Odgovorni urednik Mira Čengić Redakcioni odbor Zehra Hubijar-Stojaković, Zelenko Lešić, Čedomir Rebić i Marko Vešović
ESHIL — SOFOKLE — EURIPID GRČKE TRAGEDIJE OKOVANI PROMETEJ, CAR EDIP ANTIGONA, MEDEJA Preveo MILOŠ N. ĐURIĆ Priredio TVRTKO KULENOVIĆ CIP - Katalogizacija u publikaciji ' Narodna i univerzitetska biblioteka Bosne i Hercegovine, Sarajevo UDK 875-21(082)=861/862 AISCHYLOS Grčke tragedije / Eshil, Sofokle, Euripid ; [preveo Miloš N. Durić ; priredio Tvrtko KulenovićJ. - |4. izd.]. - Sarajevo : »Veselin Masleša«, 1988. - 322 str. ; 20 cm. - (Biblioteka ARS. Lektira) 1. izd. 1979. - Sadržaj s nasl. str.: Okovani Prometej ; Car Edip ; Antigona ; Medeja. - Grčke tragedije / Tvrtko Kulenović: str. 5-27. - Izbor iz kritika: str. 307-319. -Bilješke o piscima: str. 320-322. - Bibliografija: str. 322. ISBN 86-21-0()240-X 1. SOPHOKLES 2. EURIPIDES GRČKE TRAGEDIJE Tragedija, koja se uduvijek smatrala najvišim oblikom dramske književnosti, otprilike onako kako se u novije vrijeme roman smatra najvišim oblikom proze („maturom literature"), nastala je i ostvarila svoj najviši domet u antičkoj Grčkoj, u petom vijeku prije naše ere, „zlatnom vijeku" grčke kulture. Tako moćna, tako univerzalna, i istovremeno saobrazna pravilima koja je kao vrstu određuju, nije se ponovila ni kod Rimljana, koji su čeznuli za njenom obnovom, ni kod francuskih klasici-sta, koji su je proglasili za zakon, pa čak ni kod Šek-spira, možda najvećeg dramskog pisca svih vremena. Teško je sa malo riječi makar i pokušati reći zašto je to tako bilo. Potrebno je objasniti kako je tragedija nastala, koji je to uslovi i momenti čine tragedijom i na koji su način oni konkretno ostvareni u djelima grčkih tragičara. Grčka tragedija nastala je iz grčkog mita i zadržala je ne samo njegovu tematiku i građu (od svih sačuvanih tragedija samo jedna, Eshilovi Persijanci, zasnovana je na nemitskoj, istorijskoj tematici) nego i njegov duh, univerzalnost, njegovu duboku usađenost u život grčkog čovjeka. Moderna nauka poklanja sve veću pažnju ulozi koju je mit igrao u životu arhaičnog, predklasičnog i klasičnog društva i nasljeđu koje je ta uloga ostavila u duhu današnjeg čovjeka. Psihoanalitičar Jung, parafrazirajući neke spise crkvenih otaca o bogu, kaže da je mit ono što je uvijek, ono što je svugdje, i ono u što svi vjeruju. Antropolog Levi-Stros upozorava da je mit jedna vrsta esencijalnog govora koji se „govori" i z-n a d jezika: dok poezija, koja je takođe oblik esencijalnog govora, mnogo gubi prilikom prevođenja s jezika na
5 jezik, mit s lakoćom čuva i komunicira svoje vrijednosti bez obzira na to da li se prevodi, koliko se prevodi, pa čak i kako se prevodi. Sve su ovo važne pretpostavke za nastanak jednog dramskog, to jest pozorišno-književnog oblika — da bude istovremeno univerzalan i duboko usađen u život konkretne zajednice, i da se zasniva na radnji (grčki: dromenon, od čega je i postala riječ drama) koja nije do kraja saopštiva i obuhvatljiva jezikom — ali grčki mit je imao i posebna svojstva, veoma potrebna duhu tragedije, koja nisu imale mitologije drugih naroda. Američki autor Džozef Kembel kaže za te mitologije da su po svojoj prirodi bile „filozofske", dok je grčka bila „etička": iz prvih su mogle poteći značajna poezija, epika, ali samo se na ovoj drugoj mogla zasnovati tragedija. U čuvenoj Aristotelovoj definiciji tragedije jedan od dva najhitnija pojma jeste radnja: to je ono određenje koje, kako smo vidjeli, s jedne strane, odgovara pozo-rištu kao formalnom okviru tragedije, a, s druge strane, mitu kao njenom izvorištu, kao priči koja nije presudno zavisna od jezika. U mnogo manje poznatoj Teofrastovoj definiciji tragedije, dodaje se da tragediju obilježava radnja iz života heroja, odnosno tačnije „preokret u životu heroja" (od sreće ka nesreći) čime je nagoviješten taj elemenat; presudan za tragediju, koji predstavlja specifično obilježje grčkog mita. Za razliku od junaka drugih mitologija, junak grčkog mita ne odlikuje se samo junaštvom, krupnim podvizima i djelima učinjenim za opšte dobro nego i drskošću, smjelošću da izaziva ustaljeni kosmički poredak i sile koje su neuporedivo moćnije od njega i koje će ga na kraju smrviti. (U jednom od najljepših i najpoznatijih grčkih mitova, Nioba, žena čuvenog svirača na trostrukoj liri Amfiona, rugala se boginji Leti što ima samo dvoje djece, Apolona i Artemidu, dok ona, smrtnica Nioba, ima četrnaestoro, sedam sinova i sedam kćeri. Bijesni, Apolon i Artemida pobiju strijalama svu Niobinu djecu, a ona se od bola skameni.) Pri tome, granice koje heroj takvim svojim djelima razbija i prevazilazi nisu samo granice ljudske moći i smjelosti nego i ljudskog morala. (U manje poznatoj priči koju navode Pausanija 6 i Plutarh, boksač Kleomed sa ostrva Astipaleje biva neopravdano diskvalifikovan u jednom takmičenju, pa lud od bola zbog nanesene mu nepravde, po povratku u rodni kraj, da dokaže svoju snagu, golim rukama poruši stu-bove škole pune djece, a zatim se ispred razgnjevljenih građana skloni u jedan teški kovčeg u Ateninom hramu. Kad građani s teškom mukom otvore kovčeg, pokaže se da je prazan. Kad zatraže objašnjenje od Apolonovog proročišta, ono im odgovori da je Kleomed postao heroj, da ga moraju poštovati i prinositi mu žrtve.) Heroj grčkog mita nije junak u smislu srednjovjekovnog viteštva nego u smislu nadilaženja ljudske norme, i njegov doprinos čovječanstvu nisu dobra djela, nego utjeha „da je čovječanstvo sposobno preko svojih izabranih i izuzetnih pripadnika doseći razinu nadljudskoga i zanijekati nametnuta ograničenja kojima je običan smrtnik okovan i kojih se većina nas pridržava da održi svoju jadnu egzistenciju" (Z. Dukat). Takvog junaka naslijedila je od grčkog mita grčka tragedija. On je obilježen „tragičkom krivicom" koja se tiče „slijepe" i „iracionalne" sudbine i ne može
se nikako svesti na pitanje dobra i zla. Po tome se tragedija bitno razlikuje od ostalih dramskih formi: dok u melodrami dobro uvijek na kraju likuje nad zlom, a u drami se uvijek bar može razlikovati šta je šta, makar dobro i zlo bili tijesno isprepleteni, problem tragedije se uopšte ne postavlja, i njena radnja se ne odigrava, na tom nivou. Tragički junak strada zbog svoje nesavladljive težnje za samouzđizanjem i samopotvrđivanjem koju oblikuje prema diktatu vlastitog unutrašnjeg moralnog principa ili hira, a pokušava ostvariti u sukobu sa okolinom, s ljudima i bogovima. Takav, on predstavlja uzor najkarakteri-stičnijih stremljenja grčkog čovjeka koji, prvi put u klasičnom svijetu, prestaje da traži garanciju uvijek željene besmrtnosti u religiji i pokušava da je sam za sebe osvoji kroz slavu, kroz istoriju. O tome naš veliki he-lenista Miloš Đurić kaže: „... u agonskom [se] nalazi psihofizička snaga koja je odudarala od istočnjačkog sta-raštva i rimske nemladalačke muškosti... cilj agonske aktivnosti nije bilo koristoljublje, nego žudnja za pobe-dom, a time žudnja za prvenstvom i odlikom za pohva7 lom i slavom ... u helenskoj hijerarhiji vrednosti slavi [je] pripadalo prvo mesto." Postanak tragedije vezuje se za mitove i rituale posvećene Dionisu, božanstvu sveopšte plodnosti a azijskog por.jekla, koje je u grčkoj mitologiji zastupalo stranu čulnosti, učestvovanja i predavanja, nasuprot apokmijskom elementu razuma, posmatranja i odvajanja. Donedavno se smatralo da je i sama riječ tragedija vezana za učesnike u obredima Dionisova kulta obučene u kožu jarca — životinje koja je, uz konja i bika, simbolizovala ovog boga (na grčkom: tragos — jarac, pa otuda trago-dia jarčeva pesma). U svakom slučaju, ako ime i nije, duh tragedije zacijelo jeste vezan za mit o ovom božanstvu obredne svetkovine u njegovu čast. Među raznim varijantama mita o Dionisu za tragediju je bitna ona o djetetu Dionisu, Dionisu Zagreju, tj. orfička verzija ovog mita. Titani su htjeli da unište Dionisa, pa da bi osujetili uticaje raznih magijskih moći kojima je raspolagao, dali su mu igračke da se igra, čekajući da one potpuno obuzmu njegovu pažnju i da ga u tom trenutku napadnu. Iznenađen, Dionis je ipak uspio da se nekoliko puta preobrati u razne životinje i tako umakne titanima, ali je na kraju ipak bio uhvaćen u obličju bika i ubijen. Titani su onda njegovo tijelo raščerečili, skuvali u kotlu i pojeli parče po parče, samo im je izmaklo srce, iz kojeg se Dionis ponovo rodio. Obnavljajući u ritualu tu sadržinu mita, pripadnici Dionisovog kulta, najčešće žene (bakhantkinje — prema latinskoj verziji Dionisovog imena Bacchus — Bakhus, Bakho) započinjale su svoj ritualni čin dugotrajnim, iscrpljujućim plesom koji ih je dovodio u stanje transa, u kome su golim rukama rastrzale i zatim proždirale životinju prinesenu bogu na žrtvu, koja je simbolizovala boga, i na taj način se preko „njegovog" mesa sjedinjavale s njegovim principom, sveopštom plodnošću i neuništivim životom prirode, čistile se od svojstava uslovljenih ograničenošću i konačnošću individualne egzistencije, od straha i strepnje, od sumnje i sažaljenja. Tu žestinu zamaha i događanja, i taj efekat pročišće-nja na kraju naslijedila je grčka tragedija iz dionizij-skog rituala: s njim u vezi je druga ključna riječ Aristo8
telove definicije tragedije, očišćenje, katarza (catharsis). Dok zbivanja na sceni, u jednom dalekom odbljesku i kroz likove raznih junaka simbolizuju Dionisovu sudbinu, gledaoci se, okusivši svojim „duhovnim ustima" deo rastrgnutog tela junaka boga, oslobađaju za časak svoga vlastitog egzistencijalnog okvira i time doživljavaju očišćenje od njime uslovljenih osjećanja straha i sažaljenja. Tragediji kao književnom obliku prethodila je hor-ska pjesma pjevana na Dionisovim svetkovinama i u njegovu čast, poznata pod imenom ditiramb. Njeno literarno uobličenje ostvareno je na Peloponezu i pripisuje se pjesniku i kitarašu Arionu koji je živio na dvoru ko-rintskog tiranina Perijandra. Kad je Atina postala kulturni centar grčkog svijeta, ova horska pjesma doživjela je specifičnu modifikaciju u kojoj treba vidjeti početak tragedije i svake vrste drame: iz hora se izdvojio jedan učesnik koji je počeo da vodi dijalog s njim. Nastanak tragedije kao dovršene forme pripisuje se pjesniku Tespisu ili Tespidu, a njeni najvrednosniji rezultati ostvareni su u djelima Eshila, Sofokla i Euripida. Na takmičenjima koja su se održavala svakog proljeća u Atini o Velikim ili Gradskim dionisijama, oni su ostali zabilježeni kao nosioci najvećeg broja nagrada (Eshil 13, Sofokle 24, Euripid 5), a u istoriji kao jedini značajni grčki tragičari. Mada su bili savremenici (govorilo se da se Euripid rodio u vrijeme kad je Eshil učestvovao u pobjedničkoj bici s Persijancima kod Salamine, a Sofokle u horu atin-skih dječaka slavio grčku pobjedu), ova tri pjesnika se u mnogo čemu razlikuju među sobom ne samo individualno nego i kao istorijske pojave, što, između ostalog, svjedoči o izuzetnoj vitalnosti grčkog društva koje je u tom periodu definitivno prelazilo iz faze rodovskog uređenja u fazu gradske demokratije najpotpunije ostvarene i najbolje učvršćene u Atini i njenoj gradskoj državi. Po književnom temperamentu, Eshil je pjesnik dramatičar: dramska snaga njegovog djela počiva na poetskoj snazi njegove inspiracije, njegove najkarakteristični] e drame su zapravo najbliže onome što danas zovemo oratorijem. (Sofokle je „najrasniji" dramski pisac i utoliko se može smatrati najvećim od trojice: u njegovim n djelima najpotpunije je ostvaren ne samo sukob ličnosti uopšte kao bitna odrednica svake drame nego i sukob ličnosti i sila podjednako legitimnih, podjednako „pravednih", kao bitna odrednica tragedije i njene „visoke moralnosti" koja ne svodi svijet na pojednostavljenu sliku borbe dobra i zlaj Euripid je najveći „filozof scene" ali i „pjesnik onoga što je najviše tragično", po riječima Aristotelovim, jer se kod njega sukob ne odigrava toliko među ljudima, koliko u ljudima: bitke koje se tu biju dramom su nerazrješive i Euripid jedino uz neposrednu pojavu bogova (deus ex machina — bog iz'mašine) uspijeva da ih razriješi. Odabrane tragedije, Eshilova tragedija Okovani Promete], Sofoklove Car Edip i Anti-gona i Euripidova Medeja, osim što su najpoznatije, najviše igrane, čitane i tumačene, u najvećoj mjeri pokazuju ova specifična obilježja svojih autora. Posebno je Okovani Promete] u tom smislu karakterističan za svog autora Eshila. Zasniva se na jednom od najraširenijih, i u evropskoj književnosti najviše obrađivanih grčkih mitova, na mitu o titanu Prometeju, koga je Marks nazvao „prvim svecem u filozofskom kalendaru". Kod Hesioda se ovaj
mit nalazi zabilježen u grubim crtama: u njemu je riječ o borbama dviju generacija bogova i o titanu Prometeju koji je ljudima dao vatru. Kod Eshila je priča složenija: Prometej je pomogao Zev-su u borbi protiv titana, ali kad je ovaj htio da zajedno s titanima uništi i ljude, Prometej mu se usprotivio i zbog tog protivljenja, do kraja i u svim konsekvencama nepopustljivog i nepomirljivog, kako i priliči tragičkom junaku, doživio svoju tragičku sudbinu. Dramska razrada mitske priče ovako teče:^radnja počinje u trenutku kad je Prometej već učinio 'svoje djelo i osuđen je od Zevsa da bude prikovan za kavkasku stijenu gde će mu jedan orao vječito kljuvati džigericu. Prikivanje treba da obavi Hefest, božanski kovač, koji oklijeva iz „sažaljenja i naklonosti prema Prometeju, dok ga simboličkr lik pod imenom Vlast tjera da brže vrši svoju dužnost. Okean, takođe prijatelj Prometejev, ali i ličnost običnog, netragičkog kova, savjetuje mu da ne prkosi, „da se ne 10 rita protiv biča", jer Zevs može i da mu oprosti, a može i strasnije da ga kazni. Da bi prikazao Prometejev arete, njegovu herojsku vrlinu, nepokolebljivost, Eshil koristi i jednu verziju mita po kojoj se Zevs i pribojava Prome-teja i želio bi da ga pridobije. Po toj verziji, Prometej je jedini u stanju da objasni jedno proročanstvo Mojri, pletilji sudbina, koje tvrdi da će Zevsa i njegovu vlast ugro-ziti jedan od njegovih sinova.^Zevs bi bio rad da u zamjenu za objašnjenje tog proročanstva daruje Prometeju slobodu i kao posrednika u toj razmjeni šalje Hermesa^ (Herma), glasnika bogova, poniznog slugu ali F vještog pregovarača koji će umjeti da zastupa Zevsove interese. Prometej, međutim, ostaje nepokolebljiv i time izaziva Zevsov bijes, te će ga bog munjama i gromovima na kraju baciti u bezdanj Ovakvome kraju prethodi opsežna i lijepa epizoda sa Ijom, lijepom kćeri Inahovom u koju se zaljubio sam Zevs, a ljubomorna Hera je onda pretvorila u junicu kojaj gonjena strašnim obadom, treba bez odmora da prejuri gotovo čitav Grcima poznat svijet. I ona se obraća Prometeju s molbom da joj kaže dokle će trajati njene patnje i kako će se završiti^ i on joj rado izlazi u susret, ustežući se jedino iz bojazni da otkrivši ~~sve patnje koje ona još ima da pretrpi jadnoj Iji ne • zada još veći bol. Izuzetnom ljepotom i osjećajnošću prožeti su u ovom dijelu drame ne samo tekst koji izgovaraju Prometej i Ija nego i stihovi hora: „Voskom spojena svirala glasna zvucima ljulja me u san. O, lele! Oh, kuda me vode te daleke lutnje?" Okovani Prometej nema pravu dramsku radnju, kao što se iz ukratko prepričanog sadržaja može vidjeti, mada je to jedna od Eshilovih kasnijih tragedija koje svjedoče o primjetnom kretanju od dijaloško-horske poeme ka drami. Eshil se, kaže prof. Đurić, „jače no ijedan od docnijih tragičara ,neprestano razvijao kao umetnik", pa ipak je radnja Okovanog Prometeja oskudna, patetična više nego dramatična, epski pravolinijska, bez dramskih zaokreta i preokreta, usporavanja i ubrzavanja, iznenađenja. Istina, Okovani Prometej je samo jedan dio trilogije 11 čija su druga dva dijela izgubljena (grčki tragičari su jedino tako, sa ciklusom od tri tragedije i jedne satirske igre, mogli da se nadmeću na Dionisovim svetkovinama za nagradu, ali su kod Eshila veze koje" drže trilogiju na okupu još veoma čvrste, dok se kod Sofokla i Euripida gube i
jedinica cjeline postaje pojedinačna tragedija), no po svemu je jasno da ga nije pisala ruka rasnog dramskog pisca: „. . . njegov jezik je više sredstvo liričara i muzičara nego dramatičara" (Đurić). Ali uprkos tome što nije izrazito dramska, Eshilova tragedija je, kako se to modernim pozorišnim jezikom kaže, veoma „scenična": bez toga ne bi ni mogao da bude tako veliki tragički pisac kakav jeste. Bogati Eshilov pjesnički talenat izliva jednu scensku simfoniju od oblika, zvukova, boja, koja puni scenu sublimiranom ljepotom i intenzivnim a uzvišenim životom. Radnja njegove tragedije ne koristi dramske „trikove", kao što njegovi likovi, uglavnom, ne poznaju dramski razvoj, ali njegovi dijalozi umiju da budu nabijeni unutarnjom dramatikom, kratka replika „puca" u kratku repliku kao u kakvoj savremenoj drami, dug monolog se prekida lirskom intervencijom hora čim postane zamoran, bezmalo svaka ličnost ima karakterističan, osoben govor, obojen ličnom notom u većoj mjeri nego što je to slučaj kod dvojice kasnijih tragičara. Eshil je pisac bez izrazito dramskog talenta, ali sa izuzetno snažno razvijenom sviješću o mogućnostima i konvencijama scene. Zatim, lik njegovog Prometeja, ako i nije dramski, jer ne poznaje razvoj, jeste tragički u smislu herojske vrline (arete) i tragičke krivice (hamartia). U trenutku kad ga u drami susrećemo, njegovo veliko junačko djelo — pomoć ljudima koju je pružio uprkos Zevsovoj volji — već je odavno ostvareno. Ono se više kao dramsko pitanje i ne postavlja. Ali se postavlja pitanje hoće li se on pokajati, pokleknuti, hoće li pružiti Zevsu ruku i učiniti mu uslugu za koju je ovaj spreman da mu sve ono ranije oprosti. Ali Prometej je ličnost koja u ime jednog unutrašnjeg htijenja, u ime dosljednosti samom sebi, koja je za tragičkog junaka najvažnija stvar na svijetu, u ime potrebe da ničim ne ukalja djelo koje je ostvario, odbija svaku pomisao na nagodbu sa Zevsom, vr12 hovnom vlašću, silom koja ga u svakom pogledu višestruko nadilazi, odbija je ne samo svojom svjesnom voljom nego i čitavim svojim bićem — kao pravi tragički junak, on ne može drukčije, mada zna da će zbog toga teško da pati. Nagrada koju očekuje nije u sferi lične sudbine nego u sferi slave: zato na početku drame lijepim patetičnim riječima opširno izlaže horu šta je sve dao ljudima: ne samo vatru, tu snagu i simbol, nego i umjetnost građenja kuća, poznavanje slova i brojeva, vještinu plovljenja, sposobnost uočavanja i zaključivanja. Uputio ih je u medicinu, u rudarstvo, u sve oblasti znanja i umjenja. S obzirom na to svoje djelo i na tu svoju ispovijest o njemu, Eshilov Prometej, mada porijeklom bog, predstavlja prvi veliki, simbolično uzvišen lik čovjeka u svjetskoj literaturi, lik koji ona nikada neće napustiti i koji će uvijek ostati jedan od njenih najomiljenijih likova. Hrišćanstvo će ga slaviti kao borca protiv „lažnih bogova", među velikim pjesnicima romantizma gotovo da neće biti nijednog koji se neće, na ovaj ili onaj način, ogledati na Prometeju, pa će ga morati prihvatiti i moderna književnost, relativistički i cinično nastrojena, ako ni zbog čega drugog makar da bi ga ironizirala (Žid, Kaf-ka, Kami). U Okovanom Prometeju Eshil je pokazao da mu je uistinu jasna ne samo sudbina heroja nego i mehanizam vlasti u svim njegovim aspektima. Pokazao
je to i načinom na koji je koncipirao i ostvario likove same Vlasti, zatim Herma, pa i Okeana i Hefesta, ali i u neposrednom izričaju: u onom već pomenutom savjetu koji Okean daje Prometeju da se „ne rita protiv biča", ili u riječima samog Prometeja: „To i jest ona bolest vlasti silničke da svojim ne veruje prijateljima." Uprkos tome, Eshil ni najmanje nije bio pisac revolucionar, reformista, kritičar vlasti, što će reći kritičar božanskog poretka. Nastojao je samo, u duhu svoga vremena, da naslijeđene bogove homerskog panteona, koji su se od ljudi razlikovali samo snagom i moći a ne i dobrim svojstvima i vrlinom „pročisti", da im pruži etičko opravdanje i etički autoritet. Inače je bio tradicionalista, moralista, laudator temporis acti, vjernik za koga je religija bila društveno pitanje, norma ljudskog života. ! Sofokle, drugi član velikog „trijumvirata" grčke tragedije, bio je takođe vrlo religiozan čovjek, ali na drukčiji način. Njegova religioznost nije značila vjeru u božanski poredak, nego je bila posljedica njegove naglašene duhovnosti, nije bila stvar uvjerenja, nego prirode bića. U svojim dramama, on se otkriva prvenstveno kao veliki umjetnik, i to kao umjetnik dramski pisac koji sa izuzetnom preciznošću, pouzdanošću i nadahnućem rukuje mitskom građom koju je odabrao za predmet svojih tragedija. Poznati sovjetski istoričar antičke književnosti Tronski na jednom mjestu je, u sažetom obliku, iznio glavna svojstva Sofoklove tragedije: „Sofoklove se trage^ dije odlikuju jasnoćom dramske kompozicije. Obično počinju ekspozicijskim prizorima u kojima se objašnju-je polazna situacija i izgrađuje stanovit plan ponašanja junaka. U procesu izvršavanja toga plana, koji nailazi na različne prepreke, dramska radnja sad raste, sad se usponi je, dok ne stigne do prekretnice, a iza ove, nakon omanjeg zakašnjenja, nastupa katastrofa, koja naglo dovodi do konačnog raspleta. U zakonitom toku događaja koji je strogo motiviran i proizlazi iz karaktera lica, vidi Sofoklo skriveno djelovanje božanskih sila, koje upravljaju svijetom". Oba uslova koja smo naveli kao presudne za uspjeh tragedije, i priroda dramske radnje i priroda tragičkog lika, kod Sofokla su zadovoljeni u toj mjeri i na takav način, sa takvim unutrašnjim, sadržajnim potrebama i razlozima i istovremeno sa takvim formalnim savršenstvom da su obezbijedili njegovim djelima ne samo izuzetan književni značaj nego i najveću popularnost. Upravo zbog toga on je jedini u ovom izboru zastupljen sa dvije drame, Carom Edipom i Antigonom, o kojima bi se moglo reći da je prva značajnija a druga popularnija. Mit o Edipu takođe spada među najpoznatije, i u istoriji evropske književnosti najviše korišćene i interpretirane grčke mitove. U njemu je riječ o kraljevskom sinu kome je na rođenju proročište dosudilo strašnu sudbinu: da ubije rođenog oca, da se zatim oženi majkom i čak izrodi djecu s njomf p želji da spriječi ispunjenje proročanstva, otac ga daje jednom svom pastiru da ga odnese u goru i ostavi divljim zvijerima. Pastir, sažalivši se nad djetetom, umjesto da to učini, da ga drugom pastiru koji će ga odnijeti u drugu, daleku zemlju svom gospodaru. Ovaj nije imao djece i nasljednika na prestolu pa usvoji Edipa i posini ga ne otkrivši mu njegovo porijeklo. Edip, međutim, kad odraste i kad od proročišta sazna kakva mu je sudbina bila predskazana, odluči da ode od kuće da bi onemogućio ispunjenje proročanstva. Napustivši grad Korint, za koji je vjerovao da mu je rodni,
uputi se prema svom stvarnom mjestu rođenja, gradu Tebi, u kojoj je vladao njegov pravi otac, kralj Laj. Na putu susretne starca u kočijama koji mu osorno naredi da se skloni s puta, a Edip, na to razbje-šnjen, ubije i njega i njegove pratioce, osim jednog koji uspje da umakne. Starac je bio kralj Laj koji je krenuo u proročište da pita kako da se oslobodi nesreće koja je snašla Tebu, čudovišta Sfinge koje je imalo glavu žene, tijelo lava, orlovska krila i zmijski rep i koje je, doletjev-ši iz najudaljenijih krajeva svijeta, zasjelo pred Tebu, zahtijevajući od nje povremeno ljudske žrtve, a svakom putniku koji je u nju išao postavljajući jedno isto pitanje: koji je to stvor koji ujutro ide na četiri noge, u podne na dvije, a uveče na tri? Nijedan putnik nije bio u stanju da odgovori na to pitanje i Sfinga ih je sve pro-ždirala. Edip je, međutim odmah shvatio da je to čovjek, koji u djetinjstvu baulja, kad odraste hodi na dvije noge a u starosti se ispomaže štapom, i na njegov odgovor, Sfinga se stropošta mrtva, a zahvalni građani Tebe, čijeg su kralja na putu za. Delfijsko proročište nedavno ubili nepoznati razbojnici, izaberu ga za novog vladara. Edip se oženi Lajevom udovicom, a svojom majkom, kraljicom Jokastom i izrodi s njom četvoro djece: kćeri Antigonu i Ismenu, i sinove Eteokla i Polinika. Sofoklova tragedija počinje u trenutku kad je Edip već uveliko kralj u Tebi. Nad grad se nadvila nova nesreća, kuga, a proročište u koje je Edip poslao svoga savjetnika, a Jokastinoc brata Kreonta, kaže da je razlog tome prisustvo u Tebi ubice njenog ranijeg vladara Laja: kad zločinac bude uhvaćen i kažnjen, i kuge će nestati. Od tog trenutka počinje prava radnja drame, istraga, koju su kao idealnu dramsku temu osjetili i mnogi moderni pisci. Edip je odlučan u namjeri da odmah krene u potragu za zločincem, on čak zamjera Tebancima što to nisu ranije učinili, na šta mu Kreont odgovara: „Šaropevka nas nagna Sfinga pred noge da gledamo a pustimo što zavi noć." Prvi korak na tom putu, po savjetu hora, je da se pozove slijepi a vidoviti vrač Tiresija. Tiresija, međutim, kako sam Edip primjećuje, „stiže neveseo" i ne želi da oda tajnu koju zna, „tvoje zlo da ne reknem". Na to se budi Edipova naprasitost i naglost koju je ispoljio već onda kad je ubio Laja i on vrijeđa slijepog vrača, prisiljavajući ga da mu na kraju kaže „ti si ovoj zemlji zlotvor krvavi" i „Ubica koga tražiš jesi, kažem, ti". Ne mogući da shvati Tiresijine riječi, a ispoljavajući pomalo i onu psihologiju vlasti koju je Eshil ilustrovao riječima iz Okovanog Prometeja koje smo već naveli, optužuje slijepog vrača da je učesnik u zavjeri koju je protiv njega, Edipa, skovao njegov šurjak Kreont ne bi li se dokopao prestola. Sa tim predubjeđenjem Edip stupa u razgovor s Kreontom koji se odmah pretvara u sukob. Uto se pojavljuje Jokasta, koja ih ubjeđuje da se svađaju ni oko čega, jer su se i druga Tiresijina tvrđenja pokazala ne-tačna, na primjer, predskazanje kralju Laju da će ga ubiti rođeni sin. Te riječi bude u Edipu prvu strašnu sumnju, koja još nije u stanju da poveže konce ali koja odmah od čovjeka nepokolebljivo istinoljubivog, kakav je Edip, i dosljednog sebi kao što mora da bude tragički junak, zahtijeva energičnu i neodložnu dalju istragu. On sada zahtijeva da se pronađe jedini preživjeli svjedok Lajevog ubistva, koji je otišao iz grada baš nekako u vrijeme kad je Edip postao kralj. Ako on potvrdi što je ..16
i ranije rekao, tj. da su kralja Laja s pratnjom ubili razbojnici, dakle, više ljudi a ne jedan čovjek, onda Edipo-voj sumnji ne može biti mjesta. Ali novi udarac pogađa Edipa u međuvremenu: iz Korinta stiže glasnik da javi da je tamošnji kralj umro i da Edip treba da ga naslijedi. U prvi mah, ta vijest donosi olakšanje jer sad je jasno da se neće ispuniti proročanstvo po kome Edip treba da ubije vlastitog oca, ali iza tog olakšanja slijedi strašno saznanje: glasnik mu kaže da ne treba da se boji proročanstva jer i nije sin korintskog kralja — on lično donio ga je kao malo dijete na kraljev dvor preuzevši ga iz ruku pastira kralja Laja. Jokasti je sada sve jasno i ona odlazi u dvor, gdje će se zatim objesiti. I Edipu je uglavnom jasno, ali mu njegovo unutrašnje načelo nalaže da sve stvari izvede na čistac do kraja, da pronađe sve dokaze, da utvrdi cijelu istinu, ne prezajući pred novim ranama, pred udarcima sudbine koje još treba da primi. Sa istom odlučnošću i osornošću s kojom je ranije tjerao vrača Tiresiju da kaže šta zna, on sada tjera nekadašnjeg Lajevog pratioca, pastira koji ga je nekada, kao dijete, predao korintskom pastiru, da mu svaku pojedinost te strašne istorije podrobno saopšti. Zatim će, kad još sazna za Jokastinu smrt, kazniti sebe strašnom i simboličnom kaznom: iglom iz njene haljine izbošće sebi oči koje nisu vidjele ono što je vidio i slijepi vrač Tiresija. Međutim, ni ovako dosta iscrpno prepričana radnja Cara Edipa nije u stanju da nam otkrije sva njena dramska svojstva o kojima u navedenom odlomku govori Tronski, kao što ne može ni da nam pokaže svu ubjed-Ijivost i savršenost Edipa kao tipičnog tragičkog junaka. Radnja tragedije je linija koja vodi od sreće ka nesreći, ali linija Cara Edipa je ne samo isprekidana, nego u svakom tom prekidu se za trenutak vraća unazad, ka sreći i utjehi. Prvi dolazak Jokastin uvjerava Edipa da proročanstva slijepog Tiresije ne moraju biti tačna, isto kao što mu dolazak korintskog glasnika, već na početku konačnog raspleta, u prvi mah donosi nadu da se ni staro proročanstvo koje se njega tiče neće ispuniti, jer je, eto, njegov otac, korintski kralj, umro prirodnom smrću. „Svaki oblak sumnje koji obastre dušu Edipovu probija 2 — Grčke tragedije 17 zrak pouzdanja", kaže M. Đurić, i ta neprestana igra sudbine sa glavnim junakom tragedije podiže napetost dramske radnje do najvećeg intenziteta. Ili, gledano iz drugog ugla, svaki korak u prošlost radi njenog objašnjenja i rasvjetljenja predstavlja i novi korak u budućnost, u dramsku kulminaciju radnje i tragičku katastrofu junaka. Na tom odnosu između prošlosti i budućnosti, na njihovoj međusobnoj isprepletenosti, počiva ne samo izuzetna dramska tenzija radnje nego i misaona, sudbinska dubina značaja i značenja Sofoklove tragedije, njena ljudska univerzalnost. Još očiglednija je nedovoljnost svakog, pa i najpo-drobnijeg prepričavanja kad je u pitanju priroda tragič-kog junaka u Sofoklovoj drami, jer u čitavoj grčkoj tragediji, ako i ima primjera jednake upornosti, kakva je možda Antigona, nema primjera takve složenosti i slojevitosti glavnog lika kakva je ostvarena u Edipu. I pitanje njegove herojske vrline (arete) i pitanje njegove tragičke krivice (hamartia), koja su, kao sastavni aspekti drame nerazdruživa jedno od drugog, složena su pitanja, ali je pitanje krivice naročito složeno. Vrlina se, naime, može lakše ilustrovati zahvaljujući jednoj specifičnoj
tehnici koju Sofokle koristi u bezmalo svim svojim tragedijama: kad pored tragičkog junaka stavi jednu ili više običnih ličnosti, razlika između njegovog i njihovih djelovanja i ponašanja otkriva vrline junaka. Tiresija je vrač, mudrac, vidovnjak, ali je od samog početka spreman da pre-ćuti istinu da bi poštedio Edipa, on i samom Edipu savjetuje da po njoj „ne kopa". Jokasta, koja je malo prije Edipa shvatila svu tragediju bića i morala Edipovog, ipak pokušava da ga sačuva od egzistencijalne tragedije, da ga nagovori da ne traga dalje za dokazima, da obustavi istragu čiji ishod više nikakva dobra ne može donijeti. On bi mogao jednostavno da je posluša, kao što je mogao da posluša i Tiresiju u trenutku kad mu je prva sumnja probola srce, i s obzirom na njegov položaj, na vlast koju ima u rukama, sve bi, na tom spoljnom planu događanja, ostalo kao što je i bilo. Ali on to ne može jer se takvom postupku protivi njegovo biće, jer tragički junak ne razdvaja spoljašnje od unutrašnjeg, etičku sudbinu od egzistencijalne. Dok je za ostale ličnosti trage18 dije život jedno, a čast i moral drugo, za tragičkog junaka su oni nerazdvojivi, i u tome je njegova vrlina. Ali u čemu je Edipova tragička krivica i da li je uopšte kriv on, koji je jednostavno bio bačen u zamku sudbine i koji protiv nje ništa nije mogao da učini? Kod Prometeja, vidjeli smo, sve je jasno: on se suprotstavio najvišoj vlasti, samom Zevsu, oličenju božanskog poretka — i morao je da strada. Slično je, kao što ćemo vidjeti, i s Antigonom: ona se suprotstavlja ujaku kralju Kreontu, koji predstavlja oličenje državne vlasti i ljudskog poretka, i takođe mora da strada. Ali zašto strada Edip, koji se ne suprotstavlja nikakvoj višoj vlasti i koji je čak, u datoj situaciji, sam vrhovna vlast? Oko tog pitanja mnogi su kritičari lomili koplja od grčkih vremena do danas. Mnogi su krivicu tražili u Edi-povoj prijekosti, naglosli, koja se, istina, ispoljava u više navrata, ali je samo crta karaktera i nije dovoljna za tragediju. Sukob Edipa s Tiresijom u modernim postavkama ove tragedije često se predstavlja kao sukob krat-kovidog političara sa dalekovidim, iako za praktične, konkretne stvari slijepim intelektualcem, ali sve je to samo jedna moderna „dramatizacija" koja nema veze sa pravom prirodom tragedije. Najopštiji odgovor na postavljeno pitanje glasi da je za Edipa kao i za sve ostale tragičke junake njihova tragička krivica u istom onome u čemu je i njihova herojska vrlina: u „probijanju svoda" kojim je čovjekov svijet natkriven, u prevazilaženju granice čovjeku određene, u iskakanju iznad ljudske mjere i ljudskog prosjeka. Slikovito rečeno, Edipova tragička krivica je u tome što do kraja, nepokolebljivo i nemilosrdno raspetljava tu zamku sudbine u koju je bačen sve dok se ona ne pretvori u omču za njega. Edipova tragedija je tragedija „herojskog razuma" (Dukat), ili, kako M. Đurić kaže, u ovoj tragediji se „prikazuje ustvari tragičnost prevelike mudrosti". Upravo, Edip je pregao da sazna, da vidi više nego što mu je „odmjereno" i dozvoljeno; u tome je njegov sukob s višim autoritetom i zbog toga on, na kraju tragedije, u simboličkom činu samokažnjavanja sebi kopa oči. i rt Antigona je, kako smo već pomenuli, najpoznatija, najigranija, „najvoljenija" Sofoklova drama, ali ona ne postavlja toliko složenih pitanja koliko Car Edip,
pa zato i ne zahtijeva tako opsežan komentar. Sudbina Antigone je po mitskoj hronologiji neposredan nastavak i posljedica Edipove sudbine: ona je kći Edipa i Jokaste, plod najstrašnije vrste rodoskrvnuća, i već je to dovoljan razlog da joj sudbina bude tragična. Za Sofokla, međutim, ne važi mitska logika, on je pristalica Heraklitovog načela da je karakter sudbina, i u njegovoj drami Antigona ima da „izbori" ono što joj je po mitu unaprijed dosuđeno. Edipovi sinovi, Eteokle i Polinik, zaratili su međusobno oko vlasti u Tebi i obojica poginuli u toj borbi. Kreont, njihov ujak, koji je preuzeo vlast, naređuje da se Eteokle, koji je branio Tebu, pogrebe na način kakav dolikuje junaku i koji jemči njegovoj duši boravak u Elizijskim poljima, a da se Polinik, koji je boreći se za vlast poveo na Tebu strane kraljeve kao saveznike, dakle, bio izdajnik, ostavi nesahranjen i prepusti lešinarima. Onaj ko prekrši tu Kreontovu naredbu, za koju on osjeća da je u skladu sa interesima države, biće kažnjen smrću. Antigona, sestra Eteoklova i Polinikova, želi da po svaku cijenu sahrani obojicu braće: onako kako božanski zakoni — oni koji važe za sve mrtve podjednako — nalažu. Na taj čin poziva i sestru Ismenu, tako da se drama ovdje već na samom početku „otvara" onom tehnikom „paralelnog vođenja" tragičkog junaka i jednog običnog lika, koju smo ranije pomenuli kao specifičnu za Sofokla. Ismena na to ne pristaje, iz straha i zbog izvjesnog uvažavanja Kreontove odluke, i što joj njen običan ljudski razum kazuje da mrtvima ne treba toliko žrtvovati, te zato i kaže Antigoni: ,,Za hladne stvari imaš srce vatreno", upravo kao što će joj i Kreont, nešto kasnije, zamjeriti da od svih božanskih zakona najviše poštuje zakone boga zagrobnog svijeta, Hada. Ismena je normalno ali i milo, plemenito, pa čak i požrtvovano ljudsko biće: ona će to naročito pokazati kasnije kad bude htjela da s Antigonom dijeli kaznu iako 70 nije s njom dijelila čin. Ali ona nije tragički junak, a prema njoj ohola, osorna i cinična Antigona jeste, jer od prvog trenutka nepokolebljivo stremi ostvarenju svoga nauma, za koji smatra da je jedini pravi. Kreontu nije milo kad vidi da je stražar doveo njegovu rođenu sestričinu kao na djelu uhvaćenog prekršio-ca najstrožeg naređenja koje je on izdao: Antigona se prikrala Polinikovom tijelu i izvršila pogrebne obrede nad njim. Ali on ne može da poništi datu zapovijest, kao vladar koji želi da bude pravedan ne može to pogotovu zato što se pokazalo da je prekršilac zapovijesti u najbližem srodstvu s njim. Njegova nepokolebljivost odvešće i njega u vlastitu tragičku sudbinu. Sin mu Hemon, vjerenik Antigonin, dolazeći da se za njen spas založi, uvodi u radnju i novu političku dimenziju: upozorava Kreonta da pravda kakvu on zastupa nije jedina vrlina vladara, da tebanski narod'nije sasvim saglasan s njim, a ono „što jednom pripada — nije država". Kreont je, međutim, pred njim nepokolebljiv i naređuje da Antigona bude živa zazidana u pećinu. Kad se kasnije, na nagovor vrača Tiresije pa i samog hora, konačno pokoleba i smiluje, već će biti kasno: Antigona će se u svojoj pećini objesiti, Hemon će se kraj njenog tijela probosti mačem, a njegova mati, Kre-ontova žena, kraljica Euridika, ubiće se, kad to čuje, u svojim odajama u kraljevskom
dvoru. Kao i nad Anti-gonom, tragična sudbina sklopiće se podjednako i nad njenim suparnikom Kreontom. Ova Sofoklova tragedija zanimljiva je upravo po toj tragičkoj „dvostrukosti". Pitanje tragičke vrline i tra-gičke krivice glavne ličnosti, Antigone, ovde je savršeno jasno i jednostavno: Antigona je lik koji direktno izaziva sudbinu i vlast. Neće se uzalud, osuđena da bude zazidana u pećini, od svih mitskih likova sjetiti upravo Niobe, koja je prkosila boginji Leti i zato bila kažnjena strašnom kaznom pogubljenja njene djece, pa se od bola skamenila u skulpturu koja svake godine s proljeća lije suze. Ali ono što smo u uvodnom dijelu nazvali podjednakom legitimnošću suprotstavljenih strana, u Antigoni je bolje izraženo no i u jednoj drugoj tragediji. Jer Kreont koji se suprotstavlja Antigoni nije „negativi vac", ni „zao čovjek", on čak nije ni samovoljni tiranin, mada intervencije Hemona i Tiresije otkrivaju i tu stranu njegovih postupaka i odluka. On je čovjek koji vjeruje da pravo postupa i da mu visoka dužnost koju vrši nalaže takve postupke. Na trenutke će ispasti zlovoljan i gnjevan, na kraju će pokleknuti pred strašnom prijetnjom sudbine, što pokazuje da nije tragički lik kakav je Antigona, ali joj je ravnopravan suparnik u borbi dvaju etičkih stavova i opredjeljenja, a nije zao duh koji „kvari sreću" dobrom junaku. I Car Edip i Antigona pokazuju da nijedna dramska i scenska tehnika nije za Sofokla bila tajna. Ali u Edipu je on pokazao da se njegovo poznavanje i osjećanje dramske radnje i dramske napetosti ne ograničava na ono što se događa na sceni, nego da pisac svojom sviješću i maštom obuhvata i publiku kao učesnika u pozo-rišnom činu. Kad na početku tragedije, po povratku Kre-ontovom iz proročišta, stavlja Edipu u usta riječi kletve i zabrane koje se odnose na Lajevog ubicu: „Zabranjujem da toga, bio ne znam ko, u zemlji toj gde vlast i presto držim ja, da iko ga dočekuje i pozdravlja no svako neka s praga svoga progna ga —" Sofokle računa s tim da svaki gledalac zna sadržinu mita, pa, prema tome, zna i ono što Edip kao lik u drami ne zna, to jest, da on to sam sebe kune. To je tehnika koja otvara sasvim novu dimenziju unutar ustaljenog pojma dramske radnje, neki moderni autori zovu je „dramskom ironijom"; nije bila poznata nijednom drugom grčkom tragičaru, i tek će se Plaut njome obilato koristiti u svojim komedijama. Sofokle uopšte, kako konstatuje M. Đurić, „voli ironiju" a to je takođe, ma koliko na prvi pogled izgledalo paradoksalno, svojstvo velikih tragičara: bez tog prisustva ironije, tragika se često pretvara u golu patetiku. Euripidova Medeja, poput Sofoklove Antigone, ima za glavnu ličnost ženu čije ime i u naslovu nosi. Ali na 22 tome se i zaustavlja svaka sličnost između dvaju pisaca 1 dvaju dela: Antigona je po svojim karakternim svojstvima slobodno mogla da bude i muškarac; mada ima ulogu sestre koja štiti mrtvog brata, ona u toj ulozi ne ispoljava ništa što bi bilo specifično žensko. Naprotiv, u Medeji, kao i u nekim drugim, svojim ženskim likovima, Euripid je „otkrio ženu sa zagonetkama i čudima u njenoj duši" (Đurić), ispjevao je himnu ženi, ali ne
veličajući je nekritički, nego prikazujući je u novoj, pravoj svjetlosti jer ju je duboko poznavao i iskreno sažaljevao. Ovakva usmjerenost u vezi je sa bitnim promjenama u grčkom društvu i duhu Euripidovog vremena. Ratovi s Persijancima su sa uspjehom odavno prebrođeni, atin-ska država i društvo učvrstili su se doživjevši veliki ekonomski i kulturni uspon u miru i slobodi, ali u sebi već kriju klice budućeg rastrojstva, a na vidiku se ukazuju znaci nove spoljne opasnosti. Demokratija je na vrhuncu, ali počinje da otkriva i svoje degenerativne aspekte. Njen duhovni predvodnik je jonska sofistička filozofija koja odbacuje bogove i božanski poredak, i mit kao „svijet idealne uzornosti", i zahtijeva da se čovjek stavi u središte svijeta. Time počinje duhovnu revoluciju, presudnu ne samo za dalji razvoj antičke Grčke nego i čitave zapadne civilizacije, ali istovremeno, izmičući konkretnom čovjeku svoga vremena opšti etički oslonac i normu koju je dotle nalazio u religiji, daje izgleda na uspjeh karijeristima, „govornicima", onima koji znaju samo za vlastitu korist i koji od prilike do prilike „formiraju" svoje stavove i svoj karakter. Euripid je predstavnik toga vremena i toga duha. Protagorina krilatica „Mjera svih stvari je čovjek" mogla bi se uzeti za geslo njegove dramaturgije, mada se ovdje, razumljivo, ona ne pojavljuje kao poruka, nego kao organizacija, konstrukcija, prezentacija. Dok je Eshi-lova dramaturgija najviše zasnovana na sukobu principa kojima su ljudski likovi samo dramski i scenski simboli, a Sofoklovi junaci, istina, potpune ličnosti koje, međutim, niču iz dramske radnje i sukoba, nastaju tako reći zahvaljujući njoj, za Euripida je sam čovjek, lik, izvor, osnova, kraj i početak svega, iz njega proizlaze i principi i dramska radnja sa svojim sukobima, jednom riječju, 23 cjelokupna drama. Mada i dalje crpe priču iz mita, njegova prava građa nije mit koji je univerzalan, nego psiha koja je individualna. Mada se bogovi u njegovim dramama pojavljuju češće nego u Sofoklovim, oni ovdje igraju ulogu nekakvog scenskog rekvizita, a jedini subjekt i objekt drame je čovjek. Dramski sukob se pomjera sa vidljivog spoljašnjeg prostora scene u nevidljivi unutrašnji prostor čovjeka, i to je razlog što Euripid, jednostavno, nije mogao da bude onako veliki dramski pisac kakav je bio Sofokle. Takva osnova ne pruža mu uslove za stvarnu dramsku radnju koju on pokušava da nadomjesti složenom i zapletenom fabulom, iskon-struisanim događajima, koja onda više nije u stanju čistom dramaturškom logikom da privede kraju nego uvodi tog svog tobožnjeg boga, famoznog deus ex maehina, koji treba da presiječe Gordijev čvor, da, kao u Medeji, jednostavno »pokupi« tragičkog junaka sa scene. Mada je svjesno interesovanje Euripidovo nesumnjivo bilo usmjereno i prema društvenom životu, priroda njegovog talenta vukla ga je ka psihičkom i individualnom. On je veliki istraživač i poznavalac ljudske psihe, istraživač i poznavalac umjetnik, koji saučestvuje i sa-osjeća, preteča Dostojevskog. On je otkrio dramske sukobe i tragičke ponore koji se kriju u unutrašnjosti čo.vjeka, i mada je dramska radnja, koja zahtijeva fizičku, spoljašnju prezentaciju, time donekle oštećena, tragička umjetnost ostaje netaknuta. Tragički junaci Euripidovi obilježeni su i herojskom vrlinom i tragičkom krivicom, samo što sukob koji one podrazumijevaju nije više ni sukob sa
poretkom i principom ni sukob sa drugima, nego sukob sa samim sobom, sukob strasti i morala u čovjeku. Strast je onaj „heroj" koji se buni, moral, osjećanje dužnosti i časti je ona norma koja mu se suprotstavlja, sukob među njima je nerazrješiv i vodi u tragički slom. To je tragedija unutrašnjeg razdora i u tom smislu je Aristotel, mada je za obrazac tragedije uzimao Sofoklovo djelo, mogao Euripida da nazove „pjesnikom onoga što je najviše tragično". Strast Euripidovih junaka je moćna, zahuktala, jer drukčije ne bi mogla dati impuls dramskoj radnji, ruši-lačka, jer inače ne bi bilo tragedije, po svojim manifesta74 cijaima. Ona je, dakle, na granici patološkog, ali ti junaci nisu ni zločinci ni bolesnici. Oni su prije svega izazvani, iu načinu na koji Euripid to pokazuje vrlo dobro se vidi kako je ozbiljno bio zainteresovan za društvene aspekte stvarnosti. Euripid, kaže M. Đurić, „ima mnogo simpatija za podređeni svet", a u okviru tog podređenog svijeta naročito za žene. Neobično zvuči podatak da su ga neki savremenici smatrali „ženomrscem", jer on je prvi veliki pisac koji je u ime žene odlučno protestovao, i koji je pokušao da njenu prirodu i njeno biće tačno i iskreno naslika. Položaj žene u grčkom društvu bio je neravnopravan, podvlašćen; sloboda, pravda i demokrati-ja toga društva bile su sloboda, pravda i demokratija za muškarce; čak je i Rim u tom pogledu bio napredniji. U takvoj situaciji, bilo je dovoljno da žena ima neko „svoje Ja", pa da to Ja silom prilika postane patološko i zločinačko. Euripid, koji je imao osjećanja za fino tkanje ženske duše, tu je istinu odlično razumio, i u mnogim svojim tragedijama odlično pokazao. M. Đurić pominje da osam od devetnaest sačuvanih Euripidovih tragedija imaju naslov po ženi koja im je glavni lik, četiri nose ime po ženskom horu, a od ostalih sedam dvije, Hipolit i Ijon, naslovljene muškim imenima, imaju za glavne, ili bar za podjednako važne likove — žene. Medeja po svojoj popularnosti, a možda i po svojoj umjetničkoj snazi, predstavlja Euripidov vrhunski domet. Njena tematska osnova vezana je za jedan od najpopularnijih grčkih mitova, za mit o Argonautima. Predvođeni Jasonom, odabrani grčki junaci krenuli su lađom „Argo" u potragu za zlatnim runom, čuvanim u zemlji Kolhidi. Poslije mnogih peripetija u kojima su iskazali svoje junaštvo, stigli su u Kolhidu, gdje su se našli pred zadacima koji više nisu mogli biti ostvareni junaštvom već samo magijom. Tada se u Jasona zaljubi kći tamošnjeg kralja, čarobnica Medeja, i pomogne Jasonu da otme zlatno runo. Kralj, shvativši podvalu, krene u potjeru za Argonautima, ali ga Medeja zaustavi ubivši svoga malog brata Apsirta. Zatim će Medeja spasti Jasona, svojim čarolijama, i od mnogih drugih opasnosti, da bi se na 25 kraju smirili u Korintu, u srećnom braku u kome će izroditi dvoje djece. I tada se Jason zaljubljuje u Glauku, kćer korintskog kralja, i odluči da se njome oženi i dođe na korintski presto, a da napusti Medeju. Na tom mjestu počinje radnja tragedije, veoma jednostavna, uprkos brojnim meandrima koji njenom glavnom toku ništa bitno ne dodaju: zaljubljena i ljubomorna, napuštena i od svakoga svoga tom ljubavlju zauvijek odsječena, Medeja odlučuje da vinovnika svoje nesreće kazni najstrašnijom kaznom: da mu ubije djecu. Međutim, tom kaznom će ona sama, njihova majka, biti naj-
surovije kažnjena: u toj borbi između ljubomorne žene i majke, podignutoj na najveći stepen dramskog usijanja po odlučujućem pitanju koje se tiče ubistva djece, leži osnova tragičke radnje. Pošto se odlučila, pošto je učinila zločin, Medeja se do kraja ostvaruje kao najstrašniji primjer tragičkog junaka koji u ime dosljednosti svome naumu prevršuje svaku mjeru ljudskosti. I, u istoj mjeri, njena je tragična sudbina najstrašnija: za nju više nema nikakvog rješenja na ovom svijetu jer strasnijom kaznom od one kojom je sebe kaznila ne može biti kažnjena, niti od bola koji je na taj način sebi zadala može ikad biti spašena. Zato joj- bog šalje svoja kola s krilatim zmajevima koja će je odnijeti zajedno s njenom mrtvom djecom. U Euripidovo vrijeme mit je već bio izgubio svoju inspirativnu moć, a uz to Euripid, kao predstavnik novog vremena, i ne želi da se povinuje porukama mita. On ne samo da vrlo slobodno postupa s mitskom građom, nego često izvrće naglavce vrednosne pretpostavke mita. U mitu je Medeja prije svega čarobnica, nadaleko poznata po svojim sposobnostima podmlađivanja, iscjeljivanja, uspa-vljivanja aždaja, a u drami se u tom svojstvu pojavljuje samo jednom, i to na zahtjev dramske radnje, a sve ostalo vrijeme je unesrećena i razjarena žena. No tim izmjenama Euripid nije ni izbliza onoliko dirnuo u osnovne vrednosne pretpostavke mita koliko je to učinio pre-inačenjem Jasonovog lika. U mitu je Jason veliki junak, predvodnik čitave jedne ekspedicije sastavljene od naj-viđenijih grčkih junaka, mada ga možda među njima izdvaja to što se više služi umom i dovitljivošću nego go26 lom junačkom mišicom. U drami je on krpa od čovjeka, slabić i kukavica, egoista i karijerista kod koga interesi uvijek imaju prevagu nad osjećanjima, ma kakva ona bila. Iako pristalica novog vremena, Euripid je u Jasonu naslikao njegovo naličje, primjer degeneracije njegovih osnovnih ideja. Jason je „sofista", čovjek koji umije savršeno vješto, logično i ubjedljivo da govori i da krupnim opštim načelima obrazlaže sitne lične interese koji ga pokreću. On za sve ima objašnjenje koje veoma logično zvuči a koje njegove interese i namjere ničim ne ugrožava. Svjestan tih svojih sofističkih sposobnosti, on je trijumfalno ciničan u odnosu prema Medeji: kad ga ona podsjeća šta je sve za njega učinila, odvraća joj da ju je „Eros na to podstaknuo". Čini se da niko još nije dovoljno ispitao koliko je Medejin bijes, i zločin koji je iz njega proizašao, bio, između ostalog, izazvan i tim savršeno logičnim, zaokruženim, neprobojnim i neosporivim Jasonovim govorom, oružjem na čije udarce ona kao žena nije umjela da uzvrati, a bolno je osjećala svu nepravednost njegove upotrebe. Ni koliko je bila svjesna da je kažnjavajući sebe najstrašnijom kaznom, ubistvom djece, pogodila i Jasona u najbolniju tačku: ne samo kao oca, nego kao čovjeka koji namjerava da zasnuje svoju dinastiju na korintskom prestolu. Tvrtko Kulenović 27 ESHIL OKOVANI PROMETEJ LICA sil^at } sluge divove
HEFEST, sin Divov, kovač PROMETEJ, titan, sin Japetov OKEANIDE, kćerke Okeanove, hor OKEAN, titan, bog morski IJA, kćerka Inahova HERMO, sin Divov, glasnik Pozornica predstavlja vrletan i pust kraj pored morske obale Okovani Prometej prikazan je prvi put između 468. i 458. god pre n. e. PROLOG (PRVI CIN) PRVA POJAVA Vlast, Sila, Hefest, Prometej S desne strane dolazi Hefest s kovačkim alatkama i okovima. Vlast i Sila vode vezana Prometeja. VLAST Daleko na kraj sveta, evo, stigosmo, u pusti skitski kraj, gde čovek ne gazi. Ti, Hefeste, na posao; izvršuj tu što otac naredi ti: toga zlikovca da prikuješ na ovu strmen visoku 5 u tvrdim okovima jakim klincima! (Jer ponos tvoj, svestvaralačkog ognja sjaj, on ukrade i smrtnom stvoru darova; taj greh on mora otkajati bozima, vlast Divovu da poštovati nauči, 10 a s ljudima da svoje veze prekine. HEFEST Ti, Vlasti, i ti, Silo, vi učiniste što Dive naredi vam, sad ste slobodne, a mene strah je boga, svoga rođaka, na burni greben taj da silom prikujem. 15 Al' ipak moram na taj pos'o pregnuti, jer opasna je šala rečju očevom. (Obraća se Prometeju.) O, presmeoni sine mudre Temide, ja, tužan, tebe, tužan tvrdim lancima za ovu pustu stenu moram pribiti, gde smrtnom stvoru nećeš ugledati lik, ni čuti glas, a sunčev pržiće te žar, i zato cveće tvoga tela svenuće; na ugod tebi noć zvezdana kriće dan, i opet sunce rani mraz rastapati. Te patnje breme nosićeš neprestano, jer oslobodilac ti ne rodi se još. To steče ti za svoju ljubav k ljudima. K'o bog ne bojeći se gneva božjega ti preko prava dade časti smrtnima, i zato stojke čuvaćeš tu strašnu hrid sve bez sna, ne savijajući kolena, a nebu mnoge plače, mnoge vapaje badava slaćeš: Div je srca bezmitnog. A strogo vlada svaki novi vladalac. VLAST Gle, šta oklevaš i šta ga žališ uzalud? Ne mrziš boga bogovima najmržeg što blago tvoje smrtnom stvoru izdade? HEFEST Al' krv i srodstvo jaku vezu stvoriše. VLAST . Pa dobro, ah smeš li iječi očeve 40 odbacit'? Zar te toga nije više strah? HEFEST Ti, svagda svirepa i puna drskosti! 20 25 30 35
VLAST Tvoj neće plač pomoći mu. Nemoj uzalud naprezati se, ako nema uspeha. HEFEST Ah, prokleo bdh ovaj mrski zanat svoj! VLAST A što ga proklinješ? Da prosto izjavim, tvoj zanat za te muke ništa nije kriv. HEFEST AT ipak da je kome drugom zapao! VLAST Tegoba sve je osim vlast nad bozima, jer osim Diva niko nije slobodan. HEFEST To znadem, i tu nema šta da zamerim. VLAST Pa onda požuri i gvožđe baci na nj, da otac samo ne spazi gde oklevaš. HEFEST Ta. evo, gle, već lisičine uzimam! VLAST Sad ruke stegni mu i snažno čekićem svom snagom udaraj i na hrid pribijaj! HEFEST (okivajući jednu ruku Prometeju) To činim već, taj pdsao ne otežem. — Grčke tragedije VLAST Ta jače udri, čvršće stezi, ne puštaj! jer i iz puta on je kadar naći put. HEFEST AT ovu ruku neće on otkovati! 60 VLAST I drugu sada čvrsto prikuj! Mudrac taj nek znade da je manjeg uma nego Div! HEFEST (prikivajući Prometeju drugu ruku) Sem ovog niko s pravom ne pokudi me! VLAST Sad gvozdenog klina nemilosni rat protiskuj kroz prsa mu neštedimice! 65 HEFEST Ah, s tvojih muka uzdišem, Prometeju! VLAST Ti opet oklevaš i Divu dušmane zar žališ? Pazi sebe da ne požališ! HEFEST Sad vidiš prizor oku ljudskom nesnosan! VLAST Ta vidim. Zasluženu kaznu podnosi. 70 AT preko kukova mu gvozden prikuj pas! 34 HEFEST To moram, ne zapovedaj mi suviše! VLAST Ta zapovedaću i jače vikaću. Sad hajde dole, noge čvrsto sapni mu! HEFEST Završih i taj pos'o s malim naporom. 75 VLAST
Po negvama sad klince snažno udaraj, jer ocenjivač rada strog je sudija! HEFEST Tvoj jezik prava slika tvoga obličja. VLAST Ti budi mek, al' nemoj nesavitljivost i srca mog žestinu nemoj koriti! 80 HEFEST Hajdemo! Udove mu drže okovi. VLAST (Prometeju) Tu razmeći se, grabi dare bozima i daj stvorenju smrtnom — beloj mušici! Da 1' ono može da ti skine muke te? Baš lažno bozi Promućurkc zovu te, 85 ta samom tebi treba promućurnosti, iz ovih da se veriga oslobodiš. (Odlaze) 3* DRUGA POJAVA Prometej PROMETEJ Božanstven zrače, vetrovi brzokrili, vi, rečna vrela, i ti, morskih talasa bezbrojan osmejče, o, zemljo svemajko, 90 vas zovem ja, i sunčev krug što vidi sve: sad vidite šta patim bog od bogova! Ta gledajte kakve ću sramotne ja kroz hiljade godina raskidan ovde podnositi muke! Meni to nađe 95 taj novi gospodar bogovskog sveta — te okove grdne! Oh, uzdišem s nevolje sadašnje ove i potonje, da li će ikada kraj osvanuti patnjama mojim! 100 Al' šta govorim? Unapred jasno znam budućnost svu, a jad me neće nikakav pogodit' iznenada. Udes dosuđen podnosit' moram kako mogu, kad već znam da nemam snage sudbe moć da savladam. 105 Al' niti ćutati a nit' ne ćutati ne mogu o zlu ovom. Ljudima dadoh dar, i zato jadnik jaram ovaj podnosim. U nartek-štapu izvor ognja ugrabih, tu iskru, koja ljudma učiteljica 110 veštine svake posta — blago veliko. Za takve grehe ove muke mučim ja, pod vedrim nebom okovima prikovan! O, lele meni, lele! Šta zahuja to? Kakav neznan miris tu! 115 Da 1' božji ili ljudski? Ili pomešan? Zar stiže neko na kraj šara zemljina da patnje moje vidi ili šta li će? Ta gledajte me sužnja — boga nesrećna što dušmanin Divu postade klet, 120 i s kojim se bogovi svadiše svi što Divove carske polaze dvore, jer silno čoveka zavole on! (Čuje se šum.) Ah, kakav li opet čujem to šum k'o ptičji let? Leluja se vazduh, 125 jer lakih ga krila potresa lepet.
Al' bilo što bilo, sve mi je strašno! (Od mora dolazi hor Okeanida na krilatim kolima i stanu pred stenu za koju je Prometej prikovan.) TREĆA POJAVA Hor, Prometej ULAZNA PESMA Prva strofa PRVI POLUHOR Ništa se ne boj! Ovaj prijateljski buljuk u letenju se nadmećući na ovu stenu dolete skloniv jedva srce očevo. Vazdušni talasi doneli me. Jer jeka čekića do naših odjeknu dubina, ona s lica stid nežni odagna mi. Na kolima krilatim bosa jurnuh. PROMETEJ Jao,jao! O, porode Tetije obilne decom, a rodi vas ona s Okeanom ocem, što vascelu zemlju okružuje strujom večito budnom: de pogledajte, vidite kakvijem gvožčtem na vrhu litice prikovan ovde u klisuri ovoj ja žalosnu moram stražiti stražu! 130 135 140 145 37 Prva antistrofa DRUGI POLUHOR Gledam te, Prometeju, oči moje zastre pun suza tamni oblak ceo kad videh kako telo ti na tu prikovanu liticu okovi čelični raskidaju. Vladari novi vladaju na Olimpu: po zakonima novim bez zakona Dive vlada i stare vlastodršce ruši sada. PROMETEJ Ta pod zemlju da me bacio bar u Hadovo krilo što prima mrtvace, u beskrajni Tartar, i gnevno me vez'o u okove tvrde, da ne bi se ni bog, a ni ko drugi veselio tome! A sada u vazduhu lebdim k'o dronjak, i dušmani moji uživaju u tom! lJ° Druga strofa PRVI POLUHOR Je 1' iko srcem tako tvrd od bogova da bol ga tvoj veseli? Ko da ne žali tvoj udes osim Diva? Samo kivan on srca neumoljiva Uranov razgoni rod; i neće prestati dok na njima srca ne iskali, ili ko lukavstvom kakvim čvrsti mu ne otme presto.
PROMETEJ Da, zaista mene, mada mi ude strahovito gvožđe raspinje sada, gospodar blaženih trebaće još da novu mu tajnu otkrijem onu što nosi mu izgub žezla i vlasti! I neće me reč'ma očarati mednim, ni ustima slatkim, i nikad se neću ni njegovih oštrih prepasti pretnja i ono mu reći, dok me iz ljutog ne izbavi gvožđa i ne bude voljan da plati mi kaznu za ovu sramotu! Druga antistrofa DRUGI POLUHOR Ti prkosiš, pod gorkom tom ne savijaš se nevoljom, a reč ti drska suviše; do u dno srca moga strah me prožeo, za tvoj udes bojim se, kada ćeš patnjama tim svršetak videti, u luku pristati. Ta bezmitna ćud je u Kronova sina i neumoljivo srce. PROMETEJ Ja znadem da Div je kamena srca i za sebe sam da pravicu kroji, al' milostiv, mislim, jednom će biti kad s prestola padne. Utišaće svoju žestoku srdnju, i potom po ljubav u zagrljaj bratski do mene željnog poleteće željan! PRVA EPISODIJA (DRUGI CIN) PRVA POJAVA Prometej, Horovođa HOROVOĐA Sad otkrivaj nam i razgovetno reci sve, za kakvu te krivicu Dive uhvati i muči tako sramotno i svirepo? Izvesti ako reč ti teško ne pada! PROMETEJ Da, mučno mi je o tom i govoriti, 205 a mučno ćutati, na svaki način zlo. Kad bozi ono silnim gnjevom planuše i kavgu jedni zavrgoše s drugima, žto ovi Krona hteli s trona srušiti, da Div im caruje, a oni težili 210 da nigda Div ne zavlada nad bozima, najboljim svetom tada savetovah ja ititane, Zemljin i Uranov podmladak al' nemah snage da ih sebi privolim, no, puni besa, vestu mudrost odbace, 215 bez truda silom carovati mišljahu. A meni ne jedanput majka Temida i Geja, jedno lice mnogoimeno, proricala je kako će se zbiti sve: da tu ni snage a ni sile ne treba, 220 no lukavstvo će pobedu zadobiti. I dok sam njima tako objašnjavao, 40 ne udostojiše me pažnjom nikakvom. Od svega meni svidelo se najbolje da materinih prihvatim se saveta da voljan voljna Diva u tom pomognem. Na moje reči mračni bezdan Tartarov duboko krije Krona, starca drevnoga, sa drugovima njegovim. Tim dobrima zadužio sam gospodara bogova, a on
ovako sramno meni vrati dug! To i jest ona bolest vlasti silničke da svojim ne veruje prijateljima. A što me pitate za kakvu krivicu on mene muči, to ću jasno reći vam. Tek zasede na presto oca svojega, on bogovima odmah časti razdeli, te jednu ovom, drugu onom, sredi vlast, al' jadnih ljudi uopšte se ne seti, no ceo rod im htede iskoreniti, pa potom drugo novo pleme stvoriti. I tome niko ne bi protivan do ja. Tek ja ti pregnuh, ja ti ljude izbavih da uništeni u mrak Hadov ne dođu. U ovim zato previjam se jadima; ta trpnja muka je, a prizor žalostan! Na smrtne ljude ja se sažalih, a sam ne stekoh samilosti, nego nemilo tu visim, Divu pozorište neslavno! HOROVOĐA Gvozdeno srce ima i od kamena ko ne gnevi se s bola tvog, Prometeju! Ne želeh nikad jade takve videti, a kad ih videh, srce mi se razdire. PROMETEJ U prijatelja jad moj budi samilost. HOROVOĐA Da nisi nekud još i dalje pošao? PRVA EPISODIJA (DRUGI CIN) PRVA POJAVA Prometej, Horovođa HOROVOĐA Sad otkrivaj nam i razgovetno reci sve, za kakvu te krivicu Dive uhvati i muči tako sramotno i svirepo? Izvesti ako reč ti teško ne pada! PROMETEJ Da, mučno mi je o tom i govoriti, 205 a mučno ćutati, na svaki način zlo. Kad bozi ono silnim gnjevom planuše i kavgu jedni zavrgoše s arugima, što ovi Krona hteli s trona srušiti, da Div im caruje, a oni težili 210 da nigda Div ne zavlada nad bozima, najboljim svetom tada savetovah ja titane, Zemljin i Uranov podmladak al' nemah snage da ih sebi privolim, no, puni besa, vestu mudrost odbace, 215 bez truda silom carovati mišljahu. A meni ne jedanput majka Temida i Geja, jedno lice mnogoimeno, proricala je kako će se zbiti sve: da tu ni snage a ni sile ne treba, 220 no lukavstvo će pobedu zadobiti. I dok sam njima tako objašnjavao, Af) ne udostojiše me pažnjom nikakvom. Od svega meni svidelo se najbolje da materinih prihvatim se saveta da voljan voljna Diva u tom pomognem. Na moje reci mračni bezdan Tartarov duboko krije Krona, starca drevnoga, sa drugovima njegovim. Tim dobrima zadužio sam gospodara bogova, a on ovako sramno meni vrati dug! To i jest ona bolest vlasti silničke da svojim ne veruje prijateljima. A što me pitate za kakvu krivicu on mene muči, to ću jasno reći vam. Tek zasede na presto oca svojega, on bogovima odmah časti razdeli, te jednu ovom, drugu onom, sredi vlast, al' jadnih ljudi uopšte se ne seti, no ceo rod im htede iskoreniti, pa potom drugo novo pleme stvoriti. I tome niko ne bi protivan do ja. Tek ja ti pregnuh, ja ti ljude izbavih da uništeni u mrak Hadov ne dođu. U ovim zato previjam se jadima; ta trpnja muka je, a prizor žalostan! Na smrtne ljude ja se sažalih, a sam ne stekoh samilosti, nego nemilo tu visim, Divu pozorište neslavno! HOROVOĐA
Gvozdeno srce ima i od kamena ko ne gnevi se s bola tvog, Prometeju! Ne želeh nikad jade takve videti, a kad ih videh, srce mi se razdire. PROMETEJ U prijatelja jad moj budi samilost. HOROVOĐA Da nisi nekud još i dalje pošao? 225 230 235 240 245 250 255 41 PROMETEJ Ne pustih da unapred ljudi vide smrt. HOROVOĐA A kakav lek im za tu bolest iznađe? PROMETEJ Naselih duše njine slepim nadama. HOROVOĐA Obdario si ljude darom velikim. PROMETEJ I, osim toga, oganj im poklonio. 260 HOROVOĐA Kratkovek stvor i plamen ognja ima sad? PROMETEJ Veštine svakojake njim naučiće. HOROVOĐA Pa zar za takve grehe tebe Kronov sin — PROMETEJ Nagrđuje i neće da me reši zla. HOROVOĐA A da li kraja ima tim patnjama? 265 49 PROMETEJ ,Ne drugog, osim kad se svidi onome. HOROVOĐA A kako to? Šta izgledaš? Zar ne vidiš da pogreši? Da pričam kako pogreši, ja ne volim, a tebi bol bi' nanela. No mahni to, a spašavaj se od muka! 270 PROMETEJ Ko nije na mukama za nj je pos'o lak da onog savetuje i poučava kog jadi biju. Sve to i sam znađah ja. Ja s voljom, s voljom zgreših, to ne poričem. Pomažuć' ljudstvu stekoh jade sebi sam. Ne — ne mišljah ovakva da će odmazda izjedati me na toj hridi visokoj, u bezljudici ove zemlje samotne. I ne žalite jade moje sadašnje, no na tle siđite, sudbinu potonju da čujete, sve do kraja da saznate! Učinite mi po volji, učinite, pomozite mi u zlu sad. Jer nesreća čas ovog, a čas onog stiže jednako. (Okeanide silaze sa svojih kola i staju na stenu.) HOROVOĐA Da čujemo tebe, rade smo sve, Prometeju. I sada ti laka ostavih skoka brzoletna kola i svešteni vazduh, tu orlovsku stazu, i na zemlju ovu, na vrletnu sleteh liticu; želim da nevolje tvoje do kraja čujem. (Dolazi Okean od mora na krilatu konju.) 275 280 285 290 DRUGA POJAVA Prometej, Okean, Hor
OKEAN Gle, stig'o sam kraju dugoga puta, i evo me k tebi, Prometeju moj, brzokrili ovaj me doneo ždral, bez uzdica, misli pokoran mojoj. Znaj, tvoja sudbina boli i mene, ta rođačka na to goni me krv, al' da i nema nje, ja nikome ne bih od bogova veću odao poštu no tebi. A saznaćeš da je istina ovo; ne umem da jezikom uzalud laskam. Ded kazuj u čemu ti mogu pomoći, ta nikada nećeš reći da imaš od Okeana vernijeg druga. PROMETEJ O! Šta je ovo? I ti amo dođe zar da gledaš jade moje? Kako smeđe ti da rastaviš se s vodom, s imenjakinjom, i s kamen-pećinama samosazdanim, i stigneš majci gvožđa? Ili stiže zar 310 da moju vidiš kob i moj da žališ jad? Pa gledaj prizor, prijatelja Divova, što njega podiže na presto vladarski, gle, kakvim ovde savija me mukama! OKEAN To vidim, Prometeju, mada sam si vest, 315 ja želim tebe svetovati najbolje. Upoznaj sebe, primi novi poredak, i nov gospodar vlada sada bozima! A budeš li ovako oštrim recima ti prkosio, brzo tebe čuće Div 320 i s višeg prestola, i sadašnji ti gnev i muke biće kao igra dečja. I zato, mučenice, gnev ustegni taj, 295 300 305 AA pa gledaj da se muka tih oslobodiš! Ja možda prastaru ti priču pričam tu: al' jeziku što suviše se razmeće ovakva ide nagrada, Prometeju. A ti još nisi krotak, zlu ne popuštaš, no pored toga želiš drugog dopasti. Al' mene prihvati za učitelja svog i protiv biča ne ritaj se; vidiš sam da vladar vlada žestok i samosion. A ja sad odlazim i staraću se već da muka tih te, ako mognem, oprostim. Ti miran budi i ne huli suviše. U' zar ti ne znaš, pored svega uma svog, da drsku jezičinu kazna dostiže. PROMETEJ Ja zavidim ti što krivici umače, a usudi se da se na me sažališ. A sada mahni to, ne vodi brigu tu, jer nećeš skloniti ga, nije lako to. A na se pazi da ne prisedne ti put. OKEAN Ti bližnje bolje znadeš savetovati no sebe; delo kaže to, ne moja reč. Od moga nećeš skrenuti me nauma! Jer ja se uzdam, uzdam, milost meni Div učiniće, i od tih muka spašće te. PROMETEJ Ja za to hvalim te, i svagda hvaliću jer dobre volje srce ti je prepuno. Al' ne muči se, uzalud ti je trud. Pomoći nećeš meni ma i hteo to. No miruj i ne upuštaj se ni u šta! Jer pošto sam postradah, ne bih želeo da drugi za to istih jada dopadnu. To ne! Već mene mori udes Atlanta, mog brata, što u krajevima zapadnim zemaljski i nebeski nosit' mora stub na svojim plećima, to breme nemalo. I sina videh Zemljina, Kilikijskih stanara
spilja, požalih grdosiju tu groznu, stoglavu, al' sila skrši ga — Tifona ljutog; on se opre bozima, iz grdnih ralja besne pretnje bacaše, iz očiju mu strašan plamen sevaše, k'o silom da će srušit vladu Divovu al' Divova ga strela stiže besana, ognjevita ga munja ozgo osinu, i prekide mu hvalisanje oholo. U samo srce kako beše pogođen, u prah i pep'o snaga mu se prometnu. I telo onde prolegnuto, nemoćno, kraj morskoga tesnaca sada počiva, • a Etne gore pritisli ga temelji, na vrhu sedi Hefest, kuje železo. Odatle jednom ognja potoci provaliće i čeljustima pustošiće pohlepnim po Siciliji plodnoj ravne useve. U takvu gnevu Tifon izbacivaće bujicu žarku, strašan pljusak ognjani, iako u prah grom ga Divov sažeže. Al' nisi tako neuk ti, pa ne treba da ja te učim, čuvaj sebe kako znaš! A ja ću ovu sudbinu da podnosim, dok plamen gneva svoga Div ne ugasi. OKEAN Zar uistinu ne znaš to, Prometeju, da dušu koja pati reč isceljuje. PROMETEJ Kad ko u pravo vreme srce stišava, i srdnju kada bukti silom ne gasi. OKEAN Kad volju dobru smeon ima pregalac, zar štetu vidiš tu? Protumači mi stvar! PROMETEJ Dobrotu vidim ludu, muku zaludnu. OKEAN Dopusti mi da od te bolje bolujem kad mudru vredi mudar se ne činiti. PROMETEJ Pokazaće se, to je moja greška. OKEAN Tvoj govor jasno nalaže mi povratak. PROMETEJ Zbog suza za mnom da se s kim ne omraziš. OKEAN Zar s onim što na čvrstom sedi prestolu? PROMETEJ Da, čuvaj se da srce ne bukne mu kad! OKEAN Tvoj udes meni učitelj, Prometeju. PROMETEJ O, idi, kreni, mudrost eto Čuvaj tu! OKEAN Tu reč mi reče kad sam već na polasku. Moj ždral već maše krilima da prostranim poleti putem etemim, a on je rad u staji svojoj kolena da odmori. (Odlazi.) TREĆA POJAVA Promet, PRVA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa Prometeju, uzdišem hudu sreću tvoju, niz obraze od očiju lijem potok bisersuza, bujnim vrelom lice kvasim. Nemilosno Div ti sada po zakonu vlada svome, nad pređašnjim bogovima moć oholu pokazuje. Prva antistrofa Po zemljama svima već stenjanje se ori, ime tvoje uzvišeno, staru slavu roda tvoga ceo zapad oplakuje, i svi oni što u svetoj
u Aziji prebivaju; s neprebolnih tvojih muka cela plače vasiona. Druga strofa Još i mome u Kolhidi, što bez straha u boj srču, i plemena ona skitska, krajem sveta što se skicu oko Mora meotskoga. Druga antistrofa A arijskih cvet junaka, što u gradu vrletnome kraj Kavkaza prebivaju, ljuta vojska štono besno s kopljem grace oštrortim. Treća strofa Pređe videh jednog boga strašne muke skleptale ga; to je Atlant, titan silni, koga dovek zemlja svojom tišti snagom neizmernom i svod nebni, a on stenje. Treća antistrofa Morski vali silno huče, istu sudbu s njima pate, i dubine s njima stenju, crni Had se u dnu trese, svetih reka izvor-vode s ljute plaču nesreće mu. — Grčke traeediie DRUGA EPISODIJA (TREĆI CIN) PRVA POJAVA Prometej, Horovođa PROMETEJ (Malo ćuti, a potom se prene.) Ne držite od sujete il' prkosa da ćutim, no mi žalost srce podgriza što sebe vidim ja ovako smrvljena. 445 Pa ipak, svima novim bogovima tim ko drugi sve te časti podeli no ja? Al' o tom ćutim. Ne volim da govorim što znadete. No ljudske čujte nevolje i kako njih što pređe behu glupavi 450 obdarih umom, dadoh svetlost razuma! Govorit' neću to da ljude pogrdim, no darom svojim da vam ljubav dokažem. Pre gledajući oni zalud gledahu, i slušajući ne čujahu, nego sve 455 ko' slike u snu za sveg veka mešahu bez reda. Ne znađahu šta je građen dom i suncem ozaren, ni šta drvodelja. Pod zemljom življahu k'o mravi živahni zavlačeći se u mrak tamnih pećina. 460 Pa ne znađahu stalna znaka nikakva, ni kad je zima, ni kad cvetno proleće, ni leto rodno; bez pameti ikakve sav rad im beše, dok im zvezda tamni put ne otkrih, njihov izlazak i zalazak. 465 50 Pa onda broj im nađoh, znanje najbolje, i slova dadoh im da znaju pisati, i pamćenje, tu majku svega umeštva. I stoku prvi ja u jaram uhvatih, da vuče plugove i nosi tovare i čoveka u poslovima preteškim zamenjuje, i konje uzdoljubive upregoh — krasan ukras sjajnog raskoša. Brodaru niko drugi nego ja moroplovku sagradih lađu s platnenijem krilima. Iznađoh smrtnom stvoru sve veštine te, a sam ti jadnik misli nemam kojom bih od ove oslobodio se nevolje. 470 475 HOROVOĐA Zlo grdno tebe sklepta, pamet ostavi, kolebaš se pa klonu kao lekar loš kad bolest obori ga; sebi ne možeš pronaći kakav melem da se isceliš.
480 PROMETEJ Čuj, drugo da ti veće bude čuđenje, veštine kakve, kakva sredstva izmislih! A najveće je: kad bi ko oboleo, ne beše masti nikakve, ni melema, ni pića, a ni jela, no bez lekova svi propadahu, dok ih ne uputih ja u mešanje spasonosnih lekarija, da svaku bolest mogu njima lečiti. I mnoge nađoh načine proricanja; dokučih prvi iz sna šta se dešava na javi; glase nejasne protumačih i znamenja na putu što ih sretaju; razredih tačno ptica grabilica let, šta znači desno, a šta levo letenje, i kakvu hranu svaka od njih uzima, i kakve su im mržnje, kakve ljubavi, i gde je dvoje i gde život zadružan; pa kako glatka mora biti utroba, 485 490 495 500 i koje boje žuč da bog se raduje, i kakav oblik išaranim jetrima. I silom zavijene spaliv udove i dugo bedro, toj veštini nejasnoj uputih smrtan stvor i oku njegovu otvorih ognjen znak što skriven bejaše. Toliko o tom. Ko će najzad kazati da ona blaga što se kriju ljudima u utrobi zemaljskoj: bakar, železo, pa srebro, zlato, da pre mene pronađe? Ta niko, znam to, osim lažnih hvališa. U malo reči, priču tu da ne duljim: veštine sve Prometej dade ljudima. HOROVOĐA Za ljude ti nemoj suviše brinuti, a za se mari jadnika! Jer verujem i nadu gajim: pašće s tebe lanci ti, i nećeš biti manje moćan nego Div. PROMETEJ Da tako bude — usud postojani to još ne odredi; neizbrojne patnje još i muke trpeću dok budem slobodan. Veština nema snage protiv nužnosti. HOROVOĐA A ko to upravlja kormanom nužnosti? PROMETEJ Tri Sudilje i, uz njih, Srde pamtilje. HOROVOĐA Pa od njih, dakle, zar je Div nemoćniji? PROMETEJ Od sudbine ni on uteći ne može. HOROVOĐA A šta je sudbina Divu nego večna vlast? PROMETEJ To nikad nećeš čuti, pa i ne pitaj! HOROVOĐA To neka sveta stvar je što je tajiš ti. PROMETEJ Na nešto drugo pređite, još nije čas da o tom zborimo. To moram tajiti 530 što mogu više; budem li to čuvao, oprostiću se zla i grdnih okova. DRUGA POJAVA Prometej, Hor DRUGA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa
Ne dao mi Div svevladar nikad pamet buntovničku, no da svagda boga volim i goveda da mu koljem i prinosim svete žrtve kraj talasa neumornih Okeana, oca moga! Nikad rečju ne grešila! U srce se zapisalo, nikad mi se izbrisalo! Prva antistrofa Blago onom čije dane dokle god mu žice traje hrabra nada svagda prati, 545 535 540 radost vedra srce krepi. Ali mene jeza hvata kad posmatram kako tebe muke muče nebrojene. Jer od Diva strah te nije, 550 samovoljno, Prometeju, braniš ljude preko mere. Druga strofa Besplodna je ljubav tvoja! Ko te, dragi, može spasti, ko ti može pomoć dati od tih ljudi dan što žive? Ne vide li slabost njinu, lomne senke — slepce slabe, jadom svojim okovane? Ljudski snovi nisu kadri da poredak sruše Divov. Druga antistrofa To ti saznah, Prometeju, kada videh zlu kob tvoju. Drugu pesmu sad ti poj em, a to nije ona što je 565 uz kupanje i kraj odra na dan svadbe tebi pevah, kad mi sestru Hesionu darom dobi i odvede da ti verna bude ljuba. 570 (Iznenada bane I ja s goveđim rogovima na glavi, pocepanog ruha i zamršene kose.) 555 560 TREĆA EPISODIJA (ČETVRTI ČIN) PRVA POJAVA Prometej, I ja, Hor IJA To kakva je zemlja? Kakav li narod? Ta koga na steni vezana vidim da vetar ga bije? Sa kakva te greha razdire kazna? Izvesti me kuda, u koju zemlju jadna zalutah? Jao! Jao! I opet nesrećnu me obad bode! Lik Arga Zemljina — sačuvaj bože! — čuvara moga vidim stookoga! 0, za mnom se šunja, očima zvera, ni mrtva ne krije ga zemlja, nego iz donjeg ustaje sveta, pa me bednu progoni gladnu i po morskom vrzma se žalu. Strofa Voskom spojena svirala glasna zvucima ljulja me u san. O, lele! Oh, kuda me vode te daleke lutnje? Šta skrivaš ti, Kronov sine, 590 s koga, s koga mi greha ti ove nametnu muke? 575 580 585 Ta zašto me strašnom besnoćom poludelu kinjiš ovako? Ili me spali, il' u zemlju metni, il' u more nemani daj! Nemoj odbiti mi što te, gospode, molim!
Dosta me lutanja duga umoriše, ne mogu znati kako bih otela se bedi. Čuješ li glas rogate mome? PROMETEJ Da ne čujem zar momu besom gonjenu, kćer Inahovu? Za njom srce izgore u Diva, a sad Herin gnev je progoni, pa teške duge pute silom putuje! Antistrofa IJA Otkud očevo doznade ime? Kaži mi jadnici ko si, te nesrećnik nesrećnoj meni svu istinu zboriš? I božju bolest spomenu mi, što me budući satire, jao, žalcima besa! U mahnitu skakanju amo dojurih morena glađu, Herinom gonjena srdnjom. Ta ikoga ima zlosrećna još da se k'o ja pati? Nego jasno mi reci kakva me patnja još čeka? Da 1' ima melema ili kakve pomoći? Reci ako znadeš! Kazuj, izvesti skitnicu momu! PROMETEJ Što želiš znati, jasno kazaću ti sve, prostodušno, bez ikakvih zagonetki, 625 k'o prijateljima što liči zboriti: ti gledaš tu vatrodavca Prometeja. IJA Ti opšti spase sviju ljudi, patnice Prometeju, zbog čega trpiš kaznu tu? PROMETEJ Baš prestah muke svoje oplakivati. 630 IJA Zar nećeš meni pažnju tu pokazati? PROMETEJ Ta reci koju? Sve od mene saznaćeš. IJA Izjavi ko te na tu stenu prikova? PROMETEJ Div odluči, a Hefest rukom izvrši. IJA Za kakve grehe mučiš ovde muke te? 635 PROMETEJ Nek bude dosta što ti otkrih samo to. IJA I vreme još saopšti meni jadnici, tumaranju mi ovom kad će biti kraj. PROMETEJ Da sve to ne znaš bolje ti je no da znaš. IJA Ne taji mi što imam prepatiti još!
PROMETEJ Tu milost ja ti, veruj, ne uskraćujem. IJA Pa šta se nećkaš onda kazati mi sve? PROMETEJ Ta hoću, ali strah me, zbuniću te tim. IJA Ne mari za me više no što marim ja! PROMETEJ Kad želiš, treba da ti kažem: dakle, čuj! HOROVOĐA Ne, nemoj još! I meni malo radosti učini! Čujmo najpre njenu nesreću, neka sada priča svoju sudbu prebolnu, a ti joj potom kaži jade buduće! PROMETEJ Do tebe, Ijo, stoji da im učiniš tu ljubav — to su sestre roditelja tvog. Svoj udes oplakati, izjadati jad, slušaču kad ko suze samilosti zna izmamit, vredno je zadržati se tu. IJA Ja ne znam kako bih uskratila vam to. Što pitate me, jasno ćete čuti sve. Doduše, bol je o tom i govoriti odakle na me nesrećnicu naleti taj vihor od boga i propast lika mog. Ta svagda obnoć u snu meni prikaze dohodile u devojačke odaje i sve me dragale: „0, srećna devojko, ne devuj više, sjajnu imaš priliku za udaju! Div, strelom čežnje pogođen, za tobom gori, žudi da te obljubi; ti Divu, devojko, ne odbij zagrljaj, no idi Lerni, onoj bujnoj livadi, ka stadima i torovima očevim, čeznuće oku svome Div da zagasi." I jadnu mene svaku noć su mučili ovakvi snovi, dok ne dobih smelosti da ocu kažem ona noćna viđenja. A u Pit i Dodonu često glasnike on slaše, ne bi 1' čuo kakvo delanje il' kakva reč je bogovima prijatna. Al' vratiše se s izjavama nejasnim i zagonetnim; taman beše smisao. Glas najzad razgovetan stiže Inahu sa strogim nalogom da mene od kuće i zavičaja goni da se jadnica do na kraj zemlje ostavljena prebijam. Ne posluša li, Div će munjom gromovnom da udari i sve mu pleme uništi. On posluša to Loksijino proroštvo, i tužan tužnu mene tada otera i progna, al' ga nagna sila Divova da protiv srca svoga tako postupi. I odmah mi se lik i um izvratiše, te rogata — što vidite—oštroustim bodena obadom u skoku mahnitom sve trčah prema Kerhni, pitkom izvoru, i vrelu Lerni; za mnom stane srljati v --------------•.....* govedar, porod Zemljin, Arg plahoviti, i svaki trag mi vrebat' gustim očima. Al' njega naglo neočekivana kob 695 života liši; a ja, besom gonjena, pred bičeriT božjim svud se svetom potucam. Šta zbi se, eto, ču. A znaš li kazati šta imam još da patim, kazuj! Nemoj me iz samilosti lažnim tešit' recima: 700 najgrđe zlo je, velim, izmišljena reč. HOR Lele, lele! Prestani! Ah! Nikad, nikad nemah nade da će mi do uha doći glas nečuven, ni da će mi takve neotrpne 705
muke, bruke, strašne huke parati dušu dvoreznim rtom. Jao, sudbo, sudbo! Zgrozih se od jada Ijina! PROMETEJ Ti rano tužiš, strah te obuzeo svu, 710 a pričekaj da čuješ još i ostalo. HOROVOĐA Govori, kazuj sve! Ta vole patnici unapred jasno znati jade potonje. PROMETEJ Da, prvu želju ja vam lako ispunih: iz njenih usta htedoste da čujete, 715 da sama svoju izjada vam trpiju. A drugo čujte sada, kakve muke još od Here treba moma ta da premuči! (Obraća se Iji.) Ti, kćerko Inahova, pamti moju reč da saznaš kad će putu tvome biti kraj. 720 Odavde suncu prvo kreni na istok, pa prolazi kroz neorane krajeve! I tada do skitača Skita doći ćeš, na krasnim kolima što pletu čadore, a gađaju iz lukova strelometnih. Ne idi blizu im, no bučnom obalom sve uz kraj hodi mimo zemlje njihove! Na levoj strani borave ti Halibi, kovači gvožđa, njih se moraš čuvati, jer divlji su, tuđincima nepristupni. Na Hibrist, reku besnu, tada stići ćeš, ne prelazi je, jer se preći ne može, dok na sam Kavkaz, na tu goru najvišu, ne prispeš, gdeno reka besno navire sa glavica. Prevaljujući visove do zvezda što se dižu, na jug udari, i tada vojsci doći ćeš amazonskoj što ne voli muškarce; u Temiskiri kraj Termodonta one jednom živeće, gde Salmideški kršni žal se nahodi, brodaru dušmanin, a očuh lađama. I one vrlo rado kazaće ti put. Do samih uskih vrata morskih prispećeš tesnacu Kimerskome; njega smeono napusti, pa Užinu pređi Meotsku. U svetu dovek velik širiće se glas o putu tvom, on Bospor ime dobiće. Oprostivši se tako s tlom Evropinim, na azijsko ćeš doći tle. Zar nije taj nad bogovima car u svemu jednako silovit? To čeljade smrtno htede bog da obljubi — a nagna u to lutanje. Na gorka prosca, devo, nabasa mi ti pred udaju, jer vesti što ih sada ču još muci tvojoj ni početak ne kažu! IJA O, lele meni! Jao! PROMETEJ Ti zaleleka, zastenja, a šta li ćeš tek onda kad jade čuješ ostale? HOROVOĐA Zar još ćeš ovoj drugih jada kazati? PROMETEJ Dabome, ljuta jada more preburno. IJA Pa našto život meni? Zašto da se ja ne survam odmah s ove tvrde hridine, o zemlju da se razbijem i muka svih oslobodim? Ta bolje jednom umreti no s dana u dan muke nove mučiti! PROMETEJ Tegobe moje teško bi podnosila, gde mreti meni nije sudbom suđeno! Ta smrt bi oslobodila me nevolja. A sad još kraja mojim nema patnjama, sve dotle dok se s vlasti Div ne obori.
IJA Zar može ikad Div da padne s prestola? PROMETEJ Ta propast bi te, mislim, obradovala. IJA A kako ne bi kad od Diva trpim zlo. PROMETEJ Ta znaj da živu ja ti rekoh istinu. IJA Pa ko će njemu carsko žezlo oteti? PROMETEJ Sam sebi svojim namerama sujetnim. IJA A kako? Kaži ako reč ti ne udi! PROMETEJ Uzeće ženu, ali će se kajati. IJA Da 1' božju ili ljudsku? Reci, ako smeš! PROMETEJ Šta pitaš koju, to se ne srne kazati. IJA Zar žena da ga s prestola strmoglavi? PROMETEJ Od oca ona jačeg sina rodice. IJA I od te sudbe zar mu nema spasenja? 775 780 PROMETEJ Ne, ako ja se okova ne izbavim. IJA A gde je spas ti kad se Dive protivi? PROMETEJ To biće jedan iz potomstva tvojega. IJA Šta reče? Moj zar sinak tebi spasilac? PROMETEJ Potomak treći posle deset prethodnih. IJA To proroštvo ne mogu više shvatiti. PROMETEJ I ne pitaj da svoje doznaš nevolje! IJA Što ponudiš mi nemoj uskraćivati! PROMETEJ Od vesti dveju jednu na dar dobićeš. IJA A kakva? Reci ih obe, pa da biram! PROMETEJ E, dobro. Biraj: ili druge muke još da otkrijem ti ili spasioca mog! 795 HOROVOĐA Učini — budi dobar — jednu ljubav njoj, a drugu meni, molbu mi ne odbijaj! I ovoj kaži potonje tumaranje, a meni, želim čuti, spasioca tvog. PROMETEJ Kad želite, ja neću biti protivan. 800 Što god me pitate, objasniću vam sve. Najpre ću tebi, Ijo, mučno lutanje izložiti, a ti ga piši u srce!
Kad pređeš vrata, dvaju kopna granicu, na istek žarki pođi, putu sunčevu, 805 i plivaj morskom penom, dokle ne stigneš do Kistene, do onih Polja gorgonskih, gde borave Forkide, deve matore, njih tri, u liku labudskom, jednooke, jednozube; nit' sunce na njih ikada 810 nit' mesec ikad svojim sine zracima! A blizu njih tri sestre žive krilate, zmijokose Gorgone, ljudma dušmanke, kad čovek pogleda ih, prestaje mu dah. To kažem ti da znadeš biti oprezna. 815 Još druge čuj za ljudske oči užase! Oštrokljunih se čuvaj pasa Divovih, arslana ljutih, i još vojske konjičke Arimaspa jednookih, što borave gde Pluton valja valove zlatoteke. 820 Ne idi njima! U daleku zemlju ćeš ka crnom stići narodu, što prebiva kraj vrela suncu, gde je reka Etijop. Uz njenu idi obalu, dok ne dođeš do skokovaca, gdeno s Gora Biblovih 825 k'o voda pitka pada Nil božanstveni. Taj Nil u trouglasti vodice te kraj, u Nilsku zemlju, gde je, Ijo, dalek stan i tebi i potomstvu tvome dosuđen. A čini 1' ti se tamno što i nejasno, ti opet pitaj me i razgovetno čuj! Ta više no što želim imam vremena. HOROVOĐA Imadeš li o mučnom joj tumaranju još reći nešto, ili dosad prećuta, ti kazuj! Sve li reče, milost moljenu učini i nama, začelo još je znaš. PROMETEJ Sad ču svršetak svemu svom tumaranju. Da zna da po istini rekoh, kazaću što jadna promuči, dok amo ne stiže; za svoje reči daću tako potvrdu. Što dosadno je, ne mari da pominjem, te hitam samom kraju tvoga lutanja. Na Mološke ravnice kad si prispela i vrletnoj Dodoni, gde je sedište i gde je proročište Diva Tesprotskog, tu čudo neviđeno: zbore hrastovi, i oni sasvim jasno, bez uvijanja, ko potonjoj, ko slavnoj ljubi Divovoj učiniše ti pozdrav — da 1' ti laska to? Pa otud besom zahvaćena dohita uz obalu na Rejin zaton veliki, a otud natrag trkom vetar nagna te; u potonja vremena morski zaliv taj, to dobro znaj mi, Jonskim će se prozvati, 0 putu tvome spomen rodu ljudskome. To znaci su ti moje svesti proročke da nešto vidim više no je očito. Ostatak ona i vi čujte zajedno, 1 sad se vraćam tragu reči pređašnjih. Na kraju zemlje one Kanob leži grad, na samom nanosu i ušću Nilovu. Tu jasnu svest i pamet vratiće ti Div, oplodiće te samo lakim dodirom. Epafa crnog rodićeš; to ime on po božjem činu dobiće; uživaće 865 plod zemlje široke što Nil je natapa. S pedesetero kćerki peto njemu koleno povratiće se gradu Argu nerado da ukloni se braku s bratučedima. A oni, strašću zaneti, k'o jastrebi golubica daleko neće pustiti, coleteće za svadbom — lovom zlokobnim, al' bog im neće dati sreće ljubavne.
Pelazgija će krvlju dočekati njih, savladaće ih bdenje žena smeonih; 875 jer svaka mlada ubiće mladoženju, mač dvosekli kad krvlju žrtve omasti. Da dušmane mi takva stigne Kipranka! Al' jednu kćerku čežnja će primamiti, te bračnog druga svoga neće ubiti, 880 predomisliće se, i više voleće i piašljivicom zvati se no krvnicom. I ta će Argu carsku lozu roditi. Da sve to jasno kažem, treba mnoga reč. Iz toga semena će junak niknuti, 885 na glasu strelac; on će mene iz muka izvući. Takvo meni reče proroštvo pradrevna majka, ispolinka Temida. A kad i kako, dugo zbora treba to, a da i saznaš, ne bi vajde imala. 890 IJA O, napred, napred! grč hvata me opet, i ludila bes već mozak mi pali, i besnila žalac bez ognja me žeže! A srce mi dršće i o grudi bije! 895 A oči se mute i u muci vrte! Sa staze me baci besnila vetar, nad jezikom više ne mogu da vladam, 5* i mutne mi reči bez reda biju o valove nevolje strašne! 900 (Besomučna otrči unedogled.) DRUGA POJAVA Prometej, Hor TREĆA STAJAĆA PESMA HOR Strofa Mudar, mudar onaj beše kome prvom ova mis'o na um pade i ko prvi ovo reče: bračnog druga biraj prema sebi, nije blago ni raskoš ni zlato, 905 neg' je blago što je srcu drago. Antistrofa Nikad, nikad, o, Sudilje, ne videle mene kao nevu Diva il' ma koga s neba boga. Iju devu ja sa zebnjom gledam, 910 prosca boga ona odbijala, sad je Hera muči kobnom skitnjom. Epoda Nije strah me braka prema sebi, jači bozi da ne zavole me, oko njino ne zapelo za me! 915 Boj taj za boj nije, ni put za put. Ne znam šta bi sa mnom bilo, ta ne vidim kako bih se Divskoj volji uklonila. EKSODA (PETI CIN) PRVA POJAVA Prometej, horovođa PROMETEJ
Začelo Div. će, ma koliko da je gord, 920 još krotak biti, jer se priprema da uđe u brak što će s vlasti bez traga oboriti ga. Oca Krona potpuno izvršiće se kletva, kojom kunjaše sa svoga drevnog trona kad je padao. 925 A iz tog jada jasno reći izlazak od bogova mu niko ne može do ja! Ja znam to, znam i način. Nek on sedi sad i prkosi, u nebeski se uzda grom, i ruka nek mu trese strelom plamenom! 930 To nikakvu mu neće pomoć doneti da mučnim padom s trona sramno ne padne. Sad protivnika takva na se diže sam, junaka čudna, borca neodoljiva, od munje žarke što će jači naći plam 935 i strašan prasak, pred njim grom umuknuće, i Posidonu trozubac polomiće, to koplje, od kog zemlji dno se potresa. Kad u tu padne nesreću, naučiće koliko se od ropstva razlikuje vlast. 940 HOROVOĐA Tom željom svojom Divu čast ocrnjuješ. AO PROMETEJ I zbiće se. Sto želim to i kazujem. HOROVOĐA Zar iko misli da će Diva srušiti? PROMETEJ Od mojih još će teže muke mučiti. HOROVOĐA Ne trneš zar kad takvu pretnju prosipaš? PROMETEJ A šta me strah kad smrt mi nije suđena? HOROVOĐA Još bolnije ti bole može zadati. PROMETEJ Nek čini samo! Ja sam na sve pripravan. HOROVOĐA Ko pametan je, klanja se Adrastiji. PROMETEJ Ta poštuj, moli, laskaj svakim vlastima! Tvoj Div je meni manji nego ništavac. Nek radi, vlada kratko vreme po volji, jer bogovima neće dugo vladati. Al' evo vidim Divova glasonošu, u gospodara novog slugu pokornog, 955 začelo stiže nove glase noseći. (Vazduhom dolazi Hermo u krilatoj obući i s glasničkom palicom u ruci, te stane na stenu pred Prometeja i Okeanide.) DRUGA POJAVA Prometej, Hermo, Horovođa HERMO Mudracu tebi, strasti kivnoj, prekivnoj što zgreši bogu jer smrtnom stvoru pomože ja tebi, kradivatro, evo govorim. Moj otac poziva te da mu kažeš brak 960 sa kog će — to se hvališ — vlast izgubiti. I pri tom ništa nemoj zagonetati, no po istini reci sve! I dvostruk put ne zadavaj mi ovamo, Prometeju! Ta vidiš: Div se time ne umekšava. 965 PROMETEJ Tvoj govor dostojanstven, oholosti pun, k'o božijoj što dolikuje posluzi. Sad novi vladate i odmah mislite da carujete spokojno. Zar ne videh gde dva već gospodara otud padoše? 970
I trećem, sad što vlada, uskoro ću pad sramote pun da vidim. Misliš da me strah i da se stiskujem pred novim bozima? Daleko sam od svega toga. A ti odbrzaj natrag putem kojim dolete! 975 Ta ništa što me pitaš nećeš doznati! HERMO Al' ono i pre samo takvim prkosom ti pristade u luku ove nevolje. ¦71 PROMETEJ Za tvoju dvorbu ovom svojom nevoljom, to znaj mi dobro, ja se ne bih menjao. HERMO Ta bolje, mislim, ovu stenu dvoriti no ocu Divu glasnik biti pouzdan! PROMETEJ Samosioni nek se tako razmeću! HERMO A Jebi, kanda, godi ovaj položaj? PROMETEJ Da godi? Da u njemu svoje dušmane ja ugledam! I tebe u njih ubrajam! HERMO Za slučaj svoj i mene zar okrivljuješ? PROMETEJ U jednu reč: ja mrzim na sve bogove za moju pomoć što mi krivdom vraćaju. HERMO Ja besnilo ti čujem, bolest nemalu. PROMETEJ Da, besnim, znači 1' mržnju to na dušmane. HERMO U dobru da si, nepodnošljiv bio bi! PROMETEJ Jao meni! HERMO „Jao"! — za taj uzvik ne zna Div. PROMETEJ Al' dugo vreme nauči to svakoga. 995 HERMO Pa ipak još ne umeš biti razborit! PROMETEJ Inače ,ne bih s tobom, slugom, zborio. HERMO Šta otac traži kanda nećeš kazati? PROMETEJ Zahvalnost dužan tim bih dug mu platio. HERMO Dabome, izgrdi me kao derište. 1000 PROMETEJ Zar nisi derle, i od njega luđi još kad misliš da ću ja ti štogod otkriti? 73 Ta nema mučila ni sredstva kojim Div ~) primorat' bi me mog'o da mu kažem to,C dok sramotnih ne oprosti me okova! J 1005 A dotle neka baca munju ognjenu, a snegom nek belokrilim i gromovljem sve do dna zemlje uzdrma i pomuti, al' ništa od tog neće mene saviti da kažem ko će njega s vlasti srušiti. 1010
HERMO Razmotri da 1' te spasti može prkos taj! PROMETEJ To davno videh već i o tom promislih. HERMO Ta pregni već, ta pregni jednom, luđače, i misli prema jadu svome sadašnjem! PROMETEJ Dosađuješ i govoriš k'o talasu. Da nikad na um ne pada ti da ću ja zadrhtati pred Divom, žena postati i kao baba da ću ruke pružiti i njega, boga najmržega, moliti da puta ovih reši me! To nikako! HERMO Ja mnogo zborih, opet zalud zboriću — ta molbe ništa srca ti ne mekšaju i ne blaže: k'o ždrebe prvom prezano đem grizeš, siliš se i uzdi otimaš. Al' slaba mudrost rađa tvoju pomamu. 1025 Ta prkošenja jogunica bezumnih po sebi samo nikad ne pobeđuje. 1015 1020 •7/1 Ne poslušaš li reči mojih, pripazi kolika bura, neodoljiv beda val na tebe ustaju! Tu stenu vrletnu moj otac grmljavom i munjom ognjenom razvaliće, i telo tvoje sakriće — iščeznućeš u zagrljaju kamenom! I tu ćeš duge probaviti vekove dok ne vratiš se na svet. Divov krilat pas, krvožedna i pohlepna orlušina, komade krupne s tela tvoga kidaće; gost nezvan celog dana tebi sletaće i crnu jetru požudno komadaće. A kraja tima ne očekuj patnjama, dok bog se koji ne javi k'o zamenik tom jadu tvom i za te rado ne pođe u mračni Had, u crni bezdan Tartarov. I zato rešavaj! Jer nije torlanje što rekoh nego svu izložih istinu, jer usta Divova ne znadu lagati, no svaka njihova ispunjuje se reč. A ti se trgni, razmišljaj, ne pomisli drskoća da je bolja nego smotrenost. HOROVOĐA Da Hermo pravo zbori, i mi mislimo, jer goni te da prkositi prestaneš i savete mu pametne da prihvatiš. Poslušaj! Sramota je mudru grešiti. PROMETEJ Za glasove što ih ovaj mi otkri ja ranije znadoh, a nije sramota kad dušman od dušmana podnosi zlo. I neka se na me obara strela, ognjevitih munja vijugasta zmija, a gromom i besom vetrova divljih nek vazduh se prolama sav, i zemlji nek vihor u temelju korenje trese, a valovitog mora žestoka huka nek zvezdama na nebu zaspe putanje, i bezdanu, crnu Tartaru na dno nek Dive telo strmoglavi moje 1065 u vrtlogu tvrde, svirepe sudbe, al' celog mene ubiti neće! HERMO Besomučni takve izbacuju reči, i odluke takve čuju se od njih. Koliko još treba da oholost njemu 1070 poremeti um? Šta popušta gnevu? (Obraća se Okeanidama.)
A vi što njegove žalite muke, i jade mu trpite zajedno snjime, sa ovoga mesta hitajte nekud, da gromova strašna rika i bes 1075 ne pomute vama pamet i svest! HOROVOĐA Što drugo mi zbori i drugo mi svetuj, i slušaču rado! Naređuješ nešto, al' naredbu tu ne mogu da trpim. A zašto me goniš sramotu da činim? 1080 Sve patnje hoću da podnosim s ovim. Naučih da izdaju mrzim duboko, i bolesti nema što meni bi od nje gadnija bila! HERMO Al' pamtite to što rekoh unapred! I ako u nevolju padnete ljutu, ne krivite sudbu, ne recite da vas u nenadnu nesreću uvali Dive! Ne, doista! U nju vi ćete sebe uvaliti same! Nije tu prepad 1085 1090 76 ni varka, sa znanjem vi ćete sebe zaplesti u nevolja beskrajnu mrežu sa sopstvenog bezumlja svoga! (Hermo odlazi, i odmah počnu vetrovi da besne; sve brže i jače pucaju gromovi i munje sevaju; oblaci tamni zastiru nebo i motaju se oko glavica; zemlja se trese, Okeanide kleknu.) PROMETEJ Što reč bi, evo se dešava sad: već zemlja se trese, 1095 a pod njom odjekuje gromova rika, i sevaju bičevi plamenih munja, a vitlaju prašinu vihori besni; već vetrovi svi u napadu ljutom od jednog dela hitaju drugom; 1100 u svirepoj borbi sve se komeša, u koštac se hvataju nebo i more! Ovakvim udarcem bije me Div, sve na mene pada strah da mi zada. (Strašan urnebes.) O, majko presveta moja, i ti, 1105 o, zrače, ti izvore svetlosti sve, vi vidite kako po nepravdi patim! (Bezdan proguta sve.) 1 SOFOKLE CAR EDIP r ¦-i y •"¦V o "0
c
'š i7
"4 "i CL m (0 ^5 VC3 oj 14 T LICA EDIP, car tebanski JOKASTA, carica KREONT, brat Jokastin TIRESIJA, prorok SVESTENIK Divov GLASNIK iz Korinta PASTIR Lajev GLASNIK iz dvora HOR STARACA TEBANSKIH VODILAC Tiresijin } ne KĆERI Edipove J & PRATNJA careva i caričina Pozornica prikazuje carski dvor u Tebi s troja vrata: na srednja idu Edip i Jokasta, na desna — za gledaoca — ide dvoranstvo, a na leva stranci. Pred dvorom oltari i kipovi bogova tebanskih. I PROLOG (PRVI CIN) PRVA POJAVA Edip, Sveštenik Oko oltara na stepenicama sedi narod, deca, dečaci i sve-štenici s lovorovim grančicama u ruci. Edip izlazi iz dvora s pratnjom. EDIP O, deco, Kadma davnog naraštaju mlad, što sedite na sedištima ovima, bogoradničkim ovenčanim granama? A grad sve grca što od mnogog tamjana, a što od peana i silnog jecanja. 5 To, deco, ne htedoh od drugih glasnika da čujem, zato amo dođoh, evo, sam, ja, koga svako slavnim zove Edipom. No, kazuj, starce, jer baš tebi priliči da mesto ovih zboriš: zašto dođoste? 10 Od straha il' od želje kakve? Želim vam pomoći u svem; ja bih bio bez srca kad molioce takve ne bih žalio. SVEŠTENIK O, Edipe, ti vladaoče kraja mog, ti vidiš kakvi smo po godinama tu 15 kraj žrtvenika tvojih: jedni slabi još za dalek let, a drugi žreci stari sve — ja Divov, ono izabrani momci, gle, a ostali ti narod sedi ovenčan na trzima kraj Paladina hrama dva 20
i pored Ismenova praha proročkog. _ flr^Vp tratrprliie 81 Ta grad nam, kako i sam vidiš, silno se već potresa i glave više ne može da digne iz dubina mora krvava. Već u zametku propada nam zemlji plod, na paši ginu stada, gine podmladak u ženama, a, uz to, bog ognjonoša, ta kleta kuga, grad nam hara ,obara; i s nje se Kadmov prazni dom, a crni Had sve stenjanjem i jecanjem se bogati. Ja ne smatram te jednakim sa bozima ni deca što na žrtvenik ti sedamo, al' ti od ljudi jesi prvi čovek naš u nevolji života, sudbi od boga. Ti dođe, Kadmov danka oslobodi grad, što svirepoj ga plaćasmo pevačici, a od nas ništa više ne ču o tome, ne učismo te, no uz pomoć božiju, to kažu, misle, ti nam život uspravi. I sada, Edipe, o glavo junačka, mi pribegari, evo, molimo te svi da pomoć nađeš kakvu, ili čuo glas od boga koga ili znaš od ljudi što, jer vidim: vesti ljudi i u nevolji po odlukama svojim stvar savlađuju. Najbolji od svih ljudi, grad nam pridigni i za nj se postaraj! Jer, i sad ovaj kraj za ljubav davnu spasiocem zove te. A padnemo li posle pridizanja svog, tvoj presto nikad neće spominjati se. No trajno zato grad nam ovaj uzdigni! Ta već si pre nam sreću dobrim znamenjem povratio, pa takav budi i sada! Jer hoćeš li da vladaš ovde kao sad, to lepše vladaj ljudima no pustinjom: jer ništa nisu ti ni tvrđava ni brod kad ljudi nema, živih nema građana! EDIP O deco jadna! Nije neznano mi, znam rad čega dođoste. Ta dobro znadem ja da stradale mi svi, al' mada stradate, to, ipak, niko od vas ne strada k'o ja. Vaš bol se jednog tiče, svakog za sebe. i nikog drugog, moja duša zajedno i grad, i sebe, a i tebe žali, sve. Pa ne budite me gde sanak boravim, no znajte da već mnoge suze ronih ja i brižan mnogim putem protumarah već.
Razmišljajući, jedan samo nađoh lek, i njega pokušan. Svog šuru Kreonta Menekejeva sina, kući Febovoj u Piton otpravih da pita kojim bih ja delom, kojom rečju ovaj spas'o grad. I, evo, danas broj se slaže s vremenom, pa brinem se što radi; preko reda nema ga, i duže nego što mu za taj treba put. A kada stigne, neka hulja budem ja ne uredim li sve što bog zapovedi! (Mladići kažu svesteniku da Kreont dolazi.) SVEŠTENIK U pravi kaza čas; mladići evo baš dojavljuju da vide Kreonta gde pristiže. EDIP O Apolone gospode, da osvane sa dobrom porukom k'o sjajnost oka njegova! SVEŠTENIK Po liku radostan je. Ne bi išao pod gustim vencima od rodnog lovora. EDIP Već blizu je da čuje, brzo znaćemo. (Kreont dolazi.) 65 70 75 80 rt*» O vojvodo Menekejiću, rode moj, sa kakvim božjim glasom ti nam osvanu? 85 DRUGA POJAVA Edip, Sveštenik, Kreont KREONT Sa dobrim. Jer i nevolja će, velim, sva, kad izlaz dobar nađe, dobru krenuti. EDIP A kako glasi poruka? Jer tvoja reč ne donosi nam ni slobodu, a ni strah. 90 KREONT Pred ovim svetom želiš li da čuješ me, na reč sam spreman, il' da u dvor pođemo. EDIP Pred svima zbori, jer me briga za taj svet još više muči no za život rođeni! KREONT Izvestiću vas što sam čuo od boga. 95 Naređuje nam gospod Febo očito izagnat kugu što je ovaj hrani kraj, ne hraniti je kad je neizlečiva. EDIP A kakvim lekom? Kakva nevolja je to? KREONT Da prognamo il' krv da krvlju platimo, 100
ubisto to k'o bura grad nam pustoši. 1 EDIP Pa koga čoveka sudbinu javlja tim? KREONT Toj zemlji, gospodaru, beše glava Laj kad našim gradom još ne upravljaše ti. EDIP To znam iz slušanja, jer ja ga ne videh. 105 KREONT On pogibe, a bog sad jasno zahteva da rukom kaznimo zločince nekakve. EDIP A gde su oni? Gde se može otkriti krivici davnoj taj već izgubljeni trag? KREONT U ovoj, kaže, zemlji. Što se potraži, 110 to nađe se; što napustiš, to propadne. EDIP A beše 1' to u dvoru, ili ii polju il' u kom stranom kraju stiže Laja smrt? KREONT On ode — tako reče — da se pokloni al' otud svom se dvoru više ne vrati. 115 EDIP Ni glasnik zar ni saputnik to ne vide, da za to raspita ih ko i dozna što? KREONT Svi padoše; u strahu jedan izmače, a od svega taj što vide samo jedno zna. EDIP A šta? To jedno mnogo može otkriti kad slutnje samo malo zraka prosine. KREONT Sukobiše se — reče — razbojnici s njim, ne jedna snaga, mnoštvo ruku ubi ga. EDIP Pa kako zlikovci da usude se to, da novcem neko njih ne podstače? KREONT To slutilo se, al' ne beše nikoga u nevolji da mrtva Laja osveti. EDIP A koja nevolja, kad tako pade car, na putu beše vam da ispitate to? KREONT Šaropevka nas nagna Sfinga pred noge da gledamo a pustimo što zavi noć. EDIP Al' opet od početka ja ću tražiti, jer dostojno je Febo, dostojno si ti na pokojnika ovu pažnju skrenuo. I zato — red je — videćete i mene 135 gde gradu, bogu pomažem k'o saveznik. I neću radi daljih prijatelja mi no sam rad sebe ovaj užas prognati. Jer, taj što onog ubi, lako hteo bi i na moj život istu ruku podići. 140 Za onoga se brinuć, sebi koristim. No, deco, sa stepena brže ustajte,
bogoradničke podignite grančice! (Pratnji.) A od vas ko nek amo Kadmov skuplja soj, ta ja ću sve da učinim, pa s bogom će 145 osvanuti nam sreća ili pad! SVEŠTENIK O, deco, ustajmo! Ta zbog toga smo mi i došli amo što nam ovaj obriče. A Febo, što nam ova posla proroštva, da stigne nam k'o spas i lekar od kuge! 150 (Edip s Kreontom ode u dvor; horovi pribegara s podignutim grančicama i u redu vraćaju se u grad. Dolazi hor staraca tebanskih.) TREĆA POJAVA ULAZNA PESMA HOR Prva strofa Divov slatkoreki Glase, kakav li stiže iz zlatnoga Pitona Tebi presjajnoj? Mučim se sav, a bojažljivo srce mi dršće u strahu. 0 Peane, lekaru delski, zbog tebe bojim se šta li ćeš novo mi ili u toku godina staro već dati da propatim! Reci mi, Nadino čedašce zlaćano, besmrtni Glase! Prva antistrofa Divova kćeri, Atino besmrtna, prvu te prizivam, pa sestru ti Artemidu, čuvarku kraja, što sedi na okruglom prestolu slavnom na trgu, — i Feba streljača! Tri'mi spasenja od smrti osvanite! Ako ste ikad i pre u nevolji na grad što padaše propasti plamen daleko uklonili, dođite i sad! Druga strofa 0 lele! Ta nebrojen trpim jad, vaskolik narod strada mi, pa ni oružja — pameti nema, njim da se brani. Ta zemljica slavna već roda nam ne nosi; ne mogu žene u porođaju preboleti bolova teških. 1 jednoga za drugim vidiš k'o ptica lakokrila brže od ognja žestoka gde pojuri ka žalu boga večernjeg. Druga antistrofa Grad gine da broja mu nema već. Smrtonosan po tlu leži svet, a za njime tugovanja nema; ljube i majke osedele jecaju pa — jedna odavde a druga odande — zbog ljutog mole zla oltaru na podnožju; sve pean se
ori, a s njime i vapaji tužni. Zato nam, Divova kćeri, o zlaćana, milooku pošlji Odbranu! Treća strofa I silnog Areja, što sad bez medenih bez štitova navaljuje i pali me sred leleka, pošlji brzim krokom neka okrene daleko, il' u velike u dvore Amfitritine, il' gostima hudoj luci, valovima tračkim! Na kraju ostavi 1' što noć, to nam opet grabi dan. O Dive, oče moj, ti, ognjanim što munjama zamahuješ, ti gromom svojim šatri ga! Treća antistrofa 0 vladaoče likijski, s tetive svoje zlaćane razaspi strele silne da nas odbrane! Da sinu žarke zublje Artemidine, što s njima ona prolazi kroz likijske kroz lugove! 1 tebe, zlatokitni, zovem, imenjače Tebe, o Bakho vinoobrazni, druže moma zanosnih, sa žarkom buktinjom približi nam se u pomoć pa goni boga toga, mrska bozima! (Dolazi Edip.) PRVA EPISODIJA (DRUGI CIN) PRVA POJAVA Edip, Hor EDIP Ti moliš, a što moliš, to ćeš, ako moj ti savet poslušaš i kugu poteraš, 220 izmolit — od zla odbranu i olakšaj. A kazaću ti, jer ja ne znam za tu stvar ni za čin, ta daleko ne bih išao u svojoj potrazi da imam kakav znak. Al' kako sugrađanin postah docnije, 225 ja ovo svima kažem Kadmovićima: ko od vas poznaje ubicu onoga od čije ruke pade Labdaković Laj, taj meni sve nek saopšti, naređujem. A boji li se da će tim optužiti 230 sam sebe, zlo ga neće snaći nikakvo, no zemlju ovu ostaviće nekažnjen. A zna li opet kogod krivca drugoga
iz kraja drugog, nek ne ćuti; zato ja nagradiću ga, i zahvaliće mu grad. 235 Prećutite 1' i reč mi kogod pogazi u strahu za svojtu il' za se samoga, uradit šta ću tada, sad me čujte svi! Zabranjujem da toga, bio ne znam ko, u zemlji toj gde vlast i presto držim ja, 240 da iko ga dočekuje i pozdravlja, da s njim se moli ili žrtve prinosi, on il' svetu vodu da mu iko dodaje, no svako neka s praga svoga progna ga, jer s njega kuga mori nas; baš o tome izvestilo me proročište pitijsko. Ovako, dakle, ja i bogu pomažem, a pomažem i pokojniku onome. A proklinjem ubicu, skrivi li to sam iz potaje il' zajedno sa više njih, nek, jadan, jadno svrši život nesrećan! I želim još: u mojoj kući nađe li se on kraj moga ognjišta a ja da za to znam, i na me neka padne ista kletva ta! A od vas zahtevam da sve to činite i za me, i za boga, i za ovaj kraj što propada nam nerodan i ostavljen. Pa ovaj pos'o da i nije bogodan, ne priliči vam, ipak, da bez osvete to napustite kad vam prvak pade, car, no tražit morate! Al' sada slučajem ja imam vlast što pre je imađaše on, u braku imam ženu, ljubu njegovu, i naš bi porod braću, sestre imao, da porod njegov ne bi njemu nesrećan; al' sudba, eto, sruči mu se na glavu. Za njega zato, evo, boriću se ja k'o za svog babaj ka i pokušaću sve da uhvatim ubicu koji pogubi potomka Labdaku vam i Polidoru i starom Kadmu i drevnom Agenoru. Ko to ne uradi, ja molim bogove ne dali da mu usev niče na njivi, ne rađala mu žena dece; sadašnja sudbina neka tare ga, i gora još! A vama, ostalijem Kadmovićima što s ovim slažu se, da Pravda pomaže i bozi svi da u sve veke štite vas! HOROVOĐA Kad kletvom, care, obveza me, reći ću: nit ubih niti znadem reći zlikovca, no Febo, ovu potragu što poruči, izreći mor'o je ko delo učini. EDIP Ti pravo reče, ali silit bogove kad oni ne mare, to niko ne može. HOROVOĐA Da drugo što se meni čini saopštim. 285 EDIP I treće da je, ne propusti kazati! HOROVOĐA K'o gospod Febo — znadem — vidi najviše naš vrač Tiresija. Istražujući to, od njega, care, najbolje bi doznao. EDIP Da i to učinimo, ne zaboravih. 290 Na savet Kreontov baš poslah po njega, pa čudim se što tako dugo nema ga. HOROVOĐA I drugo sve su glasi stari, nejasni. EDIP A koji to? Na svaku ja ti pazim reč. HOROVOĐA
Od nekih putnika je pao, reklo se. 295 92 EDIP To i ja čuh, al' svedok za to ne zna se. HOROVOĐA Al' išta straha ako ima u njega, kad kletve tvoje čuje, neće ćutati. EDIP Zločinci drski ne plaše se kletava. HOROVOĐA Al' ima ko će otkriti ga; evo već 300 božanskog vrača vode amo; u njemu od ljudi jedinome niče istina. (Dođe Tiresija sa svojim vođom.) DRUGA POJAVA Edip, Hor, Tiresija EDIP Tiresija, ti shvataš sve, i poznato i tajno, sve nebesko i zemaljsko sve, pa stoga, mada vida nemaš, ipak znaš 305 zbog čega strada grad; u tebi jedinom, 0 kneže, nalazimo odbranu i spas! Jer Febo — ako glasnik ne kaza ti već — na pitanje nam odgovori: onda tek od ove kuge svanuće nam spasenje 310 kad prosočimo koji Laja ubiše, te smaknemo ih ili s praga prognamo. Ti, dakle, ne uskrati znaka ptičjega, ni ako nalaženju znadeš drugi put, no spasi sebe i grad, spasi i mene, 315 1 s pokojnika svaku mrlju očisti! U tebe gledamo, a rad je najlepši kad umeš i kad možeš čim da pomogneš. TIRESIJA Hu! Kakve li grozote! Biti pametan gde pamet pomoć nije! Dobro znam to ja, 320 al' smetoh s uma. Ne bih amo došao. EDIP A šta je? Zašto neveseo stiže mi? TIRESIJA Da odem! Pusti me! Najlakše podnećeš ti svoje i ja moje, poslušaš li me. EDIP Kad glasa ne daš, ne radiš po dužnosti 325 nit' činiš gradu ovom što te podiže. TIRESIJA Jer vidim: govor tvoj ni tebi ne pada u dobar čas; i mene to da ne stigne — (Hoće da pođe.) EDIP Ne okreći se, bogova ti, ako znaš, ta evo usrdno se klanjamo ti svi! 330 TIRESIJA Vi svi tu ne znate; a tajnu nikad ja objavit neću, tvoje zlo da ne reknem. EDIP
Šta kažeš? Znaš, a reći nećeš. Hoćeš nas da ostaviš i grad nam da upropastiš? 94 TIRESIJA Ni sebe a ni tebe ne uvredih ja. Šta pitaš uzalud? Od mene ne ču to! EDIP Zar nećeš, huljo poslednji, — ta i kamen razjario bi, — nigda nećeš kazati, no tako tvrd i neumoljiv ostati? TIRESIJA Ti moju koriš ćud, a tvoja kakva je, to ne vide, no mene, eto psuješ tu. EDIP Pa ko se ne bi gnevio kad čuje te? Ti sada vređaš grad ovakvom izjavom. TIRESIJA Ta to će doći, ma da mukom krijem ja. EDIP Što ima doći, što da i ti ne rekneš? TIRESIJA Govorit' više neću. Ako hoćeš baš, ti zato i najžešćim gnevom gnevi se! EDIP U gnevu svom i neću ništa pustiti što znadem bar, jer ti si, čini mi se, znaj, ubistvo s drugim smislio i stvorio, što rukom samo ne ubi; da vidiš još, i to bih delo samo tvojim smatrao. TIRESIJA Zar tako? Kažem ti: ispunjuj objavu što objavi je, pa od dana današnjeg ni s ovima ni sa mnom nemoj zboriti, jer ti si ovoj zemlji zlotvor krvavi! EDIP Zar tako bestidno ti reč tu isturi? Pa kuda misliš da ćeš tome izbeći? TIRESIJA Izmakoh. Mene brani snažna istina. EDIP A ko te nauči? Veština tvoja ne! TIRESIJA Ti sam, jer to da reknem, ti me prisili. EDIP A šta? Ponovi da te čujem jasnije! TIRESIJA Zar ne shvati me pre? Iskušavaš li me? EDIP Ne mogu kazati da znam. Ponovi to! TIRESIJA Ubica koga tražiš jesi, kažem, ti. EDIP Na svoju radost nećeš dvared vređat' me TIRESIJA Da i drugo ti reknem, za još veći gnev? EDIP Koliko drago ti, jer utaman ti reč. TIRESIJA Ti ne znaš, velim ti, da živiš s najdražim najsramnije, a slep si za svoj teški greh. 370 EDIP Pa i to misliš nekažnjen govoriti? TIRESIJA
Da, ako snagu kakvu ima istina. EDIP Ta ima, al' ti nisi ta! Ti nemaš nje! Jer ti si slepac uhom, duhom, očima. TIRESIJA Ti, jadan, tako ružiš mene. Uskoro 375 od ovih svako time tebe ružice! EDIP Noć večna ti si; ni meni a ni drugom što svetlost gleda ne naudi ti. TIRESIJA Ta nije udes tvoj da padneš od mene. Apolon tu je što se za taj brine čin. 380 7 — Grčke tragedije 97 EDIP Da 1' Kreont ili ti to tako izmisli? TIRESIJA 0, tebe Kreont ne ojadi, no ti sam. EDIP 0 blago, vlasti, nad veštine veštino u žitku ovom punom borbe, pakosti, kolika zavist prema vama gaji se, 385 kad radi vlasti ove što je meni grad k'o dar a ne na zahtev negda predade, kad rad nje Kreont verni, stari prijatelj, — došunjavši se tajno — meni želi slom. Pokrenuo je toga vrača smutljivca, 390 slepara lukava, što onda samo zre kad dobiva, a slep je u veštini toj. Ta reci, de, gde gatar jasan beše ti? A kad se javi ona kučka pevica, što tada građanima leka ne reče? 395 Pa, ipak, ne mogaše gonetku ma ko razložiti, no proroštva je trebalo; al' to ti — vidi se — ni ptice ne daše, nit' bog te koji nadahnu. Ja dođoh sam, ja, Edip, neznalica, Sfingu ustavih, 400 to umom stekoh, let mi ptica ne bi znan. 1 njega misliš srušiti, očekuješ da Kreontovu primakneš se prestolu. U plaču, mislim, i ti i tvoj snovidrug zločinstvo gonićete. A da nisi star, 405 u stradanju bi znao šta mi naumi. HOR Po našem sudu, čini se, u gnevu on reč svoju reče kao i ti, Edipe. To ne treba, no kako ćemo najbolje da božju ispunimo reč, to gledajmo. 410 98 TIRESIJA Iako car si, jedan drugom jednako odgovarajmo; u tom i ja imam vlast. Ne živim ja k'o sluga tvoj, već Loksijin, — pa zato neće Kreont mene braniti. A kažem, jer me i k'o slepca nagrdi: ti imaš vid, al' greha svoga ne vidiš; nit' znaš gde boraviš ni s kim stanuješ. Ta znaš li čiji si? Ne znaš da si svojtaia i dole i na zemlji ovde dušmanin, i strašna Kletva oca ti i majke ti odavde goniće te bičem dvostrukim. Sad svetlost gledaš, posle tamu gledaćeš! A koja luka, koji skoro Kiteron razlegati se neće tvojim lelekom kad spaziš brak u koji kući nesrećno ti doplovi, a posle srećne plovidbe? I ne vidiš množinu
drugih nevolja, a njime sebi, deci svojoj ravan si. Pa zato psuj i Kreonta i moju reč! Ta ne postoji čovek što će ikada svoj život jadnije završiti no ti! EDIP Zar mogu to da dalje slušam od njega? Bez traga idi! Nećeš brže! Nećeš zar okrenuti se i moj ostaviti dvor? TIRESIJA Ja ne bih došao da ne pozva me ti! EDIP Ta nisam znao da ćeš ludo bajati, jer teško bih te kući svojoj pozvao. TIRESIJA Ja ispadoh budala, kako misliš ti, al' mudar onima što tebe rodiše. (Pođe.) EDIP A kojima? Ta stani! Ko me rodio? TIRESIJA Dan ovaj rodice te, a i srušiti. EDIP Zagonetno i mučno govoriš mi sve! TIRESIJA Gle, nisi veštak ti da to iznalaziš? EDIP Pogrđuj po čemu ću velik postati. TIRESIJA Taj uspeh upropastio te zaista. EDIP Šta marim, samo kad sam izbavio grad. TIRESIJA Ja idem, dakle. Hajde, dete, vodi me! EDIP Nek vodi, jer tu smetaš i dosađuješ, tvoj odlazak utišaće mi bolove. TIRESIJA Kad reknem zašto dođoh, odoh. Lica tvog ne bojim se, jer ne možeš me ubiti. A kažem tebi: lice koje odavno ti tražiš, pretiš i ubistvo Lajevo oglašuješ, — to lice ovde boravi; došljakom zovu ga, a kao rođeni osvanuće Tebanac, ali sreći toj veseliti se neće; slep, — a okat bi, — i kao prosjak — a bogataš nekada — u tuđi kraj će ići štakom tapkajuć. A deci svojoj svanuće u isti mah k'o brat i otac; ženi što ga rodila k'o sin i muž; a ocu svom u braku drug i njegov krvnik! Idi sad i razmišljaj! Pa uhvatiš li me u laži, kaži mi veštini proročkoj da ništa nisam vest! (Tiresija ode s vođom, Edip u dvor, a hor i zapeva pesmu.) TREĆA POJAVA PRVA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa Za koga reče delfijska stena proročka da zgreši krvavijem rukama ovaj strašni greh nad grehe? A čas je da još brže sad no konji vileni taj u bežanje nagne. Jer oružjem Divov ga progoni sin, i ognjem i munjama nasrće na nj, s njime ga gone 475 strašne dostižne Srde. Prva antistrofa Sa snežnoga Parnasa uprav
sada glas nam puče: svako neka neznanom krivcu tajne traži trage! 480 Kroz divlju se šumu on, po spiljama, stenama, vucinja k'o bika. Pa jadnim korakom kroči sam, i sredozemnog proroštva kloni se on, 485 al' ono ga uvek živim obleće letom. Druga strofa Silno me je, silno me je mudri prorok uplašio. Nemam vere ni nevere. 490 Ne znam šta da kažem sada. Slutnje lete, vid mi mute. Ne znam šta je, šta 1' će biti još. Šta se svađi Labdaković, il' šta planu sin Polibov, 495 nikad pre to nisam čuo, i sad spor taj taman mi je. Kakvim, dakle, dokazom da cenim sada Edipovu slavu rodu tako dragu, i da svetim tajne smrti 500 Labdakića pokojnog? Druga antistrofa Div to znade, znade i Feb, sudbu našu znaju oni, al' da vrač se umom svojim iznad mene više diže, 505 pravi sud to neće biti. Mudrost nadmaša se mudrošću, ali ja ga zbog prekora neću korit' pre no vidim one reči ispunjene. 510 Oči moje videle su kako devojka krilata njemu priđe. A on mudar zasja, ljubav delom otkri. Zato veran ostaću mu, nikad reći da je zao! 515 (Dolazi Kreont) i no s njime ga gone strašne dostižne Srde. 475 Prva antistrofa Sa snežnoga Parnasa uprav sada glas nam puče: svako neka neznanom krivcu tajne traži trage! 480 Kroz divlju se šumu on, po spiljama, stenama, vucinja k'o bika.
Pa jadnim korakom kroči sam, i sredozemnog proroštva kloni se on, 485 al' ono ga uvek živim obleće letom. Druga strofa Silno me je, silno me je mudri prorok uplašio. Nemam vere ni nevere. 490 Ne znam šta da kažem sada. Slutnje lete, vid mi mute. Ne znam šta je, šta 1' će biti još. Šta se svađi Labdaković, il' šta planu sin Polibov, 495 nikad pre to nisam čuo, i sad spor taj taman mi je. Kakvim, dakle, dokazom da cenim sada Edipovu slavu rodu tako dragu, i da svetim tajne smrti 500 Labdakića pokojnog? Druga antistrofa Div to znade, znade i Feb, sudbu našu znaju oni, al' da vrač se umom svojim iznad mene više diže, 505 pravi sud to neće biti. Mudrost nadmaša se mudrošću, ali ja ga zbog prekora neću korit' pre no vidim one reči ispunjene. Oči moje videle su kako devojka krilata njemu priđe. A on mudar zasja, ljubav delom otkri. Zato veran ostaću mu, nikad reći da je zao! (Dolazi Kreont) DRUGA EPISODIJA (TREĆI ČIN) PRVA POJAVA Hor, Kreont KREONT 0 ljudi građani, baš doznah kako me caF Edip strašnim reč'ma okleveta sad. Ne mogu to da trpim. Ako misli on u ovoj bedi da mu ili recima il' delima učinih nešto na štetu, 520 ne želim vek dugovečan da vekujem, kad vest mi ova stiže. Ta ne malen kvar, no najveću mi štetu nose reči te, kad odsad mene huljom ovi građani, a huljom ti i drugovi nazovete. 525 HOROVOĐA Al' možda zbilja ta je došla uvreda iz gneva više no od srca pametna. KREONT 1 reče zar da ja namamih proroka po mome savetu da laži govori?
HOROVOĐA Ta pade reč, al' ne znam s kojom namerom. 530 1f»/l KREONT Kod zdravih očiju i zdrave pameti zar mene takvom klevetaše klevetom? HOROVOĐA To ne znam; šta vladari rade, ne gledam. Al' evo njega! Sam iz dvora dolazi. (Dođe Edip.) DRUGA POJAVA Hor, Kreont, Edip EDIP Gle! Ti zar ovde? Kako stiže ovamo? Zar obraz tako drzak ti, te na prag moj ti stupi, a bez sumnje ti si krvnik taj i očevidni lopov moga prestola? Ta kaži, bogova ti, kakvu plašljivost il' glupost vide na meni, te smisli to? 11' da ti neću spletku opaziti tu gde tajom puzi, branit' se kad vidim je? Zar nije nerazumna tvoja namera kad presto vrebaš bez puka i oslonca, a on se grabi gomilom i kesama? KREONT Znaš kako ćeš? Za reči što ih izreče čuj jednake i sam, kad čuješ, kazuj sud! EDIP Ti vest si besednik, no ja sam slušač loš, jer nađoh da si meni opak dušmanin. 535 540 545 KREONT Baš to pre svega čuj me sada! Kazaću. 550 EDIP Baš to ne kazuj kako hulja nisi ti! KREONT Al' misliš li samovoljstvo bez razuma vrlina da je kakva, pravo ne sudiš. EDIP Al' ako misliš da ćeš kazni izbeći, kad rodu činiš zlo, to dobro ne sudiš. 555 KREONT Taj sud je tačan, priznajem; al' kakav jad od mene, veliš, snađe te, pouči me! EDIP A jesi 1' ili nisi savetovao da koga pošaljem da dični dođe vrač? KREONT Pa i sad istim svetuj em te savetom. 560 EDIP Pa koliko je veće vremena što Laj — KREONT Učinio nam nešto? Ja te ne shvatam. 1 r\ć EDIP Bez traga ode smaknut smrću nasilnom? KREONT Pa od tog, bogme, mnogo prođe godina. EDIP
Da 1' onda vrač taj vračanjem se bavio? KREONT Jednako beše pametan i poštovan. EDIP U ono vreme seti li se mene što? KREONT Ne, nikad ništa, bar dok beše uz mene. EDIP Za pokojnika niste digli potrage? KREONT Digosmo, kako ne? Al' ništa ne čusmo. EDIP Što onda koga mudrac ne pokaza taj? KREONT To ne znam. A kad ne znam, volim ćutati. EDIP Al' svoje znaš, i kazaćeš kad dobro znaš. KREONT A šta to? Jer kad znadem neću kriti ja! EDIP Ta onaj s tobom da se nije složio, 575 on nikad ne kaza da Laja ubih ja. KREONT Pa znadeš sam da 1' veli tako. Ja sam rad onako da te pitam k'o ti mene sad. EDIP Pa pitaj! Nećeš naći da sam krvnik ja. KREONT Pa šta? Sa mojom sestrom stupi 1' u brak ti? 580 EDIP Što pitaš, to ti nikako ne poričem. KREONT I s njome deliš vlast, k'o ona upravljaš? EDIP Što god zaželi, sve joj rado svršavam. KREONT Zar vama dvoma nisam jednak treći ja? i ns EDIP K'o takav baš pokazuješ se nevera. KREONT Ne, ako promišljaš ovako kao ja. Pre svega razmisli mi ovo: misliš li bi 1' kogod bio rad u strahu vladati no mirno spati istu imajući moć? Pa, otud ni sam nemam veću želju ja da budem carem no da radim što i car, nit' iko drugi, zna li biti pametan. Od tebe sada sve bez straha dobivam; da vladam sam, sav rad bi bio bez volje. Zar presto carski da mi bude miliji
no ugled kneževski i vlasti bezbrižne? Još nisam tako lud da drugo želim ja do ono što je lepo i još korisno. Sad svi me vole, svako sad me pozdravlj sad svi me zovu koji tebi hitaju; jer uspeh njihov stoji ceo do mene. Da ono uzmem zar, a to da napustim? Ta dobro srce neće se iskvariti. Al' takve misli niti niču u meni, a nit' bih s drugim takav posao podneo. Da tako stoji stvar, u Piton idi pre i pitaj da 1' ti jasno javih proroštvo! Pa nađeš li da s vračem štogod zajedno zasnovah, skleptaj me; i ne tek jedan glas no dva: moj i tvoj, pa nek odmah padnem S nedokazane sumnje ne okrivijuj me! Jer nije red da rđe smatraš uzalud k'o čestite, a čestite k'o rđave. Ko dobra druga izgubi, taj zaista i život gubi svoj, što voli najviše. Al' s vremenom ćeš jasno uvideti to, jer vreme tek poštena kaže čoveka, a zla ćeš već u jednom danu poznati. HOROVOĐA Lep savet, care, onome ko čuva se da ne padne. Sud brzu nije pouzdan. 620 EDIP Kad neko tajnim vrebom brzo nasrće, tad i ja brzo moram da ga odbijem; no miran ostanem li, on će naum svoj da izvrši, a ja ću svoj da promašim. KREONT Šta tražiš, dakle? Zar iz zemlje goniš me? 625 EDIP To ne! Ne želim tvoje bekstvo, nego smrt! KREONT Kad dokažeš mi kakvu zavist negujem. EDIP Ti prkosiš i nećeš da me poslušaš? KREONT Jer, vidim, nisi razborit. EDIP Bar za se sam. KREONT I za me treba da si to. 110 EDIP Al' hulja si! 630 KREONT A varaš li se? EDIP Opet moraš slušati! KREONT Al' ne vladara zla! EDIP O grade, grade moj! KREONT Al' i ja član sam grada, ne ti jedini! HOR Vladari, prestanite! Gle, iz dvora vam u dobar čas Jokasta, evo, dolazi, 635 poravnajte sad s njome zadevicu tu. (Dolazi Jokasta.) TREĆA POJAVA Hor, Kreont, Edip, Jokasta JOKASTA
O kakvo ludo zavrgoste svađanje, o jadnici! Zar nije stid vas, gde nam kraj ovako pati, svoja zla još stvarati? Ti u dvor idi, a ti kući, Kreonte, 640 od iskre ne pravite požar veliki! KREONT O sestro, Edip, muž tvoj, strašno snuje od dvaju zala jedno meni odabra: il' progon iz domaje ove ili smrt. EDIP Da, priznajem, jer ja ga, ljubo, uhvatih gde zlijem spletkama o glavi radi mi. KREONT Ta srećan ne bio, no proklet stradao ma išta ako skrivih čime kriviš me! JOKASTA 0 bogova ti, sad mu veruj, Edipe! Postidi se od svete kletve njegove, a i mene i ovih što su prisutni! TUŽALJKA Strofa HOROVOĐA De, voljan budi, care moj, promisli, pa poslušaj! EDIP Što rad si ti da ti popustim? HOROVOĐA Ta poštuj ga! On ne bi lud ni pre, a sad se silnom kletvom zakleo! 112 EDIP Da 1' znaš šta tražiš? HOROVOĐA Znam. EDIP Šta misliš? Kazuj mi! HOROVOĐA Nikad nemoj da oteraš sramotno nevina druga a s govora nejasna! EDIP Sad znaj mi dobro: takvom tražnjom zahtevaš 660 il' moju smrt il' beg iz kraja ovoga. HOROVOĐA Ne, prvoga mi boga nad svima bozima — Helija! Bez boga, bez druga propao ja propašću poslednjom, ako sam saglasan s tim! Nego jadniku mi zemlja propada 665 i dušu mori, ako starim jadima i vaša zadevica sada pristupi. EDIP Nek ide on, pa mor'o stoput pasti ja il' iz te zemlje bežati osramoćen, jer tvoju žalim bolnu reč, ne njegovu; 670 on svuda, gde god bio, mrzak biće mi. KREONT Ti popuštaš, al' mrziš; biće mučno ti kad gnev te prođe. S pravom takve naravi najmučnije su breme sebi samima. 8 — Grčke trazediie 113
EDIP Zar ne puštaš me? Ne ideš li? KREONT Odlazim 675 od tebe neshvaćen, al' uvek isti ovima. (Kreont ode.) ČETVRTA POJAVA Hor, Edip, Jokasta Antistrofa HOR O gospo, zašto čekaš još? U dvor njega vodi sad! JOKASTA Kad saznam šta se dogodi. HOR Ta sumnju mračna rodi reč. 680 Nezasluženi prekor peče, ujeda. JOKASTA U obadvojice? HOR Da! JOKASTA Kakav beše zbor? 114 HOR Dosta mi, dosta se čini, kraj zemljine. muke da ostane svađa gde prestade. EDIP Da F vidiš kuda dođe? Ti si razuman, pa srce moje zapusti i zatupi. HOR Znaj, gospodaru, — to ne rekoh jednom tek da bih luđakom, za razbor nesposobnim ja se pokaz'o da te odnemarim. Moju zemlju dragu kad je bludila u nevolji ti na put pravi upravi, pa i sad, ako možeš, srećan budi vođ! JOKASTA 0 bogova ti, reci, care, i meni rad čega srdnjom rasrdi se tolikom? EDIP Ja tebe, ljubo, cenim više od ovih: 1 otkriću ti šta mi Kreont smislio! JOKASTA Govori svaljuješ li s pravom svađu na nj? EDIP On kaže da ja ubih Laja pokojnog. JOKASTA A zna 1' to sam il' od kog drugog ču? EDIP Zločinca vrača meni uputi, a sam 700 u svemu pazi ružnu reč da ne rekne. JOKASTA Ne vodi brige o tom što mi kazuješ, no mene čuj i pazi kako ljudski ti ni jedan stvor veštine nema proročke. A za to, evo, kratak dokaz reći ću. Proroštvo dođe Laju — neću kazati od samog Feba, no od slugu njegovih, zla sudba da će sustići ga: stradaće od sina što će sa mnom on ga roditi. Al'
njega, kako kažu, stranci nekada na raskrsnici razbojnici ubiše, a sinu, kad se rodi nam, ni dana tri ne prođoše, i on mu sape gležnjeve, pa sluga baci ga u goru besputnu. Pa tako Febova se ne ispuni reč da dete ocu krvnik bude, a i Laj od sina da pretrpi što ga plašilo. I tako proročki nam glas to nameni; ti za nj ne mari ništa, jer što kaže bog da naći treba, sam će lako naći to. EDIP O ženo, kako mi se, sada kad to čuh, u duši slutnja rodi, nemir u srcu! JOKASTA A kakva briga pokrenu ti reči te? EDIP Od tebe čuh to, tako mi se učini, da Laj na raskrsnici beše pogubljen. 725 705 710 715 720 116 JOKASTA Da, pričalo se to, i još ne prestade. EDIP Pa gde je mesto gde se slučaj zbio taj? JOKASTA Fokida kraj se zove, tu se putovi iz Delfa i iz Daulije ukrštaju. EDIP Koliko od te smrti prođe vremena? JOKASTA Glas o tom građanima stiže malo pre no ti u ovoj zemlji poče vladati. EDIP 0 Dive, šta mi naumi učiniti? JOKASTA A šta to na srce ti pade, Edipe? EDIP Još ne pitaj me! Kakva rasta beše Laj 1 koliko mu tada beše godina? JOKASTA Pa velik, bela glava tek mu procvala, od lika tvog ne beše mnogo različan. EDIP Vaj mene jadna! Kanda malo pređe sam u strašne kletve svalih sebe ne znajuć'. JOKASTA Šta veliš? Strepim, care, kad te pogledam. EDIP U groznom strahu sam ti: dobro vidi vrač, a rekneš li još jedno, biće jasnije. JOKASTA Ja strepim, al' kad čujem, odgovoriću. EDIP Sa malo ljudi je li tada putov'o il' s mnogo pratilaca kao vladalac? JOKASTA Petorica ih beše, glasnik međ njima, a Laja s njima jedna kola vozila. EDIP
O lele! To je jasno već! Ko beše taj što vesti ove, ljubo, vama donese? JOKASTA Rob neki dođe, on se spase jedini. EDIP Pa boravi li sada on u dvorima? JOKASTA Ne, čim se amo vratio i video gde vlast imadeš ti, a Laj da pogibe, on ruku moju dodirnu, pa izmoli na selo da ga pošljem, stadu na pašu, od ovog mesta da što dalje prebiva. I ja ga poslah, jer je kao sluga on zaslužio i veću milost no je ta. EDIP A bi 1' nam amo brzo stići mogao? JOKASTA Daleko nije, ali zašto želiš to? EDIP 0 ljubo, sve me za se strah da suviše ne rekoh; njega zato rad bih videti. JOKASTA Pa on će doći, al' sam valjda dostojna da i ja poznam jade tvoje, care moj. EDIP 1 neću ti odreći kada zađoh već u slutnje tolike; ta prečem kome ću no tebi reći, kad sam takve sreće ja? Moj otac beše Polib, vladar Korinta, a majka Doranka Meropa. Tamo su k'o građanina prvog mene smatrali, dok ovo ne zbi se — to vredi čuđenja, al' truda mog ne beše vredno zaista. Na gozbi jedan, sasvim pijan, reče mi, da nisam ocu sin, no da sam otkupljen. Ja ozlovoljih se i jedva onaj dan uzdržah; drugi odoh roditeljima i pitah njih, a oni se zbog uvrede na onog srđahu što reč tu izusti. Reč nj ina godila mi, al' me uvreda duboko žegla, mnogo mi se usekla. Od roditelja onda krišom otidem u Piton; ali Febo odbi molbu mi i otpravi me, ali druge nesreće i jade i strahote tad mi objavi; on reče: svoju majku ću obljubiti, izrodit' porod ljudskom oku nesnosan, a usmrtiti oca svoga rođenog! Kad dočuh to, od kraja bežah korintskog, i zvezde otud pokazivahu mi put da nikad ne bih video da na meni ispunjuje se ruglo reči zloslutnih. I, putujući, mestu dođem onome na kome, kako veliš, car vam pogibe. I tebi, ljubo, hoću pravo reći ja. Kad putem stigoh blizu raskrsnice te, tu glasnik srete me i čovek nekakav na kolima, k'o ti što kaziva mi pre — a ždrebad vozila. I silom s puta me i vozar i sam starac stanu goniti, a ja vozara što me s druma gonio u gnevu udarim. Kad starac opazi gde kraj kola mu idem, on me uvreba i posred glave badljem zgodi dvostrukim. Ja osvetom se ne osvetih jednakom, no ruka ova štapom njega osinu, natraške s kola on se odmah izvali. I druge pobih sve. Pa ako stranca tog sa carem Lajem srodstvo veže ikakvo, od mene ko je sad nesrećniji, ko bogovima može biti mrskiji? Ta niko, bio stranac ili građanin, već ne srne da me prima ni da pozdravlja, no mora s praga da me goni. Kletve te sem mene niko drugi ne navali mi. Pa pokojniku odar kaljam rukama od kojih pogibe! Zar nisam zlotvor ja?
Zar nisam proklet sav kad moram bežati i u tom bekstvu ne smem svojih videti, ni ii svoj ne smem zavičaj? 11' moram zar da majkom oženim se, oca Poliba da ubijem, što rodi me i podiže? Zar ne bi kogod, sudeć', pravo rekao da svirep neki demon stvori meni to? 0 ne daj, ne daj, sveta moći božanska, da taj mi svane dan, već nevidom da pre sa sveta odem ovog no da vidim to gde mene takve sudbe osramoti žig! HOROVOĐA To, care, plaši nas, al' neguj nadu još dok on ne prispe i ne saznaš od njega. EDIP Toliko, zbilja, nade ostaje mi još da samo čoveka pastira pričekam. JOKASTA A kad on dođe, šta si onda nauman? EDIP Kazaću. Nađem li da isto govori što i ti, ja sam onda jadu izmak'o. JOKASTA A kakvu ču od mene osobitu reč? EDIP Govorila si da je pastir kazao da zlikovci ga ubiše. Pa ako broj još isti rekne, onda nisam krvnik ja, jer jedan mnoštvu jednak biti ne može! A spomene li jednog samo putnika, već jasno je da na me pada delo to. JOKASTA Al' znaj da reč onako izrečena bi. I to ti čobanin poreći ne može, jer ceo grad je čuo to, ne sama ja. 845 Pa okrene li što od prve izjave, e nikad, care, neće on dokazati ubistvo Laju da se pravo ispuni. Feb jasno proreče mu smrt od sina mog. Pa, opet, nije njega onaj nesrećnik 850 pogubio, već sam on, eto, pade pre. I zato ne bih odsad više nikada na proroštvo se kakvo ja osvrnula. EDIP Ti lepo misliš, ali pošlji slugu kog da čobana dovede, ne propusti to! 855 JOKASTA Poslaću odmah. Ali u dvor hajdemo. Učinit' neću ništa što ti ne voliš. (Edip i Jokasta odu; hor ostaje sam i zapeva pesmu.) PETA POJAVA DRUGA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa Kad bi meni bilo suđeno da čuvam u delima i recima čistotu svetu! Za to stoje zakoni, 860 njih rodi etar nebeski, visoko oni žive u visinama, a Olimp je otac njin, ne smrtni ljudski stvor. I zato nigda njih zaborav ne uspava;
u njima velik bog, a nikad ne stari. Prva antistrofa Obest rađa silnika; a kad se obest od svačeg ludo prejede, što nit' je pravo niti sreće donosi, na najviši se popne vrh, pa u vir jada skoči, otkle joj ne pomažu noge nazad. A bogu se molim ja da napor što će spasti grad nam nikada ne prekine! I bog će meni uvek biti odbrana. Druga strofa Ko u delu il' u reči putem preziranja gre, pa niti se Pravde boji, božji hram ne poštuje, zbog raskoša zlosrećnoga loša sreća stigla ga, ne teče 1' koristi poštenim načinom i grehe ne izbegava, il' svetinje se maši ludim postupkom! A ko se može pri tom još ustezati od svog srca da odbija strele gneva? Jesu 1' časna dela ta, rad čega da igram? Druga antistrofa Neću više kajan ići svetom zemlje središtu ni svetom u Abi hramu, niti u Olimpiju, sa recima jasnim ovim ako svi se ne slože. O moćni Dive, ako pravo čuješ me, o care ti svemogući, to tebi a ni večno trajnoj moći ti ne sakrilo se! Proročka o Laju reč ne važi više, gazi se; Apolona nigde već ne poštuju, strah nesta ti božji! TREĆA EPISODIJA (ČETVRTI ČIN) PRVA POJAVA Hor, Jokasta JOKASTA Vladari zemlje, na um pade mi u božije da kaj na pođem hramove 905 sa ovim vencima i s ovim tamjanom. Jer Edipu se srce silno nadima od svakojakih briga; novo više on, k'o čovek pametan, po starom ne meri, no svakog sluša ko grozote govori. 910 Pa kada ništa tešenjem ne postižem,
najbližem dođoh tebi, Apolone likijski, sa ovim žrtvama, da pomoć zamolim, spasenje neko i mir srcu da nam daš. Jer svi mi sada trnemo kad gledamo 915 gde on se zbunjuje k'o krmar na lađi. (S leve strane dolazi glasnik iz Korinta.) DRUGA POJAVA Hor, Jokasta, Glasnik GLASNIK O prijatelji, mogu 1' od vas doznati gde stoje beli dvori cara Edipa? A znate 1', recite mi bolje gde je sam? 125 HOROVOĐA To dom je njegov, strance; on je kod kuće, 920 a žena ta je majka dece njegove. GLASNIK Da vazda srećna bude i sa srećnima da živi kad je prava žena njegova! JOKASTA A tako i ti, strance, jer to zasluži rad lepih reči svojih! Ali kazuj mi 925 rad čega dođe? Šta si rad nam javiti? GLASNIK Pa sreću, gospo, domu tvom i mužu tvom. JOKASTA A kakvu to? Od koga nama dolaziš? GLASNIK Iz Korinta. Reč moja obradovaće — ta kako ne? — a možda i rastužiće. 930 JOKASTA A šta je? Kakvu moć to ima dvostruku? GLASNIK Za cara će ga narod kraja istamskog izabrati, k'o tamo što se govori. JOKASTA A što? Zar starac Polib više ne vlada? 126 GLASNIK Ne više, jer u grobu njega drži smrt. 935 JOKASTA Šta reče, Polib umro, draga starino? GLASNIK Ne govorim li pravo, neka umrem ja! JOKASTA Zar nećeš brže gospodaru, devojko, i javiti mu? (Sluškinja ode.) Gde ste, božja proroštva? Tog čoveka se Edip davno klonio 940 i bojao se da ga ne smakne. A sad po sudbi pade, ne od ruke njegove. (Dolazi Edip.) TREĆA POJAVA Hor, Jokasta, Glasnik, Edip EDIP Jokasta, dušo, ljubo moja premila, iz dvora zašto posla po me ovamo? JOKASTA Taj starac kazaće; pa čuj i gledaj sad 945
kud sveta božja odoše ti proroštva! EDIP A ko je čovek taj i kakav nosi glas? 127 i JOKASTA Iz Korinta je; o tvom ocu nosi vest, ne živi Polib više, nego preminu. EDIP Šta veliš, strance? Sam ti meni reci to! 950 GLASNIK Pre svega, treba 1' o tom da te izvestim, znaj sigurno, on putem smrti otide. EDIP Ubistvo ili bolest uze 1' život mu? GLASNIK Ta starom telu malen udar dade mir. EDIP Od bolesti je jadnik umro, čini se. 955 GLASNIK Pa opet požive, jer dug vek prevali. EDIP 0 lele, lele! Ko će, ljubo, paziti na pitske reči, ili ptice kreštave po glasu nj inu kad je trebalo da ja svog oca ubijem? A on mi preminu, 960 1 zemlja krije ga, — a ovde živim ja ne dirnuv mača; — ako 1' negde uvenu od čežnje za mnom, tako pade od mene. Al' Polib sva ta prazna skupi proroštva, u Carstvu senki večan s njima sniva san. 965 128 JOKASTA Zar ja to nisam davno tebi zborila? EDIP Govorila si, ali strah me zaveo. JOKASTA Sad nemoj ništa više k srcu primati. EDIP Zar ne moram se odra bojat majčina? JOKASTA A šta da čovek strepi ako zavisi od slučaja, a napred jasno ne vidi? Najbolji, po mogućstvu, život bez brige. A braka s majkom nemoj mi se bojati, jer mnogi već su ljudi u snu videli gde s majkom legoše. Ko ništa do toga ne drži, taj najlakše život podnosi. EDIP To sve bi lepo bilo što ti govoriš, da majka nije živa. Al' kad živi još, ja moram da se bojim kraj sve utehe. JOKASTA Al', ipak, svetao zrak je oca tvoga grob. EDIP Jest, priznajem. Al' mene život plaši njen. GLASNIK A radi koje žene bojite se vi? EDIP Merčpe, starce, žene cara Poliba. GLASNIK A šta je torad čega nje se bojite? EDIP
Od boga, strance, to je strašno proroštvo! 985 GLASNIK Da 1 sme se reći? U' je tajna za druge? EDIP Ta sme se! Jednom kaza meni Loksija da svoju majku moram ja obljubiti i svojom rukom prolit' krvcu očevu. Pa zato davno od Korinta prebivam 990 daleko; srećan, da, al' ipak najslađe kad roditelju svome gledaš ii oči. GLASNIK Taj strah te nagna onaj kraj da ostaviš? EDIP Svog oca, starce, ne htedoh da pogubim. GLASNIK Pa zašto, care, da te od teskobe te 99S ne izbavim kad srca sklona stigoh ti? EDIP Pa hajde! Dostojnu ćeš primit' zahvalu, i in GLASNIK Pa zato najviše i dođoh ovamo da sreću steknem kad se vratiš dvoru" svom. EDIP Ja nigda neću ići roditeljima! 1000 GLASNIK O sinko, ne znaš ti šta radiš, vidi se. EDIP Ta kako, starce? Bogova ti, reci mi! GLASNIK Kad rad njih bežiš, svojoj kući ne hitaš. EDIP Ta strepim, zbiće se što Febo proreče. GLASNIK Da prema roditeljima ne sagrešiš? 1005 EDIP To, starce, to me navek uznemiruje. GLASNIK A znaš li da ti strahu nema razloga? EDIP Ta kako nema, kad sam dete njihovo? GLASNIK Sa Polibom ti nije zajednička krv. EDIP Šta reče? Zar me Polib nije rodio? 1010 GLASNIK Ta ništa više nego ja, no jednako. EDIP Zar otac k'o i onaj što me ne rodi? GLASNIK Ni on a ni ja nismo tebe rodili. EDIP Al' zašto onda sinom svojim zvaše me? GLASNIK Iz ruku mojih on te na dar primio. 1015
EDIP Iz tuđe ruke dar mu beše tako drag? GLASNIK Jer to ga sklonilo što beše bezdetan. EDIP Da 1' kupi il' me nađe ti, pa njemu da? GLASNIK U kiteronskim naš'o sam te dolama. EDIP A šta si u te polazio krajeve? GLASNIK U gorama sam tamo stada čuvao. EDIP Ti beše čobanin i skitač za plaću? GLASNIK U vreme to i tebi, sinko, spasilac. EDIP A kakav jad me snađe kad me uze ti? GLASNIK To tvoji posvedočiće ti gležnjevi. EDIP Ao meni, kakvo staro kazuješ mi zlo? GLASNIK Odreših tebi probodene gležnjeve. EDIP U povoju sramota strašna stigla me. GLASNIK I ime dadoše ti po toj sudbini. EDIP Da 1' majka ili otac? Kaži, boga ti! GLASNIK Ja ne znam. Ko te pred'o, bolje zna no ja. EDIP Zar od drugog me primi? Ne nađe me sam? GLASNIK Ne, drugi pastir tebe meni predade. EDIP A koji? Znadeš li ga jasno kazati? GLASNIK To neko bi od ljudi, mislim, Lajevih. 1035 EDIP Od cara zar što ovde negda vladaše? GLASNIK Da, da. On beše pastir toga čoveka. EDIP Pa živi 1' još on, da ga mogu videti? GLASNIK (horu) Vi domaći bi mogli znati najbolje. EDIP Da 1' ima od vas koga što tu stojite 1040 ko zna pastira o kome ovaj govori? Na selu ili ovde vide li ga gde? Kažite! Prilika je da se nađe to! 134 HOROVOĐA To niko nije, mnim, no onaj li polju što pre si veće želeo ga videti. Najbolje to Jokasta, evo, reći će. EDIP
0 ljubo, misliš li da onaj koga pre zaželesmo i o kom ovaj govori — JOKASTA A zašto pitaš koga reče? Mahni to! 1 ne misli na lude reči njegove! EDIP To neće biti da ja, kad sam naiš'o na trage takve, roda svoga ne nađem! JOKASTA Ne, bogova ti, ako život voliš svoj, ne traži to! Ta dosta je da pitam ja. EDIP Al' ne boj mi se! Nećeš biti sramotna, ma našlo se i treće majke da sam rob. JOKASTA Al' poslušaj me, molim te; ne čini to! EDIP Ne mogu slušat', hoću sigurno da znam. JOKASTA Al' dobro mislim, najbolje ti svetujem. EDIP To „najbolje" već davno zadaje mi bol. 1060 JOKASTA O nesrećniče, ko si, nikad ne znao! EDIP Ta hoće 1' ko dovesti brzo čobana? Nju pustite nek otmen rod veseli je! JOKASTA O lele, lele, jadnice! Ta samo to još reći mogu, drugo više nikada! 1065 (Ode u kuću.) ČETVRTA POJAVA Hor, Glasnik, Edip HOROVOĐA Šta ode sada ljuba ti, o Edipe, a ljuti bol je odagna. U strahu sam iz muka njezinih da zlo ne provali. EDIP Nek provali što hoće, ali hoću ja da rod svoj vidim sad, i neka bude prost. 1070 Ta pustite je! Možda — jer je ponosna k'o žena — sad se stidi prosta roda mog. Al' sin sam Sreće što blagodat izliva, i zato, mislim, neću se postideti. Ta to je mati mi, a srodni meseci 1075 učiniše me nahodom i tiranom. Ovako kad se rodih, neću da se ja predomislim, poreklo svoje otkriću. 136 TREĆA STAJAĆA PESMA HOR Strofa Ako proricati umem i znadem suditi, 1080 tako mi Olimpa, znaćeš, Kiterone, kad nam sutra uštap grane, kako mi te slavimo kao domaju Edipu i k'o majku i k'o doju kako igrom proslavljamo, 1085
jer si iskazao ljubav carevima mojim. O prizivan Febo, to ti milo neka bude! Antistrofa Koje si, o sinko, koje vile sin dugovečne? Da li na Pana gorštaka leže odar? U' te koja Loksijina draga rodi? Njemu su pašnjaci ravni mili svi. U' te nađe kralj Kiline, il' te nađe gospod Bakho, stanovnik visova gorskih, a k'o zalog dade Helikonka koja; on se s njima rado šali. 1090 1095 1100 137 ČETVRTA EPISODIJA (PETI CIN) PRVA POJAVA Hor, Edip, Glasnik, Pastir EDIP O starci, smem li i ja, mada s njim se još ne sastah, naslućivat' štogod, čini se da vidim čobana kog dugo tražimo. Po velikoj starosti s tim se čovekom on slaže, a i one što ga vode znam 1105 k'o sluge svoje. Ti ćeš možda bolje to od mene znati, jer pastira vide pre. HOROVOĐA Ta poznajem ga, znaj. Jer Laju beše on, k'o niko drugi, veran kao čobanin. EDIP Korinćanine, tebe prvog pitam ja 1110 da 1' ovog misliš? GLASNIK Toga, da, što vidiš ga. 138 EDIP (Obraća se dovedenom pastiru.) Ej, starce, amo gledaj, pa odgovaraj na pitanja mi! Beše 1' kada Lajev ti? PASTIR Da, rob, a dvor me ne kupi, no othrani. EDIP A šta si radio i kako živeo? PASTIR Za stadima sam ponajviše išao. EDIP U kojim krajevima beše najviše? PASTIR To beše Kiteron i mesta susedna. EDIP A znaš li ovog? Vide li ga tamo gde? PASTIR U kakvu poslu? Koga misliš uopšte? EDIP Gle, ovog ovde. Jesi 1' kada bio s njim? PASTIR Ne mogu setit' se da brzo kažem ti.
GLASNIK I nije čudo, gospodaru. Al' ću ja, kad jasno ne zna, setiti ga. Dobro znam da pamti kad po kiteronskim mestima 1125 on sam sa stada dva, a s jednim ja, tri godine se družismo, od proleća pa sve do jeseni, meseci punih šest. A zimi onda stada gonio sam ja u obor svoj, a on u tore Lajeve. 1130 Da 1' zborim pravo ili ne? Da 1' tako bi? PASTIR Ti zboriš pravo, makar davno beše to. GLASNIK De reci: znaš li kad mi dade nekakvo detence, da k'o svoje ja ga othranim? PASTIR (pogađa) A šta je? Zašto sad ispituješ me to? 1135 GLASNIK Gle, druže, to je taj što onda sitan bi. PASTIR Ta pogini! Zar nećeš već zamuknu ti? EDIP Ej, starce, ne karaj ga! Tvoje reči te karača više trebaju no njegove. PASTIR A šta ti zgreših, gospodaru čestiti? 1140 140 EDIP Ti tajiš čedo to za koje pita on. PASTIR Ta brblja, ne zna ništa, zalud muči se. EDIP Kad s dobrim nećeš reći, ti ćeš plačući! PASTIR Ta nemoj, bogova ti, starca mučiti! EDIP Zar neće ko da ruke brže svine mu? PASTIR O teško meni! Zašto? Šta si čuti rad? EDIP Da 1' dete dade mu za koje pita on? PASTIR Da, dadoh mu. Ej, onaj da sam umro dan! EDIP A to će biti ako pravo ne kažeš! PASTIR To reknem li, još mnogo pre nastradaću. EDIP Taj čovek, čini mi se, hoće zabavu. PASTIR Ta ne ja, ali davno rekoh: dadoh ga.
EDIP A otkle dobi? Tvoje ili tuđe bi? PASTIR Ne moje, no mi tuđa ruka dade ga. EDIP Od ovih koji građana i koji dom? PASTIR Ne, care, bogova ti, više ne pitaj! EDIP Ta poginućeš, ako još te zapitam! PASTIR To neko bi od rođenčadi Lajeve. EDIP Da 1' sluga il' od krvi neko njegove? PASTIR O teško meni, užas moram reći sam! EDIP Ja čuti! Ali opet moram čuti sve. PASTIR To čedo zvahu njegovim, no šta je s tim, najlepše će ti reći žena u kući. Zar ona ti ga da? A zašto ti ga dade? Zar majka jadna? A kakav? EDIP PASTIR Jest, gospodaru moj! EDIP PASTIR Da ga uništim. 1165 EDIP PASTIR Glas je božji plašio. EDIP PASTIR Beše reč: svog oca ubiće. EDIP A kako ti ga ovom starcu ostavi? PASTIR Ta požalih ga, care. On će, mišljah ja, u drugi kraj ga odnet' otkud beše sam. 1170 Al' on za grozni jad ga spase. Ako si kog misli taj, znaj: ti se rodi nesrećan. EDIP O avaj, avaj! Sve mi jasno izlazi! O svetlosti, sad zrakom sjaš mi poslednjim! Potekoh od koga se ne sme, grešno se 1175 oženih, ubih koga ubit' ne smedoh! (Odu, ostaje hor.) DRUGA POJAVA ČETVRTA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa Jao, kolena čovečja, kako 1' život vam koliko
ništa jednako cenim! S kojim, s kojim je čovekom sreća više no toliko da se ponada: srećan je, tek se ponada, padne? Tvoj dok primer imadem ja, tvoju sudbinu, tvoju da, jadni Edipe, smrtnika nikog ne smatram srećnim. 1180 1185 144 Prva antistrofa Ti najbolje pogodi, tvoje strelice brze let sreću najveću steče, kada vračicu pogubi, Dive, devu lavonoktu. 1190 Protiv mrenja se diže ti kraju mome k'o kula. Zato carem ti mojim bi, 1195 pa si najveću stekao slavu — ti si u velikoj nama vladao Tebi. Druga strofa A sada —ko u veće jade potonu? Ta koga mukom, koga crnjom nesrećom 1200 života mena okova? Avaj! slavna glavo naša, Edipe, isti beše brak dosta velik da k'o ženik padne u nj 1205 i roditelj i sin? Kako te samo, kako očeva njiva, jadnice, trpeti mogla ćuteć' toliko? Druga antistrofa I Vreme sve što vidi tebe pronađe na bedu; davno sudi braku nebraku što združi majku i njen rod. Avaj, Lajev sine, kamo sreće mi da te nisam ja nikad video! Nada sve žalim te, pa plačem u sav glas. A da baš kažem istinu, tobom žalost odlahnu mi, sanak mi blagi oko celiva. 1210 1215 1220 (Izlazi glasnik iz dvora.) 10 — Grčke traeediie 145 EKSODA (ŠESTI CIN)
PRVA POJAVA Hor, Glasnik iz dvora GLASNIK 0 čeljadi, u zemlji najštovanija, oh, šta li ćete čuti, šta li videti, koliki 1' bol vas gristi, ako srce vam za Labdakove dvore verno kuca još! Ni Istar, mnim, ni Fasid ne bi mogao 1225 tih zala sprati što ih ovaj krije dom. A jedna odmah na videlo izneće, al' s voljom a ne preko volje zbi se to. A jad je što ga sebi zadaš najteži. HOROVOĐA 1 ono je što pre još čusmo prebolno 1230 A kakav još to glas nam sada donosiš? GLASNIK Najkraće da se kazati i čuti reč: preminula Jokasta, glava božanska. HOROVOĐA O nesrećnice! A s koga ode uzroka? 14A GLASNIK Od sebe sama. A najbolnije što bi, to ne vide, jer nisi bio prisutan. No, ipak, bar koliko i ja sećam se, saopštiću ti muke one jadnice. Čim u trem ona uđe, uzbuđena sva, potrča odmah prema bračnoj ložnici, i stade kosu čupati oberučke. A u nju kako stupi, vrata prilupi i stade zvati Laja davno pokojnog i negdašnjega sećati se poroda, od koga pade on, a majku ostavi da sinu ona rađa porod nesrećan. Nad odrom plakaše gde dvostruk rodi jad: od muža muža, decu od svog deteta. Šta dalje s njome bi, to ne znam više ja. Jer Edip u taj mah ti s vikom upade, pa ne videsmo njen svršetak nesrećan, no njega gledasmo gde svud obilazi. Mač od nas traži, pita gde je žena mu, ne žena, nego materina utroba, iz koje granu on i deca njegova. Bog neki pokaza je njemu mahnitu, a niko od nas koji blizu stajasmo. Tad strašno vrisnu, k'o da neko vođ mu bi, u vrata gruhnu dvokrilna, i ona se ulegla; on ih istavi i provali. Tu gospu videsmo gde visi; zamkom se pletenom stegnula. A on, kad vide je, u bolu strašno riknu, odmah konopac on odreši. Kad na tle spusti jadnicu — al' dalje strašno bilo nam je gledati. Zlatali iglu trgnu joj iz haljine —tom iglom ona sapinjala haljinu — i, digavši je, udri se u ženice i govaraše: neće one gledati ni bolova ni grešnih dela njegovih. Kog ne smeđe, u tami odsad gledaće, a koga željan beše, neće poznati. Ovako tužeć više put se udari u kapke, ne jedared. Oči krvave natapahu mu bradu, nisu ronile 1275 tek vlažne kapi krvi, no u jedan mah poteče crna kiša krupe krvave. Od dvoga jednog ovo ne pogodi zlo, no muž i žena zajednički stradaše. A davna sreća nekad prava sreća bi, 1280 a sada — danas, gle — to stenjanje je sve, i beda, smrt, sramota, od svih nesreća što ime kakvo nose, svaka zbi se tu. HOROVOĐA U jadu svome smiri li se nesrećnik?
GLASNIK Nek dvor se, viče, otvori, — Kadmejci svi 1285 nek vide njega koji oca ubi svog, a majku — grozno viče, ne smem kazati, — sam sebe prognaće i, kako prokle se, u dvoru neće više proklet ostati. Al' potpora i vodac kakav treba mu, 1290 jer bol je veći no se može trpeti. I tebi će pokazati, jer vrata se već otvaraju, prizor odmah videćeš i suzu što bi dušmanu izmamio. (Edipa dovode.) DRUGA POJAVA Hor, Edip ZAJEDNIČKA TUŽALJKA Sistem O strašna li jada za čovečji pogled, — 1295 najstrašnijeg od svih što sam ih dosad doživeo! Koji te obuze bes, 148 0 jadnice? Koji li demon ti ovo u ljutoj i preljutoj navali toj na zlosrećnu nasrnu sudbu? Ni pogledat', jadnice, ja te ne mogu, a mnogo tog hoću da pitam te još, 1 mnogo da doznam i mnogo da vidim! Tolika me s tebe obuzima jeza! EDIP O lele, o lele, jedniku meni! Ta kamo to nesrećnik devam se ja? Ta kuda k'o strela se razleće glas mi? Oh, kamo to iskoči, demone ti? HOROVOĐA 1300 1305 U ne'sreću ni čuvenu ni viđenu. Prva strofa EDIP Ah, oblače, mrače užasni moj! Grozan se, silan se navuče ti, nemio vetar vi ja te, avaj! I opet, avaj meni! Kako žacnu me od igle bod i spomen o mom udesu! HOROVOĐA I nije čudo što u takvim jadima ti sa dva tužiš a i sa dva trpiš zla. Prva antistrofa EDIP Oh, prijače mili, jedini ti mene još pohodiš; trpiš me još, za mene slepca brineš se, jao! Ta vidim te, jer mada noć me zavila, još, ipak, uvek jasno glas ti poznajem. 1310 1315 1320 HOROVOĐA O strašna dela! Kako oči smeđe ti da tako zatreš? Koji bog te nagna to? Druga strofa EDIP Apolon, Apolon beše to, drugovi, ove mi jade i nevolje zadade!
Al' njih mi niko ne izbi, no sam ih jadnik izbih ja. Ta šta da gledam još, kad oko ništa milo nije gledalo? HOROVOĐA Bilo je kako kažeš ti. EDIP Ta ima 1' šta da gledam ja il' volim; kome mogu još da prozborim, da s miljem čujem odgovor? Vodite brže me odavde, ah, vodite, prijaci, nesreću veliku tu, najvećeg prokletnika, a i bozima najmržeg čoveka! HOROVOĐA Oh, muči te saznanje, k'o i nesreća! Ej, sreće da te nigda nisam upozn'o! Druga antistrofa EDIP Propao onaj ko na paši uze mi krute na nogama spone, pa izbavi od stradanja i spase me! Tim ljubav ne učini mi! Da onaj umreh dan, ni dragi ni ja ne bi bola imali! HOROVOĐA I ja bih tome bio rad! EDIP Pa ne bih oca ubio i ne bi svet me prozvao ženikom one žene što me rodila. Sad sam proklet i grešničin sin, rađao s onom od koje sam potek o sam. Pa ima li od zla još gore kakvo zlo, to pade na Edipa. HOROVOĐA Ja ne znam kako naum tvoj da odobrim, jer bolje da te nema no da živiš silep. EDIP Da to ovako ne uradih najbolje, ne kazuj mi i više me ne savetuj! Ne mogu znati kakvima bih očima, kad u Had stignem, oca svoga pogled'o, ni kako majku bednu: njima skrivih ja što više nego vešala zaslužuje. Da gledam decu svoju kako nikoše, zar to da bude pogled za me željkovan? Ne, nikada! Za moje oči nikada! A ni grad, kula, svete slike božije! — Njih patnik nad patnike ja, što jedini, od Tebanaca barem, življah najlepše, sam sebi oteh! Svima sam zapovedih da gone beščasnika što od bogova
iziđe proklet, pa još Lajev podmladak! Sramotu svoju kad sam takvu otkrio, zar treba da vas pravim gledam očima? Ne, nikako! Da mogoh još da zaronim i uši, izvor sluhu, ne bih podneo da bedno telo dokraja ne zatvorim, da budem slep i sasvim gluv Jer slatko kad misli žive izvan svake nevolje. Ah, Kiterone, što me primi? Zašto me ne ubi odmah onaj čas, da nikada u svetu se ne dozna čije dete sam? O Polibe i Korinte, ti tobožnja o kolevko mi stara, kakvu li me vi othraniste lepotu, punu čireva. Ta sada svanuh zao i od roda zla. 0 tri vi puta i ti, dolo zabitna, 0 hrastiće i klance ti na raskršću, što napiste se negde krvi babove sa ruku mojih, zar se još me sećate što skrivih vama, šta li zgreših docnije kad stigoh ovamo? 0 mrače, mrače ti; ti rodi mene i, kad rodi, od mene ti opet klicu potera i pokaza 1 oce, braću, decu — iste krvi krv; pa zaručnice, žene, majke; dela sve najsramnija na svetu što se zbivaju! Što radit' ne valja ni zborit' ne treba. I zato, bogova ti, brže negde skrijte me il' ubijte il' u more me bacite da oči više ne mogu me videti. Udostojte se nesrećnika taknuti! Ta slušajte! Ne strahuj te! Ta čemer moj ni jedan smrtnik trpet' ne može do ja. HOROVOĐA Što tražiš,Kreonte, gle, u pravi stiže čas da pomaže i svetuje; on jedini braničem zemlji mesto tebe ostade. EDIP Vaj meni! Kakvu sada da mu reknem reč? Pa kako s pravom da se uzdam u njega? Ta ja ga pre uvredih ružno ii svemu. (Dođe Kreont sa slugama.) TREĆA POJAVA Hor, Edip, Kreont KREONT Ne dođoh amo da se rugam, Edipe, ni da te grdim što me pređe uvredi. 1410 (Slugama koji su Edipa doveli.) No, za rod ljudski ne marite 1' više vi, bar štujte plamen Gospoda nam Helija, što hrani sve; ne kazivajte takav greh ovako nezakriven; njega ne primi ni zemlja niti svetlost, niti sveti dažd! 1415 I zato brže ii kuću ga vodite! Jer svet je običaj da samo rođaci svog roda jade gledaju i slušaju. EDIP Od nade kad me, bogova ti, rastavi i dobar dođe meni, teškom grešniku, 1420 čuj nešto! Za te zboriću, ne za sebe. KREONT Pa šta to želiš kad ovako moliš me? EDIP Što brže me iz ove zemlje baci kud, gde nikog neće biti da me pozdravi. KREONT Učinio bih, dobro znaj, al' htedoh pre 1425
da boga upitani šta treba raditi. EDIP Al' jasno veće njegov zapovedi glas, ubica oca neka padne — grešnik ja. KREONT Da, tako reče. Ali bolje pitati u nuždi ovoj šta je volja božija. 1430 EDIP Za nevoljnika, dakle, pitaćete još? KREONT Pa i ti, valjda, bogu verovaćeš sad. EDIP A tebi nalažem i ovo molim te: U dvoru onu sam ukopaj kako znaš; i s pravom službu tu za svoje činićeš. A ovaj grad mi očinski da nikada za svog stanara mene živa ne primi! No pusti me u gorama da stanujem, gde Kiteron je moj, gde meni otac živ i mati živa pravi grob odrediše! Da umrem od tih što me ubit' htedoše. No tol'ko znam: ni bolest me ni drugo šta pogubit' neće, jer se ne bih spasao na smrti da ne bi to za strašno zlo! No sudba nek nam ide kud je pošla već! Za decu mi — za mušku decu, Kreonte, ne imaj brige; ljudi su, pa nikada, ma gde god bili, neće oskudevati! 1435 1440 1445 154 Al' jadne mi devojčice, sirotice, što nikada im sofra ne bi stavljena bez mene, nego što bih ja dodirnuo, to sve bi one svagda sa mnom delile — za njih se staraj! Sad, pre svega, pusti me da njih se dotaknem i jad svoj oplačem! De, kneže! (Kreont ode.) Hajd', soju čestiti! Kad njih se dotaknem, izgledaće mi da ih gledam očima. (Edip ćuti i sluša, dok se Kreont vraća s Edipovim kćerima Antigonom i Ismenom, koje plaču.) Šta veliš? O bogova vam, ne čujem li zaista gde mile plaču? Zar se Kreont smilova 1460 te posla meni decu moju premilu? Je I' istina? KREONT Jest, istina. Ja evo ih dovedoh ti, jer doznah želju, koja davno mori te. EDIP Pa srećan bio, i rad ovog hoda tvog od mene bolje neka bog te očuva! 0,gde ste, kćeri moje? Amo priđite! Do ovih mojih bratskih ruku dođite što zgrešiše da oči oca rođenog, pre negda sjajne, sad ovakve gledate! O deco, ja vas, ne videć' i ne znajuć', sa onom rodih što me samog rodila! Pa rad vas plačem — ta ne mogu gledati kad mislim na vaš gorki život potonji u svetu što ga morate proživeti. U koja ćete poći društva građanska, na koje slave a da s plačem kući se ne povratite, mesto sjaj da gledate? 1450 1455 1465 1470 1475
Pa kada do udaje već dorastete, da 1' biće koga, deco, ko će pregnuti da uzme takvu bruku što će život vaš da razori k'o mojim roditeljima? Ta koje nema tu grozote? Otac vaš svog oca pogubi a majku obljubi od koje sam se rodi; ista utroba, iz koje sam iziđe, njemu rodi vas. Da, takve grdnje biće. Ko će onda vas da prosi? Nema, deco, toga; morate bez podmlatka i neudate svenuti. Menekejiću, kad im os ta otac jedini, ta mi se obadvoje što ih rodismo sa svetom rastasmo — ne pusti roda svog da bez muža po svetu luta prošeci, i ne daj njino zlo da ravno bude mom. No smiluj se kad vidiš mladost njihovu bez svega, osim što bi ti im pomog'o. Obećaj, plemeniti, rukom dirni me! A vas bih, deco, da već shvatat' možete, -još mnogo savetov'o; ali želite da živite gde možete, i živite životom boljim od života očeva! KREONT Već je dosta suza tvojijeh! Ta idi ii kuću! EDIP Ne mili mi se, al' slušaču. KREONT Na vreme dobro EDIP Znaš li kako idem? KREONT Reci, znaću kad te saslušam. EDIP Ako me iz otadžbine prognaš. KREONT Kako rekne bog. 1505 EDIP Al' sam mrzak bogovima. KREONT Tim ćeš pre to postići. EDIP Misliš? KREONT Ja što ne mislim, ni reći zalud ne volim. EDIP Sad me vodi odavde! KREONT Hajd', samo decu ostavi! EDIP Nipošto mi njih ne otmi! 157 KREONT Ne želi premoći svud, jer što moću dobi, do života ne isprati te. 1510 HOR O građani otadžbine Tebe, evo Edipa, znalca čudesne zagonetke i prvog čoveka, čiju sreću niko nije gledao bez zavisti! Gledajte u kakav ponor sudbe grozne pade on! Zato nikog, dan dok onaj poslednji ne dočeka, 1515 neću proslavljati kao srećna, pre no doplovi kraju veka svog a nikakav ne pogodi ga jad. SOFOKLE ANTIGONA Prvi put u ovom prevodu prikazana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 17. dcembra 1951. Redaktor prevoda Anica Savić-Rebac
LICA LSMENANA } kćeri Ed*0ve KREONT, car tebanski EURIDIKA, žena njegova HEMON, sin njihov TIRESIJA, "prorok STRAŽAR PRVI GLASNIK DRUGI GLASNIK HOR STARACA TEBANSKIH PRATNJA KREONTOVA I EURIDIKINA Pozornica prikazuje carski dvor u Tebi sa trojim vratima: na srednja idu Kreont i Euridika, na desna — za gledaoca — dvoranstvo, Antigona i Ismena, a na leva starci. Hor, stražar, Hemon, Tiresija, glasnik, idu, kao domaći, na desni ulaz. PROLOG (PRVI CIN) PRVA POJAVA Antigona, Ismena V svitanje. Iz dvora na desna vrata dolazi Antigona, pa za njom Ismena. ANTIGONA Ismena mila, sejo moja rođena, da 1' znadeš za jad kakav što zbog Edipa još Div ga ne učini nama živima: ta nema bede, niti jada ikakva, ni nečasno ni ružno ništa što ti ja 5 međ tvojim ne videh i mojim jadima. Pa i sad opet kakvu, kažu, naredbu poglavar ćelom gradu ovčas izdade? Da 1' znaš, da 1' ču šta? Ili ne znaš da se zlo za mile naše sprema k'o za dušmane. 10 ISMENA O milim vest još nikakva, Antigona, ni vesela ni tužna meni ne stiže, bez oba brata otkad nas dve ostasmo, što jedan drugog u dan jedan ubiše. A otkad noćas vojska ode argivska, 15 od tada ništa više nisam čula ja, ni da sam srećnija a ni nesrećnija. ANTIGONA To znađah dobro, pa te pozvah ovamo pred vrata dvorska da me čuješ nasamo. \ ISMENA A šta je? Neka reč te uznemirila. ANTIGONA Zar nije Kreont jednom bratu našemu čast groba dao, a drugome uskratio? Eteokla je, kazuju, po zakonu i sudu pravednom u krilo zemlji dao, na onom svetu da ga mrtvi poštuju,
a Polinika što nam jadno poginu naredio je, kažu, građanima svim da niko ne pogrebe i ne okuka, bez plača i bez groba da ga ostave, da bude slatkim plenom gladnim pticama. To kažu da je tebi dobro Kreonte i meni, velim, i meni naredio, pa amo hita onima što ne znaju da javno kaže to; i stvar tu ne smatra k'o šalu, nego usudi 1' se na to ko, od naroda ga stiže smrt pod kamenjem. Stvar tako stoji, a sad posvedoči ti s vrlinom da 1' se rodi, il' se izrodi. ISMENA U takvim prilikama šta bih, jadnice, pomogla ja da vežem il' odrešujem? ANTIGONA De, vidi, trud i muku sa mnom deliš li? ISMENA U kakvoj napasti? I šta to naumi? ANTIGONA Da i ti sa mnom brata mrtvog sahraniš. ISMENA Sahraniti ga misliš, mimo zabranu? ANTIGONA K'o moga i tvog brata, ako nećeš ti, jer izdajnica, bogme, neću biti ja. ISMENA O, jadnice! Zar i kad Kreont zabrani? ANTIGONA On nema prava od mog da me odbija. ISMENA Vaj meni! Oca, sele, opomeni se u kakvu jadu prestavi se omražen kad grehe svoje otkri sam, pa zbog njih sam rukom sebi oba oka iskopa! Pa majka mu i žena, dvostruka je reč, pletenim užem sramno skonča život svoj! A treće, oba naša brata nesrećna u jednom danu jednom smrću padoše kad jedan drugog bratskom rukom ubiše! Nas dve smo same sada ostale, pa čuj: najgora smrt nam ako mimo zakona sad ne poslušamo carsku odluku i vlast. Al' na pameti imaj ovo: žene smo, pa nećemo s muškarcima se boriti; pa onda nama jači zapovedaju, te i to i još gore valja slušati. Ja, dakle, moliću se pokojnicima nek oproste, jer ovo jači nameću, i poslušaću vlast. Ta uzimati trud nad snagu svoju — nije pamet nikakva. ANTIGONA Ne zovem Lc, a kad bi ti i pristala, ta pomoć tvoja ne bi (cl-Ja od srca. No misi i kako hoćeš ja ću onoga sahraniti. Za lakvo dcio i ado mrem. 1 mila s
njime, s milim, u grob leći ću, sa svetim grobom. Moram duže vremena da donjom svetu ugaua.ri no ovome. Jer onde biću večno. Ti, pak, volja 1' te, pogrdi ono što je časno samim bozima. ISMENA Ne činim ništa nepošteno. Tek sam ja nesposobna da građanima prkosim. ANTIGONA Ovako ti izgovaraj se tu, a ja sad idem grob da naspern bratu predragom. ISMENA Vaj meni, nevoljnice! Sirah me, stradaćeš! ANTIGONA Ne strahuj za me! Svoj ti udes popravljaj! ISMENA Bar nikom svoje delo ne poveravaj, no tajom taji, a tako i ja ću! ANTIGONA Vaj meni, kazuj! Bićeš mnogo mrznija k'o ćutalica, ako svima ne kažeš. ISMENA Za ćelom krv što ledi srce gori ti! ANTIGONA *Ja znadem kome treba godit najviše. ISMENA Da, možeš; ali tražiš što se ne može. 90 ANTIGONA Pa dobro, kad me snaga izda, prestaću. ISMENA Ni počet' ne treba što biti ne može. ANTIGONA Kad tako zboriš, ja ću na te mrziti, kraj pokojnika s pravom mrska ležaćeš. Al' pusti mene i moj pusti nerazum 95 da muku mučim tu! Ta neću stradati, a plemenita da ne zadesi me smrt. ISMENA Kad tako misliš, a ti idi! Samo znaj da ludo grešiš, al' s pravom draga dragima. (Ode. Dolazi Hor staraca tebanskih.) DRUGA POJAVA ULAZNA PESMA HOR Prva strofa Zrako sunčeva, prekrasni sjaju, kakav nikada još Tebi sedmorih vrata pre zasjao nije! Granu, gle, dana zlatnoga ženice, preko Dirkinih vira stiže! Sa štitom belim dušmana, što iz Arga oružan sav dođe nam, njega u bežanje ti uzdom potera bržom. U zemlju ga našu Polinik doveo zbog protivurečnih sporova ljut; k'o orao glasno klikćući, od Arga do Tebe preleti put, a krila k'o beli sjala mu sneg, sav oružan bi i konjogrivkom zaštićen kacigom. Prva antistrofa Iznad krovova stade već pa na sedmora vrata svud zinu kopljima ubojnim, ali ode pre nego krv naša zvalo mu napuni, još pre nego nam venac kula
žar-zapali omorikov. Takav bojni Arejev zvek s leđa zaori, i žestoki zmaj tešku bitku je bio. Veličanje ohola jezika Div ne trpi nikako; spazivši njih gde snažnom bujicom navaljuju svi pa zveketom zlata se ponose još, 130 on munjom zavitla pa obori tog što srtaše već na zidu da zapeva pobedu. Druga strofa Na tle se odbojno strovali koji tada s ognjem u ruci u mahnitu napadanju 135 jurnu pomame pun kao vetra preljutog mah. Tu njega takva stiže smrt. Drugima, gle, drukčiju kob dosudi taj veliki bog Arej, presrećni borac. 140 Na sedomorim vratima sedam se svih poredalo vođa, svi junački soj, i silnome Divu prikazuju plen k'o svečanu žrtvu do jadnika dva; po ocu i majci rođena braća, 145 a jedan na drugog udari kopljem i obojica jednaku nađoše smrt. Druga antistrofa Ali je preslavna Pobeda došla nama, kolima bogatoj Tebi se poradova; zato ratove sve 150 zaborav'te potpuno sad! U božje hajd'mo hramove, igrajmo svi vascelu noć, Bakhija bog biće nam vođ, Teba sva da se trese! Al' evo nam Kreont, Menekejev sin, 155 baš ide; u zemlji nam vladar je on, po skorašnjem božjem udesu dan, a jamačno mis'o premišlja neku, jer svima je nama poslao poziv i sve starešine ovoga grada 160 na vanredni ovde sazvao zbor. (Dolaze Kreont i dva glasnika.) PRVA EPISODIJA (DRUGI CIN) PRVA POJAVA Hor, Kreont KREONT 0,-ljudi, grad nam silnom trešnjom bogovi uzljuljaše, pa opet stojna digoše. Po glasnicima sa svih strana pozvah vas da amo dođete, jer znam da Laju vlast 165
i presto svagda poštovaste odano, pa potom — dok je Edip gradom upravij'o, a kad on pade, sinovima njegovim jednako verno pokoravaste se još. Al' otkad oni dvojom smrću padoše 170 u jednom danu kad se sami skobiše i svojom rukom krvcu grešno proliše, svu, dakle, vlast i presto imam sada ja, po rodu jer sam pokojnima najbliži. — Al' ne može se znati srce, mišljenje i sud 175 ma koga čoveka, dok prvo ne vidiš da vesto vlada i da zakon poznaje. Ko celim gradom upravlja, a ne mari za pravi savet, već od straha nekoga svoj jezik veže, za tog i sad mislim ja 180 i odavno već da je rđa najgora. Ni onoga što više voli srodnika no otadžbinu, ne cenim ja nimalo. Ta ja— nek znade Div što svagda vidi sve — zaćut'o ne bih nikad kad bih video 185 i AS da beda ide zemlji mesto spasenja, a nit bih dušmanina grada uzeo za prijatelja, jer znam: grad je nama spas; i dokle srećno jedrimo pod njegovim pod jedrima, mi prijatelja tečemo. Tim zakonima ovaj grad ću dizati. I s tim se slaže što sam građanima sad za Edipove sinove naredio. Eteokla, što za naš grad se boraše i pogibe, a kopljem prvi junak bi, nek sahrane i svaku nek mu dadu čast najboljim mrtvima što dole pristaje; a brata mu — o Poliniku zborim sad — što htede zavičaj i boštva rodbinska na povratku iz bekstva ognjem spaliti i bratove se krvi htede napiti, a građane odvesti kao robove, da niko ga — naredih gradu ovome — ne počasti ni grobom ni naricanjem, već da bez groba — svakom oku nakazan od ptica i od pasa bude razderan! To sud je moj, i nigda rđe kod mene pred poštenima neće čast uživati. Al' ko je odan ovom gradu, mrtva ga i živa ja ću poštovati jednako. HOROVOĐA Ti smeš to činiti, Menekejeviću, sa dušmanom i s prijateljem države, al' možeš svakim služiti se zakonom za mrtve k'o i za nas koji živimo.
KREONT Čuvari mojih zapovesti bićete! HOROVOĐA Naredi neko mlađi neka bude to! KREONT Al' kod mrtvaca straža već se postavi. HOROVOĐA Pa šta nam, dakle, drugo još naređuješ? KREONT Da paziš na red, ako ne veruje ko. HOROVOĐA Luđaka nema takva da je smrti rad. 220 KREONT I plata takva biće. Ali nadanje u dobit ljude često u jad strovali. (Dolazi Stražar.) DRUGA POJAVA Hor, Kreont, Stražar STRAŽAR . O, care, neću reći kako hiteći doleteh ti od laka skoka zaduvan! Ta mnoge misli mene zadržavahu 225 i okretah se putem da se povratim, jer slušah srce gde mi mnogo zboraše: „Šta ideš, jadan, tamo gde te čeka sud? Zar, bolan, opet stojiš? Ako Kreontu ko drugi kaže to, zar nećeš stradati?" 230 Razmišljajući tako mučno odmicah, i tako meni kratak odulji se put. Odlučih najzad amo da se zaputim, saopštiću ti, mada nemam reći šta. 170 Ja stigoh ti, jer tvrdo imam nadanje: pretrpeću tek ono što je suđeno. KREONT A zašto li si duhom tako klonuo? STRAŽAR Pre svega hoću da ti kažem o sebi: jer dela nit počiniti niti krivca znam, a nit je pravo zlo da kakvo prepatim. KREONT Baš smeraš protiv dela da se ogradiš. No, očito je, nešto novo javićeš. STRAŽAR Zbog strašna glasa moram baš da odlažem. KREONT Izreci već, pa idi onda slobodno! STRAŽAR Pa kazaću. Baš ovčas neko pogrebe mrtvaca; suvim prahom on mu posu leš i, kako treba, sveti obred izvrši. KREONT Šta govoriš? Ta ko se, ipak, usudi? STRAŽAR Ja ne znam. Niti sekira tu udari nit kuka pade, zemlja, tvrda, suva sva, neispucana, neutrta kolima, izvršiocu traga nema nikakva. A prvi kad nas dnevni stražar izvesti o tome, svima beše čudo jezivo.
On iščeznu, doduše — grob ga ne pokri, 255 al ozgo tanak beše prah, da mine greh. Tu nit se kakvoj zveri nalazio trag, ni psetu kakvu što bi došlo glodati. Među nama se grdne psovke orile, sve stražar panjk'o stražara, i gotov boj 260 na kraju — nikog ne bi da nas rastavi. Jer svaki od nas beše za to delo kriv, al' niko jasno, ne zna beše izgovor. A hteli smo i maziju izvlačiti, kroz oganj prolaziti, klet' se bozima 265 da delo nije naše, i da ne znamo ko smisli ili učini ga. Napokon, kad ništa više traženjem ne otkrismo, reč jednog ču se, a mi glavom k' zemlji svi od straha: ne znasmo ni šta da reknemo 270 ni šta da radimo da dobro ispadne. To beše reč: o delu tebe moramo izvestiti, a ne treba ga tajiti. To pobedi, pa mene zlosrećnika žreb izbere da se toga srećnog posla prihvatim. 275 Ja stigoh nerad, a znam: ni ti nisi rad, jer glasnik zlih glasova nikom nije drag. HOROVOĐA Odavno, gospodaru, domišljam se ja: od božje možda ruke to se dogodi. KREONT Umukni, dok me govor tvoj ne rasrdi! U jedan mah da lud i star ne osvaneš! Jer tvoja reč je nesnosna kad govoriš za mrca onog da se brinu bogovi. K'o dobrotvora zar ga ceniše pa sad zakopaše, a dođe da im hramove 280 285 1 71 sa stupovima spali, dare zavetne, i zavičaj, i zakone da uništi? U' vidiš da bog čini poštu zlotvoru? To ne! No neki građani već odavno ne podnose me, protiv mene gunđaju, 290 i tajno glavom tresu, vrat ne saviše pod jaram poslušan da meni ugode. I dobro znam da ovi baš čuvare te potplatiše, zločinstvo to da počine. Za ljude još ne nasta takva uredba 295 da nosi zlo k'o novac. Taj i gradove razorava, on ljude goni iz kuća, on plemenita ljudska srca zavodi, i uči da na ružna dela pristaju, on pokaza im način svakog varanja 300 i svakog delanja obesvećivanje. A one što za novac to uradiše njih kada-tada kazna stići će.
(Stražar u) No ako Divu ja još čast iskazujem, to dobro znaj mi, evo ti se zaklinjem: 305 ne uvrebate 1' krivca za tu sahranu i na oči ga meni ne dovedete, e neće dostati mi vaša gola smrt, no visićete živi dok zločinstvo to ne odate, da znate gde se bere ćar, 310 pa posle da ga grabite i shvatite da ne treba dobitak svugde želeti. Ta videćeš: zbog sramna cara mnogi već postradaše, a sreći se ne doviše. STRAŽAR Govorit' smem li? U' da okrenem pa grem? 315 KREONT Zar ne znaš da mi i sad mrsko govoriš? 171 STRAŽAR Je F uho ili dušu reč uvredila? KREONT Šta kitiš tu? Šta tražiš mesto bola mog STRAŽAR Ta krivac dušu ti, a uho vređam ja. KREONT O, lele meni! Baš si pravo ćaskalo! STRAŽAR Al' dela onog nikad ne izvrših ja! KREONT I to, i još za novac dušu prodade! STRAŽAR Kuku! Lele! Ao jada, kad ko sudi pravo ne sudi! KREONT Sad sudom šali se, no ako krivaca ne odate mi, onda ćete priznati da samo bedu stvara dobit rđava! (Odlazi.) STRAŽAR Da mogu samo naći ga! No našao il' ne naš'o — sreća to namenjuje — tek mene ovde nećeš više videti! I sada, kad se spasoh mimo svaki nad i sud, ja mnogu hvalu bogu dugujem. 330 (Ode.) TREĆA POJAVA PRVA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa Mnoge sile postoje na zemlji, al' nijedna kao čovek silna: čovek plovi i po sinjem moru, 335 a prati ga južnjak nepogodan i valovi zapljuskuju burni. On i Zemlju, najvišu boginju, med bozima večnu neumornu, neprestano u duboko ore, ralo mu se veruga po brazdi 340 a konji ga svakog leta vuku. Prva antistrofa
I plemenu lakokrilih ptica meće zamke te ga vesto lovi, i buljuku divljih životinja i gomili riba pod pučinom razapinje i namešta mrežu umnik čovek i veštinom svojom divlju krotiv gorohodnu zverku, vratogriva zauzd'o je konja, gorskom biku još neukroćenu u jaram je uhvatio šiju. 345 350 Druga strofa I govoru i vetrnoj misli dovio se i državnom redu 175 i odbrani od mraza nemila i strelica dažda plahovita pronalazač svih putova — čovek. Bez pomoći ne gre u budućnost. Od smrti samo ne izbaja leka, a pronađe ustuk teškoj bolji. Druga antistrofa Nad požudom kao mudrost neku ima svoju stvaralačku snagu, sad zlu hodi, a sad hodi dobru. Božju pravdu drži 1' k'o i zakon, biće dika svojoj otadžbini, a sramota kad zlu drsko krene. Ne prišao mom ognjištu takav i ne bio nikad s moje strane! DRUGA EPISODIJA (TREĆI ČIN) PRVA POJAVA Hor, Stražar, Kreont, Antigona HOR Kolebam se! Nije 1' to božanski lik? Kad znadem, ne mogu da izjavim ja da nije Antigona devojka ta. O, jadnice ti od jadnoga oca — Edipa, ah! 380 Šta slutim? Valjda te ne vodi taj što carevu zapovest prekrši ti, zatečnu gde bezumno skrivi? STRAŽAR Gle, to je ona koja prestup izvrši. Kod mrca uhvatismo je. No gde je car? 385 HOR Iz dvora, evo, baš po želji dolazi. KREONT A šta je? Zašto baš u zgodan stigoh čas? STRAŽAR O, care, nikada se kleti ne treba, jer nova mis'o staru mis'o poriče; 1? — flrčk« trafffiriiifi 177 pohvalih se da neću amo dolazit' 390 kad onih pretnja tvojih odagna me huk. Al' opet, u radosti brzoj, nenadnoj, što svako drugo zadovoljstvo premaša, ja stigoh, mada zakletvom porekoh to, a vodim ovu momu; baš je uhvatih 395 gde kiti grob. Tu nije kocka vađena, otkriće to je moje, nikog drugoga. Sad sam je, care, uzmi, kako želiš ti raspituj i osuđuj! A ja, red je već, od ovih beda odlazim oslobođen. 400 KREONT Ti ovu vodiš? Kako? Gde je uhvati?
STRAŽAR Mrtvaca ona zakopa. Sad znadeš sve. KREONT Da 1' znadeš pravo? Govoriš li istinu? STRAŽAR Nju videh — mrtvom sprema zabranjeni grob. Da 1' jasno sad i razgovetno govorim? 405 KREONT Pa kako vide je i kako uhvati? STRAŽAR Ovako beše. Kad od tebe dođosmo. a pošto čusmo tvoje pretnje strahotne, mi odmah sav s mrtvaca prah ometosmo, i dobro otkrijemo telo natrulo, 410 u zavetrinu na kraj hridi sednemo, da od njega se k nama smrad ne raširi. 178 Tu jedan drugog reč'ma grdnim psovasmo, u službi svojoj kad ko trom se pokaže. To dugo trajaše, dok u svom sjaju krug sunčani nasred neba nije uziš'o, i pripeka priprekla. Tada nenadno sa zemlje vetar diže prah, jad nebeski, pa zakri polje, celo lišće kidajuć' u šumi; silni vazduh napuni se njim. Mi žmireć' trpljasmo taj bogodani bič. Tek vihor minu posle duga vremena, kad eto devojke gde gorko zakuka ko ptica glasom tananim, kad ugleda gnezdašce pusto, prazan ležaj bez mladi. I ona, kad mrtvaca gola primeti, zajauče, a one strašnim kletvama sve proklinjaše koji to učiniše. Donese odmah suhog praha rukama, lepokov digne tucan sud i trostruku na mrca izli žrtvu, pa ga posveti. A mi, kad sve to videsmo, potrčimo i skleptamo je, al' je ništa ne bi strah. Za prvi i za drugi psovasmo je čin, a ona stajaše baš ništa ne krijuć'. A meni milo, al' i žao beše to. Jer sam se od zla spasti, to je najslađe, al' u zlo vući prijatelja svojega •— to boli. Al' je moja takva priroda, da za sve manje marim no za život svoj. KREONT (Antigoni) A ti, da, ti što glavu zemlji obori, da 1' priznaješ da svrši to, il' poričeš? ANTIGONA Da, priznajem, taj čin je moj, ne poričem.
KREONT (Stražaru) Ti možeš na put poći kuda god si rad, od teške krivice oslobođen si sad. 445 (Stražar ode.) DRUGA POJAVA Hor, Kreont, Antigona KREONT (Antigoni) A ti ne nadugo no reci ukratko da 1' znade da ja to zabranih naredbom? ANTIGONA Da, znadoh. Kako ne bih? Svakom jasno bi. KREONT I ti se drznu zakon taj da pogaziš? ANTIGONA Ta valjda ne dade mi Div tu naredbu, 450 ni Pravda, sustanarka donjih bogova, što ljudma ove postaviše zakone. Ne smatrah tako jakom tvoju naredbu da božje, nepisane, stalne zakone preteći može; ti si ipak smrtan stvor. 455 Od danas nisu oni, ni od juče ne, no večno važe, niko ne zna otkad su. Tek strahujući ma od čije obesti, ja ne hteh za njih trpet' kaznu od boga. Ta znala sam da mreti moram, kako ne? 460 180 Pa da i ne naredi ti. No umrem li pre vremena, to k'o dobit samo uzimam. Ko živi, kao ja, u mnogim jadima, zar ne bi njemu smrt spasenje donela? Pa i ja neću žalit' ako dočekam ovakav udes. Ali da sam podnela da moje majke sin bez groba istrune, e, to bih žalila; al' za smrt ne marim. Pa čini 1' ti se da sam ludo radila, pred ludim kanda trpim prekor ludosti. HOROVOĐA Od strasnog oca strasna odaje se ćud u kćerke: ne zna od zla da se uklanja. KREONT No, znaj mi, takva prkosna i tvrda ćud da najpre klone; d najčvršće željezo što pretvrdim ga žarki oganj učini, najčešće slomi se pa sitni, videćeš. I znadem da se besni konji ukrote malenim uzdama. Jer obest onome ne dolikuje ko je sluga bližnjem svom. Već ta je onda znala da mi prkosi kad oglašenu prestupi mi zapovest; sad opet prkosi mi što se razmeće tim delom, pa se posle njega podsmeva. Ja, zbilja, ne bih bio muž, već ona bi, ta drskost kad bi nekažnjena ostala! Pa bila mi od sestre kći, i bliža još od sviju što ih porodični čuva Div; ni ona a ni sestra neće najgoroj umaći sudbini! Jer i onu jednako okrivljujem da s ovom smisli sahranu. I nju mi zovite! Ta ovčas videh je gde besni po kući; poludela je već. (Siraža iz pratnje Kreontove ode po Ismenu.)
A duša zna se rado napred odati !kad kogod grešno delo tajno zasnuje. Duboko mrzim kad se neko zatekne 495 u činu zlu, a hoće da ga iskiti. ANTIGONA Zar želiš više nego da me ubiješ? KREONT Ja ništa. Kad to imam, sve sam postig'o. ANTIGONA Šta čekaš, dakle? Ništa mi se ne sviđa od reči tvojih, nit' se svide ikada; 500 a tako ni tebi ne godi moja reč. Al' otkuda bih lepšu slavu postigla no otud što sahranili brata rođenog? Ta svi bi rekli da se njima mili to kad jezika im ne bi zatvarao strah. 505 Al' s vlašću druga sreća ide pod ruku, pa sme da dela i da zbori po volji. KREONT Ti jedina od Kadmovića vidiš to! ANTIGONA I ovi vide, ali ćute pred tobom. KREONT Ne stidiš se kad misliš od njih drukčije? 510 ANTIGONA Sramota nije činit' poštu bratu svom. 1 Q1 KREONT A nije 1' brat i onaj s njim što pogibe? ANTIGONA Po ocu i po majci brat je rođeni. KREONT Pa što mu onda milost činiš bezbožnu? ANTIGONA To neće pali pokoj niik potvrditi. KREONT Kad njega k'o i grešnog onog poštuješ? ANTIGONA Brat ubi brata, ne rob gospodara svog! KREONT A zemlju har'o nam, a onaj branio. ANTIGONA Had, ipak, za sve takve traži zakone. KREONT Al' ne da čestit jednak bude rđavu. ANTIGONA Ko zna da 1' dole to za sveto smatraju? KREONT Al' dušman nikad, ni kad umre, nije drag. ANTIGONA Za ljubav, ne za mržnju, ja sam rođena! KREONT Kad moraš ljubiti, ljubi dole oba, a ja dok živim, neće žena vladati! 525 (Dovode Ismenu.) HOR Al' eno Ismene pred vratima onde za sestricom suze gde proliva, gle, a oblak na obrvi lice joj krasno nagrđuje k
i lepovidne obraze kvasi. ' 530 TREĆA POJAVA Hor, Kreont, Antigona, Ismena KREONT Ti što se po kući k'o guja šunjala i meni taj om pila krv, a nisam znao dve pobune da hranim protiv prestola, de, reci: da li priznaješ da i ti bi kod groba, il' se zaklinješ da ne znaš za nj? 535 ISMENA Učinih delo, ako ona priznaje; i ja sam učesnik, i nosim krivicu. 184 ANTIGONA Al' pravda taj ne dopušta ti sporazum, nit' htede ti, nit' s tobom ja učinih to. ISMENA Ne ustežem se da u tvojoj nesreći po burnom moru jedrim s tobom zajedno. ANTIGONA Zna Had i oni dole čiji čin je grob; ja druge ne volim što ljube recima. ISMENA Ne, nemoj, sejo, da mi sad zabranjuješ da s tobom umrem i da mrtvog posvetim! ANTIGONA Ti ne smeš sa mnom umreti; ne prisvajaj što nisi takla! Dovoljna je moja smrt. ISMENA A što da živim bez tebe kad ostanem? ANTIGONA Kreonta pitaj! Ti se staraš za njega. ISMENA A što me vređaš? Ništa ti ne koristi. ANTIGONA Da, smejem ti se, al' i patim zato ja. ISMENA Pa ima 1' načina da pomognem ti još? ANTIGONA Ti sebe spasi! Bekstvu tvom ne zavidim! ISMENA 0, jadne mene! Udes tvoj da izgubim? ANTIGONA Ti život sebi htede, a ja sebi smrt! 555 ISMENA Al' svoje nisam razloge prećutala. ANTIGONA Ti jednima, a ja ugodih drugima. ISMENA Pa jednaka je sada naša krivica. ANTIGONA Ne boj se! Ti si živa! Moja duša već preselila se davno, služi mrtvima. 560 KREONT Te devojke su, mislim, baš poludele: sad ova, — ona otkako se rodila. ISMENA
U takvim nesrećama, care, nikada ni žilav duh ne ostaje, no nestaje. i OA KREONT U tebe, da, sa zlima zlo kad odabra. 565 ISMENA Zar bez nje ja da sama život provodim? KREONT Ne spominji mi ove! Više nema nje! ISMENA Svom sinu zar ćeš verenicu smaknuti? KREONT Za oranje i drugih njiva naći će. ISMENA Al' nema ljubavi k'o njihova što bi! 570 KREONT Ja ne volim da sin mi ženu ima zlu. ISMENA Što otac tebe ruži, dragi Hemone! KREONT Baš suviše me ljutiš i ti i tvoj brak! ISMENA Razdvojićeš je zar od sina svojega? KREONT Ta Had će sprečit' bračnu vezu njihovu. 575 ISMENA Pa njoj je, kako vidim, određena smrt! KREONT To i ja vidim. (Slugama) Ne časite, sluge, sad, već u kuću ih vodite! Zatvorite to ženskinje, a ne da šeće slobodno! I naletice beže kad već uvide 580 životu njihovu da smrt se primiče. (Antigonu i Ismenu odvedu.) ČETVRTA POJAVA Kreont, Hor DRUGA STAJAĆA PESMA KREONT, HOR Prva strofa 0 srećnika kojima život ne okusi zla! Kome bogovi kućom potresu, tog jadi ne minu, već svaki mu naraštaj vazda prate, 585 baš kao kad nepogodni trački dunu vetrovi, pod more u mrak srne uzburkani val, pa iz dubine tamne pesak valja crn 590 što silni vetar uzdigne, a jekom ječi valom udarani žal. Prva antistrofa Gle, prastare trpije Labdakida pokojnih gde još novu trpiju živima rađa: 595 naraštaju rađa je naraštaj. Evo ih neki bog ruši, spasa nemaju. Ta i granu poslednju, što Edipovoj lozi sjajem zablista, 600 sad opet donji uzimaju bogovi,
njin krvav zastire je prah, i reči bezumlje, i gnevna srca strast. Druga strofa Dive, koji bi prestupak ljudski skršio tvoju vlast? 605 Nju nikada san ne svlada sve što svlada ni neumorni meseci; k'o vladalac u vekotrajnoj mladosti olimpskim ti upravljaš sjajem blistavim. 610 Pa odsad unapred, k'o pre, taj zakon uvek važiće: za sveg života smrtniku nijednome čas ne prođe izvan jada. Druga antistrofa Nada, bludnica velika, 615 mnogim ljudima pomaže, a mnogim je dim nestalnih, praznih želja; ne znadu što im gamiže, dok žarki oganj noge im ne oprži. Slavljenu reč pametno neko izusti: 620 kad u jad koga baci bog, on za zlo to ne uzima, no dobra traži u tome; a kratak trenutak boravi izvan jada. (Dolazi Hemon.) i on TREĆA EPISODIJA (ČETVRTI ČIN) PRVA POJAVA Hor, Kreont, Hemon HOR Gle Hemona, najmlađeg deteta, gle, od poroda tvojega; dolazi 1' on zbog Antigone u srcu noseći bol, da 1' žalosti ga njihov nesuđen brak? 630 KREONT To začas bolje znaćemo no vračevi. (Sinu) O, sine, valjda ne stiže na oca ljut što zaručnici svojoj ču za presudu? Il tebi drag sam kako god postupio? HEMON Ja tvoj sam, oče! Dobre misli negujuć 635 i moje dobru putiš; slušaču te ja. Ta nikakav mi neće preči biti brak no ti dok putem dobra vodiš sina svog. KREONT Da, sinko, da, to treba imat' u srcu: U svemu najpre očev savet saslušaj. 640 Ta zato ljudi baš i mole bogove da poslušna im deca diče domove, da zlo od dušmanina zlom odbijaju, a prijatelje kao otac poštuju. Al kome deca rađaju se rđava,
što drugo — reći ćeš — taj sebi izrodi no nevolju i silan dušmanima rug? Pa zato, sinko, nemoj da rad naslade sa ženom pamet svoju izgubiš, jer znaj da studen onda čeka tebe zagrljaj kad u tvom domu živi žena rđava •— ta ima 1' veće rane nego rđav drug? Odbaci, pusti momu tu, k'o dušmanku, da nekome u Hadu bude nevesta! Ta nju ja uhvatih gde od svih građana pred celim svetom ona jedna prkosi; pa neću gradu da se laža pokažem, već ubiću je. Neka Diva priziva, čuvara krvi! Negujem li neposluh u rodu, rašće izvan roda jači još. Jer ko u svojoj kući strogo postupa, i narodu će važiti k'o pravičan. Ko zakon gazi, ili silom obara, il' misli da vladarima gospodari, od mene takav neće steći pohvalu. No koga grad izbere, toga poslušaj i u malom i pravičnom i suprotnom! I takav čovek znače — smem se nadati — da lepo vlada i da sluša sam; u kopljanoj oluji svoj će položaj očuvati k'o vrli, pravi ratni drug. Od neposluha nema većega ti zla. On gradove razvaljuje i domove raskopava; on kida kopljanički red i goni ga u bežanje. A gde je red, poslušnost samo glavu mnogu spašava. Pa stoga treba da se brane naredbe, a ženi nikako podleći ne treba! Jer, ako treba, nek nas muško protera, a ne da kažu da smo od žena slabiji. HOROVOĐA To sve što reče čini nam se pametno da reče, ako starost duh nam ne vara. HEMON Bogovi, oče, daju razum ljudima, od svega blaga što je blago najveće. Ja ne bih mogao ni znao tvrditi da nije istina to sve što kaza ti. Al' istinu ti katkad vide i drugi. Od tebe mogu bolje ja da vidim sve što neko zbori, tvori il' osuđuje. Jer pred tobom se boji čovek pučanin da zbori ono što ti čuti ne voliš. A ja sa strane dobro mogu slušati tu momu kako ceo grad oplakuje što ona, od svih žena najnedužnija, najsramnije za dično delo umire. Svog brata, što u seči pade krvavoj, bez groba psima ne dade proždrljivim, nit' ptici kakvoj, da ga oni rastržu. Zar zlatne pošte ona nije dostojna? Ovako tihano se tajni širi glas. A za me, babo, blaga nema skupljega no to kad vidim da te sreća prati svud. Šta deci lepše sja no slava očeva il' ocu dobar glas o deci njegovoj? Pa zato nemoj samo na to misliti da valja tvoja reč a druga ničija.
Jer ko god misli da je trezven samo on, da jezikom il umom druge nadmaša, taj, otkrije li dušu, prazan zjapiće, al' i mudracu priliči da uči još a pri tom luk da suviše ne zateže. Pa vidiš: kad bujice zimi udare, drveće što se svija grane očuva, a što se opre, s korenom se izvali. I brodar kad na jedru čvrsto zategne užeta, neće vihoru da popusti, on brodi dalje s izvrnutom palubom. Popusti zato i promeni naredbu. K'o mlađi mogu 1' i ja svetovati što, za čoveka je, velim, ponajviša čast kad svako znanje pamet kiti njegovu.« A nije 1' tako — to se retko dešava — lepota je i drugu mudru čuti reč. HOROVOĐA Ćuj, gospodaru, ako zgodno govori! (Hemonu) Ti oca čuj! To oba mudro zboriste. KREONT Ta mi, zar mi s ovakvom kosom srebrnom od mladog momka tu da pamet učimo? HEMON Što nije pravo, ništa. Ako sam ti mlad, ti više gledaj samu stvar no godine. KREONT Zar prava stvar; kad neposlušne poštujem? HEMON Ne želim da se pošta čini rđama. KREONT Zar takva bolest nije nju zarazila? HEMON Al' narod sav u Tebi tako ne misli. KREONT Zar narod da mi kaže šta da odredim? HEMON Zar ne vidiš da baš k'o dete reče to? KREONT Da za drugog, ne za se zemljom upravljam? HEMON To nije država što jednom pripada. KREONT A nije 1' onog država ko vlada njom? HEMON E, lepo bi ti pustom zemljom vlad'o sam! KREONT Taj, čini mi se, onoj ženi pomaže. HEMON Da, ako ti si žena. Briga si mi ti. KREONT O, huljo, s ocem svojim zar se prepireš? HEMON Jer vidim: ti o pravdu sad se ogreši. KREONT Pa grešim li što svoje pravo poštujem? HEMON Ne poštuješ kad gaziš pravo božije. KREONT Ej, ćuti, pogane, što ženi posta rob! HEMON
Al' nisi naš'o da sramoti robujem! KREONT Bar govor tvoj u korist one ide sav. HEMON U tvoju, njenu i u donjih bogova! KREONT Dok živi, ti se nećeš nikad zenit' njom. HEMON No umre li, njen grob još nekog primiće! KREONT Još pretnjama zar tako drsko prkosiš? HEMON Da 1' pretim kada korim praznu misao? KREONT Sam lud, zar plačem druge da opametiš! HEMON Da nisi, otac, reko bih da si lud. 755 KREONT Ti, robe ženin, ne ulaguj mi se tu! HEMON Sam zborit' hoćeš, ali drugog ne slušaš? KREONT Ti meni to? Al' Olimpa mi samog, znaj: na svoju radost nećeš mene grditi! (Pratnji) Povedite to grdilo da ovaj tren 760 tu izdahne pred vereničkim očima! HEMON Zar preda mnom? Odbaci svaki pomišljaj! Tu neće pasti ona, niti ćeš igda ti mog lica ugledati očima; već besni tu pred pokornim drugarima! 765 (Ode) DRUGA POJAVA Hor, Kreont HOROVOĐA Taj mladić, gospodaru, naglo ode ljut, a opasan je tako mlade duše bol. KREONT Nek radi, misli više iznad sila svih, od sudbe neć spasti devojaka tih! HOROVOĐA Nameravaš zar obe da ih pogubiš? 770 KREONT Ne onu što ne dimu. Dobro govoriš. HOROVOĐA A kakvom smrću drugu misliš ubiti? KREONT Odvešću je gde ljudska noga ne gazi i živu sakriti u jamu kamenu; a hrane daću tek da greha ne bude, 775 da ne bi ljaga ceo grad ukaljala. i onde Hada — samo njega poštuje od bogova — nek moli da joj mine smrt. II, bar će znati da je uzaludan rad kad čovek ono poštuje što krije Had. 780 (Kreont ode.) TREĆA POJAVA TREĆA STAJAĆA PESMA HOR Strofa
Ero, bože nepobedni, Ero, ti što na plen padaš i devojci u potaji 197 na obrazu ležiš nežnom i prelaziš preko mora i seljaku u stan svrćeš, ni besmrtnik još nijedan a ni čovek malovečan tvojoj moći ne uteče. Koga raniš pomahnita. Antistrofa Ti i srce pravedničko na zlo vučeš za pogrdu; ti i ovaj metnu razdor među ljude jedne krvi. Jasni čari trepavica u neveste milobraene pobeđuju i pred vlašću zaštićuju zakon silni. Jer boginja neodolna njim se igra, Afrodita. (Vode Antigonu.) ČETVRTA EPISODIJA (PETI CIN) PRVA POJAVA Hor, Antigona HOROVOĐA Sad i ja vam granice zakona sam zanesoh se ovde gledaj uć' ovo. I suza ne mogu ustavit' vir: Antigonu vidim, evo je ide u ložnicu svima što donosi mir. 805 JADIKOVKA Prva strofa ANTIGONA Oh, gledajte me, ljudi zavičaja mog, poslednjim putem sad hodim bolna i sunčev sjaj gledam, evo, poslednji put, nikad više! Živu me Had 810 vodi, kud će otići svi, na obale Aheronta; svatovac ne pevaše mi, niti mi kogod još, k'o mladoj pesmu zapeva, 815 već Aheront mi ložnica! 199 -*»*> HOR Pa slavna i pohvale dostojna u mrtvčko skrovište polaziš sad, nit' pogubna sušica satr' ti vek, nit' nagradu steče što deli je mač, 820 već svojom ćeš voljom jedina ti od samrtnih živa silazit' u Had. Prva antistrofa ANTIGONA Čuh kako tužno zginu Tantalova kći, tuđinka Frižanka, uza Sipilsku Glavicu; kao bršljan obuze nju obavita ponikla hrid. Još je i sad rastače dažd, kazivaju, a nigda sneg ne ostavlja; pod plačevnom obrvom kvasi joj vrat. I mene sasvim kao nju na večni pokoj sprema bog. HOROVOĐA Al' ona je boginja, božanski soj, a mi smo smrtnici, smrtnička krv. 835 Al' veliku slavu si postigla ti što stradaš i s bozima jednaku kob i živa i pokojna deliš. Druga strofa ANTIGONA Jao, smeju mi se! Očinskih ti bogova, što mi se rugaš? Nisam mrtva, no živim. 840 Grade, o grada mog najbogatiji rode, Dirkino vrelo ti. 825
830 200 Tebe lepokolne dubravo! Evo, sve vas ja kao svedoke zazivam da nedužna i nežaljena ni od kog u grobni zatvor polazim u neviđene rake mrak! O, jao meni, jao, ni s ljudima ni s pokojnicima, ni sa živim ni sa mrtvim neću boraviti! HOROVOĐA Do krajnje ti se smelosti popnu, do Pravdina visokog stigla si praga, al' tu mi se, dete, u propast sruši. A k'o otac ti mi mučiš nekakvu muku. Druga antistrofa ANTIGONA Ti tače u najljuću ranu srca mog, pretešku žalost oca moga i udes našega roda sveg — slavnijeh Labdakida. Materin odre klet na kom je majka mi rođeno čedo grlila, nesrećnog moga babajka, te nesrećnicu mene rodila! Ja njima sada prokleta i neudata polazim! O, jao, brate moj, ti zlosrećnu si ljubu našao, pa si mrtav živu mene u smrt povukao HOROVOĐA Bogodušan biti sveta je dužnost, al' onoga vlast ko stara se za vlast prestupiti — to se nikako ne sme. A tebe je tvoja pogubila volja. Epoda ANTIGONA Bez suza i bez srodnika 875 i bez svatovca jadnu me već vode putem spremljenim! Više ne mogu jadnica gledati ovo sveto oko svetlosti. 880 Udes moj neožaljen od dragih niko ne žali. (Dolazi Kreont.) DRUGA POJAVA Hor, Antigona, Kreont KREONT Od tuženja i plača ko bi prestao da može takvim plačem smrti pobeći? (Slugama) Što brže je odvedite! Pod grobni svod - 885 zatvorite, kako vam zapovedih,
i samu ostavite, neka ili mre il' živa pod ovakvim krovom grobuje! Što do te mome stoji, mi smo nedužni, a stanka s nama tu na svetu nema njoj. 890 ANTIGONA O, grobe, ložnice, o, kućo podzemna, moj večni čuvaru! Sad tebi polazim ka svojima, što najviše ih pogibe, a sve ih veće dočeka Fersefasa. Ja mrem sad poslednja, najveća bednica, 895 a mom životu suđen ne isteče vek. Al' tvrdu gajim nadu da ću ocu svom ja mila stići, mila stići i tebi, o, majko — mila tebi, mili brate moj! Ta ja vas mrtve svojim oprah rukama, 900 i okitili, pa žrtvu izlih nadgrobnu. A sada, Poliniče, pošto telu tvom učinih poštu, jad ovakav žanjem sad! Pred pametnima s pravom odah tebi čas,t. Ta nikada, ni kad bih decu imala, 905 ni kad bi mi se mrtav raspadao muž, to ne bih pregla preko volje građana. Pa kome zakonu to zborim za volju? Da muž mi umre, dobila bih drugoga; da dete izgubim, i dete od drugog. 910 Al' kad mi majku i još oca krije Had, brat nikakav se neće meni roditi. Po takvu ja te više cenim zakonu no ikog drugoga: to Kreontu je greh i strašna drskost, mila glavo bratova! 915 Ovako rukom on me zgrabi, odvalači bez venčanja i bez svatovskih pesama, ne udadoh se, niti decu negovah, no usamljena, evo, bez rodbine ja međ mrtve jadna u grob živa odlazim! 920 A kakvu zapovest prestupih božiju? A kud još da se mučenica obraćam na bogove i kog da zovem u pomoć? p Ja, pobožna, osvanuh, evo, bezbožna. Al' ako bogovima dopada se to, 925 kad umrem, priznaću da greh učinih ja, a greše 1' ovi, ne stiglo ih veće zlo no moje što ga protiv pravde spremaju! HOR Još jednako istog vihora bes i nadalje njenu potresa svest. 930 KREONT Vodiči zato suze će liti za tvoje korake spore! ANTIGONA Jao meni! Već reč me podseća ta da smrt je blizu! 203 KREONT Ja nikakvu tebi ne dajem nadu da neće se tako svršiti to. ANTIGONA O, tebanski kraju, očinska zemljo, o, bogovi dedova naših! Već vode me, evo, ne ostajem više! Oh, gledajte mene, staregine Tebe, gde jedina ostah, careva kćerka, i kako i od koga čoveka stradam što svetu ispunih dužnost! (Antigonu odvedu.) TREĆA POJAVA ČETVRTA STAJAĆA PESMA HOR
Prva strofa I Danajin lik je mor'o negda ovu sjajnu ostaviti svetlost i u dvore okovane ući. I ložnica, crnom grobu slična, mladost njenu skrivaše u sebi. A ona se, moje čedo drago, krasnim svojim ponosila rodom, zlatnu ona čuvala je kišu, seme božje pod srcem je krila. Al' je uvek moć sudbine strašna; ni bogatstvo njoj uteći neće, ni bog Arej, niti tvrde kule, a ni crne morošumne lađe. 204 Prva antistrofa I Drijantov sin lakosrdica, 955 car edonski, okovan ti beše a zbog svoje porugljive ćudi. Sapeo ga Dionis, bog silni, i bacio u tamnicu hladnu. Tu ga grozna ostavila vatra, ostavilo besnilo luđačko, 960 bele pene svenulo mu cveće! I on vide da je u svom besu hulnom rečju boga uvredio. Menadama gušio je zanos, gasio im klicanje i plamen, svirkoljubne razdraživ'o Muze. 965 i on vide one oči slepe u dva brata, u dva Finejića, oči slepe za osvetom viču. U Fineja divlja ljuba bila, pastorcima oči oslepila, udarila oštrim mačem britkim 975 i još vrhom tkalačkoga čunka. Druga strofa Kad se ide od Mrkih pećina, a na jednu i na drugu stranu, prostiru se bosporske obale i Salmides leži, varoš tračka. Arej blizu svoje dvore ima. 970 Druga antistrofa Ginuli su nesrećnici oni i plakali jadnu sreću svoju, jer ih majka porodila nj ina, porodila u nesrećnu braku. Krv su njena Erehtidi stari; u dalekim ona pećinama, 980 na strmenim onim hridinama, na očinskim uzraste burama ta vilovna ćerka Borejina, Čedo božje; al' su kćeri moja, i nju isto oborile tako tri Sudilje, tri dugovečnice. (Dolazi Tiresija, vode ga dečaci.) PETA EPISODIJA (ŠESTI CIN) PRVA POJAVA Hor, Tiresija, Kreont TIRESIJA Glavari Tebe, istim putem stigosmo nas oba, jednim gledajući očima, jer slepac hodi ti kud vodac vodi ga. 990 KREONT A šta je novo, starce moj Tiresija? TIRESIJA Izvestiću te, a ti vrača poslušaj! KREONT Ni pređe nisam uma klonio se tvog. TIRESIJA I zato gradu ovom krmar beše vest. KREONT
Potvrdit' mogu, imao sam koristi. 995 tn-r TIRESIJA 0 dlaci, pazi, sreća opet visi ti. KREONT A šta je? Od te reči mrak mi na srce! TIRESIJA Kad čuješ znak veštine moje, znaćeš sve. Da ptice motrim, priđoh starom sedištu, gde svakoj ptici beše s'astajalište, kad čujem ptičju graju meni neznanu, sve ljuto, besno grakću, sve se čupaju 1 kandžama smrtonosnim ubijaju; ta lepet krila ne bi meni nejasan. U strahu odmah kušah ja paljenicu na plamenom oltaru, al' iz žrtve plam ne buknu, nego vlažan mlaz iz bedara po pepelu se razli, sta se topiti, pa onda dimiti se i rasturati, a uvis prsnu žuč, i sav se rastopi ovijen loj, te vire kosti bedrene. I onda ovo momče mene izvesti za gatanje da nema jasnih znamenja, jer ono vodi mene, druge vodim ja. A grad nam, evo, strada s tvoje odluke. Na žrtvenike sve i na sva ognjišta k'o hranu svoju psi i ptice raznose komade tela Polinika nesrećnog. Pa onda, čuj me: bogovi ne primaju ni naše molitve, ni plamen s bedara, nit' ptica grakće graktanjem dobrosrećnim omastivši se krvlju mrtva čoveka. To, dakle, sinko, dobro promisli! Ta grešenje u ljudskoj leži prirodi. A zgreši 1' ko, to nije više čovek lud a ni bez sreće ako, u zlo padnuvši, tvrdoglav nije, nego leka traži zlu. Samosion si, moram te osuditi. No slušaj savet moj i ne zlostavi leš! Je 1' junaštvo — mrtvaca opet ubiti? 1030 Ispekoh, pa ti rekoh. Najveća je slast od mudra savetnika savet primati. KREONT O, starce, vi u mene nišanite svi, k'o strelci u cilj, i veštinom proročkom iskušavate mene; pleme proročko 1035 već odavno me prodade i ukrca. Ta hasnite, od Sarda jantar kupujte i zlato indijsko, kad volju imate! Al' onog u grob nećete položiti! Ma hteli orli da ga jedu Divovi, 1040 do božijeg da razvlače ga prestola,
ni toga greha ja se neću prepasti ni sahranu dopustiti. Jer dobro znam da boga niko ne može ukaljati. Al', starce moj, Tiresija, i čovek jak 1045 zna pasti padom sramotnim, za sramnu stvar kad lepo zbori da imade koristi. TIRESIJA Ah! Da 1' zna od ljudi neko, da li razmišlja — KREONT A šta to? Što to govoriš za dobro svih? TIRESIJA Od svega blaga da je razum najbolje. 1050 KREONT A luda pamet, mislim, ponajveći jad. TIRESIJA Ta bolest baš je tebe sveg zarazila. KREONT Ne želim vraču grdnju grdnjom vratiti. TIRESIJA To činiš kad mi kažeš da laž proričem. KREONT Sve pleme proročko je srebroljubivo. 1055 TIRESIJA A carsko ti dobitak voli sramotan. KREONT A znaš li da s vladarom svojim govoriš? TIRESIJA To znam! Ta sa mnom spase grad i steče vlast KREONT Ti vrač si mudar, ali voliš nepravdu. TIRESIJA Primoraćeš me da ti tajnu otkrijem. 1060 KREONT Pa otkrij, nemoj samo radi koristi! TIRESIJA I mislim tako, ali za dobitak tvoj. 210 KREONT Al' znajde, srca moga ne potkupi ti! TIRESIJA Al' i ti znaj da neće mnogo krugova obići sunce svojom brzom trkijom, a ti ćeš sam od svoje krvi mrtvima mrtvaca jednog vratiti u zamenu. Jer s ovog sveta ti u donji ubaci stvorenje živo, u grob sramno preseli, a mrca ovde donjim ne daš bozima, uskraćuješ mu grob i svete obrede. On tebi a ni svetu gornjih bogova ne pripada, no i njih time zlostaviš. Al' zato Srde šalju Had i bogovi k'o skore osvetnice da te vrebaju, u takvu istu da te sruše nevolju! A odmeri da 1' i to sada govorim za srebro kupljen. Neće dugo trajati, od plača ljudi, žena, grcaće ti dvor. Svi gradovi se bune kao dušmani što rastrgana tela oskrnaviše il' psi il' zverad ili ptica krilata što kleti smrad na žrtvenike raznosi. K'o strelac jer me vređaš, takvu strelicu odapeh ti u gnevu pravo u srce, a nećeš njihovu uteći užegu. (Obraća se svom vodiču) A ti me, sinko, mojim vodi dvorima, nek ovaj srce na mlađima iskali i nauči da gaji jezik mirniji i svoju pamet bolje nego do sada! (Tiresija i vođa mu odu.) DRUGA POJAVA Hor, Kreont
HOROVOĐA On, gospodaru, ode, strašno proreče, a znamo, otkad ova kosa srebrna umesto crne glavu nam obavija, još nigda gradu lažne reči ne reče. KREONT To i sam znam, i srce mi se zbunilo. 1095 Popuštanje je strašno; opiranje zlo još strasnije. Prokletstvom dušu ranicu. HOROVOĐA Sad treba saveta, Menekejeviću! KREONT Pa šta da radim? Kazuj! Poslušaću ja. HOROVOĐA Da pustiš devojku iz kuće podzemne. 1100 a onom što ga baci grob da podigneš! KREONT To savetuješ i misliš: treba biti blag? HOROVOĐA Što brže, gospodaru; kazne božije brzonoge su, brzo stignu grešnike. KREONT Vaj meni! Teško je, al' srce stisnuću 1105 da popustim; sa silom zaludan je boj. IM HOROVOĐA Postupi tako, ne poveravaj to drugima! KREONT Da, ovog časa. Hajte, sluge, hajdete što god vas ima, nema! Budak u ruke, pa žurite na ono mesto pogledno! 1110 A kako sad drugu stvorih odluku, ja sam ću, kako svezah, i odrešiti. Jer strah me uči: stare svete zakone do poslednjega daha treba čuvati. (Kreont ode sa slugama, a Hor sam ostane.) TREĆA POJAVA PETA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa Bože s mnogim imenima, divna diko Semelina, sine Diva gromovnika, štono slavnu obilaziš Italiju, vladaš dolom svete Deje eleusinske, i u našoj živiš Tebi, postojbini bakhantkinja, uz talase Ismenove, gdeno nekad ponikoše zubi zmaja pomamnoga! Prva antistrofa Tebe sjajni vide plamen sa dvoglave one hridi, 1115 1120 1125 213 gde koričke hode nimfe i kastalskom slaze vrelu. Tebe šalju niske gore sve bršljanom okićene, i zeleni šalju žali, nj ini grozni vinogradi — kad s veselim pratiljama hitaš Tebi u pohode i klikuješ od radosti. Druga strofa
Više nego sve gradove ti poštuješ našu Tebu s majkom što je munja ubi. Ljuta bolest ceo grad nam i sav narod pritisnula, te nam i sad, bože, stigni skokom svojim spasonosnim sa parnaskih vrhunaca ili preko mora šumnog. Druga antistrofa Aoh, bože, kolovođo zvezda štono vatrom dišu, zaštitnice klika noćnog, o, divotni sine Divov, svani s Naksa, svog ostrva, s pratnjom svojom, sa Tijama, što zanosno slave tebe, gospodara svoga Bakha, cele noći igrajući! (Dolazi Glasnik.) 1130 1135 1140 1145 1150 714 EKSODA (SEDMI CIN) PRVA POJAVA Hor, Glasnik GLASNIK Susedi dvoru Kadma i Amfiona, 1155 ni jedan ljudski život, bio kakav god, pohvalit' neću nikad a ni pokudit'. Jer sreća podiže i sreća svakada strovaljuje i srećne k'o i nesrećne. Ni jedan vrač nam udes naš ne kazuje. 1160 Ta Kreont beše jednom srećan, mislim ja, kad od dušmana Kadmov oslobodi grad i uze vlast u zemlji svu i vladaše, a cvetaše mu usev — deca čestita. A sada ode sve. Kad koga ostave 1165 života radosti, taj više, za me bar, ne živi, nego, smatram, živ je mrtvac on. Golemo blago nek u domu ima svom i život provodi u sjaju kraljevskom, a sreće pri tom nema, ne bih dao ja 1170 ni senku dima za to mesto radosti! HOROVOĐA A kaikvu opet žalost javljaš kraljevsku? GLASNIK Izdahnuše, a živi smrt im skriviše. 215 HOROVOĐA Pa ko je krivac? Ko li pade? Kazuj nam! GLASNIK E, Hemon pogibe. Sam rukom proli krv! 1175 HOROVOĐA Da 1' rukom očevom il' svojom rođenom? GLASNIK Sam svojom, očev rasrdi ga postupak. HOROVOĐA O, vraču, kako pravo onu reče reč. GLASNIK Stvar tako stoji, a sad dalje većajte! HOROVOĐA Pa evo jadne ljube Kreontove, gle, 1180 Euridike. U' nešto dozna za sina il' slučajno iz dvora ide ovamo.
(Izlazi Euridika) DRUGA POJAVA Hor, Glasnik, Euridika EURIDIKA O, svi vi građani, ja čuh vam razgovor, kad pođoh k izlasku da kaj na molitvom u božice Palade pomoć zamolim. 1185 216 I baš odmakoh prevornicu, vrata već otvorih, a do ušiju mi dopre glas 0 našoj nesreći. Ja klonuh nauznak na ruke sluškinjama, padoh u nesvest. Al' kažite mi opet kakva beše vest! Ta slušaču je, ja sam vična jadima. GLASNIK Ja, mila gospo, kao svedok reći ću, zatajit' neću ma ni mrvu istine. Da blažim sad, a docnije da osvanem k'o laža? Istina je svagda uspravna. A ja k'o vođ povedoh muža tvojega poljani na vis, gdeno Polinikov leš još ležaše od pasa grdno rastrgan. Pomolismo se raskrsnica boginji 1 Plutonu, svoj gnev da blago ustave, pa, svetom vodom najpre njega opravši, na svežim granama ostatke spalismo, i visok hum od rodne grude nasusmo. A onda šupljoj kamen — izbi krenusmo, do smrtne ložnice gde beše devojka. I neko glasan izdaleka čuje plač kraj grobnice bespogrebne, i čim to ču, izvestit' dođe gospodara Kreonta. A on ti, što se više približavao, krik čuje bolan, nejasan; pa jaukne i stade ridat': „Lele meni jadniku! Zar prorokujem? Od svih prošlih putova zar gazim sada putem najnesrećnijim? Sinovlji glas me teši. Momci, priđite do groba bliže, kamenje izvucite pa rupom zađite do same grobnice! I pogledajte da li vapaj Hemonov to čujem il' me bogovi obmanjuju!" Mi tada ogledamo što nam naredi gospodar uplašen, i u dnu ćelije nju opazimo gde se za vrat obesi, a stegnula ga usukanom koprenom. a njega gde je oko pasa-obvio i jauče za izgubljenom draganom, za nesuđenim brakom, delom očevim. 1225 A otac, kad ga spazi, gorko jaukne i uđe k njemu, zakuka i zavapi: „0, nesrećniče, kakvo delo učini? Pa gde ti pamet? S kakve pade nesreće? Iziđi, dete, molim te, i zaklinjem!" 1230 Al' sin se besnim okom ozre na njega i pogledom ga prezre, ništa ne reče, već dvoper trgne mač, na oca nasrne, no on se bekstvom spase; tad se nevoljnik,
sam na se srdit, kakav beše, na svoj mač 1235 nadnese, dopola ga zagna u rebra, još svestan toplim priljubi se grudima. I stane hropiti, a vreo brižne mlaz rumene krvi bledu licu njezinu. (Euridika odlazi.) I mrtav na njoj mrtvoj. Jadnik! Bračna slast 1240 u Hadovim osvanula mu dvorima; on svetu pokaza koliko bezumje čoveku od svih jada jad je najveći. TREĆA POJAVA Hor, Glasnik HOROVOĐA Šta slutiš? Sad nas gospa naša ostavi, a ne izusti nam ni dobru ni zlu reč. 1245 GLASNIK I sam se snebih, ali ovo verujem: za sinov čuvši jad, ne drži dostojnim da kuka pred svetom, no u kući narediće da dvorkinje joj plaču jade domaće. Ta nije bez pameti, neće grešiti. 1250 218 HOROVOĐA Ja ne znam: ali na zlo smera jednako i velik muk i silna vika zaludna. GLASNIK Pa videćemo da li zatomljeno što ne taji tajom u svom srcu nemirnom. Ja idem u dvor za njom. Dobro kažeš ti: 1255 i velik muk tegobu može doneti. (Ode.) HOR Gle, evo gospodar nam dolazi sam, na rukama eno mu jasan je znak ne greha tuđega — sme li se reći — već onoga što ga učini sam. 1260 (Kreont stiže.) ČETVRTA POJAVA Hor, Kreont ZAJEDNIČKA JADIKOVKA Prva strofa KREONT Kuku meni: Ludog srca smrtnih greha! Glete, krivac i žrtva mu ista krv su! Avaj meni, nesrećne li volje moje! Mlad me rano ostavi ti, sinko mili! Pogibe mi, probode se, lele mene! 1265 91Q Ne ti, već je moja ludost kriva za to! HOR Vaj meni, kako dockan pravdu vide ti! 1270 KREONT Naučih je kad stradah! Bog me uhvati, pa na glavu teško breme
navali mi! A mene natera na grozne putove, i obori mi, nogom zgazi radost mi! 1275 Lele mene, to je muka bez prebola! (Dolazi Drugi glasnik iz dvora.) PETA POJAVA Hor, Kreont, Drugi glasnik GLASNIK O, gospodaru, svako zlo te udari, već jedno držiš pred sobom u rukama, a mahom drugo videćeš u dvorima. 1280 KREONT A šta? Od ovog zla zar ima gore još? GLASNIK Baš gospa, toga mrca mati rođena, sirota ,na smrt ovaj udari se čas. Prva antistrofa KREONT Avaj, avaj! Mrače crni, ždrelo gladno, 220 šta me, šta me moriš? Ti što glase crne, 1285 gorke jade donese mi, šta mi veliš? Lele, mrtva čoveka si dotukao! Kakvo zlo mi, momče, novo 1290 navešćuješ? Kuku! Sina nemam, a već ljuba ostavi me! (Vrata se otvore i vidi se Euridikin leš.) HOR Sad gledaj! Njena soba već je ne krije. KREONT O, lele! Evo jadan drugi gledam jad! 1295 Kakva li me — kakva još me sudba čeka? Ruke mi, evo, milo čedo drže još, a već mrtvaca, jadan, drugog vidim tu! Lele, majko jadna! Lele, 1300 čedo moje! GLASNIK Kod žrtvenika mačem sebe udari i mutne oči utrnu se. Oplaka Megareja, što pređe dično poginu, a onda ovoga, al' tebe napokon, što dete ubi, kletvom prokle užasnom. 1305 Druga strofa KREONT Lele! Lele! Pretrnuh od užasa! Zašto mi ko u grudi ne zabode dvosekli mač? Nesrećnog mene, u grozne sam sudbine zapao glib! GLASNIK Za ovu i za onu krivila te smrt u čas napokoni, kad ostavljaše nas.
KREONT A kako prekinu života svoga nit? GLASNIK Ta sama sebe ispod srca udari, kad sazna za jad sina gorko oplakan. KREONT Jao! Nikada taj me ne minu greh, krivica se na drugog ne svali ta, jer ja sam te nesrećnik ubio sam, ja, istinu kažem! Amote, sluge, brže me vodite, s puta me vodite, ta nema me više, ništa sam ja. HOR Ti dobro tražiš, ako dobro ima zlo. Najlepša zla su ona što su najkraća. Druga antistrofa KREONT Dođi, dođi, osvani mi, preslatka sudbino ti, privedi mi smiraju poslednji dan! Svani mi, svani, da drugoga dana ne ugledam još! GLASNIK Daleko to. Šta treba da se radi sad? Što želiš, za to vode brigu bogovi. KREONT Al' sve što želim, onom željom rekoh već. GLASNIK Ne moli sada ništa više. Smrtan stvor od jada suđenih uteći ne može. KREONT Odvedite odavde čoveka ništava, što ubi te, čedo, nehotice, a i tebe, ljubo! Oh, nesrećnik ja! Oh, koga da gledam, kamo da krenem? U mojim rukama sve nakrivo ide, nepodnosiva na me surva se kob. HOR Za kovanje sreće najprvi je malj da razuman budeš: nikad red ne remeti božji! Za oholu reč pretrpeti mora hvališa pust udarce teške, u starosti ga pameti nauče. EURIPID MEDEJA 15 — Grčke tragedije LICA DADILJA VASPITAČ dece MEDEJA, Jasonova žena KREONT, car korintski JASON, Medejin muž EGEJ, car atinski GLASNIK Dva SINČIĆA Jasonova i Medejina PRATNJA Kreontova, Jasonova, Egejeva Medejine DVORKINJE Pozornica predstavlja otvoreno mesto pred palatom u kojoj stanuje Medeja u gradu Korintu, s izgledom na najbliže ulice. Euripidova Medeja prvi put je prikazana god. 431. st. e. U ovom prevodu prvi put je prikazana u Narodnom po-zorištu u Beogradu 6. februara 1953. godine. P R O LO G (PRVI CIN)
Jutarnji časovi. Dadilja Medejina izlazi iz palate da dd oduška svojoj zabrinutosti koju izaziva žalosna sudbina nekad srećnog Jasonovog doma. PRVA POJAVA Dadilja (sama) DADILJA (Duboko potresena gledajući u jutarnje nebo) Ej, Arga brod da nije brz poleteo kroz mrke Simplegade zemlje Kolhidi! U klancu pelijskom da nije pao bor, i vesla ruke prihvatile junačke što zlatno runo dobaviše Peliji! 5 E, ne bi ni Medeja, moja gospođa, doplovila u tvrde kule Jolkove u ludoj strasti prema svome Jasonu; pa još da nije Pelijade krenula da smaknu oca, ne stiže ni Korintu 10 sa mužem i sa decom. Gradu omile što nađe zaklon baš u zemlji njegovoj, i svu tegobu verno deli s Jasonom. Najveća sreća baš se onda pomalja kad muž i žena sporazumno delaju. 15 (Kratka pauza) A sada svugde razdor, ljubav uvenu. Odbaciv dečicu i moju gospođu tu Jason carski nađe dvor i zaruči kćer Kreonta, što zemljom ovom upravlja. Medeja, nesrećnica, kako uzdiše! 20 ton Sad zove kletve, veru, danu desnicu, i k'o svedoke priziva još bogove, da vide kako Jason njoj se oduži. Bez hrane leži, sva se bolu predade, i suze roni ceo dan dugovetni, 25 izdajstvo otkad vide muža svojega. Nit oči diže niti lice otkida sa zemlje, prijateljsku sluša utehu koliko hladna stena ili morski val. Pokatkad samo vratom krene prebelim, 30 pa tiho jeca, dragog oca doziva, pa dom i zavičaj , što sve ih izdade, te pođe s mužem što je sada odgurnu. I jadnica u svojoj shvati nesreći šta znači svoj ne ostaviti zavičaj! 35 Pa mrzi decu, ne mari da gleda ih. Ah, da im samo kakvo zlo ne napravi! Ta naglo srce ima, ono nepravdu ne trpi. Znam je dobro, pa me zato strah! U dvor će ući, gde je odar spremljen već, 40 pa mačem oštrim udariće kroz srce, il' cara i mladoženju pogubiće; od jednog tako dva će napraviti zla. Ta strašna je! Ko s njome borbu zametne, taj slavnu lako ne odnese pobedu! 45 (Kratka pauza; upravlja pogled prema gradu.)
Al' već joj deca vraćaju se umorna sa vežbanja, ne znadu za bol materin; ta mlado srce ne mari za bolove! (Pojavljuje se vaspitač s oba sinčića Medejina.) DRUGA POJAVA Vaspitač, Dadilja VASPITAČ (Dadilji) Ti, stara slugo moje gospodarice, što sasvim sama stojiš tu na vratima 50 i sama sebi plačeš svoje nevolje? Medeja sama zar bez tvoje pomoći? DADILJA Ej, seda pratnjo Jasonova podmlatka, ta verne sluge tešku muku podnose kad kakvi jadi gospodare zadese. Toliko patim da me žudnja osvoji i zemlji svoj i nebu da se iz jadam kolike jade gospa moja podnosi. VASPITAČ Zar nesrećnica još ne presta plakati? DADILJA Da blago tebi! Sad joj jad tek počinje. VASPITAČ E, baš je luda, smem li za nju reći to, još ne zna kakva zla je sada čekaju! DADILJA (uplašeno) Šta govoriš to, starce? Kazuj samo sve! VASPITAČ Ta — ništa. Kajem se što i to rekoh ti. DADILJA Sedina tih ti, nemoj kriti preda mnom, a umeću ti, ako treba, ćutati. VASPITAČ Pireni dođoh, našem hladnom kladencu, gde starci sede, igru „po pet" igraju, i tu ti čuh, prisluškujuć neprimećen, gde neko reče da će care decu tu i majku s njima prognati iz Korinta. Je 1' istina što reče, ne znam kazati, a želim od srca da tako ne bude. DADILJA I pored svađe s njome, zar će Jason još i to da gleda gde mu decu zlostave? VASPITAČ Uz novo srodstvo stare veze prestaju, za pravo naše kuće on se ne brine. DADILJA To propast za nas! Staro zlo ne prestaje još, a već se starom novo zlo pridružuje. VASPITAČ Ti ćuti bar, ne zbori! Nije prilika da gospa naša i tu čuje nevolju. DADILJA (Obraćajući se deci) Oh, deco, čujete li ko je otac vaš? Al' ne! Ne proklinjem; gospodar on je moj, no stoji da je rđav prema svojima. VASPITAČ A ko je bolji? To tek sada doznaješ; svak sebe više voli nego bližnjega; pošteno jedni, drugi radi koristi, k'o Jason što ih novom braku žrtvuje! DADILJA (ponovo obraćajući se deci) Pa hajde, deco — biće bolje — u kuću. VASPITAČ A ti koliko možeš na njih pripazi 90 i ne puštaj ih rasrđenoj materi; već opazih je kako seče očima
tu decu, k'o da sprema zlo. A dobro znam: ne prođe gnev je pre no sruši nekoga. Da samo dušmana, ne decu, obori! 95 (Vaspitač pođe s decom u kuću, ali se u taj čas iz kuće začuje kukanje Medejino, i svi u strahu zastanu.) TREĆA POJAVA Dadilja, Medeja (u kući) MEDEJA Prvi sistem Avaj! Jadne mene, gorka li čemera! Avaj meni, gde si, crna smrti! DADILJA (deci) Ne rekoh li, dečice mi draga, vašoj majci srce gnevom plamti, bež'te brže u odaju svoju, očima joj ne približujte se, dalje od nje, klonite se dobro divlje ćudi i ljutita besa uskipela materina gneva! Brže sada hajdete unutra! (Vaspitač brzo odlazi s decom u kuću.) Malen oblak žalbe i kuknjave nadvija se polako, a potom stvoriće se strašnom burom besa. Šta to snuje ojađeno srce žalcem jada izjedeno ljuto? 110 100 105 231 MEDEJA (kao pre) Drugi sistem Avaj! Avaj! Jad jadujem, i kamen bi plak'o! (Primeti decu kad ulaze u kuću.) Kleta deco majke očajnice, propast vama k'o i vašem ocu, vaša kuća osvanula pusta! DADILJA Treći sistem Avaj meni! Avaj nesrećnici! Za greh očev šta su deca kriva? Što ih mrziš? Avaj, deco mila, strah je mene: stradaćete jadna. Jesu strašna u silnika srca, mnogo traže, a malo slušaju, srdnju svoju teško savlađuju. Bolji mi je život sa svojima. Želja moja nije život sjajan, nego starost mirna i bez brige. Već i stara kaže poslovica: prava mera svugde pobeđuje, skroman život — sreća i spasenje; prekomernost_sreću ne donosi, veći jadi na kuću se ruše, kad se na njtf bogovi razgneve. (Dolazi iz grada hor korintskih građanki.) ČETVRTA POJAVA Hor, Dadilja, Medeja (u kući) ULAZNA PESMA HOR UVODNA PESMA Čula sam vapaj, čula sam krik jadne naše Kolhiđanke. Srce njeno ne smiri se još? Kaži nama, stara ženo! Pred kapijom stojeć' iznutra kuknjavu čusmo, 135 pa i nas, o, starice, dirnuše bolovi njeni, njena kuća i nama je mila. DADILJA Četvrti sistem Ti o kući zboriš — sva kuća joj jad, jer carevu kćerku uzima on, i gospođa moja u kući vene, i nikakav prijatelj ne može nju ma kakvom da uteši rečju.
140 MEDEJA (iznutra) Peti sistem Avaj, avaj! Nek u glavu mene udari grom! Ta kakvu mi radost donosi život? O, lele, o, smrti! Učini mi kraj i život mi jadni prekrati! 145 HOR Strofa Ču li, Dive, zemljo, sunce, tešku žalost, ljuti vapaj jadne žene? 150 Zašto tako mreti žudiš, nesrećnice zaslepljena? Smrt će doći i bez molbe, zato njojzi ne moli se! Što se muž tvoj ženi drugom, 155 i druge su takve sreće, ne primaj to zato k srcu! Div će svetit' žalost tvoju. Ne jedi se zbog svog vojna! MEDEJA (kao i pre) Šesti sistem O, veliki Dive i Temido gospo, 160 šta trpeti moram zakletvom silnom kad život svoj vezah za neverna muža! Oh, kad bih i njega i njegovu dragu u dvoru im smrvljene ugledat mogla! Ta oni me prvi uvališe u zlo. 165 O, oče, o, zemljo, izgubih vas ja kad rođenog brata ružno pogubih. DADILJA (horu) Ta čujete 1' šta sve govori ona i priziva Temidu silnu i Diva što ljudima štiti zakletve dane? 170 Oh, gospođa moja zaista neće na malenoj stvari izliti gneva! HOR Antistrofa Da 1' bi kako nam došla, da nas vidi i da čuje naše reči? Teška srdžba prošla bi je, srca prkos utolio. A svakome treba dragom dobru volju da činimo. 175 734 (obraćajući se dadilji) Hajde po nju, izvedi je, 180 amo nama neka dođe, mi smo njojzi, kaži, verne — hitaj samo dok zla nema, žalost na to nagnaće je. DADILJA Osmi sistem Učiniću to, al' da li ću moći da gospođu privolim, za to se bojim! 185 Al' rado se toga prihvatam posla. K'o lavica koja laviće brani na svakoga ona očima seva kad započne ko da zbori joj štogod. (Okrene se gledaocima.)
Priznat' se mora da pređašnji ljudi budale bejahu, a nipošto ljudi, kad smisliše pesme za svečane igre, za pijanke žive i raskošne gozbe iznađoše prijatan začin životu, a niko za muke i žalosti teške ni svirkom ni pesmom ne nađe leka, a smrti i nesreće strašne razaraju život i domaću sreću. I zato nek pesma ublažava rane. A kad je na sofri đakonija svaka, šta treba ludu razvijati graju? Ta društvo se i bez svirke veseli za obilnom sofrom kraj činija punih. (Dadilja otide u kuću da izvede Medeju; hor ostaje na pozornici sam i peva pesmu u kojoj izražava svoje saosećanje s Medejinim bolovima.) 235 190 195 200 Epoda Čuj joj lelek, uzdisanje gorko, silnu žalbu, proklinjanje ljuto što joj vojno verom prevrnuo. S nepravde se razdire i kinji, i još zove Temidu i Diva k'o svedoke pogažene vere, vera dana ulila joj snagu da Heladi beži, a kroz vrata koja slano zatvaraju more. (Iz dvora izlazi Medeja s dadiljom i dvorkinjama.) PRVA EPISODIJA (DRUGI CIN) PRVA POJAVA Medeja, MEDEJA Iziđoh, evo, pred vas, žene korintske, da što ne zamerite. Mnoge ljude znam za gorde što ih smatrahu po držanju a druge štono mirno sede kod kuće k'o dušmane i nemarnike gledahu. U oku ljudskom pravičnost ne boravi. Ta srce čovetku još nisi poznao, a već ga mrziš, mada zlo ti ne skova. Tek stranac treba da se gradu približi, a ne marim za građanina ohola, praznoglava i drugom nepodnošljiva. (Kratka pauza. Pokazuje na se.) A mene snađe nenadana nesreća i srce slomi. Propadoh, i život već za mene, sestre, čara nema — osim smrt. Jer onaj ko mi beše sve, to dobro uviđam, moj vojno, ispao je podlac najgori. On svega štono ima život, srce, um, mi žene još smo bića najžalosnija. Za skupo blago moraš muža kupiti. A od te bede još je veća beda to što mužu nisi drugo nego robinja. Sve do tog stoji da li dobi rđava 235 il' čestita. Jer prosca ne smeš odbiti, a s mužem rastanak sramotu donosi. Kad nađeš drugu ćud i druge zakone — a od kuće ih ne znaš — treba proročki da imaš um da mužu u svem ugodiš. 240 Pa ako sreća trud nam u tom nagradi i vojno bračni jaram složno podnosi, e — to je život! Nema 1' toga, lek je smrt. A čovek, ako domaći ga namuče, on ode od kuće i srce zasiti 245 u svome društvu, među svojim znancima.
Mi smemo gledat' samo njega jednoga! Ta kažu da je za nas život bezbrižan, a oni s kopljem u boj idu junački. Budale! Više volim triput okršaj 250 no jedan, samo jedan mučan porođaj! (Kratka pauza) Al' nije o vama, o meni sad je reč! Taj grad je vaš i tu vam roditeljski dom, tu blago vam i prijatelji, srodnici, a ja sirota, sama, muž me odbaci, 255 iz varvarskoga kraja on me ugrabi, bez majke sam, bez brata, nigde nikog svog, da glavu ma gde od oluje zaklonim! I zato tek toliko ja te preklinjem: da ako mi se kakva pruži prilika 260 za ova zla da mužu svom se osvetim, i tastu mu i mladoj nevi — ćutite. Da, istina je da je žena plašljiv stvor, za borbu slaba, dršće kad zablista mač, no pogaziš li prava njene ložnice, 265 tad nigde od nje lavice svirepije! HOROVOĐA Pa dobro! Pravedna je tvoja osveta, Medejo. Ne čudim se tvome jadanju. Al' evo Kreonta, vladara ovdašnjeg, objavit' hoće neke nove naredbe. 270 (Dolazi Kreont sa pratnjom.) DRUGA POJAVA Kreont, Medeja, Hor KREONT (strasno) Mrkogledoj Medeji, mužu dušmanci, naređujem da ovu zemlju ostavi i dvoje dece svoje uzme sa sobom. I na put krene odmah sad! Naredih to i u dvor natrag neću vratiti se pre 275 dok ne pođeš i zemlji pređeš granice. MEDEJA Oh, jadne mene! Sasvim, eto, propadoh! Ta sustopice svud me prate dušmani, a spasenja mi jadnoj nema niotkud. (Obraća se Kreontu.) Upitaću te, ma koliki da je bol, 280 rad čega, Kreonte, ti me goniš odavde? KREONT Pribojavam §e tebe — šta da krijem to uoinićeš mi kćerci neizvidno zlo. A za tu plašnju mnogo imam razloga. Ti umna jesi, vesta mađijama svim, a mnogo boli te što muža izgubi, i već se groziš — tako me izvestiše ¦— i tastu, ženiku, pa još i nevesti. Pa zato hoću zlu da svakom doskočim. A bolje je da tebi sada omrznem no posle da se žalim što sam bio blag. 285 290 •730 MEDEJA Avaj! Avaj!
Ne sada tek, no često glas mi naudi i još u veće baci bede, Kreonte. Ko god je pametan nek nikad ne pusti da deca svaku izuče mu nauku, 295 jer osim što ih narod kori s nerada tim zavist još i mržnju izazivaju. Dok šuplje glave učiš novim znanjima, već zovu te budalom, a mudracem ne. A šveznalice ako u čem nadmašiš, 300 tad svak te smatra za mudraca dosadna. (Kratka pauza) I meni samoj takva sreća dopade. K'o mudra jednome sam predmet zavisti, a drugom tiha, trećem ćudi drukčije, za tebe dosadna, a nisam premudra. 305 Pa opet strah te da ti zlo ne učinim! Al' nije tako, ne boj me se, Kreonte, 0 careve ne mogu da se ogrešim. Jer šta si skrivio mi? Ćerku udade po nahođenju svome. Muža mrzim, da, 310 al' ti si, mislim, pametno uradio. Pa ni sad tvojoj sreći ja ne zavidim: pa srećni svadbu činite, a meni tek dopusti ovde boravak. Ta ćutaću 1 kinjena, šut s rogatim se ne bije. 315 KREONT Na ustima ti med, a u srcu ti jed, i zato zebem zlo da kakvo ne snuješ; A sad još manje verujem ti nego pre. Jer ako plane žensko, muško — lako je, al' strepim ako plane mudar mučalac. 320 Što brže odlazi! Ne zbori uzalud! Ne poriče se carska, nema načina da budeš s nama kad si meni dušmanka. (Medeja klekne pred Kreonta i obuhvati mu kolena.) MEDEJA Ne, kolena ti, živa kći ti verena! KREONT Zaludu reč ti; ne možeš me skloniti. MEDEJA Zar goniš me? Za molbu moju ne mariš KREONT Ta preča mi je kuća moja nego ti! MEDEJA Ej, otadžbino, kako čeznem za tobom! KREONT I meni ona uz decu je najdraža. MEDEJA Koliko, lele, zala ljubav donosi! KREONT To zavisi od ćudljivosti slučaja. MEDEJA (Podiže ruke puna očajanja.) Zapisi, Dive, kome u zlo uvali! KREONT (nestrpljivo) Ta prtljaj, ludo! Ne guraj me u brigu!
— Grčke tragedije MEDEJA U brizi ja sam, više mi je ne treba. KREONT (pokazujući na pratnju) Izguraće te pratnja moja rukama. MEDEJA Ah, samo to ne! Molim ti se, Kreonte! KREONT (prekidajući je) Začelo, ženo, hoćeš da dosađuješ. MEDEJA Ja idem u izgnanstvo — to te ne molim. KREONT Pa što me mučiš onda? Što ne odlaziš? MEDEJA (blago) Tek ovaj dan mi jedan daj da ostanem, za bežanje da brižljivo se pripremim i dečici za putninu se postaram; ta otac, eto, ne mari za sinove. I ti si otac! Sažali se na decu! A dolikuje da se na njih smiluješ. Ni reči o tom da 1' ću ja gladovati, al' plačem kad na njihov udes pomislim. KREONT Ja nisam svirep, nemam srce tiransko; s popuštanja me često zadesilo zlo. I sada, ženo, vidim svoju pogrešku, 350 ispunjavam ti želju! Samo ovo znaj: (Medeja ustane.) u zemlji mojoj ako sunce božije sa decom tvojom sutra tebe ugleda, tad moraš mreti! To je sveta istina. A sada, ako treba, jedan ostaj dan, 355 ta nećeš valjda kakvo zlo da učiniš. (Kreont otide s pratnjom.) TREĆA POJAVA Hor, Medeja HOROVOĐA Oh, jadna ženo! Da grdne i teške nesreće tvoje! I kuda da kreneš? Gde glavu da skloniš? U kojoj ćeš kući, u kojoj ćeš zemlji 360 spasenje da nađeš od nevolje svoje? U kakav te opasan kolovrat jada, Medejo, božanstvo uvali neko! MEDEJA (svom žestinom svoga karaktera) Sve dosad zađe s puta — ko da porekne? Al' ne mislite da smo kraju stigli već. 365 Opasnost mnoga jošte čeka mladence, a teški napori i novu tazbinu. Zar misliš da bih ovom tako laskala da mojim namerama to ne koristi? Ni reči — kamo li se ruku dotakla! 370
A on se takva pokaza budalina i mesto da me progna, plan mi izigra, još jedan mi dopusti dan da ostanem, baš dovoljno da smaknem tri mi dušmana: i nevestu, i oca, i svog Jasona. 375 16* 243 Ja mnoge staze znam što vode propasti, al' ne znam, drage, kojom pre da udarim; da nevestinu kuću ognjem uništim il' trgnem mač i nju probodem kroz srce kad pređem tajno prag i odru pristupim. 380 Al' jedno smeta: ako uđem potajno i priđem poslu, pa me oni uhvate, tad meni smrt, a dušmanima smejanje! I zato pravce putem koji poznajem, k'o otrovnica poslaću im otrova! 385 (Kratka pauza) Pa dobro, de! Nek padnu, koji grad će mene primiti? I takva gde ću prijatelja susresti da krov mi ponudi i pribežište da? Tog nema! Neko vreme počekaću još; grad koji svane 1' mi k'o zaklon podesan, 390 tad lukavo i tajno pokolj čini ću. Al' ako drugog za me nema izlaza, tad mač potegnuću — ma mreti morala, i pobiću ih sve, sa besnom smelošću. Hekate mi — što najviše je poštujem 395 i koju sebi izbrah za pomoćnicu, kraj moga ognjišta što sebi uze stan — ta niko čitav neće mene vređati. Zagorčaću, zacrniću im svadbu ja, ucveliću im svojtu, beg moj pamtiće. 400 Pa ded, Medejo, ni u čem ne tvrdiči, i čini čini, sve otvori mađije! Na strašno delo! Samo smela budi sad! Zar tvojim da se patnjama podsmevaju ti Sisifići i ta nova nevesta, 405 i to još meni, Helijevoj unuci! Veštine svoje znaš, a još i žena si. Da žene dobro rade — tu su nevešte, al' zlo da svako stvore — još i prevešte. (Potone u misli i ostaje na pozornici, dok hor peva.) PRVA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa Natrag teku svetih reka vali, pravda i sve teče naopako; muške reči postadoše laži, ni bogovi ne jamče za vernost. Ukoliko žena slavu stekne, muško o njoj govoriće bolje i rod ženski poštovaće više, zli jezici neće da ga ruže. Prva antistrofa Stare pesme i drevne izreke umuknuće o neveri ženskoj. Da je samo pesmodavni Febo svojim darom mene obdario te uz liru pesmu udelio, ja bih muško opevala ruglo. Dugo vreme mnoge priče znade iz života našeg i njihova. Druga strofa A ti oca i dom ostavila, kroz dve stene morem proplovila, na to luda nagnala te ljubav! Sad u tuđoj živiš postojbini, iz ložnice muž te oterao, pa sad lutaš kao prognanica, lišena si prava, nesrećnice!
Druga antistrofa Zakletve se gaze, nesta stida u Heladi — u nebesa ode. A ti nemaš roditeljskog doma, u nevolji da se skloniš jadna. Druga žena sad se pojavila, iz ložnice tebe izbacila, na tvoje se mesto zacarila. (Dolazi Jason.) DRUGA EPISODIJA (TREĆI ČIN) PRVA POJAVA Jason, Hor, Medeja JASON Sad opet vidim, što sam često video, neobuzdana srdnja opasno je zlo. Ta ovde imala bi život spokojan da samo mirno carske slušaš odluke, al' s ludih reči sad se moraš seliti. 450 Ja slabo haj em: viči dokle volja te da nema stvora gorega od Jasona. Al' što si hulila na kuću carevu, sva sreća za te što te progon pogodi! Ja jednako stišavah ljutom caru gnev; 455 da ovde ostaneš, to moja želja bi. Al' ti ne prestaješ od svog ludovanja, i s grdnja svojih moraš ostaviti grad. (promenjenim glasom) Al' ipak, svog se roda nisam odrek'o pa dođoh, ženo, brigom za te primoran, 460 bez potpore da s decom u svet ne odeš i gladuješ, jer bekstvo nosi sa sobom tegobe mnoge. Mada na me omrznu, ja nikad ne bih mog'o zlo ti misliti. tA1 MEDEJA (prilazeći bliže, strasno podignutim glasom) O, nitkove! Tu jednu samo grdnu reč 465 za nevaljalstvo tvoje umem kazati. Još priđe meni, priđe čovek najmrži i bogu, meni, svemu rodu ljudskome! To nije smelost, hrabrost muška nije to: da vređaš svoje pa im ideš na oči; 470 od sviju bolja ljudskih to je najveća: bestidnost. Radujem se što me pohodi: podsmevaću se, meni bol odlaknuće, a tebe s reči mojih jad i muka spopašće. (Kratka pauza) Od prvih početaka govor počeću. Ja spasoh tebe — svi Heleni znaju to u Argu lađu štono s nama uđoše — 'kad pođe bikove što oganj sipahu da ujarmiš i smrtno polje poseješ, a zmaja štono zlatno runo čuvaše i oko njega što se budan savio, pogubih ja i tebi granu spasenje. Pa oca svog i zavičaj izneverih i potom s tobom Jolku dođoh pelijskom osluškujući srce više nego um. I ubih Peliju, što strašnu nađe smrt od svojih kćerki; razbih tebi svaki strah.
(malo podignutim glasom) I za sav napor moj, ti rđo najgora, sad izdade me, drugu sebi zaruči — a decu imamo! Da nemaš dece bar, oprostila bih tvoju novu ženidbu. A kletve zaboravi. Ne znam smatraš li da stari više bogovi ne vladaju, il' novi zakoni da važe ljudima, kad znadeš da si pogazio zakletvu. 475 480 485 490 495 Ej, desnico, što ti je često hvataše, i kolena, što rđa ta ih uprlja, taj nikogović svu mi nadu zakopa! (Pauza; promenjenim glasom) Pa ded! K'o drugu da se tebi obratim — al' kakvoj tvojoj da se nadam pomoći? A upitan pokazaćeš se ružniji. Pa kud da krenem sad? Zar kući oca svog i zavičaju što ih za te izdadoh? 11' Pelijadama? Zar one doček lep da prirede mi kad im oca usmrtih? Stvar tako stoji: svojima se omrazih, a koje nije trebalo da uvredim, zbog tebe od njih stvorih sebi dušmane. Dabogme, ti me za to lepo usreći i mnoge u Heladi sad mi zavide! A divna, verna muža dobih — jadna ja k'o prognanica kada moram bežati bez ikog svoga, sama, s decom još! Da lepe slave zaručniku novome kad spasilja mu s decom traži milosti. O Dive, zašto ljudima dade merilo da njime lažno zlato mogu poznati, a ljudskom telu ne udari belegu da po njoj znadu ko je čovek zlikovac? HOROVOĐA E, gnev je strašan; ne može da utoli kad s dragim drago ljutu kavgu zavrgne. JASON Tu kanda ne smem biti rđav besednik, već moram k'o na lađi krmar izvežban od jedra vetru ostaviti ivicu da uklonim se besu tvoga jezika. A što se hvališ ti da mene izbavi, ja mislim da me morem sinjim ne spase ni bog ni čovek nego samo Kiprida. Dovitljiv um ti, ali reći ne voliš: da tebe Erot strelicom nepromašnom primora na to da mi život sačuvaš. _ Al' ne marim da raspredam to podrobno, ma kakve pobude — tek ti mi pomože! Što spase me, ti dobi veće uzdarje no dar što beše. Samo čuj i počuj me! Pre svega boraviš u zemlji helenskoj, a ne u kraju varvarskom, pa sada znaš i zakone i pravo; ovde nema nasilja. Tvoj glas i um ti svi Heleni poznaju, a da si onde gde te ni bog ne vidi,
tu ne bi bilo za tvoj um ni spomena. Pa na čast mi u dvoru zlato žeženo i lepše grlo imo' nego Orfej sam, kad sreća ne da slavi da me ozari. (Kratka pauza; promenjenim glasom) Toliko što se tiče mojih nevolja, baš kad si raspru prva ti otvorila. A što mi ružiš brak sa kćerkom carevom, pokazaću ti da sam bio pametan i razborit, i tebi pravi prijatelj i deci svojoj ... (Medeja ustukne s izrazom duboka gađenja.) Samo reč ne presecaj! Iz Jolka pošto se iselili ovamo, a mnoge teške pratile me nevolje, gde mogoh naći sreću blagodatniju begunac, nego carsku ćerku uzeti? A ne — što gunđaš — da si ti mi omrzla a srcu da mi draža nova nevesta, i više dece da mi kuća dobije; i naša dosta su mi — ne prigovaram — no, ponajpre, da lepši život imamo, bez oskudice; dobro mi je poznato siraka da se kloni svaki prijatelj. Da potom decu prema rodu odgajim, i tvojim sincima da braću izrodim i stavim sve u isti red, k'o jedan soj, pa da smo srećni! Tebi dece ne treba, al' treba meni, da bih novim podmlatkom taj živi uzdig'o. Zar sve to smislih zlo? .To ne bi rekla, al' te ljubav zaludi. AF vi ste žene takve: dok je uz vas drug na bračnom odru, od vas niko srećniji; a kad vam ljubav kakvo zlo poremeti, tad vi u našim namerama najboljim zlo vidite. Ah, kad bi decu mog'o svet da rađa drukčije, da nema žena tih! Od bede bi se ljudi oslobodili. HOROVOĐA E, Jasone, baš lepo sve to iskiti, al' čini mi se — mislio ti drukčije — da nije pravično što ženu ostavi. MEDEJA U mnogom ja sam različna od gomile. Nepravednik što lepo ume zboriti zaslužio je meni kaznu najtežu. I diči li se zlo da ume lepšati, taj za sve spreman; ipak nije mudar on. Pa tako i ti. Ne pravi se preda mnom i lep i rečit. Jedna obara te reč: da nisi nitkov, ti bi me izvestio o braku tome, a ti s leđa svrši sve! JASON A lepo li bi predlog dočekala moj da ženidbu spomenuh ti, kad ni sada ne umeš da obuzdaš gnevna srca bes! MEDEJA To nije razlog bio, no tebe je stid sa ženom varvarkom da starost dočekaš. JASON Sad dobro čuj me! Caru zet ne postajem za volju ženi, sadašnjoj mi nevesti, no k'o što rekoh, zato da ti pomognem i svojoj deci braće još da izrodim od carskog soja — svome domu zaštitu. MEDEJA Ne želim blago, puno ljuta čemera, ni sreću koja meni srce razdire!
JASON Okreni želju svoju, bićeš mudrija, da dobro nikad ne bude ti žalosno, i milost sreće ne smatraš za nemilost. MEDEJA Podruguj se, ti nađe sebi sklonište, a ja ću sama ovaj ostaviti kraj. JASON To sama izabra, ne krivi drugoga! MEDEJA Oženih li se ja i tebe odgurnuh? JASON Ti strašnom kletvom prokle kuću carevu. MEDEJA A ja sam kletva i za tvoju postala! JASON 0 tome s tobom neću više da se prepirem. A želiš li za decu ili za svoj beg 610 iz mojih ruku kakvu pomoć uzeti, sad reci! Spreman sam da punom rukom dam 1 znancem pošljem znake da te pomognu. To ne primaš li, onda, ženo, luduješ. Kad gnev utišaš, veću korist imaćeš. 615 MEDEJA (s prezirom i hladnom ogorčenošću) Za poznanike tvoje ništa ne marim. Nit' primam što ,i ništa nemoj davati, jer poklon od zločinca sreće ne nosi! JASON Svedoci meni neka budu bogovi pomoći da sam hteo tebi, dečici, al' ti na dobro mrziš, drsko odbijaš sve prijatelje. Zato više patićeš! (Otide žurno prema gradu.) MEDEJA (za Jasonom) Pa odlazi! Ta srce već ti izgore za novom nevom, već je davno ne vide. U sreći uživaj! A kad se oženiš, taj brak ćeš proklinjati — daće dobri bog! (Povuče se u pozadinu pozornice i utone u misli.) 620 625 953 DRUGA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa Strast ljubavnu ko ne stiša, časno ime izgubiće, a vrlinu neće steći; ljubav tiha — prava sreća, nju Kiprida daje blaga, najljupkija od boginja. Nikad, gospo, ne odapni na me s luka zlatnog strašnu strelu žudnje! Prva antistrofa Da me štiti razboritost, dar najlepši od bogova, ljubomora da me mine! Moćna gospa da mi ne da ljutu svađu, besnu srdnju a na tuđu na ložnicu, no da mirnu zaštićuje ljubav i da braku pravu meru daje!
Druga strofa Otadžbino, kućo, rode, bez vas nikad ne živela, ni u bedi zlopatila, ni u muci vek trajala, teške jade jadujući! U smrt, u smrt pre bih pošla no te dane dočekati da bez doma budem svoga, nigde goreg nema jada no zavičaj izgubiti. Druga antistrofa Takav udes mi videsmo, to od drugih ne doznasmo. Svoje nemaš postojbine, 655 nigde nikog nemaš svoga, da te teši, da te blaži usred muka neutolnih. Bez milosti nestaloga ko svog dragog ne poštuje, 660 od srca mu krati ključe. Nikad mio meni bio! (Dolazi car Egej s pratnjom.) 255 TREĆA EPISODIJA (ČETVRTI ČIN) PRVA POJAVA Egej, Medeja, Hor EGEJ Medejo ,raduj se! Ta lepšim pozdravom da 1' prijatelje svoje iko pozdravlja! MEDEJA A i ti sine Pandiona mudroga, 665 Egeju! Otkud ti u ovaj stiže kraj? EGEJ Od starog proročišta idem Febova. MEDEJA A šta te krenulo ka zemlje središtu? EGEJ Da pitam kako dece ja da dobijem. MEDEJA Oh, bože, vek bez dece zar još vekuješ? 670 1« EGEJ Po božjoj volji dosad bez njih ostadoh. MEDEJA A da 1' si ženjen ili živiš samački? EGEJ Bez bračnog pristaništa nisam ostao. MEDEJA Za decu ,dakle, šta ti Febo proreče? EGEJ Ta mudrije no ljudski um što poima. MEDEJA A smem li ja da saznam reči božije? EGEJ Začelo! Treba za njih glava pametna. MEDEJA
Šta kaza, dakle? Reci, ako čuti smem. EGEJ Da ne smem grlo mešini odrešiti — MEDEJA (prekidajući ga) Dok nešto ne stvoriš il' nekud ne stigneš? — Grčke tragedije EGEJ Ne pre no očinskome stignem ognjištu. MEDEJA A šta te nagnalo da ovde pristaneš? EGEJ Sad Pitej caruje u zemlji trezenskoj. MEDEJA Sin Pelopov i vrlo, kažu, pobožan. EGEJ I njemu mislim proroštvo da saopštim. 685 MEDEJA Ta on je mudar, veštak u tim stvarima. EGEJ I meni ratni od svih ponaj draži drug. MEDEJA Pa srećno! Srcu svome želju ispuni! EGEJ (posmatrajući je pažljivije) A što ti lice takvo, oči podbule? MEDEJA Moj muž je, care, od svih ljudi najgori. 690 258 EGEJ Šta veliš? Obavesti me o jadu svom! MEDEJA Uvredio me, a bez moje krivice. EGEJ Šta učini ti? Reci razgovetnije! MEDEJA U kuću novu doveo je banicu. EGEJ Sramotu takvu smeđe zar da učini? MEDEJA Sad znaj: ko drag mu beše, toga ostavi. EGEJ Da 1' voli drugu? Ili ti mu omrznu? MEDEJA Dabogme, drugu; vernost taj ne poznaje. EGEJ Da bes ga nosi kad je, veliš, zlovaran! MEDEJA Naumio je carski zet da postane. 695 700 EGEJ O, ko mu kćerku svoju dade, kazuj mi! MEDEJA Ta Kreont, vladar ove zemlje korintske. EGEJ
Sad mogu da razumem tvoju nevolju. MEDEJA Oh, propadoh, i još me gone odavde. EGEJ A ko te goni? Kraja nema jadu tvom. MEDEJA Car Kreont goni me iz zemlje korintske. EGEJ I Jason dopušta? Sramota i to mu. MEDEJA Doduše ,rečju ne, al' želi u srcu. (Pada na kolena.) Tom bradom tvojom zaklinjem te, Egeju, i kolenima što ih grlim klečeći, oh, smiluj mi se, smiluj ženi nesrećnoj i ne daj da se prognanica potucam, no u svoj grad me primi k svome ognjištu. A želju tvoju nek ti bozi ispune i dece dadu, tebi sreću do smrti! Još ne znaš kakvu sreću ovde susrete! Učiniću bez dece da ne ostaneš, da otac budeš — znam ja za to mađije. EGEJ Tu ljubav, ženo, voljan sam da učinim, a imam razlog: prvo, radi bogova, a drugo: radi dece što je obričeš. Moj život sav u žudnji: otac postati. 0 sebi to! A u moj ako stigneš kraj, pod mojim, to mi pravo, bićeš okriljem. Tek toliko unapred moram reći ti: iz ove zemlje ja te neću voditi, a sama ako jednom dvoru dođeš mom, tu zaklon imaćeš, i nikom ne dam te! Iz ove zemlje sama sebi nađi put, da nemam spora i sa prijateljima. MEDEJA Sve tako biće; reč još zato da mi daš, od tebe tad bih sve u redu imala. EGEJ Zar nemaš vere? Šta ti brigu zadaje? MEDEJA Ta imam, ali Pelijini srodnici 1 Kreont meni dušmani. Zakuni se da nećeš mene, zatraže li, predati! EGEJ Pa zaklinjem se Gejom, zrakom Sunčevim, svim bogovima: sve što ču, održaću. MEDEJA Sad stani! Sta da tebe snađe s nevere? EGEJ Sto druge kletvoprestupnike snalazi! 755 MEDEJA Sad srećan put! Ta sve smo lepo svršili. Što brže mognem, tvome gradu doći ću, čim pos'o svršim, želje svoje ispunim. (Egej odlazi s pratnjom u Trezen.) HOROVOĐA
Nek Majin te prati božanski sin, dok ne stigneš srećno dvorima svojim, 760 i nek ti se vrele ispune želje! Ta videsmo sad, ti baš si plemenit čovek! DRUGA POJAVA Medeja, Hor MEDEJA 0 Dive, Pravdo i ti, zrače Helijev, sad slavno svoje dušmane pobediću! 765 Ja, sestre, idem cilju putem utrtim, 1 kaznu moji dušmani ispaštaće. Jer ovaj čovek pristanište bezbedno za sve mi nevolje i teške namere. Za njega lađi konopce privezaću 770 kad Paladinu tvrdom gradu pristanem. (Kratka pauza; promenjenim glasom) A sad ću sve ti svoje reći namere, i ne primaj za šalu što ti saopštim. 262 Uputiću Jasonu jednu robinju sa molbom da me još jedared pohodi. Kad dođe, zboriću mu slatkim recima: a sve je lepo, sve je mudro smišljeno, i brak sa ćerkom carskom i moj odlazak, pa kakva korist otud, kakva zamis'o! Tek molim neka deca ostanu — u zemlji da ih tuđinskoj ne ostavim, da tu ih moji dušmani ismevaju, no ćerku carevu da varkom usmrtim. Bajagi što mi deca ovde ostaju, po njima, eto, šaljem dare nevesti: od zlata venac i još tanku haljinu. Pa uzme li i na se metne ona ukras taj, tad i njoj smrt i svakom ko se takne nje. Čarolijama takvim namazaću dar. (Kratka pauza; uzdiše.) Al' tu već, evo, moje reči zapinju, oh, jao meni, drugo delo tada ja izvršiću: ta porod svoj umoriću, i nikog nema da ga od tog sačuva. (Kratka pauza; promenjenim glasom) Kad kuću svu raskopam tako Jasonu, tad idem, krvlju svoje dece gonjena, iz ove zemlje kao strašna grešnica. Nesnošljiv mi je, sestre, podsmeh dušmanski. Nek bude! Nešto život mi? Ni stojbine, ni kuće nemam, nigde od zla zaklona. Pogreših onda kada kuću očinsku napustih, tog Helena poslušavši reč. Uz pomoć božju on će sve to platiti. Taj dece više neće žive videti, a nit' će decu ikakvu izroditi sa novom nevom, jer i ona bednica od mojih mađija će bedno skončati. Da niko ne smatra me slabom, nemoćnom, ni krotkom, takva nije moja priroda: no strašna dušmanu i mila milima; a takav život stiče slavu najveću. 810 HOROVOĐA Kad svoja nama namerenja poveri, ja, sklona tebi, pazeći na zakone, sad savetujem: taj ti pos'o ostavi!
MEDEJA Ne mogu drugo! Tebi praštam takvu reč, ti ne znaš jadi šta su kakve trpim ja. 815 HOROVOĐA Oh, ženo, svoju decu smeš da usmrtiš? MEDEJA To onog onde najviše će ujesti. HOROVOĐA A onda i ti žena naj kukavni ja. MEDEJA Nek budem! Svaka dalja uzaludna reč! (Dadilji) Sad idi tamo i pozovi Jasona, 820 jer ti si meni u svem najodanija. Da nisi otkrila mu što sam smislila, i budi verna, ti si žena k'o i ja. (Dadilja odlazi. Medeja se povlači u pozadinu i uđe u kuću da za suparnicu spremi otrovne poklone.) 264 TREĆA POJAVA TREĆA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa Erehtidi od davnina srećni, vi sinovi blaženih bogova, s vaše zemlje slobodne i svete, koju dušman ne osvoji nikad, najslavniju blagodet berete. Vaše nebo ponajviše vedro, najsjajnija svetlost vas obliva, u njoj život provodite ljupko. Kako pesma kaže, tu je nekad Harmonija plava devet svetih izrodila Muza. Prva antistrofa Bistri šušte Kefisovi vali; priča teče; Afrodita sama obali mu jednom pristupila, čiste vode tu je zahitila, i svu zemlju njome poškropila, pa svež vetrić zemljom poduhuje. Ona vencem mirisavih ruža svagda kiti svoju kosu bujnu, pa nam, kako kažu, šalje ljubav, drugarku mudrosti, saradnicu svakoje vrline. Druga strofa I kako onda takav kraj sa svetim svojim rekama, što strancu daje zaštitu da primi čedoubicu i takvu strašnu grešnicu? Na rane dečje pomisli, smrt kakvu skova pomisli! Na kolenima, evo, sve mi molimo, ne čini to, ta porod svoj ne ubijaj! 855 Druga antistrofa I otkud smelost u srcu il' ruci otkud snaga ta probosti srce detinje u neizrečnoj smelosti? Kad decu okom pogledaš, 860 zar tada da ne zaplačeš? Izvesti nećeš nameru, kad molbu nj inu začuješ, i srcem nećeš prkosnim da krvlju ruke omastiš. 865 (Dolazi Jason praćen dadiljom i stane pred Medeju koja izlazi iz kuće.)
966 ČETVRTA EPISODIJA (PETI ČIN) PRVA POJAVA Hor, Jason, Medeja JASON Na poziv dođoh. Mada si mi dušmanka, to nije za me razlog da ne saslušam što hoćeš, ženo, da mi kažeš sad. MEDEJA Sad molim te, oprosti meni, Jasone, što ono rekoh ti! Oprosti gnevu mom, 870 ta pravo je za našu ljubav negdašnju. (promenjenim glasom) Ja uzeh da se sa sobom razgovaram, i sebi zamerih: „0 ludo mahnita, šta kinjiš one što ti dobro svetuju, i šta se mraziš s ovim poglavarima 875 i s mužem, kad on tebi radi najbolje; kud carev zet, tud još i mojim sincima on braće daće — šta da gnev ne ustavim? Zar ima zla kad dobro šalju bogovi? Zar nemam dece? A zar ne znam jadnica 880 da ni kuće ni prijatelja nemamo." Kad tako razmislih, ja baš ti uvideh svu ludost svoju, srdnju svoju zaludu. 267 Sad hvalim te i vidim da si razborit kad rod nam takav steče. Samo luda ja! 885 U tvoju trebaše da uđem nameru, da pomažem ti, bračni odar pripremim, i tvojoj da se verenici radujem. (Kratka pauza; promenjenim glasom) Međutim, takve smo ti — neću reći zlo — mi žene; ne vraćaj mi milo za drago — 890 ni ludošću na ludost ne odgovaraj. Odustajem i priznajem da promaših, al' sada reših ti da bolje bude sve. (Okrene se vratima i stane dozivati decu.) O, deco, deco, ostavite odaju, iziđite mi! (Deca dolaze iz kuće s vaspitačem.) Oca pozdravite svog 895 i zagrlite. Stara omraza da prestane! I, kao mati vam, pomirite se s njim! Sad mir nek vlada, svaki utišan je gnev. Ded rukujte se! (Padne joj na pamet strašna odluka.) Avaj meni, nesreće! Ta iznenada stari bol me spopade! 900 (Trudi se da produži prethodnu misao; deca zagrle majku.) Ej, deco moja, dokle ćete živa još ovako pružat' mile ruke? Kako sam ja nesrećna i na plač brza, plašljiva! (Roni suze, ali ih Jasonu objašnjava drukčije.) Al' s ocem se pomirih, svađu prekidoh i nežno lice sad mi suza orosi! 905 HOROVOĐA I meni oči suzama se zališe, od ovog zla da većeg samo ne bude! JASON Pa hvala, ženo, za to, ono opraštam;
ta pravo je da gnevom plane ženska ćud na muža kad on drugu ženu zavoli. 910 Al' srce tvoje boljim putem okrenu, i najzad uvide i bolju nameru, a to i dolikuje ženi pametnoj. (Obraća se sinovima koje mu Medeja privodi.) A za vašu budućnost, deco, otac vam uz božju pomoć smotreno se poštara. 915 Ta ja se nadam, vi u zemlji korintskoj uz braću svoju prvi najzad bićete. Pa rastite mi, a sve drugo otac vaš na umu imaće i milostivan bog. Da vidim vas u punoj snazi mladosti 920 i jače no svi moji što su dušmani! (čudi se videći da Medeja plače i da se okrenula.) A ti što bujne suze sada prolivaš i svoje natrag bledo lice okrenu, zar nisi radosna što reči moje ču? MEDEJA Ta ništa; tek na njihov udes pomislih. 925 JASON Pa što za decom samo jecaš, uzdišeš? MEDEJA Njih rodih ja; ti njima sreću požele, a strah me školi da 1' će sreće imati. JASON Ta ne boj mi se! Staraću se brižljivo. MEDEJA Pa dobro, tvojim verovaću recima, mi, žene slabe, lako suze lijemo. (promenjenim glasom; pribrano) Al' rasta sam na dogovor te pozvala, već rekoh jedno, drugo sad pomenuću. Kad resi car iz zemlje da me otpravi — i za me, lepo vidim, to je najbolje, da tebi i vladaru ovde ne smetam, jer za me drže da sam dvoru dušmanka — iz ove zemlje ja ću s voljom otići; al' decu našu da bi sam ti vaspit'o zamoli Kreonta da njih mi ne goni. JASON Ja ne znam da 1' će pristati. No gledaću. MEDEJA A ti naredi barem svojoj nevesti, nek oca zamoli da decu ne goni! JASON To vrlo rado — mogu je privoleti. MEDEJA Stvorenje žensko je k'o druge žene sve. U poslu tome i ja pomoć nudim ti. Po deci hoću da joj pošljem poklone — a znaj, u svetu danas nema krasnijih — i peplos tanani i venac zlaćani. Al' brzo koja neka dođe dvorkinja što brže amo da donese nakite! (Jedna dvorkinja odlazi u kuću.) Ah, srećna li je, stoput srećna, presrećna, kad prvoga junaka dobi za muža i steče nakit što ga nekad Helije,
mog oca otac, svojoj deci ostavi! 955 (Dvorkinja se vraća sa sjajnim poklonima i predaje ih Medeji, a ona deci.) Sad prihvatite, deco, ove poklone i carskoj ćerci, srećnoj nevi podajte, na njima neće mane naći nikakve! JASON A zašto, ludo, takvu žrtvu prinosiš? Zar misliš carska kuća nema haljina 960 i nema zlata? Ostavi, sve daj i to! Jer znadem dobro: ceni li me nevesta, reč moja više važiće no blago sve. MEDEJA (živo i emfatično) Ne zbori! Pokloni — i bogu prijatni, a zlato može više no sto razloga. 965 (pokazujući na carski dvor) Nju sreća pomaže! Nju sada diže bog! I ona vlada! A za dečje spasenje svoj život daću, nekmo 1' zlato žeženo! (Ponovo obraćajući se deci) Nu, deco, u dvor carski sada idite, umolite se novoj nevi očevoj, 970 a gospi mojoj, ostanak da odobri, i dajte nakit, ali dobro pazite, u svoje ruke neka primi poklone! 271 Potrčite i sve mi srećno svršite, pa majci o svem dobar glas donesite! 975 (Jason i deca praćena vaspitačem odlaze; Medeja se povlači u pozadinu, a hor zapeva pesmu.) DRUGA POJAVA ČETVRTA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa Životu se detinjem više ne nadam, deca, eno, pravce već u propast idu, neva od njih već prima zlaćani venac, prima jadna sudbu svoju, eno, na kosu plavu venac meće 980 smrtonosni sama rukama svojim. Prva antistrofa Lepota i mađijski sjaj zavešće nju da uplete venac i peplos obuče, al' će brzo nakitom sjati pod zemljom, 985 sad u takvu pašće zamku, ona udesu crne smrti hita. O, jadnice, tom zlu nećeš uteći! Druga strofa O, jadnice, nesrećniče, gordi carev domazete, ti ne vide kako deci propast spremaš, i još vodiš u smrt groznu svoju nevu; sreću minu, zlosrećniče! 990
995 Druga antistrofa Muku tvoju s tobom mučim, nesrećnice roditelj ko, što ćeš decu usmrtiti zbog svog odra prezrenoga, jer ih tebi on ostavi 1000 pa se s drugom grli ljubom. (Vaspitač se vraća sa decom iz carskog dvora.) 18 — Grčke tragedije 273 PETA EPISODIJA (ŠESTI CIN) PRVA POJAVA Vaspitač s decom, Medeja, Hor VASPITAČ Cuj, gospo! Deca ovde mogu ostati! i verenica primi dare u ruke sva radosna, i s decom sklopi mir. Gle! Što stojiš tužna kad te sreća ozari? 1005 i lice svoje zašto nazad okrenu? i što se izveštaju ne raduješ mom? MEDEJA Ah, lele! VASPITAČ (iznenađeno) Taj lelek izveštaju mom ne priliči. MEDEJA Ah! Opet lele! VASPITAČ Zar ti javih nesreću za koju ne znam? Nagrada mi propade? 1010 274 MEDEJA (ne gledajući ga) Što javi, javi! Ja te ne prekoravam. VASPITAČ Što spusti oči? Zašto suze prolivaš? MEDEJA E moram, starce, plakati; ta bogovi i moja zloća sve to tako smisliše. VASPITAČ Ne kloni! Još i tebe deca vratiće. MEDEJA (misleći na smrt neprijatelja i svoje dece) Al' druge pre ću ja im jadna vratiti. VASPITAČ (ne shvatajući tamni odgovor Medejin) Što decu ostavljaš — ti nisi jedina, a čovek smrtan mora jade snositi. MEDEJA Da, snosiću ih. — Vodi decu u kuću i daj im sve što treba k'o i svaki dan. (Vaspitač odlazi; Medeja zaustavi decu.) 0 deco, deco, sad imate zavičaj 1 kuću, gde ćete mi odsad živeti od jadne majke odvojeni večito. A ja u tuđu moram zemlju krenuti pre nego srećna vašu sreću dočekah i pre no kupalo i vaše neveste i odar okitih i uždih buktinje! Oh, nesrećne li mene s moga prkosa! Badava, deco moja, ja othranih vas, badava patnje, zalud teški trudovi i strašne muke dok sam ja vas rađala. A nekada ste bili moja nada sva: kad klonem, vi ćete mi negu pružiti i, pošto umrem, lepo me sahraniti na zavist svetu! Zbogom, slatke brige, sad i zbogom, nade moje! Bez vas čemeran i gorak, prazan meni život ostaje. Ni vaše drage oči, kada uđete u drugi život, neće majku gledati.
(Kratka pauza; deca posmatraju majku.) Oh, lele! Što me, deco, tako gledate? 1040 Što smešite se meni smeškom poslednjim? Oh, šta ću jadna? (Obraća se horu.) Snaga, sestre, izda me čim pogledam u sjajne oči detinje. Ne mogu! Zbogom, odluke vi pređašnje! Povešću, ipak, decu svoju sa sobom. 1045 Zar oca da im kaznim njinom nesrećom i na se tim da dvostruk čemer navalim? Ne, ne, to nikad neću! Zbogom, odluke! (Zamisli se.) Al' šta mi je? Zar podsmeh još da dočekam bez odmazde kad pustim svoje dušmane? 1050 Ohrabriti se moram! Kukavno je to za takvim nežnostima što se zanosim! Unutra, deco, idite! (Obraća se horu.) 1025 1030 1035 Ko ne sme tu da gleda kako takvu žrtvu prinosim, nek ide dalje! Moja ruka ne dršće. 1055 (Trgne se; kratka pauza.) Ah, ah! Ne, srce moje, ne učini samo to! Poštedi decu svoju, srce nesrećno! I kad ne žive sa mnom, opet srećna sam! (Kratka pauza; gleda decu, pa se opet trgne.) Ne, svih mi mračnih osvetnika Hadovih, to ne smem ja dopustiti da dušmani na mojoj deci srdnju svoju iskale! E, onda — mreti moraju; kad moraju, od mene smrt im, ja sam njih i rodila. Svršetak takav je, tu nema izlaska! Već venac je na glavi, i u haljini sad gine ćerka careva, to dobro znam. (Okrene se deci.) Sad napred, ja već idem stazom najtežom, a ove, decu, poslaću na težu još. Sa decom svojom hoću da se oprostim! Na poljub, deco, dajte majci ručice! 1070 (Grli decu, ljubi ih i plače.) O, ruke premile, o, slatke glavice, o, dragi stase, krasno lice detinje! Pa srećni da ste — Onde! Ovde otac vam sve ugrabi. O, slatki zagrljaju ti, o, nežno telo, slatki daše detinji! 1075 (Kratka pauza.) Oh, idite, oh, idite! Ne mogu već da gledam vas, jer jad me savlada. Već vidim kakva mislim zla da učinim, al' strast je pobednik nad mojim razborom, a strast je ljudina izvor jada najvećih! 1080 (Deca odlaze, Medeja u dnu pozornice gleda prema gradu očekujući vesti o posledicama svoga darivanja.)
1060 1065 DRUGA POJAVA HOR Prvi sistem U razgovor umnij i često već zađoh i stadoh da sporove rešavam teže, još teže no ženskoj što priliči glavi da njima se bavi. Al' i nas božanska obdari Muza, 1085 te i mi za mudrošću čeznemo svakom; ne težimo sve, al' ipak ćeš naći u stotini žena da poneke veće uživaju milost sveštenih Muza. Drugi sistem Pa mogu da kažem: koji od ljudi ne imaju nikakva znanja ni dece, njih sreća dopada bolje no one što rodiše decu. Jer onaj ko nema dece i ne zna da 1' deca mu žive na veliku radost ni da 1' će mu tešku doneti žalost, taj ne zna za patnje i muke. Treći sistem A onaj ko od srca poroda ima i slatka mu pilež po kući trči, tog svagdašnje teške satiru brige, 1100 da telo i duh im odgaji lepo i nasušna da im namakne hleba; a da li će biti loša il' dobra, to ni jedan otac ne može znati. Četvrti sistem A što je od svega najbolnije sada, 1105 izjaviću najzad ljudima svima: jer nakupe 1' svega što za kuću treba, i deca se lepom okite snagom i čojstvom i junaštvom opašu svakim, 1090 1095 njih sudbina tada snalazi preka 1110 i cvetnu im decu odnosi u Had. Ta zašto li samo uz ostale jade još i tu od sviju najveću muku božanstvo ljudima dade za svojom da milom ridaju decom? 1115 MEDEJA (približavajući se horu i gledajući prema carskom dvoru) Već dugo, drage sestre, ovde čekam ja da čujem šta odande sreća donosi. Već vidim, eno, jedan sluga Jasonov ka nama hita; on je silno zaduvan, nagovešta nam neku novu nesreću! 1120 (Dolazi sluga Jasonov.) TREĆA POJAVA Medeja, Glasnik, Hor GLASNIK Oh, strašno delo stvorila si — nedelo, Medejo! Beži sad, ne razmišljaj da 1' brzim brodom, kolima il' pešice! MEDEJA Šta dogodi se to da moram bežati? GLASNIK Izdahnula je mlada neva ovaj čas 1125 i s njome otac Kreont s tvojih mađija. MEDEJA Baš lepu vest mi donese, i odsada moj bićeš dobrotvor i dragi prijatelj.
GLASNIK (zaprepašćeno) Šta zboriš? Jesi 1' pri sebi il' pobesne? Veseliš se, a carsko tako zatre ognjište, ni straha nemaš da ćeš za to stradati? MEDEJA Na takve reči ja bih znala odgovor, al' nemoj, prijatelju, tako brzati, no reci kako stradaše. Što veći jad pretrpeše, to za me radost silni ja. GLASNIK Kad ono tvoja oba sina uđoše, sa-ocem još, u nevestine odaje, tad i nas, roblje, s vašeg zla što patismo, obuze radost, jedno drugom šaptasmo da ti i muž tvoj razdor prekidoste svoj; pa jedno ruke, drugo plave glavice izljubiste. Ja i sam, prepun radosti, za decom zađoh čak u ženske odaje. A gospa što je mesto tebe služimo još pre no tvoje sinove što sagleda na Jasona tek nežan pogled upravi, a zatim brzo svoje oči zaklopi i belo lice krenu onda na stranu, jer ne bi pravo joj što deca uđoše. A tad je muž tvoj stade umirivati, pa reče: „Nemoj da si dragim dušmanka, utišaj gnev, okreni glavu ovamo — ko mužu tvome drag, i tebi neka je; a primi njihov dar i moli oca svog za ljubav meni da tu decu ne goni!" Kad nakit vide, presta svaka nemilost, obeća sve, i tek što otac odmače sa decom svojom, ne daleko od kuće, a ona haljinu obuče vezenu, pa uvojke pod zlatni venac podvije i kosu dotera pred sjajnim zrcalom, beživotnoj se slici svojoj smešeći. Sa s,toca potom usta, pređe odajom, dodirujući zemlju nogom prebelom, sva srećna s poklona, pa staje na prste 1165 i sa svih strana često sebe ogleda. (Kratka pauza; promenjenim glasom) Al' potom prizor dogodi se užasan: pobledi sva, pa ustuknuv, povede se, svim telom zadršće, i jedva stiže još na stolicu da padne — na tle umalo. 1170 A neka stara tada reče sluškinja da Pan se možda srdi ili drugi bog, pa ielekne, dok najzad nevu ugleda: iz usta bela pena teče joj, a ženice prevrnule se, nigde krvi jedna kap. 1175 I strašna potom zaori se kuknjava, te jedna odmah otrči u dvor Kreontu, a druga opet novome mladoženji da jave kakvo zlo se nevi dogodi. Od silne žurbe po svoj kući tutnjava. 1180 (Kratka pauza; predahne.) I ne bi trčeći ni pešak najbrži prevalio na trkalištu pletra šest, kad bezglasna i zatvorenih očiju zaječi silno, pa se jadna povrati. Ta dvostruka je beše snašla nevolja: 1185 iz njena zlatnoga na glavi upletka čudnovat liznu plamen ognja razornog, a tanko ruho, tvoje dece milošta, izjedaše joj nesrećnici nežnu put. Sa stoca skoči da se spase od vatre, 1190 i glavom stade tresti tamo ovamo da strese venac s kose; ali zalud sve, jer zlato s kosom beše čvrsto spojeno, što jače trese, dvaput jači liznu plam.
Tad na tle klonu savladana nesrećom. 1195 101 Sem oca već je niko ne bi poznao: gde behu oči, ne može se poznati, ni crte lica ubavog; tek s temena krv s ognjem pomešana niz nju kapaše. K'o suze s jele, put joj suzi s kostiju, 1200 a sve zbog tvojih mađija nevidljivih. Da strašne slike! Niko da je dodirne, jer njena sudba — svima učiteljica. (Pauza; predahne.) Tad otac jadni, ne znajući nesreću, odjednom uđe, mrtvom telu pripade, pa odmah zarida i telo zagrli i ljubeći ga kuka: „Dete nesrećno, ta koji bog te tako strašno usmrti i osiroti mene, neopojan grob? Ah, s tobom, jadna kćerce, da me primi smrt!" Kad za čas prestade' od plača, kukanja, i htede telo podignuti staračko, prilepio se, kao bršljan dafini, odelu njenu; strašno nasta rvanje: on hoće da se uspravi na kolena, al' ona stisnula, on rad bi na silu, pa staro telo kidaše sa kostiju. A najzad presta — dušu pusti zlosrećnik. Od jadna starca jača beše nesreća. Sad mrtvi leže — ćerka, kraj nje otac njen. To grozno zlo za groznim čezne suzama. (Kratka pauza; promenjenim glasom) Šta tebe čeka, ne marim da govorim; ti sama znaćeš da se kazni ukloniš. (Okrene se od Mede je, gledajući turobno preda se.) Čoveka smatram senkom ne sad prvi put; ja smelo mogu reći: oni ljudi baš 1225 za mudre što se drže, mere svaku reč, pokazuju se k'o budale najveće. 1205 1210 1215 1220 ion Na svetu niko blaženstva ne postiže; ko ima blaga, zlata, on je srećniji no drugi ljudi, ali blažen nikada! 1230 (Glasnik odlazi.) ČETVRTA POJAVA Medeja, Hor HOROVOĐA Baš mnoge jade demon danas navali na Jasona, a sve se zbi po zasluzi. Tvoj udes žalim, jadna kćerko careva, u carstvo moraš odlaziti Hadovo za Jasona što htede da se udomiš. 1235 MEDEJA (lagano približavajući se horu za nekoliko koraka) O, sestre, sad mi još preostade što pre da decu smaknem pa da bežim odavde, oklevanjem da ne bih decu predala na klanje drugoj ruci nemilosnijoj. Kad ipak, ma šta bilo, mreti moraju, 1240 od mene smrt im, ja sam njih i rodila. Oružaj mi se, srce! Šta da oklevam
to strašno, nužno zlo da odmah izvršim? Ded, jadna ruko moja, hrabro zgrabi mač, pa hitaj cilju žalosnog života svog! 1245 Ne dršci sada i na decu ne misli ni da ih ljubljaše ni da si majka im! Zaboravi ih bar za ovaj kratki dan, pa posle plači! Ubiću ih, istina, al' mila behu meni — majci nesrećnoj! 1250 (Odlazi brzo u kuću da izvede svoj osvetni plan, i hor u dubokom uzbuđenju otpočne pesmu, nemajući snage da Medeju spreči od čedomorstva.) 283 PETA POJAVA PETA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa O, čuj me, Zemljo! Pogledaj, presjajna zrako Sunčeva, na ovu ženu bednicu, pre nego decu pobije! Tvoje su seme zlaćano, 1255 ne daj i krvi božije da ljudska ruka proliva! Spreči je, božja svetlosti, krvnicu izgnaj iz kuće, osvetna strast je zaslepi. 1260 Prva antistrofa Zalud si decu rodila, zalud se za njih mučila, i Simplegade ostavi, klisure mrke, neljupke! Kakva te srdnja zahvati, zašto li radost majčinu ubisvom strašnim zameni? Ta kletva svakog sustiže ko bližnjem život uzima. Od boga jad mu na kuću. 1265 1270 (Kratka pauza; začuje se dečji vrisak iz kuće.) PRVO DETE (u kući) Ah! Šta ću? Kako ću se spasti od majke? DRUGO DETE (u kući) Ja ne znam, braco dragi! Propadosmo sad! HOR Međustrofa Čuješ li vrisak detinji? Ah, smela ženo, jadnice! Da uđem u dvor? Možda bih 1275 još mogla spasti dečicu! (Hor se pribliiuje vratima, ali pred njima stane.) OBA DETETA (u kući) (pošto su čula reči hora) Ah, bože, u pomoć! Ta poslednji je čas! Već blizu nas je potegnuti mač! HOR Druga strofa Jadnice, kamen, gvožđe si kad svoju decu rođenu 1280 sad svojom rukom ubijaš! Treća strofa Za jednu ženu samo čuh što deci život oduže, za Inu bogom mahnitu, pošto je Hera izagna. 1285
Druga antistrofa Pade u tamu ludila, dečicu uze sa sobom, s hridi se baci u more, zajedno s decom pogibe. Treća antistrota Ima li išta strasnije? 1290 O, ženski odre bola pun, kolike jade zadade! {Jason s pratnjom žurno dolazi.) 285 E K S O D A (SEDMI ČIN) PRVA POJAVA Jason, Hor IZLAZNA PESMA JASON Ej, žene pored vrata što tu stojite, je 1' još unutra pakosnica krvnica, Medeja, ili krenu već u bežanje? 1295 (ne čekajući odgovor, gledajući na kuću) Tek onda kad bi pod zemlju se sakrila, il' krilima u etar digla visoki, umakla bi da odmazda je ne stigne. Zar misli ona: kad vladare usmrti, da bez kazne iz dvora može pobeći? 1300 (obraćajući se horu; promenjenim glasom) Al' nije za nju, strah me samo za decu; ta njoj će platit oni što ih ucveli, dotrčah tek da deci život sačuvam, da carski rođaci ne učine im što za odmazdu, što mati carsku proli krv. 1305 HOROVOĐA O, nesrećniče, jade sve i ne slutiš, jer ne bi inače te reči zborio! JASON Šta reče to? I mene zar da ubije? HOROVOĐA I tvoju decu ruka ubi majčina. JASON Ah! Šta to zboriš? Ti me, ženo, ubijaš! 1310 HOROVOĐA Ti dece više nemaš, o tom razmišljaj! JASON Pa gde ih ubi? U kuči il' napolju? HOROVOĐA Otvori vrata! Decu mrtvu videćeš! JASON (žestoko drmajući zatvorena vrata) Ded brže, sluge, ključanicu kidajte! Obijte vrata dvojako da vidim zlo: 1315 mrtvace oplačem, a njoj da platim smrt! (Sluge potrče vratima. Medeja se pojavi u visini iznad kuće na kolima s mrtvom decom pored sebe. U kola su upregnuti krilati zmajevi.) DRUGA POJAVA Hor, Jason, Medeja MEDEJA Šta lomiš tu i vrata dižeš polugom, i tražiš leševe i mene krvnicu? 287 EKSODA (SEDMI ČIN) PRVA POJAVA Jason, Hor IZLAZNA PESMA
JASON Ej, žene pored vrata što tu stojite, je 1' još unutra pakosnica krvnica, Medeja, ili krenu već u bežanje? 1295 (ne čekajući odgovor, gledajući na kuću) Tek onda kad bi pod zemlju se sakrila, il' krilima u etar digla visoki, umakla bi da odmazda je ne stigne. Zar misli ona: kad vladare usmrti, da bez kazne iz dvora može pobeći? 1300 (obraćajući se horu; promenjenim glasom) Al' nije za nju, strah me samo za decu; ta njoj će platit oni što ih ucveli, dotrčah tek da deci život sačuvam, da carski rođaci ne učine im što za odmazdu, što mati carsku proli krv. 1305 HOROVOĐA O, nesrećniče, jade sve i ne slutiš, jer ne bi inače te reči zborio! JASON Šta reče to? I mene zar da ubije? HOROVOĐA I tvoju decu ruka ubi majčina. JASON Ah! Šta to zboriš? Ti me, ženo, ubijaš! 1310 HOROVOĐA Ti dece više nemaš, o tom razmišljaj! JASON Pa gde ih ubi? U kući il' napolju? HOROVOĐA Otvori vrata! Decu mrtvu videćeš! JASON (žestoko drmajući zatvorena vrata) Ded brže, sluge, ključanicu kidajte! Obijte vrata dvojako da vidim zlo: 1315 mrtvace oplačem, a njoj da platim smrt! (Sluge potrče vratima. Medeja se pojavi u visini iznad kuće na kolima s mrtvom decom pored sebe. U kola su upregnuti krilati zmajevi.) DRUGA POJAVA Hor, Jason, Medeja MEDEJA Šta lomiš tu i vrata dižeš polugom, i tražiš leševe i mene krvnicu? 787 Napusti napor taj! A trebam li ti ja, govori! Rukom ti me više ne dirnu. 1320 Moj ded mi, Sunce, ova kola pokloni, ko jaku zaštitu od ruke dušmanske. JASON O, nakazo, o, ženo od svih najmrža i bogu, meni, svemu rodu ljudskome! Na svoju decu smeđe zar da trgneš mač? 1325 Njih sama rodi, pa me bez njih ostavi. Kad izvrši to delo najužasnije, zar smeš da gledaš Suncu, Zemlji u oči? Oh, ne bilo te! Sada vidim! Bejah slep iz zemlje kad sam doveo te varvarske 1330 u dom helenski — tebe, takvo grdilo, što oca izdade i zemlju hranilju, i zato meni sad se svete bogovi.
Kraj ognjišta si brata svoga ubila pre nego Arga primi te lepokljuna. 1335 Tim otpoče, a kad se za me udade i decu izrodi mi, ti ih uništi iz osvete što ložnicu ti ostavih. Od Helenki to ne bi mogla nijedna, ispred njih tebi. ja učinih time čast 1340 za ženu što te uzeh — žalost, nesreću. Čudovište si, ali žena nisi ti, još strasnija si nego Skila tirsenska! Al 'da te grdim hiljadama pogrda, ne vredi kad je drskost s tobom rođena. 1345 Pa odlazi, rugobo ti! Čedomorko! A ja ću svoju sudbu oplakivati što i ne ubrah ploda braka novoga, a nit se svoje dece žive nagrlih; izrodih, negovah, pa sad izgubih sve! 1350 MEDEJA Na takve reči dug bih dala odgovor kad ne bi znao sam Div, otac Svevišnji, šta za te stvorili, a čim dug ti oduži. ->CG Al' ti mi nećeš odar moj ukaljati, ni slasti piti, meni se podsmevati, ni ćerka careva, ni Kreont, punac tvoj, u bedu goniti me, a bez osvete. A volja li te, zovi me čudovištem il' zovi još i Skilom Mora Tirenskog! Ta za srce te, kako treba, ujedoh! JASON I sama patiš, sa mnom deliš nesreću. MEDEJA Al' manji jad je kad me ti ne ismevaš. JASON Ah, deco, vaša majka beše nemaj ka! MEDEJA Ah, deco, vaš ubica otac pritvorni! JASON Začelo, moja desnica ih ne ubi! MEDEJA Al' tvoja bezočnost i tvoja preljuba. JASON Rad odra svoga morade ih ubiti? MEDEJA Zar misliš da je to za ženu malen bol? 19 — Grčke traeediie JASON Za razboritu, al' na tebi sve je zlo. MEDEJA (pokazujući na mrtvu decu u svojim kolima) Gle, njih ti nema — to te sada razdire. 1370 JASON Za tebe sad su oni dusi osvetni. MEDEJA Ta znaju bogovi ko najpre sagreši. JASON O, dobro poznaju bar tvoju mrsku ćud. MEDEJA
Pa mrzi me! Na svaku gadim ti se reč. JASON A ja na tvoju, završetak biće lak. 1375 MEDEJA Sta hoćeš, dakle? I ja bih da završim. JASON Daj decu da pogrebem i da oplačem! 290 MEDEJA To nikad! Odneću ih ja na Herin breg, u svetom lugu sama ih sahraniću, da humku njinu ne raskopa dušmanin 1380 ni tela da im skrnavi! Uvešću još u zemlji Sisifovoj sveti svečanik i žrtve još, za otkajanje greha mog. (pokazujući u daljinu) A sama odlazim u Erehtejev grad. Tu primiče me Egej, Pandionov sin, 1385 a ti u bedi skončaj, kako zasluži; po glavi Argin zviznuće te olupak, kad brak se nama tako gorko završi. JASON Nek poklane dece šatre te Kletva i Pravda, gonilja krvi! 1390 MEDEJA Ta ni bog ni demon neće te čuti kad prevari ženu i zakletvu zgazi! JASON Uh, sram da te bude, čedomorko gadna! MEDEJA Povuci se u dvor i ženu sahrani! JASON 19* Ta idem, ali bez dečice svoje. 1395 291 MEDEJA Kad u starost uđeš, plakaćeš više! JASON O, premila deco! MEDEJA Majci, ne ocu! JASON A zašto ih ubi? MEDEJA Da ojadim tebe. JASON O daj da još jednom zagrlim decu, da njihova slatka poljubim usta! MEDEJA Gle, sada ti mila, sada ti slatka, a onda ih otera. JASON Tako ti boga, daj bar da im nežno dodirnem telo! MEDEJA
To ne može biti! Uzalud zboriš! JASON (gledajući u nebo) O, čuješ li, Dive, kako me goni 1405 i kako me muči prokleta žena, čedomorka ova i lavica besna? (obraćajući se Medeji koja se udaljtije) Al' koliko smednem i koliko mogu u plaču prizivaću bogove višnje nek vide kako mi sinove ubi 1410 i ne daš mi da ih se dotaknem jadan, da njihova mrtva sahranim tela. O, da ih nikad ni rodio nisam kad tvoja ih, eto, posmica ruka! (Zamukne u dubokoj žalosti. Medeja iščezne.) TREĆA POJAVA Horovođa HOROVOĐA Olimpljanin Div je svugde gospodar. 1415 A bogovi daju što ne sluti niko; kad tvrdo se nadaš, nada te izda; gde nade i nema, bog pomaže i tu. I ovo se dogodi tako. (Hor polagano odlazi.) 293 NAPOMENE OKOVANI PROMETEJ 3. Hefest: praunuk Zemljin (Gejin), sin Divov (Zevsov) i Herin, bog vatre, a po tome i kovačke veštine. 12. Vlast i Sila: deca titana Palanta i Stige, kćerke Okeana i Tetije, a nimfe i glavne reke u Podzemnom svetu! Među svima besmrtnima Stiga je prva dovela svoju decu Divu u pomoć kad je vojevao protiv titana. Zato Vlast i Sila uvek stanuju kod Diva, a Stiga je određena za najsvetiju zakletvu bogova. 18. Temida: kćerka Urana i Geje, boginja zakonitog poretka u svetu i božjeg prava, druga žena Divova, koja mu je rodila Hore i Mere (Sudilje). 35. Div je nedavno s nebeskog prestola zbacio svog oca Kro-na i oduzeo vlast starim bogovima — titanima. 85. Promućurko: Prometej znači onoga koji unapred misli. 109. Nartek: devesilje (Ferula communis), ima debelu jezgru koja se lako može izlučiti. Od narteka su Heleni pravili štapove. 138. Tetija: kćerka Ura»a i Geje, titanka, žena Okeanova i majka Okeanida i mnogobrojnih vodenih božanstava. 154. Stari vlastodršci: titani, koji su se pobunili protiv Diva, pa ih je ovaj zato bacio u Had (Podzemni svet). 157. Tartar: u Homera duboka provalija pod zemljom, toliko ispod Hada koliko je od zemlje do neba, a docnije u Podzemnom svetu mesto gde osuđenici trpe svoje muke. 192. Kron: vrhovni bog starije porodice bogova titana, sinova Urana i Geje. On je oborio oca i postao gospodar sveta. Oženio se Gejom i s njom rodio Hestiju, Demetru, Heru, Hada, Posidona i Diva. Kad mu je mati prorekla da će ga jedno od njegove dece svrgnuti s prestola, on je, odmah po rođenju, gutao svoju decu. Ali Div, koga je mati spasla, obori oca i primora ga da progutanu decu povrati. Oboreni Kron leži, s ostalim titanima, na dnu Tartara.
297. Prometej je sinovac Okeanov. Prometejev otac, Japet, i Okean, jesu braća, sinovi Urana i Geje. 310. Majka gvožđa: halipska zemlja, jer su Halibljani, narod skitski, prvi kovali gvožđe (Plin. VII 57 § 197). 295 338. Po Eshilovu shvatanju, Okean je samo u početku učestvovao u titanomahiji (borbi protiv titana), pa se docnije povukao. 355. Kao Prometej, i Atlant je sin Japeta i Klimene. Zbog učešća u titanomahiji Atlant je osuđen da drži nebo na svojim plećima, dok se nije pretvorio u kameno brdo koje i danas postoji u severnoj Africi. O njemu kaže Herodot: »Ta je gora uska i odasvud okrugla, a visoka kaže se da je toliko da joj se vrhovi ne mogu videti, jer ih uvek oblaci pokrivaju i leti i zimi. I ondašnji ljudi kažu da je to stub koji nebo drži« (IV 184). Eshil se pridržava Homerove Odiseje, gde se kaže da Atlant poznaje sve dubine morske, on drži dugačke stubove koji razdvajaju nebo od zemlje (I 53 idd.). 362. Eshilovo opisivanje Tifona veoma je slično opisivanju Pindarovu u prvoj pitijskoj epinikiji: „Dršće i onaj dušmanin božji što leži u strašnom Tartaru, stoglavi Tifon, koga je nekad othranila mnogo spominjana Kilikijska pećina; a sad mu rutave grudi pritiskuju kršni žali morski ponad Kime, a i Sicilija i sne-gopadna Etna, stub nebeski i večna dadilja tvrda leda, gnječe ga. Etni iz ždrela ključaju svešteni izvori nepristupne vatre. Obdan kuljaju oblaci žarom ozarena dima, a noću purpurni plamen uz prasku valja kamenje i nosi ga u dubinu sinjeg mora. Ta neman riga potoke silnog ognja i rastura ga" (st. 15 idd.) Provala Etne dogodila se god. 479/8. Pindar ju je, dakle, mogao sam videti, jer je često putovao u Siciliju, i Eshilov opis mogao bi biti ugledanje na Pindarovo crtanje. 421. Mome u Kolhidi: Amazonke. Kolhida je zemlja na Kavkazu, na istočnoj obali Crnog mora, danas Mingrelija i Imere-tija. 425. Meotsko more: danas Azovsko more. 426. Arijski junaci: persijski junaci. 523. Tri Sudilje (Mere, rimske Parke): u Homera je obično samo jedna, ali se spominju i u množini; one ljudima^predu nit života, i zato se zovu i Prelje. U Hesioda su one čas kćerke Noći, a čas kćerke Diva i Temide. U njega se spominju tri: Klota, koja drži vreteno i na nj navija žicu, Lahesa, koja žicu razvlači, i Atropa (neumitna), koja je preseca kad čoveku stignu poslednji časovi. Srde pamtilje: Erinije (rimske Furije), oličenje kletve i osvetničke kazne. Homer im ne spominje ni poreklo, ni broj, ni imena. ILHesioda, koji takođe ne navodi njihov broi ni imena, one su kćerke Geje^ koja ih je rodila iz krvi unakaženog_ Urana. V Eshila su one kćerke Noći. U poznijim mitovima ima ih tri: Alekta (Neumorna), Megera (Neprijateljica) i Tisifona (Osvetnica ubistva). Pomagačice Dike (Pravde), one se svete za svaki greh. Pamte svako nedelo i zlikovca progone buktinjama i bičevima od zmija. 579. Arg: džin i pastir, koga je ljubomorna Hera postavila kao čuvara u junicu pretvorenoj Iji. 296 651. Roditelj Ijin je bog reke Inaha. Okean je s Tetijom rodio i reke. Prema tome Okeanide, kćerke Okeanove, jesu sestre Inahu. 1 667. Lema: kraj i mesto na jezeru istog imena Argu na jug.
673. Pit: Delfi. U Pitu je bilo proročište Apolonovo, a u Dodoni, koja se nalazila u Tesprotiji, u južnom Epiru, Divovo. 684. Loksija: nadimak Apolonov. 691. Kerhna: izvor na putu iz Arga u Tegeju. 693. Arg je bio stook; oči su mu bile uvek budne. 731. Hibrist: danas Terek. 738. Temiskira: grad na Termodontu, današnjem Termehu u Maloj Aziji na Crnom moru. 740. Salmideški žal: Primorje od glavice Tinije do ušća Bospora, sa gradom Salmidesom, danas Midija. 744. Kimerski tesnac: Kerč u Azovskom moru, koji je Helenima važio kao granica između Evrope i Azije. Kimerani su stanovnici današnjeg Krima. 745. Užina Meotska: Kerčka vrata. 747. Bospor: tj. juničin put. 778. Uzeće ženu: tj ."Tetidu, ćerku morskog boga Nereja. 786. Herakle. 788. Ija rodi Epafa, Epaf Libiju, Libija Bela, Bel Danaja, Danaj Hipermestru, Hipermestra Abanta, Abant Preta, Pret Akri-sija, Akrisije Danaju, Danaja Perseja, Persej Elektriona, Elek-trion Alkmenu, Alkmena sa Divom Herakla, koji će ubiti Divovu orlušinu i, tako, osloboditi Prometeja. 804. Vrata: Kerčka vrata. 807. Kistena: u Libiji ili Etiopiji. Polja gorgonska: tako nazvana po Gorgonama, strašnim čudovištima, a to su Stena, Eurijala i Medusa, prvobitno lepe boginje, ali su im bogovi, zbog njihove sujete, lice unakazili: imaju životinjske uši, pljosnat nos, zverske zube, mesto kose zmije, ruke od tuča i krila. Onaj koga bi pogledale, skamenio bi se. 808. Forkide ili Greje: kćerke Ferkija i Kete, oličenje starosti i otud, još od rođenja, imaju sede kose i sve tri zajedno jedno oko i jedan zub, kojim su se služile naizmence. One su Gorgonama sestre. 819. Arimaspi: mitski narod, inače zamišljan da živi na se-veru, gde se s Gripima bori za zlato. U Herodota postoje o njima ovi podaci: „Aristija, sin Kaistrobijev, Prokonešanin, u svojoj Pesmi o Arimaspima kazao je da ga je Feb uzeo te je došao Isedoncima, a više Isedonaca prebivaju Arimaspi, jednooki ljudi, a više njih čuvari zlata Gripi, a više ovih Hiperborejci sve do mora" (IV 13). ,,A u severnoj Evropi ima, kao što se čini, kudikamo više zlata. Kako li se dobiva, ne mogu ni za to pravo kazati, samo se govori da ga Gripima otimaju Arimaspi, jednooki ljudi. Ali ja ne verujem ni to da ima jednookih ljudi, koji su inače kao ostali ljudi. U krajnjim zemljama, koje omeđuju i zatvaraju ostalu zemlju, nahodi se, dakle, kao što se vidi, ono što smatramo za najlepše i najređe" (III 116). 297 820. Pluton: inače se nigde ne spominje. 823. Etijop: tj. Crna reka, a to je u stvari Nil, koji se tako zvao više maloga i poslednjega katarakta (od juga prema se-veru). 825. Skokovci: pomenuti mali katarakt, koji se zvao Kata-dupe (Herod. II 17), danas Šelal. 843. Mološke ravnice: u Epiru. 851. Reja: žena Kronova, mati Divova i Herina, boginja zemlje i njene plodnosti. 865. Od glagola efapto — dodirujem.
867. Aluzija na Danaja, koji je s pedeset ćerki iz Egipta pobegao u Arg. Ali ga dostignu Egiptovi sinovi, koji silom hoće da se ožene njegovim ćerkama. Otac savetuje ćerkama da u prvoj noći poubijaju svoje muževe, Egiptove sinove. One to izvrše, osim Hipermestre, koja je Linkeja poštedela. Zato su osuđene da u Podzemnom svetu neprestano nalivaju bure s izrešetanim drom. 874. Pelazgija: zemlja kralja Pelazga u Argu. 885. Junak niknuti, tj. Herakle. 901. Mudar: Pitak iz Mitilene na ostrvu Lezbu, jedan od sedmorice mudraca. Kad ga je neko pitao bi li se oženio bogatom devojkom ili siromašnom, ali prema svom staležu, on mu je savetovao da pogleda na decu koja su se u blizini igrala Čigrom. Tad je čuo poklik: „Teraj ono prema sebi." 933. Protivnika: sina iz braka s Tetidom. 949. Adrastija: Nemesa, boginja koja čoveku, prema zasluzi, određuje srećnu ili nesrećnu sudbinu. Da bi se sačuvali od gneva božjeg, Heleni bi govorili: „Klanjam se Adrastiji" (vidi, na primer, Platonovu Državu V 451 A). 970. Dva gospodara: Uran i Kron. 1041. Kentaur Hiron, koga će Herakle nehotice raniti. CAR EDIP 36. Aluzija na Sfingu. Ona je imala glavu i prednji deo tela kao devoj ka, ostali trup i noge kao lavica, krila i rep kao aždaja, a govorila kao čovek. Ona bi svakome zadavala da odgo-netne ovu zagonetku: „Koji stvor ide na dve, tri i četiri noge, a najslabiji je kad ide na četiri?" Ko ne bi zagonetku resio, Sfinga bi ga pogubila. Tako stradaše mnogi Tebanci. U velikoj nevolji, Tebanci obećaju svom oslobodiocu presto i caricu udovicu za ženu. Edip dođe do Sfinge i reši zagonetku ovako: „Taj stvor je čovek, jer malo dete puzi, tj. ide i nogama i rukama; kad odraste, ide uspravno, a kad ostari, onda se poštapa, i štap mu je kao treća noga." Sfinga vrisne i sruši se sa stene. Edip se zacari i, u neznanju, oženi se svojom rođenom majkom. 494. Edip je unuk Labdakov. 495. Edip je odrastao na dvoru Poliba, kralja korintskog, pa otud svet misli da je on sin Poliba. 1075. Kao što mesec raste od mladine do uštapa, tako je rastao i život Edipov: od neznatna i malena nahoda postade veliki car. 1099. Helikonka, muza, jer muze borave na beotskoj gori Helikonu. 1225. Istar: Dunav; Fasid: reka u Kolhidi. 1510. Aluzija na uništenje Sfinge, na ženidbu i na carski presto. ANTIGONA 2. Kad su Tebu pritisle kuga i nerodica, pošalje Edip Kreonta u Delfe proročištu Apolonovu da traži saveta i pomoći. Proročište poruči Tebancima da će se od bede osloboditi ako prognaju ili ubiju krvnika cara Laja. Edip zovne vrača Tiresiju da mu pomogne da pronađu krivca, Tiresija ne htede kazati ubicu, a Edip se rasrdi i okleveta Tiresiju da ga je krivac potplatio. Sad se rasrdi vrač i u gnevu izjavi da je krvnik Lajev sam Edip. Edip u to ne veruje, jer misli da je Kreont, njegov ujak i šurak, potplatio vrača da tako govori ne bi li on zavladao Tebom posle Edipa. Edip istražuje dalje i, najzad, tajna se otkrije. Edip je u neznanju ubio oca Laja, i u neznanju se oženio njegovom ženom, Jokastom, a svojom rođenom materom. Takvog Edipa prikazuje Sofokle u svom Caru Edipu. S Jokastom rodio je Edip sinove Polinika i Eteokla i kćeri Antigonu i Is-menu.
21. Eteokle protera Polinika, pa sam zavlada Tebom. Posle smrti Eteoklove uzme vlast Kreont, kao najbliži rođak. 105. Dirka je bio izvor kod Tebe. 125. Žestoki zmaj su Argivci, koji su malopre upoređeni s orlom, a ovde se upoređuju sa zmajem, jer je zmaj bio znak argivske vojske, a Adrast ga je nosio na štitu kao grb. 131. Taj koga je Div sa zida munjom oborio bio je Kapanej. Kad je Polinik navaljivao na Tebu, popne se na zid i stane se hvaliti kako ga otuda ni strela Divova ne može oboriti. Uvređeni Div udari ga gromom, i vojska sva nagne u bekstvo. 140. Arej, bog rata. 154. Bog Bakho bio je sin Sernele, kćeri Kadmove. Rodio se u gradu Kadmeji (Tebi), i zato su ga zvali kadmejskim kraljem, a Teba je nosila njegovo ime: Bakhova Teba. 454. „Nepisani", jer nisu pisani na hartiji nego u srcu. zemlje smatralo se kao teška grehota. 418. „Jad nebeski", nebu je muka kao onda kad su se na njega dizali džinovi, kao Enkelad, Tifon. 451. Pravda, sustanarka donjih bogova, bila je zastupnica prava ne samo živih no i mrtvih. 454. „Nepisani", jer nisu pisani na hartiji nego u srcu. 508. Tebu je sagradio Kadmo, sin feničkog kralja Agenora, i po njemu se Tebanci zovu i Kadmovići. 594. Agenor rodi Kadma, a Kadmo rodi Polidora, a Polidor rodi Labdaka, a Labdak rodi Laja, a Laj rodi Edipa, a Edip rodi Polinika i Eteokla, Antigonu i Ismenu. ' 658. Div je bio čuvar porodice. 795. „Veliki zakoni" to su nepisani zakoni o ukopu, koje zastupa Antigona a koje brani čar očiju Antigoninih, tj. Hemon, zanesen onim čarom. 812. Aheront je reka u Podzemnom svetu. Preko nje Haron prevozi na čamcu duše pokojnika. 823. Tantalova kći, Nioba, žena tebanskog kralja Amfiona, rodila je dvanaestoro dece, šest sinova i šest kćeri. Ponosila se da je rodila više dece nego boginja Leta koja je rodila samo Apolona i Artemidu. Leta se rasrdi i Niobu stigne osveta njezina: Apolon joj postrelja sve sinove, a Artemida sve kćeri. Div je pretvori u stenu na brdu Sipilu u Lidiji. Iz stene neprestano izbijaju kaplje —večne suze Niobine. Smrt njene dece dirljivo je opevao rimski pesnik Ovidije u svojim Metamorfosama. Ovim se motivom služilo i antičko vajarstvo, a u moderno vreme inspi-risao se njime Ogist Rođen. 834. Tantal, Niobin otac, bio je sin Divov. 843. „Dirkino vrelo". Kad je posle smrti Labdakove Laju bilo tek godinu dana, otme mu Lik presto. Ovaj je sa ženom Dirkom zlostavio Antiopu, koja je Divu rodila blizance, Zeta i Amfiona, i ostavila ih u polju. Antiopa je bila u tamnici okovana, a decu je našao i othranio pastir; onde je Zeto čuvao stada, a Amfion je naučio udarati u liru, koju mu je poklonio Hermes. Jednom pobegne Antiopa iz tamnice i srećom naiđe na sinove i oni je prepoznaju, pa ubiju Lika, a Dirku privežu za bika, i kad je bila mrtva, bace je u vrelo koje se po njoj nazove Dirka. Potom Zeto i Amfion uzmu vlast u Tebi i utvrde donji grad na taj način što je Amfion svirao, a kamenje se samo slagalo u bedeme; zatim je Amfion uzeo za ženu Niobu, a Zeto Tebu, po kojoj je opet grad dobio ime Teba.
894. Fersefasa, kći boginje Demetre, žene Plutona, boga Donjega sveta. 944. Danaja — kći argivskoga kralja Akrisija i kraljice Eu-ridike. Po jednom proročanstvu, Akrisije je imao da pogine od svoga unuka. Da se ne bi to dogodilo, on zatvori Danaju u bakarnu kulu. Ali Div dođe Danaji u obliku zlatne kiše i oplodi je, te ona rodi Perseja. Deda metne ćerku i unuka u jedan kovčeg i baci ih u more. Ali oni se spasu na ostrvu Serifo. Ipak, posle, unuk nehotice ubije dedu kolutom prilikom jednog nadmetanja. 955. Drijantov sin bio je Likurg, koji je vladao Edoncima, jednim plemenom koje življaše oko reke Strimona (Struma) u Trakiji. On stane psovati boga Dionisa i goniti bakhantkinje kad su htele da uvedu kult Dionisa u njegovoj zemlji. JMonis ga zatvori u pećinu, gde od gladi umre. 966. „Mrke pećine" na ušću Bosfora u Crno more. Od sile vetra one su se sklapale i rasklapale, tako da onuda niko nije mogao živ na brodu proći, pa ni ptice. Ali kad su stigli Argoni nn nauti i, po Finej^vu savetu, pustili golubicu, ona srećno prolete, a onda oni za nj m, i otada stene stoje, jer je tako bilo suđeno da će stati kad prvi brod prođe. 962. Menade, bakhantkinje, nose u ruci buktinje. Otkad su Heleni stali iskazivati poštovanje bogu Dionisu u mestima gde se negovao najjači kult bogu Apolonu, Muse prate i boga Dionisa, te osim Apolonove kitare vole i sviralu. 969. Salmides, grad u Trakiji na Crnom moru; tu su Tračani kao gusari nemilosrdno ubijali i plenili stradalnike s brodova, i zato tu boravi bog rata Arej. 981. Erehtidi, potomci Erehtejevi. 985. Borejina kći beše Kleopatra. Njen otac, bog Borej (personifikacija vetra severnjaka), rodi s Oritijom ćerkom atinskog kralja Erehteja, sinove Zeta i Kalaisa i ćerku Kleopatru. Kleopatru uzme trački kralj Finej i rodi s njom dva sina, Pandiona i Pleksipa. Posle uzme Finej Ideju, ćerku Dardanovu, koja stane goniti decu Kleopatrinu. Optuži ih Fineju da su je Pandion i Pleksip hteli obeščastiti, i on dopusti da ih oslepi i u tamnici glađu umori. 993. Kad su argivske vođe navalile na Tebu, tada se po savetu Tiresijinu Kreontov sin Megarej žrtvovao za spasenje otadžbine, umilostivio boga Areja, i tako spasao Tebu. 1074. Srde (Erinije), kćeri Neba i Zemlje po imenu Alekta, Tisifona i Megera, kažnjavaju grehe, kao pomagačice Pravde. 1080. „Svi gradovi se bune", tj. gradovi iz kojih su pali i nepokopani argivski junaci. 1115. i dalje. Mnogoimeni, bog Dionis. Moma Kadmova, Semela. Nju obljubi Div i ona rodi Dionisa. Gozbeni dolovi Demetre eleusinske, to je eleusinska ravnica gde se o svetkovini Demetrinoj mnogo naroda skupljalo. Ismen, potok što teče sredinom grada Tebe. Zubi zmaja divljega — to su zubi što ih je Kadmo posejao. Pre nego što će Tebu zidati, morao je Kadmo ubiti zmaja koji je zidanje sprečavao. On ubi zmaja i poseja zube njegove. Iz njem času Kadmo, po savetu Ateninu, baci među njih jedan lep kamen o koji se oni stanu otimati. Pri tome svi poginuSe, samo petorica ostaše, i s njima Kadmo podiže kulu tebansku.
„Vile koričke", tako se zovu zato što borave u Koričkoj pećini više Parnasa, posvećenoj njima i Panu. Kastalija, izvor pod Parnasom. Nisejske gore leže na ostrvu Eubeji, gde je bila čudotvorna loza, a opisuje je Sofokle u jednom odlomku iz drame Tijest. 1139. i dalje. Kad je Div zavoleo Semelu, žena njegova, ljubomorna Hera, da se osveti Semeli, nagovori ovu da traži od Diva da joj dođe u pravom sjaju u kome ga Hera gleda. Div joj ispuni želju, i kad joj je prilazio s gromom i munjom, grom udari u nju i zapali kuću. Na umoru rodi Dionisa. Kadma mi Tije, bakhantkinje. 1155. Amfion, sin Diva i Antiope, sagradi zidove Tebe. 1199. Boginja raskrsnica, Hekata. MEDEJA 2. Simplegade, goleme stene na ulazu u Crno more. Kako su se one primicale jedna drugima i opet odmicale, behu veoma opasne brodarima. Argonautima je pošlo za rukom da srećno kroz njih proplove i stignu u Kolhidu. 3. Pelijski klanac u gori Peliji na poluostrvu Magnesiji, nedaleko od Jasonova zavičaja Jolka. Iz te gore uzeta je građa za lađu Argu. 5. Pelija, Jasonov stric. Po smrti svoga oca, on otme presto starijem bratu Esonu i stane njega i njegove progoniti. Zato Eson svoga sina Jasona skloni kod kentaura Hirona na gori Peliji, da tu odraste i vaspita se. Kad je Jasonu bilo dvadeset godina, dođe u Jolk na dvor stricu. Putem je bio izgubio jednu sandalu i iziđe bosonog pred strica. Kako je ovom bilo prore-čeno da se čuva onoga koji pred njega iziđe bosonog, on reši da se oslobodi svoga sinovca. Naredi mu da iz Kolhide donese zlatno runo, a to je runo sa onog ovna koga je nekad na žrtvu pri-neo Frikso kad je, bežeći od maćehe, pribegao kolhidskom caru Eetu i njemu ga poklonio. 67. Pirena je kladenac u Korintu. Zbog svoje zdrave i bistre vode i lepe okoline, bilo je omiljeno mesto u Korintu. 68. Igra „po pet" igrala se s pet kamenčića i pet prutića. 167. Kad je Jason Medeju odveo, ona je ponela i mrtvo telo svoga mladog brata Apsirta, koga je još pre polaska ubila, pa je, kad ju je otac Eet progonio, bacala komad po komad bratova tela u more i tako zadržavala oca koji je razbacano komade skupljao. 169. Temida, boginja zakonitog poretka, ćerka Urana i Geje, druga žena Divova. 396. Hekata, noćna, avetinjska boginja čarolija, koja na gornji svet šalje prizvane demone i različna noćna strašila, rado boravi na raskrsnicama, na grobovima i luta noću sa dušama umrlih, praćena stiškim psima. Vračare koje noću, pri mesečini, traže čarobne trave i u koje spada i Medeja, stoje pod njenom zaštitom i dobivaju od nje uputstva kako će koju travu upotrebiti. 405. Potomci Sisifa, osnivača grada Korinta i onivača carske kuće u Korintu. Sisif je bio gramziv, nevaljao i podmukao čovek i zato od bogova ljuto kažnjen: večito valja na breg ogroman kamen koji se, kad stigne do vrha, ponovo surva. Medejin otac Eet sin je Helija, boga sunca.
486—487. Kad je Medeja s Jasonom stigla u Jolk, pružila joj se prilika da se pokaže kao čarobnica koja vlada tajnim 302 silama prirode. Verujući da je Jason s ostalim Argonautima propao, bezdušni Pelija uništio je, za Jasonova odsustva, celu njegovu porodicu; Medeja primi na sebe da osveti Jasonovu po-rodicu.Hekatina štićenica, ona se uvuče u carev dvor i nagovori Pelijine ćerke da svog oca iseku na komade, pa će ga ona svojim činima podmladiti. Ona, međutim, obećanje nije htela ispuniti. Zato Akast, Pelijin sin, progna Jasona i Medeju iz Jolka, i tako oni dođu u Korint. 528. Kiprida, boginja Afrodita, za koju se verovalo da je rođena na ostrvu Kipru, odnosno da je iz morske pene izišla na obalu toga ostrva. 543. Orfej, mitski pesnik, pevač i svirač, sin Linova unuka Eagra i muze Kaliope. Moć njegove svirke i pesme bila je tolika da je zanosila ljude, pripitomljavala divlje zveri i pokretala drveće i kamenje. 655. Pandion, sin Kekropov, imao je četiri sina: Egeja, Nisa, Lika i Palanta. Poštovan je u Megari i Atini kao heroj. 668. Beo kamen između dva zlatna orla u delfijskom pro-ročištu smatran je za središte zemlje, jer su se na njemu sastala dva orla što ih je Div pustio, jednoga sa istoka, a drugoga sa zapada. 683. Trezen, grad u jugoistočnom delu Argolide. Pitej, sin Pelopa i Dije, car trezenski, otac Etre, s kojom će Egej roditi Teseja. 746. Geja, boginja zemlje, poštovana još od najstarijih vremena kao boginja koja rađa, nosi na grudima i hrani svaki život. 759. Maja, ćerka Atlanta i Plejone, najstarija među Plejadama. Njen sin je Hermo, zaštitnik i pratilac i vođa svih putnika. Stoga kažnjava one koji putnicima ne ukazuju gostoprimstvo. 764. Pravda, ćerka Diva i Temide, boginja koja donosi zakonitost, mir i spokojstvo. 771. Paladin grad je Atina; ona stoji pod zaštitom boginje Atene, koja se zove i Palada (od izraza koji znači mahati, bacati) jer baca munje, kao i njen otac Div, i zadaje strah i trepet svojom silnom pojavom. 824. Erehtidi zvahu se Atinjani po Erehteju, mitskom atin-skom kralju. 1172. Prividno bezrazložno osećanje straha i padanje pripisivano je moći boga Pana (panski strah, panika). 1284. Ina žena orhomenskog kralja Atamanta, zla maćeha Friksa i Hele, ubije u ludilu svoja dva sina, Learha i Melikerta, pa iz očajanja skoči potom u more, gde postane boginja Leu-koteja. 1343. Skila, morsko čudovište sa dvanaest nogu i šest glava, u svakoj po tri reda zuba. Ležala je na obali moreuza u mračnoj pećini, napadala brodove i s njih grabila i proždirala ljude. 1379. U svetinji Here Akraje u Korintu pokazivan je grob Medejine dece. 303 ZBOR IZ KRITIKA /. M. Tronski: OKOVANI PROMETEJ Stari, nama već iz Hesioda poznati mitovi o smjeni božanskih i ljudskih pokoljenja, o Prometeju, koji je s ncha ukrao vatru i dao je ljudima, dobivaju kod Eshila novu obradu. Prometej, jedan od Titana, tj. predstavnika „starijega pokoljenja" bogova, prijatelj je čovječanstva. U Zeusovoj borbi s
Titanima Prometej je sudjelovao na strani Zeusovoj; ali kad je Zeus nakon pobjede nad Titanima naumio uništiti ljudski rod i zamijeniti ga novim pokoljenjem, Prometej se tome usprotivio. On je ljudima, donio nebesku vatru i probudio ih na svjesni život. On,1 gledajući prije, zalud gledaše I slušaše, al' ne ču, već ko slika sna On dugo, dugo vremena sve m'ješaše Bez glave. Nit je znao, što je zidan dom I suncem obasjan nit što drvodjelja. Prebivao pod zemljom kao brzac mrav, Po zakucima tamnih, mračnih pećina. Pa stalna nije znaka znao nikakva Nit zimi niti pramaljeću cvjetno me Nit rodnom ljetu, već je bez pameti on Sve radio. Pisanje i računanje, obrti i nauke — sve su to Prome-tejevi darovi ljudima. Eshil se, prema tome, odriče predodžbe o nekadašnjem „zlatnom vijeku" i pogoršanju prilika ljudskog života, koje je zatim uslijedilo. On prihvaća suprotno stanovište, što ga je zastupala progresiv1 čovjek. %(Y7 na jonska nauka: ljudski se život nije pogoršavao, već usavršavao, penjući se od poluživotinjskoga stanja prema razumnom. Kod Eshila je baš Prometej mitološki da-rivalac dobara razuma, koji čovječanstvo dovodi do kulturna života. Zbog usluga, što ih je učinio ljudima, on je osuđen na muke. U prologu tragedije prikazuje se, kako bog-kovač Hefest na zapovijed Zeusovu prikiva Prometeja na pećinu; Hefesta pri tome prate dvije alegorične figure — Snaga i Sila. Zeus suprotstavlja Prometeju samo grubu silu. Čitava priroda suosjeća s Prometejevim patnjama; kad na završetku tragedije Zeus, razdražen Pro-metejevom neslomljivošću, šalje oluju, te Prometej zajedno s pećinom propada u podzemlje, kor nimfa Okeani-da (kćeri Okeanovih) pripravan je da razdijeli s njime njegovu sudbinu. Novom vladaru bogova dane su u „Okovanom Prometeju" crte grčkoga „tiranina": on je nezahvalan, okrutan i osvetljiv. Zeusova je okrutnost još više naglašena u epizodi, u kojoj se slika jedna druga njegova žrtva, luda Ija, Zeusova ljubavnica, progonjena srdžbom ljubomorne Here. U nizu izrazitih slika crta Eshil podlost i puzanje bogova, koji su se pokorili Zeusu, i slobodoljubivost Prometeja, koji više voli svoje muke nego ropsko služenje Zeusu unatoč svim nagovorima i prijetnjama: Za tvoju2 službu ja se svojom nevoljom To znaj mi dobro!-ne bih išo m'jenjati. Mara, citirajući te riječi u predgovoru svoje doktorske disertacije, primjećuje: „Prometej je najplemenitiji svetac i mučenik u filozofskom kalendaru". Lik Prometeja, čovjekoljupca i borca protiv tiranije bogova, utjelovljenje razuma, koji svladava vlast prirode nad ljudima, postao je simbol borbe za oslobođenje čovječanstva. Po Maraovim riječima „Prometejevo priznanje: Ta jednom r'ječju, mrzim na sve bogove jest njezino (tj. filozofije) vlastito priznanje, njezina vlastita osuda, uperena protiv svih nebeskih i zemaljskih 2 Govori Hermu, sluzi Zeusovu. 308 bogova". Mit o Prometeju razrađivali su više puta najveći pjesnici novoga vijeka. Buntovni „Prometej" mladoga Goethea i revolucionarnim optimizmom prožeta djela Bvronova („Prometej") i Shellvjeva (drama „Oslobođeni
Prometej") najistaknutiji su spomenici interesa za Prometejev lik u novoj književnosti. Razumije se da duboko religiozni Eshil u prilikama ranoga robovlasničkog društva nije mogao potpuno otkriti revolucionarnu i bogoboračku problematiku, koju je sam ocrtao u „Okovanom Prometeju". Prema mitu Heraklo oslobađa Prometeja, i to se prikazivalo u tragediji „Oslobođeni Prometej", koja je bila nastavak „Okovanoga Prometeja". Od „Oslobođenog Prometeja" sačuvali su se samo omanji fragmenti; koji ne omogućuju da se ustanovi, u čemu je autor vidio rješenje sukoba između Prometeja i Zeusa. No ne treba sumnjati, da je kod Eshila civilizacija ovako ili onako trijumfirala nad barbarstvom. (I. M. Tronski: Povijest antičke književnosti, Matica hrvatska, Zagreb, 1951) Zdeslav Dukat: CAR EDIP Edip se od svih drugih Sofoklovih heroja razlikuje u tome što se oslanja na svoju vlastitu vrlinu, na jedinu osobinu koja mu je omogućila da stekne sve što je stekao i da postane vladar u Tebi. Dok je Ajant vjeran ratničkoj časti koju mu je na srce stavio otac kad ga je ispraćao u rat i radije se ubija nego da podnese njezino kaljanje, dok Filoktet fanatično mrzi svoje unesrećitelje do te mjere da ne mari ni za izbavljenje iz nevolje pa se, kad ga hoće silom natjerati na popuštanje, pokušava ubiti na sceni (što je bez presedana u grčkoj dramskoj praksi), dok je Antigona beskrajno odana mrtvom bratu a Elektra ubijenom ocu i radi očuvanja viših moralnih zakona pijeteta prema mrtvom rođaku odnosno želje za osvetom umorenoga obje stavljaju sve na kocku, Edip se oslanja na svoju inteligenciju i potpuno joj prepuštajući da ga vodi odbacuje sve obzire i završava u propasti. No Edipova inteligencija aktivan je element njegove ličnosti, ona je konstruktivna. Dok svi ostali Sofoklovi heroji samo brane predane vrednote (moral, osobno dostojanstvo ratnika, nepovredivost lične slobode), Edip brani nešto što u sastavu moralnih vrijednosti nije imalo nepovrediv status. On brani nešto što je oruđe ili sredstvo čovjeka da se afirmira u svijetu. Edipov čitav život bio je traženje i odgonetanje zagonetki. Već njegovo porijeklo bilo je nejasno. On je, kao pobožan čovjek koji vjeruje bogovima, otišao u Del-fe i tražio odgovor od Apolonove svećenice. Odgovor koji je dobio bio je neočekivan: umjesto objašnjenja najavljena mu je strašna budućnost. Vjerujući da su mu roditelji oni koji su ga othranili Edip odmah bježi od kuće. Došavši u Tebu spašava svojom inteligencijom grad od Sfinge: rješava zagonetku i oslobađa narod od čudovišta. Edip sam kasnije kaže: što nisu mogli božji vrači niti itko od Tebanaca, to sam učinio ja, nepoznat i neupućen stranac. Njegova je inteligencija njegov ponos, ona mu je pomogla da od bjegunca iz Korinta postane ugledan, voljen i poštovan kralj Tebe, da dobije ruku kraljice i da stvori sretnu obitelj. U Tebi se ponovo javlja od bogova poslana nevolja: pošast. Edip nije postao skeptičan prema bogovima zbog onog proroštva, on šalje svog šurjaka Kreonta u Delfe po savjet. Odgovor je: treba naći ubojicu Edipova prethodnika na prijestolju, zadatak kao stvoren za čovjeka kojemu je inteligencija omogućila afirmaciju među ljudima. Edip je s pravom ponosan na svoj razum i on mu dubo'ko vjeruje. Čitava je tragedija ilustracija grozničava rada jednog napregnutog mozga, jednog nervoznog razmišljanja.
Krivili su Edipa što „bez razloga" sumnjiči Tireziju i Kreonta zbog urote. Pa što je analitičkom umu kraljevu moglo biti normalnije nego da odmah nađe motiv vračeve optužbe u spletki Kreontovoj kad zna da je Kreont predložio da se traži savjet od bogova? No Edip, makar nagao i impulsivan, nije zao i okrutan: on osuđuje Kreonta zbog urote na smrt, što bi svaki normalan vladar na njegovu mjestu učinio, ali na molbu Jokaste on ga pomiluje makar drži da time riskira svoj život. U najvećoj svađi s Tirezijom koga je teško izvrijeđao i pogrdio njegovu nesposobnost da pomogne gradu u teškoćama, čim začuje vračevu aluziju na. svoje porijeklo, Edip se sav pretvara u uho i odmah pita vrača — kao da nikakve svađe nije ni bilo-što zna o njegovu rođenju. Edip hoće da sazna istinu, bila to istina o njemu ili o Lajevom ubojici. On ni u jednom času ne posustaje u potrazi za njom. Pa i kad ga Jokasta, koja je fragmente istine povezala u cjelinu prije Edipa (značajno je da ona, žena po prirodi emotivna i skeptična prema racionalnom usmjeravanju življenja, sklonija intuitivnom zaključiva311 nju nego logičkom mišljenju, prva uspijeva proniknuti u tajnu), zaklinje neka prekine potragu jer „dovoljno je da ja patim" (stih 1044), Edip neće ni čuti o tome. I njegov analitički um odmah nalazi motiv tom čudnom zahtjevu Jokaste: ona se valjda boji da će izaći na vidjelo da je Edip niska porijekla i nedostojan svog položaja i svoje žene. Ironija je naravno u tome da su svi Edipovi zaključci u toku tragedije ne samo lako razumljivi i očekivani, nego upravo ingeniozni, ali i da su svi pogrešni. Kralj Edip je tragedija ljudskog razuma i čovjeka umna i odvažna koji je mislio da svojim umom može zagospodariti sudbinom. No sve je to ljudsko znanje lo-mno, ono je bespomoćno kad hoće prodrijeti u sferu božanskog sveznanja. Tu se Sofoklov stav podudara s He-raklitovim kome je razlika između ograničenog ljudskog i neograničenog božanskog znanja omiljena tema: „Ljudsko biće nema prave spoznaje (gnčmas), božansko ima" (fragment 78). Edipovo pouzdanje u vlastitu inteligenciju pokazuje se pogrešnim. Ali do katastrofe u tragediji ne vodi to njegovo krivo znanje, nego njegova odlučnost da dozna istinu ma kakva ona bila i ma kakve posljedice za njega imala. Od toga on ne odustaje ni onda kad je sva strahota već vidljiva i kad je tebanski pastir pokušava sakriti od svijeta. Edipov je herojski karakter movens radnje koji ga goni da grozničavo i uporno traga za ubojicom, za tajnom svoga rođenja. I opet se možemo sjetiti Heraklita: „Karakter je usud čovjeka" (fragment 119). Kod Edipa nema hamartije niti u smislu moralnog nedostatka, niti u smislu subjektivne krivnje, niti kao pogrešna znanja, a ukoliko sve to u nekoj mjeri i možemo naći kod njega, to nije odlučno za tok radnje. Radnjom upravlja njegova ,,physis", njegova narav, narav tipičnog neukrotivog Sofoklovog tragičkog junaka. Njegova „hamartija" jest u tome što nije sposoban podvrći se ljudskim standardima, što se ne može adaptirati svjetskom poretku, što neće pognuti glavu pred imperativima koje su čovječanstvu nametnuli bogovi. Sofoklovi tragički heroji neće da slušaju, neće da popuste. Poput biblijskog satane oni u prkosnom buntu
radije gube sve nego da se prilagode i na taj način očuvaju svoju jadnu ljudsku egzistenciju. (Zdeslav Dukat: Sofoklo, ogledi o grčkoj tragediji, Dometi, Rijeka 1981) 313 Miloš Đurić: ANTIGONA Tragična sudbina umne zaslepljenosti i radikalnog autokratizma predmet je Sofoklove Antigone. Po smrti svojih nećaka, Eteokla i Polinika, stupio je na presto Kreont i naredio da se Eteokle kao branilac otadžbine dostojno sahrani, a Poliniku kao njenu napadaču da se to ne učini ,nego da se njegov leš ostavi za hranu psima., i pticama. To naređenje sukobljava se sa zakonom zasnovanim u ljudskoj prirodi i s jednom od osnovnih religi-oznomoralnih normi, i zato, kao Odisej u Ajantu, (Antigona, sestra poginule braće ustaje protiv sile koja gazi te norme, a na njima se i osniva društveni poredak, otadžbina, polis, i bez ikakva straha od smrti ispuni dužnost prema mrtvom bratu. Za svoju neposlušnost ona plaća smrću, a Kreont, sa čijim se naređenjem niko ne slaže: ni Antigona, ni Ismena, njena sestra, ni hor, ni Hemon, Kreontov sin, ni vrač, niti iko od ostalih građana, ostaje pobednik samo spolja, ali se naposletku pojavljuje kao slomljen autoritet, koji je razorio sreću svoje porodice Ajant, i Kreont je radikalno individualan, sav od tvrdo-glavstva i samovoljstva, jer svoju veličinu i vrednost vidi samo u svojoj autokratskoj moći kao jedinom merilu države i svih stvari, a sve druge odnose priznaje utoliko ukoliko služe toj moći. Misleći da vrši summum ius on u stvari vrši summam iniuriam, i zato se njegov princip ruši sam sobom, a on pada u prah pred onim što je moćnije od svake autokratije. Baš pred katastrofu on priznaje da se ogrešio o zakone koji zabranjuju zlostavljai još u poznoj starosti mora nje mrtvaca, a posle nje ističe da je njegov postupak bio „tvrdoglava spasonosna zabluda pameti nepameti" i po-sledica njegove „nerazboritosti". Antigona odbacuje prolaznu i proizvoljnu naredbu državnog poglavara i, u vršenju svetog obreda nad mrtvim bratom, poziva se na Diva i Pravdu kao najstarije i najvažnije zakonodavce, pa se pokorava božanskom glasu koji govcri iz večnih nepisanih zakona. Te zakone potvrđuje ona žrtvovanjem svoga života za njih, a Kreont, koji je njih gazio, potpunim uništenjem svoga duševnog postojanja, pred kojim njegovo telesno postojanje ne znači ništa. To pokazuje da je ona prava građanka i pravi predstavnik državnog načela, a ne Kreont. U sukobu s ovim ona strada, ali to stradanje nije posledica nekoga prestupa ili neke jednostranosti, nego njena sestrovanja, njena pokoravanja sveštenom zakonu poštovanja mrtvih, po kome pravo na poslednju poštu ima svaki pokojnik, a nekmoli pokojni brat po za=-konu roda. _U_odavanju takve pošte ona ne postupa kao Antigona prema Foliniku, nego kao sestra po sebi prema bratu po sebi. Ne sudaraju se, dakle, ,,dve najviše moralne moći", kao što to hoće Hegel i njegovi nastavljači, nego autokratska umna zaslepljenost, koju predstavlja Kreont, i sveobuhvatni božanski princip, koji predstavlja Antigona. Sociološko-etička jezgra u Antigoni mogla bi se ovako formulisati: oni kojima je povereno čuvanje i unapređivanje društvene zajednice moraju, doduše budno bdeti nad poštovanjem socijalnih imperativa, koji kao realna autoritativna moć obavezuju svakog pojedinca, i strogo voditi računa o tome da li se građani
pridržavaju državnih naredaba, ali u isti mah svagda, moraju paziti da te naredbe i socijalni imperativi ne sadrže u sebi ništa što bi vređalo ljudsko dostojanstvo i da nikad ne protivreče iskonskim socijalno-etičkim imperativima čovečanstva uopšte. Zakoni se moraju poštovati, tvrdi Sokrat u Platonovoj Odbrani Sokratovoj, ali treba imati na umu i to da zakoni kao ljudsko delo mogu zastareti i, ako se tačno vrše, vređati pravno osećanje prosvećenijeg društva. U takvim prilikama nije merodavno ono što naređuje zakon, nego ono što pravno osećaju napredniji 315 građani. To je jasno izrekao Aristotel, a umetnički prikazao Eshil u Eumenidama i Šekspir u Mletačkom trgovcu i Hamletu. To ovom tragedijom pokazuje i Sofokle. (Miloš Đurić: Istorija helenske književnosti u vremenu političke samostalnosti, Naučna knjiga, Beograd, 1951) H. D. F. Kito: MEDEJA Nema potrebe za nabrajanjem pohvala izuzetnoj snazi Medeje. U mnogom bitnom pogledu ona se razlikuje od onoga što bismo nazvali normalnom konstrukcijom, bar normalnom konstrukcijom kako je shvata Aristotel, pa ipak je jedna od najvećih grčkih tragedija. Te se riječi ispisuju gotovo automatski, ali je većina implikacija ovoga „pa ipak" pogrešna; da je Euripid uspio da oblikuje građu komada prema divnom sofoklovskom kalupu, da napravi „bolji" komad od nje, dobili bismo dramu koja ne bi bila bolja nego smiješna. Medeja se razlikuje od sofoklovskog modela zato što je Euripidov način mišljenja bio različit. Aristotel izričito tvrdi da je pojava Egeja i slanje magične kočije „iracionalno", ni nužan ni vjerovatan ishod onoga što se ranije dogodilo; ali, umjesto da objašnjavamo kako su u pitanju samo obične slobode koje pjesnik sebi dozvoljava, bolje je da razmotrimo temeljnu razliku između pjesnika i filozofa koja se ovde pojavljuje. Na primjer, da li Medeja odgovara Aristotelovoj definiciji tragičkog heroja? Nimalo. Aristotelov tragički junak je neko „poput nas", jer mi nećemo doživljavati strah i sažaljenje zbog nekoga ko nam ne naliči. On ne može biti svetac, jer bi njegov pad bio neprihvatljivo gnusan, niti zlikovac, jer njegov pad bi mogao biti vaspi-tan ali ne i tragičan. On mora prema tome biti negdje po sredini, bolje bolji nego gori, i naći svoju nesreću u nekoj svojoj hamartiji. Medeja nije takva, ona nije lik smiješan od dobra i zla u kome zlo vuče dobro naniže, i mi doista ne možemo da osjećamo za nju strah kao za 317 nekoga sebi sličnog. U stvari, ako se tretira kao tragička junakinja u pravom smislu riječi ona uopšte ne zadovoljava; i navodi bar jednog od svojih obožavalaca na krupnu kontradikciju. Profesor Bejts kaže: ,,U liku Mede-je . . . Euripidov tragičarski genije dosiže svoj najviši vrh. Ni u jednom drugom komadu ne postoji lik koji se može mjeriti sa Medejom kao tragičnom figurom." To je dopustivo mišljenje, ali je neusklađeno sa sudom (istog autora — T. K.) da je sva naša simpatija na strani ne-srećne djece, „jer malo simpatije možemo pokloniti surovoj, divljoj Medeji". Znači li to da ona uopšte nije tragična, nego samo melodramatična? Sirota djeca, zla majka, bezosjećajan otac — to zaista ne odgovara?
Poređenje s Makbetom bi moglo biti zanimljivo. On se može shvatiti kao prepoznatljiv aristotelovski junak. Prvo je predstavljen u povoljnom svjetlu: „Za hrabrog Makbeta — jer on zaslužuje to ime". „0 hrabri rođače, čestiti viteže!". On je prije bolji nego gori, ali njegova hamartia je ambicija, a okolnosti, kako to već biva kod tragičkih junaka, idu njoj na ruku — i to prvo upravo preko vrlina: Dankan: Više tan kodorski neće obmanjivati Odano nam srce. Idi, naredi mu smrt, I titulom mu pozdravi Makbeta. Ros: Izvršiću. Dankan: Makbetova dobit njegova je šteta. Možda je suviše smjelo nazivati zamak Glamis tvrđavom aristotelizma, ali ova ironija veoma podsjeća na Sofoklovu, i sigurno je bitan dio Makbetove tragedije upravo u tome što je on bio plemenit, lojalan i hrabar. Medeja naprotiv uopšte nije zla; ona voli svoju djecu, voljela je Jasona (ako je i to zasluga), i bila omiljena u Korintu: ali bitan dio ove tragedije je upravo u tome da ona nikad nije bila suštinski različita od onakve kakvu je mi vidimo. Euripid ju je lako mogao predstaviti kao dobru ali strasnu ženu koja ponire u užase tek pošto je smrtno uvrijeđena i pozlijeđena. Ne bi bilo potrebe da kopa po njenoj prošlosti kao što čini da neće da 318 nam kaže upravo to. Ona nikad nije bila drukčija, ona nema nikakve veze s Aristotelom. Isto tako ni Jason. U njemu nije moguće naći ništa što nije podlo; ne zato što služi Euripidu kao satira na nekoga, mada on želi da se preko Jasona naruga samozadovoljstvu svojih sunarodnika, nego iz istog onog razloga, ma koji on bio, koji je i Medeju načinio tako izrazitim likom. Lako je zapaziti kako neznatnu ulogu ovdje igraju ostali likovi — sasvim prirodno, pošto su glavne ličnosti naslikane tako jasnim bojama. Dadilja je ovakva, vaspitač onakav, Egej još drukčiji, ali bi bilo sasvim isto i da su potpuno različiti. .. Da je bilo po Aristotelu, i da je Medeja, pošto je počinila svoje zločine, sama pobjegla u Atinu? Ili da se ostvario zakon nužnog i vjerovatnog, i da je Medeja bila kamenovana od gnjevnog stanovništva? Komad uopšte ne bi bio tragedija, nego najpraznija melodrama; poslije svih onih strašnih priprema priča bi jednostavno izgubila svaki značaj, postala bi puka uzbudljiva istorija Me-deje iz Korinta. Završavajući je na svoj način, Euripid je ne-aristotelovski po inspiraciji, a ne slučajan. (Preveo: Tvrtko Kulenović) (H. D. F. Kitto: Greek Tragedy, Univer-sitv Paperbacks, London, 1966) 319 BILJEŠKE O PISCIMA ESHIL. Vrijeme u kome je Eshil živio je vrijeme intenzivnih promjena i burnih događaja u istoriji grčkog društva i države. To je vrijeme rađanja atinske demokratije koje je nastupilo poslije progona tirana, Pizistratovih sinova, a bilo oličeno u Klistenovim reformama Solonovog ustava iz 508. godine. Eshil se rodio 525. god prije n. e., u Eleusini blizu Atine, i od rane mladosti bio je ponesen tim novim slobodarskim idejama, demokratskom ustavnošću i slobodom. Učestvovao je u borbama s Persijancima, posebno u bici kod
Salamine, i time se više ponosio nego svojim književnim djelima, koja je skromno zvao „mrvicama s Homerove trpeze". Kao i životno, tako mu je i literarno angažovanje bilo zanosno i strasno. Pisao je uzvišenim pjesničkim jezikom, punim zanosa i patosa, preplavljenim poetskim figurama i zvučnim efektima, govorilo se čak da je najčešće pisao pijan. Želio je da uskladi naslijeđene božanske zakone sa demokratskim duhom svoga vremena i zato je nastojao da u svojim dramama „moralno usavrši" homerske bogove, kako bi mogli predstavljati uzor ljudima. U odnosu na tragediju kakvu je naslijedio, ostvario je u njoj ogroman tehnički napredak. Po Aristotelu: „On je uveo drugog glumca, skratio hor, dao veću važnost djt-jalogu", a prema anonimnim podacima, on je tvorac i raznih scenskih sprava (šestostrana oslikana prizma koja je zamjenjivala scenografiju, neka vrsta katapulta koji je na pozornicu izbacivao, ispod bine, bogove i viša bića itd.) kojima se koristilo grčko pozorište. 320 Mnogo je putovao i više puta boravio na Siciliji kod sirakuškog tiranina Hijerona, koji je bio njegov veliki poštovalac i zaštitnik. Kad je Hijeron osnovao grad Et-nu, Eshil je za tu priliku ispjevao svoju tragediju Etnjan-ke. Na Siciliji je i umro 456. godine pre n. e., u gradu Geli. Ostavio je za sobom devedeset drama, od kojih je sedamdeset devet poznato po imenu, a sačuvano je se-dam^Hiketide (Pribjeglice), Persijanci, Sedmorica protiv Tebe, Okovani Prometej, te trilogija Orestija (jedina sačuvana trilogija grčke tragedije), koju sačinjavaju Aga-memnon, Hoefore (Pokajnice) i Eumenide. SOFOKLE. Ako je Eshil savremenik rađanja atinske de-mokratije, Sofokle je savremenik njenog procvata, Pe-riklovog doba, „zlatnog vijeka" atinskog. Rodio se oko 495. god, prije n. e. na Kolonu Hipiju, koji će opjevati u svom Edipu na Kolonu. Poticao je iz bogate porodice kao i Eshil, stekao je svestrano vaspi-tanje i u mladosti se isticao gimnastičkom vještinom i tjelesnom ljepotom, ali nije pokazao smisao za vojničku službu kao Eshil. Učestvovao je u nekim diplomatskim misijama i vršio neke svešteničkomedicinske funkcije. Nije mnogo stranstvovao, najviše je volio da živi u svojoj Atini, u kojoj je i umro 405. godine doživjevši duboku starost. Bio je veoma plodan pisac i tvrdi se da je Edipa na Kolonu napisao kad mu je bilo devedeset godina. U alek-sandrijskoj biblioteci nalazilo se pod njegovim imenom upisano 130 drama, od kojih su nam 114 poznate po naslovu. Sačuvalo se, kao i od Eshila, sedam: Ajant, Elekt-ra, Car Edip, Antigona, Edip na Kolonu, Trahinjanke i Filoktet. Kao pisca nisu ga zanimali bogovi. Mada je po duhovnoj usmjerenosti svoga bića bio religiozan tradicionalista, istinu o životu tražio je u ljudima i međuljudskim odnosima. EURIPID. Njegovo vrijeme je vrijeme vrhunca antičke demokrati je, koja već pokazuje i prve znake deformacije i opadanja. Rodio se između 485. i 480. god. prije n. e. na Salamini, takođe u bogatoj ali možda ne i otmenoj poro321 dići, jer su komični pjesnici njegova vremena rado pravili šale na račun njegovog porijekla. U mladosti je pokazivao svestranu darovitost, ali se kasnije nije mnogo interesovao za državnu službu i političku karijeru. Međutim, preko svojih
djela, bio je u javnom životu intenzivno angažovan i, kako kaže prof. M. Đurić, „za novu kulturu učinio je više nego sami filo-sofi, njeni proroci". U privatnom životu je, prema savremenicima, bio ozbiljan i samotan čovjek, koji je više volio da se druži s prirodom nego s ljudima: to osjećanje za prirodu ostavilo je značajnog traga i u njegovim djelima. Najradije je provodio vrijeme u rodnoj Salamini, gdje je satima iz pećine posmatrao morsku pučinu, a pred kraj života, kad su mu dosadili napadi političkih neprijatelja tradicionalista, odazvao se pozivu makedonskog kralja Arhela-ja, na čijem je dvoru u Peli živio sve do smrti. Deviza njegovog stvaralaštva je deviza jonske filozofije: „Mjera svih stvari je čovjek", a Euripid je pod čovjekom posebno podrazumijevao njegov unutrašnji život, psihu. Napisao je oko devedeset drama, od kojih se sačuvalo devetnaest, a među njima su najznačajnije: Alke-stida, Andromaha, Bakhe, Ifigenija na Tauridi, Ifigenija u Aulidi, Medeja, Trojanke, Hekaba, Helena i Hipolit. LITERATURA Robert Grevs: Grčki mitovi, Nolit, Beograd, 1969. I. M. Tronski: Povijest antičke književnosti, Matica hrvatska, Zagreb, 1951. Jan Kot: Jedenje bogova, studije o grčkim tragedijama, Nolit, Beograd, 1974. Miloš Đurić: Istorija helenske književnosti u vremenu političke samostalnosti, Naučna knjiga, Beograd, 1951. Miloš Đurić: Patnja i mudrost, studije i ogledi o helenskoj tragediji, Grafički zavod, Titograd, 1962. ¦ Zdeslav Dukat: Sofoklo, ogledi o grčkoj tragediji, Dometi, Rijeka 1981. H. D. F. Kito: Grci, Matica srpska, Novi Sad, 1963. H. D. F. Kitto: Greek Tras,edy, Universitv Paperbacks, London, 1966. T. K. 5T) SADRŽAJ Tvrtko Kulenović: GRČKE TRAGEDIJE...... 5 Eshil: OKOVANI PROMETEJ........ 29 Sofokle: CAR EDIP............ 79 Sofokje: ANTIGONA........... 159 Euripid: MEDEJA............. 225 Napomene ............... 295 Izbor iz kritika............... 305 Bilješke o piscu.............. 320 Literatura................ 322 Eshil - Sofokle - Euripid GRČKE TRAGEDIJE 4. izdanje 1988. Izdavač SOUR »Veselin Masleša«, IRO »Sarajevo«, OOUR Izdavačka djelatnost, Sarajevo Za izdavača Radoslav Mijatović Tehnički urednik Salih Ahmethodžić Korektor Emir Sultanović Štampa SOUR »Veselin Masleša«, ŠRO »Rade Bitanga«, Mostar Za štampariju Rudo Bandit
Tiraž: 5000 primjeraka ISBN 86-21-00240-X
