ИСТОРИЈА УМЕТНОСТИ АНТИЧКЕ ГРЧКЕ
ГРЧКА АРХИТЕКТУРА
2
ПОЧЕЦИ ГРЧКЕ АРХИТЕКТУРE Развој јавних и сакралних архитектонских споменика одредио је грчки религиозни антропоморфизам. Жеља грчких архитеката и скулптора да сваки храм буде уметничко дело може се објаснити слободним односом Грка према боговима. Грк је волео своје богове и сматрао их пре заштитницима него господарима над животом и смрћу. Антички храм је у ствари представљао кућу божанства, а не зборно место верника као што су храмови савремених религија. Таквој божанској кући Грци су посвећивали посебну пажњу, за разлику од кућа у којима су сами становали- приватне куће Грка су својим сиромашним и трошним изгледом сасвим одударале од храмова. Грчки храм је допуштао читавим групама уметника- архитектама, скулптора, ређе и сликара да своја знања и вештине пренесу на површину, облик и размере ове грађевине. Архитекти су морали имати широко и солидно образовање, па су их Грци сматрали најпре научницима, па тек онда уметницима. Грчка монументална архитектура почиње храмом. У геометријско и архајско доба главни грађевински материјал били су цигла и дрво. Камен, а нарочито мермер, је врло споро напредовао у архитектури. Грчки храм се првобитно састојао од два дела. То су били: -ПРОНАОС (трем или предворје); и -НАОС (дом божанства). Развијенији облици храмова имали су и зачеље- ОПИСТОДОМ (ризницу храма, а неки и АДИТОН- главно светилиште. Испред храмова се обично налазио жртвеник, а околина храма је морала бити слободна и без профаних зграда. За досад најстарији грчки храм сматра се тзв. ''Кућа Наксијаца'' на Делосу из Х века пне. Храм аргивске Хере недалеко од Коринта саграђен је у IX веку пне.
3
СТИЛОВИ ГРЧКЕ АРХИТЕКТУРЕ
Основна обележја и одлике грчких храмова могу се издвојити у две главне врсте: једну врсту чини тип, а другу стил грађевине. Тип храма зависи од његовог спољног облика и броја и распореда стубова. Тако постоји 7 типова храмова: 1) храм у антама (templum in antis); 2) простилан; 3) амфипростилан; 4) моноптер (периптер); 5) диптер; 6) псеудодиптер; 7) хипетрални (отворени) храм. Према броју стубова на фасади, храм је могао бити: 1) тетрастил (са 4 стуба); 2) хексастил (са 6 стубова); 3) оксастил (са 8 стубова); 4) декастил (са 10 стубова). Сви типови зграда могли су бити саграђени у једном од три основна архитектонска стила или у њиховим комбинацијама. У грчкој архитектури се разликују три грађевинска реда или стила- ДОРСКИ, ЈОНСКИ и КОРИНТСКИ. Разлике између ових стилова огледају се на врсти и изгледу стуба, архитрава и распореда декорације.
4
ДОРСКИ СТИЛ- Заузима прво место по хронолошком реду развоја стилова. У примени је од VII века пне. Дорски стуб израста са тростепене базе храма, тзв. крепидоме. Идући у висину он се све више сужава и има само мало проширење на месту судара сила притиска и потиска. ЈОНСКИ СТИЛ- Своје име дугује малоазијској Јонији у којој се најраније појављује. Иако је настао пре VII века пне, јонски стил почиње свој развој тек од почетка VI века, да би највиши домет достигао у V веку пне. Јонски стуб је виши и виткији од дорског, па се назива још и ''женски''. Јавља се у три варијанте: еолској, источној и западној. КОРИНТСКИ СТИЛ- Раскошан је и китњаст по својим декоративним елементима и јавља се као последњи у грчкој архитектури. Долази до изражаја у IV веку пне. Имитира девојачку грациозност. Коринтски стуб је витак и богато украшен при врху. Па и поред свог китњастог изгледа, коринтски стил није стекао онај углед и популарност какав су имали дорски и јонски стил. Најмање је прилагођен укусу грчког духа.
5
АНТИЧКО ПОЗОРИШТЕ
Античко позориште је једна од најстаријих уметничких институција античког света. Посебан значај драмској уметности дала је везаност Грка за своју митолошку и историјску прошлост. У почетку су позоришне представе биле јавне ритуалне радње које су приказиване на местима која су дозвољавала већем броју гледалаца да прате ток извођења ритуала. Да је у питању ритуал, зна се по постојању жртвеника на сцени. У ритуалу је обично учествовало једно лице, које је касније, са појавом игара у ритуалу постало и први глумац, актер драмске радње. Број глумаца се временом повећавао. Свој коначни архитектонски план и облик античко позориште добија у IV веку пне. Читав низ позоришта у грчим градовима саграђен је по једном општем обрасцу. Позоришна грађевина јеимала три дела: 1) СЦЕНУ ∗ , на којој је извођена представа; 2) ОКРУГЛУ ОРКЕСТРУ, у чијем центру се налазио жртвеник; 3) ТЕАТРОН, полукружно гледалиште. Позоришне представе су имале по правилу карактер надметања међу писцима драма и комедија. Њихово посећивање је било бесплатно, мада су постојале неке улазнице у виду жетона. Интересовање за позориште је у античком свету било изванредно велико. Стога су градитељи позоришта правили театре који су могли да приме и по неколико десетина хиљада људи. Позориште је било место од великог јавног и политичког значаја. Зато су државници који су хтели да постигну што већи успех у народу градили велика и раскошна позоришта. Нема готово ниједног већег града у античкој Грчкој у којима није подигнуто једно или више позоришта.
∗
са простором испред сцене који се називао ПРОСЦЕНИОН.
6
МОНУМЕНТАЛНА УМЕТНОСТ ГРЧКИХ СВЕТИЛИШТА
1. ДЕЛФИ- Делфи представљају место рођења нове идеје грчке уметности. У првој половини VI века пне, Грци су коначно раскинули са угледањем на уметничка дела Оријента и донели одлуку о слободи у уметничком стварању. Као карактеристичан споменик новог начина схватања архитектуре узима се ТЕСАУР ЛЕСХА Книђана. Лесха је зборница и имала је световну намену, а у Делфима су постојале и лесхе Коринћана, Атињана и житеља других грчких градова. На улазу у лесху се налазе две симетрично постављене каријатиде. На фронтону је приказана борба између Херакла и Аполона око троношца, који је на крају припао Хераклу. У скулптурној декорацији лесхе приказани су Хераклови јуначки подвизи. Што се тиче фриза, на источној страни је приказана БОРБА ОКО ПАЛОГ РАТНИКА; на западној- ХЕРАКЛЕОВА АПОТЕОЗА; на јужној- ОТМИЦА ЛЕУКИПОВИХ КЋЕРИ; на северној- СЦЕНЕ ИЗ ГИГАНТОМАХИЈЕ. Унутрашњост лесхе је украшена двема великим сликаним композицијама које је урадио Полигнот. То су ''Заузеће Троје'' и ''Одисејев силазак у Хад''. И поред своје световне намене, лесха је по својој декорацији била подређена митологији и историји грчког народа. У Делфима су се налазиле и две веома значајне скулптуре: -фигура крилате победе Нике, чији је аутор Архермос; -фигура кочијаша (ауриге) Хениоса, чији је аутор Питагора; ова фигура је рађена у бронзи и представља заветни дар Гелона из Сиракузе Аполоновом светилишту.
7
Доминантна грађевина целог светилишта ипак је био АПОЛОНОВ ХРАМ, подигнут над једном пукотином у стени, поред које је Аполон (према миту) убио змију Питона. Монументалном изгледу овог светилишта доприносила је и огромна Аполонова статуа, композиција златних кола са Родоса, статуа коркирског бика и многе друге скулптуре. Делфи нису били толико светилиште колико центар једне велике и опште идеје о јединству свих Грка. У њиховим тесаурима је било сабрано велико финансијско благо грчког античког света. Ово светилиште грчке мисли и слободе никада није било плен варварских освајача грчке земље- ни Персијанаца, ни Гала. Гали су управо код Делфа, 279. године пне доживели катастрофалан пораз од ког се више никада нису опоравили.
2. ЕГИНА- Егина је острво које повезује Атику са Пелопонезом. На Егини је подигнут храм богињи Атини Афаји, у знак опште грчке захвалности том божанству за помоћ у првим борбама против Персијанаца и за победу код Маратона 490. године пне. Афајин храм је први споменик грчке националне солидарности и израз јединства у борби против спољног непријатеља. Богато је украшен вајарском декорацијом. У њему се огледају два стила- архајски (старији) и млађи, који наговештава почетак новог начина вајарског приказивања људског лика и фигуре. Персијанци су за време Ксерксовог похода покушали да разоре овај храм, и успели су да униште неколико фигура на источном делу. Скулптурну декорацију храма чине композиције на којима су приказане сцене грчких победа над Тројанцима. То су у ствари алузије на победу Грка над Персијанцима. Егинске скулптуре (''егинете'') су извршиле велики утицај на касније грчке уметнике (нарочито песнике). Њихови аутори су остали непознати. Зна се да је средином V века пне на том простору стварала велика вајарска школа од које су сачувана имена Смилиса, Глаукија, Оната и других, али се ниједан од њих не може поуздано сматрати аутором егинета.
8
3.ОЛИМПИЈА- Светилиште у Олимпији, на Пелопонезу, је поред сакралне имало и посебну световно- политичку улогу у животу Грка. Оно је било центар религиозних сабора у част главних божанстава грчког пантеона- Зевса, Хере, Аполона и др., али и зборно место свих Грка из античког света. У Олимпији је никла идеја о племенитим такмичењима у духовним и физичким дисциплинама. У Олимпији су се такмичили уметници- песници, говорници, глумци, драмски писци, архитекти итд. Спортисти су се такмичили у ПАЛЕСТРИ, једној од највећих јавних грађевина у целој Грчкој. Поред палестре, у Олимпији од значајнијих грађевина треба издвојити велики стадион, Пелопсов храм и Метрон, посвећен ''великој мајци богова''. Једна од најстаријих грађевина у Олимпији је ХЕРЕИЈОН, посвећен богињи Хери. Његово зидање, о ком се иначе врло мало зна, завршено је најкасније у VII веку пне. Ипак, најзначајнија грађевина у Олимпији је свакако ЗЕВСОВ ХРАМ. Његов архитекта се звао Либон. Храм је дуг 64, а широк непуних 29 м. Имао је три главне просторије: пронаос, наос и опистодом. Унутрашњост храма украсио је Фидијин рођак Панаинос. У храму се налазила Фидијина статуа Зевса, једно од 7 светских чуда. На рељефима је приказано Хераклових 12 јуначких дела. Источни тимпанон је израдио Пеоније, и на њему је приказана трка Пелопса и Ојномаха. Аутор западног тимпанона био је Алкаменес Старији и на њему је приказао борбу Лапита са Кентаурима.
9
ПЕРИКЛЕОВО ДОБА АТИНЕ-V ВЕК ПНЕ АКРОПОЛИС Уметност друге половине V века развијала се у знаку политичких идеја атинског државника Перикла и великих дела скулптора Фидије. Главна уметничка активност Периклеовог доба везана је за Акрополис. Акрополис је ''стена окружена насељима'', а према Периклеовој замисли, требало га је изградити да буде узвишен симбол јединства свих Грка, окупљених око заједничког идеала оличеног у Атини Партенос. Главна заслуга за план по ком је уређен Акрополис припада архитектама Иктиносу, Мнесиклу и Каликрату и скулптору Фидији. Основно обележје Акрополиса је слобода уметничког решавања проблема који су се односили на распоред грађевина и избор стила. Симетрија се избегава. Другу одлику Акрополиса чини релативно мали број грађевина на његовом простору. Ту се налазе три главна храма: 1) Партенон, средишња и најмонументалнија грађевина; 2) Храм Нике Аптерос; 3) Ерехтејон са каријатидама.
ПАРТЕНОН- Партенон је био највећа грађевина на платоу Акрополиса и једна од највећих и најмонументалнијих грађевина Атине и античке Грчке уопште. Саграђен је од белог мермера, украшен скулптурним композицијама и богат, али непрезасићен декорацијом. Поред тога што је најлепши и најимпресивнији споменик старе грчке архитектуре, он је у исто време и један од највећих храмова- његова дужина износи 69,5 м, а ширина 31 м. Партенон је био подигнут на високој крепидоми и оријентисан у правцу исток- запад. Зидање Партенона је започето 447. а завршено 432. године пне. Архитекти ове грађевине били су Иктинос и Каликратес, а највиши надзор над радовима имао је Фидија.
10
Унутрашњост Партенона била је подељена на две главне просторије: -на источној страни се налазио НАОС, веће одељење, у ком се налазила статуа богиње Атине; (наос- дом божанства) -на западној страни се налазио ОПИСТОДОМ, мања просторија, са девичанском одајом ПАРТЕНОНОМ, по којој је и цела грађевина добила име (опистодом- ризница храма). Главно уметничко богатство Партенона чине скулптуре тимпанонских поља и рељефи на фризу и метопским пољима. На источном тимпанону Партенона Фидија је приказао рођење Атине Партенос, која је по легенди рођена из Зевсове главе. То је најсвечанији тренутак у митској историји Атине ком присуствују многи богови олимпијског пантеона. На западном тимпанону приказана је борба између Атине и Посејдона за патронат над градом. Атина је, као богиња мудрости и разборитости, победница у тој борби и заштитница града. Тимпаноне је израдио Фидија, а његови сарадници и ученици су радили метопска поља (слободне површине за рељефне украсе). Садржај ове декорације је сав у митолошкој симболици. На источној страни је приказана ГИГАНТОМАХИЈА. На западној страни је приказана АМАЗОНОМАХИЈА. На северној страни су обрађени мотиви из ТРОЈАНСКОГ РАТА. На јужној страни је испричана ЛЕГЕНДА О ЕРЕХТЕЈУ са мотивима из КЕНТАУРОМАХИЈЕ. На фризу Партенона који је извајао Фидија, и који је дугачак 160 м, приказана је дуга и свечана поворка која симболизује највиши тренутак панатинске свечаности. На фризу се јасно издвајају: формирање поворке, њено кретање ка Партенону и предаја дарова богињином свештенику.
11
ХРАМ НИКЕ АПТЕРОС- Посвећен је богињи победници без крила (аптерос- без крила). Иако је малих димензија, представља најлепши пример јонског стила у грчкој класичној архитектури. Представља контраст монументалним дорским грађевинама. Украшен је фризом који приказује борбу Грка и Персијанаца и победу грчког принципа. Његов архитекта је био Каликрат. На Акрополису, тј. његовом платоу налазила се Фидијина статуа Атине Промахос. Акрополис доминира широким хоризонтом који обухвата Атику, Еубеју, Егину, Пиреј и добар део Егејског мора. Иако је изолован, он је идејно и грађевински повезан са комплексом храмова и других јавних грађевина подигнутих на северној страни његовог подножја, углавном на простору АГОРЕ. Изнад овог главног трга античке Атине, у Периклеово доба изграђен је дорски храм познат под именом ТЕЗЕОН, који је заправо био посвећен Хефесту и његов прави назив је ХЕФЕСТИОН. На источној страни фриза овог храма приказана је борба Лапита и Кентаура, а на западној Хераклови јуначки подвизи. На самој агори се налазио читав низ сакралних и профаних јавних грађевина. Међу њима се истицао МЕТРОН (храм Велике Мајке Богова), затим ОДЕОН, БУЛЕУТЕРИОН, ПРИТАНЕИЈОН итд. На агори се одвијао друштвени, политички и трговачки живот Атине. Из Периклеовог доба потичу и остаци Деметриног светилишта из Елеусине, која се налази недалеко од Атине.
12
АРХИТЕКТУРА IV ВЕКА ПНЕ
АТИНА У IV веку пне опада интересовање за подизање монументалних јавних и сакралних зграда. Све више у први план избија жеља за удобностима и раскоши профаних, обичних грађевина и њиховом практичном применом, по угледу на богату Јонију и Малу Азију. Нарочита пажња се поклања грађењу позоришта, од којих су нека могла да приме и по више хиљада посетилаца. Најбољи сведок архитектуре IV века у Атини је Лисикратов споменик, подигнут 334. године пне у част атинског грађанина Лисикрата који је победио на једном музичком такмичењу. ПЕЛОПОНЕЗ 1) Храм Атине Алеје у Тегеји- тимпаноне је урадио Скопас- на источном је приказан лов на калидонског вепра, а на западном борба Телефа са Ахилом.Овај храм је подигао аркадијски краљ и основач Тегеје- Алеј. 2) Позориште у Епидауру- једна од највећих јавних грађевина у античкој Грчкој и једно од највећих античких позоришта- могло је да прими око 14000 гледалаца. Његов архитекта и градитељ био је Поликлет Млађи.
13
ЈОНИЈА 1) Артемидин храм у Ефесу- Ефежани су Артемиди подигли храм још у архајско доба (око 700. пне); касније је подигнут нов храм, који је спаљен у IV веку од стране Херострата, а затим обновљен. Старији храм је поштеђен у налетима Персијанаца током грчко-персијских ратова. Храм је великих димензија, а испред њега је подигнут монументални жртвеник који је украсио Праксител и који антички писци пореде са Зевсовим жртвеником из Пергама. У храму се налазила и Артемидина статуа од дрвета. 2) Дидимеијон у Милету- у Милету, једном од најзначајнијих центара малоазијских Грка, саграђен је још у архајско доба велики храм посвећен Аполону Филесију. Дарије је са почетком грчко-персијских ратова порушио и Милет и овај храм. 333. године пне у милетском насељу Дидими започето је зидање новог храма, највећег грчког светилишта на тлу Јоније, који је својом монументалношћу требао да превазиђе Артемидин храм у Ефесу. Зидање овог храма међутим није приведено крају ни 200 година након почетка зидања. 3) Маусолеј у Халикарнасу- убраја се у једно од 7 светских чуда; грађевину је подигла Артемисија, жена каријског краља Маусола, након његове смрти. Основа маусолеја била је у облику правоугаоника, чије су стране износиле 66 х 77, а висина је била 46 метара. Маусолеј је био подељен на 3 дела: -основу; -колонаду (са 36 јонских стубова); -кров (у облику степенасте пирамиде на чијем врху су биле статуе Маусола и Артемисије). Сваку страну маусолеја обрадио је један уметник- Леохар, Бријаксис, Скопас и Праксител (неки помињу и Тимотеја). Теме рељефних композиција биле су сцене из амазономахије, кентауромахије и трка на колима. Подигнут је око 353. пне и нажалост, готово је уништен земљотресом, па и људским немаром. На срећу, његов изглед се може реконструисати на основу античких извора.
14
ГРЧКА КУЛТУРА И УМЕТНОСТ ИЗВАН ГРЧКЕ
''Graecia capta ferum victorem coepit et artes intulit agresto Latio... '' ''Поробљена Грчка победила је дивљег победника и унела уметност у сељачки Лацијум...'' Грци су, као поморско-трговачки народ, основали низ колонија на Медитерану. Јужна Италија и Сицилија су због густине грчког становништва још у античко доба добиле назив Велика Грчка- Magna Graecia. Ту је основан читав низ грчких градова- Селинунт, Агригент, Пестум, Гела, Регион, Кротон итд, у којима су подизане монументалне грчке грађевине- позоришта, храмови, палестре и др. Најзначајнији споменици грчке уметности на том простору били су Зевсов храм у Агригенту и Херин храм у Селинунту. Највећи уметници из Велике Грчке били су Питагора из Региона и Клеарх.
15
СЛИКЕ
АКРОПОЛИС
ПАРТЕНОН
ЕРЕХТЕЈОН
БОРБА ЛАПИТА СА КЕНТАУРИМА
16
ГРЧКО ВАЈАРСТВО
17
СКУЛПТУРА АРХАЈСКОГ ПЕРИОДА
Посматрана по врстама у којима се јавља, грчка скулптура се може поделити у три основне групе: 1) СИТНА ПЛАСТИКА 2) МОНУМЕНТАЛНА СКУЛПТУРА 3) РЕЉЕФ СИТНА ПЛАСТИКА представља уметност простог народа, изражену у статуетама од теракоте, ређе од метала. Она се увек држи схематизованих шаблона, било да је реч о приказивању људи или животиња. У геометријском и архајском периоду веома је самостална и готово независна од сликарства и архитектуре. Њоме се одржава веровање у загробни живот, јер су у религији простог народа статуете представљале душе покојника. Ситна пластика, било од теракоте или бронзе, указује на далеке периоде грчке прошлости о којима не постоје писани подаци. Статуете су налажене на гробовима, олтарима и домаћим светилиштима. МОНУМЕНТАЛНА СКУЛПТУРА- Скулптори геометријског периода вајали су у глини, дрвету, бронзи и ретко у слоновачи. Познавали су три основна типа приказивања људске фигуре: -први тип, који се одликује примитивном обрадом људског лика, датог у оквирима општих линија карактеристичних за људску фигуру; -други тип, где су фигуре рађене у округлим површинама и где су назначене само најкарактеристичније црте људског лика; -трећи тип, који обухвата статуете код којих су руке и ноге обрађене и јасно се издвајају од округлих површина тела. На прелазу геометријске у архајску фазу стоје КСОАНЕ, прављене од дрвета, по оријенталним узорима. Ксоане задржавају одлике примитивне и наивне уметности.
18
Репрезентативни типови архајске скулптуре су статуе младића и девојака- КУРОСИ и КОРЕ. Куроси и коре су били сакралног карактера и најчешће су се налазили у инвентару храмова. Њихов покрет и динамика се споро развијају, али се све више назиру приближавањем 600-ој години пне. Фигуре оживљавају осмехом и боје се црвеном или црном бојом. Женске фигуре су се мењале током времена, док су се куроси разликовали од једне школе до друге, али се не би мењале ни после целог века. Површине тела ксоана, куроса и кора одликују се сесилношћу (непокретношћу) и рађене су по закону фронталитетаповршине тела су постављене у строго симетричан положај према замишљеној оси која дели тело на две половине. Ове фигуре су биле обучене- архајска скулптура не познаје наге фигуре. КУРОС
РЕЉЕФ- Рељеф је прешао дуг пут развоја. У почетку је био зависан од сликарства и ограничавао се на плитко вајање облика. То је тзв. ниски рељеф (барељеф). Пример ниског архајског рељефа је фриз са храма у Принији на Криту. Високи рељеф тежи да освоји дубину простора и више је везан за округлу пластику него за сликарство. Као примери везе рељефа са архитектуром у раном VI веку пне истичу се: -рељефи са храма у Селинунту на Сицилији (''Херакле и Кекропи'', ''Персеј убија Медузу''); -рељеф са лесхе Сикионаца у Делфима (''Европа на бику'', ''Диоскури са воловима'', ''Лов на дивљег вепра'' итд). Крај VI века пне означава прелазно доба између архајске и класичне грчке уметности; напуштају се старе конвенционалне схеме и траже се нови начини приказивања облика, покрета и психичког стања. Интересантно је међутим да су грчки вајари били сматрани за занатлије и да су на лествици уметника били на самом дну.
19
АТИНА У VI ВЕКУ ПНЕ Уметнички живот Атине у VI веку пне се најслободније почео развијати за време последњег атинског тиранина- Пизистрата (560-527 пне) и његових синова Хипарха и Хипије. У Пизистратово време подигнут је храм ХЕКАНТОПЕДОН, који су Персијанци разорили 480. године пне. Насупрот свом оцу који је био добар владар, Хипарх је протеран 514. године, а Хипија убијен 510. пне. Његовим убицама Атињани су подигли споемник познат под именом ''Тираноубице''. Аутор овог споменика био је вајар Антенор, и то је један од првих споменика политичког карактера. На граници VI и V века пне у Атини ствара низ вајара: Хагелад, Хагија, Алкаменес Старији, Каламис, Критија, Несиот и др. Хагеладово најзначајније дело је бронзана статуа Зевса (или Посејдона) са Еубеје; Зевс (Посејдон) је ухваћен у тренутку избацивања муње (односно троношца), енергичан је, снажан и атлетски грађен. Сам Хагелад је стварао у архајском духу, а својим ученицима је саветовао да стварају и делују супротно од њега.
Зевс (Посејдон) са Еубеје
20
МИРОН ИЗ ЕЛЕУТЕРЕ
Мирон из Елеутере је најаутентичнији Хагеладов ученик. Теме својих радова узимао је из палестре (арене). Био је одличан познавалац људске анатомије и вајао је фигуре атлета и спортиста у тренутку пред извршење неког покрета, скока или акције. По обради косе Мирон се још не ослобађа елемената архајског стила, али је оригиналан и самосвојан у погледу интерпретирања фигуре. Његова најплоднија стваралачка делатност пада у период око 460. године пне (с. 462-455. пне).
Бацач диска
Најзначајнија Миронова дела су: 1) ДИСКОБОЛ (''Бацач диска'') 2) АТИНА И МАРСИЈАС- приказ статичне богиње и сатира у покрету који покушава да дохвати двојнице 3) АПОТЕОЗА ХЕРАКЛА 4) пасторалне теме: ''КРАВА И ТЕЛЕ'', ''ЦВРЧАК'' итд.
21
ПОЛИКЛЕТ ИЗ АРГА
Већину својих фигура Поликлет је урадио у бронзи. Будући да је пореклом са Пелопонеза, везан је за Дорце и за палестру- његове фигуре представљају атлете, такмичаре и ратнике. Своја схватања о скулптури и њеним проблемима, Поликлет је изнео у теоријском делу ''Канон''. Он је у вајарство увео мерне односе, за чију основу је узео главу. Људско тело се имало састојати из 7 глава. Ово правило ће остати на снази све до појаве Лисипа у грчком вајарству. Основне карактеристике Поликлетовог стваралаштва су СНАГА и КОНТРАПОСТ. Његове фигуре имају широка плећа, снажне груди, мишићаве руке итд. Поликлетова најзначајнија дела су:
Дорифор
1) ДОРИФОР (''Копљоноша'' или ''Канон'')- на овој статуи је аутор у пуној мери применио своја теоријска схватања и начела. Зато се она и назива ''канон''. Очувана је преко римских копија. Реч је о куросу који се налази у асиметричном положају- лева рука савијена у лакту насупрот десне која стоји уз тело, и лева нога савијена у колену насупрот десне која је усправна, а лево стопало је у ваздуху. Покрет је више него присутан. 2) ДИЈАДУМЕН 3) АМАЗОНКА- рађена за Артемидин храм 4) ХЕРА- рађена за Хереион у Аргу
Дијадумен
22
ФИДИЈА ИЗ АТИНЕ Фидија се сматра највећим вајарем и уметником класичне грчке епохе (V век пне). Рођен је око 485. године пне у Атини. О његовом животу се мало зна. Био је велики пријатељ атинског државника Периклеа. Својим радом нераздвојно је везан за њега и његов допринос златном добу Атине је међу највећима. Руководио је радовима на Акрополису, израдио тимпаноне Партенона и низ монументалних скулптура које се убрајају међу најлепша уметничка дела античке Грчке. У једној фази свог стваралаштва везан је за Олимпију, али се највише посветио радовима на Акропљу у Атини, центру грчког света. Најзначајнија дела: 1) АТИНА ЛЕМНИЈА- представља дар становницима острва Лемнос. Не зна се где се чувала; 2) АТИНА ПРОМАХОС- статуа Атине ''предводнице у боју'' која се налазила на платоу Акропоља. Била је висока 12 метара и бдела је над сигурношћу свог града;
Атина Партенос
3) АТИНА ПАРТЕНОС- једна од ретких радова на којима се Фидија потписао. Оригинал није сачуван. Њен изглед је познат по античким копијама. Налазила се у самом Партенону. На њеном штиту и сандалама приказане су сцене амазономахије, кентауромахије и гигантомахије. Изазивала је дивљење сваког ко би је погледао. Њена суштина је била везана за идеју величине, слободе и јединства грчке нације. Као и Атина Промахос, и Атина Партенос је била висока 12 метара. За њену израду било је утрошено 1 150 кг злата, као и велика количина слонове кости. Од злата су били извајани делови одеће и њена ратничка опрема, а од слонове кости откривене површине тела: лице, руке и делови ногу. Фидија је чак морао да се брани од оптужби које су га теретиле да је крао злато.
23
4) ЗЕВС ОЛИМПИЈСКИ- највеће Фидијино дело које се убраја у једно од седам светских чуда Старог века. Статуа је била висока 13 метара и израђена је након статуе Атине Партенос, када је Фидија већ стекао велико вајарско искуство. Зевс је приказан како седи, са плаштом који се са левог рамена спушта ка трбуху и ногама, остављајући велики део груди откривеним. И опет је, као и код Атине Партенос, одећа (плашт) рађена у злату, а делови тела у слоновој кости. Коса и брада су били извајани у злату. Скиптар који Зевс држи био је од племенитих метала и украшен драгим камењем. Зевсов престо је био богато украшен композицијама на којима су приказане митолошке сцене, мотиви са олимпијских игара и разне људске и животињске фигуре. Зевс из Олимпије је, као и Атина Партенос био симбол идеје мира, јединства и слободе као највишег јемства за опстанак и срећан живот грчког народа. Мање важна Фидијина дела су: 1) МИЛТИЈАД ОКРУЖЕН БОГОВИМА 2) АТИНА ИЗ ПЕЛЕНЕ 3) АТИНА АРЕЈА 4) АФРОДИТА УРАНИЈА 5) АНАДУМЕН 6) АМАЗОНКА итд. Фидија је такође значајан због израде рељефа на тимпанонима Партенона: на источном је приказао сцену рођења Атине, а на западном борбу Атине и Посејдона око превласти над Атиком. Фидија је имао и своју вајарску школу у којој су стварали Алкамен, Колот, Агоракрит, Кресилас, Праксител Старији, па чак и Сократ- један од највећих филозофа античке Грчке.
24
СКУЛПТУРА IV ВЕКА ПНЕ ПРАКСИТЕЛ ИЗ АТИНЕ Праксител се родио око 390. пне у породици која је имала дугу уметничку традицију. Његова дела приказују њега самог, његов уметнички укус и схватање живота, више него што откривају сукобе, борбе и страсти његовог времена. Његова скулптура, и поред тренутне сете и замишљености, одише ведрином, радошћу, оптимизмом и идиличним сижејима. Основна обележја његове скулптуре могла би се у најкраћој дефиницији свести на три карактеристике: -СЕТУ; -МИСАОНОСТ; и -ИДИЛИЧНОСТ.
Книдска Афродита
Његова два најзначајнија дела су: 1) ХЕРМЕС СА ДЕТЕТОМ ДИОНИСОМ- фигура приказује гласника богова Хермеса, који на левој руци држи малог Диониса, ког му је предао Зевс. Хермес се за тренутак зауставио, убрао грозд и показује га детету који се пружа целим телом, а нарочито рукама да дохвати грозд. То забавља младог бога, али је израз његовог лица (нарочито очију) пун сете и тихе суздржане туге. Хермесова глава је окренута према детету, али се његов поглед губи у даљини, замишљен и тужан. Хермес је приказан наг, сличнији Поликлетовим атлетама, него Фидијиним боговима. 2) АФРОДИТА СА КНИДОСА Остала Праксителова дела: ''Аполон који убија гуштера'', ''Сатир који сипа вино'', ''Сатир који се одмара'', ''Афродита са Коса'' итд.
25
ЛИСИП ИЗ СИКИОНА Лисиповим скулптурама се завршава епоха класичне и почиње доба хеленистичке уметности. Лисип се сматрао највећим скулптором свог времена. Био је дворски вајар Александра Великог и једино је он смео вајати његов лик. Лисип је био самоук, није припадао ниједној школи, а сам је иза себе оставио огромну школу од око 30 ученика. Истовремено је био поборник и иновације и традиције. Слободно је тумачио предмет и материју скулптуре- у стварању се угледао искључиво на природу, а не на било ког уметника. Дела му нажалост нису очувана у оригиналу. Стварао је око 60 година и сматра се (мада је то мало вероватно) да је за собом оставио око 1 500 дела. Лисип је у вајарство увео једну новину: још једну главу, тако да је број глава у људском телу износио 7+1. На тај начин би се добијала издужена фигура која је нестабилна. Стога је уметник приморан да уведе покрет у виду контрапоста или испружених руку како би стабилизовао фигуру. Ово своје схватање Лисип је применио у свом најзначајнијем делу, ''Апоксиомену'' или ''Стругачу''. Апоксиомен је његов ''канон''. Он је приказан како скида са себе зној након изласка из палестре. У том чину је скривена и једна божанска димензија- имитирање Херакла који је заштитник палестре. Стругач
Остала значајна Лисипова дела су: 1) ХЕРМЕС НА ОДМОРУ- приказ Хермеса, гласника богова који седи на камену и одмара се, чекајући поруку богова коју ће однети. У једном тренутку је присутан, у другом ће већ одлетети, нестати. У композицији је присутна и паралела између камена и Хермеса- камен је у антици представљао граничник (између два имања, подземног и надземног света итд), а и сам Хермес представља једну врсту границе- између људи и богова.
26
2) СОФОКЛЕ ЛАТЕРАНСКИ- скулптура Софоклеа направљена поводом отварања његовог позоришта у Атини; 3) СТАТУЕ АЛЕКСАНДРА МАКЕДОНСКОГ- Лисипове статуе Александра су затворене, сумњичаве, и као да наговештавају скори распад његове империје. Лисип Александра приказује у ахиловском стилу, брђански. Даје му Скопасове очи у којима се назире патња. У тим приказима Александар као да није срећен што је владалац света, већ као да назире пропаст свог царства. Од свих статуа издвајају се ''Портрет Александра Великог из Пергама'', ''Александар, син Филипов из Тиволија'' и ''Херакле Епитрапезиос''-Александар је наиме Хераклид, потомак Хераклеов. Коњаничка статуа Александра није очувана у оригиналу, већ преко римских копија. За Александра Лисип је урадио и огромну, театралну композицију од 25 македонских војника који су погинули у бици на Гранику. Од осталих значајнијих Лисипових дела треба поменути још ''Агијаса'', ''Херакла на одмору'' и др.
27
СКОПАС
Скопас је рођен крајем V века пне (можда око 420. пне) на острву Паросу. Уз Пракситела и Лисипа спада у највеће вајаре IV века пне. Величину свог стваралаштва испољио је у приказивању патоса- дубоког, тешког и најчешће болног стања душе која пати. Ранији скулптори томе нису придавали пуно пажње. Уз Пракситела, Скопас је један од ретких античких уметника чија су дела очувана у оригиналу. Радио је као архитекта и скулптор на храму Атине Алеје у Тегеји. На источном фризу тог храма приказао је лов на калидонског вепра, а на западном борбу Телефа и Ахила. Радио је и рељефну декорацију маузолеја у Халикарнасу (који се сматра једним од 7 светских чуда), где је највероватније био аутор амазономахије. Скопасова најзначајнија дела су: 1) НИОБА СА ДЕЦОМ; неки ово дело приписују и Праксителу, али изражено психолошко стање одговара Скопасовом стилу. Композиција приказује Ниобу са својих четрнаесторо деце у тренутку када се над њима извршава тешка освета. Ниоба је исмевала богињу Лету, која је Зевсу родила само двоје деце- Аполона и Артемиду, док их је она имала четрнаесторо. Лета јој је за казну поубијала сву децу. 2) БАХАНТКИЊЕ, пратиље бога Диониса (Баха).
28
АТИЧКА СКУЛПТУРА (IV ВЕК ПНЕ) Под атичком скулптуром IV века подразумева се вајарска група коју чине Леохар, Бријаксис и Тимотеј. О њима су сачувани ретки и непотпуни подаци. Сва тројица су учествовала на скулптурном декорисању маузолеја у Халикарнасу. Леохарова најзначајнија дела (или дела која му се приписују) су: 1) АПОЛОН БЕЛВЕДЕРСКИ 2) ЗЕВС 3) АПОЛОН СА ДИЈАДЕМОМ 4) АРЕС ИЗ ХАЛИКАРНАСА 5) АЛЕКСАНДРОВ ЛОВ НА ЛАВОВЕ Аполон Белведерски
Бријаксисова дела су позната по подацима из античких извора: 1) КОЛОСИ СА РОДОСА 2) ЗЕВС И АПОЛОН ИЗ ПАТАРЕ 3) АСКЛЕПИЈЕ И ХИГИЈА ИЗ МЕГАРЕ 4) АПОЛОН И ДАФНА ИЗ АНТИОХИЈЕ 5) ДИОНИС СА КНИДОСА 6) СЕРАПИС- синкретички грчко-египатски бог За Тимотеја се зна да је радио за Асклепијево светилиште у Епидауру и да је аутор једне Артемидине и једне Асклепијеве скулптуре. Атичкој скулптури са краја IV века пне припадају скулптуре Хипноса и Милоске Афродите, једне од најлепших и најженственијих фигура жене у целокупном античком вајарском наслеђу, као и серија саркофага од којих су најпознатији ЛИКИЈСКИ, САТРАПСКИ и АЛЕКСАНДРОВ. Александров саркофаг се истиче богатом рељефном декорацијом. Стране саркофага приказују сцене из лова и сцене из битака са Персијанцима.
29
УМЕТНОСТ ХЕЛЕНИСТИЧКЕ ЕПОХЕ
Уметност хеленистичке епохе могла би се датирати у период од 336. пне (ступање Александра Македонског на престо) до 30. године пне и Августовог заузећа Египта као последње слободне државе хеленистичког света, мада постоје и другачије временске поделе. У ово време се грчка уметност значајно изменила. Дотада је она за сво време свог развоја била везана на посебан начин за садржај националног живота Грка- са јачањем Грчке јачала је и уметност. У хеленизму долази до мешања народа, прожимања култура и јаких додира са Истоком, па се губи оно ''национално'' у уметности. Пантеони су измешани и јављају се нова божанства. Уметници више нису у могућности да стварају оригинално, већ ''еклектичарски''. Иако хеленистичко стварање није било везано искључиво за грчко тле, оно је у суштини било још грчко по облику, стилу и начину на који су грчки уметници интерпретирали живот тог доба.
30
ПЕРГАМСКА ШКОЛА Пергам је град на северозападу Мале Азије, недалеко од некадашње Троје. Његов оснивач је био Филатер, син македонског војсковође Атала. Филатер је био ризничар Александровог дијадоха Лисимаха и његовим новцем је основао град. Делатност уметника пергамске школе се обично дели на два периода: 1) С Т А Р И Ј И, који поседује панхеленистички карактер, и у ком ће до изражаја доћи вечити непријатељи Грка- Персијанци, Амазонке, гиганти, Гали итд. Овај период пада у крај III века пне. Нарочито место у овој фази заузима ГАЛАТОМАХИЈА- приказивање борбе Грка са Галима. Гали су из Сингидунума предузимали пљачкашке походе у Грчку. Међутим, након пораза код Делфа 279. пне, разбежали су се у три правца- једни су се вратили у Западну Европу, други на Балканско полуострво, а трећи су се пробили у Малу Азију, где су основали државу Галатију и постали суседи Пергаму. Најистакнутије дело старијег периода, у ком је галатомахија доживела врхунац, јесте композиција ЛУДОВИСИ ГРУПА. Ова композиција је настала на штиту и њена централна тема је ГАЛ КОЈИ УБИЈА ЖЕНУ И СЕБЕ. Он је окружен другим темама, попут ГАЛА НА УМОРУ, ГАЛА ТРУБАЧА и др. Аутор композиције је нагласио етничко порекло људи које је приказао и одао омаж свом непријатељу. То је уникатна особина пергамске школеафирмација и уздизање противника, на шта се више нигде у грчкој уметности неће наићи. Тиме су Пергамци доказали и сопствену величину.
на слици: ГАЛ НА УМОРУ
31
2) М Л А Ђ И, који траје од почетка II века пне, отприлике од 180. пне. Везан је за владара Еумена II и није посвећен ратовима са Галима, већ се акценат ставља на борбу Пергамаца са краљем Битиније Никомедом и његовим наследником Прусијасом. Од споменика из овог периода најзначајнији је ЗЕВСОВ ЖРТВЕНИК, монументално дело подигнуто у знак захвалности врховном божанству за победу над Галима и другим непријатељима Пергама. Жртвеник је саграђен у облику слова ''П''. На слободним површинама, односно на фризу који је дуг око 200 метара, приказана је гигантомахија са великим бројем фигура. На источној страни фриза приказани су олимпски богови- Зевс, Аполон, Артемида итд. На западној су приказани богови маритимног пантеонаПосејдон, Океан, Тетида, Тритон итд. На јужној страни су старија божанстваКибела, Уран, Еос, Хелиос, Селена, а на северној су у борбу са гигантима укључени богови љубави- Афродита, Ерос, Диоскури (Полукс и Кастор) и други. Гиганти су приказани као грчки војници, али са змијским ногама. Сви богови приказани на фризу се боре против њих, неки као коњаници, неки пешице, а неки на колима; жестину борбе појачава присуство светих животиња које се боре на страни богова- орлова, лавова, змија, паса, пантера итд. На врху Зевсовог жртвеника се налази мањи жртвеник посвећен Херакловом сину и мисијском краљу Телефу. Овај жртвеник одудара својим изгледом од великог жртвеника- миран је, нема покрета. На фризу су приказане сцене из Телефовог живота, а подигнут је у време Атала II.
32
РОДОСКА ШКОЛА Родоска флота је одржавала трговачке везе са готово свим медитеранским земљама; економско богатство овог острва је при крају хеленистичког периода привукло уметнике са свих страна грчког света. Основни именитељ родоске школе је био мотив казне, који се и огледа у неколико познатих и сачуваних дела, која су стекла највише уметничко признање и античких и савремених критичара. То су композиције: 1) ЛАОКОНОВА ГРУПА (ЛАОКОН И СИНОВИ У БОРБИ СА ЗМИЈАМА) аутори ове композиције били су Агесандар, Полидор и Атенодор. Она приказује тројанског свештеника лаокона и његове синове који бивају кажњени зато што су одбили да приме тројанског коња у град и тиме се супротставили вољи богова који су хтели да униште Троју. (''Timeo Danaos et dona ferentes''''Бојим се Грка и кад доносе поклоне''). Лаоконова група представља највиши домет скулптуре позног хеленизма. 2) ФАРНЕСКИ БИК (''КАЖЊАВАЊЕ ДИРКЕ''); аутори су браћа Аполоније и Тауриско. Мотив композиције је освета и казна, коју близанци Зетос и Амфион врше над Дирком која је изазвала смрт њихове мајке Антиопе. 3) КАЖЊАВАЊЕ ОРЕСТА 4) НИКА СА САМОТРАКЕ- нема везе са казном; припада родоској школи, али је пронађена на острву Самотраци у близини Пергама. Сматра се да је настала због победе над Птоломејевом флотом код Саламине. Рађена је у контексту сакралног амбијента и изгледа као да слеће на неки брод и доноси победу. Данас се чува у Лувру.
33
Ника са Самотраке
АЛЕКСАНДРИЈСКА ШКОЛА Од свих великих центара културе и уметности хеленистичке епохе, Александрија је била најмлађи, али и највећи град империје Александра Великог. Захваљујући свом положају, развила се у прави академски град и велико космополитско седиште књижевности, науке и филозофије, са богатим библиотекама, музејима и уметничким галеријама. Александријска школа гради свој стил на двема основама- предгрчкој и грчкој традицији и космополитској идеологији хеленизма. У монументалној скулптури александријске уметности издвајају се одлике двеју праваца: импресионизма и реализма. У значајна ''импресионистичка'' дела спадају: 1) НИЛ СА СВОЈОМ ДЕЦОМ- божанска персонификација Нила, који је представљен у лику зрелог, нагог мушкарца који лежи на тканини, ослоњен левом руком на сфингу. Изнад сфинге је приказан рог изобиља (''cornu copiae'') који симболише Нилову плодност. Око Нила и на њему самом је 16 минијатурних фигура дечака који се забављају. У оквиру ове композиције приказана је и комична сцена борбе Пигмеја са родама. 2) АФРОДИТА СА ТРИТОНОМ 3) НУБИЈСКИ СВИРАЧ У оквиру реалистичке школе јављају се дела у којима је наглашена реалистичност, збораност, терет година итд: 1) СТАРАЦ РИБАР 2) СТАРИЦА ИДЕ НА ПИЈАЦУ 3) ПИЈАНА СТАРИЦА
на слици: СТАРИЦА ИДЕ НА ПИЈАЦУ
34
ГРЧКО ВАЗНО СЛИКАРСТВО
35
ПРОТОГЕОМЕТРИЈСКИ СТИЛ (1200-900 П Н Е) Протогеометријски стил смењује уметност критско-микенске епохе. Украшава се само средња зона суда (вазе). Остали делови површине суда задржавају само основну фину боју превлаке. Орнаменти су мрки и делују контрастно својим тамним и згуснутим тоновима према светлој боји основе. Орнаменти су најпростији геометријски ликовикругови (најчешће концентрични), квадрати, троуглови, лукови и шаховска поља. Вазе протогеометријског стила су рађене на витлу, фине су консистенције (чврстине) и добре фактуре. Ове вазе су пронађене у средњој Грчкој, на Пелопонезу и острвима Егејског мора- како са грчке, тако и са малоазијске стране.
36
ГЕОМЕТРИЈСКИ (ДИПИЛОНСКИ) СТИЛ (900-700 П Н Е)
У геометријском стилу нестаје страх од празног простора (horror vacuum). Орнаментику и декорацију геометријског стила чине пре свега ЛИНЕАРНИ МОТИВИ: -права, коса или изломљена линија; -меандар (изломљена линија у облику реке); -шаховско поље; троуглови; -точкови (кругови); -ромбови итд. Меандар представља разграничење два принципа: севера и југа. Мотив точка означава вечито кретање и обнову. Највећи део орнамената геометријског стила изведен је шестаром и лењиром. Поред линеарне орнаментике појављује се и ФИГУРАТИВНА ДЕКОРАЦИЈА- ликови људи и животиња. Велики број ваза овог стила је пронађен на гробним местима (некрополама). На њима су приказане људске фигуре- излагање покојниковог тела, нарикаче итд. Женске фигуре су изражене троугловима. Декорација на вазама геометријског стила изводила се по правилу- у зонама. Најважнији декоративни елементи суда изведени су на рамену суда, а на средњој зони приказане су сцене из погребних и других свечаности. Вазе овог стила су често прављене од земље, слабијег су квалитета и површно пречишћене, али им је површина после печења била превучена слојем фине и пречишћене земље. Консистенција ових судова је врло јака. Производња ваза геометријског стила била је најзаступљенија на Атици, у Беотији и на острву Тери (данашњи Санторини).
37
ОРИЈЕНТАЛНИ СТИЛ (700-550 П Н Е) Грчка колонизација медитеранских земаља доводила је Грке, нарочито почев од VII века пне у економски и културни додир са оријенталним земљама високо развијених култура. Интерес да пласирају своју робу на страна тржишта сугерисао је грчким керамичарима да у своју уметност унесу што више мотива из оријенталне уметности. Тако настаје нов, оријентални или ''оријентализирајући'' стил у грчком вазном сликарству. Од старих, геометријских елемената задржавају се меандар, спирала и свастика (кукасти крст). Елементи Оријента се испољавају у стилизованим линеарним и вегетабилним мотивима. Нови мотиви су: -розета; -палмета; -лотосов цвет; -водене птице итд. У фигуралним композицијама се појављују сфинге, грифони и друга фантастична крилата бића. Међутим, Грци су копирали само форму и стил Оријента, док би се за садржај могло рећи да припада грчкој култури, митологији и фолклору. Оријентални стил се развио у две главне грчке области: - у Јонији, у малоазијским грчким колонијама; - у Коринту и северним крајевима Пелопонеза. Коринт је од VII века пне био мост између Мале Азије и Италије. Декоративни мотиви се изводе бојом- мрком, црвеном, сивом, ређе белом. Контуре и силуете се комбинују плитким урезима. Овални део декорисане површине пкрива се светлом фином скрамом на којој се затим изводи сликана декорација. Композиције се распоређују најчешће у хоризонталне зоне, уоквирене понекад мотивима линеарне орнаментике. 38
Уметност оријенталног стила је уметност нижег реда, будући да су се грчки уметници при изради ваза руководили искључиво трговачким интересом. Међутим, они су остварили техничке и занатске предуслове за даљи развој вазног сликарства.
ЦРНОФИГУРАЛНИ СТИЛ (VII- V В Е К П Н Е) Вазно сликарство црнофигуралног стила прелази ка издвајању појединости карактеристичних за сваку фигуру: мушку, женску, дечју. Појављују се и разноврсни типови: грађана, сељака, морнара, владара итд. Истичу се чак и расне особинеразликују се црнци од белаца, богови од смртника итд. Јавља се тежња за одступањем од шаблона и за приказивањем живота као динамичког процеса. Повећава се број облика ваза и њихова чврстина. Црнофигурални стил се развио у коринтском вазном сликарству, али су керамичке радионице Атике врло брзо преузеле примат у производњи ваза. Период црнофигуралног стила дели се на две фазе. То су: 1. ПРОТОАТИЧКА ФАЗА (VII и почетак VI века пне); 2. АТИЧКА ФАЗА (VI век- почетак V века пне). Најпознатије вазе из протоатичког периода су: -Хидрија из Аналата (око 700. пне) -Амфора која приказује Пелеја који води малог Ахила кентауру Хирону Атичка фаза је најинтензивније раздобље сликања црнофигуралним стилом. То је доба када сликари напуштају ранију анонимност и именом потписују своје уметничке радове. Из овог периода је познат читав низ сликара- Софилос, Клитијас, Еумарес, Амазис итд. Најпознатије вазе из атичког периода су: 1) Софилосова ваза са приказом свадбе Пелеја и Тетиде;
39
2) Софилосова ваза са приказом Ахилејевих погребних свечаности у част Патрокла; 3) ФРАНСОА ВАЗА- њен аутор је Клитијас; у 6 зона су приказане различите композиције- мит о Аријадни и Тезеју, лов на калидонског вепра, погребне игре у част Патрокла, борба Лапита са Кентаурима, свадба Пелеја и Тетиде итд.
ЦРВЕНОФИГУРАЛНИ СТИЛ ( 530-400 П Н Е ) Црвенофигурални стил отворио је нове путеве развоју вазног сликања. Поред тонских, јављају се и нови графички елементи. Слика се више не своди на контраст боја и на контуру, већ се отварају могућности за објашњавање индивидуалних одлика и психичких стања тих фигура. Црвенофигурални стил се дели на две фазе: 1) СТАРИЈУ (која траје од око 530 до 470 пне); и 2) КЛАСИЧНУ (од око 470 до 400 пне). Сликарска декорација ваза црвенофигуралног стила се вршила на следећи начин: на основном црвеном тону површине вазе сликар је најпре правио танком четкицом главне контуре цртежа и фигура које је желео да прикаже. Површина изван граница композиције најпре је обично била уоквирена линеарном или другом стилизованом орнаментиком, а потом је бојена црним фирнисом. Тако се стварао контраст између тамне (црне), несликане и црвене, исликане површине суда. Црвенофигурални стил је у потпуности ослобођен од архајског и геометријског схематизма. Најзначајније вазе из старије фазе овог стила су: 1) Ваза са приказом борбе Херакла и дива Антеја; њен аутор је Еуфроније. 2) Ваза ''Пиета'' или ''Mater dolorosa'' (''Оплакивање мртвог сина''), чији је аутор Дурис. 3) Ваза ''Заузеће Троје''- аутора Бригоса.
40
Класична епоха црвенофигуралног стила пада у најславније доба грчке историје- V век пне. Овај период обележио је сликар Полигнот са својом сликарском школом. Он је, поред вазног сликарства, украсио и тесаур- лесху Книђана у Делфима двема својим композицијама- ''Заузеће Троје'' и ''Одисејев силазак међу мртве''. Био је мајстор у приказивању психолошкодрамских одлика фигура, направио је велики корак напред у грчком сликарству и извршио велики утицај на скулптуру свог доба. Вазно сликарство IV века пне се одвија у традицији строгог црвенофигуралног стила, али је проширено на цео медитерански басен.
ФРАНСОА ВАЗА црнофигурални стил
41
САДРЖАЈ ГРЧКА АРХИТЕКТУРА ..................................................................................2 Почеци грчке уметности- архитектура............................................................3 Стилови грчке архитектуре...............................................................................4 Античко позориште...........................................................................................6 Монументална уметност грчких светилишта.................................................7 Периклеово доба Атине- V век пне................................................................10 Архитектура IV века пне.................................................................................13 Грчка култура и уметност изван Грчке..........................................................15 Слике.................................................................................................................16 ГРЧКО ВАЈАРСТВО.......................................................................................17 Скулптура архајског периода.........................................................................18 Атина у VI веку пне.........................................................................................20 Мирон из Елеутере..........................................................................................21 Поликлет из Арга.............................................................................................22 Фидија из Атине...............................................................................................23 Скулптура IV века пне. Праксител из Атине................................................25 Лисип из Сикиона............................................................................................26 Скопас...............................................................................................................28 Атичка скулптура.............................................................................................29 Уметност хеленистичке епохе........................................................................30 Пергамска школа..............................................................................................31 Родоска школа..................................................................................................33 Александријска школа.....................................................................................34
42
ГРЧКО ВАЗНО СЛИКАРСТВО.....................................................................35 Протогеометријски период.............................................................................36 Геометријски период.......................................................................................37 Оријентални период.........................................................................................38 Црнофигурални стил.......................................................................................39 Црвенофигурални стил....................................................................................40 Франсоа ваза.....................................................................................................41
43
