Sofokle - Ajant

SOFOKLE

AJANT Sa starogrčkog preveo i beleške napisao Gordan Maričić

L I C A: ATENA ODISEJ AJANT, sin Telamonov TEKMESA, robinja, supruga Ajantova TEUKRO, polubrat Ajantov MENELAJ AGAMEMNON GLASNIK EURISAK, sin Ajantov HOR mornara Salaminjana, momčadi Ajantove

1

PROLOG Zbiva se pred Ajantovim šatorom, u grčkom taboru, nadomak Troje. Sviće. Odisej se šunja oko šatora. Prilazi mu Atena, prozračna kao u snu. ATENA: Vazda viđam te, Laertov sine, kako priliku vrebaš dušmana u zamku da hvataš. I sad, evo, kod lađa, oko šatora Ajantova, tragove sveže njuškaš i merkaš (5) da spoznaš je li unutra il’ nije. Ne vara dobri te njuh k’o u kera lakonskog1! Upravo uđe, sa glave i ruku mačonosnih (10) krv mu kaplje i znoj. Kroz vrata ne viri, no reci kakva briga te mori. Podučiću, jer znam! ODISEJ: O Atena, boginjo najdraža, iako ne videh te, prepoznah glas. (15) On mojim razleže se srcem k’o zvuk trube tirenske 2 sa piskom medenim. Zapažaš dobro: oko dužmana, štitonoše Ajanta3 kružim. Njega, nikog drugog, odavno tražim. (20) On je, izgleda, noćas neviđeno učinio zlo. Pouzdano ne znamo, al’ na njega sumnjamo. Dobrovoljno javih se stvar da ispitam. Plen upravo nađosmo: (25) stado poklano je, i pastiri s njim. Ajanta optužuju svi. Neko vide ga gde s mačem krvavim (30) poljem juri. Taj neko siguran je svedok. Za tragom krenuh smesta. Al’ taman jedan kad prepoznam, drugi trag smete me: ne znam koji da biram. U pravi čas došla si. U svemu će ruka voditi me tvoja, i sutra, kao nekad što je. (35) ATENA: Znam, Odiseju. Zato davno na put krenuh, da motrim i u lovu čuvam te. ODISEJ: A nije li meni, vladarko draga, zaludan trud? ATENA: Ne, Ajant je krivac. ODISEJ: Zašto bezumno trgao je mač? (40) ATENA: Gnevom ojađen zbog oružja Ahilovog4. Prema Aristotelu (Zoologija, 8. 28, p. 607 a 3), lakonski psi su ukrštani sa lisicama. Pindar (fr. 106) piše da su oni najbolji lovački psi. 2 Tirenjani su gusarski narod koji je prvobitno živeo u Lidiji, a docnije uz obalu i po grčkim ostrvima. Τυρρηνοί i Τυρσηνοί su i Etrurci, po predanju, izumitelji bronzane trube. 3 U Ilijadi (VII, 219-223): „Ajant se primakne bliže noseći štit kao kulu, / meden, od sedam koža; a Tihije pomno ga njemu / izgradi, najbolji od svih veštaka što žive u Hili; / on mu blistavi štit od sedam napravi koža / bikova utovljenih i osmu od medi skova“. 4 Prilikom Ahilovog pogreba, Tetida je izložila zlatno oružje svog sina, i za njega su se nadmetali Ajant i Odisej, kao junaci koji su najsrčanije branili Ahilov leš. Oni se nisu borili oružjem, već rečima. Agamemnon i ostali Ahejci nisu se usuđivali da donesu odluku, pa su, po Nestorovom savetu, upitali trojanske zarobljenike ko ih je od ova dva junaka više ojadio. Trojanci su glasali za Odiseja. 1

2

ODISEJ: Što je, onda, na stado kidis’o? ATENA: Mislio je da vašom krvlju ruke masti. ODISEJ: Zar to je s Argivcima hteo? ATENA: Da ne bi mene, naum bi izvršio. (45) ODISEJ: Otkud mu bezobzir, drskost? ATENA: Noću je, tajom, na vas pošao. ODISEJ: Zar blizu je stigao? Skoro doseg’o cilj? ATENA: Pred vratima obojice vođa je bio5. ODISEJ: Pa kako krvožednu ti ustavi ruku? (50) ATENA: Hudu nasladu sprečih pred oči baciv mu slike varljive. Na plen preusmerih njega – na stado nepodeljeno i na pastire. Stade redom stado da kolje, rogate kasapi mnoge. (55) Čas misli da dvojicu kolje Atrida, čas da na ovog il’ onog kidiše vođu. Bolesni poticah bes, u mrežu ga zala sve više gurah. (60) Kad se od truda smorio, preživelu je svezao stoku, ovce u šator poneo, kao da ljude prti, a ne ulov rogat. Tamo ih sad, svezane, kolje. (65) Pošast ću ti predočiti, Argivcima prizor da prepričaš. Ne boj se, ostani, zla naneti neće! Pogled ću mu skrenuti, neće te videti. (70) /Doziva Ajanta./ Hej ti, što ruke sužnih naopako vežeš! Ovamo dođi! Ajante, tebe tražim, pred šator stani! ODISEJ: Šta činiš, Atena? Van ga ne zovi! ATENA: Spokojan budi i ćuti! Kukavica nemoj da si! (75) ODISEJ: Tako ti bogova, nek unutra čeka! ATENA: Čega se plašiš? On smrtnik je samo. ODISEJ: Dušman mi bio, dušmanin ost’o. ATENA: Ko dušmanu se smeje, najslađe se smeje! ODISEJ: Voleo bih ipak u šatoru da je. (80) ATENA: Ludaka zar plašiš se? ODISEJ: Pred normalnog stajem bez straha! ATENA: Videti neće da si kraj njega. ODISEJ: Kako, pa oči ima? ATENA: Mrak ću navući: makar gled’o, videti nas neće. (85) ODISEJ: Sve se može kad bog hoće! ATENA: Sad ćuti, ne mrdaj! ODISEJ: Dobro, al’ voleo bih da nisam tu. ATENA: Ajante, hej, već drugi put zovem! Zar tako malo mariš za drugu ratnu? (90) Pojavljuje se Ajant, još uvek obuzet ludilom. U ruci ima krvavi bič. Po drugom predanju, Ahilovo oružje je, odlukom skupštine a na Agamemnonov predlog, dodeljeno Odiseju. 5 Agamemnona i Menelaja. 3

AJANT: Zdravo Atena, zdravstvuj Zevsovo čedo! U pravi stižeš čas! Za ulov zlatom nagradiću te čistim. ATENA: Krasno zboriš. Al’ reci, da l’ dobro rinuo si mač u vojsku argivsku? (95) AJANT: Pohvaliti se mogu, ne poričem to. ATENA: Na Atride, dakle, trgao si mač? AJANT: Ajanta više uvrediti neće! ATENA: Mrtvi su, ako dobro čuh. AJANT: Mrtvi. Pa nek sad oružje mi otmu! (100) ATENA: Dabogme. Nego, šta bi sa sinom Laertovim? Nije ti, pobeg’o, valjda? AJANT: Za prevejanca, za liju pitaš? ATENA: Jašta. Za Odiseja, takmaca tvog. AJANT: On mi je, vladarko, najdraži sužanj. (105) Da umre ne dam mu. ATENA: Šta smeraš, šta činićeš? AJANT: Za šatorski svezaću ga stub. ATENA: Nesrećnik! Kakva muka čeka ga potom? AJANT: Bičem ću mu leđa išarati, a onda ga ubiti. (110) ATENA: Jadnika nemoj da mrcvariš! AJANT: Vazda ću, Atena, savet slušati tvoj, al’ kazniti ga moram! ATENA: Kad uživaš, navali, naum ispuni! (115) AJANT: Odoh, posao čeka. Uvek ovako pomozi! Vrati se u šator. ATENA: Vidiš li, Odiseju, bogova moć? Ko nekoć mudriji il’ jači od Ajanta beše? (120) ODISEJ: Niko. Dušmanin premda, jadnička žalim jer u jaram sapet je sa nesrećom strašnom. Njegova sudba – udes je moj. Svi mi, ljudi, (125) prikaze smo samo, nestalne sene. ATENA: Kad uviđaš to, nikad na boga ne huli, ne gordi se kada nadmašaš nekog snagom ili bogatstvom. (130) Jedan dan ruši i iznova diže sve što je ljudsko. Bozi razumne vole, a opake mrze ljude.

ULAZNA PESMA

4

HOROVOĐA: Telamonov6 sine, vladaru Salamine (135) koju vali ljube, sa tvoje sreće srećan sam ja. Al’ ako udar Zevsov te zgodi, danajska ako li stigne te kletva, strah tada grabi me grdan, (140) treperim k’o oko goluba divljeg. Tako me noćas, zbog glasina ružnih, veliki svladao nemir. Na livadi, na igrištu konjskom, oružjem svetlim, kažu, danajsku pobio si stoku i plen, (145) što kopljem su stečeni, za deobu preostali. Glase ovakve Odisej sazda, svima ih šapnu i ubedi ljude. O tebi (150) uverljive širi priče: svako ko čuje, pronosi dalje, smeje se i ruga jadima tvojim. Ko na velike cilja ljude, taj ne maši nikad! O meni da (155) pričaju tako, niko verov’o ne bi. Okolo moćnih gamiže zavist. Mali bez velikih, pak, tvrđavi slab su bedem. Uz velike mali najbolje rastu, (160) velike često podupru mali. Al’ do budala ovakve ne dopiru misli. Soj takav, vođo, hajku i diže, a nemoćni mi smo (165) bez tebe da pružimo otpor. Daleko od pogleda tvoga, krešte k’o ptice u jatu! Al’ nenadno ako im baneš, jastrebu nalik strašnom, (170) skriće se premrli, nemi. Strofa HOR: O, taj pretežak glas, izvor je stida za nas! Da l’ te je Zevsovo čedo, Artemida taurička7, na zajednička nagnala stada? (175) Za pobedu zar hvalom odužio se nisi, za sjajan zar varao si je plen, ulovljena jelena nisi joj

Kralj Salamine, Ajanta je dobio sa drugom ženom, Peribejom. Učestvovao je u lovu na kalidonskog vepra i u pohodu argonauta. Herakle mu je bio prijatelj i njih dvojica su zajedno ratovali protiv trojanskog kralja Laomedonta. 7 Ἄρτεμις Ταυροπόλα, boginja koja vlada bikovima (ili kojoj se bikovi žrtvuju). Kuzmić veli i „koja polazi Tauridu“. Makedonski srebrni novčić (iz Amfipolja) prikazuje Artemidu kako jaše na propetom biku i u svakoj ruci ima po baklju. Drugi novčić sa natpisom Ταυροπόλος daje Artemidu kao boginju mesecu, koja za mlađaka ima bikovsku glavu sa rogovima, ταυρωπός, ili na Artemidu „koja igra bika“. Kult Ἄρτεμις Ταυροπόλα je grčki i nema u sebi ništa surovo i svirepo. Kult Ταυρική (ili Ταυρώ) je azijskog porekla i u svojoj ranoj fazi podrazumevao je i žrtvovanje ljudi. Njega su, prema predanju, sa tračkog Hersona u atički Brauron preneli Ifigenija i Orest. Sofokle je možda mislio na grčki kult, jer su Ajantove žrtve i bikovi. Ali, opet, krvavi pokolj stoke mogao bi se povezati i sa azijskom Ταυρική. 6

5

dao? Besan li je Enijalije8, oklopnik medeni, što za pomoć u boju nezahvalan si, (180) pa ti se noćnom varkom za uvredu sveti? Antistrofa Nikada, Telamonov sine, toliko zastranio nisi na stado da navališ. (185) Pošast je morao poslati bog. Neka te Zevs i Feb 9 od argivskog čuvaju zla! Ako kraljevi moćni – a posebno Sizifov potomak 10 grešni – (190) o tebi lažne vesti šire, ti ne krij se, vođo, u šatoru kraj mora! Ne daj na te zao glas da se svali. Epoda Sa sedala ustaj, gde duga te i mučna danguba smesti! Ne raspiruj mržnju (195) što do neba seže! Smelo, k’o dolinom vetar, dušmanski grabi rug. Svak se grohotom smeje, jezikom gadnim palaca. A mene tuga skoli. (200)

PRVA EPIZODA Ulazi Tekmesa. TEKMESA11: O, druzi sa Ajanta lađe, potomci Erehtida 12 starosedelnih! Mi što za Telamonov marimo dom13, tužni smo sad: strašni, silni, plećati (205) Ajant boluje, uzburkan leži i sluđen. Bog rata, poistovećen sa Arejem (Ilijada, II, 651), ili epitet za Zevsovog i Herinog sina. Povezuju ga sa strašnom i krvoločnom boginjom rata Enio, koja se u kasnijim predanjima pominje kao Arejeva majka, kćerka ili dojkinja. 9 Oba boga brane od zla i nesreće, pa su ἀλεξίκακοι i ἀποτρόπαιοι. Džeb veli da je Zevs zazvan kao izvor tajanstvenih glasova i glasina (the source of mysterious voices and rumours) i poziva se na Ilijadu (VIII, 250). 10 Sizif, „taj najlukaviji čovek“ (Ilijada, VI, 153), obljubio je Antikleju pre nego što se udala za Laerta, pa je od Odisejev otac. I Sofoklov Filoktet, u istoimenoj drami (417), ruži Odiseja kao Sizifovog sina. U Euripidovom Kiklopu (104, preveo Gordan Maričić) Silen kaže Odiseju: „Znam te – brbljivac drzak si i Sizifa rod!“ 11 Trojanska zarobljenica koja je dodeljena Ajantu. 12 Erehtej je mitski osnivač Atine, sin kralja Pandiona i Zeuksipe. Po jednoj verziji mita, on je čedo Geje i Hefesta. Salamina je, u drami, kraljevstvo nezavisno od Atine, ali Salaminjani i Atinjani su istoga porekla. Zato oni poštuju „svetu Atinu“ (1222) kao svoj grad – maticu. 13 Dom je τηλόθεν, daleko, u daljini. Logično je da je tako, pa sam prilog, da bih sačuvao ritam srpske rečenice, stavio u belešku. 8

6

HOROVOĐA: Kakvu muku novu donela je noć, jučerašnji da smeni jad? Kćeri Frigijca Teleutanta, (210) voljena ženo koju Ajant žestoki kopljem je stek’o, ti znaš, reci ti! TEKMESA: Neizrecivo kako da kažem? O nesreći čućeš što smrti je ravna. (215) Ajanta slavnog ludilo obuze noćas i ljagu on na sebe baci. U šatoru, videćeš, u krvi ogrezlo sve je. Poklana leži stoka, od njegove ruke strada. (220) Strofa HOR: Šta čujemo to o junaku plahom? Vest nesnosnu a neizbežnu danajski moćnici šire, (225) fama sve veća biva. Avaj, budućnost me plaši! Osramoćen, Ajant će mreti jer mačem je modrim, u mahnitoj ruci, (230) posek’o stoku, pastire, konjare. TEKMESA: Jao meni! Odande, doš’o je, svezano dovuk’o stado. Jedne je unutra klao na tlu, (235) druge po rebrima sek’o, tranšir’o. Dva belonoga pograbi ovna. Jednom glavu, pa vrh jezika reže; drugog za stub uspravno veže. (240) Veliku konjsku uzima uzdu, dvostrukim fijuče bičem, Ajant mlati, ruži i psuje. Rečima takvim ga nadahnu demon, nikako čovek. Antistrofa HOR: Već je vreme (245) da velom zastre se glava i pobegne kradom. Il’ na veslarsku da sednemo klupu, pa na pučinu pravo, (250) jer moćni Atridi prete. Od kamenovanja14 strepim, sudbine strašne udar (255) bez mene Ajant nek snosi! TEKMESA: Gotovo. Ludilo sustalo je kao jugo što bez munje stiže sjajne. Al’, sada svesnog, novi skoli ga jad. Gledati zločin, (260) za koji kriv jedino ti si, silne zadaje boli. HOROVOĐA: Ako stade, sve još propalo nije. Za nesreću prošlu već manje se mari. TEKMESA: Da li bi, da možeš da biraš, (265) na veselje se dao, dok drug tvoj patiti mora? Il’ bi radije drugu sapatnik bio? HOROVOĐA: Dupla patnja, ženo, duplo i boli. TEKMESA: Bolest prošla je, al’ nesreća ne. HOROVOĐA: Šta reče? Kako to? (270)

14

λιθόλευστος Ἄρης. Arej ovde predstavlja nasilnu smrt. 7

TEKMESA: Dok bezuman Ajant beše, u pošasti veselio se. Mi, svesni, tugovasmo. Sad, kad smirio se, od pomame odahnuo, teška ga obuze tuga, (275) a patimo i mi, isto k’o pre. Zar to, mesto jednog, nisu zla dva? HOROVOĐA: Sa tobom se slažem, a strah me je da udarac od boga stiže. Tako mora biti, jer premda pošast minu, Ajant vedriji nije. (280) TEKMESA: Treba da znaš, tako stvari stoje. HOROVOĐA: Al’ kako pošast poče, kako stušti se? Pričaj, muku da delimo s tobom! TEKMESA: Čućeš sve, jer sapatnik moj si. U pola noći, (285) kad svetla već bilo nije15, on dvosekli uze mač i napolje bez razloga krenu. Ukorih: „Šta radiš, Ajante? Kud si navalio, nezvan? (290) Glasnici ne traže, truba ne čuje se, vojska spi. Odgovori rečenicom znanom: „Ćutanje, mila, žena k’o nakit nosi16!“ Kad čuh to, zaćutah: istrča on. Šta napolju zbi se, ne znam. (295) Tek Ajant se vrati: bikove, pse pastirske i plen vitorogi svez’o je skupa. Jednima odrubi glavu, drugima zakrenu vrat: kolje, komada, na stoku kidiše, životinje k’o ljude muči. (300) Izađe, najzad, na utvaru naleti neku: čas Atride, čas Odiseja psuje. Pa opet uđe (305) i jedva nekako svesti dođe. Kad vide da šator užasa pun je, zaječa Ajant, u glavu se lupi. Međ’ obaljene se sruši, na zaklane ovce sede, po kosi noktima rilja. (310) Dugo nem osta. Potom zapreti rečima strašnim da otkriti moram sve, pa upita šta ga snađe. Prepadoh se, (315) ispričah što znala sam. Smesta bolni ote se jauk, kakav od njega ne čuh nikad. „Za kukavice i mekušce jauci postoje“, znao je da kaže. (320) Ne kuka, Ajant tiho, poput bika stenje. Uroniv u nesreću kobnu, nit’ jede, nit’ pije, međ’ poklanom stokom spokojan sedi. (325) Na nedelo sigurno se sprema. Jadikovke o tom svedoče i reči. Zato sam došla. Uđite, ako možete, pomozite! Ljude poput njega prijatelj ubediti može. (330) HOROVOĐA: O Tekmesa, kćeri Teleutantova, strašne donosiš vesti: gospodar od nesreće mahnit je! AJANT /iz šatora/: Jao, vaj meni! TEKMESA: Možda najgore dolazi tek. Ajantov jauk zar čuli niste? (335) AJANT: Jao meni, jao! HOROVOĐA: Ili još boluje, ili posledice muče ga. AJANT: Joj sine, sinko moj!

λαμπτῆρες. Grci su imali mangale u kojima je gorela borovina, i da osvetli i da zagreje. 16 Sličan savet daje i Hektor Andromahi u Ilijadi (VI, 490-493): „A sad idi u dvore i tvoje redovanja gledaj, / razboj i preslicu, i naredi da dvorkinje tvoje / idu za poslom. Svima muškarcima borba je briga, / najviše meni od sviju koliko nas Ilij imade“. 15

8

TEKMESA: Jadna ja! Eurisače17, tebe zove18! (340) Šta mu je na pameti? Gde si? Jadna li sam! AJANT: Teukra zovem. Teukro gde je? Plen povazdan ganja, dok ja ovde mrem. HOROVOĐA: Pri sebi je, čini se. Otvorite! Kad vidi me, utihnuće možda. (345) TEKMESA: Otvaram, evo. Njegove da promotriš čine, u kakvom je stanju da vidiš. Tekmesa otvara vrata19: Ajant sedi među poklanom stokom20.

TUŽALJKA Prva strofa AJANT: Vaj, mornari mili, odani druzi jedini! (350) Vidite krvave bezumlja vale što bura21 na me odasvud valja! HOROVOĐA /Tekmesi/: Teško meni! Priča je tvoja više no tačna. Nedelo je ludila dokaz. (355) AJANT: Oj rode plovidbi vičan, posado što veslom val krotiš, jedino ti (360) pomoći možeš! Mene ubijte, zaklanim pridružite! HOROVOĐA: Ućuti! Zlo zlu lek nije, nesreću ne množi!

Εὐρυσάκης, širokoštit. Džeb veli da je Ajant rešen da umre: zato i doziva Eurisaka, koji će možda moći da skine ljagu sa očeva imena. Ajant ne može da se smiri dok ga ne vidi (530-544). Pošto mu sin nije smesta doveden, junak doziva polubrata (342): on će brinuti o Eurisaku (562). 19 ἐγκύκλημα je pokretna platforma koju su na scenu, kroz jedna vrata, donosili sami glumci da bi nenadano pokazali šta se zbilo van pozornice (recimo, ubistvo). Enkiklema je sad izgurana na glavna vrata. Scena je malih dimenzija, ali dovoljno velika da prikaže Ajanta okruženog poklanim životinjama. Reč πράγη (347) i Ajantovo obraćanje Horu koje sledi, svedoče o tome da se žrtve ludila nalaze na sceni. Sofokle je enkiklemu koristio i u Antigoni (1294) i u Elektri (1464). 20 Ajanta, kako sedi među svojim žrtvama, naslikao je Timomah iz Bizanta. Ovaj slikar iz vremena Marija i Sule, uspeo je, prema literarnim izvorima, da prikaže sve nijanse bola i tuge na herojevom licu. Visoko cenjena bila je i Medeja, očajna nakon ubistva dece, skamenjenog izraza očiju i lica. Branko Gavela piše da Timomah svoje junake prikazuje u stanju dubokih psihičkih uzbuđenja i teške umne poremećenosti. Obe slike su početkom I veka pre n. e. bile u Kiziku, a onda ih je kupio Julije Cezar i izložio ih u hramu Majke Venere (Venus Genitrix). 21 ζάλης, „the storm of frenzy by which it was caused“, kaže Džeb. Otud ovakav moj prevod. 17 18

9

Druga strofa AJANT: Čoveka vidiš li hrabrog, smelog, boj ljuti što neustrašiv bije? (365) Nad bićima junačih se krotkim! Jao bruke, ao sramote! TEKMESA: Ajante, gospodaru, kumim te, ne zbori tako! AJANT: Još si tu? Beži, marš! Jao, joj! (370) HOROVOĐA: Tako ti bogova, popusti, pamet se vrati! AJANT: Jadan ja! Iz ruke zlotvora22 pustih, na goveda vitoroga i stada slavna23 (375) bacih se, krv purpurnu24 prolih. HOROVOĐA: Što je bilo, bilo je. Zašto mučiš se? Time ništa promeniti nećeš. Druga antistrofa AJANT: Hej, Laertov sine, njuškalo večno25, oruđe zla svakog, (380) mućku najgori u vojsci celoj, sad uživaš, grohotom se smeješ. HOROVOĐA: Po volji božjoj svak veseli se i suze lije. AJANT: Da mi je da ga vidim, makar i skrhan bio! Jao meni, joj! (385) HOROVOĐA: Ne preti! Zar ne vidiš kakav jad te bujmi? AJANT: O Zevse, predaka mojih oče26, eh da mutikašu satrti mogu, ljigavu liju i kralja dva: (390) onda i sam da mrem! TEKMESA: Kad za smrt već moliš se, i moju zaiskaj! Šta će mi život, kad mrtav ti si?

ἀλάστωρ je opaki duh – osvetnik. On pripada osobi čiji zločini žude za osvetom, njenoj porodici, ili žrtvi zločina. Deluje, veli Alan Eliot (Alan Elliott), kao nezavisna sila ili kao oličenje neke ličnosti. Erinija (Ἐρινύς) se lepi za ljude na sličan način, poput alastora je i predstavljaju, ali je direktnije vezana za ubistvo, posebno za ubistvo bližnjih. Demon (δαῖμων) je lična sila (personal power) iz nevidljivog sveta (δαίμονες često znači prosto θεοί). Pojedinac ili porodica mogu imati demona koji brine o njihovoj ličnoj sreći, naročito kad dođe do neočekivanih i neshvatljivih nevolja. Ovde, međutim, kao i u Eshilovim Eumenidama (236), gde Orest sebe zove ἀλάστορα, značenje je „proklet(nik)“, a može i „zločinac, zlotvor“. 23 Kod Homera, u Odiseji (IX, 308): κλυτὰ μῆλα. Đurić je preveo „mlekovita stada“. 24 ἐρεμνὸν αἷμ᾿. ἐρεμνός inače znači „taman, crn, mračan“. Klitemnestra u Eshilovom Agamemnonu (1390, preveo Miloš N. Đurić) kaže: „...i orosi me kaplja rose purpurne“. 25 Filoktet u istoimenoj drami kaže Odiseju (1013, preveo Dinko Štambak): „Ali, tvoja zla misao, snujuć neprestano zamke iz mračna kuta...“ 26 Prema mlađem predanju, Ajantov otac Telamon potomak je Eaka, Zevsovog sina. 22

10

Treća strofa AJANT: Vaj, tmino27, svetlo moje, vaj tmušo28, sjaju sjajni, (395) primite stanara novog! Vaš sam jer dostojan nisam milosti božje, a od ljudi kratkovekih ne zavređujem spas. (400) Zevsovo čedo, boginja silna, na smrt muči me. Kamo da bežim? Kad da krenem, da stanem kad? (405) Junačka čast sa stadom skonča, bezuman kada preduzeh lov. Vojsku već vidim gde snagom svom29 na smaknuće prianja moje. TEKMESA: O, jadna li sam, kad čovek čestit (410) ovako zbori! To ranije ne bi dozvolio sebi. Treća antistrofa AJANT: Hej, šumne staze i špilje morske, hej, livade kraj obale! Dugo (415) pod Trojom vi držaste mene! Al’ više videti me nećete, živog – ne! Koga je briga – nek zna! Oj, Skamandre30, vodo nedaleka, Argejcima mila, (420) videti me nećeš! Mene, to s ponosom velim, junaka kakvog Troja nikad spazila nije u vojsci (425) helenskoj! A sad je pred vama čovek osramoćen! HOROVOĐA: Da li da pustim il’ sprečim te da zboriš? Tebe što u takvu nesreću si pao? AJANT: Aj, aj! Ko rekao bi (430) da ime moje 31 znamen jada biće? Sad priliči dvaput i triput „aj“ da zaurlam, kad takva me nesreća snađe! Moj otac, za junaštvo, prvu je nagradu32 stek’o, (435) kući je, sa Ide33, svu doneo slavu. Ja, sin, u istu dođoh Troju: jednako snažan i hrabar, što i dokazah, a, evo, od srama međ’ Argejcima mrem. Nešto, ipak, sigurno znam: da Ahilej živ je i da sam sudi kome za junaštvo oružje daće, pobedio bih ja, drugi niko. Ovako ga Atridi nitkovu (445) pribaviše, podvige zanemariše moje. I da mi oko i Kao personifikacija: Σκότος, Mrak, otac je Eumenida. Kao personifikacija: Ἔρεϐος, Podzemlje, u koje odlaze duše mrtvih. 29 δίπαλτος, dvostruko zamahnut, dvostruko pogađajući. Džeb misli da je reč o figurativnom značenju: „with their utmost force“. Tako i prevodim. 30 Reka u trojanskoj zemlji, zovu ga i Ksant. 31 Pindar u Šestoj istamskoj (41-55) dovodi Ajantovo ime u vezu sa reči αἰετός, orao: Herakle je molio Zevsa da Telamonu podari hrabrog sina. I Zevs mu je, kao znamen, poslao orla. Tad je Herakle rekao Telamonu: „Video si pticu. Daj sinu ime po njoj!“ 32 Umesto ἀριστεῖα, stoji καλλιστεῖα, jer je dobio lepu Hesionu. Njome je Telamona nagradio Herakle, koji ga je i poveo u Trojanski rat. 33 Visoka gora, koja se iz Frigije proteže kroz Troadu i Misiju. Bogata je izvorima, dolinama, zverima i šumama. 27 28

11

pamet nameru izneverili nisu, u korist drugog nikad presudili ne bi. Kad na njih već dizao sam ruku, Zevsovo čedo, devička boginja pogleda strašnog, prevari me, u pošast baci, pa, mahnit, stokom okrvavih ruke. Oni smeju se: nisam kriv što pete potprašiše. Kad naudi bog, (455) beže od tebe i dobar i loš. Šta da radim sad? Bozi kivni su, mrzi me vojska helenska, Troja cela i ravnica ova. Da napustim sidrišta, logor, (460) Atride ostavim same i u domaju zaplovim morem Egejskim? Obraza imam li pred Telamona da stupim? Kad goloruk, bez odličja stanem, kako gledaće me on, slavom ovenčan? (465) To podneti neću. Na bedem trojski da li da jurnem, ja jedan na njih sve: podvig ostvarim, potom poginem? Atride da obradujem? To biti neće! Moram naći nešto (470) što starcu dokaz biće da strašljivko nisam već junačina. Sramota je dug poželeti život, kad nevolje same život taj čine. Radosti nema, jer danak dan stiže, (475) a smrt se, u stvari, odlaže samo. Onaj kog’ puste tetoše nade, ne vredi meni ama ni malo. Čovek od plemenita što potiče roda, neka dično živi, il’ dično nek mre! Rek’o sam svoje. (480) HOROVOĐA: Niko ti, Ajante, prebaciti neće da tuđe zborio si reči: beseda iz srca beše. Polako! Ostavi brige, drugove pusti da blaže ti srce34! TEKMESA: O, Ajante, gospodaru, za čoveka (485) ropstvo najveće je zlo! Moj otac slobodan i bogat Frižanin je bio, a ja robinja sad sam. Tako odrediše bozi i tvoja ruka čvrsta. (490) Postelju s tobom delim, pa brinem za te. Kumim te Zevsom čuvarom doma i braka što sjedini nas: nikom u ruke me ne daj, reči gorke od dušmana da slušam! (495) Čim umreš, čim odeš, mene i dete Argivci zgrabiće i ropski ješćemo hleb. Gospodar novi rečima raniće gorkim: (500) „Gledajte Ajanta ženu, najjači što beše! Ona kuluči sada, a nekoć sreći zaviđahu njenoj!“ Tako reći će, a mene zla pratiće kob. Rug ostaće tebi i rodu tvom.35 Zastidi se od oca kog’ u starosti ostavljaš γνώμης κρατῆσαι. γνώμη je „spoznaja, misao, odluka, namera, svrha“, ali i „moć spoznaje, razum, um, duh, srce, duša, ćud“. Engleski prevodioci kažu „to overrule thy purpose“ i „win your submission“. Francuzi prevode slično: „fléchir ta résolution“ i „triompher de tes résolutions“. Rac je, pak, preveo „da srcem ti obladaju“. Jasno je da prijatelji treba da ubede Ajanta da se okane misli o samoubistvu. Otud i moj prevod iz kojeg ta ideja proističe. 35 Tekmesin monolog uveliko je nadahnuo Homerov Hektor, kad se obraća Andromahi (Ilijada, VI, 456-465): „Pa kad moradneš živeć’ u Argu u tuđinci tkati, / il’ vodu nosit’ iz Hiperije il’ Meseide / u muci veljoj i ljutoj, al’ nužda te primora silna, / onda će kazati kogod kada vide te suze gde liješ: / ,To je Hektoru ljuba, što najbolji beše u borbi / među Trojcima među konjokrotama pod Trojom.’ / Tako će reći, a tebe još veća spopašće žalost / za mužem takvim da te od ropstva oslobodi jadnu. / Nego volim pre da legnem pod zemljicu hladnu / nego lelek ti čujem gde na silu odvlače tebe“. O ovoj sceni, kao i o uticaju Homera na Sofokla vidi: Gordon M. Kirkwood, „Homer and Sophocles’ Ajax“ u: 34

12

bolnoj! Od vremešne zastidi se majke što bozima često se moli živ da kući se vratiš! Požali, kralju, jedinca sina! Nejak, (510) tvoje brige lišen, starateljima nemilim prepušten biće! Vidiš li nesreće silne u koje nas, umreš li, bacaš? Ja, sem tebe, nikog nemam. Zavičaj si mi kopljem zatro, (515) a kob odredi da kod Hada, u domu mrtvih, otac bude i mati. Domovina ko mi je, ako ne ti? Potpora ko je? U tebi sav leži mi spas. Misli i ti na me! (520) Sve lepo što doživi, čovek u sećanju treba da čuva. Ljubav uvek porodi ljubav. Dobročinstvo ko ne pamti, plemenitim taj ne može se zvati! HOROVOĐA: Voleo bih, Ajante, da, kao ja, (525) saosećati možeš. Sa njom bi se složio tada. AJANT: Složiću se ako posluša mene. TEKMESA: Ajante dragi, učiniću sve! AJANT: Donesi mi sina da vidim ga! (530) TEKMESA: U panici, sakrih ga. AJANT: Na nesreću misliš moju? TEKMESA: Da ne strada ako na putu ti se nađe. AJANT: Priličilo to bi mojoj kobi zloj! TEKMESA: Oprezna bejah, nesreću sprečih. (535) AJANT: Delo hvale vredno, i briga takođe. TEKMESA: Šta za te učiniti mogu? AJANT: Hoću da vidim ga i nešto mu kažem. TEKMESA: Tu je, blizu, sluge su sa njim. AJANT: Dolazak šta odlaže? (540) TEKMESA: Hajde, sine, otac zove. /Slugi/ Ti, što o njemu brineš, za ruku dovedi ga. AJANT: Ide li, il’ za poziv ne mari? TEKMESA: Evo, tu je, sluga nosi ga. Ulazi Sluga sa Eurisakom. AJANT: Daj mi ga, ’vamo daj! (545) Ako je svog oca sin, prepasti se neće kad opazi krv prolivenu. K’o ždrebence neko, privići ga treba na očeve navike grube, sličnu da bi stekao ćud. O, sine, srećniji od oca budi36! (550) U svemu ostalom na njega liči, pa nitkov biti nećeš! Na jednom zavidim ti samo: nikakvi jadi ne muče tebe37! Najslađe živiš ništa kad ne znaš, radost i Classical Drama and Its Influence, Essays Presented to H. D. F. Kitto, Edited by M. J. Anderson, London 1965, 53-70. 36 U Ilijadi (476-479), Hektor se moli: „Dive i ostali bozi i ovome darujte sinu / mome da on, k’o i ja, med Trojcima slavom zablista, / snagom da bude dobar i moćno da Ilijem vlada, / i da se kaže: ’Taj je čestitiji mnogo od oca!’“ 37 Kuzmić veli da se Ajant i nehotice seća svoga ludila, govoreći o nerazumu sinovljevom: dok nije došao sebi, i sam je bio srećan! O tome, ranije, priča Tekmesa (272). 13

tugu još spoznao nisi. (555) Donde kad dođeš, dušman nek vidi čiji si sin! Dotle rasti na vetriću lakom38, dušu neguj mladu majčici na radost. Ahajac nijedan ne sme na te grdnju (560) i rug da saspe, pa makar ja ne bio tu. Kao zaštitnika Teukra ostavljam hrabrog, što, daleko negde, sad dušmane vreba: on će bdeti nad mladošću tvojom. Na vas, borci i pomorci, (565) kao na njega računam: recite mu nek dečaka u zavičaj vodi, Telamonu i majci Eribeji 39. U starosti nek im oslonac bude, (570) dok stančić ne nađu dole, kod boga 40. Nemoj da sudija41 neki ili zlotvor moj42 oružje uzme mi, pa ga Ahejcima k’o nagradu nudi! /Eurisaku/ Primi štit, sine! Ime mu, Eurisače, duguješ. Od sedam je koža, neprobojan. Prihvati remen šiven čvrsto! (575) Oružje drugo u grob sa mnom ide. /Tekmesi/ Dete uzmi brzo i vrata zatvori! Pred šatorom ronzati nemoj! Žene plaču vrlo su sklone. (580) Zatvaraj hitro! Dobar će lekar seći kad treba, u nevolji basmu43 čitati neće. HOROVOĐA: Pretrnem kad osetim rešenost takvu. Oštre ne volim ti reči. TEKMESA: Šta smeraš, Ajante, gospodaru? (585) AJANT: Ne pitaj, ne traži! Mudro je uzdržan biti. TEKMESA: Jao, strah me je! Čedom te i bozima kumim: ne izdaj! AJANT: Pritiskaš odveć! Misliš da bogove još dužan sam da služim? (590) TEKMESA: Ne huli! AJANT: Kaži onom ko će da čuje! TEKMESA: Ti nećeš? AJANT: Previše brbljaš! TEKMESA: Pa bojim se, kralju! AJANT /Slugama/: Zatvaraj već! TEKMESA: Tako ti bogova, smekšaj! AJANT: E jesi luda, kad misliš ćud da mi menjaš! (595) Zatvaraju se vrata, Ajant ostaje u šatoru. Tekmesa i Eurisak izlaze44. Ajant poredi Eurisaka sa mladom biljkom, čiji rast i razvoj ništa ne sme da omete. Poimence, da neko ne pomisli na Hesionu ili Tekmesu. 40 U Hadovom carstvu, naravno. Ovaj stih je interpoliran, neki prevodi ga sadrže, a neki ne. 41 ἀγωνάρχης ili ἀγωνοθέτης, bojni reditelj i sudija, organizator igara. 42 Odisej. 43 Kad satiri u Euripidovom Kiklopu (646-648, preveo Gordan Maričić), premda su obećali, odbiju da pomognu, Horovođa kaže Odiseju: „Ja, s druge strane, znam jednu odličnu basmu Orfejevu. Od nje će se kolac sam vinuti i vid spaliti jednookom sinu Gejinom“. 44 Ajant na enkiklemi odlazi u šator, a Tekmesa i Eurisak idu na druga vrata u domaće odaje, γυναικών. Vraćaju se posle horske pesme i ostaju za vreme Ajantovog monologa 38 39

14

PRVA STAJAĆA PESMA Prva strofa HOR: O, Salamino slavna45, na udaru mora ti srećna stojiš, u očima sviju zanavek sijaš! A ja, patnik, odavno (600) čamim. Bezbrojni meseci idu, na livadama ležim Ide, vreme satire mene. Mračan upirem pogled (605) u dan kad u crn i strašan krenuću Had. Prva antistrofa Jao meni! Rvati se46 moram s Ajantom neumolnim, (610) što obuzet beše od boga boljkom. Onomad, Salamino, u žestok si ga poslala boj i pobeđivao on je. Danas, zabludelih misli47, bližnje teškim mukama muči. (615) Podvizi raniji silni, izgubili svaku su vrednost (620) u očima mrskih Atrida. Druga strofa Ciknuće seda starica-majka (625) za umobol, jadna, kad dozna sinovljev. To nije slavujski napev tužni, već jecaj bolan i glasan. (630) U grudi se busa: udarci snažni se čuju. Čupa sebi kose bele. Druga antistrofa Bolje bi bilo u Hadu da se, bezuman, skrije! (635) Međ’ Ahejcima mnoge što mučiše muke poreklo dično od oca on vuče. Al’ odrodio Ajant se (684 i dalje). Neki smatraju da su njih dvoje prisutni i tokom nastupa hora, ali Ajantova naredba Tekmesi (579) to pobija. 45 Zbog grčke pobede nad Persijancima, 480. g. pre n. e. Ovakve anahronizme često srećemo kod tragika, a kod Sofokla još u Kralju Edipu (883 i d.), gde pesnik, govoreći o silničkoj obesti, aludira na Alkibijada. 46 ἔφεδρος je atleta koji sedi i posmatra meč dvojice boraca, čekajući pobednika, svog budućeg protivnika. Na latinskom suppositicius (Marcijal, V, 24, 8). 47 φρενὸς οἰϐώτας, koji nasamo pase misao svoju, zazirući od ljudi. Kuzmić veli „umom nastran“, kao ovca koja na livadi sama pase. I u Hadu, Ajant je izdvojen (Odiseja, XI, 543): „Sama duša Ajanta junaka, Telamonu sina, / stajaše podalje ljuta...“ 15

od vlastite ćudi. (640) O, jadni oče, strašnu saznaćeš vest o sinovoj kobi zloj. Od Eakida niko tako prošao nije. (645)

DRUGA EPIZODA Ulazi Ajant sa mačem u ruci. AJANT: Vreme dugo, neizmerno otkriva sve u mraku što čami, a što zasja – gasi. Svemu se nadati možeš: skrši se i zakletva čvrsta i volja železna. I meni, što molbama odoleh silnim, (650) žena preku zblaži ćud, k’o kaljenjem što gvožđe smekša. Sad žao mi je udovicu i siroče dušmanu da pustim. Na obalu mora, na kupanje krećem ljagu da sperem (655), od ljutog gneva boginje se sklonim. Kad mesto nađem neprohodno, mač, oružje prokleto, sakriću, u zemlju zakopati, da niko ga ne vidi. Noć i Had nek čuvaju njega! (660) Otkad na dar od Hektora 48, dušmana najvećeg, dobih ga, otad od Ahejaca dobra ne videh. Istinu poslovica veli: dušmana dar zlokobni je dar! (665) Zato bozima popuštaću, Atride učiću da štujem. Vladari su, pokoriti se valja. Zašto da ne? Strašne, moćne sile poretku 49 klanjaju se. Tako, prtinu praveći, (670) uzmiče zima pred letom plodnim. Tako svod tegobne noći beži od dana što na konjima belim juri svetlo da pali. Udar vetrova strašnih hučno more ume da smiri. Svesilni tako zgrabi nas san, (675) al’ ne zadrži večno. Pa kako da pameti ne prizovem se? Svestan sam da dušman kog’ mrzim prijatelj biće mi, možda 50. A prijatelj (680) kom’ pomažem i činim, možda, izneveri mene. Za većinu, prijateljstvo luka je nesigurna. Posle duge ali neodlučne borbe, Hektor predlaže Ajantu (Ilijada, VII, 299-305): „A mi se nuder slavnim obdarimo darima oba, / da bi mogao reći Ahejac koji i Trojac: / ’Oni se bili, doduše, sve iz dušogubne mržnje, / ali se ljubazno i razdvojiše oni složno’. / Tako reče i Ajantu mač srebrokitni dade / s korama i sa kaišem što beše izrezan lepo, / Ajant pak njemu crven i sjajan pokloni pojas“. 49 U Šekspirovom Troilu i Kresidi (I, 3, 83-89, preveli Živojin Simić i Sima Pandurović) Ulis kaže Agamemnonu da je grčka nedisciplina uzrok neuspeha opsade Troje: „Kad je rang pod vizirom, / I najgori liči na najboljeg / Pod istom maskom. I samo nebo to, / Planete i ovo središte priznaju / Rang, prvenstvo, mesto, red, srazmeru, tok, / Vreme, oblik, delokrug, običaj / U svome poretku...“ 50 Koren ove misli nalazimo kod Bijanta iz Prijene, jednog od sedmorice mudraca (Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa, I, 5, 87, preveo Albin Vilhar): „Rekao je da je lakše odlučiti u raspri između dvojice neprijatelja nego između dvojice prijatelja, jer je sigurno da će od prijatelja jednoga učiniti neprijateljem, a od neprijatelja jednoga prijateljem“. Nadovezuje se Aristotel u Retorici, pišući o starosti (II, 13, 4, preveo Marko Višić): „Zbog toga niti odveć vole, niti odveć mrze, već shodno Bijantovu savetu: vole kao da će mrzeti, a mrze kao da će voleti.“ 48

16

Biće dobro sve. /Tekmesi/ Ti unutra uđi i bozima, ženo, pomoli se (685) želje da mi usliše! /Horu/ A vi, drugovi moj, sa njom se molite! Teukru, kad dođe, recite mene da zbrine, a vama neka nalonjen bude! Ja idem tamo kamo poći moram. (690) Što rekoh, učinite! Makar i nesrećan bio, uskoro, možda, za spas čućete moj! Ajant izlazi.

DRUGA STAJAĆA PESMA – HIPORHEMA51 Strofa HOR: Od milja drhtim, od sreće sam pijan! Haj, haj, Pane 52! Haj, ti, Pane, putniče morski! (695) Siđi sa vrha kršnog Kilene53, snegom tučene! Horova božjih vođo, nadahni ples i zapleši prvi k’o što u Nisi 54, na Knosu55 se pleše! (700) I meni je ćeif da zaigram sada! Nek se Apolon, Dela 56 gospodar, preko Ikarskog57 vine mora i ukaže meni: naklonjen vazda da mi bude! (705) Antistrofa ὑπόρχημα. Posebna vrsta stazima, uz koji hor, obradovan što je u radnji nastao preokret, peva veselu pesmu i pleše u živahnom ritmu. Hiporhema (Rac prevodi „poskočica“) je najčešće sastavljena u peonskom, ili u daktilo-trohejskom metru. Izvodi se uz pratnju kitare ili frule, a katkad je prate oba ova instrumenta. 52 Bog stada i pastira, potomak Hermesa i nimfe, Driopove kćeri. Poštovan je na padinama Atinskog akropolja jer se verovalo da je doprineo pobedi na Maratonu. Pan je boravio i na otočiću Psitaliji, pa je, navodno, pomagao Helenima i u bici kod Salamine. 53 Gora na međi Arkadije, visoka 2374 metra. Tu je bio i hram posvećen Hermesu. 54 Planinu Nisu gde su nimfe odgajile Dionisa, Homer smešta u Beotiju, Herodot u Etiopiju, Arijan u Indiju, Luj Meridije (Louis Méridier) locira je pored Egipta, dok Ričard Siford (Richard Seaford), međutim, veli da je Nisa „fictional mountain of no fixed abode“. 55 Prema starom predanju, Reja je demonskim bićima, kuretima, poverila na čuvanje tek rođenog Zevsa. Oni su na Kritu, Dikti ili Idi plesali oko mališanove zlatne kolevke i pri tom snažno udarali kopljima u štitove da Kron ne čuje detinji plač i ne proguta svog potomka. U Knososu (Knosu), koji se nalazio na severu ostrva, u ravnici u podnožju Ide, Dedal je, za Arijadnu, sagradio χορός, mesto za plesanje. Na Kritu se negovala ὀρχηστική, plesna veština, i po tome su Krićani bili pioniri među Helenima. 51

56 57

O rođenju Apolona i Artemide peva homerska Himna Apolonu Delskom. Egejsko more između Kiklada i Karije. 17

Strašnu mi tugu Arej58 sa očiju skida. Haj, haj! Sad opet, o Zevse, dan vedri obasjati može brzoplovke lađe, (710) jer Ajant je na svoje zaboravio muke. Žrtvene obrede vrši, potpuno predan bogove štuje. Moćno vreme zatire sve. Nizašta reći neću da ne može se zbiti, kad Ajant je, preko nadanja svih, (715) gnev na Atride odbacio i kavgu.

TREĆA EPIZODA GLASNIK: Pre svega, dragi ljudi, javiti želim: malopre Teukro sa misijskih59 doš’o je brda. (720) Kad u sredinu logora stao je, pred šator zapovednički, Argivci sa grdnjom započeše. Izdaleka ga spaziše, čim stiže, okružiše, uvredama napadoše – odavde ovaj, odande onaj – redom svi: (725) „Bezumnika brate, rode izdajnički! Odbraniti ga nećeš, koščicu svaku slomiće mu kamen!“ Dotle se došlo da mačevi već se iz korica vade. (730) Kavgu tu, što daleko ode, smiriše starci rečima blagim. Al’ Ajant gde je, da kažem mu ovo? Gospodarima sve javiti treba. HOROVOĐA: Unutra nije, malopre ode. (735) Raspoloženje novo odluke nove stvori. GLASNIK: Aj, aj! Prekasno poslat na ovaj sam put, ili prespor bejah. HOROVOĐA: Zbog čega žurio si, a stigao nisi? (740) GLASNIK: Teukro kazao je da, dok on ne dođe, Ajant iz šatora ne ide. HOROVOĐA: Ajant otide ipak, u nameri dobroj – sa bozima da miri se. GLASNIK: Kalhant60 ako mudro proriče, tvoje reči lude su! (745) HOROVOĐA: Šta veli? Šta o ovome zna? GLASNIK: Evo šta čuh, tamo sam bio. Iz Veća 61, iz kraljevskog kruga, Kalhant stupi mimo Atrida. (750) Desnicu prisno Teukru stisnu: „Po svaku cenu, dok ovaj dan traje, Ajanta u šatoru drži, ako ga živog gledati želiš! (755) Jer danas samo boginje Atene gnev ga goni. Bog krvoprolića i nasilne smrti (vidi stih 253!) uklonio je „tamni oblak“ sa očiju horista, jer je Ajant odustao od namere da se ubije. 59 Misija je pokrajina u severozapadnoj Maloj Aziji. 60 Kalhant je sin Testorov, sveštenik i gatar u grčkoj vojsci pod Trojom. Predvideo je da grad neće biti zauzet bez Ahilove pomoći, da flota neće moći da krene iz Aulide ako Ifigenija ne bude žrtvovana, da kuga neće stati dok Grci ne vrate Hrisejidu njenom ocu, svešteniku Hrisu. Prorekao je i da će opsada Iliona trajati deset godina. 61 Homerovo βουλή sastoji se od glavara, ali odabranih i, prema prilici, posebno pozvanih (Ilijada, X, 195). Veće ima oko devet članova (Ilijada, X, 108 i dalje). 58

18

Sve koji odveć narastu, bozi u tešku nesreću svale, jer ne pamte takvi (760) da rođenjem su smrtni i preko ljudske hteli bi mere. Od kuće kada je kret’o i kad ga je svetov’o otac, Ajant već bezuman beše. On njemu veli: ’Kopljem, sine, pobedu stekni, al’ boga vazda uza se imaj!’ (765) Od obesti lud, otpovrne Ajant: ’I nikogović, oče, uz božju će pomoć pobedu steći. Ja znam da slavu, i bez njih, dostići mogu!’ Hvast’o se tako. Drugi put, opet, (770) kad Atena divna ga puti ruku da pogubnu na dušmane digne. Nezamislive, strašne izgovara reči: ’Druge Argivce, ti, gospo, pomozi! Tu, Ajant gde stoji, front nikad probiti neće!’ (775) Rečima boginju ražesti silno, jer drskošću pređe granice ljudske. Al’ živ ako ostane danas, spašćemo ga, možda, s pomoću božjom.“ Tako prorok reče. Ustade Teukro smesta 62, (780) sa naredbom posla me, nad Ajantom da bdite. Ako to uspeli nismo, Ajant mrtav je. Ili Kalhant mudar nije. HOROVOĐA: Tekmesa jadna, za nesreću rođena! Dođi, počuj šta zbori! (785) U nerv dira, a radosti nema. Ulazi Tekmesa sa Eurisakom. TEKMESA: Taman, bedna, od beskrajnih odanuh jada. Sa počinka zašto me dižeš? HOROVOĐA: Počuj čoveka: o Ajantu don’o je vesti što uzrok su tuzi mojoj. (790) TEKMESA: Jao, šta zboriš? Zar gotovi mi smo? GLASNIK: Sudbu tvoju ne znam, al’ za Ajanta strepim ako ga nema. TEKMESA: Izašao jeste, zato i muči me izveštaj tvoj. GLASNIK: Teukro strogo naredi (795) Ajant u šatoru da bude. Napolje ne sme! TEKMESA: A Teukro gde je? Naredba čemu? GLASNIK: Sad je stig’o. Ajant, ako izađe, u smrt sigurnu hrli. TEKMESA: Jao meni, kukavnoj! Odakle mu to? (800) GLASNIK: Od proroka, sina Testorova. Današnji dan Ajantu život nosi il’ smrt. TEKMESA: Prijatelji, oj, kobi zloj na put stajte! Vi 63 po Teukra pohitajte! Vi na zapad, gudure pretražite, vi na istok, (805) zlehudi nađite trag! U čoveku svom se, vidim, prevarih, ljubav me zavede stara. Jao, sine, šta ću? Sedenja nema! Idem i ja, koliko god noge me nose! (810) Napred, krenimo, ne oklevajmo, ako čoveka što u smrt juri spasti želimo! Čim je Kalhant završio, Teukro je pozvao Glasnika koji je sedeo u blizini, među narodom. 63 Hor se deli na poluhorove. 62

19

HOROVOĐA: Gotov sam da krenem – to nisu reči prazne! Pothvat i noge hitre idu u korak! Svi izlaze, u žurbi. Scena se menja u samotan kraj na morskoj obali. Ajant kleči, ukopava mač u zemlju. AJANT: Postavljen je krvnik najbolje (815) da bode. Ako vremena za priču osta, dar to je pobre64, Hektora junaka, što najmrži beše. U dušmansko, trojansko zaboden je tle, brusom gvožđogriznim naoštren. (820) U zemlju zasadih i utisnuh ga dobro, milostivu i laku smrt da donese. Tako, spremni mi smo. O, Zevse – pa red je – pomozi prvi! Iskam darak što veliki nije. (825) Sa vešću crnom glasnika Teukru šalji: nek on prvi s ubice me skine, mač kada oboji krvca! Da dušman ne zatekne, psima, pticama me baci. (830) Toliko, Zevse, molim. Hermesa zovem, hadskog vodiča, da lepo, bez grča, potezom brzim upokoji mene, mač kada raspara grudi. U pomoć zovem i device večne, (835) ljudske što vazda spoznaju jade. Nek vide Erinije, vitonoge, svete, kako, bednog, Atridi me lome! Bez milosti zlotvore nek smrve i zatru! K’o što mene (840) gleda dete od svoje gde pogibam ruke, tako nek njima potomci rade o glavi! Erinije, osvetnice hitre, vojsku proždrite, štedeti je nemojte! Helije, ti, što kolima voziš se nebom visokim, (845) pozlaćenu uzdu zategni, očinsku kad ugledaš mi zemlju: za udes moj i samrt starom javi ocu i nesrećnoj majci! O, bedna, vest kada čuje, (850) kuknjavu strašnu po gradu će dići. Al’ ne valja s’ ovako uludo da tuži, na posao brzo treba da se pređe. Oj, Smrti, dođi, Smrti, postaraj se za me! Ipak ne još, natenane mi pričaćemo tamo. (855) O svetli dane koji sada sijaš, sa tobom i vozarom Helijem se zdravim: poslednji put, nikad više, ne! Svetlosti, oj! O zemljo sveta Salamine rodne, o kamenu ognjišta očinskog! (860) Atino slavna, oj srodnici, druzi! I vi, vrela, reke i trojanska polja! Zbogom, zbogom svima, koji život činili ste moj! Zadnji put Ajant obraća se vama – onima u Hadu ostalo ću reći! (865) Baca se na mač.65 Jer su razmenili gostinske darove. Žaklin de Romiji (Jacqueline de Romilly) piše (La tragédie grecque, Paris 1992, 86) da bi se Ajant mogao podeliti na dva dela, dve slike, dva velika panoa (deux tableau). Između njih je junakovo samoubistvo. Prvi deo vodi ka njemu, pokazujući nam kako Ajant, pošto je došao sebi posle ludila, odbija da prihvati sramotu. U drugom delu vidimo kako Atridi, nakon Ajantove smrti, najzad prihvataju da on bude sahranjen i, na neki način, rehabilitovan. U oba dela, likovi svoja mišljenja zastupaju sa velikom žestinom i gorljivošću. 64 65

20

DRUGA ULAZNA PESMA Hor, podeljen na dva poluhora, stupa na scenu sa suprotnih strana. Sistem PRVI POLUHOR: Napor, kuluk, trud. Kamo sve išao nisam? I nijedno mesto odgovor nema. Gle, čuj: nogu odjekuje bat! (870) DRUGI POLUHOR: Mi smo, sadruzi morski sa lađe iste. PRVI POLUHOR: Pa kako ide? DRUGI POLUHOR: Pretražismo sve kuda zapad seže. PRVI POLUHOR: Jeste li našli? DRUGI POLUHOR: Hrpu muka i više ništa. (875) PRVI POLUHOR: Ni na zapadu – ništa. Od njega – ni traga.66 Prva strofa HOR: Da l’ neko od ribara, lovaca marljivih i besanih, (880) ili od boginja olimpskih, il’ od reka, bosforskih ulivnica, da li video je neko gde okorela potuca se duša? Jeste teško! Mnogo lutah, premučih mnogo, al’ put ne pronađoh pravi. Onako skrhan, a nigde ga nema! (890) TEKMESA /iz nedaleka/: Jao meni, joj! HOROVOĐA: Čiji to jauk sa obale se valja? TEKMESA: Jao, jadna! HOROVOŠA: Tekmesu nesrećnu vidim, nevestu kopljem stečenu. Tuga je presvoji. (895) TEKMESA: O, mili, ja mrem, propadam, nestajem! HOROVOĐA: Šta biva? TEKMESA: Ajant naš proboden je. Na maču počiva skrivenom. Druga strofa Tumači uspostavljaju vezu između Ajanta i Pasa tragača. Sličnosti među njima ukazuju na to da su komadi pisani istovremeno i da pesnik u satirskoj drami parodira sopstvenu tragediju. Scena u kojoj Apolon traži svoje izgubljeno stado i lopova podseća na onu kad Odisej ide za krvnikom ahejskog stada; poluhor satira (85. stih i d.) kao da parodira ovaj poluhor mornara (866-876); obe drame završavaju se scenom pomirenja. 66

21

HOR: Avaj! Povratku, zbogom! (900) I nas, saputnike, ubio si, kralju! Ao, jadniče! Aj, nesrećna ženo! TEKMESA: Kad s njim tako zbi se, prirodno, jauk se javi67. HOROVOĐA: Kako je stradao, jadan? TEKMESA: Sam je presudio sebi. Svedoči o tom u zemlju (905) mač zariven, na koji je pao. Treća strofa HOR: Jao, muke! Sam, bez brige drugarske, krv prolio si! (910) A ja, slep i gluv, mario nisam! Gde zadrti leži Ajant, ime što ponese kobno? TEKMESA: Za gledanje nije! Ovim velom pokriću! (915) Niko, pogotovo drug, podneo ne bi da vidi gde iz nosa mu i rane krvca teče crna! Jao meni, šta ću? Ko će te podići? (920) Teukro gde je? Kad doš’o bi, u dobar bi stigao čas, mrtvog da sahrani brata. O, Ajante bedni, kakav bio si nekad, a kakav sad si! I dušman čak žalio bi tebe! Prva antistrofa HOR: Suđeno je bilo da, s vremenom, (925) srce tvrdo, uz muke nepojamne, svoju zlu ispuni kob. Zato, nemilosrdni, danju i noću stenjao si, (930) proklinjuć’ Atride u pogubnoj strasti. Početak golemih jada onaj bio je dan, (935) dvoboj za oružje kada se zbio. TEKMESA: Jao meni, joj! HOROVOĐA: Ljuti bol, znam, probada srce. TEKMESA: Jao meni, joj! HOROVOĐA: Slutim, ženo, kuknjava ne prestaje, (940) bez čoveka takvog kada se ostaje. TEKMESA: Ti slutiš, ja znam. HOROVOĐA: Istina. TEKMESA: Vaj, čedo moje, kakav jaram ropstva, nadzor kakav čeka nas? (945) Druga antistrofa HOR: Jao, šta veliš? Zar dodaće bešćutni Atridi nesreći ovoj delo nečuveno? Ne dao bog! TEKMESA: Da neće bozi, ovako bilo ne bi! (950) U grčkom originalu stoji glagol αἰάζειν (jecati, jaukati, cvileti), koji aludira na Ajantovo ime. U prevodu sam pokušao da oponašam tu zvučnost i sličnost. 67

22

HOROVOĐA: Zbilja teško navališe breme! TEKMESA: Boginja strašna, Palada, Zevsova kći, zbog Odiseja pripravlja jade. Treća antistrofa HOR: Aj, aj, drznik u crnoj ruga se duši, (955) grohotom smeje se mahnitog muci! Nad vešću likuju kraljevi Atridi i s njim dele smeh. (960) TEKMESA: Pa nek smeju se i raduju jadima mojim! Za života ga cenili nisu, možda za mrtvim žaliće, u bici kad im prigusti. Opaki, neuki ne znaju ljudi blago da drže u ruci, sve dok ne izgube njega. (965) Ajanta smrt gorčine više mi nosi negoli dušmanu slasti. Olakšanje stiže, jer smrt birao sam je. Čemu, onda, oni se smeju, kad nizašta zaslušni nisu: bozi ubiše njega. (970) Odisej nek se uzalud ruga! Ajanta više im nema: on ode, a meni tuga osta i lelek.

ČETVRTA EPIZODA TEUKRO /iz nedaleka/: Jao meni! HOROVOĐA /Tekmesi/: Ćuti! Teukrov, čini se, čujem glas: (975) zbog nesreće vapaj to je! TEUKRO /ulazi/: Ajante najdraži, bratsko oko moje! Zar minuo ti si, k’o što kaže glas? HOROVOĐA: Nema ga više, Teukro, znaj! TEUKRO: Ao, težak li je udes moj! (980) HOROVOĐA: Tako je da68... TEUKRO: O, jadan, bedan sam! HOROVOĐA: Jecati se mora! TEUKRO: Da udarca teškog! HOROVOĐA: Preteškog, Teukro! TEUKRO: Aj, kukavan! A sa detetom šta je? Je l’ u zemlji trojanskoj? HOROVOĐA: Kod šatora je, samo. TEUKRO /Tekmesi/: Dovedi smesta, (985) da dušmanin ga ne ugrabi, k’o lavića kad lavice nema! Hajde, hitaj, pomagaj! Mrtvacu svako ruga se rado. Tekmesa izlazi.

981. stih podeljen je na Horovođinu i Teukrovu repliku. Horovođina se nastavlja u 982om. 68

23

HOROVOĐA: Za života još hteo je o detetu, Teukro, da brineš se ti. K’o što i činiš! TEUKRO /pred zastrtim telom/: O prizore, najtužniji od svih koje oči videle su! O pute najmučniji, što srce mi ojadi! Njime pođoh, (995) Ajante premili, za tvoju čim doznah kob, tražio sam i pratio trag. Brzo, k’o od boga glas, međ’ Ahejcima o smrti tvojoj proširi se vest. Ja, veselnik, slušah, poizdalje (1000) jecah, a sad... Jao meni – mrem! /Slugi/ Otkrij, nesreću celu da spoznam! /Sluga otkrije Ajantovo telo./ O prizore strašni, o hrabrosti gorka! Koliko jada poseja smrt! (1005) Kamo da krenem, kome da skrenem, na muci kad ti se ne nađoh? Telamon, otac tvoj i moj, baš veseo i blag biće bez tebe kad vratim se! Nego šta! I kad mu (1010) potaman sve je, nikada on se ne smeje! Ćutaće, valjda? Koju uvredu izreći neće: „Kopile jedno! Okote sužne koju kopljem stekoh! Kukavice, slabiću bedni! Ti Ajanta milog na prevaru (1015) ubi, vlast da mu otmeš i dvore!“ Tako reći će gnevan, od starosti gunđav, za svađu povazdan oran. Odbacuje me, iz zemlje goni69, rug me prati: ja, slobodan – rob postaću! (1020) Kod kuće to me čeka. U Troji, pak, dušmana imam mnogo, a pomoći malo. Tvojom smrću baštinih sve to. Jao meni, šta ću? Kako ću te, mučeni, sa oštrice skinuti ljute i sjajne? (1025) Sa krvnika što zadnji uze ti dah? /Istrgne mač iz Ajanta, posmatra ga./ Vidiš, suđeno je bilo da Hektor smakne te. Smotrite, tako vam bogova, udes dvojice ljudi! Hektora je pojasom70, Ajanta darom, Ahil za naslon vezao kola, (1030) mrcvario ga dok dušu ispustio nije. A Ajant na Hektora dar bacio se, skončao na njemu. Zar Erinija mač ne skova? Zar okrutni tvorac Had pojas sašio nije? (1035) Zato kažem: od bogova uvek zavise ljudi! Kome misao ova bliska nije, taj drugo nek duma – ja držim se svoga! HOROVOĐA: Ne duži odveć, o pogrebu brini! (1040) Smisli brzo i šta ćeš reći, jer dušmana vidim, možda stiže, k’o zlobnik svaki, nesreći da se smeje. TEUKRO: Ko je to, kog ratnika vidiš? HOROVOĐA: Menelaj, zbog koga zaplovismo. (1045) TEUKRO: Vidim. Prepoznati nije teško. Ulazi Menelaj. MENELAJ: Ti, tamo! Naređujem: leš ne sahranjuj, pusti ga tu gde je! Posle pada Troje, Teukro je sa Eurisakom krenuo u domaju. Međutim, bura je razdvojila njihove lađe. Teukro je stigao, ali mu je gnevni Telamon zabranio da se iskrca. Sa svoje lađe, Teukro se uzaludno branio od optužbi da nije osvetio Ajanta i Eurisaka vratio dedi. Telamon nije popustio i Teukro je morao da potraži novu domovinu. Stigao je u Sidon, a potom se nastanio na Kipru, gde je utemeljio novu Salaminu. 70 ζωστήρ je široki pas od kože koji su vojnici nosili da ih štiti oko pojasa. 69

24

TEUKRO: Našto tolike potroši reči? MENELAJ: Hoće mi se, a i komanda traži! (1050) TEUKRO: Razlog mogu li znati? MENELAJ: Ahejcima, nadasmo se, saborca dovodimo i druga. Al’ ispade dušman od Frižana gori. Vojsci celoj spremao je propast, (1055) navalio noću kopljem da zatre. I da bog neki napad utušio nije, njegov bi nas snašao udes. Od nedostojne bismo stradali smrti, a on bi živeo dalje. Ovako bog preusmeri bes (1060) na ovce i stado. Ma nema čoveka koji sme njegov da dozvoli pogreb! Nego odbačen, na žućkastom pesku, Ajant biće hrana pticama morskim. (1065) Plamteti nemoj gnevom silnim! Dok živ je bio nikad me slušao nije, nikada reč nijednu! (1070) Podanik koji ne sluša vlast podanik jeste rđav 71. U državi gde strah ne postoji, zakoni opstali ne bi. Vojska pokorna nije (1075) ako straha nema i zapta. I telesno najjači72 nek ima na umu da pasti može zbog greške male! U kome je straha i poštovanja, tome, znaj, ima i spasa. (1080) Obest kad i samovolja buja, država s pravog puta skreće, u bezdan pada. Lekoviti strah mnome nek vlada! Zanositi se nemoj: zadovoljstva (1085) ćemo platiti bolom! Tako to ide, i to naizmence. Onomad beše obesnik ljuti, a, evo, ja se oholim sada. I javno kažem: pogrepsti ga nemoj, jer i za tobom grob će da vapi! (1090) HOROVOĐA: Kad si već mudre izrek’o reči, nemoj dalje sramotiti mrtve! TEUKRO: Ne čudim se, ljudi, prost kada pučanin greši. Al’ kad oni što drže da plemićke su krvi (1095) omaške u govoru prave, tada se čudim. /Menelaju/ Hajde, Ahejcima ponovo reci da Ajanta u borbu doveo ti si! Zar isplovio nije po sopstvenoj volji? Po čemu komandant si njemu? Ko daje ti (1100) pravo da zapovedaš njegovoj, iz domaje, vojsci? Zar vođa da budeš ljudima koje doveo on je? K’o vladar Sparte si doš’o, nama vladati nećeš! Ne piše nigde da komandant si njemu! Sa istim pravom, on vođa je tvoj! Kao zamenik73 samo doplovio si ’vamo, a ne kao zapovednik glavni: (1105) Ajantu nikad naređivao nisi! Izigravaj vođu pred ljudima svojim, njih Menelajev strogi i poučni ton podseća na Kreontov monolog iz Antigone (651-664). κἄν σῶμα γεννήσῃ μέγα. Helena u Ilijadi (III, 229) kaže: „To je gorostasni Ajant, i to je ahejski zaklon.“ Džeb upućuje i na reči kojima Kasije Brutu opisuje Cezara (Vilijam Šekspir, Julije Cezar, I, 2, 135-138, preveli Borivoje Nedić i Velimir Živojinović): „On ti, čoveče, / Korača preko tesnog sveta ovog / Džinovskim koracima, kao Kolos, / A mi mu ispod nogu ogromnih, / Mi, sitnež ljudska, švrljamo i samo / Levo i desno zvirkamo da negde / Nađemo grob svoj sramni.“ 73 Agamemnon je στρατηγός, glavnokomandujući pod Trojom. Menelaj je ὕπαρχος (podvojvoda, namesnik, satrap), „lieutenant“, kako piše Anatol Baji (Anatole Bailly). 71 72

25

muštraj oholom rečju! Uprkos tebi i vođama drugim, sahraniću Ajanta kako i red je: nije me strah jezičine tvoje! (1110) Zbog žene zavojštio nije – k’o pustolovi tvoji – neg’ da održi zakletvu datu. Niti zbog tebe pošao nije – za nitkove prezir čuva. Drugi put vodi još telesne straže 74, (1115) vođu zovi glavnog, veću pravi buku: ne marim ništa dok to si što si! HOROVOĐA: Ni takav ne volim govor, kad nesreća hara. Makar pravedna bila, oštra ranjava reč! MENELAJ: I strelac75, gle, ponosa ima! (1120) TEUKRO: Moja veština nedolična nije! MENELAJ: Čime bi hvalio se, kada štit76 bi drž’o? TEUKRO: I bez štita77 sam k’o ti u punoj spremi ratnoj! MENELAJ: O kako jezik dušu hrabrom čini! TEUKRO: Kad si u pravu, dopušteno to je. (1125) MENELAJ: Je l’ pravo78 da slavi se ubica moj? TEUKRO: Ubica? Jesi čudo: mrtav, a živiš još! MENELAJ: Izbavi bog me. Da njega ne bi, nestao ja bih. TEUKRO: Ne ruži boga, kad bog te je spas’o. MENELAJ: Čime sam to božji povredio zakon? (1130) TEUKRO: Braniš da mrtvac se pogrebe. MENELAJ: Dušman mi je bio: ne valja se to79. TEUKRO: Da l’ Ajant je ikad nasrnuo na te? MENELAJ: Mrzeo me, k’o i njega ja. Uostalom, znaš. TEUKRO: Saznalo se da glasove ste krali80. (1135) MENELAJ: Sudije krive su, a ne ja. TEUKRO: Zlodela je mnogo, olako ih skriti nećeš. Prema nekim didaskalijama, Menelaj dolazi u pratnji jednog ili više telohranitelja. Onaj ko koristi luk i strele nije spreman da se, u bliskoj borbi, susretne sa neprijateljem. Ranjeni Diomed kaže Parisu (Ilijada, XI, 385): „Strelče, razmetljivče, lukom što blistaš...“ Dok je Teukro, „najveštiji strelac / od svih Ahejaca i vičan borbi izbliza“ (Ilijada, XIII, 313). τοξόται su u Atini gradska straža koju čine robovi. Menelaj, prema tome, vređa Teukra. 76 ἀσπίς je i mali okrugli i veliki štit, koji pokriva celog čoveka; nosi se u levoj ruci. 77 Teukro kaže ψιλός (sc. ὅπλων), što je lako naoružan vojnik, posebno strelac, praćkar. 78 U tragičkom dijalogu izgovara se po jedna replika. Uobičajeno je da se dramski lik nadoveže na reč ili misao prethodnika, ili da čak ponovi već rečno pre nego nastavi. Ovde Teukro kaže δικαίῳ, a Menelaj se nadovezuje sa δίκαια. 79 Ajant je πολέμος, državni neprijatelj, gori od svakog Trojanca (1054). Menelaj, kao i Kreont (Antigona, 284. i dalje), smatra da zabrana sahrane u ovakvom slučaju počiva na verskim razlozima. 80 Pindar piše (Nemejska, 8, 26, preveo Ton Smerdel): „Tajnim su tako klevetama Danajci Odiseju pomogli...“ 74 75

26

MENELAJ: Kajaće se neko zbog ovih reči! TEUKRO: Kajaće se više onaj ko preti! MENELAJ: I poslednji put: ne sahranjuj njega! (1140) TEUKRO: Odgovora evo: sahrane će biti! MENELAJ: Već videh čoveka na rečima jakog. Po nevremenu mornare ter’o je da plove, al’ strašna kad šibnu oluja, onemeo je sasvim. U ogrtač se umotao, (1145) posadu pustio da ga gazi81. Tako proći ćeš ti, i opak jezik tvoj: iz oblaka malenog oluja kad nabuja, podignut stišaće ton!82 TEUKRO: Budalinu i ja sam sreo, (1150) nesreći drúgā kako se ruga. Tad jedan od njih, meni nalik, po ćudi sličan, reče mu: „Mrtvima zlo činiti nemoj! Budeš li, druže, jad će te stići!“ (1155) Veselnika je opominj’o tako. I ja ga vidim, veselnik – ti si! Jesi li zbunjen? MENELAJ: Odoh. Sramota, čuće neko: ubeđujem se, a siliti mogu! (1160) TEUKRO: Odšunjaj se, onda! Sramno je vrlo bukvana čuti gluposti gde melje! Menelaj izlazi. HOROVOĐA: Odmeravanje snaga žestoko biće! Što pre, Teukre, pohitaj, (1165) Ajantu grob da pronađeš, počivak hladan koji dovek pamtiće ljudi. Ulaze Tekmesa i Eurisak. Naravno figurativno. U jednom od nadahnutih eseja knjige Mit i antička književnost (prevod Radmila Mečanin, Beograd 1987, 373) Olga Mihajlovna Frejdenberg piše: „Sav scenario tragedije predstavlja lađu s Ajantovim šatorom; hor čine moreplovci, moreplovac je i Ajant, kormilar lađe. Prema tome, čim je doplovio, Ajant kreće prema kraju, ,pranju’ i ,priobalnim livadama’. Šta su ,obale’ i vode, to je poznato; ali i ,lađa’ ima nedvosmislenu semantiku u mitu. Oličenje zagrobnih voda, Ajantova lađa, hor njegovih prijatelja i on sam sa svojim ludilom – sve to slikovno izražava smrt. Bura, mutne vode, blato, zima sa svojom hladnoćom, padavinama i ledenim vetrom – sve su to slike fizičkog sveta koje se nalaze ispod etičkih shvatanja tragedije. Ajantovo ludilo Tekmesa je nazvala ,studenim’; prema njenim rečima, izraženim melički – a u melici uvek postoji sloj najstarijih slika – ,leži prljavi Ajant bolujući tmurno’. Naravno, tu sliku kod Sofokla mi razumevamo preneseno, kao strasni jad zbog vređanja časti, a suština je upravo u tome što preneseno značenje pojma nastaje ipak od mitološke slike i izražava se njenim terminima. I to nije jedini slučaj. Sam Ajant to što mu se dogodilo naziva ,nemirnom, krvavom morskom burom koja se kovitla, nasrćući sa svih strana’. On je poginuo zbog svoje drskosti, zbog hibrisa; Agamemnon (odnosno Menelaj, prim. G. M.) na kraju tragedije figurativno govori o Ajantu kada navodi parabolu o drskom moreplovcu koji je naterao pomorce da plove po zimskoj buri, a sam je poginuo u vremenskoj nepogodi (oba termina ,studeni’ su neprevodiva, jer imaju čas bukvalno čas preneseno značenje). Dakle, sva priča o Ajantu i njegovom ludilu je drska (u odnosu na bogove) plovidba lađom protiv struje, za vreme morske oluje i zimske studeni. To je ta ,prljava zima’, kako Tekmesa označava Ajantovu slabost.“ 81 82

27

TEUKRO: Evo, u pravi stižu čas žena i sin ukop da spreme kukavnom lešu. (1170) /Eurisaku/ Oj, priđi, sinko, i blizu stani! Kao pribegar 83 na roditelja ruku stavi! Klekni i moli sa vlasima u ruci – mojim, njenim, tvojim – ponude dragocene to su! Ako neko (1175) na silu te od mrtvaca skloni, besramnika iz zemlje sramno nek bace, bez groba nek ostane, potomak neka svaki sasečen mu bude, ovako k’o pramen što sečem ja. Uzmi, dete, i čuvaj! (1180) Niko nek te ne pomeri, prigrli oca i drž’ ga se! /Horu/ A vi strine ne budite, k’o muškarci se ponesite, u pomoć pritecite! Ma neka svi mi brane, za Ajantov grob ima da pobrinem se!

TREĆA STAJAĆA PESMA Prva strofa HOR: Hoće li skončati već (1185) nemirnih godina niz? U beskrajnoj muci i vojničkoj bedi valjaju one me po Troji širokoj. (1190) Da jada i srama grčkog! Prva antistrofa O da bar u zrak vinuo se visoki, il’ u Had pao prenaseljeni prvi što Grcima pokaza (1195) kako da mrskim ratuju oružjem! Jao jadi, joj muke iz njih potekle! Taj čovek ljude je zatro. Druga strofa On uze mi vence, u društvu obilno vino, (1200) flaute mili zvuk, počinak uze mi, noćni mir. I ljubavi, avaj, lišio me. (1205) Zapušten ležim, u kosi rosa seća me bolno – pod Trojom ja sam! (1210) Druga antistrofa

ἱκέτης, koji po zaštitu dolazi, bogoradnik, pribegar. Pribegari donose lovovovu ili maslinovu grančicu i polažu je na žrtvenik onog božanstva čiju zaštitu ili pomoć traže. Kad molbe budu uslišene, grančice se sklanjaju. Umesto njih, Eurisak prilaže kosu najbližih. Time Zevs ἱκέσιος postaje Ajantov zaštitnik. 83

28

Nekada žestoki Ajant od strela i strave noćne branio je mene, a sad bog jeziv84 ugrabi njega. Radosti kakvoj da nadam se još? (1215) Eh da mi je na rtu da osvanem šumovitom, koji vali plaču. Na vrh Sunij da pristanem, (1220) Atenu svetu85 da pozdravim! Ulazi Teukro, a za njim Agamemnon.86 TEUKRO: Evo, pohitah, jer vojskovođu videh Agamemnona kako ovamo kreće. Jasno je da pogani razvezaće jezik. (1225) AGAMEMNON: Usudio si se, čujem, pogrde po nama nekažnjen da bljuješ! Ti, što robinje sin si! A tek da plemenita je mati! K’o paun bi se bočio, u govoru gizdao, (1230) ti, ništak, mrtvo ništa braniš! Ni na kopnu ni na moru grčki vođi nismo, a Ajant, tvrdiš, doplovio sam je, gospodar je sebi. Pogrde od roba zar nesreća nisu? (1235) Za koga samo, kočoperan, vriskaš? Je l’ kročio svuda, je l’ borio svud se, gde ja sam? Zar junake druge nemaju Ahajci? Zažalismo što za oružje Ahila oglasismo takmu, (1240) kad Teukro javno k’o lopove nas blati! Vi, gubitnici, poraz ne priznajete, sudije prezirete, nas vazda vređate, iz potaje bockate! (1245) Nijedan zakon opstati neće, manir ako takav prihvatimo, pobednike prave oteramo, poslednje na mesto prvih stavimo! Ne može! Ti ljudi plećati, (1250) prsati nisu ljudi pouzdani! Mudri u svemu pobedu odnose! Velik i bokat je vo, ali bič mali pravim vodi ga putem. I tebi, vidim, taj lek će prispeti, (1255) brzo ako pameti ne dođeš! Zbog čoveka kog’ nema, koji sena već je, ti besniš, jezikom palacaš drsko! Sebi dođi! Kad znaš već poreklom ko si, što čoveka slobodnog doveo nisi (1260) mesto tebe da zbori87. Besedu tvoju ja ne razumem, varvarski ne poznajem jezik. HOROVOĐA: Obojici želim da prevlada razum88: mudriji savet ne mogu dati! (1265) Radi se o Hadu. Sunij je jugoistočni rt Atike. Prema Pausaniji (I, 28, 2) sa Sunija se može videti divovska Atena Promahos, donosno vrh njenog koplja i perjanica šlema. Drugi tumači kažu da se kip na Akropolju vidi sa rta Zostera, koji se nalazi nekoliko kilometara severozapadno od Sunija. 86 Jan Kot (Jan Kott) kaže („Triput prevareni Ajant“, u: Jedenje bogova, Studije o grčkim tragedijama, Beograd 1974, 68-69): „Datum Ajantova nestanka je sporan, i na razne načine može se dešifrovati politička klima pokazana u drugom delu. Ali njegova savremenost ne pobuđuje sumnje, anahronizmi su namerni i po tonu euripidovski. Agamemnon i Menelaj oličavaju, valjda, ne samo bezobzirnost spartanskih aristokrata i njihov kult discipline nego i nadmenost i aroganciju Atine, koja je saveznicima ljubazno ostavljala da biraju između pokolja i apsolutne poslušnosti. 87 U Atini, roba je pred sudom zastupao njegov gospodar. 88 Replika na Agamemnonove reči (1256). 84 85

29

TEUKRO: Vaj, sećanje na umrlog kako bledi, dobročinstvo izdaja posta! Taj čovek, Ajante, ništa ne pamti više, a ti u borbi izgarao si, za njega reskirao život! (1270) Sve ode u ništa! Malopre bezumne sipao si reči, kao da zaborav pojeo sve je. A ono kad dušman na bedemu vas stiska? Ratna kad se promeni sreća, (1275) i spasa nigde! On jedini89 dođe u pomoć. Plamen već guta palube zadnje, Hektor visoko nadskoči šanac, ka lađama grabi90. Ko sprečio to je? Da ne beše ovaj (1280), što bez tebe nikud nije se mak’o? Je li vam dobro služio tada? Ili kad, voljom kocke al’ i svojom, na megdan je Hektoru iš’o: zalog-prebeg91, (1285) zemlje grumen u šlem perjatan stavio nije, već kocku koja iskoči prva92! Tako učinio je, a sa njim bejah ja – rob, majke varvarke sin! Koliko je slepilo tvoje, ovako kad, bedniče, zboriš? (1290) Zaboravio zar si da Pelop93 stari, deda tvoj, Frižanin je, varvar? Otac zar nije ti bezbožnik Atrej, što bratu rođenom vlastitu decu za ručak je dao 94? Krićanka95 je majka. Nju (1295) Atrej je sa čovekom zatek’o drugim, i k’o hranu bacio je ribama nemim. Ko si ti moj rod da ružiš? Telamon otac je meni. Prvi junak u vojsci je bio, (1300) pa mati moju za suprugu dobi. Kraljevna je, Laomedonta kći. Izabrao nju je, darov’o ocu Alkmenin sin96. Pa kako da pustim, ja, plemić od plemića dva, da ružiš rod mi po krvi, (1305), u nevolju što sad se surva? Pogreb mu braniš, kako nije te stid? μοῦνος, a Agamemnon (1238) kaže da u Ahejaca ima još dobrih junaka. Opisi borbi u petnaestom pevanju Ilijade ne poklapaju se sa Sofoklovim. Džeb kaže da je tragik možda imao neki drugi epski ili lirski izvor. Ili se pak nadahnuo neki opštim sećanjem (a general recollection) na Ilijadu. 91 Kad su Heraklovi potomci delili Peloponez, Kresfont je silno želeo Meseniju. Pao je dogovor da žreb odluči. U posudu napunjenu vodom svako je stavio svoj zalog: prvi dobija Arg, drugi Lakedemon, a treći Meseniju. Temen i Aristodemovi sinovi stavili su u posudu kamenčiće, a lukavi Kresfont grumen zemlje, koji se u vodi raspao. Teramenov je izvučen prvi, a zalog Aristodemovih sinova drugi. Treći nije trebalo izvlačiti, pa je Kresfont dobio željenu Meseniju. δραπέτης je uskok, prebeg, a κλῆρος δραπέτης je žreb koji se raspada, Džeb veli „a runaway“. 92 O izvlačenju kocke za Ajantov dvoboj sa Hektorom, vidi: Ilijada, VII, 161 i dalje! 93 Sin lidijskog kralja Tantala, ugrožen od trojanskog kralja Ila, stigao je na Peloponez. Oženio se Enomajevom ćerkom Hipodamijom i zavladao Elidom. Pelop je imao šest sinova, od kojih su najpoznatiji Atrej i Tijest, i tri ćerke. Atrejevi potomci su Agamemnon i Menelaj, a Tijestov je Egist. 94 Atrejeva žena Aeropa prevarila je muža sa deverom. Da bi se osvetio, Atrej je zaklao Tijestove sinove i izneo ih na trpezu; užasnuto, i samo Sunce promenilo je putanju. 95 Aeropa je kritska princeza, kći kralja Katreja, Minojeva unuka. 96 Reč je o Heraklu. 89 90

30

Upamti dobro: ako ovo telo bacite, i naša tri na kup stavi! Bolje je za njega (1310) no za ženu tvoju, odnosno snaju, da borim se i mrem! Pripazi zato, ne zbog mene, zbog sebe! Takneš li me samo, poželećeš da bojao si se, a ne dražio mene! (1315) Ulazi Odisej. HOROVOĐA: Odiseju, kralju, u pravi stižeš čas: izgladi, ne raspiruj spor! ODISEJ: Šta je, ljudi? Izdaleka čuh viku Atrida nad mrtvacem hrabrim97. AGAMEMNON: Zar ovaj ovde gadno grdio nije? (1320) A, Odiseju kralju? ODISEJ: Kako? Ja praštam kad čovek na reči ružne istom uzvrati merom. AGAMEMNON: Izvređah ga. Al’ i mene je on. ODISEJ: Šta skrivio je? (1325) AGAMEMNON: Uprkos volji mojoj, mrtvacu pogreb sprema! ODISEJ: Sme li prijatelj istinu reći, i prijatelj ostati posle? AGAMEMNON: Sme. Neuman bio bih (1330) da najboljeg druga međ’ Argejcima ne saslušam. ODISEJ: Onda čuj! Bogova ti, bezdušan ne budi, pusti da mrtvac se pogrebe! Ne daj bes da prevlada, mržnjom pravdu ne gazi! (1335) Najljući neprijatelj i meni je bio, otkad oružje Ahila sam stek’o. Čast mu, ipak, uskratio ne bih. Sem Ahila, priznajem, pod Trojom boljeg junaka video nisam. (1340) Nemaš prava da ružiš, jer time zakone rušiš božje! Kad junak strada, ne vređaj tada, sve i da mrziš! (1345) AGAMEMNON: Odiseju, ti zbog njega sa mnom se sporiš? ODISEJ: Sporim. Mrzeo sam, dok mržnja dolična je bila. AGAMEMNON: Zar ga mrtvog pregaziti nećeš? ODISEJ: Ne uživaj, Atride, u trijumfu ružnom! AGAMEMNON: Vladaru nije lako pravedan da bude. (1350) ODISEJ: Al’ ceniti može savet prijateljski. AGAMEMNON: Podanik vladara treba da sluša! ODISEJ: Stani! Vladar si, i kad prijatelju popustiš. AGAMEMNON: Pamti kome čast ukazuješ! ODISEJ: Neprijatelj bio je, ali čovek plemenit! (1355) AGAMEMNON: Pa šta ćeš? Takva pošta za dušmana mrtva? ODISEJ: Vrlina mi od mržnje preča. AGAMEMNON: Takvi kao ti nestalni su ljudi. ODISEJ: Prijatelj je danas, sutra – dušman, možda. AGAMEMNON: I ti bi takvog birao za druga? (1360) ODISEJ: Tvrdo srce izabrao ne bih. AGAMEMNON: Kukavice danas bićemo zbog tebe! Kuzmić veli da iz reči ἀλκίμῳ (hrabar) i βοήν (vika) Teukro vidi da mu je Odisej saveznik, pa ga pušta da govori. 97

31

ODISEJ: Ne, već pravednici za Helene sve. AGAMEMNON: Tražiš, dakle, za mrtvaca pogreb? ODISEJ: Jasno. I mene, jednom, isto čeka.98 (1365) AGAMEMNON: Uvek je tako: čovek samo sebe gleda! ODISEJ: Za koga nego za sebe da radim? AGAMEMNON: Nek tvojom, ne mojom, odluka se smatra! ODISEJ: Kako te volja. Na dobitku, svakako, bićeš. AGAMEMNON: Za tebe ću, veruj, (1370) uraditi više! Al’ Ajant, ma bio ovde il’ tamo, najmrži ostaće! Čini što treba! Agamemnon izlazi. HOROVOĐA: Ko poriče, Odiseju, da rođeni si mudrac, taj stvarno budala je teška! (1375) ODISEJ: Teukru moram reći: nekada dušmanin bejah, a prijatelj sam sada! Mrtvaca sahraniću s njime, potruditi se da ima sve časti koje junacima priliče prvim. (1380) TEUKRO: Odiseju dragi, na mestu reč ti je svaka! Mnogo si iznenadio mene. Međ’ Argivcima najmrži Ajantu beše, a jedino ti si branio njega. Došao nisi mrtvaca da vređaš, (1385) k’o komandat suludi 99 i brat mu rođeni, što htedoše sramno junaka bez groba da puste. Stoga nek otac Olimpom što vlada, Erinija pamtilja i neminovna Pravda (1390) gadove gadno nek smlate, k’o što bedno i ružno Ajanta su hteli! Al’ ti, Laerta starog sine, groba se ne dotiči, strah me Ajanta da ne vređam100. (1395) U svemu drugom – pomozi nama! Ako želiš, saborca dovedi, dobrodošao biće. Ostalo sve moja je briga. Ti za nas čovek si čestit! ODISEJ: Od srca ponudih, al’ ako nećeš, (1400) po tvome biće. Odoh. Odisej izlazi. TEUKRO: Dosta! Mnogo već je vremena prošlo 101. Vi brzo raku kopajte, a vi vatru oko visokog tronošca razgorite, da spremno sve bude za kupanje102 sveto! (1405) Neka neko iz šatora opremu bojnu iznese! Još jedan veliki junak, Ahil, dobro zna da je smrtan. Zato i može da saoseća sa Prijamovim bolom. Njegova majka, boginja Tetida obaveštava ga o Zevsovoj odluci da preda Hektorovo telo, ali mu i kaže (Ilijada, XXIV, 131-132): „Jer ti nećeš mi dugo živet’, nego i tebi / blizu stoji već smrt i teška te čeka sudbina.“ 99 ἐπιϐρόντητος, lud od udarca groma. 100 Ajant, uvređen, ni u Hadu ne želi da razgovara sa Odisejem. Vidi: Odiseja, XI, 541567. 101 Tokom svog kratkog odsustvovanja sa scene (1185-1222), Teukro je ispunio zahtev hora i našao mesto za Ajantov pogreb. Sad izdaje naređenja Salaminskim mornarima. Tekmesa i Eurisak još uvek kleče pored mrtvaca (1171 i dalje). Stih 1409. označava trenutak kada se telo podiže sa zemlje. To čini Teukro i jedan ili više slugu. Ajanta, potom, iznose. Prate ih horisti, pre nego odu na različite strane. 98

32

Ti, sinko, koliko možeš, sa boka nežno obuhvati oca (1410) i digni ga sa mnom! Iz toplih vena krvca103 crna još uvek mu teče104. Hajde, nek pohita svako ko drugom se njegovim zove! Potrudi se, pojuri, za najboljeg požuri! (1415) Jer takav junak Ajant je bio! HOROVOĐA: Ljudi, kad vide, shvataju mnogo. Al’ dok ne vidi, niko budućnost ne zna, nit’ pojmiti može sve što ga čeka105. (1420)

Napomena Prevod je urađen na osnovu komentarisanog, dvojezičnog, starogrčkoengleskog izdanja: Sophocles, The Plays and Fragments, part VII, Ajax, With Critical Notes, Commentary and Translation in English Prose, by Sir Richard C. Jebb, Cambridge 1907. Čitao sam i sledeće prevode: Ovako se u Ilijadi (XVIII, 343-355) Ahejci brinu o mrtvom Patroklu: „Tako reče i zovne drugare divni Ahilej / uz vatru tronožac velik da pristave, i da što brže / operu rane mrtvom Patroklu od krvi i praha. / Oni za kupanje bakrač na žarku pristave vatru, / naliju vode u njega i pod njim drva podžegu. / Trbušast tronožac oganj obuhvati, voda uzavri. / Ali kada im voda u blistavoj medi uskipi, / oni operu mrca i blistavim nataru uljem, / rane mu napune mašću što ležaše godina devet. / Potom ga metnu da odar i tananim pokriju platnom / od nogu sve do glave, a belim pokrovom ozgo. / Cele noći oko Ahileja brzonogog borca / plakahu Mirmidonci Patrokla i ridahu za njim.“ Slično je kod Vergilija (Enejida, VI, 218-219, preveo Bratoljub Klaić), kad Trojanci sahranjuju Mizena: „Drugi pak uzimlju vodu sa ognja iz kotlova vrelu, / druga ohladnjelog peru i pomašću mažu po tijelu.“ 103 μένος = αἷμα, kao izvor snage, veli Kuzmić, jer upravo krv, θυμός, jeste život kod Homera. 104 ἄνω, uvis, što će reći iz nosa i usta. Teukro hoće da podigne telo kako bi zaustavio krvarenje. 105 Docnije ustanovljena podela na činove izgledala bi ovako: Prvi (1-200), Drugi (201-595), Prva stajaća pesma (596-645), Treći (646-692), Druga stajaća pesma – hiporhema (693-718), Četvrti (719-973), Peti (974-1184), Treća stajaća pesma (1185-1222), Šesti (1223-1420). 102

33

Eshil, Sofoklo, Euripid, Sabrane grčke tragedije, preveli Koloman Rac i Nikola Majnarić, Beograd 1990. Sophocle, Théatre complet, Traduction, préface et notes par Robert Pignarre, Paris 1964. Sophocles, Electra and Other Plays, Translated by E. F. Watling, Penguin Books 1973. Kod izrade komentara služio sam se i: Sofoklov Ajas, izdao s hrvatskim komentarom Martin Kuzmić, Zagreb 1902. Sophocle, Ajax, Publié avec une notice, un argument analytique et des notes en français par Ed. Tournier, Paris 1911. Svi navodi iz Ilijade i Odiseje dati su u prevodu Miloša N. Đurića.

34

Sofokle - Ajant

Recommend Documents