1, str. 6 . 14 Jean Poirier, ,,Le commerce des hommes”, u: Cahiers de l ’Institut de science économique appliquée, br. 95, novembar 1959, str. 5. 15 Marc Guillaume, Le Capital et son double, 1975, str. 11. 16 Jean-Baptiste Say, Cours complet d ’économie politique pratique, I, 1828, str. 7.

9

Predgovor

da ih držimo u redu, a na izvestan način i prevaziđemo, teško je izbeći opasni ob lik „ekonomizma” i problem istorijskog materijalizma. Kao da ćemo se kretati po živom pesku. Tako smo, kao što se to često događa, nadam se s dobrim argumentima, po kušali zaobići teškoće na našem putu. Teškoće se ipak od samog početka gomi laju. Ali, da takvih teškoća nema, istoriju niko ne bi shvatao ozbiljno. * *

*

Čitalac će na stranicama koje slede videti kako sam pokušao da premostim teškoće. Najpre je valjalo jasno označiti cilj. Tako je prvo poglavlje - Podele pro stora i vremena - teorijske naravi i nastoji da postavi ekonomiju u vreme i pro stor, pored, ispod i iznad drugih aspekata života sa kojima mora da deli to vreme i taj prostor: politike, kulture, društva. Narednih pet poglavlja (od drugog do šestog) jesu pokušaj da se ovlada vre menom - od sada našim glavnim, ili određenije, jedinim protivnikom. Još jednom sam se odlučio za „dugo trajanje” 17. Tako obuvamo čizme od sedam milja i prela zimo preko nekih kratkoročnih događaja i činjenica. Na narednim stranicama či talac neće naći ni biografiju Žaka Kera, ni portret Jakoba Fugera, ni hiljadu i prvo objašnjenje sistema Džona Loa. To su praznine, ali drugačije ne bih mogao lo gično da ograničim obim ove knjige. Dakle, sledio sam uvreženi i opšteprihvaćeni postupak - svetsko vreme sam podelio na duga razdoblja koja odgovaraju toku vremena kroz koje je prolazila pre svega Evropa. Drugo poglavlje o Veneciji i treće o Amsterdamu govore o sta rim ekonomijama usredsređenim na gradove. Četvrto poglavlje - Nacionalna tržišta - bavi se procvatom nacionalnih ekonomija u XVIII veku, i to, pre svega, u Francuskoj i u Engleskoj. Peto poglavlje - Svet za Evropu i protiv nje - jeste neka vrsta putovanja oko sveta u doba prosvetiteljstva. Šesto, poslednje dugačko poglavlje, Industrijska revolucija i rast, izučava veliki raskol kojim je stvoren svet u kojem i dan-danas živimo. A zaključak je poslednje, kratko poglavlje. Nadam se da će kroz ta različita istorijska iskustva, posmatrana podrobnije i izbliza, biti potvrđene i analize iz prethodne, druge knjige našeg delà. Jozef Šumpeter je u svojoj Istoriji ekonomske analize (History o f Economic Analysis, 1954), koju istoričari smatraju remek-delom - govorio da postoje tri pristupa ekono m iji18: istorijski, teorijski i statistički. Ali kada bi ponovo mogao da bira poziv, kaže on, izabrao bi da bude istoričar. Ja bih bio zadovoljan kada bi i ostali stručnjaci iz oblasti društvenih nauka istoriju, kao i on, posmatrali kao prikladno sredstvo za otkrivanje i istraživanje. Nije li sadašnjost zarobljenica prošlosti koja uporno preživljava, a prošlost, sa svojim pravilima, razlikama i sličnostima, neophodni ključ za ozbiljno razumevanje sadašnjosti? 17 Fernand Braudel „Histoire et sciences sociales: la longue durée”, u: Annales E. S. C., 1958, str. 725-753. 18 J. Schumpeter, op. cit., poglavlje 2, passim. (Prema g-đi Elizabeth Boody-Schumpeter, četvrti metod je sociološki.)

10

Prvo poglavlje

PODELE PROSTORA I VREMENA U EVROPI

Kao što i naslov pokazuje, ovo poglavlje, koje ima teorijski značaj, sadrži dva delà: prvi, u kome pokušavamo da podelimo prostor, i drugi, u kome to isto pokušavamo da učinimo s vremenom. Suočeni smo, naime, s problemom definisanja ekonomskih, a zatim i društvenih stvarnosti koje ih prate, najpre u odnosu na prostor, a zatim u odnosu na trajanje. Definisanje, naročito prvo, neophodno za bolje razumevanje onog drugog, tražiće nešto vremena. Ali oba će, mišljenja sam, biti korisna jer nam ukazuju na put kojim moramo ići, opravdavaju ga i daju nam pogodan rečnik. A kao i u svakoj ozbiljnoj raspravi, definicija termina je izuzetno važna. PROSTOR I EKONOMIJE: EKONOMIJE-SVETOVI Geografski prostor kao izvor objašnjenja tiče se svih istorijskih stvarnosti, svih prostorno omeđenih pojava: država, društava, kultura, ekonomija. U zavi snosti od toga koji od tih skupova izaberemo,1 promeniće se delimično i značenje i uloga prostora. Najpre ću govoriti o svetskim ekonomijama, a tek onda pokušati da odre dim oblast i uticaj drugih skupova. Početi s ekonomijom nije samo nešto što bi se slagalo s programom ove knjige: od svih načina da se obuhvati prostor, eko nomski je, kao što ćemo videti, najlakši, a i najvećeg je dometa. Njegov značaj nije ograničen samo na materijalne strane svetskog vremena: sve druge društvene stvarnosti, bilo da su mu sklone ili ne, upletene su u delovanje ekonomije, stalno posreduju i stalno su i same pod njegovim uticajem. Ekonomije-svetovi Na početku rasprave objasniću dva izraza koji bi lako mogli dovesti do zbrke: svetska ekonomija i ekonomija-svet. Svetska ekonomija je izraz koji se odnosi na čitav svet. On se odnosi, kao što je govorio Sismondi, „na tržište celog sveta”,2 to jest „ljudskog roda ili čita1 Pogledati supra, druga knjiga, peto poglavlje. 2 Simonde de Sismondi, Nouveaux Principes d ’économie politique, ured. Jean Weiller, 1971, str. 19.

11

Podela prostora i vremena u Evropi

vog onog delà ljudskog roda koji danas u izvesnom smislu sačinjava jedno jedino tržište”. Izraz ekonomija-svet (koji sam u prošlosti koristio u posebnom značenju koji ima nemačka reč Weltwirtschaft),3 4 tiče se samo jednog „odsečka” sveta, jed nog ekonomski samostalnog i samodovoljnog delà sveta, kome unutrašnje veze i promene daju izvesno organsko jedinstvo.5 Tako sam ranije izučavao Sredozemlje u XVI veku kao Welttheater ili Welt wirtschaft67- „svetsku pozornicu” ili „ekonomiju-svet” - shvatajući pri tom ne samo more, već čitavu oblast oživljenu njegovim trgovačkim delatnostima, kako bliže, tako i dalje od njegovih obala. Rečju, radilo se tu za mene o zasebnom svetu. Jer, za oblast Sredozemlja, iako podeljenu politički, kulturno, pa i društ veno, može se reći da poseduje određeno ekonomsko jedinstvo koje je nametnuto odozgo, od najvažnijih gradova severne Italije, u prvom redu Venecije, ali i Mi lana, Đenove i Firence.r Pa ipak, ta sredozemna ekonomija ne predstavlja sveuku pan ekonomski život mora i okolnih oblasti. Radilo se, da tako kažemo, o najvišoj ravni ekonomije, čije se delovanje, jače ili slabije, već prema mestu, osećalo na svim obalama, a nekad i veoma duboko u unutrašnjosti. Ta delatnost nije pozna vale granice Španskog carstva, koje je konačno uredio Karlo V (1519-1558), kao ni onog turskog, koje je počelo svoju ekspanziju znatno pre zauzimanja Carigrada (1453). Ona nije poznavala ni one jasne granice između civilizacija koje dele Sre dozemlje: Grčke, ponižene u rasulu pred sve težim jarmom koji joj nameću Turci; islamske, sa središtem u Carigradu; hrišćanske, sa njena dva pola, Firencom i Ri mom (u doba renesanse i potom protivreformacije). Islam i hrišćanstvo se suko bljavaju duž delnice sever-jug, koja razdvaja zapadno i istočno Sredozemlje, li nije koja ide od jadranskih, do obala Sicilije i potom onih današnjeg Tunisa. Sve važnije bitke između „nevernika” i hrišćana, odigravaju se upravo na toj liniji, koja prostor Sredozemlja deli na dvoje. Pa ipak, trgovački brodovi je prelaze svakog dana. Glavna je odlika te posebne ekonomije-sveta - Sredozemlja u XVI veku upravo u tome što prekoračuje političke i kulturne granice koje svaka na svoj način seku i čine različitim mediteranski svet. Tako se hrišćanski trgovci 1500. godine nalaze u Siriji, Egiptu, severnoj Africi, u Carigradu; s druge strane, levantski, turski i jermenski trgovci stižu nešto kasnije na Jadran. Naime, ekonomija, koja prodire svuda i združuje robe i novac, teži stvaranju osobitog jedinstva, i to u vreme kad gotovo sve deluje u korist jasno odeljenih blokova. Čak i društvo Sre3 Ibid., str. 105, br. 1. 1Prvi put sam naišao na ovu reč u ovom posebnom značanju kod Fritza Rdriga, Mittelalterliche Weltwirtschaft Bliite undEnde einer Weltwirtschaftsperiode, 1933. Hektor Ammann, Wirtschaft und Lebensraum der mittelalterlichen Kleinstadt, n. d., str. 4, kaže s pravom daje tu reč o „eine Art Weltwirtschaft”, jednoj vrsti svetske ekonomije. Léon-H. Dupriez, „Principes et problèmes d ’interprétation”, str. 3, u: Diffusion du progres et convergence des prix. Etudes internationales, 1966. Ideje iznete u ovom poglavlju imaju mnogo zajedničkog s idejama I. Wallersteina, op. cit. (s kojim se ja, ipak, ne slažem uvek). ’ Fernand Braudel, La Méditerranée et le monde méditerranéen à l ’époque de Philippe II, 1949, str. 325, 328 i dalje. 7 F. Braudel, Médit., 1966,1, str. 354.


Venecija, staro središte evropske ekonomije-sveta u XV veku, bila je još krajem XVII i početkom XVIII veka pravi kosmopolitski grad u kojem su se istočnjaci osećali kao kod kuće. Luka Karlevaris, La Pjaceta (detail) (Ašmoleanski muzej u Oksfordu) —

------------------

.

13


dozemlja moglo bi se podeliti na dvoje: sjedne strane je hrišćansko društvo sa ug lavnom naslednim feudalnim sistemom, a s druge, islamsko u kojem preovlađuje sistem beneficija, doživotnih vlastelinskih prava koja su nagrada za svakog ko se istakne na bojnom polju. Kada nosilac umre, beneficija ili titula vraćaju se državi koja ih daje nekom drugom. Ukratko, iz pažljivog istraživanja nekog posebnog slučaja možemo za ključiti da je svaka ekonomija-svet zbir individualizovanih, ekonomskih i nee konomskih prostora koje povezuje; da predstavlja zamašnu površinu (u načelu, najveću povezanu zonu, u određenom razdoblju i određenom delu sveta); da obično prevazilazi granice drugih velikih istorijskih podela. Uvek je bilo ekonomija-svetova Ekonomija-svetova je bilo ako ne oduvek, ono bar od davnina - jednako kao i društava, civilizacija, država, pa i carstava. Kad bismo se krupnim koracima vratili unazad kroz vreme, mogli bismo reći da je stara Fenikija bila rani oblik ekonomije-sveta, okružena velikim carstvima. Tako je isto i s Kartaginom u doba njenog procvata. Isto možemo reći za helenistički svet, pa čak i Rim. Takođe i za islam nakon njegovih strelovitih uspona. U IX veku normanska osvajanja na ivi cama zapadne Evrope postavljaju granice jedne kratkoveke i krhke ekonomije-sveta koju će drugi naslediti. Od XI veka Evropa počinje da razvija ono što će biti njena prva ekonomija-svet, za kojom će uslediti druge, što je proces koji traje sve do naših dana. Rusija, vezana za Istok, Indiju, Kinu, centralnu Aziju i Sibir, jeste samodovoljna ekonomija-svet bar do XVIII veka. Slično je i sa Kinom, koja veoma rano stiče prevlast nad Korejom, Japanom, Indonezijom, Vijetnamom, Junanom, Tibetom, Mongolijom, jednim pravim vencem zemalja koje vezuje za sebe. A Indija čak i ranije pretvara Indijski okean u neku vrstu sopstvenog mora, od istočnih obala Afrike do ostrva koja danas sačinjavaju Indoneziju. Zar se ne može reći daje postojao proces stalnog obnavljanja u vreme dok je svaki politički entitet spontano ustupao mesto narednom, ostavljajući vidne tra gove iza sebe, čak i u slučaju Rimskog carstva, koje u prvi mah ne izgleda takvo. Ekonomija starog Rima ipak prelazi granice carstva u širokoj oblasti između Raj ne i Dunava, kao i istočno prema Crvenom moru i Indijskom okeanu. Plinije Sta riji tvrdi da je Rim u trgovini sa Dalekim istokom svake godine imao deficit od 100 miliona sestercija. Stare rimske kovanice se i danas često pronalaze pri isko pavanjima u Indiji.8 Neka osnovna pravila Prošlost nam nudi neke primere ekonomija-svetova. Nema ih previše, ali svakako su dovoljni za poređenja. A uz to, pošto je svaka ekonomija-svet dugo trajala, ona se menjala i razvijala tako da i njena uzastopna razdoblja i različita stanja pružaju mogućnost za poređenja. Građe na taj način ima dovoljno da bi se 8 A. M. Jones „Asian Trade in Antiquity”, u: Islam and the Trade of Asia, str. 5.

14


1. EKONOMUA-SVET ILI CARSTVO-SVET? U sto godina Rusija se proširila Sibirom zauzimajući najpre poplavljene nizije zapadnog Sibira, zatim visoravni srednjeg Sibira i planine na istoku, gde je napredovanje bilo teško posle sukoba s Kinom na jugu. Pitanje da li je reč o ekonomiji-svetu ili carstvu-svetu razmatrao je Imanuel Valerštajn. Dopustimo mu da je Sibir izgrađen nasilno i da je ekonomija samo usledila. Tačkaste linije označavaju granice današnjeg SSSR-a (u vreme pisanja ove knjige -p .p .)

ustanovila jedna tipologija ekonomija-svetova, a u najmanju ruku i da se formuliše skup pravila ili tendencija9 kojima su određeni pa čak i definisani njihovi od nosi prema geografskom prostoru. Da bismo objasnili bilo koju ekonomiju-svet, prvo valja da odredimo pro stor koji zauzima. Njegove granice je uglavnom lako utvrditi jer se sporo menjaju. Oblast koju neka ekonomija-svet zauzima je zapravo prvi uslov njenog po stojanja. Nema nijedne ekonomije-sveta bez vlastitog prostora. A njegova obeležja su: 1) međe koje mu daju identitet, isto kao što obale određuju more; 9 Upotrebljavam izraz „pravila” ili „tendencije”, u čemu sledim primer Žorža Gurviča, da ne bih koristio izraz „zakoni”.

15


2) središte, najčešće grad, kao i neki razvijeniji kapitalizam, bilo kakvog ob lika. Obilje takvih središta znači nezrelost, ili je naprotiv, znak opadanja ili preobražaja. Pod unutrašnjim ili spoljnim pritiscima može doći do promene sre dišta usmerenosti: gradovi međunarodna središta, tzv. gradovi-svetovi, stalno se nadmeću, a pobednici zauzimaju mesta poraženih; 3) stroga hijerarhija. Prostor predstavlja zbir pojedinačnih ekonomija, jed nih siromašnih, drugih skromnih, dok je između njih neka srazmerno bogatija. Posledica su nejednakosti, razlike u naponu, a to upravo i omogućuje kretanje ce line. Otuda i „međunarodna podela rada” za koju Marks - kako tvrdi P. M. Svizi nije predvideo da će „naći svoj izraz u razvijenosti i nerazvijenosti koje će podeliti čovečanstvo na bogate i siromašne, koje deli veći jaz nego što je onaj između buržoazije i proletarijata u zemljama razvijenog kapitalizma”.10 Pa ipak, nije reč o nekoj „novoj” podeli, već o starom i začelo neuklonjivom jazu koji je postojao davno pre Marksa. • Postoje tri skupine uslova, od kojih svaka ima opšte značenje. Pravilo prvo: granice se sporo menjaju Granice ekonomije-sveta nalaze se tamo gde počinje druga ekonomija istog tipa: one su linija, ili tačnije, zona koju se, sa ekonomskog stanovišta, isplati pre laziti samo u izuzetnim slučajevima. Za glavninu razmena, u bilo kojem smeru, „gubitak bi prevazišao dobitak”.11 Tako su po opštem pravilu granice ekonomija-svetova mirne zone, bez življe delatnosti. One su kao neki tvrdi oklopi, kroz koje je teško proći. Često su to prirodne prepreke, no man’s lands ili no man's seas („ničije zemlje” ili „ničija mora” - p.p.). Takva je, na primer, Sahara, koja je uprkos karavanima koji njom prolaze, granica između Crne i Bele Afrike. Takav je i Atlantik, ogromno prostranstvo južno i zapadno od Afrike, koje je stotinama go dina bilo prepreka, za razliku od Indijskog okeana na kojem se vrlo rano odvija saobraćaj, barem u njegovom severnom deki. Prepreka je bio i Pacifik koji su istraživači samo polovično otvorili za promet sa Evropom: Magelan je otvorio ulazna vrata u južna mora, ali ne i izlazna. Čak se i sam njegov brod vratio u Ev ropu portugalskim putem oko Rta dobre nade. Čak ni manilski galeon na svojim prvim putovanjima (1572) nije mogao da savlada strašnu prepreku, Južno more. Jednako krupne su bile prepreke između hrišćanske Evrope i turskog Bal kana, između Rusije i Kine, između Evrope i Rusije. U XVII veku istočna granica evropske ekonomije-sveta prolazi istočno od Poljske i odeljuje prostranu Rusiju. A ova pak, za jednog Evropljanina, znači kraj sveta. Jednom putniku u Persiju12 koji 1602. godine ulazi u Rusiju kod Smolenska, ova izgleda kao „velika i prostrana”, „divlja, pusta, močvarna zemlja, prekrivena šikarama” i šumama, ,,ispresecana močvarama koje valja prelaziti preko mostova od debata” (govori o I'1Paul M. Sweezy, Le Capitalisme moderne, 1976, str. 149. ^ Izraz je Valerštaj nov. - Georg Tectander von der Jabel, Iterpersicum ou description d ’un voyage en Perse entrepris en 1602..., 1877, str. 9, 22-24.

16


„više od 600 takvih prelaza” između Smolenska i Moskve „koji su često u jadnom stanju”); to je zemlja kakve nigde drugde nema na svetu, pusta („moguće je preći 20 ili 30 milja a da se ne naiđe na grad ni selo”), s užasnim putevima, kojima je teško putovati čak i leti. Naposletku, to je zemlja „koja je tako nepristupačna da se u nju ne može ući ili iz nje izaći tajno, bez dozvole ili propusnice velikog kneza”. To je zemlja u koju je gotovo nemoguće ući, tvrdi jedan Spanac, koji opisuje pu tovanje iz Vilnusa u Moskvu preko Smolenska (1680), i koji kaže daje „cela Ru sija jedna gusta šuma” sa nekoliko čistina raskrčenih sekiram.1' Čak i sredinom XVIII veka neki putnik koji je išao dalje od Mitaua, prestonice Kurlandije, nije mogao da nađe drugi smeštaj osim „vašljivih konaka” koje su držali Jevreji, ,,i gde se spavalo zajedno s kravama, svinjama, kokoškama, patkama i^grupama Jevreja, u prostorijama gde su se razni vonjevi mešali u vrućini peći”. Vredno je imati na umu te negostoljubive razdaljine. Upravo unutar granica koje uspostavljaju slične teškoće, nastaju, rastu, razvijaju se i traju ekonomije-svetovi. One moraju da pobede prostor, a razdaljine se uvek osvećuju, prisiljivaju na udvostručenje napora. Evropa na čudesan način pomiče svoje granice gotovo u jednom mahu u vreme velikih otkrića krajem XV veka. Ali novootvoreni prostor treba zadržati, bilo da je reč o Atlantiku ili gotovo pustim prostranstvima Ame rike. A to nije bilo nimalo lako. Nije bilo lako ni prokrčiti put prema drugoj ekonomiji-svetu, postaviti neku vrstu kabla visokog napona. Mnogo se truda moralo ulagati da bi se vrata trgovine sa Levantom vekovima držala otvorenim, i to iz među dva uvek budna neprijateljska tabora. Putovanje oko Rta dobre nade ne bi moglo ni da se zamisli bez početnog proboja na kojem je valjalo istrajati. A čak i tada bilo je potrebno mnogo pregora, postojalo je mnogo uslova koje je trebalo is puniti: pionir na toj ruti, Portugalija, doslovno se na njoj iscrpla. Uspeh kamiljih karavana u pustinjama islamskog sveta bio je sličan veliki poduhvat, ostvaren postupnim stvaranjem mreža oaza i mesta za snabdevanje vodom. Pravilo drugo: u središtu je uvek snažni kapitalistički grad Ekonomija-svet uvek ima neki grad u svom središtu, logističko srce svoje delatnosti. Vesti, robe, kapital, kredit, ljudi, uputstva, prepiska, sve se to sliva u grad i iz njega odlazi. Moćni trgovci u gradu predstavljaju zakon i često se bo gate. . . л Na različitoj udaljenosti od grada-središta, nekada i znatnoj, raspoređeni su drugi gradovi. Iako ponekad saveznici ili saučesnici, to su uglavnom podređeni gradovi. Šta će oni raditi zavisi od delatnosti metropole. Oni čuvaju stražu oko metropole, usmeravaju poslove ka njoj, raspodeljuju ili prosleđuju dobra koja im ona poverava, žive od kredita koji im iz nje stižu, trpe njenu vlast. Venecija nikad nije sama. Nisu to ni Antverpen ni kasnije Amsterdam. Metropole uvek imaju Pedro Cubero Sebastian, Breve Relaciôn de la peregrination que ha hecho de la mayor

parte del mundo, 1680, str. 175. I4 Louis-Alexandre Frotier de la Messelière, Voyage à Saint-Pétersburg ou Nouveaux Mémoi

res sur la Russie, 1803, str. 254.

17


2. i 3. EVROPSKE EKONOMIJE-SVETOVI U RAZMERAMA SVETA Evropska ekonomija u svom širenju predstavljena je prema najznačajnijim trgovačkim putevima u svetskim razmerama. Godine 1500, ekonomija-svet sa Venecijom u središtu delovala je neposredno u Sredozemlju (pogledati na str. ... sistem takozvanih galere da mercato) i u zapadnoj Evropi. Preko posrednika, mreža je dopirala do Baltika, Norveške, a preko luka na Levantu do Indijskog okeana

18


Godine 1755. pipci hobotnice evropske trgovine šire se po ćelom svetu: karta prikazuje englesku, nizozemsku, špansku, portugalsku i francusku trgovačku mrežu. (Potonja je delovala u saradnji sa ostalim evropskim trgovinama u Africi i Aziji). Najznačajnija je prevlast britanske trgovačke mreže, koju je teško predstaviti. London je postao centar sveta. Putevi po Sredozemlju i Baltiku samo su oni najvažniji kojima plove svi brodovi različitih trgovačkih nacija

19


svoje satelite. Rihard Hepke je koristio slikovit izraz „arhipelag gradova”. Stendal pogrešno misli da veliki italijanski gradovi velikodušno postupaju prema ma njim. Oni ne mogu i ne smeju da ih unište. Najviše što mogu je da ih pokore, jer im je njihov rad potreban. Grad-svet nije mogao dostići i održati visoki životni standard bez žrtava koje su hteli-nehteli podnosili i drugi veći gradovi, na koje je ličio - jer je grad uvek grad - ali od kojih se i razlikovao. Metropola je, naime, su pergrad. A prvi znak po kome je prepoznajemo je upravo skup onih koii ioi'po mažu i služe. " J "' Izuzetni i zagonetni, tih nekoliko gradova zadivljuju posmatrače. Filip de К0ГШ,ПЈб 1495‘ godine za N e č iju rekao daje „najtrijumfalniji grad koji je ikada video . A Amsterdam, po Dekartovom mišljenju, bio je u neku ruku „inventar mogućeg”: „Koje bi mesto na svetu”, piše on Giju de Balzaku 5. maja 1631, ,,čovek mogao da izabere [ 1 gde bi bile okupljene sve pogodnosti i zanimljivosti koje se mogu zamisliti?”^ Ali, ti sjajni gradovi mogli su i da zbune posmatrače, koji zapravo ne shvataju šta se tu dešava. Svi strani posetioci, a posebno Francuzi, u vreme Voltera i Monteskjea, mučili su se da shvate i protumače London. Puto vanje u Englesku, tema za književnost, bilo je istraživački poduhvat koji se uvek suočavao sa nadmenom originalnošću Londona. Moguće je da gosti imaju isti od nos prema Njujorku danas. Svaki značajniji grad, naročito ako je lučki, jeste neka vrsta „Nojeve barke”, „sajma maski”, „vavilonske kule”. Tim je recima predsednik De Bros opisivao Livorno. ' A šta reći o pravim metropolama? One su središta svakakvih neo bičnosti. Takvi su i London i Carigrad, Isfahan i Malaka, Surat i već od svojih pr vih uspeha Kalkuta. U Amsterdamu, pod svodovima Berze, trgovačkog sveta u malom, govore se svi jezici sveta. U Veneciji, „ako želite da vidite ljude iz svih delova sveta, odevene u razne nošnje, pođite na Trg svetog Marka ili na Rialto”. To šaroliko i kosmopolitsko stanovništvo mora živeti zajedno i u miru. No jeva barka podrazumeva snošljivost. Vilamon,19 govoreći o mletačkoj državi, kaže (1590) da ,,u čitavoj Italiji nema mesta gde bi se živelo slobodnije [...] jer! prvo, mletačka će vlast teško osuditi nekog na smrt, drugo, nošenje oružja nije zabranjeno,- treće, nema inkvizicije u stvarima vere, i konačno, svako živi po svom nahođenju i u slobodi savesti; stoga su se mnogi slobodoumni Francuzi21 tu nastanili da ne bi bili stalno progonjeni i nadzirani, te da bi živeli u potpunoj slo bodi . Smatram da ta prirođena tolerancija Venecije delimično objašnjava njen „čuveni antiklerikalizam”,— koji bih ja pre nazvao budnim suprotstavljanjem is ključivosti Rima. Tolerancija se na čudesan način razvija svuda gde se okupi neka trgovačka zajednica. Vidimo to u Amsterdamu koji uzorno pokazuje snošljivost Médit., I, str. 259. 17 Philippe de Commynes, Mémoires, III, 1965, str. 110. 18 Rene Descartes, Œuvres, I, Correspondance, 1969, str. 204. 1 9 Çharles de Brosses, Lettres familières écrites d ’Italie en 1739 et 1740. 1858 str 219 Jacques de Villamont, Les Voyages..., 1607, str. 203. - *Ibid., str. 209. ; 2 U smislu, naravno, slobodnog duha. Brian Pullan, Rich and Poor in Renaissance Venice, 1971, str. 3.

20


posle verskih sukoba između arminijanaca i gomarista (1619-1620). U Londonu žive ljudi svih veroispovesti. „Ima tu”, kaže jedan francuski putnik 1725, „Jevreja, protestanata iz Nemačke, Holandije, Švedske, Danske, Francuske, luterana, anabaptista, milenarista, braunista, nezavisnih ili puritanaca; takođe i drhtavaca ili kvekera”. Njima se mogu dodati anglikanci, prezbiterijanci i katolici, koji, bilo da su Englezi ili stranci, obično posećuju mise u kapelama francuske, španskei por tugalske ambasade. Svaka sekta ili vera ima svoje crkve ili svoja sastajališta. A svaka je vidljiva za spoljni svet. Tako se kvekeri „raspoznaju na četvrt milje po nošnji, ravnom šeširu, maloj kravati i kaputu zakopčanom do grla, dok oči drže gotovo uvek zatvorene”.2324 Najupadljivije obeležje tih supergradova je možda njihova rana i izražena društvena slojevitost. Svi imaju svoj proletarijat, građanstvo, patricijski sloj koji gospodari bogatstvom i poseduje moć, i koji je toliko samopouzdan da ne oseća potrebu da se proziva nobilima,25267kao nekad u Veneciji i Đenovi. Patricij at i pro letarijat se međusobno udaljuju, jer bogati postaju još bogatiji, a siromašni još si romašniji, jer je večita bolest najmoćnijih kapitalističkih gradova skupoća, da ne spominjemo neprestanu inflaciju, koja potiče iz same prirode viših gradskih funk cija čija je sudbina da vladaju susednim ekonomijama. Ekonomski život se spon tano kreće prema njihovim visokim cenama. Pa ipak, grad i ekonomija uhvaćeni u taj sistem visokog napona, izlažu se opasnosti da u njemu izgore. U Londonu i Amsterdamu troškovi života ponekad prelaze granice podnošljivosti, upravo kao što danas Njujork gubi firme i poslove, jer svi beže pred ogromnim lokalnim daž binama. Pa ipak, ta velika gradska središta previše bude zanimanje i maštu, da bi nji hov poziv ostao bez odziva. Naime, kao da se svako nada da će uzeti učešća u svetkovini, u predstavi, u raskoši, kao da će moći da zaboravi muke svakodnevice. Ti gradovi-svetovi pokazuju sav svoj sjaj. Ako uz to idu i blistave uspo mene, onda slika poprima apsurdne razmere. Godine 1643. neki putnički vodič" ’ opisuje Antverpen iz prethodnog veka: to je grad od 200 000 stanovnika, „što do maćih što stranaca”, sposoban da „istovremeno primi 2 500 brodova u luci koji čekaju i po mesec dana usidreni, a da ne mogu da iskrcaju teret , prebogati grad koji je Karlu V platio „300 tona zlata” i u koji se svake godine sliva „500 imliona u srebru i 130 miliona u zlatu”, „ne računajući novac za menjanje koji dolazi i od lazi kao plima i oseka”. Iako preterivanje, u njemu ima zrnce istine. Godine 1587, Alonso Morgado u svojoj Istoriji Sevilje (1587) tvrdi „da bi se s blagom koje ulazi u grad sve ulice mogle popločati zlatom i srebrom”." 23 Voyage d'Angleterre, de Hollande et de Flandres, 1728, Victoria and Albert Museum, 86 NN 2, f° 177. „Braunistima” treba smatrati protestantsku versku sektu, nastalu posle 1580. Teorijska osnovajoj je bilo učenje Roberta Brauna; kada je reč o „milenerima” reč je, zapravo, o milenaristima. i4 Ibid.,f° 178-179. . w ^ 25 Hugo Soly, „The ’Betrayal’ o f the Sixteenth Century Bourgeosie: a Myth? Some Conside ration of the Behaviour Pattern of the Merchants of Antwerp in the Sixteenth Century”, u: Acta historiae neerlandicae, 1975, str. 31^-9. ■ 26 Louis Coulon, L’Ulysse françois ou le voyage de France, de Flandre et de Savoie, lo45, str. 52-53 i 62-63. 27 Alonso Morgado, Historia de Sevilla, 1587, f° 56.

21


Pravilo drugo (nastavak): gradovi se smenjuju u vodstvu Najmoćniji gradovi nisu takvi zauvek: smenjuju jedan drugog. To važi kako za vrh tako i za sve stepenice urbane hijerarhije. Takve promene, gde god do njih dolazi (na vrhu ili na polovini lestvice), i bilo s kog razloga (ekonomskog ili nekog drugog), uvek su značajne. One prekidaju mirni tok istorije i otvaraju perspektive koje su tim dragocenije što su rede. Kada Amsterdam smeni Antverpen, kada London nasledi Amsterdam, ili kada Njujork 1929. godine pretekne London, uvek je reč o velikoj istorijskoj promeni snaga koja otkriva nepostojanost prethodne ravnoteže i snagu one koja je menja. Takve promene utiču na či tav krug ekonomije-sveta, a posledice, kao što čitalac verovatno naslućuje, nikada nisu samo ekonomske. Kada su 1421. godine vladari dinastije Ming izmestili prestonicu (iz Nankinga u Peking, da bi se suprotstavili opasnostima mandžurske i mongolske gra nice), ogromna ekonomija-svet Kine se zauvek preokrenula, okrećući leđa onim privrednim delatnostima zasnovanim prevashodno na pomorskoj trgo'vini. Tada se razvila prestonica duboko u unutrašnjosti, sa svih strana okružena kopnom, i počela da privlači sve ka sebi. Ovaj izbor, svestan ili nehotičan, bio je svakako presudan. Kina je tada izgubila dostignuto mesto u takmičenju za premoć u svetu, u koje je i bez svesti o tome ušla kada je početkom XV veka pokrenula prve po morske ekspedicije iz Nankinga. Filip II donosi jednako bitnu odluku 1582. godine. Na vrhuncu španske po litičke dominacije nad Evropom, Filip II osvaja Portugaliju (1580) i premešta vladu u Lisabon gde će ostati gotovo tri godine. Lisabon tako mnogo dobija na značaju. Otvoren prema okeanu, predstavlja idealno mesto za vladavinu nad sve tom. Uz podršku kralja i vlade u Lisabonu, iberijska će flota 1583. proterati Fran cuze s Azorskih ostrva, a zarobljenici će po kratkom postupku biti obešeni na jar bole brodova. Napuštanje Lisabona (1582), bilo je strašna greška jer je napušteno zapovedno mesto iz kojeg se upravljalo ekonomijom Carstva. Moć Španije je sama sebe zatvorila u srce Kastilje, u Madrid. Nepobediva armada, bez obzira na dugotrajne pripreme, srlja u propast 1588. Španija je izgubila zbog tog pov lačenja, a toga su bili svesni i savremenici. Filipa IV su još uvek savetovali;s da ostvari „stari portugalski san” i središte kraljevstva premesti iz Madrida u Lisa bon. „Pomorska moć nijednom vladaru nije toliko bitna kao kralju Španije”, piše jedan od tih savetnika, „jer se jedino uz pomoć pomorskih snaga može stvoriti za jednica od mnoštva međusobno udaljenih pokrajina”.29 Preuzimajući istu misao 1638, neki vojni pisac najavljuje stanovišta admirala Mahana: „Španskim armi jama bi najprimerenija bila pomorska moć. Taje politička činjenica međutim tako poznata da o njoj ne bih raspravljao čak i kada bih smatrao da je za to pogodan čas”.' 29 Koji je bio kralj Portugalije do 1640. godine. Evaldo Cabrai de Mello, Olinda restaurada. Guerra e Açucar no Nordeste, 1630-1654 1975, str. 72.

Чш.

22


Simbol engleske pomorske moći: poraz Nepobedive armade. Detalj s nepotpisane slike iz Nacionalnog pomorskog muzeja u Grinviču (London) (otisak Muzeja)

23


Nije umesno naknadno raspravljati o onome što se moglo dogoditi. Ipak se gotovo pouzdano može tvrditi da Amsterdam, u slučaju daje Lisabon uz podršku Katoličkog kralja izvojevao pobedu, ne bi izbio u prvi plan, ili bar da do toga ne bi tako brzo došlo. Jer u ekonomiji-svetu u isto vreme može postojati samo jedno središte. Uspeh jednog pre ili kasnije dovodi do sumraka drugog. Za Avgustove vladavine, u rimskom Sredozemlju, Aleksandrija je takmac Rimu koji će pobe dit i. U Srednjem veku, u bici za bogatstva Istoka, morao je da pobedi jedan grad, Đenova ili Venecija. Dugotrajna borba će dugo biti neodlučena, sve do kraja Kjođanskog rata (1378-1381), kada će iznenada pobediti Venecija. Italijanski gradovi-države borili su se za prevlast takvom silinom koju neće nadmašiti ni nji hovi sledbenici, moderne države i nacije. Takva kretanja prema uspehu ili neuspehu donose prave lomove. Ako sre dište neke ekonomije-sveta padne, potresi se osećaju daleko, sve do oboda. A up ravo na tim obodima, pravim ili pseudokolonijalnim, najbolje se i može posmatrati ono što se događa. Venecija počinje da slabi i gubi svoje carstvo: Negropont 1540. godine; Kipar (njen dragulj), 1572; Krit 1669. U isto vreme dok se Amster dam uzdiže, Portugalija gubi svoje carstvo na Dalekom istoku, a ubrzo dospeva na korak da izgubi i Brazil. Francuska 1762. gubi prvu ozbiljnu deonicu dvoboja s Engleskom: odriče se Kanade i gotovo svih nada u Indiji. Dok London 1815. go dine doseže vrhunac, Španija je pred gubitkom Latinske Amerike. Slično tome, posle 1929, svet koji je do tada bio usredsređen ka Londonu, počinje da se usmerava ka Njujorku, dok posle 1945, kolonijalna carstva evropskih zemalja nestaju jedno za drugim, englesko, francusko, nizozemsko, belgijsko, špansko (tj. njegovi ostaci), a nešto kasnije i portugalsko. Niz gubitaka kolonija nije slučajan; pukli su lanci zavisnosti. Nije teško zamisliti posledice koje bi se osetile u čitavom svetu danas kada bi došlo do kraja američke hegemonije. Pravilo drugo (nastavak i kraj): moć i uticaj gradova može biti različit Slovo o dominaciji gradova ne srne nas navesti na pomisao da su uspesi i snaga tih gradova uvek iste vrste: ti gradovi su tokom istorije bolje ili lošije opre mljeni za svoj zadatak, a njihove razlike ili komparativni nedostaci, kad se izbliže pogleda, zahtevaju istančano tumačenje. Pogledamo li već klasični niz dominant nih gradova zapadne Evrope - Veneciju, Antverpen, Đenovu, Amsterdam i Lon don - na kojima ćemo se kasnije duže zadržati - ustanovićemo da tri prva ne ras polažu potpunim arsenalom ekonomske prevlasti. Krajem XIV veka Venecija je trgovački grad u punom procvatu; u njoj je industrija tek u začecima; iako ima finansijske i bankarske ustanove, kreditini sistem deluje samo unutar venecijanske privrede. S druge strane Antverpen, takoreći bez vlastite mornarice, predstavlja luku za trgovački kapitalizam Evrope; on je središte trgovine i poslova, u koje sve dolazi spolja. Potom nastupa Đenova, a razlog je njena bankarska prevlast, slična onoj koju je imala Firenca u XIII i XIV veku; glavnu ulogu igra jer za klijenta ima kralja Spanije, gospodara plemenitih metala, a i stoga što između XVI i XVII veka niko ne zna pouzdano gde je gravitaciono središte Evrope: Antverpen to više 24


nije, a Amsterdam da to postane nije još spreman. Prednost Đenove je, dakle, u najboljem slučaju samo privremena. Pre nego što prevlast preuzmu Amsterdam i London, gradovi-svetovi raspolažu čitavim nizom sredstava ekonomske moći: oni nadziru sve, od pomorskih puteva do trgovačkog i industrijskog širenja, kao i či tav kreditni sistem. Činilac koji se razlikovao od jednog dominantnog grada do drugog, jesu okviri političke moći. S tog stanovišta, Venecija je bila moćna, nezavisna država: već početkom XV veka domogla se zaleđa (Terraferma), a od 1204. godine pred stavlja i kolonijalno carstvo. Nasuprot tome, Antverpen nije raspolagao gotovo nikakvom političkom moći. Đenova je samo teritorijalni skelet: odrekla se poli tičke nezavisnosti, igrajući sasvim na kartu drugog sredstva dominacije - novca. Amsterdam u neku ruku polaže zahtev na Ujedinjene Pokrajine i ne osvrće se na njihove težnje. Pa ipak, njegovo „kraljevstvo” ipak nije ništa više nego mletačka Terraferma. A kad je reč o Londonu, tu je okvir sasvim drugačiji: taj veliki grad vlada engleskim nacionalnim tržištem, a potom i tržištem Britanskih ostrva. To će se stanje održavati sve dok se svet ne promeni, dok engleski sistem moći ne po stane mali u poređenju sa gorostasom u koji se pretvaraju Sjedinjene Države. Ukratko, obris istorije uzastopnih dominantnih gradova u Evropi od XIV veka daje ključ i za objašnjenje razvoja ekonomija-svetova koje im leže u osnovi: a one, oscilujući između jakih i slabih središta gravitacije, čvršće su ili labavije nadzirane. Sled nam uzgred objašnjava i vrednosti raznih sredstava dominacije: pomorstva, trgovine, industrije, bankarstva, političke moći ili nasilja. Pravilo treće: uvek postoji hijerarhija zona unutar ekonomije-sveta Različite zone određene ekonomije-sveta usmerene su ka središtu: tako „polarizovane”, one već obrazuju celinu sa mrežom veza. Kao što to kaže marseljska trgovinska komora (1763): „Sve trgovine su povezane i kao da se drže za ruke”.31 Stotinu godina ranije, u Amsterdamu, jedan posmatrač iz slučaja Nizo zemske zaključuje „da između svih delova trgovine u svetu postoji takva veza da ne poznavati jedan znači slabo poznavati sve ostale”.32 A kad se jednom uspostave, te veze traju. Mladalački polet me je naveo da proučavam istoriju Sredozemlja u drugoj polovini XVI veka. Misaono sam plovio, lutao, trampio i trgovao kroz razdoblje od nekih pedeset godina. A zatim sam se upustio u proučavanje Sredozemlja XVII i XVIII veka. Isprva sam mislio da ću se izgubiti u tom čudnom svetu, te da ću morati da sve učim ispočetka. Međutim, brzo sam otkrio to da se i dalje nala zim kod kuće, 1660. i 1670, pa čak i 1750. Prostor, putni pravci, rastojanja, pro izvodi, razmenjivana roba, stanice, sve je to bilo na istom mestu. Bilo je sporadi čnih promena vezanih za nadgradnju - što je i mnogo i skoro ništa, iako to „skoro

.

31 Charles Carrière, Marcel Courdurié, L ’Espace commercial marseillais aux XVIIe et XVIIIe

siècles, daktilografisano, str. 27. 32 A. N., Marine, B7 463, 11 (1697).

25


mstâ” - novac, kapital, kredit, veća ili manja potražnja za određenim proizvodom - može vladati običnim, „prirodnim”, svakodnevnim životom. A on teče i kad ljudi ili nisu svesni da pravi gospodari nisu više oni od juče, ili o tome ne vode mnogo računa. Činjenica da se maslinovo ulje iz Apulije, u XVIII veku, izvozi preko Trsta, Ankone, Napulja, Ferare na sever, a znatno manje u Veneciju,33 jeste u određenom smislu važno, iako ne isto toliko za seljake maslinare. Na osnovu takvog iskustva tumačim ustrojstvo ekonomija-svetova i me hanizama preko kojih kapitalizam i tržišna privreda uporedo postoje, prožimaju se, ali se uvek ne stapaju. Na površini tla i vode, da tako kažemo, mreže lokalnih i regionalnih tržišta se ustanovljuju vekovima. Ta lokalna ekonomija kreće se sama od sebe i uklapa u „racionalni” poredak u korist nekog dominantnog grada ili ob lasti, što traje jedan ili dva veka, sve dok se ne pojavi novi „organizacioni centar”. Centralizacija i koncentracija34 izvoza i bogatstava kao da daje prednost određe nim mestima akumulacije. Značajan primer, ako ostajemo u tom okviru, jeste stavljanje Jadranskog mora u službu Venecije. Kontrolišući ga još od 1383. godine, od zauzimanja Krfa, smatrajući ga nacionalnim tržištem, Venecija naziva Jadransko more „svojim zalivom” i tvrdi da ga je osvojila vlastitom krvlju. Samo u najolujnijim zimskim da nima Venecija obustavlja promet svojih galija s pozlaćenim pramcima. Venecija ipak nije izmislila Jadran; ona nije stvorila gradove na njegovim obalama, već je na tamošnju proizvodnju i robnu razmenu, pa čak i pomorske narode, naišla već žive. Morala je samo da obuhvati, kao neko mnoštvo niti, svu trgovinu koja je i pre postojala: maslinovo ulje iz Apulije, drvo za gradnju brodova iz šuma Monte Gargana, kamen iz Istre, so za ljude i životinje na obe obale, vino, žito i ostalo. Okupila je putujuće trgovce, kao i hiljade brodova i jedrenjaka, a to je sve prila godila vlastitim potrebama i uklopila u vlastitu privredu. To preuzimanje je uzor izgradnje svih ekonomija-svetova s pratećim monopolima. Venecija insistira na tome da sva jadranska trgovina prođe kroz njenu luku i njenu kontrolu, bez obzira na to kuda dalje išla. Svim silama se stoga bori protiv Senja i Rijeke, gradova odakle stižu gusari, ali i protiv Trsta, Dubrovnika i Ankone, svojih trgovačkih takmaca. Ustrojstvo dominacije koju je sprovodila Venecija sreće se i drugde. Ona počiva na dijalektici između tržišne ekonomije koja se razvija skoro sama od sebe, i stroge ekonomije koja vlada manjim delatnostima, preusmerava ih i nad zire. Govorio sam o maslinovom ulju iz Apulije nad kojim je Venecija dugo imala monopol. A da bi ga održala za nju je 1580. godine radilo više od 500 bergamskih trgovaca, listom njenih podanika, koji su prikupljali i skladištili ulje, i organizovali njegov izvoz. Tako je dominantna ekonomija obuhvatila svu proizvodnju i usmeravala je po svom nahođenju. Pri tome se koristila svim sredstvima, naročito 33

■

Patrick Chorley, Oil, Silk and Enlightenment, Economic Problems in XVIl-th century Nap les, 1965. Pogledati i Salvatore Ciriacono, Olio ed Ebrei nella Repubblica veneta del Settecento 1975, str. 20. ~ Pogledati drugu knjigu, četvrto poglavlje. " Médit..., 1966,1, str. 113 i dalje. " Ibid,, str. 358.

26


davanjem kredita. Tako su postupali i Englezi da zadobiju premoć u Portugaliji, posle ugovora lorda Metjuena (1703). Takođe i Amerikanci, kad su posle Drugog svetskog rata proterali Engleze iz Južne Amerike. Pravilo treće (nastavak): Fon Tinenove zone Objašnjenje (ali ne i jedino) može se potražiti u delu Johana Hajnriha fon Tinena (1780-1851), koji je uz Marksa najveći nemački ekonomista XIX veka.37 Izvesno je da se svaka ekonomija-svet podvrgava pravilima koja je on postavio u delu Izdvojena država (1826). „Zamislimo”, piše Fon Tinen, „veliki grad u plod noj niziji, kroz koju ne protiče ni kanal ni plovna reka. Zemlja u niziji je svuda jednaka i pogodna za obrađivanje. Na izvesnoj udaljenosti od grada, nizija se završava divljom zonom, neobrađenom zemljom koja odseca grad od ostalog delà sveta. U niziji nema više nijednog grada”.38 (Pozdravimo uzgred još jednom po trebu koju svi ekonomisti osećaju da se odvoje od stvarnosti, da bi je bolje razumeli.)39 Jedinstveni grad i nizija deluju jedno na drugo kao da su u sistemu spojenih posuda. Budući da su sve delatnosti određene rastojanjem (jer ne postoji razlika u kvalitetu zemlje koja bi dala prednost nekoj posebnoj kulturi), oko grada se obra zuju koncentrične zone; prvi krug čine povrtnjaci (blizu grada, a ponekad čak i u njemu), te proizvodnja mleka; u drugom i trećem krugu se gaje žitarice i uzgaja stoka. Reč je o svetu u malom, čiji se model može primeniti i na druge gradove i krajeve. G. Nimajer40 ga primenjuje na Sevilju i Andaluziju; lično sam isto to po kušao kada sam govorio o oblastima koje snabdevaju London, odnosno Pariz41. A model je moguće primeniti na bilo koji drugi grad. Teorija se može prilagoditi st varnosti ukoliko predloženi model nema pojedinosti: sadržajem ga sami možemo ispuniti. Neću kritikovati Fon Tinena zato što u svom modelu ne daje nikakvo mesto industriji (koja je postojala znatno pre industrijske revolucije u Engleskoj u XVIII veku), niti zato što opisuje apstraktnu zemlju u kojoj je rastojanje jedini kriterijum za određivanje krugova delatnosti, zemlju u kojoj nema gradića ni sela, to jest ničeg što je od tržišta stvorio čovek. Ti se nepostojeći elementi mogu uneti ako taj pojednostavljeni model primenimo na stvarne primere. ‘ S druge strane, Fon Tinenu zameram jer nije obrazložio svoje shvatanje ne jednakosti. Nejednakost zona je očita, ali se prihvata bez objašnjenja. „Veliki grad” naprosto upravlja svojim agrarnim područjem i to je sve. Razlog za to nije nam poznat. Razmena selo-grad koja je krvotok privrednog tela, kao što bi rekao 37 Ernst Wagemann, Economia mundial, 1952, II, str. 95. 38 Johann Heinrich von Thünen, Der isolierte Staat u Beziehung auf Landwirtschaft und Nationalokonomie, 1876,1, str. 1. 39 E. Condillac, Le Commerce et le gouvernement, 1776, izd. 1966, str. 248 i dalje. Opisuje privredu jednog izmišljenog ostrva. 4(гSiediungsgeographische Untersuchungen in Niederandalüsien, 1935. 41 Pogledati drugu knjigu, str.

27

Usidreni brodovi okruglastog trupa u Veneciji. V. Karpačo, Legenda o svetoj Ursuli, detalj slike na kojem je prikazan odlazak verenika (foto Anderson-Žirodon)

28


Adam Smit,42 jeste dobar primer nejednake razmene. A ta nejednakost ima svoje poreklo i svoj nastanak.43 Ekonomisti su skloni da u toj oblasti previđaju istorijski razvoj, koji je od samog početka značajan. Pravilo treće (nastavak): prostorno ustrojstvo ekonomije-sveta Svaka ekonomija-svet liči na slagalicu u kojoj postoji više zona jednih uz druge, ali na različitim nivoima. Na tlu je moguće razlikovati barem tri oblasti ili kategorije: uže jezgro, razvijenu međuzonu, te izuzetno prostrani obod. Društ vena, ekonomska, tehnička, kulturna i politička obeležja menjaju se iz jedne zone u drugu. Objašnjenje ima široku primenu na čemu je Imanuel Valerštajn zasnovao svoju knjigu Moderni svetski sistem (1974). U središtu ili u ,jezgru” se nalazi ono najnaprednije i najraznovrsnije. Sledeća zona ima samo neke prednosti. Reč je o zoni onih koji su dobri, ali „uvek drugi”. Ogromni obod predstavlja zaostalost, arhaičnost. Iskorišćavaju ga drugi. Ova diskriminatorska geografija je čak i danas u isto vreme i objašnjenje i zamka u pisanju istorije sveta - iako ta ista istorija vlastitim propustima često sama st vara zamke. Jezgro nema ništa tajanstveno: kada je Amsterdam bio „skladište sveta”, Ujedinjene Pokrajine (ili barem ona najaktivnija od njih) predstavljaju međuzonu; kada London nametne svoju prevlast, Engleska (mada ne i Britanska ostrva u celini) sačinjava međuzonu. Kada se Antverpen, početkom XVI veka našao u sre dištu evropske trgovine, Nizozemska postaje, kaže Anri Piren, „predgrađe Antverpena”,44 a ostali svet dalja periferija. „Usisna i privlačna snaga tih polova raz voja”,45 bila je očevidna. Nasuprot tome, identifikacija je teža kada su u pitanju zone izvan središnje, koje mogu biti na njenim granicama, koje zaostaju za njom, ali često samo nez natno: nastojeći da joj se pridruže, vrše pritisak na nju sa svih strana, tako da tu ima više kretanja nego bilo gde drugde. Razlike nije uvek lako uočiti: za Pola Beroka46 te razlike u nivoima između ekonomskih zona bile su nekad slabije nego danas; Herman Kelebenc čak sumnja u njihovo postojanje.47 Pa ipak, velike ili ne, razlike postoje, o čemu svedoče merila za cene, plate, životni standard, nacio nalni proizvod per capita, trgovačke bilanse, barem kada su nam dostupne brojke. Najjednostavniji, ako ne i najbolji kriterijum, neposredno pristupačan u sva kom slučaju, jeste prisustvo (ili neprisustvo), u određenoj oblasti, kolonija stranih trgovaca. Ako zauzima važno mesto u nekom gradu, u nekoj zemlji, strani trgovac je pokazatelj slabosti tog grada ili zemlje u odnosu na ekonomiju čiji je on pred42 Bogatstvo naroda. II, 1802, str. ... i dalje., navodi Pierre Dockès, L'Espace dans la pensée économique, 1969, str. 408^-09. 4 Pogledati str. 36. 44 H. Pirenne, Histoire de Belgique, III, 1907, str. 259. 45 A. Emmanuel, L’Échange inégal, 1969, str. 43. 46 U izlaganju na konferenciji u Pratu, april 1978. 47 Ibid.

'

29


stavnik ili izaslanik. Postoji mnogo primera takve superiornosti: đenovski trgovci-bankari u Madridu u doba Filipa II; holandski trgovci u Lajpcigu u XVII veku; engleski trgovci u Lisabonu u XVIII veku: ili pre svih Italijani u Brižu, Antverpenu, u Lionu i Parizu (do doba Mazarena). Oko 1780, ,,u Lisabonu i Kadizu sve trgovačke kuće su zapravo strane ispostave” (Aile Hauser fremde Comptoirs sinci '■®). Gotovo je ista situacija u Veneciji u XVIII veku49. Sva neizvesnost nestaje u zemljama na periferiji. Tu su greške nemoguće: to su siromašne, zaostale zemlje, u kojima vlada kmetstvo ili čak ropstvo (slobodnih seljaka, i onih gotovo slobodnih, ima samo u središtu Zapada). To su zemlje koje je novčana ekonomija jedva okrznula. U njima je podela rada tek u povojima; tu seljak obavlja sve vrste poslova; tu su cene u novcu, kada postoje, prosto smešne. A niski troškovi života su sami po sebi znak nerazvijenosti. Mađarski propovednik Martino Sepsi Kombor, vraćajući se u domovinu 1618, primećuje „skupoću hrane u Holandiji i u Engleskoj; stanje se menja u Francuskoj, potom u Nemačkoj, Poljskoj, Češkoj, pri čemu hleb postaje sve jeftiniji na putu za Mađarsku” 50 Mađarska je donja stepenica. Ali moguće je ići i dalje: u Tobolsku u Sibiru, „st vari neophodne za život su tako jeftine da običan čovek može tu dobro da živi sa deset rubalja godišnje”.51 Zaostale oblasti na rubovima Evrope nude mnogo primera tih marginalnih ekonomija: „feudalna” Sicilija u XVIII veku; Sardinija u bilo kom razdoblju; turski Balkan; Meklemburg, Poljska, Litvanija, prostrane oblasti koje se iscrpljuju radi zapadnih tržišta, koje su primorane da svoju proizvodnju prilagode njima, a ne svojim potrebama; Sibir, koji eksploatiše ruska ekonomija-svet. Ali i mletačka ostrva na Levantu, gde je spoljna potražnja za suvim grožđem i slatkim vinima, koja se piju čak i u Engleskoj, već u XV veku nametnula gajenje isključivo vi nove loze, što je bilo pogubno za lokalnu ravnotežu. Naravno, svuda na svetu postoje periferije. I pre i posle putovanja Vaska de Game, crni tragači za zlatom i lovci iz primitivnih krajeva Monomotape, na is točnoj obali Afrike, trampe zlato i slonovaču za indijske pamučne proizvode. Kina stalno širi svoju teritoriju i preseže u „varvarske” zemlje, kako ih nazivaju u kineskim spisima. Kinezi na susedne narode gledaju slično kao što su stari Grci gledali na narode koji nisu govorili grčki. Tako su za Kineze stanovnici Vije tnama, i ostrva Indonezije, varvari. U Vijetnamu, međutim, Kinezi prave razliku između varvara koji su bili u dodiru sa kineskom kulturom i onih s kojima to nije bio slučaj. Prema jednom kineskom istoričaru iz XVI veka, Kinezi su „one koji su čuvali svoju nezavisnost i stare običaje” nazivali „sirovim” varvarima, a „kuvanim” varvarima „one koji su više-manje prihvatili kinesku civilizaciju i potčinili ^ 48 Johann Beckmann, Beitrage zur Œkonomie..., 1781, III, str. 427. Oko 1705, bilo je 84 trgo vačke kuće od kojih 12 španskih, 26 đenovskih, 11 francuskih, 10 engleskih, 7 hamburških, 18 holandskih i flamanskih; François Domic, op. cit., str. 85, navodi Raimunda de Lanteryja, Memories, 2. deo, str. 6-7. 4y Jean Georgelin, Venise au siècle des Lumières, 1978, str. 671. Tibor Wittman, „Los metales preciosos de América y la estructura agraria de Hungria a los fines dd siglo XVI”, u: Acta historica, XXIV, 1967, str. 27. Jacques Savary, Dictionnaire universel de commerce ..., 1759-1765, V, col. 669.

30

'


„Sirovi varvarin ”: kineski crtež prikazuje polu golog Kam bodžanina koji drži školjku. G ravira iz Če Kong Tua (otisak B. N. )

se carstvu”. Ovde politika, kultura, ekonomija, društveni model zajednički doprinose razlikovanju. „Sirov” i „kuvan” u tom semantičkom kodu, kao što to tumači Žak Dura, znači suprotnost između kulture i prirode: sirovost se ispoljava u prvom redu golotinjom tela: „Kad Potao [’kraljevi planina’] dolaze da plate po rez na [pokineženi] anamski dvor, tu bivaju odeveni”.52 Slični odnosi zavisnosti postoje i na velikom ostrvu Hajnan, nadomak južne obale Kine. Središte ostrva, brdovito i zatvoreno, naseljeno je nekineskim primi tivnim ljudima, dok su ravnice s pirinčanim poljima u posedu kineskih seljaka. Gorštaci, koji žive od pljačkanja ravnice, ali koje tu progone kao divlje zveri, rado menjaju tvrdo drvo („oriovinu” i kalambu) i zlatni prah u nekoj vrsti neme trgo vine, i to tako što kineski trgovci „prvo ostave svoje platno i pletenu robu u njiho vim brdima”.53 Izuzev činjenice da je reč o „nemoj” trgovini, ta trampa liči na onu koja se obavljala na atlantskim obalama Sahare u vreme Henrija Moreplovca, kada su se platno, sukno i pokrivači iz Portugalije počeli trampiti za zlatni prah i crne robove, koje su na obalu dovodili nomadski Berberi. Pravilo treće (nastavak): postoje li neutralne zone? Pa ipak, zaostale zone ne nalaze se isključivo na obodima. Njih je mnoštvo i u centralnim oblastima, u kojima postoje enklave zaostalosti, neki okrug ili ze mlja (pays), neka dolina odvojena brdima ili oblast daleko od glavnih puteva. Sve ^ Jacques Dournes, Pôtao, une Théorie du pouvoir chez les Indochinois Jôrai, 1977, str. 89. Abbé Prévost, Histoire générale des voyages, VI, str. 101.

31


napredne ekonomije imaju svoje „crne rupe” izvan vremena sveta: istoričar u tra ganju za nekom skoro uvek neuhvatljivom prošlošću oseća se tu kao ronilac. Poslednjih godina sam ulagao veliki napor - mnogo veći nego što bi se dalo zaklju čiti iz prve dve knjige ovog delà - da saznam više o tim prvobitnim sudbinama, tom posebnom istorijskom tkivu koje nas vodi ispod tržišta ili na njegovu mar ginu, jer razmenska ekonomija zaobilazi te odvojene svetove koji, više puta sam to naglasio, nisu sa stanovišta čoveka ni srećniji ni nesrećniji od drugih. Ali takvi poduhvati uglavnom ostaju bez rezultata. Dokumenti su retki, a pojedinosti koje se napabirče više su slikovite nego poučne. Mi zapravo želimo dovoljno podataka koji bi nam omogućili da procenimo obim i prirodu privred nog života na toj vrlo niskoj ravni. Jasno nam je da tražimo previše. Pa ipak, izvesno je da postoje takve „neutralne” zone, gotovo izvan trgovačkih razmena i dodira. U Francuskoj u XVIII veku, ovakva zaostala ostrva postoje u zastrašu jućoj unutrašnjosti Bretanje, u alpskom masivu Oazena,54 ili dolini Morzin,55 iz nad planinskog sedla Monte, kao i u visokoj dolini Šamonija, koja je pre nego što je alpinizam postao popularan bila odsečena od spoljnog sveta. Francuska istoričarka Kolet Bodue56 imala je veliku sreću da 1970. godine naiđe u Servijeru, u planinama Briansona, na zajednicu seljaka koji su „živeli na isti način kao njihovi preci, imali arhaični mentalitet i proizvodili hranu starim tehnikama, što im je i omogućilo da se održe uprkos propasti susednih seoskih zajednica”. Kolet Bodue je dobro iskoristila tu priliku. Ako takva usamljena ostrva postoje u Francuskoj još 1970. godine, onda se ne smemo čuditi što u Engleskoj, uoči industrijske revolucije putnik ili istraživač na svakom koraku nailazi na zaostale oblasti. Dejvid Hjunr7 (1711-1776) primećuje polovinom XVIII veka da u Britaniji i Irskoj „ima krajeva gde je život je ftin kao u Francuskoj”, čime se okolišno označuju krajevi koje bismo danas na zvali „nerazvijenim", gde je život i dalje tradicionalan, gde je seljacima dostupno obilje divljači u šumama i riba u rekama. A ljudi su tu gotovo divlji. U oblasti Fens, blizu Voša, početkom XVII veka, počinje poboljšavanje tla na holandski način: sistemom navodnjavanja se stvara kapitalističko ustrojstvo tla tamo gde su dotada živeli slobodni ljudi, koji su lovili ribe i divljač. Ti jednostavni ljudi će se žestoko boriti da odbrane svoj način života, napadače „inženjere i kopače, rušiće brane, ubijati mrske radnike' A takvi se sukobi modernosti sa arhaičnošću ponavljaju i pred našim očima, u unutrašnjosti Kampanje u Italiji, kao i u mnogim drugim delovima sveta. Danas do takvih nasilja dolazi ipak srazmerno retko. U celini uzev, „civilizacija” ima mnogo načina da pridobije ljude kad to želi i prodre u područja koja su zadugo bila sama sebi dovoljna. A ishod je uvek sličan. „ ,„ 54„Ј- Paquet, „La misère dans un village de POisans en 1809”, u: Cahiers d ’histoire 1966 3 str. 249-256. ’ ’ 56 Germaine Levi-Pinard, La Vie quotidienne à Vallorcine au XVIIIe siècle, 2. izd.. 1976. „Cervtères, une communauté rurale des Alpes briançonnaises du XVIIIe siècle à nos jours”, u: fiulletin du Centre d ’histoire économique et sociale de la région lyonnaise 1976 br 3 str 21 i dalje. * ’ ’ ’ 5S Navodi Isaac de Pinto, Traité de la circulation et du crédit, 1771, str. 23-24. 59 H. C. Darby, An Historical Geography of England before a.d. 1800, 1951, str. 444. E. Narm-Mancinelli, Matteo Paone, Roberto Pasca, .Jnegualanzia régionale e use del teritono: analisi di un’area depressa della Campania interna”, u: Rassegna economica, 1977.

32


Susret dve ekonom ije-sveta: trgovac sa Zapada na mestu gde se proizvode začini. Ilustracija iz Knjige čuda M arka Pola, XV vek. Nacionalna biblioteka, Pariz, M s .fr 2810 (otisak B. N.)

33


Pravilo treće (nastavak i kraj): omot i infrastruktura Svaka ekonomija-svet je nalik na ogroman omot. S obzirom na slabe komu nikacije u prošlosti, unapred bi se moglo očekivati da ona treba da objedini znatne resurse da bi funkcionisala kako valja. Pa ipak, ekonomije-svetovi u prošlosti su funkcionisale i kada su neophodna gustina, zbijenost, snaga i ostali prateći ele menti postojali samo u središnjoj zoni i u oblastima u neposrednoj blizini. Čak i ove potonje, i kad je reč o zaleđu Venecije, Amsterdama ili Londona, obuhvataju oblasti slabe privredne delatnosti, veoma slabo povezane s centrima odlučivanja. Sjedinjene Države čak i danas imaju unutar svojih granica nerazvijene krajeve. Bilo da ekonomiju-svet posmatramo u kategorijama njenog prostranstva, ili u kategorijama dubine u središtu, uvek se čudimo jednoj te istoj stvari: mašina radi, iako sa veoma malo pokretačke energije (ako pomislimo na rane moćne gra dove iz evropske prošlosti). Kako je onda moguć toliki uspeh? Pitanje će se po stavljati tokom čitavog ovog delà, a mi nikada nećemo moći da damo nedvosmi slen odgovor: Holandija je uspela da se svojom trgovinom probije u neprijateljsku Francusku Luja XIV; Engleska se domogla ogromnih prostranstava Indije; sve su to zaista velika dostignuća na granici verovatnog. Neka mi čitalac dopusti jedno tumačenje uz pomoć slike. Zamislimo veliki kameni blok,60 koji je Mikelanđelo ili neki njegov savremenik, odabrao u kamenolomima Karare. Iako strašno težak, izvađen je veoma primitivnim sredstvima i pokrenut skromnom energijom: malo baruta (koji se već neko vreme koristi u kamenolomima i rudnicima), dve ili tri poluge, možda dese tak ljudi, užad, neka zaprega, drvene oblice za podmetanje i kotrljanje, strmina - i to je sve! Ogromna stena je prikovana za tie, u sebi krije divovsku snagu, ali je nepokretna, sputana. Može li se ta slika primeniti na mnoštvo osnovnih privred nih delatnosti koje su i same sputane, zarobljene, nemoćne da se pokrenu s tla, ali dopuštaju da im se upravlja odozgo? A naprave i poluge koje omogućuju ta ostvaranja jesu gotov novac, srebrnjaci koji stižu u Gdanjsk ili u Mesinu, ona izazovna kreditna ponuda, ili malo „veštačkog” novca, ili nekog retkog i željenog proiz voda; ili sam tržišni sistem. Visoke cene na krajevima trgovačkih lanaca, predsta vljaju stalni mamac: izgovori se reč, dâ se neki znak, i sve se pokrene. Uz to ide i snaga navika: biber i začini su vekovima stizali na vrata Levanta da se sretnu s ve oma traženim srebrom. Naravno, bilo je i nasilnih sredstava ubeđivanja: portugalske i holandske eskadre podržavale su trgovačke operacije i mnogo pre „doba diplomatije topo vnjača”. Ali još češće su naizgled skromna sredstva korišćena da bi se manipulisalo zavisnim ekonomijama. Tako je bilo sa svim mehanizmima ekonomija-svetova, bilo u odnosu središta prema periferiji kao i unutar samog središta. Jer centar ekonomije-sveta je, kao i periferija, podeljen i hijerarhijski ustrojen. „Po znato je”, piše jedan ruski konzul,61 „da je u Palermu gotovo svaka roba za pede60 Christiane Klapisch-Zuber, Les Maîtres du marbre. Carrare 1300-1600, 1969, str. 69-76. 61 Moskva, A. E. A., 705/409, f° 12, 1785.

34


set posto skuplja nego u Napulju”. Ali ne kaže šta podrazumeva pod „robom” i koliko izuzetaka dopušta ono njegovo „gotovo”. Na nama je da zamislimo reak cije i kretanja koja takve razlike u cenama mogu stvoriti između prestonica dva kraljevstva koja sačinjavaju siromašni jug (.Mezzogiorno) Italije. EKONOMU A-SVET : JEDAN POREDAK KAKVIH JE MNOGO Ma koliko bilo dokaza ekonomskih podređenosti i ma kakve im bile posledice, bila bi greška misliti da poredak ekonomije-sveta upravlja čitavim društvom i da određuje oblik drugih poredaka društva. A drugi poreci su postojali. Jedna ekonomija nikad ne postoji izdvojena. Njen prostor zauzimaju i druge delatnosti kultura, društvo, politika - koje su stalno u dodiru s ekonomijom, bilo da joj po mažu, ili da ometaju njen razvoj. Veoma je teško razlikovati te poretke jer ono što možemo posmatrati - iskustvenu stvarnost, ili „pravu stvarnost”, kako to naziva Fransoa Peru62 - jeste celovitost koju smo nazvali društvom par excellence ili „skupom skupova”.63 Svaki skup,64 koji smo u našem izlaganju izdvojili, uvek je prepleten sa ostalima. Ne mogu se složiti sa T. S. Vilanom656da postoji nekakva ničija zemlja (no man’s land) između ekonomske i društvene istorije. Jednačine „ekonomija = politika, kultura, društvo”; „kultura = ekonomija, politika, dru štvo”, i slične, moguće je izraziti u oba smera. Moglo bi se reći i da u društvu po litika upravlja ekonomijom i obratno- da ekonomija pomaže ili odmaže kulturi i obratno. Ili kao što kaže Pjer Brinel. „Sve što je ljudsko je političko, pa je tako i sva književnost (uključivši i hermetičku Malarmeovu poeziju) politička”. Jer, ako je jedno od obeležja ekonomije da nadilazi svoj prostor, zar se to ne može reći i o drugim društvenim skupovima? Svi oni probijaju granice, nastoje da se šire i stva raju vlastite Fon Tinenove krugove. Država može tako biti podeljena na tri zone: glavni grad, pokrajine i kolo nije. Ta podela važi za Veneciju u XV veku: grad i neposredna okolina - Dogado;67 gradovi i oblasti na kopnu - Terra ferma; kolonije - poznate kao Mar. U slučaju Firence postoje grad, Contado i Stato,6869Da li se za ovaj potonji, koji su Firentinci preoteli Sijeni i Pizi, može reći da spada u pseudokolonije? Suvišno je govoriti o trojnoj podeli Francuske od XVII do XX veka, kao i o podeli Bretanje i Ujedinjenih Pokrajina. Ali, kada se gleda u evropskim razmerama, nije li ev ropska ravnoteža moći,66 koju istoričari rado proučavaju, neka vrsta političke replike ekonomije-sveta? Cilj joj je da stvori i održi periferije i poluperiferije, gde 62 Le Monde, 27. juni 1978. 63 Pogledati drugu knjigu, peto poglavlje, str. ... 64 Pogledati drugu knjigu, peto poglavlje, str. ... 65 T. S. Willan, Studies in Elizabethan Foreign Trade, 1959, str. V. 66 Pierre Brunei, L’État et le Souverain, 1977, str. 12. 67 Dogado je naziv za skup laguna, ostrvaca i estuara na severnoj obali Jadranskog mora na prilazu Veneciji (Enc. ital., XIII, str. 89). 68 Elena Fasano, Lo Stato mediceo di Cosimo I, 1973. 69 Georges Livet, L'Équilibre européen, de la fin du X V à la fin du XVIIIe siècle, 1976.

35


* Širenje gotičke umetnosti u XIII v ek u ssg s a

Uništeni spomenici

J

° Najranija goatička umetnost u XII vekS lllš

4. G O TIČK I SPO M E N IC I U E V R O PI

(Iz Istorijskog atlasa Žorža Dibija, Larus, 1978)

36


se uzajamne napetosti ne poništavaju uvek, pa središnja moć nije u tom slučaju ugrožena. A i politika ima svoje „jezgro”, manju oblast iz koje je moguće posmatrati događanja u blizini i daljini, po načelu wait and see (mirno sačekati i videti šta će se desiti - p.p.). I društveni oblici imaju svoju razlikovnu geografiju. Dokle se, na primer, robovlasništvo, kmetstvo i feudalno društvo prostiru? Društva se ponekad sasvim menjaju sa povećavanjem rastojanja. Kada je Dipon de Nemur prihvatio da bude učitelj sina kneza Cartoriskog, otkrio je na svoje veliko iznenađenje daje Poljska zemlja kmetstva, kao i da seljaci ne znaju za državu i poznaju samo svog gospo dara, kao i to da kneževi žive slično seljacima; knez Radzivil, koji je vladao ,,oblašću većom od Lorene”, spavao je na zemljanom podu.70 Slično tome, kultura je delila geografski prostor u koncentrične krugove: u doba renesanse, postoje tako Firenca, Italija i ostali deo Evrope. A ti krugovi, ra zume se, odgovaraju kulturnim osvajanjima prostora. Pogledajmo, na primer, kako se „francuska” gotička crkvena arhitektura širila iz oblasti Sene i Loare i os vojila Evropu; ili kako je barok, tvorevina protivreformacije, osvojio čitav konti nent, od Rima i Madrida, stigavši čak i u protestantsku Englesku; kako je u XVIII veku francuski jezik postao lingua franca čitave obrazovane Evrope; kako se is lamska umetnost i arhitektura proširila od Delhija kroz čitavu islamsku i hindusku Indiju, a stigla čak i u Indoneziju, koju su indijski trgovci islamizovali. Izvesno je da bi se na karti mogli označiti ti različiti „poreci” društva koji postoje u prostoru, odrediti njihovi polovi, centralne zone i linije sila. Svi oni imaju svoju posebnu istoriju i vlastito područje. A svi deluju jedan na dmgi. Nije dan se ne može nametnuti nad drugim zanavek. Njihov se poredak, ako ga uopšte ima, neprestano i sporo menja. Ekonomski poredak i međunarodna podela rada

*

Pa ipak, u novije doba, prvenstvo ekonomije sve je veće: ona usmerava, ometa i utiče na druge poretke. Uvećavajući nejednakosti, ona u bedu ili u bo gatstvo zatvara ostale učesnike ekonomije-sveta, dodeljuje im uloge za dugo. Ekonomista Ragnar Nurske71 je sasvim ozbiljno rekao: „Jedna je zemlja siro mašna upravo zato što je siromašna”. Slično tome, istoričar Pjer Šoni72 napisao je da „rast povlači rast” - što drugim recima znači da „zemlja postaje bogata zato što je već bogata”. Te hotimično jednostavne tautologije za mene imaju više smisla nego tzv. „nepobitna” pseudoteorema Dejvida Rikarda (1817)73: odnosi između dve zemlje zavise od „uporednih cena” proizvodnje; trgovanje s inostranstvom sklono je ravnoteži i korisno je za obe strane (u najgorem slučaju samo neznatno korisnije za jednu stranu), jer „interesima i odnosima povezuje sve nacije civilizovanog 70 Claude Mancebon, Les Vingt Ans du roi, 1972, str. 121. 73 Ragnar Nurske, Problems of Capital Formation in Underdeveloped Countries, 1953, str. 4. 7~ P. Chaunu, Séville et l ’Atlantique, VIII, 1, 1959, str. 1114. 73 A. Emmanuel, op. cit., str. 32.

37


sveta. To i određuje da se vino proizvodi u Francuskoj i Portugaliji, da se žitarice gaje u Poljskoj i Sjedinjenim Državama, a da se roba od gvožđa i slična izrađuje u Engleskoj”.74 Smatramo da ova slika deluje previše umirujuće. Postavlja se, naime, pitanje kada je i zašto nastala podela zadataka (koju je Rikardo 1817. go dine smatrao prirodnim poretkom). Ona začelo nije rezultat „prirodnih” i spontanih težnji, već je pre nasledstvo, učvršćenje, istorijsko savladavanje situacije koja je već dugo trajala. Podela rada u svetskim razmerama (ili u razmerama jedne ekonomije-sveta), ne može se označiti kao sporazum ravnopravnih strana, koji se uvek može revidirati. On nas taje postupno, kao lanac zavisnosti koje se uzajamno određuju. Neravnomerna razmena, izvor nejednakosti u svetu, i obratno, nejednakost u svetu, pokretač tr govine, jesu trajne stvarnosti. U ekonomskoj kartaškoj igri neki ljudi uvek imaju bolje karte od drugih, a neki put i adute u rukavu. Neke delatnosti donose veći profit od drugih. Unosnije je gajiti lozu nego žito (ako neko drugi gaji žito za vas), isplativije je delovati u sekundarnom nego u primarnom sektoru, u terci jarnom nego u sekundarnom. Ako je trgovina između Engleske i Portugalije, u doba Rikarda, takva da prva zemlja prodaje sukno i druge industrijske proizvode, a potonja vino, onda je Portugalija u primarnom sektoru, to jest u inferiornom po ložaju. Engleska je već vekovima ranije, čak i pre vladavine Elizabete I, prestala da izvozi sirovine (vunu, na primer), da bi unapredila svoju industriju i trgovinu; a Portugalija, nekada bogata zemlja, već se nekoliko vekova razvija u obratnom smeru, na šta je možda i prisiljena. Portugalska vlada je u vreme vojvode od Erseire koristila merkantilistička oruđa da se odbrani i podstakne razvoj industrije. Ali dve godine posle vojvodine smrti (1690), takva se politika napušta, a desetak go dina kasnije potpisuje se sporazum lorda Metjuena. Ko bi mogao da tvrdi da englesko-portugalske odnose određuju „zajednički interesi i veze”, a ne politike moći koje se razvijaju u suprotnim smerovima? Odnosi moći između narodâ posledica su starog stanja stvari. Ekonomiji, društvu, civilizaciji, pa i političkoj zajednici, teško je da se odvoji od prošlosti koja je na neki način uslovljava. Na primer, italijanski jug je dugo zaostala oblast, bar od XII veka. Jedan pisac sa Sicilije uz nešto preterivanja kaže: „Mi smo kolo nija već 2 500 godina”. '5 Iako je njihova zemlja nezavisna još od 1822, Brazilci se i u prošlosti i danas osećaju u „kolonijalnom” položaju, ne u odnosu na Portugaliju, već u odnosu na Evropu i Sjedinjene Države. U Brazilu se često ponavlja izreka: „Mi nismo Sjedinjene Države Brazila, već Brazil Sjedinjenih Država”. Slično tome, spori industrijski razvoj Francuske, vidljiv od XIX veka, ne može se objasniti bez vraćanja u duboku prošlost. Neki istoričari76 smatraju daje Francuska propustila priliku za industrijski preobražaj i uspešno takmičenje s Engleskom za prvenstvo u Evropi i svetu zbog potresa tokom Revolucije i razdo blja Carstva. Istina je da je Francuska pod pritiskom okolnosti prepustila čitav svet trgovačkoj eksploataciji Velike Britanije. Istina je i da su združene posledice 74 David Ricardo, Principles of Political Economy and Taxation, str. 81. 15 G. Tomasi di Lampedusa, Le Guépard, 1960, str. 164. 76 Maurice Lévy-Leboyer, François Crouzet. Pierre Chaunu.

38


Isak van de Luk (1608), Alegorija trgovine Gdanjska, ukras na tavanici Hanzeatske kuće, danas Gradske većnice Gdanjska. Č itava aktivnost grada usredsređena je na žito koje se prevozi Vislom, a potom kanalom (detalje pogledati u p rv o j knjizi, str. ...; i drugoj, str. ...), u luku gde se utovaruje na brodove koje vidim o u pozadini. U dnu slike su predstavljeni poljski i strani trgovci, koje prepoznajem o p o njihovoj nošnji: oni stvaraju lanac zavisnosti koji vezuje Poljsku s Am sterdamom (fotografija Henrik Romanovski)

39


bitaka kod Trafalgara i Vaterloa imale takođe loše učinke. Međutim, smeju li se zaboraviti prilike propuštene i pre 1789? Godine 1713, kada se završio Rat za špansko nasleđe, Francuska je izgubila pristup srebru latinske Amerike. Od 1722, kada propada sistem Džona Loa, pa sve do 1776, Francuska nema centralnu banku.77 A 1762. godine, dakle i pre sklapanja Pariškog ugovora, gubi Kanadu, skoro i Indiju. A početkom XIV veka, Francuska koja je u prethodnom veku napredna zemlja uglavnom zahvaljujući sajmovima u Šampanji, gubi prednost jer se uspostavlja pomorska veza između Italije i Nizozemske kroz Gibraltar. Fran cuska se tada našla (kao što ćemo kasnije objasniti)78 izvan „kapitalističkog” kruga Evrope. Naravoučenije je da gubitak nikad nije posledica samo jednog udarca - kao što to nije ni pobeda. Uspeh zavisi od korišćenja prilika u datom raz doblju, od stalnih postignuća i nagomilavanja prednosti. Moć se skuplja kao i no vac, a zbog toga se i slažem sa naizgled jednostavnim razmišljanjima Nurskea i Sonija. „Zemlja je siromašna zato što je siromašna”, ili rečeno jasnije, zato što je već bila siromašna ili što je uhvaćena u „začarani krug siromaštva”, kao što kaže Nurske.79 „Rast dovodi do rasta”, zemlja se razvija jer se već razvijala, jer je na dobrom putu. Dakle, prošlost je uvek bitna. Nejednakost sveta je posledica struk turalnih stvarnosti koje se sporo oblikuju i sporo iščezavaju. Država: politička i ekonomska moć Država je ponovo u modi, čak i među filozofima. Samim tim, svako tu mačenje koje ne ističe ulogu države nije „u trendu”, u kojem ima i preterivanja i uprošćavanja, ali koji ima bar tu prednost što primorava neke francuske istoričare da ponovo promisle i posvete pažnju onome što su ranije bili spremni da odbace, ili što su gurali u stranu. Pa ipak, između XV i XVIII veka država ni izdaleka ne zauzima čitavu društvenu pozornicu; ona nema onu „đavolsku” probojnu snagu koja joj se danas pripisuje; u prošlosti sredstva joj naprosto nedostaju. A trpi i teške posledice duge krize od 1350. do 1450. Oporavak počinje tek u drugoj polovini XV veka. A gradovi-države koji pre teritorijalnih država igraju vodeću ulogu sve do početka XVIII veka, tada su sredstva u rukama trgovaca. Kasnije, u teritorijalnim drža vama, čija se moć sporo ustanovljuje, stvari su znatno složenije. I sama Engleska, teritorijalna država koja se prva izgrađuje kao nacionalna ekonomija ili nacio nalno tržište, veoma rano (odmah posle revolucije 1688), potpada pod vlast trgo vaca. Nije stoga čudno što u predindustrijskoj Evropi određeni determinizam do vodi do poklapanja političke i ekonomske moći. U svakom slučaju, karta ev ropske ekonomije-sveta, sa njenim napetim središnjim zonama, koncentričnim prstenovima razlika, uglavnom odgovara političkoj karti Evrope. -------------77

. . .

Sve do stvaranja štedionice (Caisse d ’Escompte), 24. marta 1776. 78 Pogledati, str. 93-94. 79 Op. cit., str. 10.

40


U središtu ekonomije-sveta uvek postoji jedna snažna, agresivna, dina mična i povlašćena država koje se svi plaše i u isto vreme joj se dive. U XV veku to je Venecija, u XVII veku Holandija, u XVIII, pa i u XIX, to je Engleska. Danas su to Sjedinjene Države. Kako te „centralne” vlade i ne bi bile snažne? Imanuel Valerštajn nastojao je da dokaže da to nije slučaj s vladom Ujedinjenih Pokrajina u XVII veku - za koju su savremenici i istoričari obično govorili da i ne postoji. Ali time se previđa ono neizbežno: da centralni položaj sam po sebi stvara i zahteva efikasnu vladu,80 da vlada i društvo ne predstavljaju nedeljivu celinu, da novac ne stvara društvenu disciplinu i izuzetne mogućnosti delovanja. Postojale su, prema tome, jake vlade u Veneciji, čak i u Amsterdamu i u Londonu, koje su bile u stanju da se potvrde na unutrašnjem planu, da drže potčinjen „običan narod” gradova, da u slučaju potrebe povećaju poreze, da ja mče kredit i trgovačke slobode. One su u stanju i da se potvrde i izvan svojih gra nica: upravo za te vlade, koje nikada ne zaziru da upotrebe silu, možemo vrlo rano, ne plašeći se anahroničnosti, primeniti izraz kolonijalizam i imperijalizam. To nipošto ne sprečava da te „centralne” vlade budu više ili manje zavisne od jed nog ranog oblika kapitalizma koji već pokazuje svoje oštre zube. Moć se deli iz među jednih i drugih. Nikada progutana, država je uvučena u kretanje ekonomije-sveta. Država, služeći drugima i novcu, služi i samoj sebi. Slika se dosta razlikuje kada se okrenemo aktivnoj ali manje razvijenoj zoni izvan središta, ali još uvek u njegovoj blizini, gde je država zadugo spoj tradicio nalne harizmatske monarhije i moderne organizacije. Vlade tu bivaju ugušene od društava, ekonomija, ponekad i kultura koje su delimično arhaične; vladama je tu teško da dođu do daha. Monarhije kontinentalne Evrope bile su prisiljene da vla daju ili zajedno s plemstvom, ili protiv njega. Jer bez njega nepotpuna država (čak i kad je reč o Francuskoj Luja XIV) nije mogla da vrši svoje zadatke. Jasno, tu je i „buržoazija” u usponu kojoj država osigurava napredak, iako oprezno; a takvi procesi su začelo spori. U isto vreme, te države imaju pred očima uspehe trgova čkih država koje imaju bolji položaj jer se nalaze na raskršćima trgovačkih puteva. One su svesne svog podređenog položaja i glavna im je briga da dođu do više kategorije, da se približe središtu. Jedan način da se to uradi je da se oponaša neki uzor i domogne formule uspeha: to je dugi niz godina bila idée fixe Engleske u takmičenju s Holandijom. Drugi način je bio da se stvore i mobilišu resursi i prihodi potrebni za vođenje rata, kao i za upadljivu raskoš, koja je i sama sredstvo vladanja. Činjenica je da svaka država koja se približava središtu ekonomije-sveta postaje ratoborna i upušta se u osvajanja, kao da joj takva blizina podstiče apetit. Pa ipak, osvajanja ne bi trebalo da nas prevare: postoji znatna razlika iz među moderne Holandije u XVII veku i država veličanstvenog izgleda kao što su Francuska i Španija. Ta se razlika najviše ispoljava u odnosu vlada prema jednoj ekonomskoj politici koja je tada izgledala kao lek za sve, a koju ćemo nazvati naknadno skovanom rečju merkantilizam. Stvarajući taj izraz, mi istoričari smo mu dali više značenja. Ali kada bi jednom od tih značenja trebalo dati prednost, odlučili bismo se za ono koje podrazumeva odbranu od drugoga. Jer, merkantili801. Wallerstein, The Modem World System, II deo, poglavlje drugo (daktilografisano).

41


Službeni ceremonijal u m letačkoj državi: dužd prim a stranog am basadora u oproštajnu posetu. V. Karpačo, Legenda o svetoj Ursuli (oko 1500) (otisak Žirodon)

42


zam je pre svega sredstvo samoodbrane. Vladar ili država koji primenjuje nje gova pravila nesumnjivo slede modu, ali u isto vreme priznaju svoj podređeni po ložaj koji treba izbeći ili ublažiti. Holandija je bila merkantilistička samo u nekim razdobljima - to jest kada je bila svesna pretnje spolja. Po pravilu, nije bila iz ložena spoljnim pretnjama, pa se bavila unosnom slobodnom trgovinom. Kada u XVIII veku Engleska napušta politiku strogog merkantilizma, da li je to dokaz, kao što ja smatram, daje došlo vreme veličine i moći Britanije u svetskim razmerama? Sto godina kasnije (1846), Engleska će bez ikakve opasnosti moći da pri hvati slobodnu trgovinu. Slika se još jednom menja kad dođemo do oboda neke ekonomije-sveta. Tu se nalaze kolonije, tu žive porobljeni narodi lišeni prava da upravljaju sami so bom: njima vlada „matična zemlja” koja je odlučna da za sebe sačuva dobit od monopola koji sprovodi, bez obzira u kom obliku. Istina je da matična zemlja može da bude veoma udaljena, pa gradovi i lokalne elite nadziru poslove na licu mesta. Ali takva moć lokalnih administracija i interesa, ono što je bilo poznato kao „američka demokratija”, jeste elementarni oblik vladavine - nešto u najbo ljem slučaju slično starim grčkim polisima. To je postalo jasno kada su prve kolo nije stekle nezavisnost, stvarajući pri tom prazni prostor vlasti. Pošto je veštačka kolonijalna država uništena, trebalo je od početka graditi novu. Sjedinjenim Drža vama, ustavno uspostavljenim 1787, trebalo je dugo da federalnu državu pretvore u povezanu i delotvornu silu. Sličan proces je bio spor i u drugim američkim državama. Na nekolonijalnim periferijama, u prvom redu u istočnoj Evropi, postojali su neki oblici država. Ali tu su privredama vladale grupe povezane sa strancima. Tako je u Poljskoj država bila institucija bez stvarnog sadržaja. Slično tome, Ita lija XVIII veka, nema nijednu pravu vladu. „S Italijom”, kaže grof Mafei ( 1736), „i njenim narodima se postupa kao sa stadom ovaca ili nekih drugih životinja”. I sama Venecija nakon Požarevačkog mira (1718) rado ili s pomirenošću prihvata „neutralnost” - drugim recima, predaje se.8Jedini izlaz za te gubitnike bio je pribegavanje nasilju, agresiji, ratu. Dobar primer nudi Švedska Gustava Adolfa, a još bolji berberski gusari u severnoj Af rici. Istina je da berberska obala ne spada u evropsku ekonomiju-svet, već u poli tički i ekonomski prostor Turskog carstva, jednu zasebnu ekonomiju-svet, o kojoj ćemo podrobnije govoriti kasnije. Ali, alžirska država može i sama da posluži kao primer, jer se nalazi na razmeđu dve ekonomija-sveta, evropske i turske, pri čemu se ne pokorava nijednoj od njih: prekinula je gotovo sve vazalske veze s Carigra dom, dok ju je rastuća pomorska snaga Evrope isključila iz ubiranja svake koristi iz trgovine u Sredozemlju. Gusarenje kojim se bave Alžirci je jedini način su protstavljanja hegemoniji Evrope. Slično je i sa Švedskom, zemljom koja je, smeštena na granici dve ekonomije, evropske i ruske, isključena iz svih dobitaka trgovine na Baltiku. Rat je za nju bio jedini spas.812 81 J. Georgelin, Venise au siècle des Lumières, str. 760. 82 Ibid., str. 14 i passim.

43


Carstvo i ekonomija-svet Carstvo, neka vrsta superdržave, koja sama pokriva čitav prostor jedne ekonomije-sveta, postavlja pred nas širi problem. U celini uzev, carstva-svetovi, kako ih naziva Valerštajn, jesu arhaične tvorevine, posledica pobede politike nad eko nomijom. Ah u razdoblju kojim se bavimo u našem delu, ona još uvek postoje iz van zapadnog sveta: Mogulsko carstvo u Indiji, Kinesko i Persijsko, Otomansko i Rusko carstvo. Imanuel Valerštajn tvrdi da gde god postoji carstvo, odgovarajuća ekonomija-svet ne može da se razvije - to jest sputana je u svom razvoju. Mogli bismo reći 11 da se tu radi o nekoj vrsti komandne privrede (command economy), da se poslužimo izrazom Džona Hiksa, ili pak azijskom načinu proizvodnje, ako prihvatimo već pomalo zastarelu sintagmu Karla Marksa. Istina je da ekonomiju u razvoju mogu sputati zahtevi i prinude stroge carske politike. Nijedan trgovac, nijedan kapitalista nema potpuno odrešene ruke u carstvu. Mihajlo Kantakuzen, koji je bio neka vrsta Fugera Otomanskog carstva, obešen je po kratkom postupku po sultanovom naređenju pred vratima svoje raskošne palate u Carigradu (13. marta 1578).83 U Kini je prebogati Heshen, ministar i miljenik cara Kjen-Longa pogubljen nakon careve smrti, a imanje mu je zaplenio novi car. U Rusiji je knezu Gagarinu guverneru Sibira i najkorumpiranijem čoveku u carstvu, 1720. odrubljena glava.g5Padaju nam tu na pamet, naravno, i Zak Ker, Semblanse i Fuke u Francuskoj: suđenja koja su im održana (i pogubljenje Semblansea) govore o političkim i ekonomskim prilikama u Francuskoj. Jedino kapitalistički poredak, makar i starog tipa, u stanju je da „prihvati i zaboravi” takve skandale. Pa ipak, lično sam uveren da čak i u ugnjetačkom carstvu koje se ne stara za posebne interese različitih poseda, jedna ekonomija-svet, ma kako se s njom su rovo postupalo i ma kakvom nadzoru bila izložena, može živeti i organizovati se, i to tako što se širi izvan svojih granica: Rimljani plove i trguju u Crvenom moru i Indijskom okeanu; jermenski trgovci iz Đulfe, predgrađa Isfahana, putuju gotovo po ćelom svetu; indijski banjani odlaze čak do Moskve; kineskih trgovaca ima u svim lukama Indonezije; Rusija nezapamćeno brzo uspostavlja vlast nad prostranstvima Sibira. VitfogF6 je, mišljenja sam, u pravu kada tvrdi daje u poli tičkim oblastima visokog pritiska, kakva su carstva tradicionalne južne i istočne Azije, „država bila mnogo jača nego društvo”. Mi bismo dodali daje bila jača od društva, ali ne i od ekonomije. Ako se vratimo u Evropu, zar ne možemo reći daje ona veoma rano izbegla smrtni zagrljaj raznih carstava? Rimsko carstvo je istovremeno i veće i manje od Evrope; Karolinško i Otonsko carstvo nemaju neku veću kontrolu nad Evropom koja slabi. Crkva, kojoj je uspelo da proširi svoju kulturu po celoj Evropi, ipak ne uspeva da uspostavi i svoju političku prevlast. Ako to imamo na umu postavlja se pitanje da li treba preuveličavati ekonomski značaj pokušaja da se stvori univer zalna monarhija, pokušaja koje čine car Karlo V (1519-1555) i Filip II Španski Médit., II, str. 41. Jacques Gernet, Le Monde chinois, 1972, str. 429. Pogledati, str. 383. Navodi H. R. C. Wright, Congrès de Leningrad 1970, V, str. 100.

44


(1555-1598). To naglašavanje imperijalne prevlasti Španije, ili tačnije, insisti ranje Imanuela Valerštajna na tome da se nastanak evropske ekonomije-sveta po dudara sa propašću nada Habzburgovaca (što se proizvoljno povezuje sa bankro tom 1557. godine), ne izgleda mi kao najbolji način pristupa tom problemu. Mišljenja sam da se precenjivala politika Habzburgovaca; ona je doduše bila spektakularna, ali na mahove i neodlučna, bila je neka vrsta spoja snage i slabosti, ali pre svega anahronična. Habzburgovci su u svojim nastojanjima prepreku našli u Francuskoj, zemlji u centru veza rascepkanog Habzburškog carstva, ali i u ne prijateljstvu ostalog delà Evrope. A evropska ravnoteža snaga nije bila nešto novo, do čega je došlo, kao što su neki tvrdili, nakon pohoda Karla VIII na Italiju 1494; radilo se o staroj pojavi, kao što to s pravom ističe V. Kinast,87 bar od doba sukoba Kapetovaca i Plantageneta, pa čak i ranije, kao što je mislio Federiko Sabo. Evropa, koju su Habzburgovci želeli da prisile na poslušnost, bila je već vekovima pozornica odbrambenih sistema, kako političkih tako i ekonomskih. Ko načno i najvažnije, ta se Evropa već popela na svetsku pozornicu, osvajanjem Sredozemlja u XI veku, i kasnije Atlantika, za koji su put otvorili poduhvati Kristofora Kolumba (1492) i Vaska de Game (1498). Rečju, Evropa ima status ekono mije-sveta i pre nego što o njoj kao takvoj razmišlja melanholično raspoloženi car. Čak i pod pretpostavkom da je Karlo V uspeo (čemu su se nadali najslavniji humanisti njegovog doba), ne bi li kapitalizam, već dovoljno učvršćen u ključnim gradovima nove Evrope - Antverpenu, Lisabonu, Sevilji, Đenovi - našao načina da iz toga izađe nepovređen? Ne bi li Đenovežani podjednako uspešno ovladali transakcijama evropskih sajmova baveći se finansijama „cara” Filipa II umesto onih kralja Filipa II? Ali ostavimo ono epizodno i pozabavimo se suštinom problema. Pravo pi tanje glasi: kada je Evropa postala dovoljno aktivna, povlašćena i podstaknuta moćnim trgovačkim tokovima da bi više različitih ekonomija u njoj mogle naći mesta, živeti jedna pored druge u stalnom nadmetanju? Međunarodno usaglašavanje počinje u Evropi veoma rano, u Srednjem veku i održava se vekovima. Međusobno dopunjavajuće zone jedne ekonomije-sveta, hijerarhija proizvodnje i razmene, tu veoma rano nastaju, a delotvorne su gotovo od samog početka. Ono u čemu Karlo V, uprkos naporima kroz čitav život, nije uspeo, polazi veoma lako za rukom gradu Antverpenu, centru obnovljene ekonomije sveta početkom XVI veka. Grad na Seldi stiče kontrolu nad čitavom Evropom i onim oblastima sveta koje zavise od Starog kontinenta. Tako se preko političkih potresa u Evropi veoma rano uspostavio eko nomski poredak koji je prekoračio granice kontinenta, koristeći razlike u nape tosti i tokovima. Još od davnina, jezgro ili „srce” Evrope okruženo je bliskom poluperiferijom i udaljenom periferijom. A ta poluperiferija, da tako kažemo mem brana koja obavija srce i prisiljava ga da brže kuca - sever na Italija oko Venecije u XIV i XV veku, kao i Nizozemska oko Antverpena - bila je jedno od bitnih obeležje strukture Evrope. Jer izgleda da nije bilo poluperiferija oko Pekinga, Delhija, Isfahana, Carigrada, pa čak ni oko Moskve. 87

• • W. Kienast, Die Anfânge des europaïschen Staatensystems im spdteren Mittelalter, 1936.

45


Sklon sam da vidim kako se evropska ekonomija-svet veoma rano obrazuje; ne delim oduševljenje Imanuela Valerštajna prema XVI veku. Nije li pitanje koje njega muči isto ono koje je postavio Karl Marks. Ponovimo još jednom čuvenu rečenicu: „Životna povest kapitala počinje u XVI veku”. Za Valerštajna, evropska ekonomija-svet jeste osnova kapitalizma. Tu mu se ne suprotstavljam, jer govoriti o središnjoj zoni gotovo daje isto što i govoriti o kapitalizmu. Slično tome, tvr dnja da ekonomija-svet izgrađena u Evropi u XVI veku, nije prva koja osvaja taj mali i čudesni kontinent, odgovara tvrdnji daje kapitalizam nastao pre XVI veka. Slažem se stoga s Marksom koji je napisao (iako se docnije zbog toga pokajao) da se kapitalizam u Evropi - a on govori o kapitalističkoj proizvodnji - pojavio u Ita liji u XIII veku. Moramo reći da rasprava nipošto nije akademska. Rat i zone ekonomije-sveta Istoričari proučavaju ratove jedan po jedan, ali rat po sebi, kao opšta pojava, kao da ih ne privlači. Tako je i u s pravom čuvenoj knjizi Hansa Delbrika. 8 A rat se uvek vodi, on je neželjeni gost koji ljude pohodi kroz vekove. On podrazumeva mnogo šta: trezvenu računicu, hrabrost i kukavičluk. Verner Zombart misli da rat stvara kapitalizam, ali i obratno je tačno. Rat je vaga na kojoj se meri istina, nad metanje u snazi država kojima daje određenje, ali i znak neizlečive ludosti. Rat je pokazatelj svega onog što se zdmžuje i teče zajedno u povesti ljudskog roda. Smeštanje rata u okvire ekonomije-sveta pomaže da se otkrije novo značenje su koba među ljudima, a tako se neočekivano potvrđuje model koji je predložio Imanuel Valerštajn. Rat nema uvek jedno te isto lice. Geografija to lice boji i čepa. Uporedo može da postoji nekoliko oblika rata, primitivnih ili modernih, upravo kao što uporedo postoje ropstvo, kmetstvo i kapitalizam. Ljudi vode rat onako kako mogu. Verner Zombart nije grešio kada je govorio o novoj vrsti rata, usavršenoj pomoću tehnike, tvoriteljke modernosti koja je ubrzavala uspostavljanje kapitalis tičkih sistema. Već u XVI veku napredno vođenje rata je podrazumevalo kredite, korišćenje razuma i domišljatosti tehničara, tako da se govorilo da rat menja svoju prirodu iz godine u godinu, po diktatu manje bezazlene mode nego što je ona u odevanju. Ali, takav rat, sin i otac napretka, postojao je jedino u središtu ekonomija-svetova; da bi se razvijao, potrebno mu je bilo mnoštvo ljudi i resursa, kao i grandiozne zamisli. Čim se napusti glavna pozornica sveta, blistavo osvetljena reflektorima znanja i istoriografijom svog vremena, i okrene pogled ka siromaš nim, a često i primitivnim periferijama, nema ni traga od nekog slavnog vođenja rata. On je tu smešno neumesan, pa čak i nedelotvoran. Dijego Suarez, vojnik-hroničar Orana, daje nam o tome dobro svedočanstvo.89 Negde 1590. španska vlada dolazi na čudnu zamisao da u malu afričku Geschichte der Kriegskunst..., 1907. Navodim po sećanju. Događaj je opisao Dijego Suarez, a spisi se čuvaju u državnoj arhivi u Alžiru.

46


F I G V R E

D V C O R P S

D' ARME E C A R R E ' : C O M M E I L FORME ГигЈге tic bat.iiüc,

Ritmici ordre.

•o

çaSSÎîtî«.

-O

moufij.

«min.

EIE!

Hg«ï*.

*© O

•O ÏS&9S,

El!

-,îwmètl'sims*

moufq,

mma,

5. O B U Č A V A N J E U V E Š T I N I R A T O V A N J A

Jedan o d bezbrojnih ,,p o re d a k a ” nastupanja, postrojavanja i vojevanja, koji su prikazani i tumačeni u knjizi Principi vojne veštine (1615) I. de Bijona, gospodina Brinja, prem a „pravilim a koja j e ustanovio veliki i izvrsni vojskovođa M oriš N asa vsk i” (str. 44)

tvrđavu pošalje jedan tercio elitne vojske, koji povlači s flandrijskog ratišta, koje je bilo istinsko poprište naprednog ratovanja. Pri prvom izlasku tih žutokljunaca (a tako su na njih gledali prekaljeni vojnici oranskog garnizona) - iznenada se na obzorju pojavilo nekoliko arapskih konjanika. Vojnici iz tercia su se odmah prestrojili u četvrtastu formaciju. Ali njihovo je ratno umeće tu beskorisno: nepri jatelj se trudio da ne uđe u domašaj tako odlučnih boraca. S druge strane, vojnici iz garnizona smeju se beskorisnom prestrojavanju novajlija. Moderno ratovanje je moguće samo ukoliko ga primenjuju obe strane. To potvrđuje i dugotrajni rat na severoistoku Brazila, vođen od 1630. do 1654, a koji je uverljivo opisan u nedavno objavljenoj knjizi jednog mladog brazilskog istoričara. Bez sumnje, scena je postavljena na dalekim rubovima „velike Evrope”. Holanđani, koji su zauzeli Resife 1630, nisu uspeli da se domognu ćele pokrajine Pernambuko u kojoj se proizvodio šećer. Čitavih dvadeset godina bili su takoreći90 90 E. C abrai de M ello,

Olinda restaurada..., passim.

47


zatočeni u gradu koji su držali. Sve im je dolazilo morem: namirnice, municija, pojačanja, čak i građevinski kamen i opeke. Naposletku, dugotrajni sukob će se 1654. godini resiti u korist Portugalaca, ili tačnije Luzo-Brazilaca, jer su oni oslo bodili Resife. Oni to nisu ni krili niti su to zaboravili. Sve do 1640, španski kralj je bio vladar Portugalije, koju je osvojio 1580, dakle šezdesetak godina ranije. Ćete poslate u daleki Brazil bile su sastavljene od iskusnih oficira i vojnika iz flandrijske armije, Španaca i Italijana. Ali odmah je došlo do spora između redovnih četa iz Evrope i vojnika regrutovanih na licu mesta, tzv. soldados da terra. Napolitanac grof Banjuolo, zapovednik ekspedicionih snaga, kritikuje lokalne čete, a da bi se utešio, neprestano pije. Jer Banjuolo želi da se rat u Brazilu vodi kao onaj u Flandriji, uz opsade i odbranu prema ratnim priručnicima. Tako kada Holanđani osvajaju Paraibu, on im šalje ovakvu poruku: „Neka zauzeti grad bude koristan vašim gospodstvima. Uz ovu poruku šaljem vam i pet zarobljenika.91 To bi bio rat po udžbenicima, ali i „uč tivi” rat u stilu predaje Brede 1625, godine, kako ju je Velaskez prikazao na čuve noj slici „Koplja” (Las lanzas). Samo, rat u Brazilu se ne može voditi kao rat u Flandriji, bez obzira na gunđanja i nebitna hvalisanja veterana. Indijanci i Brazilci, majstori za napade i zasede, pretvaraju rat u gerilski. Banjuolo je bio neoprezan i pre nego što će ih poslati u napad, deli im rum. Oni odlaze na spavanje da se istrezne. Osim toga, ti čudni vojnici za najmanju sitnicu napuštaju bojne redove i razilaze se po okolini, punoj šuma i močvara. A Holanđani, koji bi da vode rat po evropskim pravilima, zgađeni su „rđavim” protivnicima koji, umesto da prihvate borbu na otvorenom, stalno izmiču, beže, postavljaju zasede. Kakve kukavice i plašljivci! I Španci se s tim slažu. Kao što kaže jedan od njihovih veterana: „Nismo mi majmuni da se bo rimo po drveću!” Pa ipak, tim starim vojnicima možda i nije žao što moraju da žive iza utvrđenih linija, zaštićeni budnim stražama i veštim slobodnim strelcima koji su majstori u čarkanju, koje nazivaju guerra do matto (šumski rat) ili još živopisnijim izrazom guerra volante (leteći rat). Pa ipak, 1640. Portugalija ustaje protiv Španije, posle čega se dve krune razdvajaju. Na Iberijskom poluostrvu počinje rat između Portugalije i Španije, koji će trajati skoro trideset godina, sve do 1668. godine. U Brazilu, razume se, više nema podrške španske flote. Nema više ni veterana, a ni snabdevanja skupom opremom. Za brazilsku stranu, rat postaje isključivo leteći (guerra volante) - rat siromašnih ljudi - koji će uprkos svim prognozama dovesti 1654. do toga da Ho lanđani izgube strpljenje, doduše u vreme kad su Ujedinjene Pokrajine vodile svoj prvi rat s Engleskom i tako bile vojnički oslabljene. Osim toga, Portugalija je bila toliko mudra da visokom cenom, velikim pošiljkama soli, plati mir koji joj je naj zad bio na dohvat ruke. Evaldo Kabral de Meljo u svojoj knjizi delimično daje potvrdu ukorenjenom shvatanju po kome je Đuzepe Garibaldi, boreći se kao mladić u ratovima u Brazilu (reč je o 1838, o ustanku takozvanih „odrpanaca”, Faroupilhas), naučio tajne posebne vrste ratovanja: pobunjenici bi se sa više strana okupljali najednom 91 Ibid., str. 246.

48


Predaja Brede 1625, Velaskezova slika Las lanzas. Spinola prima ključeve grada (foto Žirodon)

mestu, žestoko napadali, razilazili se hitro i nečujno kao što su i došli, da bi zatim opet napali drugde. Garibaldi je upravo takvu taktiku primenio na Siciliji 1860. posle iskrcavanja Hiljade.9293Ali guerra do matto ne vodi se jedino u Brazilu. Bu dući da se gerilsko ratovanje i danas primenjuje, čitalac začelo zna i novije primere. Garibaldi je mogao da gerilsko ratovanje nauči i drugde, a ne samo u Bra zilu. U francuskoj Kanadi, u vreme ratova sa Englezima, jedan oficir regularnih četa oštro je osuđivao napade iz busije koje su preduzimali njegovi sunarodnici, francuski Kanađani, koji su vrebali neprijatelja kao što se vreba krupna divljač: „То nije rat”, govorio je, „to je ubistvo”. U Evropi, naprotiv, uz centralne zone, ratovi se vode pompezno, s velikim armijama koje preduzimaju razrađene i disciplinovane manevre. Sedamnaesti vek je istinsko doba ratova: opsade, artiljerija, oprema i proračun, bitke vojski postro jenih jedna naspram druge. To su skupi ratovi koji gutaju ogromne svote. U njima propadaju manje države, pri čemu su posebno pogođeni gradovi-države. Uopšte nije važno to što oprezno koriste svoje arsenale i ponašaju se štedljivo pri regrutovanju plaćenika. Rat je tada sredstvo pomoću kojeg raste moderna država, a unu tar nje se razvija moderni kapitalizam: bellum omnium pater (rat je otac svega 92 Povodom ovog dopisivao sam se s profesorom Kruzom Kostom s Univerziteta Sao Paola. 93 O uvođenju bajoneta pogledati J. U. Nef, La Guerre et le progres, 1954, str. 330-333.

49


p.p.). Taj rat ipak još nije opšti: zarobljenici se razmenjuju, bogati se otkupliuiu a bitke imaju vise izgled „ratnih igara”, nego što im je cilj ubijanje što većeu broia judi. Irac Rodžer Boji, grof od Orerija,^ izjavljuje o t v o r e n o g g o d fn e M i ratujemo vise kao lisice nego kao lavovi; na jednu bitku ima dvadefet opsada” Vojevanje bez milosti počinje tek Fridrih II Pruski, ili još pnmenjuje u ratovima Revolucije i Carstva. 3 P Osnovno pravilo tog rata „na višem nivou” jeste težnja da se bitke vode na neprijateljskoj teritoriji, da se iskoristi slabost ili manja snaga protivnika Uspe li protivmk da izvede moćan protivudar a borbe se prenesu na teritoriju napadača toka ° ”®akrosantne” f anice>njegova prednost odmah iščezava. Malo je izuzeШ е “ Л PraV1i a: tak°, tZV' ltallJanski ratovi zapečaćuju podređenost poluostrva koje je dotle imalo prevlast u Evropi. Holandija se odupire Luju XIV 1672 i zad zava sVOJU teritoriju. Ali, 1795. ne može da izdrži napad Pišigrijeve konjice od ada se vise ne nalazi u središtu Evrope. U XIX i XX veku nijedna sila ne može preci Lamans kao m Severno more. Engleska vodi ratove daleko od kuće- spasaaju je ostrvski položaj i velika pomoć koju daje saveznicima. A velika sila može ti sigurna u to da ce se rat voditi daleko. U vreme Napoleonovih priprema pored p o t r Æ t ^ î v u n° VaC " AUStriji 1 Ш к °Ј

* * *

Р» ”

Društva i ekonomi]a-svet posao DUKim i Љ к Г Л ' Р°Г° razvi-laju’ št0 istori&nma delimično olakšava ? i i ? ' ? K! , d j! P°st°Je mandarini, a pitanje je da li će ih se ta zemlja ikada i s obodi ti. Indija jos uvek ima kastinski sistem. Mogulsko carstvo do svojih po S dnjlh dana m a jagindare, slične turskim spahijama. Čak i zapadno dmštvo vekuûde nn' °dp Vih’ razviJa se sporo. Englesko društvo kojem se u XVIII vlastito Л Г i ?C11Z^ ,Vr0pe’ ka° 1 dan‘danas neen§leski ^toričari (govorim k vlastitog iskustva), počelo je da se oblikuje počevši od rata Dveju ružf daklTtn o-pka je- Popslvo’ k°Je Evr°Pa obnavlja u kolonijalnoj Americi, ukinuto je u dina Državama tek 1863, a u Brazilu 1888 - dakle jedva pre stotinu goLično ne verujem u brze i nagle društvene promene. Čak ni revolucije nisu œ T ubrzava u ^ v a ttokom L r Š 1° ŠĆUHA каЉ је reČ ° dmŠtVen°j Pêtljivosti, S Lveliko za četo privrednog rasta, „uspon buržoazije” ipak ne znači napredovanje u gustim redovima: broj povlašćenih ostaje s L a n u odnosu na pan broj stanovnika. A u teškim vremenima viša klasa postavlja prepreke koie

sLni5 ôgn(l

retnošću"egoprobi,i snagom-To“ ј

£om m Lukom Ј628 iП1629. « 0 ° godine/5 T " « A U država, f U ™ 1’ s* italijanskom republiLukom 1628. nasuprot uvreženom poerešnom shvatanju, tek u retkim slučajevima podstiče uspon građanstva, i to samo onda95 Guen'e et Ie P n g ™ humain, 1954, str. 24. rasquale Villain, „La société italiana nei seooli Y V ï P y v i t ” ... d ; • , nomiche in memoria di C. Barbagallo, 1970,1. str 255 VI ХУП ’ Rlcerche storiche ed eco95

50


kada joj to odgovara. Kada tokom godina malobrojna vladajuća klasa ne bi trpela gubitke, društveno napredovanje bi bilo još sporije, mada u Francuskoj, kao i drugde „treći stalež uvek nastoji da imitira plemstvo i trudi se da mu se približi uz neverovatne napore”.96 Budući da je društveno napredovanje teško, kao i da je uvek poželjno, jasno je da nekolicina koja se uspne u višu klasu zapravo učvršćuje postojeći poredak. Čak i u malim gradovima italijanske Marke, koje nadzire Papska država, uski sloj plemstva ljubomorno čuva svoje povlastice i prihvata samo mali broj novajlija koji nipošto ne mogu da ugroze postojeći dru štveni poredak.97 Nije, dakle, čudno to što društvena masa, koja kao da se uliva u kalupe ekonomije-sveta, na kraju poprima njegove oblike, učvršćuje se i postaje s njima je dno. Uvek ima dovoljno vremena da se novi oblik prilagodi vladajućim okolno stima i njih same prilagodi poželjnoj ravnoteži. Kretanje iz jedne zone ekonomije-sveta u drugu, značilo je u nekoliko vekova sinhronički prelaziti s najamnog rada na kmetstvo i ropstvo. Društveni poredak se neprestano i jednolično uspostavlja, u skladu s osnovnim ekonomskim nužnostima. Svaki zadatak, raspoređen u me đunarodnoj podeli rada, stvara vlastiti oblik kontrole koja artikuliše oblik društva i njim upravlja. Engleska u srcu ekonomije-sveta krajem XVIII veka, jeste zemlja u kojoj najamni rad prodire na selo i u grad. On će uskoro prožeti sve oblasti ži vota u Britaniji. Na kontinentu najamni rad i opseg njegove raširenosti jesu mera napredovanja modernosti, bez obzira na to što još uvek ima mnogo nezavisnih za natlija. Napoličarstvo - kompromis između s jedne strane starog kmetstva i zakupstva s druge - još je veoma rašireno; u revolucionarnoj Francuskoj još je uvek znatan broj seljaka - sitnih posednika. U međuvremenu kmetstvo se održava, čak 1 širi kroz ponovo feudalizovane oblasti istočne Evrope i turskog Balkana. Ropstvo se s druge strane u XVI veku obnavlja i robovi izvoze u Novi svet. Kao da sve nanovo počinje. Kako bilo da bilo, društvo odgovara različitim ekonom skim prinudama, zarobljeno je samim ovim prilagođavanjem i nesposobno da brzo napusti jednom stvorena ustrojstva. Ako društvo tu i tamo uzme određeni oblik, to je zbog toga što ono predstavlja jedno rešenje, ili jedno od mogućih rešenja „koje najbolje odgovara (uz sve ostale stvari jednake) posebnim vrstama proizvodnje s kojima ima da se suočava”.98 To prilagođavanje društvenog ekonomskom nije mehaničko ili automatsko. Stoga jedva treba i da govorim da postoje snažni imperativi, ali i odstupanja i ot kloni od norme, koji zavise od kulturnih uslova, a ponekad i od geografskih okolnosti. Nema obrasca koji bi se potpuno uklopio u stvarni život. Već sam u nekoliko navrata isticao primer Venecuele, svakako uzoran.99 U toj velikoj zemlji s dolaskom Evropljana sve počinje iznova. Sredinom XVI veka u njoj ima nekih 2 000 belaca i 18 000 domorodaca. Vađenje bisera uz obalu trajalo je samo neko liko decenija. Pojavljuju se i prvi oblici ropstva. Robovi, izvestan broj Indijanaca, 96 Philippe Auguste d’Arcq, La Noblesse militaire, 1766, str. 75-76; kurziv je moj. 97 B. G. Zanobi, u: Sergio Anselmi, Economia e Società; le Marche tra X V et XXsecolo, 1978, str. 102. 981. Wallerstein, op. cit., str. 87. 99 Federico Brito Figueroa, Historia econômica y social de Venezuela, I, 1966, passim.

51


ratnih zarobljenika, i nešto crnaca iz Afrike, rade u rudnicima, posebno rudnicima zlata u Jarakuju. Privreda ipak počinje da se razvija tek uzgojem stoke, u prvom redu na prostranim Uanosima, gde mali broj belih gospodara i Indijanaca, pastira na konjima, obrazuju primitivno feudalno dmštvo. Kasnije, posebno u XVIII veku, za plantaže kakaovca u obalskom pojasu dovode se opet robovi crnci iz Af rike. Postoje, možemo reći, dve Venecuele, jedna „feudalna”, koja se brže razvija i druga „robovlasnička”. U XVIII veku mnogo crnih robova živi na hacijendama u Ijanosma. Moramo istaći i to da se kolonijalno društvo Venecuele, sa grado vima i institucijama koji nastaju, ne može sasvim objasniti tom dvojnom podeMožda bi trebalo naglašavati samo ono očevidno. Mišljenja sam da se sve podele i „modeli” koje su istoričari i sociolozi analizirali, mogu veoma rano naći u društvenim uzorcima koje imamo pred sobom. A tu istovremeno mogu postojati klase, kaste (to jest zatvorene grupe) i „staleži” koje država podupire. Klasna borba počinje negde veoma rano i prestaje samo da bi ponovo otpočela. Nema, naime, društava bez snaga u sukobu. Nema društva ni bez nekog oblika hijerar hije, to jest bez prisiljavanja masa koje društvo sačinjavaju, na rad i poslušnost. Ropstvo, kmetstvo i najamni rad jesu istorijski i društveno različita rešenja za je dan univerzalni problem koji u suštini ostaje uvek isti. A poređenja su moguća od jednog slučaja do drugog, bilo da su tačna ili pogrešna, površna ili duboka Sluge nekog velikog boljara u Livoniji”, piše Staunton 1793, „Ш crnci koji služe u kući nekog plantažera na Jamajki, mada i sami robovi, smatraju se nadmoćnim, prvi u odnosu na seljake, a drugi u odnosu na crnce koji rade na zemlji”.100 Negde u isto vreme, Bodri de Lozijer u polemici sa „ljubiteljima crnaca”, otići će čak tako da leko da će tvrditi da: ,,reč rob, koja se koristi u kolonijama, naprosto označava si romašnu klasu koju je priroda stvorila za rad; (i doista) to je klasa koja obuhvata najveći deo Evrope. U kolonijama, rob živi radeći i uvek nalazi dobar posao; u Evropi, međutim, taj jadnik ne nalazi uvek posla i umire u bedi... Neka mi se na vede makar i samo jedan slučaj daje u kolonijama neko umro od gladi, da je mo rao da se hrani travom, ili da ga je glad navela na samoubistvo! U Evropi se često dešava da ljudi umiru od gladi”.10 A to nas vodi u samu srž problema. Društveni oblici izrabljivanja mogu postojati uporedo i dopunjavati se. Ono što može postojati u samom srcu ekonomije-sveta, zahvaljujući brojnosti stanovništva, transakcijama i novcu, možda nije moguće i na periferijama. Između jedne i druge tačke iste ekonomske „teritorije” nastaje neka vrsta istorijskog nazadovanja. Izražavam bojazan da današnji sistem, mutatis mutandis, još uvek deluje na istim onim strukturalnim nejednakostima koje proističu iz vremenskih zaostajanja. Dugo su centralne oblasti „usisavale” ljude sa periferija, odakle su često stizali i robovi. Sa periferija i danas stiže nekvalifikovana radna snaga za industrijske oblasti Evrope, Sjedinjenih Država i SSSR-a. 1792, m P e t m T ^ ' s t r i^ T dam Vintérieur de la Chine et en Tatarie, fait dans les années ■ t Louis-Narcisse Baudry des Lozières, Voyage à la Louisiane et sur le continent de l ’Amé rique septentrionale fait dans les années 1794-1798, 1802, str. 10.

52


Kućno roblje u Brazilu (Ž . B. Debre, Slikovito putovanje..., 1834, otisak B. N.)

Imanuel Valerštajn tvrdi da ustrojstvo ekonomije-sveta, i društvena slika koju ona otkriva, pokazuje da uporedo može postojati više „oblika proizvodnje”, od ropstva do kapitalizma, a da potonji može živeti samo ako je okružen drugim oblicima, to jest na njihov račun. Roza Luksemburg je bila u pravu. To me učvršćuje u mišljenju koje mi se postupno nametalo, to jest da kapi talizam podrazumeva pre svega hijerarhiju, na čiji vrh sam staje, bez obzira na to da li ju je sam stvorio ili ne. A tamo gde se pojavljuje tek kasno, potreban mu je samo jedan oslonac, jedna tuđa ali saučesnička društvena hijerarhija koja će mu pomagati u širenju i olakšavati njegovo delovanje: poljski veleposednik koji je zainteresovan za tržište u Gdanjsku; vlasnik plantaže sa severoistoka Brazila, u vezi s trgovcima Lisabona, Porta ili Amsterdama; vlasnik plantaže s Jamajke koji održava veze s trgovcima u Londonu. Tako se uspostavlja veza i struja počinje da teče. A takve međustanice, očito je, sastavni su deo kapitalizma. A drugde, preko tih „isturenih mesta” koja se ustanovljuju iz centralne oblasti, kapitalizam se uv lači u lanac koji vodi od proizvodnje do veletrgovine, i to ne da bi preuzeo odgo vornost za njih, već da bi zauzeo strateške tačke iz kojih je moguće nadzirati ključne sektore akumulacije. Da li iz činjenice daje ovaj lanac, čvrsto hijerarhizovan, toliko razvučen, sledi i da je čitav dmštveni razvoj, vezan za celinu, toliko spor? Ili je to stoga, kako misli Peter Laslet (iako se to svodi na isto), što je većina 53

Podela prostom i vremena u Evropi

običnih ekonomskih zadataka teška i predstavlja teret za ljude,102 kao i zbog toga što je uvek bilo povlašćenih aktera koji su uspevali da mučne poslove, nužne za opstanak svih, prebace na druge? Kulturni poredak Kulture (možemo reći i civilizacije - jer se te dve reči u većini slučajeva mogu upotrebljavati kao sinonimi) jesu i same načini uređivanja prostora, isto kao ekonomije. Iako se kulture mogu poklapati s ekonomijama (zato što ekonomija-svet, uzeta u svojoj celini, teži sudelovanju u istoj kulturi, ili bar u nekim elementima iste kulture, za razliku od susednih ekonomija-svetova), one se mogu i razlikovati jedna od druge. Kulturna i ekonomska karta se ne podudaraju sa svim, što je i shvatljivo, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što je kultura mnogo starija od ekonomije-sveta, koja i sama može biti veoma dugovečna. Kul tura je osnovna tvorevina ljudske istorije. Dok se ekonomije nižu, političke insti tucije propadaju, društva smenjuju, civilizacija ide svojim putem. Iako Rimsko carstvo propada u V veku nove ere, Rimska crkva i danas postoji. Hinduizam, koji se suprotstavio islamu u XVIII veku, stvorio je prazan prostor u koji su se uvukli Britanci kada su osvojili Indiju. Borba između dve civilizacije se vodi još i danas, sa svim posledicama koje nosi, iako britansko indijsko carstvo ne postoji već više od trideset godina. Civilizacija je, da tako kažemo, predak, patrijarh ljudske povesti. -v U srcu svake civilizacije potvrđuju se religijske vrednosti, a to je nešto što potiče iz davnina. Crkva se u Srednjem veku i kasnije bori protiv novca i zelenaštva upravo zato što predstavlja ranije razdoblje, znatno starije od kapitalizma, čije novosti ne podnosi. Religija ipak nije čitava kultura, jer ova podrazumeva i mišljenje, način života, u svim značenjima te reči. Kultura je i književnost, umetnost, ideologija, intelektualna dostignuća. Sačinjava je mnoštvo dobara, materi jalnih i duhovnih. Da sve bude još složenije, kultura je u isto vreme i društvo i politika i eko nomska ekspanzija. Ono u čemu društvo ne uspeva, učiniće kultura; ono što bi ekonomija učinila, prepuštena sama sebi, kultura ograničava, i tako dalje. I zaista, ne postoji prepoznatljiva kulturna granica koja nije dokaz postojanja mnoštva procesa. Granica između Rajne i Dunava je u vremenskom okviru naše knjige kulturna granica par excellence-, s jedne strane je stara hrišćanska Evropa, a s druge „hrišćanska periferija”, osvojena kasnije. A kada dođe do reformacije, up ravo na istoj granici dolazi do raskola hrišćanstva: protestanti su sjedne, a katolici s druge strane. Reč je, lako je videti, o spoljnoj granici, limesu Rimskog carstva. Mnogi bi primeri ispričali istu priču - širenje romaničke i gotičke arhitekture koje su obe, uz manji broj izuzetaka bile ograničene na zapadnu Evropu, te tako svedočile o sve većem kulturnom jedinstvu Zapada - istinske kulture-sveta ili civilizacije-sveta. 102 ✓

Péter Laslett, Un Monde que nous avons perdu , 1969, str. 40 i dalje.

54


’eterhof TsarskoiB Selo • Pavlovsk

Orottningholm f Stockholm]

Aikhangelskoie impion Coutt,

Ç ™ v 'wijhelmshbhe

/

iKouskovo

/ ^ ♦ H e i t o o * à • Charlotlenborg j. -* 'SBonn •V P oU do m '% »iBruhl Wurîburg lanenki O c li

V

•

v

i

coblenceVs#chv»e,(,ngeo^scWe,ss()«im N ISAIUES*1

\

Mannheim> * »Nymphenburg Ceilsnihe'4, ^ »Hmenchiemsee

t

Schdnbiunn 7

Colorno

MSP. N O W S

X a se rte

6. O P O N A Š A N J E V E R S A J A U E V R O P I U X V II I V E K U

Ova karta koja prikazuje mnoge kopije Versaja o d Spanije do Rusije, i o d Švedske do Napulja, govori o francuskoj kulturnoj prevlasti u doba prosvetiteljstva u Evropi (iz delà Luja Reoa, Francuska Evropa u doba prosvetiteljstva, 1938, str. 279)

Civilizacije-svetovi i ekonomije-svetovi se spajaju i međusobno pomažu. Osvajanje Novog sveta znači širenje evropske civilizacije u svim njenim obli cima, a to podržava kolonijalnu ekspanziju i jemči njen uspeh. U samoj Evropi kulturno jedinstvo pomaže ekonomskim razmenama, i obratno. Gotička arhitek tura u Italiji, u Sijeni, jeste zapravo uvezena iz Francuske - doneli su je bogati sijenski trgovci, redovni posetioci sajmova u Šampanji. Pod tim stilskim uticajem se rekonstruišu sve fasade na glavnom gradskom trgu u Sijeni. Mark Blok je u kulturnom jedinstvu hrišćanske Evrope u Srednjem veku video jedan od razloga njene prožetosti trgovinom i pogodnošču za nju, što se potvrđuje i mnogo kasnije. Menica, to glavno oružje trgovačkog kapitalizma na Zapadu, čak i u XVIII veku skoro isključivo kruži u granicama hrišćanskog sveta. Nikad ne putuje u smeru islamskih zemalja, Rusije ili Dalekog istoka. U XV veku, doduše, ima đenovskih menica po trgovačkim mestima severne Afrike; njih, međutim, potpisuju đenovski ili italijanski trgovci, a primaju takođe hrišćanski trgovci u Oranu, 55


Tlemsenu ili Tunisu.103 To je, dakle, još uvek promet u krugu prijatelja, da tako kažemo. Slično tome, u XVIII veku, isplate pomoću menica iz Batavije,104 bri tanske Indije ili sa Mauricijusa105 ostaju transakcije između Evropljana, koji stoje na oba kraja lanca. Postojale su i mletačke menice za Levant, ali one su ili bile vučene na mletačkog poslanika (bailo) u Carigradu ili ih je on sam potpisivao.106 Ne trgovati sa svojim sunarodnicima, izaći iz kruga onih za koje važe ista pravila i načela, značilo bi rizikovati previše, nerazumno. Tu nije reč samo o preprekama tehničke pnrode, već i o kulturnim razlikama. Naime, van Zapada postoji mnogo delotvornih meničnih tokova u koje su uključeni islamski, jermenski i indijski tr govci. Ti se tokovi zatvaraju na granicama njihovih kultura. Tavernije objašnjava kako se novac može slati iz jednog mesta u drugo, pomoću niza menica koje iz daju banjanski trgovci, i to iz bilo kojeg mesta u Indiji pa do Levanta, što je kra jnje odredište. Tu civilizacije-svetovi i ekonomije-svetovi postavljam iste granice i prepreke. S druge strane, unutar svake ekonomije-sveta, kulturne i ekonomske karte se mogu znatno razlikovati, a nekad biti i oštro odeljene, kao što to dokazuje po stojanje različitih središta ekonomskih i kulturnih zona. U XIII, XIV i XV veku kulturno središte Evrope nije ni Venecija ni Đenova, dva glavna trgovačka grada, već je to Lirenca. Ona daje ton svemu, stvara renesansu i širi je kroz Evropu. U isto vreme Firenca nameće svoje narečje - ii toscano - kao italijanski književni jezik. S druge strane, nema pokušaja da se živo venecijansko narečje, koje bi se a priori moglo smatrati suparnikom, pretvori u zajednički jezik. Da li je razlog možda to što grad koji je ekonomski pobednik ili država koja očito ima najveću moć, ne može imati sve u isto vreme? U XVII veku Amsterdam vlada svetom, ali središte baroka koji osvaja Evropu je Rim, a možda i Madrid. Slično tome, Lon don u XVIII veku nije središte kulturne prevlasti. Opat Le Blan, koji više puta posećuje Englesku od 1733 do 1740, nije oduševljen tamošnjom arhitekturom. Tvrdi da je Kristofer Ren 7 majstor neimar katedrale svetog Pavla u Londonu, „samo sveo baziliku sv. Petra u Rimu na dve trećine njene veličine”. Govori ne povoljno i o engleskim letnjikovcima, koji su „istina u italijanskom stilu, ali rđavo primenjenom”. U XVIII veku Engleska nije toliko pod uticajem italijanske kulture koliko francuske. Francuska je u to vreme priznati kulturni centar Evrope, nadmoćna duhom, umetnošću i modom, koji su u neku ruku zamena za svetovnu prevlast koju nema. „Englezi su toliko zaljubljeni u naš jezik da čak i Cicerona či taju na francuskom”, 09 piše naš izveštač opat Le Blan. A zatim, zasićen time što mu stalno govore koliko ima francuskih slugu zaposlenih u Londonu, odgovara: ,,U Londonu nalazite toliko Francuza da vas služe, zato što vaši ljudi po svaku cenu žele da budu odeveni, očešljani i napuderisani kao mi. Luduju za našom moMédit..., 1966 .1, str. 426. t(}5 Pogladiti drugu knjigu, str.... 104

A. d. S. Venezia, SenatoZecca, 42, 20. juli 1639. .no Abbé Jean-Bernard Le Blanc, Lettres d ’un François, 1745 II str 42 , ° Ibid., str. 43.

56


Prim er prestiža Francuske i Venecije u XVIII veku: gondole u Nimfenburgu, bavarskom Versaju, na jedn oj svečanosti 1746. godine (D vorac Nitnfenburg , Minhen, Zbirka Arman Kolen)

57


dom i skupo plaćaju one koji ih uče da se kinđure kao mi”.110 Dakle, čak i Lon don, središte sveta s vlastitom kulturom, mnogo preuzima od Francuske. To ne crni uvek rado, jer oko 1770. postoji čak i jedno „Antigalikansko društvo” čijim je članovima „prva obaveza da ne nose francusku odeću”.111 Ali šta jedno udmženje može da učini protiv mode? Engleska, koja se uzdigla zahvaljujući ekonomskom napretku, ne može da ospori intelektualnu prednost Pariza. Čitava Evropa, sve do Moskve, doprinosi tome da francuski postane jezik visokog društva i sredstvo za prenošenje intelektualnih dostignuća Evrope. Slično tome, krajem XIX i poče tkom XX veka, Francuska, mada u ekonomskom pogledu zaostaje za Evropom, i dalje je neosporni centar zapadne književnosti i slikarstva. Razdoblja u kojima su Italija i Nemačka vladale svetom muzike ne podudaraju se sa razdobljima u ko jima Italija i Nemačka imaju ekonomsku prevlast u Evropi. Pa ni danas, eko nomska nadmoć Sjedinjenih Država nije tu zemlju pretvorila u književni i umetnički centar sveta. S druge strane tehnika (ali ne nužno i nauka), uvek se znatno razvija u vo dećim oblastima ekonomskog sveta. Mletački Arsenal je čak i u XVI veku sre dište tehnike. Tu dvostruku prevlast nasleđuje najpre Holandija, a zatim Britanija. Danas ona pripada Sjedinjenim Američkim Državama. Tehnika je ipak pre telo nego duša civilizacija. Jasno je da razvoj tehnike podstiču industrijske delatnosti i visoke plate u najnaprednijim privrednim oblastima. Nauka, s druge strane, nije povlastica neke određene nacije. Bar to nije bila donedavno, jer kad je reč o našem vremenu moram da izrazim sumnju. Model ekonomije-sveta je začelo valjan Model koji nam Valerštajn predlaže u knjizi Moderni svetslci sistem, a koji sam ja ovde predstavio u glavnim crtama, izaziva, kao i sve kontroverzne teze, i pohvale i kritike, i to od 1975. godine, kada je knjiga objavljena. Traženo je i pro nađeno mnoštvo anticipacija tog modela. Otkriveno je da teza ima mnoštvo primena i implikacija: čak su i nacionalne ekonomije počele da se opisuju kao uklo pljene u isti obrazac, kao da su istačkane i okružene samodovoljnim oblastima; i zaista, moglo bi se reći daje svet prepun „periferija”, tj. nerazvijenih oblasti, pojaseva i ekonomija. U uskim okvirima modela primenjenog na specifične „nacio nalne” prostore, možemo pronaći primere koji su u prividnoj suprotnosti s gla vnom tezom. Takva je Škotska, „periferija” Engleske, koja se privredno razvija krajem XVIII veka. Pri objašnjavanju sloma imperijalnih težnji Karla V (1557), možda je moje tumačenje bolje od Valerštajnovog. Možda se njemu može prigo voriti (kao što sam ja to implicitno učinio), daje dopustio da njegov model omete posmatranje činjenica koje nisu ekonomske prirode. Budući da će za prvom Valerštajnovom knjigom uslediti još tri, a da je pisanje druge, čiji sam jedan deo j j 0 Ibid., Ш , str. 68. 112 Accarias de Serionne,

K o n fcren ^ K

58

La Richesse de VAngleterre,

1771, str. 61.

° Šk0tSk°j ’ Н' Kellenbenza Bairocka, predstavljene na

Podela prostom i vremena u Evropi

pročitao u rukopisu, pri kraju, kao i da će dve poslednje proučavati razdoblje sve do naših dana, imamo dovoljno vremena da se osvrnemo na vrline, novine i gra nice ovog sistematičnog, možda i odveć sistematičnog pristupa, ali svakako izu zetno podsticajnog. A taj uspeh zaslužuje da ga istaknemo. Način na koji je nejednakost sveta uzrok napredovanja i ustanovljenja kapitalizma, objašnjava i zašto središnja ob last prevazilazi samu sebe, preuzima vodstvo u svim mogućim oblastima progre sa; zašto je istorija sveta jedinstven niz, uporedno postojanje više oblika proizvo dnje koje smo skloni da posmatramo kao da slede jedan drugog kroz niz istorijskih razdoblja. U stvari, različiti oblici proizvodnje su uvek međusobno povezani. Možemo reći da najnapredniji zavise od najnazadnijih i obratno, kao i da razvoj predstavlja drugu stranu nerazvijenosti. Imanuel Valerštajn kaže daje teoriju ekonomije-sveta razradio dok je nasto jao da pronađe najveće jedinice mere koje bi još uvek bile koherentne. Ali na ravno u borbi koju Valerštajn, sociolog i stručnjak za Afriku, vodi protiv istorije, njegov zadatak još uvek nije dovršen. Deoba prema prostoru je zaista neophodna. Ali potreban nam je i vremenski referentni okvir. Naime, nekoliko ekonomija-svetova su sledile jedna dmgu u geografskoj oblasti koja se naziva Evropa. Ili tačnije, evropska ekonomija-svet nekoliko je puta promenila oblik od XIII veka, pomakla vlastito središte i preuredila periferije. Ne treba li da se upitamo koja je, za određenu ekonomiju-svet, najduža vremenska jedinica koja se, uprkos svojoj dužini i brojnim promenama, nepobitno može označiti koherentnom? Bilo da je reč o vremenu ili prostoru, koherentnost je od suštinskog značaja: bez nje ne bi bilo nikakve jedinice merenja. EKO NO M IJA-SVET I VREM EN SKE PODELE Vreme je, kao i prostor, moguće deliti. Valjalo bi da iskoristimo takve podele, u kojima su istoričari izvrsni, da što bolje vremenski smestimo i da što bolje razumemo te istorijske grdosije kakve su ekonomije-svetovi. Nije to lak zadatak jer ekonomije-svetovi u sporom napredovanju dopuštaju samo približno dati ranje: određeno razdoblje razvoja može trajati između deset i dvadeset godina, dok promena u središtu usmerenosti može potrajati i više od sto godina. Tako će Bombaj, koji su Portugalci prepustili Englezima 1665, čekati više od sto godina da po značaju smeni trgovački grad Surat, na koji je bila usredsređena čitava eko nomska delatnost zapadne Indije.113 Ovde se, dakle, bavimo povešću koja se sporo kreće, beskrajnim putovanjima siromašnim događajima koji bi nam mogli nešto otkriti. Tako smo stalno u opasnosti da im pogrešno odredimo pravce. Te ogromne mase, gotovo nepokretne, kao da stoje u vremenu: istoriji su potrebni vekovi da ih izgradi ili uništi. 113 A. Das Gupta, nav. č i, u: Islam and the Trade of Asia, D. S. Richards, 1970, str. 206.

59


Poteškoću predstavlja i to što moramo da se služimo podacima istorije onjunktura, istorije kratkoročnih i srednjoročnih promena, koja se mnogo više zanima za kratkoveka kretanja nego za spore obrte i fluktuacije koje su pokaza l e с е Т а т п о Г 'N? РТО кОГак т °Га’ daUe’ da bude Preliminarno tumačenje oje ce nam pomoći da posmatramo stvari i izvan tih kratkoročnih kretanja - a koJa Je>uostalom, najlakše otkriti i tumačiti. Ritmovi konjunkture . Pre. Pedesetak godma u humanističkim naukama se shvatilo da se život čoekov odvija u toku i rnenama periodičnih kretanja, koja neprekidno traju Ta kretanja, nekad skladna, nekad protivna, podsećaju na strune i pločice koje tre pere, a o kojima smo učili u školi na časovima fizike. Ž. A. Buske114 je još 1923 godine rekao: „Različiti oblici društvenog kretanja imaju talasolik ritmičan profil' ne onaj koji se uopste ne bi menjao ili koji bi se menjao pravilno, već onaj koji kretanhma” 2 ? J& ПЈ1\ ° У lntenzitet raste Ш °Pada” A pod „društvenim га2 i T ? SVa krCtan,a u draštvu>to jest skup kretanja koja stvaкп,Ч k^ T kturu lb. određenije, konjunkture. Postoje različiti konjunkturni ritmovi koji se odnose na ekonomiju, politički život, demografiju, ali i na mentalitet zani manja kriminalitet, umetmčke pravce i književne struje, pa čak i na modu (iako moda u odevanju na Zapadu tako brzo menja da više pripada svakodnevnim neg° kovnjUnktUri)- Jedm° ek“ ka konjunktura dosada o zw 7 Л P , апа’ 1ако ni ona u celosti. Konjunkturna povest je dakle veoma ozena ali nipošto potpuna, u šta ćemo se uveriti kada donesemo neke zaključke. . • Zadrzaoemo se načas na ekonomskoj konjunkturi, a posebno na cenama koje su opsežno ispitivane. Teoriju cena su od 1929. do 1932. godine izgradili ekonomisti koji su posmatrah tadašnje stanje. Za njima su se poveli i istoričari a upravo zahvaljujući njihovom radu moguće je vraćati se kroz vreme, stvarati poj move, iznositi dokaze i oblikovati novi jezik. Opšte kretanje je poddjeno na po se na kretanja, a svakom od njih su pripisani vlastiti kod, razdoblje i, kada jeuo bilo moguće, određeno im je značenje.145 J letniaSsušan5qe7 r 0m? e\ k0ju ^ dan' danaS m°gU igrati odredenu ulogu (na primer jama А| ‘ 976' godlf ) ’,oblcuo su skrivene u današnjim složenim ekonomi jama Ah one nisu uvek bile tako nevidljive, naprotiv. Slabi prinosi i nestašice mogli su za nekoliko meseci dovesti do inflacije koja se dâ uporediti s revolucidid Cf na.tokom cdog XVI veka! Siromašni su tada bili prinuđeni da žive u oskuttn đ T ,IVO (reka|U,narcdnu žetvu- A u dm okolnostima jedinu nadu uliva to o takvo stanje obično kratko traje. Posle oluje, kao što kaže Vitold Kula poljski seljak je, nalik na puža, ponovo izlazio iz svoje kućice.116 ’P J ^ urUgu kretania’ koja radiie nazivamo ciklusima, znače duža trajanja Da bi se međusobno razlikovala, nazvana su po ekonomistima: tako je Kičin kratki 1 1 5 Precis de sociologie d ’après W. Pareto, 2. izd., 1971, str. 172. 116 'j', Imber(. Des Mouvements de longue durée Kondratieff.\ 1959.

str. 48.

60

heone economique du système féodal: pour un modèle de l ’économie polonaise, 1970,


ciklus od tri do četiri godine; Juglar, ili interdekadni ciklus (prava pošast u razdo blju Starog poretka), traje od šest do osam godina; Labrus (poznat i kao interciklus ili interdekadni ciklus) traje od deset do dvanaest godina, a nekad i duže; on je spoj kasnije faze jednog Juglara (tri ili četiri godine) i jednog potpunog Juglara u kome nema razvoja i koji prema tome ostaje na niskom nivou: drugim recima, radi se o jednom polujuglaru i jednom ćelom Juglaru. Klasičan primer za Labrus je interciklus koji je izazvao depresiju i stagnaciju u Francuskoj od 1778. do 1791, to jest uoči Revolucije i u njenim prvim godinama, a kojoj je sigurno po mogao da izbije. Hiperciklus ili Kuznjec, dvostruki Juglar, traje dvadesetak go dina, a Kondratjevu ' pedeset i više godina: jedan Kondratjev je počeo 1791, do segao vrhunac 1817, slabio do 1851, a trajao otprilike do početka Drugog carstva (1852-1870). Najduži ciklus je vekovni. Nažalost, ovaj ciklus, na kojem ću se us koro zadržati, veoma je slabo proučen. Sve dok se on podrobno ne istraži i odredi mu se značaj, konjunkturna istorija, uprkos radovima koje je do sada inspirisala, ostaće nepotpuna. Svi ti ciklusi naravno teku jedan uz dmgi, dakle sinhronični su; uporedo postoje, preklapaju se, pojačavaju ili slabe opštu usmerenost vlastitim kretanjima. Tehnički je lako podeliti opšte kretanje u više posebnih, kao i ukloniti jednu ili drugu grupu da bi se bolje ispitalo neko posebno kretanje. Osnovno pitanje je to da li su takvi ciklusi, koje je otkrila današnja ekonom ska nauka, postojali u predindustrijskim privredama. Da lije postojao neki „Kon dratjev” pre 1791? Jedan istoričar će nam reći, s nešto zluradosti, da ako se pre XIX veka traži neki ciklus, on će se sigurno i naći.117118 Njegovo upozorenje je ko risno, ali pod uslovom da ne umanjimo značaj onoga o čemu je reč. Ako današnji ciklusi liče na one od juče, onda to pokazuje da postoji određeni kontinuitet iz među Starog poretka i novih ekonomija: pravila koja vladaju današnjicom su možda delovala i u prošlosti. A ako je niz fluktuacija različit, ako se one drugačije odnose međusobno, onda bi one mogle da ukažu na različit razvoj. Stoga ne verujem da su ciklusi „Kičin”, koje je Pjer Šoni otkrio u trgovini u Sevilji u XVI veku, bili neka nevažna pojedinost.119 Ne verujem ni da niz „Kondratjeva” u kretanjima cena žitarica i hleba u Kelnu od 1368. do 1797,120 ne daje bitno svedočanstvo o ključnom problemu kontinuiteta. Fluktuacije kroz rezonantne prostore Cene se (a proračuni se za predindustrijska razdoblja uglavnom zasnivaju na cenama žitarica) stalno menjaju. Njihove fluktuacije, veoma rano vidljive, jesu znak da se mreža tržišta u Evropi veoma rano uspostavlja, utoliko pre što do fluk117 Nedavno vođena rasprava o ciklusu Kondratjev: W. W. Rostow, „Kondratieff, Schumpeter and Kuznets: Trend Periods Revisited”, u: The Journal of Economic History, 1975, str. 719-753. 118 W. Brûlez, „Séville et l ’Atlantique: quelques réflexions critiques”, u: Revue belge de phi lologie et d ’histoire, 1964, br. 2, str. 592. 119 P. Chaunu, Séville et l’Atlantique, VIH, 1, 1959, str. 30. 120 Dietrich Ebeling i Franz Irsigler, Getreideumsatz, Getreide und Brotpreise in Kôln, 1368 -1797, 1976. ' '

61


7. K A K O R A Z L O Ž I T I K R E T A N J A C E N A U R A Z L I Č I T E C I K L U S E

Tri različita niza cena se nalaze jedan ispod drugog na ovom grafikonu: svi oni se odnose na cenu vagana žita u pariškim Halama: - tačkasta linija predstavlja mesečno kretanje. Veoma mirna u normalnoj godini, ona se naglo penje u doba oskudice i teškoća pred narednu žetvu; - stepenasti blokovi pokazuju godišnje prošeke izračunate za žetvenu godinu (avgust -juli); loše godine (od 1648-1649. do 1652-1653; Fronda, 1661-1662; stupanje na presto Luja XIV) smenjuju se s godinama dobrih žetvi; - krupne crne tačke ukazuju na ciklična kretanja, računata prema pokretnim sedmogodišnjim prošecima (od 1645—1646. do 1655—1656. i od 1656-1657. do 1668—1669). Izražavanje podataka u ovim velikim cikličnim kretanjima jeste način da se fluktuacije cena stave u odnos prema vekovnom trendu

tuacija dolazi gotovo u isto vreme u prostranim oblastima. Evropa u XV, XVI i XVII veku, iako ni izdaleka nije jedinstvena, već se tada pokorava ritmovima ce line, to jest određenom poretku. Upravo je to obeshrabrilo istoričare cena i nadnica: kad god su želeli da rekonstruišu nepoznate nizove, uvek su, po završetku rada, uviđali da su ti nizovi isti kao i svi ostali. Svako istraživanje je ponavljalo rezultate onih ranijih. Grafi kon pod brojem 8, koji smo preuzeli iz delà Cambridge Modern Economic His tory of Europe121, pokazuje tu jednoglasnost, kao da su se talasi cena, niskih i vi sokih, kretali kroz Evropu dovoljno skladno da bi se mogli prikazati na mapi slično izobarama na meteorološkim kartama. Frenk Spuner je pokušao to da predstavi, a grafikon koji je izradio vrlo dobro ukazuje na problem, iako ga ne rešava. Da bi se problem rešio, trebalo bi otkriti epicentar tih talasa, ukoliko on postoji. A da li je nešto tako verovatno? Prema Pjeru Šoniju „... ako postoji rani 121

F. Braudel i F. Spooner, „Prices in Europe from 1450 to 1750”, u: The Cambridge Econo

mic History of Europe, IV, 1967, str. 468.

62


ф

"j** minimum

ЈШр J t* maksimum 2* minimum

2« maksimum

з* minimum

maksimum '4* minimum Egzeter Pariz • Lion ! Udine Bove Rože Sijena

Lavov

8. D A L I S E P R O M E N E C E N E K R E Ć U U T A L A S IM A ? N E S T A Š I C E Ž IT A U E V R O P I U R A Z D O B L JU 1 6 3 9 -1 6 6 0 .

Na grafikonu na levoj strani, a koji je delo F. Spunera (Cambridge Economic History, 1967, TV, str. 468), crni krugovi označavaju najviše cene u četiri uzastopne krize; one su prohujale kroz čitavu Evropu, od Atlantskog okeana do Poljske. Indeks 100 računat je od poslednje četvrtine 1639. godine do prve četvrtine 1641. godine. Drugi grafikon (koji nam daje Laboratoire de T Ecole des Hautes Etudes), predstavlja na više šematski način iste talase cena

63


oblik jedne ekonomije-sveta u XVI veku..., onda ishodište jedinstvenog kretanja izgleda da je negde između Sevilje i Verakruza”.122 Ako bih ja morao da biram neko mesto, pre sam sklon da kažem da je središte tog konjunkturnog kretanja u Antverpenu (iako možda postoji i još neko), jer je grad na Šeldi u to vreme centar trgovine u Evropi. Pa ipak, možda je stvarnost suviše složena da bismo rekli da postoji samo jedno središte, bilo gde da se nalazilo. U svakom slučaju, cene koje skoro uporedo rastu i padaju, najuverljiviji su dokaz unutrašnje povezanosti ekonomije-sveta prožete novčanom razmenom i koja se razvija pod već vodećom nikom kapitalizma. Brzina kojom se te cene šire i dostižu „ravnotežu” je dokaz delotvornosti razmena, a odgovara u izvesnom smislu brzini tadašnjih saobraćajnih sredstava. Te su brzine za nas danas možda smešne. Pa ipak, glasnici iscrpljuju konje jureći iz jednog velikog centra u drugi posle svakog međunarodnog sajma, noseći korisne poruke, spiskove cena i svežnjeve menica. A loše vesti, naročito one o lokalnim nestašicama ili stečaje vima, čak i kad se dešavaju veoma daleko, kao da imaju krila. U septembru 1751, iz Livorna, veoma žive luke, koja ipak nije u središtu evropskog ekonomskog ži vota, stižu vesti da je „veliki broj stečajeva, do kojih je došlo u različitim grado vima, naneo mnogo štete gradskoj trgovini, čemu su doprinele i vesti o stečaju gospode Lika i Preskota u Petrogradu, za koji se pominje brojka od petsto hiljada rubalja. Postoji bojazan da će trgovina Livorna pretrpeti mnogo štete i zbog od luke Đenove da se proglasi slobodnom lukom”123. Ovakvi izveštaji su opipljiv dokaz konjunkturnog jedinstva Evrope. Sve se tu kreće takoreći istom brzinom. Veoma je zanimljivo to da ritmovi evropske konjunkture prevazilaze stroge granice vlastite ekonomije-sveta i već imaju izvesnu moć upravljanja na daljinu. Cene u Rusiji, bar koliko su nam poznate, ravnaju se u XVI veku prema cenama na Zapadu, najverovatnije posredstvom američkih plemenitih metala, koji tu, kao i drugde, imaju ulogu „transmisionog remena”. Slično, a iz istih uzroka, cene u Otomanskom carstvu se prilagođuju cenama u Evropi. Amerika, ili bar oblasti Nove Spanije i Brazila, gde se cene menjaju, takođe, oponašaju evropski obrazac. Luj Derminji je napisao da „korelacija Atlantik - Pacifik, koju je dokazao Pjer Šoni,124*nije ograničena na Manilu”. Evropske cene odražavaju se na cene i iz van puteva kojima se kreće galeon iz Manile (posebno na pravcu Manila-Makao). Iz istraživanja Azize Hazana znamo da se inflacija u Evropi u XVI veku odrazila čak i u Indiji, ali sa dvadesetak godina zakašnjenja.126 Reč je očito o veoma važnim podacima: ako je ritam promena cena, bilo da je nametnut ili prenesen, doista znak prevlasti ili potčinjenosti, kao što ja verujem, onda je uticaj ekonomije-sveta sa središtem u Evropi, vrlo rano prešao i najambicioznije granice koje su joj ikad pripisane. To nam skreće pažnju na 122 P. Chaunu, op. cit., str. 45. 123 Gazette de France, str. 489. j2^ Pierre Chaunu, Les Philippines et le Pacifique des Ibériques, 1960, str. 243, br. 1. 5 L. Dermigny, La Chine et l'Occident. Le commerce à Canton au XVIIf siècle, 1719-1833, I, 1964 str. 101, br. 1. „En Inde, aux XVIe et XVIIe siècles: trésors américains, monnaie d’argent et prix dans l’Empire m ogol” u: Annales E. S. C., 1969, str. 835-859.

64


„pipke” koje ekonomija-svet u svom napredovanju pruža ispred sebe, pipke koji su pravi prenosnici visokog napona, a za šta je najbolji primer trgovina na Le vantu. Istoričari (među kojima i Valerštajn) bili su skloni da potcenjuju taj tip razmena, da ga označavaju sporednim jer se odnosi samo na luksuznu robu; smatrali su da se on može i ukloniti, a da to ne omete svakodnevni život ljudi, u čemu na ravno ima istine. Ipak, takva je trgovina u samom središtu najistančanijeg kapita lizma, a njene posledice zaista imaju odraza na svakodnevni život - na cene, ali i druge stvari. To opet skreće našu pažnju na novac i plemenite metale, koji su sredstva za vladanje i vođenje rata mnogo više nego što se to obično smatra. Vekovni trend Najduži ciklus je vekovni trend, a upravo se on najviše zanemaruje. To je delom stoga i jer su ekonomisti u prvom redu zainteresovani za kratkotrajne raz voje. Andre Maršal je čak napisao da „čisto ekonomska analiza dugih razdoblja nema smisla”.127128Jedan od razloga je i taj što je vekovni trend zaklonjen iza vla stite sporosti. On liči na podlogu na koju se oslanjaju sve cene. Ako podloga bude malo podignuta ili spuštena, ili pak ostane u osnovnom položaju, to će se teško primetiti zato što sva ostala kretanja cena, kretanja u kratkotrajnoj konjunkturi, nameću toj osnovnoj kosini svoje daleko pokretnije linije, sa naglašenijim pado vima i usponima. Vekovni trend se ponekad posmatra kao ono što je preostalo kada se sva površinska kretanja računanjem eliminišu. A kada ga proglasimo „po kazateljem” (još ga uvek ne nazivam „pokretačkim uzrokom”), verovatno bismo se izložili opasnosti da (kao što je to bio slučaj sa Simijanovim A i B fazama, ali u različitom vremenskom okviru) sakrijemo prave probleme. Jer, da li vekovni trend uopšte postoji? Mnogi ekonomisti i istoričari će ga ili glasno poreći, ili prećutno postupati kao da on ne postoji. Ali šta ako ti oprezni skeptici nisu u pravu? Izbijanje, u vidljivom obliku 1974, mada joj koreni sežu dublje u prošlost, dugotrajne, neo bične i zbunjujuće svetske krize odjednom je privuklo pažnju stručnjaka na prob leme dugog trajanja. Uzbunu je prvi digao Leon Diprije koji je upozoravao i izno sio svoja zapažanja; Mišel Litfala je pisao o „povratku Kondratjeva”; Rondo Ka merom28 o ciklusima koje je nazvao „logističkim”, a koji po njemu traju od 150 do 350 godina. Ali bez obzira na to kako ih nazvali, ti se ciklusi baš i ne razlikuju od vekovnog trenda. Trenutak je, dakle, da progovorimo i o njemu. Slabo vidljiv u svakodnevnom životu, ali neumoljivo napredujući u istom smeru, trend je kumulativni proces. On raste na vlastitim dostignućima; kao da postupno diže cene i razvija ekonomske delatnosti sve do prekretnice od koje ih, pojednako uporno, ne počne da obara, odnosno slabi, što čini sporo i neprimetno, ali na dugi rok. Brojimo li godinu za godinom, gotovo ga i ne primećujemo, ali sagledan kroz vekove vidimo daje itekako značajan. A ako se vekovni trend po 127 Navodi Pierre Vilar, Kongres u Stokholmu, 1960, str. 39. 128 Rondo Cameron, „Economic History, Pure and Applied”, u: Journal of Economic History, mart 1976, str. 3-27.

65


kuša tačnije meriti i sistematično primenjivati na evropsku istoriju (kao što je Valerštajn na evropsku istoriju počeo da primenjuje model ekonomije-sveta), mo guće je da će se doći i do nekih objašnjenja onih ekonomskih tokova kojima smo potčinjeni i danas, a da ih niti dobro razumevamo niti možemo da nađemo pouz dan lek protiv njihovih loših učinaka. Ja, razume se, nemam ni nameru ni mo gućnosti da ovde improvizujem neku teoriju vekovnog trenda. Najviše što mogu je da prikazem sadržaj klasičnih delà Dž. G. Krestčmana12® i G. Im bera^î kažem reč-dve o njihovim mogućim posledicama. A to je sve način tačnijeg po stavljanja problema, a ne njegovog rešavanja. Vekovni ciklus, kao i svi ostali ciklusi, ima početak, vrhunac i završetak. Te se tačke, međutim, mogu odrediti samo približno jer vekovna krivulja nema nagle uspone i padove. Tako kada govorimo o vrhuncima reći ćemo „oko 1350”, „oko 1650 . Po danas prihvaćenim podacima,131 moguće je odrediti četiri vekovna ciklusa kada je u pitanju Evropa: 1250 [1350] 1507-1510; 1507-1510 [1650] 1733—1743; 1733—1743 [1817] 1896; 1896 [1974?]... Prva i poslednja godina svakog ciklusa označava početak uspona odnosno kraj spuštanja; godina u uglastim zagradama označava vrhunac, tačku u kojoj vekovni trend počinje da opada, ili drugim recima trenutak izbijanja krize. .... Od svih tih vremenskih međaša, prvi je bez sumnje najmanje izvestan. Pre nego 1250. godinu, ja bih kao polazište izabrao početak XII veka. Teškoća je to što su podaci o cenama u tim davnim vremenima nepotpuni i nimalo pouzdani. Pa ipak, počeci izuzetne ekspanzije gradova i sela na Zapadu i pokretanje krstaških ratova navode nas da bar za pedeset godina unazad pomerimo početak evropskog poleta. ‘ ‘ " Ova upozorenja imaju svrhu; pokazuju nam daje veoma teško, kada znamo podatke o samo tri vekovna ciklusa - dok je četvrti (ako smo u pravu kada kažemo da su sedamdesete godine našeg veka njegova prekretnica) tek na svojoj polovini - izvoditi zaključke o uporednoj dužini tih ciklusa. Pa ipak, izgleda nam da ti veliki talasi postaju sve kraći. Da li to treba pripisati sve bržem kretanju ista nje? To nije ovde naš problem. Mi, naime, nastojimo da utvrdimo da li je to vekovno kretanje, neopažljivo za savremenike, pouzdano svedočanstvo ili doprinos razumevanju dugotrajnosti ekonomija-svetova; da li su ekonomije-svetovi, koje uprkos svojoj težini i trajanju, ili baš zahvaljujući njima, doprinose stvaranju tih kretanja i njihovom održavanju, u isto vreme njima i potčinjene i da li ih mogu objasniti i same biti objašnjene njima. Bilo bi i suviše lepo kada bi sve bilo tako. Ne želeći da namećem rešenje, a i da bih skratio raspravu, ograničiću se na to da kao stanovišta uzmem uzastopne vrhunce ciklusâ 1350, 1650, 1817. i 1973-74. U načelu, te godine-stanovišta koje su tačke dodira dva procesa, pomažu nam da sa gledamo dva različita i protivrečna toka. Ja ih nisam sam izabrao, već sam ih prih vatio kao rezultat proračuna koje su izveli drugi. Istina je da se razmeđa čiji su oni 129

" II Problema del trend secolare nelle fluttuazioni dei prezzi, 1935. ' G. Imbert, op. cit.

131 Ibid.

66


znak, verovatno ne slučajno, uklapaju u razne periodizacije koje prihvataju istoričari. A ako ta razmeđa odgovaraju i značajnim prekidima u istoriji evropskih ekonomija-svetova, to začelo nije stoga što sam podatke suviše nategao u jednom ili drugom smeru. Hronologija ekonomija-svetova koja pruža objašnjenja Horizont koji nam se otkriva kada posmatramo sa pomenuta četiri stano višta ne može nam objasniti čitavu istoriju Evrope, ali ako su dobro utvrđene, te bi tačke morale da sugerišu, a gotovo i jemče (jer odgovaraju analognim situaci jama) neka korisna poređenja kroz čitav skup dotičnih iskustava. Godine 1350. epidemija crne kuge doprinosi sporom ali postojanom pri vrednom opadanju koje je počelo mnogo pre polovine veka. Evropska ekonomija-svet tog razdoblja osim kopna centralne i zapadne Evrope obuhvata i Severno i Sredozemno more. Sasvim je jasno da taj sistem Evropa - Sredozemlje prolazi kroz duboku krizu; hrišćanski svet, dok gubi volju ili sposobnost za vođenje krstaških ratova, nailazi i na otpor i inerciju islama kome je 1291. prepustio poslednje važno uporište u Svetoj zemlji, Akru; oko 1300. sajmovi u Šampanji, na sredokraći između Sredozemlja i Severnog mora, počinju da slabe; oko 1340, što je jednako ozbiljno, prekida se i „mongolski" put svile - slobodni kanal trgovine za Veneciju i Đenovu, koji je preko Crnog mora dosezao Indiju i Kinu. Islamska prepreka, kroz koju prolazi jedino taj put, opet postaje stvarnost tako da se bro dovi hrišćanskih zemalja vraćaju uobičajenim lukama Levanta, u Siriji i Egiptu. Negde oko 1350. i Italija počinje da se industrijalizuje. Već neko vreme boji si rovo platno koje kupuje na severu, da bi ga preprodala na istoku, a sada i sama počinje da ga proizvodi. Uskoro će Arte della lana (vunarski esnaf) vladati Firen com. Rečju, više nismo u vremenima Luja Svetog. Evropski sistem, koji se ko leba između severnog i sredozemnog pola, naginje se ka jugu, zašta je dokaz pr venstvo Venecije. Takva je težnja išla njoj u prilog. Ekonomija-svet sa središtem u Veneciji ubrzo će ovoj osigurati izvestan napredak, tako da će taj grad zasjati u oslabljenoj Evropi koja očito nazaduje. Tri stotine godina kasnije, 1650, okončava se (posle miholjskog leta između 1600. i 1630-1650) dugo razdoblje prosperiteta „produženog” XVI veka. Da li su problem stvorila bogata rudarska područja u Americi? Ili se možda dospelo na konjunkturnu nizbrdicu? I ovde, u određenoj vremenskoj tački, koja je prekre tnica u vekovnom trendu, vidljivo je nazadovanje ekonomije-sveta. Najpre je pro pao sredozemni sistem, počevši sa Španijom i Italijom, zemljama suviše vezanim za američke plemenite metale i finansije Habzburškog carstva, a sada počinje da propada i novi atlantski sistem. Ova opšta recesija („kriza XVI veka”), bila je predmet mnogih rasprava koje su nažalost ostale bez hitnijih zaključaka. A to je trenutak kada se Amsterdam, već u središtu sveta početkom XVII veka, pobedonosno u njemu utvrđuje. Od tada je Sredozemlje izvan glavnog toka istorije ko jom je samostalno vladalo već vekovima. 67


9. C I K L U S I K O N D R A T I E V I V E K O V N I T R E N D Ovaj grafikon, zasnovan na cenama u Britaniji u razdoblju od 1700. do 1950. pokazuje i cikluse Kondratjevai vekovni trend. Krivulja proizvodnje je pridodata; treba uočiti njeno neslaganje s krivuljom cena. Prema Gastonu Imberu, Des mouvements de longue durée Kondratieff, 1959, str. 22

Godina 1817. ne sme se doslovno shvatiti kao prekretnica: nagoveštaji pro mené smera vekovnog trenda vidljivi su u Engleskoj već 1809. i 1810, a u Fran cuskoj s krizama poslednjih godina napoleonske ere. U Sjedinjenim Državama 1812. godina označava početak novog kretanja. Meksičkim rudnicima srebra, koji su nada i predmet želja Evrope, nanet je težak udarac revolucijom iz 1810. Razlog što ti rudnici nisu odmah nastavili proizvodnju, jeste i konjunktura. Ev ropi i svetu je najednom ponestalo srebra. Dolazi do promene ekonomskog po retka u ćelom svetu, od Kine do Amerike. Engleskoj, središnjoj zemlji toga sveta bilo je teško, i bez obzira na to što će izaći kao pobednik, biće potrebne godine da se oporavi. Domogla se vodstva koje joj niko neće moći preoteti (Holandija je već odavno nestala s horizonta). A kako stoji stvar s godinama 1973. i 1974? Da li je reč o kratkotrajnoj konjunkturnoj krizi, u šta veruje većina ekonomista? Ili smo mi imali retku po vlasticu (na kojoj se ne može zavideti) da sopstvenim očima gledamo kako vek u 68


kojem živimo počinje da „kreće nizbrdo”. Ako je to tako, onda kratkoročne poli tike usmerene na rešavanje trenutnih problema, za koje se zalažu političke vođe i ekonomisti, mogu da se pokažu kao nemoćne da izleče bolesti koje će trajati dugo i dugo. Današnjica nam daje znak i opominje da postavimo to pitanje. Ali pre nego što posvetimo pažnju tom upozorenju, neka mi čitalac dopusti jednu digre siju. Ciklusi Kondratjev i vekovni trend Vekovni trend nosi sa sobom, primetili smo, i ostale cikluse koji nemaju ni njegovu dugovečnost ni jasnoću. Oni se brzo kreću gore-dole i veoma su uočljivi. Svakodnevica, danas i juče, istačkana je tim kratkotrajnim kretanjima koja sva valja pridružiti glavnom trendu da bi se mogla proceniti kao celina. Mi ćemo se ipak ograničiti na raspravu o veoma velikim ciklusima Kondratjev, koji traju po pola stoleća, to jest po dve ljudske generacije, od kojih jedna živi u dobroj, a druga u lošoj konjunkturi. Ako spojimo dva ciklusa, vekovni trend i ciklus Kondratjeva, dobijamo „konjunkturno kretanje za dva glasa”. To može da oteža našu prvu procenu, ali i da je potvrdi, jer suprotno od onog što kažu istoričari, ciklusi Kondratjev se pojavljuju u Evropi ne 1791, već stotinama godina ranije. Pridružujući se vekovnom trendu, njegovom usponu ili opadanju, Kondratjevi ga učvršćuju ili ublažavaju. Jednom u dva slučaja, vrhunac Kondratjeva se poklapa s vrhuncem vekovnog trenda —kao što se to dogodilo 1817. Tako se do godilo (ako je moja analiza tačna) i 1973-1974, a možda i 1650. godine. Između 1817. i 1971. bila su dva nezavisna vrhunca Kondratjeva: 1873. i 1929. Kada bi naši podaci bili sasvim pouzdani, što nažalost nije slučaj, mogli bismo da kažemo d aje slom koji je 1929. izazvao svetsku depresiju bio samo prekretnica jednog jednostavnog Kondratjeva, čija se uzlazna faza, otpočeta 1896, nastavila tokom poslednjih godina XIX i prvih godina XX veka, Prvog svetskog rata i deset „si vih” posleratnih godina, da bi 1929. godine došla do vrhunca. Slom 1929. i 1930. tako je zapanjio savremenike i stručnjake - posebno ove potonje - daje preduzet ogroman napor da bi se shvatilo šta se zapravo dogodilo; knjiga Fransoa Simijana je dobar primer tih nastojanja. Godine 1973. i 1974. dolazi do prekretnice novog Kondratjeva koji je počeo negde 1945 (to je uobičajena uzlazna faza od četvrt veka), koja se možda, kao i 1817, poklopila s prekretnicom vekovnog trenda. Sklon sam da u to poverujem, iako nemam dokaza. A ako ova knjiga nekim slučajem dospe u ruke nekog čita oca posle 2000, možda će njemu biti zabavno da čita ove redove kao i meni kada sam čitao (uz ne baš čistu savest) nesuvislosti iz pera Zan-Batista Sea. Bila dvostruka ili jednostruka, prekretnica iz 1973. i 1974. godine otvorila je razdoblje duge recesije. Oni koji se sećaju krize iz 1929. i 1930, pamte uragan koji je došao iznebuha i trajao srazmerno kratko. Današnja istrajna kriza još je kobnija. Ona ne pokazuje svoje pravo lice, a mi je ne možemo svrstati u neku određenu grupu, čime bismo uspeli da je objasnimo i sami sebe umirimo. Ona više nego na uragan liči na poplavu sa sporim ali uznemirujućim rastom vodo staja, pod nebom stalno prekrivenim tmurnim oblacima. Sve osnove ekonomskog 69


života, a i lekcije iz prošlosti i sadašnjosti kao da su obezvređene. Krajnje je čudno da u isto vreme dolazi do recesije, pada proizvodnje i rasta nezaposlenosti, dok cene na drugoj strani, suprotno starim pravilima, nezadrživo rastu. Ako tu novu pojavu nazovemo stagflacijom, to ne znači i da smo je objasnili. Nije li država koja danas sebe vidi kao snabdevača, koja po Kejnzovim uputstvima sa vladava kratke krize, pri čemu smatra da je imuna na katastrofe kao što je ona iz 1929, upravo zbog svojih napora odgovorna za to stoje kriza dosegla vrhunac? Ili možda defanzivna i obazriva strategija radničkih organizacija predstavlja pre preku koja bi mogla da objasni uporni rast plata i cena? Leon Diprije132 postavlja ta pitanja, ali nažalost na njih nema odgovora. Još ne znamo kakav će biti ishod, a ni tačno značenje tih dugih ciklusa koji kao da se pokoravaju nekim za nas još uvek tajanstvenim zakonima ili pravilima. Može li se objasniti dugoročna konjunktura? Ekonomisti i istoričari koji su posmatrali i opisali ta kretanja, zabeležili su da ona prekrivaju jedna druge, kao što plima (kao što veli Fransoa Simijan) nosi kretanja talasa. Stručnjaci su posvetili mnogo pažnje i mnoštvu posledica tih kre tanja, pri čemu su uvek bili iznenađeni njihovim opsegom i redovnošću. Pa ipak, oni nikada nisu pokušali da objasne zašto se ona događaju, zašto se razvijaju i slede jedna druge. Jedinu inicijativu u tom pravcu je preduzeo Dževons, koji je cikluse Juglar povezao ništa manje nego sa sunčevim pegama! Niko, međutim, ne veruje u takvu povezanost. A kako objasniti druge vrste ciklusa, ne samo cikluse razvoja cena, već i industrijske proizvodnje (pogledati krivulje V. Hofmana), ili brazilski ciklus zlata u XVIII veku, ili dvovekovni meksički ciklus srebra (1696-1900), oscilacije saobraćaja u luci Sevilje u razdoblju kada ona daje ton celoj ekonomiji Atlantika? Da ne govorimo o dugoročnim promenama broja stanovnika koje kao da prate promene vekovnog trenda i najverovatnije su i posledice i uzroci. Takođe ni o promenama vrednosti plemenitih metala koje su isto ričari i ekonomisti mnogo proučavali. I ovde, uz mnoštvo delovanja i međudelovanja, ne bi trebalo podleći jednostavnom determinizmu: iako kvantitativna teo rija ima svoju ulogu, ja se slažem s Pjerom Vilarom koji kaže da svaki ekonomski uspon stvara svoj novac i kredit.133 Da bismo uprostili taj izuzetno teški problem (ne mogu da kažem i rešili), valjalo bi da se setimo periodičnih treperenja o kojima govori elementarna fizika. Takvo treperenje je posledica spoljnog uticaja, bilo da je udar pretrpela žica ili površina, a možemo reći i daje odgovor tela koje treperi. Strune na violini trepere pod gudalom. A jedno treperenje može izazvati drugo; četa vojnika mora prestati da stupa strojevim korakom kada dođe do mosta jer bi, u protivnom, ovaj počeo i ~ „Les implications de l ’emballement mondial des prix depuis 1972”, u: Recherches écono

miques de Louvain, septembar 1977. ^ U: Annales E. S. C., 1961, str. 115.

70


sam da vibrira i mogao čak da se sruši. Prema tome, u složenoj konjunkturi jedno kretanje može imati uticaj na drugo, treće i tako dalje. Najznačajniji su spoljni, egzogeni uzroci. Ekonomija Starog poretka, kao što kaže Đuzepe Palomba, u znaku je kalendara, dakle, obeležena je prinudama i „treperenjima” koji su posledice žetvi. Ali bitno godišnje doba je i zima, kada seljaci rade zanatske poslove. A ima i pojava koje ljudi ne mogu da kontrolišu. Tako postoje razdoblja obilja i gladi, oscilacija na tržištu koje se lako šire, fluktu acija u trgovini s inostranstvom, koje se odražavaju i na domaće cene: svaki dodir spoljnog i unutrašnjeg znači proboj ili povredu. Ali jednako značajan kao spoljni uticaj je i njegov kontekst: da li je moguće utvrditi omeđenu površinu ili telo, koji kao sedišta kretanja, određuju njegovo tra janje? Još mije donekle u sećanju davni razgovor s gospodinom Urbenom, profe sorom ekonomije na Univerzitetu u Luvenu (1950). Profesor je o kolebanjima cena uvek govorio u vezi s određenom oblašću. Smatrao je da se mogu upoređivati samo cene na istoj površini kolebanja. Udar cena izaziva promene koje se osećaju u već ustanovljenim mrežama koje po mom mišljenju obrazuju površine kolebanja par excellence: strukture cena (u značenju donekle različitom nego što je ono koje tom izrazu daje Leon Diprije). Čitalac začelo vidi šta imam na umu: ekonomija-svet je najveća moguća površina koja vibrira, a ona ne samo da prih vata konjunkturu, već je na izvesnom nivou ili dubini proizvodi. Upravo ekonomija-svet stvara jednoobraznost cena na ogromnim prostranstvima, slično si stemu arterija koji sprovodi krv kroz organizam. Ekonomija-svet je struktura po sebi. Uprkos podudarnostima na koje sam ukazao, postavlja se pitanje da li vekovni trend jeste ili nije dobar pokazatelj rezonantnog prostora. Smatra se da je vekovno treperenje, neobjašnjivo bez te ogromne ali ograničene površine ekonomije-sveta, ono koje uzastopno otvara i zatvara složeni tok konjunkture. Danas ekonomija i istorija u svom istraživanju nisu usmerene na te dugo ročne probleme, o čemu svedoče svako na svoj način, Pjer Ueon i Ernest Labrus. Prvi piše da su „istoričari uglavnom bili ravnodušni prema dugom trajanju”, dok drugi na početku svoje disertacije kaže daje „odustao od tumačenja dugoro čnih kretanja”.134135 Naravno, kad je reč o međuciklusu očito je da vekovni trend može biti zanemaren. S druge strane, Vitold Kula136 se zanima za dugoročna kre tanja koja „svojim kumulativnim delovanjem dovode do strukturnih promena”. Ali, on je u tome skoro jedini. Mišel Morino je na sasvim suprotnom stanovištu i traži povest koja „iskustvu života vraća njegov ukus, snagu i prožetost događa jima”.137 Pjer Vilar,138 traži da se ne gubi iz vida kratkoročnost, jer bi se po nje govom mišljenju ,,u protivnom sistematski skrivali svi sukobi i klasne borbe; a ovi se, i u ekonomiji Starog poretka i u kapitalističkom poretku, ispoljavaju u 134 P. Léon, u: Congrès de Stockholm, 1960, str. 167. 133 La Crise de l ’économie française à la fin de l ’Ancien Régime et au début de la Révolution, 1944, str. VIII-IX. 136 Théorie économique du système féodal..., str. 84. 137 „Gazettes hollandaises et trésors américains”, u: Anuario de historia economica y social, 1969, str. 333. 138 p Vilar L’Industrialisation en Europe au XIXe siècle. Kolokvijum u Lionu, 1970. str. 331.

71


U XVI veku nagomilane vreće žita predstavljaju bogatstvo (Chants royaux de la conception, Pariz B. N., francuski rukopisi 1537)

72


kratkoročnim događajima”. Mi se ne moramo opredeljivati u ovoj raspravi koja je zapravo lažna. Konjunktura se, naime, mora proučavati u čitavom svom bo gatstvu: bilo bi za žaljenje da istoričari ne nastoje da njene granice odrede s jedne strane u povesti događaja i kratkom trajanju, a s druge u dugoročnosti i vekovnom trendu. Kratkoročnost i dugoročnost postoje uporedo i ne mogu se deliti. Kejnz, koji je izgradio svoju teoriju na kratkoročnosti, duhovito je primetio: „Na dugi rok svi smo mrtvi”. Taj često ponavljani iskaz, da nije šala, bio bi banalan i apsur dan. Jer mi živimo i u kratkom i u dugom vremenu. Jezik kojim govorim, zanat kojim se bavim, moja verovanja, ljudi oko mene, sve je to nasleđeno; sve je to postojalo pre mene, i postojaće posle mene. Ne slažem se ni s Džoan Robin son, 9 koja smatra da „kratki period nije vremenski rok, već stanje stvari”. Daje tako, šta bi onda bio „dugi period”? Vreme bi se u tom slučaju svelo na svoj sad ržaj, na ljude koji ga ispunjavaju, a to izgleda nemoguće. Bej sad obazrivije kaže da vreme nije „ni nedužno ni bezazleno”,139140 ako već ne stvara sadržaj, ono na njega deluje, daje mu oblik i stvarnost. Prošlost i sadašnjost Na kraju ovog poglavlja smišljenog jednostavno kao teorijski uvod, pokušaj da se odredi pristup problemu, trebalo bi pristupiti izgradnji tipologije vekovnih perioda, onih sa uzlaznim i silaznim fazama, kao i tipologija kriza koje označa vaju vrhunce tih perioda. Pa ipak, u tom nas napom neće podržati ni retrospektivna ekonomija, ni najsmelija istoriografija. Može se desiti i to da će istorija kao nauka u budućnosti jednostavno zaobilaziti probleme koje ja pokušavam da is kažem. U sva tri slučaja (uzlazna faza, kriza, silazna faza) morali bismo dalje ra zvrstavati i deliti, koristeći pri tom tri Valerštajnova kruga, koji nam daju devet ra zličitih stanja; a kako smo razlikovali četiri dmštvena „skupa” - ekonomiju, poli tiku, kultum i dmštvenu hijerarhiju - imamo ukupno trideset i šest stanja. Verovatno je i da uređena tipologija ne bi uzela sve u obzir: raspolažući odgovarajućim podacima, morali bismo praviti razlike koje objašnjavaju mnoštvo posebnih slu čajeva. Morali bismo da budemo oprezni i ostanemo na planu opštosti, ma kako one bile sporne i krhke. Pokušajmo, dakle, da stvari uprostimo, bez osećanja krivice što tako postu pamo. Na prethodnim stranicama sam sažeo svoja razmišljenja o krizama: one oz načavaju početak procesa destrukturacije: jedan suvisli sistem-svet koji se lako razvio slabi ili propada, dok se drugi rađa uz kolebanje i sporost. Taj prekid s prošlošću je posledica sabiranja nedaća, zastoja i iskrivljavanja. U narednim po glavljima pokušaću da osvetlim te prelaske s jednog sistema na drugi. Ako se osvrnemo na vekovne uzlazne faze, postaje jasno da se ekonomija, društveni poredak, kultura i država razvijaju istovremeno. Irl Hamilton, u razgo vorima koje smo nekad davno vodili u Simankasu (1927), imao je običaj da kaže: „ U XVI veku svaka rana zaceljuje, svaki kvar se popravi, svaki zaostatak se na139 Hérésies économiques, 1972, str. 50. 140 P. Beyssade, La Philosophie première de Descartes, daktilografisano, str. l i t .

73


doknadi”. Tako je bilo u svim oblastima: proizvodnja je u celini bila dobra, država je imala na raspolaganju odgovarajuća sredstva za delovanje, dmštvo je dopuštalo malobrojnoj aristokratiji da se razvija, kultura je cvetala, ekonomija je uz podsticaj sve većeg broja stanovnika stvarala više razmenskih tokova; a ovi su, razvijajući podelu rada, podsticali rast cena; novca je bilo sve više i kapitali su se gomilali. Svi uzlazni trendovi su konzervativni, održavaju status quo; oni pogo duju svim ekonomijama. Upravo u toku uspona moguće je uporedno postojanje više središta: u XVI veku, na primer, Venecija, Antverpen i Đenova su sjajni gra dovi. ‘ ' ' с Kad dođe do upornog opadanja, prizor se menja: zdrave ekonomije postoje sada samo u centru ekonomije-sveta. Dolazi do opšteg nazadovanja, do koncen tracije oko jednog središta; države postaju osetljive, agresivne. Frenk Spuner kaže da za Francusku postoji „zakon”, to jest da se ta zemlja u vreme ekonomskog napretka deli (kao u vreme verskih ratova), dok naprotiv loša vremena približa vaju različite strane, čime se jača centralna vlast. Pitanje je međutim da li taj za kon važi za čitavu istoriju Francuske, kao i za druge države. Što se tiče visokog društva, ono se kad stignu teška vremena bori za održanje, zatvara se, smanjuje (brakovi se sklapaju kasno, mladi naraštaj se iseljava, koriste se kontraceptivna sredstva, kao u Zenevi u XVII veku). Ali, kultura u takvim razdobljima ide su protno glavnom toku: ako ima veliki značaj (slično državi) za vreme tih dugih go dina opadanja, to je možda zato što je jedan od njenih zadataka da ispunjava raseline i pukotine u dmštvenom tkivu (da lije kultura „opijum za narod”?). Može biti daje razlog i to što kulturna delatnost najmanje košta. Spanski zlatni vek je u jeku iako zemlja već slabi. Obeležava ga koncentrisanje kulture u Madridu, na njego vom blistavom dvom i u pozorištima. A pod rasipničkom vladavinom grofa-vojvode Olivaresa mnogo zdanja se gradi na brzu ruku, gotovo da bismo mogli reći, jeftino! Ne znam da li bi se takvo objašnjenje moglo primeniti i za doba Luja XIV. U svakom slučaju, čudno je to da vekovna opadanja pogoduju onome što bismo danas mogli nazvati procvatom kulture. Posle 1600. dolazi do jesenjeg cvetanja Italije u gradovima Veneciji, Bolonji i Rimu. Posle 1815, romantizam uspeva da zapali već ostarelu Evropu. ' Ove dosta brzo izgovorene napomene postavljaju uobičajena pitanja, ali ne i ono najznačajnije. Iako možda nisam bio dovoljno jasan, isticao sam napredo vanje ili slabljenje na najvišim nivoima društvenog života: u elitnoj kulturi, u okviru najpovlašćenijeg društvenog sloja, onog na vrhu piramide, u državi na ni vou vlasti, u ekonomiji u oblasti prometa i razmene, to jest u najrazvijenijem sek toru. Kao svi istoričari, iako bez takvih namera, zanemario sam sudbinu većine čovečanstva, ogromnu većinu ljudi. A šta se u stvari događalo tim masama tokom plima i oseka vekovnog trenda? Čudno je to da su stvari za njih bile gore kada je sve ukazivalo na odlično stanje ekonomije, kada je porast proizvodnje imao vidljive učinke, dovodio do povećanja broja ljudi, ali istovremno nametao veće terete raznim slojevima delovanja i rada. Jaz se otvorio, pokazao je Irl Hamilton,141 između cena i nadnica 1

74

Q9 Q 141 Ear! J- Hsmiilloii, „American Treasure and the Rise o f Capitalism”, u: Economica, nov.


koje su zaostajale. Očigledno je, ako imamo u vidu radove Žana Furastijea, Renea Grandamija, Vilhelma Abela, a posebno objavljena istraživanja Felpsa Brauna i Šejle Hopkins,142 daje tada došlo do opadanja realnih nadnica. Napredak koji su ostvarili najviši slojevi, kao i rast ekonomskog potencijala, morali su biti plaćeni bedom velike mase ljudi čiji je broj rastao ili jednako brzo kao proizvodnja, ili brže od nje. U jednom trenutku rast proizvodnje više ne može da uravnotežava umnožavanje broja ljudi i višestruko povećanje trgovine i delatnosti. Tada sve počinje da se slama, vrhunac krize se dostiže, vekovni trend se obrće i opadanje počinje. Čudno je to da nazadovanje na nivou nadgradnje dovodi do povećanja ži votnog standarda masa, da realne nadnice počinju opet rasti. Između 1350. i 1450. godine, u najtežem razdoblju evropske recesije dolazi do neke vrste zlatnog ra zdoblja u svakodnevnom životu običnih ljudi. U perspektivi istorije koja bi u vreme Šarla Senjobosa143 bila označena kao „iskrena” istorija, zaista glavni događaj, dugoročni događaj s velikim posledicama, a koji, zapravo, predstavlja potpuni prekid s prošlošću, bio je taj što dugo trajna uzlazna faza u XIX veku, s industrijskom revolucijom, nije dovela do oz biljnijeg kvarenja opšteg blagostanja već, naprotiv, do rasta dohotka per capita. Ali ni o ovom problemu nije lako govoriti. Možda se bar može reći da je izne nadno povećanje produktivnosti, do kojeg dovode mašine, naglo podiglo gornju granicu mogućnosti. U tom novom svetu je nezapamćeni rast stanovništva kroz čitav jedan vek bio praćen povećanjem dohotka per capita. Promenjeni su svi ob lici društvenog napretka. Ali kakav će biti ishod recesije koja izgleda daje počela sedamdesetih godina našeg veka? U prošlosti je blagostanje običnih ljudi koje se poklapalo sa vekovnom re cesijom, uvek bilo unapred plaćeno ogromnim žrtvama: milioni ljudi su umrli 1350. godine u toku epidemije crne kuge; u XVII veku je došlo do ozbiljne demo grafske stagnacije. A manji broj ljudi i popuštanje ekonomske napetosti dovode do poboljšanja stanja preživelih, onih koje su pošasti zaobišle. Današnja kriza nema nijedan od tih simptoma: stanovništvo se u svetu i dalje povećava, proizvo dnja opada, nezaposlenost postaje endemska, a inflacija napreduje. Kako bi, da kle, životni uslovi masa mogli biti poboljšani? Sigurno niko ne žali što su gladi i epidemije - te stare „ljute trave” za nedaće - uklonjene zahvaljujući napretku po ljoprivrede i medicine, kao i razvojem međunarodne pomoći u hrani. A uprkos prividima i tvrdokornoj veri modernog sveta u stalni napredak, moguće je upitati da li se problem mutatis mutandis danas može postaviti u starim kategorijama: da lije broj ljudi dosegao (ili prevazišao) granicu mogućeg koju je industrijska revo lucija u prošlom veku velikodušno podigla; da li barem za sada, dok neka nova revolucija (na primer, u pronalaženju novih izvora energije), ne izmeni sam pro blem, broj ljudi na svetu može rasti bez katastrofalnih posledica?

142 Phelps Brown, S. V. Hopkins, „Seven Centuries of Building Wages”, u: Economica, av gust 1955. str. 195-206. 142 Charles Seignobos, Histoire sincère de la nation française, 1933.

75

D rugo p o g la vlje

EKONOMIJE USREDSREĐENE NA GRADOVE U EVROPSKOJ PROŠLOSTI: PRE I POSLE VENECIJE

Evropska ekonomija-svet je u prošlosti dugo počivala na plitkim temeljima jednog grada-države, koji je imao ili potpunu ili gotovo potpunu slobodu delovanja, dok je s druge strane raspolagao s veoma malo spoljnih resursa. Da bi smanjio te slabosti, takav je grad često koristio sporove između različitih oblasti ili zajednica, koristio se razlikama između njih; oslanjao se na desetak drugih gra dova, država, ili ekonomija koji su mu služili. A oni su mu služili ili što je to bilo u njihovom interesu, ili što nisu imali drugog izbora. Moramo se upitati kako je tako velika moć mogla da se ustanovi i održava na tako plitkim temeljima - posebno zato što je moć unutar grada-države bila uvek osporavana iznutra, nadzirana izbliza od stanovništva kojim se strogo upra vljalo i koje je često bilo „proletarizovano”. I sve to u korist nekoliko porodica (koje su uočljive i predstavljaju mete nezadovoljstva), koje drže vlast, iako je jed nog dana mogu izgubiti. A te porodice vode i žestoke međusobne borbe.1 Istina je da je ekonomija-svet koja okružuje te gradove još uvek krhka mreža, ali je istina i to da će šteta, ako joj konci negde popuste, biti lako poprav ljena. To je stvar budnosti i razboritog korišćenja snage. (To se može reći i za bri tansku politiku pod Palmerstonom ili Dizraelijem, mnogo kasnije.) U nadzoru ve likih područja dovoljno je bilo držati nekoliko strateških tačaka (Krit koji su zau zeli Venecijanci 1204; K rf 1383; Kipar 1489, ili pak Gibraltar koji su Englezi iznenadno zauzeli 1704, kao i Malta koju su zauzeli 1800), kao i ustanoviti neko liko monopola koje valja održavati, slično kao što mi danas održavamo naše mašine. Takvi monopoli često dalje deluju po inerciji, iako ih osporavaju gradovi-suparnici koji ponekad izazivaju ozbiljne probleme. Moguće je pak da su istoričari poklanjali suviše pažnje tim spoljnim nape tostima, događajima i epizodama koji ih osvetljavaju, a i unutrašnjim dramama, 1 O va napomena je iz daktilografisanog teksta Paula Adama, L ’O rigine des gran des cités m a ritim es indépendantes e t la nature du p rem ier capitalism e com m ercial, str. 13.

77

P re i p o sle Venecije

Č e tir i s lik e m le ta č k o g c a r s h ’ci: K r f (g o r e le v o ), k lju č z a J a d ra n ; K r i t (g o r e d e sn o ), k o ji ć e V en ecija č u v a ti d o 1 6 6 9 ; F a m a g u s ta (d o le le v o ) n a K ip ru , iz g u b lje n a 1 5 7 1 ; A le k s a n d r ija (d o le d e sn o ), k o ja p r e d s ta v lja v r a ta E g ip ta , k a o i m e s to z a trg o v in u za č in im a . O v e s lik e su iz z b ir k e d v a d e s e ta k m in ija tu r a k o je ilu stru ju p u to v a n je n a L e v a n t j e d n o g v e n e c ija n s k o g p le m ić a 1 5 7 0 . i 1 5 7 1 . g o d in e (B. N .)

78


političkim borbama i društvenim kretanjima, sve obeležjima unutrašnje istorije gradova-država. Činjenica je da i prevlast tih gradova u njihovom okruženju i prevlast bogatih i moćnih ljudi unutar gradskih zidova, dugo traju; ništa, ni nape tosti, ni borbe za nadnice i zaposlenje, ni oštri sukobi između političkih klanova i skupina, nije moglo da spreči postojan razvoj, neophodan za održavanje kapitala. Čak i onda kada su se na pozornici viđali krvavi prizori, iza kulisa se unosno po slovalo. Svi trgovački gradovi u Srednjem veku nastoje da stvaraju profit, koji i njih oblikuje. Imajući njih na umu, Pol Gruse tvrdi da „savremeni kapitalizam nije ništa izumeo”.2 Armando Sapori3 je još izričitiji: „Danas se ne može ništa pronaći - pa čak ni income tax (porez na prihod - p.p.) - što duh genijalnosti već nije bio smislio u italijanskim republikama”.4 U njima, zaista, kao u zametku postoji štošta: menice, kredit, kovani novac, banke, prodaja na rok, javne finansije, za jam, kapitalizam, kolonijalizam - ali i društvena trvenja, razvijena radna snaga, klasne borbe, društveno ugnjetavanje, političko nasilje. A u XII veku, u Veneciji i Đenovi, kao i u gradovima Nizozemske, zamašna plaćanja se obavljaju u goto vini.5 Ubrzo će se pojaviti i kredit. Gradovi-države, koji predstavljaju moderne snage, koje su ispred svog vre mena, koriste zaostalost i slabost drugih. Moguće je čak reći da je zbir okolnih slabosti ono što gradove-države prinuđuje na širenje, na vladanje, na gotovo mo nopolsko ubiranje velikih zarada u trgovini na daljinu, ukratko, to im omogućuje da se ne pridržavaju uobičajenih pravila. Njihov jedini potencijalni protivnik, teri torijalna država, moderna država čiji su uspeh najavila dostignuća Fridriha II na jugu Italije, slabo se i nedovoljno brzo razvija, a pogađa je i duga recesija u XIV veku, kada će mnoge potencijalne države biti uzdrmane i uništene, što ostavlja slobodan prostor za razvoj gradova. Gradovi i države ipak ostaju potencijalni neprijatelji. Ko će kim vladati? To je goruće pitanje u srednjovekovnoj Evropi, u kojoj produženu vlast gradova nije lako objasniti. Žan-Batist Se6 se, shvatljivo je, čudi kako se „Mletačka republika, u XIII veku, bez ijednog pedlja zemlje u Italiji, pomoću trgovine obogatila i po stala dovoljno snažna da osvoji Dalmaciju, većinu grčkih ostrva i Carigrad” . Nije čudno što je gradovima potreban okolni prostor, tržišta, zaštićene saobraćajne zone - to jest veće države koje će izrabljivati. Gradovi moraju da plene druge da bi se sami održali. Venecija se ne može zamisliti bez Vizantijskog, a potom Tur skog carstva. Reč je o poznatoj i tragičnoj priči o neprijateljima koji ne mogu je dan bez drugog. " Paul Grousset, predgovor delà Régine Pernoud, Les Villes m archandes aux XIVe e t XVe siècles, 1948, str. 18. Studi di storia econom ica, 1 9 5 5 ,1, str. 630. Impôt sur le revenu instauré par le Second Pitt en 1799. Henri Pirenne, La C ivilisation occiden tale au M oyen A ge du X Ie au m ilieu du XVe siècle. H istoire générale G. G lotza, VIII, 1933, str. 9 9 -1 0 0 . Cours com plet d ’économ ie politiqu e pratique, I, str. 234.

79


PRVA EVROPSKA EKONOMIJA-SVET Prevlast gradova-država se može objasniti jedino u vezi s prvom ekonomijom-svetom koja u Evropi počinje da se oblikuje između XI i XIII veka. U to se doba stvaraju prostrane trgovačke oblasti, a gradovi su u isto vreme njihova oruđa, spojevi i korisnici. Dakle, Evropa, čudovišni tvorac svetske istorije, ne rađa se 1400. godine, u tački od koje počinjemo da pišemo našu knjigu, već dva ili tri, a možda i više vekova ranije. Vredno je stoga prekoračiti za trenutak vremenske granice ovog dela i pri bližiti se počecima, jer ćemo tako videti kako se u stvarnosti rađa jedna-ekonomija svet, a na osnovu hijerarhije koja se još uvek razvija, kao i još uvek ne savršene organizacije geografskih prostora koji će je sačinjavati. Glavne koordi nate i spojevi istorije Evrope već se ocrtavaju, a veliko pitanje modernizacije (iako taj pojam nije dovoljno jasan) može se smestiti u dužu i uravnoteženiju perspektivu. A u onom što se pojavljuje kao jezgra ili središnje zone, neminovno se pojavljuje i prvobitni kapitalizam; u ovom kontekstu, modernizacija se očituje ne kao puki prelaz iz jednog stanja u drugo, već kao niz etapa i prelaza, od kojih prvi znatno prethodi onom što se obično naziva renesansom kasnog XV veka. E vropska ekspanzija p o č e v o d X I veka U tom dugom procesu zrenja, gradovi, naravno, imaju glavne uloge, ali nisu sami. Čitava ih Evropa nosi na leđima - to jest „čitava Evropa uzeta zajedno”, kao što kaže Isak de Pinto,7 to jest čitava politička i ekonomska oblast poznata kao Evropa. Tu spada i baština Evrope, oblik koji joj je Rim nametnuo, a koji je bio veoma bitan; tu spada i ekspanzija u više pravaca koja je usledila posle velikih invazija u V veku, to jest naseljavanje van granica Rimskog carstva u smeru Nemačke i istočne Evrope, Skandinavije i samo delimično romanizovanih Britan skih ostrva. Postupno se kolonizuju mora koja okružuju stari kontinent - vodena prostranstva koja obuhvataju Baltičko, Severno i Irsko more, kao i Lamanš. I tu „novi Zapad” prevazilazi granice Rimskog carstva: uprkos flotama na ušću Some i u Bulonju,8 Rim nikada nije istinski vladao morima na severu. „Baltik je Rim ljanima doneo samo malo sive ambre”.9 Upečatljivije je ponovno osvajanje južnog Sredozemnog mora, na koje su pravo isticali Vizantija i islamski svet. Ono što je nekad bilo raison d ’être, sredi šte Rimskog carstva u punom cvetu, „bazen u dvorištu”,10 ponovo je područje italijanskih brodova i trgovaca. Pobedu krunišu krstaški ratovi. Ipak, hrišćani u vraćanju teritorija nailaze na prepreke u Španiji, gde Rekonkvista posle dugotraj nih uspeha slabi (Las Navas de Tolosa, 1212); tako je i u severnoj Africi, od Gib raltara do Egipta; na Levantu, gde su države u Svetoj zemlji krhke; u Grčkom carstvu koje propada 1204. godine. 7 Traité d e la circulation e t du cré d it, str. 9. 8 Renée Doehaerd, Le H aut M oyen A ge occidental, économ ies e t sociétés, 1971, str. 289. 9 P. Adam, op. cit., str. 11. 10 Izraz koji je upotrebio Anri Piren u toku konferencije održane u Alžiru 1931.

80


10. OSNIVANJA GRADOVA U SREDNJOJ EVROPI G r a fik o n p r ik a z u je izu z e ta n p r o c e s u r b a n iz a c ije u X III v e k u (p o H a jn su S to b u , u: V. A b e l, G e s c h ic h te d e r d e u ts c h e n L a n d w irtsc h a ft, 1 9 6 2 , str. 4 6 )

Pa ipak, kao što Arčibald Luis s pravom ističe, „najvažnija granica za ev ropsku ekspanziju jesu međe šuma, močvara i vresišta” .1 Nenaseljena prostran stva se smanjuju pred seljacima koji krče šume; budući da ljudi ima sve više, sve se više koriste točak i krila vetrenjače; uspostavljaju se veze između nekad me đusobno stranih oblasti; prepreke padaju; niče bezbroj gradova, a mnogi se i ob navljaju na saobraćajnim raskrsnicama, što je začelo presudni činilac. Evropa je odjednom prepuna gradova: u Nemačkoj ih ima više od 3 000.12 Neki od njih, iako opasani zidinama, gotovo da su veličine sela, sa 200 do 300 stanovnika. Ali mnogi od njih rastu i postaju gradovi novog tipa. U antici su postojali slobodni gradovi, grčki polisi; oni su bili otvoreni za stanovnike obližnjih sela, koji po volji dolaze i odlaze. Grad u srednjovekovnoj Evropi, naprotiv, zatvoren je svojim zi dovima. „Zid razdvaja građanina od seljaka”, kaže nemačka izreka. Grad je svet za sebe, zaštićen je svojim povlasticama („gradski vazduh čini čoveka slobod nim”). On je agresivni delatnik koji održava neravnopravnu razmenu. Upravo 11 „The C losing o f the European Frontier”, u: Spéculum, 1958, str. 476. 12 W ilheim A bel, A grarkrisen und Agrarkonjunktur, 1966, str. 19.

81


srednjovekovni grad - manje ili više aktivan prema razdoblju i mestu - poput kvasca u testu, dovodi do opšteg uspona Evrope. Da li se ta uloga grada može ob jasniti time što se razvija u već uređenom seoskom svetu, a ne u praznom pro stom, kao što je kasnije slučaj s gradovima Novog sveta (a ranije možda grčkim polisima)? Drugim recima, grad je imao od čega da se oblikuje. A teritorijalna država, koja se dugo uspostavljala, tu mu nije prepreka: ovog puta je zec lako i ra zumljivo pretekao kornjaču. ... Grad osigurava sebi budućnost uz pomoć puteva, pijaca, radionica i novca koji se gomila unutar njegovih zidova. Pijace, na koje seljaci donose svoje proiz vode, snabdevaju ga hranom: „Pijace su odušak za sve veće viškove na feudalnim gazdinstvima kao i za velike količine proizvoda kojima seljaci plaćaju dažbine feudalcima . Prema B. Sliheru van Batu, negde od 1150. Evropa izlazi iz „ne posredne poljoprivredne potrošnje” (samopotrošnje), te prelazi na „posrednu po ljoprivrednu potrošnju”, koja je posledica iznošenja na tržište viška seoske proiz vodnje. U isto vreme, grad upija svu zanatsku delatnost i stvara monopol na proizvodnju i prodaju industrijskih proizvoda. Predindustrija će se tek kasnije vratiti na selo. Ukratko, „ekonomski život... naročito od XIII veka, počinje da stiče pred nost u odnosu na [ranija] agrarna svojstva gradova”.15 U prostranim oblastima dolazi do odlučnog prelaska s domaće na tržišnu ekonomiju. Drugim recima, gra dovi počinju da se izdižu iznad svog seoskog okruženja i već upiru pogled izvan svog uskog horizonta. To je „veliki skok napred”, prvi u nizu kojim je evropsko društvo stvoreno i pokrenuto ka uspesima.16 S tim poletom se može delimično uporediti samo jedan poduhvat - stvaranje gradova-stanica u Americi koje podižu doseljenici, gradova koji su jedan s drugim povezani putevima i zahtevima koje pred njih postavlja trgovina, upravljanje i odbrana. U ovoj tački se slažem sa Dinom Luzatom i Armandom Saporijem17: to je doba kada Evropa doživljava svoju pravu renesansu (bez obzira na dvosmislenost tog izraza), i to dva ili tri veka pre renesanse u XV veku o kojoj se najčešće go vori. Pa ipak, objašnjenje ekspanzije ostaje podjednako teško. Istina, tada je došlo do velikog demografskog skoka, koji možda sve uslovljava, a s druge strane se verovatno objašnjava naglim napretkom poljoprivred nih tehnika u XI veku: usavršavanjem ratarskih oruđa, uvođenjem trogodišnjeg plodoreda i tzv. openfield sistema uzgoja stoke. Lin Vajt18 smatra d a je napredak poljoprivrede od suštinskog značaja za uspon Evrope. Moriš Lom bard19 više naJohannès Bühler, Vida y cul tura en la e d a d m edia, 1946, str. 204. J. H. Slicher van Bath, The A grarian H istory o f Western Europe, A. D 1 5 0 0 -1 8 5 0 1966

str. 24.

16 Î

VÊS Renouarci’ L es

Villes d ’Italie de la fin du X e au début du XIVe siècle, 1 9 6 9 ,1, str. 15. ? Bos1' D ie Grundlagen d e r modernen G esellschaft im M ittelalter, 1972, II, str! 290. M išljenje koje sam često imao priliku da čujem. Pogledati Armando Sapori, ,,'caratteri ed espansione dell econom ia comunale italiana”, u: C ongresso storico in tem azion ale p e r l'V I I F cente n a n o d e lla prim a Lega Lom barda, Bergame, 1967, str. 125-136. ’ „What accelerated technological Progress in the Western M iddle A ges”, u' Scientific Change^m. Crombie, 1963, str. 277. „Les bases monétaires d’une suprématie économique: l ’or musulman du VIIe au X Ie siècle , u: Annales E. S. C., 1947, str. 158. ................. 17

82


S e lja c i d o n o s e m a le k o lič in e s v o jih p r o iz v o d a u g r a d . D e ta lj sa slik e L o r e n c a L o ta „ P o v e s t s v e te B a r b a r e ” (fo to S k a la )

83


glasava napredak u trgovini: Italija je veoma rano bila povezana s islamskim sve tom i Vizantijom, došla u dodir sa već aktivnom novčanom privredom Istoka koju je potom proširila kroz čitavu Evropu. Gradovi u stvari pretpostavljaju no vae, glavni element onog što nazivamo trgovačkom revolucijom. Žorž Dibi® i uz neke ograde Roberto Lopez,21 priklanjaju se stajalištu Lina Vajta i smatraju d a je glavni činilac bila prevelika poljoprivredna proizvodnja i znatna preraspodela viškova. E ko n o m ija -svet i bipolarnost Sva ova objašnjenja moraju se međusobno povezati. Kako bi i do razvoja i moglo doći kada sve ne bi napredovalo u manje-više istom ritmu. Sve brojnije stanovništvo, usavršavanje poljoprivrednih tehnika, obnova trgovine i prvi zamah zanatske proizvodnje, bili su suštinski pokretači da Evropa razvije mrežu gra dova, gradsku nadgradnju, uz veze između gradova koje će obuhvatati sve os novne delatnosti i primoravati ih da se uklope u „tržišnu ekonomiju”. Ta tržišna ekonomija, iako još uvek skromna, dovešće do revolucije u proizvodnji energije, korišćenja sve većeg broja mlinova u industrijske svrhe a najzad i stvaranja ekonomije-sveta u evropskim razmerama. Federigo Melis smešta tu prvu Weltwirt schaft u višeugaonik Briž-London-Lisabon-Fez- Damask-Azov-Venecija. Unutar tog višeugaonika postoji 300 trgovačkih mesta u koje je upućeno i odakle je stiglo 153 000 pisama sačuvanih u arhivama Frančeska di Marko Datinija, trgovca iz Prata. Hajnrih Behtel govori o četvorougaoniku Lisabon-Aleksandrija-Novgorod-BergerL Fric Rerig, prvi istoričar koji je nemački izraz Weltwirtschaft upotrebio u značenju „ekonomija-svet”, kaže da je istočna granica te oblasti potez od Velikog Novgoroda, na jezeru Ilmen, do Carigrada. Intenzitet i obim trgovine doprinose privrednom jedinstvu te prostrane oblasti.25 Jedino otvoreno pitanje, ali gotovo nerešivo, jeste vreme nastanka Weltwirtschafta. Ekonomija-svet može postojati samo ako je mreža gradova dovoljno gusta, ako je trgovina tolikog obima i toliko redovna da udahnjuje život središnjoj zoni. Ali, u tim davnim vremenima ništa se ne oblikuje brzo, ništa nije neosporno. Uzlazni vekovni trend od XI veka podstiče razvoj u celini, ali dovodi i do razvoja više središta. Tek sa zamahom sajmova u Šampanji početkom XIII veka postaje jasno postojanje koherentne oblasti od Nizozemske do Sredozemnog mora, koja daje prednost ne običnim, već sajamskim gradovima, ne pomorskim već duga čkim kopnenim putevima. To je originalan uvod ili tačnije jedna epizoda evrop ske istonje (pošto nije reč o pravom početku). Jer šta bi bili sajmovi u Šampanji 20

» '

f Ec°nom ie rurale e t la vie des cam pagnes dans l ’O cciden t m édiéval, 1962 I str 255 22 La N ascità d e ll’ Europa, sec. X -X IV , 1966, str. 121 i dalje. . . , ,” ™ 0СЈ У ^ econom ica nelle sue esplicazioni dalla Versilia alla Maremma (secoli X -X V ID ” u. A tti a el 6U C ongresso In tem azion ale délia „D ante A ligh ieri”, str. 21. W irtschaftsgeschichte D eutschlands von 16. bis 18. Jahrhundhert, 1951 I str 327 2 5 M ittelalterliche W eltwirtschaft..., 1933, str. 22. , , . povodom uticaja koji je im ao Frankfurt na Majni u: Hans Mauersbebg, W irtscnaßs- und Sozialgeschichte zentraleuropäisch er S tädte in neuerer Z eit, 1960, str. 2 3 8 -2 3 9 . 21

84


11. INDUSTRIJSKI SEVERNI „POL” G r o z d te k s tiln ih r a d io n ic a o d Z o jd e r s k o g j e z e r a d o d o lin e S en e. Z a s is te m s e v e r - ju g p o g l e d a t i n iže, n a str. ..., k a rtu o u tic a ju s a jm o v a u S a m p a n ji (p re m a H e k to ru A m a n u u H e s s is c h e s J a h r b u c h f ü r L a n d e s g e s c h ic h te , 8, 1 9 5 8 )

bez prethodnog poleta Nizozemske i severne Italije, dve rano aktivne oblasti, pre dodređene da dođu u dodir? Jer kada je reč o počecima nove Evrope, dolazi do razvoja dve celine, Severa i Juga, Nizozemske i severne Italije, Severnog mora s Baltikom na jednoj, i Sredozemlja na drugoj strani. Na Zapadu ne postoji samo jedno težište već dva, a ta bipolarnost, koja deli kontinent održavaće se vekovima. To je možda glavno obeležje u istoriji Evrope. Kada je reč o srednjovekovnoj i modernoj Evropi, mo ramo govoriti dva različita jezika: ono što važi za sever ne može se primeniti na jug i obratno. Osnove su verovatno postavljene u IX i X veku: dve ekstenzivne regionalne ekonomije su se veoma rano oblikovale, skoro nezavisno jedna od druge, od još 85

Pre i p o sle Venecije

uvek podatnog materijala evropske ekonomske delatnosti. Na severu je proces prilično brz. kao da nema otpora susednih oblasti koje su naprosto primitivne. U Sredozemlju, u istorijski već razvijenim oblastima, obnova je možda počela ka snije, ali je sve brže tekla, tim pre što su uspon Italije ubrzavale dve sile, islam i Vizantija. S everje bio, uz sve ostale stvari jednake, manje složen i istančan, ali više „industrijski” nego trgovačko usmereni Jug. Reč je dakle o geografski i na ponski dva pola, stvorena da se privlače i dopunjavaju. Oni se povezuju kopne nim putevima Sever-Jug, čiji će prvi vidljivi znak biti sajmovi u Šampanii u XIII veku. Veze ne ukidaju podeljenost, već je ojačavaju u isto vreme dok sistem sam sebe reprodukuje, osnažen dvosmernim prometom koji svakom partneru daje veću životnost u odnosu na ostalu Evropu. Ako u urbanom procvatu prve Evrope ima supergradova, oni se u prvom redu nalaze u jednoj od pomenute dve zone i duž osa koje ih povezuju. Njihovo mesto stvara skelet ili, tačnije, krvni sistem ev ropskog organizma. Pojava samo jednog središta evropske ekonomije bila je moguća, razume se, samo kroz borbu između dva pola. Italija je snažnija do XVI veka, sve dok je Siedozemlje središte Starog sveta. Godine 1600. prevagu počinje da odnosi sever. Uspon Amsterdama nipošto nije nebitan događaj, puko prenošenje težišta iz Antverpena u Holandiju, već mnogo ozbiljnija prekretnica: čim je došlo do slabljenja Sredozemlja i Italije, Evropa je dobila samo jedno središte usmerenosti, ono na severu; stolećima, sve do danas, linije i krugovi njene duboke neuravnoteženosti širiće se iz tog pola. Tako, pre nego što krenemo dalje, neophodno je u glavnim crtama prikazati nastanak tih ključnih oblasti. ' Severni sistem : p ro cva t B riža _ Ekonomija severa počinje od nulte tačke. Nizozemska je u pravom smislu reči tvorevina ех nihilo. „Najveći broj velikih gradova Italije, Francuske, porajnske Nemačke, kao i podunavske Austrije”, piše Anri Piren, „nastali su pre mo dernog doba. S druge strane, početkom Srednjeg veka nastaju Lijež, Luven, Mehelen, Antverpen, Brisel, Ipr, Gent i Utreht”.26 Smeštajući se u Ahen kao u svoj prestani grad, Karolinzi su doprineli prvom^buđenju ove oblasti, koje je prekinuto normanskim pustošenjima od 820. do 891. Povratak mira i obnova veza s oblastima s druge strane Rajne, kao i onim uz Sever no more, oživelo je Nizozemsku, koja više nije bila fin is terrae, kraj ze mlje, već naseljena oblast prekrivena zamkovima i utvrđenim gradovima. Sku pine trgovaca, koji su dotada svoju robu prodavali putujući, smeštaju se pored gradova i u blizini zamkova. Sredinom XI veka, tkači iz nizije nastanjuju se u gra dovima. Stanovništvo raste, velika poljoprivredna gazdinstva cvetaju, a radionice za izradu tekstila prostiru se od obala Sene i Marne do obala Zojderskog jezera. Z

86

н. Pirenne, u: G. Glotz, H istoire gén érale, VIII, str. Ibid., str. 11.

144.


D e o p la n a g r a d a B r iž a k o ji j e iz r a d io M a r k G e ra r t, 1 5 6 2 [N a c io n a ln a b ib lio te k a , P a riz, G e e 5 7 4 6 (9 )]. V elika p ija c a , u g o rn je m d e lu slik e, k o d c r k v e s v e to g J a k o v a (br. 3 2 na p la n u ), b ila j e u c e n tr u g r a d a n a g la v n o m trg u B riža . N a trg u ( a li izv a n o v o g d e la k a rte ) b ile su H a le i n jih o v zv o n ik . I d u ć i u lic o m s v e to g J a k o v a (S in t J a c o b S tra e te ), s tiž e s e u M a g a r e ć u u licu (E z e l S tr a e te ) k o ja v o d i d o u tv rđ e n ih M a g a r e ć ih v r a ta ( P o r ta A sin o ru m ) (br. 6 n a p la n u , E D ) P o d b ro je m 63, Trg b e r z e . Š to s e tič e ra zn ih tr g o v a č k ih p r o s to r a , p o g l e d a t i R. d e R o o v er, М о п еу , B a n k in g a n d C r e d it in M é d ié v a l B ru g e s, 1 9 4 8 , str. 1 7 4 - 1 7 5 . O v a j d e o p la n a d a je n a m p r e d s ta v u o v e lič in i g r a d a , s n je g o v im u lica m a , m a n a stirim a , c rk v a m a , p le m ić k im k u ć a m a , ro v o v im a , b e d e m im a , v e tre n ja č a m a , k a n a lim a s b a r ž a m a . P r e m a s e v e r u g r a d a (u d n u s lik e ) n a la z e se v e lik i p r a z n i p r o s to r i, s t o j e č e s to p r a v i lo u g r a d o v im a u X V I v ek u

87


Sve će to dostići vrhunac u zapanjujućem bogatstvu Briža. Godine 1200, Briž je zajedno sa Iprom, Torhautom i Menenom28 uključen u krug flamanskih sajmova. To ga čini još značajnijim gradom: posećuju ga strani trgovci, proizvo dnja u njemu raste, a trguje se s Engleskom i Škotskom gde se kupuje vuna za do maće razboje i dalji izvoz u gradove u Flandriji u kojima se proizvodi sukno. Kontakti s Engleskom gradu su poslužili i u francuskim pokrajinama pod vlašću engleskog kralja: otuda i trgovanje normandijskim žitom i vinima iz Bordoa. I ko načno, u Briž počinju da pristižu hanzeatski brodovi što potvđuje razvoj grada i dalje ga podstiče. Grade se nove spoljne luke, najpre u Damu (1180), a kasnije u Sluisu na ušću Zvina. One se grade ne samo zbog postepenog punjenja muljem luke u Brižu, već i zbog potrebe za dubljim pristaništima za teške Koggen iz han zeatskih luka.“ Pregovarajući u ime podanika carstva, izaslanici Libeka i Ham burga dobijaju trgovačke povlastice od grofice Flandrije (1252). Ona ipak odbija molbu onih iz Libeka da pored Dama izgrade Kontor, samostalnu ispostavu po ugledu na Stahlhof u Londonu, koje će se Englezi kasnije veoma teško oslobo diti. Godine 1277, prvi brodovi iz Đenove stižu u Briž. Uspostavljanje redovne pomorske veze između Sredozemnog i Severnog mora podstiče dolazak južnjaka A Đenovežani su bili samo prethodnica. Godine 1314, kao poslednje, dolaze i mletačke galije. Za Briž to predstavlja i zatočenje i novi polet. Zatočenje jer su južnjaci preduzeli razvoj koji je Briž mogao i sam da izvede. A novi polet zato što je dolazak pomoraca, brodova i trgovaca sa Sredozemnog mora, značio i obilje robe, kapitala, kao i nove trgovačke i finansijske tehnike. Bogati italijanski trgo vci se nastanjuju u gradu; donose najtraženije robe tog vremena, začine i biber sa Levanta koje razmenjuju za industrijske proizvode Flandrije. Briž postaje središte velike trgovačke oblasti koja obuhvata Sredozemlje, Portugaliju, Francusku, Englesku, Rajnsku oblast, kao i hanzeatske gradove Grad raste: 35 000 stanovnika 1340, a možda i svih 100 000 u 1500. „U doba Jana van Ajka (oko 1380-1440) i Memlinga (1435-1494), Briž je, nema sumnje, jedan od najlepših gradova sveta” - a začelo i grad s najrazvijenijom proizvodnjom. Tekstilna industrija ne samo da se učvrstila u gradu, već se preliva i u druge gra dove Flandrije, donoseći prosperitet Gentu i Ipru. Rečju, to je industrijska&ob!ast kojoj u Evropi nema ravne. Trgovački život u Brižu dolazi do vrhunca 1309. go dine, kada se otvara čuvena berza, koja će uskoro postati centar razrađene trgo vine novcem. Jedan poslovni saradnik Frančeska Datinija će iz Briža 26. aprila 1399. pisati: ,Д Genova pare sia per durare larghezza di danari e p er tanto non rimettete là nostri danari o sarebbe a buon prezzo piutosto a Vinegia o a Firenze o qui a Parigi rimettete, o a Monpolier bien se lia rimesse vi paresse miglore”. 28

•

Ib id str. 90; Henri Laurent, Un G rand Com m erce d ’exportation. La draperie d es P ays-Bas en t rance e t dans les p a y s m éditerranéens, XIIe-XVe siècles, 1935, str 3 7 -3 9 3 0 H. Pirenne, op. cit., str. 128. * * “*** < ■ * № llippe D ollin« « ^ Tibor Wittman, L es Gueux dans les „bonnes v ille s ” de F landre (1 5 7 7 -1 5 8 4 ), 1969 str. 23Hippolyte Fierens-Gevaert, P sych ologie d ’une ville, essai su r Bruges, 1901, str. 105; E. Lukca D ie Grosse Z eit d e r N iederlande, 1936, str. 37. ’


(„Izgleda da u Đenovi ima obilja gotovog novca; stoga ne šaljite naš novac u Đenovu, ili ako to činite neka to bude po povoljnoj ceni; pre ga šaljite u Veneciju ili Firencu ili ovamo u Briž, ili u Pariz ili u Monpelje, kako već mislite da je najbolje”.)32 v Iako je uloga Briža značajna, ne smemo dopustiti da nas zavede. Ne slažem se s Anrijem Pirenom koji tvrdi da je Briž bio međunarodno „značajniji” od Ve necije. Takva tvrdnja je ishod Pirenovog retrospektivnog nacionalizma. Uosta lom, i sam Piren priznaje d a je većina brodova u luci Briža „pripadala strancima”, kao i da su „stanovnici Briža igrali tek sporednu ulogu u aktivnoj trgovini. Zado voljavali su se da budu posrednici trgovcima koji su stizali sa svih strana”.33 To je priznanje da su stanovnici Briža imali drugorazrednu ulogu, kao i d a je gradska tr govina bila, da upotrebimo izraz iz XVIII veka, „pasivna”. To je podstaklo J. A. van Hutea da napiše poznati članak (1952) u kome je osvetlio razliku između Briža i Antverpena: „nacionalne luke Briža” i „međunarodne luke Antverpena”.34 Autor je tako, smatram, otišao predaleko u drugom smeru. Slažem se sa stavom o Brižu (da udovoljim Rihardu Hepkeu),35 kao i o Libeku (da udovoljim Fricu Rerigu),36 da je u oba slučaja već reč o Weltmärkte, tržištima-svetovima — iako ne i o gradovima-svetovima, to jest o zvezdama u središtu jedne galaksije. Severni sistem : 37 uspon H anze Briž je tek jedna tačka (iako, priznajemo, najvažnija), prostrane severne ob lasti koja se prostire od Engleske do Baltika. Ta trgovačka pomorska prostranstva - Baltik, Severno more, Lamanš, pa čak i Irsko more - predstavljaju oblast p o morskog trgovačkog uspeha Hanze, koji se naslućuje već od 1158, to jest od osni vanja Libeka. Grad je blizu Baltičkog mora, a zaštitnički ga okružuju močvare Trav i Vakenic. Ni ovde nije reč o stvaranju ех nihilo. U VIII i IX veku Normani stižu na granice tog severnog morskog carstva, pa ih čak i prelaze. Iako su se oni rasuli po prostranstvima i obalama Evrope, svakako je i tu nešto ostalo. Izvesno vreme posle njih su dugački skandinavski brodovi krstarili Baltikom i Severnim morem: Norvežani su plovili do engleskih obala kao i po Irskom moru;38 seljaci s Gotlanda su svojim jedrenjacima dolazili u pristaništa i rečne tokove sve do Novgoroda;39 od Jitlanda do Finske razvijali su se slovenski gradovi čije ostatke danas pronalaze arheolozi;40 ruski trgovci stižu do Šćećina, tada čisto slovenskog 32 Archives Datini, Prato, 26. april 1399. 33 H. Pirenne, op. cit., str. 127. 34 J. A. van Houtte, „Bruges et Anvers, marches 'nationaux’ ou 'internationaux’ du X IV e au XV Ie siècle”, u: Revue du N ord, 1952, str. 89 -1 0 8 . 35 Brügges Entwicklung zum m ittelalterlichen Weltmarkt, 1908, str. 253. 36 Op. cit., str. 16. 37 U vezi s ovim celim paragrafom, P. Dollinger, op. cit. 38 H. Pirenne, op. cit., str. 2 6 -2 7 . 39 P. Dollinger, op. cit., str. 42. 40 W itold H ensel, Aleksander Gieysztor, L es Recherches archéologiques en P ologne, 1958, str. 54 i dalje.

89


grada. Pa ipak, pre osnivanja Hanzeatske lige ne postoji prava međunarodna ekonomija. Postupno i mirno, zahvaljujući trgovini i sporazumima s vladarima, a ponekad i upotrebom sile i oružja, ovaj morski prostor koji sačinjavaju Severno i Baltičko more, preuzimaju i uređuju nemački gradovi, trgovci, vojnici i seljaci. Ti^radovi nisu od samog početka blisko povezani. Reč „hanza” (grupa tr govaca) “ pojavljuje se tek kasnije, zapisana u jednoj engleskoj kraljevskoj po velji iz 1267.43 U početku je to samo grupa ljudi i nekoliko brodova, od Zojderskog jezera do Finske, od Švedske do Norveške. Središnja osa trgovanja ide od Londona i Briža do Rige i Revala, gde se otvaraju vrata ka Novgorodu, Vitebsku i Smolensku. Razmene se obavljaju između još slabo razvijenih baltičkih zemalja, koje proizvode sirovine i hranu, i Severnog mora, gde je Zapad već ustanovio svoje mreže i postavio svoja pravila. U luku Briža, u ekonomiju-svet koja obu hvata Evropu i Sredozemlje, stižu veliki hanzeatski brodovi, kogeni, čvrste preklopne konstrukcije, koji se pojavljuju krajem XIII veka (i koji će kasnije biti uzor sredozemnim brodovima okruglastog trupa).44 Kasnije će se pojaviti hukeri,45 druga vrsta teretnog broda s ravnim dnom, koji će prevoziti teške terete soli, glo mazne bačve vina, drvo i druge šumske proizvode, a i žito kao rasuti teret. Oči gledno je to da Hanzeatska liga vlada morem, iako to još nije potpuna vladavina: do oko 1280. hanzeatski brodovi izbegavaju opasni danski tesnac. Čak i kada se Umlandfahrt46 (zaobilazni put kroz tesnac) ustaljuje, još uvek se koristi spori put između Libeka i Hamburga (duž nekoliko rečnih tokova i jedan kanal).47 Ovaj drugi put je doveo do prvenstva Libeka, jer je sva roba između Bal tičkog i Severnog mora prolazila kroz taj grad. Godine 1227. Libek dobija status carskog grada, jedinog u tom rangu istočno od Labe 48 Gradu prednost donosi i blizina rudnika kamene soli u Lineburgu nad kojima njegovi trgovci veoma rano stiču kontrolu 49 Početkom 1227 (u vreme pobede nad Dancima kod Bornheveda ), uspeh grada potvrđuju povlastice koje hanzeatski gradovi dobijaju u Flandriji (1252-1253). 1 Bilo je to čitav vek pre prvog sabora Hanze 1356. u Libeku, gde j e formalno i stvorena Hanzeatska liga.52 Ali i znatno ranije, Libek je faktički „predvodnik Hanzeatske lige [...] priznat od svih kao glavni grad trgo vačke konfederacije [...]. Grb grada - carski orao - postao je u XV veku grb same Lige”.53 ' 4l7 P. Dollinger, op. cit., str. 21. R enée Doehaerd, „А propos du m ot ’H anse'” , u: Revue du N ord, januar 1951, str. 19. P. Dollinger, op. cit., str. 10. M édit..,, 1, str. 128. P. Dollinger, op. cit., str. 177. Ibid., str. 54. f 7 Pogledati drugo poglavlje, str. 314. P. Dollinger, op. cit., str. 39. 49 Ibid., str. 148. 50Ibid., str. 39. ^ Ibid., str. 59. Ibid., str. 86. Henryk Sam sonow icz, „Les liens culturels entre les bourgeois du littoral baltique dans le bas M oyen A g e”, u: Studio m aritim a, I, str. 10-11.

90


Proizvodi sa severa i istoka - drvo, vosak, krzno, raž, žito - vredeli su samo ako su se dalje izvozili na zapad. A u drugom smeru brodovi su dovozili so, teks til i vino. Sistem, jednostavan i čvrst, sudarao se ipak sa mnogo teškoća. Upravo je njihovo prevladavanje povezalo gradski savez Hanze u celinu koja je u nečemu bila čvrsta, a u nečemu krhka. Krhkost je proizlazila iz nestabilnosti grupe od mnogo gradova (između 70 i 170), sve veoma udaljenih jedni od drugih, čiji se svi predstavnici nikada nisu okupili na generalnoj skupštini. Iza Hanze nije stajala ni država ni organizacija čvršćih pravila. Hanza se naprosto sastojala od gradova koji su ljubomorno i ponosno čuvali svoja prava, a ponekad se i međusobno tak mičili. Imali su i svoje trgovce, patricije, esnafe, flote, skladišta i nagomilano blago. S druge strane, čvrstina Hanze je bila rezultat zajedničkih interesa, potrebe da se vodi ista ekonomska politika, zajedničke civilizacije izgrađene trgovinom u jednoj od najfrekventnijih pomorskih oblasti Evrope, od Baltika do Lisabona, i najzad, zajedničkog jezika, veoma bitnog činioca jedinstva. Taj je jezik „kao os novu imao donjonemački (koji se razlikovao od jezika koji se govorio na jugu Nemačke), a bio obogaćen pozajmicama iz latinskog, estonskog (u Revalu), polj skog (u Lublinu), italijanskog, češkog, ukrajinskog, možda i litvanskog”.5 Bio je to jezik „elite moći i bogatstva, što je značilo pripadnost tačno određenoj društve noj i profesionalnoj grupi”.55 A budući da su ti trgovci-patriciji bili pokretljivi, članova porodica Angerminde, Fekinghusen, Fon Sest, Giz, Fon Zuhten bilo je svuda između Revala, Gdanjska, Libeka i Briža.56 Sve ove veze doprinose prisnosti, solidarnosti, stvaranju zajedničkih navika i zajedničkog ponosa. Snaga okolnosti čini ostalo. U Sredozemlju, sa srazmerno velikim bogatstvom, gradovi mogu delovati nezavisno i žestoko se međusobno nadmetati. Na Baltiku i Severnom moru takvo bi ponašanje bilo teže. Zarade na glomaznim teretima nisu osobite, dok su troškovi i rizik prilični. Profitna stopa je u najboljem slučaju iznosila 5%.57 Ovde je trgovac više nego igde drugde morao da računa, štedi i gleda unapred. Ključ uspeha bio je da se kontroliše i ponuda i potražnja - bilo da je reč o izvozu na Zapad ili preraspodeli uvezene robe na Is tok. Kontori (ispostave u inostranstvu) koje je podigla Hanza bili su uporišta za sve hanzeatske trgovce, bili su zaštićeni povlasticama i izuzetno branjeni, bilo da je reč o Sankt Peterhofu u Novgorodu, Deutsche Brücke u Bergenu, ili Stahlhofu u Londonu. Kao jednosezonski gosti u određenim ispostavama, Nemci su se strogo pridržavali pravila. Mladi trgovci „na šegrtovanju” u Bergenu morali su tu da provedu deset godina, uče strane jezike i trgovačke običaje, pri čemu nisu smeli da se žene. U toj ispostavi Hanze pravila donose Savet starijih, kao i dvojica starešina (alderman). Inače, osim u Brižu, gde je to bilo nemoguće, trgovac je morao da stanuje u Kontoru. Čitav je sever obuhvaćen lancem nadzora i zavisnosti. U Bergenu, uži nor veški interesi stalno su bili gaženi. S nedovoljnom sopstvenom poljoprivrednom 54 Ibid., str. 12. 55 Ibid. 56 Ibid. 57 P. Dollinger, op. cit., str. 266.

91


12. P L O V N I P R A V C I H A N Z E O K O 140 0 . G O D IN E I z I s to r ijs k o g a tla s a s v e ta F. V. P u c g e r a , 1 9 6 3 , str. 5 7

proizvodnjom, Norvežani58 su zavisili od žita koje je grad Libek uvozio iz Pomeranije i Brandenburga. Kada bi Norveška pokušala da ograniči povlastice Hanze uvodila bi se žitna blokada (kao 1284. i 1285), koja bi je brzo bacala na kolena! Budući da konkurencija uvoznog žita sprečava razvoj samodovoljne poljopriv rede, strani trgovci mogu da od Norvežana dobiju ono što traže: usoljeno meso, usoljeni ili sušeni bakalar s Lofotskih ostrva, drvo, mast, katran, krzno. Na Zapadu, gde je konkurencija oštrija, Hanza je ipak izdejstvovala povla stice U Londonu je to bilo lakše nego u Brižu. U engleskoj prestonici, Stahlhof pored londonskog mosta bio je nalik na mletački Fondaco dei Tedeschi; imao je svoja pristaništa i skladišta; hanzeatski trgovci su bili oslobođeni većine dažbina; imali su svoje sudije, a bila im je dodeljena i počasna povlastica da čuvaju icd na gradska vrata. Bogatstvo Libeka i s njim povezanih gradova dostiže vrhunac tek kasnije između 1370. i 1388; ugovorom u Stralsundu Hanza 1370. godine odnosi pobedu Ibid., str. 55. Ibid., str. 130.

92


ssese ss* * * « « «s- • - 5 3/-;,. *М М «П 1Ш «, ■ - .a . « ..t !

eattitss..- e ifi ш а и д о ш

K u ć a H a n ze u A n tv e r p e n u . N je n a k a sn a g r a d n ja u X V I v e k u (1 5 6 4 ), p o d u d a r a se s o b n o v o m h a n z e a ts k e tr g o v in e u A n tv e r p e n u . K a d lifo v a k v a re l, 1 7 6 1 (fo to Z ir o d o n )

nad kraljem Danske i zauzima neke tvrđave u danskim tesnacima;60 a 1388, posle spora sa Brižom blokadom je prisilila bogati grad i vladu Nizozemske na kapitu laciju.61 Pa ipak, iza tih kasnih uspeha naslućuju se počeci opadanja koje će ubrzo postati vidljivo. Hanzeatski trgovci su teško mogli da budu pošteđeni tokom velike krize koja je zapadni svet zahvatila u drugoj polovini XIV veka. Potražnja Zapada za proizvodima sa Baltika ostala je doduše ista i uprkos smanjenju broja stanovnika. Stanovništvo Nizozemske nije bilo ozbiljnije pogođeno epidemijom crne kuge, dok na drugoj strani povećanje flota zapadnih zemalja pokazuje da uvoz drveta ne samo da nije opao već je porastao. Ali kretanje cena na Zapadu je nepovoljno za Hanzu. Posle 1370, cene žitarica padaju, dok cene krzna padaju posle 1400, u isto vreme dok cene industrijskih proizvoda rastu. Ova suprotna kretanja dva kraka makaza nanose štetu trgovini Libeka i drugih baltičkih gradova. Kao celina, zaleđe Hanze prolazi kroz niz kriza koje podstiču jedne protiv drugih vladare, plemiće, seljake i gradove. Ubrzo dolazi i do pada proizvodnje u dalekim rudnicima zlata i srebra u Mađarskoj i Češkoj.63 Konačno nastaju ili se

98.

60Ibid., str. 95. 61 Ibid., str. 100-101. 62 Marian M alow ist, C roissance e t régression, en Europe, XIVe-X V I I e siècles, 1972, str. 93, ‘ 63 P. Dollinger, op. cit., str. 360.


obnavljaju teritorijalne države: Danska, Engleska, Nizozemska, preustrojena pod burgundskom dinastijom Valoa, Poljska (koja je 1466. odnela pobedu nad vitezo vima Tevtonskog reda), Rusija pod Ivanom III koji je 1476. oduzeo nezavisnost Novgorodu. Staviše, engleski, holandski i trgovci iz Nirnberga prodiru u pro stor Hanze. - Neki gradovi pružaju otpor: Libek se odupro Englezima 1470-1474; drugi su odabrali sporazum s došljacima. Nemački istoričari su objašnjavali opadanje Hanze političkom nezrelošću Nemačke. Eli Hekšer se ne slaže s njima iako ne daje objašnjenje za to.66 U vreme kada gradovi vladaju svetom, zar nije moguće da je snažna nemačka država sputavala hanzeatske gradove barem koliko im je i pomagala? Njihovo opadanje izgleda d a je posledica susreta njihove nešto slabije razvijene ekonomije sa već živom ekonomijom Zapada. U evropskim razmerama, Libek svakako nije u istoj ravni sa Venecijom i Brižom. Između živog Zapada i manje živog Istoka, hanzeatska društva su priklonjena elementarnoj vrsti kapitalizma. Njihova ekono mija se koleba između trampe i novca; nedovoljno se oslanja na kredit, a srebrni novac dugo ostaje jedino sredstvo plaćanja. Sve su to slabosti čak i u okvirima ta dašnjeg kapitalizma. Veoma ozbiljna kriza kasnog XIV veka mogla je teško da pogodi samo privrede u lošem stanju. One najsnažnije ostaće donekle pošteđene. D ru g i p o l privlačenja: italijanski gradovi Islam nije u VII veku odjednom osvojio Sredozemlje. E. Eštor tvrdi da je krizćHzazvana uzastopnim talasima invazija muslimana očistila mora od trgo vine. Pa ipak, u VIII i IX veku trgovina ponovo oživljava. Sredozemnim morem opet plove brodovi, a od toga obalski živalj, i bogat i siromašan, ima koristi. Na obalama Italije i Sicilije cvetaju mala pristaništa - ne samo Venecija, koja je još uvek beznačajna, već deset ili dvadeset malih Venecija. Istaknuto mesto ima Amalfi, gradić u kome na malom prostoru između planina i mora jedva da ima mesta za luku i kuće, a kasnije i katedralu. Uspon Amalfija, na prvi pogled neshvatljiv, objašnjava se njegovim rano uspostavljenim i povlašćenim ve zama s islamskim krajevima kao i siromaštvom njegovog neplodnog zaleđa koje prisiljava gradić da se svom snagom upusti u pomorske poduhvate.6 Sudbina tih malih luka odlučuje se na stotine milja daleko od njihovih obala. Uspeh za njih znači ostvariti kontakt sa bogatim oblastima Sredozemlja islamskim gradovima ili Carigradom - domoći se zlatnog novca,70 egipatskih ili M alowist, op. cit., str. 133. 66Ibid., str. 105. .... R Heckscher, D e r M erkantilism us, prevod na španski jezik: La E poca m ercantilista, 1943, str. 311. 68 H istoire des p rix e t des salaires dans I 'Orient m édiéval, 1969. str. 237. Robert-Henri Bautier, „La marine d’Am alfi dans le trafic méditerranéen du X IV e siècle, à propos du transport du sel de Sardaigne u: Bulletin philologiqu e e t historique du C om ité des Ira va u x h isto riq u es e t scientifiques, 1959, str. 183. M. del Treppo, A. Leone, Am alfi m edioevale, 1977. D elo koje se suprotstavlja tradicionalnoirnmvatanju o Amalfiju kao isključivo trgovačkom mestu. M. Lombard, nav. cl., u: Annales E. S. C., 1947, str. 154 i dalje.

94


P o g le d iz v a z d u h a n a A m a lfi ste šn je n izm e đ u m o ra i p la n in a (P u b li A e r e fo to )

sirijskih dinara, da bi se njime kupovala skupocena vizantijska svila i preproda vala na Zapadu u „trostranoj” trgovini. Drugim recima, Italija je još uvek siro mašna „periferna” oblast, koja drugima nudi svoje usluge kao snabdevač drvetom, žitom, lanenim platnom, solju i robovima koje nabavlja u evropskoj unutrašnjosti. Sve se to dešava pre krstaških pohoda, pre sukoba između hrišćanstva i islama. Takva delatnost oživljava italijansku ekonomiju, koja je zapala u dremež posle propasti Rimskog carstva. U Amalfiju se razvija novčana ekonomija: beležnički spisi svedoče o tome da su gradski trgovci kupovali zemlju za zlatni novac već u IX veku.71 Između XI i XIII veka pejsaž onog što se naziva amalfitanskim valle se menja: na sve strane niču stabla kestena, vinogradi, maslinjaci, agrumske biljke. Mlinova je sve više. Amalfitanske tablice (Tavole Amalfitane) postaju go tovo najznačajniji pomorski zakonik hrišćanskog Sredozemlja, znak sve većeg međunarodnog uticaja grada. Ali Amalfi nije pošteđen ni nevolja: 1100. osvajaju ga Normani; dva puta zaredom, 1135. i 1137, opljačkali su ga Pizanci; i naposletku 1343. donji deo grada biva uništen talasom plime. Iako ostaje prisutan na moru, Amalfi gubi mesto u glavnom toku istorije.7 Posle 1250. njegova trgovina opada, možda na samo trećinu onog što je bila između 950. i 1050; rastojanja koja prevaljuju njegovi brodovi neprekidno se smanjuju, sve dok se ne svedu na plo vidbu nekoliko desetina jedrenjaka, saeta i brigantina duž obala Italije. 71 Armando Citarella, „Patterns in M édiéval Trade: The Com m erce o f Am alfi before The Crusades”, u: Journal o f Econom ic H istory, dec. 1968, str. 533 i broj. 6. “ R.-H. Bautier, nav. cl., str. 184.

95


^ Prvi koraci Venecije su potpuno isti. Već 869. godine dužd Justinijan Partečipacio ostavlja za sobom 1 200 libri u srebru, u to doba značajnu svotu.73 Kao što je Amalfi ležao u praznom prostoru između planina, Venecija je na šezdesetak ostrva, što većih što manjih, bila neobičan svet i svakako neudobno sklonište: nije bilo izvora vode, hrane, već samo obilje soli! Za Venecijanca se govorilo: „Non arat, non seminat, non vendemiat” (ne ore, ne seje, ne žanje).74 Dužd Đovani Soranco 1327. za svoj grad kaže da je „sagrađen na moru, bez vinograda i bez obrađenog polja”. To je grad sveden na ono neophodno, lišen svega što nije is ključivo urbano, koji da bi preživeo mora sve da kupuje: pšenicu i proso, raž, živu stoku, sir, povrće, vino, ulje, drvo i kamen, pa čak i vodu za piće! Čitavo stanov ništvo grada živi izvan „primarnog” sektora, koji postoji i u predindustrijskim gradovima. Sve delatnosti Venecije pripadaju onom što bi ekonomisti danas naz vali sekundarnim i tercijarnim sektorom. Reč je o industriji, trgovini, uslužnim delatnostima - oblastima u kojima je cena rada viša nego u poljoprivedi. To znači drugima prepustiti najmanje profitabilne zadatke, što doprinosi stvaranju debalansa koji će iskusiti svi veliki gradovi: Firenca, iako poseduje mnogo obradivog tla, uvoziće žito sa Sicilije već u XIV i XV veku, dok će obližnje brežuljke pre kriti vinovom lozom i stablima maslina; Amsterdam se u XVII veku snadbeva pšenicom i raži s Baltika, mesom iz Danske i haringama uhvaćenim u blizini Doger Banka. Ali gradovi Venecija, Amalfi i Đenova —od kojih nijedan nema pravu teritoriju - od samog su početka osuđeni na takav život jer nemaju drugog izbora. U IX i X veku, kada počinje da se oblikuje mletačka trgovina sa inostranstvom, Sredozemlje je podeljeno između Vizantije, islamskog sveta i zapad nog hrišćanstva. Na prvi pogled kao da će Vizantija postati centar ekonomije-sveta koja se obnavlja. Pa ipak, opterećena prošlošću, Vizantija ne pokazuje neki značajniji borbeni duh.76 Islam, osvajajući Sredozemlje, Indijski okean, dopirući čak i do Kine, što čini karavanima i brodovima, stiče prvenstvo nad starom me tropolom grčkog carstva. Da li će islam preuzeti vodstvo? Neće, jer je Vizantija i dalje prepreka, i to zahvaljujući starom bogatstvu, iskustvu i autoritetu u svetu koji se slabo obnavlja zbog stapanja gradova, to jest težine koja se ne može lako premeštati. Italijanski gradovi, Đenova, Piza, Venecija, postupno se uvlače u prostore između dominantnih ekonomija. Sreća za Veneciju je bila to što nije morala, kao Đenova i Piza, da pribegava sili ni pirateriji da bi sebi obezbedila mesto pod sun cem. Pod hipotetičkom vlašću grčkog carstva, Venecija može lakše nego bilo ko drugi da prodre na ogromno ali slabo branjeno vizantijsko tržište. Ona carstvu čini mnoge usluge, pa čak doprinosi njegovoj odbrani. Za uzvrat dobija izuzetne povlastice. Pa ipak, uprkos razvoju određene vrste „kapitalizma”, ostaje skro13 R. S. Lopez, op. cit., str. 94. Y. Renouard, op. cit., str. 25, napomena 1. - Elena C. Skrzinskaja, „Storia della Tana”, u: Studi veneziani, X , 1968, str. 7, In m ari constituta, caret to ta liter vineis atque cam pis. M. Canard, „La Guerre sainte dans le m onde islam ique”, A ctes du IIe C ongrès des sociétés savan tes^ 'A friqu e du Nord, Tlem cen, 1936, u: II, str. 605-623. ' Hrisovuljom A lekse Komnena iz maja 1082. M lečani su oslobođeni svakog plaćanja (H Pirenne, op. cit., str. 23).

96


man grad. Vekovima je Trg sv. Marka zakrčen vinovom lozom, stablima i privre menim građevinama; podeljen je kanalom, na čijoj je severnoj strani voćnjak (otud i ime Brolo, voćnjak, koje je to mesto zadržalo i pošto je postalo stecište plemića i centar političkih intriga i kleveta).78 Ulice su bile od nabijene zemlje, a mostovi, kao i kuće, od drveta, tako da je grad u razvoju, plašeći se požara, na ostrvo Murano proterao staklarske peći. Sve je više znakova ekonomske ak tivnosti: kuje se srebrni novac, zajmovi se ugovaraju u perperima (zlatnom vizantijskom novcu). Trampa ipak opstaje, kreditne stope su vrlo visoke (de quinque sex, to jest 20%), a drakonski uslovi vraćanja duga svedoče o malim količinama gotovine u opticaju, kao i još uvek skromnoj privrednoj delatnosti. Ne bismo ipak smeli da budemo suviše kategorični. Povest Venecije je pre XIII veka obavijena gustom maglom. Istoričari tu imaju podeljena mišljenja, isto kao što oni koji se bave antikom nisu saglasni kada je reč o počecima Rima. Tako je, na primer, verovatno da su jevrejski trgovci iz Carigrada, s Eubeje i Krita ve oma rano dolazili u luku i grad Veneciju, mada ostrvo zvano Đudeka, uprkos svom imenu, nije uvek mesto gde borave.80 Slično tome, više je nego verovatno da su u vreme kada su se u Veneciji sreli Fridrih Barbarosa i papa Aleksandar III (1177), već postojale trgovačke veze između Nemačke i grada svetog Marka, kao i da je srebro iz nemačkih rudnika igralo u Mlecima značajnu ulogu u nadmetanju 81 sa vizantijskim zlatom. Ali, da bi Venecija postala to što jeste, morala je da osigura nadzor nad lagu nama, obezbedi slobodan prolaz rečnim tokovima koji u toj oblasti izlaze u Jad ransko more, kao i da oslobodi Brenerov prolaz za sebe (koji je do 1178. nadzi rala Verona).82 Morala je da uveća svoju trgovačku i ratnu flotu, a Arsenal, koji je počeo da se gradi 1104,83 da pretvori u neosporno središte moći. Time će Jadran postepeno postajati „njen zaliv”. Takođe je morala i da neutrališe svoje suparnike - gradove Komakio, Feraru i Ankonu, a na drugoj obali (altra sponda) Jadrana, Split, Zadar, Dubrovnik. Da i ne govorimo o suparništvu sa Đenovom, koje počinje veoma rano. Venecija će morati da stvori poreske, finansijske, monetarne, upravne i političke institucije, dok će bogati Venecijanci („kapitalisti’ kako ih Đorđo Grako84 naziva u svojoj revolucionarnoj knjizi o počecima Venecije) mo rati da se dokopaju vlasti, što se i dogodilo odmah nakon vladavine poslednjeg autokratskog dužda Vitala Mikielija (1172).85 Tek će tada zaista početi da se na ziru obrisi velike Venecije. 78 Giuseppe Tassini, C uriosità veneziane, 1887, str. 424. 79 Gino Luzzatto, Studi di storia econom ica ven ezian a, 1954, str. 98. 80 Benjamin David, „The Jewish M ercantile Settlement o f the 12th and 13th Century Vemce: Reality or Conjecture?” u: A. J. S R eview, 1977, str. 2 0 1 -2 2 5 . 81 W olfgang von Stromer, „Bernardus Tauronicus und die Geschäftsbeziehungen zw ischen der deutschen Ostalpen und Venedig vor Gründung des Fondaco dei Tedeschi”, u: G razer Forschun gen zu r W irtschafts-und Sozialgeschichte, III. 82 G. Luzzato, op. cit.. str. 10. 83 Ibid., str. 3 7 -3 8 . 84 Giorgio Gracco, Società e stato nel m edioevo veneziano (secoli X II-XIV), 1967. 85 Heinrich Kretschmayr, G eschichte von Venedig, 1 9 6 4 ,1, str. 257.

97


Izvan je sumnje da su izuzetno smeli krstaški ratovi podstakli trgovački po let hrišćanskih zemalja i Venecije. Ljudi sa severa kreću u Sredozemlje, dolaze u Italiju na konjima, nude da plate put u Svetu zemlju na brodovima italijanskih gradova, ostavljaju sav svoj novac plaćajući troškove. U brodogradilištima u Pizi, Đenovi i Veneciji počinju da se grade ogromni brodovi. Hrišćanske države nalaze svoje mesto u Svetoj zemlji, otvaraju prolaz prema Istoku i njegovoj izuzetno cenjenoj robi. biberu, začinima, svili, lekovitim travama. Stvarna prekretnica za Veneciju je strašni Četvrti krstaški rat,86 koji je počeo zauzimanjem Zadra (1203), a završio se pustošenjem Carigrada (1204). Do tada je Venecija bila parazit Vizantijskog carstva, koji ga je iznutra izjedao. Carstvo je sada postalo skoro njeno vlasništvo. Slomom Vizantije su se okoristili i svi ostali italijanski gradovi; oni su slično iskoristili i mongolsku invaziju kojom je posle 1240. otvoren direktan ko pneni put od Crnog mora do Kine i Indije, koji je korišćen stotinak godina i imao nezamenljivu prednost d a je zaobilazio islamsku prepreku.87 Tako je ojačalo i su parništvo između Đenove i Venecije u životno važnim vodama Crnog mora i, na ravno, u Carigradu. Istina je da krstaški pohodi gube svoju snagu i pre smrti Luja Svetog 1270. kao i da muslimani, ponovnim zauzimanjem Akre 1291. osvajaju poslednje značajno hrišćansko uporište u Svetoj zemlji. Pa ipak, ostrvo Kipar, glavna stra teška tačka, i dalje štiti hrišćanske trgovce i mornare u morima Levanta89 Sredo zemno more, koje je već bilo pod vlašću hrišćana, ostaje to u celosti, čime se potvrđuje prevlast italijanskih gradova. Početak kovanja zlatnog novca90 u Fi renci 1250, u Đenovi još ranije, a u Veneciji 1284. označava početak ekonomskog oslobođenja Italije od islamskih dinara, ali je i potvrda njene snage i moći. Štaviše, gradovi bez teškoća upravljaju teritorijalnim državama: Đenova obnavlja grčko carstvo Paleologa (1261) i pomaže Aragoncima da preuzmu Siciliju (1282). Braća Vivaldi polaze iz Đenove, dva veka pre Vaska de Game, da traže put oko Rta dobre nade. I Đenova i Venecija imaju kolonijalna carstva. Ipak, izgledalo je da će Đenova prigrabiti vrhovnu vlast kada je zadala smrtni udarac Pizi u bici kod La Meliore (1284), a u septembru 1298. uništila venecijanske galije blizu Korčule na Jadranskom moru. Postoji i priča d a je tada zarobljen Marko Polo.92 Dok se XIII vek primiče kraju, sve izgleda kao da će konačnu i potpunu pobedu izvojevati grad svetog Đorđa. Uprkos svemu, kao pobednik izlazi Venecija. Bitno je, međutim, da se od sada bitka u Sredozemlju ne vodi više između hrišćanstva i islama, već između jj®W. H eyd, H istoire du com m erce du L evant au M oyen Age, 1936, str 173 N ije tako strašno prema Donaldu E. Quellern i Geraldu W. Doryju, „Som e Arguments in D elen se o f the Venetians on the Fourth Crusade", u: The Am erican H istorical Review, br 4 oktobar 1976, str. 7 1 7 -7 3 7 . gg R. S. Lopez, op. cit., str. 154 i dalje. T ■ M as'Latrie, H istoire de l ’île de Chypre sous le règne des prin ces de la m aison de Lusignan, 1861,1, str. 511. O kovanju novca pogledati drugu knjigu, str. 170. 92 Richard Hennig, Terrae incognitae, 1950-1956, III, str. 109 i dalje. M išljenje koje F. Borland! odbacuje „A llé origini del libro di M arco P olo”, u: Studi in onore di Am intore Fanfam, 1 9 6 2 ,1, str. 135.

98


mnogo italijanskih trgovačkih i poslovnih gradova koji su se razvili zahvaljući napretku pomorstva u celoj severnoj Italiji. A u toj borbi glavna su nagrada biber i začini s Levanta, značajna roba i daleko izvan Sredozemlja. To i jeste glavna prednost italijanskih trgovaca na prostoru severne Evrope koji se razvija u isto vreme kada dolazi do preporoda zapadnog Sredozemlja. Sajm ovi u Šam panji kao m eđudogađaj Istovremeno i polako nastaju dve glavne ekonomske zone - Nizozemska i Italija. A između ta dva pola, između te dve potencijalne „središnje zone” postoji vek sajmova u Šampanji. U tom ranom razdoblju evropske ekonomije-sveta ne pobeđuje ni jug ni sever (koji se međusobno ni ne nadmeću). Ekonomsko središte je dugi niz godina na sredokraći između dva pola, u pokrajinama Šampanja i Bri. Tu se svaka dva meseca, na smenu, održavaju sajmovi koji kao da svojim radom žele da zadovolje i sever i jug Evrope.93 „Prvo u januaru održava se sajam u Lanjiju-sir-Marn; zatim, u utorak pred polovinu uskršnjeg posta, sajam u Barasir-Ob; u maju, prvi sajam u Provenu, poznat kao sajam svetog Kirijaka; u junu ’topli sajam’ u gradu Troa; u septembru drugi sajam u Provenu ili sajam svetog Ajula i, konačno u oktobru ’hladni sajam’ u Troa”.94 Poslovni ljudi i trgovci se sada okupljaju u više gradova. Ovaj „satni” mehanizam koji postoji od XIII veka ipak nije novina, jer su mu uzor najverovatnije bili stari sajmovi u Flandriji. 3 Preuzet je i preustrojen lanac već postojećih regionalnih tržišta.96 Tako je šest sajmova u Šampanji i Briju u trajanju po dva meseca pokrivalo čitavu godinu i stvaralo „stalnu pijacu”97 koja u to doba nije imala pravog supar nika. Ostaci starog grada Provena svedoče o veličini njegovih nekadašnjih skla dišta. Koliko su sajmovi bili čuveni kaže i izreka „ne znati kad su sajmovi u Šam panji” koja znači ne znati ono što je svakom poznato.98 Sajmovi su sastajališta cele Evrope, svega onog što mogu ponuditi sever i jug. Trgovački karavani se su sreću u Šampanji i Briju, gde dolaze uredno i pod zaštitom, pomalo nalik na kamilje karavane koji na putu ka Sredozemlju prolaze kroz nepregledne pustinje is lamskog sveta. Ta putovanja mogli bismo da prikažemo i na karti. Jasno je da su sajmovi u Šampanji doneli procvat velikom broju porodičnih radionica u kojima se izrađuje laneno i vuneno platno, od Sene i M arne pa do Brabanta. Te se tkanine šalju na jug, prevoze kroz čitavu Italiju, a zatim putuju raznim pravcima na Sredozemnom moru. Beležnički spisi govore o prolazu tekstila sa severa kroz Đenovu još u dru goj polovini XII veka U Firenci je za bojenje sirovog platna sa severa zadužen 93 Elizabeth Chapin, L es Villes de fo ire s de Cham pagne des origines au début du XIVe siècle, 1937, str. 107, br. 9. ' 94 Henri Pirenne, op. cit., I, str. 295. 95 H. Laurent, op. cit., str. 39. 96 Robert-Henri Bautier, „Les foires de Champagne”, u: Recueil Jean Bodin, V, 1953, str. 12. 97 H. Pirenne, op. cit.,r str. 89. 98 Félix Bourquelot, Etude su r les fo ire s de Cham pagne, 1 8 6 5 ,1, str. 80. 99 Hektor Ammann, „Die Anfänge des Aktivhandels und der Tucheinfuhr aus N ordw esteu ropa nach dem M ittelm eergebiet”, u: Studi in onore di A rm ando Sapori, str. 275.

99


Arte di Calimala, 100 esnaf u kome su okupljeni najbogatiji trgovci u gradu. U isto vreme iz Italije dolaze biber, začini, lekarije, svila, gotov novac i krediti. Iz Vene cije i Đenove roba putuje morem do Eg-Morta, a nastavlja put dugim dolinama Rone, Sone i Sene. Kopneni putevi prelaze Alpe, a među njima je Via Francigena (francuski put) koja Sijenu i mnoge druge gradove povezuje s udaljenom Francu skom. Iz Astija ~ u Lombardiji, polaze prevoznici i mnoštvo sitnih trgovaca, zelenaša i prodavača starih stvari. Na zapadu će ime Lombarđanin postati sinonim za (neomiljene) vlasnike zalagaonica. Tim saobraćajnim kanalima putuje i roba iz francuskih pokrajina, iz Engleske, Nemačke i sa Pirinejskog poluostrva, odakle stiže starim hodočasničkim putem iz Santjaga de Kompostele. 3 Novina sajmova u Šampanji nije toliko obilje robe koliko trgovina novcem i rano korišćenje kredita. Sajam se uvek otvarao prodajom sukna a četiri prve sed mice bile su namenjene robnoj trgovini. Naredni, drugi mesec bio je vreme menjača novca. Ovi naizgled skromni ljudi bi u određeni dan podizali svoje dućane ,,u Provenu, u gornjem gradu na starom trgu pred crkvom svetog Teobalda”, i l i u Troa, u Srednjoj ulici i oko pijace začina pored crkve svetog Jovana od Trga”. Međutim, upravo ovi menjači, obično Italijani, daju ton sajmu. Op rema im se sastoji od „stola pokrivenog platnom”, terazija i nekoliko „vreća sa polugama ili kovanim novcem”.105 Sve prolazi kroz njihove ruke: poravnavanje prodaje i kupovine, prenosi plaćanja s jednog sajma na drugi, pozajmice plemićima i vladarima, isplata menica čiji rok dospeća pada u vreme sajma, kao i iz davanje novih koje se šalju na neko drugo mesto. Dakle, sve novine i sve međuna rodne poslove na sajmovima u Šampanji kontrolišu, na licu mesta ili iz daljine, italijanski trgovci čije su firme često ogromne, poput Magna Tavole porodice Buonsinjori, pravih „Rotšilda” iz Sijene. 6 To već najavljuje kasnija događanja na sajmovima u Ženevi i Lionu: itali janski kreditori moći će da putem ovih međunarodnih sajmova iskorišćavaju og romno tržište zapadne Evrope, a zaradu ostvaruju u gotovom novcu. Nisu li se up ravo radi iskorišćavanja čitavog evropskog tržišta, sajmovi u Šampanji ustanovili ne u privrednom središtu, sto je začelo severna Italija, već u blizini kupaca i doba vljača sa severa? Ili su morali da se održavaju u Šampanji jer se središte kontinen talne trgovine, posle XI veka, premestilo ka oblastima snažnije industrije na severu? Kako bilo da bilo, sajmovi u Šampanji održavaju se uz spoljnu ivicu te proizvodne zone: Pariz, Proven, Šalon, Rems su još u XII veku središta proiz vodnje tkanina. S druge strane Italija, prvak u XIII veku, ostaje trgovačka zemlja najrazvijenih poslovnih veština. Ona kroz Evropu uvodi kovanje zlatnog novca, menice, kreditiranje, dok vlastitu industriju razvija tek u idućem veku, odnosno

100 Nije poznato poreklo tog imena. M ožda je reč o ulici u Firenci s tim im enom , gde su bi skladišta Arte di Calimala (D izionario enciclopedico italiano). 1 M édit., I, str. 291. i102 ло Ibid. H. Laurent, op. cit., str. 80. Henri Pigeonneau, H istoire du com m erce de la France, I, 1885, str. 2 2 2 -2 2 3 105 Ibid. 106 Mario Chiaudano, „I Rothschild del Duecento: la Gran Tavola di Orlando Bonsignori”, u: Bulletino senese di sto ria p a tria , VI, 1935.

100


Lübeck

.ondres !inchestst •

Franctat Trêves

»N urem berj

Sliasiiouig • AajsbeuH) “ч

Chantes •

Bat-s Aute

T V * uV Troyes

U M a n s»

{ Bewnçon lausaftn»

'Genève. Venis«

Clermom

Valence Gênes

Bouleau*

Montauban

Urfcine

Nîmes, Marseille

Toulouse » Santiago

Раше

Sie*ne

îtabenne Paropeiune

» Palentra

Gerone Urida *

Barcelone

13. GRADOVI U DODIRU SA SAJMOVIMA U ŠAMPANJI (XII i XIIIVEK) O v a k a r ta p o k a z u je p r iv r e d n u stru k tu ru i b ip o la r n o s t E v r o p e u X III veku , u s r e d s r e đ e n e na N iz o z e m s k u n a s e v e r u i I ta liju n a ju g u (iz H. A m a n , u: H e s s ic h e s J a h r b u c h f ü r L a n d e s g e s c h ic h te , 8, 1 9 5 8 )

101


posle krize XIV veka.107 U međuvremenu su joj sukna sa severa neophodna za tr govinu na Levantu, koji joj je glavni izvor bogatstva. Te su prinude bile značajnije nego liberalna politika šampanjskih grofova, o kojoj često govore istoričari.1 8 Istina je da su trgovci uvek tražili veće slobode, što im je i davao grof Šampanje (koji je uprkos sizerenskom odnosu prema fran cuskom kralju bio takoreći nezavisan). Iz istih razloga su sajmovi u grofoviji Flandtiji bili popularni među trgovcima10^ koji uvek nastoje da izbegnu opasnosti i neprijatnosti kojima ih redovno opterećuju suviše moćne države. Pitanje je ipak da li je zauzimanje Šampanje od Filipa Smelog (1273) i njeno pripajanje francuS^°^. Filipa Lepog (1284)11 zadalo smrtni udarac sajmovima. Oni su iz različitih razloga počeli da slabe u poslednjim godinama XIII veka, koji im je do tada bio veoma naklonjen. Slabljenje trgovine pogodilo je najpre robu; kreditne operacije su se i dalje uspešno obavljale sve do 1310—1320.111 Ti se datumi podudaiaju s nizom kriza različitog trajanja i žestine, koje u to vreme pogađaju čitavu Evropu, od Firence do Londona, a koje najavljuju, zajedno s epidemijom crne kuge, recesiju u XIV veku. Iako su krize ozbiljno ugrozile sajmove, ovima je dodatni udarac zadalo us postavljanje, krajem XIII i početkom XIV veka, veoma konkurentne stalne po morske veze između Sredozemnog i Severnog mora kroz Gibraltar. Prvu redovnu vezu uspostavlja 1277. đenovska trgovačka flota. Nešto kasnije priključuju se os tali sredozemni gradovi. Otprilike u isto vreme razvija se još jedan trgovački pravac, sada kopneni: zapadni alpski prelazi, Mon-Senis i Simplon, gube na značaju u odnosu na istočne prelaze, Sveti Gothard i Brener. Godine 1237. gradi se most preko reke Rojs i tako otvara prelaz Sveti Gothard,112 čime „nemački zemljouz” stiče prvenstvo. Nemačka i centralna Evropa tada doživljavaju procvat praćen razvojem rudnika srebra i bakra, napretkom poljoprivrede, otpočinjanjem proizvodnje parhetnih tkanina, razvojem pijaca i sajmova. Nemačkih trgovaca ima po svim zemljama Zapada kao i u baltičkoj oblasti, po istočnoj Evropi, kao i na sajmovima u Sampanji i u Veneciji, gde se 1228. osniva Fondaco dei Tedeschi,113 Da li mogućnost slanja robe preko Brenerovog prelaza objašnjava činjenicu d a je Venecija dugo čekala (do 1314) da se povede za Đenovljanima i uvede po morske veze sa Brižom? Po značaju koji u trgovini s Levantom ima srebro, jasno je da su italijanski gradovi veoma zainteresovani za proizvodnju u nemačkim rud nicima srebra. U gradovima Gornje Nemačke i Rajnske oblasti uskoro se usposta vlja* gusta mreža menjačkih kuća, a one imaju istu ulogu kao trgovci-bankari u 107

•

]0„ R.-H. Bautier, op. cit., str. 47. 1 0 9 F' Bourquel°t, °P- cit., I, str. 66. H. Laurent, op. cit., str. 38. . Ibid., str. 117-118. 11? R.-H. Bautier, op. cit., str. 45-46. 1951 str 4 2 ^ Chom el, Jean Ebersolt, Cinq Siècles de circulation internationale vue de Jougne, 113 Pogledati str. 102.

102


Brižu i Šampanji.114 Mreža pomorskih i kopnenih puteva doprinosi potiskivanju starog trgovačakog sastajališta u Francuskoj. Ponekad se tvrdi da su sajmovi u Šampanji pretrpeli udarac od „trgovačke revolucije”, u vreme kada trgovci počinju da ostaju u dućanima ili konforima, a poslove poveravaju predstavnicima u inostranstvu i prevoznicima. Trgovci sada poslovima mogu da upravljaju iz daljine, zahvaljujući usavršenim računovodstve nim postupcima i obilnoj prepisci kojom se prenose vesti, uputstva i žalbe. Pa ipak, poslovna saradnja dvojice partnera, jednog koji je putovao i drugog koji je ostajao kod kuće, bila je poznata i znatno pre sajmova u Šampanji. Uostalom, ko je sprečavao da se novi postupci ne koriste i u Provenu i u Troa? F rancuska propušta priliku Da li je moguće proceniti koliko je napredak sajmova u Šampanji koristio Francuskoj, a posebno Parizu? To što je francusko kraljevstvo, sa jasnim političkim strukturama još od vla davine Filipa Avgusta (1180-1223), postalo neosporno najuspešnija evropska država još i pre vladavine Luja Svetog (1226-1270), jeste rezultat opšteg napretka Evrope, ali i činjenice da se težište evropskog sveta našlo na jedan ili dva dana putovanja od francuske prestonice. Pariz je postao glavni trgovački cen tar koji će svoj značaj zadržati do XV veka. Grad je iskoristio to što je u blizini živeo veliki broj poslovnih ljudi. U isto vreme Pariz postaje sedište institucija francuske monarhije i gradi mnoštvo raznih spomenika. Već poseduje najznačaj niji univerzitet u Evropi, prirodno mesto za naučnu revoluciju do koje dolazi posle ponovnog otkrivanja Aristotela. Tokom „velikog stoleća” [XIII], piše Augu sta Guco „svi su pogledi uprti u Pariz. Mnogo Italijana studira u Parizu, a neki su i profesori, na primer, sveti Bonaventura i sveti Toma.115 D a je to ,,vek Pariza može se naslutiti iz naslova knjige Đuzepa Tofanina, istoričara humanizma, knji ge o kojoj se mnogo raspravljalo - „Vek bez Rima” {II Secolo senza Roma). Gotička arhitektura, ta francuska tvorevina, širi se iz pariške oblasti, a sijenski trgovci koji posećuju sajmove u Šampanji nisu jedini koji načela te umetnosti do nose u domovinu. A kako takve stvari idu obično zajedno, bilo je to i razdoblje kada francuske komune (communnes) počinju da se potvrđuju. U Sisi-an-Briju, Boasiju, Orliju i drugim mestima pariške oblasti, između 1236. i 1325, uz pomoć kraljevske vlasti dolazi do brzog oslobođenja seljaka.117 U doba Luja Svetog Francuska preuzima i vodstvo krstaških ratova u Sredozemlju - što je značilo i da ima počasno mestu među hrišćanskim državama. 114 W olfgang von Stromer, „Banken und Geldmarkt: die Funktion der W echselstuben in Ober deutschland und den Rheinlanden'’, Prato, 18. april 1972, 4. sedm ica F.-Datini. Auguste G uzzo, Introduction au Seconda C olloquio su ll’età d e ll’ U m anesim o e d el Rinascim ento in F rancia, 1970. 116 Giuseppe Toffanin, II Secolo senza Rom a, Bologna, 1943. : 117 Guy Fourquin, Les C am pagnes de la région parisienne à la fin du M oyen A ge, 1964, str. 161-162.

103


Sajmovi u Šampanji ipak su bili samo jedna epoha u istoriji Evrope i Fran cuske. To je bilo prvi i poslednji put da je evropsko privredno zdanje usredsređeno na niz sajamskih gradova - i to u samom srcu kontinenta. Bilo je to i prvi i poslednji put da se ekonomsko središte Zapada nalazi na tlu Francuske. Te pred nosti, koju je Francuska imala pa izgubila, njeni vladari nisu ni bili svesni.118 Pod poslednjim Kapetovcima dolazi do potiskivanja Francuske u pozadinu, a to stanje će se održavati dugi niz godina. Razvoj severno-južnih putnih pravaca između Nemačke i Italije, pomorska veza između Sredozemnog i Severnog mora, čak i pre kraja XIII veka, stvaraju postojani tok kapitalizma i modernosti, koji okružuje Francusku podalje od njenih granica. Izuzev Marselja i Eg-Morta, krupna trgo vina i kapitalizam gotovo da su izvan francuskog tla, koje će biti delimično otvo reno za krupnu međunarodnu trgovinu samo tokom i neposredno nakon nevolja i oskudica Stogodišnjeg rata. Ali nije li, isto kao i francuska ekonomija, i sama teritorijalna država isti snuta iz igre, i to znatno ranije od recesije koja će se podudarati sa Stogodišnjim ratom? D a je francusko kraljevstvo uspelo da održi svoju snagu i povezanost, italijanski kapitalizam verovatno ne bi mogao da deluje tako slobodno. S druge strane, novi tokovi kapitalizma značili su stvaranje tako snažnog monopola u korist italijanskih i nizozemskih građova-đržava, da su teritorijalne države u na stanku, Engleska, Francuska i Španija, nužno tu trpele.

KASNI USPON VENECIJE Francuska je u Šampanji propustila priliku. Ko će je iskoristiti? To neće biti ni flandrijski sajmovi, ni Briž (suprotno tvrdnjama Lamberta Inkarnatija119), uprkos osnivanju berze 1309. godine. Brodovi, trgovci, skupocena roba, novac, kre diti, sve to u Briž dolazi, kao što smo videli, prevashodno s juga. A „kreditori su”, kako sam Lamberto Inkarnati kaže,120 „uglavnom Italijani”. Bilans Nizozemske sve do kraja XV veka, a možda i kasnije, daje prednost južnjacim a.121 Da je težište ostalo na sredokraći između ladrana i Severnog mora, ono bi se moglo smestiti, na primer, u Nirnbergu, gde se ukršta desetak glavnih puteva, ili u Kelnu, najvećem nemačkom gradu. Ali to što Briž ili neki drugi centar ravno pravan sajmovima u Šampanji nije preuzeo tu ulogu, možda znači da Italija više nije trebalo da gleda ka severu kada je već u Firenci, Milanu i dmgde razvila in dustrijska središta koja su njenim trgovcima nadohvat ruke. U Firenci, čija je za natska delatnost dotada pretežno usmerena na bojenje sirovog platna sa severa, Arte della Lana (vunarski esnaf) polako potiskuje Arte di Calimala (bojadisarski esnaf). Industrijski razvoj Firence je nagao i spektakularan. 118

V • • , Važan je ipak pokušaj Filipa VI Valoa da obnovi povlastice sajm ovim a u Šampanji, u ra zdoblju 1344-1349. Pogledati M. de Laurièrs, Ordonnances des rois de France, 1729, II, str. 200, 234, 305. Вапса e m oneta dalle C rociate alla R ivoluzione fran cese, 1949, str. 62.

121

~ Raym ond de Roover, „Le rôle des Italiens dans la formation de la banque moderne” u: Revue de la banque, 1952, str. 12 ‘

104


Drugi činilac je recesija koja je godinama unapred pripremala put strašnoj epidemiji crne kuge i velikom padu ekonomske aktivnosti koji će uslediti. Kriza i promena smera kretanja, kao što smo videli,122 dovode do rastakanja postojećih sistema, uništenja najslabijih i srazmernog jačanja najsnažnijih, iako kriza ni ove potonje neće sasvim poštedeti. Italija je, kao i druge zemlje, bila uzdrmana olu jom; dostignuća i uspeha sve je manje. U slučaju Italije, nužnost obraćanja vlasti tim resursima, značilo je ponovno oslanjanje na Sredozemlje, koje je i dalje najži vlja oblast i središte najunosnije međunarodne trgovine. Tokom opšte recesije na Zapadu, Italija je prava „zaštićena zona”. Ima glavni udeo u najboljim poslo vima,123 dok joj iskustvo u novčanim i kreditnim igrama pomaže da se sačuva; njeni građovi-države, svakako prilagodljiviji od glomaznih teritorijalnih država, mogu slobodno manevrisati u tom olujnom dobu. Teškoće padaju na druge, u pr vom redu velike teritorijalne države koje se srozavaju i propadaju. Sredozemlje i aktivni deo Evrope svode se više nego ikada ranije na „arhipelag” gradova. Nije dakle čudno to što su u postupnom ustanovljenju novih centara evrop ske ekonomije, kao suparnici ostali samo italijanski gradovi. To posebno važi za Veneciju i Đenovu, gradove koji će se boriti za prvenstvo, strasno i prema intere sima. Oba bi mogla da izađu kao pobednici. Zbog čega je onda upravo Venecija pobedila? Đ enova p ro tiv Venecije Đenovežani su 1298. pobedili venecijansku flotu u blizini Korčule. Osam deset godina kasnije, u avgustu 1379, osvojili su Kjođu, malo ribarsko pristanište koje štiti jedan od izlaza iz venecijanske lagune u Jadransko m ore.1 4 Iako je izgledao izgubljen, ponositi grad svetog Marka je uz pregor uspeo da preokrene situaciju: u junu 1380. Vetor Pizani zauzima Kjođu i uništava đenovsku flotu. Mirovni ugovor, sklopljen iduće godine u Torinu, nije davao nikakve for malne prednosti Veneciji,126 ali je ipak značio početak povlačenja Đenovežana koji se nikad više neće pojaviti u Jadranu - kao i ustanovljenja prevlasti Venecije, koja će ostati neosporna. Ni prvi poraz, ni konačnu pobedu nije lako razumeti. Đenova posle Kjođe nije izgubila mesto među bogatim i moćnim gradovima. Postavlja se pitanje zbog čega je došlo do konačnog prekida ratovanja na Sredozemnom moru gde su se dvojica suparnika dugo borila, gde su pljačkali obale, zarobljavali brodove, uni štavali galije, pozivali u pomoć Anžuvince, Mađare, Paleologe i Aragonce? Moguće je da su dugotrajni prosperitet i stalni rast poslova dopuštali te uporne borbe, koje su bile žestoke, ali ne i smrtonosne, jer su rane svaki put zaceljivale. Ukoliko rat za Kjođu označava prekid, nije li to zato što je osamdesetih godina XIV veka došlo do očiglednog zaustavljanja dugog razvoja? Ratovi, i mali 122 Pogledati drugu knjigu, str. 102. 123 Carlo Cipolla, Мопеу, P rices and C ivilization, 1956, str. 33 -3 4 . 124 H. Kretschmayr, op. cit., II, str. 234. 125 Ibid., str. 2 3 4 -2 3 6 . 126Ibid., str. 239.

105


L a v s v e to g M a rk a , 1 5 1 6 , V enecija, D u ž d e v a p a l a ta (fo to Ž ir o d o n )

i veliki, postaju preskupi. Donedavni ljuti protivnici sad moraju da žive mirno jedni pored drugih. Tim više što su interesi Đenove i Venecije, kao trgovačkih i kolonijalnih sila (reč kolonijalnih kazuje nam da su one već dostigle napredni stadijurn kapitalizma), odvraćali i jednu i drugu da se bore do smrti svog protivnika: kapitalističko suparništvo uvek dopušta i izvesnu saradnju, čak i među zakletim neprijateljima. Ne verujem da se uspon Venecije može objasniti posebnošću njenog kapita lizma, koji Oliver Koks “ smatra originalnim modelom. Nijedan istoričar ne bi mogao poreći prednost Đenove i njen jedinstveni, moderni pristup kapitalizmu. Đenova je u tom pogledu daleko modernija od Venecije; moguće je i da je upravo zbog toga bila ranjivija. Prednost Venecije je možda i to što je umerenija i manje smela. Veoma je povoljan i njen geografski položaj. Brod koji bi napustio lagunu odmah bi se našao u Jadranskom moru, a to je za Venecijanca značilo da je još uvek kod kuće. S druge strane, đenovski pomorci su iz svoje luke isplovljavali u 127

“ Foundation o f C apitalisant, 1959, str. 29 i dalje.

106


Tirensko more. Ono je bilo suviše prostrano da bi se moglo uspešno nadzirati, pa je tako i pripadalo svim a.128 Dok god Istok bude glavni izvor bogatstva, Venecija će imati prednost zbog pogodnosti svog puta preko ostrvâ na Levant. Kada je negde 1340. bio prekinut „mongolski put”, Venecija je pretekla sve svoje takmace i prva je, 1343, zakucala navrata Sirije i E g ip ta -k o ja su joj se i otvorila.129 I naj zad, nije li Venecija bila bolje od svih drugih italijanskih gradova povezana s Nemačkom i srednjom Evropom - najpouzdanijim kupcima njenog pamuka, bibera i začina i najboljim izvorom srebrnog novca, ključem za trgovinu na Levantu? P rvenstvo Venecije Krajem XIV veka prvenstvo Venecije je neosporno. Godine 1383. osvaja ostrvo K r f - vrata Jadrana. Bez teškoća, ali uz ogromne izdatke,130 Venecija od 1405. do 1427. zauzima gradove svog zaleđa (Terraferma): Padovu, Veronu, Brešu, Bergamo.131 Od ostale Italije sada je štiti prsten gradova i oblasti. Zauzi manje te kopnene oblasti, u koje je mletačka privreda već prodrla, jeste deo značajnog većeg kretanja: Milano ovladava Lombardijom; Firenca nameće vlast nad Toskanom i 1405. potčinjava svog glavnog takmaca, Pizu; Đenova uspeva da proširi svoju vlast na obe rivijere, istočnu i zapadnu, te zatvori luku Savone, svog suparnika. Svuda veliki italijanski gradovi jačaju na račun manjih - što je uo bičajen tok stvari. Venecija je još ranije uspela da stvori carstvo - skromno po veličini, ali izu zetno strateški i trgovački značajno jer se prostiralo duž puteva na Levant. To carstvo je raštrkano i podseća - u drugačijim razmerama, jasno - na Portugalsko i kasnije Nizozemsko carstvo na Indijskom okeanu, odnosno ima izgled onog što Englezi nazivaju trading-post empire, a što predstavlja lanac trgovačkih uporišta koja obrazuju dugački kapitalistički pipak; ili, ako želimo da ga uporedimo s nečim još starijim, ono je carstvo „feničanskog tipa” . Moć i bogatstvo idu ruku pod ruku. A bogatstvo Venecije (dakle i njena moć) moguće je utvrditi na osnovu gradskog budžeta, Bilanci} 3 kao i čuvenog govora starog dužda Tomaza Močeniga, koji je održao pred svoju smrt 1423. Tih godina prihodi grada Venecije iznose 750 000 dukata. Ako se srazmere o kojima sam govorio na drugom m estu134 mogu i ovde primeniti - to jest ako je budžet negde između 5 i 10% nacionalnog dohotka - onda se bruto nacionalni do hodak kretao između 7,5 i 15 miliona dukata. A pošto se stanovništvo Venecije i Događa (predgrađa koja se prostiru do Kjođe) procenjuje najviše na 150 000, 128 Hannelore Groneuer, „Die Seeversicherung in Genua am Ausgang des 14. Jahrhunderts", u: B eiträge zu r W irtschafts- und Sozialgeschichte des M ittelalters, 1976, str. 2 1 8 -2 6 0 . H. Kretschmayr, op. cit., II, str. 300. 130 Christian B ec, Les M archands écrivain s à Florence 1 3 7 5 -1 4 3 4 , 1968, str. 312. 131 M édit., I, str. 310. 132 Ibid., str. 311. 133 Bilanci generali, 1912 (izdanje Reale Com m issione per la pubblicazione dei documenti finanziari della Repubblica di Venezia, 2. zbirka). 134 Pogledati, str. ... i dalje.

107


onda prihod per capita u samom gradu iznosi između 50 i 100 dukata - što ie strašno visoko; čak i manja brojka bi bila čudesna. Stanje u Veneciji još bolje možemo proceniti ako pokušamo da ove brojke uporedimo s drugim privredama istog razdoblja. Jedan mletački dokument135 pruža nam popis evropskih budžeta u ranom XV veku: brojke dajemo na slici br. 14. Dok se prihodi same Venecije procenjuju između 750 000 i 800 000 dukata, čitavo francusko kraljevstvo (doduše u to vreme u jadnom stanju), može da skupi jedva milion dukata; budžet Venecije jednak je budžetu Španije (mada se tačno ne zna šta je u to vreme Spanija), gotovo jednak budžetu Engleske, a znatno ispred drugih italijanskih gradova koji su joj navodno suparnici: Milana, Firence, Đenove. Istina, za ovaj potonji grad budžetske brojke ne znače puno, jer su u njemu privatnici prisvajali ogroman deo javnih prihoda. Do sada smo govorili samo o Veneciji i Dogaclu. Prihodu Sinjorije (750 000 dukata) treba dodati prihode Terraferme (464 000) i prihode carstva - Mara ili mora (376 000), Zbir (1 615 000 dukata) znači i najveći budžet u Evropi. Ali i to nije sve. Ako je stanovništvo čitave Venecije (Venecija, Terraferma, carstvo) mi lion i po ljudi najviše, a stanovništvo Francuske pod Šarlom VI petnaest miliona ljudi (brojka zaokružena radi lakše računice), onda bi ova potonja s deset puta više stanovnika morala - uz jednako bogatstvo - imati budžet deset puta veći od budžeta Venecije, to jest petnaest miliona. Skromnost francuskog budžeta - samo jedan milion - ukazuje na veliku nadmoć gradova-država u odnosu na „teritori jalne” ekonomije i omogućuje da predstavimo sta je mogla da znači ta rana kon centracija kapitala za jedan grad, u stvari za šačicu ljudi. Da navedemo još jedno zanimljivo, iako ne presudno poređenje: isti dokument otkriva da se budžeti u XV veku smanjuju, ali nažalost ne kazuje koje godine taj pad počinje. U poređenju sa starim, budžet Engleske se smanjuje za 65%, Španije (opet je pitanje koje Špa nije) za 73%, a Venecije samo za 27%. Drugu proveru nam može ponuditi čuveni govor dužda Močeniga, koji je is tovremeno testament, statistički pregled i oštar politički napad.136 Pred smrt stari dužd očajnički nastoji da spreči izbor za dužda Frančeska Foskarija, koji je sklon ratu (on će ga ipak naslediti 15. aprila 1423. i ostati dužd sve do 23. okotobra 1457, kada je oboren). Stari dužd objašnjava slušaocima prednosti mira u oču vanju blagostanja države i građana. Ako izaberete Foskarija, kaže, „uskoro ćete imati rat. Covek koji ima 10 000 dukata ostaće sa samo hiljadu. Ko ima deset kuća, imaće samo jednu, ko ima deset odela imaće jedno, ko ima deset kaputa ili pantalona ili košulja imaće samo jednu od tih stvari, a tako će biti sa svim osta lim . A ako se sačuva mir, „ako me poslušate, videćete da ćete biti gospodari zlata hrišćanstva”. To je veoma neobičan jezik za 1423. godinu. On pretpostavlja da Venecijanci tog doba mogu razumeti da čuvanje dukata, kuća i odeće znači put ka moći; da je moguće postati „gospodar zlata hrišćanstva”, to jest čitave evropske ekono mije, trgovinom a ne oružjem. Prema Močenigu (njegove brojke koje su do juče 135 136 B ilanci generali, 2. zbirka I, 1, Venecija, 1912. Ibid., Docum enti br. 81, str. 9 4 -9 7 . Tekst donosi H. Kretschmayr, op. cit., П, str. 6 1 7 -6 1 9 .

108


14. UPOREDNI BUDŽETI: VENECIJA SE BOLJE OD DRUGIH DRŽAVA SUPROTSTAVLJA KRIZI O v a j d ija g r a m b r o jk i z a V en eciju (B ila n c i g e n e r a li, I, 1912, str. 9 8 -9 9 ) pokazuje i s r a z m e r n i o b im e v r o p s k ih b u d ž e ta i n jih o v o v e ć e ili m a n je o p a d a n je u p r v o j č e tv r tin i X V v ek a . B ro jk e u tek stu , k o je su n a jp o u z d a n ije , o d g o v a r a ju ta m n o m k ru gu , v e r o v a tn o za 1423. g o d in u . S v e tliji k ru g o z n a č a v a p r e th o d n i, z n a tn o v e ć i o b im b u d ž e ta

bile osporavane, danas su prihvaćene), kapital koji se ulagao svake godine u trgo vinu iznosio je deset miliona dukata. Ta količina je ulagačima donosila dva miliona kamate i trgovačku dobit od dva miliona. Dakle, pravi se razlika između tr govačke dobiti i kamate na uloženi kapital, a stopa oba prihoda je 20%. Dobit u spoljnoj trgovini u Veneciji, prema Močenigu, iznosi 40%, što je čudesna brojka koja objašnjava rani procvat kapitalizma u tom gradu. Zombart smatra da „nema smisla” govoriti o kapitalizmu u Veneciji u XII veku. Ali kako nazvati svet koji se u XV veku nazire iz neobičnog Močenigovog govora? Četiri miliona godišnjeg prihoda, koje je dužd procenio, nalaze se između četvrtine i polovine moje lične procene ukupnog prihoda Venecije. Močenigo u svom govoru daje i neke procene venecijanske trgovine i broja brodova u floti. One potvrđuju red veličina mog računa koji se ne kosi s onim što znamo o delat-


■ ■ t u n a m a ( i o y / —l / 6 8 , P o lje s v e to g Đ a k o m e ta . S v i k ru p n iji tr g o v c i su s e s a s ta ja li p o d tre m o m o v e c rk v ic e , u p r o d u ž e tk u Trga R ia lto (M u z e j u D r e z d e n u ) 1

nostii Čeke (.Zecca), venecijanske kovnice (istina, nešto kasnije, u vremenu infla cije koje neki nazivaju „dobom opadanja Venecije”). n Р.гесЈ.кгаЈ X,VI Veka C^ 7kuJ'e godišnje zlatnog i srebrnog novca u vredliona Г dulf taTo bi ükazival° na n°včani opticaj od 40 mi na, koji naprosto prolaze kroz Veneciju, ali koji se svake godine obnavliaiu To nas ne sme čuditi kada se zna da mletački trgovci kontrolišu trgovinu svim znim robama na Sredozemlju - biberom, začinima, sirijskim pamukom žitom Ш’ JU- Vec Je PJer Dan u sv°j°j klasičnoj i još uvek korisnoj Istoriji Vene1'M M édit., I, str. 452.

2o

110

Obično se prihvata srazmera godišnjeg kovanja novca i količine novca u opticaju 1 prema


čije (1819), isticao „ d a je trgovina solju donosila mnogo Veneciji”.139 Sinjorija zato strogo nadzire solane na Jadranu kao i na obalama Kipra. Svake godine je po so u Istru dolazilo više od 40 000 konja iz Mađarske, Hrvatske pa i Nemačke.1 Znaci bogatstva Venecije su i ogromna koncentracija moći kakav je Ar senal, broj galija i teretnih brodova, kao i sistem „trgovačkih galija” (galere da mercato), o kojem ćemo još govoriti.141 Značajno je i stalno ulepšavanje grada koji u XV veku dobija novi izgled; zemljane ulice se popločavaju, a stari drveni mostovi i pristaništa na kanalima zamenjuju kamenim mostovima i konstrukci jam a (fondamenta) (ovo „okamenjenje” kapitala je istovremeno i raskoš i neo phodnost); tu su i drugi urbanistički zahvati: bušenje bunara142 i čišćenje kanala čija su neugodna isparenja ponekad neizdržljiva.143 Sve se to može pripisati politici težnje za prestižom koja za državu, grad ili pojedinca može da znači i način vladanja. Mletačke vlasti su svesne nužnosti ulepšavanja grada, pa se i „ne uzdržavaju od troškova, koji i priliče leôti grada” (non sparangando spexa alguna come e conveniente a la beleza sua). Radovi na obnovi duždeve palate se ne prekidaju; na Starom Rialtu (Rialto Vecchio) po dignuta je 1459. nova Lođa (Loggia) (koja je trgovcima služila kao berza), i to naspram četvrti namenjenoj nemačkim trgovcima.145 Porodica Kontarini od 1421. do 1440. na Velikom kanalu gradi K a’d’Oro (C a 'd 'Om) u čijoj se blizini podižu nove palate. Građevinski žar postoji i u ostalim gradovima u Italiji i inostranstvu. Pa ipak, gradnja u Veneciji je izuzetno skupa. Tu se gradi na hrastovim šipovima pobodenim u pesak i mulj lagune, a kamen valja dovoziti iz Istre.146 Snaga Venecije, naravno, dolazi do punog izražaja i na političkom planu. Veneciji tu niko nije ravan; veoma rano ima svoje ambasadore, oratori. Za sprovođenje svoje politike ima i plaćeničke trupe: ko god ima novca, može da ih unajmi, kupi i pomera kao pešake na ratnoj šahovskoj tabli. Nisu to uvek najbolji vojnici; condottieri naime preduzimaju ratove u kojima protivnici jedan drugog opkoljavaju bez zametanja većih bitaka147 (slično ratu u Francuskoj 1939. i 1940). Ipak stoji d a je Venecija onemogućila Milano u hegemoni stičkim pokuša jima; d a je učestvovala u sklapanju mira u Lodiju (1454) kojim je stvorena ili, tačnije, stabilizovana ravnoteža snaga u Italiji; da se tokom Drugog ferarskog rata (1482-1483) snažno oduprla svojim protivnicima koji su sanjali o tome, kao što je jedan od njih rekao, „daje bace u more gde joj je i mesto” ;148 d a je 1495. bila u središtu pregovora koji će iznenaditi Komina, a posle čega će u tajnosti i bez buke vratiti kući mladog francuskog kralja Šarla VIII koji je prethodne godine lako 139 Pierre-Antoine, compte Daru, H istoire de la République de Venise, 1819, IV, str. 78. 140 Oliver C. Cox, Foundation ofC apitalism , 1959, str. 69, i napomena 18 (prema Molmentiju). 141 Pogledati, str. ... i dalje. 142 A .d.S. Venezia, Notario del C ollegio, 9, f° 26 v°, br. 81, 12. avgust 1445. 143 Ibid., 14 f° 38 v°, 8. juli 1491 ; Senato Terra, 12, f° 41, 7. februar 1494. 144 M édit., II, str. 2 1 5 -2 1 6 . 145 A.d.S. Venezia, Senato Terra, 4, t° 107 v°. 146P. M olm enti, La Storia di Venezia nella vita p riva ta ..., 1 8 8 0 ,1, str. 124, 131-132. 147 Piero Pieri, „M ilizie e capitani di ventura in Italia del M edio E vo”, u: A tti della R eale Accadem ia P eloritana, XL, 1937-1938, str. 12. 148 H. Kretschmayr, op. cit., II, str. 386.

111


došao do Napulja. Sve nabrojano svedoči o snazi i moći jednog izuzetnog boga tog grada-države. Priuli je imao razloga za ponos kada je u svom Dnevniku^49 opisivao izuzetno svečani sastanak izaslanika svih evropskih vladara, kao i sulta novog predstavnika, na kome je 31. marta 1495. zaključen protivfrancuski savez. Zadatak mu je bio da brani jadnu Italiju posle napada francuskog kralja, Italiju kojoj su Venecijanci, ti „branioci hrišćanstva” bili kao očevi.150 E ko n om ija-svet sa središtem u Veneciji Ekonomiju-svet sa centrom u Veneciji, izvor veličine grada, nije lako pred staviti na karti Evrope. Njena istočna granica, jasna tamo gde dodiruje Poljsku i Mađarsku, manje je vidljiva na Balkanu, zbog turskih osvajanja koja su pretho dila zauzimanju Carigrada (1453) a širila se ka severu: Jedrene je zauzeto 1361; bitka na Kosovu kada je uništeno veliko Srpsko carstvo odigrala se 1389. S druge strane, zapadne granice ne predstavljaju problem: čitava Evropa zavisi od Vene cije. Tako je i sa Sredozemljem, zajedno sa Carigradom (do 1453), a i s prostorom Crnog mora, koji će Zapad još nekoliko godina iskorišćavati. Obale islamskih ze malja koje Turci još nisu osvojili (severna Afrika, Egipat i Sirija), otvorene su za hrišćanske trgovce (od Seute, koja je 1415. postala portugalska, pa do Bejruta i Tripolija u Siriji). Te zemlje ipak samo za sebe čuvaju puteve u unutrašnjosti koji vode ka Crnoj Africi, Crvenom moru i Persijskom zalivu. Začini, lekovite trave i svila prevoze se u luke Levanta gde na njih čekaju trgovci sa Zapada. Mnogo složenije nego spoljne granice ovog sveta-ekonomije jeste određi vanje različitih zona koje tu celinu sačinjavaju. Središnja zona je naravno lako prepoznatljiva: već pominjani govor Tomaza Močeniga, otkriva posebne veze Ve necije s Milanom, s gradovima Lombardije, s Đenovom i Firencom. Taj arhipelag gradova, koji se na jugu prostire do linije Firenca-Ankona, a na severu do Alpa, neosporno predstavlja srce ekonomije-sveta pod mletačkom vlašću. Ali niz sjaj nih gradova nastavlja se na severu i preko Alpa: Augsburg, Beč, Nirnberg, Re gensburg, Ulm, Bazel, Strazbur, Kein, Hamburg, pa i Libek. Završava se grupom nizozemskih gradova (iznad kojih svetli Briž) i dvema engleskim lukama: Lon donom i Sautemptonom (ili Antoneom, kako su ga nazivali južnjaci). Evropa je, dakle, presečena na dvoje osom Venecija - Briž - London. Is točno i zapadno od ose su prostranstva koja su mnogo manje delatna od same ose; ona uvek ostaju periferija. A središte se, prkoseći elementarnim zakonima koji su stvorili sajmove u Šampanji, nalazi na južnom kraju ose, u tački gde ona dodiruje sredozemnu osu, to jest liniju istok - zapad koja predstavlja glavni pravac ev ropske trgovine na velika rastojanja i glavni izvor njene zarade. Girolamo Priuli, D ia rii, izd. A. Segre, 1 9 2 1 ,1, str. 19. Federico Chabod, „Venezia nella politica italiana ed europea del Cinquecento”, u: La Civiltà veneziana d el Rinascim ento, 1958, str. 29. O dolasku španskih ambasadora i „kralja” M aksimilijana. A rchivio Gonzaga, serija E, Venezia 1435, Venezia, 2. januar 1495.

112


O dgovornost Venecije Da li je razlog da Venecija bude središte čitavog sistema bila njena eko nomska politika? Mlečani su se ponašali isto onako kao što su se u islamskim ze mljama ponašali prema njenim trgovcima. Oni su tu morali da borave u fonducima (posebnim ulicama). Venecija se prema nemačkim trgovcima ponašala istovetno i odredila im odvojeni prostor, tzv. Fondaco dei Tedeschi, naspram mosta Rialto, u središtu poslovne četvrti.152 Nemački trgovci su tu morali da skladište svoju robu, spavaju u posebnim sobama, prodaju pod budnim okom nadzornika Sinjorije, a za dobijeni novac kupuju venecijansku robu. Nemački trgovci su se neprekidno žalili zbog strogog nadzora jer su tako bili isključeni iz velike unosne spoljne trgovine koju je Venecija čuvala za svoje građane (cittadini de intus et ex tra - stanovnike samog grada i okoline). Nemačkom trgovcu, koji bi pokušao da se tom trgovinom bavi, roba bi odmah bila plenjena. S druge strane, Venecija svoje trgovce sprečava da kupuju i prodaju u samoj Nemačkoj. Posledica toga je da Nemci moraju da sami dolaze u Veneciju da kupuju tkanine, pamuk, vunu, svilu, začine, biber i zlato - upravo suprotno od onoga što će se desiti posle putovanja Vaska de Game, kada Portugalci ustanove feitorias154 u Antverpenu, i sami svojim kupcima na severu počnu da nose biber i začine. Naravno, nemački su kupci mogli da idu u Đenovu, što su neki od njih zaista i činili, jer je taj grad za njih bio manje-više otvoren. Ali Đenova je prevashodno luka za vezu sa Španijom, Portugalijom i severnom Afrikom. Nemci u njoj ne mogu naći ništa čega nema u Veneciji, koja je postala neka vrsta svetskog skladišta, kao što će to kasnije i izraženije biti Amsterdam. Kako bi se oni mogli odupreti povoljnostima i iskušenjima grada u središtu ekonomije-sveta? Čitava Nemačka učestvuje u toj igri, ona mletačkim trgovcima dostavlja gvožđe i gvožđariju, parhetne tkanine, a kasnije, od druge polovine XV veka i sve veće ko ličine srebra, čiji jedan deo Venecijanci odnose u Tunis gde ga razmenjuju za zlatni prah.155 Nema sumnje d a je reč o svesnoj politici Venecije: ona takvo ponašanje na meće svim gradovima koji od nje zavise. Sva roba koja potiče iz Terraferme ili tamo odlazi, sav izvoz s njenih ostrva na Levantu ili iz gradova na Jadranu (čak i roba koja odlazi na Siciliju i u Englesku) obavezno mora da prođe kroz veneci jansku luku. Tako je Venecija svesno u svoju korist sputala sve okolne zavisne 151 H. Hausherr, op. cit., str. 28. 152 Bilanci..., I, str. 3 8 -3 9 . N e 1318, kao što piše W illiam M ac N eill, Venice, The H inge o f Eu rope 1 0 8 1 - 1 7 9 7 ,1974, str. 66, već čak i pre 1228, Bilanci..., I, str. 3 8 -3 9 , um esto F ondaco dei Tede schi „qui tenentfonticum Venetie ubi Teutonici hospitantur”. 153 J. Schneider, „Les villes allemandes au M oyen A ge. Les institutions économ iques” u: R e cueil de la Société Jean Bodin, VII, La Ville, institutions économ iques e t sociales, 1955, 2. deo, str. 423. ' _ , , 154 Antonio H. de Oliveira Marques, „Notas para a historia da Feitoria portuguesa da Flandes no seculo X V ”, u: Studi in onore di Am intore Fanfani, 1962, II, str. 3 7 0 -4 7 6 , posebno str. 446. A n selm e Braacamp Freire, „A Feitoria da Flandes”, u: A rchivio historico portuguez, VI, 1908-1910, str. 322 i dalje. 155 M édit., I, str. 428.

113


ekonomije, a s njima i nemačku. Tako se i izdržavala, dok njima nije dozvoljavala da rade po svom nahođenju i u svoju korist. D a je Lisabon, posle velikih otkrića, primorao brodove sa severa da dolaze u Portugaliju po začine i biber, uništio bi ili bar oštetio brzo ustanovljenu prevlast Antverpena. Ali Lisabon možda nije bio dovoljno jak ili nije imao ono trgovačko i bankarsko iskustvo italijanskih gra dova. A lukava zamisao sa Fondaco dei Tedeschi je verovatno bila isto toliko posledica koliko i uzrok prevlasti Venecije. G alere da m ercato Veza Venecije s Levantom i Evropom, čak i na vrhuncu moći grada svetog Marka, održavala se uz neke probleme, prvenstveno oko prevoza robe Sredozem nim morem i Atlantskim okeanom. Naime, Venecijanci su raspodeljivali skupocenu robu širom Evrope. U povoljnoj konjunkturi stvari su se rešavale same od sebe, a kada bi se stanje preokrenulo valjalo se snalaziti. Sistem galere da mercato je intervencionistička mera kojoj mletačka država pribegava u teškom razdoblju. Smišljen u XIV veku kao odgovor na upornu krizu, on je kao što opisuje Dino Lucato, neka vrsta dampinga. To je i državno preduzeće i privatno udruženje izvoznika156 koji žele da umanje troškove pre voza, a ostanu konkurentni stranim suparnicima, ili tačnije jači od njih. Sinjorija je, verovatno još 1314, a sasvim pouzdano 1328, gradila u Arsenalu galere da mercato, trgovačke brodove (najpre od 100, a kasnije 300 tona nosivosti) koji su mogli da prime teret pedeset kola. Pri ulasku i izlasku iz luke galere su koristile vesla, a ostalo vreme su jedrile kao obični brodovi okruglastog trupa. To nisu bili i najveći trgovački brodovi svog doba, jer su đenovske karake u XV veku dosti zale, pa i nadmašivale 1 000 tona nosivosti.157 Galere su ipak bili pouzdani bro dovi koji su plovili u konvojima pod zaštitom više vrsta strelaca. Kasnije će biti naružane i topovima. U strelce (ballestieri) Sinjorija prima osiromašne plemiće, kojima tako nudi mogućnost da zarade za život. Ovi se državni brodovi svake godine iznajmljuju na licitaciji (incanto). Pa tricij koji bi pobedio na licitaciji može od drugih trgovaca da uzima brodarinu za visno od količine utovarene robe. Tako je „privatni sektor” mogao da koristi po godnosti koje je stvorio „javni sektor”. Bilo da su korisnici ulagali sredstva ad unum denarium (stvarajući ono što se danas naziva pool), ili formirali društvo za krčanje i povratak samo jedne galije, Sinjorija je to uvek podržavala, što je u načelu svima davalo iste mogućnosti. Slični poolovi otvoreni svim trgovcima bili su organizovani za kupovanje pamuka u Siriji, pa čak i bibera u Egiptu, to jest Aleksandriji. S druge strane, mletačke su vlasti rušile svaki kartel s monopolskim težnjama samo jedne grupe trgovaca. G. Luzzatto, op. cit., str. 149. M é d it, I, str. 277.

114


1482

j 1495

Л -~ -..Ј ......................... ........

j

|152^

ri

1534

'N- 0

15. PUTOVANJA KOJA PREDUZIMAJU GALERE DA MERCATO Č e tir i s k ic e su p r e u z e te iz o p š ir n o g iz v e š ta ja A lb e r ta T en en tija i K o r a d a V iva n tija (A n n a le s E. S. C. 1 9 6 1 ). P r e d s ta v lja ju e ta p e o p a d a n ja s is te m a g a le r e d a m e r c a to ( p lo v ilo s e d o F la n d r ije , E g -M o r ta , B e r b e r ije , „ T r a f e g a ”, A le k s a n d r ije , B e jr u ta , C a r ig r a d a ). S v e te lin ije su o d r ž a v a n e 1 4 8 2 . G o d in e 1 5 2 1 . k a o i 1 5 3 4 . o p s ta le su s a m o u n o sn e v e z e s L e v a n to m . R a d i p o je d n o s ta v lje n ja k a rte , p r a v c i su p r ik a z a n i s a m o d o u la za u J a d r a n s k o m ore, a n e i d o V en ecije

Dokumenti sačuvani u mletačkoj Državnoj arhivi omogućuju nam da rekonstruišemo putovanja „trgovačkih galija” iz godine u godinu, da posmatramo širenje (i skupljanje) te polipske mreže koju Venecija održava u Sredozemnom moru, a čiji se jedan pipak pruža 1314. i do Briža (ili, tačnije, njegove luke Sluisa). To je vreme kada su uvedene galere di Fiandra (pogledati sliku broj 15). Sistem je verovatno na svom vrhuncu 1460. godine,158 kada Sinjorija uvodi ga lere di trafego, neobične brodove koji osnažuju trgovinu Venecije sa severnom Afrikom, omogućujući joj pristup sudanskom zlatu. Kasnije dolazi do nekih grešaka u sistemu i on se kvari u XVI veku. To slabljenje nas ipak manje zanima od uspeha koji su mu prethodili. 158 Alberto Tenenti, Corrado Vivanti, „Le film d ’un grand systèm e de navigation: les galères marchandes vénitiennes, X IV -X V Ie siècles”, u: Annales E. S. C., 1961, str. 85.

115


Venecijanski m odel kapitalizm a Oliver Koks159 smatra da Venecija uspeva zahvaljujući ranoj kapitalističkoj organizaciji. Po njegovom mišljenju kapitalizam je nastao, ili bio izumljen u Ve neciji, a odatle se proširio dalje. Da li je to tačno? Kapitalistički gradovi postoje u isto vreme kad i Venecija, a neki čak i ranije. A da Venecija nije stekla prvenstvo, to bi bez teškoća učinila Đenova. Venecija nije bila usamljen slučaj, ali je izrasla okružena mrežom delatnih gradova, koje je vreme podsticalo na slična rešenja. Novosti često nisu ni dolazile iz same Venecije, koja je daleko zaostajala za pio nirskim gradovima Toskane u bankarstvu i osnivanju većih kompanija. Prvi zlatni novac nije iskovan u Veneciji već u Đenovi, na početku XIII veka, posle čega ga 1250. počinje kovati i Firenca. Dukat, koji će ubrzo biti poznat pod nazivom ce kin, počinje da se kuje tek 1284.160 Čekove i holding kompanije nije uvela prva Venecija, već Firenca.161 I dvojno knjigovodstvo počelo je prvo da se primenjuje u Firenci; jedan uzorak skraja XIII veka je sačuvan u dokumentaciji preduzeća Fini i Farolfi. “ Pojednostavljenje procedure pomorskog osiguranja (čime je uklonjena^potreba za beležnikom) počinje u Firenci, a ne u pomorskim grado vima. Firenca takođe najviše razvija proizvodnju i stupa u fazu koja se može označiti manufakturnom.1 4 Prvu redovnu pomorsku vezu s Flandrijom preko Gibraltara (što je velika novina) ostvaruje Đenova 1277. Vidovito nastojanje da se pronađe direktna veza sa Indijom takođe je inicijativa Đenove, na čemu će raditi braća Vivaldi 1291. godine. Krajem 1407. Đenova je opet aktivna, možda i zato što naslućuje istraživačka putovanja koja će preduzeti Portugalci: šalje ekspedi ciju pod Malfanteovim vodstvom da traži zlato u Tuatu u Sahari.165 ^ Na polju kapitalističke tehnike i preduzetništva, Venecija pre zaostaje nego što je na čelu. Može li se to objasniti njenim povlašćenim (i tradicionalnim) ve zama sa Istokom, u vreme dok se drugi italijanski gradovi mnogo više zanimaju za Zapad, koji se tada polako oblikuje? Možda je lako stečeno bogatstvo Venecije vezivalo grad za rešenja uslovljena starim navikama, dok su drugi gradovi, s manjim uspesima, prinuđeni na lukavstva i snalaženja. Uz sve to, Venecija je us postavila takav sistem koji od početka postavlja sve probleme odnosa kapitala, rada i države, odnosa koji će se sve više, tokom svog dugog kasnijeg razvoja, poistovećivati sa rečju „kapitalizam”. Krajem XII i početkom XIII veka, a utoliko više u XIV veku, venecijanskoj privredi stoje na raspolaganju brojne institucije: pijace, prodavnice, skladišta, saj movi Sensa, kovnica novca (Čeka), duždeva palata, Arsenal, carinarnica (.Dogana). Svako jutro, dok se menjači novca i bankari smeštaju ispred crkvice svetog

1 0 -1 1

Op. cit., str. 62 i dalje. jgj Federigo M elis, La M oneta, daktilografisano, str. 8. Federig ° M elis, „Origenes de la Banca M oderna”, u: M oneda y C redito, mart 1971, str.

16" Federigo M elis, Storia delta ragioneria, contributo alla conoscenza e interpretazione d elle fo n ti р т significative della storia econom ica, 1950, str. 481 i dalje. 1 ^ 4 Federigo M elis, S u llefon ti della storia econom ica, 1963, str. 152. Pogledati drugu knjigu, str. ... i dalje. R. H ennig, op. cit., III, str. 119 i dalje i IV, str. 126.

116


Đakometa,166 nasuprot njima na Rialtu okupljaju se krupni trgovci, mletački i strani, od kojih su jedni stigli iz Teraferme, a drugi iz Italije ili s one strane Alpa. Tu su uvek i bankari, s perom i beležnicom u ruci, da upišu prenose s jednog računa na drugi. Nalozi (scritta) su izvanredan način da se na licu mesta obave transakcije između trgovaca, prebacivanja s jednog računa na drugi, i to bez goto vine i čekanja na retke dane za poravnanje na sajmovima. Banchi de scritta167 čak omogućuju nekim svojim klijentima da prekorače iznose; te banke ponekad izdaju i doznake (takozvane cedole),168 i počinju da špekulišu novcem koji im je poveren - to jest onda kada ga ne pozajmljuju državi. Ti „berzanski” sastanci na Rialtu određuju cene roba, a uskoro i kamate na javne zajmove (jer Sinjorija, koja se isprva zadovoljava ubiranjem poreza, po činje sve više da pribegava zajmovima). Tu se utvrđuju i premije za pomorska osiguranja. Odmah iza Rialta nalazi se Ulica osiguranja (Calle della Sicurta) koja svojim imenom čuva uspomenu na osiguravaoce iz XIV veka. Svi glavni poslovi se obavljaju u ulicama u blizini Mosta. Ako je nekom trgovcu „oduzeto pravo da ide na Rialto”, onda ta kazna znači „о čemu svedoče mnoge žalbe, da mu je odu zeto pravo da učestvuje u krupnoj trgovini”.170 Trgovačka hijerarhija uspostavljena je veoma rano. Prvi poznati spisak ve necijanskih poreskih obveznika ( 1 3 7 9 —1 3 8 0 ) 171 omogućava da između onih koji plaćaju porez (ukupno njih 1 2 1 1 ) uočimo 2 0 ili 3 0 najbogatijih porodica, ali i da otkrijemo šest novih bogataša (popolani), kao i nekoliko vrlo imućnih trgovaca mesara, obućara, zidara, sapunara, zlatara i piljara, pri čemu su potonji najboga tiji! Raspodela bogatstava u Veneciji je već veoma raznovrsna, a profiti od trgo vine gomilaju se u više riznica - što manjih što većih. Takav novac se stalno ulaže, obrće i oplođava. Mletački teretni brodovi - te ogromne palate koje plove, kako ih docnije opisuje Petrarka - gotovo se uvek dele na 2 4 karata (pri čemu svaki ulagač ima određeni broj karata). Brodovi su, dakle, od davnina kapitalis tička preduzeća. Roba koju prevoze se obično plaća zajmovima dobijenim od zajmodavaca. Što se tiče gotovinskih zajmova (mutuo), oni su uvek dostupni, a su protno onom što bi se moglo očekivati, nisu uvek zelenaški. Venecijanci su ve oma rano prihvatili „zakonitost kreditnih operacija po kriterijumima poslovnih ljudi”.172 To ne znači da nema zelenaških zajmova (u značenju kako ih mi shvatamo), i da nema visokih kamatnih stopa (jer i normalna stopa, secundum usum patriae nostrae, iznosi 20%); zajmovi se nekad osiguravaju i zalozima koji pone kad ostaju kod zajmodavca. Tim poslovima porodica Ciani se već u XII veku do mogla većeg dela zemljišta oko Trga svetog Marka i duž Merčerije. Zelenašenje je možda bilo svuda nužno zlo pre pojave modernog bankarstva. Odmah nakon 1ббG Xassini, op. cit., str. 55. 167 E. Lattes, La L ibertà delle banche a Venezia, 1869, drugo poglavlje. 168 Gino Luzzatto, Storia econom ica di Venezia dal X f a l X V f , 1961, str. 101. 169 G. Luzzatto, op. cit., str. 212. 170 G. Luzzatto, op. cit., str. 78. 171 G. Luzzatto, Studi..., str. 135-136. 172Ibid., str. 130.

117


rata za Kjođu, koji ju je teško pogodio, Venecija je prisiljena da primi prvu condottu (udruženje) jevrejskih zajmodavaca ( 1382-1387)17' koji pozajmljuju novac običnom svetu, a ponekad i patricijima. Ali, trgovački zajam, mutuo ad negotiandum, jeste nešto drugo. To je neophodno sredstvo za trgovinu, čija se kamatna stopa, iako visoka, ne smatra zelenaškom jer je gotovo ista kao i ona koju zaračunavaju bankari. Ta vrsta zajma je najčešće vezana za ugovor o udruživanju (colleganza). Ova udruženja se prvi put pojavljuju već 1072-1073, a uskoro će biti poznata u dva oblika.174 Postoji jedno strana colleganza kada jedna strana (takozvani socius stans, član koji ostaje na mestu) daje određenu svotu tzv. sociusu procertansu (članu koji putuje). Na kraju putovanja, kada se sređuju računi, putnik, pošto je vratio primljenu svotu, zad ržava za sebe četvrtinu dobiti, dok ostatak odlazi „kapitalisti”. Postoji i dvostrana colleganza kada zajmodavac daje tri četvrtine iznosa, dok socius procertans ulaže svoj rad i preostalu četvrtinu kapitala. Tada se profit deli na dve ravne časti. Dino Lucato smatra d a je ta druga colleganza115 često služila da sakrije zelenaštvo prve vrste colleganze. Bez obzira na ime, colleganza je gotovo isto što i commenda koja se primenjuje u drugim gradovima Italije. Slična praksa postoji veoma rano, a i znatno kasnije u Marselju odnosno Barseloni. A pošto je u Vene ciji commenda176 značila depozit, morao se pronaći neki drugi naziv za pomorski zajam. Kada se to zna, lako je shvatiti zaključak do kojeg 1934. dolazi Andre E. Sejus, 77 a koji potom prihvata većina istoričara, među njima i Mark Blok.178Po tom mišljenju, u Veneciji između 1050. i 1150. postoji sukob interesa između ka pitala i rada. Nije li socius stans naprosto kapitalista, koji ostaje kod kuće, dok se njegov drug ukrcava na brod za Carigrad, Tanu ili Aleksandriju. Po povratku broda, putnik (socius procertans), dolazi sa pozajmljenim novcem i plodom tog novca, naravno, ako je putovanje bilo uspešno. Dakle, izgleda da je kapital s jedne, a rad s druge strane. Pa ipak, dokumenti pronađeni 1940. i kasnije, pri siljavaju nas da preispitamo to uprošćeno objašnjenje. Kao prvo, socius stans, bez obzira na svoj naslov, stalno putuje. U razdoblju koje razmatramo (pre i posle 1200), on je čas u Aleksandriji, čas u Akri, Famagusti, a najčešće u Carigradu (što je bitna pojedinost koja otkriva u kojoj je meri bogatstvo Venecije nastalo u srcu vizantijske ekonomije). A što se tiče sociusa procertansa, on nema ništa zajed ničko sa unajmljenim radnikom. Ne samo što na svako putovanje polazi i sa po desetak colleganzi (što znači da će, ako sve bude u redu, veoma dobro zaraditi), već je on često zajmoprimac u jednom poslu, a zajmodavac u drugom. 1no . 1 7 . Remhold G. Mueller, „Les prêteurs juifs à Venise”, u: Annales E. S. C., 1975, str. 1277. G. Luzzatto, Studi..., str. 104. Ibid., str. 104. Ibid., str. 106, napomena 67. _ „Le rôle du capital dans la vie locale et le com m erce extérieur de Venise entre 1050 et 1150’ , u: Revue belge de p h ilologie et d'histoire, XIII, 1934, str. 6 5 7 -6 9 6 . „Aux origines du capitalism e vénitien”, pregled prethodnog članka, u: Annales E. S. C., 1935, str. 96. R. M orozzo D ella Rocca, A. Lombardo, I D ocum enti del com m ercio veneziano nei secoli XI-XIII, 1940, naveo G. Luzzatto, Studi..., str. 91, br. 9.

118


Mletački trgovci menjaju bale platna za proizvode s Istoka. Marko Polo, Knjiga svetskih ' čuda (B. N„ Ms. 2810) Štaviše, imena pozajmljivača, kad za njih znamo, otkrivaju ko su kapitalisti ili tzv. kapitalisti, jer neki od njih imaju veoma skromna sredstva.180 Čini se da svi građani Venecije pozajmljuju novac trgovcima-preduzetnicima, što stalno stvara i obnavlja neku vrstu trgovačke zajednice koja obuhvata grad kao celinu. Taj stalno dostupan kredit omogućuje trgovcima da rade sami ili u privremenim udruže njima dva ili tri partnera, bez potrebe za trajnim preduzećima sa kapitalnim fon dovima, odnosno preduzećima koja su obeležje razdoblja najživlje ekonomske delatnosti u Firenci. Možda usavršenost i pogodnost takve organizacije, kapitalistička samodo voljnost Venecije, mogu da objasne ograničenu prirodu mletačkog delovanja. Gradski bankari su najčešće stranci koji su „zaokupljeni potpuno radom gradskog ,8 0 G. Luzzatto, Storia econom ica..., str. 82.

119


tržišta i ne zanima ih mogućnost širenja poslova van grada niti traženje nove kli jentele”.181 U Veneciji se tako neće dogoditi ništa slično poduhvatima firentin skog kapitalizma u Engleskoj ili, kasnije, đenovskog u Sevilji i Madridu. Slično tome, dostupnost kredita i poslova omogućuje trgovcu da bira jedan posao iza drugog, da rasporedi vreme. Polazak broda znači početak saradnje ne koliko trgovaca, koja se prekida posle njegovog povratka. Tada sve počinje iz nova. Venecijanci, dakle, preduzimaju velika ulaganja ali na kratak rok. Naravno, pre ili kasnije će doći i do dugoročnih zajmova i ulaganja, u pomorske poduhvate u dalekim zemljama, na primer, putovanja u Flandriju, a još i više u industriju i druge trajne gradske delatnosti. Zajam (mutuo), u početku kratkoročan posao, sve se duže obnavlja a ponekad traje i godinama. S druge strane menica, koja se u Ve neciji pojavljuje kasno, u XIII veku, a širi sporo,1 ostaće kratkoročno kreditno sredstvo, ograničeno na trajanje povratnog putovanja između dva trgovačka sre dišta. Dakle, ekonomska klima u Veneciji je osobena. Intenzivna trgovačka delatnost grada je izdeljena na mnoštvo sitnih poslova. Compagnia, ili trajnije ud ruženje tu nekad i nastaje, ali gorostasna preduzeća po firentinskom uzoru ne ra zvijaju se u Veneciji. Razlog je možda to što ni vlada, ni patricijska elita nisu tu ozbiljno osporavani (kao u Firenci) i što je Venecija donekle siguran grad. Možda i to što je trgovački život veoma rano počeo u Veneciji, i što se zadovoljavao is probanim i dobrim metodama. Ali i sam način poslovanja je tu bitan. Ključ vene cijanske trgovine je veza sa Levantom. Sama delatnost traži znatna ulaganja: go tovo sva venecijanska zaliha novca je vezana za nju, što se vidi po tome da je po isplovljavanju brodova za Siriju grad ostajao takoreći sasvim bez gotovine, kao što će se kasnije dešavati i Sevilji nakon odlaska brodova u Indiju.184 S druge strane, obrt kapitala je prilično brz: šest meseci ili jedna godina. Odlasci i povraci brodova uslovljavaju ritam svih gradskih delatnosti. Da li je Venecija poseban slučaj zato što Levant određuje u celosti njenu ekonomsku delatnost? Ja, na pri mer smatram d a je Venecija veoma kasno počela da kuje zlatne dukate (tek 1284) jer, joj je jednostavnije bilo da se služi vizantijskim zlatnim novcem. Da li ju je možda iznenadna devalvacija perpera naterala da menja svoju politiku?185 Moglo bi se tvrditi d a je Venecija od početka bila uhvaćena u zamku vlasti tih uspeha. Pravi dužd Venecije, protivnik snaga promene, jeste u stvari sama prošlost grada, njena starija iskustva na koja se poziva kao na svete zakone. A senka koja se nadvija nad veličinom Venecije upravo je sama ta veličina. Ali, zar se isto ne bi moglo reći i za Britaniju XX veka? Vodstvo u ekonomiji-svetu pruža takvo iskustvo moći koje jednog dana može pobednika zaslepiti za hod istorije. 181 Ibid., str. 79 -8 0 . 182 Raymond D e Roover, „Le marché monétaire au M oyen A ge et au début des temps moder nes”, u: Revue historique, juli-septem bar 1970, str. 7 i dalje. M édit., I, str. 347. j 84 Ibid. 185 F. M elis, La M oneta, str. 8.

120


R a d u Veneciji Venecija je ogroman grad: još u XV veku ima više od 100 000 stanovnika, a u XVI i XVII veku između 140 000 i 160 000. Ali izuzev nekoliko hiljada povlašćenih ljudi - gde spadaju nobili, cittadini i klerici - kao i siromaha i skitnica, većina stanovnišva vlastitim rukama zarađuje za život. Tu jedan uz drugi postoje dva sveta rada: sjedne strane nekvalifikovani rad nici, koje nijedno udruženje ne štiti niti organizuje, kao i oni koje Frederik Lejn naziva „pomorskim proletarijatom” 186 - nosači, lučki radnici, mornari, veslači; s druge strane je svet esnafa (A rti) koji predstavlja organizovani skelet raznih gradskih zanata. Granica između ta dva sveta je katkad nejasna, a istoričar ne zna uvek gde da svrsta delatnosti na koje nailazi. U prvu kategoriju bez sumnje treba svrstati sve radnike na Velikom kanalu, na Ripa dei Vin, Ripa dei Ferro, Ripa dei Carbon (obalama vina, gvožda, uglja - p.p.); hiljade gondolijera, koji uglavnom rade za bogate porodice; siromahe koji se pred Duždevom palatom - kao na nekoj berzi rada - upisuju za rad na brodovim a.187 Svako ko je primljen dobija odre đeni iznos. Ne pojavi li se na keju određenog dana, vlasti ga traže, hapse i osuđuju na novčanu kaznu dvaput veću od primljenog iznosa. Potom ga s oružanom pratnjom sprovode na brod, gde mu se plata neće isplatiti pre nego što se izmiri kazna. U drugu važnu grupu neorganizovanih radnika spadaju muškarci i žene koji rade sitne poslove za svilarski i vunarski esnaf. Veoma je neobična činjenica da su u zakonite esnafe organizovani aquaroli, koji svojim čamcima dovoze pitku vodu iz Brente, peateri, upravljači barži, conzalavezi putujući kotlokrpe, pa čak i pestrineri, raznosači mleka po kućama. Ricard T. R ap188 je pokušao da izračuna brojnost te dve grupe radnika, da bi procenio ukupnu radnu snagu (labour force) u gradu. Uprkos oskudnim izvo rima, njegovi rezultati deluju uverljivo, a budući da ne ukazuju ni na kakve pro mene u XVI i XVII veku, daju nam i pogled na strukturu zaposlenosti u Veneciji. Kada je grad 1586. godine brojao gotovo 150 000 stanovnika, radna snaga je obuhvatala nešto manje od 34 000 ljudi, a to je, ako se na svakog radnika računa četvoročlana porodica, gotovo čitavo stanovništvo, bez onih 10 000 koji sačinja vaju usku elitu povlašćenih. Na 33 852 radnika, koliko ih je Rap tačno izbrojao, pripadnika esnafa (Arti) ima 22 504, dok „slobodnih”, to jest neredovnih radnika ima 11 348; dakle, u esnafima su dve trećine radnika, a ostali su izvan njih. Ova poslednja grupa - u koju spadaju muškarci, žene i deca - ima bar 40 000 ljudi, a oni vrše veliki pritisak na tržište rada u Veneciji. To je onaj proletarijat ili tačnije potproletarijat - koji traži svaka gradska privreda. Nejasno je da li je on zadovoljavao potrebe Venecije: siromašan svet laguna i grada ne daje dovoljno pomoraca, pa strani proleteri rano pritiču u pomoć, iako ne uvek svojevoljno. Ve necija odlazi u potragu za njima u Dalmaciju i na grčka ostrva. Ponekad za posade svojih galija uzima ljude na Kritu, a kasnije na Kipru. 186 Frédéric C. Lane, Venice, a m aritim e republic, 1973, str. 166. 181 Ibid, str. 104. 188 Industry and E conom ic D écliné in 17th Century Venice, 1976, str. 24 i dalje.

121


G o n d o lije r i u V eneciji. D e ta lj K a r p a č o v e s lik e „ Č u d o s v e to g K r s t a ” (fo to A n d e r s o n -Ž ir o d o n )

122


Poređenja radi, organizovane „industrije” izgledaju nam kao povlašćeni svet. Esnafski život se ne odvija po suviše strogim pravilima. Jedno su, naime, pravila, a drugo praksa. Država sprovodi strogi nadzor nad kožarskom proizvod njom na ostrvu Đudeka; nad staklarama u Muranu; nad Arte della Seta (svilarski esnaf - p.p.), koji postoji i pre nego što njegove redove 1314. pojačaju radnici iz Luke; nad Arte della Lana, esnafom koji kao da ponovo otpočinje svoju delatnost u proleće 1458, u skladu sa uredbom Senata,189 i koji će država morati da štiti od samih venecijanskih trgovaca, koji su želeli da se proizvodi tkanina „firentinskog tipa”, i to izvan zemlje, u Flandriji ili Engleskoj,1 0 gde je radna snaga bila jefti nija a propisi manje strogi. Uvek budna venecijanska država nametnula je stroge propise za kvalitet, odredila dimenzije tkanina, sirovine, broj niti u potki, vrste boja i slično; to je međutim sprečilo da se proizvodnja brzo prilagođava oscilaci jam a potražnje, iako je istovremeno učvrstilo ugled venecijanske robe, posebno na tržištima Levanta. Svi ti zanati, i novi i stari, organizuju se u Veneciji još od XIII veka u Arti (esnafe) i u scuole (bratstva).191 Ali taj samozaštitni sistem ne štiti zanatliju ni od intervencija države, koje su česte u Veneciji, ni od uplitanja trgovaca. Arte della Lana, esnaf koji cveta u XVI veku, a dostiže vrhunac u prvoj deceniji XVII veka, može da se razvija i prosperira samo u okvirima jednog Verlagssystema koji kontrolišu strani trgovci, pre svega Đenovljani nastanjeni u Veneciji. Čak i stara bro dogradnja sa svojim esnafskim majstorima, vlasnicima brodogradilišta, već u XV veku dospeva pod kontrolu trgovaca-opremljivača brodova koji daju novac za plate i materijal. D a li j e industrija postala glavna d elatnost Venecije ? To je svet rada kojim upravljaju kako novac tako i javne vlasti. Ove potonje imaju na svom raspolaganju četiri tela za nadzor i presuđivanje: Giustizia Vecchia, Cinque Savii alla Mercanzia, Provveditori di Comun, Collegio alle Arti. Da li se neobičan izostanak društvenih trvenja u Veneciji može objasniti tako strogim nadzorom? Teški sukobi su zaista retki. Tako u februaru 1446. veslači dobrovo ljci, pre tužni nego gnevni, dolaze pred Duždevu palatu i traže neisplaćene nad nice. Čak i u ogromnom Arsenalu, državnom preduzeću sa gotovo 3 000 rad nika, koje svakog jutra na rad poziva Marangona, veliko zvono crkve svetog Marka, vlada strogi red. Na najmanji glas protesta, vešaju kolovođe (impicati per la gola), i red se vaspostavlja. Venecijanski Arti nipošto ne mogu učestvovati u gradskoj upravi - kao što je slučaj u Firenci. Njih drže na propisnoj udaljenosti. Uprkos svemu tome, u Ve189A. d.

S. Venezia, Senato Terra, 4, f° 71, 18. april 1458. 190 D om enico Sella, „Les m ouvem ents longs de l ’industrie lainière à Venise aux X V Ie et XV IIe siècles”, u: Annales E. S. C., januar-mart 1957, str. 41. 191 B. Pullan, Rieh an d P o o r in R enaissance Venice, 1971, str. 33 i dalje; Ruggiero M aschio, „Investimenti edilizi delle scuole grandi a Venezia (X V I-X V II sec.)”, Nedelja u Pratu, april 1977. 192 A. d. S. Venezia, Senato Mar, II, f° 126, 21. februar 1446.

123


nečiji vlada neobičan društveni mir. Istina je da najsiromašniji radnici, oni koji su dovoljno srećni da se nalaze u srcu ekonomije-sveta, dobijaju samo mrvice sa ka pitalističkog stola. Da li je i to jedan od razloga što nema većih sukoba? Nadnice u Veneciji su srazmerno visoke. A kolike god da su, teško bi bilo smanjiti ih. Da su u toj stvari venecijanski Arti mogli da budu istrajni, uviđa se početkom XVII veka, kada razvoj vunarskog esnafa, suočenog sa konkurencijom tekstilnih proiz voda sa severa, bude bio ugrožen visokim nadnicama kojih se radnici nipošto ne žele odreći. ‘ Ali u XVII veku, proizvodnja u gradu već opada i povlači se pred konku rencijom obližnje Teraferme i industrija dalje na severu. Ako želimo da saznamo da li je industrija Venecije njena glavna privredna delatnost, kao što to smatra Ričard T. Rap, moramo pogledati Veneciju u XV i XVI veku - koja u mnogo čemu ima vrednost primera. Da budemo još obuhvatniji, postavljamo pitanje da li je nužno da se vodeći gradovi okreću proizvodnji - kao što se dogodilo u Brižu, Antverpenu, Đenovi, Amsterdamu i Londonu? Imajući na umu raspon delatnosti u Veneciji, kvalitet tehnologije, rani razvoj (sve ono što Didroova Enciklopedija objašnjava, u Veneciji postoji već dve stotine godina), spreman sam da priznam da je Venecija u XV veku vodeće industrijsko središte u Evropi, da ta činjenica uveliko utiče na njenu istoriju, kao i da slabljenje njene industrije krajem XVI i u dve prve decenije XVII veka znači i početak njenog kraja. Ali drugo je pitanje to da li ta činjenica i objašnjava taj kraj, da li je ona njegov uzrok. Prevlast trgo vačkog nad industrijskim kapitalizmom, barem do XVIII veka, nije ozbiljnije osporena. Treba istaći da stari dužd Priuli, kada 1421. godine nabraja bogatstva svog grada, ne pominje industrijsko bogatstvo; a ni bogatstvo Vunarskog esnafa, koji iako je bez sumnje postojao i u XIII veku, izgleda d a je obnovljen 1458, posle dugog razdoblja neaktivnosti, dok će do punog zamaha stići od 1580. do 1620. Sve u svemu, industrija kao da doprinosi dobrobiti Venecije s izvesnim zakašnje njem, kao neka dopuna, nadoknada u nepovoljnim vremenima, što liči, kao što ćemo videti, na događanja u Antverpenu posle 1558-1559. godine. .............. Turska opasnost Za postepeno slabljenje kraljice Jadrana nije samo ona odgovorna. Čak i pre nego što se Evropa uzdigla nad ostalim delom sveta, posle Velikih otkrića (1492 1498), teritorijalne države su ponovo ušle u arenu: u Aragoniji opet živi jedan opasan kralj, francuski kralj izuzetno je moćan, nizozemski princ je spreman da zavitla mačem, a nemački car - makar to bio i ne odveć bogati Maksimilijan Austrijski - uznemirava svet svojim planovima. Budućnost gradova-država još je jednom neizvesna. ~ ' ^ Od svih država koje nosi novi talas, najveća a koje se u Veneciji najviše i plaše, jeste Osmanlijsko carstvo. U početku Venecija potcenjuje Turke: za nju su oni prašinari koje je na moru lako nadmudriti. Pa ipak, veoma rano, turski pirati (ili koji sami sebe zovu Turcima) pojavljuju se u morima Levanta, dok Osmanlije ' D. Sella, nav. čl., str. 4 0 -4 1 .

124


kontinentalnim osvajanjem polako opkoljavaju more i ovladavaju obalama i pre flote. Zauzimanje Carigrada 1453, pravi grom iz vedra neba, dovodi Turke u samo srce Sredozemnog mora, u grad koji kao da je svesno građen da bi ovim vladao. Potkopavan od Latina (a među njima i Mlečana), grad se naprosto srušio pred napadom Turaka. Na njegovom mestu nastaje nova prestonica, turski Istan bul, čije stanovništvo, delimično i prisilnim doseljavanjem, dostiže ogromne bro jk e.19 Turska prestonica uskoro postaje dinamo jedne pomorske politike koju su sultani gotovo morali da primenjuju, a koju će Venecija osetiti na svojoj koži. Da li se Venecija mogla suprotstaviti zauzimanju Carigrada? Kada je o tome počela da razmišlja već je bilo kasno.195 Ubrzo je prihvatila neminovnost i po kušala da se nagodi sa sultanom. Tako Dužd objašnjava mletačkom oratoru (am basadoru) koji odlazi sultanu, Bartolomeu Marčelu: „... dispositio nostra est ha bere bonam pacem et amicitiam cum domino imperatore turcorum” (želimo da ži vimo u miru i prijateljsvu s turskim carem - p.p.).196 Jer da bi se poslovi razvijali treba da vlada mir. A kad je reč o sultanu, ako želi da trguje s Evropom - čega se njegovo carstvo nikako ne može lišiti - zar ne mora to da čini preko Venecije? To je tipičan slučaj „neprijatelja koji se dopunjuju”: iako ih sve razdvaja, interes ih prisiljava da žive jedan pored drugog, i to utoliko pre jer Osmanlije napreduju u osvajanju. Zauzimanje Kafe na Krimu 1475. takoreći zatvara Crno more za trgo vinu Đenove i Venecije. Zauzimanje Sirije i Egipta (1516. i 1517), nudi Turcima mogućnost da zatvore tradicionalna vrata Levanta. Oni to ipak neće učiniti, jer bi time prekinuli promet iz kog izvlače znatne koristi. Turci i Venecijanci su, izgleda, prisiljeni da žive jedni pored drugih. Taj saživot ipak prekidaju strašne oluje. Prvi veliki tursko-venecijanski rat (1463— 1479)197 otkriva očiglednu razliku u snazi protivnika. To nije, kao što će se ka snije govoriti o sukobima Engleske i Rusije, borba kita i medveda. Tursko carstvo je začelo medved, ali njegov protivnik nipošto nije kit, već osa, doduše veoma uporna. Venecija je deo Evrope i učestvuje u njenom tehničkom napretku, što je svakako prednost; uz to svoje bogatstvo može da upotrebi za skupljanje četa iz cele Evrope (čak i iz Škotske u vreme Kandijskog rata 1649-1669); ona je kadra stići i uteći. Medved se najzad zaduvao a osa iscrpla. Venecija ima načina da deluje i u samom Carigradu, da potkupljuje; čak i u jeku najžešćeg rata nalazi načina da delimično održava svoje poslove, i to preko Dubrovnika i Ankone. Sem toga, protiv Turaka ume da nahuška druge medvede: carstvo Karla V, Spaniju Filipa II, Sveto rimsko-nemačko carstvo, Rusiju Petra Velikog i Katarine II, Austriju princa Eugena. Ona čak, u kratkom razdoblju, u vreme Kandijskog rata, uspeva da zain194 Ömer Lutfi Barkan, „Essai sur les données statistiques des registres de recensem ent dans Г Empire ottoman aux X V e et X V Ie siècles”, u: Journal o f econom ic and social history o f the Orient, avgust 1957, str. 27, 34. 195 Odluka Senata od 18. februara 1453, jasno iskazuje potrebu „ob reverentiam Dei, bonum christianorum honorem, nostri dom inii et p ro com m odo et utilitate m ercatorum e t civium nostrorum ’, da se pom ogne Konstantinopolju, za koji se m ože reći da „se smatra delom naše države i koji ne sm e pasti u ruke nevernika” (civitas C onstantinopolis que dici e t reputari p o te s t esse nostri dom i nii, non deven iat a d m anos infidelium), A. d. S. Venezia, Senato Mar, 4, 170. 196 A. d. S. Venezia, Senato Secreta, 20, f° 3, 15. januara 1454. 197 H. Kretschmayr, op. cit., II, str. 371 i dalje.

125


teresuje i Francusku Luja XIV; a u nastojanju da napadne Osmanlije s leđa, podstiče daleku Persiju pod Sefevidima (šiitski Persijanci bili su neprijatelji sunitskih Turaka - jer i u Islamu postoje verski ratovi). Rečju, otpor Venecije je dostojan di vljenja. Ona se bori protiv Turaka sve do sklapanja Požarevačkog mira (1718), koji označava kraj njene borbe - puna dva i po veka nakon sklapanja Carigrad skog mira. Tursko carstvo ugrožava Veneciju i to postepeno iscrpljuje njenu životnost. Pa ipak, opadanje Venecije, prvih decenija XVI veka, nije naprosto posledica obi čnog sukoba između jednog grada i jedne teritorijalne države. Jer posle 1500. go dine jedan drugi grad, Antverpen, staje u središte sveta. Stare vladajuće strukture gradske ekonomije još nisu uzdrmane, ali se evropsko središte kapitalističkog bo gatstva i preduzetništva tiho povuklo iz Venecije. Razlog treba da tražimo u veli kim pomorskim otkrićima, otvaranju za saobraćaj Atlantskog okeana, kao i u ne očekivanom usponu Portugalije.

NEOČEKIVANI USPON PORTUGALIJE, ILI OD VENECIJE DO ANTVERPENA Uspon Portugalije je privukao znatnu pažnju istoričara: malo luzitansko kraljevstvo igralo je glavnu ulogu u velikom svetskom preokretu do koga je do vela velika geografska ekspanzija Evrope krajem XV veka. Portugalija je bila de tonator eksplozije koja je odjeknula svetom. Bilo je to njeno doba. Tradicionalno objašnjenje1^ Sve doskora, tradicionalno tumačenje je prihvatano bez mnogo sumnji. Portugalija, najzapadnija evropska zemlja, bila je skoro predodređena za širenje; već 1253. povratila je teritorije koje su bili zauzeli muslimani; mogla je da korača dalje; zauzimanje Seute 1415, južno od Gibraltarskog moreuza, uvodi Portugalce u tajne trgovanja na velike daljine i podstiče u njima agresivni duh krstaških ra tova. Vrata su im se otvorila za istraživanja i ambiciozne ekspedicije duž obala Afrike. Upravo tada, pojavljuje se junak: infant Henri Moreplovac (1394-1460), peti sin kralja Žoaoa I i majstor veoma imućnog Reda Hrista, koji 1413. ima sedište u Sagrešu, u blizini Rta svetog Visentea, na samom jugu zemlje. Okruživši se učenjacima, kartografima i pomorcima, Henri ubrzo postaje oduševljeni pokre tač velikih istraživačkih putovanja koja su počela 1416, godinu dana posle zauzi manja Seute. J Loši vetrovi, negostoljubivost obala Sahare, spontani strah od nepoznatog, ali i strah koji sami Portugalci šire da bi predupredili širenje vesti o njihovim ot krićima - teškoće finansiranja ekspedicija koje nemaju podršku naroda —sve je to doprinelo da upoznavanje dugačke obale Afrike bude sporo: Rt Bohador 1416, Zeleni rt 1445, prelaz preko ekvatora 1471, otkriće ušća reke Kongo 1482. Ali i no D am išo Perez, H istoria de P o rtu g a l 1926-1933, 8. knjiga.

126


stupanje na presto Žoaoa II (1481-1495), oduševljenog poklonika pomorskog istraživanja, novog Moreplovca, ubrzalo je pred kraj XV veka nove poduhvate. Bartolomej Dijas je stigao do južnog kraja Afrike 1487, koji je prozvao Olujni rt. Kralj g a je preimenovao u Rt dobre nade. Na taj je način pripremljeno putovanje Vaska de Game, do kojeg je iz raznoraznih razloga došlo tek deset godina kasnije. Kao dopunu tradicionalnog objašnjenja, pomenimo gradnju karavele - la kog izviđačkog broda s dva jedra, trouglastim za upravljanje, i četvrtastim za pri manje vetra u krmu. S vremenom su portugalski pomorci skupili veliko znanje o vetrovima i strujama na Atlantiku. „Gotovo da je slučajno”, piše Ralf Dejvis, „što je baš u vreme kada Portugalci ostvaruju najznačajnije istraživačke poduhvate, najveće otkriće bilo delo jednog Đenovežanina u službi Španije” 199 (reč je, razume se, o Kristoforu Kolumbu i njegovom otkriću Amerike). U to vreme Kolumbovo ve liko otkriće i nije imalo značaj kao putovanje Vaska de Game nekoliko godina kasnije. Čim im je jedan brod oplovio Rt dobre nade, Portugalci se upoznaju s tr govačkim pravcima na Indijskom okeanu, kreću njima i dalje uče. Kada su se oni pojavili, nijedan brod, nijedna luka u Indijskom okeanu više nisu bili sigurni da se na njih neće pucati iz topova sa portugalskih brodova. Arapski i indijski brodovi su ometani, presretani i na kraju raspršeni. Došljaci se ponašaju kao gospodari, a uskoro ih niko i ne osporava. Tako su portugalska otkrića (ako se izuzme istraži vanje brazilske obale od Alvareza Kabrala 1501) stigla do kraja svog herojskog razdoblja. Završni uspeh je bio direktno prevoženje bibera i začina u Lisabon, što je i samo za sebe predstavljalo revoluciju. Nova objašnjenja200 U proteklih dvadeset godina istoričari, posebno portugalski, davali su nova objašnjenja. Tradicionalna verzija je opstala ali sada ima i dodatke. Kao prvo, Portugalija se više ne smatra evropskom zemljom koja se može zanemariti. Ona je približno što i Venecija sa Terafermom. Ni previše mala, ni previše siromašna, vezana za ostali deo kontinenta, Portugalija je bila autonomna snaga, sposobna da preduzima inicijative - što će događaji i pokazati - a slobodna je i u odlučivanju. Njena privreda nije ni primitivna ni rudimentarna: već vekovima se održavaju odnosi s islamskim državama - s Granadom, koja je slobodna do 1492 - kao i s gradovima i državama severne Afrike. Ti dodiri s razvijenim oblastima podstakli su unutrašnji razvoj u Portugaliji kao novčanoj ekonomiji dovo ljno snažnoj za pojavu najamnog rada u gradovima i selima. Ta sela smanjuju ga jenje žitarica u korist vinove loze, maslina, hrasta-plutnjaka, kao i šećerne trske u Algarveu, a ta usavršavanja - priznata u Toskani kao obeležje ekonomskog napretka - ne mogu se ni u Portugaliji označiti kao korak unazad. Ne može se tvr diti ni da je Portugalija posebno oštećena jer mora da kupuje žito u Maroku (od sredine XIV veka), kad se isto to dešava i u Veneciji i u Amsterdamu, gde to 199 Ralph D avis, The Rise o fT h e A tlan tic Econom ies, 2. izd., 1975, str. 1. 200 pre svega pogledati dela Vitorina M agalhaes-Godinhoa.

127


smatramo uzgrednim obeležjem ekonomske nadmoći i preimućstava. Štaviše, u obalskom pojasu Portugalije od davnina postoje gradovi i sela nastanjeni ribarima i mornarima. Njihove barcas, skromni brodovi od dvadeset do trideset tona nosi vosti, s četvrtastim jedrima i brojnom posadom, veoma rano plove od obala Af rike i Kanarskih ostrva do Irske i Flandrije. Tako već postoji neophodna pokre tačka snaga ekspanzije. Dve godine pošto su Venecijanci zauzeli Krf, „gra đanska” revolucija dovodi 1385. dinastiju Aviz na vlast u Lisabonu (1385). Vladari ove dinastije u prvi plan izvode buržoaziju koja će „trajati nekoliko gene racija”,201 i koja će prepoloviti zemljoposedničko plemstvo koje uprkos tome i dalje podjarmljuje seljaštvo, a na drugoj strani je spremno da daje vojskovođe, starešine uporišta u inostranstvu, kao i upravljače poseda u kolonijama. Ono se pretvorilo u neku vrstu činovničkog plemstva (kojim se portugalsko širenje i ra zlikuje od prvenstveno trgovačkog širenja Nizozemske). Ukratko, bilo bi preterano tvrditi da je Portugalija već krajem XIV veka, posle epidemije crne kuge, koja je nije poštedela, bila „moderna” država. Pa ipak, kada se sve sabere, bila je na pola puta da to postane. Portugalija je trpela što ni u svom zlatnom veku nije bila u središtu evrop ske ekonomije-sveta. Iako povlašćena u mnogo čemu, portugalska ekonomija je na periferiji ekonomije-sveta. Već krajem XIII veka, kad se uspostavlja pomorska veza između Sredozemnog i Severnog mora, Portugaliju usisava i iskorišćava po morski kapitalistički tok koji spaja italijanske gradove s Engleskom, Brižom a posredno i Baltikom202 A kako zapadno Sredozemlje polako gubi dodir sa trgo vinom na Levantu, jer se tamo mletačka prevlast pretvara u monopol, jedan deo italijanskog preduzetničkog sektora, na podsticaj Đenove i Firence, okreće se ka zapadu, ka Barseloni, a još više ka Valenciji, obalama Maroka, ka Sevilji i Lisa bonu. Lisabon se tada i pretvara u međunarodno središte. U njemu je sve više ko lonija stranaca203 koje mu pomažu u razvoju, ali uvek imaju i sopstvene interese. Đenovežani, koji se svuda brzo prilagođuju, bave se tu ne samo veletrgovinom, već i trgovinom na malo,204 koja bi u načelu trebalo da pripada isključivo Portu galcima. Lisabon, a preko njega i čitava Portugalija, na taj su način delimično pod kontrolom stranaca. Stranci su, svakako, učestvovali i u portugalskoj ekspanziji, iako njihovu ulogu ne smemo preuveličavati. Blizu je istine ako kažemo da su strani trgovci težili uspešnim poduhvatima, ali da su im se pre pridruživali, nego ih sami pokre tali. Lično nisam uveren u često ponavljan stav da su Portugalci krenuli u pohod na Seutu na podsticaj stranih trgovaca (1415). Naime, Đenovežani nastanjeni u lukama u Maroku sasvim su otvoreno i iskreno bili protiv dolaska Portugalaca.205 201 R. D avis, op. cit., str. 4. 202 G onzalo de Reparaz mlađi, La E poca de los gran des descubrim ientos espanoles y portu gueses, 1931. 203 Prospero Peragallo, Cenni intorno a lla colonia italiana u P ortogallo nei secoli XIVe, XVe, XVIe, 2. izd., 1907. 204 Virginia Rau, „A Fam ily o f italian M erchants in Portugal in the X V th Century: The Lom ellini”, u: Studi in onore di A. Sapori, str. 7 1 7 -7 2 6 . 205 Robert Ricard, „Contribution à l ’étude du com m erce génois au M aroc durant la période portugaise, 141 5 -1 5 5 0 ”, u: A nnales de l ’Inst. d ’E tudes orientales, III, 1937.

128


O b o je n i p o r tu g a ls k i b r o d k o ji j e u k le sa n n a s te n i n a u la zu u „ A m e g a s ”, k in e sk i h ra m u M a k a u (fo to R o ze -V io le )

Slika postaje mnogo jasnija posle prvih uspeha Portugalaca, to jest čim je zauzeta bogata obala Crne Afrike, od Rta Bohador do ušća Konga (od 1443. do 1482). Skupa sa zauzimanjem Madere 1420, ponovnim otkrićem Azorskih ostrva 1455, otkrićem Zelenortskih ostrva 1455, kao i Fernando Poa i Sao Tomea 1471, čitava se ta oblast pretvara u povezan ekonomski prostor, usredsređen na trgovinu slonovačom, malagetom (zamenom za biber), zlatnim prahom (godišnje u pro šeku od 13 000 do 14 000 unci), kao i na trgovinu robljem (oko hiljadu robova godišnje polovinom XV veka, a ubrzo i više od 3 000). Portugalija se uz to do mogla i monopola na trgovinu u Crnoj Africi ugovorom iz Alkobase, potpisanim sa Spanijom 1479. Izgradnja tvrđave u Sao Žorže da Mini, 1481 (za koju je sva građa - kamen, opeka, drvo i gvožđe - dovezena iz Lisabona), potvrdila je i za pečatila taj monopol koji će kasnije biti pomno čuvan. Prema ondašnjem spisu 129


Duartea Pašeka, Esmaraldo de Situ Orbis,20(> trgovina zlatom donosi zaradu od „pet prema jedan”. Sto se tiče robova koji završavaju na portugalskom tržištu, oni rade kao sluge u bogatim kućama, a omogućuju i stvaranje velikih gazdinstava u Alemtežu koji je opusteo po završetku Rekonkviste. Robovi doprinose i razvoju plantaža šećera na Maderi, gde je šećerna trska 1460. zamenila pšenicu. Ovo osvajanje Afrike i ostrva na Atlantiku jesu delo Portugalaca, ali do prinos daju i Đenovljani, Firentinci (pa i Flamanci, kad je reč o Azorskim ostrvima). Uostalom, baš su Đenovežani podstakli širenje plantaža šećera s istočnog Sredozemlja na Siciliju, u južnu Španiju, Maroko, portugalski Algarve i konačno, na Maderu i Zelenortska ostrva. Gajenje šećerne trske se kasnije širi i na Kanarska ostrva pod kastiljskom okupacijom. Iako kruna portugalskih otkrića, putovanje Vaska de Game, „ne duguje ništa Đenovljanima”, kao što s pravom ističe Ralf Dejvis,207 trgovci iz Italije, Gornje Nemačke i Nizozemske koji su već ili bili u Lisabonu ili su tamo pohrlili kad su čuli vesti, uključili su se u njegovo komercijalno iskorišćavanje. Uostalom, pita nje je da li bi Portugalci i njihov lisabonski kralj-trgovac mogli sami finansirati i iskorišćavati dugačku i skupu vezu s Istočnom Indijom - koja svojom veličinom znatno prevazilazi vezu između španskih Zapadnih Indija i Sevilje kojom upra vlja Carrera de Indias, a koju su uspostavili Kastiljanci. Najzad, vredno je pomenuti to da je usredištenje na Indijski okean Portu galce koštalo Amerike - koja je zamalo bila njihova: Kristofor Kolumbo je svoj bajkoviti plan za putovanje bio predložio portugalskom kralju i njegovim savetnicima pošto se Bartolomej Dijas vratio u Lisabon 1488. sa vešću da postoji morska veza između Atlantskog i Indijskog okeana. Portugalci su u tom trenutku ipak dali prednost onom što su imali nad maštovitim poduhvatima. Kada su i oni otkrili Ameriku, šaljući svoje ribare i kitolovce na Njufaundlend (oko 1497), a potom se iskrcavši u Brazilu 1501, već su bili u zakašnjenju nekoliko godina. Ali, ko je mogao da predvidi posledice te greške u vreme kada je s povratkom Vaska de Game 1498. bitka za biber bila dobijena i spremna da dâ plodove, kada su svi trgovci iz Evrope žurili da u Lisabon pošalju najbolje predstavnike; kada je Vene cija, dotada kraljica trgovine na istoku, izgledalo da posrče udarena s leđa? Kada 1504. mletačke galije stižu u Aleksandriju, njih tamo ne čeka ni jedna jedina vreća bibera.208 A ntverpen, prestonica sveta sh ’orena spoljnim delovanjem Ali, ma kako značajan, Lisabon neće postati novo središte sveta. Iako je prestonica Portugalije imala sve prednosti, drugi grad je odneo pobedu - Antver pen. Dok je zbacivanje s prestola Venecije logično, neuspeh Lisabona na prvi pogled iznenađuje. Pa ipak, taj neuspeh se može lakše objasniti ako se podsetimo 2^ (' Duarte Pacheco Pereira, Esm eraldo de situ orbis..., 1892, navod R. Davisa, op. cit., str. 8. Op. cit., str. 11. 208 • • " Vitorino M agalhaes-Godinho,

„Le repli vénitien et égyptien et la route du Cap, 1496 1533’", u: E ventail de l'histoire vivante, 1953, II, str. 293.

130


Rotterdam

-

ЖчЈ^В^депор.гост

L r AMIENS

\

r /

A

CAM8RAI

J ° amsteroam

IGNORES

A N V ERS

.AMIENS

,°C AM BRAI

, COLOGNE FRANCFORT (NUREMBERG

fOCOMPIÈGNE

AUGS80URG SAtZBOURG

PARIS ORLÉANS NANTES

'ST.GOTHARO NEVERS POITIERS

TRENTE«

ITRIESTE

VERONEj Д

- '

'

A

ff

^

BOROEAUX

U

~

SANTANDER^-.'. .a ,<)BAY0NN[

>yiANA DO i CASTEILO »PORTO

LISBONNE

I

SARAGOSSE

FERRARE

S2^~JK

LAREOO P ^ S A N - S E B A S T I A N e U R G O S O ^ “11-8* 0

I

M0NTPEtLlf.Rn ^ O NÎMES

f f

^ -w

il G E R O N E Jj

MAORIO

SETUBAl

SEVILLE

1. GLAVNI PUTEVIU ANTVERPEN I IZ NJEGA N a o v o m d ija g r a m u s e p u te v i p r e k id a ju u ita lija n s k im d is tr ib u c io n im c e n tr im a i v e lik im s ta n ic a m a L is a b o n u i S e v ilji. I p a k p o s t o j e i p r o d u ž e c i tih p u te v a , k o ji o v d e n isu p r ik a z a n i, ka B ra zilu , a tla n ts k im o s tr v im a i o b a li A frik e . S r e d o z e m lje n ije ta k o r e ć i n i d o d ir n u to u o v o m p r o m e tu (p re m a V. V askez d e P r a d a , T rg o v a č k a p is m a iz A n tv e r p e n a , I, str. 3 5 )

131

132

S ta r a lu k a u A n v e rp e n u . S lik a p r ip is a n a S. Vranku. Tarb, M u z e j M a s e (f o t o Ž ir o d o n )

133


na to da je Lisabon, čak i u trenutku svog najvećeg uspeha, ostao zatočenik jedne ekonomije-sveta u koju se već bio uklopio i u kojoj je imao posebno mesto; da severna Evropa nije prestala da igra važnu ulogu; da se težište čitavog kontinenta ne bez razloga —pomiče ka severu; i kao poslednje ali i ne najmanje važno, da su glavni potrošači bibera i začina na severu kontinenta. Nagli uspeh Antverpena ipak ne treba objašnjavati tako uprošćeno. Pone kad se iznosi stav da grad na Šeldi, pošto je dugo stajao na raskrsnici trgovine i razmene na severu, naprosto preuzima mesto Briža. Jer jedan grad u usponu, kažu, zameni neki drugi koji propada. Docnije će i sam Antverpen, kad ga 1585^ osvoji Alesandro Farneze, svoje mesto ustupiti Amsterdamu. Pa ipak, to je sve usko, lokalno gledanje na stvari. Stvarni život je mnogo složeniji. Antverpen nasleđuje koliko Briž toliko i Veneciju. Tokom „doba Fugera”20 ' - koje je i njegov zlatni vek - Antverpen je središte ćele međunarodne ekonomije - nešto što Briž nije bio ni na svom vr huncu. Antverpen, dakle, nije samo naslednik svog najbližeg suparnika, iako je, slično njemu, bio stvoren spoljnim delovanjem. (Đenovežani koji su 1277. doplo vili u Briž, već tada su njegovu luku na Zvinu smatrali važnijom od samog grada.) Budućnost Antverpena su odredili i premeštanje svetskih puteva i počeci atlan tske ekonomije krajem XV veka: prvi znak novog stanja je pristajanje u njegovoj luci 1501. portugalskog broda sa biberom i cimetom. Uskoro će početi da stižu i drugi. Antverpen nije, dakle, nastao sopstvenim delovanjem. „Antverpen”, piše Anri Piren, „kao ni Briž, nije imao vlastitu trgovačku flotu”.211 Nepovoljno je i to što gradom nikada, ni 1500, ni kasnije, nisu upravljali trgovci. Gradske starešine (Englezi ih zovu „lordovima Antverpena”)212 pripadnici su malog broja porodica koje sačinjavaju malobrojnu zemljoposedničku aristokratiju i održavaju svoju moć vekovima. U načelu, njima je čak i zabranjeno da se bave trgovinom - što je prilično čudna zabrana, koja se stalno obnavlja, verovatno stoga jer je nisu pošto vali. Najzad, Antverpen nema svojih trgovaca međunarodnog ranga: glavnu reč vode stranci - hanzeatski trgovci, engleski, francuski i pre svih trgovci s juga: Portugalci, Spanci, Italijani. Slika ipak traži podrobnija objašnjenja. Antverpen je ipak imao flotu,213 stotinak malih brodova od osamdeset do sto tona, ali oni nisu bili ništa u poređenju sa stranim brodovima koji su plovili uz Šeldu ili se sidrili na ostrvu Valherenu: brodovima iz Holandije, Zelanda, Portugalije, Španije, Italije, Dubrov nika, Katalonije, Engleske, Bretanje.214 A kada je reč o lordovima Antverpena, tim uzvišenim ličnostima, oni su često zajmodavci - ponekad i skriveni.2 Na Richard Ehrenberg, D as Z eitalter d e r Fugger, 1922, dve knjige. , Hermann van Der W ee, The Growth o fth e A ntw erp M arket and the European Econom y (14th-16th Centuries), 1963, II, str. 127. Henri Pirenne, H istoire de Belgique, 1973, II, str. 58. 213 К атбаУ’ The C ity ° f London, 1975, str. 12. “ Em ile Coornaert, „Anvers a-t-elle eu une flotte marchande?”, u: Le N avire et l ’économ ie m aritim e M ichel M ollat, 1960, str. 72 i dalje f Ibid., str. 71, 79. “ G. D. Ramsay, op. cit., str. 13. 210

134


osoben način oni služe ekonomskim interesima grada. Ipak, grad je ekonomsko nevinašce: drugi kucaju na njegova vrata, drugi dolaze, drugi mu donose slavu. Antverpen nije krenuo da osvoji svet, već suprotno - svet, koji je izgubio ravno težu posle velikih otkrića, okreće se ka Atlantiku i u nedostatku boljeg grabi Ant verpen. Grad se nije borio da stigne na vrh sveta, već se jednog jutra probudio na tom vrhu. A osim toga nije ni bio najpogodniji za tu ulogu. Niti je naučio ono što se od njega očekivalo, niti je bio nezavisan grad. Pošto je 1406. ponovo pripojen Brabantskom vojvodstvu,216 Antverpen je pod nominalnom vlašću oblasnog vladara. Mogao se - što je i činio - raznim lukavstvima suprotstavljati gospodaru, na pri mer otezati u primeni za njega nepovoljnih zakona. Na verskom planu, uspeće da sačuva određenu rneru tolerancije koja je bila od suštinskog značaja za njegov razvoj.217 Ludoviko Gvičardini, koji ga je posmatrao kasnije (1567), uočava težnju grada ka nezavisnosti: „Antverpen sprovodi vlast i upravlja sobom gotovo kao d a je slobodan grad”.218 Antverpen ipak nije ni Venecija ni Đenova. Tako na vrhuncu svog razvoja trpi posledice monetarnih mera koje preduzima „vlada” u Briselu 1518. i 1539. godine219 A kada počinje da se uzdiže, Antverpen je još uvek stari, srednjovekovni grad, kao što primećuje E. Kornert.220 Iskustva crpi na sajmovima,221 što nužno znači da se navikao na strance kao i da njegovi ljudi vla daju nekim trgovačkim veštinama koje zahtevaju brzo odlučivanje. S druge strane, skoro da nema iskustva u pomorstvu, trgovini na velike daljine, kao i mo dernom trgovačkom povezivanju. Zato i ne može da odmah dobro igra ulogu koja mu je dodeljena. Uprkos svemu, brzo uči da se prilagođava i improvizuje. I zaista, doba Antverpena je vreme improvizacije. E tape u razvoju A ntverpena lasno je da je nova uloga Antverpena zavisila od međunarodnih, u izvesnom smislu spoljnih okolnosti. Venecija je posle duge borbe čak sto dvadeset godina uživala neospornu prevlast (1378-1498). U sličnim okolonostima, Am sterdam je vladao više od sto godina. Nasuprot tome, Antverpen od 1500. do 1569. prolazi kroz mnogo skokova unapred, nazadovanja i oporavaka. Temelji njego vog prosperiteta su uvek klimavi, zbog promenljivih linija sila koje se na njego vom tržištu ukrštaju, a možda i uprkos njima; one donose mnogo dobrog, ali i protivrečne posledice težnji Evrope koja tada stiče vlast nad svetom. Glavni ra zlog za nesigurnost Antverpena (to kažem pošto sam još jednom pročitao kla sično delo Hermana Van der Vea2 ) jeste to što je čitava evropska ekonomija još uvek, u XVI veku, izložena udarcima i iznenađenjima, pa ne uspeva da nađe pravi 216H. Pirenne, op. cit., II, str. 57. 217 G. D . Ramsay, op. cit., str. 18. 218 L odovico Guicciardini, D escription de tous les Pays-Bas, 1568, str. 122. 2*9 H. Van Der W ee, op. cit., II, str. 203. 220 Em ile Coornaert, „La genèse du systèm e capitaliste: grand capitalism e et économ ie tradi tionnelle à Anvers au X V Ie siècle”, u: A nnales d'histoire économ ique et sociale, 1936, str. 129. 22* Oliver C. Cox, op. cit., str. 266. 222 Op. cit., tri knjige.

135


ritam, tj. dugoročnu ravnotežu. Sa svakom značajnijom promenom, menja se i po ložaj Antverpena, koji slabi, oporavlja se ili razvija. Razvoj grada, mogli bismo reći, prilično verno odražava razvoj Evrope u celini. Uz malo preterivanja može se reći da se u Antverpenu sreću tri grada, slična pa ipak različita, kao i da se svaki od njih razvija u razdoblju uspona iza kojeg slede mršave godine. Od te tri faze ekspanzije (1501-1521; 1535-1557; 1559-1568), prvu pod stiče Portugalija. Tu je slavni činilac biber, dok je Portugalija, kao što to pokazuje Herman Van der Ve,"2 sposobna da igra svoju ulogu zahvaljujući sprezi lisabonskog kralja koji kontroliše promet začina, i trgovaca Gornje Nemačke koji kontrolišu promet srebra: Velzera, Hohštetera i, najznačajnijih ili najsrećnijih, Fu gera. Druga faza ekspanzije se može zahvaliti Španiji i srebru, koje sada dolazi iz Amerike, koja tridesetih godina XVI veka daje svojim političkim predvodnicima odlučni argument za razvoj privrede povezane s spoljnim svetom. Treća, poslednja faza je posledica povratka na mirno stanje posle sklapanja ugovora u Kato-Kambresiju (1559) i vrtoglavog razvoja industrije u Antverpenu i Nizo zemskoj. U tom razdoblju okretanje industriji izgleda kao poslednje sredstvo kome je moguće pribeći. P rvi uzlet i p rv o razočarenje A ntverpena Godine 1500. Antverpen je još uvek grad-šegrt. Okolne gusto naseljene ze mlje, Brabant i Flandrija, žive u nekoj vrsti euforije. Hanzeatska trgovina je više ili manje potisnuta:224 šećer sa Atlantskih ostrva smenjuje med, a raskoš svile smenjuje raskoš krzna. Holandski i zelandski brodovi i na samom Baltičkom moru konkurišu hanzeatskim. Englezi su izabrali da sajmovi u Berg-op-Zomu i Antverpenu budu glavna stanica njihove trgovine tkaninama, koje uvoze nebeljene, boje i dalje raspodeljuju po Evropi, posebno srednjoj.225 Prednost Antver penu donosi i to što se u njemu nastanjuje veliki broj nemačkih trgovaca (najviše iz Gornje Nemačke): iz jednog novijeg istraživanja2“6 proizlazi da su upravo oni bili prvi koji su luku na Šeldi pretpostavili Brižu, jer im je Antverpen bio dostu pniji. Oni u grad dopremaju rajnska vina, bakar, a takođe i srebro, koje je bilo iz vor bogatstva Augsburga i njegovih trgovaca-bankara. Trgovačke prilike u Antverpenu se sasvim menjaju posle neočekivanog do laska bibera. Pošto su Portugalci otvorili put za Indiju, biber sada direktno stiže s istoka. Prvi brod sa začinima uplovljava u luku 1501; godine 1508. lisabonski kralj osniva Feitoria de Flandres, antverpenski ogranak lisabonske Casa da India. A kralj je odabrao Antverpen bez sumnje zato što je glavno tržište bibera i začina, kao što sam već ranije rekao, u severnoj i srednjoj Evropi, u oblasti koja je 223 Ibid., II, str. 128. 224 Ibid., II, str. 120. 225 J. Van Houtte, op. cit., str. 82. " Renée Doehaehd, É tudes anversoises, 1 9 6 3 ,1, str. 37 i dalje, str. 6 2 -6 3 . A nselm o Braacamp Freire, nav. čl., str. 322 i dalje.

136


do tada bila snabdevana s juga, preko Fondaco dei Tedeschi u Veneciji. A i zato što je Portugalija sačuvala stare pomorske veze s Flandrijom. I konačno, najzna čajnija činjenica je ta da je Portugalija stigla na Daleki istok uz krajnje napore; nije imala mogućnosti da po uzoru na Veneciju upravlja svojim bogatstvom, tj. da sa jednog kraja sveta na drugi prodaje začine. Već je za prva putovanja do Indije i nazad trebalo naći ogromne svote, dok je posle prvih slučajeva pljačke u Indij skom okeanu, začine i biber trebalo plaćati u gotovom novcu, srebrnom ili ba karnom. Prepustiti distribuciju drugima značilo je na njih svaliti brigu oko preprodaje (što će velike Indijske kompanije i same kasnije otkriti), kao i teret ot varanja kredita prodavcima na malo (sa rokovima plaćanja od 12 do 18 meseci). Zbog svega toga, Portugalci odlučuju da poslove prenesu na Antverpen. Zar nije on mogao da za portugalske začine i biber učini isto ono što je dugo činio za en gleske tkanine? Za uzvrat, Portugalci u Antverpenu počinju da nabavljaju bakar i srebro iz nemačkih rudnika, neophodne za plaćanje na Dalekom istoku. Okretanje ka sever noj Evropi preko Antverpena pokazalo se uspešnim. U nekoliko godina mletački monopol je bio ako ne uništen, ono bar ozbiljno uzdr man. U isto vreme se bakar i srebro preusmeravaju sa Venecije ka Lisabonu. Go dine 1502. i 1503. samo 24% mađarskog bakra, koje Fugeri izvoze, odlazi u Ant verpen; 1508. i 1509. godine od ukupnih količina 49% odlazi u Antverpen, a 13% u Veneciju.228 Što se tiče srebra, jedan izveštaj nizozemske vlade procenjuie težinu ovog metala koji u Lisabon odlazi preko Antverpena na 60 000 maraka:2“9 Zapad ostaje bez srebra u korist Portugalije. Dakle, za procvat Antverpena su naj zaslužniji nemački trgovci, a među njima su bili Sheci iz Ahena - centra industrije bakra23 - kao i Imhofi, Velzeri i Fugeri iz Augsburga. Dobiti trgovaca rastu: od 1488. do 1522. Imhofi uvećavaju svoj kapital za 8,75% godišnje; Velzeri za 9% između 1502. i 1517; Fugeri za 54,5% između 1511. i 1527.231 U tom svetu koji se naglo menja italijanske firme zapadaju u velike teškoće: Freskobaldi bankroti raju 1518; Galteroti obustavljaju poslove 1523.232 Uprkos vidnom napretku, u Antverpenu se ne stvara odmah i pravo tržište novca. Ono može postojati samo u dodiru s opticajem menica, plaćanja i kredita kroz glavna finansijska središta Evrope (posebno Lionom, Đenovom i sajmovima u Kastilji). U taj će se opticaj Antverpen uključivati dosta sporo. Na primer s Lionom, tada vodećim finansijskim središtem Evrope, uspostavlja veze tek od 1510. do 1515.233 ' A 1523. počinje za Antveipen mršavo razdoblje. Ratovi između dinastije Valoa i Habzburgovaca (1521-1529), umrtvljuju međunarodnu trgovinu, a nanose štetu i antverpenskom tržištu novca koje je tek u povojima. Tridesetih godina XVI veka opada i trgovina biberom i začinima. Lisabon ponovo preuzima ulogu distri butera: Feitoria de Flandres gubi razlog postojanja i 1549. biva zatvorena.234 228 Hermann Van Der Wee, op. cit., I, Dodatak 44/1. 229 Ibid., II, str. 125. ' 230 Ibid., II, str. 130-131. 231 Ibid., II, str. 131. 232Ibid., II, str. 129. 233 Ibid. 234 A nselm o Braacamp Freire, nav. čl., str. 407.

137


Možda je to bilo, kao što objašnjava V. Magaljes Godinjo,235 zato što je Portuga lija mesto za snabdevanje srebrom, ovog puta američkim, našla bliže, u SeviljL dok nemački rudnici slabe i posle 1535. gotovo da obustavljaju proizvodnju. Ali pre svega, Venecija uzvraća udarac. Biber koji ona uvozi s Levanta skuplji je nego onaj koji prodaje Lisabon, ali je boljeg kvaliteta:237 posle 1530, a još više 1540, sve više uvozi s Bliskog istoka. U 1533. i 1534. Venecija pokriva 85% pro meta biberom u Lionu.238 Lisabon, razume se, ne obustavlja svoje pošiljke u Ant verpen, gde je portugalski biber i dalje značajan: od novembra 1539. do avgusta 1540. na ostrvu Valherena usidrilo se čak 328 portugalskih brodova.23 Ali okolnosti su se promenile i biber više nije zamajac trgovine. Portugalija nije us pela da ostvari monopol u trgovini biberom. Mora da ga deli s Venecijom, a ta podela će se ustaliti. Osim toga, za teškoće Antverpena delimično je odgovorna i kratkoročna recesija sredinom XVI veka. D rugi uspon A ntverpena Ponovno uzdizanje Antverpena je učinak povećanja uvoza srebra iz Ame rike preko Sevilje. Godine 1537. u Španiji ima toliko srebra da vlada Karla V mora da revalorizuje zlato. Odnos zlato/srebro menja se sa 1 prema 10,11 na 1 prema 10,61.240 Priliv bogatstva dao je Španiji (ili tačnije Kastilji) novu političku i ekonomsku dimenziju. Habzburgovci, čiji je predstavnik Karlo V, postaju go spodari ne samo Španije, već i Nizozemske i Carstva Italije, koji su čvrsto pod njihovom kontrolom od 1535.241 Primoran na razna plaćanja po čitavoj Evropi, Karlo V je od 1519. u poslovnim odnosima sa trgovcima-zajmodavcima iz Augsburga, čije je glavno središte i dalje Antverpen. Fugeri i Velzeri pokreću i pre nose taj novac, bez čega car ne bio mogao ni da sprovodi svoju politiku. U tim okolnostima on se ne može lišiti usluga novčanog tržišta u Antverpenu, koje se oblikovalo između 1521. i 1535, upravo u vreme zastoja u trgovini, kada su zaj movi vladaru predstavljali jedino korisno ulaganje kapitala - a koji su često da vani po stopi višoj od 20%. Ono što se ranije desilo Portugaliji sada je počelo da se dešava Španiji. Suočena sa zadatkom da razvija i gradi Ameriku, Španija uviđa da nije tome do rasla kao i da joj pomoć u tome može pružiti samo Evropa. Španiji trebaju drvo, 235 Vitorino M agalhaes-Godinho, L ’É conom ie de I ’Em pire po rtu g a is aux XV e et XVIe siècles, 1969, str. 471. 236 John U. N ef, „Silver production in central Europe, 145 0 -1 6 1 8 ”, u: The Journal o f P o liti cal Economy, 1941, str. 586. 231 M édit., I, str. 497. Richard Gascon, G rand Com m erce e t vie urbaine au X VF siècle. Lyon e t ses m archands, 1971, str. 88. 239 H. Van Der Wee, op. cit., II, str. 156. Earl J. Hamilton, „Monetary inflation in Častile, 159 8 -1 6 6 0 ”, u: Econom ic H istory, 6, ja nuar 1931, str. 180. 24\ J529 : la Paix des Dames; 1535: occupation de M ilan par Charles Quint. ■ Fernand Braudel, „Les emprunts de Charles Quint sur la place d’Anvers”, u: Colloques Internationaux du C.N .R .S., Charles Quint e t son tem ps, Paris, 1958, str. 196.

138


P o g le d n a A n tv e r p e n o k o 1 5 4 0 . N a c io n a ln i p o m o r s k i m u ze j u A n tv e r p e n u

balvani, katran, brodovi, pšenica, raž sa Baltika; radi slanja u Ameriku potrebni su joj i industrijski proizvodi - platno, lagane tkanine, predmeti za domaćinstvo iz Nizozemske, Nemačke, Engleske, Francuske. Ponekad joj sve to treba u ogrom nim količinama: godine 1553.243 više od 50 000 bala platna je otpremljeno iz Antverpena za Portugaliju i Španiju. Zelandski i holandski brodovi preuzimaju vezu Flandrija - Španija ako ne već 1530, onda sigurno 1540. To im je bilo uto liko lakše jer su brodovi iz Biskajskog zaliva skrenuti na Carrera de Indias, stvo rivši praznine na liniji između Bilbaoa i Antverpena koje je trebalo ispuniti. Nije, dakle, čudo što je za svoje pohode 1535. protiv Tunisa, a 1541. protiv Alžira, Karlo V rekvirirao desetine flamanskih brodova za prevoz ljudstva, konja, mu nicije i namirnica. Nekad se čak rekviriraju i brodovi sa severa da bi ojačali flote Carrere? 44 Moramo naglasiti - a na to ćemo biti obavezni da se vratimo“ ’ - ko liko je ta uspešna veza između severa s Pirinejskim poluostrvom bila značajna za istoriju Španije pa i sveta. 243 H. Van Der W ee, op. cit., II, str. 178, napomena 191. 244 Pierre Chaunu, Séville e t ГA tlantique, VI, str. 114-115. 245 Pogledati str .... i dalje.


is to v a riv S ^ U Antverpen vunu (коЈа se>P°što je i dalje „ ? . u f rizu’ odmah preusmerava u Antverpen), so, alaun vino suvo voce, ulje i prekomorske proizvode, kokcineal, američko drvo za bojenje i’šećer a Kanarskih ostrva. To, međutim, nije dovoljno da se uravnoteži bilans pa Španija razliku mora da nadoknađuje pošiljkama srebrnog novca i poluga’ koje se cesto pretapaju i kuju u kovnici u Antverpenu.247 P uga, Koje se Američko srebro i španski trgovci tako ponovo udahnjuju život tom gradu t I eÄ örad.‘ Posle LTe S S ?trgovačka depresija, POrtUSalSki - « g r do a dnezaposlenosti , s i " Ä „spanski 1535. koja‘je" -dovela postepeno nestaje. Preobražaj se odvija povoljno i svako izvlači pouke za sebe’ 1530: pPo d tao m sf1? ^ i otvara ^ ^1552. novu uSV°jih tkanina na Baltikuovna bio .Sao^ uu A Amsterdamu, Antverpenu ciliaiući puta ka tržištima Španije, Novog sveta i Sredozemlja.248 ' c •• , A^

f

je na vrhuncu svog uspeha u razdoblju 1535-1557. Nikada grad

stanovnika1 a°l 5 6 ? ’

alno raste: 1500- §odine imao je jedva od 44 000 do 49 000

? 8 0 00 2na T13i 000. 000 U r ? Z1su naJ sve ° d 100 000; br°j kUĆa Se tak0reći U strgovi t r u č aprobiv a sa U gradu strane gradilišta - grade se novi j ju nove ulice koje se seku pod pravim u d o m (u dužini od gotovo 8 km) - rečju S a m ost Z L m ° p no0sto,ka « 4 ^ 0 ® v e ć iГ i r h o a raZUme Seu 1 draga Strana medalJe: rast Plata 1 cena, sve dok п Г J1 SU SVe gatiji 1 siromaSnih koji su sve siromašniji nnL Ï V,(i m ° "araSta Pr °letarijat nekvalifikovanih radnika - utovarača’ saca, kurira. Nazaduju i moćni esnafi u kojima ima sve više najamnih radnika u odnosu ria broj slobodnih zanatlija. U krojačkom esnafu je 1540. više od hiljadu nekval.f,kovanih ili polukvalifikovanih radnika. Jedan majstor ima pravo da za p sli osam, sesnaest, odnosno dvadeset dva radnika, sto je daleko od onih restrik ivmh mera nekada primenjivanih u Ipru.2^ Nastaju nove šn i - n r ’r f î ° niCe Za,'/radU Sapuna’ farbare; tu su u p o slen i oni najsiromak v ilifv ? УаШ 1 Člje SU nadnice najviše 60% od onog što primaju kvahfikovam radnici. Prevelik broj nekvalifikovanih radnika je brana za štrajdm a м Î ° raŽje “ ifikova” ih «*>"**• Izostanak štrajkova će jednog dana biti nadoknađen provalama gneva i žestokim pobunama. . . DrU§° razdoblje napredovanja Antverpena naglo će biti prekinuto banktstvom spanske države 1557. Ovo bankrotstvo koje će osetiti sve zemlje pod pogodlće i Francusku koja je tim zemljama okružena i «de bonsko tržište novca propada 1558, u isto vreme kad i kraljevske finansije Anrija što je nekada Hn J1 Antverpen tada se prekida i nikada više neće biti stoje nekada bio. nemacki bankari su izgubili svoje mesto u Kastilji a na niihovo esto doci ce Đenovežani. Doba Fugera bilo je završeno. ’ 2 д7 Van Houtte, op. cit., str. 91. 24&M é d it’ 1’ str- 4 3 6 -4 3 7 . 2 4 9 5 ' ^ ail ^ er Wee, op. cit., II, str. 179, napomena 195.

skom, str. 457Tda°jey’

"

m KaPital™ e te A ntw erpen in de 15 de Eeuw, rezim e na francu-

250 T. Wittman, op. cit., str. 30.

140


Industrijski uspon A ntverpena Ekonomija Antverpena će ponovo oživeti, ali će sada - u trećem razdoblju uspona - podsticaj doći iz drugog pravca. Posle sklapanja mira u Kato-Kambresiju (1559), koji je uklonio pretnju rata između Valoa i Habzburgovaca, trgovina se opet uspostavlja sa Španijom, Francuskom, Italijom, Baltikom gde se obnavlja delatnost Hanze (u Antverpenu se tada podiže njeno raskošno zdanje)."51 Uprkos strahu od rata između Francuske i Engleske, kao i Danske, Švedske i Poljske, upr kos zaplenama brodova na Lamanšu, Severnom moru i Baltiku, protok roba kroz Antverpen raste, iako nikada neće dostići obim iz razdoblja pre krize.252 Uosta lom, najveći problemi dolaze sa engleske strane. Revalorizovanje funte sterlinga početkom vladavine Elizabete I bacilo je ostrvsku privredu u duboku krizu, koja je i objašnjenje za odbojnost Engleske prema hanzeatskim i nizozemskim trgov cima. U julu 1567, posle mnogo oklevanja, Engleska se kao stanicu za svoj tekstil odlučuje za Hamburg, grad koji joj nudi mnogo bolji pristup nemačkom tržištu nego Antverpen. A Hamburg će uskoro moći i da finalizuje i prodaje sukna s Ostrva.253 To je ozbiljan udarac za Antverpen. A Tomas Grešam, koji je veoma dobro poznavao antverpensko tržište, položio je 1566. kamen temeljac za London Exchange, Londonsku berzu. I tu je Engleska želela da ne zavisi od Antverpena što sve liči na pobunu sina protiv oca. Upravo u tim okolnostima Antverpen traži i nalazi spas u industriji. Ka pital, koji se više nije mogao uspešno ulagati u trgovinu i javne zajmove, okrenuo se proizvodnji. Tada u Antverpenu i celoj Nizozemskoj dolazi do izuzetnog ra zvoja proizvodnje sukna, platna i tapiserija. Već 1564. posmatrač bi mogao sa si gurnošću predvideti napredak grada. Za prekid industrijskog razvoja Antverpena neće biti odgovorni ekonomski činioci, već socijalni, politički i verski poremećaji u Nizozemskoj. Političari smatraju da je bilo reči o krizi izazvanoj neposlušnošću. U stvari, bilo je to nešto dublje: izbila je verska revolucija u čijoj je pozadini bila eko nomska kriza i svi oni društveni problemi do kojih dovode sve veći troškovi ži vota.255 Ovo nije mesto da opisujemo i analiziramo tu revoluciju; za nas je važno da je Antverpen odmah bio uvučen u metež. Ikonoklastički gnev tutnji kroz grad 20. i 21. avgusta 1566.256 Iako se stanje moglo još uvek umiriti kompromisima i ustupcima regentkinje Margarite od Parme,“57 Filip II će se opredeliti za stroge mere. Tako gotovo na samu godišnjicu nemira u Antverpenu vojvoda od Albe do lazi u Brisel na čelu ekspedicionih snaga.258 Red je uspostavljen, ali rat, koji će izbiti svom žestinom tek u aprilu 1572, već je tinjao ispod površine. Englezi 1568. 251 Dollinger, op. cit., str. 417—418. Pogledati gravira, str. ... 252 H. Van Der W ee, op. cit., П, str. 2 2 8 -2 2 9 . 253 Ibid., str. 238. 254Ibid., II, str. 186. 255 Charles Verlinden, Jan Craeybeckx, E. Scholliers, „M ouvem ents des prix et des salaires en B elgique au X V Ie s.”, u: Annales E. S. C., 1955, str. 184-185. John Lothrop M ottley, La Révolution des P ays-B as au XVIe siècle, II, str. 196. 257 Ibid., III, str. 14. 258 Ibid., III, prvo poglavlje.

141


u Lamanšu i Severnom moru259 zaplenjuju više biskajskih jedrenjaka natovare nih vunom i srebrom, namenjenih vojvodi od Albe, a uz to i srebro kojej)revoznici krijumčare za vlastiti račun. Pomorska veza između Nizozemske i Spanije se takoreći prekida. To ne znači i trenutnu smrt Antverpena. On će još dugo ostati značajno sre dište sa razvijenom proizvodnjom. Takođe će još neko vreme čuvati i položaj finansijskog posrednika španske politike, iako će srebro i menice za plaćanje vo jske koja se bori za Spaniju od sada dolaziti s juga, preko Đenove. Zbog novog pravca kretanja „političkog” srebra Filipa II, težište Evrope će se premeštati u Đenovu. Opadanje Antverpena u svetskim razmerama se oseća veoma daleko na osetljivim mernim instrumentima Sredozemlja, što ću uskoro i objasniti. Po čem u j e A ntverpen originalan ? Uspon Antverpena, iako srazmerno kratkotrajan, predstavlja značajnu i u izvesnom smislu originalnu epizodu u istoriji kapitalizma. Antverpen je mnogo naučio od stranaca koji su u njemu nastanjeni. Usvojio je dvojno knjigovodstvo, koje su tu, kao i u druge delove Evrope, doneli Italijani; za inostrana plaćanja koristio je, kao i svi drugi (mada oprezno i štedljivo) menicu, koja g a je uključila u opticaj kapitala i kredita koji je povezivao sve glavne finansijske centre. Antverpen je, međutim, imao i neka sopstvena rešenja. Početkom XVI veka suočavao se sa svakodnevnim promenama koje su ga iznenađivale i dovodile do „velikih napetosti”.260 Za razliku od Briža, Antverpen u to vreme nije imao pravi bankarski sistem, za šta je razlog možda bio, kao što misli Herman Van der Ve, niz prohibitivnih mera burgundskih vojvoda (1433, 1467, 1480, 1488, 1499) koje su doslovno onemogućile svako nastojanje u tom smeru. Trgovac u Antverpenu nije mogao, kao onaj na Rialtu, da „zapiše” svoj dug ili kredit u knjige nekog bankara, pa tako poravna svoja potraživanja i dugo vanja. On nije mogao ni da uzima zajmove, što je bilo uobičajeno na menjačkim mestima, prodajući menicu vučenu na svog poslovnog partnera u Firenci - ili na sajmu u Antverpenu ili u Berg-op-Zomu. Zaliha novca u gradu je nedovoljna za obim transakcija, pa je potrebno pronaći nekakav papirni novac koji bi olakšao obavljanje poslova, ali i odgovarao stvarnoj zalihi gotovog novca. Rešenje kojem pribegava Antverpen preuzeto je delimično iz prakse brabantskih sajmova261 i veoma je jednostavno: izmirivanja se vrše pomoću obligacionih pisama (cédule obligatoire), to jest potvrda: trgovac koji ih potpisuje oba vezuje se da će taj i taj iznos isplatiti u tom i tom roku, a pismo glasi na donosioca. Ako, na primer, želim da dobijem kredit, prodajem onom koji prihvata pismo koje sam ja potpisao. Ako mi osoba A duguje određenu svotu, ona može potpisati 259 M édit., I, str. 438, beleška 6. O najnovijoj raspravi o pitanju u W illiam D. Phillips i Caria R. Phillips, „Spanish w ool and dutch rebels: the Middelburg Incident o f 1574”, u: Am erican H istorical R evieiw, april 1977, str. 3 1 2 -3 3 0 . 260 Hermann Van Der W ee, „Anvers et les innovations de la technique financière aux X V Ie et XV IIe siècles”, u: Annales E. S. C., 1967, str. 1073. - 61 Ibid., str. 1071.

142

17. BROJ FRANCUSKIH TRGOVACA PRIJAVLJENIH DA ŽIVE U ANTVERPENU OD 1450. DO 1585. B ro j s e m en ja p r ib liž n o u s k la d u s o b im o m tr g o v in e u A n tv e r p e n u (p re m a E. K o rn e r tu , F ra n c u zi i m e đ u n a ro d n a tr g o v in a u A n tv e r p e n u , II, 1 9 6 1 )

takvo pismo koje ja mogu da prenesem na osobu B kojoj ja, sa svoje strane, dugu jem određeni iznos. Dugovanja i potraživanja na taj način kruže na tržištu stvara jući poseban novac koji ima tu osobinu da se poništava u čudesnom toku scontra, kliringa, ili rescontrea kako se to naziva u Nizozemskoj. Isti papir ide iz ruke u ruku, sve dok se ne poništi, to jest dok ne dođe do prvog potpisnika.262 Stara praksa doznaka se obnavlja da bi se osigurao sistem indosiranja. Tako se utvrđuje odgovornost „prvog dužnika dok se ne izmiri prvi poverilac”, što je pojedinost koju valja istaći, jer će reč „asignacija” na kraju u običnom govoru odneti pre vagu nad rečju „pismo” (cédule). Jedan trgovac tako piše: „Platiću asignacijom, što je naš stari trgovački običaj”.263 Ali te garancije za svakodnevnu praksu, uz kazne za prekršioce, nisu čitava priča. Suštinska je jednostavnost i delotvornost sistema. Jednostavnost je to što se menice u transakcijama u Antverpenu mogu jednostavno pretvoriti u obligaciona pisma i kao takva prelaziti iz ruke u ruku. A što se tiče delotvornosti, njihovo kruženje je rešavalo, iako bez institucionalizovanja, stalni problem u razmeni: es kontnu stopu, to jest cenu ili najam za čekanje. Eskont (primanje manjeg iznosa ako je pismo isplaćeno pre roka), koji se ustanovio u Engleskoj u XVIII veku,264 bio je u stvari obnova stare prakse. Ako kupujem ili prodajem obligaciono pismo, upisana cena ne određuje i njegovu prodajnu ni kupovnu cenu. Ako ga kupujem za gotovinu, plaćam ga ispod nominalne vrednosti, ali ako ga primam kao dug, prisiljavam potpisnika da ispiše veći iznos nego što je onaj koji mi duguje. Budući da pismo po isteku mora vredeti tačno kolika mu je nominalna vrednost, ono je 262 Ibid., str. 1073, napomena 5. 263 Ibid., str. 1076. ^ 264 Raymond de Roover, L ’É volution de la lettre de change, XIVe-XVIIIe siècles, 1953, str.

119.


uvek manje vredno po izdavanju nego po dolasku. Ukratko, reč je o veoma gip kom ugovoru, koji se širi i razvija izvan tradicionalnog sistema menice i banaka. Novi sistem se primenjivao i u Ruanu, Lisabonu i naravno u Londonu, koji će ga naslediti od Antverpena. S druge strane, Amsterdam će na početku svog uspona i u čitavom njegovom trajanju ostati veran tradicionalnom sistemu menica. Mogli bismo dospeti u iskušenje da Antverpenu pripišemo prve korake u in dustrijskom kapitalizmu, koji se očigledno razvija i tu, a i u drugim gradovima Ni zozemske. To je učino Tibor Vitman u svojoj uverljivoj i nadahnutoj knjizi,265 iako smatram da je mnogo toga žrtvovao teorijskim načelima. Da li je XVI vek u toj oblasti doneo mnogo novog u odnosu na napredak ostvaren u Gentu, Brižu i Ipru - da i ne pominjemo Firencu, Luku i Milano - u toku prethodnih vekova? Ja u to sumnjam, čak i kad imam na umu velike građevinske poduhvate u Antver penu, njegovu ranu urbanizaciju koja znatno prednjači u odnosu na druge ev ropske gradove; čak i ako se zadržim, kao što je postupio Hugo Soli, na čudesno uspešnom poslovnom čoveku Gilbertu van Šonbekeu. Kada mu je oko 1550. povereno da izgradi gradske zidine, Van Šonbeke je ustanovio neku vrstu verti kalnog trusta i upravljao sa petnaestak ciglana, ogromnim tresetištem, mnogim pećima za kreč, šumskim gazdinstvom, kao i velikim brojem kuća za radnike što ga nije sprečilo da se u svom velikom poduhvatu osloni na mnogo podizvođača. Van Šonbeke je najveći preduzetnik i dobitnik u toku velikog preobražaja Antverpena između 1542. i 1556. Pa ipak, da li to daje pravo da govorimo o in dustrijskom kapitalizmu kao o još jednom dragulju u antverpenskoj kruni?

PRAVE DIMENZIJE I ZNAČAJ „VEKA ĐENOVE” Doba Antverpena bilo je doba Fugera. Naredni vek će biti vek Đenove. Nije reč o stotinu, već o sedamdeset godina (1557-1627) prevlasti koja je bila to liko diskretna i usavršena da je istoričari dugo nisu primećivali. Ričard Erenberg je prvi, u knjizi koja još uvek nije nadmašena iako je napisana pre mnogo godina (1896), ukazao na značaj Đenove. Njene prave dimenzije odredio je Felipe Ruis Martin u delu „Vek Đenovežana” (El Siglo de los Genoveses). Tri četvrt veka „đenovsko iskustvo” je omogućavalo bankarima-trgovcima tog grada da baratanjem kapitalom i kreditima budu prvaci plaćanja i transakcija u Evropi. To iskustvo vredi proučavati i zasebno jer je najneobičniji primer kon centracije u povesti evropske ekonomije-sveta koja se okreće oko jednog gotovo nevidljivog težišta. A težište čitavog sistema nije bio sam grad Đenova, već jedan broj bankara-finansijera (koje bismo danas nazvali multinacionalnim konzorcijumom). To je samo jedan od brojnih paradoksa vezanih za neobični grad Đenovu, koja, iako naizgled bez preduslova, i pre i posle svog „zlatnog veka”, teži vrho vima svetskih poslova. Za mene je Đenova uvek bila, u svakom razdoblju, pravi kapitalistički grad. 265 L es Gueux dans les „bonnes villes" de Flandre, 1 5 7 7 -1 5 8 4 , Budapest, 1969.

144


„Iza su gole p la n in e ” Đenova sa svoje dve rivijere, istočnom i zapadnom, zauzima veoma mali prostor. U nekom starom francuskom izveštaju se kaže da „Đenovljani raspolažu sa tridesetak milja duž obale od Monaka do Mase, kao i sedam ili osam milja ra vnice u smeru milanske oblasti. A iza grada su gole planine” .266 Duž obale, na ušćima malih reka, kao i u svakoj uvali, ma koliko mala bila, postoji pristanište, odnosno selo ili gradić, a u svakom slučaju pokoji vinograd, stabla pomorandže, cvetnjaci, palme. Tu se proizvode odlična vina (posebno u Tabiji i u Cinkve Tere), kao i odlična ulja (u Onelji, Maru, Dijanu i u četiri doline Ventimilje).267 „Tu ima malo žita”, piše 1592. Đovani Botero,268 „malo mesa, iako je ono izuzetno kvali tetno”. Što se tiče lepote i mirisa to je jedan od najlepših krajeva na svetu, pravi rajski vrt. Putnik koji bi tu stigao sa severa u rano proleće naišao bi na svetlucave vode, cveće i predivnu prirodu.269 Pa ipak, to je samo uski pojas uz obalu; iza njega Apenini, koji se spajaju s Alpima kod Nice, pružaju svoje gole obronke, bez drveća, čak i „bez trave” ; tu i tamo su zanimljiva sela, siromašna i zaostala, gde đenovski „stari plemići” (Nobili Vecchi) imaju svoje posede i vazale seljake, koje kad zatreba pozivaju u vojnike.270 Đenova se leđima naslanja na „feudalnu” pla ninu - što je jedan od brojnih paradoksa vezanih za taj grad. U samom gradu građevinskog zemljišta skoro da i nema, pa se palate boga tih uzdižu u visinu. Ulice su veoma uske, a kočije mogu da prođu samo kroz Strada Nova i Via Balbi,271 Drugde u gradu ide se pešice, a neki koriste i nosiljke. Prostora nema dovoljno ni izvan gradskih zidina, u obližnjim dolinama gde je po dignuto mnogo letnjikovaca. Na putu za predgrađe San Pjer d ’Arena, pošto se izađe iz Kampo Maronea, piše jedan putnik,2 „vidi se palata Duraco, veliko i bogato zdanje koje se ističe u grupi od pedesetak palata” . Dakle i izvan grada vlada stešnjenost pa Đenovežani žive tik jedni uz druge. A iz tih malih oblasti je teško izaći jer su one između sebe slabo povezane. Kad plemići odu u svoje vile, a njihovo je prisustvo neophodno u Velikom veću, jedini način da se okupe u Đe novi je taj da se po njih pošalju državne lađe.273 A čak i to je nemoguće kada je u Đenovskom zalivu loše vreme, kada duge obilne kiše i uzburkano more danima i • • • • * 774 nedeljama sprečavaju ljude da izlaze iz kuća. Reč je, dakle, o unapred oštećenoj zajednici, koja se nikada ne može opu stiti, kojoj je slabost urođena. Kako da se grad prehrani, kako da se brani? Iako brda kao da ga štite, opasnost i dolazi otuda. Neprijatelj sa severa može da dođe do iznad samog grada. Ako tu rasporedi artiljeriju, gradu nema spasa. Đenova stalno popušta drugima, prinudno, dobrovoljno ili iz opreznosti. Predala se 1396. 266 В. N ., M s. Fr. 14666, f° 11 v°. Izveštaj iz 1692. 267 Giovanni Botero, Relationi universali, 1599, str. 68. 268 Ibid. 269 C om tesse de B oigne, M ém oires, 1 9 7 1 ,1, str. 305. 270 Jacques Heers, G ênes au X Ve siècle, 1961, str. 532. 271 Jérôme de la Lande, Voyage d ’un F rançais en Italie, 1769, VIII, str. 492^ -93. 272 Neobjavljeni spis Voyage grofa D ’Espinchala, Bibliothèque de Clermont-Ferrand, 1789. 213 Ibid. '....... ‘

145

146

Đ e n o v s k a luka 1 4 8 5 . S lik a K r is to f o r a G r a s ija , P o m o r s k i m u ze j P e lji, Đ e n o v a . G r a d j e p o lu k r u ž n o g o b lik a . V isoke ku će, u tv rđ e n ja , a r s e n a l i s v e tio n ik n a u la zu u luku. U z a liv u su g a lije i n e k o lik o o g ro m n ih k a ra k a

147


francuskom kralju, a 1463. milanskom vojvodi.276 Stranci njom često vladaju, za razliku od Venecije, koja zaštićena lagunom, doživljava prvi poraz tek 1797. i to od Napeolona Bonaparte. Đenovu su pak zauzeli 30. maja 1522.277 Španci i njihovi saveznici Nobili Vecchi. Tada je izložena pljačkanju koje se može uporediti samo s pljačkanjem Rima 1527. godine. Ista ju je nesreća snašla i mnogo ka snije, u septembru 1746;“78 tada su napadači Sardinjani i Austrijanci koji su prodrli u grad bez borbe i počeli sa zaplenama - što je moderniji oblik pljačkanja. Pohlepni pobednici su iz grada proterani posle tri meseca, tokom žestoke pobune đenovskog puka, uvek žustrog i spremnog na otpor.279 Ali poraz je poraz: oslo bođeni grad koji u početku nije mogao da se brani platio je visoku cenu - zapao je u tešku krizu. Štampa se papirni novac a to dovodi do ogromne inflacije; 1750. mora se reaktivirati ranije zatvorena Casa di San Giorgio. Stvari su kasnije dove dene u red. Republika je preuzela kontrolu i prevazišla krizu. To nije učinila ma lim porezom na kapital (1%), već uvećanjem poreza na potrošnju280 - što je rešenje koje se u Đenovi i ranije primenjivalo. Opet je pogođeno mnoštvo siro mašnih. ............... Đenova je ranjiva i s morske strane. Njena luka otvorena je prema pučini, a nju koristi svako. Savona, na zapadnoj rivijeri, koja teži nezavisnosti, dugo služi kaouporište za neprijateljske napade, kakva su bili i Marselj i Nica, dalje na zapadu. “ U XVI veku stalno se pojavljuju berberski gusari, koje južni vetrovi usmeravaju ka Korzici i đenovskim obalama koje nije moguće braniti. Đenova nema Mare Nostrum kao što Venecija ima svoje ladransko more. Tu nema ni kakve lagune koja bi mogla da zaštiti ulaz u luku. U maju 1684, Luj XIV šalje es kadron markiza Dikena da bombarduje grad - idealnu metu na pozadini od pla nina. Preplašeni „građani beže u brda, prepuštajući kuće pljačkašima”. Lopovi takvu priliku znaju da iskoriste.283 ‘ D elovanje izdaleka Slabost Đenove je, da ponovim, urođena. Grad i okolina ne mogu živeti bez oslonca spolja. Od jednih se traži riba, žito, so i vino; od drugih usoljeno meso, drvo za loženje, drveni ugalj i šećer. Spisak je, naravno, moguće produžiti. Ako sredozemni brodovi, bastimenti latini con viveri ne stignu, ako brodovi sa severa (iz Sen Maloa, Engleske ili Holandije), ne dođu na vreme sa tovarom cibi quadragesimi, to jest usoljenim haringama i bakalarom za dane Uskršnjeg posta, Đenova zapada u teškoće. Tokom Rata za špansko nasleđe, kada su mora prepuna gusara, država mora da nešto preduzme da građani ne bi počeli da umiru od gladi. „Juče 275

•

•

Vito Vitale, Breviario d ella storia d i G enova, 1 9 5 5 ,1, str. 148 Ibid., str. 163. 9 7 x M édit., I, str. 357, beleška 2. ~па V- Vitale, op. cit., I, str. 346. Ibid., str. 349. ; Ibid., str. 421. m Hannelore Groneuer, nav. cl., str. 2 1 8 -2 6 0 . 282 Ibid. 283 A . N .,K 1355, 21. maj 1684.

148


su u luku”, kaže jedan konzul u svom izveštaju, „uplovila dva broda koja je Đenovska republika naoružala za pratnju manjih brodova; iz Napulja, sa Sicilije i Sardinije dopratili su konvoj od četrdesetak brodova, od kojih je sedamnaest bilo natovareno vinom iz Napulja, deset žitom iz Romanje, a ostali raznim namirni cama, kestenjem iz Napulja, sirom, suvim smokvama, grožđem, solju i drugom sličnom robom”.284 Problemi snabdevanja, moramo reći, uglavnom nisu teški. Naime, đenovski novac lako otvara mnoga vrata. Žito dolazi gotovo samo. Kao i u mnogo drugih gradova Italije i u Đenovi je postojao Magistrato dell'Abbondanza, neka vrsta ko more za žito. Upućivane su joj mnoge zamerke. Ona ne raspolaže svojim novcem, ona nema ni jedan jedini „đuljo” ((g iulio). „Kada treba kupovati hranu, novac po zajmljuje od građana a žito prodaje na malo, po tako visokoj ceni da ne bi imala gubitke... koji bi pali na teret bogatih. Na taj način štetu podnose siromasi, a bo gati se goje” .285 Da ponovimo: tako se postupa u Đenovi. Međutim Abbondanza nema rezervi, ni budžet, jer trgovci snabdevaju grad sa dosta žita. Đenova je u XVIII veku luka za preraspodelu žitarica kakav je i Marselj, kao i luka za so, kakva je i Venecija. Ona kupuje sa svih strana Sredozemlja. A krobatska igra Sa stanovništvom od 60 000 do 80 000 ljudi (više od pola miliona sa oko linom) Đenova je ipak uspevala da kroz vekove rešava problem svakodnevnog snabdevanja (izuzev u vreme kratkih ali bolnih kriza). To je postizala pravim ak robacijama. Čitavo postojanje Đenove je jedna vrsta akrobatske igre. Grad proizvodi za druge, plovi - za drage, investira - kod drugih. Još u XVIII veku samo polo vina đenovskog kapitala ostaje u gradu;286 druga polovina, koja se ne može inve stirati kod kuće, odlazi u inostranstvo. Ali kako kapital zaštititi i osigurati mu profitabilnost u stranom svetu? To je večna muka Đenove koja mora da bude oprezna; s druge strane prinuđena je da se upušta u rizične poduhvate. Nagrade za takvo ponašanje su ponekad čudesne, ali ima i strašnih neuspeha. Propast đenov skog kapitala u inostranstvu posle 1789 (ne samo u Francuskoj), nije jedini pri mer. Krize 1557, 1575, 1596, 1607, 1627. i 1647, čiji je uzrok bio u Španiji, bile su teški udarci koji su uzdrmali grad.287 Većina đenovskih banaka je i mnogo ra nije, između 1256. i 1259. pala u stečaj.288 U tom aktivnom kapitalizmu opasnosti su nadoknađene prilagodljivošću, žustrinom, svestranošću đenovskog poslovnog čoveka, koji nikad nije inertan čemu se i divi Roberto Lopes.289 Đenova veoma često menja politiku, i svaki put 284 A. N„ A. E., B 1 529,

12. april 1710. 285 B .N .,M s . Fr., 16073, f° 371. 286 Giuseppe Felloni, G li Investim enti fin an ziari genovesi in Europa tra il Seicento e la Restaurazione, 1971, str. 345. 287 Fernand Braudel, „Endet das Jahrhundert der G enuesen im Jahre 1627?”, u: M élanges Wilhelm Abel, str. 455. 288 Roberto S. Lopez, Studi s u ll’ econom ia genovese nel M edio E vo , 1936, str. 142 i dalje. 289 Roberto S. Lopez, često se navode njegove reči iz jednog neobjavljenog starog preda vanja.

149


promene prihvata kao nužnost. Graditi jedno strano carstvo za drugim, za sebe, a potom ga napuštati čim postane nekorisno i nedostupno, stvarati drugo (napu štanje Istoka i okretanje Zapadu pred kraj XV veka, povlačanje sa Crnog mora i okretanje Atlantiku,“ ujedinjenje Italije u XIX veku“9 *) - jeste sudbina Đenove. A ona je osetljivi seizmograf čija igla zatreperi čim se ostali svet pokrene. Kao nekom čudovišnom razumnom, a ponekad i surovom biću, njoj je verovatno bilo suđeno ili da se domogne sveta, ili da propadne. A to je tako od početka njenog postojanja. Istoričari se čude njenim prvim pomorskim poduhvatima protiv islamskog sveta kao i broju galija koje šalje da se bore protiv Pize i Venecije u XIII veku.29- U to bi se vreme - ako je bilo potrebno - mobilisao čitav grad, dok bi se svi aktivni muškarci ukrcavali na male ratne brodove. Slično tome, Đenova će vrlo rano privući skupocenu robu, biber, začine, svilu, zlato, srebro, prodreće u luke i trgovačke puteve - kao što se desilo prili kom uspešnog naseljavanja đenovskih trgovaca u Carigradu u doba Paleologa (1261), kao i prilikom njihovih pustolovina na Crnom moru.293 Venecija dolazi za njima, iako kasni. Dvadesetak godina kasnije (1283), događa se Sicilijanska večernja.“ Firenca se tada priklanja Anžuvincima, a Đenova Aragoncima. Kada potonji izvojuju pobedu, s njima slavi i Đenova. Samo je tako nadahnut i učen pi sac kao Karmelo Traseli mogao da opiše novi način na koji su se Đenovljani smestili na Siciliji, kao i brzinu s kojom su to učinili.“95 Moglo se i očekivati da će potisnuti druge „kapitaliste” —one iz Luke i Firence —ili ih barem samo gur nuti u stranu, ustanovljujući svoj štab u Palermu, ne suviše daleko od luke i Pjace Marine.“ Takođe se moglo očekivati i to da će početi da pozajmljuju novac vicekraljevima i plemićima. Manje je, međutim, bio očekivan način na koji su pre uzeli izvoz sicilijanskog žita - u to doba neophodnog na obalama Severne Afrike, gde je glad bila endemska - dobijajući u zamenu zlatni prah iz Tunisa i Tripolija, odakle je on stizao iz unutrašnjosti Crne Afrike. Nije, dakle, slučajno to da što su imanja koja na Siciliji kupuje porodica Dorija, zapravo žitorodne površine na ži votno važnom pravcu od Palerma do Agriđenta.297 Katalonski trgovci su Đenovljane pokušali da uklone kada je već bilo kasno. Potonji organizuju i proizvo dnju šećera na Siciliji,298 a iz Mesine kontrolišu i trgovinu svilom na Siciliji i u Kalabriji. Đenovskih trgovaca i dućandžija ima na ostrvu i početkom XVIII veka, a još uvek nalaze svoj interes u trgovini žitom i svilom30 Čak pristaju da 29^ M édit., I, str. 313. ^ ao *t0 Carmel° Trasselli često tvrdi u svojim predavanjima. 2 9 3 P °S ledati tekst i reference V. Vitalea, op. cit. (napomena 275). - - R. S. Lopez, Genoua m arinara d e l D uecento: Benedetto Z accaria, am m iraelio e mercante, 1933, str. 154. ’ Carm elo Trasselli, „G enovesi u Sicilia”, u: A tti della Società ligure di storia p a tria IX (LXXXIII), fase. II, str. 158. f 956 Ibid., str. 155-178. : n. Ibid., i prema usm enim objašnjenjima. 297 Ibid. 298 • - Carmelo Tbasselli, „Sumario duma historia do açucar siciliano’', u: D o Tempo e da H istoria, II, 1968, str. 65 -6 9 . ^92

300 P° S ledati drug u knjigu, str. 3 7 0 -3 7 1 . Geronimo de Uztâriz, Théorie e t pra tiq u e du com m erce et d e la m arine, 1753, str. 52.

150


na Siciliju (kad im je bilans bio negativan) šalju „velike količine đenovina, u Ita liji veoma cenjenog novca od finog srebra” . Ustaris se bez razloga tome čudi. Jer izgubiti malo na jednoj strani da bi se dobilo na drugoj, jeste vekovna strategija Đenovljana. U XIII i XIV veku, uprkos konkurenciji Venecije, a katkad baš zbog nje, Đenova prodire u najdalje kutke evropske ekonomije-sveta. Tu ili stiže prva ili uspeva da izgura one koji su došli pre nje. Pre XIV veka, koristi bazu na ostrvu Hiosu da bi eksploatisala fokejski alaun; trguje i na Crnom moru. Njene karake plove do Briža i Engleske.301 U XV i XVI veku postepeno gubi uporište na Is toku: Turci zauzimaju Kafu 1475, Hios 1566. Ali već početkom XV veka, dakle pre drugih, Đenovljani imaju kolonije u severnoj Africi,302 Sevilji, Lisabonu, Brižu, a veoma brzo i u Antverpenu. A tako je i jednom Đenovljaninu, Kristoforu Kolumbu, a ne Kastilji, pripao zadatak da otkrije Ameriku. Đenovski trgovci u Sevilji sve do 1568. finansiraju spora putovanja između Španije i Ame rike.305 A 1557, nudi im se i velika prilika koju su dugo priželjkivali - da pozaj mljuju novac vladi Filipa II.306 Iskoristili su je i tada počinje novo razdoblje u nji hovoj povesti: stoleće Đenove (siglo de los Genoveses). Đ enova tiho vlada E vropom Đenova, koja je postala „drugorazredna sila” posle poraza u Ratu za Kjođu, to će i ostati čitav XIV i XV vek. Od 1550. do 1570. dospeva na prvo mesto na kojem će se zadržati do 1620—1630.307 Tačnu hronologiju prevlasti Đenove je teško odrediti: naime, u početku uspona Đenove Antverpen je još uvek, ili to samo tako izgleda, glavni ekonomski centar; a krajem tog razdoblja, negde od 1585. počinje da se potvrđuje Amsterdam. Ali najteže je biti tačan jer je vladavina Đenove od samog početka veoma diskretna. Ta se vladavina može, smatram, uporediti sa današnjom vladavinom Banke za međunarodna plaćanja u Bazelu. Đenova nije vladala svetom pomoću svojih mornara, trgovaca, industrija laca, iako je imala sve te ljude, a takođe ni pomoću brodova. Čak iako je mogla, kad je to trebalo, graditi odlične brodove u brodogradilišu San Pjer d ’Arena, pa ih čak i prodavati i iznajmljivati drugima. Ona iznajmljuje i svoje čvrste i elegantne galije, koje gradski patriciji, koji žele da budu kondotjeri (iako samo na moru), stavljaju u službu suverena: među klijentima su i francuski kralj, a potom Karlo V Renée D oehaero, L es R elations com m erciales entre Gênes, la B elgique e t Г Outremont, 1941, I str. 89. R. Ricard, nav. čl. (napomena 205). 303 Ramon Carande, „Sevilla fortaleza y M ercado”, u: Anuario de historia d ei derecho espan ol, IL 1925, str. 33, 55 i dalje. 3 Virginia Rau, „A Fam ily o f Italian Merchants in Portugal in the XVth Century: The Lom ellini”, u: Studi in onore di Arm ando Sapori, str. 7 1 7 -7 2 6 . _ 3 André-E. Sayous, „Le rôle des G énois lors des premiers m ouvements réguliers d’affaires entre l ’Espagne et le N ouveau M onde”, u: C. r. de l ’A cadém ie des Inscriptions et B elles-Lettres, 1930. 306 Felipe Ruiz Martîn, L ettres m archandes..., str. X X IX. 307 ib id .

151


posle 1528. i „izdaje” Andree Dorije —koji je ostavio Fransoa I (napustivši op sadu Napulja koji je s kopna opsedao Lotrek), te prešao na stranu cara.308 Karlo V, iako još uvek zavisi od bankara iz Augsburga, posebno Fugera koji finansiraju^njegovu veliku politiku, već te davne 1528. počinje da zajmi od Đenovljana,' A 1557, kada se sa bankrotstvom španske države završava i vlada vina bankara iz Gornje Nemačke, Đenovljani brzo i lako zauzimaju upražnjeno mesto, jer su već i mnogo ranije počeli da učestvuju u složenoj međunarodnoj finansijskoj igri - koju će oni još više iskomplikovati.310 Najvažnija usluga koju će učiniti kralju Španije jeste da su mu osiguravali redovan prihod na osnovu poreza i uvoza američkog srebra koji su sami bili veoma neredovni. Katolički kralj, kao i svi vladari, plaća svoje troškove iz dana u dan i mora da prebacuje velike svote po prostranoj šahovskoj tabli Evrope: prima novac u Sevilji, ali mora da ga isplaćuje u Antverpenu ili u Milanu. Ovde se nećemo zadržavati na ovim događajima koji su istoričarima veoma dobro poznati.311 Kako godine prolaze đenovski trgovci ulaze u sve krupnije poduhvate. Pri hodi, ali i troškovi španskog kralja stalno rastu, a sa njima i zarada Đenovljana. Nema sumnje da oni kralju pozajmljuju upravo onaj novac koji kod njih ulažu in vestitori i štediše iz Španije i Ita lije.'1 Na taj je način sav njihov kapital uvučen u kretanje. A pošto nisu mogli da budu na stotinu mesta, 1568.313 prestaju da finansiraju trgovinu između Sevilje i Amerike, a manje posreduju i u kupovanju vune u Segoviji, svile u Granadi i alauna u Mazaronu. Sa odlučnošću napuštaju trgovinu i posvećuju se finansijama. Oni sami govore o tome kako u tim ogromnim poslo vima zarađuju samo da prežive. Kamatna stopa na zajmove koje daju kralju je 10%, ali, kažu oni - tu su i troškovi, nepredviđeni gubici, kašnjenja u isplati. Toga svakako ima. S druge strane, po recima sekretara španskog kralja, zajmodavci za rađuju i do 30%. Verovatno nijedna strana ne govori istinu. Očigledno je, me đutim, da u toj igri Đenovljani izvlače korist iz kamata, kamata na kamate, iz mo gućnosti koje nude uzastopna menjanja, iz kupovina i prodaja zlatnog i srebrnog novca, spekulacija jurosima, kao i iz ekstraprofita od 10% na svaku prodaju srebra u Đenovi. ~ A kada se zna da su svote koje trgovci pozajmljuju ogromne (a, već sam rekao, znatno prevazilaze njihov sopstveni kapital), onda je jasno da su i profiti ogromni, čak i ako je jedinstvena kamatna stopa bila skromna. Naposletku, politički novac Španije podstiče i mnogo drugih finansijskih to kova. Galije sa sanducima reala i poluga, koji 1570. godine počinju da stižu u Đenovu u neverovatnim količinama, očito su sredstvo moći. Đenova pomoću njih počinje da određuje bogatstvo čitave Evrope. Naravno, ne polazi Đenovljanima ^

M édit., I, str. 310. F. Braudel, „Les emprunts de Charles Quint sur la place d'A nvers”, str. 192. R. Carande, nav. cl. Henri Lapeyre, Simon Ruiz e t les asientos de P hilippe II, 1953, str. 14 i dalie iLZ M é d it.,ï, str. 315. 3 1 4 F eliPe Rlliz Martin, Lettres m archandes..., str. XXXVIII. J G iorgio Doria, „Un quadriennio critico: 1575-1578. Contrasti e nuovi orientamenti nella società genovese nel quadro della crisi flnanziaria spagnola”, u: M élanges F ranco B orlandi 1977 str. 382. 315 • • Communication de G iorgio Doria, daktilografisano, Madridski kolokvijum , 1977.

152


G o r o s ta s n i đ e n o v s k i b r o d o v i u X V veku . D e ta lj s p r e th o d n e slik e

sve od ruke, niti se sve što dodirnu pretvara u zlato. Pa ipak, te izvrsne poslovne ljude treba da ocenjujemo u svetlu ukupnih zarada u dužem vremenskom razdo blju. Njihovo bogatstvo u XVI veku ne proizlazi toliko od zlata i srebra, koliko iz mogućnosti mobilisanja kredita”, veoma teške igre, koju uvek vode sa povlašćenog položaja, što postaje sve jasnije iz dokumenata koje otkrivamo, a koji po mažu da bolje objasnimo šta se događa. R azlozi uspeha Đ enove Kako bismo mogli da objasnimo uspeh Đenove? Počećemo pretpostavkom. Između otprilike 1540. i 1560. Evropu je uzdrmala kriza koja XVI vek deh na dva dela: Francuska Anrija II nije više ona suncem obasjana Francuska Fransoa I, dok Elizabetina Engleska nije što i Engleska Henrija VIII. Da li je ta kriza donela kraj dobu Fugera? Sklon sam da odgovorim potvrdno iako ne mogu pružiti valjane do kaze. Moguće je i da su finansijske krize 1557. i 1558. proistekle iz te depresije. N e o s p o r n o j e d a j e ta d a d o š l o d o s l o m a s ta r e n o v č a n e r a v n o t e ž e . D o 1 5 5 0 . o o d in e , sr e b r o , sr a z m e r e n o r e tk o , te ž i d a p o v e ć a s v o ju v r e d n o s t u o d n o s u n a z la t o , k o j e g j e s r a z m e r n o m n o g o ; s r e b r o s e k o r i s t i lo k a o v a lu t a u v e l i k i m p o s l o -

153


vima, jer se tako imovina štitila (to je i objašnjenje za uspon Fugera). Ali i pre 1550. vrednost zlata, koje postaje srazmerno rede, počinje da raste. U tom novom okviru jasan je značaj odluka koje donose đenovski poslovni ljudi koji prvi na antverpenskom tržištu 1553-1554, kao što tvrdi Frenk Spuner,316 ulažu u zlato. S obzirom na to da u Antverpenu obavljaju plaćanja u ime španskog kralja, nisu li oni u boljem položaju od drugih da kontrolišu tržište zlata, jer se menice nap laćuju u zlatu?' Da li je to „pravo” objašnjenje? Nisam baš sasvim uveren u to, iako se slažem sa onima koji mnogo toga pri pisuju dosetljivosti i lukavosti Đenovljana. Pa ipak, takvi uspesi su obično kratki i ne ostaju povlastica dovitljivijih trgovaca. Igra koju su igrali Đenovljani bila je složena i to je i vidljivo. Obuhvata srebro, zlato i menice Đenovljani srebro nabavljaju ne samo putem sacas de plata (izvoza srebra) koje predviđaju njihovi ugovori sa španskim kraljem 0asientos), već i krijumčarenjem koje sami obavljaju preko Sevilje.319 Oni taj me tal moraju i da prodaju - a tu se kao kupci nude ili Portugalci ili italijanski gra dovi koji posluju sa Levantom, Venecija i Firenca. Ova dva grada su glavni kupci i upravo to nudi objašnjenje ponovnog procvata trgovine s Levantom. To ob jašnjava i zašto se začini i biber opet slivaju u Alep i Kairo, i zašto izuzetno važna postaje tranzitna roba u trgovini u lukama u Turskoj i na Bliskom istoku. Venecija i Firenca kupuju to srebro za menice vučene na severne zemlje, sa kojima imaju pozitivan trgovački bilans.3“0 Tako Đenovljani mogu da prebacuju novac u Ant verpen, koji je čak i posle svog zlatnog razdoblja mesto za plaćanje španske voj ske, iako u njemu vlada korupcija (u čemu je sličan Sajgonu u kojem se poslovalo pjastrima tokom indo-kineskog rata). A pošto se menice nakon uredbe Karla V iz 1537, mogu plaćati samo u zlatu, srebro koje su Đenovljani ustupali italijanskim gradovima pretvara se u zlatnu monetu naplativu u Nizozemskoj. Zlato je ostalo najjače oružje Đenovljana u nadzoru njihovog sistema s tri pravca. Kada se 1575. španski kralj posvađao sa njima i prestao da koristi njihove usluge, oni su uspeli da blokiraju opticaj zlata. Pripadnici španskih četa kojima nije isplaćena zarada dižu u novembru 1576. bunu i pljačkaju Antverpen.32 Kralj je prinuđen da popusti. Kada se ove činjenice imaju pred očima, nameće se samo jedan zaključak: bogatstvo Đenove zavisi od španskog bogatstva u Americi i od bogatstva same Italije, kojim se Đenova uveliko koristi. Preko sajmova u Pjačenci gotovo čitav kapital ostalih italijanskih gradova se odliva u Đenovu.323 A sijaset sitnih ula gača, iz Đenove i drugih mesta, za skromnu kamatu poveravaju svoju ušteđevinu 6 L É conom ie m ondiale et les fra p p e s m onétaires en France 1 4 9 3 -1 6 8 0 , 1956, str. 13 i СЈШ1С. 317

•

•

Tis Fe liPe Ruiz Martîn, Lettres m archandes..., str. XLIV 3 8 Ibid., str. XXXII. , l : l b i d . , str. X X X -X X X I. M édit., I, str. 457.

D i a ГurT edbon? i e ustanovljen eskudo, zlatna kruna, koja je zam enila granadski ekselente PogledatiM e d it., I, str. 429 i napomena 5. Henri Pirenne, H istoire de B elgique, IV, 1927, str. 78. M édit., I, str. 458-461.

154


f\ws(V \ /

fin

i i« 00

18. OBILJE KAPITALA U ĐENOVI OD 1510. DO 1625. K r iv u lja p o k a z u je s tv a r n e in te r e s n e s to p e tzv. lu o g h ija (v re d n o sn ih p a p i r a s p r o m e n ljiv im k a m a ta m a , k o je iz d a je „ K a z a d i S a n Đ o r đ o ) , p r e m a p r o r a č u n im a K a r la Č ip o le : „ N o te s u lla s to r ia d e l s a g g io d 'in te re ss e ... ”, u: E c o n o m ia In te rn a zio n a le , 1 9 5 2 ). K a m a tn e s to p e to lik o p a d a ju d a n a p o č e tk u X V II v e k a d o s tiž u 1 ,2 % (za tu m a č e n je i v iš e p o je d in o s ti, p o g l e d a t i F. B ro d e l, S r e d o z e m lje i sr e d o z e m n i s v e t u d o b a F ilip a II, k n jig a d ru g a )

đenovskim bankarima. Tako dolazi i do stalne veze između finansija Španije i ekonomije italijanskog poluostrva gde posle svakog bankrota u Madridu dolazi do pometnje: tako bankrot 1595. godine324 nanosi veliku štetu štedišama i inve stitorima u Veneciji.325 U isto vreme, u samoj Veneciji, Đenovljani, gospodari srebra koje u ogromnim količinama32 nabavljaju za Ceku, postaju glavni i u po slovima menjanja novca i pomorskog osiguranja.327 Verovatno je tako bilo i u drugim italijanskim gradovima. Ukratko, đenovska je igra bila moguća, a usudio bih se da kažem i laka, sve dok je Italija bila privredno uspešna. Onako kao što je, svesno ili ne, podržavalo Veneciju u XIV i XV veku, poluostrvo je u XVI veku podržavalo Đenovu. Slabljenje privrede Italije će biti i kraj prijatnih sastanaka i svetkovina iza gotovo zatvorenih vrata sajmova u Pjačenci. U pozadini uspeha bankara, ne smemo zaboraviti, nalazi se sam grad Đe nova. Kada analiziramo taj čudesni mehanizam koji su Đenovljani stvorili, obično Đenovu pogrešno poistovećujemo s njenim velikim bankarima, od kojih mnogi borave u Madridu, posećuju tamošnji dvor i sklapaju vredne ugovore, deluju kao kraljevi saradnici i savetnici, žive u svom svetu u kojem vlada ozlojeđenost i mržnja, venčavaju se s kćerima svojih sunarodnika, brane se kao da su jedan čovek svaki put kad im zapreti španski kralj ili kad poslovni partneri, ostali u Đe novi, počnu da gunđaju (a oni obično snose posledice neuspeha). Prepiska tih po slovnih ljudi, za čije je otkriće zaslužan Franko Borlandi i njegovi učenici, baciće, nadamo se, novo svetio na te odnose. Ali moramo znati da tih poslovnih ljudi, tih 324 Ibid., I, str. 463, 464; Felipe Ruiz Martin, El Siglo de los G enoveses. ^ 325 Fernand Braudel, „La vita econom ica di Venezia nel secolo X V I”, u: La C iviltà veneziana del Rinascim ento, str. 101. 326 F. Braudel, ibid. 327M édit., I, str. 295 i napomena 1, i str. 457 i napomena 1.

155


hombres de negocios, kako ih u Madridu nazivaju, ima veoma malo, dvadeset, najviše trideset. Uz njih - ili pod njihovom palicom - rade stotine, pa i hiljade đe novskih trgovaca različitog statusa, običnih pisara, dučandžija, posrednika, trgo vačkih poverenika. Oni žive u Đenovi i u drugim gradovima Italije i Sicilije. U Španiji su zauzeli čvrste položaje na svim nivoima ekonomije, u Sevilji, kao i u Granadi. Bilo bi preterano reći da su oni „trgovačka država u državi”; ipak, bio je to sistem koji se ukorenio još u XV veku i koji će se dugo održati. Krajem XVIII veka đenovska zajednica u Kadizu ostvaruje obim poslova uporediv s obimom koje ostvaruju engleska, nizozemska i francuska kolonija.328 Ta se činjenica često zanemaruje. Da bi neki grad sa težnjama da ovlada nekim velikim sistemom (težnjama koje se često i ne iskazuju svesno), u tome i uspeo, nužno je da osvoji ekonomski prostor u inostranstvu. Takvih je osvajanja u istoriji bilo više i u njih ubrajamo: venecijanski prodor u vizantijski prostor; prodor Đenove u Španiju; zauzimanje najpre Engleske a potom Francuske od Firence. U širem smislu tu spada i uspeh Holanđana u Francuskoj Luja XIV, kao i engleska kolonizacija Indije. P ovlačenje Đ enove Građenje carstva van svoje zemlje nosi sa sobom i opasnosti: uspeh je ugla vnom kratkog veka. Đenovska vlast nad španskim, a time i evropskim finansijama, trajala je samo nekih šezdeset, možda i par godina više. Špansko bankrotstvo 1627. ipak nije, kao što se često tvrdi, dovelo do propasti đenovskih bankara. Ovi su se, moglo bi se reći, sami povukli. Prestali su da finansiraju vladu u Madridu jer bi im novi lomovi ugrozili profit - a i kapital. Plan im je bio da što brže povuku svoja sredstva i ulože ih u druge poduhvate. O toj temi sam nedavno pisao u članku zasnovanom na podrobnoj prepisci mleta čkih konzula u Đenovi. Međutim, samo jedno objašnjenje nije dovoljno. Trebalo bi da bolje pozna jem o položaj đenovskih kreditora, kako u samoj Španiji, tako i u odnosu na portu galske suparnike koji preuzimaju finansiranje španskog kralja. Da li su potonje na to podstakle odluke grofa-vojvode Olivaresa? Ili je sam razvoj ekonomije Atlan tika bio takav da im je dao prvenstvo? Jer nekad ih sumnjiče da su puke sluge ni zozemskih kapitalista - što je zavodljiva pretpostavka koju ipak treba dokazati. Mir potpisan između Španije i vlade Čarlsa I godine 1630. u svakom je slučaju imao neobične posledice.33 Engleski pregovarač, ser Frensis Kotington, uspeo je da se u mirovni ugovor unese i odredba da će se špansko srebro u Nizozemsku prevoziti isključivo engleskim brodovima. Trećina tog srebra biće iskovana u no vac u kovnici engleskog Tauera u razdoblju 1630-1643. Tako će špansko srebro godinama odlaziti na sever posredstvom Engleza, a ne Đenovljana. 3 28

Pogledati poglavlje prvo, napomena 48. „ F - Braudel, „Endet das Jahrhundert...”, str. 4 5 5 -4 6 8 . A. E. Feavearyear, The P ound Sterling, 1931, str. 82 -8 3 .

156


Da li je to razlog za povlačenje Đenovljana? Ne nužno, jer je s obzirom na kasno sklapanje ugovora (1630), verovatnije, iako ni za to nema dokaza, d a je na čudno rešenje Đenovljane podstaklo to što su im poslovi počeli da nazaduju. Nešto je ipak izvesno: Španiji je bio neophodan pouzdan sistem za prebacivanje sredstava. Đenovsko rešenje, prebacivanje sredstava putem menica, elegantan postupak ali koji zahteva kontrolu nad međunarodnom mrežom plaćanja, bilo je zamenjeno lakšim rešenjem: kao prevoznici španskih sredstava određeni su up ravo oni čijih su se gusarskih i ratnih akcija Španci najviše plašili. A posle 1647. ili 1648, da ironija bude veća, špansko srebro neophodno za upravu južnim po krajinama Nizozemske i za njihovu odbranu, prevoziće ne engleski već holandski brodovi, i to možda čak i pre nego što Ujedinjene Pokrajine potpišu separatni mir u Minsteru (u januaru 1648).331 Tom prilikom su se protestanti i katolici saglasili o načelu koje kaže da poreklo novca nije važno. Đ enova preživljava Sama Đenova je neosporno uspela da se povuče iz poslova u Španiji. „Asientisti” (asentistas) su, izgleda, spasli znatan deo svog kapitala, uprkos po njih veoma lošim učincima španskog bankrota 1627. i čitavom nizu teškoća koje su im se zatim isprečile u Španiji, Lombardiji, a i Napulju. D a je operacija spaša vanja uspešna vidi se u činjenici da u Đenovu pristižu „osmice” u količinama koje se mogu utvrditi gotovo za svaku godinu.33" One u većim količinama stižu i posle 1627. A Đenova izgleda da ima pristupa i tokovima američkog srebra. To ostva ruje putem trgovine u Sevilji, a kasnije u Kadizu, jer su još postojale mreže đenovskih trgovaca u Andaluziji koji su održavali veze sa Amerikom. Štaviše, posle pojave i drugih zajmodavaca, portugalski marranosi i đenovski partitanti pristali su da još nekoliko puta učestvuju u poduhvatima u Španiji - na primer, 1630, 1647. i 1660.333 A u to su ušli možda i zato što je pristizanje srebra u Se vi Iju, a kasnije i u Kadiz, bilo veće nego što pokazuju službene brojke.334 Zajmovi Spaniji postaju sigurniji, pa čak i unosniji poslovi - a uz to nude i mogućnosti učestvovanja u krijumčarenju srebra koje preplavljuje Evropu. Đenovljani nisu ispustili tu priliku. ^ Način da se pije na španskom izvoru je i da se u Španiju izvozi roba proiz vedena u Đenovi. Đenova više nego Venecija sudeluje u industrijskom usponu u XVII i XVIII veku, pri čemu nastoji da prilagodi svoju proizvodnju zahtevima tržišta Kadiza i Lisabona, čime je mogla da računa na srebro prvog grada i zlato potonjeg. Španija još i 1786. uvozi mnogo tekstila iz Đenove, gde „postoje i po sebne radionice za izradu robe po španskom ukusu; tako se proizvode veliki ko madi svile sa šarama od manjih cvetova... i na jednoj ivici gusto izvezenim i iz dignutim velikim cvetovima. Ta se tkanina koristi za šivenje svečane odeće: neke 331 A. E., M. et D . Hollande, 122, f 248 (izveštaj iz Ezem e, 1647). 332 José-G entil D a Silva, Banque e t c rédit en Italie au XVIIe siècle, 1 9 6 9 ,1, str. 171. 333 F. Braudel, „Endet das Jahrhundert...”, str. 461. 334 M ichel Morineau, „Gazettes hollandaises et trésors américains”, u: A nuario de H istoria econôm ica y social, 1969, str. 2 8 9 -3 6 1 .

157


vrste su divne i veoma su skupe.”335 Slično tome, veliki deo proizvodnje papira u Voltriju, u blizini Đenove, „namenjen je Indiji, gde ga koriste kao duvanske listo ve za pušenje (s/c)”.336 Đenova se tako spretno bori protiv konkurencije Milana, Vičence, Nima, Marselja i Katalonije. Izgleda da su đenovski trgovci vodili veoma elastičnu politiku. Nekada su morali da je napuste, ali je ona u celini bila gipka i prilagodljiva novim okolno stima - kakva i jeste politika svakog kapitaliste koji ceni sam sebe. U XV veku Đenovljani obezbeđuju sebi mesto na putu zlata iz severne Afrike na Siciliju; u XVI veku preko Španije stiču pravo na deo srebra američkih rudnika; u XVII veku uvećavaju obim poslova izvozom proizvoda. A za sve to vreme se bave ban karstvom i finansijama, naravno koliko im okolnosti to dopuštaju. Nakon 1627. u svetu finansija uvek ima korisnika. Pošto španska vlada ne nudi one mogućnosti kao ranije, đenovski kapital traži i nalazi druge korisnike: gradove, vladare države, privatne preduzetnike. Sve to prikazuje Đuzepe Feloni u svojoj knjizi.3 Čak i pre povlačenja 1627. ôdine, Đenovljani počinju „korenitu preraspodelu svojih finansijskih uloga”.33 Već 1617. ulažu u Veneciju. U Rimu, gde su fi rentinske bankare istisnuli još u XVI veku, učestvuju u obnovi davanja zajmova papskoj državi. Prve obveznice Monte Oroa (1656) pokupovali su skoro isklju čivo oni. 39 Prvi put ulažu u Francuskoj između 1664. i 1673.340 U XVII veku ulažu u Austriji, Bavarskoj, Švedskoj, u austrijskom delu Lombardije, kao i gra dovima Lionu, Torinu i Sedanu.341 Kao i u Amsterdamu i Ženevi, a i sa istom ta ktikom (preko posrednika i ponuđača), kreditiranje postaje uobičajena delatnost u Đenovi - što se može videti iz raznih prospekata i publikacija. „Prošlog petka”, beleži neki francuski agent 1743, „upućeno je u Milano [koji je tada pod austrij skom vlašću] u nekoliko kola sa dobrom pratnjom 450 000 florina koje su građani ovog grada pozajmili kraljici Mađarske [Mariji Tereziji] zašta su dobili zalog od dragog kamenja o kojem smo već govorili”.34“ Kapital koji se ulaže u inostranstvo raste, a stara mašina dobija ubrzanje većim dinamizmom XVIII veka. U zaokruženim milionima bankovnih lira (lire de banco) to iznosi: 271 u 1725; 306 u 1745; 332 u 1765; 342 u 1785. Godišnji prihod raste od 7,7 miliona u 1725. na 11,5 u 1785. A ova lira di banco, đenovska obračunska jedinica, ostaje u razdoblju 1675-1793. jednaka vrednosti 0,328 grama zlata. Bolje nego da računamo u zlatu je da kažemo d a je prihod đenovskih kreditora 1785. nešto veći od polovine ukupnog prihoda Đenove.343 Veoma je zanimljivo to da Đenova, uprkos novom rastu investicija, ostaje verna geografskim okvirima svojih ranijih uspeha. Đenovski kapital, suprotno od La Lande, Voyage en Italie..., IX, str. 362. H y b i d ., IX, str. 367. ' G li In vestm en t! fin an ziari genovesi in Europa tra il Seicento e la Restaurazione, 1971 ^ Ibid., str. 472. „ Ibid., str. 168, napomena 30. Ibid., str. 249. Ibid., str. 392, 429, 453. 34~ B. N. M s. Fr. 14671, f° 17, 6. mart 1743. - G. Felloni, op. cit., str. 477.

158

P re i p o ste Venecije

U z o rc i đ e n o v s k o g š ta m p a n o g p la tn a ( 1 6 9 8 - 1 7 0 0 )

159


nizozemskog i ženevskog, nije odlazio u Englesku, a s druge je strane u znatnim količinama odlazio u Francusku (35 miliona livri iz Tura uoči Revolucije). Da li je razlog za to činjenica da su đenovski bankari-katolici na severu suočeni s mrežom protestantskih bankara? Ilije pre reč o privrženosti starim navikama koje sputavaju maštu i dalekovidnost đenovskih poslovnih ljudi?344 U svakom slučaju to je opredeljenje povuklo đenovski kapital u ponor koji je progutao i Stari pore dak. Pa ipak, Đenova je već u narednom veku ponovo najživlje ekonomsko sredi šte Apeninskog poluostrva. U vreme parnih brodova i u razdolju Rizorđimenta, ona će izgraditi vlastitu industriju, snažnu modernu trgovačku mornaricu, a stvoriće i Italijansku banku (Banco d ’Italia). Kao što jedan italijanski istoričar kaže: „Đe nova je stvorila italijansko jedinstvo”; i to ,,u sopstvenu korist”.345 N a za d u ekonom iju-svet Preobražaj ili, tačnije uzastopni preobražaji đenovskog kapitalizma nisu vratili Đenovu u središte ekonomije-sveta. Njen „vek” na međunarodnoj pozor nici okončanje i pre 1627, možda već 1622, kada sajmovi u Pjačenci prestaju da deluju.346 Kada pogledamo šta se dešava te ključne godine, stičemo utisak da su se Venecijanci, Milanezi i Firentinci sami odvojili od đenovskih bankara. Možda i nisu mogli da nastave saradnju s gradom svetog Đorđa a da se sami ne izlože opasnosti? M ožda ni ostala Italija nije više bila u stanju da plaća cenu đenovske prevlasti? M ožda ni evropska ekonomija u celini ne može više da podnosi veliki poverenički opticaj koji nije srazmeran rezervama u plemenitim metalima i obimu proizvodnje. Đenovski sistem, previše složen za ekonomiju Starog po retka, slomio se delimično i pod sopstvenom težinom u vreme evropske krize u XVII veku. Utoliko pre što se težište Evrope tada pomera ka severu, gde će ostati mnogo godina. Kada je Đenova izgubila kontrolu nad finansijama Evrope i pre stala da bude središte ekonomije-sveta, njenu ulogu preuzeo je Amsterdam, grad koji se obogatio - što je još jedno obeležje tog doba - trgovinom. Amsterdam će finansijsko središte postati tek kasnije. Sretaće se s istim problemima s kojima se ranije suočavala i Đenova.

Đ enova prihvata naseljevanje trgovaca protestanata. Prema tezi Carmela Trassellija. José-G entil Da Silva, op. cit., str. 5 5 -5 6 .

160

Treće p o g la vlje

EVROPA, STARE EKONOMIJE S GRADSKOM PREVLAŠĆU: AMSTERDAM

S Amsterdamom1 se završava razdoblje gradova koji stvaraju „carstva”. „To je poslednji put”, piše Violet Barbur, „da istinsko carstvo trgovine i kredita postoji bez podrške moderne države”.2 Zanimljivost tog razdoblja je da pada iz među dve faze ekonomske hegemonije - one gradova i one moderne teritorijalne države i nacionalnih ekonomija. A ovo razdoblje počinje usponom Londona uz podršku čitave engleske ekonomije. U središtu uspešne Evrope koja teži da kra jem XVIII veka obuhvati ceo svet, glavna, vodeća zona mora da raste kako bi uravnotežila čitavu strukturu. A gradovi, gotovo usamljeni, bez dovoljno podrške od neke bliske ekonomije iz koje bi crpli snagu, uskoro će izgubiti značaj. Počinje uspon teritorijalnih država. Pojava Amsterdama, nastavak tradicije, sledi i stara pravila: gradove Antverpen i Đenovu smenjuje drugi grad. U tom procesu sever stiče prednost nad ju gom - ovog puta zauvek. Dakle, Amsterdam ne samo da preuzima mesto Antverpena, kako se često tvrdi, već i mesto Sredozemlja, koje je tokom đenovskog ra zdoblja3 i dalje veoma važno. Na mesto prebogatog Sredozemnog mora, koje uživa sve darove i preimućstva, staje Atlantski okean koji je dugo bio njegov si romašni produžetak, slabo iskorišćen i kome su u međunarodnoj podeli rada za padali najteži i najnezahvalniji zadaci. Povlačenje đenovskog kapitalizma, a s njim i čitave Italije (sada napadnute sa svih strana), otvorilo je put pobedi pomo raca i trgovaca sa severa. Pobeda ipak nije ostvarena u jednom danu, kao što ni Sredozemno more i Italija nisu oslabili začas. U oba slučaja reč je o dugotrajnim procesima. Negde 1570. engleski brodovi opet plove Sredozemnim morem. Dvadeset godina ka snije tu su i nizozemski. To ipak ne znači i povlačenje saeta, marcilijana i karamusala. Da bi invazija sevemjačkih brodova mogla da donese ploda trebalo je da im vrata otvore pristaništa severne Afrike i Levanta, kao i luke Livorno i Ankona; takođe i da bogati sredozemni gradovi prihvate usluge pridošlica i pristanu da op1 U čitavom ovom poglavlju reč Holandija će se često, a kako se pogrešno ustalilo, upotre bljavati za čitave Ujedinjene Pokrajine. Violet Barbour, Capitalism in Amsterdam in the Seventeenth Century, 1963, str. 13. Pogledati str. 130 i dalje.

Amsterdam

Skupština staleža Ujedinjenih Pokrajina, na zasedanju u A m sterdam u 1651, sa svim cerem onijalom suverene države (foto R ijksm uzeum a)

remaju njihove brodove. Štaviše, Englezi moraju da 1579. potpišu ugovore (capi tulations) s turskim sultanom, što će Holanđani učiniti tek 1612. Uz to je bilo neophodno da sukno, platno i drugi proizvodi sa severa prodru na tržišta Sredoze mlja i istisnu lokalnu robu koja se tu oduvek prodavala.4 Venecija je početkom XVII veka, sa svojim kvalitetnim tekstilom, još uvek prvak na tržištima Levanta. Dakle, trebalo je istisnuti Veneciju i druge gradove. Pridošlice su morale čekati i da đenovski kreditori izgube prvenstvo. Upravo je te procese različitog trajanja podrazumevao uspon Amsterdama, grada koji za razliku od Antverpena, neće više davati prednost ekonomijama Sredozemlja. 4 Richard Tilden Rapp, „The Unmaking of the Mediterranean Trade...” u: Journal o f Econo mic History, septembar 1975.

162

Amsterdam

UJEDINJENE POKRAJINE: EKONOMIJA POČINJE KOD KUĆE Ondašnji posmatrači su videli samo površinu događanja. Kao i obično, ne uspevajući da uoče dugotrajni pripremni proces, oni iznenada otkrivaju sjaj Holandije, kada je to već gotova stvar. Oni nisu kadri da shvate naglu i neočekivanu moć te male i na izvestan način „nove” zemlje. Tako se i mnogo govori o ,,holandskom čudu”, „holandskoj tajni” i „zapanjujućem bogatstvu” Holandije. P ojas zem lje bez p riro d n ih bogatstava Ujedinjene Pokrajine zauzimaju mali prostor - ne veći od kraljevstva Gali cije, kao što 1724. primećuje jedan Spanac; „manji je i od polovine Devonšajra”, reći će Tirgo, navodeći engleskog pisca Takera.6 „To je veoma mala zemlja”, pi sao je 1699. neki ambasador Luja XIV „koja je sa strane mora pokrivena peščanim dinama, koja je i tu, kao i u oblasti gde teku reke i gde je seku kanali, izlože na čestim poplavama; pogodna je jedino za pašnjake za stoku, što je njeno jedino bogatstvo; pšenice i drugog žita tu nema da ishrani ni stoti deo stanovništva” .7 „Ona ne može”, ironičan je Danijel Defo, „da nahrani ni sve svoje kokoške” .8 „Holandija proizvodi”, tvrdi drugi izveštač 1697, „jedino maslac, sir i glinu za grnčarstvo „Polovina ove zemlje je pod vodom”, objašnjava ozbiljni španski ekonomista Ustaris 1724, „ili se sastoji od zemljišta koje ne daje nikakav rod; sa mo se četvrtina tla obrađuje; ima pisaca koji tvrde da prinosi zemlje iznose tek četvrtinu onog što se tu pojede”.10 „Holandija je nezahvalna”, još je strože jedno pismo iz 1738. „То je zemlja koja pluta na vodi, polje poplavljeno tri četvrtine go dine. Toliko je mala da ne može da hrani ni peti deo svog stanovništva”.11 Čak i Akarias de Serione (na čiji se sud retko kad možemo osloniti) bez oklevanja 1766. tvrdi da Holandija (to jest Ujedinjene Pokrajine) „nikad nije mogla da ishrani i obuče četvrtinu svog stanovništva”.12 Ukratko, siromašna zemlja, u kojoj ništa nije raslo osim malo pšenice, slabog kvaliteta, malo raži, malo zobi; bilo je nešto ovaca, loze, samo uz pokoji zaklonjeni zid seoske kuće ili u bašti, dok je drveća bilo samo uz kanale u Amsterdamu i oko selâ. S druge strane, ima dosta pašnjaka koji se „krajem oktobra, a ponekad i u novembru prekrivaju vodom koje je sve 5 G. de Uztâriz, op. cit., str. 97. Podsetimo se na to d aje površina Ujedinjenih Pokrajina oko 34 000 km2. ' ' 6 Œuvres complètes, I, str. 455. JosiahTucker (1712-1799), engleski ekonomista čije je delo A Brief Essay on the advantages and disadvantages which respectively attend France and Great Britain with regard to trade Tirgo preveo na francuski pod naslovom Les Questions importantes sur le commerce. 7 A. N ..K 1349, 132,f°20. 8 The Complété English Tradesman..., 1745, II, str. 260. Defo se tu poziva na „jednog dobrog pisca”, ali ne kaže kojeg. 9 A. N.. Marine, B7, 463, f° 30. 10 G. de Uztâriz, op. cit., str. 98. 11 Jean-Baptiste d’Argens, Lettres juives, 1738, III, str. 192. 12 Jacques Accarias de Sérionne, Les Intérêts des nations de l ’Europe développés relativement au commerce, 1766,1, str. 44.

163

Amsterdam

više s vetrovima, olujama i stalnim kišama [...]. Tako se na mnogim mestima mo gu videti samo kuće, nasipi i zvonici koji izgledaju kao ostrva u velikom moru”.13 Zimske vode se u proleće „crpu pomoću vetrenjača”.14 Za čoveka sa Sredozemlja sve je to veoma, veoma čudno. „Zemlja je niska”, piše 1567. Firentinac Ludoviko Gvičardini, „sve reke i kanali zatvoreni su nasipima, ne teku u nivou tla, pa se na mnogo mesta s iznenađenjem uočava d a je voda iznad zemlje”.15 Dve stotine godina kasnije, 1760, neki putnik iz Ženeve primećuje d a je ,,u pokrajini Holandiji sve veštačko, pa i sama zemlja i priroda”.16 Spanac Antonio Pons će 1787. čak reći: „Tu je sve više imaginarno i poetično nego stvarno!” O stvarenja u poljoprivredi Pa ipak, Ujedinjene Pokrajine imaju tlo, sela i gazdinstva. U Gelderlandu ima čak i siromašnih plemića sa seljacima koji im služe, što je autentični deo feu dalne Evrope; u Groningenu postoje gentlemen farmers: u Friziji farmeri-zakup n ic i. Oko Lajdena se razvija intenzivno tržišno povrtlarstvo, i odatle se proiz vodi šalju na prodaju na ulice Amsterdama; tu se pravi i najbolji maslac u Uje dinjenim Pokrajinama,19 a tu je i most preko stare Rajne poznat kao „žitni most, jer pijačnih dana preko njega prelaze seljaci sa žitom”.20 Ponegde ima i bogatijih seljaka; oni se uglavnom odevaju u crno i ne nose ogrtače, dok „njihove žene nose mnogo ukrasa od srebra, a na prstima mnogo zlatnog prstenja”. Konačno, svakog proleća „stiže mnogo mršave stoke iz Danske, Jitlanda i Holštajna, koju odmah odvode na pašnjake. Tri sedmice kasnije stoka je oporavljena i krupna”. „Polovinom novembra [imućniji kućevlasnici] kupuju čitavog vola ili jednu po lutku, već prema broju članova porodice, te to meso sole i suše na dimu... jedu ga sa maslacem ili salatom. Svake nedelje vade iz soli oveći komad koji peku i koji im je dovoljan za nekoliko obroka. Komad hladnog mesa vraća se na sto sa neko liko komada kuvanog mesa, sa malo mleka ili nešto povrća, ili i jednim i dru gim”.23 Budući da zemlje ima malo, i zemljoradnja i uzgoj stoke moraju da teže vi sokoj produktivnosti. Stoku tu bolje hrane nego bilo gde drugde. Krave daju i do tri vedra mleka na dan.24 Poljoprivreda gotovo da se svodi na povrtlarstvo i pro nalazi domišljate načine izmene kultura; postiže prinose bolje nego drugde zahva ljujući upotrebi đubriva, uključujući i gradske otpatke. Napredak poljoprivrede je Jean-Nicolas de Parival, Les Délices de la Hollande, 1662, str. 10. A. E. M. i D. 72, Hollande, novembar 1755. L. Guicciardini, op. cit., str. 288. Gaudard de Chavannes, Voyage de Genève à Londres, 1760, nisu označene stranice. Viajefuera de Espana, 1947, str. 1852. C. R. Boxer, The Dutch Seabome Empire, 1969, str. 7. J.-N. de Parival, op. cit., str. 76. Ibid., str. 56. 21 Ibid., str. 82. 22 Ibid., str. 13. 23 Ibid., str. 26. 24 Ibid., str. 12.

164

Amsterdam

Hg} više od 40 % Г '1 od 30% do 40% E U od 10% do 30% □ manje od 10% I___1 nepoznat procenat

-, i

19. NIZOZEMSKA POD BURGUNDSKOM VLAŠĆU 1500. GODINE Srazm era gradskog stanovništva dostiže 1500. rekordan nivo. Više od 40% u Flandriji, ali i u pokrajini H olandiji (prem a Jam i de Vrisu, The D utch R ural E conom y in the G olden Age, 1500-1700, str. 83)

očigledan 1570. i značajan je za ukupni ekonomski polet zemlje. Imajući to na umu, Jan de Vris je napisao da kapitalizam u Holandiji raste iz samog tla.25 A napredak koji je usledio, iako na skromnom nivou, pokreće poljopri vrednu revoluciju koja će se proširiti i na Englesku. To je ipak druga priča. Bitno je što su u dodiru s gradom sela rano počela da žive od tržišta, kao i što su se u izvesnom smislu urbanizovala, zavisna kao i gradovi, od proizvoda sa strane. A kako polovina žita mora da se uvozi, holandska zemljoradnja se usmerava na in dustrijske biljke: lan, konoplju, uljanu repicu, hmelj, duvan, bojadisarske biljke, kao što su sać i broć. Potonju su biljku donele izbeglice iz Flandrije.26 Te biljke za bojenje stižu u pravo vreme, jer se engleska sukna uvoze u Holandiju nebojena, ,,u belom” kako se govorilo, i tu se dovršavaju i boje. A proces valjanja i bojenja je skuplji dva puta od sirovog sukna (to jest od sirovine, češljanja, predenja i tkanja).“7 To je i podstaklo Džemsa I da 1614. zabrani izvoz „belog sukna” iz Engleske.28 Rezultat mere je bio porazan jer se Englezi nisu mogli meriti u va25 „The Role of the Rural Sector in the Development of the Dutch Economy, 1500-1700”, u: Journal o f Economic History, mart 1971, str. 267. Jean-Claude Flachat, Observations sur le commerce et sur les arts d'une partie de l ’Europe, de l ’Asiei. de l ’A frique et des Indes orientales, 1766, II, str. 351. 2 Charles Wilson, Englands Apprenticeship 1603-1763, 1965, 3. izd. 1967, str. 71; La Ré publique hollandaise des Provinces-Unies, 1968, str. 31; Immanuel Wallerstein, The Modem World System.11, drugo poglavlje, daktilografisano. Barry Supple, Commercial Crisis and Change in England 1600-1642, 1959, str. 34.

165

Amsterdam

ljanju i bojenju sa Holanđanima koji su imali bolju tehnologiju a bojadisarske biljke su im bile nadohvat ruke. U meri u kojoj sve više gaje industrijske biljke, holandski seljaci su pri nuđeni da kupuju hranu, drvo i treset. Tako izlaze iz svoje seoske izolovanosti. Velika sela postaju sastajališta, a neka od njih imaju pijacu pa čak i sajam. Trgovci često znaju da stupe u neposredne veze s proizvođačima.2 Napredna komercijalizacija na selu znači i seosko bogatstvo. „Tu se mogu sresti i bogati seljaci sa imovinom većom od sto hiljada livri.”30 Nadnice na selu teže da se izjednače sa nadnicama u gradu,31 o čemu svedoči i žalba Pitera de la Kura (1662): „Naši seljaci su prinuđeni da svojim radnicima i slugama daju tolike plate da ovi odnose veliki deo njihovih zarada i žive udobnije od gospodara; iste nedaće snalaze u gradovima zanatlije čije su sluge gotovo nepodnošljivi i manje uslužni nego bilo gde drugde”.32 P renapeta gradska ekonom ija U poređenju s ostalim delovima Evrope, ta mala zemlja, Ujedinjene Pokra jine, jeste visokourbanizovana i organizovana zajednica, upravo zbog gustine sta novništva, koja je „srazmerno najveća u Evropi”, kao što piše Isak de Pinto.33 Neki putnik koji 1627. putuje iz Brisela u Amsterdam nalazi „da su svi holandski gradovi prepuni sveta za razliku od praznih gradova koje Španci drže u Flan driji...; putujući od jednog do drugog od tih gradova, koji su udaljeni dva do tri sata, srećem velike gomile ljudi; ni po ulicama Rima nema toliko kočija koliko ovde ima kola punih putnika, dok su kanali koji teku u svim smerovima prekri veni [...] s bezbroj barki”.34 Nama to i ne izgleda čudno ako znamo da polovina stanovništva Ujedinjenih Pokrajina živi u gradovima35 - što je u to vreme najviše u Evropi. Otuda i toliki sabraćaj, dobre veze, potreba za punim iskorišćavanjem morskih puteva, reka, kanala i puteva kojima se najčešće kreću, kao i u ostalim delovima Evrope, seljačka kola. Ujedinjene Pokrajine - Holandija, Zeland, Utreht, Gelderland, Oferejsel, Frizija, Groningen - zajednica su sedam malih država koje sebe smatraju nezavi snim i u skladu s time se i ponašaju. Svaka od tih pokrajina sastoji se od više ili manje guste mreže gradova. U Holandiji se grupi od šest starih gradova sa pra vom glasa u holandskoj skupštini pridružilo još dvanaest gradova među kojima i Roterdam. Svaki grad ima samoupravu, ubire poreze, deli pravdu, motri na su29

Jean-Claude Воуег, „Le capitalisme hollandais et l’organisation de l’espace dans les Provinces-Unies”, Colloque franco-hollandais, 1976, daktilografisano, posebno str. 4. J.-N. de Parival, op. cit., str. 83. ' Jan de Vries, „An Inquiry into the Behavior of wages in the Dutch Republic and the Sout hern Netherlands, 1500-1800”, daktilografisano, str. 13. Pieter de La Court, Mémoires de Jean de Witt, 1709, str. 43^14. " Op. cit., str. 216. Abbé Scaglia, u Hubert G. R. Reade, Sidelights on the Thirty Year’s War, London, 1924, Ш, str- 34, n_avod Johna U. Nefa, La Guerre et le progrès humain, 1954, str. 29-30. Ivo Schöffer, „Did Holland’s Golden Age coincide with a Period of Crisis?”, u: Acta historiae neerlandica, 1966, str. 92.

166

Amsterdam

sede, brani postojeće privilegije, autonomiju i poreska prava. Mnogo je zato i putarina,36 za koje neki pisac kaže da ih je „bezbroj”.3 Zato na ulazu u gradove postoje carinarnice. Ovo usitnjavanje državne vlasti, ova izuzetna decentraliza cija, povećavaju i individualne slobode. Patricijska buržoazija koja upravlja gra dovima potpuno kontroliše pravosuđe, kažnjava kako hoće, proteruje doživotno iz grada pa i pokrajine - što je presuda na koju je gotovo nemoguće žaliti se. S druge strane, ona brani i štiti svoje građane, sprečava da dospeju pred više su dove.38 Pošto moraju da žive zajedno, nizozemski gradovi ponekad deluju zajedni čki. „Njihovi su interesi prepleteni”, kaže Piter de la Kur.39 Iako svadljivi i za vidni, potčinjeni su zakonima košnice koji ih obavezuju da se udružuju, da sarađuju u trgovini i proizvodnji. A kada su zajedno, oni predstavljaju blok moći. A m sterdam Povezujući se i deleći zadatke, gradovi stvaraju mreže i stvaraju neku vrstu hijerarhije ili piramide. Na vrhu je dominantan grad, koji je uticajniji i koji može da zapoveda više od drugih. Amsterdam je u odnosu na ostale gradove Ujedinje nih Pokrajina isto što i Venecija u odnosu na gradove njene Teraferme. A i sam Amsterdam znatno liči na Veneciju; svuda je voda koja u kanalima grad deli na veća i manja ostrva, dok su okolo močvare.40 Amsterdam ima svoje vaterschepen šlepove koji ga snabdevaju vodom za piće, isto kao što brodovi na Brenti dopremaju vodu u Veneciju. Uostalom, oba grada su okružena slanom vodom. Piter de la Kur42 objašnjava da povest Amsterdama počinje talasom plime koji je probio zaštitni pojas dina pored Tesela i stvorio Zojdersko jezero (1282); posle toga su „veliki brodovi mogli da pređu Te”, a mornari s Baltika stvorili su od Amsterdama, do tada običnog sela, trgovačko stecište. Uprkos ovoj pomoći prirode, pristup gradu je ostao težak, opasan i svakako složen poduhvat. Brodovi koji plove u Amsterdam moraju da čekaju u Teselu ili Vliju, na samom ulazu u Zojedersko jezero, gde su peščani sprudovi stalna opasnost; a oni koji napuštaju grad moraju u istim lukama da čekaju na povoljan vetar. Vlasti strogo nadziru da li brodovi po propisu zastaju. (U martu 1670. se desio veliki skandal koji nama danas izgleda smešan. Naime, jedna francuska fregata, koja je bila i kraljev ratni brod, prošla je iz Tesela u Amsterdam bez dozvole.)43 Da stvari budu teže, veliki trgovački brodovi nisu sve do 1688. mogli da plove kroz plićake severno od Amsterdama, zbog podvodnog peščanog spruda Pompijusa.44 Tada je nekom pala na um zamisao da dva šlepera - koja su tu nazivali „kamilama” - pristaju uz ve, 4 1

36 Journal de Verdun, novembar 1751, str. 391. 37 A. N.. K 879, 123 i 123 bis, n° 18, f° 39. 38 J. L. Priče, The Dutch Republic during the 17th Century, 1974, str. 58 i dalje. 39 P. de La Court, op. cit., str. 28. 40 J.-N. de Parival, op. cit., str. 104. 41 Johann Beckmann, Beiträge zur Œkonomie... 1779-1784, П, str. 549. 42 Op. cit., str. 37. 43 A. N.. A. E., B 1 619, 6. mart 1670. 44 J. Savary, op. cit., I, str. 84.

Amsterdam

N eobična karta Ujedinjenih Pokrajina koja p o ka zu je kako j e ta zem lja bila preplavljena vodom i peskom Severnog m ora koji okružuje obale i ostrva. Kartu je izdao Johanes Loc, oko 1707, ali nije distribuirana. Jedan p rim era k se čuva u N acionalnoj biblioteci u Parizu, G e D D 172, karta 52 (foto B. N.)

168

Amsterdam

A m sterdam : H aringpakerstoren, slika A .S to r k a N ivershojsa, Zbirka B. de Gensvan (foto Zirodon)

169

Amsterdam

liki brod sa svake strane, da se ispod korita broda provlače lanci, brod podiže i dovlači u luku. Bez obzira na prepreke, amsterdamska luka je uvek prepuna. „Nikad nisam video nešto tako čudno”, piše neki putnik 1738; „onaj ko to nije video, ne može zamisliti veličanstveni prizor dve hiljade brodova u jednoj luci”.45 Francuski vo dič, objavljen 1701, govori pak o osam hiljada brodova ,,čiji jarboli i užad stva raju tako gustu šumu kroz koju se sunce jedva probija”.4 Dve hiljade ili osam, to i nije toliko bitno. A neporecivo je mnoštvo zastava koje se mogu videti s Trga Dam. Jedan brod „koji vam izgleda sasvim nov”, kaže se u istom vodiču, „pripada Nemcima, nosi zastavu s grbom lavlje čeljusti na četiri zlatna polja. Drugi je iz Brandenburga i ima na zastavi orla raširenih krila; treći je iz Stralsunda, a na za stavi ima zlatno sunce. Tu su i brodovi iz Libeka, Venecije, Engleske, Škotske, Toskane, Dubrovnika (srebrna podloga sa štitom i trakom na kojoj piše Libertas). Tu je čak i jedan „savojski” brod, ukoliko je nešto tako moguće! Nešto dalje su veliki brodovi za lov na kitove. Neću vam objašnjavati šta „znače bele zastave, jer vi ste Francuzi”. 7 Kada bi isti čitalac počeo da čita Gazette d ’Amsterdam,48 naišao bi na imena i puteve stotina brodova koji dolaze u istu luku. Osmog februara 1669. uplovljavaju u Tesel, na putu iz Bordoa: Roda, Kola za lan, Izlazeće sunce, Lisica iz Bilbaoa, Dupli nantski kuter, 12. februara Smokva iz Terseire, Šareni Kit, takođe iz Bordoa; nešto kasnije, Kola za slamu iz Bilbaoa, Hrt iz Kalea, Šareno jagnje na povratku iz Galicije; u junu Sud za cveće stiže „iz Rusije (verovatno iz Arhangelska), gde je proveo zimu; saznajemo d a je u februaru Sud za maslac stigao u Alikante”. Ovaj pomorski promet pretvara Amsterdam u „svetsko skladište, mesto obilja, sastajalište bogatstava i pravog miljenika bo gova”. Ali ničega ne bi bilo bez doprinosa ostalih nizozemskih pokrajina i gradova. Oni su conditio sine qua non veličine Amsterdama. Jan de Vris smatra da srce onoga što sam ja nazvao ekonomijom-svetom sa središtem u Amsterdamu, nije samo Holandija, kao što se to obično misli, već čitava nizozemska obala otvorena za pomorsku trgovinu, Zeland, Frizija, Groningen i deo Utrehta. Samo su Gelder land, države Generaliteta i Oferejsel van tog živog središta, jer su to siromašne, zaostale oblasti koje još žive ,,u Srednjem veku”. Saradnja između tog „jezgra” i Amsterdama i sama znači podelu rada: proizvodnja napreduje u Lajdenu, Harlemu i Delftu; brodogradnja u Brilu i Roterdamu; Dordreht živi od velikog prometa na Rajni; Enkhajzen i Roterdam kontrolišu ribarstvo na Severnom moru. A istom tom Roterdamu, najznačajnijem gradu posle Amsterdama pripada lavovski deo trgovine s Francuskom i Engleskom; Hag, političko središte, liči na Vašington u Sjedinjenim Državama, i juče i danas. Nije slučajno što je holandska Istočnoindijska kompanija podeljena na više „ko mora”; što se, pored Amsterdamske banke, osnovane 1609, otvaraju i druge, ^ Ј.-В. d’Argens, op. cit., Ш, str. 194. Le Guide d ’Amsterdam, 1701, str. 2 i 81. Ibid., str. 82-83. 4 9 Gazette d Amsterdam, 1669, 14, 21, 28. februar i 18. juni. Le Guide dAmsterdam, str. 1.

170

Amsterdam

nešto manje, u Midelbarhu (1616), Delftu (1621), Roterdamu (1635). Pjer Bode s pravom parafrazira poznatu izreku o Fordu i Sjedinjenim Američkim Državama i kaže: „Ono što je dobro za Amsterdam, dobro je i za Ujedinjene Pokrajine” . Pa ipak, Amsterdam mora da računa na svoje saradnike, da strpljivo podnosi zavist i neprijateljstvo ostalih gradova i da se, kada ne može bolje, prilagođava. R aznovrsno stanovništvo Gradovi su potrošači radne snage. Gradska celina Ujedinjenih Pokrajina ne bi mogla da napreduje bez rasta stanovništva: milion stanovnika 1500, a dva miliona 1650 (od kojih jedan milion u gradovima). Nije reč samo o prirodnom pri raštaju. Holandskoj ekonomiji su neophodni strani radnici, a ona je delimično i njihovo delo. Ipak, Holandija nije za sve njih i Obećana zemlja. Nizozemsko bla gostanje podrazumeva postojanje brojnog proletarijata, zbijenog po slamovima i prisiljenog da se loše hrani. Lov na mršave haringe u novembru „zabranjen je u Holandiji javno, ali se toleriše; tim ribama se hrane siromasi”.50 Kao i u Đenovi, stvarnost sakrivaju službe javne pomoći, koje ublažavaju i moguće klasne su kobe. Ipak, na nedavno održanoj izložbi u Gradskoj većnici Amsterdama mogla su se videti potresna svedočanstva o bedi u Holandiji u XVII veku, gde su bogataši bili bogatiji nego drugde, a siromašni brojniji, a možda i u težem položaju zbog trajne skupoće života. Ni svi useljenici u Holandiju ne traže u toj zemlji neku varljivu sreću. Mnogi beže pred ratovima i verskim progonima koji su pošast XVI i XVII veka. Posle sklapanja mira sa Španijom 1609, Ujedinjene Pokrajine su se našle pred slomom svog saveza i onog što se smatralo državom. Bila je to posledica oštrih sukoba, verskih (remonstranti protiv antiremonstranata), a i političkih (regenti gradova protiv štathaltera Morisa Nasavskog). Pa ipak, taj talas nasilja, okončan pobedom reformatske pravovernosti na sinodu u Dordrehtu (1619) i pobedom štathalterske vlasti nakon pogubljenja Velikog penzionera Holandije Johana van Oldenbarnevelta, iste godine, nije potrajao; nije ni mogao u zemlji u kojoj je bilo mnogo katolika, gde su na istoku živeli luterani i gde su disidentski protestanti bili i dalje aktivni. Na kraju, prevagnula je verska tolerancija, koja je ubrzo i ojačala, u isto vreme dok su individualne slobode bile podsticane usitnjenošću po litičke vlasti. „Predstavnici reformatske vere su postigli veoma ograničen uspeh u nastojanju da Republiku pretvore u protestantsku državu po ugledu na Ženevu.”51 Tolerancija znači prihvatanje ljudi kakvi jesu, jer svi oni, bili radnici, trgo vci ili begunci, doprinose bogatstvu Republike. „Središte” ekonomije-sveta se ne može ni zamisliti bez tolerancije; ono mora da bude tolerantno, da prihvata ljude koji mu trebaju, bez obzira na to odakle dolazili. Ujedinjene Pokrajine začelo pružaju utočište, one su čamac za spasavanje. Otuda ,,i veliki priliv ljudi koje su ratovi podstakli da dolaze ovamo [...] poput ribe blizu norveške obale kad oseća da je kit u blizini”.52 Sloboda savesti je neophodna, postaje pravilo. „U ovoj Re50 J. Accarias de Sérionne, op. cit., I, str. 173. 51J. L. Price, op. cit., str. 33. 52 J.-N. de Pari val, op. cit., str. 41.

171

Amsterdam

m

200 100 oc»

§0 000

10 000

5000

20. RAST GRADSKOG STANOVNIŠTVA Rast, koji je najveći u Am sterdam u, bio j e o d ključnog značaja za uspon Ujedinjenih P okrajina (prem a Janu de Vrisu, The D utch R ural Econom y..., str. 89)

publici”, piše 1672. neki Englez, „niko nema razloga da se žali da su mu prava savesti ugrožena.”53 Ili, kao što jedan holandski pisac kasnije piše (1705): „Svi na rodi sveta mogu se tu moliti Bogu prema svom srcu i svojoj savesti, i iako je vladajuća vera ona reformatska, svako je slobodan da tu živi u veri koju ispoveda; tako tu ima i dvadeset pet rimokatoličkih crkava u koje se može odlaziti javno kao i u samom Rimu.”54 Ta je verska raznovrsnost poznata najbolje istoričarima-demografima; oni u Roterdamu,55 na primer, mogu da naiđu na desetak crkvenih matica (nizozemski, valonski i škotski reformati, prezbiterijanci, episkopalci, lu terani, remonstranti, menoniti, katolici i Jevreji). Katolici su uglavnom ljudi iz nižih klasa, posebno u oblasti Generaliteta. Useljenici uglavnom rade najteže poslove, ali kao što kaže neki Holanđanin 1662, „onaj koji u Holandiji hoće da radi, ne može umreti od gladi [...], čak i oni koji kukama i mrežama izvlače prljavštinu iz kanala zarađuju pola krune na dan ako su spremni da naporno rade (kurziv F. B). Visoke plate, s druge strane, nose taj rizik da siromašni, kada zarade dovoljno, mogu sebi dopustiti luksuz da rade samo povremeno. A siromašni su potrebni da bi radili kao čistači, radnici za teške poslove, nosači, dokeri, čamdžije, kosači u Friziji, kopači treseta valja da požure da izvade treset pre nailaska visokih voda i pre zimskih hladnoća. Ovi 53

W. Temple, Observations upon the Provinces ofthe United Netherlands, 1720, str. 59. ^ L e Guide d ’Amsterdam, 1701, str. 1-2. G. V. Mentink i A. M. Van der Woude, De demografische outwikkeline te Rotterdam en Cool in de 17e en 18e eeuw, 1965. J.-N. de Parival, op. cit., str. 33.

172

Amsterdam

poslednji poslovi obično zapadaju nemačkim useljenicima, siromasima koji iz gleda da su brojniji posle 1650. i koje nazivaju Hollandgänger, to jest onima koji idu u Holandiju. Oni često rade i na zemljanim radovima u polderima.57 Susedna Nemačka je pravi rudnik jeftine radne snage koja snabdeva Ujedinjene Pokrajine vojnicima, mornarima, radnicima za prekomorske zemlje, za poljske radove (tzv. Hannekemaaier), kao i za gradove gde pritiču poepen i moffen. Glavni među useljenicima su zanatlije kojih je mnogo u tekstilnim centrima u Lajdenu (serž, kamelot i sukno); Harlemu (svila, belo platno); Amsterdamu, gde se razvija proizvodnja vunenih tkanina, svile, tkanina sa zlatom i srebrom, traka, predmeta od kože, gde se rafiniše šećer i podižu razne hemijske industrije;58 u Sardamu, tom „selu drvodelja” u blizini prestonice gde se nalazi „najveće brodo gradilište na svetu”. U svim tim delatnostima neophodna je strana radna snaga. U Harlemu radnici iz Ipra i Hondšotea omogućuju procvat tekstilne proizvodnje. In dustrija Ujedinjenih Pokrajina dobija veliki podsticaj masovnim dolaskom fran cuskih protestanata posle opoziva Nantskog edikta 1685. U tom talasu izbeglica u kom stižu francuski protestanti, ljudi iz Antverpena, Jevreji s Pirinejskog poluostrva, ima i mnogo trgovaca s priličnim kapita lom. Bogatstvu Holandije su posebno doprineli sefardski Jevreji.59 Verner Zombart smatra da su oni u Amsterdam doneli ništa manje nego sam kapitalizam, što je preterana tvrdnja.60 Ipak, nema sumnje da su oni gradu doneli znatnu moć, na području menjanja novca i berzanskih transakcija. Oni su tu ne samo znalci već i pioniri. Takođe su i dobri savetnici, a i začetnici trgovačkih veza između Holan dije, Novog sveta i Sredozemlja.61 Engleski pamfletista iz XVII veka smatrao je da su Jevreje amsterdamski trgovci privukli samo iz interesa, jer su im „ovi i drugi stranci omogućili da se uključe u njihovu trgovinu po svetu” .62 Pa ipak, blizu je istine tvrdnja da Jevreji, iskusni trgovci, teže da žive u zemljama na predne ekonomije. Njihov dolazak u neku zemlju obično znači da tu sve ide dobro, ili barem da se popravlja. A ako odlaze, znači ili da poslovi idu loše, ili sve manje dobro. Jesu li Jevreji 1653. godine počeli da napuštaju Amsterdam?63 U svakom slučaju, oni 1688. idu za Viljemom Oranskim u Englesku. Znači li to da u tom razdoblju, suprotno onom što se vidi, Amsterdamu ne ide više onako dobro kao u prvim decenijama tog veka? 57 Friedrich Lütge, Geschichte der deutschen Agrarverfassung vom frühen Mittelalter bis zum 19. Jahrhundert, 1967, str. 285. Ivo Schöffer, u: Handbuch der europäischen Geschichte, ur. Theodor Schieder, IV, 1968, str. 638. Hannekemaai na holandskom znači „nadničar”, dok su poepen i mojfen familijarni i pogrdni nazivi za Nemce. 58 A. N„ Marine, B7, 463, f° 39 (1697). 59 Brojniji nego nemački, sefardski Jevreji su bili uglavnom Portugalci i imali su svoje za sebno groblje u Overkerku (Le Guide d ’Amsterdam, 1701, str. 38; pogledati i bibliografiju Violet Barboub, op. cit., str. 25, br. 42). O portugalskim Jevrejima pogledati članak E. M. Koen, „Notarial Records relating to the Portuguese Jews in Amsterdam up to 1639”, u: Studio Rosenthaliana, januar 1973, str. 116-127. 60 Die Juden und das Wirtschaftsieben, 1911, str. 18; Médit., I, str. 567 i dalje. 61 Médit., I, str. 567 i dalje. 62 Ernst Schulin, Handelsstaat England, 1969, str. 195. 63 Pogledati drugu knjigu, str. 147.

173

Amsterdam

Am sterdam : R iblja pijaca, G radska većnica i ja v n i kantar. B akrorez R a jt i Šuc, 1797 (Atlas van Stolk)

Jevreji ipak nisu jedini koji su „stvorili” Amsterdam. Svi trgovački gradovi u Evropi šalju svoje ljude u grad koji će uskoro postati, ako već i nije, središte sveta. Glavno mesto začelo pripada trgovcima iz Antverpena. Kada je Aleksandar Farneze, posle poznate opsade 27. avgusta 1585. zauzeo Antverpen, tamošnji tr govci su dobili mogućnost ili da ostanu u gradu ili da ga napuste sa svojom imo vinom.64 Oni koji su se odlučili da pođu u izbeglištvo u Holandiju nisu tamo stigli praznih ruku: doneli su kapital, znanje, poslovne veze, što je bez sumnje jedan od razloga naglog uspona Amsterdama. Žak de la Faj, antverpenski trgovac koji se nastanio u novoj prestonici severa, ne preteruje kad 23. aprila 1594. piše: „Ovde se Antverpen pretvara u Amsterdam.” Čitava trećina gradskog stanovništva je

64 Léon Van der Essen, Alexandre Famèse, prince de Parme, gouverneur général des Pays Bas, 1545-1592, IV, 1935, str. 123. ' C. R. Boxer, op. cit., str. 19, napomena 5.

174

Amsterdam

1650. po rođenju ili poreklu iz inostranstva. A polovina prvih uloga u Amsterdamskoj banci, osnovanoj 1609, potiče iz južne Nizozemske. Posledica je to da Amsterdam veoma brzo raste (50 000 stanovnika 1600, 200 000 u 1700) i postaje lonac za pretapanje raznih narodnosti, u kome se u „Dačmene” pretvaraju mnogi Flam and, Valonci, Nemci, Portugalci, Jevreji, fran cuski hugenoti. Tako se i stvara nizozemska „nacija”. Zanatlije, trgovci, novi po morci i fizički radnici pretvorili su tu malu oblast u drugu zemlju. Ali prvobitno, upravo je uspon Holandije doveo do toga da se pozovu stranci i stvorio uslov za uspeh. R ibarstvo na p rv o m m estu Ujedinjene Pokrajine su bile „Egipat Evrope”, tvorevina Rajne i Meze: tako je Didro66 opisao spoj zemlje i vode koji sačinjava Ujedinjene Pokrajine. Ali zemlja je u prvom redu tvorevina mora. Nizozemci su „tako odani pomorstvu da se može reći d a je više voda nego zemlja njihov element”.67 A pomorstvo su učili na Severnom moru: u tim često nemirnim vodama oni ribare, plove uz obalu, kreću u daleke zemlje, ratuju. Neki Englez je 1625. napisao to d a je Severno more „akademija mornara i kormilara za nizozemske pobunjenike”.68 Vilijem Tempi je u pravu kad kaže: „Republika Ujedinjenih Pokrajina proizašla je iz mora odakle se i napojila svojom snagom”.69 Holandski i zelandski ribari od davnina plove Severnim morem i susednim vodama. Ribolov ie nacionalna delatnost - ili barem četiri „delatnosti”. Prva, uz • •• • 70 obalu i u unutrašnjim vodama, obezbeđuje snabdevanje „ukusnom ribom” ; to se naziva „običnim” ribolovom, ali je po vrednosti koliko i polovina „velikog ribo lova” - lova na haringe.71 Pored toga postoji i lov na bakalare uz obale Islanda i na Doger Banku,72 kao i „lov na kitove” koji se iz nekih razloga zove „malim ri bolovom”. Oko 1595. Holanđani su otkrili Spicberška ostrva. Od baskijskih ribara naučili su da harpunom love kitove.74 U januaru 1614. monopol na lov na kitove dat je jednoj kompaniji sa severa „od obala Nove zemlje do Dejvisovih vrata, uključujući Spicberška ostrva, Medveđe ostrvo i druga mesta”.75 Kompanija je propala 1645, ’ ali je Amsterdam ljubomorno nadzirao i ubirao dobit od stra'7 'î

_

V

.

.

.

.

66 Voyage en Hollande, u: Œuvres complètes, 1969, XI, str. 336, navod C. Manceron, op. cit., str. 468. 67 J.-N. de Parival, op. cit., str. 36. 68 J. Alcala Zamora Y Queipo de Llano, Espana, Flandes y el Mar del Norte (1618-1639). La ûltima ofensiva europea de los Austrias madrilènes, 1975, str. 58. W. Temple, op. cit., str. 26. 70 J.-N. de Parival, op. cit., str. 19. 71 A. N„ K. 1349, 132, f° 162 v° so. (1699). 72 A. N„ M 662, dos. 5, t° 15 v°. 73 A. N„ K 1349, 132, f° 168. 74 Jacques Accarias de Sérionne, La Richesse de la Hollande, 1778,1, str. 68. 75 A. E„ C. P. Hollande, 94, f° 59. 76 J. Accarias de Sérionne, op. cit., I, str. 69. 77 Što je na kraju otišlo veletrgovcima, A. N., M 662, dos. 5, f° 13 v°.

175

Amsterdam

šnih pokolja kitova na severu, što mu je donosilo tone ulja (za izradu sapuna, za lampe siromašnih, za obradu tekstila) i ogromne količine kitove kosti. U uspešnoj 1697. godini „iz holandskih luka isplovilo je 128 brodova u lov na kitove, u ledu ih je ostalo sedam, a 121 se vratio u luku s ubijenih 1 255 kitova od čega je dobijeno 41 344 barela sala. Barel se prodaje po 30 florina, pa to ukupno iznosi 1 240 320 florina. Svaki kit prosečno daje 2 000 funti kosti, koja vredi 50 florina P°„k7 9 ntalu’ Št0 za 1 255 kitova iznosi 1 255 000 florina. Zbir je 2 495 320 flori na ’. Iz ovog zapisa sledi da jedan kitolovac donosi u prošeku deset kitova, iako se zna d a je u julu 1698. samo jedan brod doneo u Tesel dvadeset jednog kita.80 Ova bogatstva veoma su skromna ako se uporede s lovom na haringe pored Doger Banka, u blizini engleskih obala, tokom dve sezone (od Svetog Jovana do Svetog Jakova i od Krstovdana do Svete Katarine).81 Za prvu polovinu XVIII veka brojke su zapanjujuće: angažovano je 1 500 ribarskih brodova - koji su dovoljno veliki da se u njima riba može pripremati, soliti i stavljati u burad, koju potom drugi brodovi odvoze u Holandiju i Zeland (čak i u Englesku gde se „holandska” haringa prodaje jeftinije nego ona koju love engleski ribari).82 Na tih 1 500 buyssena plovilo je 12 000 ribara i tovareno nekih 300 000 barela ribe. Holandija tu usoljeniM dimljenu haringu prodaje širom Evrope i ona je za nju pravi „zlatni rudnik”. Holandska trgovina bi bila „prepolovljena”, smatra Piter de la Kur, „kada bi joj se oduzela trgovina ribom i onim što je vezano za nju”.84 Ili kao što je ser Džordž Dauning bez mnogo radosti primetio 8. jula 1661: „Trgovina ribom pokreće trgovinu solju; a trgovina haringama i solju je uvišestručila holandsku tr govinu na Baltičkom moru”.85 Trgovina na Baltiku i jeste bila pravi izvor holandskog bogatstva. Nije li ipak precenjen značaj ribolova u holandskoj privredi? Posle Kromvelovog Navigacionog akta i Prvog englesko-holandskog rata (1652-1654), „ču desni ribolov” se smanjio za više od dve trećine,86 ali holandska privreda,” su protno predviđanjima Pitera de la Kura, nije posustala. Što se tiče opadanja ribo lova, on se objašnjava smanjivanjem profita, što je posledica rasta cena i plata. Samo dobavljači namirnica još dobro žive od ribolova. Ali kapital za odlazak brodova uskoro postaje prevelik zalogaj. Ostalo čini konkurencija stranih ribara, Francuza, Norvežana, Danaca. A pošto su isti činioci bili svuda na delu, ni en glesko ribarstvo nije moglo da se znatnije razvija, uprkos povlasticama koje do bij a. Razlog su i tu bili visoki troškovi.87 ™ A .N .,K 1349, 132, f° 174 i 174 v°. Iz nekog razlogra (možda slučajna greška?) ne govori se o ulju. * A. N., A. E., B , 624. J. Accarias de Sérionne, op. cit., I, str. 255. Il Ibid., II, str. 54. 84 £ ' ^ i 180" ’ Anglo-Dutch Commerce and Finance in the Eighteenth Century, 1941 str 3 g5 P. de La Court, op. cit., str. 28. ' ' 861'“ 1 C' Wilson’ Profit and Power. A Study o f England and the Dutch Wars, 1957 str 3 g71. de Pinto, op. cit., str. 263. ’ ' ' Jacques Accarias de Sérionne, La Richesse de l ’Angleterre, 1771, posebno str. 42 i 44.

176

Amsterdam

H olandska flo ta Pravo oruđe holandske veličine bila je njena flota jednaka svim ostalim evropskim flotama zajedno. U francuskoj proceni iz maja 1669. u kojoj se zane maruju „heu i male [veoma brojne] galije koje imaju samo po jedan jarbol i nisu pogodne za dugu plovidbu” - „računanjem, koje smatram verodostojnim”, kaže Pompon - „dolazi se do brojke od šest hiljada za Ujedinjene Pokrajine” . Ako prosečan brod ima 100 tona nosivosti i osam članova posade, to znači bar 600 000 tona i 48 000 mornara, što su izuzetne brojke za ono doba, koje verovatno nisu preuveličane. Uz kvantitet ide i kvalitet. Godine 1570. iz holandskih brodogradilišta izlazi jedan izvanredan trgovački brod, vlieboot ili fluyt, poznat kao „leteći brod” ili „frula” . To je veoma čvrst brod, okruglastog trupa, velike zapremine, kojim upra vlja posada za 20% manja nego na drugim brodovima iste nosivosti. To je znatna prednost jer u dugoj plovidbi izdaci za posadu (plate i hrana) zauzimaju glavno mesto u troškovima. Ovde holandska štedljivost najviše dolazi do izražaja: obrok na brodu je skroman,90 „riba i žitne kaše”; čak se i kapetani „moraju zadovoljiti... komadom sira ili parčetom soljene govedine stare dve do tri godine” ;91 vina nema; lako pivo, a ponekad kad je more nemirno, malo žestokog pića. „Od svih naroda”, zaključuje neki Francuz, „Holanđani su najštedljiviji i najumereniji, naj teže popuštaju raskoši i nepotrebnim izdacima”.92 U podrobnom francuskom izveštaju iz 1696, uz nešto zavisti, opisuju se prednosti holandske flote u odnosu na suparnike. „Holanđani za trgovanje ugla vnom koriste frule, koje u ratno doba plove u pratnji naoružanih fregata. Frule su veliki brodovi s ogromnim trupom u koji staje mnogo robe; istini za volju, slabe su kao jedrenjaci i nezgrapne su. Ali čvrsto građene, bolje se odupiru moru, a treba im manje posade nego drugim brodovima. Francuzi na svojim brodovima od 20 do 30 tona imaju posadu od četvoro ili petoro ljudi, dok Holanđani imaju dvojicu ili trojicu; na brodovima od 150 do 200 tona Francuzi imaju od 10 do 12 ljudi, a Holanđani od 7 do 8. Francuzi imaju 18, 20 pa i 25 članova posade na brodu od 250, 300 ili 400 tona, a Holanđani 12 ili 16, najviše 18 ljudi. Francuski mornari zarađuju 12, 16, 18 odnosno 20 Uvri mesečno, dok se holandski zadovo ljavaju s 10 do 12, pri čemu oficiri dobijaju srazmerno više. Francuski mornari moraju da imaju hleb, vino, dvopek od pšeničnog brašna koji mora da bude beo, sveže i soljeno meso, bakalar, haringe, jaja, maslac, pasulj i grašak, a kad jedu ribu, što čine samo u dane posta, ona mora biti jako začinjena. Holanđani se zado voljavaju pivom, hlebom i ražanim dvopekom, koji je često veoma taman, ali iz vrsnog ukusa, sirom, jajima, maslacem, malom količinom soljenog mesa, graq q

.

J

J

t

.

O Q

.

.

J.-B. d’Argens, op. cit., III, str. 193. 89 A. N., A. E., B 1, 619, prepiska Pomponova, Hag, 16. maj 1669. Dvadeset hiljada brodova o kojima govori Kolber su jednostavno preterivanje. Godine 1636, efektive flote su bile od 2 300 do 2 500 jedinica, plus 2 000 velikih brodova za lov na haringe. Pogledati J. L. Priče, op. cit., str. 43. Naša procena (600 000 tona) slična je proceni W. Vogela, „Zur Grosse der Europäischen Handeisflot ten...”, u: Forschungen und Versuche zur Geschichte des Mittelalters und der Neuzeit, 1915, str. 319. 90 W. Temple, op. cit., str. 47. 91 J.-B. Tavernier, Les Six Voyages..., 1676, II, str. 266. 92 A. N„ Marine, B7, 463, f° 45, 1697.

177

Amsterdam

škom, kašom. Jedu mnogo sušene i nezačinjene ribe i to svakog dana, što je znatno jeftinije nego meso. Francuzi, koji su temperamentniji i više rade, jedu če tiri puta dnevno, dok Holanđani, blažeg temperamenta, jedu dva ili najviše tri puta dnevno. Francuzi grade svoje brodove od hrastovine, sa gvozdenim klino vima, što je veoma skupo; većina holandskih brodova, posebno oni koji ne idu dalje od Francuske, građena je od jelovine s drvenim klinovima, i mada su dva puta veći, koštaju dva puta manje od naših brodova. Imaju i jeftiniju opremu, jer su Holanđani bliži nego mi severu, odakle nabavljaju gvožđe, sidra, konoplju za užad koju sami pletu kao i platno za jedra”. Holandsko brodarstvo ima iza sebe i najjeftinija brodogradilišta; „ona poseduju tajnu , kaže francuski izveštač, „kako da se brodovi prave jeftinije nego u drugim zemljama”. To je očigledno zato što drvo, katran, smolu, užad i ostale dragocene naval stores nabavljaju direktno s Baltika, čak i jarbole koji se dovoze posebnim brodovima. Ali i zato što se služe modernijim spravama: mehaničkim testerama, dizalicama za jarbole; sem toga proizvode rezervne delove a nadzor nici i majstori su izuzetno stručni. Čuvena brodogradilišta u Sardamu, blizu Am sterdama, mogla su se čak obavezati da će „ako budu obaveštena dva meseca unapred , svake sedmice u preostalom delu godine napraviti po jedan ratni brod gotov za opremanje . Valja dodati to da su u Holandiji svim proizvodnim delatnostima krediti bili dostupni i povoljni. Nije, dakle, čudno što se holandski bro dovi veoma rano izvoze u inostranstvo, u prvom redu u Veneciju, u Španiju, pa čak i na Maltu (malteški vitezovi ih koriste za pirateriju u morima Levanta). Amsterdam je i glavno evropsko tržište korišćenih brodova. Ako vam brod strada na obalama Holandije, za nekoliko dana možete kupiti novi i bez gubitka vremena se na njega ukrcati sa posadom. Holandski posrednici će vam čak naći i novi teret. Ako pak dođete kopnom da biste kupili brod, najbolje je da sa sobom povedete i posadu. Naime, jedini problem u Holandiji je to što nema dovoljno radne snage. Ipak posadu ne moraju da sačinjavaju samo iskusni pomorci. Dovoljno je da najodgovornija mesta na brodu budu u sigurnim rukama. Za ostale stvari dobri su i novopečeni mornari. Ali i njih treba naći. Primanje mornara u službu - po se lima u unutrašnjosti - nije dovoljno, kao što nije bilo dovoljno ni Veneciji, a ka snije ni Engleskoj. Strani pomorci ili sami nude svoje usluge ili ih pritiskaju da to čine: Tako se onim nemačkim iseljenicima u Holandiju (Holandgänger) koji su došli da rade motikom, lopatom ili kosom, dešava da se nađu na palubi nekog broda. Godine 1667 na brodovima Ujedinjenih Pokrajina bilo je 3 000 engleskih i škotskih mornara, dok se u francuskom izveštaju iz vremena Kolberovog pro grama razvoja mornarice, kaže da je čak 30 000 mornara bilo vraćeno u Fran cusku, najviše sa holandskih b ro d o v a." ^ A. N., M 785, dos. 4, f° 68-69. 94 Ibid. Čiji je trup bio pozadi otvoren da bi se stavili jarboli. q _ Le Guide d ’Amsterdam, 1 / I U H - / U U / / 1 - , i1701, , str. 81. Archives de Malte, 65-26. L. Dermigny, Le Commerce à Canton..., str. 161, napomena 4. yy A. N„ G7; 1695, f 52, 15. februar 1710. '

178

Amsterdam

H olandske „frule". G ravira V. H olara, 1647 (Atlas van Stolk)

Iako ove brojke nisu sasvim pouzdane, jasno je to d a je Holandija mogla biti prevoznik na svetskim morima samo uz oslonac na siromašne radnike iz Evrope. A ti siromašni bi u Holandiju odlazili čim bi se ukazala prilika. Godine 1688, kad se Vilijem Oranski spremao u Englesku, da zbaci Džemsa II, posada za flotu je regrutovana „ispred nosa” Luja XIV: bilo je dovoljno povisiti iznos koji se davao pri ukrcavanju. Nije „lenjost” 101 ostalog dela Evrope, već njeno siromaštvo, omogućilo Holanđanima da „uspostave” svoju Republiku. Čak i u XVIII veku, manjak domaćih mornara, veoma težak u Engleskoj, još uvek se oseća u Holan diji. Kada su se tokom vladavine Katarine II neki ruski brodovi našli u Amster damu, bilo je mornara koji su „izabrali slobodu” i iskrcali se. Holandski posred nici za primanje posada su ih odmah ugrabili. Nesrećnici su se ubrzo našli što na Antilima što na Dalekom istoku, odakle su molili da ih puste kući.102 100 O toj ekspediciji pogledati Isaac Dumont de Bostaquet, Mémoires, 1968. 101 A. N„ K 1349, n° 132, f° 130. 102 Moskva, A. E. A., 50/6, 537, 1, 12/23. januar 1787.

179

Amsterdam

D a li se U jedinjene P okrajine m ogu n a zvati „ d rža vo m ”? Za vladu u Hagu se obično smatralo d a je slaba i nepostojana. Iz toga bi se moglo zaključiti da nedelotvorni politički aparat pogoduje uspehu kapitalizma pa cak i d a je preduslov za njega Ne idući ipak tako daleko, većina istoričara bi se složila s mišljenjem P. V. Klajna,103 da se o Ujedinjenim Pokrajinama teško može govoriti kao „о državi ’. Pjer Zanen se zadovoljava primedbom da holandski prosperitet gotovo da ne duguje ništa „državi sa malom moći intervencije”. Savremenici uglavnom misle slično. Portugalski izaslanik Zoza Kotinjo, koji prego vara u Hagu u proleće 1647. i pokušava da potplati koga stigne, kaže „da se vlada sastoji od tako mnogo ljudi sa različitim mišljenjima, da je tu teško usaglasiti se oko najboljeg zajedničkog delovanja”.105 Tirgo 1753. i 1754, piše o „Holandiji, К)б' Уепес№ §de Je država nemoćna i siromašna, iako su pojedinci bo gati”. Taj je sud verovatno tačan za Veneciju u XVIII, ali ne i u XV veku. Ali kako stoji stvar s Holandijom? v Odgovor zavisi od toga šta podrazumevamo pod izrazima „vlada” i „država . Ako se, kao što se često dešava, ne ispituju zajedno država i društvena baza, preti opasnost od donošenja pogrešnih zaključaka. Istina je da su institucije Ujedinjenih Pokrajina veoma tradicionalne i zastarele. Istina je i da se sedam po krajina smatraju suverenima, a da su i same izdeljene na male gradske republike. Istina je i da nijedna od centralnih institucija - Državno veće, Raad van Staat (koje je ,,u stvari nadzorno telolu/ za sve poslove republike”,108 to jest nekakav izvršni organ, ili još tačnije, ministarstvo finansija), kao i Generalna skupština i sama sa sedištem u Hagu (koja je stalno predstavničko telo koje sačinjavaju poslanici iz pokrajina), u načelu nema stvarne moći. Svaka značajnija odluka mora biti izneta pred pokrajinske staleže i tamo biti jednoglasno prihvaćena. Kako se interesi pokrajina veoma razlikuju - posebno priobalnih i onih u unutrašnjosti - takav sistem je stalno izvorište sukoba. Vilijem Tempi ie 1672. godine rekao da se pomenuta zajednica zove „Razjedinjene Pokrajine”.1(® ' Sukobi i unutrašnja trvenja ispoljavaju se na nivou vladanja kao stalna borba između pokrajine Holandije, koja koristi svoju finansijsku moć da nametne svoje vodstvo, i vladara oranske dinastije koji „vladaju” kao štathalteri u pet od sedam pokrajina, predsedavaju Državnom veću i komanduju oružanim kopnenim i pomorskim snagama, pri čemu imaju titulu i funkciju Admirala i Glavnog kape tana republike. Pokrajina Holandija, koju predstavlja njen Veliki penzioner, se103 107Л

•

•

л w ’]’DUtCr CaPltalls1m and the European World economy”, u: Colloque franco-hollandais, i У/6, daktilografisano, str. 1. ’ rvvT Y v m — interdépendances économiques dans le champ d’action européen des Hollandais (AVI aV III siecles) , u. Colloque franco-hollandais, 1976, daktilografisano, str. 76. e n H o l a n d a ' T v X l A T “* 0’ C^ % sPondencia diplomatica... durante a sua embaixada 192(M926>п ’ 227’ 2. januar 1648 : „que como he de tantas cabeças e de tantos juizos différentes, poucas vezes se acordao todos inda pera aquillo que milhor Ihes està” 107 Turg°t> op. cit., I, str. 373. Vršeći nadzor odozgo. N .,K 1349, f° 11. W. Temple, naveo C. Boxer, The Dutch Seaborne Empire, str. 13.

180

Amsterdam

kretar Državnog veća, uvek je podržavala pokrajinski suverenitet i slobodu. Naime, uz slabu centralnu vlast, pokrajina može više da nameće svoju volju, zah valjujući velikoj ekonomskoj nadmoći, ali i stoga što državi sama obezbeđuje više od polovine ukupnih prihoda.110 Štathalteri, pojedinačno, nastoje da uspostave ličnu vlast sličnu monarhijskoj, čime bi želeli da se ojača centralna vlast i smanji nadmoć Holandije. Za to se služe pokrajinama i gradovima koji sa zavišću gle daju na Holandiju i Amsterdam, jer su često u njihovoj senci. Posledica su napetosti i krize, kao i smenjivanja dva suparnika na čelu države. Godine 1618, za vreme ozbiljne verske krize u kojoj su arminijanci bili suprotstavljeni gomaristima, princ Moriš Nasavski naredio je hapšenje Johana van Oldenbarnevelta, Velikog penzionera Holandije, koji je osuđen na smrt i na redne godine pogubljen. U julu 1650, štathalter Vilem II pokušava da izvede državni udar, koji uspeva u Hagu, ali propada u Amsterdamu. Rana prinčeva smrt otvara put „republikancima”, koji ukidaju štathalterat i vladaju skoro četvrt veka, do 1672. U toku francuskog napada, Vilem III vaspostavlja štathalterat koji izg leda kao institucija javnog spasa. Veliki penzioner Jan de Vit i njegov brat ubijeni su u Hagu. Slično tome, ali znatno kasnije, uznemirujući uspesi Francuza u španskoj Nizozemskoj omogućuju Vilemu IV da obnovi vlast.11 I konačno, 1788, re volucija nizozemskih „patriota”, koja je vođena spolja koliko i iznutra, dovodi do reakcije i zatim pobede Vilema V i pokreće „oranžističke” progone. Spoljna politika je imala veliku ulogu u smenjivanjima vlasti. Veliko pitanje 1618. nisu bile toliko verske strasti, već dilema da li nastaviti rat sa Spanijom. Pobeda štathaltera nad Holandijom - pokrajine koja je tada, kao i obično, bila za mir - dovešće dve godine kasnije do prekida Dvanaestogodišnjeg primirja. Tako se, u zavisnosti od sudbine rata koji je potresao Evropu, centar poli tičke moći u Ujedinjenim Pokrajinama kolebao između štathaltera na jednoj, i Holandije i moćnog Amsterdama na drugoj strani. Promene vlasti su za regente pokrajina i gradova značile „čistke” ili „spoils sisteme”, da se poslužimo izrazima nastalim u drugim razdobljima i za druge događaje; naime, kad neke grupe padnu s vlasti, neki delovi društvene elite znatno napreduju, a drugi mnogo gube. Na ravno ima i izuzetaka: to su „preletači” 112 i oni oprezni, koji se izvlače iz opasnih situacija; a nekad i oni strpljivi, koji umeju da čekaju svojih pet minuta: porodica može u jednoj krizi izgubiti položaj, a povratiti ga u sledećoj, dvadesetak godina kasnije. Ali ko god d a je na vlasti, Ujedinjene Pokrajine nastoje da održe svoj prestiž i moć. Johan van Oldenbarnevelt i Jan de Vit bili su isto tako čvrsti vladari kao i Moriš Nasavski i Vilem III. Protivnici su se razlikovali po ciljevima i sredstvima. Holandija nastoji da sve potčini trgovačkim interesima, gleda da sačuva mir i iz gradi jaku flotu, koja bi joj jem čila bezbednost (ta flota 1645. interveniše na Bal tičkom moru i prekida rat između Švedske i Danske koji je štetio holandskim in110 A. N., K 1349, f° 35 V. Sama Holandija daje više od 58 % dažbina čitavih Ujedinjenih Po krajina. 111 I. Schöffer, u: Handbuch..., str. 654. 112 C. Proisy d’Eppes, Dictionnaire des girouettes ou nos contemporains d'après eux-mêmes, 1815. ' '

181

Amsterdam

teresima). S druge strane, pokrajine verne štathalterima se više brinu za kopnene vojske koje mogu da ih zaštite od pretnji uvek opasnih suseda, a u kojima njihovo plemstvo može da nađe posla; pokrajine lako popuštaju iskušenju da se uključe u dugotrajne ratne sukobe na kontinentu. Ali bilo da je reč o floti ili kopnenoj vo jsci, ratu ili miru, štathalteru ili Velikom penzioneru, Ujedinjene Pokrajine žele da ih drugi poštuju. Uostalom, zar bi jedna zemlja u središtu ekonomije-sveta i mogla postupati drugačije? U nutrašnje strukture se sporo m enjaju Unutrašnje promene u usmerenju vlada imaju izvestan značaj. Gradonačel nici i gradske sudije se uklanjaju i zamenjuju; tako se stvara pokretljivost unutar povlašćene klase, neka vrsta rotacije među onima koji imaju vlast. Pa ipak, vladajuća klasa u celini ostaje na položaju, bez obzira na to da li je jača Holandija ili oranski princ. Kao što primećuje E. H. Kosman,113 „Oranski prinčevi su retko imali volju, a nikada sposobnosti da ukinu holandsku plutokratiju”. Nema sumnje d a je to stoga, kao što ističe drugi istoričar,114 što su „u krajnjoj liniji i sami bili aristokrati i zaštitnici postojećeg društvenog poretka”. Možda i zato što su se Ho landiji mogli odupreti samo delimično, kao i zato što ih je sopstvena intervencio nistička spoljna politika odvraćala od ugrožavanja unutrašnjeg poretka i društve nih osnova zemlje. „Kada je oranski princ, pošto je krunisan za engleskog kralja, prvi put došao u Hag, Skupština g a je upitala da li želi u njoj da bude primljen kao kralj Engleske ili kao admiral i glavni kapetan Unije. On je odgovorio da pošto je imao zadovoljstvo da sačuva položaj koji su on i njegovi prethodnici imali u Re publici, želi da u Skupštini sačuva staro mesto, s tom razlikom što će mu se umesto sedišta predsednika koje je ranije koristio, sada dati malo uzdignutije sedište na čijem će naslonu biti izvezen grb Kraljevstva Velike Britanije”.115 Iako se možda radilo o čistoj stvari protokola, jasno je i d a je poštovanje institucija glavni zaštitnik nizozemske oligarhije. U XVII veku potonja će se više puta uveriti d a je prisustvo i delovanje štathaltera jemstvo društvenog poretka. Rečju, ta povlašćena klasa se nalazi u središtu čitavog političkog sistema. Pa ipak, nije lako odrediti šta je ona. Kao i institucijama koje je podržavaju i koje ona pokreće, poreklo joj je veoma staro; potiče od „buržoaske klase” koja je bila na čelu lokalnih uprava za vreme burgundske i španske vlasti. Dugotrajni Rat za nezavisnost (1572-1609) doveo je tu „buržoasku klasu” na vlast. U većini provin cija rat je uništio aristokratiju, a uprkos verskoj krizi 1618. i 1619. Reformatska crkva je ostala podređena pokrajinskim i gradskim vlastima. Konačno je „Revolu cija” potvrdila moć regentske klase, to jest političke elite koja je držala sva važna mesta u svim gradovima i pokrajinama i imala takoreći neograničenu moć u opo rezivanju, deljenju pravde i lokalnoj privredi. ”^ e ^ ow Countries”, u: The New Cambridge Modem History, IV, 1970 str 365 K. D. H. Haley, The Dutch in the 17th Century, 1972, str. 83. ' 115 A. N. ,K 1 3 4 9 ,f°7 i7 v °. ' 114

182

Amsterdam

Ti regenti sačinjavaju posebnu grupu, iznad trgovačke buržoazije, čiji pri padnici tu ne ulaze lako. S druge strane, plate koje oni dobijaju smešno su niske, što od tih službi odvraća one koji nisu imućni. Regenti u svakom slučaju koriste sve veće bogatstvo Ujedinjenih Pokrajina. Povezani su s poslovnim krugovima, a neki od njih i dolaze otuda. Naime, porodice koje su stekle bogatstvo mogu se jednom priključiti naizgled zatvorenoj političkoj oligarhiji, bilo venčanjima ili to kom političkih kriza. Pa ipak, ta politička elita obrazuje posebnu grupu, neku vrstu patricijata. Ima možda 2 000 regenata koji se pozivaju u službu, koji dolaze uvek iz iste sredine (tamo gde je novac i moć), a koji ne samo da imaju vlast u gradovima i pokrajinama, već i Opštoj staleškoj skupštini, Državnom veću, Istočnoindijskoj kompaniji. Oni su povezani s trgovačkom klasom i često nastavljaju da se bave trgovačkim i industrijskim poslovima. B. M. Vleke govori o „oligar hiji” od oko 10 000 ljudi,116 iako nama to izgleda prevelik broj, ukoliko se ne uključe svi članovi porodica. Pa ipak, u zlatnom razdoblju u XVII veku, regenti ne pokazuju patricijsku nadmenost. Dugo neguju sliku ljudi koji se dolično odnose prema stanovništvu koje je, a tako ga opisuju ondašnji izvori, ponosno držalo do svoje slobode. „Uopšte nije čudno”, kaže pisac dela „Čari Holandije” (1662), „čuti čoveka iz naroda” 117 kako u prepirci s nekim časnim Burgerom izgovara uvredljive reči: „Iako si ti bo gatiji od mene ja vredim koliko i ti i druge slične stvari koje je teško podneti. Pa ipak, mudri ljudi izbegavaju takve sukobe, a bogati se koliko mogu uzdržavaju od saobraćaja sa običnim ljudima, tako da ih ovi više i poštuju”.119 Taj bi nam tekst bio od veće pomoći kada bi nešto rekao i o razlozima tak vih „prepirki”. Ipak uviđamo da i u tom naizgled mirnom XVII veku već postoje društvene napetosti. Novac je najbolje sredstvo da se svako dovede u red, ali i sredstvo koje ne valja suviše pokazivati. Pitanje je ipak da li su bogati ljudi iz Amsterdama, dugo, prirodno i dobrodušno, skrivali svoje bogatstvo iz dobrog ukusa ili je to bilo iz instinktivne štedljivosti. „Ма kako da je Magistrat iznad svega”, kaže se u vodiču iz 1701, „on ne pokazuje nikakav sjaj; slavne burgmajstere vidimo kako bez pratnje idu kroz grad i ne razlikuju se od potčinjenih im građana” .120 I Vilijem Tempi se 1672. čudio da se tako istaknuti ljudi kao Veliki penzioner Holandije Jan de Vit, ili Mihal de Rejter, najčuveniji pomorac svog doba, ni po čemu ne razlikuju „od običnog građanina”, odnosno „od običnog brodskog kapetana” .121 Kuće u Herengrahtu, amsterdamskoj otmenoj ulici, ne maju blistave fasade. A u zlatnom veku u njima nema ni skupocenog nameštaja. Ali ta uzdržljivost, tolerancija i bezbojnost počinju da nestaju od 1650. kada na vlast dolaze „republikanci”. Oligarhija tada preuzima mnoge nove zadatke i polako se birokratizuje, dok u isto vreme napušta poslove. Veliko je iskušenje, za 116 B. М. Vlekke, Evolution ofthe Dutch Nation, 1945, str. 162-166, naveo C. R. Boxer, op. cit., str. 11, napomena 4. 117 Reč izvedena iz calfat, calfateur, beznačajan čovek. 118 Sa uvažavanjem i diskrecijom (Littré). 119 J.-N. de Parival, op. cit., str. 190. 120 Le Guide d ’Amsterdam, str. 21. 121 Op. cit., str. 39.

183

184

185

Amsterdam

J o t i w k ^ o d o n ) erdamU 1659’ Slika Ja k° ba van d er Ulf ta’ $antifi> M u zej K onde

čitavo visoko holandsko društvo koje se strašno obogatilo, da se preda raskoši „Рге sedamdeset godina”, piše Isak de Pinto 1771, „najbogatiji poslovni ljudi [u Amsterdamu] nisu imali ni bašte, ni letnjikovce koji bi se mogli uporediti s onima koje danas poseduju njihovi posrednici. Najveće zlo nije toliko gradnja i održa vanje tih bajkovitih palata, na šta se troše ogromna sredstva, već to što nemar koji ta raskoš stvara, ozbiljno ugrožava poslove i trgovinu”.1221 zaista, u XVIII veku trgovina postaje sporedna delatnost bogatih. Krupni kapital odlazi iz trgovine i okreće se rentijerstvu, finansijama i kreditnim poslovima. A to društvo bogatih rentijera postupno se zatvara i sve više odvaja od ostalog dela društva. Jaz se duboko oseća u oblasti kulture. Elita napušta nacionalnu tradiciju i oberučke prihvata francuski uticaj koji će preplaviti sve. Nizozemska slikarska škola jedva da će preživeti Rembrantovu smrt (1669). „Francuska invazija 1672. godine doživela je vojnički i politički neuspeh, ali je gotovo potpuno uspela na kulturnom planu”. Francuski jezik, kao i u ostalim delovima Evrope, nameće se i to je još jedan način da se bogati odvoje od naroda. Već je Piter de Grot 1673. ° P 4 rahamu de Vikef°rtu: „Francuski je za pametne, [...] flamanski za bu dale O porezivanje sirom ašnih „ . Kada se zna kakvo je nizozemsko društvo ne iznenađuje da poreska politika štedi kapital. Najznačajniji lični porez je Heere Geld, porez na kućnu poslugu: 5 flonna i 16 centi za jednog slugu; 10 florina i 6 centi za dvoje slugu, ali za troje samo 11 florina i 12 centi; za četvoro 12 florina i 18 centi; za petoro 14 florina i 14 centi. Dakle, regresivni porez. Postoji i porez na prihod, ali je veoma nizak prema današnjim merilima. Iznosi 1%, to jest 15 florina na prihod od 1 500 flo rina, 12 florina na prihod od 1 200 florina. Na prihod ispod 300 florina porez se ne plaća. I najzad, „oni koji nemaju ustaljeni prihod i žive jedino od svog zani manja ili zanata, oporezovani su prema procenjenom dohotku zanimanja ili za nata kojim se bave”. A uvek postoji način da se zaobiđe procena oporezivog iznosa. A postoji i povlastica koja je veoma značajna i tu kao i u Francuskoj:12® ne plaća se porez na nasledstvo u direktnoj liniji. ^ Glavni poreski teret je prebačen na posredni porez, a to je oružje kojim se služe i Skupština i pokrajine i gradovi. Potrošač je izložen pravoj poreskoj vatri. I. de Pinto, op. cit., str. 334-335. - J.L . Priče, op. cit., str. 220. ]; lbid„ str. 224. ^ А . N., K 849, f° 34. 1923 t 52iarCel МШ10П’ Dictionnaire des institutions de la France aux XVIIe et XVIIIe siècles,

186

Amsterdam

Svi posmatrači se slažu da nijedna država tokom XVII i XVIII veka nije toliko opterećena porezima. U XVIII veku plaćaju se porezi na potrošnju, tzv. akcize na „vino i žestoka pića, sirće, pivo, sve vrste žita, brašno, voće, krompir,127 maslac, građevinsko i ogrevno drvo, treset, ugalj, so, sapun, ribu, duvan, lule, olovo, crep, opeku, sve vrste kamena, mermer” . Godine 1748. razgovara se o ukidanju tak vog poreskog sistema.129 Od toga se ipak odustalo jer nijedan opšti porez nije mogao da obuhvati toliki broj posebnih poreza, koji su postepeno nastajali i na koje su se potrošači privikli. A velikim brojem manjih poreza lakše je baratati nego s jednim velikim . Dakle, mnoštvo poreza je glavno obeležje tog poreskog sistema. Jednom posmatraču je zanimljivo da primeti d a je „Krava koja je prodata za 60 franaka već platila oko 70 Uvri. Poslužavnik mesa ne može da se postavi na sto, a da prethodno već dvadeset puta nije platio porez”.130 U stvari (kaže se u memorandumu iz 1689), „nema ni jedne namirnice na koju se ne plaća akciza ili potrošački porez; namet na mleveno žito i pivo toliko je visok da je jednak vrednosti robe po normalnoj ceni; našli su čak načina da pivo učine veoma skupim, služeći se starim lukavstvom: da bi u svojoj zemlji sprečili prodaju neke robe, a preuzete obaveze im ne dopuštaju da otvoreno zabrane njen uvoz, potrošnju te robe u svojoj zemlji opterećuju tako visokim porezom da se ne može naći nijedan pojedinac koji b ije uvezao za svoju potrošnju, kao ni trgovac koji b ije prodavao, iz straha od gubitaka”.131 Posredni porez, bitna stavka u skupoći života, najviše pogađa običan narod. Bogati takve udarce lakše podnose. Trgovci na primer imaju pravo da sami deklarišu vrednost robe na carinarnicama. Oni vrednost iskažu kako žele,132 a kad prođu kontrolu bezbedni su. Da li je moguće zamisliti nepravednije društvo ili državu? Za vreme vladavine štathaltera Vilema IV izbila je narodna pobuna (koju je on sam delimično izazvao), i tada je traženo ukidanje sistema poreskog zakupništva.133 Pa ipak, uspostava državne poreske uprave (50 000 činovnika samo u Holandiji)134 nije izmenila temeljnu nepravednost sistema. A to je i razumljivo: bogati poreski obveznik koji uspeva da izvrda oštri po reski sistem, redovno učestvuje u zajmovima Generalnih staleža, pokrajina i gra dova. Godine 1764. Ujedinjene Pokrajine, kojima je osiguran prihod od 120 miliona florina, imaju dug oko 400 miliona sa vrlo niskom kamatom - što je dokaz da je reč o jakoj državi kojoj ne nedostaje novac ni za javne radove, ni za plaće ničku vojsku, ni za opremu flote. To je država koja spretno upravlja svojim du gom. „Pošto se nikada nije desilo da ona ne plati kamatu”, objašnjava Isak de Pinto, „niko ni ne razmišlja da povuče svoj kapital; štaviše kada im je novac po127 O ranom gajenju krompira u Nizozemskoj pogledati Chr. Vanden-Broeke, „Cultivation and Consumption of the Potato in the 17th and 18th Century”, u: Acta historiae neerlandica, V, 1971, str. 15-40. ' 128 A. N., K 849, n° 18, f 20. 1291, de Pinto, op. cit., str. 152. 130 J.-N. de Parival, op. cit., str. 41. 131 A. N„ K 1349, 132, f° 215. 132 A. N., K 849, foS 17-18. 133 Ibid.

187

Amsterdam

treban, oni mogu da trguju državnim obveznicama uz dobif' (kurziv m oj).135 Poslednje reči smo istakli jer obašnjavaju sledeći odlomak iz Trgovačkog dnevnika (.Journal de commerce) iz januara 1759: „Javne obveznice u Holandiji... daju samo 2,5%, ali na tržištu daju 4 pa i 5%”,13f’ to jest one mogu biti prodate po 104 ili 105, dok su izdate na 100. Ako državi treba zajam, upisnika ima na pretek. „Dokaz; o bogatstvu holandskih građana i o obilju novca u zemlji”, piše neki izveštač iz Haga u avgustu 1744, „jeste to što je tri miliona renti po 6% i obveznica po 2,5% uzeto za manje od deset sati; d a je fond bio 15 miliona bio bi jednako brzo prodat; ali državna blagajna nije što i privatne kese: ove su pune, dok je prva skoro prazna; pa ipak, u slučaju potrebe, moguće je naći sredstva finansijskim manipulacijama, a posebno uvođenjem poreza na svaku porodicu”.137 „Slučajevi potrebe” pojavljuju se redovno: ratovi su bure bez dna; štaviše, ta „veštačka’ zemlja, Ujedinjene Pokrajine, mora svake godine da se nanovo iz građuje. I zaista, „održavanje nasipa i glavnih puteva državu više košta nego što joj donose porezi na zemlju”. „Ipak, zarada od trgovine i potrošnje izuzetno je velika, bez obzira na škrtost zanatlija koji nadmašuju francusku skromnost, iako ne izvlače iste prednosti, jer je tu radna snaga mnogo skuplja nego u Francu skoj . To nas opet vraća na problem skupoće života koja je uobičajena u središtu ekonomije-sveta: povlašćena zemlja od toga može da ima i prednosti. Ali kao i sve prednosti, i ova se jednog dana može okrenuti protiv onog koji je ima. Da li ima korisne učinke samo kada je podupire aktivna proizvodnja? U XVIII veku desilo se da proizvodnja opada, dok plate, da upotrebimo izraz Jana de Vrisa, os taju „skamenjene”, „fosilizovane” 140 na visokim nivoima. Za to su svakako odgo vorni porezi. Ali, kad se potrebe države zadovoljavaju na trošak zajednice, da li je to obeležje „slabe države”? U jedinjene P okrajine i ostali svet Da su Ujedinjene Pokrajine bile jaka država dokaz je spoljna politika koju vode u zlatnom razdoblju Republike, sve do osamdesetih godina XVII veka, kada njihovo slabljenje kao evropske sile postaje vidljivo. Od 1618. do 1648, tokom Tridesetogodišnjeg rata, kada istoričari pažnju posvećuju gotovo isključivo Habzburgovcima i Burbonima, Rišeljeu, grofu-vojvodi Olivares i Mazarenu, glavnu ulogu često ima Holandija. Diplomatski konci zapliću se i raspliću u Hagu. Tu se udešavaju intervencije koje preduzimaju Danska (1626), Švedska (1629), pa čak i Francuska (1635). Kao i svako eko nomsko središte koje sebe poštuje, Ujedinjene Pokrajine drže rat daleko od kuće: mnogostruke vodene prepreke su sada pojačane nizom utvrđenja na njihovim gra nicama. Vojnika plaćenika nema mnogo, ali su „pažljivo odabrani, solidno plaćeni J. de Pinto, op. cit., str. 147. Journal du commerce, januar 1759. Varšava, Centralna arhiva. Radzivilovi fondovi, 18. avgust 1744. 139 P*nt0- °P- c'f-’ str- 94. I4 Q»Faire paroli - kockarski izraz, znači podići ulog. J. de Vries, „An Inquiry into the Behavior of Wages...”, str. 13.

188

Amsterdam

21. UJEDINJENE POKRAJINE I ŠPANIJA

I. UJEDINJENE POKRAJINE SU POSTALE UTVRĐENO OSTRVO U poslednjim decenijama XVI veka svi gradovi u Nizozemskoj, kao i u ostalim delovima Evrope, grade utvrđenja „па italijanski način ”, s bedemima. Topovska đulad ih ne mogu razbiti kao što su mogla da učine sa zidovima srednjovekovnih gradova. Gradove je sada moguće osvojiti samo posle dugotrajne i skupe opsade. Godine 1605. i 1606, M oriš Nasavski je upotpunio tu „m odem izovanu” odbranu izgradnjom linije manjih utvrđenja i nasipa duž velikih reka, čime je Ujedinjene Pokrajine pretvorio u pravu tvrđavu (prema Dž- Parker, Flandrijska vojska i španski ' put, 1567-1659, 1976, str. 4 8 ^ 9 )

II. ZNAČAJ UNUTRAŠNJE TRGOVINE ZA UJEDINJENE POKRAJINE Najveća opasnost za Ujedinjene Pokrajine je da budu odsečene od vodenih puteva koji je povezuju sa španskom Nizozemskom i Nemačkom. Značaj te veze vidi se u prihodima carinarnica p od španskom kontrolom: 300 000 ekija godišnje u 1623 (nastavak rata u 1621. po isteku Dvanaestogodišnjeg primirja nije odmah prekinuo trgovinu s Ujedinjenim Pokrajinama). Ispod imena svakog grada označen je iznos koji je grad platio u hiljadama ekija (prema Hose Alkala-Samori i Kjepo de Ljami, Espana, Flandes y el m ar del Norte, 1618-1639, 1975, str. 184)

■хЛттш ■* g §

F w esel-

BOiS-UDUC

sj

I

i

rhem berg

RÛERM0N0,

'ANVERS

па fl )

MAASTRICHT 23 *

III. POKUŠAJ BLOKADE Godine 1624. Spanci su uveli blokadu vodenih puteva i kopnenog puta za živu stoku iz Danske (označen dvostrukom linijom). Tu skupu politiku nisu više mogli da sprovode posle 1627. Da li je trgovački putevi razlog bio ekonomska kriza i bankrotstvo španske mm. Putevi koje je Španija blokirala države te godine? (Ibid., str. 185)

189

Amsterdam

IV. KOPNO PROTIV MORA B udući d a su kom unikacije m orem bile teške, španski ratni n apor zavisi o d logističkog sistem a (oslonjenog na Siciliju, Napulj, M ilansko vojvodstvo, Franš-Konte, kao i špansku N izozem sku, p ri c e m u je bitna i p odrška ili neutralnost m nogih nem ačkih država), a koii se sastojao o d niza stalnih koridora za trgovinu preko A lp a p a do Severnog mora. N a karti j e taj spanskt p u t produžen do H olštajna, oblasti regrutovanja vojnika za fla n d rijsku arm iju (prem a Dž. Parker, op. cit., str. 90)

i odlično se hrane”.141 Izvežbani su za moderno ratovanje, a zadatak im je da se staraju da Ujedinjene Pokrajine ostanu zaštićeno ostrvo. Valja samo primetiti kako je mornarica Ujedinjenih Pokrajina 1645. interve nirala na Baltiku, da okonča rat između Danske i Švedske koji je nanosio štetu holandskim interesima. To što su se Ujedinjene Pokrajine, uprkos nastojanjima oranskih prinčeva, uzdržale od osvajačke politike prema Španskoj Nizozemskoj, to svakako nije bilo iz slabosti. Jer da lije bilo u interesu amsterdamskih trgovaca da oslobađaju Antverpen kad su već nadzirali ušće reke Šelde koju su mogli da blokiraju? Valja pogledati kako u Minsteru izaslanici Nizozemske ponavljaju 141 Jules Michelet, Histoire de France, XIV, 1877, str. 2.

190

Amsterdam

H olandska Z apadnoindijska kom panija zarobljava španske brodove koji prevoze srebro blizu H avane 8. septem bra 1628. G ravira Viskera (Atlas van Stolk)

svoje zahteve Francuzima, kako se tada ponašaju pritvorno: „Tužno je kako se prema nama ponašaju ti izaslanici”, piše Servijan.1 2 Ili pak treba pogledati kako su Ujedinjene Pokrajine 1668. uspele da sklope Trojni savez s Engleskom i Švedskom i zaustave opasne upade Luja XIV u Špansku Nizozemsku. U presud nim godinama za istoriju Evrope, 1669. i 1670, Jan de Vit, Veliki penzioner, koji čvrsto upravlja holandskom vojskom, i Arno Pompon, ambasador Luja XIV, kur toazno i ravnopravno razgovaraju. Nemam utisak, pošto sam pažljivo proučio nji hove odnose, da Holanđanin ima neki kompleks niže vrednosti u odnosu na pred stavnika Kralja Sunca. On veoma smireno (a po mom mišljenju i lucidno) obašnjava sumnjičavom ambasadoru razloge zbog kojih Francuska ne može da nametne svoju volju Holandiji. Nizozemska vlada začelo postoji, iako se ovde, moramo da kažemo, radi ne toliko o stvarima vlade koliko o prostom ekonomskom značaju. U pregovorima pred sklapanja mira u Nijmegenu (1678), Rizviku (1697) i Utrehtu (1713), Uje dinjene Pokrajine predstavljaju bitan činilac. Engleska i Francuska počinju da se uzdižu sporo, i to na račun Holandije. One otkrivaju slabost i krhkost potonje ze mlje, ali to je razvoj koji će samo postepeno davati plodove. 142 A. E„ C. P. Hollande, 35, f° 267 v°, 15. maj 1646.

191

Amsterdam

K raljevstvo p o slo va Interesi koje holandska politika i život stalno brane i čuvaju, kroz sve povo ljne i nepovoljne okolnosti, bili su interesi trgovine u celini. Ti interesi prevazilaze sve drugo. Takvu snagu nisu imale ni verske strasti (na primer, posle 1672), ni nacionalni osećaj (posle 1780). Inostrani posmatrači često su zaprepašćeni onim sto vide, a bilo da su njihove primedbe iskrene i objektivne, ili da nisu, one nam pomažu da sve to bolje sagledamo. ч, . ne kiti iznenađen time što holandski trgovci, koje onespokojava Istocnoindijska kompanija, - ljubomorni na svoje povlastice, pokreću ili podrža vaju sopstvenim kapitalom suparničke indijske kompanije - u Engleskoj Dan skoj, Švedskoj, Francuskoj, pa čak i u Ostendeu? Time što ulažu novac u francuf l! p'[ 4 4 Cr'!u 12 Denkerka, čije su žrtve ponekad i brodovi njihovih sunarodnika. Time što su u dosluhu s „berberskim” gusarima koji pljačkaju po Severnom moru (iako su ti „Berberi” zapravo veoma često holandski otpadnici)? Time što 1629, posle zarobljavanja španskih galija kod Havane, deoničari holandske Zapadnoindijske kompanije zahtevaju trenutnu deobu plena - zahtev koji je uslišen, čime je stvorena prva pukotina u kompaniji?145 Portugalci su oružjem kupljenim upravo od njih, Holanđane 1654. proterali iz Resifea, a Luj XIV je isto tako nabavljenim oružjem 1672. napao Holandiju. Tokom Rata za špansko nasleđe, plaćanja francuskim trupama koje se bore u Italiji idu preko Amsterdama, uprkos Englezima koji su saveznici Holanđana protiv Francuza. Za Holanđane je dakle, trgovina najvažnija stvar, pravi raison d ’Etat. „Trgovina želi da bude slo bodna , kaže Piter de la Kur (1662).146 „Zarada” [je] jedini kompas koji vodi ove ljude , tvrdi La Tijeri, ambasador Francuske, u pismu Mazarenu (31. marta 1648). Negde u isto vreme, 1644, direktori Istočnoindijske kompanije odlučno zastupaju stav da „mesta i uporišta koja su Heeren X V II148 osvojili u Istočnoj In diji, ne treba da budu smatrani nacionalnim tekovinama, već svojinom privatnih trgovaca, koji mogu da ih prodaju kome hoće, makar to bio španski kralj ili neki drugi neprijatelj Ujedinjenih Pokrajina”.149 Neprijateljima Holandije - kojih je si jaset - nije teško da sastavljaju spiskove tih optužbi, kao da su tuđi nedostaci nji hove lične zasluge. Tako neki Francuz piše: „U Holandiji interes države u stva rima trgovine služi interesu pojedinca, oni idu ruku pod ruku [to jest država i trgo vačko društvo jedno su te isto]. Trgovina je potpuno slobodna, trgovcima se ništa ne zabranjuje, oni se ne moraju potčinjavati ničem osim svojim interesima: to načelo država poštuje kao i za sebe najvažnije. Kad pojedinac izgleda da nešto crni u vlastitom trgovačkom interesu a protivno državi, ova zatvara oči i pretvara se da ništa ne vidi, što je jasno iz događanja 1693. i 1694. Francuskoj je nestalo . .. Skraćenica za holandsku Istočnoindijsku kompaniju. 44a . n . , k 1349,50 v °. 145 Ibid. Op. cit., str. 53. A. E„ C. P. Hollande, 46, f° 309. Sedamnaest direktora V. O. C. C. Boxer, op. cit., str. 46, navod G. Papagna, nav. cl., str. 88-89; pogledati dole, napomena

192

Amsterdam

žita, a oskudica u njenim pokrajinama je znatna. Rat je dospeo u kritičnu fazu; izgledalo je d a je to trenutak koban za Francusku, a povoljan za saveznike koji su se borili protiv nje. Da li je moglo biti većeg državnog razloga za Holanđane i nji hove saveznike do da doprinesu porazu Francuske ili bar da je primoraju na mir pod uslovima koje oni žele? Nipošto joj ne prodajući žito, zar nije trebalo da gle daju da je što više izgladne? Njima je to bilo poznato, jer su obelodanili strogu zabranu trgovcima i kapetanima brodova pod njihovom kontrolom da pod bilo kojim izgovorom odlaze u Francusku; to ipak nije sprečilo nizozemske trgovce da se sporazumevaju s francuskim, da bi žito u Francusku slali švedskim i danskim brodovima, ili pak svojim koji su plovili pod zastavom neutralnih zemalja ili, još gore, pod samom holandskom zastavom”.150 Pa ipak, u Amsterdamu nema glasnih kritika takvog ponašanja, kao ni ra znih pronevere među kojima su i one na početku XVII veka berzanskog speku lanta Isaka Le M era.151 Jer posao je posao. Stranci, ti samozvani moralisti, tvrde da se sve može desiti u toj zemlji „koja ne liči ni na jednu drugu” . Tokom Drugog englesko-holandskog rata (1665-1667), francuski ambasador, grof D ’Estrad, tvrdi čak da „postoji opasnost da ova zemlja potpadne pod Engleze. U državi po stoji zavera s tim ciljem”.152

OVLADATI EVROPOM I SVETOM Prvi uslov nizozemske veličine bila je Evropa. Svet je bio drugi - ali zar se ne može reći d a je drugo sledilo iz prvog? Čim je Holandija ovladala trgovinom u Evropi, ostatak sveta joj je pripao kao dodatak. No u oba slučaja, blizu od kuće i daleko od nje, Holandija je istim metodama nametnula svoju trgovačku nadmoć ili, bolje, svoj trgovački monopol. U slovi za uspeh su stvoreni pre 1585. U Srednjem veku Baltik je bio neka vrsta Amerike na dohvat Evropi. U XV veku nizozemski brodovi natovareni ribom i solju tu se nadmeću sa hanzeatskim. Godine 1544. u Špajeru,153 Karlo V dobija od danskog kralja povlasticu da fla manski brodovi slobodno prolaze Sundskim moreuzom. Deset godina kasnije, posle teške oskudice u njihovim zemljama, Đenovljani i Portugalci iz Antverpena nabavljaju pšenicu u Amsterdamu koji u to vreme, na štetu grada na Šeldi, postaje glavna luka za raspodelu žita,154 a uskoro dobija i nadimak „žitnica Evrope” . Bio 150 A. N.; M 785, dos. 4, f° 16-17. ................................ 151J. G. Van Dillen, „Isaac Le Maire et le commerce des Indes orientales”, u: Revue d ’histoire moderne. 1935, str. 121-137. 2 A. N.. A. E., BS 619, 18. juni 1665. 153 J. Du Mont, Corps universel diplomatique du droit des gens, contenant un recueil des trai tez..., 1726, IV, str. 274. ' 154 José Gentil da Silva, „Trafics du Nord, marchés du ’Mezzogiorno’, finances génoises: recherches et documents sur la conjoncture à la fin du XVIe siècle”, u: Revue du Nord, april-juni 1959, str. 146.

193

Amsterdam

je to ogroman uspeh: Nizozemci su 1560. godine privukli 70% teškog prometa s Baltika. Prvenstvo je osigurano. Žito i građa za brodove (naval stores) —daske, grede, jarboli, katran, smola - stižu u Amsterdam. Ta će „matična trgovina” (moeder commercie) angažovati u vreme zlatnog doba Holandije i do 60 posto opticajnog kapitala Ujedinjenih Pokrajina i do osam stotina brodova godišnje. As trid Fris tvrdi d a je dolazak sirovina s Baltika pokretačka snaga ekonomskih i po litičkih promena u XVII veku.157 ' Pa ipak, ma koliko važna, baltička trgovina je samo deo nizozemske slagalice. Trgovina s baltičkim zemljama ne bi toliko napredovala bez iskorišćavanja dalekog Pirinejskog poluostrva, izvorišta metalnog novca koji sve više postaje ključ trgovine na Baltičkom moru. Treba nastojati da se što više trguje sa ze mljama na obalama tog mora, a razliku između prodaje i kupovine nadoknađivati gotovinom. ‘ Upravo je preraspodela žita iz baltičkih zemalja dovela do uspešnog pro dora nizozemskih brodova na jug. Pobedivši na Baltiku, oni će uskoro pobediti i u Laredu, Santandem, Bilbaou, Lisabonu, a kasnije i u Sevilji. Već 1530. godine, a najkasnije 1550, flamanski hukeri obavljaju pomorsku trgovinu između severa i pristaništa u Portugaliji i Španiji. Uskoro će prevoziti pet šestina robe između Iberijskog poluostrva i severnog Atlantika: pšenicu, raž, građu za brodove i in dustrijske proizvode (koje Sevilja dalje izvozi u Novi svet), u zamenu za so, ulje, vunu i iznad svega srebro. Ovladavanje tim trgovačkim pravcem podudara se i sa otvaranjem Amsterdamske berze. Vremenska podudarnost je i obnova iste te berze (1592)159 posle slanja velikih količina žita na Sredozemlje (1590-1591); ubrzo zatim osnovana je i Osiguravajuća komora (1598).160 Veza sever-jug bila je od životnog značaja za oba partnera, pa je ni nizo zemska pobuna (1572-1590) nije prekinula. Odnos između pobunjenih pokrajina i špansko-portugalskog bloka bio je, da se poslužimo izrazom koji je Žermen Tijion 1962. upotrebila da opiše odnos Alžira i Francuske tokom Alžirskog rata, od nos neprijatelja koji se dopunjuju.161 Oni niti žele niti mogu da prekinu odnose. U Spaniji je mnogo gneva, jarosti, a gromoglasno se najavljuje i uvođenje represiv nih mera. Godine 1595. Filip II naređuje zarobljavanje 400 brodova u pirinejskim pristaništima (u to vreme trgovina s neprijateljem nije nailazila na zabrane kao da nas), što je, kažu, dve petine holandske flote od oko hiljadu brodova.16“ Ali, zaplenjeni brodovi, određeni za prevoz, na kraju bivaju oslobođeni ili se „sami” os lobađaju. Godine 1596. i potom 1598. španske luke se opet za njih zvanično za tvaraju, ali je te mere nemoguće sprovesti. Slično tome, i veliki planovi, neko 156 1 'Wa!lerslein. Tfle M odem World System, I, str. 211 ; P. Jeannin, nav. čl., str. 10. Moeder u smislu izvornog, osnovnog. 158 Navodi I- Wallerstein, op. cit., str. 198-199. 159 ^ Str' 128; Vazquez de Prada, Lettres marchandes d ’Anvers, 1960,1 str 48 160 Ih d SllVa’ Banque et crédit en Italie- ’ !> str- 593, napomena 183. jgT Germaine Tillion, Les Ennemis complémentaires, 1960. “ A. Grenfeld Price, The Western Invasions ofthe Pacific and its Continents, 1963, str. 29.

194

Amsterdam

vreme razmatrani, da se pobunjenicima uskrati so iz Setubala i Kadiza, ostaju mrtvo slovo na papiru.163 U svakom slučaju, njima su ostale dostupne solane na francuskoj obali Atlantika, u Bruažu i Burgnefu, a one su za potrebe severa davale bolju so od iberijske. I najzad a što je i najvažnije, Španija, koja je nekada podmi rivala vlastite potrebe za žitaricama, od 1560. pada u krizu koja slabi poljopri vredu.164 Ona zavisi od stranog žita, koje se krajem XVI veka uglavnom ne može naći u Sredozemlju. Portugalija, koja je osvojena 1580, doslovno umire od gladi; izlaz valja tražiti na severa, gde se mora plaćati u zlatu, što remeti uobičajene novčane tokove španskog sistema, čak i u Sredozemlju.165 Važni su i argumenti koje Filipu II navode njegovi savetnici: obustaviti trgovanje s pobunjenicima značilo bi uskratiti špansku blagajnu za milion dukata godišnje od carina.166 Španiji nema druge nego da prihvati neprijatnu ali nužnu trgovinu. Ujedinjene Pokra jine su u sličnom položaju. Istraga vođena 1595. u Sevilji,167 otkrila je da u tom gradu ima gotovo ot vorenih saradnika trgovaca sa severa; njihova prepiska je zaplenjena, a neki Španci na visokim položajima - i to tako visokim da istražitelj nije smeo da ih pomene - bili su kompromitovani. U to vreme Holanđani su već uspeli da tiho preuzmu Sevilju.168 Do 1568. đenovski bankari su finansirali trgovinu Sevilje sa Amerikom, davanjem kredita lokalnim trgovcima i pomažući im da prevaziđu če kanja na isplate zbog dugih putovanja preko Atlantika. Posle 1568. godine Đenovljani uskraćuju kredite i radije ulažu u zajmove španskom kralju. Nastaje pra zan prostor koji trgovci sa severa hitaju da zauzmu. Oni ne pozajmljuju novac jer je to još uvek van njihovih mogućnosti - već robu za koju im se plaća po pov ratku brodova. Tako nastaje još jedna veza: severnjaci su stekli stalno uporište u španskoj trgovini s Indijama. Španski trgovci u Sevilji postaju posrednici trgo vaca sa severa. Naime, trgovina sa Carrera de Indias u načelu je bila rezervisana samo za španske državljane. To pomaže da shvatimo i onaj čudni incident 1569. godine. Šezdeset brodova, natovarenih robom za Indije, zaplenjeno je u Kadiškom zalivu kada su Englezi pljačkali luku. Pobednici obećavaju da neće spaliti brodove - koji zajedno vrede više od 11 miliona dukata - ako im se odmah isplati dva miliona. Ali nisu Španci ti koji će trpeti štetu, jer sva roba pripada holandskim trgovcima. Pitanje je da lije to razlog zbog kojeg vojvoda Medina Sidonija - iako ostaje prijatelj, da ne kažemo partner Holanđana - odbija primamljivu ponudu. Brodovi su izgoreli.169 163 Simancas, E°-569, f° 84 (s.d.); Virginia Rau, „Rumos e vicissitudes do comércio do sal portuguès nos seculos XIV à XVIII”, u: Revista da Faculdade de Letras (Lisabon), 1963, n° 7, str. 5-27. 164 Felipe Ruiz Martin, u svom delu. 165 Médit., I, str. 535. 166Médit., I, str. 574. 167 Médit., I, str. 575; Jean-Pierre Berthe, „Les Flamands à Séville au XVIe siecle”, u: Fremde Kaufleute auf der iberischen Halbinsel, H. Kellenbenz, 1970, str. 243. 168 Jacob Van Klaveren, Europäische Wirtschaftsgeschichte Spaniens im 16. und 17. Jahrhun dert, 1960; Médit., I, str. 573 i dalje. 169 J. Van Klaveren, op. cit., str. 116-117.

195

Amsterdam

H olandski p o g o n i za preradu kitovog ulja na vulkanskom ostrvu Jan M ajen, istočno od Grenlanda. Slika K. de M ana, X V II vek (Rijksm useum , A m sterdam )

Da sazmemo, prvi značajniji činilac uspona Holandije su veze koje su us postavili njeni brodovi i mornari između severa i juga, to jest Baltika i industrije Mandrije, Nemacke i Francuske s jedne, i Sevilje koja predstavlja vrata za AmeV S. gc strane- Spanija dobija sirovine i gotove proizvode; Holanđani, zvanicno ili ne, dobijaju ekvivalent u gotovini. A taj novac, ključ za njihovu trgovinu s Baltikom, gde imaju negativan bilans, jeste sredstvo pritiska na ta tržišta i mo gućnost da uklone konkurenciju. S nevericom čitamo o postupku grofa od Les tera, koga je u razdoblju od 1585. do 1587. Elizabeta I slala više puta u Nizo zemsku, koja je tada bila pod njenom zaštitom: on je Holanđanima predložio ništa manje nego da prekinu trgovačke veze sa Španijom!170 Holandsko bogatstvo je izgrađeno i na račun Baltika i na račun Španije. Za nemariti neku od tih oblasti, znači ne razumeti proces u kojem žito sjedne, a ame rički Plemeniti metali s druge strane, igraju nerazdvojne uloge. Činjenica da je znatna količina plemenitih metala koji je stizao u Sevilju (posle 1650. u Kadiz) skretana u ilegalne kanale, znači i da dotok metala nije katastrofalno presušio. O f 3 et 4;1H.^Pirenne,^ор.^čit, 196

^ g0UVernement des Provinces des Pays-Bas,

Amsterdam

tome se možemo obavestiti iz knjige Mišela M orinoa.171 A to d a je Španija, koja je tada zaista u teškoćama, odlučila ili bila prisiljena da izdaje velike količine lošeg bakarnog novca nakon 1605,172 a budući da loš novac istiskuje dobar, znači da je po toj ceni nastavila svoju politiku u Evropi. Grof-vojvoda Olivares, pošto se 1627. oslobodio đenovskih zajmodavaca (ili su ovi njega napustili), počinje da se za pomoć oko vođenja finansija Kastilje sve više obraća portugalskim maranosima. A ti novi pomoćnici su povezani s trgovcima i kapitalom sa severa.173 To je čudna i protivrečna situacija o kojoj smo već govorili. I najzad, nije li i onaj dodatni podsticaj da Amsterdam postane svetsko sre dište, došao od Španije? Španci su uništili južnu Nizozemsku, gde je rat trajao go dinama. U avgustu 1585. ponovo su zauzeli Antverpen, pa su, iako bez svesnih namera, uništili snagu tog grada koji je bio suparnik Amsterdamu. Mladu repub liku su pretvorili u središte protestantske Evrope, a i dalje su joj dopuštali pristup američkom srebru. O stali deo E vrope i Sredozem lje Ako bi se izradile karte koje pokazuju trgovačku ekspanziju Holandije, videli bismo kako njeno carstvo postepeno doseže sve glavne ose evropske trgo vine, kako ide duž Rajne, do alpskih prelaza, kako stiže do važnih sajmova u Frankfurtu i Lajpcigu, do Poljske, skandinavskih zemalja, Rusije. U poslednjoj deceniji XVI veka, kada u Sredozemlju nastupa nestašica žita, holandski brodovi prolaze kroz Gibraltarski moreuz. Oni, kao i Englezi, koji su ih tu pretekli za dobrih dvadeset godina, uskoro plove velikim morskim pravcima, i učestvuju na štetu italijanskih gradova u unosnoj obalskoj trgovini. Postoji mišljenje da su Holanđanima da prodru u Sredozemno more pomogli jevrejski trgovci,174 kao i da su ih na jug podstakle i tadašnje ekonomske prilike. Iako će uskoro biti primljeni u svim lukama Sredozemlja, najviše će ih biti na obalama Severne Afrike, u Livornu, neobičnom gradu koji su ponovo izgradili Medici, a takođe i u pristaniš tima na Levantu i u Carigradu gde su im vrata otvorena ugovorima potpisanim 1612. U proceni uspona Holandije ne sme se nipošto zanemariti glavna uloga Ev rope i značaj Sredozemlja. Uspeh putovanja po Indijskom okeanu nije Holanđane odvratio, kao što bi se moglo očekivati, od tradicionalnih tokova u Sredozemlju. R. T. Rap je u objavljenom članku dokazao da su i Holandija i Engleska u boga tom Sredozemnom moru našle zlatni rudnik koji su dobro iskorišćavale, i koji im je, više nego njihove delatnosti na Atlantiku, pomogao da steknu prva bogatstva. Međutim, kako bi Holanđani, kad je njihova zemlja postala središte evrop ske ekonomije-sveta, mogli da zanemare neku od njenih periferija, ili pak dopuste da se tu izgradi neko konkurentsko ekonomsko carstvo? 171 „Gazettes hollandaises et trésors américains”, u: Anuario de Historia econômica y social, 1969, str. 289-361. 172 Earl J. Hamilton, nav. cl., u: Economic History, 1931, str. 182 i dalje. Médit., I, str. 463. ' 174Médit., I, 577-578.

197

Amsterdam

H olanđani p ro tiv P ortugalaca, ili nadm ašivanje drugoga Evropa je prihvatila, a da to skoro nije ni opazila, prve učinke holandske prevlasti verovatno stoga što je taj proces u početku bio tih i bezopasan za nju. A i sama je Evropa, da toga nije bila sasvim svesna, premestila težište ka severu. Taj preokret vekovne tendencije, između 1600. i 1650, podelio je evropski kontinent nadvoje: na jug, koji siromaši, i sever koji živi iznad prošeka. Dugoročna kontrola evropske ekonomije-sveta je očito zahtevala ovlada vanje trgovinom na velika rastojanja, dakle, kontrolu nad proizvodima Amerike i Azije. Dok će kao sićušni protivnik, Ameriku „napasti” kasno i nedelotvorno, Holandija će na Dalekom istoku, oblasti bibera, začina, lekovitih trava, bisera i svile, biti mnogo uspešnija. Tu su Holanđani prodrli i stekli lavovski deo trgovine, a tu je najzad i učvršćeno njihovo ekonomsko vodstvo u svetu. Poduhvatu su prethodila izviđačka putovanja J. H. Van Linšotena 1582,175 i Kornelijusa Hutmana 1592.176 Ovo potonje je dostojno špijunskog romana. Hutman se prerušio i ukrcao na jedan portugalski brod za Indoneziju; po dolasku su ga otkrili i bacili u okove. Na sreću su roterdamski trgovci platili otkupninu i os lobodili ga iz zatvora. Čim se vratio kući poverili su mu komandu nad četiri broda koja su isplovila iz Roterdama 2. aprila 1595. Stigavši u Bantam u Indoneziji, Hutman se 14. avgusta 1597. vraća u Amsterdam. Nije to bio neki naročit po vratak: manje od sto ljudi i nešto robe na tri broda. Sve u svemu, smešno mala za rada. U ekonomskom smislu putovanje nije bilo uspešno. Pa ipak, najavljivalo je buduće zarade i bilo pozdravljeno kao pionirski poduhvat (prikazan na jednoj ve oma lošoj slici izloženoj u Gradskom muzeju u Amsterdamu). Pa ipak, nije bilo ništa senzacionalno u ekspanziji koja će polako ali sigurno teći, a^koja je, bar u početku svesno diskretna i u kojoj se primenjuju mirne me tode. Skoro stogodišnje Portugalsko carstvo nije sposobno da omete pridošlice. A što se tiče trgovaca Ujedinjenih Pokrajina, oni su gotovi i na sporazumevanje s neprijateljem samo da svojim brodovima obezbede siguran put. Dobar svedok za to je i Noel Karon, agent „pobunjenih država” (Estados rebeldes) u Engleskoj, koji je sam opremio jedan brod za Indoneziju u koji je uložio svu svoju imovinu, svoj caudal. Pripremajući se za taj poduhvat vodio je prepisku s poznanikom, španskim agentom u Kaleu, prepisku koja osvetljava neke pojedi nosti. Da lije nizozemske kapetane direktno u Indoneziju vodilo htenje za izbegavanjem nevolja? Od Rta dobre nade otvaralo se nekoliko puteva. Jedan je bio „unutrašnji” i išao duž obala Mozambika; koristio je severni monsun i prolazio pored obala Indije. Drugi put, „spoljni”, išao je otvorenim morem, prolazio pored 175

•

•

• •

Navigatio ac itinerarium Johannis Hugonis Linscotani in Orientalem sive Lusitanorum lndiam..., 1599. ™ Abbé Prévost, op. cit., VIII, str. 75. 177 Ibid. 178 Pogledati koristan pregled na početku klasične knjige W. H. Morelanda, From Akbar to Aurangzeb, 1922, str. 1-44. 1 9 Simancas, Estado Flandes 619, 1601.

198

Amsterdam

istočne obale Madagaskara, M askarenskih ostrva, potom između stotina Maldivskih ostrva pa dalje do Sumatre i Sundskog moreuza, te najzad stizao u Bantam, glavnu luku na Javi. Na tom pravcu se koriste ne monsunski, već pasatni vetrovi (ili trade winds, kako ih zovu engleski mornari). Za taj se pravac odlučio Kornelijus Hutman, koji je posle duge plovidbe otvorenim morem stigao u Bantam 22. juna 1596. Da li je želeo da izbegne Indiju, gde su se Portugalci jače ukorenih nego drugde? Ilije pak, sto je verovatno, tako odlučio jer se opredelio za Indone ziju i njene fine začine? Naime, to je bio pravac koji su koristili i arapski pomorci koji su plovili na Sumatru, a oni su takođe hteli da izbegnu Portugalce. Izvesno je da su nizozemski trgovci gajili nadu da će njihova putovanja biti shvaćena kao čisto trgovačka. U junu 1595, Kornelijus Hutman je stigao do ekva tora na Atlantiku i tu sreo dve ogromne portugalske karake koje su plovile prema Goi: susret je protekao mirno, razmenjene su „portugalske poslastice” za „sir i šunku”, a brodovi su se razišli posle „vrlo učtivog pozdrava pucnjem iz topa sa svakog od njih”.180 Vrativši se u Holandiju u aprilu 1599. Jakob Kornelis van Nek je glasno - iako ne znamo koliko iskreno - protestovao protiv glasina koje su u Amsterdamu širili Jevreji portugalskog porekla, prema kojima se on bo gatog tereta (400% dobiti) domogao silom i prevarom. To je preispoljna laž, veli on, jer je sledeći uputstva svojih starešina nastojao da „nikome ništa ne otme, već da trguje pošteno sa svim narodima”. Ali, na putovanju Stevena van den Hagena, od 1599. do 1601, portugalsko utvrđenje Ambojna je bilo napadnuto, iako bez neke posebne svrhe. Na podsticaj Državnih staleža, Velikog penzionera Barnevelta i oranskog princa Morisa Nasavskog 20. marta 1602. osniva se Istočnoindijska kompanija (Verenigde Oost-Indische Compagnie) koja objedinjuje sve dotadašnje kompanije (vorkompagnien).183 Ona će se ponašati kao samostalna institucija, prava država u državi (stat-builen-de-staat), i ubrzo će sve promeniti. Došao je kraj neorganizovanim putovanjima: naime, od 1598. do 1602, upućeno je 65 brodova u sastavu 14 flota. Od tada postoji samo jedna politika, jedno vodstvo i jedna kontrola poslova u Aziji. Sve je to u rukama Kompanije, zasebnog carstva koje se stalno širi. Snaga čiste savesti je ipak tolika da se još i 1608. godine trgovci, koji su od početka putovali u Indoneziju, bune protiv nasilja i tvrde da su njihovi brodovi namenjeni poštenoj trgovini, a ne pripremi za gradnju utvrđenja ili zarobljavanju portugalskih karaka. U to se vreme još uvek zanose iluzijom da mogu mirno da broje pazar u Aziji, a to još i više posle 9. aprila 1609, kada je u Antverpenu po tpisano Dvanaestogodišnje prim irje185 kojim su obustavljena neprijateljstva iz među Ujedinjenih Pokrajina i španskog kralja. Posebno i stoga što ugovor nije ništa govorio o oblastima južno od ekvatora. Južni Atlantik i Indijski okean bili su 180 Abbé Prévost, op. cit., VIII, str. 75-76. 18' A. N.. K 1349. 182 W. H. Moreland, op. cit., str. 19, napomena 1. 183 A. N., K 1349, f° 36. 184 R. Davies, op. cit.j str. 185. 185 A. d. S. Đenova, Spanija, 15.

Amsterdam

takoreći slobodne zone. U februaru 1610, jedan holandski brod na putu za Indo neziju pristao je u Lisabonu i od potkralja zatražio da posreduje kod Katoličkog kralja da bi se sklopljeno primirje objavilo i primenilo na Dalekom istoku, što je dokaz da su se tamo još uvek vodile borbe. Potkralj je poslao po uputstva u M ad rid a, kako ona nisu stigla na vreme, holandski brod, koji je mogao da čeka samo dvadeset dana, isplovio je iz Lisabona bez željenog odgovora. Da li ova epi zoda dokazuje da su Holanđani želeli mir ili da su jednostavno bili oprezni? Njihova ekspanzija ka istoku je u svakom slučaju tekla izvrsno. Godine 1600. neki holandski brod stiže na Kjušu, najjužnije japansko ostrvo;187 1601, 1604, 1607. Holanđani pokušavaju da trguju neposredno s Kantonom i zaobiđu portugalsku stanicu u M akaou;188 1603. dolaze do Cejlona;189 1604. preduzimaju napad na Malaku, koji nije bio uspešan;190 1605. zauzimaju portugalsku tvrđavu Ambojnu na Malajskom poluostrvu, koja postaje prvo čvrsto uporište Indijske kompanije; 1610- napadaju španske brodove u Malačkom moreuzu i zauzi maju Ternate. 9 Uprkos primirju, osvajanje se nastavlja, iako ne bez teškoća. Kompanija, na ime, mora da se bori ne samo protiv Portugalaca i Španaca (ovi potonji, s bazom u Manili, delovali su na Malajskim ostrvima i držali se Tidorea sve do 1663),193 već i protiv Engleza, koji su se, bez nekog određenog plana delovanja, pojavlji vali čas ovde čas onde; i, konačno, ali ne i najmanje važno, protiv grupa azijskih trgovaca: Turaka, Jermena, Javanaca, Kineza, Bengalaca, Arapa, Persijanaca, muslimana iz Gudžerata. Kako Indonezija predstavlja glavnu trgovačku vezu iz među Indije sjedne i Kine i Japana s druge strane, vladanje tom oblašću je krajnje težak zadatak koji Holanđani sami sebi postavljaju. Jan Piterson Koen (1617 -1623, 1628-1629), jedan od prvih guvernera Kompanije u Indoneziji, procenio je stanje veoma jasno. Zalagao se za stvarnu i trajnu okupaciju, pozivao da se pro tivnici žestoko napadaju, da se grade utvrđenja a ostrva naseljavaju, ili kao što bismo mi danas rekli, kolonizuju. Kompanija je na kraju odustala pred cenom tog ambicioznog programa, a rasprava se završila porazom maštovitog guvernera. Bio je to rani oblik onog sukoba između trgovaca i kolonizatora, u kojem trgovac uvek izlazi kao pobednik. U prirodi je stvari da jednog dana ipak dođe do onog neminovnog. S osni vanjem Batavije 1619. Holanđani su počeli da najednom mestu koncentrišu svoju moć i trgovinu u Indoneziji. Upravo odatle, iz tog uporišta i sa „ostrvâ začina”, ispleli su veliku paukovu mrežu razmene koja će im pomoći da stvore carstvo, gipku tvorevinu, koja je kao i portugalsko carstvo, bila izgrađena „na feničanski način”.

î“ c. S. P. East Indies, str. 205, Cottington à Salisbury,

18. februar 1610. L. Dermigny, op. cit., I, str. 107. ш Ibid., I, str. 106. !чо Macpherson, Armais o f Commerce, 1805, II, str. 233. L. Dermigny, op cit., I, str. 105, napomena 1. A. N., Marine, B , 463, f° 145; J. Savary, op. cit., V, col. 1196. 92 A. N„ K 1349, f° 44. 1Q4 C- G- F- Simkin, The Traditional Trade ofAsia, 1968, str. 188. W. H. Moreland, op. cit., str. 63.

200

Amsterdam

N apad holandskih ratnih brodova 8. ju n a 1660. na gra d M akasar na Celebesu. P ortugalska utvrđenja i brodovi bili su zapaljeni. H olanđani su ostrvom zavladali tek 1667-1669. C rtež Freda Voldemara, N acionalna biblioteka, Pariz, odeljenje karata, Y 832 (foto B. N.)

Negde 1616. uspostavljene su trgovačke veze s Japanom; 1624. stiglo se do Formoze; istina je i d a je dve godine ranije, 1622, propao napad na Makao. Tek 1638. Japan proteruje Portugalce i počinje da pored kineskih džunki, prima jedino holandske brodove. I najzad 1641. godine, Nizozemci zauzimaju Malaku i rade na njenom brzom propadanju, razume se, sebi u korist; 1667. pokorava se Ahemsko kraljevstvo na Sumatri; 1669. na redu je Makasar,196 a 1682. Bantam, stara i napredna luka, takmac Batavije.197 Ali nikakvo prisustvo u Indoneziji nije bilo moguće održavati bez veza s In dijom, koja vlada čitavom azijskom ekonomijom-svetom, od Rta dobre nade do 195 C. G. F. Simkin, op. cit., str. 225. 196 C. R. Boxer, op. cit., str. 143. 197 Ibid., str. 196.

Amsterdam

Malake i Molučkih ostrva. Hteli to ili ne, Nizozemci moraju da svraćaju u luke u Indiji. Nisu mogli da se zadovolje da, na Sumatri ili drugde, gde se biber menjao za indijsko platno, plaćaju gotovinom ili da „iz druge ruke” kupuju platno iz Koromandela ili Gudžerata. Zato su pronašli put 1605. u Mazulipatam, a u Surat 1606, iako se u ovoj potonjoj luci, najvećoj u Indiji do 1621, 199 nisu osećali kao kod kuće. Svoje kontoare od 1616. do 1619. osnivaju u Broaču, Kambaju, Ahmedabadu, Agri, Burhanpuru.200 U primitivni i veoma plodni Bengal prodiru veoma sporo (značajnije tek posle 1650). Na Cejlonu —„ostrvu cimeta” —Ho lanđani se ukorenjuju 1638. „Obale ostrva su pune cimeta”, izveštava početkom veka jedan njihov kapetan, „i to najboljeg na čitavom Istoku: kada duva vetar s ostrva, miris cimeta se oseća čak na osam milja od obale”.201 Holanđani će go spodari tog toliko željenog ostrva postati tek 1658-1661. Potom prodiru na&do tada njima uglavnom nedostupne pijace Malabarske obale. Kočin će osvojiti 1665. godine. ' Holandsko carstvo svoje prave dimenzije zadobija u šestoj ili sedmoj de ceniji XVII veka. Dakle, Portugalce nisu istisnuli preko noći. Njihovo carstvo je bilo krhko, ali ga je branila sama njegova veličina: prostiralo se od Mozambika do Makaoa i Japana, i nije imalo jedinstveno ustrojstvo da bi se srušilo pod prvim jačim udarcem. A kao što pokazuju beleške Ferdinanda Krona,203 predstavnika Fugera i Velzera u Goi, vesti koje su putovale kopnom uvek su na obale Indijskog okeana stizale brže od holandskih i engleskih brodova. Portugalske vlasti su uvek bile u pravo vreme upozoravane preko Venecije i Levanta o pokušajima Holanđana da ih napadnu. I na kraju, napadači nisu uvek posedovali sredstva niti ra spolagali ljudstvom da bi zauzeli sve one položaje koje su osvojili njihovi pret hodnici. Svaki njihov uspeh značio je i rasipanje snaga. Iako Holanđani počinju sa napadima krajem XVI veka, biber i začini 1632. godine još uvek dolaze direktno u Lisabon.“ Tek će zauzimanje Malake 1641. godine zadati smrtni udarac Portu galskom carstvu u Aziji. Holanđani su se uselili u tuđu kuću. Ambasador Luja XIV, Bonrepo, optuži vao ih je 1699. da su moć sazdali „na propasti Evropljana koji su došli pre njih i tako sebi prištedeli sve muke kroz koje su drugi morali da prolaze da bi civilizova!i Indiicc i naučili ih trgovini”.205 Ali da Holandija nije prva krenula, i potom uništila portugalsko pomorsko carstvo, to bi svakako učinili Englezi koji su već dobro poznavali Indijski okean i Indoneziju. Uostalom, Drejk 1578. i Lankester 1592. oplovili su svet. A Englezi su osnovali svoju Istočnoindijsku kompaniju loo H. Moreland, op. cit., str. 32. j": Ibid., str. 38. 201 С' R Simkin’ °P- cit->str- !99 i dalje; A. N., K 1349. ?n? Constantin Renneville, Voyage de S. van Rechteren..., 1703, II, str. 256. 203 D' MacPherson’ °P- cit■»П, str. 466. Hermann Kellenbenz, „Ferdinand Cron”, u; Lebensbilder aus dem Bayerischen Schwa ben, 9, str. 194-210. T T a - r?,Uarte G° mes Solis>Mémoires inédits de... (1621), izd. Bourdon, 1955, str. 1; J. Cuvelier, ■Jadl4h4 Ancien Congo d ’après les archives romaines, 1518-1640, 1954, str 499 10 anril 1632 ' ™ A. N., K 1349, 132, f° 34. " Voyage curieux faicl autour du monde par Francis Drach, admirai d ’Angleterre 1641 F de Louvencourt, 1859, str. 306-307. ’ '

202

Amsterdam

1600, dve godine pre nego što je osnovana nizozemska. Više puta su robili bogato natovarene portugalske karake.207 Ti ogromni brodovi, u to vreme najveći na svetu, sporo su manevrisali i nisu mogli da iskoriste svoju vatrenu moć; a njihove posade jedva su podnosile dugotrajna povratna putovanja: glad i bolest, najviše skorbut, uzimali su svoj danak. Dakle, da Nizozemci nisu srušili portugalsko carstvo, učinili bi to Englezi. Uostalom, i sami Nizozemci, pošto su ga zauzeli, morali su da ga brane od upor nih Engleza. Njih je bilo teško zadržati podalje od Japana i Indonezije, a sasvim nemoguće zabraniti im da dolaze u Indiju, ili ih potisnuti prema zapadu Indijskog okeana, prema Persiji i Arabiji. Godine 1623. morala se upotrebiti sila da bi se proterali iz Ambojne.208 Englezi su još dugo ostali u Indoneziji, tu kupovali biber i začine i prodavali indijsko pamučno platno na otvorenom tržištu Bantama. P ovezanost trgovine u holandskom carstvu Najveće izvorište bogatstva na Istoku bile su trgovačke veze privredno raz ličitih oblasti Azije, veoma udaljenih međusobno. To su Francuzi nazivali com merce d ’Inde en Inde, Englezi country trade, a Holanđani inlandse handel. U toj obalskoj trgovini na velike udaljenosti, jedna roba je služila da se kupuje druga, koja bi se menjala za treću i tako redom. To nas vodi u azijske ekonomije-svetove koje su posebna i uspešna celina. Evropljani su u taj svet prodrli mnogo ranije nego što se to obično smatra. Holanđani, koji su stigli posle Portugalaca, možda zbog iskustva koje su stekli u Evropi, bolje su nego ovi shvatili ustrojstvo trgo vine na Dalekom istoku. „Pošlo im je za rukom”, piše opat Renal, „da se domognu obalske trgovine u Aziji, kao što im je to uspelo i ranije u Evropi” ; oprav dano su tu „obalsku trgovinu” smatrali sistemom, u kojem je bilo važno domoći se ključnih roba i ključnih tržišta. Portugalci, iako su i sami to znali, nisu nikad sistem doveli do takvog savršenstva. Kao i drugde, trgovina je i na Dalekom istoku zasnovana na robi, plemeni tim metalima i kreditima. Plemeniti metali se koriste tamo gde se roba dovoljno ne razmenjuje. Kreditima se pribegava tamo gde novac nije pogodno sredstvo, ili zbog toga što ga nema dovoljno, ili što ne kruži dovoljno brzo da bi se odmah po ravnavali trgovački bilansi. Na Dalekom istoku evropski trgovci ipak ne raspo lažu obilnim i lako dostupnim kreditima kao kod kuće. Krediti su tu privremena, a nekad i krajnja sredstva, a nipošto pokretačka snaga. Trgovci se obraćaju pone kad zajmodavcima iz Japana2 0 ili Indije (u Suratu),211 iako ti „bankari’ mnogo više rade za lokalne posrednike nego za agente i trgovce sa Zapada. I na kraju, 201 Médit., I, str. 277 i 279. . , 2®8 Posle zauzimanja Ambojne došlo je do ubijanja Engleza, koji su uhapšeni zbog zavere i pogubljeni posle nameštenog suđenja. W. H. Moreland, op. cit., str. 23. 9 Abbé Raynal, Histoire philosophique et politique des établissements et du commerce des Européens dans les deux Indes, 1775, III, str. 21. 210 C. Renneville, op. cit., V, str. 119. 211 Kristof Glamann, Dutch asiatic Trade, 1620-1740, 1958, str. 68.

203

Amsterdam

Evropljani su dužni da se oslanjaju na plemenite metale, prevashodno na ame ričko srebro, koje je ključ trgovine u Aziji. Uvoz sa Zapada ipak nije dovoljan pa Holanđani koriste svaki izvor pleme nitih metala koji im pruža trgovina na Dalekom istoku. Sve dok imaju bazu na Formozi (koja je napadnuta 1622, a ponovo ju je zauzeo gusar Koksinga 1661). koriste i kinesko zlato (posebno za kupovinu na Koromandelskoj obali). Srebro iz japanskih rudnika imalo je važnu ulogu od 1638. do 1668, kada je njegov izvoz zabranjen. Holandski trgovci od tada moraju da kupuju japanske zlatnike, tzv. koubange. Kad su oni negde 1670. izgubili vrednost u inostranstvu, iako su je zadržali u transakcijama unutar Japana, Kompanija je znatno manje kupovala zlato i prešla na kupovinu japanskog bakra.21- Nije, razume se, zapostavila ni zlato sa Sumatre i iz Malake, a ni zlatnike i srebrnjake koji su zahvaljujući levantskoj trgovini stizali u Arabiju (posebno u Moku),213 Persiju i u severozapadnu In diju. Koristila je čak i srebro koje je galija iz Akapulka redovno dopremala u Manilu. ‘ A u tom kontekstu, dugotrajna kriza tokom koje su Holanđani bili odsutni sa persijskog tržišta svile, a koja počinje sredinom veka, verovatno nije ono što izgleda na prvi pogled. U oktobru 1647, dopisnik kancelara Segijea izveštava da Holanđani više „nemaju vajde da idu po svilu na Istok”, jer su „naložili svojim agentima u Marselju da za njih kupuju i šalju im što veće količine svile”.215 I zaista, holandski brodovi koji su plovili iz Indije 1648. nisu nosili nijednu balu persijske svile. Budući da je persijsko tržište na izvoru pod kontrolom jermenskih trgovaca, ja sam neko vreme smatrao da su za tu krizu odgovorni ti dosetljivi trgovci koji su sami prevozili bale svile u Marselj. To ipak nije celovito ob jašnjenje. Holanđani, koji su pregovarali s iranskim šahom od 1643 (a sporazum će postići tek 1653), nisu ni imali nameru da odnose prevelike količine persijske svile (čija je cena u svakom slučaju rasla). Želja im je bila da održe pozitivan bi lans sa Persijom, što je značilo da za svoju robu dobijaju zlatni i srebrni novac.217 Uostalom, njima je bila pristupačna i kineska a tim više bengalska svila,218 koja sredinom veka postaje sve važnija roba koju Kompanija prevozi u Evropu. Istočnoindijska kompanija nije, dakle, žrtva krize persijske svile, već naprotiv, ona ju je sama izazvala da bi sačuvala jedan od svojih izvora metalnog novca. Ukratko, Holanđani su stalno morali da prilagođuju svoju novčanu politiku promenljivim uslovima koji se nisu popravljali usled stalnih kolebanja pariteta raznih azijskih moneta. Na drugoj strani, sistem kompenzacione trgovine koji je Kompanija stvo rila, delovao je bez većih zastoja sve do poslednje decenije XVII veka - kada 212 Ibid., str. 168. j3 W. H. Moreland, op. cit., str. 64. 215 ® amann>°P- «f., str. 58. A. Lioublinskaia, Lettres et mémoires adressés au chancelier P. Séguier, 1633-1649 1966 Lettre de Champigny, Aix, oktobar 1647, str. 321-322. F. de Sousa Coutinho, op. cit., II, str. 313. Lettre au marquis de Niza, 17. februar 1648 ~LI K. Glamann, op. cit., str. 120. ' 218/Ш „ str. 131.

204

Amsterdam

■ И и i , «

F aktorija Z apadnoindijske kom panije u Bengalu. Slika iz 1665 (Rijkm uzeum , A m sterdam )

počinju teška vremena. Ali sve do tada, mreža nizozemske trgovine u Aziji, koju opsežno opisuje Danijel Brams219 (1687, upravo u vreme kada, ironijom sudbine, mehanizam počinje da se kvari), predstavljala je dosledan sistem, zasnovan kao i onaj nizozemski u Evropi, na dobrim pomorskim vezama, kreditima i avansnim plaćanjima iz matične zemlje, kao i na težnji za uspostavljanjem monopola. Osim što je imao povlasticu pristupa Japanu, jedini delotvorni i trajni mo nopol u rukama Holanđana bio je onaj na fine začine - macis, muskatni oraščić, karanfilić i cimet. A rešenje je uvek bilo isto: proizvodnja je ograničavana na neku usku ostrvsku teritoriju, strogo je nadzirana, kao i prodaja, dok je gajenje iste biljke sprečavano na drugim mestima. Ambojna je tako postala ostrvo karanfilića, ostrva Banda pripala su muskatnom oraščiću i macisu, a Cejlon cimetu. Ve zivanje za samo jednu kulturu učinilo je ta ostrva zavisnim od uvoza hrane i tek 219 A. N„ Marine, B7, 463, f° 253, izveštaj 1687.

205

Amsterdam

stila. Karanfilići koji su rasli po drugim Molučkim ostrvima sistematski su uništa vani, a ako je to bilo nužno i uz plaćanje nadoknade lokalnom vladaru. Makasar na Celebesu je bio silom zauzet 1669, jer bi, d a je bio ostavljen slobodan, mogao da posluži kao baza za slobodnu trgovinu začinima. Kočin, u Indiji, bio je takođe zauzet „iako je njegovo držanje Kompaniju koštalo više nego što joj je dono silo”.220 Bio je to, naime, način da se onemogući konkurencija cimeta slabijeg kvaliteta, ali znatno jeftinijeg. Čak i na Cejlonu, ostrvu suviše velikom za nadzor, a koje je držano uz pomoć skupih garnizona, cimet sme da se gaji samo na malim površinama, da bi se ograničila ponuda. Kompanija je samo silom i strogim nad gledanjem održavala svoje monopole, ali moramo da kažemo, veoma uspešno, jer je za sve vreme njenog postojanja, dobit od finih začina bila veoma visoka.221 Ne ki Francuz je 1697. godine čak napisao da nijedan ljubavnik nije tako ljubo moran na svoju draganu, kao što su Holanđani na svoju trgovinu začinama”. A kada je o ostalim stvarima reč, nadmoć Holanđana se može objasniti uzornom disciplinom njenih agenata, a i radom na dugi rok. Istoričaru, čak i ako je zapanjen surovostima do kojih dolazi, može izgledati zabavan tako proračunat, neobičan i ponekad groteskan splet kupovanja, tovarenja, prodaje i razmene. Fini začini se ne prodaju dobro samo u Nizozemskoj; Indija ih troši dva puta više od Evrope,223 a na Dalekom istoku su cenjeno platežno sredstvo, ključ za mnoga tržišta, onako kao što su u Evropi pšenica i drvo za jarbole sa Baltika. A bilo je još platežnih sredstava, pod uslovom da su se ispitali tržišta i robe. Holanđani kupuju velike količine indijskog tekstila svih kvaliteta, u Suratu, na Koromandelskoj obali, u Bengalu. Na Sumatri ga menjaju za biber (što nudi priliku da se uz malo političke spretnosti sklope dobri ugovori), kao i za zlato i kamfor. U Sijamu pro daju koromandelsko platno bez veće zarade (jer tu ima previše konkurenata), ali i začine, biber, korale; odatle odnose kalaj, za koji imaju povlasticu da ga proiz vode, a koji će preprodavati i u Evropi, a i velike količine jelenje kože (izuzetno cenjene u Japanu), slonove (tražene u Bengalu), i prilično zlata.2“4 Kontoar na Ti moru radi sa gubicima, ali sandalovo drvo koje se tu nabavlja, odlično se prodaje u Kini i u Bengalu.225 A što se tiče Bengala, u koji su Holanđani došli kasno, ali su ga znatno iskorišćavali, on je davao svilu, pirinač i mnogo šalitre, koja je izvr stan teret na povratku brodova u Evropu, slično kao i bakar iz Japana i šećer ra znog porekla.226 Kraljevstvo Pegu takođe ima svoja bogatstva - laka, zlata, sre bra, dragog kamenja - a i tržište začina, bibera, sandalovog drveta, pamučnog platna iz Golkonde i Bengala. Spisak je dugačak, jer su za Holanđane sve prilike dobre. Zar nije neobično to da se pšenica gajena u Kejpu, u južnoj Africi, prevozi u Amsterdam? Ili da je Amsterdam postao tržište za školjke kauri sa Cejlona i iz Bengala, a koje u Ev220

Ibid.

222 A. N.. Marine, B ', 463, f° 177-178. 223 Ibid., f° 161 i dalje. 224 Ibid. ™ L . Dermigny, op. cit., I, str. 281. 226 A. N„ Marine, B7, 463, f° 158-160.

206

Amsterdam

ropi nalaze svoje kupce, među njima i Engleze koji ih koriste za trgovinu s Crnom Afrikom i kupovanje robova za Ameriku? Ili da je šećer iz Kine, Bengala, nekad Šijama, a posle 1637. i s Jave, u Amsterdamu čas prihvatan, čas odbijan, već prema tome da li mu je cena u Evropi bila konkurentna ceni šećera iz Brazila ili s Antila? Kad bi se zatvaralo tržište u matičnoj zemlji, šećer iz skladišta u Bataviji bio bi nuđen u Persiji, Suratu ili Japanu.227 Sve to pokazuje kako je Holandija u svom zlatnom razdoblju već živela prema merama sveta, uključena u proces stalnog deljenja i iskorišćavanja tog sveta.

USPEH U AZIJI, NEUSPEH U AMERICI Stalni problem za Istočnoindijsku kompaniju je kako da iz trgovačkih po slova u Aziji odabere količinu robe potrebnu Evropi, ili tačnije, robe koje bi Ev ropa mogla da troši. To je stalni problem, jer Istočnoindijsk kompanija radi kao dvotaktni motor: Batavija-Amsterdam, Amsterdam-Batavija. Prelazak iz jedne ekonomije-sveta (Azija) u drugu (Evropa) i sam je težak, što potvrđuju i teorija i praksa; štaviše, dve oblasti stalno deluju jedna na drugu, kao dva tasa vage: dovo ljno je opteretiti jedan i ravnoteža je trajno poremećena. Kako je Evropa osvajala Aziju rasle su i cene bibera i začina, dugo merila trgovačkih odnosa između dva kontinenta. Pirar de Laval 1610. piše da „ono što je ranije Portugalce koštalo samo jedan su, košta sada [Holanđane] četiri ili pet puta više”228 (Nasuprot tome, prodajne cene padaju spontano u Evropi od kada postoji priliv egzotične robe). Dakle, prošla je ona divna 1599. godina kada se u Bandi plaćalo 45 osmica za jednu „šipku” (525 holandskih funti težine) karanfilića i šest osmica za „šipku” muskatnog oraščića. Više nikada neće biti takvih cena.229 R azdoblje borbi i uspeha U Aziji, monopol na začine, stroga kontrola cena, nadzor nad količinama koje se šalju na tržište (viškovi se po potrebi i uništavaju),230 dugo su Holanđanima obezbeđivali prednost nad evropskim takmacima. Ali u Evropi se konku rencija pojačava stvaranjem suparničkih indijskih kompanija (a njih je gotovo sve subvencionisao holandski kapital koji se tako borio protiv monopola Istočnoindijske kompanije). Takođe i pojava na tržištu proizvoda sličnih onima s Dalekog is toka, ali iz drugih izvora: šećera, bakra, indiga, pamuka, svile. Dakle, holandska pobeda nije unapred osigurana. Kao što neki holandski putnik231 objašnjava 1632: „Ne bi valjalo da se obmanjujemo; i kada bismo uspeli da istisnemo Portugalce 227 Ibid. 228 François Pyrard de Laval, Seconde Partie du voyage... depuis l ’arrivée à Goa jusques à son retour en France, 1615, II, str. 353, 229 Abbé Prévost, op. cit., VIII, str. 126-129. 230 Ili bacajući ,,u more višak bibera” (Ernst Ludwig Carl, Traité de la richesse des princes et de leurs Etats et des moyens simples et naturels pour y parvenir, 1722-1723, str. 236). 231 C. Renneville, op. cit., V, str. 124.

207

Amsterdam

[koji su još uvek gospodari Goe, Malake, Makaoa, sve ključnih mesta], [holandska] Kompanija svojim sredstvima ne bi mogla da pokrije ni šesti deo te trgovine. Štaviše, kada bi se potrebna sredstva i mogla iznaći, našli bismo se u neprilici da ne možemo da potrošimo svu robu iz tih izvora, a ni da je se drugačije oslobo dimo”. Pored toga, monopolistička politika prinude i nadzora veoma je skupa. Na Cejlonu, gde je zadatak prilično težak, i gde zbog brdovitosti ostrva pod vlašću kralja Kandija, „koga nisu nikad pokorili ni Portugalci ni Holanđani”, održavanje garnizona i utvrdenjâ odnosi „svu zaradu od prodaje cimeta” koji se prikuplja na ostrvu.232 Uz to su se i seljaci jednog dana pobunili protiv Kompanije zbog bednih nadnica. Na ostrvima Banda, gde su Holanđani do monopola stigli silom, ra tom, slanjem domorodaca kao robova na Javu, Istočnoindijska kompanija je is prva imala prilične gubitke.233 Proizvodnja je opala i morala je biti reorganizovana na novim osnovama: 1636. domorodačko stanovništvo brojalo je samo 560 budi u odnosu na 539 Nizozemaca i 834 slobodna stranca. Zato se moralo ,,uvesti” 1 912 robova iz Bengala i kraljevstva Arakana. Da bi ustanovila, učvrstila i održavala svoj monopol, Istočnoindijska kom panija je ušla u dugoročne poduhvate koji će biti okončani tek zauzimanjem Makasara (1669) i potčinjavanjem velike luke Bantama (1682). Kompanija se stalno bori protiv domaćeg pomorstva i trgovine, kažnjava, deportuje i upušta se u poli cijske operacije i kolonijalne ratove. Na Javi borba protiv lokalnih država, Matarana i Bantama dobija tragične razmere. Nisu sigurni ni okolina Batavije, a ni sam obod grada.235 To nije prepreka za Holanđane, ali im svakako povećava troškove. Na Javi, plantaže šećerne trske (već u prvih trideset godina XVII veka) i kafe (od 1706 do 1711) pokazuju se kao uspešni poduhvati. 36 Gajenje trske i kafe ipak treba nadzirati, a 1740. u krvi ugušen kineski ustanak dovodi do duge krize u proizvodnji šećera; ostrvu je trebalo više od deset godina da se samo delimično oporavi.2 Povest Kompanije može se, naravno, posmatrati kao niz uspeha i propusta. U celini, bilans je u XVII veku pozitivan. A tokom dve ili tri decenije pre i posle 1696. godine - a to je granični datum koji proističe iz proračuna zasnovanog na nedovoljno jasnom knjigovodstvu Istočnoindijske kompanije - stanje ne prestaje da se pogoršava. Kristof Glaman238 smatra da tada dolazi do preokreta koji je sa svim poremetio postojeći poredak, kako na azijskoj strani tako i na tržištima u Evropi. U Evropi je presudno to što biber posle 1670. više nije glavna roba na tržištu. Kao neka nadoknada, fini začini zadržavaju svoje mesto, pa se čak srazmerno i uz232 A. N.. Marine, B7, 463, 251-252. 233 C. G. F. Simkin, op. cit., str. 197. 234 W. H. Moreland, op. cit., str. 77. 235 C. G. F. Simkin, op. cit., str. 197. 236 K. Glamann, op. cit., str. 19 i 207. 237 Ibid., str. 166. 238 Ibid., str. 265.

208

H olandski trgovac pokazuje svojoj ženi brodove Istočnoindijske kom panije u luci Batavije. D etalj slike A. K ujpa (1620-1691) (Rijkm uzeum , A m sterdam )

dižu. U isto vreme indijski tekstil, svilena i pamučna roba, bojena ili ne, dalje se probijaju na tržištu, dok se pojavljuju i nove robe: čaj, kafa, lak i kineski porcelan. Da su to jedine promene, Istočnoindijska kompanija, koja je pratila kretanja kao i ostale indijske kompanije, prilagodila bi se tome bez većih napora. Uz pro mene su, međutim, išli i potresi na starim putevima i tržištima, a slabosti su se po javile i u uhodanim poslovima Kompanije. Kao što se često događa u sličnim okolnostima, stari sistem koji teži da preživi, ometa nužno prilagođavanje. Gla vna novina u to vreme je proširenje trgovine čajem i otvaranje Kine za sve strane trgovce. Engleska Istočnoindijska kompanija se veoma brzo, već 1698, uključila u 209

.4

Amsterdam

direktnu trgovinu, to jest u plaćanje gotovinom.239 S druge strane, holandska Is točnoindijska kompanija, držala se ustaljene prakse prihvatanja kineske robe u Bataviji, koja je tu džunkama stizala da bi se za uzvrat nabavljali biber, cimet, sandalovo drvo i korali. Tako se nastavila posredna kupovina kojom je izbegavan promet gotovog novca. I najzad, trgovačka veza Bengal-Kina - kojom je čaj menjan za pamuk, srebro, a kasnije i opijum - delovala je u korist Englezâ. Bio je to težak udarac za holandsku Kompaniju jer je unutrašnji rat u Indiji uništio Koromandelsku obalu, jednu od njenih najuspešnijih oblasti. Zar Istočnoindijska kompanija suočena sa takvom konkurencijom, nije bila spremna da pruži otpor? Statistički podaci pokazuju da je tokom čitavog XVIII veka, i gotovo do poslednjeg dana svog postojanja (1798),240 Kompanija u Aziju slala sve veće količine srebra. A srebro, čak i na posve izmenjenom tržištu Da lekog istoka, i dalje je ključ za rešavanje svih problema. Međutim, iz teško razu mljivih razloga, Istočnoindijska kompanija u XVIII veku sve više nazaduje. U spon i p a d Istočnoindijske kom panije Kada počinje nazadovanje? Ako se prouče knjige Kompanije vidi se da je 1696. bila prelomna godina. M ožda ipak ne treba određivati neki poseban datum. Kristof Glaman iznosi mudar predlog da se u razmatranje uzmu poslednjih dvade set godina XVII i prvih dvadeset godina XVIII veka.24 Savremenici su ozbiljne znake pogoršanja uočili veoma kasno. Tako su 1712. u Denkerku (koji je Luj XIV nameravao, mira radi, da ustupi Engleskoj, koja je još uvek nesigurna, iako za nju sviće veliki dan), zapodenuli razgovor je dan obični čovek, izveštač nadzornika Demarea, i engleski „milord” Sen-Džon. „Kad sam mu uzvratio”, piše Francuz, „da će obnova njihove [to jest engleske] tr govine propašću Holanđana biti izvrstan lek za umirenje britanske nacije, koji će je prenuti, otvoreno mi je rekao da će Englezi za to dati sve što imaju”.“42 Dakle, oni ne misle da su to već ostvarili! A dvanaest godina kasnije, 1724, Ustaris, koji obično prosuđuje valjano, bez oklevanja piše: „Njihova Indijska kompanija [to jest holandska] izuzetno je moćna; trgovina svih ostalih indijskih kompanija go tovo je nikakva u poređenju s njom”. Iako ne rešavaju problem, te nam brojke govore o veličini preduzeća. Pri osnivanju 1602. godine, Kompanija raspolaže kapitalom od 6,5 miliona florina (podeljenom na deonice od 3 000 florina),244 to jest deset puta većem nego Eng leska kompanija, osnovana dve godine ranije, a koja je patila zbog nedostatka ka pitala.245 Po jednoj proceni iz 1699. taj početni kapital, koji kasnije nije bio ni 23<>Ibid., str. 231. I4®L. Dermigny, op. cit., III, str. 1164. Op. cit., str. 265. 242 A. N„ G7, 1697, f 117, 21. avgust 1712. G. de Uztâriz, op. cit., str. 103. 244 K. Glamann, op. cit., str. 6; J. Savary, op. cit., V, col. 1606 sg. " C. G. F.-Simkin, op. cit., str. 192.

210

Amsterdam

Nizozemski brodovi korišćeni u „zemaljskoj” trgovini na Dalekom istoku _______________________(prema F. S. Gastri)______________________ 56 (brodova) 1641 60 1651 93 1659 107 1670 88 1680 66 1700 52 1725 43 1750 30 1775 ? 1794 22. BILANS AKTIVNOSTI ISTOČNOINDIJSKE KOMPANIJE Tim nizozem skih istoričara (Brejn, Skafer, G astra) računao j e aktivnost Istočnoindijske kom panije u X V II i X V III veku. Prem a ovoj tabeli, oko 1680-1690, broj brodova Istočnoindijske kom panije koji se koriste na D alekom istoku počinje da opada, što je znak recesije u regionu. N a grafikonu, neprekidna linija pokazuje p o šiljke plem enitih m etala iz H olandije u A ziju; isprekidanim linijam a p rika za n i su p o vra ci brodova s robom koji su procenjeni na polasku u m ilionim a guldena. Izgleda da se trgovina neprestano širi. Pa ipak, odnos izm eđu dva niza podataka jo š uvek j e teško p roceniti je r se ne uzim aju u obzir ni roba koja se šalje iz H olandije, ni m etalni novac koji se ubire u „ zem aljskoj trgovini" na D alekom istoku

211

Amsterdam

isplaćen ni uvećan, odgovara količini od 64 tone zlata.246 Kada govorimo o Istočnoindijskoj kompaniji onda od samog početka govorimo o zamašnim iznosima. Nije stoga čudno sto je 1657. i 1658, a to su rekordne godine, Kompanija na Daleki istok poslala dva miliona florina u zlatu, srebru i polugama.247 Nije čudno ni što 1691. ima najmanje 100 brodova na spisku,248 a 1697, prema jednom oz biljnom francuskom dokumentu, više od 160 brodova, sa 30 do 60 topova na sva kom.“ Ako prosečnu posadu sačinjava pedesetoro ljudi,250 onda za Kompaniju radi 8 000 mornara. Tu treba pribrojati vojnike u garnizonima među kojima ima „mnogo domaćih ljudi koji nose oružje, a koje oni [holandski gospodari] isturaju u prve redove u borbama”. U ratno doba Kompanija može da uključi još 40 veli kih brodova: „U Evropi bi čak i mnogim vladarima bilo teško da tako nešto os tvare”. Dž. P. Rikard je 1772. bio zapanjen kada je utvrdio da sama „Amsterdamska komora” upošljava više od 1 200 ljudi u skladištima i brodogradilištima, „kako za gradnju brodova, tako i za njihovo opremanje”. Posebno ga je izne nadilo to da „ima pedesetoro ljudi koji čitavu godinu samo trebe začine”.252 Ra zume se, bilo bi bolje da imamo potpune brojke. Žan-Fransoa Melon,253 neko vreme sekretar Džona Loa, primećuje 1735: „Sve te velike ustanove ne zapošlja vaju ni 80 000 ljudi” - kao da ta brojka nije za to vreme izuzetna! A izgleda d a je i manja od stvarne: negde 1788, Kompanija se doslovno guši od viška zaposlenih. Oldekop, ruski konzul u Amsterdamu navodi broj od 150 000 osoba.254 Pa ipak, iz istraživanja koje još nije završeno,255 sledi d a je u XVII i XVIII veku milion ljudi plovilo brodovima Istočnoindijske kompanije, dakle 5 000 godišnje. Iako je na osnovu tih brojki teško tačno proceniti broj Holanđana u Aziji, sigurno ih je bilo više nego Portugalaca, kojih je prema nekim procenama u XVI veku bilo 10 000,256 a kojima valja pribrojati, kao i Holanđanima, mnoštvo domaćih pomoćnika i slugu. Govorilo se i o velikim dividendama. Savari ih je procenio na od 20 do 22% između 1605. i 1720.257 Ipak, to bi valjalo pomnije ispitati. Godine 1670. se u Ni zozemsku dovoze velike količine robe, a u euforiji izazvanoj pobedom nad kraljem Makasara, Kompanija počinje da „isplaćuje” i do 40%. Na Berzi deonice skaču čak „do 510%” (100 je indeks u vreme osnivanja Istočnoindijske kompa nije 1602. godine). To je veliki skok, „jer od kada sam ja ovde”, veli Pompon, „deonice nikad nisu prelazile 460”. „Ali”, nastavlja on, „ta velika dividenda i te ^ A. E., Mémoires, Hollande, 72, 243. K. Glamann, op. cit., str. 60. 8 Abbé Prévost, op. cit., IX, str. 55. 2 4 9 A. N.. Marine, B7, 463, f° 205. -:i Ratni brodovi su imali mnogo brojnije posade: jedanaest brodova koji su 1605. napustili Teksel u pratnji Matlifa imali su posade od ukupno 1 357 ljudi, tj. u prošeku 123 čoveka po brodu. Procena može biti negde između 8 000 (50 po brodu) i 16 000 (100 po brodu). C. Renneville, op cit III, str. 205. A. N„ Marine, B7, 463, f° 205. J.-P. Ricard, op. cit., str. 376. Politički ogled o trgovini, 1735, str. 51. Moskva, A. E. A., 50/6, nepotpuna referenca. Tim pod vodstvom Iva Schöffera. C. G. F. Simkin, op. cit., str. 182. J. Savary, op. cit., V, col. 1610-1612.

212

Amsterdam

nove prednosti ne znače mnogo, jer ako se uzme prošek svih cena po kojima se deonice prodaju, i dividende koje su isplaćene u trideset godina, izlazi da oni koji ih poseduju nisu na svoj novac dobijali veću kamatnu stopu od 3% ili 4% ” .258 Da bismo razumeli tu rečenicu moramo da imamo na umu da se dividenda ne računa prema kursu deonica na berzi, već prema indeksu, to jest 3 000 florina. Tako ako sam 1670. posedovao deonicu vrednu 15 300 florina, primio bih kupon vredan 40% „starog kapitala”, drugim recima 1 200 florina, što je izuzetna kamatna stopa od 7,84%. Godine 1720, dividenda naplativa po deonici kotirala se 36 000, što je opet bilo 40% , a u stvari iznosi kamatnu stopu od 3,33% .259 To znači: 1) da se Kompanija lišila prednosti proisteklih iz povećanja nje nog kapitala. Ne umemo da odgovorimo zašto je to tako bilo. Možda zato da se ne poveća previše značaj deoničara koji se po pravilu drže na rastojanju. To je jedna mogućnost; 2) da oko 1670. godine, prema cenama na berzi, ukupni deoničarski kapital iznosi 33 miliona florina. Da li je činjenica da ta masa nije nudila mnogo prostora za spekulaciju bila razlog da je u Amsterdamu mnogo investirano u en gleske deonice i njima spekulisano? 3) konačno, ako je prvobitnih 6,5 miliona flo rina donosilo prosečno 20% godišnje, deoničari su dobijali više od milion florina godišnje. Ali istoričari i posmatrači se slažu da raspodela dividendi (često plaća nih začinama ili državnim obveznicama) nije bila neki veći činilac u teškoćama kroz koje prolazi Istočnoindijska kompanija. S druge strane, milion florina ne bi bilo zanemarljivo d a je zarada Kompanije bila zaista tako skromna u šta nas neki uveravaju. To nas vodi u samo središte problema. Kolika je zapravo dobit Kompanije? Odgovor kao da nije moguće dati, ne samo zato što nisu izvedena dovoljna istraživanja, već i zato što su mnogi dokumenti izgubljeni; ne samo zato što saču vane knjige ne odgovaraju današnjoj praksi i što izostavljaju važne stavke, kako na strani aktive tako i pasive (kao što su fiksni kapital, zgrade i brodovi, roba i go tovina koja se šalje morima, deoničarski kapital, i si.),26 već prvenstveno zato što primenjeni sistem knjigovodstva ne omogućuje da se dođe do ukupnog bilansa i tačno izračuna stvarna dobit. Iz praktičnih razloga (pre svega zbog velikih udaljenosti i teškoća u menjanju novca, i si.), knjigovodstvo odražava strukturalnu pod vojenost preduzeća: postoje računi koji se odnose na Nizozemski kontoar (factory Nederland) koji svake godine sastavlja bilans knjigovodstva svih šest komora; postoje računi vlade u Bataviji koja prima računovodstvene knjige svih kontoara (faktorijen) na Dalekom istoku i potom sastavlja godišnji bilans prekomorske delatnosti. Jedina veza između dva odvojena knjigovodstva je to što dugove jedne strane eventualno plaća druga, ali ni jedna ne poznaje unutrašnje delovanje one druge, kao što ne zna ni na šta se odnose njeni viškovi ili deficiti. Johanes Hude,261 predsednik H e re n X V I I krajem XVII veka, bio je svestan toga pa je nastojao da sistem potpuno preustroji. To mu nije uspelo iz mnogih ra258 259 260 261

A. N„ A. E., B 1, 619, Hag, 25. juna 1670. J. Savary, op. cit., I, col. 25 i V, col. 1612. K. Glamann, op. cit., str. 244 i dalje. Ibid., str. 252 i dalje.

213

Amsterdam

zloga. Bilo je tu stvarnih teškoća, ali i direktorima Kompanije nije bilo stalo da pred javnost iznesu jasne račune. Od samog početka je bilo trvenja između Hee ren XVII i deoničara koji su tražili polaganje računa i smatrali da su im dividende suviše niske. Za razliku od Engleske kompanije, koja je od početka u teškoćama zbog ovakvih zahteva (kao i zbog isplata koje su iznuđivali deoničari koji nisu želeli da finansiraju vojne operacije u Aziji), Holandska kompanija uvek ima poslednju reč: njeni deoničari mogu povratiti uloženi novac jedino prodajom akcija na berzi. Da sažmemo, računi koje je predstavljala uprava Kompanije bili su udešeni i sakrivali su mnoge vidove poslovanja. Iz istraženih bilansa uviđamo, a to je zaista čudno, d a je zarada tokom XVII veka, vremena kada poslovi teku glatko, bila prilično skromna. Ja sam uvek sma trao d a je trgovina na velike udaljenosti neka vrsta supertrgovine u povesti trgo vačkih poslova. Da li sam grešio? Dokazivao sam da ta trgovina omogućuje ma lom broju povlašćenih da zgrnu veliki kapital. Ali tamo gde je dobit mala, ili je čak i nema, pitanje je da li može biti bogaćenja pojedinaca. Pozabavimo se tim pi tanjem koje ima dve strane. R azlozi kraha u X V III veku Najpotpuniji pregled dao je B. Van der Audermelen262 još 1771. godine (za neke godine je bio zasnovan na danas izgubljenim dokumentima). Između 1612. i 1654. ukupni profiti za 22 računate godine bili bi 9 700 000 florina, to jest skro man godišnji profit nešto ispod 441 000 florina. U tom slučaju Kompanija bi os tvarila zaradu tri puta manju nego deoničari. Ipak, pitanje je da li je nešto tako moguće. Od 1654. do 1674. godine ukupni profit iznosi 11 300 000, što za godinu daje prošek od 538 000 florina. Od 1674. do 1696. ukupni profit iznosi 19 000 000, a godišnji u prošeku 826 000 florina. Od 1696. počinje nazadovanje; negde 1724. dostiže se nulta tačka. Od tada se Kompanija neprekidno zadužuje. Pozajmljuje novac čak i za isplate deoničarima - što najavljuje stečaj. U leto 1788. stanje je za ista katastrofalno: „Istočnoindijska kompanija navodno vuče 15 miliona u držav nim menicama, naplativih za četiri ili pet godina. To joj daje mogućnosti da pre živi. U stvari, njen dug koji već iznosi 90 miliona florina popeće se na 105”.263 Kako je Istočnoindijska kompanija dospela u takvu finansijsku katastrofu? Jedino prihvatljivo obašnjenje daje nam Kristof Glaman264 (iako je naravno teško poverovati da postoji samo jedno): „unutrašnja” trgovina na Dalekom is toku je opala, ili je došlo do smanjivanja zarada od nje. Izvesno je da Batavija stalno pada u dugove, a Heeren XVII pokrivaju neko vreme gubitke velikim zara dama koje ostvaruje/actory Nederland (kojoj donekle pomaže rast cena). Na taj način dopuštaju da se gomilaju njihovi vlastiti dugovi. Ali kako objasniti opa danje inlandse handelet! Budući da u drugoj polovini XVIII veka sve ekonomije napreduju, razlog se ne može tražiti u konjunkturi. Glaman smatra da je razlog 2 6 2 Ibid., str. 248. oJt Moskva, A. E. A., 50/6, 539, 57, Amsterdam, 25. juli - 5. avgust 1788. Op. cit., str. 249.

214

Amsterdam

|јјјјрј§јШј§?

O vako Kinezi prikazuju H olanđane: porcelanske fig u re koje pripadaju Indijskoj kom paniji, razdoblje Kang-H i, bivša zbirka E spiritu Santo , Lisabon (foto C onnaissance des A rts)

215

Amsterdam

konkurencija drugih kompanija, prvenstveno engleske,265 uz šta ide i preokret u trgovini i načinu prodaje, koji holandski agenti u Bataviji nisu razumeli kako valja. Heeren XVII se uzalud trude da ih ubede u prednosti direktnog trgovanja s Kinom, tj. zaobilazeći Indoneziju. Engleska konkurencija tu sigurno izlazi kao pobednik.266 1 Slabljenje je posledica i pronevera novca agenata Istočnoindijske kompa nije. Za razliku od engleske, holandska Istočnoindijska kompanija nije dopuštala svojim agentima da se za vlastiti račun bave unutrašnjom trgovinom na Dalekom istoku (inlandse handel). Zato korupcija u Istočnoindijskoj kompaniji, koje je i ra nije bilo, poprima velike razmere. Da li je moguće da je Kompanija u početku imala besprekorne službenike? Opat Renal,267 u svom čuvenom spisu Filozofska i politička istorija ustanova i trgovine Evropljana u dve Indije (1770), tvrdi da pre 1650. agenti Kompanije nisu gomilali bogatstva prevarama, kao i da su Holan đani tih prvih decenija bili izuzetno skromni i časni. Da li je to zaista bilo tako? Već 1640, Z. B. Tavernije iznosi neke sumnje. Znamo i za slučaj Pitera Nejsa, gu vernera Fort Zelandije na Formozi 1624. Ovaj koliko glup toliko i potkupljiv čovek je otvoreno rekao da nije došao u Aziju da jede seno.“68 Kako bilo da bilo, u drugoj polovini XVII veka raskoš i korupcija cvetaju, o čemu svedoče i zvanični dokumenti (1653, 1664).269 Danijel Brams u svom izveštaju iz 1687. ukazuje na to u prikrivenom obliku. On govori o službenicima Kompanije „koji nisu baš po šteni”, ili kad se trudi da bude uzdržaniji, o konkurenciji „drugih trgovaca”, o ne mogućnosti da se „privatnici spreče da nanose štetu Kompaniji”, zbog velikog broja utočišta na obalama Indonezije. Pominje i „velike zarade... koje te ljude na vode na nečasna dela”.270 Došlo je, dakle, do ekonomske promene, čiji se uzrok ne zna, ali i do pro mene kolonijalnog društva udaljenog hiljade milja od Holandije. Verovatno je došlo do sukoba interesa između tog društva i amsterdamske oligarhije. S jedne strane su mirni i nadmeni rentijeri, ubeđeni da svako mora da ih poštuje; s druge strane je kolonijalna sredina nižeg društvenog statusa, agenti koji su se izdigli da bi stvorili heterogeno i kosmopolitsko društvo. Amsterdam i Batavija ne samo da su dva ekonomski suprotna pola, već su i dva društvena pola imperijalnog ustro jstva Ujedinjenih Pokrajina. Između njih nastaje veliki jaz, kao što kaže Đ. Papanjo u svom sjajnom prikazu.271 Neposlušnost, krijumčarenje, nekakvo stanje polunezavisnosti i nered postaju pravilo u Indoneziji gde holandske „kolonije” žele da žive u visokom stilu. Upadljiva raskoš gospodstvenih četvrti u Bataviji, česta u XVII veku, godinama postaje sve izraženija. Novac, alkohol, žene, ogro man broj slugu i robova: Batavija po atmosferi počinje da nalikuje čudnoj, opoIbid., str. 265. Ibid., str. 229-231. ^ Op. cit., I, str. 465. iao C B°xer- The Dutch Seaborne, str. 52; Les Six Voyages..., 1681, П, str. 420. W. H. Mobeland. op. cit., str. 315. A. N„ Marine, B7, 463, f 245 i 257-2580. “ Giuseppe Papagno, „Struttura e istituzioni nell’ espansione coloniale: Portogallo e Olanda”, u: Dali Età preindustriale all’età del capitalisme, G. L. Basini, 1977, str. 89. 26 5

216

Amsterdam

N a ostrvu D ešim a, za vreme prisilnog zadržavanja u luci, H olanđani se zabavljaju s ja p anskim gejšam a. N a stolu j e m noštvo flaša. D ekor je japanski, p o d j e prekriven asuram a, ali su stolovi i stolice sa Zapada. Tokio, Gijucu D aigaku (foto T. Cino, Tokio)

jnoj i morbidnoj Goi.272 Nema sumnje da se baš u Bataviji jedan deo deficita Kompanije tiho pretvara u privatna bogatstva. Ali zar isto tako nije i kod kuće, u strogom i krutom društvu Holandije u zlatnom veku? Važno je otkriti ko kupuje pošiljke koje dolaze s Dalekog istoka i pod kojim uslovima. Kompanija prodaje robu ili na ugovor, ili na aukcijama u skladištima, uvek u zamašnim količinama i uglavnom sindikatu veletrgovaca.273 H e e r e n X V I I nisu lično među kupcima, ali oni većinom pripadaju njihovom društ venom ili čak porodičnom krugu. Uprkos protestima deoničara, zabrana kupovine ne važi za upravnike raznih komora ( b e w in d h e b b e r s ), tesno povezane s patricij a tom trgovačkih gradova. Nije čudno da su u tim okolnostima ugovori često praćeni obećanjima o skupnoj prodaji robe od strane Kompanije na rok od jedne do dve godine (što znači da je grupa kupaca sigurna u vlast nad tržištem) ili obećanjima da će se u Indijama izdati narudžbine za određenu robu. Ako Kompa nija izloži na prodaju neki proizvod koji veliki amsterdamski trgovac ima u veli272

Francesco Carletti, Ragionamenti del mio viaggio in torno al mondo, 1958, str. 213 i dalje. K. Glamann, op. cit., str. 33 i dalje.

217

Amsterdam

kim zalihama, za divno čudo neće se javiti ni jedan kupac, pa će na kraju upravo isti veletrgovac kupiti tu robu, pod uslovima koje sam odredi. Dosta govori činje nica da se ista imena stalno javljaju među partnerima u transakcijama Kompanije. Heeren XVII, koji se nadobudno ponašaju prema deoničarima, pod vlašću su veli kih kapitalističkih trgovaca, i to od početka unosnog trgovanja. Violet Barbur i Kristof Glaman navode za to mnoštvo primera. Činjenica da ti trgovci - na primer izuzetno bogati trgovac i bewindhebber Kornelis Biker274 - u XVII veku kupuju biber, začine, pamučno platno, svilu i uz to trguju u Rusiji, Švedskoj, Španiji i na Levantu (dokaz da nisu specijalisti); a potom da se u narednom veku specijalizuju (dokaz za modernizaciju trgovačkog života), ne menja bitno problem. Naime, Is točnoindijska kompanija je mašina koja se zaustavlja tamo gde počinju zarade tr govačkih monopola. Savremenici su bili svesni tog mehanizma prisvajanja na vrhu. Godine 1629, buneći se protiv ugovora koji su potpisani i protiv prisustva bewindhebbera u sin dikatu kupaca, zelandska Komora odbija da isporuči prodatu robu uskladištenu u Midelbarhu, a zelandski zastupnici otvoreno pred državnom Staleškom skupšti nom izjavljuju da takva politika ne vodi računa o interesima deoničara i Kompa nije.“7 Protest ipak nije imao nikakvog učinka. Time se potvrđuju i moji stavovi o „kapitalističkim” obeležjima trgovine na velike udaljenosti. Ako bi se napravio opsežan popis imena tih velikih kupaca, imali bismo spisak pravih gospodara holandske ekonomije, onih koji su opstali i dugo delovali. To su u isto vreme i pravi gospodari Ujedinjenih Pokrajina,276 tvorci odluka te države i njenih uspeha. Bila bi to zanimljiva tema za istraživanje, iako unapred znamo kakvi bi bili rezultati. N euspeh u N ovom svetu: granice holandskog uspeha Neuspesi Holanđana u Novom svetu i sami pružaju objašnjenje. Ranije sam smatrao d a je Amerika, koju je trebalo izgraditi da bi se počela iskorišćavati, bila oblast kolonizacije velikih mnogoljudnih država, bogatih hranom i raznom ro bom: Spanije, Francuske, Engleske. Smatrao sam i da bi Holandiji, parazitskoj biljci, teško bilo da uspeva na američkom tlu. Pa ipak, mase ljudi koje su slate iz Ujedinjenih Pokrajina na Daleki istok, kao i uspeh Portugalaca u Brazilu, opo vrgavaju tu naoko prirodnu pretpostavku. Holandija je mogla da u Americi gradi svoje carstvo da je to zaista želela, pod dodatnim uslovom da smanji broj svojih iseljenika na Istok. Možda je taj uslov bio neostvarljiv i da joj je pouka bio neuspešan pokušaj u Brazilu. Bio je to zakasneli poduhvat. Holanđani su, kao i Englezi u doba Elizabete I, više voleli da žive od pljačkanja nego da podnose troškove stabilnog naselja vanja u pustim ili neprijateljskim zemljama. Već 1604. stekli su veoma loš glas u 2 7 4 Ibid., str. 34. Kornelis Biker je 1622. godine bio bewindhebber u Zapadnoindijskoj kom paniji, a njegov brat u Istočnoindijskoj. Ibid., str. 35-36. ^ 7 6 W. H. Moreland, op. cit., str. 61.

218

Amsterdam

Brazilu, jer su te godine opljačkali luku Baiju.277 Deset godina ranije (1595), ba vili su se piraterijom blizu obala Crne Afrike,278 koja je ekonomski bila povezana s plantažama u Americi. Takvi napadi, oni za koje znamo, kao i oni za koje ne znamo, poslužili su kao prvi dodir, nešto što je podstaklo njihove apetite. Stanje se menja 1621. Dvanaestogodišnje primirje, potpisano sa Španijom 1609, nije obnovljeno. Rat opet izbija, a 9. juna 1621, novoosnovana Zapadnoindijska kompanija dobija koncesiju. Nova Kompanija ima zadatak da prodre u Latinsku Ameriku, koju od 1580. sačinjavaju španski i portugalski posedi. Osetljivo područje je 1621. bila portugalska Amerika i razumljivo je da će Holanđani napasti upravo na tom mestu. Godine 1624. zauzimaju brazilsku prestonicu San Salvador, izgrađenu na obali zaliva Svih Svetih, iza koje se prostire talasasta rav nica Rekonkavo prepuna e n g e n h o s a . U pljački grada pobednici su se domogli og romnih količina zlatnog i srebrnog novca. Ali 28. marta 1625. iznenadila ih je španska flota od 70 brodova, koja je za mesec dana povratila grad.280 Do novih nevolja dolazi pet godina kasnije, na severoistoku, oblasti bogatoj šećernom trskom, gde su Holanđani zauzeli dva grada koji su bili protivnici, ali svakako neophodni jedan drugome: Resife, trgovački grad na obali okeana, i Olindu, na uzvišenju, grad gospodara e n g e n h o s a , to jest vlasnika plantaža. Vesti su se pronele svetom. U Đenovi se pričalo da se pobednik bez borbe domogao „jednog miliona u zlatu”.281 To verovatno nije tačno, jer su Portugalci bili spalili „sav šećer i bojadisarsko drvo u skladištima”.282 Holanđani 1635. godine zauzi maju Paraibu na severu i tako stiču „60 milja brazilske obale, i to one najbolje i najbliže Evropi”.283. Ali zauzeta oblast je i dalje prilično mala. U unutrašnjosti, pobednici nisu dotakli portugalski Brazil, koji je zadržao slobodu manevrisanja, gospodare plantaža, mlinove za šećer, crne robove. Osim toga, bila je to oblast koja je mogla da dobije pomoć iz Baije i njenog zaleđa posle oslobođenja 1625. Najgore po Holanđane je bilo to da nisu mogli da se domognu brazilskog šećera, jer njihovi ogromni brodovi nisu mogli da pristaju u plitkim uvalama na obali gde su mali portugalski brodovi lako uplovljavali, iako im se, naravno, dešavalo da ih na pučini ili nedaleko od evropskih obala presretnu i zarobe. Holandsko zauzi manje oblasti plantaža šećera na severoistoku imalo je neobičnu posledicu da je prekinulo dopremu u Amsterdam brazilskog šećera koga je do tada bilo u izo bilju; a tako mu je, naravno, i cena porasla.2 Rat, o kojem smo već govorili,285 značio je da je Brazil pod okupacijom Holanđana bio u stalnoj opsadi. U julu ili septembru 1633, dvojica engleskih fra tara kapucina na putovanju za Englesku čekaju u Lisabonu na prevoz; sreću škot Grande Enciclopedia portuguesa brasileira, III, članak „Ba'fa”. R. Hennig, op. cit., str. 8 ; Victor von Klarwill, The Fugger News Letters, 1924-1926,1, str. " ‘ 2 7 9 U smislu datog ustupka. 2 8 0 A. N„ K 1349, 132, f° 107 v°. 2 8 1 A. d. S. Florence, Correspondance de Gênes, V, 32. 2 8 2 J. Accarias de Sérionne, Richesse de la Hollande, str. 137-138. 2 8 3 J. Cuvelier, L. Jadin, op. cit., str. 501-502. 2 8 4 K. Glamann, op. cit., str. 155. 2 8 5 Pogledati, str. 45-46. 277

278

248.

Amsterdam

skog vojnika koji se vraćao iz holandske službe u Brazilu. Ispričao im je da „... mesecima nije video ništa nalik na meso, a na kraju nije bilo ni pitke vode osim one koja je dovožena iz Holandije”.286 Iako je sigurno malo preterivao, Holanđani su bili u stvarnim teškoćama. Grešili su, naime, želeći da stvore trgovačku su perstrukturu, a da nisu ovladali proizvodnjom, da nisu izvršili kolonizaciju terito rije, kako se to danas kaže. Dvadeset trećeg januara 1637.287 dogodio se dramski obrt: Moriš Nasavski, pošto je postavljen za generalnog guvernera holandskog Brazila, stiže u Resife. Ovaj bez sumnje veliki čovek, oduševio se tom zemljom, zanimao se za njenu faunu i floru i pokušao da postavi temelje koloniji koja bi bila u stanju da živi. Nije slučajno što je prva godina njegove vladavine (1637) obeležena osvajanjem (ranije više puta pokušavanim bez uspeha) tvrđave Sao Žorže de Mina, koju su Portugalci podigli na obali Gvineje još 1482. Naredne godine je na red došlo por tugalsko ostrvo Sao Paulo de Loanda, nedaleko od obale Angole, a zatim ostrvo šećera Sao Tome u Gvinejskom zalivu, važna tranzitna stanica za slanje robova u Novi svet. To je nešto što se može razumeti: održavanje holandskog Brazila je bilo nemoguće bez crnih robova, a oni se od sada dovoze u velikom broju. Ali ta da su se Portugalci pobunili protiv španske prevlasti, koje su se i oslobodili (1. decembra 1640). Mir je doveden u pitanje, pa je 1641. potpisano desetogodišnje primirje između Portugalije i Ujedinjenih Pokrajina.288 Iako se ono neće poštovati na Dalekom istoku, u Americi se stanje smiruje, a Zapadnoindijska kompanija je zadovoljna okončanjem veoma skupog rata. Mo riš Nasavski nije tako mislio, upotrebio je oslobođene snage protiv Španaca i poslao pet brodova na Pacifik, gde su izazvali strašnu pometnju na obalama Čilea i Perua, ali su se, pošto nisu dobili pojačanje, morali vratiti u Brazil. Došli su up ravo u vreme kada se princ Nasavski spremao da tu zemlju napusti jer je bio opozvan - verovatno na zahtev trgovaca. Holanđani su ubeđeni da sada mogu da iskorišćavaju Brazil kako hoće. Naslednici princa Nasavskog, „odlični trgovci, ali veoma loši političari”, gledaju samo kako da se obogate, da unaprede poslove; Portugalcima čak prodaju barut i oružje „jer ovi izvrsno plaćaju”. Rat, do iscrpljivanja protivnika, nastavio se u pri gušenom obliku. Oslanjao se na pustu pozadinu, na s
220

Amsterdam

ljno da se plati naše naoružanje koje košta oko tri i po miliona”.290 Rat je, dakle, dospeo na mrtvu tačku, a mir se postepeno sam vratio. Zaključen je 16. avgusta 1661, uz posredovanje Čarlsa II, novog kralja Engleske, koji se upravo oženio portugalskom infantkinjom. Brazil je ostao pod vlašću Portugalaca, koji su spora zum morali da plate otvaranjem svojih kolonija u Americi za holandske brodove, spuštanjem cene soli iz Setubala i priznanjem gubitaka na Dalekom istoku. Ratni dug su kasnije morali da isplate višegodišnjim isporukama soli.292 U Holandiji je kao krivac za neuspeh označena uprava Zapadnoindijske kompanije. Od tada postoje dve indijske kompanije, jedna dobra, druga loša. „Роmozi Bože”, piše Piter de la Kur 1662, „da Istočnoindijska kompanija [ona dobra] izvuče pouke iz svega toga pre no što bude prekasno.”293 Iako ju je 1667. spasla država, nesrećna Zapadnoindijska kompanija se nikada nije sasvim oporavila. Za dovoljila se trgovanjem između obale Gvineje i holandskih poseda Surinama i Kurasaoa. Kurasao je bio zauzet 1634. a Surinam su Holanđanima prepustili En glezi 1667. mirom u Bredi;294 to je bila slaba nadoknada za napuštanje Novog Amsterdama, koji će uskoro postati Njujork. Kurasao je ostao živo središte za preprodaju crnih robova i unosne krijumčarske poslove sa španskom Amerikom, dok će Surinam sa svojim plantažama šećerne trske Holandiji donositi lepe pri hode, ali i velike brige. Sa ta dva uporišta, Zapadnoindijska kompanija je nekako preživljavala. Ona, koja je nameravala da osvoji Azorska ostrva,2 5 a nekada držala i znatan deo Brazila, sada je morala, da bi se isplatile odštete, da dopušta privatnim prevoznicima da deluju na njenom području. Da li krivicu snosi samo uprava Kompanije? Da li treba okriviti Zeland koji joj je davao finansijsku potporu, isto kao Holandija Istočnoindijskoj kompaniji? Ili su krive i prevelike i prekasno ispoljene ambicije? Zar nije bilo pogrešno mi sliti da će Novi svet moći da bude osvojen kao ostrva na Dalekom istoku - Ambojna, Banda i Java - a da će stanovništvo, kao i njihovo, moći da bude nekažnjeno zlostavljano. Holandija se sukobila s Evropom: Engleska je pomogla Portugal cima da se odupru, a Španija se u Americi pokazala mnogo čvršća nego što je to izgledalo. Godine 1699. neki Francuz je zlobno primetio da su vođe Ujedinjenih Pokrajina „videli koliko je Špance muka stajalo uspostavljanje trgovine i moći u nepoznatim zemljama, pa su odlučili da sami preduzimaju što manje sličnih po duhvata”.296 (Drugim recima, oni traže zemlje koje je moguće iskorišćavati a ne naseljavati i razvijati.) Možda odgovor glasi (čime se vraćamo na naš početni stav) da mala zemlja Holandija nije bila sposobna da proguta Indijski okean, bra zilske prašume i zamašan deo Afrike. Journal du voyage de deux jeunes Hollandais, str. 377. A. N., Marine, B7, 463, t° 216-217. 2 9 2 B. N., Ms. Portugais, 26, f° 216 et 216 v°, Lisabon, 8 . oktobar 1668. 2 9 3 P. de La Court, op. cit., str. 52. 2 9 4 J. Du Mont, op. cit., I, str. 15. 2 9 5 Simancas, Estado Flandes, 2043. 2 9 6 A. N., K 1349, 132, f° 34 v°.

290 291

221

Amsterdam

DOMINACIJA U SVETU I KAPITALIZAM Iskustvo Amsterdama začelo svedoči o prilično jednoličnim oblicima domi nacije koju vrši gradsko središte s imperijalnim težnjama. Na tome se više ne mo ramo zadržavati. Pruža se i mogućnost da se na konkretnom primeru, u kontekstu dominacije u svetu, posmatra priroda kapitalizma. Ja lično više volim konkretne primere nego apstraktne definicije - utoliko više što kapitalizam u Amsterdamu govori i o iskustvima koja prethode i o onima koja slede. A tu se moraju ispitati dva konteksta: 1) šta se događa u samom Amsterdamu? Koje se tu trgovačke me tode i prakse upražnjavaju? 2) kako je ovaj svetski centar povezan sa različitim zonama ekonomije-sveta, koje kontroliše s veće ili manje udaljenosti? Prvo pitanje je jednostavno jer Amsterdam uglavnom ne iznenađuje. Drugo pitanje je mnogo teže i traži da rekonstruišemo arhitekturu oblasti kojom Amster dam vlada - i to s visokog položaja. Ta arhitektura nije jasna jer je zaklonjena mnoštvom pojedinačnih slučajeva. ............... Tranzitna trgovina u A m sterdam u i njene p red n o sti U Amsterdamu je sve zbijeno: brodovi koji su u luci kao sardine, barže koje plove kanalima, mnoštvo trgovaca na berzi, roba koja ulazi u velika skladišta i stalno iz njih izlazi. „Čim flota stigne”, piše očevidac iz XVII veka, „odmah se posredstvom brokera na berzi sva roba kupuje, brodovi se istovaruju za četiri do pet dana i spremni su za novi polazak”.29 Iako kupce sigurno treba duže tražiti, skladišta mogu primiti svu robu, koje se potom oslobađaju. Na tržištu je ogromna količina dobara, građe, robe i svih usluga, i sve stoji na raspolaganju. Cim se izda komanda, sve se pokreće. Dakle, Amsterdam održava prevlast obiljem uvek spre mne robe i velikom količinom novca u opticaju. Pripadajući određenoj klasi, ho landski trgovci i političari moraju da budu svesni, na osnovu vlastite prakse, koli kom moći raspolažu. Aduti u rukama dopuštaju im da igraju sve igre, zakonite i nezakonite. ~ _”0 d kada bolje poznajem Amsterdam”, piše neki savremenik (1699), ,,upoređujem ga sa sajmom na koji mnogo trgovaca donose robu koja će sigurno naći kupca; kao što na običnim sajmovima trgovci ne troše robu koju prodaju, tako i Holanđani, koji sabiru robu iz čitave Evrope, zadržavaju za sebe samo ono najneophodnije za život, dok drugim narodima prodaju ono što smatraju suvišnim, a što je obično i najskuplje”.298 ' Poređenje sa sajmom je dosta izanđalo, ali se ipak navode glavne delatnosti Amsterdama: skupljanje, skladištenje, prodavanje, preprodavanje robe iz čitavog sveta. To je politika koju je ranije sprovodila Venecija; a i Antverpen je, 1567, po recima Ludovika Gvičardinija, bio „stalni sajam”.299 Ti kapaciteti za skladištenje izgledaju po merilima onog vremena preterani, pa i štetni jer roba često putuje 297

Archives de Malte, 6405, početak XVIII veka. ~®A. N.. K 1349, 132, f 135. ” L. Guicciardini, op. cit., str. 108.

222

Amsterdam

Roterdam, banka i dizalica za istovar robe 1700. godine. G ravira P. Shenk (A tlas van Stolk)

previše. Godine 1721, Čarls King300 u The British Merchantu izražava čuđenje što engleska roba namenjena Francuskoj treba da se ukrcava na holandske bro dove, iskrcava u Amsterdamu i odatle upućuje Mozelom ili Rajnom.301 Na tu će robu morati da se u Holandiji plati ulazna i izlazna carina, zatim prevoznina na Mozelu ili Rajni, i konačno carina na francuskoj granici. „Zar roba ne bi bila jefti nija u Šampanji ili u Mecu, kao i u drugim francuskim oblastima uz Rajnu ili Mezu, kada bismo je iskrcali u Ruanu i platili samo gradske takse”? Naravno, King, pravi Englez, vara se što misli da se u Francuskoj carina plaća samo jednom, pri ulasku u zemlju.302 Pa ipak, izvesno je da prolazak kroz Amsterdam produžuje i komplikuje putovanje. Kada Amsterdam u XVIII veku izgubi sposob nost privlačenja robe i njenog skretanja s kraćeg puta, direktno slanje robe postaje pravilo. C. Wilson, Anglo-Dutch commerce..., str. 20. 1748,1, str. 339-340. 302 Ibid.

300 301

223

Amsterdam

1786: HOLANĐANI SU JOŠ UVEK PREVOZNICI ROBE ZA OSTALI DEO EVROPE Statistika fran cu sko g konzula u A m sterdam u 1786. godine za 1 504 broda koji su p ristali u luku tog grada. B ez obzira na to što j e reč o kasnijem razdoblju, gotovo svi brodovi su holandski.

Koji dolazi iz Pruske Rusije Švedske Danske Severne Nemačke Norveške Italije Portugalije Španije Levanta Berbetske obale Francuske Američkih kolonija izuzev SAD

Broj brodova

Od kojih su holandski

591 203 55 23 17 80 23 30 74 14 12 273

581 203 35 15 13 80 23 30 72 14 12 273

109

109

Prem a: Brugm ans, G eschiedenis von A m sterdam , IV, str. 2 6 0 -2 6 1

Ali to još nije tako u 1669. godini, kada razmenjuju mišljenja Arno Pom pon, Jan de Vit i od njega mnogo jasniji Van Beningen. 0 Nemoguće je, kaže po tonji Pomponu, da nastavimo da kupujemo francusku robu, ako Francuska ne do zvoljava ulazak naših proizvoda. Jer holandskog potrošača navesti da zaboravi ukus francuskog vina - koje je uveliko zamenilo pivo - veoma je lako: dovoljno je povećati porez na potrošnju (što je drastično sredstvo za smanjenje potrošnje). Ali, dodaje Van Beningen, ako Holanđani odluče „da uspostave trezvenost i ukinu raskoš” zabranjujući uvoz skupe francuske svile, oni će nastaviti da u strane države prosleđuju „iste stvari koje žele da uklone iz svoje zemlje”. Dakle, vinu, žestokim pićima, luksuznim francuskim tkaninama biće dopušten ulazak na nizo zemsko tržište pod uslovom da se mogu izvoziti: domaća prodaja će se obustaviti, ali će se stovarišnoj i tranzitnoj trgovini dati puna sloboda. A skladišta tranzitne robe jesu osnova holandske trgovačke strategije. U Amsterdamu se 1665. ozbiljno govori o projektu koji se i ranije često pominjao: tražiti severni put do Indija. Pitanje je zašto je Istočnoindijska kompanija po kušala to da spreči. „Razlog je ”, tvrdi jedan od zainteresovanih, „što bi se u slučaju uspeha putovanje skratilo za šest meseci i Kompanija više ne bi imala vre mena da pre povratka ekspedicije rasproda robe u vrednosti od deset miliona flo303 A. N., B 1, 619, Pomponova prepiska 1669. Konrad van Beningen je bio ambasador Uje dinjenih Pokrajina kod kralja Francuske.

224

Amsterdam

rina koja se svake godine gomila u njenim skladištima”.304 Ako bi nova roba za pljusnula tržište, pale bi cene postojećih zaliha. Na kraju će se od plana odustati, ali izražene strepnje govore o određenom mentalitetu, a još i više o stepenu zrelosti ekonomije. Do gomilanja roba tada dovode sporost i neredovnost prometa. Gomila njem se rešavaju trgovački problemi koji su gotovo svi izazvani neredovnošću dolazaka i polazaka, kašnjenjem i nesigurnošću obaveštenja i naloga. Ako može gomilati robu, trgovac je sposoban da i brzo reaguje na svako otvaranje tržišta. Amsterdam upravlja cenama u Evropi (a to potvrđuju svi dokumenti), baš zbog velikih zaliha robe, koje skladišta u gradu mogu u svakom trenutku da zadrže ili oslobode. R oba i kredit Skladišna prodaja polako se pretvara u monopol. A ako su Holanđani „zaista bili prevoznici sveta, trgovački posrednici i brokeri Evrope”, kao što piše Defo 1728, onda to nije zato, kako misli Le Potje de la Estroa,306 „što su sve države htele da tako bude”, već zato što to nisu mogle da spreče. Holandski si stem je bio izgrađen na mreži trgovačkih međuzavisnosti koje stvaraju obavezne kanale prometa i preraspodele roba. Taj sistem se održava stalnom pažnjom, poli tikom isključenja konkurencije, kao i potčinjavanjem čitave holandske ekonomije tom cilju. Holanđani koji 1669. i 1670. raspravljaju s Pomponom o „nastojanju drugih naroda da ne zavise samo od njih [Holanđana] u evropskoj trgovini”,3 7 ne greše kada tvrde da „oni koji im je oduzimaju [tu trgovinu, koju oni nazivaju Ent recours] tako što ona više ne prolazi kroz njihove ruke”, mogu lako da postignu da oni „izgube [...] veliku korist koju su imali od trgovine i prevoza robe širom sveta”, ali ih ne mogu zameniti u toj ulozi niti steći svu korist od nje.308 To preveliko uskladištavanje i preraspodela bili su mogući samo zato što su oblikovali, usmeravali pa i menjali sve ostale trgovačke funkcije, kao što ukazuje Žan-Fransoa Melon (1735) u svom Političkom ogledu o bankarstvu (iako njegovo tumačenje ima veoma široku primenu. „Dobra banka”, piše, „jeste ona banka koja ne plaća”, to jest ona banka koja ne štampa novac.309 A i Amsterdamska banka kao i njen uzor, Venecijanska banka,310 odgovaraju tom idealu: sve se tu „obrće u hartijama”. Ulagač plaća virmanom i koristi se fiktivnim novcem, zvanim „ban karski”, a on u odnosu na opticajni novac ima veću vrednost prosečno od 5% u Amsterdamu, a 20% u Veneciji. Melon upoređuje Amsterdam sa Londonom na sledeći način: „Amsterdamska banka mora da koristi hartije, jer Amsterdam prima mnogo robe, a troši malo. Grad prima robu morskim putem u zamašnim 3 0 4 Ibid.,

D ’Estrades, Hag, 5. februar 1665. D. Defoe, A Plan ofthe English Commerce, 1728, str. 192. 3 0 6 Le Pottier de La Hestroy, A. N., G 6 , 1687 (1703), t° 67. 3 0 7 A. N.. B 1, 619, 27. juni 1669. 3 0 8 Ibid., 30. oktobar 1670. 3 0 9 J.-E Melon, op. cit., str. 237. 3 1 0 Ibid., str. 238.

305

225

Amsterdam

M enjačnica. H olandska gravira, 1708 (Atlas van Stolk)

količinama, a na isti način je i otprema [to je definicija tranzitne trgovine]. Lon don pak [...] troši svoju robu i tamošnja banka mora da posluje banknotama” .311 Iako ovaj navod, priznajem, nije baš najjasniji, ipak je reč o tekstu u kojem se upoređuje zemlja koja se bavi prvenstveno tranzitnom trgovinom, sa zemljom gde robe u opticaju, uključene u unutrašnju mrežu potrošnje i proizvodnje, zahtevaju stalnu upotrebu gotovine.312 Amsterdam nema emisionu banku koja bi se bavila stalnim snabdevanjem gotovinom jer mu ona i ne treba. Tranzitna trgovina zahteva brza i laka porav nanja koja omogućuju međusobnu kompenzaciju transakcija, bez upotrebe nesi gurne gotovine. Takvim kliringom transakcije se međusobno poništavaju. U tom pogledu, amsterdamski bankarski sistem obavlja istu funkciju kao i oni starinski, ali i veoma moderni đenovski sajmovi, ali na mnogo elastičniji i brži način jer deluje bez prekida. Prema izveštaju „knjigovođa banke”, firma Hope and Co. je u normalno vreme, to jest pre krize iz 1772, imala svako» dana „60 do 80 bankar skih transakcija”, kako u kreditu tako i u dugovima.31' Jedan pouzdani svedok 311 312 31 3

Ibid., str. 239. Što je bilo potrebno kao stalna zaliha gotovog novca. Moscou, A. E. A., 50/6, 490, 17. april 1773.

Amsterdam

tvrdi da 1766. godine transferi u Amsterdamskoj banci „iznose do deset ili dvana est miliona florina na dan”.314 S druge strane, Amsterdamska banka nije kreditna ustanova i prekoračenje računa je strogo zabranjeno.315 A kredit, nužan u svakom trgovačkom središtu, životno je značajan u Amsterdamu, ne samo zbog ogromnih količina roba koje su kupljene i uskladištene da bi se za par meseci izvezle, već i zbog toga što ho landski trgovac u odnosu na strance koristi novac, to jest avansna plaćanja kojima se obezbeđuju bolji uslovi prodaje i kupovine. Holanđani su u stvari kreditori či tave Evrope i to je tajna njihovog uspeha. Taj jeftini kredit, koji daju firme i vo deći amsterdamski trgovci, teče raznim kanalima, od klasične trgovine do najrazličitijih spekulacija čije je puteve teško pratiti. Ali njegova uloga je jasna u onome što se tada naziva prvo komisionom, a potom akceptacionom trgovinom, koje u Amsterdamu poprimaju raznovrsne oblike. K om isiona trgovina Komisiona trgovina je suprotna ličnoj trgovini koja je poznata i kao „vla snička trgovina” . U komisionoj trgovini neko prodaje robu koja pripada drugome. Komisija (commission) je „nalog koji jedan trgovac daje drugom za trgo vački posao. Onaj koji izdaje nalog je komitent (comettant), dok je primalac nalo ga komisioner (comissionaire). Možemo razlikovati komisiju za kupovinu, komi siju za prodaju, bankarsku komisiju koja se sastoji u povlačenju, primanju, pla ćanju, posedovanju primljenog novca u ime drugoga. Postoji i komisija za uskladištenje robe, koja se sastoji u prihvatanju naloga za robu da bi se ona uputila na odredište”. Shodno tome, na komisiju je moguće „prodavati, kupovati, graditi brodove, opremati ih, osiguravati nešto ili sam sebe osiguravati” . 6 U takav si stem je moguće uključiti sve vidove trgovine i tu postoje razne situacije. Dešava se da komitent i komisioner rade zajedno: na primer, jedan trgovac dolazi da kupi robu „iz prve ruke”, u grad u kojem se ona proizvodi (na primer, kupuje svilu u Lionu ili Turu); on u kupovinu odlazi zajedno sa svojim komisioner om, koji ga vodi i učestvuje u pregovorima o ceni. Iako nije izmislila komisionu trgovinu, koja je u stvari veoma stara praksa, Holandija ju je rano pretvorila u svoju glavnu trgovačku delatnost, što će zadugo i ostati.3 Postoje razni trgovački ugovori - jednakost, nejednakost, zavisnost i uzajamna nezavisnost. Jedan trgovac može da bude komisioner drugom trgovcu a ovaj njemu. U Amsterdamu nejednakost postaje pravilo. Ili holandski trgovac ima komisionere u inostranstvu, kada su oni njegovi izvršitelji, ili tražioci klijenata (u Livornu, Sevilji, Nantu, Bordou, itd.); ili je amsterdamski trgovac komisioner ne kog drugog trgovca koji mu se obratio radi prodaje ili kupovine; on se tada služi kreditom i drži u vlasti ovog drugog. Akarias de Serione kaže da holandski trgovJ. Accarias de Sérionne, Les Intérêts des nations..., II, str. 200. J. Savary, op. cit., I, col. 331 i dalje; J. Accarias de Sérionne, op. cit., I, str. 278. 3 1 6 J. Accarias de Sérionne, op. cit., II, str. 250. 3 1 7 /Ш ., II, str. 321. ' 314

315

227

Amsterdam

ci svakog dana daju „kredit stranim trgovcima koji ih ovlašćuju da kupuju [robe ili vrednosti na berzi], koje plaćaju tek posle dva do tri meseca, čime kupci u stva ri dobijaju kredit od četiri meseca”.3 Nadređenost je još jasnija kod prodaje: kada neki trgovac pošalje robu velikom holandskom komisioneru s nalogom d a je proda po određenoj ceni, komisioner mu daje avans od četvrtine, polovine, ili tri četvrtine cene319 (sve je to nalik na stare prakse avansnog plaćanja za žito u klasu ili vunu od narednog striženja). Avans ima određenu stopu i na teret je prodavca. Amsterdamski komisioner na taj način finansira trgovinu svog korespondenta. To dobro pokazuje dokument iz 1783. godine320 o prodaji platilles, platna iz Sleske (ono se izvorno proizvodilo u Šoleu i Boveu, ali su počeli da ga imiti raju u Sleskoj, gde je rađeno od veoma kvalitetnog poljskog lana; pošto je uz to bilo i jeftinije, ostalo je bez konkurencije). Platno se izvozilo u Spaniju, Portugaliju i Ameriku, a glavne tranzitne stanice su mu bili Hamburg i Altona. „Velike količine tog platna dolaze i u Amsterdam. Šalju ga sami proizvođači ako ne mogu da ga prodaju u zemlji ili susedstvu, jer [u Amsterdamu] lako nalaze ljude koji im plaćaju unapred tri četvrtine vrednosti robe uz skromnu kamatu, dok čekaju mo gućnost da ga dobro prodaju. A prilika za prodaju ima jer holandske kolonije, po sebno Kurasao, mnogo troše to platno”. U ovom, kao i u mnogim drugim slučajevima, komisija s kreditom, privlači u Amsterdam znatnu količinu robe koja nužno prati kretanje kredita. Kada je u drugoj polovini XVIII veka tranzitna trgovina u Amsterdamu nazadovala, a s njom i komisiona, dešavalo se da roba koja je, na primer, kupljena u Bordou od lazi direktno u Petrograd, to jest bez zadržavanja u Amsterdamu, iako je taj grad i dalje pružao finansijsku podršku bez koje nijedna transakcija ne bi bila laka, ako već nije i nemoguća. Tako sve veći značaj dobija druga vrsta trgovine, tzv. „акceptaciona trgovina”, koja neposredno zavisi od finansiranja, ili, kako Akarias de Serione kaže, od „bankarstva”, u smislu kreditiranja.321 Amsterdam ostaje „bla gajna”,322 a Holanđani „bankari Evrope”.323 Takav razvoj izgleda kao normalan. Čarls Kindleberger324 ga veoma dobro objašnjava. „Monopol neke luke ili tranzitne stanice se teško održava. Jednako kao i na riziku i kapitalu, zasniva se i na dobroj obaveštenosti o dostupnoj robi i mestima gde se traži. Takva obaveštenja se brzo šire, a trgovinu glavnog tržišta zamenjuje direktna veza proizvođača i potrošača. Tada serž iz Devonšajera i obične tkanine iz Lidsa ne moraju više da prolaze kroz Amsterdam da bi otišle u Portugaliju, Spaniju i Nemačku; šalju se direktno. [U Holandiji] kapitala i dalje ima u izobilju, ali trgovina opada. Finansijska strana razmene roba polako se pre tvara u strani bankarski i investicioni servis”. Prednosti velikog finansijskog Ibid., I, str. 226. Ibid. 32° A. N„ A. E., B 1, 165, 13. februar 1783. J. Accarias de Sérionne, op. cit., I, str. 278. 322 ibid. 3 2 3 Ibid. 324 • Manias, Bubbles, Panics and Crashes and the Lender o f Last Resort, daktilografisano, drugo poglavlje, str. 1 i dalje. 318

319

228

Amsterdam

tržišta za zajmodavce i zajmoprimce duže traju nego prednosti trgovačkog sre dišta za kupce i prodavce robe. Do prelaska s robne trgovine na bankarstvo došlo je i u Đenovi već u XV veku, a sve se ponovilo i u Londonu u XIX i XX veku. A da je nadmoć zasnovana na bankarstvu najduža sugeriše nam uspeh akceptacione trgovine u Amsterdamu. A kceptaciona trgovina „Akceptirati neku menicu”, objašnjava Savari, „znači potpisati je, postati glavni dužnik iznosa koji je na njoj ispisan, prihvatiti obavezu da će on biti izmiren u datom roku.”325 Ako je datum odredio trasant, akceptor (ili akceptator), je dnostavno potpisuje menicu; ako datum nije označen, akceptor je potpisuje i oz načava datum - koji će od sada biti dan dospeća. U tom gotovo da nema ništa originalnog: trgovina akceptnim nalozima uključuje bezbroj menica kojima se u Evropi odavno prenosio kredit i koje će se od sada skupljati kao neki veliki oblak nad Holandijom, što svakako nije slučajno. Menica ostaje „prvi i najvažniji trgovački papir”; u odnosu na njega papiri na do nosioca, papiri za naplatu, robni papiri, imaju tek drugorazredni, lokalni značaj. U svim trgovačkim središtima u Evropi, „menice cirkulišu umesto gotovine i uvek s tim preimućstvom što donose kamate, kroz eskont između jednog prenosa326 ili indosiranja i drugog” .327 Prenosi, indosiranja, eskont, trasiranja, depoziti,328 pret vorili su menicu u neumornog putnika sa jednog mesta u drugo, od jednog trgo vca do drugog, od komitenta do komisionera, od jednog poslovnog čoveka do nje govog partnera ili diskontanta (kako se ovaj naziva u Holandiji), ili eskontera (kako se naziva u Francuskoj), ili od trgovca do „blagajnika”, to jest njegovog ličnog blagajnika. Da bismo shvatili problem valja ga sagledati u celosti, pa i kroz ono čuđenje i divljenje savremenika koji su pokušavali da razumeju holandski sistem. Ako se ima na umu sporost potrošnje - kojoj zaista treba vremena - sporost proizvodnje, sporost kojom putuju roba, nalozi i menice, kao i vreme potrebno mnoštvu potrošača i klijenata da stvore gotov novac za kupovanje, onda je jasno da trgovac na veliko mora da ima mogućnost da kupuje i prodaje na kredit, tako što izdaje menicu koja će kružiti sve dok on ne mogne da plati svom poveriocu u gotovini, u robi, ili nekoj drugoj hartiji. To rešenje su koristili Italijani već u XV veku, s indosiranjem i povratnom menicom, što će se dalje razviti u XVII veku u okviru ricorsa pakta,3 o kojem su teolozi mnogo raspravljali. Pa ipak, ne može se upoređivati taj rani razvoj kredita i prava poplava papira u XVIII veku kojih je bilo 4, 5, 10, pa i 15 puta više od gotovine u opticaju. Ta poplava papira znači na drugoj strani ili solidna bogatstva i rutinsku praksu trgovaca, ili ono što bismo mi J. Savary, op. cit., I, col. 8 . Prevoz u smislu prenosa. 3 2 7 J. Accarias de Sérionne, op. cit., II, str. 314—315. 3 2 8 „Traite et retraites” - prva reč znači podizanje, druga plaćanje. 3 2 9 Giulio Mandich, Le Pacte de Ricorsa et le marché étranger des changes, 1953. 326

229

Amsterdam

nazvali nepokrivenim menicama, što se u Francuskoj naziva cavalerie a u Nizo zemskoj wisselruiterij.33° Bilo da je zakonita ili ne, ova masa papira sliva se u Amsterdam i iz njega odlazi, u zavisnosti od brzine opticaja u trgovačkoj Evropi. Trgovac koji se uključi u te tokove obično uvidi svu njihovu korisnost. Godine 1766. trgovci koji kupuju na veliko svilu ,,u Italiji i Pijemontu” da bi je preprodali francuskim i en gleskim prerađivačima, teško bi mogli da posluju bez holandskog kredita. Svila koju kupuju u Italiji „iz prve ruke” mora da se plaća u gotovini, dok su oni „ро uvreženim pravilima” obavezni d a je isporučuju prerađivačima „sa dvogodišnjim kreditom”, što je vreme potrebno da se od sirovine stvori gotov proizvod i on pusti u prodaju.331 Ti dugi i neredovni rokovi objašnjavaju ulogu koju imaju često obnavljane menice. Trgovci na veliko spadaju, dakle, u ono mnoštvo evrop skih trgovaca „koji cirkulišu”, to jest „vuku menice na [svoje] korespondente [holandske, dakako] da bi pomoću njihove akceptacije došli do sredstava [tamo gde posluju], i koji kada prve menice dospeju za naplatu, vuku nove ili to za njih čini neko drugi”. 2 To je u stvari skupi oblik kredita na dugi rok, jer se dug povećava od menice do menice, ali ga uspešna „trgovačka branša” podnosi lako. Holandska trgovačka i kreditna mašinerija funkcioniše brojnim unakrsnim kretanjima menica, ali ni ona ne može delovati jedino pomoću papira. S vremena na vreme joj treba gotovina, radi trgovine na Baltiku i Dalekom istoku, kao i da bi punila blagajne trgovaca i onih koji rade na eskontu, čiji se posao i sastoji u menjanju papira u metalni novac i obratno. Gotovine ima uvek u obilju u Holan diji koja ima gotovo stalno pozitivan bilans plaćanja. Godine 1723. Engleska je, kažu neki izveštaji, uputila u Holandiju zlata i srebra u vrednosti od 5 666 000 fu nti sterlinga.333 Ti dolasci, iako svakodnevni, ponekad su značajni događaji: „Za ista je čudnovato”, piše napuljski konzul u Hagu 9. marta 1781 „[videti] kolika plaćanja stižu u ovu zemlju [Holandiju] iz Nemačke i Francuske. Iz Nemačke je poslato više od milion zlatnih suverena;334 oni će biti pretopljeni i od tog će zlata biti iskovani holandski dukati; iz Francuske je u trgovačke kuće u Amsterdamu poslato stotine hiljada lujdora”.335 A konzul dodaje, kao da želi da dâ dobar retrospektivni primer Gold point standarda za ekonomske udžbenike:336 „Razlog za te pošiljke je veoma povoljna kursna stopa u ovoj zemlji”. Velike količine go tovine u Amsterdamu su za običnog posmatrača uglavnom skrivene iza papira. Ali dođe li do poremećaja u poslovanju, gotovina se odmah otkriva. Krajem de cembra 1774,3 7 dok se još oseća kriza iz 1773, kada počinju da stižu vesti o ne mirima u engleskim kolonijama u Americi, poslovi tako slabo idu da „novca ni???C. Wilson, Anglo-Dutch Commerce..., str. 167. J. Accarias de Sérionne, op. cit., I, str. 226. 332 Ibid., II, str. 210. 33 3 Ibid., I, str. 397. 3 3 4 Zlatni engleski novac, koji je najpre kovao 1489. Henri VII, a koji je imao jednaku vred nost kao funta sterlinga. 33^ A. d. S. Napoli, Affari Esteri, 804. To je tečaj zbog koga je bilo povoljnije slati zlato u inostranstvo nego plaćati menicama (R. Barraine, Nouveau Dictionnaire de droit et de sciences économiques, 1974, str. 234). A. N., Marine, B , 438, Amsterdam, 13, 26. decembar 1774.

230

Amsterdam

kad nije bilo toliko kao danas [...]. Menice se eskontuju na 2% pa čak i na 1,5% kada ih primaju neke kuće, što je dokaz slabe trgovine”. Jedino takva akumulacija kapitala dopušta rizične poduhvate s nepokrive nim papirima. Naime, papir se lako i spontano koristi za svaki posao koji obećava, a taj je papir obezbeđen jedino prosperitetom i nadmoćnošću holandske privrede. Na tu situaciju XVIII veka rado bih primenio ono što je Vasilij Leontijev nedavno pisao o masi dolara i evro-dolara koju danas stvaraju Sjedinjene Države: „Istina je da su u kapitalističkom svetu, države, a ponekad i odvažni preduzetnici i bankari upotrebljavali i zloupotrebljavali mogućnost emitovanja novca. U pr vom redu to važi za Sjedinjene Države koje su dugo preplavljivale druge zemlje nekonvertibilnim dolarima. Tajna je da se mora imati dovoljno kredita - odnosno moći - da bi se upustilo u nešto takvo”.338 A to je uglavnom rekao već Akarias de Serione, naravno na svoj način: „Ako se desetorica ili dvanaestorica jakih amsterdamskih trgovaca udruže radi bankarske [tj. kreditne] operacije, oni odmah mogu poslati da Evropom kruži više od dvesta miliona florina u novcu u hartijama, koje svi vole više nego gotovinu. Nijedan vladar ne može tako nešto da nčini [...]. Taj kredit je moć koju desetorica ili dvanaestorica trgovaca imaju nad svim državama Evrope, nezavisno od bilo koje vlasti”.339 Dakle, današnje multi nacionalne kompanije imaju svoje prethodnike. M oda zajm ova ili izopačavanje kapitala Prosperitet Holandije doveo je do viškova koji su za nju, neobično je, pred stavljali teškoće, to jest do viškova koji su tako veliki da ih kredit koji ona daje tr govcima u Evropi neće moći apsorbovati. Holanđani počinju da nude zajmove modernim državama koje teže trošenju kapitala, iako ne i na njegovom vraćanju u zadatom roku. U XVIII veku, kad svuda u Evropi ima nepokretnog novca, koji se teško i pod lošim uslovima može uložiti, vladari mogu samo dati znak pa će bo gati Ženevljani, Đenovljani ili Amsterdamci pohrliti da im ponude novac na za jam. U proleće 1774, odmah posle teške depresije, otvaraju se amsterdamske bla gajne za sve: „Lakoća s kojom Holanđani daju novac strancima navela je više nemačkih vladara da iskoriste tu njihovu dobru volju. Princ od Meklenburg-Strelica poslao je poverenika da uzme zajam od 500 000 florina s 5% kamate”. U isto to vreme danski dvor uspešno sklapa ugovor o zajmu od 2 miliona, čime se nje gov ukupni dug holandskim zajmodavcima penje na 12 miliona. Da li taj finansijski polet znači izopačavanje o kome govore neki istoričari skloni moralisanju? Nije li to ipak normalan razvoj? U drugoj polovini XVI veka, takođe vremenu kad kapitala ima u obilju, Đenova polazi istim putem pošto su se nobili vecchi, zvanični poverioci španskog kralja, povukli iz poslova. 41 A Am sterdam, ponavljajući to iskustvo, izgleda da odustaje od unosne tranzitne trgo vine i okreće se rentijerstvu. Kao d a je i Londonu, svom takmacu, prepustio predU časopisu L ’Express od 28. januara 1974. J. Accarias de Sérionne, op. cit., II, str. 201. 3 4 0 A. N., Marine B 7 438,1 6 , Amsterdam, 17. mart 1774, pismo Majea di Clerona. 341 F. Ruiz Martin. Lettres marchandes..., str. XXXIX. 338

339

231

Amsterdam

nost. No da li je imao izbora? Da li su i bogati Italijani u XVI veku imali izbora? Je li postojala makar i mala mogućnost da se spreči uspon Severa? Svaki takav razvoj kao da najavljuje, zajedno sa stadijumom finansijskog zamaha, neku vrstu zrelosti, a ona je i vesnik jeseni. U Đenovi, kao i u Amsterdamu, izuzetno niske kamatne stope pokazuju to da se kapital više ne može uložiti kod kuće i na običan način. Pošto slobodnog novca u Amsterdamu ima previše, stopa pada na 3 i 2 posto, kao što je bilo i u Đenovi oko 1600. Engleska se našla u istom položaju posle booma pamuka, početkom XIX veka: bilo je previše novca koji nije donosio mnogo čak ni u industriji pamuka.^Tada engleski kapitalisti počinju da ulažu u metalnu industriju i železnice. Holandski kapital nije imao takvu priliku. Tek nešto više kamatne stope odvukle su ga daleko od kuće, često i veoma daleko. Stanje ipak nije istovetno onom u kojem će se naći London na početku XX veka, kada posle blistave in dustrijske revolucije, engleskog kapitala opet bude previše i bez korisne upotrebe kod kuće. London je, kao i Amsterdam, počeo da šalje kapital u inostranstvo. Tim će se zajmovima pak finansirati prodaja engleskih industrijskih proizvoda u inostranstvu, što je način da se podstakne nacionalna proizvodnja. Ničeg sličnog nije bilo u Amsterdamu, jer trgovački kapitalizam tog holandskog grada nije bio praćen značajnijim industrijskim razvojem. ..... Zajmoviînostranstvu su ipak veoma dobri poslovi. Holandija ih je davala od XVII veka. U XVIII veku, kada je u Amsterdamu bilo otvoreno tržište en gleskih zajmova (možda već oko 1710), „zajamski sektor” se znatno proširio. Šezdesetih godina tog veka mnogi evropski vladari dolaze kod holandskih zajmodavaca: car, izborni knez Saksonije, izborni knez Bavarske, uporni kralj Danske, kralj Švedske, Katarina II carica Rusije, francuski kralj; za zajam čeka i grad Hamburg (iako je uspešan suparnik Amsterdamu), a najzad tu su i američki po bunjenici. Način davanja zajma strancima je čitaocu verovatno poznat: firma koja iz nese zajam na tržište u obliku obveznica,345 koje će se zatim kotirati na berzi, ot vara upisničku listu koja je teoretski javna. (U praksi, zajam, ako ima dobro jemstvo, često nađe upisnike i pre javnog objavljivanja.) Kamatna stopa je niska, nekih jedan ili dva boda viša od one redovne među trgovcima. Pet posto se smatra visokom kamatnom stopom. Potrebno je i jemstvo: zemlja, prihodi, nakit, biseri, drago kamenje. Izborni knez Saksonije 1764. polaže u Amsterdamsku banku „dragog kamenja u vrednosti od 9 miliona florina”;346 Godine 1769. Katarina II polaže dijamante Krune.347 Ponekad se deponuju i velike količine robe - žive, bakra, itd. A za kuću koja vodi operaciju postoje i „bonusi” (ili, tačnije, plaćanja ispod stola). U martu 1784. nezavisne Američke Države dobijaju bez teškoća za^

Médit., П, str. 44. Eric J. Hobsbawum, The Age o f Revolution, str. 44-45. 3 4 5 C. Wilson, Anglo-Dutch Commerce..., str. 88-89. Obligacija ovde ima današnje značenje tog naziva. Z i A. E., C. P. Hollande, 513, f° 360, Hag, 9. mart 1764. J4 / Moskva, A. E. A., 480, 50/6. 344

232

Amsterdam

jam od dva miliona florina. „Ostaje da se vidi”, kaže jedan izveštač koji ima vesti „iz prve ruke”, „da li će Kongres odobriti bonuse date bez njegovog znanja”.348 Po pravilu, privatna firma koja raspisuje zajam, daje sama kapital zajmo primcu i obavezuje se da će raspodeliti kamate koje primi - razume se, uz provi ziju. Potom firma angažuje potpreduzetnike s profesionalnim brokerima od kojih svaki, u svom đelokrugu, plasira određen broj hartija od vrednosti. Tako je štednja mobilisana. Najzad se hartije unose na berzu, gde počinje igra koju smo videli u Engleskoj.349 Izgleda d a je veoma jednostavno dići vrednost hartijama iz nad indeksa, to jest iznad 100. Dovoljno je usaglasiti kampanju, a nekad i proširiti lažnu vest da je zajam zaključen. Naravno, oni koji učestvuju u tom poslu, na nižem ili višem nivou, koriste porast vrednosti da bi prodali vrednosti koje su ku pili ili koje su im preostale. A u slučaju rata ili političke krize, koji bi mogli da obore vrednosti, oni će prvi prodavati. Te operacije su toliko uobičajene da se razvio i poseban rečnik: zajmodavci se nazivaju bankari-pregovarači, brokeri, itd.; mešetari i akviziteri su „preduzetnici”: njihov zadatak je da privatnim ulagačima raspodele i „prodaju” „obligacije” (to jest obveznice zajma). Poznati su i kao „trgovci kapitalom”. Ne dopustiti im da uđu u igru bilo bi veoma nepromišljeno jer su oni u mogućnosti da unište svaku operaciju. Sve pomenute izraze preuzeo sam od Oldekopa, konzula Kata rine II u Amsterdamu. On je iz godine u godinu izveštavao kako se mnogi vladari bez sredstava i njihovi poverenici više ili manje uspešno upuštaju u iste poslove. „U toku su”, piše konzul u aprilu 1770, „pregovori s gospodom Hornekaom, Ho ger om i društvom (firmom koja se usavršila za francuske i profrancuske poslove) u korist Švedske; vele d a je reč o pet miliona, a počelo je s jednim milionom. Prvi milion je već uzet, a polovina je plasirana u Brabant, neki kažu, za novac jezuit skog reda.”350 Ipak, opšte je mišljenje da će svotu o kojoj treba pregovarati „biti teško prikupiti”. Oldekop je i sam, po nalogu ruske vlade, pregovarao o zajmu kod firmi „Hop and Co.”, „Andre Fels i sin”, „Kliford i sin”, s kojima je imao „kontakte” a koji su važili „za glavne poslovne ljude u gradu”.351 Teškoća proiz lazi iz toga što Petrograd „nije novčano tržište gde bi se moglo poslati novac ili povući ga poštom”. Najbolje rešenje je da se uplate izvrše u samom Amsterdamu, a da se dug s kamatama vrati bakrom koji bi bio isporučen u Holandiju. U martu 1763.352 izborni knez Saksonije traži zajam od 1 600 000 florina, koji bi trebalo dati, kako zahtevaju trgovci iz Lajpciga, ,,u holandskim dukatima koji su na ve oma visokoj ceni”. Francuska vlada se poslednja obratila Amsterdamu, i to za zajmove koji će se pokazati katastrofalnim i za nju i za upisnike. Potonji su bili preneraženi kada 3 4 8 Moskva, A. E. A., 12/23, mart 1784, 50/6, 522, f° 21 v°. Valja uočiti izraz „premija”. U francuskom tekstu (A. E., C. P. Hollande, 577, f° 358, od 12. decembra 1788) govori se jednostavno o „zaradi” (bénéfice). Ta zarada, kada je reč o ruskom zajmu od 3 miliona florina, iznosi 120 000 flo rina, toiest 4 %. Pogledati, str. 8 6 i dalje. 3^ Moskva, A. E. A., 480, 50/6, f° 13, Amsterdam, 2-13. april 1770. Ibid., t° 6 , Amsterdam, 29. mart -9. april 1770. 3 5 2 Moskva, A. E. A., 472, 50/6, f° 3 v° 4, Amsterdam, 18-29. mart 1763, i 25. mart-5. april 1763.

233

Amsterdam

je 26. avgusta 1788. francuska vlada obustavila isplate. „Ovaj grom iz vedra neba [...] koji bi mogao da uništi mnoge porodice”, piše Oldekop, „strašno je delovao na sve inostrane poslovne ljude”. Obveznice su pale sa 60% na 20%.353 Velika firma Hop, uključena u engleske poslove, razumno je odlučila da se drži podalje od francuskih zajmova. Da li je to bio slučaj ili plod promišljanja? Firma u sva kom slučaju neće žaliti zbog donete odluke. Godine 1789. direktor firme je imao toliku „vlast” nad Amsterdamskom berzom „da se nije moglo zamisliti da se kurs određuje pre no što on dođe”.354 A u toku „Batavijske revolucije” bio je po srednik za englesku pomoć Holandiji.355 Godine 1789. mogao je čak da spreči francusku vladu u nastojanju da kupi žito na Baltiku.356 P rom ena perspektive: dalje o d A m sterdam a Napustićemo središte te prostrane mreže i udaljićemo se od Amsterdama, tog visokog kontrolnog tornja. Treba saznati kako je cela mreža, koju smatram nadgradnjom, na nižim ravnima povezana sa slabijim ekonomijama. Prvenstveno nas zanimaju mnogostruke veze i spojevi, jer oni pokazaju način na koji nad moćna ekonomija može da iskorišćava podređene ekonomije, ne upuštajući se u manje unosne delatnosti i proizvodnju, već prvenstveno nadzirući niže karike u tržišnom lancu. Rešenja se razlikuju od oblasti do oblasti, zavisno od prirode i delotvornosti središnje ekonomije. Biće dovoljno, smatram, navesti četiri primera da bi se uka zalo na te razlike: baltičke zemlje, Francusku, Englesku i Indoneziju. B altičke zem lje Zemlje oko Baltičkog mora su toliko različite da bi primeri koje smo oda brali mogli ilustrovati celinu. A pojedine oblasti u unutrašnjosti - planinske, šu movite, močvarne ili išarane jezerima i tresetištima - u svakom slučaju ostaju iz van uobičajenog prometa. Te su oblasti polupuste, tj. imaju veoma malo stanovnika. Švedski Norland, koji počinje severno od doline Dal, jeste nepregledna oblast prekrivena šumama, između golih planina Norveške na zapadu i uskog obrađenog pojasa na obali Bal tičkog mora na istoku. Brze i moćne reke koje je presecaju od zapada ka istoku nose još i danas, posle topljenja leda, velike količine debala. Norland je veći od ostalog dela Švedske zajedno, ali je krajem Srednjeg veka tu živelo samo od 60 do 70 000 stanovnika. Bila je to primitivna oblast koju je u meri mogućeg iskorišćavao esnaf trgovaca iz Stokholma. Rečju, bila je to periferna zona. Dolina 353 354

357

234

Moskva, A. E. A., 539, 50/6, 62 v°, 26. avgust 1788. A. E., C. P., 578, f° 326, 2. juni 1789. Ibid., 579, f° 3,3. juli 1789. Ibid., f° 100 v° i dalje, 18. avgust 1789. v Švedska 448 000 km2, Norland 261 500, Južna Švedska 186 500.

Amsterdam

Izrada oružja bila j e veom a razvijena u Švedskoj uz holandsku pom oć. P ostala j e je d n a od najznačajnijih u Evropi. Ovo j e topionica u Julitabreku (Rijksm uzeum , A m sterdam )

Dal se oduvek smatrala granicom. Stara švedska izreka glasi: „Hrastovine, rakova i plemića [a mi kažemo i žita] nema severno od reke” . A Norland nije jedini primer; tu su i mnoge finske oblasti prekrivene šuma ma i jezerima, kao i puste oblasti Litvanije i Poljske. Ipak, iznad te elementarne ravni svuda postoje ekonomije: ekonomije unutrašnjih oblasti u kojima se ljudi bave jedino poljoprivredom koja ostvaruje viškove; žive priobalne ekonomije sa selima i trgovcima mornarima; gradske ekonomije, koje se razvijaju i nameću dosta nasilno; i sve više, teritorijalne ekonomije koje se oblikuju i počinju da deluju - Danska, Švedska, Rusija, Poljska, pruska država Brandenburg, koja doži vljava velike promene od kako je 1640. na presto stupio Veliki izbornik. Upravo ti mogući divovi, nacionalne ekonomije, postupno preuzimaju političko vodstvo i bore se za pre vlast u baltičkoj oblasti. 358 Maurice Zimmerman, États Scandinaves, régions polaires boréales, u: Vidal de la Blache, L. Gallois, Géographie universelle, III, 1933, str. 143.

235

Amsterdam

Tu već u XVII i XVIII veku postoje različiti oblici privrede: od one gazdinske (Hauswirtschaft), do gradske (Stadtwirtschaft) i teritorijalne (Teritorialwirtschaft).359 Između njih se ustanovljuju različite veze pa se na kraju stvara i balti čka ekonomija-svet. Ona se uzdiže iznad nižih ekonomija, obuhvata ih, prisiljava i disciplinuje, ali i dalje razvija, jer osnovna nejednakost između upravljača i onih kojima se upravlja podrazumeva neku uzajamnost usluga: ja te iskorišćavam, ali ti s vremena na vreme i pomažem. A ni Normani, ni Hanza, ni Holandija, ni Engleska, koji su na Baltiku stvo rili niz uspešnih ekonomija, nisu postavili ekonomske temelje bez kojih eksplo atacija odozgo ne bi imala na šta da se osloni. Slično je Venecija, o čemu sam već govorio, nekada preuzela, a ne stvorila ekonomiju Jadrana.360 Švedska, naš najznačajniji primer, bila je teritorijalna ekonomija u nasta janju, u isto vreme i prerana i zakasnela tvorevina. Prerana zato što švedska poli tička celina nastaje veoma rano, sa središtem u Upsali i na obalama jezera Melar u XI veku, a potom se razvija ka jugu, ka zapadnom i istočnom Gotlandu. U eko nomskom smislu je zakasnela, jer su se trgovci iz Libeka već početkom XIII veka nastanili u Stokholmu, gradu koji je vladao uskim prolazom između Baltičkog mora i jezera Melar (inače dva puta većem od Lemanskog jezera); oni će tu delovati sve do kraja XV veka.361 Grad nije težio samostalnoj delatnosti sve do 1523, kada na vlast dolazi dinastija Vaza. U Švedskoj, dakle, kao i u mnogim drugim na cionalnim ekonomijama, ekonomski prostor se obrazovao u već ustanovljenom političkom prostoru. Posebni su razlozi zbog kojih je u Švedskoj taj razvoj bio ve oma spor. Kao prvo, na ogromnom prostranstvu od više od 400 000 km2, komunika cije su otežane ili ih uopšte nema (dobri švedski putevi izgrađeni su u XVIII veku).362 U toku dugih ratova taj je prostor dobio razmere carstva (koje je obuhvatalo Finsku, Livoniju, Pomeraniju, Meklenburg, biskupije Bremen i Verden). Negde 1660. to carstvo (zajedno sa Švedskom) ima 900 000 km2. Jedan deo car stva Švedska će izgubiti 1720 (Stokholmskim mirom s Danskom), odnosno 1721 (Ništatskim mirom s Rusijom). Ipak, Finska, ogromna kolonija,363 ostaće pod vlašću Švedske sve do 1809. kada će je anektirati Rusija Aleksandra I. Ako se pomenutim oblastima doda površina Baltičkog mora, koje Švedska želi da okruži svojim posedima (400 000 km 2), ukupna površina premašuje milion kvadratnih kilometara. Druga slabost Švedske je m alobrojno stanovništvo: 1 200 000 Šveđana, 500 000 Finaca i milion pripadnika drugih naroda364 naseljenih na obalama Bal tičkog i Severnog mora. Klod Nordman365 je u pravu što ukazuje na nesklad iz-

359 To su dobro poznata razlikovanja K. Bûchera: privreda domaćinstva, privreda grada, priv reda oblasti, str. 25-26. 3f Pogledati, str. 25-26. P. Dollinger, La Hanse..., str. 52. Claude Nordmann, Grandeur et liberté de la Suède (1660-1792), 1971, str. 93. Ibid., str. 17. , , , Računajući samo površinu tla, ne više od tri stanovnika po kvadratnom kilometru. Op. cit., str. 17.

236

Amsterdam

među 20 miliona podanika u Francuskoj Luja XIV i jedva tri miliona stanovnika švedskog carstva. Ono svoju „veličinu” može da dostigne samo uz nadljudske napore. Birokratskom centralizacijom, započetom veoma rano, a koja je i sama veoma skupa, stvara se strahovit sistem poreske eksploatacije. A upravo je ona, i samo ona, omogućila imperijalističku politiku Gustava Adolfa i njegovih naslednika. Poslednja, ali i najveća teškoća, bila je to što vode Baltika, glavne prevozne površine, nisu bile pod kontrolom Švedske. Do rata Augsburške lige (1689-1697), njena trgovačka mornarica je bila skromna, sa dosta brodova, doduše, ali male nosivosti, u stvari seoskih brodova bez palube koji su obavljali obalski prevoz. A švedska ratna mornarica, začeta u XVII veku, nije ni nakon osnivanja ratne luke u Karls Kroni (oko 1679), mogla da se nosi s danskom, a potom ni s ruskom flo tom. Pomorski saobraćaj na Baltiku je bio najpre monopol Hanze, a od kraja XVI veka Holandije. Godine 1597. gotovo 2 000 holandskih brodova368 plovi po Bal tiku, koji je tada deo guste holandske trgovačke mreže. Švedska, uprkos predno stima koje joj donose osvajanja, kao i carinama koje prikuplja kontrolišući reke i trgovinu u severnoj Nemačkoj, i sama je u paukovoj mreži amsterdamskih kapita lista. U XV veku u Stokholmu, raskršću spoljne trgovine, sve je usmereno ka han zeatskim gradovima, pre svega Libeku. Sada se to sve okreće ka Amsterdamu. Jaram je učvršćen: Šveđani su i sami svesni da bi eventualno oslobođenje od Holanđana, kada bi se za to ukazale povoljne prilike, dovelo do prekida životno važne baltičke trgovine, što bi bio strašan udarac za njihovu zemlju. Iako mrze svoje zahtevne gospodare, ne traže od Francuza ni Engleza pomoć u oslobađanju, jer bi tako dospeli pod njihovu vlast. Švedski zvaničnici su 1659. Englezima jasno stavili na znanje da mogu proterati Nizozemce iz Baltika samo ako ih sami zamene. Sve do sedamdesetih godina XVII veka, kada englesko prisustvo u Balti čkom moru postaje znatnije, Holanđani odbijaju svaku konkurenciju. Njihovi tr govci se ne zadovoljavaju da poslovima sa Švedskom upravljaju iz Amsterdama. Mnoge holandske porodice, i to veoma značajne - Her, Trip^ Kronstrem, Blumert, Kabiljaus, Vevester, Uselink, Spirlink371 - nastanjuju se u Švedskoj. Njihovi pri padnici nekad uzimaju švedsko državljanstvo, dobijaju plemićke titule i tako stiču slobodu delovanja. Holanđani prodiru duboko u švedsku ekonomiju, čak i u sektor proizvodnje i iskorišćavanja jeftine seljačke radne snage. Amsterdam ne samo da kontroliše proizvode švedskog šumarstva na severu (drvo, grede, daske, jarboli, katran i smola) već i delatnost rudarske oblasti Bergslag, nedaleko od prestonice i jezera Melar. Reč je o području od 15 000 km2 površine, u kojem se proizvode zlato, srebro, olovo, cink, bakar i gvožđe - pri čemu su dva poslednja metala najvažnija Obično se razlikuje švedska „veličina” pre 1721, i „sloboda” te zemlje u XVIII veku. Ibid., str. 94. 3 6 8 Ibid., str. 45. 3 6 9 P. Dollinger, op. cit., str. 527-528. 3 7 0 V. Barbour, op. cit., str. 102. 371 C. Nordmann, op. cit., str. 50.

366 367

237

Amsterdam

za švedsku industriju: bakar do 1670, kada su iscrpeni rudnici u Falunu, a potom gvožđe koje se sve više izvozi u Englesku u obliku liva i ploča. Oko Bergslaga se uzdižu visoke peci i livnice, fabrike topova i municije.37 Ova snažna metalurška industrija je pomogla da Švedska stekne političku moć, ali ne i ekonomsku ne zavisnost, jer je u XVII veku rudarski sektor zavisio od Amsterdama, kao što je ranije bio zavisan od Libeka. Uzorne industrije koje su podigle porodice Her i Trip nisu bile tako nove kao što se ponekad misli. Valonski radnici iz okoline Liježa (odakle je bio i Luj de Her, „kralj gvožđa”) uveli su u Bergslag visoke peči od opeke; ali, mnogo ranije, nemački radnici su tu gradili visoke peči od drveta i zemlje.373 Švedska će posle 1720. i 1721, kada je svedena na blok Švedska-Finska, tražiti na Zapadu naknadu za gubitke na Baltiku. Tada počinje uspon Geteborga, švedskog prozora ka zapadu. Ovaj grad na Kategatu bio je osnovan 1618. godine. Švedska trgovačka mornarica sve je jača, uvećava broj i nosivost svojih brodova (228 brodova 1723. godine, a već 480 godine 1726), a plovi i izvan Baltika. Go dine 1732. prvi finski brod polazi iz luke Abo i stiže u Španiju.374 Godinu dana ranije, 14. juna 1731,375 švedska Indijska kompanija dobija kraljevu povelju. Ta kompanija sa sedištem u Geteborgu imaće dugotrajan i plodan razvoj (dividende su donosile 40%, pa i 100%). Švedska zna da izvuče korist iz svoje neutralnosti kao i iz zapadnih pomorskih sukoba. Često nudi drugima brodove sa svojom za stavom, na čemu dobro zarađuje.376 Uspon švedske trgovačke mornarice je znak izvesne slobode. Zemlja sada ima direktan pristup soli, vinu, tkaninama sa Zapada, kolonijalnoj robi; istovre meno su isključeni posrednici. Pošto je prinuđena da svoj trgovački debalans iz ravnava izvozom i prodajom usluga, Švedskoj je potreban višak metalnog novca da održava opticaj u kome je mnogo novčanica Riksbanke (osnovane 1657, a ob novljene 1668). Pažljivom merkantilističkom politikom Švedska nastoji da po digne industriju, iako uz različit učinak: brodogradnja je uspešna, a kvalitetna proizvodnja svile i sukna neuspešna. Ali Švedska i dalje zavisi od Amsterdama; njena uspešna Indijska kompanija prihvata veliko međunarodno učešće, posebno englesko, kako u ulaganjima, tako i u zapošljavanju brodskih posada i nadzornika tereta.378 Naravoučenije je da je teško zbaciti jaram međunarodne ekonomije, koja ima sredstva a služi se i najrazličitijim smicalicama. U knjizi Svena Erika Astroma možemo videti šta se događa u Finskoj,379 i to na najnižoj ravni razmene, na tržištima Lapstranda i Viborga, utvrđenog gra dića na jugu, na obali Finskog zaliva. Tu postoji seljačka trgovina koju G. Mickvič, V. Nitema i A. Som nazivaju söbberei (izraz potiče od reči sob er, što na Ibid., str. 453. Eli F. Heckscher i E. F. Söderlund, The Rise oflndustry, 1953, str. 4-5. C. Nordmann, op. cit., str. 243. 37^ J. Savary, op. cit., V, col. 1673 i dalje. Obično je brod sa zastavom neutralne zemlje plovio za račun zaraćenih strana. 3 7 7 C. Nordmann, op. cit., str. 63-64. 3 7 8 L. Dermigny, op. cit., 1, str. 173 i dalje. 3 7 9 „The Economic Relations between Peasants, Merchants and The State in North Eastern Europe, in the 17th and 18th Centuries”, daktilografisano, Colloque de Bellagio, 1976. 372 373

238

Amsterdam

Švedska topionica 1781. godine (slika Pera H ilestrema. N acionalni m uzej u Stokholm u). M nogo j e radne snage, a tehnika j e srazm erno p rim itivna (ručno kovanje). Pa ipak, već i u to vreme, švedski čelik, koji se u velikim količinam a izvozi u Englesku, najbolji j e na Zapadu

estonskom i livonskom znači „prijatelj”), a finski istoričari majmiseri (od finske reči majanies, koja znači „gost”). Upotreba tih izraza opominje na to da je reč o neoubičajenom tipu razmene, koji nas opet suočava sa nerešenim problemima u teorijama Karla Polanija i njegovih učenika.380 Finska, slabije dostupna Zapadu od Norveške i Švedske, jer je i udaljenija, teži da izvozi prerađevine svoje šumske industrije, u prvom redu katran. U Viborgu je katran uključen u trostrani sistem koji sačinjavaju: 1) seljak proizvođač; 2) država koja se nada da će seljak, poreski obveznik, moći porez da plati u novcu; 3) trgovac, koji jedini može da seljaku da nešto novca, ali koji će ga povra titi prilikom trampe soli za katran. To je, dakle, igra u troje (trgovac, seljak i država), u kojoj intendant deluje i kao poverenik i kao sudija u sporovima. Trgovci i „burgeri” Viborga su Nemci. Kada seljak, trgovčev snabdevač i klijent, dođe u grad, običaj je da ga ovaj smesti, daje mu hranu i podmiruje nje 380

Pogledati drugu knjigu, str. 194.

239

Amsterdam

gove račune. Jasno je da seljak tako upada u dug koji nemački trgovci u Viborgu uredno beleže u svoje knjige.381 Ali i sami ti trgovci su obični agenti, jer im nalozi za kupovinu robe i novac za predujam dolaze iz Stokholma - a prestonica samo prosleđuje naloge i kredit iz Amsterdama. Kako je katran veliki posao (go dišnje se poseče od milion do milion i po stabala),382 seljak koji prerađuje drvo se polako oslobađa sistema majmiseri. On to može da učini zato što je slobodan seljak, i zato što posećuje tržišta, a u malim okolnim lukama saznaje za cenu soli. Pa ipak, on se neće osloboditi viših beočuga u lancu, to jest Kraljevske kompanije za katran, osnovane u Stokholmu 1648, koja nadzire, i zapravo određuje cenu kat rana i soli. Na kraju, on je više nego iko zavisan od opštih ekonomskih prilika. A pošto krajem XVIII veka cena raži raste mnogo brže od cene katrana, dolazi do velikog krčenja šuma i povećanja obradivih površina. Tako finski seljak nije svoj gospodar, iako raspolaže izvesnom slobodom manevrisanja. Ali kako to da je uopšte poseduje? Sven Astrom, koji taj problem poznaje bolje nego ja, kaže d a je ta sloboda zajemčena time što skupština velikog vojvod stva, po uzoru na Riksdag u Stokholmu, ima i četvrti stalež - seljake. Politika i pravo su tako sačuvali slobodu tog seljaka iz udaljenih oblasti, kao što su sačuvali i slobodu švedskog seljaka koji nikada nije bio kmet. Tim pre što je monarhijska država, protivnik plemstva, često bila na strani seljakâ. Ukratko, kao gospodari svoje imovine, švedski seljaci (hemman)383 su povlašćeni u odnosu na sve veći broj seoskih nadničara i mnoštvo lutalica i siromaha (torpare).384 Sem toga u Švedskoj i Finskoj postoje nenastanjene oblasti koje treba pripitomljavati. Takve oblasti obično stvaraju i čuvaju slobodu seljaka. Ta tema ipak nije naše glavno zanimanje. Finski primer nas upoznaje s „tr govačkim” položajem seljaka. Možemo i da saznamo na kom nivou veleprodajna firma preuzima posao od trgovca koji prikuplja robu na nivou proizvodnje. Promenljiva visina tačke u kojoj se spajaju gornji i donji lanac predstavlja pokazatelj, gotovo jedinicu mere. A u Viborgu nema Holanđana; oni su samo u Stokholmu. Poslednji primer je Gdanjsk, iz više razloga neobičan grad, bogat, naseljen i na odličnom položaju. On je bolje od svih hanzeatskih gradova sačuvao dragocena trgovačka prava. Njegov malobrojni patricijat je izuzetno bogat,385 a njegovi „građani imaju isključivu povlasticu da kupuju žito i drugu robu koja u njihov grad dolazi iz Poljske [...]; s druge strane, stranci nemaju pravo da se bave trgo vinom s Poljskom, kao ni da preko grada šalju robu u Poljsku; smeju da trguju je dino sa građanima, bilo da kupuju ili prodaju” . Ovo su reči Savari de Brislona koji je po svom dobrom običaju jasan i sažet,386 i koji monopol Gdanjska ob jašnjava u nekoliko reči: između belog sveta i prostrane Poljske, grad je, ako ne Bücher von Bauernschulden koje se mogu upotrebiti kao dokazni materijal na sudu. " Pierre Jeannin, L ’Europe du Nord-Ouest et du Nord aux XVIIe et XVIIIe siècles, 1969, str. 93.

383

•

Hemman je nasledno vlasništvo švedskih seljaka. Pisanje heman se sreće u A. N.. K 1349. C. Nordmann, op. cit., str. 15. Maria Bogucka, „Le marché monétaire de Gdansk et les problèmes du crédit public au cours de la première moitié du XVIIe siècle”, daktilografisano, Semaine de Prato, 1972, str. 5. Op. cit., V, col. 579-580.

240

Amsterdam

jedini, ono barem najvažniji ulaz i izlaz.387 Ta povlastica je ipak u sprezi sa stro gom spoljnom kontrolom koju sprovodi Amsterdam: cene u Gdanjsku su čvrsto vezane za cene u Amsterdamu.3 A Amsterdam nastoji da sačuva slobodu grada na Visli, jer time čuva i sopstvene interese. Gdanjsk je popustio u nečem veoma bitnom: između XVI i XVII veka, holandska konkurencija je uništila gradsku po morsku delatnost na Zapadu, čime je povratnim delovanjem podstakla kratkotra jan zamah svoje industrije.389 Odnos Gdanjska i Amsterdama ne razlikuje se suštinski od odnosa Stokholma i Amsterdama. Različit je samo položaj Poljske „u zaleđu” grada koji je eksploatiše, položaj koji je unekoliko sličan zaleđu Rige,390 druge važne luke koja vlada zaleđem u kojem žive seljaci opet pretvoreni u kmetove. Suprotno tome, u Finskoj, koju je Zapad prestao da eksploatiše, kao i u Švedskoj, seljaci os taju slobodni. Istina je i da u Švedskoj tokom Srednjeg veka nije postojao feudalni sistem, a i da je žito, tamo gde se znatnije izvozilo, bilo oruđe „feudalizacije” ili „ponovne feudalizacije”. S druge strane, rudarske i šumarske delatnosti su takve da su stvarale preduslove za izvesnu slobodu. Poljski seljaci su u svakom slučaju bili u kmetovskoj zavisnosti. Ipak je neobično da Gdanjsk za svoju trgovinu traži slobodne seljake ili sitno plemstvo iz okoline grada - radije nego velikaše s kojima je teže poslovati, ali kojima trgovci iz Gdanjska ipak manipulišu. Oni im daju, kao i ostalima, predujam na pšenicu i raž koju će im oni tek predati, a prodaju im raskošnu robu sa Zapada. Trgovac je u poslovima sa plemićima bio kadar da određuje uslove (terms o ftra d e Ÿ 1. Valjalo bi bolje poznavati tu unutrašnju trgovinu; saznati da li se s mogućim prodavcima stupalo u vezu kod njihovih kuća ili su oni lično odlazili u Gdanjsk; utvrditi kakva je uloga posrednika koji za grad uspostavljaju veze sa snabdevačima; znati u čijoj je vlasti prevoz baržama na Visli, ili bar k o je njim upravljao; ko je kontrolisao magacine u Torunju gde se žito sušilo i skladištilo iz jedne go dine u drugu, kao što se radilo i u višespratnim silosima u Gdanjsku; ko je u Gdanjsku bio zadužen za bordings, maune koje su iskrcavale robu sa brodova i koje su zbog malog gaza mogle da plove uzvodno i nizvodno kanalom koji je po vezivao grad s Vislom. Godine 1752. je 1 288 poljskih i pruskih većih i manjih brodova ušlo u donji tok Visle, dok je u gradsku luku uplovilo više od 1 000 mor skih brodova. Oni su doneli dovoljno tovara za više od 200 gradskih veletrgovaca koji su se svakog dana okupljali u Junkerhofu, veoma živoj berzi Gdanjska.392 Iz ovoga je jasno koliko je Gdanjsk, začauren u svoj egoizam i udobnost, iz dao i eksploatisao ogromnu Poljsku u svom zaleđu, koju je oblikovao prema svo jim željama. M. Bogucka, nav. cl., str. 3. Walter Achilles, „Getreidepreise und Getreidehandeisbeziehungen europäischer Räume im 16. und 17. Jahrhundert”, u: Zeitschrift fü r Agrargeschichte und Agrar-soziologie, april 1959, str. 46. ' 3 8 9 Marian Malowist, Croissance et régression en Europe, 1972, str. 172. 3 9 0 Sven-Erik Aström, izveštaj na kolokvijumu u Belađu, 1976 (napomena 379). 391 Kao što je pokazao Witold Kula, Theorie économique du système féodal, 1970, str. 93 i dalje. 3 9 2 J. Savary, op. cit., V, col. 578. 387

388

241

Amsterdam

23. BRODOVI KOJI DOLAZE IZ FRANCUSKIH LUKA U TEKSEL, AMSTERDAMSKU POMORSKU LUKU O vi brodovi su skoro svi holandski i oni p love d u ž cele fra n c u ske obale na Severnom moru, na L am anšu i na Atlantiku. S druge strane, bilo j e m alo kontakata s fra n cu skim lukam a na Sredozem lju (prem a A. N., A. E. B 1 - 165, f° 2 , 12. ja n u a r 1775)

F rancuska p ro tiv H olandije: nejednaka borba U XVII veku mala holandska republika je doslovno podjarmila Francusku. Duž obale od Flandrije do Bajona nije bilo ni jedne jedine luke u koju nije stizao sve veći broj holandskih brodova. Obično sa malobrojnom posadom (od 7 do 8 ljudi), oni su neprestano ukrcavali vino, žestoka pića, so, voće i drugu kvarljivu robu,393 ali i platno i žito. Holandski trgovci i poverenici se nastanjuju u svim tim lukama, a prvenstveno u Bordou i Nantu. Po izgledu, a često i stvarno, bili su to skromni ljudi, prema kojima lokalno stanovništvo (ali ne i trgovci) nije bilo nepri jateljski raspoloženo. Ipak, oni se vremenom bogate, gomilaju znatne kapitale i planiraju da se jednog dana vrate kući. Godinama su uključeni u lokalni privredni život, posećuju glavnu pijacu, luku i susedna trgovišta. Već sam opisao kako oko Nanta unapred otkupljuju domaća vina iz doline Loare.394 M a kako lokalni trgov ci bili surevnjivi, oni ne mogu da savladaju suparnike i uklone ih: namirnice koje se izvoze iz francuskih luka u Lamanšu i obali Atlantika su uglavnom kvarljiva roba, tako d a je učestalost odvoza brodovima glavni adut Holanđana (a bilo ih je 393

Le Pottier de La Hestroy, doc. cit., f° 17. Père Mathias de Saint-Jean (ili Jean Éon), Le Commerce honorable..., 1646, str. 89-90.

Amsterdam

još). S druge strane, francuski brodovi, koji su pokušavali da vino ili namirnice prevezu direktno u Amsterdam, uvek su nailazili na velike teškoće.395 Suočena sa francuskim merama odmazde, koje nisu bile retke, Holandija ima načina da uzvrati. Kao prvo, pokazuje da može i bez francuske robe. Može i naprosto da se obrati drugim snabedvačima - što i objašnjava uspeh u Holandiji portugalskih i španskih vina, vina sa Azora i Madere, kao i katalonske rakije. Ra jnskih vina, retkih i skupih 1669. u Amsterdamu, u XVIII veku je u izobilju. Ho landski pogoni za usoljavanje ribe dugo su so iz Burgnefa i Bruaža pretpostavljali previše kaustičnoj soli iz Setubala i Kadiza. Holanđani su ipak naučili da iberijsku so ublažavaju mešanjem s morskom vodom sa sopstvenih obala.396 Ni francuski luksuzni proizvodi, cenjeni u inostranstvu, nisu bili nezamenljivi. Uvek ih je bilo moguće oponašati, a u Holandiji i proizvoditi robu gotovo istog kvaliteta. Arno Pompon, ambasador Luja XIV u Hagu, bio je neprijatno iznenađen kada je video da Jan de Vit, sa kojim se sastao 1669. godine, nosi šešir od dabrovine holandske izrade, dok su nekoliko godina ranije, svi takvi šeširi uvoženi iz Francuske.397 Čak i najpametniji Francuzi ne shvataju uvek da je reč o neravnopravnom dijalogu. Za razliku od Francuske, Holandija sa svojom trgovačkom mrežom i kreditnim sposobnostima, može da svoju politiku promeni kad god želi. Zbog toga Francuska, jednako kao i Švedska, uprkos svom bogatstvu, naporima i izlivima besa, ne može da se oslobodi holandskih posrednika. Ni Luj XIV, ni Kolber, ni njegovi naslednici, ne mogu da raskinu okove. Ugovorima u Nijmegenu (1678), u Rizviku (1697), Holanđani uspevaju da uklone mnoge prepreke koje su ranije bile postavljene pred njene trgovce. „Naši opunomoćenici u Rizviku”, kaže grof de Boregar 15. februara 1711 „[zaboravljajući] mudre savete g-dina Kolbera, smatraju nevažnim da se postigne saglasnost oko smanjenja dažbina od pedeset sua po buretu” .398 Velika je to greška, koja se ponavlja i u Utrehtu 1713. godine. A čak i pre toga, tokom dugog Rata za špansko nasleđe, zahvaljujući pasošima koje francuska vlada izdašno deli, „prerušenim” brodovima neutralnih zemalja, francuskoj popustljivosti, kao i kopnenom prometu koji, uz saradnju krijumčara, cveta na francuskim granicama, Holandiji nikad ne nedostaju francuski proizvodi. U dugačkom francuskom izveštaju, napisanom po sklapanju mira u Riz viku, navode se postupci Holanđana, smicalice kojima pribegavaju, kao i mno gobrojni pokušaji Francuza da uzvrate, Francuza koji žele u isto vreme i da poš tuju i da zaobiđu odredbe iz ugovora koje je potpisala vlada Luja XIV, ali koji ne mogu da savladaju tog teškog protivnika, „Holanđane, čiji se duh, grub ali u isto vreme i suptilan, može pokolebati samo razlozima vezanim za njihov interes”.399 A u „interesu” im je da Francusku preplave robom koja je ili proizvedena u Ho landiji ili se reeksportuje preko te zemlje. Samo bi sila mogla smanjiti njihov pri tisak, ali se ona ne primenjuje. Sve planove o kojima maštaju Francuzi - da će 3 9 5 P. Boissonnade, P. Charliat, Colbert et la Compagnie de commerce du Nord (1661-1689), 1930, str. 31 i dalje. 3 9 6 Le Pottier de La Hestroy, doc. cit., f° 18. 3 9 7 A. N. A. E., B 1, 619, Hag, 5. septembar 1669. 3 9 8 A. N. G7, 1695,52. 3 9 9 A. N .M 662, n° 5, f° 1 v°.

243

Trondheim Arkhangelsk Saüit-Petcrsboufg Clinsîiana ,i)rammen

Stockhol

Arenda! Knsïianbnd'

j

▼ Gmebnrg •retler ikshavn

Riga

^Liebarr

:.^LConiinh

JlM e m e l Koni gsbery Elbing

Armierd; Liverpool Londres

Qsteiidr

Sleüin Wolgast Rostock Wismar

loneidam Bfême

Venise. LaCorogne 'Saint-Sebastien

livouri AncômT

Barcelone

24. VEZE BORDOA S EVROPSKIM LUKAMA Godišnji pro šek prevezene robe (u tonama), upućene iz Bordoa o d 1780. do 1791. O čigledna j e usm erenost na luke na severu. B rodovi najčešće p lo ve p o d holandskom zastavom (prem a izveštaju fra n cu sko g konzula D e Lironkura, svi brodovi koji su 1786. stigli iz F rancuske u Am sterdam , a bilo ih j e 273, bili su holandski). Teret sačinjavaju u odlasku uglavnom vino, šećer, kafa, indigo, a u po vra tku drvo i žitarice (prema Polu B itelu L es aires com m erciales européennes et coloniales de Bordeaux)

244

Џ

Amsterdam

zatvoriti sve luke i granice svoga kraljevstva, sputati ribarsku delatnost Holandana, sprečiti „privatnu trgovinu” trgovaca iz Amsterdama (koja se razlikuje od javne trgovine nizozemskih kompanija u Americi, Africi i Indijama) - lakše je, naravno, iskazati nego ostvariti. Jer Francuzi nemaju velike trgovce, „а oni koje mi [Francuzi] smatramo takvima najčešće su strani delatnici i poverenici”, ili drugim recima, iza njih stoje holandski trgovci. Izgleda da sve francusko srebro i zlato završava u Holandiji. Na kraju, ali ne i najmanje važno, Francuzi nemaju dovoljno brodova. Bilo je brodova koji su bili plen francuskih gusara u poslednjem ratu. To su „bili brodovi dobri za trgovinu [na velike udaljenosti], ali bez trgovaca koji bi ih opremili, i mornara koji bi na njima plovili, dopustili smo da ih Englezi i Holanđani nakon sklopljenog mira otkupe” .4 2 Otpor se nije mogao pružati ni u Kolberovo doba. Kada je osnovana fran cuska Severna kompanija (1669), „uprkos trudu Generalnog kontrolora i braće Fromon, Pjera i Nikole, trgovci iz Ruana su odbili učešće u Kompaniji. [... ] A oni iz Bordoa su to prihvatili tek pod pritiskom” . Da li je razlog za to što se „nisu osećali dovoljno bogatima ni u brodovima ni u kapitalu u odnosu na Holanđane”?403 Ili što su već delovali kao saradnici u holandskoj mreži. Jer, po svedočenju Le Potje de la Estroa,404 koji svoje dugačke izveštaje piše negde 1700, francuski trgovci deluju kao posrednici holandskih firmi. To je ipak napredak u odnosu na ono stanje koje 1646. opisuje otac Matija de Sen-Žan, 05 kada su Ho lanđani posrednici u francuskim trgovačkim središtima; oni kao da su svoje po ložaje, tj. barem jedan broj njih, prepustili lokalnim trgovcima. Pa ipak, tek 1720. godine, kao što smo već videli, trgovački kapitalizam u Francuskoj počinje da se oslobađa strane kontrole, kada i nastaje sloj francuskih trgovaca međunarod nog ranga. Sa zaključcima ipak ne smemo žuriti: krajem XVIII veka u Bordou, koji se spektakularno razvija, prema jednom svedoku, „opšte je poznato d a je više od trećine trgovine pod holandskom kontrolom” . E ngleska i H olandija Englezi veoma rano počinju da odgovaraju na holandski prestiž u trgovini. Kromvelov Navigacioni zakon je donet 1651, a Čarls II g a je potvrdio 1660. En gleska vodi četiri žestoka rata protiv Ujedinjenih Pokrajina (1652-1654; 1665— -1667; 1672-1674; 1782-1783). Svaki put je Holandija vidno uzdrmana. En gleska u isto vreme razvija vlastitu proizvodnju koju štiti oštrim protekcionisti čkim merama. Engleska ekonomija je, dakle, uravnoteženija od francuske, otpor nija prema spoljnim napadima. A engleska proizvodnja je i potrebnija HolanđaIbid., f° 98. Ibid., f° 59 v°. 402Ibid., f° 115. 4 0 3 C. Nordmann, op. cit., str. 54-55. 4 0 4 Le Pottier de La Hestroy, doc. cit., f°J25. 4 0 5 Père Mathias de Saint-Jean (ili Jean Éon), op. cit., str. 30 i dalje, str. 87 i dalje. 4 0 6 Pogledati, str...

400 401

245

Amsterdam

nima, koji nastoje da poštede Engleze, jer su i njihove luke u Lamanšu po rđavom vremenu najsigurnija skloništa za holandske brodove. Englezi ipak nisu sasvim izmakli kandžama Holanđana. Čarls Vilson407 tvrdi da je svaki vispreniji Holanđanin mogao da na više načina zaobiđe Navigacioni zakon, koji je delimično ublažen mirovnim ugovorom u Bredi (1667). Dok je Zakon zabranjivao svim stranim brodovima da u Englesku dovoze robu koja nije proizvedena u zemlji iz koje dolazi brodar, 1667. godine je odlučeno da će se neke robe iz zaleđa Holandije smatrati „holandskim” - one dopremljene Rajnom ili kupljene u Lajpcigu ili Frankfurtu, a koje su skladištene u Amsterdamu, uključujući nemačko laneno platno ukoliko je beljeno u Harlemu. A u Londonu svoje ogranke imaju velike holandske kuće: Van Nek, Van Noten, Nevil, Kliford, Baring, Hop, Van Lenep.408 Bilo je, dakle, mnogo prijateljskih veza koje traže da se putuje s jedne obale Lamanša na drugu, a bilo je i poklona - lukovica lale i hi jacinta, buradi rajnskog vina, šunke, holandskog džina. Neke engleske firme su čak vodile prepisku na holandskom jeziku. Holandska posrednička trgovina dovozi i odvozi robu s Britanskih ostrva sve do 1700, ako ne i do 1730. Dovoze se krzna, koža, katran, drvo, ambra iz Ru sije i sa Baltika, fino laneno platno (nemačko platno beljeno u Holandiji), „koje u XVIII veku engleska mladež koja se lepo oblači traži za košulje, dok su njihovi očevi od njega izrađivali samo okovratnike i rukave koje su stavljali preko grubog domaćeg platna”.409 Sa ostrva se odvoze kolonijalni proizvodi koje Holanđani kupuju na aukcijama Istočnoindijske kompanije; oni kupuju i mnogo duvana, še ćera, nekad pšenicu i kalaj, kao i „neverovatne” količine vunenih tkanina - u vrednosti, kako kaže Danijel Defo 1728, od dva miliona funti sterlinga godi šnje. Te se tkanine skladište u Roterdamu i Amsterdamu pre nego što se opet izvezu, prvenstveno u Nemačku.411 Engleska je tako dugo karika u holandskoj tranzitnoj trgovini. U jednom engleskom pamfletu iz 1689. se čak kaže: „Svi naši trgovci će postati obični holandski agenti”.412 Podrobnije proučavanje bi otkrilo mnogo efikasnih veza - posebno onih koje stvaraju krediti i kupovina unapred - a koje holandskom sistemu omogućuju da dugotrajno napreduje u Engleskoj. Englezi (kao i Francuzi) su često zaprepašćeni kad otkriju da se njihovi proizvodi u Amsterdamu prodaju ieftiniie nego u zemlji porekla. Tek od 1730. trgovački sistem Holandije počinje da nazaduje u Evropi, posle pedeset godina uspešne obnove od 1680. do 1730.413 Holandski trgovci tek u drugoj polovini veka počinju da se žale da „više ne učestvuju u razmeni robe i da su samo agenti za prevoz robe”.414 To je jasno svedočanstvo preokreta koji se 1Anglo Dutch Commerce..., str. 6-7. Ibid. Ibid., str. 10 i napomena 5. A Plan o f the English commerce, 1728, str. 163. C. Wilson, op. cit., str. 7-10. E. Schulin, op. cit., str. 230. All our merchants must tum Dutch factors. C. Wilson, op. cit., str. 16-17. Ibid., str. l l .

408

246

Amsterdam

desio. Engleska se oslobodila stranog uplitanja i spremna je da preuzme uprav ljačku palicu svetske trgovine. To utoliko pre jer joj je povlačenje Holanđana pomoglo da stekne ono što joj je veoma nedostajalo u XVII veku: mogućnost da država uzima znatnije kre dite. Holanđani do tada nisu hteli da svoj kapital stavljaju na raspolaganje engle skoj državi, jer su im nuđena jem stva izgledala nedovoljna. Ali u poslednjoj de ceniji veka Parlament u Londonu prihvata osnivanje fonda koji će se obezbeđivati posebnim porezima a garantovati za raspisane zajmove i plaćati kamate. Ho lanđani počinju da sve više ulažu. Engleski „fondovi” nude im ne samo pogodna ulaganja, već i kamatne stope više od onih koje bi njihov novac mogao doneti u Holandiji. Tako dobijaju i dobro sredstvo za spekulacije na Amsterdamskoj berzi. Ništa od toga oni nisu mogli da pronađu u Francuskoj. Višak kapitala holandskih trgovaca odlazi u Englesku. Tokom XVIII veka oni su glavni upisnici engleskih državnih zajmova, a spekulišu i drugim engle skim hartijama od vrednosti - deonicama Indijske kompanije, Južnomorske kom panije i Engleske banke. Holandska kolonija u Londonu je brojnija i bogatija nego ikad ranije. Njeni pripadnici se okupljaju u Dutch Church ostinskih kaluđera, slično kao što su se Đenovljani u Palermu okupljali u crkvi San Đorđo. Ako se hrišćanskim trgovcima (među kojima ima mnogo hugenota koji su ranije došli u Amsterdam) pribroje jevrejski trgovci, koji sačinjavaju drugu moćnu ko loniju, iako slabiju, stiče se utisak o pravoj holandskoj najezdi.415 To je začelo utisak koji su imali Englezi. Čarls Vilson416 u tome vidi obja šnjenje za njihovu „fobiju” prema zajmovima i nacionalnom dugu, čiji su tvorci, smatraju oni, stranci. Priliv novca iz Nizozemske u stvari daje podstrek engle skom kreditu. Manje bogata nego Francuska, ali imajući „sjajniji” kredit, kao što kaže Pinto, Engleska je uvek mogla da dobije novac, i to u dovoljnoj količini i u pravi čas - što je ogromno preimućstvo! Veliki udarac za Holandiju je bilo nasilje koje je Engleska upotrebila protiv nje 1782. i 1783. i bacila je na kolena. Ali, zar se takav kraj priče nije mogao već neko vreme naslutiti? Holandija je u XVIII veku zaista dopustila da je zavede englesko nacionalno tržište, društvena sredina Londona, u kojoj su se njeni trgov ci lagodno osećali, gde su više zarađivali, pa čak nalazili i zabave koje nisu bile dostupne u „utegnutom” Amsterdamu. U komplikovanoj igri koju vode Holanđa ni, engleska karta je džoker - koji najpre dobija, a onda gubi. Izvan Evrope: Indonezija Da li je moguće u prvim nizozemskim putovanjima u Indoneziju videti nešto sasvim različito - stvaranje ех nihilo procesa subordinacije koja se brzo pretvara u pretešku strukturu. U ranom holandskom prodoru u Aziju (kao očito i u svim evropskim prodo rima u toj oblasti) mogu se razlikovati tri etape. V. H. Moreland ih je razlikovao 415 416

C. Wilson, Englands Apprenticeship..., str. 322. La République hollandaise des Provinces-Unies, 1968, str. 33.

247

Amsterdam

248

249

Amsterdam

još 1923. godine: u prvoj je najvažnije korišćenje samog trgovačkog broda, po kretne pijace, neke vrste velikog raznosača; u drugoj etapi se stvara kontoar (ispo stava) koji je koncesija u nekoj zemlji ili trgovačkom središtu; i najzad, u trećoj etapi, zauzima se određena teritorija. 17 Makao je uglavnom ispostava, dok Batavija već predstavlja početak kolonizacije Jave. A što se tiče pokretne pijace, tu već počekom XVII veka imamo mnoštvo primera. Mogli bismo da pomenemo četiri broda Paula van Kardena - koje je u Isto čnu Indiju između 1599—1601418 godine uputila voorkompanie (Nova brabantska kompanija) - a od kojih su se samo dva vratila.419 U prvoj etapi plovidbe stigli su u Bantam 6. avgusta 1600. Pošto je u luci bilo mnogo holandskih brodova, dakle i mnogo kupaca, dva broda su upućena u malu luku Pasamans, u kojoj je bilo, smatralo se, obilje bibera. Ali tu su prodavci varalice, a pomorski uslovi teški. Tada se donosi odluka, ne bez oklevanja, da se plovi za Atjeh (Ahem), na zapad nom kraju Sumatre. Dva broda stižu tamo 21. novembra 1600. Ali izgubili su mno go vremena: sedam meseci i 15 dana od Tesela do Bantama, te još tri meseca i 15 dana za plovidbu u „idealnu” luku. U stvari, sami putnici su skočili u čeljust lava. Lukavi i vispreni ahemski kralj ih „zamajava” pošto im je iznudio 1 000 zlatnih osmica. Da bi povratili gubitke, Holanđani se sklanjaju na svoje brodove i zaro bljavaju devet trgovačkih brodova koji su se zadesili u luci, i od kojih su tri bila natovarena biberom koji su pobednici stavili pod „strogi nadzor”. Pregovaranja su trajala sve dok se u noći između 21. i 22. januara 1601. Holanđani nisu odlučili da napuste „negostoljubivu” luku, pošto su „kao za primer i upozorenje” zapalili dva zarobljena broda. Izgubili su, dakle, još dva meseca u tim opasnim tropskim vodama gde su crvi rastakali brodsku građu. Nije im bilo druge nego da se vrate u Bantam, gde su stigli 15. marta nakon daljih sedam nedelja na moru. Tu, naprotiv, nema teškoća: Bantam je u neku ruku istočna Venecija. U međuvremenu je stiglo još holandskih brodova što je dovelo do podizanja cena, ali je roba ukrcana na brodove i 22. aprila dva su broda konačno zaplovila prema Evropi.420 Vidimo d a je u tom nepoznatom svetu, šarolikom i veoma različitom od Ev rope, teško ući u trgovačku sredinu, a da ne govorimo o tome da se njom ovlada. U trgovačkoj metropoli kakva je Bantam, posrednici se odmah javljaju, ali su oni ti koji vode igru. Stanje počinje da se menje tek kada Nizozemci steknu kontrolu nad trgovinom molučkim začinima. Taj monopol je prvi uslov za ulazak u sve os tale trgovačke tokove, najpre u svojstvu povlašćenog partnera, a najzad kao neko bez koga se ne može. Ali možda je najveća greška Holanđana što su nastojali da kontolišu sve i sva na Istoku - ograničavajući proizvodnju, uništavajući domaću trgovinu, osiromašujući i desetkujući stanovništvo - u stvari, ubijajući koku koja je nosila zlatna jaja.

133.

417 Op. cit., str. 223 i dalje. Constantin Renneville, Voyage de Paul van Caerden aux Indes orientales, 1703, II, str. Kompanija koja je nastala pre V. O. C. C. Renneville, op. cit., str. 170-173.

250

Amsterdam

D a li j e m oguće uopštavati? Četiri kratka prikaza mogu se smatrati primerom. Svrha im je da prikažu opšte stanje, način na koji deluje jedna ekonomija-svet, koja koristi visoki napon u središtu i slabost i popuštanje drugih. Uspeh je moguć samo ako su niže i podređene ekonomije na neki način, ali u svakom slučaju redovno, pristupačne dominantnoj ekonomiji. Veza s prstenom drugorazrednih snaga, to jest s Evropom, ostvaruje se sama od sebe, bez potrebe primene sile. Nju održavaju sile privlačenja, mehanizam razmena, međuigra kapitala i kredita. A Evropa predstavlja četiri petine holandske trgovine. Prekomorske oblasti su samo dodatak, doduše važan. Ali upravo posto janje tih susednih zemalja - razvijenih, suparničkih, iako u podređenom položaju - daje energiju i delotvornost središtu; to smo i videli. Da li Kina nije bila eksplo zivna ekonomija-svet naprosto zbog toga što nije bila u samom središtu? Ili je, iako to izlazi na isto, zbog toga što nije imala dovoljno snažnu poluperiferiju koja bi središtu mogla da daje energiju. U svakom slučaju je jasno da „istinska” periferija, na krajnjem obodu ekonomije-sveta može biti nadzirana samo silom, nasiljem i potčinjavanjem —zašto ne reći i kolonizovanjem - čime kažemo da je to veoma stara praksa? Holandija sprovodi kolonizovanje na Cejlonu, kao i na Javi; Španija ga prvi put primenjuje u Latinskoj Americi, a Engleska u Indiji. Ali još u XIII veku, Venecija i Đenova deluju kao kolonijalne sile na obodima oblasti koje eksploatišu: Đenova u Kafi i na Hiosu, a Venecija na Kipru, Kritu i Krfu. Zar to nije bila dominacija, upravo onoliko potpuna koliko se to moglo tada i ostvariti?

0 SLABLJENJU AMSTERDAMA Ispitali smo dokumente o premoći Holandije. Ona počinje da gubi sjaj kra jem XVIII veka. To opadanje uticaja može se opisati pre kao povlačenje ili sla bljenje nego kao propast u onom značenju reči koje su istoričari upotrebljavali i zloupotrebljavali. Amsterdam je očito svoje mesto prepustio Londonu, kao ranije Venecija Antverpenu, a kao što će kasnije i sam London prepustiti mesto Njujorku. Holandija je ipak nastavila da zarađuje - a i danas je jedno od središta svetskog kapitalizma. U XVIII veku Amsterdam prepušta neke od svojih trgovačkih prednosti Hamburgu, Londonu, pa čak i Parizu. Za uzvrat stvara neke druge prednosti, održava neke svoje trgovine; njegova berzanska delatnost je i dalje snažna. Po većanjem svoje „akceptacione” trgovine, Amsterdam širi svoj bankarski sektor i prati ogroman rast u Evropi, koji na bezbroj načina finansira, posebno u toku ra tova (dugoročni trgovački krediti, pomorska osiguranja i reosiguranja, itd.). A vi deli smo da je u Bordou krajem XVIII veka „opšte poznato” da trećina poslova 251

Amsterdam

grada zavisi od nizozemskih kredita.421 I najzad, Amsterdam zarađuje mnogo na zajmovima evropskim državama. Ono što nam Ričard Rap422 govori o Veneciji, tokom njenog opadanja u XVII veku - tj. kako je prilagođavanjem, prihvatanjem novih poslova i prebacivanjem sa starih na nove, uspela da održi bruto nacionalni dohodak na visini onog iz prethodnog veka - pokazuje nam da treba biti oprezan u prikazivanju gubitaka grada u opadanju. Istina je d a je razvoj bankarstva značio proces promene i kvarenje kapitala u samom Amsterdamu; istina je da se amster damska društvena oligarhija zatvara u sebe, da se povlači, kao ona u Veneciji i Đenovi, iz aktivne trgovine, i postaje društvo rentijera koji daju zajmove, koji traže nešto što će im jemčiti spokoj i povlastice, uključujući i zaštitu štathaltera. Ali ako se toj šačici povlašćenih možda može zameriti da su izabrali tu ulogu (iako ne sasvim slobodno), nikako im se ne može zameriti da su slabo računali: HOLANDSKI KAPITAL 1782. GODINE Prema proceni Velikog penzionera Van der Spigela kapital je iznosio milijardu florina koji je bio investirana na sledeći način: Zajmovi stranim zemljama

335 miliona od kojih Engleskoj Francuskoj ostalim zemljama

Kolonijalni zajmovi

140 miliona

Domaći zajmovi (provincijama, kompanijama, admiralitetima) Trgovina menicama

425 miliona 50 miliona

Srebro, zlato, nakit

280 25 30

50 miliona

(iz: Jan de Vris, Rijkdom der Nederlanden, 1927) oni su izašli živi i zdravi iz nedaća za vreme Revolucije i Carstva. Po nekim holandskim autorima, i 1848. godine su bili na svojim mestima.423 Istina je i d a je došlo do prelaska sa elementarnih i, da tako kažemo, zdravih zadataka ekonom skog života, na krajnje razrađene igre novčanog tržišta. Amsterdam ipak nije jači od sudbine. A sudbina svakog nadmoćnog kapitalizma je da se razvija smerom koji se dao videti i nekoliko vekova ranije, na sajmovima u Šampanji. On će se i na osnovu svog uspeha spotaći na pragu finansijskih delatnosti ili, tačnije, akro bacija, gde ostali deo ekonomije teško može da ga prati - ili to čak i odbija. Ako tražimo uzroke opadanja Amsterdama, u krajnjoj ćemo liniji ponovo doći na one ^

252

Jean Meyeb, Les Européens et les autres, 1975, str. 253. Nav. cl., avgust 1763. C. H. E. de Wit, naveo J. L. Price, op. cit., str. 220 i napomena 9.

Amsterdam

opšte istine koje važe za Đenovu s početka XVII veka kao i za Amsterdam u XVIII veku, a možda i za Sjedinjene Države danas, jer i one opasno mnogo po sluju s vrednosnim papirima i kreditima. To u svakom slučaju proizlazi iz ispiti vanja kriza koje su jedna za drugom pogađale Amsterdam u drugoj polovini XVIII veka. ' .......... ~ “ ~ K rize 1763, 1772-1773, 1780-1783. Počev od 1760. godine moćni nizozemski sistem je prošao kroz nekoliko teških kriza koje su ga svaka u svoje vreme sputale. Sve one liče jedna na drugu i izgleda da su vezane za kredit. Masa trgovačkih hartija od vrednosti, ukupan zbir „veštačkog novca” kao d a je donekle samostalan u odnosu na ekonomiju u celini, iako postoje i granice koje se ne smeju preći. U jeku jedne od kriza (18. januara 1773), Maje Dikleron, pažljivi francuski konzul u Amsterdamu, predoseća te gra nice kada objašnjava da se tržište u Londonu isto tako „žuri” kao i ono u Amster damu, što je „dokaz da svemu postoji kraj posle koga se ide jedino unazad”.424 Da li su sve nevolje posledica jednog prostog pa čak i suviše prostog pro cesa? Da li je određeni obim hartija bio previše za evropsku ekonomiju, koja s vremena na vreme odbacuje teret? Ravnoteža se remeti čak pravilno, svakih deset godina: 1763, 1772-1773, 1780-1783. U prvoj i trećoj krizi rat je začelo imao određenu ulogu: on po svojoj prirodi izaziva inflaciju, otežava proizvodnju; onog dana kad se završi valja platiti račun i izravnati debalans. Ipak, krizu 1772-1773. ne objašnjava rat. Da li je to bila tzv. kriza Starog poretka, koju pokreće pad po ljoprivredne proizvodnje čije se posledice šire na sve ostale ekonomske delatnosti? Da li je onda reč o običnoj krizi? Godine 1771. i 1772. jesu za Evropu go dine katastrofalno loših žetvi. U izveštaju iz Haga (od 24. aprila 1772) govori se o oskudici u Norveškoj, koja je „toliko strašna [...] da u toj zemlji umesto brašna od raži moraju da koriste prah koji dobijaju mlevenjem kore drveća”. Slične vesti stižu i iz nekih oblasti u Nemačkoj.4 Da li to podstiče žestoku krizu koju su otežale i posledice katastrofalne gladi koja je pogodila Indiju tih godina (1771. i 1772) i omela delovanje Istočnoindijske kompanije. Iako je to sve imalo svoju ulogu, verovatno se radilo o periodičnom obnavljanju krize kredita. Jer uvek, u središtu svake od tih kriza, bilo kao posledica ili kao uzrok, uvek postoji nedosta tak gotovine, a kamate dostižu nepodnošljive stope od 10% ili 15%. Onovremeni posmatrači uvek povezuju te krize s velikim bankrotstvima na primer, firme Nevila u avgustu 1763,4 Kliforda u decembru 1772,427 Van Farelinka u oktobru 1780.428 Ali, takvo tumačenje, iako razumljivo, nije uverljivo. Pet miliona florina gubitaka kod Kliforda i šest miliona kod Nevila, začelo nisu male svote; one svakako na Amsterdamskoj berzi dovode do rušenja trgovaA. N.. Marine, B7, 435, f° 2. Gazette de France, 24. april 1772. 4 2 6 Ibid. 4 2 7 A. N., Marine, B7, 434, f° 30; 435, f° 1 i dalje. „Iza stečaja firme Kliford i sinovi usledili su stečajevi dve ili tri manje firme, ali je i to povećalo strahove i doprinelo gubljenju poverenja.” 4 2 8 Moskva, A. E. A., 50/6,506, f° 49. ............ ' 424 425

253

Amsterdam

čkog poverenja, tako da ih možemo nazvati detonatorom. Ali, zar kriza ne bi iz bila i proširila se da Nevili nisu vodili pogubne trgovačke operacije u Nemačkoj, da se Klifordi nisu uključili na Londonskoj berzi u nepromišljenu spekulaciju s deonicama Istočnoindijske kompanije, ili da burgmestar Van Farelink nije pretrpeo gubitke u poslovima na Baltiku? Naime, udarac stvoren velikim bankrotstvom izaziva slom već prenapregnutog sistema. Korisno bi stoga bilo da proši rimo polje posmatranja, kako u vremenu tako i u prostoru, kao i da uporedimo po dudarnosti pomenutih kriza. One, naime, slede jedna drugu, označavaju očigledno slabljenje Holandije i, konačno, i slične su i razlikuju se, pa ih je lakše tumačiti jednu upoređenu s drugom. Na koji način su slične? Sve one su moderne kreditne krize koje se potpuno razlikuju od takozvanih kriza Starog poretka,429 koje imaju koren u ritmovima i procesima poljoprivredne i industrijske ekonomije. Ali one su i umnogome ra zličite! Čarls Vilson430 smatra d a je kriza iz 1772—1773. ozbiljnija i dalekosežnija nego ona iz 1763. U tome je u pravu, ali postavlja se pitanje nije li kriza iz 1780 -1783. još ozbiljnija. Ja smatram d a je između 1763. i 1783. došlo do velikog po remećaja holandskih poslova što je postalo i izraženije, kao i d a je zajedno sa do stizanjem vrhunaca krize svake desete godine, došlo i do preobražaja ukupne eko nomske konjunkture. Prva kriza izbija odmah nakon Sedmogodišnjeg rata (1756-1763) koji je za Holandiju - neutralnu u tom ratu - predstavljao razdoblje trgovačkog napretka bez premca. Za vreme neprijateljstva „Holandija je gotovo sama [...] preuzela sve francuske poslove, a posebno trgovinu s Afrikom i Amerikom, koja je sama po sebi ogroman posao. Holandija je u toj trgovini sve više zarađivala, od 100% pa često i 200%. [...] Neki holandski trgovci su se tu obogatili, uprkos gubitku mno gih brodova koje su im Englezi zaplenili, a čija je vrednost procenjena na više od stotinu miliona [florina].43 Ali ta obnova trgovine, to vraćanje u stara dobra vre mena, značilo je da se Holandija morala uključiti u velike kreditne operacije, kao i da je došlo do pometnje sa akceptacijama, isplatama menica novim menicama izdatim na druge firme, i konačno, do izdavanja obilja fiktivnih vrednosnih hartija (wisselruiterij)”. „Samo su neoprezni preuzeli tako velike obaveze”, smatra je dan dobar posmatrač.433 Ali da li je to istina? Da li su i mudri mogli izbeći mašini „opticaja”? Prirodni kredit, prinudni kredit, „prividni” kredit stvorili su toliku go milu hartije, „koja po jednom tačnom proračunu petnaest puta prevazilazi ko ličinu gotovog novca u Holandiji”.434 Iako ne moramo verovati u tačnost tih broj ki kao naš izveštač, neki Holanđanin iz Lajdena, jasno je da su se holandske firme našle u mučnoj situaciji kada su diskontisti odjednom počeli da odbijaju da diskontuju te hartije, ili tačnije, kada to više nisu bili u stanju da rade. Pošto goto429 Suprotnost koju je već primetio Ch. Carrière, M. Courdurié, op. cit., I, str. 85: „Le cycle agricole ne s’adapte pas exactement à l'activité du grand port international” (reč je o Marselju). Anglo-Dutch Commerce..., str. 176. J. Accarias de Sérionne, Les Intérêts de l ’Europe..., II, str. 205. 4 3 3 M' G' Buist> ^ SPes nonfracta. Hope and Co, 1770-1815, 1974, str. 12-13. M. Torcia, Sbozzo del commercio di Amsterdam, 1782, str. 9. 4 3 4 A. E„ C. P. Hollande, 513, f° 64 ,v°.

254

Amsterdam

vog novca nema, kriza se širi i izaziva stečaj za stečajem: zahvata ne samo Am sterdam, već i Berlin, Hamburg, Altonu, Bremen, Lajpcig,435 Stokholm,436 i, posebno snažno London, koga je koristilo holandsko tržište novca. U pismu nekog Venecijanca iz Londona 13. septembra 1763,437 kaže se d a je prema nekim glasovima nedelju dana pre tog datuma u Holandiju bila poslata „znatna” svota od 500 000 funti sterlinga kao pomoć trgovcima u Amsterdamu, koji su se našli u škripcu. Ali da li se može govoriti o „pomoći” kada Holanđani zapravo vraćaju kapi tal koji su uložili u Englesku?438 Budući d a je kriza 2. avgusta počela stečajem Jozefa Arenta (čiji su dugovi iznosili 1 200 000 florina) i braće Nevil (šest miliona florina), onaj mesec dana dok nije stigao novac iz Engleske svuda je vladalo oča janje, čule su se jadikovke i usrdne molbe. Bilo je i spektakularnih događanja: bankrotstva u Hamburgu, na primer - među kojima i mnogih jevrej skih trgo vaca439 - zatim četiri bankrotstva u Kopenhagenu, šest u Altoni, trideset pet u Amsterdamu.441 A „desilo se i nešto što se nikada ranije nije desilo; naime poče tkom ove sedmice bankovni novac vredeo je jedan do dva posto manje od goto vine”.442 Devetnaestog avgusta broj bankrotstava iznosi 42, i „već se znaju sledeće žrtve”.443 Ruski konzul Oldekop, koji vidi kako se zbiva katastrofa, okri vljuje „veliku pohlepu za dobitkom nekih trgovaca koji su hteli da ostvare zarade u deonicama za vreme rata”.444 „Krčag ide na vodu dok se ne razbije”, piše on 2. avgusta. „Ono što se predviđalo i od čega su ljudi odavno strepeli, sad se i ostva rilo”. ' ' Amsterdamska berza je odmah stala: „Berza stoji [...] nema diskonta,445 ni menjanja; nema kotiranih cena; niko nema poverenja u druge”.446 Jedino rešenje bi bilo odlaganje rokova,447 ili „prolongiranje”, kako se govorilo na sajmovima. Jedan tvorac plana spasavanja govori o surchéance, o moratorijumu, to jest o predahu koji bi dala država, čime bi uobičajeni kanali opticaja ponovo mogli da prorade. On, međutim, greši što smatra da bi bila dovoljna odluka Ujedinjenih Pokrajina, dok je situacija zahtevala sporazum svih vladara i država Evrope. Ali, zar najbolji lek nije bilo dopremanje u Amsterdam kovanog novca ili poluga? Nevili su u svom letnjikovcu pored Harlema, otvorili radionicu „za pro čišćavanje lošeg pruskog novca, koji im je u vrednosti od nekoliko miliona (flo rina) bio poslat iz Nemačke u barilima”. Nisu samo oni to radili. A taj loš novac C. Wilson, op. cit., str. 168. M. Torcia, op. cit., str. 9. 431 A. d. S. Venezia, Inghilterra 119, f° 92, 92 v“. 4 3 8 C. Wilson, op. cit., str. 167-168. /ип ^ azette France, 584, Hamburg, 22. avgust 1763. Ibid., 624, Kopenhagen, 3. septembar 1763. 44 ' Moskva, A. E. A., 50/6, 472, f° 50, 12. avgust 1763. 4 4 2 Ibid. 443 Ibid., f° 51 v°. 4 4 4 Ibid. 4 4 5 U značenju eskonta. 4 4 6 Moskva, A. E. A., 50/6, 472, f° 44. 44l A. N„ A. E., C. P. Hollande, 513, f° 64 v°. Odlaganje roka. 435

255

Amsterdam

koji je Fridrih II izdao za vreme Sedmogodišnjeg rata skupljali su lokalni Jevreji koji su bili povezani s jevrejskim trgovcima u Amsterdamu. Potonji, koji su se gotovo isključivo bavili menjanjem i bili teško pogođeni krizom, vuku menice na taj dragoceni metal koji putuje prema njima. „Jevrejski trgovci Efraim i Jicig”, piše napuljski konzul u Hagu, „koji su preduzetnici za novac [pruskog] Kralja, poslali su prekjuče (16. avgusta 1763) tri miliona ekija poštanskim kolima, uz pratnju. Čuo sam da i drugi bankari šalju velike svote u Holandiju da bi održali svoje kredite”.450 Injekcija u gotovini je dobar odgovor. Amsterdamska banka već 4. avgusta, suprotno svojim običajima, pristaje da primi „kao polog zlatne i srebrne polu ge”,451 što je jedan od načina da u novčani promet uključi neobrađen metal. Ne treba dalje da pratimo ovu oštru krizu koja je pogađala slabije firme i čistila tržište od nepoštenih spekulanata, i koja je, bar ako se posmatra iz epicentra tog finansijskog potresa, bila na izvestan način i zdrava i korisna. Naravno, ne i ako se posmatra iz Hamburga, gde je već od početka avgusta, pre groma iz vedra neba (kraha Nevila), luka bila zakrčena brodovima koji su uzalud čekali na utovar i već se spremili da zaplove ka drugim pristaništima;452 ne i ako se posmatra iz Roterdama, gde se već u aprilu „običan svet” pobunio i gde su „građani morali da uzmu oružje i razbiju pobunjenike” .453 Ali reakcije su bile drugačije u Amster damu, koji je naizgled izbegao te nedaće i pometnje, i koji se pošto je oluja prošla, bez većih teškoća opet uzdigao: „Gradski trgovci-bankari će se kao feniks ponovo roditi, ili tačnije ponovo će se dići iz vlastitog pepela i potvrditi se kao poverioci upropašćenih berzi”.454 Godine 1773, podstaknuta stečajem Kliforda (28. decembra 1772), kriza opet počinje i razvija se istim tokom: isti sled događaja i isto napredovanje. Oldekop bi za ovu priliku mogao da prepiše pisma koja je pisao deset godina ranije. Berza je stala. „Više kuća”, pisao je ruski konzul, „propale su iza stečaja firme Kliford i sin. Gospoda Horneka, Hoger and Comp., koji sve čine za Francusku i Švedsku, našli su se dva ili tri puta na rubu ponora. Prvi put uspeli su da sakupe u jednoj noći 300 000 florina koje su sutradan morali da isplate” ; drugi put su u pravo vreme stigla iz Pariza „kola s gotovinom u zlatu [...]. Gospoda Rije, Rik i Vilkison, saradnici gospode Frederik iz Petrograda, poručili su srebro iz Engle ske” (francusko zlato je vredelo jedan milion, a srebro iz Engleske dva miliona florina). „Gospoda Gril, koji naveliko trguju sa Švedskom”, morali su da obustave plaćanja jer više nisu mogli „da diskontuju svoje menice na druga lica” . Gospoda Cezar Sardi and Comp., stara firma koja je obavljala poslove za bečki dvor, „bila je prinuđena da se prepusti struji”.455 A kreditna delatnost tih Italijana, koji su više voleli da se zabavljaju nego da rade, već neko vreme je jasno opadala.456 449

453 454 455 456

256

A. d. S. Napoli, Affari Esten 800, Hag, 2. avgust 1763. Ibid., mišljenje Berlina od 16. avgusta preneto 26. Gazette de France, 544, 4. avgust 1763. A.d.S. Napoli, Affari Esteri 800. Gazette de France, 296, Hag, 22. april 1763. M. Torcia, op. cit., str. 9. Moskva, A. E. A., 50/6, 490, 1/2. Ibid.

Amsterdam

Sada im je zadat završni udarac. No, neke kuće, takođe nesolventne, bile su u st vari veoma čvrste, samo što ih je iznenadio opšti slom. Jer uslediće i drugi steča jevi ako se ne preduhitre.457 Amsterdam je još jednom odlučio, uz pomoć banke, da doznači dva miliona u gotovini uz jemstvo vodećih gradskih trgovaca, da bi se pomoglo onima kojima je novac bio potreban, a koji su mogli da daju garanciju u robi ili u vrednostima. „Oni ipak nisu spremni da prihvataju indosirane menice, čak i ako su bile na najveće firme, jer tada ni dva miliona ne bi značilo ništa. Izvesno je d a je spektakularni i konačni slom Kliforda, kuće koja je postojala više od sto pedeset godina, doveo do opšteg gubitka poverenja, a tražene svote za isplatu su daleko prevazilazile raspoloživu gotovinu. Da lije to bilo isto što i kriza 1763? Savremenici su to tako videli. Bila je to slična kratkotrajna kriza čiji su dramatični trenuci brzo minuli, već krajem ja nuara. Ali činjenica da je bila reč o ozbiljnijoj krizi nego što je bila prethodna, jeste problem koji će Čarsl Vilson uglavnom rešiti.459 Suštinska razlika je to što se početni incident zbio u Londonu, a ne u Amsterdamu. Katastrofa koja je odnela Kliforde i njihove partnere bio je krah deonica Istočnoindijske kompanije, koja je bila suočena sa teškom situacijom u Indiji, posebno u Bengalu. Do pada cena de onica došlo je prekasno za engleske spekulante koji su ga očekivali i igrali na njega, a prerano za Holanđane koji su se uzdali u porast cena. I jedni i drugi su bili teško pogođeni, utoliko pre što su se spekulativna kupovanja obično obavljala plaćanjem samo 20% od vrednosti deonica, dok je ostalo bio kredit. Njihovi gu bici su, dakle, bili ogromni. Kriza koja je počela u Londonu podstakla je Englesku banku na interven ciju, što je sa svoje strane brzo dovelo do obustavljanja diskontovanja svih su mnjivih menica, a potom i svih hartija. Nekorisno bi bilo raspravljati o tome da li se Engleska banka prevarila u taktici kad je tako udarila po Amsterdamu, tržištu novca i kredita. Može se ipak reći da ako u ovoj krizi postoji feniks koji će iz vatre izaći živ i zdrav, onda je to bio London, koji je, pošto je nevolja prošla, na stavio da privlači ulaganja iz „viškova” koji ponovo nastaju u Holandiji. U Amsterdamu se stvari ne odvijaju baš dobro: još u aprilu 1773, tri meseca posle prestanka uzbune, trgovanje još nije stabilizovano. „Već dve nedelje samo se govori o noćnim krađama. Zato su udvojene redovne noćne straže, a patrole građana obilaze grad. Ali kakva je korist od te budnosti kada uzrok zla nije iskorenjen i ako vlada nema načina da tome stane na put?460 U martu 1774, više od godinu dana nakon krize, trgovački sloj je i dalje obeshrabren. „Ono što će dokra jčiti kredit u ovom mestu”, piše konzul Maje di Kleron, „jeste činjenica d a je pet ili šest najstarijih i najbogatijih kuća nedavno napustilo trgovinu; među njima je i firma Andre Pels i sin, kuća poznatija u inostranstvu nego u Amsterdamu, kome je često glavni oslonac. Napuste li bogate firme berzu, ubrzo će iz nje nestati i ve liki poslovi. Kao što više neće moći da podnosi velike gubitke, ona neće ni po

459 460

Anglo-Dutch Commerce..., str. 169 i dalje. A. N„ Marine, B7, 435, Amsterdam, 7, 5. april 1773.

257

Amsterdam

kušavati da ostvari velike dobitke. Pa ipak u Holandiji srazmerno ima još uvek više novca nego u bilo kojoj drugoj zemlji”.461 Ali, ovde istoričari misle d a je u pitanju primat unutar evropske ekonomije-sveta. Još u februaru 1773, naš konzul, saznavši da je upravo došlo do strašnog bankrota od 1 500 000 pjastri u Đenovi, povezuje taj događaj (kao i sve druge koji potresaju evropsko tržište) s Amsterdamom za koji tvrdi da je „središte koje najviše utiče na druge gradove”.462 Ja, međutim, smatram da Amsterdam više nije takvo središte, već da je to sada London. Uostalom, da li važi jednostavno pravilo da svaki grad u središtu jedne ekonomije-sveta prvi izaziva potrese si stema i da je prvi koji se od njih oporavlja? Ako je tako, to bi bacilo novo svetio na crni četvrtak463 na Vol Stritu 1929. godine koji, smatram, označava početak prevlasti Njujorka. ‘ Uglavnom se smatra (barem u istoriografiji) da je Amsterdam prestao da bude središte sveta u vreme treće krize osamdesetih godina XVIII veka. Ta kriza se razlikuje od prethodnih, ne samo po trajanju (od 1780. do bar 1783), po ra zornom delovanju na Nizozemsku, kao i po tome što je donela četvrti englesko-holandski rat, već i zato što se uklapa u obuhvatniju ekonomsku krizu drugog tipa: reč je o interciklusu464 za koji je Ernest Labrus rekao da se odvija u Francu skoj od 1778. do 1791.465 Upravo u toj fazi, koja traje više od deset godina, od vija se i englesko-holandski rat (1781—1784), koji se okončao engleskom okupa cijom Cejlona, kada je Engleska stekla i pristup Molučkim ostrvima. Holandija se u to doba, kao i ostala Evropa, suočava sa dugotrajnom krizom koja pogađa či tavu privredu, a ne samo kreditni sistem, krizom koja je slična onoj u kojoj je stradala Francuska Luja XVI, kada je izišla iz američkog Rata za nezavisnost finansijski uništena, iako kao politički pobednik 466 „Pošto je uspela da Ameriku učini slobodnom, Francuska se toliko iznurila, da se u svom trijumfalizmu, želeći da ponizi Englesku, sama upropastila. Sada su njene finansije istrošene, kredit umanjen, vlada podeljena, a čitavo kraljevstvo izdeljeno na bezbroj stranaka”. Tako glasi Oldekopova „presuda” Francuskoj 23. juna 1788.467 Ali, ni slabost Holandije ni slabost Francuske ne mogu se objašnjavati jedino ratom, kao što se često radi. Dugotrajna i opšta kriza često za posledicu ima pojednostavljenje karte sveta; tada se svako bez milosti postavlja na mesto koje mu pripada, jaki postaju još jači, a slabi još slabiji. Iako politički pobeđena, ako doslovno čitamo Versajski ugovor (potpisan 3. septembra 1783), Engleska izlazi kao ekonomski pobednik, 4 ATA-

049

N., Marine, B7, 438, Amsterdam, 7, 28. mart 1774. 4fi, A. N., Marine, B , 435, Amsterdam, 3, 4. februar 1773. Četvrtak, 24. oktobar 1929. Pogledati J. K. Galbraith, The Great Crash, 1929, 1955. 4 6 5 êđuciklus, ii; ciklus koji traje deset do dvanaest godina, str. 5 7 . 4 6 6 C. E. Labrousse, La Crise de l ’économie française..., str. XXII. Robert Besnier, Histoire des faits économiques ju sq u ’au XVIIIe siècle, 1962-1963, str. 467

258

Moskva, A. E. A., 50/6, 539, f° 47.

Amsterdam

jer se središte sveta premestilo u njenu prestonicu, a to ima razne posledice a do nosi i neravnotežu. U presudnom trenutku, holandske slabosti, od kojih neke postoje već decenijama, naglo izlaze na svetio dana. Holandska vlada, o čijoj smo davnašnjoj delotvornosti pisali, sada je bespomoćna i rascepljena; program naoružanja koji je trebalo hitno sprovesti ostaje mrtvo slovo na papiru; arsenali se ne osavremenjuju;468 zemlja izgleda d a je nepopravljivo rascepkana između neprijateljskih stra nki; novi porezi, uvedeni radi popravljanja stanja, izazivaju opšte nezadovoljstvo; sama berza postaje „mutna”.4 ,B a ta v ijsk a ” revolucija41^ Vrhunac svega je to da se Holandija našla suočena s političkom i socijalnom revolucijom kod kuće - revolucijom koju pokreću „patriote”, pristalice Francuske i „slobode”. Mogli bismo da kažemo da ta revolucija počinje ili 1780, sa četvrtim englesko-holandskim ratom, ili 1781, kada Van der Kapelen, osnivač „patriotske stranke” upućuje poziv nizozemskom narodu (Aan het Volk von Nederlande), ili 20. maja 1784, kada se u Parizu potpisuje mir između Engleske i Ujedinjenih Po krajina, mir koji je i posmrtno zvono veličini Nizozemske. U celini uzev, sama revolucija je niz nasilnih i zbrkanih događaja, nesreća, govora, glasina, oštrih neprijateljstava i oružanih sukoba. Oldekop je bio takvog temperamenta d a je prirodno osuđivao te revolucionare, koje nije razumeo. On od početka grmi protiv njihove upotrebe reči „sloboda” (vrijheidГ), jer misli d a je Ho landija već slobodna zemlja. „Najsmešnija je usiljena ukočenost tih krojača, obućara, pekara, krčmara [...] koji su se pretvorili u vojnike”472 Oldekop smatra da bi šačica pravih vojnika opametila tu gomilu. Ti prigodni vojnici su se okupili i stvorili narodne ustaničke milicije, „oružane snage” koje treba da brane demo kratske zajednice nekih gradova - ali ne svih. Na „patriotski” teror se u čitavoj ze mlji uskoro odgovara nasiljem koje sprovode „oranžisti”, pristalica štathaltera. A glasine, bune i represije jedna drugu stižu. Neredi se šire: Utreht se pobunio, plja čke su učestale;4 jedan brod koji je krenuo za Indije je potpuno opljačkan pa je čak otet i srebrni novac namenjen za plate posadi.4 4 Svetina preti aristokratama koje Oldekop povremeno naziva bogatunima (les richards). Tu je, naime, reč i o klasnoj borbi i o „građanskoj revoluciji” .475 Patriote su prvenstveno sitni građani koje u francuskim izveštajima nazivaju „buržoazijom”, „republikancima”, pa čak i „republikanskim sistemom”. U njihovim redovima su i „regenti”, neprijatelji 468 C. P. Thurnberg, Voyage en Afrique et en Asie, principalement au Japon, pendant les an nées 1770-1779, 1794, str. 30. ‘ 4 6 9 A. E., C. P. Hollande, 543, Amsterdam, 28. decembar 1780. 4 7 0 Izraz preuzet iz knjige Pieter Geyla, La Révolution batave (1783-1798), 1971. 4 7 1 1. Schöffer, op. cit., str. 656 i 657. 4 7 2 Moskva, A. E. A., 50/6, 531, f° 51. 4 7 3 Ibid., 534, f° 126 V. 4 7 4 Ibid., 530, f° 62. 4 7 5 Ibid., 531, f° 92-93, Amsterdam, 18/29. decembar 1786.

259

Amsterdam

Engleska satirična gravira: profrancuski „p a trio ti ” vežbaju gađanje tako što p u caju u sliku p ruskog husara (fototeka A. K olen)

štathaltera, koji patriotski pokret žele da iskoriste da se oslobode sirotog Vilema V. Taj ograničeni republikanski pokret nipošto nije mogao da računa na običan narod, na ljude zadojene oranžističkim mitom i uvek spremne da navale, udare, opljačkaju i popale. Ta revolucija, koju ne potcenjujem (ona je dokaz a contrario za uspeh Nizo zemske), nije dovoljno prepoznata kao takva, to jest kao prva revolucija na ev ropskom tlu, kao vesnik Francuske revolucije. Ona je svakako bila ozbiljan sukob k°ji je podelio „čak i građanske porodice, i neviđenom žestinom podstakao oca na sina, muža na ženu...”. Ona ima i veoma rano ustanovljeni borbeni rečnik: tu su revolucionari i kontrarevolucionari... Već u novembru 1786, jedan član vlade, razgnevljen beskrajnim raspravama, pokušava da definiše slobodu: „Mudrac i nepristrasan čovek”, objašnjava on na početku svog dugog govora, „ne shvataju značenje te reči, koja je u ovom trenutku preterana; oni naprotiv vide da je taj poklič [„živela sloboda!”] signal za opšti ustanak i anarhiju koja nailazi. [...] Šta znači sloboda? [...] Znači mirno uživati u darovima prirode, biti zaštićen nacio 476

260

Ibid., 50/6, 531, f°

66

.

Amsterdam

nalnim zakonima, obrađivati u sigurnosti zemlju i baviti se naukom, trgovinom, umetnošću i zanatima [...]; a svim tim blagodatima ništa nije toliko suprotno kao ponašanje nazovi patriota”.477 Bez obzira na revolucionarna vrenja, sve se završilo podelom zemlje na dve suprotstavljene stranke. A Henri Hop je pisao:478 „Sve će se okončati samo ap solutnom tiranijom, bilo tiranijom Princa479 ili tiranijom naroda” (poistovećivanje naroda i patriota ovde izgleda veoma čudno); malo treba da se učini na jed noj ili drugoj strani pa da zemlja prihvati jedno od dva rešenja. Ali, zemlja koja je tako oslabljena ne može sama da odlučuje o sopstvenoj sudbini. Ujedinjene Po krajine su stisnute između Francuske i Engleske, one su ulog u odmeravanju snaga dveju sila. U početku izgleda da će Francuska odneti pobedu, pa je pakt o savezništvu između nje i Ujedinjenih Pokrajina potpisan 10. novembra 1785. u Fonteneblou.480 Ali to je bila zabluda i za patriote i za vladu u Versaju. Engleskoj, koja računa na štathaltera i njegove pobornike, u politici na terenu pomaže i jedan izuzetan čovek, ambasador Džems Haris. Engleska umešno deli pomoć, npr. u Friziji, gde to čini preko firme Hop. Konačno interveniše Pruska, na šta Fran cuska, koja je bila uputila nešto snaga u oblast Žive,481 ne odgovara. Jedan pruski odred, bez borbe stiže pred Amsterdam, na Lajdenska vrata, koia odmah zauzima. Grad, koji nije mogao da se brani, kapitulira 10. oktobra 1787. 82 Čim je vlast štathaltera obnovljena, dolazi do žestoke i sistematske reakcije, koju bismo danas verovatno opisali kao fašistoidnu. Na ulici moraju da se nose boje Oranske kuće. Hiljade patriota je pobeglo u inostranstvo; neki od progna nika, tzv. matadori, dižu veliku buku, ali izdaleka. U samoj zemlji, opozicija pruža izvestan otpor: neki nose jedva vidljive oranžističke značke, drugi ih slažu u obliku slova V (vrijheid - sloboda); treći ih uopšte ne nose.483 Dvanaestog ok tobra, službenici firme Hop se pojavljuju na Berzi sa značkama, ali bivaju isterani i moraju da se vrate kućama u pratnji građanske garde.484 Drugom prilikom, opet na berzi, izbija sukob: jedan trgovac-hrišćanin je došao bez značke,485 ali su ga odmah napali jevrejski trgovci, koji su listom pristalice štathaltera.486 To su ipak sitnice u poređenju s onim što čine oranžisti, koji ubijaju i sprovode nasilje. U „namesništvima” smenjuju gradske načelnike i sudije, pa se uspostavlja tzv. spoils system: pripadnike starih i čuvenih porodica izbacuju, a na njihova mesta dolaze novajlije koji su donedavno bili niko i ništa. Mnogi građani i patrioti beže u Brabant ili u Francusku - možda čak 40 000 ljudi 48 Da nevolja bude veća, M. G. Buist, op. cit., str. 431. To jest štathalter (stathouder). 4 8 0 A. E„ C. P. Hollande, 565, f° 76-83. 4 8 1 P. Geyl, op. cit., str. 90. 4 8 2 A. E„ C. P. Hollande, 575, f° 70. 4 8 3 P. Geyl, op. cit., str. 94 i dalje. 4 8 4 Ibid., str. 95. 4 8 5 A. E., C. P. Hollande, 575, f° 253 i dalje, Hag, 14. decembar 1787; pogledati i A. E., C. P. Hollande. 578, f° 274, Hag, 15. maj 1789. 4 8 6 Ibid. ' 4 8 7 A. E., C. P. Hollande, 576, f° 46, 3. april 1788. 479

Amsterdam

mala pruska vojska se nastanjuje na osvojenoj zemlji. „Kada su trupe pruskog kralja stupile na teritoriju ove pokrajine [Holandije] ukinuta im je plata i... [one] nemaju drugog izlaza nego da pljačkaju; neki vele da su to pruski običaji u ratu; izvesno je da vojnici tako rade i da je ravnica sasvim opustošena; oni u stvari ne pljačkaju po gradovima, barem ne u ovom [Roterdamu], ali ulaze u prodavnice i uzimaju robu bez plaćanja. [...] Pruski vojnici zadržavaju za sebe sve dažbine koje se ubiraju pri ulasku u grad”.488 Iako su Prasi otišli u maju 1788. godine, prooranžistička reakcija je bila snažna i nastavila je da deluje. Revolucija tinja u susednom Brabantu. Brabant je u stvari grad Brisel, a on je po uzoru na Amsterdam, postao delatno tržište novca, otvoreno za potrebe i nezasiti apetit austrijske vlade. Oldekop, koji se polako umirio, ipak 26. februara 1787. piše proročanski: „Kada se Evropa dovoljno nagleda holandskih ludosti, verovatno je da će pogled okrenuti ka Francuskoj”.489

доо A- E-’ c - R Hollande, 575, f° 154 v°, 25. oktobar 1787. Moskva, A. E. A., 50/6, 533, f° 60.

262

Č etvrto poglavlje

NACIONALNA TRŽIŠTA

Klasični pojam nacionalnog tržišta (barem za istoričara, jer tog izraza nema u današnjim ekonomskim priručnicima), izuzetno je dobro razumljiv.1 Ovim se izrazom označava ekonomska koherentnost u određenoj političkoj jedinici - koja ima veličinu koja u biti odgovara onom što nazivamo „teritorijalnom”, ili „nacio nalnom” državom. Budući da u takvim jedinicama politička zrelost prethodi eko nomskoj, mi treba da otkrijemo kada, kako i zbog čega su te države stekle, u eko nomskom smislu, unutrašnju koherentnost i sposobnost da deluju kao celina u od nosu na ostali svet. Mi ćemo, drugim recima, pokušati da odredimo događaj koji je promenio tok evropske istorije potisnuvši u pozadinu ekonomske celine koje su bile usredsređene isključivo na gradove. Nacionalno tržište nastaje kada dolazi do ubrzanja prometa i povećanja po ljoprivredne i nepoljoprivredne proizvodnje, kao i rasta opšte potražnje - što su sve uslovi za koje bismo apstraktno mogli pretpostaviti da su nastali bez delovanja kapitalizma, da su prirodna posledica pravilnog rasta tržišne privrede. Pa ipak to tržište u stvarnosti često teži da ostane regionalno, da nastavi da deluje unutar granica koje određuje razmena raznovrsnih proizvoda koji se dopunjuju. Prelazak s regionalnog na nacionalno tržište, kada se spajaju ekonomije srazmerno kratkog dometa, koje su gotovo nezavisne i često visokoindividualizovane, nije nipošto spontan. Nacionalno tržište nastaje i političkim težnjama - koje nisu uvek i delotvorne - kao i kapitalističkim napetostima koje stvara trgovina, po sebno spoljna i ona na velike udaljenosti. Po pravilu, mučnom ujedinjavanju na cionalnog tržišta obično prethodi delimično širenje spoljne razmene. To nas navodi na pomisao da nacionalno tržište nastaje pre svega u sredi štima ili blizu središta neke ekonomije-sveta, u samim međuprostorima kapita lizma, kao i da postoji korelacija između njihovog razvoja i đeobe prostora do koje dovodi sve veća međunarodna podela rada. U suprotnom smislu, težina na cionalnog tržišta igrala je ulogu u stalnoj borbi između različitih pretendenata na prevlast u svetu - a što je u XVIII veku značilo dvoboj Amsterdama (kao grada) i Engleske (kao „teritorijalne države”). Nacionalno tržište je jedan od okvira u ko1 drugi, 1975.

Jean Romeuf, 1958; Alain Cotta, 1968; H. Tezenas du Montcel, 1972, pa i Bouvierajam i

263

Nacionalna tržišta

Naslovna stranica knjige Džona Ogilbija Britanija (1675), koju je uradio V. Holar. Vidimo put kojim se izlazi iz Londona. Slika uglavnom odgovara ideji koju je Englez skraja XVII veka imao o bogatstvu svoje zemlje: postoji ravnoteža između spoljne, pomorske trgovine (brodovi u pozadini, globus u prvom planu), drumskog saobraćaja (kočija^ koja se spušta putem na desnoj strani, konjanici, kolporter koji ide peške), stočarstva (ovce, goveda, konji), kao i poljoprivrede. Jedino nema industrije (Britanski muzej)

264


jem se, pod uticajem spoljnih i unutrašnjih činilaca, odvijao preobražaj presudan za zamah industrijske revolucije - to jest gde je došlo do rasta raznolike unutra šnje potražnje koji je podstakao proizvodnju u mnogim sektorima i otvorio put napretku. Iako je proučavanje nacionalnih tržišta očigledno veoma značajno, teškoća je to što su za to potrebne prikladne metode i oruđa. Ekonomisti su, istina je, u poslednjih trideset ili četrdeset godina, stvorili metode i oruđa za potrebe „nacio nalnog knjigovodstva”. Oni, naravno, nisu pri tome mislili i na posebne probleme istorijske nauke. Sme li istoričar da koristi ta ostvarenja makroekonomske nauke? Očigledno je da se upečatljiva količina podataka koji se danas obrađuju u nacio nalnim ekonomskim statistikama ne može uporediti s oskudnim materijalom o prethodnim stolećima. Po pravilu, teškoće se povećavaju što se više vraćamo u prošlost. Da nevolja bude veća, još nije bilo pokušaja da se današnje teorijske perspektive primene na proučavanje prošlosti.2 A retki ekonomisti koji su se od važili da se bave poslom istoričara (moramo reći, na veoma neobičan način), na primer, Žan Marčevski i Robert Vilijem Fogel, nisu preduzeli istraživanja razdo blja pre XVIII odnosno XIX veka.3 Njihov rad je usredsređen na razdoblja za koja postoji srazmerno dobra statistika, ali izvan tih donekle osvetljenih oblasti oni nam ne daju ništa, čak ni svoj blagoslov. Tu nam može pomoći samo Simon Kuznjec, čiji sam rad pomenuo.4 Pa ipak, upravo je to suština problema. Nama je potrebno ono što Pjer Šoni naziva „globalnom merom”5 nacionalne ekonomije. A tu sledimo više duh nego slovo radova S. Kuznjeca i V. Leontijeva, onako kao što su istoričari s početka XX veka koristili pionirska dela Lekira, Aftaliona, Vagemana i još više Fransoa Simijana, da bi napisali povest plata i promena cena. To istorijsko istraživanje je bilo veoma uspešno. Ali sada je poduhvat mnogo opasniji. Budući da se nacio nalni proizvod ne uklapa u ustrojstvo tradicionalnih ekonomskih ciklusa6, ne samo da nam oni ne mogu biti od pomoći, nego čak ne možemo napraviti nijedan korak napred a da ne uništimo ono što već znamo ili mislimo da znamo. Jedina prednost ovog pristupa - a ona nije zanemarljiva - jeste da smo u toku bavljenja nepoznatim metodima i shvatanjima prinuđeni da posmatramo stvari u novom svetlu. 2 Pogledati Pjer Vilar, „Pour une meilleure compréhension entre économistes et historiens”, ,,’Histoire quantitative’ ou économétrie rétrospective?”, u: Revue historique, 1965, str. 293-311. 3 Jean Marczewski, Introduction à l ’histoire quantitative, 1965; R. W. Fogel, posebno The Economies o f slavery, 1968; među njegovim brojnim člancima, „Historiography and rétrospective econometrics”, u: History and Theory, 1970, str. 245-264; „The New Economic History. I. Its finding and methods”, u: The Economic History Review, 1966, str. 642-656. 4 Pogledati drugu knjigu. 5 Pogledati članak Pierre Chaunuja, „La pesée globale en histoire”, u: Cahiers Wilfredo Pareto, 1968. 6 François Perroux, „Prises de vues sur la croissance de l’économie française, 1780-1950”, u: Income and Welth, V, 1955, str. 51.

265


ELEMENTARNE I VIŠE JEDINICE Nacionalno tržište, koje zauzima veliko prostranstvo, moguće je podeliti; ono je zbir manjih oblasti, sličnih iako odvojenih. Nacionalno tržište te manje oblasti obuhvata i prisiljava na određene veze. Nemoguće je unapred reći koja je od tih oblasti, što žive u različitim ritmovima ali uvek deluju jedna na drugu, bila najznačajnija i koja je odredila oblik celine. U sporom i složenom toku povezi vanja tržišta često se dešava da međunarodno tržište u nekoj zemlji napreduje za jedno s još dosta živim lokalnim tržištima, dok srednji nivo - nacionalno ili regio nalno tržište - zaostaje.7 To pravilo se, ipak, ponekad obrne, naročito u oblastima s dugom istorijom, gde se međunarodno tržište javlja kao kasni produžetak davno ustanovljene i raznovrsne pokrajinske privrede. Potrebno je stoga proučavati stvaranje svakog nacionalnog tržišta u razno vrsnosti njegovih elemenata: svaka nova kombinacija je verovatno poseban slu čaj. A u ovoj oblasti, kao i u svakoj drugoj, teško je davati uopštene sudove. H ijerarhija je d in ic a Osnovna jedinica, a koja je u isto vreme i najčvršća, jeste ono što demografi nazivaju izolat - najmanja jedinica seoske naseljenosti. Nijedna ljudska grupa ne može da živi, to jest da preživi i reprodukuje se, ako je ne sačinjava od četiri do pet stotina jedinki.9 U Evropi pre početka XIX veka, „izolatu” odgovara selo ili grupa nekoliko bliskih sela, koja sačinjavaju kako društvenu zajednicu tako i ob last oranica, tla na ugaru, puteva, staza i kuća. Pjer de Sen-Žakob10 opisuje tu je dinicu kao „kulturnu čistinu”, a taj izraz dobija svoje puno značenje kada se radi (kao često u Gornjoj Burgundiji) o čistini doslovno dobijenoj krčenjem šume; u takvim slučajevima, celina se razumeva i tumači „kao otvorena knjiga”. U uskom krugu hiljada takvih malih jedinica11 u kojima istorija teče sporo, život se ponavlja iz naraštaja u naraštaj; krajolik ostaje gotovo isti: u jednoj ob lasti su obradiva polja, livade, bašte, voćnjaci, polja konoplje; u drugoj su šume koje se smenjuju s ugarom koji se koristi za ispašu; oruđa su posvuda ista: motika, lopata, plug, mlin, kovačnica, kolarska radionica. Iznad tih malih zajednica12 postoji najmanja moguća ekonomska jedinica koja ih povezuje (ukoliko one ne žive u izrazitoj samodovoljnosti): to je kompleks

^ 7 W. Sombart, Der moderne Kapitalismus, 1928, II, str. 188-189, tvrdi i da prvobitno lokalno tržište i međunarodno tržište nastaju pre posrednih tržišta, uključujući i nacionalno tržište. Pogledati drugu knjigu, str. 27-28. Louis Chevalier, Démographie générale, 1951, posebno str. 139. „Études sur l’ancienne communauté rurale en Bourgogne. П. La structure du manse”, u: A n nales de Bourgogne, XV, 1943, str. 184. Te stare jedinice odavno postoje. Frédéric Hayette smatra da su se sela u Evropi oblikovala po obrascu naseljavanja iz rimskog razdoblja i da su počela da nastaju tek u VIII i IX veku. „The Origins of European Villages and The First Europansion”, u: The Journal o f Economic History, mart 1977, str. 182-206 i komentar J. A. Raftis, str. 207-209. ■ Guy Fourquin, u: Pierre Léon, Histoire économique et social du monde, 1977,1, str. 179 komuna u Francuskoj je bila površine manje od 10 kvadratnih kilometara u bogatijim oblastima, ali je mogla dosegnuti i 45 kvadratnih kilometara u siromašnim oblastima.

266


25. BRAKOVI U PET SELA U ŠAMPANJI OD 1681. DO 1790. U ovom vinorodnom predelu pet sela, Blekur, Donže, Gidmon, Mise i Ruvroa (na karti označeni početnim slovima), zauzimaju područje od oko 1 500 hektara, što je više od tipičnog izolata u razdoblju Starog poretka. Ipak, na 1 505 brakova u stotinak godina, 56,3% ih je sklopljeno između mladenaca iste parohije, a 12,4% između onih iz jedne od pet. U ostalih 31,3% sklopljenih brakova jedan supružnik je dolazio „sa strane” (471 ukupno) i samo su oni prikazani na karti. Većina „stranaca" dolazi iz okoline do deset kilometara (iz G. Arbellot, Cinq Paroisses du Vallage XVII-XVIII siècles, Etude de démographie historique, 1973)


koji se sastoji od varošice koja ima pijacu, a ponekad joj u goste dolazi i sajam, a oko koje se nalazi prsten zavisnih sela. Svako selo mora da bude dovoljno blizu varošici da seljak u istom danu može da ode na pijacu i vrati se kući. Veličina za jednice zavisi i od prevoznih sredstava, gustine naseljenosti i plodnosti tla. Što je stanovništvo rasutije, a tlo manje plodno, udaljenosti su veće: u XVIII veku brđani iz male alpske doline Valorsin, severno od Šamonija, morali su da iz svojih dalekih sela pešice silaze dugačkim, rđavim putem u trgovište Martinji, u Valeu i tu „kupuju pirinač, šećer, možda i malo bibera i mesa na malo, jer u njihovom mestu [u dolini Valorsin] nije bilo mesare” ni 1743. godine.13 Suprotan slučaj su brojna i napredna sela vezana za velike gradove, kao što su pueblos de los mon tes oko Toleda, iz kojih su seljaci još pre XVI veka donosili svoje proizvode (vunu, tkanine, kožu) na pijacu na Trgu Sokodover. Ta su se sela otrgla od čiste zemljoradnje zahvaljujući bliskosti grada sa kojim su se stopila kao neka vrsta predgrađa. Negde u sredini između ova dva krajnja slučaja moguće je zamisliti odnose koji postoje između sela malo udaljenih jedna od drugih. Ali kako steći predstavu o značaju, prostranosti i obimu tih malih svetova i njihove elementarne privrede? Vilhelm Abel je izračunao da je malom gradu sa 3 000 stanovnika potrebno 85 km2 „seoskog tla” da bi mogao da živi od nepo sredne okoline. Ali u predindustrijskom svetu 3 000 stanovnika je gornja prosečna naseljenost malog grada; površina od 85 km2je neodgovarajuća, ukoliko se ne odnosi samo na obradivu zemlju, u kom slučaju bi brojku trebalo uvećati dva put i uključiti šume, pašnjake, i tlo na ugaru koji bi se pridružili oranicama Tako se dobija površina od otprilike 170 km2. Godine 1969. u Francuskoj je po stojao 3321 kanton (podatak iz Rečnika zajednica). Ako se kao gruba osnovna je dinica smatra kanton (stara jedinica teritorije zasnovana na još starijim grani cama), a Francuska ima 550 000 km2, onda taj „kanton” zauzima prosečno od 160 i 170 km2, i danas ga naseljava od 15 do 16 000 stanovnika. ^Da li su kantoni bili obuhvaćeni u više regionalne jedinice? Francuski geo grafi su to dugo mislili, a kao o osnovnoj jedinici su govorili o „zemljama” (pays), u smislu oblasti prepoznatljivog identiteta. Četiri ili pet stotina „zemalja” u Fran cuskoj je u prošlosti imalo različitu površinu, a granice im nisu bile postojane. Zavisile su od tla, klime, a i političkih i privrednih veza. U prošeku su te oblasti, osobenog kolorita, bile površine od 1 00018 do 1 500 ili 1 700 km2; dakle, srazmerno velike celine. Kao slikovito objašnjenje recimo da su to oblasti kao što su danas Bovezis, Bre, oblast D ’Ož, Vevr u Loreni, Ot, Valoa,19 Tuloa (1 505 km2),20 Levi-Pinard, La Vie quotidienne à Vallorcine, str. 25. r Weisser’ „L’économie des villages ruraux situés aux alentours de Tolède” daktilogransano, 1971, str. 1. 16 Crises agraires en Europe (XIIe-X X e siècle), 1973, str. 15. , n t , , Pogledati Pierre Chevalier, La Monnaie en Lorraine sous le règne de Léopold (1698-1729) 1955, stn 126, napomena 3 (1711). h Lucien Gallois, Parts et ses environs, s.d. (1914), str. 25. V 2 V ■ Pls“ ° R -B™neta, 25. novembar i977 : „Izgleda da postoji tipična veličina od nekih 1 000 011 >ko^ja ne izgleda daje cista slučajnost”. Pei đ’O?

B iUinnLi. t02 SwP,° ref “ ’ f ' ne Bovezis 800 km2 (stoje sporno); Vevre 800 km2; ’ Valoa 1000 km2; Ot 1000 km2. л т g o u rd in et hommes en Lorraine du milieu du XVIe siècle à la guerre de Trente Ans, Toulois et comte de Vaudémont, 1975,1, str. 18. 20

268


26. VOJVODSTVO MANTOVA NA KARTI IZ 1702. GODINE Na granicama vojvodstva (veličine od 2 000 do 2 500 km2) nalaze se manje države: vojvodstvo Mirandola, kneževine Kastiljone, Bocolo, Sabjoneta, Dosolo, Gvastalja, grofovija Novelara. Dalje su Venecija, Lombardija, Parma i Modena. Grad Mantova je okružen jezerima na reci Minčo. Pitanje je da li vojvodstvo Mantova odgovara onom što se u Francuskoj naziva zemlja (pays)

Tarantez,21 od blizu 1 700 km2, Fosinji (1 661 km2).22 Val d’Aost, sa alpskim predelima, oblast za koju postoji dobar istorijski vodič,23 znatno je veća (3 298 km ), dok Lodevoa, iako prava izvorna „zemlja” (pays), ograničena na basen reke Lerg, ima samo 798 km2; to je i najmanja dijeceza Langdoka; dijeceze Bezje (1 673 km2), Monpelje (1 484 km2) i Ales (1 791 km2) se uklapaju u normu.24 Traganje za dimenzijama, normama i osobenostima mogli bismo nastaviti širom Francuske i Evrope. Ali da li bi to rešilo naše probleme? Važan korak unapred bi bilo utvrditi koja od tih „zemalja” (pays), od Poljske do Španije, od Italije do Engleske, jeste vezana za neki grad koji njom upravlja s više ravni. A to je slučaj - da navedemo primer za koji postoje obaveštenja - oblasti Tuluza čije je upravljačko središte Tul. Drugi primer je kraj oko Mantove (čija je površina va rirala između 2 000 i 2 400 km2), koji je bio sasvim potčinjen gradu Mantovi ko21 Jean Nicolas, La Savoie au XVIIIe siècle, 1978, str. 138. Tarentez: 1 693 km2, Morijen: 1 917 km2, Šable: 863 km2, Ženeva: 1 827 km2. 22 Pre 1815, po obaveštenjima koja mi je dao Paul Guichonnet. 23 Marco Ansaldo, Peste, famé, guerra, cronache di vita valdoslana del sec. XVII, 1976. 24 Emile Appolis, Le Diocèse civil de Lodève, 1951, str. V i VI, 1 i napomena 2. 25 G. Cabourdin, op. cit.

269


jim upravlja velikaška porodica Gonzaga.26 Svaku „zemlju” (pays ) s takvim sre dištem je moguće označiti kao ekonomsku celinu. Ali p a ys je takode - a možda i u prvom redu - kulturna celina; ona je jedan od onih obojenih kvadrata koji unose raznovrsnost i sklad u mozaik zapadnog sveta, a posebno Francuske čije je „drugo ime raznolikost”. Možda bi odgovore trebalo tražiti u folkloru, narodnim nošnjama, jeziku, poslovicama, običajima (koji postoje u određenom prečniku), arhitekturi kuća i materijalu od kojeg su sagrađene, krovovima, unutrašnjosti kuća, nameštaju, načinu pripremanja hrane - u svemu onom što u jednom području čini način života, oblike prilagođavanja, ravnotežu potreba i mo gućnosti, uživanja koje ne mora biti isto kao i drugde. Na nivou „zemalja” mo guće je razlikovati i neke administrativne funkcije, iako onih 400 bajaža (baillages) i senešalata (sénéchaussées ) samo približno odgovara „zemliama” (navs) kojih je 400 ili 500.28 ... , ^ a vi^°-i ravni Је pokrajina (province )29 koja je mnogo veći entitet, sa ra zličitim, razume se, dimenzijama jer ih je istorija takvim i stvorila. Vidal de La Blanš u knjizi, koja je nažalost samo ogled, D ržave i narodi Evrope (1889), po sebno je predstavio „regije” koje odgovaraju pokrajinama na koje je podeljen za padni svet. Pa ipak, na divnoj G eografskoj slici Francuske (1911), kojom počinje Lavisova čuvena istorija Francuske, De la Blaš posvećuje više pažnje „zemlja ma” nego „prirodnim regionima”, to jest pokrajinama. Najzad, na Mišleovoj Slici nalazimo najživlji prikaz pokrajinske raznovrsnosti koja je za njega „ono što ot kriva Francusku”. Ta se raznovrsnost nije izgubila ni kada su se pokrajine sto pile - često i protiv svoje volje - u onaj rani administrativni okvir u kom će se postupno oblikovati moderna Francuska. Makijaveli31 se divio i zavideo onom što je smatrao remek-delom Francuskog kraljevstva, političkoj tvorevini građe noj, istina vekovima, strpljivim osvajanjima pokrajina koje su prethodno bile ne zavisne kao Toskana, Sicilija ili Republika Milano. Od njih su neke bile i veće: u Francuskoj je „zemlja” deset puta veća od „kantona”; a pokrajina je deset puta veća od „zemlje ’ —dakle, ima od 15 do 25 000 km2 —što je ogroman prostor po ondašnjim merilima. Merena brzinom saobraćaja tog vremena, sama Burgundija je u doba Luja XI bila stotinama puta veća nego cela današnja Francuska. A u tom slučaju, nije li pokrajina za svoje stanovnike bila prava „domo vina”. Kao sto je J. Dont pisao o Flandriji, „pravi okvir srednjovekovnog i [poslesrednjovekovnog] života upravo je ovde; ni u kraljevstvu ni u vlastelinstvu (seigMarzio Romani, konferencija, Pariz 8. decembar 1977. 2§ Lucien Febvre, u: Annales E. S. C., 1947, str. 205. ?7 0 n A.r mand Brette>Atlas des bailliages ou juridictions assimilées, ayantform é unité électorale en 1789, s.d., str. VIII. „Na više od 4000 bajaža koje su sačinjavale izborne okruge 1789. godine, nije postojala ni jedna jedina koja nije imala parohije podeljene sa susednim, ili pak oko koiih ie vođen spor . J J 29 V , U °У0П? dugačkom odeljku, reči pokrajina, oblast, prirodni région i shodno tome izrazi po krajinsko tržište i regionalno tržište se upotrebljavaju često kao sinonimi. O ovim problemima pog1 Piatier, Existe-t-il des régions en Francei 1966; Les Zones d'attraction de la région ricardie^ 1967; Les Zones d ’attraction de la région Auvergne, 1968. „Tableau de la France”, u: Histoire de France, II, 1876, str. 79. „Ritratti di cose di Francia”, u: Opere complété, 1960, str. 90-91.

270


27. POKRAJINA I NJENE „ZEMLJE”: SAVOJA U XVIIIVEKU Svaka pokrajina se deli na prilično povezane jedinice koje su se većinom održale do danas (Pol Gišone, Istorija Savoje, 1973, str. 313)

neurie) - prvo je suviše veliko i prilično nestvarno, a potonje suviše malo - već u regionalnom principalatu, bilo d a je on organizovan ili ne. 2 Drugim recima, po krajina je dugo bila „politička jedinica optimalne veličine” i ništa, čak ni u dana šnjoj Evropi, nije poništilo te stare veze. Italija i Nemačka su dugo ostale skup pokrajina ili „država”, sve do njihovog ujedinjenja u XIX veku. Čak i Francuska, iako se prilično rano oblikovala kao „nacija”, ponekad se razdvajala na samo stalne pokrajine, na primer, tokom duge i ozbiljne krize verskih ratova (1562-1598). To su veoma rečiti događaji. P okrajine i tržišta Te pokrajine, različite veličine i homogenosti, bile su u stvari nekadašnje nacije manje veličine, koje su stvarale ili nastojale da stvore vlastita nacionalna tržišta - koja ćemo jasnoće radi zvati regionalnim tržištima. U pokrajinama i njihovom razvoju je čak moguće, naravno uz neke osobenosti, videti paralelu razvoja na nivou nacije, pa čak i na međunarodnom nivou. Na delu su iste zakonitosti i isti procesi. Kao i ekonomija-svet, nacionalno tržište predstavlja nadgradnju i omotač. Takvo je, na svoj način, i pokrajinsko tržište. Drugim recima, pokrajina je nekad bila nacionalna ekonomija, u stvari, ekono mija-svet u malom; uprkos razlici u razmerama, teoretska razmatranja izneta na početku ove knjige moguće je primeniti i na pokrajinu: i ona je sačinjena od do minantnih regija i gradova, perifernih „zemalja” i okruga, više ili manje razvije nih zona, od kojih su neke gotovo samodovoljne. A upravo iz tih raznolikosti koje 32 J. Dhont, „Les solidarités médiévales. Une société en transition: la Flandre en 1127-1128”, u: Annales E. S. C., 1957, str. 529.

271


se dopunjavaju, iz te lepeze mogućnosti, svoju koheziju crpe i te prilično velike regije. U središtu pokrajine je uvek jedan dominantni grad ili više njih koji se za tu dominaciju nadmeću. U Burgundiji je to Dižon, u Dofineu Grenobl, u Akvitaniji Bordo, u Portugaliji Lisabon, u Venetskoj oblasti Venecija, u Toskani Firenca u Pijemontu Torino. Normandija ima dva središta, Ruan i Kan; Šampanja takođe 1 ° а’ Bavarska ima Regensburg, slobodni grad koji dominira Dunavom svog važnog mosta, i Minhen, prestonicu koju su u XIII veku podigli Vitelsbaovi, Langdok ima Tuluz i Montpelje; Provansa Marselj i Eks; oblast koju danas çoknva Lorena ima Nansi i Mec; Savoja ima Šamberi, a zatim Anesi i posebno Zenevu; Kastilja ima tri središta Valjadolid, Toledo i Madrid; a da završimo zna čajnim pnmerom, Sicilija ima Palermo, prestonicu žita, i Mesinu, prestonicu svie. tokom dugih godina spanske vladavine, vlasti su nastojale da ne daju prednost nijednom od ta dva grada, jer su imale na umu geslo divide et impera. A naravno, kada se prvenstvo mora deliti, brzo izbija sukob: jedan od graova ce na kraju izaći kao pobednik. Dugotrajno suparništvo bez pobednika je uglavnom znak nedovoljnog regionalnog razvoja: boru sa dva stabla može se de siti da ne izraste. Takav dvoboj može i pokazivati d a je pokrajina usmerena na dve S лШ<\ SaCm:!ena od dva različita tkiva: ne postoji jedan Langdok već dva ne je na Normandija nego bar dve. U tim slučajevima, pokrajinsko tržište nije dovo ljno jedinstveno pa ne može da poveže prostore koji ili teže ka samodovoljnosti ili se otvaraju ka drugim, spoljmm tržištima; a svako regionalno tržište je pod uticajem i nacionalnog i međunarodnog tržišta. Budući da jedna podregija ide u jednom, a druga u drugom smeru, može doći do rascepa, pukotina i neravnoteža Ima jos mnogo prepreka jedinstvu tržišta neke pokrajine, bilo da je reč o interven cionističkoj politici koju sprovode država ili vladar u merkantilističkom razdom - S tT ? delovanju m° ćnih 1 sPretnih suseda. U vreme sklapanja mira u Rizviku ( 697), Lorena je preplavljena francuskim novcem - što je bio vid dominacije kome novi vojvoda nije mogao da se suprotstavi.33 Godine 1768. čak su se i Uje dinjene Pokrajine smatrale oštećenim carinskim ratom koji je protiv njih vodila austrijska Nizozemska. „G rof od Kobencela34 preduzima sve što je u njegovoj moći zalih su se u Hagu - da trgovinu privuče u južnu Nizozemsku gde grade Puteve i nasipe da olakšaju prevoz namirnica i roba”.3“' Pitanje je, međutim, nije li autonomno pokrajinsko tržište obeležje stagnantne ekonomije. Bilo na koji način, pokrajina mora da se otvori prema spoljnim tržištima, nacionalnom in međunarodnom. Tako je priliv stranog novca u XVIII veku bio blagotvoran za Lorenu koja nije kovala sopstveni novac i u kojoj je kri jumčarenje bilo unosna delatnost. Cak i najsiromašnije pokrajine, koje skoro da ne mogu msta da kupe ili prodaju u inostranstvu, izvoze radnu snagu. Tako je bilo sa Savojom, Ovemjom i Limuzenom. U XVIII veku otvaranje prema stranom 34 P. Chevalier, op. cit., str. 35. p o lo 4 ?/ w » Briselu

272

^ 7 n53M * t o " t i f ' е PO!" V,,a “ "p r,,m k a “ ИЈ!ке N™ > k e i n , и . ° »“

«>“

“oje je «

vM ,

F. H akert: P ogled na luku i zaliv M esine. Napulj, M uzej svetog M artina (foto Skala)

svetu postaje sve značajnije. Takvo kretanje klatna ima značaj pokazatelja. Ali u tom razdoblju, sa usponom nacionalnih država, zamahom privrede i trgovine sa inostranstvom, slava pokrajina već bledi. One su na duži rok morale da se stope u nacionalnu jedinicu, bez obzira na otpor koje su pružale ili odbojnost koju su osećale. Godine 1768. Korzika je postala francuska pod poznatim okolnostima; bilo je tada jasno da ostrvo ne može težiti nezavisnosti. Pa ipak, pokrajinski parti kularizam nije mrtav; on postoji i danas, na Korzici i drugde, gde ima mnogo kre tanja napred i nazad. N acionalna država - da, ali s ta je s nacionalnim tržištem ? Na vrhu hijerarhije se nalazi nacionalno tržište, mreža nejednakog tkanja, stvorena uprkos mnogim nepovoljnim okolnostima: uprkos svemoćnim grado vima koji su vodili sopstvenu politiku, uprkos pokrajinama koje su se odupirale centralizaciji, uprkos stranim intervencijama koje su probijale granice, a da i ne govorimo o suprotstavljenim interesima proizvodnje i razmene (na primer, sukobi u Francuskoj između luka na Sredozemnom moru i luka na Atlantiku, između 273


kontinentalnih i obalskih područja); i konačno, uprkos enklavama samodovoljno sti koje niko nije kontrolisao. J ^ Nije, prema tome, čudno što se nacionalno tržište stvara centralističkom po litičkom voljom - poreskom, upravnom, vojnom, ili merkantilističkom. Lionel Rotkrug definiše merkantilizam kao prenošenje kontrole privredne delatnosti s lokalne zajednice na državu.36 Možda bi bolje bilo preći s gradova i pokrajina na državu. Svuda po Evropi su se povlašćene oblasti namentule kao komandna sre dišta. One su zameci teritorijalnih država i iz njih kreće spora politička izgradnja. U Francuskoj je tu ulogu imao Il-de-Frans, čudesna oblast Kapetovaca, gde se „sve ponovo događalo između Some i Loare” ;37 u Engleskoj je to bila dolina Temze; u Škotskoj je to Laulends; u Španiji otvorene visoravni Kastilje; u Rusiji čistina oko reke Moskve. Kasnije će sličnu ulogu u Italiji igrati Pijemont; u Nemačkoj Brandenburg ili, tačnije, Pruska država, između Rajne i Kenigsberga, a u Švedskoj oblast oko jezera Melar. Gotovo sav razvoj stoji u nekakvoj vezi s najznačajnim saobraćajnicama. U svoje vreme (1943) mi se dopala knjiga Ervina Redsloba Ulica carstva (Des Reiches Strasse), u kojoj je opisan značaj puta od Frankfurta na Majni do Berlina kao oruđa, ako ne i pokretača ujedinjenja Nemačke. Iako nisu sve, geografski či nioci imaju važnu ulogu u nastajanju teritorijalne države. Svoj značaj ima i privreda. Bilo je potrebno da dođe do ekonomskog oži vljavanja sredinom XV veka da bi se prve moderne države ponovo poh’rdile, bilo da je reč o Engleskoj Henrija VII, Francuskoj Luja XI, Španiji Ferdinanda i Iza bele. Takođe i Mađarske i Poljske na istoku, a skandinavskih zemalja na severu. Uzajamna zavisnost je očigledna. Pa ipak, u to vreme Engleska, Francuska, Španija i istočna Evropa nisu najnaprednije oblasti kontinenta. One su na marginama dominantne ekonomije koja se proteže kroz Evropu, od severne Italije preko po dunavske i porajnske Nemačke do raskrsnice u Nizozemskoj. A ta zona domi nantne privrede je oblast nacionalizama starih gradova-država: u njoj nema mesta teritorijalnoj državi kao revolucionarnom političkom obliku. Italijanski gradovi su se odupirali stvaranju političkog jedinstva poluostrva o kojem je maštao Makijaveli, a koje su možda mogli da ostvare Sforce.38 Venecija nije izgleda ni ra zmatrala takvu mogućnost; države Svetog rimskog carstva nisu uopšte bile odu ševljene planovima siromašnog Maksimilijana Austrijskog.39 Nizozemska nije imala nameru da se uključi u Spansko carstvo Filipa II. Njen otpor je poprimio oblik verske pobune. Vera je u XVI veku značila mnogo toga, pa je bila između ostalog i izraz novog ili obnovljenog političkog nacionalizma. Tada dolazi do jaza između nacionalnih država, stecišta moći i gradskih središta, stecišta bogatstva. Da li će zlatne niti biti dovoljno jake da sputaju politička čudovišta? Ratovi u XVI veku ne daju na to jasne odgovore. U XVII veku Amsterdam, očito poslednji ^ The Opposition to Louis XIV, 1965, str. 217. т R Chaunu’u: F- Braudel i E. Labrousse, Histoire économique et sociale de la France I vol I, str. 28. ' 38 " 39 Joseph Calmette, L ’Elaboration du monde modeme, 1949, str. 226-227. , Ml etr ?Iî~ eSt Gossart’ L ’Etablissement du régime espagnol dans les Pays-Bas et l ’insurrection ’

274


preostali moćni grad, ometa uspon Francuske i Engleske. Tek će ekonomski polet u XVIII veku ukloniti poslednju prepreku. Ekonomija će biti ostavljena pod nad zorom države i nacionalnih tržišta, tih moći pred. kojima je budućnost. Stoga nije čudno to što su teritorijalne države koje su rano postigle politički uspeh, tek ka snije ostvarile ekonomski prodor, to jest stvorile nacionalno tržište koje je i obećanje njihovih kasnijih materijalnih pobeda. Ne znamo kako je došlo do ovog prelaska^ iako je on unapred pripreman. Ne znamo ni kada se odigrao a ni zašto. Nemamo, naime, orijentira, a ni kriteri jim a po kojima bi se merio napredak. Moglo bi se a priori očekivati da neka poli tička oblast postaje ekonomski povezana kad je prožme snažna tržišna delatnost koja na kraju usmeri i osnaži ako ne čitavu razmenu, ono bar njen znatan deo. Moguće je i očekivati da se nađe veza između proizvodnje koja ide na tržište i proizvodnje koja se troši na licu mesta. Moguće je razmišljati i o određenom ni vou ukupnog bogatstva, posebnih pragova koje valja preći. Ali šta su ti pragovi? I pre svega, koji su to ključni trenuci? U nutrašnje carinske prepreke U tradicionalnim objašnjenjima se precenjuju mere vlasti koje se preduzimaju unutar političke jedinice da bi se uklonile unutrašnje carine i putarine koje sprečavaju ili u najmanju ruku ometaju promet roba. Kada se te prepreke uklone, tvrdi se, nacionalno tržište prvi put postaje delotvorno. Nije li takvo objašnjenje odveć jednostavno? Često se kao primer navodi Engleska koja se zaista veoma rano oslobodila tih unutrašnjih prepreka.40 Rano ustanovljena centralna vlast engleske krune već je 1290. godine obavezala ubirače putarina da održavaju puteve koje kontrolišu, a ujedno im je i povlasticu naplaćivanja ograničila na nekoliko godina. Iako sve prepreke za promet roba nisu tako nestale, ipak su znatno smanjene; na kraju ih gotovo i nije bilo. Torold Rodžers u svojoj opširnoj istoriji cena pominje tek ne koliko usamljenih i beznačajnih brojki koje se odnose na putarine u poslednjim stolećima Srednjeg veka.41 Eli Hekšer42 proces objašnjava ne samo ranom veli kom moći engleske krune, nego i srazmerno malom površinom Engleske a, po sebno, „prevlašću pomorskog prevoza” koji je suparnik kopnenom prevozu i uvek od njega značajniji. Strani posetioci se uvek iznenade onim što vide u En gleskoj. Tako Francuz, opat Koaje, piše 1749. prijatelju: „Zaboravio sam da vam kažem, opisujući puteve, da na njima nema ni carinarnica ni carinika. Kada dođete na Ostrvo, u Doveru vas veoma pomno pregledaju i posle toga sasvim slo bodno putujete Velikom Britanijom. Ako tako postupaju prema strancima, onda to utoliko pre čine sa svojim građanima. Carinarnice su smeštene na obodima kraljevstva. Tu čoveka pregledaju jednom i to je dovoljno” .43 To potvrđuje i fran40 Eli E Heckscher, La Epoca mercantilista, 1943, str. 30 i dalje. 41 Thorold Rogers, History o f agriculture and prices in England, 1886, navodi E. Heckscher, op. cit., str. 32-33. 4' Op. cit., str. 30. 43 Abbé Coyer, Nouvelles Observations sur l ’Angleterre par un voyageur, 1749, str. 32-33.

275


cuski izveštaj iz 1775: „Na dolasku u Englesku pregledaju vam prtljag tem e ljno, a taj pregled je jedini u kraljevstvu” . 4 Neki Spanac 1783. godine priznaje d a je „velika sreća za putnika u Engleskoj što se ne mora podvrgavati carinskim pregledim a ni u jednom delu kraljevstva, jer je to jednom zauvek obavio kod iskrcavanja. Sto se mene lično tiče, nisam osetio strogosti za koje su mi rekli da se ovde primenjuju, ni prilikom iskrcavanja u Doveru, ni prilikom odlaska u Harviku. Istina je da carinici imaju njuh da prepoznaju one koji bi da potajno iz nesu novac iz zemlje, ili koji, radoznali, dolaze da ga tu troše”.45 Ali nisu svi putnici te sreće niti svi pokazuju takvu smirenost. Petijon, budući revolucio narni gradonačelnik Pariza, prošao je carinu u Doveru 28. oktobra 1791. On pregled smatra „neugodnim i zamornim; na gotovo sve treba platiti carinu, na knjige, naročito ako su ukoričene, na zlatne i srebrne predmete, kožu, puder, mu zičke instrumente i slike Istina je i da u unutrašnjosti kraljevstva više ne morate prolaziti kroz preglede”.46 U vreme kada Petijon piše već je protekla čitava godina od kako je Ustavo tvorna skupština Francuske ukinula sve unutrašnje carine, čime je prihvatila praksu ostalih država Evrope da se carinarnice postavljaju na spoljne granice, koje se ojačavaju naoružanim čuvarima i predstavljaju dugačke zaštitne kor done. Pa ipak, te mere su uvedene srazmerno kasno (1775. u Austriji, 1790. u Francuskoj, 1794. u Veneciji48) i nisu se uvek odmah primenjivale. Španija je od luku o njima donela još 1717. godine, ali se morala povući, posebno kad je reč o njenoj primeni u baskijskim pokrajinama.49 U Francuskoj je od 1726. do Revolu cije ukinuto više od 4 000 carinarnica, ali s ograničenim uspehom, ako je suditi po beskrajnim listama unutrašnjih carina koje je Ustavotvorna skupština počela da ukida od 1. decembra 1790. D a je nacionalno tržište nastalo samo zahvaljujući ovom „pospremanju”, ne bi na Evropskom kontinentu uopšte ni bilo nacionalnih tržišta sve do kraja XVIII ili početka XIX veka. A to očigledno nije tako. Pitanje je i da li je ukidanje puta rine uopšte podstaklo trgovinu. Kada je Kolber 1664. ustanovio carinsku uniju Pet velikih zakupa (Cinq Grosses Fermes), koje su pokrivale prostor veličine čitave Engleske (pogledati sliku na str. ...), nije došlo do trenutnog rasta ekonomskih delatnosti. Možda je razlog bio i to što opšte ekonomske prilike nisu bile povoljne. Jer u povoljnim okolnostima ekonomija kao da savlađuje sve prepreke, kao da se prilagođava svakoj situaciji. Šari Karijer je u svojoj knjizi o trgovini u Marselju izračunao da su carine na Roni, uključujući one koje su se plaćale u Lionu i Valansu, koje mi istoričari (pod utiskom žalbi savremenika) smatramo ozbiljnim 44 A. N.. Marine, B7, 434, oko 1776.. 46 A. Ponz, op. cit., I, str. 1750. Marcel Reinhard, „Le voyage de Pétion à Londres (24. novembar-11. decembar 1791)” uRevue d histoire diplomatique, 1970, str. 35-36. ’ ' D • i. » ^ tt0.^ tol7’ ,”^ UTr Entwicklungsgeschichte des Zollwesens innerhalb des alten deutschen Reiches , u: Vierteljahrschrift fü r Sozial-und Wirtschaftsgeschichte, 1954,46 I str 1—41 49 Bilanci..., I, str. CI, 20. decembar 1794. , • л Krebs, Handbuch der europäischen Geschichte, ured. Theodor Schieder 1968 kni. 4, str. 561. ’ ’ 50 E. Heckscher, op. cit., str. 93.

276


28. TERITORIJA PET VELIKIH ZAKUPA Prema V. R. Šeferdu, Istorijski atlas, u delu J. M. Ričardsona Kratka istorija Francuske, 1974, str. 64.

preprekama, u XVIII veku iznosile samo 350 000 Uvri na ukupan promet od sto miliona Uvri, što je samo 0,35%.51 Slično je bilo i sa carinarnicama na Loari. Ne kažem da prevoznine - a u XIX veku ih je bilo još osamdeset - nisu bile pre preke, da nisu primoravale brodare da izlaze iz rečne struje i pristaju na kontrol nim mestima, da nije bilo iznuda, zloupotrebe, nezakonitih naplata, da one nisu dalje usporavale ionako spor i mučan prevoz. Ali ako pretpostavimo to d a je obim rečnog saobraćaja na Loari bio isti kao i na Roni (uglavnom se smatra da je bio veći), to jest d a je bio vredan sto miliona livri, i ako iznos plaćen na ime carine iz nosi 187 150 livri, onda to, ako su moji podaci tačni, iznosi samo 0,187%. Izdavale su se, osim toga, i carinske propusnice koje su omogućavale slobo dan prolazak kroz Francusku roba u tranzitu. Za to ima veoma starih primera. U decembru 1673. neki engleski trgovci se žale da su prošli čitavu Francusku od Sredozemlja do Kalea, gde im je traženo da plate jedan su na svaku livra vrednosti njihove robe.54 Oni su, izgleda, zahtevali potpuno oslobađanje. Iz Marselja je 51 Charles Carrière, Négociants marseillais au XVIIIe siècle, 1973, str. 705 i 710-712. Oko ....................................... 52 A. N., H 2940; L.-A. Boiteux, La Fortune de mer, 1968, str. 31, po Philippu Mantellieru, Histoire de la communauté des marchands fréquentant la rivière de Loire, 1867. 53 J. Savary, op. cit., I, col. 22-23. 54 A. d. S. Genova, Lettere Consoli 1/26, 28 (London, 11/12. decembar 1673). 1767.

277


1719. upućeno 1 000 pakovanja sukna u Sen-Malo za gospodu Boska i Eona. Roba je na polasku zapečaćena u Marselju, a kad je „stigla u Sen-Malo odložena je u skladište da bi kasnije bila upućena u inostranstvo bez plaćanja dažbina”.55 Ti postupci nisu ništa u poređenju sa slobodnim prometom žitarica, brašna i povrća, oslobođenih „svih dažbina, čak i putarina”, kraljevim proglasom od 29. maja 1763. godine, koji je, moramo to reći, opozvan 23. decembra 1770. Postoji i uredba Državnog veća od 28. oktobra 1785.57 kojom se zabranjuje „naplaćivanje carina u čitavom kraljevstvu na kameni ugalj, ako to nije posebno navedeno u og lasima ili na spisku dažbina”. Mnogo je, dakle, svedočanstava o slobodnom pro metu roba u zemlji koja se smatrala prepunom carinarnica i u kojoj su mnogi značajni ljudi, na primer, Voban (1707), sanjali da „presele [carinarnice] na gra nice i da znatno smanje njihov broj”.58 Kolber koji je radio na tome, cilj nije os tvario 1664. delom i zato što su se tome odupirali intendanti koji su se plašili, uo stalom ne sasvim bez razloga, da bi slobodan promet žitarica u ogromnom kraljevstvu mogao da izazove glad.59 Tirgoov eksperiment 1776. godine završio se pogubno tzv. Ratom za brašno. Deset godina kasnije, 1786, vlada uprkos svo jim namerama nije uspela da ukine carine, jer je, tvrdilo se, „računica” pokazala da bi odšteta vlasnicima carinarnica trebalo da iznosi osam do deset miliona livri što „finansije [u zemlji] teško da bi mogle podneti”.60 Sama ta brojka izgleda ve oma skromna u kontekstu francuskog poreskog sistema, a ukoliko je tačna, opet potvrđuje da su carine bile prilično male. Ove pojedinosti pokazuju to da mreža carinskih prepreka nije bila po sebi veći problem već samo teškoća povezana sa ostalim problemima tog vremena. Dokaz a contrario jesu engleski turnpikes, putevi na kojima se naplaćuje putarina i koji podsećaju na današnje autoputeve. Engleska je 1663. dopustila naplaćivanje putarine čime je želela da podstakne izgradnju novih puteva. Prema članku u Francuskoj gazeti (24. decembra 1762) „putarine na putevima [na kojima se one naplaćuju] su tolike da se godišnje prikupi tri miliona funti sterlinga” - što je iz nos mnogo veći nego onaj koji se ubirao na Loari i Roni. ^ raJu: ne m°žem o izbeći utisku d a je jedino ekonomski rast bio odlučan činilac u širenju i učvršćivanju nacionalnih tržišta. Oto Hince zaključuje da sve ima političke korene. Tako smatra d a je ujedinjenje Engleske sa Škotskom (1707) i Irskom (1801) stvorilo tržište Britanskih ostrva i ojačalo ekonomsku snagu celine. Stvari ipak nisu tako jednostavne. Politički činioci su sigurno bili značajni, ali se Isak de Pinto još 1771. godine pitao da lije Škotska doista Engleskoj donela povećanje b ra ts tv a . Postavio je i pitanje da li bi se Francuska obogatila da ane ktira Savoju. Argumentacija i nije baš uverljiva jer se Škotska ne može porediti 55 A. N„ F 12, 65, f° 41 (1. mart 1719). A. N., H 2939 (štampani dokument). 57 Ibid. ^ Р . Dockès, op. cit., str. 182. R. Besnier, op. cit., str. 99. Moskva, A. E. A., 93/6, 439, f° 168. Paris, 20. novembar-1. decembar 1786 Gazette de France, 3. januar 1763 (London, 24. decembar 1762). I. de Pinto, op. cit., str. 2.

278


N aplaćivanje putarine na jed n o m pu tu u Engleskoj. Pre nego što podigne ram pu čuvar naplaćuje putarinu. G ravira E žena Lamija, 1829 (otisak B. N.)

sa Savojom. U ovom poglavlju ćemo videti da je upravo opšti uspon u XVIII veku podigao i čitavu britansku privredu, a ujedinjenje sa Škotskom učinio ispla tivim za obe strane. Slično se ne može reći za Irsku, jer se ova našla u položaju kolonije, a ne ravnopravnog partnera u Ujedinjenom Kraljevstvu. Protiv definicija a prio ri Budimo, dakle, oprezni prema odsečnim definicijama, formulisanim a p ri ori, kao što je pretpostavka da je gotovo savršena koherentnost (koju, na primer, pokazuju istovremene varijacije cena u datoj oblasti), neophodan uslov za svako nacionalno tržište. Da je to merilo valjano, u Francuskoj ne bi bilo nikakvog na cionalnog tržišta. Tržište žita u Francuskoj - koje je tu od suštinskog značaja isto kao i u ostalim delovima Evrope - podeljeno je barem na tri zone: na severoistočnu zonu niskih cena i oštrih varijacija; na sredozemnu zonu visokih cena i 279


umerenijih vanjacija; na zonu uz obalu Atlantika, a sa srednjim obeležjima 63 alje se vise ništa ne uklapa u sliku. Mogli bismo zaključiti, kao Trajan StojanoP nC; , , SU .”jedl!\e eIv'roPske ге§Че §de se ’nacija’ poklapa s nacionalnim tržištem, Engleska i možda Ujedinjene Pokrajine”. Ove su ipak toliko male da tu možda pre treba govoriti o „provincijalnom” tržištu. Čak ni Britanska ostrva nisu jednoIrskoj™ °

Za СеПе Žlla, 'er Se glad [ nestašice smenjuju u Engleskoj, Škotskoj i

Mišel Morino je na svoj način još restriktivniji: „Ukoliko neka nacija nije zatvorena prema spoljnom svetu, a unutra nije ujedinjena kao tržište, ona nije po godna jedinica za račun [to jest za nacionalno računovodstvo]. Regionalne raул/тттПа , )Je” I!?minjC 1 današnJe stanie u Evropi, postojale su već u XVI, XVII i Vili veku Teško je govoriti o bruto nacionalnom proizvodu (B. N. P.) za Nemac u i Italiju u to davno vreme, jer su te zemlje bile politički podeljene i eko nomski slabe: Saksonija se veoma razlikovala od porajnskih biskupija; na drugoj strani Napuljsko Kraljevstvo, Papska država, Toskana i Mletačka Republika takođe [su zivele] po sopstvenim pravilima”.64 Ne odgovarajući na te argumente tačku po tačku (zar se ne može reći da je lloregionalm h razlika i između uže Engleske, i Kornvola, Velsa, Škotske i Irske pa cak i između ekonomija highlanda i lowlandal Ne postoje li i danas u ćelom svetunaglasenc regionalne razlike između provincija?), pomenimo da je Vilhelm Abel ipak računao B. N. P. za Nemačku u XVI veku; da su prema Otu Stolcu 66 stručnjaku za istoriju carina, krajem XVIII veka glavni putevi Rajha „stvarali eđeno jedinstvo , da je Jorjo Tadić uporno dokazivao da je na turskom Bal kanu od XVI veka postojalo nacionalno tržište, koje je stvorilo i žive i posećene sajmove, na primer, u Doljanima blizu Strumice; da Pjer Vilar68 smatra da ,,u dru goj polovini XVIII veka, nastaje pravo špansko nacionalno tržište, a u korist katao n s e privrede . A ako je tako, zašto bi bilo besmisleno nastojanje da se izračuna B. N. P. Spanije u doba Karlosa IV? Sto se tiče shvatanja nacije „kao zatvorene prema spolja teško je da tako nešto postoji u doba kada je krijumčarenje proši rena i unosna delatnost. Cak i Engleska u XVIII veku teško da može da zaštiti na° ko nepropusne granice, preko kojih se sve do 1785. krijumčare velike količine čaja; a sto godina ranije, 1698, ta se ista Engleska opisuje kao „otvorena т t riJLimCa,'enjC Je utohko lakše što u unutrašnjosti nema carinskih p egleda Tako se svila, somot i žestoka alkoholna pića - roba koja dolazi ug lavnom iz Francuske - postoje iskrcana na nekom slabo čuvanom mestu na obali mirno kreću prema pijacama i preprodavcima u unutrašnjosti.

S °snovu

64 daktilograma Trajana Stojanovića. risu н , c , Morineau, „Produit brut et finances publiques: analyse factorielle et analyse sertn dl 5le” s R atio n s”, daktilografisano. Konferenacija u Pratu 1976 ГаС™ е et analyse sect°-

~>«>-*^gE5»SSaS3Âî^ 2 ? ^ 0/

Nav. cl., str. 18.

riae o e c o ^ î e %

^ X T ,2 M

a " MéditerTanée à r é P ° q - moderne”, u: Studio histo-

6 g î f f atalogne dans l ’EsPa8»e nioderne..., 1962 III str 143 B. N., M s.fr. 21773, f° 31. ’ ' '

280

j * — * « -.


Mi u svakom slučaju ne tražimo „savršeno” nacionalno tržište, jer takvo ne nostoii ni dan-danas. Mi tražimo sistem unutrašnjih mehanizama i veza sa spoljnim svetom, ono što je Karl Biher70 nazvao T e r r ito r ia lw ir ts c h a ft kao suprotnost S ta d tw ir ts c h a ftu , gradskoj ekonomiji, koju smo opširno razmatrali ^ poglavljima. Drugim recima, tražimo veliku ekonomiju koja pokriva znat j prostor koja je „teritorijalizovana”, da tako kažemo, i koja je dovoljno kohe rentna da vlasti mogu da je manje ili više uspešno oblikuju i njom upravljaju. Merkantilizam upravo i predstavlja sticanje svesti o mogućnosti upravljanja e nomijom jedne zemlje - pa se i može opisati kao prvi pokušaj stvaranja nacio nalnog tržišta. Teritorijalna i gradska ekonom ija Osnovnu razliku između teritorijalne i gradske privrede (Territorialwirtschaft i Stadtwirtschaft) možemo razumeti samo u odnosu na probleme koje po stavlja nacionalno tržište. Kažem osnovnu jer su neposredno vidljive razlike one u obimu i širini - manje značajne nego što to na prvi pogled izgleda. Moze se na primer, reći, uz malo preterivanja, d a je „teritorija” neka površina, dok je „grad naprosto tačka. Ali oko svake dominantne teritorije, kao i oko isto takvog grada, nostoii spoljna zona uticaja, jedna dodatna oblast koja je u slučaju Venecije, A S a m a ili Velike Britanije, naprosto ekonomija-svet. U obe vrste uspesne eko nomije, površina gubi značaj, a njene stvarne dimenzije, koje se opažaju na prvi pogled, više nisu merila razlikovanja. U tom smislu dva sistema lice jedan na drugi Venecija je na Levantu bila kolonijalna sila, kao i Holandija na azijskim ostrvima, kao i Engleska u Indiji. Gradovi i teritorije su istovetno p o v m n n međunarodnom ekonomijom koja ih je uzdigla i koju su om sanu ojačali. A u oba slučaja oruđa dominacije i svakodevnog nadzora su flota, vojska :n asilje d se za to ukaže potreba, lukavstvo ili prevara. Tu bismo mogli da podsetimo n mletačko Veće desetorice ili, mnogo kasmje, britanski Intelidzens servis. Ce traîne” banke osnivaju se u Veneciji (1585), Amsterdamu (1609), zatim u Engle skoj (1694).71 Čarls Kindleberger smatra da su te centralne banke „posiednj luke spasa i zajma”, a meni izgleda da su one pre svega oruđa moći \ m^ n a rodne dominacije: ja te spasavam, ali si ti doveka moj zatočenik. Imperijjal zam i kolonijalizam postoje od davnina, dok svaka jača dominacija stvara kapitalizam, kao što sam to često ponavljao, da uverim čitaoca ali i sebe samog. Dakle, ako je ekonomija-svet naše polazište, onda prelazak sa Venecije na A m sterdam ili sa Amsterdama na Englesku znači da ostajemo na istoj putanji, u istoj ukupnoj stvarnosti. A sistem-grad od sistema-države razlikuju njihova unu trašnja ustrojstva. Država-grad ne nosi teret tzv. primarnog sektora: Venecija, Đenova i Amsterdam troše žito, ulje, so, meso, proizvode koje kupuju u spoljnom svetu, odakle stižu i drvo, sirovine, pa i znatne količine zanatskih proizvoda. Ti

1

Manias, Babbles, Panics and Crashes and the Lender o f Last Resort, daktilografisani citat.

281


je gradovima malo važno ko ih proizvodi, kao i da li su proizvedeni na savremen 1 1 zastareo način: om ih primaju na kraju trgovačkog toka, tamo gde su ih za njih spremili njihovi agenti ili lokalni trgovci. Najveći deo primarne proizvodnje od koje gradovi zavise, nalazi se na strani. Otuda dolaze čak i luksuzni proizvodi. Korisnici ne moraju da se brinu za ekonomske i društvene teškoće proizvodnje. Gradovi po svoj prilici nisu svesni koliko je to preimućstvo. S druge strane uviaju nedostatke tog stanja. Opsednuti svojom zavisnošću od inostranstva (iako je moc novca takva da tu zavisnost gotovo ukida), svi vodeći gradovi nastoje da po većaju svoju teritoriju i razviju poljoprivredu i industriju, ali, naravno onu poljo privredu i onu industriju na kojima se najviše zarađuje. Budući da Firenca mora da uvozi hranu, zašto da ne uvozi žito sa Sicilije, a da u Toskani ne uzgaja lozu i masline. Tako gradovi-države veoma rano imaju: 1) vrlo „moderan” odnos izme đu poljoprivrednog i gradskog stanovništva; 2) poljoprivredni sektor u kojem se ako postoji, prednost daje kulturama koje donose znatan profit i privlače kapitali stička ulaganja (nije slučajno to što je Holandija zbog osobenosti svog tla veoma rano razvila tako „napredan” poljoprivredni sektor); 3) razvijenu proizvodnju luksuznih proizvoda, koja je često najunosnija. Stadtwirtschaft tako izmiče „poljoprivrednoj ekonomiji”, koju Danijel Torner defmise kao stepenicu koju valja preći pre svakog delotvornog razvoja. Su protno tome, teritorijalne države, zauzete sporom političkom i ekonomskom iz gradnjom, dugo su oveštale u poljoprivredi koja nije prihvatala napredak, kao što se to i danas može videti u mnogim nerazvijenim zemljama Trećeg sveta. Poli tička izgradnja neke prostrane države, pogotovo ako se ostvaruje ratom, što je ug lavnom slučaj, zahteva znatan budžet, pa tako i sve veće poreze, što sa svoje strane trazi sve veći upravni aparat, koji opet traži sve više novca i poreza. Ali ako z em ja ima 90% seoskog stanovništva, oporezivanje će biti uspešno samo ako rzava valjano komunicira sa seljaštvom, a ovo pak izađe iz samodovoljnosti i poene da proizvodi viškove, prodaje ih i ishranjuje gradove. Ali čak i to je samo prvi korak. Jer seljaštvo se - iako znatno kasnije - mora i samo dovoljno obogatiti da stvori veću potražnju za zanatskim proizvodima pa omogući zanatstvu da živi. Teritorijalna država koja se tek oblikuje, mora da ostvari mnogo toga pre no što se upusti u osvajanje velikih svetskih tržišta. Da bi preživela i uravnotežila budžet, ona mora da podstiče prodaju poljoprivrednih i zanatskih proizvoda i pokreće svoj težak upravni aparat. Sva njena energija odlazi na taj zadatak. U tom bih svetlu zeleo da prikažem istoriju Francuske u vreme vladavine Šarla VII i Luja 1. T aje istorija, međutim, tako dobro poznata da za današnjeg čitaoca nema do voljnu dokaznu snagu. Zato bi valjalo da pažnju okrenemo Rusiji ili, čak - a to je primer na koji cemo se vraćati - Delhijskom sultanatu (koji je prethodio Carstvu e kog Mogula): u prvoj polovini XIV veka sultan je na čitavom ogromnom području kojim je upravljao, uveo monetarnu privredu, koja pretpostavlja tržišta preko kojih se seoska privreda iskorišćava, ali i podstiče na veće napore. Budući n n

Društveno-ekonomska podela Čitavog danskog Stanovništva 1780.

I

i

Poljoprivreda N ekvalifikovani rad

Zanatstvo i manufakture Ostalo Trgovina Ш Ribolov i m oreplovstvo ј Ц

Deo ukupnog proizvoda svake grane koji ulazi u novčani ciklus

Ukupni proizvod Poljoprivreda Ribolov i moreplovstvo Zanatstvo i manufakture Trgovina

29 INDUSTRIJA I TRGOVINA DOPRINOSE RAZVOJU MONETARNE EKONOMIJE Budući da predstavljaju glavninu ekonomske delatnosti gradova, trgovina i industrija objašnjavaju dugotrajnu prednost gradske ekonomije u odnosu na teritorijalnu. Podaci Kristofa Glamana

žito, podsticao ih preko svoje birokratije da prihvataju produktivnije kulture, kao što je na primer, šećerna trska.73 Nije, dakle, čudno da u takvim uslovima prve velike kapitalističke uspehe u gradnji ekonomija-svetova ostvaruju veliki gradovi. Takođe ni to da je Londonu, prestonici nacionalne države, trebalo dugo da dostigne Amsterdam, mnogo življe središte, sa većom slobodom kretanja. Nije uopšte čudno i d a je Engleska - čim je uspostavila ravnotežu između poljoprivrede, trgovine, prevoza, industrije, ponude i potražnje - postala mnogo moćniji suparnik maloj Holandiji, koja će biti isti snuta iz takmičenja za prevlast u svetu. Nacionalno tržište, jednom kada se uspo stavi, stvara veliku moć. Čarls Kindleberger 74 se pita zbog čega trgovačka revo lucija koja je dovela do uspona Holandije, nije tu zemlju dovela i do industrijske revolucije. Očito je jedan od razloga to što Holandija nije raspolagala pravim na73 Irfan Habib, „Potentialities of capitalist development in the economy of the Mughal India”, International Economic History Congress, daktilografisano, str. 10-12 i napomena 12; I. Habib, „Usury u Médiéval India”, u: Comparative studies in Society and History, VI, juli 1964. 74 „Commercial Expansion and the Industrial Revolution”, u: The Journal o f European Eco nomic History, IV, 3, 1975, str. 613-654.

283


cionalnim tržištem Isti se odgovor možda može dati i na pitanje Antonija Garsia-Bakero Gonzalesa o Spaniji u XVIII veku, zemlji u kojoj se industrijska revo lucija uprkos znatnoj kolonijalnoj trgovini, veoma sporo začinje (izuzev u Katalomji). Ne krije li se i tu odgovor u činjenici d a je nacionalno tržište još uvek ne savršeno, nedovoljno povezano, a takođe i prošarano oblastima velike inercije?

RAČUNANJE IMERENJE Potrebna nam je mogućnost da ukupno procenimo nacionalne ekonomije koje postoje ili se tek obrazuju; da procenimo njihovu veličinu u određenim tre nucima (da li rastu ili nazaduju), kao i da uporedimo njihove uzajamne nivoe u određenom vremenu. To znači da pogledamo i radove više pionira na tom polju u Er? Sl^ ^ n^ Pre ^ ičnih Proračuna Lavoazjea 1791. godine. Već je Vilijem eti (1623 1687) pokušao da uporedi Ujedinjene Pokrajine i Francusku, i za ključio da je odnos broja stanovnika jedan prema trinaest, obradivo tlo jedan prema osamdeset jedan, bogatstvo jedan prema tri.76 Gregori King (1648-1712) je slično pokušao da uporedi tri vodeće nacije svog doba: Holandiju, Englesku i Francusku. Postoji čak desetak „račundžija” koje bi valjalo pomenuti, od Vobana do Isaka de Pinta i samog Tirgoa. Tako Boagilber (1648-1714) svojim recima, istina pesimističkim (jer Francuska 1696. svakako ne nudi vedar niti utesan prizor), začuđuje svojim modernim tonom: „... Nećemo govoriti o onom sto bi moglo da bude, nego samo o onom sto je bilo. Tvrdi se d a je proizvod [na cionalni proizvod Francuske] danas od pet do šest stotina miliona [livri iz Tural godišnje manji od dohotka, u fondovima i u industriji, od pre četrdeset godina. A zlo, to jest opadanje, svakog dana je sve izraženije. Naime, isti uzroci opstaju i cak su značajniji. Za to ne možemo okriviti kraljeve prihode, jer ti jedva da su po rasli od 1660, to jest porasli su samo za trećinu, dok su se u prethodna dva veka svakih trideset godina udvostručavali”.78 Reč je o izuzetnom spisu, što možemo reci i za jedanaest rubrika (od tla do rudnikâ) u koje Isak de Pinto79 deli nacio nalni proizvod Engleske, koje gotovo da se poklapaju sa rubrikama u današnjem nacionalnom računovodstvu. , D 'd 11 Je Preko tlh starih istraživanja nacionalnog „bogatstva” i razbacanih brojki kojem ozem o pokupiti, moguće sagledati prošlost u „perspektivi globalnih van ti teta na koju smo se navikli nacionalnim računovodstvom koje počinje 1924. godine. Takvi proračuni imaju, razume se, svojih nedostataka, ali su treCâdiz y el Atlđntico, 1717-1778, 1976.

7?P- Dockès,........ op. cit., str..157. 761-----.

I o S '- m 'to '6 R°y Ladune’ ”Les comPtes fantastiques de Gregoiy King”, u: Annales E. S. C., 1968, str. 1085-1102. 78

79 O p ^ a V ^ s fr T s ^ d a r e 0 * 0*7 & ^ Fmnce' 1699' ur ed- L- N - E- D- 1966, II, str. 584.

80—

1967, Is s ï r m nal W

284

• —-

J*

t p ï e n a 2naVOdi

U: Ge° rgCS ° UrvitCh’ Traité de B io lo g ie , 3. izd.,

i ? 1™1 0 b j a v l j i v a n J 'a Pionirske knjige Arthura Lyona Bowleyja i Josiaha C. Stampa, Natio-


nutno, s pravom ističe Pol Beroš,82 jedini način da proučavanjem današnje eko nomije, a ja kažem i starih ekonomija, shvatimo suštinski pojam rasta. Slažem se i sa Žanom M arčevskim83 da nacionalno računovodstvo nije samo tehnika već je i nauka, kao i da je ono političku ekonomiju, ako je s njom povezano, pretvorilo u eksperimentalnu nauku. Ipak ne želim da čitalac pogrešno shvati moje namere: ne nastojim da utrem put nekom novom i revolucionarnom obliku ekonomske istorije. Jednostavno že lim, pošto sam odredio nekoliko pojmova nacionalnog računovodstva koji su ko risni istoričaru, da se vratim na elementarni račun (jedini moguć s dokumentaci jom kojom raspolažemo, a i u okviru ove knjige). Cilj mi je tek da ponudim red veličina, da pokušam da osvetlim neke odnose, koeficijente i množiteIje koji iz gledaju verovatni (iako ne i sasvim pouzdani); takođe i da preduzmem pripremne korake opsežnih istraživanja koja još nisu otpočeta - što će verovatno još neko vreme potrajati. Ti mogući redovi veličina bar će nam omogućiti da naslutimo mogućnosti retrospektivnog računovodstva. Tri varijabile i tri veličine Prva varijabila je nacionalna baština, količina bogatstva koja se sporo menja; druga je nacionalni dohodak, ili priliv bogatstva; treća je dohodak per capita, dakle određeni odnos. Baština je ukupno bogatstvo, zbir prikupljenih zaliha određene nacionalne ekonomije, masa kapitala koja se može uključiti ili je uključena u proces proizvo dnje. Taj pojam, koji je nekad privlačio „aritmetičare”, danas se nažalost sve manje koristi. Još ne postoji „nacionalno računovodstvo baštine” . „То znači”, pi sao mi je jedan ekonomista kao odgovor na moje pitanje, „d aje taj tip merenja ne pouzdan, kao i da su naši računovodstveni metodi nesavršeni”. Ta praznina si gurno će rastužiti istoričara koji nastoji da proceni ulogu akumuliranog kapitala u rastu i koji uviđa da je ovaj ponekad zaista bitan; da je ponekad nesposoban da sam pokrene ekonomiju, kada uzalud pokušava da nađe načina da se investira; ta kođe i da ponekad kasni da podrži korisne inicijative, jer je sputan inertnošću i ru tinom. Industrijsku revoluciju u Engleskoj su, na primer, finansirali izvori sa ru bova glavnog toka kapitala, podalje od Londona. Već sam naglasio značaj odnosa između nacionalnog dohotka i nacionalnih zaliha kapitala.86 Simon Kuznjec misli da se taj odnos kreće od sedam prema je dan do tri prema jedan.87 To znači da bi neka ekonomija u prošlosti morala da imobiliše kapital od sedam godina normalnog rada da bi se obezbedio proces proizvodnje; ta se brojka smanjuje kako se približavamo današnjici. Kapital je, 82 „Europe’s Gross National Product, 1800-1875”, u: The Journal o f European Economic History, 1976, str. 273. . ' 83 Comptabilité nationale, 1965, str. 3, 6, 28, 30. Pogledati F. Fourquet, Histoire quantitative. Histoire des services collectifs de la comptabilité nationale, 1976, str. V. 84 Izgleda d aje taj izraz prvi put upotrebio William Petty, Political Arithmetick, 1671-1677. 85 Pismo Louisa Jeanjeana, 9. januar 1973. 86 Pogledati drugu knjigu. 87 Croissance et structure économique, 1972, str. 58.

285


dakle, postao delotvorniji, ako posmatramo samo jedan aspekt - njegovu eko nomsku delotvornost. Nacionalni dohodak izgleda u prvi mah jednostavan pojam: ne sastoji li se nacionalno računovodstvo u „poistovećenju ekonomije nacije sa ekonomijom di vovskog preduzeća”?88 Pa ipak, ta prividna jednostavnost je u prošlosti dovodila do mnogih „sholastičkih” rasprava i „verbalnih dvoboja” između stručnjaka.89 S vremenom se njihova oštrina smanjila, tako da su današnje definicije (začelo mnogo jasnije kada se vide nego što stvarno jesu) veoma slične. Između njih možemo da se opredelimo za jednostavnu formulu Simona Kuznjeca (1941) koji kaže da je nacionalni dohodak „neto vrednost svih ekonomskih dobara koje je ’nacija’ proizvela u jednoj godini”90 ili mnogo složeniju definiciju čiji su autori I. Bernar i Z. Koli, koji kažu d a je nacionalni dohodak „reprezentativni skup priliva nacionalnih resursa, dobara i usluga stvorenih u datom razdoblju”.91 Važno je sh vatiti da se nacionalni dohodak može posmatrati, kao što kaže Klod Vimon,92 kroz tri „optike” : kroz proizvodnju, prihode pojedinaca i države, kao i potrošnju. Nećemo vršiti samo jedno sabiranje već najmanje tri, a što više razmišljamo o tome, toliko se i broj agregata povećava, zavisno od toga da li se na stranu stavlja masa poreza, ili redovno trošenje kapitala upotrebljenog u procesu proizvodnje, ili se naši proračuni zasnivaju na proizvodnji (s cenama činilaca) ili na tržišnim cenama (a one podrazumevaju poreze). Svakom istoričara koji ulazi u taj lavirint preporučujem stoga da se osloni na poučni članak Pola Beroša93 u kojem se poka zuje način kako s jednog agregata preći na drugi, smanjujući ga ili povećavajući za dva, pet ili deset posto. Na umu treba imati tri jednačine: 1) bruto nacionalni proizvod (B. N. P.) = neto nacionalni proizvod (N. N. P.) plus porezi, plus nadoknada za potrošeni kapi tal; 2) N. N. P. = neto nacionalni dohodak (N. N. D.); 3) nacionalni dohodak (N. D.) = potrošnja plus štednja. Za istoričara koji se upušta u takva istraživanja postoje najmanje tri pri stupa: može da krene od potrošnje, dohotka, ili proizvodnje. Ipak valja znati da su agregati kojim danas olako baratamo podložni greškama do 20%, a kad je reč o starim ekonomijama, onda je taj postotak najmanje trideset. Potpunu tačnost je tu nemoguće postići. Moramo da radimo s približnim brojkama i proračunima. Istoričari su stekli i naviku da govore o bruto nacionalnom proizvodu ne razlikujući ga od neto proizvoda. Razlika konačno i nije toliko bitna: nacionalni proizvod ili nacionalni dohodak (bruto ili neto) gotovo da su isto iz istoričarove perspektive. Za određeno razdoblje i određenu ekonomiju tražićemo i naći samo jednu meru gg Jacques Attali, Marc Guillaume, L'Anti-économique, 1974, str. 32. To je mišljenje F. Perrouxa, koje navodi C. Vimont, u: Jean Romeuf, Dictionnaire des scien ces économiques, 1958, II, str. 984. Ibid., str. 982. Dictionnaire économique et financier, 1975, str. 1014. " U: Jean Romeuf, op. cit., str. 985. „Estimations du revenu national dans les sociétés occidentales pré-industrielles et au XIXe siecle”, u: Revue économique, mart 1977.


„Načini privređivanja” ili bruto nacionalni proizvod Ujedinjenih Pokrajina na 17 slika. Bakrorez V. Koka, 1794 (Atlas van Stolk)

1. Tkanje - 2. Proizvodnja maslaca i sira - 3. Lov na haringu 4. Lov na kitove - 5. Tresetište - 6. Brodogradnja - 7. Gradska većnica i javne terazije u Amsterdamu - 8. Industrija drveta, pilane i izrada hartije - 9. Teksel - 10. Rudarstvo - 11. Trgovina vinom - 12. Poljoprivreda i trgovina žitom - 13. Trgovina duvanom, šećerom i kafom - 14. Trgovina čajem, začinima i platnom - 15. Roterdamska berza - 16. Trgovačka ispostava 17. Amsterdamska berza

287


njenog bogatstva, približnu brojka koja može biti zanimljiva samo ako je upoređena s nivoima drugih ekonomija. P Nacionalni dohodak per capita je odnos koji se dobija deljenjem bruto naг Г Г РГ° ' Г ? ' N ' R) brojem stanovnika- Ako proizvod raste brže od po m ni, Г Г Va’ raSte 1nacionalni d o h o d ak p ,r capita; u suprotnom, on se manjuje, treća je mogućnost stagnacija, kada se odnos ne menja. Za onog ko određene nacije, J 2 i , Vkao i—varijacije tog standarda. P° kaZ"je pr0Se,!ni slandard određene Istoričari već životni dugo nastoje da °“ ° Т Standardp°',T10ĆU P°dataka 0 kretanju cena ili realnih nadnica, kao i statistika o tzv. „potrošačkoj korpi”. Rezultati tih pokušaja su sažeti na dijagra mima Z.Furastijea, R. Grandamija i V. Abela (pogledati prvu knjigu, str 118) n?vodohntrr na 1 6 HOP|k,nS (p0gledati str- 533)- 0 n i Pokazuju ako ne tačan o dohotka per capita onda bar njegovo kretanje u vremenu. Već se dugo sma ci da su najniže nadnice (a reč je o nadnici zidarskog pomoćnika, o čemu već do R e rn ? Pratu£ ? ebanja Proseenog životnog standarda. Dokaz za to nudi Pol Beros u svom objavljenom članku,94 koji ima gotovo revolucionaran značaj. Ako Z k°„'ia je nadm?a f iZ Ä 0 ? radnika (t0 j « " aj “iža Odnosno ako znamo koliko je on plaćen na dan, ili za više dana, onda mi, tvrdi Pol Beroš dnevnicu možemo da pomnožimo sa 196 i dobićemo nacionalni d o h o d a k ^ /- ca pita. to vazi za XIX vek koji je on statistički proučavao. Sa strukturalističkog staovista rec je 0 otkriću odnosa koji objašnjava mnogo toga. Taj neočekivani po datak, koji u prvi mah izaziva nevencu, izveden je pragmatički - a ne teoretski iz rada na obilnom statističkom materijalu iz XIX veka. Pošto je ustanovio tu jednačinu za Evropu XIX veka, Pol Beroš nosmatra orenapr“ U ' f 8' g0dmi,ka° 1 U razdoblJLl 1770-1778.95 On izvodi, iako ponešto p agljeno da je mnozilac za 1688. godinu - vreme u kojem živi Gregori King otprilike 160, a za razdoblje 1770-1778. nekih 260. Odatle još brže zaključuje da „ukupni izračunati podaci dopuštaju da se za evropska društva XVI XVII i XVIII veka kao prosečm koeficijent usvoji brojka 200”. Ja u to baš nisam tako siguran “ Je ° П’!! nJegovim nalazima smatram najvažnjim tvrdnju d a je koeficijent talno rastao, sto bi značilo da se prihod p e r capita - ako su sve druge okolnosti shcne - srazmerno povećavao. , ™ VeneÆ gdcnjc / adnik u Arsenalu 1534- zarađivao dnevno 22 solda (24 Zu г Т Л , predlozeni koeficijent od 200 bi dao dohodak per capita 4 400 olda, ili 35 dukata - sto predstavlja samo četvrtinu godišnje plate zanatlije u unarskom esnafu (148 dukata). Iako nema sumnje da zanatlija-vunar u Veneciji spada u povlascenu kategoriju, iznos od 35 dukata izgleda mi premali Ako ga 7Г00Г000Онт Л ?iST n n nnnUnati Љ U Ven| 7Ciji brUt° nacionalni Proizvod iznosi 000 000 dukata (na 200 000 stanovnika).97 Ja sam svojim načinom računanja 94/Ш. ” Ibid., str, 193. У о 97 A. d. S. Venezia, Senato Mar, 23, f> 36, 36 v°, 29. septembar 1534 To jest stanovmstvo Venecije plus Dogado. '

288


došao do iznosa od 7 400 000 dukata, ali i njega istoričari, stručnjaci za Veneciju, smatraju preniskim.98 U svakom slučaju brojke se gotovo podudaraju. Da navedemo drugi primer. Fizički radnik zarađuje 1525. godine u Orleanu dva sua i devet denijera na dan.99 Ako primenimo isti množilac od 200 (za zemlju koja ima 15 miliona stanovnika) dobićemo nacionalni dohodak znatno veći nego što kao m a k sim u m proizlazi iz računa Frenka Spunera. Tako je korelacija od 200, možda preniska za Veneciju, sigurno previsoka za Orlean u isto vreme. I poslednji primer: Voban je 1707. u svom delu Dixme Royale uzeo kao prosečnu „radničku nadnicu” zaradu tkača koji prosečno radi 180 dana u godini za 12 sua, to jest 108 livri godišnje.100 Na osnovu te nadnice dohodak p e r capita (200 puta 12 sua) bi iznosio 2 400 sua ili 120 livri. U tom slučaju bi životni standard tkača bio, razume se, nešto iznad prošeka (108 prema 120). Bruto nacionalni pro izvod (B. N. P.) Francuske sa devetnaest miliona stanovnika bio bi oko 2 280 mi liona livri. To gotovo da se podudara s brojkom koju je izračunao Šari Dito, koji je pošao od Vobanovih sektorskih procena.101 U tom slučaju, 1707. godine, Berošov koeficijent 200 izgleda valjan. Trebalo bi, naravno, izvesti stotine sličnih proračuna da bi se utvrdilo da li postoji čvrsto pravilo. Takvo istraživanje bi se moglo sprovesti jer podataka ima u izobilju. Tako Šari Dito,102 koga smo upravo pomenuli, nastoji da utvrdi da li se stvarni budžet Francuskog kraljevstva s vremenom povećavao ili nije. Drugim recima, on pokušava, kao što bismo danas rekli, da proračuna budžete u tekućim cenama - u tadašnjim livrama. Zato mora da upoređuje cene u različitim razdo bljima. Njegov izbor cena je veoma zabavan (a da li su to dobri pokazatelji, drugo je pitanje): jare, kokoška, gušče, tele, svinja, kunić. A s tim cenama, koje smatra osobenim, određuje da dnevnica „fizičkog radnika” iznosi: 1508. u Ovemji šest denijera, u Šampanji u isto vreme jedan su. Potom nastoji da utvrdi odnos ovih cena s cenama 1735, u doba Luja XV: tada dnevnica fizičkog radnika iznosi 12 sua leti i 6 sua zimi. Gde nas tada vodi koeficijent 2001 On se izgleda ne može primeniti za XVI vek, sem u najrazvijenijim zemljama. U svakom slučaju, pretpostavka Pola Beroša daje novu vrednost mnogim izdvojenim nadnicama koje smo do danas zanemarivali. To pak omogućuje poređenja. Ona baca i novu svetlost na, ako se ne varam, nikad do kraja istraženo pi tanje o broju radnih i prazničnih dana u vreme Starog poretka, a to nas primorava da ponovo uđemo u „gustiš” povesti nadnica. Kolika je u stvari nadnica u XVIII veku? Zar je ne bi pre svega trebalo dovesti u vezu s izdacima koje ima jedna po rodica, a ne pojedinac? Čitavo jedno istraživanje traži da bude sprovedeno. 98 Zasnovano na godišnjoj masi plata radnika u vunarskoj industriji (20 000 ljudi, 5 000 rad nika, dakle 740 000 dukata) i na proceni o 200 000 stanovnika Venecije. 99 P. Mantellier, op. cit., str. 388. Za račune F. Spoonera, pogledati str. 266-267. 100 Vauban, Projet d ’une dixme royale, 1707, str. 91-93. 101 Charles Dutot, Réflexions politiques sur les finances et le commerce, 1738. 102 Ibid., I, str. 366 i dalje.


Tri dvosm islena p o jm a ^ Pošto smo definisali oruđa, naša sredstva istraživanja, ostaje nam da definišemo i pojmove. U ovoj raspravi su bitna tri izraza: rast, razvoj i napredak. Prva dva se u engleskom (growth i develpment), kao i francuskom jeziku (croissance i développement), sve češće upotrebljavaju jedan namesto drugog, a takođe i u nemačkom (Wachstum i Entwicklung) (iako drugi izraz, koji je upotrebljavao J. Sumpeter, polako nestaje). Italijanski gotovo da ima samo jednu reč - sviluppo. Dve španske reči, crecimiento i desarollo, razlikuju se gotovo samo u go voru ekonomista Latinske Amerike, a oni, po recima A. Guida, razlikuju struktu ralni razvoj (desarollo) od rasta (crecimiento) koji prevashodno označava rast pri hoda p e r capita. Oni koji žele da bez previše rizika planiraju brzu ekonomsku modernizaciju moraju razlikovati dve metode posmatranja koje nisu uvek istovetne, prvu koja se odnosi na bruto nacionalni proizvod i drugu koja se odnosi na dohodak per capita. Ukratko, ako pažnju obratim bruto nacionalnom proizvodu, više me zanima „razvoj”; usredsredim li se na neto nacionalni dohodak per ca pita, onda se pre bavim „rastom”. V • ^ današnjem svetu postoje privrede u kojima se dva kretanja podudaraju, što je slučaj u Zapadnoj Evropi, gde se uglavnom teži upotrebi samo jedne reči; s druge strane, ima zemalja, gde su dva pojma različita, mogli bismo reći čak i oprečna. Istoričar tu ne stoji na čvrstom tlu: on nailazi na razdoblja rasta, ali i opadanja (décroissance); razdoblja razvoja (XIII, XVI i XVIII vek), ali i stagna cije i nazadovanja (XIV i XVII vek). U Evropi u XIV veku dolazi do vraćanja sta rijim gradskim i društvenim strukturama, do privremenih zastoja u razvoju pretkapitalističkih struktura. S druge strane nešto veoma zbunjuje: dohodak p er ca pita naime raste: nikada ranije čovek Zapada nije jeo toliko hleba i mesa kao u XV veku.105 A čak ni te razlike ne objašnjavaju sve mogućnosti. Što se tiče suparnikâ u Evropi, Portugalija u XVIII veku - koja ne uvodi strukturalne inovacije, ali koja uživa zbog veće eksploatacije Brazila - bez sumnje ima veći dohodak per capita od Francuske. Portugalski kralj je verovatno najbogatiji vladar u Evropi. Kada se govori o Portugaliji u to vreme nije moguće upotrebljavati izraze kao štu su „raz voj” i „nazadovanje”, kao što se to ne može ni danas za Kuvajt, iako on ima najviši dohodak per capita na svetu. Pa ipak, za žaljenje je potpuno brisanje iz našeg rečnika reči „napredak” (progres). Ona ima gotovo isto značenje kao i reč „razvoj”, a moguće je lepo ra zlikovati (za upotrebu za istoričare) između „neutralnog napretka” (kada ne do lazi do kidanja postojećih struktura) i „neneutralnog napretka” - koji u napredo vanju razbija okvir u kojem se razvijao.106 Ne ulazeći u terminološke raspre, pi tamo se da lije moguće reći d a je razvoj isto što i ne-neutralni napredak? Kao i da li se neutralnim napretkom može označiti priliv bogatstva od nafte u Kuvajtu? Ili brazilskog zlata u Pombalovu Portugaliju? 103

. J. D. Gould, Economic Growth in History, 1972, str. 4. ^ Ibid., str. 5. ' Pogledati prvu knjigu, str. 151. H. Van Der Wee, „Productivité, progress technique et croissance économique du XIIe au XVIII siècle”, daktil., Konferencija u Pratu, 1971.

290


Redovi veličine i korelacije Konferencija u Pratuje 1976. pokazala to da su mnogHstoričari sumnjičavi prema ideji o retrospektivnom nacionalnom računovodstvu. Jedine brojke koje nam stoje na raspolaganju su nesigurne i loše grupisane. Današnji statističar bi ih odbacio jer poseduje bolje s kojima može da radi. Nažalost, mi to ne možemo uči niti. Ipak, sasvim je dopušteno, ako brojke za prošlost nisu potpune, da potražimo moguće korelacije između njih, da upoređujemo jednu procenu s drugom, da iz gradimo agregate i naše rezultate iskoristimo da proračunamo druge —drugim recima da postupamo kao što preporučuje Ernest Vageman u svojoj neobičnoj iako malo čitanoj knjizi - Brojka kao otkrivalac. Prirodno, otkrivalac tu nije sama brojka, već onaj koji njom rukuje. Ukratko, budući da jedino raspolažemo redovima veličine, valjalo bi ih uporediti jedne s drugima, tako da oni mogu da opravdaju i provere jedni druge. A verovatno postoje srazmere koje su izvan rasprave. Broj stanovnika pre XIX veka omogućuje da se približno proračuna odnos između gradskog i seoskog stanov ništva: Holandija u XVIII veku drži rekord: jedna polovina stanovnika živi u gradu a druga na selu.109 U istom razdoblju je u Engleskoj samo 30% stanovnika živelo u gradovima,110 dok je u Francuskoj taj postotak još niži, od 15% do 17%.111 Ti postoci dosta govore o celini. Bilo bi zanimljivo pozabaviti se značajem gustine stanovništva, o čemu se nije mnogo raspravljalo. Tabela koju je Ernst Vageman napravio za 1939. ne vredi samim tim, ma šta o tome mislio autor, za sva razdoblja. “ Ja je ipak ovde prika zujem zato što sadrži neke istine, jer pragovi gustine stavnovništva najavljuju dobra i loša vremena. Povoljna ili nepovoljna gustina teško opterećuje predin dustrijske ekonomije i društva, kao i danas neke zemlje Trećeg sveta. A zrelost - i slabljenje nacionalnog tržišta - može se objasniti tim činiocima. Povećanje broja stanovnika ne deluje uvek pozitivno i progresivno kao što se to tvrdi —ili ako i može tako delovati neko vreme —proces se rnože obrnuti pre nego što se prag pređe. Nevolja je što se sam prag menja, po mom mišljenju, u zavisnosti od tehnika tržišta i proizvodnje, kao i prirode i obima trgovine. Bilo bi korisno videti i kako je aktivno stanovništvo raspodeljeno prema različitim privrednim granama.113 O tome imamo neku predstavu jer znamo |t a se događa u Ujedinjenim Pokrajinama oko 1662; u Engleskoj oko 1688; u 107 „Produit brut et finances publiques X lI f- X lX ' siècles”. 108 Drugo izdanje, 1952.

109 J. de Vries, The Dutch Rural Economy in the golden Age, str. 95. 110 Pogledati P. Bairoch, „Population urbaine et taille des villes en Europe de 1600 a 1700 , u: Revue d ’histoire économique et sociale, 1976, n° 3, str. 21. 111 M. Reinhardt, „La population des villes, sa mesure sous la Révolution et 1 Empire , u: Po pulation, 1954, str. 287. 112 Op. cit., I, 1952, str. 61 i dalje. . 113 Godine 1700, 81% aktivnog stanovništva u svetu je bilo u primarnom sektoru (poljopri vreda, šumarstvo, ribolov i si). Godine 1970. ta brojka iznosi 54,5%. Pogledati Paul Bairoch, „Strneture de la population active mondiale de 1700 à 1970”, u: Annales E. S. C., 1971, str. 965. 114 Pieter de La Court, Mémoires de Jean de Witt, 1709, str. 30-31. *'5 Gregory King, An Estimate o f the Comparative Strength o f great Britain and France..., 1696. ’ "

291


30. VAGEMANOVI „PRAGOVI” Ovaj grafikon (koji je napravio F. Brodel, u Analima E. S. C., I960, str. 501, prema podacima E. Vagemana, Economia Mundial, 1952,1 deo, str. 59 i 62) razlikuje stupnjeve gustine stanovništva koji su trajno dobri (bele kolone), ili trajno loši (sive kolone), Пе1?а1 пПО ° j-zem4e ^°ia se proučava. Podaci potiču iz statistika za tridesetak zemalja za 8°dmu. Postoje tri rubrike: gustina stanovništva, dohodak per capita aktivnog stanovništva (crni krugovi) i smrtnost dece (beli krugovi). Prelazeći iz prostora u vreme Vageman prenagljeno zaključuje iz tih brojki da stanovništvo, koje prelazi iz dobrog ' razdoblja u loše i obratno, uvek prelazi i jedan od pragova na grafikonu

Francuskoj oko 1758;116 u Danskoj oko 1783.117 Od 43 miliona funti sterlinga na koliko Gregori King procenjuje nacionalni proizvod Engleske u 1688, na poljo privredu otpada 20 miliona, na industriju nešto manje od 10, a na trgovinu nešto više od 5. Srazmere nisu iste kao u modelu koji je izradio Kene ^ (poljoprivreda pet milijardi livri iz Tura, a industrija i trgovina zajedno dve milijarde): Francuska je u doba Luja XV mnogo više od Engleske zabavljena poljoprivredom. U po kušaju približnog računanja po Kenejevom modelu, Vilhelm Abel119 je utvrdio da je Nemačka u XVI veku, pre pustošenja koje je doneo Tridesetogodišnji rat, mnogo više bila posvećena poljoprivredi nego Francuska u XVIII veku. jj® François Quesnay, Tableau oeconomique, 1758. K. Glamann, Lettre informative du 12 octobre 1976. Pogledati brojku na str 253 François Quesnay et la physiocratie, 1958,1, str. 154 i dalje. „Zur Entwicklung des Sozialprodukts...”, str. 489.

118

292


Svuda u Evropi se odnos između poljoprivredne i industrijske proizvodnje (P/I) preokretao u korist industrije, iako sporo. U Engleskoj je industrija pretekla poljoprivredu tek u razdoblju 1811-1821. 20 U Francuskoj se to desilo tek nešto pre 1885; u Nem ačkoj121 i Americi to se desilo nešto ranije, 1865. odnosno 1869.122 Prema sopstvenom približnom proračunu za čitavo Sredozemlje u XVI veku,123 ja sam predložio srazmeru poljoprivreda - industrija 5:1, što možda vredi i za celu celu Evropu u tom veku. Ako je tako, onda je jasno koliki je put pre valila Evropa. Drugi odnos je onaj između baštine i nacionalnog proizvoda. Kejnz je imao običaj da za svoje vreme izračunava zalihe kapitala kao tri ili četiri puta veće od nacionalnog dohotka. A odnose tri prema jedan i četiri prema jedan utvrdili su i Glaman i Goldsmit124 za Sjedinjene Države u XIX veku; danas u mnogim ze mljama u razvoju odnos je od pet prema jedan do tri prema jedan. Simon Kuznjec125 smatra da je odnos u starim privredama od 3:1 do 7:1. Tu je veoma teško primeniti procene Gregori Kinga. Po njemu je nacionalno bogatstvo En gleske oko 1688. iznosilo 650 miliona funti sterlinga, od čega je na zemlju otpa dalo 234 miliona, na ljudski rad 330, dok se ostatak od 86 miliona delio na stočni fond (25 miliona funti), plemenite metale (28 miliona funti) i „ostale stavke” bo gatstva (33 milona funti). Oduzmemo li rad, dobićemo 320 miliona na nacionalni proizvod od 43,4 miliona funti sterlinga - to jest odnos sedam prema jedan. Elis Hanson Džons126 se poslužila tim koeficijentima da izračuna dohodak per capita nekih američkih „kolonija” u 1774. godini, posle prethodnog istraži vanja kojim je izračunala njihovu baštinu. Dobila je kao dohodak per capita bro jku između 200 (to jest odnos 1:5) i 335 dolara (to jest odnos 1:3) i zaključila da su Sjedinjene Države uoči proglašenja nezavisnosti imale viši životni standard od Evrope. Ako je tačan, taj je zaključak svakako bitan. N acionalni dug i bruto nacionalni p ro izv o d U oblasti javnih finansija, gde ima mnogo statistika, moguće je pronaći neke korelacije: one daju prvi okvir za svaku dalju rekonstrukciju nacionalnih računovodstava. Postoji, na primer, odnos između nacionalnog duga (poznato je kakvu je ulogu on imao u Engleskoj u XVIII veku) i bruto nacionalnog proizvoda. ~ Dug 120 Jean Marczewski, „Le produit physique de l’économie française de 1789 à 1913”, u: His toire quantitative de l ’économie française, Cahiers de VI. S. E. A., br. 163, juli 1965, str. XIV. 121 Ibid. 122 Ibid. 123 Médit., 1966,1, str. 384 i dalje. 124 Robert E. Gallman i E. S. Howle, „The Structure of U. S. Wealth in the Nineteenth Cen tury”, Colloque de la Southern Economic Association; Raymond W. Oldsmith, „The Growth of Reproducible Wealth of The United States of America from 1805 to 1950”, u: Income and Wealth o f The United States: Trends and Structure, II, 1952. 125 Op. cit., str. 58. 126 „La fortune privée de Pennsylvanie, New Jersey, Delaware (1774)”, u: Annales E. S. C., 1969, str. 245. , 127 Hubert Bochier, Pierre Tabatoni, Économie financière, 2. izd., 1963, str. 131.

293


može dostići iznos dva puta veći od nacionalnog proizvoda bez opasnosti. U tom je smislu zdravlje engleskih finansija dokazano time što i u najlošijoj ekonomskoj situaciji, 1783. ili 1801. na primer, nacionalni dug nikad nije dostizao bruto nacio nalni proizvod uvećan dva puta. Nije postojala opasnost da se probije gornja gra nica. Pretpostavimo li d a je taj odnos zlatno pravilo, onda ni Francuska nije bila u opasnosti kada je 13. januara 1561, usred opšte uzbune, kancelar Mišel de Lopital priznao da državni deficit iznosi 43 miliona livri, 128 što je četiri puta više od državnog budžeta, dok je bruto nacionalni proizvod iznosio najverovatnije 200 miliona livri. Ugrožena nije bila ni Austrija u doba Marije Terezije: prihodi države su posle Rata za austrijsko nasleđe (1748) dosegli 40 miliona florina; dug od 280 miliona bio je zamašan, ali je bruto nacionalni proizvod morao da bude od pet do šest stotina miliona. Čak i da je bruto nacionalni proizvod bio samo 200 miliona, teret duga bi u principu bio podnošljiv. Istina je d a je Sedmogodišnji rat doveo do tolikih troškova d a je Marija Terezija morala odustati od ratoborne po litike. Uspela je i da poboljša svoje finansijsko stanje smanjujući kamatnu stopu svog duga na četiri posto. Teškoće izazvane javnim dugom prilično su zavisile i od načina upravlja nja finansijama, kao i od poverenja javnosti. U Francuskoj 1789. državni dug ne prelazi mogućnosti nacije (tri milijarde livri duga u odnosu na dve milijarde livri bruto nacionalnog proizvoda). Iako su teškoće bile, ili trebalo da budu podno šljive, Francuska u to vreme nije vodila doslednu ni delotvornu finansijsku poli tiku (po veštini je daleko zaostajala za Engleskom). Tako se našla u finansijskoj, istovremeno kad i u političkoj krizi; a nije bila reč o nesolventnosti države. J o š neki odnosi Zanimaju nas i odnosi novčane mase, nacionalnog bogatstva, nacionalnog dohotka i budžeta države. Gregori King130 ceni da u njegovoj zemlji u opticaju ima plemenitih metala u vrednosti od 28 miliona funti sterlinga, u odnosu na nacionalno bogatstvo (ba štinu) od 320 miliona —što iznosi 8,75%. Ako prihvatimo približni odnos od je dan prema deset, Francuska u vreme Luja XVI ima novčanu zalihu od milijarde do milijarde i 200 miliona livri iz Tura (iako lično smatram da je ta brojka pre niska); na taj bi način njena baština bila od deset do dvanaest milijardi. Moguće je uporediti i novčane zalihe Engleske 1688. s njenim bruto nacionalnim proizvo dom (a ne samo s baštinom), ali nas ta upoređenja s novcem u opticaju ne mogu daleko odvesti. Savremenici su potonju brojku procenjivali ili merili tek s vreme na na vreme: ponekad imamo samo jednu brojku za čitav vek, a nekad ni nju. S druge strane, budžeti su poznati iz godine u godinu, pa tako, srećom, imamo dobar niz dokumenata. Tako je i na Konferenciji u Pratu 1976. tema bila: P9

Mariéjol, u: Ernest Lavisse, Histoire de France, 1911, VI, 1. deo, str. 37. P. G. M. Dickson, „Fiscal Need and National Wealth u 18th Century Austria”, daktilografisano, Konferencija u Pratu, 1976. ' 130 Op. cit.

294


Ubiranje dažbina, delo Brojgela Mlađeg J I 564-1636). Gent, Muzej lepih umetnosti (foto Zirodon)

Javne finansije i bruto nacionalni proizvod. Iako na konferenciji nije donet neki konkretan zaključak, bar je raščišćen teren. Koeficijent bruto nacionalnog proiz voda i budžeta u predindustrijskim ekonomijama verovatno iznosi između deset i dvadeset: dvadeset bi bio najniži koeficijent, koji predstavlja samo 5% nacio nalnog proizvoda (manji teret za poreske obveznike), a dok bi deset bio najviši koeficijent (10%), što je dovodilo i do mnogih protesta. Voban, koji je imao mo derna shvatanja o porezu (on u delu Projet de Dixme Royale predlaže da se ukinu svi postojeći porezi, posredni i neposredni, a i pokrajinske carine, da se to zameni porezom „na sve što donosi prihod i [kojem] ništa neće pobeći , jer će svako pla ćati „zavisno od prihoda koje ostvaruje)”,131 smatrao je da porez nikada ne sme preći prag od 10%. To je dokazivao procenjujući nacionalni prihod Francuske od sektora do sektora i računajući šta bi doneo porez koji je predlagao prema sred stvima društvenih slojeva. Zaključio je da bi 10% od ukupnih prihoda daleko pre mašilo najveći ratni budžet dotada prihvaćen u Francuskoj, to jest 160 miliona Uvri. 131 Vauban, op. cit., str. 153.

295


Ali u XVIII veku stanje se promenilo. P. Matijas i P. O ’Brajan132 su u ve oma podsticajnom članku prikazali promene poreza u Francuskoj i Engleskoj od 1715. Njhove brojke, nažalost, ne možemo uporediti s Vobanovim, jer se one od nose samo na fizički proizvod (poljoprivredni i „industrijski”), dok je Voban računao i rentu od gradskih nepokretnosti, prihod od mlinova, kao i svih privatnih i javnih službi (posluga, kraljevska uprava, slobodne profesije, saobraćaj, trgo vina). Ipak je zanimljivo uporediti poresko opterećenje s fizičkim proizvodom u Engleskoj i u Francuskoj. U Francuskoj je od 1715. do 1800. godine postotak go tovo uvek iznad deset (11% 1715, 17% 1735, ali i 9 i 10% 1770. odnosno 1775, a 10% godine 1803). Poresko opterećenje je izuzetno visoko u Engleskoj: 17% 1715. godine, 18% - 1750. i 24% - 1800, u vreme Napoleonovih ratova. Godine 1850. opet je palo na 10%. Očigledno je da je stepen poreskog opterećenja uvek značajan pokazatelj, jer se razlikuje od zemlje do zemlje i razdoblja, makar i samo zbog ratova. Kao pristup problemu, a i kao pretpostavku, imamo jednu metodu: treba da vidimo šta dobijamo ako primenimo „uobičajenu marginu” poreza između 10% i 5%. Ako je na primer, državni prihod mletačke Sinjorije 1588. iznosio 1 131 542 dukata,133 onda bi se mletački nacionalni proizvod kretao između 11 i 22 miliona dukata. Ako je prihod ruskog cara 1779. godine (dok je ruska privreda još uvek zaostala) iznosio između 25 i 30 miliona rubalja,134 onda bi ruski nacionalni proizvod mo rao da bude između 125 i 300 miliona rublji. Tako ustanovljen raspon mogućnosti je naravno veoma širok. Ali kada se on jednom utvrdi, proveravanjem možemo da procenimo da li je poreski pritisak manji ili veći. U slučaju Venecije krajem XVI veka, kao i u slučaju drugih gradskih ekonomija, poreski pritisak je sigurno prevazilazio onaj u teritorijalnim državama - a one su po pravilu bile bliže donjoj brojci od 5%, dok je Venecija izgleda znatno prevazilazila prag od 10%. Njen bruto nacionalni proizvod poku šao sam da izračunam na više načina, tako što sam pošao od nadničara u Vunarskom esnafu, kao i fizičkih radnika u Arsenalu.135 Dobijao sam uvek iznos daleko ispod 11 miliona dukata, to jest između 7 i 7,7 miliona, što znači d a je poreski pri tisak za to vreme bio izuzetan i iznosio između 14 i 16%. Vredelo bi utvrditi - osim primera Venecije - da li su gradske ekonomije vršile veći poreski pritisak (što je naslućivao Lisjen Fevr, iako bez jasnih dokaza, u slučaju Meca 1552. godine,1 6 kada je bio priključen Francuskoj). Jesu li gradovi-države u XVI veku dostigli opasnu poresku granicu iznad koje bi neka eko nomija Starog poretka dospela u opasnost da uništi samu sebe? Da li se time dalje može objasniti propadanje gradskih privreda, uključujući i Amsterdam u XVIII veku? 132 • • • • ■ „Taxation in Britain and France 1715-1810”, Konferencija u Pratu, 1976, objavljeno The Journal o f European Economic History, 1976, str. 608-609. Museo Correr, Fonds Donà delle Rosé, 27. 134 A. N., K 1352. j3jj Pogledati napomenu 98 i str. 257. Lucien Febvre, „Un chapitre d’histoire politique et diplomatique: la réunion de Metz à la France”, u: Revue d ’histoire moderne, 1928, str. 111. 296


Današnje privrede podnose izuzetno povećanje poreza koji nameće država. Godine 1974. prihod od poreza je predstavljao 38% bruto nacionalnog proizvoda Francuske i SR Nemačke, 36% Velike Britanije, 33% Sjedinjenih Država (godinu dana kasnije, 1975), 32% Italije i 22% Japana.137 Ovo povećanje poreza je done kle nova pojava, iako do njega dolazi svake godine kako zbog potreba države bla gostanja, tako i zbog pribegavanja većem oporezivanju kao protivinflacionoj meri kojom se smanjuje potrošnja. Budući da inflacija bez obzira na to napreduje, neki ekonomisti disidenti,138 tvrde da sve veće oporezivanje stvara današnju krizu i in flaciju. Izneta je tvrdnja da je prekoračen određen prag poreske opterećenosti, čime su ugrožene privrede razvijenih nacija. Iako je današnja granica na sasvim drugom nivou, postavlja se pitanje da li je problem različit od onoga koji je posto jao i u najrazvijenijim privredama Zapada pre više stoleća. Prihvatiti da postoji odnos između budžeta i bruto nacionalnog proizvoda, znači prihvatiti da budžet ima vrednost pokazatelja, kao i biti svestan da nije do voljno reći, kao što čini većina savremenika pa i mnogi istoričari, da svemoćna država, ukoliko želi da napuni blagajnu, treba samo jače da pritegne poreski vijak i poigra se neposrednim porezima - čemu pribegavaju svi režimi, posebno oni autoritarni. Obično se smatra d a je Rišelje bio prinuđen „otvorenim” ratom koji je započeo 1635, da izuzetno povećava poreze: jer, nisu li u Francuskoj od 1635. do 1642. porezi udvostručeni pa i utrostručeni? Porez se ipak ne može dovoljno po većati da donese trajno povećanje prihoda državi ako istovremeno ne raste i na cionalni proizvod. Moguće da je to slučaj u ranom XVII veku; ako je to tako, onda valja da poslušamo Renea Barela i preispitamo naše uobičajene sudove o ekonomskoj klimi u doba Rišeljea.

O d potrošnje do bruto nacionalnog proizvoda U procenjivanju bruto nacionalnog proizvoda, moguće je početi ili s proiz vodnjom ili s potrošnjom. Džoan Robinson definiše nacionalni dohodak kao „ukupnu jednogodišnju potrošnju svih porodica koje sačinjavaju neku naciju (uz šta idu i utrošene investicije za nova kapitalna dobra kao i pozitivan ili negativan bilans izvoza u odnosu na uvoz)” .139 Ako je tako, i ako znam prosečnu potrošnju „agenata” date ekonomije, mogu da izračunam ukupnu potrošnju a, dodajući re zultatu sve ono što se uštedelo iz proizvodnje - ukratko štednju - kao i pozitivni ili negativni trgovački bilans, dobiću približni bruto nacionalni proizvod. 137 Jacques Bloch-Morhange, Manifeste pour 12 millions de contribuables, 1977, str. 69; i su gestivni članak dvojice novinara koji se bave ekonomskom istorijom. Davida Warsha i Lawrencea Minarda, „Inflation is now too serious a matter to leave to economists”, u: Forbes, 15. novembar 1976, str. 123. o . л. . . 138 En Angleterre Kaldor, Dudley Jackson, H. A. Turner, Frank Wilkinson; u Sjedinjenim Državama, John Hotson; u Francuskoj, J. Bloch-Morhange i već navedeni članak Davida Warsha i Lawrencea Minarda. 139 J. Robinson, L ’Accumulation du capital, str. 18.

297


Među prvima je takvu metodu primenio Eli Hekšer u svojoj ekonomskoj istoriji Švedske (1954).140 Slična načela je imao i Frenk Spuner koji je izradio gra fikon koji pokazuje francuski bruto nacionalni proizvod, od 1500. do 1750. go dine (koji objavljujemo na str. ...,), a i Andžej Vičanski kada je proučavao nacio nalni dohodak Poljske u XVI veku:141 „Čak ako su i netačne”, piše potonji, „te brojke [retrospektivnog nacionalnog računovodstva] ipak su uvek konkretnije i bliže istorijskoj stvarnosti nego neodređeni verbalni opisi” kojima su se istoričari dosada zadovoljavali. I dodaje: „Moja pretpostavka je veoma jednostavna: sta novništvo neke zemlje mora da jede, pa cena hrane predstavlja najveći deo nacio nalnog dohotka; ili tačnije, ona predstavlja poljoprivrednu proizvodnju uvećanu za troškove prerade, prevoza i drugog. Ostatak nacionalnog dohotka predstavlja vrednost rada onog dela stanovništva koji ne proizvodi ono što troši”. Postoje, dakle, tri osnovna elementa: P 1 potrošnja hrane poljoprivrednog stanovništva; P2 potrošnja nepoljoprivrednog stanovništva; i R, rad nepoljoprivrednog stanov ništva. Ostavljajući po strani trgovački bilans, B. N. P. = P1 + P2 + R, s tom pred nošću što je radi jednostavnijeg računa R u celini jednako P2: konačno, stanov ništvo koje živi od plate - a ono uglavnom živi u gradovima - zarađuje tek nešto više od onog što mu treba da preživi i reprodukuje se. Andžej Vičanski najzad razlikuje dva nacionalna dohotka, jedan u selu i drugi u gradu. (Ovde nećemo postavljati pitanja o tome kako je izvedena podela između gradskih i seoskih oblasti, već ćemo pretpostaviti da je problem rešen.) Dohodak u gradovima će verovatno rasti, a u rastu će ga slediti i ostala ekono mija. Otuda i opaska da demografski razvoj gradova može osvetliti i napredo vanje bruto nacionalnog proizvoda. Tako ako sledim Žorža Dipea142 i raspolažem gotovo potpunim podacima o rastu gradskog stanovništva u Francuskoj od 1811. do 1911 - a on je imao prosečnu stopu od 1,2% godišnje - onda bi krivulja trebalo da pokaže da je bruto nacionalni proizvod Francuske rastao po istoj stopi. U tome nema ništa čudno: gradovi, a u tome se svi istoričari slažu, jesu su štinski instrumenti akumulacije, pokretači privrednog rasta i sile odgovorne za iole napredniju podelu rada. Nadgradnja u Evropi je, kao i sva ustrojstva, delimično parazitski sistem,143 ali je ipak neophodna za ukupni rast. Upravo su gra dovi od XV veka odgovorni za razvoj prvobitne industrije, to prenošenje (ili po novno prenošenje) gradskih zanata na selo, drugim recima za upotrebu ili „oti manje” radne snage koja nije dovoljno iskorišćena u nekim poljoprivrednim oblastima. Trgovački kapitalizam, zaobilazeći restriktivne prepreke gradskih es nafa, tako je na selu stvorio novo industrijsko područje, koje je ipak nadzirao iz grada. Jer sve počinje u gradu, otuda sve polazi. Industrijska revolucija u Engle skoj je počela u Birmingemu, Šefildu, Lidsu, Mančesteru i Liverpulu. 140 An Economic History o f Sweden, 1954, str. 61, 69, 70, 116. 141 „Le revenu national en Pologne au XVIe siècle”, u: Annales E. S. C; 1971, n° 1, str. 105-113. 142 „L’urbanisation de la France au XIXe siècle”, u: Colloque des historiens français de l ’éco nomie, 1977. 143 E. A. Wrigley, „The Supply of Raw Materials in the Industrial Révolution”, u: The Eco nomic History Review, 1962, str. 110.

298


31. FRANCUSKA OD 1500. DO 1750: PROCENE NACIONALNOG DOHOTKA, ZALIHE NOVCA I KRALJEVSKI BUDŽET Grafikon F. Spunera iz dela Međunarodna ekonomija i novčana kretanja u Francuskoj, 1493-1725, 1972, str. 306. Za komentar grafikona pogledati tekst na ... strani.

P roračuni F renka Spunera U engleskom izdanju svog klasičnog rada (objavljenog prvo na francuskom jeziku), Međunarodna ekonomija i monetarno kretanje u Francuskoj, 1493-1680, Frank Spuner144 daje za istoriju Francuske izvanredno važan grafikon koji pred stavlja bruto nacionalni proizvod, kraljevski budžet i količinu novca u opticaju. Jedino je budžet, za koji postoji mnogo statističkih podataka, predstavljen nepre kidnom linijom; bruto nacionalni proizvod i novčana masa predstavljeni su sa po dve krivulje: višom i nižom, što je i svedočanstvo naših nepotpunih znanja na tom polju. 144 The International Economy and Monetary Movements in France 1493-1725,1912, str. 306 .

299


Bruto nacionalni proizvod je izračunat na osnovu prosečne potrošnje izra žene u ceni hleba (pretpostavljeno je da potrošeni broj kalorija potiče samo iz te namirnice). Cene hleba i broj stanovnika se menjaju, ali krivulja bruto nacional nog proizvoda stalno raste - a to je suštinsko obeležje grafikona. Ako je grafikon u bîti valjan, a ja mislim da je tako, onda je odnos između budžeta i bruto nacionalnog proizvoda jedan prema dvadeset. To dokazuje da opo rezivanje nije bilo preveliko, kao i da nije postojao nepodnošljiv poreski pritisak. Novčana masa raste jednako brzo kao i budžet do oko 1600, zatim stagnira, a od 1600. do 1640. čak i pada, dok budžet nastavlja da raste. Posle 1640. krivulja novčane mase odvaja se od dve ostale i počinje okomito da raste; izgleda kao da su Francusku, zemlju u srcu Evrope, najednom preplavili novac i plemeniti me tali. Da li je razlog za to obnova rada američkih rudnika posle 1680 (iako novca u Francuskoj ima sve više još od 1640)? Ili je reč o posledici obnove pomorskih delatnosti Francuske? Putovanja pomoraca iz Sen-Maloa uz obale Pacifika (iako znatno kasnije) verovatno su imala udela - govori se da su oni dopremili u domo vinu srebra u vrednosti od više od sto miliona livri. Bez obzira na razlog, Fran cuska postaje zadugo skupljač plemenitih metala, pri čemu to ne utiče ni na bu džet ni na bruto nacionalni proizvod. To stanje je veoma neobično jer Francuska, iako se u nju sliva gotovina pošto ima pozitivan trgovački bilans sa Španijom, mora da pokriva deficite na drugoj strani, pre svega u trgovini s Levantom, a i da izvozi novac u Evropu (posredstvom Samiela Bernara, Antoana Kroza i đenovskih trgovaca), da bi se platili ratovi koje vodi Luj XIV i izdržavale brojne čete van Francuske. Francuska ipak gomila novac (o čemu svedoči usputno Boagilberovo zapažanje iz 1697 „... iako Francuska još nikad nije bila prepuna novca kao što je sada”). 45 Takođe i žalba trgovaca s kraja vladavine Luja XIV o srazmernoj beznačajnosti 800 miliona banknota (koje su brzo izgubile vrednost) u odnosu na masu srebra koje je u opticaju - ili se brižljivo skriva - u kraljevstvu. Po mom mišljenju povećanje količine novca se ne može objasniti sistemom Džona Loa, već naprotiv. Samo količina novca omogućuje taj sistem, a proces se nastavlja i u XVIII veku i postaje neobično obeležje francuske privrede. Pitanje ostaje bez za dovoljavajućeg odgovora. Vidljivi kontinuiteti Sagledavanjem ukupnih kvantiteta mogu se uočiti neki kontinuiteti u istoriji Evrope. Prvi od njih je uprkos svemu pravilan rast bruto nacionalnog proizvoda. Tre ba, na primer, pogledati krivulju bruto nacionalnog proizvoda Engleske u XVIII i XIX veku. Ako je Frenk Spuner u pravu, francuski bruto nacionalni proizvod je u usponu od doba Luja XII, a bez sumnje još od ranije: uspon, koji je očigledan do 1750, nastavlja se i posle doba Luja XV, čak do današnjeg dana. Fluktuacija je bilo, ali su kratko trajale; bile su jedva primetni tragovi na glatkoj površini du gačkog talasa plime. Ta slika, ukratko, nema ništa zajedničko sa srednjoročnim 145 Op. cit., П, str. 587.

300


kretanjima koja su nam poznata, to jest s konjunkturom ili stoletnim trendom. Čak i grubi prekidi usled dva svetska rata su bili samo trenutni, bez obzira na nji hovu dramatičnost. Ratove je u prošlosti bilo lakše kompenzovati. A posle kata strofa, društva koja su ih pretrpela - često i vlastitom krivicom - na čudesan se način obnavljaju. Tako se i Francuska kroz čitavu svoju istoriju obnavljala, u čemu nije izuzetak. Drugi kontinuitet je uspon države, ako je meren sve većim delom nacio nalnog dohotka koji ona prisvaja. Budžeti rastu, a države postaju sve veće, gutaju sve. To je bitna činjenica u svetlu našeg nacionalnog računovodstva, čak i ako to znači vratiti se na tradicionalne tvrdnje, ili načelne izjave karakteristične za ne mačke istoričare. Kao što je Verner Nef bez oklevanja napisao, „Najpre valja govo riti o državi” (Vom Staat soll an erster Stelle die Rede sein).146 Država je „divovsko preduzeće”, pisao je Verner Zombart,147 „čijim je vođama glavni cilj da stiču... što više zlata i srebra”. Dakle, cela ekonomija nas obavezuje na to da državi pripišemo veoma značajno mesto. „Državu”, kaže Žan Buvije, „nikad ne smemo olako shvatiti”.148 Ona se nikako ne sme olako shvatiti od druge polovine XV veka kada je došlo do obnove privrede. Ne podudara li se uspon države, dugoročno gledano, s istorijom Evrope u celini? Pošto je nestala s propašću Rima u V veku, država je ponovo uspostavljena „industrijskom revolucijom” od XI do XIII veka, a opet se rastočila nakon strašnih epidemija crne kuge i užasne recesije sredinom XIV veka. Priznajem da sam bio i fasciniran i zapanjen tom dezintegracijom, tim stropoštavanjem u tamu - što je i najveća drama u istoriji Evrope. Slične katastrofe su se dešavale u prošlosti u ćelom svetu, na primer, mongolske najezde u Aziji, i uništenje najvećeg dela američkog indijanskog stanovništva nakon dolaska belaca. Ali nigde drugde iza takve katastrofe nije usledio sličan oporavak, to jest ne prekinuto napredovanje koji je počelo sredinom XV veka i koje je dovelo do in dustrijske revolucije i ekonomije moderne države.

FRANCUSKA, ŽRTVA SOPSTVENE VELIČINE Francuska je, nema sumnje, u političkom smislu bila prva moderna nacija Evrope, a konačni oblik joj je dala sjajna Revolucija 1789. 49 Pa ipak, na ravni ekonomske infrastrukture, Francuska ni izdaleka nije bila savršeno nacionalno tržište, čak i u to kasno doba. Moglo bi se čak reći d a je Luj XI bio začetnik merkantilizma, „kolbertist” 150 pre Kolbera, vladar koji se starao za čitavu privredu kraljevine. Ali šta je njegova politička volja mogla da učini suočena sa raznoli košću i zastarelošću francuske privrede u to vreme? Štaviše, zastarelost će se dugo održavati. 146 Staat und Staatsgedanke, 1935, str. 62. 147 Le Bourgeois, 1911, str. 106. 148 Članak objavljen u Annales E. S. C. 149 P. Adam, op. cit., daktilografisano, str. 43. 150 René Gandilhon, Politique économique de Louis XI, 1941, str. 322.

301


Usitnjena i regionalizovana, francuska privreda je bila zbir zasebnih jedi nica koje su težile samodovoljnosti. Veliki trgovački tokovi koji su kroz nju pro lazili (moglo bi se reći i da su preletali iznad nje) povoljno su delovali samo na posebne gradove i područja, koji su bili tranzitne stanice, polazišta ili odredišta. Poput drugih „nacija” u Evropi, i Francuska Luja XIV i Luja XV je prvenstveno poljoprivredna zemlja; industrija, trgovina i finansije ne mogu da je preobraze preko noći. Progres je sporadičan i gotovo da nije primetan pre uspona u drugoj polovini XVIII veka. Ernest Labrus piše: „Francuskoj koja je u manjini, ali ima široke vidike [to jest usmerena je na svet] suprotstavlja se druga Francuska, ona većinska. Ona teži samodovoljnosti, obuhvata sve seoske oblasti, veliki broj ma njih pa čak i neke veće gradove”.151 Stvaranje nacionalnog tržišta je bitka protiv opšte inercije, bitka koja na kraju pokreće razmene i veze. Ali nije li glavni uzrok inercije u Francuskoj sama prostranost zemlje? Ujedinjene Pokrajine i Engleska - prva mala, a druga zemlja srednje veličine - imaju kompaktniji „nervni sistem” i lakše ih je ujediniti. Udaljenost za njih nije bila nesavladiva prepreka. R aznolikost i jed in stv o Francuska je slagalica malih „zemalja” lokalnog kolorita, gde svako živi od vlastitih resursa na svom omalenom prostoru. Bez većeg uticaja spoljnog sveta, one govore istim ekonomskim jezikom. Sto se može reći za jednu, može se primeniti i na drugu, bilo da je u blizini ili je udaljena. Poznajući jednu, mogu se za misliti sve ostale. Predstavu o tom svetu je moguće donekle steći iz računovodstvene knjige koju su vodili oprezni i štedljivi fratri u manastiru lazarista152 u Bonvilu, „prestonici” Fosinjija, u Savoji, pre nego što je ta oblast priključena Francuskoj. U XVIII veku su stanovnici tog udaljenog manastira živeli od vlastitih proizvoda. Na lo kalnoj pijaci su kupovali tek ponešto. Uglavnom su živeli od vina i žita koje su donosili seljaci-zakupnici na manastirskom imanju. Žito su fratri davali pekaru kao predujam za hleb svagdanji, koji će im ovaj ispeći. Meso se pak, s druge strane, moralo kupovati za gotovinu kod mesara. Seoske zanatlije i fizički radnici, koji su plaćani na dan, prevozili su daske, ogrevno drvo, đubrivo; seljanka bi do lazila da zakolje svinju koju su utovili kaluđeri; obućar je njima i njihovom je dinom slugi isporučivao cipele; manastirski konj je potkivan u Klizu kod pozna tog kovača; zidar, tesar i stolar bili su spremni da dođu na lice mesta i rade za platu na dan. Sve se odvijalo u malom krugu, obzorje je bilo u Tanenžu, Salanšu i Roš-sir-Foronu. Kako nema potpune samodovoljnosti, mali krug oko manastira u Bonvilu se prekidao u jednoj ili dve tačke. Povremeno bi se slao poseban glasnik (ukoliko se nije radilo o glasniku za vojvodinu poštu) u Anesi, ili češće u Ženevu, po redu robu, koja se nije mogla nabaviti na lokalnom tržištu: lekove, začine, 15 F. Braudel i E. Labrousse, Histoire économique et sociale de la France, II, 1970, str. 166— -167. 152 Ovaj dokument je lično vlasništvo Pola Gišonea. Fotoreprodukcija se nalazi u „Maison des Sciences de l’Homme” u Parizu.

302


šećer. Šećer se ipak već krajem XVIII veka mogao naći u prodavnici mešovite robe u Bonvilu, što je bila prava mala revolucija. Reč je, dakle, o jednostavnoj razmeni koja se upražnjavala i u mnogim dru gim zatvorenijim oblastima. Tako je Oksoa, kraj bogat oranicama i pašnjacima, živeo od sopstvenih resursa, posebno zato što se do regionalnog gradskog sredi šta, Semira, teško dolazilo, jer „nije postojao bolji put”, a i što se nalazilo „daleko od plovnih reka”.153 S druge strane, postojale su neke veze sa susednim oblastima Okser i Avalon.154 Neki delovi unutrašnjosti Bretanje i Centralnog masiva su bili gotovo samodovoljni, kao što je bio i Baroa, iako je bio povezan sa Sampanjom i Lorenom, pa čak i izvozio vino niz Mezu do Nizozemske. Ako se s druge strane vratimo u oblast ili grad na glavnim putnim pravcima, slika se menja, jer saobraćaj naprosto vrvi. Slučaj je to Verdena-sir-le-Dua, gra dića u Burgundiji na obalama Dua, a i u blizini Sone, dva vodena puta koja se spa jaju nešto južnije. U izveštaju iz 1698. se kaže: „Tu cveta trgovina, uglavnom zbog veoma povoljnog položaja. [...] Mnogo se trguje žitom, vinom i senom. Dvadeset osmog oktobra svake godine se održava slobodan sajam koji počinje osam dana pre Svetog Simona i Svetog Jude i traje osam dana posle praznika; ra nije se tu znatno trgovalo konjima” . Distributivnu zonu oko Verdena čine Alzas, Franš-Konte, Lione i „donji krajevi”. Na raskršću nekoliko trgovačkih pra vaca ovaj gradić je a priori otvoren; on mora da gleda ka spoljnom svetu i bude spreman za promene. Žitelji naginju preduzetništvu i mogu da biraju nekoliko za nimanja. Saobraćaja ima mnogo i u Makoneu čiji stanovnici ipak nemaju preduzetničkog duha. Njihovo se vino izvozi na razne strane, gotovo samo od sebe. Ostale delatnosti su sporedne: gajenje žita, uzgoj goveda, tkanje platna i štavljenje kože. Pa ipak, izvoz vina je dovoljan, a s njim ide i izrada buradi. „Iako se drvo za burad gotovo u celini doprema iz Burgundije rekom Sonom, ima mnogo bačvara koji se čitave godine bave ovim veoma potrebnim poslom, jer se u Makoneu vino pro daje u bačvama pa ih treba mnogo”. Cena bačvama je čak i skočila od kako ih Provansalci „mnogo naručuju [...] i tako čuvaju svoju veliku burad koja je teža i izrađena od težeg drveta; sad svoje vino mogu da voze u Pariz lakše i jeftinije”.156 Francuska je, dakle, ispresecana kratkim, srednjim i dugim trgovačkim putevima. Gradovi Dižon i Ren bili su u XVIII veku, kao što piše Anri Se,157 „go tovo isključivo lokalna tržišta”. Reč „gotovo” ipak nagoveštava da i tu stiže trgo vina na velika rastojanja, ma kako skromna bila. A ona će svakako rasti. Trgovina na velika rastojanja je za istoričara vidljivija nego mnoštvo lokal nih razmena. Ona podrazumeva onu neophodnu robu koja je gotovo sama organizovala svoja putovanja: so i pogotovo žito, koje ponekad dramatično putuje iz jedne pokrajine u drugu. Po vrednosti i težini žito je „najvažnija trgovačka roba u kraljevstvu”. Sredinom XVI veka snabdevanje žitom grada Liona vredelo je jedan i 153 В. N„ Ms.fr. 21773, f° 133 i dalje. 154 Régine Robin, La Société française en 1789: Semur-en-Auxois, 1970, str. 101-109. 155 B. N., Ms. fr. 21773, f°s 133 i dalje. 156 Ibid. 157 Histoire économique de la France, 1939, str. 232.

303


1765 Maršrute na kojima postoji prevoz Kočijom Vodenim putem D iližansom ***«•*#• Vreme putovanja predstavljeno izofronijskim linijama i danima od Pariza

@ . V Ж јјј. PARIZ /

1

/

2

/

3

dana

32. OGROMNA FRANCUSKA: TEŠKOĆE ZA FRANCUSKO NACIONALNO TRŽIŠTE Ove dve karte Z. Arbeloa (Annales E. S. C; 1973, str. 790) pokazuju „veliki drumski prevrat” do kojeg dolazi između 1765. i 1780. izgradnjom puteva za „kočije u punom galopu”, kao i korišćenjem „tirgotina” - brzih poštanskih kola - i povećanjem broja poštanskih stanica. Godine 1765. „skraćene su na polovinu” udaljenosti u Francuskoj i trebaloj e najmanje tri sedmice da se dođe od Lila do Pirineja, ili od Strazbura do Bretanje. Cak i 1780. Francuska izgleda kao kompaktan prostor koji se sporo prelazi. Ali

304


V '-'N

1780 Maršrute na kojima postoji prevoz Kočijom Vodenim putem D iližansom Vreme putovanja predstavljeno izofronijskim linijama i danima od Pariza

FAR1Z

/ J/

/

/

1

2

3

dana

sada se izgradnjom puteva povezuju svi delovi kraljevstva. Na prvoj karti možemo da vidimo nekoliko najznačajnijih pravaca: Pariz-Ruan, na primer ili Pariz-Peron (jedan dan, kao i Pariz-Melen); Pariz-Lion (pet dana, kao i Pariz-Sarlvil ili Kan u Normandiji, ili Vitri-le-Fransoa uprkos većem rastojanju). Na drugoj karti postoji veća saglasnost između rastojanja i dužine putovanja u danima (otuda gotovo koncentrični krugovi oko Pariza). Trajanje putovanja ostaje isto na starim povlašćenim pravcima ka Lionu i Ruanu. Presudan činilac je Tirgoova tvorevina - Regie des diligences et messageries (1775), državna služba poštanskih kočija

305


More-sir-Loan 1610. godine (udaljen 75 km od Pariza) (otisak B. N.)

po put više od cele trgovine đenovskim somotom za francusko tržište; a taj je somot bio daleko „najrasprostranjenija tkanina”.158 Da ne govorimo o vinu, koje prosto leti ka zemljama na severu. Kao i o tekstilu svih vrsta i izrađenom od najrazličitijih sirovina, koji kroz Francusku putuje rekama tokom čitave godine. Naj zad, tu su i egzotične namirnice: začini, biber, a uskoro i kafa, šećer i duvan za kojim će vladati pomama zahvaljujući kojoj će se napuniti blagajne države i Indi jske kompanije. Pored rečnih brodova i svuda prisutnih kola, saobraćaj će ubrzati i pošta koju organizuje monarhija da bi mogla da šalje naredbe i upućuje svoje delatnike. A ljudi se kreću brže nego roba: oni bogatiji putuju poštanskim kočijama, a siromašni prelaze pešice neverovatna rastojanja širom zemlje. Raznolikost oblasti u Francuskoj u kojima ima „mnogo izuzetaka, povla stica i prinuda” 159 bila je stalno ugrožavana. U XVIII veku, s porastom trgovine, prepreke između pokrajina nestaju.160 Boagilberova Francuska odvojenih pokra jina polako iščezava. Budući da porast razmene zahvata sve regije, one počinju da se usavršavaju u određenim delatnostima koje smatraju unosnim. To je i dokaz da nacionalno tržište počinje da igra ulogu podsticanjem podele rada. P rirodne i veštačke veze Postoji mišljenje da je do ovog uvećanja prometa, čime su pokrenute i sile ujedinjavanja, u stvari došlo i zahvaljujući samoj geografiji Francuske. Izvan Centralnog masiva, te strašne prepreke, Francuska poseduje očigledne prednosti za prevoz roba kopnenim i vodenim putevima. Uz njene duge poteze uz more od vija se priobalna plovidba; čak i kada je nedovoljna, saobraćaj se odvija, a obav° R. Gascon, u: F. Braudel i E. Labrousse, op. cit., 1, str. 256. Cardinal François Mathieu, L ’Ancien Régime en Lorraine et en Barrais, 1907, str. XIII. 1 René Baehrel, Une Croissance: la Basse-Provence rurale (fin du X V f siècle-1789), 1961, passim i posebno str. 77 i dalje.

306


ljaju ga u velikom broju i stranci - posebno Holanđani161 - tako da se praznina uvek popunjava. Što se tiče vodenih puteva, reka i kanala, Francuska nije bogata kao Engleska ili Ujedinjene Pokrajine, ali svejedno ima velike mogućnosti. Rona i Sona teku samom osom „francuskog zemljouza”, u pravoj liniji od severa ka jugu. Rona ima tu prednost, objašnjava 1681. neki putnik, što „pogoduje onima koji bi da putuju u Italiju preko Marselja. Tim putem sam i ja došao. Ukrcao sam se u Lionu a trećeg dana stigao u Avinjon. [...] Sutradan sam otišao u Ari”.162 I doista, teško d a je postojala bolja mogućnost. Skoro sve francuske reke su dobre za prevoz. Ako je neki plovni tok pogo dan, čamci i brodovi se prilagođuju njegovim mogućnostima; u krajnjem slučaju, tok se koristi za flotaciju drveta, pojedinačno ili povezano. Naravno, u Francu skoj, kao i drugde, ima vodenica sa ustavama, ali one se mogu otvoriti ako je pot rebno, pa čamci zaplove još brže, nošeni snagom ispuštene vode. To je slučaj na srazmerno plitkoj Mezi: između Sen-Mijela i Verdena tri vodenice su propuštale čamce uz skromnu naplatu.163 Ta pojedinost otkriva d a je Meza u XVII veku korišćena za prevoz u gornjem, kao i u donjem toku, kada se plovilo ka Nizozem skoj. Upravo zahvaljujući tom saobraćaju gradovi Šarlvil i Mezijer su dugo bili distribuciona središta za ugalj, bakar, alaun i gvožđe sa severa.164 Ali ništa se ne da uporediti s živim saobraćajem na velikim rekama, Roni, Soni, Garoni i Dordonji, te Seni (s pritokama) i Loari, koja je glavna francuska reka, uprkos čestom plavljenju, peščanim sprudovima i carinarnicama raspoređe nim na njenom toku. Loara igra veoma značajnu ulogu zahvaljujući dovitljivosti njenih brodara i plovidbi u konvojima, kada brodovi uzvodno koriste velika četvrtasta jedra, ili kada brodove, ako je vetar slab, vuku s obala. Loara povezuje sever s jugom, zapad s istokom: prevodnica u Roanu je povezuje s Ronom, dok je kanali Orlean i Brijar povezuju sa Senom i Parizom. Ondašnji posmatrači tvrde da je saobraćaj Loarom zamašan, kako uzvodno tako i nizvodno. 65 Svejedno je Or lean, koji je mogao da postane središte Francuske, ostao drugorazredni grad, upr kos svojoj ulozi u raspodeli robe i razvijenoj proizvodnji. Razlog je očito bila bli zina Pariza, grada-suparnika, koji se služio Senom i njenim pritokama Jonom, M arnom i Oazom, koje su obrazovale izuzetan plovni sistem pogodan za snabdevanje. Francuska uživa i prednost široke mreže kopnenih puteva koje je kraljevina razvijala u XVIII veku, a koji menjaju same osnove privrednog života krajeva kroz koje prolaze (novi putevi ne prate uvek pravac starih). Razume se, na svim tim putevima ne vlada saobraćajna gužva. Artur Jang je veličanstveni put iz Pa riza u Orlean opisao kao „pust u poređenju s putevima oko Londona. Na potezu od deset milja nismo sreli ni kočiju, ni diližansu, već samo dvoja transportna (mesageries) i nekoliko poštanskih kola: ni desetinu onog što bismo sreli da smo u 161 J. Accarias de Sérionne, Les Intérêts des nations de l'Europe..., I, str. 224. 162 J. Huguetan, Voyage d ’Italie curieux et nouveau, 1681, str. 5. 163 A. N., 129, A. P., 1. 164 A. N.. 125, A. P., 16 (1687). 165 B. N., Ms. fr. 21773, f°s 73 do 75 v°.


isto vreme izašli iz Londona”.166 London je imao sve funkcije kao i Pariz, ali je bio i distribucioni centar za čitavo kraljevstvo, a i velika morska luka. S druge strane dolina Temze, manje prostrana nego pariški basen, bila je gušće naseljena što će docnije često pominjati baron Dipen u svojim klasičnim delima o Engle skoj. Drugi posmatrači su bili manje kritični nego učeni Artur Jang. Četiri godine ranije, 1783, saobraćaj na putu od Pariza do Orleana je ostavio snažan utisak na španskog putnika Antonija Ponsa: „Kola za robu su prave grdosije; veoma du gačka, srazmerno široka, a pre svega čvrsta, građena su za skupe pare, a vuku ih šest, osam, deset i više konja, zavisno od težine. Da putevi nisu u takvom stanju, ne znam kako bi se odvijao toliki saobraćaj, bez obzira na industriju i delatnost ljudi u ovoj zemlji”. Istina je da Pons, za razliku od Artura Janga, može Fran cusku da poredi jedino sa Španijom, što mu, s druge strane, omogućuje da bolje nego Englez proceni napredak u gradnji puteva.167 Dalje piše: „Francuskoj putevi više trebaju nego bilo kojoj drugoj zemlji zbog njenih voda i močvarnih oblasti”. Pons je, naravno, mogao da pomene i planine, a naročito i veliko prostranstvo Francuske. Nema sumnje da putevi polako premrežuju veliko prostranstvo Francuske: uoči Revolucije je bilo 40 000 km kopnenih puteva, dok je dužina rečnih plovnih tokova bila 8 000 km, a kanala 1 000 km. M reža se širi i zahvata jednu oblast za drugom, stvara hijerarhiju područja i podstiče razvoj prevoznih sredstava. Mada Sena ostaje glavni pravac za snabdevanje Pariza, namirnice i ostala roba stižu u prestonicu iz Bretanje i Loarom, a iz Marselja, Ronom, Roanom, Loarom i kanalom Brijar.169 U decembru 1709, na zahtev preduzetnika i vojnih liferanata žito se prevozi iz Orleana u Dofine.170 Preustrojstvom prevoza je olakšan čak i opticaj gotovog novca, koji je u svim razdobljima uživao poseban tretman. O tome svedoči izveštaj Državnog veća iz septembra 1783: neki bankari i trgovci iz Pariza i drugih značajnijih gradova u kraljevstvu „koristeći se velikim pogodno stima koje danas uživa trgovina zahvaljujući novim putevima širom Francuske, kao i kraljevskoj poštanskoj službi, diližansama i kočijama [...], prevoze zlato i srebro, kojim spekulišu, te tako podižu i spuštaju cene u trgovini, stvarajući vi škove ili oskudice u prestonici i u pokrajinama”. Kada se zna za prostranost Francuske, jasno je da je napredak u prevozu od sudan za ujedinjavanje zemlje, iako ono još uvek nije dovoljno, na šta za mlađa razdoblja, ukazuje istoričar Zan Buvije (koji smatra da u Francuskoj nije bilo na cionalnog tržišta sve do izgradnje železničke mreže), kao i ekonomista Pjer Iri (koji ide još dalje i tvrdi da će današnja Francuska postati ekonomski jedinstvena tek kada se telefon usavrši i postane „kao u Americi”). Obojica su verovatno u I“ Arthur Young, Voyages en France, 1787, 1788, 1789, 1976,1, str. 89. A. Ponz, op. cit., str. 1701. 1 ®E. Labrousse, u: F. Braudel i E. Labrousse, op. cit., Il, str. 173. A. N„ G7,1674, f° 68, Paris, 17. decembar 1709; A. N„ G7, 1646, f° 412, Orlean, 26. avgust 1709. 110 Ibid., for 371, 382; 1647, foS 68, Orlean, 1, 22. april, 17. decembar 1709. 171 Moskva, A. E. A., 93/6, 394, f° 24 i 24 v°, 30. septembar 1783.

308


pravu. Ipak, putevi koje su u XVIII veku izgradili izvanredni inženjeri M ini starstva za mostove i puteve, bili su podsticaj razvoju francuskog nacionalnog tržišta. P rvenstvo p o litike Nacionalno tržište nije samo privredna stvarnost, osobito ne u početku. Ono nastaje u već postojećem političkom okviru. Odnos između političkih i ekonom skih struktura nacije uspostavlja se tek u XVII i XVIII veku.1 2 Sve je to razumljivo. Već sam nekoliko puta naglasio d a je privredni prostor mnogo veći od političkog. „Nacije” ili nacionalna tržišta su nastale unutar privre dne celine koja je bila šira od njih, ili još tačnije, nastale su suprotno toj celini. M eđunarodna privreda velikog dosega je već dugo postojala, a nacionalno tržište je nastalo unutar te šire jedinice uz pomoć manje ili više dalekovidnije ali svaka ko odlučne politike. Mnogo pre doba merkantilizma, vladar se upliće u privredu, nastoji da prinudi, podstakne, zabrani, olakša kretanje, ovde začepi neku puko tinu, onde otvori novi tržišni odušak. Trudi se da uspostavi sistem koji bi mu po mogao da opstane, a i ostvari vlastite političke zamisli. To mu je i polazilo za ru kom ako su se njegove težnje poklapale sa opštom usmerenošću privrede. Da li je tako bilo i sa preduzećem koje se zove Francuska? Francuska država, ili njen prvobitni obris, nastala je dosta davno. Ako i nije najstarija teritorijalna država, ona je takve države veoma brzo prestigla. U tom se razvoju može videti konstruktivno delovanje središnje oblasti na periferiju, na čiji račun ona nastoji da se proširi. Francuska je od svog početka morala da upire po gled na sve četiri strane sveta. Već u XIII veku bila je najveća politička jedinica na kontinentu, „gotovo prava država”, kao što ispravno primećuje Pjer Soni.173 Imala je, naime, sva potrebna obeležja države, i stara i nova: harizmatsku auru, pravosudne, upravne, i što je još značajnije, finansijske ustanove bez kojih bi po litička jedinica ostala sasvim troma. U doba Filipa Avgusta i Luja Svetog politički uspeh se pretvorio u privredni uglavnom stoga što su se blagodati napretka one najrazvijenije Evrope prelivale u francuski prostor. Kao što sam već rekao, istoričari nisu uočili sav značaj sajmova u Šampanji i Briju. Zamislimo za trenutak da se 1270, kad su sajmovi bili na vrhuncu, i kada je Luj Sveti ležao mrtav pred Tu nisom, zamrzao i privredni život Evrope u tadašnjem obliku: Francuska bi u tom slučaju bila dominantna ekonomska jedinica, kadra da uspostavlja veze u unutra šnjosti i da se širi na račun drugih. Događaji se, znamo, nisu odvijali tako. Oštra recesija početkom XIV veka do vela je do mnogih propadanja, pa je Evropa morala da traži druge oslonce za svo ju privrednu ravnotežu. Kada je Francuska - poprište Stogodišnjeg rata - povra tila političku i ekonomsku povezanost za vreme vladavine Sarla VII (1422-1461) i Luja XI (1461-1483), spoljni svet je bio već znatno promenjen. 172 H. Richardot, op. cit., str. 184, navod P. Dockèsa, op. cit., str. 20. 173 F. Braudel i E. Labrousse, op. cit., I, str. 22.

309


Uprkos svemu, početkom XVI veka174 Francuska je opet „daleko najmo ćnija država Evrope”: prostire se na 300 000 km2, ubire od 80 do 100 tona zlata od poreza, a bruto nacionalni proizvod joj je nekih 1 600 tona zlata. U Italiji, gde se sve meri nekom lestvicom - bogatstvo kao i moć - u dokumentu kada se kaže prosto ii Re (kralj), to znači da se misli na hrišćanskog kralja Francuske, kralja u pravom smislu reči. Francuska kao „supersila” ispunjava zebnjom svoje susede i suparnike, sve one koji su se uzdigli u usponu Evrope i koji su zbog toga bili i ambiciozni i bojažljivi. Stoga su španski vladari, Ferdinand i Izabela, predostrožno „okružili” Francusku nizom vladarskih brakova; zbog toga je i pobeda Fransoa I kod M arinjana (1515) okrenula evropsko klatno protiv njega - a koje je bilo znak ravnoteže još od XIII veka. Kada je 1521. izbio rat između Valoa i Habzburgovaca, mehanizam je delovao protiv francuskog kralja, a u korist Karla V. Poja vila se i jasna opasnost da Španija stekne premoć, što bi se pre ili kasnije dogodilo uz pomoć velikih količina srebra koje su stizale iz Amerike. Ali ne može li se politički neuspeh Francuske tumačiti pre svega time da ona više nije bila, niti se mogla nadati da će biti, u središtu evropske ekonomije-sveta? Centri evropskog bogatstva se redom sele: Venecija, Antverpen, Đenova i Amsterdam - a svi su oni izvan Francuske. Samo u jednom trenu je Francuska opet bila nadomak vrha, za vreme Rata za špansko nasleđe, kad su brodovi iz Sen-Maloa pljačkali špansku Ameriku. T aje prilika propala tek što se ukazala. U svemu, istorija baš i nije mnogo išla na ruku obrazovanju francuskog nacionalnog tržišta. Podela sveta izvršena je bez Francuske, čak i na njenu štetu. Da li je Francuska bila toga svesna? Ona od 1494. nastoji da se učvrsti u Ita liji. U tome nije uspela, a između 1494. i 1559. i Italija je izgubila vodstvo u ev ropskoj ekonomiji-svetu. Još jedan pokušaj, i opet neuspešan, događa se sto go dina kasnije u Nizozemskoj. Cak i da su se ratovi protiv Holandije završili 1672. pobedom Francuske - a to je bila mogućnost - središte ekonomije-sveta premestilo bi se iz Amsterdama u London, a ne u Pariz. Ono se već utemeljilo u Lon donu kada je francuska vojska 1795. zauzela Ujedinjene Pokrajine. P reveliki p ro sto r Da li je jedan od uzroka za neuspehe i to što je Francuska bila prostorno prevelika? Vilijem Peti krajem XVII veka uočava da je Francuska trinaest puta veća od Holandije i tri ili četiri puta od Engleske. Da ima deset puta brojnije sta novništvo od prve, i četiri ili pet puta od druge. On tvrdi da Francuska ima osam deset puta više obradivog tla od Holandije, dok je njeno „bogatstvo” tek tri puta veće od bogatstva Ujedinjenih Pokrajina.175 Ako kao merilo uzmemo današnju Francusku (550 000 km2) i potražimo zemlju trinaest puta veću (7 150 000 km2) bila bi to površina otprilike Sjedinjenih Američkih Država. Razumljivo je što se Artur Jang rugao retkom saobraćaju od Pariza do Orleana, ali ako bismo na Lon don mogli da prenesemo mrežu saobraćajnica izgrađenih u XVIII veku s Parizom 174 Ibid., I, str. 39. 175 P. Dockès, op. cit., str. 156.

310


33. VERSKI RATOVI NISU SE PROŠIRILI NA ČITAVU FRANCUSKU ČAK NI NAKON STUPANJA NA PRESTO ANRIJA IV Na ovim kartama su prikazani najveći sukobi (iz rada Anri Marijezola u Lavisovoj lstoriji Francuske), ali, naravno, to je pojednostavljena slika. Ipak je jasno da se ovi događaji ne odvijaju u isto vreme, da su rastojanja prepreka. Čak i u završnoj fazi rata, u vreme Anrija IV, bitke se uglavnom vode u severnoj Francuskoj

311


kao centrom, većina puteva bi se izgubila u moru. Naime, na većem prostoru je saobraćaj sličnog intenziteta redi. Opat Galiani je zabeležio da Francuska 1770. godine „više ne liči na Fran cusku iz doba Kolbera i Silija”.176 Francuska je, smatra on, dostigla granice svog širenja. Sa stanovništvom od dvadeset miliona nije mogla da poveća robnu proiz vodnju, a da ne prekorači granice koje je postavljala svetska ekonomija. Slično tome ako bi Francuska imala mornaricu srazmernu holandskoj, onda bi ona bila tri, deset ili trinaest puta veća od potonje, a tako i izvan mera prihvatljivih za međunarodnu privredu.177 Galiani, najlucidniji posmatrač svog vremena, rekao je pravu stvar. Francuska je žrtva svoje veličine. Prostranost, razume se, ima i nekih prednosti: Francuska se uspešno odupirla stranim napadima upravo jer je velika; nemoguće je bilo proći kroz nju i zadati joj udarac u srce. Ali iz istog razloga teško je bilo uspostaviti veze u unutrašnjosti. Naredbe vlasti putovale su dugo i sporo, a domaća privreda i tehnički napredak nisu uspevali da savladaju velika rastojanja. Čak ni verski ratovi, koji su se kao revolucija proširili brzo, nisu za hvatili čitavu zemlju. Alfons Olar, istoričar Francuske revolucije, tvrdio je da je i Konventu bilo izuzetno teško da obnaroduje „svoju volju čitavoj Francuskoj” ?178 Uostalom, i neki francuski državnici, i to ne oni najbeznačajniji, smatrali su da širenje kraljevstva neće nužno dovesti do rasta njegove moći. Tako i tumačim čudan odlomak pisma koje je vojvoda De Sevrez uputio Fenelonu: „Francuska, koja bi pre svega trebalo da ostane u dovoljnim granicama”,179 Tirgo u XVIII veku govori uopšteno, ne izričito o Francuskoj, ali da li bi se moglo zamisliti da neki Englez ili Holanđanin napiše: „Načelo da provincije treba odsecati od države, kao što na drvetu sečemo grane da bismo ga ojačali, još će dugo ostati u knjigama pre nego što dođe u vladareva veća”? 18 Mogli bismo se, jasno, pitati šta bi se dogodilo da Francuska nije tako brzo rasla. Jer teritorijalno širenje Fran cuske, korisno u više pogleda za monarhijsku državu, a možda i za francusku kul turu kao i daleku budućnost te zemlje, ometalo je njen ekonomski razvoj. Komu nikacije između pokrajina bile su teške jer potonje obrazuju zemlju u kojoj su udaljenosti bile večiti problem. Jedinstveno tržište gotovo da nije postojalo, čak i kada se radilo o žitu. Francuska je bila veliki proizvođač žita, ali se ono većinom trošilo tamo gde se gajilo. Čak i u XVIII veku, neobično je, dolazilo je do nesta šica pa i gladi. Takvo stanje će se održavati sve dok železnica ne stigne do udaljenih seo skih područja. Čak i 1843. godine ekonomista Adolf Blanki može da napiše kako su male zajednice arondismana Kastejan [u Donjim Alpima] „dalje od francuskog uticaja nego Markiska ostrva [na Pacifiku], Komunikacije tu nisu ni razvijenije ni slabije, već naprosto ne postoje”.181 JIe Ibid., str. 308. j77 Ibid., str. 25 i 353. Navod Marcela Rouffa, Les Mines de charbon en France au XVIIIe siècle, 1922, str. 83, napomena 1. 9. april 1709. Navod Claude-Frédéric Lévy, Capitalistes et pouvoir au siècle des Lumières, 1969, str. 325. j* 1Navod P. Dockèsa, op. cit., str. 298. Raymond Collier, La Vie en Haute-Provence de 1600-1850, 1973, str. 36.

312


Pariz p lu s Lion, Lion p lu s Pariz Nije čudno što tako prostrana oblast, koja se odupirala integraciji, nije stvo rila neko prirodno središte. Dva grada - Pariz i Lion - nadmetala su se za pr venstvo u francuskoj privredi. A to je jedan od slabo poznatih izvora slabosti fran cuskog sistema. Opšte istorije Pariza uglavnom nedovoljno smeštaju povest prestonice u okvir istorije Francuske kao celine. Često i suviše malo pažnje posvećuju privred noj delatnosti i značaju grada. Slično je i s istorijom Liona: one Lion uglavnom obašnjavaju samo Lionom. Istini za volju, jasno ukazuju na to koliko se Lion uz diže zahvaljujući sajmovima koji su ga krajem XV veka pretvorili u glavni pri vredni centar kraljevstva. Ali kao prvo, zasluge za održavanje sajmova se suviše pripisuju Luju XI; kao drugo, sledeći Rišara Gaskona, ne ističe se dovoljno da su lionski sajmovi bili zapravo delo italijanskih trgovaca, koji su ih na tom mestu us tanovili, da bi im bili na dohvat ruke, na samoj granici Francuske; sajmovi su, dakle, istovremeno i znak podređenosti Francuske u međunarodnoj privredi. Uz nešto preterivanja mogli bismo reći d a je Lion u XVI veku bio za Italijane ono što je Kanton bio u Kini za Evropljane u XVIII veku. I kao treće, istoričari Liona nisu dovoljno svesni bipolarnosti Lion-Pariz, konstante u razvoju Francuske. Budući d a je Lion tvorevina italijanskih trgovaca, njemu je i išlo sjajno dok su potonji nametali svoju volju Evropi. Ali 1557. godine stvari kreću nizbrdo. Kriza 1575. i „krahovi” u razdoblju 1585-1595. godine,182 za kojima slede go dine skupog novca i depresije (1597-1598)183 pospešile su slabljenje. Glavne de latnosti Liona premeštaju se u Đenovu - to jest u grad izvan francuske sfere, a u dometu prostranog Španskog carstva. Taj grad crpi svoju moć iz snage i delotvornosti tog carstva, tačnije iz rudnika u dalekom Novom svetu. A sve dok ta snaga i delotvornost postoje, i jedna povlači drugu, sve do dvadesetih godina XVII veka, Đenova takoreći dominira evropskim finansijama i bankarstvom. Lion je pao na drugo mesto. U njemu ne samo da ne nedostaje novca - već ga nekad ima i previše - ali se on više ne može plodotvorno ulagati kao ranije. Hoze Hentil da Silva 184 je u pravu kada kaže d a je Lion ostao otvoren za trgovinu sa ostalim delovima Evrope, ali da sve više postaje francusko novčano središte, u koje pritiče francuski kapital u potrazi za sigurnim ulaganjima na sajmovima, kao i za redovnom kamatom koju donosi kao „depozit” (to jest odložena plaćanja od jednog sajma do drugog). Prošlo je vreme kada se govorilo da Lion nameće „za kon svim ostalim središtima u Evropi”, ili kada je njegova trgovačka i novčana delatnost stvarala „neku vrstu višeugaonika od Londona do Nirnberga, od Mesine do Palerma, od Alžira do Lisabona i od Lisabona do Nanta i Ruana”, pri čemu ne • 1 RS treba preskočiti ni važno trgovačko raskršće - Medinu del Kampo. Godine 182 R. Gascon, u: F. Braudel, E. Labrousse, op. cit., I, vol. I, str. 328. 183 José Gentil da Silva, Banque et crédit en Italie..., str. 514. 184 Ibid., str. 94, 285, 480, 490. 185 M. Morineau, „Lyon l'italienne, Lyon la magnifique”, u: Annales E. S. C., 1974, str. 1540; F. Bayard, „Les Bonvisi, marchands banquiers à Lyon”, u: Annales E. S. C., 1971.


1715. lionski trgovci su zadovoljni što mogu da se skromno pohvale tvrdnjom da njihovo „mesto obično diktira uslove svim provincijama”,186 Da li je slabljenje Liona pomoglo Parizu da stekne prednost? Pošto su ih u poslednjoj trećini XVI veka u Lionu istisli trgovci iz Luke, Firentinci iz Liona se sve više okreću „javnim finansijama, učvršćuju se u Parizu, gde žive u korisnoj senci političke vlasti”.187 Znajući za premeštanje italijanskih firmi, posebno firme Kaponi, Frenk Spuner govori o premeštanju ka francuskoj prestonici koje se, mišljenja je, dâ porediti s velikom seobom iz Antverpena u Amsterdam. Seobe je, začelo, bilo, ali Deni Riše, koji je preispitao dokumente, s pravom ističe da ta prilika ponuđena Parizu, ako je uopšte postojala, nije valjano iskorišćena. On piše: „Opšta klima koja je dovela do opadanja Liona podstakla je rast Pariza, ali kao posledicu nije imala preokret u funkcijama. Čak i 1598. Pariz nema infra strukturu neophodnu za krupnu međunarodnu trgovinu; takođe ni sajmove uporedive s onima u Lionu i Pjačenci, ni dobro uređeno tržište novca, ni čvrst skup oprobanih tehnika” 189 To, naravno, ne znači da Pariz kao politička prestonica, mesto u koje se slivaju kraljevski porezi, gde se stvaraju ogromna bogatstava, tržište na kojem se troši, pa i rasipa veliki deo prihoda „nacije”, nije značajan u privredi i preraspodeli kapitala u kraljevstvu. Pariški kapital je, na primer, već od 1563. prisutan u M arselju.190 Pariški trgovci iz Šest esnafa veoma rano učestvuju u unosnoj trgovini na velika rastojanja. Ali u celini, bogatstvo Pariza nije dovo ljno usmereno u proizvodnju, pa čak ni u samu trgovinu. Da li je Pariz tada propustio da se modernizuje, a s njim i Francuska? To je moguće, a kao odgovorni se mogu označiti pariški posednici koji su odveć vezani za činovničke službe i ulaganje u zemlju, koje „donosi društveno bogaćenje, unosno je za pojedinca, ali je u ekonomskom smislu parazitsko”.191 Još u XVIII veku Tirgo19“ ponavlja Vobanovu misao i kaže: „Pariz je provalija koja guta či tavo bogatstvo zemlje, čije tričarije i razna roba privlače novac iz cele Francuske, u trgovini koja uništava i naše pokrajine i strance. Prihod od oporezivanja se ugla vnom ovde rasipa”. Trgovački bilans između Pariza i provincija je izuzetan pri mer neravnopravne razmene. „Izvesno je ”, govorio je Kantijon, „da su pokrajine uvek prilično dužne prestonici”.193 Pariz raste, postaje lepši, naseljeniji, zasenjuje posetioce, i to sve na tuđi račun. Moć i prestiž Pariza, razume se, proističu i iz činjenice da je on političko središte zemlje. A ko drži Pariz, taj već vlada Francuskom. Od početka Verskih ratova protestanti upiru pogled u Pariz, ali ne uspevaju da ga osvoje. Godine 1568. protestanti su izgubili Orlean, vrata prema Parizu, na veliku sreću katolika. j ^ A . N„ G7, 1704, 111.

188 R. Gascon, u: F. Braudel, E. Labrousse, op. cit., I, str. 288. F. C. Spooner, L ’Économie mondiale et les frappes monétaires en France 1493-1680 1956, str. 279. 189 • • Denis Richet, Une Société commerciale Paris-Lyon dans la deuxième moitié du XVIe siècle, 1965, predavanje pred Društvom za istoriju Pariza i Il-de-Fransa, daktilografisano, str. 18. Histoire de Marseille, Ш, str. 236-237. D. Richet, op. cit., str. 19. Œuvres, ur. G. Schelle, 1913,1, str. 437. P. Dockès, op. cit., str. 247.

314


Nova berza u Lionu podignuta 1749 (otisak B. N.)

„Oteli smo im Orlean”, govorili su potonji, „jer nismo želeli da iz blizine merkaju naš dobri grad Pariz” .19 Docnije su Pariz zauzeli pripadnici Lige, pa Anri IV, za tim frondisti koji, nisu znali šta bi s njim pa su poremetili delatnosti u njemu. To je užasnulo nekog trgovca koji je živeo u Remsu, to jest u senci prestonice: ako se poremeti svakidašnji život Pariza, „poslovi će stati”, piše on, „i u drugim grado vima, u Francuskoj i u stranim kraljevstvima, sve do Carigrada”.19 Za ovog građanina provincije Pariz je očigledno bio pupak sveta. Lion ne može da ostvari takav ugled, a ni da se poredi s blistavom prestonicom. Iako nije „čudovište”, Lion je za ono vreme ipak veliki grad, koji je toliko prostran da putnik koji dolazi iz Strazbura piše kako „grad obuhvata strelišta, gro blja, vinograde, polja, livade i ostala mesta”. „Kruži priča”, nastavlja isti putnik „da se u Lionu u jednom danu sklopi više poslova nego u Parizu za čitavu sed micu, jer se ovde mahom trguje na veliko. S druge strane, Pariz ima značajniju tr govinu na malo”.196 Neki razboriti Englez je saglasan da Pariz nije najveći trgo194 Jules Delaborde, Gaspard de Coligny, amiral de France, 1892, III. str. 57. 195 Mémoires de Jean Maillefer, marchand bourgeois de Reims, 1890, str. 52. 196 E. Brachenhoffer, Voyage en France 1643-1644, 1925, str. 110 i 113.


vački grad kraljevstva: „Onaj koji to misli ne razlikuje veletrgovce od trgovaca na malo, tradesmane od shopkeepera. Lion crpi snagu od trgovine na veliko, saj mova, berze i raznovrsne proizvodnje”.197 U izveštaju intendantove uprave se o Lionu 1698. godine daje dobra ocena. Podrobno se navode prirodne prednosti koje grad ima zahvaljujući vode nim putevima koji ga povezuju sa susednim pokrajinama i inostranstvom. N je govi sajmovi, stari više od dve stotine godina, i dalje napreduju; kao i u prošlosti, održavaju se četiri puta godišnje i prema davnašnjim pravilima; poslovi se skla paju ujutro, od deset sati do podne, u lođi na Place du Change, a „plaćanja su to lika, čak do dva miliona (livri), dok poslovi koji nisu vredni bar sto hiljada ekija, gotovo da se ne sklapaju”.199 Depozit {dépôt), kreditni mehanizam kojim se pla ćanje odlaže od jednog sajma do drugog, glatko funkcioniše jer se ’hrani’ „sred stvima građana koji tako ulažu novac”. Mehanizam nastavlja da radi, iako su mnogi Italijani, pre svih Firentinci, koji su „izmislili to tržište”, napustili grad. Njihova mesta su zauzeli trgovci iz Đenove, Pijemonta i švajcarskih kantona. Osim toga, u gradu i okolini se razvila snažna proizvodnja (možda neka vrsta na doknade za opadanje trgovačke i finansijske delatnosti). Svila tu ima najznačaj niju ulogu, a uz nju idu i kvalitetni crni taft i čuvene tkanine sa zlatnim i srebrnim nitima, što sve pokreće zamašnu trgovinu na veliko. Već u XVI veku Lion je sre dište industrijske oblasti koja obuhvata Sent-Etjen, Sen-Šamon, Virje i Nevil. Bilans iz 1698. pokazuje da Lion izvozi robe u vrednosti dvadeset miliona livri, a uvozi za dvanaest, pa dakle ima višak od osam miliona. U nedostaku pouz danijih brojki, prihvatimo onu Vobanovu, koji kaže da čitava Francuska ostvaruje 40 miliona viška u trgovini. To bi značilo da samo Lion stvara jednu petinu. To se, naravno, ne može uporediti s mestom Londona u engleskoj trgovini. Najznačajniji trgovački partner Liona je Italija (10 miliona livri izvoza i šest ili sedam miliona uvoza). Da lije to i dokaz da su neki delovi Italije aktivniji nego što se obično smatra? Đenova u svakom slučaju deluje kao posrednik između Liona i Spanije, u kojoj Đenovljani vladaju mrežom kupovine i prodaje. S druge strane, Lion održava veoma slabe veze s Holandijom, a tek nešto bolje s Engle skom. Uglavnom je usredsređen na Sredozemlje, jer se drži prošlosti i nasleđa. Pariz odnosi p o b ed u Iako je ostao snažno središte, Lion se nedovoljno oslanjao na najnaprednije delove Evrope i međunarodnu privredu u zamahu. U takmičenju s prestonicom samo je podsticaj spolja mogao da mu pomogne da se potvrdi kao središte fran cuske privrede. U toj „priči o dva grada”, zamršenoj i teškoj za praćanje, pobedu će izvojevati naposletku Pariz. 197

108.

Lewis Roberts, The Merchants Mapp o f Commerce, 1639, navod E. Schulina, on. cit., str

' 9 8 В. N.. Ms. fr. 21773, f°s 31 i dalje. 1 9 9 Ibid.

316


Nadmoć prestonice, koju će ona sporo sticati, ostvarena je na osoben način. Pariz nije savladao Lion u trgovačkom smislu. Čak i u Nekerovo vreme (oko 1781) Lion daleko prednjači u trgovini: izvoz je 142,8 miliona livri, a uvoz 68,9 miliona; ukupan promet je dakle 211,7 miliona, a suficit 73,9 miliona. Ako zane marimo promene kursa livre iz Tura, pa to uporedimo s bilansom iz 1698, vidimo d a je promet veći devet puta. Pariz u istom razdoblju ostvaruje samo 24,9 miliona livri prometa (izvoz i uvoz) sto je tek nešto više od desetine bonskog.201 Nadmoć Pariza (koja je ostvarena ranije nego što se obično govori), posledica je nastajanja „finansijskog kapitalizma”. Da bi se to dogodilo, Lion je morao da izgubi deo svoje prethodne aktivnosti, ili čak i svu. Gledano s tog stanovišta, postavlja se pitanje da li je sistem lionskih saj mova doživeo prvi ozbiljan udarac u vreme krize 1709. godine - koja se poklapa s krizom finansija Francuske, koja je još od 1701. uključena u Rat za špansko nasleđe. Samiel Bernar, zvanični zajmodavac Luja XIV, dospeo je na rub propasti zbog obaveze vlade da dugove izmiri do aprila 1709. O tom kontroverznom do gađaju imamo obilje obaveštenja.202 Ipak ostaje mnogo da se otkriva o pozadini te složene igre, u koju su preko Liona uključeni đenovski bankari čiji je Samiel Bernar godinama bio korespondent, saradnik, a katkad i odlučan protivnik. Da bi došao do gotovine van Francuske - u Nemačkoj, Italiji kao i u Spaniji, gde se trupe Luja XIV bore - Samiel Bernar nudi Đenovljanima kao jemstvo hartije koje je francuska vlada izdavala od 1701; bilo je predviđeno da se isplata kasnije obavi u Lionu na sajmu, preko menica koje je Samiel Bernar vukao na Bertrana Kastana, svog saradnika iz Liona. Snabdevajući potonjeg, „slao mu je menice za plaćanje posle sajmova”. Čitava operacija je bila zasnovana na poverenju, i odvi jala se dobro, bez gubitaka za ikoga, sve dok su stvari išle glatko. Jer zajmodavci iz Đenove i drugih mesta bili su isplaćivani ili gotovinom, ili obezvređenim hartijam a (pri čemu im je „gubitak” pokrivan), dok se glavni deo plaćanja za koji se starao Samiel Bernar odlagao za godinu dana. Trik se sastojao u stalnom dobijanju na vremenu, sve dok Bernara ne isplati kralj - što je bio i najteži deo posla. Budući d a je generalni kontrolor brzo iscrpeo laka i sigurna rešenja, valjalo je smisliti nešto novo. Tako se 1709. mnogo govorilo o osnivanju privatne ili državne banke. Uloga bi joj bila da pozajmljuje novac kralju, koji bi ga odmah dalje prosleđivao u zajam poslovnim ljudima. Banka bi izdavala menice koje bi donosile kamate, a mogle su se zameniti za kraljeve hartije, čime bi se ove na taj način revalorizovale. U Lionu su takve vesti radosno primane. Jasno je da bi operacija, d a je uspela, dovela do toga da svi finansijeri dospeju pod kontrolu Samiela Bernara; „koncentracija” bi mu koristila, jer bi on up ravljao bankom, potpisivao menice i obavljao transfere. Kontrolor Demare na tu mogućnost nije gledao radosno. Postojao je i otpor veletrgovaca u lukama i trgo vačkim gradovima Francuske, koji se gotovo može označiti kao „nacionalistički”. „Tvrdi se”, kaže neki čovek, verovatno poslušnik drugih, „da su se gospoda Ber201 André Rémond, „Trois bilans de l’économie française au temps des theories physiocratiques”, u: Revue d ’histoire économique et sociale, 1957, str. 450-451. 2 0 2 Pre svega A. N., G7.

317


nar, Nikola i drugi Jevreji, protestanti i stranci ponudili da osnuju tu banku [...] Bilo bi pravičnije da tom bankom upravljaju francuski podanici, rimokatolici, koji [...] bi njegovom Veličanstvu mogli dokazati svoju vernost”.203 A čitav projekt osnivanja banke ličio je na kockarski poduhvat sličan onom kojim je 1694. osno vana Engleska banka. U Francuskoj se on izjalovio i stanje se brzo pogoršalo. Mnogi su se uplašili, a postojeći sistem je počeo da se ruši kao kula od karata, po sebno kada je u prvoj nedelji aprila 1709. godine Bertran Kastan posumnjao, ne bez razloga, u solventnost Samiela Bernara. Odbio je da na berzi (Loge des Chan ges), pošto je tu po običaju pozvan, primi trasirane menice na svoje ime i izjavio da neće „poravnavati svoj račun”. Nastala je „neopisiva” panika. Samiel Bernar koga je služba kralju uvalila u grdne teškoće, najzad je 22. septembra od gene ralnog kontrolora Demarea,204 posle mučnih i dugih pogađanja, dobio „odgodu za tri godine za plaćanje svog duga. Tako je sprečeno da padne u stečaj. Kraljev kredit je uostalom bio obnovljen kada su 27. marta 1709. u luku Por-Luj brodovi iz Sen-Maloa i Nanta dovezli s južnih mora plemenitih metala, u „realima, polu gama i pločama” u vrednosti od „7 451 178 livri iz Tura”.205 Naše glavno zanimanje sada ipak nije ta zamršena i složena finansijska drama, već položaj Liona. Kolika je solventnost tog grada bila 1709, kada se suočio s prekidom placanjâ? Teško je to reći jer su Lionci bili skloni da se žale i svoj položaj prikazuju u crnim bojama. Grad je ipak bio u ozbiljnim teškoćama već petnaest godina. „Već 1695. Nemci i Švajcarci prestaju da posećuju sajmo ve”. U memorandumu iz 1697. čak se pominje dosta čudna praksa (koja po stoji i na živim ali tradicionalističkim sajmovima u Bolcanu) da se odložena plaćanja s jednog sajma na drugi vrše „beleškama na vlastitom bilansu”.207 Bila je to igra brojkama u pravom smislu te reči, pošto dugovi i potraživanja nisu kru žili u obliku „menica na donosioca i na nalog”. Drugim recima, to nije Antverpen. Mala grupa „kapitalista” je sebi obezbedila zaradu na „aktivne dugove” odloženih sajamskih plaćanja. Igra se u zatvorenom krugu. Da su „beleške” kolale s nizom indosiranja, onda bi po nekim, ipak neprodubljenim tumačenjima „manji veletrgovci i dućandžije” imali priliku „da obavljaju više poslova”, da se uključe u trgo vinu iz koje su ih „bogati veletrgovci i ovlašćeni poslovni ljudi nastojali da uk lone”. Iako suprotna onome što će postati pravilo u „svim finansijskim središtima Evrope”, ta se praksa do kraja održala na lionskim sajmovima.20 Neko bi mogao tvrditi da to nije pomoglo Lionu da postane življe novčano središte, niti g a je bra nilo od inostrane konkurencije. A potonja je zaista postojala: Lion, koji se snabdeva španskim pjastrima preko Bajona, slao je srebrnjake, pa i zlatnike, u uobičajena odredišta - Marselj i na Levant, kao i u kovnicu novca u Strazbur - ali je dopuštao da oni odlaze u

C.-F. Lévy, op. cit., str. 332. гк Jac4ues Saint-Germain, Samuel Bernard, le banquier des rois, 1960, str. 202. C.-F. Lévy, op. cit., str. 338. ?ri7 Mathieu Varille, Les Foires de Lyon avant la Révolution, 1920, str. 44. A. N., KK 1114, f°s 176-177. Mémoire de M. d’Herbigny, intendant de Lyon, avec les o servateurs de M. de la Michodière, intendant à Lyon en 1762. ' ■ M. Vabille, op. cit., str. 45. 7

318


znatnim količinama tajnim kanalima u Ženevu. U zamenu za gotovinu poslatu u Žene vu, neki lionski trgovci dobij aj u amster damske menice na Pariz i prilično na tome zarađuju. Da li je to već dokaz slabosti Liona? Pisma koja Triden, intendant Liona, šalje generalnom kontroloru državnih finansija, ponavljaju žalbe lokalnih trgovaca, možda preterane, a možda i ne.209 Potonji tvrde da Lionu preti da izgu bi svoje sajmove i kreditne operacije u korist ženevskih takmaca. Petnaestog no vembra 1707, u Tridenovom pismu, upućenom Demareu, već se kaže: „Postoji opasnost da se sva trgovina lionskog tržišta preseli u Ženevu. Ženevljani već dugo žele da otvore novčano tržište za sajamska i druga plaćanja, kakva postoje u Lionu, Noviju i Lajpsiku”.210 Da li je zaista bilo tako? Ili je pretnja izmišljena da bi se uticalo na vladu? U svakom slučaju, dve godine kasnije, 1709, stanje je zaista ozbiljno. Triden u drugom pismu piše: „Bernarova afera je nepopravljivo pogodila lionsku berzu; stvari su iz dana u dan sve gore”.211 U tehničkom smislu, trgovci su zaista ukočili rad berze. Po pravilu se plaćanja u Lionu „vrše papirnim novcem ili virmanskim prenošenjem svota sa jednog računa na drugi, tako da često za plaćanje od trideset miliona livri, samo 500 000 livri gotovog novca pre lazi iz ruke u ruku. Pošto su laki transferi ukinuti, plaćanje je postalo nemoguće, čak da je u opticaju i sto puta više gotovine no obično”. Taj finansijski prekid je čak usporio i proizvodnju u lionskim fabrikama, koje su radile isključivo na kre dit. Kao rezultat „fabrike su prestale da rade i bez posla je ostalo deset do dvana est hiljada radnika bez sredstava za život. Njih svakim danom ima sve više i po stoji opravdana strepnja da neće biti ni proizvodnje ni trgovine ako hitno ne stigne pomoć” 212 ‘ Uzbuna je možda bila naduvana, ali svakako ne i lažna. Kriza u Lionu je imala odjeka u svim francuskim sajmištima i finansijskim središtima. U pismu od 2. avgusta 1709. kaže se da je sajam u Bokeru „opusteo” i da je sve „presu šilo” .“13 Zaključujemo d a je duboka kriza koja je u Lionu imala vrhunac 1709 iako ju je nemoguće sasvim objasniti i tačno izmeriti - ipak bila žestoka. Ipak je jasno d a je prednost Liona osporena, da on nije bio sposoban da se odupre iznenadnom udarcu koji mu je naneo sistem Džona Loa. Da li je bila greška što Lion nije pristao da u njemu bude Kraljevska banka? Ona bi bez su mnje bila takmac njegovim sajmovima, koje bi ugrozila, a možda i uništila,214 ali bi za uzvrat usporila napredak Pariza. Sada je cela Francuska, zahvaćena spekulacijskom groznicom, hitala u prestonicu i tiskala se u Ulici Kenkampoa, gde se nalazila berza, iako se nije tako zvala, a koja je „jednako bučna kao londonska Cendž Eli, ako ne i više.” Propast sistema Džona Loa je uzrokovala da i Pariz i Francuska ostanu bez Kraljevske banke koju je on sam 1716. osnovao, ali je vlada veoma brzo u Parizu podigla novu Berzu (1724), dostojnu finansijske uloge koju će od tada igrati prestonica. A. N„ G7, 359-360. P. de Boislisle, Correspondance des contrôleurs généraux..., 1874—1897, II, str. 445. 2 1 1 A.N., G7, 363, 25. juli 1709. 212 Ibid., 15. juli. 213 Ibid., 2. juli 1709. 2 1 4 M. Varille, op. cit., str. 44. 209

319


H ôtel de Soissons 1720. godine. Tu j e D žon Lo p o čeo svoju „trgovinu p a p iro m ”, pre nego što se preselio u Ulicu K enkam poa (otisak B. N.)

Od tada uloga Pariza samo jača. U ovom postojanom uspehu neupitni i od sudni zaokret napravljen je ipak dosta kasno, negde 1760, između razvrgavanja više savezâ i kraja Sedmogodišnjeg rata: „Pariz, koji se tada našao u povlašćenom položaju, u središtu kontinentalnog bloka koji je pokrivao zapadnu Evropu, bio je tačka susticanja ekonomije koja više nije, kao nekad u prošlosti, sputana neprija teljskim političkim granicama. Prsten habzburgovskih poseda oko Francuske koji ju je stezao već dve stotine godina, bio je slomljen. [...] Od ustanovljenja dinastije Burbon u Spaniji i u Italiji, do preokreta u savezništvima, možemo pratiti razvoj oblasti koja okružuje Francusku i koja je otvorena njenom uticaju: Španija, Italija, južna i zapadna Nemačka, Nizozemska; od sada su za saobraćaj otvoreni putevi od Pariza do Kadiza, od Pariza do Đenove (i dalje do Napulja), od Pariza do Ostendea i Brisela (stanica na putu za Beč), od Pariza do Amsterdama; njih trideset godina (1763-1792) neće prekidati rat. Pariz tada postaje političko i finansijsko ra skršće kontinentalne zapadne Evrope: otud i rast poslova i veći priliv kapitala”.215 215 Guy Antonietti, Une Maison de banque à Paris au XVIIIe siècle, Greffulhe, Montz et Cie, 1789-1793, 1963, str. 66.

320


Sve veća privlačnost Pariza oseća se i u zemlji i u inostranstvu. Ali da li ta prestonica u unutrašnjosti, u kojoj se ljudi zabavljaju na velegradski način i koja je puna bleštavila, može postati veliko privredno središte, savršeno jezgro nacio nalnog tržišta uključenog u oštru međunarodnu utakmicu? Ne može, rekao je De Kazo Diale, predstavnik Nanta u Trgovačkom veću, u dugačkom memorandumu napisanom 1700.216 Žaleći što francusko društvo ne ceni poslovne ljude, on to delom pripisuje i tome što „stranci [a očito misli na Holanđane i Engleze] imaju mnogo življu i jaču predstavu nego mi [Francuzi] o značaju i plemenitosti trgo vine, a to je stoga što se dvorovi njihovih država nalaze u morskim lukama gde se vide brodovi koji plove u svim pravcima natovareni bogatstvima sveta, iz čega se da zaključiti da je trgovina preporučljiva. Da je trgovina u Francuskoj imala istu takvu sreću, ne bi trebalo daljih podsticaja da se cela zemlja počne baviti tom delatnošću”. Ali Pariz nije na Lamanšu. Godine 1715. Džon Lo, pre nego što se upusti u svoje pustolovine, jasno vidi „granice želja koje se mogu gajiti za Pariz kao privredno središte, jer je taj grad daleko od mora, a pošto mu reka nije plovna [pri čemu verovatno misli za morske brodove], on ne može ni da postane središte spoljne trgovine, dok s druge strane može da bude vodeće finansijsko mesto u svetu”.2 Ali Pariz neće postati vodeće finansijsko mesto u svetu čak ni u doba Luja XVI, iako je to sigurno u Francuskoj. Prevlast Pariza svejedno neće biti pot puna, kao što je to predviđao Lo: Francuska je i dalje imala više nego jedan pol. U p rilo g diferencijalnoj istoriji Suparništvo između Pariza i Liona ni izdaleka nije jedina napetost i suprot nost u francuskom političkom prostoru. Ali da li te napetosti i suprotnosti imaju i neko opšte značenje? Neki istoričari potvrdno odgovaraju na to pitanje. Frenk Spuner218 smatra da je Francusku u XVI veku razdvajao meridijan koji prolazi kroz Pariz. Na istoku je većina kontinentalnih oblasti: Pikardija, Šampanja, Lorena (koja još nije u posedu Francuske), Burgundija, Franš-Konte (još uvek pod španskom vlašću), Savoja (pod vlašću Torina, ali će je Francuzi okupi rati u razdoblju 1536-1559), Dofine, Provansa, dolina Rone, deo Centralnog ma siva, i najzad deo Langdoka. Na zapadu su oblasti koje dodiruju Atlantski okean ili Lamanš. Frenk Spuner smatra da se razlike između te dve zone ogledaju po obimu novca u opticaju - što je valjano, ali i sporno merilo jer se u „zakinutoj” zoni nalaze i Marselj i Lion. U svakom slučaju, postoji jasna suprotnost između Burgundije, zemlje bakarnog novca 219 i Bretanje ili Poatua, gde su u opticaju španski reali (osmice). Aktivna središta zapadne Francuske koja prožima sve ve će bogatstvo Atlantika u XVI veku su Djep, Ruan, Avr, Onfler, Sen-Malo, Nant, Ren, La Rošel, Bordo, Bajon, koje - s izuzetkom Rena - obrazuju pravi prsten luka. A. D. Loire-Atlantique, C 694, dokument koji mi je predočio Claude-Frédéric Lévy. Edgar Faure, La Banqueroute de Law, 1977. str. 55. 2 1 8 Op. cit., karta broj 1. 2 1 9 Henri Hauser, „La question des prix et des monnaies en Bourgogne”, u: Annales de Bour gogne, 1932, str. 18. 216

217

321


Još ne znamo kada se i zašto usporilo, a na kraju i prestalo napredovanje Za pada, uprkos sve većem broju francuskih pomoraca i gusara. Tim su se pitanjem bavili A. L. Rauz“ i još nekoliko drugih istoričara, ali nisu našli jasan odgovor. Ako bismo istakli 1557. godinu, kada je izbila žestoka finansijska kriza, koju je verovatno otežala i interciklička recesija od 1540. do 1570, to bi značilo da krivicu vidimo u poremećaju trgovačkog kapitalizma.221 Do tog poremećaja je zaista i doSloi2|lH ne ' neposrednog slabljenja atlantskih pokrajina Francuske. Pjer Leon smatra daje zapadna Francuska bila „široko otvorena uticaju Okeana, a da je (i u XVII veku) ostala ona bogata zemlja [...] vunenih tkanina i platna, koja se prostirala od Flandrije do Bretanje i Mena, a koja je bila i daleko nadmoćnija unu trašnjoj Francuskoj sa rudokopima i metalurgijom”. Tako razdvojenost zapad-istok i dalje traje, možda do početka vladavine Luja XIV; vremenski rez tu nije jasan. Međutim, ranije ili kasnije, nazire se nova linija podele, od Nanta do Liona,223 i više ne ide meridijanom, već pre uporednikom. Na severu je superaktivna, indu strijska Francuska, otvorenih polja i plugova koje vuku konji; južno je Francuska koja uz nekoliko časnih izuzetaka, stalno zaostaje. Pjer Guber224 čak kaže da po stoje dve ekonomske klime: na severu je vedro, dok je jug rano izložen oštroj depresiji. Žan Delimo ide i dalje: „Francuska u XVII veku ne spada sasvim u južnjačku ekonomsku konstelaciju, a francusko kraljevstvo ne smemo posmatrati kao celinu”.“ Ako je to tačno, onda se Francuska opet prilagodila spoljnim uslovima svetske ekonomije, koja je Evropu skretala ka severnim zemljama, a Fran cusku, još uvek krhku i podatnu zemlju, usmeravala ka Lamanšu, Nizozemskoj i Severnom moru. Delnica između severa i juga jedva da se pomerila do početka XIX veka. D ’Anževil (1819) smatra da ona ide od Ruana do Evrea i dalje do Ženeve. Južno od delnice se „seoski život odupire urbanizaciji”, „neuljuđena Francuska tu počinje sa svojim raštrkanim seoskim kućama”. Možda je to preteran sud, ali su protnost je očigledna.226 "

I konačno, u naše vreme, delnica se postepeno menja i pariški meridijan opet postaje značajan. Ali su i zone koje on razdvaja sada drugačije: zapad je ne razvijen, on je „francuska pustinja”; istok je pozornica napretka, koja je u dodiru sa snažnom nemačkom privredom u naletu. Igra dve Francuske se menja s godinama. Ne postoji jedinstvena i neizbri siva linija koja bi zanavek podelila zemlju, već je reč o više linija, barem tri, a ve220

•

“ The Elizabethans and America, navod I. Wallerstein, The Modem World System str 266 napomena 191. ^ Fritz Hartung, Roland Mousnier, „Quelques problèmes concernant la Monarchie ab solue ,2 2 2 ^ eđunardni kongres istorijskih nauka, Roma, 1955, vol. IV, str. 45. F. Braudel, E. Labrousse, Histoire économique et sociale de la France, II, str. 525. 2 2 4 R- Besnier, op. cit., str. 35. _ Béarnais et le Beauvaisis de 1600 à 1730. Contribution à l ’histoire sociale de la France du X V I^siècle, 1960, str. 499 i dalje. ............................. " Jean Delumeau, „Le commerce extérieur de la France”, u: XVIIe siècle, 1966 str 81-105' od îstoâutora, L ’Alun de Rome, 1962, str. 251-254. Emmanuel Le Roy Ladurie, predgovor za delo A. d’Angevillea, Essai sur la statistique de la population française, 1969, str. XX.

322


rovatno i više. Ili da budemo određeniji: postoji jedna linija koja se kreće kao ka zaljka na časovniku. A to znači: 1) da se u određenoj oblasti podela između napredovanja i za ostajanja stalno menja, da razvijenost i nerazvijenost nisu jednom za svagda ut vrđene, da se napredak može pretvoriti u nazadak, da opšte suprotnosti mogu da se nadograđuju na postojeće lokalne raznolikosti koje se ipak tu i tamo pomaljaju; 2) da se Francuska kao ekonomska jedinica može objasniti u evropskom kontek stu, te da se očigledni uspon područja severno od linije Nant-Lion, u razdoblju od XVII do XIX veka, ne može tumačiti isključivo unutrašnjim razlozima (nadmoć trogodišnjeg plodoreda, povećanje broja konja u poljoprivredi, snažan demo grafski rast), već da su bitni i spoljni činioci: naime, Francuska se menjala u do diru sa supremacijom severa, kao što ju je u XV veku privlačilo blještavilo Italije, a u XVI veku Atlantik. Za liniju i p ro tiv linije R uan-Zeneva Prethodni opis različitih načina podele Francuske na dve zone u razdoblju od XV do XVIII veka može dati neke smernice, ali ne i rešiti beskonačnu raspra vu o istorijskoj raznovrsnosti tog prostora. Teritorija Francuske ne može se jasno podeliti u večite zone: one se stalno menjaju, pregrupišu, menjaju oblik i napon. Postoji, na primer, karta Andrea Remona (pogledati stranu ...), izrađena za Atlas Francuske XVIII veka, koji je verovatno dovršen, ali nažalost ne i objavljen. Na njoj se predlaže ne dvojna već trojna podela, zasnovana na različitim stopama biološkog rasta stanovništva Francuske u Nekerovo doba. Glavno obeležje karte je veliki „zub” koji prodire u centralnu Francusku, od Bretanje do Jure, a predsta vlja oblast smanjivanja broja stanovnika ili barem stagnacije, ili u najboljem slu čaju slabog demografskog rasta. Taj „zub” razdvaja dve razvijenije zone: na severu su generaliteti Kaen, Alenson, Pariz, Ruan, Šalon-sir-Marn, Soason, Amjen i Lil, s najvećim rastom u Valensijanu, Troa-Evešeu, Loreni i Alzasu; na jugu je živa oblast od Akvitanije do Alpa. Ovde, u pojasu koji uključuje Centralni masiv, Alpe i Juru, stanovništvo se zbija u gradove koji upijaju ljude, kao i u bogate nizije koje ne bi mogle da žive bez sezonskih radnika. Tako linija Ruan-Ženeva (ili Sen-Malo-Ženeva, ili Nant-Ženeva), nije gla vna delnica koja ukazuje na sve francuske različitosti. Andre Remon na svojoj karti ne pokazuje nacionalno bogatstvo, ni privredni rast ili slabljenje, već samo demografski rast i opadanje. Tamo gde ima mnogo ljudi obično ima i iseljavanja, a tu se razvija i industrija. Nekad su to zasebni, a nekad istovremeni procesi. Mišel Morino nikad ne prihvata previše jednostavna objašnjenja. Tako ga ne zadovoljava ni ideja dijametra koji bi delio Francusku, a okretao se oko Pariza. Sumnjičav je, na primer, prema liniji Sen-Malo-Ženeva, koja uglavnom potiče od D ’Anževila, a preuzima je Emaniel Le Roa Ladiri.227 Morinou se ne dopadaju 227 Michel Morineau, „Trois contributions au Colloque de Göttingen”, u: Vom Ancien Régime zur französischen Révolution, Albert Cremer, 1978, str. 405, napomena 61.

323


brojke trgovačke delatnosti u obe zone: smatra da one ne brišu granicu između zo na, ali im menjaju obeležje: jug ima višak, sever manjak. Nema sumnje da 1750. „jug znatno nadmašuje sever. Dve trećine ukupnog francuskog izvoza, pa čak i više, ostvaruje se na jugu. Nadmoć delom potiče od proizvodnje vina, a delom od raspodele kolonijalne robe iz lučkih gradova Bordoa, Nanta, La Rošela, Bajona, Lorijana i Marselja. Ali ima se zahvaliti i razvoju industrije, koja u Bretanji može da proda platna u vrednosti od 12, 5 miliona livri iz Tura, u Lionu svile i traka za 17 miliona, u Langdoku sukna i draperije za 18 miliona”.228 ^ Sada ja moram da izrazim neke sumnje. Zaključci ovog poređenja trgo vačkog bilansa „dve Francuske”, ne deluju mi uverljivo. Obim proizvodnje za iz voz nije jedini pokazatelj; industrija je često, posebno u prošlosti, bila način da se nadoknadi „jad i beda nekih oblasti. Dvanaest miliona livri vrednosti bretonskog platna ne pretvaraju Bretanju u vodeću privrednu pokrajinu Francuske. Prava kla sifikacija mora se zasnivati na bruto nacionalnom proizvodu. Upravo je to po kušao da učini Ž. Tuten u svom referatu na Edinburškom kongresu 1978, kada je poredao francuske regije u 1785. po veličini fizičkog proizvoda po stanovniku (u odnosu na nacionalni prošek).229 Na vrhu je Pariz s 280%; Centar, Loara i Rona su blizu nacionalnog prošeka od 100%; ispod su Burgundija, Langđok, Provansa, Akvitanija, Pirineji, Poatu, Ovemj, Lorena, Alzas, Limuzen i Franš-Konte; sa svim na dnu je Bretanja. Karta pod brojem 34, na str. ... koja pokazuje poredak, ne ističe liniju Ruan - Zeneva, mada pokazuje da je jug oblast siromaštva. G ranične zone, obalske i kontinentalne U stvari, u tim problemima diferencijalne geografije, kao i u svakoj drugoj, perspektive se razlikuju u zavisnosti od usvojene hronološke lestvice. Da li se is pod sporih promena, do kojih dolazi menjanjem ekonomskih okolnosti, ne nalaze još dugotrajnije suprotnosti? Nije li Francuska (kao i svaka druga „nacija”) nešto više od zbira različitih stvarnosti, od kojih one najdublje (ili one koje ja smatram takvima) najsporije nestaju, po definiciji, ali i stvarnosti koje se daju opažati, pa su i najpostojanije? Geografija, neophodna u objašnjavanju, pokazuje sijaset tih strukturalnih, stalnih razlika: planine i ravnice, sever i jug, kontinentalni istok i zapad s morskom izmaglicom. Te suprotnosti utoliko više opterećuju ljude koliko se iznad njih smenjuju privredne konjunkture, koje sad unapređuju, sad opet una zađuju oblasti u kojima ljudi žive. Ali sve u svemu, najznačajnija strukturalna oprečnost, bar za naše istraži vanje, jeste ona između uskih spoljnih rubova i prostranih središnjih regija. „Ru bne” ili granične zone prate linije koje Francuskoj daju oblik i razdvajaju je od onog što nije Francuska. Ovde ih neću nazivati periferijom, iako taj izraz može nekom izgledati prirodan. On, naime, ima sasvim određeno značenje u mojoj ter minologiji, a za mnoge autore, kao i za mene, označava zaostale oblasti udaljene 228 Ibid., str. 404-405. “ J.-C. Toutain, daktilografisano, Međunarodni kongres u Edinburgu, 1978, A 4, str. 368.

324


od povlašćenih središta ekonomije-sveta. Dakle, rubovi slede prirodnu liniju oba le ili, češće, veštačku liniju nekih granica u unutrašnjosti. Ovde je zanimljivo da su rubovi Francuske, uz tek nekoliko izuzetaka, uvek srazmerno bogati, dok je za leđe, naprotiv, srazmerno siromašno. D ’Arženson, razume se, uočava razliku i piše u svom Dnevniku 1747: „Stanje trgovine u unutrašnjosti kraljevstva gore je nego 1709 [što je bila zaista teška godina]. Ali zahvaljujući pomorskoj politici gospodina De Ponšartrena uspevamo da uz pomoć gusara mučimo naše protiv nike;230 imamo zaradu u trgovini u Južnom moru. Sen-Malo donosi kraljevstvu sto miliona (livri). Ali unutrašnjost kraljevstva bila je 1709. dvaput bogatija nego danas”.231 Godinu dana kasnije, 19. avgusta 1748, D ’Arženson opet govori o „unutrašnjim pokrajinama kraljevstva južno od Loare, koje su zapale u strašnu bedu. Prinos žita je dva puta manji nego godinu dana ranije, a i tada je bio veoma slab. Cena žita je porasla i odasvud su nas pritisli prosjaci”.232 Opat Galiani je izričitiji u svom Dijalogu o trgovini žitom: „Pošto je Francuska danas trgovačko, pomorsko i industrijsko kraljevstvo, svo se njeno bogatstvo nakupilo na njenim granicama; tu su i svi bogati i veliki gradovi; unutrašnjost je čemerna” .233 Razvoj u XVIII veku kao da nije ublažio tu suprotnost, baš naprotiv. U službenom izveštaju od 5. septembra 1788. se kaže da su se „prihodi morskih luka uvišestručili, dok je trgovina u gradovima u unutrašnjosti ograničena na sopstvenu potrošnju ili na susede, tako da jedini način za preživljavanje nudi industrija”.2 4 Nije li se unutrašnjost razvojem industrije na neki način ekonomski osvećivala? Neki istoričari su svesni te stalne suprotnosti između unutrašnjih i pokrajina na obodima. Mišel Morino je napisao da su u poslednjim godinama vladavine Luja XIV čitavo bogatstvo i delatnost Francuske usmereni ka primorju.235 Mo guće da je tako, ali nije li to kretanje počelo i ranije? A što je još značajnije, zar neće i dalje trajati? Vrednost knjige Edvarda K. Foksa izazovnog naslova - Druga Francuska jeste u tome što se izjašnjava za tu strukturalnu suprotnost. Uvek su postojale, tvrdi Foks, dve Francuske, jedna otvorena ka moru, koja sanja o slobodnoj trgo vini i pustolovinama u dalekim krajevima, i druga, kontinentalna Francuska, okoštala i sapeta. Istorija Francuske je razgovor gluvih, koji ne menjaju ni miš ljenje ni usmerenost, koji se uporno drže svojih resursa i ne razumeju ništa o onom drugom. U XVIII veku, modernija „druga” Francuska je ona koja ima velike luke, u kojoj se nalazi čitavo bogatstvo te zemlje, a postoji i neki oblik ranog kapitalizma. Ona je u neku ruku „Engleska u malom”, ona sanja o mirnoj revoluciji po uzoru na onu „Slavnu” iz 1688. Ali, može li ona nešto sama da postigne? Ne može, vi2 3 0 Od 1702. do 1713, francuski pirati su izvršili 4 543 zaplene od neprijatelja, E. Labrousse, u: F. Braudel, E. Labrousse, op. cit., II, str. 191. 2 3 1 Naveo Charles Fbostin, „Les Pontchartrain et la pénétration commerciale française en Amérique espagnole (1690-1715)”, u: Revue historique, 1971, str. 310. Michel Augé-Laribé, La Révolution agricole, 1955, str. 69. 2 3 3 Opat Ferdinando Galiani, Dialogues sur le commerce des bleds, 1949, str. 548. 2 3 4 A. N., F 12, 724. ' 2 3 5 M. Morineau, „Produit brut et finances publiques...”, daktilografisano, str. 18.

325

Ukupan broj rođenja na 1 000 slučajeva smrti

L ;. :...... lođenja đcčaka 1 000 smrtnih

Rođenja devojčica na I 000 smrtnih slučajeva

34. ČETIRI POGLEDA NA FRANCUSKU U XVIII VEKU I. MORTALITET I NATALITET U FRANCUSKOJ OKO 1787. GODINE Ova karta, jedna od retkih objavljenih, trebalo je da bude deo atlasa XVIII veka Andre Remona. Ona pokazuje zanimljivu razliku između regija koje demografski nazaduju (generaliteti Ren, Tur, Orlean, La Rošel, Perpinjan) i onih koje se izdižu iznad prošeka i imaju veći rast (Valensijan, Strazbur, Bezanson, Grenobl, Lion, Monpelje, Riom, Montoban, Tuluz, Bordo). Možda se ova „biološka” nadmoćnost može povezati s razvojem novih biljaka koje se gaje, kukuruzom i krompirom

II. PISMENOST U PREDVEČERJE FRANCUSKE REVOLUCIJE Na ovoj karti izrađenoj prema broju ženika koji su znali da se potpišu u maticama venčanih, prvenstvo severa je očigledno (prema F. Fireu i M. Ozuf, Čitanje i pisanje, 1978)

326

III. OPOREZIVANJE KAO MERENJE Godine 1704. vlada namerava da oporezuje trgovačka društva u gradovima kraljevine. Prihod od poreza iz Liona i Ruana iznosi 150 000 livri; iz Bordoa, Tuluza i Monpeljea 40 000 livri; iz Marselja 20 000 livri. To je merilo koje se ovde upotrebljava. Pariz nije među gradovima koji plaćaju porez. Kraljevstvo je teško podeliti prema poreskom opterećenju. Najznačajnije obeležje je to da severno od La Rošela (s porezom od 6 000 livri) postoji mnoštvo manjih gradova, dok na jugu postoji nekoliko većih trgovačkih gradova (prema A. N., G7 1688)

W O

„ „ „

JäiisB *

,

•" ••••" J fô îîiïiâ

►* .____ •#*#*•###¥¥•***•*« »****••*#«**•*#***#»•> ►##**•###****•*«*#*. *» ► **#*«*##**«■#******♦ * s##* 90 н***•*«#*#»*****» м » в « м м в н е * ~»****** *** *тффффф »* * ........ к*******,

.....................

» *

< * * # * « * * * * # $ # # $ $ * * # # фФфффШфМ

фффф/ г #«### / ‘ * * * * * * # $ •» « $ ••••••••# 4» **#**#•###**#••#•• #«#! Ф\ *$#*** * **# »#»###### Im * * * * * * * * * * » Ф Ф Ф Ф Ф Ф Ф Ф Sß ** ** ** * ** * Ффффффџџ m♦**##•* * ** ** •*•*«####«#.

* » e * * « .* • # * • • • » * • • # *

ШФФФФФФ * ФФФФФ * * « » » Ф ф Ф Ф Ш т т Ф Ф Ф « * # # # # # » *« [« # # « * • # • * * * * * * * # # # # Ф Ф Ф Ф i

*#♦•*****•*•**•*.* i .. /т ф* # # #« *#****•*••••« /#i #é ##***•*•** #•#*****««

■

i # ;• • * * * * * * ♦ * *

“

L* * «

.......................................................... ..............

Olo Ш Ш ! 1 М « И « » 9 « о ****************** * * ** 280 ISO

129

!!8

102

90

83

7«Г

6S

60

5^

IV. GEOGRAFIJA REGIONALNOG DOHOTKA PER CAPITA Prihod per capita (u fizičkom proizvodu) regija kao postotak nacionalnog prošeka (=100). Za 1785. brojke iznose: za Pariz 280, za Gornju Normandiju 160, za oblast Loara-Rona 100, itd. Da li to znači, kao što najavljuje karta, da je sever jasno u prednosti? Da, ali bi neophodno bilo proveriti sve složene proračune. Stanje u 1970. se pokazuje radi upoređenja. Regionalna raspodela dohotka per capita se očito izmenila. Iz referata Ž. Tutena, Nejednak rast regionalnog dohotka u Francuskoj od 1840. do 1970, podnetog na Sedmom međunarodnom kongresu o istoriji ekonomije u Edinburgu 1978. godine, str. 368

327


deli smo, pri čemu se možemo pozvati na samo jedan dobro poznati primer, na žirondinsku epizodu (1792-1793). Kao u doba Starog poretka, upravo je kontinen talna Francuska pobedila tokom Revolucije, trajanja Carstva, pa čak i kasnije. Na jednoj strani je trgovina kojoj bi svakako bolje išlo da je imala više slobode. Na drugoj strani su poljoprivreda, koja stalno trpi zbog usitnjenosti seljačkih poseda, i industrija koja tavori bez sredstava i inicijative. To su one dve Francuske koje vidi Edvard Foks.236 Uprkos nadarenosti piščevoj, čitava istorija Francuske se ipak ne može sabiti u taj produženi dijalog. M ožda je i to stoga što ne postoji samo jedna margi nalna Francuska. Francuska gleda i ka zapadu, ka moru (to je ona Foksova „druga Francuska”), i ka istoku, ka kontinentalnoj Evropi, Severnoj Italiji s onu stranu Alpa, švajcarskim kantonima, Nemačkoj, Španiji i Nizozemskoj (koja 1714. po staje austrijska), te Ujedinjenim Pokrajinama. Ne pokušavam da kažem d a je is točni rub Francuske podjednako značajan ili da očarava kao primorje na zapadu, ali on svakako postoji, i ako „marginalnost” ima neko značenje, ona Francuskoj daje izvesnu originalnost. Ukratko, duž zapadnih obala Francuske nalazi se niz „terminala”, luka kao što su Denkerk, Ruan, Avr, Kaen, Nant, La Rošel, Bordo, Bajon, Narbon, Set (koji je podigao Kolber), Marselj i venac provansalskih luka, koje sačinjavaju ono što bismo mogli nazvati „prvom Francuskom”. „Druga Fran cuska” je ona prostrana i raznovrsna unutrašnjost, o kojoj ćemo govoriti nešto kasnije. „Treća Francuska” sastoji se od dugog prstena gradova, a to su Grenobl, Lion, Dižon, Langr, Šalon-sir-Marn, Strazbur, Nansi, Mec, Sedan, Mezjer, Šarlvil, Sen-Kenten, Lil i Amjen, dakle više od desetak gradova s kojima manji gra dovi, smešteni između njih, obrazuju neprekinuti lanac od Sredozemnog mora i Alpa pa do Severnog mora. Nevolja je što ovu urbanu graničnu zonu sa središtem u Lionu nije moguće razumeti lako kao niz primorskih gradova; njoj nedostaje ona homogenost i jasni obrisi koje ima „prva Francuska”. Logičan nastavak Francuske, kao privredne jedinice, ka istoku (to bih mo gao da kažem gledajući unazad, iako molim čitaoca da me zbog toga ne smatra nadmenim), ide ka Zenevi, Milanu, Augzburgu, Nirnbergu, Kelnu, sve do Antverpena i Amsterdama, a na jugu prodire u raskršće koje predstavlja Lombardska nizija, koristi prelaz preko Alpa, to jest St. Gothard, te nadzire „rajnski koridor” što predstavlja najvažniju osu i niz gradova. Iz istih razloga koji su je omeli da kontroliše Italiju i Nizozemsku, Francuska nije uspela, osim u Alzasu, da granicu postavi na Rajnu, na taj saobraćajni pravac gotovo jednakog značaja kao što su i pomorski putevi. Osa Italija-Rajna-Nizozemska bila je dugo povlašćeni pojas, „kičma” evropskog kapitalizma. Tu nije mogao da dođe svako ko je želeo. Istina je i da se kraljevstvo prema istoku širilo sporo i teško, da se pogađalo s pokrajinama koje je uspevalo da pripoji ostavljajući im neke slobode i povla stice. Tako su 1664. izvan plaćanja poreza za koji je bilo zaduženo Pet velikih za kupa (Cinq Grosses Fermes) ostali Artoa, Flandrija, Lione, Dofine i Provansa. Još je značajnije da su izvan francuskog carinskog sistema ostale tzv. „efektivno stra ne” pokrajine, Alzas, Lorena i Franš-Konte. Ako te pokrajine označimo na karti 2 3 6

328

L ’Autre France, 1973.


dobijamo „treću Francusku”. U Loreni, Franš-Konteu i Alzasu postojala je potpu na sloboda spoljne trgovine: roba je tu stizala iz inostranstva, uglavnom preko krijumčara, i nastavljala putovanje u kraljevstvo. Za te pogranične zone je osobena izvesna sloboda delovanja. Bilo bi ko risno saznati više o delatnostima tih pograničnih oblasti, između francuskog kra ljevstva i inostranstva. Naginju li se one na jednu ili drugu stranu? Kakvu ulogu igraju trgovci iz švajcarskih kantona u Franš-Konteu, Alzasu, Loreni, a gde se oni u XVIII veku osećaju kao kod kuće? Da li isto, iako ne uvek dobronamerno ra spoloženje, vlada prema stranim trgovcima od Flandrije do Dofinea, tokom revo lucionarne krize 1793. i 1794? A kakvu su ulogu, u tim pokrajinama gde su slo bode bile veće nego u unutrašnjosti Francuske, igrali gradovi Nansi, Strazbur, Mec i posebno Lil, koji je izuzetan primer zbog svog položaja, u blizini Nizo zemske a ne suviše daleko od Engleske, grad koji je preko tih suseda bio u dodiru sa čitavim svetom. Lil postavlja sve probleme „treće Francuske”. Po svim merilima onog vre mena bio je to izuzetan grad. Posle kraja holandske okupacije (1713) i grad i nje gova okolina se brzo oporavljaju. Prema zapisnicima kontrolora poreskih zakup nika 1727. i 1728, Lil je tako snažan „da može prehraniti više od stotinu hiljada ljudi u samom gradu i pokrajinama Flandriji i Eno, i to svojom proizvodnjom i tr govinom”.237 U gradu i okolini deluje industrija tekstila, rade visoke peći, železare i topionice. Lil proizvodi skupe tkanine ali i ploče od livenog gvožđa za do maćinstvo, posuđe, zlatne i srebrne vrpce i gvožđariju; iz okoline u grad stiže obi lje namirnica: maslac, živa stoka, žito. Lil najviše što može koristi puteve, reke, kanale. Bez po muke se prilagođava nameri vlade da saobraćaj preusmeri ka za padu i severu, ka Denkerku i Kaleu, umesto Ipra, Turnea i Monsa. ^ Lil je prvenstveno trgovačko raskršće, prima robu iz Holandije, Italije, Spanije, Francuske, Engleske, španske Nizozemske, kao i baltičkih zemalja; kupuje od jednih i prodaje drugima; šalje između ostalog i francuska vina i rakiju na se ver. Najvažnija je ipak trgovina sa Španijom i Amerikom. Roba vredna četiri ili pet miliona livri koja se proizvodi u Lilu (pre svega platno i sukno), izvozi se u Spaniju svake godine, bilo na rizik gradskih trgovaca ili preko trgovačkih poverenika. Iz Španije se uglavnom vraća gotovina a ne roba, nekih tri do četiri miliona livri, po jednoj proceni iz 1698.238 Taj novac ipak ne dolazi pravo u „pokrajinu” Lila; on odlazi u Holandiju ili Englesku, gde je moguće lakše i unosnije trgovati nego u Francuskoj, makar to bilo samo zbog drugačijeg načina proveravanja me talnog novca. Ukratko, Lil je uključen u francusku privredu kao i ostali gradovi, ali je delimično i nadmašuje. To objašnjenje možda pomaže da se shvati niz gradova u unutrašnjosti, do sta udaljenih od granice, kao što su Troa, Dižon, Langr, Šalon-sir-Marn i Rems. Oni su nekada bili granična mesta, ali su sada postali gradovi u unutrašnjosti sa još uvek živim uspomenama na prošlost. Kao d a je „treća Francuska”, ona koja je gledala ka istoku i severu, stvorena slojevitim rastom, kao kora drveta. B. N„ Ms.fr. 21773. 238 Ibid., f°s 127 v° 131.

2 3 7

329


G radovi „druge F ra n c u sk e ” Kad je reč o gradovima „druge Francuske”, onima na moru, slika je, kao što sam rekao, mnogo jasnija. I njihov uspeh se ima zahvaliti slobodi delovanja i preduzimljivosti. Trgovina u tim živim lukama verovatno je bila duboko ukorenjena u unutrašnjost kraljevstva, odakle se i hranila, no njihovi interesi su uvek bili u spoljnom svetu. Šta je najveća želja Nanta 1680. godine?239 Da Englezima bude zabranjen dolazak u Francusku, jer zahvaljujući svojim brzim brodicama prvi donose bakalar iz Njufaundlenda; ne bi li ih se moglo obeshrabriti vrlo viso kim carinama? Slično tome, zar prednost ne bi trebalo dati duvanu sa Santo Dominga u odnosu na engleski duvan koji je preplavio francusko tržište. Ili zašto da se Holanđanima i Hamburžanima ne oduzme zarada od lova na kitove, koju su oni preoteli ribarima iz Nanta? I tako dalje - čitav niz poduhvata izvan Francuske. Razmišljajući, Edvard Foks se pita da li je Bordo „atlantski ili francuski grad”?“ Pol Bitel ga bez oklevanja naziva „atlantskom metropolom” 241 U izveštaju iz 1698. se tvrdi da „druge pokrajine kraljevstva, osim dela Bretanje, ne troše proizvode iz Gijene”.“42 Da li vina iz Bordoa i okoline gase žeđ - i zadovo ljavaju ukus - kupaca sa severa? Slično tome, Bajon je grad koji isključivo upire pogled u puteve, luke i srebro susedne Španije. Jevrejski trgovci iz predgrađa Sent-Espri nisu izuzetak, a 1708. godine ih, možda i opravdano, optužuju za to da u Spaniju krijumčare „najgore sukno koje nabavljaju u Langdoku i drugde”.243 Na jednom kraju francuskih obala je Denkerk koji nastoji da izigra engleske za brane i bavi se svim i svačim, od lova na bakalara do trgovine s Antilima i trgo vine crnim robljem.244 Na drugom kraju je Marselj, nejneobičniji i najegzotičniji pomorski grad, „luka više berberska i levantska nego francuska”, kao što se po malo zlobno šali Andre Remon.245 1 Da bismo stvari pažljivije osmotrili, usredsredićemo se na luku Sen-Malo, verovatno jedan od najznacajnÿih jtrim era. Sen-Malo je veoma mali grad - mo žda „površine parka Tiljerije”. 6 Cak i u zlatnom dobu grada, od 1688. do 1714, njegovi stanovnici su ga prikazivali neznatnim: naš grad, vele 1701. „tek je gola stena bez prednosti sem [naše] radinosti zahvaljujući kojoj smo postali prevoznici Francuske”. Pa ipak, ti prevoznici šalju svojih 150 brodova da plove na svih se dam svetskih mora.247 Ako ćemo im verovati - a njihovo hvalisanje je uverljivo oni su „prvi otkrili lov na bakalar i upoznali Brazil i Novi svet još pre Ameriga Vespučija i Kabrala [.v/c]”. Rado ističu da su dobili povlastice od bretonskih voj voda (1230, 1384, 1433. i 1473), kao i francuskih braljeva (1587, 1594, 1610. i 1644) - povlastice zahvaljujući kojima se Sen-Malo mogao razlikovati od drugih l 39 A. N„ G7, 1685, 67. ‘ 4 1 Op. cit., str. 75. " Les Négociants bordelais, l ’Europe et les îles au XVIIIe siècle, 1974, str. 381 i dalie B. N., Ms. fr. 21773, f° 148. ' 243 A. N., G7, 1692, f° 146. Louis Trenard, Histoire des Pays-Bas français, 1972, str. 330. lllN a v. e i, str. 437. ' Jean Mever, L ’Armement nantais de la seconde moitié du XVIIIe siècle, 1969 str 62 247 A. N.. G7, 1686, f°s 59 i 60. ’

330


Sen-Malo u XVII veku (drvorez). Pariz, Nacionalna biblioteka (foto Žirodon)

luka Bretanje, ali koje su „glavni poreski zakupnici” posle 1688. svesno zaobila zili raznim propisima i stvaranjem teškoća. Sen-Malo je stoga tražio, iako uzalud, status slobodne luke kao što su bili Marselj, Bajon, Denkerk i „odskora Sedan” . Trgovci iz Sen-Maloa, razume se, ne žive izvan Bretanje, odakle izvoze tka nine, niti izvan Francuske, jer redovno u Kadiz svojim fregatama odvoze najskupocenije francuske proizvode, one koje se najlakše prodaju: saten iz Liona i Tura, zlatnim i srebrnim nitima protkane tkanine, dabrovo krzno. A širom Francuske, naravno, prodaju stranu robu, bilo da je sami dovoze ili ne. Pa ipak, trgovci iz Sen-Maloa su usredsređeni na Englesku, gde odlaze po neke robe koje plaćaju menicama na London. Na drugom mestu po značaju za njih je Holandija, odakle holandski brodovi dovoze u Sen-Malo borove daske, jarbole, užariju, konoplju i katran. Blizu Njufaundlenda ljudi iz Sen-Maloa love bakalar koji odvoze u Spaniju i na Sredozemlje. Plove i na Antile, gde je Santo Domingo neko vreme „nji hova” kolonija. Bogate se i u Kadizu, koji je od 1650. španska luka za Ameriku; tu su prisutni i delatni i pre 1672.248 kao trgovci srebrom; potom su se mnogi od njih tu i nastanili i osnovali moćne firme. Tako je za trgovce iz Sen-Maloa 1698, pa čak i kasnije, glavna briga bila kako da ne propuste galije koje su iz Kadiza od lazile za Kartagenu u Indijama i koje nisu imale utvrđeni plovni red; čak je bilo i važnije da ne propuste „flotu” koja bi stizala u Novu Španiju „obavezno 10. ili 15. jula”. A iz Amerike u Sen-Malo brodovi bi se vraćali tek posle „osamnaest meseci ili dve godine”. U prošeku, povraci su donosili sedam miliona livri u goto vini, ali je bilo i nekih izuzetnih godina kada se stizalo do 11 miliona, dok su bro dovi iz Sen-Maloa koji su se vraćali iz Sredozemlja uplovljavali u Kadiz i dono248

Gazette d ’Amsterdam, 1672.

331


sili kući „jedni 100 000, a drugi 200 000 pjastri”. Čak i pre Rata za špansko nasleđe, „Južna kompanija (Pacifička) bila je osnovana ukazima u septembru 1698”.249 Tako je došlo i do naglog procvata krijumčarenja i direktnog slanja srebra iz Amerike. Od 1701. do 1720, bio je to glavni, moglo bi se reći i najsenzacionalniji poduhvat francuskih mornara u istoriji sveta. A on je delo ljudi iz Sen-Maloa. Stečeno bogatstvo je učvrstilo malu oazu Sen-Malo kao značajno mesto na obodu Francuskog kraljevstva. Izobilje gotovine u gradu čak g a je oslobodilo pot rebe da prerasta u razmensko mesto povezano sa ostalim središtima.250 Grad je bio loše drumski povezan čak i sa Bretanjom, a da ne govorimo o Normandiji ili Parizu; godine 1714, nije bilo „redovne pošte [iz Sen-Maloa] do Pontorsona, samo devet milja udaljenog”251 Pontorson je inače mesto na rečici Kuenon, koja istočno od Sen-Maloa razdvaja Bretanju od Normandije. Pošta stalno kasni: „Pošiljke dolaze Kanskim putem samo utorkom i subotom, a putem iz Rena četvr tkom; ako pisma propuste da se pošalju, mora da se čeka”.25" Građani Sen-Maloa su se zbog toga žalili, ali se nisu naročito žurili da to isprave. Nije, uostalom, ni bilo potrebe da se žuri. F rancuska unutrašnjost S jedne strane je obod, a s druge ogromna unutrašnjost. Obod je oblast ra nog razvoja, srazmerno bogata, sa nekim blistavim gradovima (Bordo je u doba Turnija bio kombinacija Versaja i Antverpena);253 unutrašnjost je uglavnom ob last bede, ako se izuzme čudovišno sjajni Pariz; to je prostor sivih i uspavanih gradova, čija je lepota, iako upečatljiva, obično ostatak iz prošlosti. Ali pre no što nastavimo, moramo da pomenemo problem s kojim se su očava istoričar koji želi da proučava taj zamašni prostor. Iako postoji obilje doku menata, a napisano je na hiljade monografija, uglavnom je reč o saznanjima veza nim za pojedine pokrajine. Za nacionalno tržište je, međutim, značajan među sobni odnos pokrajina. Godine 1664. se uvodi praksa „celovitih ispitivanja” koja su se istovremeno sprovodila u svim generalitetima254 kraljevstva. Tako smo i dobili niz sinhronijskih „preseka”, od kojih su najpoznatiji oni nazvani „inten dantski pregledi za vojvodu Burgundije”, započeti 1697. i jedva dovršeni 1703; a potom pregled za glavnog nadzornika Orija, izveden pomno i dovršen 1745, up ravo kada je ovaj pao u nemilost; pregled je tako bačen u arhivu i tek g a je 1952, gotovo slučajno, otkrio F. de Denvil, i to u sažetom obliku koji je izradio neki nama nepoznati član Francuske akademije.255 Pa ipak, nedostaci tih sinhronijskih pregleda su očigledni; oni su prven stveno opisni, dok bismo mi pre svega želeli brojčane podatke koji bi nam omoN-’ Colonies, F 2A, 16 i F 2A, 15 (4. mart 1698). ,® A , N„ 94 AQ 1 (8 . januar 1748). A. N., G , 1698, 224 (19. februar 1714). Ibid., 223 (7. februar 1714). ” - 4 Prema Victoru Hugou, En voyage: Alpes et Pyrénées, 1890. “ Generaliteti su administrativne jedinice kojima upravlja intendant. ■ François de Dainville, „Un dénombrement inédit au XVIIIe siècle: l’enquête du contrôleur général Orry, 1745”, u: Population, 1952, str. 49 i dalje.

332


gućili da izradimo tablice ili barem mape pomoću kojih bismo mogli tumačiti opise - što uvek nismo kadri pri prvom čitanju. Pokušao sam da izradim kartu na osnovu intendantskih pregleda: da označim trgovačke veze raznih generaliteta služio sam se crvenom olovkom kada je reč o spoljnoj trgovini; plavom kada je reč o razmeni između jednog generaliteta i drugog, a crnom za trgovinu kratkog dosega, unutar jednog generaliteta. Dobijeni rezultati su me uverili u to da je Fran cuska krajem XVII veka bila na putu da stvori srazmerno gustu trgovačku mrežu, koju bismo mogli nazvati nacionalnim tržištem. Naša karta ipak nije dalje razrađi vana. Da bi bila valjana, trebalo je raditi timski, jer je strelice trebalo razlikovati s obzirom na razmenjivane proizvode. Da bi se rezultati procenili valjalo bi pogle dati i druge isprave, što bi značilo poređenje obima unutrašnje i spoljne trgovine - što je suštinsko pitanje o kojem možemo govoriti samo a priori, to jest reći da je unutrašnja razmena nadmoćnija od inostrane bar dva do tri puta. Sledeći nedostatak tih „sinhronijskih” uvida je to što suviše liče jedan na drugi i ponavljaju se, a to stoga jer se odnose na srazmerno kratko vremensko raz doblje, kraće od sto godina, od 1697. do 1745. ili 1780. Nemoguće je tako razli kovati trajnu strukturalnu stvarnost od slučajnih promena. Bilo bi tako zanimljivo utvrditi da li se ustrojstvo osnovnih pravilnosti može izvesti iz proučavanja po krajina: sistem, ako postoji, začelo nije lako otkriti. Istraživanje preduzeto za glavnog nadzornika Orija ipak nudi nekoliko ko risnih ključeva. Tu se razlikuju pokrajine na osnovu životnog standarda (faculté) stanovnika. Koristi se pet kategorija: imućni su; dobro žive; jedni izlaze na kraj, drugi su siromašni; siromašni su; bedni su. Ako je delnica između kategorije tri (jedni izlaze na kraj, drugi su siromašni), i nižih kategorija, četvrte i pete (siro maštvo, beda), onda možemo utvrditi i liniju koja razdvaja siromašne oblasti od srazmerno imućnih. Na karti ćemo videti d a je u celini sever povlašćen u odnosu na jug. Ali i tu su potrebna bliža određenja. Kao prvo, ima izuzetaka i na severu i na jugu: na severu je slabo naseljena Šampanja (17 stanovnika po km2) svakako siromašna oblast, dok je generalitet Alenson područje istinske bede. Na jugu je generalitet La Rošel „imućan”, kao i oblast oko Bordoa i Rusijon. Nadalje, geo grafska granica između severa i juga se ne podudara, što se dalo i očekivati, sa ob lastima treće kategorije, koje su na sredokraći obilja i bede. Granica izgleda da prolazi, od zapada ka istoku, najpre kroz skupinu „siromašnih” oblasti zapadno od Poatua, a zatim kroz pojas „bednih” oblasti, u generalitetima Limož i Riom (iako je Donji Ovemj jezičak obilja), a zatim ponovo kroz siromašne ili bedne ob lasti Lionea, Dofinea i Savoje (koja tada još nije deo Francuske). Te regije u sa mom srcu Francuske su prava nerazvijena područja, a često i krajevi iseljavanja, kao što su Limuzen, Overnj, Dofine i Savoja. Moramo pomenuti da iseljevanje znači i slanje novca kući, što podiže životni standard (Gornji Overnj, iako ,,bedna” oblast, nije možda u gorem položaju od Limanja koji se službeno označava kao „imućan”). Druga osa unutrašnjeg siromaštva ocrtava se od juga na sever, od siromašnog Langdoka do jednako siromašne Šampanje. Da li je reč, mada lično u to sumnjam, o ostatku ose sever-jug koja u XVI veku deli kontinentalnu od atlan tske Francuske? U svakom slučaju, Orijevo istraživanje pokazuje d a je diferenci jalna geografija mnogo složenija nego što to izgleda u prvi mah. 333


35. GUSTINA STANOVNIŠTVA 1745. GODINE Kartu izradio Fransoa de Denvil (uporediti napomenu na str. ...)

Isti se zaključak može izvesti i iz karata koje je izradio Andre Remon,256 a koje nam daju tri niza pokazatelja za razdoblje nešto pre 1780. i nešto kasnije: prinos žitarica, cene žita, poresko opterećenje. Moguće je dodati i demografske podatke koji se danas uglavnom smatraju pouzdanima. Nažalost, te karte, plod samopregornog rada, veoma je teško tumačiti čim se pokuša uspostaviti veza iz među različitih pokazatelja. Bretanja kao da nekako uspe va da održi skromnu ravnotežu jer ne plaća znatniji porez [što je povlastica državnih zemalja (pays d ’Etat)], a pre svega i zato što izvoz žitarica objašnjava visoke cene žita (što je mogući izvor dobre zarade, ukaže li se za to prilika, na primer 1709).257 Burgundija, gde su prinosi visoki, plaća umerene poreze i često izvozi žito Sonom i Ronom. I tu visoke cene žita mogu biti veoma korisne. S druge strane, u Poatuu, Limuzenu i Dofineu, beda se podudara sa slabim prinosima i visokim cenama. Upoređivanje ovih podataka sa brojkama o veličini i gustini stanovništva ipak ne daje značajnije podatke. Morali bismo verovati Ernstu Vagemanu koji kaže da su stope gustine stanovništva istovremeno i pokazatelj opšteg nivoa priv redne delatnosti. Zanimljivosti radi pokušajmo da proverimo vrednost nekog praNav. čl., str. 443 i 446. E. Labrousse, u: F. Braudel. E. Labrousse, op. cit., П, str. 362.

334


36. ŽIVOTNI STANDARD STANOVNIŠTVA U FRANCUSKIM POKRAJINAMA U XVIII VEKU Isti izvor. Za pojedinosti pogledati tekst (Stanovništvo, 1952, br. 1, str. 58-59)

ga, recimo 30 stanovnika na km2: gustina ispod te bila bi nepovoljna, a iznad po voljna. U južnoj Francuskoj ovo merilo uglavnom važi - ali 1745. godine genera litet Montoban, sa gustinom od 48 stanovnika, kosio bi se s pravilom. Verovatno bi se moglo postupiti i na drugi, ali nužno složeniji način. Na os novu ekonomskih karata Andre Remona moguće je izračunati godišnju proizvo dnju žita i njenu cenu po generalitetima: koristeći dvadesetinu (vingtième),258 što je indeks prihoda sa zemlje, potonji se može proračunati, ili se u svakom slučaju može dobiti približan red veličine (jer se teoretski odnos 1 prema 20 retko kad može dobiti). Tada bi trebalo sabrati ovaj prihod sa zemlje i uporediti ga sa bruto nacionalnim proizvodom Francuske. Dobili bismo koeficijent koji bi, primeni li se na prihod sa zemlje jednog generaliteta, dao i bruto proizvod i dohodak per ca pita, koji bi za nas bio najznačajniji podatak. Tada bismo imali čitav niz dohodaka per capita po pokrajinama, a to bi narn omogućilo da procenimo, makar tek pri bližno, diferencijalno bogatstvo Francuske. Takav bi poduhvat mogao da izvede 2 5 8 Marcel Marion, Les Impôts directs sous VAncien Régime principalement au XVIIIe siècle, 1974, str. 87-112; porez ustanovljen 1749. zasnovan na desetku (dixième)', „nikad nije bio nešto više od poreza na prihod od zemlje i bio je znatno niži od stvarne dvadesetine”, u: M. Marion, Diction naire des institutions, str. 556.

335


jedino Andre Remon s pravom merom opreza i smelosti. On to, nažalost, ili još nije učinio, ili još nije objavio svoje rezultate. Nije, dakle, preterano kada kažemo da stvarnosti i odnose u Francuskoj to kom Starog poretka tek treba otkrivati. Žan-Klod Pero u nedavno objavljenoj knjizi Zlatno doba francuske regionalne statistike daje za razdoblje od IV do XII godine (1796-1804) upečatljiv spisak štampanih izvora, sada ne po generalite tima, već po departmanima.“59 Sada se čitavo istraživanje može izvesti na novoj osnovi, a posao bi se začelo isplatio. Nama je međutim potrebno i istraživanje koje bi se udaljilo od začaranog kruga XVIII veka i njegovih statistika te krenulo dublje u prošlost. Takođe bi trebalo obraditi i XIX vek, da bismo videli, onako kao što se razvijao, sistem povezanih odnosa u Francuskoj koji je omogućio preživljavanje istih strukturalnih neravnoteža. P eriferija kolonizuje unutrašnjost Da francuska unutrašnjost - uz malo izuzetaka koji potvrđuju pravilo - do lazi na drugo mesto u ekonomskom životu nacije, bez sumnje pokazuje preseza nje gradova sa oboda u taj „neutralni prostor” koji se teško može braniti. Gradovi s oboda „prodiru”, kontrolišu veze, vladaju, podrivaju ranjivu francusku unutra šnjost. Bordo je tako pripojio Perigor.260 Ali postoje još bolji primeri. Žorž Freš u nedavno objavljenoj knjizi261 lepo postavlja problem. Region Pirineji-Jug, sa središtem u Tuluzu u XVIII veku, bio je zamašna oblast kontinen talne Francuske. Bio je „zarobljenik zemlje” iako je imao reku Garonu, dragoceni Južni kanal (canal du Midi) i mnogo upotrebljivih puteva. A ta zatvorenost u unu trašnjost je samo deo problema. Naime, tri grada privlače svak na svoju stranu, Lion, Bordo i Marselj. Oblast Tuluza i sam grad bili su „satelitizovani”. Zato karta puteva žitne trgovine i ne traži dalja objašnjenja. Ako uzmemo u obzir i ko liko je Lion privlačio svilu, jasno uviđamo trougao u koji je zatočen Tuluz. Njega ne mogu da oslobode ni žito ni svila - a u XVI veku ni biljka vrbovnik; Tuluz je istorijski predodređen na sporednu ulogu. Žorž Freš govori o tuluškoj „zavisnoj trgovini” i „nadziranoj trgovačkoj mreži” . Gradski trgovci ne upravljaju čak ni tr govinom žitom koja je u rukama posrednika u službi veletrgovaca iz Bordoa i Marselj a.262 Francuska je tim bitnim gradovima na obalama i po obodu unutrašnjosti izdeljena na zavisne oblasti, koridore i sektore koji posredstvom gradova saobra ćaju s privredom Evrope koja upravlja svim i svačim. Tek se s tog stanovišta može shvatiti „razgovor” između „trgovačke” i „teritorijalne” Francuske. A trgovačko društvo uprkos svim prednostima nije pobedilo teritorijalnu Francusku upravo 259

Jean-Claude Pebbot, L ’Age d ’or de la statistique régionale française, an IV-1804, 1977. g? A. N.. F , 721 (11. juni 1783). ~ Toulouse et la région Midi-Pyrénées au siècle des Lumières, vers 1670-1789, 1974, str. 836 i opšti zaključak. 2 O ovom problemu, pogledati Anne-Marie Cocula, „Pour une définition de l’espace aqui tain au XVIIIe siècle”, u: Aires et structures du commerce français, ured. Pierre Léon, 1975, str 301 -309. 2

336


Toranj i Bazaklovi mlinovi u Tuluzu. Gravira iz XVII veka (foto Rože-Viole)

zato što je potonja bila strašno gusta masa koja se teško mogla mobilisati. Ali bilo je to stoga i što Francuska u međunarodnom poretku nije zauzimala mesto uporedivo s Amsterdamom ili Londonom, pa joj je tako nedostajala snaga osobena za prvorazrednu privredu koja bi podsticala i razvijala regionalne privrede koje same ne teže uvek ekspanziji.

TRGOVAČKA NADMOĆ ENGLESKE Veoma je značajno postaviti pitanje kako je Engleska postala koherentno nacionalno tržište, jer se tako odmah postavlja i sledeće: kako je svojom snagom i uz pomoć okolnosti tog razdoblja englesko nacionalno tržište uspelo da se na metne kao nadmoćno unutar proširene evropske privrede? Ta se nadmoć stvarala sporo, a mogla se nazreti 1713. kada je sklopljen ugovor u Utrehtu. Postaje vidljiva krajem Sedmogodišnjeg rata (1763), dok je iz van svake sumnje u vreme sklapanja Versajskog ugovora (1783), iako je tu En gleska pogrešno izgledala kao poražena sila i kada je začelo, pošto je uklonjena Holandija, bila u samom središtu svetske privrede.


Ova prva pobeda Engleske, uslovila je onu drugu, koja je bila na pragu - in dustrijsku revoluciju. Pa ipak njeni koreni sežu duboko u englesku prošlost, tako da smatram da valja odvojiti trgovačku prevlast Engleske od kasnije industrijske, kojom ćemo se baviti u nekom od sledećih poglavlja. K ako j e E ngleska p o sta la ostrvo Između 1453. i 1558, u razdoblju između završetka Stogodišnjeg rata i po novnog osvajanja grada Kalea od Fransoa de Giza, Engleska je, a da toga nije ni bila svesna u tom trenutku, postala ostrvo (molim da mi se oprosti zbog tog iz raza), drugim recima zasebna jedinica, različita od kontinentalne Evrope. A En gleska je do te prekretnice, uprkos prirodnim preprekama kao što su bile Lamanš, Severno more i Doverski moreuz, bila povezana s Francuskom, Nizozemskom i ostalom Evropom. Njen dugotrajni sukob s Francuskom tokom Stogodišnjeg rata (a to je u stvari bio drugi stogodišnji rat, jer su prvi vodili Plantageneti protiv Kapetovaca), bio je, kao što je ispravno primetio Filip đe Vris, „manje-više sukob provincija”.“ - Drugim recima, Engleska se ponašala kao provincija (ili grupa provincija) unutar englesko-francuske jedinice koja je sasvim, ili gotovo sasvim, bila poprište i ulog u borbama bez kraja. Više od stotinu godina Engleska je uče snik na ogromnom bojnom polju Francuske, pre nego što će se dve strane poste peno razdvojiti. ^ Tako je Engleska zakasnila da stekne vlastiti identitet: dospela je u isku šenje megalomanije. Tako je bilo sve do časa kada je izbačena iz Francuske i os tala sama. Neuspeh Henrija VIII da zemlju ponovo uključi u evropski prostor po kazao se zapravo povoljan. Ministar Tomas Kromvel upozoravao je kralja na og romne troškove^vođenja rata u inostranstvu. Kromvelov govor u Donjem domu 1523. godine, značajan je iz više razloga; rat bi, tvrdio je, „stajao više nego što ima novca u opticaju u kraljevstvu”. A to bi po njegovom mišljenju „Englesku prinudilo da za novac koristi kožu”. Kromvel protiv toga, rekao je, „ne bi imao ništa, ali bi bilo nezgodno ako bi kralj, ne daj bože, pao u neprijateljeve ruke pa se morala plaćati otkupnina”. „Francuzi [...] bi verovatno odbili da vrate kralja za kožu, jer oni i za vino traže da im se plaća u srebru”. Henri VIII je ipak srljao u poduhvat koji je na kraju propao. Elizabeta I se docnije, zalagala za ponovno os vajanje Kalea, koji je Marija Tjudor izgubila, a koji su Francuzi (neiskreno) obe ćali da vrate ugovorom u Kato-Kambresiju (1559). Elizabeta je nakratko osvojila luku Avr ali joj je ona oduzeta 1562. Sve je tada odlučeno. Lamanš, Doverski moreuz i Severno more postali su prepreka, „ploveći bedem” koji je štitio ostrvo. Neki učeni Francuz će za Engle sku 1740. reći: „Ostrvo je to kao stvoreno za trgovinu, a njegovim stanovnicima je korisnije da razmišljaju o odbrani nego o osvajanjima na kontinentu. Teško bi 1 ncn ~63„?hillppe de Vnes’ ”L’animosité anglo-hollandaise au XVIIe siècle”, u: Annales E. S C 1950, str. 42. ’ 1 cc -7 ~ / f f l erS and PaPers>Foreign and Domestic, ofthe Reign o f Henry VIII, ur. Brewer, III/II 1867, str. 1248, navod E. Heckschera, op. cit., str. 693, napomena 1. '

338


Berza u Lodonu 1644. G ravira V. H olara (B. N.. O deljenje g rafike)

mogli da sačuvaju osvojena područja zbog udaljenosti i opasnosti koje sa sobom nosi more”.265 S druge strane, to se isto može reći i za kontinentalne Evropljane u odnosu prema ostrvu. Kad je u maju 1787. Artur Jang prešao Doverski moreuz vraćajući se iz Francuske, izrazio je zadovoljstvo što Lamanš tako „uspešno raz dvaja Englesku od ostalog sveta”. 66 Ta prednost, iako stvarna, dugo nije smatra na takvom. Početkom modernog doba, činjenica da su bili potisnuti nazad, navela je Engleze da se posvete zadacima kod kuće: poboljšanju tla, iskorišćavanju šuma, močvara i vresišta. Počeli su više pažnje da posvećuju nemirnoj granici prema Škotskoj, Irskoj koja je zbog svoje blizine pretila, kao i nedaćama sa Velsom koji 265 Opat J.-B. Le Blanc, op. cit., I, str. 137. 266 Voyages en France..., I, str. 73.


je početkom XV veka privremeno ostvario nezavisnost ustankom Ovena Glendovera.^Vels je, iako je kasnije doveden u red, ipak ostao neintegrisan (unabsorbeđ). Ukratko, Engleska je prividnim porazom bila korisno svedena na skro mne razmere koje su se kasnije pokazale i više nego pogodne za brzo stvaranje nacionalnog tržišta. ^ U isto vreme, razdvajanje od kontinenta, bilo je u razdoblju 1529-1533, praćeno i raskidom s Rimom, što je Englesku još više „udaljilo” od ostalog sveta. A reformacija je, kao što ispravno primećuje Namije, bila oblik nacionalizma. Engleska je reformaciju naglo prigrlila da bi se bacila, iako je možda na to bila prinuđena spolja, u pustolovinu dalekosežnih posledica: kralj je postao poglavar Anglikanske crkve - papa u vlastitom kraljevstvu; zaplena i prodaja crkvenih ze malja daju izuzetan podsticaj engleskoj privredi. Još su veći podsticaj velika geo grafska otkrića, pa Engleska, dugo izvan važnih puteva, postaje luka iz koje se polazi u nove svetove. Engleska se začelo nije svojom voljom odvojila od evrop skog kopna da bi se otvorila ka spoljnom svetu, ali je ishod bio upravo takav. A ostatak prošlosti koji je doneo dodatni podsticaj odvajanju i autonomiji bila je du boko ukorenjena mržnja Engleza prema Evropi. „Izvesno je ”, pisao je Sili268 kada je 1603. došao u London kao izvanredni ambasador Anrija IV, „da gotovo svi Englezi prema nama gaje tako snažnu mržnju koja je gotovo prirodna osobina tog naroda”. • Ali osećaji nastaju obično, bez uzroka i krivice. A krivica je, da tako kaže mo, i na jednoj i na drugoj strani. Engleska se još nije povukla u svoju „sjajnu” izolaciju; ako se ne oseća još uvek opkoljenom, što je prejak izraz, u svakom je slučaju ugrožena od ne baš prijateljske Evrope, politički opasne Francuske, a ubrzo i obogaćene Španije, Antverpena i njegovih svemoćnih trgovaca, a potom i Amsterdama - kome zavide i koga mrze zbog uspeha. Moguće je da na ostrvu počinju da osećaju i kompleks niže vrednosti jer je tekstilna „industrijalizacija” krajem XV i tokom XVI veka, to jest prelazak sa sirove vune na proizvodnju sukna, više no ikad Englesku uvukla u trgovačke tokove Evrope; Engleska širi svoj trgovački opseg; njeni brodovi plove po svetu, dok uticaji iz tog sveta - u kom ona vidi opasnost, pretnje, čak i „zavere” - stižu u nju. Grešamovi savremenici su uvereni da italijanski i antverpenski trgovci kuju zavere da obore vrednost funte sterlinga i tako jeftino uberu plodove rada engleskih tkača. Na te pretnje koje nisu puka uobrazilja, iako su često preuveličane - Engleska reaguje odlučno. Italijanski trgovci-bankari odstranjeni su u XVI veku; hanzeatskim trgovcima su 1556. oduzete prvo povlastice, a zatim 1595. i Štalhof:; suprostavljajući se Antverpenu, Grešam 1556-1568. osniva ono što će kasnije postati berza, to jest Royal Exchange, protiv Španaca i Portugalaca osnovane su Stock Companies', protiv Holandije je bio usmeren Navigacioni akt koji je donet 1651; a grozničava kolo nijalna politika vođena u XVIII veku bila je usmerena protiv Francuske. Engleska tako živi u napetosti, stalno je na oprezu, agresivna je, odlučna da nameće svoje 267 A. L. Rowse, „Tudor Expansion: The Transition from Médiéval to Modem History” u' William and Mary Quaterly, 1957, str. 312. ’ Sully, Mémoires, 1П, str. 322.

340


zakone i volju, kod kuće i drugde, a tako učvršćuje i svoj položaj. Jedan pomalo zlobni Francuz je 1749. ironično primetio: „Englezi smatraju svoje pretenzije pra vima, a prava susedâ uzurpacijama”.269 Funta sterlinga „Da u Engleskoj ništa nije kao drugde”, mogla bi dokazati i povest funte sterlinga. Reč je o novčanoj jedinici kakve su i mnoge druge. Ali, dok su potonje stalno menjale vrednost, jer je država manipulisala, ili su im smetale ekonomske okolnosti, funta sterlinga, kada ju je Elizabeta I stabilizovala 1560. i 1561, više nije varirala, već je sačuvala svoju vrednost do 1920, a možda i do 1931.270 Tu ima nešto blisko čudu, nešto što je na prvi pogled teško objasniti. Funta sterlinga - vredna četiri unce čistog srebra27 ’ - sledi čudesno pravu liniju na tabeli evrop skog novca više od trista godina. Da li to znači da je ona, poput srećnih naroda, izvan istorije ili da „nema istorije” ? To začelo nije tako, jer njena povest počinje u doba Elizabete I, u teškim i smutnim vremenima; ona se održala i kroz čitav niz kriza (1621, 1695, 1774. i 1797), koje su mogle da joj promene sudbinu. Ti ve oma poznati događaji podrobno su proučeni i suvislo protumačeni. Ali stvarni problem, onaj koji je gotovo nemoguće rešiti, jeste kako događaje shvatiti u celosti, kao zbir incidenata i uspeha, kao priču koja ide svojim putem: mi shvatamo važne događaje, ali ne i nit koja ih povezuje. Sve to liči na neki napeti roman koji čitamo iz poglavlja u poglavlje, a da ne naziremo rešenje, iako znamo d a je ono tu negde, da mora postojati. Jedva da treba isticati koliko je taj problem značajan: čvrsta vrednost funte je preduslov za veličinu Engleske. Bez postojane valute ne može se lako dobiti kredit, nema sigurnosti za one koji uzajmljuju vladaru, nema sigurnosti ugovora. A bez kredita nemoguće je uspinjati se, nema finansijske nadmoći. Ovde možemo pomenuti da su veliki sajmovi u Lionu i Pjačenci (Bezansonu) stvorili, radi obezbeđenja svojih transakcija, fiktivne novčane jedinice postojane vrednosti koje su se zvale écu au soleil i écu de marc. Slično tome su i Banka Rialto, osnovana 1585. i Amsterdamska banka, osnovana 1609, obavezale svoje klijente da koriste njihov, bankovni novac, koji se kotirao više nego novac u opticaju, koji je često menjao vrednost: ažio {agio) na bankovni novac u odnosu na obični novac, bio je jemstvo sigurnosti. Engleskoj banci, osnovanoj 1694, takva jem stva nisu trebala: njen uobičajeni obračunski novac, funta sterlinga, bio je čvrsta, sigurna valuta. Sve je to neosporno, ali bi valjalo izvesti neke zaključke. Zan-Gabrrjel Tomas, bankar koji se posvetio istoriji, u nedavno objavljenoj knjizi (1977)2 2 govori u vezi s tim o mudrosti Englezâ, a tvrdi da za slom sistema Džona Loa postoji i je dan veoma bitan razlog koji se obično prenebregava - neblagovremene devalva cije livre iz Tura. One su remetile uobičajene kreditne operacije, ništile poverenje i ubijale koku koja je nosila zlatna jaja. 269 2 70 271 272

Opat J.-B. Le Blanc, op. cit., III, str. 273. Jean-Gabriel Thomas, Inflation et nouvel ordre monétaire, 1977, str. 58. J. Savary, op. cit., III, col. 632. J.-G. Thomas, op. cit., str. 60-61.

341


Vratimo li se na povest funte sterlinga uviđamo da ne postoji samo jedno objašnjenje, već čitav niz; ne samo da su Englezi vladali teorijom koja je usmeravala dalekovidnu politiku, već su uspešno rešavali i svakidašnje probleme - a ta su se rešenja na dugi rok pokazivala veoma mudrim . Godine 1560. i 1561. Elizabeta I i njeni savetnici, među kojima je najznača jniji Tomas Grešam, nastoje da iznađu lek za strašni metež izazvan Velikom infla cijom {Great Debasement) u razdoblju 1543-1551.273 U to zlo doba sadržaj sre bra u novcu u opticaju (šiling i peni) bio je znatno opao. Od 11 unci srebra u novcu od dva penija2 4 u svakih 12 unci legure (to jest 37/40 čistog srebra) mera je pala na 10 unci 1543. godine, a potom, uzastopnim devalvacijama, na samo tri unce 1551. godine - to jest samo jedan deo plemenitog metala u odnosu na tri dela običnog metala. Elizabetinska reforma podrazumevala je vraćanje na stari standard (ancient right standard), od 11 unci srebra u novcu od dva penija u sva kih 12 unci. Meru je trebalo hitno doneti: metež je dostigao vrhunac, metalni no vac u opticaju bio je različite težine i sadržine srebra. Kovanice su često bile is krzane iako su zadržavale nominalnu vrednost. Reč je, dakle, o povereničkom novcu, koji su Francuzi nekad nazivali metalnim asignatima. U nekoliko godina cene su narasle dva do tri puta, a tečaj engleskog novca je u Antverpenu opao. Dakle, to su dve nevolje koje pojačavaju jedna drugu: naime, Engleska, kao veliki izvoznik sukna, bila je kao trgovački brod usidren uz Evropu; ukupan njen pri vredni život zavisio je od sidrišne užadi - to jest od tečaja na berzi u Antverpenu. Stopa funte sterlinga bila je pokretač, pravi „upravljač” engleskih odnosa s inostranstvom. Čak i tako vispren posmatrač kao što je bio Tomas Grešam, bio je uveren da italijanski menjači novca u Londonu i Antverpenu manipulišu tečaje vima u svoju korist da bi po povoljnim cenama došli do engleskih proizvoda. Takvo razmišljanje, u kojem se ne vidi veza između tečaja i trgovačkog bilansa, delom je tačno, a delom pogrešno. Pogrešno je jer na tečaj gleda kao na neki dija log između dve berze (u ovom slučaju londonske i antverpenske) dok se u stvar nosti radi o višeglasju svih finansijskih tržišta u Evropi. To je neka vrsta kružne delatnosti, što su Italijani u svom delovanju odavno bili shvatili. U tim okolno stima menjač novca nije gospodar tečaja, ali je u položaju da koristi kolebanja, da njima spekuliše, ako naravno ima sredstava i okretnosti u tom poslu. Italijani su ispunjavali oba ta uslova i Grešam je s razlogom od njih zazirao. Kako god bilo, određujući unutrašnju vrednost funte na očito visokom ni vou, te prekivanjem ukupnog novca u opticaju, vlada u Londonu je želela da po stigne dva cilja: 1) da poboljša tečaj engleskog novca u Antverpenu; i 2) da se kod kuće smanje cene. Samo je prvi cilj ostvaren.275 Engleski narod, koji je platio cenu operacije (jer je vlada otkupila kovanice po ceni znatno nižoj od nominalne), nije zauzvrat dobio nadoknadu u smanjenju cena.276 273 Uobičajeni izraz među engleskim istoričarima poslužio je kao naslov za knjigu J. D. Goulda, The Great Debasement, 1970. Dwt, skraćenica za težinu penija koja je dvadeseti deo unce. Sadržaj srebra 11 unci 2 dwt prema 12 unci iznosi 222/240 to jest 37/40. 27^ J. D. Gould, op. cit., slika na strani 89. “ Raymond de Roover, Gresham on Foreign Exchange, 1949, str. 67.

342


Na taj način elizabetinska reform a nije odmah donela plod; ona je čak okovala domaću valutu, jer obim dobrog novca iskovanog od lošeg nije bio dovoljan da bi održao normalan opticaj. Ali stanje ubrzo spasava priliv srebra iz Amerike, koje se od 1560. širi svim evropskim zemljama.2 Te pošiljke iz Novog sveta ob jašnjavaju i uspešnu stabilizaciju 1577. godine livre iz Tura, francuskog obračun skog novca, vezanog za zlato: zlatni eki je određen na tri livre, a trgovačko raču novodstvo je od tada u celini vođeno u ekijima. Za tu reformu nije zaslužan samo Anri III; naime, na nju su ga prisilili trgovci iz Liona, strani i domaći, kojima je to odgovaralo. U slučaju Francuske, kao i Engleske, sistem se održao zahvaljujući u prvom redu rudnicima u Novoj Španiji i Peruu. Ali ono što jedne okolnosti do nesu, druge odnesu: godine 1610. francuska stabilizacija propada, a livra iz Tura odvaja se od zlatnog standarda. U Engleskoj, naprotiv, elizabetinski sistem ostaje netaknut. Ima li se to zahvaliti trgovačkoj ekspanziji ostrva, opštim ekonomskim prilikama koje su pogodovale severnoj Evropi? To bi ipak bilo preterano tvrditi. Kako bilo da bilo, Engleska je i učesnik u svetskoj ekonomiji i izdvojena na svom ostrvu, odakle budno prati dešavanja. Suprotno tome, Francuska je otvorena ka Evropi i trpi njen uticaj. U njoj kao da se ukrštaju novčani uticaji susednih ze malja. Ona oseća kolebanja cena plemenitih metala na „tržištu”, koja remete cene navedene na samim vratima kovnice novca. Stabilnost funte sterlinga je 1621. opet ugrožena, ali je opasnost savladana bez teškoća.278 Engleski tekstilci, koji trpe zbog prevelike proizvodnje, zahtevaju devalvaciju funte čime bi se smanjili troškovi proizvodnje, a njihovi proizvodi postali konkurentniji u inostranstvu. Da lije Tomas Mun bio čovek koji je spasao stabilnost funte, koja je postala fetiš u engleskom javnom mnjenju upravo zbog uspomena na „Veliku inflaciju”? Neosnovano je sumnjati u razboritost Tomasa Muna koji je prvi u Engleskoj shvatio povezanost tečaja i trgovačkog bilansa, čoveka koji je stekao znatno trgovačko iskustvo upravljajući tada još uvek mladom Istočnoindijskom kompanijom. Ali može li samo jedan čovek, ma kako dalekovid i uman, biti odgovoran za novčani proces koji deluje na čitavu englesku privredu, pa čak i opšte ekonomsko stanje u Evropi? M ožda Munovi stavovi ne bi preva gnuli da 1630. nije postignut sporazum između Engleske i Španije (koja je od 1621. ponovo u ratu s Ujedinjenim Pokrajinama), a kojim je Engleska stekla mo nopol da svojim brodovima prevozi srebro za finansiranje španske Nizozemske. Bio je to zaista neobičan savez kojem istoričari (uz jedan izuzetak)279 nisu posve tili dovoljno pažnje. Srebro dopremano u Englesku kovalo se u londonskom Taueru i dalje slalo u Nizozemsku (iako ne sve). Bio je to pravi dar s neba. Priliv je presušio 1642. ili 1648. Ali sada iz zaista nepoznatih razloga, a uprkos nasilju građanskog rata, funta sterlinga zadržava vrednost - u okolnostima koje izgledaju sasvim neoubičajene. Tokom čitave druge polovine XVII veka u opticaju u Engleskoj su veome stare kovanice od srebra, izanđale, iskrzane, pa čak i prepolovljene težine. Uprkos 211 Ibid., str. 6 8 . 2 7 8 Ibid., str. 198 i dalje i 270 i dalje. 2 7 9 A. E. Feavearyear, The Pound Sterling. A History ofEnglish Мопеу, 1963, str. 82-83.

343


povremenoj ironičnosti pamfletista, niko se zbog toga ozbiljno ne brine. I zaista, dobar novac uživa samo mali ažio: zlatna gvineja vredi 22 šilinga umesto 20, ko liko joj je nominalna vrednost. Stvari, dakle, nisu tako rđave! Zapravo, sa sve većim širenjem „hartija” zlatarâ (koje su jedan oblik papirnog novca, iako ga iz daju privatnici), a iznad svega s učvršćenom vrednošću obračunskog novca koja je delovala umirujuće, ti laki srebrnjaci su postali pravi poverenički novac, kao što su drugde u Evropi bili bakrenjaci. Ljudi su prihvatili takvo stanje. Stanje se održavalo do 1694, kada iznenada izbija žestoka kriza poverenja koja je namah poremetila čudni mir i toleranciju.280 U Engleskoj loše žetve slede jedna drugu: nastupa tipična kriza Starog poretka, koja zahvata i „industrijski” sektor. Staviše, rat s Francuskom, koji se vodi od 1689, prisiljava vladu na za mašna plaćanja u inostranstvu, dakle na izvoz gotovine. Najbolji srebrnjaci i zlat nici odlaze iz kraljevstva. Atmosfera krize i sve manje kovanica u opticaju (u Londonu više nego u unutrašnjosti) dovode do opšteg izbegavanja lošeg novca i nastojanja ka gomilanju dobrog. Zlatna gvineja28 obara sve rekorde iz prošlosti: sa 22 šilinga penje se na 30 šilinga u julu 1695 (dakle 50% više od zvaničnog kur sa od 20 šilinga). Rastu i cene zlata i srebra, a srozavanje funte na berzi u Amster damu ukazuje na ozbiljnost stanja koje, uz uticaj pamfleta koji se u velikom broju pišu, sasvim sluđuje javno mnjenje. Novac i hartije od vrednosti (one koje izdaju zlatari i Engleska banka, osnovana 1694) padaju, pa da bi se dobila gotovina mo raju se prodavati za 12, 19 i čak 40% ispod vrednosti. Na zajmove, kada ih je mo guće dobiti, plaćaju se zelenaške kamate. Menica u opticaju gotovo da nema. Kriza zahvata sve oblasti: „U samo jednoj ulici Londona, Long Lejnu, iznajmljuje se 26 kuća”, piše jedan svedok „[...] Čak i u četvrti Čipsajd trenutno je zatvoreno trinaest radnji i kuća, koje se nude u najam, što je izuzetno, jer se ne pamti da je ikada ranije i četvrtina tog broja kuća bila prazna u Čipsajdu”.282 Godine 1696. „pometnja je tolika da su mnogi uglednici zbog nedostatka gotovine napustili London, jer tu ne mogu da žive uprkos šest do sedam hiljada funti sterlinga rente, jer je novac nemoguće izvući iz provincija”.283 Pamfletisti u tome nalaze divnu temu i upuštaju se u beskonačne rasprave o pravim uzrocima krize i lekovima koje treba primeniti. Svi se ipak u nečem slažu: novac u opticaju treba popraviti, a srebrnjake prekovati. Ali da li će novi novac biti izdavan kao u doba Elizabete I? Ili će najpre biti proglašena devalvacija? Uznemirava i pitanje ko će snositi troškove operacije - ogromne u prvom slučaju, a nešto manje ako se proglasi devalvacija funte? Sekretar riznice Vilijem Laund284 zalagao se za devalvaciju od 20%, između ostalog i jer je nastojao da zaštiti državne finansije. Njegov najčuveniji protivnik, Džon Lok, filozof, lekar i ekono mista, borio se svim silama da se funta ne menja, tvrdeći da ona mora ostati „neizmenljiva osnovna jedinica”.285 A možda je na umu imao ne samo odbranu zdrave j?8®J. Keith Horsefield, British Monetary Experiments 1650-1710, 1960, str. 47-60. J " Ustanovio Čarls II 1663. godine.. ~8“ A. E., C. P. Angleterre, 173, f° 41. 283 Ibid., f° 132, 8 . oktobar 1696. 2 8 4 J. K. Horsepield, op. cit., str. 50. ~ 8 5 Jacques E. Mertens, La Naissance et le développement de l ’étalon-or, 1696-1922, 1944, str. 91.

344


politike, već i prava sopstvenikâ, valjanost ugovorâ, nepovredivost kapitala po zajmljenog državi - rečju interese manjinskog vladajućeg sloja. Pitanje je zastoje gledište Džona Loka prevagnulo nad mišljenjem sekretara državne blagajne. Jedan od razloga je bio i taj što je vlada bivšeg princa Viljema Oranskog, sada engleskog kralja, zapala u ozbiljne finansijske teškoće. To ju je navelo da se opredeli za politiku zajmova i zaduživanja na dugi rok. Takva politika je bila neoubičajena u Engleskoj i izazvala je nepoverenje i glasno neodobravanje mno gih Engleza. Utoliko pre jer je novi kralj bio Holanđanin - a među poveriocima države bilo je i zajmodavaca iz Amsterdama, koji su počeli da ulažu u javne deonice Engleske. Državi je bio potreban siguran kredit da bi mogla da nastavi i dalje nepopularnu politiku krupnih zajmova, kao i da novoosnovana banka ne bi pala u teškoće, jer su njeni fondovi, tek što su prikupljeni, bili pozajmljeni državi. To je možda i najbolje objašnjenje za odluku vlade da ne proglašava devalvaciju, kao i da usvoji, uprkos svim teškoćama, skupa rešenja koja je predlagao Džon Lok, a koja su hitno odobrila oba doma Parlamenta u januaru 1696. Troškove ogromne operacije pretapanja (sedam miliona funti sterlinga) preuzela je država, koju već tada rat strašno opterećuje. Cilj je ipak ostvaren: kao znak oporavka kredita, kurs funte je porastao u Amsterdamu, cene u Engleskoj počele su polako da padaju na razumne mere, a engleske obveznice će se uskoro u velikim količinama naći na berzama u Londonu i Amsterdamu. Problem tek što je rešen, a već je došlo do nove napetosti, koja nagoveštava buduće usvajanje zlatnog standarda - iako će se to kao službena praksa ostvariti tek mnogo kasnije, prihvaćena ne svesnim odlukama već pod pritiskom okolno sti.286 Srebro se još dugo odupiralo, a njegovi branioci su bili ljudi kao Džon Lok, koji je srebrni standard smatrao nespornim i najpogodnijim za trgovinu. Let Gold as others Commodities, fin d its own Rate, pisao je (Neka zlato, kao ostale robe, nađe svoju vlastitu cenu -p.p.).287 To se ipak nije dogodilo jer je vrednost gvineje (čiju je vrednost kralj sam mogao da odredi) službeno bila vezana za kurs od 22 srebrna šilinga - što je i bila njena cena na „slobodnom” tržištu - ali pre izbijanja krize. Sada je to značilo 22 šilinga u dobrom novcu tako d a je odnos zlato/srebro utvrđen na 1 prema 15, 9, pa je zlato bilo precenjeno: u Holandiji je, naime, odnos u tom trenutku bio 1 prema 15. Tako je zlato počelo da pritiče u Englesku da bi postiglo višu cenu, dok su srebrnjaci „upravo izašli ispod čekića” odlazili u su protnom smeru. Gvineja je na novo posredovanje Džona Loka 1698. spuštena na 21 s 6d, ali to još nije bilo dovoljno da se zaustavi dvosmerni tok. Čak i posle no vog obaranja vrednosti na 21 šiling 1717. godine, ovaj put na intervenciju ser Isaka Njutna, tada upravnika Kovnice novca, odnos 1/15,21, i dalje je precenjivao zlato. Engleska je nastavila da izvozi rebro, a u nju je u isto vreme stizao zlatni novac. Stanje se sprodužilo kroz celi XVIII vek, što je dovelo do stvaranja zlatnog standarda - koji je zvanično ipak bio priznat tek 1816. kada je funta sterlinga po stala ekvivalent za sovereign (stvarni zlatni novac težak 7,988 grama, finoće 11/12). 2 86 287

J.-G. Thomas, op. cit., str. 68-69. J. K. Horsefield, op. cit., str. 85.

345


Stado goveda i ovaca u Sohou krajem X V III veka (foto S n a rk In tem ešen el)

Obala Temze, kasni X V III vek (Zbirka Viole)

346



Zlato je već 1774. jasno preuzelo mesto srebra kao novčani regulator. Istrošeni zlatnici su se povlačili iz opticaja da bi bili preko vani u pravoj težini, dok se u isto vreme odustalo od skupog topljenja srebrnog novca da bi se opet kovao. Od sada im se nije priznavala vrednost za plaćanje iznad 25 funti. Tako se u stvarnosti, iako ne i de iure, funta počela vezivati za zlato, čime joj je stabilnost bila učvršćena. To su sve poznate činjenice, ali se postavlja pitanje o uzrocima koji su delovali u pozadini. Stalna precenjenost zlata, stvarni ključ te pojave, bila je nepo sredna posledica odluka vlade. Postavlja se pitanje kojoj je politici, kojoj eko nomskoj neophodnosti ta precenjenost odgovarala? Precenjivanjem zlata se pok retalo suprotno kretanje srebra. Lično smatram da je u monetarnom sistemu u prošlosti precenjeni novac postajao „loš” novac, sposoban da istisne dobar. Takvo proširenje Grešamovog „zakona” moglo bi da pojednostavi naše objašnjenje. Dok Engleska privlači zlato, ona u isto vreme izvozi srebro u Nizozemsku, baltičke zemlje, Rusiju, Sredozemlje, na Indijski okean i u Kinu, gde se bez njega ne može trgovati. Venecija je isto tako postupala da olakša prenos na Levant srebra nužnog za kupovinu u tim oblastima. Štaviše, Engleska je dalje podstaknuta u tom smeru kada je trgovački pobedila Portugaliju, što je zapečaćeno ugovorom lorda Metjuena (1703) čime je dobila pristup brazilskom zlatu. Da li bi se moglo reći da je Engleska gotovo nesvesno prihvatila zlato umesto srebra - čime je postala svetska sila? Verovatno nije slučajno da Engleska u času kada je upala u trgovinski defi cit sa Portugalijom (a kad je prekinut ili je znatno opao priliv zlata iz Brazila), ulazi u narednu, logičnu fazu - papirnog novca. A kako je polako postajala sre dište sveta, Engleskoj je, kao i Holandiji u njeno zlatno doba, sve manje trebalo plemenitih metala; lak, skoro automatski kredit pomaže joj u plaćanju. Tako se 1774. godine, uoči američkog Rata za nezavisnost, Engleska ne brine što iz zem lje odlazi zlatni i srebrni novac. Nju to, na prvi pogled nenormalno stanje, ne uz buđuje: opticaj novca na visokom nivou sada se obavlja u novčanicama koje iz daju kako Engleska banka tako i privatne banke. Možda ćemo preterati ako kažemo da su zlato i srebro postali slabiji novac. „Papir” (ta prikladna reč koju su odavno koristili Francuzi, a koja je uzrujavala Isaka de Pinta)288 stekao je značaj no mesto jer je Engleska, potisnuvši u zasenak Amsterdam, postala stecište svetske trgovine - tako d a je gotovo čitav svet sravnjivao svoje račune u Londonu. U prošlosti su takav značaj imali sajmovi: bili su slične koncentracije i na njima je kredit imao prevagu nad gotovinskim plaćanjem. Engleska je sada jednostavno obnovila stara rešenja uz neke popravke, tako d a je sada papirima bila „zatrpana” mnogo više nego ranije sajmovi u Bezansonu i gotovo jednako kao Amsterdam. Na tom putu su se morali preduzeti i novi koraci. Godine 1797. monetarne teškoće u Engleskoj rastu: rat traži ogroman izvoz gotovine na kontinent; neprija teljstvo evropskih zemalja prema Francuskoj naime treba kupovati. Obično sa288

•

“ Op. cit., str. 80. „On confond en France tous les fonds sous le nom de papier [...] cette ex pression est vicieuse”.


mouvereni Vilijem Pit,289 sada u strahu od mogućih posledica svog postupanja, uverava Parlament da na kratak rok prihvati nekonvertibilnost menica Engleske banke. A tada se događa i ono poslednje čudo: Zakon o bankarskom ograničenju (Bank Restriction Act), kojim je uveden obavezan kurs za menice, proglašenje na samo šest sedmica. Pa ipak, ostao je na snazi pune dvadeset i četiri godine, bez bitnijih lomova. Menice koje više nisu imale jemstvo nastavile su da kruže ne gu beći vrednost u odnosu na metalni novac, barem do 1809. i do 1810. Četvrt veka, do 1821, Engleska je živela ispred svog vremena, pod monetarnim režimom ka kav i danas imamo. Neki Francuz, koji je za vreme Napoleonovih ratova živeo u Engleskoj, pisao je da svih tih godina nikada nije video zlatnu gvineju.290 Tako je bez ozbiljnijih šteta savladana izuzetno ozbiljna kriza. Uspeh se imao zahvaliti i stavu britanske javnosti, njenoj građanskoj svesti i dugogodišnjem poverenju u stabilan monetarni sistem. Ali to poverenje je posle dica i izvesnosti koja se zasniva na bogatstvu. Stvarno jemstvo papirnog novca nije bilo ni zlato ni srebro, već ogromna proizvodnja na Britanskim ostrvima. Up ravo robom koju je proizvodila njena industrija i zaradama njene trgovine, Brita nija je izdvajala ogromnu pomoć evropskim saveznicima. To joj je omogućilo da pobedi Francusku, da izdržava za ono doba ogromnu mornaricu i vojske koje su u Portugaliji i Španiji pomogle da se stanje okrene protiv Napoleona. U to vreme nijedna druga zemlja ne bi mogla da napravi nešto slično. Jedan pronicljivi svedok je 1811. rekao da na svetu nije bilo mesta za dva takva iskustva, što može biti tačno.291 Najzad, mora se priznati da postojani i nepokolebljivi kurs funte ipak iz nenađuje iako je svaka epizoda u njenoj povesti jasna i može se objasniti: kao da su Englezi - koje su smatrali pragmatičnim ljudima - već 1560. saznali kojim pu tem krenuti. A u to je teško poverovati. Možda zato treba da vidimo povest funte sterlinga kao ponavljani rezultat agresivne napetosti osobene za ostrvsku zemlju (koju treba braniti), njenim naporima da zauzme značajno mesto u svetu kao i jasnom svešću o tome ko su neprijatelji: danas Antverpen, sutra Amsterdam, sledeći dan Pariz. Stabilnost funte je bila oružje u toj borbi. London i nacionalno tržište se uzajam no stvaraju Kako opisati ulogu Londona u stvaranju veličine Britanije? Prestonica je st varala i usmeravala Englesku od početka do kraja. Ogromna prestonica čini da ostali gradovi životare samo kao regionalna središta: svi, sem možda Bristola, služe Londonu. „Ni u jednoj drugoj zemlji Zapada”, zabeležio je Arnold Tojnbi „nema grada koji je tako potisnuo ostale” . Krajem XVII veka, kada je Engleska imala mnogo manje stanovnika od Francuske ili Nemačke, a manje i od Spanije i 2 8 9 Louis Simond, Voyage d ’un Français en Angleterre pendant les années 1810 et 1811, 1816, II. str. 228 i dalje. 2 9 0 Maurice Rubichon, De l ’Angleterre, 1815-1819, str. 357. „A partir de 1808, les guinées ont totalement disparu”, L. Simond, op. cit., I, str. 319 i II, str. 232. 2 9 1 L. Simond, op. cit., str. 227-228.

349


37. PODRUČJA GUSTIH TRŽIŠTA SU BLIZU LONDONA Ova karta (iz Poljoprivredne istorije Engleske...IV, ur. Dž- Tirsk, 1967, str. 496) pokazuje kako je London stvorio u svojoj okolini oblast guste trgovine i veoma brzog obrta. Modernizovanje nacionalnog tržište počinje u južnoj Engleskoj

Italije, London je već najveći grad u Evropi.292 Oko 1700. ima 550 000 žitelja, što je desetina stanovništva Engleske. Bez obzira na česte epidemije kuge i drugih bolesti, stanovništvo Londona se čudesno i postojano uvećava. Za razliku od Francuske - ogromne podeljene zemlje koja se koleba između Pariza i Liona Engleska ima samo jednu prestonicu, ali ogromnu. A London, moramo priznati, to su zapravo tri ili četiri grada u isto vreme: Siti je privredna prestonica; kralj, Parlament i visoko društvo su u Vestminsteru; niz Temzu je londonska luka i siromašnije četvrti; najzad, na levoj obali reke je 292

350

Arnold Toynbee, L ’Histoire, 1951, str. 263.


38. ENGLESKO NACIONALNO TRŽIŠTE I PLOVNI PUTEVI (1660-1700) Karta T. S. Vilana iz: Rečno brodarstvo u Engleskoj 1600-1750 (1964) pokazuje stanje pre „groznice za kanalima” i uređivanja rečnih puteva. Pokazuje plovne poteze jedino na rekama; osenčene oblasti su udaljene više od 15 milja od vodenog puta. Uporedi li se ova karta s prethodnom, liči na neki foto-negativ. Upravo su postojanje vodenih puteva, privlačnost prestonice i mreža priobalne plovidbe pomogli ustanovljenju nacionalnog tržišta. Krajem XVIII veka, osenčene zone su gotovo nestale s napretkom saobraćaja

predgrađe Sautvark sa uskim uličicama i pozorištima: Svoti, Roz, Glob, Hop, Red Bul. (1629. ih je sedamnaest, dok u to vreme Pariz ima samo jedno).293 Čitavom privredom Engleske se vlada iz Londona. Veličini prestonice do prinose politička i trgovačka centralizacija, kao i moć engleske krune. Ali ta ve ličina i sama nameće red u prostoru kojim London vlada i u kojem stvara mnoštvo 293

Bartolomé Bennassar, L'Angleterre au XVIF siècle (1603-1714), s. d., str. 21.

351


administrativnih i trgovinskih veza. N. Gras smatra da London prednjači u odnosu na Pariz više od sto godina u organizaciji snabdevanja.294 Uz to London ima i preimućstvo svoje aktivne luke (kroz koju prolazi bar četiri petine spoljne trgo vine Engleske). Pri svemu tome ništa ne zaostaje za Parizom u smislu parazi tizma, središta raskoši i rasipnosti, ali i —pošto je sve povezano - kulturnog stva ralaštva. Kao poslednje, ali ne najmanje važno, gotovo potpuni monopol Londona na uvoz i izvoz, omogućio mu je da zarana počne kontrolisati proizvodnju i raspodelu roba na ostrvu: prestonica je stanica za čitavu Englesku. Bilo da ide u unutrašnjost ili u inostranstvo, sve mora da prođe kroz London. Da bi se stekla prava slika o tome kako London stvara i uspostavlja nacio nalno tržište, najbolje je da se pročita knjiga Danijela Defoa Savršeni trgovac. Čak i za onog koji ju je pročitao bilo bi dobro da to ponovo, pažljivo uradi. Defo je izuzetan posmatrač svih dešavanja, pa iako se u njegovim spisima nigde ne po javljuje izraz „nacionalno tržište”, pred našim očima se na svakoj stranici njegove knjige stvara jasna slika tog tržišta, njegove jedinstvenosti i slojevitosti razmene, pri čemu možemo da vidimo i kako se razvija podela rada u velikim prostorima. Pored izuzetno razvijene obalske plovidbe - kojom se prevozi ugalj iz Njukastla i druga teška roba - saobraćaj se pre izgradnje kanala odvija uglavnom dru movima; reke su plovne samo u kraćim potezima. Roba putuje kolima, na konjima, a prenose je na leđima i mnogi raznosači. 295 Sva roba stiže u London, odakle dalje putuje ka unutrašnjosti. „Moguće je da su ljudi iz Mančestera, bez obzira na svoje bogatstvo, neka vrsta kolportera koji raznose svoju robu [bez po srednika] i isporučuju je dućandžijama, kao što čine i manufakturisti iz Jorkšira i Koventrija”. Ali u vreme koje opisuje Defo (1720), te direktne veze između proizvođača i lokalnog trgovca na malo jesu nešto novo; one će prodreti u uobiča jene tokove trgovine i usložniti ih. Defo kaže da se obično proizvod koji je do vršen u nekoj grofoviji šalje u udaljeni London, gde će ga posrednik ili skladištar prodati ili londonskom dućandžiji za prodaju na malo, ili izvozniku ili veletrgovcu koji će robu odaslati u više oblasti u Engleskoj da se tamo prodaje na malo. Tako su vlasnik ovaca, koji striže i prodaje vunu, kao i trgovac koji prodaje go tovo sukno „prvi odnosno poslednji delatnik u lancu prodaje”. A što roba prolazi kroz više ruku, u proizvodnji, prevozu i prodaji, toliko je korist za naciju veća zbog zapošljavanja ljudi.297 A za čitaoca koji još nije sasvim shvatio prednosti tržišne privrede, koja raspodeljuje rad pa stoga i zaposlenja, Danijel Defo polazi od početka i opisuje put tkanine (broadcloth) proizvedene u Vorminsteru u Viltšajeru: proizvođač je preko prevoznika šalje u London gospodinu A, trgovačkom posredniku u Blekvel Holu, kome je zadatak d a je proda. Ovaj je prodaje gospo dinu B, koji je veletrgovac suknom i dalje će je prodavati. On će je drumom poslati gospodinu C, dućandžiji u Nortemptonu. Ovaj će tkaninu iseći na komade i prodati je seoskim plemićima. Putovanje robe u London i iz njega je osobenost 294 Pogledati drugu knjigu, prvo poglavlje. T. S. Willan, The Inland Trade, 1976. Daniel Defoe, The Complété English Tradesman, 5. izd., 1745,1, str. 340-341. 2 9 7 Ibid.


engleskog nacionalnog tržišta. Sva roba, i ona uvezena, putuje engleskim putevima - najživljim u Evropi, kao što ističe Defo. Nigde, ni u varošicama i selima „niko se ne zadovoljava lokalnom proizvodnjom; žele proizvode sa svih strana sveta”,298 engleske tkanine iz drugih krajeva, kao i indijske, zatim čaj, šećer. Nema sumnje da početkom XVIII veka, dakle vrlo rano, englesko tržište poprima lik živog organizma. Štaviše, u toj prvoj četvrtini veka ulaže se znatno u uređi vanje plovnih reka u mrežu dugu 1 160 milja, čime se veze tako popravljaju da gotovo više nema ljudi koji žive više od 15 milja udaljeni od nekog vodenog toka.299 Slično se izgrađuju i putevi. Defo 1720. govori u prošlom vremenu o zimi neprohodnim putevima,30 to jest putevima kojima se ne može putovati ko lima (jer se tovarna stoka kretala svuda u toku celog XVII veka). Nije čudo ni da su se trgovišta, gde se roba skladištila, prodavala i preprodavala, brzo ustanovlja vala bez obzira na propise, kao i da posrednici često nisu viđali robu kojom su se bavili - što je znak gotovo savršene organizacije. Londonskim tržištem žita sre dinom veka vlada petnaestak posrednika, koji kad zatreba, žito skladište u Am sterdamu, gde je to obično jeftinije nego u Engleskoj (zavisno od kamatnih stopa). Povoljnost je i to da se za žito dobijala izvozna premija koju je uvela en gleska vlada, dok se u slučaju oskudice, žito moglo ponovo uvesti bez plaćanja dažbina.301 To dokazuje sve veću izgrađenost domaćeg tržišta u Engleskoj u XVIII veku. Godine 1815, jedan bivši ratni zarobljenik, koji je proveo mnogo godina u Engleskoj, poučno zapaža: „Dok su svi interesi Engleske usmereni na London, koji je danas stecište svih poslova, može se reći i da je London prisutan svuda u Engleskoj”.302 Želi da kaže da se roba koja se prodaje u Londonu, a dolazi iz či tave Engleske i celog sveta, može naći i u svim trgovištima i u svim gradovima engleskih grofovija. Jednoobraznost odeće, a posebno širenje ženske mode, jasni su znaci da engleski privredni prostor čini celinu. Postoje i drugi znaci, na primer, širenje banaka u zemlji. Prve landbanke pojavile su se 1695, ~ i bile su skromne: te su godine raspolagale novčanom masom od samo 55 000 funti. Ipak je reč o značajnom početku, jer se krediti obično javljaju tek na kraju, kada ih prethodni ekonomoski razvoj omogući i učini neophodnim. U svakom slučaju, tih ,,lend-banaka” će biti sve više, a one su u vezi kako s londonskim bankama tako i s Engle skom bankom, osnovanom 1694. U kreditnoj oblasti dolazi do ujednačavanja — pri čemu pokrajinske privrede postaju sateliti prestonice. Ipak, nacionalno tržište, koje je London stvarao da bude povezano, razvijalo se i jačalo i sopstvenom snagom. U XVIII veku, za razliku od prethodnog, brzo su se razvijala pokrajinska proizvodna središta i luke, posebno one gde se odvijala Ibid., I, str. 342. 299 T. S. Willan, Rivers Navigation in England, 1600-1750, 1964, str. 133. 300 Navod Raya Berta Westebfielda, Middlemen in English Business particularly between 1660 and 1760, 1915, str. 193. 301 T. S. Ashton, An Economic History o f England: The 18th Century, 1972, str. 66-67. 3®2 René-Martin Pillet, L ’Angleterre vue à Londres et dans ses provinces pendant un séjour de dix années, 1815, str. 23. 303 J. K. Horsefield, op. cit., str. 15. 298

353


trgovina kolonijalnim proizvodima, a i crnim robljem, a kao što su Liverpul, Bri stol i Glazgov. 04 Tako je pospešen i opšti napredak. Na Britanskim ostrvima Engleska je postala nacionalno tržište, kompaktno i zgusnuto. Nigde u Evropi ne postoji nešto slično. Pre ili kasnije, težina tog tržišta će početi da pritiska Bri tanska ostrva i saobražava ostale tri privrede potrebama Engleske. K ako j e E ngleska p o sta la Velika B ritanija Na severu i istoku Engleska se graniči s teško pristupačnim, brdovitim stočarskim krajevima koji dugo ostaju siromašni. Stanovništvo je tu retko i ugla vnom ga sačinjavaju Kelti, neprijateljski nastrojeni prema engleskoj kulturi. Potčinjavanje tih naroda bio je ključni proces u istoriji Britanskih ostrva, koji se morao okončati lošim, nasilnim rešenjima. Jasno je d a je politika ovde prethodila ekonomiji, dok je ova zadugo morala da se zadovoljava manjim, ograničenim uspesima. Londonski trgovci su se veoma rano domogli kalaja u Kornvolu.305 Iako je Vels ponovo osvojen 1536, izvoz žive stoke u London povećan je tek posle 1750,30 dok se pokrajina stvarno promenila tek razvojem teške industrije koju su u XIX veku uveli Englezi. Ali dve glavne ofanzive bile su pokrenute, kao što se i moglo očekivati, protiv Škotske - gde su događaji poprimili neobičan tok - kao i protiv Irske, koja će postati bliska kolonija koju će Engleska eksploatisati. Škotska je u načelu mogla da ostane samostalna i izbegne svaku „marginali zaciju” : prostrana je, velika je gotovo kao pola Engleske, brdovita je i siromašna, a od južnog suseda odvojena negostoljubivim pojasom. Duga istorija žestokih borbi kao da ju je predodredila da se odupre Englezima. Čak i posle 1603, pošto je Džems VI Škotski nasledio presto Elizabete T i postao Džems I Engleski, sjedi nivši obe krune, Škotska je zadržala vladu i Parlament, doduše, veoma slab.307 Održale su se i granice između dve zemlje sa carinama. To je s jedne strane Ško tskoj omogućavalo da se zaštiti od neugodnog uvoza, a Engleskoj da spreči uvoz stoke i platna iz Škotske, kao i dolazak brodova iz Edinburga, Glazgova i Dandija u engleske kolonije. Škotska je u XVII veku siromašna i ne može se upoređivati s Engleskom. Ekonomija joj je zastarela, poljoprivreda tradicionalna, dok iza loših žetvi, kao na primer 1695, 1696, 1698. i 1699, gotovo uvek dolazi do masovnih umiranja od gladi. „Nikada nećemo saznati koliko je ljudi umrlo [tih godina]: savremenici go vore d a je u nekim oblastima petina, četvrtina, trećina stanovništva stradala. Neki su umrli, a drugi morali da beže. Neki kažu d a je stradalnika bilo i više”.308 Pa ipak, spoljna trgovina podstiče razvoj škotskih luka, posebno Lejt (luku Edinburga), Aberdin, Dandi, Glazgov i više plićih pristaništa odakle brodovi ma-

304 Eric J. Hobsbawm, lndustry and Empire, 1968, str. 11, i Sydney Pollard, David W. Crossley, The Wealth ofBritain, 1085-1966, 1968, str. 165-166. J. Accarias de Sérionne, Les Intérêts de l ’Europe ..., I, str. 46. E. Hobsbawm, op. cit., str. 253. S. G. E. Lythe i J. Butt, An Economic History o f Scotland, 1100-1939, 1975, str. 70 i dalje. T. C. Smout, A History ofScottish People, 1973, str. 225.

354


Trg G rasm arket u Edinburgu u X V III veku. K očija na levoj strani slike dolazi sa zapadnih gradskih vrata. U pozadini je dvorac. E dinburška ja v n a biblioteka (foto Ingram Ltd.)

nje nosivosti odlaze na razne strane - u Norvešku, Švedsku, Gdanjsk, Roterdam, Ver, Ruan, La Rošel, Bordo, a nekad i u Portugaliju i Španiju. Njima su upravljali odvažni pomorci koji su često kroz Sundski moreuz prema zapadu prolazili ne posredno pre zaleđivanja. Škotski pomorci i trgovci su nekad prekidali putovanja i nastanjivali se u inostranstvu. Jedni rade kao skottars, sitni kolporteri, a drugi postaju uspešni trgovci u Stokholmu, Varšavi, Regensburgu.309 Luke u Lowlandu obavljale su živu trgovačku delatnost dok je brodoprevoz, isprva skroman, stalno rastao. Trgovci iz Glazgova i Edinburga (koji su listom meštani, što je znak zdra vih trgovačkih okolnosti) bili su preduzetnici sa sitnim kapitalom. To objašnjava i osnivanje (1694), ali i kasniju propast „Škotske afričke kompanije”, koja je uzalud tražila kapital u Londonu, Hamburgu i Amsterdamu.310 Propali su i po kušaji ustanovljenja škotske kolonije na obalama Darijenskog moreuza 1699. go dine. Engleska, ne samo da nije pružila nikakvu pomoć, već je taj neuspeh doče 309 Ibid., str. 153 i dalje, posebno str. 155. 310 T. C. Smout, Communication à la Semaine de Prato, 1978.

355


kala uz osećaj olakšanja.311 S druge strane, u Škotskoj je „darijenski neuspeh” doživljen kao nacionalna katastrofa. Parlament u Edinburgu je verovatno u nadi da će se otvoriti englesko i ame ričko tržište, izglasao 1707. političko ujedinjenje s Engleskom (iako sa samo neko liko glasova više od protivnika). Ta računica, ako je uopšte postojala, nije se po kazala pogrešnom jer, kao što je pokazao Smaut, veća politička zavisnost Škotske nije dovela do privrednog porobljavanja niti „marginalizacije” : delom stoga stoje Škotska, postajući engleska „provincija”, uživala sve one trgovačke povlastice koje su Britanci stekli u inostranstvu, pri čemu su škotski trgovci znali da isko riste priliku; delom i stoga što Škotska nije imala ništa što bi za Englesku bilo do voljno ekonomski privlačno da bi vodila imperijalnu kolonizaciju. Pa ipak do očekivanog poleta i napretka nije došlo odmah. Trebalo je dosta vremena da se is koriste mogućnosti trgovine širom engleskog „carstva”, u Severnoj Americi, na Antilima, pa čak i u Indiji, gde su mnogi Škoti krenuli da potraže sreću zbog čega su se Englezi srdili. Tek ekonomskim zamahom u drugoj polovini XVIII veka došlo je do bitnijeg razvoja izvoza i proizvodnje. Ali uspeh, kada je došao, bio je vidljiv. Najpre je došlo do razvoja krupne trgovine živom stokom: proizvođačke cene su porasle 300% između 1740. i 1790, jer su bili sklopljeni ugovori kojim je predviđeno veće snabdevanje engleske mornarice. Većim cenama je podstaknut i izvoz vune. To je pak dovelo do razumljivih, ali nekad i bolnih preobražaja, jer je posedovanje zemlje postalo unosnije od ljudskog rada, a uzgoj ovaca je proširen na štetu sitnih seljačkih poseda i kolektivnih zemljišta. Posle 1760. Škotska se snažno i na osoben način priključila industrijskom preobražaju Engleske. Razvoj proizvodnje platna najpre od lana, a potom i od pamuka, zasnovan na bankarskom sistemu koji su Englezi smatrali nadmoćnim, stvorio je dovoljnu potražnju za po ljoprivrednim proizvodima, čime je pokrenut zakasneli, ali svakako uspešan pre obražaj poljoprivrede. „Napredak”, omiljena reč u razdoblju prosvećenosti, po stala je krilatica čitave Škotske. „Takoreći sve društvene klase u Škotskoj su bile svesne sile koja ih je nosila ka bogatijem društvu”.312 Škotska je očigledno doživela uspon: „Da Škotska ne napreduje”, zabeležio je 1800. neki posmatrač „Glazgov se ne bi širio tako brzo, Edinburg se ne bi ud vostručio u trideset godina, i sada se ne bi dizao čitav novi grad što zapošljava više od deset hiljada stranih radnika”.313 Je li ovaj razvoj - toliko različit od dešavanja u Irskoj, o kome ćemo posebno govoriti - puka posledica sticaja okolnosti? Ili je reč i o preduzumljivosti i iskustvu škotskih trgovaca? Ili pak o činjenici, koju ističe Smaut, d a je škotsko stanovništvo, barem u Laulendsu, sporo raslo, pa se tako nisu, kao što se to danas dešava u mnogim nerazvijenim zemljama, poni štili učinci privrednog rasta. Nema sumnje da su svi ti činioci bili bitni. Valja pomenuti i da Škotska nije, kao Irska, nailazila na gotovo organsku mržnju Engleza. U Škotskoj se nije svuda govorio gelski jezik: u bogatom Laulendu, između Glazgova i Edinburga, ljudi su iz različitih razloga već dugo govorili engleski. Englezi ili _

J. Accarias de Sérionne, La Richesse de l ’Angleterre, str. 52. T. C. Smout, op. cit., str. 226. ' Charles Baert-Duholant, Tableau de la Grande-Bretagne, de l ’Irlande et des possessions anglaises dans les quatre parties du monde, Paris, godina VIII, I, str. 202.

356


se tu nisu osećali kao u tuđini. Naprotiv, u Hajlendu se govorio još uvek gelski (a na dalekom severu se čak održalo i jedno norveško narečje). Razvoj Škotske je samo produbio jaz između Hajlenda i Laulenda. Moglo bi se čak reći da se gra nica kojaje u XVII veku razdvajala sve bogatiju Englesku od srazmerno sve siro mašnije Škotske, pomerila sa englesko-škotske granice na granicu Hajlenda. U Irskoj je pak stanje bilo sasvim drugačije: u XII veku Englezi su zauzeli Pejl i tu se naselili,314 kao što će to kasnije učiniti u svojim američkim koloni jama. Englezi su u Ircima videli neprijatelje, smatrali su ih varvarima i u isto ih vreme prezirali i plašili ih se. Posledice su uzajamno nerazumevanje, mnogo ba hatosti osvajača i mnogo užasa koje ovde ne treba nabrajati: sami engleski istoričari su o tome pisali vispreno i pošteno.315 Sasvim je izvesno, kao što kaže je dan od njih, da su „Irci, slično crncima koji su prodavani u roblje, bili žrtve si stema kojim je Velika Britanija zadobila hegemoniju nad svetom”. Ovde nas, ipak, ne zanima ni kolonizovanje Alstera ni „farsa” s tobožnjom irskom vladom u Dablinu (privid koji će 1801. potpuno raspršiti Zakon o uje dinjenju). Zanima nas kako je Irska potpuno potčinjena engleskom tržištu. Naime, ,,u ćelom XVIII veku, trgovina sa Irskom je najvažnija grana engleske preko morske trgovine”.317 Eksploatacija se obavlja preko poseda protestantskih Anglo-Iraca koji su prisvojili tri četvrtine irske zemlje. Od prihoda od četiri mi liona funti na godinu, seljačka Irska plaća odsutnim zemljoposednicima dažbine od 800 000 funti; krajem XVIII veka iznos dostiže jedan milion. Tako je irski seljak bio osuđen na bedu, koju je otežavao i sve veći broj stanovnika. Irska tako polako postaje „periferna” zemlja, u kojoj dolazi do privrednih „ciklusa” u značenju koje tom izrazu pripisuje Lusio de Azevedo318 kada govori o privredi Brazila. Početkom XVII veka, budući da je prekrivena šumama, Irska postaje snabdevač Engleske drvetom, dok za gospodare razvija i metalurgiju koja je propala kada su se posle sto godina iscrple rezerve drveta. A da zadovolji sve veću potražnju engleskih gradova, Irska se usavršava za uzgoj stoke. Izvozi, me đutim, usoljeno goveđe i svinjsko meso, kao i maslac, jer se englesko tržište, snabdevajući se obilno iz Velsa i Škotske, zatvorilo za uvoz žive stoke iz Irske. Naj važnija luka za taj zamašni izvoz mesa je Kork na jugu: odatle se snabdeva ne samo Engleska, već i engleska mornarica, ostrva šećera u Zapadnim Indijama i flote više evropskih zemalja, pre svega francuske. Godine 1783. je ,,u sezoni ok tobar, novembar i decembar” zaklano skoro 50 000 grla stoke u Korku; uz to ide i isto toliko „svinja koje se kolju u proleće”, a da ne pominjemo učinak ostalih klanica.319 Evropski trgovci na kraju sezone pažljivo odmeravaju cene usoljene go 314 „Palissades dont les limites avançaient ou reculaient suivant la fortune de la guerre”. P. Vidal de La Blache, Etats et nations de l ’Europe, 4. izd., s.d., str. 307. 315 Na primer, J. H. Plumb u jednom poglavlju svoje knjige England in the Eighteenth Cen tury, 1973, str. 178 i dalje, pod neočekivanim naslovom: „The Irish Empire”. 316 Christopher Hill, u: M. Postan i C. Hill, Histoire économique et sociale de la grande Bre tagne, I, 1977, str. 378. 317 J, H. Plumb, op. cit., str. 179. 318 Épocas do Portugal econômico, 1929. Ciklusi se odnose na uzastopne cikluse proizvodnje u Brazilu: ciklus bojadisarskog drveta, ciklus šećera, ciklus zlata, i tako dalje. 319 C. Baert-Duholant, op. cit., I, str. 320-355.

357


vedine i svinjetine koja se prodaje u buradima, te masti, slanine, maslaca i sira koji se prodaju na kvintale. Biskup iz Klona, računajući ogromne količine gove dine, svinjetine, maslaca i sira koje se svake godine izvoze iz Irske, pita se „kako bi stranac mogao razumeti da u toj zemlji koja obiluje hranom polovina stanov ništva umire od gladi?”.320 Ali ta hrana nije namenjena podmirivanju domaćih potreba, isto kao što ni seljak u Poljskoj nije sam trošio pšenicu koju je gajio. Krajem veka irsko usoljeno meso dobija konkurenciju u Rusiji, koja ga obilno izvozi preko Arhangelska, a još i više engleske kolonije u Americi, koje ga izvoze u još većim količinama. A to je početak „ciklusa” žita. Francuski konzul piše iz Dablina 24. novembra 1789: „Najprosvećeniji ljudi s kojima sam ovde ra spravljao [...] smatraju d a je u Irskoj trgovina usoljenim mesom propala stvar; to ne samo da ih ne žalosti, već se raduju što će krupni zamljoposednici morati u sopstvenom interesu da promene dosadašnji sistem eksploatacije; više neće osta vljati za ispašu plodne i prostrane površine, koje bi, da su obrađene, mogle da uposle i ishrane mnogo veći broj stanovnika”. Ta revolucija je već počela i odvija se nezamislivom brzinom. Irska, doskora zavisna od Engleske odakle je uvozila žito za svoj glavni grad ]Х>Љ\т\, jedini deo ostrva koji j e poznavao tu namirnicu, sada već nekoliko godina izvozi znatne količine žita”.3 Čitaocu je verovatno poznato to d a je Engleska, nekad izvoznik žita, postala s rastom stanovništva i početkom industrijalizacije, uvoznik tog poljoprivrednog proizvoda. Ciklus žita trajaće u Irskoj do 1846, do ukidanja Zakona o žitu. U tim ranim fazama izvoz žita podseća na stanje u Poljskoj u XVII veku. Naš izveštač dalje objašnjava: „Irci mogu da izvoze [žito, 1789. god.] jer ga većina njih ne ko risti; iz zemlje ne odlazi višak, već ono što bi se drugde smatralo nužnim za is hranu. Ljudi na tri četvrtine ostrva se zadovoljavaju krompirom, a na severu prekrupom od zobi od koje prave kolačiće i kašu. Tako jedan siromašan narod, svikao na oskudicu, hrani jednu naciju [Englesku] koja ima daleko veća prirodna bogatstva”. ~ Iz statistike spoljne trgovine Irske - a u nju su uključeni i lov na lo sose, kitove, kao i obiman izvoz lanenog platna čija izrada počinje sredinom veka - uviđamo da Irska 1787. ima trgovački višak od milion funti sterlinga; a toliko je plaćala godišnje anglosaksonskim zemljoposednicima. Za Irsku, kao i za Škotsku, priliku je predstavljao Američki rat. Vlada u Londonu je štedro delila obećanja, a u decembru 1779. i februaru 1780. godine, ukinula je neka ograničenja za irsku trgovinu; odobrila je direktne veze sa Severnom Amerikom, Zapadnom Indijom i Afrikom; dozvolila je Ircima, poda nicima Nj. veličanstva da uđu u Levantsku kompaniju,323 Kada su vesti o tome stigle u Pariz počelo se govoriti o „revoluciji u Irskoj”. Tvrdilo se da će „engleski kralj postati moćniji nego ikada ranije [...], a da će Francuska [...] sigurno biti po ražena ako se smesta nekako ne suprotstavi tom povećanju moći. A za to postoji i način: treba dati novog kralja Irskoj”.324 320 I. de Pinto, op. cit., str. 272. ~ A. N.. A. E., B 1, 762, f° 253. Kurziv je moj. 322 'Х 'Ј'1Ibid. Moskva, A. E, A., 35/6, 312, f° 162, 9. decembar 1779, 2. februar 1780. A. E„ C. P. Angleterre, 533; f° 73, 14. mart 1780.

358


Irska je umela da iskoristi ustupke. Proizvodnja lanenog platna u kojoj je zaposlena četvrtina stanovništva, dalje se razvila. U Francuskoj gazeti od 26. novembra 1783. se izveštava da se iz Belfasta izvozi u Ameriku i Zapadnu Indiju 11 649 komada tkanine, to jest 310 672 jardi, kao i da će (iako se tu preteruje), „uskoro Kork i Vaterford u Irskoj imati veću trgovinu nego Liverpul i Bristol”. Pit Mladi325 je 1785. dovoljno razborit i predlaže potpuno privredno oslobođenje Irske, ali njegov predlog nailazi na protivljenje Donjeg doma. A kao što se deša valo u sličnim prilikama, premijer ni tu nije bio uporan. Izvanredna prilika je time propuštena, jer će uskoro, sa izbijanjem Fran cuske revolucije i vojnim napadima na Irsku, ostrvo ponovo zapasti u dramatičnu situaciju. Sve počinje ispočetka. Kao što Vidal de La Blanš326 ispravno primećuje, Irska, suviše blizu Engleskoj da bi joj mogla izmaći, a suviše prostrana da bi je ova mogla asimilovati, stalno je žrtva svog geografskog položaja. Godine 1824. otvara se prva parobrodska linija Dablin-Liverpul, na kojoj će saobraćati četrdeset dva broda. „Nekad je ”, piše jedan savremenik 1834 „trebalo u prošeku nedelju dana da se iz Liverpula stigne u Dablin; danas se putuje samo nekoliko sati”. 27 Irska je više nego ikada bliže Engleskoj, kojoj je prepuštena na milost i nemilost. Ako se vratimo na naše prvo pitanje možemo se saglasiti da britansko tr žište, koje se razvilo od već davno ustanovljenog engleskog tržišta, ima snažnu i jasnu osobenost od doba Američkog rata. Taj rat je očigledno prekretnica od kada se stvari ubrzavaju, a što sve potvrđuje naš raniji zaključak da je Engleska postala neosporni gospodar evropske ekonomije-sveta u razdoblju 1780-1785. Englesko tržište je postiglo tri cilja: ostvarilo je kontrolu nad samim sobom, nad britanskim tržištem i naposletku nad svetskim tržištem. Veličina E ngleske i nacionalni dug Evropska ekonomija se snažno razvija posle 1750. godine, u čemu ni En gleska nije izuzetak. Od mnogo znakova njenog uspona, pitanje je koji je ključni. Je li to sve veća hijerarhizacija trgovine? Jesu li to strašno visoke cene, koje će, uprkos nekim lošim osobinama, privući u Englesku „inostrane proizvode” i stalno širiti unutrašnju potražnju? Da li su to životni standard i dohodak po glavi stanov nika, od kojih su veći samo standard i dohodak u maloj i bogatoj Holandiji? Da li je to obim njene trgovine? Svi su ti činioci bili važni, ali veličina Engleske - u ko joj će uskoro doći od industrijske revolucije koju u to vreme još niko nije mogao da predvidi - nije bila zasnovana samo na usponu i organizaciji britanskog tržišta koje se širilo, kao ni jedino na neometanom rastu svih razvijenih zemalja Evrope u XVIII veku. To je i plod spleta srećnih okolnosti koje su Englesku, a da ona toga nije uvek bila sasvim svesna, podsticale na to da traži i nalazi moderna re325 J. H. Plumb, op. cit., str. 164. 326États et nations de l ’Europe, str. 301. 327 Pabio Pebreb, Histoire financière et statistique générale de l'Empire britannique, 1834, II, str. 12.

359


šenja. Funta sterlinga je bila moderna valuta; bankarski sistem se oblikovao i prilagodavao u modernom smeru; nacionalni dug je bio deo sistema sigurnih dugo ročnih ili trajnih dugova - što je empirijsko rešenje koje se pokazalo kao remek-delo efikasnosti. To je, unazad gledano, i najbolji znak zdravlja engleske pri vrede, jer koliko god bio oštrouman i proizašao iz onog što je nazvano engleskom finansijskom revolucijom, on je značio brzo i trenutno isplaćivanje kamata drža vnog duga. To sto su se kamate redovno isplaćivale bilo je jednako sjajno ostva renje kao i stalno održavanje stabilnosti funte sterlinga. Poduhvat je utoliko znatniji što je englesko javno mnjenje bilo uglavnom protiv nacionalnog duga. Engleska je, naravno, i pre 1688. zajmila, ali to su bili kratkoročni zajmovi s visokim kamatama, koje je neredovno plaćala. Uostalom, ni same zajmove nije redovno vraćala, a da bi to učinila ponekad je uzimala nove zaj move. Rečju, država nije bila kreditno verodostojna, pogotovo nakon 1672. i moratorijuma na dugove Čarlsa II koji ne samo što nije o roku vratio novac uzajmljen od bankara, već im je i ukinuo kamate (što se završilo sudskim procesom). Posle Slavne revolucije i stupanja na presto Viljema Oranskog, vlada, primorana da uzajmljuje velike svote da umiri zajmodavce 1692. kreće u politiku dugoročnih (neki govore i „večnih”) zajmova s kamatama s jem stvom u za to određenom poreskom prihodu. Ta odluka, koja nam, gledajući unazad, izgleda kao početak is pravne finansijske politike, bila je u stvari improvizacija usred pometnje i ras prava, kao i pod snažnim pritiskom događaja. Redom su isprobavana najrazličitija rešenja: zajedničke blagajne (tontines), doživotne rente, lutrije, a godine 1694. os novana je i Engleska banka, koja je odmah, kao što smo videli, sav svoj kapital pozajmila državi. ' Engleskoj javnosti su te novine mirisale na jobbing, spekulacije s deonicama, a ne manje i na praksu koja se primenjivala u inostranstvu, a koju je na ostrvo doneo Viljem Oranski. „Kod naroda su nepoverenje budile”, piše 1713. Džonatan Svift, te „nove prakse Vlade za koje se smatralo da im kralj, koji je učio politiku u svojoj zemlji, suviše pribegava (People distrusted these New Notions in Government to which the King, who had imbibed his Politics in his own Country, was thought to give too much way). Holandsko shvatanje da „je zaduživanje u javnom interesu možda važi za Holandiju, ali ne i za Englesku gde su društvo i politika veoma različiti”.328 Neki kritičari su išli i dalje i pitali se ne nastoji li vlada tim zajmovima da kupi podršku upisnika deonica, pa i firmi koje bi osigu rale uspeh tih operacija. Štaviše, nije li ta mogućnost lakog ulaganja, uz kamate više od zakonskih normi, stvarala snažnu konkurenciju uobičajenom kreditu koji je pokretao englesku privredu, posebno njenu trgovinu u stalnom napretku? Sam Defo 1720. godine sa setom gleda na vremena kada „nije bilo skandala, berzanskih spekulacija, lutrija, godišnjih renti, kupovanja pomorskih obveznica i javnih deonica, kada nije bilo kruženja državnih papira” (there were no bubbles, no stock-jobbing... no lotteries, nofunds, no annuities, no buying ofnavy-bills and public securities, no circulating exchequer bills), vremena kada je sav novac u kraljev328

•

лсо , Jonathan Swift’ History o f the Four Last Years o fth e Queen, napisano 1713, objavljeno 1758, posle smrti pisca 1745, navod G. M. Dicksona, nav. čl., str. 17—18.

360


Kafana u Londonu oko 1700. Iz delà Ž ivo t i rad engleskog naroda (B ritanski m uzej)

••

329

stvu tekao kao ogromna trgovačka reka čiji tok ništa nije moglo da skrene. Be smislena je, naravno, tvrdnja d a je država uzimala zajmove da podanike ne bi pre više opterećivala porezima! Naime, svaki novi zajam primoravao je na uvođenje novog poreza, svežeg prihoda, da bi se mogla plaćati kamata. I najzad, mnogi Englezi su bili užasnuti ogromnom ukupnom količinom du gova. Godine 1748. upravo posle sklapanja mira u Ahenu, koji g a je razočarao i uvredio, jedan svadljivi Englez jadikuje zbog duga koji je dostigao 80 miliona funti.330 „Taj nivo”, tvrdi on „naša je gornja granica, i ako preduzmemo još jedan korak upašćemo u opasnost opšteg bankrota”. Tako bismo „došli do ruba ponora i propasti”. „Ne treba biti prorok”, pisao je Dejvid Hjum oko 1750 „da bismo po godili šta sledi. A to je jedna od dve katastrofe: ili će nacija uništiti javni kredit ili će javni kredit uništiti naciju”.331 Odmah po završetku Sedmogodišnjeg rata lord Nortamberlend poverava vojvodi od Kamberlenda strepnju što vidi da vlada „živi od danas do sutra, dok Francuska obnavlja finansije, isplaćuje svoje dugove i 329 D. Defoe, op. cit., П, str. 234. 330 A. N., 257 AP 10. 331 Journal du Commerce, 1759, str. 105-106; delimično navodi I. de Pinto, op. cit., str. 122.

361


unapređuje mornaricu”. Svašta bi se moglo desiti, veli „ako Francuska naumi da nas napadne”.332 Strani posmatrači se i sami čude neverovatno visokom engleskom dugu. Oni prenose britanske kritike, ismevaju procese koje ne razumevaju, i u kojima, još češće, vide slabost, olako vođenu i nerazumnu politiku, koja će zemlju odvesti u propast. Vitez Dibuše, Francuz koji je dugo živeo u Sevilji, u opširnom izveštaju kardinalu Fleriju 1739. objašnjava kako se Engleska lomi pod dugom od 60 miliona funti: „mi znamo njene snage, njene dugove; ona nije sposobna da ih isplati”.333 U tim okolnostima, rat, koji se i dalje razmatra, bio bi koban. O toj zabludi svedoče dela mnogih stručnjaka za politiku, a ona objašnjava i pesimizam knjige Bogatstvo Engleske koju je u Beču 1771. objavio Holanđanin Akarias de Serione. Pisac iznosi stav d a je to bogatstvo ugroženo visokim troškovima života, sve većim porezima, preteranim nacionalnim dugom, kao i navodnim opadanjem stanovništva. U ironičnom članku objavljenom u Ženevskom dnevniku u broju od 30. juna 1778. se čak kaže: „Izračunato je da bi za isplatu engleskog duga, ako bi se plaćala jedna gvineja na minut, trebalo pune 272 godine, devet meseci, osam dana i 15 minuta - što će reći da dug iznosi 141 405 855 gvineja”. Rat će kasnije značajno povećati dugove, kao da mu je jedna od namera bila da ismeje neznanje posmatrača i stručnjaka. Difren de Sen-Leon je 1824. proračunao da „kapital svih državnih dugova u Evropi... iznosi od 30 do 40 milijardi franaka, od čega samo na Englesku otpada više od tri četvrtine”.334 Negde u isto vreme (1829), Žan-Batist Se, takođe strog kritičar velikih javnih zajmova Engleske, već smatra dug Fran cuske „prevelikim”, iako on „iznosi tek četiri milijarde”. 335 Dakle, da li je pobeda bila skuplja od poraza? Pa ipak, ti razumni posmatrači su grešili. Državni dug je bio jedan od glav nih razloga što je Britanija izvojevala pobedu. Engleskoj su na raspolaganje stav ljene ogromne svote baš u času kada joj je taj novac i trebao. Isak de Pinto je bio dalekovid kada je 1771. pisao: „Odmerenost i tačnost u plaćanju kamata [na na cionalni dug] i uviđanje da Parlament pruža jemstva, u Engleskoj su lepo učvrstili kredit pa ona može uzimati tolike zajmove da to Evropu iznenađuje”.3 De Pinto smatra da je engleska pobeda u Sedmogodišnjem ratu (1756-1763) bila u tim okolnostima prirodna posledica. A što se tiče Francuske tvrdi d a je njena slabost u rđavom sistemu kredita. I Tomas Mortimer je bio u pravu kada se 1769. divio državnom kreditu Engleske „trajnom čudu njene politike, koje je u isto vreme u ostalim državama Evrope pobuđivalo čuđenje i strah”.337 Trideset godina ranije, Džordž Berkli je kredit veličao kao „glavnu prednost Engleske nad Francu skom”.338 Dakle, neki onovremeni pisci uviđali su o čemu se tu radi, kao i d a je ta 332 Navod G. M. Dicksona, nav. čl, str. 23. 333 A. N„ 257 AP 10. 334 L. C. A. Dufresne de Saint-Léon, Études sur le crédit public, 1824, str. 128. 33^ J.-B. Say, op. cit., VI, 1829, str. 187. 3„ I. de Pinto, op. cit., str. 41—42. P. G. M. Dickson, op. cit., str. 16.

338/Ш . 362


naoko opasna igra zapravo delotvorna mobilizacija snaga Engleske, a takođe i opasno oružje u njenim rukama. Tek krajem XVIII veka ljudi počinju da uviđaju istinu i da priznaju sta je u stvari. Tako Pit Mlađi u Donjem domu izjavljuje da se na nacionalnim dugovima „zasniva snaga i nezavisnost [engleske] nacije”.339A u jednoj belešci 1774. se kaže da „engleska nacija, tako slaba sama po sebi, nikada ne bi mogla da nameće zakone maltene celoj Evropi, da nije bilo njene trgovine, industrije i kredita koji postoji samo na papiru”.3 Neki čak tvrde da je reč o pobedi „veštačkog bo gatstva”. Ali, zar veštačko bogatstvo nije izuzetno ljudsko ostvarenje? U aprilu 1782. tokom ozbiljne krize iz koje se nije nazirao izlaz - ili se tako bar mislilo u Francuskoj, među njenim saveznicima, a i drugde u Evropi - engleskoj vladi koja je tražila zajam od tri miliona funti ponuđeno je čak pet miliona! Trebalo je, naime, samo malo porazgovarati s predstavnicima četiri ili pet najvećih firmi u Londonu.341 A dalekovid po običaju, Andrea Dolfin, mletački ambasador u Pa rizu, pisao je još godinu dana ranije svom prijatelju Andrei Tronu, povodom rata pokrenutog protiv Engleske: „Upravo započinje nova opsada Troje, koja će se verovatno okončati kao bitka na Gibraltaru. Ipak se valja diviti istrajnosti Engleske, koja se odupire brojnim neprijateljima na više mesta. Vreme je da priznamo d a je svaki plan da se ona obori unapred osuđen na propast. Oprez nalaže da se ponešto žrtvuje i mir ostvari kompromisom” .342 A to je zaista lepo priznanje snazi En gleske i njenoj upornosti. O d Versajskog (1783) do Idnovog ugovora (1786) Snagu Britanije najbolje pokazuju događaji iz 1783. godine. Uprkos po niženju Versajskim ugovorom od 3. septembra 1783, kao i samozadovoljstvu i hvalisanju Francuske, Engleska je tada pokazala podjednako svoju snagu, poli tičku mudrost i ekonomsku nadmoć. Kao što kaže Mišel Besnije, ona je izgubila rat, ali je odmah zatim pobedila u miru. I nije mogla da ne pobedi: u rukama je imala sve adute. Razlog je to što se istinski dvoboj za prevlast u svetu nije odvijao samo iz među Francuske i Engleske, već još više između Engleske i Holandije. Potonju je Četvrti englesko-holandski rat gotovo sasvim iscrpeo. A uz to je Francuska pretrpela poraz 1783. u nastojanju da ostvari hegemoniju u svetu, što će tri godine docnije i potvrditi potpisivanje Idnovog ugovora. U vezi s tim ugovorom nažalost nije sve jasno; reč je bila, naime, o trgova čkom ugovoru koji su Francuska i Engleska potpisale 26. septembra 1786, a koji nosi ime engleskog pregovarača Vilijema Idna. Francuska vlada je, izgleda, više nastojala da se on sklopi nego engleski kabinet. Član 18. Versajskog ugovora je predviđao da se neposredno posle potpisivanja imenuju poverenici koji će pripre339 Moskva, A. E. A., s. d.v35/6, 3190, f° 114. 340 Krakovski arhiv, fond Cartoriski, 808, f° 253. 341 Moskva, A. E. A., 3301, f° 11 v°, Simolin, 5-16. april 1782. 342 Museo Correr, P. D., C 903/14.

363


miti trgovinski sporazum. Engleska vlada je, naprotiv, htela da član 18. ostane mrtvo slovo na papiru.343 Podsticaj je stigao s francuske strane, koja je nema su mnje, želela da učvrsti mir, a možda i da zaustavi ogromno krijumčarenje između dve zemlje, kojim su se krijumčari bogatili, a da cene nisu padale. Najzad, ca rinske vlasti obe zemlje bile su lišene znatnih svota koje bi dobro došle s obzirom na finansijske teškoće koje je skupi Američki rat izazvao u Engleskoj i Francu skoj. Ukratko, Francuska je preduzela prve korake. „Ne”, pisao je u januaru 1785. godine Simolin, ambasador Katarine II u Londonu, Engleska nije „primorana da prihvata uslove koje bi Francuzi hteli da joj nametnu”; oni koji su tako mislili „pre nego što su stvari videli svojim očima”, kao što je bio Rajneval, francuski pregovarač u Londonu, „greše kao i potonji”. Kada je ugovor potpisan, Pit je uz nešto nepotrebnog razmetanja, „rekao u Parlamentu d a je trgovački sporazum iz 1786. bio prava osveta za Versajski mirovni ugovor”.3 Istoričari, nažalost, gle dajući unazad, ne mogu reći da lije to bila istina. Sporazum iz 1786. ne može po služiti za poređenje engleske i francuske privrede, tim više što je stupio na snagu tek u leto 1787.345 Osim toga, iako je predviđeno da važi dvanaest godina, Kon vent g a je poništio već 1793. Opit je suviše kratko trajao da bismo mogli nešto da zaključimo. Ako se uzdamo u francuske svedoke, koji su u ovom slučaju bili i sudije i stranke, mogli bismo zaključiti to da su Englezi varali kako su stigli. Spuštali su cene robe koju su dovozili u francuske luke i koristili se pometnjom, neiskustvom i potkupljivošću francuskih carinika. Uspeli su da engleski ugalj u Francusku ni kad ne bude dopremljen francuskim brodom;346 a ogromnim izvoznim carinama su opterećivali englesku robu koja je prevožena francuskim brodovima; tako se dešavalo da „dva ili tri francuska mala briga [s/c] koji su usidreni u doku [u Lon donu], mogu u šest sedmica jedva da nabave dovoljno robe u zamenu, da se ne bi vraćali bez tovara”.347 Ali zar nije reč o starom triku Engleza? Savari u svom Rečniku još 1765. piše da je u „duhu engleske nacije” da njeni pripadnici ne do zvoljavaju „nikom da dođe u Englesku i tu recipročno trguje. Mora se stoga priz nati”, nastavlja on, „da način na koji se strani trgovci primaju u Engleskoj, og romne uvozne i izvozne dažbine koje moraju da plate, kao i tretman koji trpe, njih odvraća da tu [...] upošljavaju posrednike”.348 Francuzi zato uopšte nije trebalo da se čude što je po potpisivanju Idnovog ugovora „gospodin Pit, verujući da iz vodi političku akciju jer je nemoralna, sasvim protivno duhu sporazuma smanjio uvozne dažbine na portugalsko vino jednako kao i na naše”. „Bolje je bilo da smo pili svoje vino!”, primetio je naknadno neki Francuz.349 Međutim, mora se reći da 343

•

Orville T. Murphy, „Du Pont de Nemours and the Anglo-French Commercial Treaty of 1786”, u : The Economic History Review, 1966, str. 574. ' D. Guérin, La Lutte des classes sous la Première République, bourgeois et bras nus 1793 1797, 1946, str. 51. ............... A. N „ A. E., B1, 762, P 151, 26. juni 1787. A. E., M. et D. Angleterre, 10. 347 A. N„ A. E.. B 1, 762. 34ЦJ. Savary, op. cit., V, col. 744. M. Rubichon, op. cit., II, str. 354.


su i francuski spekulanti u Englesku uvezli mnogo osrednjeg vina uvereni da en gleski kupci neće primetiti razliku.350 Jasno d a je uredba o primeni ugovora od 31. maja 1787, kojom su francuske luke otvorene za engleske brodove, dovela uz mnoštvo brodova i do prave pop lave britanskih proizvoda: sukna, pamuka, gvožđarije, pa čak i porcelana. U Fran cuskoj je to naišlo na oštre proteste, posebno u oblastima tekstila, u Normandiji i Pikardiji, gde se u sveskama žalbi 1789. zahtevala „revizija trgovinskog ugo vora”. Najsnažniji protest je iskazan u čuvenoj „Primedbi Trgovinske komore Normandije na ugovor između Francuske i Engleske” (Ruan, 1788). U stvari, stu panje na snagu ugovora podudarilo se s krizom francuske industrije, koja je u celini bila zastarela, uprkos odmakloj modernizaciji u nekim oblastima, u Ruanu na primer. Neki u Francuskoj su gajili nadu da će engleska konkurencija ubrzati neophodne promene i pospešiti uvođenje usavršenih proizvodnih postupaka iz Engleske (kao što su bili oni već uvedeni u predionice pamuka u Darnetalu i Arpažonu). Gospodin d’Aragon je iz Londona 26. juna 1787. pisao: „Radujem se što vidim da mnogi engleski radnici nameravaju da se nastane u Francuskoj. Ako bismo ih u tome ohrabrili verujem da bi oni privukli i svoje prijatelje. Među njima ima veoma mnogo sposobnih i obdarenih ljudi”.351 Ali početkom Francuske revolucije iskrsavaju nove teškoće; kurs valute u Londonu prolazi kroz „grčevita kretanja”: pao je za 8% već u maju 1789. zbog bekstva francuskog kapitala; u decembru je pao 13%,352 a najgore će tek doći. Iako je to srozavanje valute moglo neko vreme da unapredi francuski izvoz u Englesku, ono je bez sumnje na duži rok poremetilo trgovinske tokove. A da bismo to procenili, potrebni su nam statistički podaci. Nažalost, na raspolaganju imamo samo memorandume i polemičke spise. Takav je, na primer, memorandum O trgovinskom ugovoru s Engleskom 1786. godine,3 3 napisan 1798, dakle više od decenije posle potpisivanja ugovora. Pisac ovog memoranduma, verovatno Dipon de Nemur, pokušava da pokaže da je ugovor mogao da bude uspešan (iako time implicitno priznaje da to nije bio slučaj). Namećući carine od 10 do 12% na proizvode na ulasku u Francusku, „naše fabrike” bi uspešno bile zaštićene, tim više što su Englezi, da bi prodrli sa svojom robom „imali uzgredne troškove ne manje od šest posto, tako da bi razlika od 18% bila u našu korist”. A što se tiče „finog sukna”, „od strane radionica u Sedanu, Abevilu i Elbefu nije bilo ni naj manjih protesta; očito je da su one napredovale”.354 Nije bilo protesta ni „od običnih vunara, posebno iz Berija i Karkasona”. Rečju, vunarski sektor je konku renciju podneo bez teškoća. Ali s pamukom stanje je drugačije. A sve što je bilo potrebno je da se predionice mehanizuju. Bio je to stav Holkera starijeg, Engleza po rođenju, koji je postao glavni inspektor francuskih manufaktura i koji je govo rio: „Uvedimo kao [Englezi] mašine za predenje pa ćemo proizvoditi dobro kao i 350 A. N .,A . E.. B 1, 762, f° 161. 351 Ibid., f° 162. 352 Ibid., f° 255. 353 A. E., M. i D. Angleterre, 10, f° 96 i 106. 354 U značenju „jasno je” pogledati: J. Dubois, R. Logan s, Dictionnaire de la langue française classique, 1960, str. 106.

365


oni”. Kratko rečeno, engleska konkurencija je mogla da dâ nužan podsticaj fran cuskoj modernizaciji, koja je već bila u toku. Njoj je ipak, već sam rekao, bila potrebna istrajnost. A pre svega nije se smelo dopustiti da Engleska iskoristi svoj poslednji i najjači adut: monopol neograničenog tržišta u ćelom svetu za vreme ratova u doba Revolucije i Carstva. S tog stanovišta, argumenti onih koji su okrivljavali Francusku revoluciju i kasnije Napoleonove ratove za privrednu zaostalost Francuske početkom XIX veka, imaju nešto istine. Ali ima i mnogo suprotnih dokaza pored sumnjivog Id novog ugovora, koji pokazuju da je igra bila završena i pre 1786, to jest da je Engleska već zadobila vlast nad svetskom ekonomijom. Dovoljno je videti kako je London nametnuo trgovinske uslove Rusiji, Španiji, Portugaliji i Sjedinjenim Državama; ili kako je Engleska, uklanjajući, posle sklapanja Versajskog ugovora, svoje evropske takmace ponovo lako osvojila tržište svojih bivših kolonija u No vom svetu, na zaprepašćenje i nezadovoljstvo saveznika Amerike; način na koji je prebrodila olujne vode recesije posle 1783; red i racionalnost koje je Pit opet uveo u finansije;355 poraz krijumčara čaja 1785; takođe, i izglasavanje prethodne godine Zakona o Istočnoj Indiji,356 kojim britanskom Indijom počinje poštenije da se upravlja. A da se i ne pominju prve britanske naseobine u Australiji, kada je krajem 1789. flotila kapetana Filipsa „prevezla u Botani Bej prve osuđenike koje je engleska vlada tamo poslala”. Stav Robera Besnijea je verovatno ispravan: Engleska, „pošto je poražena u Americi, da bi sačuvala i proširila svoje tržište, odustala je od rata do iscrpljivanja protivnika”. Nije htela da se sveti jer je nasto jala da održi „ekonomski rast i nadmoć”.358 Sto se tiče Francuske, ona je prolazila između Scile i Haribde. U vreme Kolbera i Luja XIV nije mogla da se iskobelja iz holandske mreže. Sada je zaple tena u englesku mrežu. Francuska je mogla da udiše vazduh spoljnog sveta jedino kroz London, kao nekada kroz Amsterdam. U tome je, razume se, bilo i nekih prednosti i udobnosti. Francuska trgovina s Indijom nikada ranije nije bilo tako plodna još od časa kada je taj daleki potkontinent bio za nju izgubljen. Ali te pred nosti su bile kratkoveke. Statistika po m a že ali ne rešava problem Da li se francusko-englesko suparništvo, jedna od glavnih činjenica svetske istorije u XVIII i XIX veku, može osvetliti statistikom, ili tačnije statističkim upoređivanjem? Da li se tako može i rešiti problem? U takav se poduhvat niko nije ozbiljnije upuštao pre Konferencije u Pratu 1976, kada su se tim pozabavili dvo jica Engleza, Piter Matijas i Patrik O ’Brajan.359 Reč je o pravoj proveri koja u 355 Archives Vorontsov, Moskva, 1876, IX, str. 44, London, 4/15. novembar 1785. ' J. Van Klaveren, „Die historische Erscheinung der Korruption”, II, u: Vierteljahrschrift fü r Sozial und Wirtschaftsgeschichte, 1958, str. 455. 357 A. N„ A. E., b ‘,762, f° 255, 18. decembar 1789. R. Besnier, op. cit., str. 38. 359 P. Mathias i P. O ’Brien, nav. č i, str. 601-650.

366


Za ovog engleskog karikaturistu 1792. godine engleska nadm oć je nesumnjiva, porezom ili bez poreza, ko bolje je d e ? (otisak B. N.)

prvi mah zbunjuje, potom štošta osvetljava, iako, moramo priznati, ostaje nepot puna. Zbunjuje, jer se kroz čitavo njihovo istraživanje vidi stalna nadmoć Fran cuske. A kao što je rekao neki francuski istoričar u toku rasprave koja je usledila posle tog senzacionalnog izlaganja u Pratu, Francuska bi, d a je to zaista bilo tako, trebalo da pobedi u svetskom nadmetanju, a industrijska revolucija bi se odigrala upravo u toj zemlji! A to se, znamo, nije desilo. Problem pobede Engleske je na prosto bio postavljen u novom i naglašenijem obliku. Još uvek ne znamo odgovor. Dva grafikona koje predlažu Matijas i O ’Brajen, a gde se prikazuju stope engleskog i francuskog rasta u razdoblju 1715-1810 - čak i ograničeni na ukupne količine robne proizvodnje - dokazuju da se francuska privreda u XVIII veku raz vija brže od engleske, a i da joj je vrednost veća. Problem je okrenut na glavu. Obim francuske proizvodnje zaista raste od 100 u 1715. godini na 210 u 1790-1791; zatim iznosi 247 u godinama 1803. i 1804. i 260 u 1810. U to vreme engleska proizvodnja raste sa 100 u 1715. na 182 u 1800. Razlika je prilična, čak i ako ima mo u vidu da su u tom računu brojke za Englesku dva puta manje. Naime, 1) tu se meri samo fizički učinak, a po strani ostavlja uslužni sektor u kome je Engleska si gurno ispred Francuske; 2) pošto je uspon Francuske kasniji, ona je verovatno brže napredovala u odnosu na svog suparnika.


Ali ako se vratimo na vrednost ukupne proizvodnje, izraženu u livrama iz Tura ili u hektolitrima žita, razlika je opet znatna. Što se tiče proizvodnje, Fran cuska je div koji neće pobediti (što, naravno, traži objašnjenje), ali je u svakom slučaju div. Dakle, T. Markovič360 se ne može okriviti da je pristrasan kada uporno tvrdi d a je tekstilna industrija Francuske u XVIII veku prva u svetu. Poređenje možemo izvesti i na osnovu nacionalnih budžeta. U kratkom članku u Francuskoj gazeti od 7. aprila 1783. daju se iznosi budžeta evropskih država, koje je neki „politički račundžija” (čije ime verovatno nikada nećemo sa znati) preračunao u funte radi upoređivanja. Francuska je na čelu sa 16 miliona, a za petama joj je Engleska sa 15 miliona. Ako prihvatimo da postoji neki odnos (bilo kakve vrste) između budžeta, to jest ukupnog iznosa poreza, i bruto nacio nalnog proizvoda, onda Engleska i Francuska imaju približne bruto nacionalne proizvode. Ali poresko opterećenje u Engleskoj i Francuskoj se znatno razlikuje, kao što nam dokazuju engleske kolege: porez u Engleskoj iznosi u to vreme 22% bruto nacionalnog proizvoda, dok je u Francuskoj samo 10%. Ako su ti proračuni tačni (a tako izgleda), porez u Engleskoj je dva puta veći nego u Francuskoj. A to je sasvim suprotno tvrdnjama istoričara koji govore o Francuskoj obogaljenoj po rezom koji nameće apsolutistički monarh. To začudo potvrđuje i tačnost francu skog izveštaja s početka veka (1708), u jeku Rata za špansko nasleđe: „Kada sh vatimo kako stravične poreze plaćaju engleski podanici, možemo da se radujemo što živimo u Francuskoj”.361 To je prenagljen sud, jasno, i verovatno ga izriče pri padnik povlašćene klase. U stvari, za razliku od engleskih, francuski poreski ob veznici su primorani na ogromne „društvene” dažbine vlasteli i crkvi. A taj društ veni porez unapred osujećuje apetit kraljevske riznice.362 Ipak je bruto nacionalni proizvod Francuske više nego dva puta veći od en gleskog (Francuska 160 miliona funti, Engleska 68). Iako su brojke približne, ra zlika je tolika da opstaje i ako se doda bruto nacionalni proizvod Škotske i Irske. U tom poređenju Francuska je bolja zbog svoje veličine i broja stanovnika. Podu hvat Engleske je što uspeva da dostigne budžetsku jednakost sa zemljama većim od nje. Reč je žabi kojoj je uspelo, za razliku od one iz basne, da se nadme kao vo. Poduhvat počinjemo da razumevamo tek u svetlu dohotka per capita s je dne, i strukture poreza s druge strane. Direktni porez, koji je u Francuskoj sačinja vao najveći deo poreskog opterećenja, uvek je u političkom i upravnom smislu bio nepopularan, pa ga je bilo teško i povećavati. Šuprotno tome, u Engleskoj je najveći deo poreskog opterećenja bio posredni porez koji se plaćao na mnogo potrošnih proizvoda (uključujući i široku potrošnju), a koji je iznosio 70% u raz doblju od 1750. do 1780. Taj posredni porez je manje vidljiv, lakše g a je prikriti u ceni, a utoliko je produktivniji jer je nacionalno tržište u Engleskoj šire otvoreno nego u Francuskoj, a potrošnja mnogo više prolazi kroz tržište. I najzad, ako pri hvatimo da bruto nacionalni proizvod za Francusku i Englesku iznosi 160 od

360 T. J. Markovitch, Histoire des industries françaises: les industries lainières de Colbert à la Révolution, 1976. 36J a . n ., g 7, 1692, f° 34. 362 Albert Cremer, „Die Steuersystem in Frankreich und England am Vorabend der französi sche Revolution”, u: Von Ancien-Régime zur französischen Revolution, 1978, str. 43-65.

368


nosno 68 miliona funti sterlinga, a Francuska ima tri puta više stanovnika, En gleska ima veći dohodak per capita: dok Francuska ima 6, Engleska ima 7,31. Razlika je prilična, iako nije onolika kao što pretpostavljaju engleski karikaturisti koji Engleza prikazuju kao krupnog Džona Bula, a Francuza kao usukanog čoveka. Da li je zbog takvog prikazivanja, koje mu se urezalo u sećanje, ili zbog svog nacionalizma, Luj Simon,363 amerikanizovani Francuz, opisivao svoje zaprepašćenje kada je u Londonu 1810-1812. na ulicama sretao oniže i mršave Engleze? U Bristolu su mu regruti izgledali omaleni - a jedino su mu se oficiri či nili dostojniji! Šta se može zaključiti? Možda je rast Francuske u XVIII veku potcenjen: ona je tada počinjala da nadoknađuje zaostajanje, što je podrazumevalo sve nepovoljnosti koje prate strukturalni preobražaj do kog dovodi ubrzani rast. A Fran cuskoj ni njeno ogromno bogatstvo nije pomoglo da prevaziđe „veštačko” boga tstvo Engleske (kako je govorio Akarias de Serione). Ovde ponovo želim da odam priznanje tom „veštačkom”. Ako se ne varam, Engleska je godinama, mno go duže nego Francuska, živela u napetosti. Ali upravo su te teškoće delovale podsticajno na genije Albiona. Ne bi trebalo zaboraviti ni da su okolnosti imale udela u tom dugatrajnom dvoboju. Da reakcionarna i konzervativna Evropa nije poslužila Engleskoj i za nju radila, pobeda nad revolucionarnom i carskom Fran cuskom bi možda bila izvojevana znatno kasnije. Da Napoleonovi ratovi nisu Francusku udaljili iz svetske trgovine, Engleska ne bi svetu tako lako nametnula svoju vlast.

363 Op. cit., I, str. 31 i 275.

369

Peto poglavlje

OSTALI SVET: ZA EVROPU I PROTIV EVROPE

Ostavimo zasada po strani divove evropske ekonomije-sveta koji se glože, Britaniju, Francusku i njihove saveznike, saradnike i takmace, i pokušajmo da bolje sagledamo ostali svet, to jest: - obe Amerike, koje se sporo, ali sigurno „evropeizuju”; - Crnu Afriku, koju neki prenagljeno označavaju kao primitivnu; - velika prostranstva istočne Evrope, u kojoj samodovoljnu ekonomiju-svet predstavlja Rusija (pa čak i moderna Rusija pod Petrom Velikim); - islamske oblasti, čiji je sjaj na zalasku; - i najzad, Daleki istok, svet za sebe. Iako bismo ovu neevropu2 voleli da posmatramo zasebno, ona se pre XVIII veka ne može valjano shvatiti bez senke koju na nju baca zapadna Evropa. Vec tada se svi svetski problemi sagledavaju sa evrocentričnog stanovišta; a s tog sta novišta, iako uskog i pogrešnog, Ameriku je moguće opisati kao gotovo potpuni uspeh Evrope; Crnu Afriku kao uspeh koji je više obećavao nego što je izgledalo; Rusiju i Otomansko carstvo - i različite i slične tvorevine - kao oblasti sporog ali neminovnog uspeha; Daleki istok - od obala Crvenog mora, Abismije i Južne Alrike do Indonezije, Kine i Japana, kao sporan uspeh, više prividan nego stvaran: prisustvo Evrope se tu može videti u bezbroj pojedinosti, ali to je samo zato sto mi tragamo za njima, i to sa stanovišta koje navodi na greške. Kada bismo sicusnu Evropu mogli da predstavimo kao ostrvo na morima ili oblast na kopnu Azije, ona bi se sasvim izgubila iz vida. A u XVIII veku Evropa još nije bila stekla in dustrijsku nadmoć, koja će, barem na čas, ukloniti pomenute nesrazmere. Kako god bilo, Evropa već tada iz čitavog sveta crpi znatan deo svoje snage i supstance. Upravo je taj dodatak Evropljanima omogućio da steknu nadljudsku snagu u suočavanju sa zadacima koje su sretali na putu napretka. Pitanje je da li bi Evropa, bez te stalne pomoći, mogla da krajem XVIII veka izvede industrijsku re1 Za ovo poglavlje služio sam se kao vodičima sa dve knjige: Michel Devèze, L Europe et le monde à la fin du XVIIIe siecle, 1970, i Giorgio Borsa, La Nascità del mondo moderno m Asia onen-

Ш1е' 192 Ovo nije idealan izraz jer u neevropu uključuje istok k o n tin e n ta . Ali da li se moze reci nezapad? Charles Veblinden, u: L ’Avènement des temps modernes, ur. Jean-Claude Margolin, 19 / /, str. 676, govori o „zaista evropskoj Evropi”.

371

Za Evropu i protiv Evrope

voluciju - što je ključni događaj njene istorije. Kako god na to pitanje odgovarali istoričari, ono se mora postaviti. Moguće je upitati i da li se Evropa po ljudskoj i istorijskoj prirodi razliko vala od ostalog sveta. Ne zna se ni da li će naša rasprava u ovom poglavlju, u ko jem se ističu suprotnosti i razlike, pomoći da bolje procenimo Evropu, odnosno njen uspeh. Zaključci nisu jednosmerni. Jer ostali svet, videćemo, veoma često prolazi kroz ekonomska iskustva slična onima u Evropi. Vremenski razmak iako ponekad veoma mali - ipak stalno postoji. On je posledica povezanosti i delotvornosti Evrope, koje možda proizlaze iz srazmerno male površine. Ako je Francuska imala tu nepovoljnost što je po onovremenim merilima bila prevelika u poređenju s Engleskom, šta onda tek reći za Aziju ili Rusiju, ili Ameriku u nasta janju, ili za retko naseljenu Afriku, sve u poređenju sa omalenom, ali ipak prenapetom zapadnom Evropom? Prednost Evrope je moguće, videli smo, objasniti i posebnim društvenim tkivom koje je podsticalo veću kapitalističku akumulaciju koja je bila i sigurnija jer ju je država uglavnom štitila. A da se svi ti oblici pred nosti, iako srazmerno manji, nisu pretvorili u dominaciju u bilo kom značenju te reči, jasno je, Evropa se ne bi razvila tako sjajno i brzo, što u krajnjoj liniji ne bi imalo ni iste posledice.

AMERIKE: IGRA ZA NAJVEĆI DOBITAK Da li su obe Amerike „periferija” ili „omotač” Evrope? Oba izraza lepo ukazuju na to kako je Novi svet posle 1492. postepeno - sa svim onim što je imao, sa svojom prošlošću, budućnošću i sadašnjošću - ušao u sferu delovanja i mišlje nja Evrope,3 a i način kako je integrisan u nju i na kraju dobio i svoje novo izu zetno značenje. Ne nudi li Amerika - koju Imanuel Valerštajn bez zazora uključuje u evropsku ekonomiju-svet XVI veka - možda i objašnjenje za veličinu Evrope? Nije li Evropa otkrila i „izumela”4 Ameriku, nije li Evropa proslavljala Kolumbovo putovanje kao najveći istorijski događaj „posle stvaranja sveta”? Fridrih Litge i Hajnrih Behtel6 su možda u pravu kada umanjuju prvobitne učinke otkrića Novog sveta, naročito sa stanovišta nemačke istorije. Amerika je, pak, kada je „ušla” u život Evrope, postepeno promenila osobenosti Starog sveta i usmerila ga na drugačije delovanje. Ignjac Mejerson,7 na tragu nekih starijih pi saca, kaže da pojedinac jeste ono što radi, da sam sebe određuje i otkriva vlastitim 3 Giuliano Guozzi, Adamo e ii Nuovo Mondo. La nascità d ell’antropologia come ideologia coloniale: dalle genealogie bibliche aile teorie razziali, 1977. Edmundo O’Gorman, The Invention o f America, 1961. Isti izraz kod Françoisa Perrouxa, L ’Europe sans rivage, 1954, str. 12: „L'Europe qui a - en plusieurs sens du mot - inventé le monde...”. Francisco Lôpez de Gômara, Historia general de las Indias, Primera Parte, 1852, str. 156. Friedrich Lütge, Deutsche Sozial- und Wirtschaftsgeschichte, 1966, str. 288; H. Bechtel, op. cit., II, str. 49. 7 Les Fonctions psychologiques et les oeuvres, 1948.

372


delovanjem, to jest da su „biti i delovati” jedno te isto: ako je to tako, ja bih rekao da je Amerika „delo” Evrope, ostvarenje kojim je Evropa najviše otkrila svoju pravu prirodu. Ali to ostvarenje je zahtevalo mnogo vremena, a njegovo značenje se može shvatiti jedino u njegovoj celini, u celovitosti njegove istorije. Velika otvorena prostranstva Am erike su neprijateljska, ali ipak obećavaju Otkriće Amerike je isprva Evropi donosilo malo, zato što je beli čovek novi kontinent samo delimično upoznao i naselio. Evropa je morala Ameriku strpljivo da rekonstruiše po svojoj slici da bi ova počela da uslišava njene želje. A takav se poduhvat, naravno, nije mogao obaviti u jednom danu: u početku je Evropa izgle dala beznačajna i nemoćna pred takvim nadljudskim zadatkom koji je stajao pred njom i koga nije bila ni sasvim svesna. U stvari, Evropi je trebalo nekoliko vekova da po vlastitoj slici na drugoj strani Atlantika izgradi novi svet, a to se odvi jalo uz kolebanja i odstupanja, uz šta je bilo nužno savlađivati i mnoštvo pre preka. Pre svega one koja postavlja divlja okolina koja „grize, guši, pokriva peskom, truje i lomi”,8 kao i one koje postavlja ogromno prostranstvo. Neki Fran cuz se 1717. žali: „Španci [u Americi] imaju kraljevstva veća od cele Evrope”.9 Iako su ih zaista imali, sama veličina njihovih poseda će ih ometati u osvajanju. Konkvistadorima je trebalo samo trideset godina da savladaju krhke američko-indijanske civilizacije; ta im je pobeda ipak donela najviše tri miliona kvadratnih ki lometara, koje nije bilo moguće sasvim nadzirati. Nekih sto pedeset godina ka snije, 1680, kada se širenje Spanije i Evrope primiče kraju, bila je osvojena samo polovina Novog sveta - oko 7 miliona km2 od 14 ili 15 miliona.10 Čim su velike američke indijanske civilizacije pokorene, valjalo je voditi borbu protiv praznog prostora ili protiv ljudi koji su živeli još na nivou kamenog doba, što su osnove na koje nijedno osvajanje ne bi moglo pouzdano da se osloni. Čuvene ekspedicije paulistasa širom Južne Amerike u XVI veku, u potrazi za zlatom, dragim ka menjem i robovima, nisu bile ni osvajanja ni kolonizacije: one za sobom nisu os tavljale više traga od broda na moru. A kada su sredinom XVI veka Španci stigli na jug Čilea, zatekli su gotovo prazan prostor. „Prema Atakami, blizu pustih obala, čovek vidi zemlju bez ljudi, ptica, životinja, drveća, rastinja”.11 Tako go vori Ersilja! „Granica”, ona čistina koju će čovek osvojiti, bila je uvek na hori zontu američke istorije, bilo na istoku Perua ili jugu Čilea, bilo daje bila naspram ljanosa Venecuele ili u nepreglednim prostranstvima Kanade, na Divljem zapadu u Sjedinjenim Državama, u ogromnoj Argentini u XIX, pa i u Brazilu, severozapadno od Sao Paola, u XX veku.12 Ovakva golema rastojanja znače mukotrpan 8 C. Manceron, op. cit., str. 524. * B. N„ Ms. fr. 5581, f° 23, 2. decembar 1717. P. Chaunu, Séville et l'Atlantique..., VIII, str. 48. Alonso de Ercilla, La Araucaria (objavljeno 1569), 1910, pogl. XXII, str. 449. Alvaro Jara, Tierras nuevas, expansion territorial y ocupaciôn del suelo en América (s. XVI—XIX), 1969; Pierre Monbeig, Pionniers et planteurs de Sâo Paulo, 1952.

373

39. ENGLEZI I HOLANĐANI U SEVERNOJ AMERICI 1660. GODINE M a la kolon ijaln a naselja, ra seja n a d u ž obale, 1660. g o d in e su za u zim a la sam o m a li d eo terito rije koju j e tek treb a lo zau zeti. H o la n đ a n i će n a p u stiti sv o je p o lo ž a je u Nju A m sterdam u i na reci H adson p o s le sklapan ja m ira u B red i 1667. g o d in e (iz R a jn eo vo g d e là Sirenje E vrope, slika XVII)

prevoz, kao i iscrpljujuća i beskrajna putovanja pešice. U unutrašnjosti Nove Španije (Meksika), putnici se nisu odvajali od kompasa ili astrolaba kao da su na de belom moru.13 Bueno da Silva i njegov sin otkrili su 1682. zlato u dalekom Gojasu u Brazilu; deceniju kasnije, „godine 1692, Da Silva sin se opet zaputio u Gojas s nekoliko drugova; trebalo im je pune tri godine da stignu do nalazišta”.14 13 François Chevalier, La Formation des grands domaines au Mexique. Terre et société aux X V f-X V IIe siècles, 1952, str. 4. 14 Frédéric Mauro, Le Brésil du XVe à la fin du XVIIIe siècle, 1977, str. 145.

374


Engleske kolonije, još uvek retko naseljene, razbacane su od Mejna do Džordžije na potezu od 2 000 km, što je „rastojanje od Pariza do Maroka”. A putevi tu gotovo ne postoje, jedva da su utrti; nema ni mostova, tek poneka skela. Godine 1776 „vest o Proglašenju nezavisnosti putovala je punih 29 dana od Filadelfije do Čarlstona - koliko joj je trebalo da stigne i od Filadelfije do Pariza”.15 Kao i sve prirodne datosti, i američka su prostranstva delovala na više načina; sad su prepreka, sad opet podsticaj; jednom sputavaju, drugi put oslo bađaju. Postoje zemlje mnogo, vrednost joj je niska; s druge strane, radna snaga je retka, pa je čovekov rad na ceni. Amerika sa tako malo stanovnika se može razviti samo ako je čovek vezan za svoj posao: kmetstvo i ropstvo, ti stari oblici potčinjenosti, nastaju sami od sebe, kao neka nužda ili prokletstvo koje nameće preveliki prostor. Ali taj prostor u isto vreme nudi oslobođenje, predstavlja izazov. Indi jancu koji beži od belih gospodara stoji na raspolaganju bezbroj utočišta. Crni ro bovi koji pobegnu iz radionica, rudnika i sa plantaža, treba samo da se sklone u planine ili neprohodne šume. Lako je zamisliti teškoće entradasa, povorki koje se šalju u potragu za odbeglim robovima u skoro neprohodne šume Brazila; „svaki vojnik na leđima mora da nosi oružje, barut, municiju... brašno, vodu za piće, meso i ribu”16 Kilombo u Palmaresu,17 republika odbeglih robova, koja je dugo opstala, obuhvatala je u zaleđu Baije područje veličine čitave Portugalije. Što se tiče belih radnika, manje-više dobrovoljnih doseljenika, oni su obi čno vezani ugovorom za gospodara koji s njima postupa loše. Ali, kada im ugovor istekne, oni mogu kao pioniri da odlaze u „nove zemlje”. Kolonijalna Amerika je prepuna predela koji predstavljaju „kraj sveta”, finis terrae, koji zastrašujuće iz gledaju, a slični su „dobrim zemljama”, sa istom ulogom, u južnoj sibirskoj tajgi. Kao i tajga, američka granica je obećana zemlja slobode. To je velika razlika u odnosu na Stari svet zapadne Evrope, „koji je krcat”, kao što bi rekao Pjer Soni, gde nema granica, netaknute zemlje, a gde glad i iseljavanje povremeno uspostav ljaju narušenu ravnotežu između sredstava za izdržavanje i stanovništva.1 Regionalna ili nacionalna tržišta Ali i taj prostor, bez obzira na to kakav je, postepeno je osvojen. Svako pio nirsko naselje, ma kako skromno, bilo je korak unapred; svaki grad što niče jeste mala, ali neporeciva pobeda. Svaki utrti put (koji takav postaje uglavnom zahva ljujući znanjima Indijanaca i hrani koju donose domoroci) jeste napredak, uslov za naredni, posebno u olakšavanju snabdevanja gradova ili stvaranju sajmova u raznim oblastima. Nemam na umu samo čuvene međunarodne sajmove u Nombre de Diosu, Porto Belu, Panami, Verakruzu ili Jalapi, na putu za Meksiko Siti, već i lokalne sajmove i skromne pijace koji nastaju sred pustoši - na primer, sajam 15 Roland Mousnier, u: Maurice Crouzet, Histoire générale des civilisations, V, 1953, str. 316. 16 D. Pedro de Almeida, Diario, str. 207, navodi Oruno Lara, D e VAtlantique à l'aire caraïbe:

nègres cimarrons et révoltes d ’esclaves, XVIe-XVIIe siècles, s.d., II, str. 349. 17 Quilombo, brazilska reč, označava mesto gde su se skrivali odbegli crnci. 18 Frédéric Mauro, daktilografisano izlaganje na Konferenciji u Pratu, 1978.

375


Podizanje grada Savane u Džordžiji. N aslovna stranica knjige Bendžamina Martina, R azlozi za ustanovljenje kolonije D žordžije, 1733 (Britanska bibiloteka)

krzna u Albaniju, u zaleđu Njujorka, ili sve veći sajmovi za veletrgovinu u grado vima San Huan de los Lagos i Saltiljo, u severnom Meksiku.19 Kada je krajem XVII veka novi dah života prostrujao kroz obe Amerike, početna izgradnja privrednog prostora je bila pri kraju. Regionalna tržišta (ili go tovo nacionalna) se oblikuju u ogromnoj španskoj Americi, unutar prerano usta novljenih administrativnih granica koje su obuhvatale skoro prazne prostore u ko jima kasnije nastaju naselja, gde se grade putevi i gde prolaze konvoji tovarne stoke: to je slučaj sa potkraljevstvom Peruom (čije su granice duže nego dana šnjeg Perua); audiensijom Kito (danas Ekvador); audiensijom Čarkas (danas Boli vija). Zan Pjer Bert je opisao kako je u granicama meksičke audiensije Nove Galisije, iscrtanim 1548, nastalo regionalno tržište oko Gvadalahare i okoline.20 Delo Marsela Karmanjanija21 o Čileu u XVIII veku je možda najbolja studija o stvaranju regionalnog ili pak „nacionalnog” tržišta, posebno stoga što je reč o teo rijskom izlaganju. Stavljanje zemlje pod kontrolu je spor poduhvat, a krajem XVIII veka u Americi još uvek ima praznih prostora udaljenih od puteva (ima ih čak i danas). 138.

19 D. A. Brading, Mineras y commerciantes en el Mexico borbonico 1763-1810, 1975, str.

~ „Introduction àJ'histoire de Guadalajara et de sa région”, kolokvijum C. N. R. S., Le Rôle des villes dans la formation des régions en Amérique latine, str. 3 i dalje. " Les Mécanismes de la vie économique dans une société coloniale: le Chili (1680-1830) 1973, posebno str. 262 i dalje.

376


Postoji, dakle, višak zemlje i to objašnjava zašto je uvek bilo, a i danas još uvek ima, mnogo lutalica koji su stekli i posebne nadimke: v a d io s i u Brazilu, ro to s i u Čileu („odrpanci”), v a g o s i u Meksiku. Ljudi su se u američkim prostranstvima uvek teško ukorenjivali. Sredinom XIX veka, g a rim p e iro s i, lovci na zlato i dija mante koji su lutali brazilskim se rtâ o m , vratili su se u atlantsku oblast Iljeos, južno od Baije, i tu počeli da sade kakaovac koji se tu i danas može videti. Ali čak ni gajenje biljaka ne drži ljude na mestu: oni često naprosto kreću dalje, go spodari, sluge i stoka zajedno, kao da je Novom svetu teško da stvori i održava seoske zajednice privržene tlu kao u Evropi. K a b o k lo , seljak iz unutrašnjosti Bra zila, u prošlosti pa i danas, pokretan je gotovo kao fabrički radnik. I argentinski p e o n , iako nije pokretan kao g a u č o u prošlom veku, ipak je spreman da se seli. Čovek je samo delimično ovladao prostorom; u XVIII veku sve još vrvi od divljih životinja - posebno u prostranoj Severnoj Americi, zemlji bizona, smeđih medveda, životinja krznaša, kao i sivih veverica (istih onih kao u istočnoj Ev ropi), koje se u velikim grupama sele preko reka i jezera.23 Mnogo goveda i konja dovedenih iz Evrope, podivljalo je, strašno se množe i prete da unište useve - što je možda najslikovitiji oblik kolonizacije u istoriji ranog evropskog naseljevanja u Novom svetu. U prostranstvima Nove Španije, gde se broj domorodaca naglo smanjio, stada podivljale stoke lutaju tamo gde su nekada živeli ljudi.24 Ropstvo i samo ropstvo Večiti problem u tim prostranstvima je manjak radne snage. Americi u na stajanju treba sve više radnika koje bi bilo lako nadzirati, koji bi bili jeftini, ako već ne besplatni. Tako bi se mogla razvijati nova privreda. Pionirska studija Erika Vilijemsa K a p ita liz a m i ro p stv o 25 ukazuje na uzročno-posledičnu vezu između ropstva, pseudoropstva, kmetstva, pseudokmetstva, najamnog rada i pseudonajamnog rada u Novom svetu s jedne, i uspona kapitalizma u Evropi, s druge strane. „Suština merkantilizma”, piše Vilijems, „jeste ropstvo”.26 Marks je isto to rekao, ali na drugi način, „nadahnutom rečenicom možda jedinstvene istorijske zbijenosti”: „Skriveno ropstvo u kojem su bili evropski nadničari dalo se usposta viti samo na čistom ropstvu u Novom svetu”.27 Muke američkih nadničara su velike bez obzira na boju njihove kože; za te muke nisu krivi samo vlasnici plantaža i rudnika, trgovci-zajmodavci u K o n su la d u u Meksiko Sitiju i drugde, surovi službenici španske krune, trgovci šećerom i duvanom, trgovci robljem, gramzivi kapetani trgovačkih brodova. Svi oni nose svoj deo krivice, ali su svi, moramo reći, tuđi posrednici. Las Kazas ih je okrivlja22 Pedro Calmon, Historia social do Brasil, 1937, str. 191. Taj egzodus se odigrao 1871. go

dine.

' ' ' • • • ■ Georg Friederici, El Caracter del. Descubrimiento y de la Conquista de América, 1973, str.

23

113. 24 D. A. Brading, op. cit., str. 20.

Capitalism and Slavery, 4. izd., 1975. Ibid., str. 30. “7 Karl Marx, Le Capital, 1938,1, str. 785, navodi Pierre Vilar, „Problems o f the formation of capitalism”, u: Past and Present, 1956, str. 34.

377


vao kao jedine odgovorne za „pakleno robovanje” Indijanaca i želeo da im se us krate sakramenti, da budu izbačeni iz Crkve. Ali on ne samo da nije osporio špansku vladavinu, već ju je i hvalio. Tvrdio je da kralj Kastilje, Apostol Mayor, odgovoran za misionarsku delatnost, treba da bude Imperador sobre muchos reyes, vladar nad domaćim vladarima.28 A pravi koren zla je ležao s druge strane Atlantika, u Madridu, Sevilji, Kadizu, Lisabonu, Bordou, Nantu, Ženevi, a jasno i u Bristolu, a ubrzo i u Liverpulu, Londonu i Amsterdamu. To se dešava zato stoje čitav jedan kontinent sveden na status „periferije”, koju nameće daleka sila, neosetljiva na ljudske žrtve, a koja deluje po skoro mehaničkoj logici ekonomije-sveta. Svakako nije preterano upotrebiti reč genocid za ono što se desilo ameri čkim Indijancima i crncima iz Afrike. Pa ipak, ni beli čovek nije ostao pošteđen u svim tim događajima; ponekad se samo srećom spasavao. U Novom svetu jedno ropstvo smenjuje drugo: podjarmljivanje indijanskog stanovništva dovelo je do njegovog sloma; beli „robovi” (francuski engagés i engleski servants) ispunili su neko vreme prazninu, pre svega na Antilima i u engleskim kolonijama na kontinentu; i na kraju, crni robovi iz Afrike su stvorili dovoljno snažnu zajednicu da se ukorene i da se biološki obnavljaju, bez obzira ne prepreke. Treba pomenuti i talase useljavanja iz cele Evrope u XIX i XX veku, koja su se uvećavala uporedo sa presahnjivanjem priliva robova iz Afrike. Zapovednik jednog francuskog broda m ije 1935. rekao da nema pogodnijeg tereta za prevoz od iseljenika u poslednjem razredu: taj teret se ukrcava i iskrcava sam. Ropstvo Indijanaca se moglo održati samo tamo gde su gustina stanovništva i koherentnost društva bili dovoljni da stvore pokornost i jemče postojan priliv radne snage. Drugim recima, postojalo je samo na području bivših carstava Acteka i Inka. Drugde je domaće stanovništvo pretrpelo strašne gubitke u dodiru s belim osvajačima, kako u ogromnom Brazilu, gde su domoroci s obala bežali u unutrašnjost, tako i u Sjedinjenim Državama (trinaest prvobitnih kolonija): „Go dine 1790. u Pensilvaniji je bilo ostalo još samo 300 Indijanaca, u državi Njujork 1 500, u Masačusetsu 1 500, u obe Karoline 10 000”.29 Na Karipskim ostrvima, koja su zauzeli Španci, Holanđani, Francuzi i Englezi, domoroci su nestali, jer su ili podlegli bolestima donetim iz Evrope ili zato što pridošlice nisu mogli da ih za posle. " v Suprotno tome, u naseljenim oblastima koje su od samog početka bile cilj Spanaca u osvajanju, Indijance je bilo lako podjarmiti. Čudesno je da su preživeli strahote osvajanja i kolonizacije: masovna ubistva, nemilosrdne ratove, kidanje društvenih veza, prisilan rad, veliku smrtnost usled nošenja teškog tereta i rada u rudnicima i, najzad, epidemija koje su iz Evrope i Afrike donosili i belci i crnci. Stanovništvo srednjeg Meksika, koji je nekad brojao 25 miliona stanovnika, kažu neke procene, opalo je na samo jedan milion. Do sličnog „demografskog sloma” došlo je na ostrvu Hispaniola (Haiti), na Jukatanu, u Centralnoj Americi i kasnije 28

•

Marcel Bataillon, Etudes sur Bartolomé de Las Casas, 1965, str. 298. 3QM. Devèze, op. cit., str. 358. M. Devèze, Antilles, Guyanes, la m erdes Caraïbes de 1492 à 1789, 1977, str. 173.

378


Na ovom crtežu j e najverovatnije prikazano odvođenje na posa o industrijskih radnika ispred senzalasa (krovinjara u kojima su živeli robovi). R eč j e o ilustraciji p o re d karte tri pom orske bitke u kojima su se H olanđani i Španci zajedno sukobili s Portugalcim a 13, 14. i 17. januara 1640. Karta Prefektura Paraiba i Rio Grandea, otisnuta 1647. godine (Nacionalna biblioteka u Parizu, O dsek karata i planova, G e CC 1339, karta 133, otisak B. N.)

. . . 'Х1 . . . u Kolumbiji. Slikovita ilustracija je Meksiko, gde su početkom osvajanja zbog ogromnog broja vernika franjevci služili mise na ulazima u crkve; ali već krajem XVI veka mise su služene u crkvama i omanjim kapelama.32 Tako strašnog opa danja stanovništva nije bilo ni u Evropi u XIV veku, kada je besnela epidemija kuge. Pa ipak, Indijanci nisu sasvim nestali i sredinom XVII veka bilo ih je opet više, što je, naravno, pogodovalo njihovim španskim gospodarima. Iskorišćavanje Indijanaca se nastavilo: poluropstvo u encomiendas, služenje po kućama u grado vima, prisilni rad u rudnicima, što se nazivalo repartimiento (dok je u Meksiku imalo poseban naziv cuatequitl, a u Ekvadoru, Peruu, Boliviji i Kolumbiji mita). Nicolas Sânchez Albornoz, La Poblaciôn de América latina, 2. izd., 1977, str. 62 i dalje. J. L. Phelan, The Millenial Kingdom ofth e Franciscans in the New Worid, 1956, str. 47. Juan A. i Judith E. Villamarin, Indian Labor in Mainland Colonial Spanish America, 1975, str. 17.

379


Ipak, kao posledica složene krize u Novoj Španiji se u XVI veku pojavljuje „slobodni” rad, to jest rad za nadnicu. Prvo, veliko opadanje indijanskog stanov ništva dovelo je do pustošenja mnogih oblasti, slično nekim područjima u Evropi u XIV i XV veku, posle epidemije kuge. Obrađena zemlja oko indijanskih sela se smanjila i stvorila su se ostrvca. Upravo u tim prostorima, spontano upražnjenim ili nepravično oduzetim, razvile su se hasijende. Indijanci koji su hteli da izbegnu kuluk koji im je nametalo seosko društvo, kao i država u potrazi za radnom sna gom, mogli su da pobegnu na hasijende, gde je nastajalo kmetstvo, a gde će se docnije morati upošljavati nadničari; mogli su da odu i u grad i rade kao kućna posluga ili zanatski pomoćnici u radionicma; mogli su da odu i u rudnike, ne one u blizini Meksiko Sitija, gde je još uvek postojao prinudni rad, nego u one dalje na severu, u naselja koja su nicala u pustinji, od Gvanahuata do San Luis Potosija. Nekih tri hiljade rudnika, među kojima i nekih sasvim malih, bilo je u toj oblasti: u XVI veku upošljavali su od deset do jedanaest hiljada radnika, a u XVIII možda i svih 70 000. Tu su sa svih strana stizali radnici: Indijanci, melezi, belci. Tu su se i mešali. Kada je od 1554. do 1556. uvedena tehnika amalgamisanja34 kojom se mogla iskorišćavati i siromašnija ruda, došlo je do smanjenja režijskih troškova i povećanja produktivnosti i obima proizvodnje. Kao i u Evropi, rudarski svet je i tu osoben; radnici i gazde su rasipni i nehatni, rado se kockaju. Radnici dobij aju i nekakav bonus -partido - prema tome koliko rude iskopaju. Sa stanovišta tog vremena plate su visoke, ali posao je mu kotrpan (pre XVIII veka eksploziv se ne koristi). To su nemirni, nasilni a ponekad i surovi ljudi. Vole da piju i lumpuju. Nije reč samo o „veštačkim rajevima”, kako zajedljivo govori neki istoričar, već i o težnji za veseljem i pre svega želji za po kazivanjem. U XVIII veku te težnje dalje jačaju, kao da je napredak rđav savetnik. Ako rudaru krajem sedmice ostane i 300 pezosa, on ih brzo potroši.36 Jedan kupuje svečano odelo i košulju od holandskog platna. Drugi poziva dve hiljade ljudi na veselje i spiska 40 000 pezosa koje je zaradio otkrićem nekog manjeg rudnika. Tako živi taj nemirni svet. Ne toliko dramatičan, ali i manje veseo jeste prizor u rudnicima u Peruu, najvećim u čitavoj Americi u XVI veku. Amalgamisanje je tu uvedeno kasno, 1572, ali nije donelo slobodu. Prinudni rad (mita) se održao, a Potosi je i dalje pravi rudarski pakao. Moguće je i da se sistem održao zbog svoje uspešnosti. Tek krajem veka Potosi će izgubiti prevlast koju više nikad neće steći uprkos novom poletu u XVIII veku. Kako god bilo, indijansko stanovništvo je na svojim plećima iznelo prvi veći razvoj Novog sveta, naravno u korist Španije: Indijanci su radili u rudnicima, na poljima - posebno na gajenju kukuruza, glavne kulture za život u Americi; vo dili su karavane mula i lama, bez kojih se srebro i drugi proizvodi ne bi mogli 34 Jean-Pierre Berthe, „Aspects de l'esclavage des Indiens en Nouvelle-Espagne pendant la première moitié du XVIe siècle”, u: Journal de la société des américanistes, LIV-2, str. 204, napo mena 48. ^ Alvaro Jara, daktilografisano izlaganje na Konferenciji u Pratu, 1978. ' Otac Aljofrin, 1763, navodi D. A. Brading, op. cit., str. 369.

380


prevoziti, službeno od Potosija do Arike, a potajno iz Visokih Anda preko Kordove do Rio de la Plate.37 Ali s druge strane, tamo gde je bilo samo rasutih indijanskih plemena, ev ropski kolonisti su morali sami da prionu na mučan posao izgradnje: u Brazilu pre podizanja plantaža šećerne trske; u francuskim i engleskim kolonijama u unutrašnjosti ili na Antilima. Do negde 1670-1680. Englezi i Francuzi pozivaju da se radi na ugovor; to su bili francuski engagés i engleski indentured servants. Pa ipak, ijedni i drugi su takoreći robovi.3 Sudbina im je slična onoj koja čeka crne Afrikance koji počinju da stižu; i prve su preko okeana dovozili u potpalubljima tesnih brodova i hranili ih užasnom hranom. Štaviše, ako bi stigli u Ameriku na trošak neke kompanije, ova je imala pravo na naknadu troškova: engagés su pro davani na isti način kao robovi, kupci su ih pregledali kao stoku.39 Istini za volju, engagés i servants nisu doživotni robovi, a potomci im neće biti robovi. Vlasnik ih, međutim, ne štedi jer zna da će otići kada im istekne ugovor (36 meseci na francuskim Antilima, četiri do sedam godina u engleskim kolonijama). U Engleskoj kao i u Francuskoj koješta je smišljano da se privuče dovoljno iseljenika. U arhivama La Rošela pronađeno je više od 6 000 ugovora o služenju kao engagé u razdoblju 1625-1715. Polovina „angažovanih” je stizala iz Sentonža, Poatua i Onisa, pokrajina koje su bez razloga smatrane bogatim. Da se pri vuče što više ljudi, uz lažne ponude, pribegavalo se i nasilju. U nekim četvrtima Pariza bilo je pravih otmica. 0 U Bristolu su otimani muškarci, žene i deca; broj ovakvih iseljenika su dalje uvećavali osuđenici na teške kazne ili smrt, koji su prihvatali da odu u Novi svet. Sudovi su, dakle, osuđivali na kolonije umesto na vešala ili galije! U vreme Kromvelove vladavine u Novi svet je poslato mnogo škotskih i irskih osuđenika. Od 1717. do 1779. Engleska je u kolonije proterala čak 50 000 ljudi;41 jevanđelista-humanitarac Džon Ogltorp je 1732. osnovao novu koloniju Džordžiju, da bi u njoj prihvatao one koji su bili osuđeni zbog ne plaćenih dugova.42 Postojalo je, dakle, i dugotrajno „robovanje” belaca u Americi, o čemu piše Erik Vilijems koji smatra da je jedno ropstvo sledilo za drugim; kad bijedno pre stalo, drugi oblik bi ga zamenio. To smenjivanje nije bilo spontano, ali je opšte pravilo jasno. Ropstvu belaca se pribegavalo samo kada nije bilo dovoljno Indija naca; a ropstvo crnaca, veliko dopremanje Afrikanaca u Novi svet, nije se razvilo sve dok rad Indijanaca i najamne bele radne snage iz Evrope nije presušio. U oblastima gde se nisu koristili crni robovi - na primer, na žitnim poljima severno od Njujorka - indentured servants su radili sve do XVIII veka. Zahtevi kolonizacije su nametali promene i to više iz ekonomskih nego rasnih razloga: a one „nisu bile 37 Anibal B. Arcondo, „Los precios en una economia en transicion. Cordoba durante el siglo XVIII”, u: Revista de economia y estadistica, 1971, str. 7-32. Prema Danielu Defoeu, Moll Flanders, Abbey Classics, str. 71, navodi E. Williams, op. cit., str. 18. ® M . Devèze, Antilles, Guyanes..., str. 185. Edouard Fourniei; Variétés historiques et littéraires, 1855-1863, VII, str. 42, napomena 3. R. Mousnier, op. cit., str. 320. 42 Giorgio Spini, Storia delV età moderna, 1960, str. 827.

381


vezane za boju kože radnika”.43 Beli „robovi” postepeno su nestajali jer su imali ugovore na rok; možda su bili i preskupi, makar i samo zbog ishrane. Engagés i servants bi po isteku ugovora, kao slobodni ljudi krčili zemlju i na malim posedima gajili duvan, indigo, kafu i pamuk. Ali kasnije su mnogi poti snuti, jer je počeo razvoj plantaža šećerne trske. A one su skup, dakle kapitalisti čki poduhvat, koji je zahtevao mnogo radne snage i materijala, drugim recima fik sni kapital, u koji su spadali i crni robovi. Veliki posedi za gajenje šećerne trske istisnuli su one manje koji su im, ironija je sudbine, pomogli da nastanu; na zemlji koju je iskrčio i obrađivao sitni poljodelac bilo je lakše podići plantaže. Sličan proces se ponovio i nedavno, oko 1930, u pionirskim oblastima države Sao Paolo u Brazilu, gde su privremeni sitni posedi pripremili tlo za prostrane fazendas na kojima se gajila kafa. Tokom XVI i XVII veka, kako su se razvijali veći posedi, rastao je i broj cr nih robova neophodnih za rad na njima. Posle dramatičnog pada broja Indijanaca, privredni proces privlačenja afričkog stanovništva tekao je sam od sebe: „Novae je sam ispleo tu zaveru, a ne osećaji, dobri ili loši”.44 Snažniji nego Indijanac (tvr dilo se da jedan crnac radi koliko četvorica Indijanaca), poslušniji i zavisniji jer je bio otrgnut od svoje izvorne zajednice, crni rob je bio kupovan kao roba, pa čak i naručivan unapred. Trgovina crnim robljem je omogućila podizanje plantaža šećerne trske, koje su za ono doba bile ogromne —velike koliko je to dozvoljavao prevoz trske kolima, jer se ona, čim se poseče, morala prevoziti u mlin i obrađi vati. Na tim velikim plantažama rad je bio redovan, podeljen na operacije, a obavljali su ga mahom nekvalifikovani radnici, uz samo nekoliko tehničara ili kvalifikovanih radnika. Zbog svoje poslušnosti, stalnosti i robusnosti, crnci su bili najjeftinije, najdelotvornije i uskoro najtraženije „oruđe za rad”. U Virdžiniji i Marilendu je ga jenje duvana, čime su se isprva bavili sitni beli posednici, od 1663. do 1699. doživelo veliki uspon.46 Izvoz se uvećao šest puta, sve kao posledica toga što su umesto belaca počeli da rade crnci. U isto vreme, kao što se i moglo očekivati, počela se stvarati polufeudalna aristokratija - obrazovana, uglađena ali i izrabljivačka. Gajenje duvana na veliko i za izvoz, ovde je, kao i gajenje žita na Siciliji i u Polj skoj, kao i šećerne trske na severoistoku Brazila i na Antilima, proizvelo sličan društveni poredak. Isti uzroci daju slične posledice. Ali crne robove su koristili i za sijaset drugih poslova. Tako je vađenje zlata u Brazilu, koje je počelo krajem XVII veka, bilo posledica uključenja u Minas Žeras, Gojas i sertao Baije hiljada crnih robova. Verovatno da crni robovi nisu slati u rudnike srebra na Andima i na severu Nove Španije jer su posle dugog puto vanja u unutrašnjost koštali više nego na obali Atlantika - a ne samo zato što ih je hladnoća (koja je zaista bila velika) sprečavala da obavljaju teške poslove u rud nicima. ' * E. Williams, op. cit., str. 19. 45 D. W. Brogan, uvod u knjigu E. Williamsa, op. cit., str. VIII.

Godine 1860, sa železnicom, Kuba razvija ogromne plantaže šećerne trske na 11000 akri, dok na ostrvu Jamajki, najveće dosežu jedva 2 000 akri, E. Williams, op. cit., str. 151-152. E. Williams, op. cit., str. 26.

382

Ilu stracija za knjigu Ž. B. D ebrea, S lik o vito isto rijsk o p u to va n je p o B ra zilu (1834). Sam D eb re d a je k om en tar na stra n a m a 78 i 79: o va radnja za p ro d a ju ro b o va u u lici Val L on go u R io d e Z aneiru j e „p r a v o s k la d iš te ” u k oje ro b o vla sn ici d o v o d e sv o je crn ce do p rem ljen e sa o b a la A frike. P roda va č, za va ljen u naslonjač, ra zg o v a ra o ku povin i je d n o g d e te ta s M ineirom (vlasn ikom M in a s Z erasa). Tavan iza p re g ra d a u p o za d in i slike j e sp a v a o n ic a za robove u koju se uspinju lestvam a. N em a p ro z o ra sem p a r otvo ra . „To j e p ija c a " , zaklju ču je D e b re „па k o jo j se kupuju i p ro d a ju lju d i”, (o tisa k B. N .)

Različite vrste robovskog rada u Americi mogle su se mnogo više smenjivati nego što se obično misli. Indijanci su se mogli koristiti kao ispirači zlata, kao što se dešavalo u blizini Kita. Isto je tako nerazumna tvrdnja da belci nisu mogli da žive kao fizički radnici u tropskoj oblasti (kao što je to, među mnogima, mislio i Adam Smit).47 Engagés i servants su tu sigurno radili u XVII veku. Nemci su se pre više od sto godina naselili u Sifortu, na Jamajci, gde još uvek žive i rade. Pa namski kanal su prokopali italijanski građevinski radnici. A sečenje šećerne trske u tropskom delu severne Australije obavljaju isključivo belci. Slično tome, na ju gu Sjedinjenih Država bela radna snaga je zamenila crnce koji su se odselili u oš triju klimu na sever, u Čikago, Detroit i Njujork, a da zbog toga nisu zdravstveno stradali. Dakle, klima nije jedino objašnjenje: iako je odigrala određenu ulogu, nije sama određivala raspored i naseljavanje u Novom svetu. Sledeća tumačenja daje istorija: ne samo složena povest evropske eksploatacije, već i značajna 47 Adam Smith, La Richesse des Nations, 1976, str. 289.

383


povest predkolumbovskih civilizacija, Acteka i Inka, koji su na američkom tlu os tavili neizbrisive tragove indijanske kulture. I najzad, istorija je dopustila da do danas prežive uporedo indijanska, afrička i bela Amerika; one su se pomešale, is tina, ali ne toliko da se i danas ne bi znatno razlikovale jedna od druge. Kada su kolonije radile za Evropu Cesto ponavljana tvrdnja da je Amerika morala da s druge strane okeana obnavlja Evropu, samo je delimično tačna. Ipak, ne moramo doslovno prihvatati mišljenje Alberta Floresa Galinda48 po kome se nijedna američka pojava ne sme tumačiti evropskim iskustvima. U celini, Amerika je valjalo da pređe sve istorijske etape kroz koje je prošla i Evropa - iako nije morala poštovati isti redosled i iste obrasce. Evropska iskustva - antika, Srednji vek, renesansa, reformacija49 mogu se otkriti i u Americi, iako nejasno razlučena. Još se sećam slika pionirskih oblasti u Americi u XX veku, koje podsećaju, više od svih naučnih opisa, na ob lasti krčevina u Evropi u XIII veku. Slično tome i neke osobenosti prvih evrop skih gradova u Novom svetu, sa njihovim patrijarhalnim ustrojstvima, pružaju istoričaru sliku daleke prošlosti u Evropi, ne sasvim tačnu, ali nezaboravnu. Pri znajem da sam bio očaran istorijom tih američkih gradova koji su nicali pre selâ ili barem u isto vreme. Oni omogućuju da se u novom svetlu zamisli onaj presu dan razvoj gradova u Evropi u XI i XII veku - u čemu većina medijevelista uporno (čemu se ja čudim) vidi samo plod poljoprivrednog napretka (a ne trgo vinskog i urbanog), plod koji sporo sazreva. Koliko je razumno u tome gledati samo puke odjeke, kada Evropa zapravo nadzire razvoj u prekookeanskim zemljama i postavlja sva moguća pravila? Bu dući da je svaka kolonijalna sila bila odlučna da zadrži svoj komad Amerike ne ustupajući ni pedalj nekom drugom (namećući toj oblasti „kolonijalni pakt” ili „ekskluzivu”), prekoekanska društva se nikako nisu mogla odvojiti od daleke kontrole i obrazaca Evrope - prave majke koja potomke drži čvrsto uz svoje skute. Pažnja joj je popuštala samo u početku, tokom mračnih časova prvih nase obina. Engleska i Španija dopustile su svojim prvim kolonijama u Americi da se razvijaju uglavnom kako su htele ili mogle. Ali kada su se razvile i ojačale, opet su ih uzele pod svoje: ustanove matičnih zemalja bile su i oruđa i korisnici poli tike „centralizacije”. Takva centralizacija je bila i prirodna i tim pre prihvatana kao neophodna za odbranu novih kolonija od napada drugih evropskih sila. Naime, i dalje je posto jalo oštro suparništvo između onih koji su izdelili Novi svet: stalno su vođene borbe na granicama u unutrašnjosti, a ništa manje i na beskrajnim obalama Ame rike. Razlog za lako prihvatanje centralizacije je i taj što je ona osiguravala vlast bele manjine koja je u uverenjima, mišljenju, jeziku i načinu života privržena 49 .jSociedad colonial y sublevaciones populäres: el Cuzco, 1780”, daktilografisano, str. 8 . Emile-G. Léonard, Histoire générale du protestantisme, III, 1964, str. 6 , 692 i dalje; „L’Ég

lise presbytérienne du Brésil et ses experiences ecclésiastiques”, u: Études évangéliques, 1949.

384


„starom svetu” - Evropi. Iako malobrojna, zemljoposednička aristokratija koja je naselila središnju dolinu Čilea u XVIII veku, bila je delotvorna, aktivna i domi nantna - a sačinjavalo ju je „nekih 200 porodica”.51 Plutokratiju iz Potosija je 1692. sačinjavala šačica ljudi „odevenih u tkanine prošarane zlatom i srebrom, jer im nijedna druga odeća nije bila dovoljno dobra”. Kuće su im bile izuzetno ra skošne. Pitanje je i koliko je bilo bogatih trgovaca u Bostonu uoči američke revo lucije 1774. godine? Te sitne grupe je verovatno spasla pasivnost radnika, ali su one zavisile i od podrške sveobuhvatnog društvenog poretka koji je Evropa održavala po svaku cenu, jer joj je to u interesu. Istina je to da su ta društva bila manje ili više poslušna, manje ili više zavisna od matične zemlje. Ali neposlušnost - kada je postojala - nije menjala način ži vota ili unutrašnji poredak i funkcionisanje kolonije, neodvojive od poretka i funkcionisanja svih evropskih društava, kako tada, tako i u prošlosti. Najteža za nad zor i najmanje pokorna su društva izvan glavnih međukontinentalnih trgovačkih tokova, ona čijom „skromnom privredom” ne vlada samo jedan dominantni pro izvod”,52 ili neka proizvodnja kojom se upravlja izdaleka, s druge strane Atlan tika.53 Ta zanemarena društva i privrede, u koja se malo ulagalo i u koja nije sti zalo ni mnogo naredbi, ostaju siromašna i u njih se malo upliću sa strane. Tako su i podsticana ka samodovoljnosti. Takva su, između ostalih, bila pastirska područja Perua na obroncima Anda, iznad prašuma Amazonije; ljanosi u Venecueli, gde encomenderosi nisu primali naređenja autoritarne vlade iz Karakasa; takva je i dolina San Franciska, „геке ovaca” u unutrašnjosti Brazila, stanište poludivljih stada, gde feudalac Garsija de Rezende poseduje imanje (iako nenaseljeno) ve ličine Francuske pod Lujem XIV. Isto bi se moglo reći i za svaki udaljeni grad u američkim prostranstvima, dovoljno izdvojen da mora - čak i kad ne oseća po trebu za nezavisnošću - sam sobom upravljati. Pred kraj XVII, a i tokom XVIII veka, Sao Paolo, nekadašnja prestonica prvih bandeirantesa,54 još je uvek primer takve nevoljne nezavisnosti. „Portugalci”, pisao je 1766. Akarias de Serione, „imaju malo neseobina u Brazilu; grad Sao Paolo njima je najznačajniji. [...] Taj grad je u unutrašnjosti i udaljen je više od dvanaest sati putovanja”.5 „To je neka vrsta republike”, pisao je Koreal, ,,u kojoj su u početku živeli jedino probisveti”. Iako su „Paulisti” sebe smatrali slobodnom čeljadi, bolje je reći da je grad osinje gnezdo: njegovi stanovnici krstare putevima u unutrašnjosti i snabdevaju rudarske logore, ali i napadaju indijanska sela u jezuitskim oblastima duž reke Parane, upadaju čak u Peru i Amazoniju (1659).57 50 J. Lynch, The Spanish American Révolutions, 1803-1826, 1973, str. 128, navodi Nicole Bousquet, La Dissolution de ГEmpire espagnol au XIXe siècle, dakt. teza, 1974, str. 106. ^ François Coreal, Voyages aux Indes occidentales, 1 7 3 6 ,1, str. 244. P. Chaunu, Séville et ГAtlantique..., t. VIII 1, str. 597. 53 C. Freire Fonseca, Economia natural y colonizacâo do Brasil (1634-1843), 1974, daktilografisana teza. 54 Pogledati prvu knjigu str. 45. 55 J. Accarias de Sérionne, Les Intérêts des nations de l ’Europe..., I. 1766, str. 56. F. Coreal, op. cit., I, str. 220-221. 57 F. Mauro, Le Brésil..., str. 138.

385


Ipak, bilo je mnogo i poslušnih i pokornih ekonomija. Jer kako bi se Virdžinija gde se gajio duvan, ili Jamajka gde se gajila šećerna trska, mogle buniti, kada su zavisile od prodaje svojih proizvoda na engleskom tržištu i kredita londonskih banaka? Da bi američke kolonije stekle nezavisnost bio je potreban sticaj više preduslova. Staviše, valjalo je izabrati i pravi trenutak, kao što će to pokazati prva velika protivevropska revolucija, ona u engleskim kolonijama u Americi 1774 godine. A pobunjeničkim kolonijama je trebala i dovoljna snaga da bi se kolonijalni poredak mogao održavati i razvijati bez pomoći matične zemlje. A taj poredak je bio stalno ugrožen. Vlasnici plantaža na Jamajci žive u strahu od pobuna robova; unutar Brazila postoje „republike” odbeglih robova; indijanski bravosi58 ugroža vaju životno važnu komunikaciju Panamskog zemljouza; na jugu Čilea Araukanci predstavljaju pretnju sve do sredine XIX veka; u Lujizijani, ustanak Indijanaca 1709. je bio ugušen uz pomoć jednog malog francuskog ekspedicionog odreda.59 Kada su kolonije radile protiv Evrope Pitanje je da li se „kolonijalni pakt” može održavati u okolnostima strašne nejednakosti. Kolonije služe jedino bogaćenju, sticanju ugleda i snage matičnih zemalja. Potonje ne nadgledaju samo njihovu trgovinu, već i čitav život. Tomas Džeferson, pre nego što je postao predsednik Sjedinjenih Država, otvoreno go vori o tome da plantaže u Virdžiniji „liče na posede pripojene nekolikim london skim trgovačkim kućama”. Često se čuju glasovi i o kritičnom manjku novca: Engleska je stalno zbog toga dobijala žalbe iz svojih kolonija u Americi. Ništa se nije preduzimalo da se to ispravi jer je matična zemlja htela da sa svojim koloni jama ima pozitivan trgovinski bilans, dakle da otuda dobija gotovinu, a ne da je tamo šalje. Bez obzira na strpljenje tih podređenih zemalja, takav režim ne bi duze opstao da su svi propisi i zakoni poštovani; da udaljenost - da pomenemo samo dugu plovidbu preko Atlantika - nije stvorila izvesnu slobodu; da svuda pri sutno i neiskorenjivo krijumčarenje nije podmazivalo točkove trgovine. To je dovodilo do izvesnog nehata, tako da su se tiho uvukle neke navike i prakse, koje je kasnije teško bilo iskoreniti. Nije, na primer, bilo valjane carine; kolonijalna uprava nije nastojala da doslovno sprovodi naloge matične zemlje i popuštala je lokalnim i privatnim interesima. Štaviše, širenje trgovine pomoglo je američkim privredama da steknu vlastite izvore novca, i to tako što je deo pleme nitih metala iz američkih rudnika, kradom ili po logici tržišta ostajao u Americi umesto da ide u Evropu. Veoma je rečita pojedinost daje „[...] pre 1785. u Mek siku uobičajeno da se crkva dogovori sa seljacima o primanju desetine u srebru . A kredit, znak napretka, igrao je ulogu čak i u zabitoj unutrašnjosti 58

59

•

Aeearias de Sérionne, op. cit., I, str. 85. Bravos u značenju divljaka. Marcel Giraud, Histoire de la Louisiane française, 1953,1, str. 196-197. 61 prige, u: platt i Skaggs, O f Mother Country and Plantations, 1972, str. 7. str 518-519 Andrews’ The Colonial Period o f American History. The Settlements, I, 1970, Enrique Florescano, Precios del maiz y crisis agricolas en Mexico (1708-1810), 1969, str.

386


Brazila. A zlato je promenilo sve: Konseljo Vila Rike piše kralju 7. maja 1751. da mnogi rudarski preduzetnici „očigledno duguju novac za robove koje poseduju, tako da su oni koji izgledaju bogati u stvari siromašni, dok su mnogi koji žive kao siromasi, zapravo bogati”.63 Vlasnik koncesije za vađenje zlata radi od predujma koji mu odobravaju trgovci, a kojim pre svega kupuje robove. Slično je i u zem ljama gde se kopa srebro. Iz sjajne knjige D. Bradinga o Novoj Španiji u XVIII veku, zemlje koju pisac posmatra iz Gvanahuata, tada najvećeg rudarskog grada Amerike i sveta, stiče se utisak da kredit ima mnoštvo oblika, združenih ili pre pletenih, da on uništava postojeći sistem i odmah ga zamenjuje drugim, i tako unedogled. Lokalni trgovci su očigledno uspeli da akumuliraju znatne kapitale. U španskoj Americi je bilo tako bogatih kreolskih trgovaca da se krajem XVIII veka govorilo o tome daje Španija „kolonija svojih kolonija” ! Da lije to naprosto stil ska figura ili izraz ozlojeđenosti Španaca prema onima koji nisu znali „gde im je mesto”? Kako bilo da bilo, tokom svake indenpendističke krize, ima mnogo do kaza oštrih sukoba i mržnje između trgovaca nastanjenih u Novom svetu i kapita lista „kod kuće”. Tako je i u Bostonu, kao i u Buenos Airesu, gde lokalni trgovci 1810. žele da prekinu poslove s veletrgovcima u Kadizu. Tako je i u gradovima Brazila gde odbojnost prema portugalskim trgovcima prerasta u mržnju. U Rio de Zaneiru, gde su ubistva i pljačke uobičajeni, omraženi lik je portugalski trgovac koji nosi prstenje i razmeće se jedući iz srebrnog posuđa. Udaraju ga kad stignu, a kad mu ne mogu drugačije nauditi, ismevaju ga kao smetenjaka, glupana, rogonju. Izvrsna sociopsihološka studija bi se mogla napisati o onima koji u špan skoj Americi imaju nadimke čapetones ili gačupines - a to su nove pridošlice iz Spanije, neiskusni, nadobudni i sa često već unapred obezbeđenim visokim zara dama. Dolaze kao pojačanje već nastanjenim malim skupinama trgovaca čiji su pripadnici već zauzeli ključna mesta. Čitav Meksiko je pod vlašću trgovaca poreklom iz Baskije ili sa planina iza Santandera. Te trgovačke dinastije dovode iz Spanije nećake, rođake, susede iz svojih rodnih sela, primaju saradnike, stvaraju naslednike i udaju kćeri. Došljaci lako pobeđuju u „ženidbenim trkama”. Godine 1810, otac Miguel Hidalgo, meksički sveštenik revolucionar, koji je kao i mnogi drugi želeo da spreči useljavanje gačupina, optužio ih je da su „izopačeni ljudi [...]. Njih pokreće jedino odvratna gramzivost. [...] Oni su katolici samo politički, jer njihov Bog je novac”. Su Dios es el dinero. Sukob oko industrije U industriji, kao i u trgovini, koren sukoba između kolonija i matične zem lje, sezao je duboko u prošlost. Još od kraja XVI veka kriza je potresala Latinsku Ameriku, a verovatno i čitav kontinent (to jest i Severnu Ameriku).65 Evropski kapitalizam prolazi kroz teškoće; tako tokom XVII veka oblasti s druge strane At^ Russell Wood, u: Journal o f Economic History, mart 1977, str. 62, napomena 7. D. A. Brading, op. cit., str. 457^-58. 65 German Arciniegas, Este Pueblo de América, 1945, str. 49, uporeduje tu krizu sa Srednjim vekom.

387

Evropu i protiv Evrope

U XVIII veku, radionica za vezenje u Peruu. Vezilje su meleskinje. Madrid, Kraljevska palata, Libro Truhiljo de I Peru (foto M az)

lantika moraju same da se snalaze. Regionalna tržišta koja nastaju proširuju svoje veze: Brazilci kreću ka Andima; Čile snabdeva Peru žitom; brodovi iz Bostona dopremaju na Antile brašno, drvo, ribu iz Njufaundlenda. U Kitu 1692. postoje „radionice za izradu serža i pamučnog platna [...], grubog platna [...] koje služi za odecu za narod. To se platno prodaje i u Peruu i Čileu, pa čak i na Tijera Firme i u V66 prek° GvaJakila tluke Kiloa na Pacifiku], A u Popajan se prevozi kop nom . Do sličnog razvoja proizvodnje tekstila dolazi u Novoj Granadi u So kom, u peruanskoj pokrajini Kusko, u indijanskim pokrajinama južnog Meksika 67 м CR ,eai’ op: c it ’ l ’. str' 353“ 354' Le Popayan, province de Colombie, au sud-est de Bogota. . Bousquet, op. cit., str. 42. Socorro, ville de Colombie, dans la province de Santander.


u La Puebli; a takođe i u unutrašnjosti buduće Argentine, naročito u Mendozi, gde, kako izveštava biskup Lizaraga: „Indijanci koii su vaspitani među nama iz rađuju konac jednako dobar kao i onaj iz Biskaja”. Podižu se i mnogi pogoni za preradu poljoprivrednih i stočarskih proizvoda; svuda se proizvodi sapun, sveće lojanice, a i obrađuje koža.70 Pošto je nastala u teškim godinama XVII veka, u vreme kada je mnogo oblasti Amerike bilo „feudalizovano” uporedo sa pojavljivanjem h a sije n d i, pitanje je da li će ta elementarna industrija stvoriti i značajnije pomake kada se eko nomska klima popravi. Da bi se to ostvarilo Evropa je trebalo da odustane od mo nopola na manufakturu - što joj nije bilo ni na kraj pameti. Lord Čatham je na vodno čak izjavio: „Ako se Amerika usudi da sama proizvede jednu čarapu ili klin za konjsku potkovicu, osetiće silu britanske moći”.71 Ta opaska, ako je zaista izgovorena, svedoči o namerama Velike Britanije, ali i o njenom nepoznavanju st varnosti s onu stranu Atlantika: Novi svet je, naime, već bio spreman da proizvo di za svoje potrebe. Rečju, cela Amerika je sazrevajući razvijala vlastite unutrašnje veze i stva rala svoja tržišta. Spanska Amerika je u krijumčarskoj mreži našla još veću slo bodu i izvor prihoda. Galeon iz Manile je, kao što je svako znao, bio način da se štrpne nešto američkog srebra namenjenog Španiji, to jest Evropi, a u korist da leke Kine ili kapitalista K o n su la d a u Meksiku. Štaviše, sve do kraja XVIII veka, najveći deo srebrnog novca i poluga nije odlazio španskom kralju (koji je osiro mašio), već privatnim trgovcima - uključujući i one iz Novog sveta. Engleske kolonije se odlučuju za slobodu Opšte nazadovoljstvo u Novom svetu najpre je izbilo na površinu u engle skim kolonijama u Americi. „Ustanak” je možda prejak izraz za Bostonsku ča janku, kada su 16. decembra 1774, pobunjenici preodeveni u Indijance, upali na tri broda u vlasništvu Engleske indijske kompanije, usidrena u luci, i s njih pobacali u more tovare čaja. Pa ipak, taj naoko ne mnogo važan događaj bio je početak kidanja veza između kolonija - budućih Sjedinjenih Država - i Engleske. Sukob je bez sumnje imao poreklo u ekonomskom napretku u XVIII veku koji je doveo do uspona engleskih kolonija kao i ostale Amerike - moguće utoliko više jer su bile u žiži unutrašnje i spoljne trgovine. Prvi znak napretka bio je stalni priliv useljenika - engleskih radnika, irskih seljaka, Skota - od kojih su mnogi dolazili iz Alstera, a ukrcavali se na brod u Belfastu. U pet godina pre 1774, irske luke su napustila sto pedeset dva broda sa 68 François Chevalier, „Signification sociale de la fondation de Puebla de Los Angeles”, u: Revista de historia de América, 1947, n° 23, str. 127. 69 Reginaido de Lizarraga, „Description del Perù, Tucuman, Rio de la Plata y Chile”, u: Historiadores de Indias, 1909, II, str. 465. 70 D. A. Brading, op. cit., str. 36. 71 A. N., Marine, B7, 461, f° 39. William Pitt (1708-1778) reçut en 1766 le titre de comte de Chatham.

389


'm n Putnika”. A postojao je talas i nemačkih kolonista: između 1720. i 1730, om su takoreći „germanizovali Pensilvaniju,73 gde su kvekeri uskoro po stali manjina u odnosu na Nemce i irske katolike. Broj nemačkih useljenika se posle sticanja nezavisnosti čak i povećao. Ovo useljavanje ima sva obeležja „trgovine ljudskim bićima”.74 Godine 1781 „ jedan veliki trgovac se hvalio da je sam pre rata uvezao 40 000 Evrop ljana: ’Palatinaca’ (Nemaca iz pokrajine Pfalc - p.p.), Švaba, Alzašana. Neki su u iseljeništvo odlazili preko Holandije”.75 Ali to su pre svega bili Irci kojima se tr govalo slično kao i crnim robovima. Ta trgovina ne samo da nije prestala kada je Amerika stekla nezavisnost, već se i povećala. „Uvozna trgovina iz Irske”, piše u izveštaju iz 1783, „koja je bila obustavljena tokom rata, obnovljena je i donosi ve like zarade. Cim pristane brod sa 350 muškaraca, žena i dece, oni bi odmah bili zapošljavani. [Postupak je jednostavan]: kapetan [broda] je nametao uslove iselje nicima u Dablinu ili nekoj drugoj irskoj luci. Oni koji su mogli da plate za puto vanje - obično oko 80 do 100 (Uvri iz Tura) - stizali su u Ameriku kao slobodni da se zaposle gde žele i mogu. Oni koji nisu mogli da plate prevoz, putovali bi o trošku vlasnika broda, koji bi, da nadoknadi troškove, u dolasku oglašavao d aje dovezao zanatlije, radnike i kućnu poslugu i daje postigao sporazum s njima76 da unajmljuje njihov rad na rok od obično 3, 4 ili 5 godina za muškarce i žene i 6 ili 7 godina za decu. Potonji su iznajmljivani za svotu od 150 do 300 livri,77 a bili su predavani kapetanu zavisno od pola, doba i fizičke snage. Budući gospodari su imali samo da ih hrane, odevaju i daju im smeštaj. Kada bi im ugovoreni rok iste kao dobijali bi po jedno odelo i lopatu, i mogli su da idu. Petnaest, šesnaest hilj ada takvih radnika je bilo predviđeno da stigne naredne zime, uglavnom Iraca. Državni službenici u Dablinu uglavnom nisu uspevali da spreče iseljavanje. A preduzetnici su počeli da se okreću i ka Nemačkoj.78 Tako je nastalo i seljenje „od obala [Atlantika] do planina ka zapadu, pa čak i dalje. [...] U početku je jedno obitavalište služilo svima dok se ne bi izgradile kuće za svaku porodicu”. Došljaci, čim uštede nešto, „odlaze u Filadelfiju da plate za zemlju koja im je dodeljena, a koju obično prodaje vlada kolonije [ka snije države naslednice]”. Kolonisti „vrlo često [...] preprodaju parcele i odlaze da traže nove, to jest neobrađena tla koja opet prodaju kad ih osposobe za obradu. Mnogi su tako iskrčili i po šest parcela”.79 Ovaj dokument skraja XVIII veka lepo opisuje pojavu „granice” koja je privlačila doseljenike koji su nameravali da posle isteka ugovora pokušaju da se obogate. Škoti su posebno bili hrabri i odlazili su u velike šume; živeći kao Indijanci, napredovali od jedne krčevine do druge. Za <1607 7? ж п ? ш г ’ 1 ’ЕиТ е е 1Л тОПае---’ Str- 3 3 1 ’ Prem aM - L. Hansenu, The Atlantic Migration (I 0O /-I 86O), i H. Cowan, British Emigration to North America, 1961 7 4 Iblcl75 A - E” B Ш’ 44L Palatinci- to jest oni iz Palatinata Pfalca.

Ibid.

77 To jest za račun brodovlasnika. 7 „ Livre, isplaćene brodovlasniku.

A. N.. Kolonije, C 11 4 11, f° 205 i dalje. A. N.. Kolonije, C 11 4 11

390


njima su stizali manje odvažni doseljenici, često Nemci, i ostajali da iskorišćavaju zemlju osposobljenu za obrađivanje.80 Taj ljudski talas, koji se kreće prema zemljama i šumama Zapada, praćenje i podstican opštim privrednim usponom. Posmatrači imaju utisak daje reč o bio loškom prasku: Amerikanci, govorili su „imaiu dece koliko god mogu. I udovice s mnogo dece sigurne su da će se opet udati”. Velika stopa rađanja povećava broj stanovnika. Tako čak i predeli severno od Filadelfije više nisu naseljeni samo Englezima. A pošto Škoti, Irci, Nemci i Holanđani prema Engleskoj osećaju ili ravnodušnost ili mržnju, ta je mešavina naroda, koja je nastala vrlo rano i brzo rasla, verovatno ubrzala odvajanje od matične zemlje. U oktobru 1810. francuski konzul, tek stigavši u Njujork, pokušava da po nalogu Pariza,82 ustanovi „stanje duha stanovnika države i... osećaje koje gaje prema Francuskoj”. Konzul daje za nimljiv izveštaj : „Ne treba donositi zaključke prema mnogoljudnom gradu [Njujorku, koji u to vreme ima 80 000 stanovnika] u kojem živim; njegovi žitelji, koji su uglavnom stranci svih mogućih nacija sem, da tako kažem, Amerikanaca, misle jedino na poslove. Njujork se može opisati kao veliki stalni sajam na kojem se smenjuju dve trećine stanovništva: tu se sklapaju ogromni poslovi, uglavnom s fiktivnim kapitalom, a raskoš dostiže strašne razmere. Trgovina ovde nema baš čvrste osnove; česti stečajevi - nekad i izuzetno bogatih ljudi - izazivaju malo komešanja; štaviše, i onaj koji bankrotira obično nailazi na blag stav poverilaca. Jer svi misle da treba da postoji pravo na blagonaklonost. Američko stanovništvo države Njujork treba stoga tražiti u unutrašnjosti i tamošnjim gradovima”. Što se tiče preobražaja ljudi u meltingpotu, ne oseća li još umereno veliko mnoštvo Ame rikanaca - tri miliona oko 1774. godine - odbojnost prema naletu stranaca koji je stvarno velik, a kakav će (srazmerno) biti u Sjedinjenim Državama krajem XIX veka? Ipak, ta pojava je izraženija u kolonijama na severu (Nova Engleska, Masačusets, Konektikat, Rod Ajlend, Nju Hempšir, Njujork, Nju Džerzi, Delaver, Pensilvanija), nego u onim južnim (Virdžinija, Marilend, Severna i Južna Karolina, Džordžija), koje su sasvim različita društva vlasnika plantaža i crnih robova. Onaj koji i danas poseti velelepnu kuću Tomasa Džefersona (1745-1826) u Montičelu, u Virdžiniji, može da vidi sličnost sa Casas Grandes u Brazilu ili Great Houses na Jamajci. Razlika je samo to što su prostorije za robove ovde bile u podrumu ogromnog zdanja, što je robove verovatno još više lomilo. Mnogo onog što je Gilberto Freiri napisao o plantažama i gradovima na severoistoku Brazila može se primeniti i na američki „duboki jug” (Deep South). Ali uprkos sličnom stanju, ta dva iskustva ostaju različita kad je o ljudima reč. Njih razdvaja sve ono što u to vreme razdvaja Portugaliju od Engleske - kultura, mentalitet, vera, seksu alno ponašanje. Gospodari engenhosa ne kriju svoje ljubavne veze sa sluškinja ma, o čemu govori Gilberto Freiri, dok je s druge strane dugotrajna strast Džefer sona prema jednoj od njegovih mladih ropkinja bila strogo čuvana tajna.83 R. Mousnier, op. cit., str. 320. 81 A. N„ A. E., B III, 441, 1782. 82 A. N.. A. E„ C. C. C. Filadelfija, 7, f° 358, New York, 27. oktobar 1810.

Fawn Brodie, Thomas Jefferson: an Intimate History, 1976.

391

Zö Evropu i protiv Evrope

{joto !• P. S. )

ä

5

moćnom s^ e d u ”

S Cîod'd0 d° “ f *

£

?

^

^

(iako s u l f b i l i z S t ? S r n ? n0^ Vel\ Ugrad0vima’ bil° Je velikih Poreda iona akn Hol t /л , ^ ZaV1 Njuj0rk manori su zauzimali dva i po miv e lič iS S ? Г , Renselera’ uda]Jen st°tinak milja od reke Hadson bio

т^шштт A. N., A. E., B Ш, 441, 1781. . Ibid.

na italijanski, l Ç ^ s t e Ш а ф ™ ™ ReVolutlon considered as a Social Movement, 1925, prevod

392


Severne Karoline. Južne države, ali i neke severne, imale su delimično aristokrat ski poredak, negde prikriven, negde javan. On je bio „transplant” društvenog si stema Engleske, u kojem je pravo prvorodstva bilo osnovni zakon. U isto vreme su sitni zemljoposednici uspevali da nađu za sebe mesto između velikih poseda, kako na Severu, gde neravno tlo nije pogodovalo krupnoj poljoprivredi, tako i na Zapadu gde je netaknute šume trebalo krčiti da bi se tlo pripremilo za oranje. Ne jednaka podela zemlje u ekonomiji kojom je vladala poljoprivreda, ipak nije sprečavala ustanovljenje prilično stabilne društvene ravnoteže, od koje su, na ravno, najviše koristi imali bogati. Trajalo je to sve do revolucije koja je uništila mnoge zemljoposedničke porodice koje su bile na strani Engleza. Potom su usledile eksproprijacije, prodaje i preobražaji vođeni „na miran i trezven anglosak sonski način”. Poljoprivredni poredak je, dakle, bio mnogo složeniji nego što bi se dalo na slutiti na osnovu puke suprotnosti Sever-Jug. Od 500 000 crnih robova u trinaest kolonija, u Virdžiniji ih je bilo 200 000; u Južnoj Karolini 100 000; u Merilendu od 70 do 80 000, a u Severnoj Karolini isto toliko: u državi Njujork možda 25 000; u Nju Džersiju 10 000; u Konektikatu 6 000; u Pensilvaniji takođe 6 000; u Rod Ajlendu 4 000; u Masačusetsu 5 000.88 U gradu Bostonu je 1770. godine bilo „više od 500 kočija, a znak prestiža je bio imati kočijaša crnca”.89 A baš u državi s najvećim brojem robova, Virdžiniji, zanimljivo je to daje aristokratija bila najviše na strani vigovaca, dakle za revoluciju, kojoj je tako i obezbedila uspeh. Izgleda da protivrečnost između traženja slobode za bele koloniste od En gleske i u isto vreme odobravanje ropstva crnaca još nikom nije smetalo. Neki engleski pastor je 1763. pred svojom pastvom u Virdžiniji rekao da „im odaje priznanje i daje svedok da se nigde na svetu s robovima na postupa bolje nego u kolonijama” (to jest u engleskim kolonijama).90 Te reči ipak nemaju snagu Sve tog pisma. Stvarni položaj robova, čak i na plantažama na Jugu, znatno se razliko vao od jednog mesta do drugog. A ništa nam ne kaže da crnci, u načelu bolje integrisani u španska i portugalska društva Amerike, nisu bili u nekim oblastima srećniji ili bar manje nesrećni.91 Suparništvo u trgovini Trinaest kolonija uzetih zajedno sačinjavale su prevashodno poljoprivrednu celinu: 1789. godine „broj radnika zaposlenih u poljoprivredi je bar devet od de set u Sjedinjenim Državama kao celini, dok je vrednost kapitala uloženog u po ljoprivredu nekoliko puta veća nego u svim ostalim industrijskim granama za jedno”.92 Ali uprkos prvorazrednom značaju tla, krčevina i gajenja žita, kolonije su na pobunu podstaknute pre svega sve većom pomorskom i trgovačkom delat87 Ibid., str. 36. 88 Ibid., str. 23. 89 P. J. Grosley, Londres, 1770, str. 232. 90 J. F. Jameson, op. cit., str. 23. 91 Michel Fabre, Les Noirs américains, 2. izd., 1970. 92 A. N.. Marine, B7, 458.

393


nošću sevemjačkih oblasti, posebno Nove Engleske. Iako trgovina nije glavna eko nomska delatnost, ona ipak daje glavno usmerenje. Adam Smit (koji je američke kolonije koje nikada nije video, bolje shvatao nego industrijsku revoluciju koja se odvijala pred njegovim očima u Engleskoj), možda je najispravnije ocenio razloge američke pobune. Pratio je taj događaj, u njegovom toku, kao i u posledicama. Smitovo delo B o g a ts tv o n a ro d a je objavlje no 1776, dve godine posle dešavanja u Bostonu. A objašnjenje mu se može sažeti na jednu rečenicu. Hvaleći, jasna stvar, englesku vladu da se prema kolonijama ponaša velikodušnije od drugih evropskih sila, Smit ističe to da „engleski koloni sti uživaju potpunu slobodu”. Ipak je prisiljen da doda i ogradu - ,,u svemu sem u spoljnoj trgovini” To je ipak bitno ograničenje koji nanosi i posrednu i nepo srednu štetu privrednom životu kolonija jer su one prisiljene da se za sve obraćaju Londonu, da zavise od njegovog kredita i, najviše od svega, da ostaju unutar trgo vačkih stega engleskog „carstva”. Nova Engleska, u kojoj se razvijala trgovina, sa svojim glavnim lukama Bostonom i Plimutom, na to je pristajala ili nevoljno, ili je varala i zaobilazila kontrole. „Američka” trgovina je bila suviše živa i spontana da ne bi osvojila slobode koje su joj uskraćivane. Upros svemu, takvo ponašanje je zadovoljavalo samo delimično. Novu Englesku su osnovali94 između 1620. i 1640. puritanci prognani iz stjuartovske Engleske. Glavni cilj im je bio da izgrade zatvoreno društvo, bez gieha, nepravdi i nejednakosti ovog sveta. Ali nova zemlja je bila siromašna, a usluge je nudilo more, u čijoj je blizini rano nastala mala trgovačka zajednica. Možda je razlog tome što su severne engleske kolonije bile u najboljem položaju da trguju sa starom domovinom? Možda i stoga što obale Akadije, ušće reke Sen Lorens i sprudovi Njufaundlenda pružaju blizak i prebogat izvor morske hrane. Kolonisti u Novoj Engleskoj zarađaju „najviše novca” od ribolova. „Prepuštajući kopanje utrobe zemlje Spancima i Protugalcima, oni zarađuju od ribe kojom ove snabdevaju”. Prednosti donose i mornari koji se usavršavaju za taj težak posao, kao i brodovi koji se grade. Ribolov 1782. u Novoj Engleskoj zapošljava 5 000 ljudi i koristi 600 brodova. Ali kolonisti u Novoj Engleskoj se nisu zadovoljavali samo tom delatnošću na dohvat ruke. „Njih nazivaju [a to dosta govori] Holanđanima Amerike. [...] Tvrdi se da Amerikanci plove uz još manje izdatke nego Holanđani. Ta osobina i niske cene robe koju prodaju čine ih najboljim brodarima”. Oni su sebi u korist udesili svu priobalnu trgovinu između središnjih i južnih kolonija, pa na velika rastojanja razvoze svoje proizvode: žito, duvan, pirinač i indigo. Preuzeli su snabdevanje engleskih, francuskih, holandskih i danskih Antila: isporučuju ribu, uso ljenu skušu, bakalar, kitovo ulje, konje, usoljenu govedinu, a i drvo, duge za burad, daske, čak i montažne kuće, „uz koje šalju i tesare da nadziru gradnju”. 96 Brodovi se vraćaju sa šećerom, melasom, rumom, a i srebrnim novcem, jer se ^ A. Smith, op. cit., str. 232. 95 ? 6 xIîard Ва11Уп- The New EnglandMerchants in the 17th Century, 1955, str. 16

A. N., Manne, B , 458. 96 A. N .,A . E., BIH , 441.

394

'

i dalie


40. POZITIVAN BILANS VELIKE BRITANIJE U O DNO SU N A NJENE AMERIČKE KOLONIJE Zbog trgovačkog deficita kolonije su m orale da obavljaju „trougaonu” trgovinu, sa središtim a u A frici (trgovina robljem), na Antilima, u Evropi, uključujući i Sredozemlje (prema H. F. Fokneru, Am erička privredna isto rija, 1943, str. 123)

tako u lukama na Antilima i onim na kontinentu mogla uspostaviti veza sa srebrom španske Amerike. Očito je daje taj prodor na jugu ojačao trgovačku moć severnih kolonija i pospešio razvoj njihove industrije: brodogradnju, izradu gru bog i vunenog sukna, gvozdene robe, destilaciju ruma, proizvodnju gvožđa u šipkama, kao i onog livenog. Štaviše, krupni i sitni trgovci u lukama na severu - uključujući Njujork i Filadelfiju - počinju da putuju po čitavom severnom Atlantiku, do ostrva Madera, severne Afrike, Portugalije, Spanije, Francuske, i, naravno, Engleske. Prevoze čak u Sredozemlje sušenu ribu, žito i brašno. Istina je da ovo proširenje trgovine u svetskim razmerama, koje je stvaralo trougaonu trgovinu, nije zaobišlo Englesku. Iako američki brodovi plove direktno u Amsterdam, London je uvek jedan od vr hova trougla; upravo tu stižu plaćanja za američku trgovinu iz raznih središta Ev rope; a u engleskoj prestonici Amerikanci dobijaju i kredite. Tu ostaje zamašan deo zarade jer je razmena između Engleske i njenih kolonija još uvek u korist prve. „Kupovinom i provizijom”, kaže neki posmatrač 1770. godine, to jest pre ustanka kolonija, „sav novac tih ustanova [kolonija] odlazi u Englesku, a ono što im ostaje od bogatstva je u papiru [papirnom novcu]”.97 Ipak, Amerika je veoma rano postala suparnik, a njen napredak nagriza prosperitet Britanije i zabrinjava bogate londonske trgovce - što je razlog za mere odmazde, koje su više iritirale 9l P. J. Grosley, op. cit., str. 232.

395

•Za Evropu i protiv Evrope

go sto su bile delotvorne. Neki oštroumni posmatrač je 1766. rekao: „Engleska timpShi0"08' " ekonsnf. zakone da omete * ograniči industriju svojih kolonistae ublažava bolest, ali je ne leči; ona gubi u toj trgovini, u privredi i reeksportu r S r ; ZH a S“ Štenje 1V iz i ja m a , a gubi i deo posla u svofm lu-’ s e ïh m ïrl ! tnr?g vracanJa u kolonije, što se danas ustalilo, dešava brodova « ’ " arocito oni lz Bostona i Filadelfije, koji raspolažu sa više od 1 500 brodova, snabdevaju ne samo vlastite kolonije, već i ostale engleske kolonije evpskom robom utovarenom u stranim lukama. A to nanosi priličnu štetu kako tr govini Engleske tako i njenim finansijama”. manieB1762emnL aVf0, joS\ Sukoba '/тсс1и ко1опЧа i stare domovine; a zauziP a n s k i™ I francuske Kanade od Britanaca, ratifikovano naredne godine skim ugovorom, možda je ubrzalo razvoj događaja osiguravši engleskim koonijama severnu granicu. Sada im više nije trebala zaštita. Pa ipak 1763 godine su se i pobednica Engleska i poražena Francuska neobično ponele (bar po mom je;nf - ng,czl bl rad4e od Kanade (otete Francuskoj) i Floride (koju im je ustupila Spamja) posedovali ostrva šećera Santo Domingo. Ali plantažeri Jamajke to odbijaju ne želeći ni s kim da dele tržište šećerom u Engleskoj, koje gotovo da ^ т Г п ° Р 1 1 '| ! ’’ Protestl zajedno s nastojanjem Francuske da zadrži anto Domingo, kraljicu šećernih ostrva, doveli su do toga da Kanada, ili onih neinak a SnegK- ’ kî ° Je Ш ZemljLI nazivao Volter, pripadne Englezima Pa mingo Kada ie^ 70^ ^ w ^ g le s k a u to vreme priželjkuje Santo Do-

raa (i79^ i799)

^

Ж

tnct • ° d“ al] p °sle. potpisivanja Pariškog ugovora (1763) počinje da raste napeor morTd ° T 1 Engleske- POtonja je prve Želda ^ baci м kolena, da^h p mora da snose deo ogromnih troškova poslednjeg rata. Kolonije su 1765 od^ ( » n l e bojk()i«ni engleske robe, a to je prava uvreda veličanstva (Vese-maje)■ Sve je to dovoljno da se holandski bankari u oktobru 1768. uplaše da vârenje odnosa između Engleske i njenih kolonija ne dovede do bankrotstava koje bi i njihova zemlja mogla osetiti”.101 Akarias de Serione je već 1766T e d s lare Î e °Engleske, E n S e ejer ”TSpançima nČk° g CarStVa”' PiSa° је: ”Valja 86 ViŠeAPlaŠiti Nove neg° preti da izgube svoje kolonije”. to bi bilo carstvo ~ ° ° ’ koJe bi’ kao što je pisao pet godina kasnije (1771) l'andhV rfmai 0 biagOStanje Engleske, Spanije, Francuske, Portugalije i Ho9, J , , gim recima, vec su se nazirali prvi znaci da će Sjedinjene Države e da V adaju evropskom ekonomijom-svetom. A upravo to, čudno je, jasno iz98

99 c д а ? 8 de Sérionne>Les Intérêrts des nations..., I, str. 211-213 IV, prvi deo, str. 3 2 5 S’ °? ' 147 ’ Ј' W' Fortescue’ A НШогУ o fth e British Army, 1899-1930, 100 I RMousnier, op. cit., str. 327. 101 d. S. Napoli Esteri, 801, Hag, 21. uK oktobar 1022 A 1U т л™ • j ô-Affari • — tooar i1768 /Oö. 103 T * ^ nonne>Les Intérêrts des nations, I, str. 73. napomena a . Accanas de Senonne, La Richesse de l ’Angleterre, str. 96.

396


ražava francuski opunomoćeni izaslanik u Džordžtaunu, doduše trideset godina kasnije, u pismu od 27. brimera X godine (18. oktobra 1801): „Smatram da se Engleska sada u odnosu na Sjedinjene Države nalazi u istovetnom položaju kao Holandija u odnosu na istu tu Englesku krajem XVII veka. Tada je Holandija, iscrpljena troškovima i dugovima, gledala kako njen trgovački uticaj prelazi u ruke suparnika koji je činio tek prve korake u trgovini”. Spanija i Portugalija eksploatišu Am eriku U Latinskoj Americi stvarnost je sasvim različita, a i istorija teče drugačije. Iako je sličnosti bilo, ono što se događalo na severu ipak se nije ponavljalo na jugu. Severna i južna Evropa su prenosile svoje suprotnosti i razlike na drugu stranu Atlantika. A bilo je i znatnih vremenskih odstupanja: engleske kolonije su stekle nezavisnost 1783, a kolonije u Latinskoj Americi ne pre 1822. to jest 1824. A i to oslobođenje je samo prividno, jer je kolonijalizam zamenjen engleskom do minacijom koje će se produžiti sve do 1940, posle čega će Englesku zameniti Sje dinjene Države. Sever, dakle, odlikuju živost, snaga, nezavisnost, privatna inicija tiva, a jug tromost, ropstvo, težak pritisak kolonijalnih sila, a i niz stega svojstve nih svakoj „periferiji”. Te suprotnosti su očito plod različitih struktura, različitih iskustava i nasleđa. Stanje je dovoljno jasno, ali se ne može kako valja izraziti podelom iz udžbe nika u kojima se pravila razlika između „kolonija naseljavanja” i „kolonija eks ploatacije”. Kako bi mogle postojati kolonije naseljavanja koje ujedno ne bi bile i kolonije eksploatacije? Možda bi umesto eksploatacije primereniji bio izraz mar ginalizacija'. to je ono stanje, unutar ekonomije-sveta, kada je neko osuđen da služi drugom, da poslušno prihvata ono što mu određuje vladajuća međunarodna podela rada. To je i bila uloga dodeljena Latinskoj Americi (za razliku od Severne Amerike) - i pre i posle sticanja političke nezavisnosti. Nova razmatranja o španskoj Am erici Španska Amerika je stekla nezavisnost sporo i kasno. Proces oslobađanja je počeo u Buenos Airesu 1810, ali pošto će zavisnost od Spanije biti zamenjena zavisnošću od engleskog kapitala, kraj španske vladavine je postao vidljiv tek 1824. i 1825,105 u vreme kada London počinje sa velikim ulaganjima u Južnu Ameriku. Sam Brazil se oslobodio bez većih sukoba: 7. septembra 1822. Pedro I je u Ipirangi, blizu Sao Paola, proglasio nezavisnost od Portugalije, a u decembru iste godine uzeo je titulu cara Brazila. To odvajanje - u Portugaliji je, naime, još uvek vladao Zoao VI, Pedrov otac - bilo je vrlo složen proces i u vezi sa sferama uti104 A. E., C. P. Etats-Uni, 53, f 90 i dalje. Osnovan 1786, Džordžtaun je danas uglađeno pred građe Vašingtona. 105 Datum koji se obično navodi je onaj pobede Sukra u Ajakuču 9. decembra 1824. Više mi se dopada datum 1825, kada je London prvi put postao uznemiren oko investiranja u Južnoj Americi.

397


Dsnois'^^j

ÉtST Lubequois (landais

* Prussiens

^Împériau Impériaux

Français us A Génois Savoyards

Portugais

;noi

Џ

9 /

(J

^Toscans

nU Napolitains У хS

CAOlxX^^/-^ 41. EVROPA EKSPLOATIŠE ŠPANSKU AM ERIKU B roj i p o re k lo b ro d o v a k o ji su u šli u z a liv K a d iza 1781 (p o d a c i iz N a cio n a ln e arh ive

Pariz, A. E., B III, 349)

’

Ä Z S & r * polWci “ 0vdećemosezadovolJ1,i dai s to ° dramaS M ", *panskoj Americi, sricanje nezavisnosti je bilo dugotrajna drama. Ali i to nas ovde manje zanima od načina kako se pripremao raskid koii ie imao veće međunarodne poslediee nego odvajanje Brazila od Portugalije’. Španska Amerika je silom prilika od početka bila presudan element u istoriji sveta dok mnoa ’ Je U veku prestao da Proizvodi velike količine zlata, postao mnogo manje značajan za Evropu. Ha u !■- Га^ Ш danin]f^ Španija nije mogla sama, to jest bez strane pomoći ? in S ? Z Se “ ° trŽB,e N0V0g SVeB- Čak 1 ^birajući sve svote snage ljude ulje i vina Andaluzije, tkanine iz svojih industrijsksih gradova Spaniia čkom w îT e f 3” -8 на’ П1је bilt na„nacija”, ViSini Zadatka' U° ' mogla talom udaekspanziordsticKom X XVIII veku, nijedna evropska ne bi sama ga ostvari. Le 1834)”

PrOWemaS de relacion“

(1882-

Jacob Van Klaveren, Europäische Wirtschaftsgeschichte Spaniens..., 1960, str. 177.

398


Potije de la Estroa objašnjava 1700: „Potrošnja robe u Zapadnim Indijama, robe koja se mora uvoziti iz Evrope, tolika je [da prelazi] znatno našu snagu [to jest snagu Francuske] ma koliko mi manufaktura u našoj zemlji podigli”. Španija se stoga morala okrenuti Evropi, tim pre što je krajem XVI veka njena industrija počela da slabi. A Evropa je požurila da tu priliku i iskoristi. Španske kolonije su bile eksploatisane od ostalih evropskih sila više nego od same Spanije, za koju Ernst Ludvig Karl 1725. kaže da je tek nešto više od „skladišta za strance”. Možda bi pogodnije bilo reći daje bila „posrednica”. Španski zakoni protiv „ргеvoza” srebra, najvažnijeg resursa iz Amerike, bili su začelo strogi, pa „ipak taj novac [španski] mogao se videti širom Evrope”,110 kao što je u novembru 1676, primetio lično engleski kralj Čarls П. Dvadeset godina ranije otac Antonio Vijeira, portugalski jezuita, uzviknuo je u propovedi u Belemu, u Brazilu: „Španci izvlače srebro iz rudnika i prevoze ga, a od toga svu korist ubiru stranci”. Čemu im služi taj plemeniti metal, upitao se. Nikada se ne koristi da olakša položaj siromašnih, već „samo da bi se još više naduli i najeli oni koji vladaju tim narodima”.111 Strogo špansko zakonodavstvo bilo je nemoćno zbog krijumčarenja: pre vare i korupcija sigurno nisu ograničene na trgovinu i privredu Amerike, ali tu dobijaju strašne razmere: celi Atlantski okean i južna mora služe im kao polje delovanja. Čak je i Filip II govorio o tim naoko običnim brodovima koji su 1583. „pod izgovorom da prevoze vino na Kanarska ostrva, u stvari plovili u Indije i to uz veliku zaradu, kao što se kaže u jednom izveštaju”. 112 Čitav brod je mogao da se u Sevilji utovari robom za Indije, „а da oficiri to i ne primete!” 11~ Uskoro će Holanđani, Francuzi, Englezi i Italijani iz raznih gradova, najčešće Đenovljani, ilegalno tovariti robu na službene brodove za Indiju i bez muke je prevoziti. Go dine 1704. „konzulat [Sevilje] priznaje da Španci učestvuju samo jednom še stinom u tovarima flote i galeona”, iako de iure tom trgovinom smeju da se bave samo španski državljani.115 S druge strane okeana, u „kastiljskim Indijama”, krijumčarenje ne posu staje. Oko 1692. neki španski putnik beleži da „kraljevo blago koje napušta Limu vredi najmanje dvadeset četiri miliona osmica [svake godine], 11 ali pre nego što stigne iz Lime u Panamu, Porto Belo, Havanu [...] Corregidoresi, poverenici, ca rinici i drugi, listom ljudi velikog apetita, uzmu svoj deo”.117 Brodovi, koji su 108 Le Pottier de La Hestroy, doc. cit., f° 34. 109 Ernst Ludvig Cari, op. cit., II, str. 467. 110 A. E., C. P. Angleterre, 120, f° 237. 111 Navodi Lewis Hanke, „The Portuguese in Spanish America”, u: Revista de historia de

América, 1962, str. 27. 112 British Museum, Add. 28370, f° 103-104, El duque de Medina Sidonia à Matheo Vâzques, San Lucar, 17. septembar 1583. 113 Ibid.,f° 105. 114 A. N.. Marine, B7, 232, f° 325, naveo E. W. Dahlgren, Relations commerciales et mariti mes entre la France et les côtes de l'ocaen Pacifique, 1909, str. 37. 115 Istoričari su čak govorili za kraj XVII veka o udelu od samo 4%. U to je teško poverovati. A. Garcia - Baquero Gonzales, op. cit., I, str. 82. Brojka je bez sumnje preterana. 117 E Coreal, op. cit., I, str. 308.

399


služili 1 kao ratni i kao trgovački, redovno nude priliku za krijumčarenje kojim se bavi domaće stanovmstvo. A ono kojim se bave drugi, jača u XVII i XVIII veku. Uz postojeće kolonijalne sisteme, nastaju elastični i delotvorni protivsistemi iakva su, na primer, putovanja mornara iz Sen-Maloa duž obala južnog Atlantikapočela verovatno pre Rata za špansko nasleđe, nastavila su se i posle njegovog S W ° f jejedna š?ff?ska flota oterala 1718. 118 ali su se oni vratili 1720 a jos jednom 1722. Drugi primer su brodovi koji polaze iz nespanskih luka Amerike i plove duž beskrajnih i nikada dobro čuvanih obala konti nenta. Holanđani su upražnjavali tu trgovinu (poznatu kao trgovina „na dužinu koplja ) iz Sv Eustahija i Kurasoa (koji im je pripadao od 1632); Englezi su to činili sa Jamajke, Francuzi sa Santo Dominga i njihovih drugih poseda u toj obknjumcarenje se bila spremila i grupa hrabrih Škota, koji su se, uz primenu sile i s teškoćama, iskrcali na Darijenskoj prevlaci 1699. godine. Nadali su da ce^smesteni na obali” moći da istisnu Engleze i Holandane čije su baze bile dalje. Svoj s u račun nalazili i pomorci Severne Amerike. Oko 1780. oni su sa svojim kitolovcima, pod izgovorom da se sidre na pučini naspram obale Perua uvozili u tu zemlju krijumčarenu robu koju su tamošnji trgovci oberučke prihvatali Potonji su na tome naravno prilično zarađivali jer su je kupovali jeftino a prodavali po „službenim” cenama. ^ Ipak, najveće krijumčarenje je dugo bilo ono kojim je ka portugalskoj kolo niji Brazilu skretano srebro iz španskih rudnika u Potosiju. Glavni put bila je od 580. godine Rio de la Plata. Posle razdvajanja dve krune, 1640, Portugalci su nastavili s tom trgovinom i dugo su imali idealnu bazu u maloj enklavi Kolonija do Sakramenta, u današnjem Urugvaju (zauzetu 1680). Španci su bili prisiljeni da je opsedaju i zauzeli su je 1762. ^ Skoro da nema svrhe govoriti o tome da krijumčarenje ne bi tako napredo valo bez saucesništva lokalnih trgovaca i korupcije carinske službe. Razvilo se u takvim razmerama, tvrdi Akarias de Serione, zato što su „zarade od te trgovine ogromne i pokrivaju i velike rizike i troškove korupcije”125 U sličnom tonu, a u , ^ V S(duŽ|no|stima guvernera u Americi, koje su bile na prodaju, nepoznati pisac tvrdi da je »uvek postojao prećutni dogovor o propuštanju strane robe”.126 lo potvrđuje i slučaj koji se dogodio u Limi između 1625. i 1630. Uvaženi Oidor de la Audiencia, imenovan za sudiju za krijumčarenje, skladištio je u svojoj kući 118 119

Carrière, Négociants marseillais..., I, str. 101.

Amérique, u, 6 , if° Z.Ö/287-291. 19ЛA. E.,’ M. i D. ruuuujuc, A. N.. F12, 644, f° 66 . mart 1722. 122 ^'

1808-1833, 196^Sstrei l°^

625, ’ Str

19. februar 1699. ^ Ш0П

Ideas and Politics o f Chilean Independence,

г ^ llCe Canabra7 a’ Ÿ Comércio português no Rio da Prata (1680-1640), 1944' Marie Hel195-2?2 e COntrabando entre Bahla e Potosi no século XVI”, u: Revista de historia, 1953, str. 125 ?■ Е’ S- ,Fisher’ The Portugal Trade, 1971, str. 47. 126

400

vr de Sérionne, Les Intérêts des nations ..., I, str. 86 . Navodi J. van Klaveren, „Die historische Erscheinung der Korruption in ihrem 7 n s a m


zabranjenu robu i bio uhvaćen in flagranti. Ipak, nastavio je karijeru kao ugledni oidor. 27 A oni koji brane krijumčarenje, tvrde, naravno, da je ono služilo samo opštim interesima. Neki Francuz objašnjava 1699: „Španci u Americi, kojima nji hovi galeoni ne donose ni pola robe koja im treba, zadovoljni su što im ostatak donose stranci [u ovom slučaju mahom Francuzi] ”.128 Stranci koriste „sva sred stva” u toj nezakonitoj trgovini, pa „više od 200 brodova naočigled čitave Evrope, a i samih Španaca, obavljaju trgovinu koja je zabranjena pod pretnjom najstrožih kazni”. U francuskom izveštaju iz 1707. se kaže daje „tovar [francuskih] brodova Triomfan, Gaspard i Dik de la Fors [...] bio i pre polaska rasprodat veletrgovcima u Verakruzu” ! 29 Tačno je da je to bilo razdoblje kad je Francuska Luja XIV sarađivala sa Španijom Filipa V, koja nije bila sigurna u svoju budućnost. Krijumčarenja je svuda bilo, ali mu je obim bio različit, u zavisnosti od ra zdoblja. Na osnovu nekih verovatnih računa, stiče se utisak da je krijumčarenje bilo veće od službene trgovine španskog carstva 1619, a možda i ranije. To stanje se održalo do 1760, dakle duže od sto godina.130 Reč je ipak samo o pretpostavci koju treba proveriti. Odgovor leži u arhivama ostalih evropskih zemalja, kao i u španskim dokumetima, tako da se nadamo da će se neko prihvatiti tog istraži vanja. Ponovo ovladavanje španskim carstvom Španska vlada je na kraju reagovala na nered. Sporo i uz teškoće uzela je st vari u svoje ruke. Pa ipak, krajem XVIII veka red je počela da uspostavlja oštrije i na „revolucionaran način”. Dužan sam da kažem da pažnja nije uvek posvećivana administrativnim merama koje su donosile španske vlasti - intendanti tako nisu bili jednostavna replika francuske institucije u Americi, vrsta kulturnog transfera; oni su prema nameri vlade u Madridu trebalo da razbiju moć kreolskih aristo kratskih krugova čiji su pripadnici tradicionalno držali upravljačka mesta u Ame rici. Slično tome, ukidanje Jezuitskog reda (1767), pokazalo se kao početak „vo jnog” poretka, režima strogog vladanja i nasilja, koji će zameniti ono što je bilo neka vrsta „moralističkog” poretka. Nažalost, taj su vojni režim nasledile i države koje su kasnije stekle nezavisnost. I tu se dogodio preobražaj, skoro revolucija. Da li zaslugu za to treba pripisati burbonskoj dinastiji, koja je iz Francuske u Španiju donela i načela centralizovane monarhije i čitav arsenal merkantilističkih mera? Ilije pak veći značaj imala želja Španije za promenama, slična onoj koja će i ryj ___ Gonzalo de Reparaz, „Los caminos del contrebande”, u: El Comercio, Lima, 18. februar ' 128 A. N.. K 1349, f° 124 i 124 v°. j 29 A. N„ G7, 1692, memorandum Granville-Locquea, f° 206 v°. N. Bousquet, op. cit., str. 17, na osnovu Pierre Chaunu, „Interpretation de la Independencia de América Latina”, u: Peru Problema, br. 7, 1972, str. 132; J. Vicens Vives, An Economic History o f Spain, 1969, str. 406. 1968.

401


strujati ćelom Evropom u veku prosvetiteljstva? Klaudio Sančez Albornoz131 čak tvrdi da burbonska monarhija nije pokrenula preobražaj u Španiji, već daje želja Spanaca za promenama otvorila francuskoj dinastiji put na Iberijsko poluostrvo. Posle 1713. pažnja reformatora se prirodno usmerava tamo gde Španija može najviše da dobije, tamo gde je njena poslednja prilika - Novi svet. Da li će Španija moći da sačuva ono što je stvorila na drugoj strani Atlantika? Francuska, čiji su brodovi lako plovili duž američkih obala, nije odustala od svojih težnji ni na južnom Atlantiku ni na teritorijama Nove Španije. Uostalom, u vreme Džona Loa, francuska vlada je razmatrala mogućnost da koristi Luizijanu kao bazu za prodor na susedne španske teritorije. Jedan španski pisac turobno predviđa u no vembru 1720: „Ako nam Bog ne pomogne, snaći će nas nesreća da gledamo kako se kraljevstvo Nove Španije raspada i prelazi pod upravu Francuza”.132 A pretnja od Engleske, iako manje vidljiva, čak je ozbiljnija, makar samo i kao posledica dva ustupka učinjena prilikom sklapanja ugovora u Utrehtu (1713), za asiento i dozvolu za plovidbu. To je engleskoj Kompaniji za južna mora dalo mogućnost da sabira koristi od „dopuštenog” i nedopuštenog krijumčarenja.133 Ipak, sve nije bilo izgubljeno. Vlada se prihvatila posla i 1714. je po francu skom uzoru osnovala Ministarstvo za pomorstvo i Indije; iste godine osnovana je Honduraska kompanija; 1728. Karakaska kompanija, koja će se razvijati; zatim, kasnije, 1740, Havanska kompanija;134 1717. i 1718. Casa de la contratacion, or gan seviljskog monopola, premeštena je u Kadiz, zajedno sa Consejo de Indias. Tako je Kadiz, dugo suparnik Sevilje, najzad postao jedina luka za trgovinu s In dijama. Ipak, te povlašćene kompanije nisu bile uspešne; 1756. im je čak oduzet monopol.135 Ali čak je i takav neuspeh pomogao slobodnoj trgovini da se razvija izvan „glomaznog sistema flota”,1 koji nije mogao redovno da servisira priv rede Novog sveta. Reforma iz 1735, kada je uvedena plovidba registrovanih bro dova,137 nije odmah bila uspešna, jer registros nisu mogli da se oslobode navike da plove u konvojima. Ali „negde 1764. [...] veze između Španije i Novog sveta sve su redovnije”.138 Brodovi jednom mesečno plove između Kadiza, Havane i Porto Rika, a jednom u dva meseca do Rio de la Plate. Uredbom od 12. oktobra 1778. proglašena je slobodna trgovina između Amerike i najpre trinaest španskih 131 Claudio Sanchez Albornoz se slaže daje to on napisao, ali ni ja ni on nismo pronašli tačnu referencu. 13;ГA. E., M. i D. Amérique, 6 , f° 289. Asiento, monopol na snabdevanje crnim robovima španskih kolonija u Americi, bio je sprovođen od XVI veka. U početku Rata za špansko nasleđe (1701), on je prešao na Francusku. Go dine 1713. dobio je oblik međunarodnog ugovora kada se Filip sporazumeo s Engleskom: ugovor koji je potpisan s Engleskom kompanijom za južna mora predviđao je za 30 godina godišnje uvoženje 48 000 robova i dozvoljavao je da se na kolonijalne sajmove pošalju dva broda od 500 tona nosivosti, navios de permiso. Iako gaje član 16. ugovora iz Eks-la-Šapela obnovio, godine 1748, za razdoblje od četiri eodine, Kompanija g a je napustila 1750. godine. M. Devèze, L ’Europe et le monde..., str. 425-426. Uredba od 18. maja 1756, A. Garcia-Baquero Gonzalez, op. cit., I, str. 84. N. Bousquet, op. cit., str. 8 . Brodovi koji su u načelu plovili zasebno, ali čiji su tereti na polasku bili registrovani (re-

. de Indias, E 146, navodi G. Desdevises du Dézert, L ’Espagne de I'Ancien Régime, III, 1904, str. 147. ‘

402


P la za M a y o r u P an am i 1748. O ko trga, a to j e tip ičn o za špan ske g ra d o v e u A m erici, sm ešten e su A u dien cia, k atedrala, C a b ild o , p o d iju m i za n arodn o v e se lje uz k oje će b iti b o rb i s bikovim a, kom ed ija i m a sk a ra d a (A kvarel, A rch ivo G en era l d e Indias, S evilja ) (foto M az)

luka, a potom i četrnaeste.139 Trgovina između Spanije i Novog sveta dobila je veliki zamah, pa je španski uticaj na njene inostrane posede ojačao. Druga važna mera je stvaranje 1776. potkraljevstva u Buenos Airesu: ono je smanjilo krijumčarenje Rio de la Platom. A krijumčarenje, iako je u celoj španskoj Americi očito raslo u apsolutnim iznosima, relativno je opadalo s opštim po letom trgovine (oko 1790. krijumčarenje je iznosilo trećinu službene trgovine). Uvedene su aktivne patrole, a to je opet bio povod nekim neobičnim, pa i smešnim incidentima. Godine 1777, bilo je iznenada otkriveno da su ostrvo Orna na spram obale Marakaiba tajno okupirali Holanđani, kao i da je guverner koga su oni postavili postao zaštitnik „svakojakih varalica, kriminalaca i krijumčara iz Spanije i drugih zemalja koji su tu našli utočište”.140 Ipak, krijumčarenje na račun zdrave ekonomije nije tako ozbiljan problem kakav je bio u prethodnom veku, kada je moglo ozbiljno ugroziti čvrstinu španskog carstva. Obnovljeni sistem je izdržao čak i dva ozbiljna iskušenja: pobunu Z l b i d . , str. 148. Četrnaesta luka je otvorena 1788. godine u korist Sen-Sebastijana. Moskva, A. E. A., 50/6, 500, 3, Amsterdam, 12/23 januar 1778.

403


Tupak Amarua u Peruu 1780,141 i Comunidadesa u Venecueli 1781. Obe pobune su bile široke i delom bile izazvane „burbonskom modernizacijom”. Pobuna Tupuk Amarua izazvala je duboke potrese u peruanskom društvu, a bila je povezana sa svim složenim procesima među Indijancima, mešancima i Kreolcima. Ali taj široki pokret, izvrstan pokazatelj meteža u srcu društva, trajao je samo pet meseci: rušenja crkava, uništavanja radionica i hasijendi, sve je to brzo prestalo, a pobunu su najzad ugušile indijanske pomoćne trupe koje su vežbali i naoružavali Španci. Kao i svuda gde dođe do njega, i napredovanje u Americi je dovelo do sla manja starih poredaka. Burboni su svesno prestali da poštuju već dugo postojeće povlastice. Pored starih consuladosa142 u Meksiko Sitiju i Limi, otvoreni su novi, koji su trebalo da im budu suparnici: consulado u Verakruzu je uspostavljen kao ravnoteža staroj moći consulada u Meksiko Sitiju. U isto vreme roba koja je sti zala u velikim količinama iz Evrope (mahom iz Engleske i Španije) preplavila je lokalna tržišta, a njen kvalitet i niska cena doveli su do postupnog uništavanja lo kalnih industrija. Trgovački tokovi su se takođe menjali, sad u korist lokalne trgo vine, sad opet na njenu štetu. Tako je Peru,143 izgubivši rudarske oblasti u Viso kim Andima (koje su 1776. pripojene potkraljevstvu Buenos Airesa), ostao bez tog područja koje je potražnjom za hranom i tekstilom pomagalo održavanju ravnoteže privrede te zemlje. Nova Španija je drugi primer: tu je velike potrese 1785. i 1786. izazvala strašna glad.144 Red (makar i samo prividan) mogao se ob noviti jedino pod uslovom da se vladajuće klase (Kreolci i gachupinas) saglase da obuzdaju gloženja. Blago nad blagom Sudbina španske i portugalske Amerike kao celine (a koja će kasnije dobiti ime Latinska Amerika), zavisila je, jasna stvar, od stanja veće celine, to jest od či tave evropske ekonomije-sveta za koju je Južna Amerika bila samo periferna i strogo nadzirana zona. Da li će ona ikada moći da raskine svoje lance? I da i ne, ali pre ne. Za to je mnoštvo razloga, a najvažniji je to da ni Brazil ni španska Amerika, iako su imali nešto brodova pa i svoje pomorce, nisu bile pomorske sile (za razliku od Sjedinjenih Država, čiji su pomorci bili pravi „očevi-osnivači” nove domovine). Dalji razlog je što je španska Amerika još pre XVIII veka, a po sebno u toku tog odlučnog razdoblja, živela u zavisnosti i od iberijskih sila (Por tugaise i Španije) i od Evrope (najviše od Engleske). Engleske kolonije su da bi stekle slobodu morale da raskinu samo onaj lanac koji ih je vezivao za Englesku. Suprotno tome, Južna Amerika, pošto se oslobodila spona kolonijalnih sila, bila je 141 Oscar Cornblit, „Society and Mass Rebellions in Eighteenth Century Peru and Bolivia”, u: St Antony’s Papers, 1970, str. 9^44. 142 Trgovačke komore koje organizuju i kontrolišu spoljnu trgovinu i uživaju znatne privile

gije'

i«

•

•

Pogledati J. R. Fisher, Government and Society in Colonial Peru, 1970, najpre str. 124 i

dalje. 144 D. A. Brading, op. cit., str. 304, 312.

404


još zavisna od Evrope. Oslobodila se samo jednog od dva gospodara, koji su je odavno nadzirali i iskorišćavali. Jer, da li se moglo očekivati da se Evropa odrekne američkog zlata i srebra? Čak i pre izbijanja revolucija koje će dovesti do nezavisnosti, evropske sile su se spremile za delovanje: svako je želeo da ugrabi nasledstvo koje se moglo očekivati. Englezi zauzimaju Buenos Aires 1807, ali ne uspevaju da ga sačuvaju: Francuzi zauzimaju Portugaliju 1807, a Španiju 1808. Tako ubrzavaju oslobođenje španskih kolonija - ali ne dobijaju ništa za sebe. Da li su ta žurba i pohlepa imali pokriće? Da li je bilo stvarne nagrade ili je bila reč o zabludi? Da li je Amerika na početku XX veka još uvek bila „blago nad blagom”, kao što je opisuje Nikol Buske? Da bismo odgovorili na to pitanje, bile bi nam potrebne brojke: procena B. N. P.-a za špansku Ameriku i Brazil, kao i viška koji se mogao slati u Evropu, jer je upravo višak to pominjano blago. Jedinu pouzdaniju procenu (ali samo za Novu Španiju), dao je za 1810. go dinu sekretar consulada Verakruza, Hoze Marija Kiros. Ali i on daje samo f i zički proizvod Nove Španije (u milionima pezosa, a ostalo zaokruženo): poljo privreda 138,8; manufakture 61; rudarstvo 28, ukupno - 227,8 (udeo rudarstva je dakle samo 12,29% u celini). Ali kako proceniti B. N. P. iz fizičkog proizvoda? Kao prvo, treba da dodamo ogromno krijumčarenje, a tu je i značajna stavka - us luge: pošto Meksiko ima malo plovnih reka, glavni prevoz su karavani mazgi nepogodni i izuzetno skupi. Pa ipak, bruto nacionalni proizvod nije mogao preći 400 miliona pezosa. A budući da se obično tvrdi daje rudarska proizvodnja Nove Španije jednaka onoj u ostaloj španskoj Americi, postavlja se pitanje da li je op ravdano tvrditi da je B. N. P. (za 16 miliona stanovnika) dva puta veći od onog u Meksiku, to jest da iznosi najviše 800 miliona pezosa? Nadalje, brazilski B. N. P., ako prihvatimo brojke Dž. E. Koatsvorta146 za 1800, bio bi nešto manji od polo vine onog za Meksiko, to jest iznosio bi oko 180 miliona pezosa. Tako bi čitava „Latinska” Amerika imala bruto nacionalni proizvod nešto manji od milijardu pe zosa. Te brojke, iako nisu sasvim pouzdane, dopuštaju bar jedan zaključak - to jest daje dohodak per capita bio veoma nizak: 66,6 pezosa na šest miliona Mek sikanaca; 50 pezosa na 16 miliona stanovnika čitave španske Amerike; manje od 60 u Brazilu sa više od tri miliona žitelja. A 1800, po Koatsvortovim brojka ma,147 dohodak per capita Meksika bio je samo 44% od onog Sjedinjenih Drža va, koji bi tada, po našem računu (Koatsvort je računao u dolarima iz 1950), tre balo da iznosi 151 onovremenih pezosa ili dolara (kada su obe valute imale jedna ku vrednost). To nije besmislena brojka, čak i ako je uporedimo s rezultatima do kojih je došla Alis Hanson Džons u studiji o tri najrazvijenije američke kolonije — od 200 do 336 dolara.148 Dohodak per capita najpovlašćenije kolonije na Jugu, Meksika, bio bi nekih 33% od dohotka povlašćenih severnih kolonija. Potom će se jaz produbljivati: 1860. godine brojka će pasti na samo 4%. 145 Ibid., str. 38; francuski prevod tog memoranduma, A. E., C. C. Mexico, 1, f° 2-15.

„Obstacles to Economic Growth u 19th Century M exico”, u: American Historical Review, februar 1978, str. 80 i dalje. 141 Ibid., str. 82. 148 A. Hanson Jones, nav. čl.

405


milioni pezosa

42. DVA CIKLUSA AMERIČKOG SREBRA Krivulja za P otosi j e iz članka M. M orejra Paz-Soldana objavljenog u časopisu Historia, IX, 1945; krivulja za kovanje novca u Meksiku j e iz rada V. Houva, The M ining Guild o f N ew Spain, 1770-1821, 1949, str. 453 i dalje. P rvi zamah proizvodnje srebra u Am erici ima se zahvaliti Potosiju. Ipak, razvoj rudarstva u Meksiku dostići će krajem XVIII veka rekordne visine

Ovde ipak ne želimo da određujemo životni standard stanovništva Latinske Amerike, već da sračunamo koliko njen izvoz nadmašuje uvoz iz Evrope. Po služ benim brojkama149 za 1785. izvoz u Španiju iznosi 43,88 miliona pezosa u ple menitim metalima, plus 19,41 miliona u robi, to jest ukupno 63,3 (69,33% u srebru i zlatu i samo 27,6% u robi, iako njen izvoz znatno raste). Izvoz u suprot nom smeru, iz Španije u Ameriku iznosi 38,3 miliona pezosa, pa je razlika 25 mi liona. Prihvatimo za trenutak tu brojku koja ipak ostaje pod znakom pitanja. Ako tome dodamo odgovarajuću brojku za Brazil (25% zbira, dakle 6,25 miliona), do149 J. Vicens Vives, Historia social y econömica de Espana y America, IV, str. 463.

406


43. DVA CIKLUSA AMERIČKOG ZLATA Spanski ciklus (zlato s Antila, iz N ove Španije, N ove Grenade, Perua) zamenjen je portugalskim (zlato iz Brazila). Tokom prvo g j e u 120 godina doneto nekih 170 tona zlata u Evropu; tokom drugog, u isto dugačkom vremenskom razdoblju, 442 tone, to je s t tri puta više za isto vreme. Iako te brojke, računate u godišnjim prošecim a i tonama nisu sasvim pouzdane, izvesna j e nadmoć brazilskog ciklusa. (Spanske brojke preuzete su o d Pjera Sonija, Conquête et exploatation des Nouveaux Mondes, 1969, str. 301 i dalje; portugalske brojke su od F. Mora, Etudes économ iques sur l ’expansion portugaise, 1970, str. 177) ' '

bijamo od 30 do 31 milion pezosa, ili 3% B. N. R-a čitave španske Amerike. Ova brojka (zasnovana na službenim izveštajima), ipak se mora smatrati donjom gra nicom, jer u nju nije uključeno krijumčarenje koje ima znatne razmere. Pretvo rimo li tih 30 miliona pezosa u funte (5 pezosa = 1 livra), onda „blago” koje Ev ropa izvlači iz Amerike iznosi najmanje 6 000 000 funti. To je svakako ogromna svota; poređenja radi, oko 1785. cela Evropa, uključujući i Englesku, izvlačila je godišnje iz Indije 1 300 000 funti sterlinga. Tako je Latinska Amerika (s nekih 19 miliona stanovnika) slala u Evropu četiri do pet puta više od Indije (zemlje sa sto miliona stanovnika). Latinska Ame 150 Prema računu, koji i sam nije dovoljno pouzdan, a do kojeg dolazi Holden Furber, John Company at work, 1948, str. 309. U tom se računu ne uzima u obzir krijumčarenje.

407


rika je tako zaista najbogatija riznica sveta. U narodnoj mašti to američko blago raste do neslućenih razmera. Neki francuski agent piše 1806, u vreme kada su re volucionarni i Napoleonovi ratovi doveli do skladištenja izvađenih metala, jer je bilo opasno slati ih morem: „Ako je tačno ono što sam čuo, onda u kovnici novca tri potkraljevstva Perua, Santa Fea [Bogota] i Meksika leži više od sto miliona pjastri u zlatnim i srebrnim polugama, a ne treba zaboravljati ni ogroman kapital razdeljen između vlasnika rudnika. [...] Kapitalistički trgovci su usled rata pri siljeni da obustave pošiljke. Krijumčarenje je moglo da uključi u opticaj samo deo tog srebra”.151 Engleska, koju taj plen privlači, ipak okleva jer ne želi da uznemiruje Bra zil, gde se 1808. sklonio portugalski kralj, a ni Španiju koju polako i mučno oslo bađa engleska vojska pod komandom Velingtona. Posledica je spori raspad španskog carstva, a on se ne može izbeći: od časa kada je Španija, industrijalizujući se, ponovo preuzela svoje kolonije i prestala da bude samo posrednica između Ame rike i Evrope, „pad carstva već je bio nadomak, jer nijednoj drugoj zemlji više nije u interesu da ono ostane špansko”. A posebno ne naciji koja je stajala iznad drugih, onoj koja je dugo oklevala, ali sada kada je Francuska pobeđena, a ame ričke revolucije završene, nije više morala da bude oprezna. Engleski kapitalisti su 1825. pohitali da ulažu u tržište i rudarska preduzeća novih država Amerike (koje su ranije bile španske i portugalske). To se naravno da razumeti: ostale zemlje Evrope se industrijalizuju po ug ledu na Englesku, a kao i ona, štite se visokim carinama. Evropska trgovina s mu kom hvata dah.152 Otuda i upiranje pogleda u tržišta preko mora. U tom nadme tanju Engleska je u najboljem položaju, tim pre što koristi najpouzdanije i najdirektnije sredstvo - finansijske veze. Od tada, Latinska Amerika, vezana za London, ostaje na obodu evropske ekonomije-sveta: čak i Sjedinjene Države, posle ustanovljenja 1787, uprkos svim početnim preimućstvima, imaju mnogo teškoća da se izvuku iz sličnog položaja. Usponi i padovi Amerike sada se beleže cenama navedenim za njene zajmove na Londonskoj, a nešto manje i na Pariškoj berzi.153 Ali „blago nad blagom” - da se tom pitanju vratimo - iako još postoji u XIX veku, izgleda da se znatno smanjilo. Znak toga je da se svi „južnoamerički” zaj movi kotiraju ispod osnovne vrednosti. Činjenica da privredno slabljenje Evrope (1817-1851) počinje veoma rano da se oseća u Južnoj Americi (od 1810), daje ta periferna kriza izazvala strašnu pometnju, a da je B. N. P. Meksika padao od 1810. do 1860, sve to dalje ukazuje na depresiju u španskoj Americi u prvoj polo vini XIX veka. „Blaga” Amerike su bila pojedena ili straćena, jer su ratovi za ne zavisnost imali razorne učinke. Da navedemo samo jedan primer: rudarsko sta novništvo Meksika je u pravom smislu pocepano: revolucija je tu našla svoje pri A. E., C. P. États-Unis, 59, f° 246 v°. Jürgen Schneider, „Le commerce français avec l ’Amérique latine pendant l ’âge de l’indépendanœCpremière moitié du XIXe siècle)”, u: Revista de historia de América, 1977, str. 63-87. ~ Nico Perrone, „In manifeste dell’imperialismo americano nelle borse di Londra e Parigi”, u: Belphagor, 1977, str. 321 i dalje. Kapital se odliva u Evropi, „najveći deo odlazi u [...] Francusku”, što je stanje koje se definiše u novembru 1828, A. E„ M. i D. Amérique, 40, 501, f° 4 i dalje.

408


stalice, dželate, a dobila i svoje žrtve. Napuštene rudnike potapa voda jer pumpe više ne rade, a to se u prvom redu dešava u velikim rudnicima s donedavnom ve likom proizvodnjom. Tamo gde kopanje rude nije posve obustavljeno, dolazi do zastoja u preradi rude. Živa, potrebna za amalgamisanje, gotovo da se ne može dobiti, a kada može, onda je to po basnoslovnim cenama. Španska vlada je ranije uvek obezbeđivala srazmerno nisku cenu žive, a isporučivale su je javne vlasti. Ubrzo po sricanju nezavisnosti, nekolicina rudnika koji su još uvek radili bili su mali i u njima se nisu koristile pumpe, već je postojao sistem nagnutih kopova. I najzad, Južna Amerika je bila predmet pogrešnih procena „razvijenih” ze malja o tehnikama koje treba izvesti i primeniti u „nerazvijenim” zemljama. Pri mer za to nam je izveštaj francuskog konzula u Meksiko Sitiju (20. juna 1826), koji se tiče engleskih poduhvata: „Pod uticajem čuda postignutim kod kuće uz pomoć parne mašine, verovali su da će im ona jednako služiti i ovde. Iz Engleske su tako dovožene parne mašine, zajedno s kolima za njihov prevoz; ništa nije zabo ravljeno osim da nije bilo puteva za ta kola. Glavni put u Meksiku, najbolji i najprometniji, vodi od Verakruza do prestonice. Vaša ekscelencija će sama moći proceniti stanje tog puta ako kažem da valja upregnuti deset mazgi u kočiju za če tiri čoveka da bi oni dnevno prevalili deset do dvanaest milja. Tim putem engle ska kola treba da pređu Kordiljere; u svaka od njih treba upregnuti najmanje dva deset mazgi. Svaka mazga prevaljuje šest milja na dan i košta deset franaka. Bez obzira koliko loš, to je ipak put. A kada treba skrenuti ka rudnicima, ostaju samo staze. Neki preduzetnici, obeshrabreni preprekama, ostavili su svoje mašine pri vremeno u skladištima u Santa Feu, Enserou, Halapi i Perotiju; drugi, odvažniji, uz ogromne troškove su napravili staze kojima su prevozili mašine do rudnika; ali kada su stigli, uvideli su da nema uglja za pokretanje mašina; tamo gde je bilo drveta, ono je i korišćeno; ali drvo je retko na Meksičkoj visoravni, a najbogatiji rudnici, oni u Gvanahuatu na primer, udaljeni su od šuma i po trideset sati. En gleski rudari bili su začuđeni da naiđu na te prepreke na koje je gospodin Fon Humbolt skrenuo pažnju još pre dvadeset godina”.154 Tako su mnogo godina vođeni loši poslovi koji su se, naravno, slabo kotirali na Londonskoj berzi. Ali, pošto se uvek nađu oni spremni na spekulacije, deonice meksičkih rudnika, veoma popularne, donele su nekim kapitalistima ogromne pri hode pre nego što su rudnici propali. Engleska vlada je uspela da meksičkoj državi proda i ratni materijal kojim se Velington služio u bici kod Vaterloa. Ali u svakom slučaju bila je to slaba nadoknada! N i feudalizam ni kapitalizam Na kraju ovog dela knjige gotovo da ne možemo izbeći da pomenemo žustre i besmislene rasprave o oblicima društva i privreda na Američkom konti nentu, kao i o tome da li su oni replike i izopačenja obrazaca Starog sveta. Istoričari su nastojali da ih definišu kao pojave slične onima u Evropi, a i da stvore neki model na koji bi se one u celini mogli svesti. Taj pokušaj ne obećava mnogo: 154 A. N„ A. E., B III, 452.

409


jedni govore o feudalizmu, drugi o kapitalizmu; neki pak, ambiciozniji, govore o prelaznom modelu dovoljno elastičnom da zadovolji svakog; oni prihvataju i feu dalizam i njegove razne oblike kao predznake kapitalizma. Ipak, vrsni stručnjak Sliher van Bat, odbacuje oba shvatanja i predlaže da se krene od praznog lista papira. " Jer, kako bi za celu Ameriku mogao da postoji samo jedan model društva? To bi uvek značilo neke izuzetke. Ne samo da se društveni sistemi razlikuju od jedne do druge zemlje, već oni postoje i jedni uz druge, spajajući elemente koji se ne mogu svrstati u neku od predloženih rubrika. Američki kontinent je periferena oblast po našoj terminologiji, a jedini izuzetak (što je sporno krajem XVIII veka) su Sjedinjene Države, koje postaju politička jedinica 1787. godine. Ipak, ta perife rija je mozaik sa stotinu boja: modernizmi, arhaizmi, primitivizmi uz mnoštvo raznih spojeva! Pošto smo već dosta govorili o Novoj Engleskoj156 i drugim engleskim ko lonijama, ovde će biti dovoljno da o njima kažemo samo par reči. A pošto se takvo pitanje postavlja, recimo odmah da bi bilo preterano govoriti o kapitalisti čkim društvima. Godine 1789, uz par izuzetaka to su pretežno poljoprivredne ekonomije; ali, ka jugu, sve bliže zalivu Česepik, nailazimo na prava robovla snička društva. Istina je d aje pošto je 1783. obnovljen mir, prava preduzimačka groznica prostrujala Sjedinjenim Državama. U to vreme nastaju razne industrije: stvari za kuću, zanatske radionice, manufakture, ali i fabrike pamučne robe s no vim mašinama iz Engleske; osnivaju se banke i trgovačka preduzeća. Ipak, iako ima banaka, u opticaju ima mnogo manje kovanog novca propisane težine, nego papirnih novčanica koje izdaje država i koje odmah gube vrednost, kao i izanđalih stranih kovanica. Sem toga, kada je rat okončan, valjalo je ponovo graditi mor naricu, oruđe i znamen nezavisnosti i veličine. Godine 1774. ona je već razdvoje na na priobalnu i plovidbu na velike udaljenosti: saobraća 5 200 brodova (250 000 tona nosivosti) prve kategorije, kao i 1 400 druge (210 000 tona). Dakle, približne su nosivosti: ali dok je priobalna plovidba „sveamerička”, brodovi za velike udaljenosti su engleski, a oni se moraju zamenjivati - što nudi veoma lepu priliku brodogradilištima Filadelfije! Štaviše, Engleska je posle 1783. uspela da ponovo stekne glavni položaj u američkoj trgovini. Tako je i pravi kapitalizam još uvek u Londonu, centru sveta: Sjedinjene Države imaju samo drugorazredni kapitalizam, svakako snažan, koji će i dalje jačati kako se Engleska sve više bude uključivala u rat protiv Francuske, to jest u revolucionarne i Napoleonove ratove (1793-1815). Ipak, izuzetan rast koji postižu Sjedinjene Države nije dovoljan da tu zemlju do vede u vrh. . Drugde u Americi znaci kapitalizma uočavaju se tek tu i tamo. Kapitalizam je ograničen na pojedinačne inicijative i ulaganja koja više pripadaju evropskom kapitalizmu nego lokalnim mrežama. Važi to i za Brazil koji je dalje otišao na tom »Feudalismo y capitalismo in América latina”, u: Boletin de estudios latino-ameri-canos .Vdel Canbe, decembar 1974, str. 21-41. Za sve što sledi u ovom paragrafu, pogledati A. N.. Marine, B7, 461, Mémoire sur la situa/yoQ Etats-Unis relativement à l ’industrie intérieure et au commerce étranger, daté de février

410


In du strijsko selo u N o v o j E n gleskoj, oko 1830. g o d in e (N ju jork S te jt H isto rik a l A so siejšn , K o p ersta u n )

putu u odnosu na špansku Ameriku, ali koji se, u stvari, sastojao od samo neko liko gradova, Resifea, Baije i Rio de Žaneira, kao i vlastite ogromne „kolonije” u svojoj unutrašnjosti. U XIX veku Buenos Aires s ogromnim argentinskim pampama koje se prostiru do Anda, biće primer proždrljivog grada, u izvesnom smi slu kapitalističkog, grada koji vlada, organizuje i privlači konvoje iz unutrašnjosti i brodove iz čitavog sveta. Uz ta ostrva trgovačkog kapitalizma, da li se ponegde mogu uočiti i oblasti „feudalizma”? Herman Arsiniegas157 tvrdi d aje u XVIII veku u prostranstvima španskog sveta koje je Evropa napustila, došlo do „refeudalizacije”. Ja bih radije govorio o vlastelinskom poretku u llanosima Venecuele ili unutrašnjim predelima Brazila, iako smatram da nije reč o feudalizmu, ukoliko se ne misli na samodovo ljan sistem one vrste o kojoj Gander Frank govori kao o a closed system only weakly linked with the world beyond (zatvorenom sistemu sa veoma slabim vezama sa spoljnim svetom - p.p.). 157 Op. cit., str. 49. 158 Navodi B. H. Slicher van Bath, nav. čl., str. 25.

411


Do jasnijih zaključaka nije lako doći ni ako pogledamo stanje zemljišnog poseda. U španskoj Americi uporedo postoje tri oblika svojine: plantaže, hasi jende i en co m ien d a s. O plantažama smo već govorili:159 to su donekle kapitali stička preduzeća, ali samo kao plantažeri ili trgovaci koji ovom daju novčanu pot poru. Hasijende su krupni posedi, uglavnom nastali u XVII veku, kada se odvijala „refeudalizacija” Novog sveta, koja je izvedena u korist vlasnika, h a se n d a d o sa , ali i crkve.1 0 Ti krupni posedi su donekle samodovoljni, a za tržište su vezani samo tankim nitima. U nekim oblastima, na primer, u Srednjoj Americi, ostali su uglavnom samodovoljni; ali posedi jezuitâ - često ogromni, o kojima znamo više nego o drugima zahvaljujući arhivama - podeljeni su između prirodne ekonomije vezane za ishranu i razmenske ekonomije zasnovane na novcu. Činjenica da su se računi hasijendi vodili u novcu ne isključuje pravilo da su se plate, koje se tu na vode, isplaćivale tek krajem godine - u kom slučaju seljak nije dobijao gotovinu, jer je bio isplaćen unapred u naturi u pravoj vrednosti, a nekad bio čak i pret plaćen.161 Uostalom, slična praksa je postojala i u Evropi. E n c o m ie n d a s su posedi koji su u teoriji bliži „feudalizmu”, iako su te kon cesije indijanskih sela Špancima pre imale oblik „dobara datih na uživanje” nego „lena”. To su, dakle, privremene koncesije koje en co m en d ero su daju pravo ubi ranja dažbina od Indijanaca, ali ne čistu svojinu nad zemljom, kao ni pravo raspo laganja radnom snagom. To je ipak tako samo na papiru: e n c o m e n d e ro si često za obilaze ta ograničenja. Tako se, na primer, u jednom izveštaju iz 1553.162 kritikuju nečasni gospodari koji prodaju svoje Indijance „predstavljajući to kao prodaju esta n c ia e ili nešto stoke”, kao i „ o id o re s koji su nesavesni i potkupljivi” i žmure pred tim radnjama. Ako su lokalne vlasti blizu, takvih postupaka je manje, ali udaljujući se od glavnih gradova163 kontrole su slabije. E n co m en d ero , jedan ele ment u kolonijalnom sistemu uprave, samo je teorijski u službi španskih vlasti, kao i službenici Krune. E n c o m e n d e ro si se trude da se oslobode tih ograničenja, pa kriza njihovih poseda počinje već 1554, kada dolazi do pobune braće Pizaro u Pe ruu. Kriza će se produžiti godinama, jer je sukob između e n c o m e n d e ro sa i službe nika Krune bio neminovan. Službenici — c o r r e g id o r e s i o id o r e s audijencija - to jest kolonijalnih skupština stvorenih po ugledu na a u d ie n c ia s u Španiji - bili su najčešće okrenuti protiv vlasnika koji bi, da su bili prepušteni sami sebi, veoma brzo stvorili i obnovili feudalni sistem. Mnoge delatnosti španske Amerike (iako ne sve), tvrdi Georg Friderisi,164 ubrzo su se pretvorile u klasični birokratizam. A to se teško može pomiriti s klasičnom predstavom o feudalizmu, isto kao što se ni gospodar en g en h o a u Baiji i njegovi robovi ne mogu podvesti pod pravi kapitali stički sistem. Pogledati drugu knjigu. E. Florescano, op. cit., str. 433. , , , C. Gibson, TheAztecs under Spanish Rule, 1964, str. 34. °;М . Bataillon, op. cit., str. XXXI. str. XXX. D er Charakter der Entdeckung und Eroberung Amerikas durch die Europäer, 1 9 2 5 ,1 str 453-454.

412


H olan dska k o lon ija na Rtu d o b re n a d e (c rte ž J. Rah, 1762. A tla s van S tolk)

Da li da zaključimo to da ni feudalizam ni kapitalizam nisu prešli Atlantik? Amerika je sastavljena od različitih elemenata, to jest različitih društava i privre da. Na najnižoj ravni su poluzatvorene privrede, i nije bitno kako ih mi nazivali; iznad su poluotvorene privrede, ako takve uopšte postoje; na vrhu su rudnici, plantaže, neke (ne sve) velike organizacije za uzgoj stoke, a takođe i veletrgovina. Kapitalizam je tako samo jedna od najviših stepenica trgovačkog života: njegovi predstavnici su aviadores rudarskih gradova, povlašćeni trgovci consuladosa, tr govci iz Verakruza (u stalnom trvenju s onima iz Meksiko Sitija), trgovci koji se udobno osećaju pod zaštitom evropskih kompanija, trgovci iz Lime, iz Resifea (nasuprot „vlastelinskom” gradu Olindi), kao i oni iz donjeg grada Baije, suprot stavljeni onima iz gornjeg grada. Ali sa svim tim poslovnim ljudima još smo uvek u mreži evropske ekonomije-sveta koja je bačena na čitavu Ameriku. Nije reč o nacionalnim oblicima kapitalizma, već o sistemu koji se širi svetom i kojim se up ravlja iz samog središta Evrope. Erik Vilijems165 smatra da se nadmoć Evrope (pri tom misli na njenu pred stojeću industrijsku revoluciju, a čemu bih ja dodao i englesku prevlast u svetu i nastanak ojačalog trgovačkog kapitalizma), može direktno objasniti eksploataci jom Novog sveta, posebno onim svežim podsticajem koji je privredi Evrope doneo redovne zarade od plantaža, pre svega (po Vilijemsovom mišljenju) od plan taža šećerne trske na kojima su radili crni robovi. Istu tezu, ali nešto uprošćeniju, 165 Op. cit., str. 30 i dalje, 126.

413


iznosi i Luiđi Boreli koji modernizaciju Atlantika i Evrope pripisuje šećeru, dakle, Americi, gde su „udruženi” šećer, kapitalizam i ropstvo. Ali da li se može tvrditi da Amerika, uključujući zlato i rudnike srebra, jeste jedini izvor veličine Evrope? Ja smatram da ne, isto kao što se samo Indijom ne može objašnjavati prevlast Evrope, iako to još uvek čine mnogi indijski istoričari, koji tvrde da se engleska industrijska revolucija napajala iskorišćavanjem njihove zemlje, a za šta iznose jake dokaze.

CRNA AFRIKA: SARADNIK ILI ŽRTVA? Sada bih želeo da se usredsredim na Crnu Afriku, ostavljajući po strani zemlje Magreba - „Belu Afriku” koja živi u sferi Islama; ostavio bih po strani, iako možda za to nema jasnog razloga, istočni deo Afrike, od Crvenog mora i obale Abisinije do južnog kraja kontinenta. Najjužniji deo Afrike je u XVIII veku i dalje izuzetno slabo naseljen. Iako je Kolonija Rta, koju su 1657. osnovali Holanđani, sa 15 000 stanovnika bila naj veća evropska kolonija u Africi, ona je samo odmorište na putu ka Indiji, koje služi Istočnoindijskoj kompaniji167 i koja ga kao stratešku tačku budno čuva. Što se tiče dugačke istočne obale Afrike sa izlazom na Indijski okean, ona pripada in dijskoj ekonomiji-svetu za koju predstavlja i značajan put i perifernu oblast, čak i znatno pre dolaska Portugalaca 1498.168 Dugotrajna portugalska trgovinska delatnost dovešće, naravno, do mnogih promena. Upravo duž te obale je plovio Vasko de Gama, pošto je oplovio Rt dobre nade, i kada je krenuo severno ka Indiji. Pri stao je u Mozambiku, Mombasi i Malindiju. Iz potonje luke gaje Ibn Madžib, vo dič iz Gudžerata, zahvaljujući monsunima, bez teškoća odveo do Kalikuta. Tako je istočna obala Afrike značajna crta u putovanju u Indiju i na povratku iz nje: po sade u tamošnjim pristaništama mogu da se snabdevaju hranom, opravljaju bro dove, a nekad i sačekaju pogodan čas za povratak, ako je u kasno doba godine opasno ploviti oko Rta dobre nade. Dugo je Kontra Košta imala još nešto veoma privlačno:169 zlato se ispiralo u unutrašnjosti prostrane države Monomotapa.170 A to zlato se izvozilo preko luke Sofala južno od delte Zambezija. Mala naseobina kojom je dugo upravljao grad Kilva, na severu, postala je središte delatnosti Portugalaca. Godine 1505. primenjena je sila, a već 1513. stanje je pod nadzorom. Pošto se zlato na obali razmenjivalo samo za robu, za žito iz Malindija, a posebno za pamučne tkanine iz In dije, Portugalci su morali da za to koriste tkanine iz Gudžerata, a u toj razmeni su se ubrzo i usavršili. Ipak, unosna trgovina ne traje dugo: stalni ratovi razdiru Monomotapu; zlata je sve manje, a Portugalci više ne vrše strogi nadzor. Arapski ,,Lo zucchero e 1 Atlantico , u: Miscellanea di Studi sardi e del commercio atlantico III (1974), str. 248-277. 168 М ' D evèze’ L'Europe et le monde..., str. 263 i dalje. 169 ^ ol,ert Challes, Voyage aux Indes d'une escadre française (1690-1691), 1933, str. 85-87. 170 ^ ontra Costa: en gros l’ensemble du littoral sud-africain de l ’océan Indien. W. G. L. Randles, L ’Empire du Monomotapa du XVe au XVIIIe siècle, 1975, str. 7.

414


trgovci ponovno preuzimaju glavnu ulogu u Zanzibaru i Kilvi, gde nabavljaju ro bove koje zatim preprodaju u Arabiji, Persiji i Indiji.171 Portugalci, ipak, zadrža vaju Mozambik u kome životare. Postoji priča da su krajem XVIII veka svake go dine odatle izvozili po nekoliko hiljada robova, a da su se u tu trgovinu između 1787. i 1793. uključili i Francuzi, da bi obezbedili radnu snagu za Mauricijus i Réunion. Sve u svemu, uverljiv je pesimističan zaključak iz memoranduma upućenog ruskoj vladi 18. oktobra 1774, u kojem se govori o toj dugačkoj obali: „Već odavno reka Sofala, kao ni obližnji vodeni tokovi, ne nose zlato”. Luke Malindi i Mombasa, severno od Mozambika su skoro posve opustele, a nekoliko portugal skih porodica koje tamo još žive „više su varvarske nego civilizovane”; one trguju tako „što tu i tamo u Evropu pošalju po nekoliko iznemoglih crnaca, koji ugla vnom nisu nizašta”.173 Dakle, poruka ruskoj vladi, koja želi da izađe na međuna rodno tržište, kaže da to nije mesto koje obećava. Iz rečenog sledi da nećemo iz gubiti mnogo ako zanemarimo „indijsku” stranu južne Afrike; njeni veliki dani su prošli. Zapadna Afrika Stanje je drugačije na atlantskoj obali Afrike, od Maroka do portugalske Angole. Evropljani su već od XIV veka istraživali te uglavnom nezdrave obale i stupili u vezu s lokalnim stanovništvom. Da li ih je odsustvo radoznalosti sprečilo da istražuju unutrašnjost kontinenta, kao što se to često govori? Evropljani, zaista, u Crnoj Africi nisu naišli na pripremljena tla,174 kakva su u Americi bila carstva Acteka i Inka, gde su oni mnogim pokorenim narodima izgledali kao oslobo dioci175 i gde su vladavinu zasnovali na dobro uređenim društvima koja je bilo srazmerno lako iskorišćavati. U Africi, Portugalci i ostali evropski istraživači našli su na obali samo rasejana plemena, ili slabe države sa kojima se nije imalo šta početi. Nešto snažnije države, kao Kongo176 ili Monomotapa, nalazile su se u unutrašnjosti, zaštićene kontinentalnim masivima i obalskim pojasom društava s osnovnim ili slabašnim političkim ustrojstvom. Prepreka su možda bile i tropske bolesti koje su harale u priobalnim oblastima. To je ipak sporno jer znamo da su Evropljani slične pre preke savladali u tropskim oblastima Amerike. Ozbiljniji razlog je zaštićenost unutrašnjosti Afrike srazmerno gustom naseljenošću i otpornošću društava koja su, za razliku od onih u pretkolumbovskoj Americi, poznavala proizvodnju gvožđa, a čije je stanovništvo ratoborno. 171 Roland Oliver i G. Matthew, History o f East Africa, 1966, str. 155, navodi M. Devèze, L ’Europe et le monde..., str. 301. 172 Auguste Toussaint, L ’Océan Indien au XVIIIe siècle, 1974, str. 64. 173 Moskva, A. E. A., 18. oktobar 1774, potpuna referenca izgubljena. 174 K. G. Davies, The Royal African Company, 1957, str. 5 i 6. 175 Prema N. Sànchez Albornoz, op. cit., str. 66 176 W. G. L. Randles, L ’Ancien Royaume du Congo des origines à la fin du XIXe siècle, 1968; J. Cuvelier i L. Jadin, op. cit.-, G. Balandier, La Vie quotidienne au royaume de Kongo du X V f au XVIIIe siècle, 1965.

415


Evropljani i nisu imali mnogo podstreka da se udalje od mora jer su na obali nalazili slonovaču, vosak, senegalski kaučuk, malagetu, zlatni prah, a i onu naju nosniju „robu’ - crne robove. A ta se roba, barem u početku, mogla dobiti tram pom za kojekakve tričarije: staklene perle, šarene tkanine, male količine vina, ču ture ruma, puške poznate kao „trgovačke”, kao i za bakarne obruče poznate kao man illas, „prilično čudan ukras” koji su Afrikanci stavljali na noge iznad članka [...], kao i na ruke iznad lakta”.1 Godine 1582. Portugalci plaćaju crnce iz Konga „starim^gvoždem, ekserima, i sličnom robom, koju ovi cene više od zla tnog novca”. 1 Rečju, radilo se o snabdevačima i naivnim kupcima, koji su bili nemarni, ponekad lenji i „živeli od danas do sutra”. Pa ipak „ti narodi su imali tako slabe prinose žita da su kapetani brodova koji su odlazili da kupuju ljude mo rali da iz Evrope ili Amerike donose hranu za robove koje će prevoziti”.179 Dakle, Evropljani nailaze na zaostale privrede. Andre Teve (1575) sažeto odre đuje te privrede tvrdnjom da „novac tu nije u upotrebi”.180 Ali konačno, šta je to novac? Afričke privrede imaju sopstvene valute, to jest „sredstva razmene i priznati standard vrednosti”, bilo da je reč o tkaninama, soli, stoci ili o uvezenim gvozdenim polugama, kao u XVII veku.181 Označiti taj novac primitivnim ipak ne dopušta zaključak da je afričkim privredama nedosta jalo energije ili da neće razviti življu delatnost sve do XIX veka, na podsticaj in dustrijske i trgovinske revolucije u Evropi. Tako, na primer, sredinom XVIII veka ta zaostala područja svake godine šalju možda i 50 000 crnih robova u trgovačke luke (dok je Spanija u XVI veku godišnje iz Sevilje slala samo 1 000 robova 182 dok je iseljenika u Novu Englesku između 1630. i 1640.183 godišnje bilo oko 2 000). „Racije kojima se prikuplja ta ljudska roba čak ne prekidaju ritam svaki dašnjeg života, jer se hiljade robova, vezanih jedni za druge kožnim ogrlicama, šalju preko Atlantika zajedno s njihovim brojnim čuvarima za vreme suve sezone, kada nema posla u poljoprivredi.184 ^ Redovne pošiljke robova, godinu za godinom, ukazuju na to da postoji pri lično razvijena privreda. Takav zaključak uglavnom uporno ponavljaju autori no vijih studija o Africi. Pa ipak, putovanja i povraci brodova nisu dovoljni da ob jasne trgovinu crnim robljem, koja bi trebalo da se analizira u okviru Afrike. „Up ravo kao što je trgovina crnim robovima podsistem atlantske privrede”, piše Filip Kertin, „ona je i podsistem širokog ustrojstva zapadnoafričkog društva, njegovih stavova, vere, profesionalnih standarda, identiteta i mnogo čega drugog” 1^5 Na tom području Africi treba priznati njena sopstvena prava i odgovornosti. j77J- Savary, op. cit., članak „manille”, III, col. 714. 179 J- Cuvelier i L. Jadin, op. cit., str. 114. i j ^ ^ y a g e s d ’un philosophe, ou Observations sur les mœurs et les arts des peuples-de l Afrique, de l Asie et de l ’Amérique, 1768, str. 22. 1 8 1 1x1 Cosmographie universelle..., 1575, f° 67. Slave ^ 0 ^ 9 7 5 ° ^ 2 3 f C237-^47C/!ange *" PreColonial Africa' Sene8ambia in the Era o f The î “ Pogledati prvu knjigu, str. 36. 184 Ва^УП’ °Р- сгг-> str- 16. Otac Jean-Baptiste Labat, Nouvelle Relation de l ’Afrique occidentale, 1728 IV str 326 povodom Gambije. ' ........... .. 185 P. Curtin, op. cit., str. XXIII.

416


Zlato Tetijgeat»

Bakar Ouergle ^Tslidbala ј

Tidiksil i

Тгџт

Onaian« /Tadmekkei

Tombouctou /

Sénég^

Ghana * П »\ Bakar

Biber

Ф Zlato a Malageta ----- Karavanski putevi

44. PORTUGALSKA OSVAJANJA N A OBALI AFRIKE U X V i X V I VEKU U X V I veku p o m o rsk i p u te v i n adm ašu ju sta re p u te v e prek o Sahare. Z la to k o je j e p u to v a lo ka S redozem lju skreće sa d a ka o b a li okeana. R a zličitim izvo rim a b o g a tstv a k o je su isk o rišća va li P o rtu galci, treb a do d a ti, n aravn o, i crn o ro b lje (prem a V. M a g a lje s G odinjo, E konom ija p o rtu g a lsk o g c a rstv a u X V i X V I veku, 1969)

417


Crna Afrika: izdvojena, ali ipak dostupna Crna Afrika predstavlja veliki trougao između tri jednako velika prostora: Sahare na severu, Indijskog okeana na istoku, Atlantskog okeana na zapadu. Ovde se, kao što smo rekli, nećemo baviti istočnom obalom. Što se tiče Sahare i obale Atlantika, to su ogromne negostoljubive oblasti iz kojih su stranci (ko god da su bili, bez obzira na razdoblje i okolnosti) stizali do samih vrata Crne Afrike, koja uglavnom uspevaju da otvore. To je i razumljivo jer je Crni kontinent nasta njen seoskim stanovništvom koje okreće leđa i okeanu i saharskoj pustinji „koia u mnogo cemu liči na more”. Neobično je, međutim, da crni istraživači nisu preduzimali nikakva putovanja ni preko pustinje ni preko okeana, koji su im bili veoma blizu. Na obali Atlantika plovili su samo vodama na ušću reke Kongo, s jedne obale na drugu. Za Afrikance su okean, kao i Sahara, bili nesavladive prepreke, a ne samo granice. Za zapadnoafrikance, belci su bili murdele, ljudi iz mora.188 Čak i danas predanje govori koliko su crni ljudi bili iznenađeni kada su se pojavili belci: ,,Yideli su veliku lađu na pučini. Imala je bela krila, svetlucava kao noževi. Beli ljudi su izašli iz vode i govorili nerazumljive reči. Naši preci su se uplašili i rekli da su to Vumbi, utvare mrtvih. Strelama su ih oterali nazad u more. Ali Vumbi su uzvra tili vatrom uz strašnu buku.” A u to vreme crncima nije moglo ni na pamet pasti da belci žive izvan svojih lađa. Na atlantskim obalama Afrike brod iz Evrope nije nailazio ni na otpor, niti gaje ko nadzirao. Mogao je da manevriše, plovi gde želi. Oni na njemu su mogli da trguju gde žele, da najednom mestu nadoknađuju ono što na drugom nisu us peli. Evropljani čak ustanovljuju trgovinu „iz Afrike u Afriku”, po uzoru na „ze maljsku trgovinu na Dalekom istoku, iako, jasno, u znatno manjim razmerama. Utvrđenja podignuta na obali su uporišta za delatnost, dok obližnja ostrva služe kao osmatračnice: otud i naseobine na Maderi, Kanarskim ostrvima i zanimljivom ostrvu Sao Tome u Gvinejskom zalivu, ostrvu šećera i robija, koje se već u XVI veku izuzetno razvilo - nesumnjivo zato što su se tu ukrštali zapadni i južni vetrovi, tako da se otuda moglo ploviti u svim smerovima, zapadno ka Americi a is točno ka obližnjoj Africi. Ako se ne varam, sličan proces se odvijao uz rubove Sahare. Kamilji kara vani u islamskim krajevima mogli su da biraju mesto „napada” - ulaska - kao i brodovi iz Evrope. Gana, Mali, Carstvo Gao predstavljali su vrata za eksploata ciju slonovače, zlatnog praha i robova. A kada su tu trgovinu iz pozadine preuzeli Portugalci koji su stigli u Gvinejski zaliv, počela su da se ruše stara politička ustrojstva. Marokanski pustolovi su 1591. zauzeli Tombuktu.190 Ibid., str. 4. G. L. Randles, L Ancien Royaume du Congo..., str 69 “ M , str. 87. 190 O. Lara, op. cit., II, str. 291-292. J. Beraud-Villars, L ’Empire de Gao. Un État soudanais aux XVe et XVIe siècles, 1942, str. 100

418


RopsWo u islamskim krajevima. P ijaca robija u Zabidu, u Jemenu, XIII vek. Prema ilustraciji iz Makamata, 635/1237, al H aririja (Nacionalna biblioteka Pariz, Ms. ar. 5847, otisak B. N.)

Još jednom se možemo osvedočiti o dubokoj sličnosti delovanja islamskog i zapadnog imperijalizma. Reč je o dve agresivne civilizacije koje trguju robovima, a kojima je Crna Afrika postala žrtva zbog slabosti i nebudnosti. Tačno je da je osvajač stigao donoseći nepoznate proizvode, koji su trebalo da opsene kupce. Pohlepa ima udela u tragediji: „pljačkaši i ljudi bez savesti dolaze noću i odvode [sinove naših plemića i vazala]”, kaže kralj Konga, „pohlepni na stvari iz Portuga ise”.191 „Jedni druge prodaju”, piše Garsija de Rezende 1554, „а mnogo je trgo vaca koji su se u tome usavršili pa ih varaju i predaju trgovcima crnog robija” Italijan Đo Antonio Kavaci, koji je u Africi živeo od 1654. do 1667, piše „da su Kongoanci za koralnu ogrlicu ili malo vina bili spremni da prodaju roditelje, 191 W. G. L. Randles, L ’Ancien Royaume du Congo..., str. 132. 192 Ibid.

419


decu, sestre i braću, pri čemu su se kupcima kleli da su to njihovi robovi”.193 Ne porecivo je da je pohlepa igrala svoju ulogu, ali i da su je Evropljani namerno podsticali. Portugalci, koji su voleli da odećom pokazuju svoje mesto u društvu, podstakli su istu Ijubav ka „odevanju” i među Afrikancima pod njihovim uticajem. Tu možda i nije bilo zadnjih namera; naime, jedan Portugalac u Sofali je 1667. predložio da se crnci, koji su bez stida išli nagi, prisile da nose poveze oko Paâ|Vj4 tom slučaju „sva tkanina Indije neće biti dovoljna ni za polovinu crna ca”. Sva ta sredstva podstiču trgovinu, uključujući i isporuke unapred: ako ne dođe do plaćanja, poverilac ima pravo da zapleni dobra, a na kraju i samog duž nika nesposobnog da vrati dug. Pribegavalo se i otvorenom nasilju, a kada ono nije nailazilo na značajniji otpor, ostvarivane su najveće zarade. Godine 1643. je dan svedok tvrdi d aje „savršeno siguran d aje to kraljevstvo [Angola, gde je lov j adr^ ° i 95 u Punom Jeku] omogućilo nekima da se obogate više nego u Istočnoj U Africi je trgovina ljudima postojala zato što su to Evropljani želeli i na metali. S druge strane, ta je rđava navika u Africi ustaljena i mnogo pre dolaska Evropljana, kada su robovi slati u islamske zemlje, ka Sredozemlju i Indijskom okeanu. Ropstvo je u Africi endemska pojava, deo svakodnevice. Deo je društve nog okvira koji bismo voleli da bolje poznajemo. Ali da bi se objasnilo to društvo nisu dovoljni ni strpljivost istoričara naviklih na manjkave dokumente, a ni smele pretpostavke komparatista. Ni pronicljivi Marijan Malovist196 nije kadar da ga sasvim protumači. Na sijaset pitanja još nema odgovora: Koju su ulogu imali gra dovi u odnosu na okolna sela? Kakav je bio položaj zanatstva i trgovine velikog dometa? Kakva je uloga države? Na kraju treba reći i da nije postojao jedinstven model društva. Ropstvo se javljalo u različitim oblicima u različitim društvima: postojali su dvorski robovi, robovi u vladarevim vojskama, domaći ili kućni ro bovi, robovi na zemlji, u industriji, ali i robovi glasonoše, posrednici, pa čak i tr govci. Robovi se vrbuju kako među lokalnim stanovništvom (za zločine se na Za padu osuđuje na galije, a ovde na smrt ili na ropstvo), tako i spolja, posle ratova ili napada na susedne narode, kao što je to bilo u antičkom Rimu. Ti ratovi i na padi počinju da liče na pravu industriju. Verovatno se događalo da robova priku pljenih u ratu bude i previše, da ih je teško hraniti i izdržavati. Prodajući ih u inostranstvu, Afrika se oslobađala viška gladnih usta. Trgovina robovima koja je uzela maha na podsticaj potražnje u Americi, za hvatila je celi Crni kontinent. Između oblasti u unutrašnjosti i obale, imala je ra zličite posledice: slabila je i podrivala jake države u unutrašnjosti, na primer, Monomotapu i Kongo, a jačala male države blizu obale, koje su delovale kao po srednici koji su trgovce iz Evrope snabdevali robovima i raznom robom. Slično su i carstva na Nigeru delovala kao posrednici za islamske zemlje, snabdevači se ™ Ibid., str. 135. J9J W. G. L. Randles, L ’Empire du Monomotapa..., str. 18. G. L. Randles, L Ancien Royaume du Congo..., str. 216. Konkwistadorzy Portugalscy, 1976.

420


verne Afrike i Sredozemlja zlatnim prahom i robovima. Isto se događalo i u Ev ropi u X veku, kada je oblast duž Labe služila kao sabiralište za slovenske robove koji su upućivani u islamske zemlje. A nisu li i Tatari s Krima već u XVI veku po porudžbini snabdevali Carigrad ruskim robovima?197 Od obale ka unutrašnjosti Takve delatnosti su Crnu Afriku podjarmljivale više nego što se to tvrdilo u istorijskim knjigama u prošlosti. Evropa je pustila korene duboko u srce konti nenta, mnogo dalje od obalskih uporišta, ostrva za osmatranje, usidrenih brodova koji su trunuli, uobičajenih mesta za prodaju robova (prvo i najpoznatije bilo je Sao Žorže da Mina, koje su Portugalci 1454. osnovali na obali Gvineje). Ta utvr đenja, najpre portugalska, a zatim i nizozemska, engleska i francuska, iako veoma skupa za održavanje, štitila su od mogućih napada crnaca i evropskih takmaca. Naime, belci, koji se bave sličnom trgovinom, stalno se sukobljavaju, zauzimaju jedni drugima utvrđenja. Uporedo sa velikim sukobima vodili su i uzgredne, žive iako ne i uspešne ratove. Udruživali su se samo za borbu protiv zajedničkog ne prijatelja: tako su engleska Kraljevska afrička kompanija i francuska Senegalska kompanija (koja je 1718. pripojena Francuskoj indijskoj kompaniji), postigle spo razum o borbi protiv gusara, interlopersa, engleskih i drugih, to jest protiv svih tr govaca koji su delovali van okvira velikih kompanija. Ove su, istina, u lošem po ložaju, uključujući i holandsku Zapadnoindijsku kompaniju. Ne mogu da održa vaju tvrđave i garnizone bez pomoći države, a na kraju odustaju i od mnogih svojih zamisli i puštaju da stvari idu svojim tokom. Roba se od obale ka unutrašnjosti rekama prevozila lakim čamcima na vesla do pristaništa i sajmišta uzvodno, gde su se evropski trgovci sretali s afričkim karavanima. Posrednici u toj trgovini su dugo bili potomci Portugalaca, mešanci belaca i crnaca, koji su postali „deca zemlje” i za čije su se usluge mnogi otimali. Kasnije su Englezi i Francuzi odlučili da plove uz reke i da se naseljavaju u unu trašnjosti. „Kapetan Edžis [neki Englez] nije trenutno u Bintamu”, piše otac Laba. „Englezi su ga zaposlili da za njih trguje u gornjem toku reke; on je preduzimljiv čovek koga viđaju čak i na reci Faleme, udaljenoj dan putovanja od tvrđave sv. Stiven u Kajnuri”.198 U drugoj polovini XVIII veka, kada je Engleska kraljevska kompanija gotovo obustavila svoju delatnost i kada je tvrđava sv. Jakova na ušću reke Gambije, bila napuštena, evropska trgovina je opet prepuštena lokalnim po srednicima: crni veslači, jeftiniji od Engleza, plove uzvodno s evropskom robom, a vraćaju se s afričkim proizvodima, uključujući i ebanovinu, često namenjenu za brodove gusara. Tako su crnci postali „uzgredni” gospodari trgovine. Ovaj razvoj neobično podseća na trgovinu kojom su se rano bavili Portu galci, prvi Evropljani koji su prodrli u Afriku, upravo kao i na Daleki istok. Prvi lansadosi199 su bili Portugalci; isto je i s trgovcima s ostrva Sao Tome, koji su se 197 Paul Milioukov, Charles Seignobos, Louis Eisenmann, Histoire de Russie, I, 1932, str. 158, napomena 1; Médit., I, str. 174. 198 J.-B. Labat, op. cit., V, str. 10. 1Q Q T T V • r . U značenju avanturista.


vrlo rano počeli baviti unutarafričkom trgovinom, od Gvinejskog zali va do Angole, najpre kao trgovci, a potom kao gusari. U San Salvadoru, prestonici Konga, krajem XVI veka ima više od sto trgovaca i hiljadu raznih avanturista iz Portuga ise. Potom je navala popustila, a sporedne uloge su prepuštene afričkim posred nicima i poverenicima, pre svega Mandingosima, poznatim kao merkadores; takođe i pomoćnicima, kako crncima, tako i mešancima, poznatim kao pombeiros. Ovi, bez obzira na gospodare za koje su radili, izrabljivali su svoju afričku braću još surovije nego belci.200 Trostrana trgovina i način razmene Trgovina robljem vodi do Midi Pasidža, strašnog putovanja preko Atlan tika, kada se robovi prevoze u krcatim potpalubljima. To putovanje je samo jedna faza u trostranoj trgovini svakog broda koji je polazio sa obale Afrike, bilo daje bio portugalski, holandski, engleski ili francuski. Engleski brod je, na primer, mo gao da iskrca robove na Jamajki, vrati se u Englesku sa šećerom, kafom, indigom, pamukom, a zatim ponovo zaplovi ka Africi. Uz male razlike obrazac je bio isti za sve brodove u trgovini crnim robljem. Zarađuje se na svakoj strani trougla, a uku pan „pazar” se dobija sabiranjem svih zarada. Brodovi koji odlaze iz Liverpula ili Nanta uglavnom nose sličnu robu: mno go tkanina - uključujući indijsko pamučno platno i prugasti taft, bakarno posuđe, tanjire i krčage od kalaj a, gvozdene poluge, noževe u kožnim koricama, šešire, staklenu sitničariju, lažni kristal, barut, pištolje, „trgovačke puške” i najzad, že stoka pića. Ovo je, zapravo, spisak robe koju je neki francuski bankar u aprilu 1704. ukrcao na svoj brod Le Prens de Konti (od 300 tona nosivosti), u Nantu, glavnoj francuskoj luci za brodove sa robovima.201 U to vreme, kada je to trgo vanje već bilo razvijeno, spisak se ne bi razlikovao ni da je polazna luka bio Liverpul ili Amsterdam. Iako su Portugalci uvek gledali da u Afriku ne odvoze ni oružje ni rakiju, njihovi naslednici nisu imali takve obzire - niti su bili tako oprezni. Uporedo s velikim porastom evropske potražnje, afričko tržište je moralo da se prilagođuje sve većoj ponudi evropske robe. To se dešavalo u Senegambiji, zanimljivoj oblasti između pustinje i okeana, o kojoj je Filip Kertin nedavno napi sao izuzetnu studiju.202 Pisac tu mnogo veću ocenu daje samoj privredi Afrike, obimu razmene uprkos teškoćama prevoza, posećenosti pijaca i sajmova, sve većoj snazi gradova kojima su nužni viškovi, i najzad, tzv. primitivnim novčanim sistemima, koji su ipak veoma delotvorni. 200 W. G. L. Randles, L ’Ancien Royaume du Congo..., str. 217 i dalje; C. Veblinden, u: J. C. Margolin, op. cit., str. 689. Reč pombeiro možda dolazi od pumbo, žive pijace u današnjem Stenli Pulu. 201 Gaston Martin, Nantes au XVIIIe siècle. L ’ère des négriers (1714-1774), 1931, str. 46 i dalje. ' 202 P. Curtin, op. cit.

422


Kako vreme prolazi, afrički kupci postaju izbirljiviji u pogledu robe iz Ev rope. Više ne kupuju sve što im se nudi. Senegambija i dalje kupuje gvozdene po luge, pa čak i gvozdeni otpad, jer za razliku od drugih delova Afrike, ne proizvodi metal; neke druge regije (ili, tačnije, podregije), kupuju velike količine tekstila jer je domaća proizvodnja nedovoljna. Postoji još sličnih primera. I najzad - a to je veliko iznenađenje - suočena sa ogromnom evropskom potražnjom, Afrika odgo vara po klasičnom ekonomskom obrascu: podiže cene svojih proizvoda. Filip Kertin203 je da bi podupro svoju tezu napisao studiju o cenama i uslovima trgovine. Primitivna priroda „valute” nije ga sprečila da istraživanje valjano izvede. Objašnjava da kada gvozdenoj poluzi, obračunskoj jedinici u Senegambiji, engleski trgovac odredi vrednost 30 funti sterlinga, onda tu nije reč o ceni, već o razmenskom odnosu između funte sterlinga (fiktivne novčane jedinice) i gvozdene poluge (takođe fiktivne novčane jedinice). Roba, kotirana u polugama (a docnije u funtama), razlikuje se po ceni, kao što se dâ videti iz priloženih tab lica; moguće je za Senegambiju izračunati verovatne ukupne iznose uvoza i iz voza, a tako i približno odrediti i terms oftrade, „pokazatelj koji nam omogućuje da procenimo prednosti koje određena privreda izvlači iz spoljne trgovine”." Upoređujući izvoz i uvoz, cenu roba koje ulaze i napuštaju zemlju, Kertin zaključuje da Senegambija izvlači sve veću korist iz spoljne trgovine. Činjenica je da je Evropa, da bi dobila više zlata, robova i slonovače, morala da poveća svoju ponudu, pa tako srazmerno i spusti cene svoje robe. A pošto je utvrđeno za Sene gambiju, to pravilo verovatno važi za čitavu Crnu Afriku koja, kao odgovor na zahteve plantaža, rudnika zlata i gradova Novog sveta, šalje sve veći broj robova: 900 000 u XVI veku, 3 750 000 u XVII veku, između 7 i 8 miliona u XVIII, a ujdtkos ukidanju trgovine crnim robljem 1815. godine, četiri miliona u XIX veku.“ Ako imamo u vidu skromna uložena sredstva, kao i tadašnji primitivni prevoz, tr govina crnim robljem je bila zaista izuzetna. I „TERMS IF TRADE” SENEGAMBIJE 1680. , 1730. 1780.

100 149 475

1830.

1031

(indeks)

„Terms of trade” se dobijaju uz pomoć odnosa J indeksa izvoa i uvoza (Tačno —х 100 ).

Zarada afričkog izvoznika se množi sa deset. Čak iako se dopusti veća greška, rast je znatan. 203 Ibid., str. 334 i dalje. 204 Y. Bernard, J.-C. Colli, D. Lewandowski, Dictionnaire..., str. 1104. 205 M. Devèze, L ’Europe et le monde..., str. 310, i njegove reference na C. W. Newburyja, Reginalda Couplanda, C. Loyda, D. Curtin, H. Brunschwig.

423


II RAZVOJ IZVOZA SENEGAMBIJE (po proizvodu, u procentu ukupnog izvoza) 1680. 1730. 1780.

1830.

zlato

5,0

7,8

0,2

3,0

kaučuk

8,1 8,5

9,4

12,0

71,8

—

8,1 2,8

koža

-

slonovača

12,4

4,0

0,2

robovi

55,3

64,3

86,5

vosak

10,8

14,5

kikiriki

-

-

1Д -

ukupno

100

100

100

1,9 9,9 2,6 100

Tablice prema P. D. Curtin, Economic Change in Precolonial Africa, 1975, str. 336 i 337. Pritisak evropske potražnje je u Senegambiji dovodio do unapređenja načina trgovine, pa jedan proizvod po prvenstvu zamenjuje drugi: početkom XVII veka glavna roba je koža; potom do XIX veka, to su robovi; kasnije su to kaučuk, pa kikiriki. Topodseća na „cikluse” kolonijalnog Brazila: drvo za bojenje, šećer, zlato, kafa. Kraj trgovine robljem Trgovina crnim robljem službeno je ukinuta na predlog Engleske na Beč kom kongresu 1815. godine. Ipak nije odmah prekinuta zbog zamaha koji je već dostigla. Neki engleski putnik206 piše 1817. da su Rio de Žaneiro, Baija i naročito Kuba postali nova središta „trgovine ljudima”, koja i dalje cveta. Da li je Havana bila najrazvijenije prihvatilište robova? U njenu luku je jednom u isto vrme stiglo sedam brodova sa robovima - od čega su četiri bila francuska. Pa ipak, preosta lom trgovinom crnim robljem su se najviše bavili Portugalci i Španci koji su isko ristili pad trgovine i cena u Africi do kojeg je došlo posle povlačenja Engleza (rob je u Africi koštao od 2 do 5 funti sterlinga, dok mu je cena u Havani dostizala 100 funti, a na Floridi i u Nju Orleansu dvaput više, zbog krijumčarenja). Iako je reč o samo privremenom padu, naš engleski putnik je gnevan zbog zarade od te trgo vine koju je njegova zemlja napustila u korist Spanije i Portugalije. Potonji, tvrdi on, koristeći se niskom cenom robova, moći će „da prodaju jeftinije od nas na stranim tržištima ne samo šećer i kafu, već i ostale tropske proizvode”. U to 206 A. E., C. C. C. Londres, 12, f° 230 i dalje. Lettre de Séguier, 12. maj 1817.

424


vreme su mnogi u Engleskoj delili mišljenje onog ozlojeđenog Portugalca koji je 1814. tvrdio da je „interes i dužnost svih velikih kontinentalnih sila da odbace spletkarski predlog Engleske da se trgovina crnim robljem proglasi suprotnom pravima čoveka” ! 7 I najzad, da li su veliki odlivi ljudi poremetili osnovnu ravnotežu crnačkih društava Angole, Konga i oblasti Gvinejskog zaliva? Da bi se na to odgovorilo trebalo bi znati broj stanovnika pre dolaska Evropljana. Ja smatram da su ogro mni odlivi bili mogući samo zahvaljujući izuzetnoj demografskoj vitalnosti afri čkog stanovništva. A ako se stanovništvo možda i povećavalo, uprkos trgovini cr nim robljem, onda bi valjalo preispitati čitavo pitanje. Ne želim nipošto da umanjujem krivicu i odgovornost Evrope prema afri čkom stanovništvu. Da mi je to bio cilj, od početka bih isticao poklone koje je Ev ropa, hotimično ili ne, donela u Afriku: kukuruz, manioku, američki pasulj, slatki krompir, ananas, gojavu, kokos, agrume, duvan, vinovu lozu; takođe i domaće ži votinje: mačku, moskovsku patku, ćurana, gusku, goluba. Da ne pominjemo uticaj hrišćanstva, koje se često prihvatalo kao način da se stekne snaga Boga belih ljudi. Mogli bismo ići i dalje: bez obzira na pravde i nepravde prošlosti, crna Amerika danas postoji, a to se ne sme zaboravljati.

RUSKA EKONOMIJA-SVET - SVET ZA SEBE Ekonomija-svet,208 usredsređena na Evropu nije se proširila na čitav konti nent. Istočno od Poljske, zadugo postoji daleki i marginalni svet Rusije. Sla žemo se s Imanuelom Valerštajnom koji tvrdi da Rusija ne pripada zapadnoj sferi, da je izvan „evropske Evrope”, barem do početka samodržavlja Petra Velikog (1689).210 Slično bi se moglo reći i za Balkansko poluostrvo, gde su Turci svojim osvajanjima vekovima sputavali i podjarmljivali hrišćanske narode - kao i za os tatak Otomanskog carstva u Aziji i Africi, gde su prostrane oblasti bile ili auto nomne ili skoro autonomne. U odnosu na Rusiju i Tursko carstvo, Evropa je dugo imala novčanu prevlast. Privlačila je i predstavljala iskušenje svojom tehnikom, robama, a i svojom golom snagom. Ali dok se u Rusiji uticaj Evrope širi gotovo sam od sebe, a ta se ogromna zemlja postepeno naginje ka Zapadu, Tursko carstvo uporno ostaje po strani uticaja Evrope, ili još tačnije, ono mu se odupire. To duboko ukorenjeno neprijateljstvo će nestati tek docnije, kada jedna strana prevagne snagom, a ona druga se iscrpi. 207 Razmatranja... opotpunom ukidanju trgovine crnim robljem upućena Pregovaračima koji su trebalo da prisustvuju Kongresu u Beču, a napisana od strane jednog Portugalca, septembar 1814, str. 17-18. (B. N., Paris, LK 9, 668). 208 Za čitav ovaj paragraf imam mnogo zahvaliti Jacqueline Kaufmann-Rophard i njenoj knjizi Origines d ’une bourgeoisie russe, XVIe—X V If siècles, 1969. 2 C. Verlinden, op. cit., pogledati napomenu 2 ovog poglavlja, str. 676 i dalje. 2 ,0 1. Wallerstein, op. cit., str. 320.

425


Ruska privreda ponovo stiče delim ičnu autonomiju Rusija nije nikada bila sasvim zatvorena prema evropskoj ekonomiji-svetu, čak ni pre 1555, kada su Rusi zauzeli Narvu, malu estonsku luku na Balti čkom moru, ni pre 1553, kad su se engleski trgovci prvi put nastanili u Arhangelsku. Ali otvoriti prozor ka Baltiku „čije vode zlata vrede”,212 dopustiti novoj En gleskoj moskovskoj kompaniji da otvori vrata Arhangelska (iako su se ta vrata svake godine veoma rano zatvarala zbog zimskog leda), značilo je prihvatiti Ev ropu kod sebe. Mala luka Narve, koju su uskoro preuzeli Holanđani, prepuna je brodova iz cele Evrope. ^ Livonijski rat se završio pogubno za Ruse. Oni su na kraju ipak bili zadovoUni,što su 5. avgusta 1583. potpisali primirje sa Šveđanima koji su ušli u Nar vu.“ Rusi su tako izgubili svoj jedini pristup na Baltik i sačuvali samo nepogo dan izlaz na Belo more, u Arhangelsku. Taj udarac sprečio je svako dalje otva ranje Rusije ka Evropi. Novi gospodari Narve ipak nisu zabranjivali prolaz robi koju ruski trgovci uvoze i izvoze.“14 Trgovina s Evropom se nastavila, preko Narve, Revala i Rige. Pozitivan bilans Rusije se plaća zlatom i srebrom. Kupci ruskog žita i konoplje, posebno Holanđani, obično poravnavaju račune vrećama novca od 400 do 1 000 riksdalera. Tako su u Rigu 1650. dopremili 2 755 vreća, 1651. godine 2 145 vreća, a 1652. godine 2 012 vreća. Godine 1683. trgovina pre ko Rige je Rusima donela višak od 823 928 riksdalera.216 Rusija u tim okolnostima ostaje delimično okrenuta samoj sebi, za šta ima mnogo razloga: nepregledna prostranstva, još uvek mali broj stanovnika, ogra ničeni interes za Zapad, mučni i stalni pokušaji uspostavljanja unutrašnje ravno teže. Sve su to značajniji razlozi nego odsečenost Rusije od Evrope ili njeno opi ranje trgovini sa ostatkom Evrope. Rusija tu podseća na Japan, ali s tom bitnom razlikom što je ovaj 1638. doneo političku odluku da se odvoji od svetske ekono mije. Rusija, pak, nije bila žrtva ni svoje svesne odluke, niti spoljnog sveta koji ju je odbacivao. Ona naprosto nastoji da deluje na rubovima Evrope, kao samostalna ekonomija-svet sa sopstvenim poslovima i mrežom veza. Po M. V. Fehneru Ru sija je trgovinom i privredom u XVI veku usmerena više prema jugu i istoku, nego prema severu i zapadu, to jest Evropi. 217 Početkom XVI veka glavno spoljno tržište Rusije je Turska. Dve države održavaju veze dolinom reke Dona i preko Azovskog mora, gde se roba prekrca211

•

••

Walther Kirchner, „Uber den russischen Aussenhandel zu Beginn der Neuzeit” u ’ Vierteljahrschrijt fü r Sozial- und Wirtschaftsgeschichte, 1955. ' " B. H. Summer, Survey o f Russian History, 1947, str. 260, naveo R. M. Matton, u: Russi Impericuism from Ivan the Great to the Revolution, Taras Hunczak, 1970, str. 106. 214 George Vernadsky, The Tsardom ofM oscow, 1547-1682, V, 1969, str. 166. " Artur Attman, The Russian and Polish Markets in International Trade 1500-1650 1973 str. 135 i dalje. ' 2 Ibid., str. 138-140. ‘ Rijksdaaler, i rigsdaler, ili rixdollar, kraljevski i zvanični talir Nizozemske, koga ie kovala opsta staleška skupština od 1579. M. V. Fechner, Le Commerce de l ’État russe avec les pays orientaux au XVIe siècle, 1952, na ruskom: dugujem rezime i prevod važnih odlomaka Leonu Poljakovu.

426


V V V

a •

Luka Arhangelska u XVII veku (Nacionalna biblioteka, Pariz, kabinet grafike, otisak B. N.)

va na turske brodove. Naime, Crno more je tada ljubomorno čuvano „tursko je zero”. Poštanska veza konjima između Krima i Moskve je dokaz da na tom pra vcu postoji redovan i živ saobraćaj. Sredinom veka, zauzimanje oblasti u donjem toku Volge (Kazanj je zauzet 1552, a Astrahan 1556) otvorilo je put dalje ka jugu, iako Volga teče kroz i dalje nemirne oblasti. Dakle, putovanja kopnom i rekom su teška. Rekom posebno, zato što pristajanje znači opasnost. Ipak, ruski trgovci šalju dovoljno velike brodske konvoje sposobne da se brane ako ustreba. Kazanj, a posebno Astrahan, od tada su raskrsnice za rusku trgovinu sa ob lastima stepa Donje Volge, a naročito s Centralnom Azijom, Kinom i susednim Iranom. Trgovci putuju do Kasvina, Širaza, ostrva Hormuza (do koga se iz Mo skve stiže za tri meseca). Jedna ruska flota, izgrađena u Astrahanu u drugoj polo vini XVI veka, plovi Kaspijskim jezerom. Trgovački pravci idu i do Taškenta, Samarkanda i Buhare, pa čak i do Tobolska, u to vreme kapije sibirskog istoka. Ta trgovina s jugom i istokom (iako ne raspolažemo statističkim podacima) svakako je većeg obima od trgovine ka Evropi i iz nje. Rusi izvoze neštavljenu kožu, krzno, gvožđariju, grube tkanine, kovano gvožđe, oružje, vosak, med i drugu hranu; reeksportuju i evropske proizvode - flamansko i englesko sukno, 427


hartiju, staklo i metale. Iz drugog smera stižu začini (naročito biber), svila iz Kine i Indije (a sva ta roba prolazi kroz Iran), somot i brokat iz Persije, šećer, sušeno voće, bisere i zlatarske izrađevine iz Turske, jeftinu pamučnu tkaninu iz Centralne Azije. Svu tu razmenu nadzire, štiti, a ponekad i razvija država. Raspolažući nekim brojkama koje se odnose na državne monopole (to jest samo na deo razmene, ne nužno i najveći), mogli bismo reći d aje trgovina s Isto kom za Rusiju povoljna i podsticajna za njenu privredu. Dok Zapad uzima od Ru sije samo sirovine, a za uzvrat je snabdeva samo raskošnim proizvodima i goto vinom (što je, istina, prilično značajano), Istok od nje kupuje razne izrađevine, a snabdeva je bojadisarskim materijalima koji su potrebni u industriji, nekim ra skošnim proizvodima, ali i jeftinom svilom i pamukom za narod. Snažna država Namerno ili ne, Rusija se okrenula Istoku više nego Zapadu. Da li je to i razlog za njeno privredno zaostajanje? Ili je Rusija, odgodivši susret sa evrops kim kapitalizmom, izbegla nezavidnu sudbinu susedne Poljske, koja je svoje priv redne strukture morala preoblikovati prema zahtevima Evrope. U Poljskoj je samo Gdanjsk bio bogat grad („Oko Poljske”), plemići i velikaši bivali su sve moćniji, dok je u isto vreme autoritet same države slabio, a gradovi se nisu razvi jali. ' U Rusiji naprotiv, država je veliki greben u moru: svemoćna, prožeta jakom policijom. Ruska država svoj autoritet sprovodi svuda, u gradovima (čiji „vazduh ne čini ljude slobodnima”2 8 kao na Zapadu), u konzervativnoj Pravoslavnoj crkvi, među seljačkim masama koje pripadaju prvo caru, a zatim veleposedniku, pa čak i među boljarima koji su prisiljeni na poslušnost, bilo da je reč o naslednom plemstvu ili o nosiocima pomestija (neke vrste beneficija, koje je car delio kao naknadu za službu, što će čitaoca podsetiti na encomiendas u Španskoj Ame rici ili na turske spahiluke). Država pored toga preuzima kontrolu i nad glavnim delom trgovine: monopoliše promet soli, potaše, rakije, piva, medovine, krzna, duvana, a kasnije i kafe. Iako tržište žita dobro deluje u nacionalnim razmerama, za izvoz tog poljoprivrednog proizvoda potrebna je dozvola cara, kome to često služi kao izgovor za dalja teritorijalna osvajanja."19 Car je 1653. ustanovio slu žbene karavane koji su svake tri godine odlazili u Peking sa skupocenim krznima, a otuda se vraćali sa zlatom, svilom, damastom, porcelanom, a kasnije i čajem. Alkohol i pivo koji su bili monopol države, prodavali su se u posebnim krčmama „koje se na ruskom nazivaju kobaki, a koje pripadaju samo caru [...] izuzev u onom delu Ukrajine gde žive Kozaci”. Car otuda svake godine izvlači ogromne svote, možda i po milion rubalja, a „pošto je ruski narod navikao na žestoka pića i kako vojnici i radnici jednu polovinu plate dobijaju u hlebu i brašnu, a drugu u gotovini, [oni] potonju troše u krčmama, tako da sav novac u opticaju u Rusiji završava u blagajni Njegovog Carskog Veličanstva”.220 219 ^ Gerschenkron, Europe in the Russian mirror, 1970, str. 54. ~ Marian Malowist, „The economic and social Development o f the Baltic Countries, X Vth-XVIIth Century” u: Economic History Review, decembar 1959, str. 177-189 A. N„ K 1352, f° 73, oko 1720.

428

7a Evropu i protiv Evrope

Mnogi su upleteni u državne poslove. Prevarama „nema broja”; „boljari i drugi privatnici kradom prodaju duvan iz Čerkezije i Ukrajine, gde on obilno raste”. A šta tek reći o crnom tržištu votke na svim nivoima društva? Najunosnije krijumčarenje, kojem vlasti ne mogu stati na put, jeste ono s krznima i kožom iz Si bira koji odlaze u Kinu u tolikim količinama da službeni karavani za Peking ubrzo ostaju bez posla. Godine 1720. „odrubljena je glava knezu Gagarinu, bivšem gu bernatoru Sibira, jer je zgrnuo silno bogatstvo; čak i posle prodaje njegovog nameštaja i roba koje je posedovao u Sibiru i Kini, ostalo je više kuća punih neprodate robe, da se ne pominie drago kamenje, zlato i srebro vrednih više od tri mi liona rubalja” 221 Ali prevare, krijumčarenje, kršenje zakona nisu nešto osobeno za Rusiju. Ma kako rašireni, nisu ometali carevu samovoljnu vladavinu. Politička klima je tu sasvim drugačija nego na Zapadu, o čemu svedoči posebna ruska ustanova - go sti.222 Gosti su veletrgovci koji su se u Rusiji, kao i njima slični u drugim ze mljama, bogatili trgovanjem na velike udaljenosti. Ali u Rusiji ti trgovci su čvrsto povezani s državom. U carevoj službi bilo ih je od dvadeset do trideset, uživali su ogromne povlastice, ali su, s druge strane, imali i velike odgovornosti. Gosti jedan za drugim postaju nadležni za ubiranje poreza, prikupljanje carina u Astrahanu i Arhangelsku, prodaju krzna i druge skupe robe koja pripada državi, upravljanje spoljnom trgovinom za račun države, a posebno za prodaju robe u državnom mo nopolu. Nadgledaju delatnost državne kovnice novca, a upravljaju i sibirskom „ministarskom” oblašću. Za sve te obaveze jemče svojim životom i imovinom.223 Za uzvrat stiču ogromna bogatstva. U doba Borisa Godunova (1598-1605), go dišnja plata jednog radnika je otprilike pet rubalja. Porodica Stroganov - najboga tija ruska trgovačka porodica - obogatila se zelenašenjem, trgovinom solju, ru darstvom, proizvodnjom, osvajanjem Sibira, trgovinom krznom i sricanjem veli kih kolonijalnih poseda u oblasti Perm istočno od Volge - i to već u XVI veku caru poklanja 412 056 rubalja u toku dva rata sa Poljskom (1632-1634. i 1654-1656).224 A caru Mihajlu Romanovu su još početkom njegove vladavine ispo ručili ogromne količine žita, soli, dragog kamenja, kao i gotovog novca u obliku zajma ili vanrednih poreza.225 Kao zemljoposednici, vlasnici kmetova, najamnih radnika, kućnih robova, gosti se uzdižu na sam vrh društva i sačinjavaju neku vrstu „esnafa”.226 Postoje još dva „esnafa” koji okupljaju trgovce druge i treće kategorije, koji takođe uživaju povlastice. Pa ipak, za vladavine Petra Velikog po lako će se ugasiti i funkcija gosta. Jasno je d aje za razliku od onog što se događalo u Poljskoj, stroga i vido vita carska vlast uspela da sačuva autonomnu trgovinsku mrežu koja je pokrivala čitavu Rusiju i doprinela njenom privrednom razvoju. Kao na Zapadu, veletrgovci ^ Ibid. 222 Samuel H. Baron, „The Fate of the Gosti in the reign of Peter the Great”, u: Cahiers du monde russe et soviétique, oktobar-decembar 1973, str. 488-512. 223 J. Kaufmann-Rochard, op. cit., str. 88. 224 Ibid., str. 87 i 227. 225 Ibid., str. 227-228. 226 J. Kulischer, Wirtschaftsgeschichte Russlands, I, str. 447.

429


se nisu usavršavali u nekoj posebnoj grani. Jedan od najbogatijih gosta, Gregor Nikitnikov, trguje ne samo solju, ribom, suknom i svilom, već posluje i u Moskvi, učestvuje u trgovini na Volgi, poseduje brodove u Njižnom Novgorodu. Bavi se i izvozom preko Arhangelska. Pregovara s Ivanom Stroganovim o kupovini jednog naslednog poseda, votčine, za basnoslovnih 90 000 rubalja. Izvesni Voronjin po seduje više od 30 dućana u moskovskim rjadovima;227 trgovac Ščorin prevozi robu iz Arhangelska u Moskvu, iz Moskve u Njižnji Novgorod i ka Donjoj Volgi; zajedno s partnerom, kupio je jednom čak 100 000 pudi soli.228 Skoro svi ti veletrgovci bave se i trgovinom na malo u Moskvi, u koju dopremaju viškove i bo gatstva pokrajina.229 Jaram kmetstva u Rusiji postaje sve mučniji Kao i drugde, država i društvo su i u Rusiji prepleteni. Snažna država odgo vara strogo nadziranom društvu, prinuđenom da proizvodi viškove od kojih žive država i upravljačka klasa bez koje car ne bi sam mogao da vlada ogromnom masom seljaka, osnovnim izvorom njegovih prihoda. U skoro svakoj ruskoj narodnoj priči pojavljuju se četiri ili pet likova: Seljak, Plemić, Princ, Zanatlija, Trgovac (dvojica potonjih su u Rusiji često selja ci koji su se uzdigli u društvu, iako su u pravnom smislu ostali seljaci, zavisni od plemića). A taj je sistem postajao sve više ugnjetački: od XIV veka položaj seljaka od Labe do Volge se stalno pogoršava. Ali razvoj u Rusiji ne teče istim smerom. U Poljskoj, Mađarskoj i Češkoj nastaje „drugo kmetstvo” u korist plemića i velikaša koji posreduju između seljaka i tržišta i nadziru snabdevanje gradova, ukoliko ovi već nisu njihovo lično vlasništvo. U Rusiji glavnu reč ima država, čijim je potrebama sve podređeno. A i teret prošlosti je ogroman: trista godina borbe protiv Tatara i Zlatne horde imale su veću težinu nego što je Stogodišnji rat značio u nastanku autoritarne monarhije Šarla VII ili Luja XI. Ivan Grozni (1544-1584), osnivač moderne Rusije, bio je prinuđen da ukloni staru aristokratiju, a da bi imao poslušnu vojsku i upravu, stvori i novo plemstvo - pomeščike. Njima na doživotno korišćenje daje zemlju koju je ili zaplenio od starog plemstva ili ju je ono samo napustilo, ili pak novu i neobrađenu zemlju u stepama na jugu, koju će novi „plemići” početi da obrađuju s nekoliko seljaka ili robova. Ropstvo se među ruskim seljacima održalo duže no što se obično smatra. Kao i u počecima kolonijalne Amerike, i ovde je problem bila radna snaga, veoma retka, za razliku od zemlje koje je bilo u izobilju. A to dovodi i do kmetstva i njegovog širenja. Iako je car podčinio svoje plemstvo - ono je moralo od nečeg da živi. Napuste li seljaci plemstvo i krenu u novoosvojena područja, postavlja se pitanje kako će potonje opstati. ^ Ili riad: galerie marchande. ^ 1 pud = 16,38 kg. “ J. Kulischer, op. cit., 1, str. 447 i dalje.

430


Vlastelinski posed,230 isprva zasnovan na sistemu slobodnog zakupništva, menja se u XV veku s pojavom domena, imanja koje njegov vlasnik, kao na Za padu, sam iskorišćava, a koje je ustanovljeno na štetu seljačkih sitnih poseda. Pro ces je počeo na svetovnim imanjima, a proširio se na posede u vlasništvu mana stira i države. Na domenu se ponekad koriste robovi, više nego zaduženi seljaci koji pristaju na sužanjstvo da bi se ratosiljali duga. Sistem je takav da se od slo bodnog zakupnika sve više iznuđuje radna obaveza, a u XVI veku se kuluk uvećava. Seljaci ipak imaju mogućnost bekstva - u Sibir od kraja XVI veka ili pak na jug, u oblast plodnog tla. Stalno seljenje seljaka je trajni problem: oni stalno menjaju gospodare, nastoje da dobiju slobodna tla na „granici”, oprobavaju se u zanatstvu, kolporterstvu i sitnom trgovanju. Ali sve je to zakonito: prema zakoniku iz 1497. tokom slave Svetog Đorđa (25. novembar), po okončanju velikih godišnjih radova, seljak ima pravo da na pusti gospodara, ako mu plati dugove. Vrata slobode se seljacima otvaraju i na druge verske praznike: Post, Pokladni utorak, Vaskrs, Božić, Petrovdan. Vlastela na sve načine, uključujući telesno kažnjavanje i povećanje odštete, nastoji da spreči seljake da odu. Pa ipak, seljaka koji se obre na slobodi, teško je naterati da se vrati u tor. Pokretljivost seljaka ugrožava same temelje feudalnog društva, koje država nastoji da učvrsti pretvarajući ga u sredstvo za služenje kruni: svaki podanik ima svoje mesto u poretku koji utvrđuje obaveze prema vladaru. Potonji je morao da se potrudi da zaustavi bekstva seljaka. Za početak je određeno da je jedini dan kada seljak može da napusti gospodara dan Svetog Đorđa. Potom je 1580. Ivan IV ukazom „privremeno”, do nove odluke, zabranio seljenja. Seljaci su ipak nastavili da beže, čak i uprkos novim ukazima (24. novembra 1597. i 28. novembra 1601). Sve je to 1649. dovelo do donošenja zakona koji je barem u načelu trebalo da bude konačan. U njemu su trajno nezakonitim proglašena sva kretanja seljaka bez dozvole vlastelinove, a poništeni su i stari propisi koji su predviđali da odbegli seljak ne mora da se vrati svom gospodaru posle određenog roka (koji je u po četku bio pet, a kasnije petnaest godina). Sada rok nije bio određen: ma koliko dugo odsutan, begunca je moguće primorati da se vrati bivšem gospodaru, za jedno sa ženom, decom i imovinom. Sve je to bilo moguće zato što se car zalagao za interese plemstva. Ambicije Petra Velikog - da razvija mornaricu, vojsku i upravu - podrazumevale su poslu šnost celog ruskog društva, i velikaša i seljaka. Prvenstvo dato potrebama države objašnjava zbog čega je ruski seljak, za razliku od poljskog, iako je 1649. načelno bio prinuđen na kmetstvo, bio podvrgnut obroku (dažbinama u novcu ili u naturi, koje je plaćao i državi i gospodaru), više nego barščini231 to jest kuluku. A dok je postojao, čak i u najgorim razdobljima kmetstva u XVIII veku, kuluk nije prela zio tri dana sedmično. Plaćanje dažbina u novcu podrazumevalo je, naravno, po230 Za sve što sledi pogledati J. Blum, Lord and Peasant in Russia from the 9th to the 19th Century, str. 106 i dalje. Michael Confino, Systèmes agraires et progrès agricole. L ’assolement triennal en Russie aux XVIIIe-XIXe siècles, 1970, str. 99. ' '

431


stojanje tržišta na koje seljak uvek ima pristup. Tržište objašnjava i razvoj vlaste linove neposredne eksploatacije svog domena (vlastelin želi da prodaje svoje proizvode), ali i razvoj ruske države, koji zavisi od prikupljanja poreza. Već pre ma tome s koje se strane posmatra, moguće je reći d aje rana pojava tržišne priv rede u Rusiji posledica otvaranja seljačke privrede, ali i da je bila uslov tog otva ranja. U tom procesu svoju ulogu je igrala i trgovina Rusije s Evropom (koju neki smatraju zanemarljivom u odnosu na ogromno unutrašnje tržište). Naime, poziti van bilans Rusije u trgovini sa Zapadom doveo je do izvesnog opticaja novca u njenoj privredi —srebra iz Evrope, zlata iz Kine —bez koga se tržište ne bi ni moglo zamisliti, bar ne na dostignutom nivou. Tržište i seljačko društvo Osnovna sloboda - pristup tržištu - objašnjava mnoga protivrečja. S jedne strane, položaj seljaka se, očito, pogoršavao: kmet je za vladavine Petra Velikog i Katarine II postao rob, „stvar” (kako se izrazio car Aleksandar I), pokretna imo vina koju njegov gospodar može prodati kad mu se prohte; seljak je nemoćan pred vlastelinskom pravdom koja ga može osuditi na progonstvo ili zatvor; pored toga, vojni je obveznik, a mogu ga otpremiti i kao mornara na ratni ili trgovački brod, ili kao radnika u manufakture. To je i razlog izbijanja mnogih seljačkih buna, koje po pravilu bivaju ugušene u krvi i nasilju. Pugačovljev ustanak (1774 -1775) je samo jedan, iako najdramatičniji takav događaj u tim burnim vreme nima. S druge strane, možda se, zaista, kao što misli Le Ple,232 životni standard ruskih kmetova može upoređivati sa standardom mnogih seljaka na Zapadu - bar u jednom broju slučajeva, jer je na istom posedu bilo i kmetova koji su živeli go tovo pristojno, ali i strašno bednih seljaka. A ni vlastelinska pravda nije bila svuda jednako surova. Istina je da ima i nekih izlaza: kmetstvo ostavlja prostor za neke male slo bode. Ruskim kmetovima se često dozvoljava rad u zanatstvu (pola radnog vre mena, pa čak i puno), a tada mogu i prodavati svoje proizvode. Kneginja Daškov, koju je 1796. godine Pavle I proterao ujedno selo na severu Novgorodske gubernije, pitala je svog sina gde je to selo i čije je. Ovaj se raspitivao ali dugo nije ništa saznao. „Najzad su slučajno u Moskvi naišli na nekog seljaka iz tog sela koji je [radi prodaje] doneo gvozdene klinove koje je sam izradio”.233 Seljak je od svog gospodara često dobijao i pasoš da bi se negde drugde ba vio proizvodnjom ili trgovinom. Uprkos tome ostajao je kmet, čak i kad bi se obo gatio: i dalje je plaćao dažbine, srazmerno svojoj imovini. Neki kmetovi su uz blagoslov svojih gospodara postajali raznosači, trgovci-putnici, prevoznici, dućandžije u predgrađima i gradskim središtima. Svake zime milioni seljaka su na sankama dovozili u gradove proizvode prikupljene za topli jih dana. Ako snega nije bilo dovoljno, kao 1789. i 1790, pa sanke nisu bile upo232

'

*

•

“ , Frédéric Le Play, L'Ouvrier européen, 1877-1879, navodi J. Blum, op. cit., str 316-317 Arhivi Vorontsof, op. cit., XXI, str. 327.

432


Volga između N ovgoroda i Tvera (12. avgust 1830). Putovanje kneza D em idova (otisak B. N.)

trebljive, gradske pijace bi ostajale prazne i nastupala bi glad.“ Reke su leti bile prepune čamdžija. A od prevoza robe do trgovanja njome samo je pola koraka. Istražujući Rusiju, prirodnjak i antropolog Pjer Palas zastaje 1768. u Višnjem Voločeku pored Tvera (danas Kalinjin), „velikom selu, skoro gradiću. Mesto svoj razvoj duguje kanalu koji spaja Tvercu sa Mstom. Ova veza Volge i jezera La doga je podstakla gotovo sve seljake iz te oblasti da se posvete trgovini: poljo privreda je skoro sasvim napuštena”; selo je postalo grad, „središte istoimenog okruga”. 35 Štaviše, stara tradicija seoskih zanatlija koji su radili za tržište - kustara koji su u XVI veku gotovo sasvim napustili obradu zemlje - izuzetno se razvija u razdoblju 1750-1850. Ova ogromna zanatska proizvodnja^ znatno je prevazišla domaću radinost pod pokroviteljstvom gradskih radionica.“36 Kmetovi čak uče 234 J. Blum, op. cit., str. 283; Roger Portal, „Manufactures et classes sociales en Russie au XVIIIe siècle”, u: Revue historique, april-juni 1949, str. 169. 235 Péter Simon Pallas, Voyages... dans plusieurs provinces de ГEmpire de Russie et dans l ’Asie septentrionale, Paris, 1794,1, str. 14. napomena 1. 2 6 J. Blum, op. cit., str. 302-303.

433


stvuju u naglom i velikom širenju manufaktura koje je država podsticala za vreme vladavine Petra Velikog i kasnije: godine 1725. u Rusiji je bilo 233 manufakture; godine 179^, kada je umrla Katarina II, bilo ih je 3 360, ne računajući rudnike i metalurgiju. Iako su u brojke uključeni, pored velikih manufaktura i manji po goni, očigledno je da je reč o znatnom porastu. Glavnina nerudarske delatnosti i proizvodnje je u blizini Moskve. Tako su severoistočno od prestonice, seljaci iz Ivanova (sela u svojini porodice Šeremetjev), koji su tradicionalno bili tkači, po čeli da otvaraju manufakture za izradu bojenih tkanina (prvo od lana, a zatim od pamuka), kojih će 1803. biti čak 49. Zarada je izvanredna, pa Ivanovo postaje gla vno rusko tekstilno središte.238 " Neki kmetovi su stekli basnoslovna bogatstva i u veletrgovini. U toj dela tnosti - a to je ruska osobenost - bilo je srazmerno malo građana.239 Seljaci su zato hitali da je preuzmu, a u njoj su i uspevali - ponekad protiv zakona, ali i sa zaštitom svojih gospodara. Govoreći u ime ruske vlade sredinom XVIII veka, grof Minih kaže kako su se seljaci čitavo stoleće „uprkos svim zabranama stalno bavili trgovinom i ulagali u nju znatne svote”, tako da se rast i „sadašnji napre dak” veletrgovine „može zahvaliti sposobnostima, marljivosti i ulaganjima tih seljaka”. ' ~ A za te nouveaux riches koji po slovu zakona ostaju kmetovi, drama - neko bi rekao komedija - počinje onda kada zažele da kupe slobodu. Gospodari se ug lavnom tome opiru, ili zato što žele da ubiru veće dažbine, ili zato što im prija da drže te milionere pod svojom vlašću, ili zato što žele da za otkup dobiju mnogo. Seljak, da bi se oslobodio što jeftinije, nastoji da sakrije bogatstvo, što mu često i polazi za rukom. Tako grof Šeremetjev, da bi oslobodio Gračeva, velikog tek stilnog manufakturistu iz Ivanova, zahteva 1795. basnoslovnu svotu od 135 000 rubalja, zatim fabriku, zemlju i kmetove koje je sam Gračev posedovao - dakle, naizgled gotovo celo njegovo bogatstvo. Pa ipak, Gračev je prikrio ogroman kapi tal kod trgovaca koji su radili za njega. I kada je tako skupo kupio svoju slobodu ostao je jedan od najvećih proizvođača tekstila.241 Tako velika bogatstva stiče, jasno, samo manjina. Ipak, kmetstvo u Rusiji je veoma osobeno - ogroman broj seljaka se bavi sitnom i srednjom trgovinom. Imućni ili siromašni, kmetovi se ne zatvaraju u seosku samodovoljnost; ostaju u dodiru s privredom zemlje i snalaze se. Treba reći i to da se u razdoblju 1727 -1790. stanovništvo udvostručilo, što je siguran znak vitalnosti. A i broj „držav nih seljaka” se postupno povećava i uskoro sačinjavaju polovinu seoskog stanov ništva. Ti državni seljaci su takoreći slobodni, jer je vlast nad njima više načelne prirode. I najzad, u ogromnu Rusiju sa Zapada uz srebro prodire i neka vrsta kapita lizma. Iako novine koje on donosi nisu nužno i napredak, pod njegovim pritiskom se raspada stari poredak. Veoma rano se pojavljuje najamni rad koji se širi u gral l l Ibid., tf lb id ., Ibid., “7 Ibid., “41 Ibid.,

434

str. 293-294. str. 300-301. str. 288. str. 290 str. 473.


dovima, u prevozu, pa i na selu za vreme kosidbi i žetvi. Nadničari su često pro pali seljaci koji rade kao pomoćnici na imanjima i fizički radnici. Među njima su i zanatlije koje su izgubile novac i nastavljaju da rade u posadu, radničkoj četvrti, ali za suseda koji je bio srećnije ruke; tu su, jasno, i siromasi koji se zapošljavaju kao mornari, čamdžije, tegljači lađa (samo na Volgi ima 400 000 burlaka).242 Nastaju tržišta rada, u Njižnom Novgorodu, na primer, što najavljuje budući us peh tog izuzetnog središta. Rudnicima i manufakturama, pored radnika-kmetova, potrebni su i najamni radnici, kojima se pri zapošljavanju daje predujam. Tako postoji opasnost da onaj koji ga dobije odmah pobegne. Slika, ipak, nije ni suviše svetla ni suviše tamna. Reč je o stanovništvu svi klom na odricanje, na preživljavanje u mučnim uslovima. Za to je možda najbolja ilustracija ruski vojnik, „koga je zaista lako hraniti... On nosi sa sobom limenu ku tijicu, bočicu sirćeta, iz koje uliva par kapi u vodu koju pije; nađe li na malo belog luka, jede ga s brašnom umešanim u vodi. Glad podnosi bolje od bilo kog drugog, a ako mu daju mesa, gleda to kao na pravo gošćenje”.243 Ostanu li vojna skladišta prazna, car naredi dan posta i problem je rešen. Društvo varošica U Rusiji veoma rano nastaje nacionalno tržište, uglavnom zasnovano na proizvodima sa vlastelinskih i crkvenih poseda, kao i na viškovima seoske proiz vodnje. Naličje tog obilja seoske proizvodnje je možda osrednjost gradova. To su pre varošice nego gradovi, ne samo po veličini, već zato što se u njima nisu zna čajnije razvile gradske funkcije. „Rusija je golemo selo”,244 govore evropski put nici, iznenađeni bogatstvom ruske tržišne privrede - koja je ipak i dalje u povo jima. Ona je nastala na selima, da bi se proširila na varošice koje se od njih tek neznatno razlikuju. Seljaci bi se sjatili u predgrađa i tu preuzeli glavninu zana tskih delatnosti. Čak u gradovima otvaraju bezbroj zanatskih radionica. Nemački putnik J. R Kilburger kaže 1674. da ,,u Moskvi ima više trgovina nego u Amster damu ili u čitavoj jednoj nemačkoj kneževini”. Ali sve su sićušne: desetak njih bi bez muke stalo u samo jedan holandski dućan. Nekad dvojica, trojica ili četvorica sitnih trgovaca dele iste prostorije, pa „prodavač jedva može da se okrene usred svoje robe”.245 Ti dućani, raspoređeni prema robi koju prodaju, nalaze se duž rjada (reda). Reč suk ne bi bila rđav prevod, jer te četvrti zbijenih dućana više podsećaju na is lamske gradove nego na trgovačke ulice Zapada u Srednjem veku. U Pskovu je 107 ikonopisaca imalo radnjice u Ikonij rjadu.246 U Moskvi, mesto današnjeg Cr venog trga „prepuno je dućana, kao i sve okolne ulice; svaki zanat ima svoju ulicu 242 J. Kaufmann-Rochard, op. cit., str. 191. 243 Louis Alexandre Frotier de la Messelière, Voyage à Saint-Pétersbourg ou Nouveaux Mé moires sur la Russie, str. 116. 244 Auguste Jourdier, Des forces productives, destructives et improductives de la Russie, 1860, str. 118. ' ' . . . . . . . . 245 J. P. Kilburger, Kurzer Unterricht von dem russischen Handel, navodi J. Kulischer, op. cit., str. XII; str. 248 i 329. -4б J. Kaufmann-Rochard, op. cit., str. 46.

435


Prodavač piroški (piroške su m ale p ite s mesom, vrlo popularne u Rusiji). Gravira K. A. Zelenkova, XVIII vek, K rici Rétrograda (foto Aleksandra Skažinska)

i četvrt, pa se trgovci svilom ne mešaju s trgovcima suknom i platnom, niti zlatari sa sedlarima, obućarima, krojačima, krznarima i drugim zanatlijama. [...] U jed noj ulici se prodaju samo slike svetaca”247 Još jedan korak i posetilac stiže pred veće dućane, ambare, koji su u stvari veletrgovinska skladišta ali prodaju i na malo. Moskva ima i pijace, čak i posebne - uključujući buvlje, gde berberi rade na otvorenom, među tezgama sa starom robom, kao i mesne i riblje pijace za koje jedan Nemac kaže da se „ро mirisu mogu osetiti i pre nego što se vide. [...] Tu tako zaudara da stranac mora da začepi nos!”248 Jedino Rusi izgleda da to ne osećaju, tvrdi isti putnik. Osim tih sitnijih pijačnih delatnosti, postoji i trgovina na veće udaljenosti. Ona se razvila na nacionalnom nivou zbog raznolikosti ruskih oblasti, kojima nedostaje ili žito, ili drvo, ili so. Neke uvozne robe, kao i krzna, putuju s jednog kraja zemlje na drugi. Ta trgovina u kojoj su se najpre obogatili već pominjani gosti, a kasnije i drugi krupni trgovci, više se razvija na sajmovima nego u grado vima. U XVIII veku deluje između tri i četiri hiljade sajmova,249 što je od deset do dvanaest puta više od broja gradova (tvrdi se da 1720. ima 273 grada). Neki sajmovi u Rusiji, slični sajmovima u francuskoj Šampanji povezuju područja koja su udaljena kao Italija od Flandrije. U glavne sajmove spadaju: onaj u Ar"47 Adam Olearius, Voyage en Moscovie, Tartarie et Perse, 1659, str. 108, navodi J Kaufmann-Rochard, op. cit., str. 46. ' J. Kulischer, op. cit., str. 338. J. Blum, op. cit., str. 286. “ J. Kaufmann-Rochard, op. cit., str. 39 i dalje.

436


hangelsku na dalekom severu; južnije, živi sajam u Solvišegodsku, „jedan od naj značajnijih u carstvu”;251 u Irbitu, na putu iz Tobolska ka Sibiru; u Makarjevu, koji je začetak velikog sajma u Njižnom Novgorodu koji će se razviti u XIX ve ku; u Brijansku, između Moskve i Kijeva; u Tihinu, na prilazu jezeru Ladoga, u smeru Baltika i Švedske. Ti sajmovi nisu zastareo način trgovanja, jer, znamo, sajmovi su se i u zapadnoj Evropi održali do XVIII veka. U Rusiji je, međutim, problem to što su gradovi u odnosu na sajmove ostali srazmerno beznačajni. Drugi znak nezrelosti ruskih gradova je odsustvo modernog kreditnog si stema; otuda i vladavina surovog zelenaštva kako u gradu tako i na selu: začas se sve može proigrati, pa i sloboda i život. Jer, „sve se može pozajmiti [...] novac, hrana, odeća, sirovine, semensko žito;” sve se može založiti: dućan, radionica, kiosk, koliba, bašta, čitavo polje ili jedan njegov deo, čak i cevi rudnika soli. Ka matne stope su strašno visoke: u Stokholmu je 1690. jedan ruski trgovac pozajmio svom zemljaku i kolegi novac na devet meseci s kamatom od 120%, dakle, više od 13% mesečno. 252 Na Levantu, gde je zelenaštvo rasprostranjeno i gde su na jednoj strani jevrejski i islamski zajmodavci, a na drugoj hrišćanski zajmoprimci, kamatna stopa u XVI veku ne prelazi 5% mesečno, što je skromno u odnosu na onu u Rusiji. Zelenašenje je u Rusiji jedan od glavnih načina za prikupljanje kapi tala. A zarada predviđena ugovorom uglavnom je manja od vrednosti zaloga koji se zaplenjuju - imanja, radionice, hidrauličnih pumpi... I to je razlog zašto su ka matne stope tako visoke, a rokovi vraćanja tako strogi: sve je udešeno tako d aje ugovor nemoguće ispoštovati, pa na kraju dođe do nemilosrdne zaplene zaloga. Ekonomija-svet, ali kakva? Ogromna Rusija, uprkos zastarelosti, neosporno je zasebna ekonomija-svet. Gledajući iz njenog središta, Moskve, ona ne samo daje jaka, već je donekle spo sobna i da vlada. Glavna delnica je osa sever-jug duž Volge, kao što je kapitali stička „kičma” Evrope u XIV veku pravac Venecija-Briž. Zamislimo li Francusku u razmerama Rusije, Arhangelsk bi bio Denkerk, Petrograd Ruan, Moskva Pariz, Njižni Novgorod Lion, a Astrahan Marselj. Kasnije će se krajnja tačka na jugu premestiti u Odesu, osnovanu 1794. Rusija, ta ekonomija-svet koja se širi, koja osvaja gotovo pusta područja, ogromna je zemlja i ta prostranost je svrstava u najveće ekonomske sile. Strani posmatrači su u pravu što često ističu prostranstvo Rusije. Ona je tolika, piše je dan od njih, da usred leta „najednom kraju carstva dan traje 16 sati, a na drugom 23” 253 Toliko je golema, sa svojih 500 000 kvadratnih milja, piše drugi254 „da bi se svi stanovnici [sveta] mogli tu udobno nastaniti”.255 Ali, dodaje on, „verovatno tu ne bi mogli da se prehrane”. 251 Arhivi Vorontsof, op. cit., XXI, str. 333. 252 J. Kaufmann-Rochard, op. cit., str. 65. 253 François Barrême, Le Grand Banquier, 1685, str. 216. 254 A. N.. Marine, B7, 457, 1780. ' 255 A. E., M. i D. Russie, 7, f° 298, oko 1770.

437


Putovanja u toj zemlji su zato beskrajna, gotovo su nadljudski poduhvati. Rastojanja otežavaju i usložnjavaju sve. Trgovačke operacije nekad traju godi nama. Službeni karavani Moskva-Peking putuju tri godine u povratku i odlasku. Na tom beskonačnom putovanju moraju da pređu pustinju Gobi - dakle, najmanje 4 000 vrsta (to jest približno 4 000 km).25'1 Neki trgovac, koji je u nekoliko na vrata putovao tim pravcem, uveravao je dvojicu jezuita koji su ga ispitivali o tome 1692, da taj poduhvat nije mučniji od prelaska kroz Persiju ili Tursku257 - kao da to već nije dovoljno teško! A jedan italijanski posmatrač je, govoreći o državi Šah Abasa 1576, rekao „che si camina quatro mesi continui nel suo stato”, to jest da treba četiri meseca da bi se prešla.2 8 Putovanje od Moskve do Pekinga trajalo je i duže: do Bajkalskog jezera su se morale koristiti sanke, a zatim konji i povorke kamila; a moralo se računati i na neizbežna zastajanja, pa i provođenje čitave zime u jednom mestu. Slične teškoće postoje i na putu sever-jug, od Belog mora do Kaspijskog je zera. Istina je da je 1555. jedna grupa engleskih trgovaca iz Arhangelska stigla u Iran. Ali plan koji su dugo smišljali, iz pozadine preuzmu trgovinu začinima na Indijskom okeanu prelazeći „ruski zemljouz” od severa ka jugu, nije uzimao u ob zir stvarne teškoće takvog poduhvata. A vest 1703 (verovatno preuranjena) da su Rusi ponovo zauzeli Narvu,259 zagolicala je mnoge u Londonu: ništa prostije, smatralo se, nego krenuti iz te luke, preći Rusiju do Indijskog okeana i postati tak mac Holanđanima. Englezi su to više puta pokušali, ali uvek bez uspeha. Negde 1740. uspevaju da se ukorene na obalama Kaspijskog jezera, ali neophodno care vo odobrenje (izdato 1732), bilo je četrnaest godina kasnije, 1746. povučeno.260 Rastojanja koja uobličuju rusku ekonomiju-svet s druge strane su prednost jer je štite od upada stranaca. Ona podstiču na raznovrsniju proizvodnju i manje-više hijerarhijsku podelu rada između oblasti. A d aje Rusija zaista ekonomija-svet dokazuju i prostrane periferne oblasti: jug ka Crnom moru;261 istočno, ka Aziji, sibirska prostranstva. Sibir zaista očarava, pa ćemo o njemu govoriti opšir nije. '' " Izum eti Sibir Ako je Evropa „izumela” Ameriku, Rusija je morala da „izumi” Sibir. Oba puta „izumitelji” su bili pod strašnim pritiskom zadatka. Evropa je ipak već počet kom XVI veka izuzetno moćna, a Amerika je s njom povezana posebnim putevima preko Atlantskog okeana. Nasuprot tome, Rusija u XVI veku još uvek nema dovoljno stanovnika i resursa, dok se stari morski put između Sibira i Rusije, neko vreme korišćen preko Velikog Novgoroda, pokazao nepogodnim: to je sub^ A. E., M. i D. Russie, 2, f° 176, 1773. “ R Philippe April, Voyage en divers États d ’Europe et d ’Asie, entrepris pour découvrir un nouveau diem in à la Chine..., 1692, str. 103. Eugenio Alberi, Relazioni degli ambasciatori veneti durante il secolo XVI, 1839-1863, III, 2, Giac. Soranzo, str. 199. ™ A. d. S. Venezia, Inghilterra, London, 18-19. juni 1703. J. Savary, op. cit., V, col. 658 i dalje. " Boris Nolde, La Formation de l ’Empire russe, 2 vol., 1952-1953.

438


polarni put koji vodi do širokog ušća Oba i mesecima je zaprečen ledom. Carska vlada ga je najzad zatvorila u nameri da spreči krijumčarenje krzna iz Sibira. Sibir tako ostaje povezan s ruskim „šestougaonikom” samo dugačkim kopnenim putevima, kojima Ural srećom nije veća prepreka. Pa ipak, ta putna veza, iako davno zacrtana, učvršćuje se tek 1583. sa ekspe dicijom koju predvodi Kozak Jermak za račun braće Stroganov, trgovaca i manufakturista koji su od cara Ivana IV dobili teritorijalne povlastice s druge strane planine Urala, ,,s pravom da tamo postave topove i arkebuze”.263 To je početak srazmerno brzog osvajanja (100 000 km2 godišnje).264 U nekih stotinu godina, u traganju za krznima, Rusi su polako zauzimali doline Oba, Jeniseja i Lene, a stigli su i na obale Amura, predvorja Kine (1689). Na poluostrvo Kamčatku će stići iz među 1695-1700. Godine 1740. nići će prva naselja na Aljasci, do koje su stigli preko Beringovog prolaza, otkrivenog 1728.265 U izveštaju s kraja XVIII veka pominje se dve stotine Kozaka na američkom kopnu koji obilaze zemlju i žele „da primoraju Amerikance da plaćaju danak” - sličan onom u Sibiru, koji se plaćao sobolovim i lisičjim krznom. I dodaje: „Zlostavljanja i surovosti koje Kozaci primenjuju na Kamčatki će se sigurno ubrzo proširiti i na Ameriku”.“ Ruski trgovci se usredsređuju na oblast pre sibirskih šuma, a kreću se ste pama na jugu, gde se negde 1730. ustanovila granica na obalama reke Irtiš, pri toke Oba, sve do oblasti Altaja. To je istinski limes, neprekidna granica koju drže Kozaci, za razliku od nedoslednog zauzimanja Sibira sa raštrkanim drvenim utvrđenjima (ostrugi). Ta granica zadržala je svoje osnove iz 1750, sve do vlada vine Nikolaja I (1825-1855) 267 Ogromni, nepoznati Sibir je u početku osvajan spontanim kretanjem i poje dinačnim poduhvatima. Vlasti će tek kasnije početi da kroje planove. Postojao je čak i nadimak za te prve, nepoznate pionire - promišljeniki - lovce, ribolovce, stočare, trapere, zanatlije i seljake, „sa sekirom u ruci i vrećom semena o rame nu”.268 Pored njih ima i pravih pustolova koji ulivaju strah i koji nisu dobrodošli: verski otpadnici, trgovci drugih narodnosti, a od kraja XVII veka i prognanici. Kada se zna za veličinu Sibira, useljenika ipak ima veoma malo - najviše 2 000 godišnje. To jedva da je dovoljno za podizanje seoskih naseobina na obodima šuma (bele breze na jugu, a crnih četinara na severu). Ti seljaci uživaju izuzetnu povlasticu —takoreći su slobodni. A na tim rastresitim zemljištima, plug sa raonikom od bukve je prikladan za uzoravanje njiva za raž.269 Ruski kolonisti su naravno izabrali najplodnija tla i obale reka bogatih ri bom, pri čemu su potiskivali domaće stanovništvo ka neplodnim stepama na jugu 262 François-Xavier Coquin, La Sibérie, peuplement et immigration paysanne au XIXe siècle, 1969, str. 9-10. 263 Ibid. 264 P. Camena d’Almeida, u: Géographie universelle, V, 1932, str. 258. 265 Pojedinosti preuzete od F.-X. Coquina, op. cit., str. 109. 266 A .E., M. i D. Russie, 2, f° 187 v°-188. 267 F.-X. Coquin, op. cit., str. IL 268 Ibid., str. 12. 269 A. E., M. i D. Russie, 7, f° 246-249. „Observations pour l ’abbé Raynal”.

439


ili gustim šumama na severu: na jugu su živeli Turko-Tatari, zatim Kirgizi na oba lama Kaspijskog jezera, te mongolski narodi, kakvi su zanimljivi i ratoborni Burjati iz pokrajine Irkutska, gde je 1662. podignuta tvrđava za zaštitu od njih; na se veru su živeli Samojedi, Tunguzi, Jakuti.27 Jug je svet trgovačkih karavana i no mada koji su živeli u šatorima, a uzgajali stoku na ogromnim stepskim pro stranstvima; sever je svet drvenih koliba na šumskim čistinama, gde se lovci na krzna moraju služiti busolama da pronađu put.271 Evropljani koji su se pomalo bavili i etnografijom ostavili su mnoštvo zapažanja o tim nesrećnim narodima proteranim u neprijateljsku prirodnu sredinu. „Skoro svi Tunguzi s One”, piše Gmelin stariji, „govore ruski i nose rusku odeću. Ipak ih je veoma lako razlikovati jer su veoma visoki a crtaju razne šare po licu. Odeća im je prosta, nikada se ne kupaju, a kada idu u krčmu nose svoje čaše jer tu ne žele da ih im daju. Sem tih obeležja po kojima se razlikuju od Rusa, lako ih je prepoznati i po mirisu”.272 Krajem XVIII veka Sibir je imao nešto manje od 600 000 stanovnika, uključujući i domoroce kojima je lako upravljati zbog siromaštva i malobrojnosti, a koje je bilo moguće uključiti i u male čete za zaštitu tvrđava. Često su ih kori stili za teške radove - za tegljenje barži, prevoz, rad u rudnicima. Oni snabdevaju stanice krznom, divljači i proizvodima s juga. Mongolskih i tatarskih robova je bilo veoma malo, i obično su se prodavali na pijaci u Astrahanu,273, ili na sibir skim pijacama u Tobolsku i Tomsku. Pa ipak, ništa od toga se ne može porediti sa događanjima na plantažama sa robljem u Americi, pa čak i u nekim drugim oblastima Rusije. Prevoz, delatnost od najvećeg značaja, nikada nije lak. Reke koje teku od juga ka severu mesecima su zaleđene, a topljenje leda u proleće ponekad je strašno; prevodnice za brodove plitkog dna (strugi) omogućuju leti prelaz iz je dne reke u drugu, na mestima na kojima ponekad niču gradovi, isprva mali, slični onima koje su Evropljani podizali u Americi. Uprkos žestokoj hladnoći, zima je povoljnija za saobraćaj jer se koriste sanke. Francuska gazeta od 4. aprila 1772. izveštava, prenoseći vest iz Petrograda da je „poslednjim sankama stigla velika količina zlatnih i srebrnih poluga iz sibirskih rudnika [verovatno iz oblasti Nerčinska] i s Altajskih planina”.2 Pošto se Sibir veoma sporo razvijao, ruska država je imala vremena da preduzme mere opreza, postavi odrede Kozaka, kao i aktivne, iako nesavesne službe nike. Kontrola nad Sibirom postaje zvanična 1637. godine, kada se u Moskvi os niva Nadleštvo za Sibir (prikaz). Reč je o nekoj vrsti ministarstva za istočne „ko lonijalne” oblasti. Prikaz podseća na Consejo de Indias ili Casa de la Contrataciôn u Sevilji. Zadatak mu je da uspostavlja upravu u Sibiru i sabira robu na koju država ima monopol. Još uvek nije reč o plemenitim metalima, jer se rudarstvo razvija tek kasnije. Rudnici srebra u kome ima i zlata u Nerčinsku otkriveni su tek 1691; isprva ih iskorišćavaju grčki preduzetnici; srebro se proizvodi od 1704, a 270

P. Camena d’Almeida, op. cit., str. 217. Voyage en Sibérie..., 1767, II, str. 50.

, J- G. Gmelin, 2 Ibid., 11,123.

274 Ј' Kaufmann-Rochard, op. cit., str. 200.

Gazette de France, 4. april 1772, str. 359.

440


zlato od 1752.275 Iz Sibira se dugo godina izvozi samo krzno, doduše u neverovatnim količinama. Ovo „meko zlato” je bilo pod strogim nadzorom države: lovci na krzna, bilo da su domoroci ili Rusi, kao i trgovci morali su plaćati porez ili dažbine u krznu, koje je prikupljao prikaz i preprodavao u Kini i Evropi. S druge strane, država ne samo da i sama mora da plaća svoje činovnike u istoj „valuti” (a za sebe zadržava samo najlepša krzna), već ne uspeva da nadzire sve isporuke lo vaca. Sibirska krzna se potajno iznose iz zemlje, a u Gdanjsku i Veneciji se pro daju jeftinije nego u Moskvi. Još je lakše krijumčariti ih u Kinu, koja je veliki ku pac krzna - posebno morskih vidri i sobola. Od 1689. do 1727. pedeset karavana ruskih trgovaca se zapućuje ka Pekingu, a samo ih je desetak službenih.276 Rusko zauzimanje Sibira ni izdaleka nije okončano. Čak i 1770, Benjovski, poljski prognanik koji će se u svom pustolovnom životu kasnije obreti čak na Ma dagaskaru, tvrdi da „ruska vlada namerno zatvara oči na te prekršaje [to jest krijum čarenje]: naime, preopasno je podsticati Sibirce na pobunu. Najmanja pometnja bi dovela do oružanog ustanka i Sibir bi bio izgubljen za Rusiju”.2 Benjovski začelo preteruje, jer Sibir ne bi mogao da izmakne Rusiji. On je na primitivnom stadijumu razvoja koji ga sputava, što dokazuju niske cene u gradovima koji u njemu niču, samodovoljnost mnogih oblasti, kao i veštački karakter trgovine na velike udaljenosti, što Sibir ipak vezuje u čitav lanac obaveza. Bez obzira na rastojanja i sporost razmena, one su međusobno povezane. Veliki sajmovi u Sibiru, u Tobolsku, Omsku, Tomsku, Krasnojarsku, Jenisejsku, Irkutsku, Kjahti, povezani su uzajamno. Ruski trgovac koji bi se iz Moskve uputio u Sibir, najpre bi se zaustavio u Makarjevu i Irbitu, a zatim u svim sibirskim stani cama. Ponekad je išao na povratna putovanja (na primer, od Irkutska do Kjahte i nazad). Putovanje je moglo da potraje i četiri i po godine, ako je bilo dužih zastajanja. Tako se u Tobolsku „karavani Kalmuka i Burkaska... zadržavaju celu zi mu”. 278 Tu dolazi do navale ljudi, gomilanja vučne stoke i sanki u koje su upre gnuti psi i losovi. A kada zaduva jak vetar, podigne se jedro, pa životinje prate „brod” koji sam ide. Ti gradovi koji služe kao stanice, sa svojim dućanima, jesu mesta okupljanja i zabave. Vlasnika tezgi „na pijaci u Tobolsku ima toliko daje teško provući se između njih”.279 U Irkutsku je mnogo krčmi gde putnici pijance po čitavu noć. U gradovima i na sajmovima Sibira se odvijaju dve vrste trgovine: ona na velika rastojanja, kada se ruska i evropska roba razmenjuje za onu iz Kine, pa čak i Indije i Persije; i trgovina lokalnim proizvodima (najviše krznom), koji se razmenjuju za proizvode neophodne svim tim naseobinama izgubljenim u sibirskoj pustoši - za meso, ribu, brašno i neizbežnu votku koja je namah osvojila severnu 275 W. Lexis, „Beiträge zur Statistik der Edelmetalle nebst einigen Bemerkungen über die Wertrelation”, u: Jahrbuch fü r Nationalökonomie und Statistik, XXXIV, 1908, str. 364. 276 C. M. Foust, „Russian Expansion to the East through the 18th Century”, u: Journal o f Eco nomic History, 1961, str. 472. 277 Maurice-Auguste de Benyowsky, Voyages et mémoires..., 1791, str. 63. 278 R S. Pallas, Voyage à travers plusieurs provinces de l ’Empire russe, 1771-1776, III, str. 490. 279 Ibid., str. 487.

441


Sastanak ruskih i kineskih trgovaca kod burgmajstera (gorodnicki) iz Kjahte, grada gde se održavaju rusko-kineski sajmovi. P o Š. de Rešbergu, N arodi Rusije, Pariz-Petrograd, 1812, knj. 1 (otisak B. N. )

Aziju (jedino je ona pomagala da se nekako podnese boravak u tim daljinama). A što se više napreduje ka istoku ili severu, to je raspon cena širi. U Ilimsku, mnogo dalje od Irkutska, glavnom gradu istoimene sibirske pokrajine, održava se neka vrsta sajma krzna koje se razmenjuje za neke proizvode sa Zapada. Godine 1770. trgovci su mogli da zarade i 200% na takvu robu, što su često udvostručavali preprodajom krzna u Kini. Tu je funta baruta koštala tri rublje, a duvana rublju i po; deset funti maslaca je plaćano šest rubalja, bure rakije od osamnaest pinti pe deset rubalja, četrdeset funti brašna pet rubalja. S druge strane, krzno samura vredi samo jednu rublju, krzno crne lisice tri rublje, medveđe krzno pola rublje, pedeset krzna sive veverice jednu rublju, stotinu krzna belog zeca jednu rublju, dvadeset i četiri krzna hermelina jednu rublju. Jasno je ko se bogatio na takvim cenama.280 A na granici s Kinom dabrovo krzno „vredi između 80 i 100 rubalja”.281 " 280 M.-A. de Benyowsky, op. cit., str. 48. 281 A. E., M. i D. Russie, 2, f° 188.


Plan Astrahana 1754. godine. Pom orski atlas, III, 1764, B. N. Ge. FF 4965 (otisak B. N.)

S druge strane, bez tako privlačnog mamca velike zarade, koji bi se trgovac otisnuo u ta strašna bespuća, gde preti opasnost od zveri, ali i od razbojnika, gde konji padaju mrtvi, gde su poslednji mrazevi još u junu, a novi stežu već u avgustu, gde se drvene sanke lako lome i gde snežne oluje mogu da zatrpaju ljude? Ako skrenu s utrtog puta, konji mogu propasti do vrata u rastresiti sneg. Da stvari budu još gore, posle 1730. krzna iz Severne Amerike počinju da konkurišu „mekom zlatu” iz Sibira, gde se jedan ciklus završava, ili barem slabi. Tada počinje rudarski ciklus, podižu se brane, izrađuju mlinski točkovi, čekići, grade kovačnice i visoke peći. Ali severna Azija, neka vrsta nesavršene Amerike, nema ni crne robove ni Indijance. Jedina dostupna radna snaga bila je ruska i si birska, a ona je više prisilna nego dobrovoljna. U prvoj polovini XIX veka dolazi do prave zlatne groznice. Ostale su upečatljive slike iz tog vremena: pohlepna potraga za zlatom u rekama Sibira; probijanje kroz močvarne predele tajge', vrbo vanje radnika među prognanicima i seljacima tokom četiri meseca. Radnike smeštaju u zatvorene prostore i strogo nadziru; ako ih puste, oni sve što su zaradili potroše na piće; a kad mine zima, koju jedva da prežive, nemaju drugog izbora nego da prihvate pozive poslodavaca, od njih dobiju predujam i hranu za dug put nazad u rudnik.28 282 James R. Gibson, Feeding the Russian Fur Trade: provisionment o f the Okhotsk seaboard and the Kamtchatka peninsula, 1689-1856, 1970. 283 Ernst Hoffmann, Reise nach den Goldwäschen Ostsiberiens, 1847, novo izdanje 1969, str. 79 i dalje.

443


Slabosti i nedostaci Rusko širenje nije bilo sasvim postojano i nije se odvijalo glatko. To je izu zetno ostvarenje, ali uz neke slabosti. Nedostaci ruske ekonomije-sveta se ogle daju, naravno, najviše na severu i zapadu, u odnosu na zemlje Zapada; ali ima ih i na jugu, od Balkana i Crnog mora do Tihog okeana, gde se ruska privreda susreće s islamskim svetom i Kinom. Pod vlašću Mandžua, Kina je politički moćna, agresivna i osvajačka zemlja. Ugovor iz Nerčinska (1698) označio je kraj ruskog širenja u dolini Amura. Rusko-kineski odnosi se potom sasvim kvare, a u januaru 1722. ruski trgovci su proterani iz Pekinga. Stanje se popravlja posle potpisivanja dva ugovora u Kjahti (20. avgusta i 21. oktobra 1727), kojima je utvrđena mongolsko-sibirska granica i os novan kinesko-ruski sajam na samoj granici, južno od Irkutska. Glavnina trgo vačkog prometa između dve zemlje odvijače se od sada tu, iako u Peking još neko vreme idu službeni karavani.284 Kinezi su se ugovorom više okoristili jer su ruske trgovce potisnuli daleko od svoje prestonice, na spoljne granice Mongolije. Tako su i njihovi zahtevi sada veći. Kinesko zlato, u pločama ili polugama, sada se razmenjuje jedino za srebro. Godine 1755. u Pekingu su Rusi iz karavana uhapšeni i obešeni. 85 Iako će sajam u Kjahti imati još lepih trenutaka, prodor Rusa u ki nesku sferu je svakako zaustavljen. Položaj Rusije je sasvim drugačiji u odnosu na islamski svet oslabljen poli tičkim podelama između Turskog carstva, Persije i Mogulskog carstva. Ne postoji neprekidni politički front od Dunava do Turkestana. S druge strane, trgovačke mreže su tu davno ustanovljene, čvrste i skoro ih je nemoguće prekinuti ili zaobići. Jasan znak ruske slabosti je to što su trgovci iz Indije, Irana i sa Balkana osvo jili rusku teritoriju („osvajanje” tu kao izraz sasvim odgovara); indijskih trgovaca ima u Astrahanu i Moskvi, a jermenskih u Moskvi i Arhangelsku. Car 1710. go dine Jermenima dodeljuje povlastice, a 1732. dopušta Englezima da trguju s Persijom preko Kazanja. Sve to dokazuje da Rusi u oblasti Kaspijskog jezera trpe po raze.2 6 Promet u tom smeru je uspešan samo uz podršku uprava u glavnim gra dovima-stanicama - počevši od Astrahana u kome postoje tatarsko predgrađe, jermenska četvrt, indijska kolonija i karavan-seraj za „strance” (u kome su 1652. boravila dvojica jezuita koji žele da putuju u Kinu). U vezama s Crnim morem i turskim tržištima na Balkanu, uključujući i Carigrad, glavni su pak turski trgovci (često grčkog porekla), kao i nekolicina trgovaca iz Dubrovnika. Petar Veliki je poslove trgovine s Balkanom poverio upravo Dubrovčaninu, Savi Lukiću Vladislaviću Dubrovačkom. Lukić, koji je stigao u Rusiju 1703, bio je rođen u Bosni, a odrastao je i obrazovao se u Veneciji. Car gaje kasnije zadužio i da organizuje trgovinu u Sibiru.287 U Sibiru ima i Grka: jedni kupuju krzna, a drugi su rudarski preduzimači u Altajskim planinama. Dvadesetog januara 1734, kada je otvoren sajam u Irbitu i kada su putevi bili „krcati konjima, ljudima i san284 Godine 1728, 1732, 1741, 1746, 1755. - A. E„ M. i D. Russie, 2, f 5 183-185. 285 Ibid. 28®J. Savary, op. cit., V, col. 659 i dalje. " C. M. Foust, nav. cl., str. 477.

444


kama [...] video sam Grke, Buharane i Tatare svih vrsta”, piše neki putnik „ [...] Grci su uglavnom donosili stranu robu kupljenu u Arhangelsku, na primer fran cusko vino i rakiju”.288 Stranci su još moćniji na evropskoj strani, gde korist ubiraju hanzeatski, švedski, poljski, engleski i holandski trgovci. U XVIII veku Holanđani su poste peno istisnuti; lokalni saradnici im ne pružaju dobre usluge, pa oni jedan za dru gim propadaju, dok vodstvo preuzimaju Englezi. U pregovorima krajem veka up ravo će ovi potonji postavljati uslove. Ruski trgovci ne mogu da se nose sa strancima u Moskvi, a kasnije ni u Petrogradu. Zanimljivo je to da je najbogatiji trgovac u Sibiru tridesetih godina XVIII veka - Lorenc Lange, čovek koji je puto vao u Peking kao poverenik za moskovske karavane, a koji će kasnije postati viceguverner Irkutska - verovatno bio Danac.289 A kada 1784. Rusija počne da di rektno trguje sa oblastima Crnog mora, kao posrednike će koristiti Mlečane, Dub rovčane i Marseljce. Da i ne pominjemo razne pustolove, varalice i „probisvete” koji u ruskim poslovima učestvuju još pre vladavine Petra Velikog. Još aprila 1785. Simon Voroncov piše iz Pize bratu Aleksandru: „Svaka protuva u Italiji, kada ne zna više šta da radi, tvrdi da će ići u Rusiju da se obogati”. 290 Očevidno je to da ruski gorostas nije siguran na svojim dalekim granicama. Konce ruske spoljne trgovine obično vuku skrivene ruke u Pekingu, Carigradu, Isfahanu, Lajpcigu, Lavovu, Libeku, Amsterdamu i Londonu. Ruski trgovac je uspešan samo na unutrašnjem tržištu, na velikim sajmovima širom zemlje. Služi se evropskom robom uvezenom preko Petrograda ili Arhangelska, a koja se ko risti kao sredstvo razmene sve do Irkutska, pa i dalje. Cena evropskog upada Obično se govori da su vojne pobede Petra Velikog i njegove dalekosežne reforme „izvukle Rusiju iz izolacije”.291 To je samo delimično tačno. Zar ogro mna Rusija ne gleda ka Evropi i pre Petra Velikog? Osnivanje Petrograda, oko kojeg se privreda Rusije preustrojila, otvorilo je prozor ili, još tačnije, vrata ka Baltiku i Evropi. Rusima je olakšan pristup spoljnom svetu, ali je s druge strane i Evropljanima sada lakše da stignu u Rusiju. Povećavajući svoj udeo na ruskom tržištu, počeli su da ga oblikuju i usmeravaju sve više u sopstvenu korist. Sva sredstva kojima se Evropa obično služila da ostvari svoje ciljeve su i ovde primenjena - pre svega kreditni aranžmani (kupovanje obveznica unapred), kao i evropsko tajno oružje, tekući novac. Neki konzul u francuskoj službi u Elsinoru na Sundskom moreuzu, beleži 9. septembra 1748: „Ovuda prolaze zamašne količine novca u španskim osmicama i to skoro na svim engleskim brodovima za Petrograd”.292 A razlog je što je trgovinski bilans, bilo da se računa u Petrogradu, Rigi, ili kasnije u Odesi (osnovanoj 1794), uvek u korist Rusije - s retkim izuze288 J. G. Gmelin, op. cit., I, str. 49. 289 C. M. Foust, nav. čl., str. 477; A. N., A. E., M. i D. Russie, 2, f° 182.

290 Arhivi Vorontsof, op. cit., IX, str. 32-33. 291 Gino Luzzatto, Storia economica d e ll’età moderna e contemporanea, II, 1952, str. 16. 292 A. N„ A. E., B 1, 485.

445


Milioni rubalja

45. POZITIVNI TRGOVINSKI BILANS RUSIJE (1 742-1785) Iz dokumenta u Centralnoj m oskovskoj arhivi (Zbirka Voroncova, 602-1-59), u kome se daje bilans ruske trgovine kopnenim i pomorskim putem. Vidljiva su dva kratkotrajnija pada, 1772. i 1782, verovatno kao posledica kupovine oružja

cima, onda kada je ruska vlada uključena u velike inostrane operacije ili to namerava da učini. Najbolji način da se unapredi trgovina u nerazvijenim zemljama je uvoz plemenitih metala: evropski trgovci dopuštaju u Rusiji istu „gotovinsku hemoragiju” kao i na Levantu ili u Indiji. A i učinci su slični: dolazi do preuzimanja ruskog tržišta, a stvarna zarada se ostvaruje povracima na Zapad, kada se roba preprodaje ili raspodeljuje. Berzanske spekulacije u Amsterdamu, a potom i Lon donu,293 svedoče o tome i da su Rusiju ponekad zavaravali lažnim obećanjima. Rusija se tako navikla da prihvata manufakturne proizvode i raskošnu trgo vačku robu iz Evrope. Uključivši se kasno u međunarodnu trgovinu, nije joj lako ni da iz nje izađe. Njeni gospodari misle daje razvoj koji se odigravao pred njiho vim očima njihovo delo, pa ga i podstiču kao nešto novo, ali i nešto što koristi i njima samima i Rusiji otvorenoj za „prosvećenost”. Ali zar Rusija ne plaća za to preveliku cenu? Takav zaključak proizlazi iz jednog memoranduma koji je izgle da napisao neki ruski lekar (19. decembra 1765). Reč je o izvanrednom doku mentu, u svakom slučaju suprotnom uvreženim shvatanjima u ono vreme. U nje mu se traži da Rusija zatvori vrata za strance. Najbolje bi bilo, predlaže pisac, pri293 A.d.S. Naples, Affari Esteri, 800; Gazette de Cologne, 23. septembar 1763. Ruska valuta se mogla menjati u Londonu, izgleda, od 1762. godine.

446


meniti politiku Indije i Kine (bar onakvu kako je on zamišlja): „Те nacije izuzetno trguju s Portugalcima, Francuzima, Englezima [koji] kupuju od njih proizvode i neke sirovine. Ali ni Indijci ni Kinezi ne kupuju evropske proizvode, osim satova, gvožđarije i nešto oružja”. Evropljani su tako prinuđeni da plaćaju gotovinom, „što te nacije čine otkad su poznate u istoriji”. Pisac smatra da bi Rusija trebalo da se vrati na jednostavnost iz doba Petra Velikog; od tada se, nažalost, njeno plemstvo naviklo na raskoš „koja raste poslednjih četrdeset godina”. Najveća is kušenje je roba na francuskim brodovima kojih nema mnogo, ali se „njihovi to vari sastoje isključivo od raskošne robe”. Ti tovari vrede deset do petnaest puta više od tovara na brodovima drugih nacija. Nastave li luksuzni proizvodi da se uvoze, doći će do „razaranja poljoprivrede i uništenja ono malo fabrika i manu faktura u Carstvu”. Ali i sam taj „nacionalistički” memorandum, upućen Aleksandru Voroncovu, dakle ruskoj vladi, napisan je, ironija je, upravo na francuskom. To je dokaz druge strane evropskog prodora, akulturacije koja je promenila način mišljenja i života ne samo ruske aristokratije, već i građanstva i čitave inteligencije koja učestvuje u stvaranju nove Rusije. Filozofija prosvetiteljstva koja se širi Evropom duboko je prožela ruske upravljačke i intelektualne krugove. Simpatična kneginja Daškov nastoji da se u Parizu opravdava od optužbi za tiranstvo nad svojim se ljacima. Didrou, koji je upotrebio izraz „ropstvo”, ona 1780. objašnjava da je najveća pretnja za kmetove grabežljivost „vlade i njenih službenika u pokraji nama”. Tvrdi da zemljoposednik ima interesa da mu seljaci budu bogati, „jer to znači i njegov boljitak i veće prihode”.295 Petnaestak godina kasnije kneginja se raduje rezultatima koje je postigla u upravljanju vlastitim posedom Trojickoje po red Orela: u poslednjih 140 godina broj stanovnika se udvostručio i nijedna devojka, kaže kneginja, ne želi da se „uda izvan mog imanja”.296 Ali sa idejama iz Evrope stiže i moda koja doprinosi da u Rusiju prodire raskoš koju je naš lekar osuđivao. Bogati i dokoni Rusi zanose se tada evropskim načinom života, prefinjenošću i zadovoljstvima Pariza i Londona, isto onako kao što su se zapadnjaci vekovima zanosili blještavom civilizacijom italijanskih gra dova. Simon Voroncov - koji je okusio i hvalio čari engleskog načina života ipak uzrujano piše iz Londona 8. aprila 1803: „Čujem da naša gospoda rasipaju u Parizu. Ona budala Demidov naručio je servis od porcelana u kojem svaki tanjir košta 16 lujdora”.297 Bez obzira na sve, stanje u Rusiji se ne može porediti sa stanjem u Poljskoj, koja je pala u potpunu zavisnost. Kada je Evropa krenula u ekonomski pohod na Rusiju, ova je već preduzimala mere zaštite domaćeg tržišta i razvijala zanatstvo i manufakture osnovane u XVII veku,298 a i svoju aktivnu trgovinu. Rusija se čak odlično prilagodila „industrijskoj predrevoluciji”, to jest opštem zamahu proiz 294 Moskva, A. C., Fonds Vorontsof, 1261, 4-446. 295 Arhivi Vorontsof, op. cit., XXI, str. 137. 296 Ibid., str. 315. 291 Ibid., X, str. 201. 298 J. Blum, op. cit., str. 293.

447


Luka u Petrogradu 1778. G ravira prem a crtežu Ž. -B. le Prensa (foto Aleksandra Skažinska)

vodnje u XVIII veku. Po nalogu države i uz njenu potporu, od Moskve do Urala otvaraju se rudnici, podižu se livnice, arsenali, radionice za izradu somota i svile, staklare.299 A osnova koju sačinjava zanatstvo i domaća radinost i dalje je delatna. Ali kada u XIX veku dođe do prave industrijske revolucije, Rusija će početi da zaostaje. To nipošto nije slučaj u XVIII veku, kada je, tvrdi J. Blum, ruski in dustrijski razvoj bio jednak, a ponekad čak i veći nego u ostalim delovima Ev rope. To ipak ne sprečava Rusiju da, više nego ikad ranije, bude snabdevač siro vina - konoplje, lana, katrana, jarbola za brodove; takođe i hrane - žita i usoljene ribe. Izvoz ponekad, slično kao u Poljskoj, ne odgovara viškovima. Godine 1775, Rusija je „dopustila strancima da odvoze žito, iako je glad harala u jednom delu 299 R. Portal, nav. čl., str. 6 i dalje. 300 J. Blum, op. cit., str. 294.

448


Carstva”.301 Uostalom, nedostatak novca, nastavlja se u istoj belešci iz 1780 „pri morava seljake da se lišavaju najnužnijeg da bi platili dažbine” (koje se plaćaju u gotovini). Nestašica gotovine muči zemljoposednike prinuđene „da kupuju na je dnogodišnji kredit, a letinu prodaju za gotovinu, šest meseci ili godinu dana pre žetve”, dajući je jeftino „da bi nadoknadili kamatu na kredit”. A u Rusiji, kao i u Poljskoj, plaćanja unapred za buduću žetvu remete normalne trgovinske tokove. To utoliko pre jer su zemljoposednici, bar oni najbogatiji, bili dostupni ev ropskim trgovcima. Ruskim plemićima je naloženo da žive u Petrogradu „koji oni mrze”, kaže se u izveštaju iz 1720, „jer ih boravak u tom gradu uništava držeći ih daleko od njihovih imanja i starog načina života koji im je prirastao srcu; ako car pre smrti ne odredi naslednika kadrog da očuva ono što je sam srećno započeo, njegov narod će ponovo zapasti u varvarstvo”.302 Predviđanje se nije ostvarilo, jer je Rusija, pošto je car 1725. iznenadno umro, nastavila da održava veze sa Ev ropom i prodaje joj sve više sirovina. Dvadeset osmog januara 1819. Rostopčin je iz Pariza pisao svom prijatelju Simonu Voroncovu u London: „Rusija je govedo koje jedu i od koje prave kocke za supu za druge zemlje”.303 Ova beleška uzgred dokazuje da je postupak dobijanja suvog ekstrakta mesa bio poznat i pre Justusa fon Libiga (1803-1873), kome se uglavnom pripisuje taj pronalazak. Slika kojom se služi Rostopčin, iako nešto prejaka, nije i neosnovana. Ne treba zaboraviti to da Rusiji isporuke sirovina Evropi donose pozitivan trgovački bilans, a tako i stalan priliv novca. To je, s druge strane, bio i preduslov za uvo đenje tržišta u seljačku privredu, što je glavni element modernizacije Rusije i stva ranja mogućnosti da pruži otpor stranom prodiranju.

TURSKO CARSTVO Tursko carstvo liči na Rusiju, iako uz neke bitne razlike. Rano stvoreno i od početka snažno, ono je u XV veku svakako antievropsko i antihrišćansko. Fernan Grenar je u pravu kada tvrdi da se tursko osvajanje veoma razlikuje od varvarskih najezdi u V veku: sada je reč o „azijatskoj i antievropskoj revoluciji”. Tursko carstvo je od početka ekonomija-svet koja je nasledila stare veze islamskog sveta i Vizantije, i koju nadzire stvarni državni autoritet. „Grand Seigneur je iznad za kona”, kaže francuski ambasador, gospodin De Lae (de la Haye), 1669, „on svoje podanike može lično, bez formalnosti i pravnog osnova da osudi na smrt, a i da im zapleni dobra i radi s njima šta hoće”.305 Ipak, ta despotska vlast dugo ima i nekakvu nadoknadu - turski mir (рах turcica) kojem se Zapad divio, a koji je bio sličan rimskom. Turski vladari su očigledno sposobni da zadrže zapadnjake u određenim granicama. I sama Venecija prinuđena je da se prilagođava Carigradu. 301 A. N., Marine, B 7, 457. 302 A. N.. K 1352. 303 Arhivi Vorontsof, op. cit., VIII, str. 363. Fernand Grenard, Grandeur et décadence de l ’Asie, 1939, str. 72. 305 A. E., M. i D. Turquie, 36, f° 16.

449


Prodire u tursku privredu samo koliko joj to dopuštaju. Otomanska ekonomija-svet ispoljiće znake dezorganizacije tek kada vlast Velikog sultana počne da slabi. Ali i to „opadanje”, koje se u istoriografiji često naglašava, bilo je „manje naglo i ne onako dalekosežno kao što se obično smatra”.3 Temelji jedne ekonomije-sveta Glavni uslov samostalnosti Turske je njeno veliko prostranstvo: Otomansko carstvo je veliko i u svetskim razmerama. Na Zapadu su mnogi zapanjeni veli činom Turske, ali i zabrinuti zbog toga. Đovani Botero 1591. procenjuje da Tur ska ima 3 000 milja obale, i kaže da od Taurisa do Budima ima 3 200 milja, isto od Derbenta do Adena, dok od Basre do Tlemsena nešto manje od 4 000 milja.307 Sultan vlada nad trideset kraljevstava, nad Crnim i Belim morem (Egejskim), a takođe i nad Crvenim morem i Persijskim zalivom. Habzburška monarhija je na svom vrhuncu bila još veća, ali je bila rasprostrta po svetu i razdvojena ogromnim morskim prostranstvima. Prostor Osmanskog carstva je jedinstven; to je kopnena celina sa „unutrašnjim” morima. U granicama koje ocrtava međunarodna trgovina, kopno je sastav postoja nih veza i prinuda. Ono liči na tvrđavu, ali je u isto vreme i izvorište bogatstva. A upravo je kopneni saobraćaj pretvorio Bliski istok u trgovinsko raskršće, dajući snagu Turskom carstvu, naročito posle osvajanja Sirije 1516. i Egipta 1517, čime je ono zaokružilo svoju moć. Istini za volju. Bliski istok tada više nije svetsko ra skršće kao u doba Vizantije i prvih pobeda Islama. Evropa se u međuvremenu okoristila otkrićem Amerike (1492) i puta oko Rta dobre nade (1498). Osim što je bila prezauzeta u Novom svetu, Evropa se nije svom snagom oduprla Otomanskom carstvu delom i stoga jer su neke prepreke skoro same onemogućile Turke da osvajaju dalje od Alžira, Maroka, Gibraltara i izlaza na Atlantski okean. Turska nije ovladala celim Sredozemljem, kao što nikad nije uspela da osvoji Persiju, nesavladivu prepreku na istoku zbog koje se nije domogla ključnih položaja za nadzor nad Indijom i Indijskim okeanom. K. R. Bokser smatra da su bitka kod Lepanta (7. oktobra 1571), kojom je okončana turska vlast nad Sredozemljem (koja je trajala tridesetak godina, od pobede kod Preveze, 1538), i agresivnost Persije pod šahom Abasom, glavni razlozi da su Turci zaustavljeni u napredo vanju/1 Iako je to uglavnom tačno, ne bi trebalo potceniti ni Portugalce koji su uspešniji od islamskog sveta u Indijskom okeanu: naime, nadmoć evropske po morske tehnike sprečavala je turskog gorostasa da izađe van Persijskog zaliva i Crvenog mora. Iako je kao raskrsnica izgubio na vrednosti, Bliski istok ni izdaleka nije bez načajan. Trgovina na Levantu, dugo od prvorazrednog značaja, nije obustavljena ni kada su Turci zauzeli Siriju (1516) i Egipat (1517). Tada nisu opusteli ni putevi

306 q T o n g aS! Relations de la France avec l ’Empire ottoman, durant la première moitié du XVIIe siècle, 1942, str. 141. 308 ® ovann* Botero, Relationi universali, 1599, II, str. 117-118. C. Boxer, „The Portuguese in the East, 1500-1800”. u: Portugal and Brazil, an Introduc tion, ur. H. V. Livermore, 1953, str. 221.

450


kroz obližnje Sredozemlje. Crveno i Crno more (koje je za Carigrad značajno kao i „Indije” za Španiju) i dalje pružaju svoje usluge. Posle 1630. biber i začini za Evropu izgleda da su trajno skrenuti na Atlantik, ali su njihovo mesto preuzeli svila, uskoro kafa i lekarije, a na kraju i pamuk i bojene i nebojene pamučne tka nine. A u tom prostranom i jedinstvenom carstvu, koje skromno troši, stvaraju se nužno veliki viškovi životinja za klanje, žita, koža, konja, pa čak i tekstila. Tursko carstvo je nasledilo i velika islamska gradska naselja. Mnogo je trgovačkih gra dova s esnafima. Skoro svaki grad na Istoku iznenađuje posetioca sa Zapada živošću i vrevom: Kairo, veliki parazit, ali u isto vreme i pokretačka sila i svo jevrsna prestonica; Alep, grad na izvanrednom položaju okružen plodnom zem ljom, veličine kao Padova, „ma senza nessun vacuo e populatissima” (bez praznih prostora i gusto naseljen - p.p);309 čak i Rozeta, „veoma veliki grad, prilično na stanjen, s lepim kućama od opeke visokim dva hvata”;310 Bagdad i njegov uza vreli centar, sa „šest ili sedam ulica [...] trgovačkih i zanatskih dućana, s ulicama koje se zatvaraju noću, jedne kapijama, druge teškim gvozdenim lanacima”;311 Tabriz, na granici Persije, grad „izuzetan po veličini, trgovini, mnoštvu stanov nika i izobilju svega stoje potrebno za život”.312 Edvard Braun, član Kraljevskog društva, opisuje Beograd koji je posetio 1669. kao „а large, strong, populous and great trading city” (veliki, snažan, mnogoljudan i veliki trgovački grad - p.p.). Slično bi se moglo govoriti o skoro svim turskim gradovima u Africi, Aziji i na Balkanu (gde su oni „beli gradovi” za razliku od „mračnog” sveta selâ).314 Kako to da su se svi ti gradovi, stari, obnovljeni i novi, katkad bliski urba nim obrascima Zapada, mogli razvijati u Turskoj u opadanju? Zašto bi se ono što se svuda smatralo znakom napretka, u Turskoj smatralo znakom slabljenja? Još veća greška je povezivanje ekonomske istorije Turskog carstva sa hronologijom njegove političke istorije. Sudeći po neodlučnosti koju pokazuju istoričari Turske, u potonjoj oblasti stvari još nisu raščišćene. Jedan od njih,3 5 tvrdi daje Carstvo dostiglo politički vrhunac 1550, poslednjih godina vladavine Sulejmana Veličanstvenog (1521-1565); drugi,3 takođe dobar poznavalac, tvrdi da Turska počinje da slabi posle 1648 (dakle, sto godina kasnije), ali taj datum, go dina kada je potpisan Vestfalski mir, a i kada je ubijen sultan Ibrahim I, više pri pada evropskoj nego turskoj istoriji. A ako ipak treba odrediti neki datum, ja bih naveo 1683. godinu, tačnije razdoblje posle dramatične opsade Beča (od 14. jula do 12. novembra), kada je veliki vezir Kara-Mustafa, nesrećni junak poduhvata, 309 A. d. S. Venezia, Relazioni, B 31. 310 François Savary de Brèves, Relation des voyages de..., 1628, str. 242. 311 Maestre Manrique, Itinerario de las misiones que hizo el Padre F. Sébastian Manrique..., 1649, str. 460. " ' 312 Abbé Prévost, op. cit., IX, 1751, str. 88 (Voyage d ’A. de Rhodes, 1648). ’13 Edward Brown, A B rief Account o f Some Travels..., 1673, str. 39^-0. 314T. Stojanović, daktilografisano, u: Conférence de la Commission d'histoire économique de l ’Association du Sud-Est européen, Moskva i Kijev, 1969. 315 W. Platzhoff, Geschichte des europäischen Staatensystems, 1559-1660, 1928, str. 31. 316 Herbert Jansky, u: Handbuch der europäischen Geschichte, T. Schieder, op. cit., IV, str. 753. ' '

451


шн

G rad i pijaca u Ankari u XVIII veku. P ojedinost slike Ž. B. van Mura, francuskog umetnika koji j e živeo u Carigradu o d 1699. do 1737 (Rijksmuzeum, Am sterdam)

452

Zastanak u karavan-seraju (iz rukopisa u Muzeju Korer, zbirka Cikonja, Venecija). U legendi na italijanskom jeziku stoji: „ O vo je otvoreni karavan-seraj, s vratim a s lancem, s ognjištima i vatrom da bi posetiocim a bilo prijatno. Oružje im j e okačeno na zidovima, a konji su na nižem delu, unutar građevine. Tu dolaze Turci svih staleža, kao što u hrišćanskom svetu ljudi borave u prenoćištim a ” (foto M uzeja)

bio udavljen u Beogradu po sultanovom naređenju.317 Ali nijedan politički miljo kaz mi tu ne izgleda sasvim valjan. Znamo da politika nije nezavisna od ekono mije, i obratno, ali političko „opadanje” Otomanskog carstva, kada god da se do godilo, nije odmah dovelo i do opadanja njegove ekonomije. Obavezni smo naj zad da kažemo i da se stanovništvo Carstva između XVI i XVII veka zapanjujuće uvećalo, gotovo udvostručilo. Jorjo Tadić,318 smatra da su рах turcica i potražnja Carigrada stvorili na Balkanu pravo nacionalno tržište, ili barem da su znatno pospešili trgovinu. A u XVIII veku vidljivi su znakovi obnove. 317 Ibid., str. 761. 318 Jorjo Tadić, „Le commerce en Dalmatie et à Raguse et la décadence économique de Venise au XVIIe siècle”, u: Aspetti e cause délia decadenza economica veneziana nel secolo XVII, 1961, str. 235-274. '

453


Izvesno je da Turci uz određenu cenu „vladaju ne samo svim islamskim lu kama na Sredozemnom moru (izuzev marokanskih), već i lukama koje su izlaz na Crveno more i u Persijski zaliv”,319 a takođe i gradovima na Crnom moru pove zanim s ruskim trgovačkim putevima. Carstvu povezanost obezbeđuju i glavni pravci trgovine koji prolaze kroz njega. Ti pravci mogu da se promene, ali uvek opstaju. U XV veku glavno trgovačko raskršće nije Carigrad, teška prestonica koja traži obnovu, već Bursa, grad poznat po zanatstvu, tranzitnom pre vozu i tr govini. Tursko napredovanje u Siriji i Egiptu pomaklo je središte otomanske priv rede prema Alepu i Aleksandriji, pa tokom XVI veka dolazi do skretanja trgovine na štetu Carigrada. Unutrašnje težište Carstva pomera se ka jugu. Središte se u XVII veku još jednom pomera, ovaj put u Smirnu, iako za to još nije dato dovo ljno dobro objašnjenje. U XVIII veku, mišljenja sam, Carigrad ponovo postaje središte. Da li je tokom tih malo poznatih zbivanja, ova ekonomija-svet u koju se izgradilo Otomansko carstvo imala više od jednog težišta zavisno od razdoblja i opštih ekonomskih prilika? Negde 1750. Carigrad ponovo zadobija prvenstvo u privredi. Gradske ca rinske tarife, poslate 1747. u Moskvu, ne govore ništa o obimu trgovine. Zani mljivo je ipak da one razlikuju robu „navedenu po staroj tarifi” od robe dodate 1738. i kasnije. Spisku uvezenih roba gotovo da nema kraja: razne tkanine, staklo, ogledala, hartija, kalaj, šećer, drvo iz Brazila i Kampečea, englesko svetio pivo, živa, raznorazne lekovite trave i začini, indigo iz Indije, kafa, itd. A među novim robama su neke druge vrste tkanina: sukna, svila, pamučna platna iz Francuske, Engleske, Holandije; zatim čelik, olovo, krzno, indijsko platno, indigo sa Santo Dominga, „kafa iz hrišćanskog sveta”; za svaku robu postoji lestvica kvaliteta. Spisak roba koje napuštaju Carigrad je kraći - to su klasični izvozni proizvodi: bivolja koža, koža „crnog goveda”, maroken, šagrinska koža, kozja i kamilja dlaka, vosak. Kasnije se dopunjuje sa samo nekoliko artikala: finom čojom, svi lom i „kozjom dlakom obrađenom za perike”. Drugim recima, uvoz je sve veći; roba dolazi iz dalekih zemalja, naročito iz Evrope odakle stižu luksuzni proizvodi pa čak i proizvodi iz Novog sveta. Izvoz se, naprotiv, bitnije ne menja. Opširni francuski izveštaj o trgovini na Levantu takav utisak i potvrđuje: „[Francuski] brodovi prevoze u Carigrad više robe nego u bilo koju drugu luku Levanta. Pre voze se tkanine, začini, šećerleme, boje i razne druge robe. Roba u istoj vrednosti se ne može kupiti u Carigradu; francuski trgovci tu kupuju samo veštačku kožu, serž i pliš, kozje i ovčje runo, bojene tkanine, nešto voska, drvo i šagrinsku kožu. Višak od prodaje se prenosi u druge gradove Levanta u obliku menica koje fran cuski trgovci iz Smirne, Alepa i Port Saida predaju pašama koji popunjavaju ri znicu Velikog sultana”.321 Carigrad je, dakle, i glavno potrošačko središte i mesto razmene novca, u kome se ostvaruju velike zarade; s druge strane, izvozna trgo vina je življa u drugim lukama na Levantu. 319 Robert Mantran, „L’Empire ottoman et le commerce asiatique au XVIe et au XVIIe siècle”, u: Islam and the Trade o f Asia, D. S. Richards, op. cit., str. 169. Occupation de Bagdad en 1534, de Bassorah en 1535, puis en 1546. 32° Moscou, A. C., 276-1-365, f° 171-175. 321 A. E., M. i D. Turquie, 11, f° 131-151.

454


Prisustvo Evrope u Turskom carstvu Pa ipak, ključno pitanje se tiče mesta evropske trgovine u ukupnom turskom prometu. Evropska trgovina često samo dodiruje otomansku privredu ili hitro prolazi kroz nju. Glavnina ekonomije Turskog carstva je u samoj zemlji. Trajan Stojanović je slikovito naziva „ekonomijom bazara”, to jest tržišnom privredom ustanovljenom oko gradova i regionalnih sajmova gde se razmena obavlja prema tradicionalnim obrascima. Tu se, smatra Stojanović, trguje časno i u dobroj veri. Kreditiranje je čak i u XVIII veku nedovoljno razvijeno, izuzimajući zelenaštvo koga ima svuda, čak i u selima. Pa ipak, vreme Belona di Mana je začelo prošlo. A on je 1550. pisao: „U Turskoj se trguje isključivo gotovinom. Zato nema mnogo hartije, potvrda o kreditu,322 poslovnih knjiga; čak ni susedi u trgovini na malo ne daju jedan drugom kredit, osim ako se ne radi o strancima iz Nemačke”. “ Stari običaji se ipak donekle održavaju, čak i kad trgovci sa Zapada snabdevačima plaćaju unapred, čak ako im pozitivni bilans prodaje u Carigradu - kao što smo rekli - dopušta da u Smirni i Alepu prodaju menice vučene na Carigrad. Trgo vački život u Turskoj ima neka davnašnja obeležja, a jedno od njih su i čudno niske cene u odnosu na zapadnu Evropu. U Tabrizu se 1648. „za samo jedan su mogao kupiti hleb za jednog čoveka za nedelju dana”.324 Amsterdamska gazeta 13. decembra 1672. izveštava da se u Kamenjecu, koji su zauzeli Turci, „konj mo gao kupiti za četiri, a vo za dva riksdala”.325 U blizini Tokata, u Maloj Aziji, Gardan je 1807. sreo „ljude odevene po ugledu na stare patrijarhe i jednako gosto ljubive. Rado nude smeštaj i hranu i čude se kad želite da platite”. Razlog je što novac, živac trgovine na Zapadu, samo preleće Turskim car stvom. Jedan deo novca ipak ulazi u zjapeća vrata sultanove riznice, drugi deo podstiče trgovinu na najvišem nivou, a ostatak se uglavnom odliva ka Indijskom okeanu. Zapad koristi svoju novčanu nadmoć na tržištima Levanta, a čak, ako okolnosti dozvoljavaju, i trguje samim novcem, to jest igra na kolebljivi odnos zlata i srebra, kao i na prednost određene valute, srebrnog španskog reala na pri mer, ili mletačkog zlatnog cekina koji je na Levantu trajno precenjen. Godine 1671. upravnik mletačke Kovnice novca (Ceke)327 kaže da se preprodajom ce kina i ongara u Carigradu može zaraditi 17,5 odnosno 12% (ako se u Veneciji ce kin kupi za 17 venecijanskih lira, a ongharc?2^ za 16 lira). Nekoliko godina ka snije zarada na prodaji cekina iznosiće čak 20%.329 Krajem XVI veka ostvaruju 322 Registri u koje se iz dana u dan upisuju transakcije (Littré). 323 Pierre Belon, Les Observations de plusieurs singularitez et choses mémorables trouvées en Grèce, Asie, Judée, Egypte, Arabie et autres pays estranges, 1553, f°. 181 v°. 324 Abbé Prévost, op. cit., IX, str. 88. 325 Gazette d ’Amsterdam, 13. decembar 1672. Kaminiec, danas Kamenec Podolsk, u Ukrajini, bio je uzastopno turski, tatarski, poljski do 1793, potom ruski. 326 Paul-Ange de Gardane, Journal d ’un voyage dans la Turquie d ’Asie et la Perse, fa it en 1807 et 1808, 1809, str. 13. ' 327 Bibliotèque Marciana, Scritture, Oro e argento, VII, MCCXXVIII, 55. 328 Naziv za zlatni dukat koji su kovali mađarski kraljevi, a koji je često imitiran u inostranstvu. . . 329 Ugo Tucci, „Les émissions monétaires de Venise et les mouvements internationaux de l’or”, u: Revue historique, juli 1978, str. 97, napomena 23.

455


!

1

Šafran

Pirinač Brašno Žito5*®^5

/ Drvo r

+*3 ? jF S Ж

Brašno Žito / Pirinač /

/ / / А

/ ј/ ј/ /

So Y / s Ulje Med Ječam

/

/

^

/

*

= S

Crveno grožđe Meso Crno grožđe

-

2

1

------------------------ -

Imaret Bajazita II

Imaret Bajazita II

Imaret Murata II

46. CENE U TURSKOJ I INFLACIJA U X V I VEKU Zahvalan sam Omeru Lutfi Barkanu za ove podatke o cenama koje pokazuju da one u XVI veku rastu i u Turskoj. Imareti su verske ustanove koje obezbeđuju ishranu za siromahe i učenike. R eč j e o nominalnim cenama u asprama, p ri čemu se devalvacija tog novca ne uzima u obzir

se velike zarade krijumčarenjem zlata iz Turske u Persiju.330 Kada je u XVII i XVIII veku došlo do opadanja njene trgovine na Istoku, Venecija je nastavila da kuje cekine i šalje ih na Levant, čime je uspevala da zarađuje. I Marselj krajem XVIII veka gotovo da više ne izvozi robu na Bliski istok. Umesto nje sada šalje srebrnjake, posebno talire Marije Terezije kovane u Mi lanu,- što je za francuski grad najbolji način da zadrži mesto na tržištima Le vanta. Da li su za nazadovanje turske privrede krivi neki zastareli elementi u njoj? Smatramo da nisu, sve dok je unutrašnje tržište bilo živo, dok se održavaju proiz vodnja oružja i brodogradnja zajedno sa velikom zanatskom proizvodnjom i in dustrijom tekstila (na primer, na Hiosu i u Bursi), kao i brojne lokalne tkačnice, ^ Ibid., str. 109, napomena 65. F. Rebuffat, M. Courdurie, Marseille et le négoce marseillais international (1785-1790), 1966, str. 126 i dalje.

456


Na putu izA nkare konji i kamilji karavani. P ojedinost slike sa strane 452

koje su tako male da ih istorijska istraživanja uglavnom ne uzimaju u obzir. Šari Sonini332 na neobičnom putovanju na Crno more krajem XVIII veka otkriva da se tu izrađuje izuzetno mnogo raznog tekstila. A Šari de Veržen, francuski amba sador u Carigradu,333 u svom pismu od 8. maja 1759. tvrdi da bi se svim tkani nama uvezenim sa Zapada moglo obući samo 800 000 ljudi; a Carstvo broji iz među 20 i 25 miliona stanovnika. Mnogo je, dakle, prostora za tamošnju tekstilnu proizvodnju. Ona će početi da opada tek krajem XVIII veka, kada dolazi do po većanja uvoza tekstila iz Austrije i Nemačke. A, kao što je objasnio Omer Lutfi Barkan,334 tek će prodor engleskih tkanina posle industrijske revolucije, u XIX veku, dovesti do sloma turske proizvodnje tekstila. Iako su vrata turske privrede već odavno bila širom otvorena, ona nije ni u XVIII veku osvojena, niti potisnuta u stranu. Proizvodi koje troše turski gradovi uglavnom stižu od domaćih proizvođača. Izvoz žita je, kao i u Rusiji, pod strogim državnim nadzorom. Preko ostrva u Egejskom moru krijumčari se žito, na čemu zarađuju grčki pomorci. U tome učestvuje i nekoliko krupnih posednika čitluka, 332 C. Sonnini, Traité sur le commerce de la mer Noire, s.d. 333 A. N.. A. E., B l, 436, navodi T. Stojanović, daktilografisano, str. 35. 334 U toku njegovih predavanja u Parizu 1955. godine.


koji su se, kao srazmerno novije tvorevine, razvili više radi snabdevanja Cari grada, nego radi izvoza; takav je na primer, čitluk u Rumeliji, gde se gaji pirinač. U celini, tursko tržište dobro radi i oslanja se na davno uspostavljeni, ali i dalje delotvorni sistem prevoza. Svet karavana U otomanskom prostom kamiljih karavana ima svuda. Čak i na Balkan skom poluostrvu, gde se još uvek koriste povorke tovarnih konja, izgleda da kra jem XVI veka sve puteve osvajaju kamile. „Levantske luke” su se sada na neki način pomakle do Splita u Dalmaciji; a venecijanske galere da mercato, umesto da plove u Siriju, sada prelaze samo Jadransko more. Sećanja na te karavane su bila u Dubrovniku živa još 1937, kao romantična slika iz prošlosti. Karta karavanskih puteva bi pokazala da su oni išli od Gibraltara do Indije i severne Kine, od Arabije i Male Azije do Astrahana i Kazanja. Koristile su se i jednogrbe i dvogrbe kamile. U granicama ovog sveta karavana deluje i čitava otomanska privreda. Putnici sa Zapada često su opisivali taj prevoz, gomile putnika, dugotrajna putovanja na kojima se „za razliku od Engleske ne nailazi ni na varošice ni na konačišta”; spava se na otvorenom, pod „šatorom, ako to vreme dopušta”, ili u veli kim, udobnim i jeftinim hanovima i karavan-serajima „podignutim iz samilosti za [...] sve prolaznike”. Ipak, „to su obično samo četiri zida i putnici moraju da se sami staraju za hranu, piće, krevet i hranu za stoku”.337 Karavan-seraji, neki oču vani neki u ruševinama, mogu se i danas videti na Istoku. Njihovo označavanje na karti, kao što je učinio Albert Gabriel,338 način je da se rekonstruišu nekadašnje mreže puteva. Iako mogu da koriste taj prevoz za svoju robu, a ako ustreba i sami da tako putuju, Evropljanima nije dopušteno da ga sami organizuju. Karavani su isklju čivo pravo islamskih zemalja. Trgovci sa Zapada ne idu dalje od Alepa, Damaska, Kaira i Smirne, u prvom radu zato što su im karavanski putevi izvan domašaja. Otomanska privreda vlada tim za nju životno važnim prometom. Stara se o njego voj organizaciji, nadzoru i redovnosti, koja je veća nego kod pomorskih veza. Ta jna nezavisnosti tog prevoza je njegova delotvornost. Englezi i Holanđani ne uspevaju da persijsku svilu skrenu sa Sredozemlja zato što je svila od polazišta karavanska roba. S druge strane, Holanđani uspevaju da zaustave biber i začine jer je to „pomorska” brodska roba. Otomanska privreda svoju gipkost i snagu du guje tim neumornim karavanima koji sa svih strana stižu u Carigrad ili u Skutari, na azijskoj strani Bosfora; dugačkim putevima koji pletu mrežu oko Isfahana, presecaju čitavu Persiju i dopiru do Indije u Lahoru; takođe i karavanima koji iz Kaira idu do Abisinije odakle se vraćaju sa skupocenim zlatnim prahom. 335 Médit., II, str. 64. 336 Ibid., I, str. 263.

338 ^ e.nrl Maundrell, Voyage d ’Alep à Jérusalem, 1706, str. 2 (putovanje iz 1696). ' U jednoj lokalnoj publikaciji koju sam nažalost izgubio.

458


Dobro čuvani turski pom orski prostor Turski „akvatorijum” je i sam prilično dobro zaštićen od stranaca. Glavnina pomorskog prometa se odvija uz obale Levanta i Crnog mora, što je turski oblik unutrašnje trgovine, sličan country trade u Aziji. Obale Levanta su veoma rano ugrožavali hrišćanski gusari iz zapadnog Sre dozemlja. Obalski prevoz je na kraju prešao u ruke zapadnjaka, a obavljan je ug lavnom na 50 do 60 francuskih brodova. Krajem XVIII veka, gusari sa Zapada manje prete, a u obalskoj plovidbi je sve manje brodova sa Zapada. Zasluga je to možda i onih jedrenjaka, davno uvedenih umesto galija u otomansku flotu, a i to što ta flota krstari Egejskim morem.339 U decembru 1787. Kaptan Paša uplov ljava u Carigrad s više upropašćenih brodova, ali donosi 25 miliona pjastri iz Egipta.340 Ranije je danak iz Egipta mahom pre vožen u Carigrad kopnenim pu tem zbog sigurnosti. Je li to početak stvarne promene? Prema francuskim svedocima, između 1784. i 1788, dakle petnaest godina posle bitke kod Česme, turska flota ipak ima 25 brodova ,,s više od 60 topova”, a među njima je i ogromna to povnjača sa 74 oruđa „koju su francuski inženjeri tek izgradili”. 41 Ako se na taj valjani brod ukrca čak 600 ljudi, od kojih „samo osmoro iskusnih pomoraca, a os talo ljudi koji nikada nisu videli more”, flota može da plovi i u celini izvršava svoje zadatke. Crno more, iako ga brodovi iz Carigrada možda ne koriste dovoljno, ipak dugo ostaje zatvoreno za „latinske” brodove. Godine 1609, zabrana plovidbe za strane brodove se obnavlja, jer su Englezi jednom doprli do Trapezunta. Istoričari koji okrivljuju tursku vladu za nehat trebalo bi da se sete da je Crno more, od su štinskog značaja za snabdevanje Carigrada kao i opremanje turske flote, ostalo zatvoreno za strane brodove sve do kraja XVIII veka. U martu 1765, Henri Grenvil u izveštaju engleskoj vladi piše: „Turci ne dele plovidbu Crnim morem sa dru gim narodima, a stranci su otuda isključeni. [...] Crno more zaista hrani Carigrad i snabdeva ga skoro svim potrepštinama, pšenicom, ječmom, prosom, solju, gove dima, živim ovcama, jaganjcima, kokoškama, jajima, svežim jabukama i drugim voćem, maslacem, veoma značajnim proizvodom koji stiže u vrećama od bivolje kože, a koji je užegao i loš; pomešan je s ovčjom masti i Turcima [...] je on ipak miliji od najboljeg maslaca iz Engleske i Holandije; zatim lojem, veoma jeftinim svećama, vunom, kravljom, telećom i bivoljom kožom, [...] žutim voskom i me dom [...] (koji Turci koriste umesto šećera); velikim količinama potaše, brusnim kamenom [...], konopljom, gvožđem, čelikom, bakrom, drvenom građom, ogrevnim drvetom, ugljem..., kavijarom, sušenom i usoljenom ribom”, i najzad robo vima koje uglavnom dopremaju Tatari. U drugom smeru putuje roba skladištena u Carigradu: sirovi pamuk, tamjan, vino, agrumi, suvo voće s grčkih ostrva, tkanine iz Turske ili uvezene iz hrišćanskih zemalja. Ta roba odlazi u Rusiju, Persiju, na 339 A. d. S. Naples, Affari Esteri, 800, Hag, 21. avgust 1761. 340 Moskva, A. E. A., 4113, 158, f° 4, Venezia, 4/15 decembar 1787. 341 A. E„ M. i D. Turquie, 158, f° 154-159.

459


Kavkaz ili ka Dunavu. Kafa i pirinač su zabranjeni za izvoz „da bi u Carigradu vladalo obilje”.342 To ogromno tržište koristi primitivna prevozna sredstva: na kopnu drvena kola „bez gvožđa” (s neokovanim točkovima); ta kola koja se često lome pod te škim teretom vuku bivoli, mnogo snažniji od volova, ali očajno spori; robu na moru prevoze hiljade lađa, ali to su mahom brodići s dva nepravilna četvrtasta jedra (koja stručnjaci nazivaju „zečjim ušima”), ili krhke š a jk e koje često stradaju na tom moru pod olujnim udarima vetra. Samo brodovi koji prevoze žito ili drvo imaju tri jarbola i brojnu posadu, jer brod često treba vući, a kada se drvo ukrca va, posada mora da siđe s broda, seče stabla i pravi ćumur. 43 Postoji mišljenje da trgovac zarađuje čak i kad se s Crnog mora vrati samo jedan od tri broda. Neki čak tvrde i to da bi Crno more dalo građe da se Carigrad, sav od drveta, stalno nanovo podiže, čak i da svake godine posve izgori. „То je ipak preterana tvrdnja”, piše Grenvil. 344 Ulazak Rusa na Crno more, otvaranje moreuza 1774.345 a posebno raz doblje posle 1784,346 kao i dolasci prvih mletačkih, francuskih i ruskih brodova, sve su to ozbiljni udarci za otomansku moć. Remeti se i ravnoteža ogromne turske prestonice. Ipak, novi saobraćaj će postati značajan tek prvih decenija XIX veka, s obilnim izvozom ruskog žita, što je jedan od velikih događaja u evropskoj istoriji, koji se retko prepoznaj. 47 Stanje na Crvenom moru („drugom Sredozemnom moru”), gotovo unutra šnjem mom Turskog carstva, u isto je vreme i bolje i lošije nego na Crnom mom. Turska je ojačala vlast nad njim tek u razdoblju 1538-1546, kada se učvrstila u Adenu. A još ranije, uviđajući trgovački, strateški, politički i verski značaj Crve nog mora, Turska je zauzela Meku i sveta mesta Islama. Sveto za muslimane, a zabranjeno za hrišćane, Crveno more će dugo biti glavni put za brodove koji biber i začine prevoze u Kairo, Aleksandriju i Sredozemlje. Ali negde 1630. Holanđani uspevaju da biber i začine s Istoka, namenjene Evropi, skrenu prema Rtu dobre nade. Tako su Turci na tom međunarodnom pravcu mnogo ranije doživeli neuspeh nego na Crnom mom. Pa ipak, Crveno more nije ostalo pusto bez prevoza začina. Kroz težak mo reuz Bab el-Mandeb svake godine prolaze stotine brodova i dugačkih čamaca (,g e r m e s a ), koji na jug prevoze pirinač, bob iz Egipta, ili robu iz Evrope koju u Suecu skladište nemarni kairski trgovci. Svake godine konvoj od 7 do 8 brodova, među kojima glavno mesto zauzima „kraljevski” brod, koji plovi za sultanov račun, prevozi 400 000 pjastri i 50 000 zlatnih cekina obično ka Moki i Adenu, dok karavan iz Alepa u Suec, Meku i dalje, nosi gotovo isti iznos, iako sa više zlatnika. Neki današnji istoričar smatra da „veza preko Crvenog mora ostaje gla 34i Observations sur l ’état actuel de l'Empire ottoman, ur. Andrew S. Ehrenkreutz, 1965 str 49-50. 343 Ibid., str. 53. 344 Ibid., str. 54. 345 Ugovorom Kučuk Kajnardži. , 47 Carigradski ugovor (januar 1784) priznao je ustupanje Krima Rusiji. Pogledati prvu knjigu.

460


vni kanal za odliv špansko-američkog srebra u Indiju i dalje ka istoku”. I to dugo posle XVI veka.348 Karavanima iz Meke najviše dobijaju na ceni venecijanski ce kini i španske pjastre,349 koji prate pošiljke evropske i sredozemne robe, prven stveno sukna i korala. Mnogo je dokaza o tome da čak i sedamdesetih godina XVIII veka, trgovina na Crvenom moru, koja je sada uglavnom u rukama indijskih trgo vaca, snabdeva Surat znatnom količinom zlata i srebra. U dve godine 1778. i 1779. jedan indijski brod dovezao je iz Moke 300 000 rupija u zlatu, 400 000 u srebru i više od 100 000 u biserima; drugi je dovezao 500 000 rupija u zlatu i srebru. Kao istoričar Sredozemlja bio sam iznenađen da je krajem XVIII veka stanje slično onom u XVI veku: zlatni i srebrni novac - najcenjenija roba - i dalje stiže u Indijski okean najkraćim (a možda i najsigurnijim) putem. U suprotnom smeru, kafa iz južne Arabije postaje sve više glavni pokretač trgovine. Središte te trgovine kafom je Moka koja je sa Džedom i glavna luka na Crvenom moru. Tu uplovljavaju brodovi iz Indijskog okeana, sa trgovcima i ro bom sa čitavog Dalekog istoka. Značajno mesto među robom zauzimaju naravno i začini. U izveštaju iz maja 1770. se kaže da su „začini i lekarije” sasvim prestali da prolaze Crvenim morem „oko I630”.351 Ipak, deset brodova godišnje iz Indij skog okeana, iz Kalikuta, Surata ili Masulipatama, a i pokoji portugalski brod iz Goe, stižu natovareni biberom, cimetom, muskatnim oraščićem i karanfilićem. A ti začini putuju sa sve većim količinama kafe za Džedu i Suec. Zar oni ne putuju i dalje? U Kairu, mestu koje Francuzi pretpostavljaju Aleksandriji i Rozeti, a gde živi tridesetak francuskih poslovnih ljudi, „bezbroj je tr govaca iz Indije”, piše jedan od pomenutih Francuza, „koji trguju kafom, tam janom, kaučukom, alojama svih vrsta, senom i tamarindom, šafranom, izmirnom, nojevim perjem, raznim platnima od konca i pamuka, suknom i porcelanom”.352 Na spisku nema začina. Ali s novom „kraljevskom” robom - kafom - Crveno more doživljava novi procvat. Preko Aleksandrije ili Rozete, kafa stiže do kupaca u Turskoj i Evropi brže nego velikim brodovima Indijskih kompanija - koji ipak na povratku često skrenu i pristanu u Moki. U ovo mesto obnove trgovine na Le vantu, takoreći slobodan grad koji vlada tržištem kafe, dolaze mnogi brodovi iz Indijskog okeana. Uprkos onom što govore današnji istoričari i jučerašnji doku menti, ne verujem da biber i začini ne odlaze u Sredozemlje preko Džede. Suec, Egipat i Crveno more ponovo podstiču apetite Evropljana. U Cari gradu i u Kairu vodi se oštra utakmica između Francuza i Engleza. U Francu skoj i izvan nje mnogi maštaju o prokopavanju Sueckog kanala. Tako je jedan plan bez tačnog datuma veoma opširan: „Radnike [koji će kopati kanal] trebalo bi smestiti u daščare koje bi se noću mandalile radi sigurnosti. A da bi radnici u svako vreme bili prepoznatljivi, valja ih istovetno obući, muškarce, žene i decu: u 348 К. N. Chaudihuri, The Trading Worid ofA sia and The Enelish E astlndia Company, 1660 1760, 1978, str. 17. ' 349 A. E„ M. i D. Turquie, U , P 131-151, 1750. 350H. Furber, op. cit., str. 166. 351 A. E„ M. i D. Turquie, 11, P 162. 352Ibid., f° 151, 1750. 353 H. Furber, op. cit., str. 66.

461


crvene bluze, dok bi na glavama trebalo da nose bele turbane iznad kratko potšišane kose”.354 De Laeu, francuskom ambasadoru koji je molio sultana za dozvolu za slobodnu plovidbu Crvenim morem, „ра i za podizanje naselja u toj oblasti”, molba je odbijena.355 Uporna i uvek oprezna engleska Istočnoindijska kompanija zabrinuta je mogućnošću obnavljanja starog levantskog puta, pa 1786. postavlja svog poverenika u Kairu.356 Iste godine francuski pukovnik Eduar Di jon odlazi da ispita mogućnost „otvaranja veze s velikim Indijama preko Crvenog mora i Sueckog moreuza”,357 a s blagoslovom egipatskih „begova”. Simolin, am basador Katarine II u Parizu, obaveštava caricu o tome. „Koliko ja znam”, kaže, „taj izaslanik je čovek skučenih pogleda i znanja”. Moguće je i da se diže suviše buke. Suecki kanal će biti prokopan tek sto godina kasnije (1869), kada će biti ob novljen stari put u Indiju kroz Sredozemno more. Trgovci u službi Turskog carstva Ekonomsku silu u osnovi Turskog carstva štite buljuci trgovaca koji spreča vaju prodor zapadnjaka. Francusku (to jest Marselj) na Levantu predstavlja nekih 40 „ispostava”, u kojima radi od 150 do 200 ljudi; isto je i sa svim ostalim „naci jama” na Levantu. Svakodnevne transakcije obavljaju arapski, jermenski, jevrejski, indijski i grčki trgovci (a među ovima, pored etničkih Grka, ima i Cincara, Bugara i Srba); tu su čak i Turci, iako njih trgovanje ne privlači mnogo. Čitav Le vant vrvi od putujućih trgovaca, prodavača na malo, skromnih dućandžija, trgo vačkih poverenika raznih narodnosti koji dolaze sa svih strana i potiču iz svih društvenih slojeva. Tu su i zakupci poreza, veletrgovci, krupni poslovni ljudi, kadri da pozajmljuju novac vladi. Na sajmovima, tim velikim stecištima gde se sklapaju milionski poslovi (u pjastrama, naravno), stalan je protok ljudi, robe i to var nih životinja. Na tom živom i mnogoljudnom unutrašnjem tržištu, zapadni trgovac nema veću slobodu delovanja. On, doduše, sme da uđe u neka mesta - Modon, Volos, Solun, Carigrad, Smirnu, Alep, Aleksandriju, Kairo. Ali, po starim trgovačkim običajima Levanta, u ni u jednom od tih mesta trgovac iz Venecije, Holandije, Francuske ili Engleske ne dolazi u neposredni dodir sa onima koji će njegovu robu prodavati kao poslednji u lancu. Zapadnjaci su prinuđeni da rade preko pos rednika, obično Jevreja i Jermena „koje valja držati na oku”. A uz to trgovci s Istoka ne prepuštaju Evropljanima izvoz robe na Zapad. U XVI veku istočnjaci se nastanjuju po lukama na italijanskoj obali Jadrana. Godine 1514. Ankona daje trgovinske povlastice Grcima iz Valone, iz zaliva Arta i Janjine: Kuća brašna (Palatio délia farina) postaje Dom turskih i drugih islamskih trgovaca (Fondaćo dei mercanti turchi et altri musulmani). U isto vreme dolaze i jevrejski trgovci. Krajem veka, trgovci sa Istoka nagrću u Veneciju, Feraru, An™ A . E., M. i D. Turquie, 11, f° 70 i 70 v°. 355 Ibid., f° 162. 3^ Moskva, A. E. A., 35/6, 371, f 32. 357 Ibid., 93/6, 438, f°8 1 .

462


Швж

P o g le d na ca rig ra d sk i trg Top-H an i tam ošnju česm u (o tisa k B. N .)

OCQ ' tt konu, pa i u Pezaro, Napulj i sajmove na jugu Italije. Najneobičniji su vero vatno grčki trgovci i mornari, među kojima ima poštenih i manje poštenih; nekad su tu i pirati s krševitih ostrva koji lutaju svetom. Dvesta godina kasnije, u ok tobru 1787, ruski konzul u Mesini piše da svake godine „šezdeset i više [grčkih] brodova za Napulj, Livorno, Marselj i ostale luke u Sredozemlju” prođe kroz Mesinski moreuz. Kada dugotrajna kriza revolucionarnih i Napoleonovih ratova (1793-1815) zatre francusku trgovinu na Levantu, upražnjeno mesto zauzeće grčki trgovci i mornari - uspeh koji će doprineti da Grčka stekne nezavisnost.

Ne toliko spektakularno, ali ne manje zanimljivo, bilo je seljenje tih „orto doksnih” trgovaca u XVIII veku po zemljama koje su Habzburgovci stekli Beo gradskim mirom (1739), kada je austrougarska granica pomerena do Save i Du358 Luigi Celli, Intraduction à Due Trattati inediti di Silvestro Gozzolini da Osimo, Economista e Finanziere del sec. XVI, 1892, str. 8. 359 Moskva, A. E. A., oktobar 1787, nepotpuna referenca.


nava. Vlada u Beču se trudi da naseli osvojene oblasti: sela se ponovo popunja vaju, podižu se još uvek skromni gradovi, dok u novi prostor stižu grčki trgovci. U naletu oni idu i dalje i ubrzo ih ima po čitavoj Evropi, na sajmovima u Lajpcigu, u Amsterdamu gde koriste kreditne pogodnosti, čak i u Rusiji i Sibiru, o čemu smo već govorili. 0 Ekonom sko i političko opadanje Pitanje je da li su ti trgovci strano telo unutar Turskog carstva. Da li su oni, kao što ja to mislim, obnovitelji turske privrede - ili pak slični onima koji odmah napuštaju brod koji tone? To pitanje nas vraća na težak problem opadanja Tur skog carstva —problem koji još nije dobio odgovor. Smatram da se o opadanju Turskog carstva ne može govoriti pre prvih de cenija XIX veka. Ako bih morao da tačnije odredim datum, rekao bih da opadanje na Balkanu, najživljoj oblasti carstva koja daje glavninu vojnika i poreza, ali koja je i najviše ugrožena, počinje 1800; u Egiptu i na Levantu, opadanje počinje u pr voj četvrtini XIX veka; u Anadoliji negde 1830. Takvi zaključci slede iz dobrog i kontroverznog članka Henrija Islamoglua i Čaglara Kejdera.361 Ako su ti datumi tačni, prodor evropske ekonomije-sveta u Otomansko carstvo (u isto vreme i de struktivan i konstruktivan) odvija se postepeno, od najživljeg područja Carstva Balkana - pa do manje značajnih oblasti - Egipta i Levanta - da bi završio u najnerazvijenijem području, Anadoliji, koja ga i najslabije prihvata. Time se još ne daje odgovor na pitanje da li je prva trećina XIX veka vreme kada se ubrzava proces političkog slabljenja Otomanskog carstva. Ta opasna reč opadanje, koju stručnjaci za Tursku prečesto koriste, podrazumeva mnogo eleme nata koji ne samo da ne objašnjavaju, već i komplikuju stvari. Izvan je sumnje da je zajednička akcija Austrije, Rusije, Persije i kratko Venecije, mogla dovesti do podele Turske na isti način kao što je došlo do podele Poljske. Ali Turska je ipak bila mnogo snažnija od Poljske. Ponuđen joj je predah za vreme francuskih revo lucionarnih i Napoleonovih ratova (iako je pohod u Egipat u jednom trenutku predstavljao pretnju). Glavna slabost Turske je, često se govori, nedoraslost vojnoj tehnici Ev rope. Ali to postaje jasno tek gledajući unazad. Simolin,362 ambasador Katarine II u Versaju, protestuje u martu 1785. protiv stalnog slanja francuskih oficira u Tursku, na šta mu Veržen odgovara da su to „beznačajne snage” zbog kojih se ne treba uzbuđivati. Reč je, jasna stvar, o diplomatskom odgovoru, ali ako je ruska vlada uznemirena, onda to znači da i nije baš sigurna u svoju nadmoć nad Tur cima u šta nas istoričari uveravaju. Orlovljeva flota je 5. jula 1770. u Česmi, nasu prot ostrva Hiosa, zapalila sve turske fregate, suviše visoke, i stoga idealne mete za topovsku đulad i vatru.363 Ruskom flotom su tada zapovedali engleski oficiri, ali posle pobede nije moglo da se izvede veće iskrcavanje na tursko tlo. Turska arM.-A. de Benyowsky, Voyages et mémoires..., I, str. 51. „Agenda for Ottoman History”, u: Review, 1, 1977, str. 53. 363 ^ os^va’ A- E. A., mart 1785, nepotpuna referenca. Handbuch der europäischer Geschichte, ur. ed. T. Schieder, op. cit., str. 771.

464


tiljerija je slaba, ali Rusi koji o tome razmišljaju, Simon Voroncov na primer, znaju da ni njihova nije mnogo bolja. A Tursku snalaze razne nevolje: država je izgubila autoritet; službenici koje plaćaju po starim tarifama, dok troškovi života sve više rastu, moraju to da „nadoknađuju proneverama”; zalihe novca su vero vatno nedovoljne - a privreda je slabo pokretna. Reforme, dok traje odbrana, a i preobražaj vojske i mornarice, bile bi dugotrajan i skup poduhvat s obzirom na veličinu carstva. Novi veliki vezir je to jasno uočio u februaru 1783. godine. Njegova prva odluka glasi: „Vratiti u krilo Carstva posede Velikog gospodara, otuđene tokom poslednjeg rata za vladavine sultana Mustafe. Vlada bi tako namakla 50 miliona pjastri. Ali ti posedi su danas u rukama najmoćnijih i najbogatijih ljudi Carstva i oni koriste sav mogući uticaj da osujete plan; sultanu pak nedostaje čvrstine”.' To obaveštenje iz Carigrada, koje je preneo napuljski konzul u Hagu, potvrđuje nedavno iznete tvrdnje Mišela Morinoa o niskim porezima u Otomanskom carstvu: „Kada nastupe rđava vremena, a finansijske potrebe [Otomanskog] Car stva porastu, poreski pritisak na stanovništvo raste. Jedini način da se smognu pjastri za plaćanje poreza je prodaja robe u inostranstvu; zato je ljudi ’krčme’ što brže mogu. Sve to liči na besmisleni trgovinski bilans Kine u XX veku”. Pobednički ulazak industrijalizovane, aktivne i nezasite Evrope, koja go tovo nesvesno ulazi u taj svet u teškoćama, biće i posmrtno zvono otomanskoj ve ličini. Morali bismo ipak preispitati uobičajenu hronologiju. Ne smemo ni verovati izjavama savremenika, jer je Evropa u XVIII veku počela da svoj uspeh uzima zdravo za gotovo. Neki pisac, koji i ne zaslužuje neku slavu, napisao je 1731: „Protiv ove nacije [Otomanskog carstva] koja ne poštuje ni disciplinu ni pravila u borbama, treba pogoditi pravi trenutak da se izbaci [verovatno iz Ev rope] kao stado ovaca”. Dvadeset pet godina kasnije, vitez Gudar smatra da više nije potreban ni „pravi trenutak”: „Treba se samo dogovoriti i otarasiti se Tu raka”, piše on, „а i njihovo Carstvo će nestati”.367 Svakako besmislena tvrdnja! Tek će industrijska revolucija pobediti to carstvo koje, uprkos svojoj snazi, nije uspelo da se oslobodi zaostalosti i teškog nasleđa prošlosti.

DALEKI ISTOK - NAJVEĆA EKONOMIJA-SVET Daleki istok368 se sastoji od tri ogromne ekonomije-sveta: Islama, koji se ka Indijskom okeanu oslanja na Crveno more i Persijski zaliv, i nadzire lanac pusti nja koje kroz Aziju prolaze od Arabije do Kine; Indije, čiji se uticaj širi na čita vom Indijskom okeanu, i istočno i zapadno od Rta Komorin; Kine, koja je bila ve364 A. d. S. Napoli, Affari Esten, 805. 365 Michel Morineau, daktilografisano, Izlaganje na konferenciji u Pratu. 1977, str. 27. 366 J. Rousset, Les Intérêts présens des puissances de l'Europe, 1 7 3 1 ,1, str. 161. 367 Ange Goudar, Les Intérêts de la France mal entendus..., 1 7 5 6 ,1, str. 5. 368 Posebno sam koristio u ovom poglavlju delà Giorgia Borsae, La Nascità del mondo mo derno in Asia Orientale, 1977, i Michela Devèzea, L ’Europe et le monde...

465


lika kopnena i pomorska sila (proteže se do središta Azije i nadzire ivična mora Tihog okeana i zemlje uz njegove obale). Tako je bilo stotinama godina. Pa ipak, između XV i XVIII veka možda se može govoriti o jedinstvenoj ekonomiji-svetu koja obuhvata tri upravo pomenute? Da li je Daleki istok, čijem brodarstvu pogoduju predvidivi i redovni monsunski i pasatni vetrovi, bio pove zan svet, s dominantnim središtima koja se smenjuju, s mrežom trgovinskih veza na velike udaljenosti i cenama koje su u sprezi? Taj kompleks - divovski, krhak i isprekidan - jeste sadržaj narednih stranica. Reč „isprekidan upotrebljavamo zato što odnos tih ogromnih prostora proizlazi iz odnosa snaga sa Indijom u središtu. Odnos snaga daje prednost sad Is toku, sad opet Zapadu, pri čemu preraspodeljuje zadatke, moć, politički i eko nomski napredak. Pa ipak, kroz sva ta kretanja, Indija zadržava svoj središnji po ložaj: njeni trgovci iz Gudžerata, s Malabarske i Koromandelske obale vekovima pobeđuju svoje brojne takmace: arapske trgovce s Crvenog mora, persijske trgov ce iz Zaliva, kineske trgovce koji poznaju mora Indonezije u kojima su sa svojim džunkama stalni posetioci. Ali klatno ponekad bude ometeno ili se zaustavi; tada obodni prostor Azije počinje da se deli na samostalne oblasti. Glavno obeležje ove uprošćene slike su plima i oseka koje naizmenično favorizuju Zapad, odnosno Islam, i Istok, odnosno Kinu. Svako napredovanje jedne od te dve privrede, s različitih strana Indije, ima mnoge posledice od kojih se neke održavaju i vekovima. Ako Zapad krene napred, brodovi s Crvenog mora i/ili Persijskog zaliva zauzimaju Indijski okean, prelaze ga s kraja na kraj i stižu (kao što se dešavalo u VIII veku) pred Kanton (ili Han Fu, kako ga nazivaju arapski geografi).^ Ako s druge strane, Kina uglavnom okrenuta sebi, pođe dalje, onda mornari s njenih južnih obala plove ka Indoneziji, koju nikad nisu izgubili iz vida, kao i do „druge Indije , istočno od Rta Komorin. Ništa ih nije moglo sprečiti da idu dalje. ....... Od V do XV veka istorija Istoka je prilično jednolična; istakne se neka luka na obalama Crvenog mora, a zatim je zameni neka slična u blizini. Isto se događa na obalama Persijskog zaliva, na obalama Indije, kao i na ostrvima i poluostrvima Indonezije; i pomorske oblasti smenjuju se kao dominantne. Tako od promene do promene, istorija ipak sledi jedan tok. Početak XV veka, vreme kojim počinje naša knjiga, obeležen je obnavlja njem Kine koju je dinastija Ming posle 1368. oslobodila Mongola, kao i izuzet nom pomorskom ekspanzijom, događajem o kojem se dosta raspravljalo, ali koji 1435°^° Č6mU UVSk predslav,ja taJnLl’ od sv°g početka do prekida negde oko Putovanja kineskih džunki, koje stižu do Cejlona, Ormuza, pa čak i carstva Zenđa na obali Afrike, postisnula su islamsku trgovinu ili je barem omela. Tada je glas Istoka jači nego glas Centra ili Zapada. Pokušaću da pokažem da se u 370 ^ aur^ce Lombard, L'Islam dans sa première grandeur, 1971, str 22 371 Pogledati prvu knjigu, prvo izdanje, str. 309. Ime koji su dali Arapi (Zendj = crni čovek) za južnu obalu Somalije do Mozambika.

466


Čam ac arapskog tipa, snimljen nedavno u luci Bombaj. Čam ci slični ovom i danas saobraćaju između Indije i obala A rabije i Crvenog mora (foto F. Kiliči)

to vreme težište „superekonomije-sveta” učvršćuje u Indoneziji, u njenim živim lukama Bantamu, Ahemu, Malaci, a mnogo kasnije Bataviji i Manili. Može izgledati besmisleno pripisivati toliki značaj tim nevelikim lukama u Indoneziji. Ali i Troa, Proven, Bar-sir-Ob, Lanji su mali gradovi u vreme sajmova u Šampanji; smešteni na važnim raskršćima odakle se nadzire saobraćaj između Italije i Flandrije, oni su ipak postali središta te velike trgovačke celine. Nema li sličan položaj i Indonezija, trgovinsko raskršće sa sajmovima koji se nekad pro duže mesecima dok trgovci iščekuju da monsuni promene smer i krenu kući? Mo guće je da su se ti gradovi u Indoneziji okoristili - slično trgovačkim gradovima u Evropi u Srednjem veku - činjenicom što nisu bili delovi moćnijih političkih ce467

Z a Evropu i protiv Evrope

K arta ogromne delte Ganga, koju j e za Istočnoindijsku kompaniju izradio Džon Tomson, početak XVIII veka (otisak B. N.)

Ипа. Bez obzira na sve kraljeve ili „sultane”, koji su im vladali i u njima održavali red, to su takoreći samostalni gradovi: otvoreni ka spoljnom svetu, prilagođuju se trgovačkim tokovima. Tako se Kornelijus Hutman, kada je slučajem ili s name rom 1595. stigao u Bantam, odmah obreo u središtu Dalekog istoka. Dakle, od mah najveći dobitak. „ . ^ e u svemu’ Pranje je da li istoričar mudro postupa kad želi da u celinu slaže još nedovoljno istražene odlomke istorije. Istina je da još uvek slabo pozna jemo taj svet, iako su se naša znanja uvećala. Možemo, na primer, osporiti tradi cionalnu sliku (koju je kratko obnovio Van Ler372), o azijskim trgovcima kao sjaj nim kolporterima koji u sitnim zavežljajima nose male količine skupocene robe - začine, biber, bisere, mirise, lekovite trave i dijamante. Stvarnost je ipak bila zna tno drugačija. Svuda, od Egipta do Japana, srećemo istinske kapitaliste, veletrgovce, rentijere, a i hiljade onih koji im pomažu - poverenike, posrednike, menjače novca, bankare. Sto se tiče tehnike, mogućnosti ili jemstava za razmenu, svaka od 372 Indonesian Trade and Society, 1955.

468

2 a Evropu i protiv Evrope

tih grupa se može porediti sa svojim kolegama na Zapadu. I u Indiji i izvan njenih granica, tamilski,3 3 bengalski i gudžeratski trgovci sačinjavaju zatvorena udruže nja. Poslovi i ugovori prelaze iz jedne grupe u drugu, kao u Evropi od Firentinaca Lučanima i Đenovljanima, Nemcima s juga i Englezima. Već u ranom Srednjem veku bilo je „trgovaca kraljeva” u Kairu, Adenu i lukama Persijskog zaliva. Polako uviđamo postojanje „mreže pomorske trgovine koja se po obimu i raznovrsnosti može porediti s mrežom na Sredozemlju ili na severnim i atlant skim morima Evrope”.375 Tu ima svega: raskošne i obične robe, svile, začina, bibera, zlata, srebra, dragog kamenja, bisera, opijuma, kafe, pirinča, indiga, pa muka, šalitre, tikovog drveta (za brodove), persijskih konja, cejlonskih slonova, gvožđa, čelika, bakra, kalaj a, skupocenih tkanina za velikaše i grube čoje za se ljake s ostrva začina ili za crno stanovništvo Monomotape.376 „Unutrašnja indij ska trgovina” postoji mnogo pre dolaska Evropljana, jer se tu mnogi proizvodi dopunjuju i uravnotežuju; u morima Dalekog istoka oni održavaju stalni tok trgo vine, sličan onom u morima Evrope. Četvrta ekonom ija-svet Iako su i tri ekonomije-sveta na Dalekom istoku već mnogo, s prodorom Evropljana nastaje i četvrta - delo Portugalaca, Holanđana, Engleza, Francuza i drugih. Vasko de Gama, koji je uplovio u Kalikut, 27. maja 1498, otvorio je tog časa nova vrata. Evropljani ipak još ne mogu da prodru u taj nepoznati svet koji tek valja otkrivati (bez obzira na uzbudljive priče njihovih slavnih prethodnika, prvih putnika iz Evrope). Azija je za njih još uvek terra incognita, neka druga planeta: čak i biljke i životinje su neobične, u tom svetu različitih ljudi, civili zacija, vere, društava i vrsta zemljišne svojine.378 Sve je tu čudno i novo. Čak ni reke nisu kao u Evropi. Ono što je na Zapadu veliko, to ovde dobija ogromne razmere. Gradovi na Istoku su prepuni ljudi. Zapadnjacima su te civilizacije, društva i gradovi veoma čudni! ^ Do tih dalekih predela stizalo se posle višemesečne mukotrpne plovidbe. Četvrta ekonomija-svet je tu, da tako kažemo, izlazila iz razumnih okvira. Baze na Bliskom istoku (koji su hrišćani pokušali da osvoje tokom krstaških ratova) dopuštale su islamskim državama i trgovcima da u Indijskom okeanu deluju kako su mogli i hteli. S druge strane, evropski brodovi su dovozili smešno mali broj ljudi, ako se u vidu ima veličina Azije. Tako daleko od kuće, čak ni u doba najsja jnijih uspeha, Evropljani nisu bili brojni. U XVI veku od Ormuza do Makaoa i Nagasakija nije bilo više od 10 000 portugalskih naseljenika.379 Engleza je go373 Tamili žive na jugu Indije i na Cejlonu. Archibald R. Lewis, „Les marchands dans l'océan Indien”, u: Revue d ’histoire économi que et sociale, 1976, str. 448. 315 Ibid., str. 455. 376Ibid., str. 455^-56. 377 Donald F. Lach, Asia in the making o f Europe, 1 9 7 0 .1, str. 19. Franco Venturi, L'Europe des Lumières, recherches sur le XVIIIe siècle, 1971, str. 138— 139. 379 G. G. F. Simkin, op. cit., str. 182.

469


dinama bilo malo, uprkos njihovim početnim blistavim uspesima. Početkom XVIII veka u Madrasu živi 114 engleskih „civila”; u Bombaju ih ima od 700 do 800, a u Kalkuti 1 200. U septembru 1777. u Maeu (istini za volju, sporednoj francuskoj stanici), živi 114 Evropljana i 216 sepoja.381 Godine 1805. ,,u čitavoj Indiji ima 31 000 Engleza”. Dakle, veoma malo, iako oni uspevaju da vladaju tom ogromnom zemljom .382 Krajem XVIII veka, holandska Istočnoindijska kompa nija, kod kuće i na Dalekom istoku, ima najviše 150 000 zaposlenih. 83 Čak i pod pretpostavkom da ih je manje od polovine služilo „preko mora”, Holanđani su da leko najveća grupa. Mogli bismo dodati da su strogo evropske vojske u vreme Diplea i Klajva bile veoma male. Nesrazmera između upotrebljenih vidljivih sredstava i učinaka evropskih osvajanja upada u oči. Neki Amerikanac francuskog porekla 1812. piše da je ”P“ki slučaj, ili hir javnog mnjenja mogao... da pomete englesku vlast u In diji”. Dvadeset godina kasnije, 1832, isto ponavlja Viktor Žakmon i ističe: „U tom posebnom zdanju engleske moći u Indiji sve je veštačko, neuobičajeno, izu zetno”. - Reč „veštačko” nije omalovažavajuća, već znači oštroumnost, a u ovoj prilici i uspeh. Šačica Evropljana se nametnula ne samo u Indiji, već i na ćelom Dalekom istoku. Sve je govorilo da neće uspeti, ali su oni to ipak učinili. Indija je osvojila samu sebe Kao prvo, Evropljani nikada nisu sami. Na hiljade robova, slugu, pomo ćnika, saradnika tiskaju se oko njih. Stotinu, hiljadu puta ih je više od Evropljana koji još nisu gospodari - ali će to uskoro postati. Posade evropskih brodova koji su uključeni u „zemaljsku trgovinu” još od vremena Portugalaca, mešane su, a lo kalnih mornara je više. Čak i brodovi koji plove na Filipine upošljavaju „malo Španaca, a mnogo Malajaca, Indusa i filipinskih meleza”. Brod kojim je 1625. plovio Las Kortes iz Manile u Makao i koji je skrenuo s kursa i doživeo brodolom na kantonskoj obali, imao je među posadom najmanje 37 Laskara.387 Kada je u julu 1690. francuska flota, kojom je zapovedao Dikeneov sinovac, zarobila holandski brod Monfor od Batavije u blizini Cejlona, među zarobljenicima su bila i dvojica „Laskara ili crnih robova koji su izgledali strašno. Ti nevoljnici bi pre skapali od gladi nego da okuse nešto što su hrišćani dotakli (to jest skuvali)”. Slično tome, vojske koje kompanije izdržavaju su prevashodno sastavljene od domorodačkog stanovništva. U Bataviji je 1763. na svakih 1 000 do 1 200 ev ropskih vojnika „svih narodnosti” bilo od 9 do 10 hiljada malajskih pomoćnika uz Giorgio Borsa, op. cit., str. 31. A. N., Kolonije, C2, 254, f° 15 v°. ,„0 L. Dermigny, La Chine et VOccident.... II, str. 696. Pogledati treće poglavlje. 385 ^ îmond, Voyage d ’un Français en Angleterre..., II, str. 280. Victor Jacquemont, Voyage dans l ’Inde..., 1841-1844, str. 17. M. Devèze, op. cit., str. 223. British Museum, Sloane 1005. R. Challes, Voyage aux Indes..., str. 436.

470


više od 2 000 kineskih vojnika.389 Ko je u Indiji mogao doći na takvu izvanrednu zamisao (ako je to zaista bilo nešto novo) da regrutuje sepoje - to jest da za osva janje Indije iskoristi indijske trupe? Da lije to bio Fransoa Marten ili Diple? Ili su to bili Englezi, za koje jedan savremenik (Francuz, razume se) piše: „Oni su regrutovali sepoje po ugledu na gospodina Diplea”?391 A i glavna središta trgovačkih poslova zauzimaju lokalni trgovci. Zapadne trgovce saleću hiljade domaćih posrednika koji nude svoje usluge: Mavari iz Egipta, svuda prisutni Jermeni, Banjani, Jevreji iz Moke i Kinezi iz Kantona, Amoja i Bantama, da ne pominjemo Gudžerate, trgovce s Koromandelske obale, kao i Javance - mršave i izgladnele pomoćnike koji se nude Portugalcima od kada su ovi stigli na ostrva začina. Ali sve je to razumljivo. Godine 1641. u Kandaharu, Špancu Mestru Manriku, koga je tu dovela sklonost ka lutanju, jedan induski trgo vac, koji gaje zamenio za Portugalca, nudi usluge jer, objašnjava mu, „ljudi vaše narodnosti ne govore jezik ovih zemalja i biće vam teško bez vodiča”.3 2 S vre menom se nameću pomoć, saradnja, dogovor, suživot, simbioza, a lokalni trgo vac, vispren i štedljiv, gotov da dugo putuje s pregršti pirinča, gotovo je neuništiv. U Suratu službenici engleske Istočnoindijske kompanije su u dosluhu s krupnim zajmodavcima. Engleske ispostave, od Madrasa do Fort Vilijema, veoma često traže dozvolu uprave iz Londona da zajme novac od trgovaca iz Indije! Godine 1720, kada u Engleskoj vlada oskudica gotovine u vreme skandala South S ea B u b b le, Istočnoindijska kompanija uzajmljuje novac u Indiji - što se pokazuje kao mudar potez kojim se brzo izvukla iz nevolja.393 Godine 1726, Francuska kompanija koja počinje da se oporavlja, nastoji za zaobilazi Surat jer tu Banjanima duguje čak četiri miliona rupija.3 4 Nemoguće je otresti se tih saradnika. Bez njih se ne može jer je to njihova sredina i jer stvaraju bogatstvo. Pondišeri, kaže se u izveštaju iz 1733, nikad neće postati napredno mesto „ako se nekako ne privuku trgovci sposobni da sami tr guju ”.395 Trgovci svih narodnosti, ali naravno, pre svega indijski. Ali da li je Bombaj mogao da bude podignut bez Parsija i Banjana? Sta bi Madras bio bez Jermena? U Bengalu, kao i svuda u Indiji, Englezi se trajno služe domaćim ban karima i trgovcima. Tek kada su Englezi učvrstili vlast u Bengalu, domaći kapita listi iz Kalkute bili su surovo uklonjeni iz najunosnijih delatnosti (bankarstvo i spoljna trgovina) i primorani na sporedne poslove (zemlja, zelenaštvo, ubiranje poreza, a oko 1793. čak i na poslove s glavninom o b v e z n ic a britanske Istočnoin dijske kompanije).396 Ali u isto vreme u Bombaju, gde mnogo treba da se uradi, Englezi ne uklanjaju persijske, gudžeratske i islamske trgovce, koji zgrću velika 389 A. N„ Kolonije, C2, 105, f° 233. 390 François Martin, 1640-1706, glavni upravnik Indijske kompanije od 1701. godine. 391 A. N„ Kolonije, C2 105, f° 256 v° i 257. ' 392 Maestre Manrique, op. cit., str. 398. 393 K. N. Chaudhuri, op. cit., str. 447-448. 394 A. N„ A. E., BIII, 459. 395 A. N„ Kolonije, C2, 75, f° 165. 396 Verovatno obveznice, kratkoročni krediti Kompanije. Saha Panchanam, „Einige Probleme der kapitalistichen Entwicklung Indiens im 19. Jahrhundert”, u: Jahrbuch für Wirtschaftseeschichte, 1970,1, str. 155-161. '


bogatstva u spoljnoj trgovini i kao vlasnici lučke trgovačke flote (do uvođenja pa robroda 1850).3 7 I, najzad, uprkos nastojanjima, englesko bankarstvo nikad nije uklonilo hundi, menice koje su koristili indijski sarafi, a koje su bile znamen nji hovog slobodnog delovanja i čvrste bankarske organizacije koju su Englezi dugo koristili pre nego što su poželeli daje unište. Zlato i srebro, snaga ili slabost? Cesto se iznosi mišljenje da se Evropa, Amerika, Afrika i Azija dopunjuju. Bilo bi jednako ispravno tvrditi i da je svetska trgovina nastojala da ih na to na vede, u čemu je često i uspevala. Daleki istok nije sa zanosom prihvatao evropske proizvode onako kako se Zapad od davnina odnosio prema biberu, začinima ili svili. Pošto trgovačke terazije zahtevaju da jednu strast nadoknadi druga, Azija još od doba Rimskog carstva svoju robu želi da razmenjuje samo za plemenite metale - zlato, koje se najviše tražilo na Koromandelskoj obali, a posebno srebro. Kina i Indija, a o tome sam već govorio, postale su pravi bezdan za plemenite me tale u opticaju: oni tu propadaju da nikad više ne izađu. Ta neobična, ali ustaljena navika objašnjava odliv plemenitih metala sa zapada na istok, u čemu neki vide slabost Evrope u odnosu na Aziju. Ali, kao što sam već rekao, ja u tome vidim način kojim su se Evropljani u Aziji, ali i drugde, pa i u Evropi, služili da prodru na neko unosno tržište. U XVI veku to će se sredstvo primenjivati mnogo zahva ljujući otkriću Amerike i velikoj proizvodnji rudnika u Novom svetu. Američko srebro odlazi na Daleki istok preko tri pravca: preko Levanta i Persijskog zaliva, što je, kako smatraju indijski istoričari, još u XVII i XVIII veku bio najznačajniji pravac; oko Rta dobre nade; i najzad, smerom manilskih galeona. Zanemarujući zaseban slučaj Japana (zemlje koja ima vlastite rudnike srebra metala koji je ponekad značajan u spoljnoj trgovini), gotovo sve srebro u opticaju na Dalekom istoku je poreklom iz Evrope, to jest iz Amerike. Tako su rupije koje Evropljani pozajmljuju kod indijskih menjača ili bankara iskovane od srebra koje je prethodno stiglo preko evropske trgovine. Kao što ćemo videti kasnije, ovo unošenje plemenitih metala bilo je neop hodno za kretanje najaktivnijeg sektora indijske, a bez sumnje i kineske privrede. Kada se indijski brodovi na putu iz Surata u Moku nekom nesrećom ne susretnu s brodovima iz Crvenog mora natovarenim zlatom i srebrom, Surat - dugo središte indijske privrede - zapada brzo u krizu. A kada je to tako, možda nije preterano reći da Evropa, koja trguje s Azijom isključivo iz strasti za luksuznom robom, uz pomoć srebra vlada privredama Dalekog istoka, pa zadobija veoma moćan polo žaj u odnosu na njih. Ali drugo je pitanje da li se ta nadmoć mudro shvata i razbo rito upotrebljava. Evropski trgovci koji se trude da nastave unosnu delatnost u Aziji i sami za vise od pošiljki američkog srebra u Kadiz - a one se ne mogu predvideti, a nekad su i nedovoljne. Pronalaženje novca za trgovinu u Aziji je veliki teret. Posebno u 397 326-332.

472

V. I. Pavlov, Historical P remises fo r India’s Transition to Capitalism, 2. izd., 1978, str.


Ш,

'У'^Џ.

N apad N izozem aca koji osvajaju Tidor, jedn o od M olučkih ostrva koje su držali Portugalci (1606). Na desnoj strani slike vide se brodovi koji iskrcavaju napadače (Atlas van Stolk)

razdoblju od 1680. do 1720. godine398 kada srebro postaje srazmerno retko i kada mu je cena na tržištu viša od one koje nude kovnice novca. Tako dolazi do stvarne devalvacije glavnih srebrnih valuta, funte sterlinga i florina, a to za Englesku i Holandiju znači pad trgovine s Azijom .399 Srebro možda Zapadu donosi pred nost, ali s druge strane stvara teškoće i neizvesnosti u svakodnevnoj trgovini. Evropljani u napadu ili trgovci koji se razlikuju od drugih Evropljani su od samog početka svesni svoje velike prednosti, bez koje bi njihovi napori ostali jalovi. To je njihov ratni brod, lak za upravljanje, u stanju da plovi protiv vetra, opremljen sa više jedara, naoružan topovima koji postaju još ubojitiji kada počinju da se koriste otvori na trupu broda. Kada se u septembru 398 K. N. Chaudhuri, op. cit., str. 455. 399Ibid., str. 456.

473


Dom orodački gusari na M alabarskoj obali koriste vesla i jedra, arkebuze i strele. Akvarel portugalskog umetnika koji je dugo živeo u G oji u XVI veku (foto F. Kiliči)

1498. flota Vaska de Game udaljavala od Kalikuta, naišla je na osam velikih indij skih brodova namernih daje zaustave. Pa ipak, bili su naterani u bekstvo: jedan je bio zarobljen, a ostalih sedam su se nasukali na sprudu kome portugalski brodovi nisu mogli prići zbog plitke vode .400 Indijci su uz to bili i veoma miroljubivi po morci. U toj neratobornoj tradiciji samo je jedan izuzetak - Carstvo Čola - koje je u XIII veku izgradilo odličnu flotu na Koromandelskoj obali i nekoliko puta zau zimalo Cejlon, Maldivska i Lakadivska ostrva, raspolućujući pri tom Indijski okean. Ali u XVI veku to je već bila daleka prošlost, a trgovački brodovi uprkos piratima u blizini nekih delova obale (a koje nije bilo teško izbeći), nikada nisu plovili u naoružanim konvojima. Zadatak Portugalaca i njihovih naslednika je tako znatno olakšan. Ne uspevajući da se domognu velikih oblasti na Dalekom istoku, oni su zagospodarili mo rem, to jest putnim pravcima i vezama, što je verovatno i najvažnije. Fransisko de Almeida piše kralju u Lisabon: „Ako ste jaki u brodovima, trgovina u Indiji je vaša, a ako to niste, nikakva tvrđava na kopnu neće vam biti od pomoći”.401 Albukerk je pak pisao: „Ako bi se dogodilo da Portugalija izgubi na moru, naši indijAbbé Prévost, op. cit., I, str. 35, 48, 49. Carlo M. Cipolla, Velieri e Cannoni d ’Europa sui mari del mondo, 1969, str. 116-117.

474


ski posedi ne bi se održali ni dan više nego što to lokalni moćnici dopuštaju”.402 U narednom veku, 1623. godine, zapovednik holandske baze Hirado u Japanu go vori slično: „Ne možemo se iskrcati na kopno bez zaštite brodskih topova”.403 Kinez koji živi u Makaou primećuje neveselo: „Čim Portugalci zamisle neku pod lost, sprečićemo ih u tome. Ali ako ih potisnemo na pučinu, kako da ih kaznimo i kako da se od njih branimo”? 404 Slično 1616. misli i Tomas Ro, izaslanik Istočnoindijske kompanije na dvoru Velikog Mogula. Zato savetuje engleskim zvaničnicima: „Zaradu ostvarujte samo na moru i mirnim trgovanjem, jer bi bilo po grešno u Indiji držati garnizone i boriti se na kopnu”.405 Ta razmišljanja koja su se pretvorila u krilatice nisu izraz miroljubivosti, već znak uviđanja da bi pokušaj osvajanja teritorija bio krajnje opasan. Upadi Ev ropljana su ipak ponekad bili nasilni i surovi. Bilo je pljački, ratnih zamisli i po duhvata. Godine 1586, pre nego što je zaplovila Nepobediva armada, Fransisko Sardo, španski guverner Filipina, nudi svoje usluge da s 5 000 ljudi osvoji Kinu; Koen kasnije u politici prema indonežanskim ostrvima, koja je lakše nadzirati nego kopno, primenjuje silu i prinudu, a sprovodi i kolonizovanje.406 Najzad, u doba Diplea, Bisija i Klajva, dakle, veoma kasno, dolazi i do teritorijalnih osva janja. I pre kolonijalističkog naleta, Evropljani su koristili ogromnu nadmoć na moru ili sa mora. Kada su lokalni pirati na delu, Evropljani prevoze terete neevropskih trgovaca uplašenih za svoju robu. Evropljani mogu da izbombarduju ne pokornu luku ili da joj zaprete; da nametnu lokalnim brodovima dažbine za pro laz 407 (tako rade Portugalci, Holanđani i Englezi); a u slučaju sukoba s teritori jalnom silom spremni su da primene blokadu. U toku rata vođenog 1688. protiv Oreng Zeba na podsticaj Džošaje Čajlda, direktora Istočnoindijske kompanije „podanici Velikog Mogula”, sam Čajld piše, „ne mogu da podnesu rat od dvanaest meseci s Englezima, a da ne dođe do masovnog umiranja od gladi; ne rade i ne mogu da kupe pirinač za ishranu; ne mogu da izdrže rat ne samo bez naše trgo vine, već i zato što, vodeći ga, sprečavamo njihovu trgovinu sa ostalim nacijama Istoka koja je deset puta veća od naše i svih evropskih nacija zajedno”. 408 Tekst svedoči da su Englezi uvažavali snagu i trgovačku moć mogulske In dije, ali govori i o njihovoj odlučnosti da iskoriste sve svoje prednosti, da „trguju s mačem u ruci”, kao što se izrazio jedan službenik Kompanije.409

404 т j Chang, Sino-Portuguese Trade from 1514 to 1644, 1934, str. 120, naveo C. M. Cipolla, op. cit., str. 117. The Embassy o fS ir Thomas Roe to the Court ofth e Great Moghol, 1899, П, str. 344, na vodi G. Borsa, op. cit., str. 25. 4®6 C. M. Cipolla, op. cit., str. 119, napomena 17. K. N. Chaudhuri, op. cit., str. 457 i 461. 408 I. Bruce Watson, „The Establishment of English Commerce in North-Western India in the Early Seventeenth Century”, u: Indian Economic and Social History, XIII, n° 3, str. 384-385. 409 K. N. Chaudhuri, op. eit., str. 461. '

475


Ispostave, faktorije, poslovnice, nadglednici utovara Za velike indijske kompanije može se reći to da su već tada „multinacio nalne”. Ne bore se samo s „kolonijalnim” problemima, već i sa državom koja ih je stvorila i nastavila da podržava. One su gotovo „zasebne” države. Bore se protiv deoničara i stvaraju kapitalizam koji odstupa od ustaljenih trgovinskih običaja. Ne samo da se staraju o kapitalu deoničara (koji žele dividende), o kapitalu nosilaca kratkoročnih obveznica (engleskih bonds), o opticajnom kapitalu Kompanije (to jest o likvidnosti), već nastoje da sačuvaju i fiksni kapital - brodove, luke, tvrđa ve. One izdaleka moraju da nadziru jedan broj stranih tržišta, da ih prilagođavaju mogućnostima i prednostima vlastitog nacionalnog tržišta, to jest aukcijskim pro dajama u Londonu, Amsterdamu i drugde. Najveća teškoća su udaljenosti. Stari levantski put se još koristi za odašilja nje pisama, važnih naloga, zlata i srebra. Njime putuju i službenici. Neki Englez je 1780. uz pomoć monsuna postavio rekord: od Londona preko Marselja i Aleksandrije do Kalkute putovao je 72 dana .410 Putovanje Atlantikom i oko Rta dobre nade traje osam meseci u prošeku, to jest osamnaest meseci tamo i nazad, pod uslovom da su vetrovi povoljni, da ne treba zimovati u nekoj luci, kao i da plovidba oko Rta teče glatko. Ta sporost sprečava direktore iz Londona i Amsterdama da sve konce drže u svojim rukama. Ovlašćenja moraju da prenesu na druge i dele ih s lokalnim odborima Kompanije, koji su nekad prinuđeni da donose hitne odluke (na primer, u Madrasu i Suratu), kao i da sprovode želje Kompanije, da se staraju za „ugovore” 11 i naloge u zadatim rokovima (šest meseci ili godinu dana unapred), predviđaju plaćanja i prikupljaju tovar. Te trgovačke jedinice daleko od domovine nazivaju se ispostave (comp toirs), faktorije (factoreries) i poslovnice. Ovaj redosled (iako se dva prva naziva u običnom govoru mešaju), manje-više odgovara njihovom značaju. Tako je en gleska faktorija u Suratu osnovala više poslovnica: u Gogi, Broaču, Barodi, Fatehpur Sikri, Lahoru, Tati, Laribandaru, Jasku, Isfahanu, Moki.412 A francuske „ustanove” u Čandernagoru su „podeljene u tri kategorije”: oko središta Čanđernagora „šest velikih ispostava su Balasor, Patna, Kasimbazar, Daka, Jugdija i Čitagong; obične kuće su u Supuru, Kerpoju, Karagolu, Monguru i Seramporu”, s tim što su dve poslednje „ogranci u kojima je zaposlen samo jedan nerezidentan službenik”. „Teritorija” ispostave ili „glavnog mesta” se sticala dozvolom lokalnih vlasti, a bilo ju je veoma teško dobiti i uvek se morala plaćati. U celini uzevši, sistem je bio neka vrsta kolonizacije - čisto trgovačke prirode: Evropljani su se nastanji vali u blizini proizvodnih oblasti i tržišta, na raskršćima trgovačkih puteva. Kori stili su se postojećim mrežama pa nisu morali podizati infrastrukturu, dok su lo A. N., A. E., B III, 459. Mémoire de Bolts, 19 messidor an V. Prema kojima se trgovci i zanatlije obavezuju da će isporučivati robu. I. B. Watson, nav. čl., str. 385-389. 4 U A. N.. A. E., BIH , 459.

476


kalnim zajednicama prepuštali prevoz robe u luke, organizovanje i finansiranje proizvodnje, kao i osnovnu razmenu. Parazitska okupacija Istoka pre engleskog osvajanja Indije (izuzimajući holandski uspeh u posebnom slučaju Indonezije) bila je sporadična, ograničena na niz malih mesta i površina. Makao, na obodu Kantona, bio je pravo selo. Bombaj, na svom ostrvu, veličine tri sa dve milje, jedva da je imao mesta za luku, brodo gradilište, kasarne i kuće; da nije bilo snabđevanja s obližnjeg ostrva Salseta, bo gati Bombajci ne bi mogli da jedu meso svakog dana.414 Dešima, naselje u luci Nagasaki, manja je od Novog geta (Geto Nuovissimo) u Veneciji. Mnoge „fakto rije” su samo utvrđena zdanja, ili skladišta, gde su Evropljani živeli izdvojenije nego Indijci iz najzatvorenijih kasti. Ima, naravno, izuzetaka: Goa na svom ostrvu, Batavija, Mauricijus, Re union. S druge strane, položaj Evropljana u Kini je klimav. Trgovcima iz Evrope je uskraćen stalni boravak u Kantonu, kao i stalan pristup slobodnom tržištu (za razliku od Indije). Kompanije na svakom od njihovih brodova predstavljaju trgo vački putnici, i oni su nešto kao pokretne faktorije, nekakvi nadglednici utovara. Ako dođe do prepirke, ako se ne sluša starešina, onda slede teškoće i neprilike.415 Možemo li iz rečenog zaključiti d aje sve do engleskog osvajanja evropska trgovačka delatnost samo okrznula površinu Azije; da se ograničavala na ispo stave koje su tačke u tom prostranstvu; da je evropsko zauzimanje bilo površno, plitko, kampanjsko, bezazleno, da nije promenilo ni civilizaciju, ni društva; da se ekonomski odnosilo samo na spoljnu trgovinu, to jest na manji deo proizvodnje? Ponovo se otvara jaz između unutrašnjeg tržišta i spoljne trgovine. Evropske is postave u Aziji nisu slabije od ispostava Hanzeatske lige ili Holanđana na Balti čkom i Severnom moru, ni od mletačkih i đenovskih ispostava u Vizantijskom carstvu, da navedemo samo par primera. Evropa je u Aziju poslala samo grupice ljudi. Te manjine, koje su tu gotovo neznatne, ipak su povezane sa najrazvijenijim zapadnim kapitalizmom. Za njih se govorilo da predstavljaju „veoma krhku su perstrukturu”.416 One se ne susreću s azijskim masama, već s drugim trgovačkim grupama koje vladaju trgovinom i razmenom na Dalekom istoku. Upravo su te domaće manjinske grupe, dobrovoljno ili pod prinudom, otvorile vrata Evrop ljanima, pokazujući prvo Portugalcima, a zatim Holanđanima i najzad Englezima (ali i Francuzima, Dancima i Sveđanima) put kroz lavirint „unutrašnje trgovine Indije”. Tako je počeo proces kojim je do kraja XVIII veka čak od 85 do 90% spoljne trgovine Indije palo pod engleski monopol.417 Ali i baš zato što su do stupna tržišta Dalekog istoka obrazovala niz privreda povezanih u delotvornu ekonomiju-svet, trgovački kapitalizam Evrope je mogao da ih okruži i koristi nji hovu snagu da bi njima upravljao u svoju korist. 414 A. N.. Kolonije, C2, 105, f° 218 v°-220. 415 A. N., Kolonije, C ll, 10, 31. decembar 1750. Pogledati spor Pjera Poavra sa zapovednikom broda L. Maskaren u Kantonu (juni 1750). 1 C. Boxer, The Portuguese Seaborne Empire, 1415-1825, 1969, str. 57, navodi I. Wallers tein, op. cit., str. 332. 417 V. I. Pavlov, op. cit., str. 243.

477


Kako razumeti dubinsku istoriju Dalekog istoka Glavni predmet našeg zanimanja je, dakle, dubinska istorija Dalekog istoka koju, recimo to odmah, nije lako istražiti. Iako u Londonu, Amsterdamu i Parizu postoje odlične arhive, mi uvek Indiju i Indoneziju gledamo kroz naočari velikih kompanija. A uz to u Evropi, i svuda u svetu ima značajnih orijentalista. Ipak, stručnjak za Islam obično nije u isto vreme i stručnjak za Kinu, Indiju, Indoneziju ili Japan. A orijentalisti su uglavnom lingvisti i znalci kulture pre nego istoričari društva ili ekonomije. Stvari se na tom polju danas menjaju. Stručnjaci za Kinu, Japan, Indiju ili Islam pokazuju više zanimanja nego ranije za društva tih zemalja, kao i za njihova privredna i politička ostvarenja. Ima čak i sociologa koji razmišljaju kao isto ričari. Štaviše, poslednjih dvadeset do trideset godina, dok su tragali za identi tetom svojih zemalja sada oslobođenih od Evrope, istoričari Dalekog istoka, kojih je sve više, započeli su sa istraživanjem izvorâ; mnogi njihovi radovi svedoče o onom što Lisjen Fevr naziva osećajem za „problemsku istoriju”. Ti istoričari rade na novoj istoriji i postižu rezultate vidljive u knjigama i mnogim izvanrednim ča sopisima. Vreme je velikih preispitivanja. Ipak, nećemo ih u svemu slediti, niti pristupati svim mogućim pitanjima. Građa je tako opsežna da se celina još uvek ne može sagledati. Na mnogo pitanja još nema odgovora. Ja sam ipak pokušao, možda preuranjeno, da na jednom pri ment predstavim obim novih problema i njihovu originalnost. Primer je Indija. Postoji nekoliko kapitalnih studija na engleskom jeziku, a dostupan je i rad izu zetnog tima indijskih istoričara, koji su, srećom, pisali na istom tom, nama razum ljivom jeziku. Oni su nam izvrsni vodiči kroz sjaj i bedu „srednjovekovne” Indije - je r je već manje-više prihvaćeno da u Indiji „Srednji vek” traje sve do uspostav ljanja engleske vlasti. To je jedina tačka u njihovoj analizi koju smatram spornom zbog apriorističkih klasifikacija koje nameće (posebno viševekovno kašnjenje za Evropom), kao i zbog toga što u raspravu uvodi probleme tzv. „feudalizma”, za koji se tvrdi da između XV i XVIII veka i opstaje i propada. Ove kritičke opaske su ipak nebitne. Izabrao sam Indiju ne samo iz pomenutih razloga; niti zato što je njenu isto riju posebno lako shvatiti; naprotiv, po standardima opšte istorije, Indija mi iz gleda netipična, to jest politički, društveno, kulturno, ekonomski vrlo složena ce lina. Ali od Indije, te ekonomije-sveta s položajem u središtu, sve zavisi; štošta se razvija zahvaljujući njenoj snošljivosti i njenim slabostima. Upravo od Indije kreću Portugalci, Englezi, Francuzi. Jedini izuzetak su Holanđani, koji se usmeravaju na Indoneziju i pobeđuju u trci za monopolom. Tako postupajući su s druge strane verovatno proigrali priliku za uspeh u Indiji —koja će se pokazati kao sre dište trajnih uspeha onih kojih su došli na Istok, najpre muslimana, a potom i za padnjaka. 418 Kao Norman Jacobs, M odem Capitalism and Eastem Asia, 1958.

478


Indijska sela Indiju sačinjavaju sela - hiljade i hiljade njih. Bolje je govoriti o selima nego 0 selu .419 Jednina bi stvarala pogrešnu sliku o „tipičnom” indijskom selu, oma lenom i zatvorenom, koje kroz burnu istoriju Indije opstaje kao nedodirljiva i uvek ista samodovoljna jedinica; jednina bi sugerisala i daje „selo” nekim drugim čudom isto svuda na ogromnom potkontinentu, bez obzira na osobenosti raznih pokrajina (na primer, Dekan, „južna zemlja”, veoma je osobena). Samodovoljnih sela, koja proizvode hranu i odeću za svoje žitelje, ima i danas u nekim udaljenim 1 zaostalim oblastima, ali to je izuzetak. Pravilo je d aje selo otvoreno za spoljni svet, d aje podložno različitim vlastima i tržištima koja ga nadziru, oslobađaju viškova i nameću mu novčanu priv redu sa njenim prednostima i nedostacima. Time smo bliži glavnoj tajni u istoriji Indije - vitalnosti koja se crpi iz osnove i podstiče i hrani veliko društveno i poli tičko telo. U veoma različitom kontekstu, obrazac je sličan i ruskoj privredi u is tom razdoblju. Novije studije pokazuju kako je mehanizam radio, napajan žetvama, ren tama i porezima koje je nametala država. Posvudašnja novčana privreda je od ličan prenosni remen: olakšava i umnožava razmene, uključujući i one prinudne. Zasluga za stvaranje tih tokova samo delimično pripada vladi Velikog Mogula. Indija je već vekovima ranije imala novčanu privredu, a ona postoji zahvaljujući i vezama sa sredozemnim svetom koji je još od Antike u dodiru s novcem, koji je na neki način izmislio i izvozio u daleke zemlje. L. Džain ,420 smatra d aje Indija imala bankare već u VI veku stare ere, sto godina pre Periklovog doba. Kako bilo da bilo, novčana privreda je prodrla u indijsku trgovinu vekovima pre nastanka Delhijskog Sultanata. Glavni doprinos Sultanata u XIV veku je prinudna upravna organizacija s hijerarhijom vlasti od pokrajina i okruga pa do sela, koja žive pod strogim nadzo rom. Snažni mehanizam te države koju 1526. nasleđuje Carstvo Velikog Mogula, omogućuje ovom stvaranje i prisvajanje viškova na selu. A dalje podstiče održa vanje tih viškova i njihovo povećavanje. Naime, islamski despotizam Mogulâ ima neke „prosvećenosti”, to jest stara se da ne ubije koku što nosi zlatna jaja, da podstakne „seljačku reprodukciju”, da proširi gajenje žitarica, da se razno bilje zameni unosnijim, da se nasele nove površine, da se navodnjavanje poboljša ko panjem bunara i pravljenjem čatmji. U sela stalno dolaze putujući trgovci. Svuda oko sela su pijace, mesta za trampu hrane u velikim selima ili između njih, po hlepna tržišta bližih i udaljenijih gradova, a najzad i sajmovi koji se održavaju na verske praznike. U kojoj meri spoljni svet nadzire sela? To čine vlasti u pokrajinama i okruzima; plemići koji dobijaju od Velikog Mogula (u načelu jedinog posednika zem lje) deo dažbina s imanja (jagira, to jest „dobra”); budni ubirači poreza, zamin419 B. R. Grover, „An Integrated Pattern o f Commercial Life in the Rural Society o f North India during the 17th-18th centuries”, u: India Historical Records Commission, XXXVII, 1966, str. 121 i daHe. 4 0 L. C. Jain, Indigenous Banking in India, 1929, str. 5.

479

Ta Evropu i protiv Evrope

D vor Velikog M ogula: indijski velikaš kod vladara (otisak B. N. )

480


dari421 koji i sami imaju nasledna prava na zemlju. Trgovci, zelenaši i menjači novca kupuju, prevoze, prodaju letinu, a poreze i dažbine menjaju u novac da bi zarada kružila brže. Zemljoposednici uglavnom žive na dvoru u Delhiju i održa vaju svoj položaj. Jagir im se ustupa na kratak rok, obično na tri godine. Oni ga iskorišćavaju izdaleka i samo povremeno posećuju; kao i država i oni više vole dažbine u novcu nego u naturi.422 Pretvaranje letine u tekući novac je osnova si stema. Srebro i zlato nisu samo predmet tezaurizacije i način njenog podsticanja, već su i nužna oruđa za rad ogromne mašine, od njene seoske osnove do vrha društva i poslovnog sveta.423 Selo iznutra nadzire i vlastita hijerarhija i kastinski sistem (koji obuhvata zanatlije i proletarijat nedodirljivih). Na čelu je budni seoski starešina i mali broj „aristokrata”, kud-kašta, manjina srazmerno bogatih ili, tačnije, imućnih seljaka, vlasnika najbolje zemlje, koji imaju četiri do pet plugova, četiri ili pet pari volova ili bivola, a uživaju i poreske olakšice. Oni sačinjavaju seosku „zajednicu” o kojoj se mnogo raspravljalo. U zamenu za povlastice i individualnu svojinu nad poljima koje sami obrađuju s porodicom, oni su kolektivno odgovorni za plaćanje poreza državi u ime sela. Za sebe uzimaju deo prikupljenog novca. Uživaju i povlastice pri naseljavanju neobrađenih oblasti i osnivanju novih sela. S drage strane su pod strogim nadzorom vlasti koja se stara da ne nastane neka vrsta zakupstva ili napoličarstva u korist seoske manjine, ili čak uvođenja najamnog rada u poljoprivredu (koji je postojao, iako u malim razmerama), to jest bilo kakvog oblika vlasništva izvan standarda, svojine čijim bi povećanjem u rukama poreski povlašćenih poje dinaca moglo doći do smanjenja obima poreza .424 Znatno veće dažbine plaćaju seljaci bezemljaši koji dolaze sa strane i sele se od jednog do dragog sela sa sto kom i plugom. Selo ima zanatlije: vezani kastinskim sistemom za svoj zanat, oni za svoj rad dobijaju deo zajedničkog prinosa, a i česticu zemlje za obrađivanje (iako pri padnici nekih kasta zarađuju novac) 425 Čitalac će sigurno pomisliti da je reč o složenom sistemu, ali valja znati da nijedan seoski sistem nije jednostavan. „Iako nije ni rob, ni kmet, seljak je u zavisnom položaju”.426 Deo prihoda koje mu uzi maju država, gospodar jagira i dragi korisnici, iznosi od trećine do polovine, a u plodnim oblastima i više. Kako je onda takav sistem moguć? Kako ga podnosi seoska privreda, koja uspeva da se i širi: naime, Indija od XVII veka, uprkos sve većem broju ljudi, i dalje proizvodi dovoljno za svoje potrebe, uvećava prinose industrijskog bilja, pa i prinose voćnjaka, čime odgovara na povećanu potrošnju voća i nov ukus zemljoposednika?4 421 O raspravi značenja te reči Irfan Habib, The Agrarian System ofM ughal India, 1963, str. 140 i dalje. 4 Irfan Habib, „Potentialities of Capitalistic Development in the Economy of Mughal In dia...”, str. 10. 423 Satish Chandra, „Some Institutional Factors in Providing Capital Inputs for the Improvement and Expansion of Cultivation in Médiéval India”, u: Indian Historical Review, 1976, str. 85. 424 Ibid., str. 89. 425 B. R. Grover, nav. čl., str. 130. 426 S. Chandra, nav. čl., str. 84. 4271. Habib, „Potentialities...”, str. 8. 428 Ibid., str. 18-19.

481


Ove rezultate treba pripisati skromnom životu seljaka i visokoj produktiv nosti u poljoprivredi. Seoska Indija obrađuje početkom XVIII veka samo deo pristupačnih površina: iz statistika proizlazi da se na primer, u dolini Ganga 1700. godine ko risti samo polovina obradive zemlje koja se tu obrađuje 1900; u centralnoj Indiji između dve trećine i četiri petine; u južnoj Indiji možemo da pretpostavimo daje srazmera veća. Ipak je izvesno da se skoro svuda u Indiji od XV do XVIII veka obrađuje samo najbolja zemlja. A kako u toj zemlji nije bilo poljoprivredne revo lucije, kako se osnovna oruđa, načini i glavne kulture nisu menjali do 1900, može Se 4^ 9° StaV'1' Je Pro'zvoc*Per capita indijskog seljaka bio viši 1700. nego 1900, posebno zato što neobrađena zemlja na kojoj se podižu nova sela, nudi dodatni prostor za uzgoj stoke, što opet znači veći broj vučnih životinja, goveda i bivola za oranje, više mlečnih proizvoda, više gea (topljenog maslaca koji se ko risti u indijskoj kuhinji). Irfan Habib smatra da su sa dve žetve godišnje prinosi žita u Indiji do XIX veka viši nego u Evropi. 430 Ali ako su i jednaki, Indija je u prednosti. U toploj klimi ratari imaju manje potrebe za hranom nego u evropskim zemljama umerene klime. Pošto seljak za ishranu od žetve uzima skromnu ko ličinu, veći ostaje i višak za trgovinu. Pored dve žetve godišnje (pirinča, ili pšenice uz grašak, bob i uljarice), indi jska poljoprivreda ima i prednost „bogatih” kultura za izvoz: indiga i pamuka, šećerne trske, opijumskog maka, duvana (koji je uvezen u Indiju početkom XVII veka), biberovog žbuna (biljke puzavice koja daje bobice bibera između treće i devete godine, ali koja, suprotno narodnom verovanju, ne raste bez nege).431 Takve biljke donose više nego proso, raž, pirinač i pšenica. A što se tiče indiga, na primer, njega „Indijci obično seku tri puta godišnje”.432 Štaviše, on zahteva složen industrijski postupak: slično šećernoj trski, i iz istih razloga, gajenje indiga koje traži znatna ulaganja, jeste u Indiji veoma raširen kapitalistički poduhvat uz sudelovanje krupnih poreskih zakupaca, trgovine, predstavnika velikih evropskih kompanija i vlade Velikog Mogula koja nastoji da stvori monopol politikom is ključivih ugovora o zakupu. Evropljani najviše vole indigo iz područja Agre, po sebno onaj iz prve žetve čiji su listovi „jarko ljubičasti”. S obzirom na potražnju, domaću i u Evropi, cena indiga neprekidno raste .433 Godine 1633, kada ratovi potresaju oblasti indiga u Dekanu, persijski i indijski kupci se sve više okreću in digu iz Agre, koji premašuje ranije najvišu cenu od 50 rupija po maundu 434 En gleske i holandske kompanije prestaju da ga kupuju. Ali seljaci iz oblasti Agre, verovatno obavešteni od trgovaca i „uzgajivača indiga”, glavnih u tom poslu, ču paju stabiljke indiga i privremeno prelaze na druge kulture .435 Da li je ta sposob f 9 Ibid., str. З ^ . Ibid., str. 4, napomena 2. Abbé Prévost, op. cit., XI, str. 661-662. .{"Ibid., str. 651-652. Ibid., str. 652. Bengalski maund = 34,500 kg, suratski maund = 12,712 kg (K. N. Chaudhuri, op. cit., str. ~ B. R. Grover, nav. cl., str. 129-130.

482


Indijski karavan goveda koji dovozi Žito iz Balagata (m esto u pokrajini M adija Pradeš) Portugalcim a u G oji (XVI vek) (foto F. Kiliči)

nost prilagođavanja znak kapitalističke delotvornosti, neposredne veze seljaka s tržištem? Bez obzira na sve, seljačke mase ostaju siromašne, što je i razumljivo kada se znaju opšti uslovi sistema. Štaviše, vlast u Delhiju uzima kao porez deo prino sa, u načelu odmah posle žetve, ali u mnogim oblastima lokalni upravnici unapred procenjuju prosečan prinos i na osnovu toga utvrđuju fiksne dažbine u novcu ili naturi, a zavisno od obrađene površine i vrste kulture (manje za ječam nego za pšenicu, manje za pšenicu nego za indigo, manje za indigo nego za šećernu trsku i opijumski mak). Ako žetva podbaci, ako bude suše, ako goveda iz karavana ili slonovi iz Delhija opustoše obrađena polja, ako cene neočekivano porastu ili padnu, teret se uvek prevaljuje na proizvođača. A život seljaka otežava i zaduženost. U zavisnosti od sistema zakupa i svojine, poreskog sistema, ali i od po krajine i nastrojenosti lokalnog vladara, kao i od toga da li je rat ili mir, stvari se menjaju - i to obično nagore. Pa ipak, dok je mogulska država bila snažna i se ljaštvo je kako-tako napredovalo, što je, s druge strane, i njoj omogućavalo napre dak. Tek u XVIII veku država u celini počinje da nazaduje. Njeni službenici više nisu odani, a ozbiljno pada i sigurnost saobraćaja.438 Pobune seljaka su učestale. 436 1. Habib, „Potentialities...”, str. 7-8; W. H. Moreland, op. cit., str. 99-100, 103-104. 4 3 7 1. Habib, „Usury in Médiéval India”, str. 394. 438 B. R. Gbover, nav. čl., str. 138.

483


Zanatlije i industrija ^ Nevoljnici u Indiji su i bezbrojne zanatlije kojih ima u svim gradovima, va rošicama i selima - od kojih su neka postala zanatska. Ovo povećanje broja radmka se može razumeti ako je tačan podatak da se gradsko stanovništvo u XVII veku znatno povećalo - sve dok po mišljenju nekih istoričara, nije dostiglo 20% ukupnog broja stanovnika; ako su oni u pravu, gradsko stanovništvo Indije iznosi 20 miliona - dakle, kao ukupno stanovništvo Francuske u XVII veku. Čak i daje broj precenjen, u Indiji ima na milione zanatlija, zajedno s vojskom nekvalifikovanih radnika: svi oni rade za unutrašnju potrošnju i za izvoz. •u Пе^° ov'm zanatlijama, indijski istoričari se bave prirodom stare indi jske proizvodnje. Oni žele da istraže stanje u svojoj zemlji uoči britanskog osva janja, a posebno da ustanove da li se indijska industrija u to vreme može porediti s evropskom, to jest da li je mogla da sama dovede do neke industrijske revolu cije. J Industrija, ili tačnije praindustrija, nailazila je u Indiji na mnoge prepreke. Neke od njih istoričari preuveličavaju - posebno one koje stvara kastinski sistem koji utiče na celo društvo, pa tako i na zanatsku oblast. Po veberovskom gledanju, kastinski sistem je sprečavao napredovanje tehnike, gušio svaku inicijativu zana tlija, a pošto je vezivao određenu grupu ljudi zauvek za određeni posao, sprečavao je novo usavršavanje i društvenu pokretljivost iz jednog naraštaja u drugi. Irfan Habib smatra „ [...] da postoje osnovani razlozi za osporavanje takve teorije. [...] Kao prvo, masa običnih ili nekvalifikovanih radnika sačinjavala je rezervnu vo jsku iz koje su, ako ustreba, mogli nastajati novi slojevi kvalifikovanih radnika. Rudari u rudnicima dijamanata u Karnatiku su začelo bili seljačkog porekla, jer kada su pojedini rudnici napuštani, oni bi se vraćali u svoja sela. [...] A i okolnosti su s vremenom mogle da dovedu do korenitog preobražaja zanatske osnove kaste. Primer je kasta krojača u Maharaštri,439 čiji se jedan deo posvetio bojenju tka nina, a drugi bojenju indigom”. Izvesna prilagodljivost radnika se ne može po reći. Stari kastinski sistem se razvija uporedo s podelom rada. Tako je u Agri početkom XVII veka postojalo više od stotinu zanata .441 A radnici su se, kao i u Evropi, selili u potrazi za dobrim poslom. U drugoj četvrtini XVIII veka uništenje Ahmedabada je podstaklo veliki uspon tekstilne industrije u Suratu. Evropske istočnoindijske kompanije pozivaju tkače iz raznih pokrajina da se nastane u blizini njihovih ispostava. Ovi i dolaze u skladu s potražnjom ako nema posebnih zabra na (kao što je zabrana za pripadnike određenih kasta da putuju morem). Ali ima i nekih ozbiljnijih prepreka. Evropljani se čude oskudnosti i primi tivnom oruđu koje koriste indijske zanatlije. Ovaj „manjak oruđa”, tvrdi Pjer So nera, što pokušava da dokaže i crtežima, znači da drvodelji treba „tri dana da izdelje dasku koju bi naš radnik napravio za jedan sat”. Zar nije neobično da su „oni lepi i nama2tako dragi muslini izrađeni na razbojima od četiri motke pobodene u zemlju”? “ Indijski zanatlija stvara svoja remek-dela veštinom ruku, a i dalje se 440 Država Indije čiji je glavni grad Bombaj.

I. Habib, „Potentialities...”, str. 46-47 Ibid., str. 43. Sonnerat, Voyage aux Indes Orientales et à la Chine, 1782,1, str. 103 i 104.

442 o

484


D om aći kovači iz G oe (XVI vek): prosta tehnika, ručni mehovi i neobični čekići koji izgleda da služe i kao sekire (foto F. Kiliči)

usavršava: „Rad koji u Holandiji obavlja samo jedan čovek ovde obavljaju četvo rica”, piše Holanđanin Pelsart.443 Alat je skoro isključivo od drveta, za razliku od onog u Evropi u kome je i pre industrijske revolucije bilo dosta gvozdenih delova. Preovlađuju, dakle, zastareli načini: tako je sve do XIX veka indijska na prava za navodnjavanje i crpljenje vode, građena po persijskom obrascu, imala drvene zupčanike, nazubljene drvene točkove, kožne mehove, zemljana vedra, a pokretale su je životinje ili ljudi. Irfan Habib smatra da to nije bilo toliko iz te hničkih razloga (jer su drveni mehanizmi, na primer, oni za tkanje i predenje, često dovitljivo izrađeni), koliko zbog troškova: skupoća metalnih naprava sličnih evropskim se ne bi isplatila uštedom na jeftinoj i izuzetno brojnoj radnoj snazi.444 Uz manje razlike, to su problemi koje i danas postavlja vrhunska tehnika koja zahteva mnogo kapitala, ali veoma malo radne snage. Prihvatanje takve tehnike za Treći svet je teško i ne donosi mnogo. Iako nisu vični rudarskim tehnikama (i zadovoljavaju se vađenjem ruda iz površinskih kopova), Indijci su uspeli, kao što smo videli u prvoj knjizi, da proizvedu odličan topljeni čelik, koji se po visokim cenama izvozi u Persiju i druge ze443 Jahangir’s India: The Remonstrantie o f Francisco Pelsaert, 1925, str. 60, navodi I. Habib, „Potentialities...”, str. 43, napomena 2. 444 1. Habib, „Potentialties...” str. 44^15.

485


mije. Na tom polju Indijci su bili ispred evropske metalurgije. Indijci sami obra đuju metal, prave brodska sidra, izrađuju dobre mačeve, sablje i bodeže svih vrsta, valjane puške i topove (iako ne livene, već od zavarenih elemenata).445 Pa ipak, neki Englez 1615, tvrdi da su topovi u arsenalu Velikog Mogula u Baterporu (između Surata i Delhija) bili od livenog gvožđa „raznih kalibara, ali uglavnom suviše kratki i tanki”. On ih ipak možda vidi očima mornara naviklog na du gačke brodske topove. Ništa ne kaže da ti indijski topovi kasnije nisu poboljšani. Oreng Zeb 1664. godine poseduje tešku artiljeriju koju vuku velike zaprege (pa se ona dugo i sporo dovozi na bojno polje), kao i laku artiljeriju (dva konja po topu), koja prati cara na njegovim putovanjima po zemlji.447 Nekako u isto vreme indi jski artiljerci zamenjuiu evropske; nisu spretni kao potonji, ali su napredovali u tehničkom pogledu. Pušaka i topova tada ima svuda u Indiji. Tipo Sahib (poslednji nabab Misora) se, kada su ga Francuzi napustili 1783, povukao u brda i nemogućim putevima preko Gata prevukao svoju artiljeriju. U blizini Mangalora morao je za svaki top uprezati od 40 do 50 volova; slon koji je gurao otpozadi i koji bi pogrešno zakoračio, povukao bi u ponor i po desetak ljudi.449 Indija nije dakle u nekom velikom tehničkom zaostatku. Indijske kovnice su ravne evrop skim: u suratskoj kovnici se 1660. svakog dana kovalo 30 000 rupija samo za en glesku kompaniju .450 I naposletku, najveće čudo - brodogradilišta. Jedan francuski izveštaj kaže da su brodovi sagrađeni u Suratu 1700 „veoma dobri i pouzdani... tako da bi bilo veoma korisno [za Francusku indijsku kompaniju] da ima nekoliko tu izgrađenih brodova”, iako su cene iste kao u Francuskoj. Naime, tikovo drvo od koje su sa građeni obezbeđuje tim brodovima četrdeset godina korišćenja „umesto deset do dvanaest, ili najviše četrnaest ,451 U prvoj polovini XIX veka Parsiji u Bombaju mnogo ulažu u brodove koji se grade i tu i u drugim lukama, posebno u Kočinu. " Brodogradilišta postoje i u Bengalu, a od 1760. i u Kalkuti:453 „Englezi su od poslednjeg rata [1778-1783] samo u Bengalu opremili od 400 do 500 bro dova svih veličina, koji su za njih bili sagrađeni u Indiji”.454 Neki od tih brodova su veoma veliki: Surat Castle (1791-1792) je nosivosti 1 000 tona, nosi 12 topova i predviđen je za 150 članova posade; Loiwjee Family ima 800 tona nosivosti i posadu od 125 Laskara; glavni brod u toj floti, Shampinder (izgrađen 1802), ima čak 1 300 tona nosivosti. 55 A u Indiji su sagrađeni i najlepši „Indiameni”, za ono vreme gorostasni brodovi, koji plove za Kinu. U vodama Istoka, sve do dolaska parobroda sredinom XIX veka, Englezi su se oslanjali samo na brodove sagra445 Ibid., str. 45.

Abbé Prévost, op. cit., X, str. 1. 44' Ibid., X, str. 93. 44l Ibid.,X , str. 237. H. Furber, op. cit., str. 10. I. Habib, „Potentialities... ”, str. 55 i n. 2. A. N., Marine, B7, 443, f° 254. \ V. I. Pavlov, op. cit., str. 329. H. Furber, op. cit., str. 187. JC A. N., Kolonije, C2, 105, f° 291 v° x H. Furber, op. cit., str. 189-190.

486

47. TEKSTILNA INDUSTRIJA I PUTEVI U INDIJI SREDINOM XVIII VEKA Izuzev na M alabarskoj obali, bogatoj biberom, tekstilna industrija p ostoji u svim većim regijama Indije. R azličiti znaci ukazuju n ajazn ovrsn u proizvodnju i daju približnu predstavu o njenom obimu (na osnovu K. N. Cauduri, The Trading World o f A sia an d the English E ast India Company, 1978)

487


đene u Indiji, od kojih nijedan nije plovio u Evropu. Engleske luke su za njih čak zabranjene. Godine 1794. zbog rata sa Francuskom i hitne potrebe za prevozom zabrana je ukinuta na nekoliko meseci. Ipak, pojava indijskih brodova i pomoraca izazvala je provalu neprijateljstva u Londonu pa su se engleski trgovci brzo odrekli njihovih usluga.

O izuzetnoj proizvodnji tekstila u Indiji se dovoljno zna, pa skoro i da nem potrebe na njoj se zadržavati. Kao i čuvena engleska industrija tekstila, i indijska je sposobna da odgovori na svako povećanje potražnje. Osim u selima tekstil se proizvodi i u gradovima gde je sve više tkačnica i predionica; od Surata do Ganga postoji lanac zanatskih radionica koje proizvode za sebe ili za velike izvoznikeindustrija tekstila je snažna i u Kašmiru; za razliku od Malabarske, veoma je raz vijena na Koromandelskoj obali. Evropske kompanije su uzalud pokušavale da orgamzuju tkanje prema zapadnom obrascu, pre svega onai putting out system o kome sam podrobno govorio. Najbolji primer je Bombaj457 gde će, zahvaljujući kasnom useljavanju indijskih radnika iz Surata i drugih oblasti, proizvodnja početi od nule. Pa ipak, tradicionalni indijski sistem avansa i ugovora ostaje pra vilo, bar do osvajanja Bengala u poslednjim decenijama XVIII veka, kada su ta mošnje zanatlije stavljene pod nadzor. ^ Tekstilnom proizvodnjom je teško ovladati jer nije uključena u samo jednu mrežu kao u Evropi. Različiti sektori i krugovi upravljali su proizvodnjom i trgo vinom sirovinama; proizvodnjom pamučne niti (što je dugotrajan postupak, po sebno ako se proizvodi tanka i čvrsta nit, za muslin, na primer); tkanjem; beljenjem i obradom tkanina i njihovim štampanjem. Procesi koji su u Evropi verti kalno povezani (kao u Firenci u XIII veku), ovde se zasebno obavljaju. Kupci za ,0mp5nije se Ponekad obraćaju tržištu na kojem tkači prodaju svoje proizvode, ah češće, kada su posredi velike narudžbine (a one su sve veće)458 bolje je nago diti se sa indijskim trgovcima čiji službenici obilaze proizvodne oblasti i sami sklapaju ugovore sa zanatlijama. Posrednik se obavezuje na to da će službeniku ispostave određenog dana po dogovorenoj ceni, predati određenu količinu i vrstu tkanine. On tkaču daje uobičajeni predujam, što ga uglavnom obavezuje na kupo vinu, a potonjem omogućuje da kupi nit i da se izdržava dok radi. Kada se tkanina izradi, tkač će biti isplaćen po tržišnoj ceni, uz odbitak avansa. Tržišne cene, koje nisu utvrđene u trenutku narudžbe, mogu da se menjaju zavisno od cene niti ili cene pirinča. , V Trgovac’ dakle, prihvata rizik koji se odražava na njegovu zaradu. Pa ipak, i tkač uživa izvesnu slobodu. On dobija avans u gotovu (a ne u sirovinama, kao u Evropi); on može i da neposredno izađe na tržište, što nije slučaj sa radnikom u Verlagssystemu u Evropi. S druge strane, može i da ostavi posao, promeni mesto rada, da strajkuje, vrati se na selo, ili stupi u vojsku. Zbog svega toga K. N. Čauduriju je teško da objasni siromaštvo tkacâ, zašta ima sijaset dokaza. Je li razlog zastarelost društvene strukture koja seljake i zanatlije osuđuje na najmanju platu? V. I. Pavlov, op. cit., str. 233. K. N. Chaudhuri, op. cit., str. 260. 458 Ibid., str. 258.

488


Veliki rast potražnje i proizvodnje u XVII i XVIII veku je možda povećao mo gućnosti za zanatliju, ali nije doneo rast uobičajeno niskih zarada, uprkos tome što je proizvodnja tekla unutar novčane privrede. Taj sistem čini manufakture nepotrebnima, iako neke postoje i okupljaju radnike u velike radionice: to su karkanasi koji rade za svoje vlasnike, plemiće, ili samog cara. Vlasnici ipak, kada im se za to ukaže prilika, izvoze luksuzne proiz vode. Mandelslo 1638. govori o divnoj, skupocenoj tkanini od svile i pamuka sa u zlatu izvezenim cvetovima, koja je počela da se proizvodi u Ahmedabadu u vreme kada je prolazio kroz taj grad. Ta je proizvodnja bila „namenjena ugla vnom za cara, iako i stranci imaju pravo daje iznose iz zemlje”. Indija u kojoj se svuda izrađuju svila i pamuk, u čitav svet izvozi neverovatne količine tkanina, od najobičnijih do najskupocenijih. Posredstvom Evrop ljana znatne količine indijskih tkanina stižu i u Ameriku. Raznolikost materijala se može naslutiti iz opisa putnikâ i trgovačkih spiskova evropskih kompanija. Na vedimo bez komentara spisak iz jednog francuskog izveštaja o tkaninama iz raz nih pokrajina: „Nebeljena i plava pamučna platna iz Salema, plave gvineje iz Madure, bazini iz Gondelura, perkale iz Arnija, stolnjaci iz Pondišerija, betiji, šavoni, tarnatani, organdiji, stinkerci s obale, kambeji, nikani, bežitapoti, papoli, korote, branli, boelani, limani, pokrivači za krevet, čiti, kadiji, beli duliji, mara mice iz Mazulipatama, saniji, muslini, terindeni, doreasi (prugasti muslini), mara mice od stinkerka, malmoli - jednobojni, opervaženi zlatnim i srebrnim nitima, obična platna iz Patne [koja se izvoze u ogromnim količinama - do 100 000 ko mada - da ih je nemoguće dobiti „bez ugovora”460], sirsakeri (tkanine od mešavine svile i pamuka), baftasi, amani, kosi, platna sa četiri konca, obični bazini, gaze, platna iz Permakodija, gvineje iz Janaona, konžuji”.4 1 Pisac ovog podro bnog izveštaja dodaje da kvalitet nekih tkanina može da bude veoma različit: u Daki, tržištu „finih muslina, jedinstvenih u toj vrsti... ima jednobojnih tkanina od 200 franaka za 16 lakata (oko 17 metara - p.p.), pa do 2 500 franaka za osam la kata”.462 Ali čak i ovaj čudesan spisak nije ništa u poređenju s onim od 91 vrste tkanina koje Čauduri navodi u dodatku svoje knjige. Izvesno je d aje do engleske industrijske revolucije, indijska pamučna pro izvodnja bila prva u svetu, kako po kvalitetu, tako i po količini proizvodnje i iz voza. Nacionalno tržište U Indiji sve izlazi na tržište, poljoprivredni viškovi, sirovine i manufakturni proizvodi za izvoz. Žito prikupljeno u selima se preko mreža lokalnih trgovaca, zelenaša i zajmodavaca, prevozi u varošice (kasabe), a zatim u velike gradove na čemu sarađuju i veletrgovci usavršeni za prevoz glomazne robe - posebno soli i 459 Abbé Prévost, op. cit., X, str. 65. 460 Ne zaključujući ugovor o obaveznoj isporuci sa zanatlijama. 461 A. N., A. E., B Ш, 459, april 1814, Mémoire sur le commerce de l’Inde... que tesoit l’an cienne compagnie des Indes et celle établie en 1785, f °8 1—32, passim. 462 Ibid., f° 12.

489


;

i

4L

Æ£ Ш к Ш Т Ј Ш

Ш1ввт* mfrr-Šfši

Æ hâ '

И

Ш

т ш

ш i% ^

•

л’i W нl

ff ■ K J

■£ t« Ј Л %JL M f v ù j -J Ê m w

L -jđ sjŠStSt" y j .

W SÊÊÈ

#C L

-л£Г

:Ј Ж

—

( ■

ШШШ’ l (4?Т Ш Г \ A m f i ■ :: > \ Ш Ш Ј 1 -t ML—* " ' <>>

У j М и Ж

:'-:*v-!W;- ;;Љ

Putovanje u Indiji u XVI veku: volovska kola u kojima uz oružanu pratnju putuju žene kraljevstvu K am bej (foto F. K iliči)

žita .463 Taj tok ni izdaleka nije savršen: na primer, može da izbije glad koja zbog ogromnih rastojanja često postaje pogubna. Ali zar isto ne važi i za kolonijalnu Ameriku, pa i Evropu? U Indiji se u saobraćaju koriste razna sredstva i tako sa vlađuju prepreke, povezuju međusobno udaljena područja različitih kultura i stan darda života: da putuju se omogućuje svim robama, običnim i skupocenim (za čiji se prevoz plaća osiguranje po srazmerno niskim tarifama).464 Na kopnu se saobraćaj odvija velikim karavanima, kafilama trgovaca banjana. Naoružana pratnja štiti te karavane koji u zavisnosti od tla koriste volove, bivole, magarce, jednogrbe kamile, konje, mule, koze, a nekad i ljude nosače. Kara vanski prevoz se obustavlja u sezoni kiša, kada prvenstvo preuzima prevoz rekama i kanalima, mnogo jeftiniji, često i brži, ali za koji je osiguranje, čudno je, skuplje. Karavani se svuda s radošću dočekuju; čak ih i sela rado ugošćuju .465 463

SeventeenthTentmv™ ^ 3 ™ST ^ ASPp CtS ° f Љ® Growth o f a МопеУ Economy in India during the Graver »«V S ^ n ? Economic and Social History Review, 1966, str. 326, i B. R. ^

490

B ' R- Graver, nav. cl., str. 128, 129, 131. Ibid., str. 132.


Ovde se naprosto nameće izraz nacionalno tržište: indijski potkontinent bez obzira na veličinu je donekle povezan, a tu je najznačajniji element novčana pri vreda. Ova opšta povezanost stvara polove razvoja koji dalje stvaraju asimetri čnost neophodnu za svaki življi promet. Očigledna je vodeća uloga Surata i okoline u svim oblastima materijalnog života: u trgovini, industriji i izvozu. Luka Surata - vrata za Indiju i iz nje, uče stvuje u trgovini duge plovidbe i povezana je s udaljenim lukama Evrope i Indo nezije. A u nju dolaze i plemeniti metali s Crvenog mora. Drugo, sve značajnije središte, jeste Bengal, čudo Indije, „drugi i još veći Egipat”. Francuski kapetan koji je 1739. teško plovio s brodom od 600 tona nosivosti uzvodno Gangom do Čandernagora, bio je u pravu kada je o toj reci pisao: „To je izvor i središte trgo vine u Indiji. Trgovina se tu odvija veoma lako, jer nema nevolja kao na Koromandelskoj obali466 [...], zemlja je plodna i krajevi su izuzetno gusto naseljeni. Pored visokokvalitetne robe koja se ovde proizvodi, zemlja daje žito, pirinač i skoro sve životne potrepštine. Obilje privlači i dalje će privlačiti velik broj trgo vaca koji šalju brodove u sve delove Indije, od Crvenog mora do Kine. Ovde se skupljaju pripadnici raznih evropskih i azijskih naroda, veoma različiti po duhu i navikama, ali koji se mogu ujediniti, ali i zavaditi, već prema interesima koji ih vode”.467 Da bi se predstavila trgovačka geografija Indije u svom njenom bo gatstvu bilo bi potrebno još mnoštvo opisa. Morali bismo posebno pomenuti „in dustrijski blok” u Gudžeratu, najmoćniji na Dalekom istoku; doprinose Kalikuta, Cejlona i Madrasa; mnogobrojne trgovce, strane i domaće, spremne da se sa svo jom robom ili novcem upuste u rizičnu prevoznu trgovinu, oko koje se otimaju svi evropski brodovi (izuzev holandskih). Trebalo bi nešto reći i o dopunskoj do maćoj trgovini (hranom, ali i pamukom i bojama), koja koristi vodene i kopnene puteve, koja nije tako upečatljiva, ali je možda značajnija za Indiju od izvozne tr govine; ona je začelo veoma bitna za organizaciju Mogulskog carstva. Značaj M ogulskog carstva Kada je 1526. godine Carstvo Velikog Mogula zamenilo Delhijski Sultanat, preuzelo je i već dokazano ustrojstvo. Ovo nasleđe i nanovo otkriveni dinamizam, pokazali su se na duži rok kao teška, ali delotvorna mašina. Prvo ostvaranje Carstva (pionirsko delo Akbara, 1556-1605) bilo je podsticanje verskih zajednica, hinduističke i islamske, na suživot, iako je ova potonja, vera gospodara, uživala više počasti. Evropljani su s pogledom na brojne džamije u severnoj i centralnoj Indiji, islam dugo smatrali službenom verom Indije, a hin duizam verom trgovaca i seljaka, nekom vrstom idolopoklonstva koje nestaje, kao što je pred hrišćanstvom u Evropi iščezlo paganstvo. Evropska misao otkriva hin duizam tek krajem XVIII i početkom XIX veka. Drugi uspeh Mogulâ je što je u gotovo čitavoj Indiji prihvaćena ista civiliza cija, preuzeta iz susedne Persije, iz njene umetnosti, književnosti i osećajnosti. 46® Mesto francuskog kontoara u Pondišeriju, u kome vlada oskudica hrane a i robe. 467 A. N., Kolonije, C2, 75, f° 69.

491


Tako su se dve kulture ujedinile, da bi na kraju većina Indijaca prihvatila manji nsku, islamsku kulturu, iako je preuzela i mnoge strane elemente.468 Persijski je ostao jezik vladara, viših i povlašćenih klasa: „Daću da se Radži napiše pismo na persijskom jeziku”, kaže guverneru Čandernagora neki Francuz u teškoćama u Benaresu 19. maja 1768.4 Administracija je ipak koristila hindustanski jezik, ali je i njena organizacija bila zasnovana na islamskom obrascu. Delhijski Sultanat, a onda i Mogulsko carstvo, zaslužni su za uvođenje u po krajine (sarkars) i okruge (parganas) razgranate administracije koja se starala za prikupljanje poreza i dažbina, a imala zadatak i da razvija poljoprivredu —to jest osnovu poreskog sistema - kao i navodnjavanje uz podsticanje gajenja unosnih kultura za izvoz .470 Administracija, uz povremenu podršku državnih subvencija i propagande je tu bila često delotvorna. Za sistem je suštinska velika vojna sila. Pripada joj mesto u samom srcu carstva kome omogućuje da živi i od kojeg ona sama živi. Njeni zapovednici su mansabdari ili omerahi, to jest plemići okupljeni oko cara, kojih 1647. ima 8 000. Zavisno od svog ranga, oni vrbuju na desetine, stotine i hiljade plaćenika .471 Pri padnika „stajaće vojske” u Delhiju ima toliko da je njihov ogroman broj za Ev ropu nezamisliv: gotovo 200 000 konjanika, više od 40 000 pešadinaca i topdžija. Vojska koja iz Delhija ili Agre, drugog velikog grada, ode u pohod, ostavi iza sebe pust grad, u kome su tada samo Banjani.47 Približan broj vojnika po garni zonima u carstvu, zajedno s graničnim jedinicama iznosi milion ljudi.4 „Nema seoceta bez barem dvojice konjanika i četvorice pešadinaca” 474 zaduženih za red, ali i za nadgledanje stanovništva. I sama vojska predstavlja vladu, jer visoke službe u Indiji pripadaju u pr vom redu vojnicima. Vojska je i glavni kupac strane luksuzne robe, posebno vu nenog sukna, koje se u tu toplu zemlju ne uvozi za odeću, već za „prekrivače”475 i sedla za konje, slonove i kamile; te tkanine bogataši ukrašavaju zlatnim i sre brnim vezom, a mogu i da služe kao pokrivači za nosiljke, futrole za zaštitu pušaka od vlage, kao i ogrtači za pešadince kada paradiraju”.476 U to vreme (1724) sukno se godišnje uvozi u vrednosti od 50 000 talira. Konji se uglavnom uvoze iz Persije ili Arabije (jer svaki konjanik ima nekoliko konja), a i sami su luksuz: cene su im visoke i u prošeku četiri puta više nego u Engleskoj. Na dvoru, pre velikih svečanosti, otvorenih za „velike i male”, car uživa da „posmatra pa radu najlepših konja iz njegovih staja”, praćenih sa „nekoliko slonova [...] dobro 4® Percival Spear, The Nabobs, 1963, str. XIV i dalie. A. N .,C 2 ,2 8 6 , f°280. лп. I- Habib, „Potentialities...”, str. 12 i napomena 1. V } Ibid., str. 32. 47з Abbé Prévost, op. cit., X, str. 232. Roland Mousnier, u: Maurice Crouzet, Histoire générale des civilisations, IV, 1954, str. Abbé Prévost, op. cit., X, str. 235. Ц Zamotuljak iza sedla. A. N., Kolonije, C2, 56, f° 17 v° i dalje, 1724. Uvoz sukna u tom razdoblju ima vrednost 50 000 ekija godišnje.

492


opranih i čistih [...], obojenih u crno sa dve crvene pruge”, ukrašenih izvezenim tkaninama i srebrnim zvončićima.477 Omerahi žive gotovo jednako raskošno kao car. I oni imaju zanatske radio nice, karkanase, koji samo za njih izrađuju luksuzne proizvode.478 Kao i car, oni vole da podižu razna zdanja. Svuda ih prate povorke slugu i robova, a neki ome rahi zgrću basnoslovna bogatstva u zlatu i draguljima.47 Strašan je teret za indij sku privredu ta aristokratija koja živi od carevih renti, ili od dažbina seljaka na jagirima koje im je „da bi održali svoj položaj” car dodelio. Politički i ostali razlozi za p a d M ogulskog carstva Moćna carska mašinerija početkom XVIII veka počinje da kašljuca. Mnogo datuma se spominje kao početak pada Mogulskog carstva: 1739, godina persijskog osvajanja i pustošenja Delhija; 1757, godina bitke kod Plasija, koju su dobili Englezi; 1761, godina druge bitke kod Panipata, kada su Avganistanci u srednjovekovnim oklopima pobedili savremeno naoružane Mahrate, u času kada su se ovi pripremali da za sebe obnove Mogulsko carstvo. Istoričari su dugo i bez mno go raspri kao kraj Mogulskog carstva prihvatali 1707. godinu kada je umro i Oreng Zeb. Po tom objašnjenju carstvo se samo urušilo, to jest nisu ga dokrajčili Persijanci, Avganistanci ni Englezi. Bilo je to neobično carstvo zasnovano na delovanju nekoliko hiljada feuda laca, omeraha ili mansabdara (velikaša) koji su poticali iz Indije i inostranstva. Pred kraj vladavine Šaha Jahana (1628-1658) oni su već stizali iz Persije i cen tralne Azije - to jest iz ukupno sedamnaest oblasti. Dolazili su kao stranci u zem lju kojom će vladati, slično svršenim studentima Oksforda i Kembridža koji će vladati Indijom u doba Radjarda Kiplinga. Omerahi su posećivali cara dva puta dnevno. Laskanje je tu bilo obavezno, kao u Versaju. „Svaka careva reč bi bila dočekivana oduševljeno, dok bi glavni omerahi podizali ruke uz poklik karamat, to jest „čudo jedno ”.480 Pa ipak, omerahima je glavni cilj bio da se uvere da lije car još uvek živ i da li carstvo postoji. Najkraće carevo odsustvo, glasina da „bolan leži” ili d aje umro, mogli su da iza zovu metež i dovedu do pripremanja rata za nasleđe. Otuda i odlučnost Oreng Zeba, do pred kraj svog dugog života, da se pokazuje, da kada je bio već smrtno bolestan dokaže coram populo da je još živ, to jest da s njim postoji i carstvo. Sla bost tog autoritarnog režima je bila u tome što nije mogao da ustanovi trajan i mi ran način stupanja na presto novog cara. Doduše, ni borbe do kojih bi tada skoro uvek dolazilo, često nisu uvek bile suviše ozbiljne. Godine 1658, na kraju rata za nasleđe koji je označio početak njegove krvave vladavine, Oreng Zeb je porazio svog oca i svog brata Dara Šukoha. Pa ipak, poraženi nisu očajni. „Gotovi svi omerahi morali su da se poklone Oreng Zebu [...] a, što je gotovo neverovatno, 477 Abbé Prévost, op. cit., X, str. 245. 478 1. Habib, „Potentialities...”, str. 38 i dalje. 479 Ibid., str. 36-37. 480 Abbé Prévost, op. cit., X, str. 146.

493


W bt , nii e? T gm .eđU nj' ma koi' bi se odvažio da nešto učini za svog kralja [to

о о Г а t Ï S°J‘ Г UČi"i0 ° Г Š,° jCSU' к<* ih iz ^ i” ličini” 481 Franf S R 'Па lr)m ?Ш gdC SU Se ° ni Uzdizali d0 bogatstva i ve . . • isoa Bermje, francuski lekar i Kolberov savremenik, podseća nas na to da i uprkos dugom boravku u Delhiju, on lično nije zaboravio staro po našanje i način razmišljanja. Ali delhijski velikaši drugačije se ponašaju: njih , , naCf a mg° f S,Vet.a' 0ш su’ zaPravo’ slični italijanskim kondotjerima iz XV a i vrbuju za placemstvo vojnike i konjanike. Oni treba da sakupe ljudstvo i naorazaju ga sto bolje (otuda i različito naoružanje mogulskih četa).*82 Poput n a"sv o H n te^ S I- nahrat 1 lzbegavaju °Pasnosti; vojuju bez strasti i misle samo S S riS T i h b°J° VniCima 1Z Makijavelijevog doba, često produžavaju neprijateljstva izbegavajuci opasne sukobe. Sjajne pobede imaju svoje nedosta tke. izazivaju zavist prema previše uspešnom vojskovođi. S druge strane, odug vlacenje rata, povećavanje ljudstva, a tim i plaćanja iz careve blagajne može utTboridTčekPt0 н kada rat nijC SUViŠe ° paSan’ kada 86 ispred utvrđeAja valja 1 u T unutra lzg|adnc i predaju se; tada se podižu naselja ve■ i g a’ Sa.hllJadama satora, stotinama dućana, raznim udobnostima, a bilo je i raskoši. Bermje nam je ostavio živ opis tih neobičnih šatorskih gradova koji se h u d i\? g ? OVOm putovanJ'u u Kašmir 1664- a u kojima stanuju hiljade judi. -Satori .se podižu prema ustaljenom redu, a omerahi, isto kao na dvoru doaze da iskazu pocast vladaru. „Izvanredan je prizor u pomrčini, usred prirode vi

^

se o tufte^

^

0merahe d°k d°laZe UCareve odaj’e iH

Sve u svemu, to je neobična mašina, i čvrsta i krhka. Da bi radila, potreban je energičan, delotvoran vladar, što je Oreng Zeb možda i bio kada je počeo da vlada, pa do negde 1680, kada je ugušio pobunu svog sina Akbara.484 Ali trebalo je da se u zemlji ne ugrozi društveni, politički, ekonomski i verski poredak Tai protivrecan svet bio je, međutim, u stalnom kretanju. o d l u č i 'л SS Р ° ти ПШ- Sam° Vladar " koji Je P°stao netolerantan, sumnjičav, ne odlučan, verski iskljuciviji nego ranije - već i čitava zemlja, pa i vojska. Njeni pripadnici se odaju raskoši i zadovoljstvima i više nisu kadri da vojuju. Pored V;,JSkt SVOje redove uvećava s previše ljudi. S druge strane, broj jagira ne te istom brzinom, a om koji se dodeljuju su često u lošem stanju ili se nalaze u n rilZ d Pa 7 aTTVlaSniC1 ја/ т U takvim okolnostima uglavnom grabe svaku p diku da zarade U toj atmosferi preziranja javnog dobra, neki članovi Mogulove „ ozivotne aristokratije” gledaju kako da sačuvaju nešto od svoga bogatstva upr kos odbredbi da se imovina posle njihove smrti vraća cara; oni čak uspevaju, kao nji ovi parnjaci u Turskom carstvu, da pretvore svoje posede koje su dobili na

s r edinom d 7 n oXVII m ° xveka S Umnogi nasledm prinčevi i Z" ak kvarenja sistema Је da su se princeze, žene iz harema, plemići, 481

•

I. str. 9 4 . FranÇ01S Bernier’ Voyages... contenant la description des États du G randM ogol..., 1699, 482

Abbé Prévost, op. cit., X, str. 235. 2 1 Ibid., X , str. 9 5 7 P. Spear, op. cit., str. XIII.

494


Veliki M ogul ide u lov, praćen mnoštvom plem ića i slugu, o d kojih su skoro svi na konjima, slonovim a ili kamilama (sem nekoliko pešadinaca, u desnom donjem delu slike) (otisak B. N'.)

upustili u poslove, bilo sami ili preko trgovačkih posrednika koji im „pozajmljuju imena”. I sam Oreng Zeb poseduje flotu brodova koji trguju na Crvenom moru i u lukama Afrike. U Mogulskom carstvu bogatstvo više nije nagrada za usluge učinjene drža vi. Vladari pokrajina, subahi i nabobi više nisu poslušni. Kada je Oreng Zeb na pao i potčinio dve islamske države u Dekanu - kraljevstva Bidžapur (1686) i Golkonda (1687) - iznenada se suočio s neposlušnošću koja se širila. Mahrati, mali i 495


siromašni brdski narod zapadnog Gata, već pokazuju otvoreno neprijateljstvo prema njemu. Car ne može da spreči napade i pljačke tih vrlih konjanika, u čijim redovima je i mnoštvo pustolova i raznih nezadovoljnika. Ni silom, ni lukav stvom, ni potkupljivanjem ne može da svrgne njihovog prepredenog vođu Šivaj a, „planinskog pacova . Car zbog toga gubi ugled. Utoliko pre što su u januaru 1664. Mahrati zauzeli i opljačkali Surat, najbogatiju luku Mogulskog carstva, ishodište svekolike trgovine i hodočasničkih putovanja ka Meki, simbolu mogulske vladavine i moći. Zbog svega toga, N. M. Pirson ,485 donekle opravdano, smatra dugu vlada vinu Orenga Zeba razdobljem mogulskog opadanja. Tvrdi da se Carstvo, suočeno s tim unutrašnjim dugotrajnim ratom, pokazuje nedoraslim svom poslanju, da gubi svoj raison d ’être. Moguće d aje u pravu; ali zar je ovaj tragični rat bio, kao što tvrde neki istoričari, isključivo posledica politike Orenga Zeba posle 1680, inače podstaknute nepoverenjem njegovih krvnih srodnika i verskom netrpeljivošću? Ne precenjuje li se tako ovaj „indijski Luj XI”.487 Hinduistička reakcija nadirala je iz dubina; iako njene površinske znake možemo videti u Mahratskom ratu, pobedničkoj jeresi i žestokim borbama Sikâ,488 njeno poreklo nam je i dalje nejasno. Ipak, upravo tu se izgleda krije objašnjenje postojanog i neumoljivog opadanja mogulske Indije, i njenog pokušaja da uskladi dve civilizacije, islamsku i hinduističku. Islamska civilizacija sa svojim ustanovama, osobenim gradskim si stemom i spomenicima koje oponašaju čak i u Dekanu, nudi prizor retkog uspeha. Ali i sjaj ima kraj i Indija puca na dvoje. Raskol otvara put engleskom osvajanju, kao što zapaža Isak Titsing, Holanđanin koji je dugo predstavnik Istočnoindijske kompanije u Bengalu (25. marta 1788): jedina prepreka koju Englezi ne bi mogli savladati bio bi savez muslimana i Mahrata: „zato Englezi danas i vode politiku trajnog osujećivanja takvog saveza”.489 1 Ipak je Mogulskoj Indiji dugo trebalo da propadne. Bitka kod Plasija (1757) se odigrala pedeset godina posle smrti Orenga Zeba (1707). Da li je tih pedeset godina i vreme ekonomskog slabljenja? Ako jeste, za koga? U XVIII veku u čita voj Indiji dolazi do razvoja evropske trgovine. Ali šta to sve znači? Teško je proceniti ekonomsko stanje u Indiji u XVIII veku. Neke regije očito slabe, druge se održavaju, treće, iako ih je malo, napreduju. Ratovi koji pu stoše zemlju se po posledicama mogu porediti sa stradanjima Nemačke u Tridese togodišnjem ratu (1618-1648).490 A ako već vršimo poređenja, i francuski verski ratovi (1562-1598) su donekle slični, jer je tokom borbi koje su tada razdirale Francusku, ekonomsko stanje u zemlji prilično dobro .491 A to ekonomsko preživj, М' Pearson’ ..Shivaji and the Décliné of the Mughal Empire”, u: Journal ofAsian Studies, 1970, str. 370. A. K. Majumdar, „L’India nel Medioevo e al principio dell’età moderna”, u- Propyläen Weltsgeschichte, ltalijanski prevod, VI, 1968, str. 191. Ibid., str. 189. Indijska višnuistička sekta osnovana početkom XVI veka. Siki su osnovali kraljevstvo La hore. J 489 H. Furber, op. cit., str. 303. A. K. Majumdar, op. cit., str. 195. Médit..., I, str. 340.


ljavanje produžava i održava rat, omogućujući obema stranama, protestantima i katolicima, da unajmljuju strane plaćenike. Da li i ratove u Indiji podstiče slično, srazmerno povoljno stanje ekonomije? To je moguće: Mahrati su napadali, u čemu su im pomagali poslovni ljudi na njihovoj strani, koji su prikupljali hranu i oružje na putevima koje su Mahrati izabrali. Rat je trebalo da plati rat. Problem je, dakle, pred nama i ne može se resiti bez istraživanja statističkih podataka i kretanja cena. Usudio bih se da kažem, uz opasnost da pogrešim, da u Indiji u drugoj polovini XVIII veka vlada povoljna konjunktura koja se oseća od Kantona do Crvenog mora. Činjenica da evropske kompanije, nezavisni trgovci ili „službenici” kompanija uključenih u „zemaljsku trgovinu” sklapaju dobre po slove, povećavaju broj i nosivost svojih brodova, može značiti i da je došlo do šteta ali i do vraćanja u red; ipak, proizvodnja na Dalekom istoku, a posebno u In diji, koja se nalazi u središtu, nužno sledi glavno usmerenje. A „na svaki komad tkanine proizveden za Evropu”, kao što piše Holden Färber „trebalo je istkati sto tinu komada za domaću potrošnju ”.492 Cak su i afričke oblasti uz obalu Indijskog okeana oživele pod uticajem gudžeratskih trgovaca.493 Ne znači li to možda daje pesimizam koji izražavaju istoričari Indije kad je reč o XVIII veku, samo posle dica apriorističkih pretpostavki? U svakom slučaju, bez obzira na to da li su se vrata Indije otvorila ekonom skim rastom ili opadanjem, ta se zemlja nije mnogo opirala stranom osvajanju ne samo kada su osvajači bili Englezi. Naime, Francuzi, Avganistanci i Persijanci su i sami bili spremni za takve poduhvate. Da li je opadanje bilo ograničeno na najviše političke i privredne spratove, ili je pogodilo i bujni život varošica i sela? Na tom osnovnom nivou sve ne mi ruje, ali štošta ostaje netaknuto. U svakom slučaju, Englezi nisu osvojili zemlju lišenu resursa. Čak i posle 1783. u Suratu, gradu koji slabi, Englezi, Holanđani, Portugalci i Francuzi na veliko trguju .494 Mae 1787. godine495 privlači trgovinu biberom jer nudi više cene nego engleske trgovačke stanice. Francuska „ze maljska trgovina”, koju obavljaju francuski državljani u trgovačkim stanicama, posebno na Mauricijusu i Reunionu, i dalje se razvija ili barem održava. Svaki Francuz koji okušava sreću u Indiji čak i u to kasno doba, ima svoje male trgo vačke planove i antibritanske zamisli: Indija još uvek izgleda da je vredna osva janja, da nudi plen. Nazadovanje Indije u X IX veku Uprkos svemu, očigledno je da Indija u XIX veku nazaduje. To nazadovanje je i apsolutno i relativno po tome što Indija ne može da prati evropsku industrij sku revoluciju i oponaša svog engleskog gazdu. Da li treba okrivljavati poseban kapitalizam u Indiji? Ili ekonomsku i društvenu prinudu niskih plata? Možda ob492 H. Furber, op. cit., str. 25. 493 Giuseppe Papagno, „Monopolio e libertà di commercio nelPAfrica orientale portoghese

alla luce di alcuni documenti settecenteschi”, u: Rivista storica italiana, 1974, П, str. 273. 494 A. N., A. E., B III, 459, Mémoire de Louis Monneron, 1. prerijal godine IV. 495 A. N., 8 AQ 349. ' ‘

497


jašnjenje nudi teško političko stanje, to jest ratovi koji su u XVIII veku praćeni sve većim presezanjima Evrope, a posebno Engleske? Da li je krivac nedovoljan tehnički razvoj Indije? Ili je odlučan udarac kasno nanela, kao u Rusiji, mašinska revolucija u Evropi? Indijski kapitalizam očigledno ima nedostatke. On je ipak deo sistema koji konačno i ne radi tako loše, s obzirom na to da je Indija ogromna zemlja - deset puta veća od Francuske, a dvadeset puta od Engleske. Indijsko telo, to geograf ski razdvojeno nacionalno tržište ima potrebu za plemenitim metalima da bi za jednica živela, a tržište delovalo. Ali ekonomsko-društveno-politički sistem In dije, grub, a nekad i izopačen, prinuđuje, videli smo, na nužnu gipkost i delotvornost novčane ekonomije. Indija nema svojih plementih metala, ali ih dovoljno uvozi, tako da već od XIV veka seljaci u središnjoj oblasti plaćaju namete u goto vini. Po tome je Indija napredna kao i Evropa i neki drugi delovi sveta. Novčana ekonomija može da deluje samo pod uslovom da dobro gospodari rezervama, da ih najpre akumulira, a potom da otvara ustave i stvara veštački novac pre žetvi i plaćanja, uređuje transakcije na tržištu i na kredit. A ekonomija uglavnom zasno vana na novcu ne može bez malih i velikih trgovaca, brodovlasnika, osiguravalaca, brokera, posrednika, sitnih prodavača i kolportera. Jasno je da ta poslovna hijerarhija postoji i da ispunjava svoju ulogu i u Indiji. U tom smislu određeni kapitalizam je deo Mogulskog carstva. Na glavnim „prolazima”, indijski poslovni ljudi i bankari nadziru akumulaciju i oslobađanje kapitala. Iako u Indiji, kao i u islamskim zemljama, ne postoji kontinuitet zemljoposedničkih porodica koje na Zapadu stiču ne samo bogatstvo, već i moć i uticaj, kastinski sistem s druge strane pospešuje i učvršćuje proces trgovačke i bankarske akumulacije koja se odvija iz jednog naraštaja u drugi. Ima porodica koje stiču izuzetna bogatstva, uporediva sa onima Fugera i Medičija na Zapadu. U Suratu ima trgovaca koji poseduju flote brodova. Poznate su nam stotine velikih trgovaca povezanih s banjanskim kastama, a i podjednak broj veoma bogatih islamskih tr govaca. U XVIII veku, bankari izgleda dosežu najveća bogatstva. Da li njih (kao što sam ja sklon da mislim, verovatno pod uticajem evropske istorije), nosi lo gičan razvoj ekonomije koja, sazrevši, nastoji da počne krupne bankarske delatnosti? Ili su ti poslovni ljudi, kao što smatra R. Rajčauduri, gurnuti u finansije (ubiranje poreza, bankarstvo i zelenaštvo), jer ih evropska konkurencija sve više istiskuje iz pomorstva i trgovine dalekog dometa?49'’ Možda su oba ta procesa doprinela da Jagat Šeti (u doslovnom prevodu „svetski trgovci”) steknu izuzetna bogatstva. Oni su tim počasnim naslovom 1715. zamenili svoja stara imena. Dosta se zna o toj porodici iz države Džaipur, koja pripada ogranku kaste Manvari. Njeni pripadnici se izuzetno bogate pošto se nastanjuju u Bengalu, gde ubiru poreze za Velikog Mogula, zelenaše i daju bankarske kredite, upravljaju kovnicom novca u Muršidabadu. Bogatstvo, tvrde neki savremenici, ostvaruju i tako što utvrđuju kurs rupije u odnosu na stari novac. Kao menjači novca, šalju ogromne iznose u menicama Velikom Mogulu u Delhi. Kada je jedan odred mah496 T. Raychaudhuri, Readings in Indian Economy, 1964, str. 17, navodi V. I. Pavlov, op. cit.,

498

Txi Evropu i protiv Evrope

Službenik Istočnoindijske kompanije, predaje se uživanju opijuma i slatkom životu (dolce vita). Indijska slika D ipa Čanda (kraj XVIII veka). M uzej Viktorije i A lberta (foto M uzeja)

ratske konjice zauzeo Muršidabad, oni su preko noći izgubili 20 miliona rupija, ali su ipak nastavili svoje poslove. A Jagat Šeti nisu jedini - s njima bi se mogle porediti još neke poslovne porodice.497 Ipak, ovi bengalski kapitalisti počinju da propadaju od kraja XVIII veka, ne zbog nesposobnosti, već zato što im na put staju Englezi.498 S druge strane, u prvoj polovini XIX veka u Bombaju, na zapad noj obali Indije, žive neki veoma bogati Parsij i Gudžerati, i muslimani i hinduisti, koji napreduju u svim bankarskim i trgovačkim poslovima - u gradnji i opre manju brodova, u trgovini s Kinom, pa i u nekim granama industrije. Jedan od najbogatijih ljudi, Parsi Dž. Džidžiboj, imao je uloženih 30 miliona rupija u nekoj 497 V. I. Pavlov, op. cit., str. 86 - 8 8 . 498 Ibid., str. 239 i dalje.

499


engleskoj banci u gradu .499 U Bombaju, gde je Englezima neophodna saradnja i organizovanje domaćih poslovnih mreža, indijski kapitalizam dokazuje svoju pri lagodljivost. ' > ^ Da li to znači da su indijski kapitalisti uvek dobro stajali u samoj Indiji? Ni pošto, jer trgovci i bankari nikad nisu imali potpuno odrešene ruke. Pre engleske vlasti iznad njih je bila indijska despotska država, i to ne samo ona Velikog Mogula: bogatstvo je velike trgovačke porodice izložilo na milost i nemilost moć nika. Njihovi pripadnici su živeli u stalnom strahu da ih ne opljačkaju i udare na muke. Koliko god živ bio opticaj novca koji je pokretao trgovački kapitalizam i indijsku privredu, svet Banjana nije živeo u slobodi, sigurnosti i političkoj tole ranciji, to jest u stanju koje je na Zapadu podupiralo uspon kapitalizma. Ipak, tvr diti, kao što neki istoričari čine, d aje indijski kapitalizam zato nemoćan, bilo bi pretera.no. Indija nije što i Kina, gde je država svesno gušila akumulaciju kapitala. U Indiji je bilo mnogo bogatih trgovaca i oni se, uprkos tome što su izloženi iz nuđivanju, održavaju. Snažna kastinska solidarnost obuhvata i jemči bogatstvo grupe i trgovačku saradnju od Indonezije do Moskve. Ne bih stoga okrivljavao kapitalizam daje odgovoran za zaostajanje Indije, koje se, kao i uvek, može objasniti i unutrašnjim i spoljnim razlozima. Među prvim možda bi trebalo pomenuti niske plate. Gotovo da je suvišno govoriti o razlikama između plata u Indiji i Evropi. Godine 1736, direktori Istočnoindijske kompanije računaju da su nadnice francuskih radnika (a znamo da 0ne..d:501^ zaostaju za nadnicama engleskih radnika) šest puta veće od nadnica u Indiji/ Cauduri je u pravu što se čudi niskim platama visokokvalifikovanih rad nika koji u tadašnjim prilikama, izgleda, imaju dovoljno slobode i sredstava da se brane. Ali možda su niske nadnice strukturalna osobenost privrede Indije? Možda su neophodan uslov za priliv plemenitih metala u Indiju, koji je otpočeo veoma rano, još u rimsko doba? Nije li privreda zasnovana na niskim platama bolje ob jašnjenje za moćno usisavanje plemenitih metala sa Zapada na Istok, nego po hlepa za zlatom cara i povlašćenih slojeva? Kada stigne u Indiju, zlatnom i srebrnom novcu raste vrednost u odnosu na jeftini ljudski rad, što nužno povlači niske cene hrane, a srazmerno čak i začina. Obratno, to objašnjava veliki prodor indijske robe na tržišta Zapada - sirovina, a posebno pamučnih i svilenih tkanina: one su u odnosu na engleske, francuske i holandske proizvode mnogo bolje i lepše, a uz to i jeftinije. Sve je to slično današnjem stanju na svetskom tržištu na koje stiže tekstil iz Hong Konga i Koreje. Rad „spoljnog proletarijata” je temelj evropske trgovine s Indijom. Braneći izvoz plemenitih metala, Tomas Mun 1684. navodi nepobitan argument: indijska roba koju je Indijska kompanija kupila za 840 000 funti sterlinga, prodata je u Evropi za četiri miliona, što je donelo prihod Engleskoj.502 Od sredine XVII veka pamučne tkanine iz Indije postaju glavna uvozna roba čije količine naglo rastu. 499 Ibid., str. 324-335.

Ibid., str. 99 i dalje. , n. K. N. Chaudhuri, op. cit., str. 273. " V. I. Pavlov, op. cit., str. 215.

500


Godine 1785. i 1786. engleska Kompanija je samo u Kopenhagenu prodala 900 000 komada indijskih tkanina.503 K. N. Čauduri, verovatno opravdano, iz toga zaklju čuje da nije bilo podsticaja za tehničke inovacije koje bi povećale produktivnost u zemlji gde ima na milione zanatlija i za čije proizvode se celi svet otima. Posao dobro ide, pa zašto onda nešto menjati? Podstrek je, naprotiv, davan evropskoj in dustriji. Prvi korak Engleske je bio da zatvori svoje granice u najvećem delu XVIII veka za tekstil iz Indije koji je reeksportovala u Ameriku i Evropu. Potom pokušava da ugrabi za sebe to unosno tržište - što može da ostvari samo velikim smanjenjem radne snage. Nije, dakle, slučajno da je mašinska revolucija počela upravo u pamučnoj industriji. To nas vodi do drugog objašnjenja za zaostajanje Indije. To je objašnjenje koje se služi spoljnim okolnostima, a ne unutrašnjim faktorima. Reč je o Engle skoj. Nije dovoljno reći da su se Englezi dokopali Indije i njenih resursa. Indija je za Engleze bila sredstvo pomoću kojeg su stekli pristup većim oblastima i ovla dali azijskom superekonomijom-svetom; upravo u tom proširenom okviru vidimo kako su se u Indiji unutrašnja struktura i ravnoteža veoma rano poremetile i izmenile da bi udovoljile tuđim ciljevima; kako se, u tom procesu, Indija u XIX veku konačno „dezindustrijalizovala” i pretvorila u pukog velikog proizvođača sirovina. Kako god bilo, Indija u XVIII veku nije na pragu da iznađe neki revolucio narni oblik industrijskog kapitalizma. U zadatom okviru, Indiji sasvim dobro ide, ona ima prirodnu, snažnu i uspešnu privredu; poljoprivreda joj je tradicionalna, ali moćna i daje visoke prinose; industrija joj je starog tipa, ali živa i delotvorna (do 1810. indijski čelik je kvalitetniji od engleskog, to jest samo malo zaostaje za švedskim);504 u celoj zemlji deluje tržišna privreda; ima mnoštvo uspešnih trgo vinskih tokova. Kao poslednje, ali i ne najmanje važno, trgovačka i industrijska snaga Indije zasnovana je, kao što bi se i moglo očekivati, na snažnoj izvoznoj tr govini: ona je deo ekonomske oblasti koja se prostire daleko od njenih obala. Indija ipak ne vlada tim prostorom. Istakao sam kako je Indija pasivna u od nosu na okolni svet od koga zavisi glavni deo njene trgovine. A upravo spolja do lazi pretnja: dok polako gubi kontrolu nad pravcima „zemaljske trgovine” kroz Aziju, Indija siromaši i pada s prestola. Delovanje Evropljana, koji su najpre podstakli njen izvoz, na kraju se okrenulo protiv Indije. Ironija je da je upravo og romna snaga Indije iskorišćena za njeno uništenje. Preko nje su od 1760. posred stvom pamuka i opijuma provaljena vrata Kine u korist Engleske. Indiji će potom udarac zadati nanovo ojačana Engleska. Indija i Kina povezane u superekonom iju-svet Posle ovog dugog obašnjenja vraćamo se na naš početni problem: kako tu mačiti čitav Daleki istok, koji je već od 1400. deo jedne superekonomije-sveta, ogromne, naočite, ali i krhke? Ta krhkost je začelo jedan od bitnih elemenata 503 Ibid., str. 216. 504 Ibid., str. 217; to je bez sumnje razlog zbog koga Englezi u XVIII veku uvoze u Indiju uvek

švedski čelik, posebno za gradnju brodova.

501


svetske istorije. Daleki istok, ustrojen tako daje u njega srazmerno lako prodreti, a nesposoban da se sam brani, prosto privlači osvajače. Nisu, dakle, samo Evrop ljani upali na Daleki istok: za njima su došli i drugi, muslimani, na primer. Stecište trgovine u središtu te super ekonomije sveta može biti samo Indone zija. Na ivicama Azije, ova oblast je između Kine i Japana s jedne, i Indije i ze malja Indijskog okeana, s druge strane. Geografija nudi, a istorija deluje, pa u ovom slučaju odbijanje ili prihvatanje može da poprimi bezbroj oblika, zavisno od delovanja gorostasa Dalekog istoka, Indije i Kine. Kada te zemlje napreduju, kada ostvaruju unutrašnju kontrolu i deluju u inostranstvu, težište Dalekog istoka će verovatno biti i ostati zadugo blizu Malajskog poluostrva, ostrva Jave ili Su matre. Pa ipak, ti divovi su se budili sporo, a tako su i delovali. Tek početkom hrišćanske ere, dakle, veoma kasno, Indija uviđa vrednosti Indonezije. Njeni pomorci, trgovci i misionari iskorišćuju, prosvećuju i evangelizuju arhipelag, uspešno presađuju više oblike političkog, privrednog i verskog ži vota. Ostrva su tada preobraćena na hinduizam. Kineski zmaj na ostrva stiže znatno kasnije, tek negde u V veku. U onim državama i gradovima koji su već bili hinduizovani, Kina nije mogla da ukoreni svoju civilizaciju, koja je, u načelu, tu mogla da pobedi isto kao i u Japanu, Koreji i Vijetnamu. Kinesko prisustvo biće ograničeno na sferu ekonomije i politike. Kina će više puta indonezijskim državama nametati protektorate, nadzor i oba vezu da šalju ambasadore kao znak priznavanja više vlasti; ali u suštini, u načinu života, te će države dugo ostati verne sebi i svojim ranijim osvajačima. Njima je indijski jaram bio teži nego kineski. Napredovanje Indijaca, a onda Kineza, verovatno ide skupa s osnovnim ekonomskim poletom koji je podsticao i podupirao takve poduhvate, ali čiji sled u vremenu, poreklo i pokretači još uvek nisu poznati. Iako nisam stručnjak za ta nedovoljno istražena područja, smatram daje Indija, šireći se ka istoku, mogla da prenosi dalje ono što je doživljavala kao uticaj „dalekog Zapada”, to jest Sredo zemlja. Nije li povezanost Evrope i Indije, veoma stara ali višestruko inovativna, bila jedna od glavnih strukturalnih osobenosti prošlosti? U slučaju Kine, problem je drugačiji: Indonezija za Kineze kao da predstavlja krajnju granicu, koju oni ne mogu da pređu. Indoneziju kao prepreku je uvek lakše savladati od zapada ka severoistoku nego obratno. * Oba ta širenja, najpre indijsko, a potom kinesko, stvorila su od Indonezije ako ne odredište, onda barem živo trgovinsko raskršće. Istoriju ove oblasti obeležava nekoliko razdoblja: kraljevstvo Krividžaja (VII-XIII vek), sa središtem na jugoistoku Sumatre i u gradu Palembangu; zatim Modžopahitsko carstvo (XIIIXV vek), sa središtem na Javi, ostrvu bogatom pirinčom. Jedna za drugom, te po litičke celine sticale su kontrolu nad glavnim pomorskim putevima, posebno onim glavnim, kroz Malački moreuz. Ta kraljevstva su bile moćne talasokratije: prva je trajala od pet do šest vekova, a druga od tri do četiri. Dakle, već tu možemo govo riti o indonezijskoj privredi, ako ne i o superekonomiji-svetu Dalekog istoka. 502


Verovatno da superekonomija-svet usredsredena na Indoneziju postoji od razvoja Malake, od 1403, kada je grad osnovan, ili od 1409, kada je počeo da širi svoj uticaj, sve do 10. avgusta 1511, kada ju je osvojio Alfonso de Albukerk .505 Ovaj nagli uspeh koji će se zatim održavati vekovima valjalo bi pobliže osmotriti. Slavno doba M alake Geografija je začelo imala velikog udela u istoriji Malake.506 Grad je na do brom mestu u moreuzu koji nosi njegovo ime, u tesnacu koji povezuje Indijski okean i ivična mora Pacifika. Neveliko Malajsko poluostrvo (koje se danas, do brim putevima, može brzo preći i biciklom) nekad se prelazilo samo utrtim sta zama na visini zemljouza Kra, koje su prolazile kroz šume pune zveri. Čim je po luostrvo oplovljeno, Malački moreuz je dobio na značaju .5 7 Podignuta na uzvišenju iznad „mekane”, i „močvarne” ravnice („jedan uda rac pijuka i nailazi se na vodu”),508 i presečenom bistrom rekom uz čije obale čamci pristaju, Malaka je više pristanište i zaklon nego luka: velike džunke se ukotvljuju nasuprot grada, između dva mala ostrva koja Portugalci nazivaju lija de Pedra i lija da Naos (Ostrvo kamenja i Ostrvo brodova), pri čemu potonje ostrvo „nije veće od trga gradske većnice u Amsterdamu”.509 Ali, kaže drugi put nik, „u Malaku je moguće pristati u svako doba godine što je prednost koju ne maju luke Goa, Kočin ili Surat”.510 Jedina prepreka su plime i oseke u moreuzu: „talas plime obično ide ka istoku, a talas oseke ka zapadu”.511 Sama Malaka, kao da joj te prednosti nisu dovoljne, ne samo da povezuje okeane, već se nalazi na ra zmeđu dve zone vetrova: monsuna Indijskog okeana na zapadu i pasata na jugu i istoku. Štaviše, uzan pojas ekvatorijalne maine koji se sporo premešta ka severu ili jugu, zavisno od kretanja Sunca, zadržava se prilično dugo u oblasti Malake (2° 30' severne širine), te tako omogućuje prolaz brodovima ka pasatima ili monsunima. „To je jedno od mesta prema kojima je priroda bila najizdašnija”, tvrdi Sonera, „tu vlada večno proleće”.512 U Indoneziji ima i drugih dobrih mesta - na primer, Sundski moreuz. Raniji uspesi režima Krividžaje i Modžopahita513 dokazuju da se isti nadzor mogao vršiti i sa istočne obale Sumatre, pa čak i istočnije, s Jave. Tako u januaru 1522. Magelanovi brodovi, pošto je ovaj stradao na Filipinima, vraćaju se kući i prolaze pored Sundskih ostrva u visini Timora, jer se tako žele iskoristiti jugoistočni pa505 Armando Cortesao, u: The Suma Oriental od Tome Piresa, 1944, II, str. 278-279; V. Magalhaés Godinho, op. cit., str. 783. 506 M. A. P. Meilink-Roelofsz, Asian Trade and European Influence, 1962, str. 13 i dalje. 507 O. W. Wolters, Early Indonesian Commerce, 1967, str. 45 i dalje. 508 Abbé Prévost, op. cit., VIII, str. 316. 509 Ibid., VIII, str. 312. 510 Ibid., IX, 74(1622). 511 Ibid., XI, str. 632. 512 Sonnerat, op. cit., II, str. 100. _ 513 Za ta pitanja pogledati klasičnu knjigu G. Coedesa, „Les États hindouisés d'Indochine et d’Indonésie”, 1948, u: Histoire du monde, od M. E. Cavaignaca, t. VII.


48. POVLAŠĆENI POLOŽAJ MALAKE O blast ekvatorijalne bonace ide ka severu a potom se spušta ka ju gu u skladu sa p oložajem sunca. Na taj način M alaka predstavlja vezi ili koridor između monsuna i severoistočnih i jugoistočnih pasata (iz A tlasa Videla delà Blaša, str. 56)

sati. Tim istim putem je Frensis Drejk na svom putovanju oko sveta (1580), stigao do južnih obala Indonezije. Iako se uspon Malake može objasniti geografijom, i istorija je igrala važnu ulogu, kako na lokalnom, tako i na opštem planu privrede Azije. Novoosnovani grad je uspeo da privuče i u neku ruku nadzire malajske pomorce, koji su odvaj kada bili ribari, obalski trgovci, a pre svega pirati. Malaka je tako uspela da oslo bodi moreuz od pljačkaša, a u isto vreme stekne male teretne jedrenjake, posade, pa čak i ratnu flotu za kojom je imala pdtrebu. Što se tiče velikih džunki neophod nih za trgovinu dalekog dometa, one su mogle da se pronađu na Javi ili Peguu. Tu


je sultan Malake (koji je nadzirao trgovinu u svom gradu i prisvajao mnogo za sebe) kupio brodove kojima je organizovao putovanje u Meku za sopstveni račun. Nagli razvoj grada ubrzo je postao problem. Kako preživeti? Smeštena na brdovitom i šumovitom poluostrvu, bogatom rudnicima kalaja, ali siromašna je stivim biljem, Malaka kao izvor hrane ima jedino ribolov. Zato i postaje zavisna od Šijama i Jave, dva obližnja ostrva na kojima se gaji pirinač za izvoz. Pa ipak, Sijam je ratoborna i opasna država, a Java još posrče pod teretom starog, ali upor nog imperijalizma Modžopahitskog carstva. Obe bi države progutale taj slučajno nastali gradić da se Malaka nije 1409. stavila pod zaštitu Kine, koja je trajala do 1430; u međuvremenu se Modžopahitsko carstvo raspalo, čime je uklonjena i pretnja za Malaku. Grad je svoj neobičan uspeh ostvario i zahvaljujući povoljnom spletu okolnosti. Naime, došlo je do susreta Kine i Indije. Kina se tridesetak godina snažno pomorski širila u javanskim morima i Indijskom okeanu, a Indija je sličan, pa čak i odlučniji poduhvat preduzela i ranije. Krajem XIV veka, na podsticaj is lamske Indije i Delhijskog Sultanata, talas indijskih trgovaca i prevoznika, poreklom iz Bengala, Koromandela i Gudžerata, stigao je u Indoneziju, što je sve bilo praćeno verskim prozelitizmom. Preobraćanje na islam, u čemu arapski pomorci u VIII veku nisu uspeli, a što nisu ni pokušavali da ostvare, dogodilo se stotinama godina kasnije, zahvaljujući trgovini s Indijom .514 Obalski gradovi jedan za dru gim prelaze na islam. Za Malaku, koja se 1414. preobraća na islam, to je zlatna prilika: poslovi i vera išli su ruku pod ruku. Modžopahitsko carstvo se postepeno raspada i prestaje da bude pretnja upravo zato što njegovi obalski gradovi prelaze na islam, dok, s druge strane, unutrašnjost Jave i drugih ostrva ostaju verni hin duizmu. Islam je u svom širenju osvojio samo trećinu ili četvrtinu stanovništva. Neka ostrva ostaće za njega strano tlo, na primer Bali, koji je do danas ostao neo bičan muzej hinduizma. Na dalekim Molučkim ostrvima preobraćanje na islam nije temeljno: Portugalcima će biti neobično kada tamo otkriju muslimane samo po imenu, to jest ljude koji ne osećaju mržnju prema hrišćanstvu. Ipak, sve veći uspeh Malake je neposredna posledica širenja indijske trgo vine. Za to postoji i razlog: trgovci iz Indije su na Sumatru i Javu doneli lep poklon - žbun bibera. Svuda, šireći se iz mesta povezanih s Malakom, tržišna privreda počinje da zamenjuje ono što je do tada bio primitivan i uveliko samodo voljan poredak. „Oni se uglavnom nisu zanimali za sejanje i gajenje biljaka”, piše neki portugalski hroničar o stanovnicima Molučkih ostrva u prošlosti, „živeli su kao u najstarijem dobu čovečanstva. Ujutro bi iz mora ili šuma uzimali hranu za čitav dan. Živeli su od pljačke pa nisu imali koristi od karanfilića niti je bilo ikog ko bi ga kupovao”.515 Kada su se Molučka ostrva uključila u trgovačke mreže, podignute su plantaže i uspostavljena stalna veza između Malake i ostrva začina. Trgovac keling (to jest hinduski trgovac iz Koromandela), Nina Surija Deva, slao 514 M. A. P. Meilink-Roelofsz, u: Islam and the Trade o f Asia, ured. D. S. Richards, op. cit., str. 137 i dalje. л 515 Luis Filipe F. R. Thomaz, „Maluco e Malaca”, u: A Viagem de Fernâo de Magalhaês e a questäo das Molucas, ured. A. Teixera, 1975, str. 33 i dalje. Izvanredan prikaz.

505


r

-

—

ш

в ш

;;

1 *

ff. / '

I

1 f M "“

L

m

f

~

yy««««,

Û ~ \

m

~

; C a ssi« jrt .. U gnce'

, ------- Г

r _ F——

:

@ -...... s / ....... ^ .... ; ---------- ; ' ф /v: ■■■■■..................... ' ' ' ‘Г“ ™':.' •V ,,-— . ----- 'S’ . ' ' ' ~ -- ; ђ ,,i» \<~~ê y-*- - A ? "" ; c

Ф* Ј

/ /

-

_

г Л и 1 & * Ц — S№ A -...-

-

I;-.

g

f

1

S -fS~~ L ~~

X

i '

-

\~T. ■

\ ~ r*?4

„ :fZ L r^

M

4,

-

Vc* *

[ t“

■’

___

r

<4 —

|

------

| | ј | Д

r -’U »

—

^

if \

7*-——Т Ј m u

- -

'

'

r-

"" '

4

C a m p h re

î ï * « o a

0°Q ?m

Y

© 00«

L------ =■' •

Zlato Biber

O Biber « Kalaj

- .-

__....._.— i_,v

' •

■ -

]

J ,

~

*

4

i?

..-.... l i - ...... \ * * * * % wv* -. - - ’ïVrfrtJi да * • &■■■*•" '

^ ,

/Ä 2 , ®

-

• • ïiL

(dn iga

.....

. ’ O -w -

r"”-'. . . . " ^ ■/ . . O - , M o d s e noîiç j

......

"

1

.* * G a la rtg « B e n jo in

~ta* '

_1.

:^ j

--

j,e*ivf(S '

^

_

.

«Г-лВ'..a '_~дсу f f .."""■..

:.--шФ^.:rf

S a n ta l ' _ Ç o s s îa lig n e a ~ -

.....

Cas s lo lig n e © : ~ „

Ambre

49. INDONEZIJA NUDI SVOJA BOGATSTVA EVROPLJANIMA Portugalci iz svoje baze u M alaki nadziru bogatstva arhipelaga: pre svega biber, fine začine i zlato. Pr\’i uticaj Evrope bio j e dovoljno snažan da p o sle 1550. podstakne gajenje novih kultura i otvaranje novih tržišta, p re svega za biber. Isto se desilo i na M alabarskoj obali u Indiji (prema karti V. M agaljesa Godinja, op. cit.)

je svake godine osam džunki na Molučka ostrva (po karanfilić), kao i na ostrva Banda (po muskatni oraščić). Ta ostrva, prešavši na gajenje samo jedne biljke, za visila su od pirinča koji je stizao džunkama s Jave, koje su plovile i do Marijan skih ostrva daleko u Tihom okeanu. ^ Tako je islamska najezda uspostavila novi poredak. Ustanovljeni su „sulta nati u Malaki, Tidoru, Ternatu, a docnije i u Makasaru. Najzanimljivija pojava je uvođenje zajedničkog jezika (,lingua franco), neophodnog u poslovanju; bio je zasnovan na malajskom jeziku koji se najviše govorio u trgovačkom središtu Ma506

"

—‘ -V-w - Ж љ

p o l o v i n a X V I veka)

I

; ...j Clо у / 1 /d ô -Д fS Cl " • _j p - g l f - J g ^^^SÉigS^SÈSSSïi

.X

‘

' i ‘-k À ш $ • *

. ... .

._ . .. ......... ....... : T

'

.

58§k

e* -Ce s-Ste îïQrmu e./’* ./

~

\ \ « :■ - W e d Г . . V O f l

—

Ip r

f

... ^ -,

|™

"

~ .. ' a S~- 9 -

-ni* y . * , « !»

.!

Sÿ

V

|

:

.. ...... .

\ « »\

Л.

'0

...............

: -

r:

...... Ш т * i*W * \ "à?* • <

-

- />

~~t:7 1 rt •-

. ...... ■• -- ............ .

_

ч;

‘ " t/i a : .j


laki. U Indoneziji i njenim „sredozemljima”, primećuje jedan portugalski hroničar, „toliko je jezika da se ni susedi međusobno ne razumeju. Danas govore malajski, jezik većine stanovnika, i njime se služe na svim ostrvima, slično kao Ev ropljani latinskim”. Ne čudi to da su 450 reči stanovnika Molučkih ostrva, koje su zapisali i u Evropu doneli Magelanovi mornari, zapravo reči malajskog jezika.516 Širenje ove lingua francae je dokaz ekspanzionističke snage Malake. Ali ona je stvarana i spoljnim činiocima, kao i bogatstvo Antverpena u XVI veku. Naime, dok grad nudi svoje kuće, pijačne prostore, skladišta i zaštitne ustanove, da ne pominjemo njegove dragocene pomorske zakone, razmenu obezbeđuju ino strani trgovci svojim brodovima i robom. Najviše je islamskih trgovaca iz Gudže rata i Kalikuta (hiljadu Gudžerata, prema Tome Piresu, „uz 4 000 ili 5 000 mor nara koji dolaze i odlaze)”; drugi po brojnosti su hinduski trgovci iz Koroman dela, kelinzi, koji imaju i vlastitu četvrt, Campon Queling. 7 Gudžeratima je prednost da su se jednako čvrsto ukorenih na Sumatri i Javi, kao i u Malaki, kao i da nadziru glavninu reeksporta začina i bibera ka Sredozemlju. Kambej (drugi na ziv za Gudžerat), tvrdilo se, ne može da živi ako ne ispruži jednu ruku do Adena, a drugu do Malake.518 I tu uviđamo prikrivenu nadmoć Indije, koja je mnogo više nego Kina otvorena za inostranstvo i održava veze s trgovačkim mrežama islam skih zemalja kao i Bliskim istokom. To utoliko više jer je Kina posle 1430. zanavek odustala od dalekih putovanja, a iz razloga koji su nam - bez obzira na to šta o tome mislili neki maštoviti istoričari - ostali nepoznati. Štaviše, Kina se skromno zanima i za začine koje troši u malim količinama, izuzev bibera, koji na bavlja u Bantamu i koji nema potrebe da putuje preko Malake. Albukerka je da zauzme Malaku sa svojom malom flotom (1 400 ljudi, od čega 600 Malabaraca)519 podstaklo bogatstvo i ugled tog grada, „koji je tada najčuveniji na tržištu Indije”.520 Osvajanje je praćeno surovostima: kada je most preko reke odsečen, grad je devet dana bio izložen pljačkanju. Ipak, tog kobnog dana, 10. avgusta 1511, bogata Malaka nije uništena. Albukerk, koji je u zauze tom gradu ostao do januara 1512, brzo ga je preuredio. Podigao je i veliku tvrđavu. On, koji se od Šijama do ostrva začina predstavljao kao neprijatelj musli mana, tvrdio je u isto vreme i daje prijatelj pagana, to jest svih trgovaca. A posle osvajanja, politika Portugalaca je postala pomirljivija. Čak je i Filip II - kralj Por tugaise i vladar Istočne Indije - posle 1580. vodio politiku verske snošljivost na Dalekom istoku. Ne sme se vršiti nasilno preobraćanje: „Näo e este o modo que se deve ter uma conversäo”.521 U Malaki koju su zauzeli Portugalci, postojala je i kineska pijaca i džamija, iako se, valja reći, crkva sv. Pavla koja je pripadala je zuitima, uzdizala iznad tvrđave, a s njenih stepenica se videlo i more. Kao što s pravom kaže Luis Filipe F. R. Tomas, „osvajanje Malake, u avgustu 1511, otvo516Ibid., str. 33. 517 Navodi Pavlov, op. cit., str. 221. 518 Ibid. 519 Abbé Prévost, op. cit., I, str. 116. 520 Ibid., J, str. 115. 521 M. A. Hedwig Fitzier, „Der Anteil der Deutschen an der Kolonialpolitik Philipps II von Spanien in Asien” u: Vierteljahrschrift fü r Sozial-und Wirtscheftsgeschichte, 1935, str. 251.

507


rilo je Portugalcima vrata javanskih mora i Dalekog istoka. Zauzevši Malaku, pobednici nisu samo stekli bogati grad, već su zavladali i mrežom trgovačkih puteva koji su se susticali u Malaki”.5“- Portugalci su, u celini uzev, sačuvali te veze, a neke od njih čak i proširili. Godine 1555, kao odgovor na krizu nastalu sredinom XVI veka, učvrstili su se u Makaou, nasuprot Kantonu, pa čak stigli i do Japana. Malaka je pod portugalskom vlašću postala središte veza između Pacifika, Indije i Evrope, kao što će kasnije biti Batavija pod Holanđanima. Pre nego što su došli Holanđani i poremetili njihov azijski raj, Portugalci su uživali u spokoju i napredovali, donoseći korist kralju u Lisabonu, Portugaliji, preprodavcima bibera u Evropi, ali i samim portugalskim pustolovima na Istoku, koji su često, iako ne uvek, imali polufeudalni mentalitet sličan onom kod španskih konkvistadora u Americi. Bilo je i napada Turaka, ali oni su bili sporadični i bez uspeha. U celini uzev, Portugalci su se okoristili mirom. Pa ipak, „ploveći neometano tim morima, postali su neoprezni i zaboravili na odbranu”.523 Tako su 1592. dva engleska broda iz Lankestera, koja su stigla istim putem kao i Vasko de Gama, bez muka zarobili nekoliko portugalskih brodova na koje su naišli. Ali us koro će sve početi da se menja: Evropljani će u Indiju preneti svoje ratove i tr venja, a Malaka, kao portugalski grad, izgubiće svoju dugogodišnju nadmoć. Go dine 1641. osvojili su je Holanđani i potisnuli u drugi plan. Nova središta na D alekom istoku I pre pada Malake, Batavija postaje središte trgovine na Dalekom istoku, odakle se upravlja svim i svačim. Osnovana 1619, ona je na vrhuncu 1638, kada se Japan zatvara za Portugalce, a ostaje dostupan brodovima holandske Istočnoindijske kompanije. Središte „kraljeva” trgovine - kao i nadzora najvažnijih mreža „zemaljske trgovine” - ostalo je tako u Indoneziji, sve dok se održavala spretna, budna i autoritarna vlast holandske Istočnoindijske kompanije, dakle više od sto godina. Već početkom 1662. Holanđani su proterani s Formoze, ostrva naspram Kine i na pola puta do Japana, gde su boravili od 1634, kada je sagrađeno i utvrđenje Kaštel Zelandija. 24 Dugotrajna vladavina Batavije, o čemu smo već govorili, poklapala se uglavnom s produženom krizom u XVII veku koja je od 1650. do 1750. potresala i evropsku ekonomiju-svet (uključujući i Novi svet). Kriza ipak nije jače pogodila Daleki istok, jer je XVII vek u celoj Indiji doba napretka, demografskog i privrednog rasta. To je možda i jedan od razloga zašto je tokom evropske krize holandska privreda bila, videli smo, daleko najzaštićenija i prisvajala lavovski deo trgovine za sebe. Novi grad Batavija je svakako znamen holandske prevlasti. Dvospratna grad ska većnica sagrađena 1652. uzdiže se u centru grada ispresecanog kanalima, uli cama pravilnog rasporeda, grada okruženog zidinama, s dvadeset i dve kule, kao i ^ L. F. F. R. Thomaz, nav. čl., str. 36. Abbé Prévost, op. cit., I, str. 336 (1592). 524 Ibid., VI, str. 62-63.

508


M akao po četk o m X V II veka, p rem a Teodoru d e Briju. G ra d su za u ze li P o rtu g a lc i 1557, a slu žio j e kao p o la z ište trg o vcim a k o ji su trg o v a li s K in om (o tisa k B. N .)

četiri kapije. U Bataviju dolaze pripadnici svih azijskih naroda, Evropljani i ljudi s Indijskog okeana. Izvan zidina su četvrti Javanaca i Amboinjana, a i letnjikovci. A najvažnije od svega, tu su pirinčana polja, nasadi šećerne trske i kanali. Na oba li preusmerene reke nalaze se mlinovi za žito, pilane, radionice za proizvodnju pa pira i baruta, šećerane i ciglane. U gradu je sve čisto i uredno: pijace, dućani, skla dišta, mesare, riblje pijace, kasarne i Spinhuis („predionice”), gde kao predilje ra de osuđene prostitutke. Znamo daje holandsko kolonijalno društvo bogato, raspoja sano i nehatno. To bogatstvo, ta razuzdanost koje smo već videli u Goji oko 1595, a koje nalazimo u Bataviji i pre putovanja hirurga Grafa koji tu stiže 1668, a koje će postojati i u Kalkuti, očigledno su obeležje izvandrednog uspeha.525 525 Ibid., VIII, str. 480 i dalje.

509


Uprkos svemu, početkom XVIII veka izvanredna holandska mašina počinje da se kvari. To se ponekad objašnjava sve većom potkupljivošću i nepouzdanošću službenika Kompanije. Ali, službenici engleske Kompanije daleko prevazilaze u tome Holanđane, što neće sprečiti englesku Kompaniju da oko 1760. izbije u vrh. Da li je to bilo, kao što su neki skloni da tvrde, zato što je preokret glavne usmerenosti poslova sredinom XVIII veka doveo do povećane aktivnosti i obima raz mene, što je pak podstaklo preinačavanja, prekide i korenite promene? Menja se uticaj raznih evropskih zemalja u inostranstvu i uskoro prevlast stiče Engleska. U Aziji se težište Dalekog istoka pomera ka Indiji, ali ona na vrh izbija tek za vlada vine Engleske i u njenu korist. Taj proces je izvrsno opisao Holden Ferber u knjizi objavljenoj još 1948.526 Engleska kompanija (John Company), istisla je svoju srodnicu (Jan Compagnie), holandsku kompaniju, jer je ova sedamdsetih godina XVIII veka izgubila bitku u Bengalu i Indiji, a još sredinom istog veka propustila da stekne prvenstvo u Kantonu, gde se Kina sve više otvarala. Ne kažem da je u Kantonu Džon bio vispreniji i pametniji od Jana, iako se to nekad, možda i s određenijim razlozima tvrdi. Ali neki francuski svedok, koji oštro kritikuje fran cusku Indijsku kompaniju, tvrdi da su u Kantonu 1752. švedske i danske kompa nije - najslabije i najmanje opremljene za uspeh - najbolje iskoristile priliku. 7 Englezi su na kraju pobedili jer su zajedno sa svojom snagom znali da iskoriste i izuzetni značaj Indije. Bitka kod Plasija (1757) nije samo označila političko osva janje Indije, već i trgovačkih tokova koji se obalom potkontinenta pružaju na jednu stranu ka Crvenom moru i Persijskom zalivu, a na drugu najpre ka Indone ziji, a ubrzo i ka Kantonu. Upravo za „zemaljsku trgovinu”, pre svega za puto vanja u Kinu u indijskim brodogradilištima se gradi mnoštvo „Indiamena”. Prema Ferberu flota koja pod engleskom zastavom obavlja „zemaljsku trgo vinu” ima 1780. godine nosivost 4 000 tona, a 1790. dostiže svih 25 000 tona. Rast je i veći nego što izgleda, jer je 1780. ratna godina, kada dolazi do pretposlednjog ozbiljnog sukoba Francuske i Engleske. Engleski brodovi oprezno plove pod tuđim zastavama, portugalskom, danskom i švedskom. Kada opasnost mine, oni ponovo razvijaju svoj barjak. U isto vreme bogatstvo se naglo prenosi iz Batavije u Kalkutu. Iznenadan uspon grada na Gangu doprinosi i da se objasni tromost holandske Istočnoindijske^kompanije. Kalkuta u strašnom neredu brzo raste na sve strane. Grof De Modav, francuski putnik i pustolov, dolazi tu 1773, upravo u trenutku kada upravu preuzima Voren Hastings. Grof opaža i bujanje grada i nered. Kalkuta nije Bata vija, s kanalima i ulicama kao nacrtanim. Obala Ganga nigde nije uređena: „kuće su razbacane duž obale, a u zidove nekih od njih udaraju talasi”. Nema ni zidina. Ima najviše 500 kuća, koje su podigli Englezi, a okružene su trščanim kolibicama s krovovima od šaša. Ulice su, kao i prolazi, blatnjave; ima ih i širokih, a na kra5~^ Op. cit., str. 160 i dalje. A. N.. Kolonije, C 11, f° 10 v°. Op. cit., str. 176. Voyage en Inde du comte de Modave, 1773-1776, ur. J. Deloche, 1971, str. 77.


jevima su pregrađene daskama. Svuda vlada grdan nered. Grof De Modav kaže „daje to posledica britanske slobode; ta sloboda kao da ne ide s poretkom i sime trijom”.5 Naš Francuz nastavlja: „Stranac posmatra Kalkutu s čuđenjem i ljut njom. Uz nešto truda i planiranja od nje bi se mogao napraviti jedan od najlepših gradova sveta; nije jasno kako su Englezi prevideli prednosti tako lepog položaja i dopustili gradnju po najneobičnijim ukusima i sklonostima”. Istina je d aje Kal kuta, koja je 1689. naseobina krovinjara, gde je 1702. podignuta tvrđava (Fort Vilijem), čak i 1750. beznačajan grad. Opat Prevo je čak i ne pominje u svom puto pisu. Kada je 1773. posećuje i posmatra grof De Modav, u Kalkuti žive razni trgo vci. Grad raste i na sve se strane gradi; opeke se prave u okolini, drvo se dovlači Gangom ili morem iz Pegua; stanarine probijaju gornje granice. Kalkuta već ima 300 000 stanovnika, a taj će se broj udvostručiti krajem veka. Širi se bez odgovor nosti za svoj rast i svoju sudbinu. Englezi nemaju naročitih obzira, pa uklanjaju ili kinje sve one koji im stanu na put. Nasuprot tome, na drugoj obali Indije, Bombaj je središte slobode, nadoknada ili možda osveta indijskog kapitalizma koji tu os tvaruje sjajne uspehe.

NEKI MOGUĆI ZAKLJUČCI Iako dugačko, ovo poglavlje ne daje potpunu sliku sveta van Evrope. Trebalo je da se duže zadržim na Kini, a posebno na centrifugalnoj ekspan ziji u pokrajini Fu-Kjen. Taj proces će biti prekinut tek 1662, kada Holanđani na puštaju Formozu, ili tačnije, 1683, kada ovu osvaja dinastija Mandžua. Pa ipak, proces se obnavlja u XVIII veku, otvaranjem Kantona za raznovrsnu evropsku tr govinu. Trebalo je da posvetim pažnju i posebnom slučaju Japana koji, prema iz vanrednom prikazu Leonara Blisea,531 posle 1638. gradi ekonomiju-svet po svo joj meri, koja se sastoji od Koreje, ostrva Rjukju, Formoze do 1683, pri čemu se Kinezima dozvoljava plovidba džunkama, a Holanđanima povlašćena „vazalna” trgovina. Trebalo je da kažem nešto više i o Indiji i posvetim pažnju analizi J. Hestermana532 koji jedan od glavnih razloga propasti Mogulskog carstva vidi u razvoju gradskih ekonomija, koji u XVIII veku dovodi do raspada celine. Konačno, trebalo je nešto reći i o sefevidskoj Persiji, njenoj vladajućoj priv redi, kao i ulozi nužnog posrednika između Indije, centralne Azije, neprijateljske i omrznute Turske, Rusije i udaljene Evrope. Ali čak i da sam mogao dati potpunu sliku, uz rizik da ovo poglavlje dobije razmere čitave knjige, da li bismo bili bliži rešenju naših problema i pitanja? 530 Ibid. 531 „I. Wallerstein et l’Extrême-Orient, plaidoyer pour un XVIe siècle négligé”, Kolokvijum u Lajdenu, oktobar 1978, daktilografisano. 532 „Littoral et intérieur de l’Inde”, Kolokvijum u Lajdenu, oktobar 1978, daktilografisano.


Smatram da ne. Da bismo zaključivali o Evropi i neevropi, to jest o ćelom svetu, bile bi nam potrebne verodostojne mere i brojke. Ovde uglavnom dajem opis, pregled nekih problema i sugestije za moguća objašnjenja. U svakom slučaju, nismo rešili zagonetno pitanje odnosa između Evrope i ostalih delova sveta. Jer iako nema sumnje da je pre XIX veka svet nadmašivao Evropu po broju stanov nika, a dok je trajao ekonomski ancien régime, i po bogatstvu, iako je, dakle, go tovo izvesno da je Evropa manje bogata nego svet koji iskorišćava, čak i posle pada Napoleona, to jest u zlatnom razdoblju Engleske —mi još uvek ne znamo kako je Evropa ostvarila taj nadmoćan položaj, a ni kako g aje održavala —jer je jaz bivao sve veći. ' Pol Beroš je istoričarima učinio veliku uslugu što je ovaj problem postavio u statističkim okvirima. On tako ne samo da sa slaže s mojim polazištem, već ga i nadilazi. Ali da li je u pravu? Da li sam ja u pravu? ^ Neću zalaziti u pojedinosti i ispitivati valjanost metode kolege iz Ženeve, već ću prihvatiti da je njegov postupak dovoljno naučno valjan kada je reč o rezulta tima (koji su približni, kao što i sam priznaje, pa čak na to i upozorava čitaoce), da bi se mogao uzeti u razmatranje. Izabrani pokazatelj je dohodak per capita, to jest bruto nacionalni proizvod po stanovniku. Da bi se prikazao relativan položaj raznih zemalja, svi iznosi su prikazani u dolarima i po cenama iz SAD 1960. godine, dakle, u istim jedinicama. Rezultati su sledeći. Engleska 1700. godine, od 150 do 190 dolara; engleske kolo nije u Americi, to jest buduće Sjedinjene Države 1710. godine, od 250 do 290 do lara; Francuska 1781-1790, od 170 do 200 dolara; Indija 1800. godine, od 160 do 210 dolara (ali 1900. između 140 i 180 dolara). Ove brojke, koje su stigle do mene u vreme dok sam vršio ispravke u knjizi, potvrđuju moje ranije tvrdnje i pretpostavke. Ne čudi me ni brojka za Japan 1750. godine - 160 dolara. Jedino iz nenađuje visoka brojka za Kinu 1800. godine: 228 dolara, iako, istini za volju, taj iznos kasnije pada (1950. godine 170 dolara). Usredsredimo se na ono što nas najviše zanima, na poređenja, po mogućstvu sinhronijska, između dva bloka, Evrope uz Sjedinjene Države s jedne, i osta log dela sveta s druge strane. Godine 1800. zapadna Evropa dostiže 213 dolara (Severna Amerika 266 dolara). To možda i nije iznenađenje, ali ta brojka je tek nešto viša od brojke za onovremeni „Treći svet” (nekih 200 dolara). Visoki nivo koji dostiže Kina (228 dolara 1800. godine, 204 dolara 1860. godine), podiže pro šek grupi siromašnijih zemalja. Danas (1976), u Zapadnoj Evropi iznos je 2 325 dolara, dok je u Kini, uprkos tome što počinje da se oporavlja, samo 369 dolara. Treći svet u celini sa 355 dolara je daleko iza bogatih zemalja. Iz proračuna Pola Beroša sledi da Evropa u vreme kada ostvaruje najveće pobede i kada njeni brodovi, pod zapovedništvom Kuka, La Peruza i Bugenvila istražuju prostranstva Tihog okeana, po životnom standardu ne prevazilazi ostale delove sveta. Ukupni B. N. P. današnjih razvijenih zemlja (Zapadna Evropa, SSSR, Severna Amerika, Japan) iznosio je 1750. samo 35 milijardi dolara (dolara iz 1960), u odnosu na 120 milijardi u ostatku sveta; godine 1860. odnos je bio 115 prema 512


165 milijardi; samo je od 1880. do 1900. odnos obrnut: 1880. godine 176 prema 169 milijardi; 1900. godine 290 prema 188 milijardi. Ali 1976. godine, zaokru ženo, odnos je 3 000 prema 1 000 milijardi. Sve nas to navodi da drugačije gledamo na položaj Evrope (uz ostale povlašćene zemlje) i ostatka sveta, pre 1800. godine i posle izvanredno značajne in dustrijske revolucije. Izgleda izvesno to da je jedino Evropa (možda više zbog društvene i privredne strukture nego zahvaljujući tehničkom napretku) sposobna za mašinsku revoluciju, pri čemu vodstvo pripada Engleskoj. Ta revolucija ipak nije samo posebno sredstvo razvoja, već i oruđe vladanja i uklanjanja strane kon kurencije. Evropska industrija je, mehanizujući se, nadmašila tradicionalnu indu striju drugih zemalja. Jaz koji se tada otvorio nastavio je da se produbljuje. Istorija sveta oko 1400. ili 1450, kao i između 1850. i 1950, govori o nestajanju jed nakosti kao posledici viševekovnog narušavanja koje je otpočelo još krajem XV veka. U odnosu na to glavno usmerenje, sve ostalo je sporedno.

513

Šesto poglavlje

INDUSTRIJSKA REVOLUCIJA I RAST

Industrijska revolucija koja počinje, ili pre postaje vidljiva u Engleskoj u šestoj deceniji XVIII veka, izuzetno je složena. Kao prvo, ona je dovršenje „in dustrijalizacije” započete mnogo vekova ranije. Ona se nastavlja, a čak i danas traje. Označena kao početak nove ere, industrijska revolucija će verovatno uticati i na budućnost. Ipak, ma kako široka, obuhvatna i novatorska, ona nije sama či tava istorija modernog sveta. ^ ^ To i želim da objasnim na narednim stranicama, gde pokušavam da tačno odredim industrijsku revoluciju, a u meri mogućeg, smestim je i u pravi okvir.

NEKA KORISNA POREĐENJA Kao prvi korak, valjalo bi dati nekoliko definicija, a posebno nekoliko pret hodnih poređenja. S jedne strane, od svog početka u Engleskoj, industrijska revo lucija je podstakla niz drugih revolucija, a nastavlja se i danas, usmerena ka no vim horizontima: revolucije koje je podstakla svedoče i o njenim engleskim „počecima”. S druge strane, možemo razmatrati i vreme pre engleske industrijske revolucije i pronaći mnogo elemenata industrijalizacije, to jest nečeg što je oduvek postojalo u ljudskim društvima; iako su neka od tih iskustava bila napredna, na kraju su sva propala. Ipak, proučavanje neuspeha nekad može pomoći da se bolje shvati uspeh. Revolucija: složena i i dvosmislena reč Preuzeta iz rečnika astronomije,1 reč revolucija u smislu preokreta ili loma postojećeg poretka, prvi put se pojavljuje u engleskom jeziku 1688. godine." U tom, ali i u suprotnom smislu, koji znači obnovu (reconstruction), treba shvatiti srećan izraz industrijska revolucija, koji izgleda nije 1845. skovao Fridrih En1 Pogledati Littré, Révolution: „Retour d'un aster au point d’où il était parti”. 2 Hannah Arendt, On Révolution, 1963, francuski prevod, Essai sur la Révolution, 1967, str.

58. 515

Industrijska revolucija i rast

WiSêtâi

Cast onom koje zaslužuje: industrijska revolucija počinje korišćenjem pare, ostvarenjem Dzemsa Vata (1736-1819). Na portretu Dl. Rejnoldsa prikazan je kako u laboratoriji doteruje svoju mašinu (Snark Internešenel) 3

'

gels, već 1837. francuski ekonomista Adolf Blanki (brat mnogo poznatijeg revo lucionara Ogista Blankija4). Postoji mišljenje i da se taj izraz pojavio ranije, negde 1820, u raspravama nekih drugih francuskih pisaca. A među istoričarima, izraz se uvrežio tek 1884, posle objavljivanja „Predavanja o industrijskoj revolu ciji , koja je Arnold Tojnbi održao u Oksfordu 1880-1881, a njegovi studenti ga objavili tri godine posle profesorove smrti. 3 Jürgen Kuczynski, „Friedrich Engels und die Monopole”, u: Jahrbuch für Wirtschaftsge schichte^ 1970, 3, str. 37—40. Adolphe Blanqui, Histoire de l ’économie politique en Europe depuis les Anciens jusqu ’à nos jours, 1837, II, str. 209. „Jedva što je proistekla iz mozga dva genijalna čoveka, Vata i Arkrajta In dustrijska revolucija je zahvatila Englesku”; pogledati R. M. Hartwell, The Industrial Revolution and economic growth. 1971, str. 111 ; Peter Mathias, The First Industrial Nation. An Economic History o f Britain 1700-1914, 1969, str. 3. ' Maurice Dobb, Etudes sur le développement du capitalisme, 1969, str. 274, napomena 3' A Besançon, u: Quarterly Journal o f Economics, XXXVI, 1921, str. 343.

516


Istoričarima se često zamera da rđavo koriste reč revolucija koju, tvrdi se, treba upotrebljavati u njenom izvornom značenju - za oznaku nasilne i nagle pro mene. Ipak, kada se govori o društvenim pojavama, brze i spore promene se ne mogu razdvajati. Nema društva koje nije stalno podeljeno između snaga koje na stoje da ga održe i prevratničkih snaga koje bi da ga podriju (bez obzira na to da li se te snage uočavaju kao takve ili ne). Revolucije su samo erupcije tih prikrivenih i dugotrajnih sukoba. U svakom pokušaju da se analizira revolucionarni proces, najteže je upoređivati dugotrajna i krakotrajna događanja, ustanoviti njihov odnos i povezanost. Ni industrijska revolucija u Engleskoj krajem XVII veka nije izuze tak. Ona je brzi sled događaja, ali u nečemu je i veoma spor proces. Dakle, u isto vreme postoje dva ritma. Dopadalo nam se to ili ne, suočeni smo s dijalektikom kratkoročnog i dugo ročnog. Prema V. V. Rostovu,6 na primer, engleska privreda je „uzletela” (took off) između 1783. i 1802, jer je preden kritični prag investicija. To objašnjenje osporava Simon Kuznjec,7 čije brojke govore o nečem drugom, iako i tu ostaje slika „uzletanja” aviona - to jest događaja određenog u vremenu. Ali pre nego što dođe do uzletanja, avion (Engleska) mora da bude izgrađen, a uslovi za let ostva reni. U svakom slučaju, nijedno društvo neće biti sposobno - na primer, zato što se povećao obim štednje - da najednom promeni „svoje stavove, ustanove i tehni ke”, kao što smatra Artur Luis. Uvek su obavezni određeni preduslovi, etape i prethodna prilagođenja. Filis Din je u pravu kad podseća na to da su sve novosti, pa čak i prekidi krajem XVIII veka u Engleskoj, zapravo deo „istorijskog konti nuuma” koji seže u prošlost, pokriva sadašnjicu i dopire u budućnost, pri čemu prekidi i lomovi nisu jedinstveni ni presudni događaji.9 Opis industrijske revolu cije Dejvida Lendsa1 kao stvaranja kritične mase koja naposletku dovodi do re volucionarnog praska svakako je dobra slika, ali je jasno da se ta masa morala stvoriti sporom akumulacijom različitih i neophodnih elemenata. Šta god da se dokazuje, dugoročnost je uvek bitna. Industrijska revolucija je dvojaka. U običnom smislu reci ona je ostvarenje promena u više događaja kratkog trajanja, ali je i dugotrajan proces, koji se tiho odvija, pri čemu je nekada jedva primetan, ,,i teško da liči na ikakvu revoluciju”, kao što je rekao Klod Folen11 koji, za razliku od Rostova, naglasak stavlja na kontinuitet. Ne iznenađuje, dakle, što ni u tom prilično burnom razdoblju (od otprilike 1760), ta izuzetna dešavanja ne zaokupljaju ozbiljniju pažnju čuvenih posmatrača. Adam Smit, sa svojom malom fabrikom čioda u Škotskoj, izgleda kao slab svedok svog doba, iako je živeo čak do 1790. Dejvid Rikardo (1772-1823), mlađi 6 Les Étapes de la croissance économique, 1967, str. 55. I Croissance et structures économiques, str. 247 i dalje. 8 Simon Kuznets, „Capital formation in Modem Economic Growth”, u: Troisième Conférence internationale d ’histoire économique, München, 1965,1, str. 20, napomena 1. Phyllis Deane, The First Industrial Revolution, 1965, str. 117. „Encore la révolution anglaise du XVIIIe siècle”, u: Bulletin de la Société d'histoire mo derne, 1961, str. 6. II Predgovor francuskom prevodu delà Thomasa S. Ashtona, The Industrial Revolution, 1955.


od Smita (i zato mu se manje može oprostiti), gotovo da ne pominje mašine u svo jim teorijskim spisima.1" A Žan-Batist Se, opisavši engleska „parna kola” (1828), veoma kratkovido predviđa da „[...] ipak [...] nijedna mašina nikada neće moći da prevozi ljude i robu kroz stisku velikog grada, ono što može i najlošiji konj”.13 Ipak se ne može očekivati da veliki ljudi tog vremena (ako je Žan-Batist Se zaista jedan od njih), budu i proroci. Lako je naknadno optužiti Marksa, Vebera, pa i Zombarta, za pogrešno - to jest različito od našeg - shvatanje dugotrajnog pro cesa industrijalizacije. Smatram da i obično pravični T. Ašton greši što prena gljeno osuđuje starije istoričare, pri čemu se oslanja na Krebnerove primedbe.14 A da li današnji istoričari - od kojih se mnogi bave industrijskom revoluci jom - imaju ispravnije stavove? Jedni smatraju da je taj proces počeo pre XVII veka; drugi da je slavna revolucija iz 1688. bila događaj od ključnog značaja; treći da se koreniti preobražaj Engleske odvija uporedo s opsežnom ekonomskom obnovom u drugoj polovini XVIII veka. Svi su uverljivi na svoj način, prema tome da li ističu poljoprivredu, demografiju, spoljnu trgovinu, industrijske tehni ke, kreditni sistem. Ipak je pitanje da li industrijsku revoluciju treba posmatrati kao niz sektorskih modernizacija; kao sled faza razvoja; ili kao pojavu istovre menog rasta na raznim poljima, shvatajući reč „rast” u najširem smislu? Činjenica daje u Engleskoj kraj XVIII veka doba nerazrušivog rasta, koji je postao, kao što kaže Rostov, „uobičajeno stanje”,15 nema se začelo zahvaliti napretku u nekom po sebnom sektoru (na primer, u štednji ili investiranju), već je posledica obuhvatnog i jedinstvenog toka uzajamnih zavisnosti i oslobađanja koje svaki sektor, svojim starijim ili novijim razvojem, plodom slučajnosti ili svesne namere, stvara u korist drugih sektora. Može li „istinski” rast (a neki bi rekli „istinski razvoj”, iako tu sama reč nije toliko važna), biti nešto drugo nego povezivanje napredaka na više polja u isto vreme, pri čemu uz međusobno oslanjanje dolazi do još većih ostva renja. Posle industrijske revolucije: nerazvijene zemlje Industrijska revolucija u Engleskoj je otvorila vrata nizu revolucija koje iz nje neposredno slede; neke su bile uspešne, a druge nisu. Samoj engleskoj indu strijskoj revoluciji je prethodilo nekoliko sličnih revolucija, od kojih su jedne os tale u zametku, a druge znatno napredovale. Ipak, sve su one pre ili kasnije pro pale. S tog istorijskog stanovišta može se gledati u dva smera - ka prošlosti i ka sadašnjosti. Reč je o dva istorijska putovanja, od kojih oba nude po jedan pristup predmetu, kao i komparativno-istorijske uvide. j2 J. Hicks, A Theory o f Economic History, str. 151-154. J.-B. Say, Cours complet d ’économie politique, П, str. 170. T. S. Ashton, „The Treatment of Capitalism by Historians”, u: Capitalism and the Historians, ured. F. A. Hayek, 1954, str. 60. P- Deane, op. cit., str. 116, 117 i napomena 1, na osnovu W. W. Rostowa, The Economics o f Take o f into Sustained Growth, 1963.

518


Imajući na umu tok istorije do danas, uviđamo da nema neke naročite ko risti od toga da proučavamo industrijske revolucije u Evropi i Sjedinjenim Drža vama, koje su blisko sledile engleski obrazac. S druge strane, današnji Treći svet, koji se još uvek industrijalizuje, pruža istoričaru retku priliku da posmatra nešto u nastajanju, nešto što se može videti, čuti, dodirnuti. To ipak nije priča o uspehu. U poslednjih trideset do pedeset godina Treći svet kao celina nije postojano napre dovao. Ulagani napori i očekivanja često bi se se izjalovili. Razlozi neuspeha ili delimičnog neuspeha tih opita pomažu da se a contrario utvrde uslovi koji su omogućili izuzetan uspeh industrijske revolucije u Engleskoj. Ekonomisti, a posebno istoričari, upozoravaju nas na to da na osnovu da našnjice ne treba izvoditi zaključke koji bi nužno važili i za prošlost. Imaju ra zloga kada govore o prevaziđenosti „mimetičkog modela, kojim se predviđa po navljanje onog puta kojim su se u prošlosti kretale industrijalizovane zemlje”.16 Istorijski okvir se sasvim promenio, pa danas zemlje Trećeg sveta nikako ne mogu da slede autoritarni državni obrazac lapana iz razdoblja industrijalizacije ili spontani razvoj Engleske Džordža III. To je tačno, ali ako je „kriza razvoja istov remeno i kriza teorije razvoja”, kao što je rekao Ignaci Saks,17 zar onda sam pro ces razvoja - uključujući i Englesku u XVIII veku - ne bi bio shvatljiviji ako bismo se upitali šta je pogrešno u teoriji i zašto su euforični planeri iz šezdesetih godina XX veka tako potcenili teškoće poduhvata industrijalizacije? Neki će nam odmah reći da je problem što uspešna industrijska revolucija znači obuhvatni proces rasta, to jest celoviti razvoj koji ,,u krajnjem predstavlja proces menjanja ekonomskih, društvenih, političkih i kulturnih ustrojstava i usta nova”.18 U ovom procesu učestvuju čitavo društvo i privreda, koji moraju da prate, podržavaju, to jest podnose promene. Dovoljna je samo jedna prepreka, ono što danas nazivamo „uskim grlom”, pa da mašina zastane, ili čak da krene unazad. Predvodnici zemalja koje danas nastoje da dostignu napredne zemlje uverili su se u to kod kuće. Zato je i strategija razvoja postala oprezna i složena. Kakve savete u ovakvim okolnostima može dati upućeni ekonomist kao što je Ignaci Saks? U suštini, da ne valja primenjivati nikakvo planiranje a priori: za to nije pogodan nijedan određeni obrazac, jer svaka privreda ima posebne struk ture koje su možda i slične, ali nipošto iste. U svakom društvu, onaj koji planira će valjano postupiti ako pretpostavi određenu stopu rasta (na primer, 10%), pri hvati je kao cilj i prouči jednu za drugom „posledice te pretpostavke”. To znači proveravanje niza činilaca: udela ulaganja koji treba izdvojiti iz nacionalnog do hotka; vrsta industrije s obzirom na moguće unutrašnje i spoljno tržište; količine i kvaliteta potrebnog rada (stručnog ili prostog); tržišne ponude hrane neophodne onima koji rade; dostupnih tehnika (posebno sa stanovišta ulaganja kapitala i ve ličine i vrste radne snage koju tehnike iziskuju); većeg uvoza sirovina i mašina-oruđa; učinka nove proizvodnje na platni bilans i spoljnu trgovinu. Ako je stopa Ignacy Sachs, Pour une économie politique du développement, 1977, str. 9. 17 Ibid. ' 18 • V* . Taj navod čileanskog ekonomiste Oswaldo Sunkela je preuzet iz prve knjige I. Sachsa, op. cit., str. 34. " ’ ....

519


rasta pretpostavljena „na dovoljno visokom nivou da pokazuje uska grla koja se mogu pojaviti uz tako određeni cilj”,19 onda će provera ukazati na to u kojim se sektorima mogu pojaviti teško savladive prepreke. U tom slučaju će kao drugi ko rak biti moguće spuštati se niz lestvicu, sagledavati „varijante na svim nivoima”, sve dok se ne dobije skromniji, ali načelno ostvariv plan. 0 Primeri opisani u Saksovoj knjizi pokazuju šta su to zaista glavna uska grla u Trećem svetu danas. Tu spadaju: rast stanovništva kojim se poništava već ostva reni razvoj; manjak stručne radne snage; industrijalizacija u oblasti luksuznog, a ponekad i izvoznog sektora, zbog nedovoljne domaće potražnje osnovnih in dustrijskih proizvoda. To je možda i najviše „poljoprivredna prepreka”, to jest nedovoljnost i neprilagodljivost ponude hrane od zaostale i samodovoljne poljo privrede koja ne može da zadovolji povećanu potrošnju koja se spontano stvara većim brojem najamnih radnika, pa je tako odgovorna za odlazak sa sela u gra dove nezaposlenog proletarijata; reč je o previše siromašnoj poljoprivredi nespo sobnoj da uveća potražnju za osnovnim industrijskim proizvodima. U poređenju s ovim glavnim teškoćama, sve ostalo izgleda kao sporedan problem: potreba za kapitalom, nivo štednje, kreditni sistem i kamatne stope. Ipak je značajno da ovaj spisak nabraja sve one prepreke koje nisu postojale u Engleskoj u XVIII, a si gurno ni u XVII veku. Dakle, prvi uslov rasta je sklad raznih sektora: jedan sektor ne sme da koči napredak drugog i celine. To nas vraća na ono što smo naslutili o nacionalnom tržištu - to jest da ono zahteva povezanost, slobodni tok roba i određeni nivo do hotka per capita. U Francuskoj, zemlji sporog ekonomskog razvoja (na primer, privreda je povezana tek posle izgradnje široke železničke mreže), dugo je posto jala podvojenost nalik na onu u nekim nerazvijenim zemljama danas. Uporedo s veoma modernim, bogatim i naprednim sektorom postoje zaostale oblasti, „ze mlje tame”, kao što se 1752. izrazio jedan „preduzetnik” koji je želeo da podstakne trgovinu u jednoj od tih oblasti s prebogatim šumama, i to tako što bi plov nom učinio reku Ver, malu i beznačajnu pritoku Averona.21 Unutrašnji uslovi rasta ipak nisu jedini koji oblikuju nacionalno tržište. Zar danas najveća prepreka zemljama u razvoju nije međunarodna privreda koja auto ritarno raspodeljuje zadatke - o čemu smo već dosta govorili? Engleska je uspešno izvela svoju industrijsku revoluciju jer je bila u središtu sveta, ili tačnije, jer je bila središte sveta. Zemlje Trećeg sveta bi želele da ostvare isto, ali se nalaze daleko od središta. Kao da se sve zaverilo protiv njih: nova tehnologija koju ko riste na osnovu licence, a koja uvek ne odgovara potrebama njihovih društava; ka pital koji moraju da uzajmljuju u inostranstvu; brodoprevoz, koji nije pod njiho vom kontrolom; čak i višak sirovina kojim raspolažu i koji ih prepušta volji ku paca. Zato današnji svet i izgleda tako žalosno. Zato industrijalizacija napreduje postojanim koracima samo tamo gde je već ostvarila napredak, dok se jaz između nerazvijenih i razvijenijih zemalja sve više produbljuje. Možda se danas taj odnos Z Ignacy Sachs, La Découverte du Tiers Monde, 1971, str. 18-30. 20 Ibid. 21 A. N., F 12, 1512 C, povez 5.

520


snaga ipak počinje da menja? Od 1974, zemlje proizvođači nafte i sirovina, a i si romašne zemlje u kojima niske plate omogućuju jeftinu proizvodnju, izgleda da počinju da vraćaju milo za drago visokoindustrijalizovanim zemljama. Šta će od toga biti, videće se u narednim godinama. U svakom slučaju, Treći svet, želi li da napreduje, mora nekako da izmeni postojeći međunarodni poredak. Pre engleske industrijske revolucije: propale revolucije Neuspesi današnjice nas lepo opominju da je svaka industrijska revolucija skup elemenata, „celina”, „niz” različitih činilaca. Upravo u vezi s tim mnoštvom činilaca, „predrevolucije”, to jest pokreti koji su prethodili industrijskoj revoluciji u Engleskoj, i jesu značajne. U njima uvek nešto nedostaje i one u nizu predsta vljaju neku vrstu tipologije poraza ili neuspeha. Izumi ponekad nastaju gotovo sami. Ti sjajni ali nekorisni plodovi velikih umova često padaju u zaborav. Pone kad i imaju nekih učinaka: na primer, kao posledica energetske revolucije, za maha poljoprivrede ili zanatstva, prodora u trgovini, ili rasta stanovništa. Tada dođe do velikog napredovanja, motor kao da će krenuti - ali se onda iznenada sve zaustavi. Da li sve te neuspehe, čiji uzroci nikada nisu potpuno isti, treba staviti u jednu rubriku? Slični su bar u ritmu: nagli polet... i prekid. Iako ne sasvim istovetna, to su ponavljanja, tako da se i neka poređenja nameću. Naš zaključak neće nikoga iznenaditi, posebno ne ekonomiste: nijedna in dustrijska revolucija, pa čak ni napredak proizvodnje ili razmene u širem smislu, ne može se posmatrati kao isključivo ekonomski proces. Ekonomija ne postoji ne zavisno od ostalih oblasti ljudskog života. One zavise od nje, ona zavisi od njih. Aleksandrijski Egipat Moj prvi primer je star ali zanimljiv - ptolemejevski Egipat. Iako ovo pog lavlje može izgledati kao deo nekog školskog udžbenika, moramo reći daje snaga pare prvi put iskorišćena sedamnaest ili osamnaest vekova pre Denija Papena, u Aleksandriji između 100. i 50. godine stare ere.22 Zar smemo da odbacimo činje nicu daje „inženjer” Heron izmislio eolipil, vrstu parne turbine - u stvari igračku, ali sposobnu da pokreće mehanizam koji je s udaljenosti otvarao i zatvarao teška vrata hrama? Bilo je i ranije dosta izuma: pumpe za usisavanje i izbacivanje vode, najstariji oblici termometra i teodolita, razne ratne mašine (istina, više u nacrtu nego izgrađene), koje su radile na principu sabijanja i širenja vazduha, kao i snaž nih opruga. Grad Aleksandrija je u to davno vreme središte pronalazaštva. A u prethodnih sto ili dvesta godina u njoj se odigralo već nekoliko revolucija: kul turna, trgovačka i naučna. Bilo je to doba Euklida, astronoma Ptolemeja i Eratostena. Dikearh, koji je izgleda živeo u Aleksandriji početkom III veka stare ere, 22 Lynn White, Médiéval Technology and Social Change, 1962, str. 80; M. Rostovtzeff, The Social and Economic History ofthe Hellenistic World, 1967,1, str. 365.


bio je prvi geograf „koji je na karti označio geografsku širinu, liniju od Gibraltar skog moreuza, preko Taumsa i Himalaja, do Tihog okeana”. Podrobnije proučavanje dugog razdoblja Aleksandrije odvelo bi nas daleko, preko izuzetnog helenističkog sveta koji je nastao osvajanjima Aleksandra Ve likog, kada su velike teritorijalne države, na primer, Egipat i Sirija, zamenile ra nije oblike, grčke gradove-države, polise. Ta promena podseća donekle na rani razvoj moderne Evrope. A ukazuje i na nešto što se često ponavlja: izumi dolaze u većem broju, u nizovima, kao da se oslanjaju jedni na druge, ili tačnije, kao da ih određena društva istovremeno podstiču. Iako blistavo, aleksandrijsko razdoblje se završilo, a da stvoreni izumi nisu doveli do revolucije u proizvodnji (ni uprkos tome što su bili namenjeni prak tičnu upotrebu (u Aleksandriji je u III veku n. e. postojala čak i inženjerska škola). Razlog pre svega treba tražiti u robovlasničkom sistemu - antički svet se tako snabdevao potrebnom i lako iskoristivom radnom snagom. Na Istoku je vodo ravni hidraulički točak ostao primitivan, prilagođen samo mlevenju žita, teškom i svakodnevnom poslu, a para se upotrebljavala samo za neke „dosetljive igračke”. Neki istoričar tehnike je napisao da se „nije osećala potreba za energetskim izvo rima snažnijim od već poznatih”.24 Helenističko društvo je, vidimo, ostalo ravno dušno prema uspesima „inženjera”. Moguće da je za to odgovorno i rimsko osvajanje, do kojeg je došlo odmah posle doba pronalazaka. Dok su grčka ekonomija i društvo bili otvoreni prema svetu vekovima, Rim se, naprotiv, zatvorio u sredozemni svet; uništivši Kartaginu, i potčinivši Grčku, Egipat i Istok, zatvorio je tri kapije prema širim horizon tima. Da li bi istorija sveta bila drugačija da su Antonije i Kleopatra pobedili kod Akcijuma (31. pre n. e.)? Ili pak, da li je industrijska revolucija moguća samo u središtu neke otvorene ekonomije-sveta? Prva industrijska revolucija u Evropi: konji i mlinovi od X I do X III veka ^ U prvoj knjizi bavio sam se opširnije promenama u tom razdoblju: u korišćenju konja, amova (izum iz istočne Evrope koji je uvećao vučnu snagu živo tinje); o poljima ovsa (Edvard Foks smatra da se u doba Karla Velikog i teške ko njice, središte Evrope pomerilo u prostrane vlažne i žitorodne nizije na severu25); o trogodišnjem plodoredu koji je bio prava revolucija u poljoprivredi. Govorio sam i o vodenicama i vetrenjačama, prvima kao o obnovljenim sredstvima, a o potonjima kao pronalascima. Dakle, o svemu tome dosta se zna, a i o toj „prvoj tehničkoj revoluciji napisano je više radova. Tu su i zanimljiva i oštroumna lrnjiga Zana Gempela, snažna i provokativna knjiga Gija Boa,27 kao i klasičan članak gospođe Karus-Vilson (1941),28 u kome je opet prihvaćen i široko upo23

24 Stephen Finney Mason, Histoire des sciences, 1956, str. 34. 25A. Vierendel, Esquisse d ’une histoire de la technique, 1921,1, str. 38. ^ L'Autre France. L ’histoire en perspective géographique, 1971, str. 51-53. La Révolution industrielle du Moyen Age, 1975. La Crise du féodalisme, 1976. „An Industrial Révolution of the thirteenth Century”, u: Economic History Review, 1941.

522


U francuskoj Bibliji iz XIII veka predstavljen je žrvanj za žito koji Samson okreće za Filistince, dok ga čuvar bičuje. Prikazan je u obliku modernog mlina iz tridesetih godina XIII veka, s obiljem tehničkih pojedinosti. Unutrašnji mehanizam pomno je nacrtan i pokazuje prenos vertikalnog kretanja na horizontalno. Takođe i točak koji okreće čovek, ali bi i voda mogla da ga okreće. Ovaj dokaz o poštovanju mašina može se uporediti s recima Rodžera Bekona, koje navodimo nešto niže (Biblija Fransoa Garnijea, oko 1220-1230, Beč, Nacionalna biblioteka, Codex Vindobonensis 2554)

523


trebljen izraz „prva industrijska revolucija”29 da bi se opisalo podizanje u Engle skoj mlinova za valjanje (nekih 150 njih u XII i XIII veku), pilana, mlinova za pa pir, žito, itd. „Mehanizacija valjanja u Srednjem veku”, kaže gospođa Karus-Vilson, „bi la je presudan događaj sličan mehanizaciji predenja i tkanja u XVIII veku”.30 Ve like drvene lopate koje je okretao hidraulički točak, uvedene u glavnu industriju tog doba - u proizvodnju tkanina - da bi zamenile radnike valjače koji su gazili tkaninu nogama, pokazale su se kao revolucionaran pronalazak. Većina reka blizu gradova, koji su obično u dolinama, nema takvu pokretačku snagu kakvu imaju reke i vodopadi u višim predelima. Zbog toga se mlinovi za valjanje podižu u sla bije naseljenim oblastima, u koja privlače kupce. Tako se zaobilazi ljubomorno čuvani zanatski monopol gradova, koji, razume se, nastoje da se odupru zabranji vanjem svojim tkačima da tkanine valjaju izvan gradskih zidina. Vlasti u Bristolu su 1346. zabranile da se ,,iz grada iznose komadi sukna na valjanje, poznati kao raicloth, pod pretnjom kazne od XL d [denijera] za svaki komad”.31 To ipak ne sputava „revoluciju mlinova” da se širi, u Engleskoj i širom Evrope, koja na tom polju sigurno ne zaostaje. Treba reći da ovu revoluciju prate još neke: moćna poljoprivredna revolu cija kada se seljaci složno bore protiv raznih prepreka - šuma, močvara, morskih obala i reka, a kada se podstiče usvajanje trogodišnjeg plodoreda; urbana revolu cija koju podstiče rast stanovništva: gradovi nikada ranije nisu bili tako blizu jedni pored drugih. Nastaje oštra, ponekad i bolna „podela rada” između grada i sela. Gradovi preuzimaju proizvodnju i postaju pokretači akumulacije, rasta, a u njima se ponovo pojavljuje novac. Razvijaju se trgovina i saobraćaj. Sa sajmo vima u Sampanji počinje, a potom postaje i vidljiv novi ekonomski poredak za padne Evrope. Na Sredozemlju italijanski gradovi postaju ponovo gospodari bro darstva i morskih puteva ka Istoku. Širi se čitav ekonomski prostor, bez čega ni kakav rast ne bi bio moguć. ‘ Frederik Lejn se ne usteže da koristi reč „rast” za taj obuhvatni razvoj.32 Smatra d aje moguće govoriti o dobu „postojanog rasta” u XII i XIII veku, u Fi renci i Veneciji, na primer. Kako bi i bilo drugačije u vreme kada je Italija središte ekonomije-sveta? Vilhelm Abel čak smatra da se čitava zapadna Evropa od X do XIV veka razvija, a kao dokaz navodi da nadnice rastu brže od cene žita. Piše: „U XIII i početkom XIV veka dolazi do prve industrijalizacije Evrope. Snažno se razvijaju gradovi sa zanatskim i trgovačkim delatnostima, ne toliko možda zbog tehničkog napretka (iako je i on bitan), koliko zbog sve veće podele rada [...], za hvaljujući kojoj rad postaje plodonosniji, a upravo ta uvećana produktivnost omo gućuje ne samo da se reši mučan problem snabdevanja sve većeg broja ljudi 29 т

•

30 Izraz su stvonli za Nemačku, ili G. F. von Schmoller ili F. Philippi. тт 1 Е1е? Г а М' Carus Wilson- ”The Woollen Industry”, u: The Cambridge Economic Historv U, 1952, str. 409. J ^ Little Red Book o f Bristol, ured. F. B. Bickley, 1900, 58, II, 7. . C- Lane>«Units o f Economic Growth historically considered”, u: Kyklos XV tyoz, str. 95-104. " "

524


hranom, već i da se oni hrane bolje nego ranije. Slično stanje postojalo je samo u XIX veku, u doba ’druge industrijalizacije’, doduše, drugačijih razmera”.33 Drugim recima, u XI veku počinje „postojani rast” na moderan način, koji se neće ponoviti pre engleske industrijske revolucije. Nije iznenađenje čuti da se kao logično objašnjenje nameće teorija „globalnog razvoja”. U poljoprivredi, in dustriji i trgovini dolazi do više povezanih napredaka, koji svi donose veću pro duktivnost. U tom dobu kada se Evropa budi, širi se čak i „tercijarni” sektor (što je još jedno obeležje razvoja): raste broj advokata, beležnika, lekara, univerzitaraca.3 O beležnicima imamo i neke statističke podatke: godine 1288. u Milanu na nekih 60 000 stanovnika ima 1 500 beležnika; u Bolonji ih na 50 000 stanov nika ima 1 059; godine 1268. u Veroni, na 40 000 stanovnika ima 495 beležnika; 1338. godine u Firenci, na 90 000 stanovnika ima ih 500 (Firenca je ipak nešto posebno: trgovina je u njoj tako organizovana da računovodstvo znatno smanjuje rad beležnika). Naravno, u doba recesije u XIV veku broj beležnika opada; iako ponovo raste u XVIII veku, nikada neće dostići one visoke brojke iz XIII veka. Razlog i za veliki rast broja beležnika u Srednjem veku treba, uz rast privredne delatnosti, tražiti i u tome da je tada većina ljudi bila nepismena i primorana da traži pomoć pisara. Evropu u njenom poletu zaustavlja čudovišna recesija u XIV i XV veku (približno između 1350. i 1450), a prati je i epidemija kuge (za koju se ne može reći da li je posledica ili uzrok). Privreda počinje da slabi već tokom žitne krize i gladi 1315-1317, to jest pre epidemije, pa tako olakšava njeno pogubno delovanje.35 Napredak ne zaustavlja, dakle, samo kuga: on je već bio usporen, ako ne i prekinut kada je boleština udarila. Kako, onda, objasniti najveću pobedu i najveći poraz Evrope pre engleskog XVIII veka? Najverovatniji razlog je ogroman rast stanovništva koji poljoprivre da više ne može da prati. Poljoprivreda koju guraju preko granica daje sve niže prinose, jer ne poznaje metode i tehnike da nadoknadi ubrzano iscrpljivanje tla. Gi Boa zasniva svoju studiju na primeru istočne Normandije i analizira društvene vidove te pojave: reč je o dubinskoj krizi feudalizma kada se lome stare veze feu dalca i sitnog seljaka posednika. Društvo u rasulu, čija su pravila trajno pore mećena i koje je izloženo neredu, ratovanju, traži i novu ravnotežu i nova pravila - što će biti ostvareno tek stvarenjem teritorijalne države koja će spasti feudalni sistem. Među drugim objašnjenjima se ističe ono o ranjivosti zemalja u kojima je najsnažnije delovala energetska revolucija koju predstavljaju novi mlinovi: severna Evropa, od Sene do Zojderskog jezera, od Nizozemske do doline Temze. Nove teritorijalne države, Francuska i Engleska, ustanovljene kao snažne poli tičke jedinice, nisu još uvek i podatne ekonomske celine: ozbiljno su uzdrmane krizom. Staviše, početkom veka, pošto su propali sajmovi u Šampanji, Francuska, W. Abel, Agrarkrisen und Agrarkonjunktur, str. 51. C. M. Cipolla, „The Professions, The Long View”, u: The Journal o f European Economic History, proleće 1973, str. 41. ' G. Bois, op. cit., str. 246.

525


koja je u jednom času bila središte evropske trgovine, našla se izvan kruga uno snih trgovačkih veza i prvih kapitalističkih uzleta. Gradovi u Sredozemlju će steći prvenstvo u odnosu na nove države na severu, što će za neko vreme označiti kraj onog čudesnog uzdanja u mašine koje izražava Rodžer Bekon 1260. godine: „Možda će biti napravljene mašine koje će pokretati čak i najveće brodove brže nego mnoštvo veslača, i to sa samo jednim krmanošem; kola koja će se kretati neverovatnom brzinom a da ih neće vući životinje; leteće mašine u kojima će čovek [...] udarati krilima kroz vazduh kao ptica. [...] Mašine će omogućiti da se stigne do dna mora i reka”. Doba Agrikole i Leonarda da Vinčija: revolucija u zametku Kada posle ove duge i bolne krize Evropa počne da se oporavlja, nagli us pon trgovine i snažan rast ići će osom koja spaja Nizozemsku s Italijom, a prolazi kroz Nemačku. A upravo ova potonja, ranije sporedna trgovačka oblast, prednjači u industrijskom razvoju. Na sredokraći dva dominantna sveta, severa i juga, za Nemačku je to možda način da se uključi u međunarodnu razmenu. Ipak. presu dan je razvoj rudarstva. Rana obnova nemačke privrede od 1470, pre ostalih delova Evrope, nije jedina posledica. Izvlačenje ruda metala - zlata, srebra, bakra, kalaja, kobalta i gvožđa - dovelo je do sijaset inovacija (na primer, korišćenja olova u odvajanju srebra iz rude bakra), kao i stvaranja mašina, divovskih za to vreme, koje su se koristile za crpljenje voda iz rudnika, kao i vađenje same rude. Gravire u Agrikolinoj knjizi svedoče o izvanrednim tehnikama koje tada nastaju. Dospevamo u iskušenje da ta ostvarenja, koja će u Engleskoj biti oponaša na, smatramo istinskim uvodom u industrijsku revoluciju.37 Razvoj rudarstva pospešuje sve oblasti privrede u Nemačkoj: proizvodnju parheta, vune, kože, raznih metala, srebra, žice, hartije, novih vrsta oružja i koječega drugog. Trgovina pod stiče stvaranje krupnih kreditnih mreža i velikih međunarodnih preduzeća kakvo je Magna Societas.- Gradski zanati cvetaju: godine 1496. u Kelnu je bilo 42 za natska esnafa, u Libeku 50, u Frankfurtu na Majni 28.39 Saobraćaj se poboljšava i modernizuje; neke velike firme usavršavaju se za prevoz robe. Venecija, koja gospodari trgovinom na Levantu a potrebno joj je srebro, stupa u prisne trgovačke veze s Gornjom Nemačkom. U nemačkim gradovima privreda se takoreći u svim sektorima razvija više od pedeset godina. ^ Sve, međutim, počinje da se usporava, ili zaustavlja, oko 1535, kada, kao što pokazuje Džon Nef u svom delu, srebro iz Amerike postaje konkurentno srebru iz nemačkih rudnika; približno u isto vreme, oko 1550. osporena je i trgo vačka nadmoć Antverpena. Nije li se slabost nemačke privrede krila u zavisnosti od spoljnih sila, jer je bila ustrojena tako da zadovoljava potrebe dva istinska sreRoger Bacon, nav. L. White, Médiéval Technology..., str. 134. Jacob Cornelius Van Leur, Indonesiern Trade and Society, 1955, str. 20. Pogledati drugu knjigu. ' Herman Kellenbenz, Deutsche Wirtschaftsgeschichte, I, 1977, str. 167. 27

526


Pojedinost minijature skraja XV veka prikazuje rudnik srebra u Kutnoj Hori, s uobičajenim vertikalnim kopom. Rudari su odeveni u belo; lestve se koriste za silaženje, a dizalica za uspinjanje. Na onom delu slike koji ovde ne prenosimo, prikazana su veoma moderna oruđa (Nemci su tada vodeći u rudarskoj tehnici): dizalice koje pokreću konji, sistem za drenažu i provetravanje. Beč, Nacionalna Biblioteka (foto Biblioteke)

527


dišta evropske privrede, Venecije i Antverpena? Sve u svemu, doba Fugera je u isto vreme i doba Antverpena. Do još značajnijih ostvarenja dolazi u Italiji, u doba stupanja na vlast Frančeska Sforce u Milanu (1450). A tom uspehu prethodi niz uzornih revolucija: 1) de mografska revolucija, koja traje do sredine XVI veka; 2) revolucija stvaranja pr vih teritorijalnih država, početkom XV veka (te države iako još uvek male, mo derno su ustrojene); u jednom trenutku izgleda da će doći i do ujedinjenja Italije; 3) i najzad, poljoprivredna revolucija kapitalističkog tipa u nizijama Lombardije ispresecanima kanalima. Sve je praćeno tehničkim i naučnim otkrićima: to je do ba kada stotine Italijana, deleći strast Leonarda da Vinčija, smišljaju najčudesnije mašine za koje daju i nacrte. Milano tada ulazi u posebno razdoblje svoje povesti. Pošteđen tokom strašne krize XIV i XV veka (Cangeri smatra da se to ima zahvaliti razvijenoj po ljoprivredi), Milano razvija značajnu manufakturnu proizvodnju. Vunene i tka nine prošarane zlatom i srebrom, a takođe i oružje, zamenjuju glavni proizvod Milana početkom XIV veka - parhet. Prestonica Lombardije se uključuje u razvi jenu trgovinu koja je vezuje za sajmove u Ženevi i Šalonu-sir-Sonu, za gradove kao što su Dižon i Pariz, za Nizozemsku. 40 U isto vreme, kapitalisti iz Milana ko načno preuzimaju vlast nad selima, objedinjuju se manji posedi, razvija sto čarstvo, prokopavaju kanali za navodnjavanje i prevoz, uvodi gajanje pirinča, uk lanja ugar i razvija stalan plodored žitarica i pašnjaka. U Lombardiji počinje highfarming koii će se potom razviti u Nizozemskoj i izuzetno uspešno biti prenet u Englesku.4 Otuda i pitanje koje postavlja naš izveštač Renato Cangeri: kako to da su se ove velike promene na selu i u industriji Milana i Lombardije izjalovile ne dovo deći do industrijske revolucije? Ni skromna tehnika tog doba, ni nedovoljnost iz vora energije nisu tu valjano objašnjenje. „Engleska industrijska revolucija nije bila zasnovana na naučnom i tehni čkom napretku koji u XVI veku još ne postoji”.42 Karlo Poni je iznenađen usavršenošću mašina koje su se u Italiji koristile za sukanje, tkanje i predenje svile, s nekoliko mehanizama i redova kalema, koje je pokretao samo jedan vodeni to čak.43 Lin Vajt tvrdi daje u Evropi i pre Leonarda da Vinčija pronađeno mnoštvo naprava koji će se dalje razvijati u naredna četiri veka (to jest do pojave korišćenja električne energije), već prema tome kako se za njima bude osećala potreba.44 A kao što sam Vajt kaže: „nova naprava samo otvara vrata; ne prisiljava nikog da uđe”. ~ Verovatno je tako, ali se postavlja pitanje zašto izuzetni uslovi koji su se 40 Gemma Miani, „L’économie lombarde aux XIVe et XVe siècles”, u: Annales E. S. C., mai -juni 1964, str. 571. 4' Renato Zangheri, „Agricoltura e sviluppo del capitalisme”, u: Studi storici, 1968, str. 539. ■Eric J. Hobsbawm, „II secolo XVII nello sviluppo del capitalisme”, u: Studi storici, 1959 1960, str. 665. 43 Carlo Poni „All origine del Sistema di fabbrica...”, u: Rivista storica italiana, 1976, str. 444 i dalje. 44 L. White, op. cit., str. 129. Ibid., str. 28.

528


Neke starije mašine u Italiji: ovde su dva crteža filatoioa za proizvodnju organzinea (vrste svile) po bolonjskom obrascu, od kojih prvi potiče iz 1607 (levo), a drugi iz 1833. Organzine je dvostruka, trostruka ili četverostruka svilena nit za potku. Prvi mlin za svilu podignutu Engleskoj 1716-1717, „prava fabrika, pr\>a u Engleskoj”, Englezi su zapravo kopirali posle dve godine „industrijske špijunaže” u Italiji. Gotovo istovetan model je radio od početka XVII veka u Bolonji, gde su ga i izumeli (upor. rad K. Ponija). Ta mašina, sasvim mehanizovana (radnici je samo nadgledaju u radu i vezuju prekinute niti), sastoji se od unutrašnjeg mehanizma koji se okreće, lanterne (dole levo), koju pokreće vodeni točak, a koja je obuhvaćena čvrstim okvirom (gore levo) u kome je mnoštvo vretena, kalema i navijača. D aje nekim slučajem mehanizacija bila jedini uslov za industrijsku revoluciju, Italija bi bila ispred Engleske. Desno jefilatoio iz 1833 (iz knjige P. Negrija, Manuale practico per la stima delle case e degli opisizi idrauliti, Bolonja, 1833)

529


stekli u Milanu u XV veku nisu stvorili takvu potrebu ili potražnju. Zašto se za mah Milana zaustavio, umesto da ojača? Dostupni istorijski podaci ne daju da se na to pitanje pouzdano odgovori, pa moramo da nagađamo. Kao prvo, Milano nema pristup nikakvom većem nacio nalnom tržištu. A osim toga, profiti poljoprivrede nisu nadživeli prvi talas spekulacijskih zahvata. Po mišljenju Dina Barbijerija46 i Đeme Mijanija, uspeh prvih industrijskih preduzetnika je bio skroman i stvarao jedino srednju kapitalističku klasu. Da li je to tačno? Naime, i prvi magnati industrije pamuka često su skro mno počinjali. Nije li onda nepovoljnost za Milano bilo to što je, iako prostorno preblizu Venecije, veoma daleko od nje kao dominantnog središta? Što nije luka, otvorena ka Sredozemnom moru i međunarodnoj izvoznoj trgovini, slobodna da preduzima i preuzima rizik? Nije li neuspeh „industrijske revolucije” Milana do kaz i d aje industrijsku revoluciju, taj sveobuhvatan poduhvat, nemoguće izvesti jedino iznutra, samo skladnim razvojem više sektora privrede; to jest da je ona zasnovana na vladanju spoljnim tržištima, neophodnom uslovu njenog uspeha. U XV veku, videli smo, komandno mesto drži Venecija, dok je do nje Đenova (kada je reč o trgovini sa Španijom). D žon N e f i prva engleska industrijska revolucija, 1560-1640. Razvoj industrije u Engleskoj između 1540. i 1640. bio je mnogo određeniji i potpuniji nego ranija slična iskustva u Nemačkoj i Italiji. Sredinom XVI veka Britanska ostrva su još uvek u industrijskom smislu bezbojna, daleko iza Italije, Španije, Nizozemske, Nemačke i Francuske. Ipak, sto godina kasnije stanje se ču desno preokreće, a događaji teku tako brzo da se to neće ponoviti pre talasa pro mena krajem XVIII i početkom XIX veka, to jest kada se bude odvijala istinska industrijska revolucija. Uoči Građanskog rata (1642) Engleska je postala vodeća industrijska zemlja u Evropi, što će dugo i ostati. Na tu „prvu industrijsku revolu ciju” Džon Nef je i skrenuo pažnju u svom članku koji je izazvao senzaciju po ob javljivanju 1934, a koji nije izgubio ništa od svoje analitičke snage.47 Zašto se takva industrijalizacija događa u Engleskoj, kada su svi veliki pro nalasci tog doba - visoke peći i razne metode, sredstva i sprave za duboko ru darstvo: tuneli, sistemi provetravanja, pumpe za vodu, dizalice - u Englesku stigli iz inostranstva, i kada su njihovoj upotrebi Engleze podučavali nemački rudari? Zašto u Engleskoj, kada su zanatlije i radnici iz tehnički razvijenijih zemalja Nemačke i Nizozemske, ali i Italije (u proizvodnji stakla) i Francuske (u vunarskoj i svilarskoj proizvodnji) - doneli u Englesku tehnike i veštine neophodne za uvođenje novih industrija - mlinova za papir i barut, proizvodnju stakla, ogledala, livenje topova, proizvodnju alauna i vitriola, rafinisanje šećera, proizvodnju šalitre i koječega drugog? ^ Gino Barbieri, Le Origini del capitalismo lombardo, 1961; G. Miani, nav. čl. John U. Nef, „The Progress of Technology and the Growth of Large-Scale Industry in Great Britain, 1540-1640”, u: Economic History Review, oktobar 1934, str. 23.

530


Zanimljivo je to da Engleska te industrije, kada su se odomaćile, izuzetno razvija: umnožava se broj firmi, dižu se nove građevine, uvećava broj radnika na jednom mestu na desetine, nekad i stotine, dolazi do priličnih ulaganja i na hiljade funti, dok pri tom godišnja plata radnika iznosi prosečno tek pet funti. Ta posve nova događanja pokazuju izuzetan obim širenja engleske industrije u tom razdoblju. S druge strane, glavna odlika ove revolucije - osobena za ovu zemlju - jeste sve veća upotreba uglja. To nije bio plod svesnog izbora, već pokušaj da se zaleči jedna očita slabost. Drvo je u Engleskoj veoma retko i sredinom XVI veka izu zetno skupo; manjak i skupoća drveta nameću upotrebu uglja. Slično tome, suviše spore reke, čiji nivo treba podizati branama i skretati ih pomoću kanala da bi po kretale mlinska kola, daju energiju mnogo skuplju nego na evropskom konti nentu, što stvara dodatni podsticaj za istraživanje snage vodene pare (ili to barem misli Džon Nef). Engleska, za razliku od Nizozemske i Francuske, kreće u obimnu eksploata ciju uglja, u basenu Njukastla i u još mnogim drugim rudarskim oblastima. Rud nici koji su do tada bili samo površinski kopovi i u kojima su seljaci radili samo deo radnog vremena, počinju da rade bez prekida; okna se kopaju od 40 do 100 metara u dubinu. Od nekih 35 000 tona oko 1560, proizvodnja početkom XVII veka raste na 200 000 tona.48 Vagoni na šinama prevoze ugalj iz rudnika do do kova; posebni brodovi, kojih je sve više, razvoze ga širom Engleske, a krajem veka i u Evropu. Ugalj postaje nacionalno bogatstvo: „England’s a perfect world, hath Indies too, Correct your maps, Newcastle is Peru” (Engleska je savršen svet, ima i Indije, Ispravite vaše karte, Njukastl je Peru - p.p.), piše engleski pesnik 1650.49 Zamena drvenog uglja kamenim, osim što omogućuje zagrevanje kuća, stvara veliku zadimljenost u Londonu. To utiče i na industriju, koja je primorana da se prilagođava novoj energiji, stvara nove izume, posebno da zaštiti materijale koji se obrađuju od sumpornog dima koji novo gorivo isparava. Kako god bilo, kameni ugalj počinje da se koristi u proizvodnji stakla, u pivarama, ciglanama, pogonima za izradu alauna, u šećeranama i u proizvodnji soli iz morske vode. Do lazi do sabiranja radne snage, a neminovno, i kapitala. Nastaje manufakturna proizvodnja, a s njom i velike radionice koje danonoćno buče; radnika je sve više i većinom su nekvalifikovani. Neki upravnik u „kućama alauna” podignutih na obali Jorkšira za vladavine Džemsa I, a od kojih svaka zapošljava šezdesetak rad nika, obašnjava 1619. d aje proizvodnja alauna „strašan posao koji nije u stanju da radi samo jedan čovek ili nekoliko njih, već gomila ljudi najnižeg soja koji su mahom nehatni i nepouzdani”.50 U tehničkom smislu, sa velikim fabrikama i uz sve veću upotrebu kamenog uglja, Engleska je začelo inovirala industriju. Pa ipak, pravi podsticaj industriji, a verovatno i uvođenju novina, dalo je znatno širenje domaćeg tržišta, i to iz dva vezana razloga. Prvi je veoma veliki rast stanovništva, koji se procenjuje na 60% u XVI veku. U isto vreme dolazi i do povećanja poljoprivrednih prinosa, što “ S. Pollard i D. W. Crossley, Wealth o f Britain..., 1968. ^ John Clevelanđ, Poems, 1650, str. 10. John U. Nef, nav. č l, str. 3-24. S. Pollard i D. W. Crossley, op. cit, str. 85.

531


doprinosi da mnogi seljaci počinju da troše industrijske proizvode. Da bi se zado voljila potražnja stanovništva koje raste, a posebno u gradovima, u poljoprivredi se prinosi povećavaju na više načina: ugari se obrađuju, stvaraju se enclosures na račun zajedničke zemlje i paSnjakâ, usavršava se gajenje određenih kultura - ali sve to bez revolucionarnih mera koje bi povećale produktivnost ili plodnost tla. S tim će se početi tek posle 1640. a i tada sporo sve do 1690.52 Poljoprivredni prinosi počinju da zaostaju za povećanjem stanovništva, o čemu govori to što cene hrane rastu mnogo brže nego cene industrijskih proizvoda.53 Sela vidno na preduju. To je razdoblje „velike građevinske obnove” (Great Rebuilding), kada se seoske kuće obnavljaju, poboljšavaju i proširuju, tavani zamenjuju spratovima, prozori zastakljuju, grade dimnjaci. Posmrtni popisi stvari dokazuju da se obilje ogledalo i u nameštaju, posteljini, zavesama, posudu od kalaja. Ta unutrašnja po tražnja je, izvesno, podsticala proizvodnju, trgovinu i uvoz. Iako mnogo obećava, taj zamah industrije ne dovodi do razvoja u svim se ktorima. Neki značajni sektori i dalje zaostaju. Tako u metalurgiji moderna visoka peć po nemačkom uzoru (blast fumace), pravi gutač goriva, ne samo da nije istisnula sve bloomeries, starinske peći od ko jih neke rade i 1650, već se i dalje upotrebljava drveni ugalj. Tek 1709. pojavljuje se prva visoka peć na koks, a ona četrdesetak godina ostaje jedina. Iako T. S. Ašton i još neki nude za to svoja objašnjenja, meni lično, tumačenje Čarlsa Hajda, koje daje u svojoj novoj knjizi, izgleda sasvim uverljivo:54 koks je zamenio drve ni ugalj tek 1750. zato što je dotada cena proizvodnje potonjeg bila niža.55 A čak i posle prihvatanja koksa, engleska metalna industrija još dugo zaostaje, i po kva litetu i po količini za ruskom, švedskom i francuskom.56 S druge strane, u lakoj metalnoj industriji (izrada pribora za jelo i noževa, eksera, alata, itd.), koja se od polovine XVI veka brzo razvija, koristi se uvozni švedski čelik. Drugi sektor koji zaostaje je tekstilni. Suočava se s dugom krizom spoljne potražnje koja ga prinuđuje da se prilagođava, iako proizvod ostaje takoreći isti od 1560. do kraja XVII veka.57 Uglavnom seoska, proizvodnja tkanina se sve više uključuje u putting out system. Ta industrija u XVI veku daje 90% engleskog izvoza, a oko 1660. još uvek oko 75%. Krajem veka brojka pada na 50%. Ti problemi ipak nisu ključ stagnacije Engleske posle 1640: privreda niti slabi, niti napreduje. Stanovništvo više ne raste, prinosi poljoprivrede su veći i bolji; iako ulaže u budućnost, njeni prihodi se smanjuju zajedno s cenama; indu strija i dalje radi, ali više ne uvodi novine, barem do 1680.59 Da je ta mrtvaja ograničena na Englesku, razlog bismo mogli tražiti u pogubnim učincima Građanskog rata koji je počeo 1642. i prekinuo mnoge procese; takođe i u neod govarajućem domaćem tržištu, ili pak srazmerno lošem položaju Engleske u ev??1Ibid., str. 130. ^ lb id ., str. 84 i 95. Charles Hyde, Technological Change and the British Iron Industry, 1700-1820 1977 ■Z Videti, str. 491-492. C. Hyde, op. cit., str. 42 i dalje, str. 144. S. Pollard i D. W. Crossley, op. cit., str. 105 i 136-137. 58 Ibid. 59Ibid., str. 142-143.

532


Jedna od najstarijih slika (1750) engleske „železnice”: ovu je izgradio Ralf Alen (1694 1764) i radila je na principu gravitacije. Kameni blokovi su spuštani s brda iznad Bata do dokova na reci Avon koja protiče kroz grad. U pozadini se vidi park Prior, kao i raskošna kuća samog Alena. Žene i muškarci željni novotarija dolazili su da uživaju u prizoru (Slikovna biblioteka Mari Evans)

ropskoj ekonomiji-svetu, u kojoj je Holandija i dalje vodeća sila. Ali Engleska za čelo tu nije sama - slično stanje je u svim severnoevropskim zemljama koje su se razvijale u isto vreme kad i ona, a sada s njom i nazaduju. „Kriza XVII veka” je delovala na različite načine, ali je svuda ostavila traga. Džon Nef smatra da se industrijski razvoj u Engleskoj, iako se posle 1642. usporio, nije prekinuo, a pogotovo da nije došlo do nazadovanja.60 Ono što se možda dogodilo, a na to ćemo se vratiti kada budemo govorili o analizi E. L. Džonsa, jeste da je kriza XVII veka, kao sva razdoblja demografskog uspora vanja, podsticala povećanje dohotka per capita kao i preobražaj poljoprivrede, što se odrazilo i na samu industriju. Malo natežući argumente Džona Nefa, mogli 60 John U. Nef. The Conquest ofthe Material World, 1964, str. 141-143.


bismo reći da je engleska industrijska revolucija XVIII veka, počela već u XVI veku i daje napredovala korak po korak. Iz tog tumačenja se mogu izvući i neke pouke. " Ali zar se ne može reći isto za Evropu, gde se od barem XI veka dešavaju preobražaji koji se na neki način sabiraju? Svi regioni, neki pre neki kasnije, pro laze kroz predindustrijski polet, sa svim što uz to ide, posebno u oblasti poljopri vrede. Industrijalizacija je u jeku na čitavom kontinentu. Bez obzira na značaj i veličinu uloge Engleske, ova zemlja nije sama začetnik industrijske revolucije koja se odigrala na njenom tlu. Zato se industrijska revolucija jedva pojavila, a ni izdaleka nije postigla veće uspehe, pre nego što se proširila na susedni evropski kontinent, gde je ostvarila niz srazmerno brzih uspeha, ne nailazeći na prepreke koje u istom procesu u dvadesetom veku muče mnoge nerazvijene zemlje.

ENGLESKA REVOLUCIJA PO SEKTORIMA Uspeh Engleske posle 1750. je žarište svetlosti. Ipak ne bi trebalo da se ob manjujemo: ovo izbijanje svetlosti vodi nas u samo središte problema, kao što je R. Hartvel objasnio u provokativnoj knjizi Industrijska revolucija i privredni rast (1971), u kojoj govori o svim drugim knjigama napisanim o istom predmetu, a u kojoj sopstvene misli izražava pomoću misli drugih i uvodi nas u veliki muzej na čijim su zidovima poredane najrazličitije slike. Izbor je naš! Ko ne bi bio zbunjen stotom po redu raspravom o ovom predmetu? Činjenica je - i uteha u neku ruku - da na konferenciji o industrijskoj revo luciji u organizaciji časopisa Past and Present u aprilu I960.61 istoričari nisu po stigli nikakvu saglasnost. Takođe ni na kolokvijumu u Lionu 1970,62 posvećenom istom predmetu, kada je Pjer Vilar63 izričito i iskreno priznao da proučavajući in dustrijsku revoluciju koja je naglo preobrazila Kataloniju u XVIII i XIX veku, nije uspeo da pronađe zadovoljavajući obrazac. A problem nije ublažen ni kada je na istom kolokvijumu izraz industrijska revolucija zamenjen industrijalizacijom , neutralnijom ali jednako složenom rečju. „Priznajem da još uvek ne znam zna čenje reči industrijalizacija ”, rekao je Zak Berten tada. „Da lije to železnica pa muk, ugalj, metalurgija; plinsko svetio, beli hleb?”64 Lično bih odgovorio daje i taj popis prekratak: industrijalizacija, kao i industrijska revolucija, označava sve društvo, privredu, političke strukture, javno mnjenje i drugo. Cak i najambicio znija istorija ne bi mogla obuhvatiti sva značenja, posebno ne nekom jednosta vnom, potpunom i strogom definicijom. Drugim recima, industrijska revolucija koja će pokrenuti Englesku, a zatim i čitav svet, ni u jednom trenutku nije jasno određena pojava, skup posebnih problema u određenom prostoru i vremenu. ’;T]le,0 r igins ofthe Industrial Revolution”, u: Past and Present, april 1960, str. 71-81. L Industrialisation en Europe au XIXe siècle, str. Pierre Léon, François Crouzet Richard Gascon, Lyon, 7-10. oktobar 1970, 1972. j ,T , Pl,erre Vllar’ ”La Catalogne industrielle. Réflexions sur un démarrage et sur un destin" u L Industrialisation en Europe au XIX siècle, str. 421. Jacques Bertin, ibid., str. 477 62

534


Stoga ne mogu prihvatiti - iako sam prinuđen da ga koristim - pokušaj da se industrijska revolucija objašnjava sektor po sektor. Suočeni s naizgled nerazmrsi vim spletom teškoća, istoričari su usvojili kartezijanski način - razdvojiti da bi se shvatilo. Prihvatili su više odseka: poljoprivredu, demografiju, tehniku, trgovinu, prevoz, itd., koji su se svi znatno menjali; ali rizik ovakvog pristupa je da ovi delovi mogu izgledati kao zasebne faze, koje utiču jedna na drugu i stvaraju niz stepenika razvoja. A taj fragmentarni model je isti kao i u najtradicionalnijoj politi čkoj ekonomiji. Možda je nevolja to što zagovornici retrospektivne ekonomije nisu dali neki primereniji model pomoću koga bi se vršilo istorijsko istraživanje, što nisu ustanovili neki drugačiji niz pokazatelja, orijentira i koeficijenata pomoću kojih bi se dokazivalo da različiti sektori deluju povezano i sinhrono, da se uza jamno unapređuju ili naprotiv, sputavaju. Uz niz sinhronih preseka u dovoljnim vremenskim razmacima, možda bismo tačnije uočili tok industrijskog razvoja. Sve to zahteva prethodnu saglasnost istoričara o primerenom modelu istraživanja, koji bi se mogao primeniti na različita mesta i razdoblja. Do tada se možemo koristiti samo klasifikacijama koje su se potvrdile u više značajnih dela, ali kojih je suviše da bismo ih sve nabrajali. U „industrijskoj revoluciji” otkriveno je niz posebnih „revolucija” - poljoprivredna, demografska, saobraćajna, tehnička, trgovinska, industrijska. Prvo ćemo pokušati da pratimo te promene koje su zahvatile sve sektore. Možda je takav postupak zametan, ali po nekad je neophodan. Engleska poljoprivreda - glavni činilac Poljoprivredi opravdano pripada prvenstvo. Od svih problema s kojima smo suočeni, ovaj je daleko najteži. Tu smo suočeni s dugim, naizgled beskrajnim pro cesom, ne jednom revolucijom, već nizom revolucija, promena, razvoja, prekida i obnova, nizom koji predstavlja istorijski lanac. Ako bismo ga pratili s jednog kraja na drugi, vratili bismo se u XIII vek, do prvih pokušaja korišćenja kreča i la pora, gajenja različitih vrsta pšenice i ovsa, kao i najjednostavnijih plodoreda. Naš zadatak ipak nije da tražimo izvore ni ispitujemo tok reke, već da ustanovimo kako se uliva u more. Nije nam namera da proučavamo sve ogranke istorije seoske Engleske, već da utvrdimo njen doprinos industrijskoj revoluciji. Da li je poljoprivreda od suštinskog značaja za to veliko ostvarenje? Na to pitanje čuje se hiljadu odgovora. Neki istoričari kažu da, drugi ne, a treći ne iznose jasan stav. H. V. Flin piše: „Neizvesno je da li je razvoj poljopri vrede značajniji činilac i podsticaj industrijske revolucije”.6 H. Habakuk još obuhvatnije tvrdi kako se „ [...] povećanje poljoprivrednog proizvoda ne sme smatrati preduslovom rasta, makar samo zato što ono više sledi, nego što prethodi ubrzanju rasta”.66 S druge strane, Pol Beroš, nastojeći da utvrdi i hijerarhizuje strateške varijable engleske industrijske revolucije, tvrdi da je zamah poljopri^ H. W. Flinn, The Origins ofthe Industrial Revolution, 1965. H. J. Habakkuk, „Historical Expérience of Economic Development”, u: E. A. G. Robinson ured., Problems o f Economic Development, 1955, str. 123.

535


Ciglana u engleskom selu. Za dim koji izlazi iz ovakvih dimnjaka se već u X V III veku tvrdilo da zagađuje vazduh (foto Batsford)

vrede njen „glavni pokretač”, početni udarac.67 Još izričitiji je E. L. Džons: na osnovu uporednog proučavanja istorije zemalja koje su uspešno sprovele indui r r 11" ОП tVrdl da Je P6«vi uslov usPeha bio da »poljoprivredni proizvod du 16501 П50 StanOVniStVO” A ’-knLično razdoblje” u Engleskoj je bilo izmeOvaj stav se suprotstavlja onim argumentima koji poljoprivrednu revoluciju poistovecuju s tehničkim poboljšanjima i stoga smatraju da ona sledi, a ne da prethodi revoluciji u proizvodnji pamuka ili čak revoluciji železnice. Izvesno je daje industrijska i masinska oprema igrala sve do sredine XIX veka zanemarljivu ulogu u poljoprivredi. Sejačica o kojoj 1733. govori Džetro Tal69 veoma se retko upotrebljava, cak i u naprednom istočnom Norfolku (na primer, u Taunu i KokuV dragde ce se pojaviti tek u XIX veku.70 Vršalica s konjima, izumljena u Škotskoj /«(), za kojom dolazi i parna mašina, začelo se nije brzo širila. Slično tome rouglasti tzv. Roterhemov plug, koji je omogućavao jednom čoveku da ore s va konja (za razliku od pravouaonog pluga koji je vuklo šest ili osam volova a sa njim su morala da rade dvojica ljudi, vođa i orač), iako patentiran 1731, pre 68

*?airoch,TRévolution industrielle et sous-développement, 1974 str 73

ISSO. 1% 6™ Љ“ зЕ>а,' ‘1 C1,mbcrs 1 Gordon Edmund Mingay, The Agricultural Revolution 1750. ’ 71 Ibid.' '

536

Industrijska revolucija i rast Hiljade kvartera

50. ENGLESKI UVOZ I IZVOZ ŽITA I BRAŠNA Engleska uglavnom troši sopstveno žito do 1760; od 1730. do 1765. znatno izvozi za to vreme (2% proizvodnje oko 1750, to jest 330 000 kvartera na 15 miliona proizvodnje); (jedan kvarter - 2 , 9 hl); s uvozom se počinje 1760. i on stalno raste iako dolazi do rasta proizvodnje na 19 miliona kvartera 1800. godine i 25 miliona 1820 (prema P. Matijas, Prva industrijska nacija, 1969, str. 70)

1870. nije se mnogo koristio.72 Čak je izračunato da su se nove kulture, na pri mer, ona čudesna repa (turnip) koja je u XVIII veku iz bašta prešla na polja, sejale samo na jednu milju u prečniku! Sve do 1830. godine, mlatilo, srp, kosa os taju osnovna oprema engleskih farmi.73 Moramo reći da do napretka engleske poljoprivrede pre industrijske revolucije, a koji je očigledan74 - ne dolazi toliko zbog mašina ili čudesnih biljki, koliko zbog novog načina rada, novog rasporeda oranja, novih plodoreda kojima se uklanja ugar i pospešuje stočarstvo (a dobijaju znatne količine đubriva i sprečava iscrpljivanje tla); takođe i pažljivog izbora semena, selektivnog uzgoja ovaca i goveda, te usavršene tehnike pomoću koje se dobijaju veći prinosi. Sve to daje različite rezultate s obzirom na područje, pri rodne uslove i tržišne prilike koje nisu svuda iste. Taj sistem će se u XIX veku zvati high farming, „izuzetno teška veština”, kako piše neki kasniji posmatrač, „zasnovana na dugotrajnom posmatranju”. U sistem su uključeni: ograđena polja, izdeljena čestim uzoravanjem, izvrsno i obilno đubrena, zasejana naizmenično biljem koje ili iscrpljuje ili poboljšava tlo, bez ostavljanja ugara [...]; žitarice s du

74 P. Bairoch, op. cit., slike na str. 222 i 226; P. Mathias, The First Industrial Nation, slika na str. 474.

537


bokim korenjem, ali koje ne daju ništa tlu, smenjuju se s travnatim biljkama s puzavim korenjem, koje poboljšavaju tlo i hrane se samo s površine”.75 Ovaj preobražaj, koji će se pokazati suštinskim, nastupio je posle 1650, u vreme kada je usporen ili sasvim prestao rast stanovništva (možda kao posledica svesnih napora da se ljudi venčavaju kasnije). U svakom slučaju, demografski pri tisak je oslabio. Nije li zato neobično da baš u trenutku kada se potražnja sma njuje, a cena žita pada, dolazi do povećanja prinosa i produktivnosti, kao i pojave sve više pronalazaka? Prividni paradoks se ipak može objasniti u svetlu analize E. L. Džonsa. Potražnja za žitaricama ostala je takoreći ista, ali se širenjem gra dova i čudesnim razvojem Londona povećala potražnja mesa; stočarstvo je po stalo unosnije od ratarstva koga sve više zamenjuje. Farmeri prelaze na gajenje krmnog bilja: deteline, senfoana, repe, a prihvataju i nove vrste plodoreda. Ključ paradoksa je što uvećanje stočnog fonda, i nameravano i ostvareno, ima kao uzgredan učinak rast količine đubriva, što opet uvećava prinos žitarica, kao što su pšenica i ječam, uključenih u uobičajeni plodored. Tako nastaje ono što Džons na ziva „podsticajnim” krugom (virtuous circle), za razliku od „začaranog” kruga (circulus vitiosus). Niske cene žitarica tada podstiču farmere da se posvete pr venstveno stočarstvu i seju više krmnog bilja; tako se povećava stočni fond, po sebno broj ovaca, a to dovodi do povećanje prinosa žitarica. Proizvodnja žitarica povećaće se u Engleskoj gotovo sama od sebe i prevazići domaće potrebe. Cena žita pada i izvoz se povećava sve do 1760. E. A. Rigli je izračunao daje rast pro duktivnosti poljoprivrede između 1650. i 1750. bio najmanje 13%.77 Ali high farming ima još jednu posledicu. Budući da krmno bilje najbolje uspeva na rastresitom i peskovitom tlu, potonja postaju najproduktivnija u En gleskoj. Sada se obrađuju i tla koja su se ranije smatrala posnim, dobrim jedino za ispašu ovcama. S druge strane, teška glinasta tla, ranije smatrana najboljima za gajenje žitarica, a nepogodnim za gajenje krmnog bilja, gube mnogo od vrednosti zbog visokih prinosa žitarica u suparničkim oblastima. Prestaju da se obrađuju pa se već čuju razne žalbe i tužbe. U Midlendsu 1680. traži se ni manje ni više nego da se zakonom zabrani poboljšanje tla u južnoj Engleskoj: u Bakingamšajeru,^vlasnici glinastih površina u dolini Elsberi traže da se zabrani gajenje deteU više oblasti, koje je pogodio uspeh susedâ, počinje da se uzgaja stoka, po sebno ona za vuču. A ako su te oblasti nekim slučajem blizu Londona, proizvodi se mleko i prerađuje. Ipak, češće je da se opadanje poljoprivrede nadoknađuje za natskom proizvodnjom. To i objašnjava zašto posle 1650, kada Džon Nef utvrđu je da dolazi do usporavanja u krupnoj industriji koja se razvijala u prethodnom veku, dolazi do razvoja seoske proizvodnje (cottage industry) u okviru starog, ali i dalje uspešnog putting out sistema. Pred kraj XVII i početkom XVIII veka, u is točnom Devonu, a još više u grofovijama Bedford, Bakingem i Nortemton, raz76 Charles-Alexandre de Baert-Duholant, Tableau de la Grande-Bretagne.. IV str 242-243 77E. L. Jones, nav. čl., str. 568 i dalje. ' ............... 70 E- A- Wrigley, u: Past and Present, 1967, navod E. L. Jones, nav. čl., str 569 E. L. Jones, nav. čl., str. 570.

538


Engleska seljanka odlazi na pijacu. Ilustracija iz rukopisa iz 1623-1625 (Britanska biblioteka)

vija se čipkarstvo; pletenje slame za šešire širi se iz Hertfordšajera u Bedfordšajer; izrada klinova napreduje u selima oko Birmingema; hartija se proizvodi u ob lasti Mendipsa, gde 1712. ima više od 200 pogona smeštenih često u starim mlinovima za žito; razna pletena roba izrađuje se u Lesteršaieru, Derbišajeru i Notingemu.79 „Kriza XVII veka” se u Engleskoj poklapa s prilično sporim i neravnomernim razvojem sela, ali to se za predstojeću industrijsku revoluciju pokazuje kao dobro iz dva razloga: podstican je razvoj poljoprivrede visokih prinosa, koja će, prestavši da izvozi, moći da zadovolji naraslu potražnju usled ogromnog rasta sta novništva posle 1750; a u siromašnim oblastima podsticani su sitni preduzetnici i proletarijat navikao na zanatstvo, ukratko „poslušna i podatna” radna snaga, spre mna da zadovolji potrebe krupne gradske industrije kada se ona pojavi krajem XVIII veka. Industrijska revolucija će se oslanjati upravo na tu rezervnu, više ne go na pravu poljoprivrednu radnu snagu, koja ostaje u starim brojčanim okvirima, suprotno raznim tumačenjima od vremena Karla Marksa pa do današnjih dana. 79 Ibid., str. 572-574.

539


Na evropskom kontinentu događaji teku sasvim drugačije; naime, razvoj engleske poljoprivrede odgovarao je samo dovoljno velikim posedima: veliko imanje u to vreme ima 200 jutara, to jest 80 hektara. Da bi se takva vrsta poseda stvorila, trebalo je uništiti stari vlastelinski sistem, prilagoditi ga, kao i izmeniti odnose zakupca i posednika. A u Engleskoj, kada je industrijska revolucija za počela, to je već odavno ostvareno. Veleposednik8 je postao rentijer koji svoje imanje smatra znakom prestiža, ali vidi interes i da ga iznajmljuje uspešnim far merima (čak je običaj da vlasnik u lošim godinama nadoknađuje zakupčeve gu bitke). A napredno imanje, koje je dao u povoljan zakup, služi sopstveniku kao jemstvo^ za kredite koji mu trebaju za ulaganja drugde: zemljoposednici su, naime, često industrijski ili rudarski preduzetnici. Što se zakupca tiče, on je sigu ran za svoj zakup - to predviđaju dobri običaji, ako ne zakon; zato može da ulaže u imanje Ј iskorišćava ga po pravilima tržišta i kapitalističkog upravljanja. Gla vno obeležje tog novog poretka je uspon zakupca, istinskog preduzetnika. Far meri su „valjani ljudi”, kaže jedan francuski posmatrač. „Iako barataju plugom, oni su, kad je reč o farmi i kući, prava gospoda”.82 To je bilo 1819, ali i tri četvrt veka ranije, 1745, neki posetilac iz Francuske je zakupca opisivao kao seljaka koji „uživa u svakojakim životnim udobnostima”; njegov sluga „pije čaj pre nego što se maši pluga”. Nadalje, taj seljak „zimi nosi redengot, dok su mu žena i kći tako ljupko odevene kao naše pastirice iz romana”.83 Tom utisku ne protivreči lepa mala gravira iz XVII veka, koju prenosimo, a na kojoj je prikazana „seljanka” koja ide na pijacu na konju s korpom jaja. Odevena je i obuvena kao imućna žena. Francuski posmatrač Moriš Ribišon, zapanjen razlikom između francuskog i engleskog sela, opširno je opisivao britanski poljoprivredni sistem. Zemljoposedničko plemstvo —dve ili tri porodice u svakoj od 10 000 engleskih parohija (parishes), po njegovoj proceni84 - poseduje približno trećinu zajedničke zemlje, izdeljene u velike farme koje obrađuju zakupci; drugu trećinu poseduju yeomani, manji i veći nezavisni posednici; seljaci pak poseduju čestice i mogu da koriste zajedničke površine koje čine poslednju trećinu obradivog tla. Ribišonove procene su verovatno samo približne. S druge strane, izgleda da je i pre XVIII veka sve pospešivalo ukrupnjavanje zemljišnih poseda: sitni seljak-farmer je ili nasto jao da uveća svoj posed da bi preživeo, ili g aje gubio i postajao najamni radnik. Ova težnja, udružena sa sistemom enclosuresa (ograđivanja - p.p.) koji ukida za jedničko tlo i podstiče ukrupnjavanje, znači da su se krupni posedi, prilagodljiviji i isplativiji, s vremenom proširili u korist zemljoposedničkog plemstva, bogatih уеотапа i zakupaca. A to je suprotno događanjima u Francuskoj, gde se „feudal ni režim srušio namah, 4. avgusta 1789, kada je kapitalističko sabiranje vlasni štva tek počinjalo; od tada je zemlja podeljena između mnoštva seljaka i sopstvenika buržuja. Moriš Ribišon, veliki poklonik engleskog seoskog ustrojstva, govori sa srdžbom protiv podele Francuske koja „je i pre Revolucije bila rascepkana na 1° J. D. Chambers i G. E. Mingay, op. cit., str. 18. Ibid., str. 199-201. .... 83 M. Rubichon, op. cit., II, str. 13. Abbé J.-B. Le Blanc, Lettres d ’un Français, II, str. 64 i 66-67. M. Rubichon, op. cit., II, str. 12-13.

540


25 miliona čestica”, a „sada je ta brojka čak 115 miliona”.85 Da li je za to kriv je dino Napoleonov zakonik, u kome se predviđa ravnopravno nasleđivanje? Da lije u Engleskoj sprečeno usitnjavanje poseda samo zahvaljujući održavanju prava prvorodstva među zemljoposedničkim plemstvom? Ili je glavni činilac bio prodor kapitalističke poljoprivrede? Kada procenjujemo ulogu poljoprivrede u industrijskoj revoluciji, ne smemo zaboraviti to da su engleska sela veoma rano bila uključena u britansko nacio nalno tržište; kao deo ove mreže, engleske farme su sve do početka XIX veka, uz retke izuzetke, uspevale da prehranjuju stanovništvo gradova i industrijskih na selja; one su suštinski element domaćeg tržišta, prirodnog potrošača proizvoda engleske industrije u njenim počecima. Domaća poljoprivreda u širenju je najveći kupac proizvoda industrije gvožđa. Razni alat, konjske potkovice, raonici za plug, kose, srpovi, vršalice, drljače, valjci za sitnjenje zemlje - za sve to su potrebne znatne količine gvožđa; te potrebe se 1780. u Engleskoj procenjuju na između 200 i 300 hiljada tona godišnje.86 Nažalost, brojke ne važe za prvu polovinu veka, razdoblje koje nas najviše zanima. Ipak, ako uvoz gvožđa iz Švedske i Rusije raste, nije li to stoga što engleska industrija ne uspeva da zadovolji sve veću po tražnju koju uglavnom stvara poljoprivreda? I ne znači li to da je poljoprivreda korak ispred razvoja industrije? Rast stanovništva U XVIII veku, u Engleskoj se stanovništvo, kao i u celoj Evropi i svetu, uvećava. Na ostrvu 1700. godine ima 5 835 000 stanovnika; 1730. više od šest miliona; 1760. godine 6 665 000. Rast se potom ubrzava: 1790. godine 8 216 000 stanovnika; 1820. godine 12 miliona; 1850. skoro 18 miliona.8 Stopa smrtnosti se smanjuje sa 33,37%c na 27,1%о u 1800, a za deceniju 1811-1821. na 21%c, dok stopa rađanja dostiže gornju granicu od 37%c, pa je čak i prevazilazi. Iako se broj ke ponešto razlikuju kod raznih autora, uglavnom svedoče o istom. Do ogromnog rasta stanovništva dolazi i zbog intenzivnije obrade tla, rasta svih gradova i neviđenog razvoja industrijskih naselja. Istoričari-demografi utvr dili su tri grupe engleskih grofovija čiji se broj stanovnika 1701. može upoređivati.89 Godine 1831. sve su one napredovale u apsolutnim brojkama, ali su in dustrijske grofovije sačinjavale 45% stanovništva, u poređenju s jednom trećinom 1701; s druge strane, u onim poljoprivrednim grofovijama u kojima je početkom XVIII veka bilo 33,3% ukupnog stanovništva, postotak se sada smanjio na 26. Neke grofovije razvijale su se izuzetno: stanovništvo u Nortamberlendu i Daremu se udvostručilo, a u Lankašajeru, Stafordšajeru i Vorvikšajeru utrostručilo. 90 Ne85 Ibid., II, str. 122. 86 P. Bairoch, op. cit., str. 87. 87/Ш „ str. 215. . 88 R. Reinhard, A. Armengaud, J. Dupaquier, Histoire générale de la population mondiale, 1968, str. 202 i dalje. 89 Roland Marx, La Révolution industrielle en Grande-Bretagne des origines à 1850, 1970,

541


ma, dakle, sumnje daje industrijalizacija odigrala glavnu ulogu u rastu engleskog stanovništva. Sve podrobne studije potvrđuju taj stav. Ako uzmemo starosnu grupu ljudi od 17 do 30 godina, vidimo d aje 1800. u industrijskom Lankašajeru 40% njenih pripadnika venčano, u odnosu na 19% u poljoprivrednim oblastima grofovije u istom razdoblju. Zapošljavanje u industriji kao da podstiče rano skla panje brakova, pa tako pospešuje demografski rast. Nastaje jedna Engleska crna od čađi, s industrijskim gradovima i radničkim kućama. To sasvim sigurno nije srećna Engleska. Kao i mnogi drugi putnici, opi sao ju je i Aleksis de Tokvil: u julu 1835. boravio je u Birmingemu i produžio u Mančester. 1 To su ogromni, nedovršeni gradovi, podignuti zbrda-zdola, bez ika kvog plana; ipak, puni života. Venac stisnutih, uzavrelih gradskih središta - Lids, Sefild, Birmingem, Mančester, Liverpol - jesu telo i duša engleske industrijske revolucije. Dok Birmingem još uvek izgleda donekle ljudski, Mančester je pravi pakao. Stanovništvo se u potonjem gradu između 1760. i 1830. više nego udesetorostručilo, ili tačnije, povećalo se sa 17 000 na 180 000.92 Zbog nedostatka građe vinskih površina, fabrike na brežuljcima imaju pet, šest, pa čak i dvanaest spratova. Stambene zgrade i radničke kuće se šire „divlje” po gradu. Svuda su bare i glib; na jednu popločanu ulicu ima deset blatnjavih sokaka. Muškarci, žene i deca stiskaju se u zapuštenim, prljavim stanovima - negde ih i po petnaestoro živi u jednom podrumu. Pedeset hiljada Iraca su deo osobenog i bednog potproletarijata. Isto je stanje u Liverpulu, u kojem, po Tokvilovim recima, živi „šezdeset hiljada Iraca katolika”. Isti pisac dodaje daje „ [...] beda tu gotovo jednaka kao u Mančesteru, ali je prikrivena”. Ni veliki rast engleskog stanovništva ne može da u gradovima razvijenim u toku industrijalizacije obezbedi dovoljan broj radnika. Useljenici stižu iz Velsa, Škotske, a posebno Irske. A kako se s uvođenjem mašina uvećava broj poslova za nekvalifikovane radnike u svim žarištima industrije, počinju da rade i žene i deca, koji su kao i useljenici pokorna i loše plaćena radna snaga. Tako industrijska revolucija sabire svu neophodnu radnu snagu - bilo za manuelni rad, ili za „tercijarni sektor” u kome nastaju nova radna mesta. A pošto svaka uspešna industrija, kaže Ernest Labrus,93 stvara vlastitu birokratiju, tako je i u Engleskoj. Na obilje radne snage ukazuje i izuzetan broj slugu po kućama, što verovatno odražava stanje koje već dugo traje, ali koje industrijska revolucija ne ublažava, baš naprotiv. Početkom XIX veka kućna posluga sačinjava više od 15% stanovništva Londona. U Engleskoj posle 1750. gogine radne snage ne samo da ne nedostaje, već je ima i previše. Da li je ona teret, kočnica, ili naprotiv, pokretač? Da li je uzrok ili posledica? Očigledno je da su radnici korisni i neophodni: oni su nužan ljudski element industrijske revolucije. Bez tih hiljada, miliona ljudskih stvorenja, ništa se ne bi moglo postići. Ali nije u tome stvar: mi nastojimo da ustanovimo odnos. Porast stanovništva i industrijalizacije su dva snažna uporedna procesa. Ali da li „2

542

Alexis de Toqueville, Voyages en Angleterre, 1958, str. 59 i 78. E. Hobsbawm, Industry and Empire, str. 40. U: L ’Industrialisation en Europe au XIXe siècle, str. 590.


51. STOPA MORTALITETA I NATALITETA U ENGLESKOJ Dve krivulje su zasnovane na procenama koje smatramo valjanim, iako se razlikuju od autora do autora. Razlika između njih pokazuje rast engleskog stanovništva od 1730 (prema Dz. M. Trevelijanu, Engleska društvena istorija, 1942, str. 361)

se međusobno uslovljavaju? Ni za jedan od njih, nažalost, postojeći dokumenti nisu dovoljno iscrpni. Tok rasta stanovništva u Engleskoj valja tumačiti pomoću nepotpunih parohijskih matičnih knjiga. Tvrdnje koje se danas izriču nisu sigurne i možda će biti osporene u budućnosti, kada bude preduzeto opsežnije istraži vanje, odnosno prebrojavanja i provere. Slično tome, znamo li dovoljno da bismo izradili valjanu krivulju industrijalizacije, koja se uglavnom poklapa s proizvo dnjom? „Ima osnova za pretpostavku”, piše Filis Din „da bi bez rasta proizvodnje od 1740. prateći rast stanovništva bio zaustavljen usled povećanja stope smrt nosti, do čega bi došlo opadanjem životnog standarda”.94 Na gornjem grafikonu vidimo da se 1740. godine stopa rađanja i stopa smrtnosti razlikuju - to jest daje rađanja više nego umiranja. Ako je tačna, ova jednostavna tvrdnja je dokaz d aje demografska revolucija pratila uspon industrije, te da je, uglavnom, potonjim i bila uslovljena. Tehnika: nužan, ali verovatno ne i dovoljan uslov Ako postoji činilac koji je izgubio vrednost kao glavno objašnjenje industri jske revolucije, onda je to tehnika. Marks je verovao da je ona od suštinskog značaja; novija istoriografija istakla je neke čvrste dokaze protiv tehnike kao pr vog pokretača (primum mobile) ili kao inicijalne kapisle, kao što kaže Pol Beroš. Naime, izumi se uglavnom pojavljuju pre mogućnosti za primenu - zbog čega često ostaju neiskorišćeni. Uspešna tehnička primena po pravilu zaostaje za opštim kretanjem privrede; da bi odgovorila na neku posebnu potražnju mora čekati često veoma dugo. 94 P. Deane, op. cit., str. 34.

543


U proizvodnji tkanina, dva glavna procesa su predenje i tkanje. U XVII veku, tkaču su bile potrebne usluge sedmoro ili osmoro prelaca, ili tačnije prelja (jer su taj posao obično obavljale žene). Dakle, razumljivo je da su tehničke ino vacije bile potrebne u predenju, koje traži i najviše radne snage. Pa ipak, Kejov „leteći čunak” je 1730. usavršio tkanje. Ali taj jednostavan izum (čunkom, koji pokreće opruga, upravlja radnik), koji ubrzava tkanje, ući će u širu upotrebu tek posle 1760. Možda i zato što su se u isto vreme pojavila tri pronalaska koja su ub rzala pretfenje, a bila brzo prihvaćena: 1765. spinning јеппу jednostavnog oblika za domaću radinost; 1769. Arkrajtova hidraulička mašina; 1779. Kromptonova „papučica”, tako nazvana jer je objedinila rešenja dve ranije mašine.95 Od tada predenje postaje deset puta produktivnije, a raste uvoz sirovog pamuka sa Antila, iz istočnih Indija, a uskoro i južnih američkih kolonija. Brzina predenja uprkos svemu zaostaje za brzinom tkanja sve do 1840. Čak i kada je parna mašina revolucionisala predenje oko 1800, ustaljeno ručno tkanje drži korak, broj tkača raste, a i nadnice. Ručni razboj će biti napušten tek posle Napoleonovih ratova, i to sporo, uprkos poboljšanjima koja donose Robertsove mašine oko 1825. To sve do 1840. nije ni bilo neophodno ni korisno (zbog velikog pada nadnica tkača usled konkurencije raznih mašina, kao i nezaposlenosti). Tek tada ručni razboj biva zamenjen mehaničkim 96 Pol Beroš je u pravu kada kaže: „U prvim decenijama industrijske revolu cije, ekonomija mnogo više određuje tehniku, nego obratno”. A pronalasci očito zavise od stanja tržišta: uvode se samo na stalne zahteve potrošača. Na unutraš njem tržištu Engleske, prosečna godišnja potrošnja pamuka u razdoblju od 1737 do 1740. iznosi 1 700 000 funti; od 1741. do 1749. prošek je 2 100 000 funti; od 1751. do 1760. iznosi 2 800 000 funti; od 1761. do 1770. prošek je 3 000 000 funti. A to su „male količine u poređenju s onima koje će Engleska trošiti dvadeset godina kasnije”; 1769. godine (pre mehanizacije), potrošnja iznosi 300 grama po stanov niku - dovoljno „[...] da omogući proizvodnju jedne košulje godišnje po stanov niku”. To je možda kritičan prag, jer u razdoblju od 1804. do 1807, i u Francu skoj, koja dostiže isti nivo, počinje uvođenje mašina u proizvodnju pamuka. Potražnja podstiče pronalazaštvo, ali sama zavisi od nivoa cena. U Engle skoj od početka XVIII veka postoji razvijeno narodno tržište spremno da prihvati velike količine jeftinog indijskog pamuka. Danijel Defo ismeva pomodarstvo za bojenim pamukom i kaže da su sluškinje tu uvoznu tkaninu nosile pre gazdarica. Za smanjenje unutrašnjeg tržišta nije odgovorna samo moda koja je podigla cene bojenog platna, već pre svega zakonske mere protiv uvoza te robe koje je donela engleska vlada, osim kada se radilo o reeksportu (mera koja uzgred pokazuje ko liko je to tržište cvetalo). Tako su podsticaj tehničkim novinama više dale indijske niske cene, smatra K. N. Čauduri,98 nego pritisak engleske potražnje. Dosta go vori o tome da su se izumi javljali upravo u proizvodnji pamuka, a ne u sektoru s ^ E. Hobsbawm, op. cit., str. 42. A History o f Technology, ured. C. Singer, E. J. Holmyard, A. R. Hall, T. L. Williams 1958 IV, str. 07 301-303. • P. Bairoch, op. cit., str. 20. The Trading Worid ofAsia and the English East India Company 1660-1760, str. 273 i dalje.

544


Visoke peći u Koalbrukdejlu u Sropšajeru gde je A. Darbi 1709. bio prvi u Engleskoj koji je koristio koks kao gorivo. Ipak na ovoj graviri iz 1758. treba uočiti da na obali reke Severn (dole desno) postoje četiri peći za drveni ugalj. U prednjem planu, veliki metalni cilindar, proizveden na licu mesta, odvozi se konjskim kolima. Gravira Perija i Smita, 1758 (Fototeka A. Kolen)

najvećom potražnjom, to jest u industriji vune i lana. Vunarska industrija je mehanizovana znatno kasnije. Isto važi za englesku metalurgiju: uticaj cena na inovacije bio je podjednako snažan kao uticaj potražnje, ako ne i jači. Videli smo da je topljenje koksom, po stupak koji je pronašao Abraham Darbi, primenjivano u njegovim vlastitim viso kim pećima u Koalbrukdejlu u Sropšajeru, već od 1709. Ipak, u tome ga nije sle dio nijedan preduzetnik pre sredine XVIII veka. Čak i 1775. godine 45% sirovog gvožđa proizvodi se u visokim pećima na drveni ug alj." Zakasneli uspeh tog postupka Pol Beroš pripisuje većem pritisku potražnje, koji je začelo postojao.1 S druge strane, Čarls Hajd je lepo objasnio okolnosti u vezi s zakasnelom pri menom topljenja koksom. Zašto je taj način bio odbacivan četrdeset godina pre 1750, u svih 70 visokih peći u Engleskoj? Zastoje u barem 18 peći, podignutih od 99 Samo 10 % u 1791. godini, Ch. Hyde, Technological Change..., str. 66. P. Bairoch, op. cit., str. 249.


1720. do 1750. primenjivan stari postupak?101 Kao prvo, zato što se ostvarivala znatna dobit, zato što su visoke cene proizvoda bile zaštićene carinama na uvozno švedsko gvožđe, zato što nije bilo konkurencije između regija zbog skupog prevoza, kao i zahvaljujući znatnom izvozu gotovih proizvoda od gvožđa.1 Kao drugo, zato što su se proizvodni troškovi uvećali upotrebom koksa (oko dve funte sterlinga po toni), a tako dobijeni liv, teži za obrađivanje, nije bio zanimljiv za in dustrijalce ako mu cena nije bila niža od tržišne.103 Zašto se onda stvari menjaju posle 1750, bez novih tehničkih pronalazaka, kada je u razdoblju od dvadeset godina podignuto 27 visokih peći na koks, a bilo zatvoreno 25 pogona starog tipa? Zbog čega se vlasnici železara sve više okreću proizvodnji liva uz upotrebu koksa? Odgovor je da je povećana potražnja za gvožđem znatno podigla cenu drvenog uglja (a ona je predstavljala polovinu cene liva). S druge strane, topljenje koksom se posle 1730. dalje isplatilo padom ce na uglja. Dakle, stanje se obrnulo: negde 1760. troškovi proizvodnje sirovog gvožđa pomoću drvenog uglja veći su od dve funte po toni nego primenom novi jeg postupka. A ako je to tako, pitamo se zašto se stari postupak tako dugo održao; njime je 1775. dobijana još uvek polovina ukupne proizvodnje. Razlog je verovatno bilo naglo povećanje potražnje koja je, nekim čudom, štitila već prevaziđenu tehniku. Potražnja je bila dovoljna da cene ostanu visoke, a proizvođači koji su koristili koks nisu ni nastojali da snižavaju cene da bi uklonili takmace sve do 1775, kada se povećava razlika u ceni između dva postupka topljenja, a drveni ugalj brzo napušta. ......... Dakle, uvođenje energije pare ili Bultonove i Vatove mašine, nije dovelo do prihvatanja koksa kao goriva za visoke peći. Sve je već bilo odlučeno: s parom ili bez nje, koks bi pobedio.105 Time se ne poriče uloga pare u budućoj ekspanziji metalurgije u Engleskoj: kao prvo, korišćenje velikih mehova omogućilo je znatno povećanje dimenzija visokih peći; kao drugo, industrija gvožđa koja tako više nije morala da bude blizu reka, mogla je da počne da se razvija u novim oblastima, posebno u Blek Kantriju u Stafordšajeru, oblasti bogatoj rudom gvožđa i ugljem, ali siromašnoj bržim rekama. Uporedo s topljenjem, i prečišćavanje gvožđa prestaje da zavisi od skupog drvenog uglja. Dok se oko 1760. ugalj u železarama koristi samo u završnim fa zama obrade, to jest za zagrevanje i kovanje već prečišćenog gvožđa, oko 1780. uvodi se tzv. postupak potting u kojem se ugalj koristi za zagrevanje u prečišća vanju. Nacionalna proizvodnja gvozdenih poluga povećava se za 70% gotovo preko noći. Ali Carls Hajd nas i ovde oslobađa nekih zabluda: nije pudlovanje, usavršeno posle teškog prelaznog razdoblja između 1784. i 1795, istisnulo drveni ugalj iz železara: to je već bilo ostvareno. 07 Pudlovanje je ipak suštinski korak u JO' C. Hyde, op. cit., str. 219. w4b id „ str. 47-51. 103 Ibid., str. 37-40. 104Ibid., str. 57 i 79. 105 Ibid., str. 71. 106 Ibid., str. 93. 107 Ibid., str. 83-94.

546


Krajem XVIII veka gvožđe počinje da zamenjuje drvo u Engleskoj. Most na reci Ver, u Sanderlendu, podignut 1796 (Britanski muzej)

razvoju engleske metalurgije: podiglo je kvalitet i kvcintitet engleskog gvožđa ko je stiže u sam svetski vrh, gde i ostaje čitav jedan vek. Možda je poboljšan kvalitet metala zaslužan za sjajan uspeh mašine, ne samo u fabrikama već i u svakodnevnom životu. O tome dobro govore različiti oblici u razvoju parne mašine. Prve parne mašine su izrađene od drveta, opeke, teške armature i nekoliko metalnih cevi; od 1820. sačinjava ih sistem metalnih cevi. U početku su kotao i drugi elementi izloženi pritisku, stvarali niz problema. Njukomen je izgradio svoju mašinu da bi poboljšao stariji Sejverijev model, čiji spojevi su često pucali pod pritiskom pare. Njukomenova čvrsta mašina je bila napravljena sa podupiračima od opeke i ognjištem, s drvenom polugom, bakar nim kotlom, cilindrom od kalaja i olovnim cevima. Ti skupi materijali će biti po lako i uz teškoće zamenjivani visokokvalitetnim gvožđem. Ni sam Džems Vat ni je uspeo da napravi hermetički cilindar u železarama Karon u Škotskoj. Problem je najzad rešio Vilkinson, pronalaskom sprave za bušenje cevi.108 Izgleda da svi ti problemi nestaju u prvim decenijama XIX veka, u isto vre me kada se drvo zamenjuje metalom u mehaničkim spravama i kada počinje da se proizvodi sijaset sitnih metalnih elemenata koji omogućuju „da se izmeni tradi cionalna građa mašina”.109 Godine 1769. Džon Smiton je za železare Karon na108 Francis K. Klingender, Art and the Industrial Revolution, 1968, str. 9-10. 109 Histoire générale des techniques, ured. M. Daumas, 1962, III, str. 59.

547


pravio prvi hidraulički točak s osovinom od livenog gvožđa. Uspeh nije postignut jer porozno liveno gvožđe nije izdržavalo temperature ispod nule. U pokretni Londonski most su prethodne, 1768, ugrađeni veliki točkovi od drveta ali su 1817 zamenjeni gvozdenim.110 Metalurgija u XVIII veku ipak još nije imala onoliki značaj kao kasnije. „Industriji gvožđa”, piše Dejvid Lends, „istoričari su poklanjali više pažnje nego stoje ona stvarno imala u industrijskoj revoluciji”.111 Verovatno je daje to tako ako se dosledno držimo vremenskog sleda. Ipak, industrijska revolucija je nepre kidan proces koji je sam sebe podsticao, koji je težio novim pronalascima. Uvek se ima šta usavršavati. Novo napredovanje uvek daje smisao prethodnom. Ugali, koks, liveno gvožđe, gvožđe, čelik, sve je bitno na svoj način. Ali tek im snaga vodene pare daje verodostojnost. A i pari će trebati vremena da nađe svoje mesto s Vatovom rotacionom mašinom, pre razdoblja železnice. Emil Lavaser je izraču nao da 1840, kada je završena prva faza industrijske revolucije, jedna konjska snaga (dobijena parom) odgovara snazi dvadeset jednog čoveka, te da Francuska Па laj , ™ П ПТ1а milion robova posebne vrste. Njihov broj će eksponencijalno rasti: 1880. će ih biti 98 miliona, dakle dva i po puta više od stanovnika Fran cuske. Možemo onda zamisliti kako stoje stvari u Engleskoj! Značaj revolucije pam uka ne treba potcenjivati Boom u proizvodnj? pamuka, neka vrsta uvoda u englesku industrijsku revo luciju, bio je istoričarima omiljena tema. To je ipak bilo ranije, a moda se, znamo, menja. Novija istraživanja umanjuju značaj pamuka; naime, ukupna količina nje gove proizvodnje rneri se u milionima težinskih funti, a uglja u milionima tona Sve do 1800. težina sirovog pamuka obrađenog u Engleskoj ne prelazi 50 miliona funti to jest 23 000 tona, što je, ističe E A Rigli, „težinski ravno godišnjem učin ku 150 rudara u jednom rudniku uglja”. A kako su novine u industriji pamuka niza promena osobenih za stare tekstilne industrije (vuna, pamuk, svila, lan), promena koje počinju i pre XVI veka, sve navodi na pomisao daje pamučna indu strija pojava Starog poretka ili, kako kaže Džon Hiks, ona je „pre poslednje po glavlje u razvoju stare nego početak nove industrije, kako se to obično smatra”. Ne bi li se naposletku mogao zamisliti sličan uspeh i u Firenci u XV veku?114 Ernest Labrus je na Lionskoj konferenciji u oktobru 1970. opisao čuveni Kejov „leteći 5 n? h 5 k0ji Ј® u Prošlosti pobuđivao divljenje, kao „dečju mehaničku’ igra čku . Pamučna revolucija izvedena je bez znatnijih tehničkih inovacija. Mala težina i srazmerno visoka vrednost pamuka dopuštaju korišćenje postojećih prevozmh sredstava i skromne snage hidrauličkih točkova u Peninskim dolinama i ” ° /Ш „ str. 13. n 2 ^ y j d S. Landes, L'Europe technicienne, 1969, str. 127. ш Emile La française, 1889-1892, III, str. 74. 113 Г -,~ Levasseur, Т " Population ~ mic H is to % L lÏ w ! 5 : n hS SUPPly ° f RaW Material 1ПЉб IndUStrial Revolution”>u: The Econojjj J. Hicks, op. cit., 2. izd., 1973, str. 147. E. Labrousse, u: L'Industrialisation de l ’Europe au XIXe siècle, str. 590.

548


drugde. Tek krajem najvećeg razvoja industrije pamuka se prelazi na korišćenje parne mašine, a za to je razlog oskudnost i nepouzdanost snage vode. Ipak, parna mašina nije bila pronađena svesno za upotrebu u toj industriji. Na kraju, ali ne i najmanje važno, tekstilna industrija je uvek iziskivala više radne snage nego ka pitala.116 ' Da li onda prihvatiti izraz Džona Hiksa - „revolucija u doba Starog po retka? Ipak, revoluciju pamuka od svih ranijih revolucija suštinski razlikuje njena uspešnost. Nikad se ne prekidajući, silan razvoj proizvodnje pamuka otvara ra zdoblje dugoročnog rasta, koji se pretvara u ’trajan rast’. Pored toga, u prvoj fazi britanske industrijalizacije nijedna druga industrija nije imala toliki značaj”. Neumesno bi bilo „umanjivati značaj” revolucije pamuka. Ona ima i veoma dugu predistoriju - pamuk se u Evropi prerađuje još od XII veka. Ipak, nit koja se dobijala iz pamuka uvoženog s Levanta bila je dugo dovoljno tanka, ali ne i čvr sta. Nije se koristila sama, već kao potka uz lanenu uzdužnu nit. Ova „hibridna” tkanina se zvala ’parhet’ (barchent, fustian); smatrana je grubom, iako je bila skupa i teška za pranje. Izvanredna je novost bilo stoga kada su u XVII veku u Evropu počela da se pored sirovog pamuka, iz Indije uvoze gotova i bojena platna od čistog pamuka, lepih boja i šara, koja su, za razliku od evropskih, pogodna za pranje. Dopremana su u velikim količinama brodovima Indijske kompanije, a moda je davala dodatni podsticaj. Radi zaštite domaće proizvodnje (ne toliko parheta koliko vunene tkanine), Engleska je 1700. i 1720, a Francuska još 1686. za branila prodaju indijskih tkanina na unutrašnjem tržištu. Pamučne tkanine su ipak i dalje stizale, u načelu samo za izvoz u treće zemlje, što je pak podsticalo veliko krijumčarenje i prodaju na crno u svim krajevima. Privlačile su poglede i stišavale pomodarsku strast, bez obzira na zabrane, policijske pretrese i zaplene. Revolucija pamuka, prvo u Engleskoj, a ubrzo i širom Evrope, počinje kao oponašanje indijske industrije, koja se potom stiže i prestiže. Cilj je da se proiz vodi jednako dobro, a jeftinije. A to se moglo ostvariti samo uvođenjem mašina koje bi se mogle nadmetati s indijskim majstorima. Uspeh nije postignut odmah, već je morao da čeka mašine Arkrajta (1769) i Kremptona (1775-1780), kojima je omogućeno dobijanje tanke i čvrste niti, kakva je već bile ona indijska, nit ko jom bi se bez dodataka izrađivale tkanine. Od sada indijskim platnima na tržištu konkurišu proizvodi engleske industrije. A to je ogromno tržište koje obuhvata Britanska ostrva, Evropu (gde se u utakmicu ubrzo uključuju i razne nacionalne industrije), obalu Afrike, gde crne robove trampe za tkanine, zatim ogromno tržište kolonijalne Amerike, da ne pominjemo Tursku i Levant - ili samu Indiju. Pamuk je odvajkada bio prvenstveno roba za izvoz: 1800. je činio četvrtinu ukup nog britanskog izvoza, a 1850. čak polovinu.118 Sva spoljna tržišta, osvajana jedno za drugim, kao zamena ili nova steče vina, već prema okolnostima, objašnjavaju izuzetan rast proizvodnje: 40 miliona jardi 1785. godine, a već 2 025 miliona 1850 i119 U isto vreme cena gotovog pro 116P. Deane, op. cit., str. 90-91. jj7 E. Hobsbawm, Industry and Empire, str. 51. P. Mathias, op. cit., str. 250.

549 i


izvoda pada, sa indeksa 550 u 1800. godini, na 100 u 1850. godini, dok cena žita i gotovo sve hrane u istom razdoblju ne pada više od trećine. Zarade, u početku basnoslovne (,,u postocima ne pet ili deset, već stotine i hiljade”, kao što je ka snije rekao jedan engleski političar),120 naglo padaju. S druge strane, smanjenu dobit nadoknađuje širenje svetskih tržišta. „Profiti su još uvek znatni”, piše jedan savremenik 1835, ,,i stvaraju veliku akumulaciju kapitala u manufakturi”.12 Za polet posle 1787. godine zaslužan je pamuk. Erik Hobsbaum ističe da razvoj pamučne industrije gotovo ide u korak s razvojem cele britanske privrede. Druge îndustrije napreduju i slabe zajedno s pamučnom, a to se održava sve do XX veka. Engleska pamučna industrija u ono vreme ostavlja utisak izuzetne životnosti. Oko 1820, kada se uvode tkačke mašine, industrija pamuka je već najveći korisnik snage pare. Oko 1835. koristi najmanje 30 000 konjskih snaga iz pare i samo 10 000 iz hidrauličke energije.123 Da bi se procenila snaga „priđošlice”, do voljno je osvrnuti se na izuzetan razvoj Mančestera, sasvim modernog grada sa „stotinama fabrika na pet, šest [i više] spratova; iznad svake od njih uzdiže se og roman dimnjak iz kojeg kulja crni dim”.1“4 Grad tako dokazuje svoju premoć u odnosu na susedne gradove, uključujući i luku Liverpul, još do juče središte trgo vine crnim robljem, koje sada postaje glavno prihvatilište sirovog pamuka, pr venstveno iz Sjedinjenih Američkih Država.125 ’ Poređenja radi, recimo daje rano ustanovljena i čuvena vunarska industrija ostala dugo zastarela. Godine 1828, neki engleski manufakturista podseća na to da je mašina za predenje spinning јеппу, kada se pojavila 1780, potisla sve starije točkove za predenje, a gotovo svu radnu snagu okrenula ka pamuku: „Predenje vune je sasvim prestalo, što će svakog časa da se desi i s predenjem lana: sada se kao sirovine koriste pamuk, pamuk i opet pamuk”.1"'6 Spinning јеппу je potom prilagođena za predenje vune, ali će tu do potpune mehanizacije doći sa zaka šnjenjem od tridesetak godina u odnosu na industriju pamuka.12 Upravo u Lidsu (koji je zamenio Norič kao vunarsko središte) počinje mehanizacija predenja (ali, jasno, ne i tkanja). Vunarstvo je ipak još i 1811. uglavnom zanatska seoska delatnost. „Pijaca sukna [u Lidsu] je krupno zdanje”, piše Luj Simon, „s velikim četvr tastim prostorom oko dvorišta, zaštićenim od vatre zidovima od opeke, a podlo gom od gvožđa. Dve hiljade šest stotina seoskih manufakturista, polufarmera, polutkača, tu drži tezge dva puta nedeljno, ali samo po jedan sat. Svi stalci su smešteni uz zid dugačkog prolaza. [...] Tube tkanina su naslagane iza prodavača koji drže u rukama uzorke. Kupci prolaze i upoređuju uzorke, a pošto su cene !i?E. Hobsbawm, L ’Ère des révolutions, 1969, str. 54 i napomena Ibid., str. 52. Ibid., str. 58. 123 Ibid., str. 55. 12 4 ^ Clapham, An Economic History o f Modem Britain, 1926, str. 441—442. J25 Navodi E. Hobsbawm, Industry and Empire, str. 40. 12 6 b simond’ op. cit., I, str. 330; prva bala američkog pamuka ie stigla oko 1791 ]21 Navodi P. Deane, op. cit., str. 87. ' Posle 182°- g°dine za pamuk, posle 1850. za vunu; S. Pollard i D. W. Crossley, op. cit..

550


Predionica pamuka Roberta Ovenci u Nju Lanarku, jugoistočno od Edinburga, kraj XVIII i početak XIX veka. Škotska je pratila englesku industrijalizaciju (Dokument K. Smauta)

ujednačene, sve se odvija brzo. Bez mnogo priče i gubljenja vremena obavlja se mnogo posla”.128 To je još uvek, očigledno, predindustrijsko razdoblje. Igru vodi trgovac koji ovde nastupa kao kupac. Vuna, dakle, ne prati industrijsku revoluciju pamuka. Slično tome, izrada noževa i raznih manjih predmeta od gvožđa, u Sefildu i Birmingemu, obavlja se u mnogo malih radionica. Da ne pominjemo bro jne starinske zanate od kojih će se neki održati i do XX veka.129 Posle revolucije pamuka, koja je dugo predvodnica, dolazi revolucija gvo žđa. Ipak, Engleska, zemlja železničkih pruga, parobroda i postrojenja koji zahtevaju ogromna ulaganja, a još uvek donose skromnu dobit, nastaje iz kapitala koji se u njoj sakupio. Tako pamuk, iako nije neposredno uticao na mašinsku re voluciju i početke teške metalne industrije, očigledno plaća prve račune. Jedan ciklus podstiče drugi. Pobeda trgovine na velike udaljenosti Možda se i ne preteruje ako se govori o engleskoj „trgovačkoj revoluciji” u XVIII veku, o istinskom procvatu trgovine. U tom veku, industrije koje rade is128 L. Simond, op. cit., II, str. 102-103. 129P. Mathias, op. cit., str. 270.

551


52. „DVE ENGLESKE” IZ 1700. GODINE Linija podele u stanovništvu i bogatstvima ide od Glostera, na Severnu, do Bostona, na obali Voša (po H. Darbiju, op. cit., str. 524)

552


53. NOVA KARTA STANOVNIŠTVA 1800. GODINE Ranije najsiromašnije područje Engleske, sever, sada doživljava izvanredan rast stanovništva i postaje moderna industrijska Engleska (ibid., str. 525)

553


ključivo za domaće tržište, proizvode jedan i po puta više; ali one koje rade za iz voz proizvode pet i po puta više. Dakle, spoljna trgovina znatno prednjači. Tu „revoluciju treba objasniti, a da bi se to učinilo treba imati u vidu dešavanja u ćelom svetu. Sto se tiče veza trgovačke sa industrijskom revolucijom, one su pri sne: jedna drugu moćno podupire. ‘ Engleska ostvaruje uspehe u inostranstvu tako što gradi snažno trgovačko carstvo koje britanskoj privredi daje pristup najvećoj trgovačkoj oblasti u svetu, a ona se prostire od Kariba do Indije, Kine i obala Afrike. Podelimo li taj golemi prostor nadvoje - na Evropu s jedne, a prekomorske zemlje s druge strane - mo žda ćemo jasnije videti poreklo kasnijih izuzetnih događaja. Pre i posle 1760, kada se i britanska i svetska trgovina razvijaju, razmena Engleske sa susednom Evropom, zanimljivo je, srazmerno opada, a povećava se s udaljenim prekomorskim zemljama. Ako britansku trgovinu s Evropom podelimo u tri sektora - uvoz, izvoz i reeksport - videćemo da samo u poslednjem sektoru, u reeksportu, udeo koji odlazi u Evropu ostaje znatan tokom celog XVIII veka (1700-1701: 85%, 1750-1751: 79%, 1772-1773: 82%, 1797-1798: 88%). S dru ge strane, uvoz iz Evrope u Englesku je u stalnom opadanju (66%, 55%, 45% i 43% u istim razdobljima); a engleski izvoz u Evropu pada još više (85% 77% 49%, odnosno 30%).130 V ’ ’ To opadanje na dve strane dosta govori; težište engleske trgovine se udaljuje od Evrope, dok u isto vreme raste trgovina s američkim kolonijama (koje će uskoro postati Sjedinjenje Države), kao i Indijom, posebno posle bitke kod Plasija. To opravdava oštroumnu opasku pisca dela Bogatstvo Nizozemske (1778)131 koja nam može pomoći da nađemo objašnjenje. Akarijas Serione smatra da En gleska, ometena visokim domaćim cenama i troškovima radne snage, što je čini najskupljom zemljom Evrope, više ne izdržava francusku i nizozemsku konku renciju na susednim evropskim tržištima. Engleska je poražena na Sredozemlju, na Levantu, u Italiji, Španiji (ili tačnije, u Kadizu, pošto se i dalje uspešno nad meće u španskoj Americi, delujući iz „slobodnih luka” na Jamajki). Istini za volju, Engleska ostaje vodeća na dva izuzetno važna evropska tržišta: u Portugaliji, jednoj od svojih starih i čvrstih tekovina; kao i u Rusiji gde se snabdeva opre mom i sirovinama za brodove i industriju (drvetom, jarbolima, konopljom, gvožđem, smolom, katranom). Gotovo da nećemo preterati ako kažemo da En gleska više ne napreduje u Evropi, pa čak da njena trgovina tu i posustaje; ali ona pobeđuje u ostalom delu sveta. Ta pobeda zahteva pomnu analizu. Jasno je kako je Engleska svoju trgovinu skrenula u te obodne oblasti. Do uspeha je najčešće dolazila silom: u Indiji 1757, u Kanadi 1762, kao i na obali Afrike, Engleska potiskuje suparnike. 132 Ipak, sila se nije svuda primenjivala. Tako Sjedinjene Države, nova nezavisna država, sve više kupuju iz Evrope (ali ne prodaje, za uzvrat).133 Slično tome, posle 1793-1795, j^ P . Deane, op. cit., str. 56. 132 Ј' Accarias de Sérionne, La Richesse de la Hollande. , François Crouzet, L ’Economie britannique et le blocus continental 1806-1813, 1958, I.

oLa• Lj /.

P. Deane, op. cit., str. 56.

554


Luka Bristol. B road Kej, p o če ta k X V III veka. U m etnička galerija M uzeja grada B ristola (foto M uzeja)

555


ratovi u Evropi podstiču Englesku na osvajanje sveta, dok Nizozemska i Fran cuska bivaju istisnute iz svetskog trgovanja. „Dobro je znano”, piše neki fran cuski savremenik koji je tokom revolucionarnih i Napoleonovih ratova živeo u Engleskoj, „da nijedna zemlja bilo gde na svetu nije mogla da trguje u poslednjih deset godina (1804-1813) bez dopuštenja Engleske”.134" .... ' Jasno vidimo prednosti koje Engleska izvlači iz ovih zemalja sa „peri ferije , koje su rezerva ekonomije-sveta kojom je ona vladala. Visoke cene na unutrašnjem tržištu podstiču je na promenu sredstava za proizvodnju (mašine se koriste jer je cena ljudskog rada previsoka), ali i na kupovinu sirovina (kao i roba koje može odmah preprodati u Evropi) u zemljama gde su one jeftine. Ali ako je to tako, glavni razlog mora biti način na koji je engleska trgovina, uz pomoć svoje flote, najbolje na svetu, ostvarila pobedu u dalekim oblastima. Ni u jednoj drugoj zemlji, uključujući Holandiju, podela rada u brodarstvu nije tako napredovala kao u Engleskoj, kako u gradnji brodova, tako i u njihovom opremanju, finansiranju i osiguranju. Susreti osiguravalaca u kafanama, kao što su „Jerusalim”, „Jamajka”, „Sem s , a posle 1774. u novom Lojdu u Royal Exchangeu, bolje objašnjavaju stvari nego duge rasprave: posrednici u osiguranju prenose naloge svojih klijenata od jedne do druge firme za osiguranje i pronalaze deoničare. Cak i stranci znaju najbolje adrese u gradu.135 Kafana Lojd’s je izvrsno mesto za razmenu vesti i pri kupljanje obaveštenja. Osiguravaoci, koji obično igraju na sigurno, bolje su obavešteni o položaju brodova nego sami vlasnici. Ali i Engleska, koju štiti njena flota, igra na sigurno. Nema potrebe po ko zna koji put opisivati kako je u doba revolucionarnih i Napoleonovih ratova En gleska uspela da nadmudri onaj njoj neskloni deo Evrope koji Francuska po kušava da zatvori za svoju suparnicu. Engleska uvek pronalazi „otvore”: Toningen u Danskoj (do 1807), Emden i Helgoland (do 1810). A čim se jedna zatvore, otvaraju se druga vrata.136 Engleska trgovina u svetu napreduje, ponekad i sna gom navike. Istočnoindijska kompanija u vreme Napoleonovih ratova doprema u Englesku pamučne tkanine iz Indije: „U skladištima Kompanije je već desetak godina ležalo hiljade bala pamuka (sic), kada se neko dosetio da se razdele španskim geriljerosima da od njih šiju košulje i pantalone”.137 Naravno, trgovačka revolucija nije jedino objašnjenje za onu industrijsku.138 Ali iako nema istoričara koji će potpuno poricati uticaj trgovačke ekspanzije na englesku privredu kojoj je pomogla da dosegne nove visine, mnogi žele da joj umanje značaj. Pitanje je u biti slično onom o kapitalističkom rastu. Tu se oštro spore oni koji ga tumače isključivo kao posledicu unutrašnjeg razvoja i drugih koji ga smatraju stvorenim spolja, sistemskom eksploatacijom sveta. Taj spor, međutim, i nema mnogo svrhe jer su oba tumačenja prihvatljiva. Onovremeni

dalje. ros”

^ м . Rubichon, op. cit., П, str. 312. ' Thomas S. Ashton, An Economic History o f England. The 18th Century, 1955, str 132 i j3®F. Crouzet, op. cit., str. 294 i dalje, M Rubichon, op. cit., II, str. 382. Zamenio sam reč „guerrillas” u tekstu rečju „guerille138

556

W. W. Rostow, op. cit., str. 560.


obožavaoci Engleske bili su skloni prvom objašnjenju. Luj Simon je 1812. pisao: „Izvori engleskog bogatstva su veliki unutrašnji opticaj [roba], razvijena podela rada i izvanredne mašine”.139 „Sumnjam da su ljudi preuveličavali... značaj en gleske spoljne trgovine”.140 A drugi posmatrač čak piše: „Prošireno mišljenje da Engleska duguje svoje bogatstvo spoljnoj trgovini [...] jednako je pogrešno koliko i čvrsto, kao što je slučaj sa svim vulgarnim idejama”.141 I samouvereno dodaje: „Spoljna trgovina nije značajna ni za jednu zemlju, pa ni za Englesku, bez obzira šta o tome govorili ozbinjni politički mislioci koji su otkrili Kontinentalni si stem”. A taj „sistem” je kontinentalna blokada, „prava ludost”, smatra ovaj autor, Moriš Ribišon, Francuz koji je jednako ostrvljen i na carsku i na revolucionarnu Francusku. Jer nije li ludost bilo napasti englesku trgovinu? Blokirati kontinent? Slati 1789. godine francusku flotu i najbolju vojsku u Egipat, tamo odakle se ne može ići u Indiju? Naš izveštač tvrdi daje to ludost i traćenje vremena. Na pitanje „šta Engleska dobija iz Indije”, koje sam postavlja, odgovara „samo nekih tridese tak brodova [...] na kojima polovina tereta otpada na vodu i hranu potrebne za ta kva duga putovanja”. Te besmislene ideje verovatno tada kruže, jer, slično Kantijonu, mnogi misle da ne postoji pozitivan i negativan trgovački bilans. Smatraju da ono što ze mlja prodaje može biti samo jednako onome što kupuje. Haskinson, budući predsednik Trgovačke komore (Board o f Trade), naziva to „razmenom uzajamnih i jednakovrednih koristi (The Interchange o f reciprocal and équivalent benefits)”.142 Gotovo da ne treba isticati to da trgovina Engleske s Irskom, Indijom, Sjedinjenim Državama ipak nije „razmena jednako vrednih koristi”. Iako nam dostupni podaci, zasnovani na carinskim dokumentima, daju dosta dobru sliku sve veće engleske trgovine, oni ne omogućuju da se izračuna engleski trgovinski bilans. To objašnjava Filis Din143 u opširnoj analizi koju ovde ne možemo sažeto predstaviti. Procene zasnovane na tim podacima bi mogle na vesti na pomisao da je reč o jedva pozitivnom, ako ne i negativnom bilansu. To nas vraća na raniju raspravu o trgovinskom bilansu Jamajke ili francuskih Antila. Carinski dokumenti, uz karakteristične nedostatke, odnose se samo na robu koja ulazi u engleske luke ili izlazi iz njih. Tu se ne beleži kretanje kapitala, niti trgo vina crnim robljem - koja se ,,u trouglu” obavlja izvan carinske kontrole, ni pri hodi od brodarine koje ostvaruje nacionalna flota, ni novac koji šalju nazad plantažeri s Jamajke, kao i indijski nabobi, ni pazar od „zemaljske trgovine” (country trade) na Dalekom istoku. Da li onda ukupnu spoljnu trgovinu, pošto smo uvideli njenu veličinu i izu zetan rast, treba smanjivati u odnosu na ukupnu unutrašnju trgovinu? Već je Dejvid Mekferson u svojim Trgovačkim analima (1801)144 procenjivao d a je unu trašnja trgovina dva ili tri puta veća od spoljne. Iako je nadmoć unutrašnje trL. Simond, op. cit., II, str. 284. 140 Ibid., str. 282. 14* M. Rubichon, op. cit., I, str. 575. 142 On Dépréciation, str. 69; L. Simond, op. cit., II, str. 24, prevodi ovako: „trgovina je samo uzajamna razmena stvari iste vrednosti”. 14 3 R Deane, op. cit., str. 58 i dalje. 144 D. Macpherson, op. cit., III, str. 340. 13 9

557


govine, čak i bez pouzdanih brojki, očigledna, problem time nije rešen. Ja zato neću ni nastavljati raspravu o odnosu spoljne i unutrašnje trgovine. Kada je reč o ekonomskom rastu i industrijskoj revoluciji u Engleskoj, značaj unutrašnje trgo vine ne zasenjuje značaj spoljne. I to što je britanska industrija u XVIII veku po većala proizvodnju za izvoz oko 450% (indeksi: 100 u 1700. godini, a 544 u 1800. godini), a samo 52% proizvodnju za domaće tržište (indeksi: 100 u 1700. godini, a 152 u 1800. godini), dovoljno govori o ulozi spoljnog tržišta u britanskoj proiz vodnji. Posle 1800. ta uloga stalno raste: izvoz britanskih proizvoda se između 1800. i 1820. povećava 83%.146 Što se tiče industrijske revolucije, dva razvoja, unutrašnji i spoljni, udružuju svoje snage i umnožavaju se. Jedan ne bi mogao bez onog drugog. Cenim stav indijskog istoričara Amalendua Guhe147 koji predlaže da se umesto upoređivanja masa, upoređuju viškovi: na primer, viškovi koje Engleska izvlači iz Indije i viškovi ostvareni štednjom u Engleskoj, a koji odlaze u investi cije. Prema različitim proračunima, engleska ulaganja iznose šest miliona funti 1750 (5% bruto nacionalnog proizvoda) i 19 miliona 1820. godine (7%). U odno su na te brojke, dva miliona funti, koliko godišnje stiže iz Indije između 1750. i 1800, svakako nije beznačajno, naprotiv. Iako ne znamo tačno kako se taj novac, zarade iz Indije (a posebno novac naboba), raspodeljuje u okviru engleske pri vrede, on se začelo tu ne rasipa, a nije ni neaktivan. On uvećava opšte bogatstvo ostrva, na kojem i počivaju engleski uspesi. Razvoj unutrašnjeg prevoza Ma koliku ulogu imala spoljna trgovina kao podsticaj, u ovoj knjizi148 sam dovoljno govorio i o nacionalnom tržištu čiji značaj ne treba potcenjivati. U sva kom slučaju, ako prihvatimo da unutrašnja trgovina nadmašuje spoljnu od dva do tri puta, onda bi potonja (a izuzeli smo reeksport) između 1760. i 1769. prosečno iznosila 20 miliona funti godišnje (zaokruženo),150 a prva od 40 do 60 mi liona; ako je dobit 10% od ukupnog iznosa,151 onda to daje od četiri do šest mi liona godišnje - što je, naravno, ogroman iznos. Industrijska revolucija je neposre dno vezana za aktivan opticaj roba u privredi. Ali zašto se onda tako rano razvila u Engleskoj? Već smo videli da se to delimično može objasniti revolucionarnom centralizacijskom ulogom Londona, sve većim brojem tržišta i širenjem novčane privre de na sve delove ostrva, kao i obimom trgovine. A to sve pokazuju: tradicionalni „masni” sajmovi, čuvena okupljanja u Staurbridžu, kojima dugo nema premca, tr govački gradovi oko Londona, specijalizovane pijace u prestonici, kao i sve veći broj posrednika, što dovodi do preraspodele prihoda i dobiti između sve većeg мл

Ashton, op. cit., str. 63. P. Mathias, op. cit., str. 466. Amalendu Guha, prikaz knjige P. Mathiasa, „The First Industrial Nation...”, u: The Indian Economic and Social History Review, vol. 7, septembar 1970, str. 428-430. Pogledati četvrto poglavlje. l so ^ a 0 *t0 Macpherson, pogledati napomenu 144. 15l ?• Deane>W. A. Cole, British Economic Growth, 1688-1959, 1962, str. 48. - Sto je bila uobičajena srazmera, pogledati M. Rubichon, op. cit., I, str. 574.

558


broja učesnika. Danijel Defo je sve to lepo uočio. Ukratko, objašnjenje se uveliko krije u usavršavanju i modernizaciji mreža trgovačkih odnosa koje su sve samo stalnije. Najzad, izuzetno je važno i uvećanje broja saobraćajnih sredstava, što je prethodilo zahtevima trgovine, a zatim joj pomoglo u širenju.152 Ovde ponovo nailazimo na problem o kome smo već govorili u našoj knjizi. Nije, međutim, na odmet da ga ponovo razmotrimo u vezi s izvanrednim optica jem roba u Engleskoj. Robe se isprva najviše prevoze uz obale, iz pristaništa u pristanište. More je s tog stanovišta, kao i s mnogo drugih, najveća prirodna blagodat Engleske. Colliers, brodovi za priobalnu plovidbu, sačinjavaju tri četvrtine britanske flote, a oko 1800. obezbeđuju posao za bar 100 000 mornara.153 Prio balna plovidba je škola pomorstva za posade koje će Engleska koristiti kasnije i drugde. Priobalnim brodovima putuje najrazličitija roba, među kojom treba istaći znatne količine žita, a posebno ugalj iz Njukastla koji se prevozi od ušća Tajna do ušća Temze. Taj prevoz podržava dvadesetak luka, od kojih su jedne na odličnim mestima i pristupačne, dok se druge koriste iz nužde, bez obzira na teškoće. Luke na Lamanšu, koje su zgodan zaklon, bile su, piše Danijel Defo, i mesta „krijumča renja i prevara” (smuggling and roguing). Druga prednost za prevoženje robe u Engleskoj je unutrašnja mreža vode nih tokova. Industrijski i trgovački značaj Noriča, grada veoma udaljenog od oba le, može se pripisati činjenici da se do njega stizalo direktno s mora „bez prepreka i zaustavljanja” (without lock or stop). T. S. Vilan je na svoj osoben jezgrovit način dokazao revolucionarni značaj prevoza rekama, kojima su duboko u unutrašnjost plovili ili morski brodovi, ili manji brodovi na koje se teret s prvih pretovarao, upotpunjujući tako mrežu ostrvske obalske plovidbe.156 Engleske plovne reke, po pravilu sporih tokova, nisu više posle 1600. korišćene onakve kakvim ih je priroda stvorila. Da bi se rekama prevozio ugalj i druge teške robe potrebne gradovima (posebno građevinski materijali), preduzimani su obimni radovi: plovnost im je produživana, pojedini meandri ispravljani, građene ustave. T. S. Vilan, smatra daje ustava pronalazak po značaju gotovo ra van parnoj mašini.157 Prilagođavanje rečnih tokova je bilo priprema za gradnju kanala, od kojih su prvi kanali samo produživali ili povezivali reke. Ali s druge strane bilo je i reka koje su postajale plovne (ili bile „kanalizovane”, kako se go vorilo) kada bi se uvidelo da same mogu poslužiti kao veza između novoizgrađenih kanala. Izgradnja kanala nije bila ludorija, već spekulativni poduhvat. Samo polo vina tih poduhvata bi se isplaćivala. A to u slučaju daje pravac mudro izabran, da je kanalom prevožen ugalj (glavna roba), da su građevinska korporacija ili pri vatni preduzetnik razumno koristili kredite neophodne za takve poslove. j^ T . S. Willan, The Inland Trade, prvo poglavlje. • ~R.-M. Pillet, L ’Angleterre vue à Londres et dans ses provinces; colliers, brodovi za prevoz Uglj£l- 154

Historical Geography o f England before 1800, 1951, ur. H. C. Darby, str. 522. 15gD. Defoe, Tour..., I, str. 63, navod H. C. Darby, op. cit., str. 498. T. S. Willan, Rivers Navigation in England... 151 Ibid., str. 94. '

559


Vojvoda B rid ivo ter (1736-1803) ispred svog kanala. Gravira, 1767 (foto teka A . Kolen)

Groznica kanala počela je 1755, izgradnjom bočnog kanala na reci Sanki, namenjenog prevozu uglja od Sent Helena do Liverpula.158 Izgrađen je nekoliko godina pre čuvenog kanala vojvode Bridžvotera, koji je povezivao rudnike uglja u Vorsliju sa Mančesterom.159 Kada je vojvoda Bridžvoter sam preduzeo te radove „koji su zahtevali veći iznos novca od onog koji je posedovala slabašna ustanova pompezno nazvana Francuska banka, on naravno nije, kao ni ova, želeo da njegov novac izgubi vrednost; ali s druge strane nije bio obavezan, kao ona, da u podrumu drži gotovinu u vrednosti četvrtine banknota u opticaju; jer često nije imao čim da plati ni kočiju kojom je obilazio gradilišta”. Preduzimač je ovom prilikom dobro igrao. Već je, naime, posedovao jedan radnik, a to mu je olakša valo da uzajmljuje novac: poznato je da se novac pozajmljuje samo bogatima. Ali i planovi su mu bili dobro smišljeni. Prevozeći ugalj iz svog radnika direktno u !sn С- Dupin, op. cit., str. 163, napomena. 159 Ibid., str. 171. 160 M. Rubichon, op. cit., II, str. 111.

560

54. GLAVNI PLOVNI PUTEVI OKO 1830. Prema H. J. Dyos et D. H. Alderoft. Uporediti s kartom T. S. Willana (1660-700) koja je prikazana na str.

561


Mančester, uspevao je da ga prodaje u pola stare cene i na uloženi novac i tro škove ostvaruje godišnju dobit od 20%. Kanali su bili promašaji samo ako su ih gradili ljudi bez jasnih planova. Naime, ako se prevoz morem uzme kao merilo, prevoz kanalom košta samo tri puta više (dok prevoz teretnim kolima košta devet, a tovarnim životinjama čak dvadeset sedam puta više). U međuvremenu, putevi na kojima se naplaćuje putarina (prva je uvedena 1654) omogućuju izgradnju valjane putne mreže. Finansirani, kao kanali, od pri vatnih preduzetnika (jer državu zanimaju samo strategijski pravci ka Škotskoj i Irskoj), putevi sa naplatom zamenjuju stare puteve, koji iako nisu bili onoliko rđavi kao što se ponekad tvrdi, nisu bili pogodni za kola, dok su zimi često bili neprohodni. Ali ni novi putevi čvrste podloge161 (sagrađeni jednostavnom tehnikom ko ja gotovo da nije napredovala u odnosu na onu iz rimskog doba), ni sve veći broj kanala, nisu uspevali da reše sve probleme, na primer prevoz uglja od rudnika do dokova. Poslednjih godina XVIII veka pojavljuju se gvozdene šine, „ра železnica nastaje pre lokomotive”, reći će Klafam. 62 Baron Dipen,163 je pogrešno preveo engleski izraz rail road (šinski put - p.p.) kao route-ornière (put brazda - p.p.), jer ornière znači brazdu koja ostaje za kolima. Tako se stiče utisak da je šina šu plja u sredini, a da u nju ulazi točak vagona. Reč rail naravno znači šipka, a prve šine su bile drvene i po njima su se kretala kola s drvenim točkovima: korišćene su još od XVII veka u kamenolomima Bata, u rudnicima kalaja u Kornvolu, kao i za prevoz uglja u blizini Njukastla.164 Na tim šinama sa spoljnim držačima koji su sprečavali iskliznuće točkova, konji su mogli da vuku tri puta teži teret nego na drumu. Izuzetno značajna je bila zamena drvene šine gvozdenom (1767). Od 1800. nastoji se razviti parna mašina koja bi mogla da vuče teret: prva lokomo tiva, Stivensonov Rocket, pojavila se 1814. godine. Već 1816. postoji železnica (bez lokomotiva) u dužini od 76 milja oko Nju kastla. ' A u grofoviji Glamorgan, u Velsu, sa lukama Kardifom i Svonzijem, kao i rudnicima u Mertir Tajdfilu, dugačka je čak stotinak milja. Železnički sistem je razvijen i u Škotskoj oko Glazgova i Edinburga, a upravo tu „kapitalistima se poslednjih godina predstavlja najviše takvih projekata”.166 Jedan železnički pra vac ide u sam Glazgov, primećuje baron Dipen koji smatra da bi se „slične šine mogle postaviti i u strmim ulicama u većim francuskim gradovima, na primer u nekim ulicama na brdu sv. Genoveve u Parizu”.167 Godine 1833. knjiga M. Kištea o „putovanju iz Mančestera u Liverpul šinskim putem i parnom mašinom”, izvazvala je senzaciju u francuskoj štampi. Pisac je opširno opisao „gvozdene pu teve”, „stanicu” u Voter Stritu,169 različite korišćene mašine, „među kojima T. S. Willan, The Inland Trade. °-J. H. Clapham, op. cit., str. 381-382. C. Dupin, op. cit., str. 148 i dalje. P. Mathias, op. cit., str. 277. C. Dupin, op. cit., str. 149. 166 Ibid., str. 144. [fglbid., str. 157. M. Cuchetet, Voyage de Manchester à Liverpool par le Rail Way et la voiture à vapeur, 1833, str. 6 . 169 Ibid., str. 11.

562

Industrijska revolucija i rast *

*99 170

ona Roberta Stivensona, poznata kao Samson, jeste trenutno najbolja”.^ |7^Ле mašine”, tvrdi dalje, „nisu veće od osrednjeg bureta koje prte nosači vode Od drvenih pruga do lokomotive, železnice su imale veoma značajnu ulogu u „prevozničkom poslu” u Britaniji. Ne treba biti stručnjak da bi se zaključilo da je brži prevoz doprineo čitavom razvoju Engleske. Čak i u XX veku, privredni rast i prevozne mogućnosti su tesno povezani. Brzina saobraćaja je, razume se, bi tna i za prenošenje vesti i naloga, pa tako i životno značajna za poslove. Da li bi Tomas Vilijems 1790. uspeo da stvori i održi monopol na bakar i razne izvore pri hoda od Kornvola do Šetlanda, da njegova poslovna pisma od Londona do Lankašajera i Velsa već tada nisu putovala gotovo jednako brzo kao današnja pošta? Ali što se tiče prevoza u Engleskoj, tu nije reč samo o sve široj mreži plov nih reka, kanala, puteva i železnica. Ne smeju se zaboraviti ni veze na velike udaljenosti, a tu je sve povezano. Godine 1800, primećuje neki Francuz, „Engle ska, zapala u nestašicu, prevozi iz Indije 600 000 kvintala pirinča po ceni od 12 franaka po kvintalu, dok je u bilo kom mestu u Bretanji bilo nemoguće naći prevoznika koji bi istu tu količinu prevozio u Lorenu za manje od 40 do 50 franaka; a rastojanja tu nisu veća od 150 milja”.174 „Ovde u Londonu već dvadesetak godina [pretpostavljam od 1797. do 1817] vidimo kako je Engleska, čim je ušla u sukob s Italijom, i nije mogla kao nekad da otuda nabavlja svilu neophodnu za domaće manufakture, pribegla sledećoj strategiji: Istočnoindijska kompanija sadi stabla duda u Indiji i odatle dovozi kući svilu u milionima bala godišnje; čim se En gleska sukobila sa Španijom, što joj je onemogućilo nabavku indiga, takođe po trebnog engleskim radionicama, Kompanija počinje da gaji i njega u Indiji odakle doprema milione sanduka te biljke svake godine; čim Engleska ulazi u sukob s Rusijom i prestaje da otuda uvozi konoplju, neophodnu mornarici, Kompanija tu biljku sadi u Indiji čime zadovoljava potrebe zemlje; kada Engleskoj zaprete su kobi s Amerikom i mogućnost da ostane bez američkog pamuka, Kompanija preuzima brigu za pamuk potreban prelcima i tkačima; kada je Engleska u sukobu sa [...] svojim kolonijama [...], Kompanija nabavlja šećer i kafu za Evropu”. Ove tvrdnje su, jasno, podložne kritici. Zanimljivo je ipak da ih je izrekao isti svedok koji nam savetuje oprez prema „vulgarnom shvatanju” po kojem Engleska svoje bogatstvo duguje spoljnoj trgovini i koji tvrdi da Engleska može da bude sebi dovoljna. Možda je to i tačno, ali u drugim uslovima, to jest da nekoj drugoj zemlji prepusti osvajanje sveta. Veoma spor razvoj Ono do sada rečeno upućuje na nekoliko zaključaka. Na prvom mestu to da ovde (kad je reč o industrijskoj revoluciji), kao i u svim događajima koje istorija nastoji da dubinski prouči, nije najvažnija kratkoročnost, to jest povest događaja. 170 Ibid., str. 9. 171 Ibid., str. 8 . 17 2 Charles P. Kindlebebger, Economic Development, 1958, str. 96. 17 3 J. R. Harris, u: L ’Industrialisation de l ’Europe au XIXe siècle, str. 230. 17 4 M. Rubichon, op. cit., I, str. 529-530. 17 5 Pogledati str. 502.


Z apadnoindijski d o k u Londonu, početa k X IX veka. Istovarivanje šećera, ruma, kafe i druge robe (foto B atsford)

Za sva ostvarenja ove revolucije trebalo je vremena: topljenje koksom, uvođenje tkačkih mašina, istinska poljoprivredna revolucija, za rad osposobljena parna mašina, železnica koja obavlja prevoz. Industrijska revolucija je već odavno bila počela, ali će u svom razvoju i kretanju proći kroz mnoga ništenja, prilagođavanja i „restrukturisanja”. Po mišljenju Čarlsa Vilsona i Erika Hobsbauma,1 industrija ska revolucija u Engleskoj već je bila u zametku početkom restauracije (1660). Ali ništa ne nastaje niti se razvija namah. Tokom naizgled besmisleno konzerva tivnog XVII veka, razdoblja u kojem kao da se ništa ne događa, Stari poredak se slama: tradicionalna ustrojstva poljoprivrede i zemljišne svojine se remete ili ra spadaju; esnafi gube moć, čak i u Londonu posle Velikog požara 1666; obnavlja se Navigacioni akt; sprovode se poslednje delotvorne mere merkantilističke poli tike zaštite. Sve se kreće tako da kraljevstvo, piše Danijel Defo 1724, „iz dana u dan menja izgled”; svaki dan nešto novo privlači pažnju putnika.177 Engleska više nije zemlja koja bi se danas smatrala nerazvijenom: povećala je proizvodnju kao i životni standard, usavršila oruđa privredne delatnosti. Pre svega, ima ekonomiju usklađenih sektora, a svaki je dovoljno razvijen i ne preti da u svakoj iole ozbiljni joj krizi postane usko grlo. Engleska je, prema tome, spremna za napredovanje, bez obzira na usmerenje koje će izabrati i prilike koje će nastati. Ipak, postavlja se pitanje valjanosti ove slike usaglašenih sektora koji se za jedno razvijaju, koji su sposobni da stvore sve povezane elemente industrijske re116 Op. cit. D. Defoe, Tour..., ured., 1927,1, str. 2.

564


volucije i koji zadovoljavaju zahteve ostalih sektora. Takva slika ne odražava verno industrijsku revoluciju kao cilj kojem se svesno teži. Izgleda kao da su se en glesko društvo i privreda udružili da omoguće dolazak novog vremena, „doba mašina”. U izvesnoj meri, ova slika revolucionarnog, iako donekle predodre đenog iskustva, mogla bi se primeniti na današnje industrijske revolucije, gde ra niji, poznati obrasci pokazuju put kojim valja ići. Ali engleska industrijska revo lucija nije išla poznatim smerom. Nije se kretala prema određenom cilju, već je do njega spontano došla. Kao d aje bila pokretana mnoštvom različitih struja koje je nisu nosile unapred, već su se prelivale daleko izvan nje.

PREVAZILAŽENJE INDUSTRIJSKE REVOLUCIJE Iz rečnika koji koristimo jasno je to da industrijska revolucija, iako izvan redna pojava, nije ni jedini, ni najveći događaj u razdoblju u kojom razvoj teče u više oblasti. Industrijalizam, usvajanje od čitavog društva industrijskog načina ži vota, jeste očito obuhvatnija pojava od same revolucije. Još je izvesnije da indu strijalizacija, prelazak sa preovlađujuće poljoprivrednog društva na ono u kojem vladaju zanatstvo i manufakture —što je po sebi dalekosežna pojava —izlazi iz okvira prethodne analize. Prava industrijska revolucija je u tom procesu činilac koji dovodi do ubrzavanja. Što se tiče modernizacije, ona je obuhvatnija od in dustrijalizacije: „Industrijski razvoj ne znači modernu ekonomiju”. A značenje izraza „rast” još je šire - odnosi se na čitavu istoriju. A kada smo to rekli, možemo li iskoristiti znanja o rastu da bi spolja osmo trili industrijsku revoluciju, u okviru šireg kretanja? Vrste rasta Za početak ćemo razmotriti stav D. Norta i R. Tomasa da „industrijska revo lucija nije bila izvor modernog rasta”. 179 Rast se začelo razlikuje od revolucije, iako ona pluta na njemu, to jest on je nosi. Sklon sam stavu Džona Hiksa da „in dustrijska revolucija u poslednjih dvesta godina možda nije bila ništa drugo do značajan vekovni b o o r r C ' A taj boom, ne znači li on naprosto rast —rast koji nije ograničen na industrijsku revoluciju, ili joj čak prethodi. Sama reč rast, koja je nedavno počela da se znatnije primenjuje (od četrdesetih godina našeg veka),181 u današnjem jeziku označava „složen proces dugoročnog razvoja . Ali znamo li pravu meru tog pojma? Ekonomisti ne govore o rastu u razdobljima pre XIX veka. A nisu saglasni ni o načinu njegovog delovanja. Neki smatraju da postoji jedino uravnotežen rast, a drugi da je rast uvek neuravnotežen. Uravno teženi rast (kako ga opisuju Nurske, Jang, Hartvel) tiče se svih sektora u isto P. Adam, daktilografisano, str. 92. D C Nobth i R. P. Thomas, The Rise ofthe Western World, 1973, str. 157. John Hicks, Value and Capital, 1939, str. 302, navod R. M. Hartwella, op. cit., str. 114. 18 1 Jean Romeuf, Dictionnaire..., I, str. 354. . . . . .nl 182 Kurziv je moj, Y. Bernard, J.-C. Colli, D. Lewandowski, Dictionnaire..., str. 401.

178 179 180

565


vreme, u prilično postojanom napredovanju, zasnovanom na potražnji, a oslo njenom na nacionalno tržište kao osnovnu pokretačku snagu razvoja. Za one koji govore o neuravnoteženom ili neujednačenom rastu (Inis, A. O. Hiršman, Šumpeter, Rostov) sve počinje u nekom povlašćenom sektoru koji pokreće ostale. Rast se, prema tome sastoji od procesa dostizanja predvodnika, a u tom slučaju je naj važnija ponuda, to jest „voluntaristička” strana ekonomije (kao što bi rekao A. Fanfani); u toj vrsti razvoja, bitno je delovanje pre unutrašnjeg tržišta, čak i ako se ono počinje pretvarati u nacionalno. Prihvatajući to razlikovanje, R. M. Hartvel dokazuje da industrijska revolu cija proizlazi iz uravnoteženog rasta. 183 Hartvelovi argumenti su izvrsni. Ali on tako proširuje na kasni XVIII vek oblike rasta koje ekonomisti po pravilu pripi suju XIX veku. On je čak, bez prevelikog iskrivljavanja stvarnosti (bar onakve kakvu je mi poznajemo), prilagodio drugu teoriju - to jest onu o neuravnoteže nom rastu - procesu industrijske revolucije. Mnogi istoričari su ranije prihvatali upravo potonju teoriju, iako ne uvek potpuno svesno. A danas bi se možda i posle razmišljanja za nju opredelili. Kao prvo, ona je „dramatično”, „događajno” obja šnjenje, na prvi pogled jednostavno i uverljivo. A konačno, boom pamuka je zaista postojao, i to je očigledno prva industrija koja će razviti masovnu pro izvodnju. Dakle, zar se ne može reći daje pamuk bio pokretač? S druge strane, postavlja se pitanje zašto bi u slučaju te dve teorije moralo da važi ono ,,ili-ili”. Zar ne bi mogle da važe u isto vreme, ili naizmenično, u uobiča jenoj dijalektici koja suprotstavlja i ujedinjuje dugoročna i kratkoročna kretanja? Nije li razlika između njih više teorijska nego praktična? Mnoštvo je primera koji pokazuju da napredak u nekom sektoru može da podstakne rast, kao što smo videli u ovom poglavlju. Slične primere bismo začelo mogli pronaći i u današnjem svetu. Ali videli smo i da se takav rast pre ili kasnije prekida, da zapada u ćorso kak ako se ne osloni na pomoć više sektora. Dakle, umesto rasprave o uravno teženom ili neuravnoteženom rastu, zar ne bi bilo bolje govoriti o kontinuiranom ili diskontinuiranom rastu? To je prava razlika, jer odgovara dubokom, struktu ralnom prekidu do kojeg je u XIX veku došlo na Zapadu. Simon Kuznjec je, mišljenja sam, sasvim u pravu što razlikuje tradicionalni i moderni rast.184 Moderni rast je kontinuirani rast za koji je Fransoa Peru,185 već davno re kao da ne zavisi od povećanja ili opadanja cena, čime je iznenadio, zbunio, pa čak i uzrujao istoričare koji „tradicionalne” vekove obično smatraju bitno različitim od XIX veka. Fransoa Peru i Pol Beroš sasvim su u pravu što preuzimaju taj stav. U celoj Velikoj Britaniji ukupni nacionalni dohodak i dohodak per capita prolaze bez prekida kroz dugo razdoblje pada cena (1810—1850), dugotrajno povećavanje cena (1850-1880), a onda opet pad (1880-1890), po godišnjoj stopi od 2,8% i 1,7% za prvo razdoblje; 2,3% i 1,4% za drugo; 1,8% i 1,2% za tre ć e 186 Za veliko jjj3 Op. cit., str. 185 i dalje. S- Kuznets, Croissance et structure économiques, 1972, passim i posebno str. 248 i dalje. , .-Prise de vues sur la croissance de l’économiques française...”, str. 46^-7. P. Bairoch, op. cit., str. 44, slika IV.

lg 5


čudo, rast je postao kontinuiran. Nikada se sasvim ne prekida, čak ni u vreme nima krize. Pre tog preobražaja, tradicionalni rast se vekovima odvijao u skokovima, sad napredovao, sad opet zastajao, ili čak nazadovao. Moguće je razlikovati neko liko dugih faza: 1100—1350, 1350—1450, 1450—1520, 1520—1720, 1720—1817. Ove faze imaju protivrečna obeležja: stanovništvo raste u prvoj, opada u drugoj, ponovo raste u trećoj, stagnira u četvrtoj, naglo raste u poslednjoj fazi. Uvek kada se broj stanovnika povećava, dolazi do rasta proizvodnje i nacionalnog dohotka, što kao da dokazuje izreku „Ljudi su jedino bogatstvo”. Ali svaki put dohodak per capita opada, a nekad čak i oštro pada, dok se u fazama ekonomske stagnacije popravlja, kao što se vidi na dugoročnoj krivulji za sedam vekova, koju su izradili Felps Braun i Šeila Hopkins. 188Jasna je suprotnost između nacionalnog dohotka i dohotka per capita: rast nacionalnog proizvoda nastaje na štetu onoga ko radi, a to je pravilo u Starom poretku. Suprotno rečenom i često ponavljanom, lično smatram da početke engleske industrijske revolucije podržava rast osoben za Stari poredak. Pre 1815, ili čak pre 1850, nema ekonomskog čuda, nema kontin uiranog rasta. Neki bi čak rekli da ga nema ni pre 1870. Objašnjenja za rast Rast, bez obzira u kojem obliku, podiže nivo privrede kao plima čamce u luci; stvara beskonačan niz međusobnih ravnoteža i neravnoteža, dovodi do lakih ili teških uspeha, pomaže da se izbegnu zastoji, stvara zaposlenost, iznalazi profit. Rast je kretanje koje svetu omogućuje da povrati vekovni ritam posle svakog usporavanja ili zastoja. Ali to kretanje koje kao da sve objašnjava, sâmo se teško dâ objasniti. Rast po sebi je nejasan 89 čak i za današnje ekonomiste koji raspo lažu bogatim statistikama. Možemo izneti samo neke pretpostavke, nedovoljno pouzdane. Naime, videli smo, postoje bar dva objašnjenja, to jest uravnotežen i neuravnotežen rast. Ipak, nije nužno opredeljivati se zajedno od njih. Izgleda daje suštinska razlika ona o kojoj govori Simon Kuznjec, to jest ra zlika između „onog što omogućuje ekonomski rast” i „načina na koji se on ostva ruje”.190 Nije li „mogući rast” upravo onaj „uravnoteženi” razvoj koji se odvija sporo, stalnim uzajamnim delovanjem različitih činilaca i delatnika proizvodnje, preobražajem strukturalnih odnosa između zemlje, rada, kapitala, tržišta, države i društvenih ustanova? Takav rast je uvek dugoročni proces. On nam pomaže da pratimo početke industrijske revolucije do XIII, XVI ili XVII veka. A „način na koji se rast zaista ostvaruje” je pitanje konjunkture, proizvod srazmerno novijeg vremenskog okvira, posebnih okolnosti, tehničkih otkrića, nacionalnih ili međunarodnih prilika, a katkad i čistog slučaja. Da, na primer, Indija nije bila gla vni svetski proizvođač tkanog pamuka (u čemu je bila i uzor i takmac), industrij Gaston Imbert, Des mouvements de longue durée Kondratiejf, 1959. E. H. Phelps Brown, Sheila V. Hopkins, „Seven Centuries of Building Wages”, u: Econo mica, aveust 1955, str. 197. R. M. Hartwell, op. cit., str. XVII. 190 Kurziv je S. Kuznetsa, op. cit., str. 92-94. 18 7 188

567


ska revolucija bi se najverovatnije i u tom slučaju odigrala u Engleskoj, ali je pi tanje da li bi počela u toj proizvodnoj grani. Prihvatimo li spoj dugoročne i kratkoročne analize, onda radi objašnjenja možemo povezati dva oblika rasta - prvi nužno uravnotežen i drugi, suprotan, nužno neuravnotežen, koji se odvija na mahove, „od krize do krize”, kada se jedna industrija u razvoju zamenjuje drugom, jedno tržište drugim, jedan izvor energije drugim, jedno sredstvo pritiska drugim, sve u zavisnosti od trenutnih okolnosti. Da bi postojao stalni (kontinuirani) rast, dugoročnost kojom se sabiraju na preci, već mora da je proizvela „ono što privredni rast čini mogućim”. Takođe, svaki put kada se pojavi prepreka, mora postojati novi rezervni motor koji će zameniti onaj koji se pokvario ili će se pokvariti. Stalni rast nalik je na štafetnu trku bez kraja. Rast između XIII i XIV veka se nije održao jer su mlinovi koji su ga pokrenuli davali samo ograničen podsticaj, a nije postojao drugi izvor energije koji bi ih zamenio. A možda je i značajnije to što ondašnja poljoprivreda nije mogla da prati povećanje stanovništva suočavajući se sa sve manjim prinosima. Sve do industrijske revolucije, svaki zamah rastaje bio kočen onim što sam u pr voj knjizi nazvao „granicom mogućeg”, to jest granicom koju postavljaju poljo privredna proizvodnja, prevozna sredstva, izvori energije i tržišna potražnja. Mo derni rast počinje kada ta gornja granica počne da se bez prekida podiže ili uda ljava, što ipak i ne znači da se u budućnosti ona ne može dostići. R ast i podela rada Svaki trajni rast znači posredno i podelu rada. Potonja je zapravo izvedena pojava koja na udaljenosti sledi rast koji je „vuče za sobom”. Ali sve veća slože nost podele rada može da bude i pouzdan pokazatelj napredovanja rasta, čak i kao sredstvo da se ono izmeri. Suprotno onom što je Marks verovao i bez provere napisao, Adam Smit nije otkrio podelu rada. On je samo teorijski obrazložio drevno shvatanje koje su već za crtah Platon, Aristotel, Ksenofan, a kasnije ga pominjali Vilijem Peti (1623-1687), Ernst Ludvig Karl (1687-1743), Adam Ferguson (1723-1816) i Čezare Bekarija (1735-1793). Ali od vremena Adama Smita, ekonomisti su smatrali daje tu reč o nečem sličnom Njutnovom zakonu gravitacije. Žan-Batist Se je bio među prvima koji su se usprotivili takvoj struji mišljenja i od tada je razgovor o podeli rada izašao iz mode. Dirkem je pisao „da je to samo izvedena i sporedna pojava ... [koja] se događa na površini društvenog života, što je posebno tačno ... za eko nomsku podelu rada koja je površinska”.191 Ali da li je to zaista tako? Ja sam po delu zadataka često zamišljao kao službu snabdevanja koja prati vojsku i organizuje jedan oblik reda na osvojenom području. Međutim, da li su poboljšana orga nizacija razmene - a time i povećanje njene delatnosti - zaista tako beznačajni? Sirenje sektora usluga, to jest „tercijarnog sektora” - suštinska pojava našeg doba - predstavlja i sama podelu rada i njome se bave mnoge savremene društvenoNavod Raymonda Arona, Les Étapes de la pensée sociologique, 1967, str. 321.

568


-ekonomske teorije. Isto važi za destrukturisanje i restrukturisanje društvenih obeležja koja prate rast; naime, rast ne samo da razvija podelu rada, već i vrši obrte, odstranjuje stare funkcije i stvara nove - sve to u procesu koji preoblikuje i društvo i privredu. Industrijska revolucija znači novu i nepravilnu podelu rada, koja je sačuvala i razvila stare mehanizme, ali i dovela do pogubnih posledica za društvo i čoveka. Podela rada: kraj sistema kućne radinosti Najčešći oblik industrije u gradu i na selu jeste sistem kućne radinosti (putting-out system),1 2 oblik rada koji se proširio ćelom Evropom i omogućio trgo vačkom kapitalizmu da iskoristi višak jeftine seoske radne snage. Seoski zanatlija radi kod kuće, zajedno s članovima svoje porodice, a u isto vreme zadržava polje i nešto stoke. Sirovine - vunu, lan i pamuk - dostavlja mu trgovac iz grada koji vodi posao, preuzima gotov ili polugotov proizvod i plaća dogovoreni iznos. Si stem kućne radinosti tako ujedinjuje grad i selo, zanatstvo i poljoprivredu, in dustrijski i porodični rad, i ono što je najvažnije, trgovački i industrijski kapitali zam. Zanatliji to donosi izvesnu sigurnost, a nekad i spokoj, a preduzetniku mo gućnost smanjenja fiksnog kapitala i bolju zaštitu od pada potražnje. Ako prodaja počne da opada, smanjuje porudžbine, upošljava manje ljudi, pa čak i obustavlja posao. U privredi gde potražnja, a ne ponuda, ograničava industrijski proizvod, domaća radinost omogućuje industriji neophodnu prilagodljivost. Moguće ju je začas zaustaviti ili opet pokrenuti.193 Čak i manufakture, ta najstarija sabirališta radne snage, zametak stepenaste privrede, često zadržavaju ustrojstvo koje ostavlja dovoljno manevarskog pro stora: najčešće se oslanjaju na veliki broj spoljnih radnika koji rade kod kuće. U svakom slučaju, manufakture još uvek daju samo mali deo ukupne proizvod nje,194 sve do trenutka kada fabrika s mašinama počne da proizvodi masovno. A do tada će proteći dosta vremena. Do prekida koji donosi novi sistem sporo dolazi. Čak i u naprednoj in dustriji pamuka, porodična radionica je dugo opstala; ručni razboj se održao čita vih pedeset godina posle početka korišćenja mašinskog. Čak i 1817. godine neki očevidac195 opisuje tkanje istovetnim kao ranije, „pri čemu je jedina razlika leteći čunak koji je pronašao i uveo Džon Kej negde 1750”. A powerloom, tkačka ma šina na parni pogon, počeće da se koristi tek posle 1820. U dugom razdoblju kada je brzo predenje u modernim fabrikama u raskoraku sa tradicionalnim ručnim tkanjem, korenito je poremećena negdašnja podela rada. Dok su ranije tkački točkovi jedva pratili mogućnosti tkača, s mehanizacijom tkanja stanje se obrće. Ručno tkanje traži sve više radnika koji sada moraju da rade užurbano, ali za uzPogledati dragu knjigu. J. Hicks, op. cit., str. 155 „... It was casual labour that was the typical condition of the preindustrial prolétariat”. Pogledati drugu knjigu. Neil J. Smelser, Social Change in the Industrial Revolution. An Application o f Theory to the Lancashire Cotton Industry 1770-1840, 3. izd., 1967, str. 147.

569


D ok su u blizini E dinburga i G lazgova vrlo rano uvođene m oderne m ašine u proizvodnju pam uka, proizvodnja vunenih tkanina u H ajlendsu u Škotskoj ostala j e dugo prim itivna. Сак i 1772. žene nogam a valjaju tkaninu. N a levoj strani, dve žene kao da m elju žito ručnim m linom (D okum ent K. Sm auta)

vrat i zarađuju mnogo. Radnici sa sela napuštaju svoje sitne posede i postaju tkači s punim radnim vremenom. Pridružuje im se i znatan broj žena i dece i tek se onda vidi koliko ih mnogo ima. Godine 1813-1814. od 213 000 tkača njih 130 000, to jest više od pola, mlađi su od četrnaest godina. A u društvu u kojem svakom ko živi od svog rada uvek preti neishranjenost i glad, uobičajeno je da deca rade zajedno sa roditeljima, na poljima, u porodičnoj radionici ili dućanu. Isprva fabrike i preduzeća unajmljuju ne pojedince već čitave porodice koje se prijavljuju kao ekipa za rad u rudnicima, tkačnicama i slično. U fabrici Roberta Pila, u Beriju,196 1801. i 1802, od 136 radnika devedeset pet njih su članovi 26 porodica. Tako se porodična radionica prosto „preselila” u fabriku, što povoljno utiče na disciplinu i efikasnost rada. Sitne radne grupe (jedan odrasli radnik i jedno dete ili dvoje njih) ne samo da su moguće već su i korisne. Tehnički napredak ipak ukida takvu praksu. U industriju tekstila je posle 1824. uvedena 196 P. Mathias, op. cit., str. 202.

570


automatska papučica koju je usavršio Ričard Roberts. Da bi rad tekao što brže onom koji nadzire rad nove mašine sada treba čak devet mladih ili (vrlo mladih) pomoćnika, dok je stara papučica zahtevala samo jednog ili dvojicu.197 U fabrici tako nestaje porodično zajedništvo, što radu dece daje sasvim drugačiji okvir i značenje. Nešto ranije, još pogubniji rasulo otpočeo je pojavom powerlooma. Sada nestaje porodična tkačka radionica. Powerloom, ,,s kojim dete može da proizvede koliko dvoje ili troje odraslih”198 pokazuje se kao društveno zlo. Hiljade tkača našlo se na ulici. Nadnice su se srozale ali je to produžilo ručni rad jednog broja tkača i više nego što bi se dalo očekivati. U isto vreme, nova podela rada, koja urbanizuje radničko društvo, čepa svet siromašnih koji su u stalnoj potrazi za poslom; nekad ih odvodi daleko od njiho vih sela i na kraju im sasvim razori život. A život u gradu, bez svoje bašte, krave i živine, rad u velikim fabrikama, pod budnim okom nadzornika, pokornost, nemo gućnost kretanja, poštovanje utvrđenog radnog vremena - sve je to teško podneti. To znači promeniti čitav način života i pogled na svet, to je otuđenje. Menja se i način ishrane - manje se i lošije jede. Nil Smelser je kao sociolog i istoričar opi sao život radnika u industriji pamuka, ljudi iskorenjenih iz svojih navika. 99 Mnogo godina će proteći pre nego što radničko društvo stvori zaštitne mehanizme - nove navike i stavove, ali i udruženja - društva prijatelja, zajedničke blagajne, i slično.200 Sindikati će nastati tek kasnije. Gotovo da ne treba pominjati šta bogati misle o novim građanima. Smatraju ih „glupim, neotesanim, goropadnim i bun tovnim”, a da sve bude gore ,,i uvek siromašnim”.201 Sami pak radnici gledaju kako da pobegnu iz tih fabrika. Godine 1838. samo 23% tekstilnih radnika su odrasli muškarci; većina su žene i deca koji su poslušniji.202 Nikada ranije dru štveno nezadovoljstvo u Engleskoj nije toliko kao u tom razdoblju, od 1815. do 1845. To je i vreme ludističkog pokreta razbijanja mašina, političkog radikalizma koji teži slamanju društva, sindikalizma i utopijskog socijalizma.203 Industrijalci Podela rada ne događa se samo u bazi, već - možda i brže - u vrhovima preduzecâ. Do tada je u Engleskoj, kao i na kontinentu vladalo jedinstvo glavnih trgovačkih poslova. Poslovni čovek je sve - trgovac, bankar, osiguravalac, bro dovlasnik, industrijalac. Kada se pojavljuju engleske zemaljske banke (country banks), njihovi vlasnici su trgovci žitom, pivari i veletrgovci, s mnoštvom poslo va, a koje vlastite potrebe i potrebe njihovih suseda podstiču da osnivaju ban ke.204 Tih ljudi koji se bave „svim i svačim” ima svuda: upravljaju Istočnoindij191 Ibid., str. 203. 198 A. E., C. C. London, f° 146-151, 13. mart 1817. 199 Neil J. Smelser, op. cit., str. 129 i dalje. 200Ibid., str. 165. 20 1 L. Simond, op. cit., П, str. 103. 202E. Hobsbawm, Industry and Empire, str. 51. 203 Ibid., str. 55. 204 P. Mathias, op. cit., str. 170.

571


Vilijem H ogart, tkačnica u E ngleskoj u X V III veku: u prednjem planu, industrijalac pregleda knjige; iza njega, žene rade na čunkovim a (foto B ritanski m uzej)

skom kompanijom (naravno), kao i Engleskom bankom čiji su pokrovitelji i na čije odluke utiču, imaju mesta u Donjem domu, uzdižu se na lestvici časti, a us koro počinju da vladaju i čitavom zemljom koja je već potčinjena njihovim inte resima i nastojanjima. Ali krajem XVIII i početkom XIX veka pojavljuje se „industrijalac”, preduzetnik koji će se ubrzo, i pre stvaranja Pilovog drugog ministarstva (1841), poja viti na političkoj sceni, u samom Donjem domu. Postajući nezavisni, ti ljudi uni štavaju veze između predindustrijskog i trgovačkog kapitalizma. S njima se poja vljuje i novi oblik kapitalizma prvenstveno usmerenog na industrijsku proizvodnju. Ti novi „preduzetnici” su pre svega organizatori. „Samo nekolicina njih”, piše Piter Matijas, „značajni su inovatori ili pronalazači”.205 Oni sebi sta205 Ibid., str. 151.

572


vljaju u zadatak da ovladaju većinom novih tehnika, da nadziru poslovođe i rad nike, a najzad i da dobro upoznaju tržište, da bi mogli usmeravati proizvodnju, menjajući je kada se za to ukaže potreba. Ne žele da im trgovci budu posrednici i sami nadziru kupovinu i prevoz sirovina, kontrolišu im kvalitet i redovnost dopremanja. Pošto proizvode za masovno tržište, nastoje sami da procenjuju stanje na njemu i prilagođuju mu proizvodnju. Fildensi, vlasnici predionica pamuka u Todmordeni, imali su početkom XIX veka svoje ljude u Sjedinjenim Državama koji su im nabavljali pamuk.206 Veliki londonski pivari su kupovali malo slada na otvorenom tržištu u Mark Lejnu i Bir Keju, ali su imali posrednike u onim oblastima istočne Engleske gde se gajio ječam; strogo su ih nadzirali, ako je suditi po pismu koje jednom od njih upućuje neki londonski pivar: „Poslao sam poštom uzorak slada koji ste mi nedavno poslali. Toliko je rđav [...] da ne bih primio više nijednu vreću u svoju pivaru. [...] Ako budem morao da vam šaljem još jedno slično pismo, sasvim ću promeniti plan kupovine”.' Takvo ponašanje je znak sasvim nove dimenzije industrije, uključujući i pi varstvo koje neki Francuz 1812. opisuje kao „jednu od pravih zanimljivosti Lon dona. Pivara Berkli and Comp. je jedna od najvećih. U njoj sve pokreće vatrena pumpa’, od nekih trideset konjskih snaga, a iako ima gotovo 200 ljudi i mnogo konja, oni se koriste mahom za spoljne poslove. U ovoj čudesnoj fabrici gotovo da nema nikoga, kao da sve pokreće nevidljiva ruka. Velike grabulje podižu se i spuštaju, stalno se okreću u kodovima dubokim 12 stopa i prečnika 20 stopa,pu nini hmelja, a koji stoje na vatri. Dizalice dnevno podižu 2 500 bušela slada" na vrh zdanja, odakle se preko više slavina raspodeljuje na mesta gde se koristi; burad se prenosi, a da ih niko i ne dodirne; crpna mašina koja to sve obavlja, iz građena je veoma precizno; toliko je malo trenja i udaraca u njoj, da se gotovo može reći da nije bučnija od časovnika; može se čuti i kad igla padne na pod. Burad u koju se uliva sasvim pripremljena tečnost, zaista su golema; najveće bure drži 3 000 barela, a svaki barel ima 36 galona, što znači da je osam barela po bu retu isto što i teret broda od 375 tona nosivosti; a ima četrdeset ili pedeset sudova, od kojih najmanji drži 800 barela, to jest 100 tona. Najmanje bure piva, kada je puno, vredi 3 000 funti, a ako na toj osnovi računamo sadržaj ostalih, sam pivski podrum znači kapital od 300 000 funti sterlinga. Burad kojima se pivo prevozi do potrošača vredi 80 000 funti, pa čitava fabrika zahteva kapital ne manji od pola miliona funti; zgrada je zaštićena od požara - podovi su joj od gvožđa, a zidovi od opeke; iz nje godišnje izlazi 250 000 buradi piva, čime se može natovariti flota od sto pedeset brodova nosivosti od po 200 tona.”209 Te gorostasne pivare su organizovale i distribuciju, u Londonu, gde su same snabdevale polovinu krčmi, ali i u Dablinu, gde to rade posrednici210 To je veoma značajno jer industrijsko preduzeće očito kreće ka potpunoj samostalnosti. Piter Matijas navodi slučaj građevin skog preduzimača Tomasa Kabita, koji je stekao bogatstvo 1817, posle Napoleo2 0 6 Ibid.,

str. 152. 201 Ibid., str. 152-153. . . . 208 Ostatak fermentisanog slada koji je služio za proizvodnju piva. 209 L. Simond, op. cit., str. 193-194. 2 1 0 P. Mathias, op. cit., str. 153.

573


novih ratova. Uspeh je imao da zahvali ne tehničkim inovacijama, već novom načinu upravljanja: ratosiljao se podzakupaca koji su odavno delovali u građevi narstvu, zaposlio stalnu radnu snagu i sam organizovao kreditiranje.211 Ova nezavisnost je znamen novog doba. Podela rada između industrije i os talih poslovnih sektora već je gotovo ostvarena. Istoričari, smatram, sasvim oprav dano govore o početku industrijskog kapitalizma. Ali tvrde i da tek tada počinje „istinski” kapitalizam, stoje pod velikim znakom pitanja. Jer staje to „istinski” ka pitalizam? Engleska privreda i sektori Na sastav svakog društva u kojem se odvija dugotrajni rast uvek utiče po dela rada. A ona u Engleskoj svuda postoji. Podela političke vlasti između Parla menta i Krune^ 1660, u doba restauracije, a još više posle Deklaracije o pravima 1689, jeste početak podele s dalekosežnim posledicama. Drugi primer je način na koji sektor kulture (od obrazovanja do pozorišta, novina, izdavačkih kuća i „uče nih” društava) postaje sve nezavisniji i uticajniji. I trgovački svet je rascepkan, što je proces o kojem nisam dovoljno govorio. I najzad, dolazi do promene strukture zanimanja, prema klasičnoj šemi koju su prvi opisali Fišer (1930) i Kolin Klark (1940): smanjenje primarnog sektora (poljoprivreda), koji je još uvek dominan tan, u korist sekundarnog (industrija), a zatim i povećanje tercijarnog (usluge). Odlično izlaganje R. M. Hartvela na Lionskoj konferencijii 1970. nudi dobru pri liku da se pozabavimo tim pitanjem o kojem se retko raspravlja.212 Tačno je to da razlika između tri sektora nije nipošto sasvim jasna, kao i da postoji razlog za sumnju o delnici između prvog i drugog sektora (poljoprivreda i industrija se nekad delimično preklapaju); a što se tiče trećeg sektora, u koji štošta spada, moglo bi se postaviti pitanje o njegovom sastavu, pa čak i identitetu. Tu se obično uvršćuju sve „usluge” - trgovina, prevoz, bankarstvo, administracija. Ipak, da li je opravdano tu ubrajati i poslugu? Da li svu silu kućnih slugu (koji 1850, s više od milion delatnika sačinjavaju drugu profesionalnu grupu u Engle skoj, odmah iza poljoprivrednika)213 svrstavati u sektor koji teorijski ima veću produktivnost od ostala dva? Izgleda da za to nema valjanih razloga. Uz tu ogradu možemo da prihvatimo stav Fišera i Klarka da je povećanje tercijarnog sektora uvek znak društva u razvoju. Danas u Sjedinjenim Državama uslužni sektor obu hvata polovinu stanovništva - što predstavlja najvišu ikad dostignutu granicu i dokazuje daje američko društvo najrazvijenije na svetu. R. M. Hartvel smatra da su istoričari i ekonomisti prevideli značaj tercijar nog sektora u engleskom rastu u XVIII i XIX veku. Revolucija usluga, smatra on, mogla bi da bude protivslika poljoprivredne revolucije u odnosu na industrijsku revoluciju. ^ l b i d . , str. 154. t. „ " Hartwell, „The Tertiary Sector in English Economy during the Industrial Revolu tion , u .L Industrialisation de l ’Europe..., str. 213-227. P. Mathias, op. cit., str. 263.

574


Značaj i brojnost usluga u privredi očigledno raste: ne može se poreći raz voj prevoza; trgovina se deli; broj radnji stalno raste i one se usavršavaju; poslovi se postojano šire iako u celini ne naglo; razvijaju vlastitu birokratiju; nastaju nova zanimanja a stara se menjaju: mnogo je poslovođa, računovođa, kontrolora, procenjivača, posrednika. Banke, doduše, imaju malo službenika, ali je samih banaka veoma mnogo. Država, s obiljem odgovornosti, razvija vlastitu birokratiju koja postaje zasebno i pozamašno telo. Iako u Evropi sigurno ima i glomaznijih birokratija, ona engleska začelo nije mala, iako je mnoge funkcije prenela na druge organe. U tercijarni sektor naravno nećemo ubrajati vojsku i mornaricu, kao što nismo ubrojali ni poslugu. S druge strane je očito da tom sektoru pripadaju slo bodne profesije - lekari, advokati i drugi. Potonji se već uzdižu u doba Gregori Kinga, kada ih u masama izbacuju pravne škole u Vestminsteru.214 Krajem XVIII veka slobodne profesije se razvijaju i menjaju staro ustrojstvo i tradicionalne ob like organizovanja. Da li je revolucija tercijarnog sektora u Engleskoj u XVIII veku uticala na zamah proizvodnje? Teško je na to odgovoriti, jer je podela na sektore, kao što objašnjava Kolin Klark, uvek u neku ruku postojala, nastavila da se odvija kao dugoročno obeležje privrede. Nema dokaza da je razvoj tercijarnog sektora podstakao rast.215 Ali on je sasvim sigurno znak da rast postoji. Podela rada i geografija Engleske Da se vratimo sada na pogubne učinke koje je podela rada ostavila na eko nomsku geografiju Engleske. Reč je o događajima koji se sasvim razlikuju od procesa uklanjanja samodovoljnosti pokrajina u Francuskoj tokom privrednog razvoja u XVIII veku.216 U Engleskoj nije reč o razvoju, već o potpunom pre okretu. Uzajamno delovanje raznih oblasti Engleske (koje se odražava na izgled ostrva gde ostavlja vidljiva obeležja), jeste najbolje i najrečitije svedočanstvo o rastu engleske ekonomije i industrijskoj revoluciji koju on donosi sa sobom. Neo bično je da o tome nije urađena još nijedna potpuna studija, iako postoji nacrt istorijske geografije217 i bogata literatura o istoriji raznih oblasti.2 Problem su ipak jasno uočili E. L. Džons u svom izlaganju na kongresu u Minhenu 1965,219 Dejvid Og220 1934. i Dž. M. Trevelijan2"1 1942. godine: oni R.-M. Pillet, op. cit. Pogledati rasprave s Kolokvijuma u Lionu, L ’Industrialisation de l ’Europe, posebno str. 228. ‘ ' ' 2 16 Pogledati, str. 273. 2 1 7 H. C. Darby, op. cit. 2 18 Između ostalog, klasična delà A. N. Dodda, The Industrial Revolution in North Wales, 1933; H. Hamilton, The Industrial Revolution in Scotland, 1932; J. D. Chambers, Nottinghamshire in the Eighteenth Century, 1932; W. H. B. Court, The Rise ofT he Middland Industries, 1938; T. C. Smout, A History ofthe Scottish People 1560-1830. ■ E. L. lones, „The constraints of Economic Growth in Southern England 1660-1840”, u: Minhenski kongres, 1965. 22®England in the Reign o f Charles II, 1934. “ English Social History, 1942, str. 298. 214 2 15

575


su po mom mišljenju rekli ono suštinsko, to jest da engleski prostor vekovima razdvaja delnica od Glostera na reci Severn, do Bostona, gradića na reci Vošu, koji je nekad izvozio vunu u Firencu i hanzeatiske gradove.222 Ne uzimajući u obzir Vels, pomenuta delnica razdvaja Englesku na dva površinski jednaka dela, ali suprotnih obeležja. Jugoistočna Engleska, posebno dolina Temze i okolna područja, jeste oblast na ostrvu s najmanje kiše, ali i s najbogatijom istorijom. Tu su se „vekovima razvijali razni urbani oblici: crkvena središta, regionalna tržišta, univerzitetski gradovi, poštanske stanice, gradovi skladišta, rani proizvodni centri”.“ Tu su se i sabirale istorijske prednosti; tu su prestonica, živa trgo vinska delatnost, prostrane žitorodne oblasti, uređena i moderna sela, prilagođena zahtevima glavnog grada; i na kraju, ali ne i najmanje važno, između Londona i Noriča na severu, kao između Londona i Bristola na zapadu, nalaze se glavne ob lasti predindustrije u Engleskoj. Za razliku od jugoistoka, severozapadna Engle ska je kišovita oblast na čijim se visoravnima uglavnom uzgaja stoka. U poređenju s jugom, to je periferija, zaostalo područje, što pokazuju i brojke: u XVII veku odnos broja stanovnika (bez Londona) iznosi jedan prema četiri, a bogatstva (izračunatog prema porezu) pet prema četrnaest.22^ Industrijska revolucija je sasvim izmenila davnašnju nesrazmeru. Tradicio nalna industrija povlašćenog juga slabi. Bez obzira na kapitalističko bogatstvo i trgovačku snagu, jug ne uspeva da privuče i zadrži novu industriju. A druga En gleska, ona severna, ,,u nekoliko naraštaja”225 pretvara se u bogatu i neobično modernu zemlju. Put iz Londona u Škotsku preko Nortemptona i Mančestera danas vodi pre ko Peninskog pojasa uglja, sa nizom basena gde je nekad bilo mnogo ljudi i ma šina, a gde su naglo podignuta najdinamičnija, ali u ljudskom smislu i najžalosnija industrijska naselja. Tragovi su još i danas vidljivi: svaki basen uglja ima svoju specijalnost, svoje tipove industrije, vlastitu povest i svoj veliki grad - Birmingem, Mančester, Lids, Šefild. Svi su rasli u isto vreme, usmeravajući industrijsko klatno Engleske ka severu. Ovde se odvijala vrtoglavo brza industrijalizacija i ur banizacija; razne „crne zemlje” Engleske su bile mašina za premeštanje i mlevenje ljudi. Geografija, naravno, nije jedino objašnjenje tih krupnih događanja, ali pomaže da se jasnije sagledaju moć uglja i ono što on nameće, zatim saobraćaj, uloga ljudskih resursa, a i sva težina prošlosti. Možda su velike i grube novine u En gleskoj u XVIII i XIX veku morale nastajati u nekakvom društvenom vakuumu. Treba reći da severozapadna Engleska ipak nije bila pustinja, onakva ka kvom danas novinari označuju zapadnu Francusku. Ali u svakom slučaju bila je to u ekonomskom pogledu periferija, slična Škotskoj u poređenju s oblašću Lon dona. Ovog puta periferija, uključujući Škotsku, spaja se sa središtem, nadoknađuje zaostatak i dostiže sličan nivo. U svetlu našeg razmatranja odnosa periferija-cen222

Albert Demangeon, „Iles Britanniques”, u: Géographie universelle, I, 1927, str. 219 Z Îbid., str. 149. G. M. Trevelyan, op. cit., str. 298 i napomena 1. Ove brojke, primetimo, odnose se na pri hod po glavi stanovnika, koji je viši u severnoj Engleskoj nego u južnoj (10 u odnosu na 7), što znači d aje za običan svet bio bolji život severno nego južno od linije Gloster-Boston. A. Demangeon, op. cit., str. 149.

576


tar, to je veliki izuzetak - na šta je nedavno ukazao i T. S. Smaut u svom radu o Škotskoj. Ali za to ima više objašnjenja: napredna centralna oblast (jugois točna Engleska) je nadomak periferije (a reč periferija, iako se može primeniti na Škotsku, samo je donekle primerena za severozapadnu Englesku). Još više govori to što se Škotska i „ostala Engleska” razvijaju kroz naglu industrijalizaciju. Poka zalo se da industrijalizacija ima izgleda da napreduje u oblastima s niskim priho dima, tamo gde joj „pomaže” siromaštvo - kao što se to danas može videti na primeru Južne Koreje, Hong Konga i Singapura, a u prošlosti u odnosu severne Ev rope sa Italijom. Finansije i kapitalizam Povest kapitala je mnogo starija od industrijske revolucije. Ona potonjoj prethodi, obuhvata i traje i posle nje. Tokom razdoblja izuzetnog ekonomskog rasta koji svuda podstiče napredak, kapital, kao i sve ostalo, menja se i razvija kao što se i industrijski kapitalizam potvrđuje, stičući suštinski značaj. Ali da li s no vim oblikom kapitalizma počinje i njegova „istinska” povest u svetskim razmerama? Da li tek u tom obliku on dostiže savršenstvo i ostvaruje sam sebe, sa masovnom proizvodnjom i ogromnom težinom fiksnog kapitala koji zahteva? Da li je sve ono što se ranije događalo bilo samo priprema, zametak kapitalizma, zanimljivost za istoričare? Takav utisak često posredno i neposredno ostavlja uobi čajena istorijska analiza. Iako nije nužno i sasvim pogrešan, on nije ni sasvim tačan. Mišljenja sam daje kapitalizam veoma star: u vreme industrijske revolucije za sobom ima već dugu istoriju, ne samo u oblasti trgovine. U Engleskoj počet kom XIX veka kapital se javlja u svim klasičnim oblicima koji i danas postoje: poljoprivredni kapital, koji je 1830. sam sačinjavao polovinu bogatstva Engleske; industrijski kapital koji se veoma sporo razvijao do svog naglog procvata; i ve oma stari trgovački kapital, srazmerno mali, ali spreman da se raširi svetom, stva rajući kolonijalizam kojem će uskoro morati da se traži i naziv i opravdanje; i naj zad (ako spojimo bankarstvo i finansije), finansijski kapital, koji da bi nastao, nije čekao pobedu londonskog Sitija. Rudolf Hilferding227 smatra da prevlast finansijskog kapitalizma nastupa u XX veku s mnoštvom deoničarskih društava i ogrom nim sabiranjem novca u svim oblicima. To bi bila neka vrsta „Svetog trojstva” gde je industrijski kapitalizam Otac, trgovački kapitalizam - sporedna pojava Sin, a finansijski kapitalizam Sveti duh koji prožima sve.228 Ne zadržavajući se previše na toj slici sumnjive vrednosti, recimo da Hilfer ding odbacuje ideju o čisto industrijskom kapitalizmu, već da svet kapitala vidi kao niz oblika, u kojem onaj finansijski (noviji takmac, po njemu), teži da nadvlada druge, prožme ih i iznutra im upravlja. Lično bih se složio s tim uz dodatak da mnoštvo oblika kapitalizma postoji već odavno. Finansijski kapitalizam se nije 22 7

T. S. Smaut, daktilografisano, N edeljau Pratu, 1978. Rudolf Hilferding, Das Finanzkapital, 1. izd., 1910, francuski prevod: Le Capital finan

cier, 1970. 228Ibid., str. 311-312.

577


55. TRGOVINA VELIKE BRITANIJE S OSTALIM DELOVIMA SVETA 1792. GODINE Iz statistika o Engleskoj u francuskim arhivama (A. E . M . I D Angleterre 10 130) Belom bojom je označen izvoz (I), a crnom uvoz (U). Unutrašnjost kruga je crna ili bela u zctvisnosti od toga da lije obimniji uvoz ili izvoz. Prazni krugovi označavaju približnu П П П ОП ПП Т Т lf VOZan t j^ l UČaJ Turske (U=290.559funti; 1=273.715funti); Italije (1.009.000funti odnosno 936.263funti); i Irske (2.262.733funti i 2.370. 866funti). Postoji neravnoteža u korist Britanije u odnosu na Sjedinjene Države; Portugalije (977.820 funti a t , , : , 2 { untl}; 1Francuske posle Idenskog ugovora (717.034funti i 1.121.666 funti). Nekoliko ukupnih iznosa: Evropa 11.170.860funti i 12.813.435funti; Amerika 5.603.947

578

Industrijska revolucija i

funti i 8.159.502 funti; Azija 2.671.547funti i 2.627.887funti; Afrika 82.917funti i 1.367.539funti. Ukupan uvoz je 19.529.273funti u odnosu na 24.878.362 funti izvoza, to jest pozitivan bilans od više od pet miliona funti. Izvoz robe proizvedene u Engleskoj vredan je 18.509.796funti, reeksport roba proizvedenih u inostranstvu 6.568.565funti. Britansku trgovinu obavljaju 15.463 broda koja su ušla u luke i 15.010 koja su izašla, dakle 30.470 brodova, od kojih je 3.620 stranih. Prosečna nosivost engleskih brodova je 122 tone, a prosečan broj članova posade sedam. Što se tiče francusko-britanske trgovine, bilo je 3.160 povratnih putovanja, od kojih 430 stranim brodovima. Kada je reč o trgovini s Azijom bilo je 28 polazaka i 36 povrataka, sve engleskim brodovima, sa prosečnom nosivošću 786 tona, i prosečnim brojem članova posade 93. „Indiameni” tu naravno probijaju prošek (u izveštaju nema priobalne engleske trgovine, koja podrazumeva uglavnom ugalj)


Londonska berza uglja. R oulandsonova gravira (foto Rože-Viole)

rodio 1900. godine. Smatram da je i u prošlosti - na primer, u Đenovi i Amster damu - posle talasa razvoja trgovačkog kapitalizma i akumulacije kapitala izvan normalnih kanala za ulaganja,““ finansijski kapitalizam već bio u položaju da stekne prevlast i da upravlja, bar za neko vreme, svim delatnostima poslovnog sveta. ^ Kada je u pitanju Engleska, tu je očigledno postojalo i znatno pre XX veka više vrsta kapitalizma, uključujući i onaj „finansijski” u usponu. Mnogo ranije, u talasu revolucija koje obeležavaju burni rast Engleske, dogodila se čak i jedna ’finansijska revolucija koja teče uporedo s industrijalizacijom zemlje; ona zasigurno nije pokrenula potonju, ali ju je pratila i omogućavala. Iako se obično tvrdi to da engleske banke nisu finansirale industrijalizaciju, novije studije dokazuju da su industrijskom preduzetništvu stajali na raspolaganju i kratkoročni i dugoročni krediti u XVIII, pa i u XIX veku.230 229

Po§tedati poglavlje II i III. - R. Hilferding, op. cit., str. 175-177.

23 0


Engleska banka, osnovana 1694, središte je čitavog bankarskog sistema. Na nju se oslanjaju londonske privatne banke kojih 1807. ima 73, a 1820. stotinak.231 U unutrašnjosti su se „country banks” (lokalne banke - p.p.) pojavile već poče tkom XVIII veka. Posle skandala Sea Bubble (Kompanije za južna mora), sve ih je više. Dok ih 1750. ima samo desetak, 1784. već ih je 120, a 1797. oko 290; 1800. ima ih 370, a oko 1810. bar 650.232 Jedan autor tvrdi da ih u istom razdo blju ima čak 900, iako tu verovatno računa i podružnice koje neke od njih imaju. To spontano uvećanje broja znači pobedu Liliputa (banke nisu mogle da imaju više od šest partnera),233 a i to da one u tom broju nisu nastale samo da udovolje potrebama spekulacije (što nije povlastica Londonaca), već i posebnim lokalnim potrebama i okolnostima. Pokrajinska banka234 je često samo dodatna tezga u uhodanom preduzeću koje izdaje obveznice, bavi se diskontom i pozajmicama kao kolegijalnim uslugama, često neformalno. Novi bankari dolaze iz najrazličitijih zanimanja: Fosteri iz Kembridža su bili mlinari i trgovci žitom; u Liverpulu su banke većinom bile ogranci trgovinskih firmi; Lojdovi iz Birmingema su u po četku bili trgovci gvožđem; Smitovi iz Notingema su bili trgovci pletenom ro bom; Gernijevi iz Noriča su bili trgovci predivom i proizvođači vunenih tkanina; većina bankara u Kornvolu su bili vlasnici rudnika; drugde su bankari bili trgovci sladom ili hmeljom, pivari, suknari, trgovci raznom sitnom robom, ubirači putarina.235 Rečju, banke su u XVIII veku proizvod lokalnih prilika, kao što je bio slučaj i s prvim industrijskim preduzećima. U unutrašnjosti Engleske oseća se potreba za kreditom, olakšicama za opticaj obveznica, za gotovinom. Privatne banke ispunjavaju sve te funkcije, a imaju čak i pravo da izdaju novčanice. A to im je i glavni izvor zarade, jer bar u početku, dok ljudi imaju dovoljno poverenja da ulažu gotovinu, one mogu da proširuju kredite štampanjem novca.2 U prin cipu, te banke imaju zlatne rezerve kojima pokrivaju izdavanje novčanica, ali kada dođe do krize i javnost se uzruja, kao 1745, primorane su da hitno traže go tovinu u londonskim bankama kako bi izbegle bankrotstvo. A ono se ipak nije moglo uvek izbeći, posebno u vreme kriza 1793. i 1816. godine. Bankrotstva su i dokaz da su lokalne banke odobravale krupne pozajmice, ne samo na kratki već i na duži rok.237 Sistem je ipak u celini čvrst, jer g aje de facto, iako ne i de iure podržavala Engleska banka koja je delovala kao „poslednji zajmodavac”.238 Njene rezerve gotovine obično u teškim trenucima mogu da pokriju neočekivane isplate priva tnih banaka, u Londonu ili unutrašnjosti. Posle 1797, kada se novčanice Engleske 23*François Crouzet, L ’Économie de la Grande-Bretagne victorienne, 1978, str. 280. P. Mathias, op. cit., str. 169. " 33 Godine 1826, na 552 banke, 49 imaju jednog „titulara”; 157, 2; 108, 4; 43, 5; 26, 6 . A. E., C. C„ London, 21, f° 168-177, 22. mart 1826. ’ Francuski diplomatski izveštaji često prevode izraz „Country Bank” kao banque de compté. 235 P. Mathias, op. cit., str. 170. 236 Ibid., str. 171. 237 Ibid., str. 176. 238Ibid., str. 172-173.

581


banke više ne mogu menjati za zlato, one za lokalne banke postaju novac u koji, zatreba li, menjaju sopstvene novčanice. Jasan znak opšte stabilnosti je i to što privatne banke postaju štedionice, pa tako sve više mogu da kreditiraju farmere i zemljoposednike, industrijalce, vlasnike rudnika i graditelje kanala.2* Potonji to i koriste, za šta je odličan primer zaduživanje vojvode Bridžvotera. ; 240°Sle 1 nastaJe nova vrsta banaka - deoničarske banke (jointstock banks). Zakonski su priznate, solidnije su i poseduju veći kapital nego prethodna vrsta banaka. Ali da li su i opreznije? Nisu, jer moraju da se sa već postojećim bankama otimaju oko klijentele, pa tako i izlažu većim rizicima. Broj im vidno raste, a 1836. ih ima već 70. Treba reći i to da između 1. januara i 26. novembra iste godine^ četrdeset dve deoničarske banke „nastaju i ulaze u utakmicu sa već postojećim . Uskoro će ih biti stotinak, a sa svojim ograncima po broju će se izje dnačiti sa lokalnim bankama koje već izgledaju prevaziđeno. London je ipak za njih dugo ostao zatvoren. One su tu najzad sebi izborile mesto, a 1854. su primljene u Clearing House banaka prestonice, što je značilo da mogu da se ravnopravno uključe u opticaj novca i kredita za šta je London bio je dinstveno središte, izgrađeno i podsticajno. Francuz Moriš Ribišon s divljenjem 1811. opisuje Clearing House koja je 1773. bila osnovana radi kompenzacionih plaćanja između banaka: „Mehanizam opticaja je tako uređen da se može reći da u Engleskoj nema ni novca ni hartija. Četrdesetorica londonskih blagajnika međusobno obavljaju skoro sva plaćanja i transakcije kraljevstva. Sastaju se svake večeri i spokojno razmenjuju hartije, tako da se doznakom od hiljadu lujeva često poravnava opticaj od nekoliko miliona”.241 Veoma upečatljivo, nema šta, ali zar nisu gotovo istim recima posmatrači opisivali plaćanja na tradicionalnim bonskim i bezansonsko-pjačenskim sajmovima u XVI i XVII veku! Jedina razlika - iako veoma bitna - jeste da su se klirinški sastanci održavali u Londonu svakog dana, dok je to na starim velikim sajmovima bilo četiri puta godišnje. _ S druge strane, banka obavlja posao koji sajmovi ne mogu. „U ovoj zemlji”, piše neki pronicljivi Francuz, „nijedan čovek, bio trgovac ili ne, ne čuva novac kod kuće; položio ga je kod nekog bankara, ili tačnije, blagajnika koji mu vodi račune i izmiruje troškove srazmerno kreditu”.242 Novac koji se sakupi u banci ne leži neiskorišćen, već kruži uz rizik; ni blagajnik ni bankar ga ne ostavljaju da čami u blagajni. Jer bankar postaje bankar, kao što je rekao Rikardo, tek „kada upotrebljava novac drugih”.“ A ima i novca koji kruži pod pritiskom, između Engleske banke i britanske vlade, ili između banke kao „poslednjeg zajmodavca” i drugih banaka i trgovinskih ili industrijskih preduzeća. U narodne štedionice (savings banks) se sliva ušteđevina siromašnih —koja je u ukupnom iznosu og romna, kao što piše jedan francuski dopisnik: „[...] imovina siromašnih [u celini] u Engleskoj je veća nego ona bogatih u više nego jednom kraljevstvu”.2 l^ I b id ., str. 171-172. ™ 9'. 9 ’ London>27, 319-351, 12. juni 1837. , 4 2 M. Rubichon, op. cit., II, str. 259. 242 : Vitez Séguier, London, 5. avgust 1818; A. E., C. C. London, 13, f° 274. 244i ^ Bagehot, Lombard Street, ou le Marché financier eenn Angleterre, . W-Bagehot, 1874 str-■ A h ' T лп/1лп 0 - 1 -COЛ - 7 С T . 1 л • 1• < A. E., CC.' ГC., London, 22, f° 275, London, 24. juli 1828. 241

582

21

—- •


Kao dopunu slike pomenućemo i ustanovljenje u Londonu treće generacije pseudobanaka - to jest eskontnih biroa billbrokera (tzv. discounthouses). Trebalo bi istaći i to da privatne banke u londonskom Sitiju, koje su agenti i zastupnici re gionalnih banaka, mogu da preraspodeljuju kredit i prenose višak kapitala, na pri mer iz jugoistočne Engleske, na aktivni severozapad. To je lako shvatljivo jer se kapital raspodeljuje u najvećem interesu zajmodavaca, zajmoprimaca i posred nika. I najzad, trebalo bi videti kako stoji stvar s Engleskom bankom. Kao prvo, ona nije samo vladina banka i kao takva višestruko povlašćena i odgovorna; ona je i privatna banka sa sopstvenim deoničarima i kao takva predstavlja dobar po sao: „deonice [...] sa izvornom vrednošću od sto funti sterlinga, vredele su 1803. godine 136, a danas vrede 355 (6. februara 1817)”.245 Tokom čitavog XVIII veka one podstiču spekulacije na berzama u Londonu i Amsterdamu. Kao drugo, novčanice Engleske banke se sve više šire, prodiru u sve delove zemlje ne zadržavajući se kao u početku samo u prestonici i bližoj okolini. U Lankašajeru, u Mančesteru i Liverpulu, radnici odbijaju plate u novčanicama pri vatnih banaka, jer im trgovci često umanjuju nominalnu vrednost.246 London uz Lankašajer je već privlačno polje delovanja. Ali posle 1797. novčanica Engleske banke postaje u celoj zemlji zamena (ersatz) za zlatni novac. Trebalo bi pogledati i šta se događa unutar Berze (Stock Exchange) u koju masovno ulaze nove vrednosti. Godine 1825. ima novih 114 kvota - od kojih 20 za železnice, 22 za zajmove i banke, 17 za strane rudnike (posebno u Latinskoj Americi), uz 11 za preduzeća za plinsko osvetljavanje. A tih svih 114 novih kvota znače ulaganja od 100 miliona funti,247 bar na papiru, jer sav novac nije i odmah uložen. Odliv engleskog kapitala u ulaganja u inostranstvu već je počeo. Taj proces koji krajem XIX veka dostiže fantastične razmere, tekao je i 1815,248 doduše sa ra zličitim učincima. Godine 1826. izbija i teška kriza. Berzanske i finansijske speku lacije, kao i izvoz kapitala nastaviće se, međutim, preko živog finansijskog tržišta. Šezdesetih godina XIX veka, dok industrijski proizvod i dalje raste (gotovo se ud vostručio u prethodnih desetak godina, a brz razvoj trajaće bar do 1880),249 dok je ulaganje kod kuće verovatno veće nego ikada ranije,250 finansijsko ulaganje u inostranstvu, koje je još od sredine veka znatno raslo, u nekim godinama dostiže nivo ukupnog ulaganja na tlu Engleske.251 Štaviše, udeo trgovine i prevoza u na cionalnom dohotku postojano raste, penje se sa 17,4% u 1801. i 15,9% u 1821. na 22% u 1871. i 27,5% u 1907. godini.252 Kako je onda moguće govoriti o „industrijskom” kapitalizmu kao jedinom „istinskom” kapitalizmu, koji odnosi pobedu nad trgovačkim kapitalizmom (,,lažA. E., C. C„ London, 12, f° 38 v°. T. S. Ashton, „The Bill of Exchange and Private Banks in Lancashire 1790-1830”, u: Pa pers and English Monetary History, T. S. Ashton i R. S. Sayers, 1953, str. 37-49. A. E., C. C. London, 20, f° 29, London, 10. februara 1825. T. S. Ashton, La Révolution industrielle..., str. 141. P. Deane i W. A. Cole, op. cit., str. 296. Ibid., str. 305. ' 2^' S. Pollard i D. W. Crossley, Wealth..., str. 199. 5 2 P. Deane i W. A. Cole, op. cit., str. 166 i 175. 4

583


mm kapitalizmom), te konačno i nevoljno ustupa mesto ultramodernom finansijskom kapitalizmu? Finansijski, industrijski i trgovački kapitalizam (jer je kapitali zam odvajakada povezan s trgovinom) postoje jedan uz drugi tokom čitavog XIX veka, sto važi i za ranije i za kasnije razdoblje. U vremenu su se, međutim, menjale stope dobiti i prilike za njihovo ostvari vanje: razlikovale su se od jednog sektora do drugog, od jedne zemlje do druge, a zavisno od tih promena menjao se i srazmerni obim ulaganja kapitala. Od 1830. do negf/6| ' 8 7а d°bu moćne industrijalizacije u Engleskoj, izgleda daje količnik ka pital/dohodak veći nego ikada ranije u Engleskoj. 253 Ali da li je to rezultat vrlina samog industrijskog kapitalizma, ili činjenice daje tada engleska industrija mogla da se sin u skladu s ogromnim svetskim tržištima kojima je ta zemlja vladala? Izgleda da na to ukazuje suprotnost u odnosu na pariški kapitalizam koji se tada kreće u za sebe najpovoljnijem i najkorisnijem smeru, to jest ka mogućnosti da se takmiči s Engleskom, a pri čemu se oslanja na finansije. Pariz biva prihvaćen kao srediste kretanja kapitala u Evropi. „U proteklih dvadeset godina”, piše vitez Segije u septembru 1818. iz Londona, „Pariz je postao glavno mesto bankarskih po s ova u Evropi, u čemu se razlikuje od Londona koji nije pravi bankarski grad. Posledica je to da se engleski kapitalista, kada želi da obavi neku bankarsku ope raciju, recimo da uputi novac iz jedne zemlje u drugu, mora obratiti nekom od bankarskih središta u Evropi, a budući d a je Pariz najbliži, upravo se tu obavlja glavnina engleskih transakcija”. - Iako ta zapažanja možda i nisu najtačnija ne osporno je d aje Pariz izborio mesto pored Londona, ili u njegovoj senci, to’jest da mu postaje dobar takmac. Ako je istoričar Stock Exchangea V. Bejdžhot u pravu, značaj Pariza slabi tek posle 1870. Naime, posle francusko-pruskog rata kaze isti autor, Englezi postaju bankari cele Evrope.-55 Značaj konjunkture r ^ nas PânJe značaja konjunkture - poslednje u ovom poglavlju, ali koje neće dobiti izričit odgovor - skreće s naše prvobitne namere da sagledamo do gađanja s onu stranu industrijske revolucije? Donekle da, jer je razdoblje koje raz matram srazmer no kratko (ne duže od ciklusa Kondratjev). Ono nas odvraća od dugoročnosti i vodi na stanovište bliže stvarnosti koja se posmatra: neke pojedi nosti ćemo tako posmatrati „iz neposredne blizine”. ‘ Ekonomske fluktuacije različitog trajanja koje izgleda da smenjuju jedna drugu kao talasi, redovna su pojava u istoriji sveta, davnašnje pravilo koje i danas vazi, a važiće i sutra. Kao neki ritam koji se ponavlja - Šari Moraze je govorio o „dinamičkim strukturama” - ta kretanja kao da su unapred određena. Usredsređenje na tu vrstu konjunkture vodi nas u srž problema s kojima se već duže suočavamo, ali posebnim putevima, to jest putevima istorije cena čije je tu mačenje bilo veliki problem istoriografije u poslednjih četrdeset-pedeset godina. 255

584

str. 304-305. E’’ C- C. London, 13, F 357, 6 . septembar 1818. W. Bagehot, Lombard Street ou le marché financier en Angleterre, 1874, str. 31.


U toj oblasti engleski istoričari ne samo da ne zaostaju za inostranim kolegama, naprotiv. Među prvim i najboljim su istraživačima cena. Pa ipak, oni na konjun kturu (to jest kratkoročne opšte prilike) ne gledaju kao ostali istoričari (posebno francuski). Krajnje uprošćeno bih rekao da engleski istoričari ne posmatraju konjunk turu kao egzogenu snagu - onako kao što čini francuska škola, čija su načela više-manje jasno iskazali Ernest Labrus, Pjer Vilar, Rene Berel i Žan Mevre. Za po tonje, kao i za mene, konjunktura upravlja procesima koji je prate, vrši trajan uticaj na ljudsku istoriju. Za naše engleske kolege, konjunktura neke zemlje je određena tamošnjim događajima ili procesima. Na primer, francuski istoričari ob jašnjavaju stagnaciju i pad cena između 1778. i 1791, međunarodnim „međuciklusom” (kratkoročnim ciklusom) koji je ustanovio Labrus: engleski istoričari objašnjenje nalaze u ratu s američkim kolonijama (1774-1783) i posledicama toga rata. Lično sam uveren u uzajamnu korisnost obe perspektive, prihvatam ih kao valjane, a smatram da se moraju uzeti kao takve u obzir prilikom objašnjenja. Ali zavisno od perspektive kojoj smo skloni, odgovornosti ili, da tako kažemo, pokretački uzroci mogu da promene prirodu i položaj. T. S. Ešton256 i istoričari koji se slažu s njim257 začelo su u pravu kada na vode niz činilaca koji utiču na konjunkturu. Na prvom mestu navode rat, u čemu im se niko ne može ozbiljno suprotstavljati. Ili tačnije, tvrde da je za takve pro mene odgovorno smenjivanje rata i mira (Sedmogodišnji rat 1756-1763, Ame rički rat za nezavisnost 1775-1783, francuski revolucionarni i Napoleonovi ratovi 1793-1802, 1803-1815). Zatim postoje fluktuacije u seoskoj privredi (koja os taje, podsetimo se, glavni privredni sektor u Engleskoj do tridesetih godina XIX veka): žetve mogu biti dobre, osrednje i slabe, a loše godine (1710, 1725, 1737, 1767, 1792-1793, 1795-1796, 1799-1800) uvek su tzv. krize Starog poretka“58 koje utiču na čitav privredni život. Čak i u XIX veku sve učestalije i veće pribegavanje inostranom žitu utiče na englesku privredu, makar to bilo samo zato što se radi blagovremenog dopremanja vreća sa žitom ili buradi sa brašnom mora pla ćati odmah (i to u gotovu, kao što kaže prepiska). Drugi uticaj na fluktuacije u engleskoj privredi su trgovački ciklusi (trade cycles). Kretanja gore-dole utiču na konjunkturu. Bitni su i tokovi novca, tačnije opticaj srebrnog i zlatnog novca s jedne, i hartija od vrednosti s druge strane. Londonska berza (koja je uvek „osetljiva” i na kojoj češće vlada strah nego na da)259 izvrstan je seizmograf koji ne samo da beleži mnoštvo konjunkturnih kre tanja, već i sam ima đavolsku snagu da izaziva potrese, na primer 1825-1826, 1837. i 1847. godine. Otprilike svakih deset godina, kao što je pravilo u poslednjoj trećini XVIII veka, vrhove privrednog života potresaju kreditne krize, dok su istovremeno moguće i tradicionalne, tzv. krize Starog poretka. Economic Fluctuations in England 1700-1800, 1959. P. Mathias, op. cit., str. 227 i dalje. Prema terminologiji E. Labroussa, poznatoj francuskim istoričarima. 259 A. E., C. C. London, 101, 14. novembar 1829. 260 Pogledati treće poglavlje, str. 227 i dalje.

256 25 7 258

585


Tako razmišljaju naše engleske kolege. A što se francuskih istoričara tiče koji su možda u pravu, a možda i greše - oni konjunkturu smatraju posebnom stvarnošću, ali koju ipak nije lako objasniti. Slažemo se s Leonom Diprijeom i Vilhelmom Abelom da cene stvaraju nekakvu celinu. Diprije čak govori o struk turi cena. Prema ovom stanovištu cene su povezane, a njihovi zajednički usponi i padovi posledica su združenog delovanja. Takvo „kolebanje” nije ograničeno na samo jednu zemlju i privredu, ma kako ona bila značajna. Engleska nije sama stvarala svoje cene, ni fluktuacije u svojoj trgovini, pa čak ni količinu novca u op ticaju. Na to su uticale ostale privrede (čitavog sveta); one deluju u spoju, a pone kad i jedinstveno. To je nas istoričare najviše i začudilo na početku istraživanja u ovoj oblasti. Lepu ilustraciju za to pruža delo Renea Berela, puno neobičnih ot krića. Konjunktura koja podiže, zaustavlja ili spušta cene u Engleskoj, nije osobena za tu zemlju, već njom upravlja „svetsko vreme”. Može biti i d aje to „svetsko vreme” donekle određeno u Engleskoj, kao i da mu je London „epicentar”. Ipak, ostali deo sveta učestvuje u oblikovanju i stvaranju konjunkture koja nije isklju čiva „svojina” Ostrva. A posledice su očigledne: cene utiču na čitavu ekonomiju-svet kojoj je Engleska središte. Dakle, konjunktura u Engleskoj je delimično spoljnog porekla, a događaji izvan te zemlje, posebno u susednoj Evropi, deli mično su povezani s engleskom istorijom. Evropa i Engleska dele istu konjun kturu, što ne znači i da su im iskustva ista. Opisujući konjunkturnu krizu u pri vredi, ja sam naprotiv istakao da ona nema i ne može imati isti uticaj na jake i slabe (na primer, na Italiju i Nizozemsku u XVII veku); shodno tome, to je prilika za preraspodelu međunarodnih ekonomskih funkcija i odnosa, što se obično završava tako što jaki postaju još jači, a slabi još slabiji. Zbog toga se ne slažem s argumentom Pitera Matijasa261 koji poriče ulogu koju od 1873. i 1896. godine igra silazni deo Kondratjevljevog ciklusa i njegovu odgovornost za „Veliku de presiju koja pogađa Englesku u istom razdoblju. Iako su tada stope rasta u Nema^ ° J i Sjedinjenim Državama znatno opale, tvrdi Piter Matijas, stanje je ipak različito u te dve zemlje i u Engleskoj. Britanska ostrva srazmerno nazaduju, a i smanjuje se njihov udeo u svetskoj privredi. A to je bez sumnje tačno: počinje da se nazire ono što će se jasno videti tokom krize 1929. Moramo reći da se rast ipak usporava istovremeno u Nemačkoj, Sjedinjenim Državama, Engleskoj i naravno, u Francuskoj. A da se taj pad na krivulji odvija istovremeno, bez obzira na stvarni nivo cena u svakoj zemlji, jeste iznenađenje ali i neoboriv dokaz te krize. Ono što je bilo očigledno u XIX veku, a još očiglednije u današnjem svetu, to jest da opšti ekonomski trend utiče na ogromna područja na sličan način i go tovo u isto vreme - moglo se otkriti i u XVIII veku, pa čak i ranije. Veliko je, da kle, iskušenje da upoređujemo događanja u Engleskoj od osme decenije XVIII veka, do razdoblja 1812-1817, s onim što se dešava u Francuskoj, a što možemo proučavati zahvaljujući opširnoj studiji Ernesta Labrusa. Ipak ne treba gajiti pre velike iluzije:^ slika Francuske ne može se preneti naprosto na dešavanja s druge strane Lamanša. Treba da razmotrimo mnoštvo grafikona, a oni ne govore svi isto. P. Mathias, op. cit., str. 404.

586


Engleska

(F.B, Schumpeter!

1700-01 « 100

Potrošačka dobra

Proizvodna dobra

Francuska (i.c. Ubrousset j

1771

Opšti indeks cena

Indeks troškova života

,[.Indeks nepoljoprivrednih cena.

iIndeks poljoprivrednih cena

56. CENE U ENGLESKOJ I FRANCUSKOJ, 1710-1790 Labrusov međuciklus se vidi jasno na grafikonu za Francusku, ali ne i na onom za Englesku (prema Ž. Amberu, Duga trajanja ciklusa Kondratjev, 1959, str. 207)

1913

«

100

80 ,_______1790 ,_______»800 _______1810 _______1820 *------- ----18,----------«----------18..» so-L_______ 1770 (7 8 0 » 1840 57. DUGOROČNA KRETANJA CENA U ENGLESKOJ Na blagoj krivulji „stabilnost” o kojoj govori Leon Diprije može se lako uočiti između 1772. i 1793. Za međuciklus u Francuskoj je svojstven i miran deo između 1780. i 1790. Ciklus Kondratjev počinje u Engleskoj, kao i u Francuskoj, oko 1791, a doseže vrhunac oko 1810-1812 (u Francuskoj negde 1817), dok se najviše spušta 1850-1851. Tri vrste linija (puna, isprekidana i tačkasta) predstavljaju različite načine računanja (Prema P. Din i V. A. Kol, Privredni rast u Britaniji od 1688. do 1959, izdanje 1962)

587


Kada bismo mogli upoređivati cene, nadnice, obim proizvodnje od jedne zemlje do druge istim merilima, bilo bi mnogo lakše uočiti podudarnosti ili suprotnosti, a problem sličnosti ili različitosti bio bi brzo rešen. To, međutim, nije slučaj. Ako uporedimo engleske i francuske grafikone cena roba koje se proizvode i troše, od mah uočavamo da su francuski grafikoni mnogo življi, da su krivulje mnogo str mije. To se možda i može očekivati: voda u središtu sveta verovatno ne ključa tako kao drugde. Nije lako na krivulji cena u Engleskoj, koju preuzimamo od P. Dina i A. Kola, uočiti međuciklus od 1780. do 1792; cene kao da su zastale, da su „stabilne”, kao što kaže Leon Diprije, tvrdeći da to razdoblje stagnacije počinje 1773. S druge strane, krivulje jasno ukazuju na ciklus Kondratjev koji sledi: počinje 1791, vrhunac doseže 1812, a najnižu tačku 1851. godine. Možemo zaključiti da je engleska industrijska revolucija prošla kroz dva kretanja negde između 1781. i 1815, kroz prvi i drugi udisaj, da tako kažemo, prvo prilično teško razdoblje, a drugo lakše. U načelu, to je i ritam Francuske i Evropskog kontinenta. Francuska Luja XVI, izmučena teškoćama i na putu u na silni politički prevrat, ima nešto zajedničko s Engleskom Džordža 1П, koja, takođe, prolazi kroz rđava vremena. U Engleskoj neće naposletku doći do političke eksplozije, iako je bilo raznih iskušenja. U nekih deset godina zaustavlja se uspon engleske privrede. Ne bi bilo opravdano reći da je baš sve krenulo nizbrdo, ali u svakom slučaju stvari nisu onakve kao ranije. Engleska, kao i Francuska, plaća za ogromne napore i troškove Američkog rata. Kriza koja je usledila znatno je usložnila stanje, preraspodelila zadatke i naglasila razlike među sektorima. Trgovina izvanredno raste i u Francuskoj i u Engleskoj, ali je u obe zemlje trgovački bilans poremećen, negativan. Veliki napori da se ravnoteža vaspostavi, donose samo po lovične uspehe. Zar se potpisivanje Idenskog ugovora 1786, primirje između dve neprijateljske i međusobno nepoverljive sile, ne može smatrati pokušajem da se stanje popravi? Po pravilu, rezultat neuobičajeno dugotrajne depresije jeste selekcija među preduzećima^ Ona koja se prilagode i izdrže napade preživljavaju, a ona preslaba „idu pod led . Engleska je imala sreću da je ušla u to burno razdoblje upravo u trenutku pojavljivanja izuma „druge generacije”, a to su: spinning јеппу (1768); mašinsko predenje pogonom na vodu (1769); bušilica (1775); rotaciona parna mašina (1776-1781); pudlovanje gvožđa (1784); prva u praksi upotrebljiva vršalica (1786); usavršeni strug (1794). Dakle, veliko tehničko napredovanje koje pri prema put za oporavak. Godine 1791. nebo se razvedrava: cene rastu, poslovi cvetaju, nastaje veća podela rada, što dovodi i do veće produktivnosti. Engleska poljoprivreda će to i koristiti sve do vremena bitke kod Vaterloa, a farme prosečne veličine opstaju zahvaljujući visokim cenama hrane. Upravo to povoljno opšte stanje omogućuje ogromne izdatke za borbu protiv Francuske u doba Revolucije i nešto kasnije Napoleona (Engleska je tu potrošila milijardu funti).262 Ali kako tim razdobljem ne upravlja samo Engleska, i na Evropskom kontinentu nastaje moderna industrija, iako manjih razmera. 262

588

Ibid., str. 144.


Poboljšanje opšteg stanja je u Engleskoj dovelo pak i do bržeg povećanja cena nego nadnica. Budući da u isto vreme raste i stanovništvo, između 1770. i 1830. dolazi do smanjenja životnog standarda i dohotka per capita.2б3 Godine 1688. on iznosi 9,1 funtu sterlinga; 1770- 19,1; 1798 - 15,4; 1812- 14,2; 1822 — 17,5. Još jasniji dokaz je krivulja koju su uradili Felps Braun i Šeila Hopkins, a na kojoj je prikazano kretanje nadnica engleskih zidara od XIII do XIX veka. Preno simo je sa objašnjenjima na grafikonu broj 58. Ona je veoma bitna jer pokazuje u razdoblju od nekoliko vekova upravnu srazmernost rasta cena i pada realnih nad nica: rast cena kao da dovodi do zamaha proizvodnje i rasta stanovništva međusobno povezanih i uslovljenih pojava - pri čemu nadnice ipak uvek padaju; u uslovima Starog poretka, do napretka uvek dolazi na račun životnog standarda radnikâ. Ovo pravilo, obeležje Starog poretka, prema brojkama Felpsa Brauna i Šeile Hopkins uočljivo je i od 1760. do 1810-1820. Najniže nadnice su oko 1800, kada i krivulja opšte ekonomske situacije dospeva do gornje granice.264 Stanje s platama se popravlja posle 1820, a cene opadaju, a to je dokaz da stara pravila i dalje važe. A do čuda, do stvarne promene, dolazi tek 1850, kada počinje naredni Kondratjevljev ciklus (drugi odsudan datum, kako za Englesku tako i za konti nent). Cene će ovog puta rasti, ali će ih nadnice pratiti. Dolazi vreme postojanog rasta. Tako ulazim u samo središte rasprave koju su mnogi istoričari više-manje svesno izbegavali; reč je o ceni koju je Engleska platila da postane „prva indu strijska nacija”. Slažem se s prvim istoričarima koji su se bavili tim pitanjem, da je tada došlo do umanjenja materijalnog blagostanja engleskog stanovništva, opa danja realnih nadnica, i za poljodelce i za radnike u fabrikama i prevozu. Uveren sam čak (iako uz nešto opreza jer nisam stručnjak za to razdoblje) daje prva faza industrijalizacije od 1760. do 1815. bila mučnija nego ona posle bitke kod Vaterloa, iako su nemiri među radnicima i seljacima bili izraženiji i rašireniji posle engleske pobede nego ranije. Ali nije li nemir dokaz da je stanje, iako možda ne dobro, ono bar bolje ili podnošljivije nego pre? Ipak je istina, a to je dodatna cena industrijskog rasta u poređenju s ostalim oblicima rasta koji su mu prethodili, da je između 1817. i 1850. povećanje realnih nadnica i dohotka per capita, što se vidi iz krivulja Felpsa Brauna i Šeile Hopkins, delimično poništeno za radne mase zbog pogubnog delovanja nagle urbanizacije - kada se udružuju strašne posledice bednih stambenih prilika, korišćenja nezdrave pa čak i ukvarene hrane (zbog ne postojanja valjanog i redovnog prevoza), društvenog iskorenjivanja kada se poje dinci odvajaju od porodica i resursa seoske zajednice. Ali između 1780. i 1815, sa srozavanjem realnih nadnica (koje je počelo, podsetimo se, 1760. godine,265 to jest s velikim rastom proizvodnje i broja stanovnika koji obeležava drugu polo vinu XVIII veka, a ne samo s izbijanjem Američkog rata za nezavisnost), stanje postaje još ozbiljnije. P. Bairoch, Révolution industrielle, str. 271, slika broj 28. E. H. Phelps Brown i S. Hopkins, nav. cl., str. 195-206. S. Pollard i D. W. Crossley, op. cit., str. 185.

589


58. „POTROŠAČKA KORPA” Ovaj grafikon, kao i grafikon Abela i Furastije-Grandamija (prva knjiga, str. 118) pokazuje kako su istoričari ekonomije pokušavali da iz odnosa cene/nadnice izračunaju dohodak per capita. Engleski zidar ima određenu platu, a troši određen broj osnovnih proizvoda. Grupa takvih osnovnih proizvoda (o kojima se ponekad govori kao o „potrošačkoj korpi") uzeta je kao pokazatelj. Tačkasta linija pokazuje kretanje cena te „korpe”, puna linija odnos između nadnica i cene „korpe” (razdoblje 1451-1475. je izabrano kao indeks 100). Upoređivanje dve krivulje pokazuje da u svakom razdoblju kada su cene stabilne ili opadaju (1380-1510, 1630-1750) dolazi do rasta potrošnje i blagostanja. Kada cene rastu, životni standard se pogoršava. Tako je između 1510. i 1630, i opet između 1750. i 1820, uoči industrijske revolucije. Posle toga nadnice i cene rastu uporedo (prema Felpsu Braunu i Šeili Hopkins, Ekonomsko-istorijski ogledi, ur. M. Karus Vilson, II, str. 183 i 186)

„Radi stvaranja industrijske baze žrtvovana su dva naraštaja”. Ovaj zaklju čak današnjih istoričara,266 zasnovan na svedočenju engleskih savremenika, ne može se poreći ako na Englesku tog razdoblja gledamo očima francuskog koman danta i pukovnika Pijea.2 7 Ranjen i zarobljen u Portugaliji, u Sintri 1807, Pije je živeo dugo godina u Engleskoj, to jest dok nije bio oslobođen, pa iako nije osećao neku naročitu ljubav prema toj zemlji (jer koji zarobljenik voli svoje tamničare?), piše o njoj kao dobar posmatrač, bez gneva i naizgled nepristrasno. Sećao se go dina koje su bile veoma teške za Englesku. „Video sam da su sve manufakture bez posla”, piše on, „da je narod izmučen glađu i satrven porezima, a papirni novac daje obezvređen”.2 Godine 1811, „manufakturisti više ne mogu da plaćaju rad nike novcem, pa im kao platu daju proizvode; a ti nevoljnici, da bi kupili hleb, prodaju ih smesta za dve trećine stvarne vrednosti”.269 Drugi svedok, Luj Simon,

2 6 8 /Ш

., str. 30’. 269Ibid., str. 24.

590


koji je takođe bistar posmatrač, ali i obožavalac Engleske, beleži negde u isto vreme „da radnik za svoju platu više ne može da kupi hleb, meso i odeću za sebe i porodicu”.270 Što se tiče radnika na farmama, „njihova nadnica dosta zaostaje [...] za cenama robe”. U Glazgovu 1812, piše on, „plate radnika u proizvodnji pamuka [...] pale su na četvrtinu iznosa pre devetnaest godina, iako su se u među vremenu sve cene udvostručile”. Moguće je sumnjati u navedene brojke, ali ne i u opšte osiromašenje. Ali izgleda mi da komandant Pije vidi još dalje, jer je kao vojnik svestan og romnog naoružavanja Engleske. Radi popune trupa, engleska vlada regrutuje voj nike „više nego što je to ikada činjeno kod nas s pozivima stanovništvu”.2 Izdržavanje vojske (a i flote) ogroman je teret: pod oružjem je više od 200 000 ljudi (a plata engleskog vojnika je četiri puta veća od plate francuskog).273 Otuda možda i ona okrutnost s kojom se postupa prema vojnicima i mornarima, koji obično potiču iz najbednijih slojeva, i koje zato nazivaju „ološem”.274 O momku koji bi krenuo lošim putem, a kome bi porodica uspela da kupi službu u vojsci, obično se govorilo: „Ovaj probisvet je zreo za vešala i dobar je jedino za crvenu uniformu”.275 Tu je pravi potproletarijat Engleske, a zbog siromaštva mu se prid ružuju pravi proleteri, radnici, seljaci i skitnice. K oje za to odgovoran? Možda ne samo industrijalizacija, niti kapitalizam koji doseže vrhunac bogatstva, a možda čak ni rat ni opšte ekonomske prilike, već sve to skupa. Mnogi istoričari ne bi da se suoče s tom bolnom stvarnošću. Čak i ne žele da je priznaju. Jedan tvrdi da ne postoji tačan ni zadovoljavajući metod merenja životnog standarda. Drugi kaže da je položaj radničke klase lošiji, ili barem isti pre prvih posledica mehanizacije. Treći tvrdi da je teško verovati da su cene iz među 1790. i 1830. uopšte padale. Ali, o kojim cenama je reč - o nominalnim ili o realnim? Zar grafikoni ne pokazuju lepo da su cene najpre rasle, a potom padale? A kako stoji s nadnicama? Izvesno je d aje engleski narod skupo platio svoje pobede. Skupo i samo za napredak u poljoprivredi koji je obogatio samo jedan sloj farmera, a posebno za mašine, tehničke pobede, trgovačko prvenstvo, za prevlast Londona, za bogatstvo industrijalaca i deoničara Engleske banke. Za sve je to cena bila pozamašna, a ne samo za pobede vojske i mornarice, kao i za Vaterlo. Treba dodati daje docnije, to jest posle 1850, čitav engleski narod (bez obzira na društvene nejednakosti) imao udela u pobedi Engleske u svetskim razmerama. Svaki narod u središtu neke ekonomije-sveta je, da tako kažemo, srazmerno „naj bogatiji i najmanje siromašan”. Tako su Holanđani u XVII veku, bez obzira na položaj u društvu, uživali prednost kakvu su Englezi imali u XIX veku. Isti je slučaj i s „Amerikancima” danas. 270L. Simond, op. cit., I, str. 223. 271 Ibid., II, str. 285. 272 R.-M. Pillet, op. cit., str. 31. 273 Ibid., str. 350. 274Ibid., str. 337. 275 Ibid., str. 345.

591


M aterijalni napredak i životni standard Posmatrana kroz prizmu konjunkture, engleska industrijska revolucija u XVIII i XIX veku izgleda drugačije. To je još jedno stanovište s kojeg se može pomatrati složen proces rasta. Industrijska revolucija je zbir teško razdvojivih problema; kreću se jednim tokom, kao neka reka. Obim joj je takav da nas pri siljava na razmišljanje o opštoj istoriji sveta, o pravim preobražajima i pokre tačima rasta, o počecima stalnog rasta (godina 1850. izgleda tu bolji datum od razdoblja 1830-1832, za koje se često tvrdi daje kraj prve faze industrijske revo lucije). Industrijska revolucija nas podstiče i da razmišljamo o dugoročnom ev ropskom rastu čiji je ona najsjajniji momenat, između prošlosti koja je dugo bila neizvesna i sadašnjosti u kojoj će se neizvesnost možda vratiti. Merimo li rast pomoću dve varijable, bruto nacionalnog proizvoda (B. N. P.) i dohotka per capita (voleo bih više da kažem pomoću B. N. P.-a i realne nad nice zidara F. Brauna i Š. Hopkins), možemo kao Vilhelm Abel276 reći da te dve varijable istovremeno rastu u XII i XIII veku - čime se već stvara obrazac „posto janog rasta”. Od 1350. do 1450, bruto nacionalni proizvod, obim proizvodnje i broj stanovnika se smanjuju, ali blagostanje raste. Ljudi su sada oslobođeni zada taka koje im je nametao napredak, i okoristili su se spokojem. Tokom vajnog XVI veka (stručnjaci za XVI vek su veliki „nacionalisti” kad je reč o „njihovom” veku), pa do 1620-1650, raste i stanovništvo i proizvodnja. Evropa je gušće na seljena, ali se s druge strane opšte blagostanje stalno smanjuje. Napredak uvek uzima svoj danak. Posle 1650. „kriza XVII veka”, koju istoričari svesno prikazuju u tamnim bojama, traje do 1720, 1730. ili 1750. Događa se isto što i u razdoblju posle 1350: nema ni napretka ni nazatka, ali se blagostanje pojedinaca donekle povećava. Rene Berel je u pravu.277 Proces ponovo počinje u XVIII veku, kada se odvija „napredak”, a realne nadnice padaju. Od sredine XIX veka, koji je prekinuo ritam rasta ustanovljen tokom Starog poretka, svet očigledno ulazi u novo doba: stoletni trend je obeležen rastom sta novništva, cena, bruto nacionalnog proizvoda, nadnica, a prekidaju ga samo krat ke ciklične depresije, pri čemu izgleda d aje „stalni rast” večan. Ali između 1850. i 1970. prošlo je samo sto dvadeset godina. Da lije s na stupanjem Modernih vremena zauvek došao kraj dugih kriza stoletnog trenda? Odgovor je teško dati, jer tajnu tih vekovnih kretanja, ključ za njihov jednostavni odnos, još ne znamo; tako nemamo ni suštinski element za istorijsko objašnjenje. Posledica je da mnogi istoričari, i to ne prosečni, postaju ironični kad je reč o tim istorijskim ciklusima koji se mogu posmatrati, ali ne i objasniti. Ali onda, posta vlja se pitanje, da li uopšte i postoje? Da li je moguće da se ljudska istorija poko rava strogim ritmovima koje uobičajena logika ne može objasniti? Sklon sam da odgovorim potvrdno, iako je ta pojava jednako zagonetna kao i klimatski ciklusi, čije je postojanje očigledno, iako naučnici za njih iznose još uvek samo pretpo277

592

w - Abel. Agrarkrisen und Agrarkonjunktur. R. Baehrel, Une Croissance: la Basse-Provence rurale (fin du XVF-1789), 1961.

Industrijska revolucija i

stavke. Verujem u postojanje tih kretanja plime i oseke koja kao da daju ritam fi zičkoj i ekonomskoj istoriji sveta, iako njihovi povoljni ili nepovoljni uzročnici, inače proizvod mnoštva odnosa, ostaju neobjašnjeni. U njihovo postojanje sam toliko uveren, da sam se od početka sadašnjih svetskih teškoća, 1972-1974, često pitao nije li reč o silaznom delu ciklusa Kondratjev? A možda i o još dugotrajni jem, stoletnom opadanju? Ako je tako, nisu li svakodnevna sredstva kojima na stojimo da zaustavimo krizu sasvim uzaludna? Naime, svaki stoletni preokret predstavlja krizu strukture koja se može rešiti samo rušenjem i preobražajem te strukture. Na predavanju pre nekoliko godina, moje predviđanje dugoročne krize je izazvalo smešak kod slušalaca. Razume se, prilično je smelo davati takve prog noze u ime istorije, u ime dugotrajnih stoletnih ciklusa u prošlosti čije postojanje možemo da utvrdimo, ali ne i da objasnimo. Ali izgleda i da su danas ekonomisti, uprkos brojkama i podacima kojima raspolažu, takođe primorani da iznose pretpo stavke. Nisu li oni, kao i mi, nesposobni da predvide trajanje kao i da objasne pri rodu krize s kojom se svakog dana sve više suočavamo?

ZAKLJUČAK - PROŠLOST I SADAŠNJOST

U ovoj knjizi sam reč kapitalizam - što nije bila neka teškoća, iako je izaz vala više problema - i to s njenim raznim značenjima i dvosmislenostima, uveo u široko polje rane moderne istorije sveta. Da li sam dobro postupio? Da li je op ravdano koristiti kapitalizam kao suštinski model, primenljiv na više vekova? Model liči na brod: sagrađen je na kopnu, a porinut je u more. Da li će izdržati plovidbu? Ako je sposoban za plovidbu, možda je i njegov analitički teret takođe valjan. Kapitalizam, kako ga ja razumevam, pokazao se u ovoj knjizi kao dobar „pokazatelj”. Prihvatiti ga kao vodiča značilo je sposobnost za direktno i delotvorno suočavanje s osnovnim problemima i stvarnostima: s dugim trajanjem; podelama u ekonomskom životu; ekonomijama-svetovima; vekovnim trendovima i drugim fluktuacijama; složenim spletovima društvenih hijerarhija, da ne kažemo klasnom borbom; s uvek prisutnim, pa ipak različitim delovanjem vladajućih manjina; čak i s nizom industrijskih revolucija. Ima li, dakle, boljeg predmeta za ove poslednje stranice nego što je ova eksplozivna tema, žarište svih problema i rasprava koje smo pokrenuli u našoj knjizi? Ali da li vredi truda ovde sažeto po navljati dokaze, argumente i primere sa kojima se čitalac već ranije susreo, a što je trebalo biti dokazano? Smatram da klasični zaključak, u kojem se još jednom pouzdano izlažu glavni argumenti knjige, te tako zatvaraju vrata svemu rečenom, nije primeren istorijskoj knjizi koja nije nikad dovršena, nikad napisana jednom za svagda. Stigavši na kraj obimnog poduhvata, pre osećam potrebu da otvorim vrata i prozore, da provetrim kuću, pa čak i da iz nje izađem. Stvarajući na svom putu pojmovni okvir koji bi trebalo primeniti ne samo za predindustrijsko moderno razdoblje (jer u protivnom se ne bi moglo tvrditi da pripada istoriji u dubljem smislu), želeo bih da taj model iskažem i smestim u okvire drugog razdoblja. A kada se već tim bavimo, zašto da kao to razdoblje ne uzmemo današnjicu? To bi nas izvelo iz mađijskog sveta retrospektivne istorije i uvelo u sadašnjost kojoj ne treba rekonstrukcija jer se nalazi pred nama u svom svojem bogatstvu i zapletenosti.

Prošlost i sadašnjost

Nema tu ništa nelogično: nije li skriveni cilj istorije, njen duboki pokretač, da tumači sadašnjost?1 A istorija danas, u dodiru s raznim društvenim naukama, zar ne postaje slična nauka, nesavršena i približna kao i ove, ali spremna da posta vlja pitanja i na njih odgovara, da određuje meru sadašnjosti kao i prošlosti? To me je i navelo da se upustim u poduhvat koji smatram ne samo mogućim, već i korisnim pa čak i prijatnim. Zanemarimo i bez mnogo kajanja rizike upoređivanja koji ne obraćaju pažnju na anahroničnost koja je bauk za istoričare. Vraćajući se sa dugog putovanja kroz prošlost, sadašnje vreme nam može biti dobar putokaz, pa čak i provera istinitosti. Nije mi namera da objašnjavam sadašnjost u svetlu istorije. Voleo bih da vi dim kako objašnjenja i načini izlaganja kojima sam se služio, izdržavaju proveru burne današnjice. Da li onaj model koji sam izgradio na osnovu kapitalizma pre XIX veka i danas vredi? Može li se odupreti žestokim napadima u XX veku? Smatram da današnjica ne samo da ne poriče prošlost, već da je naprotiv i osvetljava, a i obratno. Sličnosti ima mnogo. Ali taj kontinuitet važi samo za Zapad, za tzv. „slobodni svet”, a on posle 1917. više ne obuhvata čitavu planetu. S dramati čnim eksperimentima u socijalističkim zemljama, kapitalizam je uklonjen sa mno gih svetskih prostora. Današnji svet je i kontinuitet i diskontinuitet, a ova protivrečnost zadržaće se u vidokrugu problema koje ću razmatrati sledećim redom: kapitalizam kao struktura dugog trajanja; kapitalizam kao deo društvene celine; da li će kapitalizam moći da preživi ili ne? (A kada bi nestao, bi li to značilo i tre nutno ukidanje svih nejednakosti u našim društvima? Sumnjam u to.); i najzad, kapitalizam kao različit od tržišne privrede, što je za mene najvažnija poruka ovog dugotrajnog istraživanja. Kapitalizam i dugo trajanje U ovoj knjizi često sam isticao da je kapitalizam potencijalno vidljiv od davnina, kao i da se razvija i održava tokom vekova. U ovom pitanju se slažem s Teodorom Momsenom,2 Mihaelom Rostovcefom,3 kao i s Anrijem Pirenom.4 Još davno u prošlosti bilo je znakova - vesnika kapitalizma: procvat gradova i uspon trgovine, nastajanje tržišta rada, sve brojnije stanovništvo, širenje novca, rast proizvodnje, trgovina na velike udaljenosti, ili da tako kažemo, međunarodno 1 Emile Callot, Ambiguïtés et antinomies de l ’histoire et de sa philosophie, 1962, str. 107, na vodi Marca Blocha, Apologie pour l'histoire ou métier d ’historien, 5. izd., 1964, str. 10. 2 Theodor Mommsen, Rômische Geschichte (mnogo puta kritikovan od Marksa u Kapitalu, gde ga ovaj uvek zove „gospodin Momsen”). Pogledati Das Kapital, Berlin, Dietz Verlag, 1947 1951, II, str. 175, napomena 39, Ш, str. 359, napomena 47 i str. 857, napomena 45. Glavna tvrdnja je možda sledeća, iz treće knjige Kapitala: „Čak i u agrarnim antičkim društvima, u kojima ima mnoštvo sličnosti s kapitalističkom poljoprivredom, to jest u Kartagini i Rimu, način iskorišćavanja na plantažama je blizak načinu iskorišćavanja u pravom kapitalizmu. Postojala je jedno vreme for malna sličnost koja se ipak pokazuje kao iluzija svakom ko je shvatio sistem kapitalističke proizvo dnje i ko ne otkriva, kao gospodin Momsen, kapitalistički oblik proizvodnje u svakoj novčanoj ekonomiji”. 3 Posebno u Storia economica e sociale dell’impero, 1933, str. 66, koju osporava Paul Veyne, „Vie de Trimalcion”, u: Annales E. S. C., XVI (1961), str. 237. Uporediti stav koji nekoliko puta zastupa, posebno u: Les Étapes sociales du capitalisme.

596


tržište. Kada u prvom veku nove ere Indija osvaja Indoneziju ili barem u nju pro dire; kada Rim vlada područjem većim od čitavog Sredozemlja; kada Kina u IX veku uvodi papirni novac; kada Zapad, između XI i XIII veka, ponovo zauzima Sredozemlje; kada svetsko tržište počinje da se oblikuje u XVI veku, tada i počinje da se ispisuje „biografija kapitala” u nekom obliku. Mnogi istoričari, mnogo obazriviji od mene, ne vraćaju se u razdoblja pre XVI ili čak XVIII veka, jer kapitalizam više-manje poistovećuju s izvanrednim razvojem industrijske re volucije. Ali i u toj „kratkoročnoj” perspektivi govorimo o tri ili pet vekova, dakle, o strukturi dugog trajanja - koja, naravno, ne znači i sasvim nepromenjenu stvar nost. Dugo trajanje sačinjava niz kretanja koja se ponavljaju, uz promene i obna vljanja, razdoblja opadanja, prilagođavanja i stagnacije - a što sociolozi opisuju kao strukturisanje, destrukturisanje, restrukturisanje. Nekad ima i velikih preloma u odnosu na prošlost - a jedan takav je začelo i industrijska revolucija. Ja međutim mislim, u čemu nisam sasvim siguran da li sam u pravu, daje kroz tako velike promene kapitalizam ipak u biti ostao veran samom sebi. Nije li u prirodi kapitalizma, što je u neku ruku i pravilo igre, da teži promenama i da tako jača, da je u svakom trenutku spreman da se širi ili sažima na dimenzije neke vrste omo tača koji, videli smo, u svakom razdoblju ograničava mogućnosti čovekovog pri vređivanja svuda u svetu? Greška bi ipak bila shvatati kapitalizam kao nešto što se razvija kroz niz faza ili skokova - od trgovačkog do industrijskog, pa do finansijskog kapitalizma, s pravilnim napredovanjem iz jedne faze u drugu, pri čemu „pravi” kapitalizam počinje kasno, s preuzimanjem proizvodnje. A to podrazumeva da je raniji oblik kapitalizma bio trgovački kapitalizam, odnosno pretkapitalizam. Videli smo da veliki „trgovci” u prošlosti nikada nisu bili „specijalisti”, to jest da su se u isto vreme ili naizmenično bavili trgovinom, bankarstvom, finansijama, berzanskim spekulacijama, „industrijskom” proizvodnjom, bilo u okviru Verlagssystema, ili nešto rede, manufaktura. Taj čitav niz oblika kapitalizma - trgovački, industrijski, bankarski - već je bio razvijen u Firenci u XIII veku, u Amsterdamu u XVII veku, a u Londonu pre XVIII veka. Početkom XIX veka razvoj i primena mašina su in dustrijsku proizvodnju pretvorili u visokoprofitabilni sektor za koji se kapitali zam prisno, ali ne i isključivo vezao. Kada su prvi basnoslovni profiti od pamu čnog booma u Engleskoj, s pojavom konkurencije, pali na 2 do 3%, akumulirani kapital je preusmeren ka drugim industrijama, proizvodnji gvožđa i železnicama. Došlo je čak i do znatne obnove finansijskog kapitalizma, bankarstva, krupnijih berzanskih spekulacija, okretanja međunarodnoj trgovini, eksploataciji kolonija, državnim zajmovima i slično. A tu opet specijalizacije ili nema, ili je ima malo: u Francuskoj članovi porodice Vendel su vlasnici železara, bankari, proizvođači su kna u Vogezima i ratni liferanti za pohod u Alžir 1830. godine.5 Treba reći i to da uprkos svemu što je napisano o liberalnom i konkurent skom kapitalizmu XIX i XX veka, monopolizam nipošto nije bio stvar prošlosti. On je tek uzeo mnoštvo novih oblika, od trustova i holdinga do čuvenih ameri čkih multinacionalnih kompanija koje su u sedmoj deceniji ovog veka utrostru5 Theodor Zeldin, Histoire des passions françaises, I, 1848-1945, 1978, str. 103.

597


čile broj podružnica u inostranstvu. Godine 1973, sto osamdeset sedam multina cionalnih kompanija, s pridruženim preduzećima u bar pet stranih zemalja, ostva ruje „ne samo tri četvrtine američkih ulaganja u inostranstvu, već i polovinu ukupnog izvoza Sjedinjenih Država i trećinu prodaje industrijske robe na ameri čkom tržištu”. Optužene da uzimaju posao radnicima svoje zemlje otvarajući po gone u inostranstvu, da stvaraju trgovački deficit i igraju pogubnu ulogu na me đunarodnim monetarnim tržištima, uključujući i štetu koju nanose samoj ameri čkoj valuti, one su godinama bile podvrgnute ispitivanju u američkom Senatu, što im izgleda i nije mnogo smetalo. Multinacionalne kompanije se upliću u sve i svja - u industriju, razume se (jer ulažu u zemljama s niskim platama); u finansije oba vezno, s obzirom na obim njihovih kratkoročnih fondova kojim raspolažu („ve ćim dva puta od rezervi centralnih banaka i međunarodnih monetarnih institu cija”, tako da promena od 2% u njihovoj likvidnosti može izazvati oštru mone tarnu krizu bilo gde u svetu, što je mišljenje i komisije američkog Senata); imaju i trgovačke interese: godine 1971. se u odbranu multinacionalnih kompanija tvrdilo da su one zaslužne za glavninu izvoza Sjedinjenih Država (62%), dok same proiz vode samo 34%.6 Ukratko, glavna prednost kapitalizma, danas i juče, ostaje sloboda biranja, a ta povlastica proizlazi iz njegovog dominantnog društvenog položaja, obima ka pitala, sposobnosti uzajmljivanja, komunikacione mreže, a ništa manje i iz veza koje, među članovima moćne manjine - bez obzira na to koliko je konkurencija razdvaja - stvaraju niz nepisanih pravila i saučesništvo. Njegovo polje delovanja se začelo znatno proširilo, jer su mu otvoreni svi privredni sektori, a posebno jer je prodro u proizvodnju. Ali istina je i da kao što u prošlosti nije nadzirao čitavu tržišnu privredu, tako kapitalizam i danas „ostavlja na miru” značajne delatnosti, prepuštajući ih tržišnoj privredi koja samostalno deluje, manjim inicijativama i odlučivanju proizvođača i radnika u malim preduzećima. Kapitalizam ima vlastiti zabran: krupne spekulacije nepokretnostima i vrhunske berzanske igre, krupno bankarstvo, krupna industrijska proizvodnja koja zbog svoje veličine i snage or ganizacije ima priličnu slobodu u određivanju cena, kao i međunarodna trgovina. Ponekad, ali samo u izuzetnim okolnostima, kapitalizam se zanima za poljopri vredu, pa čak i za prevoz (npr. za brodske kompanije koje plove pod stranim za stavama i izbegavanjem plaćanja poreza ostvaraju ogromne profite). A pošto ima slobodu da bira, kapitalizam može u svakom času da promeni delatnost - što je i tajna njegove životnosti. Sposobnost prilagođavanja, gipkost i postojana snaga, ne štite, razume se, kapitalizam od svih opasnosti. Tokom ozbiljnih kriza mnogi kapitalisti propadaju, ali uvek ima i onih koji preživljavaju ili zauzimaju mesta prvih. Nova rešenja i novine često nastaju van kapitalističkih krugova, to jest u bazi. Ipak inovacije go tovo uvek nalaze put do vlasnika kapitala i najzad obnavljaju kapitalizam jači nego pre, preduzetniji i uspešniji nego prethodni. Vikont D’Avenel se čudi i uglavnom raduje što bogatstvo s vremenom menja vlasnika, tako da isto imanje zna za više „loza” vlasnika.7 Bio je u pravu, ali to preuzimanje ipak ne ukida ni 6 Jacqueline Grapin, u: Le Monde, 11-12. novembar 1973. 1 Découvertes d ’histoire sociale, 1920, str. 58.

598


privatno bogatstvo, ni privatnu svojinu. Isto važi za kapitalizam: on se menja, ali nasleđuje sam sebe. Ono što je Henri Houp, vodeći poslovni čovek Amsterdama, govorio o trgovačkom poslu 1784. godine, posle Četvrtog englesko-holandskog rata, može se reći i za kapitalizam: „Cesto je bolestan, ali nikad ne umire”.89 i Kapitalizam i društveni okvir ! ; !

Najgora bi greška bilo smatrati da je kapitalizam naprosto „ekonomski si stem”; jer on živi od društvenog poretka, gotovo u istom rangu kao država, bilo da je protivnik ili saučesnik: uvek je predstavljao veliku snagu. Kapitalizam se koristi i podrškom kulture u održavanju čvrstine društvenog zdanja, jer kultura iako nejednako raspodeljena i prožeta različitim strujanjima - ipak najviše po maže postojećem poretku. I na kraju, kapitalizam može da računa na vladajuće klase koje, kada ga brane, brane i same sebe. Koja je od tih društvenih hijerarhija - ona novca, države ili kulture, hijerar hija koje se sukobljavaju, ali i podržavaju - najznačajnija? Odgovor, kao što smo videli, zavisi od razdoblja, mesta i onoga koji govori. Poslovni ljudi će možda reći daje politika danas najvažnija, daje država to liko moćna da se s njom ne mogu meriti ni bankarstvo, ni krupni industrijski kapi tal. Postoje ozbiljni tumači koji pišu o svemoćnoj državi koja ruši sve na svom putu, guši inicijativu privatnog sektora i sputava blagotvornu slobodu „inova tora”. Smatraju da bi državu, tog mastodonta, trebalo oterati nazad u njenu pećinu. Moguće je, međutim, pročitati i suprotne tvrdnje - da kapital i eko nomska moć ušančeni svuda, uništavaju slobodu pojedinca. Nemojmo se zavara vati, jer i država i kapital - u svakom slučaju određena vrsta kapitala, monopoli i velike korporacije - žive prijatno jedno pored dragog, danas kao i u prošlosti. A kapitalu pri tom izgleda da ne ide loše. On je, kao i ranije, državi ostavio teret naj manje unosnih i najskupljih zadataka: da se stara za infrastrukturu, za puteve i ko munikacije, vojsku, preskupo obrazovanje i istraživačku delatnost. Prepustio joj je i brigu za zdravstvo, a i glavninu troškova socijalne sigurnosti. Kapitalizam s drage strane bez ikakvog kajanja uživa koristi iz raznih povlastica, potpora i veli kodušnih poklona države - koja deluje kao mašina za prikupljanje novca i nje govu preraspodelu, pri čemu troši više nego što prima, pa stoga mora i da uzajmljuje. Kapital nije nikada daleko od tog izvora blagostanja. „Suprotno mitu o pri vatnom sektora kao izvora inicijative čiji dinamizam guši delovanje vlade, kasni kapitalizam (koji neki nazivaju ’zrelim’) našao je u nizu delatnosti osobenih za državu, sredstva za osiguranje opstanka celog sistema” - onog kapitalističkog, naravno. Ovako razmišlja italijanski ekonomista Federigo Kafe, koji predstavlja dve knjige koje se slažu s tim stanovištem, knjigu G. Ofea10 o savremenoj Nemačkoj i knjigu Dž. O’Konora11 o Sjedinjenim Državama iz 1977. A upravo za8 Marteng Buist, At Spes nonfracta , 1974, str. 431. 9 „Appunti sull’economia contemporanea: ii dibattito attorno all’azione dello Stato nel capi talisme maturo”, u: Rassegna Economica, 1978, str. 279-288. 10 G. Offe, Lo Stato nel capitalisme maturo, 1977. 11 J. O’Connor, La Crisi fiscale dello Stato, 1977.

599


hvaljujući dobrim odnosima, maltene simbiozi s državom - koja raspodeljuje poreske olakšice (radi podsticanja „vrlog” ulaganja), unosne ugovore, donosi mere koje pomažu prodor na strana tržišta - „monopolski kapitalizam” (koji O’Konor suprotstavlja „konkurentskom sektoru”) napreduje. Shodno tome, doka zuje O’Konor, „rast državnog sektora [uključujući i državu blagostanja] neopho dan je za širenje privatne industrije, a naročito monopolističkih industrija”. Iako su „ekonomska i politička moć formalno odvojene, između njih postoji uska mreža neformalnih odnosa”.12 Ne mogu to poreći, ali dužan sam da kažem da do sluh između kapitala i države nije nešto novo. Seže u početke modernog razdoblja i tako je uobičajen da svaki put kada država poklekne - bilo da je reč o kastiljanskoj državi 1557. ili francuskoj monarhiji 1558 - kapitalizam i sam strada. Odnosi kapitalizma i kulture su protivrečni, dakle, još dvosmisleniji: kul tura je i podrška i osporavanje, zaštitnik i buntovnik. Istina je da se osporavanje često iscrpljuje posle najžešćih eksplozija. Protesti u Luterovoj Nemačkoj protiv monopola velikih kuća kao što su Fugeri i Velzeri, nisu imali nikakvog učinka. Kultura gotovo uvek postaje zaštitnica postojećeg poretka iz čega kapitalizam crpe mnogo svoje sigurnosti. Danas se još uvek govori o tome daje kapitalizam ako ne najbolji, a ono bar najmanje rđav sistem, da je uspešniji od socijalističkog sistema jer ne dira u pri vatno vlasništvo i podstiče individualnu inicijativu (carstvo Šumpeterovih inova tora!). Argumenti njemu u prilog slični su artiljerijskoj vatri na brisanom pro storu, jer ponekad zaista promašuju cilj. A pošto je novac očigledna struktura koja podstiče nepravdu, svaka teza u prilog društvene nejednakosti je još jedan argu ment u korist kapitalizma. Kejnz se 1920. bezuslovno izjasnio za „nejednakost u raspodeli bogatstava”, što je, smatra on, najbolji način da se poveća akumulacija kapitala neophodnog za snažan ekonomski život.13 Šezdeset godina kasnije, u članku u Mondu od 11. avgusta 1979, piše da su „nejednakosti svih vrsta prirodne pojave, pa nema svrhe poricati ih”.14 U raspravi kao što je ova, moguće je pozivati se na razne autoritete, na Fistela de Kulanža, Žorža Dimezila, koji s tim nema ništa, na Konrada Lorenca.15 Takođe i na kritiku upućenu Mišleu, kojom se napada liberalni tabor. Tvrdi se da je priroda čovekova nepromenljiva, da je tako i sa društvom; da je uvek bilo ne pravično, neravnopravno, hijerarhizovano. Istorija se tako poziva za svedoka. Još je uvek živ i stari mit o „nevidljivoj ruci” tržišta koja ponudu i potražnju uređuje bolje nego čovek. Pomka tog mita je da čovek „služeći vlastitom interesu, služi i opštem”; dakle, „neka borba počne i neka bolji slavi pobedu!”. Amerika se opijala mitom o čoveku koji sam sebe stvara (selfmade man), kovaču vlastite sreće koji služi kao ponos i primer celoj naciji. Naravno, takvih uspona sa dna u vrh ima i u Americi i drugde, ali oni ne samo da mahom nisu ostvareni pošteno, već su i redi 12 Op. cit., str. 13. 13 Navodi Paul Mattick, Marx et Keynes, 1972, str. 11. François Richard, Injustice et inégalité. 5 René Rémond, „Nouvelle droite” ou droite de toujours”, u: Le Monde, 20. juli 1979.

600


nego što se misli. Sigmund Dajamond16 je pokušao da utvrdi broj tzv. selfmade ljudi u Sjedinjenim Državama koji su prikrivali odskočnu dasku svog uspeha kapital iz porodičnog bogatstva, stvaranog tokom više generacija, na sličan način kao što su se „buržoaska” bogatstva u Evropi stvarala od XV veka. Ipak, nestala je kapitalistička euforičnost i neupitanost spočetka XIX veka; novi odbranaški jezik je u stvari odgovor na žestinu socijalističkog napada, kao što je u XVI veku protivreformacija bila odgovor na reformaciju. A udarce, na ravno, zadaje i jedna i druga strana. A pošto nijedan element u društvu ne postoji izdvojeno, sve dublja kriza današnjih ekonomija i društava svedoči i o dubokoj krizi kulture, kao što znamo iz našeg iskustva iz 1968. Herbert Markuze,17 posta vši bez svoje volje pravi guru te revolucije, sasvim je u pravu kada 23. marta 1979. kaže da „nema smisla opisivati 1968. godinu kao poraz”. Tada su uzdrmani sami temelji društva, razbijene navike i tabui, pa čak i uništena apatija. Tkivo društva i porodice je dovoljno pokidano da bi mogli nastati novi načini života na svim ravnima društva. U tom je smislu bilo reči o izvornoj kulturnoj revoluciji. Posle 1968. kapitalizam se u prokazanom zapadnom društvu nalazi u nesigurnijem položaju nego ranije, izložen napadu ne samo socijalista i ortodoksnih mark sista, već i novih grupa koje se suprotstavljaju vlasti u svim oblicima, a čije geslo glasi „dole država!” Ali vreme prolazi; desetak godina ne znači ništa u sporom toku društava, ali je mnogo u životu pojedinca. Borce iz 1968. upilo je strpljivo društvo kojem ta osobina daje veliku otpornost i sposobnost obnove. A osobena mu je i velika tro most. Nije se, dakle, radilo o porazu, ali bi trebalo dobro promisliti pre nego što se izusti reč uspeh. I uopšte, postoje li na kulturnom planu istinski uspesi? Rene sansa i reformacija su bile dve uzastopne izuzetne i dugotrajne kulturne revolu cije. Čudesan je poduhvat bio uvesti u hrišćansku civilizaciju baštinu Rima i Grčke; a još čudesniji pocepati haljinu crkve koja kao daje bila bez šavova. Ipak, prašina se na kraju slegne, sve se uklopi u postojeći poredak, a rane zacele. Rene sansa se završava Makijavelijevim Vladaocem i protivreformacijom. Reformacija otvara vrata novoj prvenstveno kapitalističkoj, dominantnoj Evropi; u Nemačkoj je stvorila mnoštvo sitnih kneževa - što i nije neki rezultat. A nije li Luter za vreme Nemačkog seljačkog rata (1525) izneverio stvar ustanika? Hoće li kapitalizam preživeti? Boris Poršnjev18 je pre nekoliko godina meni, a i ostalim „buržoaskim” istoričarima (to jest onim sa Zapada), blagonaklono zamerio da previše govorimo o izvorima i ranim fazama kapitalizma, a da se ne bavimo njegovim krajem. Ja imam barem neko opravdanje - jer sam se u istraživanju ograničio na rano mo derno razdoblje, a nije moja krivica što je kapitalizam krajem XVIII veka još 16 Pre svega: The Reputation of the American Businessman, 1955, i The Image of the Ameri can Entrepreneur: transformation of a Social Symbol, 1963. 17 Match, 23. mart 1979.

18

U našim razgovorima i u jednom daktilografisanom tekstu koji poseduje, a koji je preveden sa ruskog.

601


uvek moćan. Iako danas na Zapadu kapitalizam prolazi kroz neizvesnosti i krize, ne smatram da je on „bolesnik” koji će još koliko sutra umreti. On, razume se, više ne izaziva divljenje koje mu je čak i Marks ukazivao; ne smatra se više, kao što su nekad mislili Maks Veber ili Verner Zombart, poslednjim stadijumom du gog razvoja. Ali to ne znači da se sistem koji bi ga možda zamenio u mirnoj evo luciji ne bi pokazao sasvim sličan. Možda grešim, ali nemam utisak da će se kapitalizam srušiti sam od sebe, „unutrašnjim” kvarenjem; za svako rušenje bio bi potreban silovit udarac spolja; a i neka uverljiva zamena. Ogromna moć jednog društva i mogućnosti otpora opre zne vladajuće manjine ne mogu se srušiti ideološkim govorima i programima, niti trenutnim uspesima na izborima. Socijalizam je svuda pobedio kao rezultat spoljnog pritiska ili ponekad žestokog nasilja: ruska revolucija 1917, uspostav ljanje socijalističkih režima u istočnoj Evropi 1945, pobeda kineske revolucije 1949, pobeda kubanske gerile 1959, oslobođenje Vijetnama 1976. Svi ti pokreti su se zasnivali na potpunom uzdanju u socijalističku budućnost, koja danas više nije tako izvesna. Niko ne može poreći to da današnja kriza, koja je izbila sedamdesetih go dina XX veka ugrožava kapitalizam. Ona je ozbiljnija od krize iz 1929, pa će i neke velike firme najverovatnije propasti. Ipak, kapitalizam kao sistem ima znatne izglede da se održi. U ekonomskom smislu (ne kažem ideološkom), može čak iz nedaća izaći ojačan. Uostalom, videli smo kako su obično delovale krize u predindustrijskoj Ev ropi: dovodile su do uklanjanja sitnih firmi (sitnih u kapitalističkim razmerama), slabijih preduzeća stvorenih u vreme ekonomske euforije, ili pak zastarelih preduzeća. Krize su, da tako kažem, pre umanjivale konkurenciju, nego što su je razvijale, pa se proces često završavao sabiranjem privrednih delatnosti u rukama nekolicine. U tom pogledu, ništa se nije promenilo. Na nacionalnom, kao i na međunarodnom nivou, opet se „dele karte”, ali korist ubiraju najjači. Slažem se s Herbertom Markuzeom19 koji je u nedavnoj raspravi sa Žakom Elenštajnom do kazivao da su „krize od suštinskog značaja za razvoj kapitalizma; [da] inflacija, nezaposlenost i prateće pojave [danas] podstiču centralizaciju i koncentraciju ka pitalizma. To je početak nove faze razvoja, a nikako završna kriza kapitalizma”. Centralizacija i koncentracija su tihi graditelji i rušitelji društvenog i privrednog zdanja. Već je 1968. Đovani Anjeli, predsednik FIAT-a, predviđao da će „za dva deset godina u svetu biti najviše od šest do sedam marki automobila”. Danas samo devet kompanija deli među sobom 80% svetske proizvodnje automobila. Vekovne krize (a ona današnja, izgleda mi kao jedna od njih) deluju kao kazna za sve veći nesklad između ustrojstva proizvodnje, potražnje, profita, zaposlenosti, itd. Dolazi do nekih prekida, a prilikom neminovnih popravljanja neke delatnosti se smanjuju ili sasvim nestaju. Ali u isto vreme se otvaraju novi putevi profita za one koji opstanu. Velike krize dovode i do novih međunarodnih odnosa. I tu slabi postaju još slabiji, a snažni još snažniji, iako hegemonija u svetu ponekad menja nosioca i 19 Pogledati napomenu 17.

602


geografski položaj. Svet se u poslednjim decenijama duboko promenio. Američka privreda se premešta prema jugu i zapadu (što je, između ostalog, uticalo na sla bljenje Njujorka) - u tolikoj meri daje Žak Atali20 govorio 1979. o „premeštanju težišta sveta sa Atlantika prema Pacifiku”, uz pojavu nove ekonomske ose od Sje dinjenih Država do Japana. Došlo je i do podele u Trećem svetu, s novim bo gatstvom zemalja proizvođača nafte, i naglašenom bedom i teškoćama manje ra zvijenih zemalja. S druge strane je, uz veliku spoljnu pomoć (zapadnih zemalja, a posebno multinacionalnih kompanija) došlo do industrijalizacije zaostalih ze malja koje su doskora bile isključivo snabdevači sirovinama. Rečju, kapitalizam treba da preispita svoj način delovanja u velikim oblastima sveta kojima je dugo vladala zapadna ekonomija-svet. Te oblasti niskog životnog standarda koje su se mogle iskorišćavati bile su Latinska Amerika, Afrika sada de iure slobodna, ali i Indija. Moguće je daje Indija prešla kritičan prag: navikla na glad (tako je 1943. u Bengalu od gladi umrlo od tri do četiri miliona ljudi), ova zemlja je ostvarila ta kav napredak u poljoprivredi da je, posle dve ili tri dobre žetve 1978. prvi put imala viškove i počela da razmišlja o izvozu žita, verovatno i zbog znatnih teško ća skladištenja zaliha, teškoća s kojima se neočekivano suočila, a koje se ne mogu brzo savladati. To ipak ne znači da se stiglo u fazu kada će indijske seljačke mase postati kupci industrijskih proizvoda „made in India”. Beda je i dalje rasprostra njena a stanovništvo se svake godine uveća za 13 miliona!21 Stoga smatram da će kapitalizam, u suočavanju s novim Trećim svetom, još neko vreme moći da prilagođava sredstva svoje vladavine ili smišlja nova, koristeći pri tom izuzetnu snagu već stečenog položaja i ostvarenja u prošlosti. „Tradicija i prethodne generacije”, pisao je Marks, „kao noćna mora opte rećuju svest živih ljudi”. Mi dodajemo ne samo njihovu svest već i samo posto janje. Žan-Pol Sartr je sanjao o društvu u kojem će nestati nejednakost, gde više neće biti iskorišćavanja čoveka po čoveku. Ali nijedno dmštvo u današnjem svetu se nije odreklo tradicija i povlastica. Da bi se to ostvarilo, trebalo bi da budu uk lonjene sve društvene hijerarhije, ne samo one povezane s novcem i državom, ne samo društvene povlastice, već i neravnomerni teret prošlosti i kulture. Iskustvo socijalističkih zemalja pokazuje da nestanak samo jedne hijerarhije - one eko nomske - stvara sijaset novih teškoća, kao i da nije dovoljan za ustanovljenje jed nakosti, slobode, a ni izobilja. Čak i revoluciji s dalekovidim planovima (a takva, i kada bi se nekim čudom dogodila, verovatno ne bi zbog okolnosti mogla za držati početne ciljeve), bilo bi veoma teško da sruši ono što treba rušiti, a zadrži ono što treba zadržati: osnovna ljudska prava, nezavisnu kulturu, tržišnu privredu bez smicalica, i veoma malo bratstva. To su previsoki zahtevi - tim pre jer se ka pitalizam osporava uvek u razdobljima ekonomskih teškoća, to jest onda kada bi opsežna strukturna reforma, uvek teška i bolna, zahtevala ambijent obilja, pa čak i preobilja. A ravnomerniju raspodelu viškova svakako ne može da olakša ni sa dašnja demografska eksplozija. 20 L’Express, 9-15. juni 1979. 21 Alain Vernholes, u: Le Monde, 21. juli 1979, ali uporediti ibid., 5. septembar 1979, glad već preti u Utar Pradešu.

603


Zaključak za kraj: kapitalizam i tržišna privreda Razlika - po mom mišljenju neosporna - između kapitalizma u različitim oblicima i „tržišne privrede” dobija puno značenje na političkom planu. Uspon kapitalizma u XIX veku se često opisuje, što čine i Marks i Lenjin, isključivo kao zdravo takmičarski. Da li su oni koji su tako mislili bili žrtve ilu zija, predrasuda, starih grešaka? U XVIII veku, u poređenju s nezasluženim po vlasticama „dokonog” plemstva, povlastice trgovaca izgledaju kao poštena na grada za rad; u XIX veku, posle razdoblja velikih kompanija s državnim monopo lom (kao što su indijske kompanije), prosta sloboda trgovine mogla je da ostavlja utisak istinske konkurencije. A industrijska proizvodnja (koja je bila samo jedan sektor kapitalizma) obavljala se često u malim fabrikama koje su se nadmetale na tržištu, što je i danas slučaj. Odatle i ona klasična slika preduzetnika kao čoveka koja služi javnom interesu, a ta slika održava se celim XIX vekom, dok se u isto vreme veličaju vrline laissez-fairea i slobodne trgovine. Neobično je što su se takve slike sve do danas održale u političkom i novi narskom jeziku, u popularizatorskim napisima i nastavi ekonomije, dok je su mnjičavost odavno zahvatila stručnjake, izvesno i pre 1929. Kejnz je već pisao o nesavršenoj konkurenciji. Ekonomisti danas idu i dalje i prave razliku između tržišnih i monopolskih cena, to jest vide dva nivoa, monopolistički sektor i „kon kurentski sektor”. Ovaj model sa dva nivoa zastupaju i Dž. O’Konor i K. Galbrajt22. Da li je prema tome pogrešno nazivati „tržišnom privredom” ono što danas neki nazivaju „konkurentskim sektorom”? Na vrhu su krupni monopoli, is pod kojih je konkurencija ograničena na mala i srednja preduzeća. Ta se razlika u današnjim raspravama još nije uvrežila, ali se s druge strane polako ustaljuje navika da se „kapitalizmom” naziva samo područje krupnih po slova. Kapitalizam postaje neka vrsta superlativa. U Francuskoj se u javnosti najviše osuđuju trustovi, multinacionalne kompanije, dakle, kritika je usmerena na sam vrh. Kiosk u kojem svakog dana kupujem novine teško da se može nazvati kapitalističkim preduzećem, ali ako pripada nekom lancu kioska, onda se za taj lanac može reći da je deo kapitalizma. Kapitalističkim se ne mogu označiti ni sitne firme ili samostalne radionice, koje u Francuskoj ponekad nazivamo „četrdesetdevetke”, jer da bi izbegle poreska i sindikalna opterećenja, zadržavaju broj zaposlenih ispod pedeset. Tih malih preduzeća ima veoma mnogo. Vidimo ih kao značajniju snagu tek u većim sukobima koji osvetljuju kako njih tako i problem koji nas zanima. U dve decenije pre krize koja je počela 1970, u Njujorku - tada glavnom in dustrijskom gradu u svetu - jedno za drugim su nestajala mala preduzeća, često sa manje od dvadeset zaposlenih, a bila su industrijska i trgovačka supstanca tog grada. Sačinjavali su ih ogromni tekstilni sektor, stotine manjih štamparija, mnoštvo industrijskih pogona za proizvodnju hrane, veliki broj manjih građevin22 O’Connor je navođen u F. Caffé, nav. č i, str. 285-286; uporediti J. K. Galbraith, La Science économique et l ’intérêt général, 1973, passim, „L’univers du marché concurrentiel”, str. 12.

604


skih preduzeća - u stvari sve što je bilo zaista „konkurentski” svet u kojem su se male jedinice nadmetale, ali i oslanjale jedne na druge. Slabljenje Njujorka je posledica ukidanja hiljada takvih preduzeća koja su ranije omogućavala da se u gradu može naći, proizvoditi i skladištiti sve što potrošač zaželi. Nastupilo je vreme krupnih preduzeća s velikim proizvodnim jedinicama izvan grada, a ona su potisnula svet sitnog preduzetništva. Hleb koji je za njujorške škole ranije proiz vodila jedna gradska staromodna pekara danas se kupuje u Nju Džerziju. To je, dakle, valjan primer, u najrazvijenijoj zemlji sveta, onoga što može da znači konkurentska privreda - svakako zastarela, s malo zaposlenih i upravljanjem od pojedinaca. Ona je otišla zauvek i ostavila u srcu Njujorka veliku prazninu koju će teško ikad biti moguće popuniti. Ipak postoje i primeri staromodne delatnosti koja je preživela. Prato, veliko tekstilno središte pored Firence, jeste naj bolji primer meni poznat, pravo žarište uspešnih malih porodičnih preduzeća, s radnom snagom sposobnom da se lati svakog zadatka, spremnom da prati pro mené na tržištu, a uz primenu nekih starih postupaka koji podsećaju na Verlagssystem. Velike tekstilne firme u Italiji danas su u krizi, dok u Pratu vlada puna za poslenost. Ovde ipak ne nameravam da nabrajam primere, već m ije želja da naznačim da u ekonomiji postoji jedan niži sloj - manji ili veći - a koji mi možemo nazivati kako hoćemo. On svakako postoji i sačinjen je od nezavisnih jedinica. Ne bi stoga trebalo da žurimo s tvrdnjom da kapitalizam obuhvata čitavo zapadno društvo, da predstavlja nekakvu celinu. Ni malu radionicu u Pratu, ni pomenute sitne štampa rije u Njujorku ne bi trebalo posmatrati kao prava kapitalistička preduzeća; to bi bilo pogrešno kako u društvenom smislu, tako i u kategorijama ekonomske orga nizacije. Najzad treba reći da „konkurencijski sektor” ne obuhvata sve ono što kru pni kapitalizam ostavlja na stranu ili potpuno napušta. Danas u industrijalizovanim zemljama, kao što je bilo i u XVIII veku, postoji prostrano prizemlje koje po recima nekih ekonomista predstavlja čak od 30 do 40% privredne delatnosti. Ta iznenađujuće visoka brojka, koja je tek nedavno procenjena, obuhvata sve delat nosti izvan tržišta i državne kontrole - šverc, trampu proizvoda i usluga, „rad na crno”, rad kod kuće - to jest onu domaću radinost koju je sveti Toma Akvinski smatrao čistom ekonomijom (economia pura), a koja postoji i danas. Još je znači i danas moguće koristiti „trojni model” o čijem sam značaju u prošlosti govorio. Naše statistike u kojima nema mesta za „prizemlje” privrednog života, daju nam tek nepotpunu sliku. Sve rečeno navodi nas na to da preispitamo stav da su naša društva od vrha do dna organizovana u „kapitalistički sistem”. Rečju, postoji živa dijalektika iz među kapitalizma s jedne strane, i njegove suprotnosti, „nekapitalizma”, na do njem nivou s druge strane. Ponekad se tvrdi da velike firme tolerišu male, i da ne žele odmah da ih progutaju. Kako je to velikodušno od njih! Na sličan način, Stendal je smatrao da u surovoj renesansnoj Italiji dobrodušni veliki gradovi štede23 23 Jason Erstein, „The Last Days of New York”, u New York Review of Books, 19. februar 1976.

605


one manje. Rekao sam (a smatram da sam u pravu) da veliki gradovi ne bi mogli da opstanu bez onih manjih koji im pružaju svakovrsne usluge. Što se tiče da našnjih gorostasnih firmi, Galbrajt smatra da one štede sitna preduzeća jer ova, s obzirom na svoje male razmere, imaju mnogo veće proizvodne troškove, što do pušta da se cene na tržištu utvrde tako da to povećava profite velikih firmi. Kao da te velike firme, da su same, ne bi mogle po volji određivati cene i uvećavati profit! Istina je, naime, da njima trebaju male firme u prvom redu da bi obavljale mnoštvo sitnih poslova neophodnih za život celog društva, koji nisu zanimljivi za kapitalizam. Kao drugo, slično manufakturama u XVIII veku koje su često kori stile porodične zanatske radionice u okolini, velike firme poveravaju određene zadatke „kooperantima” koji isporučuju gotove ili polugotove proizvode. Danas se u malim radionicama u Savoji izrađuju metalni delovi za fabrike koje su veoma daleko. A potreba postoji i za preprodavcima i posrednicima. Svi ti lanci koopera nata su neposredno zavisni od kapitalizma, ali su s druge strane i poseban sektor sitnog preduzetništva. Na Kongresu ekonomista u Parizu 1979. godine zaključeno je da kada bi su kob između kapitalizma i njegovog donjeg nivoa bio strogo ekonomski - što nije slučaj - obe strane bi imale interesa da žive mirno jedna pored druge.24 Ali tu se upliće vlada svojom politikom. Od poslednjeg rata naovamo, više evropskih ze malja je svesno sprovodilo politiku uništavanja malih preduzeća, kao što se dogo dilo u Njujorku; na njih se gledalo kao na ostatak prošlosti i znak ekonomske za ostalosti. Država je tako sama stvorila monopole. Da navedemo samo primer: Eléctricité de France (nacionalizovana francuska elektroprivreda) koju danas op tužuju da je država u državi, da sprečava razvoj alternativnih oblika energije. A upravo velike privatne firme dobijale su i dobijaju državnu pomoć i kredite, dok se od banaka očekuje da smanjuju kredite malim preduzećima - čime se potonja osuđuju na vegetiranje i nestajanje. Takva politika je krajnje opasna. Tako se u drugom obliku ponavlja osnovna greška socijalističkih zemalja. Jer ovako je govorio Lenjin: „Sitna trgovačka pro izvodnja u svakom trenutku spontano rađa kapitalizam i buržoaziju... Gde god postoji sitna eksploatacija i slobodna trgovina, ponovo se uspostavlja kapitali zam”.25 A postoji tvrdnja daje rekao i da „kapitalizam počinje na seoskoj pijaci”. Lenjin je zaključio da bi radi uklanjanja kapitalizma trebalo iščupati njegove ko rene, to jest individualnu proizvodnju i slobodnu trgovinu. Nisu li Lenjinova za pažanja u stvari odavanje počasti ogromnoj stvaralačkoj snazi tržišta, nižoj ravni trgovine, zanatliji koji sam sebe zapošljava, a po mom mišljenju i individualnoj snalažljivosti - stvaralačkim snagama koje ekonomiji donose ne samo osnovno bogatstvo, već i mogućnost povlačenja u vremenima krize, rata, ili ozbiljnih eko nomskih prekida koji traže strukturne promene. Najniži nivo, koji nije paralisan težinom svoje opreme i organizacije, jeste i najspremniji za prilagođavanje: on je 24 Konferencija koju je organizovala u Parizu Maison des Sciences de l’Homme i Univerziteta Bokoni iz Milana, 22-23. februar 1979. o sitnom preduzetništvu u evropskom ekonomskom sistemu. Članak o kom je reč je predočio profesor Francesco Brambilla. 25 Navodi Basile Kerblay, Les Marchés paysans en U.R.S.S., 1968, str. 113-114. Navodi Lenjina su iz ruskog izdanja njegovih delà, t. 31, str. 7 -8 i t. XXXII, str. 196, 268, 273.

606


središte nadahnuća, rasadnik rešenja i raznih inovacija, iako njegova najsjajnija otkrića pre ili kasnije stižu u ruke posednikâ kapitala. Prvu revoluciju pamuka26 nisu izveli kapitalisti, već je sve počelo u delatnim sitnim preduzećima. Da li je danas stanje bitno drugačije? Jedan od vodećih predstavnika francuskog kapitalizma mi je nedavno rekao da se „inovatori nikad ne obogate”!27 Oni su primorani da drugima prepuste uži vanje koristi. Ali upravo oni imaju ideje! Nedavni izveštaj M. I. T.-a ukazuje na to daje u poslednjih petnaest godina više od polovine novih radnih mesta u Sjedinje nim Džavama otvoreno u preduzećima s manje od 50 zaposlenih. I konačno, ako smo spremni da pravimo jasnu razliku između tržišne priv rede i kapitalizma, verovatno bi trebalo izbegavati ono „sve ili ništa”, koje nam političari stalno nameću, kao da je nemoguće zadržati tržišnu privredu bez osta vljanja potpune slobode monopolima, ili kao daje nemoguće osloboditi se mono pola bez potpune „nacionalizacije”28. Program koji je predložilo Praško proleće socijalizam na vrhu, a sloboda i „spontanost” u bazi, bio je dvostruko rešenje za dvostruku i nezadovoljavajuću stvarnost. Ali koji socijalizam bi mogao da zadrži slobodu i pokretljivost preduzetništva? Sve dok rešenja koja se predlažu zamenjuju monopol kapitalizma monopolom države, povećavajući nedostatke pr vog nedostacima drugog, neće biti neobično to što klasična rešenja levice ne iza zivaju oduševljenje biračkog tela. Ako bi se tražila ozbiljno i pošteno, našla bi se ekonomska rešenja koja bi proširila oblast tržišta i njemu na raspolaganje stavila ekonomske prednosti koje je vladajuća grupa u društvu čuvala samo za sebe. Ali problem nije tu; on je u suštini društveni. Upravo kao što se nikada ne može oče kivati od zemlje u središtu ekonomije-sveta da odustane od stečenih povlastica na međunarodnom planu, tako se ne može ni na unutrašnjem planu očekivati da će vladajuće grupe koje drže i kapital i državnu moć, a koje uživaju i međunarodnu podršku, prihvatiti da svoju ulogu, pošto je odigraju, prepuste drugom. 30. oktobar 1979.

®Temps Modernes, oktobar 1957, str. 681. 1 Communication inédite encore à la Semaine de Prato (1978). 8 Wilhelm Dilthey, Gesammelte Schriften, t. VI, 1924, str. 57; t. VII, 1927, str. 250-279; t. V III1931, str. 166; t. IX, 1934, str. 173.

607

Fernan Brodel - Vreme sveta

Recommend Documents