Heraklova djeca Prevod Koloman Rac
LICA: Jolaj, sinovac Heraklov. Demofont, kralj atenski. Alkmena mati Heraklova.
Makarija, kći Heraklova. Euristej. Koprej, glasnik Euristejev. Zbor. Sluga Hila, sina Heraklova. Glasnik.
ĈIN PRVI Hram Zeusov u Ateni. Pred hramom stoji ţrtvenik, a do njega Jolaj sa sinovima Heraklovim. U ruci im
je maslinova granĉica vunicom ovita. Jolaj Do ove misli davno--davno doĊoh ja:
Za bliţnjeg ţivi ĉovjek ĉestit, pravedan, A kom se srce na dobitak lakomi, Taj gradu od koristi nije, drug je loš,-Sve sebi radi. To znam,--ne ĉuh od drugog.
Vez roda svoga drţim svetim, poštujem, Te makar ja u Argu ţivjet mogao Na miru, sa Heraklom muke najveće Ja jedin muĉih, dok još s nama bješe on. Sad na nebu je, djecu mu pod okrilje
Ja uzeh, ĉuvam, a sam trebam pomoći. Kad sa svijeta se otac njima prestavi, Euristej prije svega ubit, htjede nas,
Al` pobjegosmo; grada dašto nesta nam, Al` ţivot osta. Skićemo se, bjegamo, Iz jednog grada selimo se u drugi. Uz jade druge još nam ovom pakošću Euristej pakostiti udostoji se: Saznade l` da se gdje na svijetu skrasismo,
Glasnike šalje, traţi, goni otud nas I prijeti, da će Argo, grad baš nemalen, Zareţat na njih,--k jednu srećom hvali se. A oni videć, slaba da je da je moja moć, A djeca ta malena i bez oca svog,
U strahu od jaĉeg iz zemlje gone nas. S bjeguncim`--s djecom skupa evo bjeţim ja, Sa nevoljnicim` skupa trpim nevolju;
Njih izdat--strah me, reći će od ljudi tko:
„Ded, glete, otkad djeca oca nemaju, N jih Jolaj, roĊak njihov, više ne brani!“ Sva zemlja Helada je zatvorena nam; U susjedstvo smo--Maratonu stigli mi,
Ko pribjegari do oltara boţjega Tu sjeli traţeć pomoć. Poljem, zemljom tom Dva sina--kaţu--Tesejeva vladaju, Razdijeliv ţdrijebom. Grana su Pandionu, Rod djeci ovoj, - zato sada zemlji toj, Atene slavne kraju, evo stigosmo.
A dvoje starih voĊe ovom bijegu su: Za ovu djecu ja se brinem brigom svom,
Alkmena opet ţenski porod sina svog U hramu eno ĉuva, grli rukama, Jer stid nas pred svijet vodit mlade djevojke,
Do ţrtvenika da n* stoje, prosjaĉe. A Hilo s braćom, godinama starijom, Po svijetu traţe nama zaklon, naselje, Iz zemlje ove ako silom bace b ace nas. (Spazi Kopreja.)
Oj djeco, djeco, amo! Za plašt meni se Ded uhvatite! Glasnik eno ide nam,--
Euristeja je onog, što nas progoni. (Glasniku.) Oj skote, poginuo ti i gospodar tvoj! Kolike li su jade ista usta ta I hrabru ocu djece ove javila! JOLAJ, KOPREJ. Koprej
Zar sretno, misliš, sjede na sjedište to I savezniku u grad stiţe? Varaš se.
Ta nema toga, tko će birat radije Te tvoje slabe sile no Euristeja.
Hajd`! Idi! Na što ta ti muka? Poć ti je U Argo, ondje kazan--kamen[1]ĉeka te. Jolaj
Ne! Boţji ţrtvenik i zemlja slobodna, Gdje boravimo, bit će pomoć dobra mi. Koprej
Zar ruku ovu ţeliš mukom muĉit mi? Jolaj
Njih izdat--strah me, reći će od ljudi tko:
„Ded, glete, otkad djeca oca nemaju, N jih Jolaj, roĊak njihov, više ne brani!“ Sva zemlja Helada je zatvorena nam; U susjedstvo smo--Maratonu stigli mi,
Ko pribjegari do oltara boţjega Tu sjeli traţeć pomoć. Poljem, zemljom tom Dva sina--kaţu--Tesejeva vladaju, Razdijeliv ţdrijebom. Grana su Pandionu, Rod djeci ovoj, - zato sada zemlji toj, Atene slavne kraju, evo stigosmo.
A dvoje starih voĊe ovom bijegu su: Za ovu djecu ja se brinem brigom svom,
Alkmena opet ţenski porod sina svog U hramu eno ĉuva, grli rukama, Jer stid nas pred svijet vodit mlade djevojke,
Do ţrtvenika da n* stoje, prosjaĉe. A Hilo s braćom, godinama starijom, Po svijetu traţe nama zaklon, naselje, Iz zemlje ove ako silom bace b ace nas. (Spazi Kopreja.)
Oj djeco, djeco, amo! Za plašt meni se Ded uhvatite! Glasnik eno ide nam,--
Euristeja je onog, što nas progoni. (Glasniku.) Oj skote, poginuo ti i gospodar tvoj! Kolike li su jade ista usta ta I hrabru ocu djece ove javila! JOLAJ, KOPREJ. Koprej
Zar sretno, misliš, sjede na sjedište to I savezniku u grad stiţe? Varaš se.
Ta nema toga, tko će birat radije Te tvoje slabe sile no Euristeja.
Hajd`! Idi! Na što ta ti muka? Poć ti je U Argo, ondje kazan--kamen[1]ĉeka te. Jolaj
Ne! Boţji ţrtvenik i zemlja slobodna, Gdje boravimo, bit će pomoć dobra mi. Koprej
Zar ruku ovu ţeliš mukom muĉit mi? Jolaj
Al` silom mene lje ni ove vodit ne`š! Koprej
Pa vidjet ćeš,--ej, nijesi u tom vrstan vraĉ. Jolaj
Dogod sam ja ţiv, nikad to se neće zbit! Koprej
Hajd` s puta! Ja ću ti ih i preko volje Sad vodit, u ruke Euristeju ih dat. Jolaj Starodrevne Atene stari stanari, Pomoz`te! Zeusa Gradskog pribjegari smo, A sila nam se ĉini, skvrne s` granĉice,-Sramota gradu, bozima je ruglo to. (Dolazi zbor staraca atenskih, kupi se narod.) ZborovoĊa Hej, hej! A kakva stoji krika, vika to
Do ţrtvenika? Kakav jad ćeš kazat sad? Jolaj Oh, glete starca iznemomgla, po tlih se
On pruţi! Jadan ja! ZborovoĊa A ĉemu padom tuţnim pade na zemlju? Jolaj
Taj ĉovjek, stranci, vaše gazi bogove I silom Zeusu od oltara vuĉe me. Zbor
Iz koje zemlje, starĉe, stiţe narodu Ujedinjenom, s ĉetir` plemena?[2] Il` veslom po moru Vi pristadoste sa obale eubejske? Jolaj Ja dane, stranci, na otoku ne trajem,
Već iz Mikene stigoh vama u zemlju. Zbor A kojim imenom
Svijet u Mikeni, starĉe, zove te? Jolaj Heraklova mi bojnog druga--Jolaja
Vi znate valj`da? Ime nije neznano. Zbor
Znam, ĉuo sam i prije veće, za nj,-Al` ĉiju ovo djecu --cvijetak mlad Ti rukom štitiš? Kaţ`! Jolaj Heraklova su, stranci, djeca, sinci to,-Ko pribjegari tebi, gradu stigosmo. Zbor
A koja l` nuţda? Savjet od grada Ţelite l`? Kaţi mi! Jolaj
Ne predaj nas, odvući ne daj otud nas U Argo sve usprkos bozim` tvojijem! Koprej (pokazuje na zbor.) Al` ti odoljet neće gospodaru tvom,
Što tobom vlada, a tu tebe zateĉe. Zbor
Al` pribjegare boţje, stranĉe, štovat je, I ruka silom s mjesta boţjeg ih Odvući ne smije. Dopustit ĉasna Pravda neće to. Koprej
Iz zemlje gon` Euristejevu ĉeljad tu, I neće ruka moja silom sluţit se! Zbor Grjehota gradu je Zapustit stranca, pribjegara svog. Koprej Neprilici se s puta maknut lijepo je,
Na razbor bolji kad se ĉovjek namjeri. ZborovoĊa Ne valja l` kralju zemlje ove kazat to, A onda ĉinit? Zemlju štovat slobodnu
Zar nećeš, silom bozim` strance grabit ćeš? Koprej A tko je zemlji ovoj, gradu ovdje kralj?
ZborovoĊa
Demofont, sin junaka oca--Teseja. Koprej
Pa s njime dakle će se o tom najviše Spor, raspra vodit. Zalud svaka druga rijeĉ! (Dolazi Demofont.)
ĈIN DRUGI
JOLAJ, KOPREJ, DEMOFONT, ZBOR.
ZborovoĊa Al` evo on sam glavom hiti, dolazi I njegov brat Akamant,--ĉuli svaĊu nam. Demofont (zboru.)
Kad ti nas, starĉe, mlaĊe evo preteĉe I na klik trknu k ţrtveniku Zeusovu, De reci, što će ova strka, tolik svijet! ZborovoĊa Ko pribjegari djeca gle Heraklova Tu--vidiš, kralju!--sjede, ţrtveniku se
Zatekla, s njom je Jolaj, vjerni oĉev drug. Demofont
Al` što će ona krika u toj nevolji? ZborovoĊa Taj eto silom vodit ih od ognjišta Sad htjede, viku skrivi, starcu koljeno On prignu,--smilak meni suzu izmami. Demofont Na helensku on nosi halju helensku, Al` barbarske je samo ruke djelo to. (Kopreju.) Na tebi red je smjesta meni kazat sad, Iz kojeg kraja, zemlje amo prispje ti! Koprej Argivac sam,--ta to mi hoćeš, ţeliš znat. A zašto doĊoh i od koga,--ţelim reć.
Mikene kralj Euristej amo šalje me. Da vodim te tu. Mnogo, strance, duţan sam Da vršim, kaţem k jednu,--zato stigoh sad. Argivac sam sam i Argivce zgrabit ću.
Da--doma svog bjegunce otud vodit ću.
Jer zakon naš ih ondje na smrt osudi. Mi graĊani, stanari gradski, smijemo Nad graĊanima vršit pravdu, zakon svoj. Ti stigli su i mnogom drugom ognjištu, Al` istu, kao sada, zborah svagda rijeĉ, I nitko se ne usudi sebi zadat jad. Il` ludost kakvu su na tebi vidjeli.
Te došli, il` u bijedi svojoj ţele te Sad kušat, hoćeš li il` nećeš pomoć im. Ta nadaju se, ti da u svoj Heladi,
Kud proĊoh, jedin zdrave nijesi pameti. Te jad ćeš, kome lijeka nema, poţalit. De promisli mi: pustiš li u zemlji te Il` nama daš ih vodit, - što ćeš dobit ti? Eh, tako što mi od nas moţeš primit sad,-Svom gradu ti ćeš našeg Arga silnu vlast I snagu svu Euristejevu pribavit.
Al` svrneš li mi na cvil, jadikovke tih, I srce ti se smekša,--koplje, kreševo Stvar riješit će nam. Nemoj mislit nipošto. Bez gvoţĊa da će borba ovu svršit se! Pa što ćeš kazat, zašto vodiš s Argom rat? Ta kakva polja ote, što l` ti uze tko? A kakve braniš saveznike? Za kog ćeš Ti kopat mrtve, pale? Grdit će te grad. Za starca, regbi ţiv grob, i za djecu tu U burnu ako vodu stupiš nogom ti. Al` reć ćeš, silno dobro --nadu da ćeš nać. I do tog zasad mnogo - mnogo treba još. S Argivcim`--zanosi l` se duša tvoja tim-Eh slabo, kad odrastu, boj će oni bit, I godinica silu tome treba još, A dotle ćete propast. Al` me poslušaj! Dat nećeš ništa, samo meni moje daj, Da vodim, i Mikena je tvoja! Nemoj mi-To radit znate--birat druga lošijeg,
A boljeg uzet bješe tebi slobodno! ZborovoĊa A tko će sud izreći il` dokuĉit stvar, Obojice dok rijeĉ on jasno ne ĉuje? Jolaj U tvojoj, kralju, zemlji uvijek vrijedi to,--
I kazat i ĉut redom meni prosto je, A nitko neće, kao drugdje, prije me Odagnat. Nas i toga[3] ništa ne veţe; Ta Argo više nas se sada ne tiĉe -To sud nam njegov skroji,--nego od kuće Bjeţimo. S kakvim pravom ko Mikenjane
Nas vodi, a iz zemlje istjeraše nas? Tudinci smo. (Kopreju.) Il` drţiš: tko je izagnan* Iz Arga, iz svijeta je izgnan helenskog? Ne, iz Atene nije! Argivaca nju Strah nije,--neće Heraklide otjerat. Ta Trahin[4] nije ona ni grad ahejski, Odakle mimo pravdu ti si tjero ih. Veliĉajući Argo--i sad zboriš to, -A sjeli do oltara i zatekli se!
Jer bude 1` tako, te se tvoja izvrši, Ne rekoh više, da je Atena slobodna. Al` znam ja tijeh ljudi[5] znaĉaj, volju, ćud,-Mrijet bit će spravni. Ĉovjek ĉestit voljet će Svoj ţivot gubit no se brukom obrukat. Grad diĉiš svoj, al` hvala odveć velika Jest mrska,--ĉesto--znam ja--sit je i on sam, Kog hvalom prevelikom tko obasipa. (Demofontu.)
A tebi ţelim kazat, te[6] da moraš spast, Jer zemlji ovoj mi na ĉelu stojiš ti. Da,--Pitej Pelopov je sin, a Etra je Kći Pitejeva; od nje Tesej rodi se --
Tvoj otac. Sad ću opet kazat ovih rod: Heraklo bješe Zeusa i Alkmene sin, A ona kći bi Pelopova; otac tvoj I otac tih će po tom bratuĉedi bit. Pa tako, Demofonte, ti si njima rod.
A što još osim roda djeci duţan si. To kazat ću ti. Ko drug, ko štitonoša Na brodu, velim, krenu jednom s ocem im Tvoj otac Tesej po pas onaj krvavi,[7] Iz bezdana--iz Hada mrkog izvede
Tvog oca.[8] To potvrdit sva će Helada. I zato mole, da im ljubav uzvratiš, Ne predaš ih, od svojih ne daš bogova Odvući silom nit iz zemlje istjerat. Sramota to je za te, k tomu za grad zlo, Kad silom prosjaci se pribjegari, rod-Ao bijede! pogledajde na njih, pogledaj!--
Odovud vuku. Molim, rukom diţem brst.[9] Ne krati mi se, tako t` brade nipošto Herakla djecu primit sad pod okrilje. Rod budi njima, budi njima prijatelj Pa otac, brat, gospodar! Sve to bolje je
No doći, pasti u ruke Argivcima. ZborovoĊa Ĉu, kralju, nesreću,--de na njih smiluj se!
Sad ponajbolje vidim, kako sreća zna Rod dobar prignjest. Ti od oca dobra su, Al` nevolja ih grdno tišti, satire. Demofont
U bijedi vašoj vode mene puta tri, Da rijeĉma ti se, Jolaju, ne oglušim: Da. glavno Zeus je, kom do ţrtvenika ti Tu sjediš, oko sebe skupiv mlade te; Pa onda rod i onaj stari, davni dug,
S kog ja štitit moram ocu za volju; I najzad sram,-- za nj marit treba najviše. Jer dopustim li, oltar da mi stranac taj
Sad plijeni, drţat ću u zemlji slobodnoj Da nijesam i od argivskog da straha ja
Te pribjegare izdah. Bolje vješat se. Oh, kamo sreće, da si došo sretniji! Al` ni ovako ne boj mi se, da će te Sa djecom od oltara silom kinut tko! (Kopreju.)
A ti u Argo kreni, kaţ` Euristeju, Na strance ove ako on se tuţi što, Sud sudit će im,--ti ih nikad vodit ne`š! Koprej
Ni, ako pravo je i rijeĉju pobijedim? Demofont Pa to je pravo--pribjegara silom vuć? Koprej Sramota zar je za me, a za tebe kvar? Demofont Jest, bar za mene, ako ti ih grabit dam. Koprej
A ti ih tjeraj, onda ću ih vodit ja.[10] Demofont
Eh, lud si, ako se umom diţeš nad boga. Koprej
Zateći amo, mislim, rĊe smiju se. Demofont
Pa svima mjesto boţje jednak zaklon je. Koprej
Mikenjanim` se moţda neće svidjet to. Demofont Zar nijesam ovdje prilikam` gospodar ja? Koprej
Ne ĉini kvara onim, ako mudar si. Demofont Kvar trp`te,--ali gazit neću bogova! Koprej
Ne ţelim sa Argivcim` rat da zavrgneš. Demofont
To i ja ţelim, al` tih pustit neću ja. Koprej
Al` ja ću ipak svoje grabit, vodit ih. Demofont
U Argo nećeš lako opet vratit se. Koprej
A ja ću pokušati pa ću odmah znat. Demofont
Jauknut ćeš mi smjesta, mašiš li se njih! Koprej
Glasnika, tako t1 boga, ne drzni se tuć! Demofont
Pa hoću, ne opametih se glasnik sad. ZborovoĊa OtiĊi! A ti, kralju, nemoj ga se tać! Koprej Pa idem. Jedna ruka - slab je bojak to. AT s mjednim kopljem - s mnogo ĉeta argivskih
Ja ovamo ću doći. Mnoge tisuće Štitonoša i voda, sam Euristej kralj Već ĉekaju me; ĉeka, gleda, pazi on Na meĊi krajnjoj - ovamo do Alkata./n/* Kad obijest ĉuje tvoju, on u sjaju će Osvanut tebi, gradu, zemlji, rodu svem.
Tolika momĉad uzalud bi bila nam U Argu, tebi da s' ne osvetimo mi.
(Odilazi.) Demofont Hajd' do bijesa! Ta Arga tvog me nije strah.
Al' odavde mi nećeš silom vodit ih, Sramotit mene! Gradu Argu podanik Naš grad ti nije, nego slobodan je on. JOLAJ, DEMOFONT, ZBOR.
ZborovoĊa Sad doba je mislit, dok argivska vojska Ne dosegne mede.
A mikenski Ares veoma je ţestok, Još ljući je sada, no prije što bješe. A obiĉaj to je glasnicima svima, Da dvaput ti više od istine jave. Koliko će, misliš, priĉati kralju! Uh, kakve 1' strahote prepati jadan! Ta malo ne ode rusa mu glava! Jolaj
Na svijetu nema dara ljepšeg za sina, No kada se od oca rodi ĉestita, Iz dobre kuće ţeni; smota l' ţelja kog I s rĊam' on se sloţi, neću hva lit tog, Jer djeci rad uţitka namre sramotu. Od bijede lakše ti se brani ĉestit rod No porod rĊav. Mi smo evo zapali U nevolju baš krajnju, al' smo našli rod I prijatelje, što od tolke Helade Gle jedini nas okriljem zakrilili.* Ded, djeco, dajte njima - dajte desnicu,
A i vi djeci, bliţe ded pristupite! Oj djeco, kušat prijatelje doĊosmo, Al' vratite l' se jednom zaviĉaju svom I udomite, dobijete oca ĉast. Vijek spasom svojim, prijateljma drţ'te ih I koplja ljuta, imajuć na umu to, Vi nikad na njih ne diţite! Vol'te grad Od svoju grada više! Pošte vrijedan je. Tolike zemlje, naroda pelazgijskog
Nas riješi i dušmanom sebi, stvori ih, A vidi 'bokce, skitnike, - al' opet nas Ne izdade nit istjera iz zemlje o n.
Al' ja ću tebe ţiva, a kad izdahneš, I mrtva mnogom hvalom dizat, prijane.
Do Teseja visoko, sa veseljem ću Kazivat, kako lijepo primi, zaštiti Herakla djecu; ĉestit si i oca glas Po Heladi svud ĉuvaš, dobra roda si,'
Od oca svoga ništa gori, - takvih ti Baš malo ima; moţda ćeš u mnoštvu nać Tek jednog, što od oca nije lošiji. ZborovoĊa Da, vazda ova zemlja svakoj nevolji
Po pravdi jeste spravna priteć u pomoć; Za prijatelje zato bezbroj jada već Pretrpje, - i sad vidim: boj već prijeti nam. Demofont
Ti dobro reĉe. Da će starce,mi* 'nako bit, To ponosim se, - ljubav će se spominjat. Na okup ja ću sazvat sada graĊane. Uredit, s jakom ĉetom vojsku mikensku Da doĉekamo. Prije svega pred nju ću Ja straţe poslat, krišom da ne provali, Pomagaĉ hitar, brz je Argu ĉo vjek svak. I vraĉe ja ću skupit, ţrtvu ţrtvovat; (Jolaju.) Ti u dvor s djecom idi, pusti oltar taj!
Ta ima ljudi, što će za odsuća mog Za tebe se brinut. Hajde u dvor, starce moj! Jolaj
Oltara pustit neću, ostat ćemo tu, Ko pribjegari za sreću s e grada tog Sad molit, a kad sretno mine ovaj boj,
Tad pod krov ćemo. Bozi naši nijesu nam Od argivskijeh, kralju, pomoć slabija. Na ĉelu je Argu Hera, ţena Zeusova, Atena nama. Po nas, velim, sreća je Baš i to, što su jaĉi uz nas bogovi, Jer Palada se nikad svladat neće dat. (Demofont otide s pratnjom.) JOLAJ, ZBOR. Zbor
Argivĉe,/13/ strance došljaĉe, Ti silno baš se hvališ, Al' mare za te drugi!
Silnom hvalom nećeš Srca meni splašit. Ne zadesilo to Atenu,
Grad nam snaţni, s kolom kras nim! Lud si ti i Arga vladar,
Stenelovo ĉedo./14/
Ti u tuĊi mi stiţe grad Od Arga nije manji -
I pribjegare boţje, Bokce skromne, silom
Tu iz zemlje vuĉeš, A tudinac si! Oprije se kralju,
Rijeĉi pravedne ne reĉe. Gdje to moţe lijepo biti Medu ljudma trijeznim?
Meni mir se sviĊa, mili. Tebi, zlobni kralju, zborim:
Gradu ako doĊeš, Nećeš, kako se nadaš, naći!/15/ Koplja, štita mjednog Nemaš ti mi samo. Rata groznog slugo vjerna.
Nećeš kopljem meni grada, Što ga ljubav prava grije, Smutit, smotat! Mani! (Dolazi Demofont s pratnjom.)
ĈIN TREĆI
Jolaj, Demofont, Zbor. Jolaj
Oj sinko, što mi doĊe s brigom u oku? Zar novo što o dušmaninu javljaš nam? Zar oteţe il' tu je? Što li sazna ti? Ta ništa neće glas glasnikov slagat ti. Al' onaj vod, vijek dosad sretan, krenut će To dobro znadem - na Atenu, ponos mu
I ţelje nijesu male. Ali oholost, Da - svaku obijest preveliku kazni Zeus. Demofont
Od Arga stiţe vojska, kralj Euristej s njom. Sam glavom ja ga vidjeh. Za se kaţe l' tko, Da vješt je vojsku dobro vodit, motrit taj Svog protivnika po glasnicim' ne smije.
U naše polje još ne sade s vojskom on, Na visu kršnom sjedi, vreba odande; Ta on ti - ja bih reko - misli, snuje sad,
Bez boja kako ĉete amo dovest će, U kraju ovom stati bez opasnosti.
Al' i ja lijepo već udesih svoje sve; Pod oruţjem je narod, ţrtve gotove Već stoje bozim', kojima ih treba klat; Po gradu, svuda vraĉi ţrtve ţrtvuju Za poraz dušmaninu, za spas gradu svom.
Gatare sve ti oko sebe okupih, Za proroštva ih stara znana, neznana, Da - za spasenje zemlje ove pitah ja.
Sve boţje se rijeĉi jedna s drugom ne slaţu, Al' jedna ista miso svuda izbija:
Nek koljem, kaţu, Demetrinoj kćeri/16/ sad Ja djevu, što po ocu dobra roda je. Ja vama, kako vidiš, sklon sam dušom svom, Al' opet kćeri niti svoje neću klat Nit silom silit kog od svojih graĊana. Pa tko će drage volje biti tako krut, Te dijete, zjenu svoju, sam iz ruke dat?
I sada moţeš guste hrpe vidjet svud, Da - jedni kaţu, stranim pribjegarima Pomagat da smo duţni, drugi krste me Baš ludom; ako dakle to sad uĉinim, Rat domaći će zavrći se ovaj ĉas. Ti dakle na to svrni, sa mnom naĊi što, Da s vama skupa izbavi se ovaj kraj,
A mene graĊani da tako ne blate! Vlast moja nije 'nakva, ko u barbara,
Već ako pravdu vršim, pravde brat ću plod. ZborovoĊa Zar volji grada našeg naput staje bog. Gdje pomoć ţeli pruţi tijem strancima? Jolaj
Oh, djeco, na brodare mi smo nalik baš, Što divljem bijesu bure sretno izmaknu I rukom kopno zgrabe, al' ih s kraja tad Dah vjetra baci opet natrag na more. Jest, tako i nas iz te zemlje guraju, A bjesmo već na ţalu - za spas sigurni.
Ao! Ĉemu, jadna nado, razveseli nas, Kad slasti ne daš da mi traje do kraja? Jest, prostit mu se mora, ako neće on Da kćeri gradskih kolje, al' ni prava svog Ne mogu poreć; ako bozim' mili se, Da 'vako stradam, hvala tebi ostaje./17/
Oj djeco, od vas meni nema pomoći! Pa kud da krenem? Koji bog bez vijenca je?/18/ Kom svetištu na svijetu ne stigosmo mi?
Jest, izginusmo, djeco, izdadoše nas! Al' briga mene, mrijet što moram, - boli me, Dušmanu što će radost biti moja smrt; Al' vas ja, djeco, plaĉem, ţalim od srca I staricu Alkmenu, majku oca vam. O jadna li si radi dugog vijeka svog! A i ja bijednik zalud mnogi podnijeh trud. Jest, bješe - bješe nama pasti u ruke
Dušmanu, grdno, jadno ţivot ostavit. Al' znaš li, kako ćeš mi pomoć? Meni još Ne nesta nade svake na spas djece te. Argivcim' mene, kralju, za njih predaj ti, Opasnosti uteći, djecu spasi mi!
Ţivota moga nije ţalit. Neka ga! A najvolio bi Euristej uhvatit, Zlostavit mene--desnicu Heraklovu.
Ta lud je ono ĉovjek. Mudar s mudrim ti, Ne s glavom glupom razdor voli zametnut.
U mudra mnogo pošte, pravde moţeš nać. ZborovoĊa Ne krivi, starce, za to grada našega! Ta moţda će se na nas laţan svalit glas, Al` zao, grdan, strance da smo izdali. Demofont (Jolaju.)
Rijeĉ plemenita ti je, al` je uzalud. Rad tebe kralj ti amo vojske ne vodi,-Ta što će jednog starca smrt Euristeju? Ne,--djecu tu ti smaknut, ubit ţeli on. Dušmanu strah je dobra roda izdanak--
Mladići, svog što oca pamte pogrdu; A na sve to ti mora briţno pazit on. Al` znaš li drugi kakav savjet zgodniji, Iznesi,-- ja sam, otkad rijeĉi boţje ĉuh, U teškoj baš neprilici i straha pun. (Iz hrama izlazi Makarija.) Jolaj, Demofont, Makarija, Zbor. Makarija
Za drskost, stranci, dolaska mi ne drţ`te! To ja vas evo prije svega molim sad,--
Za ţensku muk je, skromnost ures najljepši. Njoj mirna, tiha zabit kućna pristaje. Al` uzdah, vapaj tvoj razabrati, Jolaju, IzaĊoh,--al` zastupat roda nemam vlast. No od koristi mogu biti nekakve,--
Do braće mi je najviše, a doznat ja I za se ţelim, ne dira l` te u srce Uz one stare jade novi kakav jad. Jolaj
O kćerce, od Heraklove te djece ja Već davno s pravom mogu hvalit najviše. Ja veće sudih: domu sreća sinu nam, Al` sve se bijedom crnom opet provrţe.
Kralj kaţe, njemu da gatari gataju, Nek Demetrinoj kćeri kolje --bika ne Ni tele nego djevu roda ugledna,
Inaĉe nesta nas, a nesta grada tog. I to nas muĉi, mori; nit će, kaţe, svog Nit drugog, tuĊeg kojeg ĉeda klati on. I veli mi, ne izrijekom, al` veli mi.
Tom lijeka ako kakva ne naĊemo mi. Tad drugu zemlju neka sebi traţimo, A ovu hoće krajinu da oĉuva. Makarija
Pa zar se pod taj uvjet nama nuĊa spas? Jolaj Jest, pod taj, a drugo nam sve u redu je. Makarija
Al` više se ne boj ljuta koplja argivskog. Bez zapovijedi jedne, starĉe, sama sam Ja mrijeti spravna, dat se kao ţrtva klat. Ta što ćemo navesti, ako za nas grad Opasnost silnu na se navuć voljan je, A mi, što muka zadajemo drugima,-Mi smrti ćemo se klonit, a spas moţemo Bit njima? Ne,--tom smijat, rugat moraš se, Ko pribjegari da sjedimo, stenjemo I na oko smo rĊe, a onak av nam
Naš otac bješe! Gdje to hvali ĉestit svijet? Da, ljepše mi je, mislim, ako--ne do bog!-Grad padne, dušmaninu pasti u ruke Pa onda, kao plemenita oca kći, Pretrpjet uţas, najzad ipak u Had stić! A izgnana iz zemlje ove lutat ću,-Pa neće l` stid me biti, ako kaţe tko: „Što doĊoste sa pribjegarskim granĉicam`? Zar drag je ţivot vama? Sel`te odavde! Ta rĊa mi pomagat nikad nećemo.“ Al` opet baš ni onda, ako umru ti, A ja se spasem, sreći baš se ne nadam,-A s nade mnogi svoje mile izda već. Ta djevojku sitoru tko će uzet htjet Za ţenu ili sa mnom djecu raĊat još? Zar nije bolje mrijeti nego prezir taj
Doţivjet? Drugoj, koja nije ugledna Onako, ko ja,--njoj i liĉi većma to. Ded vodite me, gdje je tijelu ginut mom, I mili l` vam se, vjenĉajte me,[19] poĉnite!
Pobijedite dušmana! Evo glave vam! Nju od srca, ne preko srca, dajem sad,-Za braću gle i za se --velim-- ja ću mrijet!
Za ţivot ne marim, našašće najljepše IznaĊoh: sa svijetom ću diĉno rastat se. ZborovoĊa Uh! Što da reĉem, djeve rijeĉ kad veliku Razabrah? Za braću je ona spravna mrijet! Na svijetu tko će rijeĉ reć uzvišeniju, Tko l` djelo će zasnovat plemenitije? Jolaj
Duh, kćerce, tvoj ne potjeĉe ti odrugud, -Heraklova si, srca si boţanskoga Ti sjeme! Tvojih rijeĉi nije mene stid. Već s udesa me tvoga mori tuga, bol. Al` kako bi se s većom pravdom dalo to Izvršit, sad ću kazat: sestre treba zvat Sve amo. Koja ţdrijeb izvuĉe, za rod svoj Nek gine,--nije pravo, da mreš bez ţdrijeba. Makarija Na slijepu sr eću ne bih rada ţdrebat, mrijet.
Miline tu ti nema. Starĉe, ne traţ` to. Već ako prihvaćate i koristit se Ţelite vrućom ţeljom mojom, ţivot svoj Ja rado dajem za braću --ne pod silu. Jolaj Uh!
Ta rijeĉ je još od one plemenitija. I ona bješe krasna, al` sad smjelošću Ti smjelost, rijeĉju divnom rijeĉ natkriljuješ. Al`, dijete, ne kaţem nit branim tebi mrijet,-No braći ti je od koristi tvoja smrt. Makarija
Ti mudro zboriš. Ne boj mi se, nećeš bit Mom grijehu krivac! Moja volja--moja smrt. Ha jd` sa mnom, starĉe, s tvoje ruke ţelim mrijet! Sam glavom dajde tijelo haljom zastri mi! A groznom klanju sada idem smjelo ja,
Od oca kad sam onog, kojim diĉim se. Jolaj Pribivat smrti tvojoj ne bih mogo ja. Makarija A ti mi moli kralja, da ne izdahnem
U rukam` kakvim muškim nego ţenskijem. Demofont
Pa bit će tako, jadna moja djevojko! Ta s kojeĉega,--s tvoga velikodušja I rad pravde sramota mi je lijepo te
Ne sredit, spremit. Jadnica si najveća Od sviju ţenskih, oĉma što ih vidjeh ja. Al` ako od braće i starca ţeliš što, Daj priĊi, pozdravom ih zadnjim pozdravi! Makarija
Oh zbogom, starĉe, zbogom! Pusti, uĉi mi Djeĉake, da u svemu budu pametni, Ko ti što jesi, ništa više,--bit će dost`. De gledaj da ih spaseš, za njih rado mri! Ta mi smo tvoji, tvoja ruka zgoji nas. A vidiš, mladost svoju--za udaju sam--
Ja dajem sada, u smrt idem za braću. A vi mi, braćo, druţbo ovdje sabrana, Vijek sretni bud`te, ispunilo vam se sve,
Rad ĉega srce će mi moje probost noţ! I štujte starca, štujte onu staricu U hramu, da--Alkmenu, majku oca mog, I strance ove! A kad jednom bozi vam
Od muka poĉin dadu, dadu povratak, Tad sjetite se, spasiteljici spremit grob
Da treba. To najsvetija je duţnost vam. Pomoći se ne kratih, za rod pogiboh. To mjesto djece i za djevojaštvo će, Pod zemljom ima l` štogod, zaklad meni bit. Pa da i nije ništa! ĉeka l` briga nas --Smrtnike, što mrijet moramo, i ondje još, Tad ne znam, kamo da se krene, djene tko,
Kad najboljim se lijekom od zla drţi smrt. (Odilazi s Demofontom i s pratnjom njegovom.) Jolaj
Ti, koja med svim ţenskam` velikodušjem Ko zvijezda sjaš mi, znadi, ţivu ćemo te I mrtvu najvećma poštivat pod nebom. Pa zbogom! Strah me rijeĉma vrijedat boţicu, Kćer Demetrinu, kojoj trup tvoj pri pada. O sinci, odosmo! Od tuge klonu mi Sad tijelo,--pridrţ`te me, na sjedište me Ded sjed`te, haljom ovom, djeco, pokrijte!
Nit djelo me veseli, nit je ţivjet nam, Ne izvršimo l`, boţja što nam reĉe rijeĉ. Jad veći to je, al` i ono j` nesreća. (Zagrne se, klone na zemlju.)
Jolaj, Zbor. Zbor
Sreća nit nesreća, velim na svijetu ne doĊe nikom Bez volje boţje; Nad domom istijem sreća ne sija vijek, Udes ti jedan u trku drugog
Prestiţe goneć; Ovog iz dvora u kolibu baca, Onoga - bokca bogatim gradi.
Sudbi uteći mi ne moţeš, Mudrošću otet joj nećeš se. Pregneš li za tim, vijek zalud će muka ti biti. Jade od boga trpi, ne kloni, s boli ne tuţi, Ne ţali odveć! Od braće, od grada našega jadna će Sa smrti slave zadobit dijelak; Glasi je ruţni
Nikad u ljudi susretat neće. Kroz muke stupa, prolazi krepost. Dojstojno njena je oca to, Dostojno roda je ugledna.
Ako mi dobrijeh štuješ smrt, pristaša tvoj sam. (Dolazi sluga Heraklova sina Hila)
ĈIN ĈETVRTI
Jolaj, Sluga, Zbor. Sluga Oj zdravo, djeco! Kud vam starac Jolaj sad
I mati oca vašeg ode s mjesta tog? Jolaj (odgrne se.)
Pa tu smo, kol`ko veće mogu ovdje bit. Sluga
A zašto leţiš? Što l` će tuţan pogled taj? Jolaj
Ah, neka briga doĊe, što nam mori dom. Sluga
Al` diţi mi se, glavu svoju ispravi! Jolaj Ma starac sam ti, snage nemam nikakve.
Sluga
Al` doĊoh,--radost nosim tebi veliku. Jolaj
A tko si? Gdje te sretoh? Već se ne sjećam. Sluga
Ta Hilov sluga. Gledaš, a ne poznaš me? Jolaj Oh, dragi! Od propasti spas zar svanu nam? Sluga Jest! Sretnim ja ti evo zborim ovo sad. Jolaj Valjana sina majko!--ma Alkmenu ja Sad zovem,--daj izaĊi, glase drage ĉuj.
Već davno za došljakom bolna duša ti Sva ginu, ĉeznu, hoće l` ikad vratit se. (Alkmena izlazi iz hrama.) Jolaj, Sluga, Alkmena, Zbor. Alkmena
A ĉemu vikom sav se ovaj ori dom? Iz Arga zar te opet glasnik, Jolaju,
Sad silom sili? Pomoć moja slaba je, Al` opet, stranĉe, treba da toliko znaš, Da nećeš, dok sam ţiva, nikad vodit ih. Ne zvala se ja više majkom onome! Al` ako rukom ovih ovdje takneš se Sa dvoje starih bit ćeš--al` ne diĉan boj! Jolaj
Ne boj se, stara, straha nemaj! Ne stiţe Iz Arga ovo glasnik s glasim` nemilim. Alkmena
Što diţe viku--tog vijesnika strave baš?[20] Jolaj
Iz hrama tog da amo doĊeš blizu nas. Alkmena
To nijesam znala. Ali tko je ĉovjek taj? Jolaj
On javlja, da će doći tvoga sina sin.
Alkmena (sluzi.) Pa zdravo da si i ti s toga glasa svog!
A zašto nogom stupi u tu zemlju on? I gdje je sada? Kakva njemu ne da kob,
Da s tobom doĊe, srce moje utješi? Sluga
Sad vojsku, s kojom doĊe, smješta, reĊa on. Alkmena (Jolaju.)
Govorit s njime više ništa nemamo. (Ide u hram.) Jolaj, Sluga, Zbor. Jolaj
Imamo. O tom pitat naš je poso sad. Sluga
Pa što od mene hoćeš ti da doznaš još? Jolaj
S kolikim mnoštvom saveznika stiţe on? Sluga Sa mnogo,--drugog broja kazat ne znam ja. Jolaj To znaju, mislim, prve glave atenske. Sluga Jest, znaju,--pa i lijevo krilo stoji već. Jolaj Ko za boj već je oruţana vojska sad. Sluga
I ţrtve iza bojnog reda dognaše. Jolaj
A kako je daleko momĉad argivska? Sluga
Vod njihov sasvim dobro vidjet moţe se. Jolaj
Što radi? Vrsta l` svoje ĉete dušmanske? Sluga
To ĉinilo se nama,--nijesmo mogli ĉut. Al` idem. Što je bar do mene, ne bih rad, S dušmanom da se moj gospodar srazi sam. Jolaj
I ja ću s tobom. Ista briga mori me. Da dragim, kakav jesam, glavom pomaţem. Sluga
Ta rijeĉ ti luda dolikuje najmanje. Jolaj
Uz drage junaĉkog da boja ne bijem? Sluga
Bez ruke snaţne ranit neće pogled sam. Jolaj
Što? Ne bi l` i ja kome probit mogo štit? Sluga To ti bi htio, al` bi prije pao sam. Jolaj
Ni jedan dušman mene neće gledat moć. Sluga
U tebe, dragi, nema stare snage već. Jolaj
Al` borit ću se s brojem--barem manjim ne. Sluga
Tvoj prirast prijateljma pomoć slaba je. Jolaj
Ne odbijaj me, gdje sam spravan u boj poć! Sluga
Ti za boj nijesi, pusta tek je ţelja to. Jolaj Govorit ti je prosto,--ostat neću ja. Sluga
A kako ćeš ko oklopnik bez odore? Jolaj
U domu eno ima plijena--oruţja.
Njim sluţit ću se i ţiv opet vratit ga, A padnem li, od mrtva neće traţit bog.[21] UniĊi u hram, oklopniĉki ures mi Sa klina skini i donesi brţe sad! Sramota je ovako ĉuĉat kod kuće, I jedni da se bore, drugim ne da strah. (Sluga ide u hram.)
ZborovoĊa Još srce ti nijesu skršila ljeta, Još mlado je ono, al` tijelo ti ode. Što muĉiš se zalud? Tebi će škodit, A korist će slaba gradu nam biti. Toj starosti tvojoj premišljat se valja; Što ne moţe biti, pustit to treba. Ta mladost više vratit se neće. (Iz hrama izlazi Alkmena.) Jolaj, Alkmena, Zbor. Alkmena
Što s uma sade? S djecom mojom mene zar Ti samu misliš sada ovdje ostavit? Jolaj Boj za ljude je,--za djecu se brini ti! Alkmena
Što onda, ako padneš? Otkle meni spas, Jolaj
Tvog sina će sinovma biti briga to. Alkmena Al` ako i njih--ne do bog!--zla skobi kob? Jolaj Ti stranci--ne boj mi se--izdat neće te. Alkmena Toliko nade, drugo ništa nemam ja. Jolaj
Za tvoje jade, znam ja, mari još i Zeus. Alkmena Uh!
Zle rijeĉi protiv Zeusa neću reći ja,
Al` znade i sam, vrši l` duţnost meni on. (Dolazi sluga s oruţjem.) Jolaj, Alkmena, Sluga, Zbor. Sluga
Na, evo oruţja ti, cijele opreme! De pokrij brţe bolje tijelo svoje njom! Ta blizu boj je! Tko se neća, Ares tog Svom dušom mrzi. Teška l` oruţja te strah, Ti bez njeg hodi, ures na bojištu tek Daj na se meći,-- ja ću dotle nosit ga. Jolaj
Ti dobro reĉe. Nosi meni oruţje, Pri ruci nek je! Koplje daj mi u ruku, Podupri lakat lijevi, krokom upravljaj![22] Sluga
Zar oklopnika ko djeĉaka vodat je? Jolaj
Rad dobra znaka nogom ić je sigurnom.[23] (Krene.) Sluga
Oh, snage da je u tebe, ko što volje je! Jolaj Hajd` ţur` se, ne stić u boj --za me strašno je. Sluga
Spor ti si, ne ja, a misliš, da hitar si. Jolaj
Pa ne vidiš li, kako noga hiti mi? Sluga
Ta vidim: više misliš, nego što si brz. Jolaj
Al` kad me ondje vidiš, nećeš reći to. Sluga
Al` što ćeš radit? Sreću dobru ţelim ti. Jolaj
Dušmana ja ću gdjekog shvatit kroza štit.
Sluga Da, stignemo li ikad,--to je mene strah. Jolaj Uh!
Oj ruko, kad bi `nakva pomoć bila mi, Ko iz dana što mladih tebe sjećam se, S Heraklom kada Spartu ti mi razori! Euristeja bih u bijeg natjerao ja.
Ta on i nije jak da koplje doĉeka. U sreći ni to nije pravda nikakva, Junakom da se ĉini,[24] ta mi mislimo, Da sretan u sve dobro se razumije. (Otide sa slugom.) Alkmena, Zbor. Zbor O zemljo, mjesece nam noćni,
Boţje zrake presjajne, Luĉo stvoru smrtnom, Glas mi donesite sada, Klikom kliknite na nebu, Podno prijestola kraljevskog, Pred Atenom,[25] svijetlom!
Ja hoću oĉinsku da grudu, Hoću krov da branim svoj, Pribjegare kad primih;
GvoţĊem svjetlim opasnost sasjeć ţelim. Strahota ti je, grad kad bogat,
Slavan s koplja snaţnoga, Ko Mikena što je, Reţi na zemlju moju, Ali zlo ti je, grade moj, Izdat Argu na zapovijed Strance pribjegare. Zeus uza me je, strah me nije, Zeus je s pravom meni sklon;
Nikad bozi se neće Od smrtnika pokazat slabijima.
Ĉasna![26] Tvoja je zemlje gruda, Tvoj je i grad,--ti si njemu
Mati, gospa, straţa sva. Daj odvedi kamo drugud onog, Vojsku iz Arga što vodi -Kopljanike; po vrlini ne zavrijedih. Ispod krova svoga ja da bjeţim.
Silne ţrtve, boţanska ti se Ĉast vijek ĉini. Ide mjesec, Danak krišom ne gasne,--
Mladih grla pjesma, zbor se glasi;
Na vjetrovitu ţalu Svu noć poklik ti se djevojaka ori, Noţica im, lupa, topot stoji. (Dolazi sluga Hilov.)
ĈIN PETI
Alkmena, Sluga, Zbor. Sluga Ja glase, gospo, nosim,--lijepo tebi je
Njih slušat, meni sasvim kratko kazat je. Pobijedismo dušmana,--diţu spomenik, Sva odora ga resi protivnika tvog. Alkmena Dan ovaj, dragi, svanu i donese ti Slobodu s tijeh sada glasa tvojijeh.[27]
Al` jednog jada jošte ne riješi me ti: Ta strah me, jesu l` ţivi, s kojih zebem ja. Sluga
Jest, ţivi su i slavni svud po vojsci svoj. Alkmena Pa zar mi starac Jolaj - i on ţiv je još? Sluga Jest! Lijepa sreća dopade ga od boga-Alkmena
A što je? Je li ĉestit bojak bio on? Sluga
Mladićem od starca se opet stvori on. Alkmena
Ti ĉudo reĉe. Prije svega rada bih, Da prijatelja mojih sretan priĉaš boj. Sluga
Rijeĉ jedna moja sve će tebi kaz at to. Kad vojsku--oklopnike jedni na druge,
Sve ĉelom ušir rasteţući, svrstasmo, Tad Hilo s kola saĊe ĉetvropreţnih, Na srijedi stade nogom izmed vojske dvije
Pa reĉe: „VoĊo, ti iz Arga došljaĉe, Na miru zašto da zemlju ne pustimo tu? Mikeni nećeš zla uĉinit nikakva, Grad ako jedne glave lišiš, --hajde sam Boj sa mnom samim zavrgni i ubij me, Herakla djecu uzmi, vodi il` gini,
Ĉast oĉinsku mi i dom predaj u ruke!“ I vojska prista na to, lijepu reĉe rijeĉ,[28] Lijek trudu, mukam` bješe, laska junaštvu. Al` njeg ni svijeta, što je ĉuo rijeĉi te, Ni strašljivosti svoje ne bijaše stid, A voĊa bješe! Koplju snaţnu primać se On ne usudi. RĊa bješe najveća. Pa takav doĊe da Heraklov skuĉi rod U jaram ropstva! Hilo k vojsci vrati se. A kada vraĉi vide, mejdan--samac štit
Da pomirenja donijet neće nikada, Klat trgnu, ne ĉase ti, nego prerezu Vrat ljudski, puste krvcu--ţrtvu povoljnu. I jedni na kola se penju, bokom bok/29/
Pod štitom drugi kriju, a kralj atenski, Junaku kako liĉi, vojsci prozbori: „Oj sugraĊani, zemlji, našoj hranilji I majci našoj, sad priskoĉit mora svak!“ A onaj opet saveznike moljaka, Nek Argo i Mikenu ne sramote mu. A kada resko trublja jeknu tirenska[30]
I bitku zametnuše jedni s drugima. Kolika, misliš, stade štita lupa, trijes, Koliki l` jauk, stenjanje u jedan mah? I isprva nam udar koplja argivskog Red bojni probi, - ali onda uzmaknu. A poslije noga s nogom sva preplete se,
Na momka momak skoĉi, ljuto bije boj. I sila pada, dva se klika ore svud-
„Oj stanari Atene! Arga ţitelji! Zar od sramote nećete nam branit grad?“ I jedva, s teškom mukom, upev snagu svu, Mi u bijeg natjeramo vojsku argivsku.
I onĉas starac Jolaj Hila opazi, Gdje u boj sprema se, pruţi ruku desnicu I molit trţe, na kola da uz me ga. Pa rukam` hvati uzde, na Euristeja--
Na ţdrebad njeg`vu krenu. Po ĉuvenju ću, Kazivat sada dalje,--dotle vidjeh sam. Hrid svetu Palenske[31] Atene minu on. Euristejeva kola ondje sagleda I pomoli se Hebi,[32] Zeusu, jedan dan Da mladim bude, osvetom se osveti
Dušmanma svojim. Ĉudo moţeš sada ĉut. Dvije zvijezde ponad jarma stanu konjskoga
I kola zastru tmastim, crnim oblakom.
Pametniji ti kaţu, sin da bješe tvoj I Heba. On iz mraka tamna promoli, Pokaza miške mlade--mladenaĉki lik. I slavni Jolaj otme uz lit Skironsku
Euristejeva kola ĉetveropreţna. I sponam` šapne ruke. Ide, vodi on Plijen divan, krasan--vojske voĊu onoga. Što prvo bješe sretan. S kobi svoje sad On nauk ovaj jasno daje svijetu svem: Tko misli, sretan da je, sretnim ne drţ` ga, Dok ne vidiš ga mrtva, --sreća tek je tren.
ZborovoĊa O Zeuse, štite snaţni, straha strašna me Ti riješi,--gledat mogu dan slobode sad! Alkmena O Zeuse, jednom ipak svrnu na jad moj!
Da, hvala tebi za sve, što mi uĉini! Ja ne vjerovah prije, sinak da se moj
Sa bozim` druţi, ali sada stalno znam. O djeco, sad-- jest, sada muka nestat će, A nestat će i onog vam Euristeja, Što grdno pade; vidjet ćete oĉev grad. Na svoju ćete stupit grudu --baštinu. Otaca bozim` ţrtvovat; ko st ranci ste Daleko od njih ţivot jadan, prosjaĉki Provodili. Al` kakvu Jolaj mudrost to
Sad krije? Štedi, ne htje tog Euristeja Da smakne! Kaţi! Za me nije mudrost to, Dušmanu--suţnju kad se svom ne osvetiš. Sluga
To tebi na ĉast radi, da ko suţnja g a Ti oĉma vidiš, ruka tvoja vlada njim. Al` ne sape ga milom nego silom baš U jaram ropski; ţiv on doći ne htjede Pred lice tvoje i pretrpjet kazan još. Al` zbogom, stara gospo, onog sjećaj se, Što prije reĉe, zborit kada poĉeh ja. Slobodu da ćeš dat mi! U ĉem takome U plemenitih usta slagat ne smiju. (Otide.) Alkmena, Zbor. Zbor Zbor mio meni bio, kad na gozbi Slatko glasna se frula glasi!
Blaga bila Afrodita!
Vidjet sreću prijatelja, Bijedni što prije bjehu, I to ti je slast prava.
Mnogo nam raĊa Svemoţna Sudba i dob, Duga vijeka ĉedo. Moj grade, put mi jedan pošten imaš: Ne propusti ovo nikad,--
Štuj mi boga! Tko to ne da, Do ludosti tebe goni; Dokaza ima za to,--
Oĉito, jasno bog ti Odaje, kaţe, Pamet kad duši grješnoj Vazda muti, grabi. Starice, na nebu ti ko bog Sad stoluje srca porod.[33] Glas odbijam onaj, da je
Hadu u dvor sašo on. Plam ognja kad trup mu spali. Ne! Hebina loga mila
U zlatnu se taĉe dvoru.[34] Himeneju,[35] dvoje djece Ti Zeusu nam rado sveza. Mnogom je od koristi mnogo. I ocu je djece ove
Atena pritekla, kaţu, A grad, narod boţiĉin Njih izbavi, spase sada I ĉovjeku obijest skrši,--
Njem gušilo srce pravdu, Oh ne bilo meni nikad
Nezasitno srce, duša! (Dolazi glasnik, vode Euristeja.)
ĈIN ŠESTI
Alkmena, Euristej, Glasnik, Zbor. Glasnik
Doduše, gospo, vidiš, al` ću opet reć, -S Euristejem ti evo doĊoh, vodim ga. Taj pogled, kob za nj jednako je nenadna;
Da ruku doć će tebi, nikad nado se On nije, iz Mikene s vojskom nesretnom
Kad krenu; nad pravdu se diţe, htjede on Atenin grad raskopat. Ali drukĉije Bog namijeni mu, prevrne mu sreću svu.
A Hilo, Jolaj vrli dizat stali kip Za krasnu dobit Pobjedniku Zeusu nam. A meni rekli, njega k tebi da vodim,-Ugodit htjeli srcu tvom, jer prava j` slast
Dušmana, nekad sretna, gledat satrta. Alkmena
Zar doĊe, gade? DoĊe l` Pravda s vremenom? De prije svega glavom skreni ovamo,
U lice daj dušmane svoje pogledaj! Sad drugi tobom vlada, vladar nijesi već. Pa ti si onaj--da, to ţelim znati ja,-Što sina moga, bio on, gdje bio sad, Ponizit mi se udostoji? Zlotvore!
A ĉime ga obruţit ne drznu se ti? Ti njega ţiva paĉe u Had satjera I s nalogom ga posla, zmije, lavove
Da gubi. O zlu drugom, što ga smisli ti, I šutim,--predugo bi priĉat bilo mi. I ne bješe ti dosta samo drskost ta, Već mene, djecu, pribjegare boţije, Ti uze gonit svud iz cijele Helade, Da-- jedne starce, druge kao nejaĉ još. Al` ljudine se našle i grad slobodan,-Ne prepali se. Grdna tebe ĉe ka smrt,
Nauţit ćeš se svega! Nije tebi mrijet Jedamput, kad toliko jada zada nam. Glasnik Al` njega smaknut, ubit nije dano ti. Alkmena
Zaludu dakle suţnjem ga zasuţnjismo! A kakav zakon brani, ne da njemu mrijet? Glasnik Glavarim` zemlje ove ne mili se to. Alkmena
A zašto? Zar dušmana gubit ne vole? Glasnik
Ne onog, kog u boju ţiva uhvate. Alkmena Pa odluci se takvoj Hilo pokori? Glasnik Al` oprijel bi l` se ovoj zemlji smio on? Alkmena
Al` ţivjet, gledat svijetlo ne bi smio ta j. Glasnik
Što ne mrije onda, prva to mu krivda bi.[36] Alkmena
Pretrpjet kazan dakle nije pravo već? Glasnik
Al` nema toga, tko će njega smaknut sad! Alkmena
Pa ja ću,--i ja, drţim, ipak nešta sam. Glasnik
Al` uĉiniš li, mnogi će te prijekor snać. Alkmena Grad ovaj volim,--prigovora nema mu, Al` toga, ruku kad mi evo dopade,
Lje nitko smrtan neće oslobodit već! Pa neka tko mu drago drskom krsti me
I smjelijom no ţenskoj dolikuje to, Al` taj ću sada naum svoj izvršit ja! ZborovoĊa Ti, gospo, mrţnjom groznom--al` se prostit da Na ĉovjeka mi, dobro vidim, mrziš tog. Euristej
Znaj dobro, ţeno, neću tebi laskat ja Nit drugo za glavu, za ţivot zborit svoj, Kukavštinom okrstit što bi smjelo se. Ja s voljom kavge ove ti ne zavrgoh,--
Ta znadah, roĊen da sam tebi bratuĉed I sinu tvom Heraklu da sam roĊak ja. Al` makar ja to htio ili ne htio, Bog--Hera ovu kugu kumit reĉe mi.
A s njime kad se veće ljuto zavadih I vidjeh, da će bojak ovaj biti on,[37] Izmišljah mnoge, svakojake j ade ja I sjedeć noću silne snove snovah vijek, Dušmane kako ću uklonit, smaknut ih Pa onda ţivjet, boraviti bez straha, Jer znaĊah, brojka pusta sin da nije tvoj. Već junak pravi; makar bio dušman moj, Njeg hvalit ja ću,--valjan bješe ĉovjek on. A kada njega nesta, a ja svijestan bjeh,
Ta djeca da me mrţnjom mrze oĉevom, Zar nijesam moro ganut, maknut svaku hrid.
Ubijat, gonit, smišljat, radit sve i sva? Da, takvim radom krov si gradih siguran.
Da sreća moja ikad tebe dopade, Zar ne bi ljuta lava kivne laviće Zlom svakim gnala, već u Argu mirno im Prebivat dala? Tko će to ti vjerovat? A sada, kad me ondje[38] nijesu ubili,
A ţeljan bijah, grijeh će biti moja smrt Po helenskome zakonu krvniku mom. Grad trijezan mene pusti,--boga više ti On štuje, no za mrţnju, razdor mari moj.
Na tvoju rijeĉ odvrnuh. Potom zovi me I kukavicom i junakom pravijem!
Al` `vako ti je sa mnom: mrijet ne ţelim ja, No izgubim li ţivot, ljutit neću se. ZborovoĊa Alkmena, tebe ţelim mrva svjetovat,-De kani ga se, kad je gradu s voljom to. Alkmena
Što onda, umre l`, a vaša se izvrši? ZborovoĊa To najbolje bi bilo. Moţe l` zbit se to? Alkmena
Uputit ću te lako. Ja ću ubit ga, Mrtvaca onda rodu predat, doĊe l` po nj; Uskratit neću zemlji tijela njegova, Al` on će smrtnu kazan sad pretrpjet mi. Euristej
Pa ubij, molit neću, da mi prostiš to! A grad ću, jer me pusti, smaknut stidje se, Obdarit starim Loksijinim proroštvom, Što s vremenom će više, nego ĉini se, Koristit. Pred boţanskom djevo m Palenskom, Gdje suĊeno je, mrtva ded sahran`te me! I tebi sklon ću biti, gradu leţat ću U grobu vijek ko naselac spasonosan,
Al` djeci tih ću biti dušman najljući, Kad amo s vojskom jakom stignu, provale I ljubav tu vam zgaze,[39]--takve strance vi
Sad zaklanjate. Ali ĉemu doĊoh ja? Strah ne bješe me rijeĉi boţje, a znah je? Od proroštva je jaĉa Hera, drţah ja, A ona neće izdat me. Al` ne dajte Lit ţrtve, krvi kapljom kvasit moj mi grob! Ta zli ću njima ja priredit povratak. Od mene korist će te imat dvostruku:
Vas mrtav ću pomagat, njima ĉinit kvar. Alkmena
Što oklijevate i ne ubijate ga, Kad to sad ĉuste? Ta ishodit, pribavit Spas gradu i potomstvu vašem trijeba je. Sam put vam eto kaţe najsigurniji, -On dušman vaš je, a smrt njeg`va blagoslov. Ded vodite ga, sluge! Kad ga smaknete, Tad vrzite ga psima! Nemoj nadat se,
Ţiv da ćeš opet iz domaje gonit me? ZborovoĊa Ja misli sam iste. Idite, sluge!
Što mene se tiĉe, Ja kraljeve grijehom okaljati neću.[40] OBJAŠNJENJA
[Footnote 1: Kamenovanje.]
[Footnote 2: Misli ĉetiri stare file; narod je atiĉki priĉa se --ujedinio Tesej.] [Footnote 3: Kopreja.] [Footnote 4: U Trahinu u Tesaliji boravila je porodica Heraklova jedno vrijeme kod kralja Kejiksa.] [Footnote 5: Pokazuje na zbor.] [Footnote 6: Heraklovu djecu.]
[Footnote 7: Po pojas Amazonke Hipolite. U boju ga steĉe.] [Footnote 8: Tesej je s prijateljem Piritojem pošao u podzemlje, da Hadu odvede ţenu Persefonu. Had ih prikuje uza stijenu. Teseja spase Heraklo.] [Footnote 9: Maslinove granĉice.]
[Footnote 10: A neću ih silom grabiti.] [Footnote 11: Kraj u Megari.] [Footnote 12: Govori zboru.] [Footnote 13: Misli Kopreja.] [Footnote 14: Euristej je sin Stenelov.] [Footnote 15: Da smo kukavice.]
