Euripid
Trojanke prevela Lucija Carević
LICA Hor zarobljenih Trojanki Horovoña Posejdon Atena Hekaba Taltibije Kasandra Andromaha Menelaj Helena
Pred jednim od šatora leži Hekaba, pojavljuje se Posejdon, u ruci mu trozubac POSEJDON: Ja, Posejdon, stižem iz dubine sinje Egejskoga mora, gde se okolo vije Nereida, ljupka noga poskakuje. Od kada oko zemlje ove trojanske Feb i ja kamene kule podigosmo po meri pravoj, nikad iz srca nije nestalo milošte za grad moj trojanski. Neki graditelj po naumu Paladinom kobnog konja sklopi oružja punog i posla ga unutar kula. Kopljanim konjem ljudi će nazvati stoga što koplja skrivao ubojna. A zlato mnogo i plen silni frigijski vuku Heleni, što grad osvojiše, i čekaju vetar da dune leta desetog da žene i decu veseli ugledaju. Oltare slavne Troje sada napuštam. Skamandar grca pod silnim jecajima: roblju ženskom, gospodare kocka bira. Trojanke žreba pošteñene, pod šatorom su vojvode ih biraju,
a sa njima i Helena, kći Tindarova, i ona robinja je. Hekabe evo gde leži pred vratima zarad mnogih suze lije ona: kći joj, Poliksena izdahnu na grobu, humci Ahilovoj - hrabro se držala. Nestade Prijama i dece mu, a Kasandru protiv svetog božjeg zakona, Agamemnon silom uze naložnicu. Sad zbogom ti, o nekada srećni grade i kule telesne! Da ti ne razori Atena, Zevsova kći, još bi na temeljima stajao. ATENA: Sme li se - na stranu ona mržnja stara prozboriti najbližem rodu oca moga, meñu bogovima bogu silnom i časnom? POSEJDON: Sme. Što mi kaže rod, Ateno, kraljice, ne mala slast je u srcu i zadovoljstvo. ATENA: Blagodarim ćudi blagoj. Nove glase javljam, nove i za tebe i za mene. Prvo mi reci razgovor da l' prihvataš? Hoćeš li učiniti što bi htela ja? POSEJDON: Hoću. A sad od tebe želim da čujem doñe li zbog Helena ili Trojanaca? ATENA: Trojance, nekad dušmane, veseliti hoću, Helene na gorak povratak uputiti. POSEJDON: Što si tako hirovita, prvo mrziš, a onda ljubiš silno ti? ATENA: Ne znaš? Ogrešili se o mene i hram moj. POSEJDON: Znam kad Ajant silom Kasandru ugrabi. ATENA:
Heleni ga nisu kaznili, ne čuh to. POSEJDON: Al' Troju su tvojom moći razorili. ATENA: Stoga želim da im s tobom zlo nanesem POSEJDON: Što je do mene spremno je. Šta želiš ti? ATENA: Želim da im na povratak kletvu bacim. Kad iz Troje na lañi domu poñu, i dažd i gromove silne, Zevs će poslati, tmina i vihori s neba će se svaliti. Meni daće, veli, oganj goromoglasni da Helene gañam, lañe ima sažežem. Ti, pak, more Egejsko učini besnim, uzburkanim, hučnim i bučnim. Eubejski zaliv mrtvima ispuni, da bi Heleni znali poštovati ubuduće moj hram i ostale bogove. POSEJDON: Tvojoj molbi mnogo reči ne treba. Uzburkaću pučinu Egejskog mora, gomile ljudskih telesa potopiće. Idi na Olimp i strele - gromovnice iz ruku oca uzmi i čas pričekaj dok argivska vojska jedra ne razapne. Lud je svaki smrtnik koji ruši gradove, hramove, grobove - svetilišta mrtvih. Ko je pustoš posejao i sam propada. Odlaze. Hekaba se polako pridiže. HEKABA: Gore glavu sa zemlje jadnice, vrat uspravi. Troje ti nema i kraljevi nismo više Troji, Okrenu se sreća - strpljivo trpi, zaplovi putem sudbine klete! I ne okreći pramac života, nek' on plovi na valu suñenom. Jao! Jao!
Šta mi osta sem da plačem jadna? Zavičaja, muža, dece mi nesta. O, silni ponosu pradedova, zgažen si ko da nikad te ne bi! Antistrofa 1 Niti da ćutim? Niti da govorim? Nad čim plačem? Strofa 2 Vi krenuste, pramci bojnih laña raskriliste širom vetru vetru jedra izum taj iz egipatskog nedra. U zalive Troje vi ste pošli po nju, mrsku ženu Menelaja. Ona ubi onog što dece je im o o pedeset na broju, Prijama vrlog. A mene je, Hekabe jadnu, amo nagnala, nesreća života mog. Antistrofa 2 K'o roba me staricu od kuće vode. Jao glavo kako si mi teška, tužna glavo kose odrezane! O, vi žene trojanskih ratnika, jadne ljube, zaručnice klete, nesrećnice, za gradom jecajmo, u vatri je, naša Troja gori! K'o kad ptica za ptićima tuži i ja, majka, pesmu ću početi, ali pesmu ne istu ko nekad; kad se Prijamu o žezlo upirah. Strofa 3 HOR: (prva polovina) Što tužiš, Hekabo, što li glasa puštaš? Kud ti smera vapaj? Čuh plač tvoj žalobni kućom mi prolazi - i sad ga čujem, Trojankama strahom srce steže. One ovde pod šatorom sršću, svoje ropstvo u njem' oplakuju. HEKABA: Ah, dete, već ruka vesla se maša, vesla laña helenskih već se kreću. HOR: (druga polovina) Jadna ja, šta hoće? Zar na lañu već me gone iz očinske zemlje?
HEKABA: Ne znam, al' nesreću neku slutim. HOR: (prva polovina) Kuku nama! O, Trojanke klete, čućete glas nevolju javlja: "Iz šatora hajd! Kren'te, neprijatelj povratak sprema!" HEKABA: Jao! Ej! Nemojte mi Kasandru, ludo zanetu, u tuñini odvest, mahnitu, oni bi je osramotili, bol na bol bi dodali! Kuku! Trojo, jadna Trojo, pade! Nesretnici - živi, mrtvi, rastaju se evo s tobom. Antistrofa 3 HOR: (druga polovina) Vaj meni! Drhteći dolazim do tebe, kraljice, da čujem, da li će me jadnu ubiti, ili kormilari već nalog daju da se vesla morem kreću. HEKABA: Ah, kćeri, ohrabri se, srce obodri. HOR: (prva polovina) Zar je već stigao njihov glasnik? Kom sam, jadna za robinju data? HEKABA: Skoro ćeš nekom biti dodeljena. HOR: (druga polovina) Joj, kuku! Koli će me odvesti daleko od Troje? HEKABA:
Kog ću jadna, gde na svetu služit stara, oronula? Tužna, likom pokajnica, sen sam mrtvih, lutalica. Pred vrat'ma stražarka, il deci čuvarka, hoću l' biti ja, Troje nekad kraljica? Strofa 4 HOR: Sudbu svoju, nedostojnu, kakvim žalom oplakaćeš? Poslednji put decu svoju gledam, al' muke još vee podnosiću kad mi Helen u postelji priñe, il' budem li sluškinja što vodu vadi. Stiže Taltibije s kopljanicima HOROVOðA: Neprijateljske vojske stiže glasnik on je nama novih jada vesnik; noga mu brza dok putem gazi. Šta nosi? Šta veli? Helenske zemlje sigurno već postadosmo roblje. TALTIBIJE: Znadeš me, Hekabo, - od helenske vojske, k'o glasnik Troji gorki put sam preš'o. Od ranije znadeš, gospo, Taltibija, a sad tu sam da ti novi glas prenesem. HEKABA: Odavno, Trojanke, od tog me je strah! TALTIBIJE: Ako vas je strah od žreba - on već pade, svaka dobi gospodara, a ne jednog sve. HEKABA: Ko koju dobi? TALTIBIJE: Znam, al' pitaj za svaku, ne za sve odjednom. HEKABA: Reci ko dobi dete moje, ko dobi Kasandru jadnu?
TALTIBIJE: Izabra je i uze Agamemnon kralj. HEKABA: Jao! Za sluškinju onoj ženi opakoj? Jao meni! TALTIBIJE: Ne, no tajno ljuba u postelji biće. HEKABA: Zar devojka boga zlatokosog, zar ona kojoj Feb na dar devovanje dade? Bacaj ključe hrama božjeg, s vrata vence kćeri kidaj, svete halje, mila skidaj! TALTIBIJE: Nije li joj čast da noć deli s kraljem. HEKABA: A dete koje mi nedavno oteste? TALTIBIJE: Na Poliksenu misliš? Za nju pitaš? HEKABA: Za nju. S kime li je kocka veza? TALTIBIJE: Dali je da služi grobu Ahilovu. HEKABA: Jao meni! Ja grobu rodih sluškinju! Pa kakav je to zakon, reci, il' običaj vaše zemlje? A ljuba junačkog Hektora, Andromaha? Njoj mi jadnoj "sreća" kakva li je? TALTIBIJE: Ahilejev sin je uze, za njega je odabrana. HEKABA: A kome sam sluškinja ja, seda glava? U ruci mi štap ko treća noga treba.
TALTIBIJE: Odiseju rob si, itački te dobi kralj. HEKABA: Udri glavu ostriženu, i noktima grebi obraze! Jao meni! Mrskoj mi li je dopalo da služim divljoj zveri, koja pravdu, zakon gazi: okreće se kako vetar dune, dvoličan je, a govor mu sladak, milo mrskim znade predstaviti. Žalite me, Trojanke! Zle sreće sam, odlazim, nije mogla gora sudba da me zadesi! HOROVOðA: Za sebe, gospo, znaš sve, a naš usud ko u šaci drži? TALTIBIJE: Hajde, sluge, Kasandru što brže treba dovesti ovamo vojvodi u ruke nju da predamo. Onda treba ostalima zarobljenice da vodim odabrane. Ah! Kakav li to oganj unutra planu? Zar šator pale? Šta to čine Trojanke? Hoće li to one same da se spale, jer iz ove zemlje u Heladu ne žele poć'? HEKABA: Ne, nije, ne pale več to dete moje Kasandra, mahnita juri ovamo! Ulazi Kasandra sa bakljom u ruci. Strofa KASANDRA: Drži, nosi, baklju daj! Svetinju, gle štujem ja! Himeneju, oj Himenu! Srećan li si mladoženja, a ja, mili, - srećne li mene! – kralju Arga biću žena! Himeneju, oj Himenu! Dok ti, majko, mrtvog oca, domovinu milu žališ,
suzom dok ti duña jeca, ja svoj, majko, slavim brak. Palim ovaj vatre plam, neka blešti, tera mrak! Tebi svetlost, Himeneju, svetlosti, Hekato, daj! Deva treba da se uda! Antistrofa Cupkaj nogom visoko, kolo vodi – i-ju-ju – ko za moga oca milog, najsrećniji kad je bio. Hajde Febe u kolo, kolo sveto – i-ju-ju! Lovor hramu ja ti služim, Himene, moj Himene! Igraj, mati, kolo vodi, hajde sa mnom, nogu kreći – (obrni) pusti korak najmiliji! – (i opet!) Slavite mi Himeneja, glasi neka srećno kliču, pesmom zov'te zaručnicu! Vi Trojanke mome mile u haljama lepim pojte, mom braku i suñeniku. HOROVOðA: Neñeš devu, lakonogu i mahnitu obuzdati, da poleti protivniku. HEKABA: Jao, meni dete moje – (Kasandri) Baklju meni daj! Jurcaš ludo zaneta, nesreća te tvoja ne dozva pameti. Još si meni ista. (Horu) Unesite luče Trojanke, suze lijte na svadbenu pesmu njenu suzom pojte! KASANDRA: Na glavu mi, majko, lovor-venac stavi, vesei se mome kraljevskom braku. Isprati me. Ako nisam voljna poći, prisili me. Slavni mene Agamemnon uzima za ženu. Živ li je Apolon,
od Heleninog brata biće gori moj. Ubiću ga, razoriti njemu dvore, tako oca, braću moju osvetiću. Ja neću da pevam hvalospev sekiri koja će na moj i vratove drugih pasti. Nit ću, kriva, ubistvo majke da pevam, propast roda Atrejeva radi braka mog. Rad jedne žene, Helene, nas napali, i zbog strasti silu ljudi pogubili. Radi onog što je najviše mrzeo, udri voña najdraže je izgubio. Radi žene bratu radost dečju dade. Nije silom ugrabljena – ode voljna. A kad su stigli obali Skamandra morali su ginuti, al' ne za meñe zemlje svoje, ogljišta i kule vite. Izginuše, decu ne videše, nit' im žene pokrov staviše, bez grobova leže u tuñini. Kod kuće me se isto zbiva. Umiru im udovice i očevi bez sinova – zalud decu podigoše. Nema nikog da im na grob krv izlije. Jest, baš je vojska ova vredna takve hvale. Bolje je da se sramna dela prećute da mi Muza pesmom jade ne opeva. Trojancima to je dika, slava najlepša, za ognjište zemlju izginuli – lepa li je časna smrt! Padne l' ko od koplja, kući donosi ga mili rod. Rodna gruda ih je, mrtve, prigrlila. Ruke ih opremile, ruke dolične. Frigijci što u boju ne izgiboše stalno su sa ženom i sa decom bili, protivnici takvu radost nisu osetili. Ko pameti ima nekse kloni rata. Al' u ratu časna smrt je venac gradu dostojan – kukavički je bez časti mret. Zato, majko, ne treba da žališ zemlju, i moj brak. Svojom svadbomunštiću nama mrske protivnike, - dušmane sve! HOROVOðA: Kako se slatko podsmevaš bedi svojoj, pevaš ono čega neće biti.
TALTIBIJE: Prati me do laña, ti, zaručnice lepa, ljubo voñina! (Hekabi) A ti, kad Odisej to bude tražio, za njim kreni. Sluškinja ćeš biti ženi čestitoj – tako pričaju svi pod Trojom. KASANDRA: A šta je s onim proročanstvom da će ona ovde mret? To mi otkri Apolon. Odisej ne zna kol'ka patnja njega čeka. Tada će mu se zlatnim učiniti muke, moje i trojanske. Tek deset godina kad se navrši, sam će stići domu svom. Živ će u Had sići, izbeći reku bola, a kad domu stigne sto će naći jada. Hajde da se što pre venčam s mladoženjom u Hadu. (skida venac) O, dragoceni venci najdražeg mi od bogova, zbogom! Za mnom su svetkovine kojima sam klicala. Da vence sa tela skinem dok je još telo sveto. Da ih brzi vetra dah nosi tebi, Apoone. Gde je laña Agamemnonova? Gde treba da se popnem? Jedva čekam vetar i jedra da me ko jednu od Erinija iz zemlje odnesu. Zbogom majko, ne plači mi! O, mili zavičaju! Zbogom braći pod zemljom i ocu koji nas rodi! Uskoro ćete me dočekati. Ko pobednica umreću kad satrem dom Atrida od kog stradasmo. HOROVOðA: Pratnjo Hekabe stare, zar ne vidite kako vam gospa na zemlju nema pada? Nećete je prihvatiti? Pustićete da padne, rće. Hajd' dignite je! HEKABA: Kad od srca nije ni u srce neće. Pustite me devojke, da ležim skrhana. Propatih, patim i još patiću. Bogovi! Oh, jadnu mi pomoć dozivam, al' uteha je ipak bogove zvati kad koga od nas snañe sudba kleta. Al' pre svega, staru sreću opevaću, jer jad će tako jače budit samilost. Kći sam kralja, u kraljevski se udah dom,
onde decu rodih – Troji najveće junake. Videh kad mi ih ubi koplje, kraj groba, mrtvim, ove kose otsekoh. Oplakah i Prijama, oca njihovog, i ne čuh od drugih, no na oči moje, pokrah ognjišta njega su mi zaklali, a grad osvojili. Othranih devojke da im nema ravnih i momcima na čast. Ja othranih, drugi ih iz ruke ote, i nit ima nade da će me videti, nit ću ih ja sama više ikad gledati. A kraj će – kruna biti teškoj bedi toj – što ću stara postati nekom robinja, što starosti ovoj najmanje pristaje, to će meni dati: da budem vratarka, ključarica – zar ja, majka Hektorova! Da ja iz kraljevske postelje, za postelju leñimastarim imam pod; da mi telo trošno otrcane rite ogrću, krpe kraljicama nedolične. Kako, jadna, propatih rad jednog braka, rad jedne žene, i šta mi li se tek sprema? O, Kasandra, kakvoj bedi prepusti čistotu svoju! I ti, jadna Poliksena, gde li si mi? Kako mi, jadnoj, nema sina niti kćeri da u pomoć doñu, a mnoge ih rodih. (Podižu je) Što me podižete? Kakve nade ima? Vodite me da legnem na kamen tvrdi, da sa sveta odem jadom satrvena. Ni u sreći roñen nikom srećan nije pre no smrt ga uzme. Strofa 1 HOR: Pevaj, Muzo, o Iliju, o Troji mi pesmu poj, sa suzama, najtužniju, za mrtvima glas nek tuži tvoj! Heleni nam ostavili konja zlatom okićena, pun oružja, na kapiji zvečao je do nebesa. Sa trojanske stene ozgo,
narod silnu viku dig'o: "Hajd', od muka počinuli, ovaj sveti kip unes'te – hajd', ilijskoj devi hrli! Zevsovoj ga kćeri nos'te!" Iz svojih kuća pohrliše – koji mladić, starac osta? Lukavo ih obmanuli, Sreće im u pesam nesta. Antistrofa I sav je narod trojanski na kapiju nagrnuo da tesanog konja - dar helenski boginji Atini preda. Tako pred nju iz ljubavi skritu četu narod stavi, tu nesreću trojansku, tesanu od jele varku. I mrežom lana sapeli, baš ko mračno truplo lañe. Paldi Ateni prineli. Zato krvav kraj ih snañe. Sred veselja i napora sustiže ih sila mraka. Al' i dalje frula svira, cupka i kolo devojaka: radost, pesma, igra, vika, po kućama sjaj ko dan: mračno svetli baklje zraka, k'o da smrtni blaži san. Epoda Ja tad Artemidi pevah, oko kuće kolo igrah, kad li smrtni krik nad gradom sledi Pergam krvce sladom. Mila čeda majkam skoče skute hvate prestravljena: iz zasede Ares kroči. Paladina to je želja. Žrtvenici lipte krvlju: trojanski tu narod kolju, pustoše po posteljama, rube glave mladićima. I to njima venac done, a tebi, trojanski dome, tugu, jeku žalopojki.
Andromahu voze na kolima; sin joj je u naručju, do njih trojanski plen i Hektorovo oružje. HOROVOðA: Hekabo, gle, Andromahu voze kola tuñinska, a na grudima Astijanakt mili, sin Hektorov, privija se, a mati ga ljulja. (Andromahi) Kud, jadnice, u zaprezi srljaš? Do oružja Hektorova sediš, do trojanskog plena kopljem stečena. Strofa 2 ANDROMAHA: Heleni me, gospodari, silom vode. HEKABA: Joj! ANDROMAHA: Što tužaljku tužiš moju – HEKABA: Jaoj! ANDROMAHA: - tugu ovu HEKABA: Zevse, bože! ANDORMAHA: - nesreću? HEKABA: Deco moja! ANDROMAHA: Bila nekad. Antistrofa 2 HEKABA: Nema Troje, balgostanja –
ANDROMAHA: Jadna! HEKABA: I vrle mi dece nema. ANDROMAHA: Kuku! HEKABA: Kuku naših – ANDROMAHA: jada! HEKABA: Jadna sudbo – ANDROMAHA: grada – HEKABA: dim što posta! Strofa 3 ANDROMAHA: Oh, doñi meni mužu moj. HEKABA: Zoveš jadna, sina mga; Hadu ode, nema njega! ANDROMAHA: Doñi, brani drage svoje! HEKABA: Helenima strah i trepet ti majci ode mlad. Prvenče Prijamov povedi me u Had. Andromaha silazi sa kola i prilazi Hekabi koja se malo pridigne. ANDROMAHA: Velike su tvoje želje. Nesrećnice!
Grada više nema, svirep bol nas slama. Pred slavnom Paladaom leševi krvavi jastrebovima plen i gozba postaše. A jaram ropstva našu Troju pritisnu. O, nesrećna domovino, suze ronim, tebe ostavljam sada gledam srušen grad, moj dom – tu sam decu rañala. Ostadoh bez grada, o, deco – rastaje se mati od vas HEKABA: Kakvog li jauka, kakve li tuge, suza suzu stiže, bez suza su samo mrtvi – oni bol ne osećaju. HOROVOðA: Kako su nesrećnice mile suze., jadikovke, tužaljke i pesme bola! ANDROMAHA: Majko Hektora junaka – vidiš li ovo? HEKABA: Gledam delo boñje, on vredno uništi, a šta bi ništavno do neba uzdiže. ANDROMAHA: Kakva kobna promena; sa sinom me k'o plen vode – od plemenitog roda do poslušnog roba. HEKABA: Strašno je šta sudba može: onomad mi Kadandra ode – silom je otrgoše. Boli mojoj nema mi mere ni broja, jer mi se u koštac muka s mukom hvata. ANDROMAHA: Čućeš goru vest: Poliksena je tvoja Ahilovoj duši mrtvoj žrtvovana. HEKABA: Jao meni jadnoj, sada mi posta jasno šta je još pre Taltibije hteo reći. ANDROMAHA: Sa kola je svojih ugledaj gde leži,
siñoh te je mrtvu pokrih i ožalih. HEKABA: Jao dete, tvoga strašnog žrtvovanja! Jao, kako grozno poginu mi! ANDROMAHA: Ahilovom grobu žrtva, ona ode, nesta nje. Ipak, smrt je njena srećnija od života mog. HEKABA: Nije isto, dete, živeti i mreti, mrtav si ništa, dok živiš nade ima. ANDROMAHA: Majko, rodieljko, poslušaj rečmoju da ti srcu dam utehu, saslušaj me sad: mislim da je isto ne rodit se i mret, a smrt je bolja nego život u tuzi. Mrtav bola ne trpi i ne zna za zlo. Ja, kojoj je cilj bila slava, dobar glas, oboje stekoh, al' sreću izgubih. Čestitost kakvu ženu samo može steći, ja s mukom sticah pod Hektovorovim krovom, jer svaka žena, bila čestita il' ne, kad muža kod kuće smerno ne čeka zle glasove drugih za sobom povlači. Ja priguših želje i čekah kod kuće. Unutra ja ne puštah sebi lukave reči žena, od početka um je meni bio dovoljan – moj čestiti učitelj. Tiho, nemo, muža svoga gledah. Znala sam kad smem da ga pobedim, a u čem mužu pobedu da prepustim. Taj glas o meni stiže vojsci Argivskoj i donese mi propast, jer kad su me zarobili Ahilov sin me za ženu poželeo: u domu krvnika robilja ja biću. Istisnem li iz srca milog Hektora, i srce novom mužu poklonim, Hektoru dragom, ja biću neverna; ako mrzim, gospodarima biću mrska. Al' samo jedna kažu noć s muškarcem mržnju iz srca žene izbrisat zna. Prezirem tu koja prvog zaboravi muža i u novom braku drugog ljubi!
Ni ždrebe koje se rastavi od druga s kojim odraste, neće lako jaram vući iako biće niže je, prosto nerazumno. Hektore, mili bio si mi dovoljan, silan, uman, muž bogatog roda, hrabar. Netaknutu me uze ocu iz kuće i u devičansku postelju moju leže. Sad tebe nema, a ja zarobljena na lañi plovim još gorem jarmu ropskom. HEKABA: Al' ti pusti, kćeri, sudbu Hektorovu, jer mu spasa neće donet suze tvoje, nego puštaj ovog sada gospodara, opij muža, dražima ga sebi mami. Ako to činiš, svima radost donećeš. Sinka sina moga othranićeš Troji – pomoć joj najveću – pa će jednog dana tvoji potomci opet Troju obnoviti, ona bi i dalje nama postojala. Kojeg ovo ja slugu vidim, stiže li to glasnik sa novim odlukama? TALTIBIJE: Ne mrzi me, ženo Hektora – junaka, nekad prvog Trojanca; ja nerado donosim glas. ANDROMAHA: Kako mi zloslutno počinješ! TALTIBIJE: Odluka je, kako da kažem... da tvoj sin... ANDROMAHA: Valjda nije njemu drugi ko gospodar? Ili je izabran da u Troji ostane? TALTIBIJE: Na muci sam kako da ti bedu kažem. ANDROMAHA: Hvala na obziru, al reci šta lepo. TALTIBIJE: Ubiće ti sina, kad pitaš za zlo! ANDROMAHA:
Jaoj meni! Od zla svoga čujem veće zlo! TALTIBIJE: Odisej prevagnu Helenima zboreći... ANDROMAHA: Jaoj, jaoj! Snalazi me neizmerno zlo! TALTIBIJE: ... da sin Hektorov ne sme dalje da živi ... ANDROMAHA: Neka sudba ta snañe decu njegovu! TALTIBIJE: ... i da ga treba baciti sa trojanskih kula. Tako mora biti, al' ti postani mudrija. Pusti ga, dostojanstveno da istrpi bol! (Andromaha trči prema kolima sa sinom u naručju) I ne misli, nemoćna, da si jaka ti. Pomoći ti nigde nema, - obazri se: grad pade, muža nemaš, ti zarobljena. Kako može s nama žena da se bori, i to sama?! Zato ne naginji borbi, i ne čini ništa protivno i mrsko. Tražim od tebe – pobednike ne kuni, biće vojska gnevna. Kažeš li šta protiv, tvoj sin će ostati bez groba i suza, ali ako se sudbi u miru predaš, bez groba ga mrtvog neće ostaviti, i svima ćeš tada biti milija. ANDROMAHA: Premili moj, jedini sine! Umrećeš mi, jadnu majku ostavićeš! Ubi te plemenit rod oca junaka. I dok drugim ljudima on beše spas, vrlina oca tvog tebi smrt donese. Nesrećni braku moj! Što li se udadoh? Ko nevesta doñoh Hektoru u kuću, al' ne da sina mu rodim za žrtvu, već za kralja plodne Azije. Ti plačeš, sine? Osećaš li kob svoju? Što me hvataš ručicama, skute vučeš, što li se u krilu mome ko ptić gnezdiš? O slatki dahu! Zalud te u pelenama.
baš uzalud grudi ove othranile, uzalud se mučih, satreh se od briga. Sad i nikad više ljubi mati svoju, pribij se uz mene sine, zagrli me ručicama i prisloni usne mojim. A vi koji donesete muke, paklene, što ubijate ovo nevino dete! Častite se mesom ljudskim! Pripadamo – volja božja – ne mogu sina sačuvati, ni smrti ga spasiti. Hajde nosite, baca l' vam se bacajte! Ja vam na svadbu idem, a sina izgubih! Ulazi u kola i odlazi sa vojnicima koji su je doveli. TALTIBIJE: (Detetu) Sada ostavi, dete, mili zagrljaj kukavne ti majke, na najviše vrhove očevih kula hodi, gde ćeš se sada po presudi i dušom svojom rastati. (Slugama) A sad uzmite njega, vama na dušu, vesnik ovog zla treba da je predan tome, i da mu je u srcu bezdušnost milija no mome. Jedan vojnik uzima Astijanakta i odlazi. Izlaze Andromaha i Taltibije sa Astijanaktom. HEKABA: O dete, sinko jadnog sina mog! Nepravdom nam – majci tvojoj i meni, sad grabe te, dušo! Zlosrećniče, šta da za te učinim? Busam se u grudi, udaram po glavi, tim te samo darovati mogu. Jao meni, jao gradu, jao tebi! Šta još reći? Šta li nas još čeka, pa da sasvim u propast potonemo mi? Stropošta se na zemlju. Dolazi Menelaj s kopljanicima. MENELAJ: O svetlosti sunca, jarki sjaju ti,
danas ženu svoju, Helenu, ja dobiću. Ja sam Menelaj, silu muka pregrmeh, a ovo sa mnom ide vojska Helenska. Al' Troji nisam došao, kako misle, zbog žene, već zbog onog koji na prevaru, kao gost, iz kuće moje suprugu ote. On je kažnjen – uz božju pomoć. I Paris i zemlja njegova pala je pod kopljem helenskim, a ja sam došao da vodim bednu – nekad je bila moja, a sad ime joj nerado pominjem. Sad se tu meñu robinjama trojanskim. Oni koji su je kopljem zarobili meni su da je ubijem prepustili: neću li to - da je natrag u Arg, vodim. Odlučih da je ne usmrtim u Troji, nego da Helenu na čañi povedem i da je tamo u domovini ubijem za osvetu svih naših pod Trojom palih. No, deder pratnjo, u odaje poñite. za kosu je uhvatite, dovucite, krvopiju moju, da je našoj zemlji, čim povoljni vetar dune, odvedemo. HEKABA: (Polako ustaje) U rukama svet i tron na zemljiimaš, o, Zevse, nedokučivi, ma ko bio, bio Sila Prirode ili Um Ljudski. tebi se molim, jer ti ljudski udes sav pravdi privodiš! MENELAJ: Šta je to? Kako se to Zevsu moliš? HEKABA: Hvalim tebe, Menelaju, ako misliš ženu ubiti svoju, al' od lica njenog beži da te želja ne savlada: ona poglede mami, gradove osvaja, kuće pali čarima. Znam je i ja, i ti, i svi ovi stradalnici. Ulazi Helena lepo obučena, vode je vojnici HELENA: Menelaju, strah me hvata, drhtim sva.
To zaslužih, u rukama sam slugu tvojih, iz odaja ovih na silu me vode. Znam koliko sam ti mrska, ali smem li da pitam šta odlučiste ti i ostali – šta će biti sa životom mojim? MENELAJ: Kolebanja beše, al' te meni na kraju predala vojska koju si povredila. HELENA: Može li se na to odgovoriti rečju da ako umrem neću umreti pravedno. MENELAJ: Pogañanja nema, tu sam da te pogubim. HEKABA: Saslušaj je, Menelaju, da bez toga ne umre, a meni daj da odgovorim na reči njene, jer ti ne znaš ništa baš o zlu koje u Troji ona počini. Sve skupim li u jedno, smrt je za nju, uteći neće! MENELAJ: Ima priliku da zbori, ako želi darujem joj to, al' nek zna da zbog tebe dopustiću da kaže nešto, ne zbog nje. HELENA: Mislim da – govorila dobro ili zlo, nećeš odgovarati jer me smatraš dušmankom. Al' ja nameravam da ti odgovorim, ako ćeš me optužiti; jer neke optužbe i ja imam reći: prvo, ova je rodila uzrok zala – Parisa. (Pokazuje na Hekabu) - Parisa. Reći ćeš da ja ne kazah ono bitno – kako sam se iz tvog dvora ja iskrala: doñe on uz zaštitu svemoćne Afrodite. (Hekabi) Njen sin mučitelj. Nesrećo! (Opet Menelaju) Parisa je u dvoru svome ostavio, brodom na Krit iz Sparte odjedrio.
Neću tebe, no sebe sledeće da pitam: šta pomislih kad iz kuće za tuñinom krenuh, izdavši otadžbinu i dom svoj? Afroditu kazni, budi jaći od Zevsa koji prevlast nad drugim bogovima ima, ali njoj robuje, a meni oprosti. Pomislićeš da se dosad opravdavam, ali kad Paris umre i pod zemlju ode, trebalo je, jer braka mi više ne bi, da iz kuće do helenskih odem laña. Trudih se u tom: svedoci mi vratari na kulama i na tvrñavi stražari: često me zaticaše da se užetom s vrha kule kradomice na tle spuštam. Al' silom me Dejfob, bat Parisov, ugrabi, za ženu uze, prkoseći Trojancima. Kako, dakle, mužeu, mogu mret po pravdi od ruke tvoje kad me on silom uze, a zar za lepotu što roñenjem dobih, dar je ropstvo mesto venca? Želja ti je luda ako od bogova hoćeš biti jači! HOROVOðA: Zemlju svoju, kraljice, i decu brani! Reč njenu slatku pobij, Obmanjuje, lepo zbori, o zlu radi, cilj joj strašan, užas pravi! HEKABA: U odelu varvarskom i sveg u zlatu ti vide Parisa blistavog – plamom srce ti planu U Heladi malo tebi beše bogatastva – pa iz Sparte ode, pobeže u nadi da Trojom zlatom teče, da ćeš ti u blagu plivati. Ne beše ti dovoljan Menelajev dom da uživaš u raskoši. Dobro. Kažeš da te moj sin silom odvede? Koji te Spartanac opazi? U pomoć viknu li? Kastor mladi i drugi brat Poluks živi behu, još meñ' zvezdam nisu bili. I još kažeš, s kule si se užadima kradom spuštala, preko volje ostala? Gde su te uhvatili da uže vezuješ. Il' da nož oštriš, što bi svaka prava žena učinil u čežnji za prvim mužem? Pa ipak te savetovah toliko puta:
"Otiñi, kćeri, a moji će sinovi druge ženiti. Krišom ću te lañi poslati. Učini kraj ratu." Al' to tebi beše mrsko. Postala si obesna tu, uz Parisa, htela si da ti se varvari klanjaju. To ti je bilo važno. Kitila si se za izlazak, a s mužem u isto nebo gledala, o glavo kleta gnušam te se! Trebalo je da pokorna u ritama odeš glave obrijane u strahu drhteći sa više čednosti nego bestidnosti, a zarad svih grehova tvoje prošlosti. Menelaju, da znaš čim ću da završim: proslavi Heladu, nju ubij na drugi način dostojan tebe, ženama drugim zakon ovaj daj: smrt svakoj koja muža izda! HOROVOðA: Dostojno je doma pradedova kazni, Menelaju! MENELAJ: Ti sudiš u potpunosti isto kao ja: svojevoljno je ta od mene otišla u tuñ' krevet. Sve na Afroditu svali, to je samo izgovor. (Heleni) Priñi da te kamenuje svet. Brzom smrću duge patnje otplati – bar sad me ne sramoti. Helena pada pred Menelaja i grli mu kolena. HELENA: Nemoj, predaka ti, meni bošiju ludost pripisat, nemoj me ubiti. Oprosti! HEKABA: Ne izdaj junake koje ova ubi! Zarad njih i dece radi zaklinjem te! MENELAJ: Dosta stara! Stani! Ja za nju ne marim. Slugama zato zapovedam da je na lañe odvedu. Odande će ona na put kazne poći.
HEKABA: Nemojte se u istu lañu ukrcati! MENELAJ: Što? Je l' teže breme no što je bila pre? HEKABA: U svakom zaljubljenom ljubav traje doveka. MENELAJ: Biće kako želiš, moje će se srce ljubljene odreći. Neće sa mnom na istu laću, savet tvoj i nije loš. A kad u Arg doće, baš će po zasluzi sramno, sramna mreti i čednosti učiti žene sve. To nije lako ali opet, njena smrt će odvratiti od ludosti žene sve – pa bile one grešnije od nje. HOR: Mužu mili ti mi ode, pogibe mi, groba nemaš: neokupan, duhom lutaš, i bez žrtve bludiš, patiš. A mene će morem barka hitra odvest na krilima, gradu konja, sve do Arga, visu kiklopskih zidina. Na vratima dece jato, suzama se mila guše, rukam grabe majci skute, vise plaču, viču, čujte: "Jao, meni majko moja, na crnoj me lañi vode, od pogleda tvog daleko, morem svetoj Salamini. Il' na Istam vrh dva mora, na vrata Pelopu dvora." Ulazi Taltibije sa slugama, nose leš Astijanaktov na Hektorovom oklopu. HOROVOðA: Jao, jaoj! Sve nova novu nesreću stiže, jao
zemlji ovoj našoj. Gledajte Trojanke! Gledajte, nesrećnice, Astijanakta! Evo njega mrtvog, Heleni ga nose, ubili ga, s kule strašnim padom pade. TALTIBIJE: Mnogu mi je suzu Andromaha izmamila kad je dom svoj ostavljala, rodnu zemlju oplakala, s Hektorovim grobom opraštala. Od Neoptelema molila da mrtvo čedo Hektorovo, što sa zida pade i rasta se s dušom – sahrani, zakopa s Hektorovim štitom, bronzanim, što ga je on uz bok stavljao. Izmoli da se u tvoje ruke preda, da mrtvo čedo haljom i vencima iskitiš koliko možeš jer mu je mati otišla. Žurba gospodara je spreči da sina sahrani. A mi ćemo mrtvog, kad ga središ, zemljom zasuti, koplje nad grobom dići. Ti brzo obavi što je poručila. A ja sam te jedne brige rešio; prelazeći Skamandar, reku ovu, okupah ga mrtva i rane mu isprah. A sad idem, da mu grob iskopam, i u jedno da se sav moj i tvoj združi trud, da me laña što pre domu odnese. Taltibije odlazi. HEKABA: Okrugli štit Hektorov, na zemlju spustite! Teško mi je da ga gledam. S bolom ga gledam, i svi vi, koplja dužeg od pameti, što li se pobojaste ovog deteta, koje ubiste nečuveno? Palu Troju da jednom ne digne? Niste bili kukavice kad ginusmo, i kad Hektor i vojska nebrojena imahu u boju više sreće. A sad ste se preplašili ovog deteta, kad grad je osvojen i Troje više nema. Prezirem strah kad neko bez razloga strahuje. O, dragi, kako li te nesrećna nañe smrt! Da za grad ti pade mlad, stasao za brak, preuzevši vlast, božanskoj sličnu, srećan bi bio ako sreća je u tom.
Ovako, dete, ti vide i srcem spozna, al, ne uživa dugo u onom što dom ti pruži. Jadno moje, strašno su ti glavu nagrdili zidovi predaka, kule Apolona. Mati ti je brižno uvojke negovala, ljubila ih. Sad iz smrskanih kostiju krv se cereka. Ručice, kako milo nalikovaste očevim, a sada niz ramena klonuste. Mile usne, nekad srećno gugutave, sada zamrle ste! Slagale ste nad postelju kad se nadvih, rekle ste mi: "Za tobom ću otseć' kose upletene, do groba te otpratiti sa druzima mojim tužno pozdraviću." Ne ti mene no ja tebe u grob stavljam, starica bez svog grada, svoje dece – tebe jadnog, mladog sahranjujem. Jao meni! Milovanja, nežnosti, svih snova nesta mi! Šta će pesnik u kamenu na tvom grobu urezati? Zar: "Ovo dete iz straha negda ubiše Heleni." Ružan natpis svima na sramotu! (Štitu) Ti što divno čuvao si ruku Hektorovu čuvara svog jedinog izgubi. Kako mio na remenu je njegov trag i znoj na kružnom vencu štita što Hektoru često sa čela kapaše, u mukama pod bradu kad ga je stavljao. Dajte nakti telu, ovom nesretnom od blaga što ga imam ja. (Nekoliko žena odlazi pod šator. Obraća se Astijanaktu.) Ni čestito te okititi bog ne da. Al' to što imam tvoje je. Lud je smrtnik ako misli da je sreća stalna, pa se raduje, dok sreća ćudljivo luta k'o mahnita pa tako niko nikad iste sreće nije. Žene se vraćaju s nakitom za mrtvo dete. HOROVOðA: Na rukama ti nakit nose od plena trojanskog da mrtvog okitiš. HEKABA:
(Kiteći) O sinko, ne kiti te mati oca tvog blagom kao da si preteko vršnjake na konju il' u streljaštvu pobedio – ili kao da si u lovu bio prvi, što su Trojancima običaji tako dragi. HOR: Aj, aj, rani me, u srce me pogodi. Veliki bi jednom kralj bio gradu mom. HEKABA: Čime bih na svadbi te kitila. Na venčanju tvom sa lepoticom azijskom, sad ogrćem mrtvo telo trojanskom haljom kićenom. (Štitu) A ti venac budi njemu, mili štitu Hektorov. Ti oče slavnih pobeda, ne zna im se broj: s mrtvim nećeš umreti. HOR: Avaj! Zemlja će te uzeti, dete, gorka tuga bićeš zemlji! Jadikovku, majko počni – HEKABA: Jao, bola! HOR: Nariči za mrtvim majko! HEKABA: Jada tvojih prevelikih! HEKABA: Svilom rane zaviću ti, ja vidarka tu, na zemlji – dole za te otac brinuće se. HOR: Čupaj kose, glavu udri, oh udaraj rukom jadna! Kratka pauza, Hekaba se zamisli, a zatim progovori naizgled nešto mirnija
HEKABA: O najdraže moje žene! Uzalud smo žrtve bogu prinosili, al' da bozi nas s visine ne srušiše dole bez slave bi smo bili, ne bi pesmom slavio nas svet. (Vojnicima) Krenite u grob da ga položite. Vence ima kakvi dolikuju za onaj svet. Pokojnima, mislim, malo je do toga da l' će im se ukazati bogata počast. Tašta to je obmana, tim se živi kite. (Vojnici stavljaju mrtvo telo na štit i odlaze) HOR: Jooj! Jadna li je majka koja se u život silno pouzdala tvoj – a ti je prevari. Visoko si bio cenjen, srećan – roñen od predaka slavnih, a groznom smrću pade. (U pozadini se vide vojnici, nose baklje) Koga ja to vidim gore na visov'ma trojanskim? U rukama im svetli plamen. To bakljama mašu? Nesrećnu će Troju kraj svih zala još i neko novo stići! Dolazi Taltibije TALTIBIJE: Kažem vam četovoñe, što nalog dobiste da grad Prijamov spalite: "U rukama baklje ne drž'te uzalud! Bacajte ih u grad Troju pa kad Troju sasvim razorimo da se veseli kući vratimo. (Ženama) A vi, kćeri trojanske, i vama isto zapovedam: kad vojske trubom daju znak za pokret, ka lañama helenskim krenite da odavdeotplovite. A i ti, najnesrećnija ženo, starice poslušaj! HEKABA: O jadne mene! To je ono najgore,
zlu svemu mome doñe evo kruna, kraj. Odlazim iz postojbine, oganj pali grad. (Okreće se prema gradu) O Trojo sjajna, nekad diko varvarska sad brzo će ti slavno ime zatrti. Pale te, a nas k'o robinje odvode. Oh bože! A što boga zovem? Nije me čuo ni pre kad sam ga zvala. U oganj Troje jurnimo, najčasnije je mreti sa domom u plamenu, i sa domom izgoreti. Trči koliko je noge nose. TALTIBIJE: Ponele te, jadnice, sve nesreće tvoje! Hajde vodite je, ne štedite je. Vojnici uhvate Hekabu i vuku natrag Strofa 1 HEKABA: Jo-jo-jo-jooj! Dardane, trojanski poglavaru, oče roditelju! Vidiš li patnje ove nedostojne našeg roda? HOR: Vidi, vidi, ali grada nesta, naroda i Troje nema više! Antistrofa HEKABA: Jo-jo-jo-jooj! Troja blista u plamenu, oganj guta tvrñave, kule i hramove. Grad nam gori! HOR: Troja pade, nestade je. HEKABA: Jao zemljo, dece moje hraniteljko! HOR: Jao! Jaoj!
HEKABA: Čujte deco, poslušajte majke glas! HOR: Zašto mrtve bolnim krikom, ti prizivaš? HEKABA: Staro telo na tle spuštam, klečim, obaema rukama zemlju bijem. HOR: S tobom i ja zemlji koleno svijam, muževe mrtve iz Hada dozivam. HEKABA: Progone me, vuku! HOR: Bolan ti je jauk, bolan! HEKABA: Pod krov ropski iz doma mog. Kuku! Jao Prijame, Prijame bez groba mi osta. Ti i ne znaš za moj jad! HOR: Crna smrt mu sklopi oči čistog zakla grešna ruka. HEKABA: O hramovi božji, mili grade moj! HOR: Jao, joj! Antistrofa HEKABA: Ukrotite, krvav plamen, silu ratnu! HOR: Brzo ćete bez slave miloj zemlji leći. HEKABA: Od crnog dima što se nebu vije ni dom svoj više ne mogu da vidim.
HOR: Ni za ime zemlji više znati se neće. Uostalom, i sve drugo nestaće. Slavne Troje više nema! Tvrñava se ruši. HEKABA: Videste li, čuste to? HOR: Prasak sa tvrñave! HEKABA: Potres, jad, u susret ropskom životu idem! HOR: Ao, jadnog grada! Ipak, nogom stupaj, napred putem hodi do helenskih laña. (Exeunt omnes) Kraj
